БИБЛИОТЕКА
СРПСКИ ПРЕПОРОД
ПРОФ. ПАЗО М . КОСТИћ
срби јевреји САУТПОРТ - КВИНСЛАНД АУСТР АП ИЈА 1988.
БИБЛИОТЕКА - LIB R A RY "СРПСКИ ПРЕПОРОД" - " S E R B I A N RE NA ISSANCE"
КЊИГА - BOOK
16 .
Уредник - E d i t o r Радиша М. Никаииновић - R ad i sa M. N i k a s i n o v i c
P r o f . L a z o M. KOSTICH SERBS AND JEWS
"Српски Препород" " S e r b i a n R en ais s a nc e" S o u t h p o r t - Queensland Australi a
1988 .
САДРЖАЈ
1 .) 2 .) 3 .) 4 .) ратa 5 .) рату
Страна: Слика професора Лазе М. Костића . 6 Предговор . . . . . . 7 Слика п оч . Дивне Павловић .12 1.0дн оси Срба и Јевреја до Другог светског . . . . . . . . 13 И .О д н о с Срба и ЈеЕреј a у Другом светском . . . . . . . . 31
6 . ) I I I . Хрвати према Јеврејима у Другом светском рату . . . . . . . 55 7 . ) IV . Однос Срба и Јевреја после Другог светског рата . . . . . . . 105 8 . ) V. Бројно стање Ј е в р е јa у нашим пределима до Другог светског рата . . . . 174 9 . ) V I . Јеврејске жртве код нас за време Другог светског рата . . . . . . 181 1 0 .) V I I . Укупне жртве Јевреја у последњем рату и њихов преостали бррј . . . . 200 1 1 .) V I I I . Значај Јеврејства . . . 208 1 2 .) Литература . . . . . 217 1 3 .) Засебна дела професора Лазе М. Костића, објављена у емиграцији до краја 1 9 7 6 . године 220 1 4 .) Додатак - веће књиге проф. Лазе М. Костића, изаише у земљи између ратова . . . 229 1 5 .) Поговор . . . . . . 230 1 6 .) Изјаве признања - Проф. Лази М. Костићу Изводи из Писама . . . . . 239 1 7 .) Писдима Израела, од Вука Драшковкћа 250 1 8 .) Напомена - о овом издању . _ . 255 1 9 .) Издања "Српског Препорода" . . 264
5
Проф. др Лаза М. Костић 1897-1979
6
ПРЕДГОВОР 1. Радећи на српској тематици већ скоро три деценије, прикупљао сам све податке који би се кад-тад могли употребити у том циљу. После, према датим могућностима, j a сам од тих података склапао књиге или ређе, брошуре. Разуме се кад већ одаберем тему за публиковаве, онда потражим и даљи материјал из тог домена, све што се може рећи. То за научног радника који више од пола века ради на том послу није тешко. Далеко je теже наћи могућност објављиваља (новац, штампариј у , коректора и т д .) и пласирава. Рекох: књиге настају из прикупљеног материјала до кога се некад долази случајно, a већим делом после дуге и заметне потраге. Ha тај начин сам издао не само поједина дела, већ целе серије (нпр. о Његошу, о српско-хрватским односима, о хрватској "култури" кроз векове и т д .) . Намеравао сам да издам и једну серију публикација из домена "Срби и народи око њ их". Једна je књига ту скоро изашла у Канади: "Срби и М аџари". 0 односу Срба и Хрвата изаише су многе публикације: "Спорни предели Срба и Х р в а та ", "Вековна раздвојеност Срба и Х р в а т а ", "Хрватска зверства у Другом светском рату - према изјавама њихових са везни к а", "Додатак књизи хрватска зверства у Другом светском р а т у " , четири књиге "Србија или Југославиj a " , нарочито IV . итд.О Македонцима сам такође издао неколико одломака у књигама "Нове југословенске н ародности ", "Србија или Југославија I V " . књига итд. 0 Словенцима пазим, али и о њима највише у IV књизи "Србија или Југославиj a " .
7
Поодавно сам се носио мишљу да обрадим и књигу "Срби и Ј е в р е ји ", с којима су нас везивале не само заједнида живљења већ и заједничке патње у последвем рату. Поред свега то г а , та тема не би била атрактивна за нашу публику која књиге купује и , шгампа се никад исплатила не би. Зато сам био покушао да издам ово дело као брошуру механички откуданим умноженим текстом на машини. И већ у јесен 1 9 71. ja сам послао био сав материјал готов за умножавање у Јужну Африку г . Стевану Нићифоровићу. Он се сав био заложио да то уради и два пута je прекуцавао цео текст, али услед техничких недостатака и сметња није могао бити умножен. У међувремену сам набавио још нешто материјала, нарочито и мени и читаоцима врло непријатног материјала о двојици шпанских Јевреја код нас који су се окомили на српску културу и српску књижевност далеко горе него Немци или Аустријанци, a не много бол>е него Хрвати. И то сам унео у књигу, мада je њен циљ споразум, љубав, пријатељство између Срба и Јевреја. То треба да послужи истом диљу, да би се огромна већина Јевреја десолидарисала са овим издајницима и прирепцима антисрпског режима.
2. У предговору који сам послао био пре пет година у Јужну Африку стојало je ово (што преносим, док сам овај први део Предговора написао за само ово издање у Аустралији): За ову тему, као прву у збирци тема Срби и народи око њих рекао сам да су били од значаја и обим њен, и обрађеност, али такође и значај за Србе тога питања. Ми морамо и сами себи и нашим Јеврејима, и Јеврејима целога света, показати да смо за њих заинтересовани, да их третирамо са разумевањем и са наклоношћу, да смо увек били њихови пријатељи и да то желимо остати. Срби су један од ретких народа света који
je ca Јеврејима живео y миру, и у колико се то може рећи, љубави, кроз целу историју од досељења Јевреја у наше крајеве. Нажалост, тек у последње време, у сасвим последње време, настале су извесне појаве које су у стању ово традиционално пријатељство да поремете. Циљ овога дела je да се то осујети . Ми имамо доста непријатеља и не желимо да их имамо још. Још мање je то у интересу Јевреја. Зато сам узео да то питање расправим, стручно, научно, потпуно. Ja сам о томе писао покаткад и на другим местима. Као један од првих м ојих радова у иностранству, још 1 9 4 5 . објавио сам у чикашком листу "Уједињено Српство" наше односе са околним народима. Један je чланак носио наслов "Срби и Ј е в р е ји ", где сам наше односе приказао у најповољнијем светлу. Сад ми je затурен тај лист. Вероватно ћу га наћи и можда чланак објавити понова, јер он има известан историјски зн а ч а ј: износи схватава и назоре од пре скоро тридесет година, од самог свршетка рата. После сам у књизи "Националне мањине у српским пределима", изашлој у Торонту 1 9 6 1. као прва свеска серије националних списа "Српски пробл ем и ", један прилично обиман одељак посветио нашим Јеврејима под насловом: "Број Јевреја у Југославији некада и д а н а с ", где су изнети подаци о киховим жртвама. To j e , разуме с е , само један део проблема. Овде je он захваћен далеко обимније и покушано je да се чак у целости осветли, да се изнесе и расправи све што сачињава наше узајамне односе. Накнадног материјала по фијокама имао сам доста, a онда сам накупио остатак и тако je испала једна заокругљена расправа (нећу рећи сасвим исцрпна, али са мало п разни на). Разуме се да се ова тема може и опширније расправљати, али за наше прилике мислим да je ово довојбно обимно. Можда je било и актуелнијих проблема, али je и о в а ј , као што ће се видети, доста актуелан.
9
Чланци у новинама обично садржавају тзв. ефемерне прилоге (то буквално значи од "једнодневне" важ ности), књиге су од сасвим трајне важности, док брошуре које немају облик ни механичко сретство умножавања као књига имају осредњу временску важност (од неколико година или дед е н и ја ). С обзиром на крај у коме живим и на тешкоћу набавке домаћих књига, мислим да сам предмет ипак обрадио доста исцрпно. Ha овај начин, мени није познато да je неко други третирао проблем односа Срба и Јевреја. Тако да књига никако неће бити сасвим сувишна, a надам се да ће по Српство бити корисна. Узгред смо се очешали и о односе Хрвата према Јеврејима, да би односи Срба и Јевреја добили што рељефнији облик. И наче, то je тема за себе такође достојна пажње и напора. Овде се није могло ићи даље. Из садржаја ће се видети да писац не само није антисемита, већ je осведочени и бескомпромисни пријатељ Јевреја, наших Јевреја посебно. Као професор Правног факултета у Суботици и као градски већник, он je и њих и Маџаре узимао у заштиту, тако да су га назвали " Јуде-Маџар", коју титулу и карактеристику je примио са миром, па чак и радошћу. То ћу можда разјаснити и у неким другим својим делима. Писац je увек имао саосећаве и разумевање за ову изразито јаку и даровиту расу, која je кроз целу историју гоњена и ништена од горих него што су они, Јевреји. Он никада није крио то "ч у в с т в о ", па неће ни овде. Ако падне нека опора реч, нека се зна да није пала у рђавој намери и да се никако не односи на све Јевреје ни код нас a камоли у свету. Јевреја код нас има сад веома мал о, и све их je мање. Али их има, осећају се , запажају, штрче. Некад корисно, некад можда и штетно (по нас С р б е , јер ми са тог становишта све посматрамо), a рећи истину то je не само у
10
интересу морала већ у интересу међусобних односа свих појединаца и група. Ћутањем се замагљују ствари и не доприносе расчишћавању, разбистравању односа, миру и љубави. Тек кад се све рек н е , настају разумеваве и можда приближење. Ja од срца захваљујем г . Нићифоровићу што се одлучио да поднесе не мале жртве да и на овај начин испуни свој основни задатак: одржавање увек будне српске свести, припремање материјала за отсудни моменат, духовно наоружан.е нације. Томе служи ова свеска и служиће - Боже здравља и будуће. Да Бог д а , да се то обистини! 3. Тако je стојало у предговору намењене брошуре која није публикована. Сад je ствар узео у своје руке један далеко млађи, али не мави прегалац на српском послу у једној још даљој земљи, у Аустралији, г . Радиша М. Никашиновић, који je купио праву модерну штампарску машину и почео да учи занат да би био у стању објавити књиге које леже у мојим фијокама. О томе ће бити више речи у Поговору ове књиге. Сваку од тих "књига" треба припремити за штампу, ревидирати и преписати. За то треба времена и здравља. Моје у последње време јако je нарушено здравље принуђава ме да прво дам оно што се лако да докрајчити. To je случај и са овим делом. У Цириху (Швајдарска). Л. М. КОСТИЋ Прва обрада на Митровдан 1 9 7 1 . Ова друга, на само Вазнесење Господње 1 9 7 6.
11
У зн ак сећања и з а п о к ој душе, Дивне Павловић, трагично погинуле у паркинг плацу трговачке радње G r o g e r, у Hot S p r in g s - y , A r k a n s a s , у Америци, 2-ог септембра 1987. године, Супруг И л и ја , бивши официр Недићеве С р б и ј е , у Другом светском р а т у , помогао ј е објављивање ове књиге с а прилогом од 1.000 (хиљаду) д о л ара и тиме пос т а о је д ан од и зд ав ач а .
12
1. 0ДН0СИ СРБА И Ј Е В Р Е Ј А ДО Д Р У Г О Г СВ ЕТСКОГ РАТА 1. До васпостављања Србије у XIX веку односи Срба и Јевреја нису били присни, али нису никад били непријатељски. До XVI века Јевреја практично није ни било у српским земљама. Истина, спомињу се у хрисовуљама царева Стефана Душана и Уроша из године 1 3 5 1 . и 1 3 7 7 . , али углавном на ју г у , у Македонији, и то спорадично. Тек после избациваља Јевреја из Шпаније у првој половини XVI века они се насељавају највећим делом у европској Т у р с к о ј, па тиме и у српским етничким пределима. У Београду их већ тада има до ст а , у Сарајеву такође. Идућег века се спомињу у Нишу, Смедереву и Пожаревцу, Травнику, Скопљу, Битољу итд. Између Срба и Јевреја није било директног контакта, односно било га je веома мало и ретко. Јевреји су живели без изузетка у градовима, махом још у гетоима, док су Срби, опет скоро без изузетка, живели по селима и пумама. До контакта између једних и других није долазило. Вероватно због т о г а , али ни иначе, никакве фрикције, никакви неспоразуми, a камоли свађе нису биле забележене између Срба к Јевреја. Кад je дошла слободна српска држава почетком XIX века, нашла je непомућене односе једних и других. Тако je било у Босни, у Војводини и тд. Додира je сада било све више, али опет без икакве дискриминациj e , да не говоримо о прогонима. У Србији није било никад ниједног иступа
13
противу Јевреја, док су на самом просвећеном зараду још Јевреје прогањали и живе спаљивали. Ja мислим да je редак, ако га уопште има, случај тако непомућених односа између Јевреја и народа у чијој средини живе, као што je био између њих и Срба. Никад Срби нису вршили прогоне Јевреја, никад нису извели неку демонстрацију против њих, никад се у штампи није могао наћи ниједан антисемитски напис, никад се није мржња против њих ширила ни усмено. Срби су у најмању руку били према њима толерантни и коректни. Јевреји Србије су се поносили да су "Срби М ојсијеве в е р е ", њихови књижевници и уметници су били изразити Срби. Било je дошло до заиста искрене симбиозе између Срба и Јевреја око њих и у њима. Доказа за то има мноштво; то je била општа уједначена и скоро озваничена ознака Јевреја Србије за време краља Петра. Ево само један пример: нико други него ПРОФЕСОР ДРАГОЈБУБ ЈОВАНОВИЋ, познати предратни левичар, који je више од осам година провео у затворима комунистичке Југославије, писао je ту скоро, у једној студији о Моши Пијадеу, који je био доста крив за његово хапшење: "Никад није крио да je Србин Мојсијеве в е р е ", како су се тада звали наши Јевреји. Приликом пописа 1 9 3 1 . , ставио je да je Србин што je било забрањено у доба Александрове диктатуре, кад се смело бити само Ју госл овен". (Др. Драгољуб Јовановић, "Људи, Људи I I " , књига Београд 1 9 7 5 .). Тако je то трајало до 1 9 4 1 . He може се рећи да није било никаквих мрља у нашим односима. En no их j e , али не значајних, не трајних, не далекосежних, и што je најважније, не са српске ст р а н е, односно далеко мање са њене него са јеврејске стране. Читаоци ће се сетити кога и шта имам у виду . To je др Јозуа Ф ранк, хрватски полихичар,
14
рођен 1 8 4 4 . у Осијеку, умро 1 9 1 1 . у Загребу. Био je славонски Јеврејин, али кажу, покрштен. Он je у Хрватској био познат као највећи мрзитељ Срба на преокрету овог века, као наследник у погрешном издању дра Анте Старчевића. За њега пише сама Редакција Југословенске енциклопедије (то je један изузетно редак случај да Редакција као таква иступи) да je " 1 9 0 8 . био инспиратор велеиздајничког процеса и прогона С р б а ", даље "његове легије из 1 9 0 9 . узор су будућим усташким бојнама и легијама, a његови су сљедбеници дали вотствене елементе усташтва". Он je заиста био Јеврејин, али су његови следбеници били "хрватека корјени ка", и Хрвати, na je то можда разлог да никад, обзирући се на његов рад и његову кампању, нису Срби прелазили у антисемитске демонстрациj e . Са српске стране нема ни једног малог политичара, чак без следбеника, који би се могао ставити као пандан Јозуу Франку. Јозуа Франк je дејствовао у Хрватској и Славонији; ван тих провинција једва je имао некога уплива. Његови следбеници, тзв. "Франковци" долазили су до изражаја само у овим покрајинама, али не зато што je аутор ниподаштавања и прогоњења Срба био Јеврејин, већ што су они једва чекали да их м а .к о поведе против Срба /грко источњака, "Влаха" итд. како су их они звал и ). Зато ни реакдија Срба на франковлук није била упућена против Јевреја, већ против хрватских екстремиста, "заниекача" Срба. Због тога није ниједнога Јеврејина глава заболела. Срби су умели да виновнике тачно разазнају. У Далмацији слаб je био одјек Франкових "учењ а". Имао je неколико интелектуалаца који су после постали највећи " Југосл овени ". У тзв."Јужној Далмацији" није имао никога (у Дубровнику и Б оки). Чинио je главом Јозуа Франк покушај да се инфилтрира у Дубровнику, и то баш приликом прославе Ивана Гундулића 1 8 9 3 . , прославе к оју je и-
15
звела Српска академска омладина у Дубровнику. Он je дошао лично да "узме у посјед Дубровник"! О томе je поближе говорио у Далматинском сабору у Задру (провинцијском парламенту), посланик из северне Далмације др Душан Баљак, на седници од 2 . фебруара 1 8 9 4 . (Видети др Лујо Бакотић, "Срби у Далмацији од Млетачке Републике до Уједињењ а ", у збирци "Српски народ у XIX в е к у ", књига 18-та Београд 1 9 3 8 .) . Том приликом je рекао ( с т р .1 1 4 ) ; " . . . За исте прославе Гундулићеве, иза мучна и дуга путовава својих праотаца из источних земаља, дошао je преко Загреба у Дубровник један делија, и чим je у Дубровник дош ао, у подрумској гостиониди кликнуо j e : 'Дошао сам да узмем у посјед Дубровник' - и то на очиглед оне заставе Св. Влаха, која се je онај дан весело лепршала по зраку. Питам ja сада, није ли прекомјерно да припадник једног рода, који je расејан по свој земљи и нигђе се друкчије не сматра него гостом, није ли примјерно да дође к нама Србима, и он да нам викне: на вама je да са свога прага одлазит е , да се одавде селите, јер сам ja дошао да Дубровник освоји м "! (Бука на десници: Ко? - С левице: Франк, Ф р а н к !). Ево ко осваја и присваја. Интересантно je да Франк није имао присталица, бар не изразитих и познатих од Јевреја ни у самој Хрватској (изузима се , дабом е, његов син Иван Франк) . Јевреји му нису следовали, a Србе je до краја озлоједио. Сам Лујо Бакотић каже напред (испред цитата говора Душана Баљка), на страни 110: " . . . хрватски праваши предвођени Франком имали су намеру да ту свечаност искористе у страначке сврхе. и сам Франк, у једној дубровачкој гостионици, држао je један говор у коме je рекао да je он са својим сумишљеницима дошао да Дубровник узме у п о с је д . Али како je тад у Дубровнику Срба се нашпо у великом броју, и они нису показивали склоност да мирно трпе
16
Франкове демонстрације, Франк није могао да изведе свој п л а н ". Ни после дрских Франкових иступа, ни после Фридјунговог процеса у Бечу децембра 1 90 9. (јер je и Хајнрих Фридјунг био Јеврејин) , нису Срби ни једном манифестовали против Јевреја, ни у једном делу своје етничке територије подељене тада на неколико држава. Они су све то сматрали екзалтираним и можда плаћеним делом појединаца, за кога није Јеврејство као такво криво. Нико и ништа није могло Србе да натера да само бојкоту ју Је в р е је, a камоли да их гони. Мовда би било претерано рећи да су Срби волели Јевреје, али их мрзили свакако нису. Ни у једном делу српског етничког територија. Чак ни појединаца није било који би испадали јавно против Јевреја. Разлог може бити свакако и у томе што су српски Јевреји (у Босни и Србији) били сиромашни, али их Срби нису мрзели ни у Војводини где су живели имућни ашкенаски (не сефардијски) Јевреји.
2. Поред свега тога што су Хрвати усвојили антисрпске пароле једног Јеврејина и пустили да их он политички води, они су били ти који су о— дувек мрзели Ј е в р е је, док их Срби нису мрзели никад. За ово гледиште имамо низ страних беспрекорних сведочанстава, од којих ћемо нека овде навести. Енглеска списатељка и политичарка, ЕЈМЗАБЕТА ВИСКЕМАН која je пропутовала Југоилавију више пута у циљу политичког информисања (поред осталих земаља Е в р о п е ), описала je своје утиске после Другог светског рата. Она je прохрватски расположена и излаже критици владавину Срба (као њени пријатељи Виљем Стид и Ситон В а т с о н ), па ипак каже са овога пута из тридесетих година, кад je стигла у Загреб: "Овде се већ осећа дах од антисемитизма, који je
17
у Београду потпуно недостајао. Тамо се сефардијски Јевреји високо ц е н е ". Ja списатељку не знам, али није немогуће да je и она Јеврејка. Чак по неким симптомима то тако изгледа. То што je рекла Елизабета (Јелисавета) Виакеман 1 9 3 6 . , то je ту сасвим скоро потврдио један истакнути немачки публициста, дописник најћећих немачких новина из Београда, Јохан Георг Рајсмилер. Он je у завршној књизи својих утисака~ из Југославије, карактеришући поједине њене народе, ово казао о Србима (страна 2 8 . ) : "Религиозна мржња није никад у Србији имала плодно тле. Турке су мрзели као подј армљиваче, али не као религију. Најбоље илуструје толеранцију Срба да они никад нису имали неки антисемитизам достојан помена. Ништа их у тридесетим годинама није довело до тако јаког огорчења против Хитлерове Немачке као прогон Ј е в р е ј а .. . " То су драгоцена признава једног правог Немда. Он пише још на страни 1 6 2 . како су српске новине 1 9 6 7 . морале да истичу наклоност према Арапима великим и упадљивим словима. "Али извепггаји с фронта Израела били су увек додавани са малим словима, но са знацима навода који као да сумњају у т о , са конјуктивима. Ко je читао са разумом, био je информисан". Рајсмилер je тада био извештач немачких водећих новина у Београду. У енглеској ревији "Енкаунтер" за август 1 9 5 5 . објавио je публициста Џорџ Мајк један дирљив напис о Србима под насловом: "Писмо из Београда - Умерени ти ра ни ", у коме између осталог стоји : "Срби немају обичај да прогоне мањине. Ни антисемитизам нису познавали (док Хрвати ј е с у ) " . То странци признају, то je истина која се не може оповргнути. Чак и сами српски Јевреји то отворено призн ају, не само раније већ и садашњи, чак главни чиниоди у комунистичкој Југославији. Ево једног еклатантног доказа: ОСКАР ДАВИЧО којн je написао базброј песама, a и безброј ТсњиГа, пише у једној
18
песми под насловом "Детињ ство", износећи свој живот, баш на крају поем е, да воле Србе и он и његов отац - "Јер Срби нису покварени и нису бр ате, 'антисемити 1 " ! То се односи на доба иза Првог светског рат а , али га je писао и објавио после Другог светског рата. Заиста, Срби нису били никад антисемити нити то могу да буду. He само Срби као народ, већ je ретко, управо сасвим ретко, наћи и једног појединог Србина који мрзи Је в р е је. У Србији су им све школе без дискриминације биле отворене и сва јавна места доступна. Они су чак одржавали и с в о ј , шпански матерњи језик све до краја Првог светског рата. (После не знам ни сам али их je било мало остало и нису били више месно груписани. Напослетку, сад и не владају више Срби у С р б и ји ). Ови стихови Оскара Давича су у толико интересантнији urro je он данас један од протагониста сузбијања српског "надионализма" у комунистичкој Југославији, a у исто време н>ен понос (као књижевник, борад - партизан и т д .). 3. Да код нас није било ниподаштавања Јевреја види се и по то м е , да н>их као колектив и као појединце називају једним часним именом, urro код већине других народа није сл учај. Ми их називамо ЈЕВРЕЈИ; то je словенски облик западног израза хебреи, хебреер итд. To je првобитни назив израелићана који буквално значи: припадници "бож јег н а р о д а ". После je тај назив био употребљаван за израелићане који су у Палестини рођени и "јеврејски" (у ствари арамејски) говоре, за разлику од израелићана у диаслори. У сваком случају то je назив који од њих потиче и који са поносом употребљавају. Ми нисмо хтели да им измишљамо други назив, ми смо овај примили и конзенквентно га употребљавамо, званично увек и искључиво, приватно већим делом.
19
И српски Јевреји кажу за себе да су Јевреји , тако да у њиховом апострофирању и означавању није било између нас и њих никад раздора. Код осталих суседних нам народа није то било исто (код Немаца, Мађара, специјално Х р вата). Назив Јевреја код Хрвата je био дискриминаторан и увредљив, њихово званично наименоваве до 1 91 8. и после 1 9 41. Хрвати су их стално звали ЖИДОВИМА до уједињења у Југославију. Тада се тражио заједнички назив и усвојен je српски назив Јевреји, по жељи и захтеву самих сад југословенских Јевреја и званично je он примљен. Сад, одједном, последњих година, опет се распламсава то питање и Хрвати захтевају да их они зову, као пре ЖИДОВИМА, чему се сами "жидови" опиру. Али, као у свему другом, Хрвати за то окривљују Србе и тврде да ови намећу и октроишу назив "Ј е в р е ј а ". Како се то питање скоро распламсало, то ћемо пренети новинске вести, да не би ма чим преиначавали опис догађаја. Прва je канда нека Хрватица по имену Смиљана Рендић у познатом антисрпском загребачком часопису "Критика" у броју за свибав-липањ (мај - јуни) 1 9 70. с филолошког гледишта протумачила (страна 406) да je облик "Ј е в р е ј" руског порекла и да се добро уклапа у српски језик, али да je туђ хрватском језику у коме се једино облик "Жид ов " може употребити, због чега се треба ослободити схватања да он има лош призвук. Ha то je одговорио сарајевски Јеврејин Славко Голдштајн у њиховом органу који још увек носи назив "Јеврејски Преглед" у броју за септембар - октобар 1970. године : "Ако je неко као хрватски Жидов доживео да име Жидов постане синоним за погрду, понижење и патњу, природно je да ће он сам и његови пријатељи Хрвати посегнути за другим именом, само ако оно п о с т о ј и ... Име Јевреј није попримило погрдан призвук попут имена Жидов" . Саопштавајући све то инж. Александар Мишић у листу "Православље" од 2 5 . фебруара 1 9 7 1 ., дода је са своје стране:
20
"То распрострањено осећаље међу Јеврејима, нарочито међу онима који су живели у разним крајевима Југославије. Никакав позив за "ослобођење од неурозе" ту не помаже. Реч "Жидов" изазива у генерацији која још увек живи извесна сећања која ни на који начин не би требало свакодневно подстицати, иако их се не може ни брисат и , јер црпе снагу из историјских чињеница и имају вредност повесних поука. Овај вид дилеме око назива јеврејске народности много je значајнији него филолошки, јер не треба Јеврејима оспоравати право које се свима другима народностима признаје без колебења и без двоумљења. Ако се код Јевреја после 1 9 4 5 . године по правилу појавила разумљива жел>а да се више не називају Жидовима, онда би требало и "Критика" и друга штампа ову жељу да поштују, исто тако као што сви Југословени поштују жељу Албанаца да их не зову Арнаутима, Арбанасима или Шиптарима, Словенаца да их се не назива Вендима, Македонаца Јужносрбијанцима, Мађара Угрима, Рома Циганима и т д . , при чему се за сваки од ових сада необичних и неких већ заборављених назива може показати да својевремено - давно, или само пре две деценије - чак нису имали ни призвук омаловажавања или нетрпељивости". И емигрантска српска штампа позабавила се овим питањем. Из ње ћемо пренети два написа. "Американски Србобран" од 1. фебруара 1 9 7 1 . пише под насловом "Вести из Југославије - Јевреји или Жидови"?: "Оно неколико хиљада Јевреја у Југославији што je преостало после покоља од стране усташа и нациста, на једном договору својих представника о називу своје етничке групе изјаснило се једнодушно да би требало у Југославији избегавати име Жидов за ту групу, јер та реч има за њих дерогаторно значење и изазива најмучнија осећања. Стога моле ти Јевреји да се службено прими назив Је в р е ји ".
21
Нема сигурно другог захтева који би требало усвојити са свим респектом од овога. Али то je био повод неким хрватским екстремистима да се разбесне је р , ет о , укида се "хрватска" реч за Ј е в р е је, a уводи "српски" назив. Тако нека Смиљана Рендић, пишући о томе у часопису "Матице хр в а т с к е ", "Критика" пенуша од беса и цитира неког д р у г о г : "И кад човјек види, узбуђује се о н , да се ткиво његова језика раздире, да се уз то хегемонистички уносе елементи туђи његовим законима, и да се к томе практички (и у теорији гдје -где) захтјева флагелантско прихваћање тога насшва у име братства и јединства онда, ми смо сви немачки Жидови". (Он je то казао француским јез иком). "Јер мој ј е з и к ", кликће о н , "мени je једино светиште моје домови не". (Који језик?) И све само зато што југословенски Јевреји желе да се зову Јеврејима. Часопис "Наша Реч" je у броју од јануара 1971. написала следеће (под насловом: "Ипак, забележите и о в о " ) : "Политичко културни лист 'К р и ти к а., који се штампа у Загребу, у последњем броју доноси неколико тенденциозно - занимљивих чл анака.. . Трећи чланак je ипак најзанимљивији,- он третира проблем Јевреја односно њиховог имена. Аутор тврди да хрватском језику не одговара источњачки назив Ј е в р е ј , већ да се исти има заменити са називом Жид. (Можда би према тумачеву овога аутора требало заменити назив Србин са Влах? - Ho, о том потом) . Овде се поставља питање, по којој 'самоуправној 1 логици се данас може наметати име једној нацији из тобожњих лингвистичких принципа? Јевреји су сами једном за свагда одлучили о своме имену и то баш на своме конгресу у Осијеку 1919. године, кад су се 43 верске општине у Југославији изјасниле за име Јевреј , a не Жид, за кога су гласале свега 3 општине, поред 5 уздржаних.
22
Међутим, у делом овом напису има једна инсунација, због које овај чланак доби ја и посебан третман. Говорећи на једном месту како данас неки Жидови сматрају овај назив погрдним, каже c e : "He би требало да забораве да су они подједчако страдали и тамо где су се звали Жидови и тамо где су се звали Јевреји , што се данас гђеђе канда нема довољно на у м у ". Овде се јасно алудира на Србију. Тачно je то да су Јевреји подједнако страдали у оба дела окупиране Југославије; међутим, истини за вољу, a када аутор то питање покреће без икакве потреб е , треба рећи да су Жидови били хватани, ликвидирани или предавани нацистима од стране усташке квинслишке формације, као и то да je квинслишка НДХ била прва "држава" - после нациста - на свету која je решила ликвидацијом свој жидовски проблем. Исто тако треба додати да су Жидови у Хрватској под окупацијом носили белег "Ж" од Жид. У окупираној Србији ликвидацију Јевреја су вршили немачки нацисти у првим месецима окупације. Јевреји у Србији носили су на рукаву Немачку ознаку " Ј у д е н " . Све то имају на уму Јевреји који су поново одбили то болно име које их je расно обележавало и унижавало у "Н Д Х". Међутим, никакве лингвистичке тираде не могу променити једно национално обележје, уколико то сама нација не жели да то уради. Али поставља се болно питање где je граница између културе и политике и расно-шовинистичких радова 'Критике1? Времена, кад су се носиле траке национално-верско-језичког обележја око руке, прохујала су , иако нам се чини не увек и њихов зао д у х " . 4. У Првом светском рату није било неких нарочитих веза између Срба и Јевреја. Ho у Аустро-Угарској они се нису мрзели, пре би се рекло да су се бегенисали. Ja доста знам из личног искуства.
23
Међународно Јеврејство није такође показивало оштрице против Србије. Има једна околност, која би их морала чак повезивати. Срби су убили аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, који je био страшан непријатељ Јевреја и Јеврејства, који je како каже аустријски начелник ђенералштаба "зарана спознао растућу снагу међународног Јеврејства и његов дубоки утицај на социјални и политички развој Е в р о п е ". То пише гроф Конрад фон Хецендорф, баш у вези његовог убиства, желећи ваљда да то доведе у везу. Срби нису убили Франца Фердинанда због Јевр е ја , о томе нема сумње. Питање je чак да ли су атентатори знали за његов антисемитски став. Они су га убили као непријатеља Српства, али je то убојство Јеврејима целога света добро доцшо и било je потајно од њих поздрављено. 5. До сад смо описивали узајамне односе Срба и њихових Јевреја, такорећи односе у приватном животу, или - како би то комунисти рекли - на приватном сектору. Сад ћемо нешто казати и о третирању Јевреја од стране српских власти, где су постојали, о правном положају Јевреја у Србији и у краљевској Југославији (у Црној Гори их није било уопште). Пре Карађорђа, Јевреји су били "марва" под Турцима као и Срби. Живели су као "р а ј а " , што буквално значи - марва. И једни и други и Срби и Јевреји. Живели су сасвим одвојено једни од других, али чим се српска власт појавила, они више нису били дискриминисани. И данас се спомиње "класична наредбе Карађорђа, по заузећу Београда, да ће казнити смрћу свакога који буде пљачкао или убио Турчина или Јеврејина". То износи и Драгиша Цветковић у свом приказу Мештровићевих Мемоара: Једна неуљудна и клеветничка књига "Успомене на политичке људе и д о г а ђ а ј е ", у
24
Гласнику Српског историјско-културног друштва "Њ егош ", свеска десета, јуни 1 9 6 2 . И онда, сам Драгиша Цветковић д о д а је: "Тај дух je остао у Србији после ослобођења Старе Србије и Македониj e . . . " У Србији после Карађорђа владао je исти дух. Ево примера. Један од водећих Јевреја у комунистичкој Југославији, Хинко Гелб из Загреба, приказујући Јевреје у Југославији у Хрватској "Енциклопедији Југославије" (суб воде) и у реЖиму где се ништа српско не сме позитивно цитирати; пун je ипак признања за поступање Срба према Јеврејима. Он ту каже: "Под владом кнеза Милоша (1816 - 1839= и (1858 - 1860) живјели су Јевреји у добрим односима и са Србима и са Турцима. Као трговци и занатлије уживали су у то доба и извјесне привилегије. Кнез их je због пристрасности локалних власти узео из њихове надлежности и одредио 'да сви Јевреји као и н>ихови тужитељи нека у будуће св оје иштанције управо у м о ју канцеларију шиљу, без разлике био он ту a не био ' Такве привилегије, непосредног апела на владаода у свим предметима, нису биле познате ни на какву другу групу становништва. Чак су неки аустријски Јевреји користили правни статус српских Јевреја да своје ставе у Аустрији побољшају. Тако пише савремени француски историчар Жорж Кастелан, позивајући се на француског геогргсфа и з"времена кнеза Милоша Ами Буеа, ово: "Јевреји или Чивути били су малобројн и , мало више од хиљаде их je било и скоро сви су били концентрисани у Београду, где су имали синагогу и школу. Као свуда у Турско ј , они су били ограничени на трговину, посебно на трговину новцем. Њихова концентрација у Београду објашњава се једним посебним мотивом: извесан део аустријских Јевреја би прелазио у Србију, настојао да доби-је собски пасдш. после извесног времена~~би се ввахио.. y ^ у д х р и ју и ту би ..ge декларис^тПсао "с т р а н ц и ", што им je осигуравало гра-
25
ђанска права којих су били лишени као аустријски Је в р е ји . . . " Ово je за мене податак од необичне важности. Прво демографски, што писци нарочито наглашавају. Број Јевреја у Београду би био мањи да није ове навале аустријских Јевреја, који се привремено и фиктивно баве у Београду. Ha другим местима Србије ове инвазије страних Јевреја нема, јер су удаљени од границе и јер немају традицију јеврејску. Даље, види се из овога да су кн>аз Милош и његова прва влада пуштали стране Јевреје у земљу без икаквог ограничења. Кнез Милош je настојао да има верски хомогену земљу, a само je према Јеврејима имао велике обзире. Затим, je из овога видљиво да су у малој сељачкој Србији, тек насталој и ва зал н ој, Јевреји имали далеко већа права него у Аустрији, где су чак у својим правима били потпуно изједначени са Србима. Савремени писци са чуђењем и дивљењем истичу овај феномен. Само кратко време за друге владе Михаила нису се смели насељавати у унутрашњост Србије, иначе се ни у чему није њихов правни положај разликовао од положаја Срба. И та су ограничења ускоро укинута. Гелб пише даље: "Берлински конгрес (1 8 7 8 .) донео je Србији самосталност, a њеним Јеврејима грађанску равноправност, што je дошло до изражаја и у Уставу од 1 8 8 8 . Ту су равноправност уживали све до нацис т к е окупације 1 9 4 1 . Од културних тековина XIX столећа, најзначајнија je јеврејска штампа- рија у Београду, која je од 1837. до 1 9 04. штам- пала књиге јеврејских писаца на јеврејском и шпањолском језику. To j e , уз штампарију у Солуну и Цариграду, била једина јеврејска штампарија на Балкану. За Македонију пише Гелб: "Након сједињења Македоније са Србијом 1 9 1 3 . , Јеврејима je била уставом зајемчена рав-
26
ноправност" - к оју до тада нису имали. За Југославију писац каже: "Видовданским уставом поново je зајемчена равноправност Јевреја са осталим грађанима. Опћине су се 1 9 21. удружиле у савез јеврејских вјероисповедних опћина са сједиштем у Београду. Савез и опћине су у смислу Закона о вјерској заједници ( 1 9 1 9 .) биле самоуправна тијела. Врховни се рабин именовао указом на приједлог рабинског синода и с а в е з а .. ." Био je чак дозвољен и дионистички покрет. Писац, сасвим логично, не спомиње да je од малог броја тзв. сенатора од Краља именованих увек био један Јеврејин и то махом њихов главни рабин (Алкалај). У Србији нису никад Јевреји били у школству дискриминисани. Могли су учити једнако као и српска деца и бесплатно, као што je било школство у Србији целог века. Испочетка су их можца њихов матерњи шпански језик и њихово бедно имовинско стање спречавали да узму више учешћа у учењу, али je то после све више отпадало. Како су били сви без изузетка варошани, то им je учење у средоим и високим школама било олакшано, 'Нумерус клаузус 'з а Јевреје 'је код нас био непознат, тек у јесен 1939*, je на захтев министра Корошда покушано да се уведе на универзитет е , али тај покушај није успео. Је р , je једна одредба гласила, колико се сећам, да су од тога ограничења искључена деца лица заслужних за државу и народ - или нешто слично. У пракси je од овога чињена неограничена употреба. J a се сећам , да као декан Економско-комерцијалне високе школе нисам дозволио да се ма који аспирант на упис одбиj e . И сад постоји Удружење југословенских Јевреја и оно издаје повремено неки Билтен. У том Билтену, број за децембар 1 9 6 9 . , објављена je прослава 50-то годишњице Савеза јеврејских оп-
27
штина у Југославији, одржана 7 . и 8 . октобра 1 9 69. Том приликом je писао неки српски Јеврејин Ј. Леви: "Пре рата je био религиозни, културни и политички живот Јевреја у Југославији јако развиј е н .. . " Из саме Америке сећају се наши Јевреји са носталгијом живота међу нама. Како су Срби поступали са својим Јеврејима видеће се из још два-три примера. У Лексикону Јеврејства, који се у овој расправи као извор сазнава о Јеврејима више пута цитира (немачки превод енглеског оригинала наведен je у Литератури при крају расправе) има једна, што рекли Руси, "с т ј а т ј а " под насловом "Јевреји у Првом светском рату" (страна 5 0 7 ) . Тамо се износи где су с в е , у којим војскама и у каквој бројној релацији, учествовали Јевреји у Првом светском рату. Обично je исти проценат домаћег (националне већине) становништва мобилисан колико и проценат Јевреја. Подједнако их je скоро према том извору и пало у рату у процентима. Само за Србију тамо стоји да je било мобилисано 15% становника (скоро могући максимум) , a Јевреја само 8%. Срба, дакле процентуално двоструко. A пало je на бојишту 6 ,3 0 % Срба, a само 2% Јевреја (укупно су износиле жртве 250 мртвих. Ja не знам да ли су ту урачунати и помрли од пегавца и Срби и Јевреји) . Од укупног броја мобилисаних Јев р е ја , погинуло их je трећина мање него Срба. He знам одакле су црпљени ти подаци, али су за мене од прворазредног значаја. Ј е р , то свакако значи да Јевреји нису излагани већим већ мањим опасностима, да су били писари штабова и коморџије. И нико се никад није због тога у Србији бунио. Шпански Гроф од КартагиЈ^е^. говорећи о српским подвизима и победама у Балканским ратовима, посветио je један мали одељак и Јеврејима. У њему стоји :
28
" У Србији као и другим балканским државама, многи Јевреји шпанског порекла, који још говоре кастелијанским наречјем и интересују се за ствари у Шпанији. У Србији су ови Јевреји врло уважени због њихове вредноће и интелигенциj e , a нарочитсг што д а ју несумњивих доказа о њиховом патриотизму и јунаштву у овоме рату. Један каплар Јеврејин, био je Кумановски јунак. Шпански јунак по својој наусташивости.. . a Јеврејин по рачунаву. Он je посред кише танади, видећи да заставник паде у срде погођен, зграбио заставу и узвикнуо: - 'Напред, браћо1 ! Главнокомандујући Престолонаследник Александар je наредио ца му се тај Јеврејин доведе и упитао га j e : 'Шта си осећао кад си то ураживе
ДИО ' ?
- 'Краљевско Височанство, j a сам увидео само т о , да je сигурније поћи напред 200 метара, но вратити се натраг 800 метара' (Ово je преузето посредно, из чланка Драгослава В. Шапоњића, под насловом: "Шпањолци о Србији и Србим а", у часопису-билтену "Српски Гласник” , број за мај-јуни 1 9 7 1. године, Аустрал и ја ). 6• Овде je изнето како су према Јеврејима поступале српске власти гдегод су долазиле до изражаја. Толерантније земље према Јеврејима није било нигде, a многе су земље тек знатно доцније од срба извеле тзв. "еманципацију Ј е в р е ј а ". У Србији je према њима поступано блаже и хуманије него у земљама које обавија ореол либерализма и човечности. Учинићемо неколико кратких поређења. _ У Лексикону Јеврејства, под речју Југослав и ја ,ст оји д а с у " у Србији(Београду, Битољу, Сарајеву) још у средњем веку настале сефардијске општине. A у Хрватској беше Јеврејима све до око 1 7 5 0 . године забрањено задржавање. . . " Интересан-
29
тно да тај скорашњи Лексикон (из године 1 9 6 7 . } , Сарајево и Битољ уврштава у Србију. У њој нису биле српске власти, апи Јевреје нико није спречавао да ту живе и зарађују. У Хрватској се нису смели не само насељавати него ни задржавати, што значи ни преноћити, средином X V I I I века, a дуго посл е, много иза Србије, добили су тамо политичка права. (И православни су тамо били дуго безправни, протестанти још више, али то не спада у ову расправу). У то доба , ни у другим државама, чак у самој Британији, нису Јевреји били равноправни грађани, већ и законом и праксом јако дискриминирани. 0 томе je писао М аколеј, колико се сећам. И у другим државама они су били само толерирани, али не правно обезбеђени. Сава Текелија, у своме "Описанију живота", (Издање "П р о с в е т е ", Београд, 1 9 66. стр. 1 5 5 .) правда своје захтеве учиаене на Српском црквено-народном сабору одржаном у Темишвару 1 7 9 1 . године, да се кодифицира правни положај Срба у Уга рск ој, да се добивене привилегије бечких ћесара "инартикулишу" да би тако сачињавале део општег права земље у којој живе. "Зато je пропонирао да се ми не можемо оставити као Чивути без гражданскаго за к он а ". Ови Јевреји били су још крајем X V I I I и почетком X IX века пример безправних становника "цивилизованих" европских држава, чак и у оно време кад им je Кваз Милош признавао не само правну једнакост већ и посебну заштиту државног поглавара. То нам заиста може служити на ч а ст. У срцу Европе, у најслободнијој земљи њен о ј , у Швајцарској, нису Јевреји до половине XIX века имали слободу занимања, a до 1 8 74 . године, слободу кретања и насељавања по свој земљи. И у другим земљама Европе било je слично ако не и г о р е . Србија прве половине XIX века сматрала се као Елдорадо Јевреја, као што je и иначе била "Србија - С л обод и ја".
30
I I . ОДНОС СРБА И Ј Е В Р Е Ј А У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РА ТУ 1. до рата, од 1 941. године, односи Срба и Јевреја били су ПРАКГИЧНО НЕПОМУЋЕНИ. У рату треба разликовати њихове односе у сасвим крњој Србији, у другим деловима бивше Југославије, у заробљеничким логорима итд. Треба разликовати став српске управе према њима и српског народа. Све ће се то овде само скицирати у главним линијама. Данас се чују можда неки мали приговори овде - онде, али такође и изрази признања Србима на њихов став. Стало ми je да то рељефно истакнем. Прво, сам почетак рата. Интересантно да су наши Јевреји желели рат са Немачком. Сви, скоро без изузетка. Они су ефматично дочекали 2 7 . март 1 9 4 1 . године и н>иховом одушевљењу није било краја. Нису били свесни игга их чека. J a сам скоро свакодневно био у књижари Геце Кона - пред вече. Рекох му једном: "Господине К он, рат je неизбежан". A о н , ни пет ни шест: " У рату књига добро и д е " . Били су луди као и Срби, због чега им не могу много приговорити. Немци им то нису заборавили. Извештаји о 2 7 . марту наглашавају махнитост Јевреја. Али« апостериори, може се рећи да би их иста судбина снашла и да су осуђивали 2 7 . м арт. Кад су Немци наишли, 6 . априла, настало je отрежњавање и код Срба и код Јевреја. Настало je отрежњавање - доцкан! И страдали су испочетка једнако и једни и други, нарочито у криминалној НДХ. У самом рату су и Срби и Јевреји били стављени ван закона од стране Немада и од стране Хрвата. Били су судбински повезани. Српска влада није хтела да учествује у гоњењу Јевреја. То јој je оштро замерено од стране Немаца и можда због тога многа патња погоршана. Али ни влада генера-
31
ла Недића ни Комесарска управа пре н>ега нису хтели ни помислити да учествују у ма ком виду у немачком истребљењу Јевреја. Уредник "Гласа Канадских С р б а ", за време рата члан Југословенске владе у егзилу, писао je почетком 1 9 7 1 . године, о Милану Недићу, пошто му je пре тога пао у руке материјал о његовом раду за време рата као претседника Српске владе. Професор Кнежевић би најмаве имао разлога да брани покојног ђенерала Недића. Он je ипак на основу оригиналних докумената до којих je дошао утврдио: "Као Комесарска управа и Недић je одбио да донесе закон против Ј е в р е ја ". (Радоје Л. Кнежевћ, "Милан Н еди ћ", "Глас Канадских С р б а ", од 4. марта 1 9 7 1 . годи не). To je права истина, и за једну и за другу управу. A то није било тако лако ни просто. Немди су то не само сматрали непослушношћу него и опречним ставом њиховој политици. Репресалије су могле у свако доба да дођу. Бранити Јевреје нису смели ни Немци, a камоли Срби. Комесарска управа се енергично успротивила том захтеву Немаца, што j a сведочим из прве руке. He само да српска управа у окупираној Србији није хтела да донесе закон против Јевреја, него није учествовала ни у једној мери њиховог истребљења. Све су то радили сами Немци на своју руку и преко својих органа. Срби немају чега да се стиде у овом погледу. То све помало долази на видело и у публикацијама иностранства. Ми ћемо то изнети у поглављу I V . , где ће се паралелно изнети држање Срба и држање Хрвата према Јеврејима у току Другог светског рата. Колико je мени познато, Немди нису чак ни очекивали од Срба помоћ за уништавање Јевреја, па им се нису за то ни обраћали са инсистирањем. Они су при доласку тражили од Комесара да отпусте из службе све Јевреје, Цигане, масоне и комунисте. Али кад je дошло до физичког ништења
32
Јевреја, до одашиљања у логоре смрти и гасне коморе, они су само сондирали терен код владе генерала Недића, која je одсудно одбила сваку сарадау, једнако као што je одбила учешће у борби против Руса, што генералу Недићу служи на част ! Срби нема шта да се стиде у свом држању пјјема Јеврејима, својим сународницима у последњем рату. Српски народ je још мање, колико je то могуће, учествовао у прокажењу или у гоњењу Јевреја Србије (у Црној Гори их није ни би л о ). Ни у једном погледу нису Немде помагали ни власти ни приватна лица. Ови су имали својих пречих брига, јер су и сами гоњени били и од Немаца и остајали без хлеба за себе и децу. Има преживелих Јевреја који то признају, a има их који и не признају. Ja нисам на неког таквог наишао. Али ми je писао једном Стево Максимовић из Сан Паола у Бразилу (то je брат блажене успомене Томе Максимовића, некадашњег Комесара за избеглице у Србији) , како му je тамо један југословенски Јеврејин (или ми je није писао или се j a не сећам више одакле j e , али мислим из Хрватске) да су и Срби бар индиректно учествовали у прогону Јевреја, ј е р , рече, откуд би Немци знали где се ови налазе? Покојни Максимовић ми посла писмени одговор који му je упутио и j a сам тај одговор послао "Канадском Србобран у " , да га евентуално пусти у лист. Овај то није учинио, али морам одмах рећи да je Стево, који je мало затим умро, доста неубедљиво бранио српску ствар. Ja ћу покушати то овде учинити мало убедљивије. Кад je дошло до прогона и утамавења Јевреја у Србији, њима није била потребна српска пријава ових лица. Они су имали све спискове у синагогама, у црквеним јеврејским општинама, у картотеци општине Београда, у материјалу пописа становништва, да само неке изворе споменем. Шта су од тога користили, ja не знам, али свакако
33
јесу нешто, можда и све (ради употпуне и додатака) . Срби им нису били потребни за овај циљ, нити су се на српске власти обраћали. То знам скоро п оу здано. Чак, колико се ja сећам, a био сам присутан у земљи и будан на све ове поја ве, нису никад Немци јавно позивали Србе да пријаве своје јеврејске сународнике. И никад нисам накнадно читао да се тако нешто десило. Саговорник Стеве Максимовића je све исконструисао на "л о г и д и ", али не на стварности. Било je Срба који су по цену живота спасавали гоњене Јевреје цело време рата, па су неки одликовани од владе Израела орденом, ако се не варам - за праведност. Тако нпр. Др. Милослав Стојадиновић, некадашњи потпретседник, Београдске општине. To je радио и почивши професор Техничког факултета Бранко Поповић, па су га ипак комунисти ликвидирали. Није лако било та лица скривати, хранити и увек изнова склањати од немачких радија. Мајор Петар Мартиновић-Бајица, који je за време' рата вршио важне функције у Српској државној стражи, објавио je у "Американском Србобран у " , од 2 6 . марта 1 9 7 3 . године, један одломак из своје необјављене књиге "Некажњени злочини", под насловом "Срби спасавају Ј е в р е је ". У том налису стоје и ови редови: " . . . К а д се поуздано сазнало да Немци покупљене Јевреје уништавају на разне начине и у разна м еста, Недић и његова администрација тајно и прећутно дозвољавали су и у свему ишли на руку Јеврејима да напусте Србију и пођу за Црну Гору и Далмацију где су их талијански окупатори штитили и спашавали. Тако су из Београда отишли трговац Г а б а ј, инжињер Самоило Јаковљевић и његова жена Ребека А м од ај, па Др. Ана Алаџем и Д р . Марија Ишах, па чак и Јевреји комунистички оријентисани (а то се знало) по примеру Јакова Алмули и Оскара Давича. . . Ча к , нашло се пута и
34
начина да се из немачког затвора извуче и Др. Коен (бивши дворски лекар) и да му се омогући прелазак на Запад. Недић je прећутно дозволио да један број Ј е в р е ј а оде у одреде Драже Михаиловића међу којима су били: београдски адвокат Аврам Меворах, Ото Коморник, инжињер Јосиф Шлезингер - који je код Драже организовао Радио службу и други. Међу овима je било и жена - Љиљана Флам и друге. Ha београдском Новом гробљу, провео je читав рат Др. Марко Анаф (којега je сакрио и чувао гробар) , a у Београду сакривени су и добро чувани Исак Абинун па удова Црнорукца Радоја Јанковића - Јеврејка, па Милан Јаковљевић (син трговца намештаја Аврама) , па чак и Натушка Калмић - сестра од рођене тетке Моше Пијаде и многи други. Јевреје су спашавали на разне начине и четнички одреди на целој територији као и многи Срби и Српкиње неангажовани у борбеним јединицама. За сваку je похвалу и став Српске православне цркве, ko ja je на разне начине уз велики рескир и у многим случајевима ишла на руку и спашавала Јевреје снабдевајући исте фалсификованим документима о "српском пореклу" појединаца чиме им je омогућаван излазак из Србије и спас код Талијана. Ово исто радили су и други појединци по примеру Драгог, Станке и Душана Ристић (индустријалци из Ниша) - који су имали одличне старе везе са ТалиЈанима преко којих су спасли многе Јевреје упућујући их као пријатеље Србе и Српкиње на Станкину сестру и зета Милоша Рашовића у Далмациј у. Посебан j e , интересантан и деликатан случај спашававе једне Јеврејке која je пред сами рат била написала једну књигу о Хитлеру, коју су Немци тражили, a она се под српским именом крила у Нишу^, где j e , да би добила личну карту била наводно "крштена" у 25-ој години старости, где
35
je стари прота увео у књигу "крштених" и дао јој крсни лист на основи кога je добила личну карту - чиме je уз велики рескир проте и других био скинут само део њене муке и невоље. Кад je ова "Добрила" сазнала да je и у Нишу траже Немди, уз помоћ Срба отпремљена je на "добровољни" рад у Немачку и тако je осхала жива и данас се налази на једном угледном положају у Југославији. Она се нада, a и ми то чекамо да ће доћи време да прочитамо потресне ратне успомене "Српкиње Добриле", a знамо да јој није могуће то данас предати јавности. Ми смо само овоме посветили више од десетак страница к њ и г е ..." Познати и признати српски емигрантски публициста, Вукашин Р . П е р о в и ћ ,. из Црне Горе, који je ту скоро умро у САД, писао je у једној брошури: "Шта хоће Српско народно претставништво? Прво отворено п и с м о ", 1 9 7 3 . године и ово (страна 1 9 . ) : 11Др. Фридрих П оп с, претседник београдске Јеврејске вероисповедне општине, стајао je током рата под заштитом ђенерала Недића, поред стотина Јевреја у Београду. Тако je провео рат и опет се нашао на свом месту после рата. Његов секретар инж. Морис Абинун, стајао je током рата под заштитом комунисте др Благоја Нешковића, коме je Абинун са своје стране служио као сарадник. Абинун je поседовао легитимацију Гестапоа и право на ношење оружја.Како je он до тога дошао »егова je ствар. Да ли му je легитимацију издао Недић или ђенерал Данкелман, није од важности. Да je против н>ега био било ко од "сарадника" с окупатором ,у име владе Народног спаса, Абинун не би био спасен. Он се слободно и данас шеће Београдом. . . " Страна 20-та: " ...Г о с п о ђ а Злата Кикел, бивша жена футбалера Нешића, по крви Јеврејка, држала je током рата у својим конципа Гестапо, Абвер, Цензуру, да би чак, како зли језици кажу, сам главом дописник ДНБ, др. Валтер Грубер, с
36
њом испијао "Брудершафт", a она с н>им "Швестершафт". (Пошто je др Грубер још у животу, верујем да ће ме евентуално кориговати, ако налази за потребно) . Злата се после рата срећно удала за угледног југословенског новинара Јашу Алмулиа, дописника "Б орбе" у Рио де Жанеиру. Из практичних разлога Титов дипломата, Леополд Ауер, Me tta своје име у Илић. Зна ли се какву je улогу током рата одиграо у Београду, бивши југословенски пуковник Аврам Б е р а х ? ..." . . .Недићева влада са својим апаратом знала je за све ове марифетлуке предузимане током pa i a . Она je била немоћна онде где су Немци на ствари гледали својим очима, док чак на неким местима није хтела да иступа. Зар би се јеврејске породиде Сташе Винавера, Корницера-Зрнића и друге одржале током рата да им није пружао заштиту ђенерал Недић? Зар je Милану Аћимовићу било непознато порекло пољског Јеврејина инж. Станислава Јосифовића, кад га je узео за свог Комесара грађевина, под немачком контролом 1 9 4 1 . год и н е ? .. . "...Д р . Леон К оје н , лекар-хирург, лични лекар краља Александра и хирург краљице Марије, нашао се једног дана, после слома Југославије у логору на Бањици, свакако с неизвесном судбином. Влада Милана Недића je алармирала факторе на страни, да се др Леон Којен спасе. Умољена je краљица Марија у Лондону, да се заузме преко италијанске краљице Јелене код немачких власти. Интервенција je успела. Италијанска влада je једног дана упутила у споразуму с Немцима своја два официра, који су уручили др. Којену пасош, Да би се преко Италије, Швајцарске и Франдуске нашао у Лондону, где се придружио својој породици: сину Бати Којену и снахи Вукици К ојен, иначе кћери ранијег министра и посланика у Москви, др. Милана Гавриловића (садашњег претседника СНП). Породица Којен je провела рат У заветрини, да би одмах после устоличења Тита,
37
изјавила лојалност маршалу Југославије и у друштву др. Миленка Поповића, ранијег аташеа за штампу у Лисабону и још неким београдским Јеврејима, вратила у Београд, да би сви чланови породице постали одани активисте у новом режиму. Ho, као што je др. Којен изразио захвалност краљици Марији што га je спасла и лично јој се захвалио кад се нашао у Лондону, тако je при крају баладе, изјавио жељу да пре напуштања Лондона учини опроштајну посету, т ј . аудијенцију Краљици. Краљица je с индигнадијом одбила да му пружи р у к у .. . " Нису то сви Јевреји које су Срби спасили: има их још доста. Ja знам нпр. за д в о је . Једна глумица Народног позоришта шетала с е , дезигнирана и са црним наочарима, по Београду. После рата je понова била глумица. У радионици Општине београдске био je један шегрт Јеврејин. И мени су то саопштили радници одатле, али нико није саопштио Немдима. Итд. У малопре цитираном чланку мајора Петра Мартиновића-Бајице, "Срби спасавају Ј е в р е ј е ", он тврди (а он je то могао да зна) да су међу избеглим Србима из злочиначке "Независне Државе Хрватске" - "било и Јевреја под српским именим а " . Они су сигурно преживели рат, јер нико више није сумњао на њих. Мајор Мартиновић je то дозн ао, a можда и још неко од Срба у функцији, али их нико није издао Немцима. Мора да их je било мало, али je било и "т а к в и је х ", што рекао Марко Миљанов. Било je у Србији тушта и тма сумњивих Јевр е ја , за које се веровало да имају јеврејску крв, али се то није могло доказати. Међу њима има два велика научника европског ранга - Александар Белић, претседник Српске академије наука и Георгије Острогорски, данас признат као најбољи византолог света. Оба су спашена: Белић и породиде његове браће ђенерала, по заузимању Милана Недића. To ja знам поуздано. Они су морали
38
доносити крштенице предака из Будимпеште знам одакле још, али су спашени.
и
не
2. И страни писци су запазили и истакли дивно држање Срба према Јеврејима у последњем рату. Ja ћу овде навести америчку новинарку Рут Мичел, која je после рата издала једну књигу на енглеском језику под насловом "Четири факта говоре о српским борцима, о Михаиловићу и Југосл авији ". Ja сам нашао приказ те књиге у "Американском Ср бобра ну ", одакле вадим ове податке: " У .Документу број 4 ' , страна 45 - 4 8 , Г-Г,а Мичел се додирује односа између Срба и Јевреј а , где Србе истиче као праве демократе који су са својим Јеврејима живели као браћа. Тамо се каже, (А ДОКУМЕНАТ JE ПИСАН ОД ЈЕВРЕЈИНА) : ' . . . У Југославији je било 8 5 .0 0 0 Јевреја, укључујући и емигранте из Немачке, Аустрије, Пољске и Чехословачке. Захваљујући Србима, југословенски Јевреји су успели да спасу многе њихове земљаке из Немачке и од Немачке окупираних земаља. Решење јеврејског питања у "Независној Хрв а т с к о ј", извршено je од хрватских усташа. У Србији, међутим, јеврејски проблем није решаван од стране самих Срба,- то су Немци задржали за себе . Било je специјалних разлога због тога: кад су окупирали Срби ју, Немци нису нашти никавог антисемитског осећања међу Србима; нити су пак они могли да_ убеде и изазову_никакво антисемитско осећаае и предузимање мера ни код станавништва Србије нити код њених власти. Чињеница, да je ђенерал Недић два пута захтевао од немачког команданта Србије и Баната, да он (Недић) и његова влада доби ју права да реше јеврејски проблем и да се према њима не могу и не треба да примене никакве драстичне мере у Србији, показује осећање целог српског народа према Јеврејима. Недић je немачком команданту дао ове разлоге за овакав захтев: Ако Немци хоће да се Срби умире,
39
од првокласне важности би било да се престане са ужасним истребљењем српских Јевреја. Срби не могу и неће да приме такво третирање "њихових земљака јеврејске в е р е". Одговор који je Недић добио од Немаца у односу на овај захтев био je да "Срби још нису постигли ону висину културе потребну да их оспособи да делују са Је в р е ји м а "! И у погледу на антисемитизам Југославија би се могла поделити на два дела, т ј . крајеве у којима je ово осећаве било латентно и у Србији у к о ј о ј , што се може рећи без икаквог претеривања, антисемитско осећање није никада имало никаквог корена. За време 23-годишњег постојава Југославије, Србија je увек исповедала слободну демократску традицију која je постојала у пређашњој Краљевини Србији. Ова једнакост била je не само гарантована разним Уставима Краљевине Србије и доцније Југославије, већ je то био стварни израз односа православних Срба и Јевреја у њиховим свакодневним о д н ос и м а .. . У том погледу Србија се je потпуно разликовала од Хрватске, у којој je антисемитизам био наслеђен од Аустро-Угарске. И сада су Срби и Јевреји заједнички страдали од Немада. Никакве мере Немаца у Београду нису могле да помуте пријатељске односе између Срба и Јевреја. За време периода присилних радов а , Срби су разговарали са њиховим јеврејским пријатељима на улицама и чак на очиглед немачких војника и полиције. За време периода када je преко 3 0 0 .0 0 0 Срба било масакрирано од хрватских усташа у Босни, Херцеговини и Лици и неких 60000 стрел.ано од Немаца у Србији и када су српски студенти и сељаци вешани на главном тргу у Београду, Срби престонице имали су довољно куражи да јавно протествују и изразе своје гнушање према оваквом третирању Јевреја од стране Немаца. Пример српског народа с погледом на Јевреје је~ сте јединствен у Е в р о п и .. . Српски пример зрачи. Моја je жеља као Јеврејина у слободним де-
40
мократским земл>ама,у којима Јевреји још увек уживају пуну слободу и једнакост, Јевреји треба да покажу захвалност Србима, истичући њихова племенита дела, њихова човечанска осећања и њихову високу цивилизацију и културу. Ja не могу да завршим овај извеш тај, a да не споменем како су Српска Православна Црква, Патријарх Гаврило и његово свештенство, покушавали да спасу Јевреје и Дигане. Српски православни свештеници и сељаци ризиковали су своје животе не само да спасавају обичне Јевреје и њихову децу већ и Цигане и њихову д е ц у .. .Врховни рабин југословенских Јевреја био je кријумчарен од манастира до манастира и скриван од српских свештеника и на тај начин спасен од немачког Гестапо-а. . . " Дошла ми je до руку једна брошура на којој не стоји име аутора, али стоји да je издаје "Међусавезнички Комитет за информације у Л он дон у". Наслов књиге гласи: "Утамањење Ј е в р е ја ". Она je прво била издата на"енгл еском , a затим преведена на италијански (и можда још који други јез и к ). Италијанску верзију имам и она je означена у Литератури под "Анони мус". 0 вој сам говорио у књизи "Хрватска зверста у Другом светском рату - према изјавама њихових савезника", (страна 2 5 1 . и даље). Има свега 40 страна од којих су Југославији посвећене 4. Ту писац књиге признаје да je и влада Дветковића ("влада филофашистичка"). донела била расне законе, послушна Берлину, али они у стварности нису никад примењени. To je права истина. Затим у књизи стоји изречно: "После инвазије (Немаца, J1MK) саме поједине српске власти су чиниле све што су могле да спасу неке Јевреје од беса нацистичког; али нису могле много да у ч и н е . . ." И то je драгоцено признање Србима који су сами били стављени под најтежу тортуру, чак и српским властима, које би биле сместа осуђене на смрт да су Немци дознали за њихову протекцију Јевреја.
41
Даље стоји да су формадије Гестапоа саме у престоници вршиле прогоне, јер "псеудо-влада генерала Недића беше принуђена притиском јавног мњева да заузме једно у суштини повољно држање према прогоњеним". Ово je драгоцено признање најкомлетентнијих јеврејских кругова у свету о држању Срба према прогоњеним Јеврејима. Само НИЈЕ истина да je Недић био принуђен да тако поступи. Он je био пун репрезентант општег српског става, који није дозволио никакве прогоне Јевреја од стране народа српског. Баш je Недић то изречно одбио Немцима и ови му то никада опростили нису. Уосталом за нашу тезу то je сасвим свеједно. Чак je и документованиje да je "јав но мњење" било против то га , т ј . цео српски народ. То Немци нису разуме с е , "фермали" и Недић не би могао ништа да учини. Ho то j e , свакако, једна незахвалност Јевреја ђенералу Недићу који их je спасавао, гдегод je м огао, a ниједног момента није вршио хајку на њих. Има још много сличних писаца. Ja сам неке навео у својој напред цитираној књизи "Хрватска з в е р с т в а .. . " 3. Срби су заиста могли да спасу далеко већи број Јевреја. Што се то није догодило, то нису криви Срби већ Јевреји. Следећи редови ће хо доказати. Прво, Јевреји не користе прилику да приђу покрету Драгољуба Михаиловића, где би се на стотине њих могло да сп асе. Они који су отишли били су заиста спашени. Јер тај покрет није никога и никад одбио зато што je Јеврејин. Напротив, ja знам неколико Јевреја који су тамо не само спашени већ нарочито чувани. Између осталих био je др Габор Санто, лекар из Суботице и народни посланик. Цело време рата je пробавио у шуми и ни^е му длака с главе фалила. (После рата су га
42
комунисти, на чијем су се врху Јевреји налазили - стрељали). Био je у Варваринском корпусу један квалификован радник или инжењер фабрике кожа у Нишу и није био ни Србин ни Југословен, као ђак-каплар. Ништа није радио, a чуван je био као очи у глави. Био je и Мирко Ра јц ер, чије накнадно сећање и захвалност доносимо мало за овим. Било их je можда нека десетина. A да су стотине д о Е .е , сви би били примљени и сачувани. Нема примера да су одреди Драже Михаиловића одбили да приме неког пријављеног Јевријина. У св ојој :сњизи "Михаиловић према немачким документима", издатој у Лондону 1 9 6 9 . , пише др Иван Авакумовић (ад нотација страна 8 3 . ) да je "код Михаиловића било, поред Ру са , још и Пољака, Грка, Чеха и Јевреја избегл и ц а.. . Михаиловићев лекар je био Јеврејин (др Тибор Г о л д в а јн )". Много их није било, можда десет-двадесет. Али их je било и сви су били добро дошли и добро чувани, боље од самих Срба, који су себе имали да чувају. Таквих лица није било м н ого, јер су се јављали доцкан, кад су Немци почели истребљење. Али их je било. И третирани су једнако као и пребегли Срби: други су бринули и за њихов смаштај и храну. Одреди ђенерала Михаиловића спасавали су и породиде Јевреја иако њихова родбина није била у борачким редовима. Примали су сваког угроженог Јеврејина. Ево шта о томе пише Вукашин Перовић у малопре његовој цитираној брошури, страна 1 8 . : "Зна ли се колики број Јевреја спасише партизанске јединице током рата, a колики број четничке? Није било четничке команде '.од Авале до јадранске п л а ж е .. . ' да у њима нису напши уточишта грађани јеврејскох’ рода, чак их je било у команди херцеговачких четника, којој сам лично припадао, али су ови носили 'србизирана' имена, Да би тако исто оперисали они Јевреји у комунистичким редовима, узимајући врло звучна 'велико-
43
српска' имена. Добар део тих људи заузео je касније уносна места у комунистичкој Југославији, било као највиши војни команданти, директори моћних предузећа или дипломатски претставници на страни, али као по чуду све с измењеним именим а. . . " Дало би се овде приметити да су се и Срби могли у већем броју спасити да су отишли под заштиту "ш у м е ", односно Михаиловићевим ребелима. To je тачно, али Срби нису морали очекивати онакву судбину која их je снашла, a Јевреји нису имали ништа друго да очекују. Мора се признати да су се могли спасти бегом код партизана, што им ja ни најмање не замерам. Мовда би на њиховом месту то исто радио. Међутим, за Јевреје у Србији шума ДРаже Михаиловића била je ближа и сигурнија, a они су je слабо користили. Ту скоро, читам једну скоро невероватну в е с т , у чију се тачност не може сумњати. Тако у "Политици" од 9. децембра 1 9 7 0 . стоји ово: "У партизанским одредима било je више од три хиљаде Јевреја, међу којима и око хиљаду првоборац а " . Напис где je то изашло носи наслов: "Богате збирке Јеврејског историјског м у з е ј а ". Значи да je вест из самог јеврејског извора. Признајем да нисам веровао да их je толико било међу партизанима и да je било толико првоборада. Данас се мало шта чује о њима. Да су задовољни са политиком Јосипа Броза према Израелу не би се рекло. Имамо један дирљив пример захвалности српског Јеврејина српским устаничким властима за спас његов и другова у Другом светском рату, који сматрамо потребним ин екстензо пренети. Он je публиковао један чланак под насловом "Српске националне одлике" и то у часопису "Р а з в и г ор ", који je излазио дуг низ година у Јоханесбургу, Јужна Африка јануара I 9 6 0 , године. Мирко Рајцер, Јеврејин из Београда, који у Јужној Африци живи, написао je ово: "Нашима je већ познато како са м , захваљују-
44
ћи Србима, спасио свој живот. Д анас, после толиких година, ако ме неко пита како, једноставно одговарам: био сам у четницима. Али, то се није м о г л о тако рећи 1 9 4 1 . године, када je живот био У питању и када са м , захваљујући пријатељима из елитних кругова нашег народа, ступио у везу са организаторима устан ка.
У току последњих 14 година, откада наша национална емиграција, захваљујући другим слободним и сретним народима, једе свој свакдашњи хлеб, много се говорило и писало о позитивним и херојским особинама српског народа за време свих ратова, a нарочито за време Другог светског рата. Ja сам још жив сведок свега тога као припадник Отпора Драже Михаиловића. Сада, j a бих желео мало више да говорим о мирнодопским особинама Срба, са гледишта једног не-Србина. Још као млад човек имао сам прилике да прочитам један роман, од једнога доброга романсијера једне наше суседне земље. У тој књизи он описује моћ асимилације њихове земље. Један бивши узурпатор те земље - странац - враћа се у н>у, заволи што види и постаје добар грађанин. Писац више обрађује његову љубав према лепотама те земље, него квалитетима његова живља. Као младић који je почео размишљати, поставио сам себи питање: Шта je нас српске Је вреје, поред лепоте наших крајева, асимилирало и претопило? Ми се нисмо бавили земљорадњом, те су морале бити друге чињенице да од толико нерадо примљених, a негде и прогоњених Јевреја, баш ми да будемо сто одсто изједначени, вољени и цењени, скоро више него равноправни, од Круне до последњег грађанина? Знајући да ми нисмо били бољи Јевреји од осталих, било ми je савршено јасно да нису наши нарочити квалитети у питању. У нашем изједначеном грађанском друштву, опојеном најузвишенијим демократским и либералним принципима, сваки грађанин, са стране већине или мавине, осећао се савршено код своје ку-
45
ће. Упоредивши ову српску демократију " о д о з д о " , са демократијама осталих европских народа, дошао сам до убеђења да je ова демократија по пореклу много истинитија и савршено чиста. Познавајући развитак либерализма у Европи, опет сам имао утисак да je српски либерализам старији од српске писане историје; толико je наша друштвена атмосфера била опојена најлепишм принципима о односу човека према човеку. У том изједначеном грађанском друштву интелектуалци или велеварошки грађани чак нису ни говорили другим акцентом него становниди села. Код осталих нација то није био случај. Док код неких наших суседа свака чиновничка платежна група значила je једну затворену и уображену групу, дотле je код нас било само грађана и сељака. Док су неке нације у свом национализму и култури копирале друге нације, дотле су српски национализам и српска култура по својим вредностима и манифестацијама били ретко оригинални. Српски национализам није претстављао само љубав према својој земљи, својој традицији, својој историји, него и позитивну оријентацију и према својој браћи Јужним Словенима. Срби стално држе себе за велике индивидуалисте, али према моме опажању, имају св оју сопствену кондепцију у схватању слободе и способност да се за ову слободу заложе и физички и духовно. У искристализирању ове трпељиве демократије огромну je улогу одиграла Српска православна дрква, која као неекспанзивна, није желела да повећава број својих верника на други начин, него нормалним прираштајем. Сваку je нацију лакше оценити споља. Народ претставља етничку и духовну целину гледану споља. Друштво, на супрот овом појм у, заједница je посматрана изнутра,- она je сложенога типа са друштвеним групама, разноликим идејама схватањима и разним културним стандардом. Пошто друштво образује народ, кроз српско друштво треба упознати српски народ.
46
Пошто сам горе већ напоменуо да код нас није било разлике у већој мери између сељака и грађанина, то сам ja за време Устанка имао прилике да упознам српског сељака. Српско сељаштво одиграло je огромну улогу у ново доба. Оно претставља и друштво и нацију. Мало je било разлике између аграрног сељака и сточарског сељака. У политичком животу Србије сељак je увек био фактор. Српски сељак има традицију и стварност пред собом.-Он je револуционар, a може бити и песник. Код српског сељака национална свест јача je од социјалне свести, a патриотизам разрађен у кему више него код иједног другог сељака. Такве сам Србе морао оставити у Отаџбини, људе политичке зрелости, свесне жртвовању, национално горде и у Равногорству јунаке. Мене je српски дух формирао у човека, a Равногорски дух у борбенога п а тр и о ту ". Крајем 1 9 4 3 . годи не, наша влада из Лондона послала je преко Швајцарске милион франака за покрет ђенерала Михаиловића, камо паре, како изгледа, никад нису стигле. Посредник je био неки бивпш адвокат из Сарајева по новом имену Анић, док се раније звао друкчије. Он je био Јеврејин. Толико се поуздања имало у њега. Паре му j e , како сам чу о, предао тадашши (и последњи) посланик Краљевине Југославије у Берну, покојни Момчило Јуришић. 4. Несрећни Јевреји, који су под окупацијом патили више од Срба нису могли овима ништа да помогну. Где су могли, неки су то чинили. Забележен je случај др Коена, познатога уролога и оператора београдског. 0 њему je писао некадашњи "питомац" логора на Бањици, цротојереј Милан РаДојевић у свом опису прилика у тој "Кући см р ти ", како je он саму серију чланака назвао. У "Канадском С р бо бр а ну ", од 17. септембра 1 9 70. године, Један одељак тих приказа носи наслов "Доктор Ко-
47
е н " , где се најлепшим речима евоцира његова успомена. Велики je то чланак, a j a верујем да je то део књиге п ротојереја М. Радојевића па ће га лако многи моћи да читају који ове новине прим а ју . Овде само неколико завршних пасуса, да се види да га Срби нису заборавили и да му то неће учинити никада. Ту стоји : "Био je необично омиљан међу затвореницима. Новоме долазнику причано je о њему и сваки je желео да га види. И осећао пријатно задовољство да гледа његову благу п оја ву, која нас je очинским погледима тешила и својим сопственим патњама страдала са нама. Веровао сам да je душевно много патио и да je радије зажалио што и њега није нашла одмах судбина толико хиљада Јевреја, него да je принуђен да гледа како се собе стално празне. Јер, само до времена од како je доведен у логор, до "смрти" крајем септембра 1 9 43. по прорачуну стрељано je на Бањици преко 6 0 .0 0 0 душа. Пред његовим очима су долазили, гледао je многе св оје пријатеље и познанике приликом 'визитациje ' , да их следећи пут више не види. Његов нестанак од свих нас пропраћен je са жаљењем, a и са утехом да je прекратио м ук е. Остао je др Коен у великој успомени код свих нас преживелих са Бањице, као изванредан узор човека, који j e , иако туђе p ace, волео Србију као своју Отаџбину и вршио своју незахвалну и тешку дужност са необичном ревношћу, покућавајући свагда да учини што се могло, да би колико-толико помогао затворенидима, a себи у томе нашао највеће задовољ ство". 5. За односе Срба и Јевреја у осталим деловима некадашње Југославије немам много података. Ту се ради о пределима окупираним од Хрвата, Маџара и Бугара. У Хрватској су Срби и Јевреји били стављени ван закона. Један некултуран и злочиначки на-
48
род гонио их je и убијао на исти начин. Мало су једни друге могли да спасу, али где су могли то су чинили. Србин тамо није разликовао Јеврејина од другог гоњеног Србина. Вероватно je било и обрнуто. У Македонији Срби се нису ништа питали, a У Војводини су били такође исте судбине. Ево један мали приказ тога. Један лекар из Војводине, Јеврејин маџарског матерњег језика, по имену Андреја Деак, по струци лекар, по професији санитетски официр генералског ранга, живео je за време рата у Бачкој и преживео страхоте "срепастих к р с т о в а ". Био je при познатој Радији у Новом Саду, у јануару 1942 предодређен за смрт са својом породицом (женом и ћерком) и спасио се чудом: баш пре него je требало да дође ред на њега - куршум у потиљак и стропоштавање у Дунав, дошла je хитна забрана тих егзекуција. Он je тај догађај објавио у књизи "Радија у Новом С а д у ", у белетристичко мемоарском виду. Та књига има још цео низ белетристичких прилога, као и друге његове књиге (око пола туцета) . У овој књизи, a свакако и у другима, он свуда најлепше пише о Србима, својим сапатнидима и увек их упоредо приказује: Србе и Јевреје! Они су заиста били у Маџарској , али не само у Маџарској s o c ii malorum као што никад нису били непријатељи. J a сам са поносом читао ту квигу Деакову. 6. Један посебан капитал у описивању односа Срба и Јевреја у Другом светском рату претстављај у РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ. Позната je ствар да су Немди заробљавали и заробљене држали само Србе и Словенце, док су војни припадници свих осталих народности пуштени кућама. Јевреји су такође били заробљеНи, али не као "Ј е в р е ј и ", ваћ као Срби (у Словенији није практично било Ј е в р е ј а ). Ниједан Србин се није бунио против тога. Да се каква група Срба опирала једнаком третираау за-
49
робљених Срба и Јевреја, да je тражила дискриминацију, Немци би хо једва дочекали. Али Срби то нису радили. Понегде су Немци били установили мало тежи режим за Јевреје {спавање на слами, горе бараке и т д . ) ,али нису постојали посебни логори за Јевреје,нити су Срби то прижељкивали , a камоли захтевали. Исту злосутну судбину су заробљени Срби и Јевреји подносили, само ипак с том разликом, што je ропство спасило Јевреје сигурне смрти, a њихови српски војни другови су срећни што су то омогућили. Ако се неком може пребацити некоректност, то сигурно не Србима. После рата су многи бивши југословенски официри Јевреји описали своје логоровање у Немачкој и често пута, како тврде српски другови, огрешили се о истину и такт. То описује између осталих, на пример, ђенералштабни мајор, Миодраг Ј . Ћорђевић, у часопису "Наша Реч" за 1970-ту годину, број 2 2 3 (Чланак под насловом "Против преувеличавања", a с позивом на књигу "Сећањ а", издање Израелског друштва ратних заробљеника, Југословенске групе, Тел Авив 19 7 0 . ) . Може се одмах приметити да сам назив "југословенска група" није сасвим тачан, јер су Јевреји били заробљени као Срби, a не као Југословени. У тој књизи "Сећања" има канда више прилога од учесника официрских логора у Немачкој. Мајор Ђорђевић упозорава да je много шта у тим написима "преувеличано", a такође и нетачно приказано. Он пише између осталог: "Цео свет зна да су Јевреји у Европи страдали као у најцрње доба мрачног средњег века и цео свет je осудио злочине учињене према њима. Апи исто тако, на хиљаде југословенских официра који су били у Оснабрику, a данас живе ван своје Отаџбине, знају да југословенски Јевреји у заробљеништву нису били скоро ништа горе третирани од њихових сапатника Срба, бар не док су били у Оснабричком логору, a тамо их je било од почетка (краја априла 1 9 4 1 .) око 90 - да им се
50
касније придружи још 250 (маја 1 9 4 2 . ) , који су доведени из Нирнберга. He само да су , како сам Рафајло Блам п р и з н а ј е , Јев реји учествовали у рад у свих удружења у логору, држали јавна предава-
семинаре, курсеве и тд. - па су чак имали уређену и с и н а г о г у ! . . . Међутим, остаје за сва времена једна чињеница, која није нигде поменута: да су наши Јевреји у Оснабричком логору, сем тринаесторице, помагали партизане. He само т о , међу њима су били и главни организатори партизанске акције по логорима. Свима je врло добро познато да су главни руководиоци овога посла били Ото Бихаљи Мерин,Арпад Лебл, јАлберт Вајс и други, a да je неколико активних 'официра, који су седели у партизанском "Културном о д б о р у ", придобијено разним ласкањима и обећавима. Књига Ота Бихаљи-а, "Довиђења у о к т о б р у ", отворено објашњава каквим су се сретствима ови људи служили да би придобили активне о ф и ц и р е ..." И кад су долазили пакети из чемерне земље Србије која je од глади патила, нису дискриминисани Јевреји. Добивали су исте порције као и Срби. Срби су били величанствени и тада као и у многим другим приликама своје и сторије. И шта je било? Пуковник Брана Пантић саопштава да од 300 заро&љених официра Јевреја у Нем а ч к о ј, ниједан једини није остао после рата ван земље или пришао српским националним покретима. Ниједан једини, тако тврди пуковник Пантић и то мора да je истина, јер бисмо ми знали да je неко од њих пришао националној српској емиграцији. Србе то много боли: и оне у земљи и нас у емиградији и оне који су ропство заједно делили са Јеврејима и остале. Сада су Јевреји, бар они У иностранству, специјално у Израелу, незадовољни са политиком Јосипа Броза и његове клике у погледу Израела и Арапа. За њу Срби нису ни најмање криви. Напротив, они je осуђују као и ЈевРеји (о томе мало доцније) и једини исправни
н,а,
51
став Јевреја би био да признају да су грешили и да Србима нису враћали мило за драго. 7. Стварно нема Јевреја који би се могли пожалити на поступање Срба према њима у заробљеништву. Апи има доста Срба који Јеврејима ово или оно замерају. J a имам овде једно веома дуго писмо капетана Ђорђа Ј . Костића из Торонта писано 2 1 . маја 1 9 72. године. Он je Босанац, a из познате српске куће Костића из Дервенте. Он ми између осталог пише: " . . . J a о Јеврејима имам специјално и јединствено ваљда искуство међу Србима баш из ропства. Припадао сам оригиналној нашој групи заробљеника нирнбршког офлага. Број нам се постепено повећавао придоласком нових из разних привремених логора, a евакуацијом из њега Француз а , оригиналних становника логора. Тако смо на крају стигли до броја од читавих д е с е т , по некима и непуних једанаест хиљада официра. За Јевреје нареди 1 9 4 1 . Немачка команда да на прса пришију жут круг, a у њему "Соломонов зн а к ". Настадоше протести скрнављења наше униформе и свечаним делегацијама нашег старешинства и писменим претставкама и слањем званичних жалби међународном Црвеном крсту. Немачки командант позва Ha rneг најстаријег и ствар преломи: 'Добро, кажете да немамо право да стављамо додатке на вашу униформу. Да ли тврдите да немамо право ни на то где ћемо кога одредити да ст а н у је?' Наш најстарији слегао раменима и признао да je заиста њихово где ће кога разместити у логору или разним логорима. И исти дан нађоше се сви Јевреји логора у једној бараци. Био je то мој блок (низ барака, a логор je имао седам оваквих низова паралелних један према другоме али одвојени жидом и са саобраћајем кроз капије само дању, a некада и то ускрате кад су преметачине, какве специјалне предострожности и т с л .). To je била последња ба-
52
рака у низу и у њој су биле 3-4 десетине војника за рад у кухињи, чишћење блока и немачке потре5е за радном снагом у много већем и њиховом "спољном л о г о р у ", који je опасивао наш и био далеко већи. Две трећине барака биле су дакле стално празне, јер су војници били смештени ближе улазним вратима, свега једна , a остало у дубину je било као резерва, ако би допшо више војника. Ето ту дођоше Јевреји. A ja сам био старешина војника ту и становао у малом собичку на улазу и одвојено од остатка бараке. To je била велика привилегија и уклоњеност од пренетрпаности у баракама официрским и свађама које су просто физички разарале. Али већ по дужности даву сам био у бараци, па кад залади у зими 1 9 4 1 . ja се преселих и да спавам у бараци, јер оно сопче са бетонским подом, a без огрева постаде неиздрживо. Нађох се дакле с Јеврејима. Знао сам ja о њима и од раније доста, али сам сад учио нову школу у неверици и гледао и слушао какав смо свет имали међу собом и још као своје официре и за њих се с Немцима свађали. Једне лепе речи они нису имали за нас. Великосрпство, хегемонија, некултура, империјалистички прохтеви, угњетаваае македонског и осталих народа, a прекосвега и надасве дрвенило најцрвенијих боја. Ja сам им отворено постављао питања, с којима сам мислио да се може говорити, који их разлог води на сву ту безумност, јер нит су од Срба видели зла нити га виде и ево налазе се заједно с нама у немачким рукама. Одговарали су ми да су им Руси једина нада, јер једино о њима воде рачуна, a англосаксонци да неће много плакати ако их Немди и све истребе. Ja сам даље инсистирао зашто се о нас огреш ују, очито шире и воде црвени пожар (неки Бихаљи je био глава комуниста цело време ропства и после кад су сви прешли у О сна бри к). ТУ су ми одговарали да погрешно гледам, да je комунизам вал који долази и мора се примити и
53
да ja као официр нећу бити ништа слабије плаћен под комунистичким режимом него краљевским који je неповратно прегажен историјом. . . . Видим да спремате књигу о Јеврејима и Србима. Молим Вас да Вас не заведу појединачни добри примери. Већина je била противу нас и дисала оним истим д у хом , што се нас тиче, како je дисала и под Аустријом, кад су били најверније слуге свега н е м а ч к о г ... За нас je интересантно оно што je покојни Јевђевић подвлачио у својим новинама како се не нађе баш нико од Јевреја да буде с националним Србима, a било их je на претек међу партизанима. A ето и сад нам меру мери Давичо и Финци. Први чак пише јавно како je средњевековна, Немањићка Србија само једно "културно бувиште". Јевђевић je износио и неке примере од којих се једино сећам неког проте нашега, све ми се чини из околине Сплита, који je био врло активан у помагаву Јевреја, па 1 9 4 5 . године, кад су завладали партизани и он допао ропства и осуђен као националиста на смрт. Тражена je заштита од неког истакнутог Јеврејина и комунца, још задуженог од несретног п р о т е , али Јеша презриво одговорио да je партијски интерес врховни о б з и р ".
8. Било je у редовима партизана, за време рата , напада на С р бе. Тако пише "Американски Срб о б р а н ",,о д 2 2 . дедембра 1 9 7 5 . године: " Др Аврам Леви, комесар за социјалну политику у Титовој "Ужичкој републици" je говорио: ' . . . Ми можемо да успемо само онда, ако срушимо темеље старога друштва. Зато се ми у теорији и пракси, обарамо на грађанску државу као на материјалну појаву и на све њене духовне о.слонце: веру, надионализам, породиду, морал. Јер, успемо ли да одузмемо буржујској држави душу, тело ће се скрхати само од се бе, под најмаљим ударцем са стране. . .
54
За Мошу Пијаде се прича да je чуда и покоре чинио у Црној Гори према националним Србима, чак да je о н , заједно са Ђиласом, стваратељ "пасји х гробаља". Ja примам са резервом те вести. Кажу да je после рата, налазећи се на веома важним положајима, штитио и помагао Србе. Чак и сам проф. Драгољуб Јовановић, који je и отишао у затвор и поднео осам година р о би је, каже на једном месту да je Пијаде примао савесно публику да je саслуша и помогне, али најмање радо Ј е в р е је ". То стоји у његовој Другој књизи "ЈБуди, људи", Београд 1 9 7 5 . , страна 2 3 5 . Он није много обећавао, чак je говорио да "лампа терора не сме да се гаси". Апи сам чуо од многих личности, да je на много места помагао. Свакако он оста је једна загонетна личност, о којој се најразноврсније и најсупротније вести проносе. Други су се огрешили о Српство знатно више, млађи, који ништа зла од Срба нису доживели. Али, то je поратно време и отоме се говори даље у одељку IV .
I I I . ХРВАТИ ПРЕМА ЈЕВРЕЈИМА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1. Изнели смо како су Срби поступали са својим Јеврејима за време Другог светског рата: братски и хришћански мада им нису могли много помоћи. Хрвати су поступали сасвим супротно: они су се такмичили са Немцима ко ће више зверства према Јеврејима да покаже и хвалили се да су надмашипи Немце. То питање не можемо потпуно овде расветлети, јер намеравамо на другом месту говоРити, a делом смо и говорили, о подвизима Хрвата и њиховој култури за време Другог светског рата.
55
Али неколико података биће изнето и овде, да онда рефлектује разлику између поступања Срба и поступања Хрвата. Најпре ћемо цитирати једнога хрватског писца, a после и друге стране писце. Пошто сам податке из тог хрватског писца пренео био у лист "Американски С р бо бр а н ", од 16. фебруара 1 8 70. и овде ћу га у целини донети. Он гласи под насловом "Једна књига о истрбљењу 'жидов а' у 'Независној Држави Х р в а т с к о ј '": "Хрвати у емиграцији не жале ни најмање побијене Србе - нити о томе хоће да пишу. Они просто износе "неправде" Хрватима у "Карађорђевској Југосл авији ". Али увек настоје да прикрију злочине над Јеврејима, јер се боје јавног мишљења у слободном свету, нарочито у САД. То покушавају да скривају или чак да "н и е ч е ". Али се истина не може трајно скривати. И једна скромна књига изашла у Југославији ту брише све рачуне хрватске емиградије (и не само ње). Књига ХРВАТА МИРКА ПЕРШЕНА "Усташки логор и " , изашла 1 9 6 6 . код "Стварности" у Загребу, има масу података о злочинима над Јеврејима у "Н Д Х ", можда више него о Србима. По тој књизи, хрватски националисти су још 18. априла 1 9 3 3 . објавили проглас (страна 1 3 .) у коме жестоко нападају хрватске "Ж идове", којих само " у нашем граду (Загребу) на жалост нема мање него 8 .4 3 8 . "Самосвјесни хрватски народ тражи да се против тих безобразних и народу непријатељски елемената, чије су природне тежње и пробитци остали Хрватима увјек туђи, стави све на енергичну одбрану н да се њихова протународна тежња одговори са бојкотом Жидова и жидовских подузећа" . Завршује са речима: "Хрвати бојкотирајте жидовске трговине, жидовске лијечнике, жидовске адвокате” . Већ 2 0 . априла 1 9 4 1 . "Хрватски н а р о д ", доноси односно преноси чланак под насловом "Против Жидова треба подузети најстрожије м јер е" и он je
56
цео
отштампан
у књизи М.
Першена
(стране
14.
и
1 5 .) • Даље, стоји да je др Александар С а јц , главни тајник у Предсједништву владе изјавио у Дугом Селу (страна 1 2 . ) : "He страхујте, неће се вратити више никад ни Срби ни Жидови.. . Срба и Жидова нити може бити, нити ће их бити, јер за то јамчи хрватска војска и хрватске усташ е". Страна 1 6 . : " У појединим мјестима усташки стожерници доносе властите наредбе о ограничеву кретан>а Срба и Жидова, a и у читавој НДХ приступа се регистрацији свих Срба и Жидова. То морају чинити и Ц и г а н и ..." Цела je каига пуна тих података о "Жидовима" у НДХ. МИ ћемо још изнети само резултате при крају књиге /стр а н а 1 6 2 . ) : " У својим логорима усташе су потпуно ликвидирале Јевреје. Тим су се они хвалили. У м ају 1942. je у Загребу отворена изложба под насловом "Жидови". Приликом отварања те изложбе говорио je прочелник Државног извјештајног и промиџбеног уреда, др Вилко Ригер. У том говору најпре je изнио хисторију доласка Јевреја у Хрватску, нагласивши да je концем 1 9 4 0 . било у Загребу 2 0 .0 0 0 Жидова. Након што je изнио какве je мјере предузела усташка влада да ријеши јеврејско питање, он je дословно казао: 'Значајно je да je опет данас усташка Хрватска она , која je у овом дјелу Европе од свих држава једина коначно, трајно и праведно РИЈЕШИЛА ЖИДОВСКО ПИТАЊЕ. Без ријешења жидовског питања не може бити ни новог поретка, за који се данас бори удружена Европа у борби против демоплутократиje и бољшевизма". Исте године (1 9 6 6 .) изапша je једна књига хрватског Жидова Егона Бергера, под насловом: 44 мјесеца у Ја с е н ов д у ", где се описују зверства Хрвата и над Србима и над Јеврејима. Ja ту књигу још нисам добио из земл>е, мада сам je noручио. Доста je овде цитирати, наћи ће се ко да
57
je прикаже (y емиграцији je доста детаљно, али не стручно, приказана у "Четничким Новинама", од маја 1 9 7 1 . па надаље). Набавио сам из Југославије књигу "Сећање Јевреја на логор Јасеновац", која je изашла у Београду (хрватским писмом) 1 9 7 2. Као издавач je означен "Савез јеврејских општина Југославије Б е о г р а д ", улица 7 . јула. Ту су двадесетседморица чудом преживелих Јевреја изнела своје "у с п о м е н е ", своја сећања на то мучилиште и губилиште које je премашило немачки Аушвиц.Ја сам их читао пет-шест , ("Успомен а " ) , али више нисам могао.Ужасно и стравично je то читати. То су све појединачне судбине, о којима не може да се говори у овој књизи. Навешћемо само неку општу реченицу која се налази у "Уводној р и је ч и ", потписаном од уредника збирке "преживјелог логораша дра Јозефа Конфорти", у Сарајеву јуна 1 9 7 2 . године. У самом почетку те уводне речи ст оји : "Систематско убијање Јевреја за вријеме Другог светског рата вршено je и на територији Југославије од стране њемачких окупатора и њихових помагача. Нико у окупираној и раскомаданој Југославији није тако здушно и "са в јесн о " извршавао наређења о потпуном уништењу Јевреја као што су то чиниле вјерне слуге злог господара Хитлера, усташе, на челу са својим поглавником Антом Павелићем".
2. Ha процесу противу нацистичког садисте Ајхмана било je такође речи и о хрватском поступању према Јеврејима. Ja сам том приликом у чикашком недељнику "С л о б о д а ", изнео своје извештаје према швајцарској штампи, које ћу овде да пренесем, нешто скраћене, дословно. Нашао сам у својој архиви два чланка од мене (не знам да их ј е било в ише) . Први je број од 1. јуна 1 9 6 1 . и гласи:
58
" У Продесу противу злочинца Ајхмана, претje у петак, 1 9 . маја о г . , и питање уништења Јевреја у Југославији. Најпре чита државни тужилац Барор документа о Јеврејима у Србији и њихово истребљење ставља на терет два немачка надлештва. Тако саопштава посебан дописник најбољег швајцарског листа "Н оје Цирихер Ц а јт у н г ", у броју од 2 0 . м а ја , a затим пише: "Сасвим прецизне податке могао je да пружи сведок Александар Арно, бивши директор "Жоена" и потпорне организациje за емигранте зване "Хихем " у Загребу, о истребљењу Јевреја у Хрватској и Словенији". Као главне кривце, он сматра "маршала" усташког у "незави сној" Хрватској (сви ови наводници потичу од кореспондента листа, J1MK) и "министра унутрашњих дела Артуковића, који данас живи у САД. Његови помагачи већином фолксдојчери. Протеста из редова становништва није било. Па ни католичка црква из Хрватске није подигла свој глас кад су Јевреји били депортирани, a све синагоге или запаљене или о б е с в е ћ е н е ". Међутим, у италијанском делу Словеније Mo rrai су се Јевреји релативно слободно да крећу. Италијанске војне власти су се опирале депортацијама и покушали су што je могуће више Јевреја да изузму из » и х . Сам сведок захваљује своје спасење околности да су италијанске војне власти одбиле његову екстрадикцију са једним формалним приговором када je био побегао у Словенију. Године 1 9 43. сведок je успео да са својом породицом побегне у Швајцарску". Сад сведок говори о бр оју побијених Јевреја у границама предратне Југославије, што доносимо на другом месту - одељку V. ове расправе. У листу "Н о је Цирихер Ц а ј т у н г ", стоји даље: "Лекар Хинко Залд je као сведок изнео како је стотине Јевреја било ухапшено као таоци због тобожње саботаже неког 14-то годишњег Јеврејчета и сваки пети je имао бити стрељан. Сведок, ресано
59
који je дошао као пети, могао се спасити на тај начин, што се у строгој војничкој форми позвао, као ратни заробљеник, на Женевску конвенцију. Ha његово место je један други стрељан и у томе се огледала трагика сопственог спасења једног Јевр е ј и н а ". Ево, то je све што пише о Хрватској . Ни слова нисмо додали ни изоставили. Ове изјаве сведока југословенских Јевреја на процесу у Јерусалиму у свему потврђују наша излагања поводом злочина у НДХ. Казали смо да ни за Јевреје ни за Србе није било никаквих протеста слободних Хрвата, па ни католичка црква није уопште на то реагирала. Тек пред крај 1 9 43. када су Јевреји били скоро нестали, a кад je добила, можда, миг из Ватикана, жигосао je поступак према Јеврејима (али не према Србима) надбискуп Степинац. И није га глава за то заболела; не би га заболела ни да je то чинио рани је, ни да je жигосао убијање Срба (а то није никад учинио) . Преко те његове изјаве post festum прешао je сведок Арно као да je није било, јер je практично није ни било. Ha процесу у Јерусалиму нису Срби спомињани јер се радило о прогону Јевреја, али je аналогија фрапантна. Чак су за убиство Срба Хрвати хиљаду пута више криви, јер Немци нису тражили такав поступак против Срба (док су га захтевали против Јевреја, али су га захтевали и у Италији, па им савезничка Италија није "изашла у с у с р е т ") . Артуковић, побратим дра Крњевића, je јавно и отворено детерминиран на Процесу у Јерусалиму као један од два главна одговорна фактора за убијање Јевреја и сад би несумвиво, на основу ових доказа, требало тражити обнову поступка о екстрадикцији". Други наш чланак je изашао у двоброју "Слоб о д е " , од 1. и lo . августа 1 9 6 1 . под насловом:
60
"Поводом
сведочанства у Јерусалиму". Он делими-
чно гласи: "у огромном дуготрајном процесу против немачко-нацистичког зликовда Адолфа Ајхмана, био je један дан посвећен Југославији, т ј . питању уништења Јевреја из те земље. Светска штампа je поклонила довољно пажње томе догађају, мада се несумњиво запажају знаци уморности и све мање заинтересованости читалачке публике за тај процес. Тога дана, посвећеног Југославији (био je чини ми с е , 19. м ај) нарочиту пажњу на себе су скренула сведочанства два преживела југословенска Јеврејина Александра Арона и дра Заица. Светска штампа je њиховим сведочанствима поклонила доста пажње па било да су подаци долазили од специјалних коресподената или од новинских агенција. Тек после неколико дана се могло установити да су извештаји неједнаки, нису били контрадикторни, али je један извештај преносио и наглашавао једне детаље, a други друге. Разуме се да нико није пренео та сведочанства ин екстензо и да ће то садржавати тек стенографске белешке или плоче са суђења. Српска загранична штампа je достојанствено репродуковала те вести , али су и ту извори бшга различити, тако да je негде истицан један моменат, другде др уги . Ja сам обавестио читаоце "С л об од е", према извештајима коресподената најбољег средње европског листа "Н о је Цирхер Ц а ј т у н г ". Тај лист није слова донео о сведочанству Арноновом од 6 0 0 .0 0 0 убијених Срба. Уопште тај лист покушава да заглади хрватска зверства за време последњег рата, и ja сам неколико пута оштро протестовао на уРедништво због то га , нарочито после смрти архизликовца Павелића, чији je поступак исти лист мало или нимало осудио. Они су увек одговарали износећи разне, ретко солидне аргументе.
61
Пошто je лист имао свога специјалног дописника, т о , према старој новинарској пракси, тада отпадају извештаји новинских агендија, тим пре што je ово питање једно од споредних у погледу Ајхмана и његових злочина. (Спореднијих за светску, a не за нашу ја в н о с т ). После сам у листу "Дер Линдботе" , који излаи у Винтертуру и који на процесу није имао свога дописника, нашао исцрпан извештај француске новинске агенције "Ажанс и Ф р а н с ". Све у броју од 2 0 . маја ове године. Респективни став сведочанства Арнона гласи: "Број убијених Срба je свакако означио са неколико стотина хиљада. Они су претежно побијени од усташа". He говори шест стотина хиљада, али je врло вероватно да je тако изјавио А . Арнон. Међутим, нека ми се опрости, али ja том сведочанству не дајем сувише велику важност. Добро j e , и врло добр о, да су споменути злочини над Србима у том продесу који са овим злочинима нема никакву везу, али сведочанства Арнона нем ају велику снагу. Он бројеве жртава није могао да дозна ништа поузданије од нас. У том погледу je меродавно и неупоредиво значајније тврђење Хитлеровог изасланика за Југоисток Нојбахера и њега треба свагда истицати. Јер je он те ствари могао да дозна. У судском поступку се увек различито цене наводи свакога из круга његовог сазнања и његових претпоставака. Он je овде о српским жртвама изнео оно што je чуо и ми смо му још једном захвални. Међутим, има у његовим изјавама ставова који потичу одма из прве р у ке, из најоригиналнијих извора. Њих смо ми у "Слободи" пренели и нагласили. Тако нпр. да су Хрвати мирно посматрали убијање Јевреја и католичка црква није ништа предузела против тога. Ту су сведочанства бескрајно драгодена, јер су дата од упућеног лица
62
и на меродавном форуму. A исто тако да у Србији није ниједна српска власт, никакав орган , помагао Немце при овим зверским актима. Обоје сам ja увек тврдио и ово je драгоцено. Један класичан сведок у најкомпетентнијој форми изјављује о саучешћу домаћег становништва код убијања Јевреја. Србима не може да се примети нишга. Хрватима не може да се нађе за оправдање нишга. Те наводе потврђује, иако не у сасвим истој форми и истим речима, винтертурски "Л а н д б о т е ". Али он каже и даље, да je Арнон казао да je "антисемитизам владао само у Х р ва тској". Јамачно je мисио на стање пре рата. Због свега тога ово и пишем. Стварно није у првој Југославији било нигде антисемитизма сем код Хрвата. Сада се износе подаци о броју преосталих Јевреја што преносимо у другом одељку ове брошуре. Чланак после тога гласи: "Крајем јуна je говорио адвокат злочинца Ајхмана, др Сервацијус о 'Трагедији Јевреја на Балкану'. У његовом дугом пледоајеу од више дана, један од два последња дана јуна посвећен je био истребљењу Јевреја на Балкану. И том приликом je др Сервацијус изнео извесне податке који потврђују предње наводе. Ми ћемо ту изјаву дра Сервацијуса пренети према извештају коресподента "Hoje Цирхер Ц а јт у н г а ", датираном 30. јуна 1 9 6 1 . (лист од ју л а ). Тамо дословно стоји ово: "За бруталне мере против Јевреја беху, према исказима браниоца, меродавно одговорни немачки Војни заповедник и Министарство иностраних послова. Генерал Беме je захтевао што хитније пребацивање Јевреја из Србије и затварао их je као таоце за нападе на немачке војнике. Пуномоћник Министарства спољних послова Везенмајер и немачки посланик у Београду Бенцлер, са своје стране су захтевали брзо и немилосрдно ликвидиран.е јеврејског питања у Србији. . . " (Писац износи неке детаље). 63
" У Хрва тској", продужио je др Сервацијус даље. "мере прохив Јевреја су наишле на пуно разумевање власти (хрватских) и у хрватској полицији, на нарочито брзе и радикалне помоћнике ( јатаке) . . . " Ето, још једном je са најмеродавнијег места и у најозбиљнијем тренутку, потврђено, и доказима поткрепљено да je за убијање Јевреја у Хрватској крив, директно или индиректно цео хрватски народ (исто као и за убијање С р б а ), a да ниједан Србин није крив за ликвидирање ниједног Јеврејина. Ово су подаци необичног значаја за нас и морају се регистровати па и понављати. Нека их свак има као аргуменат при руци - ако буде требало. Срби у Србији не само да нису убили ниједног Јеврејина, него нису убијали уопште никаквог мањинског цивилиста. Нису убили ниједнога Хрвата за деле четири године окупације Срби је, мада je усред Београда била маса хрватских агената. За неке од њих смо то знали или бар са приличном сигурношћу то претпостављали. Други су остали да чекају крај рата, који je тада изгледао несигуран. Нико их није ни терао из Србије, a камоли уби ја о. И Срби и Хрвати су се за време рата показали у својој правој природи. Предњи наводи то потврђуј у. 3. Један енглески писац са немачким именом Џералд Рајтлингер, по свој прилиди Јеврејин, написо je почетком ледесетих година дело под насловом "Коначно решење", a са поднасловом "Покушај истребљења Јевреја Европе 1 9 3 9- 1 945 ". Оно je доживело више издања на оригиналу, a преведено je на више страних језика. Ми смо употребили немачки превод Бригела. Врло je вероватно да je и сам преводилац Јеврејин.
64
Књига je необично савесно рађена, сва базирана само на документима без замерке. Зато je и доживела толики успех. XIV поглавље књиге посвећено je Југоистоку Европе: Југославији, Грчкој и Бугарско ј . Поглавље о Југосл авији има два одељКа: Србија и Хрватска. у одељку о Србији спомиње сва лида и наредбодавце и извршиоце плана истребљења. Међу њима нема ниједнога Србина, ни један једини: све су то страна лица која су била главни кривци за убиства Јевреја у Србији. Извршиоци су такође били Немци, ниједног Србина међу њима нема и није било. Писац je поштено приказао ствари; тешко би било измишљати имена све да je то и хтео. У Хрватској je било све сасвим друкчије: тамо су све злочине према Јеврејима извршиле домаће власти и домаћи органи и то најважнији међу њима у сродству са Јеврејима (да иронија судбине буде еклатантнија)! У квизи стоји на страни 414-тој : "Павелић који je на савести имао убојство краља Александра октобра 1 9 3 4 . , беше један безобзиран човек највеће енерги је, коме нису могли да дохакају ни Немци ни Италијани. Антисемитизам кога je он проповедао не беше друго него мамац за национал-социјалисте, јер je он сам био ожењен са ћерком Јеврејина Лоренчевића; маршал Кватерник, који je усташки терор организовао, беше ожењен са ћерком ранијег хрватског националистичког вође у Хабзбуршкој монархији, Јосипа Франк а .. И за многе друге вође усташа то важи. "Па ипак je наредио Павелић 14. априла, четири дана по образовању своје владе да се одузме сва јеврејска имовина. Ствари су биле тако УРеђене да су усташе, које су тако радо пуцале, хтеле и мало да пљачкају, a богатство српско православне мањине није доспевало да их задовољи. . "Усташе Славка Кватерника убијаху и
мучаху
65
С р б е , док су босански муслимани наваљивали на Јевреје. Чак ни преставник оружане силе немачке на двору Павелића, аустријски генерал и национал социластички вођ Едмунд Глез-Хорстенау није могао да на њих дигне п р о т е с т ..." "Октобра 1 9 4 1 . када су биле организоване прве депортације Јевреја из Немачке према истоку, веп je Павелић био углавном постигао поробл.аван>е и експроприсање хрватских Јевреја, изузимајући пределе који су били остали под италијанском војном у п р а в о м ... Франд Редемахер, који je тражио да се депортације прошире на Хрватску, изразио се позитивно о овим доказима готовости хрватске владе да против Јевреја поступа - најоштријим сретствима. Пошто су Италијани у своме окупационом подручју заштитили Је в р е је, то су се хрватске власти обавезале према Немцима да ће оне покушати све да се и ових Јеврејa домогну и предају их Немцима. To je рађено углавном преко немачког посланика у Загребу Зигфрида К аш е". Ha страни 417 стоји : " 1 4 . октобра извештава Каше да му je министар финансија Кошак саопштио да хрватска влада не само што ће извршити хватање (хапшење) Јевр е ја , него ће чак Немцима платити за сваког депортираног Јеврејина још 30 м а р а к а ..." Ha претставке Павелића италијанском властим а,ове су одговориле да Италија није Палестина и одбили су свако преговарање о томе (стр. 4 1 8 ) . "Хрватска влада нарочито се жалила да je имовина Јевреја интернираних од Италијана за њих (Хрвате) пропала". Е т о , то je била главна брига ове злочиначке банде: хрватских усташа, да се домогну имања Јевреја, јер заузета добра Срба нису могла да их имовински задовоље! Зато су они неколико стотина загребачких Јевреја задржали били као "трговински о б ј е к т ". Један амерички хумани коми-
66
хет слао je редовно Јеврејима помоћ у новцу и животним намирницама које су Хрвати пљачкали, али су зато неколико стотина Јевреја морали држати у логорима да би им могли слати пакете Ko je су Хрвати узимали за себе. Таква сведочанства нема у књизи нигде сем за Јевреје. Рајтликгер пише сад на страни 4 1 9 . , како je Павелић 1 9 4 4 . почео да се плаши Савезника. Њега су тада поспрдно звали "градоначелник З а г р е б а ", јер му власт ван Загреба није практично допирала. После немачких претњи "октобра 1 9 44 . je остатак загребачке јеврејске општине доспео у логор Јасеновац. Али ни тада нису сви Јевреји морали да напусте Загреб: они су до краја рата добивали животне намирниде из и ностран ств а.. . " Чак после капитулације Италије "Бадољева влада je наредила војном заповеднику зоне I I да по сваку цену морају Јевреје да узму у заштиту од хрватске в л а д е ". (Страна 4 2 0 ) . He знајући да ja имам немачку верзију (немачки превод) књиге, мој пријател. капетан Ђорђе Ј. Костић из Торонта, послао ми je своје наводе из енглеског издања. Разуме се да ту разлика нема (Рајтлинг мора да je био немачки Јеврејин, само не знам откада у САД) . Ho ипак капетан Костић je пренео неке ставове које ми нисмо пренели,као што смо ми пренели неке које он није пренео. Зато ћемо овде дати у потпуности тај превод Ђорђа Костића, по начелу S u p e r flu a non nocent (сувишно не ш коди ), тим пре што je он кратак (краћи од н аш ег): " 2 . Југославија (Хрватска). . . .Павелић je био силеџија и до крајности окрутан ч о в е к .. . Једва са трагом европске цивилиз а д и ј е ... Он сам био je ожењен кћерком Јевреја, звао се Лоренчевић, "маршал" Кватерник, старешина тероридтичких банди, био je исто тако ожен>ен кћерком некадашњег националног вође у време Хабзбуршке царевине, Јеврејина Јосипа Ф р а н к а .. . Дела усташка аутокрација била je помешана са
67
јеврејском крвљу. Па ипак Павелић je донео закон о конфискацији целокупне јеврејске имовине у Загребу 14. априла 1 9 4 1 . само кроз четири дана од образовања владе.Радило се просто о томе да су усташе сретне да могу повлачити обараче, требале су пљачке, a богатство Срба православне дркве, није било довољно да их задовољи. . . Усташке црне чете Славка Кватерника вршила су уморства и мучења Срба док су се босански муслимани обрушили на Јевреје. Чак je претставник немачке војске при Павелићевом режиму, аустријски генерал и национал coцијалистички старешина, Едмунд Глез-Хорстенау, био принуђен да п р о тест у је. . . У октобру 1 9 4 1 . , када су прва прогонства из Немачке започела "н а исток" , (у Пољској ) , Павелић je увелико био завршио поробљавање и обезвлашћење хрватских Ј е в р е ја , изузев у крајевима који су остали под италијанском војном управом. Отприлике једна трећина од 2 1 .0 0 0 установљених хрватских Јевреја била je заточена у радним логорима Јасеновац, Лаборград и на острву Пагу, северно од Задра. Отприлике исти број je потражио прибежиште код И тал и јана.. . Док je неких 4 .0 0 0 Јевреја још увек било прикривено у З а г р е б у .. . тек у августу и септембру, 1 9 4 2 . . . дозволио je он да се изврши истраживање ова три радна логора према Пољској. . . Павелићева влада сарађивала je са . . . оделењем Ајхманове команде преко министра унутрашн>их послова Андрије Артуковића. Овај je човек откривен у м ају 1 9 5 1 . да води књижару у Серфсајд у , Лос Анђелес, пошто je ушао илегално у Сједињене Државе под именом А н и ћ .. . Изручивање Јевреја наставило се до 7. M a j a 1 9 43. кад су последвих 400 Јевреја из Загреба стигли у А у ш в и ц ..."
68
4. Капетан Ђорђе Костић ми je послао извод из још једног дела изашлог у САД о искорен>иван>у Јевреја у Европи контролисаној од Хитлера. Аутор је нека жена, Нора Левин, несумњиво ЈеврејКа, a вероватно из Европе пресељена недавно. Оригинални наслов књиге je у Литератури, a превод би био о в а ј : Нора Левин ХОЛОКАУСТ: Разарање европског Јеврејства 1933- 1945. Томас Кроуел и Ко. Шта му значи "холокауст" не знам. "Холо" je грчка реч и значи потпуно, сасвим. Каустос j e : опаљен запаљен. Мовда je то - потпуно спаљење? Господин Ћ. Костић ми je послао изводе на енглеском језику и делимичан превод тога на српски. Ja енглески не знам, a оно што je он сам превео преносим уз захвалност, али такође уз напомену да преводилац сноси одговорност за преведени текст. Он гласи: " ...П о с л е немачког освојења Југославија je престала да постоји као држава и њено предратно јеврејско становништво од око 7 5 .0 0 0 издељено je новим господарима: 1 2 .0 0 0 остаде у Србији, углавном сконцентрисано у Београду; око 3 0 .0 0 0 потпаде под управу Хрватске, немачког сателита,2 0 .0 0 0 из области Бачке и 8 .0 0 0 из српских градова Скопља, Битоља и Пирота дође под бугарску власт. Остатак je био раздељен на Црну Гору (под контролом И та л и је), Словенију (подељену између Италије и Немачке) и Босну-Херцеговину (оспорену међу Србијом и Хрватском). . . . . .Разарање српског Јеврејства било je брз о . . .Поступак je ускоро сличан убијањима у РусиЈи путем Ајнзац трупа, само што су у Србији улоге биле обрнуте. Ајнзац трупе су спремале жртве, a само убијање je извршено трупама редовне в ојск е. Претходни послови у овом поступку обухватали су сатеривање у Г е т о .. . Најмање 6 .0 0 0 Зеврејских жена и деце из Земуна (логора) било Je уморено гасом у металним теретним аутомобили-
69
м а. У м а ју 1 9 42. мало преуран>ено - RSHA био je извепгген да je Србија очишћена од Јевреја. . . . . . У Хрватској су нацисти такођер постигли своје решење. Играчка од државе Хрватска, образована je великом журбом 10. априла 1 9 4 1 . . . Анте Павелић оснивач терористичког усташког п о к р е т а .. . постаде глава д р ж а в е ... Усташе су били фанатици одлучно предани уништењу обоје и Србије и Ј е в р е јс т в а .. . Пуштени с ланца, 1. априла 1 9 4 1 . усташе су вршиле уморства и мучења Јевреја и Срба на неописиво бестијалан начин. Један од најзлогласнијих логора у Хитлеровој Европи - Јасеновад, био je у Хрватској. Овде су усташе користиле најпримитивнијa сретства за усмрћавање њихових жртава - ножеве, секире, чекиће и остале железне предмете. Један карактеристичан начин je био везивање пара заточеника, леђа у леђа и њихово бацање у реку Саву. Један извор цени да je 7 7 0 .0 0 0 Срба, 4 0 .0 0 0 Цигана и 2 0 .0 0 0 Јевреја уморено у јасеновачком логору. (Давид Алкалај: "Судбина Јевреја Ју гос л а в и је ", "Јад Вашем" билтен број 4 / 5 , октобар 1 9 5 9 . , страна 1 8 - т а ) ... . . .Економско уништење 3 0 .0 0 0 хрватских Јевреја дође брзо у току првих пар месеци. Вал покоља удари онда на Јевреје током лета 1 9 4 1 . Преживели су били послати у три радна - уништавајућа логора: Јасеновад, Лаборград и острво Паг северно од Задра и у руднике соли код Карловца и Јудова. У лето 1 9 4 2 . хрватска се влада показала склона за депортадиj e . . . У априлу 1 9 44 . Каше je поднео коначан извештај Берлину да je Јеврејско питање у Хрватској р е ш е н о ..." 5. Из Италије сам доби о, у своје вр ем е, добротом дра Векослава Бучара, две публикације, односно две књиге о утамањењу Јевреја за време Другог светског ра та, обе на италијанском језику. После сам установио да су то преводи са енглескога, но ипак намењени Италијанима и примљени
70
0д италијана. Ту су изнети сви покушаји и успеси утамаљен>а Ј е в р е ја у Европи, али такође и хришћанска улога Италијана да их спасу. Отуда ови преводи на италијански. Пошто сам j a књиге добио на италијанском и из Италије, укратко ћу их овде приказати. Иако примарно не потичу од Италијана, ови су рецепцијом и ширењем тих књига постали њихови конаутори. Прва књига, управо књижица, од 40 страна, нема аутора. Она носи наслов: "Међусавезнички комитет за информације у Л он д он у ". У књизи je описана судбина Јевреја у свим окупираним земљама Европе од стране Немаца, са посебним одељком о свакој земљи. Јутославији су посвећене свега четири стране (од 2 1 . до 2 4 . ) . Ту се износи историјат јеврејског живља на територији доцније Југославије, у којој се налазе "јо ш од 1 4 92. после велике сеобе шпанских Јевреја гоњених и тлачених у њиховој родној земљи". И у Турској и доцније у Југославији, они су уживали "либерално право азила, кад су Јевреји западне Европе трпели патње и гоњења, већ су ј угословенске земље у то доба већим делом подвргнуте турској царевини, пружиле избеглицама сигурно уточиште. He треба се чудити да су општине Југославије (мисли на општине јеврејске у Краљевини Југославији) учествовале у свим борбама за народно ослобођење и уједињење. Још од 1 8 0 4 . , кад je Карађорђе подигао заставу устанка У пашалуку Београдском, Јевреји су херојски делили судбину борбе и снабдевали устанике помоћу материјалном и моралном". "Јевреји Југославије су са одушевљењем поздравили на крају Првог (не о в о г , ЛМК) рата ослобођење територија још подвргнутих Аустро-Угарској монархији, a израелске општине Босне и Херцеговине су сачињавале с друге стране једно од најчвршћих и најродољубивијих језгара новог Уједињеног р е ж и м а ..."
71
У књизи стоји да су Немци баш хтели да "с в о ју мржњу и свој страх изруче на Је в р е је, који су, у својој непоколебивој верности принципима монархије у Београду пружили јаку помоћ оружаном отпору српског становништва.. . " Сад износи писад судбину Јевреја у свим деловима некадашње Југославије. Ту стоји ( с т р .2 2 ) : "Нарочито ужасно беше гоњење Јевреја у окупираној Србији и такозваној независној Хрватској делима усташких банда. Даље стоји да су формације Гестапоа саме у престоници вршиле прогоне, јер "псеудо влада генерала Недића беше принуђена притиском јавног мњења да заузме једно у суштини повсљно држаље према прогоњенима". Ово je драгоцено признање најкомпетентнијих јеврејских кругова у свету о држању Срба према прогоњеним Јеврејима. Само није истина да je Недић био принуђен да тако поступа. Он je био пун репрезентант општег српског става, који није дозволио никакве прогоне Јевреја од стране народа српског. Баш je Недић то изречно одбио Немцима и ови му то никад опростили нису. Писац књиге признаје да je влада Цветковића ("влада фило-фашистичка") донела била расне законе, послушна Берлину, али они у стварности нису никад примењени. To je права истина. Затим, у књизи стоји изречно: "После инвазије (Немада,ЛМК), саме поједине српске власти су чиниле све што су могле да спасу неке Јевреје од беса нацистичког, али нису могле много да у ч и н е .. . " И то je драгоцено признање Србима који су сами били стављени под најтежу тортуру, чак и српским властима, које би биле сместа осуђене на смрт да су Немци дознали за њихову протекцију Јеврејима. Сад писац прелази на Хрватску и каже (страна 2 3 ) : "У Загребу почеше усташи са избациваљем
72
Жидова
из њихових кућа. Са одвратним цинизмом их je упозорио да треба да се науче да зкиве 'н а спободном з р а к у ', a усташки лист који je репродуковао факсимил ове поглавникове наредбе није се стидео да уз њу дода као коментар једну велику фотографију заносног хрватског пејсажа. После ових гестова и аката рафинираног садизма убрзо je следовала уобичајена гадна одисеја затвора у масама, депортадија, масакра (покоља), осуда на тиху смрт у логорима обавезног рада или на возови м а". "Довољно je навести неке примере. Неколико хиљада Жидова je депортирано из Загреба на један далматински оток да раде у сланицима. За Ma no недеља, глад и најтежи рад су пожњели толике жртве да су надживеле само неке стотине несрећника. Тада je острво прешло под контролу италијанских окупационих трупа и онда - пошто су се бојали да Италијани не би одобрили овако одвратну бруталност - преживели Јевреји из Загреба су натоварени у теретне вагоне прописно забрављене (запечаћене), да би у Пољској обављали ратне послове. Али, чим су стигли у Загреб, пломбирани вагони су били неколико дана званично 'заборавни ' на једном мртвом колосеку - док напослетку нису смрад лешина и јаук малобројних преосталих навеле усташке власти да вагоне отп еча те. С друге стране, упознати са тесним везама пријатељства, које су у Босни и Херцеговини спајале Србе грчко-православне и Је в р е је , усташке власти градића Бања Луке у Босни, давши слободан ток њиховој садистичкој фантазији, намислише да позову Србе и да их присиле да учествују лепом п озор ју рушека дркве грчко-православне, која je тек била саграђена, a Јевреји су били принуђени да je руше, под претњом митраљеза на њих уперених. Али усташе нису успели да компромитују ни на један начин моралну солидарност к° ј а je сједињавала, у босанској касаби Србе и Јевреје и за освету отворише против ових последПавелић
73
њих ватру из својих митраљеза. Могли би се избројати на прсте једне руке они којима je успело да се с п а с у .. . " Друга je књига са ознаком оба аутора Пољаков - Сибиј са насловом "Јевреји под италијанском окупац и јом ", изашла прво 1 9 5 5 . године на енглеском језику, после 19 56. године, преведена на италијански. Та књига, je сасвим разумљиво, побудила велику пажњу Италијана и они су je превели на свој језик. Иако потиче од два писца, они нису коаутори у формалном смислу речи, већ je канда сваки за себе обрадио један одељак и после склопили у књигу. Тако je Жак Сабиј написао расправу "Држање Италијана према гоњеним Јеврејима у Хрватској" (страна 1 1 7 ) . Из тог дела ћемо пренети нешто и овде, јер описујући Италијане спаситеље, писци свакако осуђују оне који Јевреје прогањају. 0 писцима немам неке прецизне податке. Први пут сам за њих дознао и према томе се потрудио да набавим речену публикацију у књизи ђенерала Укберта Салваторес "Берсаљери на Д о н у ". Ту он пише на страни 41-вој: "Цитирам неколико одломака из књиге 'Јевреји под италијанском окупацијом1 од Пољакова Сабија. Ha странама 133 - 135 те књиге, чија су оба аугора израелићани, чита се између осталог а .. . " Да ли ђенерал Салваторе под Израелићанима мисли на грађане државе Израел или на Јевреје по нацији о д н о с н о , раси, ja не знам. Тек, подаци су из јеврејског извора прихваћени и даље ширени од Италијана. Преко ових и ja их употребљавам. Разуме се: директно из расправе Сабија, не из цитата ђенерала Салваторес. Ha страни 1 3 3 , у почетку излагања о "Хрватс к о ј " , износи Сабиј исход несрећног и кратког рата Југославије са Осовином. После 18 дана се распаде Краљевина: "Ha њеним рушевинама силе Осовине установи-
74
ше државу Хрватску са поглавником Антом Павелићем, огавним старешином усташа, терористичком хрватском организацијом. Тај злокобни човек био je већ познат као организатор убијства у Марсељу краља Александра од Југославије и француског министра Луја Бартуа. . . " . . . Ч и м се Павелић усталио у Загребу, започе без чекава режим т е р о р а ". Даље говори на страни 134-ој , о "тер ору који су милиција и усташке банде рашириле у земљи иа почетку лета 1 9 4 1 . године, међу Србима католичким, православним и међу Јеврејима". "Читаве породице беху масакриране, градови беху опљачкани с врха до дна, беху вршени страшни акти садистичке окрутности, a да нико није кажњен. Капител усташа, написан у лето 1 9 4 1 . беше један од најјезовитијих Другог светског рата и тиме je мало речено. Јевреји су били конфинирани у логорима уништења као што je био онај острва Пага, где je њих 8 .0 0 0 мучено до с м р ти ". "Италијанске трупе су непосредно и спонтано реаговале на такву бестијалност. Није било времена чекати наредбе о д о з г о . . . " Неколико реченица у оригиналу да се овековече : In t e r e fa m ig lie vennero m assac rate, le c it t a furono s ac c h e g g liate da cima a fondo, fu rono p e r p e t r a t i t e r r i b i l i a t t i d i sa d ic a crudeltasenza che nessuno v e n is e p u n it o . I l c ap ito lo u s t a s c ia , s c r itt o n e l l ' e state del 1941 fu uno dei più r a p r i f i c i a n t i d e lla s t o r ia Seconda querra M o n d ia le . . . Ha страни 136. пише Сабиj : "Венерал Виторио Амброзио имао je пуно право да изјави у свом извештају Главном ђенералштабу 2 . м аја 1 9 4 2 . : 'Команда Друге армије, буДући потпуно извештена о ономе што се збива у Другој и Трећој зони (окупираним од Италијана) не само да беше сагласна са што чињаху њени офиВДри и војници да спасу хиљаде живота Срба като-
75
личких, православних и Јевреја, али ништа није учињено да би спречила употребу војних транспорта у том циљу.. . " Интересантно je да тај писац (Сабиј) свуда износи злу коб Срба и Јевреја у Хрватској, али увек подвлачећи да се ради о Србима католидима и православнима. Вероватно je он био у Далмациј и , можда у Дубровнику, за време рата и ту запазио кампаву против Срба католика. Он пише даље : "Крајем године (мислим да се односи на 1941 - ЛМК), Италијани се решише да окупирају целу обалну зону до 50км дубине и да je подвргну цивиној власти. Усташе се повукоше ван демаркационе линије у зону окупирану од Немада. Од тог момента Јевреји и Срби који су се нашли у италијанској зони живели су релативно сигурни и несм е та н и .. . " To je постала била "зо н а прибежишта за све оне који су били подложни расном гоњењу". "Јевреји против којих je хрватска влада пропагирала један посебан закон маја 1 9 4 1 . . . беху подложни страшним масакрима у лето 1 9 4 1 . од стране усташа, који су покушали све могуће да пређу демаркациону линију и да допру у италијанску з о н у .. . " Писац са д, надугачко и широко и документарн о , указује на покушаје Хрвата да се домогну Јевреја пребеглих на територију под италијанском влашћу. У помоћ су звали Хитлера, али им то није помогло. Италијани и на терену и у Риму, одбили су сваку помисао екстрадиције пребеглих хрватских Јевреја. Тада, под датумом 2 0 . октобра 1 9 4 1 . , хрватски "министар" при Квириналу Стијепо Перић, чини Италијанима овај предлог (страна 146) : "Хрватска влада ( ! ! ! ) нема никакве примедбе на чивеницу да су Јевреји са италијанске окупационе зоне пребачени у Италију, под условом да они буду експрописани без поговора у свему
76
што поседују на хрватској земљ и". Кад нису могли Јевреје да их физички униште, Хрвати су се "задовољили" тиме да им узму имовину. Ha страни 147- ој, износи С а б и ј, да су 2 8 . октобра Хрвати пристали да Јевреји могу са италијанске окупационе зоне прећи на територију италијанску (Сплит, Котор, Задар и т д . , чак у саму Италију). " У замену за јеврејска добра која имају да пређу у имовину хрватске државе". Ове хрватске меродавне изјаве најбоље сведоче о њиховим тенденцијама и практикама. добити
6. Мада су ова два писца располагала са документима из италијанског званичног извора, ипак су то излагава приватних лица. Имамо овде и један званичан извештај (у Литератури под "Рисерв а то ") италијанског Министарства спољних послова о спасавању Јевреја за време Другог светског рата, било да се ради о страним Јеврејима под влашћу Италијана, било о италијанским Јеврејима ма где се налазили. Тај извештај je штампан одмах иза рата ( 1 9 4 5 . ) , али као поверљив елаборат, који није био одређен за јавност. Пошто je прошло скоро 30 година, од дана штампања тог извештаја, то je мој пријатељ др Векослав Бучар у Риму успео да један примерак добије и мени пошаље, на чему му благодарим. Књига има близу 90 страна, кварт формата, али се односи на читав низ држава. Једна страна (26-та) посвећена je "Македонији - Југославиј и " , a после Арбаније и Румуније долази "Хрватска" (стране 18-та до 22- г е). Одатле треба нешшто пренети мада се цео извештај ("реф ерат") односи само на Је в р е је. Е в о, шта стоји у почетку: "После рата у априлу 1 9 4 1 . пошто je побеђена Југославија, окупациона зона италијанска обухватала je Далмацију, половину Хрватске и Црну Гору. Италијанске трупе, поводом ужасних масовних убијстава почињених од Павелићевих тру-
77
па против Срба и Јевреја, преузеше понова, на захтев Министарства спољних послова. . . администрацију целокупног приморског појаса удаљеног до 50км од мора. Ово само у цил>у да учине крај тим зверствима. У тој зони, која je постала луком уточишта, аналогно ономе што се збило у нашој зони окупиране Француске, било je прикупљено преко 3 .0 0 0 Јевреја који су живели несметано бавећи се својим пословима. Они пак који су остали у окупационој зони немачкој били су принудом одведени у концентрационе логоре, од којих je био по жалости славан Јасеновац. У августу 1 9 4 2 . раширила се као мува вест да хрватски Јевреји интернирани у тим логорима морају бити предати немачким властима да би их превели у Пољску. За сваког Јеврејина кога би предала влада хрватска имала je да плати немачкој влади 30 марака. Сувишно би било коментарисати инфамију тога споразума по коме се плаћа једнака путничка цена за једно људско биће да би се повело у с м р т ". To je почетак извештаја о хрватским Јеврејима (стране 18-та и 19- та). Ha страни 20-ој стоји како су се Италијани опирали том тражењу Немаца и Хрвата, нарочито органи Друге армије. У једном акту упућеном Министарству спољних послова у Риму од 3, новембра 1 9 4 2 . стоји : "У сваком случају, ако се хоће инсистирати на предаји и тлачењу 3000 Јевреја Друге зо не , треба бар избећи да италијанска војска испрља руке у овом послу. Ако Хрвати баш хоће да пред а ју Је в р е је, нека изволе, али нека дођу да их узму сами, без потребе да ми учествујемо или, још г о р е , да их ми сами предамо Немцима. За војску једне велике земље ужасно je да дозволи те призоре, a камоли да учествује у њима". Немди, преко саветника Бизмарка, стално траже предају Јевреја, али не инсистирају да се предају директно немачким властима "већ властима Хрватске које раде у тесној сарадњи с a специ-
78
јалним органима италијанске полиције". Напослетку и Министарство спољних послова Краљевине Италије заузима крајње одречан став према немачким и хрватским захтевима. Оно шаље телеграм Другој армији 19. августа (не стоји година, али мислим да je 1 9 4 3 .) у коме стоји: "Треба истаћи да се Јевреји оставе странцима или напусте без икакве заштите, да се изложе евентуалним репресалијама, сем у случају ако они желе да се пусте на слободу ван наше окупационе зоне. Расна политика Италије није никад испуштала из очију принципе хуманости који су наш неотуђив духовни патримониј. . . " Из свега произилази да je Италија спасла приличан број југословенских Јевреја (не само из Хрватске, већ и из Босне, која je тада припадала овој криминалној држави) које je Хрватска рекламирала да ce по сваку цену домогне и да их или сама потамани или то препусти Немачкој. Тек да ти Јевреји више не живе. Сличан извештај дентралних римских органа о спасавању Срба нису још изашли. Да ли ће уопште изаћи не може се засад рећи. 7. Ђузепе Масући, италијански бенедиктанац, био je "средином године 1 9 4 1 . , именован тајником изасланства Свете Столице ( ! ! ! ) код хрватског епископата са сједиштем у З а г р е б у ". Тако пише приказујући његову књигу "Мисија У Х р в а т с к о ј", коју су издали хрватски емигранти У Загребу (док се ниједна српска емигрантска књига не сме ни споменути у Југославији) хрватска историчарка (и добар писац) Нарциса ЛенгелКризман, у југословенском историјском часопису (страна 177-ма, броја 1-2, 1 9 7 0 . године) . Тамо између осталог стоји : "Писац се труди да прикаже своје заслуге у погледу обуставе даљних прогона Жидова, због чега поновно посјећује Диду Кватерника четири
79
дана након заједничке посјете Јасеновцу ( 1 0 .2 . 1 9 4 2 .) и к ојег je успио увјерити, како вели, да се тзв. мјешовити бракови не смију сматрати жидовским .већ дијелом католичке цркве' . Кватерник му je тада обећао да ће сви Жидови у концентрационим логорима бити пуштени на слободу и истовремено издао заповијед 'да се не смије узнемиравати Жидове, који су склопили мјешовит брак1 (56- 57). Слична увјерења Масући je добио и двије године касније ( 8 . 1 1 . 1 9 4 4 . ) од новог шефа усташког редарства - Е. Лисјака, који га je исто увјеравао како он 'нема ништа против Жидова и православаца'" ( 1 6 5 . с т р а н а ). Писад "Дневника" боравио je у току рата стално у Загребу и морао се лично увјерити у сву лажност и исправност таквих и сличних обећања јер je и сам 3 1 . 8 . 1 9 4 3 . забиљежио слиједеће: 'Мало Жидова, који су још остали у Загребу, ухапшени су у току ноћи и послани у непознатом см јеру' ( 7 3 ) ; односно (20 . 2 . 1 9 4 5 . ) : 'Жидови и остали интернирани из концентрационог логора Јасеновац налазе се на загребачкој жељезничкој с т а н и ц и ... али влак, који вози трагичан т е р е т , je кренуо највећом брзином према Њ емачкој' ( 1 8 8 .)...” " . . .Од биљежака из године 19 46. (243-269) занимљива je она која говори о томе да je код провиндијала фрањеваца у Загребу пронађено око бОкг злата и других драгоцјености што су усташе били похранили при бијегу из Загреба. Крајем марта (20.м арта) Масући напушта дефинитивно Загреб јер je - како сам наводи - 'с обзиром на долазак вршиоца дужности апостолског нунција у Београд мисија апостолског изасланства у Загребу престала' " .
8. У листу "Газет д 'Л о з а н ", у Швајцарској, настала je почетком 1 9 7 2 . полемика између сталног сарадника листа Армана Гаспара и неког Винка
80
Грубишића, очигледно Хрвата, који вероватно живи У швајцарској. Гаспар je у три броја истог листа (7 , 8 и 1 0 . јануара) написао серију чланака "Југославија без Ју госл овен а". J a , нажалост, нисам имао те чланке, јер ja живим у немачком делу Швајдарске, али се то види из реплике Винка Грубишића. Он наводи дословно и овај став Гаспаров: "Терористички покрет у с т а ш а ...( т е су тачкице, одн. пропусти писца) организовао j e , између 1 9 4 1 ., и 1 943. масакр од неких 6 0 0 .0 0 0 Срба и 4 6 .0 0 0 Ј е в р е ја ". Репликант, Хрват, надодаје: " J a не знам где je он пронашао те цифре, можда у 'Војној Енциклопедији' , која сматра четнике српске за 'националне х е р о ј е 1, чак супериорније од Титових партизана". Сад Грубишић, на основу Статистичке ревије из Београда, 'д о к а зу је ' да je у току Другог светског рата убијено 2 4 2 .7 8 7 Хрвата и 1 9 8 .4 0 2 Србина. Нити je то могла Статистичка ревија да тврди, нити je то имало тачно. Статистику не уме свак да чита, a најмаае Грубишић. Грубишић пише даље : "Тачно je пало Срба у Хрватској 2 9 . 6 8 3 , a не 6 0 0 .0 0 0 како тврди г. Г а с п а р ..." Он даје 'прецизне' бр ојеве, које нико на свету не би могао да да. Ja нећу овде да губим време да демантирам статистичког аналфабету. Могу само да кажем да први пут чујем за ту "В о јн у ендиклопедију", јер писац не наводи ни где je ни кад je изашла, као све шепртве. Вероватно je изашпа у Франдуској, кад толико хвали четнике. Ho није требало у њој тражити податке. Њих je Дала најмеродавниja личност, Хитлеров изасланик за Југоисток, Херман Нојбахер и ja сам их неколико пута пренео, последаи пут у књизи "Хрватска зверства у Другом светском рату - према изјавама њихових савезника", Чикаго 1 9 7 4 . По њему су се Хрвати хвалили да су убили милион Срба, a он сматра то самохвалисањем и цифру од три четврти милиона ( 7 5 0 .0 0 0 ) сматра највероватнијом. 81
У односу на губитак Јевреја, ту je Грубишић јако обазрив и каже: "Што се тиче демографских губитака Јевреја из Хрватске, цифре су различите да се статистика не може извести. Губици Јевреја за време рата имали би бити једнаки у Србији и Хрватској иако je Хрватска била окупирана од Немада и Италиј а н а ". Бестидност Хрвата се и у овоме огледа. Хоће да каже, иако не отворено, да су за страдава Јевреја у Хрватској криве окупационе власти. У Србији, разуме с е , нису. Ту су криви само Срби! Јер, Србија није била окупирана, a "независна" Хрватска јесте! Заиста у лажима и нитковлуку премашају Хрвати све народе света. Мало доцније ћемо се осврнути на разлику поступања према Јеврејима од стране Срба и Хрвата. Он тврди даље да су Јевреји у Хрватској издавали и публикације и одржавали црквену општину итд.Из података од нас прикупљених видеће се колико je то лаж. Овде само једно питање: Кад je Хрватска била окупирана од Немаца и Италијана (а Србија н и ј е ! ) , како су могле излазити јеврејске публикације? Значи да су их Немци дозволили, a Срби забранили!? У триплици му одговара Арман Гаспар (исти број "Газет д 'Л о з а н , од 2 7 . јануара 1 9 7 2 .) и наводи цео низ публикација које су цениле српске жртве на преко пола милиона. Неке нисам ни ja зн ао, али немачких и италијанских ту нема. Даље каже : "Што се тиче идентификовања независне Хрватске основане под протекторатом хитлеровске Немачке и фашистичке Италије, са диктатуром Анте Павелића, ja не знам ниједног историчара Другог светског рата који je противног мишљ ењ а..." (Цитира "Историју Југославије" на француском од Марсела де Ф о с ) . 17. фебруара се јавио један нов дописник по имену Жорж Ваднаи, док je чланак интитулисао као Гаспар испочетка в е н а "). 82
( " Југославијa
без
Југосло-
Он каже да je Грубишић писао "про домо усташ а", (аналогија са латинским pro domo su a, Cicero pro domo, што значи: за свој д о м , у св оју корист, цицеро за се бе, JIMK) . Последња алинеја, посвећена ситуацији Јевреја у независној Хрватској, садржи толико нетачности да j a морам протестовати против намере Грубишића да фалсификује историју и , уједно, неупућеног читаоца уводи у грешку. Нетачно je да су Јевреји у Хрватској уживали скоро привилегисану ситуацију према њиховим саверницима у осталим земљама окупираним од нациста. Баш напротив. Ретке су ако их уопште има -земље где су Немци нашли помоћнике готове за помоћ у ликвидацији Јевреја као у Хрватској. Пошто су опљачкали, запалили и демолирали синагоге (ону у Загребу, Осијеку, Ђакову, Земуну, Пожези, Новој Градишки, да не набрајамо в и ш е ), пошто су општине обезглавили, опљачкали њихове управљаче и чланове, они су ове последае послали у концентрационе логоре, који су били толико бројни у Хрватској. Јасеновац, хрватски Аушвиц, уписао je у своје име у историју јеврејску са крвљу десетина хиљада мученика. 2 5 .0 0 0 Јевреја je бројено уочи рата у Хрватској, a остало их je крајем 1943. тек 1 . 8 0 0 " . (Писац се позива на књигу "Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Ју госл ав и ји ", Београд 1952. страна 6 1 ) . Интересантно je како Грубишић зна тачно колико je погинуло Срба, тачан број у јединицама, a не зна колико je погинуло Јевреја. Прецизан број погинулих Срба не може нико на свету да зна (сасвим прецизан, потпуно в е р а н ), a за ЈевРеје се то може скоро поуздано знати. Али мени није намера да овде излажем Теориску статистику, нарочито не Хрватима који очигледно све изврћу и лажу. Али у питању њихових жртава неће моћи да лажу. Нарочито после моје књиге "Хрватска зверства у последњем рату према изјавама њихових сав е зн и к а ". 83
Писад, вероватно сам Јеврејин, пориче тврдње Грубишића да су постојале израелићанске општине у Хрватској за време рата. To je толика лаж да се не исплати демантовање. Још већа да су излазиле јеврејске публикације. Дописник Ваднаи то пориче документовано, мада свако дете зна да то није истина, као што није истина све што je казо усташки јатак Винко Грубишић. Ваднаи га у ад нотацији моли (крајње моли) да пошаље "библиографију јеврејских публикација у Хрватској, a ми ћемо му ставити на расположење ону Савеза јеврејских општина у Б е ог р а д у "). Он завршава у главном тексту: "Ми сматрамо да je г. Винко Грубишић помешао 'јевр ејск е публикације' са 'антијеврејским публикацијама1. Ове последве, ми радо признајем о , стварно су ницале у Х р в а тск о ј". Тако лише Ваднаи. Нажалост, не нађе се ниједан Србин, ни у Франдуској ни - авај - у Швајцарској да на то одговори. Мени je забрањено да ишта публикујем у Ш вајцарској, нарочито у новинама. Можда и осталим избеглицама, али су мени још 1 9 46. запретили изгнанством ако што напишем. Т о, разуме се, неће да зн ају они који ме изазивају да пишем о овом или оном. Није им доста што ми замерају да нешто пишем, већ замерају што нешто не пишем по њиховој вољи. Али се о в д е , хвала Богу, нашло и других, странаца, који су достојно одговорили фалсификатору Грубишићу. 9. И у м о јо ј књизи "Примери хиљадугодишње културе Хрвата" V. свеска са поднасловом "Подвизи Хрвата у Другом светском рату изнети од њихових савезника", (издање СНО за Канаду, Хамилтон, 1 9 6 8 .) има понеки податак о хрватским зверствима и то само онда кад се нису могли оделити као објекти зверстава Срби од Јевреја. Јер, о овима има да изађе следећа књига исте збирке, где ће
84
се изнети шга о тим "подвизима" Хрвата пишу нератујуће стране. Међу њима су и Јевреји. Јевреји ће се изнети као писци, a не као жртве "усташких" недела, али Јевреји пишу углавном о жртвама над својим сународницима. После je та књижица прерасла у врло замашну књигу под насловом "Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама њихових савезни к а", 1 9 7 4 . , a следеће године изадши су "Додаци..." тој књизи у Аустралији. У тим књигама, које су првенствено имале за циљ опис страдања Срба у наказној "НДХ" има и мало података о страдању Јев р е ја , више, разуме с е , у италијанским него у немачким публикацијама. Од тог малог броја података ми ћемо још мање пренети овде. Прво из књиге "Хрватска култура V . " - оно што се може издвојити из контекста.Да се само види да хрватска промиџба није могла да утиче на светску јавност. Овде ће се углавном цитирати моје квиге из којих су подаци преузети, a у њима се налазе оригинални извори. Прво, Курцио Малапарте. Тако на страни 161. моје књиге "примери хиљадугодишње културе Хрвата" - V-та књига, Малапарте износи контролу Јевреја од Хрвата. Он описује св оју етапу у Илоку: "Жандарми у српским униформама са хрватском к о к а р д о м ..." " . .. Б е ш е час фајерабенда. Наоружане сељачке патроле куцале су на вратима Јевреја, позивајући их монотоним гласом по имену. Врата су била означена Давидовом звездом црвено обојеном. Јевреји се појављиваху лично на прозору одговарајући 'т у см о, у кући см о1. Сељаци (Хрвати - J1MK) викаху 'д о б р о , добро ' , ударајући кундацима пушака по з е м љ и ..." Важно je то да су већ априла 1 9 41. Јевреји У Хрватској били стигматизовани! Изјутра се видело - какав ће бити дан! И заиста су се ређале вратоломном брзином мере за дискриминацију и уништење Срба и Јевреја у том руглу од државе и руглу од народа који
85
их je спроводио. Још априла 1 9 4 1 . донет je у Загребу закон о ограничењу кретања Срба и Јевр е ја , затим оглас о избацивању Срба и Жидова из њихових станова (на улицу) , оглас којим се забрањује "жидовима" да купују после 10 сати ујут р о , оглас на трамвајима којима се забрањује вожња "Србима, Жидовима, Циганима и п си м а". Чак се један веома истакнути иако млађи немачки писац, католичке опсервације, Карлхајнц Дешнер (рођен 1 9 2 4 .) у својој књизи "Са Богом и са фашизмом", осврће на ове "мере" хрватске влад е . Он пише (на страни 2 3 5 . поменуте књиге): "Још у априлу 1 9 4 1 . захтевано je од свих Срба да ставе на рукавима ознаку "П " (православни) , од Јевреја да ставе Давидову звезду. Јеврејима и православнима беше забрањено да се пен>у на тротоар. У свим канцеларијама, у радаама, на трамвајима и омнибусима висили су натписи: 'Забравен приступ Србима, жидовима, диганима и псима1" . Као m o t o тим својим излагањима, на претходној страни цитиране књиге, наводи Дешнер, свакако на основу домаћих извора, речи министра спољних послова криминалне државе дра Младена Лорковића да ће "хрватски народ уништити све стране елементе који његову снагу слабе, a ти елементи су Срби и Ј е в р е ј и . .. " Немачки савремени историчар Мартин Бросат и маџарски публициста Ласло Хори, издали су 1 9 64 . заједничку књигу о "хрватској усташкој др- жави" у којој су описали (страна 9 1 . ) : "Замах усташког режима према јеврејској имовини беше инаугурисан тзв. законом аризирања од 18. алрила 1 9 4 1 . (Дакле, само недељу дана иза њиховог славног десетог травња, ЛМК). Почетком јуна се продужи читав низ законских одредаба, које су услове егзистенције хрватских Јевреја у великој мери разрушиле. Закон донет 4. јуна 1941 - за заштиту народне и аријевске културе хрватског народа, искључује Јевреје из свих установа
и занимања културног живота
(штампа и радио, позориште, филм, музика, шпорт и т д .) . Затим, je истог дана донета наредба о обележавању Јевреја и њихових радњи Давидовом звездом и четири даља декрета од 5 . јуна 1 9 4 1 . , који су се односили на пријаву јеврејске имовине и избацивање Јевреја из чиновничких положаја и академских занимања. У септембру-октобру беше наређено одузимање јеврејске имовине без ош тете, нарочито индустријских и занатских постројења. У то време започеће такође скупљање "непожељних" Жидова у логорима и командама за принудни ра д, што je већ само по себи имало за последицу њихово физичко ликвидирање од стране усташких стража. У пролеће 1 9 4 3. je један велики део Јевреја који су се налазили у логорима депортирани у А у ш в и ц ..." Сад писци кажу како су се поцедини Јевреји могли спасити само преласком на италијанску територију или територију окупирану од Италијана. Ha претходној страни књиге стоји : "Бракови између Хрвата и Неаријеваца (Јевреја и Цигана) беху забрањени. . . " 0 хрватским гоњењима Јевреја има података и у другим деловима књиге Хорија и Бросата, тако у делу под V I I , који носи симптоматичан наслов "Губљење престижа и власти НДХ до италијанске капитулациj e " . У том одељку пише да се на заштиту пребеглих Јевреја у италијанско окупационо подручје жали и посланик Каше августа 1 9 42 . (страна 1 3 2 . ) . Кад je тражено њихово изручење, генерал Амико je одговорио да би "било испод части италијанске армије изручити Јевреје Хрватима, када им je италијанска војска пружила заштит у ". Баш тако директно стоји у акту - "изручити Јевреје Хрватима", не Немцима ни усташама. Италијани нису имали разлога да ствари приказују друкчије него што јесу. Четврти одељак, који je великим делом био посвећен гоњењу Јевреја, завршава овим значајним
87
речима: "Нарочито стравична политика по својој перфидији уништења хрватских Јевреја била j e , међутим, што се броја ти че, стављена у засенак прогонима које je српско односно православно становништво морало да претрпи у усташкој Хрватс к о ј" . Италијански пуковник Умберто Салваторес, командант 6 . пука берсаљера (канда у дивизији "Сас а р и "), описао je веома детаљно учешће у борбама свога пука. Како се он највише борио у Русиј и , то и наслов књиге гласи: "Берсаљери на Дон у " . Она je изашла три пута, последњи пут 1 9 66. Први део књиге далеко маљи од др угог, носи наслов: "Балкански ф р о н т ". У њему има доста података о приликама и накази од државе "НДХ" и нешто ће се овде пренети, тим пре што потиче од заиста најкомпетентније личности и класичног сведока очевидца. V I I I . одељак носи наслов: " У име цивилизац и је ". Он почиње (страна 4 1 . ) : "Већ смо рекли да усташе, чим су се дочепале власти, започеше програмско уништеве тзв. непријатеља нове државе. Да би се ушло у ову непожељну квалификацију, довољно je бити Србин, још горе јеврејске pace. Потврдише се брутални масакри, без разлике на старост и пол. Физичком уништењу Срба и Јевреја додавано je пустошење њихових кућа и пљачкање њихове и м о в и н е ..." Главнокомандујући генерал Друге италијанске армије Роата, такође говори о склањању хрватских Јевреја код њих: "Армија je примила сем тога под св оју заштиту неколико хиљада Јевреја побеглих из Загреба и из хрватских предела окупираних од немачких т р у п а .. . "
10 . Сад неколико података из књиге "Хрватска зверства у Другом светском рату - према изјавама њихових савезника".
Ha страни 2 0 4 . износе се разговори италијанског новинара Апфио Р у с о , са "поглавником" Павелићем. Једно од питања Русоа гласи: "Како би могло да се реши јев р ејс к о , a како српско питаље"? Одговор: "Што се тиче јеврејског питања, могу изјавити да ће оно бити дефинитивно ликвидирано у најкраће време. To je једно веома озбиљно пита» е , које има своје врло комплексне економске аспекте. У самом Загребу je било 18 хиљада Јевреја, једва их je остало још четири хиљаде и ови ће бити позвани у радне и концентрационе лог о р е ". Ha следећој страни пише Русо: "А Италијани, шта они раде? Неки спасавају многе животе и протестирају против масакра код Павелића и Кватерника. Неки други, глупаци и савезници кажу да усташе раде за добро своје отаџбине Х р в а т с к е ..." Врло истакнути млади италијански публициста Карло Фалкони, који je постао славан својом књигом "Ћутање Пија X I I " . Ha страни 2 1 6 . наше споменуте књиге, стоји : Писац наводи окружницу највиших државних органа издату у Загребу 30. јула 1 9 4 1 . , којом се регулише питање превере. У Трећој тачки стоји да треба спречавати покушаје превере "учитељима, свештеницима, трговцима, занатлијама, богатим сељацима и уопште грчко-источној интелигенцији". Практично - то значи да се они м ора ју убити! 9-та, последња тачка гласи: "Влада je сазнала да многи Јевреји подносе молбе за прелаз у католицизам. То ипак не може имати никакав уплив на положај тих лица у њиховим односима са државом, јер постоји закон о неаријевцима". Окружница се позива на тај пропис, који би тРебало да гласи: "Законска наредба о расној припадности од
89
3 0. априла 1 9 4 1 " . Датум je важан: у првом месецу постојања те наказне државе донет je закон о дискриминацији Јевреја, што je била прва фаза и правна подлога њиховом доцнијем ликвидирању. У месечном извештају команде Петог армијског корпуса, команди Друге италијанске армије од 2 6 . априла 1 9 4 2 ., о политичкој и привредној ситуацији на територији корпуса стоји на страни 359- о ј: "Сада се мање говори о јеврејском питању. Скоро сви Јевреји су до сада или заклани или бачени у кондентрационе логоре. Има их око 500 који су успели побећи; они су прешли у Другу з о н у ".
11 . Сад још неколико кратких новијих саопштења о хрватским прогонима Јевреја. У додатцима великој "Италијанској енциклоп ед и ји ", која се односи на годину 19 38. до 1 9 4 8. пише Оскар Ронди, историчар из Рима, под речју "Хрватска” , да су "Италијани ушли у Другу и Трећу зону да би обуздали масакре Срба и сузбили експлозију одијума против Јевреја, не из "расистичког фанатизма", већ из духа освете, јер су се Јевреји држали Веограда против покрета усташа. Паришки лист "Jle М о н д ", у броју од 9. априла 1 9 7 1 . , дакле ту сасвим с к о р о , пише о убиству југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића од стране "усташа" и том приликом потсећа: "Од 1 9 4 1 . до 1 9 4 5 . усташе су извршиле многобројне покоље српског становништва и потпуно ИСТРЕБИЈ1Е Јевреје у Хрва тској". Ако Хрвати верују да ће се то заборавити, варају с е . У "Лексикону Ј е в р е јс т в а ", чији немачки превод имам, са нарочитим се поносом наводи да су се " у Другом светском рату Јевреји под Титом
90
борили против фашистичких хрватских усташа" и наводи посебно два изузетна јунака Самуел Лерер, алијас Веља Тодоровић и Моша Пијаде (1 8 9 9 - 1 9 5 7 ), "који важи као идеолог данашње републике". Можемо само приметити да су се Јевреји заједно са Титовом војском заиста борили против Немаца и Италијана који су их спасавали, a затим против српских четника, a најмаве против усташа које je Тито штедео. За ђенерала Вељу Тодоровића, односно Самуела Лерера, како je било његово право и м е, нисмо никад чули. Моша Пијаде je био рођен 1 8 9 0 . , a не 1899- те. 12.
У једној сасвим скорашњој књизи на немачком Вернера Брокдорфа (канда Аустријанца) о колаборацији и покретима отпора у Другом светском рату, у одељку о Хрватској (страна 1 3 6 .) да је рекапитулативно приказ антијеврејских мера у том руглу од државе. Тамо стоји : "Већ 18. априла 1 9 4 1 . (једна недеља дана од проглашеаа државе) и јуна 1 9 4 1 . донет je низ закона који су водили тзв . аризирању Хрватске. Јеврејима je била забрањена сарадња на новинарству, радију (круговалу), филму, музици, позоришту итд. Они су били удаљени из чиновничког кадра (од "дужносника") и нису смели да даље врше академска звања (лекар, зубар, адвокат, ветеринар итд, ЛМК) . Све јеврејске радње су морале да буду обележене Давидовом звездом. Октобра 1 9 4 1 ., je сво имање Јевреја експропирано без накнаде штете. Јевреји у колико нису пребегли у италијанске окупационе з о н е , бачени су у концентрационе логоре, где су они већим делом од усташке страже п обијени . . . " То пише један човек доста прохрватски обележен и баш испред приказа свога састанка са једним усташом, који га je молио да књига не буДе против њих писана. Заиста су Хрвати у прогонима Јевреја пред-
91
њачили Немцима и по времену и по окрутности. Ma fia нису онако дивљачки и животињски поступали као са Србима, ипак су однели рекорд и на том пољу. 13. Мада се ja овде сасвим по изузетку ослањам на српске писце (у већини својих књига ни к а к о), хоћу ипак да пренесем неке детаље о поступаву са Јеврејима у Сарајеву од стране Хрвата из пера Спасе Шарабе, одличног српског публидисте, који сад живи и болује у Калифорнији. Његов напис h o ch наслов. "Трагедија Јевреја из С а р а јев а ", a објављен je у "Американском Србобрану" 14. јуна 1 9 7 4 . Он почиње овим речима:"Окупација Југослав и је, априла 1 9 4 1 . године, затекла je у Босни и Херцеговини око 1 4 .0 0 0 Јевреја. Боравак њихових потомака у овим покрајинама датира још од XV. и X V I. века. Од досељења па све до 1 9 4 1 . године, Јевреји су играли значајну улогу у привредном и друштвеном развитку Босне и Хердеговине. Тешко j e , уочи Другог светског рата, наћи једну привредну грану у Босни и Хердеговини у којој Јевреји нису заузимали видног учешћа, a у некима од њих, били су и водећи. Само од 1 9 1 8 . до 1 9 4 1 . годи не, они су у Босни и Херцеговини основали 26 индустријских предузећа, 6 пилана, 2 штампари је, 4 пекаре, 3 циглане и низ других већих и мањих услужних радионица. Статистика показује да je од 368 трговаца животним намирницама, колико je укупно имало Сарајево - непосредно пред р а т , било 69 Јевреја или 19%. Ако се изнесе да je у Сарајеву, непосредно пред р а т , било свега око 6 0 .0 0 0 становника, од чега Јевреја око 9 .0 0 0 или 15%, онда се тек види да je њихово учешће у трговини било веће, него ма које друге групације становништва у овом м е с т у . . . " После још неких објашњења писац утврђује све на основу наведене литературе и докумената: "Други дан по запоседању Сарајева, т ј.- 16.
92
априла, Хрвати су уз помоћ Немаца опљачкали чувени јеврејски храм однијевши из њега све драгоцености. Пуна два дана трајало je демолирање, изношење и уништавање разних предмета који су столећима сакупљани и овде чувани. Иста судбина задесила je општинску већницу, библиотеку, архиву и м у з е ј . У пламену су сагорјеле веће количине архивске грађе и књига непроцењене вредности. Дан касније били су разрушени храмови на Миљац к о ј, Мејташу и Башчаршији. Иста недела чинила су се и по унутрашњости. У Тузли и Брчком демолирани су и опљачкани јеврејски храмови. У Босанском Броду и Брчком порушени су и надгробни споменици. Демолираае јеврејских храмова и претварање истих у коњушнице такође je извршено у Вишеграду, Грачаници, Зеници, Завидовићу, a у Бањој Луци, један од најлепших јеврејских храмова, претворен je у јавну кућу за немачке и хрватске војнике, у којој су мучене и понижаване углавном јеврејске и српске д е војке. Упоредо са овим започела je и физичка ликвидација Јевреја. По окупацији, њој je претходила извесна психолошка и политичка припрема, која се свакодневно вршила преко новина, часописа, брошура, радија, говора, демонстрација, изложби, филмова и на друге начине. Нарочито су у том погледу били грлати министри појединих ресора у Влади наказе од државе. Програм Немаца о уништењу Јевреја они су прихватили као свој и одмах по окупацији повели широку акцију. У св ојој пропаганди нарочито се импутирало Јеврејима, да су они криви што je у дотичним местима наступио нередован живот и оскудица у животним намирницама. У "Сарајевском новом л и с т у ", број 2 0 , 2 1 , 2 2 , 2 3 , 2 4 и 2 5 , излазио је у наставцима чланак: "Највећа опасност вијека - Жидови" , у коме се тражи да се пружи подршка фашистичкој Немачкој у уништењу Јевреја. Слична пропаганда вођена je и преко "Католичког Тједника", број 21 до 2 5 . 5 . 1 9 4 1 ., у коме се
93
појавило низ чланака уперених против Јевреја. Чак се ишло толико далеко, да су неки листови закључивали како "без решења жидовског питања нема коначног смирења у југоисточном п р о с т о р у ". Оно што je посебно дошло под удар бројних усташких наредби, била je јеврејска покретна и непокретна имовина. Јевреји су били дужни да сву имовину, коју поседују, пријаве хрватским властима, да je не смеј у продавати, поклањати или сакривати. Једанаестог м аја , објављена je наредба о постављању повереника у свим јеврејским трговачким радвама и предузећима, која су се налазила у Сарајеву. Кроз наредних неколико дана наредба je спроведена и на челу јеврејских радњи нашли су се 303 повереника. Наименовани повериоци, били су обични пљачкаши, који су сав свој рад усмерили на разношењу и упропашћиваау имовине. Хапшење и убијање Јевреја у Сарајеву и унутрашњости Босне и Херцеговине започели су Немци и одмах од њих ту дужност преузеле хрватске власти. Повод за прво убиство Јевреја у Сарајеву хрватске су власти нашле у експлозији паклене машине, која je била постављена у жељезничкој ложионици у Новом Сарајеву 2 9 /3 0 јула 1 9 4 1 . године. Након првих убистава Јевреја у Сарајеву, ускоро je уследило и њихово масовно затварање и отпремање у логоре смрти. Трећег септембра, усташе су сабрале око 500 Јевреја разне старосне структуре, које су потом отпремили у логор Крушчицу код Травника. Неколико дана касније, одведена je у исти логор нова група сарајевских Јевреја. Трећи велики транспорт Јевреја кренуо je из Сарајева крајем октобра 1 9 41. године. Међутим, највеће хапшење и протјеривање Јевреја из Сарајева и некох других центара Бос н е , извршено je половином новембра 1 9 4 1 . године. Том приликом сакупљено je преко три хиљаде Јевреја и отпремљено у логоре смрти. Половином 1942. годи не, из Сарајева су кре-
94
нули последњи транспорти Јевреја који су још живели у овом граду. Од 9 .0 0 0 Јевреја, колико je априла 1 9 41. године, било у Сарајеву, преживело je рат око триста њих. Влада НДХ j e , чак тражила од владе Италије, да јој се изруче и они Јевреји који су успели побећи испред хрватског ножа у Источној Босни на подручју италијанске окупационе зоне. Међутим, до изручења Јевреја хрватским властима није допшо" . 14. Хрвати су не само рушили синагоге, као што су рушили и српске православне богомоље, тако да су премашили Турке хиљаду пута, већ су чак поједине синагоге претворили у борделе. Тако пише Спасо Шараба у "Американском Србобрану" од 2 3 . новембра 1 9 7 0 . године под насловом: "Прослава посвете Николе Тавелића у Р и м у ". "Жупник др Билогривић отишао je још даље да je са Виктором Гутићем, у једном од најлепших јеврејских храмова у Бањалуци отворио јавну кућу, за немачке и хрватске војнике, у којој су мучене и понижаване јеврејске и српске д е војке. 0 овом страшном злочину треба видети књигу Душана Лукача: "Устанак у Босанској Крајини" или "Политику" од 2 . фебруара 1 9 4 7 . године, из које се види, да су жупник Белогривић и Виктор Гутић, осуђени на смрт, због својих злочина напред нав е д е н и х .. . " Хрвати нису ни најмање поштовали Женевску конвенцију, нарочито што се тиче заробљеника. Као што су убијали све Србе који су служили војску у својој држави и имали право на третман ратних заробљеника, тако су то чинили и са ЈевРејима. Ништа за њих није било свето ни обавезно. Џералд Рајтлингер саопштава у својој књизи Да су сви сателити Немачке учествовали у прогоНУ и уништењу Јевреја, сви сем Србије. Он каже
95
између осталог: " ...Б у г а р с к а влада учествовала je у изгоњењу Јевреја 1 0 .0 0 0 са грчке и југословенске области окупиране њеним сн ага м а". Рекорд су однели Хрвати, што смо ми цитирали напред, мада ће бити о томе још речи кад се буде говорило о броју ранијих и преосталих Јевреја. Др РадоЈе Вукчевић je писао у Гласнику друштва "Његош" , број 2 7 : "Немачки извори о Независној држави Хрва тској", страна 1 7 . : "После отварања врата свима земаљским злочинима, у којима се утркују усташка Хрватска и аена антихришћанска црква - ученици превазилазе учитеље. Тек септембра 1 9 4 1 . Хитлер je наредио истребљење Јевреја у домаку његове власти на окупираном српском подручју. Међутим, НДХ не чека његов миг, већ месеца маја 1 9 4 1 . , "а то значи четири месеца пре Хитлера, доноси законе о истребљењу Јевреја и Срба, додајуГш им још и Цигане и умоболнике" . Видело се да то није измакло ни очима странаца па чак ни самих Јевреја. Ипак хрватски лажљивци и фалсификатори тврде да су Срби горе третирали Јевреје него Хрвати. Тако пише њихова перјаница, Влахо Раић, који je за време рата био у усташкој служби, у емиграцији издавао књиге и новине против Срба и сад се налази под заштитом комуниста у његовом рођеном Сплиту, за кога тврди да je истинита песма која га ставља изнад Лондона ("Ћа ће силна Лондра контра Сплиту г р а д у "! ! ! ) . Он дословце каже у својој расправи о Анти Павелићу: "Српска je пропаганда у савезничким државама искористила м је р е , да своје шовинистичке циљеве повеже с тешким патњама Жидова, иако су Недић, Љотић и другови у Београду поступали са Жидовима у Србији нечовјечно и слали их у српске и »емачке концентрационе л о г о р е ". И друга хрватско-усташка перјанида Иво Ројница, који и данас живи као емигрант, пише у
96
књизи: "Сусрети и догађаји" (страна 1 7 1 . ) : "У Србији, на пример, није било усташа, a Жидови су тамо горе страдали него у Х р ва тској". Ту с е , истина, не каже да су их Срби убијали, као што каже срамотни Раић, али хоће да се остави такав утисак. Он даље пише у тој истој књизи на истом месту : " . . . С а д а поново истичем,да Хрвати нису криви за судбину Жидова него њемачки нацисти. Међу Хрватима није никада било антижидовског и расистичког п о к р е т а "! " . . .Њемачки народ као такав je донекле рехабилитиран од злочина почињених по Хитлеру и његовим ортадима, док комунисти и четници још увијек сваљују кривњу на хрватски народ и на хрватске родољубе, пришивајући им срамотни надимак 'на ц и ста '. Међу избјеглицама осуђује се сваки осамљени покушај протужидовске агитације, што углавном покушавају радити убачени комунистички агенти.Када je 1 9 4 8 . годи не, жидовски народ, након дуге диаспоре и тешких прогона дошао до своје властите државе, сви Хрвати у домовини и емиградији су то поздравили и данас се диве великом напретку, што га je Израел показао кроз мало година. 0 томе сам се особно увјерио, када сам недавно посјетио Израел. Надамо с е , да ће убрзо изићи истина на свјетло. И да ће интелигентни жидовски народ спознати, да Хрвати не гаје непријатељске осјећ аје према Жидовима, да су оптужбе против Хрвата у већини случајева измишљене и ширене по комунистима и четнидима, те да ће се старо повјерење, које je стољећима владало између хрватског народа и жидовске мањине повратити. Ми Хрвати разумијемо вјековно страдање и тежње жидовског народа у модерно доба, да постигну своЗУ државу. Жидови су нам примјером показали, колико, труда, з н о ј а , жртава и особито паметног рада и стрпљивости морамо показати, да ми постигнемо жељени цил>. Чак се усуђујем апелирати
97
на Жидове, да нам у нашем напору помогну, a за узврат могу рачунати с искреном хрватском сурадњом, пријатељством и пословиним гостопримством, што су га могли искусити током заједничког живота с нама у Хрватској". Пошто су побили све "Жидове", којих су се домогли, сад се улагују остатку. To je чисто хрватски! Али то показује и шта Срби треба да р а де. 15. Хрватски Јевреји су испочетка поздравили појаву " НДХ" и обећали јој верност до смрти. Пошто je највиша гарнитура поглавника, доглавника и узглавника била ожењена Јеврејкама, они су веровали да ће се према њима поступати са свим обзирима. Најтипичнији je овај догађај који je чак и мене запањио, читајући га пре сасвим кратког времена. To je било 1 9 41. годи не, главом на "десетог травња (четири дана иза почетка непријатељства) , који се овде мора навести. 0 том "надневку" (ja сам учио хрватске средње школе и знам нажалост добро "хр в а т ск и ") , писао je 2 1 . априла 1 9 7 1 . у чикашкој "Даници", Лука Фертилио, поводом тридесетогодишњице тога догађаја . Ево шта он ту између осталог прича: "Прошло je тридесет година, чини ми с е , да je јуче било. Десети Травња 1 9 4 1 .! У Загребу у Влашкој улици. Око три сата послије подне. Раздрагано мноштво бурно кличе и весели се: Живјела Хрватска - Живјела с л о б о д а !. . . Раздрагане масе крећу. Поздрављају њемачку колону, која пролази из Максимира. Пред колоном, стојећи у ауту, дични хрватски родољуб Стипе Моснер (покрштени Жидов). У руци му дуго копље, на копљу велика Тробојка. Стипе je ишао пред вемачку в о јск у , поздравио je у име хрватског народа и града Загреба. Прочуло с е , да je њемачки заповједник пољубио хрватску заставу и загрлио С т и п у .. . "
98
Фертилио не пише шта je после било са "дичним хрватским родољубом" Стипом Мознером. Он je несумвиво послат у гасну комору, јер Немци нису признавали накнадно крштавање Јевреја (чак ни њихових предака, a овде je дични Стипе лично изневерио св оју веру и р а с у ). Немди нису морали то да ра де, предухитрили су их Хрвати. Ништа не показује такву судбинску истоветност Срба и Јевреја и ништа не показује толико тисућлетну културу Хрвата као неки натписи ових последњих за време рата. Тако, на пример, на трамвајима у Загребу постојали су натписи: "Забрањен улаз Србима, Жидовима и Циганима" ; на њиховим "перивојима" je стајало: "Забрањен улаз Србима, Жидовима и псима" ! Е т о, то je њихова култура и доклегод има Срба то им се мора спомињати. Ако се не стиде - тим боље. 16. И сами Хрвати признају каткад своја недела и своја зверства према Јеврејима, па чак и званична лица. Овде ће бити изнета једна изјава пред судом "доглавника" Павелићевог Виктора Гутића, коју je објавио у Бањалуци још првог месеца живота њихове срамне државе да ће "друмови пожељет Србаља - ал' Србаља нигдје бити н е ћ е " 1 To j e , разуме с е , из "хрватског народног пјесништва, које je Турчин Караџа украо Хрватима". Ево један податак од њега, један његов став о убијању Срба и Јевреја по његовом налогу. Ha суђењу у Сарајеву почетком фебруара 1947 изјавила je позната хрватска перјаница и "корјеника" Виктор Гутић, адвокат из Бањалуке и ово: "Кајем се много што сам радио. Знате да сам убио 4 5 .0 0 0 Срба, па су ми , кад сам дошао у Венецију, ипак неки Срби помоћ давали и дапаче за мене стан тражили. Међутим, побио сам свега 300 Жидова, па ми они главе дођоше. Ухватили су ме у Венедији, одвели у енглеско-италијанску полиЦију, одузели ми 800 хиљада лира, 100 златника и
99
20 хиљада цигарета и те исте ноћи ови Јевреји, који су ме познали, потплатили су мојим новдем италијанске карабинијере, који су их пустили у м о ју ћелију. Тукли су ме док нисам изгубио свијест и зато сам одлежао 4 мјесеца у болници". Као што се види, Гутић се жали да je побио "свега 300 Жидова", али су му се ови светили крваво, док су Срби прешли преко убиства 45 хиљада - h o r r ib i l e dictum - својих сународника. Ови подаци о Гутићу, односно његове и зјаве, узети су из извештаја са суђења Виктору Гутићу и његовим сураднидима, из "Ослобођењ а", од 9. фебруара 1 9 4 7 . , a пренето из књиге: "He дамо вам умријети", издање предузећа "З о р а ", Загреб 1 9 61 . стране 149- 150. Чак je и она њихова "Сива књига" под насловом: "Зверства и пустошења у Н Д Х", овде цитирана на немачком, признала да je вршено безакоње над Јеврејима. Нападајући прво Србе и помињући им сва недела почињена од самих Хрвата, пише та књига: "Њима се придружи знатан део Јевреја који су знали да je пропшо време њиховог сисања и израбљивава хрватског народа. Они су то много година чинили против животних интереса хрватског н а р о д а .. . " И емигранти су се често бавили тим питањем и највећим делом осуђивали мере предузете против Јевреја у "Н Д Х ", јер су видели колико у свету још Јевреји важе, Ми ћемо пренети неке од њихових ставова, да потврде безакоње хрватско у последњем рату, овога пута према Јеврејима. Сплићанин Влахо Раић, један од некадашњих уредника загребачког "О б з о р а ", првих година рата дужносник " НДХ" и усташоид, бавио се више од две деденије у Аргентини, где je био развио веома плодну публицистичку делатност, написавши бар по туцета књига и издајући месечне новине србождерског карактера. Сад се Раић понова налази у земл>и, у хрватско-комунистичкој Југославији. У јед-
100
ној од последњих књига даје нека "документа из Швајцарске" у којој се налазио неколико година за време рата и непосредно после њега. Један одељак књиге (стране 30-32) носи наслов: "Хрватско з л а т о ". Каже ту да je "Хрватска државна банка послала почетком 1944. годи не, 1 .7 0 0 килограма злата, 30 тисућа килограма сребра у Швајцарску". Крајем исте године да су дошла нека "господ а" из Загреба као чувари блага. Међу њима и неки др Давид Карловић. Ha страни 31 исте књиге пише Влахо Раић: " . . . Д р Карловић je сам раније био тешко нападан у једним швајцарским новинама,да je 1 9 4 2 . с једним другим истакнутим усташом, Н .К . продао у Милану велике количине заплењених жидовских драгодености. Уз то je др Карловић вршио разне службене функције првих година НДХ. Био je добар човјек и Хрват, али се био силно уплашио. Стално je пријатељима и знанцима показивао писма г. Шварца и сестара Блоко, да им je био при руци. Примао je међутим све до конца рата помоћ од Хрватске државне банке, па се то з н а л о . .. " Ово последње Влахо Раић понавља и на страни 3 7 . , казавши: " . . . П р о ф . Давид Карловић j e , како сам навео, живео у сталној бризи. Бринуо се особито за своје унуке у Загребу, које je врло волео. Носио je стално собом, као што сам написао, захвалницу рабина г . Шварца и сестара Блоко. У другом џепу свог широког капута држао Павелићеву захвалу на честитки приликом његовога имендана 1 9 4 3 . , те признаниду свеучилишне правашке омладине из 1 9 2 1 . , којом га извешћују, да je изабран за њена почасна п р ед сјед н и к а .. . " To je описао Влахо Раић у књизи: "Документи из Швајцарске". Дуже се тим питааем бавио у Другој књизи, издатој годину дана раније под насловом: "Др Анте Павелић у свијетлу чињеница". Обе су наведене у Литератури. Тамо стоји у одел>ку под насловом: "П о н о в а ", на страни 2 4 . ово;
101
"Од разних протужидовских одредаба треба посебно истаћи ону о заплени жидовске и српске имовине те оснутка "ПОНОВЕ", која je преузела заплијењену имовину и исту "распродавала". С моралног и економског гледишта ова je одредба била једна од најтежих и најштетнијих за добар хрватски глас у свијету и за хрватску економију. Заплијењена je имовина била у ствари ПОЗИТИВАН ДИО ХРВАТСКОГ ПРИВРЕДНОГ ЖИВОТА. Створена je редовито дугогодишњим марним и способним радом. Ово особито вриједи за имовину Жидова, који су били творци и главни ступ хрватске привреде. Заплијењена je имовина давана стварно у бесцјену и то махом неспособним појединцима, који раније нису никад били пословни људи, a поготову нису познавали структуру индустријалнопривредног живота". "Бит ће морална и легална дужност слободних хрватских државних власти, да испитају објективно "пословање" "ПОНОВЕ" и скину сваку и најмаљу љагу с хрватског образа због те отимачине жидовске имовине. Хрватски народ није НИКАДА ЖИВИО ОД ТУЂЕ МУКЕ( ! ! ! ) . Уз то свака далековида и разумна хрватска политика мора имати у виду, да Хрвахска неће имати моралне подлоге тражити од Србије одштету за дугогодишњу пљачку хрватске имовине, ако хрватске државне власти не оперу с образа хрватског народа љагу, која му je нанесена с ПОНОВОМ". Истина, од "П о н о в е ", хрватски народ je имао само велику господарску штету. Отетом имовином користили су се само појединци, размјерно врло мали б р о ј , махом "к у п д и ", те разни функционери, особито виши. Ho баш за то не смије се прећи преко "П о н о в е ", иако за њеко "пословање" морално не одговара хрватски народ. . . ( ! ) " Страна 2 6 . "Споменуте одредбе и њихове примјене изазвале су најтежи дојам у иноземству и домовини и дале богато градиво свим непријатељима НДХ, a за
102
пријатеље и симпатизере хрватских народних тежња ставили у ванредно тежак положај. Раић спомиње и ноту ј угословенске (комунистичке) владе којом се захтева изручење ратног злочинца Анту Павелића и пише дословно, страна
28 -ма: " У ноти с е , међу осталим, окривљује и Павелићева супруга, г-ђа Мара, да j e , према наводним изјавама Кватерника, Кошака и инж. Маричића, присвојила за себе много вриједности. Инж. Маричић je наводно исказао, да je Дидо Кватерник, међутим осталим уручио г-ђи Мари 200 килограма злата и много драгуља, који су требали фингирати као подлога Хрватске државне ба нк е". Раић осуђује поступак против Жидова и тражи надокнаду штете уз изјаве сажалости хрватског народа (за Србе не тражи никакву накнаду штете нити кајањ а!). Влахо Раић je још на више места спомињао ову гавачку жидовске имовине, сматрајући да би накнадом материјалних жртава отпао и приговор Хрватима за њихова недела. Тако у аргентинској "Слободној Ријечи" (то je канда лист Раићев), где je пред јесен 1 9 5 7 . она писала "За повратак опљачкане жидовске и мовине". То делом преноси "Американски Србобран" у броју од 1 0 . октобра 1 9 5 7 . додајући са своје стране: " . . . А л и нам "Р и је ч " ништа не рече чија je оно збирка марака што их je Павелић излагао у Аргентини? О ономе Жидову сарајевском коме je припадала ова колекција, "Слободна Ри јеч" не зна ништа. Мртва уста не говоре, па нас неће чудити да "Слободна Ри јеч " једног дана донесе изјаву покојног власника да je марке и друге драгоцености "поклонио" Поглавнику и НДХ. Тако су радили Павелићеви "јунаци" када су Србе гонили са њихових огњишта и нагонили их да потпишу исказ: "Целу имовину добровољно поклањају Н Д Х . . ." У "Искри" од 15. маја 1 9 5 3 . преноси се под насловом: "Ван с хрватским златом" - ово: "Мачековски лист "Хрватска Ријеч" (излази у
103
Белгији) објављује писмо Стипе Пилепића у коме се пише следеће: "Ради се о злату, тешким штангама злата и страним новчаницама, доларима највише, што je било закопано на једном месту у Аустрији. Сакрили су га Павелићеви најповерљивији људи из прв е , усташке емиграције, a ради се о имовини Ko je je из Хрватске изнијела Павелићева в л а д а .. . Појединци су нешто касније откопали то благо, криомице га пренели у Јужну Америку и са тим капиталом се шепире у Чилеу и Аргентини. Ha Церо Лас Розас расту нове куће као гљиве иза к и ш е ..." У "Хрватској Р е в и ји ", угледном часопису хрватских емиграната, у јубиларном броју поводом двадесетогодишњице издања ( 1 9 6 1 .) било je речи и о хрватском ставу према "Жидовима". Према приказу тога броја у једном канадском листу, који je орган Хрватске Сељачке Странке, стајало j e : " У великом дијелу земаља овога свијета увозна и извозна трговина je у рукама Жидова, a усташе су ce побринули, да хрватско име код Жидова буде омражено. И то не само усташе, него и неки свећениди, који су, без потребе, ИШИ СПАШАВАТИ БИВШЕГ УСТАШКОГ МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ П0СЛОВА. Као да je његова глава вриједнија од имена и репутације хрватског народа. Тому блаћењу хрватског имена доприносе и даље сви они, КОЈИ СЛАВЕ 10. ТРАВАН) (април) , КАД JE ЗАПОЧЕО ПРОГОН ЖИДОВА У ХРВАТСКОЈ. Како паметан народ поступа показује Западна Немачка, која je Жидовима платила голему одштету, a осим тога стално гони своје нацисте". Из ових се редова види кајање Хрвата што су чинили лрема Жидовима, али не гриже савести, већ констатација да то може бити штетно за "име и репутацију хрватског н а р о д а ". То их je тргло, па пристају чак да не славе ни "десети травањ", само да се не замере Жидовима; што се Срба ти че, о томе уопште не воде рачуна. Нити се ка ју , нити сматрају да то треба крити, ("Хрватска Р е в и ја ": "Хрватски Г л а с ", Канада, б.ож ујка 1 9 6 1 . ) . 104
IV . ОДНОС СРБА И ЈЕВРЕЈА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1. После Другог светског рата морало се очекивати најприсније пријатељство, узајамно поштовање и најтешња сарадња две етничке групе које су вазда биле у добрим односима и које су рат поднеле у сличним патњама од истих непријатеља. Али догађаји су та очекивања демантовали. Није дошло до јачег зближења, већ напротив, иако можда спорадично, до акта непријатних ако не чак и непријатељских. Али, то можемо с поносом истаћи, нису сад Срби ти који су показивали своје негодовање према Јеврејима, већ ови према Србима. Рекосмо да je то било спорадично, не можда изузетно али ретко. Јевреји су стицајем прилика и код нас као у свим земљама где je комунизам победио, дошли до изузетно важних позиција у јавном, политичком и културном животу. Нека и х, то Србима служи на ч а с т , да се нису јагмили за положаје у комунистичкој врхушки. Код неких Јевреја се показа тада једна анимозност према Србима која je просто неразумљива. Верујем, јер je невероватно, рекао je блажени Августин (credo quia ab su rdu m ). Те енунцијације двојице-тројице Јевреја на истакнутим местима културног живота Југославије, дали су ми повода да и напишем ове ретке, ову целу брошуру. He у жел>и да заоштрим о д н ос е , већ да их ублажим и несугласице растерам. Али сходно мом васпитању и мом начину писа»а ja нећу ни да што скривам ни да ма шта ублажим. Ствари ће се приказати како су текле, "дете ће бити названо својим именом". Прво се морам обазрети на Мошу Пијаде, на кога ће многи читалац сумвати да га имам у виду. Он je био у Партији најјачи претставник Јевреја, али се свуда претстављао као репрезентант Срба. Заиста, он није никад затајивао своје српско на-
105
ционално опредељење. Ja чак мислим да га je и сувише наглашавао и људи милициозни могли би баш из тога закључити његову неискреност. J a , на основу онога што сам чуо и што иначе знам, не бих био тога мишљења. Пре свега, Моша Пијаде je био добар човек. То тврде сви који су га познавали. Он je био идеолошки чврст и непокобљив, што му ja као непријатељ признајем. Он j e , кажу, био искрени Србин. Један од водећих српских емиграната, бивши краљевски министар који борави у Паризу, казао ми je за њега да je био заиста заступник Срба и лице око кога су се Срби окупљали и коме су веровали. У ствари српске позиције су далеко боље стојале док je он био у животу и на власти. Да ли његовом заслугом, j a не умем рећи. И он j e , сходно правцу, осуђивао ранију великосрпску политику, али je то према другима доста одмерено изговарао и гледао да не увреди цео српски народ (сасвим друкчије него Ђилас и ко н сорти ). Ja због Пијаде не бих ово п и са о, он није томе дао повод. Повод су дали двојида знатно млађих српских Јевреја - сефарда (један из Сарајев а, други из Шапца) . Они нису имали неке водеће политичке функдије али су били на челу културних установа и Србије и Југославије и одређивали правац нашег културног развоја. Они су све чинили да нашу културну позицију спусте и да наш културни значај смање. Они су према нашој култури и следствено према Српству као таквом учинили смртни грех. И то им ми опростити нећем о . Та два Јеврејина су ЕЈ1И ФИНЦИ и ОСКАР ДАВИ40: ЕЛИ ФИНЦИ je рођен у Сарајеву 1911. године. Пре рата илегални комунистички агитатор. После рата je заузимао све могуће положаје од којих спомињемо само неке (према "Енциклопедији Ју госл ав и је") . Он je би о , једно за другим, уредник "Б о р б е " , директор "Државног издавачког завода Југославиj e " , директор " Југословенске
106
књиге" , први директор " Југословенског драмског позоришта" итд. Још само није био велику рабин, али није немогуће да и то постане. Други je Оскар ДАВИЧО, рођен у Шапцу 1 9 0 9 . И он je мењао разне положаје после рата, увек боље од бољих. Махом у партијским масовним медијама: у "Танјугу" , У "Борби" и "Г л а с у ". Они су оба много п ута, понављам много пута, вређали Србе на најосетљивијим местима. Они су нам буквално диндушмани, непријатељи наше вере, наших светиња и верских и националних.
2. J a испочетка нисам толико ни пратио збивања у земљи, па се нисам ни освртао, нисам се могао освртати, на енунцијације ова два комунистичка жбира. Али сам ипак и то с времена на време чинио. Тако са м , на пример, запазио да Финци избегава увек и свуда да спомене српско име. Избегава име и негира Српству његове тековине. Тако je једном говорећи о народним песмама стално их називао "наше народне песме" - и то песме Косова, Ускока итд. Ja га запитах преко једнога емигрантског листа (сад га не могу наћи, али ће се појавити кад-тад) како су те песме тамо њихове. Јесу ли оне шпанске (њему je матерњи језик шпански) или босанске или јев р ејс к е. Нисам се могао уздржати. Он негира Српство нашим највећим уметничким и културним достигнућима или га омаловажава и вређа. После j e , негде 1 9 5 7 . годи не, назвао предратну књижевност српску "Кајмакчаланском" и то у једном дрском и безобразном тону који није научио у сарајевској "Чивутмали". Он je хтео рећи и казао je да данашња литература Југославије није "кајмакчаланска" већ сасвим слободна. Он je могао да лаже, да крупно лаже, да je данашња литература у комунистичкој Југославији "с л о б о д н а ", али није морао да вређа Кајмакчалан, нашу националну светињу и символ борбе за ослобођење. Ja
107
сам сместа одговорио у чикашкој "С л о б о д и ", број од 19. фебруара 1 9 5 8 . Чланак носи наслов: "Политичка публицистика пред рат и данас" и почињем га овим речима: "Водећи југословенски књижевник у земљи, Ели Финци, назвао je предратну књижевност Југославије "кајмакчаланском". Тиме се хтео прво наругати Кајмакчалану као Б р оз, Ђилас и остали његови политички шефови. A затим je хтео нагласити да je данашња литература у Југославији сасвим слободна у одабирању и обради тема. Истина je сасвим обрнута. "Пре рата je свак у Југославији могао да пише шта х о ћ е , данас мора да пише само оно што режим жели". To je био први став овога чланка, који je био подугачак. J a сам хтео овим цитирањем доказати да сам и раније реагирао на вређаља Срба од стране кога било па и Јевреја. Баш и овога Финција, дрског и безобразног дошљака. После сам га више пута спомињао, последњи пут у "Канадском Србобрану", од 18. јуна 1 9 7 0 ., у чланку под насловом: "Ко нам чита левите" (што je уредник без м оје дозволе преиначио: "Ко нам чита лекције") и који ће наслов да се објасни мало за овим. Тај чланак, сасвим свеж, цитираћемо дословно. Он je продужење чланка о Давичу и гласи: "Т у се најпре говори о Давичу, a после о Финцију". То што смо рекли о Финцију, изнећемо у расправи о Дучићу. Ово о Давичу треба сад одмах п р е н е т и ". Тај чланак je био овако стилизован. Израз у наслову морамо да објаснимо. Он je и данас веома ч е с т . У швајцарској штампи се бар једном недељно јавља. To je учени термин и "технички те р м и н ". У нашем случају (који овде приказујемо) нарочито je погодан. Читати левите значи: некоме дати о т п ор , п рекор, оштро укорити некога и тсл. (То су објашњења лексикона). Порекло речи потиче из Библиј е , из тзв . "Левитикуса" или "Левитске књ иге", т ј . "Треће књиге М о јс и ја ", која садржи верске
108
прописе, нарочито о владању левита. A левити су потомци Левијеви, који су у Јерусалиму имали монопол свештенства. Левити су нека врста "јеврејских Поповића". То ми je познато било још из дечачких дана, јер су нашу кућу у једној италијанској публикацији о Далмацији назвали: "Кућу левита Костића". И отац ми j e , још као дечаку у основној школи то објаснио. Српски би се могло превести читање левита: читањем буквице, дававем предике, такође и читаве вакеле. Ja не знам одакле ова реч вакела потиче па сам тражио њено објашњење у Српско-немачком речнику Ристић-Кангрга. Ту стоји на немачком: осуђујуће беседа, левит итд. Па онда наводи немачку фразу: "читати некоме л е в и т е ", преводећи "читати некоме вакел у". Каже се још и "поповати" , мада та реч има и друго значење, које смо објаснили изучавајући Његоша. Дакле, употреба ове речи није у нашем случају нимало вештачка или надувена. Напротив, она je најадекватнија пггс се замислити даде. Јер ће овде бити речи о двојици српских књижевника јеврејског порекла који Србима православним д а ју лекције и опомене, чине прекоре зашто они уопште Србују. Упозоравају их на националну скромн о с т , ако не на националну пристојност, да не истичу: ни св оју веру, ни св оју уметност, ни своје врлине. Просто им читају левите. 3. Давича сам читао посредно, у једном чланку п ротојереја Николе Антића у "Православном Мисион а р у ", за 1 9 6 9 . годину, страна 12 2 . итд. (Под насловом: "Догађа се у земљи Србији на духовном п л ан у") . Он ту пише: "He тако давно су ( 3 0 . 9 . 1 9 6 7 . ) "Књижевне Новине" пренеле кз неке брошуре један чланак књижевника Оскара Давича. J a бих, овај п у т , да се осврнем на оне делове тога чланка који се односе специјално на нас православне С р б е . . . "
109
У том чланку Оскар Давичо упозорава целокупну нашу јавност, у ствари, позива на узбуну и каже : "He сме се остати идејно и политички неузнемирен пред многобројним публикацијама и многоврсним студијама о српским иконама, српским фрескама, српским манастирима, српским краљевима Немањићима, српским свецима и светицама, који се шепуре по излозима српских каижара, под српскимнебом на коме зна с е , седи стари Србин б о г " . Тако вели, лично, Оскар Давичо, као најузнемиренији због тога и најпозванији да на то укаже. И чуди се при т о м е , чему то наше, како га он квалификује, "параноично" одушевљење нашим средњевековним културним изразом и фрескама. Можда би нас свачије такво писање оставило потпуно равнодушним да није и те његове тврдње која je и садашње наше одушевљење средњевековним нашим фрескама не само једно "п а р а но и ч н о", то јест лудачко осећаве, него да je то и д р ск о ст, хистерија, чак шовинизам, у садашњем моменту. A цео наш средњевековни немањићски књижевни и културни и зр а з, исказан најбоље у светосавској идеји о српском интегритету, да j e , no његовом мишљењу, само једна "малоумна" тврдња и "брбљивост половне врсте српске интелигенциj e " . Пошто je Оскар Давичо највише незадовољан, такорећи, индигниран, постојањем тог српског параноичног одушевљења за Немањиће и њихове манастире и фреске, као и што још увек постоји то "српско небо и стари Србин б о г " , то смо, ето, приморани и то без наше савремене кривице, да се стално извињавамо и њему и свима онима који су "и дејно узнемирени" због старог Србина бога и српских манастира и Немањића и културних традиција наших. Па, ет о , извињавамо се што смо у средњем веку имали и оно што он сад квалификује као нашу дрскост и хистерију у садашњем времену. Осим тога, прихваћамо ми свачији добронамерни приговор и на наше друге верско-националне "мане",по-
110
готову ако би тај приговор и добронамерне побуде и циљ да и те наше критичаре такође опоменемо и на њихове исте такве мане. A извињавамо се само за случај ако би тиме једном за свагда удовољили онима који су се "идејно-политички" узнемирили због "старог Србина бога" и српских манастира и немањићских наших културних традиција и светосавске идеје о српском националном интегритету. Пристајемо чак да нам Оскар Давичо a у сврху да се и ми православни Срби поспемо пепелом по глави у знак покајаља - набави и допреми неколико вагона тог пепела из других наших Република и Покрајина. Тамо тај пепео није потребан, пошто тамо, вероватно, нема никаквог шовинизма, ни верског ни националног. И наравно, после тог нашег свестраног покајања и извињења што смо имали Немањиће, a сад још увек и немањићке културне преокупациj e , надамо се да ће нам сви они , који то немају, сад опростити што смо имали, a они нису. Је р , и згледа,у томе je и само у т о м е , сва наша и савремена "кривица" у очима таквих наших критичара, уколико су они само критичари, a не и нешто друго. Надамо с е , кажем, да ћемо се сад сви умирити нашим извињењем, које j e , верујем, стигло у прави час. Јер тим његовим написом још више смо постали и "свесни" - a и иначе нам je и са друге стране на "недвосмислен начин" дато на знаае - да то све што смо имали и што je још остало, за многе такве као о н , нема никавог знача ја, па то има да нестане, да "о д у м р е ". Да одумре, тим п р е, што ни код многих других СРБА па ни код савремених српских књижевника, није од тога остало много шта би их одушевило. Зато и немају urrà да примете (прво) ни то њихово мишљење о нашем средњевековном изР азУ/ (друго) ни на ту њихову квалификацију о српским писцима као о "половној в р с т и "! ? 4.
Још je једном говорио о тим Давичовим изјавама прота Никола Антић, несумњиво један од нај-
111
културнијих наших свештеника. To je било доба кад je била попустила стогост цензуре, доба тзв. "хрватског прољећа". (Он je раније писао често, a сад се дуго не чу је. Да му нису забранили, да га нису ухапсили, да лн je оболео? У сваком случају je штета да се он више не ч у ј е ) . По други пут се јавио у листу "Православље", од 3 0 . дедембра 1 9 7 1 . , и то у виду интервјуа, вођеног од уредника листа "Православље" проте Милисава Протића. To je врло дугачак напис од скоро две стране петит слога и великог формата. Било би добро то овековечити преносом целог текста, али би то разбило пропорције ове књиге. Зато ћемо га дати у нешто скраћеном облику. Прво га пита Протић да ли je читао у дневној шгампи изјаву Оскара Давича о "нашем средњевековљ у". Прота Антић каже да je читао интегрални текст у листу "Комунист" и два б р оја , крајем октобра и почетком новембра 1 9 7 1 . Онда каже између осталог за Давича: " . . . У ствари, он je ту више говорио шта не жели и зашто то не жели: не жели оно што je за српски народ одувек било ТЕМЕЈБ српске културе. Тај темељ и целокупни наш средњевековни културни израз он je у свом чланку назвао БУЊИШГЕ. То у најмању руку значи: отпатци, да не би казао ЂУБРИЦ/ГЕ. Али, да пређем на његов текст. Он пише: "Код нас су управо зато што смо закаснили нешто са Акционим конгресом културе, врсте какав има да се одржи ускоро у Крагујевцу и могло десити да се при општој стагнацији самоуправних односа већ десет година испољава једна врста културне диверзије окренуте прошлости и само свом самодворишту и само националној основи и свом културном буњишту.. . " Питаке: Како то да се разуме? О д гов ор: "Ј а с н о , сасвим јасно смо га разумели! Бар ту његова намера није била ни мало тајанствена. То смо разумели као његов покушај пред Конгрес да се унапред декласира цео један
112
најистакнутији и најкарактеристичнији културни период Српског народа. Он je у том нашем "бун>ишту" видео највећу сметњу за "праве универзалне уметничке о д г о в о р е ", па да je због тога и 11социјалистички ниво уметности код нас неоплођен људском универзалношћу". Питаае: Какво je Ваше мишљење о квалитету те његове изјаве? Одговор: "Најблаже речено, то je ЊЕГОВА диверзија, то је с т , напад с бока. Кад би било више културе и осећања моралне одговорности за оно што човек говори о квалитету његове културне делатности (па и друштва у ком живи) не би до оваквих "диверзија" ни долазило. Али, зар није још Апостол Павле забележио (Римљ. гл. 7 . ) да човек није увек господар тамних сила које се у њему отимају напоље, па није онда ни ово никакво чудо. У сваком случају je најмање лепо (поготово у време Конгреса културне акције у Србији) назвати букиштем најоригиналнији надионални израз једног народа, у овом случају Српског. Поготово није се то очекивало од некога ко и сам жигш у том народу и остварује цело своје животно дело. Чак користи и толико слободе да се увредљиво изражава о најкултурнијем домету тога н а р о д а .. . Наравно и , то je ствар културе и укуса, мада никако не видимо зашто je он толико кидисао на наш српски (поготово наш средњевековни) културни израз и д о м ет. И чему то служи? Тај његов поновни насртај не може се већ оквалификовати само као напад човека, који je у једној области друкчијег мишљења, то ј е с т , у такозваној борби и деја. Можда он мисли да то његово јуришаке на наше средн>евековље претставља неку храброст данас. У том случају можемо му онда рећи да то није чак ни закаснели донкихотизам него je то храброст лептира који налеће на свећу. A резултат тога зна се унапред. Али, ако je то храброст, то још не значи (и не сме да значи) да
113
смо се ми сви устрашили и од такве нечије папирнате храбрости, која се заклања за већ превазиђене форме декпаративне " једноистините" линије гледишта. A ми сви да ћутимо и тиме санкционишемо и такве закаснеле (и депласиране) храбрости! Понављам: можда неки мисле да je то храбр о с т , a ни је. To je најобичнија нетолерантност према нечему што није по његовом укусу. Ha прим ер , за њега су и ликови анђела на фрескама наших средњевековних (па и каснијих) храмова само, и како он то каже: " анђели са кадионицама, a без ауспуха, анђели умољчаних крил а.. . бесцење са нераспродатих стокова средњовековља, који коче праве стваралачке импулсе у Србији социјалистичког самоуправљања". Колико je ту само фразеологиj e , умишљено, a насилно примењене на наше прилике и наше савремене културне резултате. A све то у циљу да би он дао некакве "универзалистичке смернице", Конгресу културне акдије, пошто претходно овим, СВОЈИМ АУСПУХОМ, одува са наше културе, "мирис тамјана из анђелских кадионица, без ауспуха, па и саме анђеле умољчаних крила". Сад ће ваљда код нас све кренути у духу (његовог линијски једино "и справног") содијалистичког универзализма, какву му je он улогу наменио. Боже, пгга све неће подметати овом нашем самоуправљачком друштву! И уметност мора, е т о , у будуће служити само томе да изгради "човека пролетера самоуправљачког социјализма у овој конкретној С р би ји ". Значи ли то : увек само избацуј фразе, као на пример, "п р о г р е с и в н о ", "бескласно" итд. и да си за "укидање стваралаштва као аристократоидног плавокрвног активитета талентованих по милости бож јој" и онда, дабоме, накриви капу и уживај у тобож бескласном друштву. То друштво ти онда, за такво "линијско" фразирање нуди "златно теле" па би непаметно било пропусхити прилику и не добити награде жирија, наравно, жирија са такве исте линије, исте концепције, исте тенденц ије".
114
Питање: Шта мислите, шта конкретно подразумева под тим нашим, како то он каже "културним буњиштем"? О д гов ор: "Подразумева ону целокупну културну делатност немањићског и посленемавићског периода наше и сторије. Та делатност највећим делом носи религиозни карактер. (Да он мисли на то види се из његовог ранијег чланка о томе, како су нас већ раније известиле о томе и "Књижевне н о в и н е ", од 3 0 . септембра 1 9 6 7 . г о д и н е ). Наравн о, њему се баш то не свиђа, a знамо и зашто.Истина, разумемо и то да Оскар Давичо нема осећања за целокупну (поготову ликовну) уметност нашег средњовековља, па и каснијих векова. Поготово кад су ту још и "анђели умољчаних крила и са кадионицама, a без ауспуха". Према томе није се ни очекивала похвала од њега, нити би она ту шта допринела. Али не морамо да трпимо ни увред у , која се наноси тој нашој уметности, поготову ако долази од оних који и кад je омаловажавају мисле да чине част и услугу друштву. Тако су хришћани третирани још у првом веку наше epe. Апостол Павле je записао: ' . . .Постасмо као буњиште св и јета, по којему сви газе до сад" (l.Koринћанима 1 . 1 3 . ) . Једино није се надао апостол Павле да ће тако исто бити третиран и културни израз хришћанства и у просвећеном, двадесетом в е к у ". Питање: Шта мислите одакле сад и тај манир код културних људи? Одговор: "Изгледа да je свет обузет манијом омаловажавања туђих вредности па свако жели у томе да се огледа, чак и они који себе сматрају најкултурнијим делом човечанства у њиховом времену. И што дубље понижавају уметничке {и друге) квалитете других, мисле да тиме пењу свој лични углед на виши ниво. Апостол Павле препоручује "чашћу један другог већим чините"(Римљанима 1 2 . 1 0 ) . A сад се чини обратно, јер с е , ет о , цео вековни култирни домет једног народа третира
115
као "буњиште", то ј е с т , ђубриште. Међутим, ако je и то код нас буњиште онда je оно то само sa io што га о н , Оскар Давичо, жели свести на "5ун>иште"" . Мада ћу овим само поновити опште познату истину, ja ћу je ипак рећи, a то j e : да би спасли што се још дало спасти и од тог нашег културног "бувишта" било je потребно напрегнути све силе једног малог народа (Срба) да се коначно ухвати у коштац са Османлијским царством и коначно обрачуна, 1 9 12. године. Заједно са Србима удружили су се тада и суграђани српског народа, Јевреји. Они су ствар српског народа у Србији тада схватили готово као и своју националну ствар и патриотску дужност. (Ha пример, резервни коњички потпоручник Српске в о јс к е , Моша А. Амар, са својим митраљеским водом, освојио je Феризовић (сада Урошевад). Ту je и убијен мучки, преварен од Арнаута на бесу, то ј е с т , на "c o и х л е б ". Пренесен je у Београд и ту сахравен са свим војним почастима, које припадају ју н а к у ). И Јевреји су допринели ослобођењу па дакле и очуваву остатка остатака и тог нашег "културног буњишта". Да ли су можда тада погрешили? Ако су тиме погрешили онда би то било само зато што тада нису знали и за мишљеве каснијег сународника Оскара Давича о вредности тог нашег средњовековља. Ипак ми смо им били захвални за оно што су тада чинили у нашој средини (као и после тога) па их и овом приликом по томе спомињемо са захвалношћу. To je учињено и у своје време, a ово понављаве сматрамо и нашим националним ставом и нашим културним маниром кад се већ о томе говори. Прећутати то била би велика погрешка! Јер, ничије заслуге, поготово такве в р с т е , не желимо занемарити ни презрети. Тим пре не треба изгубити из вида и чињеницу шта je то "буњиште" значило и значи још увек за српски народ. Ca T o ra "буњишта" су никли сви видови нашег културног националног израза па дакле и наше народне песме
116
и сва наша национална етика. Ha тој етици изграђивана je целокупна наша (да се разумемо, српска) и државна и национална историја од Немањића па до 1 9 1 8 . године, то ј е с т , до ослобођења свих Јужних Словена и стварава заједничке државе. Ако баш неко хоће : да није било те етике не би било ни Сутјеске! A само они народи који нем ају ништа нарочито у својој историји, могу Ha rne багателисати. A етике "бет он а и св и т а к а ", то је с т , етике хлеба само ради хлеба и рада, има код свих народа на овој нашој планети, Земљи. И није то ничији специјални проналазак, да би с е , глорификујући само т о , добила и легитимација "једино исправне друштвено-прогресивне л и ни је", на којој се неко налази најсигурниj e , (и најуносније) . . . ...И с п о д тог нашег "буњишта" je темељ ("Буњиште") највеће и духовне културе, која je постојала у овој нашој ери, то је с т , култура Византи је. 0 томе нас je изврсно обавестио и савремени византолог, академик др Острогорски, данас већ и у целом свету познат и признат као најкомпетентнији стручњак за оцену византијске културе. Наравно, не мислимо да je код нас само то култура. Ни у своје време она није била једина и само она. Исто тако не мислимо да наша савремена култура треба да иде само тим путем јер не сматрамо да je тај пут једини и једино вредан. Али у сваком случају то није било ни онда, нити за нас сада треба да je буњиште. Губили смо неколико пута државу, a животе не зна се ни колико. Али смо се увек тешили да смо у свом врем ену, и кад смо били у прилици, показали, па и данас показујемо, да имамо и уметничких квалитета не мање од других културних народа, који су то постизали у далеко повољнијим приликама". Питање: Због чега се то сада назива "бувиштем"? Тражи ли можда то неко? Да ли то можда тражи наше савремено друштво или то Оскар Давичо жели да наметне и такво (своје) схватање са-
117
моуправног социјализма, у односу на националне културне вредности јед ног, то ј е с т , овде српског народа? Одговор: "То питање je уопште за све нас па би ћутаве о томе била погрешка, готово издаја, јер би значило да ту стојимо сви на становишту Оскара Давича. A за оне Србе који су се узнемирили или пак револгирали, могао бих им само казати да се не треба узбуђивати и због таквог н>еговог написа који није први, a можда ни последњи. За сада то je још увек само ЊЕГОВ став и једино ЊЕМУ потребан. Можда он тиме задовољава неки свој рачун или можда, гнев. A сад већ и сви народи код нас (а захваљујући толиким изложбама и код нас и у иностранству па и на Париској недавно) и сада на овој у Сарајеву у "Скендерији" и цео свет je упознао и квалитет и значај па ако баш хоће Оскар Давичо, и универзалност и тог нашег "средњевековља" и "буњишта". Међутим, ипак бих на крају, и сасвим искрен о, да кажем: боље би било и далеко симпатичније да он о нашем средњовековљу не суди само том црно-белом дијалектиком. Тиме би он најбоље могао уштедети себи нашу сумњу у искреност његових осећања и према свему другом што се код нас стварало за 700 година. A изгледа да je баш то разлог што он нешто стално "д о к а зу је " себи , и то баш оним негативним маниром којим неће ништа доказати, осим само то да не може да се уклопи у средину за чијег се члана и здаје, a која м у , изгледа, никако не одговара. Ми му у хоме не можемо излазити у сусрет, нити му ублажити ту личну незгоду, уколико она за њега то значи и уколико он нас не може никако да с х в а т и ... У психу српског (као сваког другог) народа треба се уживети и схватити je у светлу историјских прилика a не само осуђивати црно-белом дијалектиком. Међутим, сумњам да су они то разумели судећи по њиховом и таквом ставу па дакле ни Оскар Давичо, мада живи у средини која je и
118
од рођења. Стога, ако би се наше мишљење о таквима променило нагоре, то би онда они сами били за то криви. A баш то je оно што најмање желимо и као људи и као сународници. Чак и за случај да се сведемо на оно што je Оскар Давичо (у једном свом племенитом надахнућу) једино видео у Србији, па макар то у нашим срцима подржао, својом "Песмом о С р б и ји ". Али због тога ипак није п от р ебн о , нити имамо разлога да одбацујемо ни ону Србију која je "окађена кадионицама, макар и анђела умољчаних крил а", a која се посебно не допада Оскар Давичу. Нити да сведемо Србију само на забране, ливаде, шљиве, ракију и пекмез. Ако je то (и само то) »егов случај онда га остављамо њему самом и без увреда за некога од нас због таквог његовог (не) расположења према нашем културном "буњишту". Ми ипак остајемо привржени и том нашем " буњишту" и не желимо наша осећања да жртвујемо ни за какве камелеонске туђе културне идеале, па ни за такве какве нам je понудио Оскар Давичо својим "човековим ч о в ек о м ". Тим пре што не лримећујемо код њега много одушевљења ни за оне наше духовне вредности које су ван тога нашега културног "буњишта". Питаље: Имате ли још нешто да кажете? Одговор : "Ништа, осим само то да нам за мерење наших културних вредности није потребан аршин оних који немају ни много осећања ни много разумевања за прави дух и етику нашег народа, па онда ни за уметнички дух тога народа. Под претпоставком да се може без сваког самонаметнутог " јединоистинитог" усмеривача културе, то важи и за овај случај. Што се мене лично тиче у овој ствари ja сам бранио оно што je добро и што заиста има баш универзалну вредност, без обзира да ли се то коме од нас и у неком одређеном времену, свиђало или не свиђал о". н>егова
119
5. Ha о д г о в о р , триплику није требало дуго чекати. Њега je дао некакви Драгош Ивановић у "фељтону" "П ол и ти ке", од 8. јануара 1 97 2. под насловом: "Протина мала л ом ача". To je писано у потпуно комунистичкој дијалектиди и извртању истине. Они то могу чинити јер противна страна мора да заћути. "Драгош" не оспорава ништа што je прота казао, већ прелази у напад. Он каже изос. : " . . .Самозвани бранитељ културне баштине упућује о в д е , у ствари, политички изазов и култури и српском н а р о д у .. . У савременој политичкој и културној хроници остаће свакако као случај без преседана да je један non прогласио једно од највећих имена наше савремене културе као најљућег непријатеља те к у л т у р е ..." Дакле, прота Антић je "самозвани бранитељ" српске "културне баштине", a Давичо je позват да то ради. Он je легитимисан за т о , док прота није! Давичо je "јед ан од највећих имена наше савремене културе". Што се хтело рећи са речју " H a rne", ja не знам. Али народ као што je српски има и другу, a не само савремену културу. Није он тиква без корена. Ha тој култури je он стално надовезивао нову и "савремену" културу. Ha њој je дозиђивао, са њом се поносио. И док се измишљају и величају "културе" налик на македонску, српска се или не спомиње или ниподапггава. Сваки je Србин позват, a не самозван, да ту културу, то културно наслеђе, којим би се поносио многи већи народ, узме у одбрану. Онај ко уме и може. To je случај са протом односно "попом" Антићем. Свакако више него Давичо, који настоји да сву културну прошлост Срба негира. П рво, да она не штрчи, да не буде боља и већа од културе других "народа и народности" Југославије (међу њима и сефардијске) , и , затим, да култура српског народа (као и осталих, али не свих осталих народа Југославије) почиње тек од доласка комуниста на власт.
120
Да није било попова и калуђера, не би било ни културне баштине српског народа. До Карађорђа су je само они одржавали и преносили. После Карађорђа, за пуних сто година скоро само попови и њихови потомци. Један неофит, као што je Драгош Ивановић не потиче од попова и зато je толико осион и жбир! Прота Антић je за мене једно откровење, један од највећих писада нашег народа. Било je међу њима и много свештеника, али мало оних ранга и ваљаности проте Антића. Ja сам са уживањем пратио све његове написе и то хришћанског карактера. Највише ме импресионирао (а не само мене) кад je узимао у одбрану Јевреје за распеће Христа. Он каже да je већ по Светом Писму морало тако да буде и Јевреји нису били у стању ништа да измене. Није он семитофоб, ни најмање. Али брани угрожено Српство без обзира са које стране напади долазе. Нека му je част и хвала.
6. Било je још реакције на оае ставове Оскара Давича, било их je хвала Богу и у земљи и у емиграцији. Мада je он најконформији Партији, ова га није могла сасвим узети у зашгиту, није се могла, или се није хтела, с н>им индентификовати. Тако j e , рекосмо, изашло неколико осврта на ова дрска тврђења шабачког Шпањолца и Јеврејина Оскара Давича. Изашло je више написа него je он могао сањати. Да би се они сачували од заборава, ми ћемо неке овде пренети (да не кажем овековечити; свакако ће бити трајније вредности и многи ће из ових наших сакупљених списа моћи да их даље прен о с е ). Прво ћемо изнети шта je писано у земљи и то најпре од једног писда у хумористичком "Јежу" (поред преозбиљнсг "Православног Мисионара" ) . Ми ово из "Јежа" преносимо индиректно, из паришког часописа "Савременик” , број 1 6 0 , од 16.
121
марта 1 9 70. Тамо стоји дословно под насловом: "Лице с леђа - Оскар Давичо"! У 11Ј е ж у ", Миленко ВУЧЕТИЋ je дао изванредан портрет чувеног Оскара Давича "Великог Инквизитора српске књижевности". Вучетић види Давича овако: "Оскар Давичо je човек који ће добити Нобелову награду за ону св оју чувену реченицу: 'Другови и другарице ми морамо да се сложимо1. До сад je небројено пута рекао шта мисли и за дивно чудо увек мисли нешто друго! Од свих идејних непријатеља највише се окомио на Светог Саву. Задао му je такав страховити политички ударац да je Свети Сава тотално поражен! Србима je очитао лекцију како се постаје Србин. Рекао j e : 'Да би се било Србин, треба стваралачки и стручно радити a не само политикантски причати и п ри ч а т и .. . ' Ово о политикантском причаву личи ми на некога. Погодите на кога? У свом стваралачком закосу Давичо je осуо паљбу и на уреднике у издавачким предузећима који објављују књиге својим штићеницима, без обзира на стварни таленат. Давичо, иначе, у свом "Нолиту" и свом "Комунисту" нема своје штићеник е , али зато има своје песнике и своје критичаре које je открио и који га сада у знак захвалности покривају. Успут му у подруму цепају дрва! Једном давно видео сам Давича из близине. Учинио ми се да то није о н . Погледао ме je благо. Настојећи да буде што широкогрудији, шири груди кад год може. Филозофију има у мешом прсту, социологију у домалом, психологију личности у средњем, естетику у кажипрсту, историју у палцу, a цела шака му je у шупљем џепу. По њему, ниједан писац не сме да мисли, ако
122
то није давичовска мисао! Ниједан писад не сме да говори ако то нису давичовски говори! Ниједан писац не сме да пише ако то није давичовско писање! Једном давно Матија Бећковић je читаоцима "Јежа" понудио загонетку. Требало je да погоде ко je за време рата убио буба-швабу, a после пријавио Швабу. Сви читаоци гласали су за Давича! Ако треба да се одлучи ко га je родио, мајка или историја, Давичо ће се одлучити за историју! По вокацији je говорант, по убеђењу бесмртник! Од свих могућих етикета најбоље би му пристајале Ели Финци и Гавро Алтман! Миленко ВУЧЕТИЋ P.S. Неко од давичоваца покушаће да ме нападне. Нека ме нападне с лица, јер j a немам леђ а" ! Овај Вучетићев налис je створио велику гужву. У "Политици" од 1 3 . 1 . 1 9 7 3 . упутио je отворено писмо "Јежу" Богдан Пешић, претседник београдске општине и некадашњи главни уредник "Јежа" под бомбастичким насловом: "Од антифашизма до антисемитизма". У том отвореном писму Пешић поздравља Вучетића c a : H e il H i t l e r (NSDAP) Ge nosse W utschetich! A "Јежу" поручује: 'Нека вам je на ч а с т , уредници 'Јежа' " . Ми смо задовољни да и тај напис "друга" (у кам ударило!) Богдана Пешића, једног од главних чинилаца комунистичког Београда (ja не знам њехов хијерархијски ред) можемо донети тај његов напис који je изашао у "Политици" од 13. јануара 1 9 7 0 . , у рубриди "Друштвена хр он и ка", a под насловом: "Од антифашизма до антисемитизма" и гласи: "Узимам себи слободу да вам се на овај начин обратим извргавајући се ризику да ме унаказе
123
ваше бодље које су у ово " бирократско” доба , на које сте се ви тако окомили, ужасно нарасле и изоштриле се. До јуче смо могли да дискутујемо да ли те ваше бодље погађају где треба, у праве људе и праве п оја в е. Данас, после 9. јануара 1 9 70. ствари п остају јасни је. Елем, у "Јежу" од поменутог датума, на страни 8 . , у рубрици 'Лице с л е ђ а ', извесни Миленко Вучетић приписује Оскару Давичу (чи та ј, Јеврејину, Жидову, чивутину) да je 'Србима очитао лекцију како се постаје С р б и н ', да дотични Оскар Давичо 'од својих идејних непријатеља највише мрзи Светог Саву' и да би му .од свих могућих етикета најбоље пристајала Ели Финци и Гавро Алтман' . Све то од речи до речи пише у оном истом "Јежу" којем су антифашистичку платформу поставили такви људи, борци и комунисти као што су били Пјер Крижанић, Ђорђе Јовановић, Веселин Маслеша, Бора Продановић и у њему сарађивали Моша Пијаде, Ели Финци и - Оскар Давичо. Није нам познато ко je тај Миленко Вучетић и да ли je то његово право име или само псеудоним, али je јасно да je то име "Јежу" дало 9. јануара специфичну арому Розенберговог "Штимер а " , a у сваком налредном човеку пробудило нагон да му на вратима катраном намаже кукасти крст. Познато ми je да су бодље "антибирократског" "Јеж а" алергичне на нека имена, између осталих и на имена Оскара Давича, Гавре Алтмана и Елија Финција. Узгред буди речено ове су бодље нарасле у ово наше " бирократско" доба у којем се "гуши слободна м и с а о ". Па, нека се костреше, нека убадају, нека се заривају куда хоће год. To je ствар опредељења, прогресивног или друкчијег, антибирократског или "антибирократс к о г " . Али никоме не може бити све једно ако се на ступцима "Јежа" и на било чијим ступцима по-
124
јаве неке антисемитске бодае као што je овај нацистички Вучетићев СС - бодеж. Упамтите добро ово име: то je човек (ако je и то) који je покушао да у борби за један хуманији социјализам који изграђује наше самоуправљачко друштво, његовим непријатељима, националистима и шовинистима, дода још једног савезника, још један "изам" - расизам, антисемитизам. H e i l H i t l e r (NSDAP) Genosse W utschetich! He сумњамо да ћете бити у стању да свакоме којега се то тиче потурите под нос уверење о својој аријевској чистоти. Предлажете ли ви, можда, за све оне који такво порекло немају, концентрационе логоре и гасне коморе? Нека вам je на ч а с т , уредници " Јежа"I Богдан Пешић, бивши главни уредник "Ј е ж а ". P.S. Без обзира на упозорење да ће "неко од давичоваца" покушати да вас "нападне с л е ђ а ", ja сам вам пришао с лида и одмах приметио да немате о б р а з а ". Поводом овога одговора Богдана Пешића, нека je и нама дозвољено да кажемо неколико речи. Тај Пешић, за кога су његови родитељи мислили да je од Бога д а т , a дат je од ђавола, спада у дрматоре савременог режима Београда. Његова дрскост je једнога скоројевића, његова улога једног жбира, како га je описао Његош преко кнеза Јанка у Млетцима X V I I I века. Ако неко узме Србе у одбрану од напада Јевреја, он je антисемита! Докле се отиишо у тој бедној земљи која треба да je и српска домаја! Исто као што je Велибор Глигорић напао школског надзорника Тодоровића што je узео Србе у одбрану од Хрвата Фрица Крлеже. Он je великосрпски шовиниста, док су Крлежа, као и Давичо, у нападању Срба безазлени јагањци. Он просто ваби државне о р г а н е , као раније Глигорић, да Вучетића оптуже као шовинисту, који се огрешио о принципе "братство и је д и н с т в о "! Богдану Пешићу je одговорио у "Политици" од
125
15. јануара 1 9 7 0 . године, тадашњи главни уредник " Ј е ж а ", Никола Рудић па и његов одговор ин ексстензо преносимо, a такође на крају и " с т а в " , односно "ограничење" старе проститутке, како je у емиграцији називају - "Политике". Ти ставови гласе (под насловом: "Од могућности до злоупот р е б е ", одговор Богдану Пешићу) и одговор и постскриптум "Политике" дословно гласи: "Запањени вашим огорченим писмом, друже Пешићу. Тим пре што с т е , некада, били главни и одговорни уредник листа "Ј е ж ", на чијем челу, са д, после вашега написа, имам несрећу да се налазим. Увек сам мислио да они који су били могу имати разумевање за оне који су то сад. Ви, бол>е од других, знате , какве су могућности да се реч ненамерна претвори у реч намерну, у реч зле воље. Или то би ме ужаснуло, док сте ви били оно што сам сада j a , није било неприлика са листом који сте уређивали, или то би ме уплашило, ви никада у своме дугом и , чујем, плодном животу нисте погрешно протумачени. До јуче сте с нама могли да дискутујете, да на с, како кажете, ствари п остају јасне. Шта може да буде ја с н и је, друже Пешићу, кад сте толико, и тако, замутили ствари. Ви сте били антифашиста, то je лепо. За мене и м оје другове, за нас, изабрали сте антисемитизам, то je ружно. To j e , no Вама, историја " Ј е ж а ". Није требало да лутате, друже Пешићу, требало je да заувек, тако јасан и непогрешив, останете у "Јежу" и , наравно, никаквих грешака не би било. И ми смо погрешили. Није требало да вас пустимо да о д е т е . Лично нисам крив, нисам био у " Ј е ж у ". He познајем Розембергов "Ш тирмер", не би препознао његову специфичну арому; али се присећам ужасних ствари којима ми претите. И сам сам носио траку на којој пише име мога народа, и
126
разумем све који су те и такве страшне траке носили. Да вас познајем , друже Пешићу, j a бих вам ту траку показао. He бих ничија врата обележавао кукастим крстовима, ни неким другим знаком те вредности. В и , међутим, тај страшни орден додељујете по свом нахођењу. Имена која су објављивана и која се сад објављују у "Ј е ж у " , никад у м о јо ј свести нису била подељена на српска, хрватска, јев р ејс к а , руска или имена било које друге нације или p a c e . За мене су то увек, и данас, била просто имена равноправних и слободних људи. И зато ми je после имена Оскара Давича заболео Ваш императив: "Читај Јеврејину, Жидову, Чи вутину". . . Сносим, свакако, одговорност цгго je у "Јежу" објављено да су Гавро Алтман и Ели Финци алтернативе за етикету. He морате бити уверени да ми je жао што je то тако испало, али мени je заиста жао. Што се Миленка Вучетића ти че, он je рођен 2 0 . јануара 1 9 4 7 . године и Ваш позив да се упамти то име изгледа ми мало преурањено. Миленко Вучетић није псеудоним него млади спољни сарадник "Јежа" о коме je Ваш лист у неколико наврата писао и објавио његову фотографију, па можете погледати то лице. Заиста не знам где je могао да научи антисемитизам, осим, ако Ваш текст нема смисао, и з н а ч а ј, првог часа. He знам шта ће Вучетић урадити с поздравом "Хајл Хитлер" и "СС - бодежом" који сте му поклнили, надам се да ће бити толико нормалан да Вам и х , као дародавцу, врати. Иначе и "Јеж " и ja жалимо што, е т о , видимо да се један текст у "Јеж у" може тумачити и онако како сте га Ви протумачили. Главни и одговорни уредник " Ј е ж а ", Никола Рудић’’ P S. И
писмо
Богдана
Пешића
и одговор
главног
127
уредника "Јеж а" - "Јеж " ће пружити на неопходан увид својим читаоцима". Из одговора главног уредника "Јеж а"- а, произилази да се његови уредници не десолидаришу од Вучетића и дозвољавају само као могућност да се његов текст протумачи антисемитски и то под условом да се та могућност злоупотреби. He упуштајући се у полемику, ми стављамо још једном на увид овај текст па нека читаоци сами оцене какве су то "могућности" да се извуче неки други закључак осим онога нашег. Цитирамо Вучетића: "Од свих идејних непри ј атеља" , (о н , Оскар Давичо) "највише се окомио на Светог С а в у . . . " "Србима j e " (он, Оскар Давичо) "очитао лекцију како се постаје С р б и н . .. " "Од свих етикета (н>ем у, Оскару Давичу) "најбоље би пристајале Ели Финци и Гавро Алтман"I 7. Стварно, није на томе стало. Сада су се јавиле званичне организације комуниста да узму Јевреје у одбрану и да покажу снагу онима који и даље покушавају да Србе бране. Тако у "Полит и ц и ", од 1 4 . јануара 1 9 7 0 . има један напис под насловом: "Социјалистички савез Београда о налису у "Јежу” - са инидијалима некога Р .П . Тај "славни" Р .П . каже: "Извршни одбор Градске конференције ССРН Београда одлучио je синоћ да Комисија за информисање и Секција за међунационалне односе и културу ових дана организују скуп на којем би се расправљало о антисемитски интонираном нападу листа "Јежа" на књижевника Оскара Давича. Ову иницијативу дао je члан Извршног одбора Јосип Студин истичући да налис у "Јежу" треба посматрати у контексу антикомунистичких и антисамоуправних појава које су дошле до изражаја посебно на два скупа у Српском филосовском друштву. Студин je рекао да грађани - чланови Соци--
128
јалистичког савеза захтевају да се о оваквим покушајима уношења туђих идејних ставова у политички живот Београда расправља и на трибинама наше највеће друштвено-политичке органозац ије. Чланови Извршног одбора сматрају да чак и овакви појединачни примери треба да буду предмет најширих расправа у Социјалистичком са в е з у ". Овде je најинтересантниje да je оптужбу српских писаца овога пута покренуо један Хрват, који je неки огроман функдионер у Београду(као и остали све догони: од старих Србијанаца нема ни четвртина у макаквим градским функцијама). Затим je интересантно да процес није ишао даље. Бар нама није то познато. Уплашили су се и ти "филосемити", те "пр осем и ти ", да нису отишли много далеко и да реакција Срба буде још јача. Од тада нисам ништа више чуо о овој "аф ери ". Верујем да су сами семити то захтевали да се пусти пораст траве преко то г а , да не би, терајући вука, истерали лисицу! Што je још интересантниje овд е, као и у другим сличним приликама, режим сваког свог противника обележава као противника "самоуправних појава" у СФРЈ. Какве везе има ова дискусија о Давичу и његовим антиверским, антиправославним изјавама са "самоуправљањем"? Тај имењак Јосипа Броза и његов сународник, оборио се овом приликом и на осам професора философије у Београду, који су писали у једном хрватском часопису, али су чланови Српског философског друштва и , као такви, уз спектакуларне п оја в е, избачени са Универзитета. Тада још нису били избачени, па их je требало довести у везу са "антисемитизмом". Тај комунистички руководилац и београдски Хрват преварио се ипак мало у рачуну. Режим je успео да на противправни начин избаци осам професора, али није успео да умири Србе због изјава Давича, бар не Србе у слободном свету, који једини имају слободу да говоре.
129
8. Је р , ако cy ce они у земљи ућутали и не пуштају ни гласа о овим појавама, у самој емиг^ацији било je доста реакције. Видело се то из наших претходних излагаља. A сад треба изнети поштогод још. Тако ћемо најпре дитирати поменути париски шапирографирани часопис (нажалост куцан хрватски) који се још бавио овим процесом. У истом броју часописа "Савременик", на другом месту, у рубрици " Ју госл ав и ја ", a под насловом: "Побуна ан ђ ел а", стоји о истом питању и ово: "Док Оскар Давичо тврди да je дело 'Растка Немањића, одбачено од свих, неделујуће, неделотворно и несавремено' , поезија Дучићева ‘сулундарски шупља реторика’ , целокупна надионална култура дело 'поповских брадова', Живорад Стојковић поставља Давичу овакво питање: "Зар je могуће да ако већ у тим архимандритима и брадоњама не разазнаје носиоце културе од прве наше писмености до првог устанка, у коме се један од брадоња звао и прота Матија a да на примеру Лукијана Мушидкога покаже докле може да иде његова дрскост? Зна ли Давичо да je Лукијан знао не само Хорација (и то како знао) већ и оне просте народне српске песме чијој je лепоти и значају учио свога ђака, Давичовог земљака, Вука Стефановића Караџића?" Тако je то ишло даље. Покрет се захуктао да се не заустави до данас. Цитираћу још неке српске емигрантске новин е, које су ипак овом питаву пружиле довољну пажњу и дале доста простора. Навешћу све до чега сам дош ао, не тврдећи да сам дошао до свих респективних и свих интересантних написа по овом пит аљу. Прво ћу навести два написа "Американског С р бо бр а н а ", који излази у Питсбургу, Пенсилванија, као орган Српског народног савеза (опште
1 30
организације и потпорног друштва свих Срба у Америц и ), у коме je својевремено писао Јован Дучић. To je и данас национални али не екстремнонадионални лист, док je паришки "Савременик" орган Срба из Хрватске, опсервације Светозара Прибићевића и Саве Косановића. 2 3 . фебруара 1970. донео je " Американски Србобран" једну нотицу под насловом: "Ко je антисемита"?0на гласи у целости: "Ових дана оштро je нападнут сарадник 'Јеж а ', Вучетић због - антисемитизма. A као доказ његовог антијеврејског расположења, наведене су ове његове речи у једној рубрици 'Јежа' где je критиковао службенога режимског књижевника Оскара Давича. Од свих идејних непријатеља он (Оскар Давичо) се je највише окомио на Светог Саву. Србима je очитао лекцију како се ср бује. Од свих етика њему би најбоље пристала - Ели Финци и Гавро Алтман. Шта ту има антисемитско тешко je разумети. Јер Оскар Давичо јесте напао светосавски култ код Срба, јесте објашњавао шта je то "прави српски и н т е р е с ", као што je истина да je Ели Финци постао 'мали Жданов1 , ступајући на страницама 'Политике' против сваког слободоумног покрета у српској књижевности, a Гавро Алтман je тај који je осуо највише паљбе на српске интелектуалце приликом »ихових недавних протеста против нове појаве стаљинизма у земљи. Уз Фрању Барбијериа, вих тројица су најомраженији међу српским слободарским интелектуалцима и студентима али не као Јевреји него као претставници сваке слободне мисли у Београду и С р би ји ". И минхенска "Искра" се више пута освртала на написе Давича et c o n so rte s, не само када je он ниподаштавао Србе и њихову културу, већ и иначе. Ми ћемо изнети само део једнога написа изашлог негде средином 1 9 7 0 . (исечак нема б р о ј а ) , који je интересантан јер садржи и неке кзјаве Давича (ja нажалост његове оригиналне изјаве ни-
131
сам имао у рукама) . Ту пише "И с к р а ": "Криво je Давичу што се у јавности истиче улога у српској култури Св. Сава - Растка Неман>ића па каже: ' ...а л и оно што нам није потребно, то су успаљени панегерици светом Сави и Светосављу, поготово не кад су прављени с одређеним или н е , али антикомунистичким циљем. Разуме се тај цијб обично крије св оје змијске н о г е . . . То да је храброст и кукавидама да наставе са сличним вештачким ауреолисаним србовањем. . . " Србину који то чита заиста je тешко да остане миран па чак и да некриве осуди. Нека пазе Давичо, Финци и осхали срболодери шта пишу и јавно износе. Нека пазе док не буде доцкан. Месечник "С р б и ја ", који излази у Гери крај Чикага као орган Покрета српских четника (под вођством војводе Момчила Ћујића) доноси у броју од јуни-јули 1 9 7 0 . повећи чланак под насловом: "Један комунистички ж би р", a са поднасловом: "Оскар Давичо против Светог С а в е ". Он у делости гласи: "Оскар Давичо, Ели Финци Гавро Алтман, Фрањо Барбиер претстављају срж оне екипе комунистичких интелектуалада којима je намењена улога да су зби јају сваки покушај слободне мисли и стваралаштва у Југославији али у првом реду у Србији . То су л>уди којима у Југославији, пре рата, никад није било довољно сл ободе, у времену кад су они, за владе "реакционарне бурж оази је", могли да имају под својом руком или утицајем око 30 разних ревија и безброј публикација и своје издавачке куће, вршљали слободно на универзитету , a када су западали у затворе Митровице и Пожаревца, могли су да тамо одржавају слободно своје партијске конференциj e , преводе дела марксистичких писаца и врше индокринацију некомуниста у тим затворима. Сад кад у земљи влада њихов режим, који гуугушио све изворе слободне мисли, погазио све грађанске и људске слободе, овим мамелуцима сва-
132
ко испољавања слобдне мисли изгледа као неопростиви грех том диктаторском режиму, против кога греха устају са најоштријим критикама и најодвратнијим денунцијама. Тако се њихов вођа Оскар Давичо, ових дана окомио на српске интелектуалце због њихових последаих протеста против увођења стаљинистичких мера против штампе и свих сретстава информадије. Иако je предратна Србија била позната у целом свету, где се народ односио најхуманије према Јеврејима, окрутно прогоњеним и истребљиваним у "цивилизованим" земљама Европе, Оскар Давичо у доказу своје захвалности према том широкогрудом и хуманом народу, устаје сада против свега што je том народу свето, од његовог традиционалног слободарства до »егових верско-националних светиња. Тако о н , у једном од последњих бројева "Социјализам", часопис Савеза комуниста Југославиј е , устаје против култа Светог Саве и против саме идеје Светосавља. Он ту вели да комунисти нем а ју ништа против тога да се "историјски и литерерно осветли улога Растка Немањића, али оно што нам није потребно, каже о н , то су успаљени на куб емоција, фалсификата и лажи подигнути панегирици светом Сави и светосављу, поготову не кад су управљени с одређеним скривеним или не, антимарксистичким циљем. Разуме с е , наставља Давичо, прелазећи у ружно денунцијаштво, тај циљ обично крије своје змијске ноге. С разлогом. He што би се аутори таквих идеолошко-политичких расправа и предговора имали разлога да боје за св оју судбину него зато што ништа овде није популарније од отворенога позивања на рестаурацију грађанских односа или машта друго антисоцијалистичко". Међутим, упозорава о н , то се крчмило и наставља да крчми a да комунисти не сматрају за потребно да на такве акције реагирају. То д а је , разуме с е , храбрости и кукавицама да наставе са личним светачким ауреолисаљем србовањем".
133
Шта стварно хоће да каже са овим инфамним нападајем на највеће светиње и моралне вредности овај неостаљинистички мамелук: он упозорава комунисте да устану против онога што je српском народу био извор највиших духовних инспирација, што je дало српском православл>у његов неизбрисив карактер, из чега je и никла српска народна мисао, са идејом "небеског царства" у свом језгру, што je морално водило и крепило српски народ у његовој борби за слободу. Разуме с е , да je Светосавље антимарксистичко з б о г , до бело усија н о г , атеистичког гледања Марксовог. Али je антимарксистичка свака религија не својом него Марксовом кривицом. Требало би, због то г а , по Давичу, укинути и Свето Писмо и избрисати сву традицију Српске православне цркве и народа. Треба лишити српски народ онога по чему je народ, како то сада покушава учинити, судећи по писању "Гласа кондила", са 8 0 0 .0 0 0 Срба у Републици Хрватској. Захваљујући широкој и хуманој слободарској концепцији српског надионализма проистеклој баш из српског Светосавља, могло je у том Београду, пре рата, да Јеврејско певачко друштво "Л и р а ", учествује активно у верским свечаностима српско православних суграђана, да Јевреји, без икакве шпекулативне намере, него спонтано, мен>ају своја презимена додајући им " и ћ " . Због тога су и српски Јевреји , преостали после зверског клања од стране нациста и усташа у Израелу подигли, у знак захвалности, "Шуму Краља Александра" и примили српског Патријарха приликом његовог повратка из Свете земље пре неколико година са одушевљењем и сузама у очима у носталгичном сећању на један народ који je имао исту судбину и делио исте муке с њима. Стога ће ти Јевреји бити први згранути овим актом незахвалности према српском народу и овом тешком увредом најсветијих њихових осећања. Српски народ то неће заборавити ни Оскару
134
Давичу ни 'Црвеном Синан-паши’ , српском јаничару Милошу Минићу, који се први бадио копљем у духовно срце српског народа, његове светосавске традиције и његовога највећег светитеља Светог Саву" . М .Н . 9. Ако неко помисли да се Оскар Давичо покајао и тр гну о, тај се вара: Давичо je продужио свој занат једном ретком безобзирношћу, омаловажавајући и даље све наше светиње. Његовој дрскости краја нема. Ево баш ових дана читам у београдској "Политици" (број од 2 2 . октобра 1 9 7 1 . г . ) један реферат са седнице највиших комунистичких форума Срби је, где се опет успалио Оскар Давичо и грмео против Срба, српске културе и њихових светиња. Реферат у листу носи наслов: "Анђели са кадионицама" и гласи у целости: "У оквиру припрема за Конгрес културне акције у Србији који ће се одржати 2 8 , 2 9 и 30. октобра 1 9 7 1 . у Крагујевцу, a у Београду су јуче чланови комисије ЦК СКСрбије за културу и чланови Градског координационог одбора за културну акцију Београда разматрали тему: "положај стваралаштва". Уводну реч дао je књижевник Оскар Давичо. Он j e , између осталог, казао: " . . . К о д нас се управо з а т о, што смо закаснили нешто са Акционим конгресом културе, врсте какве има да се одржи у Крагујевцу и могло десити да се при општој стагнацији самоуправних односа већ десетак година испољава једна врста безвредне културне диверзије, окренуте прошлости и само свом дворишту, св ојој самонадионалној слави и само своме културном буњишту око кога се дижу зидови да га заштите од универзалистичке природне културе, од њенога неуклоњивог свељудског значења. Оперише са фаталним митом о национално искључиво вредностима стваралаштва, a једне њего-
135
ве жртве су ствараоци и њихова дела без домета без присуства, без иједног стварног одговора на импулс епохе и средине. Рекао сам средине, могао сам нације, могао сам језика, могао сам провинд и је, родни град, родно село. Уметност није у њиховом пресликавању. т ј . у задржавању полазних подстрека на нивоу неоплођеном људском универзалношћу. Мени не би сметали ти анђели са кадионицом и без ауспуха, т ј . анђели умољчаних крила који у толиком бр оју не само пролећу као свиди делима савремених уметника, мени смета папирнатост њиховог подстрека, неинвентивност тих анђела као метафора, њихова идеолошка префабрикованост, њихово узимање у бесцење са нераспродатих стокова средњовековља. Мени не смета ни њихова наводна српскост која je у суштини семитска или византијска и која није српскост, мени je жао што нису полазећи од своје српскости постали универзални људски синболи, нечег што се дешава у једној конкретној Србији социјалистичког самоуправљава, одакле и могу да потеку и први стваралачки импулси и такви достигну прве универзалне уметничке одговоре. Али, мит о нацији као извору и утоку уметности носи већ другу генерацију песника у чију даровитост не би ваљало посумњати". Поред све ове ескападе појединих Јеврејића, досадашње реакције Срба су испале сасвим благе и нигде није дошла до изражаја нека антисемитска нота, нама Србима иначе непозната. До сада није и надајмо се да неће ни после. Али то претпоставља да се ове ескападе неће понављати. J a , као прононсирани пријатељ Јевреја, залажем се за то и молим их да не вређају оне чијим се хлебом хране. Ми имамо много стрпљења, али сваком стрпљењу има краја. Ако и дође до санкција, надамо се да оне неће бити упућене против Јевреја уопш те, чак ни против свих наших Јевреја, већ само ових ниткова појединаца, чија je безобзирност
1 36
феноменална. Да нам je у м ојој младости тако нешто казао, у крајевима где сам ja живео, говорник би сместа био слишћен. Такав je српски менталитет и српски морал. Хвала Богу што сад није тако, али не треба по вулкану пирити.
10. Тако се ватра понова распламсала. Давичо je стално потпирује, али не у улози јунака, већ полтрона, који се улагује својим антисрпским газдама. Тада je већ била свака слобода штампе, која je неко време због "хрватског прољећа" показивала извесне пупољке, понова сасвим спутана. Нико више у земљи није смео да напада Давича. То кукавиде соколи. Ho , загранично Српство није ни сад ућутало. J a сам тада већ био предао овај рад на механичко умножавање, што, нажалост, због техничких разлога није успело. Сад преправљам и допуњавам типоскрипт за књигу, па хоћу да je допуним са оним што сам у међувремену сакупио (а можда то није с в е ? ) . Прво сам нашао у листу "Српска Б о р б а ", који излази у Чикагу као орган екстремних српских надионалиста, у броју од 18. марта 1 9 7 2 . напис под насловом: "Српска култура, Оскар Давичо и С у т је с к а ". О н , изгледа, потиче из саме редакциј е . Његов први д е о , који je овде једино интересантан (у другом се окомљује на оба п ротојереја што су славили Сутјеску) гласи: "НИН, недељни часопис, који слободно излази у окупираном Београду, објавио je у бр оју за 31. јануар 1 972. чланак "П р отојерејска К ултура", у коме се бави сукобом између злогласног Оскара Давича и два п р о то јер е ја , од којих je један Милисав Д. Протић, уредник "Православља". Разуме с е , НИН j e , на начин карактеристичан за оне који ниушта не вер у ју , него се само сили удварају, стао на страну Давича, a против протојер еја Антића и Протића.
137
Повод за сукоб била су излагања Оскара Давича у "Комунисту" од 2 8 . октобра и 4 . новембра 1 9 7 1 . , у којима поред осталог, може да се прочита и ово: "Љубав за уметнине није разлог борбама међу надијама, иако се у њиховим напорима да овладају једне другима мобилише и она и потржу аргументи типа наша je уметност таква и таква наша je култура онаква и онаква. Одатле j e , до доцирава каква она треба да бу де, само један корак. У историји старој и н о в о ј , он je учињен и сувише пута да му не би освајачка, реакдионарна или дубоко конзервативна, то јест нељудска, природа била сасвим евидентна. Код нас с е , управо зато што смо закаснили нешто са Акционим конгресом културе, врсте какав има да се одржи ускоро у Крагујевцу, и могло десити да се при општој стагнацији самоуправних односа, већ десетак година испољава једна врста безвредне културне див ерзи је, окренуте прошлости и само свом самодворишту, и самонационалној слави, и свом самокултурном буњишту, око ког се дижу зидови да га заштите од универзалистичке природне културе, од њеног неуклоњивог свељудског значења". Имајући у виду да ниједан претставник Цркве није био позван на К онгрес, који je припреман низом састанака на једном од којих je говорио и Давичо, прота Никола Антић je у интервју-у са уредником "Православља", протом Милисавом Протићем, изјавио да Давичо " . . . H e жели оно што je за српски народ одувек било темељ српске културе. Тај темељ и целокупни наш средњевековни и културни и зр а з, он j e , у свом чланку назвао буњиште. . . " "То смо разумели као његов покушај пред Конгрес да се унапред декласира део један најистакнутији и најкарактеристичнији период српског народа. Он (Давичо) je у том нашем "буњишту" видео највећу сметшу за праве универзалне уметничке одговоре, na je због тога и 'социјалистички
1 38
ниво уметности код нас неоплођен л>удском универзалношћу’ . . . " Н ајзад, одговарајући на једно питање, прота Антић je изјавио: " . . . С а тога 'бувишта’ су никли сви видови нашег културног националног израза, па дакле и наше народне песме и сва наша национална етика. Ha тој етици изграђивана je и целокупна наша (да се разумемо ~ српска) и државна и национална историја од Немањића па до 1918- те, то јест до ослобођења свих Јужних Словена и стварања заједнике државе. Ако баш неко х о ћ е , да није било те етике не би било ни С у т је с к е !" После о в о г , "Политика" je вриснула и прогласила "као случај без преседана да je један non прогласио једно од највећих имена наше савремене културе као најљућег непријатеља те културе. То није увреда само једне личности него и саме културе". Улагивача из "Политике" тај јединствен случај потсећа на ломаче (што никад није била пракса Српске православне цркве, a главно je средство компартије) и на културне прогоне (такође специјалитет комунизма, никад Српске православне ц р к в е !). Улагивач каже да из тога избија "тежња да се буде једини претдставник и тумач српства, оног српства које мирише на тамјан , a свој духовни видик затвара у безплодне и мртве м и т о в е ", који се сукобљавају са "оним друштвеним и етничким вредностима савремене Србије к о ја , не издајући себе и своје биће, излази на пут модерне цивилизације". Ово НИН-у није било до ст а , него je протојерејима Антићу и Протићу приписао као да тобоже нису тачно протумачили "угледног српског књижевника" Оскара Давича, како овај тобоже није омаловажавао српску културу, a они му тобоже прете ломачом и чак му пребацују "да je Јеврејин-. као, он и није Србин, па нашу уметност не може ни разу м е т и ". Оно што боли Давича то je што с е , пред то-
139
талном пустињом комунистичке културе, коју гуше отрови мржње, диктата и калупа, Срби све више окрећу непролазним вредностима свог неизмерног културног блага и ту траже инспирације за садашњост и будућност. Сузбијању тог културног полета и тежње за слободом служио je и антикултурни К онгрес, у чијим je прилремама Давичо живо учествовао. Разуме с е , "Политика" и НИН су се као слуге понизне придружили "генералној л инији": проте Антић и Протић су антисемити, они све своде да српску етику и морал, за н>их други народи, који су допринели стварању социјалистичке Југославиј е , "очито не п о с т о ј е ". Очито се у удвориштву даље и дубље није могло ићи. Да раскрчимо комунистичко буњиште: Ко j e , шта je и чему тежи окорели комуниста Оскар Давичо, није потребно погађати и нагађати. Да се не враћамо у прошлост, то je довољно јасно рекао у речима које смо цитирали, као и у неким деловима где говори да му сметају "анђели са кадионицама, a без а у с п у х а ", смета му "ср пск ост" што не води "универзалном" и "мит о нацији као извору и утоку уметности". Разни лојединци из разних разлога иду у комунисте.Код Давича то je "изворишна" (да се послужимо изразом НИН-а) мржња према Српству, мржња дрва према орлу, нржња буњишта према небу, мржња лажног љубитеља човечанства и универзализма којима крије св оју моралну празнину и културну голотињу, пред величанством српске културе, која je задивила Тенисоне, Гетее, Ранкеа, Ришпене и многе друге културне великане Европе и света, али je натерала Давича да још дубље потоне у своје комунистичко буњиште. Ту кишта НИН-у не помаже :ито потеже тобожњи антисемитизам проте Антића и Протића. To je стари комунистички трик против сваког ко комунистима смета, макар био и Јеврејин. У претседничкој кампање 1 ^ 6 4 . годи не, Бари Голдвотер je био из-
140
ложен нај безочнијим н;атадима зато што као (по оцу) Јеврејин није имао право да буде против коминизма! Пре две годи не, један левичарски немачки лист je назвао познатог америчко-немачког писца Вили ШлаЈма и неколико других Јевреја "остацима нацизма" ( ! ) само зато што су одлучни антикомунисти. Интересантно je да НИН не цитира тај део где се Давичо тобоже напада зато што je Јеврејин. Зашто? Исти лист "Српска Борба" из Чикага, донео je нешто доцније (2 2 . априла 1 9 7 2 .) једно одобрење тога чланка из пера Радована Стевановића из Сиднеја, Аустралија. И из тога чланка ћемо донети само први д е о , јер се други односи на Стевана Тривунца, који je тобоже хвалио Давича као песника. Свакако, тај део овде не спада. Радован Стевановић пише, дакле, у почетку: "Поштовани Господине Уредниче, Молим Вас да ни не замерите што Вам ово пишем, али ме je на ово побудио Ваш чланак "Српска Култура, Оскар Давичо и 'С у т ј е с к а '" , који je изашао у "Српској Борби" од 18. марта ове године. J a сам недавно напустио комунистичку Југославију. Читам скоро све листове српске па и " југословенске" емиградије. Допада ми се став и правад "Српске Б о р б е ", која пише - ни по бабу ни по стричевима. Знам да je Оскар Давичо окорели комуниста и србомрзад, најомзнутија личност у круговима српских антикомунистичких интелектуалаца, a нарочито je омражен код београдских студената, који су га назвали "дворским интелектуалцем". У једном свом чланку, Давичо je назвао будалама све оне који се одушевљавају Немањићима и фрескама из српских цркава. За сав културни и кн>ижевни рад из доба Немањића Давичо je писао да je то била "само једна малоумна тврдња и брбљивост половне врсте српске интелигенције". Поводом једне недавне приредбе српских књижевника у Требињу,- Оскар Давичо je написао:
141
"Питање j e , да ли су неки тамо присутни писци славили Дучићеву поезију ради њене сумњиве вредности, или су, славећи његову неоригиналну п оезију хтели да даду маха својим уверењима националистичким и светосавским ". Кад му je Меша Селимовић напоменуо, да je Дучић волео свој народ и ако није био социјалиста, и нагласио да се свој народ може волети и на друге начине, a не само кроз социјализам, Давичо je узвикнуо да се народ може волети само кроз социјализам. За Дучићево писање у току прошлог рата Давичо je рекао да je то "дивљење кољачима дражиновског т и п а ". Због тога j a се радујем што сте овог комунисту, Оскара Давича, поставили на место које му припада. Истовремено, j a и жалим, јер - колико ми je познато - Ви сте једини који сте до сада тако п оступил и.. . " Је с т е , Оскар Давичо се није окомио само на Немањиће и цео српски Средњи век, већ и на Јована Дучића. И то не само једанпут, већ више пута. Несумвиво на највећег српског лирског песника уопште. Он као да има задатак да подрива и покопава српску културу уопште. Мало му je што су десрбизирали Његоша, Љубишу итд. urro су хтели (а нису успели) да све српске писце ван Србије уврсте у писце краја где су се родили и где су радили итд. Давичо покушава да багателизирањем свега што није комунистичко докрајчи тај посао. И њему je одговорила српска емиграција. И ми смо се потанко осврнули на омаловажеве и ниподаштавање Јована Дучића од стране Давича и Финција. И то ћемо пренети овде, мало доцније. Нашао сам и задржао напис из "Американског Србобрана" од 14. маја 1 9 7 3 . , под насловом . "Оскар Давичо - никакав Србин, рђав Ј е в р е ј и н ", потписан са иницијалима С .Б . Ти се иницијали често налазе у листу, и његови дописи су врло добри. После сам дознао да су то иницијали Србина Босанца, a претстављају скоро умрлога Рад-
142
мила Грђиђа. Тај чланак je у првом реду сувише религиозан. Ми ћемо само свршетак тога религиозног дела пренети, a онда остатак написа. Он гласи: " . . . А к о je неко срдем толико затворен да не може да се унесе у људски доживљај вере која има предукус вечнога живота, то je оболење које ми зовемо духовни далтонизам: немоћ да разликује топлину Божје љубави од хладноће безличног бездана где хара смрт. To je немоћ у разликовању изме£у жарке, шаролике лепоте култа и неизбежне избледелости овоземаљских идеологија. Али кад неко у култури, као господин Давичо, пориче уметничку вредност религиозним спевовима као што с у , рецимо, Његошева "Ј1уча" или гусларев Косовски циклус - то je теже разумети. To je естетичко слепило. Песник оболео од такве болести у опасности je д а , у св ојој земљи, постане бескореновић. Дај Боже да сам погрешно протумачио Оскара Давича. . . . А к о ли je пак истинит мој увид у ствари, Давичо би био српски песник - само језиком, али не и срцем. Ha жалост, тачно je пророковао један савремени песник о овом нашем поколењу:'Свуда се дигли борци против Откровења' . . .Овај безочни исмевач свега оног што je Србину најсветије и што чини ризницу оних моралних и духовних вредности које су суштина његовог национализма, je Ј е в р е ј. Пре него je узео перо да напише ове отровне ретке он je заборавио на једну ствар коју хиљаде Јевреја нису смели с ума a које чини част и Србији и делом српском народу. Најауторитативнији форуми светског Јеврејства нису једном истакли Србију (и Белгију) као два светла места у времену кад су у многим и "напреднијим" земљама Јевреји морали да осете последице нељудског антисемитизма који ће се коначно изродити у једну од најстрашнијих трагедија овог несретног народа под Хитлером и његовим следбе-
143
ницима међу њима и усташама. Нису то заборавили ни они Јевреји који су после рата остали у Југославији као сирочад и затим нашли уточишта у Израелу.Међу првим дужностима које су у тој земљи учинили било je подизаве "Шуме Краља Александра" у знак захвалности за хуман и широк став Србије и српског народа према Јеврејима. A кад je пре нешто више од десетак година, Српски патријарх, г . Герман ишао у посету светим местима, њега су у Израелу задржали српски и југословенски Јевреји приредивши му пријем на коме су дали дирљива израза својим најинтимнијим осећањима љубави према својој некадашњој постојбини Србији . Прилазили су му редом руци поздрављали су га говорима, који су изазивали сузе и код Патријарха и његове пратње и присутних српских Јевреја. Па српски Јевреји нису заборавили ни оно што се дешавало у Србији у времену нацистичке окупације кад je хиљаде српских људи заглавило на Бањици или опремљено да умре на мукама у кланиди Маутхаузена и другим нацистичким логорима ужаса и кад je за главу једног нацисте летело десет и стотину српских глава, кад су вршена клања у Крагујевцу, Краљеву и по целој Србији. И у том часу кад je ужас терора лебдио над сваком српском кућом и сваком српском главом, нашло се je стотине Срба који су, ризикујући жив о т е , помагали Јеврејима да се спасу од судбине каква je стигла милионе других њихових сународника. Излагала се у том послу и сама Српска православна црква на к о ју се сада тај несретник баца блатом. A колико видимо из једног написа из "Американског Србобрана" од 2 6 . марта, захваљујући таквој задивљујућој душевности Срба и сам je Давичо могао да спасе св оју главу. Пустила га je да умакне администрацијa "озлоглашеног" Недића иако се знало да je он комуниста и да je два пута хапшен и суђен због свог субверзивног деловања. Нкко није сумњао да ће он уграбити пр-
1 44
ву прилику да се придружи својим друговима у шуми, али кад je требало спасти једну људску главу, примао се и тај ризик. Давичо се пише као "српски п е с н и к ". Ми не улазимо у оцену вредности његовог књижевног дела. Али ако он може да буде и добар песник он, ни о каквом критерију тумачења Српства не може бити СРПСКИ песник. Никакав Србин, он je рђав Јеврејин, јер не дели са осталим српским Јеврејима она осећања поштован>а и симпатија према српском народу која су у н>има остала незаборавна из најтежих дана и српског народа и Јевреја уопште. С . Б . " Још имам само један исечак листа о томе. То je из "Американског Србобрана" од 2 4 . јуна 1 9 7 4 . под насловом: "Вести из Ју г ос л а в и је ", a под насловом: "Ждановштина Оскара Д авича". Он гласи у целости: "Оскар Давичо je не само књижевник и то "с р п с к и ", како то он понавља, него и одлучан противник најлепших традиција српског народа Ko je су , по свом високом хуманом карактеру, допринеле да су се у Србији, јединој земљи у Европи поред Белгије, Јевреји осећали као у својој земљи у времену кад je антисемитизам сејао своје отровно семе и у најкултурнијим земљама. Он се одужио српском народу, блатећи извор тога хуманизма - Светосавље и бласфемно се изражавајући о највећем српском светитељу и просветитељу Светом Сави. Доласком новог курса после Титовог писма, он je постао све видљивији и гласнији у културно -књижевном животу земље. Његова нетрпељивост има старозаветну интрасигентност. 'Класични противник - што у овом политичком тренутку значи противник новог курса - ке - заслужује ни наше пријатељство, да у свом човекољубљу пријатељује са класним непријатељем. Узалуд бих j a , у жељи да га не повредим износио своје програмске т е з е . . . '
145
Са класним противником се не пријатељује, он се мора 'разоружати' . Он се ту окомио на неке издавачке куће. 'Они искрено и апсолутно верују , одређени буржоаском идеологијом. . . ’ да су песме традиционалистичке по форми и садржају, да су стихови националистички и религиозни, оне праве оне д о б р е , оне једине кеји су ваљани. Објављујући само такве, доприносе да се код младих јави уверење да такве песме и треба писати јер се класно супроставе свему што није слободарско (!) они ће следећих година нудити издавачким кућама збирке снабдевене идеолошким схватањима у м оди ". Овде се стварно ради о томе да су с е , у последње време јавили, многи песници и књижевници, засићени стерилним и плитким материјалистичким духом комунизма, инспиришу, у своме стваралаштву, вишим духовним па и религијозним вредностима и најлепшим традицијама нашег народа . Давичо то сада приписује - издавачким кућама. Он напада и осам београдских професора и тражи да се из школа уклоне сви они који делују "с а класно супротних, антисоцијалистичких и антисамоуправних пози ди ја". 11 .
Сад нека ми буде дозвољено да пренесем и своје написе о томе. Било их je и у листовима, али у књизи "Нека новија збивава на српском културном пољ у", Културно-историјска расправа, Издање Српског народног универзитета у Милвоки, СДЦ 1 9 7 5 . године. Мада су неки одломди изашли у новинама још раније, a књига која их преноси појавила се 1 9 7 5 . , тако да и хронолошки долази на к р а ј. Пошто je та брошура умножена (фотопринтом) у свега 130 примерака, то je добро респективне ставове о Давичу и Финцију још једном објавити, сад у правој књизи. Нешто смо пренели у почетку овог одељка, a сад још понешто (не све) . Све се то налази у одељку брошуре посвећеном Јовану Ду-
146
чићу (доста обимније) , јер су и Финци и Давичо на њега бацали дрвље и камење. Ево шта сам тамо казао (у одломцима) , a још више пренео од других, највише од Финдија и Давича. Страна 118: "Само објављивање Дучићевих 'Сабраних дела' у земљи није ипак остало без критике. A још више je замерено што je ушло ово или о н о . Видеће с е , мало за ови м ,гл авне замерке. Оне исказују духовно и национално стање у за Србе несрећној данашњој Југославији. Зато ћемо им посветити више п а ж њ е ..." Као што се могло очекивати, заиста je дошла до изражаја критика тако окрњених "Сабраних дела" Јована Дучића. Дошла je са једне стране од које се није баш морала очекивати. Она je узвитлала доста прашине, али и показала на неке веома занимљиве појаве у земљи, које не можемо, не сматрамо упутним, да наглашавамо. Рекли смо да у "Сабраним делима" Дучића није ушло све што je писао, нарочито не његове чисто политичке расправе, али je ушло и доста његових мисли о нашим надионалним проблемима и то махом кроз капиџик (у примедбама). Па ипак, многима je било криво што je и то ушло, и , заштићени режимом, осули су паљбу на редакторе. Одмах се нашло денунцијаната и жбирова, који су осудили ово објављивање појединих ставова Дучића. Главни посао у том денунцираау и импутирању редакторима поступке некомформне комунизму и надионалном ставу П артије, извршио je ЕЈ1И ФИНЦИ, о коме ћемо нешто више рећи, тим пре што je и он "Босанско-херцеговачки писац" (и сам Дучић хоће понекад да га претставе као босанско-херцеговачког писца, у кам ударило!) Једну од првих улога у "српском" културном животу садашњице игра ЕЈШ ФИНЦИ. Нешто својом способношћу, a више својом дрскошћу, он се наметнуо за арбитра српских културних
147
вредности. Рођен je у Сарајеву 1 9 1 1 . и рачуна се међу српске писце, мада он то није никад истакао. Напротив, ja га не чух никада да je изговорио реч "српски" кад je говорио о културним појавама у Српству. Он увек употребљава израз "наш " да не би казао СРПСКИ. Тако je у једном налису говорио о "нашим народним песмама" и ja сам то писао (не сећам се г д е , али се то може пронаћи) , питајући га да ли су то песме које су његови преци певали у Шпанији или пре тога у Палестини. Ни у књизи: "Ко je ко?"Прво издање, где су сви писци изразили, св оју народност, он je ћутао. Он je мењао положаје власти у СФРЈ и скакао све са једног важног на други важнији положај. Ниједан Србин, чак ни најортодокснији комуни ст, није толико власти и части уживао на културном пољу. He бих ja то п и са о , тим пре што сам фанатичан пријатељ Јевреја уопште, српских посебно, да није овај писац сад испао тако антисрпски и денунцијантски поводом издавања "Сабраних дела" Јована Дучића. Вероватно л>ут што се њему није поверила редакција тих "Сабраних д е л а ", он их je у три маха за месец дана подвргао критици, која je била све необузданија и безобразнија. У првом приказу, он није још денунцирао: критиковао je начин редакције и тих осталих дела српских писаца, избегавајући као ђаво крст да макар једном спомене српско обележје ма којег писда, мада само о њима говори. Свуда само "н а ш ". Ево неколико примера из тог првог чланка: "Ових дана, у нашим књижарским излозима појавила су се у шесх лепо опремљених књига, САБРАНА ДЕЈ1А Јована Дучића. Из.цававе сабраних дела наших истакнутих стваралаца значајан je подухват наше издавачке политике. За последњих десетак година, иако без систематског плана и у^едначеног темпа, наша
148
култура je добила читав један низ писаца у сабраним делима, у временском распону од Доситеја Обрадовића до Добрице Ћосића. Готово цео X IX век тако значајан за национално конституисаље наше књижевности и развитак наше поетске мисли, у ономе што je у њему најзначајније и уметнички најперсоналниj e , углавном je већ текстуелно проучен и објављен. Наша наука о књижевности и наша читалачка публика већ располажу солидним издањима сабраних д е л а .. . У том компликованом и врло деликатном послу на издавању сабраних дела наших старијих и новијих п и с а ц а .. . A тек наша критика и есејистика. . . Зар издавање њихових сабраних дела или, бар, што комплетнијих, критички одабраних дела не би испунило осетну празнину у нашој критичкој литератури? Ha жалост. нису сва издања сабраних дела узорна. Откако се показало да издање сабраних дела наших истакнутих писада може да буде и уносан комерцијални подухват, на нашем књижевном тржишту појавила су се нека брзо припремљена и олако узета сабрана дела наших писаца. Издавањем сабраних дела наших писаца, једна je од ретких потреба наше културе. У време кад се на нашем тржишту појављују сабрана дела и т д " . Понављамо да ниједном речју није неки писац споменут као српски, нити се тај адјектив српски или именица Србин тамо налазе. Али то Финцију није било доста. Он се још једном у чланку окомио на редакторске принципе састављача "Сабраних д е л а ", тражећи длаку у јајет у . Ja се не бих на то освр ну о, мада je он очигледно од режима и сад као и раније повлашћен и овлашћен да пише шта хоће и режимска штампа мора да му све објави. Али једна реченида ми je пала у очи и на коју се после осврнуо и један редактор "Сабраних д е л а ". Ту Финци пише: "Али и поред тог протеривава сабласти на
149
велика и пуштака на мала врата, у многим текстовима ових сабраних дела, у читавим одломцима или само у појединим реченицама, отворено или алузивно, али увек са страшћу и бесомучно, заговарају се шовинистичка и реакционарна схватања, која се као неки стални лајт мотив појављују: да су Босна и Херцеговина, да су Приморје и Дубровник српски крајеви, да су Муслимани већином Срб и , да je велики број Хрвата постао од покатоличених православаца, да су српске владе шириле просветно дело од Дрине до Солуна, да су књижевници, уметници и публицисти Гундулић, Качић-Миошић, Дивковић, фра-Јукић, Мештровић, и не само они, српски ствараоци! . . . " Ето такве нам националне и моралне лекције даје Ели Финци. Комунистичке власти су једва дочекале ову полемику, вероватно су и подбадали на њу. Можда су Финција и платиле за њу. Има лица и читавих група које не раде ништа без пара. Дучић би с е , према Финдију, могао евентуално прештампавати али само оно што њему, Ели Финцију погоду је. Само уз његов пристанак, његов n il(n ih il) o b sta t. (To je формула Ватикана на поћудна дела; речи значе: НЕМА СМЕТЊЕ, ништа не пречи). То хоће Финди и Југословени и , разуме с е , да њему припадне последва реч! Финди није можда сасвим против прештампавања извесних састава Дучића. Сам je био редиговао Дучићеве "П е с м е ". Ако би се објавило још штогод, он се отворено изјашњава за т о , да се свако српско обележје из њих уклони. Па то онда није Дучић. То није чинила ни Католичка црква. Она je стављала поједина дела на индекс, но није их издавала у другој верзији него je то чинио писад. Ели Финци предлаже тако неш то, он се тога не стиди, он сматра да je то сагласно с начелом: "Смрт фашизму, слобода н а р о д у "! И то четврт века после самог рата. Финди хоће да се продужи цензура, строжија од ватиканске, српских писаца.
150
12. Финци није остао без одговора, што je разумљиво ако се узме у обзир да су и редактори, по свој прилиди, чланови Партије и да je официјелно издавачко предузеће књигу објавило. Из разумљивих обзира, пуштен je муслиманин да одговори, јер je Стојковић дао своје мишљење у књизи и њему може више да се импутира шовинизам. Зато се на одговоре Финција осврнуо други редактор (у збирди објављен на првом месту) Меша Селимовић, који je реплицирао Финцију и побијајући детаљно све редакцијско-техничке приговоре казао: "Али то су ипак ситнице према главној оптужби, која би била довољна јавном тужиоцу да покрене судски процес против приређивача, јер су донијели текстове 'којима се велича монархо-фашистичка д и ктату ра ', 'заговарају се шовинистичка и реакционарна схватања1, како каже Финци. Заиста тешка, обеспокојавајућа оптужба. Срећом, неистинита". Финци није стао већ се у својој триплиди односно квадруплиди поново окомио на редакторе што нису брисали сваку српску еманацију код Дучића. Показао се као обичан денундијант, као агент властодржаца, као жбир. Ево како он још оштрије брани свој став и денунцијантски инсинуира редакторима антирежимско настојање. Финци у тој полемици пише "последњи п у т " : "H a кр ају, ево нас срећом, и пред једним проблемом који je од ширег и општијег интереса. Разматрајући шта je и шта није ушло у "Сабрана дела" Јована Дучића, ja сам уредницима оштро замерио што су у овај свој избор уврстили, било у главном корпусу текста било као додатак и илустрацију, у напоменама, један низ мањих и већих Фрагмената, па и читавих чланака, у којима су дошла до снажног изражаја Дучићева шовинистичка расположења, у којима он отворено заступа назадна друштвена и политичка схватања.
151
Уздржаним тоном и политички до ст оја нс тв ен о , али зато ипак ништа мање инсинуатно, Меша Селимовић ми пребацује да ja не правим разлику између схватања уредника и схватаља Јована Дучића, да ja оно што бих, с правом или без права, могао приписати самом Дучићу, у ствари приписујем његовим приређивачима. Неће бити. Али су ме могли оптужити, и с правом, ако им je до тога стало, да сам ja цео доказни материјал "св есн о" и "намерно" тако обилан, груписао око једног стожера: да самим примерима покажем да уредници "Сабраних дела" Јована Дучића, Меша Селимовић и Живорад Стојковић, нису имали, не на речима, него на делу, одабираву и редиговању текстова, ни правог политичког, ни правог друштвено-историјског, ни културног и уметничког критеријума. Самом чињеницом да je Јован Дучић био истакнути и , у појединим тренуцима, аутентични песник, није све оно што je он писао, аутоматски, прешпо у културно наслеђе. Јер и код ЈОвана Дучића, као и код неких других наших писада, од Слободана Јовановића и Светислава Стефановића до Драгише Васића и Милоша Црњанског, тако су испреплетани истина и баналност, поезија и назадњаштво, аутентична реч и мрачњачка пропаганда, да je потребно необично пажљиво разлучивати оно што je живо од оног што je мртво, оно што je истинито од оног што je лажно, оно што јесте баштина од оног што т о , евидентно, није. Иначе се може десити,- и j a цитирам последњи п у т , не Мешу Селимовића, и не Живорада Стојковића, разуме с е , него Јована Дучића како су га они приредили,- да наиђемо и на овакве босиоке бестидности (књига I I . , страна 2 9 8 . ) : 'Али сам се питао: где ли ће наћи свој довољно велик Зид Плача м оја православна браћа Руси да се исплачу за оним што су у земљи и у душама,- потпуно недужним,- порушили војници Карла Маркса, мало страшнији него легионари цара Титуса, рушитеља Јерусалима1.
152
И ja сам се питао, питам се и увек изнова ћу се питати, не кријући да ме при том обузима емоција чуђења и беса, зар и данас има, зар и данас може бити људи од пера, по позиву завереничке поезије и прогреса, који мисле да и овакве политичке инепдије припадају културном a не некултурном наслеђу? "Политика" од 7 . априла донела je кратко писмо Меше Селимовића у коме овај каже да су ставови Ели Финција "неугодно ситничави" те riperama даљу дискусију. Ништа не показује тако немоћ Српског народа у садашњој Југославији, као ове примедбе Финција који се намеће за арбитра српске књижевности и београдска "Политика" мора да му објави те антисрпске ставове! Он себе убраја у "српске п и с ц е ", али протестује што Дучић истиче Српство Босне. Јао нама шта смо дочекали! Могу читаоци да замисле шта би било да je Ели Финци био уредник те збирке. То што je Дучић писао о етничком карактеру Босне, то je писао и Артур Џ. Еванс, иако je ипак ту књигу у коректном преводу Милутина Дрецуна (иако у хрватском писму) издало предузеће "Веселин Маслеша". То није манисао Ели Финци. Он не да да само Србин из Босне или Херцеговине дође о томе до речи ! Тај плаћени жбир тачно каже да код сваког писца има и добрих и рђавих ставова. Има стара пословида латинска, односно Хорацијев стих: Quandoque bonus dorm itat Homerus. Српски: "Коликогод био добар (врли) Омир (каткада) за с п и ". Ј е с т е , то je тачно, али жбир Финци то импутира само писцима које je режим осудио: Слободану Јовановићу, Светиславу Стефановићу, Драгипи Васићу, Милошу Црн>анском. Овоме последњем не см^ више ништа да приговори - Црњански има ошгре зубе. Сви они имају ставове баналности (чак и Слободан Јова нови ћ ), назадњаштво
153
мрачњачку пропаганду итд. A сви су комунистички писци без зазора. Баш ниједном од њих није Ели Финци могао ништа да примети. 0 , бедног ли провокатора и веналног писда! Ели Финди je био један од првих издавача Дучићевих дела, код којега je Дучић био осакаћен и ампутиран, да се више познати није могао. Сад долази пред свет аутенгичнији Дучић. A Финдију криво: како може Дучић друкчије изгледати него каквим га je Финци претставио, као "н а ш е г ", т ј . њиховог песника? То н и је , каже Финци, што су редиговали Селимовић и Стојковић културно, већ некултурно наслеђе Босне и Херцеговине! A културно je фра-Грга Мартић, Башагић итд. Овде се ради о сабраним, a не изабраним делима Јована Дучића, као што говоримо на другоме месту. У сабраним делима не сме се ништа ни мењати ни изостављати. Јер je то цензура и писац се д а је у свом оригиналном облику. Редактори су се огрешили делимично о ове принципе. Али Финци им замера што се нису огрешили још више. Он би га поткресао више него икаква папинска цензура. И то све у смислу "напредних" идеја Маркса, Енгелса, Лењина и Тита! Невероватно je то докле иде неваљалство Елија Финција, "нашег" писца из Босне и Херцеговине. Ништа мање него Јован Дучић (само са другим стилом и другом аргументацијом) говорио je о српском карактеру Босне и Херцеговине, о српском етничком припадништву босанско-херцеговачких муслимана, о Српству Гундулића, односно древног Дубровника, један од најбољих географа света свога времена Јован Цвијић. Ja сам то цитирао у мојим многим делима о Босни и Хердеговини. Сме ли се он издавати цензурисано и осакаћено? И ко je тај ко ће то извести? Да ли опет неки Финци или Крлежа или томе слични србожцери? Могао би само један њему конгенијални етнограф да
154
напише другу супротну тезу , али, ако се понова издаје нека књига Јована Цвијића, мора да буде потпуно истоветна са првобитном. Чак je неучтиво и у предговору изражавати незадовољство или критику његових ставова. То се све сме учинити само у засебном делу (било у часопису или у књизи). 13. И Финци и Давичо, нарочито овај последњи, стално се враћају на "Дучићеву филочетничку и филокољачку делатност током Другог светског рата" . Колико мизерије некоме пребацивати и то да je жив и да je истина што ови жбири пишу, a некмоли кад je Дучић преко три деценије мртав, a то све што говоре у најмању je руку изокренуто и злоупотребљено. И колико je неестетски и нелитерарно од оних који хоће да се прикажу носиоцима литерарне отмености. Је р , треба мало расветлити прошлост. Дучић се за време рата затекао у иностранству, као посланик Краљевине Југослав и је , ако се не варам у Шпанији. He сећам се тачно детаља вегових последњих година, али мислим да je напустио св оју последву дужност у Мадриду, прешао у Португал и одатле у САД, у Гери, Индијана, недалеко од Чикага, где je његов рођак Михаило Дучић био саградио кућу на Мичигенском језеру чим се говорило о осниван>у новог насеља Гери (дотада н е п о с т о је ћ е г ). Јован je ту умро почетком априла 1 9 4 3 . He могу тачно да тврдим колико je времена био у САД, али никако више од годинуипо дана. За то време, он je учинио чуда: пробудио сасвим успавано Српство, отворио му очи и разбуктао срца за саплеменике у Отаџбини, који су били стављени на милост и немилост једног некултурног и дивљачког народа, a овај почео да их тамани и прогони, да их ништи да их потпуно утамани. И то je начин непознат историји после Тридесетогодишњег рата, кад су исте практике
155
вршили Хрвати у војсци херцога Валенштајна и генерала Тили. Скоро нико није имао појма у Америци шта се на дому збива. A највећи део исељеника био je баш из тих области где су Хрвати жарили и палили, где су Србе стављали на најгоре муке и убијали далеко горе него се стока убија. То појма нико није имао од расељених Срба. Мало je чак ко то знао и у Србији, јер Немачка и Италија нису дозволиле да се те вести п р ен о се, мада оне у овим злочинима нису имале удела. (Види о томе поближе наше две скорашње књиге: "Ко je крив за убијаве Срба у НДХ" и "Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама њихових са в е зн и к а "). Дучић je мобилисао Српство, тражећи од a e ra моралну и материјалну помоћ жртвама: да се врши апел на с в е т , да се заробљеницима шаљу пакети ихд. И то зову српски Јевреји "филокољачка" полихика. Дучић се одушевљавао отпором који Срби д а ју и са вођом отпора пуковником (доцније ђенералом) Дражом Михаиловићем. Веровао je да ће он спасити што се још може спасти. И за тај покрет je тражио моралну и материјалну подршку Срба у расеј ању. За одбрану и одржавање угроженог Српства, коме je претило биолошко истребљење. A такође и за одбрану Јевреја којима je претила иста судбина и који су били подвргнути истим мучењима. Ако je мање говорио о Јеврејима, то je јасна ствар, јер своје ране највише тиште, a Јевреји су имали у САД врло много својих савезника и пријатеља чак и у влади Рузвел товој. Срби нису имали нигде никога. И Дучић je као патриота вршио св оју дужност, коју , нажал о с т , остали српски дипломати у слободном свету нису вршили. Њему je било стало до одбране Српства, до опстанка Српства. Јасна je ствар да хрватске убице нису презали ни од чега, a најма-
156
ње су стрепели од претњи. И њима се требало супротставити оружјем, силу избити силом. Дучић je видео у покрету ђенерала Михаиловића ту силу и једину наду за одбрану и опстанак Срба. Зато га он прихвата оберучке. Тада су цела Европа, па и цео слободни с в е т , подразумевајући и САД, били одушевљени акцијом отпора ђенерала Михаиловића. Па како не би с њом био поносан родољуб и Србин Дучић? Јован Дучић je био стегоноша српског отпора и српске одбране. Он није могао да физички води народ али га je водио духовно. Наелектрисао je и мобилисао оне у слободном свету, дао моралну подршку онима у Отаџбини. Већ у сасвим одмаклим годинама, сав се посветио томе задатку: одбрани српске Отаџбине. Запалио je и подигао луч да осветли онима који желе спасавати Српство. Његове су заслуге на том пољу неизмерне и неописиве. Дучић je био чиновник Краљевине Југославиј е , чак на једном од највиших и најодговорнијих места у државној хијерархији. Он je био лични пријатељ Краља Александра и искрени приврженик династије Карађорђевића. Како се могло очекивати од њега да буде невера? Ни сефарди то ваљда не би одобрили? Али главни аргуменат наших контемплацијa je овај : за време боравка Дучићевог у Америци нико скоро није ни знао о борбама југословенских комуниста, ни у свету ни међу Србима. "Титово" име није било познато. J a не читах нигде да je Дучић хуижао против комуниста. Да je знао за њих, вероватно би то чинио. Али он није зн ао, нити су за његова живота они били на екрану светских збивања. Он je умро почетком (седмога) априла 1 9 43. Неколико недеља био je болестан (много je и грозничаво радио и залагао се за Српство n a je и то свакако убрзавало његову см р т). Он није знао за борбе партизана и није у њима видео неку
157
иманентну опасност за Српство. Он није знао још за њихово разбијање Српства, јер je умро пре "АВНОЈ-а" . Најмаве je клицао на клан>е партизана. Шта ови да га проглашују кољачем односно филокољачем? Ja нисам читао све вегове дневне чланке у "Американском С р бо бр а н у ", али не верујем да je ту пропагирао култ ножа. Он je сигурно саветовао на одбрану против оних који Србе там а н е, у првом реду против Хрвата, односно Усташ а ". Да ли није требало да то ради Јован Дучић, већ да препоручи својим земљацима да погну главе како би их Хрвати сасвим погубили? Ha то испад а ју јадиковке Финција и Давича! Жао je њима, као и њиховом шефу Јосипу Брозу, што je Срба уопште остало. Колико има у томе беде и ништавила мртвоме Дучићу инпутирати кољаштво или "филокољаштво"! Колико су само те речи инсконтруисане од најнижих (не песничких ни интелектуалних следбеника једног покрета који није бољи, него само гори). Ако није клао (а ja не тврдим да није) , он je убијао своје противнике без суда и без могућности одбране. Чак и кад се рат свршио. Он je сав огрезао у крви. Која разлика између ослобођења 1 9 1 8 . и "ослобођења" 1 9 4 5 . ! ? Код оног првог никоме није коса са главе отишла и ако je Србе гонио и мучио и код другог ("ослобођењ а") , убијан je сваки ко није хтео с њима. Четништво je имало лепу прошлост и оно у очима Јована Дучића није било нити je могло бити компромитовано. Он се са њим дичио, као и сви други Срби. Очекивао je од њега спаса у срамоткој држави Хрва тској, a сад му пребацују Финци и Давичи да je пријатељ кољача. Ако су четници у одбрани клали своје непријатеље, то су махом чинили што нису имали довољно мунидије и што су то радили на туђој територији па да се пуцњи не би чули. Нису четници заклали ниједног Јеврејина у
158
делом свету, чак je Јевреја било у њиховим редовима и когод се од Јевреја јавио био je примљен. Нису четници убили ниједног Хрвата на територији Србије, a било их je доста, нарочито у Београду, јер ови нису угрожавали животе Срба. A тамо где су сами били у опасности и где je српска нејач била у опасности, имали су и право и дужност да прибегавају сретствима самоодбране. И сад свакога ко je имао разумевање за улогу четника, за њихово пожртвовање и залагање за немоћне и н ејаке, за Српство као целину, прогласити за кољаче, то je могао само Милован Ћилас (мислим да реч потиче од њега) и њему равни: Финци, Давичи и компанија. И ако их кекад доцније ухвате четници, н.их неће заклати: не сматрају их достојним тог ритуала. Преди њихови су клали рођену децу и браћу да их принесу као жртве Богу (према Старом З а в е т у ), a не као сретство отпора и одбране. Нека се не боје Финци и Давичи: њих неће заклати Срби и њихови четници, већ ће их само избацити као недостојне из друштва. Јован Дучић je био не само велики српски литерат, већ и велики српски родољуб. И као литерат и као човек. И кад je писао и кад je говорио и кад je само ћутао он je вазда мислио на Српство и бринуо за Српство. Ипак никад интензивније и јаче него баш за његовог боравка у Америци. Јер никад Српство није било у већој опасности. Он се сав посветио његовом спасу и Срби му се никад неће моћи одужити. Што разни одроди, као Калезићи, Дреновци и њима слични пишу (да моментано пренебрегнемо сеф ар де), то ни најмање неће наудити његовом гласу ни љубави Срба према њему мртвоме. Напротив, где непријатељи Српства и ренегати некога нападају, знајте да je он сав Србин. Такав je био и Јован Дучић. Част му и слава!
159
14. Ни после годину-две од појаве "Сабраних дела" нису престали напади на Дучића у комунистичкој Југославији. Главну реч су водила опет два српска Јеврејина - Ели Финди и Оскар Давичо. Емигрангска штампа je то бележила и жигосала. Ja сам у "Канадском Србобрану" од 1 8 . јуна 1 970. написао један чланак под насловом. "Ко нам чита левите"? Ту j e стајало: "Употреба речи 'левити' није у овом случају нимало вештачка или надувена. Напротив, она je наједекватниј a што се да замислити. Јер ће овде бити речи о двојици српских књижевника јеврејског порекла који Србима православнима да ју лекције и опомене, чине прекоре што они уопште Србују! Упозоравајући их на надионалну ск ром ност, ако не на националну пристојност, да не истичу: ни своју веру, ни св оју уметност, ни св оје врлин е . Просто им читају 'л евите' . Ta je реч јеврејског порекла, преузета из 'Старог З а в е т а '. 'Левитска књига' или 'левитик у с 1 (подразумава се либер-књига) , то je Трећа књига Мојсијева к оја садржи верске законе нарочито о жртвама или уопште прописе о 'левитима' (тако су означавани сви првобитни Ј е в р е ј и ). Ко се о њу огреши, њему се 'очитају л еви ти ', опомињу га и грде што тако поступа. Код нас би се рекло: читање вакеле (не знам од куда та реч) или давање лекције итд. J a сам употребио једном за такве појаве израз 'nonoBafte', које се потом неко време укоренило код нас па чак и 'Македонаца' (у њиховој 'П о л з и '). Овде се израз читање левита може оправдати не само погледом на врсту прекора већ и од кога она долази. Јевреји нам читају левите мада су те врсте прекора биле резервисане за н>их! Ко су та два "српска писца"? Први je Оскар Давичо, a други Ели Финци. Они исти на које често наилазимо, кад треба нешто Србима пребацити.
160
ЈТица која су се прогласила Србима и наметнула за српске стараоце (т у т о р е ). Окомили су се на Јована Дучића, понос наше новије књижевности, који није никад нешто против Јевреја писао или говорио. Писао je против Цинцара сувише много и често неоправдано, али никад против Јевреја. Ja бар нисам нашао ништа слично код њега. A данас мртвоме хоће баш Јевреји (један од њих из Босне, други са граниде Босне) да науде и да га морално дотуку. Ови ретди ће послужити и као даља илустрација судбине Срба у нама фаталној "С Ф Р Ј "! Другог који нам чита лекције, Елија Финциј а , дитираћемо директно. Он je то писао у "Полит и д и ", од 11. маја 1 9 69. када je била завршена његова критика "Сабраних дела" Јована Дучића, коме je нарочито приговарао српски шзвинизам. Кад je Меша Селимовић изјавио да му више неће одговарати на његове написе (у ствари инсинуације) , Финци je онда дао тобоже свој начелан став у чланку под насловом: "Облици и изрази националистичких тенденција у књижевности", a са поднасловом: "Потреба конкретног ра згов ора".О н нигде не говори о Србима и српској књижевности, али да се све његово излагање односи на Србе видеће се из следећих директних цитата. Он осуђује ове "п о ј а в е ": " ...О д н о с према националној културној прошлости, преувеличаван>е и прецењивање неких њених п оја ва, личности и смерава; уверење да све што je некад играло неку улогу, било позитивну било негативну, мора и данас, за нашу мисао и наша хтења, бити од животности и значаја; васкрсаван>е разних митова и легенди, који су имали чисто верски или изразито надионалистички карактер, често и сасвим опскурних, са намером да ин се , без икаквог озбиљнијег преиспитивава и садржајне о бнов е, прида значај људске актуелности, да се употребе као још увек важећи и данас речити симболи и знамења.
161
Бежаље у прошлост уопште, у заветрину традиције и то тематски, стилски и језично, мисаоно и емоционално, као свесни или несвесни протест на 'кужну' и 'гротеск ну ' савременост, као израз конзервативно-утопијске тежње ка налажењу праве поетске постојбине у давно превазиђеним и опустошеним регионима живота. Учауривање у уско с в о је , у п о с е б н о , у регионално, у национално, као најдрагоценије и највредни је, као једино п рав о, без имало критичког духа, без елементарног осећаља повезаности и националних култура, јединства у разноврснос т и ; локално и провиндијално ограђивање од свега туђег као штетног и некорисног, потцењивање и пренебрегавање опште хумане вредности сваке аутентичне уметности, која je увек, ма колико у нечем национално о б о је н а , својим патетичним дух о м , својом проналазачком снагом, својом поетском м оћи, универзална. ...К а к о у књижевности, међутим, поједине појаве показују жилаву упорност да надживе услове у којима су настале, да с е , тако рећи, овековече, борба против национализма у књижевности не да се ни замислити без упорног, доследног и немилосрдног разобличавања сваке такве појаве понаособ, и то не апстрактно, још мање језиком политике него конкретно, са свом аналитичком пажњом према особеностима сваког појединачног случаја. Н ајзад, треба нагласити да се не ради само, ни искључиво, о друштвеној и политичкој штетности таквих националистичких књижевних појава, него у исти мах, и пре свега, о реакционарном дејству националистичких схватава и осећања на сам ток развитка књижевности, на њену судбину у садашњости и будућности". Није то први пут да се тај неваљалад свети Србима и спрда са Србима. J a сам писао и чикашкој "С л о б о д к ", у броју од 19. априла 1 9 5 8 . , под насловом: "Политичка публицистика пред рат и данас" - ово:
162
"Водећи југословенски књижевник данашње Југославије, Ели Финци, назвао je предратну квижевност Југославије "кајмакчаланском". Тиме се прво хтео наругати Кајмакчалану, као Б р о з , Пија д е, Ђилас и компанија. A затим, хтео je нагласити да je данашња литература у Југославији сасвим слободна у одабирању, мотивисању и обради тема. Истина je сасвим о б р н у т а ..." Нећемо преносити засад даље ставове овог чланка. Он je сав писан под утиском Финдијеве спрдње са Кајмакчаланом. He знам где сам то нашао, али ja цитирам увек што запазим. Ко зна колико je он пута и пре и после тога чинио такве испаде према Србима, који морају да трпе сталне грдње од Хрвата, Македонаца, "Ц р ногора ц а", Словенаца, Арбанаса, па сад - ево - и Јевреја! Он je жешће од икога напао уреднике "Сабраних дела" Јована Дучића што нису из њих избацили све ставове повољне за Србе и неповољне за њихове непријатеље. J a сам то детаљно приказао у чикашкој "С л об од и ", говорећи о тим "Сабраним делим а". О н , види с е , не мирује ни даље. Он хоће Србима да затвори уста, да их ућутка. Како? He аргументима већ инсинуацијама, апелом на власт, повезивавем са свим српским непријатељима. Он има толику моћ у земљи да новине, српске разуме с е , морају сваки његов напис да приме. Пошто му je достојно одговорио Меша Селимовић (Алија Коњхоџић узвикује да ниједан православни Србин то није учинио, што je истина, али не што није хтео већ што није смео, a Меши се то није могло пребацити) , сад се дао тобоже на конкрет н о , "објек ти в но" читаље левита Србима. 15.
У три дана раније изашлом броју "Американског С р бо бр а н а ", има још осврта на Давича и конс о р т е , у повећем напису под насловом: "Оскар Давичо и - дучићевштина". Наднаслов гласи: "Вести
163
из Ј у г ос л а в и је ". Цео напис има овај садржај: "Откако су лањске године објављена дела великог српског песника Јована Дучића, она су изазвала двоструку реакцију. Међу уметнидима и књижевницима, нарочито млађим, који су тек сада имали прилику да се упознају са песничким благом великог песника, то je изазвало дивљење које je дошло до изражаја у низу чланака и студија о Дучићу. С друге стране, службени интелектуалци, одани режимској линији, дигли су хајку на издаваче тих дела. Писали смо на овом месту о написима Елија Финција, једног од ждановског круга, у којима je издаваче оптужио готово због издајства социјалистичке ст в а р и ". Сад се јавио, са својим нападом на њих, и други "дворски интелектуалац". Оскар Давичо у једном од последњих бројева ревије "Социјализ а м ". Њега je нарочито револтирао недавни свечани скуп одржан у почаст Јована Дучића у Требињу. "Није ли с е " , пише о н , запенушен, "недавно, у једном херцеговачком граду сакупило прилично много писаца, аматера таквих џаболебарских манифестација, и то писаца свих наших република, да би заједнички хорски славили Јована Дучића, па чак да би одлучили да тај град убудуће сваке године има да додели књижевну награду која ће се звати: 'Награда Јована Дучића'” . Затим додаје у ждановском духу: "Питање je да ли су неки тамо присутни писди славили Дучићеву поезију ради њене сумњиве велике вредности или су , славећи његову неоригиналну п ое зи ју , хтели да даду маха својим уверењима, надионалистичким и светосавским". (Најодушевљенији иницијатор те прославе je био Меша Селимовић, поред других песника муслимана, неправославних и "несветосавских" из свих република Југославије - наша примедба,JI.M .К. ) . Давича згракава ширење култа Дучићевог, појава коју он називље "дучићевштином". "Ни
164
Крлежа ни Андрић, тужи се о н , нису последњих година имали толико издан>а колико je то доживео на силу Бога на све стране оживлавани Дучи ћ". Прелазећи онда на денундирање, као раније његов друг Финци у својим написима, он каже да су многи дочекивали сваку нову едицију Дучићевих дела "као победу над социјалистичким барбаризмом и комунистичком ускогрудошћу, који су пролазни a као победу српског национализма који je в е ч а н .. . у то вас ja не треба да уверавам али мислим да све то не би било могуће да и међу л>удима који поседују партијске књижице нема снобова или просто немарксиста који су склони да верују да je либерализам врлина". Он вели да не цени Дучића ни као песника. Али се нарочито на њега обара због деловава за време рата, особито због његових чланака у "Срб о б р а н у ", због његовог "дивљења кољачима дражиновског т и п а ". Њега je нарочито разбеснела изјава једног од говорника на поменутом скупу у Требињу, који je рекао да Дучић н и је , додуше, био социјалиста али да "сем социј алистичког постоје и други начини да се воли свој н а р о д ". "Какав, дођавола, други н а ч и н ", револтира се о н , "н а оном страшном испиту какав je била Народно-ослободилачка борба с једне стране и издаја с д р у г е ". "Ваљда не постоји квинслишки начин, да се воли свој народ, не бар од 1 9 4 1 . не д а н а с ". И Финци и Давичо су писци, Давичо углавном песник. Криво њима што се Дучић толико слави, a они онда још више запостављају. Криво им и т о , a још више жеља да се додворе режиму, створивши од њих пањкаче, клеветнике, моралну ругобу. Они ће овим више нашкодити себи него Јовану Дучићу. Док Давичо и Финци немоћно бесне, Дучићеве песме се и даље читају на књижевним скуповима, улазе у антологије и у припреми су нове публикације са разним изборима његових песама.
165
16. Нека не мисле српске избеглице да je афронт према мртвом Јовану Дучића престао у земљи. He, ни издалека Свака се прилика искоришћује да се он блати. Љути се што се народу дала прилика да га поново чује и да му ее све више диви, бесни србождери у Југославији ,на челу са сефардима Давичом и Финцијем, све више се окимљују на Дучића, кога у земљи не сме нико јавно да брани. Тих написа има м н ог о , a j a примам само њихову "Политику" па и ту ми измакне поштогод (мада je читам редовно, али не увек једнако пажњиво). Већ и у њој се с времена на време нађу напади на Дучића, у другим комунистичким гласилима знатно више (не познајем уопште хрватски тисак у земљи). Овде ће бити пренет један новији (можда не и најновији) напад Оскара Давича у НИН-у, од 15. септембра 1 9 7 4 . To je пропратио стални дописник "Американског Србобрана" из Европе, који je живео у Фиренци, Радмило Грђиђ (ту скоро, после неколико недеља иза овог чланка преминули), под својим уобичајеним иницијалима С .Б . (Србин-Бос а н а ц ), што д а н а с, после његове смрти можемо да дешифрирамо. Његов напис, свакако један од последњих, носи наслов: "Један сраман напад Оскара Давича на С Р б е ". Он гласи, ексдептис ексцијендис : "Оскар Давичо je плодан и талентован писац. Он себе назива Србином и 'српским п и с ц е м ', против чега нема никакве законске забране. С тога и Оскар Давичо може слободно да буде такав Србин и да заслужи од Тита најодушевљеније афериме. Оскару Давичу није требало наређивати одозго : од почетка он се острвио на. све оне моралне вредности српског народа, на оне особине његове које с е , према Јовану Цвијићу, 'могу обележити као дубока и чиста етика, тежња за истином и 'небеским дарством' и за правдом, за потпуном
1 66
'божјом правдом1, и велика способност пожртвовава без граница, до уништења своје ли чности ". A те велике особине српски народ je утеловио у три своја највећа х е р о ја , Светог Саву. Цара Лазара и Милоша Обилића. Оскар Давичо (који , разуме с е , не препознаје Цвијића) окомио се баш на те племените особине и на те хе р о је. Особито на Светога Саву који je за њега само неки Растко Немакић. За Цвијића ти идеали су она 'снага којом се Србија ослободила у почетку деветнаестога века, ширила и почела развијати своју самосталну цивилизацију, од Вука до д а н а с ". За овог дрског комунисту, то све "заудара на тамјан" на реакциј у , на буржоаску трулеж. За време тзв . либералног периода он с е , заједно са Елијем Финцијем, јавио са необузданим нападајем на Јована Дучића, односно на оне који су на челу са једним од најодлучнијих књижевника Мешом Селимовићем, издали целокупна дела великог српског песника, на начин на који je Селимовић, достојанствено и са презиром одговорио упућујући их да га пријаве УДБИ. Оскар Давичо се опет размахао после Титовог писма, дајући и зјаве, путујући по земљи, нарочито по српским крајевима где му власти удешавају дочеке и поздраве. Недавно се јавио у НИН-у од 1 5 . септембра 1 9 7 4 . са једним другим интервјуом у коме je изложио своја стара гледиигга на књижевност и на политички развој са , исто тако старим, стилистичким пренемагањима и лингвистичким екстравацијама. Ha питање шта je њему рђаво у садашњој "кл ими", он се обара на "злоупотребу слободе" у оном либералистичком перијоду. "Волео бих да се није десила деградадија с л о б о д е ..." "критика ових слобода уз свесрдну помоћ буржоаских идеолошких теза,- као ни приклањање преглупим, националистичким и религиозним идејним схватавима, због бол>е продаје (Давичо удбашки) , у буржоаском Западу оног дела писаца који се том прођом могу корумпирати".
167
A онда наставља у оцрњивачком духу: "Десило се да je летос једна награда дата књизи не само лоше поезије него и политички и идејно назадне п оези је. Ово je друго претегло код чланова жирија" (наша подвлачења). "Чињеница je да je један наш псеудо-хумористички лист" , наставља Давичо, "о в о г лета такође, сматрао себе квалификованим да и данас ерани Дучићеву личност и п оези ју , к о ја , узгред речено, спада скоро већ двадесет година у обавезну школску лектиру, од истина о Дучићевој филочетничкој и филокољачкој делатности током Другог светског рата у САД. Вавда што je јадник, у међувремену умро и што се више неће моћи чинити, наиме, да се залаже за братоубилаштво". Он налази оштреречи покуде и младој песничкој генерадији чија je поезија "безлична, униформисана, и сва окренута егзалтацији онога типа прошлосхи, познате као наше "славом овенчане" , националне цар-Лазаревске, династичко-црквењачке прошлости - што даје као плодове поетски безвредну, махом, поезију. Ja схватам да не мора бити потајни некрофилски љубавник Јефимиј е , кћери господара Драме, и не мора се уздисати за рестаурадијом предкосовских друштвених односа да би се потражило у прошлости што недостаје д а н а с ". Место тога он мисли да се "треба борити за проширење димензија д а н а с , за попуњаваље његових садржаја новим односима и обогаћење његових об~ лика. У том грму лежи зец , вели o h , a не у одлажен>у на јутрења и вечерња на мисе и остале премисе онога што ни јуче нису биле стваралачке пре -мисе". "Некрофилија” j e , треба напоменути да се види сва бестијалност Давичова, абнормална еротска страст према лешинама, па б и , према њему, наш велики српски песник, Милан Ракић био жртва те стравичне страсти кад je спевао ону дивну песму посвећену Јефимији кћерци господара Драме. Оскар Давичо није патио од некрофилије али je
168
б и о , како нам то открива Милован Ђилас, жртва једне друге еротске настране и његове љубавне афере са неким другим револуционарима за време рата које су остављале мучан утисак. Давичо je ружан изузетак и у једном другом погледу. Хиљаде српских Јев р е ја , који су изнели живу главу из пакла кроз који су прошли заједно са целим српским народом, не могу a да не говоре са искреном носталгијом и често са сузама у очима о хуманости Београда, Србије и целог српског народа и у миру и за време ратних ужаса. У знак захвалности они у Израелу саде "Шуму Краља Ал ександра", a кад пре нешто више од десетак година, Српски патријарх, г . Герман на повратку са Светих м еста, наиђе кроз Израел, српски и југословенски Јевреји му шаљу делегадију и позивају га да их посети, приређују му дочек, прилазе са сузама његовој руци, држе му говоре који потресају до суза Патријарха и његову пратњу,- a највиши светски јеврејски форуми не изоставл>ају да уздигну пример хуманости према Јеврејима Србије и српског народа. Није Србија била таква само према Јеврејима. У времену кад су из западних српских крајева стизали јауци стотина хиљада, кад су Савом слати лешеви убијених српских људи, жена и деде "з а Јованову п и ја ц у ", ниједном Хрвату у тој дивној земљи није пала длака с главе зато што je Хрват. A корен, морални и духовни, тој широкогрудости, људскости, хришћанској племенитости, je баш у учењу и култу Светог С а в е , у тежњи за истином и "божјом п рав дом ", које сад тај народ и српски и јеврејски исмејава са толико вулгарности уз аплаузе и Тита и свих заклетих противника српског народа. 17. Ми молимо читаоце да нам не замере што смо толико простора употребили (и злоупотребили?) да раскринкамо два неваљалца који желе да репрезен-
169
ту ју српску културу, a овамо само гракћу и бљују против ње. Они то раде као "српски" културни радници, a интересантно je да у Првом издању књиге: " Ко je ко?" у Југославији, ни један ни други нису хтели да се национално определе. То су крајњи изузеци у тој књизи. Полтрони и опортунисти! Српски писци у екиграцији споменули су и треће лице истих преокупација, некога Алтмана. To je јамачно Гавра Алтман из Новог Сада, новинар итд. (Вероватно ранији Алтман Г а б о р ). Али je он ипак себе означио као Србина. Ho, ни иначе, не нађох ништа што бих му замерио. Мовда ми се то измакло. Дакле, свега два-три ниткова из ранијих јеврејских породица сматрају за свој главни животни задатак да обезвређују, ниподаштавају и срамоте Србе и све њихове културне тековине, и то као "Срби" - мада они то избегавају да кажу. Они су "Срби" само кад треба Србе грдити. Зато што je то у курсу, што то хоће диктатор Југославије Б р оз. Интересантно je да ти неваљалци нису, бар колико je мени познато, ни једном речју нису напали нешто хрватско, па чак ни "усташка" злодела над Јеврејима и Србима. Јер би се и тиме замерили "другу Т и т у ". Они су сав свој бес бљували на Србе и српску културу, на оно што je Србима најдраже и чиме се поносе пред целим светом. Да би се испунио захтев за равноправношћу "народа и народности ". Кад су им одузели Црну Гору и Македонију и сву српску културу у тим областима, сад оно што je од ње преостало (а и то je велико и врло велико) хоће да спусте на ниво нуле. Као што су некад српске народне песме задивиле цео свет (ja сам издао књигу о томе под насловом: "Странци о српским народним п е см а м а "), тако je сад случај са фрескама, које су биле затајен е , скривене, слабо познате. Међу њима je једну од највећих сензација учинио "Милешевски а н ђ е о ".
170
Њему се баш ови ругају! Свет му се диви, учени, стручни с в е т , a два сефарда претстављени као Срби исмејавају га! Јер je то у курсу, јер то годи режиму! Срби су у ранија времена па чак и мом детињству, бранили веру више него народност. Да je некојош почетком овога века у друштву где се Срби налазе говорио нешто слично овоме што су говорили Финци и Давичо, сместа би био убијен. Нарочито у Боки, Херцеговини, Црној Гори. Сефарди би ћутали, јер не би имали заштиту власти. То су појединци, ми понављамо, и нећемо дозволити да наше трајне и традиционалне везе, са Јеврејима отупе, a камоли да се изгубе. Ми с м о , ин инкстензо, навели све изјаве Давича и Финција не да би утицали на друге Србе против њих, већ да бисмо дали повода и материјала сународнипима ових недостојних лица да се њих одрекну и да се од њих дистанцирајy. J a оста јем , као и досад, поуздани пријатељ и удивитељ Јевреја. И колико je то неукусно, колнко je бедно, колико нитковски ругати се светињама једне вере којој ова лида нису никад припадала, ни она ни њихови претци. A православни Срби се нису никад ругали верским светињама Јевреја (можда, и сигурно, јесу католици, али не Срби православни=. Да они то данас чи не, били би осуђени бар десет година ("стр огог з а т в о р а "), у Црној Гори бар на 1 6 , као Митропилит Арсеније, што није ништа ниподаштавао, већ само тврдио да су Црногорци Срби) . A у несрећној Србији, "остатка остатака" праве Ср би је, не позивају на одговорност лица која српске светиње скрнаве, не кажњавају их чак ни опоменом, већ их јамачно из потаје соколе. Зато ми не можемо прећи преко тих "освалда" што рекли Хрвати. He можемо и нећемо. Бар ми у слободном свету. Стари су нам гинули у одбрани српских светиња, a ни ми нећемо напуштати борбу. Али нећемо то да стављамо на терет мученог
171
и ваљаног јеврејског народа, са којима нас веже много шта, нарочито патње у последњем рату. Ми Срби смо били одувек филосемити (пријатељи Јевреја) и остаћемо то вазда. Неће нас поколебати ниткови типа Финдија и Давича. То о ста ју усамљени случајеви, помогнути, директно или индиректно, комунистичким режимом, који je у свом односу према Израелу показао колики je он пријатељ Јевреја. Ако ко хоће да уопштава, нека то чини на рачун комуниста, a не осталих Јевреја, наших ваздашњих поштовалада и пријатеља. При завршетку, хоћемо још једном да упозоримо на једну околност која се баш са овим у вези достојно илуструје: при образовању прве српске државе и при заузећу Београда почетком прошпог века, Вожд Карађорђе je запретио смртном казном својим војницима ако убију или само опљачкају, једног Јеврејина (или Турчина). И историја није забележила ниједан случај тих санкциј а , јер ни дела није било. Кад je основана прва хрватска "држава" после "Звонимира", један од првих аката те криминалне државе и један од њених главних задатака, њен званичан државни програм je био да се сви Јевреји (као и сви Срби) на њеној територији извлаште и истребе. То најбоље илуструје однос Срба и Хрвата према Јеврејима. Срби су тако поступали јер су их њихова прошлост, њихов карактер и њихова вера на то нагонили. Хрвати су поступали и према Србима и према Јеврејима сходно њиховом разбојничком карактеру. Па ипак Давичо и Финци немају једну рђаву реч за Хрвате, a ниједну добру за Србе. Они He be да пливају уз воду него низ воду. Они желе награде, a не грдње и евентуално (партијске) казне! То нису карактери, већ опортунисте, профитери!
18. Расположење Срба према Јеврејима могло најбоље да се прати за време њиховог рата ca
172
je А-
рапима у јуну 1 9 67. Целокупна српска емиграција, сви без изузетка, била je на страни Израела, сва je са највећим интересовањем пратила борбе, сва je са највећим одушевљењем поздравила израелску победу. Наша емиграција, која ни у чему није сложна, која се у свакој прилици међусобно гложи, у погледу борбе јеврејског Давида са арапским Голијатом, била je и душом и срцем на страни Давида и његове звезде. Јевреји су заслужили то дивљење и ту наклоност: нецивилизоване и прљаве банде, које нису биле ни вољне ни способне да бој воде, хтеле су да их избаце из прадедовине у м о р е . Српски народ je осетио где je правд а , где je морал, где je витештво. Насупрот т о м е , диктатор Југославије, Хрват из Кумровца, Јосип Броз "Ти то" објавио je паролу мржње, ружен>а, неприј атељства према Израелу. Ставио се стопроцентно на страну огавних Арапа, које Срби већ традидионално мрзе као турске четобаше и сва штампа Југославије морала je да следује те пароле. Нигде се ни једна повољна реч о Израелу није могла да нађе, наслови су претстављали Јевреје као инвазоре, убице, мародере. Новине су се утркивале ко ће страшнији наслов да донесе (јер сам текст je ипак морао да буде делимично п р о в е р е н ). Човеку се морало да смучи кад то чита. Па и после завршених непријатељстава, све до данашњег дана, југоштампа je пуна похвала за Арапе, a пуна грдње на Је в р е је. A како реагирају српски односно, југословенски Јевреји? Пливају низ воду, не уз воду. Аминују све званичне енундијације, или се бар ниједној не супротстављају. Верујем да то не чине од срца, већ према "л и н и ји ", верујем да им je непријатно и м уч но, али je такав режим који су пропагирали и за који су се борили и преко кога су Српство хтели да ниподаштавају. Ето им га: И "Тита" и његовог режима! Ето им и вечног пријатељства са Арапима и солидарности са "несврста-
173
ним земљама"! Ко шта чини, то и дочека. Ми, Срби, ипак нећемо због ових изрода јеврејских да мрзимо јеврејски народ ни њихову државу према којима смо увек били пријатељи и то остај ем о . Познати хрватски публициста, нарочито антисрпски настр ојен, др Станко Вујица (и име и презиме му j e , нажалост, српско) писао je једну упоредну студију о Франку и Титу, код којих je нашао веома много подударности. Између осталог ј е каз а о : "Још je један међународни куриозум да су управо Тито и Франко двојица најжешћих противника И зр аел а.. . " За Франка то није куриозум. Он j e , пре свег а , био фашиста и то не крије, a затим сусед и пријател. арапских народа с којима мора одржавати добре везе. Код "Тита" нема ништа од тога. Напротив!
V. БРОЈНО СТАЊЕ ЈЕВРЕЈА У НАИјИМ ПРЕДЕЛИМА ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1. Овде ћемо изнети бројеве Јевреја у српским пределима за последње време. Детаљнији и временски шири непријатни податци налазе се у нашој књижици: "Националне мањине у српским пределим а " , Торонто 1 9 6 1 . Ова књига садржи савремене проблеме. Код нас су Јевреји сачињавали увек и свуда једну бројно скоро незнатну мањину. Нигде их није било, сем у Војводини, за последњих сто година више од пола процента, често знатно мање. Концентрисани су били, скоро без изузетка, по већим градовима. У Србији их je било 1 8 6 6 . свега 1 .5 6 0 душа, 1874. свега 2 . 0 4 9 душа. Те прве године (1866) становништво Србије je износило 1 , 2 1 5 .0 0 0
174
становника, друге пописне године (1874) 1 3 5 3 0 0 0 . Значи да није број достизао ни два промиле. У крајевима присаједињеним Србији 1878. било je (следеће године) 1 .4 4 3 Јеврејина, и то у Нишу 1 .0 7 6 , a у Пироту 360. У целој Србији их je тада било 3 .4 9 2 . У северној Србији их je било поред Београда, још у Шапцу ( 1 3 6 ) , у Смедереву ( 4 5 ) , у Пожаревцу ( 8 3 ) . У другим градовима поједини. Од тога датума им се број прилично умножио, далеко брже процентуално него код осталих Срба. Код првог пописа иза Првог светског рата ( 1 9 2 1 ) , било их je 1 2 .7 3 1 , процентуално два промиле. Присаједињењем Јужне Србије тај број се опет знатно повећао. Ту су специјално били процентуално веома јаки Јевреји у Битољу (3 .7 7 8 ) и Скопљу ( 2 . 6 3 5 ) . У Јужној Србији je њихов проценат износио 4 промиле. По барону Чернигу, најбољем аустријском статистичару, средином прошлог века било je у Војводству Српском заједно са Тамишким Банатом Јевреја 1 5 . 5 0 7 , у Војној Крајини 4 7 9 , у провинцији Хрватској и Славонији 2 . 5 1 9 , у Далмацији 394. Од 1 8 78. , имамо тачније податке и о бројном стању Јевреја у Босни и Херцеговини. Ни тамо није број прелазио пола процента. Сефарда, аутохтоних становника Босне и Херцеговине, било je 1 .9 1 0 , 0 , 4 3 % , a Ашкенеза 3 .6 4 9 или 0 ,1 9 % . Укупно обе вере партидипирају са 0 ,6 2 % . Мало више од пола процента. Даљи подаци се налазе у нашој књизи: "Верски односи Босне и Херцеговине", Минхен 1965. О броју Јевреја после Уједињења од 1 9 1 8. , налазе се подаци у нашој кн>изи: "Националне мавине у српским пределима" 1 9 6 1 . , одакле ћемо већи део и овде пренети, да би расправљање било потпуно. Да се не би морало увек потезати за другим књигама кад je о томе реч. У својој књизи: "Статистика Јевреја у Југославији и Б у га р с к о ј", др Љубомир Косиер je писао 1 9 3 0 . године:
175
" J a рачунам да je у почетку X IX . века било на територији балканских Словена око 1 0 .0 0 0 Јевр е ја , који су углавном били трговци и занатлије; нешто м ал о, могуће осми д е о , био je у служби отоманских власти. После je тај број почео да се увећава, па je средином прошлог ве<а достигао близу 5 0 .0 0 0 Јевреја. Од тога највише у Бугарској(око 2 0 0 0 0 ) , у Хрватској и Славонији (око 8 .0 0 0 ) , a толико у Војводини, у Србији око 4 . 0 0 0 , у Босни и Херцеговини неких 3 .0 0 0 , на Јадрану око 4 .0 0 0 особа. Од тада се број Јевреја у југословенским крајевима стално повећава". He знам како je писац дошао до ових цифара, али оне изгледају доста вероватне. Мора се само једно објашњење дати у погледу " Ја д р а н а ". Ту je писац рачунао и Т р с т , где je крајем прошлог века било близу 5 .0 0 0 Је в р е ја , док их je у Далмацији (углавном у Сплиту и Дубровнику) било свега 329 лица, a у Истри још мање од 3 0 0 . Средином прошлог века постојала je Војводина Србија или Војводство Србија, где je број Јевреја био доста висок (чак и продентуално). У Хрватској и Славонији су се нагло множили. Од 1 8 7 0 . до 1 9 1 0 . било их je сваких десет година: 9 . 8 7 6 , 1 3 . 4 8 8 , 1 7 .2 6 1 , 2 0 . 0 3 2 , 2 1 . 0 1 3 . Очигледно je било много инпортираних Јевреја, јер им je пораст био знатно бржи него осталог становништва (Хрвата и С р б а ). Док у самој земљи нису сачињавали ни један проценат становништва ( 0 , 8 % ) , дотле су у Загребу сачињавали 5 ,3 % укупног броја становништва, a у Осијеку 7 , 5 % . У мањим насељима било их je највише у Срему. У Војводини je број јеврејских верника нагло растао. Већ после ослобођења, 1 9 2 1 . , било их je скоро 1 9 .0 0 0 . To je према првом званичком попису становништва. Међутим, број Јевреја je независко од пописа био публиковао и тзв . "Савез Р а б и н а ". Он je то учинио према књигама верника, које никад не могу бити прецизне нити се мерити
176
са резултатима пописа (ту се уврштавају и повремено отсутна лица и т д .) . По резултатима "Савеза Рабина" , било je у Војводини у двадесетим годинама 2 1 .3 4 9 Је в р е ја , од чега у Бачкој 1 6 .3 2 0 , у Банату 5 .0 2 9 лица.
2. Прецизно je познат број Јевреја у Краљевини Југославији код оба извршена пописа (почетком 1 9 2 1. и почетком 1 9 3 1 . ) . Познат je број Јевреја по вери (не по раси или народности ). у том склопу су ипак најпотпуније обухваћени. Код првог пописа нађено je 6 4 .1 5 9 Јевреја или мало више од пола процента целокупног становништва Краљевине Југославије. Подаци су публиковани према покрајинама од пре рата. Било je укупно седам покрајина. Јевреја je практично било у свега четири од њих. Било их je и у остале три, али углавном привремено настањени (чиновника, војника и т с л .). Једино je у Далмацији, где je нађено тада укупно 322 Јеврејина, било и нешто стално настањених у Сплиту и Дубровнику. Црна Гора их je имала 1 7 , a Словенија са Прекомурјем 9 4 6 , од чега у срезу Мурска Субота, дакле Прекомурју 6 4 2 . У ужој Словенији није их било. Више их je било у Србији ( 1 1 . 7 3 1 ) , у Босни и Херцеговини ( 1 2 . 0 2 8 ) , у Војводини ( 1 8 . 7 7 7 ) , и Хрватско-Славонији ( 2 0 . 3 3 8 ) . У Србији и Босни били су углавном Сефарди, шпански Јевреји (реч "С еф ар д", значи:Шпан>олац) , у Хрватској и Војводини (Ашкенази - значи "Нем а д " ) . Али je и у Србији, односно Босни /Херцеговина није имала практично Јев р е ја , свега 227) у последње време било досељено нешто Ашкеназа, па су имали и своје синагоге независне од сафардијских. Све у свему, у тадашњој Краљевини СХС било je Јевреја сасвим мало више од пола процента (на укупно мало више од 1 2 , 0 0 0 .0 0 0 становни ка). У
177
Србији их je било 0 ,3 % и процентуално више у Јужној Србији него у С е в ер н о ј. У Босни и Херцеговини 0 , 6 % , у Хрватској 0 , 7 % , у Војводини (без Срема, али са Барањом) скоро један ипо посто 1 ,4 % . Ти проценти су остали и код следећег пописа: можда су незнатно математички једва приметн о , смањени. He зато l l t o je број Јевреја опао код следећега пописа, већ што није могао држати пун корак напредовања са осталим верама. Године 1 9 31. било je у Југославији 6 8 .4 0 5 Јевреја на укупан број становништва од скоро 1 4 . 0 0 0 . 0 0 0 . За пола процента требало би да их je 7 0 . 0 0 0 . Било je незнатно маве од пола процента ( 4 , 9 про миле) , док их je десет година раније било мало изнад nona процента: округло увек пола процента. Упоређеаа између ових дв ају пописа нису сасвим могућа, јер су подаци публиковани по бановинама. Сем т о г а , нису 1 9 31. сви Јевреји обухваћени у једну рубрику, већ у три: јеврејскосефардијску, јеврејско-ашкенашку и јеврејску-ортодоксну. Првих je било нешто изнад 2 6 . 0 0 0 . других изнад 3 9 . 0 0 0 , трећих 3 .2 2 7 . С друге стране, овако класификовани подаци д а ју нам први пут сигурну, бројну могућност да утврдимо релацију снага између тих јеврејских група. 1 9 4 1 . пред сам Други светски р а т , рачунало се да у Југославији има 16 ипо милиона становника. Пошто су Јевреји у првом десетогођу порасли за свега 4 .2 4 6 лица, можда би у другом порасли за нешто мало више, за четири ипо хиљаде, a било je и нешто добеглих Јевреја из Аустрије и Немачке. Било je према т о м е , око 7 3 . 0 0 0 , у крајњем случају 7 4 .0 0 0 или 7 5 .0 0 0 душа. Процентуално нису премашили пола процента. Ашкенеза je било знатно више него Сефарда. Ако још и ортодоксне Јевреје прибројимо Ашкеназима (они су скоро искључиво из редова Ашкеназ а ) , Сефарда je било мање од две пети не, Ашкена178
за са ортодоксима више од три. Иначе, сами Сефарди су стојали према Ашкеназима равно као 2 . 3 . У Београду je било, 1931. Сефарда скоро 7 .0 0 0 . Ашкенеза скоро две хиљаде.
3. Као свуда у свету и код нас Јевреји живе скоро искључиво по градовима и , што je већи град, то je ту и Јевреја више. Ово je правило скоро без изузетка у целом свету. Тако их je 1 9 31. (за коју годину имамо најпрецизније податка) било у самом Београду (који je онда и по простору и по становништву био неколико пута мави) око десет хиљада. Сем Београда највећи број Јевреја je имао Загреб ( 8 . 7 0 2 ) , Сарајево ( 7 . 7 2 6 ) , Битољ ( 3 . 7 7 8 ) , Нови Сад ( 3 . 1 3 5 ) , Скопље ( 2 . 6 3 5 ) , Осијек ( 2 . 4 4 5 ) , Сента ( 1 . 4 5 7 ) , Велики Бечкерек ( 1 . 3 5 2 ) , Сомбор ( 1 . 1 7 5 ) . У осталим градовима било их je мање од хиљаду. Али у десет поменутих градова плус Београд живело je укупно 4 5 .0 9 9 Ј е в р е ја , односно две трећине свих Јевреја Југославије. По селима их je било само у Војводини, и г д е гд е, Хрватској. Било je целих срезова без иједног Јеврејина. Знам да их je било процентуално највише у Сарајеву и Битољу. То сам рачунао још у Југославији. A ево зашто. Изашао je био закон о померању судских термина (не сећам се више наслова) ; по њему, ако би неки рок (нпр. менични) пао у недељу или празник, он се помера на следећи дан. Под празником се разумевао празник не само већине становништва под одређеном територијалном надлежношћу суда, већ сваке вере која ту броји бар десет одсто становништва. Ja сам тада рачунао да су то само Битољ и Сарајево за Је в р е је , односно за јеврејске празнике. У Македонији су били сконцентрисани у два града: Битољ и Скопље, донекле још у Штипу. Било их je и у Старој Србији у две вароши по неколико стотина. Тако у Приштини (1 9 3 1 . г . ) 370 и у
179
Новом Пазару 2 5 0 . Откуда они тамо? Нашао сам код Самуила Крауса, познатог југословенског етнолога (родом из Славонске Пожеге, али je живео у Б е ч у ), да je " 1 8 9 7 . Османлијска влада у пуној тишини населила неколико хиљада Јев р е ја , принуђених да напусте Русију, у пашалуку Призренск ом ". ("Испитивања о Јужним Словенима", страна 2 8 7 .) Краус као Јеврејин, свакако то није измислио, али je број јако увећао, вероватно се радило о неколико стотина, a не хиљада Јевреја. И у Босни je канда испочетка (за турска вакта) било Јевреја само у Сарајеву и Травнику; после су прилично населили и остале градове Босне: било их je no неколико стотина у Бијељини, Тузли, Зениди, Жепчи, Брчком, Високом итд. чиме се ти градови у броју Јевреја скоро изједначили са Травником ( 1 9 3 1 .г . 344 л и ц а), који су Јевреји доцније напустили. Њихова месна померања, њихове дислокације и инлокације, било би врло интересантно пратити, али ми немамо при руци потребну литературу и то би прешло оквир ових студија. Можемо само о Београду нешто више рећи, јер се у књигама нађе по неки податак. 4. Број Јевреја у Београду, a то je ман>е-више у Србији, не може да се да у предизној форми до X IX . века. Спомиве се на једном месту да их je било 1 6 6 3 . годи не, око 8 0 0 , што изгледа мало вероватно. Може се још рећи да je 1 8 2 9 . пруски гардиски официр Пирх, описујући Србију, установио да у њој "ван Београда, нема у ствари Јевреја" (књ. I . страна 9 0 . ) . Већ за прву половину X IX . века, пружа извесне податке о њима Јован Гавриловић у своме Речнику-географско -статистичком (Београд, 1 8 4 8 ) . Ту стоји да je 1 8 3 8 . г . било у Београду (без град а , односно тв рђ аве), Срба 8 . 4 8 3 , Турака 2 .7 0 0 ,
180
Јевреја 1 .5 3 0 , a странаца 2 5 0 . За осам година додније Гавриловић наводи Јевреја у Београду са мањим бројем од 1 .3 6 8 , док je Цигана навео 6 . 0 7 4 , Турака 8 . 7 9 1 , странаца 900. Види се да су ти бројеви разне провенијенције, најмање из статистичких операција (ко je смео да пописује Т у р к е ? ), али број од око хиљаду Јевреја у Београду при крају прве половине прошлог века изгледа доста поуздан. У великој књизи дра Бранка Перуничића "Управа вароши Б е ог р а д а ", изашлој ту скоро у издању Музеја града Београда, стоји да je у Београду било 1865.г о д и н е , укупно дућана 9 4 0 , од којих je српских 490, турских 420, a јеврејских 27. Још тада су Јевреји били несразмерно заступљени са дућанима. Што се тиче "српских" радња, то je, разуме се, варка. Вероватно je било толико дућана чији су сопственици били хришћани, православни хришћани, али су то углавном били Грци и Цинцари. Срба од тога једва да je било и десети д е о . После j e , свакако, било све више радњи српски, a и Грци односно Цинцари се посрбише. Турске радње су нестале, a јеврејске су се развијале и бројно и по волумену. Ho, ипак су то испочетка биле ситне радње на Дорћолу или у близини њ еговој.
V I. ЈЕВРЕЈСКЕ ЖРТВЕ КОД НАС ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1. Од наших Јевреја огромна већина није преживела Други светски р а т . Нису баш нестали сви, као што je била намера Немада, али je огромна већина изгубила животе. Колико je њих на бр оју , то се не може рећи, не може се позитивно утврди ти , али има индикације да се утврди посредно и апроксимативно (што значи ипак прилично преци-
181
з н о ). Евалујације се разликују и ми ћемо њих посебно изнети. Пошто не можемо у потпуности усвојити ниједну, то je најбоља метода изложити све. Прво ћемо пренети што смо казали у већ цитираној квизи "Националне мањине у српским предел и м а", 1 9 6 1 .г . Тамо стоји : "За време последњег рата већи део југословенских Јевреја je нестао: у општој акцији за уништеве Јевреја Средње Европе и југословенски Јеврејк су платили крвави данак. Колико их je нестало? То, разуме с е , није бележено, нити се може статистичком методом директно утврдити. Може донекле индиректно, установивши евентуално колико их je преостало. Кад би то било могуће констатовати, знале би се жртве, али не и све друге статистички релевантне чињенице (нпр. колико би их иначе умрло природном смрћу или услед ратних недаћа, колико je породица ометено, и т д .) . Ho, нажалост, ни тај најобичнији салдо није могуће установити. И то из врло простог разлога, што први попис Југославије није извршен одмах после рата, као што ни последњи није изведен пред сам рат. И затим, још важније, што се нису сви преостали Јевреји нашли приликом првог пописа иза Другог светског рата у Југославији. Многи се нису вратили и они нису могли бити обухваћени пописном операцијом ". 0 том питању j a сам писао и у чикашкој "Слободи" чланак под насловом: "Око броја Јевреја у Југосл авији "; он je изашао у броју од 2 0 . маја 1 959. Дословно гласи: "У лондонској "П о р у ц и ", за децембар 1 9 5 8 ., уредник г. Радоје JI. Кнежевић je публиковао студију под насловом: 'Подаци о југословенској емиграцији1. Ту сам са нешто више диференције изложени подаци о емиграцији садашњиде уопште, о југословенској емиграцији посебно. Питаву Јевреја je посвећена нарочита пажња. Том
182
приликом писац je нагласио "недовољну поузданост Титових стати сти ка ". Он je изнео како je no попису становништва Југославије од 1948. било тамо 6 .8 5 3 Јеврејина. Међутим, "према прецизним подацима" енглеског писца Манколма Прудфурта ("Европске избеглице 1 9 3 9 - 1 9 5 2 ", Лондон 1 9 5 7 .), "само до краја 1 9 51. иселило се Јевреја 7 .6 6 8 т ј . 811 лида више него их je Титов попис забележио. Да забуна буде већа, према попису од марта 1 9 5 3 . претходни резултати, у Југославији још увек има 2 .0 0 0 Ј е в р е ја ". Разлика између ових бројева je очигледна. Још више кад се саберу бројеви исељеника у саму Палестину, односно Израел. Н>их самих je било од 1 946. до краја 1 9 5 1 . , - 7 . 7 9 1 , a укупан број исељеника треба да буде 7 . 6 6 4 . Ho, ипак контрадикцијa није тако велика како je замишља г. Кнежевић. Бројеви имају разне изворе, разне методолошке особине и т д . , па не могу бити сагласни. Главно je ово: број од скоро 7 .0 0 0 Јевреја 1 9 4 8 . и округло 2 .0 0 0 од 1 9 5 3. не претставља Јевреје по вери, још мање по раси, већ по "н а р о д н о с т и ". По вери и по пореклу их je било ипак знатно више. Сам г. Кнежевић каже да je "рат преживело" око 1 1 .0 0 0 југословенских Јевреја. J a рачунам нешто више. Неоспорна je чињеница да je за време рата у Југославији вођена акција потпуног истребљења Јевреја. У Хрватској су то вршили Хрвати, у Србији Немди. Стало ми je много да то нагласим. Срби - хвала Богу - ни индиректно нису учествовали у овом гнусном акту од стране Немаца. У Бачкој су их канда Маџари таманили, у Македонији не знам ко. Тамо их je било доста. Сад их у целој Македонији ( т ј . 1 9 4 8 .) има 3 1 9 . Од укупног броја регистрованих Јевреја по народности живело je 1 9 48. у Србији две трећине, a у Босни једна шестина, док на све остале републике није спадало више од једне шестине. У Србији je било нешто мало Јевреја и сачу-
183
вано. Легално су сачувани у првом реду хришћански супружници, т ј . Јеврејке удате за хришћане или Јевреји ожењени хришћанкама. Ни н>их ни н>ихово потомство нису Немци дирали. Затим ратни заробљеници лично (док њихове породице нису имале заш тите). И онда још једна категорија, од Ko je je можда било свега два-три лица. То ми je причао покојни Милан Тодоровић, професор Правног факултета. Он каже како je једном ишао Цара Уроша улицом и срео ( 1 9 4 3 .) неког свог старог друга Јеврејина где слободно и без ознаке шета. Погледао га je зачуђен, овај му р е ч е : "Видим да се чудиш како сам остао жив. Ja сам срећом био одликован "Белим Орлом са мачевима" - и према Нирнбершким законима оставили су ме у животу". Таквих лица заиста није могло бити м н о г о , a можда неки нису ни покушали да то саопште јер се нису надали спасу. Али овај случај заиста je симптоматичан. Док су Хрвати понајпре убили сва лица одликована од "српских власти" (у ствари југосл овенски х), Немци су оставили живот и Јеврејима који су били одликовани у борби против њих. Тиме не желимо нимало да ма шта повољно изнесемо овде о Немцима, већ само да још једном истакнем зверства Хрвата из последвег рата. Број илегално спашених био je далеко већи. Било их je пре свега, у оба покрета против Немаца, иако у Дражином покрету знатно ман>е него у комунистичком. Многи су Срби смрћу платили чување Јевреја. Тако j e , хвала Богу, ипак нешто сачувано, највише једва четвртина броја од пре рата (али свакако петина, у продентима се креће од 20 до 2 5 % ) . Данас су и многи преживели напустили земљу, јер нису хтели да живе у комунистичкој тиранији. Они су искористили генералну дозволу исељења као што би je искористила свака народносна група да ју j e добила. Приличан број међу преосталим опредељује се као Јеврејин, што je сасвим разумљиво (јер није искористио дозволу и-
184
сељења и јер жели да игра неку улогу у југословенској држави). Огромна већина Јевреја који нешто значе у данашњој Југославији определили су се као Срби. И то не само они из Србије, већ скоро без изузетка и они из Босне па чак и Срема и Славониј е . Хрвата нема много међу истакнутим Јеврејима. J a сам само једнога поуздано нашао у књизи: "Ко je ко у Југославији"? To je Ђука Јулиус, који je рођен 1925. у Београду, сарадник "Политике" , пише јединственим српским језиком па чак и име српско нзси. Има таквих парадокса. То су ретки изузетци,- највећи број угледних Јевреја из целе Југославије јавно истиче своју српску националност па чак и други Давичи, Финци итд. Ови се боје да се не замере антисрпској клики на челу партије и државе. Ми радо примамо Јевреје у своју етничку заједницу и чврсто стојимо уз њих.
2. У свом чланку: "Око броја Јевреја у Југославији", у "Слободи" од 2 0 . маја 1 9 5 9 ., ми смо казали да je последњи рат преживело 20 до 25 одсто ранијих постојећих Јев р е ја , a да не знамо ко je уништио Јевреје у Македонији. Међутим, отада су многе ствари разјашњене и многи нови подаци саопштени. Ради се већином о евалуацијама, јер нема попис убијених Ј е в р е ја , a те евалуације углавном нашу тезу потврђују. Поводом хапшења ратног злочинца Адолфа Ајхмана, у Израелу се тврди да je био умешан у процес ништења југословенских, специјално македонских, Јевреја, доста je тога изнето у јавности преко југословенских новина. A и пре тога je у издању Института за националну историју у Скопљу објављен чланак др Александра Матковског "Трагедија Јевреја из М акедоније". Аутор je у чланку описао трагедију Јевреја које су Немци и Бугари транспортовали 1 943. године из Скопља,
185
где су неко време били у концентрационом логору, у место Треблинка у Пољској и тамо их све ликвидирали. У овој групи Јевреја из Македоније било je 7 .3 0 0 лица. За овај рад, аутор др Александар Матковски користио je оригинална документа заплењена од Немаца и Бугара. Београдска "Политика" je у броју од 2 7 . јуна 1 9 60. донела чланал о реперкусији хапшења Ајхмана код југословенске јавности и том приликом je писала: " . . . Народи Југославије нису заборавили да су нацисти и њихови помагачи за врло кратко време уништили десетине хиљада породица Јевреја. Од 7 5 .0 0 0 Јевреја, колико их je било у Југославији априла 1941. године, преживело je свега 1 5 .0 0 0 . ...Н а р о ч и т о je позната улога Ајхмана у прогону и уништењу Јевреја који су живели у Македонији и Бачкој. Одмах по доласку немачких и бугарских окупационих трупа у Македонију извршена je принудна ликвидацијa свих јеврејских предузећа и донете су наредбе о обавезном обележавању Јев р е ја , забрани посећивања јавних локала, путовааа, изласка на улице итд. У марту 1 9 4 3 . г . македонски Јевреји готово су потпуно истрбљени. Почетком марта 1 9 4 3 ., немачки и бугарски фашисти, спроводећи свој план, похапсили су све Јевреје из Скопља, Битоља, Штипа и других места Македониј е . Из заплењених докумената немачке полицијске стражарске чете у Нишкој Бањи, види се да je из Скопља свих 7 .0 0 0 македонских Јевреја депортовано у лзгор Треблинку (код места Малкинија Пољ ска), и то у три транспорта. Ниједна од тих жртава није остала у животу. Ми додајемо : у Македонији су канда заиста скоро сви Јевреји "истрбљени" . То произилази из једног извештаја са суђења у Франкфурту на Мајни двојици немачких дипломата у Софији за време Другог светског рата: посланику Адолфу Хаинц Бе-
1 86
керле и саветнику посланства фон Хану. Они су оптужени да су криви за уништење "бар 2 0 .0 0 0 Јевреја из Тракије и Македоније, тзв. Нове Буг ар ске". Тај процес je био врло интересантан и опширно je приказан у најбољем европском листу "Ноје Цирхер Ц а јту нгу ", који цитирамо на крају расправе (од 1 .марта 1 9 6 8 . ) . Ту су интересантне констатације да Бугари нису ни подкоју цену дозволили да иједан бугарски Јеврејин буде депортиран или убијен. Посланик Бугарске у Берлину, проф. Загоров je однео био поруку свог цара Бориса да су бугарски Јевреји потпуно интегрирани, да се налазе у официрском кору војске, да je свака мера противу њих непопуларна итд. Они нису у ставу да спроведу уништење Јевреја; учинили су неке мале концесије (нека привредна ограничења, ношење ознака итд. ) . Али нико није био ни депортиран ван Бугарске, a камоли убијен. Међутим, влада je попустила немачком притиску за депортирање Јевреја у анектованом пределу ("небугарских Ј е в р е ј а "): у Тракији и Македонији. У извештају стоји : "Из Нове Бугарске je депортирано, према коначном извештају аташеа Хофмана од 5 . априла 1 9 4 3 .г . 7 .1 2 2 македонска Јеврејина и 4 .2 2 1 тракијских" . Ту није урачунат Солун са "најмање 1 1 .3 4 2 " нестала Јеврејина. Државни тужилац на процесу сматра ове бројеве минималним. He знам да ли се под Македонијом разуме само српска или грчка, али je карактеристичан један став оптужбе у коме стоји : "Сва настојања да се пронађе макар један једини преживели депортирац из новобугарских предела Македоније и Тракије остала су безуспеш н а ". Ови подади примењени на другог савезника Немачке, a то je Хрватска, показују интересантне паралеле. Ова, која се хвалила, чак у наслову да
187
je "независна" није спасила ниједног Јеврејина, већ j e , како се хвале њени претставници, најрадикалније то питање решила. С друге стране се види неповезаност Јевреја Македоније и Бугарске, ова je своје Јевреје штитила, a македонске предавала џелату. Јер je то било ст р а н о , a не њено. Пошто Италијана није било у земљи, није могао нико ни да ce спасе. A није било ни Срба да их крију. Е то, како поступају СУСЕДИ СРБА СА ЈЕВРЕЈИМА.
3. После овог нашег уметка из других извора о жртвама Јевреја Македоније, враћамо се изводу "Политике" од 2 7 . јуна 1 9 60. поводом хапшења злочинца Ајхмана. Сад о жртвама у другим пределима Југославије. У "Политици" je стајало: "И уништење 14 до 1 5 .0 0 0 Јев р е ја , који су живели у Б а ч к ој, такође спада у домен активности злочинца Ајхмана и његових сарадника. Ha његов захтев 1 9 4 4 . годи не, прибављени су вагони да би се бачки Јевреји депортирали у Немачку. Ha путу, велики број депортираца полудео je или умро, a тела помрлих, заједно са онима који су били у животу, одмах су камионима превожени у крематоријуме. Упорна злочиначка активност везана за име Ајхмана није била обустављена или ублажена ни у периоду када je Хитлерова Немачка већ била на издисају" . У "Политици" од 10. фебруара 1 9 6 1 . наводи се шта су све југословенске власти саопштиле суду израелском о геноциду над Јеврејима у Југославији, a поводом престојећег процеса против Ајхмана. Тамо изос. стоји : "Само о геноциду над Јеврејима на тадашњем подручју усташке Хрватске, односно НДХ, говоре 42 документа. Ти документи, поред осталог, бацај у пуну светлост на сарадњу усташке полиције са Гестапом на плану истребљења Јевреја. Документа обухватају писане споразуме између Гестапоа и у-
18 8
сташке полидије о интернираљу и транспортовању Је в р е ја , конкретне наредбе усташкој полицији за извршеке постигнутог споразума, као и налог за трагаве за појединим лицима јеврејског порекла и њихово хапшење. Међу тим документима важан je нарочито "споразум" који су закључили Ајхманов претставник Франц Абромајт и Артуковићев опуномоћеник, шеф "Рафсигура" др Црвенковић. Документа откривају на пунију сарадњу шефа усташке полиције Андрије Артуковића са Ајхманом, односно са нацистичким властима и у питаву транспортовања Ј е в р е ја ". Нигде се и никад не спомиње нека сарадва српских власти са Немцима у погледу тамањења Јевреја. Јер их није било. Југословенски комунисти, ноторно антисрпски расположени, хтели су пошто-пото да нађу и овде неку паралелу између Павелића и Недића. Али je нису напши. Напротив, иако кроз зу б е , признају овде искључиво немачку акцију. Тако у "Политици" од 12. фебруара 1 9 6 1 . стоји између осталог. : "To je потврдио и командант полидије у окупираној Србији генерал СС Мајснер А в густ, који je после рата на саслушаљу пред југословенским војним иследником под својим потписом изјавио и ово: "Познато ми je да je на Сајмиште из Берлина стигла једна команда са аутомобилом за гушење гасом, која je имала специјални за д а та к ,д а у том аутомобилу гуши Је в р е је. Тај ауто je употребљаван отприлике два месеца и у њему су само Јевреји гушени. Кад су та кола отипша са Сајмишта, Јевреја више иије било на Сајмишту, јер су на овај начин били ликвидирани. Закопавање овако ликвидираних вршено je на стрелишту код села Јајинаца. He знам колики je број Јевреја на овај начин ликвидиран, али мислим да није већи од 2 . 0 0 0 , јер je знатан број раније помро од пегавца и других болести, a неки су транспортовани у ис точ не з емље" .
189
Даље , тај исти број "Политике" доноси и податке о ништењу Јевреја од Хрвата и то све према подацима послатим у Израел суду злочинца Ајхмана. Тамо још стоји : "Ha територији бивше "НДХ" прогањање Јевреја почело je још пре него што су стигле специјалне немачке команде одређене за “решавање јеврејског питања"! Уст аше као одане надистичке слуге, одмах су почеле да примењују све антисемитске мере и законе које су хитлеровци донели. Усташка полиција убрзо je блокирала градове и насеља у којима je било Јевреја. Они су по састављеним списковима извлачени из својих кућа да се никад у њих не в р а т е ". Јевреји из Срема и Славоније били су кондентрисани у Винковцима, где су више недеља провели под ведрим небом, затворени на једном спортском игралишту. Затим су им одузете све ствари од вредности које су имали уза се па су потрпани у вагоне за стоку и у њима осгављени да живе по неколико дана без хране и воде под најстрашнијим хигијенским условима. Ови вагони су затим довучени у Загреб, где су из њих избачени лешеви, па су придружени војној композицији која je ове и друге Јевреје одвела у Немачку да би на крају мученичког путовања доспели у логор уништева у Аушвицу. Они Јевреји који су остали у концентрационим логорима били су постепено ликвидирани у групама. Поред Јасеновца, уништавање Јевреја вршено je и у другим усташким логорима, као што се види из исказа крволочног команданта логора Филиповића који je на једном саслушаљу навео и ово: "Само у логору Ћаково рачунам да je за моје време било побијено 2 до 3 хиљаде Жидова и њихове д е д е” . Известан број Јевреја из "НДХ" био je транспортиран у концентрационе логоре у Пољску, као што je био случај са женским логором у Логорграду, где je било доведено око 1 .6 0 0 жена и
190
деце, a од којих се в и ју ".
нико није вратио у Југосла-
4. Југословенски званични органи признају да je преживело рат око 1 5 .0 0 0 Јевреја. To j e , разуме се , апроксимативан број , евалуација a не прецизан статистички податак. Може бити већи, a маки не може бити. Је р , je властима које су га саопштиле било стало да број покажу што мањи, жртава што већи. Прецизан податак не може бити, јер није уопште никад утврђено статистички колико je после рата било Јевреја по вери. И још нешто: У том процењеном броју су само Јевреји који су се затекли после рата у Југославији, a то значи који су се вратили у земљу ако су били побегли, који су се вратили из заробљеништва, разних склоништа итд. Међутим, има доста Јевреја побеглих из Југославије у иностранство за време прогона који се нису хтели вратити. Међу њима и сам велики рабин др Алкалај. Н>их je југословенска "статистика" морала игнотисати па хтела или не хтела. Према т о м е , број од 17, 18 па чак и 20 хиљада преживелих Јевреја одговараће више стварности него број од 15 хиљада. Ако их je у земљи после рата било 15 хиљад а , данас их опет нема више од трећине тога броја . Највише седам хиљада. Остали су емигрирали. To je најпре било забрањено, па после начелно дозвољено ако je земља циља Израел (сем неколико категорија п р о ф ес и ја ). Већина je искористила ту м огућност, a многи су после покушали да се из Израела пребаце у друге земље. Према подацима последњег пописа ( 1 9 5 3 .) има сад у Југославији само 2 хиљаде Јевреја, углавном само у Србији. То су Јевреји-Израелди, који стоје у званичним подацима. То су национални Јевреји, који имају само ту народност. Остали су национално интегрирали. Углавном су се декларисали као Ср-
191
би. И ови би то исто урадили да тиме не блокир а ју сами свој евентуални излазак из земље. Декларишући се као Јевреји-Израелци, они резервишу могућност да некад напусте земљу, којој национално не припадају. Према томе, од бивших Јевреја у српском етничком подручју нестело j e , нажалост, највекег дела. Преостали се раселише или чекају да се иселе. Остао je мали број , можда најбсхљи, свакако " неквалификованијих", који су тако срасли са земљом и народом, да се не могу од ње одвојити. Они су се идентификовали са тим народом и тесно приљубили уз земљу која их je родила. Они су постали Срби. Према т о м е , мањински проблем Јевреја код нас je решен. Њега више практично нема. Јер више практично и нема Јевреја међу Србима. Има нешто бивших Ј е в р е ја , према којима не осећамо никакву дискриминацију. 5. Приликом коректуре овога рада морамо да додамо неке нове податке. Тако н п р .: саслушања у Јерусалиму, на процесу против Ајхмана, сведока Ал. Арона, бившег југословенског Јеврејина, према листу "Н оје Цирхер Цајтунг" од 2 0 . маја 1 9 6 1 ., он "д а је сасвим прецизне податке о истребљењу Јевреја у Хрватској и Словенији". Даље саопштава дописник тога листа: "За главног кривца он сматра "маршала" усташког у "незави сн ој" Хрватској (сви ови наводници потичу од коресподента листа, J1MK) , и министра унутрашњих послова Артуковиа који данас живи у САД. Њихови помагачи су већим делом били фолксдојчери. Протеста из редова становништва није било. Па ни католичка црква Хрватске није подигла свој глас кад су Јевреји депортирани a све синагоге или запаљене или обесвећене. По његовим наводима, од укупно 75 хиљада Ј е в р е ја , колико их je у почетку рата живело у
192
Југославији, н.их 60 хиљада je нестало. Осам хиљада живе данас у Израелу, a пет до шест хиљада je остало у Југосл авији ". По "Политици" од 2 0 . маја 1 9 66. године он je још казао да се 2 .0 0 0 Јевреја "сада налазе у разним крајевима Северне и Јужне Америке". То их je ипак 16 хиљада. Разумљиво je да он као Јеврејин не даје веће него мање бројеве ако не зна прецизно. И коначни резултат пописа од 1 9 5 8 . мења понешто исказну слику. Тако je no народности било у целој Југославији Ј е в р е јa 2 . 3 0 7 , a no вери 2 . 5 6 5 . Међутим, то нису ни издалека сви Јевреји Југославије. Јер их има и без вере и у другим народностима. Од ових две ипо хиљаде Јевреја по вери било je више од половине Несловена, док je од опредељених било Срба свега 2 2 0 , a Хрвата 693 (после свих осталих Југословена) . Али, као Срби су опредељени још махом Јевреји без вере и њихов број из званичних статистичких података не може се установити.
6. И после изласка наше квиге "Надионалне мањине у српским пределима", ми смо се овим питааем с времена на време бавили (кад дођемо до неког новог податка) . Тако два пута у чикашкој "Слободи" из средине 1 9 6 1 . Укратко ћемо и то саопштити. Дошла нам je до руку књига Џералда Рајтлингера, већ једном овде цитирана, под насловом: "Коначно решење. Покушај истребљења Јевреја Европе 1 9 3 9 - 1 9 4 5 ". Она je првобитно изашла на енглеском, a немачки превод je тек из 1 966 . Њега сам употребио и из њега вадим следеће податке. Ти подаци нису друкчији од већ изнетих, али je увек добро дати податке разне провененциj e , нарочито кад сасвим сигурних и прецизних статистичких дата нема. За Србију и "угарски Б а н а т ", каже писац да
193
су Јевреји радикално очишћени, разуме се само и искључиво од немачких органа. Срби нису учествовали чак ни као чувари логора; у њих се није имало поверења a нити су српске власти то одобравале. Ha страни 4 0 9 . саопштава Рајтлингер да мушко јеврејско становништво у Београду није никад прелазило број од 4 . 0 0 0 . Од тога je половина убијено као таоци, 500 су привилегисани јер су радили на гето-логору у Земуну, a 1 .5 0 0 биће до краја недеље стрељано. Др Турнер каже да je око 20 хиљада старих Јевреја са женама и дедом зимовало у београдским логорима (заједно са 1 .2 0 0 Ц и га на ). Они ће одатле бити послати на Митровичко острво, a онда на исток, где им се губи траг. У Хрватској je стање компликованиj e . Писац д а је податке по покрајинама. За Сарајево каже ( с . 4 1 4 . ) : "Од старе јеврејско-сефардиске општине која je пре рата бројала 8 .0 0 0 глава, у јануару 1 9 6 4 . , беху још само 1 .1 4 0 у ж и в о т у . Т о баш није тачно, јер већ сам писац говори непосредно иза то га : "Шта се ту догађало јула и августа 1 9 4 1 . , остало je необјашњено. Али 2 .0 0 0 Јевреја из Сарајева je успело да се домогне Котора и Албаније. Један део н>их je био интерниран у логор Фермонте-Тарзиа и од Савезника ослобођен у септембру 1 9 4 3 . Неки су побегли у Т р с т . Масакр Јевреја није био завршен 1 9 4 1 . , јер je неколико стотина Јевреја за време депортирава хрватских Јевреја пребачено у м ају 1 9 4 3 . у Аушвид". Први извештај немачког посланика Кашеа о тешкоћама са Италијанима потиче од 2 4 . јула 1 9 4 2 . , стоји на с . 1 6 . : "Генерал Роата, заповедник Зоне I I , изјавио je да част италијанске војске не дозвољава да 4 до 5 хиљада Јевреја који су тражили азил у Дубровнику и Мостару, депорти р а ју ". То су махом Јевреји из Босне. Први пут се сад њихови бројеви наводе. Пре одласка Италијана ови су око 2 .0 0 0 про-
194
нађених Јевреја интернирали на острву Рабу. Кад су Немци наишли, многима je успело да се пребаце рибарским чамдима у Италију. Само je 400 старих Јевреја остало, које су Немци интернирали или побили. Некима je успело да побегну на партизанску територију. Прелазећи на праву Хрватску, писац каже (с. 4 1 5 .): "Око једна трећина свих регистрованих Јевреја у висини од 21 хиљаду била je интернирана у логорима Јасеновац, Лаборград и острво П аг. Готово исти број нашао je уточиште код Италијана или у ЈБубљани и Сушаку, који су сматрани као делови Италије или у Дубровнику и Мостару, који су означавани као војна Зона I I . 4 .0 0 0 Јевреја се још налазило у Загребу иа слободи. "Тек крајем августа 1 9 4 2 . Павелић дава одобрење да се одаберу лида за радничке логоре у Пољску". Даље пише Рајтлингер (с .4 1 8 .): "Следећих меседи je морао Каше да сву енергију употреби да његов део Јевреја за Ајхмана добије не од Италијана него од П а в е л и ћ а ..." Сад je успело да се изабере још 2 .0 0 0 Јевреја за логоре. Ha крају књиге, т зв . "Додатак I " , који има наслов: "Статистичка рекапитулација коначног решења", налази се за Југославију само једна трећина стране (с . 5 6 6 . ) . Ту стоји : " Југословенски попис становништва из године 1 9 3 1 . изнео je 6 8 .4 0 5 становника Јевреја. Англо-амерички комитет, изгледа да претпоставља да се њихов број за десет година попео за око 7 . 0 0 0 . Ипак не треба искључити могућност да je тај број остао непромењен или се чак смањио услед еми граци j e " . Ja лично сматрам да je емиграције до рата било врло мало, тако да статистички једва ишта значи. Нажалост, наши Јевреји су се уљуљкивали надом да рат са Немачком неће бити, a неки чак да ће Срби се опрети и спречити инвазију Немаца. Међутим, природни прираштај од 7 .0 0 0 лида je немогућ. Један посто годишњег прираштаја нису
195
реји никад код нас имали. Према т о м е , у почетку рата их je било свакако 70 хиљада домаћих Јевреја и известан број страних, који je бежао из фашистичких земаља у Југославију. Ho, они не долазе у обзир кад се говори о жртвама југословенских Јевреја. Џералд Рајтлингер пише даље непосредно за овим: "Попис становниш” ва из 1 9 46. показао je јеврејско становништво од само 1 0 .4 4 6 . Две околности треба ипак овде узети у обзир: Прво, број оних који су побегли били у Италију, нарочито из Босне; д р у го , број оних који су се годинама претстављали да нису Јевреји и претпоставили су чак и после рата да тако п р о д у ж е ..." Зато Рајтлигер сматра да процене уништених Јевреја од 50 или 55 хиљада (он наводи од кога те процене потичу) могу да послуже само као највише вредности. Очигледно он у њих не в е р у је , a не верујем ни j a . Ову категорију Јевреја који су се скривали као "н е је в р е ји " ja нисам, то признајем, никад узимао у обзир. Свакако je она постојала, али тај број je могао у најбољем случају да достигне неку стотину, никако пуну хиљаду лица. Све у свему, могло je бити спашено 20 до 25 хиљада југословенских Јевреја.
6. Сад још неколико података разне провенијенд и је, махом из последвег д о ба , о броју преосталих југословенских Јев р е ја , одн. о њиховим ратним жртвама. По "Лексикону Јеврејства" немачко издање из 1 9 6 7 . чији се наслов налази на крају ове брошуре) , остало je у Југославији Јевреја (односно било их je те године, јер су се неки умножили, a неки умрли) око 7 .0 0 0 или 0 , 3 % , док их je пре рата било око 7 .0 0 0 или 0 , 5 % ; пре би се могло рећи тачно 0 , 5 % , односно пола процента. Тамо стоји да су жртве износиле око 50-60 хиљада душ а.
196
Ту не пише колико се Јевреја отселило у Израел и колико у остале земље света. Број жртава никако не прелази 50 хиљада, али није далеко од те цифре. Гласило Удружења југословенских Јевреја у САД, "Б и л т е н ", објавио je у свом броју за фебруар 1 9 6 9 . да je из Југославије директно исељено за 4 године после прекида са Совјетима, т ј . од децембра 1 9 4 8 . до октобра 1 9 52. укупно 7 .6 9 2 Јеврејина у Израел. Ти подаци изгледају релативно тачни. Ho , било je исељавава и посл е, иако не у знатним бројевима, a било je исељеника (југословенских п оданика), који су као емигранти усељени у Израел. J a знам неке такве из Швајцарске, тако да се мора оперисати са нешто већим бројем: од осам, девет или можда и нешто више хиљада. Ja рачунам са девет хиљада исељених југословенских Јевреја у сам Израел. Али има их и у другим државама, специјално у САД, где се баш издаје тај билтен. То су махом лида побегла за време рата из италијанске окупадионе зоне. Међу њима je и бивши велики рабинер Алкалај. Да се у иностранству налазило 10 хиљада Јевреја српског језика, може се скоро поуздано тврдити. Неки су већ помрли, a деца им говоре други језик. Али се ово мора бар приближно утврдити у вези бројног стања југословенских Јевреја који су Други светски рат преживели. 0 броју преосталих Јевреја у Југославији налази се једна вест у београдској "Политици", од 9 . октобра 1 9 6 9 . под насловом: "Педесет година Савеза јеврејских општина Ј у гос л а в и је ", a са поднасловом: "Отворен јеврејски историјски муз е ј " . Пренећемо целу вест која гласи: "Савез јеврејских општина Југославије прославља ових дана пола века свог постојања. Тим поводом, после дугих напора прикупљања материјала, у Београду je отворен Историјски музеј Савеза, који веома прегледно, што се ратног периода тиче и веома потресно даје слику живота и ра-
197
да југословенских Јев р е ја , којих je до Другог светског рата у нашој земљи било око 120 хиљада, a којих данас има - око 6 .5 0 0 Историјски музеј у београдском 'Савезу јеврејских општина' пружа документацију о активном учешћу хиљада чланова наших јеврејских општина у HOB. У оквиру прославе пола века постојања 'С авеза' синоћ je на 'Коларчевом народном универзитету' одржана свечана академија и концерт1" . Податак о укупном броју Јевреја пре рата јако je увеличан. Њих je било пола продента. Претпостављајући да je укупан број становника допро био до 16 милиона, Јевреја je могло бити само 8 0 . 0 0 0 . Истина, било je избеглих досељеника из Чешке и Немачке, али сви заједно нису сачињавали тај наведени број нити je то демографски било могуће,поред тога што ти страни Јевреји нису били југословенски Јевреји. Док je тај број надуван, вероватно je и број преосталих Јевреја мало смањен. Можда их je у земљи остало и седам-осам хиљада. Са породом свакако ако не и више. Укупно дакле, преживела je рат једна четвртина југословенских Јевреја. Три четвртине потпуно невиних, међу њима деца, старци, жене, уништени су од опаких завојевача. Срби, који су слично страдали у истом рату клањају се сенима тих жртава терора. Може се рећи скоро поуздано да je само једна десетина од предратног броја Јевреја данас у земљи. He чине они више од пола процента, већ ни пола промила становништва Југославије, на велику штету свих нас. 7. Све ово претходно ми смо били написали давн о , ripe 3-4 годи не, ако не и више. Сад један M a nu додатак из података најновијег времена. Према последњем попису становништва у Југославији од 1 9 71. било je у њој још увек близу 198
пет хиљада Јевреја по народности, улраво 4 .8 1 1 . Од тога броја највише их je било у Хрватској , скоро три хиљаде или прецизније 2 . 8 4 5 , у ужој Србији 6 0 3 , Војводини 5 1 3 , у Босни и Херцеговини 7 0 8 . У осталим "републикама" и покрајинама Србије само по неколико десетина. То су, као што рекосмо Јевреји по народности. По вери и раси има их још приличан б р о ј . Велики д е о , нарочито у Војводини, изјаснио се као Југословен, a приличан број као Срби и Хрвати. Хрвати више него Срби, јер их je тамо знатно више. То су махом они који су пребегли за време рата на италијанску територију. Опредељују се као Хрвати из страха да им се не би десило слично као у последњем рату. Али знатнијих имена ранијих Јевреја који би се определили као Хрвати нема, док оних који су опредељени као Срби има подоста. Али се и они, као и муслимани, све више опредељују према вери, надајући се из тога могућности исељења или досељења (нпр. у Израиљ). Највећа количина ранијих југословенских Јевреја живи заиста у Израелу. Данас их још има око осам хиљада, a можда и више, јер су се многи интегрирали. Сви су се ту добро снашли и вести о неком повраћају у Југославију не допреше до нас. У Русију се враћају, иако не велики б р о ј , у Југославију практично нико. Ево шта пише дописник "Политике" из Израела, Радован Ko fiачевић, у броју од 16. априла 19 72. под насловом: "С пута по Израелу. Дошљаци у својој земљи" : "Јев реја из наше земље у Израелу има сада око 8 . 0 0 0 . Живе углавном у градовима, али - то се овде са поносом истиче - крај Мртвог мора југословенски исељеници, којих има око 4 .0 0 0 подигли су и један кибуд који се сада сматра веома богатим! Поред тога, зна се да je садашњи начелник израелског генералштаба Давид Елазар родом из Сарајева, a емигрирао je пред рат. Његов
199
претходник Бар Леф, сада je министар трговине и индустрије, a родом je из Загреба. Шеф кабинета претседника Републике je Цви Локе, a начелник санитета оружаних снага Израела - Рубен Еладар, који се некада презивао Лукић. Обојица су рођени у Новом Саду али су , као и већина оних који се сада налазе у државном и армијском врху дошли у ову земљу пре четрдесетак г о д и н а ..." Сви су они тамо у Израелу, променили своја имена, као што су учинили и дошљаци из других земаља. Бар Леф и Давид Елазар су били суксесивно начелници ђенералштаба, и тиме највиши војни старешине. Кажу да су телефонски говорили српски и контрашпионажа није их могла да дешифрира. Овај последњи je ту скоро умро у 5 1 . години живита. У данашњи број ј угословенских Јевреја мора се рачунати и њихово потомство. Мада се они не множе ј а к о , ипак их има и млађих, који су контакт са претходном отаџбином изгубили. Има бивших југословенских Јевреја одн. н>ихових потомака и у другим државама и у другим деловима света (на другим континентима). Знам поуздано да су многи прешли у Америку (у САД) . Можда би се и ако грубо, могло рећи да једна трећина ранијих југословенских Јевреја живи у Израелу, јед на , можда мало мања, у Југославији и трећа по осталим државама. Тако би укупан број опет премашио 20 хиљада.
V II.
УКУПНЕ ЖРТВЕ ЈЕВРЕЈА У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ И ЊИХОВ ПРЕОСТАПИ БРОЈ 1
.
Ниједан народ света није процентуално страдао у последњем рату као Јевреји (за њима долазе Срби, a онда Пољаци). Гдегод je стигла немачка рука они су истребљени или je бар учињен покушај њиховог истребљеша. Из њихових кругова
200
изводе се цифре о шест милиона несталих Јевреја у току рата. Ja сматрам да je то мало преувеличано, да их je нестало п е т , a не шест милиона, од чега три милиона у Пољској. Они говоре (у "Лексикону Јеврејства") да je пре Првог светског рата у пределима Ру си је, које су биле окупирали Немци живело око 4 милиона Јевреја, после Другог светског рата ни пун милион. To je тачно, само што они износе да je у Пољској убијено преко три милиона Јевреја. И то je тачно, али су то исти Јевреји и тамо и овде. He могу се износити као жртве двапута. Колики je тачан број убијених и несталих Јевреја у свакој држави или сваком поједином региону света, ми не можемо доносити, јер то премаша и наслов и тему наше расправе. Можемо само рећи да се подаци о томе налазе до крајњих детаља у књизи "Лексикон Ј е в р е јс т в а ", али разасути по целој књизи. Ha странама 9 1 - 9 6 наводи се табеларно у цифрама број Јевреја из године 1 9 3 0 . (пре нацистичких прогона) из године 1 9 3 8 . (пре масовних убистава) и из гидине 1 9 6 4 . (преостали б р о ј ) . Бројеви су прилично апроксимативни, разних извора и разне веродостојности. Нестручњак се тешко може снаћи док не прелиста сав Лексикон. Јер лица нестала из једне земље не морају бити и пропала. Нека су отсељена у Израел, нека у САД. нека нпр. из Магреба у Француску. Из 'габеле се види да су нестали из Северне Африке, али то не значи да су нестали уопште: они су отсељени у Франдуску и Израел.
2. Овде ћемо донети само неке карактеристичне податке, док на потпуност и детаље, као што рекосмо, нећемо улазити. Најмање je процентуално убијено Јевреја у Немачкој чије je истрбљење Хитлеру било од прворазредног значаја. Зато што je од укупно 6 0 0 .0 0 0 Јевреја у години 1 9 2 5 . већ за првих шест
201
година нацистичке управе (од 1 9 3 3 . до 1 9 3 8 .) емигрирало у САД и иначе око 3 0 0 .0 0 0 . Пред рат их je било још само 2 1 5 . 0 0 0 , од којих се сматра да je убијено 160 хиљада. Према "Лексикону Јеврејства" било je у Немачкој Јевреја: ИЛИ 1 ,0% Године 1910. 6 1 5 .0 0 0 1925. 5 6 5 .0 0 0 0 .9 0 % t r Г t 1 9 33. 0 ,76% 5 0 0 .0 0 0 t t f t 1937. 3 8 5 .0 0 0 0 ,58% t t r r 0 ,3 1% 19 39. 2 1 5 .0 0 0 // / t Последњих година je било у Савезној Републици нешто више од 3 0 . 0 0 0 , a и Исхочној Немачкој свега 1 .5 0 0 . У њој , комунистичкој творевини, има далеко више антисемитизма него у Западној Немачкој ("Савезној Републици"). У Француској je рат преживело око сто хиљада Јевреја, али их сад има преко пола милиона. То су махом имигрирани Јевреји Магреба (северне Аф рике). У Северној Африци je било 1 9 4 5 . 6 3 5 .0 0 0 Јевреја, a 1 9 6 5 . само око 120 хиљада, од чега долази на Тунис 25 хиљада, на Мароко 70 хиљада, a Етиопију око 1 2 .0 0 0 (неки кажу и пуних 20 хиљ ада). Ту о неком прецизном попису становништва не може бити ни речи. Ми све податке узимамо из њиховог "Лексикона Ј е в р е јс т в а ", веома солидног дела, али и са преувеличавањима разумљивим за свакога. Јужна Африка има 115 хиљада Је в р е ја , a све остале афричке државе и међу њима и Магреб, неколико хкљада. Свега у Африци може бити четврт милиона и тај број се топи (јер још многи беже у Француску и И зраел ). Азија без Израела je имала 1 9 3 0 . године 478 хиљада Јев р е ја , a сада око 160 хиљада. Ho, они су сви спашени емиграцијом у Израел. Европа je опет премашила суму од једног милиока Јевреја и то без Русије. Размер снага се после рата (и за време рата) сасвим изменио. У Америци живи данас већина
202
Јевреја (око седам милиона, од чега у самим САД близу шест милиона). Затим, ипак долази Европа са скоро четири милиона (од чега на Совјетски Савез отпада преко два ипо милиона), док их je у Француској нешто више од пола милиона, a у Енглеској нешто мање од пола милиона. У осталим државама je њихов број јако опао. У САД највише je Јевреја сконцентрисано у Њујорку, не много мање од половине укупног броја (тачно 1 9 64. године, 2 , 3 8 1 . 0 0 0 , док je сад нарастао број врло вероватно на два ипо милиона). То je равно 30% становништва града Њујорка. Доскора их je било више у самом Њујорку него у држави Израел. После тога их je највише у Jloc Анђелосу (492 хиљаде), Филаделфији 331 хиљада, Чикагу 270 хиљада, Бостону 170 хиљада, Њујорку 100 хиљада и т д .) . Остали градови немају пуних сто хиљада. И ту су дакле Јевреји концентрисани у лећим насељима. У ових осам градова има их преко две трећине укупног броја Јевреја у СДЦ. Рачуна се да их je из Немачке дошло око 140 хиљада, из Аустрије око 60 хиљада. У Совјетском Савезу живе Јевреји претежно у највећим агломерацијама (што до "Октобарске револуције" то није био случај) . Тако се рачуна да их има у Москви 400 хиљада, у Одеси 150 хиљада, у Кијеву, Лењинграду, Бакуу по 100 хиљада, скоро милион у ових шест градова. Ho они имају у Азији своју принудну републику и тамо се све више, канда присилно, пресељавају. Али не само што je Америка пребацила Европу у бр оју Јевреја, већ ће по свој прилици да ју je пребацила и А зи ја. Разуме се захваљујући Израелу, у коме има већ преко два ипо милиона Јевр е ја . У осталим азијским државама, сем у Персији са 80 хиљада, њихов број je минималан и прети да га нестане (да се сви преселе у И зраел ). Код преосталих Јевреја запажа се тежња за концентрадијом после дуговековне политике распр-
203
шавања. Нарочито су два дентра привлачна: СДЦ и Израел. Ускоро ће ту живети две трећине Јевреја. Из Африке (сем ЈУжне) и осталих држава Азије помало ће их нестати. У државама око нас, где je пре рата било скоро два милиона Је в р е ја , једва их има четврт милиона. И то у Аустрији 10 хиљада, у Угарској 80 хиљада (од тога у сзмој Будимпешти 70 хиљада) . У Румунији према Лексикону, има 120 хиљада, (а Лексикон може да их каже маље, a не више) , у Грчкој свега 5 хиљада, док их je раније у самом Солуну било 60 хиљада (у целој Грчкој око 75 хиљада). Италија их има 35 хиљада, од чега Рим 12 хиљада, Албанија их практично нема, Бугарска 7 хиљада. У Маџарској je уништено канда око 200 хиљада, у Аустрији 60 хиљада Јевреја. Од мало даљих држава, у Пољској их je било на концу рата свега 30 хиљада (од три-четири милиона), у Чехословачкој 18 хиљада, Немачкој 33 хиљаде, Швајцарској 18 хиљада, Холандији 15 хиљада, Шведској 14 хиљада, Шпанији 18 хиљада, Европској Турској 43 хиљаде, у Белгији их je било после рата 35 хиљада, више од половине предратног бр оја , у Данској 6 хшвада, у осталим државама знатно мање. Изузетак чини Енглеска са око 450 хиљада Јевреја (тамо није уништен нико, a многи су придошли са К онтинента). Тако у Европи има близу 4 милиона Јевреја од чега у Совјетском Савезу два ипо, у Француској и Енглеској по пола милиона, у свим осталим државама пола милиона. (Можда нису сви Јевреји из СССР у Еврипи, али не знамо колико их има у Ази ји , у С и би ру). 3. Има доста држава где се број Јевреја после Другог светског рата знатно повећао. То су у Европи у првом реду Француска, где их je 1930. године било 225 хиљада, a већ 1 9 5 6. преко пола милиона (управо 520 хиљада). Тај број стално
204
р а сте, махом придоласком Јевреја из приобалских земаља Северне Африке, које су раније биле углавном француске колоније. Ти Јевреји се осећају у Француској више код своје куће него у Израелу. И у Енглеској je број Јевреја после рата знатно порастао, равно за трећину. 1 9 3 0 . годи не, било их je триста хиљада, 1 956. године, 450 хиљада. И тамо број увек расте. У Америди се такође констатује велики пораст Јевреја. He само у САД где их je 1 9 3 0 . било 4 милиона и 440 хиљада, a после р а т а (1 9 5 6 .) 5 милиона и 720 хиљада. И у Канади се број удвостручио: од 140 хиљада пре Другог светског рата било их je 275 хиљада 1 9 5 6. Ти бројеви Јевреја у Северној Америци рашће и даље. Јер многи емигранти из Совјетске Руси је, који добивају визу за Израел предомисле се и иду у САД. Чак из самог Израела све je већа емиграција у САД, a ту канда за њих нема ограничева. И у Аргентини се број скоро подвостручио: од 250 хиљада пре рата нађено je 1 9 5 6 . године, 450 хиљада. To je једина држава шпанског језика која je имала још пре рата знатан део Јевреја. Друге државе су имале мало мада би било нормално претпоставити да су Сефарди (шпањолски Јевреји) тамо стремили. То канда није био случај . После Аргентине највише Јевреја има Бразил, где језик није шпански већ португалски. Ту je после рата ( 1 9 6 4 .) нађено 125 хиљада Је в р е ја , a пре рата ( 1 9 3 0 .) било их je свега 21 хиљада. Највише после Бразила има Уругвај (45 хиљада), али се број учетворостручио према преосталим (12 хиљада). У Чиле се подвостручио (од 15 хиљада, сад 30 хиљ ада). У Азији само Персија показује број од 80 хиљада (једнак пре и после р а т а ), за њом долази Индија са 18 хиљада, a све остале државе са пар стотина (ређе хиљада). У Аустралији број утростручен, од 2 3 на 67 хиљада. Јевреји су, хвала Богу, ипак, бар демо-
205
графски, преболели Хитлерова зверства и може се рећи да данас живе у бољим животним околностима (бољем стандарду) него пре рата. Нарочито Јевреји некад под Арапима. Бог ће се смиловати том напаћеном и од свакога презреном народу, зато што je бол>и од оних који га презиру. Ми, Срби, му желимо још већи напредак (нарочито кад одбаце Финција, Давича и њима сл ичне). 4. Пре рата je у целом свету рачунато да има Јевреја 16 до 18 милиона, од чега у Европи две трећине (око 11 милиона) , a у Америци мање од пет милиона. Данас има укупно 14 до 15 милиона, док би их било можда пуних 20 милиона да није било рата и дивљачких ништења. Око половина живи на Америчком континенту (око 7 милиона) , од чега у САД скоро шест милиона. Седам милиона отпада на све остале делове света. Од тога близу три милиона у Израелу и толико исто у Русији. То су милионске цифре (у Израелу тај број од 3 милиона још није сасвим допуњен, a једино ту постоји сигурна статистика). Код ревизије овог руколиса, 1 9 7 6 . годи не, изгледа да je већ постигнут тај број од три милиона. Према самом "Јеврејском лексикону" (с .9 6 ) било je у свету 1 9 6 4 . године, преко 13 милиона Јевреја, укупан мааак према последњем предратном наводу мало више од три милиона. To je ипак варка, јер последаи попис не износи стање непосредно иза рата, a у другим деловима света (сем Европе) ништења Јевреја није било и они су се размножавали после раха (неки и за време р а т а ), тако да ja стојим код цифре од пет милиона уништених Јевреја за време Другог светског рата или око 30% свих Јевреја света. Ипак њихов број рапидно расте и хвала Бог у : цијб Хитлера, Павелића, Артуковића и њихових другова није успео.
2 06
До Хитлера Јевреји су пописивани искључиво према верском критеријуму. Тада je дошло до разликоваке на Јевреје по раси, по народности, полујевреје (из мешаних бракова и т д .) . Пре није било тих категорија разликовања али je било таквих различитих Јевреја, тако да се сасвим сигурни подаци нису могли установити. Али су отступања била мала. Огромни гро Јевреја сачињавали су увек Јевреји по вери, па и данас сем у комунистичким земљама. 5. Колико je Јевреја било у старом веку у њиховој прадомовини, не може се утврдити. Јевреји имају одличне научнике у свим областима знања, па и у Демографији и они се труде да то "установ е " . He верујем да ће се допрети даље до калкулација, евалуација, да не кажем нагађања. Колико их je преживело до Новог века, биће мало лакше (опет не баш лако) утврдити. Лакше ће бити устновити првобитан број Сефарда него Ашкеназа. Франдуски демограф Ј1ЕБ сматра да je крајем XV. века напустило Иберијско полуострво око 165 хиљада душа, од 2 35 хиљада колико их j e , no том писцу, могло да буде на Пиринејском полуострву (Шпанија и Португал).Неки су прекрштени. По Јеврејима су присилно покрштени т з в . Марани (око 50 хиљада) . И ови су се у току времена већим делом иселили. Ho ипак број исељених Сефарда не прелази 200 хиљада, од чега je половина примљена у Турску (највише у Цариград, Солун, Једрене и у нашим градовима: Београд, Ниш, Сарајево и т д .) . Нешто мало (неколико стотина) je било примљено у Дубровник и Сплит. Арапски предели су преузели 30 -40 хиљада Јевреја (највише Мароко око 20 хиљада, Алжир 10 хиљада итд. ) . Ha северу (Енглеска, Холандија и Балтик) отишло je око 20 хиљада Сефарда, у Италију 9 хиљада итд. Њихов број се у току времена умногостручио, али се не
207
може утврдити број потомака Сефарда, јер су се они, ван Леванта, измешали били са Ашкеназима. Ипак на Балкану су претежно били Сефарди, сем можда у Бесарабији. Било их je много више од милиона (укупних Ј е в р е ја ), милион и четвр т. Највише у Румунији (преко 900 хиљада) , затим у Грчкој око сто хиљада и у Турској мало ман>е. Данас их има око 170 хиљада, од чега у самој Румунији сто хиљада, затим у Турској 43 хиљаде. Преко милион балканских Јевреја je било жртва нацистичких прогона. Савремени врло цењени историчар и политиолог Паул Ленувај (Ленваи Пал) писао je ту скоро у књизи: "Црвени Балкан" о бројном стању Јевреја на Балкану. Он je у тој квизи, немачки превод, стр. 5 5 . , казао: "Јевреји чији je број износио пре Другог светског рата више од 900 хиљада децимирани су масовним уништењем, a највиши део преживелих отселио се у Израел. Средином шесдесетих година преостали су можда на целом Балканском полуострву 110 до 120 хиљада Ј е в р е ј а . .. " Ови бројеви не кажу м ного. Јер не знамо колико се иселило у Израел, још мање колико се расуло по свету. Ha Балкану je остала једна осмина. Али како распоређени? Нетачно je говорити о децимирању Јевреја на Балкану. Децимирати значи убити сваког д е сето г , a њих су убили и до три четвртине постојећег броја.
V III.3 H A 4 A J ЈЕВРЕЈСТВА 1. Јеврејство je један моћан, веома моћан светски фактор. Њихов значај премаша вишеструко њихов број , мада ни тај број , као што смо видели, није мали. Немного других народа премаша бројно Јевреје у цивилизованом свету. Али, рекосмо, њихов значај je други, a не бројни.
2 08
Њихова je несрећа што су разбацани по целом свету, мада и та разбацаност има својих преимућства. Шта би нпр. било да су се сви овога рата затекли у Европи? Можда би се затрли као народ. Овако су десетковани, али им je језгро остало. Њихов je значај велики на многим пољима, управо на свим пољима људских манифестација. Доскора им нису признавали војну подобност и јунаштво. Кад су, међутим, имали да се боре за св оју државу, показали су безпримерно јунаштво и војну храброст која je цео свет залавила. Тада су све давали себи. До тада давали су много другима, у крајњој линији целом човечанству и то скоро у свима облицима људске делатности и активности. To je једна изузетно обдарена p a c a , о чему не може бити сумње. Она je у патњама илустрирана. Живећи махом по градовима и културним центрима, била je у могућности да се ода школоваву, да учествује у грађанском напретку. Једва има област људског знања у којој они не би били водећи. У "ЈТексикону Јеврејства" су наведени кихови доприноси свакој грани сазнака и ми не можемо то детаљније расправљати. Доста je рећи да je највећи научник овога века Алберт Ајнштајн Јеврејин. У м ојој ужој струци, у Јавном праву, све што ваља, све што je зрачило и вукло за собом, било je јев рејско. Тако су осниваоци и теоретичари чисте правне школе, којој и сам припадам, били махом немачки Јевреји: Георг Јелинек, Паул Лабанд, Ханс Келзен итд. Они су облагородили правну науку о држави и нашпи таква, појединачна, решења свих проблема, да су по мом мишњењу, изразили последњу реч. Иако нисам био формално њихов ђак, стварно сам само од њих учио и преко њих се изградио у правника. Моја je захвалност вечна! Ниједан народ света није добио толико Нобелових награда за науку колико Јевреји (медици-
20 9
ну, хемију, физику, п ри вреду). Они се наводе под државама у којима живе, но они су расно и национално Јевреји. Мислим да су 1 9 7 1 . годи не, од шест Нобеловаца бар три Јеврејина, у научним дисциплинама од четири тројица! To je нечувено! И у уметности, спацијално у музици, оставили су великог трага (Офенбах, Менделсон и т д .) . У новинарству су били ненадмашни, па и данас су најбољи амерички колумнисти Јевреји. Пре Првог светског рата најбољи листови на немачком језику били су у рукама Јевреја ("Н о је фраје прес" у Бечу, "Пестер Лоид" у Пешти, "Франкфуртер Цајтунг" и т д . ) . И политичаре су дали прворазредне. Довољно je споменути Дизраелија у Лондону, Леона Блума и Мендес-Франса у Паризу, Ратенауа у Берлину итд. Сви су они успели да у земљама са малим процентом Јевреја стану на чело државе. У Совјетској Русији су испочетка били заузимали све главне положаје. Троцки je био други човек режима и осниваод Совјетског Савеза, затим многи остали са руским псеудонимима. Читао сам у своје време (почетком двадесетих година) да je то било из овога разлога: сва руска интелигендија била je реакционарна, већим делом уништена од бољшевика. Једини образовани слој који није страдао у револуцији били су Јевреји и они су заузели све положаје од значаја. После су и остале камерадијом и непотизмом давали својим сународнидима, док дара није превазишла меру, па су постепено изгубили све и сад се у јавном животу Совјетског Савеза скоро и не осећ ају. И у осталим комунистичким земљама заузели су били кључне положаје док није дошло до чистке почетком педесетих година. Они су као најогорченији противници и жртве Хитлера показали огромну ревност у сузбијању нацизма, па су зато свуда од интернационалних снага били повлашћени. Међутим, национапизам се може зауставити али не искоренити. И Јевреји су почели били да плаћају своје пренебрегавање надионалне идеје.
2 10
Специјално
у
Русији
и П о љ с к о ј.
икад више у и сточ н ој и зр а з а .
Нема
наде да
ће
и централној Европи доћи до
чаној
Њихова сна га je у п р и в р еди , нарочито нови т е к с т и л н о ј . Ту су створили мреже по це-
лом
свету
и
нико
се
не
може
н е ћ е . И тако даље. Свуда су п р и в р е д н о, пол итички, н а у ч н о . њиховим п а д о м ,
тај
се грдно в а р а .
средиште а к д и је , али њихов сдени н и је умањен , свакако Срби je
нећемо
свакако
да
се
мило
одржати
немамо
они
Померило им се
значај на с в етској н и је б е з н а ч а ј а н . Ми
умиљавамо
да
к ога
Ј е в р е ји били јачи Онај ко рачуна са
с
Ј е в р е ји м а , њима
али
нам
к он тр а в ер за .
(Давичо и Финци не претстављ ају Ј е в р е јс т в о и ми мислимо д а ће се сами Ј е в р е ји кад-тад њих ратосиљати. Свакако ми нећемо з б о г те д воји ц е и зрода напуштати наш филосемитски п у т ) .
2. Речи ве,
о
je
доста
з н а ч а ју
би л о,
Ј е в р е ја
блиским и далеким.
То
у овом одељку
у свету,
распра-
у државама нама
смо морали скицирати упо-
ређења р ади . Код нас ситуација н и је била никад и с т ов ет н а сем можда у време преузимања власти од стране
к ом униста.
Ми
смо
у
првим
одељцима
ове
расправе изнели наше у заја м н е о д н о с е и не мислимо то понављ ати. Овде j e ипак реч о њиховом знач а ј у , н а јп ре у оп ш т е, у с в е т у , a сад код н а с . Ту ћемо м орати казати неку р еч. Док су претстављали економски
б р о јн о Ј е в р е ји у нашим пределима је д а н q u a n ttile n e g lig e ab le , као
фактор
били
су
од
већег
зн а ч а ја ,
не-
пропоргдаонално њиховом бр ојн о м стању. Ho ипак ту тр е б а разликовати сеф арди јске и ашкеске Ј е в р е ј е . П рви , а утохтон и у Србији и Б о с н и , били су сиротиња, чак далеко испод с р п ског п р о с е к а . Ј е р су Срби имали земљ е, a ови нису ни т о . Капиталиста м еђ у њима уопште н и је било. Тек се п о с т е п е н о и д о с т а споро п оч ео био р азв и јати слој имућнијих Јев реја .
"П р е к о " п а к ,
у Војводини и другим
срп-
211
ским предел има, је в р е јс к и елеменат je био далеко имућнији и као такав о д већег утицаја на околни српски народ али за то и већма о м р з н у т . Довољно je читати романе и приповетке Јаше Игњатовића
о
"чи в ути м а"
вац и оголе Босни. У љали
општем
веома
слуга
их.
за
к оји
Тога
скл опу
корисне
р азв ој
Србима п оза јм љ у ју
н и је
привреде
задатке
српске
п р и в р еде.
привреду нашег н а р од а . Ha пољу културе дошпо Ј ев реја
са
Ј е в р е ји
народом
на
су обав-
и од не малих су за-
после Д ру гог с в етс к о г р ата je
ц и је "
но-
било ни у Срби ји ни у
Њихов нестанак
био ја к о о с е т а н по
je
било до
ч и јо ј
"интегра-
су територији
живели. Они у Срби ји припадали су само српској културној сфери и на њој д е јс т в о в а л и . Они у Босни т а к о ђ е . ср п ској Они
У српској
култури
с у се
Војводин и
били су вољни да
припадну и у н>ој п арти дипи рају.
р а н и је
осећали
као Маџари,
али ни Ha
rne власти
нису одобравал е ни они сами ни су инсистирали д а после припадања В о јв од и н е Србији они о с т а н у у културном кругу Маџара. Настало je било,
код
млађе
г е н е р а ц и је ,
одушевљење
за Срп-
ство и одуховљавање у С р п ст в у . Н и једна група Ј е в р е ја у нашем етничком подр у ч ју н и је покушавала никад отка д се може о култури
и
културним
резултатима
говорити
да обра-
з у ј е неку п о с е б н у м ан иф естацију Ј е в р е ј а . Сефарди су говорили шпански али су писали само српски и партиципирали у срп ској култури. То важи и за босанск е и македонске Ј е в р е ј е . су
Сад je они сви
усто ја ко све в е ћ а ,
код нас преостал о мало Ј е в р е ј а , али варошани, данас већ економски ја ч и , надарени , тако да се може очекивати не све мања, њихова партиципацијa у
нашим културним пости гну ћи м а . Пошто су већином повезани са режимом, то ће им олакшати посвећивање интелектуалним занимањима. Они ће моћи да п у т у ј у на с т р а н у , да се у сав р ш ав а ју, д а се несметано о д а ј у позивима интелектуалаца.
212
Ми очеку-
јем о данас не смањивање н его повећавање ј е в р е јс к и х културних посленика на нашој Дај Боже да то буде на о б о с т р а н у корист!
б р оја њиви.
Ми смо изнели какве су све резултате постигли Је в р е ји у светској утакмици културних стрмљења. Свуда с у допрли до врха или сасвим близу в р ха . Ју госл овенски Ј е в р е ји нису б о гз н а шта дали ни
на
литерарном
Јев рејств а "
ни
на
научном
пољу.
"Л екси кон
их п отп у н о игнориш е. Међу хиљадама и
десетинам а хиљада истакнутих Ј е в р е ј а на разним пољима људске д е л а т н о с т и , у с в е т у нема н и је д н о г из
Ј у г о с л а в и је .
Ja
сам
нашао
само Мошу П ијаде и
то и ст а к н у тог политичара и политичког и деол ога . Ипак има у Ју госл ави ји д о с т а за наше прилике и ако не у светским разм ер а м а , Ј е в р е ј а к оји су се огледали и дали т р а јн и је резултате у неким културним маниф естацијама. Сви с у о н и , колико их j a п о з н а је м - С р би . Нема н и је д н о г Хрвата к оји би нешто з н а ч а јн и је и за наше прилике дао општој ју г ос л о в е н с к о ј култури. У књижевности ,
где се највише испољава национални м о м е н а т ,
они с у у овом в еку (не р а н и је ) пратили српска д ости гн у ћ а и дали неке т р а ј н и ј е прилоге ср п ској литератури . Ми их не знамо с в е , али мислимо да можемо истаћи у Срби ји Станислава В и навера, Жака Конфина, у Босни Исака С а м оковл и ју и Ерика Киша, н о в и је Ф и н ц и ја , Давича и т д . Неку популарност ови књижевници је в р е ј с к о г порекла нису стекли бар код нас С р б а . Доказ с у два последња именована књижевника. Они су били на челу српских културних и нсти ту ц и ја и успели су више безобзирнош ћу него угледом да њихове ствари излазе кадгод желе и у б р о ј у примерака к оји желе. Поучан j e пример.
пример Оскара Давича,
управо жалостан
Велико издавачко предузеће у Београ д у "Прос в е т а " , организовал о j e са Оскаром Давичом да изда а е г о в а дела
у м н ого
томова.
"Е к он ом ска По-
литика" о томе пише:
213
"Мало који издавач би м ога о п однети судбину 'П р о с в е т е ' к о ј а j e , на прим ер, штампала 1 5 .0 0 0 примерака и забраних дела Оскара Д авича, a да je од то га пр од а л а , како се т в рд и , је д в а преко хиљаду и п ор е д уложеног труда да се издаље д ос то јно р е к л а м и р а ". Зашто j e предузеће улагало труд да се издање " д о с т о ј н о р е к л а м и р а ", "Економ сла Политика" не сме д а к аж е. . . " To j e о н а писала у б р о ју г од и н е . кивати
Заиста толику
je
била
прођу
јед ног
усто о м р зн у т ог писц а.
951
ове
(1 9 7 0 .)
невероватна дрск ост оческоро
Он je
б а з н а ч а јн о г
и
рачунао само на срп-
ску публи ку, a о в а м у се д о с т о ј н о одужила. He в еру јем д а j e у сл об о д н ој трговини и је д а н примерак Давичових књига п р о д а т . Око хиљаду примерака
узму
обавезно
п а ри јске
и н с т и т у ц и је ,
јавне
библиотеке и ш кол е. Само тамо има приступа Оскар Д ави чо, где ce по наредби књиге к у п у ју .
3. Неки писци
у
нарочити
Отаџби ни.
углед Али
нем а ју
наши
је в р е јс к и
им свак п р и з н а је
ако
не-
што ваљ ају. Р етко ће се наћи икад је д а н српски писац или уопште Србин од ранга да напише нешто против Ј е в р е ј а као целине, a најмање да вређа је в р е јс к и н а р од . Али с у странци имали мање скрупула кад су описивали наше Ј е в р е ј е . ли
Пошто су се Финци и Давичо нарочито окомина С р б е , на наше претке к оји им нису на жао
ништа учинили и са који м а уопште нису били упоз н а т и , то сам принуђен д а и j a пош тогод кажем о њиховим претцима, и то скорашњим, од пре две-три г е н е р а д и је . И то не д а кажем j a већ д а пренесем што je написао о њима познати немачки (пруски) путописац Франд М аурер, равно пре сто г од и н а , a св ега 40 година пре рођења великог "е в р о п с к о г " књижевника Ели Ф и н ц и ја ,
a
ча,
к оји
стари ји
ђен
1 9 0 9 .). J a сам
214
je
две то
године
имао давно
такође
и Оскара Давиод
у св оји м
Финција
(ро-
фацикулама,
па сам чекао под еса н моменат да о бјав и м (или да никад не о бјав и м ако н и је н у ж н о ). Франц Маурер je пропутовао Босну пре 1 8 7 0 . г од и н е , и те године издао позамашну књигу од преко 4 0 0 страница п од насл овом : "П ут кроз Бос н у , поса в ск е земље у У г а р с к о ј " . Т у , на страни 3 3 7 . о п и с у је Кисељак код С а р ајев а и каж е: " У Кисељаку, к оји ради посетилада извора воде има запажања. бога ти х и зв о р е .
више х а н о в а , учинио сам и н тересантна Место j e било, н а и м е, пуно са ра јевских
Ј ев р е ја , који су т у уживали с е з о н у и Босански Ј е в р е ји су се доселили из Шпа-
н и је преко Цариграда и живе угл авном , к а к о , жу 1 . 6 0 0 гл ава, у С а р а је в у . Они м еђ у собом
каго-
воре само шпањолски, али у посл овном с а обр а ћ а ју говоре јези к ом урођеника и т о без п р и м ед бе. Најч уд нов ати ја j e на »и м а ф и зи он ом и ја , к о ј а само и зу зе тн о носи источњачки о т и с а к . Н>ихова лица су више округла н его овална ( ј а ј а с т а ) , широка уста и уске у с н е , велики шопави н о с о в и , к оји су често удубљени и у том сл уч а ју гото в о као крушка проширени на д о л е . . . Ови босански Ј е в р е ји шпанског је з и к а сањај у још увек о Шпанији и њихов хахам-баша или главни рабинер има увек уза се шпански хлеб (пандешпањ)
к оји
пружа
људима о ко
њега да
про-
б а ју д а би им д ок а за о како су њихови претци давно живели у Шпанији. Они се жене и у д а ју изм еђу с е б е , фанатично су о ртод ок сн и и м ор а л н о, као у погл ед у образовања, с т о ј е још испод ниских угарских Ј е в р е ј а , к о ј и , као што се з н а , с т о ј е ниже него руски и п о љ с к и ... (Маџарски с у , д а л е к о , гори од пољских и руских Ј е в р е ј а , a босански чак испод њих, ЛМК) .
Што
се
тиче
м н о г о б р о јн е ) , захвали мање босански почивао п р о д а је
б о г а т и је
то о н а часном
трговачки посао, на најсол и дни јем за
готов о
класе
(уосталом
св ој напредак н ачину, тим к оји основу
начинила
има што
не да je
je до тада куповине и најсрамнијим
215
ш в и н д л о м .. . (Спомиње м ахи нади је њиховог привредника Едуарда Баруха и кога j e све в а р а о , међ у н>има и консуле стр ан и х држава) . С војим високим каматама je дошао у п о с е д , он и слични Ј е в р е ј и , моћних комплекса д об а р а и најлепших з е м а љ а .. . " Ha страни 340. је в р е јс к и м чудном
к о је
ношњом
и
му
говори
нис>
к оје
су
нарочито
упале чак
о
женама
у очи само св ојом пре
старости
биле
сен и л н е, "н е г о још пр е ради и зр а за лица, к о ј е je одражавало у највише сл уч а јев а такав израз блесавости да ме j e за и ста ј е з а х в а т а л а . . . " Каже даље како Турци п р езиру Ј е в р е је
и тре-
т и р а ју гор е него хришћане " ј е р они (Је в р е ји ) нис у никад као ови дру ги (хришћани) произвели л>уде к оји
би са пушком и ханџарем у руци били при-
правни да умру као јунаци и б у н т ов н и ц и ". Овоме и оваквима требало j e д а о д г о в о р е Финци и Д ави чо, a не да се бац ају блатом на Свет о га
Саву
и Јова на Д учића,
к оји
учинили ни су. - К р a ј -
216
им
ништа криво
ЛИТЕРАТУРА
Овде
ће
се
навести
л итература
употребљ ена
код израде ове расправе и то само на страним језицима. Српска л и тер а тур а , нарочито у ћирилици, д ата je у самом т е к с т у . Код л ати ни це, нарочито стран их д е л а , то н и је био случај из техни чки х разлога (мењање м а т р и ц а ). Овде j e на в еден а литература алфабетским редом пред н а ведена и мена.
презим ена
и ако су на-
1). Anonimus. - Lo streminio d e g l i E b r e i . Sotto il dominio del T r i p a r t i t o . R e l a z i o n i del Comi tato d 'i n f o r m a z i o n i interalleato in Londra. (P r e fa z io n e d i Georges Schommer). Londra sine an n o . 2). D i e A u sro ttin g der Juden in T h r a z i e n und Mazedonien. Der F ran kfu rter P ro ze ss gegen Becker l e und Hahn. (Neue Zürcher Ze itu n g von 1. marz 1968.). 3). Ami Boue, " L a Turquie de l ' E u r o p e " . L e i p zig, s.a. 4). Njern er Bru ckderf, K o lla b o r a t i o n oder W i derstand. Wels ( A u s t r i a ) , 1968. 5). Georges C a s t e l l a n , La v i e wuotidiemne en S e r b ie au s e u i l de 1 1Independence 1815 - 1839. Hachette 1967. 6). Feldmarschall Conrad von H o ze n do rf, Aus meiner D i e n s t z e i t , Wien 192 0 . 7). Carl von C z o r n ig , Ethnographie der osterreichism an Monarchie, l .B a n d W ien 1 8 5 7 . I I und I I I Band Wien 1855. 8). A n d r i ja De ak, R a z z i a in N o v i s a d , Z ü r ic h , 1967. 9). K a r lh e in z De sc hn e r, Mit Gott und den F a s c h is t e n . S t u t t g a r t , Oktober 1965. 1 0 ) . R. Frank J o s i p , E n c i k l o p e d i j a J u g o s l a v i j e sub nomine. 11). H.G . (Hinko Gelb) J e v r e j i u J u g o s l a v i j i E n c i k l o p e d i j a J u g o s l a v i j e , sub voce.
217
S p i r i d i o n G o pc e vic , S e r b ie n und d i e Serben (1888). G re u eltate n und Verwüstungen der Aufruhrer im Unabhandingen Staat K r o a t ie n in den ersten Leben sjahren des kro at isch e n Nationalstaates. Zag reb , J u n i 1942. Vinko G r u b i s i c , Armand Gaspard et une anecdote contre les Croate s. G azette de Lausanne, 27. j a n v i e r 1972. A .G . La reponse de notre c o l l a b o r a t e u r . Ibidem. L a d i s l a u s Hory + M a r t in B ro szat: Der kroa t is c h e Ustascha-Staat 1941-1945. S c h r if t e n e i h e der V i e r t e l j a h r s h e f t e für Z e i t g e s c h i c h t e . Ljubomir S t . K o s i e r , S t a t i s t i k a J e v r e j a u J u g o s l a v i j i i B u g a r s k o j. Zagreb-Beograd-Lju b i jana, 1930. Paul Lemdvai, Der Rote B alk an , Zwischen N azionalissum us und Komunismus. F r a n k fu r t /M a in , 196 9 . Le xiko n des Judentums. Chefredactour John F. O p p e n h e i m e r .. .New York, 1967. Loeb - Le nombre des j u i f s de C a s t i l l e et d 'E s p a g n e au moyen age. Revue des etudes j u i v e s , 1887. Diu se pp e M a su c c i, M i s i j a u Hrvatskoj 1941 1 9 4 6 , D r i n i n a k n j i z n i c a , k n j . 2 0 . , Madrid 1 9 6 7 . , ukupno strana 30 4 . Franz Maurer, R e is e durch Bo sn ie n , d i e Savalqander und Ungarn. B e r l i n , 187 0 . Otto von P i r c h , R e is e in S e r b ie n im Sp ätherb st, 1 8 2 9 . I . und I I . , B e r l i n , 183 0 . P o l i a k o v - S a b i l l e , G l i E b r e i sotto l ' o c c u pazione i t a l i a n a . . . Jacques S a b i l l e L ' a t t e g g i a mento d e g l i I t a l i a n i in C r o a z ia verso g l i E b re i p e r s e c u i t a t i . M il a n o , 1 9 5 6 . T r a du zio n e d i P iero M alvezzi. P o l l i a k o v - S a b i l l e , Jews under thè i t a l i a n occupation. E d it io n s du Centre P a r i s , 1955. Vlaho A. R a i c , D r . Ante P a v e l i c u svijetlu
218
c i n j e n i c a . Buenos A i r e s , 1959. Vlaho A. R a ic , S a v e z n i c i i N . D . H . - Dokumenti iz S v i c a r s k e . Tiska no l j e t a Gospodnjeg I 9 6 0 . , Buenos A i r e s , A rge n t ina . Johan Georg R e i s s m u lle r , Jugoslawien V i e lv ö lk e r s t a a t zwischen Ost und W e st, D u s s e l dorf und K ö ln , 1971. 0 . R. C r o a z ia , E n c ic lo p e d ia I t a l i a n a . Sub voce. Gerald R e i t l i n g e r , D i e Endlosung. Versuch der Ausrottung der Juden Europas 1939- 1945. Ins Deutsche übertragen von J . W . B r u d e l . B e r l i n , 1966. E n g lisc h e O r i g i n a la u s g a b e e rsc hie n 1 9 5 3 . unter dem T i t e l : "Th e F in a l S o l u t i o n " . The Attempt to Exterminate thè Jews of Europa 1939- 1945, Lon don. Joshua S t a rr und Leon Shapiro in Jewish S o c ia l S t u d i e s , New Y ork, A p r i l 194 6 . Georges V a d n a i , L a Yougoslaves sans Yougosla v e s. G aze tt e de Lausanne, 17. f e v r i e r 197 2 . V ojnoistorijski Institut. Zbo rn ik dokumenata i podataka o narodnooslobodilackom ratu naroda J u g o s l a v i j e , Tom X I I I , k n j i g a 2. Dokument i K r a l j e v i n e I t a l i j e , 1 942. Beograd 1972. E l i z a b e t h Wiskeman, E rle btes Europa. E in politisches Reisebericht 1930- 1945. Bern und Stu ttgart 1969. Енглески оригинал гл аси: The Europe I save.
219
ЗАСЕБНА ДЕЛА ПРОФЕСОРА ЛАЗЕ М. КОСТИЋА ОБЈАВЉЕНА У ЕМИГРАЦИЈИ ДО КРАЈА 1976. ГОДИНЕ Поред
2 .0 0 0
приближно
чланака
по
српским
емигрантским нови нам а, часописима и календарима, изапше су у д р у го ј половини X X. в ека ове з а се бн е публикације
из
др-а Лазе М.
п ер а
писца
ове
књ иге,
проф есора
Костића:
I. Дела из српске културне и сторије 1 . ) ИЗ ЊеГОШеВИХ Дела. Анализе и интерп р е т а ц и је . Поводом стогодишњице Песникове смрти. Чикаго
1952.
платно,
с тр ан а 2 2 0 ,
Издање
Паландачића.
Укоричено
у
осмине.
2 . ) Правни институти у Његошевим песмама. Издање л и ји ,
св.
библиотеке
4.
М ел бурн ,
"С р п с к а М и сао" 1958.
С т р .1 6 0 ,
у Аустра-
осмине.
3 . ) Религиозно-фолклорни став песника Његоша. - Поводом 150-годишњиде рођења П е с н и к о в ог. Библиотека С тр а н а 2 4 0 ,
"С в е ч а н и к ",
свеска
37.
Минхен
1963.
о см и н е.
4. ) Његош И Црногорци. сетогодишњиде
П есни ковог
Поводом стопедерођењ а. П росв етна биб-
лиотека Српске народне одбр а не у Канади. I I I . књига. Хамилтон 1 9 6 3 . С т р . 7 2 . велике о см и н е .
5 . ) Његош И Антика. Сепарат из "Л е т о п и са 1974- 1975. Српске Мисли" з а А у страл и ју са пет прилога проширеним a једним р а н и је необјављ еним. Мелбурн 1 9 7 6 .
Стр.
40,
осмине.
6 . ) Из српског верског живота. Збирка расп р а ва . Библиотека "С в е ч а н и к " , Нем ачка. С в еска 3 2 . , Минхен 1 9 6 1 . С т р . 1 9 8 ,о с м и н е .
7 . ) Видовданске беседе у Канади и Америци -
220
1958.
године.
С р б о б р а н а ".
Хамилтон 1 9 5 8 . Издање Страна 4 6 , велике о с м и н е .
"К а н а д ск ог
8. ) Нека н ови ја збивања на српском културНОМ ПОП>у. Културно-политичка С р п с к ог нар од н ог универзитета с т и ћ " , Милвоки, САД, ин фолио.
1975.
р а сп р а ва . Издање "Д р . Лазо М. Ко-
Ф о т о п р и н т , стран а 15 6
I I . Дела из националне и сторије Срба 9 . ) Српска и сто р и ја и српско море. збирка расп р а ва .
Издање библиотеке "С р п с к а М и сао"
ст р а л и ји , см ине.
с в е ск а
15.
Мелбурн
1963.
Стр.
у Ау-
153,
о-
1 0 .) Страна мииљења о Србима у борбама за ослобођење и уједињење 1912 - 1918. специјал но издаље Билтена С р п с к ог Национално-Културног клуба у Ш вајц ар ск ој. Број 2 8 Билтена. Књига прва з а с е б н и х м о н о г р а ф и ја . Берн 1 9 6 2 . Шапирографирано издањ е, стр ан а 37 ин фолио.
1 1 .)
Кривошијски у ста н а к 1869.
године.
ха-
м и л то н , Канада 1 9 5 9 . Приватно издање Милоша Ковача из Кривош и ја, с тр ан а 5 6 велике о см и н е .
ка
1 2 .) Стогоди 1ш.ица Првог Кривоимјског у с та н (1869 - 1969). И с т о р и јс к а и правна р асправа.
И здато трошком д в а Кривошијанина Милоша Ковача из Калифорније и Милоша Самарџића из К анаде. Минхен 1 9 7 0 . С трана 2 5 6 .
I I I . Заил^ита српских духовних вредности 1 3 .) 0 СРПСКОМ ИМену. Мишшења странаца(Конј е к т а н е а ) . Издање Српске народне одбр а не у Аус т р а л и ји , Месни о д бо р - М ел бурн, с в е с к а 2 . Мелбурн 1 9 6 5 . С трана 5 2 , о с м и н е . 1 4 .) 0 СРПСКОМ је з и к у . И зја в е стран ац а. Ha у спом ену Вуку С т . Караџићу поводом стогодишњице његове см рти . П р осв етн а библиотека Српске народне одбр а не у Канади. велике осм и н е.
1 5 .)
Крађа
Хамилтон
српског
1964.
је з и к а .
р и јс к а с т у д и ја . Издање пишчево. ска) 1 9 6 4 . С трана 1 0 0 , осм и н е.
Страна
60,
културно-истоБаден
(Швајцар-
22 1
16.)
Ћирилица И Српство.
Културно-историј-
ск а с т у д и ја . С в е с к а I . П овеза н ост ћирилице и С р п с т в а . Издаве Америчког и нститута з а балканска питања. Књига 8 . Чикаго 1 9 6 3 . Страна 80 осм и н е.
1 7 .) Ћирилица И Српство. Културно-политичка с т у д и ја . одбрана.
С в е с к а I I . : Угрожавање ћирилиде и њена Издање Америчког и нститута за Балканска
питања. Чикаго 1 9 6 0 . (Штампано у М ел бурну, с т р а л и ј а ). Страна 2 6 0 , ш еснаести не.
Ау-
1 8 .) Систематско расрбљивање Светосавске цркве. Правна и политичка разматрањ а. Издање С р п ск ог кул турног клуба " С в .
С а в а " . Чикаго
1963.
Страна 1 2 4 о см и н е.
1 9 .)
Насилно
преотимање
српских
писаца.
Културно-политичка и правна р асправа. ње С р п ск ог н ародног уни в ер зи тета . фотомеханички
умножено.
Милвоки
Страна 8 8 ,
Изда1 9 7 3 .,
ин фолио.
2 0 .) Насилно присвајање дубровачке културе. Културно- историјска Приватно
издање
уз
и
етнополитичка
пом оћ Радише М.
р а сп р а ва .
Никашиновића
и д р у г о в а , Мелбурн 1 9 7 5 .
С трана 1 7 4 о с м и н е . и с т о р и јс к а разИздање пишчево. Страна 100
2 1 .) 0 заставам а код Срба. м а т р а в а . Минхен
1960.
велике о см и н е .
2 2 .)
Странци
Издање л и ји , с в ес к а
23.)
У
о српским
библиотеке 17.
Мелбурн 1 9 6 4 .
одбрану
народним песмама.
"С р п с к а М и с а о " , у АустраСтр.
207,
осм и н е.
одбијаве
Краљевића Марка.
хрватских напада. Специјално издање Билтена Српс к о г национално-културног клуба у Ш вајц арској. Књига д р у г а . С трана
2 4 .) Прва
Берн
1963.
Шапирографирано
издање.
38 ин фолио.
Срби
књига.
у
очима
Швајцарска
странаца.
1968.
С трана
кол ек тан еа. 2 0 8 осм и н е.
Издање пнш чев о.
2 5 .) Друга не.
у
очима
Швајцарска
странаца. 1972.
С тр а н а
Колектанеа. 172,
осми-
Издање пишчево.
V I.
Одбрана српске националне територије Спорни предели Срба и Хрвата. чикаго,
26.) 222
Срби
књига.
1957. Издање Америчког и н ститута з а балканска питања, књ. I . Страна 5 2 0 о с м и н а , укоричено.
2 7 .) Просторни pa3Meiuraj Срба у прошлости и садаињости. Збирка: обим Срба и Х р в ата , I. књига. Минхен 1 9 6 5 .
Страна 1 8 4 осм и н е.
2 8 .) Чија j e Босна. Мишљења стран их научника
и
политичара
о
етни чкој
припадности
Хер ц егов и не. Т о р он то 1 9 55.И з д а њ е с т в о " . Страна 8 8 , велике осм и н е.
Босне
и
часописа "Брат-
2 9 .) Штa су Срби мислили о Босни. политичко историјска студија. Надионални проблеми Босне и Хердеговине. Књига V. Издаке пишчево. Торонто 1 9 6 5 . Страна 1 2 8 осмине.
3 0 .) Шта су Срби мислили о Босни. политичко и с т ор и јс к а с т у д и ја . Д руго проширено и прерађено издање. Национални проблеми Босне и Херцеговине. Књига V a . Објављ ено д об р о т ом с р п с к о г родољуба Милана Боса н ц а . Минхен 1 9 7 5 . С трана 2 4 8 осм и н е.
3 1 .) Верски односи Босне и Херцеговине. демографско- историјска с т у д и ја . Надионални проблеми Босне и Х ер ц егов и н е . Књига I . Издање пишчево. Минхен
1965.
3 2 .) И с то р и јск а
Страна 1 7 6 о с м и н е .
Етнички и
односи
Босне
етнополитичка
и
Херцеговине.
с т у д и ја .
Национални
проблеми Босне и Хер ц егов и не. Књига I I . Трошком пишчевим уз обил ату помоћ Михаила Д . Милановића. Швајцарска 1 9 6 7 . С трана 2 5 6 о с м и н е .
ска
3 3 .) Изливи хрватске мегаломаније. И сто р и ји слична "п р ав а" на Босну и Херцеговину.
И с т о р и јс к а , правна и политичка с т у д и ја . Национални проблеми Босне и Х ер ц егов и н е, књига 4 . Трошком пишчевим уз кнежевску пом оћ Гаша Кнежевића. Баден. Ш вајцарска 1 9 6 8 . С трана 3 1 2 .
34. ) Културне прилике Босне и Херцеговине (удео Срба у култури Босне и Херцеговине). културно и с т ор и јс к а и културно Национални проблеми Босне и
пилитичка с т у д и ја . Хер ц егов и не. Књига
6. Трудом пишчевим уз иггедру помоћ Михаила Милановића. Швајцарска 1 9 7 1 . С трана 3 2 0 .
Д.
3 5 .) 0 српском карактеру Боке Которске. Ци-
223
рих 1 9 6 1 .
Издање пиш чево.
Страна 1 6 0 о с м и н е .
3 6 .) Још о српском карактеру Боке Которске. Додаци и допуне. Виндзор - Онтарио, Канада 1 9 7 5 . Фотопринт страна 5 6 шестине.
V. Персонално-етнографски проблеми 3 7 .) Националне мањине у српским пределима. Демографско-етнографска "Српски свеска.
с т у д и ја .
Т о р он т о
1961.
п р о б л е м и ", с е р и ј a националних сп и са . I . И з д а је Српски културни клуб " С в . С а в а " ,
Канада. С трана 80 о с м и н е .
3 8 .) графско
Српска Војводина и њене мањине. демо-
е тн огра ф ск а
с т у д и ја .
с е р и ја националних с п и с а , ски
културни
1962.
клуб
Страна 1 1 2 ,
2.
"С в .
"Српски свеска.
С а в а ",
п р о б л е м и ", И з д а је Срп-
К анада.
Т о р он то
осмине.
3 9 .) Нове југосл овен ске "н а р о д н о сти ". демографскско е тн огра ф ск а с т у д и ја .
"Српски проблеми"
с е р и ја националних с п и с а ,4 . с в е с к а . И з д а је Српски културни клуб " С в . С а в а " з а К анаду. Т ор онто 1965.
С трана 112 о с м и н е .
Католички Срби. Политичко историјска расправа. "Српски проблеми", серија националних списа. Издаје Српски културни клуб "С в . С а в а ", Канада, Торонто 1 9 6 5 . Страна 120 осмине. 4 0 .)
4 1 .) Наука у твр ђ ује херцеговачких муслимана. "Српски
п р о б л е м и ",
иародност Е тнограф ска
с е р и ј a националних
босанскосту ди ја списа,
5.
с в е с к а . И з д а је Српски културни клуб " С в . С а в а " , з а Канаду. Т о р он т о 1 9 6 7 . Страна 1 2 8 о с м и н е (у исто време
III.
књига "Националних пробл ема Босне
и Х е р ц е г о в и н е ") .
4 2 .) Осврт на попис народности у Југослави ЈИ. Стахистичко-методолошка, демографска и политичка студија. Издан>е пишчево. Минхен 1 9 7 3 . Страна 152 осмине.
V I. Државни проблеми Срба 4 3 .) Србија или Ј у го сл а в и ја. политичка студ и ја .
22 4
Књига
4.
Начелна
разматрава
и
етнички
и
територијални проблеми. Хамилтон, Канада 1 9 5 7 . Издање пиш чево. Страна 160 велике осм и н е. 4 4 .) Србија или Ју го сл а ви ја. политичка студ и ј а . Књига I I . Државно-правни м ом ен ти . Хамилтон 1959.
Издање пишчево. Страна 2 0 8 велике осм и не.
4 5 .) Србија или Ј у го сл а в и ја. политичка студ и ј а . Књига I I I . Спољно-политички и в ојн и аспекти. Хамилтон 1 9 6 1 . Издање пишчево. Страна 170 велике о с м и н е .
4 6 .) Србија или Ј у го сл а в и ја. политичка студ и ј а . Књига I V . Противници и присташе Југославије. Хамилтон 1 9 6 9 . Издање пиш чево. Страна 160 велике о с м и н е .
4 7 .)
Како
би изгледала
Трећа Ј у го сл а ви ја.
Планови самозвани х државника. Приватно издање Милутина П . Бајчетића и Лазара Ћ. С тојш ић а. Хамилтон 1 9 6 5 . С тр а н а 92 велике о с м и н е.
4 8 .) Комунистичко таксирање народа Ј у го сл а ви је .
Етнополитичка
с т у д и ја .
Збирка
"Српски
п р о б л е м и ", с е р и ја националних списа. V. с в е с к а . И з д а је Српски културни клуб " С в . С а в а" у Канади, Т о р он то
1969.
Страна 4 3 2 о см и н е .
V I I . Срби и други народи 4 9 .) Срби и Маџари у X IX . и XX. Веку. Фрагм енти.
Прва
књига
збирке
"Срби
и околни
наро-
д и " . "Српски п р о б л е м и ", с е р и ја националних eroi c a . 7 . с в е с к а . И з д а је Српски културни клуб " С в . Сава"
у Канади.
н а р о д и ".
5 0 .)
Прва књига збирке "С р би и околни
Торонто,
Канада 1 9 7 5 .С т р а н а 141 о с м и н е .
V I I I . Српско-хрватски односи Вековна разд војеност Срба и
Хрвата.
Издан>е Српске народне одбр а не у Аустр ал и ји . Месни о д б о р , Мелбурн. Мелбурн 1 9 6 4 . Страна 82 Ma ne о с м и н е.
5 1 .) ТВОри.
Који
су
главни и основни српски зл о-
Српско-хрватски
С в еска п р ва .
Т о р он то
односи
1953.
последњих годи на.
Издање Српске
одбр а н е у Канади. Библиотека С трана 87 велике осм и н е.
"С р п ска
народне к њ и га ".
225
5 2 .) Мегаломанија је д н о г малог и нескрупународа. Српско-хрватски односи последњих
ЛОЗНОГ
годи на. ске
С в еск а д р у г а .
Хамилтон 1 9 5 5 .
народне одбр а н е у Канади.
Издаве Срп-
Библиотека "С р п с к а
к њ и г а ", стран а 87 велике осм и не. Обе ове последње књиге под 51
и 52 - изашле
су п од псеудонимом Др Ј1, П .П о п о в и ћ .
5 3 .) Обмане и извртања као подлога народноСТИ.
Српско-хрватски
Свеска р одне
трећа, одбр а н е
односи
Хамилтон
I960.
у Канади.
посл ед а и х
годи на.
Издање Српске
Библиотека
на-
"С р п с к а књи-
г а " , с тр ан а 1 5 2 велике осм и н е.
5 4 .) 0 одговорности за убијање Срба у последњем рату. Српско-хрватски односи последњих годи на. С в еска ч ет в р т а . Библиотека "С р п с к а књиг а " , Српске народне одбр а не у Канади. Хамилтон 1963.
С трана 72 велике о см и н е .
5 5 .) Ко j e крив за злочине над Србима у "Н езависној Држави Х р в а т с к о ј". правна и социолошка р а сп р а в а .
Издање пишчево.
Швајцарска 1 9 7 2 .
Страна 2 7 6 о с м и н е .
5 6 .)
Стјепан
Радић.
С е р и ја
п ор т р е т а
хрватски м у ж е в и ". Портрет 1. Јужна 1 9 7 2 . Фотомеханички умножено. И з д а је родна II.
одбр а н а
к ол о,
5 7 .)
у
Јужној
свеска 7 .
Стјепан
Аустр ал и ји .
"Врли
А у ст р а л и јa Српска наПубликације
С тр а н а 32 кварт
Радић
формат. (Према С р п ству ). с е р и ја
списа "Врли хрватски муж еви", I . свеска. Приватно издање, Мелбур, Аустралија 1 9 7 6 . Страна 10 4 осмине. Друго издаље јако допуњено.
5 8 .) Иван Мештровић. Гласови српске емиград и је. С е р и ј a п ор т р е т а "Врли хрватски м у ж е в и ". Портрет I I . Е д в а р д с т а у н , Јужна А у страл и ја 1 9 7 2 . Шапирографирано Јужној 1 1 /1 2 ,
издан>е Српске
народне
од б р а н е
у
А у страл и ји. Публикације I I . к о л о , свеска стран а 54 ин фол ио. (Приврем ено, непотпу-
но издањ е) .
5 9 .) Иван Мештровић. Гласови српске емиграцкје. Дефинитивно издање. Серија списа "Врли хрватски м уж еви", I I . свеска. Приватно издаље уз
226
обил ату пом оћ Илије
Веселиновића.
Мелбурн
1976.
Страна 170 осм и н е.
6 0 .)
IX . Хрватски историјски подвизи Примери хиљадугодииње културе Хрвата.
Прва књига. Подвизи Хрвата у 1 7 .в е к у . (Тридесет о г о д и 1ш.и р а т ) . Чикаго 1 9 5 3 . Издање Срлске нар одне Одбране у САД. Страна 61 осм и не.
6 1 .) Д руга
Примери хиљадугодииње културе Хрвата.
књига.
Подвизи
Хрвата
у
18.
веку.
(Шлески
ратови и Седмогодишњи р а т ) . Чикаго 1 9 5 5 . Издаве Српске народне одбр а не у САД. Страна 45 осм и н е.
6 2 .)
Примери хиљадугодиин>е културе Хрвата.
Трећа књига. (Четрдесет и о с м а ) . Хамилтон 1 9 5 6 . Издање Српске народне одбране у Канади. Страна 10 4 велике осм и н е.
6 3 .)
Примери хиљадугодииње културе Хрвата.
Ч ет вр та књига. Подвизи Хрвата кроз в е к о в е . Хамилтон 1958. Издање Српске народне одбране у Канади. С трана 88 велике о с м и н е .
6 4 .)
Примери хиљадугодииње културе Хрвата.
Пета књига. Подвизи Хрвата у Другом светском рат у , изнети од њихових с а везн и к а. Издање Српске народне о дбр а н е у Канади. Хамилтон 1 9 6 7 . Страна 1 9 0 велике о с м и н е .
6 5 .) Истина о хрватској тисућлетној државНОСТИ.
Историјско- политичка
с т у д и ја .
1967. Издање Америчког и н сти ту та питања. Страна 1 4 8 осм и н е.
ма
за
Чикаго балканска
66. Хрватска зве рства у последњем рату преизјавам а њихових савезника. издаке српске
народне одбр а не из Америке 1 9 7 4 . Страна 2 8 8 о с м и н е.
и
Канаде.
Чикаго
6 7 .) Додаци ш>изи хрватска зверства у Другом светском рату према изјавам а њихових са ве зника. Приватно издање. М ел бурн, Аустрал ија 1 9 7 5 . Страна 102 о с м и н е .
6 8 .) "Српски
X. Емигрантске слике и прилике Национални став српске емиграције.
емигрантски
с п и с и ",
свеска
I.
Мелбурн,
2 27
Аустралија 1 9 5 9 . Страна 8 2 .
6 9 .) .
Шапирографирано.
Ми И ОНИ. Разликовања у срп ској еми-
грац ији . "Српски емигрантски с п и с и " , с в еска Б а д ен , Швајцарска 1 9 6 9 . Офсет р е п р о д у к д и јa п ос к р и п т а .
II. ти-
С трана 8 8 .
7 0 .) И зјаве признања професору Лази М. КоСТИћу. Изводи из писама.
Минхен 1 9 6 6 .
С трана 164
осмине.
X I. Разни списи Ђенерал Милан Недић,
његова улога и деловаке у последњем рату, претежно према страним изворима. Приватно издање. Мелбурн, Аустралија 1 9 7 6 . Страна 8 6 осмина.
7 1 .)
72 .) D ie W a h lb e t e ilig u n g in den Volksdem o k r a t ie n . - E s t r a t t i o d a i " S t u d i in onore d i Co rrado G i n i " ( V o l . 2 ) . U n iv e r s ità d e g l i s t u d i di Roma. I s t i t u t o d i S t a t i s t i c a d e l l a F aco lta d i sc ien ze s t a t i c h e , demografiche ed a t t u a r i a l i , P. 3 1 . Roma 1 9 6 1 . 7 3 .) Потсећања на Антику. издаке 1 9 7 7 . мелбурн, Аустралија, 120 страна, осмине.
7 4 .) Све су то лажи и обмане, фразе и п ароле, комунистичке Ј у г о с л а в и је . Приватно издање. Минхен
1977.
7 5 .)
Страна 4 0 0 осм и н е.
Образовање и одржавање српске нације.
Приватно издање. Ш вајцарска 1 9 7 8 .
7 6 .)
Бока
И
Бокељи.
Детроит
1979.
Страна
2 2 4 . Издао Видак П . Ћеловић, ужи земљак и од детињства пријатељ пр оф есора Лазе М. Костића. 7 7 .) "Х о л о к аст" у "Н е з а в и с н ој Држави Хрватс к о ј", о д бо р To
je
Чикаго под
1981.
Страна
претседништвом
верни
превод,
304.
др
књиге
Издао
Ђура М.
под
приватни
Р а д о је в и ћ а .
бр оје м
66
- "Хр-
ватск а зв е р с т в а у последњем р а т у према и зја в а м а њихових с а в е з н и к а ". 7 8 .) Срби И Јевреји. С а у т п о р т , Аустралија 1988.
Страна
и Илије М.
228
250.
Издање
Павловића.
Радише М.
Никашиновића
ДОДАТАК BeTie књиге професора Лазе М. Костића изашпе у земљи између ратова Поред два д есета к мањих или с п ор е д н и ји х књига и неколико стотина правних и стручни х расправ а , изашле су и ове велике књиге, у ствари универзи тетски уџбеници, сви у издању Геце К о н а , Београд:
1 .) с л а в и је ,
Административно
право
I . Књига, Устројство 420 страна, велике осмине. 2 .)
1 9 3 6 .,
II.
Књига,
Делатност
1933.
око
управе.
У
око 400 страна, велике осмине.
3 .)
1 9 3 9 .,
ИСТО,
Краљевине Ј у го -
управе,
ИСТО,
III.
Ккига.
Надзирање
управе,
око 400 страна.
4 . ) Коментар Устава Краљевине Ј уго сл ави је (Југословенско уставно п р аво), 1 9 3 4 . , зоо страна,
велике осм и н е.
5 .) страна,
Теоријска
С тати сти ка ,
193 7 .,
око
320
велике осм и не.
У (Крлежиној) Енциклопедији Југославије, књига 6 . , страна 5 8 4 , под насловом "Правна Hay n a " , Србија, налазе се ови редови: "Лаза Костић, својим делом 'Дцминистративно право Краљевине Југославије' (I - I I I , 1933 1939) дао je прво дело у српској и југословенској правној литератури, које je обухватило Управно право у целини". Тај
том Енциклопедије Ју госл а ви је изашао je
196 5 . И "Т е о р и јс к а ста тисти ка"
je
први уџбеник на
српском је з и к у из С т а т и с т и к е, a Коментар Устава од 3. сеп тем бра 1931. je био једини уџбеник Ус т а в н о г права у целој земљи за Октроисани устав Краља Ал ександра, д ок je з а Видовдански устав п о с т о ја о систем (уџбеник од Сл ободана Јовановића) .
229
ПОГОВОР
Др Лазо М. године,
у Б ок и ,
К остић,
родио се
15.
м ар та 1 8 9 7 .
у м е с т у Кртолама код К о т ор а ,
где
j e завршио о с н о в н у школу. У К отору и Задру завршио j e четири р а зр е д а Класичне г и м н а з и је , a потом
je
био
и стера н
из
свих
школа
Далмације
и
Б о к е , је р се стално бунио против неправде и неравноправности према Србима у А у с тр и ји . Пети разред
гим назије
a ш ести, Сремским
свршио
je
у сл ободарском Цетиљу,
седми и осми са Матуром - свршио je у Карловцима, Бранка Радичевића, где j e
наставио с а напајањем у српском и светосавском д у х у , к о је j e кроз цео живот св ес н о и јуначки носио и бранио и д о с т о ј н о им се одуж ио. завршио
у Београду,
a д ок тори рао
je
Права je
у Франкфур-
ту на Мајни 1 9 2 3 . г о д и н е , са тезом "Парламентарни избори и С т а т и с т и к а ". Прво j e био постављен за
сек рета р а Државне
дине
ст а ти сти к е.
М а ја
1926.
го-
бива изабран за ван ред н ог пр оф есора Економ-
ске политике и Статистике на Правном факултету у Љубљани и за в а н р е д н о г проф есора Ја в н ог права и Статистике на Правном факултету Б еогра д ск ог Унив ер зи тета у С уботици . Он се определио за Суб о т и д у , где j e о с т а о д о 1 9 3 8 . г о д и н е , када j e прешао у Београд за р е д о в н ог п р оф есора Економске комерцијалне високе ш коле, чијом j e за сл у гом , углавном , о в а школа и о с н о в а н а у Б е о г р а д у , где га j e рат за т ека о и ок о н ч а о м у п р оф есорск у карије р у . За време о к у п а ц и је , наказној држави страшно примио се у К омесарској
2 30
кад су Срби
у Хрватској
прогањани и убијани влади з а С ек р етара з а
саобраћ ај, у жељи и нади да олакша и ублажи прогон Срба. Како окупатор није хтео ништа да предузме да заштити убијање невиног српског народа, дао je оставку на положај Комесара и у оставци све то написао. Одмах je пришао Покрету Драже Михаиловића (као позадинац, резерви капетан I . кл. - боловао од с р ц а ), у нади да ће ту више пом оћ и .У Покрету je остао до последњег дана, радећи на Новом Уставу - нове будуће државе, али доласком комуниста на вл аст, сав му je рад пропао. Кад je дошао крај четничке б о р б е , и збе га о je у Ш вајцарску, где je о с т а о д о к р а ја живота и д а н он оћ н о радио под врло тешким условима. Тако je п оста о најплоднији српски писац у емиграцији . Издао j e 7 8 књига и не зн а се к о ја je од к о је боља и по Српство к ор и с н и ја . Половином августа 1 9 7 8 . г о д и н е , п осети о сам га као тешког болесник а.
Био сам изаслан од Ср п ск ог националног одбо-
ра
и од Српске
да
установим
да
народне ли
одбране
има
јо ш
у СДЦ и Канади,
к оји
рукопис
па да
после његове смрти не би пропали - ми би се постарали д а буду објављ ени . Он ми je одлучно pe-
Kao д а осим о н о г а што je већ гото в о или у штампу дато
- да
купљао ништа.
je
нема више грађу
за
н и једа н готов р у к о п и с. више
тема,
али
готов о
Принема
*
Суцбина
je
хтела д а
лично
учеств у јем у ре-
диговању јо ш је д н е књиге м о г бившег п р оф есора , прво на Правном факултету (доц ни је у иностранс т в у д ок т о р и р а о ) и Економско- комерцијалној вис о к о ј школи у Београ д у са титулом: "Инжињер екон о м и је " и личног пријатељ а з а пуних 50 година (од 1 9 2 9 . д о 1 9 7 9 ) .
Поред ове књиге, "Срби и Ј е в р е ј и ", на чијој сам потоњој редакцији радио подуже времена и с доста труда. Пре тога сам редиговао његове књиге под бројевима 66 - "Хрватска зверства у Другом светском р а т у . ; онда, број 77 - "Х ол ока ст", дословни превод на енглеском језику књиге под 66
231
("Х р в а т с к а з в е р с т в а .. . " ) ; онда, као бл агајник Америчког и н сти ту та з а балканска питан>а (др Урош Сеферовић пр етседни к и Станко Драгосављевић сек р е т а р ) , учествовао сам у финансирању и потоњем редигован>у следећих књига Лазе М . Костића: број 16 - "Ћирилица и С р п с т в о , Свеска I . , број 17 "Ћирилица и С р п с т в о " С в е с к а I I . ; број 26 -"Спорни предели Ср ба и Х р в г :т а ", страна 2 5 0 . Његово на јв ећ е и свакако најбоље дело и под бројем 65 "И сти на о хрватској
тисућлетној д р ж а в н о с т и ".
Захвалан сам Б огу што су ми прилике дозволиле д а лично учеств у јем у издавању толико великог б р о ја књига Лазе М.
Костића и тиме се унеко-
лико одужим своме добр ом и дугогодиињем пријатељу. ★ Из
ове
књиге
увериће
да буду веома поносни бележила о »иховим Јев реји ,
који
су
се
на о н о
односима в а зд а
били
и Срби - који м огу што j e и с т о р и ја запрема
Јев реји м а - и
лојални
и захвални
на таквом српском држању према њима. Ha срп ској страни немамо ни један
случај
гр у би х и н еч овечних п осту п а к а према Ј е в реји м а о томе j e о в а књига пуна д о к а з а , те нам , заи ста и то служи на ч а с т. Али, на страни Ј е в р е ја има с л у ч а је в а , м ада р е т к и х , не само незахвалности него и тешких огрешењ а. У томе с у се нарочито истакла д в а режимска најамни ка - Ели Финди и Оскар Д ав и чо, који се декларишу као С р б и , али нити с у постали Срби - нити остали Ј е в р е ји , јер их j e писац ове књиге за сва врем ена приковао за с ту б с р а н а , са кога их нико и никада неће моћи осл ободи ти . Цитирамо писда ове књиге: " М и , С р б и , смо били од у в е к филосемити
(при-
јатељи Ј е в р е ја ) и то ћемо остати в а з д а . Неће нас поколебати ниткови типа Фи нди ја и Давича. То ос т а ј у усамљени сл у ч а је в и , п ом о г н у т и , директно или и н д и р ек т н о , комунистичким р е ж и м о м ..." (Страна 1 7 2 .
2 32
- р у к о п и с а ).
У п отв р д у т о г а цитирамо још и о в о : " У Србији н и је било никад ни је д н о г иступа пр оти ву Ј е в р е ј а , д о к су на самом п росвећеном Запа ду још Ј е в р е је прогакали и живе спаљивали. J a мислим д а j e редак с л у ч а ј, ако га уопште има, та ко непомућених о д н о с а и зм еђу Ј е в р е ја и народа у ч и јој средини живе, као што j e био и зм еђу њих и С р б а " . (Страна 13- 14 р у к о п и с а ). Кнез Јев реје
Милош, од
владар
евентуал них
српски,
да
прогона,
би
заштитио
и зу зе о
их
je
испод надлежности локалних вл а сти , овом наредбом: " . . . д а сви Ј е в р е ји , као и њихови тужитељи, нека убудуће с в о ј е инштације (жалбе) управо у м о ј у канцеларију шаљу, без разлике био о н т у a не би о" (страна 2 5 . р у к о п и с а ). Чак и Карађорђа j e имао д о б р е о д н о с е са Ј е в р е ји м а .
-
"Кад
je
Карађорђе
подигао
за став у
устанка у Пашалуку Б ео г р а д с к ом , Ј е в р е ји с у хер о јс к и делили судби ну борбе и снабдевали устанике помоћу м атеријал ном 7 1 . , рукописа) . "И
ђенерал Милан
и
м ор а л н ом . . . "
Недић узимао
(Страна
j e Ј е в р е је
у
за ш ти ту , уз велику оп а с н о с т по себе и српски нар о д . И с т о , као што je одби о д а и јед ан Србин буде
послат
на Руски
ф р онт,
тако
j e о д б и ја о и са-
р а д а у с Немцима з а истребљење Ј е в р е ј а . . .ш то генералу Недићу служи на ч а с т . . . " (страна 33-ћа р у к о п и с а ). . .Ђенарал Недић j e рекао немачком ком а н д а н ту : 'А к о Немци хоће д а се Срби умире од првокласне важности би било д а се престане са ужасним истребљењем српски х Ј е в р е ј а . Срби не могу и неће д а приме такво третирање њихових земљака с а ).
јев рејск е
в е р е '..."
(страна
О сталним м еђусобним добрим штовању навешћемо јо ш и о в о : том
39- 40,
рукопи-
односи ма и по-
" . . . б а ш из ср п ског Светосављ а, м огл о je у Београду, пре р а т а , д а је в р е ј с к о певачко
друштво
'Л и р а 1 ,
у ч е с т в у је
активно у верским све-
чаностима српско-православних с у гра ђ а н а; д а Јев-
233
р е ј и , без икакве шпекулативне н а м е р е , н е г о спонт а н о , мењ ају с в о ј а презим ена дод а јућ и им 'и ћ '. З бо г т о г а с у и српски Ј е в р е ји , преостали после зв е р с к о г клања од стране нациста и усташа у Израелу п о д и г л и , у зн а к з а х в а л н ос т и , 'Шуму Краља А л е к с а н д р а 1 . . (Страна 1 3 4 . р у к о п и с а ). Сл у ча јност j e хтела д а нам пружи јо ш један величанствен
док а з
према
суграђанима
своји м
племенитих
ср пски х
Јев реји м а
осећ а в а
и то од нај-
п о з н а т и ји х живих С р б а - о д преживелих Солунских ратн и к а. " . . . С в и близу с т о т е , као некад о пушке, сада ослоњени на штапове и п р а у н у к е ... стари Солунци и стран е д е л е г а д и је положили с у цвеће на гр об о в е В о јв о д а П утни к а , Мишића и Б ојов и ћ а в ода С те п а на гробље
j e сахрањен Ј е в р е ј а из
(Вој-
у 'њ егов ом ' Ч а ч к у , као и Првог с в е т с к о г р а т а .
(Прослава 70-годишњице п р о б о ј а Сол унског ф ронта, у Београду.
- 'А м .
на 1 . ) . A како Ј евреји м а? "Нико
су
С р б о б р а н ',
се
хрватске
у окупираној
вији н и је тако здушно и
1 2 .1 0 .1 9 8 8 ., усташе
понели
и раскомаданој 'с а в ј е с н о '
страпрема
Југосла-
извршавао на-
ређења о потпуном уништењу Ј е в р е ј а као што су то чиниле в је р н е слуге зл ог г ос п од ар а Хитлера, хрватске у сташ е, на челу са својим поглавником Антом Павелићем. . . " (Страна 5 8 . р у к о п и с а ). A како се п он е о хрватски народ и хрватска црква? "П р о т е с т а из р е д о в а становниш тва н и је
било.
Па ни католичка црква Хрватске н и је подигла свој глас кад су Јев р е ји д е п ор ти р а н и , a све си нагоге или запаљене или о б е с в е ћ е н е . . . " (Страна 1 9 2 . рукописа) . Што значи
да
се
ни
хрватски
народ ни като-
личка црква нису бунили и ништа ни су предузимали да
се
ти
злочини
дарисали. A како Италиј ани?
234
су
спрече,
се
понели
већ су се с њима соликултурни
и
благородни
"К ад j e од Италијана (в о јс к е ) тражено изручење Ј е в р е ј а , генерал Амико j e одгов ор и о д а би 1 . . . било испод части италијанске армије изручити Ј е в р е је Хрватима, када им je итал ијанска в о јс к а пружила з а ш т и т у ' . . . "
(Страна 8 7 .
р у к о п и с а ).
*
Др Лазо М. стичар на
два
Због
по
Костић био j e п р вен ств ен о стати-
струц и.
Докторирао
факултета
тога
je
то
он
му
je
нарочито
je био
водио
из те области и главни
п р едм ет.
рачуна о
стати-
стичким подацима. Неке цифре, к о ј е je он обрадио и о б ј а в и о , пре више од 40 г од и н а , стално се употребљ авају као в е р о д о ј с т о ј н и и зв ор и . У њ еговој статисци о Ј е в р е ји м а , -те г о д и н е ,
од пре
1975
навео j e сл едеће:
"...д а je у Југосл авији било око 7 5 . 0 0 0 Ј е в р е ј а , д а и х j e нестало о ко 6 0 . 0 0 0 , a отселило
у Израел
око
8 .0 0 0 ,
a у Југосл авији их j e о-
стало о ко пет д о шест х и љ а д а ..." Године
1981.
(то
јест,
после
16
г о д и н а ),
"Ј е в р е јс к и д н е в н и к " из В и с к он си н а , САД, у чланку "Х о л о к а с т " у "Н езав и с н ој Држави Х р в а т с к о ј" (они с у ставили н а в од н и к е , што значи да j e не сматрај у независном нити д р ж а в о м ), досл овн о с т о ј и : "П ре Д ругог с в е т ск о г р ата у Југосл авији j e живело отприлике 7 5 . 0 0 0 Ј е в р е ј а , који с у били организовани у 117 с и н а г о г а . Узмимо д а и х je 6 0 .0 0 0 п оби јен о , р е ј а j e н ес т а л о.
то је с т 80% ју г ос л о в е н с к и х ЈевОд о н и х који су преживели 8 . 0 0 0
и х j e емигрирапо у Израељ. У 1 9 5 2 . год и н и , гославији их j e било укупно о ко 6 . 5 0 0 " . Као што j e доказ више податке Лазе З б о г т о г а се
у Ју-
се в иди , д осл ов н о исти б р о је в и . То д а се на информације и статистичке М. Костића с т о п о с т о може осл они ти. све његове књиге тако радо траже и
ч и т а ју . Факат j e д а нико у слободном с в е т у никад а н и је поби о неки његов п о д а т а к , било историјс к и , научни или статисти чки . З бо г т о га га противниди, за живота, никад нису смели напасти,нити се с њим у полемику упуштати. Тек кад je умро
235
нашао се неки усташки никоговић да у усташкој "Даници" излије с в о ју мржку на поч. Лазу М. Костића. Али, то je ветар однео истог часа када je било објављено, a дела Лазе М. Костића остала су потомству на вечиту употребу. Т и , посмртни напади на Лазу М. Костића, нису умањили његову научну и академску р е п у т а ш ј у . Оставио je потомству велику историјску и научну грађу и како je он једном приликом лепо рекао: њоме
" J a сам вам ост а в и о д о с т а м у н и ц и је , д а се б р а н и т е , a до вас j e д а ли ћете умети д а je
к ор и с т и т е . . . " И , с овим
je
заслужио
вечити
спомен
м еђу
свим Србима. *
Од велике je научне и практичне користи објавити списак свих објављених дела поч. Лазе М. Костића. У М ел бурну, А у с т р а л и ја , j e књига "Ђ енерал Милан
шла
1 9 7 6 . г о д и н е , изаН е д и ћ ", у издању и
обради Радише М . Никашиновића, личног пријатељ а и сарадника п о ч . Лазе М . К остића. Ова књига у списку
објављ еном
у
овој
књизи,
"Срби
и Јевре-
ј и " , налази се под б р оје м 7 8 - што значи д а j e то последња књига Лазе М. К остића. Нема никаквог изгл еда д а више
од
hn м ес т о се
ће о ва
Лазе М .
латио
души и
садања ем играција издати ишта
К ости ћ а,
св ојој
обезбедио
мада би неко м ога о
у Н ебеској п р евод
С р би ји ,
Ha
када би
на енгл еском
неких
о с о б и х о зн а ч а јн и х књига, a таквих има д о с т а . Поред књига објављ ени х у књизи "Ђенерал Милан Н е д и ћ ", накнадно или посм ртно изашле су још и ове
књиге:
Бод бројем 73 - "Потсећања на А н ти ку ". Издање 1 9 7 7 . Мелбурн, Аустралија, 120 страна; број 7 4 - "Све су то лажи и обмане, фразе и пароле" комунистичке Југославије. Приватно издаве. Минхен, 1 9 7 7 . - страна 4 0 0 . Под бројем 75 - "Образовање и одржавање српске нације” , приватно издање, Швајцарска 1 9 7 8 . године; под бројем 7 6 -"Бо-
2 36
ка и Бокељи" - Детроит 1 9 7 9 . , страна 2 2 4 . Издао Видак П . Ћеловић, ужи земљак и од детињства пријатељ п о ч . Лазе М. Костића. Број 77 - "Х о л о к а с т " у "Н е за в и сн ој Држави Х р в а т с к о ј ", Чикаго 1 9 8 1 . , стран а 3 0 4 . Издао приватно Одбор под претседнишхвом д р Ђура М . Р а д о је в и ћ а . To j e верни превод књиге под бр ојем 66 - "Х р в а т с к а з в ер с т в а у последаем р ату према и зја в а м а њихових с а в е з н и к а ". 7 8 . "Срби и Ј е в р е ј и " , С а у т п о р т , Аустралија 1 9 8 8 . г о д и н е , стр ан а 2 5 0 , издање Радише М . Никашиновића и Илије М. Павловића. Овај
списак
дела
Лазе М .
К ости ћ а,
који
je
изашао у пом ену тој књизи "Ђенерал Милан Н е д и ћ ", изашао j e д обр о т ом Радише М. Никашиновића и Илиј е М. Павловића, a о ва ј н а јн ов и ји списак ккига Лазе М. Костић а, допуњен са свим д о сада изашлим књигама Лазе М . Костић а, о б јав љ у је се на захтев Илије М.
Павловића и лично м о ј .
Сматрамо да се и са овим унеколико одужујемо светлој успомени др Лаза М. Костића. ★
0
др
Лази М .
Костићу м н ог о се писало и још
ће се писа ти . Ми би се такође могли подухватити д а опишемо цео живот и научни рад Лазе М. Костића.
Какав
je
био као ч о в е к ,
као предавач на Уни-
в е р з и т е т у , као писад и к о је су м у главна д ел а . Шта j e пре рата стварао и к о ја с у м у главна дела и из к о ји х о бл а ст и . Кад бих се j a латио т о г а п о с л а , м а колико био исцрпан и о б ј е к т и в а н , т о би с е , и п а к , м огло окарактерисати као п ос а о бившег сту д ен та према своме п р оф е со р у , не с ј е д н о г него с д в а факултета и великом личном пријатељ у. Такорећи је д н о с т р а н о , a можда п о н е гд е и несв есн о п р и с т р а с н о . Због т о г а j a мислим д а би најбоље било д а узмемо изводе из великог б р о ја писама упућених Лази М. К остић у, објављ ени х у књизи под б р ојем 70 - "И з ја в е и признан>а пр оф есору Лази М. К о с т и ћ у ". Изводи из писама. Минхен 1 9 6 6 . год и н е , ст р а н а 1 6 4 . У тој
књизи, велики број С р б а , од
н а јв е ћ е г
237
до најмањег па и из поробљене Отаџбине, дао je одушка свом великом дивљењу раду Лазе М. Костића. Свака од тих изјава биће по једна воштаница више, у хладној туђини, над одром и спомеником великог српског трудбеника др Лазе М. Костића. Као што др Костић сам каже, у предговору те књиге, та " . . . п и с м а су спонтана, јер их ja не само нисам тражио, већ нисам ни очекивао" Онда наставља: "Баш зато што нико није очекивао да ће се оне (изјаве) икад објавити, оне нису намештен е .. Наша je дужност да читаоце потсетимо на те дивне и зја в е , јер j e књига одавно штампана у ограниченом броју примерака, те je мало ко има и мало ко ће се ње и њезине садржине овом приликом сетити. Ићићемо истим редом, као што су та писма (изјаве признаља) у тој књизи обј ављена. . .
233
ИЗЈАВЕ ПРИЗНАЊА Проф. Лази М. Костићу - Изводи из писама -
ИЗЈАВА ПРИЗНАЊА Њ.В. КРАЉА 5.
алрил 1 9 5 7 .
године.
Др Господину Лази М . Ветинген,
Костићу,
Швајцарска
Г осподине П р о ф е с о р е , Добио сам Вашу књигу "С п ор ни предели С р ба и Хрвата"
и
са
великим
интересован>ем и с ту прочи-
тао. грађи
Ово Ваше научно дело базирано на н епобитној из м н оги х и разни х и зв о р а попуњ ује је д н у
велику
празни ну
к о ја
je
до
сада п о с т о ја л а
у о-
вом п огл е д у , р а з б и ја м ноге досадање з а бл у д е, кој е су владале на овом пољу, a проистекле из немогућности
ширег
сазнања по истакнутом
питању -
недостатком овакви х и сличних д е л а , што j e давало могућности тенденц и озној и ш тетној пропаганди и акцији против српски х и н те р ес а . Ово научно дело заслужује св ак у пажњу и J a , немајући данас д р у г и х м о г у ћ н о с т и , овим Вам одајем С в о ј е признање. П рим и те, Господине П р оф есоре, М оје срдачне поздраве. ПЕТАР 1 1 , с . р . *
239
Српска
Народна
Одбрана
у кан ади, преко 9 . априла 1 9 5 8 .
претседни ка Милутина Б а јч ет и ћ а , п ози в а
др
Лазу
М.
К остиђа
на
свој
Конгрес,
па
каже: "Ми се надамо д а ћете удовољити о в о ј неодољивој ји
жељи родољубивих
нестрпљиво
Ср бн н а све
који
оно
очекуј у д а виде и
неустрашивс
без
чега
нем а
жаркој
америчких С р б а , у п о з н а ју
мудро
и зналачки
живота,
сл ободе,
ко-
брата брани ни
оп-
станка Српском н а р о д у " . ★
Српска др Уроша Л. "Ви
Народна Одбрана С еф ерови ћа,
свима
нама
4.
претстављ ате
ност
у српској
ем и грац и ји ,
рику
и
je
Канаду
јим данима лаксалог
га се
поц епаног,
Нема види
преко
каже:
н а јв е ћ у
вред-
a Ваш дол азак у Аме-
н а јв е ћ а п о т р е б а
несрећног,
С р п ст в а .
важнији д а
у дмерици,
априла 1 9 5 8 .
Србина и ч у је
у
у најодлучнизбуњ еног и масвету
који
о в о г а пута
je
на Ви-
д овдан од В а с . . . " *
Др Божидар Пурић, секретар "С р п ске Народне О д бр а н е" 1957.
у САД и уредник " С л о б о д е " , 2 0 .
пише: "Уред ни ш тв о
децем бра
'С л о б о д е 1 и СНО необично с у Вам
захвални на Вашем сталном сарадниш тву, к о је цени као високи д оприн ос одржаву с р п ске надионапне свести
у емиграцији
и
као
н е оп х од н о з а охрабре-
ње и уједињење о ја ђ а н е С р б и ј е ". *
Српска Народна Одбрана генерал ног
у нем а чк ој,
с е к р ет а р а Душана М.
цембра 1 9 5 8 . јавља: "Испуњени дивљењем
за Вашу
С едл ара, б о р бу
преко
11.
де-
у одбрани
свете српске с т в а р и , ми високо ценимо Ваш научни рад и Ваше ср п ско родољубље, те Вам у знак нашег и скр ек ог признава упућујемо наш позив за Трећи Конгрес у Н е м а ч к о ј ". За О р га н и за ц и ју ср пски х р а " , њен претседни к Милан М.
2 40
четника
"Р а в н а
Го-
Д в и јет и ћ а н и н , 3 . феб-
p y a p a 1 9 6 2 . године пише: "В е р у јт е то смо и д о трамо
Ваше
књиге
л итературом, ч у в а т и ".
сада радили, је р сма-
најбољом
к о ј у вреди
српском
к уп и ти ,
националном
прочитати
и са-
*
Протоигумани манастира Хиландара, Доситеј и Михаило , пишу 5 . јула 1 9 5 8 . год и не: "Књиге
су
Ваше од
неоцењиве
вредности,
та-
ко д а се не зн а к о ја j e од к о је лепша. Мило нам j e такође што се јо ш налази елитних и неустрашивих Ср ба који и са поносом.
бране српске и н тересе
без стр аха
Горко искуство тр е б а већ д а нас je
научило д а више Србин не буде ни чи ја ћ у п р и ја , ко
смо потомци
нака,
Немањића,
Синђелића,
Р аји ћ а
Обилића, и
других
брилијантних примера з а и с т о р и ју не само С р п с тв а .
а-
К осовских јуб е з б р о јн и х
и
ч ов е ч а н ст в а ,
a
Зато С р б и ја Србима и Срби Срби-
ј и , и тачка! Зато се и даље трудите и радите за С р п с т в о , a ми ћемо одавде м ол и тва м а". *
Др Душан Петковић из Ђ енови ћа, сада Буенос А и р е с , преко д р у г о г а пише 1 9 6 3 . год и не: "Л а зо М . Костић као научник j e наша највећа величина у ем игради ји. В ј е р у ј е м о , као истор и ч а р , д а ће ср п ска покољења бар з а идућих двиј е с т о година морати употребљавати Лазина д је л а као нео п ход н а з а проучавање наше националне ис т о р и ј е , па чак и уопште у вези са нама. Ставио се у ред С т а н о ј а С т а н о је в и ћ а и Владана Ћоровића, a као ИСТОРИЧАР надмашио je далеко Сл ободана Ј о в а н о в и ћ а ". ★
Видак П. Ћеловић , из Р и с н а , сада у Детроиту,
САД,
6.
ју н а 1 9 6 0 .
године пише:
"Боље j e д а Вас такви н а п ад а ју него хвал е; ако пак они почну д а Вас хвал е, ми ћемо Бокељи морати д а Вас се одр и чем о. Према т о м е , нем ојте се спупггати на њихов ни во. Ви сте с в о ј е име овековечили у С р п с т в у , a покољења дела с у д е " .
241
Бранко
Секул овић ,
из
Херцег
Новог,
са да
у
Т о р о н т у , 1 . д ец ем бра 1 9 6 0 . пише: " . . . као Србин и п о с е б н о као Бокељ, пон осан сам и Б огу захвалан што имамо д р а Лаза Костића. Што имамо човека толико висок и х научних квалитета и толико чвр стог и несавитљивог с р п ск о г кар ак т е р а " ★
Лука Пејовић, из Ц р нојеви ћа Р и ј е к е , пише из Чикага 1 9 5 6 . год и н е: "Ваш а књига ( 'Спорни т а ') шта
предели
Срба и
Хрва-
претстављ а је д н о монументално дело и д а нисем
овога
нисте
у
животу
написал и,
доста
j e ...” ★ Видак Ђуришић,
Никшићанин,
сада
у Њ у јорк у ,
из Грчке пише 2 0 . новем бра 1 9 5 2 . год и н е: "Мислите ли д а с у они (комунисти) вили
забора-
Ваше држање према њима целог Вашег живота!
J a никада нећу заборавити Ваше упућивали екс к а те д р а , на к о је
речи к о ј е сте им с у они добадива-
ли д а су то п р о в о к а ц и ј е ". * Др
Ђуро
Чикага 3.
М.
Р а д о је в и ћ ,
фебруара 1 9 5 7 .
М орачанин,
пише
из
год и не:
"П р е с в е г а од срца Вам стихам на последњој књизи о
се захваљ ујем и че'с л а в н и м ' подвизима
Хрвата кроз и с т о р и ју . Књигу сам примио одм ах и са највећим задовољством у болници, тако р е ћ и , на душ ак, п р оч и т а о . Две с у ми се мисли данима вртеле у глави: прво, апал в ера моме п р оф есору и неуморном борд у на п р е гн у ћ у ,
с ја јн о м на стр-
пљењу, на и деји и још чему н е , и д р у г о , хвала Богу што не припадам овој сорти људи, a д а припадам одм ах би се убио кад сам ово п р о ч и т а о ". *
Јован марта 1 9 5 6 . "С в о је
БратиЋ,
нагну за Вама.
2 42
из
Босне,
год и не: сте одужили
па
пише нека
из
САД,
други,
He ласкам Вам кад кажем
20.
млађи, да
има
ствари које сте објавили, без којих се сутра He be моћи ни на једну конференцију кој a се тиче будуће државе". *
Михајло М. Дучић, Хер ц егов ац , претседник "С р п ске Народне О д бр а н е " з а САД, пише из Чикага: "Ваш у књигу 'Србија или Ј у г о с л а в и ја ' прочитао сам са великим задовољ ством. Исто тако д р у г и , који су j e прочитали рекли с у ми д а je право рем ек - д ел о". *
Др Бранко Миљуш, поводом књиге " ч и ј а j e Бос н а " , пише 8 . м а ја 1 9 5 5 . год и не: "У овој борби с а хрватским шовинизмом по питању Босне и Х ер ц егов и н е, за и ста се н и је могао дати са српске стран е бољи о д г о в о р него о ва Ваша књига.
Сви смо Вам захвални
на тр уд у и лич-
ним жртвама к о је сте поднели д а бисте овај матер и ја л , од велике политичке с т и , прикупили и ср ед и л и ".
и
националне
важно-
★
Омер
Кајмаковић,
пише из Минхена 2 1 . се
Ви
бивши
"С м атр а м , без икаквог одужили С р п ств у више
ем игр а ц и ји , ганизације и с т о р и јс к и х
народни
августа 1 9 6 2 .
п осл ани к,
годи не:
претеривањ а, д а сте н его и је д а н Србин у
чак више н его и п о је д и н е групе и орСрба
у
факата
туђини. . . опрали
Ви
образ
с те
са
српском
оружјем народу
од перфидних клевета хрватских с е п а ра ти ста. И не само т о . О дби јајући ударце о ви х крвол очних ја сов у
б е с т и ј а , Ви с те шгалу, из к о ј е ,
и х сатерали у о в у Аугипо свом м ор а л у , крволо-
ш тву , бести јал ном варварству и ниском нељудском карактеру - нису у ствари никад ни излазили од убиства З в он и м и р ов о г, па преко Р е ф ор м а ц и је, Седмогодишњег р а т а , Ч етрд есетосм е и тако даљ е, д о оне е н д е х а зи јс к е џунгле од 1 0 . т р ав њ а ". ★
Алит a С. ше 1 0 .
м а ја
КОЊХОЏИЋ, уредник 1 9 5 8 . год и н е:
"Б р а т с т в а ",
све
пи-
243
"Мало j e
ср п ски х т р уд бен и ка ,
a научника по-
г о т о в о , који се у своме раду руководе само интересима С р п ск ог н а р о д а , као В и . A д а се неко такмичи или у п ор е ђ у је с Вама у п огл еду и с т р а јн о с т и , пожртвовања и љубави у раду з а св ој н а р о д , о томе ни г о в о р а " . ★ Бранко Маимћ, п:;ше 7 .
ју н а
"О д писаке, бина
родом из
године,
Чикага:
п р вог д а н а био сам
уделила
таквог
1956.
књиже^пик, када сам
н еобично
је д н о
солидног
из
почео пратити Ваше
срећан
такво
што нам j e
неуморно
нау чни к а,
Кордуна,
као
п ер о и је д н о г
што
сте
Ви,
заоравате о н е праве и чисте српске судбине шој
бу д у ћ н ос ти ,
a
са
к о је
макар и у најбољој
нам ери , ★
Драгољуб
Вурдеља,
Г.
школске опш тине у Т р с т у ,
су
суц-
наши
који у на-
п ретходни ци,
с к р е н у л и ". претседни к
пише 1 4 .
Црквено-
ју н а 1 9 5 8 . :
"Н ар очи то се дивим Вашем з а и ста неуморном раду на дра гоц еном делу 'Спорни предели Ср ба и Х р в а т а 1 , к о је ће сви С р б и , a нарочито ми који смо живели у Х р в а т с к о ј , чувати као молитвеник у своји м дом овим а. Један ретко дра гоц ен прилог нашзј
надионалној
ствари
и
н о в и јо ј
политичкој
и-
сториј и " . * Е п и ск о п , сти ра К анан,
ДР
Н и к о л а ј,
у САД,
пише
из
р у с к о г мана-
пред Васкрс 1 9 5 5 . Г .
"О в а Ваша књига ( 'Ч и ј а j e Б о с н а ') , као и све што п и ш е т е , осн и в а се на необоривим и неодољивим фактима. За т о с е , мислим, непријатељи Српства тешко упуш тају с Вама у полемику. Захвалан сам Вам и на одбрани ћирилице, 'с в е т о г сл ова Ћ и р и л ов а '. Што комунисти с м е р а ју да
уведу
латиницу,
н и је
ни
мало
за
чуђење
кад
Срби у Лоидоку и з д а ј у 'П о р у к у ' латиницом и многи други на све стр ан е с в о ј е би л тене. 'Опрости им Б ож е, зер заи ста не з н а ј у шта чине ' . . .Желећи Вам здравља и к р е п о с т и , д а би продужили Ваш научни и
родољубиви
п осао
још
за
м н ог о
г од и н а ,
ja
Вас
поздрављам са Христос в о с к р е с е " ! *
Епископ Г. Дионисије, пише 1 5 . "Из пуне
Ваше
в еом а
сваки
књиге
корисне
Србин д а
тереса
тих
( 'Спорни грађе
узме
априла 1 9 5 7 . п р едел и . . . 1) , пре-
з а ово питањ е, моћи ће
што м у т р е б а
и с т ор и јс к и х
п ок р а ји н а
у одбрани српских,
инк о је
Хрвати п р о б а ју д а п р и с в оје разном пропагандом па и н а јзв ер ск и ји м масовним уништавањем ср п ског нар о д а ". ★
Др Милан Гавриловић, пише 1 1 . фебруара 19 57 годи не: " У тешким приликама у који м а се живи данас j a не знам како Ви налазите и времена и воље за толики р а д . Без статистичких п од а т а к а , без њихов о г правилног тумачења,
без и с т ор и је к о ј a je до-
вела
политички
до
правилно
њих, да
ни
је д а н
приступи
решавању проблема к ојк Срби
Али су,
ни
човек
р а з г о в ор и м а ,
не може још
ман>е
су на д нев ном р е д у .
осим чињенида Ви д а је т е и нешто више. после о в е тешке к а т а с т р оф е , почели да
губе в е р у у с е б е . To je за м ене било најопасниј е . Губитак вере у с е б е води с јед н е стране рез и г н а ц и ји , с друге очајним неразборитим поступцима. Ви ту в е р у у с ебе враћате С р б и м а ". *
Коста Ст. Павловић, пише 1 3 . м ар та 1 9 5 7 . : "Сви смо ми Срби и сви смо добри С р б и ...а л и смо мало знали о свему оном е што износи те
у сво-
ј о ј књизи ( 'Спорни п р е д е л и .. . 1) . За м н ог е од нас то ће бити неисдрпан и з в о р ...Ј о ш једном хвала на кн>изи, к о ј у читам с највећом пажњом". *
Радивоје Б ојић, пише из Берна 2 5 . 1957.
фебруара
год и не:
"Т в о ј а књига j e не само к ор и сн а , ( ‘Спорни п р е д е л и .. . ' ) , него je било нужно и неоп ход но да се ова к о дело створи и п у б л и к у је . Т р е ба д а будеш
245
потп у н о задовољан што си њоме учинио о гр о м н у усл угу не само нашој ем и гр а ди ји , н его С р п ств у уо п ш т е. Штета j e што з а сад неће моћи д а се растура код нас у земљи, али ћ е , надам с е , и томе је д н ом доћи в р е м е ". ★
Стеван Тривунац, пише 1 9 . фебруара 1 9 5 6 . : "П отп у н о мислим
да
je
разумем добро
Ваш
што
се
став
у
је д а н
емиграцији
и
квалификовани
Србин озбиљно и д ок у м ен тов а н о маљем об а р а по хрватском м а н и ја ш т в у ". *
Душан Петковић, звани " С е н е г а л а ц ", пише 22. м аја
1 9 5 5 . годи не: "H a такве српске
борце и трудбенике
сте Ви нико не би смео ни глас д а д и гн е
као што a камоли
блатом д а се бада. Н а п р о т и в , т р еб а д а смо срећни и поносни што такве одважне борце и трудбенике и м а м о ". *
Војислав
Д.
Пантелић,
пише
30.
ја нуара
1965.
из В аш ингтона: "М атери јал који сте Ви прибавили и средили такав j e д а сматрам не само д а сте себе овековечили и подигли с п ом е н и к ,
него да сте
у исто вре-
ме подигли споменик и Српском н а р о д у " . *
Ђорђе Ст.
Караниколић, из Би јене
(Швајцар-
с к а ) , пише 2 2 . м ар та 1 9 6 5 . год и не: " J a Вам се дивим како Ви поред ти х страшних тешкоћа
ипак
одол евате
да
све
то
п у б л и к у је т е .
Ваше ће име живети о н о л и к о , колико живи Српство к о је претставља з а је д н и ч к у Етику кроз веков е са свима нашим к а р а к т ер и с т и к а м а ". *
Илија М. Павловић, бично
одан
поч.
др
Лази
(човек који je био неои растурио више в ег ов и х
књига н е г о ико д р у г и ) , пише из Гери 2 5 . 1 9 6 2 . године: "Д а ништа д ру го нисте написали и
2 46
децем бра објавили
до
оне
'С п ор н е
пределе'
и ове три књиге
'С р б и ја
или Југослави ј a ' , Ви сте се з а навек одужили нац и ји . Нико неће моћи у буцућности ништа да расправља о овим питањима, a д а се не п озов е на Ваша д ел а . И за р онда има бољега споменика и бољег признања ти" ?
ч овеку
који
се
имао зашто
и роди-
превела
немачки
★
Катарина
А.
Јовановић,
на
ј е з и к "Г о р с к и В и јен а ц " и м н ог е српске народне пес м е , пише из Цириха 2 1 .
октобра 1 9 5 2 .
год и не:
"М ного сте ме обрадовали пошиљком Ваше најнови је честитке на т ој знаменитој и толико корисној публикацији к о ју сте дали нашем р о д у . Та j e књига д а в н о била п от р е бн а као н е п р и с т р а с н о , чисто с т р у ч н о , научно д е л о , у коме смо оскудев а л и ". ★ Ово поглавље "н а јб о љ е г п есника
ћемо завршити с поздравом српске е м и г р а ц и је ", како га
сам др Костић з о в е , који ће у с в о ј о ј оди над ода м а дати најбољи поздрав у прози и п е с м и , к о ја чини част оном е који ј у j e написао као и ономе коме j e п ос в е ћ е н а .
Милан М. нуара 1 9 5 7 . "J a
Петровић,
пише
из
Чикага
20.
ја-
год и н е:
Вам
се
дивим
пгго
у
борби
за
одбр а н у
угрож еног Срп ств а заузимате увек право м е с т о , али Вам се дивим и чудим, како Ви у т ој тешкој и безпримерној борби успевате д а у јатим а разни х птица прона ђ ете с в о г с л а в у ја , ставите га у с в о ј е с р ц е , па Вам о н да срце пева са Вашим славујем и лепше од њ е г а ". У писму од 6 . м арта 1 9 5 7 . о н даље пише: "Да је д а н професор Универзитета саопшти целом с в е т у како j e о д милине прочитао је д н у песму 10 и 20 п у т а , т о j e до сада у књижевности непознато. Зашто? Зато што j e Ваше племенито срце са зд а н о од п оези је. Са највећим задовољством пружам и о в у д р у г у чашу Вашој благородној души к о ја j e увек спремна з а п р и ч еш ћ е".
247
Ä сада, стихови прекрасне песме Милана Петровића, посвећене др Костићу:
ИЗГНАНИ БОКЕЉАЦ Српством се п о ј е и Српством се х р а н и , Зато га воли и х е р ојск и брани; Брани
га бр а н и ,
с а обадве р у к е ,
Од св оје љуљке па до своје хумке. J a увек видим у његовом о к у Њ егово м оре и њ егову Б ок у, И онај
понос,
високи и г о р д и ,
Озарен срећом што га Бока роди. Кад се има у в и д у д а су о в а дивна сведочанс т в а , оцене књига и признања д а т а д р Лази М.
Ко-
с ти ћ у ,
(од
написана пре
више
од
тринаест
година
о б ј а в е о н е књиге / 1 9 6 6 . / д о његове смрти / 1 9 7 9 / ) у ком м еђуврем ену j e он издао 2 9 сасвим нових књига,
од
претходних,
к о ји х
неке
онда
далеко
ч овека
отскачу
м ор а
да
од
обузм е
свих
велика
жалост што ће пи см а , с а приказима и похвалама за те књиге накнадно п о с л а т а , остати з а сва врем ена изгубљ ена. Још н еш то.
Кад
књиге д р К ости ћ а, врло
малом
бр оју ,
с в ак ог С р б и н а ,
се
узме
у
о бзи р д а
сем м алог и з у з е т к а ,
који
велика je
ту га
м ор а
су
све
штампане у обухватити
у с в о ј е време м ога о
узи-
мати његове књиге, па н и ј е . Данас нико више и ни по к о ј у д е н у , не може набавити комплет њ егових књига, a м ога о се набавити д а j e свака књига у зе та кад j e изашла, з а мање од 2 5 0 дол а ра .
Још већа жалост обузеће сваког српског родољуба, кад сазна да je др Костић свакоме давао своје рукописе БЕСПЛАТНО, само да књигу отштамп а, a њему да да 10 одсто од готових књига, да са посветом пошаље пријатељима и људима од пера, који су му давали прилоге и помагали г а ,а један део Универзитетима и библиотекама. И пак, м ора се одати признаве повећем б р о ју д о б р о т в о р а и неколико ср пски х националних орга-
248
н и з а ц и ја , који су омогућили те j e објављ ено онолико вели чанствени х дела др Лазе М. Костића. Али, све j e то ишло неорга ни зов а но и н и је било довољ но. Да се др Лази М.
Костићу помогло да органи-
з и ј е с в о ј у к ан цел ари ју, са барем једним стручним секретаром и д а се нашло нешто више д о б р о т в о р а , он
би за
живота издао
још најмање п етн а ест зна-
ч а јн и х д е л а , је р je заи ста увелико прикупљао гр а ђ у . Срећа j e велика што j e оволико изашло и што још има понешто комплета код п оје д и н а д а и игго ће у неко ср ећ н и је д о б а захвално п от ом с т в о издати сва дела у је д н о з а с е б н о и луксузно и з д а в е . За живота нису м у такве радости приређиване па
би
било
Богу
угодно д а м у
се
барем
посмртно
одуж имо.
Др Ђуро М.РАДОЈЕВИЋ
24 9
ГШСЦИМА ИЗРАЕЛА C ap lan Street, TEL AVI V
Драга браћо! Диктат
je
и ст ор и јс к е
сапатње
с у д б и н е , д а се два наша н а р од а , с к н , п об р а т и м е . Без кривице
п рогнани
са
и скупне
нам
је в р е јс к и и српс в о ји х
библијских
огњишта, из Ј у д е ј е , Гал и л еје, С а м а р и је , са Сион а , из Јерусалима - ваши праоци сретоше се са нашим праодима пре о ко хиљаду и по година у равницама П а н о н и је , дуж м ора A d r i a t i c u m , у провинцији грчкој к о ја се и тада зваше M a c e d o n ia , у Sin gidun um - y и валовитој и пл одној земљи око "С и н г и д у н у м а ", је р Б е о г р а д , наша п р е с т он и ц а , још не имадијаше српско име и још припадаше Римљанима. Тај сусрет не обећаваше нарочито разумеван>е.
М о јс и је в
народ
бејаше
стар
и сл аван,
са жи-
гом прок л етства што га задоби још у р оп с т в у мисирском и подруги пут анатемисан и п р огна н из с в о је домовине након злочина римског императора Титус-а В есп а зи ја н - а . Народ с р п ск и , п а к , бејаше тада м л а д , у настајањ у, ратнички располож ен. Памтимо: главне стране првих (а и свих кас н и ји х) си нагога к о ј е Ј е в р е ји подигоше м еђ у Србима б е ј а х у окр ен у те према - Јерусал им у. Након завршетка сваке ј е в р е ј с к е с в а д б е , младожења би д есном ногом здроби о чашу и о б ја с н и о зачуђеним и радозналим српским званидама да о н тиме искаљује бол свој збо г уништених храмова у Јерусалиму. Скупно се појал а м ол и тва , као вапај наде
250
или неки ритуални израз
утехе: Нека ВЗС СвеМОГући охрабри, као ил^о je уцвељене из Сиона и Јерусалима! A потом би следила и заклетва: Ако те икад заборавим, десна ме рука заборавила, о Јерусалиме! Све до 1 9 4 8 , до стварања Израел а, Је в р еји пози в аху да о благданима п р ол е ћ а , скупа са
нас
њима, ја
славимо
je
некад
жетву
јеч м а
бога Ј е х о в у д а обдари да
п он е се
и пшениде у земљи ко-
била њихова и да
берба
у
слушамо
како моле
гор у Сион кишом и сунцем и
земљи
к оју
су
носили
срцу и к о ја j e живела у виховом памћењу, зира на то што из н>е б е ј а х у п р отерани! Праоди
и
оци
наши
широм
отворише
у свом без обдушу
за
патн>у и бол с в о ји х је в р е ј с к и х с у седа и не слутећи д а ће молитве и клетве М о јс и је в и х страдалника поста ти и њ ихова, од н о с н о п от о м с т в а њиховог,
с у дби н а .
Б еја см о м е ђ у првим народима у Е в р оп и , настављачи ви за нти јске културе к о ј у оплеменисмо словенском ширином и духом светосављ а, кад нас поплави исламско м оре и у напону сн а ге и славе помори куга из А з и ј е . Наше мисирско роп ств о трајаће скоро пет в е к о в а . Наши хр ам ови , г р а д о в и , наше гор е с и о н с к е , законици
наши свети и задужби-
не наших владара, гробови и мошти наших светитеља - све j e т о п о р у ш е н о , оскрнављ ено, спаљено. Егзоду си српски х страдалника путоваће пет векова на з а п а д , на сев ер и према Р у с и ји . Из поробљене домовине у туђе и неп о зн а т е пределе водиће нас патри јарси наши, к н е з о в и , п р осветитељ и : сви у нади да ће доживети дан повратка и сви са молитвом у сузи да роди грожђе о к о С м ед ерев а , да преживи у Скопљу бар неки примерак Душановог законика, да на Синан-пашиној ломачи спаљени Свети
Сава
д а р у је
кишу
и
спаси
од
глади
с в о је
сужње у Немавиној Зети и крајевима иза Сплита и Д убровника, д а не усахн у црвени божури на Косов у , по веровању народном никли из крви наших м учени ка.
251
И кад,
након
смо ланце и Гол гота као с в о је
п е т в е к о в н ог
ропства,
раскину-
обнови смо своју државу да je тек за п оч ел а. За
тешко
повраћене
слободе,
- наша одбр а н у
националног
п он ос а и права на п о с т о ја њ е , у 2 0 . в е к у , у два с в ет ск а рата, и згубисмо о ко 3 милиона душ а: сваки педаљ земље српске поста д е Јерусалим и св угде се оди гра је р /с а л и м с к а т р а г е д и ја . За
само
10 народа!
махом
г од и н а , Да к об
од
руке
оста д о с м о наша буде
рођака,
једнопл еменицима,
к о је
ама ни
без трећине свог а п сол у тн а, падосмо називасмо
тада
браћом
и
не разабрасмо да
наши највећи душмани говоре нашим је з и к о м . У том геноцидном пом ору нашег и м ена,
крвљу
j e потпи сана и о в ер е н а вековима д у г а и ст ор и ја с р п с к о - је в р е јс к о г страдалништва. Од руку истих џел ата, тамањени смо по истим концлогорима, клани на истим м о с т о в и м а , пећима, скупа нестајали Шалома Када
за
Јев реје
живи спаљивани у истим у истим јамам а. Молитва к оји
су горели у Аушвиду
бејаше молитва и з а Ј е в р е ј е и Србе масакриране у нацистичкој хр ва тск ој држави, a м олитва нашег старца Вукашина у л ого р у Ја с е н ов а ц чула се све д о стратишта Д а х а у а , Бухенвалда, М а у т х а у зе н а . И тамо
су,
у
истом
Срби и Ј е в р е ј и . Из п е п е л а , ск рсну звездом
крви
јев рејск а лепрша
стр оју
губилиште,
стајали
и рана ваших м у ч е н и к а ,
држ ава.
данас
за
З астава
на С и он у ,
са
ва-
Давидовом
у Ј у деји ,
Гали-
л е ји , у Јерусал иму. Та застава привуче себи и одв ед е о д а в д е , и зм еђу н а с , хиљаде српски х Јевр еја. Испратисмо несрећни што нас
их ст ег н у т а ср ц а , жалосни и напустише толика бр аћ а , суна-
родници и сапатници, али срећни и радосни у исти мах што се обистинише речи библиских п р о р о к а , па д ођ е
крај је в р е јс к о м страдању. Наш удес се, међутим, продуж ава. Као у ту рск о д о б а , на К о с о в у , н а јс в е т и је м п а р ч е ту земље с р п с к е , некажњено нас н а б и ја ју на колац, сил у ју д е ц у ,
252
у б и ја ју на вивама и у кућама,
узим ају
х а р а ч , о т и м а ју имања, пале ц р к ве, руше споменике културе н а ш е, р а с к о п а в а ју г р о б о в е . Морамо и с в о је мртве да селимо са К о с о в а , понижени посеб н о тиме да злочин подносимо не у туђој већ у с в о ј о ј држави. И не дешава се то само на К о с о в у , иако je на том нашем уклетом и проклетом С и ону антисрпска хи с те р и ја дости гл а н а јв ећ у помаму. Као
да
смо
ми о н о
тринаесто,
н а јн е с р е ћ н и је племе И зраел ово. вечни Титус император суровији
и згубљ ено,
a
И као да je наш и више лицемеран
од о н о г Римљанина, само што ми не знамо ни ко je о н , ни одакле д о ђ е , ни к а д , ни који нам г р е х , ни колику цену страдава Титус наш одр ед и .
он,
тај
вечни a н е п озн ати ,
Примите о в о писмо као здравицу п а т в и , јер смо бар м и , Је в р е ји и С р б и , свикли да такве пехаре и с пи ја м о . Бар м и , Ј е в р е ји и С р б и , спознасм о и окусисмо истину да патве невиних!
нема
н еб ес к ог дар а изнад -
У вечном искушењу да се одрекне себе или да носи крст прокл етства и ничим заслужену а на тем у , дух
на р од ни ,
и је в р е јс к и
и ср п с к и ,
увек се при-
клавао овом последњем: о д б и ја о прол азност царства земаљског и , плетући трнове венце с в о ј е с у д б и н е , п о ј а о химну страдаву и непролазном царству
небеском,
стоички
и без
ја ук а који
веселио прогонитељ е и непријатељ е Голготама у с р е т а в е . Истори ја je имена и сахранила
већ д а в н о , силу џелата
би раз-
- ишао својим
давно заборавила к оји распеше раби
Бен Аки бу, али н и је заборављ ено и никад неће бити заборављ ено како им се тај Јеврејин-мученик у лице н а см ејао и умро с р е ћ а н , јачи од смрти, о з а р е н . Јека немачких и аустр и јски х топова који 1 9 1 5 . порушише и узеше Б е о г р а д , одавно не чује с е . Али се јо ш ч у је и живеће заувек команда мајо р а Драгутина Гавриловића, упућена "н е б е с к о м српски х бранилаца: Јунаци, напред у славу, не брините за животе који више не постоје !
одреду"
253
Тамањеним и прогоњеним од с в и х , и о д јаких и о д с л а б и ји х , и од крвно блиских и о д далеких бесмртна смрт (t h a n a t o s a t h a n a t o s ) бејаше нам н а јт о п л и је крило и н а јс и г у р н и је у точ и ш т е , кроз векове. Поздрављам вас као браћу и са оном заклеттвом к о ј у преци наши чуше од Ј е в р е ја и чији смисао у свом срцу д ан ас носи сваки прогнани Србин
Ако те икад заборавим, десна ме рука заборавила, о Јерусалиме!
са к о с о в а :
У Београду,
7.
децем бра
1985.
Вук ДРАШКОВИЋ Напомена: Ово писмо Вука Драшковића,"Писцима И з р а е л а ", bo
254
д р е н е то j e
допуњено издање;
из
кн,иге "О д г о в о р и "- H o
"П р о с в е т а " ,
Београд,
1987.
НАПОМЕНА - 0 ОВОМ ИЗДАЊУ
Није ми познато, уствари не знам, да ли се када у издавању књига практиковало да се на крају књиге после Поговора, допише и једна оваква "Н а пом ена". За писање овакве "Н а п о м ен е", натерала ме je н у в да , a и сам живот у емиграцији и односи између - нас емиграната. Пре магао,
петн а естак
проф есора
г од и н а ,
Костић а,
нешто у
мало
издавању
сам
по-
неколико
књига. Прво смо плаћали 3 дол ара од с т р а н е , за с е р и ју од 5 0 0 примерака. П о сл е , за непуну годину д а н а , цене с у скочиле на 6 дол ара по свакој с т р а н и . За он о в р е м е , кад с у радничке плате у Аустралији биле 40 и 60 дол ара недељ но, то плаћање књига je било ск упо. Због т о г а , л утиновић, ишли
j a и је д а н пријатељ , Тадиј a Мисмо на неколико м е с т а д а купимо
половни линотип и п р е су и д а нађемо људе који
ће
нас научи ти, колико толико штампарском посл у. Линотипи нису били с к у п и , али рад са линотипом j e ипак био словослагачки з а н а т . To j e био прљав и за стар ео начин р а д а , који ме j e натерао д а сам с ео у авион и у Сан Франциску купио је д а н композ е р од фирме IBM .
Још пре петнаестак година, почео сам да "извлачим" - "Србе и Јевреје" из рукописа и типоскрипта. Професоров рукопис сам тешко читао и тумачио, јер са апотекарством баш никакве везе нисам имао. Али, ни странице типоскрипта нису биле ништа лакше ни разумљивије. Он je "боловао" ,iliwiWj# , крпи и лепи, a колико je правио "измене и д о п у н е ", то je тешко и замислити.
255
J a сам радио како сам знао и умео и у деловима слао прелом да га прегледа, a o h j e (no навици) опет убацивао измене и допуне, тако да j e било момената када сам мислио да ћу добити нервни слом. Једног дана добио сам све преломе назад, с тим да по уобичајеној пракси извршим све коректуре и још једном све пошаљем у Цирих на последн>у контролу. Са преломом je било и писмо у којем ми (Професор) јавља да са коректурама не журим и да му све не враћам на контролу, него да све оставим и да одмах идем код др Уроша Станковића, уредника библиотеке "Српска Мисао" и да се с њим договорим о штампању једне књиге за "Српску М и с а о ", у којој ће бити и неколико десетина странида - неког његовог сепарата. Пошто су цене штампања опет скочиле и није било више по шест, него по осам долара од стран е , то ce ј a и др Станковић договоримо и погодимо да почнем са радом на књизи, по цени од четири долара од стране - колико да се плати само хартија и евентуално и повезиваше, a остало je мој бесплатан рад и да још доплатим за остале трошкове колико буде требало. Радио сам квигу у деловима о д по п едесет страна па сам прелом и о дгов ар а јућ и д е о типоскрипта враћао
др Станкови ћу
на к ор е к ту р у .
Тако
je
ишло д о 2 0 0 с тр а н а . Кад су остали последњих 50 страница од будуће књ иге, др Станкови ћ ми рече д а je чуо д а j a радим за проф есора Костића за џабе па д а би било лепо д а и књигу к о ј у радимо - урадим, т а к о ђ е , з а џ а бе. Рекао сам м у д а за њега не м о г у д а радим џ а б е , него д а ми д а трећину о д ц е н е , као п р еду ја м (д е п о з и т ), као што смо
се
п огодил и,
в рем ен а " преломом
паре
- urro je о н и посл ед в и х
да завршим књигу,
н и је д ао одм ах - " ј е р
a др Станковић ме тужи д а нећу
д а завршим з а п о ч е т у књигу, само чега j a не завршавам књигу.
256
има
о д б и о . Ja лепо завршио са 5 0 страница и чекам новац н и је навео з б о г
И п а к , морам се дотаћи д о к т о р а права и професора Миодрага Тудаковића и убацити неколико цитата из писама проф есору Костићу. Ha 159- тој страни и даљ е, др Туцаковић mi me :
"Чи та јућ и г о с л а в и ја ’
Вашу д р у г у
не
могу
који сам исто прве књиге. . . "
тако
ja
да
Вам
књигу
'С р б и ја
сакри јем
или Ју-
св ој
утисак
имао кад сам завршио читаве
"К ад би се j a м а за шта питао у т о ј земљи, бих увео Ваше књиге 'С р б и ја или Ј у г о с л а в и ја ’
као уцбеник школама. . . " "M a
у
свим
колико
да
средњим се
и
говорило
високим
српским
о
српској
нашој
о б д а р е н о с т и , j a сматрам д а смо ми политичке незналице. П ризнајем Вам д а и j a , пор ед свих школа и пор ед свих дипл ома, о многим пишете п о јм а нисам имао.
стварима о којима
A шта j e остал о онда са д р у г и м а ? . . . " "J a
сам Сл ободана Јовановића врло ц ен и о ,
ли ово Ваше српско скупа сви Светозари
јеванђеље више вреди Марковићи, Макиавели,
а-
него Вођи
француске р е в о л у ц и је, Платони и т д. Све j e то голи луксуз кад се не з н а он о о с н о в н о што Ви износите у своји м д е л и м а .. . " Исти д ок то р права Миодраг Туцаковић пише из Р аш тата,
Н емачка,
30,
октобра 1 9 6 2 .
год и н е:
"О в о г а м ом ен та завршио сам читање Ваше треће књиге 'С р б и ја или Ј у г о с л а в и ј а ' и сматрам за дужност д а Вам поновим свој суд који сам формулисао у писму к о је сам Вам упутио после читава д ру ге књиге: н и к о , и р е ч ј у нико у ср п ској рији н и је учинио за Српски народ више од што сте Ви учинили. ло преживети м ноге
истоовога
J a сам уверен д а ће Ваше деи м н оге генер ад и је и да ће
живети паралелно са српским докле дотл е д о к Срба б у д е . . . "
народним
песм ам а,
Поводом књиге о "О д г о в о р н о с т за убијаве Срба" , д р Туцаковић придодељен немачком Највишем су ду за повраћај неправилно о д у з е т е и мовине, iraine 2 9 . априла 1 9 6 4 . год и н е: 259
"Мој сумарни суц je овај . И ова Ваша студија je драгодени прилог српском интелектуалном благу. Из свакога њеног реда такорећи бије бескрајна љубав према свему што je српско. J a сам Вас већ одавно 'категорисао ' у највеће неимаре и градиоде српске и сторије. Сада тај суд само прецизирам: Сматрам, по својој најдубљој савести и без икаквог личног илтереса, да сем Вука Караџића, нико није учинио за српство толико колико Ви. Значи да Вас стављам тачно поред В у к а . . . " Ми се не морамо сложити на свему што се пише, али рећи за некога да му je м ес то раме уз раме са Вуком Караџићем - то већ нешто значи. Пошто j e , сматрам, др Радојевић тежиигге своји х изабраних цитата узео највећим делом од југословенски оријентисаних лица, мислим да би било добро да и j a овде додам бар дра лица са српске - "шовинистичке" стране. У вић а,
Канбери када
je
сам
упознао
налустио
"Ч и к а "
Бафало
Жику Голубо-
у Викторији
(Ау-
стр ал и ја) и о н j e писао п р оф е с ору Костићу из Бафала, још 7 . м арта 1 9 5 9 . год и н е:
" 'Канадски Гл ас1, лондонска 'П орука1, минхенска 'И с к р а ', пертска пачавра 'Сл ога' - просто настоје да се српско име истреби, a уколико не услевају, онда да на нас 'шовинисте' набаце сва зла која су произашла из наше прошлости". А , е в о , још и ово да додам у 'уверењу' да je то 'омашком' др Радојевић пропустио. Наиме, пуковник Милан Грујичић, писац брошуре "Т а јн е организације у С р б и ј и ", пише из Кеноше, Висконсин, САД - 1 2 . фебруара 1 9 6 1 . године: "Црногорци су ствсрили такву атмосферу да они смеју све и свакога да критикују, али ако си једну реч истине рекао која не годи њиховим неразборитим амбицијама, онда си увредио част и радиш против Ц рногора ц а .. . Тако Црногорци прокламоваше појам ЧАСТИ, који се овако о6ележи:Ништа не смеш рећи Црногорцу, јер je он "частан"
260
човек,
оће
да
брани
част,
тј.
да
терорише
где
м ож е. Дрногорац м ор а д а се м а з и , т ј . д а се попне на главу, д а се не би наљутио па да се пиимани и не 'у ј е д и н и '. Тако су Црногорци код свих наших билмеза добили и зу зета н п о л о ж а ј. Чим се сгтомене Црна Г о р а , т о je с в е т о , д о б р о пази шта ћеш р е ћ и . He смеш га ни у чему наљутити, Црногор ц а, ма колико он нема п р а в о . То се продубило д о апсурда. све и зр е д а ,
Црногорци и м ају право д а критикују то je на свом м е с т у кад смо ј е д н о ,
али мк 'у јед и н и тељ и 1, ми смо бесправни и без час ти ?! Црногорци преко штампе м о г у д а грде и крит и к у ју кога год х о ћ е , с р п с к о г владику м о г у да грде колико и х воља, били они у праву или не. Али чик и реч д а кажеш за ц р н о г ор с к ог оби ч ног nona.
(Ha
пример:
Дописник
наводи м асу примера
од к о ји х се кожа је ж и !) Нема веће пропаганде проти ву уједињења него што с у лаж и лажне теориј е ... ше,
Нема слоге и јед и н с т в а на л а ж и .. ." Имало би још м н ог о чега д а се каже и напиали сматрам д а j e за о в а ј пут о цитатима и
Изводима из писама - д о с т а . •к
Једном приликом, у р а з г о в о р у са П роф есором , питао сам га д а ли би хтео и м ога о д а напише БИЛО ШГА о Дражи Михаиловићу. Рекао сам д а сам спреман д а платим било колико новца - само д а се нешто п оја в и и о Дражи. Данас ми j e тешко д а поновим све што смо разгов ар а л и , али по сећању ћу покушати д а опишем наш р а з г о в о р . После м о г питања д а ли ће хтети да напише ш тогод о Дражи, п роф . Костић ми je отприлике овако о д г о в о р и о : " З а , н а с , Србе било би најбоље да се Дража, у о п ш т е , н и је ни пој ављ ивао". Мало,
затим,
j e поћутао па д о д а о :
" J a м о г у д а пишем о Дражи, али као научник морам д а пишем само и с т и н у , a у овом врем ену није д о б р о за српски народ д а се износи истина о Дражи. Али з а т о , ј a HE MOPAM д а пишем о њему, a
261
ако
бих писао морао
би х,
као што р е к о х , д а изно-
сим само и стину к о ј а би нам само ш т е т и л а ". Наравно, приликом м о г а питања у вези са Дражом, био j e мало поц р венео и пошто сам већ од р ан и је
зна о
да
бол у је
од
срца,
даље
нисам
хтео
д а настављам р а з г о в ор о Дражи, д а се не би професор сл уч а јно нер в и р ао. З б о г т о г а j e з а м ене остало м н ог о н еп о зн а ти х ствари о Дражи. Ha к р а ју к р а ј е в а , после г ог а и м ог а повратка
у Аустралиј у уз
помоћ Миладина Вуј ановића из
С и д н е ј а , проф . Костић се одобровољ ио n a je написао књигу "Арми јски ђенерал МИ.ПАН НЕДИЋ његова
улога
жно
и деловање
према
страним
у последњем
и зв ор и м а,
р а ту "
к оју
смо
- претекако
тако
издали у М елбурну. Да нисам чачкао о Дражи Михаиловићу, не би се појавил а књига о генерал у Милану Недићу. Зато се
и
ко
јед ан
каже д а
свако
н и је
зло има и с в о ј е д о б р о .
вред ео
- толико
je
други
Колипостао
вреднији и већи. Приликом
коректуре
књиге
о
генералу Милану
Н едићу, било je С р б а који с у новчано хтели д а п о м о г н у . И , кад j e књига била д а т а на повезивањ е , стигл а с у и д в а прилога од по 100 (с т о) долара о д Миладина В у ја н ов и ћ а и Братнслава Стевановића. Пошто се
да
се
следећој
су прилози њихов
књизи
закасни л и ,
прилог пр оф есора
сп ом ене
договорили или
Костића.
смо
забележи
Било
je
у
речи
да се то унесе у П р едговор или П огов ор књиге "Срби и Ј е в р е ј и " . To j e , е т о , тако и учињено са "малим" закашњењем о д неких д в а н а еста к годи на. Зато се и каже: "К о ч е к а , тај и д о ч е к а " . Да не за б о р а в и м , a и моада j e сад време и лрилика д а додам јо ш неколико р е ч и , у вези Драже Михаиловића и генерала МИлана Недића. Једном приликом с а м , у "С р п с к о ј П о л и т и ц и ", од је д н о г допи сника о б ја в и о чланак о Дражи, који с е , мислим, звао - "Дражиним п у т е м " ! После к о ј у недељ у, д а н а , д об и о сам из
2 62
Аме-
рике писмо Илије Павловића (бившег официра Недићеве С р б и ј е ) , у којем се критички осврће и на Дражу и на м ене што објављ ујем ствари о којим а немам п о ј м а . Тако смо започели п о з н а н с т в о , a још се ни д о данас нисмо ни срели ни видели. Ha то писмо сам о дгов ор и о д а о Дражи, Недић у , Љотићу и другим личностима из рата знам само " . . . н е ш т о мало информативног к а р а к т е р а ", је р у Б еограду о њима у школи нисам м ога о ништа научити - сем слушања комунистичке п р о п а г а н д е ,
к о ју
уопште и не з а р е з у је м . После д о г а ђ а је
тога,
озбиљ није
и почео
п о је д и н е
сам
схвати о
проблеме
ствари и
проучавати и
тако сам и прихватио Павловићево логично и критичко писање о стварима и д ог а ђ а ји м а из р а т а , a који се многим "чи стунци ма" не с в и ђ а ју па зато данас - дрвље и камење на Павловића. Овде,
сада,
нећу прећутати:
д а ми професор
Костић н и је рекао о Дражи Михаиловићу,
што ми je
рекао и j a бих са р езервом и тешко прихватио Павловићево писан>е - али, д а н а с , чињенице и аргументи с у ту и шта, о н д а , даље да причамс? У сваком с л у ч а ју , у животу и пракси се показало да j e свуда м н ог о з н а ј у само д а се б у с а ју ствари з аш то.
и не
зн а ју
за
шупљих незналица који у г р у д и , a у суштини
чега се б у с а ј у ,
шта чине и
Мислим да je најбољ е д а са овим завршим с в о ј у "Н а п о м е н у " у вези књиге - "Срби и Јевреји " .
Радиша М.Никаимновић
263
ИЗДАЊА "СРПСКОГ ПРЕПОРОДА" 1981 . 1 . ) ТАЈНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У СРБИЈИ - Милан Г ру ји ћ . Цена 2 дол ара(пл ус долар за п о ш т а р и н у ). 2 .)
ПОТСЕТ1АЊА HA АНТИКУ (друго издање)
Лазо М. К остић . поштарину) . 1982. 3 .)
Цена
"СРПСКА ЗАСТАВА"
4 дол ара
- п р о ф .д р .
(плус
1 долар
- ДОКУМЕНТИ" - М.
за
Кленовац.
Цена 2 долара - са авионском пош тарином. 1983. 4 .)
ХРВАТСКА
ЗВЕРСТВА
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ
РАТУ -
према и зја в а м а њихових с а везн и к а. Друго и з д а в е . Аутор п р оф . д р . Лазо М. К ости ћ . Ц ен а : 10 долара - са авионском пош тарином. 5 .)
КРИТИЧКИ ОСВРТ
- "Сећања из р а та " фицир Недићеве
на
књигу Звонимира Вучковића
- Аутор Илија М.
С р б и ј е ).
Цена
Павловић
(о-
5 дол ара - са ави-
онском пош тарином. 6 . ) КРИТИЧКИ ОСВРТ на књигу Живана Л. Кнежевића " 2 7-ми март 1 9 4 1 " - аутор Илија М. Павловић. Цен а: 4 долара- са авионском пош тарином. 1985. ЈУГОСЛАВИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ - према ратним д ок у м ен ти м а ,
о д Илије М.
Павловића.
Ц ен а :
10
д ол а р а , са авинском пош тарином. 1984. 8 . ) ПОЕМА - последња исповест а рм и јског генерала Милана Ђ.
Недића - Живањ П .
Д ам ја нови ћ.
Цена
: 10
долара - са авионском поштарином. 1986. " ХЕГЕМОН"
СРБИЈА
или
ХЕГЕМОН НАД СРБИЈОМ?
Орашки. Ц ен а : 5 долара-са авионском 1 0 . ) СУДБОНОСНЕ ПОСЛЕДИЦЕ - поводом
- Р.
поштарином. пуча од 2 7 .
м арта 1941-ве г о д и н е . Аутор Илија М. Павловић(официр Недићеве С р б и ј е ) . Ц ен а : 2 д ол а р а , плус 1 долар за пош ту. 1 1 . ) ИЗА СУЋЕЊА АНДРИЈИ АРТУКОВИЋУ - да се не заборави - Миладин М. В у ја н ов и ћ . Ц ен а : 3 дол а ра , плус 1 долар за авионску пош тарину.
264
1987 . 12.)
PAT HA КОСОВУ И СТАРОЈ СРБИЈИ - Јаша Томић.
13.)
Цена 10 долара са поштарином. ЈЕРЕТИЦИ, РЕНЕГАТИ ИЛИ СВЕДОЦИ? - Слободан
Станкови ћ. Цена 3 дол ара и 2 долара з а пошту. 1 4 . ) РЕХАБИЛИТАЦИЈА КНЕЗА ПАВЛА _ Р . Орашки. Цена 3 дол ара и 2 долара за пошту. 1988. 15.) КЊИЖЕВНИ ПАБИРЦИ - Р . Орашки. Цена 15 долара и 3 дол ара з а авионску пош тарину. 1 6 . ) СРБИ И ЈЕВРЕЈИ - Проф. Лазо М. Костић. Цена штарину.
10
долара и
3 долара
за
авионску по-
265
