SEMIOTIKA
SADRŽAJ SEMIOTIKA ................................................................................................................................................... 1 ZNAK ............................................................................................................................................................... 5 PROCES SEMIOZE: od znaka do simbola ....................................................................................... 11 KOD .............................................................................................................................................................. 16 Kod i dimenzije semioze ...................................................................................................................... 18
1
Šta je semiotika? Uporedo se koriste dva naziva: o SEMIOTIKA (iz engleskog jezika semiotics), o SEMIOLOGIJA (iz francuskog jezika sémiologie), o u nekim prevodima na srpski jezik pojavljuje se i termin semjotika (Radojković i Đorđević, 2001), ali on je danas uglavnom napušten. Poreklo reči ujedno ukazuje na dve tradicije u proučavanju znakova, jednu koju utemeljuje američki filozof Čarls Sanders Pers (semiotika) i drugu koju utemeljuje švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (semiologija). I danas se može govoriti o dve semiotičke škole pošto između dva pristupa postoje, pored mnogobrojnih zajedničkih elemenata, i dovoljno važne razlike. Posmatrajući etimologiju reči, možemo reći da je semiotika nauka o znacima (semeîon označava znak na grčkom jeziku). Ovo je jedna od definicija koju i pojedini semiotičari koriste (Moris, 1975; Giro, 1975). Iako ova definicija nije netačna, njena jednostavnost je varljiva pošto pojam znak ima mnoštvo značenja. Prvi korak ka nešto detaljnijem određenju semiotike jeste vezivanje znakova za delovanje čoveka. Tako Ferdinand de Sosir smatra da je semiotika nauka „koja proučava život znakova unutar društvenog života“. U oblasti društvenih i humanističkih nauka, ovaj pristup je jedini mogući i njime se sugeriše da je čovek, kao biće koje poseduje svest, jedini i sposoban da komunicira, da ono što prima čulima interpretira – uzima za znakove, da stvara znakove i da ih razmenjuje sa drugim ljudima. Međutim, treba reći da su se semiotika i semiotički pojmovi „preselili“ i u prirodno-matematičke i tehničke nauke. Postoji, na primer, oblasti kao što su zoosemiotika, zatim ćelijska komunikacija, a pojam koda zauzima važno mesto u informatici. U svim ovim semiotičkim pravcima, sposobnost slanja i primanje znakova pripisuje nesvesnim vrstama, pa čak i mašinama. Imajući na umu temeljni društveni karakter stvaranja znakova, Džonu Fisk tvrdi da semiotika obuhvata tri oblasti: - proučavanje ZNAKOVA, - proučavanje KODOVA kao sistema kojima su znaci organizovani, i - proučavanje KULTURE u kojoj nastaju i u kojoj se koriste znaci i kodovi (Fiske, 1982: 40). Znakovi su osnovne jedinice komunikacijske interakcije među ljudima. Nijedan znak ne stoji sam za sebe i pri kombinovanju znakova u šire jedinice (tekstove), ljudi se oslanjaju na određena, manje ili više kruta, pravila. Ova pravila nastaje u širem društvenom kontekstu i zato reflektuju celinu kulture jednog društva. Ujedno kulturu, u najširem određenju, čine raznovrsne društvene prakse (obredi, umetnosti, način ishrane, oslovljavanje, moda itd.) u kojima se značenja stvaraju i razmenjuju.
2
O znacima, kodovima i kulturi kao glavnim oblastima semiotičkih interesovanja može da se govori kao o trima disciplinama semiotike: semantici, sintaktici i pragmatici. Istorijski je nastanak semiotike povezan sa nastankom lingvistike i zato se u određenju semiotike mogu uočiti tri stanovišta. Prema prvom, semiotika je grana lingvistike koja omogućava primenu jezičkih pravila na druge znakovne sisteme. U skladu sa ovim stanovištem pojedini autori su nastojali izgrade „jezike“ filma, televizije i dr. Iako je ideja o mogućnosti primene pravila jezičkih sistema na sve oblike ljudskog komuniciranja danas prevaziđena, iz ovog stanovišta preostalo je gledište da svaka poruka, bilo verbalna ili neverbalna, može da se analizira kao tekst u onom smislu da je za razumevanje poruke potrebno poznavanje kodova kojima je poruka oblikovana. Takođe, treba imati u vidu da verbalni simbolski sistem ima primat u komunikacionoj praksi između ostalog zato što se svi drugi sistemi mogu svesti na verbalni (modu, film i slične sisteme možemo opisivati jezikom), dok ne važi obrnut princip. Prema drugom shvatanju, lingvistika je grana semiotike, zajedno sa drugim nelingvističkim znacima i kodovima – poput neverbalnog govora, filma, arhitekture itd., te je moguće govoriti o semiotici kao o svojevrsnoj metanauci koja se bavi svim znakovnim sistemima koje čovek koristi da bi predstavio svet koji ga okružuje. Kako Rolan Bart piše, „Meta semiološkog istraživanja je da se utvrdi kako funkcionišu sistemi značenja pored samog jezika, i to u skladu sa opštim smerom cele strukturalističke delatnosti, okrenute izgradnji simulakruma posmatranih predmeta“ (Bart, 2015: 101). Prema trećem shvatanju, semiotika nije nauka određena predmetom izučavanja (znacima, kodovima i kulturom) već je metod proučavanja različitih pojava. Metod, zato što svaku pojavu koja se odvija u njegovom okruženju čovek tumači kao znak, a saznanja do kojih dolazi baveći se različitim pojavama čovek može samo znacima da prenese drugima. Stoga, Čarls Moris smatra da: Semjotika nije samo jedna nauka između mnogih, već organon ili oruđe svih nauka (1975: 69) Kao i kod nekih drugih nauka i kod semiotike se može uočiti klica „naučnog imperijalizma“. Ako se kaže da je za čoveka sve znak ili može biti znak, onda se sve što čoveka okružuje može razumeti kao oblast interesovanja semiotike. Ukazujući na manjkavosti ovakvog pristupa, Umberto Eko nam skreće pažnju na to da pod znacima u semiotici razumemo samo ono što može da stoji umesto nečeg drugog. Tako je, smatra Eko, moguće govoriti o semiotici kao o „teoriji laganja”: Semiotika se bavi svime što se može uzeti kao znak. Znak je sve što se može uzeti kao značajno, koje se može zameniti nečim drugim. Ovo drugo ne mora obavezno da postoji ili da stvarno bude tu u trenutku kada ga znak simbolizuje. Stoga je semiotika, u principu, disciplina koja proučava sve što se može upotrebiti i u laži... Mislim da bi bilo prilično razumljivo uzeti „teorije laži“ kao program opšte semiotike (Eco, 1976).
3
Imajući na umu različite definicije i prateći dosadašnja saznanja možemo reći da je semiotika nauka o znacima i značenjima, i opšta teorija istraživanja komunikacionih fenomena koji se posmatraju kao obrada (stvaranje i tumačenje) poruka na osnovu kodova.
Iz istorije semiotike Iako su mnoga semiotička pitanja o „značenju značenja“ postavljana već u Antičkoj Grčkoj, sam pojam prvi put upotrebljava Džon Lok u Ogledu o ljudskom razumu, u kom navodi da je zadatak semeiotike da se bavi „prirodom znakova koje koristi um za razumevanje stvari i za prenošenje znanja drugima“. Smatra se da su semiotiku početkom XX veka utemeljili švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (1857–1913) i američki filozof Čarls Sanders Pers (1839–1914). Za semiotiku najznačajniji Persovi radovi objavljeni su krajem XIX veka. Otprilike u isto vreme Sosir drži seriju predavanja koje, posle njegovi smrti, studenti uobličavaju i objavljuju, 1916. godine, u knjizi Kurs opšte lingvistike. Za razliku od dominantno lingvističke orijentacije Sosira i filozofsko-logičke orijentacije Persa, američki autor Čarls Moris (1901–1979) je prvi autor koji je približio semiotiku društvenim naukama, razvijajući biheviorističku semiotiku na temeljima Persovih pojmova. Kod nas je prevedeno delo Osnove teorije o znacima, objavljeno u originalu 1938. godine. U istoriji semiotike značajno mesto ima Rolan Bart (1915–1980) koji semiotički „alat“ uspešno primenjuje na oblast masovne i popularne kulture, i ključno utiče na popularizaciju ideologije kao oblasti semiotičkih istraživanja. Sa Bartom započinje poststrukturalistička ili postsemiotička era. U okviru nje Žak Lakan (1901–1981) i Julija Kristeva (1941-) spajaju semiotiku i psihoanalizu. Mišel Fuko (1926–1984) spaja semiotičke koncepte sa konceptom moći. Sa različitih pozicija autori poput Žaka Deride (1930–2004), Žana Bodrijara (1929–2007), Žila Deleza (1925–1995) i Feliksa Gatarija (1930–1992) bave se krizom znaka i značenja u savremenom svetu. Verovatno najveći semiotičar današnjice je italijanski autor Umberto Eko (1932), koji u svojim mnogobrojnim delima pokazuje mogućnosti primene semiotičke analize na raznolike komunikacijske fenomene od hrane do književnosti i popularne kulture. U oblasti medijskih studija sedamdesetih godina prošlog veka nastaju studije kulture koje direktan oslonac pronalaze u saznanjima semiotike, koje uspešno kombinuju sa neomarksističkim teorijama. Ovaj pravac razvija se osamdesetih godina u Velikoj Britaniji u birmingemskom Centru za savremene studije kulture.
4
Oblasti semiotičkih interesovanja Pošto za čoveka sve može da bude znak, različiti znakovni sistemi bili su predmet semiotičkih istraživanja. Naravno, radi se o sistemima čija složenost zahteva elaborirane analitičke pristupe. To su (mada lista nije konačna): - Prirodni jezik/govor - Neverbalni simbolski sistemi („govor tela”) - Veštački jezici - Semiotika percepcije (opažanja) - Vizuelne komunikacije (posebno fotografija) - Estetske poruke (posebno muzika i izvođačke umetnosti) - Mas-medijske poruke - Mitologija - Ideologija
ZNAK Šta je znak? Ovo je najvažnije pitanje jer celokupno rezonovanje jeste interpretacije neke vrste znakova. (Pierce, 1894). Pitanje načina na koji čovek saznaje svet oko sebe, orijentiše se u njemu i stvara ga zaokupljalo je mnogobrojne autore, počevši od Antičkih filozofa pa do naučnika današnjice. To je dovelo do niza različitih sučeljenih gledišta, od onih prema kojima naši opažaji okruženja tvore naše iskustvo do onih prema kojima znanje prethodi čulnom iskustvu. Ipak sa sigurnošću se može utvrditi da od najranije dobi čovek upoznaje svoje okruženje putem čula – gledajući, slušajući, dodirujući, … Postepeno različitim čulnim nadražajima bebe počinju da pripisuje određena značenja. U tome nisu usamljene jer se proces odvija u društvenom okruženju koje snažno utiče na obradu percipiranog sveta. Usvajanje jezika u ovom procesu ima značajnu ulogu jer usvajajući jezik čovek uči kako da stvari oko sebe imenuje. Imenujući ga čovek ujedno razvrstava svoje okruženje, sistematizuje ga, uči da određene forme čulnih nadražaja doživljava kao znakove koji imaju određena značenja. Stoga se može reći da je za sve ono što okružuje čoveka i što je dostupno njegovim čulima za čoveka znak. Čovek živi u svetu znakova i oni predstavljaju prvi dodir čoveka i njegovog okruženja. Kako piše Čarls Moris piše: „Ljudska civilizacija zavisi od znakova i sistema znakova, a ljudski duh ne može se odvojiti od funkcionisanja znakova – ako se već ne može identifikovati sa takvim funkcionisanjem“ (Moris, 1975).
5
Pored pojma znak u filozofskoj i semiotičkoj literaturi se mogu naći i pojmovi koji su mu srodni – simbol i signal. Poreklo sve tri reči ukazuje na slične pojave i odnose. Sada ćemo se pozabaviti znakom i signalom, a u nastavku znakom i simbolom. - Etimologija Semion (grčki) = znak Signum (latinski) = znak Zbog korena reči, često se pojmovi znak i signal izjednačavaju. Iako postoje različita gledišta, mi ćemo koristiti reč „znak“ kada se radi o komunikaciji između ljudi, a pojam „signal“ rezervisaćemo za one oblasti u kojima se, iz komunikološke perspektive, tek uslovno radi o komuniciranju. Na primer, moderni štampači šalju računaru signal o tome da će uskoro nestati mastila u toneru. Sam računar reaguje na ovaj signal tako što automatski kreira određenu poruku. Generalno posmatrano, računar nema izbor kako da „tumači“ signal da je tonera pri kraju, niti da li će reagovati ili neće. Proces koji se odvija između štampača i računara nije proces komuniciranja, već proces signaliziranja. Tek saopštenje na ekranu računara za čoveka je znak, koji će – to ćemo uskoro pokazati – činom tumačenja postati simbol. Znak je čulni nadražaj, stimulans, koji upućuje na postojanje nekog objekta (predmeta, bića, ideje, emocije, pojave, stanja, procesa), bilo da je sam objekat direktno dostupan čulima ili odsutan, samo predstavljen znakom. Sam znak uvek je stvaran, registrujemo ga čulima, dok ono što je znakom predstavljeno u krajnosti ne mora uopšte da postoji (otuda Ekova ideja o semiotici kao o teoriji laganja). Kako Moris smatra, „Znak nekog objekta može na jednoj teorijskoj krajnosti, naprosto da skrene pažnju interpretatora na objekat, dok bi, na drugoj krajnosti, omogućio interpretatoru da uzme u obzir sve odlike objekta o kome je reč, kada je sam objekat odsutan“ (Moris, 1975: 20). Za razliku od životinja, čovek ne reaguje neposredno na čulne nadražaje iz okruženja. Čovek je animal symbolicum ili „kompulzivni interpretator“ za koga znakovi uvek nešto znače. Bezmalo svaki čulni nadražaj čovek smisaono obradi i u tom procesu znaci postaju simboli. Kažemo bezmalo, jer postoje oni retki trenuci kada čovekova animalnobiološka priroda prevlada i kada čovek na znakove reaguje neposredno, impulsivno (na primer, kada se opeče ili kada počne da crveni od prevelike toplote). Ali obično i posle ovakvog nesemiotičkog odgovora na okruženje, sledi smisaona obrada onoga što se dogodilo.
6
Struktura znaka Postoji nekoliko pristupa strukturi znaka. 1. Prema Ferdinandu de Sosiru, jezički znak (signe) čine: a. POJAM (OZNAČENO) (signifie) – koncept, predstava koju oznaka pojma evocira u svesti. b. OZNAKA POJMA (signifiant) – element znaka koji je dostupan čulima, koji je materijalan.
Znak kao celina predstavlja spoj pojma i njegove oznake, a značenje izrasta u spoju dva elementa. Kao što vidimo, za autora materijalni svet ne postoji, on samo biva predstavljen znakovima. Relacija postoji samo između tvorevine naše svesti (pojam, označeno) i čulnog opažaja (oznaka). Ovo ne čudi, jer je Sosir lingvista, a verbalni simbolski sistem (osim u slučaju onomatopeje) jedan je od najproizvoljnijih sistema. Kada se kaže da je veza između oznake i označenog proizvoljna to znači da nijedan element označenog ne upućuje na to kako bi označeno, ono što čovek vidi ili čuje, trebalo da bude oblikovano. Reč „drvo“ ne nalikuje na drveće. Ovakva koncepcija znaka može se i dodatno zakomplikovati. Ni reč „drvo“ neće svi govornici jezika izgovoriti na isti način. Pa čak i jedan govornik može reč „drvo“ izgovoriti na različite načine (Na primer, ako drvo pada iskaz će biti uskličan „Drvo!“, dok ako isti govornik prepričava događaj uskličnog iskaza nema „I onda je drvo palo“). Ovo neke autore navodi na to da i o oznaci pojma pišu kao o mentalnoj kategoriji, specifičnoj tvorevini svesti čije obrise prepoznaje svaki put kada neki naši sagovornici izgovaraju reči.
2. Prema Čarlsu Sandersu Persu, svaki znak čine: a. REPREZENTAMEN – ono što ukazuje na postojanje nekog objekta, ono što je dostupno čulima.
7
b. INTERPRETANT – znak reprezentamena u čovekovom (interpretatorovom) umu. c. OBJEKAT – ono što reprezentamen označava (u materijalnom, ali i nematerijalnom svetu).
U ovoj strukturi znaka pojavljuje se i neka stvarnost na koji se upućuje, koja se opisuje. To je ključna razlika između Persovog i Sosirovog modela znaka. Objekat o kojem Pers govori može biti neki konkretni predmet, ili neka ličnost - denotatum. Ali, može biti i klasa predmeta – designatum – čime objekat dobija svojstva označenog pojma o kome je pisao Sosir. Persov pojam interpretanta često se tumači kao značenje ili se poistovećuje sa Sosirovim označenim pojmom. Međutim, Pers ukazuje na to da je i interpretant zapravo vrsta znaka koji postoji u određenom mentalnom znakovnom sistemu, a ne izolovano kao opšta predstava određene klase pojmova. Pre bi se moglo reći da je designatum označeno u Sosirovoj terminologiji. Četvrti, nama vrlo značajni element Persovog modela je INTERPRETATOR – čovek. Kako autor kaže: „Ništa nije znak ukoliko se ne interpretira kao znak“ (Pers). A sposobnost da interpretira ima čovek. 3. Čarls Moris razvija strukturu znakova po ugledu na Persa. Znak čine: Ono što služi kao znak - NOSILAC ZNAKA. Ono na šta se znak odnosi, a to mogu biti: i. DESIGNATUM – vrsta, klasa objekta (Stolice uglavnom imaju četiri noge). ii. DENOTATUM – konkretni objekat (Kolega, izvolite sedite na ovu stolicu). c. Dejstvo na nekog interpretatora usled koga je stvar o kojoj je reč znak za tog interpretatora – INTERPRETANT. a. b.
8
Bez obzira na terminološke i druge razlike, svi navedeni autori slažu se u tome da se značenje uspostavlja u odnosu između dva (kod Sosira), odnosno tri (kod Persa i Morisa) strukturna elementa znaka.
Vrste znakova Znakove možemo da klasifikujemo: •
Prema NAČINU NASTANKA, na: 1. Prirodne znakove. Radi se o znacima koji nastaju u prirodi, zapravo bez ikakve intencije da se saopšti neka poruka. Ipak, „simbolička životinja” – čovek i ovim znacima pripisuje određena značenja. 2. Veštačke znakove. Svi oni znaci koje ljudi stvaraju.
•
Prema ČULNOJ PERCEPCIJI, na: 1. Auditivne 2. Vizuelne 3. Taktilne 4. Olfaktorne 5. Gustativne
•
Prema SLOŽENOSTI, na: 1. Monosemične (jednostavne) 2. Polisemične (složene)
Pored navedenih klasifikacija, čuvena je Persova u kojoj se kao kriterijum uzima odnos oznake (nosioca znaka) i označenog (predstave ili objekta). Prema ovoj podeli postoje: 1. Znaci kod kojih postoji odnos analogije, sličnost između oznake i označenih – IKONE 2. Znaci kod kojih je veza oznake i označenog veza uzroka i posledice – INDEKSI 3. Znaci kod kojih je veza između oznake i označenih proizvoljna. Sama veza postoji, ali ona nije motivisana ni uzročno-posledičnim vezama, ni analogijama – SIMBOLI U Persovoj klasifikaciji veza oznake i označenih kod simbola je proizvoljna i nemotivisana, ne postoji nijedan razlog, osim konvencije, zašto se oznaka dovodi u vezu sa označenim. Na primer, prirodni jezik je sazdan od simbola. Reč pas nema nijednu sličnost sa nekim stvarnim psom, ili sa konceptom psa. Pojam ikoničnosti različito se razume, a Umberto Eko sa pravom uočava da je ikoničnost pitanje stepena. Postoje ikone koje veoma verodostojno predstavljaju objekte koje zamenjuju (npr. falsifikovane novčanice). Nasuprot njima, postoje ikone koje imaju 9
možda samo jedan element sličnosti. Na primer, kod fotografije postoji veća sličnost za označenim nego kod crteža (Slike 1 i 2). Da damo još jedan primer, hotel Paris Las Vegas u SAD (Slika 3) može se posmatrati kao ikonički znak za Ajfelovu kulu u Parizu. Stepen ikoničnosti replike Ajfelove kule veći je nego što postoji kod fotografija.
Slika 1
Slika 2
Slika 3
Ovoj podeli može se pristupiti i iz ugla konvencionalnosti, kao mere u kojoj kultura reguliše odnos oznake i označenog. Tako posmatrano, ikonični znakovi su univerzalni i za njihovo razumevanje nije potrebna kulturna kompetencija. Nasuprot tome, simboli su znaci koje možemo da razumemo samo ako poznajemo ustaljena pravila (kod) povezivanja oznake i označenog. Posmatrano iz ugla Ekove ideje da je semiotika „teorija laganja“, moglo bi da se tvrdi da je mogućnost laganja manja kod ikoničnih znakova. Na primer, fotografiju ćemo vrlo često smatrati verodostojnim prikazom stvarnosti i otuda i proizilazi njena ubeđivačka moć. Međutim, saznanja iz psihologije percepcije pokazuju da je način na koji vidimo ili čujemo uslovljen našim prethodnim znanjem, a samim tim našim individualnim i društvenim karakteristikama. Stoga su i ikonični znaci do određene mere konvencionalni i proizvoljni. Upravo zbog toga nećemo smatrati da su simboli vrsta znakova, već ćemo razliku između znaka i simbola drugačije definisati.
10
PROCES SEMIOZE: od znaka do simbola Možemo uočiti nekoliko gledišta o odnosu znaka i simbola: 1. Etimološki posmatrano znak i simbol su sinonimi. Pojam simbol vodi poreklo od grčke imenice symbolon koja označava znak ili obeležja raspoznavanja, polu-parac kao zalog, odnosno od glagola grčkog jezika symballain u značenju „sliti sa“, „sastaviti“. U etimologiji se dakle pojmovi znak i simbol – kao jedan stvar koja stoji namesto druge ili kao „odnos između dve relate“ – svode na sinonimne termine. 2. Znak i simbol se, prateći Persa, razlikuju po stepenu proizvoljnosti veze između oznake i označenog. 3. U svakodnevnom jeziku, posebno pod uticajem književne teorije, osećamo da bi simbolom trebalo da označimo nešto šire (i važnije) od pukog znaka. Ovim gledištima dodajemo i četvrto: 4. Znak je čulni nadražaj, a simbol je mentalni odgovor čoveka na znak. Da bismo objasnili ovo uvešćemo pojmove denotacije i konotacije. Njih izvorno osmišljava estonski semiotičar Luj Hjelmslev, a razrađuje ih Rolan Bart.
Konotativno i denotativno značenje Ponekad se denotacija opisuje kao definišuće, doslovno, očigledno, zdravorazumsko, objektivno ili eksplicitno značenje nekog znaka. Nasuprot tome, konotativno značenje je indirektno (u književnoj teoriji preneseno), subjektivno i kontekstualno uslovljeno značenje nekog znaka. Ovo bi značilo da postoje neka značenja koja ne zavise od konteksta u kom su znaci upotrebljeni, pa je ovo gledište potrebno dopuniti. Vrlo korisno razlikovanje denotacije i konotacije možemo pronaći kod Rolana Barta. Prema Bartu, denotacija predstavlja prvi nivo označavanja, dok je konotacija je drugi nivo označavanja u kome znak prvog nivoa, funkcioniše kao oznaka drugog nivoa kome se pridodaje još jedan koncept ili predstava. Konotativni odnos se uspostavlja kada par koji sačinjavaju oznaka i denotirano značenje postaje istovremeno i oznaka nekog dodatnog značenja. Zato je konotativno značenje šire od denotativnog.
11
Oznaka
Označeno
ZNAK
PRVI NIVO Označeno
Oznaka
denotacija DRUGI NIVO
konotacija
ZNAK
Ovako posmatrano zaista se čini da su konotativni znaci oni koji nose određeni značenjski višak za koji je potreban veći napor da bi se interpretirao. Međutim, ponekad je konotativno značenje jednako zdravorazumsko kao denotativno. Ovo se dešava u situaciji kada je rasprostranjenošću društvene upotrebe znaka njegovo konotativno značenje postalo snažnije fiksirano. Na primer, ako se kaže: “Prava si svinja”. Svinja
Svinjstvo
PRVI NIVO
Denotacija DRUGI NIVO
konotacija
Čovek
ZNAK: Svinja
Postavlja se pitanje da li u svakodnevnoj čovekovoj praksi postoje znaci i značenja bez konteksta? Odgovor svakako mora biti negativan. Osim u masovnom komuniciranju, koje je upravo zbog toga specifično, uvek komuniciramo sa nekim, u određeno vreme, na određenom mestu i u određenom društvenom kontekstu. Pitanje je samo načina na koji kontekst utiče na tumačenje određenog znaka. Ovo dovodi u pitanje ideju da postoje znaci koji imaju samo denotativnu dimenziju. To bi bili znaci potpuno istrgnuti iz stvarnosti u kojoj se pojavljuju, znaci koji više liče na rečničke odrednice nego na znake koje svakodnevno upotrebljavamo. Ruski semiotičar Mihail Bahtin smatra zato da su svi jezici su po svom po svom karakteru socijalno-ideološki, odnosno uvek su i denotativni i konotativni: „Istim jezikom služe se razne klase“ (denotacija), ali tumačenje tog jezika, njegovo značenje (konotacija), čini predmet borbe. Na preseku iznetih gledišta, zaključak o denotaciji i konotaciji može biti da postoji određeno denotativno značenje koje se u analitičke svrhe može izolovati. Na primer, kada 12
se prave rečnici. Međutim, svako denotativno značenje lako može dobiti i „značenjski dodatak“, to jest konotativne dimenzije, usled konteksta komuniciranja i iskustva onih kojih poruku primaju. Stepen konotativnosti će varirati od onih znakova koje sa lakoćom tumačimo (na primer, „Prava si svinja“) do onih koje otvaraju velika polja subjektivnih značenja, kako je to slučaj sa estetskim porukama. Ova široka polja subjektivnih značenja zavisiće od ukupnog znanja interpretatora, tumača. Ovome treba dodati da ljudsko znanje ne funkcioniše po principu uredno složenih taksonomija, logički složenih grupa i podgrupa, ono nije uredno složen fiokar pa po potrebi izvlačimo jednu uredno složenu fioku. Ljudsko znanje funkcioniše kao mreža koncepata, predstava, Eko je zove „semantička enciklopedija“, koje nisu nužno logično povezane (kognitivni aspekt) i prema kojima imamo ili nemamo određeni afektivni odnos (emocionalni aspekt). Zbog toga se u smisaonoj obradi spoljnog nadražaja uvek aktivira i onaj višak značenja i zato se čini ispravnim da simbolom nazovemo sadržaj u našoj svesti.
Ukoliko prihvatimo sledeća prethodno navedena gledišta: 1. Da je postoji mentalna mreža interpretanata. 2. Da je nije moguće napraviti oštru granicu između denotacije i konotacije. Možemo reći da svaki znak može postati simbol ukoliko čovek prema njemu ima aktivan odnos te odlučuje da na simbolički način tumači određen znak, pripisujući mu značenja koja nisu manifesno prisutna. Ovu aktivnosti ne moramo nužno razumeti kao namerno delovanje, kao svesnu odluku da se neki znak tumači simbolički, već pre kao nužnost čovekovog odnosa prema svetu koji ga okružuje. Ovo nas dovodi do ključnog pitanja, kako znaci znače.
Proces semioze Kako Bart smatra, Značenje se može shvatiti kao proces; to je čin koji proizvodi znak. Ovaj proces o kome govori Bart je semioza. Ili kako pišu Radojković i Đorđević “... proces semjoze je životno zbivanje u kojem se, pod određenim uslovima, dešava da nešto počne da funkcioniše kao znak, da igra ulogu znaka“ (Radojković i Đorđević, 2001). Proces semioze počinje u čulnoj percepciji, u momentu kada se opaža i prepoznaje kao znaku koji upućuje na nešto odsutno. Čovek smisaono obrađuje čulni nadražaj. Ova mentalna obrada odvija se tako što čovek priziva svoje iskustvo, ono to tada naučeno, da bi dosegao mentalnu predstavu. Iz sadržaja predstave, opredeljuje se za jedan element i tako stiže do značenja. Jednim imenom ovu aktivnost nazivamo semioza.
13
Na osnovu dosadašnje diskusije možemo da ponudimo sledeće definicije: 1. ZNAK je čulni nadražaj koji ukazuje i najavljuje neki objekat. 2. SIMBOL je mentalni odgovor na znak, kao čulni nadržaj,
pri čemu se znak obogaćuje mentalnom predstavom koja zavisi od celine čovekovog individualnog i socijalnog iskustva. 3. Sadržaj
tako nastale mentalne predstave zovemo ZNAČENJE
Čulni nadražaj, dakle, aktivira mentalnu predstavu. Mentalna predstava iskaza „Prava si svinja“ nije nekakva konkretna svinja, već neko naše opšte znanje o svinjama – o tome kako izgledaju, kako se ponašaju, koje su im karakteristike. Pošto znamo – zato što postoji ustaljena društvena praksa – da se ovaj iskaz ne upućuje životinjama, već ljudima, mi u našoj semantičkoj enciklopediji „tražimo“ koje odlike svinje se pripisuju ljudima. Dosezanje jedne od mnogobrojnih mogućih odlika „svinjstva“ predstavlja značenje koje ćemo pripisati iskazu. Do koje od odlika ćemo stići, to jest koje značenje ćemo pripisati znaku, zavisiće od: 1. Našeg poznavanja sveta, koje je ujedno a. Individualno (Odslikava ono što mi znamo. Neko ko nije čitao Životinjsku farmu nikada u „svinjstvu“ neće pronaći čuveni Orvelov roman) b. Društveno (Naše znanje je nastalo u životu sa drugim ljudima. Otuda je ono uvek odraz onoga kako društvo posmatra svet. Na primer, u nekim društvima svinja je jestiva, u drugim izričito nije). 2. Kontekstualnih i intertekstualnih elemenata a. Značenje zavisi od okolnosti komuniciranja, od konteksta. Ako vidimo da je neko nešto prosuo (to je kontekst) i čujemo iskaz „Prava si svinja“, oslonićemo se na kontekst i verovatno zaključiti da je čovek aljkav. Ako čujemo zvuk šamara, značenje će verovatno biti drugačije. b. Ako prvo čujemo iskaz „Opet si prosuo“ a onda iskaz „Prava si svinja“, onda prvi iskaz služi kao tekstualni kontekst (intertekst) prvog iskaza. U takvoj situaciji ćemo verovatno zaključiti da je čovek aljkav, a da nismo videli sam čin prosipanja.
14
Domaća životinja
Prava si svinja Neuredna
SVINJA Prljava Ružičasta
Jestiva/nejestiva
inteligentna
Znak: čulni nadražaj
Simbol: mentalna predstava
Glavni lik u Orvelovoj Životinjskoj farmi
Značenje: sadržaj mentalne predstave
Funkcije znaka 1. Znaci ukazuju i najavljuju objekte i kao takvi ostvaruju APELATIVNU funkciju. 2. Stvarajući znakove čovek predstavlja spoljašnju stvarnost i zato možemo reći da imaju REPREZENTATIVNU funkciju 3. Neretko čovek predstavlja i svoju „unutrašnju stvarnost“, sopstvene stavove i emocije. Ovu funkciju nazivamo EKSPRESIVNOM funkcijom. 4. Tek simbolski oblikovana stvarnost može da se komunicira, zbog čega se sposobnost stvaranja i razumevanja simbola i simbolskih sistema javlja kao nužni uslov svakog komuniciranja. Zato kažemo da simboli imaju KOMUNIKACIONU funkciju. a. Ukoliko prihvatimo da bez komuniciranja ne postoji društvo i da bez simbola čovek ne može da komunicira, možemo da zaključimo da su simboli uslov društvenosti. b. Na kraju, u simboličkoj interakciji ne nastaju samo društvo i društveni odnosi već i identiteti pojedinaca koji u razmeni simbola izražavaju sebe i definišu sebe. Ove funkcije znakova se međusobno ne isključuju i često ih je moguće uočiti tek kada se radi o celokupnim znakovnim sklopovima.
15
KOD Šta je kod? Kada bi u procesu semioze, na osnovu istih znakova, ljudi dolazili do potpuno različitih značenja nastao bi haos – ne bismo mogli da kažemo da ljudi komuniciraju i zapitali bismo se šta drži jedno društvo na okupu. Mada postoje individualne varijacije, značenja ipak pokazuju i relativno visok stepen sličnosti. Ova sličnost je posledica postojanja koda. Kod možemo definisati u užem i širem smislu. U širem smislu kod prestavlja skup svih jedinica jednog sistema i skup svih pravila pomoću kojih se ove jedinice kombinuju u komunikacionoj praksi. Na primer, osnovne, invarijantne jedinice jezika su foneme. Sa ograničenim brojem foneme unutar pojedinačnih prirodnih jezika, stvara se bezmalo neograničeni broj morfema. Za kombinovanje fonema postoje određena pravila. I za kombinovanje morfema postoje pravila. Kodni sistem prirodnog jezika tako čine foneme i morfeme i pravila njihovog kombinovanja u veće celine. Ovako posmatrano kod je isto što i znakovni, simbolski, semiotički sistem. U užem smislu kod je skup pravila koja utvrđuju uzajamno povezivanje prisutnih elemenata jednog sistema (znakovi) i odsutnih elemenata drugog sistema (simboli, značenja). Kod omogućava da se znakovima pripišu značenja. Svaki kod nastaje kao implicitna ili eksplicitna konvencija, istorijski i društveno determinisan dogovor među ljudima. Dogovor bi u ovom slučaju trebalo razumeti dovoljno široko da se obuhvate i oni kodovi čije poreklo, način nastanka, danas ne možemo da utvrdimo (Pers ih naziva navika) – na primer kodove prirodnog jezika, ali i one kodove koji su rezultat formalnog sporazuma čije mesto i vreme nastanka je moguće ustanoviti. Na primer, izgled saobraćajnih znaka usvojen je u Beču 1968. godine i uz manje izmene on se i danas koristi. Svaki kod je istorijski određen i društveno uslovljen. Kod nastaje i koristi se u određenom vremenskom periodu i zato je uvek vezan za istorijski trenutak. Tokom vremena kod se menja, a ponekad i potpuno nestaje iz upotrebe. Nastanak i korišćenje koda uvek se odvija u određenom socijalnom ambijentu, među određenim društvenim grupama. To znači da i u istom vremenskom periodu, unutar jednog društva, postoje razlike u kodovi. U jezičkom simbolskom sistemu na primer, ova razlika u kodu može se uočiti među dijalektima, kao i u žargonskim izrazima.
16
Pošto je KOD toliko značajan za komuniciranje proces stvaranja poruka, naziva se KODIRANJE, dok se proces u kome neki znak dobija značenje – kada primamo i tumačimo neku poruku, naziva DEKODIRANJE.
Vrste kodova Kodove možemo podeliti: • Prema načinu nastanka, na: 1. Spontane kodove koji su nastali navikom upotrebe u društvu. 2. Arbitrarne kodove koji su nastali formalnim dogovorom unutar određene društvene grupe. • Prema stepenu rasprostranjenosti, na: 1. Opšte kodove koji su poznati uglavnom svim članovima jednog društva. 2. Posebne kodove (potkodove) koje samo određene društvene grupe koriste. Ova razlika je društveno uslovljena pošto opšti kod jedne grupe, za neku drugu može predstavljati poseban kod. • Na osnovu stepena konvencionalnosti i obaveznosti: 1. Logički kodovi, koji su ustaljeni i obavezujući za uspešno komuniciranje. Kako piše semiotičar Pjer Giro, „Funkcija tehničkih logičkih kodova je da izraze objektivno iskustvo i odnos čoveka sa svetom“ (Giro, 1975: 50) Lingvistički kodovi (usmeni i pisani jezik) Paralingvistički kodovi (prozodijski) Ekstralingvistički kodovi (govor tela) Naučni (taksonomije, algoritmi) Društveni (rituali, moda, protokoli) Mantički (astrološki, hiromantski). 2. Estetski kodovi, koji nisu ustaljeni i ne obavezuju pošiljaoce i primaoce. Za razliku od logičkih kodova koji „se odnose na objektivno percepciju spoljnog sveta, čije elemente razum zatvara u određeni sistem odnosa“, estetski kodovi se odnose na „intimno i sasvim subjektivno osećanje koje obuzima dušu suočenu sa stvarnošću" (Giro, 1975: 73)
17
Kod i dimenzije semioze Tri su osnovne discipline semiotike, koje ujedno predstavlja dimenzije procesa semioze: 1. Semantika 2. Sintaktika 3. Pragmatika
Semantika Semantička dimenzija semioze predstavlja odnos znakova prema objektima i predstavama na koje su znaci primenjivi. Pojednostavljeno, ova dimenzija tiče se odnosa oznaka i označenih. Ovom dimenzijom semioze bavi se semiotička disciplina semantika. Osnovno semantičko pravilo zasniva se na pertinentnosti znaka. To je relativno neraskidiva vezi između oznaka i označenih. Ova veza bi trebalo da bude takva da svaki poseban znak korespondira određenoj mentalnoj predstavi, i obrnuto. Kako Umberto Eko smatra, u okviru semantičkih kodova vlada pravilo ekvivalencije: A zamenjuje B. Svako semantičko pravilo je kulturno uslovljeno, odnosno podložno načinima na koje ljudi klasifikuju svet oko sebe. Na primer, u srpskom jeziku postoji tek nekoliko reči kojima se označavaju različite vrste snega, dok je Nelson među Kojukon Indijancima otkrio 15 posebnih naziva za različite vrste snega (Nelson, 1983).
Sintaktika Sintaktička dimenzija semioze tiče se odnosa između znakova unutar jednog sistema znakova. To mogu biti sistemi oznaka, ali i sistemi označenih, koje je Sosir nazivao asocijativnim nizovima. Disciplina semiotike koja se bavi ovom dimenzijom semioze naziva se sintaktika (u lingvistici sintaksa) Dva su ključna sintaktička pravila: 1. PRAVILO FORMACIJE određuje dopustive znakovne sklopove unutar jednog sistema znakova. Pojednostavljeno, pravilo formacije utvrđuje šta su dozvoljene kombinacije znakova unutar jednog sistema. 2. PRAVILO TRANSFORMACIJE utvrđuje mogućnost preobražaja jednog u drugi znakovni sklop unutar iste grupe znakove. Pravilom transformacije ne određuje se, na primer, kako se likovnim sredstvima može predstaviti neka pesma, jer se radi o dva znakovna sistema. Ali pravilo transformacije omogućava da se od, makar teorijski, ograničenog broja reči napravi neograničeni broj rečenica. 18
Pojednostavljeno, pravilo transformacije određuje šta su moguće kombinacije znakova jednog sistema. Sintaktičku dimenziju Eko naziva još i planom mogućnosti u kome vladaju pravila korelacije: A i B se mogu kombinovati sa drugim jedinicama unutar jednog sistema. Podsetimo, konotacija predstavlja kombinaciju označenih unutar sistema.
Pragmatika Prema Morisu, pragmatska dimenzija semioze tiče se odnosa znaka i interpretatora, čoveka. Nešto šire definisano pragmatika kao treća disciplina semiotike bavi se konkretnim znacima u konkretnim komunikacionim činovima i situacijama, odnosno u kontekstu. Često se o kontekstu govori kao o objektivnim datostima situacije – vreme komuniciranja, mesto, odnos među komunikatorima isl. U tom smislu razlikuje nekoliko tipova konteksta. Možda je čak bolje govoriti o ovim tipovima kao o segmentima konteksta jer su oni uvek na delu pri svakoj znakovnoj razmeni. To su: 1. Funkcionalni kontekst – svrha događaja i predmeta 2. Situacioni kontekst – prostorni i vremenski uslovi u kojima se odvija interakcija 3. Diskurzivni kontekst – sve prethodno rečeno, kao i niz ideja i mišljenja povezanih sa određenom temom (znakom) 4. Društveno-strukturni kontekst – način na koji se u društvu razumeju društvene, političke, kulturne prilike. Kontekst možemo da zamislimo i kao način na koji pojedinac, učesnik komunikacije poima određene elemente konteksta. Zato govorimo o dinamičkom kontekstu kao mentalno-psihičkom i socijalnom okviru – nazovimo ga jednom rečju referentni okvir – korišćenja znakova. Robert Hodž i Gunter Kres, smatraju da je kontekst semioze i sam organizovan kao serija tekstova, sa značenjima koja se pripisuju kategorijama učesnika i odnosa; zatim da je ponašanje učesnika ograničeno je sistemima koji deluju putem poruka o identitetu i odnosima, označavajući status, moć i solidarnost; da učesnici u semiozi tipično prenose veliki broj poruka u velikom broju kodova o statusu razmene, o svojim i o ulogama drugih (...) i na kraju da niz poruka koje organizuju određenu semiotičku razmenu implicira generalizovanu verziju društvenih odnosa“ (Hodge and Kress, 1988: 40).
19
Sintagmatski i paradigmatski nizovi
Koncepte sintagme i paradigme, kao dve jezičke ose, osmislio je Ferdinand de Sosir. Autor smatra da znaci mogu razlikovati i grupisati prema principu pozicioniranja (sintagma) i u principu moguće zamenjivosti (paradigma). Sintagmatski i paradigmatski nizovi se često predstavljaju kao ose, pri čemu je horizontalna osa sintagmatska, a vertikalna paradigmatska. -
Sintagmatski niz je niz dopustivih i mogućih kombinacija, pre svega na planu znakova (oznaka). Sintagmatski nizovi funkcionišu po principu „ovo-i-ovo-i-ovo. Sintagmatskim odnosima određene su mogućnosti kombinovanja elemenata u sintaktičkoj dimenziji semioze. Sintagma je uređena kombinacija niza označenih koji čine celinu kao jedan tekst. Kako piše Bart, „sintagma je kombinacija znakova koja se oslanja na prostiranje; u artikulisanom jeziku ovo prostiranje je linearno i nepovratno (Bart, 2015: 61)
-
Paradigmatski niz je niz mogućih kombinacija unutar sistema putem kog se uređuju odnosi na planu oznaka i na planu označenih. Radi se o pitanju izbora tipa „ovo-iliovo-ili-ovo“. Paradigmatski odnosi su zasnovani na funkcionalnim kontrastima, oni obuhvataju diferencijaciju. Paradigma je niz povezanih oznaka ili označenih koji su članovi iste kategorije, ali među kojima postoje razlike (na primer, dečak, mladić, momak, momče, tinejdžer).
20
U semiotici se koncept pragmatskih i sintagmatskih skupova koristi za analizu poruka. Taj metod je poznat kao „test zamene“ (engl. commutation test). Pri testu zamene procenjuje se značenjska vrednost svakog elementa koji čini jedan tekst tako što se jedan znak ili skup znakova na sintagmatskoj ravni odstrani. U drugom koraku razmišlja se koji svi drugi znakovi su mogli da stoje umesto odstranjenog znaka. Ključno za analizu jeste da se utvrdi šta realizovani znak donosi u odnosu na ostale i zašto je baš on odabra. Da se poslužimo prethodnim primerom u kome je tekst, sintagma „Dečak je pao sa stolice“. Reči „tresnuo“, „ljosnuo“ snažnije su markirane. Prvo, one pripadaju pre slengu nego standardnom jeziku. Potom, reč „tresnuo“ ima izraženu zvučnu komponentu (pao uz tresak). Oba izraza sugerišu nenadanost i brzinu događaja.
Funkcije kodova Svaki kod ima pet funkcija: 1. Kod omogućava proces semioze i preobražaj znaka kao čulne jedinice u simbol. 2. Kod omogućava postojanje simbolskih i semiotičkih sistema i predstavlja njihovo vezivno tkivo. 3. Kod određuje širinu semantičkog polja znakova, odnosno potencijalni opseg značenja koja određeni znak sadrži. Pojednostavljeno, kod određuje veze između oznaka i označenih. Kod određuje koja značenja će se aktivirati u procesu semioze. 4. Kod utvrđuje međusobni odnos znakova, koji širi ili sužava, precizira ili relativizuje njihovu semantičku vrednosti. Pojednostavljeno, kodovima su uređeni sintagmatski i paradigmatski odnosi. 5. Svojim postojanjem kod je pretpostavka simbolskog organizovanja sadržaja svesti i emocija kao poruka. Jednom rečju, kod je pretpostavka komuniciranja.
21
