Predrag Markovic_Transfer predrasuda.pdf

Predrag J. Marković

Transfer etničkih stereotipa –

Balkan je negde drugde

Rad koji se nalazi pred vama ne pretenduje da detaljno prikaže uzajamne srpsko-hrvatske stereotipe. Takav prikaz bi iziskivao ozbiljan rad ne samo istoričara nego i antropologa, socijalnih lingvista i psihologa te sociologa.

Stereotipi se obično definišu kao preterano uprošćene, čes-

to predrasudne koncepcije stvarnosti, otporne na promene. Sama reč potiče iz grčkog i sastoji se od dve reči stereos, što znači čvrsti, i typos, što znači model, oznaku, utisak. U početku se ta reč koristila za jednu vrstu grafičkog umnožavanja, a u današnjem značenju prvi ju je upotrebio 1922. u svojoj knjizi Public Opinion čuveni novinar i publicist Volter Lipman. Inače, stereotipima su se početno bavile socijalna psihologija i sociologija. Teodor Adorno, sa suradnicima, je još 1950. u knjizi Autoritarna ličnost pokušao da rasvetli, u vezi sa nacističkim antisemitizmom pre svega, opšte predispozicije prema uprošćenom mišljenju. Međutim, Gordon Olport (Allport) je 1954. u knjizi The Nature of prejudice skrenuo izučavanje stereotipa u drugome pravcu. Na njih se sve više gledalo kao na posledicu normalnog kognitivnog funkcionisanja, a ne više kao na proizvod frustracija i patologije. I nova istraživanja sve su više sklona da u stereotipima ne gledaju samo predrasude, pa smatraju da

196

Transfer etničkih stereotipa

je prethodna kategorizacija prisutna u svakom činu opažanja ili prerade informacija.1 Naime, po nekim novijim definicijama, stereotipi su "skup verovanja o ličnim osobinama grupe ljudi."2 Oni se više ne definišu kao iracionalni, netačni, rigidni, na neki način moralno neispravni, te više nisu ograničeni samo na lične osobine neke grupe (na primer: Nemci su savesni i vredni) nego mogu da obuhvataju bilo kakav personalni atribut (fizički, osećajan, vizuelni) ili vid ponašanja koji se može posmatrati kao odlika te grupe (na primer: Nemci su visoki i plavi).3 U tom obrtu prvobitnog shvatanja stereotipa došlo je čak i do optužbi na račun američke sociologije, pa i socijalne psihologije, koje su se prve bavile izučavanjem etničkih stereotipa. Prema tim optužbama, u preteranom insistiranju na negativnosti stereotipa, američka sociologija je podržavala melting pot ideologiju te težila tome da ljude učini slepim za razlike rase (color blind) i kulture (culture blind). Prema novom pristupu, stvaranje etničkih stereotipa je normalan kognitivni proces u multikulturnom društvu, koje ne treba da bude lonac za topljenje nego šareno tkanje ili tuti fruti voćna salata.4 Iako su stereotipi, po definiciji generalizacije, neizbežno neprecizni, oni su mešavina fantazije i realnosti. Stereotipi Up. The Social Science Encyclopedia, eds. by A. and J. Kuper, London Boston, 1985, 827-828. 2 Asshmore-DelBoca, Conceptual approaches to Stereotypes and Stereotyping, in: D. Hamilton (ed.), Cognitive processes in stereotyping and intergroup behaviour, N. Jersey, 1981, 16. 3 Prema: J. Ducklitt, The Social Psychology of Prejudice, Westport (Conneticut) - London, 1994, 8. 4 Up. F. Moghadamm, D. M. Taylor and S. C. Wright, Cognitive Social Psychology in Cuiltural Context, New York, 1993, 64-66. 1


197

ne moraju biti jednodimenzionalni i nepromenljivi fenomeni nego mogu biti negativni, neutralni, pozitivni, a mogu se i menjati kako vreme protiče. Negativni stereotipi se množe u vremenima kriza ili sukoba, a umanjuju se u vremenima blagostanja.5 Tipičan primer pozitivne promene nekog stereotipa je predstava o Italijanima, za koje više niko ne vezuje siromaštvo i glad (setimo se naziva Mačkari i Žabari). Stvar je pre svega političke volje da li će stereotipi biti instrumentalizovani ili zanemareni u odnosima dve zajednice. Politički mitovi, zasnovani na stereotipima, daju, pak, opravdanje za etničku, rasnu ili versku mržnju i neizreciva zlodela. Najzloglasniji primer političkog mita je onaj o međunarodnoj jevrejskoj zaveri, koji je tako dobro opisan u uzor-studiji Normana Kona Warrant for Genocid (knjiga je prevedena na srpski pod naslovom Poziv na genocid). Etnički stereotipi su među politički najznačajnijim stereotipima, a javljaju se u dve osnovne vrste: autostereotipi (slika o sebi, nama) i heterostereotipi (slika o drugome, tuđem).6 Obe vrste su u samoj srži nacionalnog identiteta. Jedan autor crnohumorno tvrdi sledeće: /D/efinicija nacije koja mi se najviše sviđa je da je nacija gru-

pa ljudi ujedinjenih zajedničkom nesklonošću prema svojim susedima i zajedničkim predrasudama o svom etničkom poreklu.7

Ovakvo duhovito određenje nije sasvim tačno. Evropska unija (EU), tačnije njena organizacija International Research Up. A. Gerrits and N. Adler (eds.), Vampires Unstaked-National Images, Stereotypes and Myths in East Central Europe, Amsterdam – Oxford New York, 1995, 2. 6 Up. F. K. Stanzel, Europaeische Voelkerspiegel, Heidelberg, 1999, 11. 7 E. Mortimer, Tribal Identity comes under Fire, Financial Times-Weekend, 25 sept. 1999, IV. 5

198


Associates (INRA) je u proleće 1994. provela istraživanje na

uzorku od 15.000 ispitanika (po hiljadu u zemljama EU-a) i, između ostalog, ih je pitala koji je narod EU-a najprijateljskiji i najveseliji. Drugo pitanje se svodilo na to da svaki ispitanik, mimo vlastita naroda, izdvoji po dva naroda: koji mu se najviše i najmanje sviđaju. Rezultati su sledeći:8

- Belgijanci (Španci/Šveđani), - Francuzi (Belgijanci/Britanci), - Španci (Italijani/Holanđani), - Nemci (Austrijanci/Italijani), - Irci (Francuzi/Španci), - Grci (Švajcarci/Britanci), - Holanđani (Belgijanci/Portugalci), - Italijani (Švajcarci/Danci), - Britanci (Portugalci/Španci), - Finci (Nemci/Španci), - Austrijanci (Šveđani/Italijani), - Šveđani (Austrijanci/Finci), - Norvežani (Danci/Italijani), - Danci (Norvežani/Italijani) i - Švajcarci (Španci/Irci). Iako je uzorak vrlo mali, i iz tog ograničenog uzorka se mogu izvući nekakvi zaključci. Očigledno, nije tačno da se Prema: R. Hill, We Europeans, Brussels, 1997, 35-37 (prvo ime u zagradi označava najomiljeniji, a drugo najmanje omiljen narod).

8


199

susedi po pravilu mrze. Čak se ne može u svim slučajevima objasniti istorijom sukoba zašto se neki sused mrzi, a drugi ne. Istorijsko objašnjenje bi moglo da igra ulogu kod Francuza, kojima su omiljeni Belgijanci, a najmanje omiljeni Britanci, ali ne i kod Britanaca, kojima je najomiljeniji jedan (Portugalci), a najmanje omiljen drugi iberski narod (Španci). Pogotovo se stvari usložnjavaju kada se ima u vidu da osećanja nisu uzajamna. Pozitivna osećanja se poklapaju samo između Austrijanaca i Šveđana te Danaca i Norvežana, koji se uzajamno najviše vole. Negativna uzajamna osećanja dele, pak, Danci i Italijani. Što se suseda tiče, Francuzi i Holanđani vole Belgijance, Nemci Austrijance, Italijani Švajcarce, a pomenuli smo već i dobrosusedsku ljubav Danaca i Norvežana. Opšti utisak je bio da najviše poverenja ulivaju Nemci i Švajcarci, a najmanje Grci i Italijani (Italijani su izrazili slično mišljenje i o sebi). Ali zato su Italijani, uz Špance, ocenjeni najprijateljskijim i najveselijim. 1. Šta sadrže stereotipi?

Predstava o drugome često sadrži dve protivrečne strane: u

jednome slučaju, stereotipi sadrže u uveličanom, ponekad i izkarikiranom obliku osobine koje nedostaju našoj sopstvenoj grupi, koje pobuđuju zavist i koje bi ta grupa želela do oponaša, ali ne može. Međutim, te osobine se, u drugome slučaju, onda omalovažavaju. Na primer, Mađari su Nemcima priznavali čuvarnost i vrednoću, ali su zato za sebe smatrali da su velikodušni i da vole udobnost. Ako su

200


Jevreji praktični i poslovni, Mađari preziru trgovinu i ostaju pošteni seljaci.9 Ovakvi primeri nisu ograničeni na Istočnu ili Jugoistočnu Evropu. Veliki broj putnika iz kontinentalne Evrope su na početku industrijske revolucije, kojoj su se divili, preduzimljivim Britancima zamerali proračunatost i škrtost. Ili, kako je oko 1800. pisao nemački putopisac: Ozloglašena škrtost Holanđana bledi pred britanskom, kao senka na svetlu.

A i jedan poznatiji putnik, grof Mirabo, nešto ranije je napisao: Britanci su navikli da sve računaju, pa čak računaju i talente i prijateljstvo.10

Na drugoj strani, na tuđince projektujemo neke osobine kojih se stidimo. Grupa se prema tim sumnjivim vrednostima odnosi dvojako: ili kanonizuje svoje loše osobine i pretvara ih u vrline ili ih tovari oko vrata protivničkoj grupi. Tipična žrtva takve stereotipizacije su bili Jevreji u vreme rane modernizacije. Iako je svaka buržoazija ili buržoazija u nastajanju sastavljena od ljudi koji, naravno, teže profitu ili su posvećeni pre svega sopstvenim interesima, ove osobine su u Istočnoj ili Srednjoj Evropi uglavnom pripisivane Jevrejima.11 Međutim, nas ovom prilikom zanima jedna posebna pojava vezana za stereotipe, a koja se može nazvati transfer stereotipa. 9

Prema: P. Hanak, The Image of the Germans and the Jews in 19th Century Hungary, in: L. Kontler, Pride and Prejudice - National Stereotypes in 19th and 20th Century Europe East to West, Budapest, 1995, 67-90. 10 Prema: D. Landes, The Wealth and Poverty of Nations, London, 1999, 235. 11 Up. P. Hanak, n.d., 67-90.


201

2. Šta je to transfer stereotipa?

Transfer stereotipa je pojava vezana za mentalno mapiranje (mental mapping) sveta, to jest za određivanje svog mesta

u svetu. Na početku moderne, u renesansi, temeljna konceptualna podela Evrope išla je linijom sever-jug. Za građane italijanskih gradova-republika varvari su bili svi oni severno od Alpa (u slučaju prethodne Jugoslavije, još od davnina se mogla uočiti civilizacijska razlika obalskih gradova i zaleđa). Kako su novi centri prosvećenosti i privrede na severozapadu (Amsterdam, London, Pariz) počeli da zamenjuju stare mediteranske centre, tako su se i stare zemlje varvarstva i zaostalosti pomerile na istok Europe.12 Međutim, taj proces se nije tu i zaustavio. Svako je nastavio da vrši transfer varvarskog stereotipa dalje na istok ili, u slučaju prethodne jugoslavije, na jugoistok. Predstava o primitivnom i prostačkom susedu, kako su, na primer, Francuzi i Italijani videli Nemce u 16. veku, prebacuje se na nemačkoj strani na Poljake, a oni je prebacuju pak na Beloruse, Ruse i Ukrajince, ovi na Azijate i Kavkasce, itd.13 Prema tome, radi se o jednomu sveprisutnom mentalnom mehanizmu. Svaka nacija Centralne i Istočne Evrope verovala je za sebe da je branitelj hrišćanstva, čuvar kulture i slobodoljubivi stvaralac te pionir moderne civilizacije, dok su susedi, naravno, bili ili divlji osvajači, varvarski uljezi, ili pokorne žrtve osvajanja, rečju, primitivni narodi.14

Up. L. Wolff, Inventing, Eastern Europe, Stanford, 1994. Up. T. Szarota, National Stereotypes as the Theme of Historical Research in Poland, Acta Poloniae Historica, No 71, 1995, 55-68. 14 Up. P. Hanak, n.d., 76. 12 13

202


Isti ovaj proces se može pratiti i na prostoru prethodne Jugoslavije i Balkana, sa velikim lokalnim specifičnostima. 3. O izučavanju srpskih i hrvatskih stereotipa Etnički stereotipi i etnička distanca su dosta izučavani u socijalnoj psihologiji i sociologiji. U Beogradu je, na primer, još 60-ih godina vršeno jedno istraživanje o etničkoj distanci. Nećemo sada ulaziti u detalje tog istraživanja, ali ćemo reći da je na njega reagovao najviši politički vrh, to jest sam maršal Josip Broz Tito, koji je 25. maja 1966. godine, u obraćanju omladini za Dan mladosti, rekao: Zato ovom prilikom moram da kažem da sam bio iznenađen kada sam čuo da se baš u Beogradu, među omladinom vršila anketa o tome koju nacionalnost više voli. Zar samo postavljanje takvog pitanja nije podstrekavanje onoga što je negativno i oživljavanje nečega što je nestvarno? Po mom mišljenju, to je u najmanju ruku besmislica, ako se iza toga ne krije i neka druga namjera.15

Naravno da su, posle ovakve neobične intervencije, zadugo zamrla takva istraživanja, koja su opet oživela 80-ih godina. U istoriografiji, pak, nije ni bilo, ako se izuzme nedavno objavljena knjiga Vasilija Krestića, ovakve vrste proučavanja. Međutim, velika je pažnja posvećena izučavanju etničkih stereotipa u istorijskim udžbenicima celog regiona, čime se bavio veliki broj autora i institucija.16 S druge strane, ima autora, kao Mile Bjelajac, koji ukazuju na to da ne treba ni precenjivati ulogu udžbenika u stvaranju istorijske, a još manje političke svesti. Poruka omladini za Dan mladosti, u: Govori i članci, XXI, 260-261. Počev od Instituta Georg Eckert, pa sve do UNESCO-a. Što se tiče izučavanja stereotipa u srpskim istorijskim udžbenicima nesporno je najveći autoritet na tom polju Dubravka Stojanović.

15 16


203

4. Balkanizovanje suseda i odbalkanjivanje sebe samih Obzirom da je naša tema transfer stereotipa, usredsredićemo se na jednu grupu stereotipa, koji se kao u dečjoj igri šuge prebacuju sa jednoga na drugoga suseda. To je, naravno, stereotip o Balkancima. Imamo sreću da postoji referentna knjiga Marije Todorove o balkanskim stereotipima.17 Prema svemu sudeći, balkanizam je podrvrsta orijentalizma, skupine predrasuda o Orijentu u glavama zapadnih naučnika, političara, umetnika, rečju javnog mnenja. Kao i kod mnogih drugih streotipa, u osnovi stereotipa o Balkanu i Balkancima je jedan previd. Vekovima se verovalo da se planina Balkan, antički Hemus, proteže od Crnog do Jadranskog mora. No, usprkos mnogobrojnim putopiscima, uključujući Antuna Vrančića i Ruđera Boškovića, nemački je geograf August Cojne (Zeune) 1808. skovao termin Balkansko poluostrvo. Do te greške došlo je iz dva razloga. Prvo, on je mislio da je balkanski planinski venac severna granica poluostrva. Drugo, verovatno je hteo da sva poluostrva u Južnoj Evropi klasifikuje po sličnom principu (Apeninsko, Pirinejsko, pa prema tome i Balkansko poluostrvo).18 Samo po sebi ova greška ne bi bila problem, da reč Balkan i sve njene izvedenice nisu dobile negativno, skoro pogrdno značenje. I balkanizacija je u ozbiljnim rečnicima postala odrednica za nešto negativno. Tako, u jednome od izdanja Webstera (1993), balkanization označava razbijanje neke teritorije na više malih država koje su neučinkovite, pa

17 18

Imaginarni Balkan, Beograd, 1999.

Up. isto, 14-52.

204


često i međusobno zavađene države.19 Slična definicija se nalazi i u nemačkoj enciklopediji (1987), s time što je dodat komentar da se termin koristio za rasparčavanje Habsburške Monarhije posle Prvoga svetskog rata, kao i pri stvaranju nezavisnih država tokom dekolonizacije u Africi.20 Uz balkanizaciju se sa sličnim značenjem koristi i pogrdna reč Kleinstaaterei, izmišljena za male države u doba nemačkog imperijalizma. U samom pripisivanju negativnog značenja postojanju malih nacionalnih država krije se stari ili novi velikodržavni ili, da upotrebimo snažniji izraz, imperijalistički diskurs. Zanimljivo je pri tome da su i socijalisti XIX veka prezirali Völkerabfälle, što će reći otpad od naroda na Balkanu. M. Todorova pokazuje da čak i ozbiljni naučnici prave hronološku grešku kada stvaranje balkanskih država vezuju za raspad Turske Imperije. Većina balkanskih država postojala je naporedo sa Evropskom Turskom tokom XIX veka, a što se tiče rasparčavanja, glavna posledica Prvoga svetskog rata, stvaranje Jugoslavije, bila je upravo suprotna balkanizaciji u tom značenju rasparčavanja. No, bez obzira na pogrešnost samog pojma, on se raširio ne samo po svetu nego su ga pokajnički prihvatili i sami balkanski narodi. Balkan nema negativno značenje u albanskom i turskom jeziku, a u bugarskom postoje sve nijanse značenja, od negativne - preko neutralne - do pozitivne. Što se tiče samoodređenja pojedinih naroda na Balkanu, Grcima Balkan kao odrednica ne smeta, mada ga smeštaju iza evropskog i mediteranskog određenja, dok se stav Rumuna menjao: od krajnje neprijateljskog do tolerantnog. 19 20

Webster’s Third New International Dictionary, vol. I (A-G), 1993, 166. Brockhaus Encyclopaedie, Band II (Ap-Bec), 1987, 513.


205

Njihova država je u međuratnom periodu učestvovala u balkanskim političkim povezivanjima, ali je cvet rumunske inteligencije (Sioran, Jonesko, Elijade) bio energično suprotstavljen Balkanu videvši u njemu nešto mračno, nehumano i okrutno. M. Todorova pominje, pak, i ambivalentan stav bivših Jugoslovena prema Balkanu, ne ulazeći podrobnije u unutrašnje nijanse pri upotrebi tog pojma.21 Međutim, balkanizam je čak i gori od orijentalizma. Dok i najzagriženiji evropocentrici priznaju Orijentu civilizaciju, makar i egzotičnu i zastarelu, Balkan se doživljava samo kao mračna i primitivna strana Evrope, prostački mister Hajd, koga se evropski dr Džekil gnuša. Dubravka Ugrešić pominje frazu tamo dole misleći na Balkan.22 A M. Todorova je citira ne znajući da je među svim gastarbajterima prethodne Jugoslavije tamo dole bila spontana odrednica koju su pridavali svojoj zemlji.23 Može se pri tome i raspravljati o tome da li dole i gore imaju jednostavno geografsko objašnjenje (jug-sever) ili gore znači i izvesnu nadređenost. U slučaju područja i država prethodne Jugoslavije postoji očigledna želja da se pobegne sa Balkana, makar mentalno. Slovenci pri tome imaju nešto manje problema s time, obzirom na svoj geografski položaj, dok se čini da je za Hrvate pitanje izlaska (makar civilizacijskog i mentalnog) sa Balkana pokušaj stvaranja srednjoevropskog identiteta nalik na češki. Naime, češki intelektualci su se, na čelu sa Milanom Kunderom, upinjali da dokažu kako nisu Istočna Evropa, kako su ruske civilizacija i kultura, uključujući i 21

N.d., 64-66 i 83-98. Zagreb-Amsterdam-Njujork, Cross Currents, No 11, 1992, 248-256. 23 Up. n.d., 98. 22

206


Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, nešto strano racionalnoj i umerenoj centralnoevropskoj tradiciji Češke. O hrvatskom balkanističkom diskursu ne znamo mnogo sem rada Dunje Rihtman-Auguštin, u kome ona analizira balkanofobiju u hrvatskim medijima.24 Ukazuje na određeni strah u hrvatskoj javnosti kako Evropa želi da, preko regionalnih integracija, gurne Hrvatsku natrag na Balkan. Stoga se, na primer, Marijan Petrović, hrvatski ministar potresao kada su mu i na Brijunima podmetnuli balkanske specijalitete, uključujući i srpsku salatu: Bilo kako bilo, državni mediji ne specifiziraju šta je Balkan, jer napokon to svi znamo! To je znamen prevrtljivosti i prevarantskog političkog ponašanja onih drugih, zaostalosti i primitivnosti tih istih (znamo kojih).25

D. Rihtman-Auguštin ide i dalje te pokušava da nam pruži i istorijski razvoj balkanističkog diskursa u Hrvatskoj. Tako, Antun Gustav Matoš, taj uvereni starčevićanac, za vreme balkanskih ratova u balkanskoj braći vidi simbole demokratije i samoupravnog federalizma. U savezu sa drugima balkanskim narodima, on a i neki drugi starčevićanci (na primer Augustin Harambašić koji je izdavao časopis Balkan) videli su šansu za izlazak iz provincijalizma. Čak je tada i kritikovao svog prijatelja, francuskog književnika Pjera Lotija, zato što je smatrao Bugare i Srbe divljima i primitivnima. A Miroslav Krleža, koji se dosta bavio Balkanom, prema njemu je imao ambivalentan stav: osuđuje balkanski mentalitet, ali mu se, na neki način, i divi. Njegov junak iz Zastava, Kamilo Emerički, granicu Balkana vidi već na Sutli.

Zašto i otkad se grozimo Balkana, Ulice moga grada, Beograd, 2000, 211-236. 25 Isto. 24


207

A u Zagrebu je Balkan već sa druge strane Kolodvora, suprotno esplanadskoj kulisi sa druge, evropske strane.26 U hrvatskom poimanju Balkana i Srba važan je još jedan element koji nije dovoljno izučen jer je sasvim poseban i uglavnom se ne pojavljuje nigde drugde. To je bizantinizam. On se, kao negativna odrednica, doduše pojavljuje u uglednoj nemačkoj enciklopediji, gde se pod njim podrazumeva despotizam prema podređenima i pokornost prema nadređenima, kao i uzajamno intrigiranje.27 U političkoj prošlosti Hrvata, posebno u međuratnom periodu, taj pojam je veoma često korišćen, najčešće kao odrednica za opisivanje srpskog civilizacijskog i političkog mentaliteta, ali, koliko znam, konkretnih istraživanja o frekvenciji upotrebe, genezi i kontekstu pojma zasad još nema. Srpski odgovor na balkanistički diskurs sa Zapada je dvosmislen. Srbi imaju problem da sa sebe dalje odbace optužbu kako su Balkanci i da je prenesu na drugoga. To, doduše, mogu da urade prebacujući je pre svega na Albance, pa donekle i na Muslimane, dok već, kada su Bugari u pitanju, to u poslednje vreme ide teže. Naravno, oni mogu da, kao i Grci, tvrde kako je Balkan kolevka evropske civilizacije i da, zajedno sa Bugarima i Grcima ističu vrednosti vizantijskog nasleđa za modernu civilizaciju. Već je, u tom sklopu, poslovična priča o upotrebi noža i viljuške pri jelu. A tu se javlja i nekoliko problema, od kojih je najveći dokazati da su moderni Srbi baš neposredni baštinici vrednosti Vizantijskog Komonvelta, to jest da postoji potpuno neprekinuti kontinuitet između srednjovekovne i savremene srpske istorije (sličan problem imaju i Grci). 26 27

Up. isto. Prema: Brockhaus Encyclopädie, Band IV, 262.

208


Drugi srpski odgovor se sastoji u tome da, sledeći rusku mističnu tradiciju, pre svega F. M. Dostojevskog, ali i Nikolaja Berđajeva i druge, tvrde da postoje specifični kvaliteti slovenske duše, koje je moderni racionalistički Zapad izgubio.28 Postoji i još jedna zanimljiva strategija izlaženja na kraj sa optužbom o varvarizmu. To je put barbarogenija. Po tom pristupu, kome su skloni i neki zapadni pisci, najpoznatija je Rebeka Vest. Ona na Balkanu vidi vitalnost izgubljenu na Zapadu, a ta vitalnost jača kako se ulazi dublje na Balkan. U tom smislu, Hrvatska je najviše prožeta zapadnjačkom dekadencijom, a Bosna i Srbija nešto manje, pa je njeno srce pripalo Makedoniji - Balkanu Balkana.29 Barbarogenije Ljubiše Micića, pak, predstavlja do krajnosti izraženo to ubeđenje, koje bi se ukratko moglo opisati kao vera u dekadenti karakter zapadne civilizacije, na jednoj, i neiskvarenu (balkansku, slovensku, srpsku) prirodu, na drugoj strani. Njeni daleki duhovni koreni su u prosvetiteljstvu i Rusoovoj veri u plemenitog divljaka. Koncepcija barbarogenija dugo se održavala na marginama (i ne samo na njima) kulturnog života u Srbiji i Jugoslaviji. Ova vrsta autostereotipa kod Srba još nije dovoljno proučena, mada bi za takvo izučavanje bilo sasvim dovoljno materijala. Počev od viceva u kojima je Hrvat previše feminiziran i uglađen, a Srbin prost, ali muževan, pa do umetničkih dela. Od umetničkih dela (ili bar dela koja imaju pretenziju da budu umetnička) najsvežije primere takve Up. R. C. Wiliams, The Russian Soul. A Study in European Thought and Non-European Nationalism, Journal of the History of Ideas, 31 (4), 1970, 573-588. 29 Black Lamb and Grey Falcon: A Journney Through Yugoslavia, Penguin Books, 1982. 28


209

stereotipizacije Srba i Hrvata nailazimo u seriji komercijalnih pozorišnih komedija Šovinistička farsa ili u romanu Ana Marija me nije volela Ljuljane Habjanović Đurović. Ana Marija je, zapravo, zagrebačka baka glavne junakinje Ive, koja otelotvoruje čitav katalog te vrste stereotipa, prirodnih stereotipa Srba o Hrvatima. Dotična Ana Marija je i verski fanatik, i srbomrziteljka, i malograđanska imitatorka bečke otmenosti. A drugi deo junakinjine porodice sastoji se od Crnogoraca i Srba koji žive u Kruševcu, a koji su iskreni i prostodušni, junačni i topli.30 Naravno, stereotipa Srba o Hrvatima (a i obratno) je bilo i ranije. Međutim, kada su se pojavili, kada su se umnožavali i kako su se menjali tokom vremena - o tome skoro da nemamo pouzdanih znanja. Gotovo ništa ne znamo o istorijskoj dinamici etničkih stereotipa između Srba i Hrvata. 5. Istorijska dinamika (zlo)upotrebe stereotipa: pitanja bez

odgovora

Već smo pomenuli da se negativni etnički stereotipi umnožavaju u periodima ratova te društvenih i političkih kriza, a umanjuju u periodima blagostanja i mira. Međutim, to nije dovoljno reći. Prvo, nejasno je da li se radi o istom ili sličnom skupu stereotipa ili svako vreme ima svoje stereotipe. Ako su u pitanju isti stereotipi, kako se reaktiviraju, ko ih vaskrasava i sa kojim ciljem? Ako su u pitanju novi stereotipi, kada nastaju, ko ih stvara, u kakvoj su vezi sa prethodnima? S tim u vezi je pitanje na koje je ukazala Olivera Milosavljević kada je upozorila da se stereotipi odnose na posebne društvene grupe, koje su njihov stvaralac i njihov 30

Analizu romana Lj. Habjanović Đurović videti u: N. Ivanović, Zaposedanje drugoga i manipulacija ženskim pismom, Reč, br. 59, 2000, 199-245.

210


objekt. Za istoričara je upravo to izazov, da utvrdi koje društvene grupe stvaraju stereotipe, a koje su njihov objekt. U slučaju etničkih stereotipa bitno je, dakle, koje grupe u jednoj naciji stvaraju nove ili šire postojeće stereotipe, a koje grupe u drugoj naciji služe kao model, dakle čije se osobine precrtavaju u jednu uopštenu predstavu o čitavoj naciji. Da li se i te grupe menjaju kroz vreme? Očigledno su neki od stereotipa vrlo stari. Prastari par stereotipa je svakako onaj o lukavim Latinima te prljavim i prostim Vlasima u odnosima primorskog stanovništva i stanovništva kopnenog zaleđa. Taj prastari stereotip hronološki i etnički prevazilazi interne odnose Srba i Hrvata. Uostalom, sam termin Vlah ili Vlaj često se odnosio i na Srbe i na Hrvate iz zaleđa. U vezi sa njim, zapitajmo se da li se stanovnici podzemnog sveta u naučno fantastičnom romanu Vremeplov Herberta Dž. Velsa slučajno zovu Morlaci/Morloci? (Setimo se Morlaka kao drugoga imena za stanovnike zaleđa.) Postoje, međutim, i drugi, skorašnji stereotipi, vezani za iskustva života u zajedničkoj državi i ratove 20. veka. Tu je pre svega stereotip o marcijalnim, ugnjetavanju drugih naroda i hegemoniji sklonim Srbima, koji ne može biti stariji od stvaranja Jugoslavije. Na drugoj strani postoji stereotip Hrvat jednako ustaša koji je još mlađi, jer potiče iz Drugoga svetskog rata. Ironija istorije je očigledna u činjenici da su najgori stereotipi u odnosima između ova dva naroda nastala u zajedničkoj državi ili u ratovima vezanim za sastavljanje i raspadanje te države. Mi ne možemo znati kako bi se dinamika uzajamnih srpsko-hrvatskih stereotipa razvijala u drugačijim istorijskim okolnostima, ali svakako možemo da


211

utvrdimo koji su od postojećih stereotipa posebno postojani i rašireni te šta ih je održavalo ili slabilo.

Zusammenfassung Die erste Teil des Aufsatzes behandelt die allgemeinen Theorien ethnischer Stereotypen. In den letzten Jahrzehnten denkt man ueber Stereotypen nicht nur, dass diese verzerrte und falsche Vorstellungen sind, sondern man betrachtet sie als einen normalen Bestandteil des kognitiven Prozesses in der vielseitigen Gesellschaft. Erst der Missbrauch gezielter Stereotypen laesst diese zu einer Gefahr werden. Der zweite Teil befasst sich mit einer besonderen Art von Stereotypen, die gerade fuer Serben und Kroaten charakteristisch ist. Das sind Stereotypen, die aus dem Balkanischen Diskurs entstanden sind. Das Verlangen sich vom Balkan zu distanzieren und das andere als Balkaner empfunden werden, ist vor allem in der kroatischen Oeffentlichkeit praesent, insbesondere seit der Unabhaengigkeitserklarung. Bei den Serben war das Verhaeltnis zum Balkan zweideutig: einerseits die Abweisung des Balkanismus und die Uebertragung auf andre, und anderseits die Annahme des Balkanismus als Antipode zur dekadenten westlichen Kultur. In diesem Diskurs stellt dei balkanische Seele sozusagen eine Subspeciae der slawischen Seele dar, der man ebenso Qualitaeten zuspricht, die der Westen im Zivilisationsprozess verloren hat. Die Beschreibung und Kategorisierung der Stereotypen ist nur ein Teilabschnitt in deren Erforschung. Der zweite Teil wird die Enstehung und ihre historische Entwicklung zum Thema haben. Man sieht schon auf den ersten Blick, dass einige der Stereotypen sehr alt sind, sogar aelter als die Serben und Kroaten. Andere wiederum sind eng verbunden mit dem Leben in dem gemeinsamen Staat oder den Traumen aus dem Zweiten Weltkrieg.

Predrag Markovic_Transfer predrasuda.pdf

Recommend Documents