Džon Ozborn
Osvrni se u gnevu Prevod: Milica Drašković LICA: DŽIMI PORTER KLIF LUKS ALISON PORTER HELENA ČARLS PUKOVNIK REDFORN Radnja se dogada u jednosobnom stanu Porterovih u srednjoj Engleskoj. PRVI ČIN Predveče. April. DRUGI ČIN Scena prva: dve nedelje kasnije. Scena druga: sutradan uveče. TREĆI ČIN Scena prva: nekoliko meseci kasnije. Scena druga: posle nekoliko trenutaka. PRVI ČIN Jednosobni stan Porterovih u nekom velikom gradu u srednjoj Engleskoj. Predveče. April. Velika soba u potkrovlju stare viktorijanske kuće. Tavanica se dosta strmo spušta s leve strane prema desnoj. Na desnoj strani dva nisko postavljena mala prozora. Ispred njih je mrk hrastov toaletni sto. Veći deo nameštaja je veoma jednostavan i prilično izveštao. Na desnoj strani, u dnu, smeštenje veliki dupli krevet, a pored njega polica sa knjigama. Tu je i jedna komoda na kojoj leže razbacane knjige, muške kravate, razne sitnice i dve poveće igračke: jedan već stari, izlizani filcani meda i mekana vunena veverica. U dnu leve strane su vrata, a kraj njih mali orman. Najveći deo levog zida zauzima visoki izduženi prozor koji gleda na stepenište osvetljeno kroz otvor na tavanici. Kraj ormana je plinska peć, a uz nju drveni kredenac na kome je mali radio aparat. Napred, u sredini, nalazi se sto sa tri stolice a ispred njega, sa obe strane, pojedna velika otrcana kožna fotelja. U trenutku kad se zavesa diže, DŽIMI i KLIF sede svaki u svojoj fotelji. Sve sto se od njih vidi jesu dva para ispruženih nogu, dok su im lela skrivena raširenim novinama. Obojica čitaju. Oko njih je razbacana gomila svakojakih dnevnih i nedeljnih listova. Kad se najzad pokažu, vidimo daje DŽIMI visok, mršav mladić dvadeset petih godina, obučen u iznošen kaput od tvida i flanelske pantalone. Oblaci dima iz lule koju puši pune sobu. On je jedna zbrčkana mešavina iskrenosti i vesele pakosti, nežnosti i razbojničke svireposti, nemiran, napadan, ohol, kombinacija svega onoga što podjednako udaljuje i osećajne i bezosećajne prirode. Zajedljivom iskrenošću se teško stiču prijatelji. Mnogima se on može učiniti osetljiv do vulgarnosti. Drugima, opet, najobičnije klepetalo. Biti tako razdražljiv kao on, znači isto što i biti gotovo neopredeljen. KLIF je istih godina, omanji, crnomanjast, plećat, obučen u sivi pulover i nove vrlo izgužvane pantalone. On je neusiljen, blage naravi, opušten, gotovo letargičan, pomalo turobne, prirodne inteligencije samouka. Dok DŽIMI odbija ljubav, KLIF kao da je iznuđava, čak i od opreznih. On je ublažujuća, prirodna suprotnost DŽIMIJEVA. Levo, nedaleko od kredenca, stoji ALISON, nagnuta nad daskom za peglanje. Kraj nje je hrpa rublja i odeće. Ona je najneuhvatljivija ličnost u toj uznemirenoj neusaglašenosti koju čine njih troje. Onaje drukčije sazdana. Predstavlja dobro vaspitanu, neotpornu osobu koja se često utapa u sirovo ponašanje njih dvojice. Preko prljave, ali skupe suknje koju ima na sebi visi crvena kao trešnja DŽIMIJEVA košulja. Ona ipak uspeva da izgleda otmeno i u takvoj odeći. Otprilike je istih godina kao i njih dvojica. Njihov neobičan fizički izgled čini njenu lepotu još upadljivijom nego što bi inače bila. Ona je visoka, vitka i tamnokosa. Njeno lice je ovalno i nežno. Ima neke čudne uzdržanosti u njenim očima, koje su tako krupne i duboke da isključuju svaku nedoumicu. Soba je mirna, puna dima. Jedini šum proizvodi ALISONINA pegla. Veče je sveže, prolećno, puno oblaka u senci. Posle izvesnog vremena, DŽIMI baca novine. DŽIMI: Zašto li radim ovo svake nedelje? Čak i prikazi knjiga izgledaju isti kao prošli put. Razne knjige isti prikazi. Jesi li završio s tim već jednem? KLIF: Nisam još. DŽIMI: Upravo sam pročitao tri cele stranice o engleskom romanu. Pola od toga je na francuskom. Da li se i ti, kad čitaš nedeljne novine, osećaš k'o gluperda? KLIF: Ne, a zašto? DŽIMI: Pa ti i jesi gluperda. Najobičniji seljak. (Okrećući se ka ALISON.) Ti nisi seljanka, zar ne? ALISON (odsutno): Šta to? DŽIMI: Pitam: da li se kad čitaš novine osećaš ne baš bogzna kako bistrom? Sve u svemu.
ALISON: O, još ih nisam čitala. DŽIMI: Nisam te to pitao. Kažem... KLIF: Ostavi jadnicu na miru. Vidiš da ima posla. DŽIMI: Pa može valjda da govori, a? Nisi mutava, je li? Možeš valjda da izraziš jedno mišljenje? Ili, možda, nisi u stanju ni da misliš? ALISON: Izvini. Nisam čestito ni slušala. DŽIMI: Da se kladimo da nisi. Stari Porter govori, a svi okrenu leđa i zaspu. A, naravno, gospođa Porter prva počinje da zeva. KLIF: Pusti je na miru, kad ti kažem! DŽIMI (povišenim glasom): U redu, molim. Samo ti spavaj, draga. To sam ja nešto govorio, znaš? Govorio! Sećaš se? Izvini! KLIF: Nemoj da se dereš. Hoću da čitam. DŽIMI: Šta se ti buniš? I onako ne razumeš ni jednu reč. KLIF: Uuuh! DŽIMI: Ti si gluperda. KLIF: Jesam. I nevaspitan. A sad začepi. Dosta! DŽIMI: Zašto ne tražiš od moje supruge da ti razjasni? Ona je vaspitana. (Okreće se ka ALISON) Je l’ tako da jesi, a? KLIF (udara nogom u DŽIMIJEVE raširene novine): Ostavi je na miru, kažem ti. DŽIMI: Samo još jednom to uradi, ti velika lopužo, pa ću ti iščupati uši! (Izbija KLIFU novine iz ruku.) KLIF (naginjući se napred): Slušaj, ja pokušavam da nešto naučim. Pusti me da čitam, ti odvratni gade od čoveka! Daj mi to! (Pruža ruke za novinama.) ALISON: O, daj mu ih, tako ti boga! Ne mogu da mislim. KLIF: Tako je. Daj mi te novine. Vidi, ona ne može da misli. DŽIMI: Ne može da misli? (Baca mu natrag novine.) Već godinama nema ni jednu misao u glavi. Zar nije tako? ALISON: Jeste, tako je. DŽIMI (uzima jedan nedeljni list): Gladan sam. ALISON: O, ne. Nisi valjda? Već? KLIF: On je obična svinja. DŽIMI: Nisam svinja, volim hranu i to je sve. KLIF: Voli hranu! Ti si pravi seksualni manijak samo što je to kod tebe jelo. Dospećeš u "novosti sveta", pričekaj samo: "Džems Porter, star dvadeset pet godina, osuđen je prošle nedelje pošto je priznao da je kriv zbog napada na jednu malu glavicu kupusa i dve konzerve pasulja, na putu od 'Dva jelena' do kuće. Optuženi je izjavio da se u poslednje vreme nije osećao dobro i da je stalno imao nesvesticu. Tražio je da se uzme u obzir njegova dobra karakteristika koju je dobio kao redar za vreme vazdušnih napada". DŽIMI (cereći se): O, da, da. Volim da jedem. Želo bih i da živim, ako nemaš ništa protiv. KLIF: Ne vidim kakva je vajda od tvog jela. Nikako da se ugojiš. DŽIMI: Ljudi moga soja se ne goje. To sam već jednom pokušao da ti objasnim. U nama sve sagori. A sad, ućuti dok čitam! Mogao bi da skuvaš još malo čaja. KLIF: Gospode! Pa upravo si popio pun lonac! Ja sam uzeo samo jednu šolju. DŽIMI: Dođavola! Skuvaj još! KLIF (obraćajući se ALISON): Zar nije istina? Zar nisam ja uzeo samo jednu šolju? ALISON (ne dižući pogled): Istina je. KLIF: Vidiš? I ona je popila samo jednu šolju. Video sam. Ti si progutao sve ostalo. DŽIMI (čitajući): Pristavi čajnik. KLIF: Stavi ga sam. Izgužvao si mi novine. DŽIMI: Ja sam jedini koji zna kako se postupa sa novinama i svim ostalim u ovoj kući. (Uzima druge novine.) Jedna devojka ovde hoće da zna da li će njen dečko prestati da je poštuje ako od nje ne dobije ono što joj traži. KLIF: Samo da mi padne šaka, pa da vidiš. DŽIMI: Glupača! Kučka. Ko kupuje ovo đubre? (Baca novine) Zar još nisi pročitao taj "snobovski" list? KLIF: Koji? DŽIMI: Pa ima samo dva snobovska lista koji izlaze nedeljom. Jedan je taj koji ti čitaš, a drugi je ovaj ovde. Evo ti ga! Daj mi taj! KLIF: 'Ajde, dobro. Okej. (Razmenjuju novine.) Baš sam čitao o biskupu iz Bromlija. (Pruža ruku prema ALISON) Kako si, dušo? ALISON: Hvala, dobro, srce. KLIF (hvatajući je za ruku): Zašto ne ostaviš sve to i sedneš malo? Izgledaš umorno. ALISON (smešeći se): Nemam još mnogo.
KLIF (ljubi joj ruku i uzima jedna njen prst u usta): Baš je lepa! Zar nije? DŽIMI: To mi svi kažu. (Pogleda ALISON) KLIF: Imaš divnu šapicu. Mmmm. Moraću da je progutam. ALISON: Nemoj. Izgoreću mu košulju. DŽIMI: Vrati joj prst i ne budi prost. Šta kaže brumlijski biskup? KLIF (ostavljajući ALISON): O, ovde kaže da je uputio vrlo dirljiv apel svim hrišćanima da koliko god mogu pomognu proizvodnju hidrogenske bombe. DŽIMI: Da, zaista. Vrlo dirljivo. Jesi li i ti dirnuta, draga? ALISON: Naravno! DŽIMI: Vidiš, čak je i moja žena dirnuta. Trebalo bi da se prijavim biskupu, da pošaljem pretplatu. Čekaj, da vidimo šta još kaže. (Mrmlja kao da čita.) Aha, evo. Zabrinut je zbog toga što je neko nagovestio da on podržava bogate protiv siromašnih. A on kaže da poriče razliku između klasa. "Ovu ideju neprestano i podmuklo forsira radnička klasa!". A? (Podiže glavu očekujući njihovu reakeiju, ali KLIF i dalje čita, a ALlSON je zadubljena u peglanje.) DŽIMI (KLIFU): Jesi li pročitao ovo? KLIF: Mmmm? DŽIMI (obraćajući se ALISON): Šta misliš, da li je tvoj otac ovo mogao da napiše? ALISON: Šta? DŽIMI: Pa, valjda, ovo što sam sad pročitao. ALISON: Zašto bi moj otac to napisao? DŽIMI: Zvuči čisto kao tatica, a? ALISON: Misliš? DŽIMI: Da, možda, biskup iz Brumlija nije njegov pseudonim? KLIF: Ne zarezuj ga. Postaje odvratan. To mu je najlakše! DŽIMI (brzo): Čitala si o ženi koja je otišla na masovni miting nekog američkog evangeliste u Erls Kortu? Krenula žena da se izjasni za ljubav ili za već ne znam šta, pa je u gužvi koju su preobračeni napravili da bi stigli do prvih redova slomila četiri rebra i razbila glavu. Vikala je iz sveg glasa, ali je od pedeset hiljada ljudi, zanesenih pesmom "Napred, vojsko hrišćanska", niko nije primetio. (Pogleda oboje strogo, ali oni ostaju potpuno ravnodušni.) Pitam se da li je sa mnom sve u redu. Šta je bilo sa čajem? KLIF (zagnjuren u novine): Šta sa čajem? DŽIMI: Pristavi čaj. ALISON (pogledavši ga rasejano): Hoćeš još čaja? DŽIMI: Ne znam ni sam. Ne, u stvari neću! ALISON: Hoćeš li ti, Klif? DŽIMI: Ne, neće. Koliko dugo misliš to još da radiš? ALISON: Brzo ću. DŽIMI: Gospode, kako mrzim nedelju! Tako je ubitačna, uvek ista. Izgleda kao da se ne mičemo s mesta, zar ne? Uvek isti ritam. Čitamo novine, pijemo čaj, peglamo. Samo još nekoliko sati i ode još jedna nedelja. Mladost ode. Je l’ vam to jasno? KLIF: Jasno, šta? DŽIMI: Ništa! Ništa! Nosite mi se. I ti i ona, neka vas sve mrak proguta. KLIF: Hajde da idemo u bioskop. (Obraćajući se ALISON): Šta ti kažeš na to, lepotice? ALISON: Ne verujem da bih mogla. Možda bi Džimi voleo. (DŽIMU) A, Džimi? DŽIMI: Baš mi treba to uživanje, sa svim tim frajerima i njihovim zezanjem iz prvih redova. Hvala lepo! (Posle kratke pauze) Jesi li čitala Pristlijev članak ove nedelje? Kog davola uopšte pitam. Kunem se da nisi. Zašto samo bacam pare na te proklete novine? Niko ih ne čita osim mene. Niko pet para ne daje. Niko neće da se uzdigne iz tog blaženog blata. Vas dvoje ćete me uskoro oterati u ludnicu u to sam siguran, kao što sam siguran da su jedan i jedan dva. Prosto ćete me dovesti do ludila. O, gospode, kako čeznem za malo običnog ljudskog entuzijazma! Samo entuzijazam ništa više. Hoću da čujem topao, uzbuđen glas kako uzvikuje: haliluja! (On se teatralno udara po grudima.) Haliluja! Evo me, živ sam! Imam jednu ideju. Hajde da se malo igramo. Da se pravimo kao da smo ljudska bića i da smo stvarno živi. Šta kažete na to? Ljudska bića, samo pet minuta! (Gleda čas jedno, čas drugo.) O, brate rođeni. Tako nisam sreo nikoga ko je nečim bio oduševljen. KLIF: Šta to on kaže? DŽIMI (ljut što je prekinut u svom monologu upućenom ALISON): Šta kaže, ko? KLIF: Mister Pristli? DŽIMI: Pa, verovatno, ono što uvek kaže. On je kao tatica stalno baca sladunjave nostalgične poglede na predratni sumrak, iz svoje komforne, povlašćene divljine. Šta si, kog davola, radio s tim pantalonama? KLIF: Radio? DŽIMI: Jesu li to one iste koje si kupio prošle nedelje? Pogledaj šta je uradio s novim pantalonama!
ALISON: Baš si blesav, Klif. Izgledaju stravično. DŽIMI: Baciš tolike pare na nove pantalone, pa onda se valjaš u njima k'o divljak. Baš me zanima šta ćeš da radiš kad mene ne bude da se staram o tebi? Hajde, reci, šta ćeš da radiš? KLIF (ceri se): Ne znam. (Obraćajući se ALISON.) Šta ću da radim, srce? ALISON: Bolje je da ih skineš. DŽIMI: Tako je. Bravo. Skini ih! A ja ću date šutnem u dupe. ALISON: Daj, ispeglaću ih malo. Dok mi je vruća pegla. KLIF: Dobro, čekaj da ispraznim džepove. (Vadi ključeve, šibicu, maramicu.) DŽIMI: Daj šibicu. KLIF: O, nećeš valjda opet tu staru luletinu? Usmrdela je ceo kvart. (Obraćajući se ALISON) Zar ne smrdi užasno? DŽIMI zgrabi šibice i pali lulu. ALISON: Meni ne smeta. Navikla sam. DŽIMI: Ona je sjajna. U navikavanju. Kad bi umrla i probudila se u raju za pet minuta bi se navikla. KLIF: Hvala ti, srce. (Dodaje joj pantalone.) Daj mi jednu cigaretu, molim te. DŽIMI: Ne daj mu. KLIF: Ne mogu da podnesem tu smrdljivu lulu, moram da zapalim cigaretu. DŽIMI: A šta kaže doktor? KLIF: O, što ne začepi? DŽIMI: U redu. A posle će opet biti: "Čir, boli me stomak" i tako dalje. U redu. Ja dižem ruke. Smučilo mi se već da brinem o drugima. I, pitam se: zašto? (ALISON daje KLIFU cigaretu; oboje zapale i ona nastavlja da pegla.) Niko ne misli. Nikog nije briga. Nema ideala, nema ubeđenja, entuzijazma, nema oduševljenja. Još jedna obična nedelja uveče. (KLIF ponovo seda u puloveru i kratkim gaćicama.) Možda ima neki koncert! (Uzima radio program.) Ej! (Gura KLIFA nogom.) Napravi još malo čaja. (KLIF gunđa. DŽIMI ponovo čita.) A evo. Ima Von Vilijems. I to je nešto. Nešto snažno, nešto jednostavno, nešto englesko. Pretpostavljam da se od ljudi kao ja ne očekuje da su bogzna kakvi rodoljubi. Neko je rekao ko ono beše da dobijemo kuhinju iz Pariza (ovo je vic), politiku iz Moskve, a moral iz Port Saida ili tako nešto. Ko je to rek'o? (Pauza) Pa vi to i onako ne biste znali. Nerado priznajem, ali čini mi se da mogu da razumem kako se tatica osećao kad se vratio iz Indije posle toliko godina. Stara garda je umela da svoj svetić napravi prilično sladunjavim. Svi ti domaći kolačići i kroket; sijaju ideje, sijaju uniforme. Uvek ista slika: vrelo leto, ceo dan na suncu, tanke knjižice stihova, šuštavo rublje, miris štirka. Kakva romantična slika, i lažna, naravno. Mora da je ponekad i kiša padala. Ipak, nekako mi je žao, bila ili ne bila lažna. Kad čovek nema sopstveni svet, baš je prijatno žaliti prolaznost tuđeg. Verovatno postajem sentimentalan. Ali moram da kažem da je prilično tužno živeti u američko doba, osim ako nisi Amerikanac, naravno. A možda će sva naša deca i biti Amerikanci. Kakva misao, a? (Šutira KLIFA i viče.) Kakva misao, rekao sam. KLIF: Je l'? DŽIMI: Sediš tu i rasteš k'o kvasac. Mislio sam da ćeš mi bar skuvati malo čaja. (KLIF zastenje, a DŽIMI se obraća ALISON) Da li tvoj drugar Vebster dolazi večeras? ALISON: Možda će svratiti. Znaš ga kakav je. DŽIMI: Nadam se da neće. Ne bih mogao da ga svarim večeras. ALISON: Mislila sam da je on jedina osoba koja govori tvojim jezikom. DŽIMI: I jeste. Drugi dijalekt, ali isti jezik. On mi se dopada. Ima ujed, oštricu, nerv... ALISON: Entuzijazam. DŽIMI: Baš to. Kad god dođe, ja oživim. On mene ne voli, ali mi pruža nešto više od svih ostalih. Otkako... ALISON: Da, znamo. Otkako si živeo sa Madlenom... (Ona sklapa nekoliko komada odeće koja je ispeglala i odlazi prema postelji.) KLIF (skriven iza novina): Ko je Madlena? ALISON: O, probudi se, dragi! Toliko puta si čuo o Madleni. To je bila njegova ljubavnica. Sećaš se? Kad mu je bilo četrnaest godina, ili trinaest. DŽIMI: Osamnaest. ALISON: On skoro sve duguje Madleni. KLIF: Pobrkao sam sve tvoje žene. Je li to ona što je od tebe bila onoliko godina starija? DŽIMI: Deset godina. KLIF: Pravi mali Merčbanks! DŽIMI (opet uzima novine) Kad je taj koncert? KLIF: Spava mi se. Ne stoji mi se opet sutra za onom bleštećom tezgom s kolačima. 'Ajde, malo sam radi, a mene pusti da spavam! DŽIMI: Ja moram da idem u fabriku da uzmem još robe, moraćeš sam. (Gleda program) Još pet minuta. (ALISON se vratila dasci za peglanje i stoji skrštenih ruku, puši i zamišljeno gleda u daljinu.) Ona je u svom malom prstu imala više života nego vas dvoje zajedno.
KLIF: Ko to? ALISON: Madlena. DŽIMI: Njena radoznalost za stvari i ljude bila je zapanjujuća. To nije bilo prosto, naivno njuškanje. Kod nje je to bila radost što postoji i što može da posmatra. ALISON počinje da pegla KLIFOVE pantalone. KLIF (zaklonjen novinama): Možda, ipak, da ja skuvam malo čaja. DŽIMI (tiho) Biti s njom je prava avantura. Čak i kad sediš s njom u autobusu bilo je kao da si krenuo sa Odisejem. KLIF: Ne bih rekao da je Vebster baš mnogo sličan Odiseju. Ružan, mali davo. DŽIMI: Ne govorim o Vebsteru, budalo. On je sasvim dobar, na svoj način. Neka vrsta muške Emili Bronte. U svakom slučaju. (Okreće se ALISON) On je jedini od tvojih prijatelja koji nešto vredi. Čudi me da se slažeš s njim. ALISON: Izgleda i on. DŽIMI (ustaje, odlazi prema prozoru, desno, i gleda napolje) On ne samo da ima muda nego je i osećajan. To je gotovo najređa kombinacija koja se može sresti. Ni jedan od svih tvojih prijatelja nema nijedno ni drugo. ALISON (vrlo mirno i ozbiljno): Džimi, molim te, prestani. DŽIMI: se okreće i gleda je. Umor u njenom glasu ga malo zbunjuje. Ali se brzo sprema za novi nalet. Dolazi na sredinu sobe, staje iza KLIFA i gleda ga odozgo. DŽIMI: Tvoji prijatelji, i to su mi mustre. KLIF (mrmljajući): Olabavi. Pusti je da mi ispegla pantalone. DŽIMI (zamišljeno) Nemoj misliti da mogu da je izazovem. Šta god da uradim, ne može da je isprovocira. Čak ni kad bih pao mrtav. KLIF: E, pa, crkni onda! DŽIMI: Oni su ili borbeni kao njena mamica i tatica borbeni, arogantni i pakosni. Ili su nervozni, nejasni. Ona je negde na sredini. KLIF: Zašto ne slušaš taj tvoj koncert? I nemoj da mi stojiš iza leđa. To zujanje iza leđa izaziva mi žmarce uz kičmu. (DŽIMI mu zavrće uši i KLIF urla od bola. DŽIMI se ceri.) Ti, prljavi sadisto! (Obraćajući se ALISON) Tresni ga po glavi. DŽIMI (postavlja se između njih): Jesi li ikada video njenog brata? Brata Najdžela? Uštogljeno, bezbrado čudo iz Senthersta? I ja sam ga samo jedanput sreo. Hteo je da me izbaci napolje kad sam mu rekao da mu je majka zlobna. KLIF: Pa je l' te izbacio? DŽIMI: Naravno da nije. On je laf. Ti nikada nisi čuo toliko lepo vaspitanih banalnosti iz iste kuhinje. Oličenje dosade van svih granica to je brat Najdžel. Završiće u vladi jednog dana, sto posto. Samo što negde u podsvesti ima jedno nejasno saznanje da su on i njegovi drugari generacijama pljačkali i obmanjivali svet. (Idući duž scene i okrećući se.) Najdžel je tolika nebuloza koliko se samo zamisliti može, a da pri tom nije stvarno neupadljiv. Neupadljivi političari nisu ni od kakve koristi nikome čak ni svojim pristalicama. Nema veće nebuloze kod Najdžela nego što je njegovo znanje. Njegovo znanje o životu i običnim ljudskim stvorovima toliko je maglovito da stvarno zaslužuje neku vrstu odlikovanja medalju na kojoj bi pisalo: "Za potpunu maglu u glavi". Samo, njemu ne bi odgovarala nikakva griža savesti, ma kako maglovita. On je uz to rodoljub i Englez i ne sviđa mu se ni pomisao da je godinama možda prodavao svoje zemljake. I, šta radi on? Jedino što može da učini jeste da potraži utočište u svojoj sopstvenoj gluposti. Jedini način da zadržiš stvari onakve kakve su uvek bile, jeste da svako rešenje učiniš neshvatljivim za svoj jadni, majušni mozak. To je talenat. To je danas teško postići. Ali oni u Najdželovoj školi sve znaju o formiranju karaktera. Uspeće! Ništa ne brinite, sigumo hoće. I, što je najlepše, učiniće to bolje nego iko drugi! Mukla tišina. Jedini šum dolazi od pegle. ALISON je udubljena u ono što radi. KLIF bulji u pod pred sobom. Njegova vedrina je iščilila za trenutak. DŽIMI samo delimično trijumfuje jer shvata reakciju na njegov monolog. Zato prilazi prozoru da bi se povratio i gleda napolje. DŽIMI: Počela je kiša. Samo je još to trebalo. Ova soba i kiša. (On se oseća prevarenim, ali ne može da se zaustavi. Nastavlja konverzaciono.) Da, to je porodica te male ženice. Ti, naravno, znaš mamicu i taticu. I ne dozvoli da te prevari manirima á la markiz od Kivnsberija. Oni će te udariti s leđa dok pružaš šešir služavki. A kad su u pitanju Najdžel i Alison (glasom punim poštovanja) Najdžel i Alison. Oni su tačno onakvi kako zvuče: laskavi, flegmatični i pusilanimni. KLIF: Kladim se da je koncert već počeo. Da ga pustim? DŽIMI: Pronašao sam tu reč u rečniku pre neki dan. To je jedna od onih reči čije značenje mi nikada nije dovoljno jasno, a uvek mislim da je znam. KLIF: Koja reč? DŽIMI: Pa rekao sam pusilaniman. Toliko sam u braku sa tom ženom, tim spomenikom nepripadanju, i odjednom sam saznao da postoji jedna reč koja je celu opisuje. To nije pridev u engleskom jeziku koji opisuje, to je njeno ime! Pusilanimna! Zvuči kao neka mesnata zimska
matrona, zar ne? Gospođa pusilanima i njen suprug sekstus viđeni su pri odlasku na igre. (KLIFU postaje neprijatno. On uznemireno gleda u ALISON.) Jadni sekstus! Kad bi ga stavili u neki holivudski film, bio bi tako neubedljiv; naterali bi nekog jadnog engleskog glumca da igra tu ulogu. On to ne zna, ali bi oni plećati hrišćani pobegli s njegovom ženom u čudu sinemaskopa još pre nego što bi se film završio. (ALISON se još više naginje nad daskom za peglanje i zatvara oči.) Gospođi pusilanimi je obećan jedan mnogo lakši, sjajniji svet nego što joj stari sekstus ikada može pružiti. Ej, pusi! Hajde da siđemo u tu arenu da bismo se častili sa dva lava, a? ALISON: O, bože, ako ne prestane, ja ću trenutno poludeti! DŽIMI: A zašto i ne bi? To bi bar bilo nešto. (Prilazi ormanu) Ali još ti nisam rekao šta ona znači. (Uzima rečnik) Ne moram ni da joj kažem ona zna. U stvari, ako je moj izgovor pogrešan, ona će verovatno sačekati pogodan trenutak kad nismo sami da bi me popravila. Evo, citiram: pusilaniman. Pridev. Malodušan, plašljiv, klonuo duhom, neodlučan, kukavica. Dolazi od latinskog pusilus majušan i animus duša. (Sklapa knjigu) To je moja supruga. To je ona, zar ne? Osmotrite gospođu pusilanimu! (Vičući promuklo) Hej, pusi! Kad ponovo nastupate? DŽIMI je posmatra, očekujući buru. Samo se za trenutak učini da se ALISONINO lice zgrčilo i da će svakog časa zabaciti glavu i vrisnuti iz glasa, ali to traje vrlo kratko. Ona je navikla na te pažljivo isprobane napade i izgleda da on večeras neće doživeti trijumf. Ona nastavlja da pegla. DŽIMI prilazi radiju; uključuje ga. Koncert Vona Viljemsa je već počeo. DŽIMI se vraća u svoju fotelju, zavali se u nju i sklapa oči. ALISON (pružajući KLIFU pantalone): Evo ih, srce. Nije bogzna šta. Ali, poslužiće! KLIF (ustaje i oblači ih): O, sjajno! ALISON: A sada ih malo pripazi. Kasnije ću ih ispeglati kako treba. KLIF: Hvala ti, najdivnija, najdraža lepotice. (On joj obavija ruke oko struka i ljubi je. Ona se smeši i štipne ga za nos. DŽIMI ih posmatra iz fotelje.) ALISON (KLIFU): Hoćemo li jednu cigaretu, a? KLIF: Sjajna ideja! Gde su? ALISON: Tamo na peći. Hoćeš li i ti jednu, Džimi? DŽIMI: Ne, hvala, pokušavam da slušam. Imate nešto protiv? KLIF: Izvinite, vaša visosti. KLIF stavlja jednu cigaretu u usta ALISON, a drugu sebi i pali ih obe. Onda seda i uzima novine. ALISON se vraća dasei za peglanje. KLIF baca jedne novine, uzima druge i bučno ih lista. Hartija šušti. DŽIMI: Zar mora da bude toliko buke? KLIF: Oh, izvini. DŽIMI: Znaš, sasvim je jednostavno okrenuti stranicu. Uostalom, to su moje novine. (Zgrabi ih.) KLIF: Uh, kakva cicija! DŽIMI: Cena je devet penija i mogu se dobiti u svakom kiosku. A sad me pusti da slušam muziku. (Posle kratke pauze obraća se ALISON) Misliš li još dugo? ALISON: Zašto? DŽIMI: Možda nisi primetila, ali smeta radiju. ALISON: Izvini, evo sad ću… Pauza. Radio svaki čas krči zbog pegle. KLIF se nemirno vrpolji na svojoj stolici. DŽIMI posmatra ALISON i stopalo počinje nervozno da mu podrhtava. Onda skače, naglo prilazi radiju i gasi ga. ALISON: Zbog čega si to uradio? DŽIMI: Hteo sam da slušam koncert, to je sve. ALISON: Pa, ko ti smeta? DŽIMI: Svi galamite, eto šta mi smeta. ALISON: Žao mi je, ali ja ne mogu sve da prekinem zbog toga što ti slušaš muziku. DŽIMI: A zašto da ne možeš? ALISON: Stvarno, Džimi! Ti si kao dete. DŽIMI: Samo nemoj starateljski, molim te. (Okrećući se KLIFU) Ona je tako trapava. Posmatram je kako svake noći radi sve isto. Kako uskače u krevet kao da će nekom da zgazi posred lica. Kako s bukom navlači zavese, na onaj njen agresivni način. Kao da u more spušta ratni brod. Jesi li ikada primetio kako su žene bučne? (Hodajući levo desno.) Jesi li? Kako, na primer, lupaju po podu kad hodaju? Jesi li ih gledao kad se šminkaju kako samo dobuju svojim kandžama i treskaju svojim kutijama, četkama, ruževima? (Okreće se toaletnom stolu) Ja sam je gledao kako to radi svaku bogovetnu noć. Kad vidiš ženu pred ogledalom u spavaćoj sobi, tek onda shvatiš kakav je ona, u stvari, kasapin. (Okreće se) Jesi li ikada video nekog prljavog Arapina kako zabada prstom u masu loja i hrskavice? E, ona je baš takva. Sva je sreća što nema mnogo žena hirurga! Te primitivne ruke bi ti začas iščupale utrobu. Paf! Istresle bi je kao puder iz kutije. Paf. Bacile bi je natrag kao što bacaju svoje razne mazalice po stolu. KLIF: Auh! Prekidaj. DŽIMI (hodajući gore dole): Prosule bi ti creva kao ukosnice ili perje po podu. Čovek mora biti
potpuno neosetljiv da bi bio toliko trapav i loliko nespretan. (Dolazi do sredine i naslanja se na sto.) Jednom su na spratu iznad mene stanovale dve devojke. Znao se svaki pokret tih dveju prokletnica, ceo božji dan i čitavu noć. I svaka najobičnija, svakodnevna radnja izgledala je kao napad na ljudsku osetljivost. Parničio sam se s njima. Čak sam im otvoreno iz sveg glasa dovikivao najnepristojnije bestidnosti. Međutim, ništa, ništa nije pomoglo. Kod njih je čak i najobičniji klozet ličio na srednjovekovnu tvrđavu. O, najzad su me savladale morao sam da se odselim. Sigurno je još uvek sve isto. Ali su se do sada udale i neki nesrećni đavo izlazi iz pameti od užasa. Gruvanje vratima, lupnjava visokim potpeticama, treskanje peglama i šerpama večita plamteća buka ženskih stvorenja. (Napolju se čuju crkvena zvona.) Grom i pakao! Sad još i ta prokleta zvona. (Jurne ka prozoru) Uguši ih, udavi, prestani da zvoniš! Ovde postoji neko ko će da poludi! Hej, ja neću da ih slušam! ALISON: Nemoj da vičeš. (Mirno) Evo ti, odmah gore, mis Druri. DŽIMI: Boli me dupe za mis Druri. Ta fina stara dama mene neće prevariti, iako vas dvoje vuče za nos. Ona je matori razbojnik. Svake nedelje nas opljačka za ovu jazbinu. Sada je ionako sigurno u crkvi. (Pokazuje na prozor) I klati se u ritmu tih posranih zvona. KLIF prilazi prozoru i zatvara ga. KLIF: Hajde, budi dobar dečko. Idemo svi na jedno piće. DŽIMI: Još je zatvoreno. Nedelja je. Kapiraš? I pada kiša. KLIF: Ok. 'Ajde da igramo? (Hvata DŽIMIJA i gura ga ispred sebe; DŽIMI nije baš raspoložen za šalu.) Da li često dolazite ovamo? DŽIMI: Samo u doba parenja. U redu, u redu, vrlo duhovito. (Pokušava da se izvuče, ali ga KLIF čvrsto drži.) Pusti me. KLIF: Neću pre nego što se izviniš što si bio pogan prema nama. Šta mislite, da li će se ove sezone grudi nositi unutra ili spolja? DŽIMI: Nosićeš ti zube napolju ako me odmah ne pustiš. On se napreže da se iskobelja, ali mu KLIF svoin težinom pritiska leđa. Obojica padaju na pod i dokotrljaju se do ispod stola rvući se. ALISON i dalje pegla. To se svakodnevno ponavlja, ali se njeno strpljenje bliži kraju. KLIF uspeva da se oslobodi i nađe se pred daskom za peglanje. DŽIMI skače i ponovo se hvataju u koštac. ALISON: Pazite! Oh, ovo svakim danom sve više postaje zverinjak! DŽIMI grozničavim naporom uspeva da gurne KLIFA na dasku za peglanje i ALISON. Daska pada. KLIF pada preko nje, povlači ALISON i nađu se jedno preko drugog. ALISON vrisne od bola. DŽIMI ih posmatra odozgo, unezveren i zadihan. KLIF (dižući se sa poda): Udarila si se. Kako ti je? ALISON: Pa, šta misliš? KLIF: Opekla si se peglom. DŽIMI: Izvini, draga. ALISON: Napolje! DŽIMI: Žao mi je, stvarno. Ti misliš da sam ja to namer... ALISON (bespomoćno vrteći glavom): Gubi mi se s očiju! DŽIMI je gleda razrogačeno i s nevericom. KLIF mu daje znak, on se okreće i izlazi iz sobe. KLIF: Dođi, sedi ovde. (Vodi je prema fotelji desno.) Malo si bleda. Je l' u redu? ALISON: Sve je u redu. KLIF: Daj da vidimo tu ruku. Da, prilično je crvena. To će dosta da boli. Šta ćemo da radimo? ALISON: O, nije to ništa. Malo sapuna i sve će biti u redu. Uvek zaboravim šta se stavlja na opekotine. KLIF: Ja ću da trknem u kupatilo da donesem komad sapuna. Jesi li sigurna da si u redu? ALISON: Da, ne brini. KLIF (odlazi prema vratima): Eto me odmah. KLIF izlazi. ALISON se zavali u fotelju i zagleda se u tavanicu. Duboko uzdiše i prinosi ruke licu. Grči se kao da je osetila jak bol u jednoj ruci i spušta je u krilo. Drugom rukom prolazi kroz kosu. ALISON (bolnim šapatom): O, bože! KLIF (ulazi, noseći komad sapuna): Evo, ovo mirišljavo đubre. Misliš da je to u redu? ALISON: Biće dobro. KLIF: Evo ga. Daj mi sad tu ruku. (On klekne pored ALISON a ona pruža ruku.) Malo sam ga pokvasio. (Veoma pažljivo premazuje opekotinu.) Skroz je mekan. Premazaću pažljivo. Dobro? (Ona klima glavom.) Ti si hrabra devojčica. ALISON: Ne osećam se baš mnogo hrabrom. (Plačnim glasom) Stvarno ne, Klif. Ne verujem da ću još dugo moći ovako. (Okreće glavu od njega) Pomalo mi se smučilo. KLIF: Gotovooo! (Ostavlja sapun) 'Oćeš da ti nešto donesem? (ALISON odmahuje glavom. KLIF seda na naslon fotelje i grli je. Ona naslanja glavu na njegove grudi) Nemoj da si tužna, dušo. (Miluje je po potiljku i ona obara glavu.) ALISON: Gde je?
KLIF: U mojoj sobi. ALISON: Šta radi? KLIF: Leži na krevetu, valjda čita. (Milujući je po vratu.) Bolje, a? ALISON (smešta se udobnije i ponovo sklapa oči): Divan si. KLIF (ljubi je u teme): Ne verujem da bih imao hrabrosti da opet živim sam, i pored svega. Dosta sam prost i običan, stvarno, sam bih bio još i gori. Tako se vežeš za ljude, što je još gore. ALISON: Neću da imam više nikakve veze s ljubavlju. Nikad više. Ne mogu više. KLIF: Suviše si mlada da bi digla ruke. Suviše mlada i suviše Icpa. Možda je bolje da ti stavim zavoj na ruku. Šta misliš? ALISON: Ima jedan tamo na mom toaletnom stolu. (KLIF prilazi stolu da uzme zavoj.) Stalno se osvrćem unatrag, dokle mi sećanje dopire, i ne mogu da se setim kako je to biti mlad, zaista mlad. I Džimi je isto to rekao pre neki dan. Pravila sam se da ne slušam jer sam znala da će ga to verovatno uvrediti. I on je, naravno, pobesneo kao večeras. Ali ja sam tačno znala šta je hteo. Bilo je tako Iako reći: "Da, dragi, znam šta misliš i osećaš". (Sleže ramenima) Eto, vidiš, baš to što je lako, izgleda tako nemogućno za nas. KLIF stoji okrenut ledima desno od nje, držeći zavoj u ruci. KLIF: Pitam se samo koliko ću još moći da vas gledam kako jedete džigericu jedno drugom. Ponekad je to veoma gadno. ALISON: Ne misliš valjda ozbiljno da nas napustiš? A? KLIF: Valjda ne. (Prilazi joj) ALISON: Izgleda da se bojim. Kad bih samo znala šta će se desiti. KLIF (klekne kraj fotelje): Daj mi ruku. I viči ako boli. (Zavija joj ranu.) ALISON (posmatrajući ukočeno ispruženu ruku): Klif... KLIF: Mmmmm? (Kratka pauza) Šta je, lepoto? ALISON: Ništa. KLIF: Kažem, šta je? ALISON: Znaš... (Okleva) Trudna sam. KLIF (posle nekoliko trenutaka): Gde su makaze? ALISON: Eno ih tamo. KLIF (prilazeći stolu): Je l’ tako? Kad si saznala? ALISON: Pre neki dan. To je bio šok. KLIF: Da, mogu da zamislim. ALISON: Posle tri godine braka da mi se to desi! KLIF: Niko nije bezgrešan, znaš. (Prilazi joj) Ipak sam iznenađen, moram da priznam. ALISON: To nikad nije dolazilo u obzir. Kake.ovde, i bez novaca, i... sve ostalo. On je protiv toga, znaš. Šta da mu radiš? KLIF: Još mu nisi rekla? ALISON: Nisam još. KLIF: Pa kako ćeš? ALISON: Nemam pojma. KLIF (pošto je odsekao zavoj, hoće da ga zaveže): Je li suviše stegnuto? ALISON: Dobro je, hvala. (Ustaje, prilazi dasci za peglanje, sklapa je, naslanja na kredenac, desno.) KLIF: Je li...? Je li...? ALISON: Suviše kasno, misliš? (Stavlja peglu na peć.) Nisam još sigurna. Možda i nije. Ako nije, nema nikakvog problema, zar ne? KLIF: A ako jeste? (ALISON muje okrenuta leđima. Samo odmahne glavom.) Zašto mu sada ne kažeš? (Ona se saginje, sakuplja gomili odeće s poda i savija je.) Ipak, on te voli. Ne treba ja to da ti kažem. ALISON: Kako ne razumeš? Posumnjaće u moje namere. Stalno sebi govori da ja znam koliko je ranjiv. Večeras će možda sve biti u redu vodićemo ljubav. Ali ćemo kasnije ležati budni, čekaćemo da se pojavi dan kroz taj prozorčić i plašićemo ga se. Ujutru on će se osećati obmanutim, kao da sam pokušala da ga ubijem na najgori način. Posmatraće me kako mi se povećava stomak iz dana u dan, a ja se neću usuditi da mu pogledam u oči. KLIF: Možda ćeš morati to da podneseš, dušo. ALISON: Džimi, kao što znaŠ, ima sopstvene poglede na moral. "Labave", kako bi rekla moja majka. Taj njegov moral je dosta slobodan, naravno, ali i prilično surov. Znaš, smešno je, ali mi nismo spavali pre nego što smo se venčali. KLIF: Zaista smešno ako ga čovek poznaje! ALISON: Poznavali smo se vrlo kratko i sve je išlo takvom brzinom da nismo imali ni prilike. A posle, on se u stvari rugao mojoj nevinosti. Bio je ljut zbog toga i kao da se osećao prevarenim na neki čudan način. Kao da će ga netaknuta žena oskrnaviti. KLIF: Nikada te nisam Čuo da ovako govoriš o njemu. Bilo bi mu prijatno.
ALISON: Da, bilo bi. (Ona ustaje sa odećom preko ruke.) Misliš da ima pravo? KLIF: U čemu? ALISON: Pa u svemu. KLIF: Čini mi se da o mnogim stvarima on i ja mislimo isto, jer smo na neki način slični. Obojica smo iz radničkih slojeva, ako hoćeš. Znam da su neki rođaci njegove majke prilično otmeni, ali on ih mrzi isto kao što mrzi tvoje. Nije mi sasvim jasno zašto? U svakom slučaju, sa mnom se slaže zato što sam prost. (Ceri se) Prost kao pasulj, to samja. ALISON (stavlja ruku na njegovu glavu i miluje ga zamišljeno): Misliš da treba da mu kažem o detetu? KLIF (ustaje i grli je) Bilo bi u redu, razumeš. Reci mu. (On je ljubi. Ulazi DŽIMI. Posmatra ih radoznalo, ali ne i začuđeno. Oni su oboje svesni njegovog prisustva, ali to ničim ne pokazuju. DŽIMI prilazi fotelji levo i seda kraj njih. Uzima jedne novine i počinje da ih preustava. KLIF ga pogleda, obraza prujubljenog uz ALISONIN.) A, tu si, stari davole! Gde si bio? DŽIMI: Vrlo dobro znaš gde sam bio. (Ne gledajući ih.) Kako ruka? ALISON: O, sasvim dobro. Nije bilo strašno. KLIF: Lepa je, je l' da? DŽIMI: Izgleda kao da stvarno to misliš. KLIF i ALISON su još uvek zagrljeni. KLIF: Kog li se đavola udala za tebe. Ne mogu da ukapiram. DŽIMI: Misliš da bi s tobom našla sreću? KLIF: Nisam njen tip, zar ne, srce? ALISON: Nisam sasvim siguma kakav je moj tip. DŽIMI: Zašto ne odete u krevet i ne obavite to? ALISON: Znaš, on to stvarno misli. DŽIMI: Pa, naravno, da mislim. Ne mogu da se koncentrišem kad mi tako tu stojite. KLIF: On je u duši običan matori puritanac. DŽIMI: Možda i jesam. U svakom slučaju, vas dvoje izgledate prilično blesavo kad se tako balavite. KLIF: Smatram da je ona lepa, a ti isto tako misliš. Samo, ti si mnogo velika svinja pa to nećeš da priznaš. DŽIMI: Baš si pravi mali seksi Velšanin, a znaš ti to! Mamica i tatica preblede i okrenu se licem istoku kad god se sete da se ona udala za mene. A kad bi videli sve što se ovde događa, popadali bi u nesvest. Šta li bi radili, zaista? Sigurno bi pozvali policiju. (Iskreno i prijateljski KLIFU.) Imaš cigaretu? ALISON (ravnodušno): Sad ću da vidim. (Uzima svoju tašnu sa stola.) DŽIMI (upirući prstom na KLIFA): Svaki dan si mi sve više kao neki mali miš. (Pokušava da se vrati u prvobitnu formu.) Stvarno, isti miš. Vidi te uši, pa lice, pa te kratke noge. ALISON (preturajući po tašni): To je zato što on i jeste miš. KLIF: Ciju, ciju! Ja sam miš! DŽIMI: Neotesani mali miš. KLIF (igrajući oko stola i cičeći) Ja sam miš, ja sam miš, neotesani mali miš. Ovo je mišji ples. Ciju, miju, mic! DŽIMI: Šta? KLIF: Mišji ples. Igra isključivo za miševe. DŽIMI: Slušaj, ti smrdiš. Istinski. Znaš? KLIF: Ne tako strašno kao ti. (Priskoči mu i zgrabi ga za stopalo.) Smrdljiva stara međedina. DŽIMI: Pusti mi nogu. Blesavi blesane. Od tebe mi se utroba prevrće. Sad se odmaram! Ako me ne ostaviš na miru, odseći ću ti taj gadni, dugački, glupavi rep! KLIF ga povuče i DŽIMI se nađe na podu. ALISON ih posmatra s olakšanjem i pogledom punim ljubavi. ALISON: Nemam više cigareta. KLIF vuče DŽIMIJA držeći ga za noge. DŽIMI (viče): Idi kupi mi cigarete i prestani da se blesaviš. KLIF: Važi. (On naglo pušta DŽIMIJEVE noge. DŽIMI lupi glavom o pod i vikne.) ALISON: Evo ga! Lova! (Pruža KLIFU novac.) Radnja na ćošku mora da je otvorena. KLIF: Dobro. (Brzo je ljubi u čelo.) Nemoj da zaboraviš! (Prilazi vratima.) DŽIMI: Nosi se, bre, odavde već jedanput. KLIF (s vrata): Ej, frajeru! DŽIMI: Šta je? KLIF: Skuvaj čaj. DŽIMI (ustajući): Najpre ću da te ukokam. KLIF (cereći se): Ti si srce. KLIF izlazi. DŽIMI stoji pored ALISON, koja još uvek pretura po tašni. Ona oseća njegovu blizinu i, posle nekoliko trenutaka, zatvara tašnu. On je hvata za ruku umotanu zavojem.
DŽIMI: Kako si? ALISON: Dobro. Nije to ništa. DŽIMI: Sve ovo ludiranje može da bude i opasno. (On seda na naslon fotelje, držeći ALISON za ruku.) Zao mi je. ALISON: Znam. DŽIMI: Stvarno. ALISON: Nema veze. DŽIMI: Ja sam to namerno. ALISON: Znam. DŽIMI: Nema jednog sekunda da te ne gledam i ne želim. Moram nekako da nađem sebi oduška. Gotovo četiri godine sam noć i dan u istoj sobi s tobom. Još uvek me oblije znoj kad god te vidim kako radiš nešto ordinarno kao što je peglanje. (Ona ga miluje po kosi, još nesigurna u sebe. On uzdiše.) Problem je problem je u tome što se čovek navikne na ljude. Čak i njihove trivijalnosti postaju mu prihvatljive. Neophodne i čak pomalo zagonetne. (On postepeno naginje glavu, pokušavajući da poveže misli.) Mislim... mora da u meni ima mnogo staromodnog... kome to treba... (Naslanja lice na njen trbuh. Ona ga i dalje miluje po glavi, još uvek pomalo oprezno. On podiže glavu i oni se strasnopoljube.) Šta ćemo raditi noćas? ALISON: Šta bi ti voleo? Da pijemo? DŽIMI: Znam šta bih voleo sada. (Ona uzima njegovu glavu i ruke i ljubi ga.) ALISON: Sve u svoje vreme. DŽIMI: To ne postoji. ALISON: Sad će Klif da se vrati. DŽIMI: Šta je hteo da kaže onim "ne zaboravi"? ALISON: Nešto što sam mislila da ti kažem. DŽIMI (ljubeći je ponovo): Sviđa ti se, je l' da? ALISON: Sviđa mi se. DŽIMI: On je, izgleda, jedini prijatelj koji mi je još preostao. Ljudi odlaze. I nikad ih više ne sretneš. Sećam se mnogih imena ljudi i žena. Kad sam bio u školi Votson, Roberts, Dejvis, Dženi, Madlen, Hju... (Pauza) I Hjuova mama, naravno, za malo da je zaboravim. Bila nam je pravi prijatelj. Daje mi čak da otkupim njenu poslastičarnicu kad mi bude zgodno. Ona ju je i kupila samo zbog nas. Mnogo te voli. Ne razumem samo zašto si ti takva prema njoj s distancom? ALISON (uplašena da će se raspoloženje pokvariti): Džimi, molim te, nemoj! DŽIMI (zureći u njeno uznemireno lice): Mnogo si lepa. Lepa moja veverica. Sa očima. (Ona, s olakšanjem, veselo klima glavom.) Veverica oraščica. (Ona radosno podražava vevericu.) Uglaneajmo sjajno krzno i rep od nojevog pera. ALISON: Vuuuuuuivivuuuu! DŽIMI: Kako ti zavidim. (On ustaje, dok su njene ruke obavijene oko njegovog vrata.) ALISON: Ti si superslatki, veliki medved. Cakani veliki medved! DŽIMI: Medvedi i veverice i jesu divni. ALISON: Divni i prekrasni. (Ona uzbuđeno skače i maše rukama kao šapama.) Uuuuuuu! Uuuuuu! DŽIMI: Koji je to đavo? ALISON: To je jedna igra koju igraju srećne veverice. (Oni se ponovo grle.) DŽIMI: Zašto misliš da si srećna? ALISON: Sve odjednom izgleda u redu. To je sve. Džimi... DŽIMI: Da? KLIF se pojavljuje na vratima. KLIF: Nisam mogao da se maknem od ulaznih vrata. Mis Druri ipak nije otišla u crkvu. Nisam mogao nikako od nje da se otkačim. (Obraćajući se ALISON.) Telefon za tebe. ALISON: Telefon? Ko je sad to? KLIF: Helena. DŽIMI i ALISON se brzo pogledaju. DŽIMI (KLIFU): Helena Čarls? KLIF: Da, da. ALISON: Hvala, Klif. (Polazi ka vratima.) Odmah dolazim. KLIF: To ti misliš? Stara mis Druri neće te pustiti. Kaže, ne čistimo dovoljno. (Seda u fotelju desno.) Mislio sam skuvaćeš mi malo čaja, ti, propalice. (DŽIMI ne odgovara.) Šta je lafe? DŽIMI (tiho): Ta kučka. KLIF: Ko to? DŽIMI (za sebe): Helena Čarls. KLIF: Koje ta HeIena? DŽIMI: Jedna njena stara prijateljica. I moj prirodni neprijatelj. Seo si na moje mesto. KLIF: Kuda ćemo na piće? DŽIMI: Ne znam.
KLIF: Malopre ti se išlo. DŽIMI: Šta ona hoće? Zašto li se ona javlja? Blagoslov nije sigurno. Uostalom, videćemo. Uskoro ćemo saznati. (Naslanja se na sto) Pre pet minuta situacija nije izgledala tako loše. Već mi je dosta ovog zezanja "rasipanje duha", bar kad je reč o ženama. Časna reč, dovoljno je da zaradiš skautski čvarak ili tako nešto, je l’ tako? Gotovo zavidim starom Židu i grčkim horskim pevačima. O, ne kažem da i oni mnogo puta ne dožive pakao. Ali bar izgleda da imaju neki cilj iako, istina, ne baš bogzna kakav. A mnogi od njih, izgleda, zaista nose u sebi neki revolucionarni plamen, što se ne može reći za nas ostale. Kao Vebster, na primer. On mene ne voli takvi to retko mogu. (On govori tek onako, ne mareći o tome šta priča.) Rekao bih da mi ne veruje, jer ga ne tretiram ni kao klovna ni kao tragičnog heroja. On je kao čovek koji nosi neki beleg pa ti ga stalno gura pod nos, ne verujući da te to ne zanima ili da se naročito ne zgražaš. (Uzima ALISONINU tašnu i počinje da pretura po njoj.) Kao da je mene briga na koji način on voli da mi se servira meso. I ja imam svoj beleg, samo što je na drugom mestu. Ne. Kad je reč o Mikelanđelovoj brigadi, ja sam verovatno neka vrsta desnog devijacioniste. Ako revolucija dođe, biću prvi koga će staviti uza zid, zajedno sa ostalim jadnim liberalima. KLIF (pokazujući na ALISONINU tašnu): Zar ne misliš da je to njeno privatno vlasništvo? DŽIMI: Potpuno si u pravu! Ali, znaš šta? Živeći stalno s drugim ljudskim bićem, postao sam grabljiv i podozriv. Jer jedini način da saznaš šta se događa jeste da ih uhvatiš onda kad oni to ne znaju. Kad god ona izađe, ja prevrnem sve sanduke, kofere, fioke, policu s knjigania, sve. Zašto? Hoću da znam da negde ima nečega od mene, nečega što se na mene odnosi. Hoću da znam da li me varaju. KLIF: Tražiš đavola, zar ne? DŽIMI: Samo zato što sam siguran da ću ga naći. (Izvlači jedno pismo iz tašne.) Vidiš ovo! Kakav sam ja kreten! To se događa svakih pet minuta. Dobija pisma. Pisma od majke, pisma u kojima me uopšte ne pominju, jer je moje ime jedna ružna reč. A ona? (Ulazi ALISON. On se okreće ka njoj.) Ona otpisuje mamici dugačka pisma i opet mene nikad ne pomene, jer sam i za nju obična, prljava, ružna reč. (On joj baca pismo pred noge.) Pa šta je prijateljica htela? ALISON: Na stanici je. Dolazi ovamo. DŽIMI: Dakle, tako. Ona kaže: "Je l’ mogu da dođem?", a ti kažeš: "Moj muž Džimi, ako mi oprostiš što upotrebljavam tu ružnu reč, biće zaista srećan što će te videti. Razbiće ti nos". ALISON (mimo): Ove nedelje gostuju, igraće na hipodromu, ali nema stana. Nema gde da odsedne... DŽIMI: Ne verujem. ALISON: I ja sam joj rekla da dođe ovamo dok ne nađe nešto drugo. Mis Druri ima dole slobodnu sobu. DŽIMI: A zašto ne ovde? Jesi li joj rekla da ponese oklop. Trebaće joj. ALISON (besno): Oh, ućuti jedanput, molim te! DŽUVU: O, draga moja ženice, ti treba još mnogo da naučiš. I, nadam se, naučićeš jednoga dana. Kad bi ti se nešto nešto desilo i probudilo te iz tog letargičnog sna. (Prilazi joj) Kad bi mogla da imaš dete i kad bi ono umrlo! Neka, neka poraste i neka ljudsko lice izroni iz te gumirane, majušne mase. (Ona uzmiče pred njim) Molim te! O, kad bih samo mogao da te vidim pred tim. Pitam se da li bi i ti sama mogla da postaneš ljudsko biće. Ali sumnjam u to. (Ona se udaljava, zgranuta. On stoji bespomoćno, sam.) Znaš li da nikad nisam upoznao veliku radost ljubavi ako to nisam sam želeo. O, ne zbog toga što ona nema u sebi neku svoju vrstu strasti. Ona je strasna kao piton. Svaki put me svega proždire kao da sam neki oveći zec. To sam ja. Taj nabor oko njenoga pupka ako ne znaš šta je to to sam ja, da, tu živ sahranjen, ludim, gušim se u tom naizgled mirnom svijutku. Ni zvuka, ni treptaja čak ni najmanjeg krčanja. Čovek bi pomislio da će ta nesvarljiva zbrka izazvati bar neki drhtaj u toj naduvenoj, prepunoj utrobi ali ne kod nje! (Prilazi vratima.) Ona će nastaviti da spava i da me proždire sve dok od mene ništa ne ostane. DŽIMI izlazi. ALISON zabacuje glavu kao da će viknuti, ali joj otvorene usne same zadrhte, dok je KLIF neino posmatra. DRUGI ČIN SCENA PRVA Posle dve nedelje. Veče. ALISON stoji nad plinskom peći i sipa vodu iz lonca u čajnik. Na sebi ima samo kombinezon i bosonoga je. U sobi preko puta DŽIMI svira u svoju džez trubu, povremeno duvajući iz sve snage. ALISON donosi čajnik i stavlja ga na sredinu stola postavljenog za četiri osobe. Gomila nedeljnih novina rasturena oko fotelje. Kasno je popodne, vreo dan se primiče kraju. Ona briše čelo. Prilazi toaletnom stolu desno, uzima par čarapa iz fioke i seda na malu stolicu pokraj stola da bi ih navukla. Dok ona to čini, otvaraju se vrata i ulazi HELENA. Ona je istih godina kao i ALISON, srednje visine, pažljivo odevena u skupu odeću. Povremeno, kad joj se izraz krutosti i opreza izgubi s lica, postaje vrlo lepa. Njen smisao za vlast matrijarhata čini daje mnogim Ijudima kojije upoznaju stalo ne samo dajoj se dopadnu već da na nju ostave utisak, kao daje ona neki milostivi predstavnik visokog roda. U ovom slučaju kraljevske kuće ženskoga roda srednje klase, kojaje toliko sigurna u svoja uzvišena prava da može sebi dopustiti da podnosi parlament i umereno slobodne zborove
muškoga roda. Čak i od drugih mladih žena, kao štoje ALISON, ona prima dužno poštovanje i divljenje. U DŽIMIJU, kao što bi se moglo očekivati, izaziva sve one burne nagone njegovog duha. A ona nije navikla da se brani od zviždanja. Njeno osećanje skromne uzvišene odgovornosti ipakjoj omogućava da se ponaša sa upečatljivim izrazom snage i dostojanstva, mada napor kojim to čini već pomalo počinje da se ispoljava. Ona nosi veliku cediljku za salatu. ALISON: Jesi li uspela? HELENA: Naravno. Sama znaš da sam ove nedelje uglavnom ja pripremala obroke. ALISON: Jesi, znam. Divno je kad imaš nekog da ti pomogne. Neku ženu, mislim. HELENA: Ja uživam u tome. Mada mi se čini da se nikada ne bih navikla da silazim u kupatilo kad god mi zatreba voda. ALISON: Baš primitivno, je l’ da? HELENA: Da, prilično. (Ona kida listove zelene salate i stavlja ih na četiri tanjira koje je uzela iz kredenca.) Brinuti se o jednom čoveku zaista je dovoljno. A kad su tu dvojica, onda je to čitavo preduzeće. ALISON: O, Klif se manje više brine sam o sebi. On mi, u stvari, mnogo pomaže. HELENA: Ne mogu reći da sam to primetila. ALISON: Možda zbog toga što ti sada radiš umesto njega. HELENA: A, tako. ALISON: Nekako si se lako uklopila ovde. HELENA: A zašto ne bih? ALISON: To nije baš ono na šta si navikla. HELENA: A jesi li ti navikla? ALISON: Ovde sve sad izgleda nekako drukčije kad si tu ti. HELENA: Zar? ALISON: Da. Ranije sam bila sama... HELENA: Sada imaš mene. Znači, nije ti žao zbog toga što si htela da ostanem. ALISON: Naravno da nije. Jesi li mu rekla da je čaj gotov? HELENA: Kucala sam na vrata Klifove sobe i viknula. Nije odgovorio, ali mora da je čuo. Ne znam gde je Klif. ALISON (ponovo se uvali u fotelju): Mislila sam da će mi biti hladnije posle kupanja, ali osećam da mi je opet vrućina. Bože, kako bih volela da izgubi tu prokletu trubu! HELENA: Pretpostavljam da je to meni u čast. ALISON: Mis Druri će nas sigurno izbaciti. Hvala bogu da nije kod kuće. Slušaj ga, samo! HELENA: Pije li on? ALISON: Da li pije? (Prilično uznemireno.) Ne, nije alkoholičar, ako to misliš. (Za trenutak nastaje pauza. Obe slušaju trubu.) Cela ulica će mu doći i kucati na vrata. HELENA (zamišljeno): Kao da time hoće nekoga da ubije. Posebno mene. Nikad do sada nisam videla toliku mržnju u nečijim očima. To je pomalo zastrašujuće. (Prilazi kredencu da uzme paradajz, cveklu i krastavce.) Zastrašujuće i, nekako, čudno uzbudljivo. ALISON (sedi pred ogledalom i četka kosu): Imao je svoj orkestar još kad je bio student, pre nego što sam ga srela. Sve mi se čini da bi opet krenuo i sasvim dig'o ruke od radnje. HELENA: Da li je Klif zaljubljen u tebe? ALISON: Ne... Mislim da nije. HELENA: A ti? Izgledaš kao da sam ti postavila neko neprijatno pitanje. Prema tome kako stvari stoje, mogla bi da budeš iskrena sa mnom. Ja hoću samo da ti pomognem. Uostalom, ponašanje vas dvoje je prilično neobično... Bar prema pojmovima većine ljudi. ALISON: Misliš zbog toga što si nas videla da se grlimo? HELENA: Pa, priznajem, nije baš onako kao što izgleda da je bilo. Možda ga ometa moje prisustvo čak i više nego Džimijevo. ALISON: Mi smo, prosto, dragi jedno drugom, i to je sve. HELENA: Ali, mila, to ne može biti tako prosto. ALISON: Misliš da mora biti i nešto fizički. Možda ima i toga, ali to nije ona pohlepna strast ni kod jednog od nas. To je nešto vedro i prijatno, kao kad ti je toplo u krevetu. Tako ti je udobno da te mrzi da se mrdneš radi bilo kog drugog zadovoljstva. HELENA: Teško mi je da poverujem da neko može biti toliko lenj! ALISON: Mislim da mi jesmo. HELENA: A Džimi? Pa on je ipak tvoj muž. Nećeš valjda da kažeš da on to sve odobrava? ALISON: Nije to lako objasniti. To je nešto što bi on nazvao pitanjem odanosti, što on od čoveka očekuje prilično bukvalno. Ne samo kad je reč o njemu samom i o onom u šta veruje, o njegovoj sadašnjosti i budućnosti, već i o njegovoj prošlosti. O svima kojima se on divi, i koje voli i koje je voleo. O prijateljima koje je nekad poznavao, o ljudima koje ja nikad nisam srela i koji mi se možda ne bi dopali. O njegovom ocu koji je odavno umro. Čak i o drugim ženama koje je voleo. Razumeš? HELENA: A razumeš li ti? ALISON: Probala sam. Ali još ne mogu da počnem da osećam stvari kao on. Nekako nisam ubeđena da je on u pravu. HELENA: Pa to je ipak nešto. ALISON: Što je s Klifom tako, to je zato Što je on mio i drag i što sam ga iskreno zavolela. Ali to je slučajnost. Zato što je on takva duša. Sa Hjuom je bilo drukčije. HELENA: Hjuom? ALISON: Hjuom Tanerom. On i Džimi su bili prijatelji skoro iz detinjstva. Gospođa Taner je njegova mati... HELENA: O, da. To je ona koja mu je pomogla da krene sa poslastičarnicom. ALISON: Da. Vidiš. Kad smo se Džimi i ja uzeli, nismo imali novaca osim nekih osam i po funti, sve u svemu. Ni stana... On čak nije ni radio. Prošlo je tek godinu dana otkako je završio univerzitet. (Smeši se zamišljeno.) Završio... Hm, Džimijev
univerzitet!... I, tako, otišli smo da živimo u Hjuovom stanu. On se nalazio iznad nekog magacina u Poplaru. HELENA: Da, sećam se maraka sa tvojih pisama. ALISON: Eto. Tamo sam se ja našla za prvu bračnu noć. Hju i ja smo se mrzeli na prvi pogled i Džimi je to znao. On je bio tako ponosan na nas oboje i tako se patetično trudio da se nekako dopadnemo jedno drugom. Kao dete koje se pravi važno sa svojim igračkama. Imali smo neku malu svadbu na kojoj smo nas troje navalili da se napijemo nekog jeftinog portoa koji su doneli. Hju je postajao sve spretnije zajedljiv, a bio je veoma talentovan za to. Džimi je otupeo od lošeg raspoloženja, a ja sam, prosto, tu sedela i slušala njihov razgovor, i pri tom izgledala i osećala se skroz glupo. Prvi put u životu sam se našla odsečena od ljudi koje sam uvek poznavala: od porodice, prijatelja, od svih. I porušila sam za sobom sve mostove. Posle svih onih svađa sa mamom i tatom zbog Džimija, znala sam da im se ne mogu obratiti a da ne ispadnem budala i da se ne ponizim. To je bilo baš pred opšte izbore. Sećam se i Najdžel je bio zauzet pripremama za ulazak u parlament. Nije imao vremena ni za koga osim za svoje birače. Inače bi sigurno bio zlatan i nežan, znam. HELENA (prilazeći sredini scene): Zašto nisi došla k meni, draga? ALISON: Bila si na nekoj turneji, mislim. HELENA: Da, imaš pravo. ALISON: Tih nekoliko meseci u tom stranu u Poplaru bili su pravi košmar. Možda sam razmažena i gadljiva, i snob, ali osećala sam se kao da me je neko zaboravio usred džungle. Nisam mogla da verujem da dva čoveka, dva obrazovana čoveka, mogu biti tolika divljač i da toliko mogu ići do dna. Mama uvek kaže da je Džimi veoma nemilosrdan, ali ona ne poznaje Hjua. On zaslužuje sve prve nagrade za okrutnost. A njih dvojica zajedno bili su užasni. Mene su smatrali nekom vrstom taoca onih društvenih krugova kojima su oni objavili rat. HELENA: Pa od čega ste živeli sve to vreme? ALISON: Ja sam imala neki sitan prihod od nekoliko akcija koje sam sačuvala, ali to je bilo jedva dovoljno za goli život. Mama me je naterala da sve ostalo dam njoj na čuvanje čim je shvatila da ću se zaista udati za Džimija. HELENA: Veoma pametno, čini mi se. ALISON: Brzo su smislili izlaz iz takve situacije. Sjajan izlaz. Počeli su sami da se pozivaju preko mene kod raznog sveta. Mog i Najdželovog, kod tatinih poznanika, kod svih: Arksdanovih, Tarnatovih, Vejnovih... HELENA: Vejnovih? ALISON: Kod svih koje sam ikada poznavala. Tvoje mora da smo slučajno zaobišli. To je za njih bila prosto neprijateljska teritorija i mene su, kao što sam rekla, koristili kao taoca. Polazili bismo iz glavnoga štaba u Poplaru i vršili napade na neprijatelja u svim londonskim kvartovima. Pomoću mog imena provaljivali smo svuda: na koktele, vikende, čak i na kućne zabave. Nadala sam se da će jednoga dana neko naći hrabrosti da nam zalupi vrata ispred nosa, ali to se nije desilo. Svi su bili suviše dobro vaspitani, a možda su i mene žalili. Hju i Džimi su ih zbog toga prezirali. Tako smo nastavili da ih pljačkamo, pustošimo njihovu hranu, piće, trošimo njihove cigare, kao razbojnici. O, kako su se oni zabavljali! HELENA: Mogu misliti! ALISON: Hju je prosto uživao u ulozi varvarina. Ponekad mu se činilo da bi mogao da obuče odgovarajući kostim, znaš krzno, kacigu, mač. Jednom je, čak, izvukao pet funti od staroga Vejna. Ucena, naravno. Ljudi bi polpisali bilo šta samo da nas se otresu. Rekao je starom da će nas gazda izbaciti iz stana zato što ne plaćamo kiriju. To je, doduše, bilo istina. HELENA: Ja ne mogu da te razumem. Mora da si bila poludela. ALISON: Uplašena više nego išta drugo. HELENA: Ali pustiti ih da čine tako nešto! Ništa ne uraditi! Pretpostavljam da im ipak nisi dozvolila da kradu srebro? ALISON: O, oni su svoju gerilu vodili mnogo bolje. Hju je jednom kod Arksdenovih pokušao da zavede jednu mladu devojku. To je bio jedini put kad su nas maltene izbacili. HELENA: Prosto neverovatno! Ne razumem tvoju ulogu u svemu tome. Zašto? To je ono što ne razumem. Zašto si se... ALISON: Udala za njega? Ima otprilike šest raznih odgovora. Kad se moja porodica vratila iz Indije, sve je bilo nekako, ne znam ni sama, nesređeno. Tata je bio utučen i nervozan. A mama pa znaš mamu. Ja nisam morala mnogo da brinem. Nisam bila svesna, kako bi rekao Džimi. Njega sam srela na jednom prijemu. Tako se živo sećam. Imala sam skoro dvadeset i jednu godinu. Muškarci su ga tamo gledali kao da mu ne veruju, a žene su se trudile da bojkotuju tu njegovu pomalo neobičnu ličnost. Ali, u stvari, niko nije umeo tačno da se postavi. Rekao mi je da je došao na prijem biciklom i smoking mu je sav bio umrljan uljem. Bio je divan dan, a on preplanuo na suncu. Sve na njemu kao da je gorelo. Lice, prameni kose koja se bleskala i, činilo se, odleteće na sve strane. Oči tako plave i pune sunca. Izgledao je tako mlad i nežan, uprkos bori oko usana. Znala sam da uzimam na sebe mnogo više nego što mogu da ponesem, ali mi se činilo da nema izbora. Užas i zaprepašćenje krenuli su po porodici, ali bilo je kasno. Da li me je voleo ili nije tek tako je ispalo! Smislio je da se oženi sa mnom. Moji su uradili sve što su umeli da bi nas sprečili. HELENA: Da, nije bilo prijatno, ali sada vidiš zašto su to učinili. ALISON: Džimi je pošao na put vitlajući bojnom sekirom oko glave, onako mlad i vatren. Nikad ništa slično nisam videla. Kao iz stare priče o vitezu u sjajnom oklopu samo što njegov oklop nije bio baš tako sjajan. HELENA: A Hju? ALISON: Naša situacija se pogoršala. On i Džimi su čak otišli na nekoliko Najdželovih političkih zborova. Poveli bi gomilu starih drugova i rasturili zbor. HELENA: Pa, taj Hju je zaista divljak! ALISON: Hju je pisao neki roman i odlučio da ide u inostranstvo u Kinu ili, tamo negde, bogu iza leđa. Rekao je da je sa Engleskom, u svakom slučaju, za nas završeno. Sva se matora banda vratila ona banda dame Alison kako ih je zvao. Jedina stvarna nada bila je otići negde i ponovo početi na nekom drugom mestu. Hteo je da i mi pođemo s njim. Ali Džimi je odbio. Strašna frka je nastala oko toga. Džimi je optužio Hjua da polaže oružje i mislio je da je pogrešno što zauvek odlazi i ostavlja majku samu. Bio je poražen celom idejom. Danima su se svađali. Ja sam skoro poželela da obojica odu i mene ostave na miru. Ipak su raskinuli. Posle nekoliko meseci došli smo ovamo, a Hju je otišao sam da traži novi milenijum. Neki put mi se Čini da Hjuova majka misli da sam za sve to ja kriva. I Džimi, nekako, iako ništa nije rekao. On to nikada ne pominje, ali kad god me ta žena pogleda, osetim joj misao: "Da tebe nije, sve bi bilo kao što treba. Svi bismo bili srećni!". Ne kažem da je ne
trpim. Ona je vrlo simpatična, u stvari. Džimi je, izgleda, obožava uglavnom zato što je skoro čitavog života bila siromašna i što je, prosto, glupa. Znam da to snobovski zvuči, ali slučajno je istina. HELENA: Slušaj me, Alison. Moraš odlučiti šta ćeš da činiš. Imaćeš dete, a samim tim i novu odgovornost. Drukčije je bilo ranije bila si samo ti u pitanju. Ali sada, ne možeš više ovako da živiš. ALISON: Tako sam umorna. Bojim se, on svakog časa može da se pojavi. HELENA: Zašto mu nisi rekla da ćeš imati dete? ALISON: Ne znam. (Odjednom, hvatajući tok Heleninih misli.) O, ono je njegovo. O tome nema nikakve sumnje. Znaš... (Osmehuje se) Ja, u stvari, nikad nisam ni poželela nikog drugog. HELENA: Slušaj, draga, moraš mu reći. Pa ili će naučiti da se ponaša kako treba i da vodi računa o tebi... ALISON: Ili? HELENA: Ili moraš da odeš iz ove ludnice. (Čuje se truba u kreščendu.) Iz ove menažerije. On, izgleda, nema pojma ni šta je ni bilo šta drugo. ALISON (pokazujući na orman): Vidiš li tog medveda i tu vevericu? E, pa to je on, a ono sam ja. HELENA: I šta to znači? ALISON: To je jedna igra: medvedi i veverica, veverice i medvedi. (Helena je tupo gleda.) Jeste, to je u stvari luckasto, znam. Potpuno ludo. (Uzima igračke.) Ovo je on... a ovo ja... HELENA: Nisam znala da je on, pored ostalog, i umno poremećen. ALISON: O, ne, Džimi je sasvim normalan. Samo, to nam je sve što imamo. Ili što smo imali. Jer sada su izgleda i medvedi i veverice otišli svako svojim putem. HELENA: Otkako sam ja došla? ALISON: Ne, to je počelo onih prvih meseci kad smo ostali sami kad je Hju otišao. Znaš, bilo je to jedini način da pobegnemo od svega da budemo životinje jedno za drugo. Postali smo mala krznena bića, sa malim krznenim mozgovima. Puni neme, jednostavne ljubavi. Razigrana bezbrižna stvorenja u svom prijatnom zoološkom vrtu za dvoje. Luda simfonija za dvoje koji ne mogu da podnesu patnju što su ljudi. A sada su čak i one umrle sirote, male glupave životinjice. Bile su sama ljubav i bez mozga. (Ostavlja ih na njihovo mesto.) HELENA (zgrabi je za ruku): Slušaj! Ti moraš da se boriš. Da ga savladaš ili da odeš odavde. Inače, on će te ubiti. Ulazi KLIF. KLIF: Tu si, srce. Zdravo, Helena. Je l’ gotov čaj? ALISON: Jeste, mili, gotov je. Pozovi Džimija, hoćeš? KLIF: Odmah. (Vičući ispred zatvorenih vrata.) Hej, ti, užasni stvore! Prestani s tom prokletom larmom i dodi da popiješ čaj! (Vraća se na sredinu sobe.) Izlazite? HELENA: Da. KLIF: U bioskop? HELENA: Ne. (Pauza) U crkvu. KLIF (iskreno iznenađen): Ma nije mogućno? Obe? HELENA: Da. Hoćete i vi? KLIF: Ja, ovaj, ne, ja... nisam još čestito pročitao novine. (On seda na jedan kraj stola. HELENI stavlja četiri tanjira sa salatom i seda levo. Počinju da jedu. ALISON se šminka za toaletnim stolom. Ubrzo ulazi DŽIMI. Ostavlja trubu na policu s knjigama i prilazi stolu.) Zdravo, dečko. Sedi, evo ti čaja. Imaš divnu trubu dušu dala da se baci s mosta. DŽIMI: Tebi se dopada, je l’ da? Svako ko ne voli pravi džez nema osećanja ni za muziku ni za ljude. (Seda za sto desno.) HELENA: Koješta. DŽIMI (KLIFU): To samo potvrđuje mišljenje o tebi. Jesi li znao da je Vebster svirao bendžo? KLIF: Nisam. Stvarno? HELENA: Rek'o je, poneće ga sledeći put. ALISON (mrmljajući): O, ne! DŽIMI: Kako to ovde niko ne ume da vodi računa o novinama? Vidi ih! Nisam ih još ni prelistao bar ne one "otmene". KLIF: Uzgred budi rečeno, je l’ smem da bacim pogled u "Novi... DŽIMI: Ne, ne možeš! (Glasno) Ako nešto hoćeš, moraš da platiš. Kao ja. Cena... KLIF: Cena je devet penija, kupuje se u svim kioscima! Ti si obična cicija, eto šta si! DŽIMI: A zašto uopšte i treba da ih čitaš? Niti si pametan niti radoznao. Sve to samo prolazi pored tebe, jesam li u pravu? KLIF: Jesi. DŽIMI: Šta si ti, đubre jedno velšansko? KLIF: Ništa. Eto šta sam. DŽIMI: Ništa? Jebi ga, moraš da postaneš predsednik vlade. Trebalo te je apsolutno upoznati s nekim prijateljima moje žene. To je jedno vrlo intelektualno društvo. Ja ih znam. (KLIF i HELENA dalje jedu.) Oni svi sede okolo, osećajući se vrlo produhovljeno, stavljaju svoje duhovne ruke jedni
drugima na kolena i razgovaraju o seksu kao o uzvišenoj muzici. "Ako nećete da ostanete raznežena stara usedelica, samo slušajte svoga taticu!" (Počinje da jede. Nemo neprijateljstvo dve žene kao da mu malo smeta; on izgleda zaista veseo, mada ga oporost u glasu izdaje.) Znaš šta je tvoj problem, dečko? Prosto žudiš da se sviđaš! HELENA: Hvala bogu, bar neko! DŽIMI: Završićeš kao oni kolači od čokolade koje moja žena toliko voli. Moja žena ona tamo na tam tamu iza mene. Slatko i lepljivo spolja, a kad zagrizeš, iznutra je belo kašasto i odvratno. (Vrlo ljubazno pruža HELENI čajnik.) Čaja? HELENA: Da, hvala. DŽIMI (smeši se i sipajoj čaj u šolju): Tako ćeš završiti burazeru pokvaren, zao i poročan. HELENA (uzimajući šolju): Hvala. DŽIMI: I svi tvoji i moji najglavniji prijatelji, ulizice, flegmatici i, pre svega, pusileni. HELENA (obraćajući se ALISON): Zar ti nećeš da popiješ čaj? ALISON: Evo, odmah. DŽIMI: Razmišljao sam danas o naslovu za jednu novu pesmu. Zove se: "Nemoj da visiš oko moga šanka više, Mildred, jerbo sam zatvoren". (Naglo se okrećući prema ALISON.) Dobro, a? ALISON: Oh, vrlo dobro. DŽIMI: Mislio sam da će ti se dopasti. Još da mogu da je uhvatim iz verskog ugla, bila bi hit. (HELENI) Ne verujete? Činilo nu se da biste mi vi u tome mogli pomoći. (HELENA ćuti) Izrecitovaću vam stihove, možda ćete dobiti neku ideju. Evo, ovako nekako: Umoran sam od skitanja, lutanja i potucanja, i praznih tuđih kreveta dodaj mi tu čašu. Od večitog kurvanja, već odvratnog i dosadnog, i zagrljaja pitona dodaj mi tu čašu. Nemoj da visiš oko mog šanka više, Mildred... A? KLIF: Sjajno, druškane! DŽIMI: A, da, setio sam se šta sam hteo da kažem: napisao sam juče na pijaci jednu poemu. Ako vas interesuje, što je očigledno, uostalom. (HELENI) Vama će se naročito dopasti, uveren sam. Umočena u Danteovu teologiju, i prilično poprskana Eliotom. Počinje stihom: U Kambodži nema hemijskog čišćenja! KLIF: Kako si je nazvao? DŽIMI: "Pomijara". I, s obzirom na to da sam ja kamen bačen u nju... KLIF: Trebalo bi te stvarno tamo baciti. HELENA (DŽIMIJU): Zašto se toliko trudite da budete neprijatni? DŽIMI se okreće veoma oprezno, presrećen šio se ona tako brzo uhvatila na mamac. DŽIMI: Kako, molim? HELENA: Zar morate da budete toliko agresivni? DŽIMI: Sada? Mislite da sam sad agresivan? Pa vi me potcenjujete. (Obraća se ALISON) Zar ne? HELENA: Mislim da ste veoma dosadan mlad čovek. Kratka pauza. DŽIMIJA obuzima neopisiva radost. On prosto zaurla smejući se. DŽIMI: O bože, bože! Ti prijatelji moje žene! Poslužite ledi Breknal sendvičima od krastavaca, molim vas! (On nastavlja dajede, ali ne može cla sakrije radoznalost zbog ALISONINOG spremanja pred ogledalom. Okreće joj se namerno i pita.) Izlazite? ALISON: Da. DŽIMI: U nedelju uveče, u ovom gradu? Kuda, zaboga? ALISON (ustaje): Izlazim s Helenom. DŽIMI: To nije pravac to je stradanje. (ALISON prilazi stolu i seda. DŽIMI se naginje i ponovo joj se obraća.) Nisam te pitao šta ti je, pitao sam kuda ćeš? HELENA (odsečno): Ide u crkvu. DŽIMI je bio spreman na neku zaveru, ali se na ovo iznenadi isto onako iskreno kao i KLIF nekoliko trenutaka ranije. DŽIMI: Radiš, šta? (Tišina) Jesi li poludela, ili, šta je? (HELENI) Naumili ste da je osvojite, je l’ da? I, znači, dotle je došlo. Nema kraja tvojoj bedi! (Njegov bes se pojačava.) Kad pomislim šta sam sve uradio, šta sam istrpeo da bih te izvukao... ALISON (osećajući šta se sprema, hvata je panika): Da, da, svi mi znamo šla si ti uradio za mene! Spasao si me iz podlih kandži mojih prijatelja! Još uvek bih trunula kod kuće da ti nisi dojahao na belom konju i odneo me! (Surovi prizvuk u njenom glasu stišava njegov gnev. On govori sasvim
smireno.) DŽIMI: Smešno je, znaš, što sam ja zaista mario da dojašem na belom konju malo izbledelom, doduše. Mamica je zaključala u dvorac sa osam spavaćih soba. I nema granice onome što bi sredovečna mamica učinila u svetom krstaškom ratu protiv nitkova kao što sam ja. Mamica i ja smo hitro gacnuli, i od tog trenutka viteštva nema više. Znao sam: da bi zaštitila svoje nevino mladunče, neće oklevati da prevari, slaže, preti i uceni. Ugrozio sam je, mlad, bez love, bez pedigrea, i ne baš neka lepota. I zaurlala je ženka nosorog kad se pari tako glasno da bi svi mužjaci u okolini prebledeli i zarekli se da će ostati neženje. Ali čak sam i ja potcenio njenu snagu. Mamica možda spolja izgleda previše debela i malo mlitava, ali ne dajte da vas prevari ta lepo vaspitana pohlepnica. Ispod svega toga je rožnati oklop... (On besno pokušava da zaprepasti HELENU.) Odvratna je kao noć u bombajskom kupleraju i žilava kao matroska mišica. Možda je sad u ovoj kanti i zapisuje svaku reč koju progovorimo. (Udara kantu nogom) Čuješ li me, mamice? (Seda na kantu i počinje udarati u nju kao u bubanj.) Taman bi mogla ovde da stane... Sada da vam dam još jedan primer o taktici te dame. Verovatno ste primetili da slučajno puštam malo dužu kosu. Ako je moja žena poštena i ako hoće to da objasni, reći će vam da to nije posledica nikakvih mračnih i neprirodnih instinkata koje imam u sebi, već prosto zato što: prvo obično smislim da na nešto pametnije od šišanja potrošim dva šilinga, i drugo zato što više volim dugu kosu. Ali ovo jasno, nevino objašnjenje nije se mami ni malo dopalo. Iznajmila je detektive da me prate, nastojeći da me nekako strpa u "Novosti sveta". Sve to zato da ne bih odveo njenu kćer na jednom starom konju, nakinđurenom i okićenom nečasnim strastima i idealima! Matora kobila, koja je jednom zaista ratovala protiv starog uređenja i koja, svakako, nije više ono što je nekad bila! Mogla je još jedino da nosi mene, a tvoj teret (obraćajući se ALISON) bio je suviše veliki. Skljokala se i crkla na putu. KLIF (mirno): Nemojmo se svađati, druškane. Nije ni od kakve koristi. DŽIMI: A zašto da ne? To je još jedino što umem. KLIF: Džimi...! Dečko...! DŽIMI (obraćajući se ALISON) Dozvolila si da te potčini ta manipulantkinja gresima. Ponovo te je prigrabila, sebi, zar ne? HELENA: Za ime boga, nemojte biti takav grubijan! Vi nemate pravo da tako govorite o njenoj majci! DŽIMI (spreman na sve u tom trenutku) Ja imam sva prava. Ta matora kučka treba da crkne. (Okreće se prema ALISON.) Zar nije tako? (KLIF i HELENA napregnuto gledaju u ALISON, ali ona netremice bulji u svoj tanjir.) Rekao sam da je ona stara kučka i da bi trebalo da crkne. Šta ti je? Zašto ne skočiš u njenu odbranu? KLIF naglo ustaje i hvata ga za ruku. KLIF: Džimi, nemoj. DŽIMI (grubo odgurne KLIFA i on bespomoćno seda, okrećući glavu u stranu): Kad bi neko rekao nešto slično o meni, ona bi odmah reagovala upala bi u onu njenu dobro poznatu letargiju i ništa ne bi rekla! Kazao sam da treba da crkne. (Napravi pauzu da bi se spremio za poslednji udarac.) O, gospode, tim crvima će biti potrebna dobra doza za čišćenje kad ona dođe na red! O, kako će vas boleti stomak, mali moji crvići! Ta majka male Alison putuje! Proći će, prijatelji dragi, i ostaviće za sobom gomilu crva koji vapiju za svim sredstvima za čišćenje od purgativa do purgatorijuma. (On se osmehuje posmatrajući ALISON i očekuje slom. Ona se još uvek drži. KLIF ih ne gleda. Samo ga HELENA posmatra i on joj se obraća.) Molim, šta je bilo? HELENA: Već mi je svega dosta i to je sve. Dovde mi je (Pokazuje na grlo) prezira i mržnje. DŽIMI oseća da se ona koprca na njegovoj udici i posmatra je prilično odsutno. DŽIMI: Jednog dana, kad više ne budem provodio vreme za tezgom, možda ću napisati knjigu o nama. Sve je ovde (lupi sepo čelu) zabeleženo ogromnim plamenima. I neće se pominjati u tišini, uz zelenkade tetkice Vordstvort, pominjaće se u ognju krvi. Mojoj krvi. HELENA (misleći da bi možda vredelo pokušati strpljivo i razložno): Ona je samo rekla da će sa mnom u crkvu i ne znam zbog čega tako burna eksplozija? DŽIMI: Ne znate? Možda i niste tako bistri kao što sam mislio? HELENA: Čini vam se da je svet sa vama dosta loše postupao, zar ne? ALISON (okrećući glavu) O, i ne pokušavaj da mu oduzmeš patnju. Biće izgubljen bez nje. (Ona iznenađeno pogleda HELENU, a onda joj se obrati) Alison će tek kasnije biti na redu. DŽIMI: Mislio sam da se komad u kome igrate završio u prošlu subotu. HELENA: Da. DŽIMI: U stvari, pre nedelju dana. HELENA: Alison je htela da ostanem. DŽIMI: Šta smerate? HELENA: Zar ne mislite da nam je već dosta negativaca? DŽIMI (obraćajući se ALISON): Ti ne veruješ u sve to. Ti ne veruješ ni u šta. Ti, prosto, hoćeš da se osvetiš, je li? Zašto dozvoljavaš da utiče na tebe tako?
ALISON (na ivici strpljenja): Zašto, zašto, zašto! (Hvata se za glavu) Ta reč će me izludeti! DŽIMI: I dok god si tu, ja ću je ponavljati. (On prilazi fotelji i seda na naslon. Obraća se HELENI, koja je okrenuta leđima.) Poslednji put je bila u crkvi kad smo se venčali. Iznenađeni ste, zar ne? To je, nekako, bilo najzgodnije. Žurili smo, znate. (Smeje se) Da. Stvarno smo žurili, Željni pokolja! Tamošnji matičar je bio veliki tatin prijatelj i znali smo da će osuti na njega kao iz puške. Zato smo morali da potražimo župnika koji ga je manje poznavao. Kada smo se moj kum jedan momak koga sam sreo u krčmi toga jutra i ja pojavili, mama i tata su već bili u crkvi. Saznali su za sve u poslednjem trenutku i došli da vide egzekuciju. Sećam se kako sam ih posmatrao odozgo, pun piva koje sam popio za doručak i već pomalo nakresan. Mama, skljokana na svom sedištu taj otmeni ženski nosorog, najzad ubijen! I tata pored nje: uspravan i miran, sanjajući o danima među indijskim prinčevima, ne mogavši da veruje da je zaboravio svoj bič kod kuće. Samo njih dvoje u praznoj crkvi oni i ja. (Naglo se trgne) Nisam siguran šta se posle desilo. Mora da smo se venčali, pretpostavljam. Čini mi se da se i sada sećam kako mi je bilo mučno u sakristiji. (Obraćajući se ALISON.) Je l’ da? HELENA: Jeste li završili? DŽIMI (kao da ponovo oseća miris krvi i nastavlja mirno, gotovo veselo): Zar ćeš dopustiti da te obmane ova svetica u Diorovom kostimu? Reći ću ti o njoj jednostavnu istinu. (Glasno srčući) Ona je krava. To mi baš i ne bi mnogo smetalo da nije postala još i sveta krava! KLIF: Ti si preterao, Džimi! Zaveži sad! HELENA: O, pustite ga. DŽIMI (KLIFU): Čini mi se da i ti prelaziš na tu stranu. Pa, hajde! Helena će nastojati da ti se to plati. Ona je ekspert za novu ekonomiju, ekonomiju natprirodnog. Sve je to prosta stvar plaćanja i kazni. (Ustaje) Ona je jedan od onih apokaliptičnih laktaša koji šire glasove o prenošenju moći. (Njegova mašta se razigrava i reči sipaju kao iz kabla.) Razum i napredak, stara firma, na izdisaju je! Svi neka iziđu iz nje dok je vreme. Zaboravljenim ulozima, koje ste imali u starim tradicijama i starim verama, cene rastu, rastu, rastu! Nastupiće velika promena. Tu je novi svet direktora koji će se potruditi da kamate budu uvek privlačne i da stignu u prave ruke. Rasprodajte sve akeije koje imate. Veliki slom stiže. Ne možete mu umaći. Zato bežite svi u prizemlje s Helenom i njenim prijateljima, dok još ima vremena. A nema ga mnogo! Recite, šta je sigurnije od budućeg sveta! To je glavni zgoditak i on je vaš! (Obilazeći sto, dolazi do svoje stolice.) Vidite, ja vrlo dobro znam Helenu i to društvo. Svuda ih ima i ne može da se makne od njih. To vam je romantična gomila! Najveći deo vremena provode čekajući prošlost. Jedino doba u kome vide svetlost jeste mračni srednji vek. Ona se davno povukla u divnu malu kućicu svoje duše i potpuno se odvojila od svih neprijatnih problema dvadesetog stoleća. Ona više voli da bude lišena svih udobnosti za koje smo se mi vekovima borili. Ona radije odlazi do šupice u dnu bašte, gde se u ekstazi oslobađa osećanja greha. Naša Helena je prepuna ekstatičnog naboja. (Naginje se njoj.) Zar ne? (Očekuje odgovor) HELENA (sasvim mirno): Šteta što ste sve vreme tako udaljeni od mene. Verovatno bih vam opalila šamar. (Gledaju se preko stola pravo u oči. DŽIMI joj lagano prilazi i staje pored nje.) Ovako se ponašate od trenutka kad sam došla. DŽIMI: Helena, jeste li ikada gledali kako neko umire? (Ona napravi pokret kao da će ustati.) Ne, nemojte izmicati. (Ona ostaje na stolici i gleda ga.) Šta, to vam ne izgleda dovoljno dostojanstveno? HELENA: Ako se još primaknete, opaliću vam šamar. DŽIMI je posmatra stojeći. Oko usana mu titra osmeh. DŽIMI: Nadam se da nećete napraviti grešku da i za trenutak pomislite da sam džentlmen. HELENA: Mislim da neću. DŽIMI (unoseći joj se u lice): Nemam srednjoškolskih skrupula u odnosu na devojke. (Mirno) Ako me udarite, časna reč zviznuću vas! HELENA: Verovatno hoćete. Takav ste tip. DŽIMI: Znajte da jesam. Ne trpim fizičko nasilje. To znači da ću ženi koja pokuša da me napadne svojim malim lomnim pesnicama, računajući na moje viteštvo, vratiti istom merom. HELENA: Da li je ovo trebalo da bude suptilno ili prosto, irski? DŽIMI (kezeći se): Mislim da se nas dvoje sasvim dobro razumemo. Nego, niste mi odgovorili na pitanje. Pitao sam: jeste li ikada gledali kako neko umire? HELENA: Ne, nisam. DŽIMI: Svako ko nikada nije video umiranje boluje od teškog oblika devičanstva. (Njegovo dobro raspoloženje od pre nekoliko trenutaka iščezava.) Dvanaest meseci sam gledao kako mi otac umire, a bilo mi je deset godina. Tek što se vratio iz rata u Španiji. Nekakav bogobojažljiv gospodin tamo tako ga je unakazio da mu nije bilo ostalo mnogo života. Svi su to znali čak i ja. (Polazi desno.) Ali, znate, ja sam jedini kome je do njega bilo stalo. (Okreće se prozoru.) Njegova porodica se osećala nelagodno zbog svega toga. Nelagodno i razdraženo. Kad je, međutim, reč o mojoj majci, ona je mislila jedino na činjenicu da se vezala za čoveka koji je izgleda bio na pogrešnoj strani. Moja mati je, doduše, bila sasvim za pripadnost manjini, ali pod uslovom da je ta manjina
pogodna i otmena. (Vraća se na sredinu scene.) Svi smo čekali da on umre. Rodbina mu je slala ček svakog meseca i nadala se da će se sve svršiti tiho i bez mnogo prostačke buke. Majka ga je negovala ne žaleći se, i to je bilo sve. Možda ga je i sažaljevala. Pretpostavljam da je bila sposobna za to. (U njegovom glasu se oseća bolni prizvuk.) Ja sam, međutim, bio jedini kome je do njega bilo stalo! (Odlazi levo do fotelje.) Kad god bili seo na njegovu postelju da slušam kako mi čita ili govori, morao sam da se borim sa suzama. Kad se navršilo dvanaest meseci, bio sam veteran. (Naslanja se na fotelju.) Jedino je mali, preplašeni dečak slušao tog grozničavog promašenog čoveka. Sate i sate sam provodio u majušnoj spavaćoj sobi. On bi bez prestanka govorio, otvarajući svoju dušu usamljenom, zbunjenom dečaku, koji je jedva razumevao polovinu od onoga što je čuo. Osećao je samo očajanje i gorčinu i sladak, mučan zadah samrtnika. (On obilazi oko stolice.) Vidite, tako sam u ranim godinama naučio šta znači biti ljut ljut i bespomoćan. I to ne mogu nikada da zaboravim. (Seda) Znao sam više o ljubavi... izdaji... i smrti kad mi je bilo deset godina nego što ćete vi možda saznati tokom čitavog svog života. Svi sede u tišini. HELENA ustaje. HELENA: Vreme je da pođemo. (ALISON klimnu glavom.) Idem samo da pokupim svoje stvari. (Prilazi vratima) Čekaću te dole. (Izlazi. Kratka pauza.) DŽIMI (ne gledajući je, skoro šapatom): Zar ti je svejedno šla mi ljudi rade? Na šta se spremaš? Dao sam ti sve. Zar ti to ništa ne znači? (Njena leda se ukoče. Njegovo vitlanje ubojnom sekirom se stišalo i glas mu se grči u nemoćnom besu.) Ti, Judo! Ti, ravnodušno stvorenje! Ona te odvodi sa sobom, a ti si tako odvratno slaba da to dopuštaš! ALISON odjednom zgrabi svoju šolju i tresne je o pod. Najzad ju je razljutio. Ona najpre gleda razbijenu parčad na podu, pa u njega. Onda polazi desno do ormana, uzima jednu haljinu i navlači je. Dok zatvara rajsferšlus sa strane, oseća nesvesticu i mora da se nasloni na orman. Sklapa oči. ALISON (tiho): Sve što hoću jeste malo mira. DŽIMI: Mira! Gospode! Ona hoće mira! (Jedva izgovara reči.) Meni će pući srce, ja sam oboleo, a ona hoće mira! (Ona prilazi krevetu da bi obula cipele. KLIF ustaje od stola i seda u fotelju desno. Uzima jedne novine i prelistava ih. DŽIMI se malo pribere i uspeva da mu glas zvuči gotovo odsutno.) Ja besnim i cepam grudi, a neki misle: "Siroma' mladić". Ili: "Baš zaslužuje prekor!". Ma ta devojka tamo može da vam otkine ruku svojim ćutanjem. Ja satima sedim u mraku. 1 ona mi, mada zna da se osećam kao recimo sada, okrene leđa i zaspi. (On ustaje i staje pored KLIFA, koji ne diže pogled s novina.) Neko od nas je lud. Neko od nas je i pokvaren, i glup i lud. Ko je to? Jesam li to ja? Jesam li to ja što stojim ovde kao neka histerična curica i jedva sam u stanju da izgovorim reč? Ili je to ona, ona što sedi tamo i obuva cipele da bi izašla s onom... (Napušta ga inspiracija.) Ko je to? (KLIF i dalje bulji u novine.) Neizmerno bih želeo da ti pokušaš da je zavoliš. To je sve. (On se vraća na sredinu pozornice i posmatra je kako traži rukavice.) Možda jednog dana poželiš da se vratiš. Čekaću taj dan. Hoću da stojim u tvojim suzama, da gacam po njima i da pevam! Hoću da sam tu kad puziš. Hoću da budem tu da posmatram, hoću mesto u prvom redu. (Ulazi HELENA i nosi dva molitvenika.) Hoću da ti vidim lice u blatu. To je sve čemu se još nadam. To je sve što još hoću. HELENA (posle nekoliko trenutaka): Telefon za vas. DŽIMI (okrećući se): Sigurno ništa dobro, zar ne? (Izlazi.) HELENA: Jesi li gotova? ALISON: Da, mislim da jesam. HELENA: Je li ti dobro? (ALISON klima glavom.) Šta je sad opet bulaznio? Šta te briga! Dođe mi da mu počupam svu kosu. Kad pomislim samo šta sve treba da preživiš kroz nekoliko meseci i to sve zbog njega! O, ti muškarci! (Obraća se KLIFU.) A vi, sve vreme samo tu sedite i ne mislite ni prstom maknuti. KLIF (polako dižući glavu): Tačno, ja samo sedim tu. HELENA: Šta vam je? Kakav ste vi to čovek? KLIF: Ja nisam oblasni komesar, znate. Slušajte, Helena, ja ne osećam prema vama ono što Džimi oseća, ali nisam baš ni na vašoj strani. A otkako ste vi ovde, sigurno je sve gore nego što je ikada bilo. Ovo je oduvek razbojište, ali sam ubeđen da ja nisam bio ovde, odavno bi bilo gotovo s ovo dvoje ljudi. Ja sam ja sam "ničija zenilja" između njih. Koji put je bilo tiho i mirno, bez incidenata, i svi smo bili relativno srećni. Ali, najčešće je ovo pravi pakao. U kraju odakle sam, postoji navika na buku i uzbuđenja. Možda ja čak i uživam da budem usred gužve. Veoma mnogo volim ovo dvoje ljudi. (On je netremice posmatra i jednostavno dodaje.) I žalim sve nas. HELENA: Da li i mene tu ubrajate? (Žurno, da bi izbegla njegov odgovor.) Ja ne razumem ni njega, ni vas niti išta od svega ovoga. Jedino znam da niko od vas izgleda ne ume da se ponaša pristojno i civilizovano. (Zapovednički) Slušaj, Alison, ja sam poslala telegram tvome ocu. ALISON (odsutno): O? HELENA je pogleda i u trenutku shvati da sada sve zavisi od njenog sopstvenog autoriteta. Pokušava da strpljivo objasni. HELENA: Slušaj draga on će ga primiti rano izjutra. Mislila sam da će to biti bolje nego da se
objašnjavamo telefonom. Zamolila sam ga da dođe ovamo i da te sutra odvede kući. ALISON: Šta si rekla? HELENA: Prosto, da hoćeš da ideš kući i da on dođe po tebe. ALISON: Aha... HELENA: Znala sam da će to biti sasvim dovoljno. Rekla sam da ne treba da brine, jer se ništa ozbiljno nije dogodilo. Morala sam da učinim nešto, draga. (Nežno) Ne ljutiš se, je li? ALISON: Ne, ne. Hvala ti. HELENA: I poći ćeš kad on dođe po tebe? ALISON (pauza): Da, poći ću. HELENA (odahnuvši): Pretpostavijam da će doći kolima. Treba da stigne u vreme čaja. Imaćeš dovoljno vremena da spremiš svoje stvari. A kad ti odeš, možda će se Džimi (teško izgovara reč) prizvati svesti i pogledati stvarnosti u oči. ALISON: Ko ga je zvao telefonom? HELENA: Nisam sasvim razumela. Pošto sam poslala telegram i spustila slušalicu, odmah je zazvonio, tako da sam morala ponovo da siđem. Neka časna sestra, mislim. ALISON: Mora da je neka bolnica. Osim ako ne poznaje nekog u manastiru što ne izgleda verovatno, zar ne? O, pa zakasnićemo ako ne požurimo! ALISON spušta molitvenik na sto. Ulazi DŽIMI. Prilazi sredini pozornice i staje između dve žene. KLIF: Šta je, druže? DŽIMI (obraćajući se ALISON): Hjuova mama. Udarila je kap. Kratka pauza. ALISON: Žao mi je. DŽIMI seda na postelju. KLIF: Koliko je loše? DŽIMI: Oni ništa ne kažu. Ali ja mislim da umire. KLIF: Auh... ALISON: Vrlo mi je žao, zaista, KLIF: Da li ja tu nešto mogu da pomognem? DŽIMI: Londonski ekspres polazi kroz pola sata. Mogao bi da mi pozoveš taksi. KLIF: Dobro. (Dolazi do vrata, zastaje.) Hoćeš da pođem s tobom, dečko? DŽIMI: Ne, hvala. Uostalom, jedva si je poznavao. Ne treba ti da ideš. (HELENA brzo pogleda u ALISON.) Možda se čak ni mene neće setiti? KLIF: Dobro. (Izlazi.) DŽIMI: Sećam se kad sam joj prvi put pokazao tvoju fotografiju odmah posle venčanja. Ona je pogledala i oči su joj bile pune suza. Rekla je: "O, kako je lepa! Kako je lepa!". I stalno je to ponavljala, kao da nije mogla da veruje. Zvuči pomalo prosto i sentimentalno, ali je to bilo čisto zlato, kako je ona to rekla. (On je pogleda. ALISON stoji kraj toaletnog stola, okrenuta leđima.) Odbila je udarac od tebe kao i od svih ostalih. Dodaj mi cipele, molim te. (ALISON se saginje i dodaje mu cipele. On gleda u svoja stopala.) Ideš sa mnom, zar ne? Ona nema (sleže ramenima) nikoga više sada. Potrebna si mi... Pođi sa mnom. DŽIMI je gleda u oči, ali se ona okreće i dalje stoji nepomično. Napolju se čuju crkvena zvona. HELENA prilazi vratima i čeka, netremice posmatrajući oboje. ALISON stoji sasvim mirno. DŽIMIJEVE oči su užarene. Ona prilazi stolu i uzima molitvenik, okrenuta njemu ledima. Za trenutak okleva kao da će nešto reći, a onda brzo polazi vratima i ne pogledavši ga. ALISON (jedva čujno): Hajdemo! ALISON izlazi, HELENA za njom. DŽIMI ustaje, posmatra oko osebe ne verujući, naslanja se na orman. Filcani medved mu je pokraj lica. On ga nežno uzima, gleda ga i baca u dno pozornice. Medvedić tupo lupi o pod i zaječi kao u reklamama. DŽIMI nauznak pada na postelju i zarije lice u pokrivač. SCENA DRUGA Sledeće veče. Kad se zavesa digne, ALISON, desno na sceni, hoda od toaletnog stola do kreveta i pakuje svoje stvari u kofer. Levo sedi njen otac, pukovnik REDFORN, krupan, lep čovek, šezdesetih godina. Četrdeset godina vojničke službe ponekad u osnovi skriva plemenitog i nežnog čoveka. Vaspitan je da uliva poštovanje. On se često oseća malo uzdržanim i nelagodno mu je sada kad se našao u svetu u kome se njegov autoritet sve manje i manje uvažava. Njegova žena bi uživala u ovoj situaciji, a on je njome samo uznemiren i zbunjen. Obazire se oko sebe, diskretno zagledajući sve. PUKOVNIK (delom samom sebi): Bojim se da je sve to previše za mene. I izgleda da će tako i ostati. Kad je o Džimiju reč, on govori nekim drugim jezikom, stranim svima nama. Kuda je, kažeš, otišao? ALISON: Otišao je da obiđe gospodu Tener. PUKOVNIK: Koga? ALISON: Majku Hjua Tenera.
PUKOVNIK: A, tako. ALISON: Razbolela se. Udarila ju je kap. Hju je u inostranstvu, kao što znaš, pa je Džimi otišao u London da je obiđe. (On klima glavom.) Hteo je da i ja pođem s njim. PUKOVNIK: Je li mu ona pomogla da kupi radnju? ALISON: Jeste. PUKOVNIK: Kakva je? Ne liči na sina, nadam se. ALISON: Ni iz daleka. O, ne znam kako bih je opisala... Dosta je obična. Ono što Džimi uporno naziva radničkom klasom. Nadničarka koja se udala za glumca, mnogo radila čitavog života i najviše vremena provela boreći se da održi muža i sina. Džimi i ona se mnogo vole. PUKOVNIK: A ti nisi otišla s njim? ALISON: Nisam. PUKOVNIK: Ko je u radnji? ALISON: Klif. Treba skoro da se vrati. PUKOVNIK: O, da, naravno Klif. I on živi ovde? ALISON: Da. Soba mu je odmah preko puta, ulaz sa stepeništa. PUKOVNIK: Tezga s kolačima. Izgleda fantastično da se jedan mlad, obrazovan čovek bavi takvim poslom. Gde je baš to našao? Uvek sam mislio da je veoma pametan, na svoj način. ALISON (koju ova tema više ne zanima): O, probao je mnogo šta: novinarstvo, reklame, čak i prodaju usisivača za prašinu. Izgleda da je zadovoljan ovim poslom kao i bilo kojim drugim. PUKOVNIK: Uvek sam se pitao kako izgleda to to vaše prebivalište, mislim. Nisi nam mnogo govorila u svojim pismima. ALISON: Pa, nije ni bilo bogzna šta da se kaže. Ovde nema mnogo društvenog života. PUKOVNIK: O, znam na šta misliš. Plašila si se da ne budeš nelojalna prema svome mužu. ALISON: Nelojalna! (Smeje se) On je mislio da je velika izdaja i sama činjenica što vam pišem! Morala sam krišom da idem dole i sačekujem poštu da ne bi video da dobijam pisma od kuće. Čak sam morala i da ih krijem. PUKOVNIK: On nas zaista mrzi, je li? ALISON: O, da. O tome ne treba imati nikakvih iluzija. On nas sve mrzi. PUKOVNIK: Velika šteta! Sve je to ispalo tako nesrećno nesrećno i nepotrebno. Nažalost, ne mogu da se otrgnem osećanju da je on ipak nekako imao pravo. ALISON (zbunjena ovim priznanjem): Imao pravo? PUKOVNIK: Malo je kasno priznati to, znam, ali ni tvoja mati ni ja nisino baš bez krivice. Ja nikad ništa nisam rekao kasnije nije imalo ni svrhe ali uvek sam verovao da ona preteruje u odnosu na Džimija. Naravno, u ono vreme bila je veoma uznemirena oboje smo bili to umnogome objašnjava ono što se desilo. Učinio sam sve da je zadržim. Ali ona je bua u takvom stanju da se apsolutno ništa nije moglo. Izgleda da je uvrtela sebi u glavu da on, ako se oženi tobom, u najmanju ruku mora biti kriminalac. Sva ona ispitivanja, privatni detektivi, optužbe. Svega toga sam se užasavao. ALISON: Verovatno je htela da me zaštiti prilično nespretno, doduše. PUKOVNIK: Moram reći da mi takve stvari izgledaju strašne. U svakom slucaju, pokušavam da zaboravim šta se sve tada dogodilo. Ja nikada nisam bio za Džimija i ne verujem da ću ikada biti ali, ako se osvrnem i pogledam unazad, čini mi se da bi za sve najbolje bilo da nikada nismo ni pokušali da se mešamo. Sve to bi imalo bar malo dostojanstva. ALISON: Niste vi krivi. PUKOVNIK: Ne znam. Svi smo za osudu. Svako na svoj način. Džimi je, nema sumnje, postupio iskreno. On je dovoljno pošten, bez obzira na sve ostalo. I tvoja mati na svoj nespretan način, kako si rekla postupila je takođe iskreno. Možda smo ti i ja najviše za osudu. ALISON: Ti i ja? PUKOVNIK: Čini mi se da pomalo ličiš na mene, draga. Ne voliš da stavljaš prste u tuđa vrata, jer je tako sigurnije da te neće uštinuti. ALISON: Prste u tuđa vrata! Pa ja sam se udala za njega! PUKOVNIK: O, da. Znam. ALISON: Uprkos svim ponižavajućim scenama i pretnjama! Šta si mi onda govorio? Zar vas nisam izigrala, okrenula vam leda, kako sam to mogla da učinim i tako dalje? PUKOVNIK: Možda je bilo bolje da nam nisi ni pisala znajući šta osećamo prema tvome mužu i posle svega što se dogodilo. (On je uznemireno posmatra.) Oprosti, malo sam zbunjen sve ovo: telegram, neočekivana vožnja ovamo... On se povlači prilično bespomoćno. Izgleda umoran. Gleda je nervozno, sa prisenkom optužbe u očima, kao da očekuje da će ga ona dalje branili. Ona to oseća i sasvim je zbunjena. ALISON: Znaš li šta je rekao o mami? Kako je ona pregojena i suviše privilegovana stara kučka. "Dobar krkanluk za crve", rekao je, čini mi se. PUKOVNIK: Aha. A šta kaže o meni? ALISON: O, izgleda da mu ti mnogo ne smetaš. U stvari, mislim da si mu prilično drag. Dopadaš mu se zato što može da te sažaljeva. (Svesna da će ga sve što kaže uvrediti.) "Siroma' tatica jedna
od onih starih prkosnih biljki koje su preživele predratnu divljinu i koje ne mogu da razumeju zašto sunce više ne sija." Ili nešto tome slično. PUKOVNIK: Ima sasvim lep obrt rečenice, zar ne? (Prostodušno i bez zlobe.) Zašto si morala da sretneš tog mladića? ALISON: O, tata, nemoj da me mučiš, molim te. Na mukama sam dan i noć već četiri godine. PUKOVNIK: Ali zašto se morao oženiti tobom, kad je tako mislio i osećao? ALISON: To je čuveno američko pitanje sa kviza znaš, ono od šezdeset četiri dolara! Možda iz osvete. (On je gleda ne razumejući.) Da, da. Ima ljudi koji se u stvari žene iz osvete. Ljudi kao Džimi, svakako. Ili je on možda trebalo da bude drugi Šeli; ne može da razume zašto ja nisam druga Meri, a ti Viljem Vin. On misli da je neka vrsta genija za ljubav i prijateljstvo na sopstveni način. Dvadeset godina sam živela srećnim, jednostavnim životom i odjednom, taj taj duhovni varvarin je došao i bacio mi rukavicu. Možda bi samo neka druga žena mogla da razume šta taj izazov znači mada mislim da je Helena isto toliko zbunjena koliko i ti. PUKOVNIK: Ja jesam zbunjen. (On ustaje i prilazi prozoru desno.) Tvoj muž te je naučio mnogo čemu, iako toga možda nisi svesna. Šta sve to znači, ja ne znam. Uvek sam verovao da se ljudi uzimaju zato što se vole. To mi se uvek činilo dovoljnim razlogom. Ali izgleda da je to danas suviše prosto za mlade ljude. Oni moraju da govore o izazivanju i osveti. Ja zaista ne mogu da verujem da je ljubav između ljudi i žena stvarno takva. ALISON: Samo nekih ljudi i nekih žena. PUKOVNIK: Ali zašto ti? Moja kći... Ne. Možda Džimi ima pravo. Možda ja jesam šta je ono rekao? Stara biljka koja je preživela predratnu divljinu. I ne mogu da shvatim zašto sunce više ne sija. Ti razumeš šta on hoće da kaže? Bilo je to u martu 1914. kad sam napustio Englesku i, osim odsustva svakih deset godina, nisam video mnogo od svoje zemlje sve dok se nismo vratili 1947. O, znao sam da se mnogo šta izmenilo, naravno. Sve vreme sam slušao kako sve ide ide do đavola, kako bi rekao svaki reakcionar. Ali je meni to tamo izgledalo sasvim nestvarno. Engleska koju sam pamtio bila je ona koju sam napustio 1914, i bio sam srećan što je se uvek mogu takve sećati. Uz to, komandovao sam maharadžinom vojskom: to je bio moj svet i ja sam ga voleo. Onda je izgledalo da će tako ostati zauvek. Kad sada pomislim, sve mi se čini kao san. Da je samo moglo zauvek onako da ostane! Duge sveže večeri u brdima, i sve purpurno i zlatno. Tvoja mati i ja smo bili savršeno srećni. Činilo nam se da imamo sve što smo ikada mogli poželeti. Mislio sam da je poslednji sunčani dan bio onaj kada je mali prljavi voz, brekćući, napustio prepunu, zagušljivu indijsku stanicu, ispraćen vojnom muzikom. U srcu sam znao da se sve završilo u tom trenutku. Sve. ALISON: Boli te što se sve promenilo! A Džimija boli što je sve ostalo isto. Nešto je negde pogrešno spojeno, zar ne? PUKOVNIK: Izgleda tako, draga moja. (Ona uzima vevericu sa ormana, hoće daje stavi u kofer, okleva i baca je natrag. Pukovnik se okreće i gleda je. Ona mu prilazi, glave okrenute u stranu. Za trenutak izgleda da se koleba. Onda naglo donosi odluku, pada mu na grudi i tiho zajeca.) To je ozbiljan korak koji činiš. Odlučila si da se vratiš sa mnom. Je li to zaista ono što hoćeš? Ulazi HELENA. HELENA: Izvinite. Došla sam da li pomognem da se spakuješ, Alison. O, izgleda da si gotova. ALISON (odvaja se od oca, prilazi postelji i zatvara kofer): Sve je gotovo. HELENA: Jesi li sve uzela? ALISON: Nisam. Ali Klif može kasnije da mi pošalje ostalo. Trebalo je već da se vrati. Danas, međutim, mora sve sam da radi. PUKOVNIK (prilazi i uzima kofer): Pa, najbolje bi bilo da ja ovo odnesem u kola. Mogli bismo i da krenemo. Znam da će mama brinuti. Obećao sam da ću se javiti kad stignem. Ne oseća se najbolje. HELENA: Nadam se da je moj telegram nije suviše uznemirio. Možda je trebalo... PUKOVNIK: Ne, ne. Mi smo vam veoma zahvalni što ste to učinili. Zaista ljubazno od vas. Ona je insistirala da pođe sa mnom, ali sam najzad uspeo da je odvratim. Mislio sam da je ovako za sve nas najbolje. A šta je s vašim koferom, Helena? Ako mi kažete gde je, ja ću ga poneti zajedno s ovim. HELENA: Bojim se da ja ne idem večeras. ALISON (iznenađena): Zar ne ideš s nama? Ulazi KLIF. HELENA: Rado bih pošla, ali sutra imam sastanak u Birmingamu zbog posla. Upravo sam dobila tekst. Dosta je važno i ne bih htela da to propustim. Izgleda da ću morati da ostanem ovde noćas. ALISON: A, tako. Zdravo, Klif. KLIF: Zdravo. ALISON: Tata, ovo je Klif. PUKOVNIK: Dobar dan, Klif. KLIF: Dobar dan, gospodine.
Kratka pauza. PUKOVNIK: Dobro. Onda ja odoh da smestim ovo u kola. Požuri, Alison. Doviđenja, Helena. Nadam se da ćemo se uskoro opet videti, ako ne budete imali mnogo posla. HELENA: O, da. Ja ću se vratiti za dan dva. KLIF skida žaket. PUKOVNIK: Pa, doviđenja Klif. KLIF: Doviđenja, gospodine. PUKOVNIK izlazi. KLIF odlazi na levu stranu scene. HELENA ie u sredini. KLIF: Ti stvarno odlaziš? ALISON: Stvarno. KLIF: Mislim, Džimi samo što se nije vratio. Nećeš da sačekaš? ALISON: Neću, Klif. KLIF: Ko će mu reći? HELENA: Mogu ja. Odnosno, mogu ja ako budem tu kad se vrati. KLIF (mirno) Bićete tu. (Obraćajući se ALISON) Zar ne misliš da bi trebalo sama da mu kažeš? (Ona mu pruža koverat iz tašne i KLIF ga uzima.) Malo konvencionalno, zar ne? ALISON: Ja sam konvencionalna. KLIF joj prilazi i grli je. KLIF (HELENI, preko ramena): Nadam se da ste u pravu. Nadam se. HELENA: Šta hoćete time da kažete? Nadate se da sam ja u pravu? KLIF (obraćajući se ALISON): Biće nam baš na tri ćoška. Znaš to, je l' da? ALISON: Klif, molim te... (On klima glavom. ALISON ga ljubi.) Pisaću ti kasnije. KLIF: Doviđenja, dušo. ALISON: Pazi na njega. KLIF: Već ćemo se snaći u ovoj ludnici. ALISON dolazi na sredinu, između njih dvoje, brzo preleti pogledom dve fotelje i novine, još uvek svuda razbacane. HELENA je ljubi u obraz i stiska joj ruku. HELENA: Doviđenja, uskoro. (ALISON klima glavom i bizo izlazi iz sobe. KLIF i HELENA ostaju sami, gledajući se.) Hoćete da vam spremim čaja? KLIF: Ne, hvala. HELENA: Mogla bih da skuvam malo za sebe, ako vam ne smeta. KLIF: Znači, vi ostajete? HELENA: Samo noćas. Imate li nešto protiv? KLIF: To sa mnom nema nikakve veze. (Naslanja se na sto) Naravno, on će se možda vratiti tek kasnije. (Odlazi levo ka prozoru i pali cigaretu.) HELENA: Šta mislite, šta će on sada da radi? Možda će se okrenuti nekoj staroj prijateljici. Šta je s Madlenom? KLIF: S Madlenom? HELENA: Pa zar nije ona za njega toliko učinila? Zar ne bi mogao njoj da se vrati? KLIF: Ne verujem HELENA: Zašto, šta se desilo? KLIF: Ona je od njega toliko starija da bi skoro mogla da mu bude majka. Možda je nešto u vezi s tim. A otkud ja, do davola, mogu da znam! (Prvi put ga je napustilo dobro raspoloženje. Ona izgleda iznenađena) HELENA: Vi ste mu prijatelj. Uostalom, on nije ne znam kako rezervisan i ćutljiv. Nikada nisam videla toliko ogolelih duša koliko ovde. (On joj okreće leđa i polazi vratima). Zar nećete da ostanete? KLIF: Ne, neću. Pre pet minuta je stigao voz iz Londona. Možda je u tom vozu. Zato, za svaki slučaj, odlazim. HELENA: Ne činili vam se da bi trebalo da budete ovde kad stigne? KLIF: Danas sam imao težak dan i neću da vidim nikoga kome je nanesen bol pre nego što se najedem i, možda, popijem koju. Možda zakačim neku zgodnu mačku u nekom baru i ušunjam se s njom pored stare bake Druri. Evo! (Baca joj pismo) Dajte mu! (Prilazi vratima) Sada je vaš! (Na vratima) I nadam se da će vam dobro natrljati nos! Klif izlazi. HELENA prilazi stolu i gasi cigaretu. Čuje se tresak ulaznih vraia. Ona prilazi ormanu i lenjo ga otvara. U njemu nema ničega osim jedne haljine koja je tu obešena. Prilazi toaletnom stolu on je prazan. Na njemu je samo jedna uramljena DŽIMIJEVA fotografija. Ona dolazi do drugog kraja scene, podiže malog medveda, seda sa igračkom na krevet i zagleda se u nju. Naslanja glavu na jastuk, još uvek držeći medveda u rukama. Trgne se kad se vrata s treskom otvore i uđe DŽIMI. On staje, gleda je, polazi napred, skida kišni mantil i baca ga na sto. Skoro je ošamućen, besan i mora da se uhvati za stolicu. Gleda HELENU. DŽIMI: Ta matora svinja me za malo nije oborila svojim kolima! Da me je ubio, ala bi to bila ironija! I kao poručeno, baš i moja žena u istim kolima. Savršeno se uklapa. Ali šta vam je svima? (Prilazi
HELENI) Klif je prosto naleteo na mene izlazeći iz kuće, a onda je okrenuo na drugu stranu i napravio se da me ne vidi. Zar ste vi jedini koji se ne bojite da ostanete? (Ona mu pruža ALISONINU cedulju. DŽIMI je uzima.) O, to je ona, je li? (Otvara koverat, čita nekoliko redaka i, skoro zgranut, ne verujući, pogleda HELENU.) Jeste li joj vi ovo napisali? Slušajte! (Čita) Dragi, moram da odem. Ne verujem da ćeš razumeti, ali pokušaj, molim te. Toliko mnogo mi je potreban mir da sam u ovom trenutku voljna da sve žrtvujem za to. Ne znam šta će biti s nama. Znam da ćeš se osećati ogorčen i nesrećan, ali imaj malo strpljenja sa mnom. Uvek ću za tobom osećati duboku i neodoljivu potrebu Alison. O, kako samo može ovako da se rascmizdri! Neodoljivu potrebu! Dođe mi da povraćam! Nije mogla da kaže: "Ti, pokvareno kopile! Mrzim te iz dna duše, odlazim i nadam se da ćeš istrunuti! Morala je da od svega napravi učtivi emotivni haos. (Ugleda haljinu u ormanu, zgrabije i baca u ugao.) Duboku neodoljivu potrebu! Nikada ne bih rekao da može da bude toliko neiskrena! Šta je to: replika iz nekog komada u kome ste igrali? Šta vi, uostalom, ovde radite? Bolje mi se sklonite s očiju dok vas nisam tresnuo nečim po glavi. HELENA (mirno): Ako za trenutak prestanete da mislite o sebi, reći ću vam nešto što mislim da treba da znate. Vaša žena će imati dete. (On je samo posmatra.) Zar vam to ništa ne znači? Ipak? DŽIMI (trgne se, ali ne toliko zbog vesti, koliko zbog HELENE): Da! Jeste! Iznenađen sam. Toliko. Ali, recite, zar ste zbilja očekivali da se u suzama skljokam na kolena i onesvestim od griže savesti! (Približi joj se) Slušajte, vi. Ako prestanete da me zasipate svojom ženskom mudrošću, reći ću vam nešto: baš me briga! (Mirnijim tonom) Baš me briga što će imati dete. Može da se rodi i sa dve glave! (On kao da oseća da je svrbe prsti) Je l' vam se gadim? Pa, hajde, udrite! Zapamtite samo šta sam vam rekao. Jedanaest sati sam gledao kako neko koga volim prolazi kroz užasan proces umiranja. Bila je sama i ja sam jedini bio uz nju. A kad budem morao da pođem za tim kovčegom u utorak, biću opet sam, jer joj ta kučka neće poslati ni buket cveća, znam! Napravila je ogromnu grešku, svojstvenu njenom soju. Mislila je da se Hjuova mati, ta stara žena lišena svega i neobrazovana, ne može shvatiti ozbiljno. I vi sada mislite da ja treba da budem tronut što će ta surova, glupa devojčura imati dete! (S tugom u glasu) Ne mogu da verujem, ne mogu. (Zgrabi HELENU za ramena) A sada, predstava je završena. Ostavi me na miru i gubi se odavde, ti pogana mala device! HELENA ga divlje ošamari. lzraz užasa i neverice pređe joj preko lica, ali brzo nestaje i ostaje samo bol. DŽIMIJEVA ruka polazi ka njenom obrazu i prigušen očajnički krik otme mu se iz grudi. HELENA ga zgrabi za ruku i strasno ga poljubi. TREĆI ČIN SCENA PRVA Nekoliko meseci kasnije. Nedeljno veče. ALISONINE lične stvari: njena šminka na toaletnom stolu, na primer, zamenjena je HELENINOM. Kad se zavesa digne, DŽIMI i KLIF, ispruženi, svako u svojoj folelji, i zadubljeni u nedeljne novine. HELENA je levo, u dnu, nagnuta nad daskom za peglanje; pored nje je mala gomila rublja i odeće. Ona izgleda privlačnije nego ranije.jer sujoj crte lica opuštene, a izraz promenjen. Još uvek izgleda veoma elegantno, ali najedan drugi, nemaran način. Obučena je u neku staru DŽIMIJEVU košulju. KLIF: Ta odvratna smrdljiva lula! Pauza. DŽIMI: Ćuti! KLIF: Zašto ne uradiš nešto s njom? DŽIMI: Zašto i nedelju provodim čitajući novine? KLIF (ćušne ga nogom, ne gledajući ga): Ala smrdi! DŽIMI: Smrdiš i ti, pa ti ne pevam stalno zbog toga. (Prevrće stranu) Ove jeftine sve više balave, a otmene se sve puvakaju. (Spušta novine i maše lulom HELENI.) Smeta li tebi? HELENA: Ne, baš mi je prijatno. DŽIMI (KLIFU): Vidiš njoj se sviđa! (Vraća se svojim novinama. KLIF gunđa.) Jesi li čitao kakve se groteskne i loše stvari događaju u srednjoj Engleskoj? KLIF: Čitao, šta? DŽIMI: Kakve se groteskne stvari događaju u srednjoj Engleskoj. KLIF: Kakve? DŽIMI: Izgleda da ne znamo gde živimo. A sve je to ovtie. Iznenadno otkriće ove nedelje! Evo i slika. Rekonstrukcija prizivanja koptske boginje plodnosti! HELENA: Zvuči ludački perverzno. DŽIMI: Liči na nas, zar ne! Pazi ovo, boga mu! Sasvim su pokideli! Iduće nedelje će jedna dobro poznata dama ispričati kako je, za vreme neke grešne orgije na harborškoj pijaci, ubila jednog belog petlića i popila mu krv. Kladim se da Fortams pravi ogroman posao s petlovima za žrtvovanje. (Zamišljeno) Možda je to ono čime se mis Druri bavi nedeljom uveče. Možda baš sada izvodi oglede. (HELENI) Ti se nikad nisi petljala u te stvari. je li? HELENA (smeje se) Nisam, u poslednje vreme.
DŽIMI: To zvuči kao tvoja šolja čaja: šolja krvi, rekao bih. (Podražavajući midlandski naglasak) Pa, ovaj, tako bar imaš šta da radiš, a? Uostalom, ne bi valjalo da smo svi isti, je l’ da? Čudan bi bio svet da smo jednaki, to ja uvek kažem. (Ponovo svojim glasom) Sve što znam to je da neko već godinama stalno zabada igle u moj voštani kip. (Naglo) Pa, naravno. Alisonina majka! Svakog petka stiže vosak od Harodsa i ona provede vikend bodući u njega iglom sa šešira! Ne ide ni na bridž! HELENA: A zašto ti to ne probaš? DŽIMI: Vidiš, ideja! (Pokazujući na KLIFA.) Za početak bismo mogli njega da ispečemo na plinskoj peći. Da li imamo dovoljno šilinga za automat? To mi dođe kao zabava ovih jesenjih večeri. Uostalom, svaka žrtva se i sastoji u tome da se odrekneš nečega što nikada nisi stvarno želeo. Razumete šta hoću da kažem? Ljudi to stalno čine svuda oko nas. Odriču se karijera, uverenja ili seksa. I svako misli u sebi: kako je divno moći to! Kad bih ja samo bio sposoban za tako nešto! A istina je u sledećem: obmanjuju sebe i podvaljuju vama u isto vreme. Jer ni malo nije teško napustiti nešto što nikada zapravo nisi bio u stanju da stvarno postigneš. Ne bi trebalo da im se divimo. Pre bi ih trebalo žaliti. (Vraćajući se sa ovog iznenadnog izleta i obraćajući se KLIFU) Ti ćeš biti božanstvena žrtva. KLIF: Umukni! Pokušavam da čitam. DŽIMI: Posle možemo sjajno da se napijemo njegove krvi. Ne mogu da kažem da to bogzna kako volim. Video sam je: izgleda crvena, sasvim obična. (HELENI) Tvoja bi bua mnogo bolja bledoplava, verovatno. A? A onda bismo mogli da prizovemo koptsku boginju plodnosti. Imaš li ikakvu ideju kako se to radi? (KLIFU) Znaš li ti? KLIF: Nisam mislio da je tebi potrebno prizivanje koptske... šta ono beše! DŽIMI: Da, da. Jasno mi je šta misliš. (HELENI) Pa, nećemo da tražimo davola s lučem, je l’ da? Moglo bi se dopasti ovoj dami ovde napisala je dugačko pismo, i to sve o veštačkom oplođavanju. Naslov je: "Zar nismo isprobavali božje strpljenje dovoljno dugo!" (Baca novine) Hajde da pogledamo ove druge. KLIF: Nisam još završio. DŽIMI: Pa požuri! Moraću da im pišem i zamolim ih da stavljaju crtice između slogova za tebe. Postoji tu jedna posebno divljačka rasprava o tome da li je Milton nosio hozntregere ili nije. Ja hoću samo da vidim ko je ubijen ove nedelje. KLIF: Gledaj ovo! Ne znam o čemu je reč, ali izgleda da je neki čova zagrizao prašinu i Ateneum je u plamenu, pa urednik izjavljuje da je rubrika zaključena. DŽIMI: Čini mi se da ti, u stvari, nalaziš bisere, momče. A, da, ima tu i jedna američki profesor sa Jeila ili odnekud, koji veruje da je Šekspir, kad je pisao "Buru", promenio pol. Da, morao je da se vrati u Stradford, jer ga drugi glumci nisu više ozbiljno shvatali. I taj profesor danas dolazi ovamo u potragu za nekim dokumentima koji će dokazati da je siromah V. Šekspir završio u tuđem krevetu izvesnog vorvikšerskog farmera za koga se udao, pošto je prethodno s njim imao troje dece. (HELENA se nasmeje. DŽIMI je upitno pogleda.) Šta je? HELENA: Ništa. Samo počinjem da se navikavam. (KLIFU) Ranije nikad nisam bila sigurna kad je ozbiljan, a kad nije. KLIF: Ne zna ni on. Kad nisi sigurna, zapiši kao uvredu. DŽIMI: Hajde, požuri s tim novinama i ćuti! Šta ćemo da radimo večeras? Nema čak ni nekog pristojnog koncerta. (HELENI) Ideš u crkvu? HELENA (iznenađeno): Nisam imala nameru. Samo ako ti hoćeš. DŽIMI: Da li to u poslednje vreme otkrivam neki rastući, satanski sjaj u njenim očima? Je li to zbog toga što živi u grehu sa mnom? (HELENI) Da li se osećaš jako grešnom, draga? Je li? Reci, (Ona jedva može da poveruje da je to napad i gleda ga nesigurna u samu sebe) osećaš li kako ti greh curi iz ušiju kao nagomilani cerumen? Pitaš se da li se šalim? Možda bi trebalo da imam crven nos i smešan šešir. Radoznao sam, to je sve. (Ona je uznemirena usled iznenadne hladnoće u njegovim očima, ali pre nego što uspe da shvati koliko je povređena, on joj se nasmeši i veselo dovikne KLIFU.) Daj mi te novine, budalo! KLIF: Zašto već jednom ne crkneš? DŽIMI (HELENI): Hoćeš još dugo? HELENA: Skoro sam gotova. DŽIMI: Kad već govorimo o grehu, je li ono bio Prečasni prijatelj mis Druri s kim sam te juče video kako brbljaš? Helena, draga, pitam da li je ono... HELENA: Jeste. DŽIMI: Mila moja, ti ne moraš da se braniš, znaš. HELENA: Ja se ne branim. DŽIMI: Uostalom, nema razloga da jednom ne pozovemo paroha ovamo na čaj. Zašto da ne? Jeste li primetili da imate mnogo zajedničkog? HELENA: Ne bih rekla. DŽIMI: A misliš li da bi neki od tih plećatih duhovnih otaca napravio čoveka od mene? Zar da se
bavim moralnom atletikom da bih dobio suviše razvijene mišiće? Bio sam liberalni mršavi slabić. Takođe sam se plašio da se razgolitim, a sada svi sa zavišću gledaju kako sam divno građen. I, eto. Mogu da izvedem bilo šta, a da ne pokažem nikakav znak strastvenosti ili dobrote. HELENA: U redu, Džimi. DŽIMI: Pre dve godine sam jedva umeo da podignem glavu, a sada se držim uspravnije nego neka filmska zvezdica. HELENA: Džimi, zar ne možemo da provedemo ni jedan dan, jedan jedini dan, a da se ne sapletemo o religiju ili politiku? KLIF: Dabome, promeni ploču, momče, ili zaveži! DŽIMI (ustajući) Razmišljao sam o naslovu za jednu novu pesmu danas. On glasi: "Moja majka je u ludnici, zato sam zaljubljen u tebe". Stihovi su takođe zanosni. Mislio sam da bismo mogli celu stvar i da odigramo. HELENA: Dobra ideja. DŽIMI: Samo bismo morali da precrtamo naša imena i da se nazovemo nekako drukčije. "I veseli dan kao da na prstima stoji na zamagljenim planinskim vrhovima". Suviše intelektualno! U svakom slučaju, ne mislim da bi se ljudi rado podsećali na komade tog čudnog čoveka, pošto su Harvard i Jeil s njim raskrstili. Kako bi bilo da uzmemo nešto vedro i živahno? Aha, setio sam se. Šta mislite o T. S. Eliotu? KLIF (nemarno prihvatajući ovu već poznatu igru): Ludost, mudrost, glupavost! DŽIMI (sedeći za stolom i dobujući prstima): I za tebe šašavost! (Obojica pevaju.) "Jer, možda smo krivi, draga... Al' smo, priznaj, luckasti!" DŽIMI (skače i izgovara tekst takvom brzinom da se jedva razume): Gospode i gospodo, dok sam ulazio u pozorište večeras, sreo sam jednog čoveka koji mi je prišao i rekao... KLIF: Hej, jeste li videli nikoga? DŽIMI: Koga? KLIF: Nikoga! DŽIMI: Pa, naravno, nisam video nikoga! Molim vas, nemojte da me zadržavate! Gospođe i gospodo, evo jedne male recitacije pod naslovom: "Rekla je da joj je ime lakoumnica, ali je učila više na uštrojenu peglu!". Hvala "Rekla je da se zove mala..." KLIF: Jeste li sigurni da nikoga niste videli. DŽIMI: Šta, vi ste još tu? KLIF: Tražim nikoga! DŽIMI: Hoćete, molim vas, da se gubite! "Rekla je da se zove mala...". KLIF: Ali nigde ne mogu nikoga da nađem, a treba da mu predam ovu kutiju! DŽIMI: Prestanite da me prekidate, molim vas. Zar ne vidite da pokušavam da zabavljam ove dame i gospodu. Ko je taj niko i o kome govorite? KLIF: Rečeno mi je da dođem ovamo i predam ovu kutiju nikome. DŽIMI: Da dođete i predate kutiju nikome? KLIF: Da, i kad to učinim niko će mi dati šiling. DŽIMI: I kad to učinite niko će vam dati šiling? KLIF: Tako je. DŽIMI: Dobro, pa šta? KLIF: Ovde nema nikoga! DŽIMI: Molim vas, recite jasno: kad kažete da ovde nema nikoga, ne mislite valjda da ovde nema nikoga? KLIF: Ne. DŽIMI: Ne. Znači, hoćete da kažete da ovde nema nikoga. KLIF: Da, takoje. DŽIMI: Pa zašto no niste odmah rekli? HELENA (ne sasvim sigurna da li je stvarno na nju red): Hej, vi, tamo! DŽIMI: O, ovo traje već satima, ali ne mari. Molim, gospodine? HELENA (viče) Čini mi se da vaš skeč zaudara! Kažem zaudara! DŽIMI: On kaže da zaudara. A ko ste vi, moliću lepo? HELENA: Ja? O o! (Podsmešljivo skromno.) Ja sam niko. DŽIMI: Do đavola, pa evo vam vaša prokleta kutija! (Baca jedan jastuk na nju i udara u dasku za peglanje) HELENA: Jao, moja daska! DŽIMI i KLIF se hvataju jedan za drugog i krećući se lagano u korak, pevaju: Postoji jedna mala damica i ona je za mene kraljica, znate nakoga mislim.
Jednom ću se njom oženiti, mamica me neće mariti i zato ću tatu pitati. Napravićemo kućicu, u školu poslati dečicu, živećemo skromno i mirno. Ne boj se svoje dragane, iako je bolja od tebe: na nebu božji anđeli znaju da će te voleti, iako je bolja od tebe. Samo ti spavaj sa svojom draganom, baš zato što je bolja od tebe... Hej, haj, baš zato što je bolja od tebe. DŽIMI, kome je dosta ove lakrdije, odgurne KLIFA. DŽIMI: Te tvoje odvratne nožurde! Drugi put si me zviznuo u članak! Uostalom to je Helenin posao! Hajde, spremi malo čaja, pa ćemo odlučiti šta ćemo da radimo. KLIF: Spremi sam! Snažno gurne DŽIMIJA on gubi ravnotežu ipada. DŽIMI: Ti, neotesano kopile! DŽIMI skače, dohvata KLIFA i s treskom se obojica nađu napodu. Kotrljaju se gunđajući i dahćući. KLIF uspeva da kolenom stane DŽIMIJU na grudi. KLIF (teško dišući): Ja hoću da čitam novine! DŽIMI: Ti si divljak, pustahija! Zaista jesi! Prosto ne zaslužuješ da živiš pod istim krovom s pristojnim. Osećajnim ljudima! KLIF: Hoćeš li da umukneš ili ću ovako da čitam novine? DŽIMI s krajnjim naporom svaljuje sa sebe KLIFA na pod. DŽIMI: Prignječio si mi utrobu! Gura KLIFA, koji se brani. KLIF: Gledaj šta radiš! Cepaš mi košulju! Beži! DŽIMI: Šta će ti košulja? (Diže se) Takvom tipu kao što si ti! Sad, hajde, spremi čaj. KLIF: To je jedina čista koju imam. Idiote! (Ustaje s poda i molećivo se obraća HELENI.) Pogledaj! Prljava je! HELENA: Da. On je jači nego što izgleda. Ako hoćeš da je skineš, opraću ti je. Osušiće se dok pođemo. (KLIF okleva.) Šta je, Klif? KLIF: Ništa, onako. DŽIMI: Daj joj tu košulju i prestani da sliniš. KLIF: Da, ovaj... (Svlači košulju i pruža je HELENI.) Hvala, Helena. HELENA: Sad ću ja. Začas će biti gotovo. HELENA izlazi, a DŽIMI se svali ufotelju. DŽIMI (smešeći se): Ličiš na Marlon Branda, ili tako nešto. (Kratka pauza) Ne mariš Helenu, a? KLIF: Ni ti je u svoje vreme nisi bogzna kako mario. (Oklevajući, a onda brzo.) To nije isto, je li? DŽIMI: Pa, naravno da nije, budalo! Nikada nije isto! Današnje jelo je uvek drukčije od jučerašnjeg, i nova žena je uvek drukčija od prethodne. Ako to ne shvatiš, bićeš prilično nesrećan, druškane. KLIF (seda na naslon fotelje i trlja stopalo): Džimi, mislim da neću ostati ovde još dugo. DŽIMI (nemarno): Je li, a zašto? KLIF (prihvatajući njegov ton): Ne znam ni sam. Mislio sam: kako bi bilo da pokušam nešto drugo. Ovaj posao nije loš, ali ipak bili pokušao nešto drugo. Ti si obrazovan i tebi odgovara, a meni je potrebno nešto gorče. DŽIMI: Kako god hoćeš, dragi moj. To je tvoja stvar. KLIF: A onda, čini mi se da je Heleni nmogo posla da se brine o dva muškarca u kući. Bilo bi joj lakše da ste samo vas dvoje. U svakom slučaju, mislim da bi trebalo da nađem neku devojku za sebe. DŽIMI: Ne zvuči loše. Mada ne vidim ko bi bio dovoljno glup da se za tebe veže. Možda Helena ima nekoga, neku svoju otmenu prijateljicu s mnogo para, a malo mozga. Tako nešto bi tebi trebalo. KLIF: Da, tako nešto. DŽIMI: A znaš li bar šta ćeš raditi? KLIF: Ne znam. DŽIMI: To sasvim liči na tebe! Ne verujem da ćeš pet minuta moći da opstaneš bez mene. KLIF (ceri se): Ne bih rekao. DŽIMI: Ti si tako slabašna životinjica: kladim se da će te neka uvažena iz Pinera ili Gliforda
progutati za šest meseci. Udaće se za tebe, poslaće te da radiš i završićeš čist kao suza. KLIF (smeje se): Da, dovoljno sam i za to glup! DŽIMI (za sebe): Izgleda da čovek svoj život provodi opraštajući se s ljudima. Kratka pauza. KLIF: Bole me noge. DŽIMI: Operi čarape. (Tiho) Čudno je to. Bio sam lojalan, plemenit i dobar prijatelj, a, eto, spreman sam da te ispratim da odlutaš i nađeš sebi novi dom i da se snalaziš sam. I to samo zato što hoću nešto od te devojke, za šta sam u dubini duše siguran da mi ne može dati, a ti mi značiš više od svih Helena i znam da bi učinio isto da si na mom mestu. Je li istina? KLIF: Istina je. DŽIMI: Zašto, zašto dozvoljavamo to? Zašto do smrti krvarimo zbog tih žena? Jesi li ikada dobio pismo na kome je gore stajalo: "Dajte velikodušno svoju krv". To pošta stavlja žig u ime svih žena sveta. Čini mi se da ljudi naše generacije nisu više u stanju da umru za neke više ideale. To su tridesetih i četrdesetih godina, kad smo mi još bili deca, drugi učinili za nas. (U njemu svojstvenom poluozbiljnom tonu.) Nema više plemenitih ciljeva, onih za koje je potrebna hrabrost. Ako i naiđe velika oluja i sve nas zbriše, to neće biti radi nekog starinskog, uzvišenog cilja. To će, prosto, biti zbog nekog Ničeg novog pod kapom nebeskom, znaš. Isto toliko besmisleno i neslavno koliko i isprsiti se ispred autobusa. Ne, ništa drugo ne preostaje, mladiću, nego se prepustiti ženama da te raskomadaju. Ulazi HELENA. HELENA: Evo, Klif. (Pruža mu košulju.) KLIF: O, hvala Helena. To je tako lepo od tebe. HELENA: Nema na čemu. Trebalo bi da se isuši. Vatra u tvojoj sobi je možda bolja. Ovde ni nema mesta iznad peći. KLIF: Dobro, odneću je tamo. (Prilazi vratima.) DŽIMI: I požuri s tim, ludo. Hoćemo da izađemo i popijemo nešto. (HELENI) Važi? HELENA: Važi. DŽIMI (viče za KLIFOM) Ali mi prvo skuvaj čaja, ti mali tupavko! (HELENA odlazi levo.) Draga, smuči mi se kad te vidim nad tom daskom za peglanje. HELENA (izvijajući se): Oprosti. DŽIMI: Doteraj se malo, pa da idemo u varoš. Vidim da si stavila pokrov preko mamice, mislim da bi je trebalo prekriti zastavom. HELENA: Šta ti je? DŽIMI: O, nemoj tako da se mrštiš, izgledaš kao vrhovni sudija. HELENA: A kako treba da izgledam? DŽIMI: Kao da ti srce malčice zadrhti kad god me pogledaš. HELENA: O, pa i jeste tako. DŽIMI: Klif mi kaže da odlazi. HELENA: Znam, rekao je i meni sinoć. DŽIMI: Je li? Izgleda da ja uvek poslednji saznajem stvari. HELENA: Žao mi je što odlazi. DŽIMI: Da, i meni. On je aljkavo štene i ponekad ide na živee, ali ima veliko srce. Čoveku se može sve oprostiti zbog toga. On zna kako da ga uzme i kako da ga drugom da. Dođi ovamo! (On sedi na naslonu fotelje. Ona prilazi i gledaju se pravo u oči. Ona pruža ruku i počinje ga milovati po uhu i vratu.) Još od one noći, uvek mi prva pružaš ruku. Kao da nisi ništa očekivala, ili još gore od toga, i kao da ti nije stalo. Bila si sjajan neprijatelj, zar ne? Ono što se zove dostojan protivnik. Ali kad ljudi polože oružje, ne znači da je i bitka završena HELENA: Volim te. DŽIMI: Možda je to i istina. Da, mislim da je istina. A možda i znači nešto ležati u naručju generala pobednika. Tim pre ako se njemu borba zgadila, ako je iscrpen, gladan i žedan. (Njegove usne nalaze njene prsle i on ih ljubi.) Ti si ustala i pošla mi u susret. O, Helena... (Njihova lica se približavaju jedno drugom i oni se strasno zagrle.) Nemoj dozvoliti da se išta pokvari! HELENA (meko): O, dragi... DŽIMI: Ili si sa mnom ili si protiv mene. HELENA: Ja sam te uvek želela, uvek! (Ponovo se Ijube.) DŽIMI: T. S. Eliot i Pam. Činićemo sjajan par. Ako mi budeš pomogla. Napustiću tu prokletu poslastičarnicu i počećemo sve od početka. Šta kažeš na to? Otići ćemo odavde. HELENA (ushićeno): Divno! DŽIMI (ljubi je brzo) Ostavi tu starudiju i hajdemo napolje. Zabavljaćemo se, radovaćemo se, gledaćemo se pohotno i nežno u krčmi "Kod dva jelena", a onda ćemo se vratiti ovamo i ja ću te tako voleti da ćeš na sve zaboraviti. HELENA ljubi DŽIMU ruku i polazi desno. HELENA: Evo, odmah, samo da skinem ovu tvoju staru košulju. (Sklapa dasku za peglanje.)
DŽIMI (odlazi vratima): Dobro, ja ću da požurim drugara. Pre nego što DŽIMI stigne do vrata, ona se otvaraju i ulazi ALISON. Ona izgleda bolesno. Na sebi ima kišni mantil, kosa joj je neuredna. Nastaje neprijatna tišina. ALISON (mirno): Zdravo. DŽIMI (HELENI, posle nekoliko trenutaka): Jedna tvoja prijateljica. DŽIMI žurno izlazi, a dve žene nemo ostaju jedna prema drugoj. SCENA DRUGA Nekoliko trenutaka kasnije. Sa stepeništa, iz KLIFOVE sobe, dopiru zvuci DŽIMIJEVE trube. Kad se zavesa digne, HELENA stoji levo kraj stola i sipa čaj u šolju. ALISON sedi u fotelji desno. Saginje se i dohvata DŽIMIJEVU lulu. Onda skuplja gomilicu pepela spoda i baca u pepeljaru na naslonu fotelje. ALISON: Još uvek puši prljavu staru lulu. U početku sam je mrzela, ali posle se čovek navikne. HELENA: Da. ALISON: Prošle nedelje sam bila u bioskopu i nekakav starčić koji je sedeo malo ispred mene, pušio je lulu. Ja sam ustala i sela iza njega. HELENA (donosijoj šolju čaja): Evo, uzmi. Obično dobro čini. ALISON: Hvala. 1IELENA: Jesi li sigurna da ti je sada bolje? ALISON (klima glavom): Nije to ništa. Sama sam kriva za sve. Kakva ludost da dođem ovde ovako. Izvini, Helena. HELENA: Zašto da se ti izvinjavaš, baš ti? ALISON: Zato što je to grozno i nije fer što sam došla ovamo. Izvesno nemanje takta je, izgleda, nešto što sam naučila od Džimija. Samo, to neki put može da bude vrlo neukusno. (Polako pije čaj.) Toliko puta sam uspela da se uzdržim da ne dođem uvek u poslednjem trenutku. Čak i danas, kad sam pošla na stanicu Sv. Penkras, sve mi je izgledalo nestvarno i ni za trenutak nisam poverovala da ću se stvarno popeti u voz. A kad je krenuo, uhvatila me je panika. Osetila sam se kao zločinac. Htela sam nekako da se vratim. Čak nisam mogla da verujem ni da ovo mesto još postoji. Ali kad sam stigla ovamo, ništa se više nije moglo. Morala sam da ubedim samu sebe da je sve čega se sećam istinito i da mi se zaista dogodilo. (Ona spušta šolju i počinje da pomera nogom novine napodu.) Koliko sam puta za ovih nekoliko proteklih meseci mislila na večeri koje smo ovde, u ovoj sobi, provodili. Uzdržani i daleki jedno od drugoga. Skuvala si dobar čaj. HELENA (sedajući za sto levo): To me je Džimi naučio. ALISON (pokriva lice): O, zašto sam ovde! Vi biste svi želeli da sam miljama daleko! HELENA: To mi ni na pamet ne pada. Ti imaš više prava da budeš ovde nego ja. ALISON: O, Helena, nemoj mi citirati pravilnike HELENA: Ti si mu žena, zar ne? Ma šta učinila, nikada nisam mogla da zaboravim tu činjenicu. Ti imaš sva prava... ALISON: Helena! Čak sam i ja odavno prestala da verujem u sveta prava u braku. Još pre nego što sam srela Džimija. Sada postoji nešto drugo ustavna monarhija. Tamo si gde si po pristanku. Ali ako oprobaš neko žestoko oružje, izbaciće te. Mene su izbacili. HELENA: Jesi li i to naučila od njega? ALISON: Nemoj me terati da se osećam kao ucenjivač ili tako nešto, molim te. Time što sam večeras došla ovamo, učinila sam nešto luckasto i prilično vulgarno. Zalim zbog toga i mrzim samu sebe. Ali nisam došla da nešto dobijem. Ma šta to bilo histerija ili neka mračna radoznalost, u svakom slučaju nije mi namera da te odvojim od Džimija. U to moraš da veruješ. HELENA: O, da, verujem. Zato sve izgleda nepravičnije i sirašnije. Nisi mi čak ni prebacila. Treba da se osećaš opljačkanom, ali ti to ne činiš. (Ona prosto utone u fotelju, kao da hoće da pobegne od sebe same.) Tako me je užasno stid! ALISON: Govoriš mi kao da je on nešto što si mi silom uzela, prevarom... HELENA (besno) A ti govoriš kao da je on knjiga ili neka sitnica koju daješ svakome kome se prohte da je ima za pet minuta. Šta ti je? Kao da citiraš njega sve vreme. Jednom si mi, čini mi se, rekla da nikada nisi uspela da u njega veruješ. ALISON: Ne verujem ni u tvoj način razmišljanja. HELENA: Ja bar još uvek verujem u pravdu i nepravdu! Ni meseci provedeni u ovoj ludnici nisu me u tome izmenili. Čak i ako je sve ovo što sam učinila nepravedno, ja sam bar znala da je to tako. ALISON: Volela si ga, je li? To si mi pisala i rekla. HELENA: I bilo je istina. ALISON: Bilo je teško poverovati onda. Nisam mogla da razumem. HELENA: I ja sam jedva sama mogla da verujem. ALISON: Kasnije nije bilo tako teško. Rekla si nekoliko dosta grubih stvari o njemu. Nije mi bilo krivo što to čujem bilo je, nekako, utešno. Ali ponekad si me zgranjavala. HELENA: Mislim da sam pomalo preterivala. Uostalom, ne vidim zašto bismo pokušavali sve da objasnimo, zar ne?
ALISON: Da, zaista. HELENA: Znaš! Otkrila sam šta je to s Džimijem! Vrlo jednostavno: rodio se van svog vremena. ALISON: Da, znam. HELENA: Za takve nema više mesta ni u seksualnim odnosima ni u politici, nigde. Zato je on tako beskoristan. Ponekad kad ga slušam, osetim kako mi se čini da je još uvek negde usred Francuske revolucije. A tamo bi i trebalo da bude, doduše. On ne zna gde je niti kuda ide. On nikada ništa neće učiniti i nikada ništa neće postići. ALISON: Čini mi se da je to ono što bi se nazvalo Eminentan Viktorijanac. Pomalo komičan na izvestan način... kao da smo o tome već ranije razgovarale. HELENA: Da, sećam se. Sećam se svega što si rekla o njemu. Zgrozila sam se, nisam verovala da si se mogla udati za takvo stvorenje. Alison, između mene i Džimija sve je završeno. Ja to sada vidim. Moram da odem odavde. Ne slušaj me. Kad sam te ugledala večeras kako tu stojiš, odmah sam znala da je sve to skroz pogrešno: da ja ni u šta od svega toga ne verujem i da me ni Džimi niti ko drugi ne bi mogao izmeniti. (Ustaje) Kako sam ikada mogla i pomisliti da će se to ostvariti. Džimi hoće jedan svet, a ja drugi, i nikakva postelja te ne može izmiriti! Verujem u dobro i zlo i zato ne moram da se izvinjavam. To je, kažu, danas sasvim moderno i naučno. I, prema onome u šta sam uvek verovala i što sam želela, ovo što činim je pogrešno i rđavo. ALISON: Helena! Ti ga nećeš ostaviti? HELENA: Hoću. (Pre nego što bi je ALISON mogla prekinuti, nastavlja.) O, ja se ne sklanjam da bi se ti vratila. Ti čini što god hoćeš. Iskreno mislim da bi bila luda... ali to je sasvim tvoja stvar. Ja sam ti dala dosta saveta. ALISON: Ali on on neće nikoga imati. HELENA: O, draga, naći će nekoga. A možda će otvoriti dvore kao neki renesansni papa. Znam da te zasipam pravilima, kako ti to kažeš, ali veruj mi da nikada nećeš biti srećna bez toga. Ja sam sve ovo vreme pokušavala da ih odbacim, ali sada uviđam da tako ne može. Kad sam te videla kako ulaziš bolesna, umorna i povređena, za mene je sve bilo završeno. Znaš, nisam znala za dete. To je bio takav udar. Kao neka kazna za sve nas. ALISON: Videla si me i ja sam morala da ti kažem šta se desilo. Izgubila sam dete. To je prosta činjenica. Nema nikakve kazne, ničije krivice... HELENA: Možda i nema. Ali ne menja stvar. ALISON: Ali, zar ne vidiš? To nije logično! HELENA: Ne, nije. Ali znam da je pravo. (Truba se glasnije čuje.) ALISON: Helena. (Prilazi joj) Ti ne smeš da ga napustiš. Potrebna si mu, znam da si mu potrebna... HELENA: Misliš? ALISON: Možda nisi ona prava nijedna od nas nije prava... HELENA (hoda po pozornici): O, zašto ne prestane sa tom prokletom galamom! ALISON: Njemu treba nešto sasvim drugačije nego što smo mi. Šta je to, ne znam tačno neka vrsta majke i grčke kurtizane u isto vreme, sluškinja, mešavina Kleopatre i Bozvela. Ali daj mu malo vremena. HELENA (naglo otvarajući vrata): O, prestani, molim te! Ne mogu da mislim! (Ponovo nastaje kraika pauza, a onda truba nastavlja. Ona se hvata za glavu.) Džimi, tako ti boga! (Truba prestaje) Džimi, hoću da govorim s tobom. DŽIMI (viče): Je li tvoja prijateljica još uvek tu? HELENA: O, ne budi idiot, dodi ovamo! (Polazi levo preko scene.) ALISON (ustaje): On neće da me vidi. Ulazi DŽIMI. DŽIMI: Je li to nova mračna zavera? (Pogleda ALISON) Zar nije bolje da sedne. Izgleda pomalo sablasno. HELENA: Izvini, draga. Hoćeš još malo čaja, ili aspirin ili nešto drugo? (ALISON odmahuje glavom i seda. Ne može da pogleda ni jedno od njih. HELENA se okreće DŽIMIJU i nastavlja s poznatim autoritetom.) Nije nikakvo čudo, ona je bolesna, ona je... DŽIMI (mirno): Ne moraš da mi crtaš dijagram. Sam vidim šta joj se desilo. HELENA: I to ti ništa ne znači? DŽIMI: Ne mogu da kažem da baš uživam u nečijoj bolesti ili u nevolji. To je bilo i moje dete, znaš. Ali (sleže ramenima) nije mi to prvi gubitak. ALISON (tiho) Meni jeste. DŽIMI (pogleda je, ali se brzo okreće HELENI): Zašto izgledaš tako svečano? Šta ona ovde radi? ALISON: Izvinite, ja... (Pritiska usta rukom. HELENA prilazi DŽIMIJU i zgrabi ga za ruku.) HELENA: Nemoj, molim te. Zar ne vidiš u kakvom je stanju? Ona nije ništa učinila, ništa rekla, ona nije ni za šta kriva. DŽIMI istrgne ruku i odmakne se. DŽIMI: Za šta nije kriva?
HELENA: Džimi, ja neću svađu zato molim te... DŽIMI: Da čujemo, hajde! HELENA: U redu. Ja idem dole da spakujem svoje stvari! Ako požurim, uhvatiću londonski voz u 7,15. (One ga obe pogledaju, a on se naslanja na sto, ne gledajući ni u koga.) Odluku sam donela sama. Ona je, u stvari, pokušavala da me odvrati. Eto, tako, naglo, večeras, jasno sam uvidela ono što sam u stvari znala sve vreme: ti ne možeš biti srećari ako je ono što učiniš nepravedno i ako vređa druge. I, čini mi se, to i onako nikada ne bi bilo mogućno. (Pauza) Ja te volim, Džimi. I nikada nikog neću voleti tako kao tebe. (Okreće se) Ali ne mogu dalje. (Sa strašću i iskreno) Ne mogu da učestvujem u ovom stradanju. Ne mogu! (Ona očekuje od njega nekakvu reakciju, ali on ćutke gleda u sto i klima glavom. HELENA se pribere. Obraća se ALISON.) Ti verovatno nećeš biti u stanju da večeras ponovo putuješ, ali bismo mogli da te smestimo u neki hotel pre nego što odem. Ima još pola sata. Urediću to.(Ona ide ka vratima, ali je Džimijev glas zaustavi) DŽIMI: Svi hoće da pobegnu od bola koji zadaje život. A najviše od ljubavi. (Prilazi toaletnom stolu.) Uvek sam znao da će tako nešto iskrsnuti: neki problem, kao što je bolesna žena, nešto što će biti suviše za tvoja delikatna, staklenobaštenska osećanja. (On zbriše HELENINE stvari sa toaletnog stola i prilazi ormanu. Napolju se čuju crkvena zvona.) Nije dobro samog sebe obmanjivati u ljubavi. U to se ne upada, a da se ne uprljaju ruke. (Pruža HELENI šminku, a zatim prilazi ormanu.) To zarobi mišiće i utrobu. I ako ne možeš da podneseš misao (uzima jednu haljinu) da ukaljaš svoju lepu, čistu dušu (vraća se njoj) onda je bolje da se uopšte odrekneš života i da postaneš svetica. (Pruža joj haljinu) Jer nikada nećeš bili potpuno ljudsko biće. Treba izabrati ovaj život ili onaj drugi. (Ona ga posmatra za trenutak, onda se naglo okreće i izlazi. On je potresen i izbegava ALISONIN pogled. Prilazi prozoru. Naslanja se i ćuti nekoliko trenutaka, a onda udara šakom.) O, ta zvona! Senke oko njih se povećavaju. DŽIMI stoji glave naslonjene na prozorsko okno. ALISON sedi sklupčana u fotelji desno. Ubrzo ustaje i prekida tišinu. ALISON: Ja... izvini... ja sada idem... Polazi vratima, ali zastaje kad DŽIMI progovori. DŽIMI: Nisi ni cveće poslala na pogreb. Ni mali buket cveća. Ni toliko nisi mogla da mi učiniš, je li? (Ona ponovo polazi, ali je on zadrži.) Nepravda koju si mi nanela gotovo je besprekorna! Pogrešni ljudi gladuju, pogrešni su voljeni, pogrešni umiru! (ALISON prilazi plinskoj peći. DŽIMI se okreće i pogleda je u lice.) Da li je zaista pogrešno verovati da postoji neka vrsta goruće čvrstine duha i svesti koja traga za nečim što je isto toliko snažno kao ona? Najmoćnija i najjača bića na svetu izgleda da su najusamljenija. Kao stari medved, koji tumara šumom sam. Nema topline ni čopora da ga uteši. Glas koji vapije ne mora biti glas slabića, zar ne? (Malo joj se primakne.) Sećaš li se one noći kad sam te prvi put video na onoj groznoj zabavi? Ti me nisi primetila, ali ja sam te posmatrao cele večeri. Izgledala si tako potpuno opuštena duhom. Znao sam da je to ono što hoću. Čovek mora biti zaista jak pa da poseduje toliku snagu snagu opuštanja. Tek kad smo se venčali, otkrio sam da to nije nikakva opuštenost. Da bi se opustila, trebalo ti je da najpre iscediš poslednju kap znoja. A ti ni za šta na svetu ne bi dala ni kapljicu znoja, ni dlaku s glave, jer si takva. (Začuje se njen krik, ali ga ona guši rukama i naslanja se na sto.) Možda sam ja stvarno izgubljen slučaj, ali sam mislio da to nije važno ako me budeš volela! ALISON tiho plače. DŽIMI joj prilazi bliže. ALISON: I nije važno, nije važno! Nisam bila u pravu, nisam! Neću da budem neutralna, neću da budem svetica! Hoću da sam izgubljen slučaj. Hoću da budem pokvarena i ništavna! (On je bespomoćno posmatra. Njen glas je sve jači.) Zar ne razumeš? Prošlo je! Nestalo je! To je bespomoćno ljudsko biće u meni. Mislila sam da je tako sigurno, tako zaštićeno tu. Niko mi ga nije mogao oteti. Bilo je moje, moja odgovornost, ali, izgubljeno je. (Ona sklizne na pod.) Želela sam samo da umrem. Nikada nisam znala kako to izgleda. Nisam znala da može da bude tako. Previjala sam se od bola, a mislila sam samo na tebe i na ono što sam izgubila. (Ona jedva govori). Mislila sam kad bi, kad bi me on samo mogao videti sada, ovako glupu i ružnu, i smešnu. Čeznuo je da ovo osetim. U ovome je hteo da gacam. U plamenu sam i gorim, i hoću samo da umrem! To ga je koštalo deteta i sve one dece koju sam mogla imati! Ali šta to mari on je to hteo od mene! (Podize lice k njemu) Zar ne vidiš! U blatu sam, najzad! Ležim ničice! Puzim! O, bože... ALISON pada DŽIMIJU pred noge. On stoji ukočen za trenutak, a onda se saginje i uzima je, svu uzdrhtalu, u naručje. Odmahuje glavom i šapće. DŽIMI: Nemoj! Molim te, nemoj...! Ne mogu... (Ona grca na njegovim grudima.) Dobro je. Sve je dobro sada. Molim te, ja... ja... više... (ALISON se odjednom opusti. On je gleda umoran i s nekom vrstom nežne ironije u glasu.) Bićemo zajedno u našoj medveđoj pećini i veveričjem gnezdu i živećemo od meda i lešnika puno, puno lešnika. I pevaćemo pesmu o sebi, o toplom drveću i skrovitim pećinama. O suncu. I ti ćeš se brinuti o mom krznu i pomoći mi da negujem svoje kandže, jer sam malo nespretna vrsta medveda. A ja ću se starati da taj tvoj mekani, čupavi rep uvek blista kao što treba, jer ti si divna veverica, ali nisi bogzna kako pametna, pa moramo biti pažljivi. Svuda su postavljene okrutne gvozdene kljuse, koje čekaju luckaste i plašljive životinjice.
Zar nije tako? (ALISON klima glavom, a on patetično) Sirote veverice! ALISON (istim podsmešljivim tonom): Siroti medvedi! (Ona se osmehuje. Onda ga nežno pogleda i tiho dodaje.) O, jadni, siroti medvedi! (Grli ga)
