MIŠEL FUKO
ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA
NOLIT
BIBLIOTEKA
SAZVEŽĐA
70
UREDNIK
MILOŠ STAMBOLIĆ
CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN R I S T I C BOLIĆ
·
DOBRILA GLAVNI NOVI
TEHNIČKI SIMIĆ
·
UREDNIK: IZDAVAČ:
I ODGOVORNI DANI,
RECENZIJA: MILOŠ STAM
MILOŠ
VOJVODE
CURCIN
BEOGRAD,
NOLIT,
UREDNIK:
BEOGRAD,
·
BOGDAN
STAMBOLIĆ
BRANE
PRIMERAKA
·
13
KOREKTOR:
TERAZIJE ·
·
27
·
ŠTAMPA:
TIRA2:
5.000
MIŠEL FUKO
ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA
NOLIT ·
BEOGRAD
1980
Naslov MICHEL
originala FOUCAULT
HISTOIRE DE LA FOLIE A L'AGE
CLASSIQUE
Librairie Plön, Paris, 1961. (g) Gallimard
PREVELA
JELENA STAKIĆ
NAPOMENA
Ova je knjiga skraćeno izdanje Istorije ludila koje je izišlo kod Libraire Plon 1961. Uz sve vo đenje računa ο ukupnom obimu knjige, davana je prednost očuvanju onih odlomaka koji se ti ču socioloških i istorijskih strana prvobitne stu dije. Autor
PREDGOVOR
Paskal: »Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik lu dila.« I još ove reči, Dostojevskog, iz Piščevog dnevnika: »Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se sused zatvara u ludnicu.« Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila — tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, pote zom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespošted ni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no što se konačno učvrstila u vladavinu istine, pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka is torije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživ ljaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opi sati, od početka njegovog skretanja, taj »drugi oblik« koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za sva ku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo. To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prošlo valja se odreći udobnosti konač nih istina, i nikada se ne prepustiti vodstvu ono ga što možda znamo ο l udil u. Nijedan pojam iz psihopatologije ne bi smeo da, čak ni u prećutnoj
JO
ISTORIJA LUDILA
igri retrospekcija — pogotovu ne u njoj, obavlja ulogu organizatora. Jeste konstitutivan zamah ko ji odvaja ludilo, a ne nauka koja se, pošto je to odvajanje izvršeno, uspostavlja u povraćenome mi ru. Jeste prvobitan prelom koji uspostavlja rastojanje između razuma i ne-razuma; što se tiče za hvata što ga razum vrši nad ne-razumom kako bi mu iščupao njegovu istinu ludila, nedostatka ili bolesti, on potiče, i to iz daleka, iz tog preloma. Treba, dakle, govoriti ο toj izvornoj raspri bez pretpostavljanje pobede, niti prava na pobedu; govoriti ο tim u istoriji tol iko puta pretresenim zamasima, ostavljajući nerešenim sve ono što bi moglo ličiti na dovršenost, na počinak u istini; govoriti ο tom pokretu zasecanja, ο tom zauze tom odstojanju, ο toj praznini što se umetnula između razuma i onoga što nije razum, i nikada se ne oslanjati ο punoću onoga što razum tvrdi da jeste. Tada, i tek tada, moći će da se ukaže oblast u kojoj čovek ludila i čovek razuma, razdvajajući se, još nisu razdvojeni, te jednim veoma prvobit nim jezikom, jezikom tek u zametku, mnogo ra nijim no što je to jezik nauke, zapodevaju raz govor ο svom raskidu, što na nestalan način svedoči da oni još uvek međusobno govore. Ludilo i ne-ludilo, razum i ne-razum, tu se zbrkano prepliću: neodvojivi od trenutka u kojem još ne po stoje, i postojeći jedno za drugo, jedno u odnosu na drugo, u razmeni koja ih razdvaja. Usred nepomućenog sveta duševne bolesti, moderan čovek više ne opšti sa luđakom: tu je, s jedne strane, čovek razuma, koji ka ludilu oda šilje lekara, odobravajući, tako, odnos samo pre ko apstraktne ukupnosti bolesti; tu je, s druge strane, čovek ludila, koji opšti sa onim drugim samo posredstvom jednog isto tako apstraktnog razuma, a to je red, fizička i moralna prinuda, bezimeni pritisak grupe, zahtev za povinovanjem. Običnog jezika tu nema; ili, bolje rečeno, nema
PREDGOVOR
J j[
f rajem
a više; ustanovljenje ludila kao duševne bolesti, osamnaestog stoleća, ističe činjenicu da je razgovor prekinut, otkriva razdvajanje kao nešto već postignuto, i baca u zaborav sve one nesa vršene reči, reči bez utvrđene sintakse, pomalo mucave, kojima se vršila razmena ludila i razu ma. Jezik psihijatrije, koji je monolog razuma ο ludilu, mogao je da se uspostavi samo na takvoj ćutnji. Nisam hteo da načinim istoriju tog jezika; nego, pre, arheologiju te ćutnje.
* Grci su imali odnos prema nečemu što su nazivali δβρις. Taj odnos nije bio samo osuda; postojanje Trasimaka ili Kaliklesa dovoljno je da nam to pokaže, čak i ako nam je njihov govor prenet već uvijen u umirujuću dijalektiku Sokratovu. Ali grčki Logos nije imao suprotnosti. Od početka srednjega veka ima evropski čo vek odnos prema nečemu što zbrkano naziva: Lu dilo, Mahnitost, Bezumlje. Možda tom maglovi tom prisustvu, nečemu poput pretnje onoga ΰβρις, οωφροσυνή sokratovskih pričala, zapadnjački Razum i duguje deo svoje dubine. U svakom slu čaju, odnos Razum — Bezumlje tvori, kada je ο zapadnoj kul turi reč, jednu od dimenzija njene osobenosti; on ju je pratio još mnogo pre Hijeronimusa Boša, i slediće za njim još dugo posle Ničea i Artoa. Sta je, dakle, to sučeljavanje ispod jezika ra zuma? Čemu nas može odvesti jedno ispitivanje koje ne bi sledilo razum u njegovom horizontal nom nastajanju, već bi težilo tome da u vremenu iznova nađe trag one stalne vertikalnosti koja ra zum, tokom ćele evropske kulture, sučeljava sa onim što on nije, sa merom njegove sopstvene
12
ISTORLTA LUDILA
prekomernosti? Prema kakvoj bismo oblasti išli, a koja nije ni istorija saznanja, ni istorija, kratko rečeno, i kojom ne upravlja ni teleologija istine, ni racionalno povezivanje uzroka što vrednost i smisao imaju samo s onu stranu podele? Prema jednoj oblasti, sumnje nema, u kojoj bi pre bilo reči ο granicama no ο identitetu jedne kul ture. Doba kl asicizma — od Vil isa (Wil l is) do Pinela, od besova Orestovih do Quinta del Sordo i Zilijete (Juliette) — obuhvata tačno ovo razdob lje u kojem ta razmena između ludila i razuma preinačuje svoj jezik, i to korenito. U istoriji lu dila, dva događaja sa neobičnom jasnoćom obeležavaju tu izmenu: 1657, stvaranje Glavnog pri hvatilišta (L'Höpital General); i »veliko zatvara nje« siromašnih; 1794, oslobađanje okovanih u Bisetr. Između ta dva osobita i simetrična doga đaja, nešto se zbiva, nešto čija je dvosmislenost ostavila istoričare medicine u nedoumici: slepo gušenje u jednom apsolutističkom poretku, po jed nima, a po drugima, postepeno otkrivanje, od stra ne nauke i čovekoljublja, ludila u njegovoj pozi tivnoj istini. U stvari, ispod povratnih značenja stvara se jedan sklop koji ne razrešuje tu dvo smislenost, ali koji odlučuje ο njoj. Upravo tai sklop i govori ο prel asku sa srednjovekovnog i humanističkog iskustva ludila na-to iskustvo koje imamo mi i koje ludilo zatvara u duševnu bolest. Od srednjega veka pa sve do renesanse raspra čovekova sa bezumljem bila je dramatična raspra koja ga je sučeljavala sa slepim silama sveta; a doživljaj ludila tada je bio pomračen u predsta vama u kojima su posredi bili Pad i Izvršenje, Žver, Preobražaj i sve čudesne tajne Znanja. U naše doba doživljaj ludila umukao je u jednom spokoju znanja koje ga, previše ga poznajući, za boravlja. Ali između prvog i drugog doživljaja došlo je do prelaza od jednog sveta bez predstava i pozitivnosti u neku vrstu tihe providnosti koja
PREDGOVOR
13
omogućuje da se, kao nema ustanova, pokret bez objašnjenja, neposredno znanje, ukaže jedan ve lik nepomičan sklop; to nije ni sklop drame ni sklop saznanja; to je tačka u kojoj istorija za staje u tragičnosti koju i pokreće i odbacuje u isti mah.
PRVO POGLAVLJE
»STULTIFERA NAVIS«
Krajem srednjega veka guba je iščezla iz za padnog sveta. Na rubovima naselja, pri kapijama gradskim, otvaraju se prostori poput kakvih ve likih žala koje je zlo prestalo da pohodi, ali ih je za sobom ostavilo neplodne i za dugo još nenastanljive. Vekovima će ta prostranstva pripada ti nečovečnom. Od četrnaestog do sedamnaestog stoleća, ona će očekivati i čudnovatim bajalicama podsticati jedno novo ovaploćenje zla, drugo is krivljeno lice straha, obnovljene čini očišćenja i isključivanja. Od ranog srednjega veka pa do konca krstaških ratova, bolnice za gubavce namnožile su svo ja prokleta staništa širom Evrope. Po Metjuu Perisu (Mathieu Paris), diljem celog hrišćanskog sve ta bivalo ih je i do devetnaest hiljada. U svakom slučaju, oko 1266, u vreme kada je Luj V I I I pro pisao za Francusku uredbu ο leprozorijima, na broju ih je preko dve hiljade. Samo u pariškoj biskupiji bilo ih je četrdeset i tri: tu su spadale Bur PRen (Bourg-le-Reine), Korbei (Corbeil), Sen-Valer, i jezivi Sam-Puri (Champ-Pourri); tu je spadao i Saranton (Charenton). Dva najveća na lazila su se tik uz Pariz: Sen-Žermen i Sen-Lazar (1); ponovo ćemo naići na njihove nazive u
STULTIFERA NAVIS
povesti drugog jednog zla. Tek, od petnaestog sto leća na sve strane nastaje praznina; već u nared nom stoleću Sen-Žermen postaje kazneni dom za mladež; a u Sen-Lazaru se, još pre svetoga Vensana, nalazi svega jedan jedini gubavac, »gospo din Langloa, praktičar svetovnjačkog tečaja«. Bol nica za gubavce u Nansiju, koja se ubrajala u najveće u Evropi, za vladavine Marije Medici drži samo četiri bolesnika. Po Katelovim Sećanjima (Mimoires) u Tuluzi je, krajem srednjega veka, bi lo dvadeset devet bolnica: sedam su bile za gubav ce; ali početkom sedamnaestog .stoleća pominju se još svega tri: Sen-Siprijen, Arno-Bernar i Sen-Mišel. Ljudi vole da proslavljaju nestanak gube: go dine 1635. stanovnici Remsa idu u svečanoj povorci da bi zahvalili Bogu što je njihov grad izbavio od te napasti. Još pre jednog stoleća kraljevska vlast po duhvatila se nadzora i preustrojavanja ogromnog bogatstva kakvo su predstavljala nepokretna dob ra leprozorija; naredbom od 19. decembra 1543, Fransoa I je naložio prebrajanje i popisivanje, »ka ko bi se otklonio veliki nered koji je tada vla dao po bolnicama«; Anri IV, pak, jednim ukazom od 1606, naređuje pregled računa i namenjuje »novce koji će se otkriti takvim ispitivanjem iz državanju siromašnih plemića i osakaćenih voj nika«. On 24. oktobra 1612. čak zahteva i nad zor, ali sada pomišlja na to da neopravdane pri hode iskoristi za ishranu sirotinje. U Francuskoj, u stvari, pitanje bolnica za gu bavce nije sređeno pre kraja sedamnaestog stole ća; a privredni značaj problema izaziva više su koba. Nisu li još godine 1677, samo u pokrajini Dofine postojala 44 leprozorija? Dvadesetog fe bruara 1672, Luj XIV dodeljuje redovima Sen-Lazara i Mon-Karmela dobra svih milosrdnih i voj ničkih redova; stavlja im se u dužnost da uprav ljaju bolnicama za gubavce u celoj kraljevini. Dva desetak godina kasnije, ukaz od 1672. biva po-
16
ISTORIJA LUDILA
vučen i nizom mera razgođenih od marta 1693. do jula 1695. dobra leprozorija ubuduće se dodeljuju ostalim bolnicama i ustanovama za zbri njavanje. Ono nekoliko gubavaca razmeštenih kojekako po preostalih 1200 domova, biće okuplje no u Sen-Mesmenu kraj Orleana. Ovi se propisi najpre primenjuju u Parizu, gde Parlament pre nosi prihode ο kojima je reČ na domove Glavnog prihvatilišta; po ugledu na ovaj primer postupaju i oblasna pravosuđa; Tuluza dodeljuje dobra svo jih leprozorija Bolnici neizlečivih (1696); dobra Bolijea (Beaulieu) u Normandiji prelaze na Glavnu bolnicu u Kanu (Caen); dobra Volea (Voley) pre pisuju se bolnici Sent-Foa. Jedino uz Sen-Mesmen, ograđeno dobro Gane (Ganets), kraj Bordoa, ostaće kao svedok. Engleska i Škotska su, same, za milion i po stanovnika u dvanaestome stoleću, otvorile 220 bolnica za gubave. Ali već u četrnaestome stoleću praznina počinje da se.'širi; u trenutku kada Ri card I I I naređuje da se ispita stanje bolnice u Riponu — godine 1342 — više nema gubavih i on dobra tog zdanja hamehjuje sirotinji. Krajem dvanaestog stoleća nadbiskup PuišeI osnovao je jednu bolnicu u kojoj su 1434. svega dva mesta čuvana' ža gubavce, pa i ona samo kada bi se ovi mogli riäci. Godine 1348. veliki leprozorij Sen-Albana ima svega tri obölela; dvadeset i četiri go dine kasnije, pošto nije bilo gubavih, opustela je bolnica u Romenalu u Kentu. U Cetemu, leprozo rij Sen-Bartolomejai osnovan 1078, bio je jedan οα najvećih u Engleskoj; pod Elizabetom, u nje mu se drže još svega dve osobe; konačno je uki nut 1627. Jednako iščezava guba T u Nemačkoj, nešto sporije možda; takođe se javlja i isto preobra ćanje leprozorija šijo ga" je,, kao i u Engleskoj, pospešila reformacija koja je gradskim upravama poverila milosrdna dela i bolnička zdanja; to se zbilo u Lajpcigu, Minhenu,', Hamburgu. Godine
STULTIFERA NAVIS
17
1542, dobra leprozorija Slezvig-Holštajna prenose se bolnicama. U Štutgartu, izveštaj jednog činov nika ukazuje 1589. na to da već pedeset godina u kući određenoj za njih više nema gubavih. U Liplingenu, leprozorij biva vrlo rano nastanjen neizlečivim bolesnicima i luđacima. Čudnovato iščeznuće, koje nesumnjivo nije bilo učinak za kojim su mutne lečničke metode odavno težile, već samonikli ishod tog izdvajanja obolelih a isto tako i posledica prekida, po okon čanju krstaških ratova, sa žarištima zaraze na Is toku. Guba se povlači i za njom, bez namene, ostaju ta unižena mesta i ti obredi čija svrha ni kako nije bila da je zaustave, već samo da je održe na svetoj razdaljini, da je učvrste u izvesnom naopakom uzdignuću. Ono što će se, sum nje nema, zadržati još dugo iza gube i što će se održati i u vreme kada bolnice gubavih već go dinama budu prazne, jesu vrednosti i predstave koje su vezivane uz ličnost gubavaca; jeste smisao tog isključenja, važnost koju je u društvenoj sku pini imala ta nametljiva i grozna figura koja se uklanja tek pošto se oko nje ocrta jedan sveti krug. Ako je gubavac i povučen iz sveta, i iz vid ljive crkvene zajednice, njegovo bitisanje ipak i dalje obznanjuje Boga jer, sve zajedno uzeto, ono odaje gnev božji i obeležava njegovu dobrotu: »Prijatelju moj — kaže obrednik crkve u Vijeni — Našem Gospodu po volji je da budeš okužen tom boleštinom i ukazuje ti Gospod Naš veliku milost kada hoće da te kazni za zla što si ih po činio na ovome svetu.« I ü istom onom trenutku kada ön, rukama sveštenika i njegovih pomoćni ka, biva izvučen iz Crkve gressu retrogrado, uveravaju ga da i dalje svedoči u korist Božiju: » I ma koliko odvojen bio od Crkve i društva Zdra vih, ti ipak nisi odvojen od milosti Božije.« Brojgelovi gubavci prate izdaleka — ali za svagda — onaj uspon na Golgotu kada čitav jedan narod 2
18
ISTORIJA LUDILA
ide za Hristom. I, osveštali svedoci zla, oni po stižu večni spas u samom tom isključivanju i kroza nj; čudnovatim preokretom, nasuprot zaslu gama i molitvama, njih spašava ruka koja se ne hvata. Grešnik koji napušta gubavca kraj njego ve kapije, otvara mu put spasenja. » I zato budi strpljiv u boleštini svojoj; jer Gospod Naš ne pre zire te sa tvoje bolesti, i nikako te ne udaljuje od društva svojega; već ako budeš imao strplje nja, bićeš spašen, kao i onaj gubavac koji je um ro pred domom Skorojevića i bio odnet pravo u raj.« Napuštenost je spasenje za nj; njegova mu isključenost pruža drugi oblik verske zajednice. I kada guba iščezne a gubavac bude izbrisan, ili gotovo izbrisan iz sećanja, ti će se sklopovi zadržati. Često na istim mestima, dva ili tri sto leća kasnije, ponovo će se naići na neobično slič ne igre isključenja. Siromasi, skitnice, kažnjenici i »pomućeni umovi« preuzeće ulogu koja je osta la za gubavcem, a videćemo kakav se spas oče kuje od toga isključenja, za isključene i za one koji ih isključuju. Sa potpuno novim značenjem i u kulturi koja se veoma razlikuje, oblici će i dalje postojati — pogotovu onaj glavni oblik stro gog razdvajanja kakvo je sačinjavalo isključenje iz društva, ali ponovno prisajedinjenje u duhu.
* U imaginarnom predelu renesanse upravo se pornalja jedan nov predmet; uskoro će on tu za uzeti povlašćeno mesto: to je Brod luđaka, čud novata pijana lađa koja plovi mirnim rekama Porajnja i flamanskim kanalima. Narrenschiff je, očigledno, književni sastav nesumnjivo preuzet iz starog kruga priča ο Argonautima koji je, među velikim mit skim t emama, nedavno oživeo i podmladio se, i kojem je u Bur-
STULTIFERA NAVIS
19
gundskim državama upravo data ustaljena slika. Postao je običaj da se sastavljaju ti Brodovi či ja se posada, koju tvore izmišljeni junaci, etički uzori ili društveni tipovi, upušta u veliko simbo lično putovanje koje će joj doneti, ako već ne sre ću, a ono makar sliku njene sudbe ili istine. Tako Simforijen Šampje (Symphorien Champier) sastav lja zaredom, 1502. Brod kneževa i bitaka velmoza, a zatim 1503. Brod čestitih gospi; imamo, takođe, i jedan Brod zdravlja, pored Blauwe Schute Jakoba van Ustvorena (Jacob van Oestvoren) go dine 1413, Narrenschiffa od Brandta 1497. i jed nog dela Jossea Badea: Stultiferai navicular scaphai fatuarum mulierum (1498). Bošova slika, naravno, pripada svom tom brodovlju iz sna. Ali od svih tih romanesknih ili satiričnih lađa, Narrenschiff je jedina koja je odista i postojala, jer brodova što su svoj bezumni tovar nosili od jednog grada do drugog zaista je bilo. Život lu đaka tada je lako postajao lutajući. Gradovi su ih revno izganjali van svojih bedema; luđaci su, ako ne bi bili povereni skupini trgovaca i hodo časnika, ostavljani da tumaraju dalekim poljima. Taj je običaj naročito učestao u Nemačkoj; u prvoj polovini petnaestog stoleća u Nirnbergu je zabeleženo prisustvo 62 luđaka; 31 je proteran; u sledećih pedeset godina nalazimo trag još 21 prinudnog odlaska; a i tu je reč samo ο luđacima koje su uhvat ile gradske vlast i. Često se događalo da luđaci budu povereni lađarima: u Frankfurtu, brodarima je stavljeno u dužnost da grad oslo bode jednog luđaka koji je hodao go; prvih go dina petnaestog stoleća, jedan ludi zločinac na isti je način izbačen iz Majnca. Kadikad su mornari, brže no što su obećali, izbacivali na kopno te neugodne putnike; dokaz vač koji je dva puta odlazio i dva puta se vraćao pre no što je konačno ispraćen za Krojcnah. Evropski gradovi mora da su često gledali pri stajanje tih brodova luđaka. 2*
20
ISTORIJA LUDILA
Nije lako odrediti tačno značenje tog običa ja. Moglo bi se pomisliti da je posredi opšta mera proterivanja kojom opštine nagone luđake u položaj skitnica; pretpostavka koja ne može sama da objasni činjenice, pošto se događa da neki lu đaci, čak i pre nego što su se ljudi latili toga da za njih sagrade posebne domove, bivaju prim ljeni u bolnice i lečeni kao takvi; u Glavnoj bol nici u Parizu, oni imaju svoje ležajeve, postavlje ne u spavaonicama; a u većini evropskih gradova, uostalom, tokom celoga srednjega veka i renesan se postojao je po jedan zatvor koji se ostavljao za bezumne; to su, recimo, Šatle u Melunu ili ču vena Kula luđaka u Kanu; to su bezbrojne Narrtiirmer u Nemačkoj, kao kapije Libeka ili Jungpfer Hamburga. Luđaci se, dakle, ne najuruju svi bez razlike. Može se stoga pretpostaviti da se među njima najuruju jedino tuđini, s tim što je svaki grad prihvatao da na sebe preuzme samo one koji su pripadali njegovom stanovništvu. Zar se u računovodstvenim knjigama nekih srednjovekovnih gradova ne izdvajaju novčane potpore namenjene luđacima, ili podaci ο poklonima u korist bezumnih? Pit anje, u st vari, i nije t ako prost o: postoje, naime, mest a zbiranja na kojima luđaci, mnogobrojniji no drugde, nisu st arosedeoci. Ova mo u prvom redu spadaju mesta hodočasništva: Sen Matiren de Laršan (Saint-Mathurin de Larchant), Sen Ildever de Gurne (Saint-Hildevert de Gournay), Bezanson, Gel (Gheel); ta hodočašća su priređivali, nekad i novčano potpomagali, gradovi ili bolnice. Te je moguće da su oni brodovi luđa ka, kojima je bila obuzeta mašta najranije rene sanse, bile lađe hodočasnika, izuzetno slikovite la đe bezumnih koji tragaju za razumom: jedne su plovile niz reke Porajnja put Belgije i Gela; dru ge su išle uzvodno Rajnom ka Juri i Bezansonu. No ima i drugih gradova, kao što je Nirnberg, koji nikako nisu bili mesta hodočašća, i u kojima se okuplja velik broj luđaka, u svakom
STULTIFERA NAVIS
21
slučaju mnogo više luđaka no što bi ih sam taj grad mogao dati. Ti luđaci konače i čuvaju se na račun gradskog budžeta, ali i pored toga nisu lečeni; oni su prosto-naprosto bačeni u tamnice. Može se poverovati da su u neke veće gradove — prolazna i trgovačka mesta — luđake u poprilič nom broju dovodili trgovci i brodari pa ih tu »gu bili«, čisteći tako grad odakle su ovi rodom, nji hovog prisustva. Možda se događalo da se ta me sta »obrnutog hodočasništva« pobrkaju sa mestima na koja su luđaci dovođeni u svojstvu hodo časnika. Briga za isceljenje i briga za isključenje ponovo se sjedinjuju; luđaci se zatvaraju u osvećeni prostor čuda. Moguće je da se selo Gel baš tako i razvilo — mesto hodočasništva postajalo je ograđeno dobro, sveta zemlja na kojoj ludilo očekuje izbavljenje, ali gde čovek, kao i nekada, izvodi nešto poput obrednog razdvajanja. To znači da ovo kruženje luđaka, pokret ko jim su najureni, njihov odlazak i ukrcavanje na brod, nemaju u potpunosti smisla samo na ravni društvene korisnosti ili sigurnosti građana. Tu svakako postoje još neka značenja, bliža obredu; a i dan danji moguće im je odgonetnuti neke tragove. Tako je, recimo, luđacima zabranjeno da kroče u crkvu, ali im crkveno pravo ne zabranju je korišćenje sakramenata. Crkva ne preduzima kaznene mere protiv nekog sveštenika koji je iz gubio razum; ali u Nirnbergu su 1421, jednog poludelog sveštenika najurili naročito svečano, kao da posvećena priroda ličnosti umnožava nečist, a grad je unapred odvojio novac koji je imao da mu služi za poputninu. Događalo se da neki bezumnici budu javno bičevani, a da potom, u ne koj vrsti igre, budu otpraćeni pod prividom utrke i šibama najureni iz grada. Mnogo je znakova da se odlazak luđaka uvršćivao u ostala obredna iz gnanstva. Stoga je lakše shvatiti neobično breme zna čenja koje pritiskuje plovidbu luđaka i podaruje
22
ISTORIJA LUDILA
joj, sumnje nema, onu njenu čaroliju. S jedne strane, ne treba umanjivati udeo neosporne prak tične koristi; poveriti luđaka brodarima, to sa svim pouzdano znači ukloniti ga da se ne smuca, bez kraja i konca, pod zidinama gradskim; to zna či biti siguran da će on otići daleko, znači učiniti ga zatočenikom sopstvenog odlaska. Ali voda to me pridodaje nejasno mnoštvo sopstvenih vrednosti; ona odnosi, ali postiže i više, ona očišćuje; a osim toga, plovidba prepušta čoveka neizvesnosti udesa; tu je svak poveren sopstvenoj sudbini i svako ukrcavanje na brod moglo bi biti i poslednje. Put drugoga sveta polazi luđak u svome lu dome čunu; sa drugoga sveta dolazi kada se iskr cava. Ova plovidba luđaka jeste i stroga podela, i apsolutan Prelazak u isti mah. U izvesnom smi slu ona samo, po jednom poluzbiljskom, poluzamišljenom zemljopisu, razvija prazni položaj lu đaka na obzorju brige srednjovekovnog čoveka — položaj koji je jednovremeno simbolično pred stavljen i u stvarnosti izveden povlasticom koja se daje luđaku da bude zatvoren na kapijama gra da: njega treba da ogradi njegovo isključenje; ako ne može i ne treba da ima druge tamnice doli samoga praga, drže ga na mestu prolaza. On je stavljen u unutrašnjost spoljašnjosti, i obratno. Veoma simboličan položaj u kojem će on, sum nje nema, ostati sve do naših dana, samo ako ushtednemo da priznamo da je ono što je nekada bilo vidljiva tvrđava reda sada postalo zamak na še svesti. Voda i plovidba zaista imaju tu ulogu. Za tvoren u lađi, odakle se ne može uteći, luđak je poveren reci s hiljadu ruku, moru s hiljadu puteva, toj velikoj neizvesnosti sa spoljašnje strane svega. On je zatočenik usred najslobodnijeg, naj otvorenijeg puta: čvrsto okovan uz beskrajno ra skršće. On je pravi pravcati Prolaznik, to jest za točenik prolaza. A zemlju na kojoj će se iskrcati ne poznajemo, baš kao god što ne znamo, kada
STULTIFERA NAVIS
23
stupi na kopno, ni iz koje je zemlje došao. Nje gova je istina i postojbina samo u tom neplod nom prostranstvu između dveju zemalja koje ne mogu da mu pripadnu. Da li mi taj obred koji je, po vrednostima svojim, u korenu dugog ima ginarnog srodstva, možemo da pratimo tokom će le zapadnjačke kulture? Ili, obrnuto, pratimo baš to srodstvo koje je, od pradrevnih vremena, po vuklo za sobom, a potom i učvrstilo, obred ukrca vanja? No bar jedno je sigurno: u snevanju evrop skog čoveka, voda i ludilo odavno su združeni. Još je Tristan nekada, prerušen u luđaka, pu stio da ga brodari izbace na obalu Kornualije. I kada se pojavljuje na dvoru kralja Marka, niko ga ne prepoznaje, niko ne zna odakle dolazi. Ali on izgovara previše čudnovatih, znanih i dalekih reči; toliko poznaje tajne dobro-poznatog da mo ra da je iz nekog drugog, veoma bliskog sveta. On ne dolazi sa čvrstog kopna na kojem su čvrsti gradovi; več dolazi sa neprestanog nespokoja mo ra, sa njegovih neznanih puteva koji kriju u sebi toliko čudnovatih znanja, sa te fantastične ravni ce, naličja sveta. Izolda, prva, zna da je taj luđak sin mora i da su ga obesni mornari bacili tu, što sluti na nesreću: »Prokleti da su mornari koji su doveli tog luđaka! Što ga nisu bacili u more!« (2) A vremenom, ista se tema ponavlja u više navra ta: kod mistika petnaestog stoleća ona je postala motiv duše-čuna, napuštenog na beskrajnome mo ru želja, na jalovome polju briga i neukosti, me đu lažnim odsjajima znanja, sred-srede nerazumnosti sveta — čuna koji, ako ne uzmogne da baci sigurnu kotvu, veru, ili da napne svoja duhovna jedra kako bi ga Božji dah odveo u luku, postaje žrtva velikog ludila mora. Krajem šesnaestog sto leća De Lankr (de Lancre) je u moru video vrelo sklonosti jednog celog naroda ka đavolskom: ne sigurne morske lađe, isključivo poverenje u zvezde, prenete tajne, udaljavanje od žena, konačno i slika te velike uzburkane pučine, sve to navodi
24
ISTORIJA LUDILA
čoveka da izgubi veru u Boga i svaku postojanu vezu sa domovinom; tada se on predaje Đavolu i okeanu njegovih lukavstava (3). U doba klasi cizma, englesku setu rado objašnjavaju uticajem morskog podneblja: studen, vlaga, promenljivost vremena, sve one sićušne vodene kapljice koje pro diru u pore i tkiva tela čovečjeg i čine da ono izgubi jedrinu, unapred utiru put ludilu. Konač no, izostavljajući onu ogromnu književnost što ide od Ofelije do Lorelaj, navedimo samo velike na pola antropološke, napola kosmološke analize Hajnrota, (Heinroth), koje od ludila tvore nešto poput ispoljavanja, u čoveku, jednog mutnog i vodenog elementa, mračnog nemira, nestalne zbrke, zamet ka i smrti svih stvari, koji se suprotstavlja sjaj noj i zreloj postojanosti duha. Ali ako se plovidba luđaka povezuje, u zapad njačkoj mašti, sa toliko vajkadašnj ih motiva; ot kuda, tako naglo, krajem petnaestog stoleća, to iznenadno iskazivanje ove teme u književnosti i ikonografiji? Otkud da odjednom iskrsne ta silue ta Broda luđaka i njegove bezumne posade, te da osvoji i najpoznatije predele? Zašto je iz sta rog saveza vode i ludila jednoga dana, i baš toga dana, nastala ta barka?
* *
*
Zato što ta barka simbolizuje jedan istinski nespokoj, koji se krajem srednjega veka iznenada pojavio na obzorju evropske kulture. Ludilo i lu đak postaju, u svojoj dvosmislenosti, glavne lič nosti: pretnja i poruga, ćudljivo bezumlje sveta i sitno ismevanje ljudi. Pre svega, tu je čitava književnost priča i mortaliteta. Njeno poreklo, sumnje nema, seže da leko u prošlost. Ali koncem srednjega veka, ona se znatno rasprostranjuje: dug niz »ludorija« ko je, žigošući poroke i mane kao nekada, sve ove
STULTIFERA NAVIS
25
dovode u vezu ne više sa ohološću, ne više sa po manjkanjem milosrđa, ne više sa zaboravljanjem hrišćanskih vrlina, već sa nekom vrstom velikog bezumlja kojem niko, zapravo, nije pravi vinov nik, ali koje svakoga nekom tajnom privlačnošću povlači za sobom. Obznana od strane ludila po staje opšti oblik pokude. U farsama i sotijama, ličnost Luđaka, Sakalude i Budale poprima sve veći značaj. To više nije naprosto smešna i pozna la senka negde u prikrajku: ona zauzima mesto usred pozorišta, kao pritežalac istine — igrajući ovde ulogu koja je obrnuta od uloge kakvu je lu dilo igralo u pričama i satirama i koja tu raniju ulogu dopunjuje. Ako ludilo svakoga vuče u izvesnu zaslepljenost u kojoj će se izgubiti, luđak, baš naprotiv, svakoga podseća na njegovu istinu; u komediji u kojoj svako vara druge a i sam bi va nasankan, on je komedija drugoga reda, ob mana u obmani; svojim jezikom sakalude, koja nema razuman lik, on govori razumne reči koje, u komičnom, razrešuju komediju: on govori lju bav zaljubljenima, istinu ο životu mladima, istin sku osrednjost stvari oholima, obesnima i lažljiv cima. Čak i stare svetkovine luđaka, onako viso ko štovane u Flandriji i na severu Evrope, odvi jaju se na pozornici i ono što bi u njima moglo biti samonikla parodija na veru pretvaraju u dru štvenu i moralnu kritiku. U naučnoj literaturi, takođe, Ludilo je na delu, u samoj srži razboritosti i istine. Baš ludilo ukrcava sve ljude, bez razlike, na svoj bezumni brod i zavetuje ih pozivu jedne zajedničke odiseje (Blauwe Schute od Van Ustvorena, Narrenschiff od Branta); njegovu kobnu vladavinu priziva Murner u svome Narrenbeschwörung-u; ona ima udeo povezan sa Ljubavlju u Koroovoj (Corroz) satiri Protiv lude ljubavi (Contre Fol Amour), ili se spo ri sa ljubavlju oko toga koje je od njih dvoje prvo, koje od njih omogućuje ono drugo i voda ga po svojoj volji, kao u razgovoru Luiz Labe
26
ISTORIJA LUDILA
(Louise Labe) Prepirka Ludila i Ljubavi (Ddbat de Folie et d'Amo ur). Ludilo ima i svoje akademske igre: ono je predmet govora, i samo ih ο sebi drži; prokazuje ga, ono se brani, ono polaže pra vo na to da je bliže sreći i istini negoli razbori tost, da je bliže razboritosti negoli razboritost sa ma; Vimpfeling (Wimpfeling) priređuje Monopolium Philosophorum, a Judokus Galus (Judocus Gallus) Monopolium et societas, vulgo des Licht schiffs. Najzad, usred tih ozbiljnih igara, velika štiva humanista: Flaydera i Erazma. Naspram svih tih reči, njihove neumorne dijalektike, naspram svih tih govora ponavljanih i obrtanih bez kraja i konca, duga povorka slika — od Hijeronimusa Bosa sa Vađenjem kamena ludosti i Brodom lu đaka, do Brojgela i njegove Dulle Griet; a gravira prevodi na svoj jezik ono što su pozorište i knji ževnost već preuzeli: zapletene teme Svetkovine, i Plesa luđaka. Utoliko je istina da je od petnaestog stoleća lice ludila počelo da opseda maštu čove ka sa Zapada. Redanje datuma govori za sebe: Ples mrtva ca sa Groblja nevinih nesumnjivo potiče iz prvih godina petnaestog stoleća; onaj iz crkve u Sez-dije (Chaise-Dieu) trebalo bi da je sastavljen oko 1460; a 1485. Gijo Maršan (Guyot Marchand) ob javljuje svoju Mrtvačku igru (Danse macabre). Tih šezdesetak godina bilo je, jamačno, pod vlaš ću cele te tvorbe iskeženih slika smrti. Godine 1492. Brant je napisao Narrenschiff; pet godina docnije ovaj je preveden na latinski. Pred sam kraj stoleća Hijeronimus Boš slika svoj Brod lu đaka. Pohvala ludosti potiče iz 1509. Redosled je jasan. Do druge polovine petnaestog stoleća, ili i ne što kasnije, tema smrti caruje sama. Kraj čovekov, kraj vremena ima izgled kuga i ratova. Nad čovekovo bitisanje nadnose se baš taj svršetak i poredak kojem niko ne izmiče. Prisutnost koja preti u samoj nutrini sveta jeste prisutnost ko-
STULTIFERA NAVIS
27
štura. A poslednjih godina stoleća, gle, taj veliki nespokoj obrće se oko sebe; poruga ludila smenjuje smrt i njenu ozbiljnost. Od otkrića te kobi koja neminovno svodi čoveka na ništa, prešlo se na prezrivo posmatranje tog ničega kakvo je sa mo bitisanje. Užas pred tom neprikosnovenom granicom smrti uvlači se u neprestani podsmeh; unapred se stišava; i sam je izvrgnut poruzi time što mu se pridaje svakidašnji i ukroćeni vid, ti me što se u prizoru života obnavlja svakog tre nutka, time što se razvejava po porocima, na stranostima i smešnim stranama svakoga. Porica nje smrti više nije ništa, pošto je već bilo sve, pošto je i sam život tek jedna samozaljubljenost, beslovesna reč, zvek praporaca i palica dvorskih budala. Glava, koja će postati lobanja, već je praz na. Ludilo, to je najava skore smrti (4). Ali ono je, takođe, i njeno pobeđeno prisustvo kojem se Čovek izmigoljio putem tih svakidašnjih znakova koji, obznanjujući da ona već caruje, ukazuju ka ko će to što će ona ugrabiti biti prilično bedan plen. To sa čega je smrt zderala obrazinu bila je samo obrazina i ništa više; da se otkrije keženje kostura, bilo je dovoljno smaći nešto što nije bilo ni istina ni lepota, već jedino lik od sadre i laž noga sjaja. Od varljive obrazine do lešine nastav ljao se jedan te isti osmeh. Ali u smehu luđaka postoji to što se on unapred smeje smehu smrti; a bezumnik, predskazujući je, obezoružava jezovitost smrti. Krici Lude Grete likuju, usred renesanse, nad onim Likovanjem smrti koje se krajem sred njega veka pevalo na zidinama Kampo-Santa. Zamena teme smrti temom ludila ne obeležava tek jedan prekid, već više izvesno skretanje unutar istog nespokoja. Reč je uvek ο ništavnosti postojanja, ali na tu se ništavnost više ne gleda kao na vanjski i konačan kraj, kao na pretnju i svršetak u isti mah; ona se doživljava iznutra, kao neprekidan i trajan vid postojanja. I dok je nekada ludilo ljudi bilo u tome što oni nikako
2g
ISTORIJA LUDILA
nisu uviđali da se približava samrtni čas, dok ih je trebalo dozvati u pamet prizorom smrti, sada se pamet sastoji u tome da se ludilo svuda obzna njuje, da se ljudi poučavaju tome da već i sad nisu ništa doli mrtvi, i da, ako je kraj blizu, on da se bliži onako kako ludilo, pošto je postalo sveopšte, postaje jedno te isto što i smrt. To je ono što predskazuje Estaš Dešan (Eustache Deschamps): Mlitavi smo, slabački i tromi, Matori, požudni i govora mutnog. Vidim samo luđake i lude Uistinu kraj se bliži Sve je pošlo naopako. Sada su se elementi izokrenuli. Više neće kraj vremena i sveta unazad otkrivati ljudima da su bili ludi što se nisu brinuli zbog njega; uspon ludila, njegovo potmulo nastupanje, sad ukazuju na to da se svet bliži konačnoj propasti; upravo je bezumlje ljudi i priziva i čini neminovnim.
* *
*
Ovakvo doživljavanje bezumnika kao da je, u različitim svojim oblicima — likovnim ili književ nim — izuzetno čvrsto povezano. Slika i štivo ne prestano upućuju jedno na drugo — ovde tuma čenje, onde ilustracija. Narrentanz je jedna te is ta tema koja se stalno sreće i presreće u narod nim svetkovinama, pozorišnim prikazivanjima, na gravirama, a ceo poslednji deo Pohvale ludosti sa stavljen je po uzoru na dugačak ples luđaka u ko jem se svako zvanje i svaki stalež nižu jedan za drugim i tvore veliko kolo nerasudnosti. Mnoge figure bajoslovnog životinjskog sveta koje prekriljuju lisabonsko Iskušenje verovatno su preuzete sa tradicionalnih obrazina; neke su možda prene-
STULTIFERA NAVIS
29
te iz Malleusa. što se čuvenog Broda luđaka tiče, zar on nije preveden pravo iz Brantovog Narrenschiffa, čiji naslov i nosi, i za koji izgleda da sa svim tačno ilustruje njegovo pevanje XXVII, po svećeno, i ono, žigosanju potatores et edaces? Išlo se čak dotle da se pretpostavljalo da je Bošova slika bila deo celog niza živopisa kojim su ilustrovana glavna pevanja Brantovog speva. Ne treba, ipak, dopustiti da nas zavede stro ga neprekidnost tema, niti pretpostavljati više no Sto kazuje sama istorija. Verovatno je da se po vodom tog predmeta ne bi ponovo mogla izvesti analiza poput one koju je däo Emil Mal (Emile Male) za prethodna razdoblja, a posebno povo dom teme smrti. Između reči i slike, između ono ga što je predstavljeno jezikom i onoga što je re čeno slikovitim putem, negdanje lepo jedinstvo počinje da se raskida; jedno te isto značenje nije im otprve zajedničko. Pa ako je i tačno da slika još uvek ima zvanje da kaže, da nešto po suštini zajedničko i istovetno prenese jeziku, ipak treba priznati da ona, već, ne kazuje isto; i da sebi svojstvenim likovnim vrednostima slikarstvo zadi re u doživljaj koji će uvek ići dalje negoli jezik, ma koliko tema, površno gledano, bila istovetna. Lik i reč i dalje ilustruju istu gatku ο l udil u i istome moral nome svetu; al i oni već kreću dvama različitim smerovima koji navešćuju, jednom još uvek jedva opazivom naprslinom, ono što će u zapadnjačkom doživljaju ludila biti velika crta razvoda. Uspon ludila na horizontu renesanse najpre se primećuje po izanđalosti gotičke simbolike; kao da je taj svet, u kojem je isprepletenost duhovnih značenja bila toliko gusta, počeo da se komeša tako da su se ukazali likovi čiji se smisao odaje još samo pod vidom bezumnika. Gotički oblici opstaju još neko vreme, ali, malo-pomalo, i oni će zanemeti, prestati da kazuju, podsećaju i po učavaju i otkrivače još jedino — mimo svakog
30
ISTORIJA LUDILA
mogućeg jezika, već samo onim što je oku blisko — svoje fantastično prisustvo. Oslobođena razbo ritosti i pouke po kojima se upravljala, slika po činje da se vrti oko sopstvenog ludila. Paradoksalno, ovo oslobađanje potiče iz na dolaska značenja, iz umnožavanja smisla njim sa mim, što između stvari izatkiva tako mnogobroj ne, ukrštene, složene odnose, da se oni još mogu odgonetnuti samo u ezoteričnosti znanja, a stva ri se, pak, pretrpavaju oznakama, obeležjima, smeranjima te tako na kraju gube sopstveni lik. Smisao se više ne hvata iz neposrednog opaža nja, lik prestaje da govori za sebe; između znanja koje ga nadahnjuje životom i oblika u koji se prenosi, širi se pukotina. Otvoren mu je put ka oniričnom. Jedna knjiga svedoči ο tom umnaža nju značenja potkraj gotičkog sveta, to je Specu lum humance salvationis, i ona, izvan svih veza utvrđenih tradicijom svetih otaca, otkriva, između Starog i Novog zaveta, čitavu jednu simboliku ko ja ne spada u red Proroštva, već je istoznačna sa imaginarnim. Hristovo stradanje nije unapred pred stavljeno samo žrtvom Avramovom; ono oko sebe saziva sve opsene mučenja i bezbrojnih snivanja ο njemu; kovač Tubal i točak Isaijin smeštaju se oko krsta stvarajući, mimo svih pouka ο žrtvo vanju, fantastičnu sliku ostrvljenosti, izmučenih telesa i bola. Eto slike bremenite dodatnim zna čenjima i prinuđene da ih oda. Ali san, bezumnik, nerazboritost, mogu da se uvuku u tu prekomernost značenja. Simbolični likovi začas postaju pri like iz more. Dokaz je ona stara predstava mud rosti koja se na nemačkim gravirama tako često prikazuje kao ptica dugačke šije za čije misli, dok se polako uzdižu od srca ka glavi, ima vremena da budu odmerene i prosuđene; simbol čije su vrednosti otežane time što su prenaglašene: dugi put razmišljanja postaje na slici cediljka kroz ko ju kaplje jedno istančano znanje, sprava kroz ko ju se prečišćavaju suštine. Šija Gutemenscha une-
STULTIFERA NAVIS
31
dogled se izdužuje da bi, povrh mudrosti, pred stavila i sve istinske posredne puteve znanja; a simbolični čovek postaje fantastična ptica čiji se preterano dug vrat presavija hiljadu puta preko samog sebe — bezumno biće, na po puta između životinje i stvari, bliže opsenama svojstvenim sli ci negoli strogosti smisla. Ta simbolična mudrost zatočenica je ludila sna. Bitan preobražaj sveta slika: stega umnože nog smisla oslobađa ga zapovesti oblika. Pod po vršinu slike zavlači se toliko raznih značenja da ona ne odaje više ništa sem jednog zagonetnog lica. A njena poučavanja, nego moć opčinjavanja. Karakterističan je razvoj grila*, čuvenog grila, poznatog već u srednjem veku, grila iz engleskih psaltira, iz Šartra i Burza. Ta da je on učio tome kako je u čoveka punog želja duša postajala zatočenica zveri; njena izobličena lica položena na trbuh čudovišta pripadala su sve tu velike platonovske metafore i obznanjivala su uniženost duha u ludilu greha. U petnaestome sto leću, međutim, gril, slika ludila čovekovog, posta je jedan od omiljenih likova bezbrojnih Iskušenja. Ne jurišaju želje na mir pustinjaka; njega spo padaju ti oblici ludila, zapreteni tajnom, izdignuti iz sna, koji ostaju tu, na površini sveta, nemi i prituljeni. Na lisabonskom Iskušenju pred svetog An tonija sela je jedna od tih prikaza rođenih iz ludila, iz njegove usamljenosti, njegove pokore, njegovih lišavanja; jedan laki osmeh osvetljava to lice bez tela — prisutnost suštog nespokoja pod vidom živahnog bekeljenja. Upravo ta prilika iz more, međutim, jednovremeno je i predmet i svrha iskušenja; upravo ona opčinjava oko isposnika — a i jedno i drugo ostaju zatočenici neke vrste pitanja u ogledalu, pitanja što zanavek os taje bez odgovora, u tišini u kojoj prebiva samo * Gril — komična kombinacija životinja ili životinjskih i ljudskih lika u grčko-rimskoj rezbarskoj umetnosti. — Prim. prev.
ob
32
ISTORIJA LUDILA
to gnusno gmizanje koje ih okružuje. Gril čoveka više ne podseća, u obliku satire, na njegov du hovni poziv zaboravljen u ludilu njegove želje. On je ludilo koje je postalo Iskušenje: sve što je u njemu nemoguće, fantastično, nečovečno, sve što u njemu ukazuje na protivprirodno i na gamizanje jedne bezumne prisutnosti tik uz zemlju, sve to, zapravo, daje mu čudnovatu moć koju ima. Sloboda, ma i zastrašujuća, njegovih snova, sno viđenja njegovog ludila imaju, za čoveka petnae stog stoleća, veću privlačnu silu negoli poželjna stvarnost puti. Sta je, dakle, ta moć opčinjavanja koja se, u ono doba, sprovodi preko slika ludila? U tim fantastičnim likovima čovek otkriva, pre svega, nešto nalik na neke tajne i neke sklo nosti svoje prirode. U srednjovekovnoj misli, če te životinja — kojima je Adam jednom za svagda nadenuo imena — simbolično imaju čovečanske vrednosti. Ali početkom renesanse odnosi sa živo tinjskim svetom preokreću se; životinja se oslo bađa; ona izmiče svetu bajke i ilustrovanja mo rala i poprima fantastiku koja je svojstvena sa mo njoj. I sada, zapanjujućim jednim preokre tom, životinja počinje da vreba čoveka, da ga se dokopava i iznosi mu njegovu rođenu istinu na videlo. Nemoguće životinje, proizišle iz jedne poludele mašte, postale su tajna priroda čovekova; i kada se poslednjega dana grešnik pojavio u svoj svojoj rugobnoj nagoti, primećuje se da ima čudo višni lik beslovesne zverke: to su one mačke-drekavice čija se rugobna tela mešaju, na Paklu Dir ka Boutsa (Dierick Bouts), sa nagotom prokletnika; to su, kako ih Stefan Lohner (Lochner) pri kazuje, krilate bube mačjih glava, večernji leptirovi-tvrdokrilci, ptice krila zastrašujućih i gram zivih poput ruku; to je ona velika zver-grabljivica čvornovatih kandži koja stoji na Iskušenju Grinevaldovom. Životinjski je svet pomoću ljudskih simbola i vrednosti izbegao upitomljenje; te ako
STULTIFERA MAVIS
33
sada svojim neredom, jarošću, svojim obiljem ču dovišnih nemogućnosti opčinjava čoveka, onda on razotkriva i mračnu pomamu, jalovo ludilo koje počiva u srcu ljudi. Na suprotnom kraju te prirode pakla, ludilo opčinjava zato što je znanje. Ono je znanje, pre svega, stoga što su svi oni besmisleni likovi u stvari elementi jednog teškog, zatvorenog, ezote ričnog znanja. Ti čudnovati oblici netom se smeštaju u prostor velike tajne i sveti Antonije, koga oni dovode u iskušenje, nije pod vlašću žestine želje već one, mnogo potuljenije, žaoke radozna losti; njega mami to tako daleko a tako blisko znanje, što ga osmeh Grila nudi a u isti mu mah izvrdava; pokret kojim uzmiče isti je onaj kojim se brani da ne pređe zabranjene granice znanja; on već zna — u tome i jeste njegovo Iskušenje «— ono što će Kardan (Cardan) kasnije reći: »Mu drost, kao i ostale dragocene stvari, mora se išču pati iz utrobe Zemljine.« To znanje, tako nedo stupno, tako pogibeljno, to znanje Luđak, u svo joj bezazlenoj šašavosti, ima. Dok razborit i mu dar čovek od njega opaža samo odlomke slika — koji tim više obespokojavaju — dotle ga Luđak celo-celcato nosi u jednoj netaknutoj lopti: ona kristalna kugla koja je za sve ostale prazna, ispu njena je, za njegov pogled, čestom nevidljivog znanja. Brojgel se izruguje blesavku koji pokuša va da prodre u tu kristalnu loptu. Ali baš se ona, ta kugla obasjana znanjem, klati, nikada se ne raz bijajući — svetiljka za podsmeh, ali beskrajno dragocena — na kraju štapa koji ο ramenu nosi Luda Gret a. Ona, t akođe, st oji i s druge st rane vrta uživanja. Drugi simbol znanja, drvo (zabra njeno drvo, drvo greha i obećane besmrtnosti), nekada zasađeno usred zemaljskoga Raja, iščupa no je i sada tvori katarku broda luđaka, onu ko ja se može videti na graviri koja ilustruje Stultiferae navicular Jossea Badea; ono se, sumnje ne ma, njiše i nad Bošovim Brodom luđaka. 3
34
ISTORIJA LUDILA
Sta navešćuje to znanje luđaka? Ono, pošto je reč ο zabranjenom znanju, nesumnjivo predskazuje carstvo Sotonino, i kraj sveta; konačnu sreću i najvišu kaznu; svemoć na zemlji i pakleni pad. Brod luđaka promiče predelom naslada u kojem se sve nudi želji, nekom vrstom obnovlje nog Raja, pošto tu čovek više ne zna za patnju niti nuždu; pa ipak, on nije povratio svoju nevi nost. Ta lažna sreća jeste đavolji trijumf Antihrista, jeste Kraj, već sasvim blizak. Snovi ο Apoka lipsi, istina, u petnaestome stoleću nisu novi; ali po prirodi su, ipak, sasvim drugačiji no što su bili ranije. Umereno fantastičnom slikarstvu če trnaestog stoleća, u kojem se zamkovi ruše poput kockica, u kojem je Zver svagda ona tradicionalna Aždaja koju Devica drži na rastojanju, rečju — u kojem su poredak Božji i njegova skora pobeda uvek vidljivi, sledi jedno viđenje sveta u kojem je satrta svaka razložnost. To je veliki veštičji skup prirode: planine se survavaju i postaju rav nice, zemlja bljuje mrtve, kosti niču po grobovi ma; zvezde padaju, zemlja plamti u vatri, vaskoliki život usahnjuje i prelazi u smrt. Svršetak ne ma vrednost prelaska i obećanja; on je nastupa nje noći u koju tone stari razum sveta. Dovoljno je kod Direra pogledati jahače Apokalipse, iste one što ih je poslao Bog: nisu to anđeli Pobede i umirenja, nisu to vesnici spokojne pravde; već ratnici raspomamljeni od mahnite osvete. Svet uranja u sveobuhvatni Bes. Pobedu ne odnose ni Bog ni Đavo; odnosi je Ludilo. Sa svih strana, ludilo opčinjava čoveka. Fan tastične slike koje se rađaju iz njega nisu kratkoveke pojave koje brzo iščezavaju sa površine stvari. Jednim čudnovatim paradoksom, ono što se rađa iz najneobičnijeg bunila bilo je, kao taj na, kao nedostupna istina, skriveno još u utrobi zemlje. Kada čovek razastre samovolju svog ludi la, nailazi na turobnu neminovnost sveta; životi nja koja ga spopada u njegovim morama i noći-
STULTIFERA NAVIS
35
ma lišavanja jeste njegova rođena priroda, ona koju će da ogoli nemilosrdna istina pakla; beslovesne slike slepe šašavosti, to je veliko znanje sveta; a u tome neredu, vascelom tom svetu u ludilu, već se ocrtava ono što će biti svirepost konačnog svršetka. Na toliko mnogo slika — što im, sumnje nema, i daje tu težinu, a njihovoj fantastičnosti i pridaje onako veliku koherentnost — renesansa je izrazila pretnje i tajne sveta koje je naslućivala. * *
* -
U isto ono doba, književne, filosofske, moral ne teme ludila nadahnute su nečim sasvim drugim. U hijerarhiji grehova srednji vek je dao mesta i ludilu. Od trinaestog stoleća nadalje uobi čajeno je videti ludilo kako stoji među lošim voj nicima Psihomahije. U Parizu kao i u Amijenu, ono je deo loših četa i onih dvanaest dvojnosti koje dele vrhovnu vlast nad dušom čovekovom: Vera i Idolopoklonstvo, Nada i Očajanje, Milosrđe i Tvrdičluk, Čednost i Pohota, Smotrenost i Lu dilo*, Strpljenje i Srdžba, Blagost i Strogost, Slo ga i Nesloga, Poslušnost i Pobuna, Istrajnost i Nepostojanost. U renesansi, Ludilo napušta to skrom no mesto i zauzima prvo. Dok je kod Huga iz sv. Viktora rodoslovno stablo Grehova, stablo Drev nog Adama, kao koren imalo oholost, sada Ludilo vodi veselo kolo svih ljudskih slabosti. Neosporeni kolovođa, ono ih vodi, vuče za sobom i ime' nuje: »I njih vidite ovde u grupi mojih pratila c a . . . Ova ovde što tako ponosno uzdiže obrve zove se Filautija (Samoljubivost); ovoj što kao da se smeje očima i pljeska rukama ime je Kolacija (Laskanje); ova što napola spava zove se Leta * U o v o m kontekstu više b i odgovaralo »ludost« i »ludilo«. — Prim. prev. 3*
»ludost«, pošto
»la folie«
znači
36
ISTORIJA LUDILA
(Zaboravnost); ona tamo što se oslanja na oba lakta prekrštenih ruku zove se Mizoponija (Lenjost); ova s vencem ruža na glavi i zavijena u mirisni oblak je Hedona (Naslada); ona tamo s neodređenim i izgubljenim pogledom zove se Anoja (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljuškasta, s glatkom kožom naziva se Trifa (Razuzdanost). Među devoj kama vidite i dva muška bo žanstva od kojih se jedno zove Gozba a drugo Tvrdi san.«* Neprikosnovena povlastica ludila: ono caruje nad svim onim što je loše u čoveku. Ali zar ono posredno ne vlada i svakim dobrom ko je on može da učini: častoljubljem koje daje mu dre političare, tvrdičlukom posredstvom kojeg ra stu bogatstva, bezobzirnom radoznalošću koja na dahnjuje filosofe i učenjake? Luiz Labe to ponav lja za Erazmom; a Merkur radi ludila preklinje bogove: »Ne dajte da se izgubi ta lepa Gospa ko ja vam je pričinila toliko zadovoljstva.« Ali ovo novo kraljevstvo ima malo zajednič kog sa mračnom vladavinom ο kojoj smo govoril i maločas i koja ga je povezivala sa velikim tra gičnim silama sveta. Začelo, ludilo privlači, ali ne opčinjava. Ono upravlja svime što je na svetu lako, veselo, bez brižno. Ono čini da se ljudi »zabavljaju i ra duju«, ono je ljudima, baš kao i Bogovima, dalo »Duh, Mudrost, Bahusa, Silena i tog milog čuvara vrtova« (5). Sve je u njemu blistava površnost: nikakve zadržane tajne. Ono je, sumnje nema, u nekoj vezi sa čudno vatim putevima znanja. Prvo pevanje Brantovog speva posvećeno je knjigama i učenjacima; a na graviri koja ilustruje taj odeljak, u latinskom iz danju od 1497, vidimo kako se na svojoj katedri pretrpanoj knjigama kopeči Učitelj koji iza svoje doktorske kape nosi kapuljaču luđaka svu opši* E . Roterdamski, Pohvata — Prim. prev.
ludosti;
prevela d r Darinka Nevenić-Grabovac.
STULTIFERA NAVIS
37
venu praporcima. U svom kolu ludih Erazmo da je ljudima od nauke veliko mesto: posle Gramatičara, Pesnika, Govornika i Pisaca; zatim Prav nici; za ovima slede »poštovani filosofi s bradom i ogrtačem«; na kraju je zbijena i neizbrojna četa Teologa. Ali ako je u ludilu znanje toliko važno, to ne znači da je ludilo kadro da prodre u nje gove tajne; baš naprotiv, ono je kazna jedne pustahijske i izlišne nauke. Ako je ono istina sa znanja, to znači da je saznanje dostojno poruge i da se, umesto da se obraća velikoj knjizi isku stva, gubi u prašnim knjigama i dokonim raspra ma; nauka se preliva u ludilo" samom prekomernošću lažnih nauka. Ο vo s do cto res, qui grandia no mina fertis Respicite antiquo s pairis, jurisque perito s. Ν on in candidulis pensebant do gmata libris, Arte sed ingenua sitibundum pectus alebant. U skladu sa temom koja je narodskoj satiri odav no bila bliska, ludilo se ovde javlja kao komično kažnjavanje znanja i njegove naduvene neukosti. Znači da ludilo, uopšte uzev, nije povezano sa svetom i njegovim podzemnim oblicima, već, mno go više, sa čovekom, njegovim slabostima, njego vim snovima i zabludama. Sve ono što je kao mut no ispoljavanje kosmičkog postojalo u ludilu onak vom kakvim ga je video Boš, kod Erazma je zbri sano; ludilo više ne vreba čoveka sa sve četiri strane sveta, ono se uvlači u njega ili je, bolje re čeno, jedan tanani odnos koji čovek održava sa samim sobom. Mitološko oličenje Ludila je, kod Erazma, tek jedna književna smicalica. U stvari postoje samo različita ludila — ljudski oblici ludi la: »Računam da ima onoliko kipova koliko i lju di«; dovoljno je baciti pogled čak i na mesta naj veće mudrosti i najbolje uprave: »Toliko je obilje oblika ludila u njima, i toliko ih se novih svaki dan rađa da ni hiljadu Demokrita ne bi bilo do-
38
ISTORIJA LUDILA
voljno da im se podsmehne.« Nema drugog ludi la sem onoga koje je u svakome čoveku, jer čovek je taj koji ga stvara u odanosti prema samome sebi i putem zabluda u koje se uljuljkuje. »Filautija« je prvi među likovima koje Ludilo uvlači u svoj ples; ali to je stoga što su ti likovi vezani jed ni uz druge izvesnim povlašćenim pripadanjem; privrženost sebi prvi je znak ludila, ali baš zato što je privržen samome sebi čovek i prihvata greš ku kao istinu, laž kao stvarnost, nasilje i ružnoću kao lepotu i pravdu: »Jedan je ružniji od svakog majmuna, a sebi izgleda kao Nirej; drugi, čim je šestarom povukao tri linije, odmah misli da je Euklid; treći veruje da je Hermogen, a razume se u muziku kao magarac u kantar i krešti gore ne go kokoška kad je kljuca petao kao zakoniti muž.« U tom uobraženom prihvatanju samoga sebe, čo vek omogućuje svome ludilu da se javi kao kakva fatamorgana. Simbol ludila biće, od sada, ono ogledalo koje, ne odražavajući ništa stvarno, odra žava potajno, onome ko se u nj zagleda, snivanje njegove sopstvene naduvenosti. Ludilo nije toliko u vezi sa istinom i svetom, koliko sa čovekom i sa onom istinom ο njemu samome koju on može da opazi. Otuda ono ukazuje na jedan potpuno mora lan svet. Zlo nije kazna ili svršetak vremena, već samo mana i nedostatak. Sto šesnaest pevanja Brantovog speva posvećena su oslikavanju bezum nih putnika Broda: to su tvrdice, potkazivači, pi janice; to su oni koji se odaju razuzdanosti i razvratu; oni koji pogrešno tumače Sveto pismo, oni koji čine preljubu. Loher (Locher), prevodilac Branta, otkriva u svome predgovoru na latinskom, plan i smisao dela; reč je ο tome da se l judi pouče quae mala, quoz bona sint; quid vitia; quo virtus, quo ferat error; a to šibajući, zbog svakom pozna tog nevaljalstva, impios, superbos, avaros, luxuriosos, lascivos, delicatos, iracundos, gulosos, edaces, invidos, veneficos, fidefrasos... ukratko, sve ono
STULTIFERA NAVIS
39
što je čovek sam uspeo da iznađe kao nepravilno u svom ponašanju. Na izražajnom području književnosti i filosofije, doživljaj ludila, u petnaestom stoleću, popri ma pre svega pravac moralne satire. Ništa ne podseća na onu ogromnu najezdu koja preti i koja je opsedala maštu slikara. Baš naprotiv, nastoji se da se ona udalji; ο njoj se ne govori. Erazmo skreće poglede sa te sumanutosti »koju Furije ra spiruju iz Pakla svaki put kada puste svoje zmi je«; on nikako nije želeo da izrekne pohvalu tim bezumnim oblicima, već »slatkoj varci« koja dušu oslobađa »njenih bolnih briga' i prepušta je raz noraznim oblicima naslade«. Tim spokojnim sve tom lako se ovladava; on pred pogledom razum nog razastire bez tajne svoje bezazlene čari, a ovaj se, zahvaljujući smehu, vazda drži na odsto janju. Dok su Boš, Brojgel i Direr posmatrali sa same zemlje, uvučeni u to ludilo koje su videli da izbija svuda oko njih, dotle Erazmo drži da je ono dovoljno daleko da čovek bude izvan opa snosti; on ga posmatra sa visine svog Olimpa, i ako peva svoje hvale, to je zato što može da mu se smeje neugasivim smehom bogova. Jer ludilo ljudi jeste božji prizor: »Ukratko, ako biste mogli taj beskrajan vašar da posmatrate s Meseca kao nekada Menip, izgledalo bi vam kao da gledate roj muva ili komaraca koji se svađaju, tuku, je dan drugom kopaju jamu, pljačkaju, igraju se, ša le, padaju, umiru. I ne može Se skoro verovati koliko vreve i tragedija mogu da izazovu tako sit na i tako kratkovečna stvorenja.« Ludilo više nije prisna neobičnost sveta; ono je tek jedan prizor dobro poznat neobičnom posmatraču; ne više fi gura cosmosa, već crta karaktera ozvuma. Ali okončava se istinski jedan rad koji će do vesti do toga da kritička svest uzapti tragičan do življaj ludila. Ostavimo tu pojavu za trenutak po strani i pustimo da se u svoj svojoj ravnodušno sti istaknu ti likovi koji se u Don Kihotu mogu
40
ISTORIJA LUDILA
naći isto kao u Skiderijevim (Scudery) romanima, u Kralju Liru isto kao u pozorištu Rotrua (Rotrou) ili Tristana TErmita. Počnimo od najvažnijeg, takođe i najtrajnijeg — jer još će se i u osamnaestome stoleću pre-' poznavati njegovi jedva izbledeli oblici: ludilo usled nekog romanesknog poistovećenja. Njegove odlike je, jednom za svagda, utvrdio Servantes. Ali ta tema se neumorno ponavlja: neposredne adaptacije (Don Kihot Gerina de Buskala /Gućrin de Bouscal/ igran je 1639; dve godine kasnije, ovaj je prikazao Vladavinu Sanča Panse), nova tumače nja pojedinih epizoda (Ludosti Kardenija od Pišua /Pichou/ jesu varijacija na temu »Odrpanog viteza« Sijera Morene), ili, na posredniji način, sa tira na fantastične romane (kao u Lažnoj Kleliji od Siblinjija /Subligny/ i, unutar iste priče, u epi zodi Žili d'Arvijan). Varke se prenose od pisca na čitaoca, ali ono što je s jedne strane bila mašta, s druge postaje opsena; piščevo lukavstvo se, u svoj bezazlenosti, prihvata kao istinski lik. Naiz gled, tu postoji samo laka kritika romana izmišljanja; ali, tik ispod toga, otkriva se istinski ne mir zbog odnosa, u umetničkom delu, između zbiljskog i zamišljenog, a možda i zbog mutne veze između fantastičnog izmišljanja i opsene bu nila. »Poremećenim uobraziljama upravo i dugu jemo izumeće umetnosti; Ćudtjivost Slikara, Pesnika i Muzičara samo je uljudno ublažen naziv da se izrazi Ludilo.« (6) Ludilo, u kojem su u pi tanje dovedene vrednosti drugog jednog doba, druge jedne umetnosti, morala, ali u kojem se is to tako, pobrkani i uskomešani, čudnovato pomu ćeni jedni drugima, u zajedničkoj varci, odraža vaju i svi oblici, čak i oni najudaljeniji, čovekove uobrazilje. Tik uz to prvo je — ludilo tašte uobraženosti. Ali luđak se ne poistovećuje sa nekim uzorom iz književnosti; on se poistovećuje sa sobom samim, i to putem zamišljenog odobravanja koje mu orno-
STULTIFERA NAVIS
41
gućuje da prida sebi sve odlike, sve vrline ili mo ći kojih je lišen. On je naslednik stare Filautije Erazmove. Siromah, on je bogat; ružan, on se ogleda; i dalje okovan, on veruje da je Bog. Ta kav je oslobođenik iz Osume koji se smatra Neptunom. (7) To je smešna sudbina sedam ličnosti u Visionnaires, Šatofora (Chateaufort) u Pidant jouč, M. de Rišsursa (Richesource) u Sir Politik. Neizmerno ludilo koje ima onoliko lica kolika i naravi, težnji, nužnih zabluda na svetu. Čak i kad je najteže, ono je među drugim ludilima najmanje preterano; ono je, u srcu svakog čoveka, zamišlje ni odnos što ga on održava sa sobom. Njime su obu hvaćene njegove najvećma svakidašnje mane. Ob znaniti ga, to je prvi i poslednji element svake moralne kritike. Svetu morala pripada i ludilo pravedne kaz ne. Ono nemirima duha kažnjava nemire srca. Ali ono ima i druge moći: kazna koju ono dosuđuje umnožava se sama od sebe u onoj meri u kojoj, kažnjavajući se, razotkriva istinu. Pravda ovog lu dila jeste to da je istinoljubivo. Istinoljubivo, po što već i krivac, u pustom kovitlacu svojih privi đenja, oseća šta će, za sva vremena, biti bolnost njegove kazne: Erast, u Meliti, već vidi sebe ka ko ga progone Eumenide i osuđuje Minos. Isti noljubivo, takođe, i zato što se zločin skriven za oči svih drugih obelodanjuje u tami te čudnovate kazne; ludilo bezumnim recima kojima se ne mo že gospodariti odaje sopstveni smisao, ono kazu je, u svojim varkama, svoju tajnu istinu; njegovi krici govore umesto njegove savesti. Tako bunilo Ledi Magbet otkriva »onima koji to ne bi trebalo da znaju« reči što su se dugo šaputale samo »gluvim ušima«. • Konačno, i poslednja vrsta ludila: ludilo očaj ničke strasti. Ljubav koja se izjalovila u svojoj prekomernosti, pre svega ljubav koju je obmanu la neumitnost smrti, nema drugog izlaza do lu dila. Dokle god je postojao predmet, luda ljubav bi-
42
ISTORIJA LUDILA
la je više ljubav no ludilo; prepuštena sebi, ona se produžuje u prazninu sumanutosti. Kazna za strast odveć predatu sopstvenoj silovitosti? Ne sumnjivo; ali to je kažnjavanje, isto tako, i ublaženje; ono, nad nenadoknadivim odsustvom razliva sažaljenje zamišljenih prisutnosti; u paradok su bezazlene igre ili u junaštvu bezumnih proga njanja ono iznova nalazi lik koji čili. Ako i vodi smrti, to je smrt u kojoj oni koji se vole nikada više neće biti rastavljeni. To je poslednja pesma Ofelijina; to je bunilo Aristovo u Ludosti mudra ca. Ali to je, iznad svega, gorko i blago ludilo Kralja Lira. U Šekspirovom delu, ludila koja se orođuju sa smrću i sa ubistvom; u delu Servantesovom, oblici koji se upravljaju prema oholosti i svim zadovoljenjima u mašti. No upravo su ta ludila visoki uzori koje njihovi podražavaoci izvitoperuju i obezoružavaju. A nema sumnje čak ni u to da su oni, i jedan i drugi, više svedoci tragičnog doživljaja Ludila rođenog u petnaestome stoleću negoli posmatrači kritičkog i moralnog doživljaja Nerazumnosti koji se razvija baš u njihovo vreme. S onu stranu vremena, oni produžuju s jednim smislom koji je na putu da nestane i čija će se nit moći pratiti još samo u tami. Ali tek ako se uporedi njihovo delo, i to što ono sadrži, sa zna čenjima koja nastaju u njihovih suvremenika ili podražavalaca, moći će da se odgonetne to što se, na tom početku sedamnaestog stoleća, događa u književnom doživljaju ludila. Kod Servantesa i Šekspira ludilo uvek zauzi ma izuzetno mesto, u tom smislu što je bez pribežišta. Nikad ga ništa ne privodi ni istini ni ra zumu. Ono vodi jedino rascepu i, odatle, smrti. Ludilo, u zaludnim svojim recima, nije taština; praznina koja ga ispunjava jeste »zlo koje prevazilazi moju praksu«, što reče lekar povodom Ledi Magbet; to je već potpunost smrti: to je ludilo koje nema potrebe za lekarom već samo za bo-
STULTIFERA NAVIS
žanskim milosrđem. Blaga radost, kakvu je Ofelija na kraju našla, ne usklađuje se ni sa kakvom srećom; njena beslovesna pesma isto je toliko bli ska suštini koliko i »krik žene« koji duž hodnika Magbetovog zamka objavljuje da je »Kraljica umrla«. Smrt Don-Kihotova, nesumnjivo, događa se u jednom smirenom predelu koji se do poslednjeg časa nadovezuje na razum i istinu. Ludilo Vitezovo odjednom postaje svesno samoga sebe i, za njega samog, poništava se u gluposti. Ali zar je ta iznenadna razboritost ludila išta drugo doli »novo ludilo koje mu je upravo udarilo u glavu«? Beskrajno preokretljiva dvosmislica koju, na kon cu, može da razreši samo smrt. Rastrojeno ludilo može još samo da bude jedno jedino i isto što i pretnja svršetka; »pa čak i jedan od znakova po kojima nagađahu da bolesnik umire beše to što se od ludila tako lako prizvao razumu«. Ali sama smrt ne donosi mir: ludilo će ponovo likovati — bedno večna istina, s onu stranu jednog života koji se, ipak, izbavio ludila samim tim svršetkom. Njegov bezumni život ga, za ironiju, prati i čini ga besmrtnim samo zbog njegovog ludila; ludilo je, još i neprolazan život smrti: »Ovde počiva strašni hidalgo koji je junaštvo tako daleko istu rio da se primetilo da njegovim preminućem smrt ne može da likuje nad životom.« Ali ludilo, vrlo brzo, napušta te predele ko načnog u koje su ga smestili Servantes i Sekspir: a u književnosti s početka sedamnaestog stoleća zauzima, umesto toga, srednje mesto; tako ono tvori pre čvor no razrešenje, pre preokret no kraj nju opasnost. Premešteno u ekonomiju romane sknih i dramatskih sklopova, ono dopušta ispoljavanje istine i smireni povratak razumu. To je zato što se ono više ne razmatra u svo joj tragičnoj zbilji, u bezuslovnom rascepu koji vodi na onaj svet; već jedino u podsmehu sopstvenim zabludama. Ono nije istinska kazna, već pred stava kazne, lažna sličnost dakle; ono se može
44
ISTORIJA LUDILA
dovesti u vezu samo sa prividnošću nekog zločina ili sa obmanom jedne smrti. Ako Arist, u Ludosti mudraca, poludi na vest ο smrti svoje kćerke, to je zato što ona nikako nije odista mrtva; kada Erast, u Meliti, vidi sebe kako ga Eumenide pro gone i odvlače pred Minosa, to je zbog jednog dvostrukog zločina što ga je mogao počiniti, što je želeo da ga počini, ali koji, u stvari, nije za sobom povukao nikakvu istinsku smrt. Sa ludila je smaknuta njegova dramatična ozbiljnost: ono je kazna ili očajanje samo u oblasti zablude. Nje gova dramatska funkcija opstaje samo onoliko koliko je posredi lažna drama: varljivi oblik u kojem su u pitanju samo tobožnje pogreške, ne ostvariva ubistva, nestanci Viđeni za ponovna nalaženja. Pa ipak, to odsustvo ozbiljnosti ne sprečava ga da bude bitno — još bitnije no što je bilo, jer ako ono i dovrhunjuje varku, varka se, pak, prekida od njega počev. U ludilu u koje je za tvara njena zabluda, ličnost nehotice počinje da razmršuje potku. Optužujući se, ona, i protiv svo je volje, kazuje istinu. U Meliti, na primer, sva lukavstva koja je junak izredao ne bi li prevario druge, okrenula su se protiv njega, i on je bio prva žrtva kad je poverovao da je kriv za smrt svoga suparnika i njegove dragane. No u svome bunilu on prebacuje sebi da je izmislio celu jed nu ljubavnu prepisku; istina se obelodanjuje, u ludilu i kroza nj, a ono, izazvano zabludom razrešenja, razrešuje, samo, istinsku zamršenost ko joj je, u isti mah, i posledica i uzrok. Drugim re cima, ono je lažna kazna za lažno delo, ali po sopstvenoj sili ono izbacuje na površinu istinsku te škoću koja tada odista može da se privede kra ju. Pod zabludom ono prikriva tajni rad istine. Sa ovim dejstvom, dvosmislenim i središnjim jednovremeno, računa pisac Bolnice ludih (l'Ospitat des Fous) kada predstavlja dvoje ljubavnika koji se, da bi izbegli goniocima, prave da su ludi i
STULTIFERA NAVIS
45
skrivaju među bezumne; u nastupu tobožnjeg lu dila, devojka, preobučena u mladića, pravi se da veruje da je devojka — što stvarno i jeste — go voreći tako, uzajamnim poništavanjem ta dva pre tvaranja, istinu koja će na kraju pobediti. Ludilo, to je najčistiji, najpotpuniji oblik brkanja: ono uzima lažno za istinito, smrt za ži vot, muškarca za ženu, ljubavnicu za Eriniju, a žrtvu za Minosa. Ali to je, takođe, nepobitno naj nužniji oblik brkanja: jer ono, da bi pristupilo istinskom razrešenju, nema potrebe ni za kakvim spoljašnjim elementom. Dovoljno mu je da svo ju varku dotera do istine. T a k o je ono, u samoj sredini sklopa, u njegovom mehaničkom središtu, u isti mah i prividan zaključak, pun nekog tajnog ponovnog započinjanja, i uvođenje u ono za šta će se ispostaviti da je izmirenje sa razumom i istinom. Ono obeležava tačku kojoj se, po svoj prilici, približava tragična sudbina ličnosti, i od koje stvarno kreću putevi koji vode pronađenoj sreći. U njemu se uspostavlja ravnoteža, ali ono tu ravnotežu zaklanja ispod oblaka varke, ispod prividnog nereda; strogost građevine krije se pod spretnim rasporedom tih nepravilnih žestina. Ta nagla živost, ta smelost pokreta i reči, taj ludi vetar koji ih, iznenada, protresa, prekida stihove, kvari držanje i gužva zastore — dok se konci drže mnogo čvršće, i samo tako —- to je šušti _ uzor očne varke baroka. Ludilo je velika očna varka u tragikomičnim sklopovima književnosti preklasicističkog doba. I Skideri je to dobro znao kada je, u želji da u svojoj Komediji glumaca (Comadie des Comddiens), napravi pozorište pozorišta, svoj komad isprve postavio kao igru varki ludila. Jedan deo glumaca treba da igra ulogu gledalaca, a ostali, glumaca. Treba se, dakle, s jedne strane praviti da se dekor uzima za zbilju, igra za život, dok se u stvari, igra u istinskom dekoru; s druge, pre tvarati se da se igra i predstavlja glumac, dok je
46
ISTORIJA LUDILA
u stvarnosti posredi, naprosto, glumac koji igra. Dvostruka igra u kojoj je svaki element i sam udvostručen, tvoreći tako tu ponovljenu zamenu istinskog i varke, zamenu koja je sama po sebi dramatski smisao ludila. »Ne znam — mora da kaže Mondrosi u prologu Skiderijevog komada — koja je današnja budalastost mojih drugara, ali ona je zbilja tolika da moram da poverujem da im je neka mađija oduzela razum, a ono što ja tu vidim kao najgore jeste to što oni pokušavaju da me nateraju da ga i ja izgubim, a i vi, takođe. Oni bi da me ubede da nisam na pozornici, da je to tu grad Lion, da je ono tamo gostionica, ovde loptalište, gde Glumci koji uopšte nismo mi, a koji mi ipak jesmo, prikazuju jednu Pastirsku igru.« U toj budalastosti pozorište razvija svoju istinu: da bude iluzija. A to je, strogo uzeto, ludilo.
* *
*
Rađa se klasicistički doživljaj ludila. Golema opasnost koja se ukazivala na obzorju petnaestog stoleća ublažava se, uznemirujuće sile koje su na stanjivale Bošove slike izgubile su žestinu. Oblici, sada providni i poučljivi, opstaju tvoreći pratnju, neizbežnu pratnju razuma. Ludilo je prestalo da, na granicama sveta, čoveka i smrti, bude figura eshatologije; tama u koju je ono uprlo bilo po gled i iz koje su se rađali oblici nemogućnog, raspr šila se. Zaborav pada na svet kojim je krstarilo slobodno robovanje njegovog Broda: on više neće ići, na čudnovatoj svojoj plovidbi od jednog ovo zemaljskog sveta do jednog drugog sveta, tamo; on više nikada neće biti ta bezuslovna međa u daljini. Eto ga privezanog, čvrsto, sred stvari i ljudi. Zaustavljenog i zadržanog. Više nije barka, već bolnica.
STULTIFERA NAVIS
47
Jedva nešto više od sto godina po udesu lu dih lađa, vidimo kako se pomalja književna tema »Bolnice ludih«. Tu svaka glava, prazna, u po sao utonula i raspoređena, po istinskom razumu ljudi, govori, na primer, raspolućenim jezikom Mudrosti, protivrečnost i podsmeh: »Bolnica Neizlečivih luđaka gde su, od tačke do tačke, izve dena sva ludila i bolesti duha, kako ljudi tako i žena, posao isto toliko koristan koliko i zabavan i neophodan za sticanje istinske mudrosti.« Svaki oblik ludila ima tu svoje uređeno mesto, svoja odličja i svog boga zaštitnika: pomamno i trabunjavo ludilo, označeno glupakom posađenim na stolicu, razmahuje se pod Minervinim pogledom; turobni melanholici koji tumaraju poljem, vuci usamljeni i pohlepni, imaju za boga Jupitera, go spodara životinjskih preobražaja; evo, zatim, »lu đaka pijanica«, »luđaka spavaćivih i polumrtvih«, »luđaka izlapelih i prazne glave« . . . Sav taj pore mećeni svet, u savršenom redu, izgovara, zauzvrat. Pohvalu Razumu. U toj »Bolnici«, već, zatvaranje sledi ukrcavanju. Savladano, ludilo održava sve privide svoje vladavine. Ono sada spada u mere razuma i rada istine. Ono, na površini stvari i u treperavoj svetlosti dana, računa sa svim igrama privida, sa dvosmislenošću istinskog i varke, sa ćelom tom be skrajnom, uvek krpljenom i uvek kidanom pot kom koja spaja i u isti mah razdvaja istinu i pri vid. Ono skriva i otkriva, ono kazuje istinu i laž, ono je senka i svetlost. Ono odbleskuje; središnja i milostiva figura, uveliko prevrtljiva figura tog baroknog doba. Ne čudimo se što ga tako često nalazimo u zapletima romana i pozorišnih komada. Ne ču dimo se što ga zaista vidimo u skitnji ulicama. Tu ga je hiljadu puta sreo Fransoa Kolte (Frangois Colletet):
48
ISTORIJA LUPILA
»Ugledah, u toj ulici Jednog prostodušnika praćenog decom. . . . Takođe se i divi tom ubogom đavolu: Taj jadni luđak, šta bi da učini Sa tolikim silnim dronjama? .... Viđao sam te raskuštrane luđake Kako pevaju uvrede po sokacima . . . « Ludilo ocrtava, u društvenom predelu, jedan dobro poznat obris. Iznova se, i veoma živo, uži va u starim bratijama budala, njihovim svetkovi nama, skupovima i govorima. Rasplamsava se oduševljenje za ili protiv Nikole Zubera (Nicolas Joubert), poznatijeg pod imenom Angulvan (Angoulevent), koji se proglasio Knezom budala, na slov koji mu osporavaju Valenti le Kont (le Comte) i Žak Reno (Jacques Resneau): pamfleti, spor, parničenja; njegov advokat proglašava i potvrđuje da on ima »šuplju glavu, izlapelu bundevu, u ko joj nema zdrava razuma, ćupu, rastureni mozak, te nema ni misli, ni cele daske u glavi«. Blie d'Arber (Bluet d'Arberes), koji se nazvao Grofom od Dopuštenja, štićenik je Krekijevih (Crequi), Ledinjijerovih (Lesdignieres), Bujonovih (Bouillon), Nemurovih (Nemours); godine 1602. on objavljuje, ili umesto njega drugi objavljuju njegova dela u kojima on upozorava čitaoca da »ne zna ni da čita ni da piše i da to nikada nije ni naučio«, ali da ga je obodrilo »nadahnuće Boga i Anđela«. Pjer Dipui (Pierre Dupuis), ο kome Renje (Rć gnier) govori u šestoj svojoj satiri, jeste, po re cima Braskambija (Brascambille), »nad-luda u du goj haljini«; on sam, u svome Prigovoru na bu đenje Gazda-Gijoma (Remontrance sur le reveil de Maitre Guillaume), izjavljuje kako ima »duh iz dignut sve do predsoblja trećeg stupnja meseca«. A mnoge druge ličnosti prikazane su u četrnaestoj satiri Renjeovoj. Taj svet s početka sedamnaestog stoleća čud novato je srdačan prema ludilu. Ono je tu, u
STULTIFERA NAVIS
49
srcu stvari i ljudi, podsmešljivi znak koji meša oznake istinskog i uobraženog, jedva se sećajući velikih tragičnih pretnji — život većma pomućen negoli obespokojavajući, podrugljivo komešanje u društvu, nepostojanost razuma. Ali, upravo se rađaju novi zahtevi: »Stotine i stotine puta dohvatao sam svetiljku Tražeći u po bela dana . . . «
DRUGO
POGLAVLJE
VELIKO UTAMNIČENJE
Compelle intrare Ono ludilo čije je glasove renesansa upravo oslobodila, ali čiju je žestinu već savladala, doba klasicizma ućutkaće čudnovatom jednom pri nudom. Dobro se zna da je sedamnaesto stoleće stvo rilo prostrane domove prinudnog boravka (maisons d'internement); nedovoljno se zna da se na sto stanovnika grada Pariza više nego jedan u njima zatekao zatvoren na nekoliko meseci. Dobro se zna da se neprikosnovena vlast koristila zape čaćenim pismima s kraljevom zapovešću i proiz voljnim merama hapšenja; ne zna se tako dobro iz kakve su pravosudne svesti mogli da proiziđu takvi postupci. Posle Pinela, Tjuka (Tuke), Vagnica (Wagnitz), zna se da su tokom sto pedeset go dina luđaci potpadali pod ustrojstvo tog zatvara nja, i da će jednoga dana biti otkriveni u velikim odajama Opšteg prihvatilišta (l'Höpital general), u ćelijama kaznenih zavoda; primetiće se da su bili izmešani sa stanovnicima Workhouses ili Zuchthäusern. Ali nije bivalo da se njihov polo žaj tamo jasno odredi niti da se kaže kakvog smi sla ima to susedstvo kojim siromašnima, nezapo slenima, kažnjenicima i bezumnima kao da je od ređena ista postojbina. Upravo će među zidovima
V E L I K O UTAMNIČENJE
51
domova za prinudni boravak Pinel i psihijatrija devetnaestog stoleća zateći luđake; a tamo će ih — ne zaboravimo to — i ostaviti, dičeći se kako su ih »izbavili«. Od polovine sedamnaestoga sto leća, ludilo je povezano sa tom zemljom prinud nog boravka i sa pokretom koji mu je tu zemlju označio kao njegovo prirodno stanište. Za beleg neka posluži jedan datum: 1656, rešenje ο osnivanju Opšteg prihvatilišta u Parizu. Na prvi pogled, reč je samo ο reformi — ο pu kom upravnom preustrojavanju. Različita, već po stojeća zdanja, okupljena su pod objedinjenu up ravu: La Salpetrijer, za prethodne vladavine izno va sazidane radi smeštanja arsenala, Bisetr (Bicetre) koju je Luj X I I I hteo da pokloni dobrima verskog reda Sen-Luja da od nje načini starački dom za vojne invalide. »Dom i Bolnica, kako ve likog i malog Milosrđa tako i sirotinjski dom, koji se nalaze u predgrađu Sen-Viktor, Dom i Bol nica Scipiona, La Savonri, sa svim mestima, trgo vima, vrtovima, kućama i zgradama koji su u nji hovom sklopu.« (8) Sve je to sada namenjeno si rotinji pariškoj »svakoga pola, mesta rođenja i starosti, bez obzira na titulu i rođenje i ma iz kog staleža bili, zdravi ili invalidi, bolesni ili pri oporavku, lečivi ili neizlečivi«. ReČ je ο tome da se prihvate, smeste, prehrane oni koji su došli sami ili oni koje je poslala kraljevska ili sudska vlast; treba se t akođe st arat i ο izdržavanju, negovanju i opštem redu onih. koji tu nisu mogli naći mesta, ali koji bi mogli ili zasluživali tu da budu. Ta se briga poverava upravnicima imeno vanim doživotno, i oni svoja ovlašćenja sprovode ne samo u zgradama Prihvatilišta, već i nad svi ma onima koji u gradu Parizu potpadaju pod nji hovu nadležnost: »Oni imaju svako pravo vlasti, vođenja, upravljanja, trgovanja, policije, suđenja, opominjanja i kažnjavanja nad svim siromasima u Parizu, kako izvan tako i unutar Opšteg pri hvatilišta.« Osim toga, upravnici imenuju jednog 4·
52
ISTORIJA LUDILA
lekara sa platom od 1000 funti godišnje; on sta nuje u Milosrđu (Pitić), ali dva puta nedeljno mo ra da poseti svaku zgradu Prihvatilišta. Od samog početka jasno je jedno: Opšte pri hvatilište nije medicinska ustanova. Ono je više polusudska struktura, neka vrsta administrativ nog entiteta koji, po strani od već uspostavljenih vlasti i izvan sudova, odlučuje, sudi i izvršava pre sude. »U tu svrhu imaće upravnici na raspolaga nju sramne stubove, vratne okove za vezivanje krivca, zatvore i podzemne tamnice u rečenom Opštem prihvatilištu i mestima koja su u njego vom sklopu, onako kako oni nalaze za shodno, a nikakav se priziv neće primiti na naredbe koje će oni izdavati za unutrašnjost rečenog Prihvatilišta; a što se tiče onih koje se odnose na vanjski svet, one će biti izvršene po obliku i sadržaju bez ob zira na bilo kakva protivljenja ili pozivanja uči njena ili koja će se učiniti i bez štete po iste, i neće biti odložene bez obzira na sve odbrane i optužbe.« Gotovo neprikosnoveni suverenitet, sud bez višeg suda, pravo izvršenja nad kojim ništa ne može odneti prevagu — Opšte prihvatilište je ste čudnovata vlast koju kralj uspostavlja između policije i pravde, na granici zakona: treći stalež gušenja. Umobolni koje će Pinel zateći u Bisetri i u La Salpetrijer pripadali su upravo tome svetu. Ni po svrsi ni po delovanju Opšte prihvatili šte nema veze ni sa kakvom medicinskom zamišlju. Ono je instanca poretka, monarhijskog i gra đanskog poretka koji se u Francuskoj stvara baš u to vreme. Ono se nadovezuje neposredno na kraljevsku vlast koja ga je postavila jedino pod autoritet građanske uprave; Velika ubožnica (la grande Aumönerie) kraljevstva, koja je ranije u starateljskoj politici bila znak uplitanja crkve i sveštenstva, odjednom se našla izvan kola. Kralj naređuje: »Smatrajmo da smo čuvar i zaštitnik rečenog Opšteg prihvatilišta, budući da je ono na ša kraljevska zadužbina, no i pored toga neka ono
V E L I K O UTAMNIČENJE
53
ni na koji način ne zavisi od naše Velike ubožnice, niti od bilo kog našeg visokog službenika, već ne ka bude potpuno slobodno od starešinstva, obi laženja i sudske nadležnosti službenika Opšteg popravilišta (la generale Reformation) i ostalih iz Velike ubožnice, i svih drugih kojima uskraćuje mo svako pravo raspitivanja i sudsku nadležnost na bilo koji način.« Plan je prvobitno nastao u Parlamentu i dva prva upravitelja koji su tada imenovani bili su prvi predsednik Parlamenta i državni tužilac. Ali njih ubrzo zamenjuju pariški nadbiskup, predsednik Porezničkog suda (Cour des aides), predsednik Glavne kontrole (Cour des comptes), upravnik policije i predsednik pariške grad ske uprave (Prevot des marchands). Od tada »Ve liko nadleštvo« (Grand Bureau) ima još samo ulogu da donosi odluke. Stvarna uprava i istin ske odgovornosti poverene su upravnicima koji se dobijaju kooptiranjem. Oni su istinski upravite lji, izaslanici kraljevske vlasti i građanskog bogat stva pred svetom bede. Ο njima je Revol ucija mogla da ostavi ovo svedočanstvo: »Odabrani iz najboljeg građanstva... oni su u upravu doneli nepristrasna gledišta i čiste namere.« (9) Ova struktura svojstvena monarhijskom i gra đanskom poretku i koja je savremenik njegovog ustrojavanja u obliku apsolutizma, uskoro prekri va svojom mrežom celu Francusku. Jedan kraljev ukaz, od 16. juna 1676, naređuje osnivanje po jed nog »Opšteg prihvatilišta u svakom gradu njegove kraljevine«. Mesne vlasti, međutim, preduhitrile su ovu meru; lionsko građanstvo je još 1612. organizovalo jednu milosrdnu ustanovu koja je ra dila na sličan način. Nadbiskup Tura ponosan je što 10. jula 1676. može da izjavi da je njegov »nadbiskupski grad srećno predvideo bogobojažljive namere kraljeve i podigao ovo Opšte prihva tilište zvano Sirotište (Charite) još pre onoga u Parizu, i uredio ga tako da je poslužilo kao uzor svima onima koja su posle osnovana, u kraljevini
54
ISTORIJA LUDILA
i izvan nje«. Sirotište je u Turu osnovano, u stva ri, 1656, i kralj mu je poklonio 4.000 funti go dišnjeg prihoda. Opšta prihvatilišta otvaraju se ši rom Francuske: uoči Revolucije, ima ih u 32 po krajinska grada. I pored toga što je prilično odlučno ostavlje na po strani prilikom organizovanja Opštih pri hvatilišta — nesumnjivo usled saradnje kraljev ske vlasti i građanstva — Crkva ne ostaje izvan pokreta. Ona preinačuje svoje prihvatne ustano ve, iznova raspoređuje dobra svojih zadužbina; stvara čak i zajednice koje sebi postavljaju cilje ve prilično slične onima koje ima Opšte prihvati lište. Vensan de Pol preustrojava Sen-Lazar, naj veći među negdašnjim pariškim leprozorijima; 7. januara 1632, on u ime kongregacionista Misije sklapa ugovor sa »Nastojništvom« Sen-Lazara; sa da tamo treba prihvatiti »osobe uhapšene po na redbi Njegovog Veličanstva«. Red Dobrih sinova otvara tu vrstu prihvatilišta na severu Francuske. Braća Sen-Žan de Dije, pozvana u Francusku 1602, osnivaju najpre Sirotište u Parizu, u predgrađu Sen-2ermen, a zatim Šaranton, gde se smeštaju 10. maja 1645. Nedaleko od Pariza oni, takođe, drže i Sirotište Sneli, otvoreno 27. oktobra 1670. Ne koliko godina pre toga Vojvotkinja od Bujona (Bouillon) poklonila im je zgrade i prihode bol nice za gubavce koju je u Šato-Tjeriju (Chäteau-Thierry), u četrnaestome stoleću, osnovao Tibo de Sampanj (Thibaut de Champagne). Oni još uprav ljaju i Sirotištima u Sen-Jonu, Pontorsonu, Kadijaku, Romanu. Godine 1699. lazaristi u Marseju osnivaju ustanovu koja će postati bolnica Sen-Pjer. U osamnaestome stoleću, potom, nastaju Armantje (Armentieres) (1712), Marevil (Mareville) (1714), Le bon Saver de Kan (le Bon Sauveur de Caen) (1735); Sen-Men (Saint-Meins) u Renu otvara se nešto ma lo pre Revolucije (1780). Pojava, naime, ima evropske razmere. Uspo stavljanje apsolutne monarhije i živ preporod ka-
V E L I K O UTAMNIČENJE
55
tolicizma u vreme protivreformacije dali su joj u Francuskoj sasvim osoben karakter nadmetanja a u isti mah i saučesništva vlasti i Crkve. Drugde ta pojava ima sasvim drugojače oblike, ali jed nako je tačno vremenski određena. Veliki sirotinj ski domovi (hospices), domovi prinudnog boravka, poduhvati vere i javnog reda, pomoći i kažnjava nja, milosrđa i vladinog staranja, delo su klasi cističkog vremena: isto tako sveopšti kao ono i rođeni gotovo u isto vreme kad i ono. U zemlja ma nemačkog jezika, stvaraju se popravni domo vi, Zuchthäusern; prvi prethodi francuskim domo vima prinudnog boravka (osim' Sirotišta u Lionu); otvoren je u Hamburgu oko 1620. Ostali su stvo reni u drugoj polovini veka: Bazel (1667), Breslau (1668), Frankfurt (1684), Spandau (1684), Königs berg (1691). U osamnaestome stoleću oni nastav ljaju da se množe; najpre u Lajpcigu, 1701, zatim u Haleu i Kaselu 1717. i 1720; kasnije u Brigu i Osnabriku (1756) i, konačno, 1771. u Torgauu. U Engleskoj počeci utamničenja sežu još da lje u prošlost. Jedan akt iz 1575. koji se odnosi na »kažnjavanje skitnica i pomoć siromašnima« u isti mah, nalaže izgradnju houses of correction, najmanje po jedan po grofoviji. Njihovo izdrža vanje treba obezbediti jednim porezom, ali jav nost se podstiče da daje dobrovoljne priloge. Iz gleda, u stvari, da mera u tom obliku uopšte i nije primenjivana, jer nekoliko meseci kasnije pada odluka da se odobri privatna preduzirnljivost: da bi se otvorilo prihvatilište ili popravni dom više nije neophodno dobiti zvaničnu dozvolu: to sad svako može da učini po sopstvenom naho đenju. Početkom sedamnaestog stoleća, opšte preustrojavanje: globa od pet funti svakom mesnom sudiji koji ih ne bude uredio na području za ko je je nadležan; obaveza da se uvedu zanati, po dignu radionice, pokrene proizvodnja (mlinovi, predionice, tkačnice), što doprinosi njihovom iz državanju i obezbeđuje posao stanarima; na su-
56
ISTORIJA LUDILA
diji je da odluči ko zaslužuje da bude poslat u njih. Razvoj tih Bridwells nije bio osobito velik: često su sve više prisajedinjavani tamnicama u čijem su se susedstvu nalazili; pokušaj da se nji hova primena raširi i na Škotsku nije uspeo. S druge strane, workhouses je očekivao veći uspeh. One potiču iz druge polovine sedamnaestog stole ća. Jednim aktom iz 1670. određen je položaj tih workhouses, stavljeno u dužnost sudskim činovni cima da proveravaju uterivanje poreza i rukova nje novcem koji je trebalo da omogući njihov rad, a mesnim sudijama poveren je vrhovni nadzor nad njihovom upravom. Godine 1697, više bristolskih parohija ujedinjuju se da bi podigle prvu work house u Engleskoj i osnovale društvo koje će upravljati njome. Druga je dignuta 1703. u Vusteru, a treća iste godine u Daminu; zatim u Plimutu, Norviču, Halu, Ekseteru. Krajem osamnaestog stoleća njihov ukupan broj dostiže 126. Džilbertov akt iz 1792. daje parohijama sve olakšice da osnivaju nove workhouses; u isto vreme se oja čava i autoritet i nadzor od strane mesnih sudija; da bi se izbeglo pretvaranje workhouses u bolni ce, preporučuje se da se bespoštedno proteruju zarazni bolesnici. Za nekoliko godina, preko Evrope je preba čena istinska mreža tih domova. Krajem osam naestog stoleća Hauard (Howard) se poduhvata da ih obiđe; kroz Englesku, Holandiju, Nemačkμ, Francusku, Italiju, Španiju on će učiniti hodočaš će svim glavnim mestima zatvaranja — »bolnica ma, tamnicama, kaznenim zavodima« — i njego vo čovekoljublje ljuti to što su među iste zidove mogli biti saterani sudski osuđenici, mladići koji su remetili mir svoje porodice ili traćili njena imanja, nikogovići i umobolni. Dokaz da je već u ono vreme izgubljeno nešto očevidno: ono što je širom Evrope i onako užurbano i spontano izaz valo tu kategoriju klasicističkog poretka kakva je zatvaranje. Za sto pedeset godina ono je postalo
V E L I K O UTAMNIČENJE
57
pogrešan spoj raznorodnih elemenata. U početku je, međutim, trebalo da ga odlikuje jedinstvo ko je je opravdavalo njegovu hitnost; mora da izme đu tih raznolikih oblika i doba klasicizma koje ih je stvorilo postoji neko načelo povezanosti ko je ne vredi izbegavati u ime negodovanja prerevolucionarne osetljivosti. Ka kakvoj se stvarnosti, dakle, težilo kroz sve to ljudstvo koje se, bezmalo preko noći, našlo zaključano i, strože no gubavci, odvojeno od sveta? Ne treba zaboraviti da je sa mo u Opštem prihvatilištu u Parizu, nekoliko go dina po osnivanju, bilo 6.000 osoba, što je oko 1% stanovništva. Trebalo je da se, iz tiha i ne sumnjivo tokom dugih godina, u evropskoj kul turi stvori jedna zajednička društvena osetljivost koja je naglo počela da se ispoljava u drugoj po lovini sedamnaestog veka: ona je, jednim udar cem, izdvojila tu kategoriju i odredila joj da na seli mesta utamničenja. Da bi se nastanili prosto ri koje je guba odavno napustila, određen je čitav jedan narod koji se nama čini čudnovato izmešan i nejasan. Ali ono što je za nas samo nerazlučeno osećanje bilo je, jamačno, nešto sasvim razgovetno opazivo za čoveka klasicizma. Upravo taj na čin opažanja i treba ispitati da bi se saznalo ka kav je to oblik osetljivosti na ludilo postojao u jedno doba koje smo uobičajili da definišemo po prednostima Razuma. Onaj gest koji je zatvara nju, obeležavajući mu prostor, dao moć izdvaja nja, ludilu doznačio novu postojbinu, ma koliko povezan i spreman bio, nije jednostavan. On skla pa u jednu složenu zajednicu novu osetljivost na bedu i dužnost pomaganja, nove oblike reagovanja na ekonomske teškoće nezaposlenosti i dokoličenja, novu etiku rada, a takođe i san ο naseobi ni u kojoj bi se moralna obaveza, u vidu autori tarnih oblika prinude, pridruživala građanskom za konu. Nejasno, ove su teme prisutne u izgradnji i ustrojavanju naseobina zatvaranja. One upravo i daju smisao tome obredu i delimice objašnjava-
58
ISTORIJA LUDILA
ju na koji je način ludilo opažano i doživljavano u doba klasicizma.
*
*
Zatvaranje, ta učestala pojava čije znake u sedamnaestome stoleću nalazimo širom Evrope, jeste stvar »pozicije«. Policija, u sasvim tačno od ređenom smislu koji je toj reči pridavan u vreme klasicizma, znači skup mera koje su svima koji nisu mogli živeti bez rada, rad činile mogućim i neophodnim u isti mah; pitanje koje će Volter uskoro formulisati, već su sebi postavljali Kolberovi savremenici: »Sta? Zar od kada ste ustanov ljeni kao telo koje dela u ime naroda još niste otkrili tajnu kako da sve bogataše obavežete da sve siromahe nateraju na rad? Pa vi niste stigli ni do prvih osnova policije.« Pre no što je poprimilo medicinski smisao koji mu mi dajemo ili koji, barem, volimo da pretpostavljamo da ima, zatvaranje nije iziskivala briga za ozdravljenje nego nešto sasvim drugo. Ono što ga je učinilo neophodnim jeste imperativ rada. Naše bi čovekoljublje rado da vidi znake dobre volje prema bolesti tamo gde se ukazuje samo osuda besposlice. Vratimo se prvim trenucima »Utamničenja«, onom kraljevom ukazu od 27. aprila 1656. koji je doveo do stvaranja Opšteg prihvatilišta. Ta usta nova odmah je sebi postavila zadatak da spreči vprosjačenje i besposličenje kao izvore svih ne reda«. U stvari, bila je to poslednja velika mera od onih koje su od vremena renesanse preduzimane ne bi li se stavila tačka na nerad, ili ma kar na prosjačenje. (10) Godine 1532. pariški Par lament je odlučio da se prosjaci pohapse i pri nude da rade u gradskim odvodima vezani lanci ma dvoje po dvoje. Kriza se brzo zaoštrava: 23. marta 1534. »siromašnim Školcima i sirotinji« na-
V E L I K O UTAMNIČENJE
59
ređuje se da napuste grad, a pri svem tom izdata je i zabrana »da se od sada pa nadalje više ne bogoradi na ulici«. Verski ratovi uvećavali su tu sumnjivu gomilu u kojoj su se mešali seljaci proterani sa zemlje, raspušteni ili odbegli vojnici, radnici bez posla, siromašni studenti, bolesnici. U času kada Anri IV započinje opsadu Pariza, grad, u kojem živi manje od 100.000 stanovnika, ima više od 30.000 prosjaka. Početkom sedamnaestog stoleća započinje pri vredna obnova; donosi se odluka da se silom po kupe nezaposleni koji nisu ponovo stekli mesto u društvu; godine 1606. jednom odlukom Parla menta rešeno je da se pariški prosjaci izbičuju na javnom mestu, da im se na rame udari žig, glava obrije, te da se tako proteraju iz grada; da bi se sprečio njihov povratak, na gradskim kapi jama su, jednom uredbom iz 1607, postavljeni streljački odredi koji su imali da zabrane ulazak svim siromasima. Čim su, sa tridesetogodišnjim ratom, iščezle sve posledice privrednog preporoda, problemi prosjačenja i besposlice iznova se po stavljaju; sve do sredine veka redovno povećava nje poreza davi manufakture i uvećava nezaposle nost. Tada izbijaju meteži u Parizu (1621), Lionu (1652), Ruanu (1639). U isto vreme, pojava novih ekonomskih struktura unosi rasulo u radnički svet; uporedo sa razvojem velikih manufaktura, radnička udruženja (compagnonnages) gube moć i prava, »Opšte uredbe« (»Reglements generaux«) zabranjuju sve zborove radnika, svaki savez, sva ko »udruživanje«. U mnogim strukama, međutim, radnička udruženja ponovo se osnivaju. Proganja ju ih; ali izgleda da Parlamenti ispoljavaju izvesnu mlakost; Parlament Normandije odbija sva ku nadležnost da sudi buntovnicima iz Ruana. Ne ma sumnje da se Crkva zato i upliće, te tajna udruživanja radnika izjednačuje sa bavljenjem vradžbinama. Jednom odlukom Sorbone, godine 1655, proglašeni su »bezbožnicima i počiniteljima :
60
ISTORIJA LUDILA
smrtnoga greha« svi oni koji pristaju uz loše društvo. U tom muklome sukobu u kojem se strogost Crkve suprotstavlja popustljivosti Parlamenata, stvaranje Prihvatilišta jeste, barem u početku, sumnje nema, parlamentarna pobeda. U svakom slučaju, to je novo rešenje: prvi put se čisto ne gativne mere isključivanja zamenjuju jednom me rom zatvaranja; neradnik se više ne izganja niti kažnjava; on se uzima na staranje, na trošak na cije, ali po cenu njegove lične slobode. Između njega i društva uspostavlja se prećutni sistem obaveza: on ima pravo da bude hranjen, ali mora prihvatiti fizičku i moralnu prinudu zatvorenosti. Ukazom od 1656. cilja se upravo na tu poma lo nejasnu gomilu: na ljude bez sredstava, bez uporišta u društvu, na klasu koja se zatekla na puštena, ili koju je nov privredni razvoj učinio privremeno pokretnom. Ni petnaest dana pošto je podnet na potpisivanje, ukaz je pročitan i obzna njen na ulicama. Paragraf 9: »Vrlo izrično sprečimo i zabranimo svim osobama svakoga pola, mesta rođenja i starosti, bez obzira na titulu i ro đenje, ma iz kog staleža bili, zdravi ili invalidi, bolesni ili pri oporavku, lečivi ili neizlečivi, da prose po ulicama i predgrađima Pariza, i po crk vama, i dverima istih, a i na kućnim kapijama ili po ulicama, ili gde drugde, ni javno ni tajno, po danu ili po n o ć i . . . , pod pretnjom bičevanja prestupnika prvi put, a drugi galije za muškarce i mladiće, progonstva za žene i devojke.« Sledeće nedelje — to je 13. maj 1657. — u crkvi Sen-Luj de la Pitije drži se svečana misa povodom Svetoga Duha; a u ponedeljak, 14. maja, ujutru, gradska vojska (milice), koja će, u mitologiji narodskih strahovanja, dobiti naziv »panduri Prihvatilišta«, počela je da lovi prosjake i šalje ih u različite zgrade Prihvatilišta. Četiri godine kasnije, u La Salpetrijer je sklonjeno 1460 žena i male dece; u La Pitije ima 98 dečaka, 897 devojčica između se-
V E L I K O UTAMNIČENJE
61
dam i sedamnaest godina i 95 žena; u Bisetri, 1615 odraslih muškaraca; u La Savonri, 305 dečaka između osam i trinaest godina; u Scipion, konačno, smeštene su trudne žene, odojčad i sa svim sitna deca: ima ih 530. U početku, ljude u braku ne primaju, čak i ako im je to potrebno; uprava je zadužena da ih hrani kod njihove ku će; ali uskoro, zahvaljujući jednom Mazarenovom poklonu, moguće je smestiti ih u La Salpetrijer. Sve u svemu, između pet i šest hiljada osoba. Zatvaranje, bar u početku, ima u celoj Evro pi isti smisao. Ono je jedan odgovor kojim sedam naesto stoleće uzvraća na ekonomsku krizu koja pogađa zapadni svet u celini: pad zarada, nezapo slenost, pomanjkanje novca, što verovatno sve potiče od krize u španskoj privredi. Čak i Engle ska, koja od svih zemalja zapadne Evrope najma nje zavisi od sistema, mora da savlađuje iste te škoće. Uprkos svim merama preduzetim da se izbegne nezaposlenost i opadanje zarada, siromaš tvo u toj zemlji ne prestaje da raste. Godine 1622. pojavljuje se pamflet Grevious groan for the Poor koji se pripisuje Dekeru (Dekker) i koji, ističući opasnost, obznanjuje opšti nehat: »Premda broj siromašnih ne prestaje da raste svakoga dana, sve što treba da im pomogne izvrće se na g o r e . . . ; mnoge parohije guraju svoje siromahe i zdrave radnike koji neće da r a d e . . . u prošnju, lopovlu ke i krađu da bi živeli, tako da je zemlja njima žalosno preplavljena.« Postoji bojazan da će oni zagušiti zemlju; i pošto nemaju mogućnosti da, kao na kontinentu, prelaze iz jedne zemlje u dru gu, postoji namera da se oni »izgnaju i sprovedu u novootkrivene zemlje, u istočnu i zapadnu In diju«. Godine 1630. kralj postavlja jednu komisi ju koja treba da se stara ο bespoštednom spro vođenju zakona ο siromašnima. Iste godine, ona objavljuje niz »zapovesti i uputstava«; preporu čuje se da se progone prosjaci i skitnice, kao i »svi oni koji žive u neradu i neće da rade za ume-
62
ISTORIJA LUDILA
renu platu ili koji po krčmama troše ono što imaju«. Valja ih kažnjavati u skladu sa zakoni ma i strpati ih u kaznene domove; što se tiče onih koji imaju ženu i decu, treba proveriti da li su venčani i da li su im deca krštena, »jer ti ljudi žive kao divljaci bez venčanja, bez sahrane i bez krštenja; a upravo zbog te raspusne slobo de tolikim ljudima i pričinjava zadovoljstvo da budu skitnice«. Uprkos poboljšanju koje sredinom stoleća počinje u Engleskoj, u Kromvelovo vreme taj problem još nije rešen, pošto se predsednik londonske opštine žali na »taj ološ koji se skup lja po gradu, remeteći javni red, opsedajući vo zila, glasno tražeći milostinju na ulazima u crkve i posebne zgrade«. Još dugo će kazneni dom ili mesta Opšteg prihvatilišta služiti za zatvaranje neradnika, be sposličara i skitnica. Svaki put kada dođe do kri ze i kada broj siromašnih krene naviše, domovi prinudnog boravka, bar za neko vreme, ponovo poprimaju svoj provobitni ekonomski značaj. Sre dinom osamnaestog stoleća ponovo je zavladala velika kriza: u Ruanu prosjaci 12.000 radnika, u Turu isto toliko; u Lionu se zatvaraju manufak ture. Grof od Aržansona, »koji ima oblast Pariza i konjičku žandarmeriju«, izdaje zapovest »da se pohapse svi prosjaci u kraljevstvu; da bi se to postiglo konjička žandarmerija radi po selima, a tako se radi i u Parizu, gde je sigurno da prosjaci neće umaći pošto su opkoljeni sa svih strana«. Ali izvan razdoblja kriza, zatvaranje poprima drugi smisao. Njegovoj funkciji gušenja pridružu je se još jedna korisna strana. Više nije reč ο tome da se zatvore radnici bez posl a, već da se onima koji su zatvoreni dade posao te da se tako primoraju da služe blagostanju svih. Naizmeničnost promene je jasna: jeftina radna snaga u vre me pune zaposlenosti i visokih zarada; a u raz doblju nezaposlenosti, uklanjanje besposličara i zaštita društva od nemira i pobuna. Ne zaboravi-
V E L I K O UTAMNIČENJE
63
mo da se prvi domovi prinudnog boravka pojav ljuju u Engleskoj u industrijski najrazvijenijim mestima zemlje: u Vusteru, Norviču, Bristolu; da je prvo Opšte prihvatilište otvoreno u Lionu, če trdeset godina pre no u Parizu; da Hamburg, prvi od svih Nemačkih gradova, ima svoj Zuchthaus od 1620. Njegov pravilnik, objavljen 1622, vrlo je precizan. Svi zatvoreni moraju da rade. Tačno se vodi računa ο vrednosti njihovog rada i daje im se četvrtina zarade. Rad, naime, nije samo zani manje; on mora biti plodotvoran. Osam upravi telja doma utvrđuju opšti plan. Werkmeister da je zadatak svakome posebno i krajem sedmice treba da ustanovi da U je on dobro obavljen. Pra vilo ο radu primenjivaće se sve do kraja osam naestog stoleća, jer još i Hauard može da zaklju či da se » . . . tu prede, pletu čarape, tka vuna, kostret, lan, obrađuje se bojeno drvo, jelenji ro govi. Zadatak snažnog čoveka koji straže to drvo jeste 45 funti dnevno. Nekoliko ljudi, nekoliko konja bave se oko valjavice. Jedan kovač nepre stano radi.« Svaki dom prinudnog boravka u Nemačkoj po nečemu je poseban: prede se, pre sve ga, u Bremenu, Brunsviku, Minhenu, Breslauu, Berlinu; tka se u Hanoveru. Muškarci stružu drva u Bremenu i Hamburgu. U Nirnbergu, glačaju se optička stakla; u Majncu je glavni posao mlevenje brašna. Prvi kazneni domovi u Engleskoj otvaraju se u vreme potpunog ekonomskog zastoja. Aktom od 1610. preporučuje se samo da se svim kaznenim domovima pripoje mlinovi, tkačnice, vunovlačare, kako bi se stanari zaposlili. Ali kada se, posle 1651, akta ο Navigaciji i spuštanju eskontne sto pe privredna situacija učvršćuje i trgovina i in dustrija razvijaju — moralna nužnost postaje pri vredna taktika. Teži se za tim da se sva zdrava radna snaga iskoristi što bolje, to jest što jefti nije. Kada Džon Keri (John Carey) utvrđuje svoj plan za workhouse u Bristolu, on neophodnost
64
ISTORIJA LUDILA
rada postavlja na prvo mesto: »Siromašni oba pola i svih godina mogu se zaposliti da trle ko noplju, da pripremaju i predu lan, da grebenaju i predu vunu.« U Vusteru, izrađuju odeću i tka nine; opremljena je i radionica za decu. Sve to često ne ide bez teškoća. Nastoji se da workhou ses profitiraju na račun mesnih industrija i trži šta; možda se misli da će ta jeftina proizvodnja regulatorno delovati na prodajnu cenu. Ali manu fakture negoduju. Danijel Defo ukazuje na to da se sirotinja, usled te odveć lake konkurencije workhouses, pod izgovorom da se ukida u jednoj oblasti, stvara u drugoj; »to znači davati jednome ono što se oduzelo drugome, dovesti skitnicu na mesto poštena čoveka i ovoga primorati da pro nađe drugi posao kako bi svojoj porodici obezbedio život«. Pred tom opasnošću od konkurencije, vlasti puštaju da rad postepeno iščezne. Žitelji vi še ne mogu da zarade ni koliko da podmire svo je izdržavanje; ponekad je neophodno prebaciti ih u tamnicu ne bi li bar hieb dobili besplatno. Što se Bridwells tiče, malo ih je » . . . u kojima se bi lo šta radi ili uopšte može da radi. Oni koje u njih zatvaraju nemaju ni stvari ni ikakvih alatki sa kojima bi radili; oni tamo provode vreme u dangubljenju i razvratu.« Kada je u Parizu stvarano Opšte prihvatilište, u prvom se redu mislilo na ukidanje prosjačenja, a manje na zapošljavanje zatvorenih. Ipak, izgle da da je Kolber (Colbert), kao i engleski mu su vremenici, video u pomoći putem rada i lek pro tiv besposlice i podsticaj razvoju manufaktura u isti mah. Nadzornici u unutrašnjosti neprestano moraju da se staraju ο tome da sirotinjski domo vi imaju i izvesno ekonomsko značenje. »Svi si romašni koji su za to sposobni moraju radnim danom da rade, kako bi izbegli dokoličenje koje je mati svih zala, tako i da bi se navikli na rad, a takođe i zato da bi zaradili za deo svoje ishra ne«. Kadikad ima i sporazuma koji omogućuju
V E L I K O UTAMNIČENJE
65
privatnim preduzimačima da radi sopstvene kori sti upotrebljavaju radnu snagu azila. Jednim ugo vorom sklopljenim 1708. podrazumeva se da će neki preduzimač snabdevati Sirotište Tila vunom, sapunom, ugljem, a da će mu ono zauzvrat ispo ručivati Češljanu i upredenu vunu. Cela zarada de li se između doma i preduzimača. U samom Pari zu je bilo više pokušaja da se velika zdanja Op šteg prihvatilišta pretvore u manufakture. Ako je verovati piscu jednog nepotpisanog zapisa objav ljenog 1790, u La Pitije se pokušavalo sa »svim vrstama manufaktura koje prestonica može da po nudi«; konačno, »uz izvesno očajanje, spalo se na radionicu mreža kao najmanje skupu«. Ni drugde pokušaji nisu nimalo uspešniji. U Bisetri je probano mnogo štošta: izrada konca i užadi, gla čanje stakla, a naročito »veliki bunar«. Čak su, godine 1781, došli na pomisao da konje, radi iz vlačenja vode, zamene skupinama zatvorenika ko ji su se smenjivali od pet izjutra do osam uveče: »Koja je pobuda mogla da navede na taj čudan posao? Da li je posredi štednja ili puka potreba da se zatvorenici nečim zaposle? Ako je reč ο pukoj potrebi da se uposl e zatvorenici, zar ne bi bilo umesnije zabaviti ih posl om korisnijim i za njih i za kuću. Ako je pobuda u štednji, onda je ne vidimo, nje uopšte i nema.« Kroz celo osam naesto stoleće, privredni značaj koji je Kolber (Colbert) hteo da prida Opštem prihvatilištu ne prestaje da slabi; to sedište obaveznog rada postaće povlašćeno mesto dokoličenja. »Koji je iz vor nereda u Bisetri?« — pitaće se još i ljudi Revolucije. I odgovaraće ono što je odgovoreno već u sedamnaestom stoleću: »Besposličenje. — Koji je način da mu se doskoči? — Rad.« U doba klasicizma smisao zatvaranja dvojak je i ono se primenjuje da odigra dvostruku ulo gu: da suzbije nezaposlenost, ili da barem izbriše njene najvidljivije društvene posledice, i da kon« troliše cene kada se ukazivala opasnost da one s
ISTORIJA LUDILA
preterano skoče. Da dejstvuje naizmenično na trži šte radne snage i na cenu proizvodnje. U stvari, ne izgleda da su domovi prinudnog boravka mog li uspešno da odigraju ulogu koja se od njih oče kivala. Ako su i okupljali ljude bez posla, to je bilo prvenstveno stoga da se prikrije beda i izbegnu društvene ili političke nezgode kada se ti ljudi uzbune; ali istog trenutka kada bi oni bili saterani u obavezne radionice, u susednim obla stima ili na sličnim područjima nezaposlenost se povećavala. Što se dejstva na cene tiče, ono je moglo biti samo veštačko, pošto je tržišna cena tako izrađenih proizvoda bila nesrazmerna istin skoj ceni koštanja, ako se ova računa prema tro škovima što ih prouzrokuje samo zatvaranje.
Upravo se u izvesnom doživljaju rada i iska zuje kako privredna neminovnost tako isto i od nje nedeljiva moralna neminovnost utamničenja. Između rada i besposlice povučena je u klasici stičkom svetu jedna granična crta koja je došla na mesto velikog isključivanja gube. U geografiji ukletih mesta, kao i u predelima moralnog sveta, azil je zauzeo tačno ono mesto što ga je imao leprozorij. Stari obredi izopštenja nastavljeni su, ali u svetu proizvodnje i trgovine. Baš na tim mestima proklete i osuđene besposlice, na tim mestima što ih je izumelo društvo koje je u za konu rada otkrivalo jednu etičku natpojavnost, pojaviće se ludilo i uskoro narasti do te mere da ih utelovi. Doći će dan kada će ono moći da se sažme sa tim jalovim prostorima besposlice pu tem izvesnog veoma starog i veoma nejasnog pra va nasleđa. Devetnaesto stoleće će prihvatiti, pa čak i zahtevati da se ta zemljišta na koje su to kom sto pedeset godina pre toga hteli da smeste nezaposlene, bedne i uboge, prenesu na luđake.
V E L I K O UTAMNIČENJE
$7
Nije svejedno što su luđaci bili obuhvaćeni velikom zabranom besposličenja. Od početka će oni imati mesto uz siromahe, valjane ili rđave, i uz dokoličare, dobrovoljne ili ne. Kao i oni, i lu đaci će biti podvrgnuti pravilima obaveznog ra da; i više no jednom desilo se da su oni u toj jednoobraznoj prinudi naprosto pokazali svoje ne obično lice. U radionicama u koje su potrpani ra spoznavali su se, i nehotice, po nesposobnosti da rade i slede ritam zajedničkog života. Potreba, otkrivena u osamnaestome stoleću, da se umo bolnima odredi poseban način života, i velika kri za utamničenja uoči same Revblucije, povezani su sa iskustvom što su ga ljudi s ludilom imali u kontekstu opšte obaveze da se radi. Da bi se lu đaci »zatvorili« nije se čekalo na sedamnaesto stoleće, ali baš se u to doba otpočelo sa njihovim »interniranjem« tako što su meŠani sa ćelom jed nom populacijom za koju je smatrano da su oni s njom u srodstvu. Do renesanse, osetljivost na ludilo bila je skopčana sa prisustvom imaginarnih natpojavnosti. Od doba klasicizma počev, i po prvi put, ludilo se opaža kroz etičku osudu nerada i u dru štvenoj imanentnosti koju obezbeđuje zajednica ra da. Ta zajednica poprima etičku moć podele koja joj omogućuje da, kao u drugom nekom svetu, odbaci sve oblike društvene nekorisnosti. Baš u tom dru gom svetu, okruženom svetim snagama truda, lu dilo će i steći taj status koji mu priznajemo. Ako u klasicističkom ludilu i ima nečega što govori ο drugom mestu i ο drugo j stvari, to nije stoga što luđak dolazi s drugog nekog neba, neba bezumnosti, i što nosi njegove znake; to je stoga što ori sam prelazi granice građanskog poretka i odlazi van svetih međa njegove etike. U stvari, odnos između prakse zatvaranja i zahteva da se radi nije potpuno, ni izdaleka, od ređen stanjem ekonomije. U osnovi mu leži i ži votom ga nadahnjuje jedno moralno opažanje. Kada je Board of Trade objavio svoj izveštaj ο 5*
68
ISTORIJA LUDILA
siromašnima i u njemu predložio sredstva »da se oni učine korisnima po sve«, bilo je tačno nazna čeno da koren siromaštva nije ni oskudica hrane ni nezaposlenost, već »slabljenje reda i popušta nje običaja«. I ukaz od 1656, takođe, usred obzna na ο moral u iznosio je čudnovate opasnosti. »Raspusnost prosjaka prevršila je meru, jer oni se odaju svakovrsnim zločinima, što navlači proklet stvo božije na države ako te zločine ne kazne.« Ta »raspusnost« nije nešto što bi se moglo odrediti u odnosu na veliki zakon rada, već moralna ra spusnost: »Osobe koje su se bavile milosrdnim delima na osnovu iskustva su saznale da više lju di oba pola stanuju zajedno bez venčanja, mnoga njihova deca nisu krštena i bezmalo svi žive u nepoznavanju vere, u nipodaštavanju sakramena-. ta i u neprestanoj navici na svakovrsne poroke.« Ali Prihvatilište ima, isto tako, i smisao da na prosto služi i kao utočište onima koje starost, nemoć ili bolest sprečavaju da rade; ono neće imati samo vid radionice za prinudni rad, već ta kođe i moralne ustanove zadužene da kažnjava, da ispravlja izvesnu moralnu »raspojasanost«, ko ja ne zavređuje suda ljudi, ali se ne bi mogla popraviti samo strogošću ispaštanja. Opšte pri hvatilište ima etički status. Upravo su za tu mo ralnu obavezu zaduženi njegovi upravitelji, te im je dodeljen ceo pravni i materijalni aparat repre sije: »Svi oni imaju moć vlasti, upravljanja, vođe nja, policije, pravo suđenja, ukoravanja i kažnja vanja«; a da bi obavili taj zadatak, na raspolaga nje im se stavljaju »stubovi srama, vratni okovi, zatvori i podzemne tamnice« (11). U suštini, obaveza da se radi osmišljena je upravo u tome kontekstu: ona je etička vežba i moralno jemstvo. Ona važi kao isposništvo, kao kazna, kao znak izvesnog stava srca. Zatvorenik koji može i hoće da radi biće oslobođen; ne toli ko što će iznova biti od koristi društvu, već zato što je ponovo. pristao uz veliku etičku pogodbu
V E L I K O UTAMNIČENJE
69
ο ljudskom bitisanju. Aprila 1684, jednom ured bom je unutar prihvatilišta stvoren odeljak za mladiće i devojke ispod dvadeset pet godina; njo me je tačno određeno da na rad treba da im od lazi najveći deo dana i da bude praćen »čitanjem nekolikih pobožnih knjiga«. Ali uredba određuje čisto represivni karakter toga rada, daleko od svakog staranja ο proizvodnji: »Biće naterani da rade što duže mogu i na najtežim poslovima koje njihove snage i mesto na kojima će biti dopušta ju.« Tada, ali tek tada moći će biti obučavani nekom zanatu »koji odgovara njihovom polu i sklonostima«, i to onoliko koliko je njihova rev nost pri prvim zadacima omogućila »da se pro sudi da žele da se poprave«. Svaka će greška, ko načno, »biti kažnjena uskraćivanjem čorbe, pove ćanjem rada, zatvorom i ostalim kaznama uobiča jenim u rečenim domovima, onako kako upravite lji budu procenili da je opravdano«. Dovoljno je pročitati »opštu uredbu ο onome što svaki dan mora biti učinjeno u Kući Sen-Luja u La Salpetrijer« pa da se shvati da se i sam zahtev da se radi upravljao prema sprovođenju jedne moralne reforme i prinude, što zatvaranju daje, ako već ne krajnji smisao, a ono bar suštinsko opravdanje. Ovo izumeće jednog mesta prinude gde je mo ralu administrativno određeno da zlostavlja — zna čajna je pojava. Po prvi put su osnovane usta nove moralnosti u kojima se spliće zapanjujuća sinteza između moralne obaveze i građanskog za kona. Red država više ne dopušta nerede srca. Naravno, nije to prvi put što u evropskoj kulturi moralna pogreška, čak i u svom najprivatnijem vidu, poprima izgled nasrtaja na pisane i..nepi sane zakone građanstva. Ali u tom velikom zatva ranju iz doba klasicizma, bit i novost jeste to što se ljudi zatvaraju u naseobine čiste moralno sti, u kojima će se zakon koji treba da vlada u srcima primenjivati bez popuštanja, ili ublažava-
70
ISTORIJA LUDILA
nja, u vidu stroge fizičke prinude. Moral se pre pustio upravljanju kao trgovina ili privreda. Vidimo da se tako među ustanove apsolutne monarhije — u iste one koje su dugo bile simbol njene samovolje — svrstava i velika građanska, a uskoro i republikanska zamisao da je i vrlina, takođe, stvar države, da je moguće donositi rešenja kako bi ona zavladala, ustanoviti autoritet kako bi se osiguralo da ona bude poštovana. Zidovi zatvorenih prostora na neki način kriju negativ te moralne naseobine ο kojoj građanska svest po činje da sanja u sedamnaestome stoleću: moralne naseobine namenjene onima koji su od samog po četka hteli da se izvuku iz nje, naseobine u kojoj pravo vlada samo putem sile bez priziva — neka vrsta vrhovne vlasti dobra, gde likuje pretnja sa ma, i gde vrlina, budući toliko vredna sama po sebi, ima vrednost kao takva, a za nagradu dobija samo to što je izbegla kaznu. U senci građanske države rađa se ta čudnovata republika dobra ko ja se silom nameće svima za koje se podozreva da pripadaju zlu. To je naličje velikog sna i ve like zaokupljenosti građanstva u vreme klasiciz ma: konačno poistovećeni zakoni države i zakoni srca. »Neka se naši političari blagoizvole manuti računica... i neka već jednom shvate da se nov cem može sve kupiti osim uljudnosti i gra đana.« (12) Zar nije to san koji kao da je opsedao osni vače doma za prinudan boravak u Hamburgu? Jedan od upravitelja mora da se stara da » . . . svi koji su u kući ispunjavaju svoje verske dužnosti i budu poučeni za n j i h . . . Školski učitelj treba da nauči decu veri i da ih opominje, podstiče ih da, u trenucima dokolice, čitaju različite delove Sve tog pisma. On treba da ih nauči da čitaju, da pišu, računaju, da budu pošteni, i pristojni prema onima koji posećuju dom. On se mora starati da oni prisustvuju službi božijoj i da se pri tom smerno ponašaju.« U Engleskoj, u pravilima work-
V E L I K O UTAMNIČENJE
71
houses ostavljeno je veliko mesto bdenju nad vla danjem i nad veronaukom. Tako je za dom u Plimutu predviđeno imenovanje jednog »schoolmastera« koji je imao da udovolji trostrukom uslovu da bude »pobožan, trezven i uzdržljiv«; svako jutro i svako veče imaće on zadatak da predvodi molitve; svake subote po podne i svakog praznika moraće da se obrati zatvorenima, da ih opomene i pouči »osnovima protestantske vere u skladu sa učenjem an glikanske crkve«. Hamburg ili Plimut, Zuchthäu sern i workhouses — u celoj protestantskoj Evropi dižu se te tvrđave moralnoga reda u kojima se uči vera, što je neophodno za- mir države. Na katoličkoj zemlji, cilj je isti, ali je versko obeležje malo izraženije. Ο tome svedoči delo sve tog Vensana de Pola. »Glavna namera radi koje smo dopustili da ovamo budu povučene osobe iz van halabuke velikoga sveta i da stupe u ovu usamljenost kao pitomci bila je samo to da se oni zadrže od robovanja grehu, od toga da budu prokleti zanavek, i da im se dade sredstvo da uži vaju u savršenom zadovoljstvu i u ovom i u onom drugom životu; oni će učiniti sve što mogu da se u tome dive božanskom proviđenju... Iskustvo nas, na žalost, isuviše čvrsto uverava da poreme ćaji za koje danas vidimo da vladaju kod mladeži potiču jedino od sve većeg pomanjkanja pouka i pokornosti pred duhovnim predmetima, pošto mla di mnogo više vole da slede svoje rđave sklono sti negoli sveta nadahnuća Božija i bogobojažljive savete svojih roditelja.« Reč je, dakle, ο tome da se pitomci izbave iz jednog sveta koji ih, ona ko slabe, samo mami na greh, da se opomenu na povučenost u kojoj će za društvo imati samo »an đele čuvare« ovaploćene u svakidašnjoj prisutno sti nadzornika: ovi im, u stvari, »čine iste one dobre usluge koje im nevidljivo čine i njihovi an đeli čuvari: naime, poučavaju ih, teše i daju spas.« U domovima Sirotišta (Charite), uz najveće se sta« ranje bdi nad tim dovođenjem u red života i sa-
72
ISTORIJA LUDILA
vesti, i to će se tokom celog osamnaestog stole ća sve jasnije javljati kao smisao zatvaranja. Go dine 1765. za Sirotište Šato-Tjerija donosi se nov pravilnik. Njime je tačno određeno da će »Prior posećivati sve zatvorene, jednog za drugim i sva kog posebno, najmanje jednom nedeljno, da bi ih potešio, opomenuo na bolje vladanje i lično se uverio da li se sa njima postupa onako kako tre ba; pod-prior će to činiti svaki dan«. Sve te tamnice moralne vrste mogle bi da po nesu ono geslo što ga je još Hauard mogao pro čitati na zatvoru u Majncu: »Ako smo mogli da nataknemo jaram divljim zverima, ne treba da odustajemo od popravljanja čoveka koji je zabludeo.« Za katoličku crkvu, kao god i za protestant ske zemlje, zatvaranje predstavlja mit ο društvenoj sreći u vidu autoritarnog uzora: uzora policije kroz čiji bi se poredak potpuno probijala načela religije, i religije čiji bi zahtevi bili zadovoljeni, bez ograničenja, u pravilima policije i prinudama kojima ona može da se oboruža. Postoji u tim ustanovama nešto kao pokušaj da se dokaže da red može biti primeren vrlini. U tom smislu »utam ničenje« krije, u isti mah, i metafiziku upravlja nja i politiku religije; ono se, kao jedan napor tiranskog stapanja, smešta u ono rastojanje koje božji vrt odvaja od gradova koje su ljudi, izgnani iz raja, podigli sopstvenim rukama. Dom prinud nog boravka javlja se u doba klasicizma kao najzgusnutiji simbol te »policije« koja je samu se be, kada je podizanje savršenog grada posredi, zamišljala kao građanski ekvivalent vere.
*
*
*
Zatvaranje je institucionalna tvorevina svoj stvena sedamnaestom stoleću. Ono je od samog početka zahvatilo toliku širinu da više nema ni čeg zajedničkog sa bacanjem u tamnicu kakvo se
V E L I K O UTAMNIČENJE
73
moglo primenjivati u srednjem veku. Kao eko nomska mera i društvena predostrožnost ono ima vrednost pronalaska. Ali u p o v e s t i ludila, ono je presudan događaj: trenutak kada se ludilo opaža na društvenom obzorju siromaštva, nesposobnosti za rad, nemogućnosti integrisanja sa grupom, tre nutak kada ono počinje da se stapa sa problemi ma grada. Nova značenja što se pridaju siromaš tvu, važnost koja se poklanja obavezi da se radi i sve etičke vrednosti s njom u vezi, izdaleka od ređuju doživljavanje ludila i iskrivljuju mu smisao. Rođena je jedna osetljivost koja je povukla crtu, podigla prag i koja bira, da bi oterala. Kon kretan prostor klisicističkog društva zadržava jed nu oblast nemešanja, jednu neispisanu stranicu na kojoj ledbi istinski život grada: tu se red više ne sučeljava slobodno sa neredom, razum više ne nastoji da sam sebi krči put kroz sve ono što može da mu se izmigolji ili što pokušava da ga odbaci. On vlada u čistom stanju, u trijumfu što mu je nad pomahnitalim nerazumom unapred pri premljen. Ludilo je tako otrgnuto od te imagi narne slobode koja mu je omogućavala da buja još i pod nebom renesanse. Ne tako davno, ono se još borilo u po bela dana: to je Kralj Lir, to je Don Kihot. Ali za manje od pola stoleća ono se našlo odvojeno od sveta i, u utvrdi zatvoreno sti, povezano je sa Razumom, pravilima morala i njihovim jednoličnim noćima.
TREĆE
POGLAVLJE
BEZUMNICI
Od stvaranja Opšteg prihvatilišta, od otvara nja prvih kaznenih domova u Nemačkoj i Engle skoj, pa sve do kraja osamnaestog stoleća, doba klasicizma utamničuje. Utamničuje razvratnike, očeve-raspikuće, zabludele sinove, bogohulnike, lju de koji »teže da se otkače«, raskalašnike. I, preko tog približavanja i tih čudnih saučesništava, to do ba ocrtava profil svog doživljaja bezumlja. Ali u svakoj takvoj naseobini nalazimo, povrh svega, i istinsku populaciju luđaka. Pri svakom desetom, približno, hapšenju u Parizu radi odvo đenja u Opšte prihvatilište, hvatani su »bezumnici«, ljudi »u bunilu«, svet »pomračena duha«, »oso be koje su naskroz poludele«. Između jednih i drugih, nikakvog znaka razlike. Pogledaju li se redom registri, reklo bi se da je na ta hapšenja ukazala ista osetljivost, te ljude odstranio isti gest. Prepustimo arheolozima lekarstva brigu oko od ređivanja toga da li je onaj koji je u Prihvatilište dospeo uljudnosti« ili onaj što je »zlostavljao ženu« i više puta hteo da se otkači bio bolesnik ili ne, umobolnik ili zločinac. Pa ipak, ne treba zaboraviti da »bezumni« kao takvi imaju posebno mesto u svetu utamni čenja. Njihov se položaj ne svodi na to da se sa
BEZUMNICI
75
njima postupa kao sa kažnjenicima. U opštoj oset ljivosti na bezumlje postoji izvesna osobita boja koja se pridaje ludilu u strogom smislu reči i koja prekriva one što ih, bez tačnog semantičkog razlikovanja, nazivaju bezumnima, pomućenim ili poremećenim duhovima, čudacima, ljudima u lu dilu. Taj osobiti oblik osetljivosti ističe lice samog ludila u svetu bezumlja. Tu je, na prvom mestu, osetljivost na sablazan. U svom najopštijem vidu zatvaranje se objašnjava ili se, u svakom slučaju, opravdava htenjem da se izbegne sablazan. Ono time čak označuje i jednu važnu promenu u sve sti ο zlu. R enesansa je slobodno dopuštala da na punu svetlost dana izbiju oblici bezumlja; javna slava je zlu davala moć primera i iskupljenja. Ka da je u petnaestom stoleću Žil de Re (Gilles de Rais) optužen da je bio i ostao »jeretik, iznova upao u greh, volšebnik, skotolaš, prizivač zlih du hova, gatar, ubica nevinih, otpadnik od vere, ido lopoklonik, nebudan pred skretanjem od vere«, on je na kraju sam, u vansudskom priznanju, izneo svoje zločine »koji su dovoljni da u smrt oteraju 10.000 ljudi«; pred sudom je na latinskom ponovo otpočeo sa priznanjima; a potom säm zahteva da se »rečena ispovest svima i svakome od prisutnih, od kojih većina ne zna latinski, objavi na prostom jeziku i izloži im se, a počinjeni i ispoveđeni prestupi objave na njegovu sramotu, da bi lakše stekao oprost grehova i milost Božiju, ne bi li bio pomilovan zbog grehova koje je poči nio«. Na građanskom suđenju, ista se ispovest zahteva i pred okupljenim narodom: »rečeno mu je od strane Gospodina predsednika da svoju stvar potanko iznese, a stid što će ga zbog toga osetiti delimično će vredeti kao ublaženje kazne ko ju zbog toga treba da ispašta.« Do sedamnaestog stoleća, sve ono što je u zlu najžešće i najnečovečnije može se izravnati i kazniti tek kad se iz nese na svetio dana. Svetlost u kojoj se obavlja
76
ISTORIJA LUDILA
čin priznanja i sprovodi kazna može sama da sto ji kao protivteža tami iz koje proizlazi zlo. Posto ji jedan krug dovrhunjenja zla kojim ono nužno mora da prođe kroz javno priznanje i ispoljavanje pre no što dostigne okončanje koje ga poništava. Utamničenje, nasuprot tome, odaje oblik sve sti za koju nečovečno može da dovede samo do stida. Postoje vidovi zla koji imaju toliku moć da zaraze, toliku snagu da sablazne, da bi ih sva ko obznanjivanje umnožavalo do beskonačnog. Je dino ih zaborav može poništiti. Povodom jedne spletke sa trovanjem, Ponšartren (Pontchartrain) propisuje ne javno suđenje, već tajnost azila: »Kako su učinjena saslušanja zanimala jedan deo Pariza, Kralj nije smatrao da se mora održati su đenje tolikim osobama, od kojih je više njih bilo upalo u zločine i ne znajući za to, a ostali su se upustili samo iz lakomislenosti; Njegovo Veličan stvo se na to resilo utoliko dragovoljnije što je ubeđeno da ima izvesnih zločina koje bi svakako valjalo prepustiti zaboravu.« (13) Osim opasnosti od primera, i čast porodice, kao i čast vere, do voljni su da neka osoba bude predložena za dom prinudnog boravka. Povodom slanja jednog sve štenika u Sen-Lazar primećeno je: »Stoga nikada nije preterano nastojanje da se zarad časti vere i Časti sveštenstva skrije takav duhovnik kao što je ovaj.« (14) Još i u poznom osamnaestom stole ću Maiserb (Malesherbes) će braniti izgnanje i utamničenje kao pravo porodice koja hoće da izbegne ljagu. »Ono što se naziva niskošću svrsta no je u radnje čije trpljenje javni red ne dopu šta . . . Kao da čast porodice zahteva da se iz dru štva odstrani onaj koji, gadnim i prezira dostoj nim navadama, navodi svoje roditelje da pocrve ne.« I obratno, nalog za oslobođenje izdaje se ka da se smatra da je opasnost od bruke otklonjena i da čast porodice ili Crkve više ne može biti povređena. Opat Bagrede je odavno zatvoren; uprkos njegovim zahtevima, nikad mu nije dozvolje-
BEZUMNICI
77
no da iziđe; no konačno starost i slabost onemo gućuju bruku: »Uostalom, njegova oduzetost na preduje«, piše d'Aržanson. »Ne može ni da piše ni da se potpiše; mislim da bi pravo i milosrdno bilo osloboditi ga.« Sve te oblike zla koji se pri bližavaju bezumlju treba prikriti. Pred nečovečnim klasicizam oseća takvu sramežljivost kakvu renesansa nikad nije iskusila. Od ovog prikrivanja, međutim, pravi se i je dan izuzetak: ono što se čini sa luđacima (15). Pokazivati bezumne — to je nesumnjivo bio veo ma stari običaj srednjega veka. Na neke Narrtür mer u Nemačkoj postavljani su prozori sa rešet kama koji su omogućavali da se spolja posmatraju unutra vezani luđaci. Tako su oni bivali prikazanje na gradskim kapijama. Paradoksalno, u času kada su se kapije azila zatvorile, taj obi čaj nije iščezao već se, naprotiv, razvio, te u Pa rizu i Londonu poprimio bezmalo institucionalizovani karakter. Još i 1815, ako je verovati jednom izveštaju podnetom Donjem Domu, bolnica u Bedlemu svake nedelje pokazuje besomučnike za je dan peni. Godišnji prihod od tih poseta, pak, po peo se na blizu 400 funti: a to pretpostavlja za panjujuće visoku brojku od 96.000 poseta godiš nje (16). U Francuskoj, šetnja do Bisetre'i gleda nje teških luđaka ostaje, sve do Revolucije, jed na od nedeljnih razonoda građanstva sa leve oba le. U svojim Zapažanjima jednog engleskog putni ka (Observations d'un voyageur anglais) Mirabo izveštava da su luđaci u Bisetri izlagani gledanju »kao kakve neobične zveri prvom prostaku koji naiđe i voljan je da plati četvrt sua«. Tu se vidi čuvar kako pokazuje luđake kao što na vašaru Sen-Žermen lakrdijaš pokazuje dresirane majmu ne (17). Neki sü tamničari bili veoma cenjeni zbog veštine da sa nekoliko udaraca bičem nateraju lu đake da izvode hiljade plesova i vratolomija. Je dino ublaženje na koje se naišlo krajem osamnae stog stoleća jeste to što je bezumnima bila pove«
78
ISTORIJA LUDILA
rena briga oko pokazivanja luđaka, kao da je lu dilo samo imalo da pruži svedočanstvo ο onome što jeste. »Nikako ne klevećimo ljudsku prirodu. Engleski je putnik u pravu kad službu pokaziva nja luđaka smatra nečim što prevazilazi najokoreliju nečovečnost. Već smo to i rekli. Svemu ima leka. Upravo su sami luđaci, koji su u lucidnom sta nju, zaduženi da se postaraju oko izlaganja svojih drugara koji im, sa svoje strane, vraćaju uslugu na isti način. Tako čuvari tih nesrećnika uživaju u prednostima koje im pruža predstava, i bez sna ge neosetljivosti koju, sumnje nema, nikada ne bi ni mogli steći.« (18) Eto ludila uzdignutog kao pri kazanje iznad tišine azila kako je, na radost svi ju, postalo javna sablazan. U uzdržanosti domo va prinudnog boravka bezumlje se skrivalo, ali ludilo nastavlja sa svojim prisustvom na pozorni ci sveta, i to sa» više sjaja nego ikad. U doba Carstva otići će se, štaviše, još dalje no što se za srednjega veka i renesanse ikada stiglo; čud novata bratija sa Plavoga broda priređivala je ne kada prikazanja u kojima je ludilo podražavano; sada se predstavlja baš ludilo samo, ludilo od krvi i mesa. Kunije (Couhnier), upravitelj Šarantona, pokrenuo je prvih godina devetnaestog stoleća da vanje onih čuvenih predstava u kojima su luđaci igrali čas uloge glumaca, čas uloge posmatranih gledalaca. »Umobolnici koji su prisustvovali tim pozorišnim prikazanjima bili su predmet pažnje, ljubopitstva jedne nepromišljene, lakoumne i kadikad pakosne publike. Neobično držanje tih ne srećnika, njihovo ponašanje, izazivali su posprdni smeh, uvredljivo sažaljenje prisutnih.« (19) U sve tu nad kojim De Sad rasprostire svoju suverenost, ludilo postaje čista predstava i biva ponuđeno, kao razonoda, nepomućenoj savesti razuma sigur nog u sebe. Sve do početka devetnaestog stoleća i do ozlojeđenosti Roaje-Kolara (Royer-Collard), lu đaci ostaju čudovišta — što će reći bića ili stva ri koje vredi pokazivati.
BEZUMNICI
79
Utamničenje krije bezumlje i odaje stid što ga bezumlje izaziva; ali ono jasno označuje lu dilo; prstom pokazuje na njega. Ako, kao prvo, postoji namera da se izbegne sablazan, ova se, kao drugo, priređuje. Čudnovata protivrečnost: doba klasicizma obavija ludilo jednim sveobuhvat nim doživljajem bezumlja; njegove jedinstvene ob like koje su jedne od drugih razdvojili srednji vek i renesansa, to doba iznova upija i sažima u sveobuhvatnost u kojoj se ludilo dodiruje, bez razlike, sa svim oblicima bezumlja. Ali ono, ύ is ti mah, označuje isto to ludilo jednim osobenim obeležjem: ne obeležjem bolesti, već obeležjem usplamtele sablazni. Pa ipak, između tog organizovanog ispoljavanja ludila u osamnaestome sto leću, i slobode sa kojom je ono za renesanse iz bijalo na videlo, nema ničeg zajedničkog.- Tada je ono bilo svuda prisutno i preko svojih slika ili opasnosti izmešano sa svekolikim iskustvom. U klasicističko doba, ludilo pokazuju, ali s onu stra nu rešetaka; ako se ono i ispoljava, to je na od stojanju, pod pogledom razuma koji s njim više nije u srodstvu i ne mora da se i dalje oseća ne prilično zbog prevelike sličnosti s njim. Ludilo je postalo stvar za gledanje: ne više čudovište u dnu sebe sama, već životinja čudnovatih mehanizama, bestijalnost u kojoj, je čovek još odavno poništen. »Lako mogu da zamislim čoveka bez ruku, nogu, glave (jer samo nas iskustvo uči da je glava po trebnija od nogu). Ali ne mogu da zamislim čo veka bez misli: bio bi to kamen ili marva.« (20)
* *
*
U svom Izveštaju ο zbrinjavanju umobolnih (Rapport sur le service des aliinis) Deport (Desportes) opisuje izbe Bisetre, onakve kakve su bile krajem osamnaestog stoleća: »Nesrećnik koji je od celog pokućstva imao samo tu lošu postelju
80
ISTORIJA LUDILA
prekrivenu slamom, glavom, petama i telom priti snut uza zid, nije mogao ni oka da sklopi a da ga ne iskvasi voda što je curila niz tu gomilu ka menja.« Što se izbi u La Salpetrijer tiče, ono što je u njima činilo »boravak još nesrećnijim a če sto i ubitačnijim bilo je to što su zimi, kada nadođu vode Sene, sobičci smešteni na ravni od voda postajali ne samo mnogo nezdraviji već i, povrh toga, utočište mnoštvu golemih pacova ko ji su se noću bacali na tamo zatečene zlehudnike i grizli ih gdegod su stigli; zatečene su luđakinje nogu, ruku i lica rastrgnutih od često opasnih ujeda, a više ih je od toga i umrlo«. No upravo se podzemne ćelije i izbi od davnina i ostavljaju za najopasnije i najnemirnije umobolnike. Ako su mirni i ako niko ne treba ni zbog čega da ih se boji, trpaju ih u ćelije manje ili više prostrane. Jedan od najradnijih učenika Tjukovih, Godfri Higins (Godfrey Higgins), dobio je pravo, plaćeno 20 funti, da kao dobrovoljni inspektor poseti azil u Jorku. Prilikom jedne posete on otkriva neka briž ljivo prikrivena vrata i nalazi odaju ne dužu od osam stopa (oko šest kvadratnih metara) koju je noću nastanjivalo trinaest žena; danju su one imale da žive u jedva nešto većoj odaji. Nasuprot tome, bezumnike koji su naročito opasni, drže pod ustrojstvom stege koja, sumnje nema, nije kaznene prirode već samo treba da stesni i učvrsti fizičke međe pobesnelog ludila. Cesto opasne luđake lancima vezuju za zidove i postelje. U Bedlemu, nemirne luđakinje veziva ne su lancem oko članka uza zid jednog dugog podzemnog hodnika; od odeće imale su samo po haljinu od gruba sukna. U drugoj jednoj bolnici, u Betnel Grinu (Bethnal Green), neka je žena pa tila od žestokih napada razdraženosti:; tada bi je, sapetih ruku i nogu, smeštali u svinjac; kad bi napad prošao, vezivali bi je za postelju i zaštitili jednim jedinim pokrivačem; kad bi joj dozvolili da napravi nekoliko koračaji, nameštali bi joj me-
BEZUMNICI
81
đu noge gvozdenu šipku koja je alkama bila pri čvršćena za članke, a sa lisicama na rukama bila spojena kratkim lancem. U svom Izveštaju ο po ložaju siro mašnih umo bo lnika Semjuel Tjuk (Sa muel Tuke) iznosi pojedinosti jednog tegobnog si stema koji je u Bedlemu uveden da bi se savladao neki luđak kog je bio glas da je besomučan: čo vek je bio vezan dugim lancem što je išao duž zida i tako omogućavao stražaru da ga vodi, da ga, tako reći, iz vana drži na uzici; ο vrat su mu bili stavili jednu gvozdenu alku koja je kratkim lancem bila spojena sa drugom alkom; ova je kli zila duž jedne uspravne debele gvozdene šipke učvršćene krajevima ο tavanicu i pod ćelije. Ka da se otpočelo sa preuređenjem Bedlema, nađen je jedan čovek koji je dvanaest godina živeo u toj ćeliji, podvrgnut tom sistemu stege. Kada ovakvi postupci dostignu taj vrhunac žestine, postaje jasno da ih svest ο kazni koju valja izvršiti ne raspaljuje ništa više nego zada tak popravljanja. Ovome režimu potpuno je stra na svaka zamisao ο »pokajništvu«. U ono vreme, ludnice opseda izvesna predstava ο animalnosti. Svoje lice ludilo pozajmljuje sa obrazine zveri. Oni koje lancima prikivaju ο zidove ćelija nisu toliko ljudi pomračena uma, koliko zveri koje je spopala prirodna pomama: kao da se ludilo, na svom krajnjem stupnju oslobođeno tog moralnog bezumlja u koje su zatvoreni njegovi najblaži ob lici, silovitom snagom upravo pripojilo neposred noj žestini animalnosti. Taj uzor animalnosti na meće se po azilima i daje im izgled kaveza i zverinjaka. Kokel (Coquel) opisuje La Salpetrijer kra jem osamnaestog stoleća: »Luđakinje koje su u nastupu pomame vezane su lancima, kao psi, za vrata svoje izbe, a od čuvara i posetilaca odvoje ne su dugim hodnikom zaštićenim gvozdenom re šetkom; kroz tu im se rešetku doturaju hrana i slama na kojoj spavaju; prljavština koja ih okru žuje delimično se uklanja grabuljama.« U bolnici 6
82
ISTORIJA LUDILA
u Nantu, zverinjak ima izgled posebnih kaveza za divlje zveri. Nikada Eskirol (Esquirol) nije video »toliko preobilje brava, katanaca, gvozdenih zasu na da se zatvore vrata podzemnih ćelija... Ma leni otvori u vratima opremljeni su gvozdenim šipovima i kapcima. Tik uz taj otvor obešen je la nac olovom zaliven u zid, a na drugom kraju mu je jedan tucani sud što prilično liči na kakvu sta ru kantu: u sud se stavlja hrana pa se dotura kroz šipove otvora.« Kada, godine 1814, Fodere (Fodere) stiže u bolnicu u Strazburu, nalazi tamo vrlo brižljivo i vesto postavljenu neku vrstu štale za ljude: »Za nasrtljive luđake i one koji se pr ljaju« zimišljeno je da se, s krajeva velikih oda ja, postave »neke vrste kaveza, ili daščanih ormana u koje može da stane najviše jedan čovek sred nje visine«. Ti kavezi imaju po jednu dasku sa rešetkastim otvorom koja se ne oslanja neposred no ο pod već je malčice, oko petnaestak santimetara, izdignuta. Na te je letve bačeno malo slame »na kojoj umobolnik spava, go ili polugo, a tu i obeduje i izbacuje nečistoću . . . « Ima u tome, razumljivo, i istinskog sistema obezbeđenja od nasilništva umobolnika i raspomamljenosti njihovog besa. Ο toj raspomamljeno sti misli se ponajpre kao ο društvenoj opasnosti. Ali ono što je nadasve važno jeste to što se ona zamišlja u vidu jedne životinjske slobode. Ta ne gativna činjenica da se »sa luđakom ne postupa kao s ljudskim bićem« ima sasvim pozitivan sa držaj; ta nečovečna ravnodušnost u stvarnosti ima vrednost opsednutosti: ona se usađuje u drevne strahove koji su još od staroga veka, a od sred njega pogotovu, dali životinjskom svetu njegovu poznatu čudovišnost, njegove preteče čudesnosti i svu onu težinu pritajenog nespokoja. Pa ipak, taj strah od životinja koji, sa celim svojim imaginar nim predelom, prati opažanje ludila, više nema sasvim isti smisao koji i dva ili tri stoleća ranije: životinjski preobražaj nije više vidljivi znak pa-
BEZUMNICI
83
klenih sila, niti ishod jedne đavolje alhemije be zumlja. Životinja u ioveku više nema vrednost putokaza za onaj svet; ona je postala čovekovo ludilo, bez veze sa bilo čim drugim doli sa sobom samim: njegovo ludilo u prirodnom stanju. Animalnost koja besni u ludilu lišava čoveka onoga što bi u njemu moglo biti čovečno; ali ne stoga da bi ga prepustila drugim nekim silama, ili samo zato da bi ga učvrstila na nultom stupnju svoj stvene mu prirode. Za klasicizam je ludilo, u kraj njim svojim oblicima, čovek u neposrednom od nosu sa svojom animalnošću,. bez pozivanja na išta drugo i bez ikakva pribežišta. Doći će dan kada će prisustvo te animalnosti u ludilu biti smatrano, iz. perspektive evolucije, znakom, još više — samom suštinom bolesti. U doba klasicizma, nasuprot tome, ona sa osobitom jasnoćom ukazuje upravo na činjenicu da luđak nije bolesnik, Animalnost, u stvari, štiti luđaka od svega što bi u čoveku moglo biti sagrešljivo, ne stalno, bolešljivo. Životinjska temeljnost ludila, i ta izdržljivost koju ono preuzima od slepog sveta zveri, čini luđaka neosetljivim na glad, vrućinu, studen, bol. Sve do kraja osamnaestog stoleća op šte je poznato da luđaci mogu beskonačno da pod nose životne nedaće. Nepotrebno je štititi ih; nije ih potrebno ni pokrivati ni ogrevati. Kada je 1811. Semjuel Tjuk posetio jednu workhouse Južnih grofovija, video je ćelije u koje je svetlost dopi rala kroz prozorčiće s rešetkama otvorenim u vra tima. Sve su žene bile gole-golcate. Međutim, » . . . zima je bila izuzetno oštra i predveče je termo metar izmerio 18° ispod nule. Jedna od tih nesrećnica ležala je na nešto slame, bez pokrivača.« Ta sposobnost umobolnih da, poput životinja, podno se najgore nepogodnosti, još će i za Pinela biti medicinska dogma; on će se stalno diviti » . . . po stojanosti i lakoći s kojom neki umobolnici i jed nog i drugog pola podnose najoštriju i najdugo trajniju hladnoću. Meseca Nivoza godine III, za 6*
84
ISTORIJA LUDILA
onih dana kada je termometar pokazivao 10, 11 pa i 16° ispod tacke mržnjenja, jedan umobolnik ludnice u Bisetri nije mogao da zadrži na sebi svoj vuneni pokrivač, te je ostao da sedi na zale đenom podu svoje izbe. Ujutru, tek što su otvo rili njegova vrata, ugledaše ga kako u košulji trči po dvorištima, šakama dohvata sneg i led, utrljava ih u prsa i uz izvesnu nasladu ih pušta da se tope.« Ludilo, posredstvom svekolike životinjske divljačnosti koja se u njemu može naći, štiti čo veka od opasnosti razboljevanja; ono ga dovodi do neranjivosti slične onoj koju je priroda, u svo joj smotrenosti, podarila životinjama. Zanimljivo je da pomućenje razuma vraća luđaka, preko po vratka animalnosti, neposrednoj dobroti prirode. Eto zašto, na tom krajnjem stupnju, ludilo manje no ikad proizlazi iz medicine; ono dalje ne može da pripada ni području kažnjavanja. Pomahnitalu animalnost moguće je savladati samo dresiranjem i zaglupljivanjem. Shvatanje ο ludaku životinji odista je, u osamnaestome stoleću, primenjivano u vaspitanju koje su pokadšto pokuša vali da nametnu umobolnima. Pinel navodi slučaj neke »veoma glasovite manastirske ustanove u jed nom kraju na jugu Francuske« gde je nastranom bezumniku izdata »izrična zapovest da se promeni«; odbije li da legne ili jede, »davano mu je na zna nje da će njegovo tvrdoglavo skretanje sutradan biti kažnjeno sa deset udaraca volujskim žilama«. Zauzvrat, ako je bio pokoran i poslušan, davano mu je da »obeduje u manastirskoj trpezariji, po kraj učitelja«, ali je i za najmanju grešku bio smesta opominjan »udarcem pruta koji bi ga ošinuo po prstima«. I tako, čudnovatom jednom di jalektikom čije kretanje objašnjava sve te »nečovečne« prakse utamničavanja, slobodna animal nost ludila biva savladana tek pomoću te stroge obuke čiji smisao nije da životinjsko uzdigne ka čovečnom, već da čoveka vrati na ono što bi u njemu moglo biti čisto animalno. Ludilo obeloda-
BEZUMNICI
85
njuje tajnu animalnosti, koja je njegova istina i u koju se ono na neki način utapa. Sredinom osamnaestog stoleća, jedan zakupac poljskog dob ra sa severa Škotske imao je svoj trenutak sla ve. Pripisivano mu je umeće da leci maniju. Pinel uzgred beleži da je taj Gregori bio herkulovska rasta; »njegov se postupak sastojao u tome da umobolnike podvrgne najtegobnijim radovima na obdelavanju zemlje, da jedne koristi kao tovarne životinje, druge kao sluge i da ih, na kraju, ako se ma i malo pobune, batinama namorava na po slušnost«. U svođenju na animalnost ludilo nalazi i svoju istinu i, u isti mah, svoje isceljenje: kada je luđak postao zver, zbrisano je i to prisustvo životinje u čoveku koje je i bilo sablazan ludila ne zato što se životinja ućutala, već zato što je sam čovek poništen. U ljudskom biću koje je po stalo tegleće marvinče, odsustvo razuma prati mud rost i njen red: ludilo je tada izlečeno, pošto je otuđeno u nešto što nije ništa drugo do njegova istina. Kucnuće čas kada će se iz te animalnosti lu dila izvesti zamisao ο mehanističkoj psihologiji i shvatanje da se oblici ludila mogu dovesti u vezu sa osnovnim strukturama animalnog života. Ali u sedamnaestom i osamnaestom stoleću, animalnost koja je ludilu dala svoje lice ni na koji način ne propisuje kako njene pojave valja odrediti. Baš naprotiv, ona ludilo smešta u jedan prostor ne predvidljive slobode u kojem se iskaljuje njegov bes; ako determinizam i može da zahvati ludilo, to je u obliku prinude, kazne i stroge obuke. Pu tem animalnosti ludilo se ne pridružuje osnovnim zakonima prirode i života, već se pre nadovezuje na hiljadu oblika jednog bestijarija. Ipak, za raz liku od onih bestijarija koji su kružili za srednje ga veka i koji su, preko onoliko simboličnih lica, govorili ο preobražajima zla, ovo je apstraktan bestijarij; zlo tu više ne poprima fantastično telo; njime se obuhvata samo krajnji oblik, istina
85
ISTORIJA LUDILA
bez sadržine zveri. Taj je bestijarij, da bi sačuvao opštu moć pretnje, oslobođen svega što bi u nje mu moglo biti bogatstvo imaginarne faune; on ukazuje na muklu opasnost od jedne animalnosti koja bdije i koja, iznebuha, razrešuje razum u si lini a istinu u pomami bezumnika. Uprkos savremenom nastojanju da se sastavi jedna pozitivna zoologija, ta spopadnutost animalnošću shvaćenom kao prirodni prostor ludila nije prestajala da na stanjuje pakao klasicističkog doba. Ona upravo i sačinjava onaj imaginarni element iz kojeg su ro đene sve prakse utamničenja i najčudniji vidovi njegovog divljaštva. Sumnje nema da je za zapadnu kulturu bitno bilo da poveže, što je i učinila, svoje opažanje lu dila sa imaginarnim oblicima čovekovog odnosa prema životinji. Od samog početka ona nije kao po sebi razumljivo postavila da životinja sudeluje u celokupnosti prirode, u njenoj mudrosti i njenome redu: ta je zamisao zakasnila i dugo će se zadržati na površini kulture; možda još nije zbilja duboko prodrla u podzemne prostore ima ginacije. U stvari, onome ko odista hoće da otvo ri oči, ubrzo postaje prilično jasno da životinja više pripada protiv-prirodi, jednoj negativnosti ko ja ugrožava red i, svojom jarošću, dovodi u opa snost pozitivnu mudrost prirode. Ο tome svedoči delo Lotreamonovo. Zašto bi to što je čovek Za pada dve hiljade godina živeo od svoje odredbe ο razumnoj životinji neminovno značilo i to da je priznao mogućnost jednog reda koji bi bio za jednički razumu i animalnosti? Zašto bi bilo po trebno da je u toj odredbi označio način na koji se on umeće u pozitivnost prirode? A nezavisno od onoga što je Aristotel stvarno hteo da kaže, ne bismo li mogli ustvrditi da je ta »razumna živo tinja« zapadnom svetu dugo vremena označavala način na koji se sloboda razuma začela u okviru jednog raspomamljenog bezumlja i otkidala se od njega sve dok mu nije postala suprotstavljen po-
BEZUMNICI
87
jam? Od trenutka kada je filosofija postala an tropologija a čovek poželeo da se prepozna u celokupnosti prirode, životinja je izgubila svoju moć negativnosti da bi između determinizma prirode i razuma čoveka sazdala pozitivni oblik jedne evo lucije. Obrazac razumne životinje potpuno je izmenio smisao: bezumlje koje je on obeležavao u korenu svakog mogućeg razuma sasvim je iščezlo. Otuda, ludilo je moralo da se pokorava determi nizmu čoveka shvaćenog kao prirodno biće u sa moj njegovoj animalnosti. U doba klasicizma — ako je i tačno da naučna i medicinska analiza ludila, kao što ćemo to kasnije videti, zaista teže da ludilo uvrste u taj prirodni mehanizam — is tinske prakse primenjivane na bezumnicima do voljno svedoči da se ludilo i dalje uzimalo u protivprirodnoj jarosti animalnosti.
*
*
U svakom slučaju, upravo tu animalnost lu dila utamničenje usplahireno ističe u isto ono vre me kada nastoji da izbegne sablazan zbog nemo ralnosti bezumnog. Eto šta dovoljno otkriva rastojanje koje se u doba klasicizma uspostavilo iz među ludila i drugih vidova bezumlja, premda je sa izvesnog stanovišta tačno da su oni brkani ili stapani jedni s drugima. Ako je čitav red bezum lja ućutkan, ali je ludilu dato da slobodno govori jezikom svoje sablazni, koja je to pouka koju ono može da pruži a koju bezumlje uopšte uzev nije kadro da prenese? Koji to smisao imaju njegova jarost i sav bes bezumnika, a da se taj smisao ne može naći u recima, razumnijim po svoj prilici, ostalih utamničenih? U čemu je, dakle, posebniji značaj ludila? Od sedamnaestog stoleća počev, bezumlje u najopštijem smislu ne nosi više nikakvu pouku. Ona opasna preokretijivost razuma koju je joä
88
ISTORIJA LUDILA
renesansa osećala tako bliskom, mora se zabora viti a njene sablazni moraju iščeznuti. Velika te ma ludila Krsta, koja je tako čvrsto pripadala hrišćanskom iskustvu renesanse, počinje u sedam naestom stoleću da čili, uprkos jansenizmu i Paskalu. Ili, bolje rečeno, ona opstaje, ali izmenjena, i kao obrnuta po smislu. Više nije posredi zahtev ljudskom razumu da se odrekne svoje gordosti i uverenja kako bi se izgubio u velikom be zumlju žrtve. Kada hrišćanstvo klasicizma govori ο ludilu Krsta, to je samo zato da bi unizilo je dan lažni razum i učinilo da blesne večna svet lost istine; ludilo Boga načinjenog čovekom samo je mudrost koju ne prepoznaju ljudi bezumlja što žive na ovome svetu: »Razapeti Isus . . . bio je bru ka sveta i ostao kao slika neznanja i ludila oči ma svoga doba.« Ali kada je svet postao hrišćanski, taj predak Boga koji se otkriva preko istorijskih preokreta, i ludilo ljudi dovoljni su da po kažu da je sada »Hristos postao najviša tačka naše mudrosti«. (21) Sablazan hrišćanske vere i pada kojoj je Paskal i dalje pridavao silinu i vrednost pokazivanja, uskoro za hrišćansku misao vi še neće imati smisla osim možda da u svim tim sablažnjenim savestima pokažu isto toliko slepih duša: »Ne dopuštajte da vaš Krst koji vam je potčinio vasionu bude i dalje ludilo i sablazan oholih duhova.« Hrišćansko bezumlje, sami hrišćani sada ga odguraju na rubove razuma koji je postao istovetan sa mudrošću ovaploćenog Boga. Posle Por-Roajala biće potrebno sačekati dva sto leća — Dostojevskog i Ničea — pa da Hristos iz nova nađe sjaj svog ludila, da sablazan iznova stekne moć ispoljavanja, da bezumlje prestane da bude samo javna sramota razuma. Ali u času kada se hrišćanski razum oslobodi jednog ludila s kojim je toliko dugo bio sjedinjen, luđak, u svom poništenom razumu, u pomami svo je animalnosti, poprima jedinstvenu moć dokazi vanja: kao da se sablazan izgnana iz te oblasti,
BEZUMNICI
89
iznad čoveka, gde je u vezi sa Bogom i gde se pokazuje Otelovljenje, ponovo pojavila, u svoj svojoj silini, i obremenjena jednom novom pou kom, u toj oblasti u kojoj je čovek u vezi sa pri rodom i sa svojom animalnošću. Napadna tačka lekcije pomerila se ka niskim oblastima ludila. Krst više ne treba razmatrati u njegovoj sablazni; ali ne treba zaboraviti da Hristos celog svog ljud skog veka kao da je uvažavao ludilo; on ga je posvetio kao što je posvetio i isceljenu bolest, oprošten greh, siromaštvo kojem su obećana večna bogatstva. One koji u domovima prinudnog boravka moraju da bdiju nad" poludelim ljudima, sveti Vensan de Pol podseća da je pri tome »nji hovo pravilo — Naš Gospod koji je hteo da bude okružen ćudljivcima, besomučnicima, luđacima, za vedenima, opsednutima«. Ti ljudi prepušteni silama neljudskog stvaraju oko onih koji predstavljaju Večitu mudrost, oko onoga koji je ovaploćuje, ne prestanu priliku za slavljenje: jer oni, okružuju ći ga, uzdižu razum koji im je odrečen, i, u isti mu mah, daju povod da se unižava, da shvati da je dat tek božjom milošću. Ali ima i više: Hri stos nije samo hteo da bude okružen čudacima, on je i sam hteo da u očima sviju prođe kao bezumnik, prolazeći tako u svom' otelovljenju kroz sve nedaće čovekovog pada: ludilo tako postaje poslednji oblik, krajnji stupanj Boga načinjenog čovekom, pre okončanja i izbavljenja Krsta: »O moj Gospode, hteli ste da budete bruka Jevreja i ludilo inoveraca; hteli ste da se pojavite kao iz van sebe; da, Gospod naš htede da prođe kao umobolnik, kao što je to izneto u Svetom Jevanđelju, i da se za njega misli da je postao besomučnik. Dicebant quoniam in Furorem versus est. Njegovi su ga apostoli kadikad posmatrali kao čo veka kog je spopao bes, te im je izgledalo, koliko su mogli da se osvedoče, da je on saosećao se svim našim slabostima i posvetio sva naša stanja ojađenosti, da bi apostole, a i nas, naučio sami-
QQ
ISTORIJA LUDILA
losti prema onima koji padaju u takve slabo sti.« (22) Došav na ovaj svet, Hristos je pristao da preuzme sve znake čovekove sudbine pa i sa me belege grešne prirode; od bede do smrti, on je išao istinskim putem Stradanja koji je, takođe, bio i put strasti, put zaboravljene mudrosti i ludila. I pošto je bilo jedan od oblika Strada nja — u izvesnom smislu poslednji oblik, onaj pre smrti — ludilo u onih koji od njega pate tre ba sada da postane predmet poštovanja i saosećanja. Poštovati ludilo, to ne znači odgonetnuti u njemu nevoljnu i neizbežnu nesrećnu slučajnost bolesti, već prepoznati onu donju granicu ljudske istine, granicu ne slučajnu već suštinsku. Kao što je smrt okončanje čovekovog života u pogledu vremena, ludilo mu je okončanje u pogledu ani malnosti; i baš kao što je smrt bila posvećena smrću Hristovom, tako je ludilo, u onome što je u njemu najbestijalnije, i samo bilo posvećeno. Dana 29. marta 1654, sveti Vensan de Pol objavio je Žanu Barou (Jean Barreau) koji je i sam bio kongregacionista, da mu je brat upravo zatvoren kao umobolnik u Sen-Lazar: »Treba slaviti Gospo da našeg zbog stanja u kojem se našao, kada smo hteli da ga vežemo, govoreći quoniam in frenesim versus est, da bismo posvetili to stanje u onih u koje ga je dovelo njegovo božansko proviđe nje.« (23) Ludilo je najniža tačka čovečnosti na koju je Bog pristao u svom otelovljenju, želeći da time pokaže da u čoveku nema ničeg tako nečovečnog da se to ne bi moglo iskupiti i spasti; krajnja tačka pada proslavljena je božanskom prisutnošću: i to je ta lekcija koju svekoliko ludilo i dalje drži sedamnaestom stoleću. Shvatamo zašto sablazan ludila može da se uznosi kada se sablazan ostalih oblika bezumlja tako brižno krije. Ova druga donosi samo zarazan primer krivice i nemoralnosti; ona prva ukazuje ljudima na to do koje je blizine animalnosti nji-
BEZUMNI«
91
hov pad mogao da ih povuče; a u isto vreme, dokle je mogla da se povije božanska predusretljivost kada je pristala da spase čoveka. Za hrišćanstvo renesanse, sva vrednost pouke bezumlja i njegovih sablazni bila je u Otelovljenju boga načinjenog čovekom; za klasicizam, otelovljenje više nije ludilo; već ono što jeste ludilo, to je ovaploćenje čoveka u zveri, što je, kao poslednja tačka pada, naj izrazitu i znak njegove krivnje; i, kao konačan predmet božje predusretljivosti, sim bol sveopšteg oproštaja i iznova nađene nevinosti. Od sada, sve lekcije ludila i snagu njegove pouke biće potrebno tražiti u toj mutnoj oblasti, na unu trašnjim granicama čovečnosti, tamo gde se čo vek spaja sa prirodom i tamo gde je sve zajedno konačno srozavanje i apsolutna nevinost. Zar briž no staranje Crkve ο bezumnima, u razdoblju kla sicizma, onako kako ga simbolički predstavljaju sveti Vensan de Pol i njegova kongregacija, ili Braća Milosrđa (Freres de la Charite), svi ti verski redovi nadneti nad ludilo, koji ludilo poka zuju svetu, ne ukazuju na tö da je Crkva u sebi našla jedan težak, ali bitan nauk: nevinost živo tinje u čoveku? To je ta lekcija koju je valjalo čitati i shvatati u njenim predstavama u kojima je u luđaku uzdizana jarost ljudske životinje. Pa radoksalno, ta hrišćanska svest ο animal nosti prirema trenutak kada će se sa ludilom postupiti ao sa činjenicom prirode; tada će se brzo zabo raviti šta je za klasicističku misao značila ta »pri roda«: ne uvek otvoreno područje objektivnog raščlanjavanja, već onu oblast u kojoj se ljudskom biću rađa uvek moguća sablazan jednog ludila koje je njegova konačna istina i oblik njegovog poništenja u isti mah.
E
*
*
Sva ta dela, te čudne prakse obavljene oko ludila, te navike koje ga uznose i u isti mah kro-
92
ISTORIJA LUDILA
te, svode na animalnost a pri tom ga teraju da nosi nauk ο Iskupljenju, dovode ludilo u neobi čan položaj u odnosu na sveukupno bezumlje. U domovima prinudnog boravka, ludilo je u susedstvu sa svim oblicima bezumlja koji ga obavijaju i određuju njegovu najopštiju istinu; pa ipak, ono je izdvojeno, sa njim se postupa na osobit na čin, ono se ispoljava u nečemu što bi u njemu moglo biti jedinstveno, kao da, pripadajući mu, neprestano proseca bezumlje jednim sebi svoj stvenim pokretom, odvodeći se sämo do svoje najparadoksalnije krajnosti. Navikli smo da sada u ludilu vidimo pad ka jednom determinizmu u kojem se sve više poni štavaju svi vidovi slobode; ono nam pokazuje još samo prirodne redovnosti determinizma, s povezanošću njegovih uzroka i kretanjem njegovih obli ka u govoru; jer ludilo ugrožava modernog čoveka samo tim povratkom sumornom svetu životi nja i stvari, njihovoj sputanoj slobodi. Sedamnae sto i osamnaesto stoleće ne prepoznaju ludilo na tom horizontu prirode, već na podlozi Bezumlja; ono ne razotkriva neki mehanizam, ono pre obelodanjuje slobodu koja besni u čudovišnim obli cima animalnosti. Mi danas bezumlje shvatamo još samo u njegovom epitetskom obliku: Bezum no, čije obeležje štetno utiče na ponašanja ili re ci i očima nesvetog odaje prisustvo ludila i celu njegovu patološku svitu; bezumno je za nas sa mo jedan vid javljanja ludila. Nasuprot tome, za klasicizam bezumlje ima nominalnu vrednost; ono čini neku vrstu suštastvene funkcije. Ludilo se može shvatiti u odnosu prema njemu, i samo u odnosu prema njemu. Ono mu je oslonac; još bo lje — recimo da ono određuje prostor njegove mogućnosti. Za čoveka klasicizma, ludilo nije pri rodna okolnost, psihološki i humani koren bezum lja; ono je samo jedan njegov iskustveni oblik; a luđak, idući krivuljom čovekovog srozavanja sve do bešnjenja animalnosti, razotkriva tu podlogu
BEZUMNICI
93
bezumlja koje ugrožava čoveka i sasvim izdaleka obavija sve oblike njegovog prirodnog postojanja. Nije posredi skliznuće u determinizam, već izbija nje u tamu. Više od bilo kog drugog, u svakom slučaju bolje od našeg pozitivizma, klasicistički racionalizam je znao da motri, i da opazi potajnu opasnost od bezumlja, tog prostora koji je pretio apsolutnom slobodom.
ČETVRTO
POGLAVLJE
LICA LUDILA
Ne želimo da u ovom poglavlju ispišemo po vest različitih psihijatrijskih pojmova u sedam naestom i osamnaestom stoleću, već da pokaže mo u kojim je konkretnim obličjima klasicistička misao opažala ludilo. Licima koja su jednako još bila opsednuta mitskim likovima, ali su često ima la i nesumnjiv konstitutivni značaj za ustrojava nje našeg praktičnog znanja. I — Manija i melankolija Pojam melanholije zatekao se, u šesnaestom stoleću, između izvesne odredbe date na osnovu simptoma i načela objašnjenja skrivenog u sa mom izrazu kojim je označen. Uz simptome nalazi mo sve one misli koje pojedincu, ο njemu samom; mogu da naiđu u bunilu. »Neki među njima mi sle da su životinje čije glasove i pokrete podra žavaju. Neki misle da su staklene posude i sto ga se povlače pred prolaznicima iz straha da ih ovi ne razbiju; drugi se plaše smrti koju, ipak, najčešće sami sebi dosuđuju. Drugi zamišljaju da su skrivili neki zločin, te drhte i boje se čim vide da im neko prilazi jer misle da će ih taj zgrabiti za jaku, odvesti u tamnicu i pogubiti u ime prav-
LICA LUDILA
95
de.« (24) Teme bunila koje ostaju izdvojene i ne dovode u pitanje razum kao celinu. Sidenhem (Sy denham) će čak skrenuti pažnju na to da su melanholici » . . . ljudi koji su, izvan toga, veoma pa metni i odmereni i koji su neobično pronicljivi i vispreni. I Aristotel je, takođe, s pravom primetio da melanholici imaju više duha od ostalih.« Taj tako jasan, tako povezan skup simptoma označen je, međutim, jednom rečju koja podrazumeva jedan istinski uzročni sistem, sistem melanholije: »Molim vas da pobliže razmotrite misli melanholika, njihove reči, njihova viđenja i delanja, i uvidećete koliko jedna" melanholična vla ga, koja im se raširila po mozgu, izopačuje sva njihova čula.« U pojmu melanholije staju delimično bunilo i dejstvo crne žuči jedno kraj drugo ga, nevezani zasad ičim drugim do sučeljenošću, bez jedinstva, jednog skupa znakova i jednog ime novanja koje označuje. U osamnaestom stoleću, međutim, jedinstvo će se naći ili će se, bolje re čeno, izvršiti razmena — pošto će svojstvo te hladne i crne vlage postati glavna obojenost bu nila, njegova prava vrednost u odnosu na mani ju, umno rasulo i pomamu, bitno načelo njegove povezanosti. I dok Burhave (Boerhaave) melanholiju određuje još samo kao »dugotrajno,. nepo pustljivo bunilo bez groznice, u kojem je bolesnik stalno zaokupljen jednom te istom mišlju«, Difur (Dufour), nekoliko godina kasnije, prenosi svu te žinu svoje odredbe na »strahovanje i tugu« na ko jima sada leži breme objašnjenja delimične pri rode bunila: »Otuda melanholici vole usamljenost i klone se društva; a to ih još čvršće prikiva za predmet njihovog bunila ili za strast koja u njih reovlađuje, ma koja ona bila, dok za sve ostalo ao da su ravnodušni.« Pojam se nije učvrstio putem neke nove naučne strogosti u posmatranju, niti na osnovu nekog otkrića u oblasti uzroka, već putem kvalitativnog prenošenja od uzroka sadrža nog u označenju do označujućeg opažanja dejstava.
E
ISTORIJA LUDILA
Dugo je — sve do početka sedamnaestog stoleća — rasprava ο mel anhol iji ostal a zarobl jena u predanju ο četiri vrste vlage i njihovim suštin skim svojstvima: postojanim svojstvima koja za pravo pripadaju jednoj supstanci koja se jedina i može smatrati uzrokom. Za Fernela, melanholička vlaga, bliska Zemlji i Jeseni, jeste jedan sok »po sastavu gust, po temperamentu hladan i suv«. Ali prvom polovinom stoleća pokreće se istinska ra sprava povodom porekla melanholije: da li je ne ophodno imati melanholični temperament da bi se obolelo od melanholije? Da li je melanholička vlaga uvek hladna i usahla; zar se nikada ne do godi da bude topla, ili mokra? Da li tu više dehije supstanca ili pak svojstva dolaze u vezu jed na sa drugima? Ono do čega se stiglo tom dugo trajnom raspravom može se sažeti na sledeći način: 1. Uzročnost supstanci sve se češće zamenjuje kretanjem svojstava koja se, bez ikakve pomo ći i posredovanja, prenose pravo od tela do du še, od vlage do misli, od organa do ponašanja. Za Branitelja Dunkanovog, tako, najbolji dokaz da melanholički sok izaziva melanholiju jeste taj što se u njemu nalaze sušta svojstva bolesti: »Melan holički sok ima neophodne uslove da dovede do melanholije u mnogo većoj meri nego vaše žesto ke ljutnje; jer on svojom hladnoćom umanjuje količinu sokova; svojom suvoćom on ih čini ka drim da dugo održe oblik snažne i istrajne ima ginacije, a svojom crnoćom on ih lišava njihove jasnoće i prirodne tananosti.« 2. Osim te mehanike svojstava postoji i jed na dinamika koja u svakom svojstvu raščlanjuje silu koja je u njemu zapretena. Tako hladnoća i suvoća mogu doći u sukob sa temperamentom, i iz te će suprotstavljenosti proizići znaci melanho lije koji će, zato što je vođena borba, biti još žeš ći: sila koja odnosi i povlači za sobom sve one koji joj se opiru. Otuda žene, čija priroda inače
UCA
LUDILA
97
nije sklona melanholiji, upadaju u nju utoliko oz biljnije: »Njih ona surovije napada i žešće uzne miruje, jer budući da je melanholija većma su protna njihovom temperamentu, ona ih još više udaljuje od njihovog prirodnog sklopa.« 3. Ali sukob se kadikad rađa baš u samom nekom svojstvu. Neko se svojstvo može samo od sebe izmeniti u svome razvoju i postati suprot nost onome što je bilo. Tako, kada se »utroba zgreje i kada u telu sve p e č e . . . kada svi sokovi sagore«, tada celo to spaljivanje može opet da pređe u hladnu melanholiju — » . . . stvarajući tako reći isto ono što se zbiva* sa voskom koji se stvrdne čim plamen zgasne... To hlađenje tela obična je posledica koja prati neumerenu toplotu kada ova istutnji i iscrpi svoju jačinu.« Postoji izvesna dijalektika svojstava koja se, oslobođena svake stege supstance, svake predodređenosti, pro bija kroz preokretanja i protivrečnosti. 4. Svojstva se, konačno, mogu preinačiti pu tem nesrećnih slučajeva, okolnosti, životnih uslova; i to tako da neko biće koje je suvo i hladno može postati toplo i vlažno ako ga tome učini sklonim njegov način života; to se događa žena ma: one »žive u dokolici, u njih je telo manje isparljivo (od tela muškaraca) te se Vrućine, soko vi i vlage zadržavaju unutra«. Tako oslobođena potpore supstance koja ih je zarobljavala, svojstva će moći da u pojmu melanholije odigraju ulogu organizovanja i integrisanja. Ona će, s jedne strane, od simptoma i ispoIjavanja iskrojiti izvestan profil tuge, crnila, usporenosti, nepomičnosti. S druge strane, ona će uka zati na uzročni oslonac koji više neće biti fiziolo gija neke vlage, već patologija neke misli, neke bojazni, nekog užasa. Bolesno jedinstvo ne defi nite se na osnovu primećenih znakova niti pret postavljenih uzroka; već se negde na po puta, iz nad jednih i -drugih, opaža kao izvesna kvalitativ na povezanost koja ima svoje zakone prenošenja, 7
98
ISTORIJA LUDILA
razvoja i preobražaja. To je tajna logika toga svoj stva i ona upravlja nastankom pojma melanholije, a ne medicinskom teorijom. U Vilisovim tek stovima to je očigledno. Na prvi pogled, tu je koherentnost analiza obezbeđena u ravni spekulativnog razmišljana. Kod Vilisa je objašnjenje potpuno preuzeto od život nih sokova* i njihovih mehaničkih osobina. Melanholija je »ludilo bez groznice i jarosti, praćeno strahovanjem i tugom«. Onoliko koliko je ona bu n i l o — to jest suštinski prekid sa istinom — nje no je poreklo u jednom neurednom kretanju so kova i u manjkavom stanju mozga; no da li se to strahovanje, ta uznemirenost koja melanholike čini »setnim i bojažljivim« može objasniti jedino kretanjima? Da ne postoji tu i jedna mehanika strahovanja i kruženja sokova koji bi bili svoj stveni tugi? Za Dekarta, to je očiglednost; već za Vilisa to više nije tako. Melanholija se ne može lečiti kao oduzetost, kaplja, nesvestica ili grčenje. U osnovi, ne može se raščlaniti čak ni kao prosto umno rasulo, premda melanholičko bunilo podrazumeva isti poremećaj u kretanju sokova; pore mećajima mehanike lepo se može objasniti buni lo — ta varka zajednička svekolikom ludilu, um nom rasulu ili melanholiji — ali ne i odlika svoj stvena bunilu, ona boja tuge i strahovanja koji njegov predeo čine osobenim. Valja prodreti u tajnu podložnosti. Uostalom, upravo ta suštinska svojstva skrivena u samom jezgru tanane materi je i objašnjavaju paradoksalna kretanja sokova. U melanholiji, sokove nosi jedno nespokojstvo, ali slabo nespokojstvo, bez siline i žestine: neka vrsta nemoćnog komešanja koje ne ide utabanim stazama, ni otvorenim putevima (aperta opercula), * Esprits animaux: naziv dat točnostima za koje se zamišljalo da se stvaraju u srcu i m o z g u , te se tada rasprostiru p o svim delovima organizma kako b i u n j i m a izazivali i održavali životnu aktivnost (— Larousse, Grande e n c y c l o p e d i c ) . — Prim. prev.
LICA
LUDILA
99
već prolazi kroz moždanu tvar stvarajući sve no ve i nove pore; pa ipak, sokovi ne lutaju daleko putevima koje su prokrčili; njihovo komešanje vrlo brzo malaksava, snaga im se iscrpljuje i kre tanje zaustavlja: »non longue perveniunt«. Takav poremećaj, dakle, zajednički svim bunilima, ne može na površini tela da dovede ni do onih že stokih uzrujanosti, ni do onih krikova koji se zapažaju kod manije i pomame; melanholija ni kada ne dostiže jarost; to je ludilo na granicama svoje nemoći. Taj paradoks potiče od skrivenih pogoršavanja sokova. Oni ponajčešće imaju tako reći trenutačnu brzinu i apsolutnu prozirnost svetlosnih zrakova; ali, u melanholiji, oni se pune ta mom; postaju »mračni, neprozračni, nerazgovetni«; a slike stvari koje donose mozgu i duhu zaogrnute su »senkom i tminom«. Eto ih učmalih i bli žih kakvoj mračnoj pari nego čistoj svetlosti. Ke mijskoj pari koja je pre kisele no sumporovite ili alkoholne prirode: jer u kiseloj pari čestice su pokretne, čak i nesposobne da otpočinu, ali dejstvenost im je slaba, bez domašaja; kada se prodestiluju, u kazanu ostaje samo bljutava flegma. Zar kisele pare nemaju sušta svojstva melanholije, dok alkoholne pare, uvek pripravne da se za pale, navode na pomisao ο pomami, a sumporne pare — ο maniji, pošto ih komeša žestoko i ne prekidno kretanje? Ako je, dakle, valjalo tražiti »izrican razlog i uzroke« melanholije, onda su se u obzir morale uzeti pare koje su se penjale iz krvi u mozak i koje su se izrodile u jednu kiselu paru koja nagriza. Vilisovu analizu, na izgled, vo di jedna melanholija sokova, hernija raspoloženja ali, u stvari, liniju vodilju pružaju, pre svega, ne posredna svojstva melanholične patnje: jedan ne moćan poremećaj, a onda i ta senka što natkriIjuje duh, s tom kiselom oporošću koja nagriza srce i misao. Hernija kiselina nije objašnjenje simptoma; ona je kvalitativan izbor: fenomenolo gija melankoličnog iskustva. 1
7*
100
ISTORIJA LUDILA
Sedamdesetak godina kasnije, životni sokovi izgubili su naučnu važnost. Tajna bolesti sada se traži u tečnim i čvrstim elementima tela. Opšti rečnik medicine (Dictionnaire universel de midicine), koji je izdao Džejms (James) u Engleskoj, predlaže u Članku ο maniji uporednu etiologiju ove bolesti i melanholije: »Očigledno je da je mo zak sedište . . . svih bolesti ove vrste... Tu je Tvorac, premda na način koji se ne da pojmiti, postavio prebivalište duše, duh, genije, imaginaci ju, pamćenje i sve osećaje... Sve te plemenite funkcije biće ižmenjene, izopačene, umanjene i potpuno uništene ako se krv i sokovi, pokvarene kakvoće i količine, više ne prenose do mozga na ujednačen i odmeren način, ako po njemu kru že s žestinom i silovitošću ili se pak kreću spo ro, teško ili tromo.« Srce se muči da rasporedi po organizmu Upravo taj tromi tok, te zakrčene sudove, tu otežalu i zgrušanu krv koja teško pro dire u one fine moždane arteriole u kojima pro tok, da bi se održalo kretanje misli, mora da bu de brz, — u svim tim mučnim preprekama i leži objašnjenje melanholije. Tromost, težina, zakrče nost — to i jesu ona prvobitna svojstva koja usmeravaju analizu. To se objašnjava prenošom svoj stava opaženih u stavu, ponašanju i recima bole snika u njegov organizam. Od kvalitativne pred stave prelazi se nä pretpostavljeno objašnjenje. Ali upravo ta predstava ne prestaje da ima pre vagu i da odnosi pobedu nad teorijskom koherentnošću. Kod Lörija (Lorry), dva glavna oblika me dicinskog objašnjenja — putem Čvrstih i tečnih materija — staju jedan uz drugi i na kraju se presecaju omogućujući da se uoče dve vrste me lanholije. Ona čije je poreiklo u čvrstim materija ma jeste nervna melankolija: jedan osobito sna žan osećaj uzdrmava vlakna koja ga primaju; zbog toga raste napetost ostalih vlakana koja po staju kruća a ü išti^mah podložna još jačem tre perenju. Ali ako osećaj postane još jači, u osta-
LICA LUDILA
JQJ
lim vlaknima napetost postaje tolika da ona više nisu kadra da trepere; ukočenost je tolika da je tok krvi zaustavljen i životni sokovi učinjeni ne pokretnim. Uselila se melanholija. U drugom ob liku bolesti, u »tečnom obliku«, sokovi tela na topljeni su crnom žuči; oni postaju gušći; zgu snuta od tih sokova, krv otežava i zaostaje u mož danim opnama tako da pritiskuje glavne organe nervnog sistema- Tada ponovo nalazimo ukočenost vlakana; ali sada je ona još samo posledica po jave sokova. Lori ističe dve melanholije; jedan te isti zbir svojstava koji melanholiji daje njeno stvarno jedinstvo valja, u stvari, redom uvesti u dva eksplikativna sistema. Jedino što se udvostručila teorijska građevina. Kvalitativna osnova isku stva ostaje ista. Simbolično jedinstvo što ga tvori usahnuće tečnosti, pomračenost životnih sokova i sumračna senka koju oni bacaju na slike stvari, lepljivost krvi koja teško struji kroz sudove, zgušnja vanje para koje su postale crnkaste, škodljive i ljute, unutrašnje funkcije, usporene i nekako slu zave — to više čulno nego pojmovno ili teorijsko jedinstvo daje melanholiji karakteristično obeležje. Ovo, zapravo, mnogo više no verna. zapaža nja, i preuređuje sve znake i način pojave melan holije. Delimično bunilo sve se manje javlja kao glavni simptom melanholika, a na njegovo mesto dolaze kvalitativne date kao što su tuga, gorčina, sklonost samoći, nepokretnost. Krajem osamnae stog stoleća, ludila bez bunila, ali sa odlikama po put nedelatnosti, očajanja, neke vrste sumorne utrnulosti, rado su razvrstavana kao melanholi ja. (25) A u Džejmsovom rečniku, već, govori se ο apoplektičnoj melanholiji, bez delirantnih ide ja, u kojoj bolesnici »nikako neće da ustanu iz kreveta . . . ; kad su na nogama, hodaju tek pošto ih prijatelji ili oni koji ih opslužuju prinude; oni uopšte ne izbegavaju ljude; ali kao da ne obra*
J 02
ISTORIJA LUDILA
ćaju ni najmanju pažnju na ono što im se kaže, i nikako ne odgovaraju«. Dok u ovom slučaju nepokretnost i ćutljivost preovlađuju, te određuju dijagnozu melanholije, ima ljudi u kojih se zapaža samo gorčina, ravnodušnost i sklonost usamljivanju, samo njihova uznemirenost ne treba da zavara, niti da navede na preuranjen sud ο mani ji; kod tih bolesnika posredi je, u stvari, melan kolija, jer »oni izbegavaju društvo, vole usamlje na mesta i tumaraju ne znajući kuda idu; oni su žućkasti u licu, jezik im je suv kao u nekoga ko je silno žedan, oči suve, upale, nikada ovlažene suzama; celo telo suvo i sagorelo, a lice natmu reno, sa izrazom užasa i tuge«.
*
*
Analize manije i njihov razvoj u doba klasi cizma podležu istom načelu koherentnosti. Stavku po stavku, Vilis protivstavlja maniju i melanholiju. Duh melanholika potpuno je obu zet razmišljanjem, i to tako da imaginacija ostaje dokona i uspavana; kod manijaka, baš naprotiv, fantaziju i imaginaciju preplavljuje neprestana bu jica uzburkanih misli. Dok se duh melanholika usredsređuje na jedan jedini predmet i tome pred metu, i samo njemu, pridaje nerazumne razmere, dotle manija iskrivljuje pojmove i misli; oni ili gube povezanost, ili je, pak, izokrenuta vrednost onoga što predstavljaju; u svakom slučaju, pogo đena je sveukupnost misli u njenom suštinskom odnosu prema istini. Melanholiju, konačno, uvek prate tuga i strah; u manijaka se, nasuprot tome, sreću smelost i jarost. Bila posredi manija ili melanholija, svejedno, uzrok bolesti uvek je u kre tanju životnih sokova. Ali u maniji je to kreta nje sasvim osobeno: ono je neprekidno, žestoko, kadro da uvek provali u nove pore moždane tva ri, i ono stvara, kao opipljivu osnovu nepovezanih
LICA LUDILA
JQ3
misli, nagle pokrete, neprestano pričanje koje i odaje maniju. Zar sva ta ubitačna pokretljivost nije pokretljivost jedne paklene vode, sumporne tečnosti, tih aquce stygioe, ex nitro, vitriolo, antimonio, arsenico et similibus exstillatce: tu su čestice u neprestanom pokretu; kadre su da u čitavoj tva ri stvaraju nove pore i nove kanale; i imaju do voljno snage da se nadaleko rasprostru, baš kao i sokovi manijaka koji mogu da dovedu do uz nemirenosti u svim delovima tela. Paklena voda uvlači u tajnu svoje pokretljivosti sve slike putem kojih manija poprima konkretan oblik. Ona tvo ri, u isti mah i tako da se ne mogu razdvojiti, i njen hemijski mit i njenu dinamičku istinu. Tokom osamnaestog stoleća onu predstavu punu mehaničkih i metafizičkih implikacija ο ži votnim sokovima u živčanim kanalima često je smenjivala predstava, strogo uzeto većma fizička, ali sa još većom simboličkom vrednošću, ο nape tosti koja vlada živcima, krvnim sudovima i ce lim sistemom organskih vlakana. Manija je, pre ma tome, napetost vlakana dovedena do vrhunca, a manijak neka vrsta instrumenta čije bi žice, usled prevelike zategnutosti, počinjale da trepere i na najdalji i najslabiji podsticaj. Manijačko bu nilo sastoji se u neprekinutom treperenju osetljivosti. Preko te predstave utanačuju se i sređuju, u oštroj antitezi, razlike između melanholije i ma nije: melanholija više nije kadra da se usaglasi sa spoljašnjim svetom, jer njena su vlakna opu štena ili su učinjena nepokretnima usled preveli ke napetosti (vidimo kako se mehanikom napeto sti objašnjava i melanholička nepokretnost i manijačka uznemirenost): u melanholiji odjekuje sve ga nekoliko vlakana, onih' koja tačno odgovaraju njenom bunilu. S druge strane, manijak treperi na svaki podsticaj, njegovo je bunilo sveopšte; nadražaji se ne gube u č§sti njegove riepokretnosti, kao u melanholika; kada njegov organizam' uzvrati na njih, oni će biti uvišestručeni, kao da su manijaci
104
ISTORIJA LUDILA
u napetosti svojih vlakana nakupili neku dodatnu snagu. Usled toga, štaviše, i ona sama postaju neosetljiva, i to. ne učmala neosetljiva kao ti melanholika, već neosetl/jiva usled velike napetosti unu trašnjeg treperenja; zato se manijaci, bez sumnje, »ne boje ni studeni, ni žege, te trgaju odeću sa se be i po ciči zimi spavaju goli ne prehlađujući se«. Zato oni, takođe, stvaran svet — koji ih ipak ne prestano doziva — zamenjuju nestvarnim i varlji vim svetom svoga bunila: »Suštinski simptomi ma nije potiču od toga što se bolesniku predmeti ne prikazuju onakvima kakvi stvarno jesu.« (26) Bu nilo manijaka nije određeno nekom posebnom nesavršenošću suđenja; ono je greška u prenošenju čulnih utisaka mozgu, poremećaj obaveštavanja. U psihologiji ludila, stara zamisao ο istini kao »slaga nju misli sa stvarima« prenosi se u metaforu odje kiVanja, neke vrste muzičke vernosti vlakana osećajima koji ih nateruju na treperenje. Ova tema ο manijačkoj napetosti razvija se, dalje od medicine čvrstih tela, u još kvalitativnija naslućivanja. Krutost vlakana u manijaka i dalje pripada jednom suvom predelu; manija je redovno praćena usahnućem vlažnosti, opštom sažeglošću celog organizma. Bit manije je pustinjska, peskovita. Bone (Bonnet), u svom Sepulchretutn, uverava da mu je mozak manijaka, onoliko koliko je mo gao da ga posmatra, izgledao uvek isušen, stvrdnut i mrvljiv. Kasnije će i Albreht fon Haler (Albrecht von Haller) naei da je mozak manijaka tvrd, suv i krut. Menire (Menuret) podseća na jedno Forestjeovo (Forestier) zapažanje koje jasno pokazuje da prevelik gubitak vlažnosti, pri čemu se isušuju su dovi i vlakna, može da izazove stanje manije; posredi je bio jedan mlad čovek koji je, »pošto se u leto oženio, postao manijak usled prekomernog opštenja sa svojom ženom«. Ono što su drugi zamišljali ili pretpostavljali, što su uočili u tobožnjem opažanju, Difur je utvr dio, premerio, imenovao. Prilikom jedne autopsije
LICA LUDILA
105
on je odstranio deo medularne supstance mozga nekog čoveka koji je umro u stanju manije; odat le je isekao »kocku od šest Unija* sa svake stra^ ne« i njena je težina bila 3 j.g. III, dok ista zapremina izvađena iz običnog mozga teži 3 j.g. V: »Ova neujednačenost težine za koju se u početku činilo da je od male važnosti, više i nije tako mala ako se pažnja obrati na to da specifična razlika iz među ukupne moždane mase luđaka i ukupne mož dane mase čoveka koji nije lud iznosi, u odraslog čoveka u kog cela moždana masa obična teži tri livre, otprilike sedam grosa manje.« Isušivanje i manja težina u manijaka otkrivaju se čak i na terazijama. Zar tu unutarnju suvoću i tu toplotu ne do kazuje, dalje, lakoća s kojom manijaci podnose i najveću studen? Utvrđeno je da su viđeni kako goli-golcati hodaju po snegu, da ih nije potrebno ogrevati kada se zatvore u azil, da je čak mogu će izlečiti ih putem hladnoće. Od vremena Van Helmonta često se primenjuje zagnjurivanje ma nijaka u ledenu vodu, a Menire tvrdi da je pozna vao jednog manijaka koji je, pobegavši iz tamni ce u kojoj je držan, »prešao više milja po žesto kom pljusku bez šešira i tako reći bez odeće, i na taj način povratio odlično zdravlje«. Monšo (Montchau), koji je jednog manijaka izlečio tako što ga je »zalivao ledenom vodom s najveće mo guće visine«, ne čudi se tako povoljnom ishodu; da bi ga objasnio, skupio je sve teme ο zagrevanju organizma koje su od sedamnaestog stoleća sledile jedna za drugom i ukrštale se međusobno: »Treba li se čuditi što su voda i led doveli do tako brzog i potpunog ozdravljenja kada su uza vrela krv, razbešnjena žuč i sve uzburkane toč nosti svuda raznosile muku i razdraženost«; pod dejstvom hladnoće »sudovi su se silovitije grčili i oslobađali se tečnosti koje su ih zagušivale; pre* 13,5 m m (— p r e v . ) .
106
ISTORIJA LUDILA
nadraženost čvrstih tkiva koju je izazvala prekomerna toplota tečnosti koje su sadržavale ta tki va prestala je, živci su se opustili i protok teč nosti koji se neujednačeno prenosio s jedne stra ne na drugu, povratio se u prirodno stanje.« Svet melanholije bio je vlažan, težak i hladan; svet manije je suv, užaren, sačinjen iz žestine i krhkosti u isti mah, to je svet što ga jedna ne opipljiva ali svuda prisutna toplota čini usahlim, trošnim i uvek spremnim da popusti pred vlažnom svežinom. U razvoju svih tih kvalitativnih uprošćavanja, manija poprima, jednovremeno, i obu hvatnost i jedinstvo. Ona je, sumnje nema, osta la ono što je bila početkom sedamnaestog stoleća — »bes bez groznice«; ali izvan tih dveju odlika, koje su još uvek bile samo opisne, razvila se i jedna opažajna tema prema kojoj se, u stvari, sredila klinička slika. Kada se jednom zatru eksplikativni mitovi, kada prestanu da kolaju vlaž nosti, sokovi, čvrsta tkiva i tekućine, ostaće još samo shema povezanosti odlika koje više neće bi ti čak ni imenovane; a na ono što je ta dinamika toplote i kretanja polako skupila u sticaj okol nosti karakterističnih za maniju, sada će se gle dati kao na jedan prirodni sklop, kao na nepo srednu istinu psihološkog posmatranja. Ono što se opažalo kao toplota, zamišljalo kao komešanje sokova, poimalo kao napetost vlakana — od sa da će se prepoznavati u neutralisanoj providnosti psiholoških pojmova: preterana živost unutrašnjih utisaka, brzina asocijacija, neobraćanje pažnje na spoljašnji svet. Opis De la Riva (De La Rive) već ima tu jasnost: »Spoljni predmeti ne ostavljaju isti utisak na duh obolelog kao na duh zdravog čoveka; ti su utisci slabi i on na njih retko ob raća pažnju; njegov' je duh tako reći potpuno obuzet živošću misli koje stvara poremećeno stanje njegovog mozga. Te misli imaju toliku živost da bolesnik veruje da one predstavljaju istinske predmete, te u skladu s tim i rasuđuje.« Ali ne
LICA LUDILA
107
treba zaboraviti da je ovaj psihološki sklop ma nije, koji se pojavio i učvrstio početkom osam naestog stoleća, samo površinski obris jedne du binske organizacije koja će se, pak, preokrenuti, i koja se razvila po poluperceptivnim, poluslikovnim zakonima jednog kvalitativnog sveta. Nema sumnje da ceo taj svet toplote i stude ni, vlažnosti i suvoće podseća medicinsku misao, upravo pre no što će ova pristupiti pozitivizmu, na to u kakvim je okolnostima rođena. Ali ovo veličanje slika nije samo podsećanje; ono je, isto tako, i jedan poduhvat. Da bi se steklo praktično iskustvo ο maniji ili melanholiji, bilo je neophod no to gravitiranje, naspram obzorja slika, odlika koje međusobno privlači sistem čulnih i afektivnih srodnosti. Ako će manija i melanholija ubu duće i poprimiti ono lice po kojem ih prepoznaje naše znanje, to ne znači da smo tokom vekova naučili da »otvaramo oči« pred njihovim istin skim znacima; to ne znači da smo svoje opažanje prečistili do prozirnosti; to znači da su, u isku stvu ludila, ti pojmovi integrisani oko izvesnih kvalitativnih tema od kojih su preuzeli jedinstvo, koje su im dale svoju znaČenjsku povezanost i na kraju ih učirrile opazivim. Prešlo se od pro stog pojmovnog označenja (bes bez granice, delirantna fiks-ideja) na kvalitativnu oblast, po svoj prilici manje organizovanu, lakšu, ne tako tačno ograničenu, ali koja je, jedino ona, mogla da stvo ri čulne prepoznatljive jedinice, istinski prisutne u sveukupnom iskustvu ludila. Prostor posmatranja ovih bolesti razdeljen je na predele koji su im nejasno odredili stil i sklop. Na jednoj strani, raskvašeni, bezmalo diluvijalni svet u kojem čovek ostaje gluv, slep i uspavan za sve što nije njegov određeni strah; svet do krajnosti pojedno stavljen i prekomerno uvećan u jednoj jedinoj svojoj pojedinosti. Na drugoj strani, užareni ί pustinjski svet, prestravljeni svet u kojem je sve bekstvo, nered, trenutne radnje. Upravo je stro«
108
ISTORIJA LUDILA
gost ovih tema u njihovom kosmičkom vidu — a ne približne ocene posmatračke opreznosti — i ustrojila iskustvo (tako reći naše iskustvo, već) ο maniji i mel anhol iji.
* Vilisu, njegovom posmatračkom duhu, čistoti njegovog medicinskog opažanja, odajemo pri znanje za »otkriće« naizmeničnošti manije i melanholije. Viiisov je postupak odista veoma zna^ čajan, posebno zbog sledećeg: prelaz od jednog poremećaja do drugog ne posmatra se kao zapa žena činjenica kojoj zatim treba naći objašnjenje, već pre kao ishod jedne dubinske srodnosti koja je istog reda kao i njihova skrivena priroda. Vilis ne navodi ni jedan jedini primer naizmenično šti za koji je imao priliku da ga posmatra; ono dgonetnuo jeste jedna unutrašnja srodnost koja dovodi do čudnovatih preobražaja: »Posle melanholije, valja lečiti i maniju, koja je s njom toliko srodna da ti poremećaji često pre laze jedan u drugi«: dešava se, u stvari, da sklo nost melanholiji, ako se pogorša, postane jarost; jarost, pak, kada se ublaži, kada izgubi žestinu i smiri se, prelazi u turobno raspoloženje. Po stro goj empiričnosti, tu bi trebalo da postoje dve po vezane bolesti, ili pak dva simptoma jedne te is^ te bolesti koji se naizmenično smenjuju. Vilis, u stvari, problem ne postavlja ni u smislu simpto ma, ni u smislu bolesti; on tu samo traži vezu ta dva stanja u dinamici životnih sokova. U melan holiji, sećamo se, sokovi su bili mutni i tamni; oni su svojom tminom prekrivali predstave stva ri i u svetlosti duše izazivali neku vrstu mračne plime; u maniji, nasuprot tome, sokovi se iskre u neprestanom komešanju; nosi ih neravnomerno, stalno iznova otpočinjano kretanje; kretanje koje razjeda i sažiže i, čak i bez vrućice, zrači toplo-
LICA LUDILA
109
tom. Srodnost manije i melanholije očigledna je: to nije srodnost simptoma koji se nadovezuju jed ni na druge u iskustvu, več srodnost — inače snažna i toliko očitija u predelima imaginacije — koja od dima i plamena stvara istu vatru. »Ako se može reci da su u melanholiji mozak i život ni sokovi zamućeni, usled dima i jedne guste pa re, onda manija kao da rasplamsava neku vrstu požara što su ga taj dim i te pare podmetnuli.« Plamen, svojim živim kretanjem, razgoni dim; ali dim, kada popadne natrag, guši plamen i gasi nje gov sjaj. Za Vilisa, jedinstvo manije i melanholije nije bolest: ono je tajna vatra u kojoj se bore plamen i dim, Ono je element koji nosi tu švetlost i tu senku. Ni jednom, ili tako reći ni jednom lekaru osamnaestog stoleća nije nepoznata ova bliskost manije i melanholije. Pa ipak, više njih odbija da u njoj prihvati dve pojave jedne te iste bolesti. Mnogi utvrđuju njihovu naizmeničnošt, a da he uviđaju jedinstvenost simptoma. Sidehheihu Više odgovara da izdeli oblast same manije: na jednu stranu ·— obična manija, koja potiče Od »previše uzburkane i odveć žive ,krvi«; ha drugu stranu — manija koja se, po pravilu, »pretvara u tupost«. Ova »potiče od -slabosti krvi koju je predugo Vre nje lišilo najälkohölnijih delova«. JOŠ se češće pri znaje da je naizhlehičnost manije ϊ ttielahhöiije pojava bilo preobražaja, bilo neke daleke uzročnosti. Za Lijetoa (Lieutaud), dugotrajna melanhölija čije se fcunilö pogoršava gubi uobičajene sim ptome i počinje neobično da liči ha maniju: »Poslednji stupanj melanholije ima ttihogo srodnosti sa manijom.« Ali 'stanje öve analogije nije razra đeno. Za Difura, veza je još labavijä; posredi je jedno daleko uzročno povezivanje: melanholija mo že da izazove maniju, baš kao i »crve u čeonim sinusima, ili proširene ili kvrgave sudove«. Bftž pomoći slike, hi jedno zapažanje ne uspeva da za ključak ö naižmeničnOsti pretvori u sklop slmptO'
110
ISTORIJA LUDILA
ma koji bi bio precizan i u isti mah odgovarao istini. Kod sledbenika Vilisovih, slika plamena i di ma nesumnjivo iščezava; ali rad na organizovanju ipak se obavlja unutar drugih slika — slika sve više funkcionalnih, sve bolje umetnutih u velike fiziološke teme ο protoku i zagrevanju, sve dal je od kosmičkih figura od kojih ih je Vilis preuzi mao. Kod Burhavea i njegovog tumača Van Svitena (Van Swieten), manija sasvim prirodno sači njava viši stupanj melanholije — ne samo usled čestog preobražaja, već kao ishod jednog nemi novnog dinamičkog povezivanja: moždana tečnost, koja se u čoveka sumornog raspoloženja zaustavi la, počinje posle izvesnog vremena da se komeša jer crna žuč koja podnadima utrobu postaje, već zbog svoje nepokretnosti, »ljuća i zloćudnija«; u njoj se stvaraju kiseliji i finiji sastojci koji, kada ih krv prenese do mozga, izazivaju onu veliku uzrujanost manijaka. Manija se, dakle, od melan holije razlikuje samo po stupnju: ona je njen pri rodni nastavak, ona se rađa iz istih uzroka, i obično se da lečiti istim lekovima. Za Hofmana (Hoffmann), jedinstvo manije i melanholije priro dan je ishod zakona kretanja i sudara; ali ono što je na razini načela čista mehanika, u razvoju života i bolesti postaje dijalektika. Melanholija se, u stvari, odlikuje nepokretnošću; to znači da krv, zgusnuta, izaziva navalu u mozgu gde se zakrčuje; tamo gde bi trebalo da protiče, ona teži da se zaustavi, nepokretna usled otežalosti. Ali ako otežalost usporava kretanje, ona jednovremeno či ni da sudar, kada do njega dođe, bude žešći; mo zak, sudovi kojima je prožet, sama njegova supstanca, udareni s većom snagom, teže da se od sa da opiru, odnosno da se stvrdnu i zbog tog stvrdnjavanja otežala krv biva vraćena sa većom sili nom; njeno se kretanje pojačava i ona uskoro bi va zahvaćena onim komešanjem koje obeležava maniju. Sa slika nepomičnog zagušenja prešlo se,
LICA LUDILA
111
dakle, sasvim prirodno, na slike suvoće, otvrdnulosti, živahnog kretanja, i to preko jednog povezi vanja u kojem su načela klasične mehanike, u svakom trenutku, iskrivljena, izvrnuta, izopačena usled vernosti slikovnim temama koje su istinski ustrojitelji tog funkcionalnog jedinstva. Na ovo će se nadovezati druge slike, ali one više neće imati konstruktivnu ulogu; one će funkcionisati samo kao mnogobrojne interpretativne va rijacije na temu već postignutog jedinstva. Za pri mer neka posluži objašnjenje koje povodom naizmeničnosti manije i melanholije nudi Spengler; načelo je preuzeo od električne baterije. Po nje mu, najpre postoji zbiranje živčane moći i njene tečnosti u ovom ili onom delu sistema; samo ta oblast biva nadražena, sve ostalo je u stanju uspavanosti: to je melanholična faza. Ali kada ona do stigne izvestan stupanj jačine, taj mestimični na boj naglo se širi po ćelom sistemu i jedno ga vreme žestoko uzdrmava, sve dok pražnjenje ne bu de potpuno; to je međučin manije. U ovoj ravni razrade, slika je odveć složena i usavršena, i pre uzeta je od predalekog uzora da bi imala ustrojiteljsku ulogu u opažanju patološkog jedinstva. Baš naprotiv, to opažanje i navodi na sliku, a sa mo se oslanja na slike koje ujedinjuju, ali koje su mnogo elementarnije. Te su slike skriveno prisutne u tekstu Džejmsovog rečnika, jednog od prvih u kojima je ma nijačko-depresivni krug dat kao uočena istina, kao jedinstvo koje jedno oslobođeno opažanje lako može da prozre. »Apsolutno je neophodno svesti melanholiju i maniju na jednu jedinu vrstu bole sti, i sledstveno tome ispitati ih jednim jedinim pogledom, jer na osnovu opita i posmatranja iz dana u dan otkrivamo da one, i jedna i druga, imaju isto poreklo i isti uzrok... Najtačnija za pažanja i svakidašnje iskustvo potvrđuju to' isto, jer vidimo da melanholici, pogotovu oni u kojih je ta sklonost davno ukorenjena, lako postaju
112
ISTORUA LUDILA
manijaci, a kada manija prestane, ponovo otpo činje melanholija, tako da posle izvesnog vremena jedna prelazi u drugu i obratno.« Ono što se u sedamnaestom i osamnaestom stoleću obrazovalo pod dejstvom slika bio je, dakle, sklop opažanja, a ne pojmovni sistem, pa ni skup simptoma. Do kaz za to jeste taj da se, baš kao i u opažanju, mogu izvesti kvalitativna pomeranja a da se eelina lika ne izmeni. Tako će Kolen (Cullen) u ma niji, kao i u melanholiji, otkriti »glavni predmet bunila« — i, obrnuto, melanholiju će pripisati »suvljem i čvršćem tkivu medularne supstance mozga«. Bitno je to da ovaj poduhvat nije išao od posmatranja do stvaranja eksplikativnih slika, već da šu slike, potpuno suprotno tome, odigrale ulo gu začethe sinteze, đa je njihova üstrojiteljska snaga omogućila sklop opažanja u kojem su sim ptomi konačno mogli da poprime značenjsku vrednost i dä se ustroje kao vidljivo prisustvo istine. II — Histerija i hipohondrija Kada je ο ovim bol estima reč, postavljaju se dva problema: 1. U kojoj je meri opravdano posmatrati ih kao duševne bolesti, ili bar kao ludilo? 2. Imamo li präva da ih posmatramo zajed no, kao da sačinjavaju moguć par, sličan paru što su ga veoma rano obrazovale manija i melan holija? Dovoljno je baciti pogled ha razvrstavanja i uveriti se: hipohondrija ne iđe uvek uz ludilo i maniju; histerija se tu nalazi sasvim retkö. Pla ter ne pominje ni jednu ni drugu kada govori ο povredama čula; a pri kraju doba klasicizma, Ka ien će ih i dalje razvrstavati u drugu jednu ka tegoriju, a ne ü bezumlje: hlpohondriju u »izne moglosti ili bolesti koje se sastoje iz slabosti ili
LICA LUDILA
113
opadanja pokretljivosti životnih ili duševnih funk cija«; histeriju u »spazmodička oboljenja prirod nih funkcija«. Štaviše, retko se dešava da na nozografskim slikama te dve bolesti budu logički zbližene, čak ih ni u obliku suprotnosti ne približavaju jednu drugoj. Sovaž (Sauvages) svrstava hipohondriju u halucinacije — »halucinacije koje se javljaju sa mo u vezi sa zdravljem«, a histeriju u oblike grčenja. I Line (Linne) se koristi istom podelom. Nisu li obojica verni učenju Vilisa, koji je histeriju pro učio u svojoj knjizi De Morbis convulsivis, a hi pohondriju u onom delu De Anima brutorum u kojem se govorilo ο bolestima glave, davši joj na ziv Passio co lica? Posredi su, u stvari, dve pot puno različite bolesti: u prvom slučaju, pregrejani sokovi izloženi su povratnom pritisku, što može da navede na verovanje da se oni rasprska vaju, izazivajući time ona nepravilna ili neprirod na kretanja čiji bezumni izgled odaje histerično grčenje. Nasuprot tome, u passio colica sokovi su nadraženi usled jedne tvari koja je prema njima neprijateljski postavljena i loše prilagođena (in fecta et impropartionnata): otuda oni izazivaju po remećaje, prenadraženost, corrugationes u čulnim vlaknima. Vilis stoga savetuje da se ne treba iz nenaditi zbog izvešne sličnosti simptoma: jamač no, primećeno je da grčenja izazivaju bolove, kao što je i žestoko trzanje u histeriji moglo da iza zove hipohondrične patnje. Ali sličnosti su varlji ve. Non eadem sed nonnihil diversa materies est. Ali uz to neprestano nozografsko razlikovanje odvija se lagano i jedan poduhvat koji teži da sve više spoji histeriju i hipohondriju kao dva vida jedne iste bolesti. Ričard Blekmour (Richard Blackmore) objavljuje 1722. Treatise of spleen and va pours, or hypochondriacal and hysterical affections; tu su ove dve bolesti definisane kao dva varije teta jednog jedinog oboljenja — bilo kao »zaraz na konstitucija«, bilo kao »sklonost sokova da 8
1J4
ISTORIJA LUDILA
iziđu iz svojih pričuvišta i utroše se«. Kod Vita (Whytt), sredinom osamnaestog stoleća, poistovećenje je potpuno; skup simptoma od sada je istovetan: »Neobičan osećaj hladnog i toplog, bolo vi u različitim delovima tela; nesvestice i nejasna grčenja; obamrlost i kočenje mišića; vetrovi u že lucu i crevima; nezasit prohtev za jelom; povra ćanje crnog sadržaja; nagao i obilan odliv blede, bistre mokraće; klonulost ili sasušivanje živaca; živčana ili spazmodična sipnja; živčani kašalj; lu panje srca; kolebanje b'ila, povremeni bolovi i mu ke u glavi; vrtoglavice i nesvestice, umanjenje ili slabljenje vida; obeshrabrenost, utučenost, melan holija, pa i ludilo; teške tlapnje ili möra.« S druge strane, histerija i hipohondrija se, to kom doba klasicizma, lagano pripajaju području bolesti duha. Još je Mid (Mead) povodom hipohondrije mogao da napiše: Morbus totius corpo ris est. A Vilisovom tekstu ο histeriji valja nano vo pridati njegovu stvarnu vrednost: »Među bole stima žena, histeričnu uzrujanost bije tako rđav glas da ona mora da poput semi-damnati, ponese i mane mnogobrojnih drugih oboljenja; ako kod neke žene nastupi neka bolest nepoznate prirode i skrivenog porekla, a da joj se ne zna uzrok, i ako je tok lečenja neizvestan, odmah ćemo kri vicu baciti na loš uticaj materice — koja, najčeš će, nije odgovorna, a povodom nekog neuobičaje nog simptoma proglasićemo da se u njemu krije nešto histerično te taj simptom, koji je tako često bio izgovor za silno neznanje, uzimamo za pred met našeg staranja i lečenja.« Uprkos tradicional nim tumačima ovoga teksta, koji se neizbežno na vodi u svakoj raspravi ο histeriji, ovo ne znači da je Vilis pomišljao na odsustvo organske osno ve simptoma histerične uzrujanosti. On samo ka že, i to izrično, da se u pojmu histerije zbiraju sve izmišljotine — ne onoga koji jeste ili koji veruje da je bolestan — već lekara-neznalice koji se pravi da zna. Činjenica da je Vilis svrstao histe-
LICA LUDILA
JJ5
riju u bolesti glave ne ukazuje, dalje, na to da on histeriju smatra duhovnim poremećajem, već samo to da joj poreklo nalazi u jednoj izmeni u prirodi, poreklu i samom početku toka životnih sokova. Krajem osamnaestog stoleća, međutim, hipohondrija i histerija će gotovo bez teškoća stajati na grbu duševne bolesti. Godine 1755. Alberti je u Haleu objavio svoju raspravu De morbis imaginariis hypochondriacum; a Lijeto, definišući hipohondriju na osnovu grča, priznaje da je »duh na padnut baš kao i telo, a možda i više; otuda je izraz hipohondrija postao bezmalo uvredljiv na ziv kojim lekari koji žele da se dodvore izbegavaju da se služe«. Što se histerije tiče, Rolen (Rau lin) je više ne smatra organski stvarnom, bar ne u svojoj početnoj odredbi, svrstavajući je u prvi mah uz patologiju imaginacije: »Ta bolest, u ko joj žene izmišljaju, preteruju i ponavljaju svako jake besmislice koje je poremećena mašta kadra da izmisli, kadikad postaje zarazna i prilepčiva.« Histerija i hipohondrija se, dakle, u vreme klasicizma kreću dvema glavnim linijama. Jednom, koja ih približava stvaranju zajedničkog pojma »bolesti živaca«; drugom, koja premešta njihovo značenje i njihovu uobičajenu patološku osnovu — na koju dovoljno ukazuju njihovi n a z i v i — i teži da ih, malo-pomalo, prisajedini području bo lesti duha, pokraj manije i melanholije. Ali do tog prisajedinjenja nije, kao u slučaju manije i melanholije, došlo na razini prvobitnih odlika ko je bi se opažale i zamišljale po njihovim slikovnim vrednostima. Ovde je posredi jedna sasvim dru gačija vrsta prisajedinjenja. *
*
Lekare doba klasicizma itekako je mamilo da otkriju odlike svojstvene histeriji i hipohondrijl. 8*
116
ISDORIJA LUDILA
Ali oni nikada nisu uspeli da opaze onu kohe rentnost, onu kvalitativnu-koheziju koja je maniji i melanholiji dala onaj njihov osobit profil. Sve nađene odlike bile su protivstavljene, poništavale su jedna drugu i ostavile netaknutim pitanje šta su, po svojoj dubokoj prirodi, te dve bolesti. Histerija je često opažana kao posledica unu trašnje toplote koja po ćelom telu rasprostire izvesnu uzavrelost, ključanje koje se neprestano ispoljava u grčevima i trzajima. Zar ta toplota nije srodna ljubavnome žaru s kojim je histerija, u devojaka koje traže muža i udovica koje su svog izgubile, tako često povezana? Histerija je po pri rodi vatrena, njeni znaci lakše upućuju na sliku nego na bolest; tu sliku je početkom sedamnae stog stoleća naslikao, u svoj njenoj materijalnoj preciznosti, Zak Feran (Jacques Ferrand). U svo joj Ljubavnoj bolesti ili erotičnoj melanholiji (Maladie d'amour ou melancolie erotique) njemu čini zadovoljstvo da objavi da su žene češće zaluđene zbog ljubavi nego muškarci; ali sa kakvom one to umešnošću znaju da prikriju! »Po tome su njiho va lica slična kazanu postavljenom na postolje tako da se spolja ne vidi vatra, ali ako pogledate ispod kazana i stavite ruku na srce gospe, na oba ćete mesta otkriti veliki plamen.« Divna slika, po težini svojih simbola, po svojoj afektivnoj obremenjenosti i po preplitanju svega onoga na šta ona upućuje imaginaciju. Dugo posle Ferana po novo se nailazi na kvalifikativnu temu vlažnih to plota kojima se obeležavaju tajna prečišćavanja histerije i hipohondrije; ali ta se slika briše pred jednim apstraktnijim motivom. Već kod Nikole Senoa (Nicolas Chesneau) plamen ženskog kaza na prilično je bezbojan: »Tvrdim da histerična uzrujanost nije prosto oboljenje, već da se pod tim nazivom razumeva više boljki koje je prouzroko vala jedna zloćudna para koja se nekako vinula, koja je pokvarena i koja se nalazi u stanju neobič ne uzavrelosti.« Za druge je, nasuprot ovome, to-
LICA LUDILA
\\η
plota koja bije iz hipohondrika potpuno suva: hi)ohondrična melanholija jeste »topla i suva« boest, kojoj su uzrok »sokovi istih svojstava«. Ali neki ne zapažaju nikakvu toplotu, ni u histeriji ni u hipohondriji: odlika svojstvena ovim bolesti ma bila bi, baš naprotiv, sahlost, tromost, i hlad na vlažnost svojstvena zaustavljenim sokovima: »Mislim da ova oboljenja (hipohondrična i histe rična), kada potraju, potiču od toga što su mož dana i nervna vlakna opuštena, slaba, nedelatna i nesavitljiva; od toga što je nervna tekućina raz vodnjena i bez dejstva.« Nijedan tekst, sumnje nema, ne svedoči bolje ο toj nepostojanosti histeričnih odlika od knjige Engleska bolest (The english malady) Džordža Čejna (Georges Cheyn): po Čejnu, bolest održava jedinstvo samo na aps traktan način, njeni su simptomi rastureni po raz ličitim kvalitativnim oblastima i pripisani meha nizmima od kojih svaki pripada po nekoj od tih oblasti. Sve što je grč, trzanje, grčenje, potiče iz patologije toplote koju simbolično predstavljaju »slane čestice« i »škodljive pare, oštre ili ljute«. Nasuprot tome, svi psihološki ili organski znaci slabosti — »utučenost, nesvestica, tromost duha, letargična učmalost, melanholija i tuga« — otkri vaju stanje u kojem su vlakna postala previše raskvašena i mlitava, nesumnjivo pod uticajem hladnih, lepljivih i gustih sokova koji zagušuju žlezde i sudove, kako serumske tako i krvne. Što se oduzetosti tiče, one jednovremeno označuju i hlađenje i nepokretnost vlakana, »prekid trepere nja«, na neki način zamrznutih u opštoj tromo sti čvrstih tela.
i
Koliko su se manija i melanholija lako uvrsti le u područje svojstava, toliko fenomeni histerije i hipohondrije teško nalaze mesto u njemu. Medicina kretanja isto je tako neodlučna pred njima, a njene analize isto tako nepostojane. Sa svim je jasno, svakom onom opažanju koje ne od bacuje sopstvene slike, barem, da je manija u νβ·
J 28
I S T O R I M LUDILA
zi sa prekomernom pokretljivošću; melanholija, s druge strane, sa usporenošću pokreta. Za histeri ju, a i hipohondriju takođe, nije lako načiniti iz bor. Stal (Stahl) se opredeljuje za otežalost krvi. koja u isti mah postaje i toliko obilna i toliko gusta da više nije u stanju da pravilno protiče kroz glavnu venu; ona ima težnju da se tu i za drži i zaglavi; a kriza nastupa »usled upinjanja krvi da nađe sebi izlaz bilo kroz gornje, bilo kroz donje delove«. Nasuprot tome, za Burhavea i Van Svitena, histerično kretanje potiče od prevelike pokretljivosti svih tekućina, koje postaju toliko lake i toliko nepostojane da ih uzmuti i najmanji pokret: »U slabih konstitucija, objašnjava Van Sviten, krv je razređena; ona se jedva zgrušava; se rum će, dakle, biti bez gustine, bez kvaliteta; limfa će biti slična serumu, a isto i ostale teČnosti koje ove snabdevaju... Otuda postaje verovatno da će histerična uzrujanost i hipohondrična bo lest, tobože nematerijalne, zavisiti od nastrojenosti ili nekog posebnog stanja vlakana.« Ovoj osetIjivosti, ovoj pokretljivosti, treba pripisati teskobe, grčeve, one jedinstvene bolove koje tako lako doživljavaju »devojke bledih boja, ljudi odveć pre dati učenju i razmišljanju«. Histerija je, bez raz like, i pokretljiva i nepokretljiva, tečna ili teška, prepuštena nepostojanom treperenju ili otežala usled zaustavljenih sokova. Nije se uspelo sa ot krivanjem stila koji bi bio svojstven samo tim kretanjima. Isti je utisak i kada su posredi analogije sa hernijom; za Lanža (Lange), histerija je proizvod vrenja, tačno rečeno — vrenja »soli potisnutih u razne delove tela« sa »sokovima koji su se tamo nalazili«. Za druge, histerija je alkalne prirode. Etmiler (Ettmiiller), pak, smatra da boljke ove vrste spadaju u niz kiselih reakcija; »neposredni uzrok im je kiselina u želucu; pošto je hilus kiseo, kakvoća krvi postaje loša; u njoj se više ne razvijaju sokovi; limfa je kisela, žuč bez snage;
LICA LUDILA
JJQ
nervni sistem biva prenadražen, kvasac za vare nje, pokvaren, manje je isparljiv i previše kiseo«. Viride (Viridet) pokušava da na osnovu »para ko je nam dolaze« uspostavi jednu dijalektiku lužina i kiselina, čije kretanje i žestoki sudari u mozgu i živcima izazivaju znake histerije i hipohondrije. Neki životni sokovi, naročito isparljivi, jesu alkalne soli koje se kreću velikom brzinom i kada postanu odveć sićušne pretvaraju se u pare; ali tu ima i drugih para koje su, u stvari, izvetrele ki seline; ovima eter daje dovoljno zamaha da ih prenese u mozak i u živce, gde »kada naiđu na lužine uzrokuju beskrajne boljke«. Čudnovata kvalitativna nepostojanost tih histeričnih i hipohondričnih boljki, čudnovata zbr ka njihovih dinamičkih svojstava i tajne njihove hernije. Koliko je, što se odlika tiče, melankoliju i maniju bilo lako prozreti, toliko je odgonetanje ovih boljki nesigurno. Nesumnjivo, taj imaginar ni predeo odlika, koji je bio presudan za obrazo vanje para manija-melanholija, ostao je sporedan u povesti histerije i hipohondrije, u kojoj je verovatno igrao samo ulogu jednog neprestano ob navljanog dekora. Put histerije nije, kao put ma nije, prošao kroz nejasne odlike sveta onako kako su se odražavale u imaginaciji lekara. Prostor u kojem je ona poprimila razmere drugačije je pri rode: to je prostor tela, u koherentnosti svojih organskih i svojih moralnih vrednosti. *
*
*
Uobičajeno je da se Le Poau (Le Pois) i Vilisu odaje priznanje što su oslobodili histeriju starih mitova ο pomicanju materice. Lijebo, kad je pre vodio, ili bolje rečeno prilagođavao Marinelovu knjigu početkom sedamnaestog stoleća, i dalje je, uprkos ižvesnim ogradama, prihvatao zamisao ο spontanom pokretanju materice; ako se ona po-
J 20
ISTORIJA LUDILA
mera, »to je da bi joj bilo ugodnije; ona to ne čini iz smotrenosti, po nalogu ili usled životnog nadražaja, već po prirodnom instinktu, da bi oču vala zdravlje i uživala u nečem prijatnom«. Ne sumnjivo, više joj se ne priznaje moć da menja mesto kako bi prolazila telom, naglo ga potresa jući pri prolasku, jer ona je »čvrsto prikačena« svojim grlićem, ligamentima, sudovima i, konač no, trbušnom maramicom; pa ipak, ona može da menja položaj: »Premda je materica, dakle, tako čvrsto spojena sa delovima koje smo opisali da ne može da menja mesto, ona najčešće ipak me nja položaj i u telu ženinom izvodi prilično že stoke i čudnovate pokrete. Ti su pokreti različiti, naime, uzdizanje, padanje, grčenje, lutanje, spadanje. Ona se penje do jetre, slezine, dijafragme, že luca, prsa, srca, pluća, grla i glave.« Lekari kla sicističkog doba će tako reći jednodušno odbaciva ti ovakvo objašnjenje. Početkom sedamnaestog stoleća Le Poa će, po vodom histeričnih grčeva, moći da napiše: Eorum omnium unum caput esse parentem, edque non per sympathiam, sed per idiopathiam. Tačnije re čeno, poreklo im je u gomilanju tekućina prema gornjem delu lobanje: »Kao što je neka reka is hod ulivanja mnoštva malih tokova koji se spa jaju kako bi je stvorili, tako isto se i u šupljina ma koje se nalaze na površini mozga i završavaju u stražnjem delu glave skuplja tečnost usled nag nutog položaja glave. Toplota tih delova tada čini da se tečnost zagreje i dopre do početka živa c a . . . « Vilis pak daje podrobnu kritiku materičnog objašnjenja: od oboljenja mozga i nervnog sistema, pre svega, »potiču svi poremećaji i ne pravilnosti do kojih u toj bolesti dolazi u proto ku krvi«. Sve te analize, međutim, nisu samim tim ukinule temu ο suštinskoj vezi između histe rije i materice. Ali ta se veza drugačije zamišlja i ne poima se više kao putanja stvarnog pomeranja kroz telo, već kao neka vrsta potuljenog
LICA LUDILA
121
prostiranja putevima organizma i funkcionalnih bliskosti. Ne može se reći da je sedište bolesti postao mozak, niti da je Vilis omogućio psiho lošku analizu histerije. Ali sada mozak igra ulo gu prenosioca i razvodnika bolesti čije je poreklo u utrobi: materica je uzrokuje kao i svi drugi organi utrobe. Sve do kraja osamnaestog stoleća, do Pinela, uterus i materica ostaće prisutni u pa tologiji histerije, ali zahvaljujući prednosti koju daje rasprostiranje putem sokova i živaca, a ne usled nekog posebnog uticaja njihove prirode. Za uporednost histerije i hipohondrije Stal nalazi opravdanje u neobičnoj bliskosti mesečnog odliva i hemoroida. U svojoj analizi spazmodičnih pokreta on objašnjava da je histerično oboljenje jedan prilično žestok bol, »praćen napetošću i pri tiskom koji se oseća naročito u podrebarnom (hipohondrijakalnom) delu tela«. Kada napada mu škarce, »u kojih se priroda postarala da ih oslo bodi viška krvi putem povraćanja ili hemoroida«, onda se ono naziva hipohondričnim oboljenjem; kada napada žene u kojih »tok mesečnica nije onakav kakav bi trebalo da bude. Pa ipak, nema suštinske razlike između ta dva oboljenja« — on da se naziva histeričnom bolešću. Hofmanovo mišljenje je vrlo slično, uprkos mnogim teorij skim razlikama. Uzrok histerije nalazi se u ma terici — labavljenje i slabljenje — ali sedište bo lesti valja, kao za hipohondriju, potražiti u že lucu i crevima; krv i životni sokovi počinju da se zadržavaju u »trbušnoj maramici i nervnim op nama utrobe«; za ovim slede stomačni poremećaji koji se šire po ćelom telu. U samom središtu or ganizma, želudac je prenosnik i odašiljač boljki koje dolaze iz unutrašnjih i skrivenih šupljina te la: »Nema sumnje da spazmodični poremećaji koji napadaju hipohondrike i histerike imaju se dište u nervnim delovima, a naročito u opnama želuca i creva, odakle se međurebarnim živcem
J 22
ISTORIJA LUDILA
prenose do glave, grudi, bubrega, jetre i do svih glavnih organa tela.« Uloga koju je Hofman pripisao utrobi, želucu, međurebarnom živcu, označuje način na koji je ovaj problem postavljen u vreme klasicizma. Ni je toliko posredi izbegavanje ranije materične lokalizovanosti, koliko otkrivanje načela i puteva kojima se kreće jedna, raznolika, polimorfna bo lest, koja se tako rasejava po telu. Treba obja sniti bolest koja može da napadne kako noge ta ko i glavu, da se ispolji u vidu oduzetosti ili pak poremećenih pokreta, koja može da izazove obamrlost ili nesanicu, ukratko — bolest koja promi če tako brzo prostorom tela, i to zahvaljujući tak vim lukavstvima, da je potencijalno prisutna u celom-celcatom telu. Uzaludno je zadržavati se na promeni do koje je na horizontu medicine došlo od Marinela do Hofmana. Ništa se ne održava duže nego ta čuvena uterusu pripisivana pokretljivost koja je nepre kidno opstojavala u hipokratovskoj tradiciji. Ni šta, — osim možda izvesne teme koja se sada uočava utoliko više što se nije zadržala ni u jed noj jedinoj medicinskoj teoriji, ali se održala istovetnoril u nizu spekulativnih pojmova i shema objašnjenja. Ta tema jeste tema jednog dinamič kog poremećaja u telesnom prostoru, jednog na dolaska nižih moći koje, predugo sputavane i ne kako nakupljene, počinju da se komešaju, da uzaviru i na kraju — uz posredništvo mozga ili bez njega — rasprostiru poremećaj po ćelom telu. Ova je tema ostala manje-više neizmenjena sve do početka osamnaestog stoleća, uprkos potpu nom preustrojenju fizioloških pojmova. I, što je čudno, premda nije došlo do velikih teorijskih ili eksperimentalnih novina u patologiji, ova će se tema u osamnaestom stoleću naglo zaustaviti, promeniti smer — dinamika telesnog prostora biće zamenjena moralom senzibilnosti. Tada, i tek ta-
LICA LUDILA
123
da će se pojmovi histerije i hipohondrije preokre nuti i konačno ući u svet ludila. Sada valja iznova pokušati sa uspostavljanjem evolucije te teme, i to u svakoj od tri njene etape: 1. dinamici organskog i moralnog prodora; 2. fiziologiji telesnog jedinstva; 3. etici živčane osetljivosti.
* *
*
Ako se telesni prostor' opaža kao čvrsta i ne prekinuta celina, onda poremećeno kretanje histe rije i hipohondrije može da proistekne samo iz jednog elementa kojem je njegova beskrajna tananost i neprestana pokretljivost omogućila da prodre i na mesto koje zauzimaju samo čvrste tvari. Što reče Hajmour (Highmore), životni soko vi, »usled svoje sićušnosti i ognjenosti mogu da prodru čak i u najgušća i najjedrija t e l a . . . a usled svoje dejstvenosti, oni mogu prodreti u sva ki mikrokosmos za tren oka«. Sokovi, ako je nji hova pokretljivost i preterana, ako do njihovog prodora i dolazi bez reda i u nevreme, u svim delovima tela u kojima im nije mesto izazivaju hi ljadu različitih znakova poremećaja. Za Hajmoura, kao i za njegovog protivnika Vilisa, a takođe i ža Sidenhema, histerija je bolest tela koje je postalo podložno prodiranju svih sokova bez razlike, tako. da unutrašnji poredak organa biva zamenjen ne povezanim prostorom masa pasivno potčinjenih poremećenom kretanju sokova. Ovi se »silovito i u prevelikoj količini prenose u ovaj ili onaj deo i tamo dovode do grčeva, pa i do b o l a . . . i pore mećaju funkciju organa, kako onih iz kojih su krenuli, tako i onih u koje su stigli, pošto ni jed ne ni druge ne mogu da mimoiđu teška oštećenja usled te nejednake raspoređenosti sokova koja je potpuno suprotna zakonima životne ekonomije.« Telo histerika tako je prepušteno toj spirituum
j 24
ISTORIJA LUDILA
ataxia koja, nezavisno od bilo kakvog organskog zakona i svake funkcionalne potrebe, može da os voji, jedan za drugim, sve raspoložive prostore tela. Dejstva se razlikuju prema tome koje su ob lasti napadnute, a bolest, još nediferencirana od čistog izvora svog kretanja, poprima različita li ca prema prostorima kroz koje prolazi i površi nama na kojima se pojavila kao izdanak: »Pošto su se nakupili u trbuhu, oni se u gomilama i si lovito bacaju na mišiće ždrela i grkljana, izazivaju grčeve celim putem kuda prolaze a u trbuhu do vode do nadimanja koje nalikuje velikoj lopti.« Nešto iznad, histerično oboljenje »okomljujući se na sito crevo i oblast ispod srčane šupljine, uzro kuje tamo neizdrživ bol koji liči na crevni pore mećaj«. Popne li se još malo, boljka se okomljuje na »životne delove i dovodi do tako žestokog lu panja srca da je bolesnik uveren da prisutni mo raju čuti šum što ga stvara srce udarajući ο reb ra«. Na kraju, ako napadne »spoljni deo glave, između lobanje i lobanjske opne, a zadržava se na jednom jedinom mestu, ona tu dovodi do ne izdrživog bola koji je praćen strahovitim povra ćanjem . . . « Svaki deo tela po sebi i po sopstvenoj prirodi određuje oblik simptoma koji će se pojaviti. Histerija se tako javlja kao najstvarnija i najvarljivija bolest; stvarna pošto se temelji na kretanju životnih sokova; varljiva takođe, jer do vodi do simptoma koji izgledaju kao da ih je iza zvao neki poremećaj svojstven organima, dok su stvarno samo uobličenje, na razini organa, jedno" središnjeg ili bolje rečeno opšteg poremećaja; to je jedan poremećaj unutrašnje pokretljivosti koji na površini tela poprima izgled simptoma ograničenog na jednu oblast. Odista napadnut prekomernim i neurednim kretanjem sokova organ podražava sopstvenu bolest; počev od nekog poremećaja kretanja u unutrašnjem prostoru, on podražava poremećaj koji, strogo uzeto, jeste njegov; na taj način hi-
LICA LUDILA
125
sterija »podražava bezmalo sve boljke koje naila ze na ljudski rod, jer u bilo kojem delu tela da se nađe, ona odmah, stvara simptome svojstvene tome delu, te će se lekar, ako nema dovoljno pro nicljivosti i iskustva, lako prevariti i nekoj bole sti koja je svojstvena ovom ili onom delu pripisaće simptome koji potiču izključivo od histeričnog oboljenja«: lukavstvo boljke koja se, promi čući telesnim prostorom u vidu homogenog kre tanja, ispoljava u različitim oblicima; ali ti oblici, ovde, nisu suština; oni su varka tela. Sto je lakše prodreti u unutrašnji prostor, to će češća biti histerija i njeni mnogostruki vidovi; ali dok je telo čvrsto i otporno, unutrašnji prostor gust, organizovan i potpuno raznorodan u različi tim svojim oblastima, simptomi histerije biće retki a njene će posledice ostati jednostavne. Nije li upravo to ono što razdvaja žensku histeriju od muške ili, ako hoćemo, histeriju od hipohondrije? U stvari, ni simptomi, pa ni uzroci, ne grade na čelo podvajanja bolesnika, već ga gradi samo pro storna čvrstina tela, gustina, tako da kažemo, unu trašnjeg predela: »Pored čoveka kog bismo mog li nazvati spoljašnjim i koji je sačinjen iz delova dostupnih čulima, postoji i unutrašnji čovek, sa činjen iz sistema životnih sokova koji se može videti samo duhovnim okom. Taj unutrašnji čovek, tesno povezan i, da tako kažemo, sjedinjen sa telesnom građom, biće manje-više uzdrman u svom stanju onoliko koliko su načela koja tvore maši nu primila manje ili više prirodne čvrstine. Zato ova bolest mnogo češće napada žene nego muškar ce, pošto su one nežnije, manje čvrste građe, vode tromiji život, i svikle su na slasti i udobnosti ži vota, a ne na patnju.« A među redovima ovog tek sta, već, ta prostorna gustina odaje jedan svoj smisao: to je, takođe, i moralna gustina; otpor nost organa pred nesređenim prodorom sokova možda je samo jedno te isto što i ta duševna sna ga koja čini da u mislima i željama vlada red.
126
ISTORIJA LUDILA
Možda je taj unutrašnji prostor koji je postao propustljiv i šupljikav, na kraju, samo slabost srca. To je objašnjenje zašto je tako malo žena, sviklih na teško življenje i vrednoću, histerično, a postaje sklono histeriji kada vodi lagan, doko ličarski, raskošan i raskalašan život; ili ako kakva žalost savlada njihovu hrabrost: »Kada mi žene traže savet za neku boljku kojoj ne mogu da od redim prirodu, ja pitam da li ih poremećaj na koji se žale ne sustiže kada su rastužene...; ako potvrde, potpuno sam siguran da je njihova bo lest jedno histerično oboljenje.« Tako dobijamo novu formulu starog moral nog naslućivanja koje je od materice, još od vre mena Hipokrata i Platona, pravilo živu životinju u neprestanom pokretu i raspoređivalo njeno kre tanje po prostoru; po tom naslućivanju u histeri ji se videlo nezadrživo komešanje želja u onih koji nemaju mogućnosti da ih zadovolje niti sna ge da ih obuzdaju; slika ženskog organa koji se penje sve do grudi i glave davala je mitski izraz uskomešanosti u velikoj platonovskoj trojnoj podeli i u hijerarhiji čija je svrha bila da; obezbedi njegovu nepokretnost. Kod Sidenhema, kod Dekartovih učenika, moralno naslućivanje je istovetno; ali prostorni predeo u kojem se ono izražavalo promenio se; vertikalan i hijeratički poredak Pla tonov zamenjen je jednom zapreminom koju presecaju neprestani pokreti čije komešanje više ni je jasno pomeranje odozdo nagore, već kovitlac bez pravila u jednom ispreturanom prostoru. Ovo »unutrašnje telo«, u koje je Sidenhem težio da prodre »duhovnim okom«, nije stvarno telo koje se pruža pred praznim pogledom neutralnog posmatrača; ono je mesto gde se sreću izvestan na čin zamišljanja tela, odgonetanja njegovih unutraš njih pokreta — i izvestan način da se u njega usade moralne vrednosti. Razvoj je okončan, rad obavljen na razini ovog etičkog opažanja. U nje mu će se menjati i kriviti one uvek savitljive sli-
LICA LUDILA
J27
ke medicinske teorije; u njemu se, takođe, iska zuju velike moralne teme i, malo-pomalo, menjaju svoj početni lik.
* To telo u koje su mogući prodori ipak mora da bude neprekinuto telo. Širenje boljke kroz or gane samo je naličje pokreta rasejavanja koji bolj ci omogućuje da prelazi od jednog organa do dru gog i da ih sve redom napadne. Premda je telo hipohondričnog ili histeričnog bolesnika prolazno, odvojeno od njega samog, razlabavljeno usled na ilaska bolesti, do toga nailaska može doći samo putem izvesne prostorne neprekinutosti. Telo po kojem k o l a boleština mora imati drugačija svoj stva nego telo u kojem iskrsavaju raspršeni sim ptomi bolesti. To je problem koji opseda medicinu osamnae stog stoleća. Problem koji će od hipohondrije i histerije napraviti bolesti »nervnog sistema«; to znači idiopatske bolesti, sa opštim dejstvom sve kolike simpatije. Nervno vlakno obdareno je značajnim svoj stvima koja mu omogućuju da osigura udruživa nje najraznorodnijih elemenata. Zar ne zaprepaš ćuje već i to što su živci, zaduženi da prenose najraznoraznije utiske, svuda, u svim organima, iste prirode? »Živac kojem je razvoj u dnu oka omo gućio da stekne svojstvo opažanja tako tanane stvari kao što je svetlost; živac koji, u organu sluha, postaje osetljiv na treperenje zvučnih tela, ni najmanje se po svojoj prirodi ne razlikuju od onih koji služe za prijem grubljih oseta kao što su dodir, ukus, miris.« Ova istovetnost prirode, u različitim funkcijama, obezbeđuje mogućnost sao braćaja između po mestu najudaljenijih, fiziološki najnesličnijih organa: »Ova homogenost živaca do prinosi višestrukim komunikacijama koje oni za-
128
ISTORIJA LÜDILA
j edno održavaju... uspostavlja između organa sklad koji često dovodi do toga da preko već ošte ćenih delova oboli i jedan ili više drugih.« Ali ono što izaziva još veće divljenje jeste da jedno nervno vlakno može da u isti mah prenese i podstrek voljnog pokreta i utisak što ga je primio čulni organ. Ovo dvojako funkcionisanje jednog t e istog vlakna Tiso (Tissot) zamišlja kao kombi naciju jednog talasnog kretanja, kada je ο volj nom podstreku reč (»to je kretanje jedne tekući n e zatvorene u elastično pričuvište, u bešiku, na primer, koju bih mogao da stisnem i da istisnem t«čnost kroz jednu cev«), i jednog korpuskularnog kretanja kada je posredi oset (»to je pokret jednog niza kugli od slonovače«). Tako se osećaj i pokret mogu proizvesti u istom živcu i u istom txenutku: svaka napetost i svako opuštanje u živ c u izmeniće, jednovremeno, i pokrete i osete, kao što to možemo da vidimo u svim oboljenjima živaca. Pa ipak, uprkos svim tim ujedinjujućim svoj stvima nervnog sistema, da li je sigurno da se s-tvarnom mrežom njegovih vlakana može objasni t i povezanost onih tako različitih nevolja koje obeležavaju histeriju i hipohondriju? Kako, kojim pravcem povezivanja, objasniti da u izvesnih »nežndh i veoma osetljivih žena« neki opojan miris i l i odveć živo pričanje ο nekom tragičnom događ:aju, ili pak pogled na neku tuču, ostavljaju ta kav utisak da one »padaju u nesvest ili dobijaju grčeve«? Uzalud ćemo tražiti: nema nikakve određlene povezanosti živaca; ni jedan trag ne vodi po četnom uzroku, već postoji samo dejstvo na raz daljinu, koje pre pripada poretku fiziološke uje dinjenosti. To stoga što različiti delovi tela imaju sposobnost »koja je veoma određena, pa je ili opšta, te se proteže na ceo sistem životne ekono mije, ili je pak delimična, to jest ispoljava se uglavnom samo u nekim delovima«. To veoma različito svojstvo kako »sposobnosti za osete tako
LICA LUDILA
129
i sposobnosti za kretanje« omogućuje organima da se usaglase u zajedničkom trpljenju, da reaguju i na udaljen nadražaj: to je simpatija. U stva ri, Uit ne uspeva niti da izdvoji simpatiju iz ukupnosti nervnog sistema, niti da je odredi stro go u odnosu na osetljivost ili kretanje. Simpatija postoji u organima samo u onoj meri u kojoj je tamo primljena posredstvom živaca; što je njiho va pokretljivost veća, to je ona i izraženija, ali ona je, u isti mah, i jedan oblik osetljivosti: »Sva ka simpatija, svaka jednodušnost pretpostavlja osećanje i prema tome može da se stvori samo po sredstvom živaca koji su jedini instrumenti po moću kojih dolazi do oseta.« Ali nervni sistem se ovde više ne uzima zato da bi objasnio tačno pre nošenje nekog pokreta ili oseta, već da bi u svo joj ukupnosti i svojoj masi objasnio osetljivost tela s obzirom na njegove sopstvene pojave, i onaj odjek što ga ono daje sebi samom kroz zapremine svog organskog prostora. Bolesti živaca u suštini su poremećaji sim patije; one pretpostavljaju jedno stanje opšte uz bune nervnog sistema, što svaki organ čini pod ložnim da uspostavi simpatiju sa bilo kojim dru gim: »U takvom stanju osetljivosti nervnog siste ma, stradanja duše, greške u ishrani, brza smenjivanja toplog i hladnog ili pritiska i vlažnosti u atmosferi, dovešće vrlo lako do zaraznih sim ptoma; te se s takvom građom neće uživati u dobrom ili trajnom zdravlju, već će se obično ne prestano osećati niz jačih ili slabijih bolova.« Ovu osetljivost koja se dala na zlo izravnavaju, ne sumnjivo, zone neosetljivosti, a gotovo i sna; uopšte uzev, histerični su bolesnici oni u kojih je ta unutrašnja osetljivost najoštrija, a u hipohondrika je, naprotiv, srazmerno otupela. A žene, jamač no, spadaju u prvu kategoriju: zar materica nije, uz mozak, organ koji održava najviše simpatija sa celinom organizma? Dovoljno je navesti »povra ćanje koje obično prati zapaljenje materice; muč9
ISTORIJA LUDILA
130
nine, poremećen prohtev za jelom koji sledi za čeću; stezanje dijafragme i stomačnih mišića^ u vreme porođaja; glavobolju, bridenje i bol u le đima, grčeve u crevima koji se osećaju u vreme približavanja mesečnog pranja.« Čitavo telo ženi no izbrazdano je mutnim ali čudnovato neposred nim putevima simpatije; ono je vazda u neposred nom saučesništvu samo sa sobom, tako da sim patijama stvara nešto kao mesto apsolutne povlašćenosti; s kraja na kraj svog organskog pro stora ono krije neprestanu mogućnost histerije. Simpatijska osetljivost njenog organizma, koja zrači kroz celo telo, osuđuje ženu na te bolesti živaca koje se nazivaju »parama«*: »Žene u kojih je sistem, uopšte uzev, pokretljiviji no u muška raca, podložnije su nervnim bolestima, koje su u njih, isto tako, i ozbiljnije.« A Uit tvrdi da se osvedočio da je »bol od oboljenja zuba izazvao, u jedne mlade žene slabih živaca, grčeve i neosetljivost koja je trajala više časova i obnavljala se kada je bol postajao oštriji«. Bolesti živaca su bolesti telesne neprekinutosti. Telo koje je sasvim blisko samo sebi, prisno sa svakim svojim delom, organski prostor koji je, na neki način, čudnovato stešnjen: to je, eto, po stala zajednička tema histerije i hipohondrije; približavanje tela samom sebi poprima, kod nekih autora, izgled precizne, odveć precizne slike: tak vo je čuveno »orožavanje nervnog sistema« što ga je opisao Pom (Pomme). Slične slike prikrivaju problem, ali ga ne potiskuju i ni najmanje ne sprečavaju odmicanje rada.
Da li je ta simpatija, u biti, svojstvo koje se kri je u svakom organu — ono »osećanje« ο kojem je govorio Čejn — ili je stvarno prostiranje duž * Vapeurs:
slobodan
prevod
bi
bio
»lutke u
glavi«
(—
prev.).
LICA LUDILA
131
jednog posrednog elementa? I da li je ona pato loška bliskost koja obeležava nervne bolesti po goršavanje tog osećanja ili veća pokretljivost tog međuprostornog tela? Pojava neobična, ali nesumnjivo i karakteri stična za medicinsku misao osamnaestog stoleća, za vreme kada se fiziolozi trude da što tačnije definišu funkcije i ulogu nervnog sistema (osetljivost i nadražljivost; osećanje i pokret): lekari se zbrkano, u jedinstvu patološkog opažanja koje ne vidi razlike, koriste ovim pojmovima i raspo ređuju ih po jednoj shemi sasvim različitoj od one koju je predlagala fiziologija. Između osetljivosti i pokreta ne pravi se raz lika. Tiso objašnjava da je dete osetljivije od bi lo kog drugog zato što je u njemu sve lakše i pokretljivije; nadražljivost, u smislu u kojem je Haler (Haller) razumevao jedno svojstvo nervnog vlakna, meša se s nadraženošću, shvaćenom kao patološko stanje nekog organa, izazvano dugotraj nim nadraživanjem. Stoga se prihvata da su nerv ne bolesti stanje nadraženosti skopčano sa prekomernom pokretljivošću vlakna. »Kadikad viđamo osobe u kojih i najmanji pokretački uzrok daje povod mnogo većim pokre tima no što su oni do kojih dolazi u zdravih oso ba; one ne mogu da podnesu ni najmanji strani upečatak. I najtiši zvuk, najslabija svetlost, do vode u njih do neobičnih simptoma.« U toj namerno očuvanoj dvosmislenosti pojma nadraženo sti medicina kraja osamnaestog stoleća može, u stvari, da pokaže neprekinutost od dispozicije (nadražljivosti) do patološkog događaja (nadraženo sti); ali ona, isto tako, može jednovremeno da odr ži temu ο poremećaju svojstvenom organu koji oseća, ali sa sebi svojstvenom osobenošću, opšti nadražaj (upravo osetljivost svojstvena organu i učvršćuje, uprkos svakoj isprekidanosti, ovu ve zu), i zamisao ο rasprostiranju po organizmu is tog poremećaja koji može da ga nadraži u svakom 9*
132
ISTORUA LUDILA
njegovom delu (upravo pokretljivost vlakna i učvršćuje ovu neprekinutost, uprkos različitim vi dovima koje poprima u organima). Ali ako ovaj pojam »nadraženog vlakna« i ima tu ulogu zajedničke pometnje on, u drugu ruku, u patologiji omogućuje jedno ključno raz likovanje. S jedne strane, nervni bolesnici su najrazdražljiviji, odnosno najosetljiviji: tankoća vlak na, tananost organizma, ali takođe i duše na ko ju je lako ostaviti utisak, nemirno srce, odveć živa simpatija za sve što se zbiva. Ovakvo sveopšte odjekivanje, osećanje i pokretljivost jednovremeno — sačinjava prvu odredbu bolesti. Žene koje imaju »tanušno vlakno«, koje se lako pre puštaju, u dokolici, odveć živim kretnjama svoje mašte, češće oboljevaju od bolesti živaca nego muškarci, »snažniji, suvlji, više satrti radom«. Ali u ovoj prekomernoj razdraženosti osobeno je to što ona, u svojoj živosti, ublažava, a ponekad i gasi, osećanja duše; kao da osetljivost samog nervnog organa prevazilazi sposobnost duše da oseća, i uzapćuje samo za sebe mnogostrukost osećanja koje izaziva njegova ogromna pokretlji vost; nervni sistem je »u takvom stanju nadraženosti i reagovanja da je nesposoban da prenese duši ono što doživljava; sva njegova obeležja su poremećena; ona ih više ne shvata«. Tako se ocr tava zamisao ο osetl jivosti koja nije osećanje, i ο obrnutoj vezi između t e t ananost i, koja je ist o to liko tananost duše koliko i tela, i izvesne uspavanosti osećanja koja sprečava nervne potrese da dopru do duše. Nepostojanost histerika samo je naličje njegove osetljivosti. Upravo tu vezu, koju pojam simpatije nije mogao da odredi, donosi so bom pojam nadražljivosti, koji je, međutim, tako malo razrađen i još uvek tako smušen u misli patologa. Ali samim tim i moralno značenje »nervnih bolesti« iz osnova se menja. Dok su se bolesti ži vaca vezivale uz pokrete organa donjih delova te-
LICA LUDILA
J33
la (čak i preko mnogobrojnih i izmešanih puteva simpatije), one su smeštane u izvesnu etiku želje: predstavljale su odmazdu jednog čulnog tela; čo vek je postajao bolestan od prevelike žestine. Od sada se postaje bolestan zato što se previše oseća; pati se od prekomerne solidarnosti sa svim bićima oko sebe. Čoveka više ne primorava nje gova tajna priroda; on je žrtva svega što, na po vršini sveta, budi telo i dušu. A za sve to čovek je i neviniji i krivlji, jednovremeno. Neviniji, jer ga je celokupna nadraženost nervnog sistema odvukla u nesvesnost koja je utoliko veća ukoliko je čovek bolesniji. Ali krivlji, i to mnogo, jer je sve do čega se držalo u ovome svetu, život koji se živeo, osecanja koja su se imala, strasti i maštanja koja su se negovala uz previše popustljivosti, počelo da se utapa u nadraženost živaca, nalazeći tu i prirodno isho dište i moralnu kaznu u isti mah. Na kraju ceo život počinje da se procenjuje prema tom stup nju nadraženosti: zloupotreba neprirodnih stvari, gradski život proveden u sedenju, čitanje romana, gledanje pozorišnih predstava, neumeren žar za nauke, »odveć živa strast za pol, ili ta zločinačka navika koja je, moralno, isto toliko za prekor ko liko je škodljiva za telo«. Nevinost nervnog bo~ lesnika, koji više čak i ne oseća nadraženost svo jih živaca, u osnovi je samo pravedna kazna za jednu dublju krivicu: krivicu koja ga je navela da svet pretpostavi prirodi: »Užasno stanje! . . . To su muke svake mlakušne duše koju je nedelatnost uterala u opasne slasti i koja je, da bi izbegla zadatke što ih nameće priroda, prigrlila sve utva re mišljenja... Tako su bogataši kažnjeni žalje nja dostojnim korišćenjem svog bogatstva.« Evo nas na pragu devetnaestog stoleća: nadražljivost vlakna utire put kroz fiziologiju i pa tologiju. U ovom trenutku ona, na .polju bolesti živaca, ostavlja po strani nešto Što je, uprkos sve mu, veoma važno.
134
ISTORIJA LUDILA
S jedne strane, to je potpuno pripajanje hi sterije i hipohondrije mentalnim bolestima. Preko osnovnog razlikovanja između osetljivosti i osećanja one ulaze u ono područje bezumlja za ko je smo videli da se odlikuje presudnim trenutkom zablude i sna, to jest zaslepljenosti. Dok su »pa re« bile grčenja ili čudne simpatijske veze kroz telo, čak i kada su vodile obeznanjivanjima i gubit ku svesti, one nisu bile ludilo. Ali kada je duh postao slep usled prekomernosti sopstvene oset ljivosti — tada se pojavilo i ludilo. Ali s druge strane, to pripajanje ispunjava lu dilo krivicom, moralnom sankcijom, pravednom kaznom, koja ni najmanje nije pripadala klasici stičkom iskustvu. Ono obremenjuje bezumlje svim tim novim vrednostima: umesto da od zasleplje nosti napravi uslov koji omogućuje sva ispoljavanja ludila, ono ludilo opisuje kao psihološku posledicu neke moralne pogreške. A kroz to se usaglašava ono što je bilo bitno u iskustvu bezumlja. Ono što je bila zaslepljenost, postaće nesvesno, ono što je bilo zabluda postaće krivica; i sve ono što je u ludilu označavalo paradoksalno ispoljavanje ne-bića postaće prirodna kazna za jedno moralno zlo. Ukratko, cela ta vertikalna hijerar hija koja je sačinjavala sklop klasicističkog ludi la, od kraja materijalnih uzroka sve do natpojavnosti bunila, sada će se poljuljati i rasporediti po površini jednog područja koje će zajedno osvojiti, a uskoro se i sporiti oko njega, psihologija i moral. »Naučna psihijatrija« devetnaestog stoleća po stala je moguća. Ona zapravo i potiče od tih »bolesti živaca« i tih »histerija« koje će brzo izazvati njenu ironiju.
PETO
POGLAVLJE
LEKARI I BOLESNICI
Lečenje ludila nije se obavljalo u bolnicama, gde je pre svega reč bila ο tome da se ono po stavi na razdaljinu ili »popravi«. Pa ipak, izvan bolnice, lečenje ludila se, za sve vreme klasiciz ma, neprestano razvijalo: preduzimana su dugo trajna lečenja ludila i pri tom se nije toliko te žilo izlečenju duše, koliko isceljenju čitavog čo veka, njegovog nervnog vlakna kao i toka njegove imaginacije. Telo luđaka smatrano je vidljivim i opipljivim telom njegove bolesti; otuda ona le čenja tela čiji je sveukupan smisao preuzet od moralnog opažanja i moralne terapeutike tela. 1. Očvrsnuće. — Postoji u ludilu, čak i u naj nemirnijim njegovim oblicima, jedna sastojnica slabosti. Ako su u ludilu sokovi podvrgnuti ne pravilnom kretanju, to je zato što u njima nema dovoljno snage ni težine da slede svoj prirodan tok; ako se u bolesti živaca tako često sreću spazmi i grčevi, to je zato što je vlakno odveć po kretljivo, ili odveć nadražljivo, ili odveć osetljivo na treperenja; bilo kako bilo, nedostaje mu čvr stina. Pod prividnom žestinom ludila, koja pone kad kao da znatno uvećava snagu manijaka, uvek postoji i izvesna tajna slabost, suštinsko pomanj kanje otpornosti; besovi luđaka samo su, istini za
136
ISTORIJA LUDILA
volju, pasivna žestina. Stoga će se težiti takvom lečenju koje će sokovima i vlaknima dati jačinu, ali mirnu jačinu, snagu koju neće moći aa po krene nikakav poremećaj, toliko će, od samog po četka, biti užljebljena u tok zakona prirode. Više od slike živosti i jačine nameće se slika osnaženosti, pridajući temi isceljenja novu otpornost, mladalačku savitljivost, ali pokornu i već ukro ćenu. U prirodi se unapred mora naći neka sila kako bi se osnažila priroda sama. Sanjari se ο lekovima »koji bi tako reći, stali na stranu« sokova i »pomogli im da savladaju uz rok usled kojeg kišnu«. Stati uza sokove, to znači boriti se protiv beskorisnog komešanja kojem su oni i protiv svoje volje izloženi; to znači, takođe, omogućiti im da izbegnu sva hemijska ključanja koja ih greju i mute; to, na kraju, znači dati im dovoljno čvrstine kako bi odoleli parama koje na stoje da ih uguše, da ih učine nepokretnima, da ih uvuku u svoj kovitlac. Protiv para sokovi se pojačavaju »putem najsmradnijih vonjeva«; ne prijatan osećaj oživljuje sokove koji se na neki način uzbunjuju i snažno se prenose tamo gde tre ba odbiti napad; u tu svrhu koristi se »asa fetida, ambrino ulje, nagorela koža i pera, sve ono, na kraju, što duši može da pruži živa i neprijatna osećanja«. Protiv vrenja, treba davati terijak, »antiepileptički napitak Šaraov (Charras)«, i, naroči to, čuvenu vodu mađarske kraljice (27); kiseline nestaju i sokovi iznova dobijaju težinu koju treba da imaju. Konačno, da bi im povratio ispravnu pokretljivost, Lanž preporučuje da se sokovi pod vrgnu osećajima i kretanjima koji su prijatni, odmereni i pravilni u isti mah: »Kada su životni sokovi raspršeni i razjedinjeni, potrebni su im lekovi koji umiruju njihovo kretanje i vraćaju ih u prirodno stanje, kao što su predmeti koji duši pružaju blago i umereno osećanje ugodnosti, pri jatni mirisi, šetnja po lepim mestima, viđenje sa osobama koje umeju da se dopadnu, Muzika.« Ta
LEKARI I BOLESNICI
137
čvrsta blagost, odgovarajuća težina, konačno i živahnost čija je svrha jedino da zaštiti telo — sve su to sredstva da se u organizmu očvrsnu slabi elementi koji sačinjavaju vezu između tela i duše. Ali nesumnjivo je da nema boljeg postupka okrepljivanja no što je korišćenje materijala koji je istovremeno i najčvršći i najsavitljiviji, najotporniji ali, u rukama čoveka koji ume da ga ku je po svojoj potrebi, i najposlušniji: to je gvožđe. Gvožđe svojom povlašćenom prirodom ujedinjuje postaju suprotne kada se izdvoje. Ništa ne odoleva bolje od njega, ništa ne može da bude poslušnije; ono je dato u pri rodi, ali je isto tako dostupno svim čovekovim tehnikama. Kako bi čovek mogao da pomogne prirodi i omogući joj povećanje snage na sigurni ji način — a to znači na način bliži prirodi i vi še podvlašćen čoveku — nego putem primene gvožđa? Uvek se navodi stari primer Dioskorida, koji je nepokretnosti vode pripisivao odlike sna ge koje ona nije imala tako što je potapao u nju šipku usijanog gvožđa. Vrelina vatre, mirna po kretljivost vode i ta krutost metala koji se obra đuje dok ne postane savitljiv — svi ti elementi zajedno daju vodi moć snaženja, oživljavanja, očvrsnuća — moć koju ona može da prenese na organizam. Ali gvožđe je delotvorno čak i bez ikakve pripreme. Sidenhem ga preporučuje u naj prostijem .obliku, u obliku neposrednog uzimanja gvozdenih opiljaka. Uit je poznavao nekog čove ka koji je, ne bi li se izlečio od slabosti stomačnih živaca, što je povlačilo trajno hipohondrično stanje, svakog dana uzimao i po 230 zrna gvožđa. To stoga što gvožđe svim svojim vrlinama prido daje i to važno svojstvo da se prenosi izravno, bez posrednika i preobražavanja. To što gvožđe pre nosi nije njegova materijalnost, već njegova sna ga; za divno čudo, gvožđe, koje je toliko otporno, odmah se razilazi po organizmu, ostavljajući u njemu samo svoje odlike, bez rđanja i rastura.
138
ISTORIJA LUDILA
Jasno je da ovde slike blagotvornog gvozda uprav ljaju diskurzivnom mišlju i odnose prevagu čak i nad posmatranjem. Ako se izvode opiti, to se ne čini zato da bi se otkrilo pozitivno nadovezivanje dejstava, već da bi se istaklo to neposredno pre nošenje odlika. Rajt (Wright) je naterao jednog psa da proguta Marsovu so; zapazio je da hilus, posle jednog časa, ako se pomeša sa Galovom ora hovom tinkturom, nema tamnopurpurnu boju ko ju bi svakako dobio da je gvožđe asimilovano. To dakle znači da gvožđe, ne mešajući se u varenje, ne prelazeći u krv, ne prodirući bitnije u organi zam, neposredno snaži opne i vlakna. Očvrsnuće sokova i živaca se, više nego utvrđeno dejstvo, javlja kao radna metafora koja podrazumeva prenos snage bez ikakve diskurzivne dinamike. Snaga prelazi dodirom, izvan svake razmene materija i svakog prenošenja pokreta. 2. Očišćenje. — Zapušenost utrobe, naviranje grešnih misli, previranje para, žestina, kvarenje tekućina i sokova —• ludilo iziskuje ceo niz tera pijskih postupaka koji se svi mogu povezati uz jednu jedinu operaciju: očišćenje. Teži se nekoj vrsti sveukupnog očišćenja: najjednostavnijem, ali i najnemogućnijem lečenju. Ono bi se sastojalo u tome da se otežala, zgusnuta krv jednog melanholika, krv sva zaguše na ljutim tečnostima, zameni svetlom i laganom krvlju čiji bi nov protok razneo bunilo. Godine 1662. Moric Hofman (Moritz Hoffmann) je, kao lek za melanholiju, predložio transfuziju krvi. Ne koliko godina kasnije, zamisao je imala toliko uspeha da je Londonsko filosofsko društvo nameravalo da izvede niz opita nad bolesnicima zatvo renim u Bedlamu; Alen (Allen), lekar zadužen za poduhvat, odbija. Ali Denis ga isprobava na jed nom svom bolesniku, obolelom od melanholije za ljubljenosti; on mu uzima 10 uncija krvi, koje zamenjuje nešto manjom količinom izvučenom iz femoralne arterije telefa; sutradan ponavlja postu-
LEKARI I BOLESNICI
139
pak, ali ovaj put se operacija izvodi sa svega ne koliko uncija. Bolesnik se smiruje; narednog da na njegov se duh razbistrio, a uskoro je bio i pot puno izlečen; »to su potvrdili svi profesori Hirurske škole«. Tehnika je, ipak, i pored nekoliko po tonjih pokušaja, prilično brzo napuštena. Prednost se daje korišćenju onih lekova koji predupređuju kvarenje. Znamo iz više od »tri hi ljade godina starog iskustva da Izmirna i Aloje čuvaju leševe od raspadanja«. Zar ta kvarenja te la nisu iste prirode kao i kvarenja koja prate bo lesti raspoloženja? Ništa, dakle, nije preporučlji vije protiv »para« nego proizvodi kao što su izmir na ili aloje, a pre svega čuveni eliksir Paracelzijusov. No valja učiniti i nešto više sem sprečavanja kvarenja; treba uništiti kvarež. Otuda terapijski postupci koji se ustremljuju na samo kvarenje, i teže ili da odstrane pokvarene materije ili da ra stvore supstance koje dovode do kvarenja: to su tehnike odvođenja i tehnike ispiranja. U prve spadaju svi čisto fizički postupci ko jima se nastoji da se na površini tela stvore po vrede i rane — središta infekcije koja čiste orga nizam i, istovremeno, središta izbacivanja u spoljašnji svet. Tako Felouz (Fallowes) objašnjava blagotvorni mehanizam svog Oleum Cephalicum; u ludilu, »crne pare začepljuju vrlo male sudove kroz koje treba da prođu životni sokovi«; krv ta ko više nema puta; ona zakrčuje vene mozga, u kojima se zaustavlja, osim ako je ne uskomeša neko pometeno kretanje »zbrkanih misli«. Oleum Cephalicum koristi tako što izaziva »male gnojni ce na glavi«; njih mažu uljem kako se ne bi osu šile i kako bi »za crne pare koje su se zaustavile u mozgu« ostao slobodan izlaz. Ali i opekotine, ili otvorene rane po ćelom telu, imaju isto dejstvo. Pretpostavlja se čak da kožne bolesti kao što su šuga, ekcem ili male boginje mogu da okončaju nastup ludila; tada kvarenje izlazi iz utrobe i moz ga, rasplinjuje se po površini tela i oslobađa upo-
140
ISTORIJA LUDILA
lje. Krajem stoleća nastao je običaj da se u slu čaju najupornije manije bolesniku nakalemi šuga. U svom Instruction iz 1785, Duble (Doublet) se obraća upraviteljima bolnica i preporučuje da, ako puštanje krvi, lekovi za čišćenje, kupke i tu ševi nisu uspeli da dokrajče maniju nekog bole snika, onda valja pribeći »otvaranju rana, fitiljima za gnojenje ozleda, površinskim čirevima, ka lemljenju šuge«. Ali glavni se zadatak sastoji u tome da se ra sture sva vrenja koja su, kada su se obrazovala u telu, dovela do ludila. Da bi se to postiglo, na prvom mestu koriste se gorke materije. Gorčina ima sva opora svojstva morske vode; ona očišćuje otirući, ona nagriza sve ono što je zlo uspelo da u telu i duši ostavi kao nekorisno, nezdravo i nečisto. Gorka i delatna, kafa je korisna »gojaznim osobama i osobama čiji zgusnuti sokovi jedva protiču«; ona suši a ne spržuje — jer svojstvo je takvih supstanci da rasturaju suvišnu vlažnost bez opasnih toplota; u kafi postoji nešto poput vatre bez plamena, jedna moć očišćenja koja ne presušuje; kafa umanjuje nečist: »oni koji je upo trebljavaju, iz dugog iskustva znaju da ona dovo di stomak u red, da sagoreva prekomernu vlaž nost, rastura vetrove, rastvara crevne sluzi, od ko jih pravi blago sredstvo za čišćenje, a posebno je značajno to što sprečava dimove koji se penju u glavu, pa tako ublažava boli i probade koji se tu obično osećaju; i, na kraju, ona daje životnim so kovima snagu, krepkost i bistrinu, a ne ostavlja nikakvu veću toplotu kao posledicu, čak ni u najspečenijih osoba koje su navikle da je upotreblja vaju«. Gorak, ali takođe okrepljujući, jeste kinin, koji Uit rado preporučuje osobama »čiji je nervni sistem veoma osetljiv«; kinin je delotvoran kod »slabosti, obeshrabrenosti i utučenosti«; dve godi ne lečenja, koje se sastoji samo u davanju tinkture kinina »i koje se s vremena na vreme prekida na mesec i više dana«, dovoljne su da izleče že-
LEKARI I BOLESNICI
141
nu obolelu od nervne bolesti. Za osetljive osobe potrebno je kinin povezati s nečim »gorkim ali prijatnim po ukusu«, no ako organizam odoleva i najživljim nastojanjima, onda nema dovoljno re ci kojima bi se preporučila mešavina kinina sa vitriolom. Dvadeset ili trideset kapi vitriolovog eliksira nenadmašno je. Prirodno, sapun i sapunski proizvodi jamač no će imati povoljna dejstva u tom poduhvatu očišćenja. »Sapun rastvara bezmalo sve što je čvrsto.« Tiso smatra da se sapun može uzimati i neposredno te da će odista ublažiti bolesti živaca; ali najčešće je dovoljno uzeti ojutru, našte srca, posebno ili i sa hlebom, »sapunjavo voće«, to jest trešnje, jagode, ribizle, smokve, pomorandže, grožđe, sočne kruške i »drugo slično voće«. Ali ima slučajeva kada je poremećaj tako ozbi ljan, zapuštenost tako velika, da nikakav sapun ne pomaže. Tada se koristi rastvoreni vinski stres. Mizel (Muzzel) je prvi došao na zamisao da pre piše vinski stres protiv »ludila i melanholije«, i ο tome je objavio više slavodobitnih zapažanja. Uit ih potvrđuje i istovremeno pokazuje da vin ski stres u stvari dejstvuje kao sredstvo za čišće nje, pošto je nadasve delotvoran kod bolesti zapušavanja; »koliko sam primetio, rastvoreni vin ski stres korisniji je u maničnih i melanholičnih oboljenja koja potiču od škodljivih tečnosti, na kupljenih na početnim putevima, nego u onih obo ljenja koja potiču od nekog poremećaja u mozgu«. Od rastvarača, Rolen još navodi med, čađ iz dim njaka, istočnjački šafran, klupčare, prah od nogu račića i bezoar. Na po puta između ovih unutrašnjih tehnika rastvaranja i spoljašnjih tehnika odvođenja nala zi se jedan niz-postupaka od kojih korišćenje sirćeta spada u najčešće. Kao kiselina, sirce razbija zagušenja, razara materije koje previru. Ali kada se primenjuje spolja, ono može da posluži kao odvodno sredstvo i da povuče upolje štetne soko-
142
ISTORIJA LUDILA
ve i tekućine. Zanimljivo je, ali i veoma karakte ristično za terapeutsku misao onoga vremena, da se ne priznaje protivrečnost ta dva načina delovanja. Kad se uzme u obzir to što je sirce po pri rodi — sredstvo za čišćenje i odvođenje — onda će ono u svakoj prilici dejstvovati na dvojak na čin, čak i ako se jedan od ta dva načina dejstvovanja više neće moći analizovati na racionalan i diskurzivan način. Funkcionisaće, dakle, neposred no, prostim dodirom dva prirodna elementa. Za to se i preporučuje trljanje sirćetom glave i lobanje, što više obrijane. Gazette de medicine na vodi slučaj jednog nadrilekara koji je uspeo da iz leći » . . . mnoštvo luđaka pomoću jednog vrlo brzog i vrlo prostog postupka. Evo u Čemu je nje gova tajna. Pošto ih je pročistio odozgo i odoz do, potopio im je šake i stopala u sirce i ostavio ih tako sve dok nisu zaspali ili, bolje rečeno, dok se nisu probudili, a po buđenju — većina je bila izlečena. Isto tako, na obrijanu glavu obolelog va lja staviti istucano lišće Dipsakusa, ili češljugu sađenu.« 3. Zagnjurivanje. — Ovde se ukrštaju dve te me: tema pranja, sa svim onim što spada u ob rede čistoće i preporoda; i tema, mnogo više fi ziološka, natapanja, koje preinačuje suštinske od like tekućina i čvrstih materija. Uprkos različitom poreklu, i nesrazmeri na razini pojmovne razra de, sve do kraja osamnaestog stoleća one čine to liko povezano jedinstvo da se njihova suprotstavljenost ne doživljava kao takva. Ideja Prirode, sa njenim dvosmislenostima, služi im kao element kohezije. Voda, jednostavna i pradrevna tečnost, spada u ono što je u Prirodi najčistije; ništa što je čovek, kao sumnjivu promenu, pridodao suštin skoj dobroti Prirode, nije moglo da izmeni blagotvornost vode; kada civilizacija, život u društvu, umišljene želje što ih je podstaklo čitanje roma na ili gledanje pozorišnih predstava, izazovu bo lesti živaca — povratak bistrini vode poprima
LEKARI I
BOLESNICI
143
smisao obreda očišćenja; u toj providnoj svežini čovek se ponovo rađa u sopstvenoj nevinosti. Ali, u isti mah, voda, koju je priroda uvela u sastav svih tela, vaspostavlja u svakome ravnotežu ko ja mu je svojstvena. Ona služi kao sveopšti fizio loški regulator. Sve ove teme izrazio je Tiso, uče nik Rusoov, čija je imaginacija koliko moralna toliko i medicinska: »Priroda je svim ljudima da la vodu kao jedinstveni napitak; ona joj je dala moć da rastvara svaku vrstu hrane; ona godi nep cima; odaberite, prema tome, dobru hladnu vo du, slatku i laku; ona okrepljuje i čisti creva; Grci i Rimljani su je smatrali' sveopštim lekom.« Primena zagnjurivanja proteže se daleko una zad u istoriju ludila; već su i kupke primenjivane u Epidaurusu dovoljne kao primer; a svako vrsne primene hladnoće mora da su tokom celog starog veka bile veoma uobičajene, jer je još Sonarez od Efesa, ako je verovati Koelijusu Aurelijanusu, ustajao protiv njihove zloupotrebe. U srednjem veku, kada bi se imalo posla sa mani jakom, običaj je bio umočiti ga nekoliko puta u vodu »dok ne izgubi snagu i ne zaboravi na svoj bes«. Silvijus preporučuje potapanje u vodu u slu čajevima melanholije i pomame. To što istorija priznaje Van Helmontu da je u osamnaestom stoleću iznenada otkrio korisnost kupki samo je, dakle, ponovno tumačenje poznatoga. Po Menireu, ovo otkriće, koje bi trebalo da potiče iz sredine sedamnaestog stoleća, srećan je ishod slučaja; te retnim dvokolicama prevožen je neki čvrsto sve zan luđak; njemu ipak pođe za rukom da se oslo bodi lanaca, te skoči u jezero, pokuša da pliva i obeznani se; kad su ga izvukli, svi su verovali da je mrtav, no njemu se brzo povrati svest, koja se odjednom iznova uspostavila u prirodnom poret ku, te on »požive još dugo ne doživevši više ni jedan napad ludila«. Za Van Helmonta, ovaj je događaj bio kao svetlosni trag, i on poče da zagnjuruje poludele u morsku i slatku vodu, bez
144
ISTORIJA LUDILA
razlike; » . . . jedino na šla se pazilo bilo je dä se bolesnici u ovu potope naglo i nenadano i da se u njoj drže što duže. Za njihov život nije bilo nikakve bojazni.« Malo je važno da li je ova priča tačna; jedno je sigurno, i to ono što je izneto u anegdotskom obliku: od kraja osamnaestog stoleća, lečenje kup kama zauzima, ili ponovo zauzima mesto među glavnim načinima leČenja ludila. Kada je Duble, uoči Revolucije, izdao svoje Instruction, za četiri glavna patološka oblika koja je priznavao — po mamu, maniju, melanholiju, blesavost — propisao je redovnu primenu kupki, dodajući za prva dva slučaja i korišćenje hladnih tuševa. A tada je već mnogo vremena bilo prošlo od kako je Cejn preiotrebu da osnaže svoj poručio »svima koji i temperament« da izgrade kupatilo u svojoj kući i da ga koriste svaki drugi, treći ili četvrti dan; ili »ako za to nemaju sredstava, da se nekako zagnjure u jezero ili u neku izvorsku vodu svaki put kada im se za to pruži prilika«. Očigledne su prednosti vode u medicinskoj praksi u kojoj preovlađuje nastojanje da se urav noteže tekućine i čvrste materije. Ako voda, na ime, ima moć natapanja, što je stavlja na prvo mesto među ovlaživaćima, ona ima, u onoj meri u kojoj može da poprimi dodatne odlike kao što su hladnoća i toplota, osobine skupljanja, rashlađivanja ili zagrevanja, a može da ima čak i dejstvo očvrsnuća kakvo se pripisuje materijama po put gvožđa. U stvari, uzajamno dejstvo odlika u tečnoj materiji vode veoma je nepostojano; kao što lako prodire u potku svih tkanina, voda lako pušta da je prožmu svi kvalitativni uticaji koji ma je izložena. Paradoksalno je, ali sveopštost njenog korišćenja u osamnaestom stoleću ne po tiče od opšteg priznavanja njenog dejstva i na čina delovanja, već od lakoće s kojom se njenoj delotvornosti mogu pripisati najprotivrečniji obli ci i načini postojanja. Ona je stecište svih mogu-
LEKARI I BOLESNICI
145
ćih terapijskih tema i sačinjava neiscrpnu zalihu radnih metafora. U tom tečnom elementu dolazi do sveopšte razmene svojstava. Razumljivo, hladna voda osvežava. Zar Bi se inače koristila kod pomame ili manije — tih bo lesti toplote u kojima sokovi počinju da ključaju, u kojima se čvrste materije zatežu a tekućine zagrevaju do isparenja, čineći mozak ovih bolesni ka »suvim i trošnim«, što se vidi na svakom času anatomije? Boasje (Boissieu) s pravom pominje vodu kao jedno od glavnih sredstava lečenja rashlađivanjem; kao kupka, ona je prvi »antiflogistik« koji iz tela istrže ognjene čestice kojih ima previše; kao piće, ona »rastvara s odlaganjem«, što umanjuje otpor tekućina pred dejstvom čvr stih materija i tako posredno snižava opštu toplotu tela. No isto tako možemo reći da hladna voda zagreva, a topla rashlađuje. Upravo ovu tezu podr žava Dari (Darut). Hladne kupke teraju krv sa pe riferije tela i »odbacuju je s više snage prema srcu«. Ali pošto je srce sedište prirodne toplote, u njemu se krv zagreva i to tim više što » . . . srce, koje se samo bori protiv ostalih delova, ula že nove napore da potera krv i nadvlada otpor kapilara. Otuda velika snaga protoka, podele krvi, tečnosti, sokova, uništenje zagušenosti, porast si la prirodne toplote, apetita probavnih sila, aktiv nosti tela i duha.« Paradoks tople kupke simetri čan je: ona privlači krv ka periferiji, kao i sve sokove, znojenje, i sve tekućine, korisne ili škod ljive. Samim tim životna središta bivaju napušte na; srce funkcioniše, ali usporeno; organizam je tako rashlađen. Zar ovu pojavu ne potvrđuju »te nesvestice, te hipotimije... ta slabost, ta ravno dušnost, ti umori, ta oslabljena snaga« koji vaz da prate prečesto korišćenje toplih kupki? Ali ni to nije sve; toliko je bogata polivalentnost vode, toliko velika njena sposobnost da se potčini odlikama koje nosi, da joj se događa čak 10
146
ISTORIJA LUDILA
i to da izgubi svoju delotvornost kao tekućina i počne da dejstvuje kao lek koji isušuje. Voda mo že da otera vlažnost. Ona otkriva staro načelo similia similibus, ali u drugom smislu i posred stvom jednog vidljivog mehanizma. Neki smatraju da baš hladna voda isušuje, a da toplota, nasuprot tome, održava vlažnost vode. Toplota, u stvari, ši ri pore organizma, rasteže njegove membrane i, kao sporedno dejstvo, omogućuje vlažnosti da ih natopi. Toplota prokrČuje put tečnostima. Upravo tu i leži opasnost da sva topla pića koja su se upotrebljavala i zloupotrebljavala u sedamnaestom stoleću postanu škodljiva: opuštenost, opšta vlaž nost, mlitavost celog organizma — eto šta čeka one koji piju mnogo takvih napitaka. A pošto su to crte kojima se odlikuje žensko telo, nasuprot suvoći i čvrstini muškaraca, zloupotreba toplih pića nosi opasnost da dovede do opšte feminiza cije ljudskog roda: »Većini muškaraca prebacuje se, ne bez razloga, da su se izrodüi, postali me kušci i stekli navike i sklonosti žena; samo im još fali da i telesnom građom počnu da liče na njih. Prekomerno korišćenje tečnosti naglo bi ubr zalo taj preobražaj i učinilo da dva pola počnu da i fizički liče bezmalo isto koliko i moralno. Jadan ljudski rod ako se ovo raširi i među naro dom; više neće biti ratara, zanatlija i vojnika, jer oni će uskoro ostati bez snage i krepkosti koje su im neophodne u poslu.« U hladnoj vodi pak, hladnoća savlađuje sve moći vlažnosti, jer, stežu ći ih, zatvara tkiva pred svakom mogućnošću na tapanja: »Zar ne uviđamo koliko se naši sudovi, tkivo naše ploti skuplja kada se peremo hladnom vodom ili kada se skočanjimo od zime.« Hladne kupke imaju, dakle, paradoksalno svojstvo da sna že organizam, da ga štite od vlažne razmekšalosti, »da daju tonus delovima tela«, kako je govorio Hofman, »i da povećavaju sistolnu snagu srca i krvnih sudova«.
LEKARI I BOLESNICI
147
Ali u naslućivanj ima ostalih odlika odnos se preokreće; sada toplota isušuje ovlažujuće moći vode, dok ih svežina neprestano održava i obnav lja. Protiv bolesti živaca koje potiču od »orožavanja nervnog sistema« i »suvoće opni«, Pom vi še ne preporučuje tople kupke, pomagače toplote koja vlada u telu, već mlake ili hladne, koje mo gu da natope tkiva organizma i da im vrate gip kost. Zar nije to postupak koji se spontano primenjuje u Americi? I zar njegova dejstva, sam njegov mehanizam prilikom odvijanja lečenja ni su vidljivi i golim okom, kada na vrhuncu krize bolesnici uranjaju u vodu kupke — toliko je unu trašnja toplota razredila vazduh i tečnosti njiho vog tela; ali ako ostanu dugo u vodi, »tri, četiri, pa i šest časova dnevno«, dolazi do mlitavosti, vo da postepeno natapa opne i vlakna, telo otežava i prirodno tone na dno. Krajem osamnaestog stoleća, moći vode iscrp ljuju se u samoj prekomernosti bogatstva njenih odlika: hladna, ona može da ugreje; topla, ona rashlađuje; umesto da razmekša, ona je čak ka dra da učvrsti, okameni putem hladnoće, ili da održi vatru sopstvenom toplotom. Sve blagodetne i škodljive vrednosti, bez razlike, ukrštaju se u njoj. U njoj se združuju sva moguća sadejstva. U medicinskoj misli ona sačinjava terapijsku te mu koja se može razvijati i koristiti po volji i či je se dejstvo može razumeti u najrazličitijim fi ziologijama i patologijama. Ona ima toliko vred nosti, toliko različitih načina dejstvovanja, da mo že sve da osnaži i obesnaži. Nesumnjivo joj je baš ta polivalentnost, sa svim raspravama koje su iz nje proistekle, na kraju i poništila dejstvo. U Pinelovo vreme, voda se i dalje primenjuje, ali vo da koja je ponovo postala potpuno bistra, voda s koje su odstranjene sve kvalitativne naslage i či ji način delovanja može da bude još samo me hanički. 10*
148
ISTORIJA LUDILA
Tuš, do tada ne tako često korišćen kao kup ke i napici, postaje u tom trenutku omiljen po stupak. A voda, paradoksalno, nezavisno od svih fizioloških varijacija prethodnog doba, iznova na lazi svoju prostu funkciju očišćenja. Jedina odli ka koja joj se pridaje jeste silovitost, i od nje se očekuje da jednom nezadrživom plimom odvuče sve nečistoće koje tvore ludilo; sopstvenom isceljujućom snagom ona treba da svede čoveka na njegov najjednostavniji mogući izraz, na njegov najtananiji i najčistiji oblik bitisanja, i da mu ta ko omogući novo rođenje; reč je ο tome, objaš njava Pinel, »da se do prvobitnih zametaka uniš te nastrane ideje poludelih, što se može postići sa mo ako se, tako da kažemo, te ideje ponište do stanja sličnog smrti«. Otuda oni čuveni postupci koji su se krajem osamnaestog i početkom devet naestog stoleća primenjivali po azilima kao Šaranton: tuš u pravom smislu reči — »luđak ve zan za naslonjaču smešten je ispod velike posude pune hladne vode koja se preko jedne široke cevi izručivala pravo njemu na glavu«; i kupke izne nađenja — »luđak bi sišao hodnikom u prizemlje i stizao do jedne kvadratne zasvođene odaje u ko joj je izgrađen bazen; luđaka bi gurnuli odostrag da bi ga bućnuli u vodu«. Ovo je nasilje obeća valo ponovno rađanje obreda krštavanja. 4. Regulisanje Kretanja. — Ako je tačno da je ludilo nepravilna uskomešanost sokova, neured no kretanje vlakana i misli — onda je ono i za gušenje tela i duše, neoticanje tekućina, nepokretnost vlakana u njihovoj krutosti, zaustavljenost misli i pažnje na jednoj temi koja, malo-pomalo, odnosi prevagu nad svim ostalim. Treba, dakle, duhu i sokovima, telu i duši, vratiti pokretljivost koja im daje život. Tu pokretljivost, međutim, treba meriti i nadzirati, da ne bi prešla u prazno komešanje vlakana koje se više ne bi odzivalo zahtevima spoljašnjeg sveta. Zamisao koja nadah njuje ovu terapijsku temu jeste vraćanje u prvaš-
LEKARI I BOLESNICI
149
nje stanje kretanja koje odgovara promišljenoj pokretljivosti spoljašnjeg sveta. Pošto ludilo, isto kao i nered i uskomešanost, može da bude muk la nepokretnost, uporna usredsređenost, to se lečenje sastoji u podsticanju — u bolesniku — tak vog kretanja koje bi istovremeno bilo i pravilno i stvarno, u tom smislu što bi moralo da odgova ra pravilima kretanja sveta. Lekari toga doba prisetili su se čvrstog uverenja naroda starog veka koji su različitim obli cima hodanja i trčanja pripisivali spasonosna dejstva; običnog hodanja koje telo u isti mah čini gipkim i čvrstim; trčanja po pravoj liniji, stalno ubrzavanog, čime se bolje raspoređuju sokovi i tečnosti po celoj površini tela, a istovremeno uma njuje težina organa; trčanja kada je čovek potpu no obučen zagreva i razgibava tkiva, smekšana odveć kruta vlakna. Sidenhem kod melanholije i hipohondrije pre svega preporučuje jahanje: »No najbolja stvar za jačanje i oživljavanje krvi i so kova koja mi je do sada poznata jeste jahanje na konju bezmalo svaki dan, i pravljenje, na taj na čin, podužih izleta na čistom vazduhu. Ova vežba, zbog udvojenih potresa koje proizvodi u plućima, a naročito u unutrašnjim organima malog trbuha, oslobađa krv otpadnih tekućina koje su se na kupile u njoj, daje gipkost vlaknima, uspostavlja funkcije organa, oživljava prirodnu toplotu, znoienjem ili na drugi način izbacuje pokvarene so kove ili ih, pak, vraća u prvašnje stanje, razbija zatvor, otvara sve puteve i, konačno, neprestanim kretanjem na koje je nateruje. tako reći obnavlja krv, i daie joj vanrednu krepkost.« Valjanje mo ra, od svih kretania sveta najpravilnije, najprirod nije, najsaobraženije poretku kosmosa. — isto ono kretanje koje je De Lankr (De Lancre) ocenio kao onako pogibeljno po srce čovekovo, toliko je ono čoveku pružilo smelih iskušenja, neverovatnih i nikad ostvarenih snova, toliko je bilo slika samog beskrajnog zla — to kretanje osamnaesto stoleće
150
ISTORIJA LUDILA
smatra najboljim regulatorom organske pokretlji vosti. Kroza nj progovara sam ritam prirode. Džilkrist (Gilchrist) je napisao čitavu raspravu »on the use of sea voyagess in Medicine«; za ljude obolele od melanholije Uit ima jedan lek malo podesan za primenu: »teško je naterati takve bo lesnike da krenu na dugo putovanje po moru; ali treba navesti jedan slučaj hipohondričnih ćudi koje su, kod jednog mladića koji je bio prinuđen da pet ili šest nedelja putuje brodom, odjednom nestale«. Putovanje pruža i tu dodatnu korist što na tok misli dejstvuje neposredno, ili bar jednim kra ćim putem koji prolazi samo kroz osećanje. Raz nolikost predela razgoni melanholičnu upornost: stari lek koji se koristi još od antičkog doba, ali koji osamnaesto stoleće prepisuje sa potpuno no vom upornošću i čije vrste menja — od istinskog premeštanja do zamišljenih putovanja u književ nosti i pozorištu. Za »opuštanje mozga« u svim slučajevima napada ćudljivosti Le Kami (Le Ca mus) prepisuje: »šetnje, putovanja, jahanje, vežbe na čistom vazduhu, ples, predstave, zanimljiva štiva, zanimanja koja mogu da bace u zaborav misao koja ne da mira.« Selo, blagošću i razno likošću svojih predela, otrže melanholike od nji hove jedine brige »udaljujući ih od mesta koja bi ih mogla podsećati na njihov bol«. I obrnuto, uskomešanost manije može se is praviti blagotvornim delovanjem pravilnog kreta nja. Ovde više nije posredi ponovno stavljanje u pokret, već dovođenje komešanja u red, trenutno zaustavljanje njegovog toka, usredsređivanje paž nje. Putovanje neće koristiti zbog neprestanih prekida ustaljenog toka života, već zbog novine predmeta koje nudi, radoznalosti koju pobuđuje. Ono treba da omogući da se spolja uhvati duh koji izmiče svakoj kontroli i koji izmiče sebi sa mom u treperenju svog unutrašnjeg kretanja. »Ako se mogu naći predmeti ili osobe kadre da skrenu
LEKARI I BOLESNICI
J5J
pažnju manijaka sa lota njihovih poremećenih mi sli i da je usredsrede malo na druge, onda ih treba često predstavljati manijacima i stoga če sto može biti koristi od putovanja koje prekida niz starih misli i nudi predmete koji plene pažnju.« Kada se koristi radi promena do kojih do vodi u melanholiji, ili radi urednosti koju name će maniji, terapija kretanjem krije zamisao ο uzapćivanju duha umobolnog od strane sveta. Ona je istovremeno i »hvatanje koraka« i preobraća nje, pošto kretanje propisuje svoj ritam, ali — svojom novinom ili raznovrsnošću — predstavlja i neprestani poziv duhu da iziđe iz sebe i vrati se u svet. Ako je tačno da su se u tehnikama zagnjurivanja vazda prikrivala etička, gotovo reli giozna sećanja na pranje i na novo rođenje — u ovim lečenjima kretanjem i dalje se prepoznaje jedna moralna tema simetrična onoj prethodnoj, ali obrnuta: vratiti se u svet, poveriti se njegovoj mudrosti tako što će se ponovo zauzeti mesto u opštem poretku, zaboraviti, na taj način, ludilo koje je trenutak čiste subjektivnosti. Vidimo ka ko čak i u empirizmu sredstva isceljenja iznova nalaze glavne strukture po kojima se ustrojavalo iskustvo ludila u doba klasicizma. Zablude i greh, ludilo je nečistota i usamljenost u isti mah; ono se povuklo od sveta, i od istine; ali samim tim ono je utamničeno u zlu. Njegovo dvostruko ništavilo jeste da bude vidljivi oblik tog ne-bića kakvo je zlo, i da, u praznini i šarolikom izgledu svoga bunila, izgovara ne-biće zablude. Ono je pot puno čisto, pošto nije ništa ako nije tačka išče zavanja subjektivnosti iz koje je odstranjeno sva ko prisustvo istine; i potpuno nečisto, pošto je to ništa koje ono jeste — ne-biće zla. Tehnika isce ljenja se, sve do onih svojih fizičkih simbola koji su najbremenitiji ikonografskom silinom — očvrsnućem i ponovnim stavljanjem u pokret s jedne strane, očišćenjem i zagnjurivanjem, s druge — potajno organizuje oko tih dveju osnovnih tema;
152
ISTORIJA LUDILA
čoveka treba vratiti njegovoj prvobitnoj čistoti i, u isti mah, otrgnuti ga od njegove čiste subjektiv nosti kako bi bio uveden u svet; poništiti ne-biće koje ga odbija od njega samog i iznova ga otvo riti za punoću spoljašnjeg sveta, za temeljnu is tinu bića. Tehnike će se održati duže no njihov smisao. Kada, izvan iskustva bezumlja, ludilo stekne čisto psihološki i moralan status, kada se odnosi za blude i greha kojima je klasicizam određivao lu dilo sabiiu u jedan jedini pojam krivice, tehnike će se zadržati, ali uz mnogo ograničenije značenje; tada će se tražiti još samo mehaničko dejstvo, ili moralna kazna. Na taj će se način metodi regulisanja kretanja izroditi u čuvenu »obrtnu maši nu« čiji će mehanizam pokazati i delotvornost do kazati Mejsn Koks (Mason Cox), početkom devet naestog stoleča (28): jedan uspravan stub pričvrš ćen je i uz pod i uz tavanicu; bolesnik se vezuje za stolicu ili krevet obešen ο pokretan vodoravan krak koji ide iz stuba; zahvaljujući »prilično slo ženim točkovima mašine«, mašini se daje »onoli ka brzina kolika se želi«. Koks navodi jedno vla stito zapažanje — reč je ο čoveku kog je melan holija bacila u neku vrstu obamrlosti; »lice mu je bilo mračno i olovne boje, oči žute, pogled ne tremice uprt u zemlju, udovi su mu izgledali ne pokretni, jezik suv i nepomičan, a puls usporen«. Smeštaju ga u obrtnu mašinu, i mašinu podeša vaju da se okreće sve brže. Dejstvo prevazilazi očekivanja; čovek je odveć razdrmusan; melanholičnu ukočenost smenila je manijačka uznemire nost. Ali kada je to prvo dejstvo prošlo, bolesnik je opet pao u svoje prvobitno stanje. Tada menjaju ritam; najpre okreću mašinu vrlo brzo, ali za ustavljaju je u pravilnim intervalima, i veoma naglo. Melanholija je odagnana a da obrtanje nije imalo vremena da otpusti manijačku uznemire nost. Ovo »centrifugiranje« melanholije veoma je karakteristično za novu primenu starih terapijskih
LEKARI I BOLESNICI
153
tema. Cilj kretanja više nije da vrati bolesnika istini spoljašnjeg sveta, već samo da dovede do niza unutrašnjih dejstava, čisto mehaničkih i či sto psiholoških. Lečenje se više ne ravna prema prisustvu istine, već prema pravilu funkcionisanja. U tom novom tumačenju starog postupka, organizam se još dovodi u vezu jedino sa samim sobom i sa sopstvenom prirodom, dok je u onom prvobitnom obliku, koji je valjalo iznova uspo staviti, posredi bio njegov odnos sa svetom, nje gova bitna veza sa bićem i istinom: dodamo li da je obrtna mašina vrlo brzo počela da se kori sti kao sredstvo pretnje i kazne, videćemo koli ko su osiromašena ona bremenita značenja što su ih tokom čitavog doba klasicizma nosili tera pijski postupci. Medicina se zadovoljava da do vodi u red i da kažnjava, sredstvima koja su ne kada služila za isterivanje greha, za razbijanje za blude prilikom vraćanja ludila nepobitnoj istini sveta.
* *
*•
Godine 1771, Bjenvil (Bienville) je povodom Nymphomanie pisao da postoje slučajevi kada je moguće izlečenje »ako se zadržimo na lečenju imaginacije; ali nije bilo ni jednog, ili gotovo ni jednog slučaja gde bi samo fizički Iekovi mogli da dovedu do temeljnog izlečenja«. A nešto ka snije, Bosen (Beauchesne) piše: »Uzalud ćemo želeti da se latimo lećenja nekog čoveka obolelog od ludila ako ne upotrebimo, da bi nam poduhvat uspeo, i fizička sredstva... Telesnim lekovima ne će se nikada postići potpun uspeh bez pomoći ko ju čvrst i zdrav duh može da pruži slabom i bo lesnom duhu.« Ovi tekstovi ne otkrivaju neophodnost-^psiho loškog lečenja; oni pre obeležavaju kraj jednog razdoblja: razdoblja u kojem razliku između fi-
154
ISTORIJA LUDILA
zičkih lekova i moralnog lečenja medicinska mi sao još nije prihvatala kao očiglednost. Jedinstvo simbola počinje da se raspada a tehnike se raste rećuju svojih globalnih značenja. Sada im se pri daje još samo mestimična delotvornost — na te lo ili na dušu. Lečenje ponovo menja smisao: više ga ne nosi značenjsko jedinstvo bolesti, okupljeno oko njegovih glavnih odlika, već, deo po deo, ono će morati da se obrati različitim elementima koji ga sačinjavaju; lečenje će se sastojati iz niza delimičnih razaranja, niza u kojem psihološki pri stup i fizička intervencija staju jedno uz drugo, nadovezuju se jedno na drugo, ali se nikada ne prožimaju. U stvari, ono što nama već izgleda kao obris jednog psihološkog lečenja, nije to nikako bilo i za lekare klasicizma koji su ga primenjivali. Od renesanse, muzika je ponovo dobila sve terapijske odlike koje su joj pripisivane u antičko doba. Njena dejstva na ludilo bila su naročito uočljiva. Senk (Schenck) je izlečio nekog čoveka »utonulog u duboku melanholiju« tako što ga je naveo da sluša »instrumentalne muzičke koncerte koji su mu se naročito dopadali«; Albreht (Albrecht) je takođe izlečio jednog luđaka, pošto je uzalud is probao sve druge lekove, tako što je dao da mu se za vreme jednog njegovog napada peva »neka pesmica, koja je bolesnika probudila, pričinila mu, zadovoljstvo, zasmejala ga i za svagda raspršila njegovo ludilo«. Navode se čak i slučajevi poma me izlečeni putem muzike. Ta zapažanja, međutim, nikada nisu prelazila u psihološko tumačenje. Ako muzika leci, ona to postiže delujući na čitavo ljudsko biće, prožimajući telo isto onako nepo sredno, isto onako uspešno kao i samu dušu: zar Dimbruk (Diembrcek) nije znao za kužne bolesnike koje je izlečila muzika? Više se, bez sumnje, ne priznaje, kao što je to još Porta činio, da muzika, materijalnom zbiljom svojih zvukova, prenosi te lu tajne vrline skrivene u samoj materijalnosti
LEKARI I BOLESNICI
155
instrumenata; više se, bez sumnje, ne veruje, kao što je on verovao, da se limfatičari lece »živahnom melodijom odsviranom na svirali od zelenike«, ni ti da se melanholija ublažuje »nežnom melodijom svirale od čemerike«, ni da se »kod impotentnih i hladnih ljudi« valja služiti »sviralom načinjenom od divlje gorušice ili stabla irisa«. Ali ako muzika više ne prenosi vrline pritajene u materijama, ona na telo dejstvuje zahvaljujući kvalitetima koje mu nameće. Među mehanikama kvaliteta, ona je čak najstroža, jer u početku nije ništa drugo do kre tanje, ali čim stigne do uha njeno dejstvo je kva litativno. Terapijska vrednost muzike potiče otu da što se taj preobražaj rasipa po telu, što se u njemu kvalitet ponovo razlaže u pokrete, što ugodnost osećaja u njemu postaje ono što je uvek i bila — pravilno i ujednačeno treperenje zategnutosti. Čovek, kao jedinstvo duše i tela, prolazi krugom sklada suprotnim pravcem, spuštajući se sa harmoničnog na harmonijsko. Tu se muzika razlaže, ali se zdravlje vraća. No postoji još je dan, neposredniji i uspešniji put; čovek tada više ne igra negativnu ulogu anti-instrumenta, već reaguje kao da je on sam instrument: »Ako se ljud sko telo posmatra samo kao skup manje-više za tegnutih vlakana, bez uzimanja u obzir njihove osetljivosti, života, kretanja, lako će se primetiti da na ta vlakna muzika mora imati isto dejstvo koje i na žice srodnih instrumenata«; dejstvo re zonance koja nema potrebe da ide uvek dugim i zamršenim outevima slušnog osećanja. Nervni si stem treperi sa muzikom koja ispunjava vazduh; vlakna su kao sve one »gluve igračice« čiji su po kreti usklađeni sa muzikom koju one ne čuju. A ovaj put, upravo se u samoj nutrini tela, od nerv nog vlakna do duše, iznova stvara muzika, har monijski složaj sazvučja koji vodi harmoničnom funkcionisanju strasti. Samo korišćenje strasti u lečenju ludila ne srne se shvatiti kao oblik psihološkog lečenja. Ko-
jgg
ISTORIJA LUDILA
ristiti se strastima protiv ludila — to nije ništa drugo do obraćati se jedinstvu duše i tela u naj užem smislu, služiti se jednim događajem preko dvostrukog sistema njegovih dejstava i neposred ne podudarnosti njihovog značenja. Isceljenje lu dila posredstvom strasti pretpostavlja prihvatanje uzajamne simboličnosti duše i tela. Strah se, u osamnaestom stoleću, smatra jednom od onih stra sti koje je u luđaka najvećma preporučljivo iza zivati. Procenjuje se da je strah prirodna dopuna prinudama koje se nameću manijacima i mahni tima; čak se pomišlja i na neku vrstu stroge obu ke po kojoj bi se svaki napad besa kod manijaka odmah propraćao i izravnavao jednom reakcijom straha: »Besovi manijaka pobeđuju se silom; bes se može ukrotiti upravo kada mu se protivstavi strah. Ako se strah od kazne i javne bruke pove že, u duhu, sa nastupom besa, onda. se jedno ne će javiti bez drugog; otrov i protivotrov su ne razdvojni.« Ali strah nije delotvoran samo na ra zini posledica bolesti: on doseže do same bolesti i uspeva da je suzbije. On, u stvari, ima svojstvo da zaustavi funkcionisanje nervnog sistema, da okameni, na neki način, previše pokretljiva vlak na, da zakoči sve njihove poremećene pokrete; »pošto je strah strast koja stišava moždano uzbu đenje, on samim tim tu može da smiri prenadraženost, a naročito naprasitu razdražljivost ma nijaka«. Ako je par suprotnosti — strah i bes — de lotvoran protiv manijačke razdraženosti, on se mo že primenjivati i u obrnutom pravcu, protiv ne dovoljno obrazloženih zebnji melanholika, hipohondrika, svih koji imaju limfatičan temperament. Tiso, preuzimajući uobičajeno shvatanje da je bes — izliv žuči, misli da bes može biti od koristi pri likom rastvaranja sluzi nakupljenih u stomaku i krvi. Podvrgavajući živčana vlakna jačoj napeto sti, bes im daje više krepkosti, vaspostavlja izgub ljeni polet i tako omogućuje razbijanje bojazni.
L E K A R I I BOLESNICI
157
Lečenje posredstvom strasti počiva na jednoj traj noj metafori odlika i pokreta; ono vazda podrazumeva da se pokreti, sebi svojstvenim načinom, mogu prenositi od tela do duše i natrag. Takvo lečenje, veli Šajdenmantel (Scheidenmantel) u ra spravi koju je posvetio tom obliku lečenja, valja primeniti »kada isceljenje iziskuje telesne promene istovetne onima do kojih dovodi takva strast«. U tom smislu ono može da posluži kao opšta zamena svakom drugom fizičkom lečenju; ono je samo drugi put za stvaranje istog sleda dejstava. Između lečenja posredstvom strasti i lečenja farmakopejskim receptima, nema razlike po prirodi, već postoji raznolikost u načinu pristupa tim me hanizmima koji su zajednički telu i duši. »Stra stima se valja služiti ako se bolesnik ne može pu tem razuma navesti da učini ono što je neophod no za povraćaj njegovog zdravlja.« Najstrože uzeto, u doba klasicizma nije mo guće uzeti kao valjanu razliku, ili bar razliku bre menitu značenjem, onu, za nas odmah raspoznat ljivu razliku između fizičkih lekova i psiholoških ili moralnih lekova. Razlika će, u svoj svojoj du bini, početi da postoji tek onoga dana kada strah više ne bude korišćen kao način zaustavljanja po kreta, već kao kazna; kada radost više ne bude označavala organsko Širenje, već nagradu; kada bes bude još samo odgovor na smišljeno poniže nje; rečju, kada devetnaesto stoleće, izumevajući čuvene »moralne metode«, uvede ludilo i njego vo isceljenje u oblast krivice. Razlikovanje izme đu fizičkog i moralnog postalo je praktičan pojam u medicini duha tek u trenutku kada se proble matika ludila pomerila ka ispitivanju odgovornog subjekta. Čisto moralni prostor, koji je tada ome đen, daje tačne mere te psihološke nutarnjosti u kojoj moderni čovek traži istovremeno i svoju dubinu i svoju istinu. Fizička terapeutika, u prvoj polovini devetnaestog stoleća, teži da postane le čenje na osnovu jednog bezazlenog determinizma,
158
ISTORIJA LUDILA
a moralni tretman — lečenje sagrešljive slobode. Psihologija, kao sredstvo isceljenja, od sada se ustrojava oko kazne. I pre no što pokuša da ubla ži ona će, sa strogošću moralne neminovnosti, na metnuti patnju. »Nemojte tešiti, jer od toga ne ma koristi; ne pribegavajte dokazivanjima, ona nisu ubedljiva; ne budite tužni sa melanholicima, vaša tuga pothranjivaće njihovu; nemojte pred njima izgledati razdragani, to će ih povrediti. Mno go hladnokrvnosti, a kada je neophodno, i stro gosti. Neka im vaš razum bude pravilo ponašanja. U njih treperi jedna jedina nit, nit bola; imajte toliko hrabrosti da dirnete u nju.« (29) Raznorodnost fizičkog i moralnog u medicin skoj misli nije ishod Dekartove odredbe supstan ci; stoleće i po kartezijanske medicine nije uspe lo da prihvati ovu razdvojenost na razini njenih problema i metoda, niti da shvati razlikovanje supstanci kao suprotstavljenost organskog i psi hološkog. Kartezijanska ili antikartezijanska, kla sicistička medicina nikada nije prenela Dekartov metafizički dualizam u antropologiju. A kada je do razdvajanja došlo, to nije bilo usled obnovlje ne vernosti Razmišljanjima (Meditations), već usled nove moći koja je pridata krivici. Samo je primena kazne razdvojila, kod luđaka, lečenje tela i lečenje duše. Čisto psihološka medicina postala je mogućna tek onoga dana kada se ludilo našlo otu đeno u krivici. *
*
*
Ovo, pak, i te kako može da se porekne jed nim vidom medicinske prakse koja se primenjivala u doba klasicizma. Čist psihološki element kao da je, kao takav, imao mesto među tehnika ma lečenja. Kako drugačije objasniti važnost pridavanu opominjanju, ubeđivanju, urazumljivanju, ćelom onom razgovoru u koji se lekar klasicizma
LEKARI I BOLESNICI
159
upuštao sa svojim bolesnikom, nezavisno od lečenja lekarijama za telo? Kako objasniti to da je Sovaž mogao, saglasno svim njegovim savremenicima, da napiše: »Treba biti filosof pa izlečiti bolesti duše. Jer pošto izvor tih bolesti ni je ništa drugo do žarka želja da se dobije izvesna stvar koju bolesnik smatra za neko dobro, u za datak lekara spada i to da mu čvrstim razlozima dokaže da je ono što s toliko žara želi — privid no dobro a istinsko zlo, te da ga tako odvrati od njegove zablude.« U stvari, ovaj pristup ludilu nije ni više ni manje psihološki od svih onih ο kojima smo več govorili. Jezik, iskazi istine ili moralnosti, u ne posrednom su dodiru s telom; a još je Bjenvil u svojoj raspravi ο Nymphomanie pokazao kako prihvatanje il i odbacivanje nekog etičkog načela mo že neposredno da preinači odvijanje organskih pro cesa. Pa ipak, postoji jedna razlika između pri rode tehnika lečenja koje se sastoje u izmeni od lika zajedničkih telu i duši, i prirode tehnika ko je se sastoje u savlađivanju ludila govorom. U prvom slučaju, posredi je tehnika metafora, na razini bolesti shvaćene kao pogoršanje prirode; u drugom, posredi je tehnika jezika, na razini ludi la shvaćenog kao prepirka razuma sa samim so bom. Ovo umeće, u tom drugom obliku, razvija se u oblasti u kojoj se ludilo »leci« — u svim značenjima reči — u smislu istine i zablude. Ukrat ko, za doba klasicizma u terapeutikama ludila svagda su jedan drugom protivstavljana dva teh nička sveta. Jedan, koji počiva na implicitnoj me hanici odlika, i koji se ludilu obraća kao da je ono u suštini strast, to jest kao da je izvesna mešavina (kretanje-odlika) koja jednovremeno pripa da i telu i duši; drugi, koji počiva na diskurziv nom kretanju razuma što razmišlja sam sa sobom i koji se ludilu obraća kao da je zabluda, dvo struka ništavnost jezika i slike, koji mu se obra ća kao da je bunilo. Strukturalni krug strasti i
160
ISTORIJA LUDILA
bunila koji sačinjava klasicističko iskustvo ludila ponovo se javlja ovde, u svetu tehnika — ali u skraćenom obliku. Njegovo jedinstvo ocrtava se tek poizdalje. Ono što je otprve vidljivo, upadlji vo, jeste dvojnost, bezmalo suprotstavljenost, u medicini ludila, metoda suzbijanja bolesti, i ob lika lečenja bezumlja. Ove se metode mogu sve sti na tri bitna oblika. 1. Buđenje. — Pošto je bunilo san osoba ko je su budne, onda one što su u bunilu valja otrg nuti iz tog lažnog sna, prizvati ih iz njihovog sanjalačkog bdenja, predatog slikama, u istinsko budno stanje, gde će se snivanje ukloniti pred sli kama opažanja. To apsolutno buđenje, koje jedan po jedan rastura sve oblike iluzije, Dekart prati na početku svojih Razmišljanja i nalazi ga, para doksalno, u samoj svesti ο snu, u svest i zavarane svesti. Ali, u luđaka, medicina mora da dovede do buđenja, preobražavajući usamljenost kartezijanske hrabrosti da se, namećući svoju volju, umeša u izvesnost budnoga sigurnog u svoju bud nost, u iluziju usnulog koji bdije: prečica koja dogmatički seče dugi Dekartov put. Ono što De kart otkriva pri kraju svog razrešenja i u udva janju svesti koja se nikad ne odvaja od sebe sa me i ne raspolućuje se — to medicina nameće iz vana, u razdvajanju lekara i bolesti. U odnosu na luđaka, lekar iznova stvara trenutak Cogita u od nosu na vreme snivanja, iluziju, ludilo. Sasvim spoljašnji Cogito, stran samom mišljenju, i koji može da mu se nametne samo u obliku provale. Ovaj sklop provale budnog stanja jedan je od najpostojanijih oblika među terapeutikama ludi la. Ona ponekad ima najjednostavnije vidove, is tovremeno najobremenjenije slikama i najobdarenije neposrednim moćima. Prihvata se kao činje nica da je prasak puške, ispaljene sasvim blizu jedne devojke, izlečio tu devojku od grčenja koja su je spopadala posle neke ogromne žalosti. Ne upuštajmo se u to slikovno predstavljanje postu-
LEKARI I BOLESNICI
161
paka buđenja; iznenadnim i jakim emocijama po stiže se isti ishod. U tom je duhu Burhave i izveo ono čuveno isceljenje obolelih od grčenja u Harlemu. U gradskoj bolnici raširila se rednja grče nja. Antispazmodici, davani u velikim dozama, ni su dejstvovali. Burhave prepisa »da se donesu pe ći pune užarenog ugljevlja, i da se u njima do usijanja zagreju gvozdene kuke određenog oblika; posle toga je glasno rekao da, pošto sva dosad upotrebljena sredstva za izlečenje grečenja nisu bila od koristi, to on zna još samo za jedan jedini lek, a to je da usijanim grožđem do kosti sprži određeno mesto na ruci osobe, mladića ili devojke, koju spopadne napad bolesti grčenja«. Sporije, ali i sigurnije u istinu sa kojom se suočava, jeste buđenje koje dolazi iz same mud rosti i njenog istrajnog, imperativnog odmicanja kroz predele ludila. Od te mudrosti, njenih razli čitih oblika, Vilis traži da izleči ludila. Pedagoška mudrost za slaboumne; »prilježan i odan učitelj treba da ih potpuno obuči«; malo-pomalo, i veo ma postupno, valja ih naučiti onome što deca uče po školama. Kad su melanholici u pitanju, mud rost koja svoj uzor preuzima od najstrožih i najočiglednijih oblika istine: sve što je imaginarno u njihovom bunilu rasturiće se pri svetlosti nepo bitne istine; zato im se »studije matematike i he rnije« i preporučuju onako toplo. Što se ostalih tiče, njihovo će bunilo umanjiti mudrost sasvim sređenog života; nema potrebe nametati im dru gu istinu do istine njihovog svakidašnjeg života; ostajući u svome domu, »oni treba da nastave da vode svoje poslove, upravljaju svojom porodicom, da uređuju i obrađuju svoja imanja, vrtove, svo je voćnjake, svoja polja«. Zauzvrat, baš ta tačnost društvenog reda, nametnuta spolja, a ako tre ba i silom, i može postupno da privede duh ma nijaka svetlosti istine: »Zarad toga će bezumnik, smešten u naročit dom, biti lečen koliko od lekara, toliko i od obučenih pomoćnika, tako da
162
ISTORIJA LUDILA
ga uvek, opomenama, upozorenjima, kaznama ko je se odmah izvršavaju, mogu podržati u njego vom izvršenju dužnosti, dobrom držanju i uljud nosti.« Tokom doba klasicizma ovo autoritarno bu đenje ludila izgubiće, malo-pomalo, svoj prvobitni smisao i ograničiti se na to da bude još samo podsećanje na moralni zakon, povratak valjanom, vernost zakonu. Ono što je Vilis još smatrao no vim uvođenjem u istinu, Sovaž više neće potpuno razumevati i govoriće ο lucidnosti u prepoznava nju valjanog: »Tako se mogu prizvati razumu oni koji su ga izgubili usled pogrešnih načela filosofije morala, pod uslovom da hoće da sa nama ispitaju šta je istinski valjano, koja dobra valja pretpostaviti drugima.« Lekar više ne treba da deluje kao razbuđivač, već kao moralizator. Tiso smatra da je »čista i besprekorna savest odlična predohrana« protiv ludila. Ubrzo se javlja i Pinel, za kog buđenje u istini više nema smisao isceljenja, već samo poslušnosti i slepog potčinjavanja: »Osnovno načelo ozdravljenja manije, u velikom broju slučajeva, jeste da se najpre pribegne energičnom pritisku, za čim usleđuju po stupci dobrodušnosti.« 2. Pozorišno prikazivanje. — Bar na izgled, reč je ο jednoj tehnici koja je u oštroj suprotno sti sa tehnikom buđenja. Tamo je do pristupa lu dilu, u njegovoj neposrednoj žestini, dolazilo pu tem strpljivog rada razuma. U vidu polagane pe dagogije, ili u vidu autoritarne provale, razum se nametao sam po sebi, težinom sopstvenog bića. Ne-biće ludila, ništavnost njegove zablude, mora li su konačno da popuste pred tim pritiskom isti ne. Ovde se terapeutska operacija u potpunosti odigrava u prostoru imaginacije; reč je ο saučesništvu nestvarnog sa samim sobom; imaginarno treba da otpočne sopstvenu igru, namerno da pedstakne nove slike, zabunca u skladu s bunilom i da, bez suprotstavljanja i sučeljavanja, bćz vidlji-
LEKARI I BOLESNICI
163
ve dijalektike čak, začudo, isceli. Zdravlje treba da navali na bolest i pobedi je u samom onom ništavilu u koje je bolest utamničena. Imaginaci ja, » . . . kada je bolesna, može se izlečiti delovanjem jedne vrlo zdrave i prokušane imaginacije . . . Potpuno je svejedno hoće li imaginaciju bolesni ka izlečiti neki strah, neki žestok ili bolan utisak na čula, ili neka iluzija.« Iluzija može da izleći iluzorno — kao što samo razum može da izbavi od bezumlja. Koja je, dakle, ta mračna moć ima ginarnog? U onoj meri u kojoj je suština slike to da je uzimaju za zbilju, toliko, zauzvrat, zbilji pripada moć da podražava sliku, da se pravi da je iste materijalnosti i istog značenja kao i ona. Bez suda ra, bez preloma, opažanje može da se nadoveže na san, da ispuni praznine u njemu, potvrdi ga u onome što je u njemu nestalno, i da ga dove de do ispunjenja. Ako iluzija može da se učini isto tako stvarnom kao opažanje, opažanje, pak, može da postane vidljiva zbilja, koju iluzija ne može da odbaci. To je prvi korak u lečenju putem »pozorišnog prikazivanja«: pripojiti nestvarnost slike opažajnoj istini, a da ne izgleda da ova dru ga protivreči onoj prvoj, niti da je osporava. Ta ko Lusitanus priča ο ozdravljenju jednog melan holika koji je verovao da je proklet, još na ovo me svetu, zbog golemosti grehova koje je počinio. U nemogućnosti da ga razumnim argumentima ubede da mu ima spasa, drugi prihvataju njego vo bunilo, prikazuju mu anđela odevenog u belo, s mačem u ruci, koji mu, posle stroge opomene, objavljuje da su mu gresi oprošteni. Već po tom primeru vidimo kako se ukazu je drugi korak. Prikazivanje u okviru slike nije dovoljno; treba, uz to, nastaviti delirantni govor. Jer u bezumnim recima bolesnika postoji jedan glas koji govori; on se pokorava sopstvenoj gra matici i izražava izvestan smisao. Gramatika i značenje treba da se održe tako da prikazivanje n*
164
ISTORIJA LUDILA
fantazma u stvarnosti ne izgleda kao prelazak iz jednog sveta u drugi, kao prenošenje u neki nov jezik, preinačena smisla. Isti jezik mora da na stavi da se i dalje čuje, dodajući tačnom znače nju svoga govora samo jedan nov deduktivni ele ment. Pa ipak, nije svejedno koji je taj element; nije reč ο tome da se ide za bunil om, već ο tež nji da se ono, bivajući nastavljeno, okonča. Tre ba ga dovesti do vrhunca i krize, gde će ono, bez ikakvog uvođenja stranog elementa, biti suočeno sa samim sobom i naterano na raspru sa nemi novnostima sopstvene istine. Istinski i opažajni govor koji se nadovezuje na delirantni govor sli ka treba, dakle, bez izmicanja zakonima ovog dru gog, i bez napuštanja njegove neprikosnovenosti, da u odnosu na njega izvrši jednu pozitivnu funk ciju; on ga zbija oko onoga što je bitno u nje mu; ako ga prikazuje uz opasnost da ga potvrdi, to je zato da bi ga dramatizovao. Navodi se slu čaj jednog bolesnika koji je verovao da je mrtav, a zaista bi i umro usled odbijanja da jede; » . . . jedna skupina ljudi koji su se načinili bledima i odenuli se kao mrtvaci ušla je u njegovu odaju, postavila sto, donela jestivo i počela da jede i pi je pred posteljom. Mrtvac, izgladneo, posmatra; ostali se čude što on ostaje u postelji; ubeđuju ga da mrtvi jedu bar koliko i živi. On se vrlo lepo prilagodio tom običaju.« Upravo unutar jed nog produženog govora elementi bunila, pošto upadnu u protivrečnost, i dovode do krize. Kri ze koja je, na veoma dvosmislen način, medicin ska i pozorišna u isti mah; čitava tradicija zapad ne medicine, još od Hipokrata, ukršta se ovde, iznenada, i samo tokom nekoliko godina, sa jed nim od glavnih oblika pozorišnog iskustva. Vidi mo kako se pomalja ona velika tema krize koju bi stvaralo suočavanje bezumnika sa sopstvenim umom, razuma sa nerazumnošću, lucidnog lukav stva čoveka sa zaslepljenošću luđaka, krize koja J
LEKARI I BOLESNICI
165
obeležava tačku na kojoj će se iluzija, okrenuta protiv sebe same, otvoriti pred bleskom istine. Ovo otvaranje vazda je moguće u krizi; svo jom neposrednom bliskošću ono, štaviše, sačinja va njenu bit. No ono nije dato samom krizom. Da bi kriza bila medicinska a ne naprosto dramska, da ne bi bila uništenje čoveka već jasno i prosto suzbijanje bolesti, ukratko — da bi to dramsko prikazivanje bunila imalo dejstvo komičnog očiš ćenja, potrebno je da se u datom trenutku uvede izvesno lukavstvo. Lukavstvo, ili makar neki ele ment koji krišom menja samosvojnu igru bunila i koji bunilo, neprestano ga potvrđujući, ne pove zuje sa njegovom istinom a da ga istovremeno ne veže i uz neophodnost njegovog suzbijanja. Naj jednostavniji primer ove metode jeste lukavstvo koje se primenjuie na delirantnim bolesnicima ko ji uobražavaju da u telu osećaju neki predmet, neku neobičnu životinju: »Kada neki bolesnik veruje da mu se u telu krije neka živa životinja, va lja se pretvarati kao da se ona vadi; ako je u stomaku, to se dejstvo može postići nekim sred stvom za čišćenje koje malo življe protresa, i uba citi tu životinju u legen tako da bolesnik to ne primeti.« Režija ostvaruje predmet bunila, ali to ne može da postigne a da ga ne izbaci upolje, a ako bolesniku i daje opažajnu potvrdu njegove iluzije, to čini tek kada ga silom oslobodi od nje. Veštačko vaspostavljanje bunila tvori istinsko od stojanje u kojem bolesnik ponovo stiče slobodu. Ali pokadšto čak i nema potrebe za tim us postavljanjem odstojanja. Upravo će se u unu trašnjost kvazi-opažanja bunila postaviti, lukav stvom, jedan opažajni element, najpre nečujan, ali njegovo će postupno potvrđivanje osporiti ceo sistem. Upravo u njemu i u opažanju koje potvr đuje njegovo bunilo bolesnik i opaža zbilju koja a oslobađa. Tralion (Trallion) izveštava ο tome ako je jedan lekar raspršio bunilo nekog melan holika koji je uobražavao da više nema glave te
f
16£
ISTORIJA LUDILA
je na njenom mestu osećao neku vrstu praznine; lekar, zašav u bunilo, prihvata da na zahtev bo lesnika popuni tu rupu, i postavlja mu veliku olovnu kuglu na glavu. Uskoro nelagodnost koja je iz toga proizišla, i težina koja je ubrzo postala bolna, uveriše bolesnika da ima glavu. Napokon, lukavstvo i njegova funkcija svođenja na komično mogu se ostvariti uz saučesništvo lekara, ali bez ikakvog neposrednog njegovog uplitanja, već sa mo spontanom igrom u organizmu bolesnika. U ranije navedenom slučaju melanholika koji je odista umirao zato što, verujući da je mrtav, ni je hteo da jede, pozorišno prikazanje gozbe mrt vaca podstiče ga na jelo; ta hrana ga okrepljuje, »uzimanje obroka ga smiruje« i kada iščezne or ganski poremećaj, to će i bunilo, koje mu je ne razlučivo bilo i uzrok i posledica, isto tako iščez nuti. Tako je stvarna smrt, koja bi proistekla iz uobražene smrti, odstranjena iz stvarnosti već sa mim prikazivanjem nestvarne smrti. U toj umešnoj igri obavlja se razmena ne-bića sa samim so bom: ne-biće bunila prenelo se u biće bolesti i suzbilo ga samom činjenicom da je dramskim pri kazanjem izgnano iz bunila. Ispunjenje ne-bića bu nila u biću uspeva da ga suzbije kao ne-biće sa mo, i to čistim mehanizmom svoje unutrašnje protivrečnosti — mehanizmom koji je igra reči i ig ra iluzije u isti mah, igra jezika i slike; bunilo je, u stvari, suzbijeno kao ne-biće, pošto postaje opaženo biće; ali kako je biće bunila u potpuno sti u svom ne-biću, to je suzbijano kao bunilo. A njegovo potvrđivanje u pozorišnoj fantastici vraća ga u istinu koja ga, držeći ga u zarobljeništvu stvarnog, izganja iz same stvarnosti i nateruje da se izgubi u govoru — bez bunila — razuma. 3. Povratak neposrednom. — Pošto je ludilo iluzija, isceljenje ludila, ako je tačno da se može izvesti putem pozorišta, može se isto tako i još neposrednije izvršiti putem suzbijanja pozorišta. Poveriti ludilo i njegov ništavan svet izravno pu-
LEKARI I BOLESNICI
167
noći prirode koja ne obmanjuje, zato što njena neposrednost ne poznaje ne-biće — znači predati ludilo i njegovoj sopstvenoj istini (pošto je ludi lo, kao bolest, na kraju samo jedno biće prirode), i, u isti mah, njegovoj najbližoj protivrečnosti (po što je bunilo kao privid bez sadržaja sušta suprot nost onom često tajnom i nevidljivom bogatstvu prirode). Ova se protivrečnost otuda javlja kao razlog bezumlja u dvojakom smislu: ona obuhva ta njegove uzroke, a u isti mah krije u sebi na čelo njegovog suzbijanja. Treba, međutim, primetiti da se ove teme ne javljaju za sve vreme kla sicizma. Iako su ustrojene oko istog iskustva be zumlja, one odmenjuju teme ο pozorišnom pred stavljanju; a njihova pojava ukazuje na trenutak kada pitanje ο biću i iluziji počinje da se povlači i ustupa mesto problematici prirode. Igre pozorišne iluzije gube smisao, a izveštačene tehnike slikovnog prikazivanja zamenjuju se prostim i si gurnim umećem prirodnog svođenja. A ovo u dvo jakom smislu, pošto je posredi kako svođenje od strane prirode, tako i svođenje na prirodu. Povratak neposrednom jeste terapeutika par excellence, zato što je tu reč ο oštrom odbaciva nju terapeutike; on leci u onoj meri u kojoj za boravlja na svako lečenje. Upravo u nedelatnosti čoveka u odnosu na sebe samog, u ćutnji koju na meće svom umeću i svojim tvorevinama, priroda i razvija jednu delatnost koja stoji tačno naspram odricanja. Jer, pogleda li se izbliza, ta čovekova nedelatnost jeste istinska delatnost; kada se čovek prepusti leku, on izmiče zakonu rada što mu ga nameće priroda sama; on uranja u svet veštačkog i svet protiv-prirode u kojem je njegovo lu dilo samo jedan vid ispoljavanja; baš zanemaru jući tu bolest, i iznova prihvatajući mesto u delatnosti prirodnih bića, Čovek, u prividnoj nede latnosti koja je, u biti, samo marljiva vernost, uspeva da ozdravi. Tako i Bernarden de Sen Pjer (Bernardin de Saint-Pierre) tumači kako se oslo-
168
ISTORIJA LUDILA
bodio jedne »čudne boljke« u kojoj je, »kao Edip, viđao dva sunca«. Lekar mu je ponudio svoju po moć i rekao mu da je »žarište njegove bolesti u živcima«. On, uzaludno, uzima najskuplje lekove; ubrzo shvata da te lekarije ubijaju čak i lekare: »Zan-Zak Rusou dugujem povratak zdravlja. Či tao sam, u njegovim besmrtnim delima, među os talim prirodnim istinama, da je čovek stvoren da radi, a ne da razmišlja. Do tada sam uvežbavao dušu a odmarao telo; promenih način života; vežbao sam telo a odmarao dušu. Odrekoh se većine knjiga; skrenuh pogled na dela prirode koja su svim mojim čulima govorila jednim jezikom što ga ni vreme ni narodi nisu mogli izmeniti. Moja povest i moji dnevnici bile su travke polja i li vada; i nisu se moje misli tegobno probijale ka njima, kao u poretku ljudi, već su njihove misli dolazile k meni u hiljadu prijatnih oblika.« Uprkos formulacijama koje su izvesni učenici Rusoovi uspeli da predlože, taj povratak nepo srednom nije ni apsolutan ni jednostavan. To je zato što se ludilo — čak i ako ga je izazivalo, održavalo ono najveštačkije u društvu — javljalo, u žestokim svojim oblicima, kao sirov izraz naj primitivnijih ljudskih želja. Ludilo u doba klasiciz ma, videli smo, izdiže se u pretnji bestijalnosti — bestijalnosti kojom u potpunosti vladaju nagoni grabeži i ubijanja. Predati ludilo prirodi značilo bi prepustiti ga, jednim obrtanjem kojim se ne da ovladati, toj pomami protiv-prirode. Isceljenje ludila pretpostavlja, dakle, povratak onome što je neposredno ne u odnosu na želju, već u odnosu na imaginaciju; — povratak koji iz života čovekovog i njegovih zadovoljstava odstranjuje sve što je veštačko, nestvarno, imaginarno. Načini lečenja putem promišljenog utapanja u neposredno krio mice pretpostavljaju posredovanje jedne mudro sti koja u prirodi deli ono što se diže iz nasilništva i ono što se diže iz istine. To je sva razlika između Divljaka i Težaka. »Divljaci... više vode
L E K A R I I BOLESNICI
J
69
život životinje-mesoždera no život razumnog bi ća«; život Težaka, pak, »srećniji je, u stvari, ne goli život svetskog čoveka«. Uz divljaka, neposred na želja, bez discipline, bez stega, bez istinske mo ralnosti; uz težaka, zadovoljstvo bez posredništva, to jest bez uzaludnog podsticanja, bez uzbuđenja ili ispunjenja u mašti. Ono što u prirodi i njenim neposrednim svojstvima leci ludilo jeste zadovolj stvo — ali zadovoljstvo koje, s jedne strane, želju čini ništavnom a da čak ne mora ni da je guši, pošto joj unapred pruža potpunost zadovoljenja, a s druge — izlaže imaginaciju podsmehu, jer spontano donosi srećno prisustvo stvarnosti. »Za dovoljstva ulaze u večni poredak stvari; njihovo je postojanje nepromenljivo; da bi se ona ostva rila potrebni su izvesni u s l o v i . . . ; ti uslovi nisu nimalo proizvoljni; njima je priroda utrla put; imaginacija uopšte ne može da stvara, i čovek najzaljubljeniji u zadovoljstva mogao bi da uspe da poveća svoja uživanja tek ako bi se odrekao svih onih koja ne nose taj otisak prirode.« Neposredni svet težaka jeste, dakle, svet ispunjen mudrošću i merom, svet koji od ludila leci u onoj meri u kojoj čini nepotrebnom želju i kretanja strasti koje ona izaziva, a takođe i u onoj meri u kojoj uz imaginarno umanjuje i sve mogućnosti buni la. Ono što Tiso razumeva pod »zadovoljstvom« jeste taj neposredni izlečitelj, oslobođen jednovremeno i strasti i jezika, odnosno ona dva velika oblika čovekovog iskustva iz kojih nastaje be zumlje. A možda priroda, kao konkretan oblik nepo srednog, ima i jednu još bitniju moć u suzbija nju ludila. Jer ona ima moć da oslobodi čoveka njegove slobode. U prirodi — onoj prirodi, bar, koja se meri dvojakom isključenošću nasilništva želje i nestvarnosti fantazma — čovek je nesum njivo oslobođen društvenih prinuda (onih koje pri moravaju »da se prebrojavaju i svode računi sopstvenih imaginarnih zadovoljstava koja se tako
170
ISTORIJA LUDILA
zovu, a u stvari to nisu«) i kretanja strasti koje se ne da nadzirati. Ali samim tim on je blago i kao iz same nutrine svog života zahvaćen siste mom prirodnih obaveza. Pritisak najzdravijih po treba, smenjivanje dana i godišnjih doba, nenasil na neophodnost da se čovek hrani i traži sebi sklonište, prinuđuju nered luđaka na prihvatanje izvesnih pravilnosti. Preterana izmišljanja imagi nacije raspršena su, kao i ono što se kao odveć žarko prikriva u želji. U blagosti zadovoljstva ko je ne sputava, čovek je spojen sa mudrošću pri rode, i ta vernost u obliku slobode rasteruje be zumlje koje svojim paradoksom jedno kraj dru goga stavlja krajnji determinizam strasti i kraj nju fantaziju slike. Tako, u tim predelima u ko jima se mešaju etika i medicina, počinje sanja renje ο oslobođenju ludila: oslobođenju čije po reklo ne treba shvatiti kao otkriće, oa strane fi lantropije, čovečanstva ludih, već kao želju da se ludilo otvori pred blagim prinudama prirode. Staro selo Gel (Gheel) koje još od kraja sred njega veka svedoči ο danas zaboravljenoj srodno sti zat varanja luđaka i isključivanja gubavaca, iz nenada dobija, poslednjih godina osamnaestog sto leća, novo tumačenje. Ono što je u njemu obeležavalo žestoku, patetičnu razdvojenost sveta ludih i sveta ljudi, sada nosi idilične vrednosti ponovo otkrivenog jedinstva bezumlja i prirode. To je se lo nekada označavalo da su luđaci zatvoreni i ograđeni te da je tako razuman čovek zaštićen od njih; ono sada otkriva da je luđak oslobođen i da se, u toj slobodi koja ga stavlja na istu ra van sa zakonima prirode, nanovo miri sa razum nim čovekom. U Gelu, prema opisu koji daje Žui (Jouy), » . . . četiri petine stanovnika su luđaci, i to luđaci u punom smislu reči, koji bez nezgoda uživaju istu slobodu koju i ostali stanovnici... Zdrava hrana, čist vazduh, sve što spada u slobo du — takav je način života koji im se propisuje i kojem, na koncu godine, najveći broj i duguje
LEKARI I BOLESNICI
ff^
ozdravljenje.« Smisao isključenja i zatvaranja po činje da se menja a da se u ustanovama ništa ni je zaista promenilo: taj smisao polako poprima pozitivne vrednosti, a neutralan, prazan, mračni prostor u kojem je bezumlje nekada vraćeno u svoje ništavilo počinje da se naseljava prirodom kojoj je ludilo, oslobođeno, prinuđeno da se potčini. Zatvaranje, kao razdvajanje razuma i bezum lja, nije potisnuto; ali već samom svrhom zatva ranja, prostor koji je njime zauzet omogućuje po javljivanje prirodnih sila, za ludilo prisilnijih, po godnijih da ga podjarme u njegovoj biti, no što je ceo stari sistem ograničavanja i gušenja. Iz tog sistema valja osloboditi ludilo da bi ono, u pro storu zatvaranja, sada obremenjenog praktičnom delotvornošću, bilo slobodno da se otrese svoje divlje slobode i prihvati zahteve prirode koji su za njega istovremeno i istina, i zakon. Kao zakon, priroda sputava žestinu želje; kao istina, ona po korava protiv-prirodu, i sve fantazme imaginacije. Pinel, povodom bolnice u Saragosi, ovako opi suje tu prirodu: tu se » . . . bluđenjima duha us postavlja neka vrsta protivteže pomoću prirodnog nagona koji navodi čoveka da oplodi zemlju i da se tako, plodovima svoga truda, poštara za svoje potrebe. Od ranog jutra, luđaci se v i d e . . . kako se veselo raspoređuju po različitim delovima pro stranog ograđenog dobra koje pripada ludnici, ka ko uz izvesno nadmetanje raspodeljuju radove, već prema godišnjem dobu, kako gaje žito, povrće, bilj ke za kuvanje, kako se, zaredom, bave žetvom, po dupiranjem loze, berbom, skupljanjem maslina, i kako uveče u svom samotnom azilu ponovo nala ze mir i tonu u spokojan san. Najpostojanije isku stvo poučilo je ovu ludnicu da je to najpouzdaniji i najdelotvorniji način da se ljudi privedu razu mu. Ispod uobičajenih slika lako se otkriva stro gost smisla. Povratak neposrednom delotvoran je protiv bezumlja samo onoliko koliko je posredi jed na nadzirana — i od sebe same odeljena neposred-
I S T O R I M LUDILA
nost; neposrednost u kojoj je nasilništvo odvojeno od istine, divljaštvo stoji po strani od slobode, a pri roda više ne može da se prepozna u fantastičnim likovima protiv-prirode. Rečju, put do prirode vo di preko morala. U jednom tako nadziranom pro storu, ludilo više neće moći da govori jezikom bezumlja, sa svim onim što u njemu nadilazi pri rodne pojave bolesti. Ono će u potpunosti biti u patologiji. Preobražaj koji su potonja vremena prihvatila kao pozitivno postignuće, dolazak ako već ne istine, a ono makar onoga što omogućuje poznavanje istine, ali što pred istorijom mora da se javi kao ono što je istina bila: to jest, svođe nje klasicističkog iskustva bezumlja na jedno, strogo moralno opažanje ludila, koje će, potajno, služiti kao jezgro za sva poimanja ludila što će ih devetnaesto stoleće vrednovati, redom, kao na učna, pozitivna i eksperimentalna. Ovaj preobražaj koji se izvršio u drugoj po lovini osamnaestog stoleća najpre se uvukao u tehnike isceljenja. No vrlo brzo on se potpuno otkriveno ispoljio i obuzeo duh reformatora, up ravljajući velikim preustrojenjem iskustva ludila poslednjih godina stoleća. Vrlo brzo Pinel će mo ći da napiše: »Koliko je, da bi se predupredila hipohondrija, melanholija ili manija, neophodno slediti neizmenljive zakone morala!«
Ne vredi u doba klasicizma tražiti razliku iz među fizičkih terapeutika i psiholoških načina le čenja — iz prostog razloga što psihologija ne po stoji. Kada se prepisuje uzimanje gorkih stvari, na primer, nisu posredi nikakva fizička lečenja, jer postoji težnja da se duša pročisti baš kao i telo; kada se nekom melanholiku prepiše jedno stavni život težaka, ili kada mu se odigra kome dija njegovog bunila, to nikako nije psihološka intervencija, jer tada se u prvom redu misli na
L E K A R I I BOLESNICI
173
kretanje sokova u živcima, na gustinu tekućina. Ali u jednom slučaju, reč je ο veštini preinačavonja kvaliteta, ο tehnici u kojoj se bit ludila uzi ma kao priroda, i kao bolest; u drugom, reč je ο veštini govora, i vaspo stavljanja istine, gde ludi lo važi kao bezumlje. Kada, u godinama koje će proteći, bude razloženo to glavno iskustvo bezumlja, čije je jedin stvo karakteristično za doba klasicizma, kada lu dilo, potpuno zahvaćeno moralnim naslućivanjem, bude još samo bolest, tada će razlikovanje koje smo upravo uspostavili poprimiti drugi smisao; ono što je bilo bolesno proizlaziće iz organskog; ono što je pripadalo bezumlju, nadilaženju nje govog govora, biće izjednačeno sa psihološkim. Upravo se tu i rađa psihologija — ne kao istina ludila, već kao znak da je ludilo sada odvojeno od svoje istine, a ona je bila bezumlje, i da je ono od tada još samo pojava prepuštena okolno stima, beznačajna, na neodređenoj površini priro de. Zagonetka bez druge istine do one koja može da je umanji. Zato i valja biti pravedan prema Frojdu. Iz među Pet psihoanaliza i brižljivog istraživanja po svećenog Psihološkim načinima lečenja postoji ne što više no što je naslaga otkrića; postoji nepri kosnovena silovitost povratka. Zane (Janet) je prebrojao elemente razdeobe, načinio spisak, dodao tu i tamo ponešto, možda i osvojio. Frojd je pre uzeo ludilo na razini njegovog jezika, iznova us postavio bitne elemente iskustva što ga je pozitivizam sveo na muk; on popisu psiholoških na čina lečenja ludila nije pridodao ništa veliko; on je, u medicinskoj misli, vaspostavio mogućnost razgovora sa bezumljem. Ne čudime se što je najvećma »psihološko« među načinima lečenja tako brzo krenulo nizbrdo i dobilo organske potvrde. U psihoanalizi uopšte nije reč ο psihol ogiji, već upravo ο iskustvu bezumlja koje je, u modernom svetu, psihologija imala da preruši.
ŠESTO
POGLAVLJE
VELIKI STRAH
»Jedno popodne bio sam tamo, mnogo gle dao, malo govorio, slušao što sam mogao manje, kada mi je prišla jedna od najčudnovatijih lično sti toga kraja u kojem Bog nije dopustio da uzmanjka takvih kao ona. Ona je spoj uzvišenosti i niskosti, zdravog razuma i bezumlja.« U trenutku kada se sumnja suočila sa svojim glavnim opasnostima, Dekart je postao svestan to ga da ne može biti lud — osim što je još dugo u dnu svesti priznavao da sve sile bezumlja vreba ju oko njegove misli; ali kao filosof, namerno rešen da sumnja, on nije mogao biti »jedan od tih bezumnika«. Ramoov sinovac, pak, dobro zna — to i jeste najtvrdokornije U njegovim prolaznim izvesnostima — da je lud. »Pre no što će početi, on duboko uzdiše i prinosi ruke čelu; potom po novo dobija smiren izgled i veli mi: vi znate da sam neznalica, luđak, bezobraznik i lenština.« (30) Osamnaesto stoleće nije moglo da tačno shva ti smisao knjige Ramoov sinovac (Neveu de Rameau). Pa ipak, baš u ono vreme kada je to štivo napisano, nešto se dogodilo, nešto što je obećava lo jednu presudnu promenu. Zanimljivo: to be zumlje koje je prognano u daleke, prostore zatvo renosti ponovo iskrsava, obremenjeno novim opa-
VELIKI
175
STRAH
snostima i obdareno drugom jednom moći dovo đenja stvari u pitanje. Ali ono što osamnaesto stoleće najpre opaža u bezumlju nije prikriveno preispitivanje, već samo bedna ostavština društva: poderana odeća, osornost u traljama, ona drskost koja se dopušta a čije se uznemirujuće moći stišavaju putem veselog opraštanja. Možda osam naesto stoleće nije moglo da se prepozna u Ramoovom sinovcu, ali je celo bilo prisutno u ono me ja koje mu je služilo kao sagovornik i kao, tako da kažemo, »pokazivač«, zabavljalo se ne bez prećutkivanja, i uz izvestan prigušeni nespokoj: jer to je prvi put od Velikog Utamničenja da je luđak ponovo postao društvena ličnost; prvi put da se ljudi upuštaju u razgovor s njim i da ga, ponovo, ispituju. Bezumlje se iznova javlja kao tip, no to nije sve; ono se ipak iznova javlja i polagano se ponovo smešta u bliskost društve nog predela. Tu će ga, dvanaestak godina pre Re volucije, ne iznenađujući se više, sresti Mersje (Mercier): »Uđite u ma koju kafanicu; neki čovek vam, mirno i staloženo, šapće na uho: ne mo žete ni da zamislite, gospodine, koliko je vlada nezahvalna prema meni i koliko je šlepa za vla stite interese. Trideset godina zanemarivao sam svoje poslove; zatvarao sam se u svoju radnu so bu, razmišljao, sanjario, računao; zamislio sam ostvariv plan kako da se isplate svi državni du govi; zatim drugi plan — kako da se kralj obo gati i kako da mu se obezbedi prihod od 400 miliona; pa još jedan — kako da se zauvek pobedi Engleska, čije me već i samo ime ljuti... Dok sam sav bio utonuo u te opsežne operacije koje zahtevaju potpunu prilježnost duha i odvojio se od domaćih•' briga, rieki džangrizavi poveritelji ba cili su me u tamnicu: na tri godine:.;.: Pa, gospo dine, vidite li čeniu služi rodoljublje da se' umre nepoznat i kao mučenik otadžbine:« (31)Iz daleka, takve ličnosti prave krug oko Ramoovog sinovca; one nemaju njegove razmere; tek u tra:
176
ISTORIJA LUDILA
ganju za slikovitim one mogu da prođu kao nje govi potomci. Pa ipak, one su nešto malo više doli društve ni profil, karikirani obris. Postoji u njima nešto što dotiče bezumlje osamnaestog stoleća. Njihovo brbljanje, njihov nespokoj, to nejasno bunilo, i ta suštinska tegoba — sve se to dosta često pre življavalo, i to u stvarnim životima čiji se tra govi još primećuju. Isto kao za razvratnika, ra spikuću ili nasilnika s kraja sedamnaestog stole ća, i za ove je teško reći da li su luđaci, bolesnici ili prevejanci. Ni sam Mersje uopšte ne zna koji status da im dodeli: »Ima tako u Parizu veoma poštenih ljudi, ekonomista i protivekonomista, či je srce plamti za javno dobro, ali koji su, na ža lost, malo šenuli pameću, odnosno koji su kratkovidi pa ne znaju ni u kom veku žive, ni s kak vim ljudima imaju posla; nepodnošljiviji su od budala, jer sa nešto parica i sa pogrešnim puto kazima polaze od nekog nemogućeg načela i on da, sledstveno tome, bulazne.« Ovi »planeri šenule pameti« doista su postojali, stvarajući oko ra zuma filosofa, oko tih planova za reformu, tih ustrojstava, nemuštu pratnju bezumlja; racional nost Doba prosvećenosti nalazi u tome nešto po put mutnog ogledala, neku vrstu bezazlene kari kature. Ali zar bitno nije to što se jednim pokre tom veselog opraštanja pušta da na svetlost dana onovo iziđe ličnost bezumnika, i to baš u času ada se verovalo da je ona, u prostoru zatvaranja, najdublje skrivena? Kao da je klasicistički razum ponovo priznao bliskost, odnos, tako reći sličnost između sebe i lica bezumlja. Reklo bi se da on u trenutku svog likovanja podstiče i dopušta da se, sa međa reda, odvoji jedna ličnost kojoj je on oblikovao masku po sopstvenom bezumlju — ne ku vrstu dvojstva u kojem se klasicistički razum jednovremeno i prepoznaje i poništava.
E
VELIKI
STRAH
177
Strah i teskoba, međutim, nisu bili daleko: kao povratni udarac zatvaranju oni se ponovo jav ljaju, ali udvojeni. Do nedavno se strahovalo, a i dalje se strahuje, od zatvaranja; krajem osam naestog stoleća De Sad će još uvek biti opsednut strahom od onih koje naziva »crnim ljudima« i koji ga vrebaju, a posle njih guta ga crna pomr čina. Ali sada je zemlja zatvaranja zadobila sopstvene moći; sada je ona postala rodna zemlja zla i od sada će još moći samo da se širi i po stigne da zavlada drugi jedan užas. Sredinom osamnaestog stoleća, u nekoliko go dina, naglo iskrsava izvestan strah. Strah koji se izražava medicinskim izrazima, ali koji je u su štini nadahnut jednim moralnim mitom. Ljude hvata strava od izvešnog prilično tajanstvenog zla koje se, pričalo se, širi od domova prinudnog bo ravka, da ubrzo ugrozi i gradove. Govori se ο groznici tamnica; oživljavaju se sećanja na one dvokolice sa osuđenicima, na one ljude u lancima koji su promicali gradovima ostavljajući za so bom brazdu zla; skorbutu se pripisuju uobražene zaraze, predviđa se da će zrak uprljan zlom zaaditi stambene četvrti. I velika slika srednjoveovnog užasa ponovo se nameće, postižući to da se u metafori groze rodi druga jedna panika. Dom prinudnog boravka nije više samo leprozorij po strani od gradova; za naseobinu, on je lepra sa ma: »Grozan čir na političkom telu, velik, dubok, gnojav čir koji se ni zamisliti ne može a da se ne odvrati pogled. Ćak i väzduh toga mesta, koji se oseća na 400 hvati uokolo, govori vam da se bližite mestu nasilja, azilu uniženosti i nevo lja.« (32) Mnoga takva središta zatvaranja podig nuta su na istim onim mestima na koja su ne kada smeštani gubavci; reklo bi se da je tokom vekova nove nastanjenike zahvatila zaraza. Oni preuzimaju grb i značenje što su ih nosila ista ta mesta: »Pregolem gubavac za prestonicu! ime
t
12
178
ISTORIJA LUDILA
Bisetr je reč koju niko ne može da izgovori bez ne znam ni ja koliko osećanja odvratnosti, užasa i prezrenja . . . Ona je postala stecište svega onoga što je najgnusnije i najniže u društvu.« Ono zlo koje su ljudi pokušali da isključe, prognavši ga i zatvorivši, ponovo se, na najveći užas javnosti, javlja u fantastičnom vidu. Vidimo kako nastaju i u svim se pravcima granaju teme ο jednom zl u, ujedno fizičkom i moralnom, zlu koje, u samoj toj neodređenosti, obavija nerazlučene moći nagrizanja i užasa. Tada je zavladala neka vrsta neodređene slike »truljenja« koja se odnosi kako na kvarenje morala tako i na ra spad tela, i na kojoj se zasnivaju i odvratnost i sažaljenje što su ga ljudi osećali prema zatvore nima. Zlo najpre počinje da previre u prostorima obuhvaćenim zatvaranjem. Ono ima sve odlike ko je se, u herniji osamnaestog stoleća, pripisuju ki selini: njihove sićušne čestice, oštre kao igle, pro diru u tela i srca isto onako lako kao nedelatne i trošne lužnate čestice. Smesa odmah provri oslo bađajući škodljive pare i nagrizajuće tečnosti: »Te odaje su samo jedno grozno mesto gde svi zloči ni, ujedinjeni, previru i, tako da kažemo, šire oko sebe, tim previranjem, zaraznu atmosferu, koju oni što su tu nastanjeni udišu i koja kao da se lepi za n j i h . . . « Te ijute pare se potom dižu, ši re u vazduhu i na kraju padaju po susedstvu, pro žimajući tela, zagađujući duše. Tako se u slikama upotpunjuje zamisao ο zarazi zlatruljenja. Opip ljivi prenosnik te rednje jeste vazduh, taj vazduh za koji se veli da je »pokvaren«, pod čim se ne jasno razumeva da on nije u skladu sa čistoćom prirode te da je element prenošenja kužnosti. Do voljno je prisetiti se vrednosti, moralne i medicin ske istovremeno, koju je, otprilike u isto ono vreme, poprimio seoski zrak (zdravlje tela, čvrstina duše), pa naslutiti sveukupnost oprečnih značenja koja može da ponese zagađeni vazduh bolnica, tamnica, domova prinudnog boravka. Ta atmosfe-
VELIKI
STRAH
179
ra puna štetnih para ugrožava čitave gradove, či je će stanovnike polako zahvatiti kužnost i tru ljenje. Ovo nisu samo neka razmišljanja na po pu ta između morala i medicine. Valja voditi raču na, sumnje nema, i ο razvoju u književnosti, ο patetičnom, možda i političkom iskorišćavanju tih nejasnih bojazni. No u nekim gradovima javila su se panična gibanja isto onako stvarna, isto ona ko laka za datiranje kao velike krize užasa što su na mahove potresale srednji vek. Godine 1780. Parizom se raširila jedna zaraza: njen početak pripisuje se infekciji u Opštem* prihvatilištu; čak se govorilo ο nameri da se spale zgrade Bisetre. Zastupnik policije, pred uzrujanošću naroda, šalje istražnu komisiju u kojoj su, pored više lekara-profesora, dekan Fakulteta i lekar Opšteg prihva tilišta. Oni priznaju da u Bisetri vlada »groznica truleži« koja je u vezi sa rđavim kvalitetom vazduha. Što se prvobitnog izvora bolesti tiče, u izveštaju se poriče da se on nalazi u samim zatvo renicima i u infekciji koja se širi iz njih; početak naprosto treba pripisati lošem vremenu usled ko jeg je ta boljka u prestonici postala endemična; simptomi koje je u Opštem prihvatilištu bilo mo guće posmatrati, »u skladu su sa prirodom godiš njeg doba i tačno se poklapaju sa bolestima opaženim u Parizu u isto to vreme«. Treba, dakle, umiriti narod i skinuti krivicu sa Bisetre: »Glaso vi koji su počeli da se šire da u Bisetri hara jed na zarazna bolest koja bi mogla da zahvati i prestonicu nemaju nikakva osnova.« Izveštaj, nesum njivo, nije uspeo da potpuno stiša uznemirujuće glasove, jer je nešto kasnije lekar Opšteg prihva tilišta sastavio drugi izveštaj gde ponavlja istu iz javu; on je prinuđen da prizna loše zdravstveno stanje u Bisetri, no » . . . stvari zato ipak nisu doteräle tako daleko da se taj dom nesrećnika su rovo proglasi još jednim izvorom neizbežnih i 12*
jgQ
ISTORIJA LUDILA
mnogo žalosnijih jada no što su ova kojima je važno dati lek kako brz tako i delotvoran.« Krug je zatvoren: svi oni oblici bezumlja ko ji su, u geografiji zla, zauzeli mesto gube, i koji su izgnani ponajdalje od društva, sada su postali vidljiva guba te pružaju svoje ojedajuće rane pro miskuitetu ljudi. Bezumlje je ponovo prisutno, ali sada obeleženo imaginarnom oznakom bolesti ko ja mu pridaje svoje užasne moći. U fantastičnom dakle, a ne u strogosti medi cinske misli, bezumlje se približava bolesti i suo čava se s njom. Mnogo pre no što je iskazan pro blem otkrivanja mere u kojoj je bezumno pato loško, stvorila se, u prostorima zatvorenosti, pu tem jedne njoj svojstvene alhemije, izvesna mešavina užasa bezumlja i starih napasti koje je no sila bolest. Iz velike daljine, starodrevne pomet nje u vezi s leprom još jednom su iskrsle; a upra vo je snaga tih fantastičnih tema i bila prvi Či nilac stapanja sveta bezumlja i sveta medicine. Ti su svetovi najpre saobraćali preko fantazama stra ha, udružujući se u paklenoj smesi »pokvarenosti« i »kužnosti«. Za mesto koje ludilo treba da zauzme u modernoj kulturi važno je, možda i presudno, to što homo medicus nije u svet zatvaranja bio pozivan kao presuditelj koji bi delio ono što je zločin od onoga što ie ludilo, zlo od bolesti, već pre kao čuvar, da druge zaštiti od neodređenih opasnosti koje se isparavaju kroz zidove domova prinudnog boravka. Lako bi bilo pretpostaviti da je neko slobodno i plemenito ganuće rasplamsalo zanimanje za sudbinu zatvorenih, i da bi jedna čestitija i veštija medicinska pažnja mogla da pre pozna bolest tamo gde su se, bez razlikovanja, kažnjavali prestupi. U biti, stvari se nisu dogodi le u toj dobrohotnoj neutralnosti. Ako je lekaru upućen poziv, ako je od njega traženo da posmatra, to je zato što je postojao strah. Strah od čud novate hernije, koja je ključala među zidovima domova prinudnog boravka, strah od moći koje
V E L I K I STRAH
JgJ
su se tu stvarale i pretile da će se rasprostraniti. Lekar je stigao kada je imaginarni preokret već izvršen i zlo poprimilo nejasne vidove Uskislog, Natrulog, pokvarenih isparenja, tela u raspada nju. Ono što se tradicionalno naziva »napredova nje« ludila ka sticanju medicinskog statusa bilo je, u stvari, omogućeno tek jednim čudnim preo kretom. U nerazlučivoj mešavini moralnih i fizič kih zaraza (33) i zahvaljujući onoj simbolici Nečistog koja je u osamnaestom stoleću bila tako poznata, u sećanje ljudi vratile su se veoma stare slike. Bezumlje se suočilo sa medicinskom misli baš zahvaljujući tom slikovnom oživljavanju, više ne go upotpunjavanju znanja. Paradoksalno u povrat ku tog fantastičnog života koji se meša sa savremenim slikama bolesti, pozitivizam će naći način da zahvati i bezumlje, ili će, bolje rečeno, otkriti nov razlog da se brani od njega. Za sada uopšte nije reč ο tome da se ukinu domovi prinudnog boravka, već da se oni neutrališu kao mogući uzroci novog zla. Posredi je nji hovo preustrojavanje kroz pročišćenje. Velikom pokretu reforme koja će se izvršiti drugom polo vinom osamnaestog stoleća tu je prapočetak sam: obuzdati kužnost tako što će se uništiti nečistote i pare, stišati sva ta vrenja, sprečiti bolesti i zla da ne zagađuju vazduh i da svoju zarazu ne šire po atmosferi gradova. Bolnica, popravilište, sva mesta prinudnog boravka moraju biti bolje izdvojena, okružena čistijim vazduhom: u ono vreme, ο provetravanju u bolnicama postoji posebna literatura koja izdaleka cilja na medicinski pro blem zaraze, ali tačnije pogađa teme moralnog saobraćanja. Godine 1776, jednom odlukom Držav nog saveta imenovana je komisija koja ima da se bavi »stupnjem poboljšanja koje je potrebno raz ličitim bolnicama u Francuskoj«. Uskoro će Vjel (Viel) biti zadužen da iznova sagradi odeljenja u La Salpetrijer. Počinje da se razmišlja ο azilu ko ji će, uz potpuno očuvanje svojih suštinskih funk-
ISTORIJA LUDILA
cija, biti tako ustrojen da će zlo moći u njemu da životari a da se nikada ne širi dalje; azilu u kojem će bezumlje biti potpuno savladano i po nuđeno kao prizor, a da pri tom ne ugrožava posmatrače, u kojem će ono imati svu moć primera a neće predstavljati nikakvu opasnost zaraze. Rečju, ο istini azil a ponovo uspostavl jenog kao kavez. Upravo će ο takvom, »sterilisanom« — ako se može upotrebiti ovaj anahronični izraz — zatvara nju opat Demonso (Desmonceaux) razmišljati još i 1789, u jednom delcu posvećenom Narodnoj do brobiti; on smera da od toga načini pedagoško oruđe — prizor koji će apsolutno pokazivati loše strane nemoralnosti: »Ti čuvani azili... sačinja vaju skloništa isto toliko korisna koliko i neop hodna . . . Izgled tih sumornih mesta i tamo za tvorenih krivaca sračunat je na to da zadrži odveć razuzdanu omladinu da ne skrene u takva dela za svaku osudu; razborito je, stoga, da očevi i maj ke na vreme upoznaju svoju decu sa tim užasnim i odvratnim mestima, tim mestima gde stid i sramota ukroćuju zločin, gde čovek unižen u svo joj biti često zanavek gubi prava što ih je bio stekao u društvu.« To su snovi putem kojih moral, u dosluhu sa medicinom, pokušava da se odbrani od opasnosti što ih sadrže, ali isuviše slabo zapte domovi pri nudnog boravka. Iste te opasnosti, u isto vreme, opčinjavaju maštu i želje. Moral sanja ο tome da ih odagna; u čoveku postoji nešto što počinje da sanja ο tome da ih doživi, da im se primakne ba rem, i da oslobodi fantazme iz njih. Užas koji sa da okružuje tvrđave zatvaranja pleni, isto tako, neodoljivom privlačnošću. Ljudi nalaze zadovolj stvo u tome da tamošnje noći ispune nedostup nim uživanjima; tamošnji iskvareni i izjedeni li kovi postaju lica pohote; u tamošnjim mračnim, predelima rađaju se oblici — boli i naslada — ko ji ponavljaju Hijeronimusa Boša i njegove mahni te vrtove. U njima se odavno šapuću tajne koje
VELIKI
STRAH
183
su se izvukle iz zamka iz Sto dvadeset dana Sodome: »Tamo se najgnusnija nasilja vrše nad samom ličnošću zatvorenika; kažu nam da se izvesni po roci često, očigledno, pa i javno izvode u zajed ničkoj odaji tamnice, porok za koji nam pristoj nost modernog vremena ne dopušta da ga imenu jemo. Kažu nam da niz zatvorenika simitimi feminis mores stuprati et constupratores; da dolaze ex hoc obscceno sacrario cooperti stupri suis alienisque, izgubljenih za svaki stid i gotovih da poči ne svakovrsne zločine.« (34) A La Rošfukp-Lijankur (La Rochefoucauld-Liancourt), pak, oživeće u oda jama Popravilišta, u La Salpetrijere, uspomenu na one likove Starih žena i Mladih žena koje s kolena na koleno prenose iste tajne i ista uživanja: »U Popravilištu, koje je glavno mesto kažnjavanja u Do mu, bilo je u vreme naše posete četrdeset sedam devojaka, većinom veoma mladih, više nesmotrenih negoli grešnih... i uvek to brkanje uzrasta, uvek to odvratno mešanje lakih mladih devojaka sa okorelim ženetinama koje ih mogu naučiti samo umeću najrazuzdanije pokvarenosti.« Još dugo će takve tlapnje uporno bludeti kasnim večerima osamnae stog stoleća. U jednom trenutku nemilosredna svetlost De Sadovog dela preseći će ih i postaviti u strogu geometriju želje. Preuzeće ih, i obviti mut nim svetlom, Ludnica, ili sumrak što okružuje La Quinta del Sordo. Kako su im slična lica Dispa rates! Iznova iskrsava jedan imaginarni predeo, ponet velikim strahom što ga sada izaziva zatva ranje. To što je klasicizam utamničio nije bilo samo neko apstraktno bezumlje u kojem su se mešali lu đaci i raskalašnici, bolesnici i zločinci, već isto ta ko i basnoslovna zaliha maštenog, jedan usnuli svet čudovišta za koja se verovalo da ih je pro gutala ona noć Hijeronimusa Boša, koji ih je jed nom bio iskazao. Reklo bi se da su utvrde zatva ranja pridodale svojoj društvenoj ulozi podvajarija i očišćenja i jednu sasvim suprotnu kulturnu
ISTORIJA LUDILA
|g4
funkciju. U času kada su, na površini društva, delile razum od bezumlja, u dubini su te tvrđave održavale slike u kojima su se razum i bezumlje brkali i mešali. Proradile su kao veliko sećanje. zadugo utonulo u muk; one su u sehci zadržavale jednu imaginarnu moć za koju se moglo verovati da je proterana; pošto ih je podigao novi klasici stički poredak one su, protiv njega i protiv vre mena, očuvale one zabranjene likove što su ne taknuti mogli da se prenesu iz šesnaestog u de vetnaesto stoleće. U tom poništenom vremenu Bro ken* se pridružuje Luđoj Greti u istom imaginar nom predelu, i Noarsej, velikoj legendi Maršala de Rea (Rais). Zatvaranje je omogućilo, prizvalo to odolevanje imaginarnog. Ali slike koje se oslobađaju krajem osamnae stog stoleća nisu u svemu istovetne slikama koje je sedamnaesto stoleće pokušavalo da izbriše. Ne što se, u tami, dogodilo, te su se one odvojile od tog tajnog sveta odakle ih je, posle srednjega veka, uzimala i renesansa; one su se uselile u srca, že lju, maštu ljudi; i umesto da pogledu pokažu iz nenadno prisustvo nerazumnog, one dopuštaju da izbije čudnovata protivrečnost čovekovih prohteva: saučesništvo želje i ubistva, surovosti i žudnje za patnjom, vrhovne vlasti i ropstva, uvrede i po niženja. Veliki kosmički sukob sa Čijih je preo kreta, u petnaestom i šesnaestom stoleću, kopre nu skinuo Bezumnik, pomerao se sve dok, pri sa mom kraju klasicizma, nije postao dijalektika bez posredništva srca. Sadizam nije naziv konačno dat jednom činjenju starom koliko i Eros; on je krupna kulturna pojava koja se javila baš pri kra ju osamnaestog stoleća, i koja sačinjava jedno od najvećih preobraćanja zapadnjačke imaginacije: bezumlje je postalo bunilo srca, ludilo želje, ne razumni razgovor ljubavi i smrti u bezgraničnom nagađanju prohteva. Pojava sadizma smešta se u * Vrh
planinskog
Nemačke (prev.).
venca
Hak,
mesto
majskih
sastanaka veStica
iz
cete
VELIKI
STRAH
185
trenutak kada se bezumlje, utamničeno već više od sto godina i ućutkano, ponovo javlja, ne više kao lik sveta, već kao govor i želja. I nije slučaj no što je sadizam, kao pojedinačna pojava koja nosi ime jednog čoveka, rođen iz zatvorenosti, i u zatvorenosti, što celim De Sadovim delom up ravljaju slike Tvrđave, Ćelije, Podzemnog, Samo stana, nedoplovivog Ostrva, koji tako sačinjavaju nešto poput prirodnog staništa bezumlja. Nije slu čajno ni to što se svekolika fantastična književ nost ludila i užasa, savremenica dela De Sadovog, na povlašćen način smešta na glavna mesta zatva ranja. Zar čitavo to naglo preobraćanje zapadnjač kog sećanja, krajem osamnaestog stoleća, sa mo gućnošću koja mu je data da iznova nađe, izobli čene i obogaćene novim smislom, likove što su bili poznati krajem srednjega veka, nije omogu ćeno održavanjem i bdenjem maštenog na samim onim mestima na kojima je bezumlje bilo svede no na muk?
U doba klasicizma, svest ο ludilu i svest ο bezumlju još se nikako nisu odvojile jedna od druge. Iskustvo bezumlja koje je upravljalo svim postupcima zatvaranja obavijalo je, u tom pogle du, svest ο ludilu, puštajući ludilo da tako reći iščezne, odvlačeći ga, u svakom slučaju, na put odstupanja kojim je stiglo gotovo dotle da izgubi ono što je najosobenije u njemu. Ali u nespokoju druge polovine osamnaestog stoleća, strah od ludila raste naporedo sa užasom pred bezumljem: samim tim ta dva oblika napa sti, oslanjajući se jedan ο drugi, ne prestaju da se uzajamno pojačavaju. A u času kada prisustvu jemo oslobađanju uobraženih sila koje prate be zumlje, čujemo kako se umnožavaju pritužbe na haranje ludila. Već su nam poznati nemir što ga rađaju »bolesti živaca«, i svest da je čovek, što
Igg
ISTORIJA LUDILA
je savršeniji, to i sve slabiji. Kako stoleće odmiče, tako se i briga nameće sve više, a upozorenja po staju sve ozbiljnija. Još je Rolen ustanovio da »su se te bolesti, od nastanka medicine,.. namnožile, postale opasnije, složenije, tegobnije i teže za le čenje«. U Tisoovo vreme, taj opšti utisak prera stao je u čvrsto uverenje, u neku vrstu medicin ske dogme: bolesti živaca » . . . bile su mnogo ma nje česte no što su to danas, i to iz dva razloga: prvo, zato što su ljudi nekada bili, uopšte uzev, snažniji i rede su poboljevali, bilo je manje koje kakvih boleština; drugo, zato što su se uzroci ko ji poglavito dovode do bolesti živaca, od pre izvesnog vremena namnožili više od ostalih glavnih uzroka bolesti, od kojih su se neki, izgleda, čak proredili... Ne oklevam da ustvrdim da ako su bolesti živaca nekada i bile naj rede, danas su one najučestalije.« Uskoro će se ponovo steći svest, koja je u šesnaestom stoleću bila onako živa, ο nepostojanosti razuma koji ludilo može da ošte ti, i to nepopravimo, u svakom trenutku. Mate (Matthey), lekar iz Ženeve, veoma blizak R usoovom uticaju, upozorava sve ljude od razuma na opa snost: »Ne uznosite se, ljudi prosvećeni i mudri; tren jedan dovoljan je da se ta vajna mudrost, kojom se toliko dičite, pomuti i nestane; neki ne očekivani događaj, jedno iznenadno i živo uzbu đenje duše odjednom će u besomučnika i idiota pretvoriti najrazumnijeg čoveka i čoveka najuzvišenijeg duha.« Opasnost od ludila ponovo se svr stava u prešnosti stoleća. Ova svest, međutim, iskazuje se na veoma osoben način. Opsednutost bezumljem veoma je afektivna i gotovo potpuno zahvaćena pokretom uskr snuća slika. U odnosu na ovo nasleđe strah od ludila mnogo je slobodniji, i dok povratak bezum lja poprima izgled neprekinutog ponavljanja ko je se nadovezuje sämo na sebe s onu stranu vre mena, dotle moderno doba, nasuprot tome, na ne ki način raščlanjuje svest ο l udil u i, od samog po-
V E L I K I STRAH
Jg7
četka, smešta ga u vremenski, istorijski i društve ni okvir. U raskoraku između svesti ο bezuml ju i svesti ο l udil u nal azi se, na kraju osamnaestog stoleća, polazište jednog presudnog pokreta: po kreta kojim će iskustvo bezumlja, sa Helderlinom, Nervalom i Ničeom, nastaviti da se sve više uspi nje ka počecima vremena — čime ludilo postaje, u pravom smislu reči, nedaća sveta — a upoz navanje će, nasuprot tome, težiti da ludilu, na sve precizniji način, nađe mesto u prirodnom i istorijskom razvoju. Upravo od toga dana, na vreme bezumlja i na vreme ludila uticaće suprotne stru je: jedna je — bezuslovan povratak i apsolutno uranjanje; druga se, naprotiv, razvija po hronici jedne povesti (35). 1. Ludilo i sloboda. — Za neke oblike melanholije dugo se smatralo da su osobeni za Engle ze; to je bio medicinski podatak, a takođe i stal na tema književnosti. Monteskje je protivstavljao rimsko samoubistvo, moralno i političko držanje, željen ishod jednog smišljenog vaspitanja, i en glesko samoubistvo, koje u stvari valja smatrati bolešću, pošto se »Englezi ubijaju a da se ne mo že zamisliti nikakav razlog koji ih nagoni na to; oni se ubijaju u samom okrilju sreće«. U tome se upravo i ogleda uloga sredine; jer ako je u osamnaestom stoleću sreća, po vrsti, delo priro de i razuma, — nesreća, ili bar ono što bez raz loga uskraćuje sreću, mora pripadati drugoj ne koj vrsti. Za nesrećom se najpre traga u klimat skoj nepogodnosti, u onom odstupanju prirode od sopstvene uravnoteženosti i prave mere (blaga podneblja stvara priroda; prekomefne vrućine ili hladnoće — sredina). Ali to nije dovoljno objaš njenje za englesku bolest; još je Čejn mislio da bogatstvo, probrana hrana, obilje u kojem uživa ju svi stanovnici, život u dokolici i lenčarenju ka kav vodi najbogatije društvo, leže u korenu tih živčanih poremećaja. Sve se više okrećemo pri vrednom i političkom objašnjenju, po kojem se
188
ISTORIJA LUDILA
bogatstvo, napredak, ustanove, javljaju kao odred nice ludila. Početkom devetnaestog stoleća Spurzheim će od svih takvih analiza, u jednom od poslednjih njima posvećenih spisa, napraviti sintezu. Ludilo, u Engleskoj »češće no ma gde drugde«, samo je cena slobode koja u njoj vlada, i svepri sutnog bogatstva. Sloboda svesti nosi više opasno sti od autoriteta i despotizma. »Verska osećanja . . . bujaju bez ograničenja; svakom pojedincu dopuš teno je da propoveda svakome ko hoće da ga slu ša«, a pošto čuju toliko različitih mišljenja, »du hovi bivaju uznemireni jer tragaju za istinom«. Javljaju se opasnosti od neodlučnosti, od pažnje koja ne zna na čemu da se zadrži, od kolebljivosti duše. Isto tako i opasnost od svađa, strasti, pristrasnosti duha: »Svaka stvar nailazi na suprot nost, a suprotnost pobuđuje osećanja; u religiji, politici, nauci, i u svemu, svakome je dopušteno da stvori stranku; ali valja očekivati da će se na ići i na suprotstavljanje.« Toliko slobode ne do pušta, takođe, ni da se zagospodari vremenom: svako je prepušten sopstvenoj neizvesnosti, a dr žava ostavlja svakoga njegovim kolebanjima: »En glezi su trgovački narod; duh vazda obuzet spekulisanjem neprestano uzburkavaju strah i nada. Samoživost, srž trgovine, lako dovodi do zavidljivosti a u pomoć pritiču i druge sposobnosti.« Ova je sloboda, uostalom, veoma daleko od istin ske prirodne slobode: ona je sa svih strana ogra ničena i pritisnuta zahtevima koji su u suprotno sti sa najopravdanijim željama ljudi: to je slobo da koristoljublja, saveza, finansijskih udruživanja, a ne sloboda čoveka, duha, srca. Porodica, iz nov čanih razloga, tiraniše više no ma gde drugde: je dino bogate devojke nalaze muža; » . . . ostale su spale na druge načine zadovoljavanja koji im uni štavaju telo i remete ispoljavanja duše. Isti raz log ide na ruku raspusništvu, a ovo čoveka čini sklonim ludilu.« Trgovačka sloboda se tako po javljuje kao element u kojem mišljenje nikad ne
VELIKI
STRAH
189
može da stigne do istine, u kojem se ono što je neposredno — nužno pretvara u protivrečnost, u kojem vreme izmiče vlasti i izvesnosti godišnjih doba, u kojem zakoni koristoljublja lišavaju čo veka njegovih želja. Ukratko, sloboda — daleko od toga da omogući čoveku da ponovo poseduje sebe samog — ne prestaje da ga odvlači sve dalje od njegove suštine i njegovog sveta; ona ga opči njava sa apsolutno spoljašnje strane drugih i nov ca, sa neobrtivo unutrašnje strane strasti i neis punjene želje. Između čoveka, i sreće jednog sve ta u kojem bi se on prepoznavao, između čoveka i jedne prirode u kojoj bi on našao svoju istinu, sloboda trgovačkog staleža jeste »sredina«: i up ravo u toj meri on i jeste element koji određuje ludilo. U času kada piše Spurzheim — u jeku Sve te alijanse, usred obnavljanja autoritarnih monar hija — slobodarstvu se lako pripisuju svi grehovi ludila sveta: »Čudno je videti da najveća želja čovekova — njegova lična sloboda, ima i loše stra ne.« Ali za nas, suština takve jedne analize nije u kritikovanju slobode, već u samom korišćenju pojma koji za Spurzheima označava ne-prirodnu sredinu koja ide na ruku psihološkim i fiziološkim mehanizmima ludila, pojačava ih i umnožava. 2. Ludilo, religija i vreme. — Religiozna uverenja pripremaju neku vrstu predela slika, varavu sredinu koja pogoduje svakojakim tlapnjama i bu nilima. Odavno su se lekari pribojavali posledica prevelike odanosti ili odveć predanog verovanja. Previše moralne strogosti, previše uznemirenosti za spas i budući život — eto šta je često dovolj no da otera čoveka u melanholiju. Enciklopedija (L'Encyclopedie) ne propušta da navede i ovakve slučajeve: »Prejaka osećanja što ih pobuđuju ne ki odveć revnosni propovednici, prekomerni strah što ga izazivaju muke kojima naša vera preti pre kršiteljima njenih zakona, dovode do zapanjuju ćih prevrata u slabim duhovima. U bolnici u Montelimaru videli smo više žena koje su napade ma-
190
ISTORIJA LUDILA
nije i melanholije dobile posle misionarskih pro povedi održanih u gradu; one su neprestano bile pod utiskom koji su na njih ostavile slike što su im nepromišljeno prikazane; govorile su samo ο očaju, osveti, kazni itd.; a jedna od tih žena ni pošto nije htela da uzme neki lek, uobražavajući da je u paklu i da ništa ne može da ugasi vatru za koju je smatrala da je sažiže.« Pinel se slaže sa tim prosvećenim lekarima — zabranjujući da se »melanholičnima zbog pobožnosti« daju verske knjige, preporučujući, čak, nasilno izdvajanje »bogomoljaca koji veruju da su nadahnuti i nepre stano teže da od drugih načine novoobraćenike«. Ali ovde je i dalje posredi više kritika negoli po zitivna analiza: na religiozni predmet ili temu sumnja se da bunilo ili halucinaciju izazivaju'delirantnim ili halucinatornim karakterom koji im se pridaje. Pinel govori ο slučaju jedne nedavno izlečene luđakinje koju je »neka pobožna knji g a . . . podsetila na to da svaka osoba ima anđela čuvara; od naredne noći, ona je verovala da je okružena anđeoskim zborom te je tvrdila da čuje nebesku muziku i da doživljava objavljenja«. Ov de se religija još ne razmatra kao element pre nošenja zablude. Ali još pre Pinela bilo je mnogo strožih, istorijski izvedenih analiza u kojima se religija pojavljivala kao sredina zadovoljavanja ili gušenja strasti. Godine 1781. jedan nemački pisac nazivao je srećnima ona davna vremena kada su sveštenici imali neprikosnovenu vlast: tada doko lica nije postojala: svaki je trenutak bio obeležen »obredima, verskim radnjama, hodočašćima, posećivanjem bolesnih i siromašnih, kalendarskim pro slavama«. Vreme je tako bilo ispunjeno organizovanom srećom u kojoj nije bilo mesta nikakvoj dokolici ni pustim strastima, gađenju nad živo tom, dosadi. A ako bi čovek osetio krivicu? Pod vrgavali bi ga istinskoj, često materijalnoj kazni, koja mu je obuzimala duh i davala mu sigurnost da je njegova krivica iskupljena. A kada je ispo-
V E L I K I STRAH
191
vednik nailazio na one »hipohondrične pokajnike koji prečesto dolaze da se ispovedaju«, kao poko ru im je određivao ili neku tešku kaznu koja je »razređivala njihovu pregustu krv«, ili duga hodo čašća: »Promena vazduha, dužina puta, odsustvovanje od kuće, udaljavanje od predmeta koji su ih sputavali, druženje sa ostalim hodočasnicima, lagano i tegobno kretanje pešice, dejstvovali su na njih više nego udobna putovanja... koja u naše vreme zameniuju hodočašća.« Posvećeni ka rakter sveštenika, konačno, davao je svakom nje govom nalogu neprikosnoveni značaj i niko nije ni pomišljao na to da mu se ne povinuje; usled hirova bolesnika lekaru je sve to obično uskra ćeno.« Za Moehsena, religija je posredništvo izme đu čoveka i krivice, između čoveka i kazne: pod vidom autoritarne sinteze, ona doista poništava krivicu izvršujući kaznu; ako, nasuprot tome, re ligija popusti uzde a održi se u idealnim oblicima grize savesti, duhovnog mučenja, onda ona vodi pravo u ludilo; samo postojanost verske sredine može da omogući čoveku da u prekomernom bu nilu krivice izbegne ludilo. Vršeći verske obrede i ispunjavajući verske zahteve, čovek ne upada u ispraznu dokolicu svojih strasti pre prestupa, i uzaludno ponavljanje prekora posle učinjenog pre stupa; religija organizuje ceo život čovekov oko trenutka ispunjenja. Ta drevna religija srećnih vremena bila je neprestana svetkovina sadašnjice. Ali čim je, u moderno doba, idealizovana, religija je oko sadašnjice stvorila jedan oreol privremeno sti, ispraznu sredinu dokolice i grize savesti, sre dinu u kojoj je čovekovo srce prepušteno sopstvenom nespokoju, u kojoj strasti prepuštaju vreme nehaju i ponavljanju, u K o j o j , na kraju, ludilo mo že slobodno da se razvija. 3. Ludilo, civilizacija i osetljivost. — Uopšte uzev, civilizacija stvara sredinu povoljnu za raz voj ludila. Ako je napredak nauke i raspršio za bludu, njegova je posledica i to što je rasprostra-
192
ISTORIJA LUDILA
nio sklonost, pa i maniju, za učenje; život u rad noj sobi, apstraktna razmišljanja, ta neprestana uzDurkanost duha bez vežbanja tela, mogu imati najpogubnije posledice. Tiso objašnjava da u ljud skom telu najpre jačaju i otvrdnjuju oni delovi ko ji su podvrgnuti čestom radu; u radnika otvrd njuju mišice i tkiva ruku, što im daje onu telesnu snagu, ono dobro zdravlje u kojem uživaju do poodmakle starosti; »u ljudi od pera otvrdnjuje mozak; oni često postaju nesposobni da pove zu misli« — i eto ih viđenih da polude. Što je neka nauka apstraktnija i složenija, to je veća i opasnost da će ona dovesti do ludila. Znanje koje je još uvek blisko onome najneposrednijem u ču lima i koje, po Presavenu (Pressavin), zahteva jed va nešto rada unutrašnjeg čula i moždanih orga na, izaziva jedino neku vrstu fiziološkog blagosta nja: »Nauke čije predmete naša čula lako opaža ju, koje duši prikazuju odnose koji su usled svo je skladnosti prijatni... stvaraju u čitavoj telesnoj mašini laganu aktivnost koja pogoduje svim funkcijama tela.« Nasuprot tome, znanje odveć si romašno takvim osetoim odnosima, znanje prešlobodno prema neposrednom, izaziva napetost jedi no u mozgu, što poremećuje celo telo: nauke »o stvarima čije je odnose teško shvatiti zato što su nepristupačni našim čulima ili zato što nas ti od već složeni odnosi prinuđuju da uložimo velik na por u njihovo proučavanje, za dušu predstavljaju jednu vežbu koja veoma zamara unutrašnje čulo usled odveć dugog napinjanja tog organa«. Tako znanje oko osetnog stvara jednu sredinu apstrakt nih odnosa, gde je čovek u opasnosti da izgubi telesno blagostanje u kojem še normalno uspo stavlja njegov odnos sa svetom. Znanja se nesum njivo umnožavaju, ali i cena im je sve veća. Da li je sigurno da danas ima više mudraca? Bar jed no je izvesno, a to je da »ima više ljudi koji su oštećeni mudrošću«. Sredina znanja raste brže ne go znanja sama.
VELIKI
STRAH
193
Ali čoveka od osetnog ne odvaja jedino nau ka, odvaja ga i sama osetljivost: osetljivost kojom više ne upravljaju kretanja prirode, već sve na vike, svi zahtevi društvenog života. Moderan čo vek, a žena još više od muškarca, napravio je noć od dana i dan od noći: »Trenutak kada naše žene u Parizu ustaju tek izdaleka tapka za onim koji je obeležila priroda; najlepši časovi dana protekli su; najčistiji vazduh se razišao; niko to nije isko ristio. Pare, škodljiva isparenja što ih je privukla toplo ta sunca, već se dižu u zrak; to je čas koji je lepota odabrala za ustajanje.« Ova neurednost čula nastavlja se u pozorištu, gde se gaje obma ne, gde se veštački izazivaju zaludne strasti i po dušu najpogubnija potresanja; naročito žene vole te predstave »koje ih raspaljuju i zanose«; njiho va je duša »tako jako potresena da u njihovim živcima stvara komešanje, kratkotrajno, istini za volju, ali koje obično ostavlja teške posledice; tre nutni gubitak razuma, suze koje se liju na pred stavama naših modernih tragedija najmanje su nevolje koje iz toga mogu proizići«. Romani sači njavaju jednu još izveštačeniju sredinu, još štetniju po poremećenu osetljivost; već i sama uverljivost koju moderni pisci pokušavaju da postig nu, sve umeće kojim se služe da bi podražavali istinu, jedino daje još veći sjaj žestokim i opasnim osećanjima koja oni žele da pobude u svojim čitateljkama: »Prvih stoleća francuske uglađenosti i otmenosti, manje savršen duh žena zadovoljavao se pojavama i zbivanjima kako čudesnim tako i neverovatnim; sada one hoće verovatne pojave, ali i tako čudesna osećanja, da njihova sopstvena osećanja od toga bivaju potpuno uzburkana i po metena; one tada u svemu što ih okružuje teže da učine stvarnim čudesa kojima su ushićene; no nji ma sve kao da je bezosećajno i beživotno, jer one hoće da nađu nešto čega u prirodi nema.« Roman stvara sredinu izopačenosti, u pravom smislu re ci, svekolike osetljivosti; on odvaja dušu od sve13
I STORIJA LUDILA
ga što je u osetnom neposredno i prirodno, da bi je odvukao u jedan izmišljen svet osećanja ko ja su tim žešća što su nestvarna, i manje regulisana blagim zakonima prirode: »Postojanje tako velikog broja pisaca stvara najezdu čitalaca, a du gotrajno čitanje dovodi do vaskolikih živčanih bo lesti; možda je od svih uzroka koji su škodili zdravlju žena glavni bio beskonačno množenje ro mana u poslednjih sto godina... Devojčica koja u desetoj godini čita umesto da trči, u dvadesetoj mora postati žena koju spopadaju lutke, a ne dob ra dojilja.« Polako, i na način još uvek veoma nepovezan, osamnaesto stoleće obrazuje oko svoje svesti ο ludilu i njegovom pretećem rastu nov poredak pojmova. U predelu bezumlja, kamo ga je smestilo sedamnaesto stoleće, ludilo je skrivalo mutan moralni smisao i poreklo; njegova ga je tajna ve zivala uz greh, a animalnost za koju se smatralo da iz njega vreba nije ga, začudo, činila bezazlenijim. U drugoj polovini osamnaestog stoleća, lu dilo se više neće videti u onome što čoveka pri bližava vajkadašnjem padu ili neodređeno prisut noj animalnosti; naprotiv, ono se postavlja na ona odstojanja koja čovek zauzima u odnosu na se be samog, na svoj svet, na sve ono što mu se nudi u neposrednosti prirode; ludilo postaje mo guće u toj sredini u kojoj se kvare čovekovi od nosi sa osetnim, sa vremenom, sa bližnjim; ono je moguće usled svega onoga što je, u životu i razvoju čovekovom, prekid sa neposrednim. Ono više ne spada u poredak prirode niti pada, već u jedan novi poredak, u kojem počinje da se na slućuje istorija i u kojem se, u mutnom počet nom srodstvu, obrazuju »otuđenost« lekara i »otu đenost« filosofa — dveju figura sa kojima se čovekova istina svakako menja, ali između kojih se u devetnaestom stoleću, ubrzo posle Hegela, izgu bio svaki trag sličnosti.
SEDMO
POGLAVLJE
NOVO RAZDVAJANJE
Nema psihijatra, nema istoričara koji, počet kom devetnaestog stoleća, ne podleže jednom, uvek istom porivu negodovanja; sa svih strana, ista sablažnjenost, isto kreposno neodobravanje: »Ni pocrveneli nisu kada su strpali umobolne u tamni ce.« A Eskirol (Esquirol), navodeći tvrđavu A (Hä) u Bordou, kaznene domove u Tuluzi i Renu, »Bisetre«, kojih je još bilo u Poatjeu, Kanu, Amijenu, »Zamak« u Anžeu, nastavlja: »Štaviše, malo je tamnica u kojima se ne nailazi na mahnite lu đake; ti nesrećnici vezani su po ćelijama uz zlo čince. Kakvo čudovišno spajanje! Mirne umobol nike teže zlostavljaju no zlotvore.« Celo stoleće odjekuje istim glasovima; u En gleskoj delaju Tjukovi, koji su postali povesničari i branitelji svog pradedovskog dela; u Nemačkoj, posle Vagnica (Wagnitza), Raji (Reil) rida nad tim jadnicima »bačenim, poput političkih zatvorenika, u podzemlje, u ćelije, do kojih nikada ne dopire pogled čoveČanstva«. Doba pozitivizma, više od pola stoleća, neprestano i bučno tvrdi da je ono prvo izbavilo luđaka iz te njegove nesrećne pomešanosti sa osuđenicima, da je razdvojilo nevi nost bezumlja od krivice zločina. 13*
196
I S T O R U A LUDILA
Ništa lakše, međutim, nego pokazati da je to tvrđenje neosnovano. Već godinama su se čula ista negodovanja; pre Rajla, govorio je Frank: »Oni koji su posetili azile umobolnika u Nemačkoj sa užasom se sećaju onoga što su videli. Ćovek se zgrozi kada uđe u te azile nesreće i patnje; tu se čuju samo krici beznađa, pa ipak — tu obi tava čovek koji se odlikuje obdarenostima i vrli nama.« Pre Eskirola, pre Pinela, bio je La Rošfuko, bio je Tenon; a pre njih, celog osamnaestog stoleća, neprestano se gunđalo u znak upornog negodovanja, iz godine u godinu, čak i od onih za koje bi se verovalo da su najravnodušniji, možda najzainteresovaniji da se zadrži takva zbrka. Zar treba podsećati na Malzerba (Malesherbes) koji je, dvadeset pet godina pre Pinelovih povika, » . . . posetio državne tamnice, s namerom da im razva li kapije. Zatvorenici za koje je otkrio da su po mračena u m a . . . behu poslati u domove u koji ma su društvo, vežbanje i pažnja koje im je briž ljivo prepisao imali, govorio je on, da ih iscele«? Još ranije istoga stoleća, i nešto tiše, govorili su svi oni pravnici, ekonomi, nadzornici koji su, s pokoljenja na pokoljenje, uvek tražili a kadikad i dobijali istu stvar: razdvajanje luđaka od kažnjenika; tu spada onaj starešina Sirotišta u Senliju koji je preklinjao namesnika policije da uda lji više zatvorenika i da ih utamniči u neku tvr đavu; tu spada onaj nadzornik Kaznenog doma u Brunsviku koji traži — a tek je 1713-ta — da se luđaci ne mešaju sa zatvorenima koji rade u ra dionicama. Zar osamnaesto stoleće nije tiho go vorilo i neumorno ponavljalo ono što je devet naesto iskazalo bučno, uz svu moguću patetiku? Zar su Eskirol, i Raji, i Tjukovi zaista učinili ne što drugo osim što su, povišenijim glasom, pono vili ono što je godinama bila obična stvar u prak si azila? Lagana seoba luđaka, ο kojoj smo već govorili, od 1720. pa do Revolucije, verovatno je samo najvidljiviji učinak.
N O V O RAZDVAJANJE
I97
Pa ipak, poslušajmo šta se govori u toj polutišini. Koje argumente navodi starešina iz Senlija kada traži da se izvesni njegovi kažnjenici udalje od luđaka? »On zaslužuje milost, kao i dvo jica ili trojica ostalih kojima bi bolje bilo u ne koj tvrđavi, zbog šestorice ostalih koji su ludi i koji ih danonoćno kinje.« A namesnik policije ta ko će dobro shvatiti smisao ove rečenice da će zatvorenici ο kojima je reč biti pušteni na slo bodu. Što se tiče žalbi nadzornika iz Brunsvika, one imaju isti smisao: u radionicama, bezumnici svojim kricima i poremećenošću smetaju; njihov je bes neprestana opasnost i mnogo je bolje po slati ih nazad u ćelije, gde ih drže vezane. No već se može predosetiti da ista negodovanja, iz veka u vek, nisu u suštini imala istu vrednost. Počet kom devetnaestog stoleća ljudi se zgražaju nad tim što se sa luđacima ne postupa bolje no sa krivičnim osuđenicima ili sa političkim zatvore nicima; tokom celog osamnaestog stoleća ističe se kako zatvorenici zaslužuju bolju sudbinu od one koja ih trpa u istu vreću sa bezumnima. Za Eskirola, sablažnjivo je to što su svi osuđenici — sa mo osuđenici; za starešinu iz Senlija — to što su luđaci, u krajnjoj liniji, samo luđaci. Ova razlika možda i nije tako važna i možda je lako bilo uvideti je. Pa ipak, bilo je neophod no istaći je da bi se shvatilo kako se svest ο lu dilu preobražavala u osamnaestom stoleću. Ona se nije razvila u okviru nekog humanitarnog, po kreta koji bi je malo-pomalo približio ljudskoj stvarnosti luđaka, njegovom najbliskijem i najkukavnijem licu; nije se razvila ni pod pritiskom ne ke naučne potrebe koja bi je učinila pažljivijom, vernom onome što ludilo možda ima da kaže ο sebi samom. Ako se polako promenila, to je bilo unutar tog istinskog, i u isti mah veštačkog pro stora zatvora; upravo su neprimetna pomeranja u njenim sklopovima ili povremene žestoke krize malo-pomalo obrazovali onu svest ο l udil u koja
jgg
ISTORIJA LUDILA
se zatekla u času Revolucije. Za to što su luđaci postepeno izdvajani, što se jednoličnost bezumlja razbija na začetne vrste — nije zaslužan nikakav napredak medicine, nikakav čovekoljubivi pristup. Pojava nastaje u dubini samog zatvaranja; tu tre ba tražiti objašnjenje onoga što ta nova svest ο ludilu jeste. Ta je svest politička, mnogo više no filantrop ska. Jer ako se u osamnaestom stoleču uvidelo da među zatvorenicima, raspusnicima, raskalašnicima, rasipnim sinovima, ima i ljudi čiji je pore mećaj drugačije prirode i nestišivog nemira — za to se duguje baš zatvorenima. Upravo su oni prvi i negodovali, i najčešće. Ministri, namesnici poli cije, sudski činovnici, zatrpam su istim, beskraj nim, neumorno ponavljanim žalbama: jedan piše Morepau (Maurepas) i ljuti se što je »pomešan sa luđacima među kojima ima i tako mahnitih da sam svakog trenutka u opasnosti da zadobijem teške povrede«; jedan drugi — to je opat iz Monkrifa — isto se tako žali namesniku Berjeru (Berryer): »Evo me već devet meseci, na najgroz nijem mestu, zajedno sa petnaest ili dvadeset pomamnih luđaka, izmešanih sa padavičarima.« Ka ko stoleće odmiče, tako i ta negodovanja protiv zatvaranja postaju sve jača: ludilo tada sve više postaje napast zatvorenih, sušta slika njihove uniženosti, ućutkanog i pobeđenog razuma. Brzo će doći dan kada će u sramotnoj izmešanosti ludila Mirabo videti i jedno tanano oruđe zaglupljivanja onih koje se hoće uništiti i, u isti mah, suštu sli ku despotizma, bestijalnosti koja likuje. Luđak ni je prva i najnevinija žrtva zatvaranja, ali je naj mračniji i najvidljiviji, najuporniji simbol sile koja zatvara. U toj kričavoj prisutnosti bezumlja, podmukla svojevoljnost sila našla se posred za tvorenih. Borba protiv ustanovljenih snaga, pro tiv porodice, protiv Crkve nastavlja se u okrilju zatvora, u saturnalijama razuma. A ludilo tako dobro predstavlja te sile koje kažnjavaju da us-
NOVO RAZDVAJANJE
199
ešno igra ulogu dodatne kazne, dopunu mučenja ojim se održava red u jednoobraznom kažnjava nju u popravnim domovima. U svom izveštaju Odboru za prosjačenje La Rošfuko-Lijankur svedoči ο t ome: »Jedna od kazni koja se dosuđuje padavičarima i ostalim bogaljima u domovima, pa Čak i siromasima, jeste stavljanje među luđake.« Bruka je jedino u tome što su luđaci surova isti na zatvora, slepo oruđe onoga što je u njemu naj gore. Zar se to ne vidi i po činjenici — koja je još i opšte mesto svekolike književnosti ό zatvo rima u osamnaestom stoleću — da boravak u kaznenom domu neminovno vodi u ludilo? Kako da se zatvorenici, prinuđeni da žive u tom svetu bunila, posred likovanja bezumlja, ne pridruže, zlokobnošću mesta i stvari, onima koji su šušti živi simbol te zle kobi: »Primećujem da je većina bezumnika zatvorenih po kaznenim domovima i državnim tamnicama to postala, jedni usled preterano lošeg postupanja, drugi usled užasa od sa moće u kojoj su se svaki čas suočavali sa opsenama mašte izoštrene bolom.« Prisustvo luđaka među zatvorenicima nije sra motna krajnost zatvaranja, već njegova istina; ne zloupotreba, već suština. Raspra koju osamnaesto stoleće vodi protiv zatvaranja svakako se tiče na metnutog mešanja luđaka i razboritih ljudi; ali ne tiče se bitnog odnosa za koji se prihvata da postoji između luđaka i zatvaranja. Ma koji stav usvojili, bar to nije u pitanju. Mirabo, prijatelj ljudi, isto je toliko strog prema zatvaranju koliko i prema samim zatvorenicima; za njega, niko ko je bačen u »čuvene državne tamnice« nije nevin; ali takvim ljudima mesto nije u tim skupim do movima gde se vodi zaludan život; zašto zatvarati »bludnice koje, kada se prevezu do manufaktura u unutrašnjosti, mogu postati radnice?« Ili pak » . . . zlikovce koii samo čekaju slobodu pa da oteraiu sebe na vešala. Zašto ti ljudi, vezani pokret nim lancima, nisu zaposleni na onim poslovima
200
ISTORIJA LUDILA
koji bi mogli biti nezdravi za dragovoljne radni ke? Služili bi kao p r i m e r . . . « Kada se sve to ljudstvo jednom povuče, ko ostaje u domovima prinudnog boravka? Oni koje nije moguće smestiti nigde drugde, i koji u njih s punim pravom spadaju: »Nekoliko političkih zatvorenika čije zlo čine ne treba obelodaniti«, a kojima treba dodati »starce koji, pošto su u razvratu i rasipanju protraćili sve plodove svog životnog rada, i pošto su oduvek imali sjajne izglede da umru u prihvati lištu, to mirno i postižu«; konačno, luđake koji moraju negde da se čvare: »Ti mogu da životare bilo gde.« Mirabo mlađi izvodi dokazivanje u sup rotnom pravcu: »Čikam svakoga na ovome svetu da dokaže kako politički zatvorenici,, zlikovci, raz vratnici, luđaci, propali starci sačinjavaju, ne ka žem većinu, nego trećinu, četvrtinu, desetinu sta novnika tvrđava, kaznenih domova i državnih tam nica.« Za njega, bruka nije u tome što ne sači njavaju, uz njih, glavni deo zatvorenog ljudstva; ko, dakle, može da se žali što je izmešan sa zlo čincima? Ne oni koji su u mladosti u jednom ča su zabludeli: »Mogao bih da upitam... zbog če ga se brkaju zlikovci i razvratnici... Mogao bih da upitam zbog čega se mladići opasnih sklonosti ostavljaju sa ljudima koji će ih vrlo brzo odvesti u najcrnju pokvarenost... Napokon, ako postoji, što je sušta istina, ta izmešanost razvratnika i zlikovaca, zašto tim gnusnim, sramotnim, užasnim združivanjem navlačimo na sebe krivicu za naj groznije moguće nedelo, za nedelo navođenja na zločin?« Što se luđaka tiče, koju bismo im drugu sudbinu ;li poželeti? Oni nisu ni dovoljno razboriti da ne budu zatvoreni, ni dovoljno mudri da se sa njima ne postupa kao sa zlikovcima, »a sušta je istina da od društva valja kriti one koji više ne mogu da se služe razumom«. Vidimo kako je, u osamnaestom stoleću, delovala politička kritika zatvaranja. Nipošto ne u pravcu nekog oslobađanja ludila; nikako se ne
NOVO RAZDVAJANJE
201
može reći da je ona omogućila da se umobolnima ukaže veća čovečna ili medicinska pažnja. Baš na protiv, ona je ludilo vezala uz zatvaranje čvršće no ikad, i to dvostrukom vezom; jednom koja je od ludila stvarala sam simbol sile koja zatvara, i njenog smešnog i napasničkog predstavnika unu tar zatvorskog sveta; drugom koja ga je označa vala kao osobit predmet svih mera zatvaranja. Subjekt i objekt, slika i cilj gušenja, simbol nje gove slepe proizvoljnosti i opravdanje svega što bi u njemu moglo biti razumno i zasnovano. Pa radoksalnim obrtom ludilo se na kraju javlja kao jedina razložnost zatvaranja čiju duboku nerazložnost simbolično predstavlja. Još uvek blizak toj misli osamnaestog stoleća, Misle (Michelet) će je iskazati zapanjujući tačno; on se vraća na sam tok Miraboove misli izrečene povodom njegovog boravka u Vensenu (Vincennes), u isto vreme ka da je i De Sad bio tamo: — Prvo, zatvor pomućuje razum: »Tamnica pravi luđake. Oni što su zatečeni u Bastiji, obezumljeni su u Bisetri.« — Drugo, ono što je u silama osamnaestog stoleća najnerazumnije, najsramnije, u biti najnemoralnije, predstavljeno je u prostoru zatvaranja, i to od strane jednog luđaka: »Videli smo besomučnike iz La Salpetrijer. Jedan jezivi luđak živeo je u Vensenu, opaki De Sad, i pisao u nadi da će iskvariti vreme koje dolazi.« — Treće: trebalo je da zatvaranje bude namenjeno samo tom jednom luđaku, ali od toga nije ispalo ništa: »On je uskoro oslobođen, a Mirabo zadržan.«
* *
*
Usred zatvora, dakle, nastaje praznina; praz nina koja izdvaja ludilo, razotkriva u njemu ono što je nepodložno« nepodnošljivo razumu; sada se
202
ISTORIJA LUDILA
ludilo javlja kao oblik po kojem se luđak razliku je od svih ostalih utamničenih. Prisustvo luđaka u zatvoru jeste vid nepravde — ali za druge. Pro bijen je onaj veliki omotač koji je obavijao zbr kano jedinstvo bezumlja. Ludilo dobija znak osobenosti kao neki čudan blizanac zločina, kao da je, u najmanju ruku, vezano uza nj jednom bliskošću koja se još ne dovodi u pitanje. U tom za tvaranju čiji je sadržaj delimice ispražnjen, te dve figure — ludilo, zločin — opstaju same; je dino njih dve sada simbolično predstavljaju ono što u zatvaranju može biti neophodno: od sada još samo te dve figure zaslužuju utamničenje. Či njenica da je postavljeno na odstojanje, da je u svetu bezumlja konačno postalo odredljiv oblik, nije oslobodila ludilo; između ludila i zatvaranja uspostavila se duboka srodnost, jedna bezmalo suštinska veza. Ali u istom času zatvaranje prolazi i kroz drugu krizu, još dublju, pošto u pitanju više nije jedmo njegova represivna uloga, već i samo nje govo postojanje; krizu koja ne potiče samo iznu tra i ne vezuje se uz politička negodovanja, već se lagano uspinje ekonomskim i društvenim hori zontom. Beda se, malo-pomalo, izvlači iz starih moralnih pometnji. Tokom kriza besposlica je poprimila li ce koje se više nije moglo brkati sa licem lenjosti; nemaština i prinudna dokolica raširile su se po selima, upravo tamo gde se verovalo da se na ilazi na najneposrednije i najčistije oblike moral nog života; sve to otkrivalo je da beda možda ne potiče samo od grešnosti: »Prosjačenje je plod bede, a ona sama ishod je nesrećnih zbivanja u ob rađivanju zemlje, ili u radu manufaktura, ili u po skupljenju životnih namirnica, preteranom porastu stanovništva itd « Nemaština postaje ekonom sko pitanje. Ali ne slučajno pitanje, niti takvo koje će mo ći da se potre jednom za svagda. Postoji izvesna
NOVO RAZDVAJANJE
203
količina bede koja se neće moći odstraniti — ne ka vrsta zle kobi nemaštine koja doveka mora da prati sve oblike društva, čak i tamo gde su sve dangube zaposlene: »U dobro vođenoj državi ne bi trebalo da bude siromašnih, sem onih koji su se rodili u nemaštini ili koji su u nju zapali nesrećnim slučajem.« Ta osnovna beda je nekako neodstranjiva: rođenjem ili nesrećnim slučajem, ona je deo života koji se ne da izbeći. Dugo ljudi nisu bili kadri da zamisle državu u kojoj ne bi bilo siromašnih, toliko je stanje oskudice izgleda lo usađeno u sudbinu čoveka i ustrojstvo društva: vlasništvo, rad i nemaština izrazi su koji su u filosofskoj misli ostali spregnuti do devetnaestog stoleća. Neophodna stoga što se nije mogla odbaciti, ova uloga siromaštva neophodna je i stoga što omogućuje bogatstvo. Pošto radi a malo troši, klasa onih koji žive u oskudici omogućuje naciji da se obogati, da odredi veliku vrednost svojim poljima, kolonijama i rudnicima, da izrađuje pro izvode koji će se prodavati širom sveta; rečju, si romašan bi bio onaj narod koji ne bi imao siro mašnih. U državi, nemaština postaje nezaobilazan element. U njoj se krije najtajniji, ali i najistinskiji život nekog društva. Siromasi sačinjavaju osno vu i slavu nacija. A njihovu bedu, koja se ne mo že ukinuti, valja uzdizati i odavati joj počast: »Namera mi je jedino da privučem deo te budne pažnje (pažnje vlasti) na onaj deo Naroda koji p a t i . . . ; njemu se duguje pomoć uglavnom zbog časti i napretka Carevine kojoj su Siromasi svu da najčvršći oslonac, jer jedan vladar ne može da očuva i proširi svoje područje bez davanja potpore stanovništvu, obdelavanju Zemlje, zanati ma i trgovini; a Siromašni su neophodna pokret na sila tih velikih moći koje sačinjavaju istinsku snagu jednog Naroda.« (36) Postoji tu istinska moralna rehabilitacija Siromaha koja označava, dublje, ponovno ekonomsko i društveno uspostav-
204
ISTORIJA LUDILA
ljanje njegove ličnosti. U merkantilističkoj privre di, pošto nije bio ni proizvođač ni potrošač, Si romah nije imao mesta: danguba, skitnica, bespo sličar, on je pripadao samo zatvoru, meri kojom je bio izgnan i kao odvojen od društva. Sa rađa njem industrije kojoj su bile potrebne ruke, on se ponovo prisajedinjuje telu nacije. Ekonomska misao, tako, na novim temeljima razrađuje pojam Siromaštva. Po negdašnjoj hrišćanskoj tradiciji, upravo je postojanje Siromaha bilo istinsko i konkretno, njegovo prisustvo telesno: uvek osobeno lice potrebe, simbolični prola zak Boga načinjenog čovekom. Apstrakcija zatva ranja odstranila je Siromaha, pobrkala ga sa os talim figurama, obavijajući ga etičkom osudom, ali nije ga razdvojila od njegovih crta. Osamnaesto stoleće otkriva da »Siromasi«, kao konkretna i krajnja stvarnost, ne postoje; da su se u njima predugo brkale dve stvarnosti različite po prirodi. S jedne strane, postoji Siromaštvo: oskurlica namirnica i novca, ekonomska situacija skopčana sa stanjem trgovine, poljoprivrede, industrije. S druge strane, postoji Stanovništvo: ne neki nedelatni element potčinjen kolebanju bogatstva, već snaga koja neposredno spada u ekonomsku situa ciju, u kretanje koje proizvodi bogatstvo, jer nje ga stvara, ili bar prenosi, premešta ili umnožava, upravo rad čoveka. »Siromah« je bio nejasan po jam, u kojem su se mešali to bogatstvo koje čovek jeste, i stanje Nemaštine za koje se smatralo da je svojstveno čovečanstvu. Između Siromaštva i Stanovništva, u stvari, postoji potpuno obrnut odnos. Fiziokrati i ekonomisti slažu se u tome. Sa mo stanovništvo jedan je od elemenata bogatstva; ono mu je čak siguran i neiscrpan izvor. Za Kenea (Quesnay) i njegove učenike, čovek je glavni posrednik između zemlje i bogatstva: »Koliko vredi čovek, toliko vredi zemlia, kaže iedna valiana poslovica. Ako je čovek ništavan, takva je i zem-
N O V O RAZDVAJANJE
205
lja. Sa ljudima udvostručuje se zemlja koja se poseduje; ona se krči; ona se stiče. Samo je bog mogao da iz zemlje stvori čoveka, a sa ljudima — na svakom se mestu može imati zemlja, ili bar prinos, što izlazi na isto. Iz toga sledi da prvo do bro jeste — imati ljude, a drugo — zemlju.« (37) I za ekonomiste je stanovništvo isto tako bi tno dobro. Čak i više, ako je tačno da oni smatra ju da se bogatstvo stvara ne samo u poljoprivre dnom radu već i u svakoj industrijskoj obradi, pa i u trgovinskom obrtu. Bogatstvo je skopčano sa radom što ga čovek doista obavlja: »Pošto Država od istinskih bogatstava ima samo godišnji prinos sa svojih zemalja i od radinosti svojih stanovni ka, njeno će bogatstvo biti najveće kada se pri nos sa svakog jutra zemlje i od radinosti svakog pojedinca podigne što može više.« (38) Paradoks je, ali neko će stanovništvo biti tim dragocenije što bude mnogoljudnije, pošto će pružati indust riji jeftinu radnu snagu, koja će, obaranjem cene koštanja, omogućavati razvoj proizvodnje i trgo vine. Na tom beskrajno otvorenom tržištu radne snage, »osnovna cena« — koja, za Tirgoa (Turgot), odgovara opstanku radnika — i cena koju od ređuju ponuda i potražnja, na kraju se sastaju. Neka zemlja, dakle, imaće tim veću prednost u tr govačkoj konkurenciji što više na raspolaganju bude imala veće mogućno bogatstvo u vidu mnogoljudnog stanovništva. Gruba greška zatvaranja, i ekonomska zablu da: veruje se da će se beda ukinuti ako se ukloni s puta i ako se iz milosrđa bude izdržavalo jedno siromašno stanovništvo. U stvari, veštački se prerušuje siromaštvo; a odista se uklanja jedan deo stanovništva, uz uvek prisutno bogatstvo. Veruje li se da se siromašnima pomaže da se izvuku iz svoje privremene nevolje? Oni se sprečavaju u to me: sužava se tržište radne snage, a to je tim opa snije što se dešava u vreme krize. Potrebno je, na suprot tome, da se skupoća proizvoda zaleči jefti4
206
ISTORtJA LUDILA
nom radnom snagom, da se njihova oskudnost na doknadi novim naporima industrije i poljoprivre de. Jedini razuman lek: vratiti celo to ljudstvo u tok proizvodnje kako bi se postavilo na mesta na kojima je* radna snaga najređa. Iskoristiti svako jake siromahe, skitnice, izgnanike i raseljene lju de — to je, u nadmetanju nacija, jedna od tajni bogatstva: »Koji je najbolji način da se oslabe susedne države čija moć i industrija izazivaju u na ma zavist?« — pita se Džosija Taker (Josias Tu cker) povodom iseljavanja protestanata. »Naterati njihove podanike da ostanu kod kuće tako što ćemo odbiti da ih prihvatimo i uvrstimo među nas, ili tako što ćemo ih privući nama dobrim po stupanjem, omogućujući im da uživaju u predno stima koje imaju i ostali građani.« Zatvaranje je podložno kritici zbog posledica koje može da ostavi na tržište radne snage; ali još više zbog toga što je, a sa njim i svako delo tradicionalnog milosrđa, opasno po finansije. Kao i srednji vek, i doba klasicizma neprestano je te žilo ka tome da pomoć siromašnima obezbedi si stemom zadužbina. To znači da je jedan deo gla vnog kapitala ili prihoda samim tim postajao ne pokretan. I to konačno, jer su, u opravdanom na stojanju da se izbegne potrgovčenje poduhvata pomoći, preduzete sve pravne mere da ta dobra više nikada ne uđu u opticaj. Ali kako je vreme prolazilo, tako se njihova korisnost smanjivala; ekonomska situacija se preinačuje, siromaštvo menja vid: »Društvo nema uvek iste potrebe; pri roda i raspodela vlasništva, podela naroda na ra zličite staleže, shvatanja, običaji, glavna zanima nja nacije ili različitih njenih delova, čak i podne blje, bolesti i ostala zbivanja u ljudskom životu, prolaze kroz neprestane promene; nove potrebe se rađaju; ostale prestaju da se osećaju.« (39) Stalni karakter zadužbine u protivrečnosti je sa promenljivim i kolebljivim tokom slučajnih potreba koje ona treba da zadovolji. Bez vraćanja u opticaj bo-
NOVO RAZDVAJANJE
207
gatstva zarobljenog zadužbinom valja, sa pojavom novih potreba, stvarati nova bogatstva. Udeo gla vnice i prihoda koji su tako ostavljeni po strani stalno se uvećava, umanjujući time proizvodni udeo, što ne može a da ne vodi još većem siroma štvu, pa prema tome i većem broju zadužbina. Taj proces, pak, može beskonačno da se razvija. Mo gao bi naići trenutak kada bi »zadužbine koje se neprestano množe . . . na kraju progutale sav ka pital i sve privatne posede«. Kada se bolje pogle daju, klasicistički oblici pomoći uzrok su osiro mašenja, postupnog zastoja i nečeg poput sporog zamiranja svakog proizvodnog bogatstva: »Kada bi svi ljudi koji su ikada živeli imali grob, onda bi, da bi se dobila zemlja za obradu, trebalo poru šiti te jalove spomenike i razvejati pepeo mrtvih kako bi se ishranili živi.« (40)
*
*
*
To što je iščezlo, u osamnaestom stoleću, nije nečovečna surovost sa kojom se postupalo sa lu đacima, već očitost neophodnosti zatvaranja, ono opšte jedinstvo koje je luđacima bez teškoća pridavano, i one bezbrojne niti koje su ih uvlačile u neprekinutu potku bezumlja. Mnogo pre Pinela lu dilo je oslobođeno ne stvarnih prinuda koje su ga zadržavale u tamnici, već jednog mnogo prisilnijeg, možda i presudnijeg tlačenja koje ga drži pod vlašću te mračne sile. Cak i pre Revolucije, ono je slobodno: slobodno za opažanje koje će ga pose bice obeležiti, slobodno za prepoznavanje njego vih osobenih lica i za ceo onaj rad koji će mu ko načno dodeliti položaj predmeta. Ostavljeno sämo, odvojeno od svojih negdaš njih srodnika, između oronulih zidova zatvora, lu dilo pričinjava teškoću — postavljajući pitanja koja do tada nikada nije iskazivalo.
208
ISTORIJA LUDILA
Ono je naročito zbunilo zakonodavca, koji, pošto nije mogao a da ne potvrdi kraj zatvaranja, više nije znao u koji društveni prostor da smesti ludilo — u tamnicu, bolnicu ili porodično stara nje. Na merama preduzetim neposredno pre ili po sle početka Revolucije odražava se ova neodluč nost. U svojoj okružnici ο tajnim kraljevskim pi smima ο zatvaranju, Bretej (Breteuil) zahteva od upravitelja da mu naznače prirodu naredbi ο zatočenju u različitim domovima prinudnog borav ka, i pobude kojima se opravdavaju te naredbe. Moraju biti oslobođeni, posle najviše jednu ili dve godine zatočenja, »oni koji nišu učinili ništa što bi ih moglo izložiti strogosti kazni propisanih za konom već su se odali neumerenostima raspuštenosti, razvrata i rasipništva«. Nasuprot njima, zadržaće se u domovima prinudnog boravka » . . . za tvorenici čiji je duh pomračen i koje njihova slaboumnost čini nesposobnima da se vladaju u sve tu ili koje njihovi napadi jarosti čine opasnim. Kada je ο njima reč, treba se samo uveriti da li je njihovo stanje i dalje isto i, na žalost, neophodno je produžiti njihovo zatočeništvo ako se smatra da je njihova sloboda bilo štetna po društvo, bilo dobrobit koja njima samima ne koristi.« To je pr vi korak: svesti praksu zatvaranja na najmanju moguću meru kada su posredi moralni prestupi, porodični sukobi, najbezazleniji oblici raspusništva, ali ne dirati u načelo zatvaranja, u jedno od njegovih glavnih značenja: utamničenje luđaka. To je trenutak kada zatvaranje u stvari prelazi u posed ludila, i gubi ostale svoje oblike korisnosti. Drugi korak — to su velike istrage koje su naložile Narodna skupština i Ustavotvorna skup ština sutradan po Deklaraciji ο pravima čoveka: »Niko ne može biti uhapšen, ni zatvoren osim u slučajevima određenim zakonom i na načine koje on propisuje... Zakon treba da dopusti samo stro go određene i očigledno neophodne kazne, i ni-
NOVO RAZDVAJANJE
209
ko ne može biti kažnjen osim po zakonu koji je utvrđen i obznanjen pre prestupa i koji je pravil no primenjen.« S razdobljem zatvaranja je goto vo. Ostaje jedino bacanje u tamnicu, gde za sada, bok uz bok, leže osuđeni ili nabeđeni zločinci i luđaci. Odbor za prosjačenje Ustavotvorne skup štine određuje pet osoba koje će posetiti domove prinudnog boravka u Parizu. Vojvoda La Rošfuko-Lijankur podnosi izveštaj (decembra 1789); s jedne strane, on uverava da prisustvo luđaka da je kaznenim domovima sramotan izgled i preti da spusti zatvorenike na položaj nedostojan čoveka; izmešanost koja se tu trpi svedoči ο velikoj ne smotrenosti vlasti i sudija: »Ta nebriga veoma je daleko od prosvećenog i brižnog milosrđa prema ne sreći kojim je ona na sve moguće načine ublažava na i olakšavana ...; da li je ikako moguće, i u že lji da se pritekne u pomoć u nevolji, pristati na iz gled unižavanja čovečnosti?« Ako luđaci ponižavaju one sa kojima su neopreznošću izmešani, treba obezbediti jedan zatvor naročito za njih; zatvaranje koje ne bi bilo medi cinsko, već koje treba da bude oblik najdelatnije i najblaže pomoći: »Od svih nedaća koje more čovečanstvo, stanje ludila ipak je jedno od onih ko je s najviše razloga iziskuje sažaljenje i uvažava nje; upravo na zbrinjavanje tog stanja s razlogom bi moralo najviše da se troši; kada nema nade na ozdravljenje, ostaje još mnogo sredstava, blagosti, dobrog postupanja koje tim nesrećnicima mogu da obezbede barem podnošljiv život.« U ovome tekstu položaj ludila pokazuje se u svojoj dvosmi slenosti: treba, u isti mah, i zaštititi zatvoreno ljudstvo od opasnosti ludila, i omogućiti ludilu koristi koje pruža posebna pomoć. Treći korak — to je dug niz naredaba izdatih između 12. i 16. marta 1790. Deklaracija ο pravi ma čoveka tu je konkretno primenjena: »U roku od šest nedelja od ove naredbe, sva lica zatvorena po zamkovima, manastirima, kaznenim domovima, 14
210
ISTORUA LUDILA
policijskim zatvorima ili bilo kojim drugim tam nicama, na osnovu tajnog kraljevskog pisma ili na osnovu naredbe službenika izvršne vlasti, sem ako nisu još i osuđena, uhapšena ili optužena za neki krupan zločin, telesnu kaznu ili zatvorena zbog lu dila, biće puštena na slobodu.« Zatvaranje se, da kle, sasvim izrično namenjuje izvesnim kategori jama osuđenika, i luđacima. Ali za luđake se pred viđa poseban red: »Lica zatvorena zbog ludila bi će, u roku od tri meseca računato od dana objav ljivanja ove naredbe, na molbu naših punomoćni ka, saslušana od sudija uobičajenim načinima, i na osnovu propisa lekara koji će se, pod nadzo rom okružnih upravitelja, izjasniti ο istinskom stanju bol esnika kako bi ovi, prema odl uci koja će biti doneta ο njihovom stanju, bMi pušteni iz zat vora ili lečeni u bolnicama koje će biti određene za ovu svrhu.« Izgleda da se izbor pravi od tada. Uana 29. marta 1790, Baji (Bailly), Dipor-Ditertr (Duport-Dutertre) i jedan policijski staratelj odla ze u La Salpetrijer da odrede na koji se način mo že izvršiti naredba; potom isto tako posećuju i Bisetru. To je zato što ima mnogo teškoća, a pre svih sledeća: ne postoje bolnice koje bi bile namenjene, ili bar ostavljene za luđake. Pred tim materijalnim teškoćama, kojima se pridružuje mnogo teorijskih neizvesnosti, otpočeće dugo razdoblje oklevanja. Sa svih strana od Skupštine se zahteva propis koji bi omogućio za štitu od luđaka čak i pre obećanog stvaranja bol nica. I jednim vraćanjem unazad, koje će biti od velike važnosti za budućnost, luđaci se dovode pod udar neposrednih i nekontrolisanih mera koje se ne preduzimaju čak ni protiv opasnih zločinaca, već protiv životinjarštetočina. Zakon od 16—24. avgusta 1790. »predaje budnosti i vlasti gradskih tela ... brigu ο predupređenju ili ispravljanju ne milih događaja koje bi mogli izazvati umobolni ili mahniti koji su ostavljeni na slobodi i tumaranje životinja-štetočina i divljih životinja«. Zakonom od
NOVO RAZDVAJANJE
211
22. jula 1791. ovaj se propis utvruđje tako što se na porodice prebacuje odgovornost za nadzor nad umobolnima, a gradskim vlastima dopušta da preduzmu sve korisne mere: »Roditelji umobolnika treba da se staraju ο njima, da ih spreče da tuma raju i da paze da oni ne naprave nikakav nered. Gradska vlast treba da otkloni neprilike koje bi mogle proizići iz nemara sa kojim privatna lica obavljaju taj zadatak.« Ovim zaobilaženjem njiho vog oslobađanja luđaci ponovo dobijaju, ali ovaj put u samome zakonu, onaj status životinje u koji ih je zatvaranje izgleda bilo izdvojilo; oni ponovo postaju divlje životinje baš u ono vreme kada lekari počinju da im pripisuju blagu životinjsku na rav. Ali uzalud je ta zakonska odredba stavljena u ruke vlastima, to nije otklonilo teškoće; bolnice! za umobolne još uvek ne postoje. Bezbrojni zahtevi pristižu Ministarstvu unu trašnjih poslova. Delesa (Delessat) odgovara, reci mo, na jedan takav zahtev: »Kao i vi, gospodine, i ja osećam koliko bi korisno bilo kada bi se odmah moglo pristupiti osnivanju domova čija bi namena bila da se u njih povuče zlosrećna vrsta bezum nih ljudi . . . Što se tiče bezumnika koje je po manjkanje neke takve ustanove prinudno smestilo u različite tamnice vaše oblasti, ja za sada ne vi dim drugog načina da se oni povuku iz tih mesta koja tako malo odgovaraju njihovom stanju, sem da se privremeno prebace, ako je moguće, u Bisetru. Trebalo bi, dakle, da Upravno veće piše veću u Parizu da bi se dogovorili ο načinima kako da se bezumni prime u taj dom, gde bi troškove nji hovog izdržavanja plaćala vaša oblast ili zajedni ce prebivališta tih nesrećnika, ako njihove porodi ce nisu u stanju da podnesu taj izdatak.« Bisetr, dakle, postaje veliko stecište u koje se šalju svi bezumnici, pogotovu od časa kada je zatvoren Sen-Lazar. Ista je stvar i sa ženama u La Salpetrijer: godine 1792. tu se dovodi dve stotine luđaki nja koje su prethodnih pet godina bile smeštene 14·
212
ISTORIJA LUDILA
u starom novicijatu Kapucina u ulici SenŽak. Ali u dalekim pokrajinama nema ni govora ο tome da se umobolni pošalju u negdašnja opšta prihvati lišta. Oni najčešće bivaju držani po tamnicama, kao što je to, na primer, bila tvrđava A (Hä), u zamku Anže, u Belvou. Tamo tada vlada neopisiv nered, koji će još dugo potrajati — sve do vreme na Carstva. Antoan Nodije (Antoine Nodier) navo di nekoliko pojedinosti ο Belvou. »Svakoga dana zapomaganje upozorava susedstvo da se utamni čeni tuku i ubijaju međusobno. Straža dotrčava. Sastavljena onako kako to danas jeste, ona zara ćenima služi za podsmeh; gradske upravitelje mo le da dođu i uspostave mir; njihov autoritet se ga zi; njih ponižavaju i vređaju; to više nije dom pravde i zatočenja...« Neredi su isto tako veliki, možda i veći, u Bisetri; tu se smeštaju politički zatvorenici; tu se kriju osumnjičeni koje progone; usled bede i os kudice mnogi gladuju. Uprava neprestano nego duje; zahteva da se zločinci drže posebno; a neki, što je važno, i dalje predlažu da se zločincima u zatočeništvu pridruže luđaci. Dana 9. Brimera go dine III, ekonom Bisetre piše »građanima Gran preu i Osmondu, članovima Povereništva za uprav na tela i sudove«: »Tvrdim da u času kada je čovečnost odlučna dnevna zapovest, nema čoveka koji neće ustuknuti od užasa kada ugleda zločin i siromaštvo združene u istom azilu.« Treba li podsećati na septembarsku krvoproliće, neprestana bekstva i na zatvorenike zadavljene pred mnogo brojnim nevinim očima, na uzvitlane lance? Siro masi i ubogi starci » . . . imaju pred očima samo lance, rešetke i katance. Dodajmo tome stenjanje zatočenika koje počesto dopire do njih . . . Na os novu svega toga ponovo usrdno molim ili da se zatvorenici povuku iz Bisetre, pa da tu ostanu sa mo siromašni, ili da se siromašni povuku odatle te da ostanu samo zatvorenici.« A tad pak, ako se pomisli da je ovo pismo napisano u jeku Revolu-
N O V O RAZDVAJANJE
213
cije, znatno posle Kabanijevih (Cabanis) izveštaja i više meseci pošto je Pinel, po predanju, »oslobo dio« umobolnike iz Bisetre, dolazi nešto presudno: »U ovom drugom slučaju možda bi se tu mogli os taviti i luđaci, još jedna vrsta nesrećnika zbog ko jih čovečnost strahovito pati . . . Pohitajte, dakle, građani koji volite čovečnost, da ostvarite jedan tako lep san, i budite unapred uvereni da ćete otada zaista i zasluživati čovečnost.« Tolika je zbr ka vladala tih godina, toliko je, u časulcada je pridavana nova važnost »čovečnosti«, teško bilo od rediti mesto koje u njoj ludilo treba da zauzme, toliko je teško bilo postaviti ludilo u društveni prostor koji se upravo iznova gradio.
OSMO
POGLAVLJE
NASTANAK AZILA
Slike znamo. One su poznate iz svih istorija psihijatrije, u kojima imaju ulogu da ilustruju ono srećno doba kada se ludilo konačno priznaje i leci polazeći od istine pred kojom su ljudi predu go ostajali slepi. »Uvaženo društvo kvekera . . . želelo je da onim svojim članovima koje bi zadesila nesreća da izgube razum, a da nemaju dovoljan imetak da se obrate skupim ustanovama, obezbedi sve blagodeti života koje priliče njihovom stanju; dobro voljnim upisivanjem stvoren je fond, i za otprili ke dve godine u blizini grada Jorka osnovana je jedna ustanova u kojoj su, po svemu sudeći, mno ge prednosti udružene sa najvećom mogućnom ekonomičnošću. Ako duša načas i zadrhti pred tom strašnom bolešću koja kao da je stvorena da ponizi ljudski rod, nju ubrzo preplave blaža ose ćanja pri pomisli na sve ono što je dobrohotna do mišljatost uspela da izumi da tu bolest izleći i ublaži. Taj se dom nalazi milju do Jorka, posred je dnog plodnog i ljupkog polja; on nikako ne navo di na pomisao ο tamnici, već pre ο jednom veli kom seoskom gazdinstvu; okružen je velikom za tvorenom baštom. Nikakvih sipki, nikakvih reše taka na prozorima.« (41)
NASTANAK
AZILA
215
Što se oslobođenja umobolnih iz Bisetre tiče, priča je dobro poznata: donosi se odluka da se za tvorenicima u tamnicama skinu lanci; Kuton (Couthon) posećuje bolnicu da vidi ne kriju li se u njoj osumnjičeni; Pinel mu odvažno kreće u su sret, dok svi drhte pri pogledu na »bogalja kog ljudi nose na rukama«. Sučeljenje mudrog čovekoljupca i oduzetog čudovišta. »Pinel ga odmah odvodi u odeljenje nemirnih gde ćelije ostaviše na njega bolan utisak. On ushte da ispita sve bolesni ke. Većina mu uzvrati samo psovkama i prostačkim pogrdama. Produžiti ispitivanje nije bilo ni od ka kve koristi. On se obrati Pinelu: »Tako, građani ne, da nisi i ti sam lud kad hoćeš ovakve životinje da pustiš s lanca?« Pinel mu spokojno odvrati: »Građanine, uveren sam da su ovi umobolnici ova ko nepristupačni samo zato što su lišeni vazduha i slobode. — Pa lepo, čini s njima što ti volja, ali bojim se da ne padneš kao žrtva sopstvene tašti ne.« I na to odnese Kutona do njegovih kočija. Na njegov odlazak svima laknu; odahnuše; veliki čovekoljubac odmah se dade na posao.« (42) To su te slike, bar utoliko ukoliko svaka od ovih dveju priča suštinu svoje moći crpe iz imagi narnih oblika: patrijarhalni mir Tjukovog obitavališta, gde se strasti srca i poremećaji duha pola gano stišavaju; jasna čvrstina Pinelova koji jed nom jedinom rečju i jednim jedinim pokretom pobeđuje dve životinjske pomame koje urlaju na njega i vrebaju ga iz zasede; i ta oštroumnost koja je umela da raspozna šta je istinska opasnost — pomamni luđaci ili krvožedni član Konventa: sli ke koje će daleko — sve do naših dana — nositi breme svoje legende. *
*
*
Legende ο Pinel u i Tjuku prenose mitske vrednosti koje će psihijatrija devetnaestog stoleća
216
ISTORIJA LUDILA
prihvatiti kao nešto po prirodi očigledno. Ali is pod samih mitova odvija se jedan proces, ili bolje rečeno — niz procesa kojima su, u tišini, ustroje ni istovremeno i svet azila, i metodi izlečenja, i konkretno iskustvo ludila. Najpre ο Tjukovom delu. Zbog toga što je os tvareno u isto vreme kad i Pinelovo, zbog toga što se zna da je Tjuka poneo val »čovekoljublja«, to se delo ističe kao »oslobođenje« umobolnih. No posredi je nešto sasvim drugo: »Mogli smo da uo čimo da su neki članovi našeg društva pretrpeli veliku štetu zato što su bili povereni ljudima čija načela ne samo što su tuđa našima, već koji su ih, štaviše, izmešali sa drugim bolesnicima koji su se bi dopuštali prostački jezik i sramotne postupke. Sve to često ostavlja neizbrisive tragove u duhu bolesnika, kada se ovi jednom prizovu razumu, udaljava ih od verske odanosti kakvu su ranije osećali; ponekad čak stiču grešne navike koje su im ranije bile tuđe.« Utočište (The Retrait) treba da dejstvuje kao oruđe podvajanja: moralnog i verskog podvajanja, kojim će se nastojati da se oko ludila uspostavi sredina koja će što više liči ti na zajednicu kvekera. Dva su razloga za to: prvi je u tome što je zlo, za svaku osećajnu dušu, pat nja, izvor svih nesrećnih i raspaljivih strasti kao što su užas, mržnja, prezir, strasti koje dovode do ludila ili ga održavaju: »S razlogom se mislilo da je mešanje, do kojeg je dolazilo u velikim javnim ustanovama, osoba različitih verskih osećanja i upražnjavanja vere, mešanje razvratnika i kreposnika, bezbožnika i ozbiljnih ljudi, imalo za posledicu sprečavanje povratka razumu i dublje zapa danje u melanholiju i mrzovoljne misli.« Ali gla vni razlog je drugde: on je u tome što religija mo že da igra dvostruku ulogu prirode i pravila, po što je u pradedovskim običajima, u vaspitanju, u svakidašnjoj primeni, poprimila dubinu prirode, a u isti mah ona je stalno načelo zakonske prinude. Ona je dobrovoljnost i prisila jednovremeno i kao takva
NASTANAK
AZILA
217
ona raspolaže jedinim silama koje, u pomračenosti razuma, mogu da budu protivteža neumerenoj žestini ludila; njene zapovesti, »... kada se čvrsto utuve još u početku života . . . postaju bezmalo na čelo naše prirode, a njihova moć prinude često se oseća čak i u delirantnoj razdraženosti ludila. Pot pomagati uticaj verskih načela na duh bezumnika ima, kao način lečenja, ogromnu važnost.« U dija lektici obezumljenja, kada se razum krije ali ne propada, religija je konkretan oblik onoga što ne može da poludi; vera nosi ono što je u razumu nepobedivo, što pod ludilom opstaje kao lažna pri roda, a oko ludila kao neprestani zahtev sredine: »U svetlim trenucima ili dok se oporavlja, bolesni ku može koristiti društvo onih koji imaju ista uverenja i iste navike koje i on.« Religija štiti dre vnu tajnu razuma naspram ludila, čineći tako bli žom, neposrednijom, onu prisilu koja se s jarošću nametala još u klasicističkim zatvorima. Tamo su se moral i vera naturali spolja, tako da je ludilo bilo zauzdavano, a ne lečeno. U Utočištu, religija je deo pokreta koji je, uprkos svemu, ukazivao na razum u ludilu i koji je vodio od bezumlja ka zdravlju. Versko podvajanje ima tačno određen smi sao: nije reč ο tome da se bol esnici sačuvaju od bezbožnog uticaja ne-kvekera, već ο tome da se poludeli smesti u moral nu sredinu u kojoj će za početi raspravu sa sobom i svojom okolinom; da mu se stvori sredina u kojoj će, daleko od toga da bude zaštićen, biti držan u neprekidnom nespokoju, u kojoj će mu Zakon i Prestup neprekidno pretiti. »Za načelo straha, koji je u ludilu retko kad smanjen, smatra se da je veoma značajno u lečenju luđaka.« Strah se javlja kao glavna snaga azila. Stara predstava, sumnje nema, ako se po misli na užase zatvora. Ali ti užasi su opkoljavali ludilo spolja, obeležavajući među razuma i bezum lja, i uživajući dvojaku moć: nad žestinom jarosti kako bi je obuzdali, i nad samim razumom kako
218
ISTORIJA LUDILA
bi ga držali po strani; taj je strah bio sav na po vršini. Strah koji je zavladao u Utočištu sav je u dubini: on ide od razuma do ludila kao kakvo po sredovanje, kao podsećanje na zajedničku priro du koja im je još uvek svojstvena i putem koje strah može da učvrsti vezu između njih. Straho vlada u zatvoru bila je najvidljiviji znak otuđenja ludila u svetu klasicizma; sada je strah obdaren moći razotuđenja, koja mu je omogućila da uspo stavi izvesno pradrevno saučesništvo luđaka i ra zumnog čoveka. On treba ponovo da ih učini so lidarnim. Sada ludilo više neće morati, neće mo ći da izaziva strah; ono će se samo bojati, bez pomoći i uzmicanja, na taj način potpuno predato pedagogiji zdravog razuma, istine i morala. Semjuel Tjuk kazuje kako je u Utočištu primljen jedan manijak, mlad i izvanredno jak, čiji su na padi izazivali paniku u njegovoj okolini, pa i me đu njegovim čuvarima. Pri dolasku u Utočište bio je okovan lancima; nosio je lisice; odeća mu je bila uvezana uzetom. Čim je stigao, skidaju mu sve okove i stavljaju ga da večera sa svojim paziteljima; njegova uznemirenost se odmah stišava; »njegovu pažnju kao da su potpuno obuzele te no ve okolnosti«. Odveli su ga u njegovu sobu; upra vitelj mu se obraća i objašnjava mu da je cela kuća uređena zarad najveće slobode i najveće udobnosti sviju, i da neće biti podvrgnut nikak voj stezi pod uslovom da se ne ogreši ο kućna pravila ili opšta načela ljudskog morala. Sa svo je strane, upravitelj potvrđuje da ne želi da primeni sredstva prinude koja mu stoje na raspola ganju. »Manijak bi dirnut blagošću ovog postupka. On obeća da će se sam obuzdavati.« I dalje mu se dešavalo da se uznemiri, da kriči, da plaši dru gove. Upravitelj ga podseti na pretnje i obećanja od prvog dana; ako se ne umiri, on će biti prinu đen da se vrati negdašnjim surovim postupcima. Na to je uznemirenost bolesnika rasla još neko vreme, a zatim brzo opala. »On je tada pažljivo
NASTANAK AZILA
219
slušao pouke svog prijateljski nastrojenog posetioca. Posle sličnih razgovora, bolesnik je, uopšte uzev, bio nekoliko dana u boljem stanju.« Nakon četiri meseca, on je napustio Utočište potpuno izlečen. Ovde se strah obraća bolesti neposredno, ne putem nekih oruđa, već preko govora; nije reč ο tome da se ograniči podivljala sloboda, već da se otkrije i razgori osećanje proste odgovornosti, u kojoj će se svako ispoljavanje ludila dovoditi u vezu sa kaznom. Nejasna krivica, koja je neka da povezivala grešnost i bezumlje, na taj je način potisnuta; luđak, kao ljudsko biće prvobitno ob dareno razumom, više nije kriv što je lud; već luđak, kao luđak, i u okviru te bolesti za koju vi še nije kriv, mora da se oseti odgovornim za sve ono što u toj bolesti može da ugrozi moral i društvo, i da se samo na sebe ljuti za kazne koje dobije. Pripisivanje krivice više nije opšti vid od nosa koji se uspostavlja između luđaka i razum nog čoveka; ono postaje i oblik konkretnog supostojanja svakog luđaka sa njegovim čuvarom i, u isti mah, oblik svesti koju umobolnik treba da stekne ο sopstvenom ludilu. Valja, dakl e, iznova proceniti značaj koji se pridaje Tjukovom delu: oslobođenje umobolnih, ukidanje prinuda — to su samo opravdanja. Istin ski tokovi bili su drugačiji. Tjük je, u stvari, stvorio azil u kojem je slobodan užas ludila zamenjen teskobnom omčom odgovornosti; strah vi še ne vlada s druge strane tamničkih kapija, on sada plamti pod pečatima svesti. Vekovne užase kojima je bio zahvaćen umobolnik Tjuk je premestio u samu nutrinu ludila. Azil, istina, više ne odobrava krivicu luđaka; ali on postiže više, on je priređuje; on je priređuje, za luđaka, kao svest ο njemu samom i kao terapeutsko uplitanje u ži vot luđaka. Drugim recima, putem te krivice, lu đak postaje predmet kažnjavanja kojem su on i drugi uvek izloženi; a priznavanjem tog statusa objekta, sticanjem svesnosti ο svojoj krivici, l u-
220
ISTORIJA LUDILA
dak treba da se prizove svesti kao slobodan i od govoran subjekt, dakle — da se prizove razumu. Taj pokret kojim se luđak, objektivizujući se za drugoga, vraća svojoj slobodi, nalazimo u Radu isto tako kao i u Pogledu. Ne zaboravimo da se nalazimo u svetu kvekera, svetu gde bog blagosilja ljude za plodove njihovog rada. U »moralnom lečenju« kakvo se sprovodi u Utočištu, rad dolazi na prvo mesto. Rad, po sebi, sadrži moć prinude koja se nad svim oblicima fizičke prinude izdiže po tome što redovnost radnih časova, neophodnost pažnje, oba veza da se postigne konačan učinak, odvajaju bo lesnika od slobode duha koja bi mu mogla naško diti i uključuju ga u poredak odgovornosti: »Re dovnom radu mora se dati prednost, kako sa telesnog tako i ša moralnog stanovišta...; rad je ono što je za bolesnika najprijatnije, a što je najvećma suprotno zabludelostima njegove bolesti.« Time čovek ponovo stupa u poredak božjih zapovesti; on svoju slobodu potčinjava zakonima koji su i zakoni stvarnosti, i istovremeno, zakoni mo rala. Otuda rad duha nije za odbacivanje; sa kraj njom strogošću, pak, valja odstranjivati svako maštanje, koje je uvek u dosluhu sa strastima, sve želje ili delirantne obmane. Nasuprot tome, proučavanje onog večnog u prirodi i onog što je u najvećem skladu sa mudrošću i dobrotom Pro viđenja, najdelotvornije umanjuje prekomerne slo bode luđaka i navodi ga da otkrije oblike svoje odgovornosti. »Različite grane matematike i pri rodnih nauka najkorisniji su predmeti kojima mo že da se uposli duh bezumnih.« U azilu, rad je li šen svake proizvodne vrednosti; on se nameće sa mo u svojstvu čistog moralnog pravila; ograniča vanje slobode, podvrgavanje redu, obavezivanje na odgovornost sa jednim jedinim ciljem — da se povrati duh izgubljen u prekomernoj slobodi ko ju fizička prinuda samo prividno ograničava.
NASTANAK
AZILA
221
Još delotvorniji od rada jeste pogled drugih, ono što Tjuk naziva »potreba za uvažavanjem«: »To načelo ljudskog duha nesumnjivo utiče na na še ponašanje uopšte uzev, premda često na skri ven način, a naročito snažno dejstvuje kada se uključujemo u nov krug poznanstava.« U klasici stičkom zatvoru luđak je, takođe, bio izložen po gledu: ali, u osnovi, taj pogled nije dopirao do njega lično, on je sezao samo do njegove čudo višne površine, njegove vidljive animalnosti; on je sadržao najmanje jedan oblik uzajamnosti, pošto je u njemu zdrav čovek mogao da pročita, kao u ogledalu, preteču mogućnost sopstvenog pada. Po gled koji sada Tjuk uvodi kao jednu od najvažni jih sastojnica života u azilu istovremeno je i dub lji i manje uzajaman. On je u luđaku tragao za najmanje primetnim znacima njegovog ludila, za mestima na kojima se ono kriomice dodiruje s ra zumom i tek počinje da se odvaja od njega; a na taj pogled luđak ni na koji način ne može da uzvrati, jer on je samo gledan; on je kao pridošlicä, kao neko ko je poslednji prispeo u svet ra zuma. Tjuk je oko tih posmatranja sastavio pra vi ceremonijal. Posredi su bila večernja posela na engleski način, na kojima je svako morao da po dražava sve krute zahteve društvenog života; kru žio je jedino pogled, koji je vrebao na svaku nepriličnost, svako remećenje, svaku neumešnost u kojoj bi se odavalo ludilo. Upravitelji i nadzorni ci u Utočištu redovno pozivaju po nekoliko bole snika na »tea-parties«; zvanice » . . . oblače najlepše odelo i nadmeću se međusobno u uljudnosti i pristojnosti. Nude im se najbolja jela, s njima se postupa s takvom pažnjom kao da su stranci. Sedeljka obično protiče u najvećoj slozi i najboljem raspoloženju. Retko dolazi do neprijatnih događa ja. Bolesnici izvanredno obuzdavaju različite svo je sklonosti; ovaj prizor izaziva i zaprepašćenje i dirljivo zadovoljstvo.« Začudo, ovaj obred nije obred približavanja, dijaloga, uzajamnog upozna-
222
ISTORIJA LUDILA
vanja; tu se oko luđaka organizuje svet u kojem mu je sve poznato i blisko, ali u kojem on sam ostaje stranac, Stranac u pravom smislu reči, ne ko koga ne procenjuju samo po izgledu, već i po svemu što bi izgled, i nehotice, mogao da oda i otkrije. Neprestano podsećan na tu ispraznu ulo gu nepoznatog posetioca, i neprihvaćen u ičemu što bi se ο njemu mogl o znati, povučen tako, dru štvenom ličnošću koja mu je nametnuta, bez re či, pogledom, spoljašnjošću i maskom, na površi nu sebe samog, luđak je pozvan da se objektivizuje u očima razboritog razuma kao potpuni stra nac, to jest kao onaj čije se tuđinstvo ne da opa ziti. Razumno građanstvo prihvata ga samo u tom svojstvu, po cenu te saobraženosti anonimnom. Vidimo da je u Utočištu delimično izostavlja nje fizičkih prinuda činilo deo skupa mera čiji je suštinski element bio stvaranje jednog »self-restraint« u kojem je slobodu bolesnika, uključenu u rad i pogled drugih, neprestano ugrožavalo utvr đivanje krivice. Treba da shvatimo da je tamo gde smo verovali da je posredi jedna prosta nega tivna operacija koja je razvezivala veze i osloba đala najdublju prirodu ludila — reč ο jednoj po zitivnoj operaciji koja zatvara ludilo u poredak nagrada i kazni i uključuje ga u kretanje moralne svesti. Prelazak iz sveta Prokletstva u svet Osuđi vanja. Ali u isti mah postaje moguća psihologija ludila, jer, pogledom, ludilo se neprestano poziva na površinu sebe samog da porekne svoju pritvornost. Ono se osuđuje samo po onome što čini; njemu se ne sudi zbog namera, niti se proniču njegove tajne. Ono je odgovorno samo za onaj svoj deo koji se vidi. Sve ostalo se prećutkuje. Ludilo postoji još samo kao nešto viđeno. Ta bli skost koja se uspostavlja u azilu, koju više ni lanci ni rešetke neće raskinuti, ne omogućuje uza jamnost: to je tek susedstvo pogleda koji nadzi re, uhodi, koji se primiče da bi bolje video, ali koji se neprestano sve više odmiče jer prihvata
NASTANAK
AZILA
223
i priznaje samo vrednosti Stranca. Nauka ο dušev nim bolestima, takva kakva će se moći razviti u azilima, pripadaće uvek samo redu posmatranja i razvrstavanja. Ona neće biti dijalog. A to doista neće ni moći postati sve dok psihoanaliza ne progna taj proces gledanja, bitan za azile devet naestog stoleća, i njegovu nemuštu magiju zameni moćima govora. Možda bi još tačnije bilo ako ka žemo da je ona neprikosnoveni pogled nadzorni ka udvojila beskrajnim monologom reći nadzira nog — očuvavši tako stari azilski sklop neuzajamnog pogleda ali postavivši mu kao protivtežu, u nesimetričnoj uzajamnosti, nov sklop govora bez uzvraćanja. Nadzor i Osuda: već se ocrtava jedna nova ličnost koja će biti glavna u azilu devetnaestog stoleća. Sam Tjuk joj ocrtava obrise onda kada priča povest nekog manijaka koji je patio od na pada nezadržive jarosti. Jednoga dana, kada se sa upraviteljem šetao po vrtu doma, iznenada ga spopade faza razdraženosti: on se odmače nekoli ko koraka, dohvati jedan oveći kamen i već zamahnu njime na svog pratioca. Upravitelj zasta, pogleda bolesnika pravo u oči; zatim krete neko liko koraka napred i »odlučnim glasom naredi mu da odloži kamen«; kako se upravitelj približavao, tako je bolesnik spuštao ruku i na kraju ispustio svoje oružje; »zatim mirno dopusti da ga odvedu u njegovu sobu«. Upravo se rađa nešto što nije više represija, već autoritet. Sve do kraja osam naestog stoleća svet luđaka naseljavan je samo po moću apstraktne, bezlične sile koja je luđake dr žala zatvorene; i u tim granicama on je bio pra zan, ispunjen ludilom, jedino njime; često su i čuvari vrbovani među bolesnicima. Tjuk, nasup rot tome, uvodi jedan posrednički element između čuvara i bolesnika, između razuma i ludila. Pro stor što ga je društvo ostavilo za umobolne od sada će biti opsednut onima koji su »s druge stra ne« i koji predstavljaju istovremeno i ugled auto-
224
ISTORIJA LUDILA
riteta koji zatvara i strogost razuma koji osuđuje. Nadzornik se upliće, nenaoružan, bez oruđa pri nude, samo pogledom i govorom; on se primiče ludilu lišen svega onoga što bi ga moglo zaštititi ili učiniti opasnim, izložen neposrednom sukobu, bez zaštite. Pa ipak, on se u stvari neće suprotsta viti ludilu kao konkretna ličnost, već kao razum no biće, samim tim, i pre svake bitke, naoružan autoritetom koji mu dolazi otuda što nije lud. Ra nije je pobedu razuma nad bezumljem obezbeđivala samo materijalna sila, i to u nekoj vrsti is tinske bitke. Ishod bitke sada je već unapred od lučen, poraz bezumlja je uračunat u konkretnu si tuaciju u kojoj se sukobljavaju luđak i ne-ludak. Odsustvo prinude u azilima devetnaestog stoleća nije oslobođenje bezumlja, nego znak da je ludilo odavno već savladano. Za taj novi razum koji vlada u azilu, ludilo više nije apsolutni oblik protivrečnosti, već pre nezrelost, jedan vid ludila koji nema prava na sa mostalnost i koji može da živi samo nakalemljen na svet razuma. Ludilo je detinjstvo. U Utočištu je sve uređeno tako da se umobolni pretvore u malodobne. Tu se na njih gleda » . . . kao na decu koja imaju višak snage i koja se njime koriste na opasan način. Oni moraju dobijati kazne i na grade bez odlaganja; sve što je iole udaljeno ne ma na njih nikakvo dejstvo. Na njih se mora primeniti jedan nov poredak vaspitanja, njihovim mislima dati nov tok; najpre ih treba upokoriti, zatim ih ohrabriti, naterati da rade, i primamlji vim sredstvima im učiniti taj rad prijatnim.« Još odavno je pravo držalo umobolne za malodobne; ali to je bio pravni položaj, apstraktno određen zabranom i staratelj stvom; to nije bio vid kon kretnog odnosa čoveka sa čovekom. Stanje malo dobnosti postaje, kod Tjuka, način postojanja za luđaka, a način neograničene vlasti za čuvara. Veoma se nastoji na tome da se održi izgled »ve like porodice« što ga u Utočištu poprima zajed-
NASTANAK
AZILA
225
nica bezumnih i njihovih pazitelja. Na izgled, ta »porodica« smešta bolesnika u sredinu koja je i normalna i prirodna u isti mah; ona ga, u stvari, još više tera u ludilo: položaj pravne manjine u koji su luđaci dovođeni imao je za cilj da ove zaštiti kao subjekte prava; taj stari sklop, postav ši oblik supstojanja, potpuno predaje luđake, i to kao subjekte psihologije, autoritetu i ugledu ra zumnog čoveka, koji na sebe navlači konkretan lik odraslog, što znači i nadmoći i cilja u isti mah. U velikom preustrojavanju odnosa između lu dila i razuma, porodica, krajem osamnaestog sto leća, igra ključnu ulogu; ona je istovremeno i ima ginarni predeo i istinska društvena struktura; od nje polazi, ka njoj se upućuje delo Tjukovo. Pri dajući joj sjaj iskonskih vrednosti, još neiskvare nih u društvenom, Tjuk joj je dao da odigra ulo gu da vraća iz ludila; ona je, u njegovom mitu, bila antiteza onoj »sredini« u kojoj je osamnaesto stoleće videlo poreklo svekolikog ludila. Ali on ju je isto tako uveo, na veoma stvaran način, u svet azila, u kojem se ona istina i kao norma svih odnosa koji se mogu us postaviti između luđaka i razumnog čoveka. Sa mim tim, manjina pod okriljem porodice, pravni položaj kojim su građanska prava bezumnog otu đena od njega, postaje psihološka situacija u ko joj biva otuđena njegova konkretna sloboda. Či tavo postojanje ludila u svetu kakav mu se sada priprema biva obavijeno onim što bismo mogli nazvati, unapred, »roditeljski kompleks«. U gra đanskoj porodici, oko ludila je ponovo oživeo ugled patrijarhata. Upravo će ovo istorijsko talo ženje, psihoanaliza, kasnije, izneti na videlo pri dajući mu, preko jednog novog mita, smisao sud bine za koju se veruje da je obeležila celu zapad nu kulturu, a možda i celu civilizaciju, dok je ova lagano nanosila to taloženje koje se sleglo tek ne davno, krajem stoleća, kada je ludilo dva puta otuđeno u porodici — mitom ο razot uđenju u pa15
226
ISTORUA LUDILA
trijarhalnoj čistoti, i jednom doista otuđujućom situacijom u azilu sazdanom po uzoru na porodi cu. Od sada, i u trajanju koje još nije moguće odrediti, govori ο bezuml ju biće neraskidivo veza ni sa polu-stvarnom, polu-imaginarnom dijalekti kom Porodice. I tamo pod čim je ranije, u mahni tanju, trebalo razumevati svetogrđe ili bogohulje nje, od sada treba videti neprestani napad na Oca. Tako će, u modernom svetu, ono što je bilo ve liko, nepovratno sučeljavanje razuma i bezumlja postati muklo uporište nagona protiv čvrstine po rodice kao ustanove i protiv najdrevnijih simbola. Postoji zapanjujuća istosmernost kretanja os novnih ustanova i te evolucije ludila u svetu za tvaranja. Slobodna privreda, videli smo, težila je da poveri brigu ο siromašnima i bolesnima pre porodici negoli Državi: porodica je tako postala mesto društvene odgovornosti. Ali ako se bolesnik može poveriti porodici, sa luđakom, koji je od već stran i neljudski, nije isti slučaj. Tjuk, zapra vo, na veštački način iznova stvara oko ludila pri vidnu porodicu, koja je tu kao ustanova parodija, ali kao psihološka situacija stvarnost. Tamo gde je porodica nedovoljna, on je, preko znakova i ponašanja, zamenjuje prividnom porodičnom spoljašnjošću. Ali preko jednog veoma zanimljivog ukrštanja osvanuće dan kada će porodica biti os lobođena svoje uloge zbrinjavanja i lečenja bole snika uopšte uzev, dok će zadržati prividne vrednosti koje se tiču ludila; i još dugo pošto bolest siromašnih postane stvar Države, azil će zadržati bezumnika u bezuslovnom prividu porodice; lu đak će ostati malodobnik i razum će za njega još dugo zadržati crte Oca. Zatvoren u te prividne vrednosti, azil će biti zaklonjen od istorije i društvenog razvoja. Po Tjukovoj zamisli, reč je bila ο izgrađivanju sredi ne koja bi podražavala najdrevnije, najčistije, naj prirodnije oblike koegzistencije: najčovečnije mo guće sredine, po tome što bi bila što je moguće
NASTANAK AŽtLA
227
manje društvena. U stvari, on je raspolutio dru štveni sklop građanske porodice, simbolično ga iz nova sastavio u azilu i pustio ga da se udalji u istoriju. Azil, uvek pomeren ka zastarelim sklopo vima i simbolima, biće u pravom smislu reči ne prilagođen i izvan vremena. A upravo tamo gde je animalnost ispoljavala svoju stalno obnavljanu pri sutnost, bez istorije, lagano će se uzdizati belezi, bez sećanja, starih mržnji, starih porodičnih sveto grđa, zaboravljeni znaci rodoskvrnuća i kazne.
*
*
*
Kod Pinela nema nikakvog verskog podvaja nja. Bolje rečeno, pre se javlja podvajanje koje se sprovodi u pravcu suprotnom od onoga u kojem ;a je primenjivao Tjuk. Dobrobiti obnovljenog azia biće ponuđene svima, ili bezmalo svima, osim za nesenjacima »koji veruju da su nadahnuti i teže da od drugih načine novoobraćenike«. Bisetr i La Salpetrijer, kako ih je Pinel zamislio, dopuna su Utočištu. Religija ne ntora da bude moralna podloga ži vota u azilu, već prosto-naprosto medicinski pred met: »U bolnici umobolnih, verska ubeđenja treba posmatrati samo u čisto medicinskom smislu, što znači da treba ostaviti po strani svako drugo raz matranje veroispovesti u javnom ili političkom smi slu, i ispitati jedino to da li je neophodno suprot stavljati se uzletu ideja i osećanja što iz nje mo gu proizići, kako bi se uspešno doprinelo izlečenju izvesnih umobolnika.* (43) Kao izvor žestokih osećanja i zastrašujućih slika koje stvaraju užasi onoga sveta, katolicizam često izaziva ludilo; on navodi na mahnita verovanja, podržava halucina cije, vodi ljude očaju i melanholiji. Ne treba se čuditi što »pregled spiskova prihvatilišta umobol nih u Bisetri otkriva mnogo sveštenika i kaluđe-
f
15*
228
ISTORIJA LUDILA
ra, kao i ljudi sa sela, koje je ustranu zavela za strašujuća slika budućnosti«. Još se manje treba čuditi što se, tokom godina, menja broj verskih ludila. Pod Starim režimom i za vreme Revoluci je, snaga sujeverja, ili žestina borbi kojima je Re publika protivstavljana Katoličkoj crkvi, uvećali su broj melanholija verskog porekla. S povratkom mira, pošto su sa Konkordatom prestale borbe, ovi oblici bunila iščezavaju; godine X, među melanholicima u La Salpetrijer ima još 50% obolelih od verskog ludila, naredne godine — 33%, a godine X I I samo 18%. Azil se, dakle, mora oslo boditi religije i svih njenih imaginarnih srodnika; treba voditi računa ο tome da se »melanholičnima zbog pobožnosti« ne dozvoli da uzmu svoje mo litvenike; iskustvo »uči da je to najsigurniji na čin da se ludilo neprestano obnavlja pa čak učini i neizlečivim, i što se više daje takva dozvola, to se manje uspeva sa smirivanjem nespokoja i nemirne savesti«. Ništa nas više ne udaljava od Tjuka i njegovih snova ο verskoj zajednici koja bi istovremeno bila i najpogodnije mesto za ozdrav ljenje duha, od te zamisli ο nepristrasnom azilu, koji kao da je očišćen od onih slika i strasti što ih rađa hrišćanstvo, koje teraju duh u zabludu, obmanu, a ubrzo i u bunilo i halucinacije. Ali kod Pinela je reč ο tome da se ukinu sli kovni oblici, a ne moralni sadržaj religije. Posto ji u religiji, kada se jednom staloži, moć priziva nja svesti koja rastura slike, stišava strasti i vra ća čoveka onome što je u njemu najneposrednije i najhitnije: ona mu približava njegovu moral nu istinu. I tu je ona često kadra da izleći. Pinel iznosi nekoliko slučajeva volterovskog stila. Na primer, slučaj jedne mlade dvadesetpetogodišnje žene, »snažne građe, u braku sa jednim slabim i osetljivim čovekom«; ona je imala žestoke histe rične napade, uobražavaia je da ju je poseo de mon koji je, po njoj, poprimao različite vidove i činio da ona čuje »čas ptičji cvrkut, čas žalostiv-
NASTANAK
AZILA
229
nc pesme, katkad prodorne krike«. Mesni župnik, Nrcćom, većma je zaljubljen u religiju prirode neμο u ist erivanje đavola; on veruje u izlečenje pulem blagodeti prirode; taj » . . . prosvećeni čovek. blagog i uverljivog karaktera, stiče uticaj nad du hom bolesnice i uspeva da je nagovori da ustane iz postelje, da se ponovo prihvati domaćih poslo va, pa čak i da prekopa v r t . . . To je imalo naj povoljnija dejstva i dovelo do ozdravljenja, koje se održalo tri godine.« Svedena na krajnju jedno stavnost tog moralnog sadržaja, religija ne može a da ne stane uz filosofiju, medicinu, i uz sve dru ge oblike znanja i nauke koji zabludeli duh mogu da povrate razumu. Ima čak i slučajeva kada re ligija može da posluži kao prethodnica lečenju i da pripremi ono što će se činiti u azilu: primer je ona devojka »vatrenog temperamenta a ipak veoma poslušna i pobožna« koja se kidala između »sklonosti svoga srca i strogih načela svog vla danja«; njen ispovednik, pošto joj je uzaludno savetovao da se prikloni Bogu, predoči joj primere postojane i odmerene svetosti i »predloži naj bolji lek protiv velikih strasti — strpljenje i vre me«. Odvedena u La Salpetrijer, lečena je prema Pinelovom uputstvu »po istim moralnim načelima« te njena bolest »kratko potraja«. U azil tako ula zi ne društvena tema religije u kojoj se ljudi osećaju kao braća u istoj verskoj opštini i istoj za jednici, već moralna snaga utehe, poverenja, po korne vernosti prirodi. Azil mora da preuzme mo ralno delo religije, izvan njenog fantastičnog pred meta, isključivo na razini vrline, truda i društvenog života. Azil, religiozna oblast bez religije, oblast či stog morala, etičkog izjednačavanja. U njemu se potrlo sve ono u čemu su mogla da se očuvaju obeležja starih razlika. Gasnu i poslednja sećanja na sveto. Nekada je dom prinudnog boravka, u društvenom prostoru, bio nasledio gotovo apso lutnu omeđenost leprozorija; to je bila tuđa zem-
230
ISTORIJA LUDILA
lja. Sada azil mora da predstavi veliku neprekinutost društvenog morala. U azilu vladaju vrednosti porodice i rada, sve priznate vrline — ali dvojakom vladavinom. Pre svega, one doista vla daju, u nutrini samog ludila; pod jarostima i ne redom ludila, postojana priroda osnovnih vrlina nije razorena. Postoji jedan moral, posve iskonski, koji ni u najgorem bunilu nije oštećen; upravo se taj moral javlja i dejstvuje u ozdravljenju: »Uopšte uzev, mogu samo jasno da posvedočim da se u ozdravljenju često ispoljavaju čiste vrline i stroga načela. Nigde, osim u romanima, nisam video supružnike dostojnije milovanja, nežnije oče ve ili majke, strastvenije ljubavnike, svojim dužno stima predanije osobe, no što je to većina umo bolnih koji su srećno privedeni razdoblju oporav ka.« Ta neotuđiva vrlina istovremeno je i istina i raspad ludila. Zato ona, ako vlada, i mora da vlada. Azil će ukinuti razlike, sprečiti poroke, zbri sati nepravilnosti. On će optužiti sve što se su protstavlja bitnim vrlinama društva: celibat — »broj devojaka zapalih u idiotiju, u godinama X I i XII, sedam puta je veći nego broj udatih žena; što se mahnitosti tiče, broj je dva do četiri puta veći; može se, dakle, smatrati da je za žene brak neka vrsta štitnika protiv dve vrste najukorenjenije i najčešće neizlečive umobolnosti«; razvrat, loše vladanje i »krajnja izopačenost navika«, »poročne navike kao što su pijančenje, bezgranični promi skuitet bez biranja, poremećeno ponašanje ili rav nodušan nehaj, mogu malo-pomalo da oslabe razum i da na kraju pređu u otvoreno ludilo«; lenjost — »najstalnije i najjednodušnije iskustvo u svim javnim azilima kao i u tamnicama i sirotištima jeste da je zakon fizičkog rada, koji se strogo sprovodi, najsigurnije, a možda i jedino jemstvo održanja zdravlja, dobrih običaja i reda«. Azil se bi postavlja kao cilj jednaku vladavinu morala, koja bi se obavezno proširila na sve one koji te že da je izbegnu.
NASTANAK
AZILA
231
Ali samim tim on omogućuje da iskrsne jed na razlika; ako vladavina zakona nije sveopšta, to znači da ima ljudi koji ga ne priznaju, jedan dru štveni sloj koji živi u neredu, nemaru, tako reći u nezakonitosti: »Ako, s jedne strane, vidimo po rodice koje dug niz godina napreduju uživajući u redu i slozi, koliko drugih, pogotovu u nižim kla sama društva, rastužuju pogled svojom odbojnom slikom razvrata, nesloge i sramotne bede! Tu je, prema mojim dnevnim beleškama, najobilniji iz vor ludila koje valja lečiti po sirotištima.« Jednim jedinim pokretom azil, u Pinelovim rukama, postaje oruđe moralnog izjednačavanja i društvenog optuživanja. Treba omogućiti da u op štem obliku vlada jedan moral koji će se iznutra nametati onima kojima je stran i u kojima je umobolnost već prisutna, iako se još nije ispoljila. U prvom slučaju, azil mora da dejstvuje putem buđenja i podsećahja, prizivajući zaboravljenu pri rodu; u drugom, on mora da dejstvuje putem dru štvenog pomeranja, čupanja pojedinca iz njegove sudbine. Postupak, onako kako je primenjivan u Utočištu, još uvek je jednostavan: versko podva janje ima za cilj moralno očišćenje. Postupak ko ji primenjuje Pinel prilično je složen: reč je ο izvođenju moralnog st apanja, ο st varanju etičke neprekinutosti između sveta ludila i sveta razu ma, ali uz primenu društvenog podvajanja koje građanskom moralu zajamčuje sveopštost činjeni ce i omogućuje mu da se nametne kao pravo svim oblicima umobolnosti. U doba klasicizma, nemaština, lenstvovanje, poroci i ludilo mešani su, u bezumlju, u istu kri vicu; luđaci su bili zahvaćeni velikim zatvaranjem bednih i nezaposlenih, ali svi su, u blizini prestu pa, unapređeni do suštine pada. Sada, pak, ludilo se vezuje uz društveno srozavanje, koje se neja sno javlja kao njegov uzrok, uzor i granica. Po la stoleća kasnije, duševna bolest postaće izroda-
232
ISTORIJA LUDILA
vanje. Nadalje, glavno ludilo, ono koje doista preti, jeste ludilo koje nadire sa dna društva. Pinelov azil neće biti, kao mesto povučenosti od sveta, prostor prirode i neposredne istine kao što je to Tjukov azil, već jednoobrazna oblast za konskih propisa, mesto moralnih stapanja na ko jem se uklanjaju ludila koja se rađaju na spoljnim međama društva. Sav život pitomaca, sve ukupno držanje nadzornika i lekara prema njima, Pinel je ustrojio tako da dođe do tih moralnih stapanja. Ovo, pak, na tri glavna načina. 1. Čutanje. — Peti okovani umobolnik kog je Pinel oslobodio bio je jedan stari sveštenik koji je zbog ludila najuren iz Crkve; zahvaćen ludilom veličine, smatrao je sebe za Hrista; bio je to »vr hunac ljudske drskosti u ludilu«. Ušav u Bisetru 1782, on punih dvanaest godina provodi u lanci ma. Po oholom držanju, po golemoj rečitosti, on je jedan od najcenjenijih prizora u celoj bolnici; ali kako smatra da upravo ponovo preživljava Stradanja Hristova, »on strpljivo podnosi to du gotrajno mučeništvo, i neprestano zlobno ruganje na račun svoje manije«. Pinel ga uvršćuje u sku pinu prvih dvanaestoro koji će biti oslobođeni, premda je njegovo bunilo uvek jednako žestoko. Ali sa njim on ne postupa kao sa drugima: ni kakvih opominjanja, nikakvih nametnutih obeća nja; ne izustiv ni reči, on je naložio da mu se ski nu lanci i » . . . izrično naredio da se svi prave uzdržani i ne obraćaju se ni jednom jedinom rečju tom sirotom umobolniku. Ta zabrana, koje se svi strogo pridržavaju, jače dejstvuje na tog čo veka, tako prepunog sebe, nego okovi i ćelije; usred te svoje potpune slobode, on se oseća po niženim zbog jedne, za njega tako nove napuštenosti i izdvojenosti. Na kraju, posle dugog oklevanja, sam je došao da se priključi društvu os talih bolesnika; od toga dana, njegove su misli postale razumnije i tačnije.«
NASTANAK
AZILA
233
Izbavljenje ovde poprima paradoksalan smi sao. Ćelija, lanci, neprestano posmatranje i ruga nje stvaraju, u bunilu bolesnika, nešto kao sre dinu njegove slobode. Samim tim priznat, i opči njen tolikim pomaganjem sa strane, on nije mo gao da se odvoji od svoje neposredne istine. Ali ti lanci koji padaju, ta ravnodušnost i muk sviju, zatvaraju ga u ograničeno uživanje u pustoj slo bodi; on biva ćutke prepušten jednoj nepriznatoj istini koju će ispoljavati uzalud — jer ga i ne gledaju, i koja više nije mogla da ga napaja za nosom, jer je drugi čak i ne ponižavaju. Sada će čovek lično, a ne njegova projekcija u ludilu, bi ti ponižavan: fizička prinuda zamenjena je slobo dom koja se u svakom trenutku dodiruje sa usamljenošću; dijalog bunila i uvrede — monologom jezika koji se iscrpljuje u ćutanju drugih; svo ono razmetanje nadutošću i osramoćenošću — ravnodušnošću. Od tada, istinskije utamničen no što je to mogao biti u ćeliji ili u lancima, sužanj ničeg drugog dp sebe samog, bolesnik je sa sa mim sobom doveden u odnos koji spada u red prestupa, a sa drugima u ne-odnos koji spada u red stida. Drugi su postali nevini, oni više nisu progonitelji; krivica se premestila unutra, pokazu jući luđaku da je bio opčinjen samo sopstvenom uobraženošću; neprijateljska lica iščezavaju; nji hovo prisustvo on više ne oseća kao pogled, već kao uskraćivanje pažnje, kao pogled skrenut ustranu; drugi su za njega još samo granica koja se neprestano povlači onako kako joj se on primi če. Oslobođen okova, on je sada okovan ćutanjem, grehom i stidom. Osećao se kažnjen, i u tom je video znak svoje nevinosti; oslobođen svakog fi zičkog kažnjavanja, treba da se oseti kriv. Paćeništvo je bila njegova veličina; izbavljenje treba da ga ponizi. U poređenju sa neprekidnim dijalogom razu ma i ludila, u vreme renesanse, klasicističko za tvaranje je bilo ućutkivanje. Ali ono nije bilo pot-
234
ISTORIJA LUDILA
puno: jezik je u njemu više bio uključen u stvari no istinski ukinut. Zatvoreni domovi, tamnice, će lije, pa i sama mučenja zapodevaju između razu ma i bezumlja jedan nemi dijalog-borbu. Sada je i taj dijalog prekinut; ćutanje je potpuno; izme đu ludila i razuma više ne postoji zajednički je zik; jeziku bunila može da odgovori jedino odsu stvo jezika, jer bunilo nije tek odlomak dijaloga sa razumom, ono uopšte i nije jezik; u konačno ućutkanoj savesti ono upućuje samo na prestup. I tek na osnovu toga zajednički jezik ponovo će, onoliko koliko to bude jezik priznate krivice, po stati moguć. »Na kraju, posle dugog oklevanja, sam je došao da se priključi društvu ostalih bo lesnika . . . « Odsustvu jezika, kao bitnoj strukturi života u azilu, odgovara obelodanjenje priznanja. Kada Frojd u psihoanalizi bude ponovo, obazrivo, započeo razmenu, ili bolje rečeno, ponovo počne da sluša taj jezik, sada razmrvljen u monologu, treba li da se začudimo što su iskazi koje čujemo uvek iskazi ο prestupu? U tom okorel om ćutanju prestup je zahvatio same izvore reči. 2. Prepoznavanje u ogledalu. — U Utočištu je luđak bio posmatran, i znao je da ga gledaju; ali sem tog neposrednog posmatranja, koje mu je omogućavalo, zauzvrat, da sebe shvati tek oko lišno, ludilo nije imalo neposrednog puta do se be. Kod Pinela, nasuprot tome, pogled će dejstvovati tek unutar prostora određenog ludilom, bez spoljašnje površine i granice. Ludilo će samo sebe gledati, od samog sebe biti viđeno — čist objekt, i apsolutni subjekt prizora, u isti mah. »Tri luđaka koji podjednako veruju da su vladari, i svi se proglašavaju Lujem XVI, svađaju se jednog dana oko kraljevskih prava i ističu ih na malo preoštar način. Nadzornica prilazi jed nome i povlači ga u stranu: zašto se, kaže mu ona, svađate s tim ljudima koji su očigledno ludi. Zar nije poznato da vi treba da budete priznati kao Luj XVI? Luđak, polaskan tom počašću, od-
NASTANAK
AZILA
235
mah se povlači posmatrajući drugu dvojicu s prez rive visine. Ista domišljatost uspeva i kod drugog. I tako, u jednom trenu, od svađe više ne bi ni traga.« To je, upravo, prvi trenutak, trenutak uz leta. Ludilo se poziva da pogleda samo sebe, ali u drugima: u njima se ono javlja kao neosnovana uobraženost, to jest kao ludilo dostojno podsmeha; tim pogledom kojim osuđuje druge, međutim, luđak pribavlja sebi opravdanje i sigurnost da je njegovo bunilo ispravno. Jaz između uobraženja i stvarnosti prepoznaje se samo u objektu. Nasu prot tome, taj jaz je potpuno prikriven u sub jektu, koji postaje neposredna istina i nepriko snoveni sudija: uzdignuto kraljevanje koje obzna njuje da je Kraljevanje drugih lažno obezvlašćuje time druge i potpuno se potvrđuje ne raspršujući sopstvenu uobraženost. Ludilo, kao prosto bu nilo, projicira se u druge; kao nešto potpuno nesvesno, ono se u celihi uzima na sebe. Upravo u tom času ogledalo, od saučesnika, postaje razbijač obmane. Neki drugi bolesnik iz Bisetre takođe je verovao da je kralj, uvek se iz ražavajući »naredbodavnim tonom i tonom vrho vne vlasti«. Jednoga dana kada je bio nešto mirni ji, prilazi mu nadzornik i pita ga kako to da, ako je vladar, ne okončava svoje zatočeništvo i zašto ostaje u istoj vreći sa svakojakim umobolnicima. Obraćajući mu se i narednih dana na isti način, »... on ga malo-pomalo navede da sagleda koliko su smešne njegove preterane tvrdnje, pokaza mu drugog jednog umobolnika, takođe uverenog da je nosilac vrhovne vlasti, i koji je stoga postao predmet poruge. Manijak je najpre pokoleban, us koro dovodi u sumnju svoju vladarsku titulu i ko načno uspeva da prizna svoje varavo zastranjiva nje. Bilo je potrebno petnaestak dana da dođe do ovog, tako neočekivanog moralnog preokreta i, posle nekoliko meseci provera, ovaj poštovani otac vraćen je svojoj porodici.« Nastupa, dakle, faza uniženja: poistovećen, u svojoj uobraženosti, sa
236
ISTORIJA LUDILA
predmetom svog bunila, luđak se prepoznaje u og ledalu tog ludila čije je smešne tvrdnje obelodanio; njegova čvrsta suverenost kao subjekta rast vara se u tom objektu kog je razotkrio prihvata'ući ga. On sada nemilosrdno posmatra samog seie. A u ćutanju onih koji predstavljaju razum i koji su samo namestili pogubno ogledalo, on se prepoznaje kao objektivno lud. Videli smo kojim je sredstvima — i kojim obmanama — terapeutika osamnaestog stoleća po kušavala da ubedi luđaka u njegovo ludilo, kako bi ga uspešnije izbavila od njega. Ovde je posredi jedan sasvim drugačiji potez; nije reč ο tome da se zabluda rasprši velelepnim prizorom istine, ma i prividne; reč je ο tome da se do l udil a dopre kroz njegovu drskost, a ne kroz njegovu zabl udu. Klasicistički duh je u ludilu osuđivao izvesno slepilo pred istinom; posle Pinela, u ludilu će se više gledati jedan polet koji nadire iz dubina, koji prevazilazi pravne granice pojedinca, ne poznaje mo ralne upute utuvljene u njega i teži veličanju se be. Za devetnaesto stoleće, početni uzor ludila bi će zamišljanje sebe kao Boga, dok je za ranija stole ća ludilo bilo odbacivanje Boga. Ludilo će, prema tome, upravo u prizoru sebe samog kao poniženog bezumlja moći da nađe spas kada, zahvaćeno ap solutnom subjektivnošću svog bunila, ono u nje mu, u istovetnom nekom luđaku, iznenada zate kne objektivnu i poruge vrednu sliku. Istina se, putem iznenađenja (a ne putem nasilja, kao u osa mnaestom stoleću), uvlači u tu igru uzajamnog gledanja u kojem uvek vidi isključivo sebe. Ali azil, u tom zajedništvu luđaka, rasporedio je og ledala tako da luđak, na kraju, ne može a da ne zatekne sebe kao luđaka. Oslobođeno okova koji su od njega pravili čist predmet posmatranja, lu dilo, na paradoksalan način, gubi suštinu svoje slobode, a to je sloboda usamljeničkog uzleta; ono postaje odgovorno za ono što zna ο svojoj istini; ono se utamničuje u svoj pogled koji mu se bes-
Ž
NASTANAK
AZILA
237
konačno vraća; ono je, na kraju, okovano poniže njem što je za sebe postalo predmet. Sticanje sve sti sada je skopčano sa stidom što sam isti kao taj drugi, što sam obrukan u njemu, i što sam prezro sebe još pre no što sam mogao da se prepoznam i upoznam. 3. Večito suđenje. — Tom igrom ogledala, kao i ćutanjem, ludilo se neprestano poziva da sa mo sebi sudi. Ali povrh toga, njemu se u svakom trenu sudi i spolja; sudi mu se ne putem kakVe moralne ili naučne savesti, već putem neke vrste nevidljivog suda koji neprekidno zaseda. Azil ο ko jem Pinel sanja, i koji je u Bisetri delimično, a u La Salpetrijer svakako i ostvaren, jeste jedan sudski mikrokosmos. Da bi bila delotvorna, ta pravda po iz gledu mora biti zastrašujuća; u duhu umobolnog mora biti prisutna cela zamišljena oprema sudije i dželata, kako bi on doista shvatio kakvom je sve tu suđenja sada prepušten. Inscenacija pravde, «a svim onim što je strašno i neumoljivo u njoj, biće dakle deo lečenja. Jedan zatvorenik Bisetre patio je od verskog ludila raspaljenog paničnim strahom od Pakla; verovao je da večno prokletstvo može izbeći samo strogim postom. Trebalo je ovo strahovanje od jedne daleke pravde izravnati pri sustvom jedne neposredne, i još strasnije pravde: »Da li se nezadrživom toku njegovih zloslutnih misli protivteža mogla uspostaviti drukčije do uticajem jednog žestokog i dubokog straha?« Jedne večeri upravnik se ukaza na bolesnikovim vratima »... opremljen svim što je potrebno da ga zaplaši, ljutita pogleda, gromovita glasa, okružen osobljem naoružanim teškim lancima kojima je bučno vit lalo. Pred umobolnika staviše tanjir čorbe i dadoše mu sasvim izričnu naredbu da je tokom noći pojede, ako neće da ga snađu najsuroviji postupci lečenja. Na to se svi povlače i ostavljaju umobol nika u stanju veoma mučnog kolebanja između pomisli na kaznu kojom mu je priprećeno i zas trašujuće mogućnosti mučenja na onome svetu.
238
ISTORIJA LUDILA
Posle unutrašnje borbe koja je trajala više časo va, prva pomisao odnese prevagu i on reši da uz me hranu.« Sudska instanca kao što je azil ne priznaje ni jednu drugu. Ona sudi odmah, bez. priziva. Ona ima sopstvena oruđa kažnjavanja i koristi se nji ma po sopstvenom nahođenju. Negdašnje zatvara nje najčešće se primenjivalo izvan uobičajenih sud skih postupaka; ali ono je podražavalo kažnjava nje osuđenih, koristilo se istim tamnicama, istim ćelijama, istim fizičkim zlostavljanjem. Pravda ko ja vlada u Pinelovom azilu ne preuzima načine re presije od neke druge pravde; ona izumeva svoje vlastite. Ili, bolje rečeno, ona se koristi terapeutskim postupcima koji su tokom osamnaestog sto leća bili rasprostranjeni radi kažnjavanja. A ovo preobraćanje medicine u pravdu, lečenja u repre siju nije najmanji paradoks »Čovekoljubivog« i »oslobodilačkog« dela Pinelovog. U medicini klasi cističkog doba, kupke i tuševi korišćeni su kao lek u skladu sa zamislima lekara ο prirodi nervnog sistema; trebalo je rashladiti organizam, opustiti spržena i sasušena vlakna; tačno je da je u blago tvorne posledice hladnog tuša ubrajano i psiho loško dejstvo neprijatnog iznenađenja koje preseca tok misli i menja prirodu osećanja; ali tamo smo još uvek u oblasti medicinskih pretpostavki. Sa Pinelom, korišćenje tuša postaje otvorena sud ska mera; tuš — to je uobičajena kazna koju do suđuje običan redovan sud koji u azilu neprestano zaseda: »Uzeti kao sredstvo represije, tuševi su če sto dovoljni da potčine opštem zakonu manuelnog rada umobolnika koji je za to sposoban, da sa vladaju jogunasto odbijanje hrane, da ukrote umobolnike zahvaćene nekom vrstom nemirnog i nepromišljenog raspoloženja.« Sve je uređeno tako da se luđak prepozna u svetu suđenja koji ga obavija sa svih strana; on mora da zna da ga nadziru, da mu sude i osuđuju ga; od prestupa do kazne veza mora biti očigled-
NASTANAK
AZILA
239
na, kao krivica koju svi priznaju: »Kupanje je pri lika da se bolesnik podseti na počinjen prestup, ili na to da je propustio neki važan zadatak, te se pomoću jedne slavine njemu na glavu naglo pu šta mlaz hladne vode, što umobolnika često zbu njuje ili naglim i neočekivanim utiskom odstra njuje neku misao koja ga je zaokupljala; ako se ona uporno održava, tuš se ponavlja, ali uz briž ljivo izbegavanje oštrog tona i uvredljivih izraza koji bi mogli ozlojediti umobolnika; naprotiv, njemu se daje na znanje da se to čini za njegovo dobro i da se tim nasilnim merama pribegava sa žaljenjem; tu se koji put ubaci- i šala, vodeći ra čuna da se ne ode predaleko.« Ta bezmalo aritme tička očiglednost kazne, to kažnjavanje koje se ponavlja onoliko puta koliko je to potrebno, to priznavanje prestupa putem represije, sve to za cilj ima pounutrenje sudske instance i rađanje grize savesti u duhu bolesnika: tek tada sudije pristaju da prestanu sa kažnjavanjem, sigurni da će se ono beskonačno produžavati u savesti. Jedna manična bolesnica imala je običaj da čepa svoju odeću i da razbija sve što bi joj došlo do ruku; prepisuju joj tuš, navlače luđačku košulju; na kra ju je izgledalo da je »postiđena i utučena«; ali, iz straha da je taj stid prolazan, a griza savesti od već površna, i »da bi je zastrašio, upravitelj joj se obraća čvrsto i odlučno, ali bez ljutnje, i saopštava joj da će se od sada sa njom postupati sa najvećom strogošću«. Nije trebalo dugo čekati na željeni is hod: »Njeno pokajanje poče potokom suza, koji gotovo dva časa nije prestajao da lije.« Postignu ta su dva pogotka: prestup je kažnjen, a prekrši telj se osetio krivim. Ima, međutim, i umobolnika koji izmiču ovom potezu i opiru se moralnom stapanju kojem on vo di. Oni će biti zatvoreni unutar samog azila, ob razujući jednu novu zatvoreničku populaciju koja čak i ne može da dođe u vezu sa pravdom. Kada se govori ο Pinel u i njegovom oslobodilačkom de-
240
ISTORIJA LUDILA
lu, ovo drugo zatvaranje prečesto se izostavlja. Već smo videli da je on blagodeti preustrojenog azila uskratio »bogomoljcima koji veruju da su nadahnuti, koji neprestano teže da od drugih na čine novoobraćenike i koji podmuklo uživaju u tome da podstiču ostale umobolnike na neposluš nost, pod izgovorom da je bolje slušati Boga nego ljude«. Ali izdvajanje i zatvaranje u ćelije obave zni su i za »one koji se ne mogu prikloniti opštem zakonu rada i koji, vazda zabavljeni nečim štet nim, uživaju da kinje ostale umobolnike, da ih izazivaju i stalno ih podstiču na neslogu«, a što se žena tiče, za »one koje tokom napada pokazuju neodoljivu sklonost da kradu sve što im padne šaka«. Neposlušnost iz verskog fanatizma, otpor prema radu, krađa — tri krupna prestupa protiv građanskog društva, tri glavna nasrtaja na njego ve bitne vrednosti, ne mogu se oprostiti, čak ni zbog ludila; oni, prosto-naprosto zaslužuju zat vor, isključenje u najstrožem smislu reči, jer u svima njima ispoljava se isti otpor prema moral nom i društvenom ujednačavanju, koje i jeste ra zlog postojanja azila kakav je Pinel zamislio. Nekada je bezumlje bilo izostavljeno iz suđe nja, da bi bilo prepušteno nahođenju sila razuma. Sada, njemu se sudi: i to ne tek jedan jedini put, pri stupanju u azil, tako da se ono prizna, svrsta i jednom za svagda proglasi nevinim; baš naprotiv, ono je izloženo večitom suđenju, koje ne prestaje da ga progoni i da na njemu primenjuje svoje sankcije, da proglašava prestupe, i da zahteva da se javno moli oproštaj, konačno i da isključuje one čiji bi prestupi mogli da za duže vreme ugro žavaju valjan društveni red. Ludilo je izbeglo pro izvoljnost ali je odmah upalo u neku vrstu bes krajnog procesa za koji azil obezbeđuje i policaj ce, i islednike, i sudije, i izvršioce kazni; procesa u kojem svaki prestup u životu, na osnovu moći svojstvene azilskom oitisanju, postaje društveni zločin, koji se otkriva, osuđuje i kažnjava; proce-
NASTANAK
AZILA
241
sa koji nema drugog kraja sem večitog počinjanja ispočetka, u pounutarnjenom vidu, kao griza $avesti. Luđak kog je Pinel »oslobodio« i, po Pinelu, luđak modernog zatvaranja, jesu osobe kojima se sudi; one imaju povlasticu da ih više ne mešaju i ne stapaju sa osuđenima, one su osuđene da budu, u svakom času, pod udarom optužbe čiji im se sa držaj nikad ne saopštava, jer u nju ulazi ceo nji hov život u azilu. Azil doba pozitivizma, za čije se osnivanje slavi Pinel, nije slobodna oblast posmatranja, davanja dijagnoze i lečenja; to je sudski prostor u kojem se ljudi optužuju, sude i osuđu ju, i iz kojeg se oslobađaju tek prenošenjem tog procesa duboko u sebe, odnosno pokajanjem. U azilu, ludilo će biti kažnjeno, čak i ako je izvan azila nevino. Još dugo će ono ostati, bar do naših dana, utamničeno u svetu morala.
*
*
*
Ćutanju, prepoznavanju u ogledalu, i ovom večitom suđenju, trebalo bi dodati i četvrtu struk turu svojstvenu svetu azila koji se izgrađuje kra jem osamnaestog stoleća; to je veličanje medicin skog osoblja. Od svih, ona je nesumnjivo najvaž nija, jer ne samo što će odobriti nove dodire lekara i bolesnika, već i nov odnos između umobolnosti i medicinske misli, a na kraju će upravljati i svekolikim modernim iskustvom ludila. Do sada su se u azilu zaticale samo iste strukture koje i u zatvoru, ali pomerene i izobličene. Sa novim po ložajem medicinskog osoblja, ukinut je najdublji smisao zatvaranja: tada je duševna bolest, sa zna čenjima koja joj danas pripisujemo, postala mo guća. Delo Tjuka i delo Pinela, po duhu i vrednostima tako različita, stiču se u tom preobražaju me dicinskog osoblja. Lekar, videli smo, nije imao 16
242
ISTORIJA LUDILA
ulogu u zatvorskom, životu. U azilu, međutim, on postaje glavna figura. On odlučuje ο ulasku. Pra vilnikom Utočišta to je utanačeno: »Što se tiče prijema bolesnika, odbor treba uvek da zahteva uverenje koje je potpisao lekar... Treba, takođe, utvrditi da bolesnik nije zahvaćen nekom drugom bolešću, a ne ludilom. Isto tako, poželjno je da se sastavi izveštaj iz kojeg bi se videlo otkad je oso ba bolesna, kao i da li su, i ako jesu koji, lekovi upotrebljeni.« Od kraja osamnaestog stoleća lekarsko uverenje postalo je tako reći obavezno za zatvaranje luđaka. Ah u samom azilu lekar uporedo sa uređivanjem azila kao medicinskog pros tora, zauzima sve važnije mesto. Pa ipak, a to je i glavno, lekar se ne upliće na temelju nekog zna nja ili medicinske moći koju bi samo on posedovao, i koju bi opravdavao zbir objektivnih sazna nja. Homo medicus stiče vlast u azilu ne kao nau čnik, već kao mudrac. Ako se traže lekari kao struka, onda se oni traže kao moralno i pravno jemstvo, a ne u ime nauke. Lekara bi lako mogao da zameni neki veoma savestan čovek, neokrnje ne vrline, s dugim iskustvom u azilu. Jer posao le kara samo je deo jednog golemog moralnog zada tka koji se u azilu mora obaviti i koji jedini može da obezbedi ozdravljenje bezumnika: »Zar ne bi za upravu svakog javnog ili privatnog zavoda za umobolne nepovrediv zakon morao biti da mani jaku omogući najširu slobodu koju dopušta nje gova lična bezbednost, ili bezbednost drugih, i da je suzbija samo u skladu sa manjom ili većom oz biljnošću ili opasnošću njihovih skretanja ...; da prikuplja sve podatke koji bi lekaru mogli da po mognu u lečenju, da brižljivo posmatra različite promene u običajima i temperamentu i da se pre ma tome, na kraju, postavi blago ili čvrsto, pomir ljivo ili sa autoritetom i nepopustljivom strogošću?« Po Semjuelu Tjuku, prvog lekara koji je bio postavljen u Utočištu preporučila je njegova »ne umorna istrajnost«; kada je stupio u Utočište on,
NASTANAK
AZILA
243
sumnje nema, nije imao nikakvog posebnog zna nja ο duševnim bolestima, ali to je bio »jedan ra zborit duh koji je dobro znao da od njegove pri lježnosti i umeća zavise najdraži interesi njegovih bližnjih«. On je isprobavao različite lekove na ko je su mu ukazivali zdrav razum i iskustvo njego vih prethodnika. No ubrzo je bio razočaran, ne stoga što su ishodi bili loši ili što je broj izlečenja bio mali: »Nego su medicinska sredstva bila tako nedovoljno povezana sa razvojem ozdravljenja da nije mogao a da ne posumnja da ona više prate ozdravljenje no što dovode do njega.« Tada on shvati da se malo može postići dotad poznatim me dicinskim metodama. Briga za čovečnost odnese prevagu kod njega i on odluči da ne koristi ni je dan lek koji bi bolesniku bio odveć neprijatan. Ali ne bi trebalo verovati da je uloga lekara u Uto čištu bila od male važnosti: preko redovnih obila zaka, preko autoriteta koji je imao u domu i koji ga je stavljao iznad svih nadzornika »lekar je nad duhom bolesnika stekao uticaj veći no što je bio uticaj svih drugih osoba koje su imale da motre na njih«. Veruje se da su Tjuk i Pinel otvorili azil pred medicinskim saznanjem. No oni nisu uveli nauku, već ličnost čije su se moći samo prerušile u to zna nje, ili, najviše, u njemu našle svoje opravdanje. Te moći, po prirodi, pripadaju društvenom i mo ralnom redu; one vuku korene iz malodobnosti luđaka, otuđenosti njegove ličnosti, a ne njegovog duha. Ako je ličnost lekara mogla da izdvoji ludi lo, to nije značilo da ga ona poznaje, već da ga kroti; a ono što će za pozitivizam biti slika objek tivnosti, samo je druga strana te nadmoći. »Veo ma je važno zadobiti poverenje tih bolnika i izaz vati u njima osećanja poštovanja i poslušnosti, što može doći samo kao plod nadmoćnosti rasu đivanja, izvrsnog odgoja i dostojanstva u govoru i ponašanju. Glupost, neznanje i pomanjkanje na čela, potpomognuti tiranskom krutošću, mogu da 16'
244
ISTORIJA LUDILA
izazovu i strah, ali prezir uvek pobuđuju. Nadzor nik u jednom domu umobolnih, koji je došao do vlasti nad njima, upravlja i uredovljuje njihovo ponašanje po svom nahođenju; on mora biti obda ren čvrstim karakterom i, po potrebi, pokazati da ima ogromnu snagu. On treba da preti malo, ali da sprovodi pretnje i, ako ga ne slušaju, kazna mora odmah da usledi.« U svetu azila lekar je mo gao da sprovodi svoju apsolutnu vlast samo u onoj meri u kojoj je, od početka, bio Otac i Sudija, Porodica i Zakon, budući da je njegova medi cinska praksa dugo samo tumačila stare obrede Reda, Autoriteta i Kazne. A Pinel je odlično shvatao da lekar isceljuje onda kada, izvan modernih terapeutskih postupaka, pokreće te pradrevne sli ke. On navodi slučaj jedne sedamnaestogodišnje devojke koju su roditelji podigli »krajnje popust ljivo«; ona je pala u »veselo i luckasto bunilo ko jem se nije mogao odrediti uzrok«; u bolnici, s njom je postupano S najvećom blagošću; no ona je uvek imala izvestan »oholi izgled« koji se u azi lu nije mogao trpeti; ο svojim roditeljima »govo rila je samo sa ogorčenjem«. Odlučuju da je po dvrgnu režimu strogog autoriteta; »... nadzornik, da bi ukrotio njen nesalomljiv karakter, iskoristi trenutak kupanja i žestoko se okomi na neke izo pačene osobe koje se usuđuju da se dignu protiv naredbi svojih roditelja i koje ne priznaju njihov autoritet. On joj predoči kako će se od sada s njom postupati sa svom strogošću koju ona zaslu žuje, pošto se sama opire svom ozdravljenju i sa nesavladivim jogunstvom prikriva početni uzrok svoje bolesti.« Zbog te nove strogosti i te pretnje bolesnica se oseća »duboko pogođena ...; na kra ju je priznala svoje pogreške i prostodušno rekla da je skrenula pameću zbog jedne nedopuštene sklonosti svog srca, i imenovala osobu koja je bi la njen predmet«. Posle tog prvog priznanja izlečenje je bilo lako: »Došlo je do najpovoljnije pro-
NASTANAK
AZILA
245
mene . . . ona je otada mirna i ne može dovoljno da iskaže svoju zahvalnost nadzorniku koji je okončao njenu stalnu uznemirenost, i vratio u njeno srce spokojstvo i mir.« U ovoj priči nema ni jed nog mesta koje se ne bi moglo prevesti na izraze psihoanalize, toliko je bilo tačno da je ličnost lekara, pre Pinela, morala da dela ne na osnovu ne ke objektivne odredbe bolesti ili izvesne dijagno ze koja klasifikuje, već oslanjajući se ο svoju uti cajnost koja je obuhvatala tajne Porodice, Autori teta, Kazne i Ljubavi; koristeći se upravo tom uticajnošću, navlačeći obrazinu Oca i Sudije, lekar, jednom od onih naglih prečica" koje ostavljaju me dicinsku nadležnost po strani, postaje gotovo ča robni izvršilac izlečenja i poprima lik čudotvor ca; dovoljno je da on pogleda i progovori pa da bezumničke uobraženosti nestane i da se ludilo konačno povinuje razumu. Njegovo prisustvo i njegova reč raspolažu tom moći vraćanja razumu, moći koja jednim udarcem razotkriva krivicu i po novo uspostavlja poredak morala. Neobičan je paradoks što je medicinska pra ksa zašla u tu nesigurnu oblast lažnih čuda upra vo u času kada znanje ο duševnoj bolesti pokuša va da poprimi pozitivno značenje. S jedne strane, ludilo se postavlja na odstojanje u jednom objek-. tivnom polju u kojem iščezavaju pretnje bezum lja; ali u istom tom času luđak teži da sa lekarom, u nerazorivom jedinstvu, stvori neku vrstu pära u kom se saučesništvu učvršćuje na osnovu veoma starih srodnosti. Život u azilu, kako su ga Tjuk i Pinel ustrojili, omogućio je nastanak te tanane strukture koja će postati osnovna ćelija ludila — strukture koja stvara nešto kao mikrokosmos u kojem su simbolično predstavljene velike struktu re građanskog društva i njegovih vrednosti: odno si Porodica-Deca, oko teme očevog autoriteta; od nosi Krivica-Kazna, oko teme neposredne pravde; odnosi Ludilo-Nered, oko teme društvenog i mo ralnog reda. Odatle lekar i crpe svoju isceliteljsku
246
ISTORIJA LUDILA
moć; i upravo onoliko koliko se bolesnik, preko tolikih starih veza, već nalazi otuđen u lekaru, le kar i ima gotovo čudesnu moć isceljenja. U vreme Pinela i Tjuka, u toj moći nije bilo neobičnog; ona je objašnjavana i pokazivana, na prosto, preko uspešnosti moralnog držanja; nije bila tajanstvenija od moći lekara osamnaestog sto leća kada je ovaj rastvarao tečnosti ili opuštao vlakna. Ali smisao ove moralne prakse vrlo je br zo izmakao lekaru, onako kako je on svoje znanje zatvarao u norme pozitivizma: od početka devet naestog stoleća psihijatar više nije sasvim tačno znao kakva je priroda moći koju je nasledio od ve likih reformatora čija je delotvornost izgledala ta ko čudnovata spram načina na koji je on zamišljao duševnu bolest i prakse svih ostalih lekara. Ta psihijatrijska praksa, zgusnuta u svojoj tajnovitosti, nejasna čak i onima koji su se njome bavili, u mnogom pogledu nalazi se u istom čudno vatom položaju koji luđak ima u svetu medicine. Pre svega stoga što će medicina duha, prvi put u povesti zapadne nauke, postati gotovo sasvim ne zavisna: još od Grka ona je bila samo jedno po glavlje medicine i videli smo kako je Vilis izuča vao ludila pod oznakom »bolesti glave«; posle Pi nela i Tjuka, psihijatrija će postati medicina sa osobenim obeležjem: ni oni koji za poreklom lu dila najstrastvenije tragaju u organskim uzrocima ili naslednim sklonostima neće izbeći to obeležje. Oni će ga izbeći tim manje što će ono — sa po kretanjem sve mutnijih moralnih sila — u početku biti neka vrsta nečiste savesti; oni će se tim više zatvarati u pozitivizam što više budu osećali kako njihova praksa izlazi iz njega. Što se više pozitivizam nameće medicini, a psihijatriji posebno, to ta praksa postaje mutnija, moć psihijatra čudotvornija, a par lekar-bolesnik sve dublje zalazi u jedan neobičan svet. U očima bolesnika, lekar postaje čudotvorac; onaj autori tet koji je lekar dobijao iz reda, morala, porodice,
NASTANAK
AZILA
247
sada kao da izvlači iz sebe samog; upravo zato što je to lekar, veruje se da on raspolaže tim moćima, i dok je Pinel, kao i Tjuk, isticao da njegovo moral no delovanje nije neminovno skopčano sa naučnom upućenošću, sad ljudi počinju da veruju, a bole snik pre svih, da je on svoju moć rasplitanja ludi la stekao iz neke ezoteričnosti svoje nauke, iz neke gotovo demonske tajne znanja; i što bolesnik vi še bude prihvatao to prepuštanje u ruke lekara koji je istovremeno i božanski i satanski, koji, u svakom slučaju, prevazilazi ljudsku meru, to će se više otuđivati u njemu, pnhvatajući potpuno i unapred sve njegove uticaje, od samog se početka potčinjavajući volji koju doživljava kao magičnu, i nauci za koju misli da je predskazivanje i prori canje, te tako na kraju postaje idealan i savršen korelat tih moći koje on projicira u lekara, čist objekt bez druge otpornosti doli sopstvene inerci je, gotov da bude baš ona histerična bolesnica preko koje je Šarko (Charcot) uznosio čudesnu moć lekara. Ako bismo želeli da raščlanimo du binske sklopove objektivnosti u znanju i praksi psihijatrije devetnaestog stoleća, od Pinela do Frojda (44), onda bi zapravo trebalo da pokažemo da je ta objektivnost od samog početka bila jedno opredmećenje magijskog reda koje je moglo da se ostvari tek uz saradnju samog bolesnika i na os novu jedne moralne prakse koja je u početku bi la otvorena i jasna, ali je, u meri u kojoj je pozitivizam nametao svoje mitove ο naučnoj objekti vnosti, polako padala u zaborav; prakse čiji su koreni i smisao zaboravljeni, ali koja je stalno korišćena i stalno prisutna. Ono što se naziva psihija trijskom praksom jeste izvesna moralna taktika, nastala krajem osamnaestog stoleća, očuvana u ob redima azilskog života i prekrivena mitovima pozitivizma. Ali ako za bolesnika lekar brzo postaje čudo tvorac on to, u sopstvenim očima, kao lekar pozitivizmä, ne može biti. Toj nejasnoj moći čije po-
248
ISTORIJA LUDILA
reklo on više ne poznaje i u kojoj neće da prepo zna drevne sile iz kojih je sačinjena, on treba da dade neki položaj; a pošto ništa u pozitivnom sa znanju ne može da opravda takav prenos volje, ili slično delovanje na daljinu, brzo će doći trenu tak kada će ludilo samo biti proglašeno odgovor nim za takve nepravilnosti. Ta ozdravljenja bez osnove, i za koja odista valja priznati da nisu la žna ozdravljenja, postaće istinska ozdravljenja la žnih bolesti. Ludilo nije bilo ono što se verovalo da je, niti ono za šta se izdavalo; ono je bilo bes krajno manje od sebe sama: zbir uverenosti i ob mane. Vidimo kako se ocrtava ono što će postati pitijatizam Babinskog. I jednim čudnovatim preo kretom misao se vraća gotovo dva stoleća unazad u vreme kada je granica između ludila, lažnog lu dila i simulacije ludila bila nedovoljno određena — ista nejasna pripadnost prestupu držala ih je na okupu; a još dalje od toga, medicinska misao konačno je izvela jedno izjednačenje pred kojim je oklevala sveukupna zapadna misao, još od gr čke medicine: izjednačenje ludila sa ludilom — odnosno medicinskog poimanja i kritičkog poima nja ludila. Krajem devetnaestog stoleća, i u misli savremenika Babinskog, nalazimo tu nečuvenu po stavku koju se još ni jedna medicina nije usudila da iskaže: da je ludilo, na kraju, samo ludilo. Otuda, dok je duševni bolesnik potpuno otu đen u stvarnoj ličnosti svog lekara, lekar razbija stvarnost duševne bolesti u kritičkom poimanju ludila. I to tako da, izvan praznih oblika pozitivi stičke misli, ostaje još samo jedna konkretna stvarnost: par lekar-bolesnik u kojem se zbira, spliće i raspliće svekolika umobolnost. I upravo do tog stupnja cela psihijatrija devetnaestog sto leća istinski se usmerava ka Frojdu, prvome koji je ozbiljno prihvatio stvarnost para lekar-bolesnik, koji se složio da od nje ne odvoji ni svoje posmatranje ni svoje istraživanje, koji nije težio da ga prikrije jednom psihijatrijskom teorijom koja bi
NASTANAK
AZILA
249
bila u manjem ili većem skladu sa medicinskim saznanjem; on je prvi najdoslednije pratio njene posledice. Frojd je razotkrio sve ostale azilske strukture: on jeoukinuo ćutanje i posmatranje, po tro samoprepoznavanje ludila u ogledalu sopstvenog prizora, ućutkao instance osuđivanja. Ali, s druge strane, on je iskoristio strukturu koja oba vija ličnost lekara; on je pojačao njegova svojst va čudotvorca, pripremajući bezmalo božanski status njegovoj svemoći. On je na njega, na samu tu prisutnost koja se izmakla iza bolesnika i iznad njega, u odsutnost koja je isto tako i sveobuhva tna prisutnost, preneo sve moći koje su bile raspodeljene u kolektivnom bivstvovanju azila; on je od toga napravio apsolutni Pogled, čisto i uvek uzdržano ćutanje, Sudiju koji kažnjava i nagrađu je jednom presudom koja se čak ni do govora ne spušta; on je od toga napravio ogledalo u kojem se ludilo, jednom gotovo nepomičnom kretnjom, vezuje za, i odvezuje od sebe. Frojd je postigao da se sve strukture koje su Pinel i Tjuk ustrojili u zatvoru, pomere prema lekaru. On je doista izbavio bolesnika tog azilskog bivstvovanja u koje su ga otuđivali njegovi »oslo boditelji«; ali nije ga izbavio onoga što je u tom bivstvovanju bilo suštinsko; on je preustrojio mo ći u njemu, do najvećeg ih stupnja napregao stav ljajući ih u ruke lekara; on je stvorio psihoanaliti čku situaciju u kojoj, jednim genijalnim kratkim spojem, otuđenje postaje razotuđujuće zato što, u lekaru, postaje subjekt. Lekar, kao lik koji otuđuje, ostaje ključ psi hoanalize. Možda upravo zato što nije poništila tu konačnu strukturu i na nju svela sve ostale, psiho analiza i ne može, neće moći da čuje glasove be zumlja, niti da odgonetne znake bezumnika kao takve. Psihoanaliza može da razmrsi neke oblike ludila; najviši rad bezumlja njoj ostaje stran. Ona ne može ni da oslobodi ni da prepiše, a ponajmanje da objasni ono što je u toj raboti bitno.
250
ISTORIJA LUDILA
Od kraja osamnaestog stoleća, život bezumlja otkriva se još samo u blesku dela kao što su Helderlinovo, Nervalovo, Ničeovo ili Artoovo — u delima zauvek nesvodivim na ta ludila koja ozdravljuju, odupirući se sopstvenom snagom tom ogrom nom moralnom utamničenju za koje smo stekli na viku da ga nazivamo, nesumnjivo ironično, Pinelovim i Tjukovim oslobođenjem umobolnih.
ZAKLJUČAK
Onaj Goja koji je naslikao Ludnicu doživeo je, nesumnjivo, pred tim gamizanjem ploti po pra znini, tom golotinjom duž golih zidova, nešto što je bilo u vezi sa ondašnjom patetičnošću: simboli čne đinđuve kojima su bili krunisani bezumni kra ljevi ostavljale su vidljivim tela koja preklinju, tela izložena lancima i bičevima, tela koja bunilu lica protivreče ne toliko bedom svoje razotkrivenosti koliko ljudskom istinom koja je provaljiva la kroz celu tu netaknutu plot. Čovek sa trorogim šeširom nije lud zato što je, go-golcat, natakao tu ritu na glavu; nego u tom luđaku sa šeširom klju ča, kroz neiskazivu snagu njegovog mišićavog tela, njegove divlje i čudesno raspojasane mladosti, jed na već amoralna ljudska prisutnost, nekako slobod na još od početka vremena, po pravu rođenja. Lud nica ne govori toliko ο l udil ima i tim čudnovatim likovima, koje uostalom nalazimo i u Caprichos, koliko ο vel ikoj jednoličnosti tih novih tela, poka zanih u svoj svojoj krepkosti, a čiji pokreti, ako i prizivaju njihove snove, pre svega opevaju njihovu sumornu slobodu: jezik Ludnice sličan je Pinelovom svetu. Goja sa Disparates i sa Quinta del Sordo ob raća se drugom jednom ludilu. Ne ludilu luđaka bačenih u tamnicuj već ludilu čoveka bačenog u
252
ISTORIJA LUDILA
sopstveni mrak. Ne povezuje li nas Goja, prema šujući sećanje, sa drevnim svetovima čarolija, fan tastičnih jahanja, veštica koje čuče po granama sasušenih drveta? Zar čudovište koje šapće tajne na uho Kaluđera nije rođak nakaze koja je opči njavala Bošovog Svetog Antonija? U izvesnom smi slu Goja iznova otkriva te velike zaboravljene sli ke ludila. Ali za njega su one nešto drugo, i upečatljivost kojom se odlikuju njegovi kasniji rado vi potiče od druge jedne snage. Kod Boša ili Brojgela, ti se oblici rađaju iz samoga sveta; kroz procepe jedne čudnovate poezije, oni otkrivaju kame nje i biljke, oni izviru iz životinjskog zavijanja; ni učešće svekolike prirode nije bilo dovoljno za njihovo kolo. Gojini oblici rađaju se ni iz čega: oni su bez osnove, u dvojakom smislu, po tome što se izdvajaju tek iz najjednolikije tame, i to me što ništa ne ukazuje na njihovo poreklo, nji hovu granicu i njihovu prirodu. Disparates su bez predela, bez zidova, bez pozadine — i to je još jedna razlika u odnosu na Caprichos; u noći tih velikih slepih miševa koje vidimo na Načinu lete nja nema ni jedne jedine zvezde. Iz kog drveta raste grana na kojoj krešte veštice? Da li ona le ti? Prema kom veštičjem sastanku, i kom proplan ku? Ništa u svemu tome ne govori ο svetu, ni ο ovome, ni ο nekom drugom. Reč je, u stvari, ο onoj Usnulo sti razuma od koje je Goja još 1797. stvorio prvu sliku »sveopšteg jezika«; reč je ο no ći koja je, nema sumnje, noć klasicističkog bezum lja, ona troguba noć u koju je utonuo Orest. Ali u toj noći čovek opšti sa onim što je u njemu najdublje, i najsamotnije. Pustinja Bošovog Sve tog Antonija bila je beskonačno nastanjena; a čak i ako je bio plod njene mašte, predeo kojim pro lazi Luda Greta bio je sav ispresecan ljudskim je zikom. Gojin Kaluđer, s tom toplom životinjom uz svoja pleća, njenim šapama na svom ramenu i njenom njuškom koja mu dahće u uho, ostaje sam: nije izrečena nikakva tajna. Jedino je pri-
ZAKLJUČAK
253
sutna najzapretenija, a u isti mah i najdivljačkije slobodna sila: ona koja komada tela na Grande Disparate, ona koja se razularila i bode oči na Pomamnom ludilu. Posle toga se i sama lica ra spadaju: to više nije ono ludilo sa Caprichos ko je je navlačilo obrazinu istinskiju od istine likova; to je sad ludilo ispod obrazine, ludilo koje ujeda lica, nagriza crte; nema više očiju i usta, tu su sa mo pogledi koji dolaze ni od kuda i upiru se ni u šta (kao na Skupu veštica); ili krici koji naviru iz crnih rupa (kao na Hodočašću svetog Isidora). Ludilo je u čoveku postalo mogućnost da se uni šte i čovek i svet — pa čak i te slike koje prkose svetu i izobličuju čoveka. Ono je, daleko ispod sna, daleko ispod more bestijalnosti, poslednje pribežište: kraj i početak svega. Ne stoga što bi bilo obećano kao u nemačkoj lirici, već stoga što je zbrka haosa i apokalipse: taj Idiot koji kriči i krivi rame da bi se izmakao ništavim koje ga za hvata — da li je to rođenje prvog čoveka i nje gov prvi pokret prema slobodi, ili poslednji trzaj poslednjeg samrtnika? Zar to ludilo koje spaja i deli vreme, koje svija svet u omču jedne noći, to ludilo tako tuđe iskustvu čiji je savremenik, ne prenosi, onima ko ji su kadri da ga prihvate — Ničeu i Artou — te jedva čujne reči klasicističkog bezumlja u koji ma su posredi bili ništavilo i noć, ali pojačavajući ih do krika i besa? I dajući im, po prvi put, iz raz, pravo građanstva, i uporište u zapadnoj kul turi na osnovu kojeg postaju moguća sva ospo ravanja, i totalno osporavanje? Vraćajući im nji hovo prvotno divljaštvo? Miran, strpljivi jezik De Sadov takođe hvata poslednje reči bezumlja i daje im, za budućnost, i on, jedno udaljenije značenje. Između iskidanog Gojinog crteža i te neprekinute crte reči čija se jednosmernost proteže od prve knjige Zistine do desete knjige Zilijete, nesumnjivo nema ničeg za jedničkog osim izvesnog pokreta koji, vraćajući se
254
I S T O R U A LUDILA
tökom savremene lirike i isušujući joj izvore, iz nova otkriva tajnu ništavila i bezumlja. U zamku u koji se zatvorio De Sadov junak, po manastirima, šumama, podzemnim tamnicama u kojima se beskonačno produžava ropac njego vih žrtava, priroda, na prvi pogled kao da može da se iskazuje u punoj slobodi. Tu čovek ponovo nalazi jednu istinu koju je zaboravio premda je ona očigledna: koja bi želja mogla biti protiv pri rode kada je nju u čoveka usadila priroda sama, i kada je nju čovek naučio od prirode u velikoj pouci života i smrti koja ne prestaje da obnavlja svet? Ludilo želje, bezumna ubistva, najnerazumnije strasti jesu mudrost i razum, pošto spadaju u poredak prirode. Sve što su moral i religija, i jedno loše ustrojeno društvo, mogli da uguše u čoveku, oživljava u dvorcu ubistava. Tu je čovek konačno usklađen sa svojom prirodom; ili, bolje rečeno, jednom etikom svojstvenom tom čudnova tom zatvaranju, čovek mora da se stara da, bez skretanja, održi svoju vernost prirodi: strog zada tak, sveobuhvatan, neiscrpan zadatak: »Ništa ne ćeš znati ako nisi sve upoznao; a ako si toliko plašljiv da se zaustaviš pred prirodom, ona će ti izmaći za svagda.« (45) I obrnuto, ako je čovek povredio ili izmenio prirodu, on treba i da ispra vi zlo matematikom vrhovne osvete: »Priroda je učinila da se svi rodimo jednaki; ako se sudbini dopada da remeti taj poredak opštih zakona, na nama je da ispravimo njene ćudi i da svojom spretnošću povratimo ono što su jači oteli.« (46) Sporost osvete, kao i drskost želje, pripadaju pri rodi. U onom što izumeva ludilo ljudi nema niče ga što ne bi bilo ili očigledna priroda, ili ponovo uspostavljena priroda. Ali u De Sadovoj misli to je tek prvi trenu tak: ironično opravdanje, racionalno i lirsko, go rostasan pastiš Rusoa. Na osnovu tog pokazivanja — posredstvom besmisla — ništavnosti savreme ne filosofije i celog njenog naklapanja ο čoveku
ZAKLJUČAK
255
i prirodi, biće donete istinske odluke: odluke ko je su isto toliko i prekidi u kojima se poništava veza čoveka sa njegovim prirodnim bićem (47). Čuveno Društvo prijatelja zločina, nacrt Ustava Švedske, kada ih jednom očistimo od njihovih otrovnih aluzija na Društveni ugovor i nameravana ustrojenja Poljske ili Korzike, utvrđuju jedino vrhovnu strogost subjektivnosti u odbacivanju svake prirodne slobode i jednakosti: nekontrolisano raspolaganje jednim elanom od strane dru gog, prekomerno sprovođenje nasilja, bezgranična primena prava smrti — celo to društvo čija je je dina veza odbacivanje veze, javlja se kao otpuš tanje prirode — budući da jedina kohezija koja se zahteva od pojedinaca u toj skupini ima za cilj samo da zaštiti ne prirodno postojanje, već slo bodno ispoljavanje suvremenosti nad prirodom i protiv nje (48). Odnos što ga je uspostavio Ruso sasvim je obrnut; suverenost više ne prenosi prirodno postojanje, ono j e za suverena samo je dan objekt, koji mu omogućuje da odvagne svoju dovede do svog logičnog zaključka, želja samo prividno vodi ponovnom ot krivanju prirode. Kod De Sada, u stvari, nema po vratka rodnoj zemlji, nema nade da će prvotno odbacivanje društvenog ponovo kriomice postati poredak sreće, putem dijalektike prirode koja se odriče same sebe i time se potvrđuje. Za usamljeničko ludilo želje koje još i za Hegela, kao i za filosofe osamnaestog stoleća, konačno utapa čove ka u prirodni svet koji društveni svet odmah pre uzima, De Sad smatra da baca čoveka u jednu prazninu koja izdaleka vlada prirodom, u potpu no odsustvo srazmera i zajednice, u stalno iznova otpočinjano nepostojanje zadovoljenja. Noć ludi la otuda je beskrajna; ono što se moglo smatra ti nasilničkom prirodom čoveka samo je bila be skonačnost ne-prirode. Ovde je izvor velike jednoličnosti De Sadove: sa De Sadovim napredovanjem kulise se raspada-
256
ISTORIJA LUDILA
ju; iznenađenja, slučajnosti, patetične ili drama tične veze prizora iščezavaju. Ono što je još u li stini bilo preokret — doživljen, dakle nov doga đaj — postaje, u Žilijeti, suverena, uvek pobednička igra, bez slabih strana, igra čije je savršenstvo toliko da njena novina može biti samo sličnost sa samom sobom. Kao i kod Goje, više nema os nova tim preterano tačnim Disparates. Pa ipak, kroz to pomanjkanje dekora koje može biti mrkli mrak isto tako kao i bleštavo svetio (kod De Sa da nema senki), lagano se krećemo ka svršetku: smrti Žistine. Njena bezazlenost zamorila je čak i želju da bude kinjena. Ne može se reći da zločin nije savladao njenu vrlinu; treba da kažemo obr nuto, da ju je njena prirodna vrlina dovela dotle da je iscrpla sve moguće načine da bude pred met zločina. Tada, i kada zločin bude mogao još samo da je najuri iz oblasti svoje suverenosti (Zilijet najuruje svoju sestru iz zamka Noarsej), ta priroda tako dugo potčinjavana, kinjena, poniža vana (49), potpuno se pokorava onome što joj se protivilo: sada ona zapada u ludilo i tu, ali samo za trenutak, ponovo uspostavlja svoju svemoć. Pobesnela olujina, grom koji zgromljuje Žistinu — to je priroda koja je postala zločinačka sub jektivnost. Ta smrt koja kao da je izmakla bezum noj vladavini Zilijete dublje joj pripada nego bilo koja druga; noć oluje, munje i groma dovoljno označuje da se priroda razdire, da dostiže krajnji stupanj svoje borbe, i da u tom zlatnom blesku otkriva suverenost koja je i ona sama, i nešto sa svim drugo no ona sama: suverenost poludelog srca koje je, u svojoj samoći, dostiglo granice sveta koji ga razdire, okreće ga protiv sebe i uni štava u času kada mu to što je tako dobro ovla dalo tim svetom daje pravo da se poistoveti s njim. Taj trenutni grom koji je priroda potegla iz sebe da bi zgromila Žistinu samo je jedno te isto sa dugim bivstovanjem Žilijete koja će, takođe, iščeznuti sama od sebe, ne ostavljajući ni tra-
ZAKLJUČAK
257
ga, ni leša, niti bilo šta drugo po čemu bi priroda mogla da preuzme svoja prava. Ništavilo bezumlja u kojem se zauvek ućutao jezik prirode postalo je nasilništvo prirode i protiv prirode, i to sve do suverenog ukidanja sebe samog (50). Kod De Sada, kao i kod Goje, bezumlje na stavlja da bdije u svojoj noći; ali kroz to bdenje ono se spreže sa svežim snagama. Ne-biće koje je ono bilo, postaje moć koju treba uništiti. Preko De Sada i Goje, zapadni svet je stekao mogućnost da u nasilju prevaziđe svoj razum i da tragično iskustvo ponovo otkrije izvan obećanja dijalektike. *
*
*
Posle De Sada i Goje, a od njih počev, be zumlje pripada onome što je, za moderan svet, presudno u svakom umetničkom delu: to znači onome po čemu svako delo jednovremeno nosi i ubistvo i prinudu. Tasovo ludilo, Sviftova melanholija, Rusoovo bunilo, pripadaju njihovim delima baš kao što i ta dela pripadaju njima. Tu u tekstovima, tamo u životima ljudi, progovaralo je isto nasilje, ili ista gorčina; viđenja su se svakako izmenjivala; jezik bunila se ispreplitao. Ali to nije sve: umetničko delo i ludilo bili su, u iskustvu klasicizma, dublje povezani na drugoj jednoj razini: paradok salno, baš tamo gde su ograničavali jedno drugo. Postojala je, naime, jedna oblast u kojoj je ludi lo osporavalo stvaralaštvo, ironično ga umanjiva lo, pravilo od predela svojih slika jedan patološki svet utvara; taj jezik, koji je bio bunilo, nikako nije bio stvaralaštvo. I obrnuto, bunilo se, ako je bilo potvrđeno kao stvaralaštvo, otimalo svojoj tanušnoj istini ludila. Ali u samom tom ospora vanju jedno drugo nije obezvređivalo, već je pre reč bila (setimo se Montenja), ο otkrivanju one osnov ne neizvesnosti u kojoj se rađa umetničko delo, u 17
258
ISTORÜA LUDILA
trenutku kada ono prestaje da se rađa da bi uisti nu postalo delo. U tom suprotstavljanju čiji su nam svedoci, posle Lukrecija, Taso ili Svift — i koje je uzaludno bilo pokušavati razdeliti na raz doblja lucidnosti i razdoblja krize — otkriva se jedno odstojanje u kojem sama istina umetničkog dela postavlja pitanje: da li je ona delo ili ludilo? nadahnuće ili priviđenje? spontano naviranje reči ili čist izvor jednog jezika? Da li njegovu istinu tre ba unapred tražiti, još pre no što je ono i na stalo, u jadnoj istini ljudi ili je, daleko izvan nje govog nastanka, otkrivati u biću koje se u njoj naslućuje? Ludilo pisaca bilo je, za druge, prilika da se vidi rađanje, neprekidno ponovno rađanje, u malodušnosti ponavljanja i bolesti, istine umet ničkog dela. Ludilo Ničea, ludilo Van Goga ili ludilo Artoa, pripada njihovom delu, možda isto tako du boko, ali na sasvim drugi način. Učestalo javlja nje, u modernom svetu, tih dela koja se rasprska vaju u ludilu, svakako da ništa ne dokazuje ο ra zumu toga sveta, ο smislu njegovog umetničkog stvaralaštva, pa čak ni ο odnosima koji se spliću i raspliću između svarnog sveta i umetnika koji su stvorili dela. Pa ipak, tu učestalost valja ozbilj no shvatiti, kao isticanje jednog pitanja; od Helderlina i Nervale, broj pisaca, slikara, muzičara koji su »potonuli« u ludilo umnogostručio se; ali ne zavaravajmo se; između ludila i umetničkog dela nije bilo sporazumevanja, neke trajnije razmene, niti jezičkog opštenja; njihov je sukob mno go pogibeljniji no nekada; a njihovim osporava njem sada ništa nije oprošteno; oni sada igraju na život i smrt. Ludilo Artoovo ne uvlači se u međuprostore dela; ono je pravo odsustvo dela, ispretresano prisustvo tog odsustva, njegova sre dišnja praznina koja se oseća i meri svim njego vim dimenzijama kojima nema kraja. Poslednji krik Ničeov, koji ga proglašava i Hristom i Dionizijem — to nije na međi razuma i bezumlja, na
ZAKLJUČAK
259
jranici duž koje se udaljava delo, njihov zajedničodmah li, konačno san ο izmirenju »pastira iz Arkadije i ribara sa jezera Tiverijadskog«; to je poništavanje dela, ono na osnovu čega delo postaje nemoguće i gde ono treba da začuti; čekić je upravo ispao iz ruku filosofa. A Van Gog, taj koji nije hteo da traži »do zvolu od lekara da pravi slike«, znao je da su nje govo delo i njegovo ludilo međusobno nesaglasni. Ludilo je potpuni prekid s umetničkim delom; ono je sastavni trenutak ukmuća koje istinu dela rastače u vremenu; ono mu ocrtava spoljašnju ivi cu, put rušenja, obris naspram praznine. Artoovo delo doživljava u ludilu sopstveno odsustvo, ali to doživljavanje, stalno nova hrabrost da se to doži vi, sve one reči nabacane spram suštinske odsut nosti jezika, sav taj prostor telesne patnje i užasa koji okružuje prazninu ili se, bolje rečeno, podu dara s njom — to je delo samo: sunovrat nad bezdanom odsutnosti dela. Ludilo više nije pro stor neodlučnosti u kojem je postojala opasnost da će probiti prvobitna istina dela, već odlučnost na osnovu koje se ona neopozivo prekida i za svagda se nadnosi nad istoriju. Nije važan tačan dan one jeseni 1888. kada je Niče konačno poludeo i od kada njegovi tekstovi više ne pripadaju filosofiji već psihijatriji: sve, računajući i dopi snicu Strindbergu, pripada Ničeu, i sve je u tesnoj vezi sa Rođenjem tragedije. Ali tu neprekinutost ne treba zamišljati na razini nekog sistema, tematike, pa ni postojanja: ludilo Ničeovo, to jest raspad njegove misli, jeste ono po čemu se ta mi sao probija u moderan svet. Ono što ju je činilo nemogućom, nama je čini savremenom; ono što ju je otimalo od Nieea, nama je nudi. To ne znači da je ludilo jedini jezik zajednički umetničkom delu i mo dernom svetu (opasnosti od patosa kletvi, obrnuta i simetrična opasnost od psihoanaliza); već to zna či da, preko ludila, neko delo koje se na izgled utapa u svet, odaje u njemu svoj besmisao i pre 17*
ISTORIIA LUDILA
obražava se u njemu jedino u vidu patološkog, obuhvata sobom vreme sveta, ovladava njime i vodi ga; preko ludila koje ga prekida, umetničko delo otvara prazninu, vreme ćutanja, pitanje bez odgovora, ono stvara jedan neizmirivi rascep u kojem je svet prinuđen da se preispita. Ono što je u nekom umetničkom delu nužno oskvrniteljsko tu se preokreće i, u vremenu toga dela pre plavljenom ludilom, svet doživljava svoju krivicu. Nadalje, i posredstvom ludila, svet postaje kriv (po prvi put u zapadnom svetu) u odnosu na de lo; ono diže optužbu protiv njega, prinuđuje ga da se pokori njegovom jeziku, obavezuje ga na je dan zadatak prepoznavanja, popravljanja; na za datak da povrati razum iz tog bezumlja i tome bezumlju. Ludilo u koje se survava umetničko de lo jeste prostor našeg rada, jeste beskonačan put da se stigne do kraja, jeste naš poziv u kojem se mešaju pobornik i tumač. Zbog toga je malo važ no znati kada se u Ničeovu gordost, Van Gogovu poniznost uvukao prvi glas ludila. Ludilo postoji samo kao poslednji trenutak dela — ovo ga be skonačno potiskuje prema svojim granicama; ta mo gde postoji delo, nema ludila; pa ipak, ludilo je savremenik dela, pošto ono označuje čas nje gove istine. Trenutak kada se, zajedno, rađaju i dovršavaju delo i ludilo jeste početak vremena u kojem to delo optužuje svet i čini ga odgovornim za to što ono jeste. Lukavstvo i novo likovanje ludila: taj svet koji veruje kako odmerava, opravdava ludilo pu tem psihologije, mora sam da se pravda pred njim, jer u svojim naporima i rasprama on se odmera va prema neodmerenosti dela kao što su Ničeovo, Van Gogovo, Artoovo. I ništa u tim delima, pogo tovu ne ono što bi mogao znati ο l udil u, ne uverava taj svet da ga ova del a l udil a opravdavaju.
BELEŠKE
1. U p . J. LEBEUF: Histoire de la ville et de tout te diocese de Paris (Paris, 1754—1758). 2. Tristan i Izoida. 3. De LANCRE: De l'Inconstance des mauvais anges (P aris, 1612). 4. U t o m smislu, iskustvo ο ludilu tačno se nadovezuje na iskustvo ο gubi. Obred isključivanja gubavca pokazuje d a j e o n , živ, b i o sämo prisustvo smrti. 5. 6. 7. 8.
Louise L A B E . SAINT-fiVREMOND: Sir Politik would be, čin V , scena I I . S E R V A N T E S : Don Kihot, I I d e o , glava 1. Ukaz o d 1656, član I V . Kasnije su pridodati Saint-Esprit i les Enfants-Trouves, a povučena j e la Savonnerie. 9. Izveštaj La Rošfuko-Lijankura u ime O d b o r a za prosjačenje Usta votvorne skupštine (Proces verbaux de l'AssembUe nationale, t. X X I ) . 10. Sa duhovne tačke gledišta, b e d a se, k r a j e m šesnaestog i p o č e t k o m sedamnaestog stoleća oseća k a o pretnja Apokalipse. »Jedan o d n a j očiglednijih znakova skorog dolaska B o ž j i h Sinova i kraja vre mena jeste prekomernost duhovne i vremenske b e d e na k o j u se svet sveo. Sada su naišli loši d a n i . . . usled mnoštva prestupa u m n o žili su se i j a d i , a m u k e su senke neodvojive o d krivnje.« — (CA MUS: De la Mendiciti Ugitime des pauvres, p p . 3—4). 11. 12. 13. 14. 15.
Pravilnik Opšteg prihvatilišta. Cl. X I I i X I I I . ROUSSEAU: Discours sur les sciences et les arts. Archives Bastille, RAVAISSON, X I I I , p p . 161—162. Nacionalna biblioteka, Fonds Clairambault, 986. Dogodilo se, ali veoma kasno, i nesumnjivo p o d utlcajem prakse k o j a se odnosila na luđake, da se pokazuju i venerični bolesnici. Otac RICHARD, u svojim Mimoires, priča ο poseti k o j u i m j e učinio princ Condć sa v o j v o d o m o d Enghiena kako b i ga »ispunio užasom o d greha« (f° 25). 16. Ned WARD, u London Spy, navodi iznos o d 2 penija. 17. »Nekada j e svako b i o pušten da o b i đ e Bisetr, i p o l e p o m vremenu dolazilo j e najmanje 2.000 posetilaca dnevno. Pošto biste platili,
262
ISTORIJA LUDILA
vodič b i vas v o d i o u odeljenje bezumnika.« — (Memoires du Pire Richard, l o c . , cit. f° 61). Obilaženi su j e d a n irski sveštenik »koji j e ležao na slami«, jedan brodski kapetan koga j e razbešnjavao pogled na ljude »jer j e zbog ljudske nepravde i poludeo«, jedan mladić »koji j e divno pevao« (ibid.). 18. MIRABEAU: Mamoires d'un voyageur anglais (1788), str. 213, b e leška I. 19. ESQUIROL: »Memoire historique et statistique d e la Maison Royale de Charenton«; i r Des maladies mentales, I I , str. 222. 20. PASCAL: Pensaes, n. 339. 21. BOSSUET: Panigyrique de saint Bernard. 12. Saint Vincent pravi ovde aluziju na tekst sv. Pavla (I posl. K o rinćanima, I , 23): Jadaeis quidem Scandalum, gentibus autem stultitiam. 23. Correspondance de Saint Vincent de Paul (ed. Coste), t. V , str. 146. 24. J. W E Y E R : De praestigiis demomim. 25. »Neki v o j n i k posta melankoličan z b o g toga Sto ga o d b i š e roditelji j e d n e devojke k o j u j e silno v o l e o . B i o j e sanjar, žalio se d a ga j a k o b o l i glava i da m u neprestano trne ta strana. Primetno j e mršavio; lice m u j e b i l o sve bleđe; b i o j e toliko slab da j e izba civao izmet a n i j e ni p r i m e ć i v a o . . . Nije b i l o nikakvog bunila, premda bolesnik n i j e davao nikakav pozitivan o d g o v o r i izgledao j e p o t p u n o utonuo u s v o j e misli. Nikad nije tražio ni d a j e d e ni da pije.« — (Gazette salutaire, 17. marta 1763). 26. Encyclopadie, članak ο Maniji. 27. Mme de Sevigne' j u j e m n o g o upotrebljavala, i smatrala j e » d o b r o m protiv tuge« (up. p i s m a o d 16. i 20. o k t o b r a 1675). 28. Raspravlja se ο t o m e da U j e pronalazač mašine Maupertius, Dar win ili Danac Katzenstein. 29. LEURET: Fragments psychologies sur la Folie (Paris, 1834). 3C. L e Neveu de Rameau, D I D E R O T : Oeuvres (Pleiade), str. 435. 31. M E R C I E R : Tableau de Paris, t. I, str. 233—234. 32 Mercier, lac. cit, 33. »Znao sam, k a o i svi, d a j e Bisetr bila i bolnica i tamnica u isti mah; ali nisam znao da j e bolnica bila izgrađena da b i stvarala bolesti, niti tamnica da b i stvarala zločin.« — (MIRABEAU: Souvenirs d'un voyageur anglais, str. 6 ) . 34. MIRABEAU: Relation d'un voyageur anglais. 35. U evolucionizmu devetnaestog stoleća, ludilo j e zaista povratak, ali duž jednog hronološkog puta; o n o nije apsolutno rasula vre mena. Reč je ο j e d n o m unazad v r a ć e n o m vremenu, n e ο ponav ljanju u strogom smislu reči. Psihoanaliza, koja j e pokušala da iznova suoči ludilo i bezumlje, našla se pred p r o b l e m o m vremena; fiksacija, instinkt smrti, kolektivno nesvesno, arhetip, manje-više srećno određuju tu heterogenost d v e j u temporalnih struktura: o n u k o j a j e svojstvena iskustvu Bezumlja i znanju k o j e o n o obavija; o n u koja j e svojstvena znanju ο ludilu, i nauci k o j u o n o odobrava. 36. RfiCALDE: Traiti sur les abas. 37. MIRABEAU: L'Ami da Hammes. 38 TURCOT: »Eloge de Gournay«.
BELEšKE
263
39. TURGOT: Članak Fonđation u l'Encyclopadie. 40. TURGOT: »Lettre ä Trudaine sur le L i m o u s i n . . Oeuvres (cd. Schelle), I I , str. 478—»95. 41. D E L A R I V E . Pismo upućeno redaktorima Bibliolheque britannique ο j e d n o j n o v o j ustanovi za lečenje umobolnih. Ovaj se tekst pojavio u Bibliotheque britannique, zatim i u o d v o j e n o j brošuri. Delarive j e posetio Utočište 1798. 42. Scipion PINEL: Τταίίέ complet du rigime sanitaire des aliinis P( a ris, 1836), str. 56. 43. Traiti medico-philosophique. 44. Ove strukture i dalje p o s t o j e u nepsihoanalitičkoj psihijatriji a d o b r i m d e l o m i u s a m o j psihoanalizi. 45. Cent vingt journies de Sodome (citć par BLANCHOT: Lautreantont et Sade, Paris, 1949, str. 225). 46. Navedeno prema: BLANCHOT, ibid., str. 225. 47. Beščašće m o ž e ići sve d o »komadanja prirode i pomeranja sveta* (Cent vingt journies, Paris, 1935), t . I I , str. 369. 48. Ta kohezija nametnuta t i m socii sastoji s e , u Stvari, ne u t o m e što se između njih priznaje valjanost prava smrti, k o j e m o g u da ostvare nad drugima, v e ć da c n a između sebe priznaju apsolutno pravo slobodnog raspolaganja; svak m o r a da m o ž e da pripada d r a gome. 49. U p . sa e p i z o d o m sa vulkanom s kraja Juliette (ćđ. J. J. Pauvert, Sceaux, 1954, t. V I , str. 31—33). 50. »Reklo bi se da j e priroda, umorna o d sopstvenih dela, bila spremna d a sve elemente p o b r k a kako b i i h nagnala u nove oblike.« — (Ibid., str. 270).
SADRŽAJ
Predgovor
9
I
»Stultifera Navis«
II
Veliko utamničenje
III
Bezumnici
7 4
VI
Lica
9 5
V
Lekari i bolesnici
VI
Veliki strah
VII
Novo
ludila
Zaključak Beleške
50
135 1 7 4
razdvajanje
VIII Nastanak
·
1 4
azila .
195 214
.
251 261
