Angelina
Administr ator * Na
mreži Poruke: 5472
MILAN DEDINAC (Kragujevac, 1902 — Opatija, 1966)
Milan einac je najizrazitiji lirik među narealistima. Slično Crnjanskom, iako na rugi način, on je slebenik tvorca srpske lirske l irske pesme Branka Raičevida. Nije pisao mnogo. Skoro čitav njegov pesnički ra sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Ved posle prvih pesama koje je einac objavio kritika je istakla lirizam, neposrenost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem o onog koji su prošli Crn janski i drugi ekspresionisti. Stražilova, pošavši o sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj Pesnik Stražilova, imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da
bi kasnije izrazio sasvim oređene egzistencij alne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus "Zorilo i nodilo", 1922. i r.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema premeta nego samo crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom priroom lišena svake premetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jenom o najznačajnijih narealističkih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.
Zaokret od ap straktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti počinje s poemom Jean čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na
prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po grau. On kao a se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbenog sveta u kojem je o taa živeo, okrede se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žui za susretima i avanjem. ok je u ovoj poemi ata situacija čoveka koji promatra nepogou, u naronoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, ramu čovekova paa u stvarnost. Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, nevničkih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i straanju, o čežnji za sloboom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim najbližim i otažbini, nastala u najboljim traicijama srpske sloboarske poezije. einac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osedajnost; lirsko je u njoj na izvanrean način povezano s materijalnim poatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesm ama nema ničeg eklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošdu epohe, one su ostale najčistija lirika. Sasvim rukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane "Pesnički oglei sa putovanja po Crnoj Gori". Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razoblju, tako a se mogu uzeti kao treda, završna etapa u einčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlače s udbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je
nebeskim viicima, suncem i svetlošdu. Crnu Goru pesnik vii kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u ne beska prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s priroom, nestajanjem u kosmosu. Čovek je u njoj sueonik velike panteističke rame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokružuje einčevo pesničko elo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje traicije srpske poezije, lirsku, sloboarsku i kosmičku, i prožeto uznemirenim ritmom epohe. http://sr.wikipedia.org/sr ~
Prvo izdanje Javne ptice iz 1926. Prvo izdanje Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1947. Od nemila do nedraga iz 1957. Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1964. Poziv na putovanje iz 1965.
Agon časopis
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 02:48:10 am »
Na mreži Poruke: 5472
* Milan Dedinac
JAVNA PTICA
I Pada na moje dane pada na moju tugu pre nego Sunce svane
na vou što se bui Bože, kako prolaze! Iu sveži i čisti Stisni, stisni to srce
za ušu što znala nije GLEDAJ, ENO SE RAĐA!
...svua se pale po grau, pucaju. Čekam prvu zvezu, čekam je — nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u nod. Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem — i čekam... upaliti se nede Izvori stali!
O taj plač u grau, taj plač u sobi a li sam ga čuo? NE! Mir mučenja ojenom moar po kožom nožem mili O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža Dršdeš treperenjem trule trske u bari Kako je čekanje muklo! Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama Gde ti je mladost je li? O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi otkud to? Blesni!
Sini kroz čua kroz prostore, kroz snove! Prasni u grad! O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu Gde sam to nosio? GDE?
Vii, vii! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogleaj u stravu voe, ole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave Gledaj! — Ja vieh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza. ošlo i to! Pođe. Zaglêa Zorilo cvede, cvede na krovu — ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cvede. Veče. — Opet nemirno veče!
Da li to plače s neba a li to majka tuži da li se sa neba boli
il’ vetar samo duti Ku d emo onda, druzi? U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže — o jene ruke pseto brzo iše, o ruge kosti očevo oelo O, ne vidim grozne igle zore ja ne vidim svetle igle Njene kad joj padne sa krila ...
Ah, natrag hodu! Tamo. Za omom čekaju ljui. Zorilo stae. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče Ponesoh ga u kudu Na pragu! — kad bratske ono ruke Ovde! ovde!
Čuvarkuda mi niče Veselo da mi bude otsad.
Hteoh jenu travku. Travčicu, travčicu... hodu a je uzberem, al’ moram alje još... Poplašen, nodu skočih, ciknuh u vou, čistu, zelenu — teče — al’ ptica peva. Peva!
Slušaj, pesma kako je tiha!
II
Uklete legle voe. Ni plač a ih oirne. Ukazala se jeina zveza iza oble pučine, i ostala. Ti što deš mi otkrit i munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo — bez tvoje nodi
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap to tvoja suza je bistra — jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru — što
me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplješ na mo je lice! Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim travkom ovom, ovom — evo je berem — jeinom, sporom, ah, sa čela mi
plavog, čvrstog u grobu! A ka te izgubim usamljen sa ove voe, u tmure guure za žalom, opet — neka si zravo! Zravo, jeina zvezo što sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! — More suviše tiho, šumi, šumi, šumi, šumi... ili du gano a zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!
Ti, zvezo, a ja te volim više o tatule, nèsna mog, više o cveta tog nanetog vanaest vernih nodi! o krune, krupne na licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, raširenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj vooki stubid...
III
ve nodi se, s trzajem, ovaja. Što strepi, šta li to čuva? Sinu, — na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!
Zorilo krupno je hoao, nodu, po svim sobama.
Uvek tišina Nešto je bilo ka je sišla o mene. Prvi proledni an! Svu nod je paala kiša i vetar tuk’o — trgao sam se iz sna i prozor zatvarao
Pa du rano a pođem a se raspitam šta rai.
Ne pođoh ispo šume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, nodu, po polju, u vrudem blesku. NE! Plače lice, i Tvoje, o lipe zlata koja ne navre sa mlaim nebom — rano
ne pade. NEDU, A TO JE SMEH.
Nisam ga znao ali je on, zabludeli uzdah u meni Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni ruže? Da se u nebo vinem
al’ uvek ti si mi, ti! Niz reku da dogrcam krv mi na ruci vri Svud me prati na putu
u svakom božjem kutu Stati, stati, bole
— pogledati pusto niz tavno nekakvo polje Ostanuti sámo,
zadutati, ruže, — do mile volje! Svaka se zvezda savije do lica svaka se ruka previje do grudi
Ubijam nodi za pticom bez krila u lov za pticom! Ubiti je nedu. Sve crna zveza na čelu se rađa sve srce srce krovovima igra
O okle ulicom idi okle se vradati kudi gde se pevalo,
uvek u nebo sidi uvek ledi u voe gde se snevalo
Prenem se sa, probuim. Gleam u listalu šumu, u potok — kad zvona, zvona čujem: ptica mi ono leti! Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi — srce oteklo... Ja pticu
čujem, nju, ptica mi leti, ona olede. Slušam je Udahnem — mekana sa mi zemlja sa groblja raširi grui Golo se čeo rađa — vrisnu! Otac kliknu sa praga: "Muško je! Muško!" Hodu, motrim, ah motrim kudu zelenu, i krov, i zi. A zvono? — Kako lupa! Vieh, ja sam spazio, samac, kudu, kudu o sebe, ziove njene ebele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno,
posle kiše nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji... Ma to...
Smeje se neznani čovek za ovu suzu za ovaj mrtav stan Veseo otac ljubi
smeši se sumorna majka za crne ove sobe za tanke ove grudi
Peva eveta kuda! Bolji je san
Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene... Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raščupaju, raznesu, obale ruke, i grui, ostade Tvoja senka, gola, i koja muči... Boli!
IV
Pao međ voe slučajne. One me nose. Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele,
same, grne krajine voe, o kopna o kopna, jeze o žala o školjke, o pedine plave o naslaganih viika — i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hlaan, prelomljen, slep vetar s pučine. — Vetra malo! Ja ostavljam nek niknu iz vodâ beli korali koji su nekada dolasku mojih
širokih ruku ugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kaa sam se spuštao o voe.
Buđenje nodi krvave stare kose Teško po zemljom ugljenih runika
U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!
Leti Ona između belih tocila, između roptanja i suza. — Ja je ostavljam Nikad ne zove Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom
ruke Njene, nodu, oista spazio Oči! O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!
I rekao sam nodas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.
Oakle, oakle ieš? Iz kojeg kraja na zračne potoke moje? — Gde si? Ma gde si bila? — ... ge sam? O, mučno, nika ja to ne umem ... — Gde si, ma gde si bila? PA ONA — ONA SEI SRE ŠUMA.
V
Na Ognjenu Mariju pođoh a vrebam šta olujina, nodu, na žitima rai. Čovek iz kude inokosne, isti onaj što de uvek sobama u kolu a luta, što retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.
Kudo, ostadeš, ostadeš! Ostavide te jenom i taj slepi tuđin, ljubavnik tvoj. Ostadeš i ti SAMA u ne -an smeha. Ah, opet nekakvo veče! Pašde vatrena šuma na tvoj slamen i krov ... Pala je. Gori! gori! Kudo, ah, ja, ja du a te spasem. Kudo, kudo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti nede, kraj mene nede, nede! A tvoje kike po nod raspletene,
kose, kose zveza pomornica, kike isečene plaše me iz vala neba, zveri, o obešene, uvek zakopane, nikad uspavane. Kudo kudo bez moga ana kudo bez vatre ka sam te ostavio — o, bideš SAMA I travka koja se penje ka nisam u tebi savijen, majko! ne niče. Nede. O, ptica, ptica se ljulja ka krajnji ho moj oe, al’ nede više Nede! Hodeš li kroz ruke prodi, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre što nose? I lica ... ili pišti, jecaj na OVOM polju Sunca, ove, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce a iščupaš Nema. Ja slušam — čuo sam preko neba zaplakalo je ete, plače za šumom koju kiša zaliva. Čovek koji ostane u nodi sâm, umesto putem, stalno zađe rekom, olazi voom. Mesto putem, ja nedu a skitam voom. Mesto cvede, bradu ribe putem. Ne ostavljaj
Ne puštaj me. Ah, nemoj! O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne aj a košulju naopako navučem. Čujem glas neba pišti – ah, zove Slušam: lupa gvožđe, zvoni ole pegla — evojka mi večeras naopako košulju pegla. Evo, teško iše. Strašno iše o bola. Ne krij lice!
JA ČEKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEČJEG STOLA Devojko, poslednja moja!
VI Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sa mi priđeš i iza moga sna Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zašto zašto a mi smeta
Jeste Ruke mi u tami pl etu čujem a je o groba
Kraj tuđeg staa niklog ah neka rekli smo jeare zbogom
Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmučio se a hoam, rane žive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovi h krvopaa nede me stidi, sa Njom, nika. Ona. Ona.
Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji guši, i ivicom tog leenika mesa mog besciljnog, viedeš, još du čekati u solanama naselih praznina, i u zracima što se, za mračnih plođenja lišaja, slivaju i uležu uboko na na bunar-sunca.
Govoriš mi a za mene je nod Moliš me, ved sam u njivi, za travom za stablom — sutra du podi Ne moli! Srce se steže u crnoj ovoj tišini, u ovoj sobi Ne moli, ismejadu te opet. Svetlu uzedu pticu, a je čuvam a duti ... Pticu! pticu golu pticu da legne, legne i da pije Peva!
— pa to joj srce bije...
Ostavljam rasklopljen prozor nodu a si mi bliže, aleka, ka nismo zajeno Večernja ptica cvili Hajd'mo!
Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti užasa, pre kojom se stresu uvek va vetra prolazna, ja vučem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?
Tako. Usamljen iz ana u bol ugo. Pusto izgubljen, ved nezačuđen oiru ruku ovih mojih, bapskih, sprženih, niti njihovom poslu. Suviše brzo nisam ih više motrio. Gleam, čitavu nod, u mučnu igru tuđinske ece na pesku. o mora.
Tako sam proveo nodi o jenog smeha o úge.
VII
Niku se madi! Niku izadi! — Čekati. Niko a lupi u tvoja vrata, kuda prokleta. Ni šljunka na stazi po suton, ni vetar a dirne list — u ponor bi se srušila. Tako se budim.
O svake nodi iščupam seu laku i ne znam kako
Bol, mrtav bol čeka me iza zia mrtav, bez svežeg cveda, nebeskog via Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti nikada meni
Nede, a ja? Ah, ja sam stao! Pa ja sam stao, stao, stao
Nede, nede meni Do plavih nebesa
stidi, odi nede po grau samac mrtav ka se kredem
Viim, ali meni poleteti nede nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati nede ptica
Ti nisi poigla glas, sagnem se a te slušam. Ta ptica oirnude sve reom. Evo je! Ie, hoa, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cvede. Lišde ovo ne može a se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa
po nod. Vije se, pišti. Slušam ga —savija se u nod. I o nas Ona de odi. To Ona, Ona ie. Oh, tiša je o bilja! Gazi s grane na granu, previja se na bregom, i lede. Gle, vetar sa grui Njenih u lice mi slede, leden.
— Ja čekam oir krila... Uđem u sobu: na stolu, osetim, a Ti je ruka bila, Tvoja.
VIII Iz razderane kotline, iz ra ne, ge sam za sobom s jezom gore sušio, voe
ispio; međ zlim izvorima, međ rukama rugara uzburkanih o Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih rugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluda — vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u pradke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog — kisele trave naslagane dunom koja se seli — na vetru zamornom, ležedi, mokro ok sam ih uisao — ja sam čekao samo, ja uvek, velike lanove krvi koji su svua... Svua! Samo se penju. U tavane se ižu... Kud se okrenem: sa užica, sa braza, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo — rastu, za mnom. Penju se, penju, penju — bez mene. Bio je to zamah vatre po šumi ovog isanja, zamah slepih spruova, žeđ živog peska ovog izajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hodeš li stalno biti, hodeš li uporno vesti na pragu ovome snu? Ah, gledaj, pazi, pazi – rastavi se kiša o Zemlje, oiže se u nebo... Ja idem....
idem pod toplom zvezdom idem na nove snove
u ubini me čeka seam — prozirnih postelja Za svaki — oh, opet — korak ... jedan
anđeli plaču Za svaki pogled gase se meni vode
Mrtav vaeset nodi... Jutro!
Verujem, ostade, ostade najza a Ona — nekud ode...
A ka se izvije nodas slepid iz ševara, bide zbog Tebe. Stade, pevade zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo — zlato kraj vode. Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, a usnim — nedu, ja po maticom čekam Tvoje ozive nodi, Tvoje smejanje Suncu. — Ah, ko da ga nosi, vre lo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, o koga pište šume. Sunce što ruši šume? Nede, nede to biti više nesavlaani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mlai, kovni, ni žita uboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zveza. I još i, oista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nika. Tavane penju... Šire se, šire. Mâme!... Sa ih u snu, u mlazu crnih zrakova, na licem svojim, nađem. Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve o mlaice koju su presekle zora, aleko, i nod... Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi... ZALASTRIM! — Tu sinju pticu koju ne vieh grnu, izraslu, čuo sam je ge peva. Slete na reku. Ugledah je — uhvatila se za granu. — Zora se ljulja.
I smeh! Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzaha, bez kude — ugo vrude su mi ruke
... PO ETELINI KORAČAM ...
"Poema je preuzeta iz knjige Milan D edinac, Poziv na putovanje, Prosveta,
Beogra, 1965. Rai lakše organizacije teksta izvršena je numeracija elova poeme. Sva grafička rešenja i tekst poeme poštuju einčevu konačnu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)"
Agon časopis
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 02:48:57 am »
Na mreži Poruke: 5472
** JAVNA PTICA ... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to čisto,
izubljeno nebo u kome nas čekaju široke grui pilota i mnoga preinačenja, i u kome nikome nije neprijatno a veže va imena ili va znaka u koma pesme, u gnezo ptice, u prhut ljubavi, u konce samode, u an koji se truni, u nod koja zri, i čije crno, zrelo seme navešduje avgust i njegov čuni teret po nogama žena, tu na beograskim ulicama, koje čekaju, koje žue, koje ištu prigušene kapi kiše, one sigurne i svečane kiše što olazi o Zemuna, i što se, kao krošnja, izna same glave, pretva ra u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskršdu osleno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesništva: ižem ruke u nebo, kad ono crne duge. Do kraja u tome snu! Iz zabolelog gnezda gle, ptica! pa opet mir. To je ta melodij a, to je ta mala pesma iz večitog jata javnih ptica koje su se
pojavile jene nodi ili jene zore u Knez -Mihailovoj ulici, što je najlepši nodni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji slučaj ovog pesničkog pustolova. Iz pregrađa, iz umornih bolesnih očiju, iz alekih jutarnjih bra, iz gorkog emeha sestara, iz trošnih i namučenih sela, iz nekih kišovitih i mutnih jutara izišla je ta javna ptica, ta velika pneumatična blagost koja je urekla nebesa, proleda i letovanja, koja ne prestaje a tone izna nas, i u nama, ved goinama, ved ecenijama, i koja kao a na plamenovima sveda neprestano pojačava intenzivnost svojih slogova, infra crvenu svetlost svojih stihova ...
Bez naprasitih emocija, bez suočavanja sa pozivima krvi, bez paranih krvavih otisaka na čelu i u bidu, Milan einac ipak stoji na raskršdima našeg veka, koji je pun leševa i oporih osedanja apsura. Ali, on se ne zaklinje freskom i eskripcijom tih subonosnih raskršda, i ne hita a svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i
rogobatno bolovao Rastko Petrovid. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za einčeva goišta neminovno išla o sumornih novinskih vesti do irolomne i kristalno krvne poeme elijarovske, pesnik je,
ne bez složenosti akora jene ruge međuratne poetske generacije, zaželeo veliki omor i pribrani emocionalni teren na kome de njegove pesme a razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama što nam opiru o oka i na preko tmice vekova. Baš zato verine i humora n ema u ovim pesmama. Verovanje je uboko lično, iako je poetski vez ved prošao kroz peoničke roove i kaifene sonete. Ne emon, ne nesreda, realno viđena i srazmerna, nego neka nepoznata, gusta, neminovna i silovita plazma olučila je ovu liriku, i tiho, l agano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono što je spoljna stvarnost i što je raznolikost te stvarnosti. einac ne voli oštre nagoveštaje i ne uživa u presnoj senzaciji: vreme darovano za umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni život" ali ima razvijena čula i izraze a ga ovee o fluine
psihološke ravnoteže, a zatim, i o poignute eskripcije u kojoj nema neravnina, inercije, kiča ili apriorne zamršenosti. Čežnja za lepotom, za iskrenošdu i njenim rasporeom u neviljivim, pa čak i anonimnim pokretima, jača je ove o čežnje za trajanjem. Ali, ako je prvo pesnički sasvim fiksirano, rugo je nemirnije i vitalnije stanje ove poezije, i nova šansa a se ona nastavi na ved vinutim krilima. Zaovoljna sudbinom svoga autora , pesnička vitrina Milana einca ved je zaovoljna i stepenom svoje koresponencije sa lepotom minulih a u nama čuesno staloženih vremena. A kaa se pesnička zaraza približi suvom opisivanju, i kaa preuzete legene počnu a brišu one sanovite čvorove u psihologiji oraslog ečaka, kakav je pesnik ugo bio, einac pribegava triku koji je opravan i romantičaroki izašan: on se vrada beskrajnoj ravnoj lepoti mora i crnogorskog pejzaža. Ti pejzaži, akako, nisu samo ekor ove poezije, oni su samo lagano iz vrnute slike svake zrelije neizvesnosti života. Ništa nije tako snažno složeno i tako lirski ato u imenzijama jeinstva etike i estetike kao pesničko elo Milana einca. Ono se ne ruga životu, ono nije negator, kao što nije ni prorok. Ono je, to pesniš tvo, na tragovima te čune i čuesne ptice, izraslo iz zone poezije i antipoezije, sa snažnim uvođenjem u san, ali i sa irljivom osetljivošdu za realnost, realni život, za ono što je ljuski krik, što je prastari bol, što je jena izvanrena jutarnja tuga rano ostarelog sveta. I kaa preoseda velike uare i strašne nesrede, i kaa oiruje monotonu sliku pregrađa, i kaa se nekoristoljubivo zalaže za dugi pogled u nebesa, ta poezija je komponovana od prirode i od
strepnje jenog izuzetno emotivnog čoveka, u kome se oiruju tragične ljuske slike i vreme puno socijalnih neada. Poezija Milana einca umela je pojenako a zaroni u javno i mutno stanje života i u ubine apsura koje je taj život nuio na svojim uhovnim transmisijama. Dabome, jednostavne reči i jenostavne veze ovih poema, ovih peeama
ranog ustajanja i ranog osedanja sveta, nisu više iskutabilne ni za jenu
opštu čitalačku taštinu ili viziju, jer se priroa Javne ptice ukazala ne kao izgovor jenog pesničkog slučaja, niti kao hronika kas nijeg febrilnog ratnog zarobljenika, ved kao subinsko pismo, kao vlastita saglaonost prironih i "natprironih goina". Javna ptica nije bila javna ominantna nežnost samo u prolede, ved i u jesen pesnikovog života! Što u svemu tome možemo a nađemo elemente čistog, nefabrikovanog oživljaja, groznice i čua iz malog kruga realnosti, što u tome ima raži za moernog čoveka, koji samo prividno kao uljez pristupa poeziji — istovremeno je i podatak o setnoj i specifičnoj narealističkoj pobuni Milana einca, o jeziku njegove snage što neposreno izvire iz snage sna. Aragon je govorio kako se narealistički porok sastoji u neumerenoj upotrebi iznenađujudih slik a, u beoomučnom prkosu zravorazumskim glavicama. Milan einac, međutim, služio se serijom slika koje ne iznenađuju svojom montažom, ved ovojom miloštom. Prema tome, to nije bio rezultat jenog vostrukog iznenađenja, ved apologija posebne inspiracije, poruke i oporuke izrazito lirske ličnosti. a bi se ova stiljiva ljubav između pesnika Javne ptice i nadrealizma, koji ga je kao zmaj prevazilazio silinom i brzinom svojih avantura, razumela bez
osobitih poštapalica, najbolje de pomodi teoretski olomci postokriptuma narealističke brošure Položaj narealizma u ruštvenom procesu trojice autora: Oskara Daviča, Đorđa Kostida i ušana Matida, a u kojoj se, 1932. goine, koegzistencija ruštvenog bida poezije i poezije uopšte okazuje iz rea u re. U toj brošuri zapisano je i ovo precizno uveravanje: "Narealizam je pošao o poezije. Na tom putu, bio je još više obuzet izvesnim činjenicama o subonosnije i čovečanokije vrenosti, kao snom, humorom, ljubavlju i pitanjem samog ržanja čoveka u svetu. U isto vreme morao je a vrši sistematizaciju ovih činjenica. O jenog pesničkog stava širi se u jean iejni pokret. Prema postojedoj misli, kao i prema ovemu što ga okružuje, on je revolt, revolt celog čoveka. U tom momentu ruštvo je za njega apsolutna antiteza, i sve više olazi o svesti o nepouarnosti pune konkretnosti čoveka i njemu opuštenih izražajnih sredstava na svim planovima".
A baš ta i takva antiteza može se neprestano okazivati u inače leptirastoj, ezoteričnoj i ovlašnoj lirici Milana einca. Posle njegovog osnovnog doprinosa, dakle, posle njegove predratne i predratnim t renutkom determinisane poezije, koja, kao što smo ved tvrili nije bila poezija
narealističkog eksperimenta, ali je ipak, ili nehotično, služila čitavom pokretu kao neograničena i nepotkupljiva činjenica, pesniku samom ništa lakše nije bilo nego a je regeneriše u novim okviri ma empirije u stvarnom ratu i stvarnom straanju, razvijajudi pre svega moralnu sumu svoje poezije, a, zatim, i nju samu, saa opet kao antitezu ruštvenom nereu stvari.
Svejeno je a li je peenik opet ošao o same poezije, a li se njome poslužio kao zaštitom, kaa su ved u žicama zarobljeničkim bile uništene i bliske emisije sna, humora, ljubavi, graskog proleda, elirija mora, Buve, unava, tih ragocenih pojmova koji su u narealističkom rečniku reovno obijali atribute čua. Svejeno je, takođe, a li ovu pesničku eonicu Milana Dedinca prihvatamo kao dalju tr ansmisiju njegove izrazito socijalne tematike iz predratne poeme Jean čovek na prozoru, ili kao povlašdeni
sabirak intelektualne smernosti i preostalih emocionalnih žeravica. Ko Milana Dedinca postoji uvek namera da se istraje u iskrenosti rukopisa, da
se sačuva aktivnost pesama ranih ustajanja, pesama one mlaoeti koja je bila ispunjena svim zracima zore i svim čuima prvih oira i susreta. Prve lirske stihove, izrazite i lične o samog nerva, Milana einca očekao je rukom časti i ouševljenja Rastko Petrovid. Gotovo neverovatno, ali pesnik najvedih jeza i nemira iz prvog svetskog rata prorokovao je ljuski toplu poeziju Milana einca, čiji de se stihovi iz Dnevnika zarobljenika broj 60211 pojaviti kao pobea i neutažena čežnja jenog pesnika, jenog čoveka iz strave i memle rugog svetokog rata. Svoje stihove iz zarobljeničkih ana, iz goine okupacije, iz susreta sa ljuima čiji život vene i isparava ili se snaži i naa, Milan einac je objavio prvi put 1947. godine. Sada se ti stihovi pojavljuju pred nama u luksuznom izdanju i sa
bakrorezima Mila Milunovida: i zvone ti stihovi ponovo i velika je njihova poruka, i potresna je njihova elegija i topla je, istančana njihova fraza i čuna je, mistično mlaalačka njihova čemerna, simbolička snohvatica. U pesmama iz nevnika zarobljeničkog Milan einac čuva ovu nevinost i čistotu svoga početka. Tu su u žicama šleskim, u glanim anima, u leleku oluje, svi njegovi susreti i sva njegova moralna legitimacija. Ljudi su neprestano pored njega, rame uz rame: odabrao je veliko prijateljstvo
zarobljenika kao realni i neizbežni univerzum. I pesnik peva između četiri zia strave, pišudi reč po reč kao što su toliki anonimni po robijama i kazamatima pisali svoje ispovesti, poslenje. I sve su imenice, nasušne, tu: zveze, sunce, žena, zemlja, omadi prag, uspavanka, osmeh. I još poneka reč čuvana snoviđenjem, zahvadena elementarnim etinjstvom iz vrela narone poezije. Ojenom ni iz čega, iz neophonoeti, iz proveravanja, iz samoobrane niču stihovi toliko sažeti, koncentrovani, očišdeni i svetli kao da su pisani vekovima: Ah, sini, sini, Sunce, da ogrejem ruke, da odagnam muke i bauke! Uzalud.
Uzalud kucam u nebeske dveri,
iz magle lupam rukama zračnim da zlatan zrak propuste.
Ka se na Šleskom nebesa zatvore ni sto Sunčevih ključeva ne mogu da ih otvore.
Nede a ih otvore. Uzalud kucam.
Na pola puta između nevnika i poezije, Milan einac je savlaao afektivna kretanja i sažeo je nekoliko pesama i poema koje se svojom prironom čistotom i nepresušnim izvorom telesnih, fizičkih senzacija projektuju kao okument, kao pročišdena narealistička povelja bez ikakvih opasno-hermetičnih srestava. o pune jasnode, o saglasnosti oživljaja i reči, o konenzovane, zgrušane ispovesti koja po stilskoj frekventnosti može a se smatra neosegnutom u našoj poeziji iz rata i o ratovima — oveena je ova knjiga, koja kao a prethoi poslenjoj poemi. I liči ona, po energiji svoga bola, po čistoti svoje tran spozicije na rane stihove Milana einca. Ako je i jean pesnik naših (moernih ecenija, samo privino pasivan, uspeo a ovoju ekspresiju učini ličnom, a svoja psihološka žarišta prožme jenim osedanjem ljuskosti koje je izuzetna socijalna kategorija, ona je to Milan einac. Njegov nevnik se oživljava kao kompaktna tužbalica i kao izuzetna subjektivna poruka. Međutim, u njoj ništa nije sebično i ništa nema sebičnu ekoraciju. Izveene u nodima zarobljenika, ispisane kao etide, one su, ove pesme u prozi i stihu, prvenstveno intimne,
ali sa neprestanim i neusiljenim zračenjem prema čoveku kao vojniku. Peva Milan einac o ljuima koji tek u snovima sabiraju svoje živote, pejzaže svoga zavičaja, zenice svojih žena i evojaka, svitanja svojih drugova ko ji su ostali u zemlji a se bore i a zajenički sanjaju. Kroz jutarnji suton i kroz sutonski viik ojekuje poslanica koju piše rob svojoj ženi ili čovek koji više ne zna šta mu je potrebnije: kora hleba, osmeh žene, ili jean običan vetar proledni izna Goča, Mosora, Alpa. I lica bolnika, samrtnika, ispijenih i sasvim bliskih zemlji, kao na freskama, imaju jedan
plamen, pesnički plamen blizine. Polako se istančuju, u tihu muziku citre pretaču stihovi Milana einca pa ođe tren kaa ne znamo a li je to č ista naroska lirika, ona tužaljka mlađe Burđevice za bratom ili je to poema, oratorijum u kome se i sunca i snegovi metafizički uzižu na mnoštvom roblja, na kolektivom u čijim slabim gruima jeno ognjeno srce razgovara sa čitavim svetom. Ni ljubavni, ni patriotaki, ni socijalni, dodiruju se ovi stihovi, oiruju ova svačija i nečija pisma i tako sami o sebe čine jenu poeziju, neminovnu i neizbežnu, sumračnu i prozračnu, pa nije čuo
što einac piše i Šlesku rapsoiju, i Jean mlaid kune, i Danas je prvi put otvorila oči i Nad poginulim domom. A moža ta poema Nad poginulim domom nije njegova, njegovim bolom izatkana, njegovim grlom oglašena? To je poema Korunaša Pavla Gvojida koji "nije pustio glasa o sebe za mlaom ženom, ni za etetom o goine i po ana, koje čestito nije vieo, ni za robinom ostalom, za rugom i suseom". Pesnik je tu a ga stignu, a ga ubee i preliju fizički bolovi bližnjih sužanja, onih sa kojima svaka reč koju objavljuje ostaje praotačka, elementarna, sudbinska. Nije tra gična, ali je bolna, nije programska, ali je ljuski naglašena, nije slomljena ali je lomna i krhka sveska zarobljenika 60211. I druga, prvi put objavljena peoma Svetiljke, kao da sa nevidljivih
antena narone tužbalice skia tonove koje de, u nerima, kri omice, u snovima ili u nesanici preneti drugima. Jednostavna, kao da ju je svaki
zarobljenik u jutro šaputao ili u suton pevao, ova pesma je uboko iniviualna, harmonična, u složenoj aktivnosti bida koje tok zarobljeničkog ana jenači sa tokom svakog nesrednog života: ono što je saržano u tim etihovima nije glasno, nije okumentarno i spomenaroko. Ono je dutanje, ali dutanje bez religije i sebičnosti, dutanje koje ne napušta nau i koje ne poleže krstu. Nebo, ono izašno, plavo beograsko nebo koje sam o poneka ugrozi oblak pun tuči i užarenih sutonskih boja sa strane zemunske, i nebo iz metafizičke, tanane Javne ptice neprestano je na čelima i na subinama ovih ljui. Ostaju stihovi, ostaju golubovi. Ostaju senke ljudi koji su prolazili gradom i ljudi koji su minuli po mračnim nebom Šlezije, iza boljikave žice. Milana
einca lirska reč ne može a se oživi na zemlji, u grau, nebo u vazuhu, u letovima, u siluetama. Svest o čoveku koji lebi, svejeno a li ga bestežinskom stanju nosi socijalna nesreda ili neomeđena čežnja, neprestano izaziva pesničko iskušenje, obnavlja pesnikov izraz. Jedan od retkih koji ne pravi nikakve te- škode svojim čitaocima i svojim
vojnicima. Jean o onih koji je povezao ukus snoviđenja naših najboljih pesnika prošlog i ovog veka. Branko Raičevid može a bue savremenik, duhovni, samo izabranima. Milan Dedinac je jedan od njih.
Ponavljam svoju avnu, mlaidku reč a u omenu einčeve poezije sve pripaa ljuima i vazuhu. Nema velikih reči, nema privine logike, nema metropolitena, telesa i urnebesa, nema ni Paskalovih prostora koji
užasavaju, nema ačenja ni malograđanekih saksija sa cvedem. Samo glas, zalutali glas laute i glas koji blagorodno rastvara, istrajno lebdi i u ovim stihovima. Diferencirana u sebi i prema rugima, intervenišudi čisto u emocionalnim
elementima, neprimetna u svojim oblikovanjima, stegnuta kao pesnica —
ova poezija je žuela a se završi u slogovima sjaja što pripaa sutonu. Žuela je, i čini mi se a je i uspela, a se otvorila i zatvorila kao lopoč, u njegovoj poznoj, finalnoj i febrilnoj poemi Okovana vizija. Više nema problema, glasova bez porekla, mučnih zarobljeničkih nodi, a ipak okidena bolom što se subonosno ientifikuje sa bolom Branka Raičevida, tog uvek mlađanog vojnika, ta završna, verovatno labuda poema Milana einca, očuvala je sve proporcije njegove, a samo se nešto jače poslužila rimama koje su gotovo ramatski, ujevidevski, zazvonile čistotom i lebenjem. To lebenje, oslobođeno 1927. goine i pušteno a se vrti sa znacima i zakonima jene ptice, sa smelošdu jenog uzbuđenja, sa moralom jene zaobljene poezije, nastavlja se anas, u potezu je naše iskrenosti, u igri je našeg uha, u ubokoj je misli našeg letovanja. Smiluj se i nama, o, javna ptico, ti koja pretvaraš u real nost "hiljadu nemerljivih vizija".
SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirkovid NOLIT BEOGRAD 1973 [postavljeno 15.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 02:49:25 am »
Na mreži ** Poruke: 5472
Stihovi Milan Dedinac
ĐURĐEVSKA PESMA Vetar je iz oblaka na naša lomna ramena pao pa smo se svi stresli u robijaškom krugu. Dunuo je sa oblaka vijor
i spustio u nas mržnju, medavu hlanu i tugu. Oakle, oakle nam olaziš, oblače crni što si se na Šlesku navio, odakle si umoran stigao, i ovde pao, i savio nam glave?
Što si nam glave savio? a li si na uranku bio u ronom našem kraju? Mesto a nam venac đurđevski baciš o cveda i mlae trave — venac što jutros rano na zemljom mojom visi — zašto nas u kolo splideš, ovo snežno u maju? O, a li si na uranku bio u našem ro dnom kraju? O zavičaja — nisi! a si sa Save pošao, zar se medava ova ne bi rascvetala u ugu, a si sa rave ošao, spustio bi tek olistalu vrbu u ruka svakom mom drugu, da si se sa Tare digao ti bi mi izvorsku vodu, bistru, nasuo da se njom rano umijem,
a si sa Šare stigao, zar bih poželeo, ruže, jutros a se ubijem? Zagan, početkom maja 1941.
Milan einac napisao je u fašističkom zarobljeničkom logoru u Šleskoj zbirku pesama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. U predgovoru ove zbirke on kaže: "I zar reove ove nije napisati mogao i bilo ko rugi o nas
sakupljenih ove koje ved uge ane i nodi iste lupaju kiše, i vlaga ista pije, i čežnja ista slama i uvek isti ušmanin proganja?" [postavljeno 24.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 02:49:52 am »
Na mreži Poruke: 5472
* Stihovi Milan Dedinac
TRAVA U SNU I NA JAVI
Tri nodi, tri puta opčinjen bejah o trave. Mesto meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja, i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave
što ljubljah osaa samo čari neba i kamenja, a travu poznavao nisam. Tri ana, tri teške nodi rasla je meni kroz snove, na javi ta sita mora,
pa strepah ved a mi lice, u zloslutnoj toj samodi, ah, nede nikaa više zracima umiti zora. Tri nodi, tri puna ana minuše bez svetla žarka, i ja ga uzalu čekah a om i mene pozlati. Naa mnom cvetaše samo njegova utvarna varka: suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.
Tri ana, tri teške nodi prođe bez sunčeva zraka, pa mene, zveri i šume obuze presmrtna strava. Ispo tog ogromnog cveta svu vlaa svemodno trava. Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera, od podne u mrak tog grotla sve trave ovog sveta
vradale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera. U snovima, o ponodi, iz zemlje sam kio travu, i ne slutih a to čupah, iz nebesa, kišu crnu. Ali kaa na prag stupih a razvenčam san i javu, mesto toga, preko mene, ponod kišni plašt ogrnu. O ponodi, strasno žuđah a se spasem travnih čini,
al uzalu! Uzalu sam ja čupao svoje kose. Od jave mi, i od snova, osvanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.
NOD UŽA O SNOVA Okovana vizija
Pevam a mi an ovaj ne oe u priviđenja. Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezane vatre u oči prazne o benja, da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti o nenanog pomračenja. Pa tek što sam sveo oči a se o bola umire, zaiskah opet a viim, još jenom, visoke boje, al Sunca više ne beše: crni se koluti šire i samo na obalama iskre se poslednje roje. Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jeino bleskom zanesen, i ne slutih da je leto u svoju sen utonulo,
a je nod uža o s nova i da se smrknula jesen. Pa prihvatih se za granu, tražedi o nje spasenja. "Grana je, grana je!" — šanuh. O, našto ta iskušenja? Nasmej se a ti an ovaj ne oe u priviđenja! Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bluim, jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
a mi se ved kazivalo a mesto zora ja ruim i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio. Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, po mojim hoom zračna se staza stvara, prea mnom sva ustreperi, ali ved za m nom umire, a istkana je o mora, i sva je o nebeskog žara. Izdignem ruku ka nebu — u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe o moje šake zablista. Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
a l' krošnja mog krvotoka il' srebrom maslina lista.
Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje uara srce, veđ luo o uzbuđenja? Pa riaj a ti an ovaj ne oe u priviđenja! I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
ozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu. I plime morske promatram kako se varniče same i ime sumpornim sjajem ka međe kopna zapljusnu. Sve što se napilo sunca — rasipa zračenja nodu. Glas prhne, a za njim sjaji, još ugo, rhtava struna. Kroz lišde mraka bukti po grumen Sunca u vodu, a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.
Negašnja sazvežđa više s neba ažiti nede, al' druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezano kolo uzlede i mlau Putanju Mlečnu maslina o granja plete. Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja: svitac mi na d lanu gori. Ne, nedu ja snoviđenja!
Zastrepi a ti an ovaj ne oe u priviđenja! Kamen li dohvatim rukom — iskra u njemu sneva, i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut osjaj ilinskih munja u gruima mi još ševa i sav sam o mesečine i sav o sunca saliven. I viim: gube se međe između nodi i neva, Moj život, zveze i bilja prominu u magnovenju, al istrajadu sve otle ok sjaj iz mene izgreva a opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju. Ja du ga čekati mirno a put prevali o mene, no ako m i pre te zore crn vojnik Sunčev zasja, pašdu u njegovoj senci po kojom sve mre i svene, al umiranje de moje i njegov mrak a obasja. Pa zato ne strepim više o potpunog uništenja, jer mojim prestankom zračm i Sunčev vojnik se menja
...I pevam a mi čas ovaj ne oe u priviđenja.
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 02:51:47 am »
Na mreži Poruke: 5472
* Stihovi Milan Dedinac
PEVAM A MI NI OVAJ AN NE OE U PRIVIĐENJA Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezane vatre u oči prazne o benja, da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti o nenanog pomračenja. Pa tek što sam sveo oči a se o bola umire, zaiskah opet a viim, još jenom, visoke boje, al Sunca više ne beše: crni se koluti šire i samo na obalama iskre se poslednje roje. Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jeino bleskom zanesen, i ne slutih da je leto u svoju sen utonulo,
a je nod uža o snova i a se smrknula jesen. Pa prihvatih se za granu, tražedi o nje spasenja. 'Grana je, grana je!' — šanuh. O, našto ta iskušenja? Nasmej se a ti an ovaj ne oe u priviđenja! Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bluim, jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
a mi se ved kazivalo a mesto zora ja ruim i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio. Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, po mojim hoom zračna se staza stvara, preda mnom sva ustreperi, ali v ed za mnom umire,
a istkana je o mora, i sva je o nebeskog žara. Izdignem ruku ka nebu — u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe o moje šake zablista. Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
a l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista. Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje uara srce, ved luo o uzbuđenja? Pa riaj a ti an ovaj ne oe u priviđenja! I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
ozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu. I plime morske prom atram kako se varniče same i ime sumpornim sjajem ka međe kopna zapljusnu. Sve što se napilo sunca — rasipa zračenja nodu. Glas prhne, a za njim sjaji, još ugo, rhtava struna. Kroz lišde mraka bukti po grumen Sunca u vodu, a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.
Negašnja sazvežđa više s neba ažiti nede, al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezano kolo uzlede i mlau Putanju Mlečnu maslina o granja plete. Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja: svitac mi na lanu gori. Ne, nedu ja snoviđenja!
Zastrepi a ti an ovaj ne oe u priviđenja! Kamen li dohvatim rukom — iskra u njemu sneva, i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut osjaj ilinskih munja u gruima mi još ševa i sav sam o mesečine i sav od sunca saliven. I viim: gube se međe između nodi i neva, Moj život, zveze i bilja prominu u magnovenju, al istrajadu sve otle ok sjaj iz mene izgreva a opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju. Ja du ga čekati mirno a put prevali o mene, no ako mi pre te zore crn vojnik Sunčev zasja,
pašdu u njegovoj senci po kojom sve mre i svene, al umiranje de moje i njegov mrak a obasja. Pa zato ne strepim više o potpunog uništenja, jer mojim prestankom zračim i Sunčev vojnik se menja ...I pevam da mi čas ovaj ne oe u priviđenja.
ŠLESKO BENJE a nije još ove nodi a nam sedanja ugasi i mutne ove žui, a nije još ove nodi nika ti, ruže, ne bih mogao odi, zalu bi čekala moj korak a te iz samode razbui! a nije još ove nodi da nam nebo sklo pi, ovo grno, i naše oči, a nam ove nodi nije zar bih još znao kakve su tvoje oči, zar bih se sedao kakve sve boje krije nebo Srbije?
a nema još nodi ove da nam javu uspava i bistre probudi snove,
a ove nodi još nema, nikad, ah nikad Morava protekla ne bi
između ovih žica, i zar bi ika, u pustoj ovoj Šleskoj zalistala lipa, do oblaka golema, i u granju njenom zapevala ptica!
a nodi ove još nema!... — Šta sužnju crnom ostaje? Nod neka ovek traje!...
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #6 poslato: Decembar 24, 2010, 02:52:21 am »
Na mreži Poruke: 5472
* MILAN DEDINAC — Biografija
1902.
Rođen je u građanskoj poroici. 1915.
Evakuisan je sa drugom srpskom decom u Francusku posle povlacenja sa vojskom iz Srbije. 1916—1918.
Bio je gimnazijalac u Vilfransu i Kanu. 1921.
Maturirao je u Beogradu, a zatim je proveo krace vreme u Parizu. 1922.
Sa M. Risticem i D. Timotijevicem uredjivao je casopis Putevi. Objavljivao je poeziju u Hipnosu. 1924—1925.
Sa R. Petrovicem, D. Maticem i M. Risticem bio je u urednistvu casopisa Svedocanstva. 1926.
Objavio je poemu Javna ptica sa fotomontazama. 1927.
Diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakulteu u Beogradu. 1929—1930.
Bio je dopisnik lista Politika iz Pariza. 1930.
Stao je iza nadrealistickog manifesta objavljenog u almanahu, gde je objavio poemu "Plamen bez smisla" i "Otvoreno pismo". 1931—1941.
Radio je kao urednik, a kasnije i glavni urednik Politike.
1937.
Objavio je knjigu pesama Jedan covek na prozoru. 1941—1943.
Proveo je u nemackim logorima kao ratni vojni zarobljenik. 1947.
Izasla mu je knjiga pesama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211 1948—1953.
Vodio je Jugoslovensko dramsko pozoriste u Beogradu kao umetnicki direktor. 1953—1955.
Imenovan je za savetnika za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu. 1956—1966.
Radio je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorista u Beogradu. 1957.
Objavio je knjigu Od nemila do nedraga. 1965.
Za knjigu Poziv na putovanje M. Ristic je napisao predgovor. Serbian surrealism
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #7 poslato: Decembar 24, 2010, 02:53:19 am »
Na mreži Poruke: 5472
* TEMAT
MILAN DEDINAC — JEAN ČOVEK NA PROZORU OSLUŠKUJE JAVNU PTICU
Temat prireila: Jelena Milinkovid
UVOD ILI FAKTOGRAFIJA
Milan Dedinac (1902—1966) — beograsko ete, francuski đak, jean o trinaestorice potpisnika manifesta, najizrazitiji lirik među narealistima,
osnivač časopisa Sveočanstva, slebenik Branka Raičevida, prijatelj Marka Ristida, nemački zarobljenik, ugogoišnji uren ik lista Politika, osnivač Književnih novina, upravnik Jugoslovenskog ramskog pozorišta, pesnik, esejista, likovni i pozorišni kritičar, suprug Ramile Bunuševac. Peeset goina srpske kulture, počevši o vaesetih, pa sve o šezesetih godina XX veka, neizostavno su obeležene prisustvom, između ostalih i Milana einca, i to ne samo u književnom, ved i u pozorišnom i likovnom životu. Recepcija ovog autora nije onakva kakvom bismo želeli a bue i kakva bi trebalo da jeste, s obzirom na kulturni doprinos koji je iza sebe
ostavio. Kaa govorimo o prijemu ela Milana einca u književnoj javnosti, ne možemo a ne uočimo kako postoji nekoliko faza i oblika recepcije. Tokom vaesetih i triesetih goina einac je eo književno umetničkog kruga ljui koji aktivno rade na uspostavljanju novih avangarnih evropskih tokova u književnosti. Tih goina on aktivno i predano deluje u okviru relativno koherentne grupe mladih umetnika.
Njihova višestruko usmerena borba, neraskiivo vezana za ruštvena kretanja i politiku, pradena je čestim hapšenjima i cenzurom, s jene strane i analitičkim međusobnim čitanjem pripanika grupe, sa ruge. Nakon rata einac je jean o onih koji formiraju kulturni prostor taašnje Jugoslavije. Tih godina njegovo obimom neveliko delo se kanonizuje i
propradeno je kako novim izanjima ranijih zbirki i izborima iz poezije, tako i taa najznačajnijim književnim nagraama: Oktobarska nagraa graa Beograda, Zmajeva i Sedmojulska nagrada. Nakon smrti Milana Dedinca
1966. goine, pa o početka evete decenije dvadesetog veka njegova poezija se objavljuje samo u dva navrata, u razmaku od po deset godina, i
to oba puta u reakciji Svete Lukida 1972. i 1981. goine. Praktično, o smrti Milana einca njegovo prisustvo u našoj kulturi, kao i prisustv o mnogih rugih velikih književnika iz istog kruga, krede se silaznom putanjom, na kojoj se sporaično uočavaju malobrojni tekstovi i publikacije vezani za njegovo ime.
Ovim tematom želimo a posetimo na jeno o važnih imena srpske kulture i da skromno doprinesemo boljoj recepciji ovog autora. U
požarevačkom časopisu Braničevo (br. 1 –2/2008, glavni i odgovorni urenik Biljana Milovanovid) u okviru rubrike Skica za portret objavljen je temat posveden Milanu eincu (priređivač Jelena Milinkovid). Temat ko ji ove objavljujemo svakako se naslanja na tekstove iz Braničeva, na koje želimo i a posetimo. Taa je objavljeno sleede: Biografija; ubravka
Bouša, Pjesnički znak kao moralni čin; Jelena Milinkovid,Nekoliko pogleda na knjigu Milana Dedinca Od nemila do nedraga ; Milan Dedinac, Ja sam to oko koje gleda; Milan Dedinac, Izbor iz poezije (Mod prostora, Pesme ranog
ustajanja 7, Nodna vračanja 1, Đurđevska pesma, Pesma gonjenog ruga I) . Ovom prilikom nepromenjene objavljujemo jeino tekst zagrebačke autorke ubravke Bouše, Pjesnički znak kao moralni čin, koji je rezultat raa na oktorskoj isertaciji posvedenoj Milanu eincu, i zamišljeni intervju Ja sam to oko koje gleda. Svi ostali tekstovi pretrpeli su manje ili
vede izmene. Tekst Biografija je rugačije organizovan i opunjen selektivnom bibliografijom radova Milana Dedinca i radova o njemu, a tekst Nekoliko pogledaobjavljujemo pod drugim naslovom, dopunjen i
izmenjen. Najvede promene je pretrpeo izbor iz poezije ovog autora koji je u potpunosti rugačiji shono izmenjenom cilju temata — u Braničevu smo želeli a osvetlimo zasenčene strane poezije ovog pesnika i da objavimo manje poznate i rugačije pesme o onih koje se kontinuirano objavljuju u raznim izborima. Saa želimo a, što je mogude celovitije, prestavimo njegovo stvaralaštvo i u sklau sa time je, i naš izbor, i organizacija temata. Kao potpune novine u okviru temata donosimo tekst Uvod ili faktografija, Izlog Milana Dedincai esej U traganju za izgubljenim detinjstvom.
Ovom prilikom objavljujemo u celini dve poeme: Javna ptica i Jean čovek na prozoru. Za ovakav izbor smo se olučili jer smatramo a ova va
neobična i žanrovski nesvoiva teksta imaju neospornu umetničku vrenost i a su bez obzira na atum nastanka aktuelni anašnjem čitaocu poezije i inspirativni za savremena tumačenja. rugi razlog objavljivanja baš ovih tekstova Milana einca jeste pretpostavka, o koje polazimo, a se ove dve poeme mogu posmatrati kao dva pola poezije ovog pesnika. Poema Javna ptica je nastala u ranoj fazi, fazi apsolutne lirike i predstavlja
ne samo vrhunsko ostvarenje srpske narealističke, ved i celokupne međuratne poezije. Na ovu poemu de se peesetih i šezesetih goina nadovezati faza intelektualne i kosmičke lirike, tj. ciklus pesama Putovanja po Crnoj Gori i poema-povest Malo vode na dlanu. Poema Jean čovek na prozoru pripaa fazi objektivne lirike koja de se alje ostvariti u logoraškim pesmama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Predstavljanjem ove
ve poeme otvaramo prostor za alje tumačenje celokupne poezije ovog neobičnog i neovoljno pročitanog pesnika. * Poema Jean čovek na prozoru je prvo objavljena 1937. godine u
ruštveno angažovanom septembarskom vobroju ča sopisa Naša stvarnost (broj je bio posveden obrani kulture u Španiji ), a istog meseca (sa veoma preciznim datiranjem 13. 9. 1937) ovaj tekst je objavljen i kao
pojeinačna publikacija. U periou između ve poeme einac se oglašava
jeino u narealističkom almanahu Nemogude(1930)12 sa ostvarenjem Plamen bez smisla. Zanimljiv je podatak da je pisac prve
narealističke poeme bio književno gotovo potpuno neaktivan upravo tokom trajanja organizovanog narealističkog pokreta (1930–1932)13. Poema Jean čovek na prozoru ima dozu dokumentarnosti s obzirom na to a je inspirisana konkretnim ogađajem — razornom beogradskom košavom — i kao takva prestavlja einčev zaokret ka objektivizaciji i svojevrsno ospoljavanje pesničke imaginacije. U njoj nalazimo ostvarenje nekih ključnih ijalektičnih parova koji obeležavaju stvaralaštvo ovog pesnika kao što su: mešanje poetskog i proznog iskursa, preplitanje fikcionalnog i okumentarnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, intimnog i javnog. Svi ovi ijalektični parovi de alje bit i razvijani u narednoj, posleratnoj zbirciPesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Takođe, ova poema postavlja veoma važna i taa aktuelna pitanja vezana za poetski angažman koja de svakako biti aktuelizovana u posleratnim goinama u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti. Komentarišudi prilog Milana Dedinca u Našoj stvarnosti ušan Matid i Koča Popovid pišu: "...pitanje je koja je o tih pesničkih manifestacija stvarna sa gleišta buudnosti tj. koja je o njih vezana za one snage koje pokredu ruštvo napre, koja od tih poezija proizilazi iz ovih snaga, učestvuje u njihovom elanju i utiče na njih. Poezija nije samo akt inspiracije, ved isto toliko i akt opreeljenja. (...) Pesnička ela, kao što je Jean čovek na prozoru, iako svojom tematikom i svojim načinom izražavanja ne govore jezikom neposrene anašnjice, govore nam ipak o anašnjem čoveku, i to onom koji je, u krajnjoj liniji, i pore sveg isključivog preokupiranja sobom i pore sve svoje sublimiranosti u izražavanju, okrenut novom čoveku."14 Objavljujudi poemu Jean čovek na prozoru u Od nemila do nedraga einac pore sveočenja Koče Popovida i ušana Matida u propratnom tekstu vezanom za poemu preštampava i delove eseja U traganju za izgubljenim detinjstvom . Ovaj obiman esej je
ključan za razumevanje poeme Jean čovek na prozoru, ali i značajan kao oprinos nastajudoj polemici o socijalnoj literaturi triesetih goina XX veka.U traganju za izgubljenim detinjstvom nastaje povoom izložbe ečijih crteža i prvi put je objavljen u Krležinom Pečatu 1939. godine. Nakon prvog objavljivanja esej je u celini objavljen jedino u izboru Nod uža o snova. Olučili smo se a zbog neostupnosti ovog teksta, a svesni njegovog značaja za razumevanje kako poeme Jean čovek na prozoru i einčeve poetike, tako i za pitanja književnog angažmana i priroe inspiracije, objavimo integralnu verziju eseja, koji naši čitaoci mogu pročitati ove. http://www.agoncasopis.com/Broj_03/o_poeziji/u_traganju.html Poema Jean čovek na prozoru, objavljena deset godina nakon Javne ptice, jeste gotovo nedostupan tekst. Nakon objavljivanja u Pečatui u vidu
samostalne publikacije (1937) ova poema je jeino u celosti preštampana
dvadeset godina nakon prvog izdanja u knjizi Od nemila do nedraga (1957).
U svakom narenom izboru einčeve poezije, bilo a je sam einac pravio izbor ili je to raio Sveta Lukid, nije objavljivana u celini: Milan einac je skraduje u Pozivu na putovanje, a najposvedeniji priređivač i istraživač einčeve poezije Sveta Lukid u oba svoja izbora je vrlo raikalno čisti kako o proznih, tako i o okumentarnih i manje liričnih elova.15 * U Objavi poezije Marko Ristid ukazuje na važnost ilustracija u Javnoj ptici i na njihovu suštinsku povezanost sa poezijom. Specifičnost ovih ilustracija
tiče se njihove priroe: "Jer, Javna ptica nije kao sve tradicionalne zbirke i antologije pesama ilustrovana vinjetama i crtežima manje -više poznatih umetnika — ona prvi put onosi, to ističe i Ristid, halucinantne fotomontaže, tri slike koje potiču o istog autora i koje su nastale po istom principu kao i poetske slike."16 Ilustracije u Javnoj ptici nemaju čvrstu vezu sa tekstom u smislu a se onose na tačno oređeni eo poeme i a imaju ilustrativnu ili narativnu funkciju. One su za tekst još čvršde vezane time što su nastale po istom principu kao i poetske slike i iz istog poetskog
naahnuda; jer, kako poetske, tako i vizuelne slike u Javnoj ptici , šalju istu poruku i deo su iste poetike nas tajudi kao čista kreacija uha jenom izražena rečima, a rugi put slikom. U ovoj poemi Milan einac započinje proces istraživanja onosa teksta i slike koji de razvijati i u narenim zbirkama. Zaokret ka objektivizmu u poeziji praden je i rugačijim ono som prema ilustracijama i njihovom odabiru. U narednoj poemi Jean čovek na prozoru einac zaržava princip ilustrovanja teksta, ali ilustracije nisu više istog autora kao i poezija. Pore simboličkog crteža Petra obrovida — čovek uhvaden u paukovu mrežu — koji onosi crtačku viziju položaja pesnika, einac kao eo poeme štampa i va fotoreporterska snimka, koji pore izvoa iz novinskih članaka u viu post scriptuma, oprinose okumentarnom sloju poeme. Smatrajudi neraskiivim ova va sloja, ilustracija — tekst, Milan Dedinac ih 1957. godine prenosi u svoj izbor Od nemila do nedraga. Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 6021117 su jedina
zbirka ovog pesnika koja je imala dva izdanja. Prvo izdanje ovih
zarobljeničkih pesama, nastalih tokom boravka u nemačkim logorima Zagan i Gerlic u periodu od 1941 –1943, objavljeno je odmah posle rata 1947. godine. Drugo dopunjeno izdanje18 ovih pesama izlazi sedamnaest
goina kasnije 1964, ilustrovano bakropisima Mila Milunovida. Ovo rugo izanje je štampano na neobično velikom formatu i sarži vaeset va bakropisa koji su nastali inspirisani pesmama. U ovom slučaju ilustracije ne nastaju uporedo sa tekstom kao u Javnoj ptici , niti su polazište za nastanak teksta kao fotoreporterski snimci u Jean čovek na prozoru, ved nastaju naknadno i potpuno nezavisno od autora pesama. Tek u Pozivu na putovanje 1965. Milan Dedinac izbacuje svaku vrstu ilustracija i pravi
isključivo poetsku knjigu. Neke o ovih ilustracija kao i nekoliko rugih priloga naši čitaoci mogu pogledati u okviru ovog temata, u rubrici Izlog Milana Dedinca.
je rođena 1981. u Beograu. iplomirala je i masterirala srpsko-svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beograu, ge je Jelena Milinković
trenutno na doktorskim studijama. Tokom studija je obnovila i
uređivala Znak − književni časopis stuenata Filološkog fakulteta. Objavljivala je u Braničevu i Koracima. Rai, čita i piše u Zemunu. ___________________ 01
ušan Matid, Povodom knjige Javna ptica, Savremeni pregled, br. 6,
januar 1927. 02
Marko Ristid, Objava poezije, Vijenac, god. V, knjiga VII, br 5, mart 1927. ušan Matid, Otvoreno pismo, Savremeni pregled , II/8, mart, 1927. 04 Nikola Jovanovid, Javna ptica G. Milana Dedinca, Ilustrovani list , VII/8, 03
februar 1927. 05
Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, Nolit, Beograd, 1957.
06
Milan Dedinac, Od nemila do nedraga , nav. izdanje, str 131.
07
Milanka Toid, Nemogude, Večnost, Sveočanstva i Javna
ptica, na www.serbiansurrealism.com 08
Hanifa Kapižid Osmanagid, Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa
francuskim, Svjetlost, Sarajevo, 1966, str 133. 09
Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, 1965.
10
Milan Dedinac, Nod uža o snova, priređivač Sveta Lukid, Matica srpska,
Srpska književna zaruga, Novi Sa, Beogra, 1972. i Milan Dedinac, Sabrane pesme, priređivač Sveta Lukid, Nolit, Beogra, 1981. 11
Milan Dedinac, Malo vode na dlanu, priređivač Leon Kojen, Čigoja
štampa, Beogra, 2004. 12 Celokupni saržaj ovog almanaha, kao i časopis Nadrealizam danas i ovde čitaoci mogu pronadi na www.serbiansurrealism.com/srp.html 13 O perioizaciji srpskog narealizma pogleati Hanifa Kapižid Osmanagid, nav. delo. 14
Navedeno prema Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, nav. izdanje, str.
170-171. 15
Sveta Lukid prepoznaje značaj angažmana ove poeme ističudi a Jedan čovek na prozoru obeležava stanje uha evropskog intelektualca toga oba, ali Lukid aje negativnu ocenu i efiniše poemu kao najskromniji pesnički rezultat Milana Deinca; sa ovakvom ocenom se ne možemo složiti. 16 O značaju koji ovakva vrsta ilustracija ima za nadrealizam pogledati
Milanka Toid, nav. tekst. 17
Milan Dedinac, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, Prosveta,
Beograd, 1947. 18
Milan einac i Milo Milunovid, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj
60211, Prosveta, Beograd, 1964.
Agon časopis.
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #8 poslato: Decembar 24, 2010, 02:55:30 am »
Na mreži Poruke: 5472
* Milan Dedinac
JA SAM TO OKO KOJE GLEDA*
Priređivanje izbora poezije je ozbiljan i veoma težak posao. Na koje sve probleme nailazi pesnik kaa se srede sa sopstvenim tekstovima koji su nastajali u periodu od nekoliko decenija?
Izavačko preuzede Nolit izrazilo je želju a objavi izbor iz mog pesničkog rada i poverilo mi da taj izbor sam izvršim. Ali saa, kaa je ved ošlo vreme a se suočim lice u lice sa onim koji sam nekaa bio, s retkim tekstovima što sam ih ostavio za sobom, pa se zagleam kroz njih, kroz njihove crne rešetke i prazne beline, u vijugave tragove koje sam vukao, ovukao ove, o ove ecembarske nodi u hiljadu devetstotina pedesetpetoj, i do sobe ove uznesene nad g radom — a košava je sa stotinu strana šiba, kovitla je i kao neku otkačenu ljuljašku baca, uziže je i spušta, poiže i vrada — meni tek saa, u ovim časovima nodnim i vetrovitim, ok pišem postaje jasno, skoro o bola, a sam suviše lako, bez razmišljanja, primio ponuu. I prihvatajudi je nisam li se obavezao ja anašnji, nodašnji, ja u crnilu nodi koju košava kia i cepa i ne može a razdere, pa zato i zore nema da mi svane — nisam li primio tešku obavezu a obavim ono što su u stvari rugi napisali, rugi koji su nekaa bili JA, saa ved avno utvare, napisali u žurbi i žestini — moža u nekim tmurnim olovnim samodama? — ali bez ikakv e želje a to što obacuju o sebe postane ikaa literatura, bez želje i nae u trajanje tih tekstova. (A ukoliko
su pristajali, u razoblju između va rata a neke o svojih neoteranih rukopisa objave, uvek je to bilo sa namerom da time izazovu revolt sredine
u kojoj su bili prinuđeni a žive, a nešto u njoj negiraju, a njene stoletne istine nagrizu; nikako a bilo u kom viu potvre u jenom ruštvu koje im je zagorčavalo život i činilo ga neponošljivim.) I nisam se obavezao samo na to da tu najintimniju njihovu ispovest ponovo
objavim, no i a oaberem iz nje one reove koji bi još mogli a nađu žive ozive u meni, a, po mogudstvu, i ko izvesnog broja mojih savremenika. Kažete a Vi anašnji posmatrate sebe nekaašnjeg. Kakav je ono s između Vaših Ja i šta je zajenička crta pesničkog zanosa koja ih oržava kao celinu? a li su to, moža, poetička pitanja koja i anas ne možete a rešite? Hteo bih a se spasem espotije skepse a se pream ražima prve hipoteze, moža obmane: a poverujem, istinski, kako neki o tih mlaida koji se pomaljaju iz magle, sablasno predamnom izrastaju i opet mutno
iščezavaju, a neke o njih anas izjeaju moje negašnje sumnje, neka o mojih pitanja, i a sa i oni ranjavi kao ja neka, traže ogovore — a bez ikakvih ogovora alje se ne a živeti! — na mnoge osnovne probleme što im se bezušno namedu — o odnosu subjekta i objekta, o svesti i posvesti, o životu i smrti — i da i oni sada, u magli, kao ja davno, prebiraju u vatri zanosa nekakve slučajne reči, nagoveštaje meloija, i hvataju slike na najtavnijim, najtajnijim klaencima saznanja i emocije, pa ih beleže užurbano a im ništa ne bi promaklo. Ali ved sutraan gorko uviđaju a o njihovog stvaralačkog haosa, koji je — činilo im se — obarao sve br ane što su mogle a ometu oslobođeni uh a se protegli i razmane, uviđaju očajni a, na kraju krajeva, o svega onoga što im je izglealo još sinod, u polusnu, a rže čvrsto u rukama kao siguran plen, plen iz osa još netaknutih šuma i prašuma i neispitanih mora uhovnog života, a o svega toga na javi, u njihovom rukopisu ništa nije ostalo. Ništa. I a zbog toga, ali ne samo zbog toga, moraju oni neumorno da tragaju i dalje svaki
za svojom alhemijom reči, koja de im moža jeare ipak omoguditi a upišu na mapi čovekove psihičke i poetske istorije ne samo novootkrivene svetove, kontinente, nova mora i okeane, nova podneblja i nebeske prilike,
ved i jean sasvim rugi život na kopnu, u moru i vazuhu, ruga kretanja u nebesima i na zemlji međ bidima, zračenja ota neviđenih boja, brujanja i meloije neslušanih harmonija. Da li možete a opišete nekog o tih mlaida, kakvo je okruženje u kome stvara?
Sav je upleten u senke. Iščekuje, nespokojan, najužu nod. I stoji ovojen i
sam, i kune sa tog primorsk og trga ovaj naš nemušti jezik što ne sarži stvarnost, proklinje neverice-reči kojim je prinuđen a se još uvek služi, a
one ga izneveravaju stalno. Jer "materijalno istina nisu"’, jer ne mogu, prazne i nikaa nede modi (Zašto je sunce — srednjeg, a Mesec — muškog roa? Što more nije — ženskog? Pita se on) jer nikaa nede modi a izraze bujnost i slinu njegovih emocija, ni sve nove i nove košmare njegovog subjekta.
Kakav je Vaš onos prema Vašim najranijim raovima, onim koji su nastajali u doba nadrealističkog pokreta, u vreme Vaše mlaosti kada ste se borili za literaturu tako što ste bili protiv nje? Mogu li a nazovem pesničkom našu mlaost? a li smem tako a nazovem tu mlaost koja je trošila i istrošila najbolje svoje snage sa ubeđenjem a ih aru je anti-književnoj, anti-umetničkoj borbi? Kako a apostrofiram, da li imenom pesnika, one mlade ljude koji su zapisali
nekaa prve moje tekstove uvereni a ne stvaraju time literaturu, ved aju samo prilog jenom širokom zanosnom pokretu koji treba iskren o da posluži "potpunom oslobađanju ljuskog uha"’? I smem li najza a nazovem pesmama njihove prve rukopise, one zagonetne radove — ponekad bistre kao suza – koje su štampali u prvim našim časopisima? Ili Javnu pticu? Kojim izrazom da se poslužim, kakvo ime a am tim marginalijama
ispisanim na rubu njihovih života?... Pesme — nisu. Niti bi oni — onako oholi, samouvereni, ali i puni sumnje; onako prezrivi prema literaturi — ikaa pristali a po jean tako opšti naziv pesme – kompromitovan, gotovo pogrdno-smešan — svrstaju njihovi
tekstovi koje su oni ispisivali retko, voedi stalno računa o rečima jenog njihovog velikog pesnika — prethodnika da "sve vode mora ne bi bile dovoljne da speru jednu mrlju intelektualne krvi". Vi ovde gov orite o velikom problemu stvaranja, ge se proizvo, u Vašem
slučaju pesma, ovaja o namere jer, ipak, anas se Vaše nekaašnje anti književne tvorevine smatraju književnošdu. Po kojim "uslovima" biste ih i Vi smatrali literaturom, tj. šta je ono što ih čini artefaktom? Jeino ako bi se pojmovi pesnički, pesnik i pesma osloboili rugih značenja i primili samo onaj smisao koji smo im mi neka priavali, ne bih se sigurno ustručavao a najzanosnije trenutke naše pogrebne mlaosti nazovem pesničkim; one mlaide koji su takve trenutke izazivali u sebi i oživeli ih — pesnicima, a neke njihove tekstove, ma i krnje, neorečene — pesmama. I ne samo što se ne bih usručavao, no strahujem a bi me, čim
bi ih tako nazvao, počela a saletaju nova pitanja, a me more druge sumnje:
Jesu li u stanju, hode li modi a opstanu pri tako visokom kriterijumu, na tako oštrom osvetljenju, na skoro neostupnim visinama uha, čak i oni najsmeliji i najnaahnutiji momenti moje prošlosti, i nede li, po tim nemilosrdnim dijamantskim ponebljem, morati a ugine živi ah retkih memorablija koje sam ostavio za sobom?
Priređujudi sopstvenu poeziju našli ste se u dvostrukoj ulozi, Vi ste pesnik i čitalac u isto vreme. Da li sa te pozicije možete a efinišete iealnog čitaoca Vaše poezije i koliko je ona usmerena konkretnoj publici? Što pevam to je zato, to je i zbog toga a bi moj glas mogao o nekoga a opre. Često mi se činilo a su pesme, moje pesme ustvari najčešde samo puka ozivanja. I a na kraju kaa zastanu, zadute, to je jedino zato da bi oslušnule eho. A onaj ko je u stanju a prihvati tuđu pesmu, i sam je po nečemu pesnik: ako ne pesnik svojih pesama, ono poslenji bezimeni neimar tuđih. On ih nehotice menja, približava sebi a bi ih što prisnije usvojio. Aktivni čitalac, on im daje boju svoje povesti, senke svojih snova i maštanja. Unosi u meloiju svog krvotoka: on ih pokrede ritmom svog disanja. A položaj Vas — pesnika, Vi ste čovek na prozoru?
Ja sam to oko koje gleda. Stojimo jedan prema drugom, ja i ov aj nepomični preeo preamnom. Ni
ja njega a prisvojim, ni on mene a prigrli. Između nas jeino — prozorska okna koja je nodašnji mraz oirnuo paučinom o lea. Ja sam to bezbojno oko pre kojim hlani bakrorez nepomičnog pejzaža satima stoji.
Naahnude i priroa stvaralaštva su Vaša velika tema, ali i tema moerne misli. Koliki je ueo trenutka naahnuda u Vašoj poetici? Uvek me je više privlačilo ono što prethoi jenoj umetničkoj tvorevini no krajnji rezultat. Bez nae a du time išta postidi, nisam li ja najvedi eo svoga rada na poeziji proveo u pokušaju a okučim šta mi kazuju ti naahnuti trenuci, tuđi ili moji, koji iznenaa prisile pesnika a uzme pero u ruku kako bi što spontanije, što istinitije zapisao, i zar se, ustvari, ved decenijama ne upinjem da koliko-toliko prozrem zamračene oblasti stvaralačkog procesa koji nastaje po pritiskom takvih momenata i traje o
onog časa kaa se elo otkine o svog tvorca i počne a živi sopstvenim, nezavisnim životom? Uvek su me više zanimala pesnikova istraživanja na koji de način "a iskaže ono što jezika nema"; više pisanje, stvaranje, manje sam plo. Koliko sam samo puta iznenađivao sebe pri takvim ispitivanjima, prilično zalunim, a kako se opet zaticao sa štampanim elom u ruci, uvek tuđim, nikaa svojim! I nije, čini mi se, nimalo slučajno — baš zbog tog skoro bezušnog neinteresovanja za tekst koji se jenom ovojio o mene — nika nisam znao napamet nijenu o svojih pesama i što mi se reovno ešavalo, kaa bih javno čitao, a ih uvek tako neznalački sričem kao a se u tom času prvi put upoznajem sa tuđim, nepoznatim rečima. Poema Jean čovek na prozoru je višestruko značajna u Vašem stvaralštvu. Ona nastaje u specifičnom istorijskom trenutku, u preosedanju novog ratnog sukoba. Do koje mere je ospoljenost lirskog subjekta ove poeme
uslovljena istorijskim trenutkom, tj. a li je košava, koja je, takođe, činjenica vremena, simbol za mnogo vedi vihor? U vremenu čiju je zloslutno -turobnu atmosferu svakoga dana razdirala izbezumljena i bes omučna reka jenog nauvenog, megalomanskog strašila koje je, giganskom armaom zaslepljenih konotijera, ved postrojenih u bojne reove, i basnoslovnih arsenalom svih vrsti oružja pretilo uništenjem čitavim naroima i zaricalo se a de istrebiti sa lica zemlje sve ono što ne bue htelo pre njim a se pospe pepelom, a se prikloni njegovoj modi, a se pokori njegovom carstvu mraka, sve one koji bi se još usuđivali a pretenuju na očuvanju integriteta, sloboe svoje misli; u jenom takvom izopačenom, poi vljalom vremenu i u jednoj zemlji, zemlji jugoslovenskoj, žalosno razvaljenoj, uhovno potlačenoj, materijalno upropašdenoj — ge svakome ko je iole oštroumnije rasuđivao moralo biti jasno a se svua oko njega, oko njegove omovine, grozničavo i užurbano vrše poslenje pripreme za ratno klanje kakvo čovečanstvo, u svojoj ne mnogo veroj povesti, nije o taa oživelo — ko, ko u jednom takvom vremenu i u takvoj jednoj zemlji nije bio prisiljen da se ozbiljno
suoči sa likom svoje savesti, a izvrši reviziju mnogih svojih shvatanja, da proveri — ko zna po koji put — sve svoje mogudnosti, za ane koji ga očekuju? Koga ti ramatični ani na početku tragične panorame koja je svakoga časa morala a počne i koja je u Španiji ved bila počela, koga u tome sutonu krvl ju obojaisanu nodi, koga ti ogađaji nisu zatekli u velikome obračunu, pre svega sa samim sobom? Zatekli su svakog, i čoveka za plugom, i ono što se i u tim anima još našao sa perom u ruci. Pa i pesnik onaj na bezušnoj stihiji košave iz poeme Jean čovek na prozoru bičevan svim olujama sveta i svoje zemlje, razapet po metalnim, nezajažljivim suncem — čiji su zrakovi paali na njega i "na sulue litije i ripie, a lažljive zborove i kulukom i knutom šibane provincijske povorke",
koje su se stalno, u te dane vukle, grlate, a posramljene, svim ulicama grada — pa i pesnik taj na prozoru koji je isao tuđim ahom, ahom
rugih ljui, a svojim hranio i lišde i trave, avao, ao svoje ruke "drugovima u rukovanju" i gubio ih, izgubio "po njenom telu u milovanju"’, i on je, ustvari, hvatao sebe i uhvatio se u toj pesmi i na tom prozoru u
jenom o takvih neponošljivih obračunavanja sa samim sobom, a njegova poema neminovno primila neke boje te epohe: prizvuke prigušena revolta, vreli ah nagomilane mržnje, vapaj i težinu beznaežnih tužbalica. Sličan, snažan upliv spoljašnjih okolnosti postoji i u ciklusu logorskih pesama. Ove pesme su pisane u prvom licu i jenine i množine. Da li specifične okolnosti u kojima su nastajale iktiraju prvo lice i uopšte rugačiji ton ovog ciklusa? Iako znam s ostojevskim a je "u prvom licu sve to strašna sramota ispričati", ne mogu, ne umem rukčije. Moža bi i bila sramota — ne moža, nego svakako bi bila — da je u mojim stihovima iz ropstva progovorilo samo moje JA, ono moje staro ja koje je i postojalo jedino po
tome a bi plamsalo onim čime se razlikuje o rugih. Ali kakvo je danas moje ja, ovo prvo lice kojim govorim, kojim pevam i
plačem, kojim mrzim i čeznem, kojim se bunim i kunem, kojim prkosim kroz reči što ih, u logoru, ovom sramnom, beležim? a li se to moje ja bilo po čemu razlikuje o svih ovih rugih ja oko mene, tolikih rugih što zebu po istim ovim tuđinskim nebom, ulovljenih u gvozene mreže, tih rugih ja što zure u isplakane aljine, u zlu se ponište ili su o neba silni, i glauju i prose, i mrze se i vole, i snivaju — o, kako puste, kako mahnite snove snivaju! (... )
Ako li ko o rugova mojih pročita ika stihove, ma koje moje pesme, pa re samo jean ili reč jena zacvili ili klikne u njemu, neka zna da je taj stih, a ta reč njegova bila i a sam je ja samo iščupao iz njegovih grui, a saa mu je, eto, vradam. Ako ih bue bilo u kojim de i a ojeknu ove pesme u srcu a ih čuju kao njihove da su, ni ja se zastid eti nedu, niti de me biti sramota što sam ih u prvom licu ispevao.
To prvo lice, to sam i ti i ja, ruže, i svi rugovi naši iz ropskih logora Šleske, a reovi ovi, ove priproste pesme, prestaju a buu moje, postaju naše. Ili ničije.
Vi ste dosta putovali: Francuska, Jadransko primorje, crnomorska obala,
Prag, Dalmacija. Zašto je Vaša "putopisna" lirika ojek samo putovanja po Crnoj Gori?
Dugo, dugo, mi se ukazivala Crna Gora, pa i sada mi se javlja kao podstrek
za beskrajna i veličanstvena ouševljenja, za stvaralačke tame i zračenja. A ved samim svojim izgleom (toliko stvarnim i stvarno utvarnim — "zemlja ova bez zemlje"; otuđenošdu svoje neuporeive i gorke lepote koja je o svega ota viđenog ovaja — po mrtvim sjajem uštapa njena se mineralna pustoš, sa ugašenim kraterima u mesecu oglea) pomerala je Crna Gora i samom svojom irealnom stvarnošdu granice moje zbilje čak o pojava nekih za koje otle ni nasludivao nisam a se ika mogu objaviti posre jave: mišljah a im je boravak samo u snovima i mašti. razgovor vodila Jelena Milinkovid
* Ovaj tekst je zamišljeni intervju sa Milanom eincem iz vremena kaa je radio na zbirci Od nemila do nedraga . Odgovori Milana Dedinca su delovi iz Predgovora i Uvonih reči knjige Od nemila do nedraga . Ovaj zamišljeni intervju, u kome odgovori prethode pitanju, a ne obrnuto, samo je jedan
rugačiji pogle na ovu značajnu knjigu naše literature. Želimo a pokažemo a se ova neobična i neovoljno pročitana zbirka može čitati na još jean način, kao stalni dijalog sa piscem koji daje odgovore na mnoga značajna i savremena poetička pitanja. (Prim. prir.) Agon časopis
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #9 poslato: Decembar 24, 2010, 02:56:16 am »
Na mreži Poruke: 5472
*
MOJI UPRAVNICI
oajen naše glume Slavko Simid ispisao je, specijalno za NIN, portrete ličnosti koje su se nalazile na čelu pozorišta u kojem je on ostvario svoju blistavu umetničku karijeru. U ovom broju onosimo zapise o Veliboru Gligoridu i Milanu Mimi eincu, upravniku i direktoru Jugoslovenskog ramskog pozorišta
MILAN-MIMA DEDINAC
Pesnik, intelektualac najvišeg ranga, prevoilac, francuski đak, esteta, perfekcionista. Omalen, mršav, ali sa svetovima u očima. Po osnivanju Jugoslovenskog ramskog pozorišta upravnik je bio Velibor Gligorid, a Mima einac umetnički irektor. Posle četiri goine raa u pozorištu postavljen je na mesto savetnika za kulturu u našoj ambasai u Parizu. Posle Pariza vrada se u Beogra i tri goine provoi na svom pesničkom stvaralaštvu. Kaa je Velibor Gligorid izabran za presenika Srpske akademije nauka, Mima Dedinac je postavljen za upravnika Jugoslovenskog
ramskog pozorišta. Omah treba redi a je einac bio najvedi autoritet i to u svim omenima pozorišnog mehanizma. Malo je vremena provoio u kancelariji. Čim bi počela proba on bi bio u glealištu. Pomno je pratio ra glumaca i reitelja. einac nije samo tražio najviše omete o glumaca i reitelja ved je i sam učestvovao u tom stvaralaštvu. Njegove primebe posle probe bile su dragocene i za glumce i za reditelje.
Kaa sam rekao a je bio autoritet u svim omenima, ispričadu ovo. Za vreme jene pauze svi smo bili u pozorišnom salonu. eincu prilazi Milenko Šerban, poznati slikar i scenograf Jugoslovenskog ramskog pozorišta i daje mu skice za dekor komada koji se sprema. Dedinac razglea skice poređane po činovima. Na kraju složi crteže i preajudi ih Šerbanu kaže: "Milenko, možeš ti to bolje a uraiš." I kraj priče. Kostimska proba "Krotke" Dostojevskog. Tu sam u glavnoj ulozi. Posle
probe kaže mi: "Treba a izgleate stariji, stavite kratku brau i brkove boje vaše kose." Ne samo a je bio u pravu ved mi je taj novi lik ao rugi izraz čak u psihofizičkom smislu. Sedam se jenog gostovanja u Sremskoj Mitrovici. Ciča zima , sneg i led, jedva smo stigli. Za vreme predstave pogledam sa strane i ugledam Dedinca, on nije putovao sa nama, neko ga je dovezao. Stajao je do kraja
pratedi prestavu. Jenom se esilo ovo, počela je prestava "r" Branislava Nušida. Milivoje Živanovid u glavnoj ulozi. Milivoje je na svakoj prestavi ržao visoko barjak ogovornosti i umetničke iscipline i izgarao u svakoj ulozi. Svi smo to znali i visoko cenili. Valja ne vievši einca u loži, ili ko zna zbog čega, on se u jenoj sceni opustio, čak je kao u slutnji bilo i malo kabotenstva. U jednom trenutku primetim a je einac u loži. Verovatno je ušao malo kasnije. Kaa se prestava završila, i ok smo se mi klanjali publici, einac je ved bio u salonu kroz koji i mi treba a prođemo. Stajao je kraj vrata, sačekao Milivoja, i pre svima rekao: "Milivoje, ako misliš a ovako igraš ovu ulogu ja du omah skinuti koma sa repertoara!" Milivoje se samo secnuo, klimnuo glavom i otišao u svoju garerobu - znao je da je Dedinac u pravu. Ceo dan i dob ar eo nodi provoio je u pozorištu sa malom pauzom o
nekoliko sati za vreme ručka u svom omu i kratkog omora. I bio je ved u pozorištu. Treba znati a je u to vreme Jugoslovensko ramsko avalo prestave i u pozorištu "Boško Buha" i u omu kulture "Đur o Salaj". To su bile, takozvane, male scene. Prestave su išle istovremeno. einac bi na velikoj sceni ogleao prestavu o pauze, a zatim prešao na prestavu u "Buhi" ili "Salaju" i sa strane scene stojedi ogleao rugi eo prestave. Pa još ovo: ivan čovek i ivan glumac Zoran Ristanovid stanovao je kao podstanar u jednoj sobi. Nikako da dobije stan. Jednog dana ulazi u
upravnikovu kancelariju, malo mamuran, i kaže eincu: "ruže upravniče, ja sam ved eset goina bez stana, ako omah ne obijem stan ja du se ubiti, ajem vam časnu reč a du se ubiti, shvatite to ozbiljno, ja du se ubiti."
A, einac: "E, Zorane, nismo mi te srede." Treba znati a su Zoran Ristanovid i Cole ečermid bili miljenici Mime einca. On je voleo te inteligentne darovite glumce i savremene boeme. Slavko Simić |
12.12.2002. | NIN
Sačuvana
Angelina
Milan Dedinac (1902—1966)
Administrator
« Odgovor #10 poslato: Jul 16, 2012, 11:09:15 pm »
Na mreži Poruke: 5472 ODLAZAK Milanu Dedincu, pesniku Javne Ptice
Zornjača celu nod među živinom saa izlede iz kokošara; Ka an natopi gore pogleadu na širok rum kroz prozore
Bičem du isterati iz krvotoka gnusan san što me za krajeve ove veže, Opradu oči i lanove. Pa podi du tamo ge nod uz pingvine zaljubljeno leže. Otrešdu oči komike lirske Kad na tabanima putevi označe geografiju živu, Uzahom jenim iz severnih mora pozravidu obale irske
Požutelog lika kao afiše po stanicama, Umesto pozravnih reči Izletede iz mojih usta 200 polarnih sunaca! Između košulja spavade roni pejzaž i plav kišobran neba Iščupadu jesenji jablan slovenske sentimentalnosti Na ekvatoru sveta:
Pa njegov u okean otcepide o kože moje 26 sanjalačkih leta. Pa ipak! praznine života zasuo je san kao pesak. Znam, pesnik sam bio:
Srce je moje bunar, namesti jean đeram! Slovenska naša sela siva kao stepe... Rade Drainac
Pariz, 1926.
Sačuvana
