Љиљана Бајић Зона Мркаљ
Читанка за 8. разред основне школе
Рецензенти проф. др Бошко Сувајџић, Филолошки факултет, Београд мр Миодраг Павловић, Филолошки факултет, Београд Катарина Колаковић, професор ОШ „Дринка Павловић“, Београд Уредник мр Бранислава Марковић Одговорни уредник Слободанка Ружичић Директор и главни уредник Милољуб Албијанић
22
33
Садржај ГУСЛАР Народне епске песме новијих времена 8 Почетак буне против дахија (одломци) 8 Вук Стефановић Караџић О народним певачима (избор) 16 Бој на Мишару (одломак) 17 Српски рјечник (избор) 23 Миодраг Поповић, Словенски аџија (одломак) 29 Прота Матеја Ненадовић, Мемоари (одломак) 33 Уместо рама за слику 37 ТВРД ЈЕ ОРАХ ВОЋКА ЧУДНОВАТА Петар Петровић Његош, Горски вијенац (одломци 42 Љубомир Ненадовић, Писма из Италије (одломци) 49 Ђура Јакшић, Отаџбина 55 Оскар Давичо, Србија 59 Симо Матавуљ, Пилипенда 61 САМО СЕ СРЦЕМ ЈАСНО ВИДИ Франческо Петрарка, Канцонијер (LXI) 68 Вилијем Шекспир, Ромео и Јулија (одломак) 70 Јован Јовановић Змај, Ђулићи (избор) 75 Борисав Станковић, Увела ружа (одломци) 78 Народна песма Српска дјевојка 83 Десанка Максимовић Опомена 85 Пролећна песма 86 Рајнер Марија Рилке, Љубавна песма 87 Васко Попа, Очију твојих да није 88 У ТАМНИНИ ДА СЕ НЕ ИЗГУБИ Јован Јовановић Змај, Светли гробови 92 Иво Андрић Мост на Жепи (одломци) 95 Књига (одломци) 99 Милош Црњански, Сеобе (одломци) 105 Добрица Ћосић, Деобе (одломак) 110 Исидора Секулић, О царском достојанству језика (одломак) 113
4
ХОДОЧАШЋА Теодосије, Житије светог Саве (одломак) 118 Матија Бећковић, Прича о светом Сави 122 Милош Црњански, Ламент над Београдом (одломци) Роберт Гревс, Златно руно (одломак) 127 Растко Петровић, Африка (одломак) 130 Дејвид Гибинс, Атлантида (одломак) 132 СА ИЗВОРА ЖИВОТА Сергеј Јесењин, Писмо мајци 140 Лаза Лазаревић, Све ће то народ позлатити (одломци) Петар Кочић, Кроз мећаву (одломци) 149 Данило Киш, Ноћ и магла (одломци) 155 Молијер, Грађанин племић (одломци) 161 Бранислав Нушић, Сумњиво лице (одломак) 168 Ернест Хемингвеј, Старац и море (одломак) 172 Јасминка Петровић, Бонтон у гостима 174
124
143
РАСКОВНИК Народне лирске љубавне песме (избор) 178 Најљепши мирис 178 Радост у опомињању 178 Риба и дјевојка 178 Драги и недраги 178 Не мисле се убити, већ љубити 178 Момак и дјевојка 179 Народне епско-лирске песме (избор) 180 Смрт Омера и Мериме 180 Стојан и Љиљана 182 Женидба Милића барјактара (одломци) 184 Народне приповетке Усуд 190 Немушти језик 195 Ш. Кулишић, Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник (избор) 199 Милорад Павић, Предео сликан чајем (одломци) 202 Азбучник писаца 208 Књижевнотеоријски појмови 216 Списак илустрација 217 Мапе књижевних родова и врста 218 Речник 220
5
Објашњење симбола у Читанци за осми разред Стрелице постављене у два смера као симбол означавају задатке које ћеш решавати на часу у дијалогу са наставником и друговима. Неки од њих намењени су истраживачком читању текста, те ћеш о таквим питањима, уз претходни договор са наставником, размишљати код куће. Одговоре припремај за усмено излагање, а по потреби можеш, у вези са њима, сачинити и подсетник у школској свесци. Oвај симбол упућује на додатни рад и бављење књижевношћу и српским језиком у оквиру слободних активности. Захтеви обележени знаком за бесконачно подстичу те да самостално приступиш решавању задатака, да истражујеш, прикупљаш додатне информације, проучаваш секундарну литературу, посетиш знаменита места... Трећи понуђени симбол упућује на књижевнотеоријске појмове које треба да усвојиш закључно са осмим разредом. Неки од њих су објашњени у претходним разредима, а неки су за тебе нови и протумачени први пут. Симбол наводник означава одломке из секундарне литературе, тј. текстове писане поводом различитих књижевних дела, књижевних праваца или о писцима. Ако желиш, можеш да прошириш своја знања читајући књиге из којих су преузети дати одломци.
!
Под овим симболом наћи ћеш издвојене „кључне речи“, које представљају значајне водиче у твом разумевању наставне јединице која се обрађује. Како је у књижевности естетски моменат водећи, као најбитнији издвајају се они појмови око којих се шире асоцијативне „мапе знања“, а везани су за разумевање књижевноуметничког текста.
ГУСЛАР
7
Гуслар Народне епске песме новијих времена
„Сећања на даљу и ближу националну прошлост, моделована у епском сазвучју, окосница су Вукове систематизације грађе, потпуно изведене у његовој класичној редакцији Српских народних пјесама. Кохерентан, ефикасан и аргументован самом поезијом, Вуков систем, успостављен другом, трећом и четвртом књигом бечког издања, постаће темељ свих будућих размишљања о националној епици. Његова ‘старија’ времена обухватала су епску стилизацију јунака који припадају периодима самосталне феудалне државе, до ‘пропасти царства и господства српског’. Подвиге хајдука и ускока из дугог ропства од XV до XIX века Вук је унео у трећи том своје антологије, означивши их као ‘пјесме јуначке средњијех времена’. Опеване борбе за слободу црногорских племена и војевања српске револуције током Првог и Другог устанка склапала су епска ‘новија’ времена. Поред једноставног и прегледног хронолошког принципа, Вук је формирао и уже тематске кругове, што је указало на привлачност појединих епских имена, око којих су се груписали мотиви.“ (Снежана Самарџија, Биографије епских јунака)
Народна епска песма
Почетак буне против дахија (Одломци)
„Ово је једна од најпознатијих, најлепших и најразвијенијих епских песама о борбама за ослобођење Србије. Сматра се да ју је испевао слепи гуслар Филип Вишњић, од кога ју је Вук и забележио уз помоћ Лукијана Мушицког с пролећа 1815, боравећи у манастиру Шишатовцу. Ова песма опева збивања која претходе Првом српском устанку. Није тачно установљено кад је Вишњић испевао ову песму, да ли првих година устанка, док је још био у Босни, или 1809. по преласку у Србију. По неким претпоставкама, учинио је то тек после 1813. пошто је прешао у Срем. Вишњић је историјске догађаје и бројне личности дао песничким идејама и сликама, ликове уметничким карактеристикама и стилом, те је поезија потпуно потиснула хроничарско казивање.“ (Нада Милошевић-Ђорђевић и Радмила Пешић, Народна књижевност)
Боже мили, чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, по Србији земљи да преврне и да друга постане судија, ту кнезови нису ради кавзи, нит’ су ради Турци изјелице,
8
ал’ је рада сиротиња раја, која глоба давати не може, ни трпити турскога зулума; и ради су божји угодници, јер је крвца из земље проврела, земан дош’о, ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати, сваки своје да покаје старе. Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш’ Србије по небу ведроме. ’Ваку прву прилику вргоше: од Трипуна до Светога Ђурђа сваку ноћцу мјесец се ваташе, да се Србљи на оружје дижу, ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше. Другу свеци вргоше прилику: од Ђурђева до Дмитрова дана све барјаци крвави идоше виш’ Србије по небу ведроме, да се Србљи на оружје дижу, ал’ се Србљи дигнут не смједоше. Трећу свеци вргоше прилику: гром загрми на Светога Саву усред зиме, кад му време није, сину муња на Часне вериге, потресе се земља од истока, да се Србљи на оружје дижу, ал’ се Србљи дигнут не смједоше. А четврту вргоше прилику: виш’ Србије на небу ведроме увати се сунце у прољеће, у прољеће на Светог Трипуна, један данак три пута се вата, а три пута игра на истоку. То гледају Турци Биограци, и из града сви седам дахија: Аганлија и Кучук Алија, и два брата, два Фочића млада, Мемед-ага и с њиме Мус-ага, Мула Јусуф, велики дахија, Дервиш-ага градски таинџија, старац Фочо од стотине љета, све седам се састало дахија Биограду на Стамбол-капији, огрнули скерлетне бињише, сузе роне, а прилике гледе: „Ала, кардаш, чуднијех прилика! Оно, јолдаш, по нас добро није.“ Па од јада сви седам дахија
начинише од стакла тепсију, заграбише воде из Дунава, на Небојшу кулу изнесоше, наврх куле вргоше тепсију, у тепсију зв’језде поваташе, да гледају небеске прилике, што ће њима бити до пошљетка. Око ње се састаше дахије, над тепсијом лице огледаше; кад дахије лице огледаше, све дахије очима виђеше, ни на једном главе не бијаше. Кад то виђе све седам дахија, потегоше наџак од челика, те разбише од стакла тепсију, бацише је низ бијелу кулу, низ бијелу кулу у Дунаво, од тепсије нек потрошка нема! Па од јада сви седам дахија пошеташе брижни, невесели, низ Небојшу кулу Јакшићеву, одшеташе у каву велику, пак сједоше по кави великој, сви сједоше један до другога, старца Фочу вргли у зачеље, бијела му брада до појаса; пак повика све седам дахија: „К нама брже, хоџе и ’ваизи! Понесите књиге инџијеле, те гледајте што нам књиге кажу, што ће нама бити до пошљетка.“ Потекоше хоџе и ’ваизи, донесоше књиге инџијеле; књиге гледе, грозне сузе роне, дахијама овако говоре: „Турци, браћо, све седам дахија, ’вако вама инџијели кажу: кад су ’наке бивале прилике виш’ Србије по небу ведроме, ев’ одонда пет стотин’ година, тад је српско погинуло царство, ми смо онда царство задобили, и два влашка цара погубили: Константина насред Цариграда,
9
украј Шарца, украј воде ладне, и Лазара на пољу Косову; Милош уби за Лазу Мурата, ал’ га добро Милош не дотуче, већ све Мурат у животу бјеше док ми српско царство освојисмо; онда себи везире дозива: ’Турци, браћо, лале и везири, ја умријех, вама добих царство! Него ово мене послушајте, да вам царство дуговјечно буде: ви немојте раји горки бити, веће раји врло добри буд’те; нек је харач петнаест динари; нек је харач и тридест динари не износ’те глоба ни пореза, не износ’те на рају биједа; не дирајте у њихове цркве, ни у закон, нити у поштење; не ћерајте освете на раји што је мене Милош распорио, то је срећа војничка дон’јела: не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи; ви немојте рају разгонити по шумама да од вас зазире, него паз’те рају кô синове; тако ће вам дуго бити царство. Ако л’ мене то не послушате, већ почнете зулум чинит раји, ви ћет’ онда изгубити царство.’ Цар умрије а ми остадосмо, и ми нашег цара не слушасмо, већ велики зулум подигосмо: погазисмо њихово поштење, свакојаке б’једе износисмо, и на рају глобе навалисмо, и гријоту богу учинисмо. Сад су ’наке постале прилике, сад ће нетко изгубити царство; не бојте се краља ни једнога, краљ на цара ударити неће, нити може краљевство на царство, јер је тако од Бога постало;
10
чувајте се раје сиротиње: кад устане кука и мотика, биће Турком по Медији мука, у Шаму ће каде проплакати, јера ће их раја уцв’јелити. Турци, браћо, све седам дахија, тако наши инџијели кажу: да ће ваше куће погорети, ви дахије главе погубити; из огњишта пронић’ ће вам трава, а мунаре попаст паучина, неће имат ко језан учити; куд су наши друми и калдрме, и куда су Турци пролазили и с коњскијем плочам’ задирали, из клина ће проникнути трава, друмови ће пожељет Турака, а Турака нигде бити неће. Тако књиге инџијели кажу.“ Кад то чуше сви седам дахија, све дахије ником поникоше, и преда се у земљу гледаше; с књигом не зна нико бесједити, ни како ће књизи отказати. Старац Фочо подавио браду, па је б’јелу са зубима гризе, ни он не зна с књигом бесједити, већ се и он томе послу чуди; не пониче Фочић Мемед-ага, не пониче, већ јунак покличе: „Дишер море, хоџе и ’ваизи! Мол’те бога и језан учите сваки данак а све по пет пута ! Не брин’те се нама дахијама: док је нама здравља и памети, и док нам је биоградског града, ми смо кадри управити градом, око града сиротињом рајом. Кад краљеви на нас војшит неће, како ће нам раја досадити, кад нас има, у седам дахија, у свакога по магаза блага? Каква блага? Све мека дуката, а све пуста блага лежећега.
У нас, браћо, четири дахије, Аганлије и Кучук Алије, и у мене и Мула Јусуфа, у свакога има пуста блага небројена, по двије магазе. Нас четири када устанемо, устанемо на ноге лагане, а магазе с благом отворимо, просућемо рушпе по калдрми, на дукате покупити војску, нас четири велике дахије начетверо разд’јелити војску, начетверо кô четири брата; поћи ћемо из нашега града кроз нашијех седамн’ест нахија, исјећ ћемо све српске кнезове, све кнезове, српске поглавице, и кметове што су за потребе, и попове, српске учитеље, само луду ђецу оставити, луду ђецу од седам година, пак ће оно права бити раја, и добро ће Турке послужити. *** Док погубим Бирчанин Илију, обор кнеза испод Међедника; ево има три године дана, откако се врло посилио: куд гођ иде, све кр’ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи, он Турчину не да у кнежину: кад Турчина у кнежини нађе, топузом му ребра испребија, а кад Турчин стане умирати, а он виче на своје хајдуке: ’Море, слуге, тамо пашче бац’те, ђе му гавран кости наћи неће.’ А кад нама порезу донесе, под оружјем на диван изиђе, десну руку на јатаган метне, а лијевом порезу додаје:
’Мемед-ага, ето ти порезе, сиротиња те је поздравила: више теби давати не може.’ Ја порезу започнем бројити, а он на ме очима стријеља: ’Мемед-ага, зар ћеш је бројити? Та ја сам је једном избројио.’ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим – једва чекам, да се скине б’једа, јер не могу да гледам у њега; он је паша, а ја сам субаша.“ *** (Ђорђе позива српске поглавице на борбу.) На све стране Ђорђе књигу посла у свих градских седамн’ест нахија на кметове, селске поглаваре: „Сваки свога убијте субашу, жене, дјецу у збјегове кријте!“ Кад то чуле српске поглавице, намах они послушаше Ђорђа: сви скочише на ноге лагане, припасаше свијетло оружје, сваки свога убише субашу, жене, дјецу у збјег одведоше. Кад је Ђорђе Србље узбунио и с Турцима веће завадио, онда Ђорђе прође кроз нахије, па попали турске карауле и обори турске тефериче и удари на турске паланке. Све паланке он турске попали, женско, мушко, све под мач удари, тешко Србље с Турцима завади. Турци мисле да је раја шала, ал’ је раја градовима глава; уста раја ко из земље трава, у градове саћераше Турке. Трчи Ђорђе од града до града и грађане свугдје довикује: „Чујете ли, ви Турци грађани! На градов’ма отварајте врата,
11
имеђ’ себе дајте зулумћаре, ак’ хоћете мирни да будете да градове цару не кваримо: јер ако их ви дати нећете, измеђ себе Турке зулумћаре, те градове раја начинила, градила их по девет година, кадра их је за дан оборити и са царем кавгу заметнути а када се с царем завадимо, да устане сви седам краљева да нас мире, помирит нас неће; бићемо се, море, до једнога.“ Тад грађани сузе прољеваху и Ђорђији ’вако говораху: „Бег-Ђорђије, од Србије главо! Даваћемо што год раја иште, не кварите царевних градова, ни са царем замећите кавге, ми даћемо Турке зулумћаре.“ Па грађани устадоше Турци, на градов’ма отворише врата, измеђ себе дају зулумћаре, зулумћаре, изјелице Турке, предају их у србињске руке. Боже мили и Богородице! Када Србљи докопаше Турке зулумћаре у бијеле руке,
па их сташе Србљи разводити преко поља без свијех хаљина, без ћурака и без антерија, без сарука у малим капама, без чизама и без јеменија, голе, босе, топузима туку: „Море, баша, кам’ пореза наша?“ У по поља Ђорђе сабљу вади, зулумћарске одсијече главе. А кад Ђорђе исијече Турке, исијече Турке зулумћаре, онда Ђорђе у градове уђе; што би Турак’ по градов’ма б’јелим, што би Турак’ за сјече, ис’јече; за предаје што би, то предаде; за крштење што би, то искрсти. Кад је Ђорђе Србијом завладо и Србију крстом прекрстио и својијем крилом закрилио од Видина пак до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ’вако Ђорђе Дрини говорио: „Дрино водо, племенита међо измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! Наскоро ће и то врјеме доћи када ћу ја и тебека прећи. и честиту Босну полазити!“
Кад се ћаше ... по Србији земљи да преврне – кад се хтело да се у Србији преокрене (промени) власт; уместо турске да дође српска; судија – власт, влада, управа; кнезови – за турске владавине старешине локалне самоуправе у нахији, вароши и једном или више села насељених хришћанским становништвом. Кнез је био дужан да се стара о јавном реду и безбедности, да врши управно-полицијску власт на свом подручју, да помаже државним чиновницима у прикупљању пореза, да их сам разрезује на становништво своје кнежине, а често и да их сам убире. Кнежевско звање било је наследно; зулум – насиље, безакоње; божји угодници – светитељи, свеци; земан – доба, време; јер је крвца из земље проврела – према народном веровању, крв провре када невина жртва тражи освету; сваки своје да покаје старе – да свако освети своје претке; од Трипуна до Светога Ђурђа – од 1. фебруара до 23. априла (по старом календару); сваку ноћцу мјесец се ваташе – Месец се делимично помрачивао; све барјаци крвави идоше – комета која се изнад наших крајева појавила половином фебруара 1805. године; небеске прилике – небески знакови; гром загрми на Светога Саву – гром усред зиме, кад му вр’јеме није (27. јануара) схваћен је као небеска прилика, знак да се подигне устанак; Часне вериге – црквени празник (29. јануара); увати се сунце у прољеће – помрачи се сунце у пролеће; над Србијом је 11. фебруара 1804. године било потпуно помрачење Сунца; Турци Биограци – Турци Београђани; дахије – силници који су се одметнули од власти и закона; Стамбол-капија – једна од београдских врата, где
12
је почињао пут према Стамболу (Цариграду); таинџија – снабдевач, интендант; скерлетни бињиш – широки огртач дугих рукава, скројен од црвене чохе; кардаш – друг, пријатељ; јолдаш – сапутник, друг; Небојша кула – кула на Дунаву, испод београдског града, коју су према предању, саградили српски феудалци браћа Јакшићи у другој половини XV века; што ће нама бити до пошљетка – каква ће нам бити будућност; наџак – део старинске бојне опреме; секирица на дугој дршци; кава велика – кафана, просторија у којој се пије кафа; хоџа – муслимански свештеник; ваиз – проповедник, говорник; књиге инџијеле – свете књиге; два влашка цара – два хришћанска цара: српски и византијски; Константин – последњи византијски цар Константин XI Драгаш, погинуо бранећи Цариград од Турака 1453. године; лале – дворјани; везир – титула у државној хијерархији турске царевине: министар, управник покрајине; раја – немуслимански поданици турске царевине; харач – главарина, врста личног пореза који се за време турске владавине убирао од људи немуслиманске вере; закон – у овим стиховима означава веру, припадништво некој вери; кука и мотика – у пренесеном значењу (метонимија): сви који носе куке и мотике, обичан народ; Медија – област између Каспијског мора и Месопотамије, али се овде вероватно мисли на муслиманско светилиште Медину у Арабији; Шам – Сирија; мунаре – висок витак торањ џамије са којега мујезин (свештеник) позива муслимане на молитву; језан – позив на молитву који упућује мујезин с мунаре; вргнути – 1. бацити; 2. а. метнути, ставити; б. оковати, спутати; 3. потегнути, махнути; 4. добацити, досегнути (о пушчаном метку); рушпа, рушпија – млетачки дукат, златник, цекин; крат – врста арапског коња, зеленкасте боје; сивац; ункаш, умкаш – предње облучје на седлу; дишер – узв. тур. Ван! Напоље! караула – кула на државној граници у којој граничари чувају стражу, стражарница крај мостова, тунел; теферич – забава и гозба, провод у природи, излет; место у природи пријатно за провод, летњиковац, вила; ћурак – огртач постављен крзном, кожух; антерија – врста горње женске или мушке хаљине с дугачким рукавима; сарук – танко платно или шал омотан око феса, чалма; јеменија – рубац, марама од танке шарене тканине којом муслиманке повезују главу (по имену земље Јемен)
Боже мили, чуда великога! Уочавај уметнички поступак градације коришћен у опису „небеских прилика“. Због чега свака приказана појава бива јача од претходне, носећи већи степен упозорења? Образложи зашто је народни певач астрономске појаве – помрачење Месеца и Сунца и појаву комете (што се збило у интервалу од 1800. до 1806. године) преместио у једну годину, 1804, пред почетак Првог српског устанка. − Издвој и протумачи визуелне и звучне ефекте (нпр. у стиховима: „Све барјаци крвави идоше“, „Гром загрми на Светога Саву, / усред зиме кад му време није“). Потруди се да повежеш експресивност ових ефеката са догађајима који ће уследити и са исходом самог устанка.
Начинише од стакла тепсију Како Турци и свих седам дахија „тумаче“ небеске прилике? Оживи у машти ликове дахија огрнутих у скерлетне бињише који „гледају“ своју судбину, у тепсији пуној воде из Дунава. Запажај како дахије реагују на злослутно пророчанство. Шта мислиш, да ли је постојао начин да се оно избегне? Објасни.
13
Чувајте се раје сиротиње Посебну пажњу обрати на савете које је цар Мурат оставио својим потомцима. Протумачи стихове: „Не бојте се краља ни једнога, / краљ на цара ударити неће, / нити може краљевство на царство, / јер је тако од Бога постало.“ Објасни значење израза „кад устане кука и мотика“. Зашто народни певач користи ову замену појмова (метонимију) за угњетени народ? Како се у контексту Муратових речи могу разумети народне пословице „Врана врани очи не вади“ и „Рука руку мије, образ обадви је“? Образложи зашто „кметови нису ради кавзи“.
Јер је крвца из земље проврела... Народ верује да крв проври када невина жртва тражи освету. Раја је жељна правде и слободе. Истакни стихове којима је представљена чврста решеност раје да се у супротстављању Турцима иде до краја. Зашто они делују претеће? Обавести се из историје о догађају који се збио непосредно пред почетак Првог српског устанка, о сечи кнезова. Зашто Мехмед-ага неће да послуша с вете књиге инџијеле и свог оца старца Фочу, већ предлаже радикално решење? Зашто је народни певач дао предност пророчким речима оца, а не сина, младог Фочића? Обрати пажњу како је представљен лик Илије Бирчанина у песми. Размисли о Илијином карактеру. Зашто је он директна претња Мехмед-аги? Подсети се из стихова како је Илија поступао према Турцима у својој кнежини.
Сваки свога убијте субашу... Размотри у тексту песме какву реакцију у народу је изазвала сеча српских кнезова. Читајући завршне стихове, прати како се развија мотив освете. Упореди у ком обиму су стихови које читаш у складу са историјским чињеницама. Протумачи стихове: „Дрино водо, племенита међо измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! Наскоро ће и то врјеме доћи када ћу ја и тебека прећи. и честиту Босну полазити!“, па утврди какве су биле Карађорђеве даље намере. Прошири своја знања из историје о Првом српском устанку уз помоћ Историјске читанке.
14 4
На челу српске војске 1804. био је Карађорђе. Шта знаш о њему као вођи Првог српског устанка? Неке податке о овом великану српске историје даће ти и одломак из књиге Поменик знаменитих људи, Милана Ђ. Милићевића, који имаш у Радној свесци. Многи народни певачи од којих је Вук бележио песме били су слепи: Јеца, Живана, Филип Вишњић… Слепило спутава да се чуда природе виде, али зато подстиче на живо и маштовито замишљање, које је основа уметничке слободе у стварању. Откривај где се све у песми Почетак буне против дахија испољава таква сликовитост.
Метонимија (замена имена) – стилска фигура која се заснива на пренесеном значењу, што се постиже успостављањем логичке везе и зависности међу појмовима. Настаје кад се неки појам (предмет) изражава неким другим појмом који је с претходним у логичкој (просторној, временској, узрочној) вези или је његов материјални симбол. На пример, седа коса не означава само предмет или појаву на коју се односи већ подразумева и појам старости с којим је у логичкој вези. Понекад се средством именује особа којој средство припада: Кад устане кука и мотика... , а мисли се на народ који се тим оруђем служи. Некад материјал замењује оно што је од њега направљено: Обуче се лијепа дјевојка, / све у свилу и жежено злато..., уместо у хаљине. Често кажемо: Појео сам пун тањир, а нисмо појели тањир, већ јело из тањира.
!
Србија, ослобођење, Први српски устанак, сеча кнезова, Карађорђе, Филип Вишњић, народна епска песма
15
Вук Стефановић Караџић
О народним певачима (Избор)
Рђав певач и добру песму рђаво упамти и покварено је другоме пева и казује, а добар певач и рђаву песму поправи према осталим песмама које он зна.
Филип Вишњић Филип је Вишњић прешао у Србију 1809. године, кад се српска војска онога лета испреко Дрине натраг вратила, и после тога до 1813. године једнако је живео по српским логорима око Дрине. Кад Турци 1813. године опет овладају Србијом, и он с фамилијом својом пребегне у Срем и намести се у селу Грку. Чујући ја да он зна лепих песама, особито од Кара-Ђорђијина времена, добавим га у Шишатовац 1 815. године (пошто ме Подруговић остави), те онде од њега препишем како ове песме које су штампане, тако и још три од Кара-Ђорђијина времена које сам оставио да њима, ако бог дâ здравље, зачиним пету књигу. Ја зацело мислим да је ове све нове песме, од Кара-Ђорђијина времена, Филип с â м с п е в а о. Како ми је казивао, он је ослепио у младости од богиња и потом је ишао не само по целоме босанском пашалуку, него и у Скадар, те просио певајући уз гусле. Ја сам га онда наговарао да иде опет у Србију, желећи да би онамо још коју песму спевао, но никако га на то нисам могао наговорити, јер му је било врло добро у Срему. Где је год дошао, људи су га због његових песама частили и даривали. Сина је свога био дао у Грку у школу. Имао је свога коња и таљиге и чисто се био погосподио. Пре неколике године чуо сам да је и умро у Грку. Кад сам ја од њега песме преписивао, било му је око педесет година.
Филип Вишњић
16
