VISOKA POLJOPRIVREDNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ŠABAC
SEMINARSKI RAD
PREDMET: AGROMENADŽMENT TEMA: EKONOMSKE MERE AGRARNE POLITIKE
Mentor:
Student:
Prof.dr Boško Vojnović
Svetlana Šumanski SIM 207/2016
ŠABAC, 2016.
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
SADRŽAJ:
UVOD ............................................................................................................................. 3 1.0. AGRARNA POLITIKA .......................................................................................... 4 2.0. EKONOMSKE MERE AGRARNE POLITIKE .................................................... 5 2.1. Oblici i funkcije cena u poljoprivredi .................................................................. 6 2.2. Poreska politika .................................................................................................... 7 2.3. Sistem, politika i izvori finansiranja agroindustrijske proizvodnje ..................... 8 2.4. Osiguranje useva i proizvodnje ............................................................................ 9 2.5. Subvencije i materijalno – finansijski podsticaji poljoprivredne proizvodnje .. 10 3.0. ZAKLJUČAK ........................................................................................................ 10 LITERATURA ............................................................................................................. 12
Miroslav
2
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
UVOD
Menadžment je danas veoma korišćen termin. Njega upotrebljavaju stručnjaci različitih specijalnosti, što je dovoljan razlog da se isti termin shvata na različite načine, kako u praksi, tako i u teoriji. Za menadžment se često koristi termin “administration”, umesto rukovođenja u upotrebi je upravljanje, za upravljanje se često koristi termin rukovođenje, a za jedno i drugo termin or ganizovanje.
Rukovođenje, upravljanje ili menadžment je posebna naučna disciplina, multidisciplinarnog karaktera, koja se bavi istraživanjem problema upravljanja poslovima, poduhvatima i društvenim sistemima. Ova diciplina proučava upravljanje kao
složeni proces sa nizom potprocesa i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i
koja takođe proučava sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za efikasno izvršavanje određenih zadataka i poslova. Strategijsko
upravljanje
u
organizacijama
koje
se
bave
proizvodnjom
poljoprivrednih – prehrambenih proizvodapredstavlja veoma osetljivo
područije, zbog
specifičnosti ove delatnosti, osetljivosti na mnogobrojne faktore i veoma suprostavljenih interesa svih učesnika. Strategijom
dugoročnog razvoja poljoprivrednih subejkata utvrđuju se pravci
njihovog budućeg razvoja u skladu sa uslovima koje nameće okruženje.
izmeniti
Miroslav
3
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
1.0.
AGRARNA POLITIKA
Agrarna politika, posmatrano u najširem smislu, se može definisati kao program
usmeravanja razvoja poljoprivrede unutar već odabranog modela razvoja kao celine. Predmet agrarne politike je celokupna vertikala agroindustrijske prizvodnje, koja obuhvata: proizvodnju agrarnih inputa, proizvodnju primarnih poljoprivrednih proizvoda, proizvodnju poljoprivredno – prehrambenih proizvoda,
uključujući promet,
finalnu potrošnju i politiku ishrane stanovništa. Agrarna politika je skup mera ekonomske politike, koji obuhvata celokupnu aktivnost njenih nosilaca usmerenu ka poljoprivredi, i
čine je nekoliko međusobno povezanih
elemenata[3]:
Ciljevi agrarne politike
Sredstva, mere i metodi delovanja i
Nosioci agrarne politike
Ciljevi agrarne politike mogu biti dugoročni i kratkoročni, a s obzirom na sadržaj opšti i posebni. Efikasnost agrarne politike u velikoj meri zavisi od toga da li su i koliko ciljevi sadržajno i vremenski usklađeni. Sredstva pomoću kojih se ostvaruju ciljevi agrarne politike mogu biti ekonomska, tehnička, pravna i organizaciona. Najznačajnija ekonomska sredstva su cene, investicije, porezi i
politika izvoza i uvoza, a tehnička - mehanizacija, hemizacija,
zootehničke mere,komasacija, arondacija, plodored. Pravnim sredstvima reguliše se sprovođenje pojedinih mera i akcija u proizvodnji, prometu, u oblasti posedovnih odnosa i dr. Organizacione mere se odnose na organizaciju poljoprivrednih preduzeća,
na oblike povezivanja i udruživanja individualnih proizvođača. Mere agrarne politike prema načinu sprovođenja mogu biti direktne, odnosno dobrovoljne i prisilne.
Kao nosioci i učesnici agrarne politike pojavljuju se upravni i izvršni organi vlasti, poljoprivredni proizvođači i njihova udruženja, političke organizacije, stručne i naučne institucije. Miroslav
4
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
Agrarna politika je deo ekonomske politike jedne nacionalne
ekonomije ili širih
integracija, koji je usresređen na usmeravanje razvoja poljoprivrede. Prema
sadržajnim karakteristikama agrarnu politiku možemo podeliti u tri
osnovne grupe[1]: 1)
Tržišno – cenovna politika
2) Politika ruralnog razvoja 3)
Politika na područiju javnih službi i drugih usluga za poljoprivredu
Tržišno – cenovna politika sadrži
mere koje utiču na nivo cena poljoprivrednih
proizvoda ili povećavaju prihod proizvođača putem različitih oblika direktnih budžetskih plaćanja. Politika ruralnog razvoja sadrži mere koje imaju za cilj podržavanje multifunkcionalnosti
poljoprivrede,
povećanje
efikasnosti
i
konkurenstnosti
poljprivrednih proizvođača i mere koje podupiru razvoj prerađivačke industrije, tržišne organizovanosti, kao i opšti razvoj ruralnih područija. U politiku na područiju javnih službi i drugih usluga za pol joprivredu svrstane
su mere putem kojih država omogućava rad javnih službi za poljoprivredu, kao i realizaciju različitih projekata koji su značajni za razvoj poljoprivrede, a ne mogu biti prepušteni samo tržišnoj inicijativi. Konkretne prateće mere razvojne strategije u po ljoprivredi, obično se dele na četiri osnovne grupe[1]: 1) Ekonomske mere 2)
Mere menjanja ili zaštite poslovnih odnosa i uređenja zemljišne teritorije
3)
Tehničko – tehnološke mere
4) Organizaciono – administrativne mere
2.0.
EKONOMSKE MERE AGRARNE POLITIKE
Miroslav
5
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
Ekonomske mere spadaju u grupu najznačajnijih mera agrarne politike, jer one direktno utiču na rezultate poslovanja i dohodak poljoprivrednih proizvođača. Komponente ekonomskih mera agrarne politike su[1]: 1) Politika
umereno
kontrolisanih
cena
osnovnih
poljoprivredno
–
prehrambenih proizvoda 2) Porezi i drugi zahvati dohotka poljoprivrede 3) Investiciona i kreditna politika 4) Politika optimalnih agrarnih subvencija 5)
Politika snažne podrške agroindustrijskom izvozu
6) Politika osiguranja useva i proizvodnje 7) Kompleksan sistem robnih rezervi
2.1.
Oblici i funkcije cena u poljoprivredi
U početnoj fazi kapitalizma, politici cena i tržištu nije pridavan poseban značaj, što je prourokovalo česte ekonomske krize, koje su delovale razorno na čitave privrede. Posle velike svetke krize 1929-1932
godine., započele su ozboljne
intervencije države na područiju politike cena. Danas skoro sve zemlje sveta imaju razrađenu politiku cena poljoprivrednih proizvoda. Naime da bi rešile probleme agrarnog sektora u privrednom razvoju, zapadnoevropske zemlje, prvo pojedinačno, a potom i udruženo, počinju da vode politiku državne intervencije u poljoprivredi, prevashodno preko pilitike cena. Problemi oscilacija u poljoprivrednoj proizvodnji i u pojedinim granama ne bi
bio tako veliki kada bi se ti poremećaji mogli otkloniti u narednom proizvodnom ciklusu. Teškoće su znatno veće nego u drugim privrednim delatnostim, pogotovu što ovde znatno više dolazi do delovanja prirodnih faktora.
U agrarnoj politici se primenjuje više posebnih oblika cena[1]: 1)
Garantovane cene su takve cene čiji nivo garantuje država, privredne agencije, udruženja, uže društveno – političke zajednice i sl. Miroslav
6
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
2) Orijentaciona cena
je ciljna tržišna cena koja predstavlja osnovu za
aktiviranje mehanizma mera ekonomske politike, radi uspostavljanja i
održavanja tržišnih cena određenih proizvoda oko tog ciljanog nivoa. 3)
Minimalna izvozna cena je najniži nivo cena određenih poljoprivrednih proizvoda, po kojima se mogu zaključivati spoljnotrgovinski poslovi izvoza.
4) Uvozna prag –
cena je najniži granični nivo cene određenih proizvoda
uvoznog porekla, koji obezbeđuje da ciljna struktura stabilnosti domaćeg tržišta ne bude ugrožena uvozom tih proizvoda.
2.2.
Poreska politika
Porez od poljoprivrede je najstarija ekonomska mera i mera agrarne politike.
On datira od kada postoji država i neki oblici organizovanog života ljudi. U modernim državama se javlja veliki broj poreza i te poreze je moguće klasifikovati po određenim kriterijumima. Poreski sistem jedne zemlje nastaje kao rezultat kompromisa političkih snaga u društvu, potrebe za iznalažanjem novih izvora za finansiranje javnih rashoda i slično, i uglavnom nisu r ezultat
unapred određenog plana.Ukoliko jedna zemlja ima više nivoa
vlasti, poreski sistem postaje složeniji, odnosno različitiji, a može se desiti da ima veliki broj različitih poreskih oblika. U tom slučaju dolazi do izvesnog stepena neusklađenosti između pojedinih oblika poreza uvedenih od strane različitih nivoa vlasti. Ovaj problem se u velikoj meri razrešava tako što zakonodavac donosi sistemski zakon koji sadrži opšte odredbe o javnim prihodima. Poreska politika u našoj zemlji sprovodi se na više nivoa vlasti, kao što je Republika, autonomna pokrajina, grad i opština. Vrste poreza koji se mogu uvoditi na teritoriji Republike Srbije su[3]: 1) Porez na promet 2) Porez na dobit preduzeća; 3) Porez na dohodak građana; 4) Porez na imovinu Miroslav
7
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
5) Porez na finansijske transakcije 6) Porez na dodatu vrednost Kod poreza na promet razlikujemo[3]: a) Porez na promet proizvoda b) Porez na promet usluga c) Akcize Kod poreza na imovinu razlikujemo[3]: a) Porez na imovinu u statici b)
Porez na nasleđe i poklon
c) Porez na prenos apsolutnih prava
2.3. Sistem, politika i izvori finansiranja agroindustrijske proizvodnje U sklopu ekonosmkih mera agrarne politike, politika finansiranja je od
posebnog značaja za razvoj poljoprivrede. Glavne komponente emisionih mehanizama i instrumenti finansiranja agrara u makroekonomskoj agrarnoj politici su[1]: a)
Dugoročno (investiciono) i kreditno finansiranje agrara i agro industrije
b)
Tekuće monetarno – kreditno finansiranje poljoprivredne proizvodnje.
Najznačajnije karakteristike poljoprivredne proizvodnje, koje određuju specifičnost krediten politike u ovoj oblasti proizvodnje su sledeće[1]: 1) Niska akumulativna sposobnost poljoprivrede 2)
Biloški karakter biljne i stočarske proizvodnje (spor obrt kapitala)
3)
Značajan uticaj prirodnih faktora na obim proizvodnje
4) Manja efikasnost investicija 5)
Postojanje više svojinskih oblika poljoprivrednih subjekata koji iziskuju različite pristupe u ocenjivanju kreditne sposobnosti korisnika investicionih sredstava i dr.
Miroslav
8
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
Osnovna karakteristika poljoprivredne proizvodnje se ispoljava u njenom dugom roku proizvodnog ciklusa, relativno kratkom roku trajanja prerade primarnih proizvoda
poljoprivrede, kao i dužem roku stokiranja poljoprivrednih proizvoda.
2.4.
Osiguranje useva i proizvodnje
Uobičajeno je da se osiguranje poljoprivrede ubraja u osiguranje useva i plodova i osiguranje
životinja. U teoriji i struci osiguranja ističe se da poljoprivreda
proizvodnja obuhvata dve osnovne delatnosti – gajenje biljaka ili biljnu proizvodnju i gajenje životinja ili stočarsku proizvodnju.
Zajednočko za jednu i drugu delatnost je da su predmeti rada živa bića, odnosno bilje i životinje. Biljna proizvodnja u stočarskoj proizvodnji obezbeđuje neophodnu hranu i obrnuto stočarska proizvodnja za biljnu prizvodnju obezbeđuje naophodna organska đubriva. Navedeni stav potvrđuje potvrdu da se ova dva vida osiguranja povedu pod zajedničku granu, odnosno vrstu – osiguranje privrede. Predmet u ovoj grani osiguranja mogu biti usevi, uk ljučujući postrne, poduseve,
međuseve, višegodišnji zasadi, ukrasno bilje, voćni lozni i šumski sadni materijal, rasad povrća i drugih kultura, mlade šumske kulture do navršene šeste godine, vrba za pletarstvo, trska topla. Pravilo je da navedeni usevi i plodovi koji
su već bili oštećeni od rizika od kojih
se vrši osiguranje ne mogu biti osigurani. Shodno tome, ukoliko se posle zaključenja ugovora utvrdi da je osigurani usev, odnosno plod pre zaključenja ugovora bio oštećen od rizika je obuhvaćen ovim osiguranjem, osiguravač ima pravo da zahtieva poništenje ugovora. U grani osiguranja useva i plodova postoje osnovne i dopunske opasnosti.
Osnovne opasnosti su grad, požar, poplava, i prolećni mraz, dok je kod semenskoga kukuruza jesenji mraz. I u ovoj
grani važi opšte pravilo da su osiguranje obuhvaćene
dopunske opasnosti, ukoliko se ugovori dopunsko osiguranje i plati dopunska premija.
Miroslav
9
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
2.5. Subvencije i materijalno – finansijski podsticaji poljoprivredne proizvodnje U određenim fazama društveno – ekonomskog razvoja, poljoprivreda se podržava odgovarajućim materijalno – finansijskim dotacijama u vidu subvencija. Razloga za subvencije ima više, a među njima su najznačajniji[1]: a)
Prevazilaženje
određenih
poteškoća
u
realizaciji
poljoprivredno
prehrambenih proizvoda na domaćem ili inostranom tržištu. b)
Selektivne mere unapređenja i povećanja određene proizvodnje
c)
Stimulacija primene određenog tehnološkog procesa proizvodnje
Subvencije možemo posmatrati sa stanovišta na kojem se primenjuju, kao[1]: a) Regionalne b) Nacionalne c)
Međudržavne
Regionalne subvencije imaju nauži karakter. Preko nih se nastoji izaći u susret određenim zahtevima odgovarajućeg područija, pa su specifičnog karaktera. To mogu biti uglavnom, povremene ili dugoročne mere, što se sprovode kroz premije, regrese ili kompezacije u užim okvirima. Nacionalne subvencije su one koje se određuju na novou zemlje. Po širini su obuhvatnije. Obično se uključuju[1]: a)
Subvencije tržišnog i
b) Subvencije proizvodnog karaktera.
Mađudržavne subvencije su posle Drugog svetskog rata postale poznate u okviru zajednice nekoliko zemalja, npr., evropskih zemalja.
3.0.
ZAKLJUČAK
Miroslav
10
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
Agrarnu politiku čini nekoliko međusobno povezanih elemenata: cilj agrano političke aktivnosti, sredstva, mere i metode delovanja i nosioci agrarne politike. Sa stanovišta vremena na koje se projektuju ciljevi agrarne politike, razlikuju se osnovni, dugoročni ili strateški i ciljevi koji se utvrđuju za tekući period. Najčešći ciljevi (kratkoročni i strategijski) ciljevi agrarne politike su[4]: 1)
Povećanje poljoprivredne proizvodnje
2) Menjanje njene strukture 3) Porast produktivnosti rada i prinosa po jedinici 4)
Efikasnije korišćenje uloženih sredstava u ovu delatnost
Poljoprivredu Srbije, a i drugih tranzicionih zemalja karakteriše hroničan nedostatak investicionog kapitala neophodnog za razvoj i strukturno prilagođavanje agroprivredi tržišno razvijenih zemalja. Srbija treba da koristi iskustva drugih zemalja koje su pre
nas prošle kroz proces tranzicije i pridruživanje EU. Neosporno je da
iskustva drugih zemalja treba koristiti, posebno iz koncepta ZAP. Za Srbiju su posebno
značajna iskustva zemalja iz okruženja koje su već prošle tranzicioni period i postale članice EU. Iskustva drugih zemalja koje su već postale članice EU ili su u procesu pridruživanja ispred Srbije ukazuju da je to: dug u složen politički i ekonomski poduhvat, pravno kompleksan i finansijski zahtevan proces, agroprivreda je sa najviše obaveza u procesu
pridruživanja i agrarni ekonomisti u tržišnoj privredi dobijaju na
značaju. Osnovni ciljevi agrarnog i ruralnog razvoja Srbije u fazi priprema za članstvo u EU su: povećanje konkurentnosti u poljoprivrednoj proizvodnji, zatim neagrarnih prihoda
u ruralnim sredinama, povećanje značaja “drugog stuba” (ruralni razvoj),
obezbeđenje kompatibilnosti agrarnih institucija i statističkih i drugih baza podataka.
Miroslav
11
Seminarski rad
Ekonomske mere agrarne politike
LITERATURA
[1] B. Vojnović: Skript a iz agromenadžmenta [2] B.Vojnović, (2013.): Upravljanje projektom, Visoka poljoprivredna škola Šabac, [3] K.Lovre,
M.Gajić, Đ.Trkulja,(2005.): Reforma agrarne politike Srbije u procesu
prsitupanja STO i EU , Ekonomski fakultet Beograd [4] http://www.mpt.gov.rs/
Miroslav
12
