ARONIJA REZIDBA Rezidba aronije je agrotehnička mera kojom se obezbeđuje redovna i obilna rodnost kao i dobar kvalitet plodova. S obzirom da je aronija heliofitna biljka rezidbom se reguliše insolacija krune i omogućava da kruna bude ravnomerno izložena sunčevim zracima, tako da se ne dozvoljava da rodnost bude samo na periferiji već po celoj površini krune. Neophodnost rezidbe proizilazi iz njenog karaktera rasta i razvoja. Aronija formira veliki broj izdanaka koje treba svake godine zamenjivati novim i samo najboljim izdancima. Odmah posle sadnje pa do stupanja u rod svake godine ostavljaju se 4-6 izdanaka za formiranje osnovnog žbuna. Biraju se najrazvijeniji i simetrično respoređeni izdanci jedan naspram drugog. Ostavljeni izdanci se ne prekraćuju već se slobodno razvijaju. Ostali izdanci uklanjaju se do osnove. U četvrtoj godini obavlja se rezidba za rod. Ostavlja se isti jednak broj izdanaka jednogodišnjih, dvogodišnjih, trogodišnjih i tako do šest godina. Sedmogodišnji i stariji vade se do osnove i stalno se vrši zamena mlađim. mlađ im. Pravilno razvijen žbun treba da ima 25-30 izdanaka, starosti od jedne do šest godina, a ovakva rezidba primenjije se do 11-12 godine, kada treba primeniti rezidbu za podmlađivanje, koja podrazumeva prevođenje starih izdanaka na mlađe na isti način kao kod formiranja žbuna u prvim godinama podizanja zasada. Rekonstrukcija (podmlađivanje) žbuna vrši se 3-4 godine i opet se nastavlja rezidba na rod. Prekraćivanje izdanaka ne treba vršiti jadino ako su suviše bujni, već ih treba pincirati p incirati i iz bočnih pupoljaka izazvati razvoj bočnih letorasta. Aronija može da plodonosi redovno i obilno 25-30 godina pod uslovom da se redovno primenjuju najsavremenije agrotehničke i pomotehničke mere. Ona može da se gaji i kao stablo. Od izdanaka koji se formiraju ostavlja se samo jedan i rezidbom se formira kruna. Visina stabla sa krunom može da dostigne visinu i preko 3 m. Formiranje stabla sa krunom može da se primenjuje u dekorativne svrhe, inače u proizvodnim zasadima se ne preporučuje . Rezidba aronije obavlja se rano u proleće pre kretanja vegetacije kada počinju pupoljci da bubre. Zbog sporog rasta kalemova, koji su onda dosta skupi, najčešće se gaji na svom korenu, kao žbun. Ovaj žbun se
može oblikovati rezidbom, da se ne dozvoli rast velikog broja stabala, kako bi se olakšalo osunčavanje, normalna fotosinteza svih listova i osigurao dobar prinos. Stabljike stare 5-7 godina se odsecaju do zemlje, kako bi se izazvao rast novih, mladih izdanaka koji imaju povećanu rodnost. Zasadi stari preko 25 godina mogu se "pokositi" blizu površine i na taj način obaviti "podmlađivanje". Pojedinačni žbun za desetak godina rasta može da razvije i preko 30 izdanaka koji će svi biti u rodu. Ovakav potencijal bujnosti i rodnosti aronija može da zahvali moćnom korenovom sistemu. Biljka stara 13 godina razvija korenov sistem u prečniku od dva metra, do dubine od 160 cm. Prosečan prečnik krune u to vreme bio je 347 cm. U mladim zasadima korenov sistem zauzima površinu koju
projektuje kruna. Najveća masa korena (oko 80%) prostire se na dubini do 80 cm. Najveći deo korena nalazi se u prečniku od 50 cm oko stabla; 44%, a na svakih sledećih 50 cm još po oko 20%. Za devet godina rasta na ukrajinskom černozemu aronija razvije korenov sistem sa žilama ukupne dužine 711 m, na dubini do 130 cm. Pri tome, žile tanje od 1 mm u prečniku čine 91 – 9 5%, od 1-3 mm 4-3% i svega 1-2% debljih od 3 mm. Na ovaj način aronija obezbeđuje neverovatno jaku usisnu moć korenovog sistema, jer biljka usvaja vodu i hranu samo preko korenovih dlačica i tankih žila, dok debele služe za pričvršćivanje i transport hranljivih materija. Otuda i ideja da je aronija dobra biljka za ozelenjavanje peskova, pepelišta, deponija i jalovišta. Sadi se u jesen, kada na sadnicama opadne list, najčešće krajem novembra. Lako se prima i ako na biljkama ima zrelog lišća crvene, ljubičaste ili braon boje. Najčešće se sade dvogodišnje biljke dobijene kulturom tkiva. Raste i daje dobre prinose na svim tipovima zemljišta, osim zasoljenim, za razliku od visokožbunaste borovnice koja dobro uspeva samo na prirodno kiselim, pH 4, 2 do 4, 4, a ona se u Srbiji nalaze na većim nadmorskim visinama, najčešće iznad 750 m, a tamo skoro i da nema stanovnika. Ne usvaja štetne sastojke iz zemljišta, vode i vazduha, te se može gajiti i u blizini industrijskih zagađivača i termo elektrana. Sadnja : Najbolja gustina sadnje je 3 x 1, 5 m, kojom prilikom se posadi 2 222 biljke po hektaru. Ovakvom O vakvom
sadnjom svaka biljka dobija 4, 5 mkv. Vegetacionog prostora. Prve berbe su moguće u trećoj godini života. Tada se formira prosečno po dva grozda na biljci, sa oko 35 – 40 plodova, ili oko 50 -100 grama prinosa. Dakle, u prvoj godini po sadnji dvogodišnjih sadnica, može se dobiti od 100 - 200 kg ploda po hektaru. U sledećoj sezoni žbun daje po 7-8 grozdova, 200 – 300 grama po biljci ili 4400 do 6600 kg po hektaru. Pojedinačni plodovi imaju masu od 0, 6 - 1, 1 gram, tako da u jednom kilogramu ima od 1ooo – 1600 plodova. U plodu se nalazi 5 komada vrlo sitnog semena, čija je apsolutna masa (masa 1000 zrna) oko 3 g. Sa porastom,
uz redovne mere nege, u prvom redu uništavanju korova, u desetoj godini života biljka aronije može da donese prinos od oko 5 -10 kg po žbunu, ili 11 do 22000 kg/ha. Sa berbom se ne može zakasniti! Zrenje nastupa krajem jula, a berbe se mogu protegnuti kroz sledeći mesec i po dana. Pri tome, gubici su vrlo mali. Tek po koji plod se 1
osuši i otpadne, dok oni drugi, normalni i zdravi, tako reći ne kaliraju. Gubitke vode biljka nadoknađuje dopunjujući plod svežom hranom, sve dok je list zelen i fotosinteza moguća. Stajanjem p lodovi dobijaju na kvalitetu, slađi su i hranljiviji, manje opori. Ako su izloženi jakom suncu, suše se i opadaju. Njihova masa i u novembru je ista: 0, 6 – 1, 1 gram. Oko 30% plodova može da sačeka proleće na biljci. Kao suvi dobri su za čaj. Pomenuti prinos se može očekivati i u sledećih 20 godina. Navodnjavanjem se osigurava visok i stabilan prinos po godinama. Suša je najveći neprijatelj svih biljaka, pa i aronije. Orezivanjem grana starih 5 – 7 godina podmlađuje se rodni deo biljke i osigurava dobar prinos. Drvo sporo raste, tvrdo je kao dren, i dostiže visinu od 1, 5 – 2, 5 metra, tako da se lako bere sa zemlje. Otporna je na bolesti i štetočine, pa nema potrebe za bilo kakvim vidovima zaštite. Kao takva, aronija je idealna biljna vrsta za gajenje u tzv. Organskoj ili bio-ekološkoj proizvodnji, koja je jedan nivo iznad organske. Kada biljke, za 4-5 godina, odrastu u visinu preko jednog metra, onda one same suzbijaju korov u redu, a međuredno rastojanje se kosi. Posle desete godine, ako je između redova niska trava, ne mora ni da se kosi, tako da voćnjak aronije predstavlja pravu oazu životinjskog sveta, idealno stanište za ptice pevačice, prepelice, jarebice, fazane, zečeve... U aprilu, kada se voćnjak zabeli od mnogobrojnih cvetova, kao kada padne sneg, aronija je dobra pčelinja paša. Vrste: Postoji veći broj sorti i klonova, od kojih su najpoznatije finska Viking i češka Nero. Godine 2010. Aronija je
upisana u listu voćnih vrsta u Srbiji, sa jednim predstavnikom – sortom Nero. Do tada se posmatrala kao ukrasna i lekovita biljka. Pored plodova, lišće može da se koristi za čaj. Bogato je vitaminom P. Po izgledu podseća na list višnje. Zasadi aronije u Srbiji zasnovani su u organizaciji PIK Takovo, Gornji Milanovac, sedamdesetih godina XX ve ka.
Sadnice su uvezene iz Ukrajine. Ideja da se ona koristi za proizvodnju sokova nije ostvarena do kraja, pa se danas koncentrat za sokove uvozi iz Poljske. Koristi se samo kao bojadiser, jer so kova od aronije nema pod tim imenom kod nas. Litar sirupa može da oboji 100 l vode. Od kilograma plodova može da se iscedi 600 ml soka koji se čuva posle "visoke pasterizacije" na 92 stepena C. Ne koristi se sterilizacija kako bi se sačuvala prirodna aroma voća. Osim ovoga, plodovi aronije mogu da se koriste i za spravljanje džemova i slatka, želea, onda za dobijanje vina, rakije, i likera, kao što se to radi od grožđa. Neki ljudi ih stavljaju u paradajz salatu, a mlekare prave voćne jogurte sa sokom aronije. Ovaj članak ima za cilj da ideju proizvodnje soka od aronije podstakne i razvije, jer je ovo voće više lek nego hrana. Svako domaćinstvo može da pronađe malo mesta na svojoj okućnici da zasadi aroniju, i počne da koristi sokovnik koji negde stoji zaboravljen dugi nz godina. U eri širenja biljne proizvodnje bez upotrebe pesticida, evo voća koje je priroda podarila čoveku kao stvorenog za tako nešto. Treba je uvesti kao artikl u mega marketima, gde bi se prodavala sveža, slično jabukama, limunu i drugom voću. Sveži plodovi mogu da se čuvaju u hladnjačama, kao jabuke ili grožđe. Plodovi a ronije su bogati hranljivim i lekovitim materijama. Sadrže od 25-3o% suve materije, najviše saharida, šećera od 6, 2 – 10, 8%, celuloze 3, 0 – 3, 1%, pektina 0, 63 – 0, 75%, organskih kiselina od 0, 7 – 1, 3% i antocijana (600 – 2300 mg%). U njma je prava riznica (1, 55%) makro i mikro elemenata kao što su gvožđe, kalcijum, bakar, jod, bor, molibden, mangan, kalijum i kobalt, te vitamini C, P, PP, B6, B2, E i provitamin A. Ali, od svega što se nalazi u zrelim plodovima crne aronije, najvažnije su bojene materije, antocijani. Nađeno je 1480 mg antocijana na 100 g svežih plodova, dok je koncentracija proantocianidina bila 664 mg na 100 grama. Ovih materija ima najviše u kori i ispod same kore ploda. Na ovaj način biljka štiti sadržaj, meso i seme ploda, od štetnog dejstva UV zračenja. Boja i sjaj bobica privlače ptice i druge životinje da se njima hrane i na taj način obavljaju rasejavanje i širenje vrste. Sadrži najviše antioksidanasa od 277 vrsta namirnica koje koristi čovek, uključujući i drugo jagodičasto voće,
bobice, citruse, povrće, žitarice i začine. Među antocijanima aronije nalaze se cianidin-3-galaktizid, epicatehin, kafeinska kiselina, kvercetin, delfinidin, petunidin, pelargonidin, peonidin i malvadin. Sve su to antioksidantni fenoli – flavonoidi. Apsorbuju slobodne radikale. Sadržaj antioksidanata izražava se u tzv. ORAC jedinicama, antioksidativnom kapacitetu (The oxigen radical absorbance capacity), kojih u aroniji ima 16100, tj. 16100 mikro molova na 100 g ploda što je mnogo više od borovnice, kupine, maline ili crne ribizle. Dnevne potrebe čoveka iznose od 3000 – 5000 ORAC jedinica, te je ljudskom biću dovoljno da konzumira 20 – 30 grama ovog voća, ili isto toliko bobica. Sastavom aronija predstavlja hranu i lek koji umanjuje rizik od pojave mnogih boleti, kao što su karcinom debelog
creva, neaktivna jetra, kardiovaskularne bolesti, hron ična zapaljenja, gastro problemi uključujući i čir, i zapaljenja oka (uveitis). Jača imuni sistem te je dobra hrana – lek za decu, sportiste i rekonvalescente. Usporava procese starenja i ima antiseptičko dejstvo. Sve satojke koje je aronija stvorila da bi sebe sačuvala od insekata, gljivica, bakterija i virusa, a koji se jednom rečju nazivaju fitoncidi ili biljni antibiotici, čovek unosi u svoj organizam i koristi blagodeti prirode. U ishrani i medicini aronija se koristi uglavnom kao hladno ceđeni voćni sok, sirup. Već je rečeno da se od kilograma svežih, neoštećenih plodova dobija oko 600 ml gustog soka, tamne, skoro crne boje, koji se konzerviše pasterizacijom u staklenoj a mbalaži, flašama od 270 ili 700 ml. Ovakav sok se koristi razređen u vodi, čaju ili drugim voćnim sokovima, kao što su oni od jabuke ili dunje. Na 100 ml soka saržaj vitamina P (bioflavonoida) iznosi minimum 150 mg. Energetska vrednost je max. 63 kcal. Sirov sok se koristi obazrivo, kao i drugi lekovi, tri puta na dan po 50 ml, ili po pola čaše od jogurta. Aronija se koristi i za spravljane džemova. Posle ceđenja soka, drožda sa semenom i korom se prokuva i zasladi i tako se dobija džem. Seme je veoma sitno, kao seme kima, i pomaže čišćenju organa za varenje. Ovaj džem se jede po malo, kašičicom, kao med, jer je on 2
ustvari lek dobijen direktno iz prirode. Sami plodovi u sirovom stanju nisu ukusni jer sadrže malo šećera, opori su, ali je to dobro za obolele od diabetesa. Međutim, kada dobro sazru i odstoje na grani jedno mesec dana, postaju slađi i ukusniji, te se može pojesti po jedna šaka plodova, što je dovoljno za dnevne potrebe čoveka u pobrojanim vitaminima i drugim zaštitnim materijama. Već smo navikli na to da se lekovi ne odlikuju dobrim ukusom. Posle nekoliko konzumiranja čovek se privikne i rado ih koristi u svežem stanju. Орезивање
Редовно, пажљиво орезивање је важно за одржавање здравља биљке и повећање приноса, али главно орезивање није неопходно све до 6-10 година старости. Орезивање подразумева уклањање слабих, болесних и о штећених изданака. Ниске, раширене гране треба уклонити и центар грма стањити да би се држао отворен и тако омгућила добра циркулација ваздуха. Такође се предлаже уклањање старијих, мање продуктивних носећих грана. Треба поспешити нови раст биљке јер највеће воће се рађа на 1-4 године старим изданцима. Предлаже се касно зимско и рано пролећно орезивање (пре избијања пупољака). Активни раст изданака после орезивања у ово доба ће поспешити заљечење и спречити болести које инфицирају ткиво. Ка сно јесење и зимско рано орезивање може оставити изданке подложне зимском оштећењу. Љетно орезивање није препоручено јер уклањање лишћа лимитира нормалан раст и развој, свежи резови могу поспешити ширење разних болести и орезивање у ово доба може да изазове формирање нових изданака који неће имати довољно времена да отврдну за зиму. Међутим одређене болести захтевају тренутно орезивање да би се постигла најефективнија контрола. Под овим условима, предности тренутног орезивања премашују настале штете. Грмље треба одржавати 2-3 метра у висину а што треба практиковати тек кад биљка достигне жељену висину и добро се прими. Велике плантаже ће захтјевати набавку пнеуматских или хидрауличних машина за орезивање. Код орезивања оболелих биљака, алате треба дезинфиковати са Лисолом (у размери 1/19 са водом) или са кућним белилом (у односу 1/9 са водом) након сваког реза. Лисол је мање корозиван за алате. Орезане гране треба уклонити и запалити. Засади стари преко 25 година могу се "покосити" близу површине и на тај начин обавити "подмлађивање". [4] Загртање биљака (малч)
Загртање помаже у сузбијању корова (посебно између биљака у реду), смањује екстремне флуктуације иземђу дневних и ноћних температура земље, и помаже у задржавању влажности земље. Уобичајени материјали који се користе за загртање су струготина, кора, слама, пиљевина (посебно смрека или топола), старо сјено или шљунак . Максимална дебљина згртања би требало да буде 30 цм (већа дебљина не би била економична) и треба да буде удаљено 20-30 цм од носећих грана да не би пришли мишеви. Црна пластика се такође може користити али је скупља, захтева да се прво постави наводњавање и захтева коришћење ињектора ђубрива. Ако се користи слама, око биљака треба растурити слој од минимум пола метра у пречнику. Овај малч треба обнављати сваког пролећа. При томе, стара пр остирка се распада и постаје органско ђубриво чије састојке вода уноси у зону кореновог система. Крајњи продукти разлагања органских материја су вода, угљендиоксид, минерали и енергија, те биљке ђубреним органским материјалима имају брз раст, добро здравље и повећану отпорност на сушу, болести и разне друге стресне ситуације изазване наглим променама климе. [3] Када се говори о минералима као производима разлагања органских материја, у њих треба убројати и азотне састојке као што су амонијак, нитрати и нитрити, а не само калијум, фосфор, магнезијум, калцијум и остале биогене елементе. Најдужи ефекат од свих органских материјала који се могу користити као ђубриво има вуна коју треба поставити у јаму пре садње и покрити је слојем плодне земље. Следећих 10 - 15 година вуна ће постепено 3
трунути и снабдевати зону кореновог система азотним састојцима, најважнијим састојцима живих организама. Размножавање Могуће је размножавање ароније помоћу семена, изданака рхизома, резанаца рхизома, полутврдих резанаца, поделом крошње, калемљењем и микропропагацијом. Све методе вегетативног размножавања стварају биљке које су идентичне родитељу. Биљке р азмножаване помоћу семена склоне су да се разликују од родитеља. Семе Коришћење семена има одређене предности. Разноврсност биљака је корисна у потрази за новим сортама, и потенцијално за повећање отпорности на инсекте и болести. Друге предности коришћења семена укључује мањи почетни трошак и производњу материјала који нема болести. Недостаци су што употреба семена највероватније захтева најмање још једну годину раста пре бербе воћа и што се одрасле биљке углавном разликују од родитеља. Изгледа да сорта Сцхуберт ствара биљке које су релативно сличне матичном материјалу. Предлаже се да се користи семе када су неопходни минимални почетни трошкови, и где разноврсност није одлучујући фактор. Семе се такође може користити ако се аронија сади за ограду или ветробран. Најбоље је да се семе набави или купи у подручју где се сади да би се обезбедила локална адаптилност. Воће треба сакупити у пуној зрелости што поспешује чишћење семена и клијање. Пожељно је де се семе очисти од остатака воћа. Ако се семе купује, важно је да се пита о генерацији и годишту, где је сакупљено и како је спремљено. Семе се екстрахује из воћа помоћу блендера са тупим ножевима на малој брзини; семе се неће оштетити али се мора очистити од остатка воћа (цеђење). Интензивно сушење очишћеног семена је штетно за клијање. Неколико сати површинског сушења је потпуно довољно. Издвојено и очишћено семе се не сме спремати на отвореном или у топлом, сувом окружењу. Очишћено семе се треба спремити у затвореним контејнерима на температури од -3 до 3 Ц. Килограм очишћеног семена ароније садржи 6.600-18.500 семенки; 45кг воћа даје 3-11 кг семена. Семе ароније ће да проклија без неког претходног третмана кад се посије напољу у јесен и то 65-70 семенки / 0.25м2. Семе треба посејати на 1цм дубине или да се покрије са 1-4 цм малча. Семе треба сејати почетком Септембра до најкасније средине Октобра. Стопа клијања варира око 30-40% са омјером 4:1 посијаног семена: исправне саднице. Под таквим условима, садница треба 1-2 године до постизање величине погодне за садњу. Треба одржавати малу густину да би се осигурала одговарајућа величина биљке. Оптимални услови за клијање семена ароније захтевају 16-24 седмице стратификације на 3Ц у влажном песку: тресету. Влажни вермикулит, или 1:1 тресет: перлит се може такође користити. Количина медија треба да буде 1-3 пута количине семена. Семе након тога проклијава на 21-27Ц са периодом светлости од 14 сати. Једна студија је показала да услови раста од 7-4Ц дан / ноћ у вермикулиту омогућавају максималан раст корена и смањује кафењење врхова корена. Наредни раст и развој се поспешује у топлом, добро осветљеном окружењу; разређено 20-20-20 ђубриво може се применити сваке 2-3 седмице. Максималан раст може се постићи помоћу светлог флуоресцентног светла пуног спектра (мешавина хладног и топлог светла) тамо где није доступно индиректно сунчево светло, константна темература 25-27Ц, 70-90% релативна влажност, и два 30 минутна периода таме свака 24 сата; потребно је обезбедити проток умерене количине ваздуха ради одговарајуће вентилације и чвршћег раста стабљика. Употреба угљен-диоксида у стакленицима помаже у бољем расту. Пре пресађивања напољу на јесен, потребна је акли матизација, што укључује смањење воде, пребацивање на природно светло и смањење температуре. Пре пресађивања у пролеће, неопходна је вегетативна зрелост (коју означава губитак лишћа), и 900-100 сати хлађења на 5Ц. Подземне стабљике (суцкер) Подземне стабљике су изданци који расту из ризома. Кад се скидају подземне стабљике, битно је да се добије што већа маса корена која се несме осушити пре пресађивања. Најбоље је подземне стабљике 4
уклонити у рано пролеће или касну јесен кад биљке нису активне. Треба пресађивати само оне стабљике које су добро укорењене; и при том се несме дозволити да се корен исуши. Исечци (цуттингс) Ризома Исечке дужине 10цм и 1-2цм у пречнику треба скупити у Јулу. Требају се стерилисати са 10% избјеливача, и онда испрати са водом. Крајеве треба запечатити са истопљеним парафином, те и сечке засадити 1.5цм дубоко у влажни вермикулит у пластичним судовима. Посуде се затим стављају у добро осветљени пластеник са дневним / ноћним температурама 25/17Ц. Из већине исечака (преко 80%) треба да нарасте 1-8 изданка у 19-38 дана. Калемљење Аронија се калеми на Прунус падус (Европска бирд цхерри или Маи Даи цхерри) подлогу. Да би се олакшало њено гајење, омогућила међур една обрада, резидба и берба, може се калемити на јаребику (Сорбус ауцупариа), која се у Русији назива "красноплоднаја рјабина", у Украјини "горобина звичајна", онда на дивљу крушку и црни глог (Цратаегус лаевигата), мада се прима и на друге врсте глога као што су бели и црвени, Ц. Моногина и Ц. Пиннатифида. Подлога за калемљење треба да буде стара најмање три године, јер се калеми на висини од око 100 до 120 цм, тако да ће садница на калему имати минимум пет година у време садње на стално место. Може се калемити на разне начине; очењем, "чиповање", енглеским спајањем, и осталим, као и све друге врсте воћа. Избор начина калемљења зависи од дебљине стабла подлоге и племке. Аронија накалемљена на јаребика има повећан принос и квалитет, а подлога не утиче на укус. Ове две врсте биљака укрштао је Мичурин и добио две нове, синтетичке сорте - "сорбароније", ликерни и Десертна Мичурина, још 1905. Међутим, нису се прошириле у пракси. [2] Полутврди Исечци Полутврде исечке дужине 15цм, треба узети од подзем не стабљике почетком Јуна и третирати са 0.8% (8000 ппм) ИБА у талку. Такви исечци се стављају у 2:1 тресет: вермикулит, или 3:1 песак: тресет. Температуру медија треба одржавати на 21Ц помоћу грејних каблова. Проценат успешно примљених (укорењених) варира од 42-100% по једној студији. Употреба 1.5% ИБА, разређеног у 95% етанолу може такође дати успешне резултате. Mikropropagacija Аронија се успешно микропропагира из неактивних пупољака. Микропропагацијски протоколи се могу наћи у Пруски ет. Ал 1992. Једина фирма у Србији и региону која тренутно (2012.) комерцијално користи технику микропропагације је Супериор, Велика Плана Токсичност
Отровне карактеристике ароније су прво описане 1847. Коришћење лишћа и семена је узроковало проблеме код стоке и деце, а деца су отрована од жвакања грана. Унутрашња кора, пупољци, цвет, семе и гране садрже хемијски састојак (цианогениц глицосиде прунасин) који након деловања стомачних дигестивних ензима се разлаже на хидроцианиц ацид са последицом тровања киселином. Изгледа да се највећи ниво токсичности појављује на пролеће и лето а лишће постаје неотровно једном кад воће сазри (касно лето). Симптоми тровања се јављају у времену од пола до 3 или 4 сата после конзумације. Симптоми тровања цијанидом укључују убрзано дисање и дахтање, слинављење, успорен пулс, проширене зенице, тетурање и грчење, колутање очију, плажење језика, плављење уста и губитак свести. Главни узрок смрти је проблем са дисањем. Стока наводно не преферира лишће ароније и неће га јести све док није приморано због глади. Доступност и квалитет траве одређује степен бршћена. Рано пролеће и касно лето су највероватнији периоди бршћења ароније. Степен тровања зависи од количине унешеног лишћа или плода, сезони, величини и врсти животиње, и могућности детоксинације животиње. Увенуло лишће је опасније јер мања количина треба да је поједена. Свеже лишће садржи 143мг хидроцианиц киселине / 100г лишћа док концентрација киселине у увелом лишћу може доћи до 243мг / 100г лишћа. Ова концентрација је 10 пута већа од оне при којој долази до тровања. Конзумација лишћа од 0.25% тежине животиње (око 0.7 кг за говедо и 0.1 кг за овцу) поједено у периоду од 30-60мин, ће узроковати тровање. Међутим хидроцианиц киселина се брзо метаболише и не акумулира се, тако да је могуће бршћење на нивоу нижем од фаталне количине. Константно излагање хидроцианиц киселини не утиче на повећ ање имунитета животиња. 5
Подложност Хербицидима
Познато је да је аронија умерено подложна 2,4-Д амине или естер, и да је подложна аммониум сулпхамате, 2,4,5-Т амине или естер, 1:1 мешавине 2,4-Д и дицхлорпроп, и 2:1 мешавине 2,4-Д и дицамба. Међутим, други нетестирани хербициди могу такође бити токсични за аронију. Трагови хербицида у воћу
Тренутно главни извор ароније су оне које расту на дивље. Требало би да се упознате са историјом подручја са којег се убира плод пре коришћења воћа или производа направљених од таквог воћа. Испитивања направљена у Онтарију су показала да су значајни трагови хербицида пронађени у дивљем воћу на неким подручјима и то у истој години кад су примењени хербициди. Та подручја укључују аутопутеве, пруге, рекреационе површине. [2] Генерално аронија је отпорна на болести и штеточине. Као таква, је идеална биљна врста за гајење у тзв. органској или био-еколошкој производњи, која је један ниво изнад органске.[2] Поремећаји узроковани временом Проблеми узроковани временом могу укључити повреде усљед хладноће, исушивање, оштећење од ветра или повреда коре након високих зимских температура. Повреде од хладноће и исушивање су повезане делимично са развојем зимског каљења и периода неактивности што омогућава дрвеним биљкама да преживе зиму. Ако услови у периоду мировања нису испуњени може доћи до ненормалног раста и развоја или чак да нема раста. Мировање захтева и прати каљење, што је физиолошки процес инициран са опадањем дневних температура и краћим данима. Неодговарајуће каљење је предуслов повреде од хладноће. Повреда од хладноће је повезана са продуженим екстремно ниским температурама, или изненадно екстремно спуштање температуре након топлог периода. Исушење узрокује рела тивно топли суви ветар који делује кад су земља и корен биљке још увјек замрзнути, делови биљке изнад земље губе воду због топлих, сувих ветрова али та вода неможе бити надокнађена јер је корен смрзнут. Симптоми повреде од хладноће и исушења су слични и често повезани. Топли, суви ветар може бити праћен са изненадним спуштањем температуре. Симптоми могу ук ључити смрт целе биљке, или појединих делова као што је ново дрво и пупољци листа или цвета. Зимска оштећења могу отворити пут гљивама и болестима (Цитоспора рак). Мразеви на температури од -2.2 Ц и ниже убијају ткиво које активно расте. Симптоми оштећења од пролећних мразева укључује благу кафену боју цвета и лишћа уз опадање оштећених делова. Цветови су посебно осетљиви на мраз. Оваква оштећења могу бити ограничена на унутрашње делове цвета и можда нису уочљива осим под повећалом. Снажни ветрови могу да изазову гуљење, тргање и исушење. Крути, кафени рубови су резултат ових оштећења. Листови и нови изданци су подложни оштећењу од ветра. Воће тако може бити погођено, где се стварају сиве и кафене красте. реда коре се може десити по љети и зими. Кора изложена врућем летњем сунцу може да изгуби боју и набубри, стварајући рак-ране. На хладним сунчаним, данима за време зиме, кора изложена сунцу може постати топлија него ваздух и онда нагло охлади после заласка сунца узрокујући пуцање и евентуални развој рака. Превенција ових проблема повезана је одговарајућим избором места и праксама управљања. Развој зимског каљења захтева нижи ниво земљине влаге и плодности у касно лето и јесен. Значајно наводњавање или ђубрење после бербе није препоручљиво. Ниска места са високим нивом воде доприносе кашњењу каљења као и оштећењу од мраза због слабе циркулације ваздуха. Вјетробрани су важни у смањењу ефеката јаких, трајних ветрова. Блага североисточна падина плантаже ће помоћи у смањењу повреда коре након високих зимских температура. Прскање са разређеном белом латекс бојом може се такође користити. Ово може такође помоћи у одгађању цветања на пролеће. Инсекти штеточине Време храњења инсеката има велики утицај на насталу штету. Два најважнија периода су за време цветања и заметања плодова за време развоја плода 6
Штета од инсеката за време цветања и заметања плода смањује потенцијални принос због губљења цвета и плода, док за време развоја воћа може да изазове губитак младог воћа. У каснијим фазама развоја воћа, оштећено воће није изгубљено, али је принос за тржиште смањен. Ефекти инсеката који се хране лишћме су мање познати. Ако је оштећење укупне површине лишћа довољно велико, може доћи до губитка воћа јер се значајно самњује производња шећера. Производња цветних пупољака (средином и крајем љета) може се такође смањити. Додатно, храњење са лишћем може имати утицаја на залихе шећера унутар биљке што може имати дугорочне ефекте на преживљавање и развој, зависно од степена штете. Аронију нападају разни инсекти: Бубе: Схот-холе борер (Сцолитус ругулосус) А барк беетле (Цхаетопхлоцус хетеродокус) Роунд-хеадед воод Борерс (Цлитопхорус верруцосус, Ропалопус сангуиницоллис) Инсекти који сисају сокове: Лацебугс (Цоритхуцха) Цхокецхерри Апхид (Аронијска уш, Рхопалосипхум церасифолиае) Плум Апхид (Шљивска уш, Асипхонапхис пруне) Леафхопперс (Гипонанс флавилинеата) Треехоппер (Тортистилус инермис) Гусенице мољца Аронијом се хране разне врсте гусеница од којих су само неке Инсекти који стварају израслине: Савфлиес (слично осама и пчелама) Од горе набројаних инсеката, три најчешћа су цхокецхерри сав фли, фруит галл мидге и тент цатерпилларс. Одрасли инсекти се појављују из отпада и хране се са нектаром и поленом крајем Маја. Одрасли су 5-6 мм дугачки и улавном жуте боје. Јаја полажу у чашици цвета. Ларве се појављују за 5 дана те улазе и хране се унутар бобица које се суше и постају црне. Након тога ларва улази у следеће воће те се храни са семеном. Ово воће сазрева заједно са неинфецираним воћем али није за продају. Одрасле ларве су 89мм дугачке и беле су са жутом главом. Одрасле ларве напуштају воће, падају на земљу и презиме као учаурене ларве у земљи. Ове мушице значајно узрокују губитак воћа. Одрасли се појављују у Мају и лежу јаја у цвету. Мали жутонаранџасти црви се хране са воћем у развоју које постаје увећано, крушкастог облика и шупље. Храњење ларве се наставља до краја Јуна, кад ларва пада на земљу где се учауре. Оштећено воће се суши и опада. Одрасли су кафени мољци са дебелим телом: ширина крила је 30-40 мм и свако предње крило је означено са две бијелкасте траке. Годишње се јавља само једна генерација. Јаја се полажу близу дна носиве гране, 30цм од земље у касно лето. Презимљују као јаје а излежу се у пролеће кад избија пупољак листа. Ларве праве мрежасто гњездо на месту рачвања гране. Ларве се хране 6-8 седмица и нарасту 5цм у дужину кад одрасту. Ларве су црне на врху, са белом пругом и плаве са стране. Ове гусенице могу потпуно уништити лишће грма. Зараза од 200 гусјеница може да потпуно уништи лишће 1.5-3м високог грма. Контрола штеточинских инсеката Нису регистровани инсектициди за аронију. Исправно управљање плантажом и одржавање здравља биљака ће помоћи да биљке издрже напад инсеката. Добре санитацијске праксе, укључујући уклањање опалог воћа и лишћа помаже у смањењу штете од инсеката. Два потенцијална веома корисна кандидата за регистрацију укључује Бациллус тхурингиенсис (Дипел, Тхурициде), биолошки агент који је успешан против гусеница, и латентни уљни спреј ((Сунспраи 6Е; Сун Рефининг анд Маркетинг Цомпани, Пхиладелпхиа, наводно није токсично ако се примени 1-3%). Уља се 7
примењују у пролеће да униште јаја инсеката. Право време примене је важно али се незна када је најбоље за аронију. Болести Болести могу бити значајна препрека развоју ароније. Познате су различите болести које нападају аронију. То укључује блацк кнот (црни чвор), к-болест, бацтериал спот (Ксантхомонас пруне), схотхоле (Цоццомицес лутесценс), априцот ринг пок вирус, твистед леаф (ув рнуто лишће), цанкер (рак), думпингофф, бровн рот анд фиреблигхт. Две најважније болести су блацк кнот и x-болест. Семе у клицању и саднице могу бити угрожене од думпинг-офф. Важно је да се пажљиво прате болести и предузму превентивне мере. Проблеми везани за болести преовлађују у годинама са више кише него што је нормално. Тренутно, нити једно заштитно средство није регистровано за аронију те је контрола болести примарно везана за орезивање и санационе мере. Регуларна инспекција и орезивање су потребни да би се ефективно контролисали болесни изданци. Алатке за орезивање се морају дезинифицирати са лизолом (разређен са водом 1:19) или кућним белилом (блеацх разређен са водом у односу 1:9) после сваког реза. Сав орезани материјал треба спалити. Блацк кнот (Апиоспорина морбоса) Црни чвор је болест дивљих и домаћих шљива и трешања. Повезана је са гљивама које изазивају црно лишће. Инфициране гране су деформисане и раст је значајно смањен. Ова болест може обухватити и убити инфициране гране, биљке могу закржљати и деформисати се после неколико година. Већа учесталост ове болести је повезана са смањењем отпорности на влагу и нижим температурама земље (генерално, места која примају и држе више влаге на пролеће). Гљиве црног чвора продиру у меку кору нових изданака и стварају израслине (локализовани убрзани раст биљног ткива). Први симптоми су благо отицање, на јесен, грана текуће сезоне. Острва или чворови су нормално ограничени на једну страну гране. Следеће пролеће, острво постаје великo, кора се кида и површина израслине постаје прекривена меким зеленим гљивичним ткивом које постаје црно и глатко на јесен. Ови црни чворорви су извори нове инфекције на суседним гранама. Острва се повећавају и проузрокују нове споре сваке године. Црни чвор се може контролисати орезивањем инфицираних рана најмање 10 цм испод чвора. X-болест (узрочни организам непознат) Ова болест је узрокована микроорганизмима сличним микоплазми који инфицирају аронију, слатке и љуте трешње, више врста брескви и кајсије. Аронија је очигледно главни домаћин. X-болест је широко распрострањена у Северној и Јужној Дакоти и Минесоти, вероватно се такође јавља у преријама Канаде. Болест се шири брзо и може уништити плантажу за 3-4 године. Пошто може да инфицира економски важне плантаже брескви и трешања, аронија се у близини таквих плантажа искорењује. Кад једна биљка постане заражена, цела плантажа постаје заражена. X-болест преносе инсекти, поготово око 15 различитих врста скакаваца. Скакавци преносе микроорганизме хранећи се лишћем заражених аронија. Скакавци су генерално присутни од краја Маја до раног Октобра, пренос болести се дешава од Јуна до раног Септембра. Симптоми ове болести се развијају годину након трансмисије. Заражени листови постају зелено-жути крајем Јуна (м огу имати црвену сенку на рубу). У Јулу и Аугусту листови постају тамо црвени. Уз напредак болести, изданци постају закржљали. X-болест у почетку смањује раст, што је праћено са падом бујности и коначном смрти. Инфицирано воће је тачкасто и жућкасто црвено. Инфицирано воће није за продају и семење не клија. Контрола захтева да се заражено грмље уклони. Нажалост, нека инфицирана стабла немају симптоме. Сав инфицирани материјал треба уклонити и запалити. Орезивање нападнутих грана нема ефекта јер узрочни микроорганизам прелази на корен. Контрола скакаваца је важна, коров се мора уклонити. Думпинг-офф (Питхиум и Рхизоцтониа, и друге гљиве) Ова болест уништава семе и веома мале саднице. Думпинг-офф напада семе у клијању и подпомогнут је хладним, влажним окружењем. Нападнуте саднице вену након ницања а стабљика труне близу површине. Овај тип думпинг-оффа настаје у топлим, влажним условима и тамо где су саднице нагомилане. Превенција укључује употребу стерилисане земље и других медија за садњу који се користе за клијање и раст садница. Петоминутно површинско стерилисање семена, коришћењем к ућног белила (разређен у размери 1:9 са водом) може помоћи пре постављања у медиј за клијање. Коров
8
Коров може да значајно смањи опстанак и раст жбуња пошто узима влагу и храну. Јак коров може потрошити 6-8мм воде дневно. Несме се дозволити да коров захвати семе. Нема регистрованих хербицида за аронију. Периодично, плитко окопавање (5-8 цм) је примарно средство контроле. Дубоко окопавање и окопавање близу биљке није препоручљиво јер се корен може да оштети и може доћи до развоја младих изданака. Контрола корова је посебно важна за време првих година раста плантаже. Малчовање је можда најлакши метод контроле корова између биљака у реду. Када биљке, за 4-5 година, одрасту у висину преко једног метра, онда оне саме сузбијају коров у реду, а међуредно растојање се коси. После десете године, ако је између редова ниска трава, не мора ни да се коси, тако да воћњак ароније представља праву оазу животињског света, идеално станиште за птице певачице, препелице, јаребице, фазане, зечеве ... Постоје специјалне травне смеше за затрављивање воћњака и винограда, у којима доминира бела детелина. У априлу, када се воћњак забели од многобројних цветова, као када падне снег, аронија је добра пчелиња паша. [2] Птице Многе врсте птица које су нормално корисне (јер се хране са инсектима штеточинама) могу узроковати значајан губитак приноса кад воће сазри. Генерално није дозвољено убијање птица а што није и еколошки мудро. Због тог контрола није једноставна. Са мерама контроле треба почети чим птице почну оштећивати принос, пре него што развију навику храњења. Комбинација две или више метода контроле је вероватнија да буде успешна. Коришћење мреже (папир импрегниран пластиком, најлон, памук или полиетилен) је можда једино ефективно решење али је потребно да се мрежа држи изнад грмља помоћу једноставних оквира од штапова и жице. Мрежа за заштиту од птица се показала ефективна и економична у случају боровница. Једном инсталирана, мрежа захтева мало одржавања, није токсична и не узрокује буку нити повређује птице. Нека посматрања сугеришу да неколико нити рибарског најлона разапетог попречно изнад јагода имитирају паукову мрежу које многе птице избегавају. Ова идеја се може применити на аронију. Балони за плашење окачени на флексибилне штапове (бамбус, топола, врба, пластика) и који се премештају сваких 7-10 дана су изгледа ефикасни код плантажа јабука. Рефлективне фолије (Рефлецтиве Милар Тапе) се тренутно користе на комерцијалним пољима јагода у Калифорнији за контролу птица. Трака је 2.5 цм широка и користи се 30-60цм дужине причвршћена на ограду или било шта прикладно. Траке стварају буку на лаганом ветру и рефлектују светло. Није познато колико би ово било ефикасно у случају плантажа ароније. Трака се може наручити од: Суттон Агрицултуре Ентерприсес Инц., 538 Брункер Аве., # 7, Салинас ЦА 93.901, УСА. Трака кошта 5 $ за 150мUndo edits. Вешање силуета птица грабљивица (јастребови) и уврнутих жутих трака изнад плантаже може такође да помогне. Софистициранија решења укључују употребу инфра-црвеног детектора покрета који окида звучни аларм. Зечеви и мишеви Услови Аронија се обично налази на плодној, влажној али добро циеђеној земљи. Такође се налази на слабој, сувој земљи и чак на пешчаним динама ако вода није предалеко од површине. Аронија има средњу до малу толеранцију на сланост. Очигледно слабо успева у сушном југозападном Саскачеван. Аронија прилично не подноси сенку те се због тог често налази на отвореном дуж линија ограда, путева и речних корита, на чистој земљи, и уздуж граница шуме и клисура. Аронија такође може да расте у широком појасу надморских висина. У Невади аронија расте на висини од 2400м. Да би се изабрало погодно место за плантажу ароније требају се узети у обзир фактори као што је тип земље, дренажа, нагиб, доступност квалитетне воде и заштита од ветра. Избор места По могућности плантажа треба да има благи нагиб (1 -2%) да се омогући одвођење воде и хладног ваздуха, што је посебно важно за време мраза. Ако постоји ветробран на доњем делу плантаже онда треба направити процјеп за циркулацију ваздуха. Падина не треба да је окренута југу тако да се земља 9
спорије греје на пролеће и тако одлаже цветање. Падине окренуте на север или исток спречавају оштећења коре услед замрзавња зими када је велика разлика између дневне и ноћне температуре. Аронија расте на свим типовима земље уз услов да се вода цеди, осим сланим, којих има на северу Баната где се користи за гајење камилице и нане. За разлику од бруснице и високожбунасте, америчке боровнице, које добро успевају само на природно киселој земљи, пХ 4,2-4,4, а она се у Србији налази на већим надморским висинама, најчешће изнад 750 м где и нема становника [3], за аронију ПХ вредност земље није критична. Аронија толерише широк опсег п.х од 5.0 до 8.0. Оптимум је измедју 6.0 и 8.0. Најбоља земља би требало да има подједнако глине, песка и блата (муља) са доста органске материје (23% минимално). Треба избегавати земљу са доста глине без хумуса. По могућности локација треба да буде сунчана. Не усваја штетне састојке из земљишта, воде и ваздуха, те се може гајити иу близини индустријских загађивача и термо електрана. Ево решења за пепелишта у околини Обреновца, Лазаревца и Костолца, као и за јаловишта настала одлагањем хумусног слоја са откривених копова. На овим површинама аронију треба посадити гушће него у класичним воћарским засадима, нпр. у редове 2 x 1 м, како би се што пре формирао густ сплет жила које ће спречавати ерозију ветром и загађивање околине. Успева и на забареним земљиштима, на којима расту врбе, трска и шевар. [3] Ветробран За воћњак је веома важна заштита од доминатних ветрова. Снажни и трајни ветрови могу да узрокују исушење поготову зими и штете од згуљивања и цепања. Последица могу бити губитак изданака, пупољака, цвета и воћа. Такве штете делују као природно орезивање и резултирају у смањеној величини грма и атипичном формом. Додатно листање и цветање м оже бити угрожено на страни грма окренутој ветру те обоје може да закасни а цвијетање да буде смањено. Величина воћа може такође да буде смањено. Ветробрани штите од ветрова који исушују, помажу одржавање снежне покривке, те смањују влагу и ерозију. Такође омогућава боље опрашивање. Ветробрани треба да су постављени тако да смањују е фекте доминатних ветрова по зими и лети. Ветробран треба да је проширен 10-15 м изван подручја које се штити. Порозност и висина ветробрана одређива ефекат заштите. 3м висок ветробран ће смањити брзину ветра до 90м низ ветар. Синтетички ветробрани требају да имају порозност до 50%. Посађени ветробрани дају најбољу заштиту од ветра. 9м високи ветробран смањује брзину ветра до 90 м уз ветар и 275м низ ветар. Проред Проред зависи о типу опреме која стоји на располагању за орање и бербу, методу бербе и да ли се аронија гаји у воћњаку или као део ветробрана. У правилу, редови треба да су најмање 1-2 метра шири него опрема. Предлаже се да размак између биљки буде 1 до 1.5м а између редова 4.5-6м. Размак између биљака од 1м и између редова од 4.5 м захтева 2100-2500 садница / хектару. Шири размак између редова и унутар реда осигурава бољу вентилацију и помаже у смањењу ризика од болести. Мањи размак унутар реда повећава рани принос. Најбоља густина садње у класичним воћњацима је 3 x 1,5 м, којом приликом се посади 2222 биљке по хектару. Оваквом садњом свака биљка добија 4,5 м2 вегетационог простора. [3] Садња Требају се користити саднице од 15-60 цм. Кључан је добро развијен систем корена. Несме се дозволити да корен пресуши. Сади се у јесен, преко зиме и у рано пролеће, уз услов да земља није смрзла и да вегетација још није почела. [4] Генерално говорећи, саднице које су одгојене на отвореном је најбоље садити у рано пролеће кад земља одмрзне (саднице из пластеника захтевају каљење). Садити се може такође у касну јесен, пре него што земља смрзне, уз услов да су саднице прекаљене (900-1000 сати на 5Ц) и након што отпадне лишће [3]. Лако се прима и ако на биљкама има зрелог лишћа црвене, љубичасте или браон боје. Ово лишће је зрело и опада на најблажи додир. Најчешће се саде једногодишње или двогодишње биљке добијене културом ткива. [3] Могуће је садити изданке корена и микропропагиране биљке средином Аугуста. Ово даје нешто времена за даљни раст корена, али исто тако даје довољно времена за природно зимско каљење. Изданке ризома је најбоље садити у рано пролеће. 10
Биљке из контејнера могу да се саде и у току вегетационог периода. У том случају сади се у водом натопљене јаме, а после садње поново залије, како би биљка одмах наставила са растом [4]. Саднице посађене у јесен не треба орезивати до следећег пролећа. Саднице посађене у пролеће треба орезивати на висину од 20 цм. По могућности земљу треба ђубрити две године пре пресађивања. За време садње могуће је коришћење композитног стајског ђубрива помешаног са земљом око садница. Може се такође помешати 120 - 240г фосфатних ђубрива зависно о нивоу фосфора у земљи и коришћеном стајском ђубриву. Ово помаже раст корена Фирма Супериор, Велика Плана , у својој брошури о садњи ароније наводи да прије садње парцелу треба пођубрити НПК 15:15:15 минералним ђубривима, 500-600 кг / ха, или 50 - 60г по јамици, после чега се ђубриво помеша са земљом, да не дође до директног контакта са жилама кореновог система. На овакав начин спречава се евентуално токсично дејство јаких концентрација минералних соли и сушење биљака у старту. Уколико се користи изгорели стајњак, 40-50 т / ха, количину НПК минералних ђубрива треба смањити на половину. [4] Пре садње земљу треба припремити што укључује орање и евентуално употребу нерезидуалних хербицида да се елиминише поновљено избијање корова.Важно је да се елиминише трајни коров. Припрема парцеле састоји се од основне обраде, орања на дубину од око 30цм, тањирања или ротовирања, како би се поравнао и уситнио површински слој. Ако је земљиште добро уситњено и влажно садња се брзо одвија. На основу искуства плантаже 'Дедевци, Краљево' 10 људи може да засади око 1500 садница на дан. Приликом садње, биљке треба поставити нешто дубље (2-5 цм) него што су били у контејнеру за пренос. Довољно је ископати јаме дубине 20 цм и пречника 30 цм. Јаме се могу копати мотиком или лопатом. Код машинског копања настаје глатки зид што оставља могућност слевања воде и евентуалног замрзавања кореновог система. После садње земљу навучену на коренов систем треба нагазити како би се успоставио добар контакт између корена и честица земље, а ваздух истиснуо. То треба обавити пажљиво, како би се избегло оштећење бочних грана које се јављају из кореновог врата, изданака од којих почиње формирање жбуна. [4] Надаље, биљке треба добро и конзистентно залити, али не и претерано залити. Може се рачунати на минимално 10% губитака који се касније требају заменити (податак из 1993). Сува јесен праћена хладном и сувом зимом може узроковати велики проценат губитка. Фирма Супериор, Велика Плана гарантује 100% примање за своје микропропагиране саднице. Затрављење То укључује сађење трајног травнатог покривача између редова ароније. Трава је важна због контроле ерозије и омогућавања механичке бербе чак и у влажним условима, такође помаже у задржавању влаге и контроли неких врста корова. Трава ће такође повећати абсорпцију кише и у исто време смањити отицање. Одговарајућа трава несме бити закоровљена, мора да даје семе једном годишње, мора бити отпорна на гљивичне болести које се јављају након топљења снега и треба да формира отпорне бусене који могу подњети механичке бераче за време влажног времена. Неки тестови у северној Албертини су показали да врсте Оасис, Бореал и Фаирваи имају добре карактеристике. Могуће је такође посејати белу детелину. 11 zdravstvenih svojstava aronije
1. Karcinom / Polifenoli aronije imaju ulogu u kontroli i prevenciji razvoja raka modulirajući sve 3 faze: inicijacija, promocija i napredovanje karcinoma. Istraživanja su pokazala kako aronija utječe na mnoge karcinome. Jedna od studija prikazuje da je ekstrakt aronije u roku od 24 sata eliminirao velik broj stanica karcinoma malignog tumora na mozgu. 2. Visoki krvni tlak / Pospješuje cirkulaciju krvi, smanjuje previsok krvni tlak te pomaže kod ateroskleroze, upale i proširenih vena. Antioksidansi aronije djeluju kao antiupalna sredstva po cijelom tijelu i pomažu kod opuštanja arterija, smanjujući krvni tlak i kronične upale. 3. Kardiovaskularne bolesti / Aronija osigurava potpunu zaštitu stanica od oksidativnih učinaka i ima opuštajući učinak na krvožilni sustav te je zbog toga dokazano sredstvo u borbi protiv kardiovaskularnih bolesti. Također, 11
snizuje krvni tlak, upale i LDL oksidaciju. 4. Šećerna bolest / Smanjuje količinu šećera u krvi. Antocijani aronije smanjunju razinu g lukoze u urinu i smanjuju razinu oksidacije lipida u urinu i krvi. Aronija također suzbija podizanje i opadanje razine šećera u krvi. 5. Želudac / Smiruje grčeve i bolove u želucu, smiruje upalu sluznice želuca te pomaže kod čira na želucu i želučane neuroze. 6. Glava / Pospješuje cirkulaciju te pomaže kod glavobolja i migrene. 7. Endokrine žlijezde / Pospješuje rad štitnjače, p oboljšava i regulira izlučivanje njezinih hormona te pomaže kod bolesti štitnjače i gušavosti. 8. Imunološki sustav / Podiže opće stanje imunološkog sustava. 9. Jetra i žuč / Potpomaže radu jetre u neutralizaciji štetnih tvari te olakšava rad bolesne i oštećene jetre. Ima pozitivan učinak kod upale žučnog mjehura i žučnih kanala, žutice, žučnog pijeska i žučnih kamenaca. 10. Crijeva / Smiruje grčeve i bolove u crijevima, smiruje upalu sluznice crijeva i zaustavlja proljeve. 11. Teški metali i radioaktivne tvari / Istraživanja ruskih znanstvenika su pokazala da aronija pospješuje izlučivanje teških metala kao i nekih radioaktivnih tvari iz tijela.
12
