Alan Watts - Knjiga o TABUU koji nas sprečava da saznamo ko smo

Naslov originala: THE TABOO AGAINST KNOWING WHO YOU AHE Copyright 0 1966 by Alan Watts Vintage Books Edition, August 1989

STAZASRU KN JICA BROJ 7

Mojojdediunuama fSđzaće/i. 3 & rt^ /cjisM J^ f. . /6a^< (. đ% ecara6ii

&

^M ć^tsv', ^ /6 a ^ //a

r

Jedm dm fd čefai fid

Informacija o sadržaju Igra cmo-beiog Kakobitipravavarka SvetjeVašetek) Pa,šta? To Knjige Bibliografija

Ova knjiga istražuje jedan nepriznat ali moćan tabu - našu prećutnu zaveru da ignorišemo ko smo ili šta zapravo jesmo. Ukratko, cilj joj je da ukaže na činjenicu da je dominantni osećaj našeg ja , kao posebnog ega zatvorenog u vreću od kože, halucinacija koja nije u skladu ni sa zapadnom naukom, ni sa praktičnim filozofijam a/religijam a Istoka - pogotovo sa centralnom i osnovnom hinduističkom filozofijom vedantom. Ova halucinacija je uzrok pogrešne upotrebe tehnologije u svrhu nasilnog potčinjavanja čovekove prirodne okoline i, dosledno tome, njenog konačnog uništenja. Stoga nam je hitno potrebno da otkrijemo smisao sopstvenog postojanja koji je u skladu sa fizičkim činjenicama i koji nadjačava naš osećaj otuđenosti od univerzuma.

U tu svrhu koristio sam shvatanja vedante, koja sam, međutim, izložio u potpuno modernom i zapadnjačkom stilu, tako da ova knjiga ne pretenduje da bude udžbenik ili uvod u vedantu u uobičajenom smislu reči. Ona je pre hibrid zapadne nauke i istočnjačke intuicije. Posebnu zahvalnost dugujem svojoj supruzi Meri Džejn na njenom brižljivom uređivačkom radu i na komentarima o rukopisu. Takođe se zahvaljujem Fondaciji Bolingen na pomoći u ostvarenju projekta koji podrazumeva i pisanje ove knjige.

Sausalito, Kalifomija

Alan Vots

Januar 1966. Šta bi to mladići i devojke trebalo da znaju kako bi bili upoznati sa „suštinom stvari”? Drugim rečima, postoji li neka unutrašnja informacija, neki posebni tabu, neko osnovno znanje o životu i postojanju koje većina roditelja i učitelja ili ne zna ili nejće da kaže? U Japanu )e nekada bio običaj da se mJadima pred vencanje podmetne „tajna knjiga”. To je bila knjižica malog formata, sa grafikama, obično u boji, koje su prikazivale sve detalje seksualnog odnosa. Nije to činjeno samo zato što, kako kažu Kinezi, „jedna slika vredi deset hiljada reči”, već i zato da se roditelji poštede neugo* dnosti objašnjavanja tako intimnih stvari licem u lice. Danas, međutim, na Zapadu, takve informacije mogu se naci na svakom kiosku. 11

KNJIGA O TABUU KĐI NAS

Seks više nije ozbiljan tabu. Tinejdžeri katkad o tome znaju više nego odrasli. No, ako seks više nije veliki tabu, šta je onda tabu? Jer, uvek postoji neki tabu, nešto potisnuto, nepriznato ili posmatrano samo krajičkom oka, budući da je direktan pogled previše neugodan. Tabui se nalaze unutar tabua, poput listova glavice luka. Koju bi to onda knjigu očevi mogli da tutnu sinovima i majke kćerima, a da je nikad otvoreno ne priznaju. U nekim krugovima religija je tabu, čak i među ljudima koji idu u crkvu ili čitaju Bibliju. Tu je religija privatna stvar. Razgovor ili diskusija 0 njoj smatraju se odsustvom stila i razboritosti, a naročito se nepovoljno gleda na glasne izlive pobožnosti. Medutim, kad prodrete unutar'bilo koje standardne religije, pitate se oko čega je bila tolika vika. Knjiga koju imam na umu sigumo ne bi bila Biblija, „Dobra knjiga” - ta fasdnantna antologija drevne mudrosti, istorije 1 mita koja se već tako dugo tretira kao sveta krava, pa bi možda bilo dobro držati je pod ključem vek-dva kako bi je Ijudi ponovo čuli čistih ušiju. U Bibliji odista ima tajni, od kojih su neke vrlo subverzivne, ali su sve one tako zakompiikovane, uvijene.u arhaične simbole i načine mišljenja, da je postalo veoma teško objasniti hrišćanstvo modemom čoveku, osim, naravho, ako se zadovoljavate time da budete dobri i pokušate da imitirate Isusa, mada niko još nije objasnio kako se to radi. Đa bi se to postiglo, potrebno je imati posebnu moč koju daje 12

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Bog, a koja se zove „milost”, ali sve što mi znamo o milosti jeste da je neki dobiju, a neki ne. Religije standardnog tipa, bilo jevrejska, hrišćanska, muhamedanska, hinduizam ili budizam su — u obliku u kojem se danas propovedaju - poput istrošenih rudnika: iz njih se vrlo teško kopa nova ruda. Uz retke izuzetke koje nije lako pronaći, njihove ideje o čoveku i svetu, njihova mašta, rituali i pojmovi o dobrom životu, nisu baš u skladu s univerzumom onakvim kakvog ga mi danas poznajemo ili sa čovekovim svetom koji se tako brzo menja da većina stvari koje se nauče u školi biva zastarela već na dan mature. Knjiga koju ja imam u vidu ne bi bila o religiji u uobičajenom smislu reči, već bi morala da raspravlja o mnogim stvarima kojima su se religije bavile: univerzum i mesto čoveka u njemu, tajanstveni fokus iskustva koji nazivamo ja lično, problemi života i ljubavi, bola i smrti i sveobuhvatno pitanje o smislu postojanja u bilo kojem značenju te reči. Jer, sve' je rasprostranjenije shvatanje da je egzistencija trka miševa u mišolovci: živi organizmi, uključujući i ljude, samo su tube koje na jednom kraju unose stvari u sebe, a ispuštaju ih na drugom, što ih, s jedne, strane, primorava da to neprestano čine, a, sa druge, da se na kraju neminovno potroše. Dakle, kako bi se farsa nastavila, tube smišljaju načine da naprave nove tube koje, takode, unose stvari na jednom, a ispuštaju ih na drugom kraju. Na 13

KNEGA O TABUU KOI NAS

kraju na kojem ih unose, razvile su čak i ganglije nerava zvane mozak, sa očima i ušima, kako bi lakše dolazile do stvari za gutanje. Kad se dovoljno najedu, koriste višak energije, mrdajući se na komplikovane načine, proizvodeći pri tom razne vrste glasova uvlačenjem idspuštanjem vazduha kroz otvor za trpanje i okupljajući se u grupe da bi se tukle sa drugim grupama. Vremenom, tube stvaraju obilje aparata, tako da je njihovu prvobitnu formu teško raspoznati, a čine to u zapanjujućem broju različitih oblika. Postoji neko nepisano pravilo da se ne smeju jesti tube sopstvene vrste, ali generalno govoreći, postoji ozbiljna konkurencija oko toga koja će biti glavna vrsta tube. Sve ovo izgleda zadivljujuće nesvrsishodno, no, opet, kad počnete da razmišljate o tome, postaje više zadivljujuće nego nesvrsishodno. Zaista, izgleda krajnje čudno. Osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovanto, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja. Česterton (G. K. Chesterton) jednom je rekao da je jedno biti zapanjen pred Gorgonom ili Grifonom, stvorenjima koja ne postoje, ali je sasvim drugo i mnogo više biti zapanjen pred nosorogom ili žirafom, stvorenjima koja postoje, a izgledaju •kao da ne postoje. Taj osećaj univerzalne začudnosti uključuje osnovno i intenzivno razmišljanje o smislu stvari. Zašto, od svih mogućih svetova, to kolosalno i naizgled nepotrebno mnoštvo galaksija u misteriozno zakrivljenom prostorno-vremenskom kontinuumu, te mi14


lijarde različitih tubastih vrsta koje pomahnitalo igraju igre sitnih prevara, ti bezbrojni načini „činjenja”, od elegantne arhitekture snežnog kristala ili diatoma do zapanjujuće veličanstvenosti ptice lirašice ili pauna? Ludvig Vitgenštajn (Wittgenstein) i ostali modemi „logični” filozofi pokušali su da potisnu ovo pitanje, tvrdeći da ono nema smisla i da ga ne treba postavljati. Većina filozofskih problema treba da se reši tako što ćemo ih odbaciti i doći do tačke u kojoj će nam pitanja - kao što je: čemu ovaj univerzum? - zvučati kao inteiektualna neuroza, kao pogrešna upotreba reči utoliko što pitanje zvuči smisaono, ali je zapravo besmisleno, kao kad bi se pitalo: gde je ovaj univerzum? a sve što je negde mora biti unutar tog univerzuma. Zadatak filozofije je da izleči ljude od takvih gluposti. Kako ćemo uskoro videti, Vitgenštajn je tu imao izvesnu poentu. Međutim, stajati zapitan nad nečim ne znači biti bolestan. Zapitanost i njeno izražavanje u poeziji i umetnostima jeste jedna od osnovnih stvari po kojima se čovek razlikuje od ostalih životinja i inteligentni i istančani Ijudi od morona. Postoji li, dakle, neka vrsta jednostavnog odgovora na ovaj zapanjujući poredak stvari, nešto što, zapravo, nikada ne proizađe iz uobičajenih puteva za traženje odgovora - istorijske religije i filozofije? Postoji. On se uvek iznova ponavljao, ali tako da mi danas, u ovoj konkretnoj civilizaciji, nismo u stanju to da čujemo. Mi ne shvatamo da je to nešto potpuno subverzivno, ne 15

KNJGA O TABUU KOJI NAS

toliko u političkom i moralnom smislu, koliko po tome što preobrača naše uobičajeno viđenje stvari, naš zdrav razum, uzduž i popreko. To, naravno, može imati i političke i moralne posledice, ali mi trenutno ne možemo jasno da kažemo kakve bi one bile. Dosad je ova unutamja revolucija uma bila ograničena na prilično izolovane pojedince; koliko je meni poznato, nikada nije bila rasprostranjena osobina zajednica i društava. Često je smatrana previše opasnom za njih. Otuda tabu. No, svet je u krajnje opasnoj situaciji, a opasne bolesti često podrazumevaju rizik opasnog lečenja - kao Pasterov serum protiv besnila. Nije stvar samo u tome što možemo jednostavno da raznesemo planetu nuklearnim bombama, da se ugušimo zbog preteranog porasta populacije, da uništimo svoje prirodne izvore lošim čuvanjem ili da upropastimo zemlju i njene plodove nedovoljnim poznavanjem hemikalija i pesticida. Izvan toga, postoji mogućnost da civilizacija bude ogroman tehnološki uspeh, ali metodima koji bi za većinu ljudi bili zbunjujući, zastrašujući i dezorijentirajući, jer - navešću samo jedan razlog - metodi će se stalno menjati. To je kao kad igrate igru u kojoj se pravila stalno menjaju, a da se nikad ne razjasne - igru iz koje možete izaći po cenu samoubistva i u koju se nikada ne možete vratiti a da zateknete prethodne forme igre. Problem čoveka i tehnike se, međutim, gotovo uvek pogrešno formuliše. Kaže se da je 16

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

čovečanstvo evoluiralo jednostrano, usponom tehničke moći, bez uporedivog uspona u moralnom integritetu iii, kako bi neki radije rekli, bez uporedivog napretka u obrazovanju i racionalnom razmišljanju. Taj problem je, međutim, suštinskiji. Koren stvari je u načinu na koji osećamo i mislimo o sebi kao o Ijudskim bićima, u našem osećanju da smo živi, u osećanju individualne egzistencije i identiteta. Mi patimo od halucinacije, od pogrešnog i iskrivljenog osećanja sopstvene egzistencije kao egzistencije živih organizama. Većina nas ima osećanje da je ja zaseban centar osećanja i delovanja koji živi unutar fizičkog tela i njime ograničeno centar koji se „sučeljava” sa „spoljašnjim” svetom ljudi i stvari, ostvarujući čulima kontakt s otuđenim i stranim univerzumom. Svakodnevne govome figure odražavaju ovu iluziju. „Došao sam na ovaj svet”, „Moraš da se suočiš sa stvarnošću”, „Osvajanje prirode”. To osećanje da smo usamljeni i sasvim privremeni posetioci u svemiru je u potpunoj protivrečnosti sa svim onim što se o čoveku (i svim ostalim živim organizmima) zna u nauci. Mi ne „dolazimo” na ovaj svet; dolazimo iz njega, kao lišće iz drveća. Kao što se okean „talasa”, tako se svemir „ljfidi”. Svaki pojedinac je izraz celokupnog carstva prirode, jedinstveno delovanje totalnog univerzuma. Ovu činjenicu većina pojedinaca retko, ukoliko uopšte i može, uspeva da iskusi. Čak i oni koji znaju da je ta teorija 17

KN5GA O TABUU KOJ NAS

tačna, ne osećaju to, već imaju svest o sebi kao 0 izolovanom egu u vreći od kože. Prvi rezultat ove iluzije jeste da je naš stav prema „spoljašnjem” svetu u velikoj meri neprijateljski. Večito „osvajamo” prirodu, svemir, planine, pustinje, bakterije i insekte, umesto da učimo kako da sarađujemo sa njima u harmoničnom poretku. U Americi, veliki simboli tog osvajanja su buldožer i raketa - sprava koja gnječi brda u pljosnate staze za bleštave kutijice 1 veliki falusoidni projektil koji razbija nebo. (Bez obzira na to, postoje izvanredni arhitekti koji znaju kako da uklope kuće u brda a da ne unište pejzaž i astronomi koji znaju da je Zemlja već duboko u svemiru i da su osetljivi elektronski instrumenti koji će, kao naše oči, dovesti i najudaljenije objekte do naših mozgova, naša primarna potreba u istraživanju drugih svetova)1. Neprijateljski stav osvajanja prirode zanemaruje osnovnu međuzavisnost svih stvari i događaja - da je svet izvan kože zapravo produžetak našeg sopstvenog tela - i na kraju će uništiti samu životnu sredinu iz koje potičemo i od koje nam ceo život zavisi. 1 ,,Ne verujem da će išta istinski vredno proisteći iz proučavanja gomile šljake od koje je načinjena površina Meseca... Ne bi trebalo da iko zamišlja kako NASA-in ogromni finansijski budžet podrazumeva da se u astronomiju danas dovoljno ulaže”. Fred Hoyle} Galaxies, Nuclei and Quasars ( Galaksije, jezgra i kvazari). Harper & Row, New York, 1965.


Drugi rezultat osećanja da smo zasebni duhovi u tuđem i uglavnom glupom svemiru jeste činjenica da ne postoji opšteprihvaćena mudrost, nikakav smisao ovog sveta oko kojeg bismo se svi složili. Postoji samo moje mišljenje protiv tvojega i tako najagresivniji i najnasilniji (a samim tim lišen svakog osećaja o smislu) propagator donosi odluke. Zbrka suprotstavljenih mišljenja ujedinjenih silom propagande najgori je mogući izvor kontrole moćne tehnologije. U tom slučaju može izgledati da nam je potreban neki genije koji bi izmislio novu religiju, životnu fllozoflju i pogled na svet koji zvuče verovatno i koji su opšte prihvatljivi za 20. vek, putem kojih svaki pojedinac može da oseti da svet kao celina, i njegov sopstveni život posebno, imaju smisao. To, kao što istorija neprestano pokazuje, nije dovoljno. Religije izazivaju podvajanja i svađe. One su neka vrsta manipulacije, jer su uslovljene razdvajanjem „spasenih” od „prokletih”, pravih vernika od jeretika, onih koji su unutra od onih koji su spolja. Čak i religijski liberali igraju igru ,,Mi smo tolerantniji od vas”. Štaviše, kao sistemi doktrine, simbolizma i ponašanja, religije se okamene u institudje koje moraju da zahtevaju lojalnost, da se brane i da insistiraju na čuvanju sopstvene „čistote”, a - pošto je svako verovanje grozničava nada, a time i maska za sumnju i nepoverenje - religije moraju da traže preobraćenike. Što se više ljudi složi sa nama, biće manje prigovora i nesigurnosti našeg položaja. Na kraju se čovek obaveže 19

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

da bude hrišćanin ili budista, što god došlo u vidu novog znanja. Nove i nesvarljive ideje treba prilagoditi verskoj tradiciji, ma kako one protivrečile prvobitnim doktrinama, kako bi vernik mogao da zauzme stav i da izjavi: J a sam, pre svega, sledbenik Hrista/Muhameda/Bude ili bilo koga drugog.” Neopozivo predavanje bilo kojoj religiji nije samo intelektualno samoubistvo; ono je pozitivna nevera jer zatvara duhu pristup novim pogledima na svet. Vera je pre svega otvorenost - čin poverenja u nepoznato. Jedan zagriženi Jehovin svedok jednom je pokušao da me ubedi da, ukoliko bi postojao bog ljubavi, sigumo bi snabdeo svet pouzdanim i nepogrešivim udžbenikom kao priručnikom za ponašanje. Odgovorio sam da ni jedan uviđavni bog ne bi uništio ljudski um time što bi ga učinio tako rigidnim i neprilagodljivim, zavisnim od jedne knjige, Biblije, za sve odgovore. Jer, svrha reči, a time i knjige, jeste da usmere izvan sebe, na svet života i iskustva koji se ne sastoji od pukih reči ili čak ideja. Kao što novac nije stvarno, potrošno bogatstvo, tako ni knjige nisu život. Ponašati se prema svetim knjigama kao prema idolima je kao jesti papimi novac. Zbog toga bi Knjiga kroz koju bi moja deca prošla i sama bila prolazna. Otvorila bi im pristup novom području - ne samo ideja, već i iskustva i osećanja. Bila bi privremeni lek, a ne dijeta. Tačka polaska, a ne stalna tačka povratka. Pročitala bi je i završila s njom jer, ako bi bila dobro i jasno napisana, ne bi morala da joj se 20


vraćaju zbog skrivenih značenja ili razjašnjenja nejasnih doktrina. Ne treba nam nova religija ili nova Biblija. Treba nam nov doživljaj - novo osećanje onoga šta znači biti ja . Prosta činjenica (koja je, naravno, tajan i dubok pogled) o životu jeste da je naš normalno osećanje sopstvenog ja podvala, ili, u najboljem slučaju, privremena uloga koju igramo ili su nas navukli da je igramo s našim ličnim prećutnim pristankom, kao što svaka hipnotisana osoba, uglavnom, želi da bude hipnotisana. Tabu koji se, među svima ostalim poznatim tabuima, najviše forsira jeste tabu protiv spoznaje ko ili šta vi zapravo jeste iza maske svog naizgled zasebnog, nezavisnog i izolovanog ega. Ne mislim na Frojdovo varvarsko id ili nesvesno kao na pravu stvamost iza fasade ličnosti. Frojd je, kao što ćemo videti, bio pod uticajem mode devetnaestog veka zvane „redukcionizam”, čudne potrebe da se ljudska kultura i inteligencija unize tako što će ih proglasiti srećnim nusproduktom slepih iracionalnih sila. U tom smislu uloženi su veliki napori da bi se dokazalo kako plodovi mogu da rastu na tmju. Kao što je čest slučaj, ono što smo potisnuli i prevideli jeste nešto zapanjujuće očigledno. Problem je u tome što je to toliko očigledno i jednostavno da se teško može iskazati rečima. Nemci to zovu Hintergedanke, misao koja ćuteći počiva na dnu našeg uma, koju ne možemo lako da priznamo, čak ni samima sebi. Osećanje sopstvenog ja kao usamljenog i izolovanog sre21

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

dišta bića je tako moćno i logično, i tako fundamentalan za oblike 'našeg govora i misli, ža naše zakone i društvene institucije da osećaj svoga ja možemo doživeti samo kao osećanje nečega površnog u shemi univerzuma. Ja sam naizgled kratkotrajna svetlost koja blesne samo jednom u svim eonima vremena - redak, komplikovan i previše delikatan organizam na ivici biološke evolucije, gde talas života eksplodira u pojedinačne, sjajne i šarene kapljice koje zasijaju na trenutak samo kako bi zauvek iščezle. U takvim okolnostima čini se nemoguće, čak apsurdno, razumeti da moje ja ne boravi samo u kapljici, već i u celom talasu energije koja se prostire od galaksija do nukleusa u mom telu. Na tom nivou egzistencije ja sam neizmemo star; moji oblici su beskonačni i njihova pojavljivanja i nestajanja su jednostavno pulsiranje ili vibracije jedinstvenog i večnog toka energije. Problem je u tome što je to nemoguće razumeti razmišljanjem na nivou opštih pojmova. Kao kad bi oči pokušale da posmatraju same sebe ili kad bi neko pokušao da boju ogledala opiše pomoću boja koje se u njemu ogledaju. Kao što je vid nešto više od svih stvari koje se vide, osnova ili „postolje” naše egzistencije i naše svesti ne rriože da se razume uz pomoć poznatih stvari. Primorani smo, stoga, da o tome govorimo putem mita, odnosno pomoću posebnih metafora, analogija i slika koje govore kako nešto izgleda, za razliku od onoga što to jeste. S jedne strane, mit ima značenje priče, izmišljo-


tine ili sujeverja. No, s druge strane, mit je korisna i plodonosna slika pomoću koje pronalazimo smisao života pomalo na način na koji uspevamo da objasnimo sile električne energije, upoređujući ih sa ponašanjem vode i vazduha. Ipak, mit u ovom drugom smislu ne treba shvatiti bukvalno, kao što ni elektricitet ne treba mešati sa ponašanjem vazduha i vode. Dakle, prilikom korišćenja mita treba paziti da se ne pomeša slika sa činjenicom, što bi bilo kao kad bismo se popeli na saobraćajni znak, umesto da sledimo put. Mit je, dakle, forma u kojoj pokušavam da ' odgovorim kad mi deca postavljaju ona osnovna metaflzička pitanja koja im tako lako padaju na pamet: „Odakle je došao svet?” - „Zašto je bog stvorio svet?” - „Gde sam ja bio pre nego što sam se rodio?” - „Kuda ljudi odlaze kad umru?” I uvek bi mi se iznova učinilo da su zadovoljna jednostavnom i drevnom pričom koja otprilike glasi ovako: „Nikada nije postojalo vreme u kojem je svet započeo, jer vreme ide u krug, a na kružnoj liniji ne postoji mesto početka. Pogledaj na moj sat koji pokazuje vreme; ono ide u krug, tako se i svet stalno ponavlja. Ali, kao što kazaljka koja pokazuje sate ide gore do dvanaest i dole do šest, tako postoje dan i noć, java i sa*-, život i umiranje, leto i zima. Ništa od toga ne može da postoji bez onog drugog jer ne bi mogao da znaš šta je cmo, osim ako si ga video pored belog, ili šta je belo, osim ako je pored cmog”. 23

KNHGA O TABUU HOJ NAS

„Isto tako, svet ponekad jeste, a ponekad nije jer, ako bi svet postojao stalno, bez odmora i zauvek, strašno bi se umorio od samoga sebe. On dolazi i odlazi. Sad ga vidiš; sad ga ne vidiš. Dakle, budući da se ne umori od sebe, on se uvek vrati nakon nestajanja. To je kao tvoj dah: ulazi i izlazi, ulazi, izlazi i ako pokušaš da ga zadržiš u sebi, osećaš se grozno. To je, takođe, kao igra žmurke jer uvek je zabavno pronalaziti nove načine skrivanja i tražiti nekoga ko se ne skriva uvek na istom mestu”. „Bog takođe voli da igra žmurke, ali pošto nema ničega izvan boga, on može da se igra samo sa samim sobom. Ali, on tu teškoću savladava tako što se pravi da to nije on. Tako se krije od sebe. Pravi se da je ti ili ja i svi ljudi na svetu, sve životinje, sve biljke, sve stene i sve zvezde. Tako on ima neobične i čudesne avanture, od kojih su neke užasne i zastrašujuće. No, one su samo kao loši snovi, jer kad se probudi, oni će nestati”. „Znači, kad se bog igra žmurke i pretvara se da je ti ili ja, on to čini tako dobro da mu dugo treba da se seti gde i kako se sakrio. Ali, u tome i jeste cela zabava - to je upravo ono što je želeo. On ne želi da se pronade prebrzo jer bi to pokvarilo igru. Zato je meni i tebi tako teško da otkrijemo da smo mi prerušeni bog, koji se pravi da nije onaj koji jeste. Ali, kad igra dovoljno dugo traje, svi ćemo se mi probuditi, prestaćemo da se pretvaramo i setićemo


se da smo svi jedno jedino ja - bog koji je sve što postoji i koji živi, na vjeki ’vjekov’.” „Naravno, moraš imati u vidu da bog nema Ijudski oblik. Ljudi imaju kožu, a uvek pođtoji nešto izvan naše kože. Da ne postoji, ne bismo znali za razliku između onoga što je unutar i onoga što je izvan našeg tela. Ali, bog nema kožu i nema oblik, jer u odnosu na njega nema onog spolja. (Ako je dete dovoljno inteligentno, ja to ilustrujem Mebijusovom trakom - prstenom od papime trake okrenute tako da ima samo jednu stranu i jedan kraj.) Ono unutar boga i ono van njega isto je. I, mada sam govorio o *bogu kao o „njemu”, a ne kao o „njoj”, bog nije ni muškarac ni žena. Nisam rekao „ono”, jer „ono” obično koristimo za nešto što nije živo. „Bog je ja sveta, ali boga ne možeš da vidiš iz istog razloga iz kojeg, bez ogledala, ne možeš da vidiš sopstvene oči, sigumo ne možeš da ugrizeš sopstvene zube ili da zaviriš unutar sopstvene glave. Tvoje ja je tako mudro skriveno zato što se to bog krije”. „Možda ćeš pitati zašto se bog ponekad krije u obličju užasnih ljudi ili se pravi da je jedan od onih koji boluju od teških bolesti i trpe bol. Zapamti, kao prvo, da on to ne čini nekom drugom, već samom sebi. Zapamti, takođe, da u gotovo svima pričama u kojima uživaš, mora biti rđavih kao i dobrih ljudi, jer u priči je uzbudljivo upravo to kad otkriješ da su dobri pobedili loše. To je kao kada se kartamo. Na početku igre promešamo karte i napravimo zbrku koja 25


liči na rđave stvari na svetu, ali poenta igre je u tome da se zbrka pretvori u red, a onaj ko to najbolje uradi pobednik je. Zatim još jednom promešamo karte i ponovo igramo, a tako to biva i sa svetom. Ova priča, očito u formi mita, nije data kao naučni opis stanja stvari. Zasnovana na analogiji sa igrom i dramom, koristeći tu već otrcanu reč bog za igrača, priča pretenduje samo na to da liči na stanje stvari. Ja je koristim kao što astronomi koriste prizor naduvavanja cmog balona s belim tačkicama za galaksije kako bi objasnili svemir koji se širi. Većini dece i mnogim odraslim ljudima ovaj mit je lako razumljiv, jednostavan i fascinantan. Nasuprot tome, mnoga druga mitska objašnjenja sveta su neodređena, uvijena i nerazumljiva. Mnogi ljudi, međutim, misle da je verovanje u nerazumljive tvrdnje i simbole njihovih religija test istinske vere. „Verujem”, rekao je Tertulijan za hrišćanstvo, ,,jer je apsurdno”. Ljudi koji razmišljaju svojom glavom ne prihvataju takve ideje autoriteta. Ne osećaju da im je zapoveđeno da veruju u čuda ili u čudna učenja kao što je Avram osetio da mu Bog zapoveda da žrtvuje svoga sina Isaka. Ili, kako to kaže T. Džordž Haris (T. George Harris): „Društvene hijerarhije u prošlosti, gde je neki gospodar odozgo uvek kažnjavao svaku grešku, uslovile su da ljudi osećaju postojanje lanca strogog autoriteta koji doseže čak „tamo gore”. U današnjoj egalitarnoj slobodi mi takvu vezanost 26

SFREĆAVA DA SAZNAMO KO SMO

ne osećamo. Od vremena dr Spoka, čak i većina očeva u ljudskoj porodici ne liči na Jehovu. Tako prosečna podsvest više ne uči da traži oproštaj od gnevnog boga odozgo.” Ali, nastavlja on: „Naša generacija poznaje ledeni pakao, samicu ovog života, bez boga da ga prokune ili spase. Dok čovek ne prepozna klopku i ne počne da lovi... ’krajnju suštinu bića’, on nema razloga da postoji. Prazan, konačan, zna samo da će uskoro umreti. Pošto ovaj život nema smisla, a on ne vidi nikakav budući život, on zapravo nije ličnost, već žrtva samouništenja”2. „Krajnja suština bića” je dekontaminirana definicija Paula Tiliha za boga i takođe može da zameni svetsko ja , kako sam ga formulisao u svojoj priči za decu. Međutim, tajna koju moja priča prenosi detetu jeste da je krajnja suština bića ti. Naravno, ne svakodnevno ti koje ta suština zauzima ili se „pretvara” da jeste, nego ono najdublje ja koje izmiče posmatraču, jer je ono uvek posmatrač. Ovo je, dakle, tabu svih tabua: ti si TO! Međutim, u našoj kulturi to je merilo ludila, najcmje od svih bogohuljenja i najfantastičnija zabluda. Izgleda da je to krajnji vid megalomanije - naduvavanje ega do potpunog apsurda. Jer, mada negujemo ego jednom rukom, drugom 2

Diskusija o pogledima teologa Paula Tiliha (TiUicha) u The Battle o f the Bihle ( Bitka za Bihliju), Look, tom XIX, br. 15, 27. jul 1965, str. 19. 27

KNJIGA O TABUU KOH NAS

ga rušimo. Iz generacije u generaciju isterujemo naduvenost kod svoje dece; učimo ih da zapamte ,,gde im je mesto”, da se lepo ponašaju i budu dovoljno skromna, kako to dolikuje jednom malom egu među mnogima. Tako je i moja majka nekad govorila: „Nisi jedini kamenčić na plaži!” Normalna osoba koja veruje da je bog trebalo bi da bude razapeta na krst ili spaljena na lomači; danas, doduše, zauzimamo milostiviji stav - da niko normalan ne može da veruje u takvu glupost. Samo neki jadni idiot može da pomisli da je svemogući vladar sveta i očekuje da svi ostali padnu ničice da mu služe. To je samo zbog toga što boga zamišljamo kao kralja univerzuma, apsolutnog tehnokratu koji lično i svesno kontroliše svaki detalj svoga kosmosa - a bog nije takav u mojoj priči. Zapravo, to uopšte nije moja priča jer svaki student istorije religije zna da je njeno poreklo u drevnoj Indiji i da je ona mitski način tumačenja filozofije vedante. Vedanta je učenje Upanišada, zbirke dijaloga, priča i pesama, od kojih neke potiču još iz 800. godine pre n.e. Sofisticirani vernici hinduizma ne zamišljaju boga kao posebnu i odvojenu nadličnost koja vlada svetom odozgo, kao monarha. Njihov bog je „ispod” svega pre nego „iznad” svega i on (ili ono) igra svet iznutra. Može se reći da, ako je religija opijum za narod, pripadnici hinduističke vere imaju drogu u sebi. Štaviše, nijedan Hindus ne može da shvati da je prerušeni bog ako ne vidi da to istovremeno važi i za ostale ljude i stvari. 28


U filozofiji vedante ne postoji ništa osim boga. Izgleda da ima drugih stvari pored boga, ali samo zato što ih on stvara u snovima i čini od njih prerušenog sebe kako bi se igrao žmurke sa sobom. Univerzum naizgled odvojenih stvari je, dakle, stvaran samo za trenutak, nije večito stvaran, jer dolazi i odlazi kako se ja krije i traži sebe. No, vedanta je mnogo više od ideje ili verovanja da je to tako. Ona je najpre i iznad svega doživljaj, neposredno znanje da je to tako i zbog toga predstavlja potpunu subverziju našeg uobičajenog pogleda na stvari. Ona obrće svet s lica na naličje i s naličja na lice. Slično tome, jedna izreka pripisana Isusu glasi:

„Kad napraviš od dva jedno, kad učiniš unutrašnjost spoljašnošču a spoljašnjost unutrašnjošću i iznad kao ispod... • onda ćeš ući [u Carstvo]... Ja sam Svetlost koja je iznad svih njih, Ja sam Sve, Sve je proizašlo iz mene i Sve me dostiže. Rascepi drvo, Ja sam u njemu; podigni kamen i tamo ćeš Me naći.”5 ^ The Gospel According to Thomas (Jevanđelje po Tomt), engl. prevod A. Guillaumont and others, Harper & Row, New York, 1959, str. 17-18, 43- Nedavno pronađen koptski rukopis, mogućno prevod grČke verzije koja datira iz 140. n.e. Ja i Mene su očigledne reference na prerušeno ja. 29


Danas nam učenje vedante dolazi, nakon vekovnih uticaja svih oblika, stavova i simbola hinduističke kulture u njenom cvatu i laganom posustajanju kroz skoro 2800 godina, ljuto ranjeno islamskim fanatizmom i iskvareno britanskim puritanizmom. Kako je često isticano, vendanta nema odjeka na Zapadu i uglavnom privlači strogo duhovno orijentisane ljude za koje je inkamacija u fizičkom telu previše odvratna da bi bila podnošljiva4. Ali mogućno je izraziti njene osnovne karakteristike današnjim jezikom, a kad se to učini bez egzotičnih ukrasa, sanskritske terminologije i preterane duhovne poze, poruka je ne samo jasna ljudima koje „istočnjačke religije” posebno ne zanimaju; ona takođe predstavlja onaj udarac koji nam je neophodan da bismo sebe izbacili iz svog izolovanog osećanja sopstvenog ja . No, ovo se ne sme brkati s našim uobičajenim pojmovima iz prakse „nesebičnosti” koja predstavlja napor da se identiflkujemo sa ostalima i njihovim potrebama, dok još opstajemo pod jakom iluzijom da smo samo ego umotan u kožu. Takva „nesebičnost” ima tendenciju da bude vrlo prefinjen egoizam koji se može uporediti sa zatvorenom grupom koja igra igru ,,Mi smo tolerantniji od vas”. Vedanta u početku nije bila moralistička; nije podsticala ljude da imitiraju svece a da pri tom nemaju njihove prave 4 Kažem „uglavnom”, jer sam svestan da postoje vrlo specijalni izuzeci i ovde i u Indiji. 30


motivacije, niti da imitiraju motivacije ako nemaju znanje koje ih inicira. Zbog toga, Knjiga koju bih ostavio svojoj deci ne bi sadržavala propovedi, nikakvo „treba” ili „mora”. Istinska ljubav dolazi od znanja, ne od osećaja dužnosti ili krivice. Kako biste se osećali da ste majka invalid, sa kćerkom koja ne može da se uda, jer oseća da bi trebalo da se brine o vama i zato vas mrzi? Ja bih želeo da kažem ne kako bi trebalo da bude, već kako jeste i kako i zašto mi ignorišemo stvari u onom obliku u kojem jesu. Nemoguće je naučiti ego nečem drugom osim da bude egoističan, mada ego ima vrlo prefinjene načine da se pretvara da se popravio. Osnovno je, dakle, da se razbije iluzija, eksperimentalno i iskustveno, našeg ja kao zasebnog ega. Posledice možda neće biti ponašanje u skladu s konvencionalnim moralom. Moglo bi da se dogodi i ono što su ljudi ustaljenih shvatanja rekli za Isusa: „Vidite ga! Izelica i ispičutura, prijatelj skupljača poreza i grešenika!” Štaviše, kad se prozre iluzija ega, nemoguće je zamišljati sebe kao boljeg ili superiomog u odnosu na druge. Svuda postoji samo jedno ja koje igra svoje bezbrojne igre žmurke. Ptice nisu bolje c?d jaja iz kojih su se izlegle. Zaista, moglo bi se reći da je ptica put jednog jajeta da postane druga jaja. Jaje je ego, a ptica je oslobođeno ja. Postoji hinduski mit o ja kao božanskom labudu koji je sneo jaje iz kojeg se izlegao svet. Ja, dakle, ne tvrdim da treba razbiti svoju ljusku. 31


Nekad, nekako, ti ćeš (pravo ti, u smislu ja ) to ionako učiniti, ali nije nemoguće da će igra koju igra ja biti da ostane neprobuđeno u većini svojih ljudskih maski i da tako, u velikoj eksploziji, dramu života na zemlji dovede do kraja. Jedan drugi hinduski mit kaže kako vreme teče, život na svetu postaje sve gori, dok na kraju destruktivni aspekt ja, bog Šiva, ne odigra užasnu igru koja proguta sve u plamenu. Onda, kaže mit, dođe 4 320 000 godina potpunog mira za vreme kojeg ja predstavlja samo sebe i ne igra se žmurke. A onda igra ponovo počinje, u 'prvi mah kao univerzum savršenog sjaja koji počinje da se kvari tek posle 1 728 000 godina i svaki krug igre je takav da se sile mraka ispoljavaju u samo jednoj trećini vremena, uživajući na kraju u kratkom, ali sasvim iluzornom trijumfu. Život samo ove planete mi danas računamo mnogo većim razdobljima, ali od svih antičkih civilizacija Hindusi su imali najmaštovitije viđenje kosmičkog vremena. Ipak, zapamtite, ova priča o ciklusima pojavljivanja i nestajanja sveta je mit, ne nauka, parabola pre nego proročanstvo. To je način da se ilustruje ideja da je univerzum kao igra žmurke. Ako ja, dakle, ne tvrdim da treba da se probudite iz svoje ego-iluzije i pomognete u spasavanju sveta od katastrofe, čemu onda Knjiga? Zašto se onda ne biste zavalili i pustili da stvari idu svojim tokom? Jednostavno zato što ono što ja pišem jeste deo toka kojim stvari idu”. Kao ljudskom biću, meni je u prirodi da uživam u 32


filozofiji i da je delim sa drugima. Ja to činim na isti način na koji su neke ptice orlovi a neke golubovi, neko cveće ljiljani a neko ruže. Shvatam, takođe - što manje propovedam, imam više izgleda da me čuju.

33

dm

^gmcmo-

Kad smo saznavali brojeve i abecedu, malo nas je znalo za igru cmo-belog. Ona je takođe vrlo jednostavna, ali pripada zataškanoj strani stvari. Zamislite, prvo, da su vaših pet čula samo različiti oblici jednog osnovnog čula - nešto kao dodir. Vid je krajnje osetljivi dodir. Oči dodiruju ili osećaju svetlosne talase i tako nam omogucuju da dodimemo stvari koje su van domašaja naših ruku. Slično tome, uši dodiruju zvučne talase u vazduhu, a nos sitne čestice prašine i gasa. No, kompleksne strukture i lanci neurona koji čine ova čula sastoje se od neuronskih jedinica koje mogu da variraju samo izmedu dva stanja: uključeno ili isključeno. Centralnom nervnom sistemu pojedinačni neuroni šalju signale da ili ne - to je sve. Ali, kako znamo iz kompjutera koji koriste binarnu aritmetiku u kojoj 35

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO KNJIGA O TABUU KOJ NAS

su jedine cifre 0 i 1, ovi jednostavni elementi mogu da obrazuju najkompleksnije i najčudesnije kombinacije. U tom pogledu naš nervni sitem i 0/1-kompjuteri umnogome liče na sve ostalo jer u osnovi flzičkog sveta je vibracija. Bez obzira na to da li tu vibraciju zamišljamo u vidu talasa ili čestica, ili, možda, „talasočestica”, nikad ne nailazimo na greben talasa bez žleba ili na česticu bez intervala ili prostora između sebe i drugih. Drugim rečima, ne postoji polutalas ili čestica sama za sebe, bez okolnog prostora. Ne postoji uključeno bez isključenog, gore bez dole. Mada su zvuci visoke vibracije naizgled neprekidni kako bi predstavljali čisti zvuk, oni to nisu. Svaki zvuk je zapravo zvuk/tišina, samo uho to ne registruje svesno pri suviše brzoj alternaciji. To se primeti samo na, recimo, najnižim čujnim registrima orgulja. Svetlost, takođe, nije čista svetlost, već svetlost/tama. Svetlost pulsira u talasima, po principu njihovog kretanja gore/dole i, pod određenim uslovima vibracije, brzine svetlosti se mogu sinhronizovati sa drugum telima u pokretu, tako da izgleda da ova miruju. Zbog toga se osvetljenje na principu svetlosnog luka ne koristi u pilanama, jer emituje svetlost čije se pulsiranje lako sinhronizuje sa brzinom električne testere, tako da izgleda da joj zupci miruju. Dok oči i uši, zapravo, reaguju i registruju udarac i pauzu svih vibracija, um, odnosno naša svesna pažnja, primećuje samo udarac. Onaj

tamni, nečujni ili „isključeni” interval se ignoriše. Gotovo je opšti princip da svest ignoriše intervale, a opet ne može da primeti bilo kakav puls energije bez njih. Ako stavite ruku na koleno privlačne devojke i zadržite je na njemu, možda će prestati da je primećuje. Međutim, ako joj stalno lupkate po kolenu, biće vrlo svesna da ste prisutni i zainteresovani. No, ona više primećuje i, nadate se, više voli dodir nego pauzu. Stvari u čije postojanje verujemo uvek postoje samo po principu uključeno/isključeno. Samo uključeno i samo isključeno ne postoji. Mnogi zamišljaju da pri slušanju muzike čuju jednostavno sled tonova, pojedinačnih, ili grupnih, koji se zovu akordi. Kad bi to bilo istinito, kao što jeste u izuzetnim slučajevima kod ljudi potpuno lišenih sluha, ne bi čuli nikakvu muziku, nikakvu melodiju - samo sled šumova. Čuti melodiju znači čuti intervale među tonovima, mada možda niste toga svesni, i mada ovi konkretni intervali nisu periodi tišine već „stepeni” razičite visine između tačaka na muzičkoj $kali. Ti stepeni ili intervali su auditivni prostor, za razliku od daljinskog prostora između tela ili vremenskog prostora između događaja. Medutim, opšta navika svesne pažnje je da na razne načine ignoriše intervale. Na primer, većina ljudi misli da je prostor/svemir „jednostavno ništa” sem kad je napunjen vazduhom. Zbog toga ih zbunjuje kad umetnici ili arhitekte govore o vrstama i osobinama prostora, a još više kad astronomi i fizičari govore o krivom 37

36


prostoru, o svemiru koji se širi, konačnom svemiru ili o uticaju svemira na svetlost ili na zvezde. Zbog navike da ignorišemo prostorne intervale, ne uvidamo da je zvuk vibracija zvuka/tišine, a ceo univerzum (tj. postojanje) je vibracija čvrstog stanja/prostora. Tela i prostor, naime, idu zajedno i neodvojivi su kao lice i naličje. Prostor je odnos između tela i bez njega ne može da bude ni energije ni kretanja. Kad bi postojalo neko telo, samo jedna jedina lopta, bez okolnog prostora, bilo bi nemoguće da se ona zamisli ili oseti kao lopta ili bilo koji drugi oblik. Kad ne bi bilo ničega van nje, ona ne bi ni imala svoju spoljašnju okoiinu. Tako nešto može biti bog, ali sigurno ne telo! Isto tako, kad bi postojao samo prostor bez ičega u sebi, to uopšte ne bi bio prostor. Jer, prostor ne postoji, osim kao prostor između stvari, unutar stvari ili izvan stvari. Zbog toga je prostor odnos među telima. Možemo li da zamislio jedno usamljeno telo, jedinu loptu u univerzumu, usred praznog prostora? Možda. Ali ta bi lopta bila bez energije, bez kretanja. U odnosu na šta bi se moglo reći da se ona kreće? Kaže se da se stvari kreću samo u poređenju sa drugim stvarima koje relativno miruju, jer kretanje je kretanje/mirovanje. Dakle, uzmimo dve lopte i posmatrajmo ih kako se približavaju jedna drugoj ili, pak, udaljavaju. Naravno, sada postoji kretanje, ali koja se od njih kreće? Lopta jedan, lopta dva ili obe? Ovo je nemoguće odrediti. Svi odgovori su podjed38


nako tačni i netačni. Uvedimo sada treću loptu. Lopte jedan i dva ostaju na istoj razdaljini, a lopta tri im se približava ili se udaljava od njih. Ili možda stvari drugačije stoje? Lopte jedan i dva se, možda, kreću zajedno prema trećoj ili se udaljavaju od nje, ili se lopte jedan i dva, možda, približavaju trećoj dok se treća približava njima, tako da se sve kreću. Kako da to odredimo? Pošto su lopte jedan i dva zajedno, jedan odgovor je da one čine grupu i samim tim većinu. Njihov glas će, dakle, odlučiti ko se kreće a ko ne. Međutim, ako im se treća pridruži, može da ih nadmudri, jer ako sve tri ostanu podjednako udaljene, grupa kao celina ne može da se kreće. Nijedna od njih čak neće moći da kaže drugima dvema, ili dve da kažu jednoj: „Zašto me (nas) stalno pratiš (pratite)?” Grupa kao celina neće imati polaznu tačku u odnosu na koju može da zna da li se kreće ili ne. Obratite pažnju na to da, dok se dve lopte mogu kretati samo u pravoj liniji, tri lopte mogu da se kreću po jednoj ravni, ali ne u tri dimen’zije. Onog momenta kad dodamo četvrtu loptu dobijamo treću dimenziju, dubinu, i sada izgleda da naša četvrta lopta može da stoji zasebno u odnosu na ostale tri, da objektivno posmatra njihovo ponašanje i igra sudiju. Međitum, kad dodamo četvrtu, koja je od njih četvrta? Bilo koja od njih može da bude u trećoj dimenziji u odnosu na druge tri. To se može nazvati „prvi čas iz relativiteta”, jer princip ostaje isti, bez 39


obzira na to koliko lopti ćlodamo i zbog toga se odnosi na sva nebeska tela u ovom univerzumu i sve posmatrače njihovog kretanja ma gde se oni nalazili. Bilo koja galaksija, bilo koja zvezda, bilo koja planeta ili bilo koji posmatrač se može uzeti kao centralna tačka polaska, tako da je sve u centru u odnosu na sve ostalo! U celoj ovoj diskusiji, medutim, previđena je jedna mogučnost. Pretpostavimo da se lopte uopšte ne kreću, već da se prostor između njih kreće. Najzad, govorimo o razdaljini (tj. prostoru) koji raste i smanjuje se kao da je on stvar koja može nešto da učini. To je problem univerzuma koji se širi. Da li se druge galaksije udaljavaju od naše, ili naša od njihovih, ili se sve udaljavaju jedna od druge? Astronomi pokušavaju da reše taj problem tvrdnjom da se i sam svemir širi. Međutim, opet, ko treba da odluči? Sta se kreće, galaksije ili prostor? Činjenica da se ne može doneti odluka sama je po sebi ključ za odgovor: ne samo da se i galaksije i prostor šire (kao da su dva različita agensa), već se širi nešto, što mi moramo nezgrapno nazvati galaksije/prostor. Problem se javlja zato što pogrešno postavljamo pitanje. Pretpostavili smo da su čvrsta teia jedna stvar, a prostor sasvim različita stvar, ili ništa. Onda nam se učinilo da prostor nije baš ništa, jer tela ne bi postojala bez njega. No, početna greška je bila u tome što smo zamišljali tela i prostor kao dve različite stvari, umesto dva aspekta iste stvari. Suština je u tome da su 40


oni različiti, ali nerazdvojivi, kao prednji i zadnji deo mačke. Razdvojite ih i mačka će umreti. Oduzmite talasu greben, neće biti ni žleba. Slično rešenje se može primeniti na stari problem uzroka i posledice. Mi verujemo da svaka stvar i svaki događaj moraju imati uzrok, tj. neku drugu stvar ili događaj, a da je ta stvar, opet, uzrok nekih drugih posledica. Kako onda uzrok dovodi do posledice? Da stvar bude gora, ako je sve što mislim ili radim grupa posledica, svaka od njih mora imati uzrok, i tako u beskonačnost. Ako stvari tako stoje, ja ne mogu da utičem na to što činim. Ja sam samo marioneta koju vuku konci čiji je početak van mog domašaja. Ovo je opet problem koji nastaje zbog postavljanja pogrešnog pitanja. Zamislimo nekog ko nikad nije video mačku. On viri kroz pukotinu na ogradi, a sa druge strane prolazi mačka. On prvo vidi glavu, zatim slabije raspoznatljiv trup s gustim krznom, a onda rep. Neverovatno! Mačka se okrene i pođe nazad, i on opet vidi glavu, a malo kasnije rep. Taj sled poprima ^zgled nečeg redovnog i pouzdanog. Opet, mačka se okrene i on prisustvuje istom pravilnom sledu: prvo glava, a zatim rep. Na to on rezonuje da je događaj glava nepromenljivi i nužni uzrok događaja rep, koji je posledica glave. Ova apsurdna i zbunjujuća zbrka proizlazi iz toga što nije primetio da glava i rep idu zajedno; oni su zajedno jedna mačka. Mačka nije rođena kao glava koja je nešto kasnije prouzrokovala rep; rođena je u jednom 41


komadu, mačka s glavom i repom. Problem našeg posmatrača je u tome što ju je posmatrao kroz usku pukotinu i nije mogao da vidi celu mačku odjednom. Uska pukotina u ogradi veoma liči na naš način posmatranja života svesnom pažnjom, jer kad se koncentrišemo na nešto, ignorišemo sve ostalo. Pažnja je sužena percepcija. Ona je način da se svet posmatra malo-pomalo, uz pomoć memorije kojom se sitni delovi povezuju - kao kad pregledamo mračnu sobu baterijskom lampom vrlo uskog prečnika. Takva percepcija ima prednost da je oštra i jasna, ali ona mora da se usredsredi na jedan po jedan deo sveta i jednu po jednu osobinu. A tamo gde nema osobina, gde su samo prostor i jednolične površine, njoj je dosadno i traži još osobina. Pažnja je, dakle, nešto kao skener u radaru ili televiziji i Norbert Viner (Wiener) i njegove kolege su našli neke dokaze da postoji sličan proces u mozgu. Ali proces snimanja koji posmatra svet deo po deo vrlo brzo ubedi svog korisnika da svet jeste velika zbirka delova koje on zove posebnim stvarima ili događajima. Često kažemo da se može misliti samo o jednoj stvari u određenom vremenu. Istina je da, posmatrajući svet, malopomalo postajemo ubeđeni da se on sastoji od posebnih delova i tako zadajemo sebi problem načina kako su ti delovi povezani, kako uzrokuju jedni druge i utiču jedni na druge. Problem se ne bi nikada pojavio da smo bili svesni kako je to samo naš pogled iseckao svet u posebne 42


komadiće, stvari, događaje, uzroke i posledice. Mi ne vidimo da je svet iz jednog dela, kao mačka s glavom i repom. O pažnji takođe govorimo kao o zapažanju. Zapaziti znači odabrati, smatrati neke delove percepcije ili neke osobine sveta vrednijim pažnje, značajnijim od drugih. Njima se posvećujemo, a druge ignorišemo - iz toga razloga je svesna pažnja istovremeno i nepažnja (tj. neznanje) uprkos činjenici da nam daje živu i jasnu sliku onoga što smo odabrali da zapazimo. Fizički, mi vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo i dodirujemo bezbrojna svojstva koja nikada ne primećujemo. Možete voziti trideset milja, pričajući sve vreme s prijateljem. Ono što ste primetili i zapamtili je razgovor, ali nekako ste reagovali na put, na druge automobile, semafore i bog zna na šta još, a niste ih ni primetili ili usredsredili svoj mentalni reflektor na njih. Isto tako možete s nekim razgovarati na žurki, a da se ne setite u prvi mah kakvo su odelo on ili ona imali na sebi, jer vam to nije bilo vredno pažnje, niti značajno. Međutim, vaše oči i nervi su sigurno reagovali na tu odeću. Videli ste, ali niste zapravo gledali. Čini se da se zapažanje događa putem dvostrukog procesa u kojem je prvi faktor izbor onoga što je zanimljivo ili važno. Drugi faktor, koji deluje simultano sa prvim, jeste da nam je potrebno da zabeležimo gotovo sve što se može zapaziti. Beleženje je sistem simbola - reči, brojevi, znakovi, proste slike (kao kvadrati i trou-


glovi), muzičke note, slova, ideogrami (kao u kineskom) i skale za odvajanje i razlikovanje varijacija boja ili tonova. Takvi simboli nam omogučuju da klasifikujemo svoje deliće percepcije. Oni su etikete na fiokama u koje ih memorija svrstava, ali najteže je zapaziti neki detalj bez etikete. Eskimi imaju pet reči za različite vrste snega, jer žive sa njim i važan im je. Međutim, actečki jezik ima samo jednu reč za pojmove - sneg, kiša i grad. Šta upravlja našim izborom onoga što zapažamo? Prvo (koje ćemo morati kasnije da okvalifikujemo) jeste bilo šta što nam se čini korisnim ili štetnim za naš opstanak, naš društveni status i sigurnost našeg ega. Drugo, koje deluje simultano sa prvim, jeste obrazac i logika svih simbola za beleženje koje smo naučili od drugih, od našeg društva i kulture. Zaista je teško zapaziti bilo šta za šta jezici koji su nam na raspolaganju (verbalni, matematički ili muzički, svejedno) nemaju opis. Zbog toga pozajmljujemo reči iz stranih jezika. Ne postoji engleska reč za vrstu osećanja koje Japanci zovu yugen i možemo je razumeti samo ako svoje razmišljanje usmerimo na situacije u kojima Japanci koriste tu reč1. 1 „Posmatrati sunce kako zalazi iza brega pokrivenog cvećem, lutati kroz ogromnu šumu, ne misleći na povratak, stajati na obali i pogledom pratiti brod koji nestaje iza udaljenih ostrva, posmatrati let divljih gusaka koje nestaju među oblacima”. Sve to je yugen, ali šta je zajedničko među njima? 44


Dakle, mora da postoji bezbroj osobina i dimenzija sveta na koje naša čula raguju bez naše svesne pažnje, a pogotovo vibracija (kao što su kosmički zraci) koje imaju talasne dužine za koje naša čula uopšte nisu podešena. Percepcija svih vibracija odjednom bila bi kao pandemonijum, kao kad bi neko istovremeno pritisnuo sve dirke na klaviru. Ali, zanemarili smo dva faktora kojih vrlo lako možeme postati svesni, a naše zanemarivanje tih faktora je uporište iluzije ega i neznanja da je svako od nas prerušeno ja . Prvi je što ne shvatamo da su takozvane suprotnosti, kao svetlost i tama, zvuk i i tišina, čvrsto telo i prostor, uključeno i isključeno, lice i naličje, pojavljivanje i nestajanje, uzrok i posledica, polovi i aspekti iste stvari. Ali mi nemamo reč za tu stvar, osim nejasnih pojmova kao što su - egzistencija, biće, bog, ili krajnja suština bića. Oni, uglavnom, ostaju nebulozne ideje, a ne živa osećanja ili doživljaji. Drugi faktor, blisko povezan sa prvim, jeste šfo smo toliko udubljeni u svesnu pažnju, tako ubeđeni da je taj suženi vid percepcije ne samo stvami način gledanja na svet, već i osnovno osećanje našeg ja kao svesnog bića, da smo potpuno hipnotisani njegovom fragmentizovanom vizijom univerzuma. Mi zaista osećamo da je ovaj svet skup posebnih stvari koje su se nekako udružile ili, možda, raspale i da je svako od nas samo jedna od njih. Vidimo ih same rađaju se same, umiru same - možda kao ko45


made i fragmente univerzalne celine ili upotrebljive delove velike mašine. Retko vidimo sve takozvane stvari ili događaje kako ,,idu zajedno”, kao glava i rep mačke ili kao tonove i intonacije - uzlazne i silazne, glasnije i tiše - jednog glasa koji peva. Drugim rečima, ne igramo igru cmo-belog - univerzalnu igm gore/dole, uključeno/isključeno i pojedinačno/sve. Umesto toga, igramo igru cmo protiv belog ili, češće, belo protiv crnog. Jer, naročito kad su vibracije spore, kao kod dana i noći ili života i smrti, primorani smo da budemo svesni cmog ili negativnog aspekta sveta. Onda, ne shvatajući neodvojivost pozitivnog i negativnog pola ritma, plašimo se da će crno pobediti u igri. Ali, igra da „belo mora pobediti” više nije igra. To je borba - borba progonjena osećanjem hronične frustracije, jer činimo nešto podjednako ludo kao, na primer, da sačuvamo planine, a da se rešimo dolina. Osnovni oblik ove borbe je život protiv smrti, takozvana borba za opstanak, koja bi trebalo da bude pravi, ozbiljni zadatak svih živih stvorenja. Ta iluzija se održava, jer (a) borba je privremeno uspešna (živi smo sve dok više nismo) i (b) život zahteva trud i dovitljivost, mada to važi i za igre, ne samo za borbe. Koliko nam je poznato, životinje ne žive u stalnoj napetosti zbog bolesti ili smrti kao mi, jer žive u sadašnjosti. Bez obzira na to, one će se boriti kad ih napadnu ili kad su gladne. Moramo se, međutim, čuvati da uzimamo životinje kao mo46


del „savršeno prirodnog” ponašanja. Ako ,,prirodno” znači i „dobro” ili „mudro”, ljudska bića mogu biti bolja od životinja, mada to nisu uvek. Ali ljudska bića, naročito u zapadnoj civilizaciji, prave veliko strašilo od smrti. To ima neke veze sa popularnim hrišćanskim verovanjem da će smrt biti praćena strašnim sudom, kžCd će grešnici biti osuđeni na privremeni užas čistilišta ili veliku agoniju pakla. Danas je češći strah da će nas smrt odneti u večno ništavilo - kao da bi to moglo biti nešto slično kazni da budemo večno živi zakopani. Nema više prijatelja, nema više sunčeve svetlosti i ptičje pesme, ljubavi i smeha, mora i zvezda - samo tama bez kraja.

„Nemoj ići lako u tu prijatnu noć... Bes, bes zbog umiranja svetlosti”2 Mašta ne može da shvati prosto ništavilo i stoga mora da ispuni prazninu fantazijama, kao u eksperimentima u kojima učesnici vise u best^žinskom stanju u sobama bez zvuka i svetlosti. Kad se smrt smatra konačnom pobedom cmog nad belim, u smrtno ozbiljnoj borbi „belo mora da pobedi”, fantazije koje popunjavaju prazninu su uglavnom avetinjske. Čak i naše populame fantazije o raju su sumome, jer obično zamišljamo Boga kao ozbiljnog i strogog dedu, na prestolu u ogromnoj crkvi - a, naravno, u crkvi se 2 Dylan Thomas

47


može pristojno „radovati” ali ne i stvarno ludo zabavljati.

O kakva li radost i slava mora biti Ono beskrajno slavljenje imena Božjeg, Koje blaženi vide. A ko hoće da skonča u crkvi, u belom ogrtaču, zauvek pevajući aliluja? Naravno, ove slike su strogo simbolične, ali svi mi znamo šta deca osećaju prema nekadašnjoj protestantskoj nedeljnoj službi i Božjoj knjizi povezanoj u crno sa onim nerazumljivim slovima. Inteligentni hrišćani prerastu ovo loše maštanje, ali u detinjstvu ono se uvuče u podsvest i nastavlja da kontaminira naša osećanja o smrti. Individualna osećanja o smrti su uslovljena društvenim stavovima i pitanje je da li postoji ijedna prirodna i urođena emocija vezana za umiranje. Na primer, nekad se mislilo da porođaj treba da bude bolan, kao kazna za istočni greh ili za to što ste se tako ludo zabavljali, praveći bebu. Jer, Bog je rekao Evi i njenim kćerkama: ,,U bolu ćeš rađati decu.” Dok se verovalo da je ženina dužnost da pati pri porođaju, mnoge žene su vršile svoju dužnost i mnoge je još vrše. Zato smo bili vrlo iznenađeni kad smo naišli na žene iz „primitivnih” društava koje mogu samo da čučnu i porode se dok rade u poljima, pregrizu pupčanu vrpcu, zaviju bebu i nastave svojim putem. Nije da su njihove žene izdržljivije od naših, samo su imale drugačiji stav. Naši ginekolozi su nedavno otkrili da se kod mnogih 48


žena psihički može usloviti prirodan i bezbolan porođaj. Bolovi pri trudovima su prekršteni u „napinjanje”, a buduća majka ima pripremne vežbe opuštanja pri napinjanju i saradnju u toku porođaja. Porođaj, kažu im, nije bolest. U bolnicu se ide samo da se nešto slučajno ne bi desilo, mada mnogi „avangardni” ginekolozi dopuštaju svojim pacijentkinjama da se porode kod kuće. Prerana smrt može doći kao rezultat bolesti, ali - kao i rođenje - smrt po sebi uopšte nije bolest. Ona je prirodni i nužni kraj ljudskog života - prirodna kao što lišće opada u jesen. (Trajno lišće se, kako znamo, pravi od plastike i možda će doći vreme kad će hirurzi moći da zamene sve naše organe plastičnim supstitutima, pa ćete postići besmrtnost tako što ćete postati sopstveni plastični model). Lekari bi, dakle, morali da preispitaju mogućnost tretiranja smrti i njenih bolova onako kako tretiraju trudove i njihov ,,bol”. „ Smrt je, uostalom, veliki događaj. Sve dok nam ne zapreti, držimo se sebe i svojih života u hroničnoj strepnji, ma kako to potiskivali. Ali, kad dođe vreme da više nema smisla držati se, prilika je idealna za potpuno popuštanje stege. Kad se to dogodi, jedinka se oslobađa svog ego-zatvora. U normalnom toku događanja to je zlatna prilika da se probudite u saznanju da je vaše konkretno ja zapravo ja koje igra univerzum - što je povod za veliko radovanje. No, prema sadašnjem preovlađujućem običaju, leka-


ri, sestre i rodbina se okupe sa smešećim maskama, uveravajući bolesnika da će se uskoro oporaviti i da će se sledeće nedelje ili sledećeg meseca vratiti kući ili otići na more na odmor. Što je još gore, lekari nisu obučeni kako da postupaju sa smrću, niti je u tome njihova uloga. Katolički sveštenik je u boljem položaju: on obično zna kako da postupi u takvoj situaciji, bez vrdanja i mumlanja. Lekar, međutim, treba da odloži smrt po svaku cenu - uključujući tu i životnu ušteđevinu bolesnika i njegove porodice. Ananda Kumarasvami (Coomaraswami) jednom je rekao da bi radije umro deset godina ranije nego deset minuta kasnije - kasnije da bi, slab ili pod dejstvom lekova, ugrabio priliku da pusti samog sebe da „počine voljno”. „Molim se”, govorio je, „da smrt ne dođe da me zgrabi neponištenog” - tj. pre nego što samog sebe pustim. Zbog toga je G. I. Gurđajev (Gurdjieff), taj čudesni mudrac-lupež, napisao u svojoj knjizi

Sve i svaka stvar: Jedini način da se spasu bića planete Zendje bio bi da im se ugradi nov organ... koji bi imao takve osobine da bi svako od tih nesrećenika tokom procesa egzistencije neprestano osećao i bio svestan neizbežnosti sopstvene smrti, kao i smrti svakog na korne se njegove oči ili pažnja zaustave. ”

Samo takav osećaj i takva spoznaja mogu da unište egoizam koji je potpuno kristalisan u njima. Sa stanovišta našeg sadašnjeg pogleda na 50


smrt, ovo zvuči kao recept za košmar. Ali stalna svest o smrti pokazuje da je svet jednako u lebdenju i prozračan kao i magličasti koluti plavičastog dima u vazduhu - tu zaista nema šta da se uhvati, niti ima koga da to uhvati. To može delovati porazno samo ako verujemo da postoji način da se to popravi, da se odloži samo još jednom, ili nada da imamo neku vrstu ego-duše, ili da to jesmo, koja će nadživeti raspadanje tela. (Ne kažem da nema ličnog kontinuiteta posle smrti - samo da nas vera u njega drži u okovima). Sve ovo ne znači da ne treba da se plašimo smrti, kao što nisam tvrdio ni da treba da budemo nesebični. Stvar je jedino u tome da znamo, bez ikakve senke sumnje, da će ja i sve ostale stvari, prisutne sada, nestati, sve dok vas to saznanje ne natera da ih oslobodite - da znate to sada s istom sigumošću kao da ste upravo pali s ivice Velikog kanjona. Zaista, kad ste se rodili, gumuli su vas sa vrha litice i ne pomaže vam da se hvatate za kamenje koje pada s’ vama. Ako se plašite smrti, budite uplašeni. Stvar je u tome da živite s njom, da pustite da prevladaju - strah, duhovi, bolovi, prolaznost, raspadanje i sve to. A onda dolazi neverovatno iznenađenje: ne umirete, jer se nikada niste ni rodili. Samo ste zaboravili ko ste. Sve se to podnosi lakše uz pomoć prijatelja. Kad smo deca, naše drugo ja , naše porodice, prijatelji i učitelji čine sve moguće da nas učvrste u iluziji o odvojenosti - da nam pomognu da 51

KNJIGA O TABUU KOJ NA3

budemo prave obmane, što se upravo podrazumeva pod „biti prava osoba”. Na latinskom, osoba, persona, prvobitno je bila maska sa ustima u funkciji megafona, koju su koristili glumci u otvorenim pozorištima u Grčkoj i Rimu, maska „kroz” (per) koju „zvuk” ( sonus) dolazi. U smrti mi skidamo personu, kao što glumci skidaju svoje maske i kostime u garderobi iza scene. Kao što njihovi prijatelji dođu iza pozornice da im čestitaju na predstavi, tako bi trebalo da se i naši prijatelji okupe oko mrtvačke postelje da nam pomognu da izađemo iz uloge smrtnika, da aplaudiraju predstavi i, još više, da proslave šampanjcem ili pričešćem (prema ukusu) veliko buđenje smrti. Postoje mnogi drugi načini da se igra crnobelog pretvori u igru da „belo mora pobediti” i, kao i borba za opstanak, oni zavise od ignorisanja ili brisanja sa ekrana pažnje međuzavisnosti dveju strana. Na čudan način ovo je, naravno, deo same igre cmo-belog, jer zaboravljanje ili ignorisanje njihove međuzavisnosti jeste skrivanje u igri žmurke. Skrivanje i traženje je, opet, igra cmo-belog! Uz pomoć ilustracija možemo da uđemo u svet naučne fantastike koji vrlo brzo postaje svet činjenične nauke. Primenjena nauka se može smatrati igrom „red protiv slučaja” (ili ,,red protiv proizvoljnosti”), naročito u domenu kibemetike - nauke o automatskoj kontroli. Pomoću naučnih predviđanja i njihovom tehničkom primenom pokušavamo da steknemo maksimalnu 52


kontrolu nad svojom okolinom i nad sobom. U medicini, komunikacijama, industrijskoj proizvodnji, transportu, finansijama, trgovini, stambenim pitanjima, obrazovanju, psihijatriji, kriminologiji i pravu pokušavamo da izgradimo nepogrešive sisteme, da se otarasimo mogućnosti greške. Što je moćnija tehnologija, to je jača potreba za takvom kontrolom, kao što su mere predostrožnosti za bezbednost mlaznjaka i, najzanimljivije od svega, konsultacije eksperata nukleamih sila da se obezbedi da niko greškom ne pritisne dugpe. Upotreba moćnih instrumenata i njihovog ogromnog potencijala da se promeni čovek i njegova okolina zahteva sve više zakonodavstva, davanja dozvola i polisa i sve kompleksnije procedure za nadgledanje i vođenje evidencije. Veliki univerziteti, na primer, imaju potpredsednike zadužene za odnose sa vladom i mnogobrojno osoblje zaduženo da održi korak sa gomilama papira. Ponekad dokumenti, zabeleške 0 onome što je učinjeno, izgledaju važniji nego ono što je na njima zabeleženo. Dokumenti stuctenata na upisnom šalteru čuvaju se u sefovima 1 kriptama, ali knjige u biblioteci ne - osim ako su jako retke ili opasne. Isto tako, zgrada administracije postaje najveća i najimpresivnija u celom kampusu, a predavači uviđaju da sve veći deo vremena predviđenog za predavanja i istraživanja moraju da posvete sastancima raznih odbora i popunjavanju formulara kako bi se obezbedilo prosto funkcionisanje mehanizma upravljanja institucijom. 53

KNJGA O TABUU KOJ NAS

Iz istih razloga još je teže upravljati malim biznisom koji sebi ne može da priušti finansijsku i pravnu birokratiju koju i najjeđnostavnija preduzeća moraju da imaju. Lakoća komunikacija preko masovnih medija kao što su televizija, radio, knjige i časopisi, omogućuje pojedincu koji ume da se izražava da dospe do miliona ljudi. Telefon i pošta omogućuju ogromnom delu tih miliona da reaguju na to, što može da laska i da izazove zadovoljstvo, mada nije mogućno davati pojedinačne odgovore - pogotovo kad dopisnici traže savet za lične ili specijalizovane probleme. Samo predsednik ili premijer ili šefovi velikih korporacija mogu da dopuste sebi osoblje i mašineriju da se snalaze s toliko povratnih informacija. N Brzina i efikasnost transporta super autoputevima i vazduhom, na mnogo načina ograničava slobodu putovanja. Sve je teže prošetati se, izuzev u takozvanim „rezervatima za skitanje” kao što su nacionalni parkovi. Ali meni najbliži nacionalni park ima na ulazu ogradu s dugim nizom plakata na kojima piše: ZABRANJENO PALITI VATRU, ZABRANJENO ZA PSE, ZABRANJEN LOV, ZABRANJENO KAMPOVANJE, ZABRANJENO PUŠENJE, ZABRANJENO JAHANJE, ZABRANJENO PLIVANJE, ZABRANJENO PRANJE (taj mi nikad nije bio jasan), PIKNICI DOZVOLJENI NAOBELEŽENIM MESTIMA. Čitave milje onoga što su nekada bile slobodne plaže sada su državni parkovi koji se zatvaraju u 18.00, tako da se tamo više ne može kampovati ako smo željni gozbe po mesečini. 54


Niko ne može da pliva van označenog prostora od sto jardi koji nadgleda spasilac, niti da ide više od nekoliko stotina stopa u vodu. Sve u ime „bezbednosti pre svega” i sigurnog življenja. Samo pokušajte da prošetate kroz lepu američku stambenu četvrt kada padne mrak. Ako prođete kroz žičane ograde na glavnim putevima, a onda krenete prijatnom stazicom, može se lako dogoditi da vas presretnu policijska kola: „Kuda ćete”? Besciljno lutanje je sumnjivo i iracionalno. Verovatno ste skitnica ili provalnik. Čak ne šetate ni psa! „Koliko novca imate kod sebe?” Sigumo ste sebi mogli da platite autobus, a ako imate malo gotovine ili je uošte nemate, očigledno ste besposličar i neko kome je dosadno. Svaki kompetentni provalnik bi se svom plenu približio u kadilaku. Normalno putovanje danas znači ići maksimalnom brzinom radi bezbednosti od tačke do tačke, ali najpristiipačnije tačke su sve više na.čičkane ljudima i parkiranim automobilima i zato manje vredne razgledanja, a iz sličnih razloga još je nezgodnije baviti se biznisom u centru naših velikih gradova. Pravo putovanje zahteva maksimum neplaniranih lutanja, jer drugačije se ne mogu otkriti iznenađenja i čuda koja su, kako ja na to gledam, jedini vredan razlog da se ne ostane kod kuće. Kao što je već rečeno, brza komunikacija među tačkama čini sve tačke jednom tačkom. Vaikiki bič je samo mešana verzija Atlantik-sitija, Brajtona i Majamija. 55

KNIGA O TABUU KOJ NAS

Uprkos činjenici da se više nesreća događa u kući nego bilo gde drugde, sve veća efikasnost komunikacije i kontrolisanja ljudskog ponašanja može da nas prikuje za zemlju kao pečurke, umesto da nas slobodno pusti u vazduh, kao ptice. Sve informacije će doći preko superrealističke televizije i drugih elektronskih aparata koji su još u stadijumu planiranja ili se tek zamišljaju. Na izvestan način, to će omogućiti pojedincu da se rasprostre bilo gde a da ne pokrene svoje telo - čak i u daleke delove svemira. Ali to će biti nova vrsta jedinke - jedinka sa kolosalnim perifernim nervnim sistemom koji doseže beskraj. Taj elektronski nervni sistem će biti tako povezan unutar sebe, da će sve jedinke koje su u njega uključene deliti iste misli, ista osećanja i iste doživljaje. Možda će biti specijalizovanih tipova, kao što ima specijalizovanih ćelija i organa u našim telima. Postojaće tendencija da se sve jedinke spoje u jedinstveno bioelektronsko telo. Razmotrite zapanjujuća sredstva koja se danas prave za prisluškivanje, aparate koji se već sada koriste u kancelarijama, fabrikama, prodavnicama i raznim komunikacijskim linijama kao što su pošta i telefon. Pomoću tranzistora i tehnika za minijaturizaciju, ti aparati postaju sve nevidljiviji i sve osetljiviji na blage električne impulse. Trend svega toga je kraj individualne siobode, do te mere da će možda biti nemoguće sakriti i sopstvene misli. Na kraju niko ne ostaje sa sopstvenim umom: postoji samo veliki i kom56


pleksan um zajednice, obdaren, možda, tako fantastičnim moćima kontrole i predvidanja da će već svako znati sopstvenu budućnost, godinama unapred. Međutim, što sigurnije i jasnije poznajete budućnost, sve više ima smisla reći da ste je već proživeli. Kad je ishod igre izvestan, prekinemo je i počnemo drugu. Zbog toga mnogi Ijudi ne žele da im se gata: ne zato što je gatanje sujeverje ili zato što predskazanja mogu biti užasna, već jednostavno zato što bolje poznavanje budućnosti stvara manje iznenađenja i manje je zabavno doživeti je. Upustimo se u još jednu fantaziju po istoj liniji. Tehnologija mora da se trudi da održi ravnotežu između ljudske populacije i resursa hrane. To će, s jedne strane, zahtevati pravnu kontrolu rađanja, a sa druge, razvijanje mnogo novih tipova hrane iz zemlje, okeana i vazduha, uključujući nesumnjivo i pretvaranje izlučevina u hranjive supstance. Ipak, u svakom sistemu te vrste postoji postepeni gubitak energije. Kako se izvori smanjuju, tako i populacija mora proporcionalno da se smanji. Ako se, kad to vreme bude došlo, ljudski rod bude osećao kao jedinstveni ,,um-telo”, taj superindividualac će posmatrati sebe kako se sve više smanjuje, dok na kraju poslednja usta ne pojedu poslednji zalogaj. Ali, može se dogoditi i da će, mnogo ranije, ljudi biti krajnje otpome plastične replike ljudi koji više neće imati potrebu da jedu. No, zar to neće biti isto kao smrt rase, sa praznim plas57


tičnim odjecima nas samih kako odzvanjamo kroz vreme? Sve te fantazije o budućnosti smetaju danas večini nas: gubitak privatnosti i slobode, ograničavanje putovanja i učestalo pretvaranje krvi i mesa, drveta 1 kamena, voća i ribe, vida i zvuka, u plastiku, sintetiku i elektronske kopije. Sve više se umetnici i muzičari odvajaju od svog posla, praveći veme i jeftine reprodukcije sopstvenih dela. Da li reprodukcija u tom smislu treba da zameni biološku reprodukciju putem celulame flsije ili seksualne unije? Ukratko, da li je sledeći korak u evoluciji transformacija čoveka u puku šemu električnog kola? Sve te mogućnosti, možda, izgledaju tako daleke da nisu vredne razmatranja. Međutim, na mnogo načina one su već s nama i, kao što smo videli, ritam tehničkih i društvenih promena se ubrzava više no što bismo želeli da priznamo. Popularnost naučne fantastike potvrđuje vrlo raširenu fascinaciju takvim pitanjima, a toliko naučne fantastike je zapravo komentar na sadašnjost, jer je jedan od najboljih načina da se razume šta se dešava prenošenjem danas u sutrašnjicu. Kakva je razlika između onoga što se dešava, s jedne strane, i pravca njegovog kretanja, s druge? Ako letim od Londona do Njujorka, ja se ionako krećem ka zapadu, čak i pre no što napustim britansku obalu. Naučna fantastika u koju smo se upustili ima, dakle, dve važne pouke. Prva je da, ako igra ,,red protiv slučaja” treba da se nastavi kao igra, 58


red ne sme da pobedi. Kako se predviđanje i kontrole povećavaju, tako proporcionalno igra prestaje da bude vredna ulaganja. Tražimo novu igru s izvesnim rezultatom. Drugim rečima, treba ponovo da se sakrijemo, možda drugačije, i onda da tražimo nove načine, jer to dvoje zajedno čine ples i čudo egzistencije. Nasuprot tome, slučaj ne sme da pobedi, a verovatno i ne može, jer izgleda da je polaritet red/slučaj iste vrste kao uključeno/isključeno i gore/dole. Neki astronomi veruju da je naš univerzum počeo eksplozijom koja je bacila sve galaksije u svemir, gde će se, negativnom energijom, zauvek raspasti u bezobličnu radijaciju. Ja ne mogu da mislim na taj način. Pretpostavljam da je to moj osnovni metafizički aksiom, moj „skok vere”, da ono što se dogodilo jednom može uvek ponovo da se dogodi. Ne toliko zato što mora da postoji vreme pre prve eksplozije i vreme posle konačnog raspada, već zato što se vreme (kao i prostor) ponovo vraća u krug. Ova pretpostavka se potvrđuje drugom poukom koja proiStiče iz tih fantazija i koja još više zapanjuje. Ovde je mogućno primetiti francusku poslovicu: Plus ga change, plus c’ est la meme chose - Što se više menja, to je više isto. Promena je u nekom smislu iluzija, jer mi smo

uvek na tački do koje nas bilo koje budučnost može odvesti! Ako ljudski rod razvije elektronski nervni sistem, van tela jedinke, dajući nam tako svima jedan um i jedno globalno telo, to je gotovo upravo ono što se dogodilo u organiza59


ciji ćelija koje čine naša sopstvena tela. Mi smo to već uradili. Osim toga, naše telesne ćelije i njihovi najmanji sastavni delovi pojavljuju se i nestaju kao što svetlosni talasi vibriraju i Ijudi idu od rođenja do smrti. Ljudsko telo je kao vrtlog; izgleda da postoji konstantna forma, zvana vrtlog, ali on funkcioniše upravo zato što voda u njemu ne ostaje. I sami molekuii i atomi vode takođe su „vrtlozi” - obrasci kretanja koji ne sadrže nik^kvu konstantnu i nesvodljivu „tvar”. Svaka osoba je forma zahvaćena strujom - čudesna bujica mleka, vode, hleba, bifteka, voća, povrća, vazduha, svetlosti, radijacije - koji su svaki za sebe strujanje. Tako je i s našim institucijama. Postoji „konstanta” koja se zove Univerzitet Kalifornije u kojoj ništa ne ostaje isto: studenti, profesori, administracija, čak i zgrade bivaju i nestaju, ostavljajući sam univerzitet samo kao proces u kontinuitetu, sistem ponašanja. Što se tiče moći predviđanja i kontrole, individualni organizam ih je već ostvario u meri koja mora da je zapanjila neurone kad su prvi put naučili trik. A ako se reprodukujemo u vidu mehaničkih, plastičnih i elektronskih obrazaca, to nije toliko novo. Svaka vrsta sigumo neprijateljski posmatra svoje članove koji prvi pokazuju znakove promene i sigumo će ih smatrati opasnim ili ludim. Štaviše, taj novi i neočekivani tip reprodukcije sigumo nije čudniji od mnogih raznih metoda koji već postoje u biološkom svetu - neverovatna transformacija gusenice u lep60


tira ili organizacija između pčela i cveća, ili neugodan ali zadivljujuće kompleksan sistem malaričnog komaraca. Ako se sve to sa ljudskim rodom završi bez traga u univerzumu, osim sistema elektronskih obrazaca, zašto bi nas to brinulo? Jer mi smo sada upravo to. Meso ili plastika, inteligencija ili mehanizam, nervi ili žice, biologija ili flzika - sve se to izgleda svodi na taj fabulozni elektronski ples koji se na makroskopskom planu predstavlja samom sebi kao čitava gama formi i „supstanci”. Ali suštinski problem kibemetike koji je čini beskrajnim uspehom/neuspehom jeste da kontroliše sam proces kontrole. Moć nije nužno mudrost. Možda sam ja gotovo svemoguć u upravljanju svojim telom i svojom fizičkom okolinom, ali kako da se kontrolišem da bih izbegao suludost i greške u upotrebi tela? Genetičari i neurolozi mogu doći u situaciju da proizvedu bilo koju vrstu ljudskog karaktera po porudžbini, ali kako će znati koji tipovi karaktera su potrebni? Nomadska kultura zahteva žilave i agresivne pojedince, dok urbano-industrijska kultura zahteva društvene i kooperativne timske radnike. Društvene promene su sve brže, kako genetičari da predvide promene ukusa, temperamenta i motivacije za 20 ili 30 godina? Osim toga, svaki čin mešanja u tok prirode menja je na nepredvidive načine. Ljudski organizam koji je konzumirao antibiotike nije u potpunosti ista vrsta organizma kao ranije, jer se ponašanje njegovih 61


mikroorganizama znatno promenilo. Što se više mešamo, više se mora analizirati stalno rastući obim detaljnih informacija o rezultatima mešanja u svet čiji su beskonačni detalji nerazdvojivo isprepletani. Već postojeće informacije, čak i u najspecijalizovanijim naukama, toliko su obimne da nijedan pojedinac nema vremena da ih pročita —a kamoli da ih primi u sebe. Rešavajući probleme, tehnologija stvara nove probleme i izgleda da, kao u knjizi S one strane ogledala treba da trčimo sve brže kako bismo ostali gde smo. Pitanje je, dakle, da li tehnički progres išta „postiže” u smislu većeg uživanja i sreće u životu. Sigurno postoji osećanje ushićenja i olakšanja u trenutku promene - prilikom prvih nekoliko upotreba telefona, radija, televizije, mlaznjaka, čudotvomog leka ili računara. Ali ti novi pronalasci se prebrzo uzmu zdravo za gotovo i mi smo pod pritiskom novih teških situacija koje oni sobom nose. Jedan uspešan direktor koledža mi se jednom žalio: „Tako sam zauzet, moraću da nabavim helikopter!” „Pa”, odgovorio sam, „bićete u prednosti - sve dok ste jedini direktor koji ima helikopter. Ali nemojte ga nabavljati. Svi će očekivati više od vas.” Tehnički progres je sigumo impresivan s tačke gledišta pojedinca, na kratke staze. Govoreći kao šezdesetogodišnjak, ser Sedrik Hardvik (Hardwicke) rekao je da jedino žali što nije mogao da živi u viktorijansko doba - sa penicilinom. Ja sam još zahvalan što ne moram 62


da se predam lekarskim i zubarskim veštinama iz vremena svog detinjstva, ali uviđam da napredovanje na jednom polju neizbežno vodi do napredovanja na svima ostalim poljima. Nisam mogao da imam penicilin ili modernu anesteziju bez avijacije, elektronike, masovnih komunikacija, superautoputeva i industrijske poljoprivrede - da ne spominjem atomsku bombu i biološki rat. ^ Dakle, ako se baci kompleksniji pogled na stvari, čitav projekat „osvajanja prirode” sve više liči na fatamorganu - ubrzavanje ritma života bez fundamentalne promene u položaju, baš kao što je crvena kraljica nagovestila. Tehnički progres postaje vid sve većeg odugovlačenja zbog osnovne iluzije da su čovek i priroda, organizam i okolina, kontrolor i kontrolisano, sasvim različite stvari. Možda bismo mogli da „savladamo” prirodu ako bismo prvo, ili istovrenteno, uspeli da savladamo sopstvenu prirodu, mada ne uviđamo da su ljuđska priroda i „spoljašnja” priroda iz jednog dela. Na isti način ne vidimo da je ja kao istraživač i kontrolor ista ona osoba koja treba da se poznaje i kontroliše. Samosvesni mehanizam povratne informacije kore velikog mozga pruža nam halucinaciju da smo dve duše u jednom telu - racionalna duša i animalna duša, jahač i konj, dobri momak s boljim instinktima i finijim osećanjima i bitanga s lakomim požudama i nesavladljivim strastima. Odatle dolazi čudesno komplikovana hipokrizija o grehu i pokajanju i zastrašujuće okrutnosti kažnjavanja, čak 63

KNHGA O TABUU KOJI NAS SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

i samomučenja u ime dobre duše protiv zla. Što više obuzima sebe, to dobra duša više otkriva svoju nerazdvojnu senku i što se više odriče svoje senke, to se više pretvara u nju. Tako je već hiljadama godina ljudska istorija veličanstveno isprazan sukob, čudesno postavljena panorama trijumfa i tragedija zasnovanih na čvrstom tabuu protiv priznavanja da crno ide uz belo. Ništa, možda, nije dospelo do tog nivoa s toliko fascinirajuće, bespotrebne buke. Kao kad su se Tvidldam i Tvidldi dogovorili da se sukobe, tako glavni trik igre cmo-belog jeste krajnje prećutna zavera da partneri sakriju svoje jedinstvo i da izgledaju što je različitije moguće. To je kao borba na pozornici, tako dobro odgirana da je publika spremna da poveruje da je reč o pravoj borbi. Skriveno iza njihovih eksplicitnih razlika jeste implicitno jedinstvo onoga što vedanta zove ja , jedno koje nema drugog, ono što jeste i sve što jeste i krije se u obliku vas. Ako, dakle, postoji osnovno jedinstvo između ja i drugog, jedinke i univerzuma, kako su naši umovi postali tako ograničeni da to ne znaju?

64

Mačku smo već pustili iz vreće. Unutrašnja informacija glasi da je tvoje ja, kao „tvoja malenkost” koja je „došla na ovaj svet” i živi privremeno u vreći od kože, obmana i varka. Činjenica je da, pošto nijedna stvar ili osobina ovog univerzuma ne može da se odvoji od celine, jecjino pravo ti, ili ja, jeste celina. Ostatak ove knjige će pokušati da to učini tako jasnim, da ćete uskoro ne samo razumeti reči, već i osetiti tu činjenicu. Prvi korak je da razumete, što jasnije, kako ta obmana počinje. Moramo prvo da razmotrimo oblik i ponašanje same obmane. Već dugo pokušavam da otkrijem kako ljudi doživljavaju, ili osećaju, sopstvenu egzistenciju - za koje specifične osećaje koriste reč jat Mali broj Ijudi, izgleda, koristi tu reč za ceo svoj fizički organizam. „Imam telo” je uobičaje65

KNJGA, O TABUU KOJI NAS

nije nego ,,ja sam telo”. Govorimo o „svojim” nogama kao što govorimo o „svojoj” odeći, a ja izgleda da ostaje netaknuto čak i ako su noge amputirane. Kažemo: „ja govorim, ja hodam, ja mislim i (čak) ja dišem”. Ali ne kažemo: „ja oblikujem kosti, ja uzgajam nokte, ja cirkulišem svoju krv”. Izgleda da upotrebljavamo ja za nešto u telu, ali ne i za telo, jer veliki broj stvari koje se odvijaju u telu kao da se dešavaju tom ja na isti način kao i spoljašnji događaji. Ja se koristi kao centar voljnog ponašanja i svesne pažnje, ali nedosledno. Disanje je samo delimično voljna radnja, a kažemo „razboleo sam se” ili „sanjao sam” ili „zaspao sam” kao da su ovi glagoli aktivne radnje, a ne stanja. Međutim, ja se obično odnosi na neki centar u telu, ali različiti narodi ga osećaju na različitim mestima. U nekim kulturama nalazi se u predelu trbušne duplje. Kineski hsin, srce-um ili duša nalazi se u centru grudnog koša. No, za većinu zapadnjaka, ego je u glavi, a iz tog centra proizlazi ostatak nas. Ego je negde iza očiju i između ušiju. Kao da ispod kupole lobanje sedi kontrolni službenik koji nosi slušalice na ušima i posmatra televizijski ekran povezan s očima. Ispred njega stoji velika tabla s brojčanicima i dugmetima povezanim sa svima ostalim delovima tela, koji pružaju informacije o stanju svesti ili reaguju u skladu sa voljom službenika. Taj kontrolni službenik „vidi” prizore, „čuje” zvukove, „oseća” osećanja i ,,ima” doživljaje. Ovo su uobičajeni, ali preterani načini govora, 66


jer videti prizor je samo videti, čuti zvuk je samo čuti, osećati osećanje je samo osećati, a imati doživljaj je samo doživeti. Činjenica da se ove preterane fraze tako često koriste pokazuje da većina ljudi sebe zamišlja odvojeno od svojih misli i doživljaja. Sve to se može čudesno iskomplikovati kad se priupitamo da li naš službenik ima drugog službenika u svojoj glavi i tako ad infinitum! „Bio jednom jedan mladić koji reče, ’Mada mi se čini da znam da znam, ono što bih hteo da vidim jeste ono ja koje zna mene kad znam da ja znam da znam’.” Jedan od najvažnijih delova opreme našeg službenika jeste njegov sistem snimanja i arhiviranja - pamćenje koje on stalno „konsultuje” kako bi znao kako da protumači podatke ubačene preko čula i reaguje na njih. Bez te opreme on ne bi imao osećaj nepromenljivosti - da je isti onaj službenik koji je bio i pre nekoliko sekundi. Mada su snimci u memoriji nestalniji, neuhvatljiviji od filma ili magnetofonske trake, akumulacija memorija je bitan deo ego-osećanja. Ona daje utisak našeg ja , službenika, kao nečega što ostaje dok život prolazi - kao da je svesno ja stabilno ogledalo u kojem se ogleda povorka koja prolazi. To dalje pojačava osećanje odvojenosti vašeg ja , koje se menja mnogo sporije nego spoljašnji događaji i unutrašnje misli, tako da izgleda da stojite pored njega kao nezavisan posmatrač. Ali, memorije opstaju dok


vrtlog opstaje. Svesna pažnja ih snima kao što kompjuteri ili drugi mehanizmi za arhiviranje snimaju trake koje se večito obrču. Memorija je trajan sistem kretanja, kao vrtlog, pre nego trajna supstanca, kao ogledalo, voštana tablica ili list hartije. Ako su sećanja deponovana u neuronima, ne može se stajati po strani spram toka dogadaja, jer neuroni teku istim tokom kao i događaji van lobanje. Uostalom, tvoji neuroni su deo mog spoljašnjeg sveta, a moji tvoga. Sve unutrašnje u nama je spolja, tamo u fizičkom svetu. Ali, s druge strane, spoljašnji svet nema boje, oblika, težine, toplote ili kretanja bez ,,unutrašnjeg” mozga. On ima te kvalitete samo u odnosu na mozak koji je, opet, deo njega. Gde god ljudi osećali da se nalazi njihov ego i bez obzira s koliko mnogo ili malo fizičkog tela se on identifikuje, gotovo svi se slažu da ja nisam ništa van svoje kože. Kao što Šekspirov kralj Džon kaže Hubertu. „Unutar ovog zida od mesa postoji duša koja te smatra svojim poveriocem.” Koža se uvek smatra zidom, barijerom ili granicom koja definitivno razdvaja ja od sveta - uprkos činjenici da je pokrivena porama, kojima se udiše vazduh i nervnim završecima, koji prenose informacije. Koža nas informiše onoliko koliko nas i formira, ona je most koliko i barijera. Ipak, naše čvrsto ubeđenje je da izvan tog „zida od mesa” leži strani svet koji je samo u labavoj vezi sa nama, tako da je potrebno mnogo energije da se njime upravlja ili da mu se privuče pažnja ili promeni ponašanje. On je bio tu pre nego što smo se rodili i nastaviće 68


da postoji i kad umremo. Mi u njemu živimo privremeno kao prilično nevažni fragmenti, razdvojeni i sami. Cela ova iluzija ima svoju istoriju u načinima razmišljanja - u slikama, modelima, mitovima i jezičkim sistemima koje koristimo 4iiljadama godina kako bismo shvatili smisao sveta. To je uticalo na naše percepcije isključivo kao hipnoza. Hipnotizer uglavnom pričanjem stvara iluzije i čudne promene u ponašanju svojih subjekata - pričanje uz opuŠtenu fiksaciju subjektivne svesne pažnje. Mađioničar na pozomici takođe izvodi većinu trikova brzim govorom i skretanjem pažnje u pogrešnom smeru. Hipnotizerske iluzije mogu se živo osećati i činiti se stvamim čak i kad subjekat izađe iz takozvanog „hipnotičkog transa”. Izgleda, u tom slučaju, da je ljudski rod hipnotisan ili je sebe ubedio da veruje u obmanu egocentrizma. Za to smo sami krivi. Nismo žrtve zavere koju je organizovao neki bog spolja ili neko tajno društvo ili manipulanti. Ako postoji neka biološka osnova za tu obmanu, ona počiva samo u sposobnosti mozga za suženu, usredsređenu svest, zajedno s moći prepoznavanja - znanja o znanju i mišljenja o mišljenju pomoću slika i jezika. Moj problem, kao pisca koji koristi reči, jeste da razbijem iluzije jezika dok koristim jedan od njih koji ih stvara. Mogu to da učinim samo po principu „dlake psa koji te je ujeo”. Osim ljudskih tvorevina kao što su zgrade i putevi (pogotovo rimski i američki putevi), naš univerzum, uključujući i nas same, jeste potpuno 69

KN5GA O TABUU KO]I NAS

vijugav. Njegove crte su vijugave i po obliku i po ponašanju. Oblaci, planine, biljke, reke, životinje, obale - sve je krivudavo. Krivudaju tako mnogo i na toliko različitih načina da niko ne može da vidi gde jedan zavoj počinje a drugi se završava, t5Ilo u vremenu ili u prostoru. Jedan francuski klasicista iz 18. veka žalio se da je tvorac ozbiljno zakazao u svom radu kad nije uspeo da poređa zvezde po nekoj elegantnoj simetriji, jer one su rasprskane po svemiru kao kapljice talasa koji se lomi. Da li je to sve tek jedna stvar koja krivuda na mnogo različitih načina ili mnogo stvari koje samo krivudaju? Da li postoje „stvari” koje krivudaju ili su krivudanja isto što i stvari? Zavisi kako na to gledate. Pre nekoliko milenijuma neki genije je otkrio da krivulje kao što su ribe i zečevi mogu da se uhvate u mrežu. Mnogo kasnije, neki drugi genije je zamislio da uhvati svet u mrežu. Sam za sebe, svet izgleda otprilike ovako:

70


A sada pogledajte tu vijugu kroz mrežu:

— <- b > -l J ) c

Mreža je „presekla” veliku krivulju u male koje su sve sadržane u kvadratima iste veličine. Haosu je nametnut red. Sada možemo da kažemo da krivulja ide toliko i toliko kvadrata levo, toliko i toliko desno, gore ili dole, i najzad, imamo njen broj. Vekovima kasnije, ista slika mreže je nametnuta svetu u vidu nebeskih i zemaljskih linija geografske širine i dužine, kao grafikon za matematičke krive, kao fioke za arhiviranje, kao planovi gradova. Mreža je, dakle, postala jedna od osnovnih slika ljudske misli. Ali ona je uvek slika i, kao što niko ne može da iskoristi ekvator da bi vezao paket, stvami krivudavi svet izmiče kao voda kroz naše zamišljenje mreže. Koliko god mi delili, brojali, razvrstavali ili klasifikovali ovu krivulju u posebne stvari i događaje, to je samo način razmišljanja o svetu: on nikad nije zapravo podeljen.


Druga moćna predstava je glineni model univerzuma, prema kojem ga zamišljamo kao mnoge oblike jedne ili više supstancija, kao što su lonci oblici gline, a kaže se i da je Bog stvorio Adama od praha. Ova predstava je izazvala mnoge nevolje, zbunjujući vekovima filozofe i naučnike idiotskim pitanjima kao što su: „Kako forma (ili energija) utiče na materiju?”, „Šta je materija?”, „Šta se dešava sa formom (dušom) kad napusti materiju (telo)?”, „Kako se ’puka’ materija oblikovala u pravilne forme?”, „Kakav je odnos između uma i tela?” Uvek treba sumnjati da su nerešivi problemi možda pogrešno postavljena pitanja, kao što je problem uzroka i posledice. Učinite prividnu podelu jednog procesa na dva, zaboravite da ste to uradili, a onda vekovima rešavate zagonetku kako da spojite ta dva dela. Isto važi i za „formu” i „materiju”. Budući da niko nikad nije naišao na komad materije bez forme, ili nematerijalnu formu, trebalo je da bude očigledno da nešto nije u redu sa glinenim modelom. Svet je formiran od materije isto onako kao što je drveće „napravljeno” od drveta. Svet nije ni materija, ni forma, jer to su dva neskladna termina za isti proces, koji se neodređeno zove „svet” ili „postojanje”. Međutim, iluzija da se svaka forma sastoji, ili je napravljena, od neke osnovne „tvari” je duboko ukorenjena u našem* zdravom razumu. Potpuno smo zaboravili da i „materija” i „metar” jednako potiču od sanskritskog korena matr - „meriti”, i da „materijalni” svet ne znači 72


ništa više nego mereni ili merljivi svet - apstraktnim predstavama kao što su mreže, matrice inči, sekunde, grami i decibeli. Termin „materijalni” se cesto koristi kao sinonim za reč „fizički”, od grčkog physis (priroda) i prvobitnog indoevropsko bheu (postati). Ništa u ovim rečima ne nagoveštava da je materijalrii ili flzički svet načinjen od bilo kakve tvari po uzoru na keramički model, koji se zato nadalje mora zvati modelom polupanih lonaca. Model polupanih lonaca, koji predstavlja svet kao da je od gline, naneo je više nevolje nego filozofi i naučnici. On leži u korenu dva glavna mita koji dominiraju zapadnom civilizacijom, a oni su, nadovezujući se jedan na drugi, igrali bitnu ulogu u formiranju iluzije o „pravoj osobi”. Ako je svet u suštini „čista materija” kao glina, teško je zamisliti da se takvo inertno testo kreće i obikuje. Energija, forma i inteligencija moraju, dakle, da dodu na svet spolja. Grudva mora da se razlista. Svet je, dakle, zamišljen kao rukotvorina, kao tegla, statua, sto ili zvono, a ako je rukotvorina, mora da ga je neko napravio, a neko takođe mora da je odgovoran i za prvobitni materijal. Mora da je 1 on „napravljer>”. U Knjizi postanja prvobitna materija ,,bezoblična i prazna” simbolizovana je kao voda, a pošto se voda ne talasa bez vetra, ništa ne može da se dogodi sve dok duh božji ne pređe po njenoj površini. Formiranje i kretanje materije se, dakle, pripisuje inteligentom duhu, svesnoj sili ili đhergiji, koja informiše materiju, na os73


novu čega njeni delovi dolaze i odlaze, žive i umiru. Međutim, u svetu onakvom kako ga mi poznajemo, mnoge stvari su očigledno pogrešne, a mi oklevamo da ih pripišemo zadivljujućem umu koji je bio u stanju da napravi ovaj svet u početku. Grozimo se da poverujemo da okrutnost, bol i zloba dolaze pravo iz korena i osnove bića i usrdno se nadamo da je barem bog savršenstvo svega što mi zamišljamo kao mudrost i pravdu. (Ovde ne moramo da ulazimo u čuveni i nereševi problem zla, koji ovaj model univerzuma stvara, osim da napomenemo da je on rezultat tog modela.) Narodi koji su razvili taj mit bili su pod vlašću vladara ili kraljeva, a takvi superkraljevi kakvi su bili egipatski, persijski i haldejski monarsi bili su uzor predstave boga kao monarha univerzuma, savršenog u mudrosti i pravdi, ljubavi i milosti, ali ipak strogog i punog zahteva. Naravno, ne govorim o bogu najsuptilnijih jevrejskih, hrišćanskih i islamskih teologa, već o populamoj predstavi, a živa slika ima veći uticaj na zdrav razum nego suptilni pojmovi. Predstava boga kao ličnog bića, nekako ,,izvan” ili drugačijeg nego što je svet, zaslužna je za naš osećaj da se život zasniva na inteligenciji, da su prirodni zakoni svuda dosledni jer potiču od jednog vladara, i da možemo pustiti mašti na volju do kraja u zamišljanju uzvišenih kvaliteta tog vrhovnog i savršenog bića. Ta predstava je takođe svakome dala osećanje važnosti


i smisla. Jer, taj bog je direktno svestan svakog najsitnijeg delića prašine i vibracije energije, jer božja svest o njemu omogućuje njegovo postojanje. Ta svest je takođe ljubav i bog ima u vidu večni život čistog blaženstva, tjarem za anđele i ljude, koji treba da počne posle smrti. Naravno, postoje uslovi vezani za tu nagradu, a oni koji namemo i nemilosrdno poriču i ne pokoravaju se božjoj volji, moraju da provedu večnost u agonijama koje su po intenzitetu ravne blaženstvu dobrih i vemih podanika. Problem s ovakvom predstavom o bogu jeste što je on u njoj previše dobar. Deci koja rade u školskim klupama gotovo uvek smeta, čak i kad ljubazan i uvažen nastavnik nadgleda njihov rad, stojeći im iznad glave. Koliko tek dekoncentriše saznanje da je svaki pojedinačni čin, misao ili osećanje pod nadzorom učitelja svih učitelja, da nigde na zemlji ili u raju ne postoji mesto gd§ se možete sakriti od oka koje vidi sve i sudi o svemu. Mnogi Ijudi su odahnuli kad su zapadni mir slioci počeli da preispituju tu sliku i da tvrde kako hipoteza o bogu ne pomaže u opisivanju ili predviđanju toka prirode. Ako je sve, rekli su oni, božja tvorevina i delo, ta izjava ne sadrži više logike od one: ,,sve je gore.” Ali, kao što se to često događa, kad se jedan tiranin obori s prestola, 'umesto njega dode još gori. I bez Grnčara, mit o polupanom loncu je ostao. 'Syet se još shvata kao rukotvorina, ali prema modelu automatske mašine. Prirodni zakoni su još tu,


ali zakonodavca nema. Prema ateistima, gospod je napravio mašinu i pokrenuo je, ali je onda otišao da spava ili na odmor. No, prema ateistima, naturalistima i agnosticima, svet je potpuno automatski. Svet je konstruisao sebe samog, mada ne namemo. Materija bi trebalo da se sastoji od atoma, kao minijaturnih bilijarskih loptica, tako malih da se ne mogu dalje deliti ili analizirati. Pustite te atome da krivudaju okolo u raznim permutacijama i kombinacijama neograničeno dugo, i jednom, u faktički beskonačnom vremenu, oni će se složiti u raspored kakav mi danas imamo u obliku sveta. Stara priča o majmunima i pisaćim mašinama. U tom potpuno automatskom modelu univerzuma, oblik i tvar su preživeli kao energija i materija. Ljudska bića, uključujući um i telo, bila su delovi sistema i tako imaju inteligenciju i osećanja kao posledice istih neprestanih obrtanja atoma. Problem s majmunima i pisaćim mašinama je u tome što, kad napokon uspeju da otkucaju Enciklopediju Britaniku, u bilo kom trenutku mogu ponovo početi da pišu besmislice. Zato, ako ljudska bića žele da zadrže svoj slučajno postignut srećan status i red, moraju iz sve snage da se trude da savladaju nasumične procese u prirodi. U tom mitu se čvrsto naglašava da je materija gruba a energija slepa, da je čitava priroda van Ijudske kože (i kože nekih životinja) krajnje glup i nesenzitivan mehanizam. Oni koji su nastavili da veruju u postojanje ,,nekog tamo gore, koji brine”, bili su ismevani kao 76


praznoglavi zanesenjaci, jadni slabići nesposobni da se suoče s čovekovim sumornim položajem u bezdušnom univerzumu, u kojem je opstanak isključiva privilegija žilavih. Ako je previše inteligentni bog predstavljao problem, olakšanje što smo ga se otarasili nije dugo trajalo. Zamenjen je kosmičkim idiotom i ljudi su počeli da se osećaju više no ikad otuđeni od univerzuma. Takva situacija je sapio pojačala iluziju o usamljenosti i izdvojenosti ega (sada „mentalnog mehanizma”) i Ijudi koji su sebe zvali prirodnjacima započeli su najveći rat protiv prirode koji je ikad vođen. Svejedno u kom obliku, mit o potpuno automatskom modelu postao je krajnje uverljiv i u nekim naučnim i akademskim disciplinama on je najsvetija dogma, kao bilo koja teološka doktrina u prošlosti - uprkos suprotnim trendovima u fizici i biologiji. Jer, postoje različite mode u mitovima, a Zapadu, koji je osvajao svet u 19. veku, bila je potrebna životna filozofija u kojoj je real-politik - pobeda žilavih koji se suočavaju s tmurnim činjenicama - vodeći princip. Dakle, što su tmurnije činjenice s kojima se suočavamo, to izgledamo žilaviji. Tako smo se urotili jedni protiv drugih da potpuno automatski model univerzuma učinimo što tmumijim. On, međutim, ostaje mit, sa svim pozitivnim i negativnim osobinama mita, kao slika koja služi za osmišljavanje sveta. Sumnjam da bi postojanje zapadne nauke i tehnologije bilo moguće da nismo pokušali da shvatimo prirodu po uzoru 77

KNJIGA O TABUU KOB NAS

na mehaničke modele. Prema Džozefu Nidamu (Needham), Kinezi - uprkos njihovoj sofisticiranosti - malo su napredovali u nauci zato što im nije palo na pamet da misle o prirodi kao o mehanizmu „sastavljenom” ođ posebnih delova koji se „pokoravaju” logičkim zakonima. Njihov pogled na univerzum bio je organski, a ne bilijar u kojem se kugle sudaraju u serijama uzroka i posledica. Ono što su nama bili uzrok i posledica, njima su bili „korelativi” - događaji koji se javljaju zajedno, kao prednja i zadnja strana. „Delovi” njihovog univerzuma nisu bili razdvojivi, več isprepleteni, kao čin prodaje s činom kupovine1. „Napravljeni” univerzum, prema modelu polupanih lonaca ili potpuno automatskom, sastoji se od delova, a delovi su osnovna stvamost prirode. Prirodu, dakle, treba shvatiti pomoću mikroskopije i analize kako bi se otkrilo koji su ti delovi i kako su sklopljeni. To je bilo 1 ,Do sredine 17. veka kineske i evropske naučne teorije bile su na istom nivou, a tek posle toga je evropska misao počela da napreduje velikom' brzinom. Međutim, mada je marširao pod zastavom kartezijansko-njutnovskog mehanizma, takav pogled na svet nije stalno mogao da zadovoljava potrebe nauke - došlo je vreme kad je postalo nužno smatrati fiziku naukom manjih organizama, a biologiju naukom većih organizama. Kada je to vreme došlo, Evropa (ili, tada već, svet) mogla je da uspostavi način mišljenja koji je bio vrlo star, vrlo mudar i uopšte nekarukterističan za Evropu.” (Needham, Science and Civilisation in China (Nauka i civilizacija u Kini) Cambridge University Press, 1956, tom II, str. 303). 78


mišljenje nominalističkih filozofa kasnog srednjeg veka, koji su se žestoko suprotstavljali takozvanim realistima, koji su držali da su entiteti kao što su čovečanstvo ili ljudska priroda prave „supstancije”, koje su suština „akcidencija” poput razdvajanja muškaraca i žena. Tako bi svaki pojedinac bio primer ili slučaj ljudske ,,supstancije”, mada ta reč u ondašnjoj upotrebi nije značila materiju ili tvar, već vrstu suštine koja „stoji” ( stantia), „ispod” (sub) svoje konkretne manifestacije. Nominalisti su smatrali da je to glupost. Za njih je čovečanstvo bilo samo zbir svih pojedinaca. Čovečanstvo nije supstancija, već jednostavno ime za vrstu stvorenja; ono nije stvarno, samo je nominalno. Kao što znamo, nominalizam je postao dominantan stav zapadne misli, naročito filozofije nauke. U 18. veku Ruso je otišao tako daleko da je postavio teoriju da su društvo i država u početku stvoreni ugovorom između pojedinaca. Dmštvo je bilo udruženje, kao Rotari klub, kojem su se pojedinci u neko doba pridružili i tako napustili provobitnu nezavisnost. Sa stanovišta moderne sociologije, medutim, osećamo da je čovek nužno društvena pojava, ako ni zbog čega drugog, onda zato što nijedan pojedinac ne može da nastane bez oca i majke - a to je već društvo. Sve donedavno, preovlađujuće mišljenje u zapadnoj nauci bilo je da su životinje, biljke, stene i gasovi „sastavljeni” od jedinica kao što su molekuli, ćelije, atomi i druge čestice, na isti način kao što je kuća sagrađena od cigala. 79

KNHGA O TABUU KOJ NAS

Dosledan nominalista bi, međutim, na kraju dospeo u poziciju da tvrdi kako ljudsko telo ne postoji: postoje samo posebni molekuli od kojih je ono sastavljeno, ili samo posebni atomi - da ne spominjemo elektrone, protone, neutrone i tako dalje. Očigledno je da ove čestice same po sebi ne čine ljudsko telo. Celina je veća od zbira delova, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što naučni opis tela mora da uzme u obzir red ili sistem po kojem su čestice poređane i šta one rade. „Čovek iza mikroskopa

ima sledeći savet za tebe: Umesto da pitaš šta to jeste, samo pitaj ’šta radi’ ”

>

No, čak ni to nije dovoljno. Treba takođe da pitamo: ,,U kakvoj okolini ono to radi?” Ako opis Ijudskog tela mora da uključi opis onoga što ono i svi njegovi „delovi” rade - u odnosu na njegovo ponašanje - to ponašanje će biti jedne vrste na otvorenom prostoru, ali sasvim druge u vakuumu, u peći ili pod vodom. Krv u epruveti nije isto što i krv u venama, jer se ne ponaša na isti način. Njeno ponašanje se promenilo, jer se njena okolina ili kontekst promenila, kao što se značenje jedne iste reči može menjati u zavisnosti od vrste rečenice u kojoj je upotrebljena. Ogromna je razlika između luka kojim gađam i luka Trijumfalne kapije. Nije, dakle, dovoljno opisati, definisati ili pokušati da se stvari ili događaji razumeju samo 80


analizom, rastavljanjem na delove da bismo videli „kako su napravljeni”. To nam mnogo govori, ali verovanto manje od pola priče. Danas su naučinici sve više svesni da to što stvari jesu i to što rade zavisi od toga gde i kada rade. Ako, dakle, definicija neke stvari ili događaja mora da obuhvati definiciju njihove okoline, uviđamo da bilo koja data stvar ide sa datom okolinom tako prisno i nerazdvojno, da je vrlo teško povući čistu granicu između stvari i njene okoline. Bilo je zrna istine u primitivnoj i nepouzdanoj nauci - astrologiji - kao što je bilo zma istine u alhemiji, travarstvu i drugim primitivnim naukama. Jer, kad astrolog nacrta sliku karaktera ili duše neke osobe, on crta horoskop - odnosno vrlo grubu i nedovršenu sliku celog univerzuma, onako kako je stajao u trenutku rođenja te osobe. To je istovremeno živ način da se kaže da je vaša duša, ili pre vaše suštinsko ja, ceo kosmos onako kako je u centru određenog vremena, mesta i aktivnosti zvane Džon Dau. Tako duša nije u telu, već je telo u duši, a duša je čitava mreža odnosa i procesa koji čine vašu okolinu i bez koje ste ništa. Naučna astrologija, ako bi ikad mogla da se uspostavi, morala bi da bude detaljan opis totalne okoline pojedinca - društvene, biološke, botaničke, meteorološke i astronomske - u svakom trenutku njegovog života. No, kako stvari stoje, mi definišemo (i tako i osećamo) pojedinca u svetlu našeg suženog


„reflektora” - svesti, koji u velikoj meri ignoriše polje ili okolinu u kojoj se nalazi. „Individualac” je latinski oblik za grčku reč „atom” - ono što se ne može seći ili deliti na posebne delove. Ne možemo nekoj osobi da odsečemo glavu ili da joj uklonimo srce, a da je ne ubijemo. No, isto tako je možemo ubiti ako je odvojimo iz njene odgovarajuće okoline. Iz ovoga proizlazi da je jedini pravi atom univerzum - taj totalni sistem međuzavisnih „stvari - događaja” , koji se samo imenom mogu izdvojiti. Jer, ljudski organizam nije napravljen kao automobil. Ne nastaje sklapanjem delova, zavrtanjem glave na vrat, vezivanjem mozga za pluća žicama ili lemljenjem vena za srce. Glava, vrat, srce, pluća, mozak, vene, mišići i žlezde su posebna imena, ali ne i posebni događaji, a ti događaji nastaju simultano i međuzavisno. Upravo na isti način pojedinac je odvojen od svoje univerzalne okoline samo imenom. Ako ovo ne shvatate, prevarilo vas je vaše ime. Ako mešate imena s prirodom, vi verujete da zato što imate posebno ime, jeste posebno biće. To je - prilično bukvalno - kao kad vas začara čarobna reč. Nije, naravno, samo prosta činjenica da ste imenovani zaslužna za obmanu o „pravoj osobi”; ona uključuje i sve što tu spada. Dete je prevareno osećanjem ega zbog stavova, reči i delovanja društva koje ga okružuje - njegovih roditelja, rođaka, učitelja i, pre svega, njegovih vršnjaka koje su na sličan način prevarili. Drugi nas uče ko smo mi. Njihovi stavovi prema nama 82


su ogledalo u kojem učimo da vidimo sami sebe, ali to ogledalo je krivo. M smo, možda, tek nejasno svesni ogromne moći naše društvene okoline. Retko uviđamo, na primer, da naše najintimnije misli i emocije zapravo nisu naše. Jer, mislimo u formi jezika i slika koje nismo mi izmislili, već nam ih je dalo naše društvo. Imitiramo emocionalne reakcije roditelja, učeći od njih da izmet treba da ima odvratan miris, a da povraćanje treba da bude neprijatan osećaj. Strah od smrti se takođe uči od njihove strepnje od bolesti i njihovih stavova prema sahranama i leševima. Naša društvena okolina ima tu moć samo zato što ne postojimo odvojeno od društva. Društvo je naš produženi um i telo. Samo društvo, međutim, od kojeg se pojedinac ne može odvojiti, koristi ovu svoju neodoljivu snagu da ubedi pojedinca da je zaista odvojen! Društvo, onako kako ga mi danas poznajemo, dakle, igra igru sa pravilima koja protivreče sama sebi. Upravo zato što ne postojimo van zajednice, zajednica je u stanju da nas ubedi da postojimo - da je svako od nas nezavisan izvor akcije sa sopstvenim umom. Što uspešnije zajednica ugradi taj osećaj, to je teže naterati pojedinca da sarađuje, a posledica je da su deca odgajana u takvoj okolini gotovo u stalnoj konfuziji. Ovakvo stanje stvari je tehnički poznato kao „dvostruka vezanost.” Osoba je dvostruko vezana naredbom ili zahtevom koji sadrži skrivenu kontradikciju. „Nemoj se osećati neprijatno kad 83


te Ijudi posmatraju!” „Pokušaj da se opustiš.” Ili čuveno tužiočevo pitanje čoveku optuženom za okrutnost prema svojoj ženi: „Da li ste sad prestali da tučete ženu? Odgovorite sa da ili ne.” To je situacija u kojoj ste prokleti ako uradite nešto kao i ako to ne uradite, koja stalno nastaje u ljudskim (a naročito porodičnim) vezama. Žena se žali svom mužu: ,,Da li si svestan da me, otkako smo se venčali pre dve godine, nijednom nisi odveo u bioskop? Nije bilo tako kad si mi se udvarao. Mislim da počinješ da me uzimaš zdravo za gotovo.” Onda muž, kajući se, kad se vratio sa posla sledećeg dana, predloži: „Draga, šta misliš da odemo u bioskop posle večere?” A ona odgovara: ,,Ti mi to predlažeš samo zato što sam se bunila.” Društvo, u svom sadašnjem obliku, ovim trikom je nasamarilo svako dete od najranijeg detinjstva. Dete se prvo nauči da je odgovomo, da slobodno radi, da su poreklo misli i delovanja nezavisni - neka vrsta minijatumog prauzroka i prihvata tu varku upravo zato što nije istinita. Ono ne može da je ne prihvati, kao što ne može da ne prihvati članstvo u zajednici u kojoj je rođeno. Ono nema načina da odoli ovoj društvenoj indoktrinaciji, koja je stalno forsirana nagradama i kaznama. Ugrađena je u osnovnu struktum jezika koji dete uči. Utrljava mu se pod kožu primedbama kao što su: ,,Ne liči na tebe da radiš tako nešto.” Ili: „Nemoj da imitiraš druge, budi ono što jesi!” Ili, kad neko dete imitira manire nekog drugog deteta kojem se


divi: „Džoni, to nisi ti. To je Piter!” - nedužna žrtva indoktrinacije ne može da razume paradoks. Govori mu se da mora da bude slobodan. Neodoljiv pritisak se obara na njega kako bi poverovao da takav pritisak ne postoji. Zajednica čiji je on nužno zavisan član, definiše ga kao nezavisnog člana. Drugo, naređuje mu se potom, kao slobodnoml vršiocu radnje, da čini stvari koje će biti prihvatljive samo ako su voljno učinjene! „Zaista bi trebalo da nas voliš”, kažu roditelji, tetke, ujaci, braća i sestre. „Sva dobra deca vole svoju porodicu i čine joj usluge, čak i kad se to od njih ne traži.” Dmgim rečima: „Zahtevamo da nas voliš zato što ti to hoćeš, a ne zato što kažemo da bi to trebalo da činiš.” Za deo ove gluposti zaslužna je činjenica da mešamo dva značenja glagola „morati” - jedno, koje izražava uslov („Da biste bili ljudsko biće, morate imati glavu”) sa drugim, koje izražava naredbu (,,Moraš skloniti igračke”). Niko se ne tmdi da ima glavu, ali roditelji insistiraju da zdravo dete ,,mora” redovno da prazni creva ili mora da pokuša da spava ili mora da se tmdi da bude pažljivo - kao da se ti ciljevi postižu jednostavno naporom mišića. Deca nisu u poziciji da shvate kontradikcije u tim zahtevima, a čak i ako bi neki vunderkind ukazao na njih, odmah bi mu se kratko reklo da ,,ne odgovara” i da nema poštovanja za „bolje i starije od sebe”. Umesto da svojoj deci damo jasna i eksplicitna objašnjenja o pravilima igre 85


u zajednici, mi ih beznadežno zbunjujemo, jer su i nas - kao odrasle - jednom tako zbunili i, pošto smo i dalje u tom stanju, ne razumemo igru koju igramo. Igra dvostruke vezanosti je igra sa pravilima koja protivreče sama sebi, igra osuđena na večnu samofrustraciju - kao kad pokušavate da izumete perpetuum mobile pomoću Njutnove mehanike ili pokušavate da podelite bilo koji zadati ugao na tri dela pomoću lenjira i kompasa. Društvena igra dvostruke vezanosti se može izraziti na nekoliko načina: Prvo pravilo te igre je da ona uopšte nije igra. Svi moraju da igraju. Moraš nas voleti! Moraš nastaviti da živiš! Budi ono što jesi, ali igraj doslednu i prihvatljivu ulogu! Kontroliši se i budi prirodan! Pokušaj da budeš iskren! U suštini, ta igra je zahtev za spontano ponašanje određene vrste. Živeti, voleti, biti prirodan ili iskren - sve su to spontani oblici ponašanja: dešavaju se „sami od sebe” kao varenje hrane ili rast kose. Čim se forsiraju, poprimaju tu neprirodnu, veštačku i folirantsku osobinu koju svako prezire - slabu i bezmirisnu kao veštačko cveće i bezukusnu kao veštačko voće. Život i ljubav rađaju trud, ali trud neće roditi njih. Vera - u život, u druge ljude i u sebe 86


samog - stav je kojim se dopušta spontanom da bude spontano, na sopstveni način i u sopstveno vreme. Ovo je naravno rizično, jer život i drugi ljudi ne reaguju uvek na veru onako kako bismo mi to želeli. Vera je uvek kocka jer je i sam život kockarska igra uz ogromne uloge. Izuzeti kocku iz igre i pokušati da pobedu učinite izvesnom kao smrt, znači dostići izvesnost koja je zaista mrtva. Alternativa zajednici zasnovanoj na uzajamnom poverenju je totalitarna policijska država, zajednica u kojoj je spontanost faktički zabranjena. Indijska rasprava o veštini vladanja, Artašastra, navodi pravila politike za apsolutnog tiranina opisujući organizaciju njegove palate, njegov dvor i njegovu državu tako da u poređenju sa tim Makijeveli izgleda kao liberal. Prvo pravilo je da ne sme nikome da veruje i da mora da bude bez ijednog bliskog prijatelja. Uz to, on mora da organizuje svoju vladu kao seriju koncentričnih krugova sastavljenih od raznih ministara, generala, oficira, sekretara i slugu koji izvršavaju njegove naredbe tako da svaki krug čini sistem ranga koji vodi do samog kralja kao centra - kao pauka u mreži. Počinjući od kruga koji neposredno okružuje kralja, krugovi se naizmenično moraju sastojati od njegovih prirodnih neprijatelja i njegovih prirodnih prijatelja. Pošto će upravo prinčevi najvišeg ranga kovati zaveru da oduzmu kralju vlast, oni se moraju okružiti i kontrolisati pomoću kruga ministara željnih da steknu kraljevu milost - i ta hijerarhija uzajamno


nepoverljivih krugova se mora nastaviti skroz đo ivice paukove mreže. Divide et impera - podeli pa vladaj. U međuvremenu kralj ostaje u bezbeđnosti svojih najintimnijih odaja, pod nadzorom stražara, na koje, opet, motre drugi stražari skriveni u zidovima. Robovi probaju njegovu hranu zbog opasnosti od trovanja, a on mora da spava ili sa jednim otvorenim okom ili iza vrata čvrsto zakijučanih iznutra. U slučaju ozbiljne revolucije, mora postojati tajni, podzemni prolaz koji bi mu omogućio bekstvo iz centra - prolaz koji sadrži polugu koja će poljuljati kamen temeljac zgrade i srušiti je na buntovni dvor. Artašastra ne zaboravlja da opomene tiranina da nikada ne može da pobedi. On se može uzdići do vrha ambicijom ili pozivanjem na dužnost, ali što je više apsolutistička njegova vlast, to je više omrznut i postaje zarobljenik sopstvene klopke. Mreža uhvati pauka. On ne može slobodno da šeta ulicama i parkovima svoje prestonice ili da sedi na usamljenoj plaži, slušajući talase i posmatrajući galebove. Porobljavanjem ostalih, on sam postaje najmizerniji od svih robova. Ništa ne propada kao uspeh - jer samonametnuti zadatak našeg društva i svih njegovih članova je kontradikcija: da primoramo stvari da se dešavaju, a da su one prihvatljive samo ako se dešavaju bez prisile. To, dalje, proizlazi iz defmicije čoveka kao nezavisnog vršioca radnje - u univerzumu, ali ne delom njega - koji je zajahao sa zadatakom da potčini svet svojoj volji.


Nikakve propovedi i moraliziranja neće ukrotiti tip čoveka ovako defmisanog jer, zbog hipnotičke halucinacije o sebi samom kao nečem odvojenom od sveta, on nije u stanju da uvidi da je život sistem geološke i biološke kooperacije. Naravno, sistem sadrži borbe: ptice protiv glista, puževi protiv zelene salate i paukovi protiv muva. Ali te borbe su ograničene, u smislu da su kontrolisane, da nijedna vrsta nije stalni pobednik. Samo čovek pokušava da eleminiše svoje prirodne neprijatelje u ubeđenju da on jeste, ili bi trebalo da bude, najviša vrsta. Kao što gajimo povrće, stoku i piliće radi ishrane, shvatajući da nam život zavisi od tih stvorenja, tako bi trebalo i da shvatimo da su neprijateljska stvorenja koja vrebaju čoveka - insekti, bakterije i razne gljive - u stvari, neprijatelji/prijatelji. Hostesa u jednom njujorškom hotelu u kojem je odseo neki pakistanski državnik započela je razgovor o hitnoj potrebi za kontrolom rađanja u Aziji i o tome šta se u tom pogledu čini u Pakistanu. Ostala je bez teksta kad joj je gost rekao da je čitava propaganda o kontroli rađanja samo pokušaj belog čoveka da zadrži nadmoć nad ostalim rasama. Rekao sam joj da je trebalo da odgovori: ,,Ne, nikako. Mi samo hoćemo da vam pomognemo da potkrešete svoje lepe voćke”. Jer, neprijatelji/prijatelji čoveka paze na njegovo potkresivanje. Sprečavaju ga da uništi samog sebe preteranom plodnošću, tako da osoba koja umre od malarije ili od tuberkuloze uživa 89


istu čast kao neko ko je poginuo u bici za svoju zemlju. On je napravio prostor za nas ostale, a bakteriji koja ga je ubila treba viteški otpozdraviti kao časnom neprijatelju. Nije stvar u tome da treba smesta da odbacimo penicilin i di-di-ti: treba da se borimo da kontrolišemo neprijatelja, a ne da ga eliminišemo. Moramo naučiti da se uključimo u krug kooperacije i konflikta, simbioze i lovljenja, koji čini prirodnu ravnotežu, jer vrsta koja stalno pobeđuje uništava ne samo sebe, već sav život u svojoj okolini. Očigledni prigovor argumehtu protiv „istrebljivanja” takvih prirodnih neprijatelja čoveka kao što su rak ili komarci jeste naše saosećanje sa ljudima koji im podlegnu. Lepo je rezonovati, apstraktno, da ljudsko stanovništvo treba da se potkreše, ali kad bolest stavi svoj prst na mene, ja trčim kod lekara. Kakav bi bio uspeh pozivanja „dobrovoljaca za potkresivanje”? U zapadnoj civilizaciji mi ne ostavljamo bolešljive bebe, ne ubijamo ludake, ne dopuštamo da gladni umru od gladi i ne ostavljamo bolesne da umru na ulici. (Bar ne u boljim trenucima.) Jer, najsvetiji ideal naše kulture je pravo svakog pojedinca na pravdu, zdravlje i bogatstvo, ili „život, slobodu i težnju ka postizanju sreće”. Izjaviti da je lični ego halucinacija čini se kao napad na ovu najsvetiju vrednost, bez koje bi se civilizovani ljudi vratili na nivo robova ili mrava, organizovane mase u kojoj je svaka jedinka potrošna roba. 90


Za vreme Drugog svetskog rata jedan moj prijatelj je avionom prevozio kineske radnike preko Hrbata da rade na južnom kraju burmanskog puta. Taj dugi let bio je, naravno, idealan za kockanje, ali pošto nikad nisu imali dovoljno novca da igru učine zanimljivom, ulog je bio da konačni gubitnik iskoči iz aviona. Bez padobrana. Naša prirodna reakcija je da takve osobe nisu u potpunosti ljudi. Kao porodice i sluge drevnih kraljeva koje su žive sahranjivali s njihovim preminulim gospodarom, oni su, po sugestiji Tomasa Mana, lica bez zadnjeg dela glave - obične maske, obične uloge bez dalje upotrebe ili značenja; pčele bez matice. Kakve god zločine da su Britanci vršili u Indiji, njihova hrišćanska savest se gnušala običaja sati, kojim se zahteva da udovica izvrši samoubistvo na sahrani svog muža. Pravi civilizovani ljudi, po našem osećaju, nisu tek lica na nebu, već cele glave koje sadrže i duše, od kojih je svaka beskrajno vredna u božjim očima. Na jednom kraju, dakle, imamo svetog pojedinca - jedinstveni lični ego, posebnog spram prirode i boga - koga kao takvog definiše društvo koje mu, gotovo u istom dahu, zapoveda da bude slobodan i zapoveda da se prilagodi. Na drugom kraju je radnik, zubac u industrijsko-kolektivističkoj mašini ili obična „radna snaga” (kako se često zovu fabrički radnici). Ako verujemo da je lični ego prirodan dar svih ljudi, za razliku od društvene konvencije, onda je sudbina radnika zaista sumoma - na njega gledamo 91

KNHGA O TABUU KOJ NAS

kao na potlačenu i frustriranu osobu, mada ga njegovo sopstveno društvo nije tako definisalo. Postoji, medutim i treća mogućnost. Pojedinac se može shvatiti ne kao izolovana psoba i ne kao upotrebljiva humanoidna radna(mašina. Umesto toga, može se shvatiti kao fokusna tačka u kojoj ceo univerzum izražava sebe - kao inkarnacija JA ili božanstva, ili kako god izaberete da zovete TO. Taj pogled zadržava i zaista proširuje naše shvatanje da je pojedinac na neki način svetinja. Istovremeno, on razbija paradoks o ličnom egu, koji znači postizanje „dragocenog stanja” u kojem ste jedinstvena osoba po cenu neprekidne strepnje za sopstveni opstanak. Halucinacija o odvojenosti sprečava vas da vidite kako negovati ego znači negovati patnju. Mi ne shvatamo da je naša takozvana ljubav i briga za pojedinca jednostavno drugo lice našeg sopstvenog straha od smrti ili odbačenosti. U svom preteranom vrednovanju posebnog identiteta, ego seče granu na kojoj sedi, a onda naglo počinje da strahuje od pada! Štaviše, neka bude jasno da fikcija o egu ni na koji način nije suštinska za pojedinca, za totalni ljudski organizam u ispunjavanju i izražavanju njegove individualnosti. Jer, svaki pojedinac je jedinstveno ispoljavanje celine, kao što je svaka grana poseban produžetak drveta. Da bi se individualnost ispoljila, svaka grana mora imati senzitivnu vezu sa drvetom, upravo kao što naši prsti, koji se kreću nezavisno, svaki za sebe, moraju da imaju senzitivnu vezu sa celim 92


telom. Nije suvišno, međutim, stalno ponavljati da razlikovanje ne znači odvojenost. Glava i stopala su različiti, ali nisu odvojeni i, mada čovek nije povezan s univerzumom potpuno istom fizičkom vezom kao grane za drvo i stopala za glavu, on je ipak povezan - fizičkim vezama fascinantne kompleksnosti. Smrt pojedinca nije prekid veze, već jednostavno povlačenje. Leš je kao otisak stopala ili eho - nestajući trag nečega što je ja prestalo da čini. Ako je, đakle, razlikovanje među pojedincima od velike vrednosti, po principu da je raznovrsnost začin života, ta vrednost se neće uvećati samokontradiktomom definicijom o individualnosti. Naše društvo, odnosno mi sami, svi mi - definiše pojedinca dvostrukim vezivanjem, naredujući mu da bude slobodan i odvojen od sveta, što on nije, jer naredba inače ne bi delovala. Pod trenutnim uslovima ona deluje samo u smislu usađivanja iluzije o odvojenosti, kao što naredbe hipnotizera mogu da stvore iluzije. Tako nasamaren pojedinac, umesto da ispunjava svoju jedinstvenu funkciju u svetu - iscrpljen je i frustriran u naporima da postigne samokontradiktorne ciljeve. Pošto je sada uveliko deflnisan kao posebna osoba uvhaćena u bezumnom i tuđem univerzumu, njegov glavni zadatak je da nadmudri univerzum i savlada prirodu. To je očito apsurdno, a pošto zadatak nikada nije obavljen, pojedinca uče da živi i radi za neku budućnost u kojoj će se nemoguće najzad desiti, ako ne njemu, onda bar njegovoj 93

KNBGA O TABUU KOJ NAS

deci. Tako uzgajamo tip ljudskog bića koje nije u stanju da živi u sadašnjosti - odnosno da zapravo živi. Jer, ako neko ne ume u potpunosti da živi u sadašnjosti, budućnost je obmana. Nema svrhe praviti planove za budućnost u kojoj nikada nećete moći da uživate. Kada vam planovi sazru, još ćete živeti za neku drugu budućnost. Nikad, nikad nećete moći da se zavalite sa potpunim zadovoljstvom i kažete: „Sad sam stigao!” Čitavo vaše vaspitanje vas je lišilo te sposobnosti, jer vas je pripremalo za budućnost, umesto da vam pokaže kako da budete živi sada. Drugim rečima, vi ste hipnotisani ili uslovljeni obrazovnim sistemom, organizovanim u stepenima Oi koracima, koji vas, navodno, vode do nekog krajnjeg uspeha. Prvo jaslice ili zabavište, a onda razredi osnovne škole, koji vas pripremaju za veliki trenutak srednje škole! Ali onda slede još novi stepeni, sve više, do željenog cilja - univerziteta. Tu, ako ste pametni, možete neograničeno ostati, tako što ćete upisati postdiplomske studije i postati večni student. S druge strane ste vođeni, korak po korak, ka velikom spoljašnjem svetu osnivanja porodice, biznisa i profesije. Dan kad diplomirate, međutim, samo je privremeno ispunjenje želja, jer sa vašim prvim sastankom u vezi sa prodajnom promocijom, vi se vraćate u isti stari sistem od vas će se očekivati da postignete određenu kvotu (a ako u tome uspete, zadaće vam još višu kvotu) i tako ćete napredovati do šefa pro94


daje, potpredsednika i, najzad, predsednika sopstvenog šoua (kada budete imali otprilike 40-45 godina). U međuvremenu, ljudi iz osiguravajućih i investicionih kompanija se trude da vas zainteresuju za svoje planove za penzionisanje - taj krajnji cilj da se zavalite i uživate u plodovima svoga rada. No, kad taj dan dođe, vaše strepnje i naprezanja će vas ostaviti sa slabim srcem, lažnim zubima, problemima sa prostatom, seksualnom impotencijom, mutnim vidom i lošom probavom. Sve to je moglo biti sjajno da ste, na svakom stepenu, mogli da ga igrate kao igru, da vam se vaš posao učini fascinirajućim kao poker, šah ili pecanje. Ali, za većinu nas dan je podeljen na vreme za rad i vreme za igru, a rad se u velikoj meri sastoji od stvari za koje nas drugi plaćaju, jer su nepodnošljivo nezanimljive. Mi, dakle, ne radimo radi posia već radi novca - a novac bi trebalo da nam obezbedi to što zaista želimo u časovima igre i dokolice. U Sjedinjenim Državama čak i siromašni imaju mnogo novca u poređenju sa milionima jadnih, mršavih ljudi u Indiji, Africi i Kini, dok se naša srednja i viša klasa (ili da kažemo „grupa sa dohotkom”) bogate kao prinčevi. U velikoj većini, međutim, ovi ljudi imaju veoma malo ukusa za zadovoljstvo. Sam novac ne može da kupi zadovoljstvo, mada može da pomogne, jer uživanje je umetnost i veština za koju mi imamo malo talenta ili energije. 95


Ja živim u blizini luke prenatrpane jahtama i luksuznim brodovima za krstarenje koji se retko koriste, jer veština plovidbe je teška umetnost, mada vredna, a vlasnici tih brodova nemaju vremena da se bave njome. Kupili su brodove ili kao statusne simbole ili kao igračke, no pošto su otkrili da oni nisu igračke (kao što je reklamirano), izgubili su interesovanje. Isto važi za čitavo zapanjujuće obilje robe za uživanje koju možemo da kupimo. Postoje mnogobrojne vrste hrane, ali mali broj ljudi ume da kuva. Građevinski materijali obiluju količinom i raznovrsnošću, ali većina kuća izgleda kao da ih je napravio neko ko je čuo za kuću, ali je nije video. Svila, lan, vuna i pamuk se mogu nabaviti u izobilju boja i dezena, ali većina muškaraca se oblači kao studenti teologije ili pogrebnici, dok su žene robovi modne igre s osnovnim pravilom: ,Ja sam se prilagodila pre tebe.” Tržište slikara i vajara je življe no ikad u istoriji, ali slike izgledaju kao da su napravljene od izmeta ili ostataka plakata na oglasnoj tabli, a skulpture kao raskomadane pisaće mašine ili ugljenisane daske spaljenog poljskog klozeta2. Ovo ne treba shvatiti kao odbacivanje „moderne umetnosti” uopšte, već samo onoga njenog prilično dominantnog aspekta koji tvrdi da umetnik treba da prikazuje svoje doba. A pošto je ovo doba đubrišta, oglasnih tabli i skupih siromašnih četvrti, mnogi umetnici - inače bez talenta - dolaze do slave „ukusnim” uokvirivanjem ili postavljanjem na postolje raznih objets trouves sa gradskog đubrišta. 96

SPREČAVA DA SAZNAMO KO 3 4 0

Imamo bezbrojne gomile snimljene muzike iz svakog doba i kulture i najsavršenije aparate za slušanje te muzike. Ali, ko je zapravo sluša? Možda nekoliko njih koji puše hašiš. To je, možda, preterivanje u stilu Henrija Milera (Miller). Sve više mi se, međutim, čini da je reputacija koju imaju Amerikanci - da su materijalisti - neosnovana, to jest ako je materijalista osoba koja uživa u fizičkom svetu i voli materijalne stvari. U tom smislu mi smo čak savršeni materijalisti kad je reč o konstrukciji mlaznjaka, ali kad dekorišemo unutrašnjost tih veličanstvenih monstruma radi komfora putnika, stavljamo samo beskorisne drangulije. Lutkaste devojke uskih kukova, na visokim potpeticama, služe veštačke, podgrejane obroke. Naša zadovoljstva nisu materijalna zadovoljstva već simboli zadovoljstva - privlačno upakovanog, ali manje vrednog sadržaja. Objašnjenje je jednostavno: većinu naših proizvoda prave Ijudi koji ne uživaju u tom radu, bilo da su vlasnici ili radnici. Njihov cilj u preduzeću nije proizvod već novac i zbog toga se koriste svi mogući trikovi za smanjenje troškova proizvodnje i da se bojenjem i pakovanjem obmane kupac da je proizvod napravljen dobro i kako treba. Jedini izuzeci su oni proizvodi koji jednostavno moraju biti odličnog kvaliteta iz razloga bezbednosti ili visoke prodajne cene avioni, kompjuteri, svemirske rakete, naučni instrumenti itd. 97


Ali čitava ta shema je začarani krug, jer kad zaradite novac, šta ćete kupiti njime? Druge pretenciozne „varke” koje prave drugi proizvođači pomahnitali za novcem. Mali broj pravih luksuznih proizvoda na tržištu su uvozni predmeti iz „zaostalih” zemalja gde se seljaci i zanatlije još ponose svojim radom. Na primer, država Oaksaka u Meksiku proizvodi jednu od najfinijih vrsta ćebadi na svetu i američki kupci dugo pokušavaju da ih uvezu u velikim količinama. Međutim, ne postoji ta količina novca koja će relativno malom broju tkača koji prave ćebad, omogućiti da blagovremeno ispune porudžbinu. Ako tkači žele više porudžbina, moraju početi da varaju i da proizvode ćebad slabijeg kvaliteta. Jedino rešenje bilo bi da se obuče stotine novih tkača. Ali Oaksaka upravo dobija televiziju i već neko vreme ima državni sistem obrazovanja, pa koja će onda mlada, perspektivna osoba želeti da traći svoje dane tkanjem ćebadi? Pesnici i mudraci, zaista, već vekovima govore da je uspeh na ovom svetu taština. „Nada ovog sveta koja je u Ijudskim srcima pretvara se u pepeo” ili, da se izrazimo modemije, baš kad nam je voda potekla na usta u želji za najslađom poslasticom, ispostavilo se da se radi o mešavini gipsa, papira i lepka. Bilo kojeg ukusa. Pala mi je na um misao kako da tu masu plasiram na tržište kao univerzalnu supstanciju, prima materia, za pravljenje svega i svačega kuća, nameštaja, cveća, hleba (za to se već koristi), jabuka, čak i ljudi. 98


Svet je, kažu, fatamograna. Sve se zauvek raspada i nikako ne može da se popravi i, što jače zgrabite to vazdušasto ništavilo, to se ono brže raspadne u vašim mkama. Zapadna, tehnološka civilizacija je, zasad, čovekov najočajničkiji napor da pobedi igm - da razume, kontroliše i popravi lutajući plamen zvani život i može biti da će njena snaga i veština još brže razbiti njene snove. Ako to ne treba da se dogodi, tehnička moć mora biti u mkama nove vrste čoveka. U prošlosti je prizn^anje nestalnosti sveta obično dovodilo do pi ;nja. S jedne strane, askete, kaluđeri i pustii., su pokušavali da se oslobode svojih želja i gledaju na svet sa dobroćudnom rezignacijom," ili da se povlače sve dublje u dubine svesti da se sjedine s božanskim bićem u njegovom nevidljivom stanju večnog spokojstva. S druge strane, drugi su osećali da je svet neka vrsta iskušavanja u kojem materijalna dobra treba da se koriste u duhu služenja, kao pozajmice od svemogućega, i u kojem je glavno nastojanje u životu ljubav i odanost bogu i čoveku. Obe ove pretpostavke, međutim, zasnovane su na početnoj pretpostavci da je pojedinac zaseban ego, a pošto je ta pretpostavka delo dvostmke vezanosti, bilo koji zadatak koji se preduzme na toj osnovi - uključujući i religiju poraziće samog sebe. Upravo zato što je ego obmana od samog početka, on može da reaguje na život samo na veštački način. Jer svet je 99

KNJGA O TABUU KOJ NAS SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

fatamorgana koja večito izmiče i večito razočarava samo nekoga ko stoji van njega - kao da je svet nešto drugo u odnosu na njega - a pokušava da ga uhvati. Bez rađanja i smrti i bez stalne transmutacije svih oblika života, svet bi bio statičan, bez ritma, bez plesa, mumificiran. Medutim, moguć je i treći odgovor. Ne povlačenje, ne služenje na hipotezi o budućoj nagradi, već najpotpunija saradnja sa svetom kao harmonijski sistem ograničenih konflikata - koji se zasniva na uviđanju da je jedino pravo ja ceo beskrajni proces. To saznanje je već u nama u smislu da ga znaju naša tela, naše kosti i čulni organi. Ne znamo ga samo u smislu da je tanak zrak svesne pažnje naučen da ga ignoriše, i to tako dobro naučen da smo zaista prave „obmane”.

Sada smo otkrili da su mnoge stvari, koje smo ranije smatrali osnovnim realnostima prirode, zapravo društvene fikcije koje potiču od opšteprihvaćenih ili tradicionalnih načina razijiišljanja o svetu. Te fikcije uključuju sledeća shvatanja: 1. da je svet sačinjen od posebnih delova ili stvari; 2. da su stvari različiti oblici neke osnovne materije; 3. da su i individualni organizmi takve stvari i da su naseljeni i delimično kontrolisani nezavisnim egom; 4. da su suprotni polovi u odnosima kao što su svetlost/tama i čvrsto telo/prostor u stvarnom konfliktu koji za posledicu može imati trajnu pobedu jednog od polova; 101

KNHGA O TABUU KOJI NAS

5. da je smrt zlo i da život mora biti neprestani rat protiv nje i 6. da čovek, individualno i kolektivno, treba da teži da bude vladajuća vrsta i da kontroliše prirodu. Fikcije su korisne ukoliko se prihvataju kao fikcije. U tom slučaju one su jednostavno putevi „kapiranja” sveta koje prihvatamo da sledimo kako bismo zajednički delovali, kao što se slažemo oko inča i sata, brojeva i reči, matematičkih sistema i jezika. Ako se ne sporazumemo oko mera za vreme i prostor, ne bih mogao da se nađem sa vama na uglu 42. ulice i Pete avenije u 15 sati, u nedelju 4. aprila. Nevolje počinju kada se fikcije prihvate kao činjenice. Tako je 1752. britanska vlada uvela kalendarsku reformu kojom je odlučeno da 2. septembar te godine postane 14. septembar; posledica te odluke bila je da su mnogi ljudi umislili da im je oduzeto jedanaest dana života i odjurili su u Vestminster, vičući: „Vratite nam naših jedanaest dana!” Takvo mešanje činjenice i fikcije još otežava šire prihvatanje nepisanih zakona, jezika, mera i drugih korisnih institucija i poboljašvanje onih koje su već u upotrebi. Ali, kao što smo videli, ozbiljnije nevolje nastaju kad pobrkamo sebe i svoje osnovne odnose sa svetom fikcija (ili cifara, misli) koje se uzimaju zdravo za gotovo, neproverene i često kontradiktome. Ovde, kao što smo takođe videli, glavni problem je kontradiktorna definicija samog čoveka kao posebnog i nezavisnog bića u svetu, 102

SRREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

za razliku od posebnog delovanja sveta. Deo našeg problema je što ovo dmgo shvatanje čoveka naizgled čini od njega marionetu, ali to je zato što, pokušavajući da prihvatimo ili razumemo dmgo shvatanje, još se držimo prvoga. Reći da je čovek delovanje sveta ne znači definisati ga kao „stvar” koja je bespomoćna dok je potiskuju sve ostaie „stvari”. Treba da prevaziđemo Njutnovo shvatanje sveta kao sistema bilijarskih ktrgli u kojem svaku pojedinačnu pasivnu kuglu guraju sve ostale! Podsetite se Aristotelove i Njutnove preokupacije kauzalnim determinizmom, kojim su pokušavali da objasne kako jedna stvar ili događaj utiče na dmgi, ali su zaboravljali pri tome da je podela sveta na posebne stvari i događaje fikcija. Reći da su izvesni događaji kauzalno povezani jeste samo nespretan način da se kaže kako su oni karakteristike istog događaja, kao glava i rep mačke. Bitno je ovu suštinsku činjenicu razumeti u potpunosti: stvar po sebi (Kantova ding an sich), bila to životinja, biljka ili mineral, nije samo nesaznatljiva - ona ne postoji. To je važno, kako za duševno zdravlje i mir, tako i iz najpraktičnijih razloga ekonomije, politike i tehnologije. Naši praktični projekti stalno upadaju u kontradiktornosti, jer propuštamo da vidimo da pojedinci, nacije, životinje, insekti i biljke ne postoje u sebi ili po sebi. Ne znači to samo da stvari postoje u međusobnim odnosima, već i da to što nazivamo „stvarima” jesu obrisi jedinstvenog procesa. Svakako, taj proces ima jasne 103

KNJ[GA O TABUUKOH NAS

crte koje privlače našu pažnju, ali moramo imati na umu da razlika ne znači odvajanje. Greben talasa je možda oštar i jasan, ali on nužno ,,ide sa” glatkom i manje izražajnom oblinom žleba. Isto tako, blistave tačkice zvezda ,,idu sa” iako mi se dopusti da tako kažem) tamnorn pozadinom svemira. U Geštalt teoriji percepcije ovo je poznato kao odnos flgura/pozadina. Teorija tvrdi, ukratko, da se figure primečuju samo u odnosu na pozadinu. Na primer, ako mi se približite toliko da kontura mog tela leži van vašeg vidnog polja, „stvar” koju vidite nije više moje telo. Umesto toga, vašu pažnju će zaokupiti dugme na kaputu ili kravata, jer teorija takođe tvrdi da na bilo kakvoj pozadini našu pažnju automatski privlači bilo kakav oblik u kretanju (u kontrastu sa statičnom pozadinom) ili bilo kakva zatvorena ili kompaktna crta (u kontrastu sa jednostavnijom, bezličnom pozadinom). Kada ja, tako, nacrtam na tabli sledeću figuru

SFREČAVA DA SAZNAMO KO .SMO

i upitam šta sam nacrtao, ljudi će je uglavnom poistovetiti s-krugom, loptom, diskom ili prstenom. Samo u retkim slučajevima će neko odgovoriti: ,,Zid sa rupom.” Drugim rečima, nije nam lako da primetimo da sve crte ovoga sveta imaju zajedničke granice s poljima koja ih okružuju - da je spoljašnja granica figure ujedno i unutrašnja granica pozadine. Pretpostavimo da moj krug / rupa prolazi kroz sledeće serije oblika:

0

0

Većina ljudi bi ovo kretanje, čin, pripisala zatvorenom polju, kao da je ameba. No, možda sam ja crtao suva polja u tankom sloju vode na opranom stolu. U oba slučaja stvar je u tome da se kretanje bilo koje stvari na svetu ne može pripisati samo spoljašnjim ili samo unutrašnjim faktorima. Oni se kreću zajedno. Problem da se primeti prisustvo kao i delovanje pozadine u ovim jednostavnim ilustracijama još se više komplikuje kad je reč o ponašanju živih organizama. Kada posmatramo mrave 104 105


kako jure tamo-amo po pesku, ili ljude kako se kreću u gomili na trgu, čini nam se da se ne može poreći da su samo mravi i ljudi odgovorni za to kretanje. U stvari, to je samo krajnje kompleksna verzija jednostavnog problema s tri lopte koje se kreću u prostoru, u kojem smo morali da se složimo s odgovorom da se čitava konflguracija (Gestalt) kreće - ne samo lopte, ne sam prostor, ne čak ni lopte i prostor, već jedinstveno polje čvrstog tela/prostora čiji su polovi lopta i prostor. Iluzija da se organizmi kreću sami od sebe je vrlo ubedljiva sve dok se ne usredsredimo, kao naučnici, da pažljivo opišemo njihovo ponašanje. Onda naučnik, bio on biolog, sociolog ili fizičar, ubrzo shvati da ne može da kaže šta organizam radi, sem ako istovremeno ne opiše ponašanje njegove okoline. Očigledno, organizam se ne može opisati kao „hodajući” ako se uzme u obzir samo kretanje nogu, jer se pravac i brzina tog hodanja moraju opisati u odnosu na tlo po kojem se kreće. Osim toga, to kretanje je retko slučajno. Vezano je za izvore hrane u okolini, sa neprijateljskim ili prijateijskim ponašanjem drugih organizama i sa bezbroj drugih faktora koje ne uzimamo odmah u obzir kad pažnju prvo privuče mrav koji se prikrada. Što je detaljniji opis ponašanja našeg mrava, to više treba da obuhvati i stvari kao što su: gustina, vlažnost i temperatura okolne atmosfere, vrste i izvore hrane u njoj, društvena struktura vrste 106


koja u njoj živi i susedne vrste s kojima je u simbiotičkoj vezi ili u odnosu grabljivica/plen. Kad se najzad popuni ogromna lista i naučnik objavi „kraj” zbog nedostatka vremena ili interesovanja, može da se stekne utisak da je ponašanje mrava samo automatska i nevoljna reakcija na okolinu. Privlači ga ovo, odbija ono, jedan uslov ga održava u životu, drugi ga uništava. Ali pretpostavimo da naučnik skrene pažnju na neki drugi organizam u susedstvu mrava - možda na domaćicu u masnoj kuhinji - uskoro će morati da uključi tog mrava i sve njegove prijatelje i rođake kao nešto što određuje njeno ponašanje! Gde god skrene pažnju, nalazi, umesto nekog pozitivnog, uzročnog agensa, samo šupljinu koja uzvraća odgovor i čije granice idu tamo-amo u zavisnosti od spoljašnjih pritisaka. Međutim, kad bolje razmisli, to nije dovoljno. Šta to znači, pita se on, da opis delovanja mrava mora da obuhvati ono što radi okolina? To znači da se stvar ili entitet koji on proučava i opisuje promenio. Počeo je sa pojedinačnim mravom, ali je to ubrzo postalo čitavo polje aktivnosti u kojima se mrav nalazi. Šta bi se dogodilo kad bi neko počeo da opisuje neki organ u telu? Opis bi bio potpuno nerazumljiv, sem ako bi se užeo u obzir njegov odnos s ostalim organima. Svaka naučna disciplina koja proučava žive organizme - bakteriologija, botanika, zoologija, biologija, antropologija - mora na početku svog stanovišta da razvije ekologiju - bukvalno „logiku domaćinstva” - ili nauku koja proučava 107


organizam i njegovu okolinu. Na žalost, akademski krugovi zanemaruju ovu nauku, jer je suviše interdisciplinarna za ljubomorne čuvare granice katedre. Zanemarivanje ekologije je najozbiljnija slabost modeme tehnologije, što se podudara s našim odbijanjem da budemo aktivni članovi cele zajednice živih vrsta. Čovek teži da upravlja prirodom, ali što više proučavamo ekologiju, sve apsurdnije se čini pripisati nekoj pojedinačnoj crti organizma ili polja organizam/okolina svojstvo da upravlja ili vlada dmgima. Jednom davno, usta, ruke i noge rekoše jedno drugome: ,,Mi obavljamo sve poslove oko sakupljanja hrane i žvakanja, a onaj lenjivac, želudac, ne radi ništa. Krajnje je vreme da i on nešto uradi - hajde da štrajkujemo!” Na to oni prestaše da rade, ali ubrzo počeše da se osećaju sve slabije i slabije, dok najzad svaki od njih nije shvatio da je taj želudac rijihov želudac i da moraju da se vrate na posao kako bi ostali živi. Međutim, čak i u udžbenicima fiziologije se govori o mozgu ili nervnom sistemu kako „upravljaju” srcem ili digestivnim traktom, krijumčareći tako lošu politiku u nauku, kao da srce pripada mozgu pre nego mozak srcu ili želucu. Podjednako je istinito, ili pogrešno, reći da se mozak „hrani” preko želuca, kao i da želudac „razvija” mozak na svom gomjem ulazu kako bi dobio više hrane. Čim se shvati da su zasebne stvari fikcije, postaje očigledno da nepostojeće stvari ne mogu da „vrše” radnje. Problem je u tome što je većina 108


jezika organizovana tako da se radnja (glagol) mora pokrenuti pomoću stvari (imenica), a zaboravljamo da gramatička pravila nisu nužno pravila ili obrazac prirode. Ova gramatička konvencija je takođe i uzrok (ili, bolje, ,,ide sa”) apsurdnim zagonetkama u smislu kako duh upravlja malerijom ili um pokreće telo. Kako imenica, koja po definiciji nije radnja, može da dovede do radnje? Naučnici bi imali manje problema kad bi upotrebljavali jezik prema modelu američkih Indijanaca Nutka (Nootka), koji se sastoji od glagola i priloga, a izostavlja imenice i prideve. Ako možemo da govorimo o kući kao kućenju, o otiraču kao otiranju ili o kauču kao sedenju, zašto ne možemo da kažemo „ljudovanje” za Ijude, „mozganje” za mozak ili „mravljenje” za mrave? Tako je u nutka jeziku crkva nešto što „kući religiozno”, prodavnica „kući trgovački”, a dom „kući domaće”. Mi smo međutim, navikli da pitamo: „Ko ili šta se kući?”, ,,Ko se ljudi?”, „Šta se to mravi?” Ipak, nije li očigledno da, kad kažemo: „Munja je sevnula”; sevanje znači isto što i munja i da bi bilo dovoljno da kažemo: „Bila je munja”? Sve što je obeleženo imenicom je, može se dokazati, proces ili radnja, ali jezik je pun duhova, kao englesko ,,it” u ,,It is raining”, koji su navodni vršioci radnje. Da li se trčanje može objasniti kad se kaže da „čovek trči”? Naprotiv,' jedino objašnjenje bi bio opis polja ili situacije u kojoj „čovečenje ide s trčanjem”, za razliku od one u kojoj ,,čo109

KNIGA O TABUU KOI NAS

večenje ide sa sedenjem”. (Ne preporučujem ovaj primitivni i nespretni oblik glagolskog jezika za opštu i normalnu upotrebu. Trebalo bi da smislimo nešto mnogo elegantnije.) Osim toga, trčanje nije nešto drugo u odnosu na mene (moj organizam) koji to radim. Organizam je, naime, ponekad proces trčanja, ponekad proces stajanja, ponekad proces spavanja i tako dalje, a u svakom tom slučaju „uzrok” ponašanja je situacija u celini, organizam/okolina. Zaista bi bilo bolje odbaciti ideju kauzaliteta i umesto toga upotrebljavati ideju relativiteta. Jer, još je netačno reći da organizam „odgovara” ili „reaguje” na datu situaciju tračnjem, stajanjem ili bilo čime. To je još jezik Njutnovog bilijara. Lakše je zamišljati situacije kao sisteme u kretanju, kao same organizme. Da se, dakle, vratimo mački (ili mačkanju), situaciji sa šiljatim ušima i brkovima, na jednom kraju, koja na drugom kraju nema rep kao reakciju na brkove, ili na šape, ili na krzno. Kao što kažu Kinezi, različite crte situacije „zajednički nastaju” ili podrazumevaju jedna drugu kao što prednja strana uključuje zadnju i kao što pilići uključuju jajia i obrnuto. Oni postoje u odnosu jedno s drugim kao polovi magneta, ali u kompleksnijem sistemu. Kao što, uostalom, odnos jaje/kokoška nagoveštava, ne moraju sve crte totalne situacije da se jave istovremeno. Postojanje čoveka podrazumeva roditelje, čak i ako su već odavno mrtvi, a rođenje organizma podrazumeva smrt. 110

i


Zar ne bi bilo usiljeno nazvati rodenje uzrokom smrti, kao i nazvati mačkinu glavu uzrokom njenog repa? Podizanje grlića boce podrazumeva i podizanje dna, jer ta ,,dva dela” se istovremeno dižu. Ako ja podignem harmoniku s jednog kraja, drugi će ga slediti malo kasnije, ali princip je isti. Totalne situacije su, dakle, vremenski kao i prostorni obrazac. Sad je upravo trenutak da kažem da ne pokušavam da proguram „totalnu situaciju” kao novu masku za stare „stvari” koje bi trebalo da objasne ponašanje ili delovanje. Totalna situacija ili polje uvek ima otvoren kraj, jer

Mala polja imaju velika polja Na svojim leđima da ih grizu, A velika polja jo š veća polja I tako u beskraj. Mi nikad, nikad ne možemo da opišemo sve osobine totalne situacije, ne samo zato što je svaka situacija beskrajno kompleksna, već i zato što je totalna situacija univerzum. Srećom, ne moramo da opisujemo nijednu situaciju iscrpno, jer neke njene crte se čine mnogo važnijim od drugih za razumevanje ponašanja raznih organizama unutar nje. Nikad ne dobijemo više od skice određene situacije, ali to je dovoljno da se pokaže da se delovanje (ili procesi) moraju shvatiti ili objasniti u kontekstu rečenice, paragrafa, glave, knjiga, biblioteka i... samog života. Da zaključimo: kao što nijedna stvar ili organizam ne postoji sam za sebe, tako i ne deluje 111

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO KNIGA O TABUU KOJI NAS

sam od sebe. Uostalom, svaki organizam je proces: organizam, dakle, nije ništa drugo do njegova akcija. Da se grubo izrazimo: on jeste to što radi. Preciznije, organizam, uključujući njegovo ponašanje, jeste proces koji treba shvatiti samo u odnosu na širi i duži proces njegove okoline. Ono što podrazumevamo pod „razumevanjem” ili „shvatanjem” jeste uviđanje da se delovi uklapaju u celinu, a zatim svest o tome da oni ne sastavljaju celinu, već da je celina obrazac, kompleksna krivudavost koja nema posebne delove. Delovi su flkcije jezika, računa kojim se svet posmatra kroz mrežu koja ga naizgled secka na đeliće. Delovi postoje isključivo za potrebe brojanja i opisivanja i dok se trudimo da dokučimo svet, zbunimo se ukoliko to nemamo na umu sve vreme. Kad ovo postane jasno, razbili smo mit o potpuno automatskđm univerzumu u kojem su ljudska svest i inteligencija srećna slučajnost usred beskrajne gluposti. Ako se, naime, ponašanje nekog organizma može shvatiti samo u odnosu na njegovu okolinu, inteligentno ponašanje podrazumeva inteligentnu okolinu. Očigledno, ako „uslovi” ne postoje u stvamosti, besmisleno je govoriti o inteligentnom delu inteligentne celine. Sasvim je lako uvideti da inteligentno ljudsko biće podrazumeva inteligentno dmštvo, jer mišljenje je dmštvena aktivnost - uzajamna razmena pomka i ideja zasnovanih na dmštvenim institucijama kao što su jezici, nauka, biblioteke, 112

univerziteti i muzeji. No, šta je sa neljudskom okolinom u kojoj ljudsko dmštvo cveta? Ekolozi obično govore o „evoluciji okoline” pre nego o evoluciji organizma. Jer, čovek se nije pojavio na Zemlji sve tlok Zemlja sama, zajedno sa svim svojim biološkim oblicima, nije evoluirala do izvesnog stepena ravnoteže i kompleksnosti. Na tom stupnju evolucije Zemlja je „podrazumevala” čoveka, baš kao što postojanje čoveka podrazumeva vrstu planete na tom stupnju evolucije. Prirodna ravnoteža, „harmonija smirenih sukoba”, u kojoj se čovek razvija, jeste mreža uzajamno zavisnih organizama najneverovatnije tananosti i složenosti. Tejar de Šarden (Chardin) nazvao je to „biosferom”, slojem živih organizama koji pokriva prvobitnu „geosferu”, planetu minerala. Nedostatak znanja o evoluciji organskih od „neorganski” oblika, zajedno sa pogrešnim mitovima o životu koji dolazi ,,na” ovaj svet odnekud „spolja”, otežavaju nam da vidimo kako biosfera nastaje ili ide sa izvesnim stepenom geološke i astronomske evolucije. No, kako Daglas E. Harding (Harding) skreće pažnju, mi smo skloni da na ovu planetu gledamo kao na stenu zaraženu životom, što je jednako apsurdno kao i gledati na ljudsko telo kao kostur zaražen ćelijama. Svi oblici života, svakako, uključujući i čoveka, moraju biti shvaćeni kao „simptomi” Zemlje, Sunčevog sistema i galaksije a u tom slučaju ne može se izbeći zaključak da je galaksija inteligentna. 113

KNHGA O TABUU KDB NAS

Kad bih prvi put video neko drvo zimi, mogao bih zaključiti da to nije voćka. Međutim, kad se na leto vratim i zateknem ga načičkanog šijivama, primoran sam da uzviknem: „Izvini! Ti si ipak voćka.” Zamislite, onda, da su pre milijardu godina neka bića iz drugog dela galaksije proputovala kroz Sunčev sistem svojim letećim tanjirom i nisu naišla ni na kakav život. Odbacili bi ga kao „samo gomilu starog stenja”! No, kad bi se danas vratili, morali bi da se izvine: „Dobro, ipak ste stene koje se ’ljude’!” Možete, naravno, da prigovorite kako nema analogije između te dve situacije. Voćka je nekad bila koštica u šljivi, ali Zemlja - a još manje Sunčev sistem ili galaksija - nikad nije bila seme unutar nekog organizma. Međutim, makar koliko to čudno zvučalo, niste u pravu. Pokušao sam da objasnim da je odnos između organizma i njegove okoline uzajaman, da nijedno od njih nije „uzrok” ili determinanta drugog, jer je odnos među njima polaran. Ako, dakle, ima smisla objašnjavati organizam i njegovo ponašanje na osnovu okoline, takođe će imati smisla objasniti okolinu na osnovu organizma. (Ovo sam do sada skrivao kako se ne bi pobrkalo s prvim aspektom ove slike.) Postoji, naime, vrlo stvaran, fizički smisao u kojem čovek i svaki drugi organizam stvara svoju sopstvenu okolinu. Citavo naše znanje o svetu je, u izvesnom smislu, znanje o sebi. Jer, znanje je prevođenje spoljašnjih događaja u telesne procese, a naro114


čito u stanja nervnog sitema i mozga: mi poznajemo svet 5 obzirom na telo i u skladu s njegovom strukturom. Hirurški zahvati na nervnom sitemu ili, najverovatnije, čulni organi različite strukture od naše, daju različite tipove percepcije - kao što mikroskop i teleskop menjaju vid golog oka. Pčele i drugi insekti imaju, na primer, polaroidne oči koje im omogućuju da odrede položaj sunca posmatranjem bilo kojeg dela plavog neba. Drugim rečima, usled drugačije strukture njihovih očiju, nebo koje oni vide nije nebo koje mi vidimo. Slepi miševi i domaći golubovi imaju senzorne aparate analogne radaru i u tom smislu vide više „stvamosti” nego mi bez svojih specijalnih instrumenata. S tačke gledišta vaših očiju, vaša glava izgleda kao nevidljiva praznina, ni tamna ni svetla, koja stoji iza najbliže stvari koju vidite. U stvari, čitavo vidno polje „tamo napred” je osećaj zadnjeg donjeg dela vaše glave, gde se nalaze optički centri mozga. To što vidite napolju je neposredno ono što unutrašnjost vaše glave „gleda” ili „oseća”. Isto tako, sve što čujete, dodirujete, kušate i mirišete jeste neka vrsta vibracije u interakciji s vašim mozgom koji prevodi tu vibraciju u ono što vam je poznato kao svetlost, boja, zvuk, tvrdoća, hrapavost, slanost, težina ili zaudaranje. Odvojene od vašeg mozga, sve te vibracije bi bile zvuk jedne ruke koja tapše, ili palica koje udaraju po bubnju bez opne. Odvojen od vašeg mozga, ili nečijeg mozga, svet je lišen svetlosti, toplote, težine, čvrstoće, 115

KNJIGA O TABUU KDj NAS

kretanja, prostora, vremena ili bilo koje osobine koja se može zamisliti. Sve te pojave su interakcije ili transakcije, vibracija s izvesnim rasporedom neurona. Prema tome, vibracije svetlosti i toplote sa Sunca ne postaju zapravo svetlost ili toplota sve dok ne dođu u interakciju sa živim organizmom, baš kao što se svetlosni zraci ne vide u svemiru osim ako ih reflektuju čestice atmosfere ili prašine. Drugim rečima, „potrebno je dvoje” da bi se bilo šta dogodilo. Kao što smo videli, jedna jedina lopta u prostoru nema kretanje, dok dve lopte daju mogućnost linearnog kretanja na ravni, a četiri lopte kretanje u tri dimenzije. Isto važi za aktiviranje električne struje. Nijedna struja neće „teći” kroz žicu dok se pozitivni pol ne spoji sa negativnim ili, da pojednostavimo, nijedna struja neće početi ako nema tačku cilja, a živi organizam je „tačka cilja” bez koje nikada ne može biti „struje” ili svetlosti, toplote, težine, tvrdoće i tako dalje. Gotovo bi se moglo reći da je magija mozga u tome da probudi ta čuda univerzuma, kao što harflsta probudi melodiju u nemim žicama. Još ubedljiviji primer postojanja kao odnosa je stvaranje duge1, jer duga se pojavljuje samo ako postoji izvestan trougao u odnosima između tri komponente: sunca, vlage u atmosferi i pos1 Ovu ilustraciju dugujem Ovenu Barfildu (Barfiel Očuvanje pojava (Saving the Appearances), Faber & Faber, London, 1956. 116


matrača. Ako su sve tri pojave prisutne i ako među njima postoji odgovarajući odnos uglova, onda, i samo onda, doći će do pojave duge. Mada je prozračna, duga nije nikakva subjektivna halucinacija. Ona se može proveriti uz pomoć bilo kog broja posmatrača, mada će je svaki od njih videti u malo drugačijem položaju. Kao dečak, jednom sam biciklom jurio kraj duge i bio sam zapanjen što se uvek povlači. Ličilo. je to na pokušaj da se uhvati odsjaj meseca na vodi. Tada nisam razumeo da se duga neće pojaviti, osim ako smo sunce, ja i nevidljivi centar luka u istoj pravoj liniji, tako da sam ja kretanjem promenio položaj luka. Stvar je u tome da je posmatrač na odgovarajućem mestu isto tako neophodan za pojavu duge kao i druge dve komponente, sunce i vlaga. Moglo bi se, naravno, reći i kad bi sunce i koncentracija vlage bili u odgovarajućem odnosu, na primer, iznad okeana, bilo koji posmatrač na brodu koji plovi u istoj liniji s njima video bi dugu. No, takođe se može reći da, kad bi posmatrač i sunce bili u odgovarajućem položaju, bilo bi duge kad bi bilo vlage u vazduhu! Na izvestan način, prvi skup uslova izgleda da čuva realnost duge bez obzira na posmatrača. No, drugi skup, ako mu se oduzme dobra, čvrsta „spoljašnja realnost”, izgleda da čini neoborivom činjenicu da pod takvim uslovima nema duge. Razlog je samo u tome što to potvrđuje našu trenutnu mitologiju koja tvrdi da stvari postoje same za sebe, bez obzira na to ima li posmatrača 117

KNJGA O TABUU KO]I NAS

ili ne. Ona podržava fantaziju da čovek, zapravo, nije umešan u ovaj svet, da on zapravo ne utiče na njega i da može nezavisno da posmatra realnost, ne menjajući je. Jer, mit o čvrstom i razumnom flzičkom svetu koji je „tamo" bez obzira na to da li ga vidimo ili ne, ide uz mit da je svaki posmatrač poseban ego, „suočen” sa stvarnošću koja je potpuno drugačija od njega. Možda bismo, bez previše otpora, mogli da prihvatimo takvo rezonovanje kad je reč o pojavama kao što su duga i odsjaji, čiji status u realnosti nikada nije bio naročito visok. Ali, šta ako nam sine da su naše percepcije stena, planina i zvezda, situacija upravo iste vrste? Tu nema ničeg nerazumnog. Nismo morali da u to uvlačimo sablasti kao što su um, duša ili duh. Jednostavno smo govorili o interakciji između fizičkih vibracija i mozga sa njegovim raznim čulnim organima i samo smo rekli da su stvorenja sa mozgom integralni deo obrasca koji takođe obuhvata i čvrstu zemlju i zvezde i da ceo kosmos ne bi mogao da se ispolji kao ni duga bez kapljica na nebu ili bez posmatrača. Naš otpor prema takvom rezonovanju je psihološke prirode. On stvara u nama osećanje nesigumosti, jer pomera poznatu sliku sveta u kojem su stene, pre svega, simboli čvrste, nepomerljive stvamosti, a večna stena je metafora za samog boga. Mitologija 19. veka je svela čoveka na potpuno beznačajnu, malu klicu u nezamislivo ogromnom i trajnom univerzumu. Jednostavno, suviše je šokantno, suviše nagla promena, 118

SPFEČAVA DA SAZNAMO KO SMO

priznati da ta mala klica sa svojim čuvenim mozgom priziva čitavu stvar, uključujući nebule2 udaljene milione svetlosnih godina. Da li nas je to navelo na vrlo neverovatan zaključak da, pre no što je stvoren prvi živi organizam sa mozgom, nije bilo univerzuma *da su organske i neorganske pojave nastale u istom trenutku? Da li je moguće da je čitava geološka i astronomska istorija samo ekstrapolacija - priča o tome šta bi se dogodilo da je bilo primećeno? Možda. Ali, ja ću predložiti oprezniju ideju. Činjenica da svaki organizam izaziva sopstvenu okolinu mora se popraviti suprotnom činjenicom da okolina u celini izaziva organizam. Dalje, čitava okolina (ili situacija) ujedno je i prostoma i vremenska - i veća i duža od organizama sadržanih u njenom polju. Organizam izaziva znanje o prošlosti pre nego što je započet, i o budućnosti posle sopštvene smrti. Na dmgom polu, univerzum ne bi započeo, ili se ispoljio, da nije bilo predviđeno da on jednom obuhvati organizme - kao što stmja neće poteći sa pozitivnog dela žice dok se ne obezbedi negativni pol. Princip je isti, bez obzira na to da li su univerzumu potrebne milijarde godina da bi se polarizovao u organizam, ili struji treba jedna sekunda da pređe žicu dugačku preko 300.000 kilometara. 2 Magline, svetle ili tamne mase kosmičkog gasa prašine, ogromnih dimenzija, vidljive samo teleskopima, odnosno na snimcima. (Prim. ured.) 119


Ponavljam da je problem u tome da se razume polaritet organizam / okolina psihološke prirode. 'lstorija i geografska rasprostranjenost tog mita su neizvesne, ali već nekoliko hiljada godina opsednuti smo lažnom poniznošću - s jedne strane, spuštamo se, smatrajući se običnim „stvorenjima” koja su na ovaj svet došla hirom boga ili srećnim slučajem slepih sila, a s druge strane, smatramo se posebnim, ličnim egom, koji se bori za kontrolu fizičkog sveta. Nedostaje nam prava poniznost da priznamo da smo članovi biosfere, „harmonije ograničenih konflikata”, u kojoj uopšte ne možemo da postojimo bez kooperacije biljaka, insekata, riba, stoke i bakterija. U istoj meri, nedostaje nam odgovarajuće samopoštovanje da shvatimo da je ja , individualni organizam, struktura takve neverovatne genijalnosti da izaziva postojanje čitavog univerzuma. Stavljajući sve na distancu kako bismo ga opisali i kontrolisali, lišili smo se i okolnog sveta i sopstyenih tela - ostavljajući ja kao nezadovoljnu i otuđenu sablast, punu strepnje, krivice, nepovezanu i samu. Dostigli smo pogled na svet i tip mentalnog zdravlja koji su suvi kao zarđala konzerva piva na plaži. To je svet predmeta, ništarija kao što je sto sa fiirnirom i delovima od hroma. Mi se u velikoj meri oslanjamo na njega - samo on ne ostaje na mestu i zato se mora braniti čak i po cenu da očistimo celu planetu i vratimo je u stanje fine, čiste stene. Jer, život je uostalom prilično zbrkan i sentimentalan slučaj u našem, 120


uglavnom, geološkom univerzumu. „Ako sin oca zamoli da mu da hleba, da li će mu ovaj dati kamen?” Odgovor je verovatno: ,,Da.” Međutim, mi ovde nismo u svađi sa naučnim mišljenjem, koje je danas daleko, daleko odmaklo od Njutnovog bilijara i mita o potpuno automatskom, mehaničkom univerzumu prostih predmeta. Tu je nauka zaista započela, ali u skladu sa principom Vilijema Blejka (Blake) da „budala koja se drži svoje ludosti postaje mudra”, upomi naučnik će prvi shvatiti prevaziđenost starih modela sveta. Otvorite dobar, standardni udžbenik o kvantnoj teorji: ....svet se ne može tačno analizirati po delovima; umesto toga, mora se posmatrati kao nerazdeljiva celina u kojoj se pojedinačni delovi javljaju kao prihvatljive aproksimacije samo u klasičnim (tj. Njutnovim) granicama.... Tako na kvantnom nivou tačnosti predmet nema nikakve „unutrašnje” kvalitete (na primer talas ili čestica) koji samo njemu pripadaju; naprotiv, on deli sve svoje osobine uzajamno i nedeljivo sa sistemima s kojima je u interakciji. Štaviše, pošto je dati objekat, kao, na primer, elektron, u interakciji s različitim sistemima u različito vreme, što dovodi do različitih potencijala, on je podložan... stalnoj transfonnaciji kroz razne oblike (na primer, oblik talasa ili čestice) u kojima može da se ispolji. Mada takva fluidnost i zavisnost oblika od okoline nije bila otkrivena pre pojave kvantne teorije, na nivou elementamih čestica u fizici, one nisu neobične... u oblastima kao što je biologija, koje se bave kompleksnim sistemima. Tako, pod odgovarajućim okolnim uslovima, bakterija može da pređe na stadijum 121

KNJIGA O TABUU KOjl NAS


spore koja je potpuno drugačije strukture, i obmuto.”3

kako otvoriti celovitoj viziji, što Šredinger dalje predlaže:

Onda, tu je i druga, komplementarna strana slike, kako je predstavlja eminentni biofizičar Ervin Šredinger (Schrodinger):

„Tako se možete baciti na pod, ispružiti na majci Zemlji, sa potpunim ubedenjem da ste vi i ona i ona i vi jedno. Čvrsto ste postavljeni i neranjivi kao i ona, zapravo hiljadu puta ste čvršći i neranjiviji. Međutim, isto je tako sigumo da će vas ponovo izbaciti ka novim težnjama i patnjama. Ne samo ’jednog dana’: sada, danas, svaki dan vas ona izbacuje, ne jednom, već hiljadama i hiljadama puta, kao što vas svaki dan proguta iznova hiljadu puta. Jer, večito i uvek postoji samo sada, jedno i isto sada; sadašnjost je jedina stvar koja nema kraja.”5

„Nemoguće je da je to jedinstvo znanja, osećanja i izbora, koje zovete svojim sopstvenim, izraslo ni iz čega u datom trenutku, ne tako davno; pre se može reći da su to znanje, osećanja i izbor suštinski večni i nepromenjivi i brojčano jedni kod svih ljudi, kod svih senzitivnih bića, ali ne u onom smislu - da ste vi deo, komad, večnog, beskonačnog bića, njegov aspekat ili modifikacija, kao u Spinozinom panteizmu. Jer, trebalo bi da postavimo isto zbunjujuće pitanje: koji deo, koji aspekat ste viP Šta ga objektivno, razlikuje od drugih? Ma kako to izgledalo nepojmljivo običnom razumu, vi - i sva ostala svesna bića kao takva - jeste sve u svemu. Zato ovaj život nije samo deo čitave egzistencije, već je u izvesnom smislu celina; samo ta celina nije tako konstituisana da se može proučiti jednim jedinim pogledom.”4

Univerzum podrazumeva organizam, a svaki posebni organizam podrazumeva univerzum samo što se „jedan jedini pogled” našeg reflet tora, sužena pažnja, koja je naučena da pobrka svoj pogled sa posebnim „stvarima”, mora ne2 J Dejvid Bom (Bohm), Kvantna teorija (Quantum Theory), Prentice-Hall, New Jersey, 1958, str. l6 l-l6 2 . ^ Ervin Šredinger, Moj pogled na svet (.My View o f the World), Cambridge University Press, 1964, str. 21-22. 122

5 Isto, str. 22. 123

Govoriti o novoj viziji znači i upitati se, već u sledećem trenutku, kakva je korist od nje. Kada razmislite, to je zapanjujuće, ali odnosi se, bez izuzetka, na Ijude odgojene u duhu protestantizma. Katolici, hinduisti, budisti, muslimani i taoisti smatraju da je vizija ili kontemplacija dobro po sebi, čak najviše dobro u smislu blaženog viđenja, gde su sva bića večito’posvećena znanju i ljubavi prema bogu. Ova mogućnost, međutim uznemirava protestante i tako jedna od njihovih zvaničnih molitvi pledira da se onima u raju omogući „stabilni napredak u Tvojoj ljubavi i službi”, jer, na kraju krajeva, progres se ne može zaustaviti. Čak i raj mora da bude napredna zajednica. Razlog za to je, pretpostavljam, što je moderni protestantizam, naročito u svom liberal-

KNJGA O TABUU KO]I NAS

nom i progresivnom obiiku, reiigija pod najvećim uticajem mitologije sveta predmeta i čoveka kao posebnog ega. Čovek definisam i doživljen na taj način je, naravno, nesposoban da doživi zadovoljstvo, a kamoli da bude kreativan. Pošto je obmanut iluzijom da je nezavisan, odgovoran izvor akcije, ne može da shvati zašto ono što radi nikad ne dostiže ono što bi trebalo da radi j'er društvo koje ga je definisalo kao posebnog ne može da ga ubedi da se ponaša kao da tom društvu pripada. Zbog toga oseća hroničnu krivicu i čini izuzetne herojske napore da umiri svoju savest. Od tih napora dolaze: socijalna pomoć, bolnice, mirovni pokreti, programi za pomoć inostranstvu, besplatno obrazovanje i čitave filozofije države blagostanja. Proganja nas, međutim, činjenica da, što više ti herojski i zadivljujući potezi uspevaju, tim više izazivaju nove, sve strašnije, probleme. Na primer, malo nas se uopšte udubilo u problem kakvu korist bi takva dela trebalo da donesu. Kad nahranimo gladne, obučemo gole i okućimo beskućnike, šta onda? Da li je cilj da se nesrećnicima omogući da pomognu još nesrećnijima? Da se Hindusi i.Afrikanci preobrate u veliku buržoaziju, pri čemu bi svaki Bengalac i svaki Zulu imao privUegiju da se uključi u našu trku ka vrhu i da kupuje aparate za domaćinstvo i televizor kako bi ostao u trendu? Pre nekoliko godina, jedan moj prijatelj je šetao kroz plantaže čaja blizu Dardžilinga i primetio jedan kompleks polja na kojima je žbunje 126


bilo sasvim uvelo. Na pitanje zašto, odgovorili su mu da se gazda tako sažalio na svoje siromašne radnike i platio im dvostruko. Posledica je bila da su radnici radili samo pola radnog vremena, što je pogubno delovalo u kritičnoj sezoni, kad na biljke mora da se pazi svakodnevno. Moj prijatelj je taj problem predočio jednom indijskom komunisti. Njegov odgovor je bio da im se plati dvostruko i da se primoraju na rad. Onda je isto ispričao jednom američkom biznismenu. Njegovo rešenje je bilo da im se plati dvostruko i da im se u kuće stavi - radio! Izgleda da niko nije shvatio da ti radnici zabušavanje cene više od novca. Zagriženim aktivistima je teško da uvide kako ogromni društveni i ekonomski problemi sveta ne mogu da se reše samo trudom i tehnikom. Autsajder ne može tek tako da upadne kao Deda Mraz i da popravlja situaciju - pogotovo ne naša vrsta autsajdera koji nema osećaj da pripada tom svetu i neizostavno smrdi na uljeza. On ne zna šta zapravo hoće i zato svako podozreva da su njegovi darovi vezani bezbrojnim čvorovima. Jer, ako znaš šta hoćeš i zadovoljan si time, može ti se verovati. Ali ako ne znaš, tvoje želje su bez granica i niko ne zna kako da postupa sa tobom. Ništa ne zadovoljava pojedinca koji nije sposoban da uživa. Ne tvrdim d£ američkim i evropskim korporacijama upravljaju gramzivi zlikovci koji žive od svojih poseda na račun drugih. Poenta postaje jasna tek kad se shvati, s tugom i žaljenjem, da mnogi od naših najmo127

KNJIGA O TABUU KOJ NAS SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

ćnijih i najbogatijih ljudi jesu bednici uhvaćeni u kolotečinu, koji s vrlo retkim izuzecima nemaju ni najblažeg pojma kako da potroše novac i uživaju u njemu.

,,Da sam nekad poganin bio, Rujnu bih lozu hvalio, Robovi moji vinograde bi okopavali, A ja bih vino pio; No, Higins jeste paganin, A robovi su mu sve slabiji i sivlji, Kako bi on mlako mleko popiti mogao, Tačno dvaput na dan. ”l Zapanjujuća je istina da će naši najveći napori u cilju ostvarivanja građanskih prava, međunarodnog mira, kontrole priraštaja, očuvanja prirodnih bogatstava i pomoći gladnima - ma koliko bili hitni - pre uništiti nego pomoći, u onom smislu u kojem se danas čine. Jer, kako stvari stoje, mi nemamo šta da damo. Ako se u našem sopstvenom bogatstvu i sopstvenom načinu života ne uživa ovde, neće se u njima uživati nigde drugde. Oni će, izvesno, pmžiti neposredni podstrek energije i nade koju metedrini i slične droge pmžaju u velikoj premorenosti. Ali mir mogu da sklope samo mimi, a ljubav mogu da pruže samo oni koji vole. Nijedan čin Ijubavi neće procvetati iz osećanja krivice, straha ili šupljine srca, kao što oni koji 1 G. K. Česterton (Chesterton), „Pesma čudnog askete” ( The Song o f the Strange Ascetić), Sabrane pesme, Dodd, Mead, New York, 1932, str. 199.

nisu u stanju da žive danas, ne mogu da prave valjane planove za sutra. Izolovana osoba je bez sadržaja, u oba smisla reči. Ona više živi od nade, od čekanja boljeg sutra, jer tako su je odgajali od detinjstva kad je njen nerazumni bes protiv pelena umirivan igračkama. Ako hoćete da nađete autentično narodno verovanje u našoj kulturi, posmatrajte ritual Deda Mraza. Čak pre početka adventa, koji bi trebalo da bude vreme posta od tri do četiri nedelje, kao priprema za slavlje, ulice su okićene za Božić, prodavnice se sjaje od ukrasa i izloženih poklona u duhu praznika, a sistemi obraćanja javnosti vrte elektronske božićne pesmice, tako da vam je već muka od venite adoremus mnogo pre Božića. Jelke su već okićene i osvetljene u većini domova i postepeno ih okružuju sjajnim paketima sa svetlucavim mašnama koje izgledaju kao da su u njima pokloni za prinčeve. Do tada su u školama i kancelarijama već održane božićne proslave pre stvamog praznika, tako da na Badnje veče slavlje već splasne. Ipak, tu su još oni paketi ispod jelke i čarapa napunjena poklonima pored kamina. Kad, najzad, dođe taj dan, deca su van sebe. Jedva su u stanju da sačekaju domčak i, posle neprospavane noći, cepaju te zlatno-srebrne paketiće, kao da sadrže ništa manje nego eliksir života ili kamen mudrosti. Oko podne, dnevna soba izgleda kao da se kamion za smeće sudario s prodavnicom poklona, ostavljajući za sobom olupinu od pocepanih kutija, papira za uvijanje

128 129


i mašnica; kravata, pokidanih lutaka, polusloženih maketa pruga, svemirskih odela, plastičih atomskih bombi i razbacanih tabli čokolade; stotine delova igračaka, zgnječenih ukrasa za jelku, minijaturnih sportskih automobila, vodenih pištolja, flaša viskija i balona. Sat kasnije, deca već plaču ili vrište i treba ih rasterati dok se ta gužva ne stiša kako bi se napravilo mesta za božićnu večeru. Posle toga se božićni dani provode s pokvarenim stomacima, prehladama i gripom, a za Novu godinu odrasli se naduvaju kako bi zaboravili na sve. Dobro, bilo je zabavno opisati ovo, ali stvar je u tome da su očekivanja bila prevelika, a rezultati podbacili. Devojka je bila fantastična, ali momak je bio impotentan. Ali, budući da nešto negde treba da postoji, vamica iščekivanja se ponovo pali i svi opet krećemo ka toj zlatnoi, primamljivoj poslastici na kraju reda. Šta bi to moglo biti? Deca su to dobro znala dok ih nisu obuzele ambicije. Jedan od najboljih božićnih\ poklona koje sam ikada dobio bio je jeftin prsten sa staklenim dijamantom. Bilo je to sasvim slučajno - nešto što je iskočilo iz praskave bombice uvijene u hartiju, na zabavi. Ali sedeo sam ispred kamina s tim čarobnim predmetom i vrteo ga, posmatrajući različite boje svetlosti koje su sijale u njemu. Znao sam da sam našao Solomonov prsten kojim je Solomon prizivao džinove i duhove s mesinganim krilima - nije stvar u tome da sam želeo da mi oni učine bilo šta, dovoljno je bilo samo biti u toj atmosferi, 130


posmatrati kako ta magična bića oživljavaju u plamenu vatre i osećati da si povezan sa bezvremenskim rajskim svetom. Za naše mentalno zdravlje tipa „zarđala konzerva od piva”, simptomatično je da ova kultura proizvodi vrlo malo magičnih predmeta. Nakit je prost i nezanimljiv. Arhitektura je gotovo totalno lišena raskoši i opsednuta podizanjem staklenih kutija. Dečije knjige pišu ozbiljne dame s tri imena i nimalo mašte, a što se stripova tiče, da li ste ikad pogledali nameštaj Dagvudove kuče? Potencijalno magične ceremonije katoličke crkve su ili mumlanje najvećom mogućom brzinom ili racionalizovanje uz pomoć komentatora. Drama ili ritual u svakodnevnom ponašanju smatraju se afektiranjem i neukusom, a maniri se više ne razlikuju od manirizama - tamo gde uopšte postoje. Ne proizvodimo ništa što se može porediti sa veličanstvenim orijentalnim tepisima, persijskim staklom, pločicama i iluminiranim knjigama, arapskim kožnim predmetima, španskim intarzijama, indijskim tkaninama, kineskim porcelanom ili vezom, japanskim lakom ili brokatom, francuskim tapiserijama i nakitom Inka. (Mada, slučajno, postoje izvesne vrlo male elektronske sprave koje su vrlo blizu finim draguljima.) Razlog nije samo u tome što previše žurimo i što nemamo osećaj za sadašnjost; što ne samo da ne možemo da platimo takvu radnu snagu kakvu bi te stvari danas zahtevale, niti što više volimo novac od materijalnih stvari. Razlog je 131

KNHGA O TABUU KOJI NAS

u tome što smo potpuno očistili svet od magije. Izgubili smo čak i viziju raja, tako da naši umetnici i zanatlije ne mogu više da razaznaju njegove oblike. To je cena koja mora da se plati za pokušaj kontrolisanja sveta sa pozicije ja , za koje je sve što se može doživeti strano telo i „samo” nešto. Bilo bi sentimentalno i nemoguće vratiti se. Deca imaju vezu s rajem utoliko što još nisu potpuno naučila ego-trik, što važi i za kulture koje su po nekim standardima „primitivnije” i analogno tome - detinjaste. Ako, dakle, nakon što ste makar teoretski shvatili da je ego-trik obmana i da su, u suštini, ja i univerzum jedno, pitate: „Pa, šta? Šta je sledeći korak, praktična primena?” Ja ću odgovoriti da je ključna stvar učvrstiti sopstveno razumevanje, postati sposoban za uživanje, živeti u sadašnjosti i poznavati disciplinu koja je za to neophodna. Bez toga nemate šta da date - za mir ili rasnu integraciju, za gladne Induse i Kineze ili čak svojim najbližim prijateljima. Bez toga, sva društvena briga biće haotično mešanje, a sav rad za budućnost biće planirana katastrofa. Ali, tu još nismo na pravom putu. Kao što je nauka prevazišla svoj čisto atomistički i mehanički pogled na svet putem novije napke, tako ego-trik mora da prevaziđe sebe putem jače samosvesti. Jer, nemoguće je otarasiti se osećaja zasebnosti pomoću „čina volje”, pokušavajući da zaboravite sebe ili da se utopite u neka druga interesovanja. Zato je moralističko propovedanje 'i

i

132


promašaj: ono odgaja samo lukave hipokrite ljude koji su govorima ubedeni da treba da se stide, da osećaju krivicu ili strah i koji onda prisile sami sebe da vole druge, tako da su njihove „vrline” često destruktivnije i izazivaju više neprijatnosti od njihovih „mana”. Britanski projekat socijalne zaštite, koji su vodile poštene i vredne žene i koji se zvao the Charity Organization Society - C.O.S. (Društvo za organizovano prikupljanje pomoći) - bio je poznat među siromašnima kao „Cringe or Starve”(„Ulaguj se ili umri od gladi”). Taoistički filozof Čuang Ce opisao je takva nastojanja kao neegoistična poput „lupanja u doboš dok tražite begunca” ili, kako bismo mi to rekli, kao da kolima s uključenim sirenama uletite u policijsku raciju. Ili kako to Hindusi kažu, to je kao kad se trudite da ne mislite na majmune dok uzimate lek jer, prema popularnom sujeverju, ako pomislite na majmuna, lek neće delovati. Sve čemu takva nastojanja mogu da nas nauče jeste da ona ne deluju, jer što se više trudimo da izbegnemo lakomost ili strah u ponašanju, tim bolje shvatamo da to radimo iz lakomosti ili straha. Sveci su se uvek izdavali za ponizne grešnike - znajući da je njihovo nastojanje da budu sveti motivisano najgorim od svih grehova, gordošću duha; željom da se dive sebi kao vrhunskom uspehu u umeću ljubavi i nesebičnosti. A ispod toga je jama bez dna sa začaranim krugovima - igre ,Ja se više kajem od tebe” ili „Moj ponos u poniznosti je gori od 133

KNIGA O TABUU KOJI NAS

tvoga.” Postoji li neki način da čovek ne bude umešan u neku vrstu takmičenja? J a se manje takmičim od tebe”, J a sam zagriženiji takmičar od tebe”, „Shvatam jasnije od tebe da je sve što mi činimo takmičenje.” Ego-trik se, izgleda, potvrđuje beskonačno iz stava u stav. Ali, dok pratim te igre - dok postajem sve svesniji da sam svestan, svesniji da ne mogu da deflnišem sebe kao da sam gore ako ti (ili neko drugi pored mene) nisi dole - ja jasno vidim da zavisim od toga da neko bude dole kako bih ja bio gore. Nikad ne bih mogao da znam da pripadam grupi „dobrih” ili „spasenih” ljudi bez pomoći onih van grupe - „loših” ili „prokletih” ljudi. Kako bi bilo koja grupa mogla da održi svoj kolektivni ego bez diskusija za večerom o užasnom ponašanju autsajdera. Sam identitet rasističkih južnjaka zavisi od kontrasta sa tim prljavim, crnim „nigrosom.” S druge strane, međutim, oni koji su „van” osećaju da su, zapravo „unutra” i neguju svoj kolektivni ego zgražavajući se nad konzervativcima, „kremašima”, WASP-ovcima, fllistrima i prokletom buržoazijom. Čak je i sv. Toma Akvinski izjavio da je deo blaženstva svetaca na nebu to što mogu da nadgledaju bojišta i da uživaju u „zasluženoj pravdi” koja je stigla grešnike što se grče u paklu. Svim pobednicima su potrebni gubitnici; svima svecima su potrebni gršenici; svima mudracima su potrebne budale - tj. sve dok je osnovni cilj u životu „postići nešto” ili „biti neko”, kao posebno i odvojeno sitno božanstvo. 134


Ali ja se definišem pomoću tebe; ja poznajem sebe samo pomoću „drugog”, bez obzira na to da li vidim „drugog” ispod ili iznad sebe na bilo kojoj lestvici vrednosti. Ako je on iznad mene, uživam u osećaju samosažaljenja; ako je ispod mene, uživam u osećaju ponosa. Ja budući ja ide sa ti budući ti. Kao što je jedan hasidski rabin rekao: „Ako sam ja ja zato što si ti ti, a ti si ti zato što sam ja ja, onda ja nisam ja, a ti nisi ti." Umesto toga, mi smo obojica nešto zajedničko između onoga što je Martin Buber (Buber) zvao ja-i-ti i ja-i-to - sam magnet koji leži među polovima, između mene lično i svega što se oseća kao drugo. Eto, to je teoretski neoboriva činjenica. Ali, pitanje je kako da se oslobodimo osećanja da smo odvojeni od svega „drugog”, da smo samo mi sami - organizam bačen u neizbežnu konkurenciju i konflikt sa gotovo svakim „predmetom” koji postoji. Postoje bezbrojni recepti za taj projekat, od kojih se gotovo svaki može zbog nečega preporučiti. Postoje vežbe joga-meditacije, derviški ples, psihoterapija, zen-budizam, jezuitski, salesijanski i isihastički metodi „molitve”, upotreba hemikalija koje menjaju svest kao što su LSD i meskalin, psihodrama, grupna dinamika, tehnike senzorne svesti, kvekerizam, vežba Gurđajeva, terapije relaksacije, Aleksandrov metod, autogeni trening i autohipnoza. Problem sa svakom od ovih disciplina je u tome što, u trenutku kad ste ozbiljno u nekoj od njih, shvatate da ste zatvoreni u neku specijalnu grupu 135


koja se defmiše, često s najelegantnijom suptilošću, isključivanjem svih koji su van grupe. Na taj način svaka religija ili sekta samoj sebi priprema poraz, što važi i za sve projekte koji se definišu kao nereligije ili sveobuhvatne univerzalne religije, koje igraju igru J a sam manje ekskluzivan od tebe.” Tako religije i nereligije, sve osnovane u ime bratstva i univerzalne ljubavi, bez razlike stvaraju podele i svađe. Šta, na primer, izaziva više svađe - u praktičnoj politici - od projekta o istinski besklasnom i demokratskom društvu? Ipak istorijsko poreklo ovog projekta je mističko. Počinje od Isusa i sv. Pavla, do Ekharta (Eckhart) i Taulera (Tauler), do anabaptista i Braće slobodnog duha i njihovog insistiranja da su svi Ijudi jednaki pred bogom. To izgleda gotovo kao svađati se, biti u kontraodnosu s nečim drugim. Ako je tako, ko god se ne bori nema identiteta; ko god nije sebičan nema svoje ja . Ništa toliko ne ujedinjuje neku zajednicu kao zajednička stvar protiv spoljašnjeg neprijatelja; ipak, istovremeno, taj neprijatelj postaje glavna podrška društvenog jedinstva. Zato su većim društvima potrebni veći neprijatelji, što nas dovodi u sadašnju situaciju u kojoj je svet faktički podeljen na dva ogromna tabora. Ali, ako su visoki oficiri s obe strane iole inteligentni, oni se tajno dogovaraju da održe konflikt: da se nazivaju najgorim imenima, ali da se uzdrže od bombardovanja. Ili, ako insisitiraju na tome da mora biti neke borbe kako bi vojska ostala u 136


formi, ograničavaju se na lokalne sukobe u ,,nevažnim” zemljama. Volteru je trebalo da kaže: kad đavo ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti. No, svejedno, što jasnije biva da biti znači svađati se, to više ste primorani da priznate svoju potrebu za neprijateljima kako biste imali podršku. Na isti način, što odlučnije kopate po pitanju ,,ko sam ja ili šta sam?”, to je neizbežnije da shvatite da niste ništa mimo svega ostalog. I opet, što više težite za nekom vrstom perfekcije ili veštine - u moralu, umetnosti ili duhovnosti - to više vidite da igrate prefinjeni i uzvišeni oblik stare ego-igre i da su vaša dostignuća bilo kog stepena očigledna vama i drugima samo kontraštom u odnosu na nizak stepen ili neuspeh nekog drugog. Ova spoznaja vas u početku parališe. U klopci ste - u najgoroj od svih dvostrukih vezanosti - znajući da kojim god pravcem krenete, to će uključiti, i tako izazvati, ono što mu je suprotno. Odlučite da budete Hristos, i evo Jude da vas izda i rulje da vas razapne na krst. Odlučite da budete đavo, i ljudi će se ujediniti protiv vas u najbliskijoj bratskoj ljubavi. Vaša prva reakcija jednostavno će biti: „Dođavola s tim!” Jedini put je, možda, da se na sve zaboravi i utone u trivijalnost ili da se isključite iz igre samoubistvom ili psihozom i provedete ostatak života, mrmljajući u ludnici. Ali, postoji i još jedna mogućnost. Umesto da se povučemo, upitajmo se šta ta klopka znači. Šta se podrazumeva pod tim što ste otkrili 137

KNJIGA O TABUU KOB NAS

da ste paralizovani, da ne možete da pobegnete iz igre u kojoj su sva pravila dvostruka i svi potezi vode ka porazu? To je sigurno dubok i snažan doživljaj iste vrste dvostrukog vezivanja kao kad vam društvo kaže da morate biti slobodni, odgovorni, da volite i kad vas definiše kao nezavisnog vršioca radnje. Osećaj paralisanosti je, dakle, kad vam sine da je to glupost i da je vaš nezavisni ego flkcija. On jednostavno nije tu, bilo da uradi nešto ili da ga potiskuju spoljašnje sile, da menja stvari ili da bude podložan promeni. Osećaj ja, koji je trebalo identifikovati sa čitavim univerzumom vašeg doživljavanja, umesto toga je odsečen i izolovan kao odvojeni posmatrač tog univerzuma. U prethodnoj glavi smo videli da je jedinstvo organizma i okoline fizička činjenica. Ali, kad zasigumo znate da je vaš posebni ego fikcija, vi zapravo osećate sebe kao celovit proces i obrazac života. Onaj ko doživljava i ono što se doživljava postaju jedno doživljavanje, onaj ko zna i ono što se zna jedno je znanje. Svaki organizam to doživljava sa različitog stanovišta i na različit način, jer svaki organizam je univerzum koji sebe doživljava u beskonačnoj raznovrsnosti. Ne treba, dakle, pasti u klopku koju ovaj doživljaj pruža onima koji veruju u spoljašnjeg, svemogućeg boga - iskušenje da se osete u smislu J a sam bog” i da očekuju da im se svi drugi organizmi pokoravaju i da im služe. 138


Imajte na umu, iznad svega, da se ta vrsta doživljaja ne može izazvati silom ili bilo kakvim činom vaše fiktivne „volje”, osim utoliko što će se najzad pokazati da su neprestani napori u nadmudrivanju univerzuma isprazni. Nemojte pokušavati da se oslobodite ego-osećaja. Uzmite ga, dokle god traje, kao osobinu ili igru totalnog procesa - kao oblak ili talas, ili osećaj topline ili hladnoće, ili bilo šta što se samo od sebe dešava. Oslobađanje od ega je poslednje utočište nepobedivog egoizma! Ono jednostavno potvrđuje i jača stvamost tog osećaja. Ali, kad se tom osećaju odvojenosti pristupi i kad se on prihvati kao bilo koji drugi osećaj, on ispari kao fatamorgana. Zato ja nisam preterani entuzijasta kad je reč o raznim „duhovnim vežbama” meditacije ili joge koje neki smatraju neophodnim za oslobađanje od ega. Jer, kad se vežba da bi se „dobila” neka vrsta duhovnog prosvetljenja ili buđenja, jača zabluda da se ego može ukloniti, ako se pritegnu opanci. No, nema ničeg pogrešnog u meditaciji radi meditacije, kao što se i muzika sluša radi muzike. Ako idete na koncerte da biste bili „kultumi” ili da unapredite svoj um, sedećete tamo gluvi kao stub. Ako me, dakle, pitate kako da prevaziđete osećaj ega, ja ću vas pitati zašto želite da ga prevaziđete. Ako mi date iskren dogovor koji glasi da će se vaš ego bolje osećati u „višem duhovnom stanju” samotranscedencije, onda ćete shvatiti da ste vi - kao ego - opsena. Ose139

KNJGA O TABUU KĆJ NAS

ćaćete se kao glavica luka: list za listom, prevara za prevarom se skida kako bi se otkrilo da u centru nema jezgra. U tome i jeste cela stvar: da otkrijete kako je ego zaista lažan - odbrambeni zid oko odbrambenog zida... oko ničega. Ne možete ni želeti da ga se oslobodite, niti želeti da želite. Kad shvatite, uvidećete da je ego zapravo ono što se pretvara da nije. Daleko od toga da je slobodan centar ličnosti; on je automatski mehanizam usađen od detinjstva pomoću društvenog autoriteta, a možda i - mrvicom nasleđa. Ovo vam može dati privremeni osećaj da ste zombi ili marioneta koja neodgovomo igra na koncima koji vode do nepoznatih sila. Tu ego može ponovo da se potvrdi sa pritajenom igrom ,,Ne mogu ništa protiv sebe” u kojoj se ego deli na dva dela i pretvara se da je sopstvena žrtva. „Vidiš, ja sam samo gomila uslovnih refleksa, tako da se ne možeš Ijutiti na mene što se ponašam prema sopstvenim osećanjima.” (Na to se može odgovoriti: „Dobro, i mi smo samo zombi, tako da ni ti ne treba da se žališ ako se mi naljutimo.”) No, ko je taj koji ne sme da se naljuti ili ne bi trebalo da se žali, kao da možemo da biramo? Ego je još živ kao ja koje mora pasivno da trpi automatsko ponašanje mene samog i drugih opet, kao da ja, koje je svedok, može da izabere da li će podnositi stvari ili će žestoko napasti. Dogodiio se da se frustrirani ego povukao u poslednje uporište nezavisnosti, zadržavajući 140


svoj identitet samo kao posmatrač ili paćenik zbog svega što se dešava. Tamo on žali samog sebe ili se teši, kao marioneta sudbine. Ali, ako se to uzme kao još jedno okolišanje, blizu smo konačnog pomirenja. Linija razdvajanja ne bi trebalo da se povuče između svega što se dogada meni, uključujući moja lična osećanja, s jedne strane, a sa druge, mene samog kao svesnog svedoka. Nije li lako uvideti da je ta linija imaginama i da je ona, i svedok iza nje, isti stari lažni proces automatski naučen u detinjstvu? Isti stari rascep između onoga koji zna i onoga: što se zna? Isti stari raskid između ogranizma/okoline i povratne informacije organizma, ili mehanizma samosvesti? Ako, dakle, nema izbora unutar onoga što se meni dešava s jedne strane linije, takođe nema izbora ni sa druge strane gde je svedok onoga što se događa: treba li da prihvatim to što se dešava ili da ga odbacim. Prihvatam, odbacujem, svedok sam, automatski kao što se stvari dešavaju ili kao što moje emocije reflektuju moju fiziološku hemiju. Međutim, u trenutku kad vam se učini da postajete potpuni zombi, čitava stvar se raspada. Jer, nema sudbine osim ukoliko postoji neko (ili nešto) da bude na nju osuđen. Ne postoji klopka ako nema šta da se uhvati. Isto tako, ne postoji prisila, osim ako postoji i sloboda izbora, jer osećanje nevoljnog ponašanja je poznato samo putem kontrasta sa osećanjem voljnog ponašanja. Tako, kad se linije između mene i onoga što mi se dešava izbrišu i kad nema 141


više uporišta za ego, čak ni u svojstvu pasivnog posmatrača, osećam da sam ne u svetu, već kao svet koji nije ni prinudan ni hirovit. Ono što se dešava nije ni automatski ni proizvoljno: dešava se samo, a sva dešavanja su uzajamno zavisna na način koji izgleda neverovatno harmoničan. Svako ovo ide sa svakim onim. Bez drugih, ja ne postoji, a bez drugog mesta ne postoji ovde, tako da je - u tom smislu - ja drugi, a ovde tamo. Kad se pojavi to novo osećanje ja, ono istovremeno razveseljava i pomalo zbunjuje. Kao kad prvi put zaplivate ili vozite bicikl. Imate osećanje da to ne radite vi, već da se nekako samo dešava, a vi se pitate da li će vam izmaći - što zaista može da se desi ako se na silu trudite da ga zadržite. U neposrednom kontrastu sa starim osećanjem, u ovom osećanju zaista postoji izvesna pasivnost, kao da ste list nošen vetrom, dok ne shvatite da ste i list i vetar. Svet van i unutar vaše kože je podjednako vi: oni se nerazdvojno kreću zajedno, a u početku se osećate pomalo van kontrole jer je spoljašnji svet toliko mnogo veći od unutrašnjeg. Međutim, ubrzo otkrivate da možete da nastavite sa običnim aktivnostima - da radite i da donosite odluke kao i uvek, mada vam nekako to lakše pada. Vaše telo nije više leš koji ego mora da animira i vuče za sobom. Imate osećanje da vas tlo uzdiže i da vas brda dižu dok se penjete na njih. Vazduh ulazi u vaša pluća i izlazi iz njih, a umesto da gledate i slušate, svetlost i zvuk sami dolaze 142


do vas. Oči vide i uši čuju dok vetar duva i voda teče. Čitav svemir postaje vaš um. Vreme vas nosi kao reka, ali nikad ne ističe iz sadašnjosti: što više ide, to više ostaje i više ne morate da se borite protiv njega ili da ga ubijate. Ne pitate kakva je vrednost ili kakva je korist od tog osećanja. Od kakve koristi je univerzum? Kakva je praktična primena miliona galaksija? Ipak, mada zvuči kao paradoks, koristi ima upravo zato što je nema. Kakva je, na primer, korist od sviranja? Ako svirate da biste zaradili novac, da nadmašite nekog drugog umetnika, da budete kultuma osoba ili da vežbate um, vi zapravo ne svirate - jer vaš um nije usredsređen na muziku. Ne njišete se u ritmu. Kad bolje razmislite, sviranje ili slušanje muzike je čist luksuz, porok, bacanje dragocenog vremena i novca ni na šta više do na komplikovanu kombinaciju zvukova. Međutim, šta bismo mi mislili o društvu koje nema mesta za muziku, koje ne uzima u obzir ples ili bilo koju aktivnost koja nije direktno povezana sa praktičnim problemima preživljavanja? Očigledno, takvo društvo bi preživljavalo bez ikakve svrhe - osim ako bi nekako moglo da uživa u „bitnim zadacima” poljoprivrede, izgradnje, služenja vojske, proizvodnje ili kuvanja. No, u tom trenutku cilj opstanka se zaboravlja. Zadaci se izvršavaju radi njih samih, pa se farme pretvaraju u bašte, na racionalno napravljenim kutijama za stanovanje izrastaju zanimljivi krovovi i misteriozni ornamenti, na oružju su ugravirani zanimljivi motivi, stolari 143


se dodatno trude da „dovrše” posao, a kuvari postaju majstori kuhinje. Jedna kineska filozofska knjiga, Tajna zlatnog cveta, kaže da „kad se cilj upotrebi kako bi se dosegnula besciljnost, onda je stvar shvaćena”. Jer, društvo koje preživljava bez cilja ne predviđa besciljno ponašanje - tj. delovanje koje nije direktno usmereno ka preživljavanju, koje se ispunjava u sadašnjosti i ne podrazumeva nužno neku buduću nagradu. Ali, indirektno i nenamerno, takvo ponašanje je korisno za opstanak, jer daje smisao opstanku - samo ne kada se njemu teži. Igrati kako biste bili opušteni i osveženi za rad znači ne igrati, a nijedan posao ne može dobro i lepo da se uradi osim ako je i on sam neki oblik igre. Osloboditi se dvostruke obaveze tipa „moraš preživeti”, znači videti da je život u suštini igra... Ovo je teško razumeti, jer pojam „igra” ima dva različita značenja koja se često mešaju. S jedne strane, uraditi nešto samo u igri znači biti trivijalan i neiskren i tu bi trebalo da koristimo reč „igračka” umesto „igranje”. Ali, ako bi mi neka žena rekla „Volim te”, da li bi bilo u redu odgovoriti: Jesi li ozbiljna, ili se samo igraš sa mnom?” Uostalom, ako ta veza treba da cveta, iskreno se nadam da nije ozbiljna i da hoće da se igra sa mnom. Ne, bolje pitanje bi bilo: Jesi li iskrena ili se ponašaš sa mnom kao sa igračkom?” Iskrenost je* bolja od ozbiljnosti, jer ko hoće da ga ozbiljno vole? Tako, s druge strane, postoji oblik igranja - izvođenja - koje uopšte 144


nije trivijalno, kao, na primer, kad Segovija svira na gitari ili kad ser Lorens Olivije igra ulogu Hamleta, ili, očigledno, kad neko svira na orguljama u crkvi. U tom smislu je sv. Grigorije Nazijanski mogao da kaže za logos kreativnu Božju mudrost:

„Jer logos, igra u visini, mešajući ceo kosmos napred-nazad, prema svojoj volji, u svakojake oblike. ” A na drugom kraju Zemlje, japanski zen-majstor Hakuin kaže: „Upevanju i plesu je glas zakona. ” U vedanti, takođe, ceo svet je viđen kao

lila i kao maja univerzalnog ja\ prva reč znači

„igra”, a druga ima složeno značenje iluzije (od latinskog ludere, igrati se) magije, kreativne moći, umetnosti i merenja - kao kad neko pleše ili radi nacrt prema nekoj meri. Sa te tačke gledišta univerzum uopšte i igranje ponaosob su u posebnom smislu „besmisleni”: tj. oni ne označavaju - kao reči i simboli - nešto van sebe, kao što Mocartova sonata ne prenosi nikakvu moralnu ili društvenu poruku i ne nastoji da podražava prirodne zvukove vetra, groma ili ptičje pesme. Kada izgovorim „voda”, vi znate na šta mislim. Ali šta znači čitava ta situacija - to što ja proizvodim glas i vi ga razumete? Šta znači pelikan, suncokret, morski jež, šareni kamen ili galaksija? Ili a+b=b+a? Sve su to obrasci, igra obrazaca svetlosti i zvuka, vode i vatre, 145

KNJIGA O TABUU KOjl NAS

ritma i vibracije, elektriciteta i vremena-prostora2, koji ide:

Thrummular, thrummular, thrilp, Hum lipsible, lipsible lilp Dim thircken mithrummy Lumgumptulous hummy, Storm gurgle um bum dular bilp. Ili, čuvenim rečima ser Artura Edingtona (Eddington) o prirodi elektrona: ,,Mi vidimo atome sa pojasima elektrona koji kruže i jure tamo-amo, sudaraju se i odbijaju se. Slobodni elektroni otkinuti od pojasa jure oko atoma sto puta brže, u oštrim krivinama voze nagnuti na stranu, izbegavaju jedni druge za dlaku... Taj spektakl je tako fascinantan da smo, možda, zaboravili da smo nekad želeli da nam objasne šta je elektron. To pitanje ostalo je bez odgovora... Nešto nepoznato činineznam o šta - na to se svodi naša teorija. Ta teorija ne rasvetljava naročito stvari. Pročitao sam na drugom mestu nešto slično: Sainluzavi gušterači točkaše i burgaše oko ogralice>. Tu postoji isti takav nagoveštaj aktivnosti. Priroda te aktivnosti isto tako nije definisana, a ni priroda onoga ko ih obavlja.”4

2

Spacetime - stapanje prostora i vremena u četvorodimenzijski kontinuum. (Prim. ured.) ■ X J Luis Kerol, S one strane ogledala, Beograd, Prosveta, 1979. Prevod Ivana Milankov. 4

Dž. M. Dent (Dent), Priroda fizičkog sveta ( The Nature o f the Physical World), London, 1935, str. 280-81. 146

SPREČA.VA DA SAZNAMO KO SMO

Stvar je u tome da je „taj spektakl tako fascinantan”. Jer, svet je čarolija (latinski fascinum), omađijanost (kad ste poneseni bajanjem), zapanjenost (kao kad ste izgubljeni u lavirintu), arabeska takvog zapanjujućeg ritma i tako intrigantnog zapleta da bivamo uvučeni u njegovu mrežu i da u tom stanju upletenosti zaboravljamo da je reč o igri. Fascinirani smo do te mere da navijanje i vikanje „ua” prelazi u intenzivnu ljubav ili mržnju, ili u oduševljenje i strah, ekstatički orgazam ili urlanje. Sve je to načinjeno od uključeno-isključenog ili cmo-belog, pulsiranjem, zamuckivanjem, dijagramima, mozaicima, slikama, senčenjem, trzajima, tangom i melodijskim akcentima u svim mogućim merama i dimenzijama. To je istovremeno čista glupost i vrhunsko umeće. Slušajte pažljivo glas koji peva bez reči. Može da vas začara da zaplačete, da vas natera da zaplešete, da vas ispuni besom iii da vas natera da skaČete od sreće. Ne možete da odredite gde se muzika završava a emocije počinju, jer čitava stvar je neka vrsta muzike - glas koji svira na vašim nervima kao što dah svira na flauti. Svi doživljaji su upravo to, osim što njihova muzika ima mnogo više dimenzija od zvuka. Oni vibriraju u dimenzijama vida, dodira, ukusa i mirisa i u intelektualnim dimenzijama simbola i reči dozivajući jedno drugo i igrajući se. Ali u suštini - ovo je negativan način da se kaže nešto pozitivno - to nije ništa više od misteriozne izjave starca Spitheda, koji je otvorio prozor i rekao: 147

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO KNJGA O TABUU KOJ NAS

„Fill jomble, flll jumble, Fil rumble-come-tumble. ” Bah to izra ža v a e le g a n tin ije , a li sa isto to lik o m a lo Sf)o lja šn je g zn a če n ja .

Kad to shvatite, možete da se vratite svetu praktičnih poslova u novom duhu. Videli ste da je svet u suštini magična iluzija i izmišljena igra, i da ne postoji neko posebno vi koje treba odatle nešto da izvuče, kao da je život banka koja treba da se opljačka. Jedino pravo vi je ono koje dolazi i odlazi, manifestuje se i povlači se večito u sebe kao svako svesno biće. Jer, vi ste univerzum koji posmatra sebe sa milijarde tačaka gledišta, tačaka koje odlaze i dolaze, tako da je viđenje večito novo. Ono što mi vidimo kao smrt, prazan prostor ili ništavilo, samo je žleb među vrhovima talasa ovog okeana koji se večito talasa. To je sve deo iluzije da nešto treba da se postigne u budućnosti i da postoji nužna potreba da se ide sve dalje dok se to ne postigne. Kao što, međutim, nema nijednog vremena osim sadašnjosti i nikoga osim svih i svega, nema nikada ništa ni da se postigne mada je uzbudljivost igre praviti se da ima. 148

Ko god se hvali da to zna, zapravo ne razume jer samo koristi trik kako bi održao svoju iluziju o odvojenosti, varljivi predmet u igri duhovnog nadmudrivanja. Staviše, takvo razmetanje je duboko uvredljivo za one koji ne razumeju i koji iskreno veruju da su usamljeni, nezavisni duhovi u očajničkoj i mučnoj borbi za život. Za sve njih moramo imati duboko saosećanje, ne s visine, čak neku posebnu vrstu divljenja i poštovanja jer, uostalom, u njima ja igra najčudniju i najsmeliju igru - igru potpunog gubljenja sebe i bivanja u opasnosti od neke totalne i nepopravljive katastrofe. Zato se Hindusi ne rukuju kad se upoznaju, već spoje dlanove i poklone se u znak poštovanja, poštujući božanstvo u strancu. I nemojte se nadati da će vas to saznanje odjednom pretvoriti u oličenje vrline. Još nisam sreo sveca ili mudraca bez nekih ljudskih slabosti. Jer, ukoliko ste ispoljeni u ljudskom ili životinjskom obliku, morate jesti na račun života drugih i prihvatiti ograničenja svog konkretnog organizma koji vatra još može da sagori i u kojem opasnost još luči adrenalin. Moralnost koja uz to ide je, pre svega, iskreno priznanje da ste zavisni od neprijatelja, podređenih, izopštenih i, zaista, svih drugih oblika života. Ma koliko da ste upleteni u konflikte i igre nadmetanja u praktičnom životu, nikada više nećete moći da se prepustite iluziji da je onaj „odvratni drugi” kriv za sve i da se ne može i ne treba uništiti. To će vam dati dragocenu sposobnost da obuz149


date konflikte i da ih ne ostavite izvan kontrole, da poželite da činite kompromise i da se prilagođavate, da se igrate, ali pošteno. To je ono što se zove „lopovska čast” jer zaista opasni ljudi su oni koji ne priznaju da su lopovi nesrećenici koji igraju uloge „dobrih” sa takvim žarom da nisu ni svesni koliko duguju „rđavima” koji održavaju njihov status. Da parafraziramo Jevanđelje: voli svoje takmace i moli se za one koji spuštaju cene ispod tvojih. Bez njih, vas ne bi bilo. Politička i lična moralnost Zapada, naročito u Sjedinjenim Državama, zbog nedostatka ovog osećanja, potpuno je šizofrena. Ona je monstruozna kombinacija beskompromisnog idealizma i beskrupuloznog gangsteraja i tako je lišena osećajnosti i ljudskosti koji, onima koji priznaju da su banditi, omogućuju da sednu zajedno i dođu do prihvatljivih nagodbi. Niko ne može da bude moralan - tj. niko ne može da harmonizuje unutrašnje konflikte - bez sporazuma između anđela i đavola u sebi, između ruže gore i đubreta dole. Te dve sile ili tendencije su međuzavisne, a igra traje samo ukoliko anđeo pobeđuje ali ne pobedi, a đavo gubi ali nikad ne izgubi. (Obmut slučaj ne važi, kao što okean nema grebene talasa dole, a žlebove gore.) Vrlo je važno da ovo shvate oni koji se bave građanskim pravima, međunarodnim mirom i ograničavanjem nuklearnog oružja. Te stvari nesumnjivo treba glasno podržavati, ali ne u duhu koji ne poštuje opoziciju ili koji smatra da je 150


ona potpuno zla ili mahnita. Nije bez razloga što formalna pravila boksa, džudoa, mačevanja, čak i dvoboja, zahtevaju da protivnici pozdrave jedan drugog pre borbe. U svakoj budućnosti koja se može predvideti biće hiljade i hiljade Ijudi koji se gade crnaca, komunista, Rusa, Kineza, Jevreja, katolika, bitnika, homoseksualaca i „pristalica” droge i mrze ih. Ta mržnja se neće izlečiti, već će se još više rasplamsati ako vređamo one koji je osećaju, a pogrdne etikete koje smo im nalepili - konzervativci, fašisti, desničari, dileje - možda će postati bedževi i simboli oko kojih će se oni grupisati i ogranizovati mitinge. Neće vredeti ni ako se javno suprotstavimo opoziciji pristojnim i nenasilnim demonstracijama, dok pumpamo svoj kolektivni ego, vređajući ih privatno. Ako želimo pravdu za manjine i da ugasimo ratove sa svojim prirodnim neprijateljima, ljudskog ili drugog porekla, moramo prvo doći do sporazma s manjinom i neprijateljem u sebi i svojim sopstvenim srcima, jer bitangi je tamo isto onoliko koliko i bilo gde u „spoljašnjem” svetu - pogotovo ka6 shvatite da je svet van vaše kože isto toliko vi kao i svet u njenoj unutrašnjosti. Zbog odsustva svesti o tome, nema nikog ko je ratobomiji od pacifiste kad podivlja ili militantniji nacionalista od antiimperijaliste. Možete, zaista, prigovoriti da su to preveliki zahtevi. Možete posegnuti za starim alibijem da je zadatak „menjanja ljudske prirode” suviše naporan i suviše spor posao i da nam je potrebna

KNJIGA O TABUU KOJI NAS SrflEČAVA DA SAZNAMO KO SMO

upravo trenutna i masovna akcija. Očigledno, potrebna je disciplina da bi se napravile bilo kakve radikalne promene u sopstvenom sistemu ponašanja, a psihoterapija može da se otegne godinama. No, to nije moj predlog. Da li je zaista potrebno mnogo vremena ili truda kako bi se samo shvatilo da zavisite od neprijatelja i autsajdera da biste mogli da definišete sebe i da biste se bez neke opozicije izgubili? Uvideti to znači gotovo trenutno steći vrlinu saosećanja, a saosećanje i samouverenost su uzajamno isključivi. Saosećanje je treptaj u oku pravednog sudije koji zna da je on takođe prestupnik na optuženičkoj klupi. Kako bi mogao da sedi tamo, sudeći dostojanstveno, dok mu se obraćaju sa „Vaša Visosti”, da mu ne dovlače one jadnike iz dana u dan? To priznanje ne podriva njegov rad i njegovu funkciju. On još bolje igra ulogu sudije ukoliko shvata da pri sledećem okretu točka sreće on može biti optuženi i, kad bi se znala sva istina, on bi sada tamo stajao. Ako je ovo cinizam, onda je bar u sprezi s ljubavtju - stav i atmosfera koji hlade ljudske konflikte efikasnije od bilo koje količine flzičkog ili moralnog nasilja. On priznaje da je stvama dobrota u specifičnoj ravnoteži koja postoji između ljubavi i sebičnosti, razuma i strasti, duhovnosti i senzualnosti, misticizma i materijalizma u kojima je pozitivni pol uvek pomalo jači od negativnog. (Da je drugačije i da su ta dva pola u potpunoj ravnoteži, život bi došao u totalni ćorsokak i zastoj.) Tako, kad dva pola, 152

dobar i loš zaborave svoju međuzavisnost i pokušaju da izbrišu jedan drugog, čovek se spušta na nivo niži od ljudskog - biva nepomirljivi krstaš ili hladni, sadističKi pljačkaš. Nije za čoveka da bude anđeo ili đavo, a potencijalni anđeli bi trebalo da shvate da, ako njihova ambicija uspe, oni bi izazvali horde đavola kako bi - se održala ravnoteža. Ovo je bila lekcija o prohibiciji, kao i o svim drugim pokušajima da se nametne čisto anđeosko ponašanje ili da se zlo iskoreni. Sve se, dakle, svodi na ovo: da bi život bio „održiv”, da bi se mogao živeti ili, jednostavno, da bi bio praktičan, on se mora proživljavati kao igra - a „mora” ovde izražava uslov, ne zapovest. Mora se živeti u duhu igre pre nego rada, a sukobi koje život nosi moraju se nastaviti pošto uviđate da nijedna vrsta ili strana u igri ne može da preživi bez svojih prirodnih antagonista, svojih ljubljenih neprijatelja, svojih neophodnih protivnika. Jer, voleti svoje neprijatelje znači voleti ih kao neprijatelje; nije nužno pametan potez privući ih na svoju stranu. Lav leži s jagnjetom u raju, ali ne i na zemlji - ,,raj” je, naime, tihi nivo izvan pozomice gde, iza kulisa, sve strane u sukobu priznaju svoju međuzavisnot i tim priznanjem su u stanju da održe svoje konflikte u izvesnim granicama. To priznanje je apsolutno bitno viteštvo koje mora da postavi granice svakom ratovanju, s ljudskim i drugim neprijateljima podjednako, jer viteštvo je „vedri” 153

KNIGA O TABUU KDJI NAS

duh viteza koji se „igra sa svojim životom”, znajući da je čak i borba na smrt igra. Niko ko je naseo obmani da je samo ego ili samo individualni organizam ne može da bude vitez, a kamoli civilizovan, senzitivan i inteligentan član kosmosa. Da bi se na takav način proživela, igra života se mora očistiti od kontradiktornih pravila. To, a ne neka vrsta moralnog naprezanja, jeste izlaz iz obmane o odvojenosti. Tako, kad igra zada igračima nemoguć, ne samo težak zadatak, ubrzo se stiže do tačke kad ne vredi više igrati. Ne može se poštovati pravilo koje dvostruko obavezuje - tj. pravilo iz dva dela, čiji se delovi uzajamno isključuju. Niko se ne može naterati na slobodno ponašanje ili prisiliti da deluje nezavisno. Čitave kulture i civilizacije, međutim, upetljale su se u tu vrstu gluposti, a budući da nisu uočile protivrečnost, njihovi članovi proganjani su celog života osećajem da je individualna egzistencija problem i smetnja - deo prirode osuđen na stalnu frustraciju. Osećaj ega je u korenu neprijatan i dosadan, a na to najjasnije ukazuju svakodnevne fraze kao: „Treba da pobegnem od sebe” ili „Treba da nađeš nešto da te odvuče od sebe” ili „Čitam da zaboravim na sebe”. Beži! Odatle potiču fanatizam i intoksikacija - religiozna, politička i seksualna, pa neonacisti, Kju Kluks Klan, „anđeli pakla”, Cirkus Maksimus, turobna fascinacija TV-ekranom, spaljivanje veštica, Miki Spilejn i Džejms Bond, saloni pačinko, omamljenost alkoholom, tabloidi, 154


modni trendovi i maloletničke bande - kako stvari stoje, sve su to neophodni sigurnosni ventili i sedativi za ljudska bića čija je sama egzistencija definisana na kontradiktoran i samoponižavajući način. Najzad, igra života, onako kako je Zapadnjak „igra” u ovom veku, treba manje da naglašava praktičnost, rezultate, progres i agresiju. Zbog toga ja raspravljam o viziji i klonim se tema opravdavanja vizije u smislu njene praktične primene i posledica. Ma šta važilo za Kineze i Hinduse, vreme je da mi shvatimo da je budućnost fatamorgana koja se stalno povlači i da prebacimo svoju ogromnu energiju i tehničku veštinu na kontemplaciju, a ne na akciju. Ma koliko se mi danas ne slagali s Aristotelovom logikom i njegovim metaforama, još treba da ga poštujemo što nas podseća da je cilj akcije uvek kontemplacija - znanje i biće, pre nego traženje i postajanje, Kako stvari stoje, mi samo gutamo život bez žvakanja - gutamo halapljivo nesvarena iskustva što brže možemo - jer svest o našoj egzistenciji je tako površna i tako uska da nam ništa ne izgleda dosadnije nego prosto biti. Ako pitam šta ste uradili, videli i okusili juče, verovatno ću dobiti samo tanak obris stvari koje ste primetili, a od njih samo one koje ste smatrali vrednim pomena. Zar onda iznenađuje da je tako doživljena egzistenicija toliko prazna i gola da je njena glad za beskonačnom budućnošču neutoljiva? Ali, pretpostavimo da odgovorite:

KNJIGA O TABUU KOJ NAS SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

„Trebala bi mi večnost da vam ispričam, a suviše sam zainteresovan za ovo što se upravo dešava.” Kako je mogućno da biće sa tako osetljivim draguljima kao što su oči, takvim čarobnim muzičkim instrumentima kao što su uši i tako čudesnom arabeskom nerava kao što je mozak, može sebe da doživi kao nešto manje od boga? A kad razmotrite kako je taj neizmerno suptilan organizam neodvojiv od još čudesnijih obrazaca njegove okoiine - od najminijaturnijih električnih naprava do čitavih grozdova galaksija kako je zamislivo da ta inkarnacija celokupne večnosti može da se dosađuje time što jeste? Kao što je pravi humor smejanje samom sebi, istinska suština čoveka je poznavanje sebe. Druga stvorenja možda vole i smeju se, pričaju i misle, ali izgl,eda da je samo ljudskim bićima svojstveno da razmišljaju: misle o mišljenju i znaju da znaju. To može da dovede do začaranih krugova i konfuzija, kao i drugi sistemi povratne sprege, ako se njima nepropisno upravlja, ali svest o sebi daje ljudskom iskustvu odjek. Ono daje simultani ,,eho” svemu o čemu mislimo ili osećamo kao što violinska kutija odzvanja sa zvukom žica. Ona daje dubinu i pun zvuk onome što bi inače bilo plitko i ravno. Znanje o sebi vodi ka postavljanju pitanja, a postavljanje pitanja ka radoznalosti i istraživanju, tako da ljudsku pažnju najviše privlače ljudi, ili je makar svako usredsređen na svoju 156

157


ličnost. Svaki inteligentan pojedinac želi da zna kako funkcioniše, a ipak ga zatiče fascinacija i frustracija činjenicom da je od svega najteže spoznati sopstveno ja. Jer, ljudski organizam je, očigledno, najsloženiji od svih organizama i dok, s jedne strane, imamo tu prednost da intimno poznajemo svoj organizam - iznutra - sa druge, lošije, strane, toliko smo mu blizu da nikako ne možemo da ga dokučimo. Ništa do te mere ne izmiče svesnom posmatraču kao sama svest. Zbog toga je koren svesti, paradoksalno, nazvan „nesvesno”. Ljudi koje zovemo seljacima i prostacima su upravo oni koji ne nalaze ništa fascinirajuće u tome što su ljudi; njihova ljudskost je nepotpuna, jer ih nikada nije navela da joj se dive. Takođe postoji nešto nepotpuno kod onih koji ne nalaze ništa fascinirajuće u biću. Može se prigovoriti kako je to profesionalna predrasuda filozofa - da ljudima koji nemaju osećaj za metafiziku nešto fali. Ali, svako ko uopšte misji nužno je filozof —dobar ili loš —jer nemoguće je misliti bez premisa, bez osnovnih (i u tom smislu metafizičkih) pretpostavki o tome šta je razumno, šta je dobar život, šta je lepota i šta je zadovoljstvo. Imati stavove o tome, svesno ili nesvesno, znači filozofirati. Samoizgrađeni praktičan poslovan čovek koji prezire filozofiju kao mnoštvo mutnih pojmova i sam je pragmatičar ili pozitivista, pri tome loš, jer nije razmišljao o svome položaju. 158


Ako je ljudski organizam fascinantan, onda je takva i njegova okolina, i to ne samo kao zbirka pojedinačnih stvari i događaja. Hemija, biologija, geologija i astronomija su posebne fascinacije detaljima naše okoline, ali metafizika je fascinacija svim tim stvarima zajedno. Gotovo mi je nemogućno da zamislim senzitivno ljudsko biće lišeno metafizičke radoznalosti, osobu koja nema tu čudesnu potrebu da postavi pitanje koje se ne može sasvim formulisati. Ako je, kako smo dokazivali, jedini pravi atom - po Šardenu (Chardin) - univerzum, i jedina prava stvar sve, šta je to onda? Onog trenutka kad sam ga postavio, morao sam da preispitam to pitanje. Kakav bi se odgovor na njega mogao dati? Obično se na pitanje - „Šta je to?” odgovara svrstavanjem te stvari ili događaja u nekii klasu - životinja, povrće, mineral, čvrsto telo, tečnost ili gas - trči, skače ili hoda. Ali, koja klasa će odgovarati svemu ? Šta se uopšte može reći o svemu ? Definisati znači omeđiti, postaviti granice, naći sličnosti i suprotnosti i, iz tog razloga, univerzum, sve, izmiče definisanju. Kad stignemo dotle, um zapada u naizgled apsolutAu ograničenost i može se s pravom tvrditi da je zluopotreba uma postavljati takva pitanja. Kao što niko pri zdravoj pameti ne traži jutarnje vesti u rečniku, tako ne bi trebalo da iko upotrebljava govor i misli kako bi otkrio nešto o čemu se ne može govoriti ili misliti. Logično, dakle, pitanje „Šta je sve ?” nema smisla, mada izgleda duboko. Kao što je Vit159

KNJGA O TABUU KOH NAS

genštajn (Wittgenstein) predlagao, ljudi koji postavljaju takva pitanja imaju smetnje u intelektu, a one se mogu izlečiti filozofijskom terapijom. „Baviti se filozofijom”, kako on kaže, „znači misliti o mišljenju tako da se razdvoji pravo mišljenje od besmisla.” No, ta čista logika nas ne oslobađa potrebe da znamo to što je izraženo - ma kako nespretno - u onom pitanju. Kao što sam rekao na početku, neverovanto je čudno da se bilo šta uopšte događa. Ipak, kako mogu da izrazim to osećanje u obliku razumnog pitanja na koje bi moglo da se odgovori na zadovoljavajući način? Stvar je, možda u tome da ne tražim verbalan " odgovor, kao što kad zamolim za poljubac, ne želim parče hartije na kojoj piše „poljubac”. Metafizička radoznalost pre traži doživljaj, viziju, otkrivanje koje će objasniti, bez reči, zašto postoji univezrum i šta je on - kao što čin ljubavi objašnjava zašto smo muškog i ženskog roda. Moglo bi se, onda, reći da je najbolji odgovor na pitanje „Šta je sve ?” — „Gledaj i videćeš!” Međutim, to pitanje gotovo uvek podrazumeva traženje nečeg osnovnog u svemu, jedinstvene podloge koju naše obično mišljenje i osećanja ne mogu da shvate. Misao i osećaj su analitički i selektivni, tako da predstavljaju svet kao puko mnoštvo stvari i događaja. Međutim, čovek ima „metafizički instinkt” koji se ne zadovoljava prividnim mnoštvom. 160


„Šta nam garantuje da naših pet čula, kad se sva uzmu u obzir, pokrivaju sve mogućnosti doživljavanja? Ona pokrivaju samo naše konkretne doživljaje, naše ljudsko poznavanje činjenica i događaja. Postoje praznine između prstiju; postoje i praznine između čula. U tim prazninama je tama koja krije vezu između stvari... Ta tama je izvor naših nejasnih strahova i briga, ali ujedno i dom bogova. Samo oni vide povezanost, potpunu relevantnost svega što se dešava; onoga što do nas dopire samo u parčićima i komadima, „slučajeva” koji postoje samo u našim glavama, u našim ograničenim percepcijama.”1

Čovek je zbog toga intuitivno ubeđen da je čitavo mnoštvo stvari i događaja „na” nečemu ili ,,u” nečemu, kao što je odraz u ogledalu, zvuci na membrani, svetlost i boje u dijamantu ili reči i muzika pesme u pevaču. Ovo je, možda, posledica toga što je i sam čovek složen organizam i ako su stvari i događaji ,,na” bilo čemu, onda su na rijegovom nervnom sistemu. Međutim, očigledno postoji više nego jedan nervni sistem, a na čemu su onda svi nervni sistemi? Jedan na drugom? To misteriozno nešto se nazivalo bog, prauzrok, priroda, supstancija, energija, prostor, etar, um, biće, praznina, beskonačnost - imena i ideje čija se populamost i ugled menja sa vetrovima intelektualne mode, u zavisnosti od toga da li univerzum smatramo inteligentnim ili 1 Idris Peri (Perry), „Kafka, Rilke i Rumpelštilts (Kajka, Rilke and Rumpelstiltskin), The Listener, British Broadcasting Corporation, London, 2. decembar 1965. str. 895. 161

KNKGA O TABUU KO]I NAS

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO .................

glupim, nadljudskim ili nižim od ljudskog, preciznim ili neodređenim. Svi oni se mogu odbaciti kao besmislena galama ako je pojam osnotmog ili bića samo proizvod intelektualne spekulacije. Ovi nazivi se često koriste za označavanje sadržaja živoga i za čula gotovo konkretnog doživljaja - „ujedinjujućeg” doživljaja mističnog, koji u nebitnim varijacijama postoji u gotovo svim kulturama, u svim vremenima. Taj doživljaj je transformisani osećaj svoga ja o kojem sam raspravljao u prethodnom poglavlju, mada ,,naturalističkim” terminima, očišćenim od hokuspokusa o umu, duši, duhu i drugim intelektualno-eteričnim rečima. > Uprkos univerzalnosti ovog doživljaja i impresivnoj regulamosti kojom je opisan na isto tako uopšten način2, tvrdokorni tipovi ga smatraju halucinacijom koja se ponavlja uz karakteristične simptome, kao paranoja, što ne doprinosi našoj informisanosti o flzičkom univerzumu. Kao što ništa ne možemo da kažemo o svemu, tako, dokazuju oni, sve ne može da se oseti ili doživi. Jer, sva naša čula su selektivna. Doživljavamo kontrastom, kao što mislimo kontrastom. Doživeti nešto što leži iza svih doživljaja bilo bi, dakle, kao videti sam vid, kao nešto zajedničko svemu viđenom. U smislu boja i obli2 v Citalac se upućuje na dela u bibliografiji kao što su: Bakova (Bucke) Kosmička svest ( Cosmic Consciousnesš), Džejmsove (James) Vrste religijskog doživljaja ( Varieties o f Religious Experience) i Džonsonov (Johnson) Posmatrač na brdima ( Watcher on the Hills).

162

ka - izuzev boja i oblika koji su u kontrastu jedno sa drugim - možemo li da vidimo sam vid? Međutim, metafizika, kao fllozoflja u celini, nije nešto što se jednostavno može izlečiti ili napustiti kao neka intelektualna bolest. Najveći antimetafizičari među filozofima imaju, zapravo, svoju prećutnu metafiziku koja se krije iza tvrdnje da svaki doživljaj i sve znanje mora da pripada nekoj klasi i zasniva se na kontrastima i međusobnim poređenjima. Jednostavno rečeno, oni dopuštaju cfa ja mogu da znam i da govorim razumno o nečem belom, jer poznajem belo u kontrastu sa cmim i u poređenju sa crvenim, narandžastim, žutim, zelenim, plavim, modrim i ljubičastim. Oni će dopustiti smislene sudove o psima i mačkama, jer je reč o organskim stvorenjima, za razliku od neorganskih stvari, o sisarima za razliku od torbara i, mada trče okolo, imaju jasno odredene granice koje ih odvajaju od svih ne-pasa i ne-mačaka. Osnovna pretpostavka da se sve znanje zasniva na kontrastima krajnje je metafizička. Formulišimo je drugačije: „Sve znanje je prepoznavanje međusobnih odnosa čula - doživljaja i / ili stvari i događaja.” Ovo se opasno približava smislenom sudu o svemu. „Sve stvari se raspoznaju prema razlici Ui sličnosti koje postoje medu njima.” Ako antimetafizičara, ma kad i uz krike protesta, sateramo u tu poziciju, on zapada još dublje u metafiziku. 163


Pretpostavimo da iskaz „Sve je energija” ne daje više informacija od „Sve je svđ’. Da bih opisao energiju, moram da je razlikujem od neenergije ili mase i u tom slučaju, ako sve podrazumeva i ne-energiju - masu, prostor ili bilo šta - biće ne samo neobavešteno već i besmisleno reći da je sve energija. Ako, dakle, insistiramo da se energija može poznavati i opisati samo pomoću kontrasta sa ne-energijom, to je potpuno isto kao kad bismo rekli da se energija (ili kretanje) ispoljava ili jednostavno postoji samo u kontrastu s nečim relativnO inertnim. No, u tom slučaju, energija zavisi od inertnog kako bi bila energetska, a inertno zavisf od energetskog kako bi bilo inertno. Ova relativnost ili međuzavisnost dveju stvari neverovatno je blizu metaflzičkom jedinstvu koje stoji iza razlika. Nekad sam mislio da se sve filozofske rasprave mogu svesti na prepirku između „sitničara” i „romantičara”. Cepidlake su tvrdokorni, rigorozni i precizni ljudi koji vole da naglašavaju razlike i podele među stvarima. Oni su pre za čestice nego za talase, za diskontinuitet nego za kontinuitet. Romantičari su nežni i vole široka uopštavanja i velike sinteze. Oni naglašavaju jedinstvo koje se nalazi u osnovi i skloni su panteizmu i misticizmu. Talasi kao krajnji sastojci materije mnogo im više odgovaraju nego čestice, a diskontinuiteti im zveče kao pneumatska bušilica. Filozofi-sitničari smatraju romantičare prilično odvratnim - nedisciplinovanim, mutnim sanjarima, koji prelaze preko čvrstih činjenica kao 164


intelektualna sluz koja preti da okruži čitav univerzum u „nediferencirani estetski kontinuum” (navod prof. F. S. K. Nortropa [Northrop]). Romantičari, opet, gledaju na svoje kolege cepidlake kao na žive skelete koji zvekeću i kuckaju, bez mesa i vitalnih sokova, kao na suve i isušene mehanizme lišene svih finijih osećanja. Obe strane bi bile beznadežno izgubljene jedna bez druge, jer ne bi imalo o čemu da se raspravlja, niko ne bi znao svoju poziciju i ceo tok filozofije bi došao do kraja. Kako stvari trenutno stoje u svetu akademske filozofije, cepidlake su već godinama na vlasti i u Engleskoj i u Sjedinjenim Državama. Svojom naklonjenošću lingvističkoj analizi, matematičkoj logici i naučnom empiricizmu svrstali su filozofiju u isti red sa mistikom nauke, počeli su da pretvaraju filozofovu biblioteku ili utočište u planini u nešto nalik laboratoriji i, po rečima Vilijama Erla (Earle), došli bi na posao u belim mantilima kad bi mislili da bi se time izvukli. Stručni časopisi su sada dosta nečitljivi, kao rasprave o matematičkoj fizici, a teme rasprave sićušne kao neka životinjica pod mikroskopom bidloga. No, njihova ubedljiva pobeda nad romantičarima je gotovo ukinula filozofiju kao disciplinu, jer bližimo se tački kad će odeljenje za filozofiju zatvoriti svoje prostorije i preseliti preostale članove katedre na odeljenja za matematiku i lingvistiku. Istorijski gledano, ovo je verovatno krajnja tačka zaleta intelektualnog klatna koje je donelo


u modu potpuno automatski model univerzuma, vek analize i specijalizacije, kad smo izgubili svoju viziju univerzuma u preovlađujućoj kompleksnosti njegovih detalja3. Medutim, procesom koji je K. G. Jung nazvao „enantiodromija”, dostizanje bilo koje ekstremne pozicije je tačka u kojoj se ona pretvara u sopstvenu suprotnost proces koji može biti zamoran i koji se ponavlja, a da pri tome ne postoji svest o tome da su suprotni krajevi polarni i da su polovi neophodni jedan drugome. Nema sitničara bez romantičara i romantičara bez sitničara. DAkademska filozofija je propustila svoju zlatnu priliku 1921, kad je Ludvig Vitgenštajn prvi put objavio svoj Tractatus Logico-Philosophicus, koji se završava sledećim odlomkom: „Pravi metod filozofije bio bi sledeći: da se ne kaže ništa osim onog što se može reći, tj. osim iskaza prirodnih nauka, tj. nečeg što nema nikakve veze sa filozofijom; a zatim kad god neko poželi da kaže nešto metafizički, da mu se dokaže da izvesnim znakovima u svom iskazu nije pridao nikakvo značenje. Taj metod tog drugog ne bi zadovoljio - on ne bi imao osećaj da ga mi učimo filozofiju - ali to bi bio jedini striktno pravilan metod. Moji iskazi se mogu objasniti na sledeći način: onaj ko me razume na kraju shvati da su drugi besmisleni tek pošto se popeo pomoću njih, na njih, preko njih. (To će reći, on mora da odbaci merdevine pošto se popeo pomoću njih). Mora da prevaziđe te sudove; onda tek može da vidi svet u pravom svetlu. O onome o čemu se ne može govoriti, mora se ćutati.” To je bio kritičan trenutak za sve akademske filozofe da zadrže totalnu tišinu i da unaprede disciplinu na nivo čiste kontemplacije, zajedno sa praksom meditacije zen-budista. Ali čak i Vitgenštajn je morao da nastavi da govori i piše, jer kako filozof može da dokaže da radi a ne da se samo glupira? ( Tractatus logico-philosophicus, 6.53, 6.54 i 7, Sarajevo, 1960). 166


Za bilo kakvo kretanje u filozofiji, osim kretanja napred-nazad i u krug, čovek mora imati precizan osećaj korelativne vizije. To je tehnički izraz za potpuno razumevanje igre cmo-belog, pomoću kojega se vidi da su sve eksplicitne suprotnosti implicitni saveznici - korelativni u smilu da „idu” jedna sa drugim i da ne mogu odvojeno postojati. Ovo je, više od ikakve mutne apsorpcije razlika u kontinuumu čiji je krajnji rezultat romantizam, metafizičko jedinstvo koje čini osnovu sveta. Jer, to jedinstvo nije samo jednoznačnost nasuprot višeznačnosti, budući da su oba ta termina polama. Jedinstvo ili neodvojivost jednog i mnoštva, u filozofiji vedante stoga se zove „nedualizam” (advaita) za razliku od obične uniformnosti. Istini za volju, i ovaj termin ima svoju suprotnost - „dualizam” - jer budući da svaki termin označava klasu, intelektualnu fioku, svaka klasa ima spoljašnjost koja je polaritet njene unutrašnjosti. Stoga jezik ne može da prevaziđe dualizam, kao što slike ili fotografije na ravnoj površini ne mogu da imaju više od dve dimenzije. Ipak, konvencijom perspektive, izvesne dvodimenzionalne linije, ukošene ka „tački nestajanja”, uzimaju se kao predstavnici treće dimerizije, dubine. Na sličan način, dualistički izraz „nedualizam” se uzima kao predstavnik „dimenzije” u kojoj eksplicitne razlike imaju inrplicitno jedinstvo. U početku nije lako održati korelativnu viziju. Upanišade je opisuju kao hod po ivici sečiva, održavanje ranvoteže na najoštrijoj i naj-


težoj liniji. Jer, običnom vidu nije dostupno ništa „između” klasa i suportnosti. Život je serija hitnih odluka koje zahtevaju čvrstu posvećenost ovome ili onome. Materija je onoliko nalik nečemu koliko to nešto uopšte može postojati, a prostor je onoliko nalik ničemu koliko to ništa može postojati. Bilo kakva zajednička dimenzija između toga dvoga izgleda nepojmljiva, osim ako je to naša sopstvena svest ili um, a to nesumnjivo pripada materiji zauvek ugroženoj ništavilom. Međutim, blagom promenom tačke gledišta, ništa nije očiglednije od međuzavisnosti suprotnosti. No, ko bi u to poverovao? Da li je moguće da moje ja , moje postojanje, sadrži biće i ništavilo, te da je smrt prosto ,,ugašeni” interval u pulsiranju upaljeno / ugašenog koje mora biti večno - jer će svaka altemativa tom pulsiranju (to jest njegovo odsustvo) posle izvesnog vremena dovesti do njegovog prisustva? Da li je, onda, pojmljivo da sam ja u suštini večno postojanje, trenutno i možda bespotrebno zastrašeno jednom polovinom sebe, pošto sam sebe celog identifikovao sa drugom polovinom? Ako se izbor mora svesti na belo ili na cmo, moram li da se opredelim za belu stranu tako da ne mogu da igram igru crno-belog u sportskom duhu, znajući da nijedna strana ne može da pobedi? Ili je sve to samo gađanje formalnim odnosima između reči i termina, bez ikakve veze s mojom fizičkom situacijom? Da bi se na poslednje pitanje odgovorilo potvrdno, morao bih da poverujem da je logika 168


misli sasvim proizvoljna - da je ona čisto i strogo ljudski izum bez ikakve osnove u fizičkom svetu. Mada je tačno, kako sam već pokazao, da mi namećemo logičke obrasce (mreže, rešetke i druge vrste kalkulisanja) na krivudavi fizički svet - što može da zbuni ukoliko nismo svesni onoga što činimo - ipak ti obrasci ne dolaze iz spoljašnjeg sveta. Oni su u vezi sa konstrukcijom Ijudskog nervnog sistema, koji je, nesumnjivo, u svetu i deo sveta. Štaviše, pokazao sam da je korelativno mišljenje o odnosu organizma prema okolini mnogo kompatibilnije sa fizičkim naukama nego naši arhaični opšteprihvaćeni pojmovi o našem ja koje se suočava sa tuđim i posebnim svetom. Ako želim da prekinem veze između ljudske logike i fizičkog univerzuma, morao bih prvo da se vratim mitu o egu kac izolovanom, nezavisnom posmatraču, za kojeg je ostatak sveta apsolutni spoljni i nešto „drugo”. Ni neurologija, ni biologija, ni sociologija nc mogu da podrže ovakvo mišljenje. S druge strane, ako smo ja i drugi, subje i objekt, organizam i okolina, polovi jednog procesa, onda je TO moje pravo postojanje. Kac što kaže u Upanišadama, ,,TO je biće. TO je stvarnost. TO si ti!” Međutim, ja ne mogu ćU mislim ili kažem ništa o toj stvari ili, kako ćv je odsad zvati: o TOME, osim ako pribegnerr konvenciji upotrebe dualističkog jezika, kao štc upotrebljavamo linije perspektive da bismo po kazali dubinu na ravnoj površini. Ono što sc nalazi između suprotnosti mora se razmotriti 165

KNJGA O TABUU KOI NAS

ako uopšte mora, prirnenom kontrasta, a to znači upotrebom jezika analogije, metafore i mita. Problem nije samo u tome što je jezik dualističan, ukoliko su reči oznake za klase koje se međusobno isključuju. Problem je u tome što je TO mnogo veći deo mene nego što mislim, do te mere bitno i osnovno za moju egzistenciju, da ne mogu od njega da napravim objekat. Ne može se biti van TOGA i, zapravo, nema ni potrebe da se to čini. Dokle god pokušavam da shvatim TO, podrazumevam da TO nije ja. Kad bi to bilo moguće, izgubio bih osećanje za njega i pokušavao da ga nađem. Zato oni koji zaista znaju da su TO uvek kažu da ga ne shvataju, jer TO shvata shvatanje, a ne obratno. Ne može se, i ne treba, ići dublje od dubine! No, činjenica da TO izmiče svakom opisu ne sme se, kako je to često slučaj, pogrešno shvatiti kako je TO najvazdušastija apstrakcija, poput nekakvog providnog kontinuuma ili kosmičkog želea bez ikakvih odlika. Najkonkretnije zamišljanje Boga Oca, s belom bradom i u zlatnoj odori, bolje je od toga. Pa ipak, učenici istočnjačkih filozofija i religija na Zapadu upomo optužuju hinduiste i budiste da veruju u bezobličnog, želatinskog boga, samo zato što ovi insistiraju na tome da je svaki pojam ili objektivna slika TOGA prazna. No, naziv „prazan” odnosi se na sve takve koncepcije, ali ne i na TO. Međutim, dok govorimo i mislimo o TOME, nema altemative za upotrebu pojmova i slika, 170


i nema nikakve štete u tome, ukoliko nam je jasno šta radimo. Idolopoklonstvo nije upotreba slika, već njihovo mešanje s onim što predstavljaju i u tom pogledu mentalne slike i uzvišene apstrakcije mogu biti štetnije od bronzanih idola. Vi ste, verovatno, vaspitavani u kulturi u kojoj vekovima predsedava slika TOGA kao Boga Oca, čija je zamenica on, jer TO izgleda suviše bezlično, a ona bi, naravno, bila inferioma. Da li ta slika još može da funkcioniše kao mit koji bi pružio neki konsenzus o životu i njegovom smislu za sve razičite narode i kulture ove planete? Iskreno govoreći, slika Boga Oca je postala smešna - osim ako čitate sv. Tomu Akvinskog, ili Martina Bubera, ili Paula Tiliha i shvatite da možete biti odani Jevrejin ili hrišćanin, a da ne verujete, bukvalno, u kosmičkog muškog roditelja. Čak i onda, teško je ne osetiti snagu slike, jer slike pokreču naše emodje dublje nego pojmovi. Kao odani hrišćanin iz dana u dan biste izgovarali molitvu; „Oče naš, iže jesi na nebesi...” i najzad biste se uneli u to - emocionalno se obraćate TOME kao idealizovanom ocu - muškarcu koji voli, ali je strog i sasvim je drugačija ličnost od vas. Očito, vi ste nešto drugo a ne bog, ukoliko imate predstavu o sebi kao o posebnom egu, ali kad shvatite da je taj oblik identiteta samo društvena institucija koja je prestala da bude funkcionalna životna igra, oštra podela između vas i realnosti kao krajnjeg rezultata više nije relevantna. 171

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO KNJIGA O TABUU KOJI NAS

Staviše, mlađi članovi našeg društva se u poslednje vreme sve više bune protiv očinskog autoriteta i očinske države. Jedan od razloga je u tome što je dom u industrijskom društvu uglavnom spavaonica; otac ne radi kod kuće, tako da žena i deca ne učestvuju u njegovom poslu. On je samo lik koji donosi novac i posle radnog vremena trebalo bi da zaboravi na svoj posao i da se zabavlja. Romani, časopisi, televizija i popularni stripovi stoga prikazuju „tatu” kao nesposobnog klovna. U toj slici ima istine, jer je tata naseo na prevaru da je rad prosto nešto što se radi za novac, a novcem možeš da dobiješ šti hoćeš. \ Nije čudo što sve više studenata ne želi ulogu u tatinom svetu i učiniće sve da izbegnu upuštanje u bespoštednu konkurenciju u kakvoj se nalazi trgovac, onaj koji svakodnevno putuje na posao, službenik i rukovodilac. Ljudi koji imaju profesiju - arhitekti, lekari, advokati, ministri i profesori - takođe imaju kancelarije van kuće i time su, pošto se potrebe njihovih porodica sve više svode na novac, skloni da misle kako čak i profesija jeste put da bi se zaradio novac. Sve to još pogoršava činjenica da roditelji više ne vaspitavaju svoju decu. Zato dete ne raste sa razumevanjem ili entuzijazmom za rad svoga oca. Umesto toga, šalju ga u školu u kojoj nema dovoljno osoblja i koju obično vode žene koje, u tim uslovima jedino mogu da prenesu neko masovno proizvedeno znanje koje dete pri-

prema za sve i ni za šta. Ono nema nikakve veze sa zanimanjem svog oca. Istovremeno s ovom devalvacijom oca, navikavamo se na pojam univerzuma koji je tako misteriozan i tako impresivan da ni najbolja predstava o ocu više nije dovoljna da objasni šta ga pokreće. No, problem jć u ovom slučaju u tome što mi nismo u stanju da zamislimo predstavu višu od predstave čoveka. Mali broj nas je uopšte sreo anđela, a verovatno ga ne bismo ni prepoznali kad bismo ga videli, pa su naše predstave bezličnog i nadličnog boga beznadežno niže od ljudskih - želatin, bezoblična svetlost, homogenizovani prostor ili snažan trzaj elektriciteta. Međutim, naša predstava o ljudskom biću menja se u skladu sa spoznajom da Ijudsko biće nije jednostavno i isključivo fizički organizam. Moje telo je i moja okolina, a ona se mora meriti milijardama svetlosnih godina. Dosad su pesnici i filozofi koristili ogromno prostranstvo i trajanje univerzuma kao opravdanje za razmišljanja o beznačajnosti čoveka, zaboravljajući da je upravo čovek sa ,,tim očaravajućim razbojem, mozgom”, ono što ogromni električni puls pretvara u svetlost i boju, oblik i zvuk, veliko i malo, tvrdo i teško, dugo i kratko. Spoznavajući svet, mi ga humanizujemo i kako smo, kad ga otkrijemo, zadivljeni njegovim dimenzijama i kompleksnošću, trebalo bi isto tako da smo zadivljeni što imamo mozak da ga vidimo. 175:

172

KNJIGA O TABUU KO]I NAS

Dosad su nas učili, međutim, da i nismo odgovomi za svoj mozak. Mi ne znamo (rečima ili brojevima) kako je on konstruisan i tako izgleda da su mozak i organizam kao celina jedno genijalno vozilo koje nam je „dato” ili kao tajanstveni lavirint u kojem smo privremeno zarobljeni. Drugim rečima, prihvatili smo definiciju sebe koja je ja ograničila na izvor i na granice svesne pažnje. Ta definicija je mizemo nedostatna jer mi, u suštini, znamo kako da razvijamo mozak i oči, uši i prste, srce i kosti - isto onako kao što znamo da hodamo i dišemo, pričamo i mislimo - samo ne umemo to da izrazimo rečima. Reči su suviše nespretne za opisivanje takvih stvari, a svesna pažnja suviše uska da bi vodila računa o svima njihovim detaljima. Tako se često događa da, kad kažete nekoj devojci da je lepa, ona odgovara: „Tipični muškarac! Vi mislite samo na telo. U redu, lepa sam, ali telo sam nasledila od roditelja i to je samo stvar sreće. Više volim da mi se dive zbog onoga što jesam, a ne zbog moje spoljašnjosti.” Jadnica! Sve što ona kaže jeste da je izgubila kontakt sa sopstvenom zadivljujućom mudrošću i genijalnošću i želi da joj se dive zbog nekih prostih trikova koje može da izvede svojom svesnom pažnjom. Mi smo svi u istoj situaciji pošto smo se odvojili od svog tela i od čitave mreže sila u kojima se tela rađaju i žive. Ipak, još možemo da probudimo onaj osećaj da je Sve to takođe naše ja - jedno ja, doduše, 174


koje je daleko izvan predstave o egu ili van Ijudskog tela ograničenog kožom. Onda viđamo ja gde god da pogledamo, a njegova slika je univerzum u svoj svojoj svetlosti i tami, u svojim telima i prostorima. To je nova predstava čoveka, ali još samo predstava. Jer preostaje - da upotrebim dualističke reči - ,,iza”, „ispod”, „okolo” i „u sredini” svega toga nepojmljvog TO, koje se polarizuje u vidljivim kontrastima talasa i žleba, čvrstih tela i prostora. Čudno je, međutim, da TO, ma kako nepojmljivo, nije nikakva bljutava apstrakcija - ono je vrlo jednostavno i stvarno tvoje ja . Kako kaže kineski zen majstor: „Ništa ti ne preostaje u ovom trenutku do da se dobro nasmeješ!” Džejms Brouton (Broughton) kaže:

„Ovoje To i ja sam To i ti si To i on je To i ona je To i to je To i to bi bilo to.”4 Pravi humor je, zaista, smejanje samom sebi - božanstvenoj komediji, neverovatnoj obmani na osnovu koje se misli da stvorenje koje postoji nije i deo postojanja, da ono što je čovek nije ^ Iz Bard i harfista (The Bard and the Harper), LP 1013, snimili Džejms Brouton (Broughton) i Džoel Endrus (Andrews), Musical Engineering Associates, Sausaiito, California, 1965. 175


isto što i sve. Sve vreme mi to saznanje nosimo ,,u kostima”, ali svesna pažnja, ometana detaljima i razlikama, ne može da vidi celinu od delova. . Glavni trik u ovoj obmani je, naravno, smrt. Posmatrajte smrt kao trajni kraj svesti, tačku u kojoj vi i vaše znanje o univerzumu jednostavno prestajete i gde postajete kao da nikada niste postojali. Razmišljajte o tome na mnogo širem planu - smrt univerzuma u trenutku kad se potroši sva energija, kada se, prema nekim kosmolozima, eksplozija koja je bacila galaksije u svemir ugasi kao raketa. Biće kao da se to nikad nije ni dogodilo, što je, naravno, stanje stvari pre nego što se dogodilo. Isto tako, kad budete mrtvi, bićete kao što ste bili pre nego što ste začeti. Dakle - bio je jedan blesak, blesak svesti ili blesak galaksija. To se dogodilo. Čak i ako nema nikoga ko se toga seća. Ali ako je, kad se to dogodilo i nestalo, stanje stvari bilo isto kao pre nego što je počelo (uključujući mogućnost da nije bilo stvari), onda to može ponovo da se desi. Zašto da ne? S druge strane, mogao bih da pretpostavim da, pošto se to dogodi, stanje više nije isto kao pre. Energije je bilo i pre eksplozije, ali pošto se eksplozija ugasila, nije ostalo energije. Energija je oduvek i zauvek latentna. Onda je eksplodirala i to je bilo to. Možda je moguće zamisliti da se ono što je oduvek postojalo umorilo od sebe, eksplodiralo i prestalo. No, to je veći pritisak na moju maštu nego ideja da su ti bles176


kovi periodični i ritmični. Oni mogu da idu dalje ili u krug: tu nema mnogo razlike. Osim toga, ako je latentna energija oduvek postojala pre eksplozije, teško mi je da zamislim određeno vreme kad je morala da prestane. Može li nešto da bude poluvečno? Odnosno, može li proces bez početka da dođe do kraja? Pretpostavljam, onda, da ću sa sopstvenom smrću zaboraviti ko sam, kao što moja svesna pažnja nije u stanju da se seti, ako je ikad znala, kako se stvaraju ćelije mozga i sistem vena. Sećanja igraju malu ulogu u našem biološkom postojanju. Kao što je i moj osećaj „jastva”, osećaj da sam živ, nastao bez sećanja ili namere, tako će se iznova javljati, kao što se „centralno” ja - To - javlja kao ja/drugo stanje u milijardama pulsirajućih oblika - uvek isto i uvek novo, „ovde” usred „tamo”, „sada” usred „onda” i „jedan” usred „mnoštva”. I ako zaboravim koliko sam puta bio ovde i u koliko oblika, to zaboravljanje je nužni interval tame između svakog pulsa svetlosti. Ja se vraćam u svakoj bebi koja se rodi. Zapravo, mi ovo već znamo. Pošto ljudi umru, rađaju se bebe i, osim ako su automati, svaka od njih je, kao i mi sami, doživljaj ja koji opet nastaje. Uslovi nasleđa i životne okoline se menjaju, ali svaka od tih beba je inkamacija istog doživljaja da smo centralni u odnosu na „drugi” svet. Svako odojče dolazi u život kao što sam i ja došao, bez sećanja na prošlost,. Isto tako, kad ja odem, neće postojati nikakav doživljaj ili 177


isto što i sve. Sve vreme mi to saznanje nosimo ,,u kostima”, ali svesna pažnja, ometana detaljima i razlikama, ne može da vidi celinu od delova. . Glavni trik u ovoj obmani je, naravno, smrt. Posmatrajte smrt kao trajni kraj svesti, tačku u kojoj vi i vaše znanje o univerzumu jednostavno prestajete i gde postajete kao da nikada niste postojali. Razmišljajte o tome na mnogo širem planu - smrt univerzuma u trenutku kad se potroši sva energija, kada se, prema nekim kosmolozima, eksplozija koja je bacila galaksije u svemir ugasi kao raketa. Biće kao da se to nikad nije ni dogodilo, što je, naravno, stanje stvari pre nego što se dogodilo. Isto tako, kad budete mrtvi, bićete kao što ste bili pre nego što ste začeti. Dakle - bio je jedan blesak, blesak svesti ili blesak galaksija. To se dogodilo. Čak i ako nema nikoga ko se toga seća. Ali ako je, kad se to dogodilo i nestalo, stanje stvari bilo isto kao pre nego što je počelo (uključujući mogućnost da nije bilo stvari), onda to može ponovo da se desi. Zašto da ne? S druge strane, mogao bih da pretpostavim da, pošto se to dogodi, stanje više nije isto kao pre. Energije je bilo i pre eksplozije, ali pošto se eksplozija ugasila, nije ostalo energije. Energija je oduvek i zauvek latentna. Onda je eksplodirala i to je bilo to. Možda je moguće zamisliti da se ono što je oduvek postojalo umorilo od sebe, eksplodiralo i prestalo. No, to je veći pritisak na moju maštu nego ideja da su ti bles176


kovi periodični i ritmični. Oni mogu da idu dalje ili u krug: tu nema mnogo razlike. Osim toga, ako je latentna energija oduvek postojala pre eksplozije, teško mi je da zamislim određeno vreme kad je morala da prestane. Može li nešto da bude poluvečno? Odnosno, može li proces bez početka da dođe do kraja? Pretpostavljam, onda, da ću sa sopstvenom smrću zaboraviti ko sam, kao što moja svesna pažnja nije u stanju da se seti, ako je ikad znala, kako se stvaraju ćelije mozga i sistem vena. Sećanja igraju malu ulogu u našem biološkom postojanju. Kao što je i moj osećaj „jastva”, osećaj da sam živ, nastao bez sećanja ili namere, tako će se iznova javljati, kao što se „centralno” ja - To - javlja kao ja / drugo stanje u milijardama pulsirajućih oblika - uvek isto i uvek novo, „ovde” usred „tamo”, „sada” usred „onda” i „jedan” usred „mnoštva”. I ako zaboravim koliko sam puta bio ovde i u koliko oblika, to zaboravljanje je nužni interval tame između svakog pulsa svetlosti. Ja se vraćam u svakoj bebi koja se rodi. Zapravo, mi ovo već znamo. Pošto ljudi umru, rađaju se bebe i, osim ako su automati, svaka od njih je, kao i mi sami, doživljaj ja koji opet nastaje. Uslovi nasleđa i životne okoline se menjaju, ali svaka od tih beba je inkamacija istog doživljaja da smo centralni u odnosu na „drugi” svet. Svako odojče dolazi u život kao što sam i ja došao, bez sećanja na prošlost. Isto tako, kad ja odem, neće postojati nikakav doživljaj ili

KNJIGA O TABUU KOJI NAS SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

proživljavanje stanja našeg stalnog „bivstvovanja”. Priroda se „grozi vakuuma” i osečaj našeg ja se ponovo javlja i nije bitno da li je interval deset sekundi ili milijarde godina. U nesvesnom stanju svaki vremenski raspon je jedan trenutak. Ovo je toliko očigledno, ali razlog što smo blokirani i ne možemo to da vidimo jeste usađeni i snažni mit da ja dolazi na ovaj svet, ili je izbačeno iz njega, tako da nema nikakve bitne veze s njim. Zbog toga se ne pouzdajemo da će univerzum ponoviti ono što je već uradio samom ja, svaki put iznova. Posmatramo ga kao večitu arenu u kojoj je pojedinac samo privremeni stranac - posetilac koji tu jedva pripada, jer tanki zrak svesti ne obasjava sopstveni izvor. Posmatrajući svet, zaboravljamo da svet posmatra sebe - svojim očima i očima TOGA. Sada znate, čak i ako vam zatreba više vremena da se trgnete i shvatite i steknete potpun utisak. Možda nije lako povratiti se posle mnogih generacija putem kojih su očevi rušili decu kao domine, govoreći im: ,,Da se nisi usudio da pomisliš na tako nešto! Ti si samo mali skorojević, samo stvor, i bolje da naučiš gde ti je mesto.” Naprotiv, ti si TO. Ali možda su očevi nesvesno pokušavali da kažu deci da je TO hladno i ravnodušno. Ne pojavljuješ se (na sceni) kao TO, jer ti zaista jesi TO, a svrha scene je da se na njoj prikazuju prestave; ne da se ona prikazuje. Pojaviti se kao TO - igrati boga znači igrati ja kao ulogu, što upravo nije slučaj. Kad TO igra, ono igra sve. 178

Sledeće knjige su, sa mnogo različitih gledišta, usmerene na Knjigu i proširuju njene teme. Redžinald H. Blit, Zen u engleskoj književnosti i kod orijentalnih klasika. Dutton, New York, 1960. Norman O. Braun, Život protiv smrti: psihoanalitički smisao istorije. Wesleyan University Press, Middletown, Conn., 1959. Ričard M. Bak, Kosmička svest. Ponovljeno izdanje Dutton, New York, 1959. Trigant Berou, Nauka i ponašanje čoveka. Philosophical Library, New York, 1958. Ving-cit Čan, Programski spis šestog patrijarha. St. John’s University Press, New York, n.d. S. P. R. Čarter, Čovek na Zemlji: preliminama evaluacija ekologije čoveka. Contact Editions, The Tides, Sausalito, Cal., 1962.

KNJIđA O TABUU KOJI NAS

Aleksandra Dejvid-Nil, Tajna usmena učenja tibetanskih budističkih sekti. Maha-Bodhi Society, Calcutta, n.d. Pjer Tejar de Šarden, Fenomen čoveka. Harper & Row, New York, 1959Džon Djui i Artur F. Bentli, Znanje i znano. Beacon Press, Boston, 1960. Georg Grodek, Knjiga o Tome. Vintage Books, New York, 1961. Rene Genon, Uvod u proučavanje hinduističkih doktrina. Luzac, London, 1945. Oldos Haksli, Ostrvo. Harper & Row, New York, 1962. Vilijam Džejms, Različiti oblici religijskog doživIjaja. Modem Library New York, 1936. Rejnor Keri Džonson, Posmatrač na brdima, Harper & Row, New York, 1959. Karl G. Jung, Sećanja, snovi, razmišljanja. Zabeležila i izdala Aniela Žafe. Pantheon, New York, 1963. Dž. Krišnamurti, Komentari o življenju. 3 toma. Harper & Row, New York 1956-60. Bhagavad Gita (engleski prevod Sarvepali Radakrišnana). Harper, New York, 1948. Lin Jutang, Mudrost Lao Cea. Modern Library, New York, 1948. Glavne upanišade. Engleski prevod u izdanju Harper, New York, 1953. D. T. Suzuki, Zen budizam. Izdavač Vilijam Baret. Doubleday, New York, 1956. Alan Vots, Priroda, muškarac i žena. Pantheon, New York, 1958.

SEREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Rejmond H. Viler, Zakoni Ijudskeprirode. Nisbet, London, 1931. Lanselot Lo Vajt, Sledeći razvoj u čoveku. Holt, New York, 1948. Rihard Vilhelm i Karl G. Jung, Tajna zlatnog cveta. Harcourt, Brace, New York, 1962. Ludvig Vitgenštajn, Tractatus logico-philosophicus. Routledge and Kegan Paul, London, and Humanities Press, New York, 1961. Džon Z. Jang, Sumnja i pouzdanost u nauci. Oxford University Press, New York, 1960.

Sdtdom

ALAN VOTS (Watts), magistar teologije i doktor bogoslovskih nauka, stekao je reputaciju kao jed2n od najoriginalnijih i „najnekonvencionalnijih” filozofa ovog veka. Najpoznatiji je po interpretacijama indijske i kineske filozofije, pogotovo zen budizma. Napisao je više od dvadeset knjiga o filozofiji i psihologiji religije, uključujući: Pogledaj Duha, Zar je to važno? Ra-

dosna kosmologija, Priroda, muškarac i žena, Vrhovni identitet, Put zena, Mudrost nesigumosti, Toje to, Izvangranica teologije, Psihoterapija na Istoku i Zapadu i Skriveni iza oblaka, prebivalište nepoznato: dnevnik sa planine. Umro je 1973. Možda najpoznatije od svih dela Alana Votsa, Knjiga prodire do uzroka i izlečenja od iluzije

da je ja zasebni ego, smešten u vreču od kože, koji se „suprotstavlja” univerzumu flzičkih objekata, stranih i glupih. Prema dr Votsu, ta iluzija počiva u osnovi zloupotrebe tehnologije za nasilno i neprijateljski nastrojeno potčinjavanje čovekove prirodne okoline, što dovodi do njenog potpunog uništenja. Da bi pronašao hitno potreban odgovor za ovaj problem ličnog identiteta, autor modernizuje i parafrazira hinduističku filozofiju vedante i iznosi njen u potpunosti zapanjujući i subverzivan način shvatanja da je ja, zapravo, koren i osnova univerzuma. Svojom poznatom lucidnošću i duhovitošću, Alan Vots predstavlja ovo „osnovno znanje” o prirodi ja u obliku Knjige - uvodnog priručnika u centralnu misteriju egzistencije koju svaki otac može da prenese sinu ili majka kćerki, na pragu zrelosti.

GLOBAL BOOK

Novi Sad, Miroslava Antića 4 Tel/fax: 021/612-666 UREDNIKIZDANJA Nikola Janković Alan Watts Knjiga o tabuu koji nas sprečava da saznamo ko smo RECENZENT Zoran Marošan LIKOVNIIGRAFIČKIUREDNDC Vuk Tatar LEKTOR Kosta Dudić KOREKTOR Vesna Krčmar

SLOG ANATTA press Maksima Gorkog 6 ŠTAMPA DP Štamparija „Budućnost'* NoviSad, Šumadijska 12 ZA ŠTAMPARIJU Novak Vukotić, direktor Tiraž 1500 kom. 1995. Novi Sad ISBN 86-02-00018-9

CIP - KaTajiorH3ai
a) Ta6y —IIcHxojiorHja jih h h o c th

0

T«i: 0 2 1 /6 1 2 /6 6 6 , Faxs 0 2 1 /6 1 5 -0 2 3

GLOBAL BOOK 21000 Novi Sod Miroslova Antića 4

h

| Knjiga o

iTabuii KOJINAS SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Možda najpoznatije od svih dela Alana Votsa, Knjiga o Tabuu prodire do uzroka i izlečenja od iluzije da jeja zasebni ego, smešten u vreću od kože, „suprotstavljen" univerzumu fizičkih objekata, stranih i glupih. Prema dr Votsu, ta iluzija počiva u osnovi zloupotrebe tehnologije za nasilno i neprijateljski nastrojeno potčinjavanje čovekove prirodne okoline, što dovodi do njenog potpunog uništenja. Da bi pronašao hitno potreban odgovor za ovaj problem ličnog identiteta, autor modernizuje i parafrazira hinduističku filozofiju vedanta i iznosi njen u potpunosti zapanjujuči i subverzivan način shvatanja da je/a, zapravo, koren i osnova univerzuma. Svojom poznatom lucidnošču i duhovitošču, Alan Vots predstavlja ono „osnovno znanje" o prirodi ja u obliku Knjige - uvodnog priručnika u centralnu misteriju egzistencije koju svaki otac može da prenese sinu ili majka kćeri, na pragu zrelosti.

Alan Watts - Knjiga o TABUU koji nas sprečava da saznamo ko smo

Recommend Documents