SADRŽAJ SADRŽAJ....................................................................................................................................... 1 I KRIMINOLOGIJA TERORIZMA...................................................................................................5 1. MUTANTNE FORME TERORIZMA............................................................................................................. 5 Kontekst terorizma..........................................................................................................................................................5 Nekoliko uobičajenih konteksta terorizma.................................................................................................................6 Promena konteksta......................................................................................................................................................7 Nekoliko uobičajenih definicija......................................................................................................................................8 Tipologiziranje terorizma..............................................................................................................................................10 Na putu ka taktičkom tipologiziranju terorizma...........................................................................................................11 Teroristička taktika........................................................................................................................................................13 Glavne teze....................................................................................................................................................................14 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................15 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................15 2. INDIVIDUALNO I GRUPNO PONAŠANJE................................................................................................ 15 Teroristi i obični kriminalci...........................................................................................................................................15 Podrška za jačanje grupe i opravdavanje terorizma......................................................................................................18 Opravdavanje "doktrinom nužde".................................................................................................................................19 Profil ličnosti teroriste - praktično viđenje...................................................................................................................20 Profil ličnosti teroriste - gledište koje ne obećava........................................................................................................21 Profil ličnosti teroriste - gledište koje obećava.............................................................................................................21 Pogodne karakteristike.............................................................................................................................................22 Frustracija/narcisoidnost agresija.............................................................................................................................22 Sklonost udruživanju................................................................................................................................................22 Mogućnosti za učenje...............................................................................................................................................22 Kalkulacije troškova i koristi....................................................................................................................................22 Ratnički snovi...............................................................................................................................................................22 Glavne teze....................................................................................................................................................................23 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................23 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................23 3. PROMENA STRUKTURE GRUPA I METAMORFOZA TERORIZMA........................................................23 Pokušaj da se sledi put terorizma..................................................................................................................................24 Opseg i dužina kampanje..............................................................................................................................................24 Važna je veličina...........................................................................................................................................................25 Osnovne organizacione strukture terorističkih grupa...................................................................................................26 Procesi i problemi upravljanja......................................................................................................................................28 Adamsova analiza finansiranja terorizma.....................................................................................................................30 Otpor bez vođa, vukovi samotnjaci i manijaci..............................................................................................................31 Glavne teze....................................................................................................................................................................33 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................33 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................33 4. RELIGIJA I TERORIZAM.......................................................................................................................... 34 Logička veza religije i terorizma..................................................................................................................................34 Hantingtonov sukob civilizacija...................................................................................................................................35 Hofmanova analiza verskog terorizma.........................................................................................................................37 Uloga eshatologije........................................................................................................................................................38 Proces satanizacije........................................................................................................................................................39 Kratak pregled savremenih verskih sukoba..................................................................................................................40 Indija.........................................................................................................................................................................40 Irska..........................................................................................................................................................................41 Bliski istok................................................................................................................................................................41 Sjedinjene Države.....................................................................................................................................................42 Glavne teze....................................................................................................................................................................43 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................43
1
Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................43
II OSNOVNI ISTORIJSKI PODACI...............................................................................................44 5. POREKLO MODERNOG TERORIZMA.................................................................................................... 44 Prosvećenost, revolucija i terorizam.............................................................................................................................44 Klasna revolucija i promena značenja terorizma..........................................................................................................45 Terorizam i uloga anarhista...........................................................................................................................................46 Terorizam i Ruska revolucija........................................................................................................................................47 Stari i novi terorizam....................................................................................................................................................50 Glavne teze....................................................................................................................................................................51 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................51 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................51 6. POREKLO PROBLEMA U IRSKOJ........................................................................................................... 51 Poreklo i razvoj angloirskog sukoba.............................................................................................................................52 Rani počeci irske republikanske armije........................................................................................................................54 Uskršnja buna 1916. godine..........................................................................................................................................55 Uticaj ruske revolucije: De Valera, Kolinsa i tanski rat................................................................................................56 Razni trendovi u IRA: 1930 - 1985...............................................................................................................................56 Teror oranžista...............................................................................................................................................................58 Glavne teze....................................................................................................................................................................59 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................59 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................60 7. POREKLO TERORIZMA NA BLISKOM ISTOKU.....................................................................................60 Upoznavanje sa regionom.............................................................................................................................................60 Kratak pregled nekih važnijih problema.......................................................................................................................61 Tri izvorišta bliskoistočnog terorizma..........................................................................................................................62 Cionizam u Palestini.....................................................................................................................................................63 Rađanje modernog Izraela............................................................................................................................................64 Rivalitet među Arapima................................................................................................................................................65 Šiitski islam i revolucionarni Iran.................................................................................................................................68 Glavne teze....................................................................................................................................................................72 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................72 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................72 8. LATINOAMERIČKI UTICAJI NA TERORIZAM.......................................................................................... 72 Teorija urbanog terorizma.............................................................................................................................................73 Terorizam i gerilski rat..................................................................................................................................................75 Urbani terorizam u praksi.............................................................................................................................................76 Uticaj Tupamarosa........................................................................................................................................................79 Urbana filosofija...........................................................................................................................................................79 Taktika Tupamarosa......................................................................................................................................................80 Organizacione karakteristike.........................................................................................................................................82 Glavne teze....................................................................................................................................................................84 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................84 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................84
III MODERNI TERORIZAM........................................................................................................... 84 9. MEĐUNARODNI TERORIZAM PALESTINSKO PITANJE........................................................................84 Razvoj PLO-a i međunarodni terorizam.......................................................................................................................85 Karamah........................................................................................................................................................................86 Crni septembar: Terorizam PLO-a širi se na Evropu....................................................................................................87 PLO i promenjeno lice bliskoistočnog terorizma.........................................................................................................88 Invazija Libana..............................................................................................................................................................89 PLO u izgnanstvu i njegov povratak.............................................................................................................................89 Abu Nidal poreklo, struktura i operacije.......................................................................................................................90 Glavne teze....................................................................................................................................................................93 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................94 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................94 10. RELIGIJA I BLISKOISTOČNI TERORIZAM............................................................................................ 94 Dva shvatanja islama i terorizma..................................................................................................................................94 Iranska revolucija i metamorfoza Hezbolaha...............................................................................................................95 Islamski džihad.............................................................................................................................................................97
2
Hamas...........................................................................................................................................................................98 Uspon Osame bin Ladena.............................................................................................................................................98 Objava rata Sjedinjenim Državama..............................................................................................................................98 Bombaški napadi Bin Ladena.......................................................................................................................................98 Ostale terorističke grupe koje povezuju religiju i nasilje..............................................................................................98 Jevrejski fundamentalizam i nasilje..............................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 11. MEĐUNARODNI TERORIZAM: USPON I PAD LEVICE I DESNICE......................................................98 Levičarski terorizam u Evropi......................................................................................................................................98 Frakcija crvene armije...................................................................................................................................................98 Povlačenje drugih zapadnoevropskih terorističkih pokreta..........................................................................................98 Japanska crvena armija.................................................................................................................................................98 Oživljavanje neofašizma...............................................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 12. BAJMANOVA LOGIČKO OBJAŠNJENJE ETNIČKOG TERORIZMA.....................................................98 Nacionalistički i etnički terorizam................................................................................................................................98 ETA u Španiji................................................................................................................................................................98 PKK u turskoj...............................................................................................................................................................98 Irska i mutacije IRA-e...................................................................................................................................................98 Stavljanje terorizma van zakona i ograničavanje slobode kretanja..............................................................................98 Evolucije taktike snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj.................................................................................................98 Kriminološka analiza irskog terorizma.........................................................................................................................98 Tigrovi oslobodioci tamilskog elama............................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 13. TERORIZAM U SJEDINJENIM DRŽAVAMA........................................................................................... 98 Samoorganizovani terorizam....................................................................................................................................98 Buntovnički terorizam..............................................................................................................................................98 Transnacionalni terorizam........................................................................................................................................98 Problemi konceptualizacije domaćeg terorizma...........................................................................................................98 Smitova analiza terorizma u Sjedinjenim Državama....................................................................................................98 Emerson: Džihad u Sjedinjenim Državama..................................................................................................................98 Bombaški napadi na klinike za abortuse i terorizam....................................................................................................98 Glavne teze...................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 14. NASILNI EKSTREMIZAM U SJEDINJENIM DRŽAVAMA.......................................................................98 Kratka istorija desničarskog ekstremizma u sjedinjenim državama.............................................................................98 Ponovno oživljavanje moderne desnice........................................................................................................................98 Uputstva Vilijama Pirsa za izvođenje revolucije..........................................................................................................98 Kriminalno ponašanje desnih ekstremista....................................................................................................................98 Ekoterorizam i prava životinja......................................................................................................................................98 Crni hebrejski izraeliti...................................................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98
V PROBLEMI MODERNOG TERORIZMA...................................................................................98 15. TEHNOLOŠKI TERORIZAM I ORUŽJE ZA MASOVNO UNIŠTENJE...................................................98 Aum Šinrikjo................................................................................................................................................................98 Tehnološki terorizam.....................................................................................................................................................98 Ranjivost Sjedinjenih Država u odnosu na tehnološki terorizam.................................................................................98 Problemi bezbednosti u industriji energetike................................................................................................................98 Opasnost od nuklearnog terorizma...............................................................................................................................98 Biološki i hemijski terorizam........................................................................................................................................98 Sajber terorizam............................................................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98
3
Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 16. TERORIZAM I MEDIJI............................................................................................................................ 98 Snage bezbednosti i novinari........................................................................................................................................98 Efekat prenosivosti medijskog izveštavanja.................................................................................................................98 Terorizam kao način komunikacije...............................................................................................................................98 Cenzura i sloboda..........................................................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 17. POLITIKA, SLOBODA, BEZBEDNOST I BUDUĆNOST.........................................................................98 Kreiranje kontraterorističke politike.............................................................................................................................98 Traganje Stensfilda Tarnera za čvrstim stanovištem.....................................................................................................98 Oružje za masovno uništenje: predviđanje budućnost!................................................................................................98 Izopštavanje terorizma: pretnja za građanske slobode..................................................................................................98 Upotreba vojne sile u borbi protiv terorizma................................................................................................................98 Tajnovitost i razmena informacija.................................................................................................................................98 Stinsonova analiza bezbednosti....................................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98 18. REAKCIJA NA TRAGEDIJU OD 11. SEPTEMBRA...........................................................................................98 Logika asimetričnog rata...............................................................................................................................................98 Uloga obaveštajne delatnosti........................................................................................................................................98 Koliko je komplikovano etiketiranje kontraterorističke delatnosti...............................................................................98 Teološka doktrina al Kaide...........................................................................................................................................98 Kampanja al kaide protiv Sjedinjenih Država..............................................................................................................98 Evolucioni razvoj samoubilačkih bombaških napada...................................................................................................98 Odbrana domovine i krivično pravo.............................................................................................................................98 Glavne teze....................................................................................................................................................................98 Teme za razmišljanje.....................................................................................................................................................98 Šta još treba pročitati....................................................................................................................................................98
DODATAK:.................................................................................................................................... 98 Uvod u rečnik ekstremizma........................................................................................................................... 98 Grupe:........................................................................................................................................................... 98
ODABRANA BIBLIOGRAFIJA.....................................................................................................98
4
I KRIMINOLOGIJA TERORIZMA 1. MUTANTNE FORME TERORIZMA Verovatno ste čuli, a verovatno i koristili reč terorizam i pre nego što ste pročitali ovu knjigu. Ako jeste, onda ste pri raspravama o terorizmu u svojoj glavi već imali predstavu o njemu. I drugi ljudi upotrebljavaju tu reč i takođe projektuju svoje poimanje reči terorizam. To stvara problem. Niko nije uspeo da tačnu definiciju ovog termina i kao rezultat različiti ljudi daju različito značenje terorizmu. Da stvar bude još gora, karakter samog terorizma promenio se tokom istorije. Dok se u jedno doba nasilna aktivnost mogla nazvati terorizmom, u nekom drugom periodu istorije ista aktivnost može se oceniti kao rat, oslobodilačka borba ili kriminal. Poslednjih godina u nekim formama terorizma religija je počela da igra važnu ulogu. Svrha ove glave je da predstavi razne metode za shvatanje terorizma i taktike kojom se teroristi koriste. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da opišete probleme kontekstualnog značenja terorizma. 2. Da nabrojite i definišete neke od konteksta terorizma. 3. Da nabrojite i sažeto iznesete neke uobičajene definicije terorizma. 4. Da objasnite jake i slabe strane tipologije terorizma. 5. Da opišete taktičku tipologiju terorizma. 6. Da nabrojite i sažeto iznesete pet osnovnih taktičkih formi terorizma.
Kontekst terorizma Terorizam dospeva u naše domova sa televizijskih ekrana, bombarduje nas iz novina i časopisa, a ponekad ulazi u naše živote i na mnogo direktniji način. Izgleda da se u ovakvo vreme ljudi mnogo ne bave definicijom terorizma. Oni sigurno osećaju strah kada vide nasilje. Ponekad izgleda da sam događaj definiše terorizam. Na primer, kada bomba uništi neki avion to se često naziva terorizmom, ali kada vojska obori civilni avion to se smatra nesrećnom greškom. Sjedinjene Države mogu da raketiraju neki objekat za koji sumnjaju da je teroristička baza i da tvrde da na taj način brane nacionalne interese. A opet, ako neka druga zemlja to isto učini u nekom drugom kraju sveta, Sjedinjene Države će je za to delo osuditi. Svaki put kad se pomene reč terorizam, dvostruki aršini i kontradikcije dovode do konfuzije. Reč terorizam pokreće žestoke rasprave. Umesto da se usaglase i definišu terorizam, naučnici koji se bave društvenim naukama, kreatori politike, advokati i stručnjaci za bezbednost prepiru se oko značenja te reči. Poznati ekspert za terorizam sa Univerziteta Teksas u Dalasu, H.H.A. Kuper (Cooper) (1978, 2001.), izlaže ovaj problem na jednostavan način. On kaže: "Problem je u definiciji problema". Mi se možemo složiti da je terorizam problem, ali se ne možemo složiti oko toga šta je terorizam. Ima nekoliko razloga zbog kojih nastaje konfuzija. Prvo, terorizam je teško definisati zato što ta reč ima pežorativnu konotaciju. (Pežorativno znači nabijeno emocijama). Osoba koja je obeležena kao terorista doživljava političku i društvenu degradaciju, a isto se to događa sa organizacijom koju su etiketirali kao terorističku grupu. Rutinski zločini dobijaju veću društvenu važnost kada se ocene kao terorizam, a politički pokreti mogu imati problema, ako se njihovi članovi označe kao teroristi. Do dalje konfuzije dolazi kada ljudi pomešaju termine strah (teror) i terorizam. Na primer, cilj vojske je da unese strah u srca neprijatelja; sistematsko unošenje straha postalo je osnovno oružje u sukobima tokom istorije. Neki ljudi tvrde da nema razlike između vojne sile i terorizma. 5
Mnogi članovi antinuklearnog pokreta proširuju ovo mišljenje, tvrdeći da je spremnost da se upotrebi nuklearno oružje jedna od dodatnih delatnosti terorizma. Koristeći se istom logikom, neki ljudi tvrde da ulične bande i kriminalci terorišu svoje susede. Ako bismo sve što izaziva strah nazvali terorizmom, onda bi broj mogućih definicija postao neograničen. Jedan od glavnih razloga zbog kojih je teško definisati terorizam je to što se njegovo značenje menja sa društvenim i istorijskim kontekstom. Ovim ne želimo da kažemo da je "onaj koji je za nekog terorista za drugog borac za slobodu," već da podvučemo da značenje terorizma varira. Promene značenja nastaju zbog činjenice da terorizam nije čvrst pojam. Kao i zločin, terorizam je određen društvom, a sa društvenim promenama menja se i njegovo značenje. Ova glava se bavi nekim uobičajenim definicijama terorizma. Te definicije vredi proučiti; ali je još važnije shvatiti da definicije terorizma nisu od velike pomoći. Čovek mora da razume kontekst neke definicije pre nego što upotrebi neki termin. Definicija terorizma se uvek menja uporedo sa društvenim i istorijskim prilikama, a rezultat toga je da terorizam postaje problem. Kao i Vrhovni sud, koji je postavio jednu definiciju pornografije, tako ni mi ne znamo kako da definišemo terorizam, ali ga prepoznajemo kada se dogodi. Izgleda da je H.H.A. Kuper zaista u pravu. Naš problem je u definiciji problema. Nekoliko uobičajenih konteksta terorizma Pre nego što se razmotrimo definiciju terorizma, biće nam od koristi da se pozabavimo značenjem reči terorizam u specifičnim okolnostima. Više će nam koristiti da navedemo kontekst terorizma, nego da pamtimo raznorazne definicije. U donjem tekstu navodimo neke kontekstualne činjenice koje treba uzeti u obzir. Istorija Značenje terorizma vremenom se izmenilo. Skoro da nije moguće govoriti o terorizmu, a da se prvo ne pozabavimo istorijskim kontekstom terorističke borbe. Istorija terorizma veoma je važna, pa vas u daljem tekstu upoznajmo sa istorijskim događajima svetske istorije. Moderni terorizam potiče od Francuske revolucije (1789-1795). Upotrebljen je kao termin da opiše akcije francuske vlade. Do 1848. godine značenje ovog termina se promenilo, pa se upotrebljava da bi se opisali nasilni revolucionari, koji su se pobunili protiv vlade. Do kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka terorizam se koristio pri opisivanju nasilnih aktivnosti nekih grupa, u koje su spadali: radničke organizacije, anarhisti, nacionalne grupe koje se bune protiv stranih sila i ultranacionalističke političke organizacije. Posle Drugog svetskog rata (1939-1945) značenje se ponovo menja. U to vreme narodi su počeli da se dižu protiv dominacije Evrope svetu i te nacionalističke grupe smatrane su terorističkim grupama. Negde otprilike od 1964. godine do ranih osamdesetih, termin terorizam se pored nacionalističkih grupa, pripisivao i levičarskim grupama koje su se služile nasilnim metodima. Sredinom osamdesetih, značenje se ponovo promenilo. U Sjedinjenim Državama neke nasilničke aktivnosti pokreta mržnje nazivale su se terorizmom. Na međunarodnom planu, terorizam se posmatrao kao nacionalističko ratovanje unutar države. Teroriste su podržavali proskribovani režimi. U novom milenijumu definicije terorizma takođe se menjaju. Današnji terorizam odnosi se na velike grupe koje su nezavisne od države, na verske fanatike koji se služe nasiljem i nasilničke grupe koje terorišu druge boreći se za neki određenu cilj, recimo za očuvanje čovekove sredine. Važno je shvatiti da na definicije utiče istorijski kontekst terorizma. Konflikt Značenje terorizma varira zavisno od različitih tipova rata. Za vreme konvencionalnog rata, armije koriste komandosku taktiku koja veoma liči na terorizam. Za vreme Građanskog rata u Americi, Federalna armija dala je poseban zadatak majoru Džonu Andersonu da uništi pruge Konfederacije. Armija konfederacije zarobila je Andersona i osudila ga za špijunažu, ali za Severnjake on je bio i ostao heroj. On nije nosio uniformu i nije se borio po važećim pravilima borbe. Armije za vreme rata redovno koriste takvu taktiku i nikad je ne definišu kao terorizam. U gerilskom ratu gerilci koriste terorističku taktiku u borbi protiv neprijatelja, a nekad terorišu i njihove pristalice da bi ih pokorili. U totalnom ratu vazduhoplovne snage ponekad bombarduju i uništavaju čitave gradove. Tako je Nemačko vazduhoplovstvo (Luftwaffe) razorilo Staljingrad 1942., a Britansko-američke vazduhoplovne snage uništile su Drezden 1945. godine. Nijedna strana u tom ratu nije smatrala da vrši terorističku akciju. Mogli bismo tako da nabrajamo mnoge primere i iznosimo nebrojene kontradikcije ove vrste, ali je najvažnije da shvatite da se definicija 6
terorizma menja prema vrsti sukoba. Verovatno će se termin terorizam koristiti za opisivanje nasilnih aktivnosti u periodu mira. Politička moć Definicija terorizma zavisi od političke moći. Vlade mogu da uvećaju svoju političku moć ako svoje protivnike etiketiraju kao "teroriste". Građani su izgleda spremni da prihvate zloupotrebu sile od strane vlade kada se ona vrši u okviru kampanje protiv terorizma. "Teroristi" ne uživaju iste humanitarne privilegije kao i "narod". Nezakonita hapšenja, pa čak i mučenja i ubistva, postaju za javnost prihvatljivi metodi borbe protiv terorizma. Označavanje nekoga teroristom nekad može da ima smrtonosne posledice. Represija Pojam represije veoma je blizak terminu moći. Neke vlade rutinski koriste terorizam da bi držale svoje građane pod vlašću. Takva vrsta represije obično se primenjuje u zemljama sa političkom strukturom, u kojoj vođe održavaju svoju vlast uz pomoć tajne policije. Josif Staljin (1879-1953.) vladao je Sovjetskim Savezom od 1924. do 1952. godine koristeći se terorom, a Sadam Husein vlada Irakom na sličan način. Latinska Amerika imala je nekoliko vladara koji su represijom održavali vlast, a mnogo puta u tome su im pomagale i Sjedinjene Države. Represija se može javiti i van zvanične političke strukture. Takva vrsta represije naziva se ekstra juridistička represija i izražava se kroz delovanje represivnih grupa, koje terorišu druge ljude terajući ih da se ponašaju na određen način. Politička represija je oblik terorizma, ali ljudi ovu vrstu nasilja retko nazivaju terorizmom. Mediji pri opisivanju političkog nasilja novinari i televizijski reporteri često upotrebljavaju termin terorizam. Međutim, ne postoji tačna odrednica po kojoj se definicija može primeniti. U mnogim prilikama novinari koriste ovaj termin da bi privukli pažnju čitalaca na svoj članak ili izveštaj. Reč terorizam, kako je koriste mediji, relativno je beznačajna. Zločin Možda smatrate da kriminalci i teroristi pripadaju različitim tipovima nasilničkog ponašanja. Tako misle i neki analitičari, ali dilema i dalje postoji. Pre nekoliko godina Predsednička komisija za krivično pravo utvrdila je da je potrebno ispitati motiv krivičnog dela da bi se odredilo da li je neka akcija teroristička. (Nacionalni savetodavni odbor o Standardima i ciljevima Krivičnog prava, 1976.). Po tome se svaki zločin izvršen iz političkih motiva, smatra terorizmom. Ovaj prilaz stvarima je problematičan zbog toga što je zločin bez obzira kakav je njegov motiv. Svaki terorizam, osim u vreme sukoba ili za vreme represije neke vlade, sadrži i kriminalnu aktivnost. Čak i u Sjedinjenim Državama, Savezni biro za istraživanje (FBI), u svojim Uniformnim izveštajima o zločinima, ne stavlja veći deo političkih zločina u dosije pod naslovom terorizam. Religija u poslednje vreme igra značajniju ulogu u procesu terorizma. Ovo je glavna tema Glave 4, ali je važno znati da ekstremna» religiozna verovanja pružaju kontekst za definisanje terorizma. Versko nasilje okuplja se oko tri ideje (Vajt, 2000). Prema prvoj, neke verske grupe smatraju da one treba da pročiste svet za dolazak nove epohe. Ovaj pokret može se nazvati nasilnom eshatologijom. Druga grupa ljudi smatra da su oni izabrani i imaju pravo da uništavaju druge ljude u ime pravednosti. Ovakav stav može dovesti do nasilne netolerancije i verskog rata. Najzad, u treću grupu spadaju ljudi koji su tako obuzeti borbom za neki cilj, da stvaraju surogat religiju i preduzimaju nasilničke akcije u ime svojih verovanja. Ekološki teroristi predstavljaju primer ovog tipa pseudoreligioznog terorizma. Specifične forme Ponekad se termin terorizam definiše u okviru specifičnog konteksta. Kasnije ćemo se u ovoj knjizi detaljno pozabaviti problemom oružja za masovno uništenje, pod naslovom tehnološki terorizam. Druga specifična forma terorizma izražena je kroz kompjuterske napade, viruse, ili uništavanje informacijske infrastrukture. To je sajberterorizam. Najzad, narkoorganizacije često koriste terorističku taktiku, a neke terorističke organizacije prodaju drogu da bi finansirale svoje političke akcije. Neki analitičari koriste termin narkoterorizam kada govore o ovom tipu nasilja. Penzionisani stručnjak FBI za borbu protiv terorizma Vilijam Dajson (William Dyson) (2000. u štampi), ne razdvaja ove dve vrste terorizma. Po njemu su to samo dve vrste napada kojim se služe politički teroristi. Promena konteksta Da li se možete setiti nekih drugih kontekstualnih faktora koji utiču na definiciju terorizma? Lista je verovatno beskrajna. Bez obzira na to, dovoljno je biti svestan da se definicija terorizma menja sa političkim i društvenim kontekstom. Analitičar terorizma Aleks Smid (Alex Schmid) (1983) tvrdi da će bez obzira kako definišemo terorizam, definicija uvek varirati zbog toga što se kontekst nasilne aktivnosti menja. Mi ne možemo da definišemo terorizam. Sa tom konstatacijom na umu, vreme je 7
da pogledamo neke od najčešćih definicija.
Nekoliko uobičajenih definicija U krivičnom pravu, kao i vojnom i bezbednosnom domenu, najrasprostranjenija definicija terorizma je prilično jednostavna, a postavili su je čuveni specijalista službe bezbednosti za borbu protiv terorizma Brajan Dženkins (Brian Jenkins) i vodeći stručnjak za istu materiju sa Univerziteta Džordžtaun Volter Laker (Walter Laqueur). Oni su svaki za sebe definisali terorizam, ali su došli do vrlo sličnih zaključaka. Dženkins nudi definiciju koju je često koristio u svojim konsultacijama sa snagama bezbednosti. Za Dženkinsa (1984.) je terorizam upotreba ili pretnja upotrebom sile, usmerena na ostvarivanje političkih promena. U definiciji koja je vrlo slična Dženkinsovoj, Laker (1987. str. 72) kaže da je terorizam nezakonito korišćenje sile protiv nevinih ljudi u cilju postizanja političkog cilja. On dodaje da je uzaludno pokušavati da se napravi neka sadržajnija definicija od ove najjednostavnije, zbog toga što je tema tako kontroverzna. U fus noti. Laker tvrdi da bi se o terorizmu mogli napisati čitavi tomovi, ali da nam oni ne bi nimalo pomogli da bolje shvatimo ovu temu. U jednom svom kasnijem delu, Laker (1999 str 8-10) daje prednost jednostavnoj definiciji terorizma, uz jedinu tvrdnju da se značenja i definicije menjaju kroz istoriju. I Dženkins i Laker otvoreno priznaju da njihov jednostavan pristup ovoj materiji ima mnogo problema. Nijedna definicija ne ograničava problem, niti postoji razuman način da se jednostavna definicija primeni na specifične akte terorizma. Takođe, jednostavne definicije ne mogu da zadovolje akademske krugove, kreatore politike, niti naučnike iz društvene sfere. Kratko rečeno, jednostavnost ne rešava problem koji postavlja profesor Kuper. Ipak, Laker kaže da treba prihvatiti jednostavnu definiciju sa svim njenim problemima i slabostima, zbog toga što će terorizam uvek imati različito značenje za različite ljude. Imajući to na umu, proučićemo stavove Lakera i Dženkinsa. Iz perspektive bezbednosti, Lakerovi zaključci imaju smisla: terorizam jeste oblik političkog ili kriminalnog nasilja, koji koristi vojnu taktiku delovanja strahom da bi došlo do promene ponašanja. Ovaj jednostavni prilaz ne rešava politički problem definicije, ali daje priliku članovima službe bezbednosti da krenu dalje od beskrajnih rasprava. Svi koji su u službi za borbu protiv terorizma pokušavaju da spreče kriminalne napade vojnog tipa, na nevine ljude u civilnim sredinama. Ali definicije terorizma ne zaustavljaju se na ovim pragmatičnim i jednostavnim objašnjenjima. Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i Španija su još pre više od deset godina stavile terorizam van zakona, a Amerika razmatra ideju o jednoj zakonskoj definiciji (Mullendore i White, 1996.). Dobra strana zakonskih definicija je što one dozvoljavaju vladi da može da koristi određena kriminalna dela u borbi protiv terorizma. Van toga, one su beskorisne jer ne mogu da objasne ni društvenu ni političku stranu terorizma. Što je još gore, mogu se i zloupotrebiti. Nasilje nastaje kao posledica komplikovanih društvenih činilaca, koji sežu van uskih zakonskih ograničenja i spoljnopolitičkih restrikcija. Često do političkog nasilja dolazi za vreme borbe za legitimitet. Na primer, američki patrioti borili su se protiv Britanaca i pre nego što je vlada Sjedinjenih Država bila priznata. Zakonska definicija takođe sadrži unutrašnje kontradikcije. U pravnim uputstvima Sjedinjenih Država, na primer, piše da neke grupacije mogu biti označene kao terorističke, dok druge koje vrše iste aktivnosti mogu biti označene kao legitimne revolucionarne snage. Osim toga, vlade u Latinskoj Americi, koje su u prijateljskim odnosima sa Sjedinjenim Državama, počinile su neke od najstrašnijih zverstava u istoriji sveta u ime borbe protiv terorizma. S druge strane, ironija je da neki latinoamerički revolucionari, koji se opiru represivnim režimima naših prijatelja, prihvataju prava izražena u američkoj Deklaraciji nezavisnosti i Ustavu, a mi ih ipak smatramo teroristima. Zakonske definicije obično su kratkovide. Marta Krenšo (Martha Crenshaw) (1983.) smatra da se terorizam ne može definisati ako se ne analizira sam akt terorizma, njegov cilj i šanse za uspeh. Prema ovom viđenju, borci za slobodu koriste legitimne vojne metode kada napadaju političke ciljeve. Njihove akcije postaju još legitimnije ako imaju neke šanse da pobede. Teroristi ne uspevaju da polože test legitimnosti u jednoj od tri kategorije: vojnim metodima, vojnim ciljevima i šansi da pobede. Krenšova takođe ukazuje da nasilje za vreme revolucija ne treba brkati sa terorizmom. Za Krenšovu terorizam predstavlja društveno i politički neprihvatljivo nasilje upereno protiv nevinih 8
ljudi da bi se postigao psihološki efekat. Zbog ovih analitičkih postavki, kojima jasno određuje terorizam, Krenšova se smatra vodećim stručnjakom za terorizam, iako dva problema i dalje ostaju nerazrešena. Svako ko poseduje političku moć da definiše "legitimnost" ima i moć da definiše terorizam. Osim toga, analitička definicija nije napredovala mnogo dalje od jednostavne definicije. Za vreme Reganove administracije (Reagan 1981-1989.) postalo je popularno definisati terorizam u okvirima nacionalne politike. Analitičari su ukazivali na terorističke države, koje su se služile terorizmom da bi napadale američke interese. Nil Livingston (Neil Livingstone) (Livingstone & Arnold, 1986, str. 110) navodi pet sila koje su služile kao države klijenti bivšeg Sovjetskog Saveza. Bivši premijer Izraela Benjamin Netanjahu (1986, str. 515) pozvao je zapad na oružje protiv terorističkih država. Ako prihvatite tu logiku, rešićete dileme sa definicijom terorizma. Teroristi su bili borci iz senke iz Libije, Sirije, Bugarske, Istočne Nemačke i Severne Koreje, pod komandom Biroa za državnu bezbednost bivšeg Sovjetskog Saveza, tj KGB-a. Međutim, definicija terorizma pod pokroviteljstvom države naišla je na probleme, čak i pre nego što se srušilo komunističko carstvo. Džejms Adams (James Adams) (1986.) detaljno pokazuje da terorističke grupe nisu i nikad nisu bile kontrolisane od strane država. Majkl Štol (Michael Stohl) (1988, str. 128) ima drugo objašnjenje. Neke terorističke države jesu davale logističku podršku i pokazivale naklonost prema terorističkim grupama, ali je njihov sveukupni uticaj bio beznačajan. Kada se Sovjetski Savez raspao, teorija o državnom terorizmu je poljuljana. Iako su neki teroristi, koji su se krili u Istočnoj Evropi, uhapšeni (Na primer, Istočni Nemci predali su novoj Saveznoj policiji Nemačke imena i adrese Frakcije Crvene armije), priroda terorizma promenila se krajem dvadesetog veka. Terorizam je suviše komplikovan i suviše značajan da bi se mogao kontrolisati od strane nacionalnih država. Edvard Herman (Edward Herman) (1983.) ima drugačiju definiciju terorizma i po njemu terorizam treba definisati u okvirima državne represije. Ističući korumpirane latinoameričke vlade kao primer, Herman tvrdi da represivna politika dovodi do većeg siromaštva naroda nego bilo koja druga vrsta državnog terorizma. Majkl Štol (1988, str. 20-28) je malo blaži i tvrdi da vlade često koriste terorizam da bi zadržale vlast. Volter Laker (1987, str. 6) kaže da su ovakvi zaključci tačni i da bi bilo budalasto tvrditi da državna represija prouzrokuje manje patnji od modernog terorizma. Ipak, Laker tvrdi da je državna represija dugotrajan politički problem, koji je potpuno odvojen od modernog terorizma. Uvođenje te teme u diskusiju samo unosi konfuziju u naš predmet rasprave i vrlo malo doprinosi našem boljem razumevanju terorizma. U traganju za rešenjem dileme o definisanja terorizma, Aleks Šmid (Alen Schmidt) (1983, str 70111) pokušava da spoji različite stavove. On zaključuje da ne postoji prava ili tačna definicija terorizma jer je terorizam apstraktan pojam, koji nije opipljiv. Samo jedna definicija apsolutno ne može da obuhvati sva moguća značenja tog termina. Ipak Šmid kaže da je izvestan broj elemenata zajednički za sve glavne definicije, a da većina definicija ima dve karakteristike: Nekoga terorišu, a značenje termina potiče od meta i žrtava terorizma. Šmid takođe nudi mešovitu definiciju terorizma. Njegova empirijska analiza nalazi 22 zajednička elementa kod većine definicija i on razvija definiciju koja sadrži 13 od tih elemenata. Šmid vidi terorizam kao metod borbe u kojoj žrtve služe kao simbolične mete. Nasilni akteri mogu da stvore hronični osećaj straha upotrebom nasilja van okvira normalnog ponašanja. Na taj način dobija se auditorijum veći od neposrednih žrtava i dolazi do promene u javnim stavovima i akcijama. Neki naučnici veruju da je Šmid rešio dilemu definicije terorizma na taj. način što je iskombinovao više definicija. Drugi smatraju da je on izbacio ono što je neobjašnjivo. U pokušaju da reše ovaj problem, većina analitičara svodi svoj rad na jednu od tri stvari. Sledeći ideje Krenšove i Tomasa Tortona (Thomas Thornton) (1964, str 73), neki naučnici tragaju za nezakonitim nasiljem umesto za političkom, revolucijom. Drugi se priklanjaju Šmidu, na taj način što ili spajaju definicije ili koriste tuđe definicije. Najzad, neki ljudi u potpunosti ignorišu taj problem. Oni pričaju o terorizmu pretpostavljajući da svi znaju na šta se misli. U posebnom Boksu 1,1 nalaze se uobičajene definicije terorizma, a u Boksu 1,2 nalazi se spisak izvesnog broja zvaničnih definicija koje su u upotrebi. Ujedinjene nacije: TERORISTA je svaka osoba koja, delujući nezavisno od znanja neke zemlje, ili kao pojedinac, ili kao član grupe koja nije priznata kao zvanično telo ili deo neke nacije, postupa na taj način što uništava ili oštećuje imovinu civilnog stanovništva ili vlada, da bi postigao 9
neki politički cilj. TERORIZAM je akt lišavanja života ili ranjavanja ili akt uništavanja ili oštećenja imovine civila ili vlade, bez jasne dozvole određenje vlade, od strane pojedinaca ili grupa ljudi koji samostalno deluju, ili vlada koje deluju iz vlastitih pobuda ili verovanja, da bi postigli neki politički cilj. Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država: Terorizam je nezakonita upotreba sile ili nasilja, ili pretnja silom ili nasiljem uperena protiv pojedinaca ili nečije imovine da bi se izvršila prisila ili zastrašivala vlada ili društvo, a u mnogim slučajevima da bi se postigao neki politički, verski ili ideološki cilj. državnih agenata, obično sa ciljem da se utiče na neki auditorijum. Obaveštajna agencija Ministarstva odbrane Sjedinjenih Država: Terorizam je unapred planirano političko nasilje koje se vrši protiv neborbenih ciljeva, a od strane subnacionalnih grupa ili tajnih društava.
Tipologiziranje terorizma Tipologija je sistem klasifikovanja, a ima isto toliko tipologija terorizma koliko i definicija. Međutim, modeli, sistemi klasifikovanja i tipologije su alternativa definicijama, i imaju nekoliko prednosti. Prvo, oni mogu da prezentuju široku lepezu problema. Terorizam se sastoji od raznih aktivnosti, a ne samo od jedne određene akcije. Tipologija bolje obuhvata veći broj terorističkih aktivnosti nego većina definicija. Drugo, od opsega problema zavisi koji će nivo problema biti predstavljen. Terorizam može da se dogodi na lokalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou. Tipologija pomaže da se identifikuje koja vrsta terorizma treba da se ispituje. Treće, kada se utvrdi na kom je nivou terorizam, onda se može odrediti i tip uzvratne reakcije na terorističku akciju. Najzad, obrađujući uz pomoć tipologije tipove nasilja i društveno značenje raznih taktika, izbeći ćemo burne debate o značenju terorizma. BOKS 1,1 Definicija terorizma Dženkins i Laker: Nelegalna sila uperena protiv nevinih u političke svrhe. Krenšo: Politički nelegalni napadi na nevine ciljeve.
Herman: Represija vlade. Smid: Borba protiv simboličkih ciljeva. Livingston: Ratovanje za male pare.
Tipologije nisu panacea, i one ne rešavaju sve dileme oko definisanja terorizma. Prvo, proces terorizma se konstantno razvija i menja. Modeli, taksonomije i tipologije samo opisuju obrasce događaja. Oni su generalizacije koje opisuju krajnje nestabilna okruženja. Tipologije mogu da poboljšaju naše razumevanje terorizma, ali svaki teroristički incident mora se sagledati u okviru njegovih društvenih, istorijskih i političkih uslova. Druga slabost tipologija je u tome što mogu da iskrive realnosti. Pošto se napravi model, neki ljudi, a u njih spadaju i oni učeni, pokušavaju da u taj model ubace razne oblike terorizma. Oni čak i menjaju ono što vide samo da bi se to uklopilo u tipologiju. Ovo se specijalno dešavalo u vezi sa Latinskom Amerikom. Vlade, novinari, profesori i revolucionari razrađivali su ideološke tipologije za Latinsku Ameriku, a zatim izvrtali realnost da bi se uklopila sa njihovim političkim stavovima. Menjanje događaja da bi se uklopili u obrazac, može potpuno da izokrene realnost. Kada se to uradi, istraživači vide samo ono što žele da vide. Osim toga, tipologije skrivaju detalje. One proizvode obrasce, a ne specifičnosti, čak i kada se tačno primene. Piter Fleming (Peter Fleming), Majkl Štol i Aleks Šmid (1988, str. 153-195) kritikuju upotrebu tipologija za opisivanje terorizma, tvrdeći da tipologije odražavaju pristrasnost istraživača. Tipologije takođe imaju tendenciju da porede varijabile, koje ne treba porediti kada su u pitanju različiti slučajevi. Po mišljenju istraživača, da bi tipologije mogle da se primene, one moraju da objasne grupne političke motivacije, poreklo, obim akcije i predmet njenog interesovanja. Fleming, Štol i Šmid su u pravu, vi možete odbaciti tipologije, ali one ipak mogu doneti ograničenu korist. Iako ne rešavaju probleme u vezi sa definicijom terorizma, niti nude metod za istraživanje duboko uvreženih političkih i društvenih problema, tipologije mogu biti od koristi na jedan ograničen način, jer se pomoću njih može identifikovati neki bezbednosni problem. Neki istaknuti stručnjaci imaju ovaj isti pristup terorizmu.
Na putu ka taktičkom tipologiziranju terorizma 10
lako ovo nije baš optimistička misao, jedna prosta pretpostavka pomoći će vam da shvatite terorizam. Ljudi žive u konstantnom stanju sukoba. Istina je da ne postoji ljudska organizacija u kojoj nema sukoba. Čak i u najmiroljubivijim zajednicama, organizacija društva se održava tako što grupa ljudi koja ima kontrolu, može da natera Ljude da se pridruže organizaciji društva i da se povinuju njenim propisima. Ta prisila ima svoje granice, ali mogućnost da se ona vrši je realna. Zbog toga društvene organizacije nikada nisu zaista "u miru", one su uvek "u ratu". Opseg i nivo konflikta varira, ali je konflikt normativ. Ako prihvatite ovu pretpostavku, moći ćete i da razumete terorizam. Kao primer vam može poslužiti nova koncepcija Američke vojske, koja je ustanovljena ranih sedamdesetih. Posle Vijetnamskog rata, američka vojska je shvatila da se njena misija menja i da njeni vojnici moraju biti spremni da vode nekoliko raznih vrsta ratova. Shvatili su da sukobi mogu da variraju od puškaranja, do nuklearnih ratova i da značenje reči rat postaje skoro nejasno. Da bi se ova situacija rešila, Vojska Sjedinjenih Država napravila je spektar sukoba (vidi Sliku 1,1). Spektar obuhvata neprestani niz sukoba počev od sukoba niskog intenziteta do pravog rata. Ova skala sukoba verovatno pre odražava stanje ljudske svesti, nego verovanje da možemo biti u ratu ili u miru. Ona nam takođe pomaže da shvatimo terorizam. Zbog toga što ljudska rasa živi u stanju neprekidnog sukoba i vođenja sukoba, na spektru sukoba našla je svoje mesto i moć prisile civilnog stanovništva. Čak i pre nego što sukob pređe na viši nivo vojnog sukoba, civilne vlasti obično nailaze na izazove koji se moraju rešavati posrednom ili direktnom silom. Na najnižem nivou društvenog organizovanja, neformalne norme i moralni kodeksi obavezuju ljude da im se povinuju, a ako ovi to ne čine, primenjuje se jača sila. U modernom društvu zapadnog tipa, za obuzdavanje se koristi građansko ili krivično pravo, dok se pasivnije društvene grupe mogu poslužiti isključenjem ili izbegavanjem neke osobe. Bez obzira na sve to, društvene grupe uvek imaju potencijal da upotrebe silu da bi nametnule poželjan način ponašanja. BOKS 1,2 Zvanične definicije terorizma Čak i razna vladina tela imaju nekoliko definicija terorizma. Stejt department: Naslov br. 22 sekcije 26-56f (d) američkog zakona, sadrži sledeće definicije: Termin "terorizam" odnosi se na unapred smišljeno, politički motivisano nasilje koje se čini protiv neborbenih ciljeva od strane subnacionalnih grupa ili tajnih agenata, a koje obično ima za cilj delovanje na određeni auditorijum. Termin "međunarodni terorizam" odnosi se na terorizam koji uključuje građane ili teritorije vise zemalja. Termin "teroristička grupa" odnosi se na svaku grupu ljudi koja praktikuje međunarodni terorizam, ili koja pod sobom ima podgrupe koje praktikuju međunarodni terorizam. IZVOR: 1999. Obrasci terorizma FBI: FBI definiše terorizam kao "nezakonitu upotrebu sile ili nasilja protiv ljudi ili imovine, sa ciljem da se zaplaši ili na nešto prisili neka vlada, civilno stanovništvo ili bilo koji segment vlade ili stanovništva, da bi se postigli neki politički ili društveni ciljevi". FBI još opisuje terorizam ili kao domaći ili kao međunarodni, zavisno od porekla, baze i ciljeva terorističke organizacije koja je u pitanju. Tim potpredsednika Sjedinjenih Država: Terorizam je nezakonita upotreba nasilja ili pretnja nasiljem protiv ljudi ili nečije imovine, da bi se postigli neki politički ili društveni ciljevi. Obično ima za cilj da zastraši ili prisili na nešto neku vladu, pojedince ili grupe ljudi, ili da izmeni njihovo ponašanje ili politiku. IZVOR: Tim potpredsednika Sjedinjenih Država,1986. Ujedinjene nacije: TERORISTA je svaka osoba koja, delujući nezavisno od znanja neke zemlje, ili kao pojedinac, ili kao član grupe koja nije priznata kao zvanično telo ili deo neke nacije, postupa na taj način što uništava ili oštećuje imovinu civilnog stanovništva ili vlada, da bi postigao neki politički cilj. TERORIZAM je akt lišavanja života ili ranjavanja ili akt uništavanja ili oštećenja imovine civila ili vlade, bez jasne dozvole određene vlade, od strane pojedinaca ili grupa ljudi koji samostalno deluju, ili vlada koje deluju iz vlastitih pobuda ili verovanja, da bi postigli neki politički cilj. 11
IZVOR: http://www.inlink.com/civitas/mun/res9596/ terror.html Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država: Terorizam je nezakonita upotreba sile ili nasilja, ili pretnja silom ili nasiljem uperena protiv pojedinaca ili nečije imovine da bi se izvršila prisila ili zastrašivala vlada ili društvo, a u mnogim slučajevima da bi se postigao neki politički, verski ili ideološki cilj. IZVOR: http://www.periscope.usni.com/demo/terms/ t0000282.html Obaveštajna agencija Ministarstva odbrane Sjedinjenih Država: Terorizam je unapred planirano političko nasilje koje se vrši protiv neborbenih ciljeva, a od strane subnacionalnih grupa ili tajnih državnih agenata, obično sa ciljem da se utiče na neki auditorijum.
Masovno uništavanje
Selektivno masovno uništavanje
Neograničeni konvencionalni rat
Ograničeni konvencionalni rat
Rat niskog intenziteta
Gerilski rat
Terorizam
Nemiri, Pobune
Organizovani kriminal
Zločin
Građansko pravo
Vrsta konflikta –bez pravila
Norme, običaji, tabui
Vrsta konflikta – bez pravila
SLIKA 1.1 Spektar sukoba
Terorizam je oblik nasilne društvene neposlušnosti i može se uključiti u spektar sukoba. Na najnižem nivou vlasti, država se susreće sa izazovima na niskom nivou u obliku običnog kriminala. Nivo se povećava kroz grupno nasilje, zatim izgrede i nerede šireg opsega, dolazeći najzad do terorizma. Na tom nivou može se uključiti vojna opcija, pošto se vrsta nasilja kreće ka gerilskom ratu, ratu niskog intenziteta, tehnološkom ratu, ratovima ekološkog uništenja, i ratovima večnog zaborava. Etičari su možda u pravu kada tvrde da u sukobima sa najnižim intenzitetom moramo koristiti najmanju količinu sile, ali mi ovde ne raspravljamo o moralu. Ono što čovek treba da shvati iz ovog jednostavnog primera je da je terorizam samo jedan oblik sukoba u društvenim organizacijama koje prihvataju sukob kao normalnu činjenicu. Nema ničeg zagonetnog u vezi sa terorizmom. To je samo vrsta sukoba koja se na skali spektra konflikta nalazi između građanskih nereda i gerilskog ratovanja. To je vrsta sukoba i njegova taktika se može podvesti pod određeni obrazac. Tokom poslednjih nekoliko godina, pri obučavanju vojnih i policijskih službenika kako da se bore protiv terorizma, koristio sam tipologiziranje (Slika 1,2). Tipologiziranje ne rešava probleme definisanja terorizma, ali su mi službena lica iz vojske i policije rekla da im je tipologiziranje pomoglo da pojmovno odrede svoje kontraterorističke misije. Ova taktička tipologija može vam pomoći da dođete do mera koje se koriste pri reakciji na terorizam. Tri paralelne linije u ovom obrascu simbolizuju tri razne mere koje su u nekoj vrsti korelacije. Prva mera pokazuje stepen aktivnosti. Ona se dosta jednostavno shvata: događaji na delu skale sa nižim intenzitetom, imaju nisku aktivnost, dok oni na delu skale sa višim intenzitetom, imaju viši stepen nasilja. Druga linija predstavlja vrstu aktivnosti. Sama linija označava veličinu terorističke grupe. Na krajnje levom kraju, direktno povezan sa niskom aktivnošću, na nizu koji predstavlja aktivnost, nalazi se pojedinac. Veličina se povećava sa kretanjem prema desnoj strani. Tu dolazimo do prvog pravila merenja od oka. U terorizmu nivo aktivnosti je obično u vezi sa veličinom grupe. Obično, što je grupa veća, to je veći njen potencijal za terorističko nasilje. Zapazite da je druga linija podeljena nejasnom granicom koja razdvaja kriminalni i politički terorizam. Ova granica je namerno otvorena zbog toga što se teroristi slobodno kreću od kriminala do politike. Otvorenost ima za cilj da prikaže kretanje političkog nasilja. Neke kriminalne grupe 12
mogu postati toliko velike da mogu da deluju kao terorističke grupe. Male terorističke grupe mogu se baviti kriminalom u preteranoj meri, tako da se pretvaraju u prave kriminalne bande. Primeri ovakvih grupa pojavljuje se ispod linije. Poslednji niz prikazuje način reagovanja na terorizam. Kriminalni terorizam većinom spada u odgovornost policije, kao i dobar deo političkog terorizma. To znači da kada jedinice koje ne pripadaju policiji pomažu policijskim službama u okviru bezbednosnih trupa, one moraju da se drže principa policije. Na primer, u policijskim operacijama, specijalci se uvek koriste kao poslednja alternativa. Osim toga, u svakoj fazi reakcije na terorizam ili istražnog postupka, vodeći princip je uključivanje sudskih procesa i poštovanje individualnih prava. Nivo aktivnosti : Nizak (-)
Visok(+)
Vrsta aktivnosti: Kriminalna 1. Individualni kriminalac
Politička 1. Mala grupa bez strane pomoći
2. Mala grupa sa stranom pomoći
3. Velika grupa bez 4. Velika grupa sa strane pomoći stranom pomoći
A. Psihološki B. Ekonomski 2. Bande i organizovani kriminal 3. Narkotici i droge Vrsta reakcije
Policijska Vojna
SLIKA 1,2 Taktičko tipologiziranje terorizma
Što se dalje ide ovim nizom, to akcije postaju sve više militarističke. Iako je upotreba specijalne policije i dalje poslednja opcija, policajci moraju da deluju kao tim, baš kao što to čine i vojnici. U interesu javne bezbednosti sudovi mogu da dozvole izvesna odstupanja u sudstvu, kao na primer dozvolu zatočenja uz ograničavanje slobode kretanja u Severnoj Irskoj. Timski rad, međutim, ne znači da se može bilo šta raditi van zakonskih normi. Uprkos potrebi da se razvije određena vojna taktika ili uključi direktna pomoć vojske, vanzakonske aktivnosti ne mogu se tolerisati. Na primer, policijske i vojne jedinice nekih zemalja formirale su tajne odrede smrti, tvrdeći da su teroristi postali suviše jaki. Ako se krše pravne norme, bezbednosne snage mogu i same da postanu neka vrsta terorista.
Teroristička taktika Taktička tipologizacija je samo jedan verbalni obrazac koji nam pomaže da pojmovno odredimo stanje terorizma. U praksi, međutim, terorizam nije toliko stabilan pojam kako to izgleda prema ovom labavom obrascu. Brajan Dženkins (1985) objašnjava zašto je to tako. Dženkins tvrdi da, tradicionalno gledano, postoji šest terorističkih taktika:
bombardovanje,
otmice,
podmetanje požara,
napadi,
kidnapovanje i
uzimanje talaca.
Kako je poslednjih nekoliko godina verski fanatizam rastao, tako se i arsenal terorizma menjao i sada uključuje i potencijalnu pretnju oružjem za masovno uništenje. (Dženkins, 1996, str. 45; 13
Vajt, 1986, 2000.) Ipak, čak i verski teroristi koriste tradicionalnu taktiku terorizma. Tehnologija, opet, ima drugi uticaj na terorizam. Dženkins ovaj uticaj naziva "multiplikator sile" (vidi Boks 1,3). U vojnom smislu, multiplikator sile uvećava udarnu silu ne uvećavajući snagu jedinice. Teroristi rutinski koriste multiplikatore sile jer to uvećava njihov autoritet. Svi politički i neki kriminalni teroristi žele da ostave utisak da mogu da se bore i na drugom nivou. Njihova namera je da pređu na gerilski ili konvencionalni rat, iako se to obično nikada ne dešava. Postoje tri multiplikatora sile koji daju pogrešan utisak da teroristi deluju na višem nivou. Kristina Kečam (Christine Ketcham) i Harvi Mek Džordž (Harvey Mc George) (1986. str. 25-33) smatraju da je tehnologija prvi multiplikator sile. Upotreba tehnološkog oružja, ili napada na tehnološke ciljeve, daje privid aktivnosti višeg nivoa. Analiza Džejmsa Adamsa (James Adams) (1986.), o finansiranju terorizma, tj. transnacionalnoj podršci terorizmu, predstavlja drugi multiplikator sile. Svaka grupa koja može da izađe van nacionalnih granica, može i da deluje na višem nivou. Sledeći multiplikator sile su mediji. Jedan događaj može da se pretvori u "kampanju" na taj način što se elektronski mediji utrkuju ko će pre uživo doneti najnoviju vest. Prema Brusu Hofmanu (Bruce Hoffman) (1995.) novi zastrašujući multiplikator sile je uvođenje verskog fanatizma u terorističke akcije. Ova novina postala je tako važna da je Glava 4 posvećena isključivo nasilnom ponašanju u ime vere. Bez obzira koje su vrste, multiplikatori sile omogućavaju malim terorističkim grupama da deluju kao velike terorističke grupe. BOKS 1,3 Multiplikatori sile u terorizmu
Pravilo od oka: Što je veća teroristička grupa, to je viši nivo aktivnosti. Izuzeci Multiplikatori sile
Transnacionalna podrška:
1. Tehnologija
Grupe i pojedinci koje imaju baze u inostranstvu mogu imati i viši nivo aktivnosti.
2. Transnacionalna podrška 3. Mediji 4. Vera Tehnologija Sve savršenije oružje omogućava malim grupama da deluju na višem nivou. Teroristi mogu koristiti tehnologiju u svojim napadima, ili napadati na tehnološke ciljeve. Dve najnovije pretnje su sajberterorizam i oružje za masovno uništavanje.
Mediji Medijsko izveštavanje može dati veću važnost nekom događaju. Mnogi teroristički napadi su zgodni za dramatično prikazivanje na televiziji. Dvadesetčetvoro časovno emitovanje vesti dovodi do potrebe za senzacionalističkim izveštavanjem. Vera Verski fanatizam izmenio je strukturu modernog terorizma. Verske teroriste ne obavezuju društvene norme, jer oni smatraju da polažu račune višoj sili.
Glavne teze 1. Terorizam se definiše pomoću društvenih i političkih konteksta. To je i najveći razlog zbog koga se terorizam nikad neće moći objasniti jednom jedinom definicijom. 2. Kod kontekstualnih definicija, na značenje terorizma utiču istorija, sukobi, politička vlast, politička represija, masovni mediji, kriminal i specifične forme koje sam terorizam zauzima. 3. Pošto značenje terorizma varira, možda je najbolje odrediti jednu jednostavnu definiciju. 4. Ako se bavite bezbednošću, najbolje je da terorizam posmatrate sa stanovišta taktike. Terorizam je jednostavno način borbe. On teroriše narod, zbog toga što se nasilje sprovodi na mestima gde se ljudi osećaju sigurnim. 5. Taktički gledano, oblici terorizma su bazični. Tu spadaju: bombardovanje, požari, otmice, napadi, kidnapovanje, uzimanje talaca, i prekidanje dovoda struje, vode itd. 6. Teroristi se služe multiplikatorima sile da bi uvećali svoju borbenu moć. U multiplikatore sile spadaju tehnologija, transnacionalna podrška, medijsko izveštavanje i verski fanatizam. 14
Teme za razmišljanje Setite se kada ste poslednji put videli televizijski izveštaj o nekom terorističkom događaju. Šta vam je prošlo kroz glavu? Da li biste promenili svoje mišljenje da se kontekst događaja izmenio? Da li bi se vaše mišljenje o tom događaju izmenilo da ste imali svoju definiciju o terorizmu? Da li se događaj koga se sećate uklapa samo u taktičku tipologiju? Ako to nije slučaj, da li postoji drugi sistem koji vam omogućava da dotični akt klasifikujete? Koju je taktiku terorista (ili teroristi) primenio? Da li su multiplikatori sile igrali neku ulogu?
Šta još treba pročitati Volter Laker (Walter Laqueur), Novi terorizam (The New Terrorism) Brus Hofman (Bruce Hoffman), Unutar terorizma (Inside Terrorism) 1. Da objasnite Rosov strukturni i psihološki obrazac terorizma. 2. Da diskutujete o ulozi mladosti, religije i ideologije u karakterizaciji i opravdanju terorizma. 3. Da objasnite postavku, koja glasi cilj opravdava sredstvo i njegovu vezu sa terorizmom. 4. Da objasnite značenje Gibsonove paravojne kulture Amerike.
2. INDIVIDUALNO I GRUPNO PONAŠANJE Ova glava posvećena je nekim kriminološkim aspektima terorizma. Teroristi imaju iste društvene i psihološke motivacije kao i svi ljudi i obično se ponašaju na predvidljiv način. Iskusni pregovarači, koji su više puta vodili pregovore za oslobađanje talaca, tvrde da su pritom bili duboko svesni da čak i najokoreliji teroristi imaju ljudske potrebe i strahove. A opet, teroristi se ponašaju drugačije od običnih kriminalaca. Teroristi stavljaju jači naglasak na neke od faktora koji motivišu normalno ponašanje. Na primer, teroristima su politika i religija važnije nego većini ljudi. Osim toga, metodi koji se uspešno primenjuju u borbi protiv običnog kriminala ne moraju da budu uspešni kada je u pitanju terorizam. Policija ne može da hapsi teroriste na uobičajeni način, niti može da primeni isti istražni postupak. Najzad, teroristi moraju da imaju opravdanje za svoje akcije barem sami pred sobom. Pošto njihovo okruženje nema legitimnu društvenu strukturu, kao što je recimo nacionalna država ili neka zvanična organizacija, uloga grupne podrške i verskog sistema grupe, postaje veoma važna za razumevanje ponašanja terorista. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da navedete razlike između ponašanja običnih kriminalaca i terorista. 2. Da diskutujete o važnosti grupe kao podršci koja pojačava terorističko ponašanje. 3. Da ukratko objasnite Kuperovu "doktrinu nužde". 4. Da iznesete praktično mišljenje o individualnim psihološkim profilima ličnosti, koji koristi policija. 5. Da ukratko iznesete Lakerove argumente protiv psiholoških profila ličnosti.
Teroristi i obični kriminalci U praktičnom svetu krivičnog prava postoje dva "tipa" kriminologije. Pri upotrebi reči kriminologija u akademskim krugovima, u glavama istraživača i profesora pojavljuju se slike psiholoških i socioloških teorija. To je klasična kriminologija koja potiče od Cesarea Bekarije (Cesare Beccaria) i još uvek se koristi u najmodernijim teorijama o individualnom i grupnom ponašanju. Kada se ta ista reč pomene u policijskim agencijama, onda se pojavljuje sasvim druga slika. Praktična kriminologija bavi se običnim delima prekršilaca zakona. Policajce manje zanimaju teorije kriminaliteta, jer se oni bave praktičnim aspektima kriminalnog ponašanja. Oni hoće da znaju šta kriminalci rade, da bi mogli da ih spreče u vršenju zločina ili da ih uhvate ako je zločin već počinjen. 15
Naš cilj je da razmotrimo ovu drugu upotrebu kriminologije, tj. akcije koje se primenjuju u prevenciji kriminala i hvatanju kriminalaca. Taj aspekt je važno proučiti, jer u borbi za ostvarivanjem svojih ciljeva teroristi vrše kriminalne radnje, ali se razlikuju od običnih uličnih kriminalaca. Ako hoće da spreče kriminal i uhapse kriminalce, policajci i drugi predstavnici zakona moraju da prepoznaju razliku između tipičnog kriminalnog ponašanja i terorističke aktivnosti. Teroristi imaju organizovane strukture, verske sisteme, i motivacijske vrednosti koje ih dele od običnih kriminalaca. Policajci i drugi organi reda obično su prvi, koji kao predstavnici vlade, dolaze na mesto gde je izvršena teroristička akcija. Ako na licu mesta ne prepoznaju da je tu izvršeno nešto više od običnog kriminalnog dela, može se vrlo lako desiti da istragu usmere u pogrešnom pravcu. Na primer, jedna teroristička grupa podmetnula je 1993 godine bombu u Svetski trgovinski centar u Njujorku. Njihov cilj je bio da puste cijanid gas po celom tom prostoru i da sruše oblakoder, koji bi pao na druge zgrade i oborio ih kao domine. Srećom, njihova namera nije uspela, bomba je izazvala minimalnu štetu i ubila mali broj ljudi. Prema pisanju Stivena Emersona (Steven Emerson) (1994.), kada je policija započela istragu tog slučaja, ona ga je tretirala kao obično kriminalno delo. Čak i kad je delo okvalifikovano kao terorističko, policija se ograničila na istragu protiv jedne male grupe ljudi. Tek posle nekoliko meseci, policija i organi tužilaštva bili su neprijatno iznenađeni kada su shvatili da su natrapali na međunarodnu terorističku organizaciju, koja je imala značajnu versku ideologiju i svetsku mrežu potpornih organizacija. Već na početku istrage imali su dokaz o tome, ali su ga prevideli. Kako se to moglo desiti? Desilo se zbog toga što su kriminalno delo tretirali kao izolovan incident. Uzmimo drugi primer, i zapitajmo se da li je zlonamerno uništavanje tuđe imovine običan prekršaj ili teško krivično delo. Ako neko provali na poljoprivredno dobro, uništi kaveze i oslobodi životinje, da li to treba prijaviti kao obično zlonamerno uništavanje? Mnogi policajci bi odgovorili potvrdno, ali bi u ovom slučaju trebalo proveriti da li je u tome učestvovala i organizacija Front za oslobađanje životinja (ALF) (www.noncompromise.org/alf/alf.html). U knjizi uputstava za svoje članove i simpatizere, ALF poziva na sistematsko uništavanje farmi koje proizvode krzno za odeću. Na njihovoj Web stranici potencijalni Članovi mogu da nađu obaveštenje o najboljoj taktici za uništavanje farmi vizona. Ako istragu o tom napadu vodi neki niži službenik državne policije, on će je označiti kao zlonamerno uništavanje tuđe imovine, iako ovo delo može da bude samo deo neke šire operacije. Da bi se sprečile takvi slučajevi, Federalni istražni biro (FBI) oformio je širom zemlje specijalne timove za borbu protiv lokalnog terorizma. Teoretski, ovo omogućava FBI-ju da koordiniše rad lokalne policije i organa tužilaštva u borbi sa domaćim terorizmom, kao i da proširuje istrage. Na međunarodnom planu, FBI takođe ima svoje istražitelje, koje šalje u druge zemlje ako u njima dođe do stradanja američkih građana u terorističkim napadima. Ipak, ostaje činjenica da su obično patrolni policajci oni koji prvi dolaze na mesto na kome se dogodio teroristički napad. Da bi pravilno usmerili istragu oni moraju da prepoznaju karakteristike terorističkog napada. Istrage terorističkih napada ne vode se na isti način kao većina kriminalnih istraga, zbog toga što se teroristi retko ponašaju kao obični ulični kriminalci. Bivši komesar u Odeljenju za javnu bezbednost u Juti, Daglas Bodrero (Douglas Bodrero), koji je nekada bio član Odbora za terorizam Međunarodne asocijacije šefova policije, napravio je uporednu analizu između ponašanja terorista i ponašanja običnih kriminalaca. Bodrero (2000.) tvrdi da su obični kriminalci oportunisti, što znači da su kriminalci često impulsivni. Većina uličnih kriminalaca ne planira potanko svoje zločine, i oni često bez prethodnog razmišljanja koriste zgodnu priliku. Kriminalci obično nisu vezani ni za kakav program. Čak i kriminalci od karijere ne veruju u zločin kao ideologiju ili religiju. Kriminalno delo je za njih samo sredstvo da ostvare materijalnu dobit. Zbog svog životnog stila, kriminalci su obično okrenuti sebi i nedisciplinovani. Sa izuzetkom jednog malog dela kriminalaca po vokaciji, većina uličnih kriminalaca nije obučena za taj "posao". Njihov cilj je da dođu do novca i da pobegnu. Iz jednog jednostavnog razloga Bodrero i većina policajaca zasnivaju svoju strategiju za prevenciju kriminala i hvatanje prestupnika, na pretpostavci da imaju posla sa uličnim kriminalcima. To sasvim dobro funkcioniše. Obični ulični zločini kao što su na primer provale, mogu se sprečiti utvrđivanjem meta napada, osujećivanjem pogodnih prilika i agresivnim patroliranjem. (Harris, 1998). Osim toga, rad na tome da policija postane produžena ruka zajednice pomaže da se smanji broj zločina koji se teško sprečavaju, kao na primer nasilje u 16
porodici Trojanovic -Trojanowicz, 1998.). Policija sprečava kriminalnu aktivnost i na taj način što, uz pomoć dokumentacije u obaveštajnim arhivima, prati poznate zločince i udruženja kriminalaca i kontroliše razne oblike kriminala. Policija istražuje gde su uobičajena mesta za sastanke kriminalaca, poznati su joj njihovi prijatelji i porodice i ima svoje izvore informacija o sumnjivim aktivnostima unutar kriminalnog miljea. Ove procedure nisu samo osnov policijske delatnosti na nivou opštine, već su i suština kriminalnih istraga. Bodrero (2000.) tvrdi da se terorističko ponašanje razlikuje od standardnih obrazaca kriminalnog ponašanja zbog toga što su teroristi visoko motivisani i lojalni određenom cilju za koji se bore. Dok su obični kriminalci oportunisti, teroristi su usmereni ka cilju. Može se desiti da i oni biraju ciljeve za napad koji su im zgodni, ali za njih meta napada ima simboličnu vrednost. Teroristi koriste zločin da bi dali simboličku izjavu o političkom cilju koji zastupaju. Na primer, avgusta 1998. godine grupa poznata kao al Kaida ili "Baza" srušila je dve američke ambasade u Keniji i Tanzaniji. Vođa grupe, Osama bin Laden, izabrao je ove ciljeve jer su oni bili najpogodniji za napad na Ameriku. Dve stvari su privukle bin Ladena da napadne baš ove ambasade. U oba slučaja kompleks zgrada ambasada nalazio se blizu njegove potporne baze, tako da je bio u mogućnosti da efikasnije kontroliše teroriste održavanjem komunikacije sa svojim glavnim štabom. Iako je bin Laden ciljeve za napad izabrao po njihovoj pogodnosti, on se ipak nije ponašao kao običan kriminalac. On nije jednostavno prošao pored ambasada i bacio bombu nasumice. On je planirao napad u oblasti u kojoj je bio relativno jak, a gde je Amerika bila slaba. Kriminalac se tako ne ponaša. Dok su kriminalci usredsređeni samo na sebe i nisu vezani za bilo kakvu ideju, teroristi pronalaze svoju snagu u cilju za koji se bore i ideologiji ili religiji koja ih usmerava ka tom cilju. Oni rade u timu čak i onda kada deluju kao pojedinci. Na primer, Taheri (1987.) opisuje kako se bombaši samoubice pripremaju za napad. Nekoliko grupa sa Bliskog istoka u borbi protiv Izraela služi se samoubilačkim napadima. Taheri je saznao da se mladi ljudi sistematski izoluju i pripremaju za samoubilačke bombaške napade. Bombaši samoubice ne rade sami. Njihova organizacija pruža im potrebnu pomoć i šalje ih na zadatak. Oni postaju deo nečeg višeg od njih samih i to postaje osnov njihove akcije. Ima slučajeva da teroristi rade i sami. Najnoviji podaci (Švajcer - Schweitzer, 2000.) govore da se ovaj trend nastavlja. Ideologija i religija ne svode se samo na pripremanje bombaša samoubica; one deluju i na taj način što vrbuju ljude da postanu teroristi i izvrše jedan jedini teroristički napad. Na primer, avgusta 1999 Baford Farou (Bufford Furrow) ušao je u jevrejski dnevni bolnički centar i pucao na ljude. On je bio "vuk samotnjak" ili takozvani "berserker" (vidi Glavu 3) Iza sebe nije imao nikakvu logističku mrežu, niti organizaciju kao podršku. S druge strane, Farou je bio obuzet ideologijom mržnje protiv Jevreja pod uticajem religije koja satanizuje Jevreje. Nije on bio neorganizovani oportunista kriminalac, koji deluje za svoj račun. On je bio predstavnik jedne ideologije na božjem zadatku. Ali ipak, kaže Bodrero (2000.), ovo nije" obrazac ponašanje tipičnog kriminalca. Bodrero tvrdi da su kriminalci nedisciplinovani, neobučeni i spremni na bekstvo sa mesta zločina. Teroristi su nešto sasvim suprotno. Oni pripremaju svoje misije, spremni su da preuzmu rizik, i usmereni su na napad. Još jedan primer potvrđuje ovu Bodrerovu tvrdnju. Od 1974. godine Šri Lanka je izložena stalnim terorističkim napadima. Tigrovi oslobodioci Tamilskog Elama (LTTE) ili Tamilski tigrovi (vidi Glavu 3), su borbene jedinice i ima ih otprilike 10.000. Oni imaju odeljenje za obuku, pešadiju i malu mornaricu. Njihova prevashodna taktika je terorizam, a poznati su po samoubilačkim bombaškim napadima. Januara 2000. godine jedan bombaš samoubica ubio je 13 ljudi ispred kancelarije premijera Šri Lanke. Ovo nije bio tipičan kriminalni akt. Kao i u slučaju napada Osame bin Ladena u Africi, za ovu akciju postojala je prethodna priprema, kao i disciplina i spremnost na žrtvovanje. Samoubilački terorizam tamilskih tigrova ne može se istraživati kao tipično ubistvo bombaša samoubica. Ono je rezultat priprema i obučavanja u paravojnoj organizaciji. Značaj Bodrerove teze (2000.) može se proceniti u istrazi koja se vrši posle terorističkog dela. Kada vrši istragu o nekom zločinu, policija može da koristi znanje o bihevioralnim karakteristikama tipičnih kriminalaca. Najokoreliji kriminalci obično deluju u svom interesu i spremni su na pogodbe sa tužilaštvom da bi dobili manju kaznu. U traganju za zločincem koji je u bekstvu, policija obično ima uspeha kada ispituje saradnike tog prestupnika, i drži porodicu i prijatelje pod prismotrom. U borbi protiv terorizma, međutim, ovakva taktika ne vredi. (Vidi Boks 2,1). Da bi uspešno vršili 17
istragu o terorističkom aktu, policija i tužilaštvo, vojska i službe bezbednosti, treba da se usredsrede na ideologiju, grupno i individualno ponašanje i razmenu informacija na širem geografskom području.
Podrška za jačanje grupe i opravdavanje terorizma Svaka osoba, koja koristi silu, mora da za to ima opravdanje. Što je sila veća, to je potreba da se ona opravda veća. Smrtonosna sila zahteva najjaču argumentaciju. Ako neka osoba preti da će nekoga ubiti ili ako već ubije neku drugu osobu, onda mora da bude uverena da radi nešto što je pravo. Dželati koji to rade kao posao, ne preispituju se zašto to rade. Kada neko izvrši nasilje u ime države, vlada nudi svoje najsvetije simbole i rituale kao nagradu. Ratnicima su te nagrade potrebne. Teroristi imaju istu potrebu za društvenom pohvalom, ali je retko dobijaju, zbog toga što su njihove akcije sankcionisane od strane vlada na koje napadaju. Većina stanovništva osuđuje njihove napade. Čak i kada se slažu sa ciljem terorističke borbe, građani nisu voljni da prihvate i odobre ubilačke metode terorista. Zbog toga teroristi za svoja dela moraju da traže podršku van društvenih normativa. Za individualne teroriste teroristička grupa postaje osnovni izvor društvene realnosti. Ona svojim članovima pruža društveno priznanje i obezbeđuje podršku. Kao vojnici koji za vreme početnog treninga prolaze kroz sličan proces vezivanja za vojnu organizaciju, tako se i potencijalni teroristi pridružuju terorističkim grupama iz raznih razloga: neki iz simpatije prema cilju borbe, drugi jednostavno zbog toga što su društveno neprilagođeni. Terorističke grupe menjaju identitete i obezbeđuju kartu za ulazak u klub društveno prihvaćenih. BOKS 2,1 Razlike između tipičnih uličnih kriminalaca i terorista
Tipični kriminalac
Terorista
Zločini prema prilici
Borba za politički cilj
Neposvećen ideji
Motivisan ideologijom ili religijom
Koncentrisan na sebe
Orijentisan na grupu čak i ako je vuk samotnjak
Ne bori se za neki cilj
Predan cilju
Neobučen
Obučen i motivisan da izvrši misiju
Spreman da beži
Spreman za borbu IZVOR: Bodrero (2000.)
Ipak, da bi mogle da rade, terorističke grupe moraju da se izoluju od osnovnog društva. Analogija se može naći u delu Ričarda Klovarda (Richard Cloward) i Lojda Olina (Lioyd Ohlin) (1960.), koje se bave američkim urbanim bandama mladih ljudi. Banda je samosvojna grupa u jednom izvrnutom svetu. Odbijanjem normi urbanog okruženja, banda ostaje slobodna da stvara svoje sopstvene norme. Da teroristi prolaze kroz isti proces vidimo kroz iskustvo Izraelaca sa arapskim bombašima samoubicama. Pre nego što krene na zadatak, terorista mora da se izoluje i da komunicira samo sa onima koji su direktno uključeni u zadatak. Za vreme ovog perioda terorista se konstantno indoktrinira pričama o važnosti misije i podseća da je cilj borbe važniji od ljudskog života. Često se dešava da teroriste koje odrede za samoubilačku akciju, smeštaju u isti stan da bi jedni drugim davali podršku. Kao i članovi bandi i teroristi moraju da uđu u svet svoje sopstvene realnosti. Pol Vilkinson (Paul Wilkinson) (1974., str. 23-25) tvrdi da terorističke grupe pojačavaju lojalnost pojedinaca kroz proces opravdavanja. To se radi tako što se objašnjava da je terorizam samo osveta za sva zla koja je društvo načinilo, ili što se predstavi da je terorizam manje zlo od primene sile od strane vlade. Terorizam se često opravdava tvrdnjom da je to jedini mogući način borbe. Bez obzira koji od ova dva argumenta teroristička grupa koristi, Vilkinson kaže da ona mora da razradi svoje sopstvene parametre etičke normalnosti i prođe kroz proces moralnog opravdavanja. Džerold Post (Jerrold Post) (1987.) upoređuje proces opravdavanja sa dinamikom grupe unutar terorističke organizacije. Post je istraživao koliki je efekat odmazde na terorističke grupe. Neki političari su zastupali ideju da se teroristi mogu zaustaviti samo ako su svesni da će skupo platiti 18
svoje nasilno delo. Ova ideja o zaustavljanju terorizma veoma je politički popularna i slična kriminološkoj školi koja zastupa mišljenje da brza i sigurna kazna zaustavlja zločin. Post, međutim, nije siguran da ta teorija može da se primeni na moderni terorizam. Post veruje da ne postoji pojedinačna teroristička ličnost, već da teroristi slede slične bihevioralne obrasce. Najvažniji obrazac odnosi se na grupno i individualno prihvatanje. Terorističke grupe su vrlo slične kriminalnim grupama po tome što su odbačene od strane društva. U izolaciji grupa postaje jedini izvor društvene nagrade. Teroristi daju snagu jedni drugima. Post tvrdi da ovaj obrazac vekovima postoji u mnogim kulturama. Pojedinci koje privuče teroristička grupa, isti su odmetnici kao i teroristička organizacija kojoj prilaze. Prema Postu, teroristi su često ljudi koje je društvo već odbacilo i koji su u istomišljenici. Ova postavka ne samo da objašnjava grupnu podršku u terorističkim organizacijama, već i ukazuje na razlog zbog koga je teroristička grupa izolovana. Pojedinačni članovi dobijaju nagradu samo unutar grupe, i na taj način se želja da ostanu izolovani ojačava. Post veruje da se tako razvija mentalitet, koji kaže: "mi smo jedno a oni drugo" (mi i oni). Stalna podrška i jačanje antidruštvenog ponašanja u terorističkim grupama dovodi do usklađenog ponašanja unutar organizacije, sa izuzetkom jakih vođa koji mogu da razjedine grupu. Kada odbace normalno društvo, pojedincima je jedina nada da će biti društveno prihvaćeni u grupi koja nagrađuje njihovo ponašanje. Ako grupa nagrađuje antidruštveno ponašanje, fanatik je dodatno motivisan da napada društvene norme. Post smatra da odbacivanje spoljašnjeg autoriteta ima za posledicu prihvatanje internog autoriteta, zbog toga što ponašanje negde mora da se podrži. Ovakav način obrade novih članova karakterističan je za sve grupe koje su odbacile društvene norme. Na primer, mlada religiozna osoba koja se pridružuje fundamentalističkoj sekti vrlo lako može da prođe kroz istu dinamiku. Ona će biti ohrabrivana da odbaci norme i okrene se novom načinu života u okviru sekte. Novi član može da odbaci spoljne norme ponašanja zbog toga što mu grupa pruža svoje sopstvene podsticaje. Promena vere u ovom slučaju psihološki je slična prihvatanju vrednosti neke devijantne grupe. Ipak, promena vere ne vodi uvek terorizmu. U stvari, to se skoro nikad ne dešava. Post (1987.) kaže da je odsudna tačka preobraćanja neke grupe u terorističku organizaciju onaj momenat kada grupa sa žestoke retorike prelazi na dela. Onog časa kada prvi put izvrši kriminalno delo, grupa se jasno odvaja od društva. Zločini koje terorizam zahteva postaju konačni potezi pobune protiv društva. Zločin s jedne strane ojačava izolaciju grupe, a s druge povećava rizik koji bi nastao ako bi se grupa napustila. U Postovoj analizi kriminalna radnja označava trenutak nastanka terorističke grupe.
Opravdavanje "doktrinom nužde" H.H.A. Kuper (1977, str. 818) opisuje proces kroz koji teroristi moraju da prođu da bi opravdali svoje akcije. On smatra da su teroristi motivisani istim stvarima koje motivišu svako ljudsko ponašanje. Oni imaju slične snove i aspiracije kao i ljudi koji za svoje ponašanje dobijaju društveno prihvaćene nagrade, ali tu teroristi nailaze na problem. Oni ne mogu da prihvate svet onakav kakav je, i mada bi im se mnogi Ljudi pridružili u odbacivanju sadašnjih društvenih normi, teroristi se od njih razlikuju jer odbacuju i mogućnost da promene društvo na miran način. Zbog toga oni i postaju teroristi. Kuper tvrdi da teroristi mogu da se užasavaju nasilja, skoro do tačke da ga i potpuno odbace. Većina njih ne uživa u nasumičnom nasilju i ubistvima svakog bez razlike. I pored toga, kaže Kuper, teroriste tera njihova neizmerna mržnja prema društvenom status kvo. Prema Kuperovom mišljenju, prvi korak ka tome da neki čovek postane terorista je žestoko odbacivanje normativnog društva. Čak i ako ne uživaju u nasilju i ne žele da prihvate terorističke metode, teroristi su prinuđeni da čine nasilje. Kuper kaže da oni prelaze crtu i ulaze u terorizam, onog trenutka kada počnu da misle da je nastavak status kvo situacije gori od terorističkog nasilja. Kuper tu odsudnu tačku prihvatanja terorizma naziva "doktrinom nužde". Prema Kuperovoj analizi, teroristi moraju da misle da su primorani da čine nasilje. Nasilje postaje potrebno zbog toga što nema druge alternative za ispravljanje nepravdi savremenog društva. Ovo stanovište proizvodi ideologiju ili doktrinu nasilja. Onog časa kada potencijalni terorista prihvati 19
ovu doktrinu, on postaje slobodan i može da se bavi terorizmom. Grupa podržava i pojačava individualne odluke i teroristička kampanja može da počne. Doktrina nasilja iz nužde opravdava dela terorizma i kada se ona jednom prihvati, uzdržavanje od nasilja postaje nemoralan čin.
Profil ličnosti teroriste - praktično viđenje Pokojni Frederik J. Haker (Frederick J. Hacker) (1976.), lekar koji je postao stručnjak za terorizam i pregovore za oslobađanje talaca, otkrio je da teroristi traže podršku koja se zasniva na njihovoj životnoj orijentaciji. On pominje tri tipa teroriste: kriminalce, ludake i krstaše. Ove kategorije se uzajamno ne isključuju; svaka teroristička grupa može da sadrži više takvih tipova ličnosti. Kritičari tvrde da je Hakerov prilaz simplicistički. Ulični kriminalci spadaju u prvu grupu Hakerove tipologije. Iako se skoro svi teroristi služe kriminalnim sredstvima, Haker tvrdi da je kriminalni terorizam redak. Kada on postoji, kriminalci koji terorišu društvo, u većini slučajeva to čine da bi došli do novca, ili iz nekakve osvete. Organizovani kriminalci često zbog materijalne dobiti terorišu čitave grupe građana, ali u ovo obično ne spadaju rušilačka dela političkog terorizma. Zbog toga se organizovani kriminal ne može okvalifikovati kao terorizam, jer kriminalci imaju interes da se status kvo održava. Kriminalci retko postaju teroristi, jer tu ima malo materijalne dobiti. Većina uličnih kriminalaca može da pribegne terorizmu ako mu iskrsne prilika, tako što će uzeti taoce. "Ludaci", kako Haker naziva mentalno labilne i nasilne ljude, imaju kao motivaciju nekoliko faktora, ali oni kroz terorizam traže neku vrstu nagrade. Oni nisu politički teroristi, mada se može desiti da ih neke političke organizacije koriste. Njih motiviše uzbuđenje koje im pričinjava nasilništvo ili osećanje nadmoći kroz nasilno ponašanje. Oni za svoja dela nalaze opravdanje u psihološkom zadovoljstvu koje im ona pružaju. U ovu kategoriju spadaju masovne i serijske ubice. Ubistva koja je izvršio Čarls Menson (Charle Manson) u Kaliforniji, spadaju u tu vrstu terorizma. Po Hakerovom mišljenju većina političkih terorista su krstaši. Haker opisuje ovu kategoriju ljudi, kao ljude koji se služe terorizmom da bi promenili društvo. Oni najverovatnije veruju u Kuperovu doktrinu nužde: nasilje se prihvata i opravdava u ime krajnjeg cilja. Krstaši smatraju da moraju biti nasilni da bi se društvo promenilo na bolje. Savremeni sistemi klasifikacije proširuju Hakerovo prvobitno stanovište. Policijske službe pokušavaju da odrede da li su terorističke akcije rezultat kriminalne ili političke aktivnosti, ili delo nekoga ko boluje od mentalne bolesti. Oni koriste nekoliko vrsti tehnika, a upotreba bihevioralne nauke doprinela je da njihovi metodi u borbi protiv svih oblika kriminala postanu sofisticiraniji (Tervej, 1999) Policija takođe pokušava da odredi kolika je potencijalna opasnost, a najveću opasnost obično predstavljaju nasilni politički ekstremisti. Praktičan primer takve klasifikacije imamo u Velikoj Britaniji. Policijski službenici u Velikoj Britaniji donose praktične odluke, koje se zasnivaju na psihološkim profilima terorista i klasifikovanju svakog incidenta. Kada pred sobom ima akt terorizma, lokalni policajac procenjuje događaj. Ako ga klasifikuje kao kriminalno delo, ili kao rezultat mentalno poremećenog pojedinca, lokalni komandir policije preuzima istragu na sebe. Ako komandir proceni incident kao delo političkog terorizma, onda se obaveštava lokalna vlada i incident se istražuje na nivou predsednika vlade. A ako je nivo dovoljno visok, stvar se prebacuje na nacionalnu vladu. lako u zakonodavnim i policijskim telima proučavanje profila terorista ima svoju primenu, ipak ostaje pitanje da li je moguće definisati ličnost teroriste. Neki kritičari smatraju da je nemoguće napraviti procenu karaktera teroriste koja ima smisao.
Profil ličnosti teroriste - gledište koje ne obećava Volter Laker (1999, str. 79104) smatra da niko ne može da sastavi sliku teroriste, jer takva slika ne postoji. Terorizam se menja sa vremenom, tvrdi Laker, i profil teroriste menja se prema prilikama. Mozaik ličnosti teroriste ne može se sklopiti, jer ima više raznih tipova terorizma. Laker tvrdi da se sa sigurnošću može reči da su teroristi većinom mladi ljudi, ali se njihove akcije i psihološki sklop razlikuju zavisno od društvenih uslova i kulture. Ja (Vajt, 2000.) tvrdim da je moguće raspoznati neke od karakteristika terorističkih grupa. Te grupe su uglavnom male i vođe su im harizmatične ličnosti. Ljudi sa slabijom ličnošću teže da budu 20
vođeni i da izražavaju svoje manjkavosti kroz harizmatsko vođstvo. Skoro sve grupe su okupljene oko religije ili kvazireligije, a svoju veru izražavaju kroz fanatizam. Međutim, moja istraživanja pokazuju da su ličnosti toliko raznolike da je nemoguće stvoriti jedan jedini bihevioralni profil. Poznati stručnjak za psihologiju u oblasti terorizma, Džerold Post (1987.), potvrđuje Lakerove tvrdnje. Prema Postovom mišljenju, teroristi su istinski vernici u pravom smislu te reči, i oni imaju tendenciju da se druže i ujedinjuju samo sa drugim istinskim vernicima. Ovaj fanatizam daje grupama unutrašnju snagu i omogućava im da preduzimaju fanatične akcije. Post smatra da ekstremistička atmosfera koja vlada u terorističkim grupama proizvodi apsolutističku retoriku. Tu nema nikakve mogućnosti za kompromis, a svaki vid života prikazuje se crno belo. Svet je podeljen na dva tabora, a proces označavanja neprijatelja zbližava teroriste i njihove kompanjone istinske vernike. Teroristička grupa izražava svoj apsolutizam na idealistički način, a zatim ga prihvata. Post ovo smatra najvažnijim momentom u utvrđivanju koliko daleko terorističke grupe mogu da idu u nasilju i destrukciji. Neki od njih možda i mrze nasilje, ali čvrsto veruju da je opravdano služiti se terorizmom da bi se promenio svet koji im preti. Laker (1999) smatra da se druge grupne karakteristike mogu odrediti prema vrsti pokreta. Nacionalističke i separatističke grupe su agresivne i njihove akcije odlikuju se stravičnim nasiljem. To nasilje može, ali ne mora biti rezultat psiholoških manjkavosti. U demokratskim društvima, tvrdi Laker, teroristi su obično elitisti. Nacionalistički pokreti regrutuju teroriste iz nižih klasa, dok verski teroristi potiču iz svih društvenih slojeva. Zaključujući svoju analizu, Laker ističe da je nemoguće napraviti profil terorističke ličnosti jer terorizam nije predmet kriminologije. U prošlosti su, kaže on, sasvim normalni pojedinci odlučivali da se bave terorizmom kao racionalnim političkim iskazom. Terorizam je politički fenomen koji se razlikuje od običnog kriminala ili psihopatologije.
Profil ličnosti teroriste - gledište koje obećava Džefri Ian Ros (Jeffrey Ian Ross) (1999, str. 169-192) ponudio je drugačije gledište. Umesto da pokuša da napravi pojedinačni profil, Ros smatra da je terorizam moguće konceptualizovati stavljajući ga u obrazac u kome se društvena struktura kombinuje sa grupnom psihologijom. On veruje da je tako mali obrazac potreban da bi kreatori politike mogli da razrade bolju kontraterorističku delatnost. Ros smatra da u terorizmu ima pet uzajamno povezanih procesa: priključivanje terorističkoj grupi, formiranje aktivnosti, održavanje kampanje, vođenje organizacije i vršenje terorističkih dela. On tvrdi da su mnogi analitičari pokušavali da objasne terorizam na osnovu ovih postavki, ali da nisu uspeli zbog toga što nisu imali obrazac terorizma. Umesto da jednostavno pokuša da napravi profil tipičnog teroriste, Ros je pokušavao da objasni kako društveni psihološki procesi proizvode terorizam. Ovaj obrazac mnogo obećava. U svako istorijsko doba, postoje dva faktora koji pogoduju razvoju terorizma. Prvi se nalazi u društvenoj strukturi. U strukturne faktore spadaju: način na koji je društvo organizovano, njegov politički i ekonomski sistem, istorijski i kulturni uslovi, broj nevolja koje stanovništvo ima i mehanizmi za otklanjanje tih nevolja, pristup oružju i efikasnost kontraterorističkih snaga. Ros tvrdi da modernizacija, demokratija i društvena nestabilnost stvaraju strukturne uslove koji pogoduju terorizmu. Ros u svojoj analizi navodi da gradska područja predstavljaju najveći potencijal za nemire i najpogodnija su za nabavku oružja. Ako vlada ne uspe da reši društvene napetosti u određenim gradskim četvrtima, povećava se verovatnoća da će se terorizam pojaviti. A kada kontrateroristička intervencija ne uspe, terorizam će verovatno uzeti još više maha. Ros smatra da strukturni faktori i psihološki sklop potencijalno nasilnih ljudi, deluju jedni na druge i proizvode terorizam. On kaže da ima nekoliko škola psihologije kojima se može objasniti nasilništvo, ali nijedna od njih ne može da objasni terorizam. Zbog toga je on ustanovio pet psiholoških faktora koji su uključeni u proces formiranja terorizma. Pogodne karakteristike Za razliku od Posta (1987), Lakera (1999) i mene (Vajt, 2000), Ros (1999) smatra da je u istraživanju terorizma kod terorista pojedinaca ustanovljeno nekoliko zapaženih karakteristika. On ih naziva pogodnim crtama karaktera. Teroristi pokazuju strah, bes, depresiju, krivicu, 21
antidruštveno ponašanje, jak ego, potrebu za uzbuđenjem i osećaj izgubljenosti. On tvrdi da što više takvih karakteristika neka osoba ima, to je veća verovatnoća da će postati terorista. Frustracija/narcisoidnost agresija Narcisoidnost i agresivnost su odlike koje ukazuju da je neka osoba pretrpela udarac na svoj ego i sada reaguje neprijateljski. Frustracija prelazi u agresiju, koja je usmerena ka drugoj osobi ili simbolu. Ros (1999) smatra da velika frustracija može da ima za rezultat teroristička dela. Ona i strukturni faktori mogu tako uzajamno da deluju da dolazi do još većeg nasilja. Sklonost udruživanju Većina terorista sklona je da se udružuje u grupe. Ros (1999) smatra da se potencijalni teroristi rešavaju da se pridruže grupi kada shvate koje koristi mogu od nje da imaju. Kada postanu deo grupe, povećava se broj terorističkih dela, jer grupa podržava i pojačava nasilno ponašanje. Mogućnosti za učenje Postojanje grupa i sprovođenje terorističkih akcija stvaraju okruženje za učenje terorizma. Kako se povećavaju mogućnosti za učenje tako se i povećava i teroristička aktivnost. Kalkulacije troškova i koristi Odluka da se neko bavi terorizmom zavisi od koristi koja se izvlači iz terorističkog nasilja. Ako pojedinci smatraju da će imati koristi od terorističke aktivnosti, onda će se terorizam pojačati. Iako Ros ne daje tipični profil teroriste, njegove ideje objašnjavaju transformaciju terorizma tokom istorije i predočavaju društvene i psihološke indikatore terorizma. Ros smatra da izvesni psihološki i društveni faktori vrše uzajamno dejstvo i stvaraju klimu koja vodi ka terorizmu. Laker (1999) tvrdi da se ne može napraviti profil teroriste, jer je terorizam politička aktivnost, ali Ros se suprotstavlja tom mišljenju navodeći političke i psihološke faktore.
Ratnički snovi Džejms Vilijam Gibson (James William Gibson) (1994.) daje interesantnu psihološku analizu nasilne retoričke i političke aktivnosti u Sjedinjenim Državama. On tvrdi da američka ekstremna politička desnica traži izlaz iz svoje društvene frustraciju u paravojnoj kulturi. U svojoj knjizi Ratnički snovi, Gibson kaže da su ekstremni konzervativci pretrpeli krizu identiteta posle Vijetnamskog rata. Pošto žive u kulturi koja ceni oružje, nasilnu konfrontaciju i pobedu, izvestan broj ekstremista okrenuo se paravojnoj kulturi, tvrdi Gibson. Ovakav stil života iziskuje skoro kultnu privrženost paravojnim aktivnostima, u šta spadaju ratničke igre, paravojne religije kakva je Hristov identitet, ratni filmovi, knjige sa ratnom temom, i plaćenička kultura. Da bi potvrdio svoju tezu, on pravi paralelu sa ekstremističkim pokretima u nacističkoj Nemačkoj. Gibsonova procena je pomalo preterana. Vrlo mali broj ljudi koje privlače igrice ili streljaštvo, opredeljuje se za militantni ekstremizam, ali njegove teze su vredne pažnje zbog psiholoških objašnjenja. Na primer, Gibson zapaža jednu zajedničku nit u paravojnoj literaturi. U akcionom i avanturističkom žanru, koji je Gibson prikazao, ratnici su društveni otpadnici čija se egzistencija zasniva na nasilju. Oni ni sa kim ne mogu biti bliski osim sa drugim ratnicima. U ratničkom okruženju porodica, seksualnost, individualna ličnost i normativi društvenih odnosa, su potisnuti. Takođe je vredno pomenuti Gibsonovu teoriju o cilju ratnika. Gibson kaže da su ratnici iz snova u konfliktu sa neprijateljem koji je potpuno lišen svih normi ljudske pristojnosti. Ime njihovog neprijatelja je promenljivo. To može biti komunista, diler droge, mafijaš, kriminalac, akademski građanin, ili liberal, ali misija neprijatelja je uvek ista: uništenje američkog društva i kulture. Da bi se borio protiv toga, ratnik iz snova ne prilazi regularnoj policiji ili vojsci, već postaje vuk samotnjak, i večiti vojnik u potrazi za ratom. Što se tiče opravdavanja terorizma, Gibsonova teza slaže se sa Kuperovom (1977) doktrinom nužde. Usamljeni ratnik odbacuje okove normativnog društva. Čak ni odmetnička kultura ratnika SWKF timova niti specijalnih komandoskih jedinica, ne zauzimaju nikakvo mesto u životu idealnog ratnika. Njihove jedinice poštuju vrednosti organizovane vojske, dok ih idealni vojnik odbacuje. On (a značenje idealnog ratnika je on) je u ratu sa status kvo situacijom. U suštini, paravojna kultura 22
ekstremne desnice opravdava akcije milicija, tj. takvih grupa kao što su The Order (grupa Red) i neonacisti. Na taj način obezbeđuje se formula za opravdavanje terorizma.
Glavne teze 1 Ponašanje terorista razlikuje se od ponašanja običnih kriminalaca. Pri ispitivanju slučajeva terorizma, metode kriminalističke istrage moraju se modificirati tako da bi odražavali te razlike. 2 Teroristi imaju potrebu da opravdaju svoje akcije. Teroristička grupa i njena ideologija služe kao prevashodna sredstva za opravdanje. 3 Pre nego što se odluče da prihvate terorizam kao svoj poziv, teroristi moraju da veruju da je nasilje nužno. Kuper kaže da oni moraju da veruju da je održavanje status kvo situacije štetnije od štete koja nastaje zbog nasilja. 4 Službe organa reda dele teroriste po tipovima na kriminalne, političke i mentalno poremećene kategorije. 5 Neki analitičari, kao na primer Laker (1999), tvrde da nije moguće napraviti profil teroriste. 6 Drugi analitičari, kao na primer Ros (1999), tvrde da je moguće napraviti profil teroriste. Da bi u tome uspeo, Ros povezuje društvene i psihološke faktore. 7 Gibson (1994.) smatra da postoji nešto u američkoj paravojnoj kulturi što pogoduje nastajanju nasilja.
Teme za razmišljanje Stavite na papir spisak faktora za koje mislite da doprinose kriminalnom ponašanju. Podelite ove faktore na pojedinačne motivatore (psihološke faktore) i grupne motivatore (društvene faktore). Kada dođete do tih saznanja, prosudite da li možete da napravite profil kriminalca? A sad uradite isto na osnovu onog što znate o terorizmu. Da li se logika koju primenjujete na kriminalce može primeniti na teroriste? Da li smatrate da se taj obrazac može primeniti na osobu koja je izvršila terorističko delo? Da li mislite da bi vam to moglo pomoći da predvidite i predupredite teroristički akt?
Šta još treba pročitati Volter Rajh (Valter Reich) i Volter Laker: Poreklo terorizma (Origins of Terrorism).
3. PROMENA STRUKTURE GRUPA I METAMORFOZA TERORIZMA Ako se izuzmu psihopatska ubistva, moderni terorizam je, negde do 1990-tih godina, obično bio grupna aktivnost. Čak i danas, većina terorističkih grupa organizuje se, vodi i izdržava po ugledu na normalno društvo. Uspešne terorističke grupe moraju da budu organizovane po istim principima kao bilo koja druga organizacija. Mora da postoji podela rada i svaka podgrupa mora da izvršava zadate poslove, koji se uklapaju u zajednički rad sa svim drugim jedinicama. Iako se ciljevi mnogo teže ostvaruju zato što sve mora da se radi u najvećoj tajnosti, ipak se teroristička grupa mora pravilno organizovati i voditi da bi bila uspešna. Međutim, u poslednjih nekoliko godina pojavila se jedna zabrinjavajuća tendencija. Teroristi su počeli da izvode pojedinačne akcije, uz pomoć vrlo male grupe ljudi. U ovoj glavi bavićemo se konvencionalnim organizacijama, kao i najnovijom pojavom usamljenih terorista. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da objasnite odnos između veličine grupe i njene efikasnosti. . 2. Da navedete osnovne organizacione obrasce, svojstvene svim terorističkim grupama. 3. Da navedete probleme na koje vođstvo terorističkih grupa nailazi. 23
4. Da sažeto izneste Adamsovu tezu o važnosti finansiranja terorističkih grupa. 5. Da opišite pojavu otpora bez vođstva, vukova samotnjaka i manjaka.
Pokušaj da se sledi put terorizma 1970. godine mala grupa radikala u San Francusku udružila se u Oslobodilački front Novog sveta (NWLF). Prema podacima Džona Volfa (1981. str. 63, 64), NWLF je u sedam godina, izvršio 30 bombaških napada. Organizacija NWFL opisivala je sebe kao "moralnu" revolucionarnu grupu, koja napada samo "legitimne" ciljeve, simbole korporativnog kapitalizma. Mete njenih napada bile su pre svega kompanije za pružanje komunalnih usluga, a u oblasti San Franciska napadnuta su bombama i dva vozila koja su pripadala šerifima. NWLF je vodio rat sa establišmentom. Izgleda da je pri pokušaju da proširi operacije svoje organizacije, vođstvo NWFL-a shvatilo svu ironiju svoje borbe. Iako se NWLF nadao da će biti predvodnik revolucionarnog pokreta, malo ljudi je bilo voljno da mu se pridruži. U pokušaju da to kompenzuje, NWLF "proširuje" svoje operacije na taj način što je formira nekoliko revolucionarnih brigada. U stvari, ove brigade su se sastojale od istih malobrojnih radikala, koji su formirali NWLF, samo su sad imali novo ime. (Servis američkih šerifa – US Marshals Service, 1988.). Razočarani, članovi NWLF-a napravili su poslednji pokušaj da dobiju veću podršku. Povezavši se sa jednom malom militantnom grupom, pridružili su se pokretu za reformu zatvora i udružili se sa grupom militantnih bivših zatvorenika koja se zvala Plemenski palac (Tribal Thumb). To je zapečatilo sudbinu NWLF, jer je ovim savezom front izgubio svaku šansu da dobije bilo kakvu političku podršku. Udruživanje sa nasilnim prestupnicima učvrstilo je negativno mišljenje javnog mnjenja o toj grupi. Tako je NWLF žigosan i konačno uklonjen. Osim što je uticao da se u korporacijama pojača bezbednost i poboljšaju metodi istražnih organa, NWLF je u svakom drugom pogledu doživeo bedan neuspeh. Iskustvo NWLF može da posluži kao primer kako propadaju moderne terorističke grupe. Da bi ostvarila značajan uticaj, teroristička grupa mora da ima resurse za lansiranje i održavanja stalne terorističke kampanje. Tehnološko oružje i industrijska sabotaža su početne tačke, ali one ne obezbeđuju osnov za šire operacije. Terorističke grupe moraju da budu velike, u svakom slučaju veće od grupice društvenih izroda naoružanih bombama. A da bi postala veća, grupa mora da izgradi program koji će biti politički privlačan za šire mase i koji će se boriti za cilj prijemčiv za veći deo javnosti. Većina terorističkih grupa ne poseduje ovakvu privlačnost. One se organizuju na isti način kao i NWLF, tj. sa kitnjastim organizacionim shemama i grandioznim zavereničkim planovima, ali bez kapaciteta da izvedu smislenu kampanju. Male grupe obično kumuju manjim oblicima nasilja. Individualne akcije mogu da privuku pažnju javnosti preko štampe, ali one nisu u stanju da održavaju stalni pritisak na svoje protivnike.
Opseg i dužina kampanje Da bi odredio neke od operativnih karakteristika terorističkih grupa, koje su delovale 60 tih godina, Ted Robert Gur (Ted Robert Gurr) (Strohl, 1988, str. 23-50) je izvršio njihovu empirijsku analizu. Njegov rad se i dalje smatra značajnom studijom o tim organizacionim strukturama. U prošlosti su »mnogi ljudi smatrali da je terorizam rezultat revolucionarnih aktivnosti, baš kao što se danas smatra da terorizam nastaje pod pokroviteljstvom nekih država ili da je produkt desničarskih grupa. Gurove teze stavljaju sve te simplicističke zaključke u pitanje. U svojoj analizi Gur je došao do interesantnih zaključaka. Prvo, većinu akcija izvodi samo mali broj terorista, koji prave mnogo veću buku nego što mogu nekom da naude. Drugo, iako šira javnost veruje da u terorističkim grupama dominiraju politički revolucionari, većina uspešnih terorističkih grupa opredeljena je za druge doktrine, kao što je na primer, nacionalizam. Treće, u velikom broju slučajeva, samo velike grupe postižu rezultate u svojim terorističkim kampanjama, dok male grupe to ne uspevaju. Gur zaključuje da postoje različiti razlozi za terorističko nasilje i mnoge od njih tek treba otkriti. Međutim, bez obzira na to za koji se cilj bore, većina terorističkih kampanja završava se u roku od 18 meseci od prve nasilne akcije. Terorizam je kratkog daha zbog toga što retko dobija podršku. Teroristička kampanja obećava 24
najveću mogućnost uspeha, ali mnoge terorističke aktivnosti ostaju izolovane, samo zato što nemaju strukturu podrške. Iz tog razloga teroristi retko idu protiv vlasti. Politički revolucionari i radikalne grupe ne uspevaju da zadobiju opšte simpatije, koje su im potrebne kao podrška za njihove aktivnosti. Gur smatra da velike terorističke grupe postaju velike zbog toga što u svojim programima prihvataju opšte političke probleme. Od 1945. godine naovamo, samo je jedan mali broj terorističkih grupa uspeo da osvoji pozicije u javnosti. Iz Gurove studije mogu se izvući korisne pouke: ako su njegovi zaključci tačni, onda je većina terorističkih organizacija mala i kratkog daha. Male grupe spadaju u nadležnost policije. Iako se teroristi bore za postizanje političkih ciljeva, delokrug terorističkih akcija je suviše ograničen da bi predstavljao ozbiljnu pretnju za jednu državu. Od nivoa terorističkih akcija zavisi i nivo reakcije policije. Male grupe nisu u stanju da bitno menjaju političko okruženje. Kao što pokazuje slučaj organizacije NWLF, za zaustavljanje malih terorističkih pokreta dovoljno je koristiti standardne istražne procedure. Pojava oružja za masovno uništenje može uticati da se ove postavke promene, ali što se tiče konvencionalnog terorizma, Gurova analiza izgleda sasvim tačna.
Važna je veličina Kroz analizu terorizma u Italiji u periodu od 1975. do 1985. godine, Vitorfranko Pisano (Vittorfranco Pisano) (1987, str. 24-31) dokazuje važnost veličine grupe. U toku tih deset godina, u Italiji se desilo mnogo terorističkih napada i postojao je relativno veliki broj terorističkih grupa. Pisano tvrdi da je razlog velikog broja terorističkih grupa bila nesposobnost većine tih terorističkih organizacija da vode dugotrajne kampanje protiv vlade. One su bile u stanju da izvedu samo nekoliko napada pre nego što bi njihovi izvori finansiranja presušili, ili bi ih policija pohvatala. Velike terorističke grupe u Italiji iskoristile su ovu situaciju u svoji korist, tako što su da bi zbunile vlast, koristile razna imena. Ipak, vlasti su došle do saznanja da su samo velike grupe izvodile dugotrajne operacije. Svi drugi bili su teroristi za "jednokratnu upotrebu", jer su mogli da izvedu samo jednu operaciju. Hezbolah (Hizbollah) može da posluži kao primer jedne velike uspešne grupe. U posebnim studijama Hiro (1987.) i Rajt (Wright) (1986, 1989.) iznose da je Hezbolah počeo kao politički pokret za vreme revolucije u Iranu. 1982. godine Hezbolah se zbog izraelske invazije, seli u dolinu Beka (Bekka Valley) u Libanu. Ministarstvo spoljnih poslova Izraela (1998.) tvrdi da je baš preseljenje Hezbolaha u Liban uticalo da se grupa dalje poveća. Koristeći lokalnu podršku i stalnu finansijsku pomoć iz Irana, Hezbolah je postao jaka, poluautonomna struktura. Veličina omogućava Hezbolahu da vodi obimne terorističke akcije protiv onih Arapa koji se ne slažu sa njegovim ciljevima, i naravno, protiv Izraela. Hezbolah je dovoljno velik da može da sprovodi terorističku kampanju. Organizacija Tamilskih tigrova, ili Tigrova oslobodilaca Tamilskog Elama (LTTE) je u sličnoj situaciji. LTTE je počela da se bori protiv vlade Šri Lanke 1976. godine tvrdeći da predstavlja tamilsku manjinu u Šri Lanki. Zahvaljujući činjenici da u Šri Lanki živi veliki broj Tamila, LTTE je mogla da regrutuje veliki broj boraca. O. N. Mehrota (2000.) procenjuje u svom radu za indijski Institut za odbrambene studije, da LTTE ima otprilike 10.000 članova. Ne samo da LTTE vodi obimnu terorističku kampanju, kao i rekordan broj uspešnih samoubilačkih bombaških akcija, već je 1983 prešla na gerilski rat. Veličina organizacije je ključni faktor u operacijama LTTE. Međutim, što se teroristička grupa više uvećava, to i reakcija na njene akcije treba da bude podignuta na viši nivo. Kristofer Hjuit (Chjristopher Hewitt) (1984.) pozabavio se ovim problemom u svojoj studiji o efikasnosti kontraterorističke policije. Hjuit se slaže sa Gurovim mišljenjem da male grupe nemaju finansijska sredstva da bi mogle da se na dugi period bore protiv svojih protivnika: one jednostavno ne mogu da sprovedu kampanju. On smatra da terorističke kampanje zahtevaju više pažnje od izolovanih terorističkih akcija i da je za borbu protiv terorističkih kampanja potreban dugotrajan politički otpor. Hjuit tvrdi da su terorističke kampanje dobile na važnosti posle Drugog svetskog rata iz dva osnovna razloga. Prvo, većina terorističkih akcija u svetu poticala je od kampanje velikih terorističkih organizacija. Male, izolovane terorističke organizacije nisu uspevale da idu u korak sa velikim organizacijama te vrste. Drugo, velike terorističke organizacije naterale su vlade u svetu da se bave makropolitikom. Velike terorističke organizacije mogu zaista da izazovu promenu političke reakcije vlade na njihove akcije, jer predstavljaju problem koji prevazilazi mogućnosti lokalne policije za borbu protiv terorizma. Zbog toga velike terorističke grupe predstavljaju političku 25
opasnost. Ipak, ekstremisti veoma retko privlače političku bazu, oni imaju bazu samo medu ekstremistima. Opšte uzevši, ljudi ne hrle da se pridruže maloj terorističkoj organizaciji. Velike terorističke grupe, kao što su, Baskijska nacija i sloboda (ETA) i Irska republikanska armija (IRA) imaju tako veliku podršku zbog toga što su njihovi ciljevi borbe veoma popularni među tamošnjim stanovništvom. Njihovi metodi su možda ekstremni, ali je njihov politički cilj privlačan za širu publiku. Mnoge male terorističke grupe to dobro shvataju, i zato pokušavaju da kopiraju veće grupe. One se nadaju da će proširiti krug svoji pristalica na taj način što će retorički napustiti svoje ekstremističke pozicije i zalagati se za neki popularniji politički cilj. Nacionalističkim i verskim porukama ekstremisti pokušavaju da sakriju svoje najradikalnije stavove. Ubistvo i krađa prikazuju se kao patriotska dela. Na primer, u jednom anonimnom traktatu pod nazivom "Wann alle Bruder Schweigen", koji je romantični prikaz Reda (The Order), pisac tvrdi da su teroristi isto što i američki patrioti koji su se borili za svoja ustavna prava. Sličan način mišljenja opisao je Pose Komitatus (Posse Comitatus) u svojoj priči "Poslednje pismo Gordona Kola", koja govori o čoveku koji umesto da plati porez, puca na policajce (Sap, 1986). Razne milicije u Americi održavaju ovu tradiciju, a levičarska nemačka frakcija Crvene armije ima slične stavove koji se nalaze sa druge strane političkog spektra. Uprkos pokušajima da zadobije širu političku podršku, većina terorističkih grupa teško uspeva da poveća broj svojih pristalica. Valter Laker (1987, str. 9) tvrdi da je razlog to što su terorističke organizacije sastavljene od fanatika. Takvi ljudi uspevaju da preobrate druge fanatike i privuku ih u svoju organizaciju, ali nemaju praktično nikakvu moć da privuku ljude iz normalnog društva. Terorističke grupe ostaju male zbog toga što ne mogu da vide dalje od svojih neposrednih planova.
Osnovne organizacione strukture terorističkih grupa Bivši specijalista američke armije za kontraterorizam Džejms Frejzer (James Fraser) izučavao je organizaciju terorističkih grupa, analizirajući dva faktora: strukturu organizacije i podršku koju ona ima. Prema pisanju Frejzera (Frejzer i Fulton, 1984, str. 79), terorističke grupe moraju da budu tako organizovane da skrivaju svoje operacije od organa bezbednosti, pa je samim tim teško izvršiti njihovu analizu. S druge strane, određeni organizacioni principi isti su za sve terorističke grupe. Organizacije imaju razne forme komandovanja i raznovrsne kontrolne strukture, ali su često organizovane na isti način, bez obzira na cilj borbe. Tipična organizacija uređena je po principu piramide (vidi sliku 3,1). Potrebno je mnogo više ljudi za podršku terorističkih operacija, nego što ih je potrebno za izvođenje operacija; zbog toga većina ljudi koji rade u terorističkim organizacija služi za održavanje terorista na terenu. Ono čime se terorističke grupe najviše bave je podrška, a ne borba. Po Frejzeru (Frejzer i Fulton, 1984.), hijerarhijska struktura terorističkih grupa deli se na četiri nivoa. Najmanja grupa Ljudi je na vrhu i zadužena je za komandovanje grupom. Kao u svakoj vojsci, vođe formiraju politiku i planiraju, određujući opšti pravac akcija. Neki istraživači ukazuju da komandna struktura terorističkih organizacija nije tako efikasna kao u legitimnim organizacijama, zbog toga što sve mora da se radi u tajnosti. Komandna struktura terorističke grupe ne sme javno da komunicira sa svojim članstvom, niti da vrši svakodnevnu kontrolu operacija. Drugi nivo Frejzerovog hijerarhijskog sistema sastoji se od aktivnog kadra. (Kadar je vojni izraz i odnosi se na ljude koje mi u običnom govoru nazivamo "teroristima"). Aktivni kadar zadužen je za sprovođenje misije terorističke organizacije. U zavisnosti od veličine terorističke organizacije, svaki terorista iz tog kadra može da ima jednu ili više specijalnosti. Drugi teroristi služe kao podrška tih specijalnosti, ali aktivni kadar je udarna pesnica terorističke grupe. Kod većine terorističkih struktura, kadar aktivnih terorista je, posle komandne strukture, najmalobrojnija grupa. Ispod aktivnog kadra nalazi se drugi po veličini i najvažniji deo terorističke organizacije. Aktivna podrška je od presudne važnosti za terorističku kampanju. Svaka grupa terorista može da izvede bombaški napad ili kidnapovanje, ali za sprovođenje trajne kampanje bombaških napada i kidnapovanja potrebno je imati podršku. Članovi aktivne podrške su oni koji teroristima omogućavaju borbu na terenu. Oni održavaju kanale komunikacija, obezbeđuju bezbedne kuće za smeštaj, sakupljaju obaveštajne informacije i brinu da sve logističke potrebe budu zadovoljene. 26
Ovo je najmnogoljudnija grupa unutar organizacije. SLIKA 3,1 Struktura terorističkih grupa
Komanda Aktivni kadar Aktivna podrška
Pasivna podrška
IZVOR: Džejms Frejzer i lan Fulton (1984.), Kontraakcija terorizma, FC10037 (Fort Livenvort, KS:Komanda američke armije).
Poslednju i najveću kategoriju čine Ljudi koji su pasivna podrška organizacije. Ovu grupu je krajnje teško identifikovati i okarakterisati, jer ti ljudi nisu članovi terorističke grupe. Dešava se mnogo puta da oni budu iskorišćeni i bez svog znanja; oni su jednostavno ljudi koji su naklonjeni određenoj političkoj opciji. Kada teroristička grupa uspe da obezbedi političku podršku, to znači da ona ima relativno veliki broj pasivnih pristalica. Kad se cilj terorističke borbe udaljava od glavnih tokova, onda se pasivna podrška smanjuje. Pasivna podrška dopunjava aktivnu. Većina terorističkih grupa ima manje od 50 ljudi i nije sposobna da sprovodi dugoročnu kampanju. Pod komandom samo nekoliko ljudi grupa se deli prema specifičnim zadacima (vidi Sliku 3,2). Obaveštajna sekcija je zadužena za procenu ciljeva i planiranje operacija. Sekcije podrške obezbeđuju sredstva potrebna za izvođenje napada, a taktička odeljenja zadužena su za izvođenje stvarnih terorističkih akcija. Veće terorističke grupe uređene su po istom organizacionom principu, ali one imaju i veće podgrupe koje su sposobne da izvode operacije širih razmera. Kod specijalno velikih grupa, podgrupe su sposobne da vode borbu potpuno autonomno. Velike terorističke grupe imaju taktičke jedinice i potporne sekcije koje upravljaju terorističkom kampanjom. Antoni Barton (Anthony Burton) (1976, str. 70-72) opisuje bazičnu strukturu podgrupa. Terorističke organizacije imaju dva tipa podgrupa: ćeliju i stub. Ćelija je najosnovniji tip. Sastoji se od četiri do šest Ljudi i obično ima svoju specijalnost; može biti taktička jedinica ili obaveštajna sekcija. U nekim terorističkim organizacijama taktička ćelija može imati razne dužnosti, već prema zadatku koji obavlja. Druge ćelije imaju za zadatak da podržavaju operacije. Grupe ćelija formiraju stub. Stubovi su poluautomomni konglomerati ćelija sa raznolikim specijalnostima i jednom komandnom strukturom. Kao i kod borbenih jedinica, efikasnost stubova je takođe diskutabilna. Stubovi su suviše nezgrapni da bi se mogli upotrebiti u glavnim operacijama, a tajnovitost koju zahteva terorizam, sprečava efikasnu saradnju između stubova. Njihova primarna funkcija je borbena podrška, pošto se sastavni delovi stubova mogu organizovati tako da pružaju podršku taktičkim operacijama ćelija. Iako Frejzerovo delo i Bartonova analiza izgledaju zastarelo, strukture koje su oni skicirali još uvek se primenjuju. Kada je 1992. godine ispitivao Abu Nidalovu grupu, Patrik Sil (Patrick Seale) (1992.) je otkrio isti tip struktura. Ruven Paz (Reuven Paz) (2000) uočava sličnosti sa organizacijom terorističke grupe Hamas iz Libana. Verski teroristi, kao što je grupa Aum Šinrikio (Aum Shinrikyo) iz Japana, takođe kopiraju ovaj grupni obrazac (Breket, 1996.). Jedini teroristi koji ne slede tipični organizacioni obrazac, su teroristi pojedinci koji se sada pojavljuju. Njih ćemo proučavati na kraju ove glave. 27
Obaveštajna služba
Snabdevanje
Interna disciplina
Komanda Terorističke ćelije
Druga logistika
obuka
SLIKA 3,2 Organizacija terorističke grupe IZVOR: Džejms Frejzer i lan Fulton (1984.), Kontraakcija terorizma, FC10037 (Fort Livenvort, KS, Komanda Armije Sjedinjenih Država).
Procesi i problemi upravljanja Vrlo je lako opisati organizacionu strukturu terorističke grupe i to iz prostog razloga što teroristi moraju da se organizuju kao svaka druga grupa. Čovek koji završi početni kurs iz menadžmenta verovatno vrlo lako može da napravi tačan grafički prikaz većine terorističkih grupa. Terorističke vode suočavaju se sa operativnim problemima i traže za njih rešenja u nekim strategijama o kojima se uči na kursevima menadžmenta. Terorističke vođe imaju i specijalne organizacione probleme. (vidi Boks 3,1) Prvi problem je tajnost. Taj problem preovlađuje u operativnim aspektima terorizma i dovodi do više problema koji se ne sreću u otvorenim organizacijama. Ironija je u tome što je tajnost, koja je jedna od najvećih snaga terorizma, u isto vreme i njegova najveća slabost. Ponekad je rad terorističke grupe tako tajnovit da čak i njeni članovi ne znaju šta rade. Terorizam zahteva tajnost, a tajnost ometa efikasnu komunikaciju. Zbog tako velike potrebe za tajnošću, svakoj ćeliji i svakom stubu dozvoljava se relativno visok stepen autonomije. Terorizam je decentralizovana delatnost, a što je veća grupa, to je veća decentralizovanost unutar grupe. Ovo nije najpogodnija vrsta organizovanja, ali je to potreba zbog operacionih razloga. Teroristi znaju da se u jednu centralizovanu organizaciju snage bezbednosti mogu vrlo lako infiltrirati i uništiti je. Jedan dobro postavljen doušnik može da upropasti celu organizaciju. Decentralizacijom se obezbeđuje relativna bezbednost: vrlo malo ljudi poznaje većinu drugih članova organizacije. Ovakav prilaz daje veliku zaštitu, ali otežava administraciju. Organizacija Privremene irske republikanske armije je dobar primer tog problema. IRA je organizovana na isti način kao i većina drugih velikih terorističkih organizacija. Na čelu se nalazi Vrhovni savet, čiji su članovi predstavnici bataljona IRA-e ili komandanti stubova. Komandanti stubova odgovorni su za nekoliko ćelija, koje se kod IRA-e nazivaju vojnim terminima, kao što su vod, eskadron i četa. Komanda IRA-e, međutim, ima probleme koji nastaju zbog tajnosti i decentralizovanosti. Na papiru organizaciona shema izgleda vrlo logično, a u praksi se ta logika menja zbog toga što svaka jedinica mora da se zaštiti od razotkrivanja. To znači da članovi raznih ćelija i stubova obično nemaju pojma ko su i šta rade drugi članovi IRA-e. Oni dobijaju naređenja od jednog čoveka, a ta osoba verovatno predstavlja Vrhovni savet. Na ovaj način se utire put za moguće cepanje organizacije, ili barem izbijanje nesporazuma unutar organizacije. Dakle vrlo je lako shvatiti zašto je IRA-om teško upravljati. 28
Da bi se sprečilo frakcionaštvo i preterana autonomnost, komandanti terorističke organizacije uvode čvrstu disciplinu koja im pomaže da kontrolišu svoje članove. Koriste se dva različita sistema, jedan koji se služi strahom da bi održao koheziju i saradnju, i drugi koji putem decentralizacije i tajnosti pledira za autonomiju. Ponekad uvođenje discipline dovodi do suprotnog efekta. Na primer, kada vođe odluče da streljaju neposlušne članove, može se desiti da oni sami postanu meta nezadovoljnih pristalica. Zbog svega toga, često se dešava da se velike terorističke organizacije raspadnu. Drugi problem uprave terorističke organizacije je dobijanje pravovremene taktičke podrške za njene operacije. BOOKS 3,1 Problemi terorističke uprave Komuniciranje unutar infrastrukture tajnosti Koordiniranje aktivnosti uprkos decentralizovanosti Održavanje unutrašnje discipline
Izbegavanje fragmentarnih ideologija Održavanje logistike Obučavanje Finansiranje
Kako kaže Frejzer (Frejzer i Fulton, 1984), najvažniji element terorističke kampanje je količina i struktura aktivne podrške. Bez aktivne podrške nemoguće je započeti kampanju. lako je štampa često opisivala terorističke vođe kao zaverenike koji u tajnosti kontrolišu skrivene armije pravovernih, u stvarnosti, terorističko vođstvo mora veoma da se trudi da bi ostvarilo i održalo aktivnu podršku za svoju organizaciju. Vođstvo provodi veći deo vremena u formiranju mreže aktivne podrške, nego u lansiranju spektakularnih operacija. Jozef Bodanski (Yoseff Bodansky) (1986) potvrđuje ovu činjenicu u svojoj analizi terorizma pod pokroviteljstvom države. Bodanski smatra da pokretanje terorističke kampanje zahteva ogromnu logističku pripremu. Da bi se terorističkim napadima konstantno održavao politički pritisak na etabliranu vladu, mora se oformiti ogromna infrastruktura aktivne podrške. Bodanski navodi tipove aktivnosti koji treba da prate terorističku kampanju. U najmanju ruku, teroristima su potrebne tri vrste osnovne operacione podrške. Da bi se planirao i izveo teroristički napad, potrebna je obaveštajna podrška. Tu spada sve od biranja i opservacije cilja to krivotvorenja dokumenata i putnih isprava. Mora se uspostaviti direktna logistička mreža da bi se teroristi snabdevali oružjem, a to je veoma teško zbog bezbednosnih procedura za otkrivanje oružja. Najzad, potrebno je organizovati mrežu podrške, koja obezbeđuje bezbedne kuće, prevoz, dopremu hrane i medicinske opreme. Bodinski zaključuje da je potrebna podrška od 35 do 50 ljudi da bi se omogućila akcije jednog teroriste na terenu. U svojim kasnijim delima (1999) Bodinski još jednom potvrđuje ove prvobitne teze. Još jedna potreba terorističkog posla, koja komplikuje sprovođenje terorizma, je obuka. Pravoverni možda imaju motivaciju da se bore protiv neprijatelja, ali često za to nemaju praktično znanje. Zbog toga teroristi moraju da drže baze u kojima se praktično pripremaju za borbe, vežbajući gađanje u metu, učeći da prave bombe itd. Vrlo je lako naći vernike, ali nije uopšte lako naći obučene fanatike. Da bi bile u stanju da sprovode trening svojih članova, terorističke grupe moraju da raspolažu bazama i odgovarajućim sredstvima. Vođenje terorističke kampanje takođe je vrlo komplikovano. Kampanja se vodi u tajnosti, dok problemi sa kojima se teroristička komandna struktura susreće, nisu ništa manji od onih koje imaju vođe bilo koje druge organizacije. Da bi se izborile sa ovom teškoćom neke velike međunarodne terorističke organizacije odlučile su se za rutinski prilaz terorizmu, na taj način što su formirale velike birokratske organizacije koje im vode poslove. To je drugi način organizovanja za koji se terorističke odlučuju, umesto da dozvole državi sponzoru da se meša u njihove unutrašnje stvari. Brajan Dženkins (Brian Jenkins) (1987) smatra da birokratizacija terorističkih grupa unosi mnoge komplikacije u terorističku delatnost. Dženkins tvrdi da su se neke velike terorističke organizacije nenamerno pretvorile u birokratske strukture, samo da bi bile u stanju da ispune rigorozne organizacione zahteve terorističke kampanje. Neke druge organizacije namerno su formirale takve strukture. Ali, kada se uspostavi birokratski sistem nastaju nove vrste problema, koji proizilaze iz uobičajenog problema birokratije: od onog časa kada postanu zvanične, ove strukture moraju da 29
proizvode razloge za svoje postojanje. Svi teroristi imaju probleme sa upravljanjem, a problemi koji nastaju pri organizovanju terorističkih napada, nisu uopšte jednostavni. Teroristički napadi zahtevaju političku podršku, planiranje, organizaciju i finansijska sredstva. Svaka teroristička grupa, bez obzira na svoju veličinu, mora da uzme u obzir ove faktore. Finansijska sredstva moraju se odnekud nabaviti. Neki analitičari smatraju da treba otkriti finansijske izvore, koji stoje iza određene organizacije. Oni smatraju da se suviše vremena troši na ispitivanje organizacione strukture terorističkih grupa, a da se nedovoljno energije posvećuje potpornoj mreži koja se nalazi iza organizacije. Jedan od onih koji zastupaju to mišljenje je i vojni dopisnik London Tajmsa, Džejms Adams (James Adams).
Adamsova analiza finansiranja terorizma 1999. godine za vreme jedne konferencije na Akademiji krivičnog prava, profesor krivičnog prava sa Univerziteta Long Ajlend (Long Island), Harvi Kušner (Harvey Kushner) i ja raspravljali smo sa jednim doktorskim kandidatom o terorističkim infrastrukturama. Student nas je pitao gde bi mogao da nađe najbolju analizu ekonomike terorizma. I Kušner i ja smo mu bez razmišljanja odgovorili "kod Džejmsa Adamsa." lako je postavljena još 1986. godine, Adamsova analiza je do danas najbolja analiza finansijskih infrastruktura u terorizmu. Njegov rad je, kako Kušner tada reče studentu, klasično delo. U svom delu "Finansiranje terorizma" Džejms Adams (1986.) daje odličnu analizu terorističkih organizacija. Njegova teza je da se u periodu od 60 do 80 godina prošlog veka terorizam izmenio, a da odbrambene politike zapadnih zemlja nisu uspele da se prilagode toj promeni. Pod vođstvom Sjedinjenih Država odbrambena politika usmerena je na otkrivanje terorizma, koji je pod pokroviteljstvom države. Adams kaže da je zbog toga nastao osnovni nesporazum o funkciji i prirodi terorizma. Najznačajnije terorističke organizacije nezavisne su od država, a da bi se održale, oformile su samostalne mreže finansijske podrške. Adams zaključuje da je najbolji način za napad na terorizam, napad na finansijske strukture koje podržavaju nezavisne terorističke organizacije. Adams (1986) smatra da je moderni terorizam izrastao iz revolucionarnog nasilja 60-tih. Uporedo sa rastom nasilja, tvrdi on, Zapad je razvijao dve škole mišljenja o tome kako prići problemu. Jedna škola smatra rastući terorizam aktivnošću pod zaštitom države, a njegova uloga je da pruža podršku nacionalnim vojskama. Druga škola smatra da se terorizam može ukloniti samo kada se politički uzroci terorizma, kao što je recimo nepravda, otkriju i eliminišu. Adams veruje da su oba prilaza donekle tačna, ali ne uviđaju jedan bitan problem. Moderni terorizam razlikuje se od nasilja iz 60-tih godina. On se razvijao, transformisao i sada ima svoju sopstvenu dinamiku. Nacionalne države i na zapadu i na istoku počele se da sponzorišu terorizam, ali ne na način kako su to predvideli tvorci američke odbrambene politike: države ne igraju glavnu ulogu u terorizmu. Terorističke grupe imaju tendenciju da rastu i samostalno funkcionišu. Dok Gur (Stohlm, 1988, str. 23) i Hjuit (1984.) ukazuju na teškoće pri vođenju kampanje, Adams (1986.) se čudi kako velike terorističke grupe uspevaju da sprovode svoje operacije. Ako je tačno da ne uživaju veliku pomoć država koje ih podržavaju, kako onda dolaze do finansijskih sredstava? Adams je do odgovora na ovo pitanje došao iz više izvora, koji svi imaju zajednički imenitelj: bez obzira na koji način teroristička grupa prilazi svom zadatku, ona mora da ima finansijska sredstva koji su ugrađena u njenu infrastrukturu. Novac je potreban da bi se organizovala teroristička kampanja. Da bi došao do odgovora, Adams je ispitivao izvestan broj velikih terorističkih grupa. Da bi postao ekonomski samostalan u borbi za Palestinu, PLO je 1970. godine osnovao ekonomsko krilo po imenom Samed. Adams kaže da se Samed razvio u racionalnu poslovnu strukturu koja pruža finansijsku potporu PLO-u. Samed primenjuje moderne organizacione teorije, dajući svetim ratnicima ekonomske povlastice, plate i razne druge podsticaje. Iako je centrala Sameda uništena za vreme invazije Izraela na Liban 1983 godine, njegove operacije su prebačene u Tunis, Alžir i Siriju. Samed ima tamo farme i ubrzano gradi fabrike. Namera mu je da u 21. veku postane jaka ekonomska sila na Bliskom istoku. Adams se takođe bavio i Privremenom IRA-om. On kaže da je opšte mišljenje da Privremena IRA dobija najviše novca iz Sjedinjenih Država. To, međutim, nije tačno. Amerika nije glavni izvor 30
prihoda lRA-e. Privremena IRA snabdeva svoje blagajne vodeći mrežu organizovanog kriminala u Severoj Irskoj. Ova transformacija od revolucionara do gangstera iz podzemlja, je dokazano najbolji metod finansiranja terorizma. U onome što Adams naziva "Otkriće Kaponea", Privremena IRA pronašla je da može da dođe do ogromnih suma novca putem zastrašivanja vlasnika radnji i poslovnih preduzeća u ime zaštite. Za tipičnog vlasnika radnji ovo plaćanje ima dva rezultata. Prvo, garantuje mu da će Privremena IRA zaštititi njegovu radnju u slučaju nevolje (iako ovo nije primarni motiv za plaćanje). Drugi i glavni cilj plaćanja je da zaustavi eventualne napade Privremene IRA-e na njegovu imovinu ili porodicu. Privremena IRA došla je tako do toliko velike količine novca od reketa da je morala da organizuje akciju pranja tog novca. 1972. godine Privremena IRA našla je drugi način da finansira svoje terorističke akcije, kada je kupovinom jedne taksi kompanije ušla u legitimni poslovni svet. IRA je uspela to da postigne, a vrlo je brzo shvatila da može da zaradi još više novca ako bude izbacivala druge kompanije iz biznisa. Počela je da koristi terorizam da bi postala dominantna na tržištu. Ovaj metod pokazao se tako uspešnim da je Privremena IRA oformila i druga poslovna preduzeća koja joj služe kao paravan. Kriminal se isplati u Severnoj Irskoj. Adams (1986.) smatra da je iz jednog jedinog razloga važno utvrditi poreklo finansijskih sredstava terorizma. Zapad se u borbi protiv terorizma, usredsredio na pogrešan cilj. Adams smatra da kontraterorizam treba da se koncentriše na presecanje finansijskih izvora terorizma. Terorističke kampanje ne vode se u vakuumu; za njih je potrebno imati organizaciju i sredstva, Jednom rečju, to znači da se terorističke kampanje moraju finansirati. Adamsov zaključak je da se iza strukture svake velike terorističke grupe nalazi finansijska mreža. Teroristička kampanja može se zaustaviti potkopavanjem ekonomskih sredstava grupe, potrebnih za vođenje kampanje. lako su se terorističke organizacije promenile od vremena kada je Adams izvršio ovu analizu, njihove finansijske infrastrukture i dalje su konstruisane po istom principu. Harvi Kušner (1999.) ovo potvrđuje na primeru nezakonitih ekonomskih aktivnosti, koje služe kao podrška bliskoistočnog terorizma u Americi. Bodinski (1999) u svojoj iscrpnoj analizi finansijske mreže koja izdržava Osamu bin Ladena, prikazuje isti tip infrastrukture. 24. jula 2000. godine Vašington post je izvestio da je nekoliko pristalica Hamasa uhapšeno u Severnoj Karolini, navodno zbog toga što su koristili razne smicalice i nelegalne transakcije u svrhu finansiranja operacija na Bliskom istoku. Terorističke akcije nastavljaju i dalje da potvrđuju Adamsove teze.
Otpor bez vođa, vukovi samotnjaci i manijaci Kao što će se videti iz drugog dela ove knjige, modemi terorizam ponovo se pojavio posle Drugog svetskog rata (1939.1945.) kao kombinacija antikolonijalnih, nacionalističkih i levičarskih političkih ideologija. Kada se terorizam prvi put pojavio, iznenadio je organe zakona i njihova taktika u borbi protiv terorizma pokazala se neuspešnom. Izgledalo je da u Evropi teroristi mogu da se kreću gdegod hoće, dok u Sjedinjenim Državama i lokalni, i državni i savezni organi reda nisu uspevali da reše skoro nijedan teroristički zločin. Na Bliskom istoku besneli su terorizam i regionalni ratovi. Situacija u Severnoj Irskoj bila je militarizovana, jer je Britanska armija došla u Irsku kao pojačanje Kraljevskoj policiji Alstera, ali teroristi iz redova Republikanaca i Unionista radili su šta su hteli. Iako nisu uspeli da sruše nijednu od vlada, teroristi su bili u na vrhuncu moći, prvi put u moderno doba. Do 1990. godine ova situacija se potpuno promenila. Prevashodni razlog za novo stanje stvari bilo je veliko poboljšanje načina borbe protiv terorizma, koju su sada sprovodili predstavnici zakona sa Zapada. Policije su sada imale priličnog uspeha u borbi, služeći se ili infiltriranjem u terorističke grupe ili stalnim praćenjem tih grupa, čak i u zemljama gde su zakoni ograničavali predstavnike zakona u prikupljanju informacija. Policija Ujedinjenog Kraljevstva uspela je da ubaci doušnike u skoro sve segmente Irske republikanske armije. Levičarski i desničarski terorizam u Sjedinjenim Državama, smanjivao se kako je policija dobijala sve više informacija. Izgledalo je da je levičarski terorizam u Evropi nestao, ako su neke etničke grupe i dalje delovale. I baš kad je izgledalo da je policija pobedila, teroristi su izmenili svoju taktiku. Među prvima je situaciju shvatio vođa američkog Kju Kluks Klana, Luis Bim (Louis Beam). Najslabije karike u lancu bile su organizacija grupe, infrastruktura i finansiranje. Policajci su smislili metode za infiltriranje u ekstremističke ćelije, pa su u nasilne organizacije postavili svoje doušnike 31
i prerušene policajce. Kada ovaj sistem nije uspeo, policija je počela da prati tokove novca. Ova taktika bila je opasnost za sve osim za najstabilnije terorističke grupe. Rešenje je predložio Luis Bim. Prema pisanju Marka Pitkevidža (Mark Pitcavage) (1999), Bim je verovao da teroristička grupa, makoliko bila i tajna, ne može uteći od zakona. Zato je Bim pozvao na eliminaciju grupe. Citirajući Karlosa Marigelju (Carios Marighella) (vidi Drugi deo), Bim piše o "otporu bez vode" (Vajt, 2000.) Bim smatra da ekstremističkim grupama nisu potrebne velike organizacije, jer je njima važno samo da nešto urade. Bilo koja vrsta otpora za njih je prihvatljiva. One nemaju potrebu za koordiniranom aktivnošću. Nekoliko pokreta usvojilo je tu ideju. Hans Jozef Horhem (Hans Jozef Horchem) (1986.) ukazuje na subverzivne Zelene ekstremiste u Nemačkoj, koji su radili sve od telefonskih pretnji bombom, do postavljanja lepka u zaključana vrata. Na svojoj Web stranici Front za oslobođenje životinja (2000.) zalaže se za tu taktiku. Bombaški napad Timoti Mekveja (Timothy McVeigh) na Saveznu zgradu u Oklahoma Sitiju 1995. godine predstavlja krajnje nasilni akt te vrste. Vrlo je teško sakupiti obaveštajne podatke o nekoj grupi ako takva grupa ne postoji. Drugi oblik nasilja bez vođstva je koncept "Vuka samotnjaka." Ovaj pojam se pojavljuje u desničarskom romanu fantaziji Lovac (Pirs Pierce, 1989). Junak romana predstavlja krajnje malu grupu, koja se sastoji od jednog pojedinca, a roman opisuje kako ekstremista pojedinac ubija obojene Ljude i Jevreje u ime nadmoći bele rase. Autor romana i ekstremista, Pirs, kaže da policija ne može da se infiltrira ni u čiji um. Erik Rudolf (Eric Rudolph) predstavlja tipičan primer vuka samotnjaka. Za njim je izdata poternica zbog četiri bombaška napada koje je izvršio, počev od onog za vreme Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine, kada je privukao pažnju međunarodne javnosti, do podmetanja bombe na klinici za abortuse 1998, gde je poginuo jedan policajac. U stvarnom životu Rudolf je prava parodija Pirsovog Lovca. Za razliku od Lovca, Rudolf je stalno u bekstvu, a ima i razloga da se krije. Novinar lista Atlanta Journal Constitution, Marlon Manuel (2000.) piše da su i lokalna, i državna, i federalna vlada utrošile milione dolara u potrazi za Rudolfom, ali da nisu uspele da ga uhvate. Većina "vukova samotnjaka" obično napravi samo jedan teroristički napad, ali je Rudolf navodno uspeo da načini četiri incidenta: bombaški napad na Olimpijadi, dva bombaška napada na klinike za abortuse, i napad na noćni klub za homoseksualce, u kome je ranjeno 110 ljudi. Osim toga, njegovi trikovi postali su legenda u desničarskom folkloru. Ja sam zastupao mišljenje da drugi termin "manijak" (berseker) može da se primeni na neke teroriste pojedince (Vajt, 2000.). Termin "vuk samotnjak" nagoveštava da je to osoba koja se odjednom pojavi niotkuda, izvrši opako delo i nestane. Mark Pitkevidž (1999, 2000) tvrdi da se u stvarnosti obično to tako ne dešava. Erik Rudolf je izuzetak i on je više ozloglašen nego što je stvarno sposoban. Većina "vukova samotnjaka" su vernici koji su poznati po druženju sa nasilničkim ekstremističkim krugovima. Neki "vukovi samotnjaci" smatraju se pravovernim ekstremistima, koji delaju nepromišljeno. Naziv "vuk samotnjak" glorifikuje njihovo delovanje, i ne treba ga upotrebljavati. Zato ja upotrebljavam i drugi termina "manijak" (berserker). To je više nego akademski naziv, koji ima efekta na istragu. U starim skandinavskim i engleskim ratovima manijak je bio ratnik koji za vreme bitke poludi. Daroviti pisac serije Šarpove puške, Bernard Kornvel (Cornwell) (1997.), daje zastrašujući opis takvog ratnika u zbirci knjiga o kralju Arturu. U jednom izvodu iz Zimskog kralja, jedan od mladih srednjovekovnih junaka knjige, Dervel, nalazi se iza zida od štitova, oči u oči sa vojskom Arturovih neprijatelja. Ovde je zid od štitova od odsudnog značaja. Dogod ratnici imaju pred sobom štitove sastavljene u zaštitni zid, neprijatelju će biti teško da provali kroz njega i pobedi. Iza tog zida mladi Dervel oseća se relativno sigurno. Nažalost, na Dervelov užas, dva ratnika izlaze iz zaštitne linije njihovih neprijatelja i skidaju se goli. Oni igraju goli zahvaćeni ludilom bitke i opijeni medovinom, spremni da jurišaju na Dervelov zid od štitova gde ih čeka sigurna smrt. Oni su pijani, oni su goli; i ne nailaze se više u svetu normalne logike. Ali oni su i opasni. Dervelovi prijatelji moraju da spuste štitove da bi udarili na izludele "manijake". Na taj način oni se izlažu napadu neprijateljske vojske. Ovi goli ludaci nisu "vukovi samotnjaci". Oni su izludeli vernici, mada je njihovo ludilo privremeno. Oni su "manijaci". Pojam "manijak" bolje opisuje neka nasilna dela individualaca ekstremista nego termin vuk samotnjak. Ovo je važan podatak za istražitelje. Manijaci mogu za sobom da ostave tragove i pre nego što "jurišaju na zid od štitova". Na primer, desni ekstremista Baford Farou (Buford Furrow), koji je napao na Jevrejski centar u Los Andelesu, pre nego što je izvršio napad, objavio je preko radija da sprema ekstremistički napad. Jedan drugi ekstremista, Bedžamin Smit (Benjamin Smith), 32
koji je izvršio jedno ubistvo u Čikagu, javno je zastupao ideju Kreatorizma (vidi Glavu 4 i 13). U praksi, mnogi vukovi samotnjaci se nikad ni ne pojave. To su manijaci, koji preduzimaju nasilne, iracionalne akcije. Kada ekstremisti neprestano proklamuju nasilje i ubistvo, oni mogu da potaknu lude individualce da zaista krenu u divljanje.
Glavne teze 1. Terorističke organizacije moraju biti dobro organizovane da bi mogle da vode kampanju. 2. Samo relativno velike terorističke grupe mogu da sprovode trajnu terorističku kampanju; zbog toga je prvi cilj terorističkih grupa da izgledaju velike, a zatim i da postanu velike. 3. Terorističke grupe, koje nisu verski obojene, služe se propagandom i publicitetom u nadi da će moći da vode kampanju. 4. Terorističke grupe moraju da imaju znatnu potpornu mrežu da bi bile iole efikasne a ta mreža mora da bude nekoliko puta veća od broja ljudi koji učestvuju u taktičkim operacijama. 5. Upravljanje operacijama jedne terorističke grupe zahteva iste organizacione sposobnosti, koje su potrebne za vođenje bilo kog komplikovanog posla u društvu. 6. Uspešne terorističke grupe ostvaruju finansijsku nezavisnost. 7. U poslednje vreme pojavili su se teroristi koji preduzimaju pojedinačne zločinačke akcije i koji nemaju potrebu za podrškom grupe.
Teme za razmišljanje Razmišljajte o načinu na koji biste vi organizovali grupu od 100 Ljudi, koji bi proizvodili, distribuirali, prodavali i servisirali ilegalni kompjuterski softver. Skicirajte svoje ideje na zamišljenoj organizacionoj tabli. Da li vaša grupa izgleda kao teroristička organizacija? Kakvu ulogu igra tajnovitost u vašoj organizaciji? Kako biste vodili stotinu ljudi? Kako biste uspevali da sačuvate takvu jednu organizaciju da ne bude otkrivena od strane policije? Da li biste mogli nešto da postignete ako biste napustili svoju grupu i napravili softver vuka samotnjaka?
Šta još treba pročitati Dejvid Rapoport (David Rapoport), Unutar terorističke organizacije (Inside Terrorist Organization) Džejms Adams (James Adams), Finansiranje terorizma (The Financing of Terror)
4. RELIGIJA I TERORIZAM Uloga religije u istoriji čovečanstva prilično je kontroverzna. Religija pruža čoveku najveći osećaj slobode, uvodi ga u najskrivenije tajne i definiše njegov odnos prema kosmosu. S druge strane, religija se može upotrebiti da se opravda nasilje, rat i represija. Neko će reći da svaka dobra stvar koju je vera stvorila, ima svoju suprotnost na strani zla. Mi ne možemo tačno definisati krajnji cilj religije i njen odnos prema društvenom nasilju, ali ono što znamo je da početkom dvadesetprvog veka dolazi do povezivanja religije i terorizma. Odmah posle Drugog svetskog rata (1939-1945.), u terorizmu su dominirala etnička pitanja, ideologija i nacionalizam. To se izmenilo devedesetih godina dvadesetog veka. Danas terorizmom dominira nasilno teološko učenje. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da objasnite kako je došlo do povezivanja terorizma i religije. 2. Da ukratko iznesete Hantingtonovu (Huntington) tezu o religiji i međunarodnom nasilju. 3. Da izložite Hofmanovu (Hoffman) analizu verskog terorizma. 4. Da definišete ulogu apokaliptičke i eshatološke misli u verskom nasilju. 33
5. Da opišete proces satanizacije ljudskih bića. 6. Da identifikujete probleme koji su okosnica najvećih verskih sukoba današnjice.
Logička veza religije i terorizma Antropolog Marvin Haris (Harris) (1990, str. 437-453) smatra da postoje dve vrste religija, ona koja se zasniva na ubijanju i ona koja je protiv ubijanja. Religije koje prihvataju ubistvo razvile su se u vreme redagrarnog i ranoagrarnog društva kada se još sakupljala hrana, a zasnivale su se na premisi da će kada nastane kriza, božanstvo pomoći čovečijoj zajednici. Haris navodi da je takvo verovanje ustupilo mesto religijama koje su protiv ubijanja, zbog toga što starije religije nisu štitile rane zajednice od ratnih razaranja ili prirodnih nepogoda. Religije koje se protive ubijanju pojavile su se da bi se prevazišli svakodnevni problemi. Haris kaže da je ironija u tome što religije koje su protiv ubijanja često prelaze u militantnu ideologiju, koja ima za cilj da zaštiti državu ili neku drugu društvenu grupu. Zašto se to dešava? Pre nekoliko godina, profesor sa Čikaškog univerziteta koji se bavio verskim pitanjima, pokojni Mirčea Eliade (1961.), dao je odgovor na to. Eliade je tvrdio da se svet ljudskog iskustva deli na dve sfere, običnu i neobičnu. Pri opisivanju običnog ili svakodnevnog sveta mi koristimo jezik i logičke pojmove, ali kada govorimo o neobičnom ili duhovnom svetu, mi upotrebljavamo simbole i mitove. Poznati stručnjak za mitologiju, Džozef Kempbel (Joseph Campbell) (1949, 1985.), slaže se sa ovom Eliadeovom tezom. Kempbel kaže da mi svoju duhovnu prirodu izražavamo simbolima i mitovima, ali da nam nedostaju reči kada pokušamo da govorimo o njima. Pošto nam nedostaju reči kada hoćemo da opišemo duhovni svet, duhovnim rečnikom, onda o mističnim iskustvima moramo da govorimo svakodnevnim jezikom. Protestantski teolog, pokojni Pol Tilih (Paul Tillich) (1957.), smatra da je to opasno, zato što na taj način doslovno tumačimo simbole. To znači da simbol prestaje da bude sveto iskustvo, već da umesto toga postaje iskustvo. Kada se to dogodi, simbol uklanja mit i postaje predmet obožavanja. A zbog običnog jezika, simbol više ne ukazuje ni na šta sveto. On preuzima mesto svetog. Obratite pažnju na sledeću ilustraciju tog procesa. Džozef Kempbel (1985.) tvrdi da je u svetim pričama Izraelita, Bog obećao Hebrejima zemlju; u kojoj teku med i mleko. Kempbel u svojoj analizi tvrdi da im je Bog obećao "sveti prostor", tj. mesto gde će Bog moći da se druži sa ljudima. Međutim, po Kempbelu, smisao priče je promenjen zbog običnog jezika kojim je sveta priča ispričana. Tako, umesto da ukaže da je to mesto za božansku komunikaciju, svakodnevni jezik priče navodi nas da poverujemo da je Bog Izraelitima obećao geografsko zemljište. Drugim rečima, priča je pogrešno protumačena, i poručuje: "Bog obeća Avramu državu Izrael". Kada se sveta priča protumači na ovaj način, oslobađajući efekat mita potčinjava se etničkom identitetu i nacionalizmu. Hajde da ostavimo apstraktne antropološke i teološke pojmove, i da pogledamo dva primera iz stvarnog života. Od 1991 godine delovi Balkanskog poluostrva, tj. deo Evrope u koji spadaju Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna, Kosovo, Crna Gora, Bugarska, Albanija, Rumunija i Grčka, opustošeni su prvo građanskim ratom, a zatim naizgled beskrajnom borbom između nekoliko grupa. Ako izbliza pogledamo probleme koji postoje na Balkanu otkrićemo logičku vezu religije i nasilja. Poznati istoričar Ferdinand Ševil (Schevill) (1922.) napisao je još pre otprilike 80 godina studiju o Balkanskom poluostrva. Mada se mnogo toga dogodilo u dvadesetom veku, uključujući i stvaranje države Jugoslavije posle Prvog svetskog rata (1914-1918.) i cepanje cele regije na nekoliko zemalja devedesetih godina, osnovni razlog za sukob u tom regionu nije se promenio. On se zasniva na tri tumačenja religije. Tokom vekova, Balkansko poluostrvo postalo je područje na kome se hrišćanstvo žestoko sukobljavalo sa islamom, počev od osmog veka. Kako su hrišćanske kraljevine počele da ratuju sa islamskim, uzvišena priroda obe vere podređena je političkim potrebama tih kraljevina. 1054. godine situacija se promenila kada se oko nekih teoloških stvari hrišćanska crkva pocepala na Zapadnu rimokatoličku i Istočnu pravoslavnu crkvu. Ubrzo su se katolička i pravoslavna crkva počele klati među sobom u ime religije. Vernici sve tri religije napadali su jedni druge sa velikim žarom, uprkos činjenici da su i Isus i Muhamed propovedali mir, a da su hrišćani i muslimani 34
poklonici istog Boga. Ovakvo stanje nastavilo se sledećih 1000 godina, tako što je povremeno svaka od zaraćenih strana vladala ovom teritorijom i ugnjetavala druge dve religije kada je bila na vlasti. Simboli omražene vere pretvorili su se u smrtonosne elemente političkog izražavanja. Kada je posle Prvog svetskog rata stvorena Jugoslavija, etnička i verska mržnja nisu nestale. Ponovo se pojavljuju u vreme Drugog svetskog rata kada se svaka verska grupa borila protiv druge dve. Komunistički vođa Josip Broz Tito (1892-1980.) uspeo je da sastavi koalicionu vladu koja je posle rata održavala krhki mir. Međutim, posle njegove smrti i raspada Sovjetskog Saveza, ponovo se pojavljuju etničke verske vođe i krajem dvadesetog veka dolazi do verskog krvoprolića na tom prostoru. Drugi primer ovog procesa nalazimo na ekstremnoj desnici u Americi. U delu Tarnerovi dnevnici, koju je napisao pristalica dominacije bele rase, Vilijam Pirs (William Pierce), junak priče doživljava versko iskustvo. Glavni junak romana Tarner, vršio je sitna nasilnička dela protiv Jevreja i Ljudi koji nisu pripadnici bele rase, kada ga pozivaju da se pridruži terorističkoj grupi Red, koja se sastojala isključivo od belaca. (Stvarna teroristička grupa belaca tog imena, koja je delovala na američkom zapadu 80 tih godina prošlog veka, uzela je ime iz knjige; vidi Glavu 14), Za vreme uvođenja u terorističku grupu, Tarner doživljava svoje prvo versko iskustvo u životu. Tarner sebe prikazuje kao osobu koja nije religiozna, ali mu jedan zvaničnik reda daje "Knjigu", tj. "sveto" delo koje opisuje božji plan da se stvori svet čiste rase kao suprotnost Jevrejima i obojenim. Tarner je zapanjen. On priznaje da je imao uzvišeno iskustvo, ali tvrdi da ne zna kako da ga opiše. On jedino može da uzvrati na taj način što će ubijati rasne i etničke "inferiorce". (Ovo se slaže sa teorijama Eliada, Kempbela i Tiliha). Tarner ne izražava svoje misli teološkim terminima, već shvata da svoja iskustva može da izražava jedino svakodnevnim jezikom. On to čini na taj način što vrši niz ubistava i sakaćenja Ljudi. Tako se u knjizi terorizam i religija ujedinjuju. Istorija je puna priča o ljudima koji su doslovno tumačili mitove, vadili svete priče iz konteksta, vršili terorizam u ime svog božanstva, ili se duhovno izražavali kroz nasilne akcije. To se stalno događa. Kada poziv miroljubive vere na univerzalnu ljubav, ljudi pretvore u pravo da vole samo one koji izgledaju, ponašaju se i veruju na isti način kao i oni, formula za versko nasilje je stvorena. Taj proces se zaokružuje se kada se simboli i mitovi počnu da tumače doslovno. Nažalost, to je sastavni deo terorizma.
Hantingtonov sukob civilizacija 1993. godine profesor sa Harvarda Samjuel P. Hantington (1993, 1996.) predstavio je svoju teoriju o sukobima u dvadesetprvom veku. Hantington tvrdi da su u minulim epohama dominirali specijalni tipovi sukoba. U srednjovekovnoj Evropi su od Reformacije (1517) do Tridesetogodišnjeg rata (1618 – 1648) vođeni verski ratovi. Posle Vestfalskog mira (1648), u međunarodnim konfliktima dominirali su sukobi oko dinastičkih prava i teritorijalnih interesa. Posle Francuske revolucije (1789 – 1795) zamenjuju ih nacionalistički ratovi. Do 1945 godine, u globalnom ratovanju dominirali su nacionalistički ratovi, a po završetku Drugog svetskog rata, komunizam i kapitalizam postali su pretnja svetskom miru zbog takmičenja u nuklearnom naoružanju između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Svet se promenio, kada se 1991. godine raspao Sovjetski Savez, kaže Hantington. Sada su Sjedinjene Države postale jedina supersila u svetu, i borbe koje prete svetskom miru neće se više voditi oko nacionalističkih ciljeva ili ideologija. Većina ratova vodiće se u nestabilnim područjima, gde zbog sukoba između kultura postoji opasnost da se nasilje dalje proširi. Jedan od glavnih činilaca za definisanje jedne kulture je religija. Hantington (1993, 1996.) tvrdi da postoji osam osnovnih kulturoloških paradigmi ili civilizacija, koje dominiraju modernim svetom (vidi Boks 4,1). To su: (1) Zapadna,
(5) Hindu,
(2) Konfučijanska,
(6) Slovenska – Pravoslavna,
(3) Japanska,
(7) Latinoamerička i
(4) Islam,
(8) Afrička. 35
Svaka kulturna regija nalazi se na određenom geografskom prostoru, gde ljudi imaju ista verovanja, vrednosti i stavove. U Zapadnu paradigmu spadaju zapadna Evropa, Sjedinjene Države, Kanada, i Australija. U Konfučijansku kulturnu oblast spada Kina, delovi Sibira i jugoistočna Azija. lako se u poslednje vreme nalazi pod uticajem Zapada, Japanska kultura definisana je Šintoizmom, Budizmom i Konfučijanizmom. Islamska kultura obuhvata Bliski istok, delove indijskog subkontinenta, jugozapadnu Aziju i islamske zemlje jugoistočne Azije. Hindu paradigma preovladava u većem delu Indije, dok pravoslavna civilizacije obuhvata Rusiju i Istočnu Evropu. Hantington opisuje Afriku i Latinsku Ameriku kao delove sveta u kojima se javljaju mnoge kulture. Hantington (1993,1996.) smatra da će međunarodni mir biti ugrožen u takozvanim "pocepanim državama". To su regije u kojima na istom prostoru žive više od jedne civilizacije. Klasičan primer Hantingtonove teze je Balkansko poluostrvo. U tom regionu žive tri civilizacije: zapadna, pravoslavna i islamska. Sukob između njih dovodi do žestokog nasilja, a tamo stalno postoji potencijal za novi rat. Hantington smatra da u sledećim decenijama Sjedinjene Države moraju brižljivo da izbegavaju intervenciju na ovim prostorima kulturnih i verskih sukoba i veruje da će tamošnja žarišta nastaviti da proizvode nasilje. U američkim spoljnopolitičkim krugovima veoma se mnogo raspravljalo o ovoj Hantingtonovoj tezi, ali njegovi zaključci u velikoj meri se zasnivaju na koncepciji religije i terorizma. Svaka kultorološka paradigma ili civilizacija ima verske fanatike koji žele svima da nametnu svoja shvatanja i svoju volju. Svaka religija ima vernike koji doslovno tumače simbole i mitove i podređuju ih etničkim i nacionalističkim ciljevima. Bez obzira na razne procene Hantingtonovih teza, jedna stvar je jasna. Terorizam se javlja i verovatno će nastaviti da se javlja u ovim konfliktnim regionima, među fanatičnim vernicima koji su skloni nasilju. Hantingtonova teorija o civilizacijama Zapadna - Sjedinjene Države, Zapadna Evropa, Australija
Kanada, Japanska - Japan
Hindu - Indija Konfučijanska - Kina, delovi Sibira, jugoistočna Slovenska pravoslavna - Rusija i istočna Evropa Azija Latinoamerička - Meksiko, Centralna i Južna Islamska - Bliski istok, Turska, jugozapadna Amerika Azija, delovi jugoistočne Azije, severna Afrika, Afrička - Afrika Balkan IZVOR: Hantington, Sukob civilizacija i Uspostavljanje novog svetskog poretka Ova teorija imaće dvostruko dejstvo na rad predstavnika zakona u Americi. Prvo, Amerika će biti na meti verskih fanatika iz drugih kulturoloških paradigmi zbog toga što ti fanatici veruju da Sjedinjene Države intervenišu u njihovim regionima kršeći svete norme. Zapadna Evropa i Japan biće takođe na meti. Drugo, pošto Sjedinjene Države po običaju rado primaju ljude iz svih drugih civilizacija, postojaće mogućnost za međunarodni verski konflikt. To ne čini Sjedinjene Države "pocepanom zemljom", ali omogućava da Amerika postane poprište borbe fanatika koji žele nasilnu promenu ili kažnjavanje Amerike, kao i ekstremista sa desnice protiv Ljudi koji tolerišu raznolikost rasa i vlade koja ih podržava. Verski terorizam i nasilni ekstremizam nastaviće da budu problem za američku policiju.
Hofmanova analiza verskog terorizma Brus Hofman (Bruce Hoffman) sa univerziteta Seint Endru iz Škotske jedan je od najboljih svetskih stručnjaka za terorizam. Hofman (1995.) smatra da smo mi sada očevici ponovnog oživljavanja i širenja terorističkih grupa motivisanih religijom. On tvrdi da ovaj fenomen menja prirodu terorizma. Laker (1999.) ističe da verski terorizam nije ništa novo, ali da je u doba tehnologije pojavljivanje apokaliptičnih grupa veoma opasno. Zbog čega su stručnjaci kao Hofman i Laker zabrinuti? Odgovor na to pitanje nalazi se u sledećoj u činjenici: ako se teroristi ponašaju drugačije od kriminalaca, onda se verski teroristi ponašaju drugačije od etničkih ili nacionalističkih terorista. Ukratko, verske teroriste ne ograničavaju isti faktori koji inhibiraju druge tipove terorista. Hofman (1995.) kaže da se teroristi, koje motivišu verski imperativi, razlikuju od etničkih ili 36
nacionalističkih terorista u nekoliko stvari. "Sveti teror" sadrži vrednosni sistem koji je potpuno suprotan "svetovnom teroru". Hofman tvrdi da svetovni teroristi deluju u okvirima preovlađujućeg političkog i kulturnog života. Oni žele da pobede, da sruše politički sistem koji ih ugnjetava. Njihov cilj možda jeste da unište postojeću društvenu strukturu, ali oni u isto vreme žele da umesto nje uspostave neki drugi sistem. Svetovni teroristi rađe postaju saveznici sa svojim neprijateljima, nego da ih sve bez razlike poubijaju. Verski teroristi, međutim, nemaju nikakve zadrške u tom pogledu. Oni svet vide kao bojno polje između sila svetla i sila mraka. Pobeda se ne postiže u političkim okvirima. Neprijatelj mora biti potpuno uništen. Za političke teroriste ubijanje je rezultat jedne operacije. I u tome se verski teroristi razlikuju. Hofman (1995) kaže da verski teroristi smatraju ubijanje obrednim činom. Svrha njihovog delovanja je da ubiju. Uzimajući islamski terorizam kao primer za to, Hofman ukazuje da je svrha terorizma ubijanje božjeg neprijatelja ili njegovo preobraćanje u Islam. Naravno, velika većina islamskih teologa neće se složiti sa ovim mišljenjem i vređa ih upotreba termina islamski teror, ali mora se imati na umu da ovde govorimo o pravovernim, nasilnim ekstremistima. Oni religiju koja se zasnivana na miru i pravdi, pretvaraju u religiju netolerantne mržnje. Ovo je odlika verskog nasilja i terorizma u bilo kojoj religiji. Da bismo potkrepili Hofmanovu tvrdnju, daćemo primer iz hebrejske Biblije ili hrišćanskog Starog zaveta, gde u knjizi o Sudijama, glava 8, postoji priča o bici kod Aja. U ovoj priči Bog kaže Džošui da postavi zamku ratnicima iz grada, da ih sve poubija i zatim krene na grad. Niko i ništa ne sme biti pošteđeno u gradu Aju, čak ni nenaoružani civili. Danas nijedan vodeći jevrejski ili hrišćanski teolog ne tvrdi da je Bog mogao da naredi takvo uništenje. Većina njih tvrdi da su ove priče napisane od strane ljudi koji su osvojili Kanan (Canaan), a zatim se potrudili da daju teološki okvir svojim nasilnim akcijama (Brajt-Bright, 1981, str. 144-161). Nasilnički verski ekstremisti u Sjedinjenim Državama, međutim, čitaju takve priče i veruju da one preporučuju ubijanje Jevreja i obojenog stanovništva. To je ono što Hofman tvrdi. Nasilnički ekstremizam može postati islamski, jevrejski i hrišćanski terorizam. Nasilnički ekstremisti izvlače teološke primer van konteksta. Pošto preduzimaju akcije van konteksta, verski teroristi nemaju nikakvih društvenih ograničenja u svom nasilju. Kao rezultat toga, oni ubijaju sve bez razlike, smatrajući da na taj način ubijaju neprijatelje svog božanstva. Religiozno verovanje je isfabrikovani izgovor za pravdanje terorizma, i može terorizmu da oreol svetosti. Kada neka osoba postane pravoverna i kad verska doktrina ozakoni upotrebu nasilja, terorizam postaje božanski. Postati "božanski" znači učiniti sam akt terorizma svetim i božanskim. Verski teroristi ne bore se samo za smrtnike, već smatraju da se nalaze u božjoj misiji. Hofman (1995) tvrdi da verski teroristi veruju da govore u ime božanstva. Mark Jirgensmejer (Juergensmeyer) (1988) opisuje uslove koji moraju postojati da bi teroristi došli do svojih zaključaka. Vernici moraju da se identifikuju sa božanstvom i da veruju da učestvuju u borbi za promenu istorije. Oni takođe moraju da veruju u kosmičke posledice svoje misije, tj. da će rezultat borbe voditi do novog odnosa između Boga i zla. Kada osete da je bitka dostigla kritični stadijum, nasilje se odobrava i dolazi do terorizma. Prema Jirgensmejeru, prava kombinacija ovih verovanja može proizvesti fanatičnog teroristu. Religija otelotvoruje svetu ideologiju. Kada čini dela u ime božanstva, religiozna osoba oseća opravdanost i pravičnost svoje akcije. Ovo podjednako važi i za ljubavne i za ratne ciljeve i ne odnosi se samo na nezakonite oblike nasilja. Vlade često pozivaju svoje građane da "hvale Boga i prenesu municiju". Pravoverni teroristi samo malo se razlikuju od uobičajenih društvenih modela. Da bi opravdali svoje akcije, oni se koriste ustaljenim društvenim putevima religije i ideologije. Hofman (1995) tvrdi da se u slučaju političkog terorizma, teroristi trude da stvari dramatizuju. Njihove akcije su simbolički osmišljene da utiču na širu publiku. Verski teroristi se i tu razlikuju od političkih. Zato što su dovoljni sami sebi i što je carstvo božansko definisano, njima nije potrebna šira publika. Oni samo rade za Boga i nemaju mnogo razloga da se suzdržavaju. Hofman smatra da postoje dve opasne tendencije kod svetog terora. Prvo, verski teroristi nisu utilitaristi. (Utilitarista je čovek koji želi najviše dobra za najveći broj Ljudi). Verski teroristi žele najviše dobra za sebe. Drugo, oni satanizuju svoje neprijatelje. Svi teroristi ponižavaju svoje protivnike, jer im na taj način ubijanje ljudi postaje lakše. Međutim verski teroristi idu i korak dalje. Oni izjednačuju svoje neprijatelje sa osnovnim izvorom zla. Neprijatelji su đavoli i demoni udruženi sa mračnim silama. Nije dovoljno pobediti ih. Neprijatelji se moraju istrebiti iz kosmosa. 37
Hofman smatra da ove osobine verskog terorizma stvaraju atmosferu koja vodi upotrebi oružja za masovno uništenje. Po njemu, to se odnosi na islamske terorističke grupe, pokret za vrhovnu vlast hrišćanske bele rase, jevrejski mesijanski terorizam u Izraelu i pokret Sika u Indiji. Kao što je već ranije rečeno, granični elementi pravovernih, pojam univerzalne ljubavi zamenjuju ljubavlju prema izabranoj grupi vernika. U tom smislu nije bitno koja je religija u pitanju i zbog toga analitičari terorizma koriste termine kao što se hrišćanski, jevrejski, islamski hinduistički i budistički terorizam. (Vidi Boks 4,2).
Uloga eshatologije Tokom mog ličnog istraživanja (Vajt, 2001.) ustanovio sam da su apokaliptička doktrina i terorizam postali opasni saveznici. Kada se primeni na terorizam, apokaliptička doktrina poziva teroriste da se bore kao sveti ratnici u periodu fanatičnog zanosa, baš kada božanstvo završava proces stvaranja. Oni veruju da vladavina Boga samo što nije počela i da im je ovo poslednja prilika da očiste proces stvaranja pre nego što Bog zavlada. Reč grčkog porekla apokalipsa znači otkrovenje, ali je bolje upotrebiti termin eshatologija. Termin eshatologija potiče od grčke reči eashatolog, što je pojam koji se bavi krajem svih materijalnih i smislenih stvari u vremenu i prostoru. U grčkoj verziji Hebrejske biblije, eshatologija se obično interpretira kao "Jahvehov dan", što će reći sudnji dan, kada se ostvaruje cilj božjeg stvaranja. Ova jevrejska ideja uticala je na hrišćanske pisce, ali značenje konačnog prisustva Boga varira u ranoj hrišćanskoj dogmi (Kitel Kittel, 1964, Sveska II, str. 697). Hrišćani su 2.000 godine čekali na božji sudnji dan, ali se nisu mogli složiti u kojoj će se formi on desiti. Džon Dominik Krosan (John Dominic Crossan) (1999, str. 257287) opisuje četiri uobičajene okosnice eshatologije: asketsku, apokaliptičku, etičku i političku. Asketska eshatologija bavi" se procesom samoodricanja, dok apokaliptička verzija predviđa da će Bog uništiti postojeći poredak. Krosan smatra da je etička eshatologija potpuno različita. Ona poziva vernike da prihvate radikalno moralno ponašanje u znak priznanja skorog dolaska božje vladavine. Krosan smatra da se u današnje vreme politička eshatologija dosta ignoriše, zbog toga što povezuje očekivanje strašnog suda sa političkom akcijom. Ljudi se boje političke eshatologije. Sa ovim mišljenjem slaže se i Ginter Levi (Gunther Lewy) (1974, str. 40), koji tvrdi da je povezivanje političkih uverenja sa teološkom idejom o strašnom sudu, recept za nasilje. Pošto imamo toliko mnogo raznih značenja eshatologije, nije ni čudo što dolazimo do saznanja da razne terorističke grupe razvijaju svoje sopstvene apokaliptičke teološke filosofije o "kraju sveta". A neke od ovih teologija su zaista prilično opasne, kaže Levi. Postoje ljudi koji žele da uvedu novo doba na nasilan način, a filosofija eshatologije je kao stvorena za teroriste individualce, koji odbacuju i materijalni svet i norme društvenog ponašanja. Ona otvara kosmičko bojno polje, na kome sile dobra treba da se bore protiv užasnog zla." BOKS 4,2 Hofmanova analiza verskog terorizma vrste terorizma Kriminalni, politički i etnički teroristi Svet je politička kultura
Sveti ratnik kao terorista Svet se deli na dobro i zlo
Ubijanje je žalosna potreba
Ubijanje je sveti, obredni čin
Nasilje se usmerava prema vrednostima
Nasilje ne pravi razliku među žrtvama
Govor u ime grupe Uticaj na širu publiku Najveća dobra za najveći broj ljudi
Govor u ime Boga Nema širu publiku Najveća dobra uzima za sebe
Neprijatelji se degradiraju
Neprijatelji se satanizuju
Posledice eshatološkog terorizma su dramatične. U stvari, one imaju kosmičke proporcije. Sve ono što nas odvraća od nasilja postaje beznačajno pred novim obećanim dobom. Kada se nasilna eshatologija ispolitizira na kosmičkom bojnom polju, ratnici Armagedona ne moraju da imaju nikakvo opravdanje za nošenje oružja. Oni se bore za svetu stvar i svaka njihova akcija je opravdana. Nema nikakvih ograničenja za one koji žive poslednje sate života, kaže Brus Hofman.
38
Proces satanizacije Za vreme konflikta mržnja prema neprijatelju je normalna pojava, a pred sam napad, vojska se obično služi satanizacijom protivnika. Upotreba mržnje i govora mržnje u terorizmu, slična je propagandi protiv neprijatelja za vreme rata. Međutim, kada se u sukob umeša i religija, situacija se menja. U verskim ratovima neprijatelji nisu samo ljudi različitih pogleda na svet. Oni su đavolje seme. Ako se u bilo koji konflikt, pa i u teroristički, uključi religija, situacija postaje dodatno zapaljivija. Vrlo je teško ubijati druga ljudska bića bez obzira na cilj borbe, ali u verskom ratu čovek ne uništava ljudska bića, već samo zlo. Proces kojim jedna grupa ljudi degradira svoje neprijatelje do tačke na kojoj ih izjednačuje sa nekom vrstom kosmičkog zla, zove se satanizacija. To je politički postupak, koji nije svojstven samo terorizmu. Čip Berlet (Chip Berlet) (1998.) opisuje put do satanizacije kao proces u tri faze. Berlet tvrdi da je prvi korak ka satanizaciji nalaženje žrtvenog jarca. U cilju očišćenja, mnoge kulture koriste ideju prenošenja grehova sa ljudi na nešto drugo. Na primer, američki domorodci i plemena iz Otave imali su običaj da iskopaju rupu u zemlji, da u nju izvikuju svoje grehe, i da je zatim zatrpaju. Određivanje žrtvenog jarca deo je procesa satanizacije. Termin žrtveni jarac potiče iz hebrejske Biblije (Leviticus 16:2022), gde sveštenici dobijaju nalog da stave sve ljudske grehe na jednog jarca i zatim ga oteraju u divljinu. Ljudski nedostaci tako se prebacuju na jarca, takozvanog žrtvenog jarca. U svojoj teoriji o upotrebi žrtvenog jarca, Berlet aludira na sličan proces, jedino što se kod njega uzroci određenih društvenih problema prebacuju na grupu Ljudi. U ovom slučaju žrtveni jarac ne služi kao sredstvo za otklanjanje greha, već se grupa ljudi označava kao krivac za određeni problem. Svi mi na neki način ponekad tražimo svog žrtvenog jarca. Profesori za sve probleme na fakultetima krive univerzitetsku birokratiju. Policajci i vojnici vrlo lako za organizacione probleme krive visoke oficire. Konzervativci krive feminizam za raspad porodice u Americi, a većina feministkinja smatra da je obrazovanje zagađeno, jer se zasniva na proučavanju mrtvih muškaraca bele rase. Traženje žrtvenog jarca je pogrešan prilaz stvarima, i predstavlja grubu simplifikaciju kompleksnih problema, a Berlet (1998.) tvrdi se je to korak ka satanizaciji. Kada se kao uzrok društvenog problema okrivi jedna grupa ljudi, onda postaje lakše da se van svake logike neki problem uprosti i pripiše toj grupi. Berlet smatra da ako neka grupa služi kao žrtveni jarac, onda je moguće verovati da grupa radi u nekoj vrsti konspiracije. Ovo je drugi korak ka satanizaciji. Verski terorizam vrvi od teorija zavere. Na primer, na Bliskom istoku militantni muslimani sve probleme pripisuju konspiraciji između Sjedinjenih Država i Cionista iz Izraela. Iako se broj komunističkih terorističkih grupa smanjio od raspada Sovjetskog Saveza, tvrdokorni Marksisti koriste komunizam kao surogat religiju i tvrde da kapitalisti kuju zaveru za ugnjetavanje masa kroz manipulisanje privrednim sistemom. Nasilnički desni ekstremisti iz Sjedinjenih Država veruju da društvena zla prouzrokuje zavera između Jevreja i bankara. Teorije zavere nagoveštavaju da žrtveni jarci ne samo prouzrokuju društvene probleme, već i da se udružuju i kuju zavere da bi u tome uspeli. Sada se postavlja pitanje: Sa kim žrtveni jarci kuju zavere? Ovo je poslednji korak u Berletovoj analizi satanizacije. Žrtveni jarci postaju moćni zato što imaju sposobnost da rade u savezu sa silama čistog zla. Ne samo što žrtveni jarci uzrokuju probleme zato što kuju zavere protiv svojih neprijatelja, već i dobijaju snagu od zla sa kojim se udružuju. Kada grupa Ljudi poveruju u ove priče o žrtvenom jarcu, proces satanizacije se završava. Autor najbolje teološke analize Hrišćanskog identiteta, Majkl Barkan (Michael Barkun) (1997.), objašnjava Berletovu tezu u svom delu koje se bavi rasističkim ekstremizmom u Sjedinjenim Državama. Barkan ukazuje da beli poklonici Hrišćanskog identiteta veruju da svi američki društveni problemi," svi problemi iz istorije, potiču od Jevreja i njihove borbe protiv bele rase. Zašto ovi ljudi tako misle? Barkan tvrdi da poklonici Hrišćanskog identiteta pripisuju Jevrejima satanske moći. Prema mišljenju teologa Hrišćanskog identiteta, Jevreji su moćni zato što su oni deca đavolova. Barkanovi nalazi biće još detaljnije izloženi u Glavi 14, gde ćemo obrađivati domaći terorizam u Americi, ali zasad njegovi radovi potvrđuju Berletovu tezu. Nasilnički, netolerantni ekstremisti dehumanizovali su celokupnu versku grupu povezujući je sa najvećim zlom. To je satanizacija i ona vodi nasilju, jer mnogo je lakše terorisati demone nego ljudska bića. U tome je priroda verskog terorizma i on je jači od običnog političkog terorizma. Prema Hofmanovom mišljenju, 39
ubijanje demona je obredni sveti čin. Svet terorizma postao je opasniji zato što razne grupe verskih fanatika satanizuju članove drugih religija i kultura. Ipak, treba dati jedno upozorenje, naročito organima krivičnog gonjenja. Satanizacija je neutralan proces. Ona se može primeniti na teroriste, ali i na bilo koje druge grupe ljudi. Kada policajci naprave podelu na "mi i oni", onda to može biti prvi korak ka satanizaciji. Policajci redovno slušaju izraze, kao što su islamisti, militantni Jevreji, hrišćanski ekstremisti i druge nedolične fraze koje se upotrebljavaju za karakterizaciju nekih grupa: Kadgod vladine službe upotrebe ponižavajuće termine za opisivanje nekih grupa ili nekog nesvakidašnjeg stila ponašanja, to znači da se kreću ka satanizaciji. To je vrlo opasno. Američki organi zakona ne treba nikad da koriste jezik ili proces satanizacije.
Kratak pregled savremenih verskih sukoba U poslednjem odeljku ove glave dajemo kratak pregled oblasti u kojima postoje sukobi i verski ekstremizam, na koje ćemo više puta naići u ovoj knjizi. To su: Bliski istok, indijski potkontinent, Irska i Sjedinjene Države. Danas u svetu ima mnogo područja gde se vode verski sukobi, a mi smo izabrali ove zbog toga što će oni biti vise puta pomenuti u daljem tekstu. Indija Istorijska pokretačka snaga verskog konflikta na indijskom potkontinentu je sukobljavanje islama i hinduizma. Dok su hinduizam i budizam koegzistirali prilično mirno, između hinduizma i islama došlo je do sukobljavanja. Muslimanski osvajači počeli su da dolaze u Indiju iz Avganistana oko 1000. godine naše ere. Muslimani su bili uspešni u svojim osvajanjima, pokorili su lokalno stanovništvo hinduističke vere i osnovali muslimanske dinastije. Hindu stanovništvo žestoko se suprotstavilo muslimanskim osvajačima tajnim terorističkim grupama. Oko 1500. godine u severozapadnom delu Indije jedan mistik zastupao je mišljenje da je Bog prevazišao lokalne religije. On je osnovao novu religiju Sikizarn, koja je kombinacija hinduizma i islama. Iako su se Siki u početku trudili da uspostave mir sa hinduistima i muslimanima, obe vere su ih grubo odbile. Uskoro su Siki počeli da se naoružavaju i da brane svoja verovanja. Britanski i Francuski imperijalizam dominirao je na potkontinentu od 1600. do 1947. godine. Britanci, koji su na tom području pobedili Francuze, izvlačili su korist iz verske podeljenosti na potkontinentu. Oni su trikovima navodili muslimane i hindu vernike da se bore jedni protiv drugih, a obe verske grupe usmeravali su da budu nepoverljivi prema Sikima. Na taj način, je mali broj britanskih vojnika i činovnika držao ogromnu populaciju domorodaca pod kontrolom, ali do 1900. godine hinduisti i muslimani uspeli su da osnuju politički savez. 30 tih godina 20. veka poklonici obe religije zajedno su radili protiv Britanaca, i tada je indijski pokret za nezavisnošću ojačao. Član britanske kraljevske porodice, Lord Luis Mauntbaten (Louis Mountbatten), koga su kasnije ubili članovi Irske republikanske armije, vodio je pregovore o nezavisnosti Indije i oformio posebne zone za muslimane i hindu vernike. Na taj način su nastale moderne nacije Pakistana i Indije, ali je mir bio kratkog veka. Kada su Britanci otišli, Hindusi i Pakistanci nastavili su da se bore oko verskih pitanja čitavih pola veka. Religija je postala deo terorističkog nasilja u tom delu sveta. U suštini, postoje četiri verska konflikta na potkontinentu. Najupadljiviji je hindu-muslimanski konflikt, koji se očitava u Indiji i Pakistanu. Drugi sukob vodi se oko sporne teritorije između ove dve zemlje, oblasti Kašmira. Oko ove teritorije ne bore se samo Indija i Pakistan, već su im se u toj borbi pridružile i međunarodne terorističke grupe, opredelivši se za jednu ili drugu stranu. Treći konflikt uključuje borbe sa Sikima. Poslednjih nekoliko decenija, militantni Siki teroristi napadali su Induse. Za to vreme izvršili su nekoliko atentata, od kojih je jedan bio na premijera Indije. U borbi za Kašmir, Siki su skloni da se stave na stranu Pakistana. Poslednji konflikt više je etnički nego verski. Tu se vodi borba između stanovništva koje je pretežno Sing i manjinske budističke ostrvske nacije Tamila iz Šri Lanke. Irska Glavni verski problem u Irskoj je borba između etničkih protestanata i katolika. Međutim kada razgovarate sa hrišćanskim teolozima i nazovete konflikt u Irskoj verskim, naići ćete na oštru reakciju. Hrišćani, a naročito irski hrišćani će vam odmah odgovoriti da sukob u Irskoj ima vrlo 40
malo veze sa religijom. Verovatno će vam reći da je terorizam rezultat zloupotrebe religije. Verovatno ćete čuti da ekstemisti, kako iz protestantskih tako i iz katoličkih redova, nisu uopšte religiozni. Oni samo koriste religiju da bi ljude poistovetili sa politikom. Ovi argumenti su u osnovi tačni, ali se problem ipak kreće oko verskog konflikta. Kada se vera koristi da bi se opravdao terorizam, uzvišena priroda teološkog izraza zamenjuje se etnocentričnim pristupom. Bog se zamenjuje nekom formom patriotizma ili etničkog identiteta. Ovaj proces naziva se etnocentričnom transformacijom. Tačno to se desilo u Irskoj. To nije borba koja se vodi oko suštinske prirode religije, već je to sukob za podređivanje Boga političkom cilju. Brus (Bruce) (1993, str. 5067) daje opis etnocentrične transformacije u Irskoj. Brus smatra da u Irskoj etnicitet ima prednost nad religijom. To znači da je važnije biti identifikovan kao član neke grupe, nego kao član neke crkve. Brus tvrdi da se u Irskoj verska obeležja upotrebljavaju da bi se odredilo mesto ljudi u jasno definisanim etničkim i političkim grupama. Ako je neko katolik, to ne mora da znači da se on posvetio verskom životu. Teroristi upotrebljavaju katoličku oznaku da bi opisali nacionalističke revolucionare koji su protiv bilo kakve veze sa Britanijom. Teroristi "katolici" ubijaju britanske i irske katolike, koji se ne slažu sa njihovim nepomirljivim stavom. Kod žestokih protestantskih ekstremista, protestantizam ima istu konotaciju. Teroristi protestanti ne prihvataju prezibiterijansku, niti Anglikansku crkvu da bi izrazili svoj verski zanos. Nasilni protestantski ekstremisti upotrebljavaju svoje versko obeležje da definišu one koji praktikuju terorizam da bi zadržali povezanost Severne Irske sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Brus zaključuje da se religiozna pripadnost u Irskoj poklapa sa etničkim identitetom. Ako teolozi tvrde da sukob u Irskoj nije verski, onda su oni u pravu, u smislu da se i katolici i protestanti već duže vremena trude da okončaju terorizam. Mnogi sveštenici i pastori drže zajednička bogosluženja i pokušavaju da pruže ruku svakome bez obzira na religiju ili etnički identitet. S druge strane, katolici i protestanti koji su teroristi, podređuju versku dogmu političkom programu. Bliski istok Postoje tri glavna izvora verskih borbi na Bliskom istoku: militantni jevrejski fundamentalisti, koji žele proširenje Izraela, muslimanski militaristi koji žele da eliminišu Izrael i povrate Palestinu, i islamski fundmentalisti koji žele da pročiste svoje sopstvene zemlje. Obe islamske militantne grupe žele da Izrael nestane. Ovi stavovi podrobno su objašnjeni u Glavi 7, a teološka stanovišta opisana su na sledeći način: Hofman (1995.) tvrdi da jedna od opasnosti koja vreba na Bliskom istoku potiče od jevrejskih ekstremista, koji su prihvatili primenu masovnog terorizma da bi osigurali postojanje Izraela. Lorens Hanauer (Laurence Hanauer) (1995.) kaže da su jevrejski fundamentalisti pribegli nasilju kao načinu za uspostavljanje "Eretz" Izraela, tj. Velikog Izraela iz biblijskih vremena. Tri grupe zvane Kah (Kach), Kahane Čai (Chai) i Guš (Gush) Emunim, uzimaju tradicionalni zavet Izraela sa Bogom kao ovlašćenje da ponovo polažu pravo na zemlju drevnog Izraela, u kojoj će živeti isključivo Jevreji. Oni su spremni na upotrebu sile protiv svih nejevreja i Jevreja koji su "izdali" svejevrejski Izrael. Njihov motiv je prevashodno verski. Oni žele da povrate drevni Izrael, koji će biti priprema za dolazak mesije. Militantni islamski fundamentalisti ne samo da su protivnici jevrejskih terorista iz Kah i Kahane Čai, već su i protivnici tvrdnje o otadžbini Palestinaca. Militantni Muslimani veruju da je Palestina njihova. Klarens Bočat (Clarence Bouchat) (1996.) opominje Zapad, a naročito Sjedinjene Države, da ovo radikalizovano mišljenje ne smatraju političkim ciljem islamskog bloka. Militantni Muslimani koji žele da oteraju sve Jevreje iz Palestine su ekstremisti i nimalo se ne razlikuju od militantnih Jevreja iz pokreta za veliki Izrael, čiji je cilj da oteraju muslimane sa tog područja. Militantni islam ne ograničava se na problemu Izraela. Fundamentalisti u nekoliko islamskih zemalja bore se za obaranje zakonitih vlada u ime vere. David Kibl (Kibble) (1996.) objašnjava zašto: ljudi na Zapadu treba da shvate da u islamskim zemljama nema razdvajanja crkve od države. Vlade tvrde da vladaju po pravilima svete knjige Islama, Kurana. Teroristi koji žestoko napadaju na establišment, čine to pod maskom teologije. Zbog toga, za razliku od Izraela, veći deo borbe na Bliskom istoku vodi se oko teoloških dogmi.
41
Sjedinjene Države Daglas Bodrero (1999.) identifikovao je američki teološki ekstremizam u četiri posebne oblasti: u apokaliptičkim kultovima, Crnom hebrejskom izraelizmu, Pokretu za hrišćanski identitet, i drugim vrstama religija, koje propovedaju dominaciju bele rase. Prema Bodreru, apokaliptički kultovi smatraju da se svet približava svom kraju i da će članovi kulta odigrati neku ulogu u tom eshatološkom događaju. Autokratski vođa okuplja članove oko kulta i izoluje ih od glavnih tokova društva. Bodrero tvrdi da to ne predstavlja problem ukoliko grupa ne postane nasilna. Bodrero smatra da grupa koja pripada određenom kultu, kreće prema nasilnom ekstremističkom ponašanju onda kada vođa kulta, da bi ućutkao opoziciju unutar grupe, počne da upotrebljava određenu retoriku i nasilje. Iz takvog načina ponašanja izrastaju kultovi koji veruju u sudnji dan i koji veruju da oni treba da preduzmu ofanzivne akcije i dovedu do kraja sveta. Crni hebrejski izraelizam neguje doktrinu dominacije crne rase. On potiče iz doba Građanskog rata u Americi i bio je relativno mirnog karaktera. U poslednje vreme, međutim, pojavio se Ben Ami Ben Izrael (Israel) iz Čikaga, alias Ben Karter (Carter), koji je imao viziju da su Afroamerikanci u stvari pravi Jevreji od starine, a da su oni koji sada sebe nazivaju Jevrejima varalice. Belci su inkarnacija zla i potiču od đavola. Bodrero (1999) navodi da je najnasilniji odeljak ovog pokreta Nacija Jahveha formirana u Majamiju. U mojim istraživanjima (Vajt, 2001.) dao sam kratak prikaz teološke doktrine o dominaciji bele rase. Hrišćanski identitet je teološka doktrina koja je izrasla iz pojma angloizraelizam, nastalog u devetnaestom veku. Njena osnovna postavka je da su drevna plemena Izraela bili stanovnici Kavkaza, koji su se naselili u Evropi ubrzo posle Isusove smrti. Belci su u stvari potomci izabranih plemena Izraela i od belaca se traži da se identifikuju sa drevnim Izraelitima. Hrišćanski identitet je izrazito antisemitski opredeljen i smatra da ljudi potiču od dve rodovske linije. Bela rasa potiče direktno od Boga, dok su Jevreji potomci nezakonite seksualne veze između đavola i prve bele žene. Obojene rase nastale su od životinja i stavljaju se u kategoriju nižih bića. Hrišćani iz reda Hrišćanskog identiteta veruju da su biblijski zaveti odnose samo na belu rasu i da Isus iz Nazareta nije bio Jevrejin, već beli Izraelita i božji sin. Stanovišta Hrišćanskog identiteta propovedaju Arijevske nacije, izvestan broj istaknutih pastora Hrišćanskog identiteta, Pose Komitatus (Posse Comitatus) i Američki teološki institut. Nordijsko hrišćanstvo ili Odinizam je hibridna forma hrišćanstva i starih nordijskih religija. Nordijsko hrišćanstvo ubacuje panteon nordijskih bogova u trojstvo hrišćanstva. Odin, Tor i drugi nordijski bogovi služe Hristu tako što štite belu nordijsku rasu na militantan način. Cisti Odinizam, međutim, ignoriše hrišćanske koncepte. Doživevši ponovni procvat u Nemačkoj devetnaestog veka, Odinizam se ponovo bavi vaskrsenjem starih nordijskih mitova i obožavanjem nordijskog panteona. Ova religija prenosi se preko neonacističkog pokreta u Poslednji oblik religije naziva se "Kreatorizmom" i to je religija koja potiče od Svetske crkve Stvaraoca (WCOTC). WCOTC je sekularna, deistička. i rasistička, a njen osnivač je Ben Klasen (Klassen). Klasenova namera bila je da razdvoji belce od slabih teističkih religija, smatrajući da su te religije apsurdni izrazi utopijskih ideala. Klasen je tvrdio da je stvaralac pokrenuo stvari i ostavio Ljudima da sami idu dalje. Klasenova parola je bila "Naša rasa je naša religija". Stvorivši svoju sopstvenu mitologiju u pamfletima o naturalističkom zdravlju i Bibliji belog čoveka, Klasen je pozvao ljude bele rase da se bore protiv Jevreja, obojenih rasa i belaca koji se ne slažu sa rasističkom filosofijom. Njegov naslednik Mat Hejl (Matt Hale), koji je sam sebi dao sekularno zvanje Pontifex Maximum uzevši ga od Julija Cezara, poziva na nasilje da bi se zaštitila bela rasa. Parola Kreatorista je uzvik RAHOVA, što je skraćenica od Rasistički sveti rat.
Glavne teze 1. Religija i terorizam dolaze u vezu onda kada se religiozne ideje podrede političkim, etničkim ili ideološkim ciljevima. 2. Hantington smatra da su u međunarodnim sukobima u poslednjih 200 godina dominirali nacionalizam i ideologija. Pošto sada u međunarodnim odnosima ne postoje dve suprotstavljene ideologije koje su dominantne, on veruje da će u budućnosti sukobi proisticati iz sukoba između kulturnih paradigmi u nekim delovima sveta. 3. Sjedinjene Države. Oba oblika nordijske religije pozivaju se na militantnu odbranu rase, 42
krvnog porekla i rodne zemlje. 4. Drugi oblik militantnog desničarskog hrišćanstva može se jednostavno nazvati Samostalnim fundamentalizmom. Ova vrsta religije odbacuje i sirovi rasizam Hrišćanskog identiteta i hibridnu prirodu nordijske religije. "Samostalni" su ljuti patrioti i religija im služi da bi ojačali društvena verovanja, vrednosti i ponašanje. Oni su skloni da veruju da savezna vlada nije zla u mističnom smislu, ali da je protiv božje vladavine. Oni takođe smatraju da su agenti vlade uključeni u zaveru da se uništi američki monetarni sistem i suverenitet nacije. Mnoge od ovih grupa su protiv rasizma, a neke tvrde da nisu antisemitske. Samostalni fundamentalizam je religija Patriotskog pokreta. Hofman navodi da je verski terorizam u porastu. Verski teroristi su opasniji od običnih terorista zbog toga što ne postoje društvene stege koje ih sputavaju. 5. Eshatološka misao je opasna onda kada se udružuje sa terorizmom zbog toga što stvara atmosferu u kojoj netolerantni sveti ratnici sprovode nasilje da bi uveli ono što oni smatraju poslednjim dobom. 6. Berlet opisuje tri procesa satanizacije kao politiku žrtvenog jarca, zaveru i formiranje saveza sa čistom zlom silom. 7. Glavni sukobi u svetu, čiji je osnov verski terorizam, odvijaju se danas na indijskom potkontinentu, gde se bore hinduisti, muslimani i Siki, kao i Singalezi i Tamili; u Irskoj, gde su i dalje aktivni militantni protestantski i katolički teroristi; na Bliskom istoku, gde su militantni muslimani i Jevreji; i u Sjedinjenim Državama, gde postoje razni kultovi i grupe koje se bore za dominaciju.
Teme za razmišljanje Brus Hofman smatra da se u poslednje vreme verski teroristi razlikuju od političkih. Da li se slažete sa ovim mišljenjem? Koju ulogu u ponašanju terorista smatrate da ima eshatologija? Da li ta verovanja deluju na verske teroriste tako da oni postaju spremniji da koriste tehnološko oružje? Da vi vodite istragu protiv neke verske terorističke grupe, koje biste još činjenice van normalne krivične istrage uzeli u obzir?
Šta još treba pročitati Mark Jirgensmajer: Nasilje i svetost u modernom svetu (Violence and the Sacred in the Modern World)
II OSNOVNI ISTORIJSKI PODACI 5. POREKLO MODERNOG TERORIZMA Terorizam je zaista nemoguće shvatiti ako se ne prouči konteksta u kome se i na koji način. razvio. Terorizam postoji od kad postoje sukobi, ali moderni terorizam ima svoje korene u dobu Prosvećenosti. Razvio se tokom devetnaestog veka, usput menjajući oblike i ideologiju. Moderni terorizam nastao je u Evropi i preneo se na ostatak sveta. On predstavlja osnov za naše današnje praktično viđenje međunarodnog terorizma. Ova glava sledi razvoj modernog terorizma od Francuske i Američke revolucije do Boljševičke revolucije u Rusiji 1917. godine. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da ukratko opišete uticaj Američke i Francuske revolucije na terorizam. 2. Da objasnite zašto se za opisivanje revolucionarne delatnosti počeo upotrebljavati termin terorizam. 3. Da ukratko objasnite ulogu anarhista iz devetnaestog veka i njihov uticaj na revolucionarni, 43
nacionalistički i desničarski terorizam. 4. Da identifikujete zastupnike devetnaestom veku.
nasilne
revolucionarne
promene među anarhistima u
5. Da opišete kako su interpretacije ruske revolucije i ideja Trockog unele konfuziju u ključne teme ekstremizma i terorizma na zapadu. 6. Da opišete debate o novom i starom terorizmu.
Prosvećenost, revolucija i terorizam Istoričari često nazivaju osamnaesti vek Dobom razuma ili Dobom prosvećenosti. Ovaj period u Evropi i Americi karakteriše promena u pristupu intelektualaca društvenim problemima. Pre Prosvećenosti smatralo se da je običan narod vlasništvo države, a država je bila vlasništvo plemstva, koje je posedovalo obradivo zemljište. Posle Doba prosvećenosti, snage društvene revolucije unele su novi način mišljenja o pravima građana. Obični ljudi počeli su da veruju da država postoji da bi štitila svakog građanina, a ne samo plemstvo. Plemstvo i ostali ljudi koji su držali vlast, plašili su se ovog načina razmišljanja. Mislioci iz Doba prosvećenosti počeli su da sumnjaju u ispravnost evropske društvene strukture početkom osamnaestog veka. Još jedna revolucija u razmišljanju, naučna revolucija, zaslužna je za stvaranje atmosfere koja je pomogla filosofima Prosvećenosti da pokrenu pitanja vezana za društvo. Naučna otkrića sedamnaestog veka uzdrmala su vekovne ideje o stvaranju sveta, koje su dotad bile u saglasnosti sa srednjovekovnom crkvenom interpretacijom Aristotela. Ako je, smatrali su društveni filosofi Prosvetiteljstva, nauka mogla da preispita sposobnost crkve da definiše poredak stvari u prirodi, onda i društvene nauke mogu da preispituju ekonomski i politički poredak u društvu. Kao što je i Isak Njutn (Isaac Newton) utvrdio principe kretanja, tako su i društveni filosofi mislili da mogu da pronađu principe koje vladaju društvenim akcijama i organizacijama. Oni su se podelili na mnogo filosofskih škola, koje su zastupale razna gledišta. Ipak, svi zajedno, pomogli su da se stvori okruženje u kome stara pravila društvenog poretka nisu više mogla da se održe. Stavši na ovo stanovište, filosofi su počeli da preispituju autoritet kraljeva. Kraljevi i aristokratija ne dobijaju rođenjem specijalan dar razmišljanja. Prosvećenost je bila međunarodni intelektualni pokret. Iako su se politički razlikovali, filosofi su zajednički proizveli ideju o vladi. Smatrali su da vlade treba da postoje da bi štitile individualna prava građana, i da je demokratija najbolji oblik vladavine. Filosofi su tvrdili da građani imaju svoja prava i da vlade treba da štite njihova prava. Obični ljudi treba da kontrolišu vladu putem društvenog ugovora ili ustava u kome su izrečena prava građana i ograničena vlast vlade. Amerikanci koji su živeli u britanskom delu Severne Amerike shvatili su da je Velika Britanija na putu da dobije vladu koja će štititi građanska prava i imovinu. I pored toga, mnogi američki kolonisti smatrali su da Amerikancima ta osnovna prava treba da budu uskraćena. Do 1775. godine razgovori o demokratiji u Americi pretočili su se iz intelektualnih krugova na ulice, a najzad i na bojno polje. Borba se završila 1783. godine stvaranjem Sjedinjenih Američkih Država. Za Evropu je Američka revolucija (1775 - 1783) bila veoma važna, ali se na nju pre svega gledalo kao na "konzervativnu" revoluciju. Sedište vlasti premestilo se iz Londona u Filadelfiju, a mnogi Amerikanci (sa značajnim izuzecima, na pr. Tomasa Džefersona Thomas Jefferson) smatrali su Sjedinjene Države britanskom demokratijom bez Britanije. Rođenje Sjedinjenih Država bilo je evolucioni proces. Revolucionarni rat posmatran je u kontekstu tradicionalnih evropskih borbi za vlast, a njen rezultat, Britanijom bez kralja. Francuska revolucija (1789 - 1795) oslanjala se na iste principe Prosvećenosti kao i Američka revolucija, ali je krenula drugim, mnogo smrtonosnijim putem. Američka revolucija prenela je vlast sa britanske više klase na američku višu klasu. U Francuskoj vlast je prenesena sa jedne na drugu klasu. Srednja klasa otela je vlast od plemstva, a to je učinila kroz unutrašnju borbu raznih ideoloških stavova. Bila je to izuzetno krvava revolucija, i u stvari prva revolucija u modernom smislu reči. Ako je stvaranje Amerike predstavljalo dug evolucioni proces prema demokratiji, Francuska je predstavljala radikalni pomak u strukturi vlasti. Evropske vlade ne samo da su primetile ove 44
promene, već se i njihovo plemstvo i pristalice više klase uplašilo do krajnjih granica. Mobilisali su svoje vojske da bi zaustavili Francuze, a rat u Evropi trajao je 20 godina. Termin terorizam pojavio se u ovom periodu. Poznati britanski politički filosof osamnaestog veka, Edmond Berk (Burke), ovim terminom opisivao je situaciju u revolucionarnom Parizu. Nasilje je nazivao "vladavinom terora", a reč terorizam upotrebio je pri opisivanju aktivnosti nove vlasti. Terorizam se odnosio na masakr koji je francuska vlada izvršila nad plemićima, njihovim porodicama i simpatizerima. Ironija je što će se termin terorizam izmeniti u okviru sledećih 50 godina.
Klasna revolucija i promena značenja terorizma Razlog za promenu značenja reči terorizam u umovima zapadnog sveta bila je zapravo priroda nasilja u Evropi 1800-tih. Francuska revolucija nije donela demokratiju, već Napoleona, ali su ipak demokratske ideje nastavile da se razvijaju ispod površine. Te ideje dovele su do daljih političkih borbi i težnji za slobodom. Demokrate iz ranih 1800-tih nisu bile složne. Većina ih je verovala u demokratiju srednje klase i nije bila rada da izađe na ulice da bi se borila za svoja prava, ako je to mogla da postigne na zakonit način. Verovali su da mogu da stvore ustavnu monarhiju i da razviju sistem demokratije na način na koji su to učinile Sjedinjene Države. Glavni cilj većine evropskih demokrata srednje klase u godinama između 1815 i 1848, bio je da dođu do građanskih sloboda preko ustava. Druge demokrate nisu bile toliko usko opredeljene u svom prilazu demokratiji i zasnivale su svoje stavove na ekonomskom razvoju. Ceo zapadni svet bio je u grčevitom stanju ekonomske ekspanzije i brzog industrijskog razvoja. (Istoričari ovaj period istorije nazivaju Industrijskom revolucijom). Videvši muke koje su izazvali Industrijska revolucija i rast kapitalizma (ekonomski vlasnici industrije), radikalne demokrate ukazivale su da demokratija ne treba da se zasniva samo na slobodi, već i na društvenoj jednakosti. To je značilo da je trebalo reorganizovati i klasnu strukturu i raspodelu dobara. Ovo su bile radikalne ideje u poređenju sa ustavnom idejom demokrata srednje klase, jer su radikalne demokrate prihvatile ideju klasne revolucije. Radikalne demokrate koje su tražile raspodelu bogatstava postale su poznate kao socijalisti. Oni su smatrali da sve institucije treba da budu demokratske, pa čak i vlasništvo i kontrola nad industrijskom proizvodnjom. Bogatstvo za njih nije bilo privatna stvar; bogatstvo je pripadalo svima. Radikalne demokrate smatrale su da politička vlast treba da bude zajednička. Njihov koncept socijalizma bio je naročito popularan među otpuštenim radnicima. Glavni propagator i intelektualni mislilac socijalista bio je Karl Marks. Taj Nemac koji je 1840-tih živeo i stvarao u Londonu, uspeo je da zadobije pristalice u međunarodnom svetu. On je tvrdio da se ključ demokratije nalazi u mogućnosti da se kontrolišu ekonomske moći. Svoje stavove obrazložio je bogatom i detaljnom argumentacijom. Marks i njegove kolege tvrdili su da kapitalistički privredni sistem eksploatiše niže klase da bi izvlačio korist za druge. On je tražio promenu tog sistema. Međutim, proces demokratizacije bio je spor i neke radikalne demokrate počele su da misle da je nasilna revolucija jedini mogući način delovanja. Jedan mali broj radikalnih demokrata prešao je u ilegalu, izabravši da se bori protiv vlasti subverzivnom delatnošću i nasiljem. Oni su popularno nazivani "teroristima" zbog toga što su očekivali da ostvare društvenu revoluciju terorišući kapitalističku klasu i njene pristalice. Iako mu je pripisano mnogo epiteta, Karl Marks nije bio terorista. Marks se jeste pozivao na "revolucionarnu" promenu, ali nikad nije objasnio šta misli pod terminom revolucije. Osim toga, on se nije zalagao za bacanje bombi i ubijanje iz političkih razloga. U stvari, mnogo puta on je javno osuđivao taj način borbe. On je smatrao da je socijalizam odraz demokratije, a ne nasilja. Sveopšte preuzimanje vlasti od strane običnog stanovništva moglo bi se opravdati, ali ne i pojedinačna dela ubistva. Strah više klase od socijalizma narastao je 1848. godine. Početkom te godine, radnici i trgovci iz srednje klase digli su revoluciju u Parizu i proglasili je novom demokratskom revolucijom. Pridružili su im se radikalni demokrati. Revolucionarna ideja proširila se Evropom kao požar i uskoro se u svakoj od evropskih prestonica dogodila neka vrsta nasilnog protesta ili revolucije. Izgledalo je da će demokratija pobediti. Međutim, demokrate nisu efikasno konsolidovale svoje revolucije. U 45
Francuskoj se pojavio još jedan Bonaparta, Napoleon III, a u Centralnoj Evropi vojska je ponovo dovela kraljevske porodice na vlast. Samo je Ujedinjeno Kraljevstvo, koje se polako razvijalo ka demokratiji, odolelo ovim potresima. Kada su revolucionari iz 1848. konačno izgubili, kontrolu nad revolucionarnim pokretom preuzimaju radikalne demokrate. Oni su revoluciju sprovodili tajnim delovanjem nasiljem i ubistvima. Nisu mogli uspešno da se suprotstave vojnim i policijskim snagama u Parizu, Beču ili Berlinu, ali mogli su da postavljaju bombe i pale fabrike. Usledila je kampanja subverzivnog revolucionarnog nasilja. Termin terorizam počeo je sve više da se upotrebljava pri opisivanju tog nasilja.
Terorizam i uloga anarhista Do kraja 1850-tih radikalne demokrate podelile su se na dve struje. Militantni socijalisti odvojili su se od mirnijih socijalista i većina onih kojima je bilo stalo do mira nazivali su taj pokret anarhističkim. Termin anarhija nije bio nov. Vodi je poreklo iz grčkog, nekoliko vekova starog doba, u kome su grčki filosofi tako nazivali one koji skidaju vlade. U devetnaestom veku ova reč dobija novi karakter: ovi anarhisti bili su socijalisti i u početku su se slagali sa idejama Karla Marksa. Otac novog anarhizma bio je Pjer Žozef Prudon (Pierre Joseph Proudhon) (1809-1865). Zbog svojih političkih aktivnosti Prudon je na kraju dospeo u francuski zatvor, ali on nije bio nasilan čovek. On je tražio proširenje demokratije na sve klase, a demokratija je trebalo da se ostvari eliminacijom svojine i vlade. Svojina po njemu, trebalo je da bude zajednička, a porodice koje bi živele u proširenim komunama trebalo je da zamene centralizovanu vladu. Prudon se nije slagao sa Marksom i drugim socijalistima kada je u pitanju uloga vlade. Većina socijalista smatrala je da je centralizovana vlada nužno zlo. Kao i demokrate, i socijalisti su smatrali da vlada mora da postoji da bi štitila individualna prava građana. Prudon je odbijao te ideje, a kasnije je odbacio i komuniste zbog njihovog uverenja da vlada mora da postoji. On je smatrao da su sve vlade zlo, čije je postojanje uvek u sukobu sa pravom ljudi da se ponašaju kako hoće. Tako su po njemu* male komune bile najveća nada za zapadnu civilizaciju. Prudon je imao revolucionarne ideale, ali po tome što je verovao u mirnu promenu, njegova poruka bila je slična Marksovoj ideji o revoluciju. Prudon je, uprkos mnogim kontradikcijama u svojim delima, uglavnom verovao da će razum i logika dovesti do mirnog raspadanja zapadnog društva. Benigna anarhija razvila bi se kroz prirodnu evoluciju ljudskog poimanja. Prudonovu ideju o logičnoj evoluciji nisu sledili svi njegovi učenici; izvestan broj među njima verovao je da se društvo mora nasilno uništiti. Njih su nazivali anarhističkim teroristima i oni su promenili značenje reči anarhizam u zapadnoj civilizaciji. Među tim anarhistima bilo je nekoliko značajnih anarhista, kao što su Mihail Bakunjin, Sergej Nečajev, Peter Kropotkin, Johan Most, Ema Goldman, Nikolaj Morozov i Karl Haincen (Heinzen). Mihail Bakunjin (18141876) bio je ruski revolucionar, koji se borio protiv cara. Sergej Nečajev pridružio mu se u revolucionarnoj borbi. Kasniji ruski teroristi formirali su anarhističku organizaciju koja se zvala Narodna volja (Narodnaja volja), i ona je delovala od 1878. do 1881. godine. Glavni glasnogovornik Narodne volje bio je Nikolaj Morozov, a glavna taktika ove organizacije bila je da vrši atentate na članove ruske vlade. Ruski anarhisti ubili su nekoliko zvaničnika vlade, kao i cara Aleksandra II. Anarhisti nisu ograničili svoju delatnost samo na Rusiju. Karl Haincen (Heinzen) (18091880) bio je radikalni nemački demokrata, koji se opredelio za anarhizam. Nakon poraza revolucija iz 1848, on je otišao u Sjedinjene Države. Princ Petar Kropotkin (18421921) bio je Rus, a živeo je kao raseljeno lice u Francuskoj, iz koje je propovedao revoluciju. Johan Most se rodio 1846. i emigrirao u Sjedinjene Države. On je zastupao terorističke ideje u novinama koje su izlazile u Nju Džerziju, a pozivao je na "propagandu delom" i "filosofiju bombe". Po Mostu, je nasilničko delo bilo najbolji vid propagande. Mostu se pridružila Ema Goldman (18691940). Anarhizam je bio međunarodni pokret i anarhisti teroristi izvršili su atentate na nekoliko lidera raznih zemalja. Zbog toga su neki protivnici anarhizma počeli da veruju da internacionalna anarhistička zavera preti da sruši svetski poredak. Ovo se ne može uzeti kao sasvim tačno, zbog toga što su anarhisti bili ujedinjeni samo duhovno. Međunarodna anarhistička organizacija bila bi za njih kontradiktornost, jer su oni po prirodi stvari, protiv velikih organizacija. Bez obzira na to, 46
rastao je strah od zavere i mnogi ljudi počeli su da veruju da su anarhisti celog sveta povezani. Prava je ironija što su nacionalističke tendencije išle uz anarhističko nasilje na Zapadu. S jedne strane anarhisti su pozivali na rušenje vlade, a s druge se oformio jedan broj organizacija, koje su zahtevale pravo na samoupravu. Uporedo sa rastom anarhizma u devetnaestom veku, narastao je i nacionalizam. Mnogi nacionalisti koji su se našli u državama pod stranom kontrolom, usvojili su taktiku anarhista u borbi protiv stranih okupatora. Nacionalističke grupe širom Evrope okrenule su se filosofiji bombaštva, a nacionalistički teroristi počeli su da se ugledaju na anarhistički model ponašanja. Nacionalističke grupe nisu sebe smatrale teroristima. Nacionalisti su smatrali da se anarhisti bore za svoje ideje, a da se oni bore za svoju zemlju. Anarhisti su bili izolovani od društva, a nacionalisti su težili za širom podrškom. Vlade su ih označile kao "teroriste", ali su nacionalisti sebe smatrali nekonvencionalnim vojnicima koji se bore za nacionalni cilj. Nacionalisti su verovali da vode patriotski rat. Oni su samo usvojili anarhističku taktiku. U ovom periodu nastaje nacionalistička Irska republikanska armija (IRA). Za razliku od anarhista, IRA je smatrala da Irska ima pravo na samoupravu. Oni nisu odbacili ideju vlade koja drži kontrolu u državi; IRA je samo želela da je nacionalizuje. IRA je zbog svoje slabosti, morala da upražnjava terorističku taktiku koju su negovali anarhisti. U dvadesetom veku druge nacionalističke grupe u Evropi povele su se za IRA-inim primerom. (Vidi Glavu 6, u kojoj se govori o razvoju terorizma u Irskoj republikanskoj armiji).
Terorizam i Ruska revolucija lako su se u devetnaestom veku iskristalisale dve jasne pozicije, anarhizam i nacionalizam, ipak nije ih mogućno potpuno razdvojiti. Grant Vordlou (Grant Wardlaw) (1982, str. 1824) smatra da postoji istorijski kontinuitet od anarhizma do nacionalističkog terorizma. Ričard Rubenstajn (Richard Rubenstein) (1987, str. 122 i 124) to dokazuje posmatranjem savremenih anarhističkih i terorističkih grupa. Rubenstajn kaže da su kod oba tipa terorizma stadijumi kroz koje teroristi moraju da prođu da bi počeli da se služe nasiljem, slični. Moralno opravdanje je i za anarhiste i za nacionalistički terorizam u osnovi isto. (Vidi Boks 5,1 gde se nalazi nepotpuna lista vodećih anarhista). Posmatrajući IRAu, J. Bojer Bel (Bowyer Bell) (1976) došao je do izvanrednog primera veze između anarhističke i nacionalističke tradicije. Od 1916. godine IRA je bila preplavljena revolucionarima protiv društva i nacionalistima koji su odbacivali neke vidove socijalizma. Iako su te dve strane često bile u sukobu, obe grupacije su baštinici jedne iste tradicije. Moderni nacionalistički terorizam vuče svoje korene iz anarhizma. Obe tradicije formirale su okvir za moderni evropski terorizam. Terorizam u modernom smislu te reči potiče od anarhista kasnog devetnaestog veka. Anarhisti su bili bazirani u zapadnoj Evropi, ali su svoju kampanju prenosili i u druge krajeve sveta. Najuspešnije akcije sprovodile su se u Rusiji pre revolucija 1905. i 1917. Anarhističke grupe ubile su nekoliko ruskih visokih službenika, pa i samog cara. Anarhizam se preneo i u Sjedinjene Države. U Americi se pojavio u obliku radničkog otpora, a američki anarhisti, koji su obično bili emigranti iz Evrope, bili su povezani sa radničkim organizacijama. Anarhistički pokret nije u Americi toliko ojačao kao u Evropi, a američki anarhisti su se uglavnom usmeravali na industrijske zone. Desničarski ekstremizam nije imao veze sa anarhističkim pokretom, ali su sredinom dvadesetog veka desničari počeli da imitiraju taktiku nasilničkih anarhista. Poreklo anarhizma ima svoje korene u nemirima u carskoj Rusiji. Krajem devetnaestog veka Rusija se u mnogome razlikovala od drugih velikih sila Evrope. Klasne razlike između plemstva i seljaka bile su uglavnom kao u doba pre Francuske revolucije, a ruski seljaci bili su u teškom siromaštvu. Industrija je dospela u neke ruske gradove, ali ruski privredni sistem i sistem upravljanja državom nisu bili dovoljno razvijeni da izađu na kraj sa promenama. Car Aleksandar II (koji je vladao od 1855. do 1881.) obavezao se da će promeniti sistem. Kada je pokušao da to učini, našao se u sred revolucionarnog terorizma. Organizacija Narodna volja predstavljala je nasilnu socijalističku revoluciju. To je bila jedna od nekoliko političkih doktrina u Rusiji posle 1850. Tamo su postojale tri grupacije koje su verovale da mogu da reformišu i modernizuju rusku državu, ali se nisu slagale oko načina na koji to treba 47
učiniti. Jedna grupacija, koja se slagala sa carem Aleksandrom, želela je da modernizuje Rusiju od dna do vrha. Druga grupacija, koju su sačinjavali intelektualci, želela je da Rusija postane liberalna zapadna demokratija. Anarhisti skloni nasilju hteli su da idu drugim putem. Oni su verovali da se problemi Rusije mogu rešiti revolucijom. Narodna volja spadala je u tu grupu. Kada je ova organizacija krenula u terorističku kampanju 70-tih godina devetnaestog veka, suprotstavili su joj se konzervativni elementi, kao što su crkva, policija i vojska. Borci Narodne volje došli su tada do zaključka da ove subverzivne organizacije treba terorisati sve dok se ne pokore. Organizacija Narodna volja potekla je is ruske revolucionarne misli. Prema Likerovom pisanju (1999, str. 15,16), stvaraoci filosofije anarhističkog terorizma u Rusiji bili su Mihail Bakunjin i Sergej Nečajev. Oni su svaki za sebe razvijali revolucionarnu misao, a 60-tih godina su se sastali i oformili intelektualni savez. Obojica su govorili o pobuni protiv cara i obojica su odobravali nasilje kao način da se to ostvari. Ipak, iako su delovali unutar nacije koja će uskoro proći kroz anarhističku kampanju punu nasilja i potom komunističku revoluciju, Bakunjin i Nečajev su se zadržali uglavnom samo na rečima. Laker smatra da su oni značajni zbog svog uticaja na kasnije revolucionare. Njih dvojica su zapalili iskru nasilja i ubistava. Iako su ideološki bili vezani za anarhizam u zapadnoj Evropi, ipak su se razlikovali od svojih istomišljenika sa Zapada. Ruski anarhisti obraćali su se celom stanovništvu u nadi da će izazvati demokratsku revoluciju. Oni, Po Lakeru, nisu bili radikalni revolucionari. Ričard Rubenstajn (1987, str. 103) se ne slaže sa Lakerom. Da bi dokazao da nije bilo osnovne razlike između anarhizma devetnaestog i dvadesetog veka, Rubenstajn iznosi primere ruskih revolucionara. Teroristi iz oba veka pisali su slične pamflete i verovali u iste ideale. Ako se posmatraju revolucionarni teroristi dvadesetog i dvadesetprvog veka, jedina razlika između 1800. tih i danas, je drugo vreme, kaže Rubenstajn. Bez obzira na ove razlike u mišljenju, istina je da su dela ruskih ideologa terorizma bila veoma snažna. Nečajev (1987, str. 68-71) je ustanovio principe revolucije u svom delu "Katehizam revolucionara". Njegove ideje nalazimo u delima kasnog dvadesetog veka. Rubenastajn upoređuje Katehizam sa delom Karlosa Marigele Mini udžbenik gradske gerile, i ne nalazi nikakvu razliku. I Laker i Rubenstajn veruju da uticaj Nečajeva i dalje postoji. Bakunjin (1987, str. 65-88) je verovao da je ruska vlada uspostavljena putem krađe. U svom delu "Revolucija, terorizam, razbojništvo", Bakunjin dokazuje da je ustanak jedini metod rušenja državne moći. Ovakve ideje Nečajeva i Bakunjina nisu ih učinile miljenicima cara, ali oni nisu bili popularni ni među kasnijim revolucionarima. Laker (1999) zaključuje da njihovi revolucionarni proglasi ipak pre pripadaju ruskoj ekspresionističkoj literaturi nego terorističkoj filosofiji. Njihova filosofija bila je vodilja pokreta Narodna volja. Pripadnici te organizacije ubili su šefa moskovske policije, a zatim nastavili kampanju bombaških napada i ubistava. U maju 1881. godine uspeli su da stignu do svog glavnog cilja: ubili su cara Aleksandra II. Da ironija bude veća, to je dovelo do njihove propasti. Aleksandar III (koji je vladao između 1881. i 1894.) okončao je sve pokušaje da se izvrši reforma. Organizacija Narodna volja je eliminisana, a revolucionari su prešli u ilegalu. Nikolaj II (koji je vladao od 1894, do 1917.) nasledio je Aleksandra 1894. godine. Car Nikolaj bio je sudbinski predodređen da bude srušen revolucijom. 1905. godine Nikolaj se suočio sa prvom revolucijom, koja je došla ubrzo posle poraza u ratu sa Japancima. Osim poraza u ratu, Rusiju su razarali ekonomski problemi i birokratska neefikasnost. Grupa nezaposlenih radnika započela je demonstracije u Sankt Petersburgu, a pobunili su se i mornari iz Ruske mornarice. Pobuna je bila brutalno ugušena, ali je duh revolucije goreo ispod površine. Ruskim revolucionarima bila je potrebna samo još jedna nacionalna katastrofa da bi stvorili atmosferu pobede. To se desilo 1914. godine kada je Rusija ušla u Prvi svetski rat. Do 1917. ruski narod se umorio od ekonomskih nedaća i od svog cara. Za razliku od pobune 1905. godine, ovog puta se i Ruska armija pridružila radnicima i formirana je nova vlada. Rusi su uveravali svoje saveznike da će ostati u ratu i predviđali da će nastupiti period kapitalističke ekspanzije u kome će uništena ruska privreda biti spašena. Radnički saveti (Sovjeti) formirani su u svim većim gradovima Rusije. Glavna greška nosilaca februarske revolucije, koji su se zvali Menjševici, bila je što je Rusija i dalje ostala u nepopularnom ratu. To je odmah imalo dve posledice. Došlo je do nemira u zemlji i inspirisalo je Nemce da potraže način da izbace Rusiju iz Prvog svetskog rata. Nemci su u Vladimiru Iljiču Lenjinu našli osobu koja će im pomoći u ostvarenju njihovih težnji. On je obećao da 48
će izvesti Rusiju iz rata, ako mu Nemci budu pomogli da dođe do vlasti. Pošto je nemačka Vrhovna Komanda pomogla Lenjinu da se vrati u Rusiju i dobije kontrolu nad Boljševicima (revolucionari komunisti i protivnici Menjševika), Lenjin je oktobra 1917. godine pripremio i organizovao drugu revoluciju i izvukao Rusiju iz rata. Ruska revolucija koristila je terorizam na novi način i to je delovalo na način na koji su Ljudi posmatrali terorizam u dvadesetom veku. Lenjin i jedan od njegovih pomoćnika Lav Trocki, smatrali su da terorizam treba koristiti kao oruđe za rušenje srednje klase, ili buržuja i vlada. Kada su došli na vlast, počeli su da se zalažu za upotrebu terorizma u kontrolisanju unutrašnjih neprijatelja i u borbi na međunarodnom planu. Posle revolucije Rusija je bila veoma slaba. Pretila joj je intervencija spolja, a unutar nje besneo je građanski rat. Lenjin i Trocki nadali su se da će pretnjom da će izvesti terorizam van zemlje, držati na distanci svoje neprijatelje, a iznad svih zapadnu Evropu i Sjedinjene Države. Postoje dva razloga zbog kojih je vrlo važno shvatiti vezu između Ruske revolucije i terorizma. Prvo, pretnjom da će izvoziti terorizam van granica Rusije, Lenjin i Trocki su u umove mnogih Ljudi na Zapadu uneli strah od komunističke revolucije. Za neke od njih terorizam i komunizam postali su sinonimi. Iako Rusi, a kasnije Sovjeti, nikad nisu bili mnogo uspešni u nastojanju da prenesu pobunu na druge zemlje, zapadni lideri počeli su da se pribojavaju da se svaki čas može desiti da komunistički teroristi obore demokratske vlade. Uprkos činjenici da su Lenjin i njegov naslednik Josif Staljin (koji je vladao od 1922. do 1953) bili najuspešniji u sprovođenju druge vrste terora, ubijanju svog sopstvenog naroda, strah od komunističke pobune trajao je većim delom dvadesetog veka, a mnogi Ljudi još uvek imaju taj strah. U tu doktrinu veruju i neki analitičari terorizma. Nil Livingston (Neil Livingstone) je, na primer, 1986. godine opisao terorizam kao oblik rata, koji lansiraju satelitske države Sovjetskog Saveza. Iste godine novinarka Kler Sterling (Claire Sterling) piše da je terorizam u potpunosti deo komunističke zavere. Iako nema sumnje da su Sovjeti pokušavali da podrže terorističke grupe kadgod su za to imali prilike, mišljenje da je tako kompleksan problem kao što je terorizam može da se pripiše samo jednom izvorištu, grubo je pojednostavljivanje. Da bismo bili fer prema Livingstonu, moramo istaći da su se Sovjeti malo trudili da izmene taj način mišljenja. Livingstonova analiza o državnom terorizmu je vrlo dobra. Iz pogrešnog precenjivanja snage terorističkih zavera može se izvući vrlo korisna pouka. Danas mnogi ugledni stručnjaci za terorizam podstiču lidere Sjedinjenih Država da misle da veći deo terorističke aktivnosti potiče od militantnog islama ili islamističkih pokreta. Salam Al Marajati (AlMarayati) (1994) citira Jozefa Bodinskog (Yoseff Bodinsky) kao primer takvog stručnjaka. AlMarajati tvrdi da je obeležavanje islama kao uzroka terorizma pogrešno predstavljanje osnovnih načela religije. Štaviše, to pogrešno prikazuje komplikovane probleme koji se nalaze iza međunarodnog terorizma. U isto vreme, Ruska revolucija nije bila začetnik terorizma u dvadesetom veku, kako se obično misli. Moderni terorizam je komplikovaniji od toga i ne može se pripisati samo jednom demonu. Drugi razlog što se Ruska revolucija uzima kao uzročnik terorizma, je što još od 1917. godine pa sve do danas, Lenjinova pobeda i dela koja je kasnije napisao, teroristima služe kao inspiracija. Iako komunistički terorizam nije bio deo orkestrirana zavere, on je ipak uticao na neka ponašanja. Neki teroristi kopali su po delima Lenjina i Trockog, kao i nekih drugih ruskih revolucionara, da bi formulisali teorije, taktiku i ideologiju. Taj uticaj, iako nije bio prosta zavera zla, ipak još uvek postoji.
Stari i novi terorizam Tradicija terorizma na Zapadu nije nova. Moderni revolucionarni terorizam evoluirao je iz anarhističkog nasilja kasnog devetnaestog veka. Zbrka koja je nastala u vezi sa ovom činjenicom potiče od pogrešnog razumevanja Ruske revolucije. U međuvremenu, teror koji je dolazio sa desna jedva da je i primećivan, iako su se posle Prvog svetskog rata u Evropi pojavile fašističke bande, koje su preuzele vlast u Španiji, Italiji i Nemačkoj. Isto kao i Sovjeti, i fašisti su vladali uz pomoć terora, ali oni nisu bili teroristi u modernom smislu te reči. Savremeni terorizam pojavljuje se tek 1950-tih za vreme antikolonijalnih revolucija, a 60-tih za vreme političkih nemira na Zapadu. Džejms Frejzer (James Fraser) i Ian Fulton (1984.) smatraju da treba praviti razliku između terorizma pre Drugog svetskog rata i terorizma modernog sveta. Oni te dve vrste terorizma 49
nazivaju "stari terorizam" i "novi terorizam". Stari terorizam bio je povezan sa anarhističkom ideologijom. Zasnivao se na radikalnoj filosofiji bombe i osim što je izazivao strah kod vlasti, nije imao nekog većeg efekta. S druge strane, novi terorizam je sasvim drugačiji, ne po svojoj filosofiji, nego po svojoj efikasnosti. Frejzer i Fulton utvrdili su nekoliko faktora po kojim se "novi" i "stari terorizam" razlikuju. Prvi faktor su mediji. Terorizam sada dospeva do mnogo više Ljudi nego nekad. Ovaj faktor je u tesnoj vezi sa drugim faktorom, a to su sredstva komunikacije. Vest o terorističkom incidentu ne bi se mogla preneti istog časa da ne postoje globalne komunikacijske veze. Treće, terorističko oružje je sada mnogo savršenije i smrtonosnije. Stari terorizam služio se dinamitom, dok novi ima na raspolaganju ogroman arsenal tehnološkog oružja. Najzad, uvođenjem mobilne komande, snaga podrške i mreža komunikacije, moderni teroristi povećali su svoju udarnu snagu. Novi teroristi uopšte su povećali svoju mobilnost. Po Frejzeru i Filtonu, svi ovi faktori izmenili su terorizam. Volter Laker (1987, str. 91) uočava još jednu razliku, koja se može nazvati uspešnijim pogađanjem meta. Zasnivajući svoje tvrdnje na ruskim iskustvima, Laker dokazuje da su moderni teroristi okrutniji od svojih prethodnika iz prošlosti. Ne samo da Laker smatra da su se stari teroristi većinom zaustavljali na retorici, već i ističe da su ruski anarhisti bili krajnje selektivni u odabiranju svojih meta. On navodi slučaj jednog anarhiste koji je odbio da baci bombu na nekog ruskog zvaničnika, jer se bojao da će povrediti nevine ljude oko njega. Laker primećuje da ova vrsta osetljivosti nije tipična za moderne teroriste. On tvrdi da se moderni terorizam, naprotiv, baš odlikuje neselektivnim nasiljem i da je civilno stanovništvo postalo njegov namerni cilj. Moderni teroristi napadaju na vlast ubijajući njeno stanovništvo: oni napadaju avione, autobuse i druge ciljeve, u kojima se nalaze nevini civili, bez političkog interesa za ishod borbe. Moderni teroristi vrše ubistva nevinih da bi izazvali senzaciju. Ako ostavimo po strani ove razlike između starog i novog terorizma, jasno ćemo videti da terorizam u zapadnom iskustvu sledi određenu tradiciju: na Zapadu teroristi su motivisani ideologijom ili nacionalizmom. To je postalo jasno posle Drugog svetskog rata. Terorizam je obnovljen 60-tih godina prošlog veka, postavši oruđe fanatika u političkoj borbi. Nacionalističke i revolucionarne grupe počele su da se smatraju nosiocima borbe protiv vlasti na Zapadu. David Rapoport (1988) smatra da su Vijetnamski rat, antikolonijalni pokret i opšte preispitivanje društvenog poretka obezbedili kohezivnu vezu između terorističkih grupa. Devedesetih godina prošlog veka pojavila se još veća razlika između starog i novog terorizma, kada su teroristi počeli da spajaju verski fanatizam i oružje za masovno uništenje. Kad pominju "novi" terorizam Brus Hofman (1999), Ian Leser (Lesser) (1999) i Volter Laker (1999) misle upravo na ovu poslednju verziju terorizma. Međutim, možda je korisnije posmatrati terorizam kao manifestaciju nasilja u određenom vremenskom periodu, Terorizam se razvija i manifestuje na razne načine. U izvesnom smislu to znači da je terorizam uvek nov. Dok se terorizam na Zapadu razvijao od Francuske revolucije do Oktobarske revolucije u Rusiji, usred Prvog svetskog rata pojavila se druga vrsta terora. Irske revolucionarne vođe inspirisale su se borbom Amerikanaca za slobodu i revolucionarnim napisima militantnih anarhista. Neki su usvojili Lenjinove ideje. Irska će zbog toga biti sledeća tema naše priče o razvoju modernog terorizma.
Glavne teze 1. Revolucija nauke iz 1600-tih. godina i Doba prosvećenosti 1700-tih obezbedile su političku bazu za razvoj demokratske vlasti. 2. Za vreme Američke revolucije dogodio se konzervativni prenos vlasti između klasa, a za vreme Francuske revolucije došlo je do nasilnog preotimanja vlasti od viših klasa. Moderni terorizam vodi poreklo iz ovog perioda. 3. Do 1848. godine reč terorizam koristila se pri opisivanju akcija nasilničkih radikalnih demokrata, socijalista i anarhista, koji su se pobunili protiv etablirane vlasti sa namerom da prestrukturiranju privredni poredak. 4. Taktika ruskih anarhista i kasnije ruskih komunista, sve do danas je inspiracija za teroriste. 5. Postoje protivnici ideje da su oblici terorizma koje smo opisali u ovoj glavi "stari terorizam", 50
po njima se terorizam uvek dalje razvija i menja.
Teme za razmišljanje Posle revolucije, u strahu od nasilne kontrarevolucije, nova vlast često naređuje pogubljenja pređašnjih predstavnika vlasti. Osim toga, ako je nova vlada slaba i ima mnogo neprijatelja, ona će u mnogo slučajeva pokušavati da proširi svoje revolucionarne ideje na susedne zemlje. Da li mislite da se na taj način može objasniti terorizam? Da li su takve akcije moralne? Da li su logične? Šta znate o modernoj revoluciji u Kini, na Kubi i u Iranu? Da li vidite neku vezu između revolucionarnih aktivnosti u ovim zemljama i logike terorizma?
Šta još treba pročitati O Američkoj revoluciji možete čitati u delima Kevina Filipsa (Philips): Rođački ratovi, Religija, politika i triumf Anglo Amerike (The Cousin's Wars: Religion, Politics, and the Triumph of Anglo America) O Francuskoj revoluciji piše Kristofer Hibert (Christopher Hibbert) u delu Dani Francuske revolucije (The Days of the French Revolution) O Ruskoj revoluciji pogledajte knjigu Najvažnija dela Lenjina, čiji je urednik Dimitrije Šlapentok (Dimity Schlapentokh) (Essential Works of Lenin) Da biste uporedili revolucionarne ideje, pogledajte delo Dimitrija Šlapentoka Kontrarevolucija u revoluciji: Predodžbe Termidora i Napoleona i doba Ruske revolucije i Građanskog rata (Images of Thermidor and Napoleon and the Time of the Russian revolution and Civil War)
6. POREKLO PROBLEMA U IRSKOJ Dok se u Rusiji terorizam razvijao iz anarhizma, Narodne volje i Oktobarske revolucije, u Ujedinjenom Kraljevstvu počela je da se pojavljuje slična vrsta terorističke kampanje. Već duže vremena ogorčeni na engleski kolonijalni način vladavine, irski republikanci počeli su u svojoj revolucionarnoj borbi da koriste modernu terorističku tehniku. Irci su razvili nacionalistički terorizam, a Irska republikanska armija postavila je osnove modernog terorizma. Da biste proučili razvoj modernog terorizma, morate da odete korak u nazad i proučite istoriju, politiku i poreklo modernog terorizma u Irskoj. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da iznesete poreklo i razvoj Angloirskog konflikta. 2. Da opišete istorijske početke Irske republikanske armije. 3. Da date kratak pregled Uskršnje bune. 4. Da opišete Tanski rat 5. Da navedete događaje koji su obnovili snagu IRA-e kasnih 6O-tih i ranih 70-tih godina prošlog veka. 6. Da razjasnite poreklo, razvoj i logiku Oranžističkog terorizma.
Poreklo i razvoj angloirskog sukoba Avgusta meseca 1969 godine Britanska armija dobila je naređenje da poveća broj svojih trupa u Severnoj Irskoj da bi ugušila niz pobuna koje su se tamo odigravale. (Vidi mapu na Slici 6,1). Mada je Britanska armija već izvesno vreme imala baze u Severnoj Irskoj, uzavrela situacija u Londonderiju i Belfastu uveliko je izmakla kontroli lokalne policije i malobrojne britanske vojske, stacionirane u tom delu Irske. 18. avgusta 1969. dodatne trupe Britanske armije počele su da stižu, a britanske vlasti su se nadale da će na taj način izbeći dugotrajni konflikt. Nade su bile uzaludne. Vrlo uskoro Britanska armija biće uvučena u novu bunu, koja se nastavila do sledećeg veka i koja još uvek traje. 51
Od 800. godine nove ere, kada su Vikinzi počeli da napadaju Irsku, pa sve do danas, Irci nemaju potpunu vlast u Irskoj. Đovani Kostigan (Giovani Costigan) (1980) piše da irska kultura vodi poreklo iz perioda keltske invazije, koja se dogodila tri veka pre Hristovog rođenja. Kada su se naselili, Irci su živeli po plemenima, a vlast je organizovana po rodovskim grupama i klanovima. Nijedan keltski vladar niti politički vođa nije nikad ujedinio Irsku u jedan entitet. Negde oko 500 godine nove ere, Irci primaju hrišćanstvo i postaju jedni od najvatrenijih vernika na svetu. Srednjovekovna crkva odigrala je veliku ulogu u ujedinjenju Irske, ali su tradicionalne galske plemenske grupe i dalje ostale razdvojene. Takav odnos između keltskih plemena odigrao je odsudnu ulogu prilikom vikinških napada na Irsku, 800-tih godina nove ere. Vikinški vladari vladali su razjedinjenim Ircima, koristeći Irsku kao trgovačku bazu i centar trgovine. Vikinzi su sagradili nekoliko irskih gradova, uključujući i Dablin. 1014. godine u Irskoj je došlo do pobune protiv vikinške vlasti, kada je plemenski vođa Brajan Boru (Brian) proglašen kraljem Irske. On je vodio ujedinjenu plemensku vojsku koja se borila protiv Vikinga, porazivši ih kod Klontarfa (Clontarf). Međutim, sudbina nije bila naklonjena Ircima. Kada je posle bitke kralj Brajan klekao da se molitvom zahvali Bogu, neko ga je ubio. Snovi o ujedinjenju Irske srušili su se smrću Brajana Borua, a klanovi i plemena ponovo su se razdvojili priznajući vlast lokalnih vođa. Takva situacija u zemlji, kaže Kostigan (1980) utrla je put postepenoj invaziji Irske od strane Normana. Normani su bili potomci Vilijema Osvajača i njihove su ambicije bile širenje poseda. U situaciji kada su irska plemena bila razjedinjena, a uticaj Vikinga ograničen, Normani su, uz dozvolu normanskog kralja, počeli da polažu pravo na irsko ostrvo. Oni su imali velikog uspeha u osvajanju Irske zato što su upotrebili nove metode ratovanja. Do 1172. godine normanski kralj Engleske preuzeo je vlast u Irskoj.
52
Normani i Irci borili su se na način koji ne postoji nigde u modernom ratovanju. S jedne strane, Normani nisu mogli da drže dovoljno snaga na terenu da bi mogli da kontrolišu irske seljake, a s druge, Irci nisu imali oružje kojim bi napali male grupice Normana zabarikadirane po zamkovima. Zbog toga su Normani gradili zamkove iz kojih su kontrolisali Irske gradove, dok su irski seljaci obično imali kontrolu nad seoskim oblastima. Ovakva situacija trajala je do šesnaestog veka. Protestantska reformacija 1500-tih imala je veliki uticaj na Irsku. U želji da se otrgne od crkvenih stega Rima, engleski kralj Henri VIII osnovao je nezavisnu Englesku crkvu. Kasnije je po toj analogiji osnovao i Irsku crkvu, ali irski katolici se nisu slagali sa njegovom reformom crkve. Oni su počeli da se bune protiv engleskog kralja, a problemi koji su nastali u doba Reformacije, nastavili su se u Irskoj bukvalno do dvadesetprvog veka. Henrijeva kćerka Elizabeta još više je produbila probleme nastale u ranoj reformaciji. Elizabeti nije bilo dovoljno samo da vlada Irskom, već je izdvojila najplodniji agrarni deo Irske i pustila svoje podanike da ga koloniziraju. Tako je nastala Alsterska Plantaža. Vremenom su se tamo naselili engleski i škotski protestanti, isteravši mnoge irske starosedeoce iz njihovih domova. Na taj način, došlo je do etničke podele Irske, koju razdvajaju verske razlike i mržnja. Prema pisanju Kostigana (1980) u Irskoj sedamnaestog veka postojala su tri problema. Prvo, Alsterska plantaža se proširivala, a irski seljaci sistematski su proterivani. Mnogi od njih su poumirali. Drugo, Oliver Kromvel (Cromell) došao je u Irsku da uguši ustanak i zaustavi napade katolika na protestante. On je bukvalno masakrirao hiljade irskih katolika, zahvaljujući Bogu što mu je dao priliku da poubija tako veliki broj neprijatelja. Zbog toga je i dan danas ime Olivera Kromvela omraženo u Irskoj. Treći problem u Irskoj sedamnaestog veka odnosi se na borbe između katolika i protestanata, a predanja o tadašnjim konfliktima slave se i dan danas u raznim ceremonijama. U periodu između 1689. i 1691. godine katolički pretendent na britanski presto, Džejms II, koristio je Irsku kao bazu za borbu protiv Vilijema od Oranža (William of Orange). Avgusta 1689. godine Englezi su oslobodili irske zanatlije protestantske vere, tzv. "Šegrte", koji su branili Deri (Derry) od dugotrajne opsade pretendenta. Sledeće godine Vilijem je pobedio Džejmsa u bici kod reke Boin (Boyne River). Ustanak je bio završen, ali protestanti su zauvek ostali uz kraljevsku kuću Oranža. Od 1690. godine protestanti prkose katolicima ovim pobedama, bacajući ih im je u lice. Oni se skupljaju svake godine da bi paradama i demonstracijama, na militantan način proslavili bitku kod Boina i ulogu Šegrta u njoj. Na taj način hrani se mržnja u Severnoj Irskoj i demonstrira se podeljenost između protestanata i katolika. U stvari, sadašnji problemi počeli su 1969. godine, kada su izbili nemiri u Londonderiju i Belfastu posle jedne takve parade Šegrta. Osamnaesti i devetnaesti vek obeleženi su talasima pobuna, gladi i emigracije. Irski nacionalisti podizali su bune protiv engleske vladavine, ali su uvek bili glatko poraženi. Svaka generacija davala je niz novih mučenika koji su bili spremni da polože svoje živote u borbi protiv Engleza. Jedan od najpoznatijih revolucionara bio je Tomas Vulf Toun (Thomas Wolfe Tone). Toun je između 1796. i 1798. godine vodio irski nacionalistički ustanak. Pokušao je da se poveže i sa protestantima i sa katolicima i da organizuje ujedinjeni front protiv Velike Britanije. Vulf Toun je smatrao da je nezavisnost Irske važnija od verskih razlika. Na kraju, njegov ustanak je propao, ali on je stvorio osnov za prevagu nacionalizma nad religijom. I pored napora ljudi sličnih Vulfu Tounu, da u Irskoj prestane verska mržnja, ona ipak i dalje postoji. Pred kraj 18. veka protestanti i katolici počeli su da formiraju paravojne organizacije. Podeljene verom, ove odbrambene organizacije počele su žestoko da se bore između sebe. U ovom periodu nastali su Oranžistički redovi. Uzevši ime Vilijema od Oranža, ove protestantske organizacije zaklele su se da će ostati ujedinjene sa Velikom Britanijom. Oranžističke lože ubrzo su postale dominantne u političkom i društvenom životu na severu Irske. Rani devetnaesti vek doneo je novi vid političke borbe u Irskoj. 1801. godine Britanski parlament doneo je Zakon o Uniji, kojim je bilo predviđeno da Irska bude pripojena Ujedinjenom Kraljevstvu. U Irskoj je počela da se vodi politička borba oko tog zakona. Unionisti, tj. nekadašnji protestanti Oranžisti sa severa, podržavali su ovaj zakon, dok su republikanci, koji su se sad nazivali Zeleni, zastupali su ideju formiranja ustavne vlade i nezavisne Irsku. Danijel O'Konel (O'Connell) vodio je republikanski pokret u prvoj polovini veka, a protestant Čarls Stjuart Parnel (Charles Stweart 53
Parnell) oformio je Irsku demokratsku partiju, koja je podržavala borbu za Uniju sa Englezima. Borba za republiku događala se u jednom od najtužnijih perioda irske istorije. Oterani sa zemlje irski seljaci osiromašili su i živeli u veoma nestabilnim ekonomskim i poljoprivrednim prilikama. Istoričar Sesil Vudam Smit (Cecil Woodham Smith) (1962.) opisuje u svojim delima da je Irska 1840-ih prošla kroz niz perioda gladi, pošto su seljaci počeli sve više da uzgajaju krompir kao glavnu letinu. 1845. godine letina je propala, a poljoprivredna proizvodnja je potpuno prestala do 1848. Iako je na hiljade Iraca gladovalo, bogate farme na severu izvozile su svoje poljoprivredne proizvode i zarađivale novac. Glad koja je vladala između 1845. i 1848. godine opustošila je Irsku. Njene posledice osećale su se prvenstveno među siromašnim, naročito među irskim katolicima. U periodu u kome su druge industrijalizovane nacije doživljavale ogroman rast stanovništva, Irski priraštaj opao je za 25 procenata. S jedne strane, glad i bolest desetkovali su stanovništvo, a s druge se na hiljade Iraca iselilo u druge krajeve sveta. U tom periodu unionisti sa severa konsolidovali su svoju prevlast u Alsteru. U godinama koje su došle posle perioda gladi, izvestan broj članova Britanskog parlamenta zatražio je da se Irska oslobodi britanske vlasti. Oni su doneli niz lokalnih propisa, kojima su nameravali da daju nezavisnost Irskoj. Ove propise podržavali su Carls Stjuart Parnel i drugi republikanci, ali su oni naišli su na žestok otpor unionista. Unionisti su se bojali da će ovi propisi promeniti odnos ekonomskih snaga na severu. Oni su verovali da je nastavak unije sa Velikom Britanijom njihova jedina šansa za ekonomski uspeh. Britanski vojni krugovi podržavali su Unioniste. lako je Parnel bio protestant, većina republikanaca bili su katolici koji su živeli u južnom delu Irske. Unionisti su pretežno živeli na severu i bili kvalifikovani radnici, industrijalci i zemljoposednici protestantske vere. Verski aspekt sukoba i dalje je bio prisutan i bivao je sve veći zbog dubokih ekonomskih podela. Treba naglasiti i drugi aspekt sve većeg koflikta. Do kraja devetnaestog veka i Unionisti i Republikanci postali su čisti Irci. To znači da ni u jednoj od dve protivničke strane nije bilo naseljenika iz drugih zemalja, već su se i katolici i protestanti, i pored političkih razlika, deklarisali kao građani Smaragdne Irske. Unionisti protestanti sa severa živeli su u Irskoj generacijama i bili su isto toliko Irci koliko i njihovi protivnici katolici. Unionisti su mogli da zovu Britaniju u pomoć, ali je borba u Irskoj sve više dobijala obeležje unutrašnjeg sukoba među Ircima. Irski unionisti, obično protestanti, vladali su na severu, a irski republikanci, većinom katolici, kontrolisali su jug.
Rani počeci irske republikanske armije Do početka dvadesetog veka, borba u Irskoj pretvorila se u sukob zbog podela između unionista i republikanaca. Niz drugih sukoba išao je u korak sa ovom konfrontacijom, ali glavna borba vodila se između Unionista i Republikanaca. Većinom su Unionisti bili u prednosti, zbog toga što su uvek mogli da traže podršku britanske vojske i policije koja je bila pod pokroviteljstvom Britanije. Republikanci se nisu mogli koristiti takvom vrstom luksuza, pa su potražili alternativno rešenje. Kostigan smatra da se ideja Republikanaca da vojno reše irski sukob, rodila 1857. godine u Njujorku. Irski katolici emigrirali su iz svoje zemlje iselivši se u Ameriku, Australiju, Kanadu i Novi Zeland, ali nikad nisu zaboravili Ljude koje su ostavili u Irskoj. Irski imigranti u Njujorku osnovali su Irsko republikansko bratstvo (IRB), koje je bilo organizacija za finansijsku pomoć rodbini u staroj otadžbini. Vrativši se iz Američke vojske posle američkog Građanskog rata, neki irski vojnici odlučili su da počnu borbu za emancipaciju Irske. Smatrali su da ako su mogli da se bore na strani Severa za oslobađanje crnaca, onda isto tako mogu da se bore za oslobođenje Irske. IRB se postepeno razvio u revolucionarnu organizaciju. J. Bojer Bel (Bowyer Bell) (1974.) napisao je odličnu studiju o poreklu i razvoju Irske republikanske armije (IRA-e). On navodi da je IRA stvorena tokom kampanje nasilja organizovane od strane IRBa krajem devetnaestog veka. Potaknuti rastućim irskim nacionalizmom u otadžbini i nadom da će doći do uspostavljanja domaće vlasti, članovi IRB poveli su kampanju bombaških napada i ubistava, koja je trajala od 1870. do 1916. godine. Njihove glavne mete bili su Unionisti i britanski vojnici koji su im pomagali u borbi, a jedan od njihovih najvećih protivnika bila je Irska kraljevska policija (RIC), koja je bila pod pokroviteljstvom Britanije. Ove akcije IRB-a prestrašile su irske građane koji su želeli da ostanu ujedinjeni sa Velikom 54
Britanijom. Oni su većinom živeli na severu Irske, pripadali srednjoj klasi i bili su protestantske vere. Da bi se suprotstavili sve većim simpatijama prema IRB i njegovoj sve većoj snazi, ovi irski građani okretali su se sindikatima i društvenim organizacijama pod imenom Oranžističke lože. Oficiri Britanske armije bili su im naklonjeni, a RIC je bio pod njihovom kontrolom. Pripadnici IRB-a, takozvani Fenianci (čije ime dolazi od imena irskog mitološkog junaka Fin Mekula (Fiunn McCool) nisu ustuknuli pred Unionistima. lako je izgledalo da Unonisti drže kontrolu, IRB je imao dva aduta. Prvo, vođstvo IRB-a činili su većinom ljudi koji su verovali da svaka generacija mora da proizvede ratnike koji će se boriti za nezavisnost. Neki od tih vođa, a takođe i njihove pristalice, bili su voljni da se žrtvuju i budu mučenici samo da bi ideja republikanizma nastavila da živi. Osim toga, IRB je imala organizaciju. Ne samo da je bila opasnost za britansku vlast, već je bila i osnov za preporod irske kulture. Najistaknutiji predstavnik irske kulture na prelazu između dva veka, bio je Patrik Pirs (Patrick Pearse). Pirs, koji je bio direktor jedne irske škole, bio je romantičar koji je inspirisao mase. Imao je sposobnost da pokrene patriotizam u ljudima i inspiriše ih na otpor protiv britanske politike. On je bio heroj američkih Iraca koji su slali stotine hiljada dolara da bi podržali njegovu borbu. On je pričao mladim Ircima i Irkinjama o njihovom nasleđu, učio ih galskom jeziku, i nadahnjivao ih da budu militantno ponosni što su Irci. Osim toga, Pirs je bio član Vrhovnog saveta Irskog republikanskog bratstva. Kada je ideja samouprave propala u britanskom parlamentu, republikanci su se okrenuli Pirsu.
Uskršnja buna 1916. godine Do početka 1916. godine situacija u Irskoj se izmenila. Britanci su obećali Irskoj da će po završetku Prvog svetskog rata (19141918) dobiti samoupravu. Iako je većina Iraca verovala Britancima, Unionisti i Republikanci tajno su se naoružavali spremajući se za građanski rat između Severa i Juga. Oni su smatrali da će do sukoba neminovno doći ako Britanci daju Irskoj samoupravu, i svaka strana bila je rešena da ona vodi vladu nove nezavisne Irske. Neki čak nisu hteli ni da čekaju na odluku o samoupravi. Dok je pažnja Britanaca bila usmerena na Nemačku, vođe IRB-a verovale su da je to pravo vreme da udare na Unioniste i njihove britanske pomagače. Na Uskrs 1916. godine, Patrik Pirs i Džejms Konoli (James Connolly) poveli su ustanak u Dablinu. Pirs, koji je bio romantični idealista, od početka je osećao da će ustanak propasti, ali je smatrao da je potrebno da on žrtvuje svoj život da bi duh republikanizma ostao da živi. Konoli, koji je bio mnogo pragmatičniji socijalista, borio se jer je smatrao da je budući građanski rat neizbežan. Uskršnja buna 1916. godine bila je uspešna na lokalnom planu, jer je sve iznenadila. Pirs i Konoli, sa nekoliko hiljada naoružanih pristalica, zauzeli su nekoliko ključnih mesta u Dablinu. Govoreći iz zgrade dablinske Glavne pošte, Pirs je objavio da su revolucionari osnovali Irsku republiku i pozvao je Irce da ga podrže. Ogorčeni zbog dizanja bune koju su smatrali izdajničkim aktom u vreme velikog rata, Britanci su takođe došli u Dablin. U gradu je nastala žestoka borba, koja je trajala nedelju dana. Za Pirsa i Konolija borba koju su započeli bila je narodna revolucija, a za Britance koji su došli da se bore, to je bio rat. Britanska artiljerija razorila je Dablin za nekoliko dana. Pirs je shvatio uzaludnost situacije i zatražio pregovore. J. Bojer Bel (1974) opisuje interesantan način na koji je Pirs odlučio da se obrati Britancima. Poslao im je poruku, u kojoj se pod novom titulom Glavnokomandujućeg generala Irske republikanske armije, obraća generalu i vođi britanskih snaga. IRB se tako transformisala u armiju, koja se sada nazivala IRA. U političkoj areni došlo je do daljih promena, i da ironija bude veća, ono što nisu mogli da postignu za života, Pirs i Konoli postigli su u smrti. Irci su dosta čvrsto bili protiv IRA-e, a Pirsa i Konolija većina Iraca smatrala je odgovornim za razaranje Dablina. Međutim, Britanci nisu izvukli korist iz ovog raspoloženja naroda. Umesto da slušaju javnost, oni su ugušili sve što je bilo izraz republikanske ideje. Desetine republikanaca, a među njima i Pirs i ranjeni Konoli, bili su pogubljeni, a hiljade njih bilo je osuđeno na robiju. Izgledalo je da je ponuda Britanaca o samoupravi Irske bila zaboravljena. Većina Iraca bila je zapanjena grubom reakcijom Britanaca, a duhovi Pirsa i Konolija dobili su visoko mesto u IRA-i. Irsko političko mišljenje okrenulo se u korist revolucije. 55
Uticaj ruske revolucije: De Valera, Kolinsa i tanski rat Republikanska politička partija Šin Fein (Sinn Fein), nastavila je svoje aktivnosti uprkos neuspehu Uskršnje bune. Kada se završio Prvi svetski rat, mnogi republikanci bili su pušteni na slobodu. Imon (F/amon) De Valera, koji nije pogubljen zahvaljujući svom američkom poreklu, postaje lider Šin Feina. Majkl Kolins (Michael Collins), koji je izbegao dužu robiju zato što je slučajno prešao na drugu stranu ćelije kada su druge zatvorenike izdvajali za streljanje, takođe je ušao u vođstvo IRAe. De Valera i Kolins počeli su zajednički da se bore za nezavisnost Irske 1919. godine. Majkl Kolins je dobro prostudirao taktiku ruske organizacija Narodna volja, kao i dela ranih anarhista i terorista. To mu je poslužilo kao inspiracija pri postavljanju strategije i započinjanju gerilskog rata protiv Britanaca. Pošto su došli do liste imena britanskih policajaca i članova lojalističke irske policije i obaveštajne službe, Kolins šalje irske teroriste u njihove kuće da ih poubijaju. On napada policijske stanice i simbole britanske vlasti. Kolins, koji je bio pravi majstor terorističke strategije, nastavlja kampanju terora protiv Unionista i RlC-a. Britanci su odgovorili slanjem na brzinu regrutovanih vojnika, koje su prema njihovim uniformama neskladnih boja nazivali Crni i Smeđi (Tan), i Irska postaje poprište strašnog rata. Obe strane optuživale su onu drugu za zločine, ali obe su koristile ubistva i sakaćenje kao svoju taktiku. Ovaj konflikt popularno je nazvan Tanski (smeđi) rat ili Crnosmeđi rat. U međuvremenu, umerenije grupe nisu zaboravile na irsku samoupravu. Političari u Britaniji i Irskoj trudili su se da okončaju nasilje ugovarajući dinamiku po kojoj bi Irska dobila nezavisnost. Glavni kamen spoticanja bio je sever Irske. Unionisti protestantske vere bojali su se da će ih Britanci napustiti. 1921. godine situacija je privremeno rešena potpisivanjem primirja između Britanije i Irske. Većina Ljudi u Irskoj prihvatila je primirje. Prihvatio ga je i Majkl Kolins, ali IRA nije. Kada je 1921. godine primirje između Irske i Britanije ratifikovano, izbija građanski rat unutar nove republike. Majkl Kolins je vodio Irsku armiju, dok je njegov bivši saborac Imon De Valera vodio IRAu. IRA se borila protiv snaga irske vlade, smatrajući da nezavisnost Irske treba da obuhvati ceo irski narod. Oni su odbijali britansku vlast na Severu. De Valera se borio protiv bivših saboraca i na kraju je i organizovao ubistvo Majkla Kolinsa. Britanci, sa svoje strane, nisu hteli da se mešaju u građanski rat u južnom delu Irske. Pojačali su kontrolu nad Severnom Irskom i ojačali svoje pozicije novim policijskim snagama, pod nazivom Kraljevska policija Alstera (RUC). Unionisti sa severa bili su oduševljeni kada su Britanci uspostavili poluautonomnu vlast u Severnoj Irskoj i time im dali dodatnu snagu za borbu protiv IRAe. Unionisti su iskoristili ovu novu snagu da bi dobili kontrolu nad Severnom Irskom i sasvim prešli u isti blok sa Britanijom. Irska je postala podeljena zemlja.
Razni trendovi u IRA: 1930 - 1985. 1927. godine De Valera je bio izabran sa premijera. Iako je doneo nekoliko antibritanskih zakonskih mera, ubrzo je došao u sukob sa IRA-om. Pojavile su se dve značajne opcije. J. Bojer Bel (1974) ukazuje na prvu' koja je nastala rascepom u redovima IRAe. Do početka 1930 ih neki članovi IRAe opredelili su se za svoju političku partiju Šin Fein. Oni su smatrali da IRA treba da izražava svoje ideje kroz mirni politički idealizam. Verovali su da treba da počnu da rade na stvaranju ujedinjene socijalističke Irske, u duhu Džejmsa Konolija. Druga grupa članova IRAe odbacivala je ovakvu filosofiju. Oni su verovali da je cilj IRAe borba za republikanizma. Oni nisu želeli nikakv mir sa Britanijom i Unionistima sve dok se sever Irske ne ujedini sa Jugom. Oni su se zakleli da će nastaviti sa borbom. Raskinuli su sa vladom De Valere i 1930. godine osnovali privremeno krilo IRAe. Privremena IRA zarekla se da će nastaviti borbu, a De Valera se okrenuo protiv njih. Izvestan broj godina IRA se nije čula. Između 1956. i 1962. godine, Privremena IRA vodila je neuspešnu terorističku kampanju u Severnoj Irskoj, a onda je pala u nemilost kod irskih republikanaca. Upravo kada je izgledalo da je Privremena IRA gotova, kampanja za građanska prava katolika rasplamsala se u Severnoj Irskoj 1969. godine. Neuspeh kampanje za građanska prava u Severnoj Irskoj može se direktno povezati sa modernim irskim terorizmom i ponovnim rođenjem IRAe. Alfred Meklang Li (McClung Lee) (1983, str. 5997) beleži jednu drugu tendenciju u Irskoj. IRA se unutar svojih redova podelila na tradicionalnu zvaničnu granu i militantnije privremeno krilo. On 56
navodi da se u Severnoj Irskoj ekonomska situacija konsolidovala u korist unionista protestanata. Od 1922. do 1966. godine vlada Severne Irske sistematski je smanjivala građanska prava katolika koji su živeli na Severu. U tom istom periodu ekonomska moć Unionista se povećala. Prema mišljenju Lija, politička i ekonomska situacija u Severnoj Irskoj stvorile su uslove za pojavu širokog pokreta katolika za njihova građanska prava. Iako je taj pokret imao izvesne republikanske tonove, ipak je prvenstveno bio usmeren na dobijanje adekvatnih uslova stanovanja i obrazovanja za Alsterske katolike i njihov bolji ekonomski položaj. Pokret za građanska prava imao je podršku i protestanata i katolika, ali su potezi vlade Severne Irske počeli da ih polarizuju. Sve više je problem bio označen kao konfrontacija između Unionista i Republikanaca, i stare linije fronta između protestanata i katolika ponovo su bile iscrtane. Do 1969. godine pokret za građanska prava, kao i reakcija na njega, postali su nasilni. U toku pokreta za građanska prava IRA nije bila potpuno inertna, ali nije u njemu igrala veliku ulogu. Vođe pokreta za građanska prava većinom su bili mirni republikanci. IRA nije mogla da ih navede na gerilski rat, a praktično je sebe uništila za vreme ranije kampanje protiv vlade Severne Irske. 1969. godine privremena IRA bila je popularna u pesmama i legendama, ali je imala vrlo malo uticaja na svakodnevnu politiku Irske. Bilo je potrebno čudo da bi IRA ponovo ojačala. Razlog nemoći IRAe nalazio se u drugoj generaciji njenih članova. U želji da idu stopama svojih predaka, članovi Privremene IRAe počeli su pred kraj 50 tih godina da vode borbu protiv RUC u Severnoj Irskoj. Oformili su baze u Irskoj Republici, prelazili preko granice i izvodili terorističke akcije. Iako su u početku uživali podršku republikanskih enklava na Severu, njihove nasilne akcije podjednako su užasavale i Unioniste i Republikance. Čak su i članovi Oficijelne IRAe kritikovali vojne napade Privremenih. Suočena sa gubitkom podrške javnosti Privremena IRA prekinula je svoju ofanzivu na Severnu Irsku. Do 1962. godine skoro sve njene aktivnosti su prestale. Neki članovi Privremene pridružili su se pokretu za građanska prava; drugi su se vratili u oficijelno krilo IRAe. Većina članova, međutim, ostala je unutar tajne infrastrukture, moleći Boga da se desi čudo koje će povratiti njihovo članstvo i njihov prestiž. Njihove molitve su se obistinile 1969 A odgovor na njihove molitve pružila im je represija koju je sprovodila vlada Severne Irske. Vlada je grubo reagovala na akcije aktivista pokreta za građanska prava i demonstrante. Maks Hejstings (Max Hastings) (1970, str. 4056) piše da su mirni pokušaji da se dođe do istih prava u Severnoj Irskoj bili zaustavljeni na militantan način. Katolicima nije bilo dozvoljeno da demonstriraju tražeći bolje uslove stanovanja i obrazovanja; ako bi pokušali da demonstriraju napala bi ih RUC i njene rezervne snage poznate pod imenom Specijalisti B. U isto vreme, demonstracije protestanata nisu bile sprečavane. Katolici su verovali da su RUC i Specijalisti B u savezu sa drugim antikatoličkim unoinistima na Severu. U leto 1969. godine problemi su se intenzivirali. Demonstranti pokreta za građanska prava planirali su dug, miran marš od Londonderija do Belfasta, ali su ih RUC i Specijalisti B dočekali sa suzavcem i batinama. 15. avgusta 1969 protestanti su se okupili da proslave svoj dan Šegrta. Samo nekoliko dana ranije RUC je žestoko napala katoličke demonstrante, ali je 15. avgusta srdačno pozdravila protestantske Šegrte. Katolici nisu bili iznenađeni: mnogi Specijalci B poskidali su svoje uniforme da bi stavili Oranž trake i marširali sa protestantima. Protestanti koji su učestvovali u povorkama u Londonderiju i Belfastu naoružali su se petrolejskim bombama, kamenjem i štapovima. Oni nisu želeli samo da proslave pobedu iz sedamnaestog veka, već su bili oduševljeni zbog nedavnog rasterivanja povorke boraca za građanska prava i nadali su se da će učvrstiti svoj politički položaj ako dok marširaju, još i bombarduju svoje susede katolike. Kada su protestanti počeli da izazivaju katolike, izbilo je nasilje. Do večeri, Belfast i Londonderi bili su u plamenu. Tri dana kasnije, Britanija je poslala svoju armiju u mirotvornu misiju. Da ironija bude veća, Britanska armija postala je ono čudo koje je IRA tako očajnički bilo potrebno. Po mišljenju mnogih analitičara i posmatrača, značajnu ulogu u ponovnom rađanju IRAe odigrala je početna politika i taktika Britanske armije. J. Bojer Bel (1976, str. 6588) kritikuje Britansku armiju zbog njene prve reakcije. On tvrdi da je Britanska armija došla u Alster sa malo ili nimalo razumevanja za istorijske događaje koji su bile pozadina ovog sukoba. Kada je Armija stigla 1969 godine, kaže Bel, njeni komandanti verovali su da se nalaze usred kolonijalnog rata. Oni su procenili situaciju i zaključili da postoje dva "plemena". Jedno pleme nosilo je kao obeležje irsku 57
trobojku i govorilo sa duboko uvreženom mržnjom prema Britancima. Drugo pleme bilo je pod engleskom zastavom Junion Džek, a njegovi Članovi tvrdili su da su ultra patriotski podanici Britanskog carstva. Bilo je dakle sasvim logično da se stave na stranu prijatelja Britanskog carstva, koji su se predstavljali kao njegovi podanici. Bel smatra da je ova politika bila fatalna greška. Jer, ovde se nije radilo o borbi za očuvanje Britanskog carstva, već je sukob u Severnoj Irskoj bio borba između dve grupe irskih građana. Nijedna strana nije bila probritanska, bez obzira na zastave koje su nosili i šta je pisalo na njihovim parolama. Britanska armija trebalo je da bude mirotvorna, neutralna vojska. Umesto toga ona se svrstala uz jednu od dve ekstremističke grupe u sukobu. Ta greška je uslišila molitve IRAe. Bel navodi da grešku Britanske armije najbolje ilustruje reakcija katolika republikanaca. Unionisti su dočekali Britansku armiju raširenih ruku, kao što se i moglo očekivati. Istorijski gledano, Britanska armija je i ranije bila na strani Unionista. Začudo su i Republikanci takođe pozdravili Britansku armiju. Oni su bili ubeđeni da su nad njima represiju vršili samo RUC i specijalisti B, a da Britanska armija neće koristiti takve represivne mere protiv njih. U očima republikanaca, to nije bila pređašnja Britanska armija, već vojska koja je trebalo da donese mir. Republikanci su verovali da će ih Britanska armija zaštititi od Unionista i policije. Ovo verovanje bilo je kratkog veka. Kako je Britanska armija krenula u akciju u Alsteru, tako su republikanci i katolici bili podvrgnuti sve većim represalijama sa njene strane. Katolička naselja bila su opkoljena i zasuta suzavcem dok su vojnici tragali za subverzivnim elementima. Vojska je postala produžena ruka RUC. Londonderi i Belfast postali su vojne mete, a pobunjenike koji su se borili protiv vlade trebalo je pokoriti. Kako su sukobi postajali ubojitiji, tako je nestajala i podrška Republikanaca Britanskoj armiji. Osećajući se pritisnuti sa svih strana, katolici i republikanci potražili su pomoć. Našli su je delimično u IRA. U nemirima 1969 nastao je rascep između Oficijelne i Privremene IRAe i IRA je postala nemoćna organizacija. Prema pisanju Iaina Hamiltona (1971.), IRA je sada stavila na stranu svoja unutrašnja trvenja i dve frakcije usredsredile su svoje snage na novog zajedničkog neprijatelja Britansku armiju. Nova politika IRAe bila je usmerena na uklanjanje britanskih vojnika sa Irskog tla, dok su unutrašnje razlike bile zanemarene. Robert Mos (Moss) (1972, str. 1618) navodi da se Britanska armija našla usred konflikta, za koji se nadala da će ga zaustaviti. Nezadovoljni nacionalisti pridruživali su se sve brojnijoj IRA. Svaki put kada je Britanska armija prejako reagovala, a to se obično dešavalo kadgod bi se suočila sa građanskom neposlušnošću, stvar Republikanaca dobijala je na snazi. Novinar Simon Vinčester (Winchester) (1974, str. 171180) beleži još jednu posledicu sukoba: uporedo sa rastom IRAe rasle su i ekstremističke organizacije Oranžista. Dok je broj članova IRAe rastao zbog napada patrola Britanske armije i navodnih slučajeva torture od strane obaveštajnih službi, rast unionističkih paravojnih organizacija nastao je kao reakcija na to Britanska armija počela je da preduzima akcije i protiv unionističkih organizacija i tako se zaista našla u sred terorističkog konflikta. 1972. godine britanska vlada objavila je izveštaj o nasilju u Severnoj Irskoj. Lesli Skarmen (Leslie Scarman) (1972.) vodio je istragu, koja je zaključila je da su tenzije unutar društva bile tako velike, da ih je bilo nemoguće zaustaviti kada su se one otele kontroli. Politika policije i britanske armije uticala je u velikoj meri na pokretanje tih neprijateljskih sila. Izveštaj je došao do zaključka da normativna demokratija ne može da se vrati u Severnu Irsku dok njen narod ne stekne poverenje u vladine institucije i bezbednosne snage. U izveštaju je naglašeno da nasilje treba da se reši zakonskim metodima.
Teror oranžista lako je tačno da je terorizam u Irskoj uglavnom povezan sa IRA i njenim radikalnim ograncima, nije pošteno pripisivati sve terorističke akcije u Irskoj Republikancima. I unionističke organizacije imaju dugu istoriju terorizma. One predstavljaju Oranžističku ili protestantsku stranu terora. Pre Uskršnjeg ustanka, Oranžisti nisu imali mnogo razloga da budu militantni, pošto su oranžističke grupe, preko policije i vojske, kontrolisale događaje u Irskoj. Na primer, IRB je počela da uvozi oružje još pre Prvog svetskog rata (19141918). Uplašeni zbog jačanja katolika republikanaca, Unionisti su odlučili da se naoružaju. Iako je britanska vlada bila zabranila uvoz 58
oružja, policijski oficiri pravili su se da ništa ne vide, kada je jedne noći hiljade komada ilegalnog oružja prokrijumčareno u Oranžističke lože. Ni Britanska armija tada nije intervenisala. Njeni oficiri držali su vojnike u barakama dok se oružje raspoređivalo. Vojska je i na drugi način podržavala Oranžiste. Pre Prvog svetskog rata izgledalo je da će se u Britankom parlamentu izglasati samouprava za Irsku. Da bi uticali na glasanje u parlamentu, britanski oficiri počeli su masovno da daju ostavke na službu, izazivajući krizu vlade. Ujedinjeno kraljevstvo bilo je na ivici rata sa Nemačkom i ne bi bilo lako ratovati bez oficirskog kadra. Tako je odluka o samoupravi povučena, a Irska je ostala pod britanskom kontrolom. Stvari su se izmenile posle Tanskog (smeđeg) rata i stvaranja Irske Republike. Mada je De Valera vodio rat protiv svojih bivših saboraca, IRA je i dalje preduzimala terorističke akcije na Severu. U tom periodu unionističke grupe formirale su svoje sopstvene terorističke enklave. Njihov osnovni cilj bilo je da terorišu Republikance. Terorizam Unionista zasnivao se na odmazdi. Kadgod su Zeleni teroristi napali na neki cilj, Oranžisti teroristi su uzvratili. Teroristi Oranžisti bili su umešani u ubistvo katoličkih vođa, a naročito onih koji su se istakli za vreme pokreta za građanska prava. Terorizam Oranžista nikad nije bio toliko izražen kao terorizam Zelenih, jednostavno zato što su Unionisti imali mogućnost da koriste zvanične organizacije da bi ugnjetavali katolike u Severnoj Irskoj. Somus Dan (Seamus Dunn) i Valeri Morgan (Valerie) (1995) smatraju da se ovo stanje stvari može i promeniti. 1985. godina Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska Republika potpisali su mirovni sporazum kojim se reguliše vlast u Severnoj Irskoj. Poznat pod imenom Angloirski mirovni sporazum, ovaj sporazum trebalo je da eliminiše terorizam, pošto je sada u ovoj nemirnoj oblasti uspostavljen zajednički sistem vlasti. Dan i Morgan misle da mnogi protestanti smatraju ovaj sporazum izdajom i pretpostavljaju da bi te grupe ljudi mogle pribeći nasilju ako bi se osetile isključenim iz političkog sistema. Zbog toga bi moglo doći do promene stila u terorizmu Oranžista. Oranžistički terorizam nije se držao neke specifične revolucionarne teorije; on je nastao kao reakcija na republikanski terorizam. Oranžistički terorizam se pojačao zbog toga što su protestanti izgubili vlast na Severu. O sadašnjem stanju ovog sukoba govorićemo kasnije u ovoj knjizi, kada budemo izučavali probleme savremenog terorizma. Naš dalji prikaz razvoja modernog terorizma odnosiće se na Bliski istok. Bliskoistočni teroristi, bilo da su Jevreji ili Arapi, proučavali su ruske anarhiste i taktiku Majkla Kolinsa. Na Bliskom istoku terorizam se pojavio još u jednoj formi, o čemu ćemo govoriti u sledećoj glavi.
Glavne teze 1. Borba za nezavisnost Irske trajala je više od 1000 godina i u nju su bile uključene i etnička i verska borba. 2. Irska republikanska armija (IRA), koja je nastala iz te borbe organizovala je ustanak 1916. godine. 3. Koristeći taktiku koju je naučio od ruskih anarhista i revolucionara, Majkl Kolins je vodio uspešnu terorističku kampanju posle propasti ustanka 1916. godine. 4. Neuspeh da se Severna Irska pripoji Republici Irskoj izazvao je rascep u IRA. 5. Obnovljeno ratovanje dovelo je l969 godine do preporoda IRA.
Teme za razmišljanje Istorija nasilja u Irskoj sadrži tri problema koje smo već izučavali u ovoj knjizi. Religija je bila deo borbe još od Reformacije. Važna stavka bila je i raspodela bogatstava, zbog toga što je Irska bila tretirana kao kolonija. Najzad, revolucionarne teorije devetnaestog veka uticale su na Kolinsa i njegove saborce. Da li mislite da je promena bilo kojeg od ovih faktora, mogla da donese Irskoj mirniji tok događaja? Da li današnji političari moraju da uzmu sve ove faktore u obzir ako žele da izgrade mir na ovom području?
59
Šta još treba pročitati J. Bojer Bel, Tajna armija: Istorija IRAe, 19161970 (The Secret Army: A History of the IRA, 19161970).
7. POREKLO TERORIZMA NA BLISKOM ISTOKU Poreklo modernog terorizma posmatraćemo u kontekstu njegove rasprostranjenosti od zapadnoevropske ideologije do Rusije, a zatim iz Rusije ponovo na Zapad, gde su irski nacionalisti preuzeli ideje Ruske revolucije. Pre nego što pređemo na moderni terorizam, potrebno je da se vratimo na istorijski tok sukoba na Bliskom istoku. Nekoliko bliskoistočnih grupa preuzelo je koncepcije modernog terorizma i pretočilo ih u svoj način bobe. Ova glava govori od razvoju verskih i istorijskih konflikta na Bliskom istoku i istorijskoj ulozi terorizma na tom području. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da opišete verski, politički i istorijski uvod u situaciju na Bliskom istoku. 2. Da date kratak pregled glavnih problema na Bliskom istoku. 3. Da navedete tri glavna uzroka terorizma na Bliskom istoku. 4. Da opišete Cionistički pokret u Palestini od početka Prvog svetskog rata do Arapskog ustanka. 5. Da objasnite ulogu terorizma u rađanju modernog Izraela. 6. Da navedete probleme koji proističu iz unutrašnjih rivaliteta između Arapa. 7. Da objasnite poreklo šiitizma i njegov uticaj na revolucionarni Iran.
Upoznavanje sa regionom Termin Bliski istok odnosi se na deo sveta koji obuhvata Severnu Afriku, Jugozapadnu Aziju sa jugom Turske uključujući i Arapsko polu ostrvo, Iran i Avganistan. (Vidi mapu na slici 7,1). Neki komentatori uključuju i Pakistan u svoju geografsku definiciju Bliskog istoka, zbog toga što je tamo islamska kultura dominantna. Termin je izmislio američki mornarički strateg Alfred Tejer Mahan (Thayer Mahan) pred kraj devetnaestog veka. Albert Hurani (Hourani) (1997) napisao je jednu od najkompletnijih istorija ovog područja. Prema Huraniju, u toj oblasti postoje dva glavna problema: islamska religija i istorija arapskog naroda. Osnivač islama, prorok Muhamed, primio je negde oko 610. godine naše ere, nekoliko otkrovenja od anđela Gavrila, koji je prisutan i u Hebrejskoj i u hrišćanskoj tradiciji. Zbunjen ovim susretima sa anđelom,a ne znajući da piše, Muhamed je posle svakog takvog događaja odlazio svojoj porodici i prenosio u pesmama i stihovima sve što mu je anđeo rekao o tome šta Bog želi za čovečanstvo. Poslušni članovi porodice zapisivali su ova otkrovenja, a ona su sada zapisana u svetoj knjizi Kuranu ili Stihovima. Opčinjen ovim susretima sa Svevišnjim preko anđela, Muhamed je počeo svima da prenosi poruku univerzalizma, ljubavi i monoteizma. lako je Muhamedova poruka u osnovi bila poruka ljubavi, discipline i pokornosti Božjoj volji, njegovi verski proglasi razjarili su trgovce u njegovom rodnom mestu, Meki. Muhamed je govorio o sudnjem danu, kada će se suditi zlu. Ova eshatologija bila je opasnost za trgovački verski život u Meki, koja je bila centar trgovine u kome su se susretale razne kulture, i gde su mnoga božanstva bila obožavana u atmosferi mnogoboštva. Ukratko, profit je donosila prodaja statua, amajlija, relikvija, a Muhamedove priče o jednoj univerzalnoj sili koja će ujediniti čovečanstvo, bile su loše za taj posao. Trgovci su tada napravili najlogičniji korak koji su mogli da smisle. Pokušali su da ubiju Muhameda. Pobegavši iz Meke, Prorok nije prestao da propoveda. Stekao je mnogo sledbenika i posle nekoliko godina vratio se u Meku ne samo sa porukom ljubavi, već i sa mačem. Muhamed je objavio sveti rat, džihad, svim nevernicima. Meka je postala sveti grad, a carstvo arapskog sveta i islama se proširilo. Kada je negde oko 632. godine Muhamed umro, islam je već bio dominantna i rastuća snaga na Bliskom istoku. 60
Posle Muhamedove smrti, njegovi sledbenici Širili su islam i arapsku kulturu po Bliskom istoku. U to vreme su na tom prostoru vladale dve dinastije, Umajadi (Umayyads) (661750) i Abasidi (Abbasids) (7501258). Hurani tvrdi da su vođe tih dinastija, kalifi, podelili svet u teološkom smislu na carstvo islama i carstvo rata. Cilj islama bio je da podvrgne svet božjoj volji, a onaj koji se potčinjava je bio musliman. Negde hiljadite godine n.e. Turci su počeli da otimaju posede Abasida. Bitke su se nastavile sledećih 100 godina, sve dok najezda Mongola iz istočne Azije nije okončala vladavinu dinastije Abasida. Mongole je na kraju zaustavila egipatska vojska sastavljena od robova, a njihovi potomci razvili su se u novu grupu Turaka, takozvanih Otomana. Otomanski Turci bili su veoma agresivni i oni su pokorili veći deo Bliskog istoka i veliki deo Evrope. Otomani su se dugi niz godina borili sa Irancima na jednoj, a sa Evropljanima iz centralne Evrope na drugoj granici svoga carstva. Odnosi Evrope sa islamskim carevinama nisu se baš odlikovali harmonijom. Zapad je krenuo u prve ratničke pohode, poznate kao Krstaški ratovi, sa namerom da osvoji Bliski istok (1095. do negde 1250.). Ovi ratovi bili su veoma krvavi i oni su začeli vekove mržnje i nepoverenja između muslimana i hrišćana. Borbe koje je Evropa vodila sa Otomanskim carstvom godinama su održavale vojnu tenziju između ove dve civilizacije. Današnje tenzije koje postoje na ovom području potiču iz doba kada je otomanski uticaj počeo da opada, a iranska moć propala. To se desilo u osamnaestom veku. Onog časa kad su ove islamske sile propale, zapadne hrišćanske sile požurile su da se ubace u prazan prostor. Jonah Aleksander (Yonah Alexander) (1976.) ukazuje da se ova promena moći još više iskomplikovala pojavom ideje Cionizma krajem devetnaestog veka. Devedesetih godina devetnaestog veka Cionisti su počeli da se sele u Palestinu da bi tamo uspostavili jevrejsku državu. To je izazvalo tenzije, jer su se Sirija i Egipat takmičili ko će osvojiti kontrolu nad ovim područjem. Problem je postao akutan 1914. godine, kada je Prvi svetski rat internacionalizovao političke probleme Bliskog istoka. Moglo bi se reći da moderni bliskoistočni terorizam vodi poreklo od Prvog svetskog rata (19141918) i njegove političke podele sveta.
Kratak pregled nekih važnijih problema Da bi razumeli Bliski istok na najbolji mogući način, morate stalno na umu imati sledeće pretpostavke: 1. Današnja geografska struktura Bliskog istoka i sadašnji raspored političke vlasti, nastali su kao neposredan rezultat imperijalnog uticaja Evrope devetnaestog veka na taj region i ishoda Prvog svetskog rata. 2. Mnoge arapske zemlje sa Bliskog istoka mnogo više pažnje posvećuje snazi porodice nego savremenom shvatanju vlasti u jednoj državi. S druge strane, Izrael ima uređenje parlamentarne demokratije. 3. Moderna izraelska država nije ona nacija koja se pominje u hebrejskim i hrišćanskim biblijama, niti u islamskom Kuranu. To je sekularna država, kojom upravljaju ljudi evropskog porekla. 4. Arapi, a naročito Palestinci, nisu jedini koji imaju monopol na terorizam. 5. Verske razlike su se na tom području razvijale vekovima, a fanatizam bilo koje strane, može da izazove nasilje. Na Bliskom istoku postoje i jevrejski i hrišćanski i muslimanski fanatici, koji se bave terorizmom u ime religije. 6. Mada je još od 1948. godine, kada je Izrael priznat kao država nacija, Bliski istok nestabilan, moderni terorizam razvio se tek posle 1967. godine. 1973 godine terorizam se pojačao, a tokom sledeće dve decenije postao je standardni način za izvođenje vojnih operacija. 7. Međutim, 1993. godine Organizacija za oslobođenje Palestine (PLO) odrekla se terorizma. To je začudo izazvalo ogromne tenzije. Sa arapske strane, neke grupe su osudile akciju PLO, dok su je druge prihvatile. Do iste reakcije došlo je i u Izraelu, gde jedan deo političkih partija odobravao mirovne planove, a drugi se pripremao za rat. Mir na Bliskom istoku je veoma fražilan, a terorizam je opasna opcija, jer u svako doba može da poremeti veoma osetljive pregovore, čak i onda kada je mirovni sporazum već potpisan i primenjen (vidi takav primer kod Hofmana, 1995). 61
8. Svi ovi problemi još su komplikovaniji zbog nestašice vode i velik ih klasnih razlika. Na ovom području žive neki od najbogatiji i neki od najsiromašniji ljudi sveta, koji većinom žive daleko od izvora vode. Da bismo razumeli terorizam na Bliskom istoku potrebno je da shvatimo važnost nekih događaja u njegovoj skorašnjih istoriji. Da biste najbolje razumeli prilike na Bliskom istoku, vratite se u d°ba pred kraj devetnaestog veka. U tom periodu desila su se tri sud događaja koja su oblikovala moderni Bliski istok. Prvo, tursko Otomansko carstvo, koje je vladalo većim delom Bliskog istoka, raspadalo se u devetnaestom veku. To znači da su otomanski Turci bili suočeni sa unutrašnjim problemima u celom carstvu, jer su se razne nacionalističke, plemenske i porodične grupacije digle na ustanak. Osim toga, opasnost je pretila i izvana. Iako je Iransko carstvo već ranije propalo, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Rusija intervenisale su na tom području vojnom silom. Svaka od ovih evropskih zemalja obećavala je potencijalnim ustanicima mnogo stvari, samo da bi se oni digli na ustanak protiv Turaka. U stvarnosti se malo od ovih obećanja i ispunilo. Drugi sudbonosni događaj bio je u vezi sa političkim pokretom zvanim Cionizam. Između 1896. i 1906. evropski Jevreji, odvojeni od svoje drevne domovine čitavih 2000 godina, želeli su da osnuju svoju naciju. Neki od njih hteli su da to bude Palestina, dok su drugi želeli da se isele u Argentinu. 1906. godine pobeđuju oni koji su forsirali Palestinu, i evropski Jevreji počinju da se u sve većem broju sele u tu oblast. Oni za to nisu zatražili dozvolu od palestinski Arapa, ljudi koji su živeli u Palestini. Najzad, treći sudbonosni događaj dešava se između 1914. i 1918. godine za vreme Prvog svetskog rata, kada su evropske armije prepravile Bliski istok. Želeći da oforme svoje uticajne sfere na Bliskom istoku, Evropske zemlje nastavile su da daju kontradiktorna obećanja. Kada se rat završio, pobedničke nacije smatrale su da su taj region preotele od Turaka. To je izazvalo dugoročne političke probleme.
Tri izvorišta bliskoistočnog terorizma Situacija u kojoj se Bliski istok našao na kraju Prvog svetskog rata postavila je osnove za događaje koji su usledili u sledećih 80 godina. Politička situacija omogućila je da se stvore tri uzroka iz kojih se razvio terorizam na Bliskom istoku. To su: a) problem političke kontrole Palestine, b) problem ko će vladati arapskim svetom, i c) odnosi između dve glavne grane islama: sunita i šiita. Drugačije rečeno, to su: • Palestinsko pitanje (kontrola Palestine) • Interarapsko rivalstvo/borbe • Iranska revolucija Svi ovi problemi su posebni, ali i u isto vreme i povezani. Uzroci terorizma na Bliskom istoku su simbolični, tj. svaki ima svoje posebno polje nasilja sa njemu svojstvenom dinamikom, ali s druge strane, svi oni su u vezi i zavise jedan od drugog. Svi oblici bliskoistočnog terorizma imaju određene karakteristike. Pre svega, veliki broj arapskih grupa izražava nezadovoljstvo zbog postojanja Izraela. To ne znači da su oni svi pro Palestinski orijentisani, ali oni samu ideju stvaranja jedne nearapske države od strane Evropljana, smatraju uvredom. Većina terorista sa Bliskog istoka je antiimperijalistički nastrojena. Intenzitet njihove srdžbe varira od grupe do grupe, ali je osećanje koje najviše dominira medu teroristima, antizapadnjačko. Drugi simbolički faktor je panarapska i panislamska orijentacija terorističkih grupa. Iako se bore za lokalnu kontrolu, većina njih želi obnovu ujedinjenog arapskog carstva sa islamom kao religijom. Najzad, bliskoistočni terorizam povezan je i rodbinskim vezama. U terorizmu, kao uostalom i u politici Bliskog istoka uopšte, rodbinske veze su nekad važnije od nacionalnog identiteta. 62
Kada se služe terorizmom Izraelci obično tvrde da su njihove aktivnosti konvencionalne vojne akcije. Ponekad, međutim, Izraelci koriste istu taktiku koju su pripadnici PLO koristili 1960 tih i 1970 tih. Možda bi bilo tačnije reći da je nasilje na Bliskom istoku, bilo da ga vrše Arapi ili nearapi, povezano simbiozom; ono je međuzavisno. Mi ćemo ovom problemu prići kroz ispitivanje bliskoistočnog sveta, onako kako je on izašao iz Prvog svetskog rata.
Cionizam u Palestini Problemi proizašli iz evropskog imperijalizma izlaze na površinu u Prvom svetskom ratu. Britanci su podstakli Arape da dignu ustanak protiv Turaka, zbog toga što su Turci bili u savezu sa Nemcima. Britanci su Arapima obećali slobodu ako se budu borili protiv Turaka, ali nisu imali nameru da im daju autonomiju; oni su samo želeli da im Arapi pomognu da unište Turke. Osim toga, Britanci su ovo područje smatrali važnom kopnenom vezom sa Indijom. U stvari, i Britanija i Francuska nadale su se da ce čim se rat završi, od Bliskog istoka napraviti svoje nove kolonije. Britanci su dali još neka obećanja. (Vidi sliku 7,2) Delom kao odgovor na Cionistički pokret, a delom da bi američkim Jevrejima pokazali svoju dobru volju, Britanci su obećali Cionistima da će dobiti domovinu u Palestini. S druge strane regije, u drevnoj Persiji ili modernom Iranu, Britanci su ponudili Rusima drugi dogovor. Po tom planu, Iran bi bio podeljen na tri dela, pa bi Rusi kontrolisali severni deo, južni bi bio pod Britanijom, a područje između njih, bilo bi neutralno. Kada se 1918. godine završio Prvi svetski rat, ceo Bliski istok bio je pod kontrolom Britanije, Francuske i Rusije, ali je predstavljao bure baruta. U godinama koje su neposredno prethodile ratu, Cionizam je u Palestini napravio veliku zbrku. Jonah Aleksander (1976, str. 21125) tvrdi da su se prvi naseljenici Cionisti nadali miru, a imali su i sve razloge da veruju da je mir moguć. Iako je većina jevrejskih imigranata dolazila iz Evrope, Arapi su ih smatrali Semitima, a smatralo se da obe etničke grupe pripadaju Palestini. Štaviše, Cionisti su u početku tvrdili da nemaju nameru da raseljavaju Palestince, već da žele da žive zajedno sa njima. Ali, neki od njih imali su sasvim drugi program. Aleksander kaže da su vatreni Cionisti imali viziju Palestine kao jevrejske države pod jevrejskom vlašću, dok su Palestinci bili sigurni da će Arapi ostati na vlasti u arapskoj zemlji.
ARAPIMA: ujedinjeno arapsko kraljevstvo za pobunu Arapa protiv Turaka Britanci su obećali JEVREJIMA: jevrejska država za podršku Jevreja u ratu EVROPLJANIMA: ruske i francuske sfere uticaja na Bliskom istoku za učešće u ratu SLIKA 7.2 Kontradiktorna ratna obećanja Britanije.
Aleksander ukazuje na još jedan faktor arapskog nezadovoljstva, koji je postojao još pre rata. U isto vreme kada je nastajao Cionistički pokret, Otomansko carstvo se raspadalo. Ovo je ohrabrilo nekoliko arapskih grupa da nastupe nacionalistički i zatraže zemlje koje su nekada bile pod Turskom vlašću. Palestinci su smatrali da su oni deo Sirije, a pošto su se Turci usprotivili naseljavanju Jevreja, Palestinci su bili skloni da imigraciju Jevreja shvate kao izraz sirijskog nacionalizma. To je bila fatalna greška, kaže Aleksander, jer Cionisti nisu imale takvih želja. Jevreji nisu imali nikakvu nameru da postanu deo Sirije. Kontradiktorna ratna obećanja Britanije, objašnjiva u vreme opasnosti za naciju, ali kratkovida u spoljnopolitičkom smislu, nisu doprinela smanjenju tenzija između palestinskih Arapa i tek naseljenih palestinskih Jevreja. 24. oktobra 1915. Britanci su dali jedno nejasno obećanje Arapima. Kao revanš za sveopšti arapski ustanak protiv Turaka, Britanci su se složili da po okončanju rata podrže stvaranje ujedinjene, nezavisne arapske države. Oni su tada odbili da daju specifične odgovore u vezi sa granicama jer nisu znali na šta Francuzi pretenduju (Beker-Becker, 1984, str. 9). Međutim, 1916. godine Britanci su sa Francuzima potpisali Sajks-Pikotov (SykesPicot) sporazum, kojim je Bliski istok podeljen na dve interesne sfere. 63
Britanci su verovali da je njihova spoljna politika ispravna. Smatrali su da ništa nisu obećali jer je njihova nagodba sa Arapima bila nejasna. Arapi su, međutim, smatrali da im je obećana drevna arapska carevina islama. Iako su Britanci za mali ulog stekli saveznika, situacija je bila zrela za negodovanje. Dok su se Britanci udvarali Arapima dajući im obećanja koja ništa nisu značila, u isto vreme su podržavali i jevrejske interese, obećavši im podršku Britanije u osnivanju nacionalne jevrejske države u Palestini. Britanci su i ovu svoju politiku smatrali dobrom diplomatijom. Obezbedili bi jevrejsku podršku u ratu, naročito u Americi, i uvukli Cioniste u rat protiv Turaka. Uz ekonomsku pomoć zapadnih Cionista, mogli bi da odstrane Francuze i Ruse sa tog područja na kraju rata. Postojao je još jedan poticaj: Jevreji iz Palestine ponudili su svoje trupe kao podršku Britancima, što je značilo da bi postojala još jedna vojska koja bi se borila protiv Turaka. Britanci su bili oduševljeni tim obećanjem ratne pomoći. 2. novembra 1917. u želji da što pre dobije podršku Jevreja, britanska vlada je izdala Belforsku deklaraciju, u kojoj Jevrejima obećava nacionalnu državu u Palestini. Na kraju rata Britanci su stvorili niz arapskih zemalja u kojima su vladale jake, tradicionalne porodične grupe. Naravno nije bilo ni reči o ujedinjenoj arapskoj islamskoj carevini, a ova britanska podela donela je nestabilnost, iznutra zbog nezadovoljstva protivničkih porodica, a spolja zbog nezadovoljstva drugih arapskih zemalja. Svaka porodica i svi arapski lideri želeli su da ujedine islam pod jednom zastavom. Na kraju su se prema ovom scenariju oformile veće države: Sirija, Irak, Saudijska Arabija, Jordan, Egipat, Libija i Iran. Sve ove nove nacije sanjale su o panislamskom području, ali nijedna nije bila voljna da dozvoli bilo kojoj drugoj da upravlja celim područjem. Osim toga, Arapi nisu mogli da se suprotstave produženom britanskom uticaju, a pod budnim okom Britanaca nije bilo moguće ostvariti ni panarapsku zajednica ni jevrejsku nacionalnu državu. 1922. godine Velika Britanija je dobila dozvolu od Lige naroda da osnuje Protektorat Transjordana. Mandat koji je Britanija dobila dao joj je pravo da kontroliše Palestinu i takođe Britanije dobila mesto u samom centru Bliskog istoka. Ali to je imalo svoje cenu, jer je izazvalo nezadovoljstvo i na arapskoj i na jevrejskoj strani. Arapi su smatrali da im je dato lažno obećanje, a Jevreji su vatreno zahtevali svoje pravo na domovinu. Dok su Britanci uspostavljali protektorat, u Palestini je raslo nacionalističko osećanje i bes. I Jevreji i Arapi bili su ogorčeni na Britance, ali nijedna stana nije bila voljna da popusti drugoj, kako bi isterali Britance. Sporadični izlivi nasilja počeli su 20 tih godina, a prerasli su u otvorenu pobunu za vreme Drugog svetskog rata (19391945). 1936. godine izbio je u Palestini arapski ustanak, koji je trajao do 1939 godine. Ustanak je bio prvenstveno protiv Britanaca, ali je rastuća mržnja i nepoverenje između Arapa i jevrejskih zajednica takođe isplivala na površinu. Jevreji i Arapi borili su se protiv Britanca, ali su se u isto vreme borili i među sobom. Četrdesetih godina usledili su događaji koji su zasenili ta neprijateljstva, ali su ona opet izbila po završetku rata. I Jevreji i Arapi čvrsto su verovali da je jedino moguće rešenje problema u Palestini da se Britanci oteraju i da se onaj drugi eliminiše iz učešća u politici.
Rađanje modernog Izraela Krajem 1945. i 1946. godine, hiljade Jevreja koji su ostali bez doma za vreme nacističkog holokausta, nagrnuli su u Palestinu. Uvidevši da im preti opasnost od masovnog priliva Jevreja, Arapi iz Palestine počeli da se naoružavaju. U tome su imali malo pomoći. Britansko carstvo se raspadalo, a drugi Arapi bili su suviše zaokupljeni svojim političkim ciljevima da bi se brinuli za Palestince. Zvanično, Britanci su zabranjivali imigraciju Jevreja, ali malo se šta moglo učiniti jer je priliv bio veliki. Jevreji su nastavljali da dolaze, zahtevajući svoju nezavisnu državu. 1947. godine Britancima je situacija izmakla kontroli. Iscrpljeni Drugim svetskim ratom, Britanci su za svoje neprilike u Palestini potražili rešenje od Ujedinjenih Nacija (UN). Ujedinjene nacije predložile su da se jedan deo Palestine da Arapima a drugi Jevrejima. Cionisti su bili oduševljeni, ali Arapi nisu. Razapeti između dve strane, Britanci su prihvatili rešenje Ujedinjenih nacija i to s razlogom. Jevreji su se već bili pobunili. Moderni terorizam ponovo se pojavio baš pred podelu predloženu od strane Ujedinjenih nacija. 64
Jevrejska teroristička organizacija Irgun Zvai Leumi preduzela je niz napada protiv britanskih vojnika i palestinskih Arapa. Ovim napadima jevrejska organizacija želela je da postigne dva cilja. Verovali su da će ako bombarduju i ubijaju britanske vojnike, naterati Britaniju da shvati da ih okupacija Palestine mnogo košta. Drugo, bili su zabrinuti zbog prisustva Arapa u oblastima koje su Jevreji od nedavno smatrali svojim. Zato su se služili pretnjama, fizičkim napadima i bombama da bi zaplašili Arape i naterali ih da se isele. 15. maja 1948. godine Ujedinjene Nacije priznale su podelu Palestine i modernu nacionalnu državu Izrael. Arapi su odmah napali novu jevrejsku državu, a terorizam Irgun organizacije je propao. Arapi i Jevreji prebacili su se na konvencionalno ratovanje i vodili su tu vrstu borbe sve do 1967. godine.
Rivalitet među Arapima Moderni terorizam na Bliskom istoku nastao je kao posledica stalnih sukoba u dvadesetom veku. U ovom tekstu bavićemo se nekim od najznačajnijih arapskih država u severnoj Africi i jugozapadnoj Aziji. Umesto da svaki događaj razmatramo posebno, ovde je priča o razvoju Izraela isprepletana sa simbiozom prirodom ovog konflikta. Ovakav prilaz objašnjava vezu između rivalstva među Arapima i terorizma. Iako se u diskusijama o rešavanju nasilja na Bliskom istoku uvek pominje kontrola nad Palestinom, situacija koja je nastala posle Prvog svetskog rata, nije vodila ka miru. Britanija i Francuska podelile su drevnu islamsku zemlju, poznatu kao dar al Islam, i otada ta oblast postaje poprište nevolja i ogorčenja. Pored nezadovoljstva zbog palestinskog pitanja, Arapi su se osećali omalovaženim i zbog raznih mirovnih dogovora i njihovo nezadovoljstvo nastavilo se do kraja Drugog svetskog rata. Francuzi i Englezi stvorili su nekoliko država koje nisu bile odraz realnih podela na Bliskom istoku. Britanija i Francuska držale su svu vlast u Severnoj Africi. Libija je bila podeljena na britanski i francuski deo i nije dobila nezavisnost do BOKS 7,1 Hronologija događaja sudbonosnih za stvaranje Izraela 1896-1906 Rađa se Cionistički pokret; Cionisti biraju Palestinu za domovinu 1914-1918 Prvi svetski rat 1915 Vodeće arapske porodice dobijaju obećanje da će se stvoriti zajednička arapska zemlja dar al Islam 1916 Sporazum Sajks-Pikot Britanija i Francuska složile se da podele Bliski istok na "interesne sfere" 1920-1922 Britanija kontroliše Palestinu Liga naroda zvanično priznaje britanski mandat u Transjordanu 1917 Belforska deklaracija Britanija se slaže da se stvori domovina za Jevreje 1936-1939 Arapski ustanak 1939-1945 Drugi svetski rat 1947-1948 Predložena podela Izrael postaje nacija 15. maja 1948. godine
1951 godine. Pukovnik Moamar Gadafi prigrabio je vlast vojnim pučem i proglasio Libiju za antizapadnu socijalističku državu. Egipat je dobio nezavisnost pre Drugog svetskog rata, ali se nije potpuno odvojio od Britanije, sve dok 1954. godine nije došao na vlast Gamal Naser. Gadafi je pokušavao da ide Naserovim stopama, prekinuvši savez sa Egiptom posle Naserove smrti 1970. Sirija je bila pod francuskom vlašću od 1922. do 1946. Posle nekoliko vojnih udara i neuspešnog pokušaja da se obrazuje zajednička država sa Egiptom, 1963 godine vlast preuzima grupa panarapskih socijalista, pod imenom Baas partija. 1966. godine došlo je do revolucije i čistke unutar Baas partije, i 1970. godine na vlast je došao član te partije Hafez Asad, koji je bio predsednik Sirije sve do svoje smrti 2000. godine. Pored unutrašnjih problema (naročito onih koje je imao sa grupom Alavita, koji su upražnjavali muslimanske, hrišćanske i paganske rituale) Asad je imao i jedan spoljni problem, jer je smatrao da su Liban i Palestina sastavni deo Velike Sirije. Liban postaje jedno od najnestabilnijih delova sveta, ispunjen nasiljem. Do 1943. Liban je bio pod francuskom vlašću, a onda je libanska vlada uspela da uspostavi krhku ravnotežu između naroda različitih nacionalnosti i religija, koji su tu živeli. 1948. godine kada su Palestinci, izbačeni iz 65
Izraela, počeli da nadiru u Liban, krhka ravnoteža između naroda se poremetila. Od tog vremena u Libanu stalno postoji unutrašnji sukob. Nasilje koje je nastalo, obuhvata građanski rat 1958. i 19751976, neprestane borbe sve do 1978. godine, invaziju Izraela 1982, intervenciju iranskih revolucionara protiv invazije Izraela, nesigurni mir 1990, i pojavu i rast terorističkih milicija od 1983 do 1996. Nekoliko mnogoljudnih milicija još uvek vršlja po Libanu, iako su se mirom iz 1990. godine obavezale na predaju oružja. Izraelske trupe počele su da napuštaju Liban u proleće i leto 2000. godine. Militantne libanske snage zauzele su nekadašnje okupirane zone, pokušavajući da se osvete Južnolibanskoj armiji, miliciji koja je bila uz Izrael. Persijski Zaliv, opet, ima svoju istoriju. Želeći da sačuvaju kopneni put za Indiju, Britanci su na prostoru od Mediterana do Persijskog Zaliva u 19 i 20 veku osnovali nekoliko država. Jedna grana familije Hasemita dobila je Jordan kao nagradu za pomoć Britancima, a druga Irak. Jordan je postao ustavna monarhija kojom je od 1952. do 1999. vladao kralj Husein, a od 1999 naovamo, njegov sin kralj Abdulah. Irak je imao mnogo burniju istoriju. Državni udar srušio je 1958. godine Hasemite sa vlasti, a drugi udar, koji se odigrao 1968. godine doveo je na vlast Baas partiju. 1979 godine na vlast dolazi član Baasa, Sadam Husein. Saudijska Arabija i države Persijskog Zaliva prošle su nešto bolje zbog svog ogromnog bogatstva. Do 1902. familija Sauda vladala je Arabijom i najsvetijim svetilištem islama, a mnoge bogate zemlje Persijskog Zaliva vekovima su nezavisne od Evrope. Siromašnije zemlje, kao što je Irak, gledaju sa zavišću na Persijski Zaliv, smatrajući da cela oblast treba da ima iste koristi dar al Islama. ali u Persijskom Zalivu i Saudijskoj Arabiji nije uvek mir. Pre rata u Persijskom Zalivu 1991. godine terorističke grupe napadale su države Persijskog Zaliva zbog njihovih tesnih veza sa Sjedinjenim Državama pre Zalivskog rata, a posle rata Saudijska Arabija postala je žrtva te veze. Iako je u toj zemlji opozicija pod budnim okom države, jedan mali broj Saudijaca je protiv stalnog američkog prisustva u njihovoj zemlji. Vođa terorističke organizacije zvane Baza (The Base), Osama bin Laden, bombardovao je jednu američku bazu 1995. i u drugom bombaškom napadu juna 1996. ubio je 19 američkih vojnika. Od 1947. do 1967. godine, na Bliskom istoku se vodio niz konvencionalnih ratova. Arapske države nisu uspele da se ujedine, a često se bile sklone da se suprotstavljaju jedna drugoj, kao i Izraelu. Na rečima, sve su arapske države tvrdile da su protiv Izraela, ali Jordan i Saudijska Arabija počele su da se približavaju Zapadu. Njih je sa entuzijazmom vodio šah od Irana. U međuvremenu, Izraelske vojne snage su ojačale. Sastavljene od vrlo pokretnih kombinovanih borbenih jedinica, Izraelske odbrambene snage osposobile su se da mogu da izvode brze, smrtonosne napade na Arape. 1967. godine Izraelci su demonstrirali svoju superiornost nad svim arapskim susedima. Mada su udružene arapske armije bile opremljene odličnim sovjetskim oružjem i uz to mnogo brojnije od izraelske vojske, Izrael je za šest dana udvostručio svoju teritoriju i glatko potukao svoje protivnike. Posle Šestodnevnog rata 1967. godine, Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) pokrenula je niz terorističkih napada protiv civilnih položaja u Izraelu. Bila je to potpuna promena taktike od one kojom su se služile Stern Bande i Irguna, i na taj način su definisani odnosi Izraela i njegovih arapskih suseda. PLO se uskoro rascepio na dve struje, umerene i radikalne, ali se terorizam protiv Izraela pojačao. Izrael je uzvraćao na udarce PLO kadgod je bilo moguće locirati gde se PLO nalazi. (U daljem tekstu PLO će biti detaljno obrađen). U međuvremenu i arapske države su se podelile na nekoliko tabora. Jedna grupa, čiji je predstavnik bio jordanski kralj Husein, bila je vrlo zainteresovana da pronađe način za koegzistenciju sa Izraelom. Nekoliko zemalja, kao na primer Egipat, jednostavno su želele da se osvete za Šestodnevni rat. Egipat je želeo da pregovara sa Izraelom, ali na ravnoj nozi a ne kao poražena zemlja. Druge arapske zemlje bile su militantnije. Pod vođstvom Baas partije, neke grupe arapskih socijalista pozivale su na arapsko jedinstvo i pozivale na uništenje Izraela. Te grupe su se ujedinile sa nekoliko terorističkih grupa i formirale Front otpora, koji je odbijao bilo kakav mir sa Izraelom. I najzad, grupa država bogatih naftom nadala se stabilnosti u regionu. One su javno podržavale borbu protiv Izraela, a nezvanično su radile na uspostavljanju mira, jer mir bi im omogućio stabilne ekonomske odnose sa njihovim mušterijama sa Zapada. I pored mnoštva raznorodnih stavova, pokazalo se da je osećanje neprijatnosti zbog Šestodnevnog rata bilo najjači katalizator za akciju. Egipćani i Izraelci nastavili su da pucaju jedni na druge duž Sueckog Kanala. Predsednik Egipta. Gamal Naser, zarekao se da će oterati Izraelce nazad i za to je zatražio pomoć od Sovjeta. Prekinuvši odnose sa Sjedinjenim Državama, Naser 66
se približio sovjetskom bloku. Kada je Naser umro 1969. godine, njegov naslednik Anvar Sadat, preispitao je njegovu politiku. Do 1972. godine izbacio je Sovjete iz Egipta, tvrdeći da oni nisu bili voljni da im pruže podršku za još jedan rat sa Izraelom. Uskladivši aktivnosti Egipta sa Sirijom, Sadat je 6. oktobra 1973 pokrenuo svoj sopstveni rat. Ovaj Jom Kipurski rat, nazvan prema hebrejskom prazniku koji slavi okajanje svih grehova i pomirenje sa čovečanstvom, potpuno je preokrenuo rezultate Šestodnevnog rata. Iznenadivši Izraelce, Egipćani su oterali izraelske snage natrag do Sinaja, dok su u isto vreme Sirijci dospeli do Golanske Visoravni. 1977. Sirijci su zamalo osvojili Jerusalim pre nego što su izraelske odbrambene snage uspele da stabilizuju front. Do mira je došlo posle tri nedelje. Zadovoljan ovom pobedom, Sadat je preduzeo nekoliko smelih inicijativa. Odgovarajući na ponudu Sjedinjenih Država, Sadat je obnovio odnose sa Vašingtonom i do 1975. godine prekinuo sitne čarke svoje vojske sa izraelskim trupama. 1977. godine posetio je Jerusalim i javno govorio o miru. U istom periodu, septembra 1977, Menahem Begin postaje premijer Izraela. Beginovo opredeljenje bilo je da zadrži kontrolu nad Jerusalimom i okupiranim teritorijama, koje je Izrael osvojio u Šestodnevnomm ratu. Beginovi zahtevi onemogućili su mir sa arapskim državama zbog toga što su Arapi tražili povraćaj okupiranih teritorija. Uprkos očiglednih razlika, Anvar Sadat nastavio je dijalog sa Vašingtonom. Uz posredništvo američkog predsednika Džimija Kartera (Jimmy Carter), Sadat se složio da potpiše separatni mir sa Izraelom, pod uslovom da se Izrael povuče sa Sinajskog Poluostrva. Begin se složio i 26. maja 1979. godine Egipat i Izrael potpisali su mirovni sporazum u Kemp Davidu (Kamp David) pod budnim okom Džimija Kartera. Ova odluka koštala je Sadata života. Muslimanski fundamentalisti izvršili su na njega atentat 1981. godine zbog potpisivanja tog mira. Arapi koji su odbijali mir sa Izraelom, podelili su se na dva tabora. Radikalni tabor odbijao je svaki mir sa Izraelom, kao i priznavanje izraelske države. Umereniji tabor bio je zabrinut za sudbinu Palestinaca. Egipatski mir sa Izraelom nije rešio pitanje palestinskih izbeglica niti okupiranih teritorija. U isto vreme, većina na Zapadu nije obratila nikakvu pažnju na legitimne zahteve Palestinaca zbog tog što su Palestinci i umešani u mnogobrojne terorističke napade. (vidi Boks 7,2) I simbiozom svetu bliskoistočnog terorizma, Palestina je često bila korišćena kao paravan za međuarapske borbe za prevlast. 1978. godine Izrael preduzima neveliku invaziju Libana, za kojom 1982. godine sledi totalan napad. U isto ovo vreme, vlade na Bliskom istoku radile su na konsolidovanju svojih snaga unutar zemlje i pazile na svoje potencijalne rivale u regionu. Iranska vlada pala je pod udarom šiitske revolucije, a nova Iran iranska revolucionarna vlast osvojila je zgradu američke ambasade uzevši sve njene službenike kao taoce. Kada su Sjedinjene Države najzad uspele da oslobode taoce iz ambasade, Irak sa Sadamom Huseinom na čelu i revolucionarni Iran stupaju u rat. Terorizam se pojačava, kao stravični nuzefekt tog rata, dok svakog meseca hiljade ljudi gine na ratištu. U bitkama 1980, bliskoistočni terorizam podelio se u nekoliko širokih kategorija, kao što su: (1) samoubilački bombaški i drugi napadi na Izrael i zapadne položaje u Libanu; (2) razne milicije koje su se borile protiv drugih milicija u Libanu; (3) državni terorizam koji su sponzorisale Libija, Sirija i Iran; (4) terorizam samostalnih grupa i veoma poznatih grupa; (5) terorizam koji podržava Arape iz Palestine; (6) napadi na zapadne ciljeve u Evropi; i (7) ubijanje navodnih terorista od strane Izraela.* Teroristi su izveli na desetine akcija za vlade koje su ih podržavale, a nekoliko zemalja koristile su teroriste kao komandose. Vršene su otmice aviona; napadani aerodromi; Sjedinjene Država poslale su mornaricu kao odgovor na te napade i jednom slučajno oborile iranski putnički avion ubijajući stotine Ljudi; Evropa je postala poprište borbe niskog intenziteta. Uprkos pojavi terorizma konvencionalni rat pretežno je nastavio da se vodi na Bliskom istoku, gde su se Arapi borili protiv Arapa. Kako se Iransko-Irački rat bližio kraju, Sadam Husein prebacivao je interesovanje na Kuvajt. Smatrajući da su Britanci nepravedno oteli Kuvajt od Iraka pre Prvog svetskog rata, Sadam Husein je izvršio invaziju na tu malu zemlju, u nameri da zadobije kontrolu nad njenom naftnom proizvodnjom. Rezultat je bio poguban za Irak. Na čelu koalicije zapadnih zemalja i država Persijskog Zaliva, Sjedinjene Države napale su Irak ogromnom silom. Armija Sadama Huseina pretrpela je teške gubitke, a terorizam se ponovo pojavio kao oruđe borbe protiv nadmoćne vojne sile. Dok se Irak povlačio u Persijski Zaliv, teroristi su počeli da smišljaju nove metode borbe protiv Sjedinjenih Država. 67
Šiitski islam i revolucionarni Iran 80-tih godina Amerikancima je odgovaralo da govore o iranskom terorizmu. Uostalom, Iran je u ranom stadijumu svoje revolucije prekršio međunarodno pravo kad su revolucionari zauzeli Američku ambasadu u Teheranu. Iranci su navodno izveli nekoliko bombaških napada na Liban, i druge zemlje u interesnoj sferi Sjedinjenih Država na Bliskom istoku. Oni su minirali Persijski Zaliv i zato bili odgovorni za pogibiju američkih vojnika. Najzad, obaveštajni izvori su javili da su Iranci saveznici terorističkih država i da potpomažu sumnjivu grupu Ljudi koja se naziva Islamski džihad. Mediji su ovaj porast terorističkih akcija pripisali rastu islamskog fundamentalizma u Iranu. U izvesnom pogledu, ovo opšte mišljenje bilo je tačno, ali je u nekim aspektima to mišljenje bilo potpuno pogrešno. Revolucija 1979. Iranu je bila požar koji je izbio iz trvenja započetih mnogo vekova ranije. Ona je pre predstavljala verski rascep unutar Islama, nego ponovno rađanje fundamentalizma. Na prvi pogled, Iran se uklapa u kategoriju međuarapskih trvenja. On se bavi terorizmom protiv Zapada, ali upotrebljava istu taktiku i protiv svojih muslimanskih suseda. Iran je vodio dug, skup, konvencionalni rat protiv Iraka. Naravno, spremnost Irana da sponzoriše terorizam potvrđuje da se način ratovanja promenio. Ipak, cela stvar je mnogo dublja. Hronologija događaja od Šestodnevnog rata do rata u Persijskom Zalivu 1967 Šestodnevni rat Izrael nanosi poraz susednim arapskim državama i okupira teritorije na zapadnoj obali reke Jordan, Golansku Visoravan, poluostrvo Sinaj i Jerusalim. 1968 Državni udar Baas u Iraku dovodi na vlast Ahmeda Hasana alBakra. 1969 Gadafi preuzima vlast u Libiji 1970 Naser umire; Sadat postaje predsednik Egipta; u Siriji reforma Baasa; Hasad preuzima vlast 1973 Jom Kipurski rat 1975 U Libanu izbija građanski rat tzv. "Rat tabora" 1979 Kamp Dejvidski mirovni sporazum Egipat i Izrael potpisuju separatni mirovni sporazum 1979 Iranska revolucija 1979-1980 Kriza talaca u Iranu 1979 Sadam Husein postaje lider Iraka 1980-1988 U Iransko-iračkom ratu gine milion Ljudi i rat se završava bez pobednika 1981 Avioni Američke mornarice obaraju dva libijska aviona na Mediteranu 1982 Izrael vrši invaziju širokih razmera na Liban 1985 Teroristički napadi po Evropi; Sjedinjene Države okrivljuju Libiju 1986 Avioni Američke mornarice i vazduhoplovstva napadaju Libiju Teroristički napadi upereni protiv Amerikanaca 1987 Irak vrši invaziju na Kuvajt 1991 Rat u Persijskom Zalivu Irak isteran iz Kuvajta
Iranci nisu Arapi i islam koji oni upražnjavaju nešto je drugačiji od ortodoksnog. Oni su održali svoje carstvo uprkos otomanskim Turcima, ratujući sa njima godinama. Oni svoju nezavisnost potvrđuju u terorizmu. Iranci su bili voljni da kroz terorizam izvozu revolucionarne ideale, ne da bi povećali veličinu Irana, već da bi svetim ratom oslobodili islam. Iran se nalazi u ideološkom ratu protiv sveta i njegove nedavne akcije čine ga trećim izvorištem terorizma na Bliskom istoku. Da bismo razumeli islamsku revoluciju i terorizam moramo se usredsrediti na četiri glavna faktora. Prvo, treba uzeti u obzir razvoj i obrede islama. Drugo, treba razmotriti nedavnu imperijalnu prošlost Irana; to će nam pomoći da objasnimo mržnju Irana i prema Zapadu i prema Sovjetskom Savezu. Treće, mora se uzeti u obzir i upotreba terorizma od strane Irana. Tačnije zašto je terorizam za njih privlačan i kako se koristi? Najzad, sva tri prethodna faktora treba spojiti u ideologiju koja podržava terorizam. Ako se shvate prva dva faktora, poslednja dva će biti lako razumeti. 68
Islam se nalazi u srcu Iranske revolucije. Kada je Muhamed umro 632. godine, on nije ostavio nikoga da čuva novu religiju. Nekoliko njegovih sledbenika udružilo se da izabere kalifa koji će zameniti Proroka kao zemaljski lider, ali kao i u slučaju zapadnog hrišćanstva, politika je zamenila veru. U roku od 40 godina posle Prorokove smrti, razni kalifi su uspevali da dođu na vlast atentatima, a islam se podelio na dve osnovne grupe. Suniti su bili ortodoksni sledbenici Proroka, koji su prihvatili vlast svetovnih lidera. Šiiti s druge strane, smatraju da su njihovi lideri potomci Muhameda i da su kao takvi, božanski nadahnuti i nepogrešivi. Pred kraj 600-tih, grupa šiita pod vođstvom (verskog vođe) imama, Husein ibn Alija, krenuli su u pohod na sunite, za koji je Husein verovao da će biti gest pomirenja. Husein u snu dobija opomenu da neće biti nikakvog pomirenja i da će on i njegovi sledbenici stradati u bici sa sunitima. Otpustivši sve osim 72 verna sledbenika, Husein je krenuo da se sretne sa sunitima kod sela Karbala i tu su on i njegovi sledbenici masakrirani od strane 10.000 vojnika. Od tog vremena šiitima su prilazili siromašni ljudi i ljudi bez nade. Karbala je ostala kao primer vrhunske volje da se treba pokoriti božjoj volji, a nagrada će doći posle smrti. Karbala je vekovima bila poklič koji su šiiti uzvikivali na svojim okupljanjima, dok se religija kretala prema istočnom geografskom carstvu islama. Do dvadesetog veka šiiti su sačinjavali 10 posto islamskog sveta, ali su u Iranu imali većinu. Poruka Karbale i mučenička smrt Huseina postali su poklič Iranske revolucije. Dilip Hiro (1987, str. 103135) iznosi važno gledište o vezi između šiitizma i fundamentalizma u Iranu. Iako mnogi zapadni komentatori veruju da je fanatizam revolucije nastao zbog uskrsnuća fundamentalizma, njega su u stvari ojačale potlačene niže klase Irana, koji su se digle da praktikuju svoju tradicionalnu veru. Po Hirou, šiitizam je postao zvanična religija Irana negde 1500-tih godina, ali su šiiti bili ugnjetavani, prvo od strane moćnih sunitskih gospodara Otomanskog carstva, a zatim od strane zapadnih zemalja, koje su Iran držale pod kontrolom većim delom poslednja dva veka. Na jedan važan način, religija je u Iranu postala izraz nacionalizma. Ovo se da objasniti kratkim uvidom u kolonijalnu prošlost Irana. Imperijalizam je stigao u Iran u devetnaestom veku. Rami Nima (Ramy Nima) (1983, str. 327) piše da su posle 1850. godine Britanci počeli da smatraju Iran severnom kapijom Indije. Takođe, Britanci su zazirali od nemačkog imperijalizma i moguće ekspanazije Rusije. Rusi su, sa svoje strane, videli potencijalnu priliku da dođu do luka u toplim vodama i da povećaju svoje carstvo. Britanci su to sprečili okupacijom južnog Irana. Obe zemlje okupirale su druge zemlje iz svojih ekonomskih i vojnih interesa. Prema pisanju Nime, proizvodnja nafte imala je ogroman uticaj na način na koji su Britanci iskorišćavali Iran. 1909 godine Britanci su osnovali Anglopersijsku naftnu kompaniju i počeli da izvlače profit od nafte iz Irana. Mada u Iranu više ne postoji direktni ekonomski imperijalizam, Iranci još uvek smatraju zapadne naftne kompanije nastavljačima starog britanskog izrabljivanja. Oni veruju da je šah opstajao na vlasti samo zbog toga što je dozvoljavao zapadnim korporacijama da eksploatišu Iran. Ovo gledište na neki način odražava istoriju Irana. Nima (1983) tvrdi da su se dvadesetih godina dvadesetog veka, posle komunističke revolucije u Rusiji, Britanci zabrinuli za Iran, bojeći se da bi Iran mogao biti sledeća komunističkih aspiracija. Pošto više nisu direktno kontrolisali Jug Irana, Britanci su potražili lidera koji bi zaustavio opasnost od Sovjeta, lidera čiji bi iranski nacionalizam učinio od njega neprijatelja Rusije. Verovali su da neće biti teško naći takvog čoveka, zbog toga što radnička klasa Irana mrzela Ruse bar isto toliko koliko i Britance. Britanci su svog protagonistu našli u Rezi Šah Pahlavom. Uz britansku Pomoć Reza Pahlavi je 1926. postao šah Irana. Reza Šah nije imao nikakvih iluzija o svojoj zavisnosti od britanske sile. Da bi Iran dobio potpunu nezavisnost šah je morao da razvije ekonomsku bazu koja bi bila oslonac zemlje, i da konsoliduje svoju snagu među etničkom populacijom Irana. Hiro (1987, str. 2230) navodi da je Reza Šah izabrao dva metoda da to učini. Prvo, on je ohrabrio Zapad, prvenstveno Britance i Amerikance, da investiraju u naftnu industriju i bankarstvo Irana. Drugo, on se udvarao raznim moćnim grupama u Iranu, pa i šiitskim fundamentalistima. U početku je njegova politika bila uspešna, ali je na dugi rok kreirala probleme. Hiro ističe da je Reza Šah morao da modernizuje Iran da bi stvorio ekonomsku bazu koja bi oslobodila zemlju od Zapada. On je uveo krupne obrazovne i industrijske reforme i krenuo sa programom totalne vesternizacije zemlje. To ga je dovelo u sukob sa šiitskim svetim vođama, koji 69
su imali jak uticaj na niže klase Irana. Modernizacija je predstavljala pretnju za tradicionalni šnitski uticaj na obrazovni sistem i osnove šiitske moći. Međutim nisu šiiti oborili Rezu Šaha, već je to učinio Drugi svetski rat. I Hiro (1987) i Nima (1983) objašnjavaju da je Reza Šahov dugoročni neuspeh došao kao rezultat njegove spoljne politike. Tridesetih godina dvadesetog veka Reza Šah se sprijateljio sa Hitlerom, koristeći odnose sa nemačkom kao protivtežu uticaju Britanije. Procenio je da će Iran imati koristi od saveznika koji će biti moćan rival Britaniji, ali ovaj njegov plan mu se osvetio. Kada je izbio Drugi svetski rat, Britanci i Rusi su verovali da bi se zbog Reza Šahovog prijateljstva sa nacistima moglo desiti da nemačke trupe dođu u Iran, a iranska nafta u Nemačku. 1941. godine Britanija je pregazila južni Iran, a Rusi su ušli u severni deo Irana. Reza Šah je bio poražen. On je pobegao iz zemlje, ostavljajući svog sina Mohamed Reza Pahlavija samo kao nominalnog vođu zemlje. Mohamed Pahlavi postao je moderni šah od Irana, ali je njegov uspon na vlast bio veoma traumatičan. Počevši svoju vladavinu kao marioneta Saveznika, šah je morao da se izbori za iste one ciljeve, koje njegov otac nije uspeo da postigne. Kada je skoro došao da osvajanja vlasti početkom 1950-e godine, demokratske i levičarske snage uspele su da ga zbace. Kao i njegov otac, šah je pobegao iz zemlje. Avgusta meseca 1953 godine Pahlavi se vratio i zauzeo položaj koji mu je bio uskraćen tokom kratkog flerta Irana sa demokratijom. Iranci su pokušali da oforme ustavnu skupštinu, ali su Britanci smatrali da oni na taj način skreću suviše u levo i da bi lako mogli preći u komunističku revoluciju. Koristeći američki strah od komunizma, Britanci su ubedili Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA) da je jedina nada za stabilnost Irana ponovno ustoličenje zbačenog šaha. CIA je intervenisala i šah se vratio u zemlju. Amerika je Šaha smatrala svojim prijateljem, ne shvatajući da su Iranci američku intervenciju smatrali sastavnim delom dugotrajne imperijalističke tradicije. Hiro (1987, str. 30-100) detaljno opisuje šahov pokušaj da sagradi svoju potpornu bazu kao i njegov kasniji neuspeh. Avgusta meseca 1953. godine šah je napravio plan kako da ostane na vlasti. Kao i njegov otac, on je verovao da samo modernizacija može da donese Iranu autonomiju. Ipak, on se u isto vreme bojao svog sopstvenog naroda. Oformio je tajnu vojnu policiju, SAVAK, koja mu je služila za pronalaženje i eliminisanje njegovih neprijatelja. SAVAK je bio veoma agresivan. Šah je vrlo efikasno koristio usluge SAVAK-a. Umesto da se bori sa svim neprijateljima odjednom, on je bio vrlo selektivan. On bi paktirao sa jednom grupom da napadne na drugu. S druge strane, policajci SAVAK-a veoma su revnosno vršili torturu i ubistva njegovih političkih protivnika i na taj način dopunjavali njegovu strategiju. Posle 1953 godine šah je smatrao pogodnim da se udruži sa šiitskim svetim ljudima, koji su pozdravili šahovu podršku i zatvarali oči pred nedelima SAVAK-a. Hiro piše da je do 1960. godine šahovo nesigurno prijateljstvo sa fundamentalističkim sveštenstvom počelo da se ljulja. Šahu više nije bila potrebna podrška, a zapadne reforme iranskog društva bile su popularne kod srednje klase, koja je profitirala od modernizacije. Šiitsko sveštenstvo, međutim, osećalo je da je država postala moćnija, dok je uticaj i tradicionalizam Šiita doveden u pitanje ili zabranjen. Iz svog seminara u svetom gradu Komu, sveštenstvo je počelo da se organizuje protiv šaha, ali je bilo kasno. Šahu fundamentalisti više nisu bili potrebni. Čim su sveštenici počeli da organizuju demonstracije studenata teologije u Komu i marševe vernika u Teheranu, šah je aktivirao svoje nage. SAVAK se infiltrirao u redove šiitskih opozicionih grupa u Teheranu, a vojska je napala Kom. Hiljade ljudi bilo je uhapšeno, demonstrante su nemilosrdno prebijali, a neke čak i ubijali po ulicama. I 1963. godine mnogi potencijalni protivnici bili su ubijeni, a mnogi su bili u zatvoru. Jedan od zatvorenika bio je i ajatolah Ruholah Homeini. Kao gest milosrđa, šah je naredio da se Homeini deportuje umesto da bude pogubljen. To se pokazalo kao greška. Nima (1983, str. 41-77) opisuje Homeinijev uspon na vlast među fundamentalističkim Šiitima. Šah i njegov otac vrlo su uspešno ograničavali moć sveštenstva popularnošću svojih uspešnih reformi. Tako što su u svojim govorima mudro zaobilazili reforme i napadali šaha tamo gde je bio najslabiji, šiitski sveštenici počeli su da utiču na politiku Irana šezdesetih godina. Homeini je više puta govorio o šahovoj ljubavnoj vezi sa Amerikom. Time je izazvao gnev običnih Iranaca protiv šaha, jer se za njih Amerika nije nimalo razlikovala od nekadašnjih ruskih i britanskih kolonijalnih gospodara. lako je Homeini uhapšen i deportovan 1963. godine, njegov uticaj se u stvari povećao. On je 70
unapređen u rang ajatole i iz Iraka je poveo kampanju protiv šaha. Pod njegovim vođstvom džamije su postale centri jedine opozicije šahu i omraženom SAVAK-u. Nima piše da je Homeini imao pod sobom mrežu od 180.000 islamskih revolucionara, pored njegovih 90.000 mula (nižeg sveštenstva), 5.000 hojatalislama (sveštenstva srednjeg ranga) i 50 ajatola (vođa). Šiitski svestenici satanizovali su šaha zbog njegovih veza sa Sjedinjenim Državama i pozivali na revoluciju i restauraciju Islama. U svom opisu revolucije u Iranu, Hiro (1987, str. 66-96) vidi šahov pad kao sled događaja, koji počinju kritikom šahove represivne politike od strane Zapada. Jedan od najvažnijih činilaca bio je izbor Džimija Kartera (Jimmy Carter) za predsednika Sjedinjenih Država. Karter je vršio pritisak na šaha da prekine sa kršenjem ljudskih prava koje su vršili pripadnici SAVAK-a. Uplašen da će izgubiti američku pomoć, šah je naredio SAVAK-u da popusti sa represijom nad opozicijom. Homeini, koji je Kartera smatrao simbolom satanske moći, nije zbog toga osećao nikakvu zahvalnost prema Sjedinjenim Državama, već je povećao svoje revolucionarne aktivnosti iz Iraka. Šah je vršio pritisak na predsednika Iraka Sadama Huseina, da ukloni Homeinija. Po Hirou, ovo je bila jedna od najvećih ironija revolucije. Uplašen za svoj život, Homeini je bio primoran da pobegne iz Iraka u Pariz, gde dobija azil. Da ironija bude veća, Homeini je iz Evrope mogao mnogo bolje da kontroliše pripreme za revoluciju, jer je Pariz imao moderan telefonski sistem, pa je mogao direktno da zove Teheran. 1977. godine Homeinijev revolucionarni štab u Parizu imao je otvorenu telefonsku liniju sa Teheranom. On je slao na hiljade svojih revolucionarnih propovedi u Teheran gde su bile odmah presnimavane, umnožavane i prenošene širom Irana. Homeinijeva moć je dramatično porasla. Homeini se vraća u Teheran 1978. godine. Šah nije mogao ništa naročito da uradi. Mada je aktivirao SAVAK i naredio trupama da pucaju u demonstrante na ulicama, javnost se digla protiv njega. Nekoliko grupa se borilo za vlast, ali je Homeini ipak bio najjači. Februara 1979. šah beži iz Irana. Vozeći se trijumfalno ulicama Teherana, Homeini ipak nailazi na probleme. Da bi islamska revolucija uspela bilo je potrebno eliminisati svaku opoziciju. Prvo što je trebalo uraditi bilo je napadati sve što dolazi sa Zapada. U svom prvom govoru posle trijumfa, Homeini nije štedeo nikoga. Saopštio je da je vreme da se krene u sveti rat protiv Zapada i izdajnika islama. Iranska revolucija 1979 dovela je do širenja jedne druge vrste terorizma na Bliskom istoku. Pun mržnje prema Sadamu Huseinu zbog svog proterivanja iz Iraka, Homeini je rešio da povede konvencionalni rat protiv svog suseda. Međutim, ova taktika direktnog sukoba nije mogla da uspe u borbi protiv super sile. Da su se Sjedinjene Države i Sovjetski Savez usudile da intervenišu bile bi izložene ratu nižeg intenziteta. Pošto je znao da bi se super sile mogle boriti i pobediti u otvorenoj borbi, ajatola Homeini odlučio je da se bori iz senke. Da bi konsolidovao svoju moć u Iranu, Homeini je koristio mešavinu represivne taktike i političke strategije, a najlakše je razumeti njegovu politiku u okviru tradicionalnog islama šiita. Čak i posle Homeinijeve smrti 1989 godine, njegov poklič Karbala i njegova poziv na mučeništvo i dalje su živeli. Iz ove perspektive može se posmatrati savremena politička scena Irana, kao i terorizam, pošto je terorizam taktika iranskog svetog rata. Ovakvo gledište zastupa Robin Rajt (Wright) (1986), u svojoj studiji o islamu šiita, pod naslovom Sveti gnev. On smatra da je ideja vodilja ajatole Homeinija bila poruka Karbale. Homeini i šiitsko sveštenstvo Irana smatrali su da je Iranska revolucija prvi korak ka pročišćenju sveta. Izrael se mora eliminisati i tamo povratiti vladavina islama. Zapad je postao sluga Jevreja, ali Zapad ostaje izvor imperijalizma. Njegov uticaj je satanski i zato mora biti uništen. Sveti ratnici pozvani su na borbu. Rajt tvrdi da Iran sa revolucionarnim zanosom izvozi terorizam te vrste. Do današnjeg dana, Liban ostaje glavno stecište spoljnih aktivnosti iranskog verskog fanatizma. Šiiti fundamentalisti počeli su da dolaze u velikom broju u Liban 1982. godine posle izraelske invazije, a Iran je pomogao da se oforme dve terorističke organizacije kao potpora: Islamski džihad (Islamski sveti rat) i Hezbolah (Božja partija). Do početka 1996. godine, iako su i dalje služile kao potpora terorizma, obe grupe osposobljavaju se da deluju kao autonomne milicije. U svojoj drugoj analizi iranske revolucije, Rajt (1989) iznosi mišljenje da budućnost islamske revolucije nije jasna. Poredeći šiite sa ruskim boljševicima iz 1917, Rajt tvrdi da revolucija množe krenuti i u drugom pravcu. Ako se revolucionari učvrste, onda bi mogli da prenesu ideju islamske republike daleko van granica Irana. S druge strane, kontrarevolucionari bi im mogli doći glave. U ovom trenutku situacija je neodređena, a problemi iranskog fundamentalizma ostaju izvor 71
terorizma na Bliskom istoku.
Glavne teze 1. Na Bliskom istoku nekada su se nalazile najveće imperije u istoriji čovečanstva. 2. Kada u devetnaestom veku Otomansko carstvo propada, evropske sile zavode imperijalnu kontrolu nad Bliskim Istokom. 3. Uz podršku Evrope, cionistički pokret osniva modernu državu Izrael usred arapskih zemalja. 4. Tri osnovna izvora terorizma na Bliskom istoku su. a. pitanje ko će vladati Izrael ili Palestina, b. borbe između arapskih zemalja oko premoći, c. budućnost revolucionarnog islama. Ova tri izvora terorizma su u simbiozi, tj. da bi se održali jedan zavisi od drugog. 5. Muslimani su većinom suniti, dok šiita ima oko 10 procenata. 6. Od ponovnog oživljavanja verskog terorizma ranih 1990-tih godina, islamski ekstremisti pokušavaju da nađu zajednički jezik za šiite i sunite.
Teme za razmišljanje U Irskoj je došlo do verskih borbi unutar jedne iste kulture. Na Bliskom istoku izmešane su razne kulture, etničke grupe i religije. Kako objasniti ovu razliku? Na koji način ekstremisti pogoršavaju ceo problem? Da li su ljudi skloni da etiketiraju određene religije, i nečije etničko ili političko uverenje prema ekstremistima koji pripadaju istoj grupi? Ako je to tačno, na koji način to komplikuje bliskoistočno nasilje?
Šta još treba pročitati Albert Hourani, Istorija arapskih naroda (A History of the Arab Peoples)
8. LATINOAMERIČKI UTICAJI NA TERORIZAM Međunarodni terorizam je istorijski povezan. Terorizam se u poslednjih pedeset godina dvadesetog veka razvijao na razne načine, ali su svi oni bili isprepletani. To znači da se terorizam u jednom delu sveta povezivao sa „ terorističkim pokretima u drugim delovima sveta. Majkl Kolins čitao je ruske teoretičare revolucije, a teroristi sa Bliskog istoka išli su Kolinsovim stopama. Posle čitavog niza ustanaka protiv kolonijalizma između 1945. i 1964. godine, u svetu terorizma pojavile su se nove ideje vodilje. Karlos Marigela (Carlos Marighella) i Ernesto Če Gevara (Che Guevara) bili su autori teorije terorizma. Njihove teorije sproveli su u praksu Urugvajski teroristi zvani Tupamarosi. Uticaj latinoameričkog terorizma dominira u svetu poslednjih 50 godina. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da diskutujete o Marigelijevoj teoriji urbanog terorizma. 2. Da navedete veze između terorizma i gerilskog rata. 3. Da opišete kampanju Tupamarosa u Urugvaju. 4. Da navedete kakav je uticaj Tupamarosa na terorizam u drugim delovima sveta. 5. Da opišete urbanu filosofiju Tupamarosa. 6. Da date kratak prikaz terorističke taktike Tupamarosa. . 7. Da iznesete organizacionu strukturu Tupamarosa. 72
Teorija urbanog terorizma Prvi talas modernog terorizma pojavio se u Africi i Aziji posle 1945. godine. U sledećih 20 godina narodi koji su se borili za nezavisnost dizali su ustanke protiv zapadnih kolonijalnih sila. Neki od tih pokreta vodili su dugotrajne gerilske ratove, dok su se drugi služili terorizmom. Bilo da je bila motivisana nacionalizmom ili da je motiv bila ideologija, praksa modernog terorizma počela je da gravitira prema jednom od dva modela: urbanom terorizmu i gerilskom ratovanju. Intelektualni začetnik modela modernog urbanog terorizma bio je Franc Fanon (Frantz Fanon). Rođen na Martiniku 1925. godine, Fanon je studirao medicinu u Francuskoj i zatim postao psihijatar. Kada se Alžir podigao na ustanak protiv Francuske 1954. godine, Fanona su poslali u glavni grad Alžira da radi u psihijatrijskoj bolnici. Iskustva koja je tamo imao navela su ga da stane na stranu pobunjenika. Fanon je verovao da su pritisci koje je vršio eksploatatorski imperijalizam bili glavni uzrok mentalnih bolesti u Alžiru. On je napisao dva dela, Prezreni na svetu i Umirući kolonijalizam, koja su nastala kao rezultat njegovih iskustava u Alžiru. 1961. godine on umire od raka, samo godinu dana pre kraja Alžirskog rata, tako da nije mogao da odigra vodeću ulogu u revoluciji. Njegove misli, međutim, ostale su duboko urezane u umove ljudi Afrike, Azije i Latinske Amerike. U svome delu Prezreni na svetu, Fanon osuđuje kolonijalne sile i poziva sve kolonizovane zemlje na terorizam. On naglašava da su zapadne zemlje dehumanizovale sve koji nisu zapadnjaci, uništavajući njihove kulture i zamenjujući ih zapadnim vrednostima. Čak i kada nisu prisutni, zapadnjaci imaju svoje predstavnike u srednjoj klasi, koja je usvojila zapadne standarde i okrenule leđa većinskom stanovništvu. Domaća kultura se zapostavlja jer srednja klasa prisvaja zapadne tradicije kao zamenu za domaći intelektualizam. To se na kraju odražava na mase, koje trpe neprestanu intelektualnu krizu: da bi uspeli u društvu primorani su da se odreknu svoga intelektualnog nasleđa. Fanon tvrdi da domorodci mogu da krenu samo jednim putem, putem revolucije. Fanon svakako nije bio Gandi. Njegov jedini način borbe bila je nasilna revolucija, sa gerilskim ratom i terorističkim akcijama. On je tvrdio da dekolonizacija mora da bude nasilni proces, jer se jedna moćna grupa ljudi morala zameniti drugom. Nijedna grupa ne bi dobrovoljno predala vlast. Fanon je zbog toga smatrao da osvajanje slobode u sebi sadrži nasilje. Politička akcija i mirni protesti ne mogu da donesu promenu. Samo kada su ugnjeteni, Ljudi shvataju da je njihova jedina alternativa nasilna borba, ako žele da izvojuju pobedu. Fanon je gerilsko ratovanje i individualne aktove terorizma smatrao oruđima revolucije. Gerilski rat bio je početni metod pobune, zato što revolucionari Trećeg sveta nisu bili u stanju da započnu direktnu, konvencionalnu kampanju na početku borbe. Fanonova koncepcija gerilskog rata zasnivala se na ruralnoj revoluciji, a urbani terorizam je kasnije postao glavno oružje za uništavanje kolonijalne administracije. Terorizam je trebalo da se ograniči samo na određene akcije. Fanon je smatrao da terorizam ne sme da se izvodi protiv stanovništva. Fanon je poput kineskog komunističkog vođe Mao ce Tunga, verovao da bi to odvratilo pristalice od podrške revoluciji. Umesto toga, on je predlagao dva cilja protiv kojih treba sprovoditi terorizam: bele doseljenike i domaću srednju klasu. Svrha terorizma je da teroriše zapadnjake i njihove lakeje, sve dok se ne pokore. Pojedinačna ubistva, podmetanje bombi i sakaćenja primorali bi bele doseljenike da napuste zemlju, a domaću srednju klasu odvratili od služenja belim kolonijalnim gospodarima. Brutalnost bi poslužila kao primer. Jeste da bi dovela do represije vlasti, ali bi i navela veliki broj domorodaca da pređu na stranu terorista i prihvate cilj njihove borbe. Fanonove ideje bile su popularne širom Trećeg sveta, a u Latinskoj Americi su doživele procvat (vidi Sliku 8,1 i 8,2 sa mapom Južne Amerike). Počev od Brazila, mnogi revolucionari verovali su da će grad biti središte latinoameričke revolucije i zato su prihvatili Fanonovu ideju urbanog terorizma. Oni su smatrali da ako se revolucionar služi spontanim nasiljem, on može da stvori uslove za improvizovani generalni ustanak. Preuzevši Fanonove ideje u potpunosti, ovi revolucionari verovali su da terorizam može da komunicira sa narodom, prožimajući ga pobunjeničkim duhom. Glavni nosilac ove ideje u Latinskoj Americi bio je Karlos Marigela. Marigela je bio brazilski pravnik, vođa nacionalističke Komunističke partije, a kasnije vatreni revolucionar i terorista. Brazilska policija ubila ga je iz zasede 1969. godine u Sao Paolu. U svoja dva najvažnija dela, Oslobođenje Brazila i Mali priručnik o urbanoj gerili, Marigela je sastavio uputstva o praktičnom vođenju terorizma. Ove knjige imale su više uticaja na moderni 73
revolucionarni terorizam, nego bilo koja druga teorija do danas. Marigela je želeo da premesti nasilje iz sela i provincije u gradove mada je njegov poziv na terorizam bio politički motivisan, njegov milje je bio apolitičan. On je smislio metod za organizovane terorističke kampanje, koji su u poslednjih 40 godina koristile sve grupe političkog spektra, od Japanske crvene armije do Slobodnih ljudi Montane . Nasilje stvara povoljnu situaciju za uspeh revolucije. Svaka vrsta nasilja je prihvatljiva, zato što doprinosi opštem osećanju panike i frustracije unutar vladajućih klasa i njihovih zaštitnika. Marigelina najoriginalnija ideja bila je sprovođenje nasilja u gradovima pod kontrolom jedne male grupe ljudi, takozvane "urbane gerile". Ovakav pristup revoluciji proširio se iz Brazila po celom svetu. Robert Mos (Moss) (1972, str. 70-72) napravio je odličan pregled Marigelinih ideja, stavljajući ih u model od četiri stupnja. Po tom modelu, urbani terorizam treba otpočeti u dve posebne faze, jedna treba da ostvari nasilje, a druga tom nasilju treba da neko značenje. Nasilna faza revolucije je opšta kampanja, u koju su uključene naoružane revolucionarne ćelije, čiji je zadatak da čine najstrašnija nasilja. Njihove mete imale bi simboličan značaj, i mada je svrha nasilja da zastrašuje, njegova logika treba da bude jasna u odnosu na celu revoluciju. To jest, da oni koji podržavaju revoluciju ne treba da se plaše terorističkog nasilja. U isto vreme sa terorističkom kampanjom, odvija se i psihološka ofanziva, koja teroristima obezbeđuje perifernu podršku. Zadatak psihološke ofanzive nije samo da ujedini studente i radnike u zajedničkoj kampanji narušavanju autoriteta vlade, već i da obezbedi mreže sigurnih kuća, logističkih skladišta i medicinskih jedinica. U stvari, potporne aktivnosti treba da funkcionišu kao standardna vojna pozadina. Revolucionarna teroristička kampanja na urbanom tlu može se koristiti za destabilizovanje vlade. Psihološki napadi poslužili bi da ubede i vladu i narod da se status kvo više ne može održati. Izgledalo bi da teroristi kontrolišu situaciju. Kada se dođe do ovog stupnja, smatra Marigela, onda će vlada biti primorana da se pokaže u pravoj boji. Pošto vlast bude uzdrmana i ekonomska stabilnost elite narušena, vlada će biti primorana da zavede neku vrstu vanrednog stanja. Takav razvoj situacije ne bi značio poraz terorizma, već upravo ono što i teroristi i njihove pristalice žele da postignu. Represija vlade je cilj terorizma u ovoj fazi. Na prvi pogled ovakav način razmišljanja izgleda kontradiktoran, ali u Marigelinom ludilu postoji izvestan metod. Marigela je smatrao da javnost podržava politiku vlade zbog toga što nije svesna represivnog karaktera države. Teroristička kampanja nateraće vladu da se otkrije, a na taj način ona će se udaljiti od javnosti. Nemajući gde da se okrene, javnost će se okrenuti teroristima, a teroristi će to sačekati raširenih ruku. Kako zbog sve većeg broja pristalica, redovi urbane gerile budu postajali sve brojniji, smatra Marigela, tako revolucionari treba postepeno da odustaju od terorističke kampanje i da sve više rade na organizovanju opšte urbane armije, armije koja bi na dati mig, zauzela ključne kontrolne tačke vlasti. Kada urbana armija postane dovoljno snažna, onda se preduzima opšti napad svim raspoloživim snagama. U Marigelinoj teoriji postoji samo jedna slaba tačka u političkom smislu: ona u praksi ne može da uspe. Nažalost, zbog vere u tu teoriju *nekoliko terorističkih grupa organizovao je ubistva širom sveta. Marigela smatra da je cilj urbane gerile da ubija. Za njega je svaki oblik urbanog nasilja poželjan, zbog toga što atmosfera nasilja stvara političku situaciju u kojoj se može postići uspeh. Terorizmom se može kreirati takva situacija, a terorizam se može praktikovati uz minimalnu organizaciju. Zbog toga je terorizam primarna strategija urbane gerile. U svom delu Mali priručnik urbane gerile, Marigela prezentira bazičnu strukturu jedne urbane terorističke grupe. Glavna izvršna grupa terorističke organizacije treba da bude streljački vod. Potrebno je nekoliko streljačkih vodova od četiri do pet terorista, da bi se oformila teroristička organizacija. Grupe se mogu ujediniti ako je koncentracija moći potrebna, ali organizovanje po manjim grupama obezbeđuje mobilnost i tajnost organizacije. Marigela smatra da je streljački vod osnovno oružje urbane gerile. Jednom jedinom teorijom Marigela opravdava nasilje i izlaže kakva je organizaciona struktura potrebna manjim grupama da bi mogle da započnu ubijanje. Za razliku od Fanona, Marigela odobrava nasilje radi nasilja. U Latinskoj Americi ponikao je i drugi model revolucionarne borbe koji je imao potpunio različitu strukturu. Proistekavši direktno iz Kubanske revolucije ovaj model borbe propoveda racionalniji pristup nasilju. 74
Terorizam i gerilski rat Gerilski rat odavno postoji. Nekoliko nacionalističkih ustanaka koji su se desili posle Drugog svetskog rata, zasnivali su se na gerilskom ratu, ali se Kubanska revolucija 1956. najjače urezala u umove levičarskih ideologa. Oni su počeli da posmatraju gerilski rat kao izraz revolucije protiv kapitalističkih sila. Kao i teroristi, i gerilci revolucionari razradili su svoje sopstvene teorije i modele. Kubanska revolucija nije izmislila gerilski rat, ali ga je popularizovala Širom sveta. Uprkos činjenici da je osim kubanskog samo još jedan gerilski pokret, Sandinisti u Nikaragvi 1979, uspeo da zbaci zakonitu vladu, gerila je ostala omiljeni način borbe latinoameričkih revolucionara. Za razliku od urbanog terorizma, gerilski model počinje od uspešne strukture i tek onda kreće ka teoriji. Gerilske borbe otpočele su u brdima Kube. Fidel Kastro pokušao je da preotme vlast 1956. godine, ali je bio glatko poražen. Povlačeći se u ruralna područja Kube, on se okružio s brda s dola skupljenom grupom revolucionara, među kojima je bio i njegov prijatelj Ernesto Gevara. "Če" Gevara rođen je u Argentini 1928. godine. Završivši medicinu na Univerzitetu u Buenos Ajresu, ubrzo prestaje da se bavi njom i posvećuje se problemima siromašnih. On je verovao da su siromaštvo i represija problemi koji prevazilaze naciju i da je jedini način borbe protiv autoriteta revolucija. 1954. Gevara se pridružio komunističkom režimu u Gvatemali, ali je pobegao u Meksiko Siti kada se tamošnja vlast razračunala sa komunistima. Tu se susreo sa kubanskim revolucionarnim liderom Fidelom Kastrom, i Gevara se zainteresovao za Kubu. Gevara je odmah impresionirao Kastra i njih dvojica su zajedno počeli da pripremaju plan za obaranje kubanskog vojnog diktatora Fulgencija Batiste. Posle neuspelog pokušaja da preuzme vlast 1956. godine, Kastro je počeo da održava tajne sastanke sa seoskim partizanima. Organizovavši komandu i strukturu podrške, partizani su dovoljno ojačali da bi mogli da postanu pokrajinske gerilske snage. Kako je rasla Kastrova snaga, tako se on sve više okretao konvencionalnom načinu ratovanja, ušavši trijumfalno u Havanu 1959. godine. Sve vreme borbe, Gevara je bio uz Kastra. Goreći u revolucionarnom žaru, Gevara piše delo o gerilskoj borbi, koje izlazi ubrzo posle Kastrove pobede. Njegova knjiga nije bila ni blizu teoretskog objašnjenja gerile, već je pre bila vodič koji objašnjava "kako su oni to izveli". Početkom 1961. godine, u Americi se pojavljuje prevod Če Gevarine knjige Revolucionarni rat, ali sve do kraja decenije, knjiga nije doživela masovnu prodaju. U njoj Gevara objašnjava svoju evoluciju prema Marksizmu, kao i revolucionarni proces u Kubi. Knjiga se još bavi strukturom i strategijom Kastrovih snaga, vodećom filozofijom gerilskog rata, metodima revolucionarne borbe i principima angažovanja. Koristeći prednosti retrospekcije, knjiga daje uzbudljiv opis o tome kako je pobeda bila izvojevana. Antoni Barton (Anthony Burton) (1976, str. 70) ističe da Gevara u svojoj knjizi nije dao model revolucije, ali da bi model koji prikazuje u Gerilskom ratu, mogao biti upotrebljen. Barton tvrdi da se gerilske revolucije koje su zasnovane na kubanskim iskustvima, mogu tipizirati prema tri progresivne faze, od kojih svaka proizilazi iz prethodne. Revolucija tipa Gevare počinje borbom izolovanih grupa. U konačnoj fazi, odredi se spajaju i formiraju konvencionalnu armiju. Cilj ovakve strategije je da se oformi konvencionalna vojska ili barem borbene snage koje bi mogle da se uspešno suprotstave konvencionalnoj vojsci. Terorizam igra samo ograničenu ulogu u Gevarinoj varijanti gerile. Iako je koncentrisan na provinciju, Gevara je ipak shvatio potrebu za malim urbanim terorističkim grupama koje bi se borile kao podrška. Akcije tih grupa, međutim, trebalo bi da budu veoma selektivne; njihov cilj je da vladine snage drže u nesigurnom stanju terorišući ih u njihovim "sigurnim" zonama i ne dajući im ni momenta za opuštanje. Glavni cilj terorizma je da udara na vladinu logističku mrežu, a sledeći cilj je demoralisanje vlasti. Taktika terorizma je komandoska. Teorija gerilskog rata pojavila se posle izlaska Gevarinog dela, a popularizovao ju je francuski socijalista Režis Debre (Regis Debrey). U delu Revolucija u revoluciji? Debre sumira svoje shvatanje latinoameričke politike. On kaže da to područje ima jedan osnovni problem siromaštvo. Siromaštvo prožima celokupnu strukturu latinoameričkog života i prepliće potpuno različite kulture i ljude u zajednički čvor bede. Siromaštvo je krivo za neravnotežu klasne strukture, pošto bogataši ne mogu da se održavaju bez siromaštva masa. Debre vidi samo jedan izlaz: mora se izmeniti klasna struktura i preraspodeliti bogatstvo. A pošto bogataši nikad neće da se odreknu vlasti, revolucija je jedini način da dođe do te promene, 75
Glavna meta Debreove kritike su Sjedinjene Države. Iako Latinska Amerika nije direktno njihova kolonija, kao što je to bio slučaj kod država koje Fanon opisuje, ipak Sjedinjene Države imaju vlast nad njom. Njihova dominacija nad Latinskom Amerikom ostvaruje se kroz ekonomski imperijalizam. Iza svake vlasti u južnoj hemisferi stoje Sjedinjene Države. Debre smatra da su Sjedinjene Države one koje održavaju nepravednu klasnu strukturu, i on se drži uobičajenog marksističkog mišljenja da bogatstvo Severne Amerike uzrokuje siromaštvo Južne Amerike. I zato je sasvim logično napadati Sjedinjene Države. Kao i Fanon, Debre neprekidno govori o revoluciji. Međutim, on ne vidi veliku potrebu za terorizmom i on ulogu gradskih centara u revoluciji smatra nevažnom. Debre veruje da je revolucija uglavnom stvar siromašnih seljaka i da ona može da počne jedino u ruralnoj oblasti uz učešće lokalne gerile. Terorizam se ne isplati. U najboljem slučaju, njen učinak je neutralan, a u najgorem on odbija seljake koji su potrebni kao podrška gerili. Prema Debreu, da bi revolucija uspela, ona mora početi sa gerilom koja se bori za pravdu, a da se završi sa ujedinjenim konvencionalnim snagama. Terorizam ne može da ostvari taj cilj.
Urbani terorizam u praksi Početkom šezdesetih godina prošlog veka pojavila se u Urugvaju grupa revolucionara pod imenom Tupamarosi. Za razliku od svojih prethodnika iz Kubanske revolucije, Tupamarosi su odbacili selo i opredelili se za gradsko okruženje. Trotoari i asfalt grada postali su njihovo bojno polje. Deset godina kasnije, njihova taktika inspirisaće revolucionare širom sveta, a terorističke grupe imitiraće metode ovih urugvajskih revolucionara. Tupamarosi su postali epitet urbanog terorizma. U godinama neposredno posle Drugog svetskog rata, izgledalo je da je vlada Urugvaja model latinoameričke vlade (vidi Sliku 8,3 gde se nalazi mapa Urugvaja). Demokratski principi i slobode bili su prihvaćeni osnov urugvajske političke strukture. Zdrava privreda i primeran obrazovni sistem upotpunjavali su demokratsku vladavinu. Iako se Urugvaj ne može nazvati zemljom bogatstva, do ranih pedesetih on se mogao nazvati obećanom zemljom. Izgledalo je da svi faktori ukazuju na mir i prosperitet. Nažalost, 1954. godine, nada da će doći do boljeg života počela je da bledi. Eksportna privreda, koja se dokazala kao uspešna za zemlju, počela je da propada. Cene eksportne robe su pale i to je izazvalo inflaciju i nezaposlenost. Počelo je da raste nezadovoljstvo zbog ekonomskih uslova, i do 1959.godine mnogi radnici i članovi srednje klase suočili su se sa tmurnom budućnošću. U Urugvaju je došlo do razornog ekonomskog preokreta i nezadovoljstva mnogih radnika. U severnom delu Urugvaja, radnici u šećeranama bili su specijalno pogođeni. Pedesetih godina izvoz šećera se smanjio, a radnici iz šećerana trpeli su sve ekonomske nevolje koje su pogodile Urugvaj. Kao rezultat toga, radnici su preduzeli korake da formiraju nacionalni sindikat, ali se nekoliko militantnih radikala ubacilo u sindikalni pokret. Kada su se radnici iz šećerana organizovali 1959.godine, militantni članovi imali su glavnu reč u sindikatu i pozivali su na sukob sa vladom. Do 1962.godine sindikalne vođe smatrale su da svoju organizaciju treba da presele iz ruralnog dela severno od Montevidea, u prestonicu. Oni umereniji pridružili su se militantnim u ujedinjeni front i krenuli na jug. lako su u svojim govorima propovedali nasilje, članovi sindikata su mislili da će njihov dolazak u Montevideo ne samo privući pažnju javnosti na njihov pokret, već i da će im to pomoći da dobiju legitimnost. Njihova logika izgledalo je da ima osnova. Iako je Urugvaj pretežno ruralna zemlja u geografskom smislu, većina stanovništva živela je u Montevideu, metropoli od 1,25 miliona Ljudi. Demografski, prestonica je obećavala da će organizacija biti priznata. Nažalost, ona nije doživela ono priznanje koje su njeni članovi očekivali. Vlada ne samo da ovu organizaciju nije smatrala legitimnim radničkim pokretom, već je njene članove smatrala potencijalnim revolucionarima. Radnici iz šećerana sukobili su se sa policijom i nekoliko članova unije bili su uhapšeni. Jedan od onih koji su zatvoreni bio je i mladi student prava Raul Sendic. Razočaran u pravni fakultet i svoje šanse za budućnost, Sendic se pridružio radnicima iz šećerana. Kada je policija napala demonstrante 1962. godine, Sendic je uhapšen i ostao je u zatvoru do 1963. godine. Kada je izašao iz zatvora, imao je sa sobom i plan revolucije. 76
Sendic u zatvoru nije imao prilike da vidi svetliju stranu života u Urugvaju. Jasno je video punu realnost sada već uzdrmanog političkog sistema u Urugvaju, jer je tortura i maltretiranje zatvorenika bila uobičajena praksa u zatvoru. Ako se stanovništvo ne može zadovoljiti zdravom ekonomijom, onda se mora pokoriti strahom. Kako su ekonomske nevolje rasle, tako su demokratija i sloboda u Urugvaju sve više nestajale. U članku pod naslovom "Čekajući gerilu", Sendic opisuje represiju koju je doživeo i poziva narod na pobunu u Montevideu. Kada je Sendic pušten iz zatvora, pridružuje mu se nekoliko mladih radikala. Marija Gilio (1972) sa simpatijama je prikazala prve Sendiceve pristalice. Ona je tvrdila da su ovi mladi ljudi prvenstveno želeli da reformišu vlast i stvore ekonomske šanse za razvoj. Iako su nekada verovali da svoje ciljeve mogu ostvariti demokratskim akcijama, represija koja je tada vladala u Urugvaju popuno je isključila sve druge opcije osim revolucije. Gilio je verovala da su mladi ljudi oko Sendica humanisti i idealisti koji žele da dovedu Urugvaj pod direktnu kontrolu naroda. Drugi ljudi nisu imali takvo mišljenje o Sendicu i njegovim saborcima. Arturo Porzecanski (1973) mnogo objektivnije prikazuje ovu grupu ljudi i akcije koje su oni dalje preduzeli. Sendiceva grupa osećala se isključenom iz političkog sistema, a Sendic je smatrao da je nasilje jedino odgovarajuće oruđe koje može izmeniti politički poredak. 1963. godine Sendic i njegove pristalice opljačkali su Švajcarski lovački klub u predgrađu Montevidea. Ova pljačka bila je prva prilika da se grupa naoruža i prvi korak ka revoluciji. Porzecanski tvrdi da Senidceva grupa iz nekoliko razloga nije želela da ode van Montevidea i započne gerilski rat. Prvo, nisu bili dovoljno brojni da bi počeli gerilsku kampanju, jer su grupu sačinjavali radikalno nastrojeni studenti iz srednje klase. Radnici iz vodećih službi i sindikalni aktivisti udaljili su se od militantnih boraca još pre marša na Montevideo. Drugo, provincija Urugvaja nije bila sklona gerilskom ratu, jer su se nemiri razvili u urbanom centru Urugvaja. Treće, seljaci nisu bili voljni da daju narodnu podršku gerilcima. Najzad, Montevideo je bio nervni centar Urugvaja. Zbog svih ovih faktora mala grupa je shvatila da joj je bolje da se bori u gradu. 1963.godine grupa je uzela zvanično ime Nacionalni oslobodilački pokret (MLN), ali dok su razrađivali svoju ideologiju i gradili organizaciju podesnu za nasilni ustanak, u isto vreme su tragali i za imenom koje bi ih više približilo narodu, i koje bi bilo popularnije i privlačnije od skraćenice MLN. Prema pisanju Kristofera Dobsona (Christopher Dobson) i Ronalda Pejna (Payne) (1982, str. 206), MLN je uzeo svoje narodno ime od heroja Inka poglavice Tupak Amarua, koji je ubijen 200 godina ranije, za vreme ustanka protiv Španaca. Arturo Pozecanski beleži ovo objašnjenje, ali ukazuje da je grupa možda uzela ime jedne južnoameričke ptice. U svakom slučaju, Sendiceve pristalice nazvale su se Tupamarosima. Do 1965. godine njihove snage narasle su na 50 boraca, a u gradu se formirala mreža njihovih simpatizera. Ne držeći se uobičajenog metoda latinoameričke revolucije, koja se zasnivala na ruralnoj gerili, Tupamarosi su organizovali borbu unutar grada, po uzoru na teoriju Karlosa Marigele. Terorizam je trebalo da postane glavna strategija za napad na neprijatelja. Za razliku od Kastra, Tupamarosi nisu bili zainteresovani da izgrade konvencionalnu vojsku da bi napali na vladu. Porzecanski procenjuje da se broj Tupamarosa povećao na 3000 do 1970. godine. Zbog povećanog broja boraca došlo je do velike decentralizacije komandne strukture, kao i do evolucije glavne strategije koja je trebalo da donese nacional socijalizam. Tupamarosi su tvrdili da će njihov program omogućiti da vlada nacionalizuje i podjednako rasporedi ekonomska dobra. Tupamarose je više interesovalo da preraspodele bogatstvo Urugvaja nego da uspostave socijalističku vlast. Ne rizikujući da se zbog apstraktne marksističke retorike udalje od naroda, Tupamarosi su više želeli da stvore privredu koja bi omogućila bolji život radničkoj klasi. Dok su njihove snage rasle, Tupamarosi su neprestano naglašavali kako je teško organizovati revoluciju radničke klase, ne bi li privukli još pristalica. Uprkos svojoj težnji da protumače svoju nacional socijalističku propagandu, Tupamarosi nikad nisu razradili dobru filosofsku bazu; više ih je interesovala akcija. Prateći njihovu taktiku, Ros Batler (Ross Butler) (1976, str. 53-59) opisuje kako se razvija teroristička grupa. On tvrdi da su u prvim fazama svoga razvoja, Tupamarosi preduzimali prilično besmislene akcije. Između 1964. i 1968. godine koncentrisali su se na prikupljanje oružja i finansijsku potporu. Međutim, posle 1968. njihova taktika se menja i otada, kaže Batler, vlast shvata da mora da ih uzme ozbiljno. 77
1968. godine Tupamarosi započinju veliku kampanju decentralizovanog terorizma. Uspeli su da uzdrmaju vlast zato što je njihov pokret bio u usponu, a da bi finansirali svoje operacije opljačkali su čitav niz banaka. Dobro naoružani za napad, Tupamarosi su imali nameru da paralizuju vladu u Montevideu. Oni su, kao i Karlos Marigela u Brazilu, verovali da će vlast da bi se odbranila krenuti sa pojačanom represijom, a to će naterati narod na revoluciju. Vlast je odmah uzvratila, ali je shvatila da malo šta može da uradi. Tupamarosi su držali sve karte u rukama. Napadali su kadgod i gdegod su želeli i sve u svemu uspeli su da vladine bezbednosne snage izvrgnu ruglu. Kidnapovali su visoke zvaničnike urugvajske vlade, a policija je bila nemoćna da ih pronađe. Kidnapovanje je postalo tako uspešno da su Tupamarosi počeli da kidnapuju i strane diplomate. Izgledalo je da kadgod hoće mogu nekoga da odaberu za žrtvu i da napadnu koga hoće po svojoj volji. Policija se u porazu okrenula staroj latinoameričkoj taktici mučenju osumnjičenih Tupamarosa. Tortura nad zatvorenicima poslužila je u nekoliko svrha. Prvo, policija je došla do izvora informacija. Ustvari, Tupamarosi su uništeni pre svega masovnim hapšenjima na osnovu informacija izvučenih od zatvorenika za vreme istrage. Drugo, smatralo se da će mučenje sprečiti ljude da se priključe revolucionarima. Mada je tortura uvek rađena nezvanično, većina potencijalnih protivnika vlasti znala je šta im se sprema ako ih uhvate. Metodi mučenja bili su brutalni. Gilio (1972, str. 141-172) do detalja opisuje mučenja, koja su policija i vojska vršile nad osumnjičenim Tupamarosima. Čak i kada bi zatvorenici na kraju odali informacije, mučenje se nastavljalo sve dok ih ne bi ubili Ili pustili. Mučenje je postalo standardna taktika policije. A. J. Langut (Langguth) (1978) posvećuje veći deo svoga rada uobičajenim metodama mučenja u Urugvaju i Brazilu. Policajci koji su mučili zatvorenike smatrali su sebe profesionalcima koji samo rade svoj posao za vladu. Silovanja, batinanja i ubistva, bili su uobičajeni metodi, ali je policija imala i rafiniranije metode mučenja, kojima su se žrtve dugo držale u bolovima. Langut tvrdi da su neki zatvorenici bili mučeni mesecima, pa i godinama. Za vreme revolucije i torture, Tupamarosi su okrivili Sjedinjene Države da podržavaju brutalnu urugvajsku vladu. Tako je njihov domaći ustanak dobio retoriku antiimperijalističke revolucije, pa je time privukao i veću podršku naroda. Tupamarosi su u Montevidevi formirali nekoliko borbenih i pozadinskih odreda, a do 1970. godine dostigli su svoj zenit. Porzecanski tvrdi da su skoro postigli dualitet vlasti. To će reći, da su Tupamarosi bili tako jaki da je izgledalo da sa vladom dele vlast na ravnoj nozi. Međutim, njihov uspeh je bio kratkog veka. Iako je njihova teroristička kampanja bila uspešna, nikad nisu uspeli da osvoje srca radničke klase. Većina radnika iz Montevidea smatrala je Tupamarose privilegovanim studentima koje se nisu stvarno interesovali za radničku klasu. Osim toga, nasilje koje su sprovodili bilo je zaista stravično. Za vreme terorističkih operacija, veliki broj ljudi je rutinski ubijan. Konačno, ubistvo jednog američkog policajca ozlojedilo je radnike, iako nisu baš mnogo voleli Sjedinjene Države. Tupamarose je njihova taktika lišila mnogih potencijalnih pristalica. Na kraju, nasilje je Tupamarosima donelo propast. Unoseći haos u prestonicu, oni su postigli da se sav gnev vlasti izruči na njih. Osim toga, Tupamarosi su precenili svoju snagu. 1971. godine Tupamarosi su ušli u koaliciju sa jednom levičarskom partijom i pokušali da učešćem na izborima udu u parlament. Prema Ronaldu Mekdonaldu (MacDonald) (1972, str. 24-45), ovo je bila fatalna greška. Tupamarosi svi se zbog terorističke kampanje koju su vodili, bili udaljili od svog potencijalnog glasačkog tela, i zato je levičarska koalicija bila glatko potučena na izborima. Ovaj poraz nije bio jedino loše što se desilo Tupamarosima. Posle izbora, na vlast je došla desničarska vlast, i nova vojna vlada javno je odobravala i zalagala se za represiju. Došlo je do brutalne kampanje protiv terorizma. Radnici Montevidea odobravali su kampanju vlade i čak pozdravili proglašenje vanrednog stanja 1972. godine. Ojačana ovom podrškom, vlast je 1972. godine počela da hapsi sve levičare. Sa Tupamarosima je u svakom pogledu bilo gotovo. Svojim nasilnim akcijama oni jesu doveli do revolucije, ali ne onakve kakvu su želeli.
78
Uticaj Tupamarosa Peter Vaidman (Peter Waldmann) (1986, str. 259) piše da je najveće dostignuće Tupamarosa to što su postali majstori urbanog terorizma. On smatra da što se tiče udarne snage, organizacije i sposobnosti da kontrolišu ceo grad, nijedna druga teroristička grupa nije prevazišla Tupamarose. Oni su ustanovili ulogu terorizma. Kao takvi, poslužili su kao primer modernim terorističkim grupama. Pošto su bili, prvaci revolucionarnog terorizma, Tupamarosi su bili imitirani širom sveta, naročito u Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi. Mnoge levičarske grupe u Americi počele su od 1967. da se ugledaju na Tupamarose. U Zapadnoj Evropi, Frakcija Crvene armije i Direktna akcija kopirale su njihovu strukturu organizacije i njihovu taktiku. Crvene brigade podelile su se svoje aktivnosti na više gradova, ali su u osnovi i one kopirale Tupamarose. I desničarske grupe kopirale su taktiku i organizaciju Tupamarosa. U Sjedinjenim Državama, desničarske ekstremističke organizacije zagovarale su korišćenje taktike Tupamarosa. Mnogi priručnici u kojima se daju uputstva za revolucionarni rad i organizovanje terorističkih grupa, zasnivaju se na iskustvima Tupamarosa. U desničarski orijentisanoj knjizi Tarnerovi dnevnici (Mekdonald 1980), junak knjige Erl Tarner priključuje se u Vašingtonu terorističkoj grupi sličnoj Tupamarosima. Autor opisuje izmišljenu desničarsku revoluciju koja sledi postulate Marigele i Tupamarosa. Desničari ne odaju priznanje levičarima, ali slede njihov primer. Tupamarosi su primenili Marigelinu filosofiju revolucije, počevši sa gradskim borbama ne razmišljajući mnogo o strukturi, strategiji ili organizaciji. Iako su Marigela i Tupamarosi mislili da će im se narod masovno pridružiti kada vlast počne sa represijom, stvari su se desile sasvim obrnuto. Narod je odobrio represiju. Ljudi su se plašili Tupamarosa koji su krstarili ulicama. Pljačkane su banke, kidnapovani zvaničnici režima, ubijani ljudi. Svakodnevni i postao je realnost u tolikoj meri da je vlast morala da reaguje Da bi uništila Tupamarose, vlast je, baš kao i terorističke grupe, koristila ubistva i torture. Ovo je možda i najstrašniji aspekt ovih događaja: revolucionarni terorizam poslužio je kao izgovor za represivni terorizam.
Urbana filosofija Činjenica da su Tupamarosi stvorili urbani pokret, značajna je zbog uticaja na razvoj nasilja u Latinskoj Americi, ali i zbog uticaja na terorističke metode nastale u Evropi i Sjedinjenim Državama. Istorijski uzevši, terorizam u Latinskoj Americi bio je produkt ruralnih seljačkih buna. Tupamarosi su ponudili alternativu, pomerivši poprište borbe u grad. Oni su pokazali terorističkim grupama sa zapada kako nekoliko fanatika može da poremeti uobičajeni život grada. Gradska sredina omogućavala je Tupamarosima neiscrpne mogućnosti. Njihova revolucionarna filosofija odlikovala se pragmatizmom. Ne prihvativši uobičajenu liniju marksističke dogme, Tupamarosi su radije koristili nacional socijalizam kao svoju političku bazu; ovo samo pokazuje koliko su bili spremni na kompromis. U jednom njihovom propagandnom saopštenju oni su zastupali nacionalizovanu privredu sa garantovanim zaposlenjem i socijalnim osiguranjem. Eksportna privreda ne bi se menjala, ali bi se profit delio sa narodom. Iako ovakav pristup teško može da se nazove marksističkim, Tupamarosi su zauzimali takav stav da bi privukli pristalice iz redova radničke klase. Socijalizam pod nacionalnom kontrolom bio je popularan u Montevideu. Taktika Tupamarosa odlikovala se istim pragmatizmom. Zbog toga što Urugvaj fizički nije bio podesan za gerilski rat, Tupamarosi su se okrenuli gradu. Pošto su modifikovali socijalizam tako da odgovara političkoj situaciji, oni su za novo okruženje iskovali novu, fleksibilnu i pragmatičnu taktiku. Isto tako, Tupamarosi su i Marigeline postavke koristili na drugi način. Osnovna jedinica revolucije postala je Marigelina streljačka grupa. Terorizam tipa Tupamaros sastojao se od individualnih nasilnih akcija vrlo malih odreda. Ovaj način borbe vrlo se dobro uklapao u Marigeline ideje o decentralizovanoj komandnoj strukturi i sa njegovim ubeđenjem da je bilo koja forma nasilja potpora revoluciji. Nasilničke akcije Tupamarosa nisu se morale koordinirati, njihov jedini cilj bilo je zastrašivanje. U ratu protiv društvenog poretka, taktika i ciljevi napada menjali su se prema 79
situaciji. Policija zamenjuje vojsku, koja je bila prvi neprijatelj Tupamarosa, a finansijske institucije zamenjuju vojne ciljeve. Urbani rat bio je bitka za resurse i psihološki rat nerava sa snagama bezbednosti. Lišće i skrovita mesta u džungli sada zamenjuje masa ljudi u gradu. Gerilci su se krili iza drveća, a urbani teroristi iza ljudi. Njih je štitila zakrčenost ulica, mobilnost i birokratska krutost neprijatelja. Tupamarosi su bili u stanju da izgledaju kao obični građani sve do momenta kada počnu napad. A kad bi se napad završio, oni bi opet nestali umešavši se u gužvu (Voldman, 1986, str. 260). Da bi svoju taktiku uspešno sproveli u delo, Tupamarosi su morali da razrade specifične akcije. Komunikacione veze i transport imali su izuzetnu važnost unutar grada. Tupamarosi su komunicirali i prebacivali se s mesta na mesto ilegalnom mrežom. Da bi izbegli susrete sa potencijalnim neprijateljem, oni su razvili logistički sistem podrške i bezbedne kuće. Putovali su sa lažnim ispravama, a od svojih simpatizera prikupljali su obaveštajne podatke. Iz praktičnih razloga, Tupamarosi su postali tajna armija.
Taktika Tupamarosa Mada mnogi analitičari primećuju da su Tupamarosi malo vremena posvećivali raspravi o svojoj osnovnoj taktici, grupa ipak nije delovala po nekim širokim principima. Kao i druge ekstremističke grupe, Tupamarosi su znali da moraju da modifikuju svoje principe da bi osvojili podršku većine. Osnovna taktika se svodila na osvajanje podrške srednje i radničke klase. Zbog stanja u kojem je bila ekonomija države i nedostatka zaposlenja za obrazovane Ljude, Tupamarosi su na početku svoje kampanje uživali velike simpatije srednje klase. Oni su skoro uvek preduzimali akcije u ime radničke klase. Vidi Boks 8,1, gde su prikazane specifične taktike Tupamarosa. Tupamarosi su shvatili da ne mogu da osvoje opštenarodnu podršku ako politički uslovi ne budu povoljni. Oni su verovali da vlast jedino mogu da osvoje u kritičnom trenutku kada politički, društveni i ekonomski uslovi vode ka revoluciji. Oni su taj trenutak nazivali kojuntura (coyuntura) i usmerili su sve svoje revolucionarne aktivnosti na taj trenutak. Džon Vulf (1981, atr. 82) piše da su Tupamarosi nasilje smatrali jedinim načinom za postizanje društvenih promena. Kojuntura nikad neće doći ako se ljudi ne podstaknu na revoluciju. Terorističko nasilje treba da se sprovodi nasumice i često, ali je ono samo uvod u opšti napad. Kada se uslovi steknu, kada je kojuntura ostvarena, onda organizovana narodna revolucija treba da zameni terorizam. BOKS 8.1 Taktika Tupamarosa Atentati
Propaganda
Pljačke banaka Podmetanje bombi Kidnapovanje
Disciplina unutar organizacije Privremena kontrola urbanih područja
Infiltriranje u snage bezbednosti Preraspodela eksproprisanih dobara i dodela siromašnima
Arturo Porzecanski (1973, str. 21) kaže da je kojuntura trebalo da dovede do salta ili generalnog štrajka za osvajanje vlasti. Cilj urbanog terorizma bio je da ideju kojunture održava u životu. Međutim, salto je predstavljao poseban korak. Urbani terorizam zamenila bi organizovana narodna armija koja bi se formirala u toku salta. Te dve faze, kojuntura i salto, odražavale su ideologiju Marigele. Ideja kojunture sprovođena je kroz terorističku taktiku. Ros Batler (1076, str. 54) piše da se taktika Tupamarosa menjala prema njihovoj sposobnosti da privuku pristalice. Do 1968. godine, kaže Batler, Tupamarosi su se bavili aktivnostima nižeg nivoa: podmetanjem požara, propagandom i javnom kritikom korupcije. Kako je rastao broj Tupamarosa, tako su oni postajali sve smeliji. 1969 godine počeli su da pljačkaju banke, a 1970. orobili su jednu banku u Montevideu za 6 miliona dolara. Onda su usledili napadi iz zasede i kidnapovanja. Porzecanski (1973, str. 40-45) tvrdi da je njihova taktika bila planirana tako da učini grupu nezavisnom. Taktika je davala Tupamarosima logističku podršku i omogućavala im da deluju bez pomoći stranih zemalja. Njihove terorističke aktivnosti dopunjavane su transportnom i obaveštajnom mrežom, koje su obezbeđivali njihovi pomagači. Dve od najvažnijih aktivnosti njihove taktike bile su pljačkanje banaka i kidnapovanje. Pljačka 80
banaka mogla se podvesti pod kategoriju Marigeline ideje "eksproprijacije". To će reći, da je cilj pljačke bilo finansiranje terorističke organizacije. Tupamarosi su se bavili pljačkom banaka kao svojom primarnom taktikom urbanog gerilskog ratovanja. Banke su postale kako simbolični tako i logistički ciljevi, a pljačke su uznemirile urugvajsko društvo. Koristeći mrežu simpatizera iz industrije, policije i vojske, Tupamarosi su se specijalizovali za drske pljačke usred bela dana. Kidnapovanje je imalo za cilj dobijanje logističke podrške (iz otkupa), a imalo je i propagandnu vrednost. I u kidnapovanju je bilo isto toliko dramatike kao i u pljačkama. Tupamarosi su počeli da kidnapuju lokalne predstavnike vlasti iz Montevidea, ali su shvatili da će kidnapovanje stranaca imati više efekta. 31. jula 1970, dok je išao na posao, kidnapovan je Dan Mitrione, američki policajac koji je bio dodeljen na ispomoć urugvajskoj vladi kao savetnik. Dok su ga odvodili, revolver koji je bio pritisnut na njegovu nogu, slučajno je opalio. Ovaj incident i ranjavanje izazvao je međunarodnu reakciju. Slučaj Mitrionea pobudio je specijalan interes štampe zato što je imao ženu i veliki broj dece, koji su željno očekivali njegov povratak kući u Indijanu (Langut, 1978). Slučaj Matrione završio se tragično. 10. avgusta 1970. njegovo telo nađeno je na ulicama Montevidea. Ruke su mu bile vezane, a bio je ubijen sa dva metka u glavu. Poruka, koju su Tupamarosi ostavili pored njegovog tela, glasila je da mu je sudio narodni sud, da je proglašen krivim i pogubljen. Tupamarosi su kidnapovali još jednog stranog državljanina 8. januara 1971. godine. To je bio britanski ambasador u Urugvaju, Džefri Džekson (Geoffrey Jackson), koga su držali kao taoca osam meseci. Kada je postalo jasno da britanska vlada neće platiti otkup za Džeksona, Tupamarosi su se dogovarali da ga pogube. Umesto toga, pustili su ga na slobodu kao znak dobre volje, nadajući se da će na taj način ublažiti nezadovoljstvo radničke klase posle ubistva Mitrionea. Džekson je kasnije napisao knjigu o svojim patnjama, pod naslovom Narodni zatvor (ili u drugoj verziji Preživljavanje duge noći). Puštanje Džeksona nije bilo neobičan gest za Tupamarose, iako su bili poznati po svojoj nasilnosti. Da bi osvojili podršku radničke klase, oni su se neprestano trudili da steknu imidž Robina Huda. Jedna od njihovih najpoznatijih akcija u toj ulozi bilo je formiranje jedinice "komandosa gladnih". Jedne Badnje večeri prva jedinica otela je pošiljku prehrambenih proizvoda i podelila ih siromašnima Montevidea. Ovu taktiku kopirala je kasnije Simbionistička oslobodilačka vojska (SIA) iz Kalifornije, kada su kao otkup za kidnapovanu žrtvu zahtevali da se siromašnima razdeli hrana. Ričard Klaterbak (Richard Clutterbuck) (1975, str. 36) tvrdi da je Robin Hud taktika privukla pažnju, ali nije imala dejstva. Davanje hrane i udvaranje radničkoj klasi nisu mogli da neutralizuju nasilje i ubistva. Klaterbak navodi da se do 1972. godine pokazalo da je Robin Hud taktika imala suprotno dejstvo i da je samo pomogla da se formira otpor koji je doveo do propasti Tupamarosa. Radnici Montevidea smatrali su da je dobrih dela bilo suviše malo i da su došla suviše kasno. I humanitarne akcije Tupamarosa su posmatrane sa prezirom, zbog toga što se istovremeno sprovodila žestoka teroristička kampanja. Klaterbak kaže da se efikasnost svih taktičkih poteza Tupamarosa mora na kraju proceniti kroz konačni rezultat. Ako cenimo po sve većoj podršci, u početku je njihova taktika bila uspešna, ali se na duži rok ona pokazala neuspešnom. Broj Tupamarosa dramatično se bio povećao između 1965. i 1970. godine, ali je od 1970. preterana nasilnost Tupamarosa imala negativan uticaj. Nasilje je odvratilo srednju i radničku klasu i dovelo do toga da se mnogi levičari vrate pod okrilje nenasilne Komunističke partije. Prema pisanju Valdmana (1986, str. 275-276), osnovna greška Tupamarosa bila je što su se udaljili od svojih pristalica. Taktiku treba ocenjivati i po reakciji neprijatelja na nju. I u tome su Tupamarosi bili uspešni na početku, ali nisu uspeli da zadrže svoju prednost. Političke vlasti Urugvaja su u početku bile potpuno zbunjene i nisu znale kako da izađu na kraj sa Tupamarosima. Na svakom koraku bile su poražene, što se vidi iz niza slučajeva kidnapovanja. Džon Vulf (1981, str. 21) navodi da od avgusta 1968. do ubistva Dana Matrionea avgusta 1970, policija nije uspela da pronađe nijednu žrtvu kidnapovanja, Izgledalo je da ta taktika ima uspeha. Ali iako je izazvala veliki publicitet, ova taktika je izazvala i oštru reakciju policije. Torture su se pojačale, a policija je postala još represivnija. Začudo, javnost je pozdravila represiju policije. Kada su doterane u škripac, bezbednosne snage Urugvaja krenule su sa jedinom taktikom za koju su 81
znale da će uroditi plodom, brutalnom represijom, koja je do 1972. postala zakonska norma. Krajnja analiza pokazuje da Tupamarosi nisu bili uspešni. Njihova sklonost ka nasilju promenila je ravnotežu javnog mnjenja u korist vlade. Istina je, međutim, da se taktika Tupamarosa malo razlikuje od taktike većine terorističkih grupa. Iako je na kraju njihova taktika bila neuspešna, organizaciona struktura postala je uzor za ostale teroriste.
Organizacione karakteristike Tupamarosi su bili jedna od najbolje organizovanih, ali u isto vreme najmanje sistematizovanih terorističkih grupa u modernoj istoriji. Samo takve terorističke grupe, kakve su PLO i IRA, mogu se po organizaciji upoređivati sa Tupamarosima. Ali, dok PLO i IRA uživaju ogromnu podršku iz inostranstva, Tupamarosi su egzistirali skoro u potpunosti unutar granica Urugvaja. S obzirom da su morali bukvalno sami sebe da izdržavaju, razvoj, delovanje i organizacija Tupamarosa, bili su fantastični. Iako u krajnjem ishodu nisu postigli uspeh, njihova organizaciona struktura održala ih je na terenu veoma dugo. Nominalno, Tupamarose je vodila Nacionalna konvencija, koja je imala moć odlučivanja u svim pitanjima politike i operacija pokreta. U stvarnosti, Nacionalna konvencija sastajala se u većini slučajeva samo jednom godišnje, a sedamdesetih godina je i raspuštena. Kristofer Hjuit (Chrtistopher Hewitt) (1984, str. 8) navodi da se Nacionalna konvencija od septembra 1970. nije više sastajala. Džon Vulf (1981, str. 31) tvrdi da je izvršni komitet kontrolisao sve aktivnosti u Montevideu. Arturo Porzecanski (1973), koji je verovatno najveći stručnjak za Tupamarose, nekoliko puta pominje taj isti Izvršni komitet. Ako se uzme u obzir, izgleda da je on zaista vodio Tupamarose. Izvršni komitet bio je zadužen za dve glavne operacije. Vodio je odrede koji su nadgledali terorističke operacije, i upravljao specijalnim Komitetom revolucionarne pravde. Izvršni komitet crpeo je svoju snagu iz unutrašnjih prisila. Zadatak Komiteta revolucionarne pravde bio je da terorom navede teroriste na poslušnost. Ako neki operativac odbije da izvrši naređenje ili pokuša da napusti organizaciju, o njemu obično odlučuje delegacija Komiteta revolucionarne pravde. Nije bilo neuobičajeno da se zajedno sa prekršiocem, za kaznu pobije i cela njegova porodica. Tupamarosi su verovali u jaku unutrašnju disciplinu. Međutim, kad su svakodnevne operacije bile u pitanju, Izvršni komitet nije imao mnogo kontrole nad njima. Robert Mos (1972, str. 22) tvrdi da Tupamarosi nisu imali jedinstvenu komandnu strukturu za rutinske zadatke. Razlog se može naći u prirodi ove organizacije. Pošto je tajnost bila osnov svake operativne ćelije, nije se mogla koristiti otvorena komunikacija. Zbog toga, svaka najmanja jedinica razvila je svoj autonomni operativni sistem. U takvoj situaciji Izvršni komitet nije mogao mnogo da učini, i komandna struktura se krajnje decentralizovala. Tupamarosi su bili neka vrsta konfederacije. Operativna moć Tupamarosa nalazila se u nižim jedinicama ešalona. Odredi su organizovani za borbene (operativne) i logističke zadatke. Vulf (1981, str. 35) piše da je većina boraca terorista pripadala ćelijama unutar borbenih odreda. Oni su živeli nesigurno, od dana do dana, i bili su stalno u sukobu sa vlastima. Vulf konstatuje da su oni imali podršku većih neborbenih odreda, čiji je zadatak bio da održavaju teroriste na bojnom polju. SLIKA 8,4 Organizacija Tupamarosa IZVOR: Džon Vulf (1981) Strah od straha (New York: Plenum)
82
Nacionalna konvencija Izvršni komitet
Terorističke ćelije od 4-6 članova Operativni odredi
Logistički odredi
Komitet revolucion arne pravde
Periferna podrška u legalnom društvu
Važnost neborbenih odreda bila je ogromna, jer su logistički odredi bili glavna snaga Tupamarosa. Bez veoma razrađene potporne mreže simpatizera i povremenih pomagača, Tupamarosi ne bi mogli da opstanu na terenu. Druge terorističke grupe koje su se ugledale na njihov organizacioni model, nisu imale snage da krenu u kampanju, zato što nisu imale takvu podršku. U svojoj analizi potporne mreže Tupamarosa, Vulf govori i o perifernoj podršci koja nije bila direktno povezana sa tom organizacijom. Vulf, kao i Porzecanski, svrstava pomagače u dve kategorije. Jedna grupa delovala je u normalnoj društvenoj sredini i obezbeđivala obaveštajne i pozadinske informacije, koje je saopštavala neborbenim odredima. Druga grupa pomagača radila je na nabavci zaliha za operativne sekcije. Ovi simpatizeri nabavljali su oružje, municiju i pravnu pomoć. Obe grupe pokušavale su da obezbede kod naroda podršku za Tupamarose. Kada je vlada 1972. godine napala teroriste, njen primarni cilj bila je mreža pomagača. Vodeći policijski kadar smatrao je da će uništiti Tupamarose ako unište njihovu logističku mrežu. Posmatrajući organizacionu šemu Tupamarosa, vrlo je lako predvideti celu operaciju (vidi Sliku 8,4). Izvršni komitet je upravljao organizacijom, ali je vodio jednu krajnje decentralizovanu operaciju. Njegova glavna snaga bila je u unutrašnjoj kontroli, kojom je upravljao Komitet revolucionarne pravde. Odredi su bili glavne jedinice, ali to su uglavnom bile taktičke formacije. Stvarna operativna snaga bila je u ćelijama, koje su se u retkim prilikama udruživale u operativne odrede. Borbena udarna moć Tupamarosa nalazila se u ćelijama, sastavljenim od četiri do šest ljudi. Ova organizacija ostvarila je ideju Marigele o streljačkoj jedinici. Peter Valdman (1986, str. 259) ističe da su Tupamarosi bili majstori urbanog terorizma i da je to njihovo najveće dostignuće. On smatra, da što se tiče udarne moći, organizacije i sposobnosti da se grad drži pod kontrolom, nijedna teroristička grupa nije nadmašila Tupamarose. Oni su ostvarili ulogu teroriste u malom. Uticaj Tupamarosa raširio se daleko van granica Latinske Amerike. Kada je izbilo nasilje u Zapadnoj Evropi i na Bliskom istoku 6O-tih i 70-tih godina prošlog veka, teroristi su istakli Če Gevaru i Marigelu kao svoje ikone, a Tupamarosi su im poslužili kao uzor.
Glavne teze 1. Na moderni terorizam uticale su teorije iz Latinske Amerike. Glavne arhitekte modernog terorizma bili su Karlos Marigela i Ernesto Gevara. Teoretičari pokreta bili su Franc Fanon i 83
Režis Debre. 2. Marigela je razradio teoriju urbanog terorizma. Gevara je opisao gerilski rat za vreme Kubanske revolucije. 3. Nacionalističke revolucije u periodu posle Drugog svetskog rata uključuju teorije urbanog terorizma i gerilskog ratovanja. 4. Gerilci se služe terorističkom taktikom selektivno. i ne bave se nekritičkim terorizmom. 5. Teroristi nemaju strukturne mogućnosti gerilaca, i njihove taktičke operacije ograničile su se na terorizam. Oni ne mogu da vode gerilski rat. 6. Tupamarosi iz Urugvaja otelotvorili su ideju urbane revolucije. Studiranjem strukture i taktičkih operacija Tupamarosa, možemo doći do saznanja o modernom terorizmu.
Teme za razmišljanje Latinoamerička urbana filosofija bila je vodeći koncept terorizma od otprilike 1960. do ranih devedesetih godina, a i dan danas ima uticaj na mnoge terorističke grupe, kao recimo na severnoameričke nasilne desničarske ekstremiste. Ipak, u poslednje vreme, na moderni terorizam utiču dva druga trenda: nasilje bez kohezivne strukture i verski fanatizam. Šta mislite, kako će ova dva nova faktora uticati na urbani model? Koje vrste potpornih struktura moraju teroristi da imaju, bez obzira na filosofiju njihove organizacije?
Šta još treba pročitati Timoti Vikam Krauli (Timothy Vicldiarn Crowly), Gerile i revolucije u Latinskoj Americi (Guerillas and Revolution in Latin Amerika).
III MODERNI TERORIZAM 9. MEĐUNARODNI TERORIZAM PALESTINSKO PITANJE Antizapadna kolonijalna revolucija koja je trajala od 1945. do 1964. godine, kao i učešće Sjedinjenih Država u Vijetnamskom ratu između 1963 i 1975. godine, doveli su do formiranja specijalnih ratnih jedinica u Evropi i Sjedinjenim Državama. Pretpostavka zapadnih nacija bila je da će voditi antigerilski rat, ali su teroristi imali druge ideje. Koristeći ideološki okvir koji su uvezli iz Latinske Amerike, međunarodni teroristi sakupili su se pod zastavom Marigelinog "urbanog gerilskog rata". Ova ideja ujedinila je divergentne grupe iz Evrope, Azije i sa Bliskog istoka. Neke od njih su se i zajedno obučavale pod okriljem obaveštajnog biroa Kube, DGO, a instruktori su im bili niko drugi do Tupamarosi. Već 1968. godine svet je doživeo novu kampanju nasilja u koju su bile ugrađene ideje anarhizma devetnaestog veka, Ruske revolucije i Irske. Nasilje unutar jedne države razvilo se u međunarodni terorizam, a počelo je sa pitanjima o budućnosti Palestine. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da objasnite poreklo i značaj palestinskog terorizma. 2. Da objasnite zašto je važna bitka PLO-a kod Karamaha. 3. Da opišete uspon i svrhu Crnog septembra. 4. Da objasnite kako je palestinski terorizam uticao na međunarodni terorizam. 5. Da objasnite koji je uticaj izraelske invazije na Liban 1982. godine na strukturu bliskoistočnog terorizma. 84
6. Da ukratko opišete razvoj i operacije Abu Nidalove grupe.
Razvoj PLO-a i međunarodni terorizam Prema Istorijskom kanalu (The History Channel) (2000), nekoliko revolucionarnih grupa bile su 1968. godine gosti Kube, na seminaru za obuku na lokaciji nadomak Havane. Na obuci je učestvovalo nekoliko levičarskih i nacionalističkih grupa iz celog sveta, uključujući i vođu Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), Jasera Arafata. Arafat je izjavio da revolucija ujedinjuje sve revolucionare iz prošlosti i sadašnjosti. On je prihvatio sve druge revolucionare koji su bili u kubanskim logorima za obuku i obećao da će im se pridružiti u međunarodnoj revoluciji. On je verovao u Marigelin "urbani gerilski rat", kao ideju koja ujedinjuje u međunarodnu revoluciju. Arafatova organizacija, PLO, bila je konglomerat nekoliko palestinskih nacionalističkih grupa koje su bile u raseljenju zbog formiranja modernog Izraela (vidi Sliku 9,1, gde se nalazi mapa tog područja). Počev od 1957. godine Arafat je sakupljao grupe palestinskih nezadovoljnika u Jordanu, a 1964. je oformio PLO. Cilj mu je bio da stvori političku organizaciju, koja bi pomogla da se formira multinacionalna alijansa protiv Izraela. On se nadao da će se arapske vlade ujediniti i otpočeti rat protiv države koju je stvorila Evropa. Arafatov san počeo je da se ostvaruje 1967. godine. Mada su Egipat i Sirija imale dominantnu ulogu u arapskoj politici, nacije koje su okruživale Izrael ojačale su svoju vojnu moć i dogovarale se da unište ovu državu. Arafat je imao malu ulogu u toj alijansi, ali se nadao da će rat sa Izraelom poslužiti interesima raseljenih Palestinaca. Rat je počeo juna 1967. godine i trajao je šest dana. Nažalost po Palestince, rat nije postigao ono što je bio Arafatov cilj. U tom, kako ga istoričari zovu Šestodnevnom ratu, Izrael je za nekoliko sati uništio udružene arapske armije. Šestodnevni rat bio je veliki udarac za arapski svet. Iako su imali ogromnu vojnu opremu i mnogo ljudstva, svi susedi Izraela bili su glatko zbrisani u ratu od strane izraelske vojne sile (koja se nazivala Izraelske odbrambene snage ili IDF). Kako kažu Džejms Bil (James Bill) i Karl Lajden (Carl Leiden) (1984, str. 261), Arapi su samo izgledali jaki, dok su u stvari njihove armije bile relativno slabe. Bile su rastrzane unutrašnjim nesuglasicama, a njihov oficirski kadar više se bavio unutrašnjom politikom nego vojnom veštinom. Krajnji rezultat je bio totalni poraz arapskih konvencionalnih snaga. Njihove armije nisu se dobro borile sa Izraelom te 1967. godine. Bilo je jasno da je Arapima potreban novi vođa i tada se Jaser Arafat probio i zauzeo to mesto. Dženet i Džon Valah (Janet, John Wallach) (1992) naglašavaju da je na zapadu veoma teško dobiti objektivnu sliku o Jaseru Arafatu. Tamo ga mnogi, a naročito oni koji podržavaju Izrael, smatraju krvožednim teroristom. S druge strane, neki drugi ga doživljavaju kao heroja revolucije i glasnogovornika Palestinaca. Čak i na Bliskom istoku, mnogi su prema njemu sumnjičavi, a neki ga čak i mrze. Pošto su napravili nekoliko intervjua sa Arafatom, njegovim protivnicima i obožavaocima, Valahovi su zaključili da razna mišljenja o Arafatu zavise sa koje tačke gledišta ga neko posmatra. On je kameleon, koji pokušava da sa svakim uspostavi dobre odnose. Ipak Valah podseća svoje čitaoce da za palestinske Arape niko nije postigao više od tog samozvanog lidera PLO-a. 1967. godine Arafat je predložio Arapima da pređu na novu taktiku. Umesto da direktno napadaju IDF, on im je predložio da vrše terorističke napade na neutvrđene civilne ciljeve. Pod vodstvom Jasera Arafata i Kalila Vazira, alias Abu Džihada, koga je 1988. ubila izraelska obaveštajna služba, grupa ratnika, takozvanih fedajina, pripadnika militantne frakcije PLO-a, al Organizacije Al Organizacija Al Fataha, počela je da napada Izrael. Organizacija Al Organizacija Al Fatah je osnovan 10. oktobra 1959. godine sa ciljem da vodi borbu protiv Izraela. Kada je 1964. osnovan PLO, Arafat je postao lider pokreta koji je sa sobom doneo i svoju filosofiju oružane borbe. 1965. godine Organizacija Al Organizacija Al Fatah je izveo svoju prvu operaciju, kada je digao u vazduh izraelsku vodenu pumpu. Posle Šestodnevnog rata, Arafat je počeo da organizuje brze napade na Izrael iz Jordana. Ove akcije učinile su ga herojem u očima poraženih Arapa. U stvarnosti su uspesi Organizacija Al Organizacija Al Fataha bili mnogo manje sjajni, nego što se to činilo iz sve veće popularnosti Arafata. U stvari, Organizacija Al Organizacija Al Fatah nije mogao da uradi mnogo više od brzog napada i bekstva sa lica mesta. On se nije mogao nazvati vojnom silom, niti je mogao da se meri sa IDF-om. Organizacija Al Organizacija Al Fatah nije bio sposoban da se bori sa vojnicima, ali su njegovi teroristi mogli da ubijaju civile. Posle Šestodnevnog rata, arapske armije preduzimale su vrlo malo akcija. Što se Organizacija Al 85
Organizacija Al Fataha tiče, situacija je bila drugačija. Sveti ratnici Organizacija Al Organizacija Al Fataha, fedajini, počeli su da napadaju decu u školama, stambene komplekse, poljoprivredna dobra, naselja i druge civilne ciljeve. Po Volteru Lakeru (1987, str. 216) Organizacija Al Organizacija Al Fatahova taktika svodila se samo na tri aktivnosti: (1) slanja malih grupa za postavljanje zaseda sa jordanske granice, (2) postavljanja bombi i (3) bombardovanja izraelskih naselja iz Jordana. Ovo je Arafat nazivao gerilskim ratovanjem, a Izraelci terorizmom. Početni uspesi njegovih boraca doveli su do porasta ugleda PLO-a u arapskom svetu, a u isto vreme raslo je i Arafatovo bogatstvo. Dok su konvencionalne armije arapskih zemalja bile u rasulu, jedino je PLO imao hrabrosti i želje da se bori. Oni su se borili protiv brojno jačih i bolje naoružanih, a nisu imali ni svoju zemlju. Imali su samo fedajine. Njihova akcija bila je indirektna, ali su je Arapi voleli. Štaviše, u pogledu propagande, izgledalo je da nepobedive Izraelske odbrambene snage (IDF) nisu u stanju da se suprotstave tajnoj taktici PLO-a.
Karamah Edvard Vajsband (Edward Weisband) i Damir Rogulj (1976, str. 261-262) tvrde da se Organizacija Al Organizacija Al Fatah nije afirmisao kao značajna borbena snaga sve do 1968. godine, kada je bio primoran da brani jedan od svojih kampova na konvencionalan način. Zamoreni od napada PLO-ovih odreda iz njihovih baza u Jordanu, Izraelci su 21. marta 1968. godine, uz učešće vojne mehanizacije napali selo Karamah, koje je bilo jedna od glavnih Arafatovih baza u Jordanu. Vajsband i Rogulj navode da su obe strane u svojim izveštajima o sukobu izvrtale činjenice, ali da je ova bitka imala uticaja na arapski svet. Prikaz Džilitne Beker (Diliian Beker) (1984, str. 62-64) o vojnom napadu na Karamah veoma je proizraelski obojen, ali je u isto vreme tačan izveštaj o tome kakav je uticaj ovaj napad imao na Arape. Prema prikazu Bekerove, Izraelci su dva sata pre napada bacili letke u kojima su obavestili Jordance da treba da napuste to područje. Jordanci su poslali vojne snage da se suprotstave povredi svoje teritorije, a ratnici Organizacija Al Organizacija Al Fataha ušančili su se u Karamahu. Izraelski napad bio je žestok, a izvršen je uz podršku oklopnih jedinica i helikoptera. Posle teške borbe, Karamah se i dalje čvrsto držao iako je prednost bila na izraelskoj strani. Za Arape je to bila pobeda PLO-a, ili tačnije Organizacije Al Fataha i Arafata. Beker to naziva ironijom, jer je Jordanska armija bila ta koja je zaustavila izraelske oklopne jedinice; Arafat je već bio pobegao sa bojnog polja. Druge verzije kazuju da je za sve vreme dok je borba trajala Arafat bio na licu mesta. Ipak, ukazuju Vajsband i Rogulj, Karamah je postao legenda PLO-a, a Jaser Arafat bona fide heroj. Posle Karamaha PLO je pokrenuo ozbiljnu terorističku kampanju protiv Izraela. Terorizam je postao jedina valjana vojna taktika PLO-a, a unutar te organizacije počeo se razvijati čitav niz terorističkih grupa. Kao i Organizacija Al Fatah, ni one nisu bile dovoljno jake da bi ušle u direktnu borbu sa Izraelskim odbrambenim snagama, ali su mogle da napadaju civile. Za relativno slabe male grupe ljudi terorizam je bio jedini metod borbe protiv superiornih snaga. Napadajući civile, otimajući avione i planirajući atentate, terorističke grupe pod okriljem PLO-a, mogle su indirektno da napadaju Izraelsku armiju. U Arafatovu odbranu moglo bi se reći da je PLO izabrao terorizam iz istog razloga iz kojeg je to isto učinio lrgun Zvai Leumi dve decenije ranije: to je bila jedina taktička opcija koju su imali na raspolaganju. Terorizam je bio vojna pogodnost. U međuvremenu, Arafat je shvatio da teroristički ciljevi privlače značajnu medijsku pažnju širom sveta. Pod njegovim rukovodstvom, kampanja PLO-a postala je dramatičnija i poznatija u javnosti. Surovi napadi postali su tema televizijskih izveštaja. Otimanje aviona i talaca prikazivani su u dugim reportažama. To su bili dramatični događaji kao stvoreni za televiziju, a televizije su koristile teroriste da bi privukle što više gledalaca. U medijima je izgledalo da su Palestinci ujedinjeni u borbi protiv Izraela, a Arafat je bio voljan da koristi štampu da bi usmerio pažnju sveta na patnje palestinskog naroda. U svetu međunarodnog terorizma PLO je počeo da simbolizuje i više od toga. Dobivši publicitet posle više otmica aviona, PLO je privukao teroriste iz drugih krajeva sveta da dolaze kod njih na obuku. Baskijski teroristi iz Španije i teroristi IRA-e iz Irske, obučavali su se na Bliskom istoku. Ideološki levičari okrenuli su se PLO-u, evropski teroristi levičari nagrnuli su u centre za obuku 86
PLO-a. Naročito jake veze sa PLO-om uspostavili su nemački levičari. Kad je u pitanju PLO, terorizam je za ovu organizaciju postao izraz političkog jedinstva. Međutim, iako je izgledalo da sav terorizam dolazi od Arafata, PLO se pocepao. Kada jedna organizacija koristi terorizam kao svoju borbu, onda mora da se oslanja na pravoverne fanatike, koji nisu spremni da ulaze u saveze ili prave kompromise sa bilo kojom vrstom liderstva. Uprkos Arafatovih napora da ujedini pokret, još 1970. godine, razne terorističke grupe iz PLO-a, počele su da idu svojim putem. To su bile sledeće grupe: Naiaf Havatmehov Demokratski front za oslobođenje Palestine, Džordž Habaš i Vadi Hadad iz Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, i Valid Jabrilov Narodni front za oslobođenje Palestine, Generalna komanda. Kasniji istaknuti odmetnici bili su Abu Abas, Abu Ibrahim i Abu Nidal. Volter Laker (1987) tvrdi da će kada se bude pisala istorija PLO-a, to biti hronološki prikaz neprestanih raskola između već pocepanih grupa. Arapski lideri u Siriji i Iraku vrlo dugo su bili protivnici jordanskog kralja Huseina, pa su u raskolima PLO-a videli potencijalnu korist za sebe. Baasisti u Siriji i Iraku počeli su da posmatraju PLO i kao mogući instrument za postizanje spoljnopolitičkih ciljeva, i kao saveznika protiv Jordana. Popularnost je PLO-u omogućavala sve veću samostalnost u vođenju politike, tako da se PLO povezao sa opozicionim partijama Sirije i Iraka u borbi protiv Jordana. Ovo se nije dopalo jordanskom kralju.
Crni septembar: Terorizam PLO-a širi se na Evropu Jordanski kralj Husein posmatrao je jačanje PLO-a u svojoj zemlji sa sve većom zabrinutošću. On nije baš rado ušao u rat sa Izraelom, a u panarapskoj borbi više je voleo da zauzme umeren stav. Jordan, koji je prihvatio britansku kulturu i bio u prijateljskim odnosima sa Zapadom, nije odobravao radikalizam Sirije i drugih militantnih arapskih zemalja. Kralj Husein bio je specijalno zabrinut zbog ekspanzionističkih snova Sirije i Iraka i više je brinuo kako da zaštiti Jordan, nego kako da se ujedini arapski svet. Kako je PLO jačao, sve više se svrstavao sa militantnim arapskim državama, obezbeđujući im potencijalne baze u Jordanu. Zabrinut zbog sve većeg uticaja stranih državljana u svojoj zemlji, kralj Husein je naredio PLO-u da prestane da napada Izrael. To ne znači da je on hteo da štiti Izrael, već je želeo da zaustavi širenje protivničkih uticaja u Jordanu. Ali PLO je bio u naponu snage i nije nameravao ništa da prekine. Radikalni elementi u Iraku i Siriji podstrekivali su Arafata da odbije Huseinovo naređenje. Članovi Baas partije, tj. panarapskog socijalističkog pokreta sa ograncima u Siriji i Iraku, gledali su na PLO kao na oruđe koje bi se moglo upotrebiti u borbi protiv Izraela. Što je još važnije, počeli su da tu organizaciju smatraju oruđem koje bi moglo poslužiti stvari revolucije i socijalizma među svim Arapima. Arafat se usprotivio Huseinovom naređenju i započeo operacije protiv Izraela. Arafat je nastavio sa obukom svojih snaga u jordanskim kampovima PLO-a, pozivajući sve revolucionare sa Bliskog istoka da učestvuju. Njegova palestinska vlada u izgnanstvu nije primala nikakva naređenja od svog jordanskog domaćina. PLO i razne strane terorističke grupe izvodili su vojne ekspedicije na Izrael, a Arafatova reputacija revolucionarnog heroja proširila se van granica Bliskog istoka. Ovo je za jordanskog kralja bilo isuviše. Kada su palestinski teroristi oteli tri aviona i uništili ih u Jordanu, kralj je odlučio da nešto preduzme. Septembra meseca 1970. Husein je napao PLO. Napad Jordanske vojske bio je potpuno iznenađenje za Arafata i PLO. Teroristička ofanziva PLO-a na Izrael bila je uspešna zbog toga što su teroristi imali utočište u kampovima-bazama, koji jesu bili izloženi napadima Izraela, ali su ipak bili relativno bezbedni. Ali kada ih je napala vojske jordanskog kralja Huseina, pripadnici PLO nisu imali gde da beže. Kada je Jordanska vojska počela da bombarduje i preduzela sveopšti napad, Arafat nije imao kud. Uvidevši da je suviše slab da se bori sa Jordancima, Arafat je pobegao u južni Liban. To je bila jedina alternativa. Arafat je nameravao da uzvrati napadom na Izrael. On nije mogao da kontroliše teroriste koji su bili podeljeni na vise sitnijih grupa u okviru PLO-a, pa je on sam oformio novu grupu, koja je dobila naziv po septembarskom napadu kralja Huseina. On je tu terorističku grupu nazvao Crni septembar. Uz pomoć svojih saveznika, nemačkih levičara, Crni septembar počeo je da planira napad protiv Izraela. Napad se, uz pomoć nemačkih terorista, dogodio u Minhenu za vreme Olimpijskih igara 1972. godine. Crni septembar napao je na Olimpijsko selo, zarobio već deo 87
izraelskog tima, ubijajući one koji su pokušali da beže. Nemačka policija se umešala i svet je posmatrao produženu opsadu. Teroristi iz Crnog septembra pregovarali su da im se da prevoz do Libije, ali dok su prilazili avionu koji je trebalo da ih odveze iz Nemačke, Nemačka* policija započela je operaciju oslobađanja talaca. Planovi su odmah pali u vodu. Reagujući trenutno, teroristi su poubijali sve taoce pre nego što je Nemačka policija mogla išta da učini. Izraelci i jedan nemački policajac su ubijeni. To je bila pobeda terorista, a i evropski levičari i nacionalisti smatrali su ovaj slučaj svojim delimičnim uspehom.
PLO i promenjeno lice bliskoistočnog terorizma Progon PLO-a iz Jordana 1970. godine, označio je preokret u terorizmu Bliskog istoka. Dok se organizacija crni septembar pripremala za napad na Olimpijskim igrama u Minhenu, Arapi su shvatili koliki je potencijal taktike PLO-a za druge sukobe. Dok su se terorističke grupe odvajale od Arafata i njegove kontrole, veliki broj arapskih država ponudio mu je podršku i pomoć. Začudo, njihov primarni cilj nije bio Izrael, niti je njih mnogo interesovao palestinski problem. U stvari, terorističke grupe koje su se otcepile od PLO-a često su koristile terorizam protiv suparničkih arapskih država. Vidi Boks 9,1, gde je dat spisak odmetnutih grupa. Prvi je Irak, pod predsednikom Bakrom, a od 1979. pod Sadamom Huseinom, postao glavni faktor u širenju internog arapskog terorizma. Uz podršku Baas socijalističke partije, lideri Iraka imali su viziju panarapske države pod socijalističkom vlašću. Naravno, Izrael se morao eliminisati, ali i konzervativne arapske države bile su isto toliko opasne. Uz to, Sirija je u arapskom svetu predstavljala ozbiljnu pretnju za iračko rukovodstvo. Bakr i Husein podjednako su bili voljni da se služe terorizmom protiv Izraela, svoje arapske braće, kolega iz Baas partije ili bilo koga drugog. BOKS 9,1 Otpadničke terorističke grupe u PLO-u
GRUPA
GLAVNI VOĐA
Crni septembar
Jaser Arafat
Snaga 17
Hasan Salameh
PFLP (Narodni front za oslobođenje Palestine)
Džordž Habas
DFLP (Demokratski front za oslobođenje Palestine)
Naiaf Havatmeh
PFLP, GC (Narodni front za oslobođenje Palestine, Valid Jabril Glavna komanda) Crni juni ili Abu Nidalova grupa
Abu Nidai
Proiračke grupe
Abu Abas, Abu Ibrahim
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka jedan pripadnik Organizacija Al Fataha čiji je zadatak bio vrbovanje novog članstva, došao je u Irak da otvori centar za obuku u Bagdadu. Iračani su počeli da regrutuju za njega i predložili su mu da svoje teroriste usmeri ne samo protiv Izraela i njegovih zapadnih pomagača, već i na širu borbu za panarapstvo. On se zvao Sabri elBana, a na zapadu je bio poznatiji kao Abu Nidal (Melman, 1986. str. 69-75; Sil, 1992, str. 111113, 123-124). (Abu Nidalova dela prikazana su detaljnije kasnije u ovoj glavi). Delimično kao odgovor na akcije Iraka, Sirija je povećala svoje prisustvo u mračnom svetu terorizma. San o teritorijalnom proširenju na Liban, pa onda i na Izrael, koji je Sirija gajila još od Prvog svetskog rata nije bio zaboravljen. Što se tiče terorizma Sirija je vodila dvostruku politiku. Prvo, aktivno je podstrekivala raspadanje terorističkih organizacija PLO-a i podržavala opštu anarhiju u Libanu. Drugo, vrbovala je radikalne otpadničke grupe PLO-a i pripremala ih za razne misije. Iako se Izrael uvek smatrao glavnim neprijateljem na Bliskom istoku, Sirijci su napadali i druge Arape. Terorizam su koristili u borbi protiv Iraka i libanskih snaga koje su bile protiv uticaja Sirije. Najviše su bili napadani antisirijski elementi u PLO-u. Libija je ušla u taj galimatijas 1969. godine, kada je pukovnik Moamar Gadafi počeo da finansira PLO. Gadafi je podržavao ideju panarapske socijalističke države, u kojoj bi Libija imala vrhovnu 88
vlast. Iako je Libija imala prilično dobar prihod od proizvodnje nafte, Gadati se suočio sa sličnim problemom koji su imali Sirija i Irak. Njegova konvenconalna vojska nije mogla da ostvari ove njegove snove. Terorizam je izgledao kao zanimljiva alternativa. 1974. godine Gadafi osniva u PLO-u svoju sopstvenu frakciju i pravi kampove za obuku terorista (Ris Reese, 1986). Novi državni teroristi nisu napadali samo svoje uobičajene neprijatelje. Mada je međunarodnu terorističku kampanju 70-tih godina prošlog veka vodio ogroman broj malih terorističkih grupa, Sirija, Irak i Libija borile su se između sebe. Terorizam je bio jedno od oruđa u njihovim arsenalima. Kako su se borbe sve više širile, tako su se i prenele na Liban i prešle u građanski rat. Borba Libana da oformi stabilnu vlast povukla se pred interesima samostalnih milicija i raznih arapskih terorističkih grupa.
Invazija Libana U Libanu je osnovna organizacija PLO-a, na čelu sa Arafatom, postala prilično samostalna i moćna snaga na jugu zemlje. Na severu su se nacionalističke libanske hrišćanske i islamske milicije tukle među sobom ali i protiv Pakstinaca i stranih interesa. Sirija je pomagala svoju miliciju, u nadi da će ostvariti uticaj u Libanu, a Iran je posle Islamske revolucije 1979 godine osnovao svoju terorističku organizaciju, Islamski džihad, i pridružio se borbama. Dok je endemski građanski rat besneo u Libanu, desetine terorista prešlo je granicu i napalo na Izrael. Do 1982. Izraelcima se sve smučilo. 6. juna ogromna trokraka formacija IDF izvršila je invaziju na Liban. PLO i druge milicije krenuli su im u susret, ali nisu mogli da se odupru koordiniranim akcijama IDF-ovih tenkova, aviona i pešadije. Izraelci su pregazili Liban. Vrlo brzo došli su do samog Bejruta, i izgledalo je da se libanski građanski rat završio. Ali Sirija je imala svoje planove. Nije mogla da toleriše prisustvo Izraela na tom području i pozvala je sve Lokalne milicije, osim hrišćanske, da joj se pridruže i aktiviraju svoje avione i tenkove u borbi protiv izraelskih osvajača. Izrael se našao u novom ratu. Iz istog razloga i Arafat je bio u teškoj situaciji. Opkoljen i pod izraelskim bombama, Arafat je u isto vreme znao da ga Sirijci ne vole. Ako pobede Izraelci, Arafat je osuđen na propast. Na jugu je situacija bila potpuno drugačija. Nove terorističke grupe i milicije vršile su stalne napade na Južnolibansku armiju i Izrael. Došlo je do sve većeg broja samoubilačkih napada, kako su se fundamentalistička religija i nasilje sve više povezivali. 1993. i 1996. Izraelci su uzvratili preduzevši dve vojne operacije protiv libanskih milicija, ali još jednom su se našli u borbi koja je izgledala kao da nema kraja. Njihovo nemilosrdno uništavanje libanske zemlje dovelo je do toga da se stotine mladih muslimana pridruži militantnim grupama. Do 2000. godine Izrael je bio spreman da u potpunosti napusti Liban. Južnolibanska armija bila je raspuštena, a Izraelci su se povukli. Međutim, ostale su nove terorističke grupe koje su nastale kao reakcija na invaziju i kasniji rat.
PLO u izgnanstvu i njegov povratak Jaser Arafat pratio je situaciju iz daleka. Iako je povelja PLO-a pozivala na uništenje Izraela, izgledalo je da je on praktično nemoćan. Retorički, on je pozivao na sveti rat protiv Izraela, ali nije imao moći da taj svoj poziv i ostvari. Dok se on u izgnanstvu igrao politike, Abu Nidal i druge terorističke organizacije usredsredite su svoje snage na Izrael. Dok je Arafat bio u izgnanstvu, izraelski komandosi napali su i ubili čoveka koji je bio mozak PLO-a, Abu Džihada. Bilo je jasno da Arafat mora da promeni taktiku. On se odlučio da pregovara sa Izraelcima. 1993. Arafat započinje tajne razgovore sa Izraelom u Oslu. Pod pritiskom Sjedinjenih Država nova izraelska vlada na čelu sa Jicakom Rabinom (Yitzhak) polako počinje da otvara dijalog sa Palestincima. Rabin se dogovarao da Palestincima poluautonomiju u jednom delu Izraela, a da Arafat u zamenu za to prestane sa terorizmom i odustane od klauzule u povelji PLO-a, kojom se proklamuje uništenje Izraela. Novembra 1993 godine Rabin i Arafat potpisuju sporazum u Oslu. Ali, put do mira nije bio ni malo lak. Arafat je bio izabran za predsednika Palestinskog nacionalnog saveta, ali teroristi Hamasa, Abu Nidalove grupe i Islamskog džihada zakleli su se da će ga ubiti zbog njegove saradnje se Izraelom. Da ironija bude veća, Arafat je obećao Izraelcima da će uništiti terorizam. A u Izraelu, Rabina je njegov pokušaj da uspostavi mir koštao života. 1995. jedan jevrejski ekstremista ubio je premijera Rabina nadajući se da će na taj način omesti mirovni 89
proces. Maja 1996. godine, druga konzervativna vlada Nikuda, na čelu sa Benjaminom Netanjahuom, preuzima vlast i pokušava da ustukne od preliminarnih dogovora sa Palestincima. Međutim, do 1998. Izraelci i Palestinci potpisali su Vaj (Wye) sporazum, a Arafat je povratio vlast nad Palestinskim nacionalnim većem. Dok ovo pišem, budućnost je još uvek nejasna. Izrael i Palestinci su i dalje daleko od rešavanja glavnih problema, koji bi mogli doneti mir za ova dva naroda. Aratatovi unutrašnji neprijatelji žigosali su ga kao izdajnika. Sredinom 80-tih jedna od odmetnutih grupa Organizacija Al Fataha ne samo da je od Arafata preuzela borbu na sebe, već je i postala grupa koja dominira u svetu međunarodnog terorizma Ovo je hronologija razvoja PLO: 1948 Mnogi Arapi Palestinci beže iz Izraela 1959
Osniva se Organizacija Al Fatah Formira se PLO na okupiranoj Zapadnoj obali. Organizacija Al Fatah preduzima svoj prvi napad.
1968 Dolazi do bitke kod Karamaha. 1969Pojačava se teroristička kampanja. 1970 Kralj Husein proteruje PLO u Liban. 1970 1970 Raskolnike grupe u PLO preduzimaju svoje sopstvene kampanje. 1972 Crni septembar vrši napad na Olimpijadi u Minhenu. Izrael vrši invaziju na Liban; masakr Palestinaca u selima Sabra i Šatila. Počinje Intifada; 1982 osniva se Hamas. Jordan odustaje od aspiracija na Zapadnu Obalu; Arafat se odriče terorizma i priznaje Izrael. 1990 Sadam Husein prihvata PLO. 1992 Arafat i Izraelci počinju dijalog. Arafat i Izraelci sprovode izbore na okupiranim teritorijama. 1996 Terorizam Hamasa postaje pretnja miru; Arafat se okreće protiv terorističkih grupa. 1998 Palestinci i Izraelci postižu Vaj (Wye) sporazum. 2000 Izrael se povlači iz Libana; PLO i Izrael počinju direktne pregovore u Vašingtonu.
Abu Nidal poreklo, struktura i operacije Najbolji primer frakcionaštva u PLO-u je Abu Nidal (Sabrial Bana). Jedno vreme Abu Nidal i Jaser Arafat bili su drugovi po oružju u borbi za Palestinu, ali kada su se Džordž Habas, Valid Jabril i drugi otcepili od Arafata, onda se i pobunjenička organizacija, zvana Crni juni, odvojila od njega. Na kraju su Abu Nidal i njegova organizacija postali plaćenička grupa, koja ne samo da se odvojila od Arafata, već je i potpuno napustila i borbu za palestinsko pitanje. Dugogodišnji britanski dopisnik sa Bliskog istoka, Patrik Sil (Patrick Seale) (1992), koji je imao mnogobrojne kontakte sa palestinskim liderima, napisao je do danas najiscrpniji i najobjektivniji prikaz Abu Nidaia u knjizi Abu Nidal Puška za iznajmljivanje. Sil piše da je Abu Nidal prišao Organizaciji Al Organizacija Al Fatah u nadi da će ponovo osvojiti domovinu za Palestince, ali da se vrlo brzo razočarao u Organizaciju Al Fatah, a naročito u Jasera Arafata. Kada je Arafat počeo postepeno da se okreće od terorizma ranih 70-tih, Abu Nidal preuzima akciju. 1973 godine odobrio je ubistva umerenjaka među Palestincima, a zatim otišao u Bagdad. Iračani su dočekali Abu Nidala raširenih ruku i pomogli mu da izgradi infrastrukturu za podršku njegove sopstvene terorističke organizacije. U početku, cilj Abu Nidala bio je čišćenje Organizacije Al Fatah, ali je 1975. godine njegovo interesovanje vrlo brzo privukao građanski rat u Libanu. On je ušao u taj rat po svom sopstvenom programu, boreći se u isto vreme i za interese svojih mecena iz Iraka. Sil piše da su Abu Nidalovi odnosi sa Iračanima počeli da se pogoršavaju posle dolaska Sadama Huseina na vlast 1979 godine. Udvarajući se svom nekadašnjem neprijatelju Hafesu Asadu iz Sirije, Abu Nidal je 1983. premestio svoje operacije u Damask. Koristeći svoje nove saveznike teroriste preko vazduhoplovne obaveštajne službe, Sirijci su se nadali da će upotrebiti usluge Abu Nidala u Libanu. Međutim, vrlo brzo su shvatili da nije lako kontrolisati Abu Nidala. Čim su se 90
sklonili u Damask, Abu Nidalovi teroristi uspostavili su komandu i kontrolnu strukturu koja se opirala svakom mešanju Sirijaca. Abu Nidal je učinio neke usluge svojim zaštitnicima iz Sirije (na primer, vodio je rat atentatima sa Jordanom), ali njegova neposlušnost vremenom je dosadila Sirijcima. Do 1987. godine Abu Nidal više nije bio dobrodošao i Sirijci su bili srećni da ga se oslobode (Wege, 1991). Sil navodi da je Moamar Gadafi rado doveo Abu Nidala u Libiju. Gadafi mu je ponudio finansijsku pomoć i dao mu je smeštaj za regrutovanje i obuku terorista. Veći deo Abu Nidalove grupe i dan danas je aktivna, skrivajući se po tajnim bazama u Libiji. Mada je tvrdio da se bori za palestinsko pitanje, Abu Nidal je radio kao privatni preduzetnik. Mnogi njegovi timovi ubice ubijali su Arape, a među njima i visoke zvaničnike PLO-a. Ilan Peleg (1988, str. 538-540) smatra da Abu Nidal potiče od militantnog iračkog ridžekcionizma, stanovišta koje se pojavilo 1969. godine. Ridžekcionizam je bliskoistočni politički termin koji znači unilateralno odbijanje bilo kakvog mirovnog dogovora sa Izraelom. Ridžekcionizam odbacuje svaki dogovor koji priznaje Izraelu pravo na postojanje. Ovo gledište je glavni osnov Abu Nidalove grupe. Irak je bio jedna od najmilitantnijih ridžekcionističkih zemalja. Kao i ekstremisti u PLO-u i oni su bili zapanjeni Arafatovom prividnom popustljivošću prema Izraelu. Iračani su takođe bili sve više zabrinuti zbog uticaja Sirije na PLO, kao i zbog planova Sirije u Libanu. Da bi imali udela i u PLOu, Iračani su 1969 godine osnovali PLO-ovu odmetničku grupu pod nazivom Arapski oslobodilački front. Militantni fedajini počeli su da se okupljaju u Bagdadu pod zaštitom Iraka. Ovo objašnjava topao prijem na koji je Abu Nidal naišao u Bagdadu 1973. godine. Josi Melman (Yossi) (1986) tvrdi da je bagdadska misija bila usmerena na regrutaciju boraca za Arafata, ali da se Abu Nidal okrenuo protiv vode PLO-a zbog Arafatove umerenosti prema Izraelu. Rezultat toga je bio, kaže Peleg, da je Abu Nidal sakupio i obučio 150 – 200 terorista pre nego što je napustio Asadovu zaštitu. David Siler (Schiller) (1988, str. 90-107) smatra da napredovanje Abu Nidalove grupe ne bi trebalo da čudi nikoga ko poznaje palestinsku borbu. Šiler veruje da celokupni pokret od 1920. do danas, karakterišu nesloga i terorizam. Frakcionaštvo koje je izrodilo Abu Nidala on smatra ničim drugim do odrazom karaktera bliskoistočnog terorizma, a Abu Nidal je samo još jedan od protagonista, koji žele da ostvare kontrolu nad PLO-om. Stvaranje Abu Nidalove grupe možda pripada standardnom tipu terorizma na Bliskom istoku, ali dela te grupe privukla su mnogo više pažnje nego druge suparničke terorističke organizacije. Abu Nidal je delao na međunarodnom planu, i bio je posebno okrutan. Ne praveći nikakvu razliku ko će biti meta napada, ili koji će Ljudi stradati na mestu ili u okolini napada, Abu Nidalovi teroristi postali su poznati po strašnoj brutalnosti ubilačkih napada. Poduhvati njegove organizacije na međunarodnim planu privukli su pažnju: Svet je za Abu Nidaia postao poprište borbe (vidi Boks 9,2, gde se vidi hronologija razvoja njegove grupe). Šiler ističe da je Abu Nidal prvi put prodreo u svet terorizma, kada je napao inostrani cilj: sredinom sedamdesetih njegova grupa otela je britanski avion koji je leteo iz Dubaja za Tunis. U intervjuu koji je dao jednom zapadnom časopisu, Abu Nidal je rekao da mu je prvi cilj uništenje Cionizma, a drugi eliminisanje reakcionarnih režima u Siriji, Jordanu i Libanu. Karl Vege (1991) tvrdi da je Abu Nidal proširio svoj rat. I Izraelci, i Arapi i zapadnjaci, svi su bili cilj njegovih napada, a njegova spirala nasilja počela je da raste. Kada je Irak počeo da se hladi prema njemu, Abu Nidal je izbacio Siriju sa ovog spiska. I Siler i Vege, svaki za sebe zaključuju da je za vreme sirijske faze Abu Nidal usmerio svoj bes na Jordan i proširio svoje operacije na Evropu. Sii je podržao ovo mišljenje. Šiler dodaje da su nemački radikali, kojima je njihova antiamerička kampanja zbog Vijetnamskog rata postajala sve dosadnija prigrlili borbu Palestinaca. Za uzvrat, Abu Nidal je prigrlio njih, a kasnije i istočnoevropske komuniste. Do početka invazije Izraela na Liban 1982. Abu Nidal je već izgradio solidnu infrastrukturu u Evropi. Njegova grupa je postala prava međunarodna teroristička organizacija. Sil uzima ovaj period kao primer da bi opisao Abu Nidalovu kolebljivu ideologiju. U centru svih njegovih akcija bila je spremnost da prihvati razne dogme. Posle invazije Izraela na Liban 1982. godine, Abu Nidal formira u Libanu centre za obuku i kampove za podršku. Aktivnosti grupe se pojačavaju, a Šiler tvrdi da su jačale sve do sredine osamdesetih, kada je Libija dodata na listu njegovih pomagača. U zamenu za podršku Libije, organizacija je bila voljna da odgovori na 91
Gadafijevu ponudu. Kada je Sirija odbacila Abu Nidala, Libija je već bila spremna da ga primi. Abu Nidal je bio ridžekcionista, irački Baasista, sirijski Baasista i Gadafijev socijalista. Borba mu je bila mnogo važnija od ideologije. Sil daje najbolji opis njegove selidbe u Libiju i uticaj koji je ona imala. Dok su Abu Nidalovi borci postavljali baze u Libiji, on sam je otputovao u Poljsku. Mada je u Libiji napredovala, njegova grupa je za vreme njegovog četvorogodišnjeg odsustva bila manje efikasna. Osim toga, 1991. godine neki od njegovih najlojalnijih zamenika pobunili su se protiv Abu Nidala. On je pročistio grupu masakrima u Libanu i ubistvima u Libiji, dok su neki od njegovih vođa pobegli. Interne egzekucije, kojih je prema Silovoj dokumentaciji bili sedam stotina, usporile su efikasnost grupe, ali su Abu Nidalu očuvale položaj. BOKS 9,2 Razvoj Abu Nidalove grupe 1974
Abu Nidal odlazi u Bagdad.
1975
U Iraku se oformljuje infrastruktura; počinju atentati.
1982
U Libanu se postavljaju baze; posle Arafatovog nasilnog odlaska iz Bejruta, Abu Nidal preuzima palestinske baze u dolini Beka.
1983
Postepeno premeštanje u Siriju; nove operacije preduzimaju se protiv država u Zalivu, Jordana i neprijatelja Sirije.
1984
Počinju tajni susreti sa Gadafijem.
1985
Nekoliko baza seli se u Libiju; dolazi do masakra u Rimu i Beču.
1987
Izbačen iz Sirije; koncentriše snage u Libiji; provodi vreme u Poljskoj.
1989
Pobuna vođa; jedan zamenik od poverenja formira Ratno vođstvo za slučaj nužde.
1991 1992
Sklapa savez sa Sadamom Huseinom.
1992
Ubijen Abu Niad; počinju čistke; baze kampovi u Libiji; ponovo uspostavljene veze sa Irakom.
1996
Ubistva u Libanu.
1995
Pokušaj atentata na Arafata.
Posle čistke, Abu Nidal je obnovio grupu u Libiji. Njegovo vođstvo počivalo je na strahovladi, i Sil odlično opisuje metode kojima se Abu Nidal služi da bi zavrbovao i obučio teroriste. Abu Nidalovi teroristi drže se pod kontrolom torturom, ispiranjem mozga i individualnim terorom. Za najmanje prekršaje oni se izoluju i drže u stalnom strahu od mučenja i smrti. Mnogi Abu Nidalovi postupci izgledaju iracionalni, ali oni mu omogućavaju da vlada uz pomoć straha i zastrašivanja. Uprkos čistkama i dezertiranju, infrastruktura grupe omogućava Abu Nidalu da bude i dalje aktivan u svetu ubistava i haosa. Sil daje detaljan prikaz organizacione strukture grupe. Mada njegova organizacija izgleda kao i druge terorističke grupe, Abu Nidalova grupa bila je uspešna zbog reda koji je u njoj vladao. Sil kaže da Abu Nidal vlada uz pomoć potcenjivanja i zastrašivanja. Njegovu organizaciju vode tri grupe: mali Politički biro, Centralni komitet i Revolucionarno veće (vidi sliku 9,2). Najvažnije telo je politički biro, a njime iz Tripolija komanduje lično Abu Nidal. Sekretarijat je upravna organizacija Političkog biroa, koja bi se u vojnom smislu mogla smatrati komandnom i kontrolnom strukturom. Prema pisanju Sila, sekretarijat je sada stacioniran u Libanu i njime komanduje drugi po rangu iza Abu Nidala, Dr. Gana alAil. Sve operacije, osim onih koje spadaju pod Komitet za revolucionarnu pravdu, su pod kontrolom Političkog Biroa, a izvode se po odobrenju Sekretarijata. Nekoliko komiteta brine se o izvođenju svih operacija. Terorističke operacije su glavna aktivnost organizacije i njih kontroliše Vojni komitet. Drugi komiteti služe kao podrška terorističkim operacijama. U delatnosti tih komiteta spadaju obaveštajni rad, tehnička podrška, narodna armija u Libanu, članstvo i specijalne misije. Najvažnija interna grupa je Komitet za revolucionarnu pravdu. Njen zadatak je da teroriše teroriste kako bi se pravilno ponašali. To nije mali zadatak. Tokom godina Abu Nidal je poubijao više od jedne trećine svojih saboraca zbog sumnje da su kršili disciplinu. Sa izuzetkom japanske Crvene armije, vrlo malo terorističkih grupa je utrošilo toliko vremena na ubijanje svojih sopstvenih članova. Organizacija se vrlo malo razlikuje od drugih 92
velikih terorističkih grupa. Ako bi se Abu Nidalovoj grupi samo promenila imena nekih komiteta, izgledalo bi kao da su u pitanju Provizorna irska republička armija ili urugvajski Tupamarosi. Ono što je jedinstveno samo kod Abu Nidalove organizacije je da ona ima baze u nekoliko nacija, a to predstavlja problem za snage bezbednosti. Sil ističe da je stalnim čistkama, odvajanje manjih grupa iz ove terorističke grupe svedeno na minimum. Izuzev pobune 1989, Abu Nidal je odmetništvo sveo na minimum stalnim ubijanjem unutrašnjih protivnika. Komitet za revolucionarnu pravdu
Politički biro
Centralni komitet
direktorijum
Strane zemlje
Vojni komitet (1976-1983) Komitet za specijalne mere (1983 do danas)
Arapske zemlje
Narodna armija
Sekretarijat
Revolucionarni savet
Palestina/ Jordan
Članstvo
publikacije
Finansijski direktorat
Ulaganja
Politički direktorat
Naučni komitet
Politički odnosi
Rashodi
Obaveštajna služba
Tehnički komitet
Glavne teze 1. Moderni međunarodni terorizam nastao je iz događaja na Bliskom istoku. Gradeći sebe na osnovu pređašnjih terorističkih kampanja i oslanjajući se na Marigelinu urbanu filosofiju, PLO je izrastao u terorističku organizaciju koja je dominantna u međunarodnom terorizmu krajem dvadesetog veka. 2. Terorizam je na Bliskom istoku došao u prvi plan posle neuspeha konvencionalnog rata koji su Arapi vodili protiv Izraela. Nekoliko organizacija bavilo se terorizmom da bi izašle na međunarodnu scenu. 3. Držanje PLO-a za vreme izraelskog napada na Karamah pokazalo se kao sušta suprotnost bednom učinku arapskih armija u Šestodnevnom ratu. Arafat je tada postao heroj, ali ga je ipak jordanski kralj Husein 1970. godine isterao iz Jordana. 4. Iz PLO-a se odvaja desetak odmetničkih grupa. Arafat nije mogao da kontroliše ove grupe. 5. 1982. godine invazija Izraela na Liban izbacuje PLO sa tog područja, ali to izaziva neplanirano rađanje čitavog niza terorističkih organizacija. 6. Arafat vremenom napušta terorizam i pokušava da od PLO-a stvori organizaciju koja će štititi interese Palestinaca i boriti se za njihovo pravo na domovinu. 7. Odmetničke grupe odvajaju se od PLO-a i napuštaju Arafata, prihvatajući postavke Ridžekcionista. Najubitačnija i najuspešnija odmetnička grupa koja je nekad pripadala PLOu, je Abu Nidalova grupa. Da bi ojačao svoj položaj Abu Nidal je iskoristio pomoć država zaštitnica i rat u Libanu.
Teme za razmišljanje Terorističke grupe su obično male, jer su njihovi vođe harizmatični pojedinci, na čelu bandi 93
posvećenih i pravovernih. Da li smatrate da je Jaser Arafat mogao da kontroliše sve militantne aktivnosti Palestinaca? Kakvu razliku vidite između Crnog septembra i Crnog juna? Možete li da uočite razlike u Arafatovom i Abu Nidalovom stilu vođstva? Kao Imon De Valera u Irskoj, Arafat je izbio na površinu kao politički lider. Da li neko kao Abu Nidal može da ide tim putem?
Šta još treba pročitati Gream Ašer (Graham Usher), Palestina u krizi: Borba za mir i političku nezavisnost posle Osla (Palestine in Crisis: The Strugale for Place and Political Independence after Oslo). Patrik Sil (Patrick Seale), Abu Nidah Puška na iznajmljivanje (Abu Nidah A Gun for Hire).
10. RELIGIJA I BLISKOISTOČNI TERORIZAM Bliskoistočni terorizam usmeren je na borbu za kontrolu nad područjem na koje polažu pravo Izraelci i Palestinci. Za to je usko vezano i pitanje širenja fundamentalističkog islama van dosega Iranske revolucije. Ova borba se javlja u tri oblika: u borbi za kontrolu nad palestinskim pokretom, u pravcima revolucionarnog islama i u širenju terorizma iz Avganistanskog rata. Do sredine devedesetih, sva ova tri tipa borbe odlikovao je vatreni verski fundamentalizam. Palestinski pokret bio je pod uticajem revolucionarnog islama, naročito iz Hamasa i Islamskog džihada. Druge revolucionarne grupe javljaju se u Egiptu, Sudanu, Pakistanu i Alžiru. Glavna opasnost za međunarodnu zajednicu dolazi od grupe čiji je voda Osama bin Laden. Jevrejski fundamentalizam izrodio je svoj sopstveni antiarapski terorizam. Sve ove violentne ekstemističke doktrine predstavljaju pretnju za krhki mirovni proces. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Opišete dva različita shvatanja islama i terorizma. 2. Opišete metamorfozu Hezbolaha i palestinskog Islamskog džihada. 3. Date kratak pregled filosofije i strukture Hamasa. 4. Izložite istoriju i strukturu Osama bin Ladenove organizacije. 5. Opišete bin Ladenove veze sa fundamentalizmom i njegovu povezanost sa terorističkim nasiljem u Egiptu, Pakistanu i Alžiru. 6. Navedete i opišete druge verske terorističke grupe na Bliskom istoku. 7. Izložite problem jevrejskog fundamentalizma i nasilja.
Dva shvatanja islama i terorizma Američko shvatanje islama nalazi se pod uticajem izveštavanja elektronskih medija o islamskom ekstremizmu, kao i popularnih pogrešnih koncepcija i stereotipa. Danijel Pajps (Daniel Pipes) (1983) napisao je još pre dvadeset godina izvanrednu teološku i političku analizu islama. U izvanrednom prikazu teoloških doktrina, Pajps dokazuje da su mnogi stavovi Zapada netačni. Islam je legalistička religija koja je bliža tradicionalnom judaizmu nego hrišćanstvu apostola Pavla, iako sve tri regije obožavaju istog Boga. Nažalost, Pajpsovo delo nije doživelo priznanje, niti napravilo uticaj koji zaslužuje. Da je veći broj političkih planera postupao prema nalazima Pajpsove analize, Amerikanci bi možda shvatili da se njihova verska učenja poklapaju sa onim koja postoje u islamu. Iako većina Muslimana izražavaju svoje verske ideje kombinujući teološke i moralne postavke u političkim institucijama, islam nije ništa više nasilan od judaizma ili hrišćanstva. Ipak, mnogi Amerikanci vrlo malo poznaju islam. Danas većina Amerikanaca priznaje jedno od dva stanovišta o islamu i terorizmu. Reuven Paz (1998) izlaže jedno posebno stanovište, koje se takođe može naći i u analitičkim novinskim člancima Robina Rajta (VCright) (1986, 1989), Dilipa Hiroa (1987) i Amira Taherija (1987). Njihovo stanovište je da je islamski fundamentalizam povezan sa političkim nasiljem na Bliskom istoku. Paz ide i dalje postavljajući pitanje: Da li postoji islamski terorizam? I odgovara: 94
Da. Paz tvrdi da islam smatra da je u globalnom ratu sa Zapadom. Celu stvar pogoršavaju socioekonomske razlike. Islamisti dele svet na svet islama (dar al Islam) i svet jeresi (dar al Harb). Radikalni islamisti proterali su Zapad u svet jeresi. Paz piše da se uspeh protiv sveta jeresi meri brojnošću narodne podrške terorističkim grupama. Pošto Muslimani u većini smatraju da se bore sa Zapadom iz društvenih i političkih razloga, Paz zaključuje da podrška naroda militantnom islamu pokazuje da "islamski terorizam" postoji. On smatra da Zapad uopšte ne treba da sumnja u njegovo postojanje, već treba da se brani od islamskog terorizma. Ovu logiku ne prihvataju baš svi. David Kibl (Kibble) (1996) tvrdi da islamski fundamentalizam izgleda kao pretnja, ako se stvari uzmu zdravo za gotovo. Tako izgleda da su radikalne grupe islamista u Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Iranu i drugim zemljama, objavile rat Sjedinjenim Državama i njenim saveznicima. I zaista, američki sekretar za odbranu izjavio je da islamski fundamentalizam predstavlja najveću opasnost za američku bezbednost od vremena komunizma. Kibl smatra da su ovakva strahovanja neosnovana. Kibl navodi da postoje džepovi islamskog ekstremizma na Bliskom istoku koji održavaju terorizam. On tvrdi, međutim, da su ovo izolovani i među sobom razdvojeni segmenti. U islamu postoji širok spektar verskih i političkih verovanja, koja odbacuju nasilje. Kibl veruje da bi kada fundamentalisti osvoje vlast, to bio prvi korak ka demokratiji. On opominje da ne treba tako lako nasilje na Bliskom istoku nazvati "islamskim terorizmom." Kalrens Baučat (Clarence Bouchat) (1996.) se slaže sa Kiblom. On kaže da američki strahovi i neshvatanje islama dovode do toga da izgleda kao da su fundamentalisti ujedinjeni i da prete da će se skupiti na Bliskom istoku i povesti rat protiv Zapada. To nije tačno. Fundamentalisti su veoma podeljeni, baš kao što su i verski fundamentalisti u Sjedinjenim Državama podeljeni među sobom. Istorija Zapada i Bliskog istoka puna je vekovnih verskih ratova. Baučat tvrdi da se mnogo više može saznati ispitivanjem sličnosti između te dve vere, nego korišćenjem termina "islamski terorizam". Potpuno je jasno da nasilnički verski fanatici igraju glavnu ulogu u bliskoistočnom terorizmu. Ovo je dovelo do novog tipa terorizma na tom području. 1996. godine na Bliskom istoku se pojavilo nekoliko međunarodnih struktura vezanih za religiju. Ove nove grupe više se ne oslanjaju na razbojničke države, niti se koriste interesima rivalskih država, već su nastale same za sebe. Vera je osnov njihove misije i oni privlače pristalice širom regiona.
Iranska revolucija i metamorfoza Hezbolaha Kada je Izrael okupirao Liban 1982. godine, Iranci su uzvratili slanjem svoje Revolucionarne garde i na taj način stvorili i podržali novu terorističku mrežu. Na prvi pogled ovo u geografskom smislu izgleda nelogično, ali ako napravimo jedan dublji uvid u stvari shvatićemo njen cilj. Invazija Izraela izazvala je reakciju celog muslimanskog sveta, a Iranci, pritisnuti svom snagom od strane svojih mladih revolucionara kod kuće, shvatili su da je Liban odlično mesto za izvoz njihovog neobuzdanog fanatizma. Za Irance zarobljene velikim ratom protiv Iraka, Liban je bio idealno mesto za raspirivanje revolucionarne vatre. Ime Hezbolah bukvalno znači "Božja partija". Prema mišljenju Dilipa Hiroa (1987, str. 113-181, 240-243), Hezbolah je izrastao iz Iranske revolucije kao ogranak Revolucionarne garde. Revolucionarna garda bila je vojno krilo organizacije Ajatole Homeinija. Hezbolah je pomagao Revolucionarnoj gardi da izvrši čistku revolucije. Napadao je svaki vid zapadne misli i trudio se da konsoliduje Homeinijeva dostignuća. Hiro piše da članove Hezbolaha nije interesovalo samo sprovođenje ciljeva revolucije, već su bili zainteresovani i za društvene uslove u islamu uopšte. To im je pomoglo kao opravdanje za njihovu labavu organizacionu strukturu. Božja partija bila je više skup sličnih umova nego grupa koju interesuje kruta, a formalna struktura. Šiitizam je bio srce Hezbolaha, šiiti sa celog Bliskog istoka bili su predmet njihove brige. Vege (1994) na pravi način potvrđuje Hiroov argument. Naziv Božja partija uzet je iz islamskih preporuka i direktno se vezuje za mučeništvo Huseina Ibn Alija. Ne razumeti Hezbolah kao islamski koncept, znači ne razumeti kontekst evangelističkog islama. Prema pisanju Hiroa, libanski i iranski šiiti održavali su prisne veze još od 1950-tih. Kada je 1975. izbio sukob u Libanu, formirana je šiitska milicija Amal, da bi branila libanske šiite. Amal je bio 95
obučavan od strane PLO-a, ali je razvio i održavao jake kontakte sa Iranom. 1979 godine Amal je ojačao i njegovi članovi posmatrali su Iransku revoluciju sa interesom. Prema pisanju Anata Kurca (Kurz) (1994), palestinski i libanski radikali pronašli su zajednički jezik 1980. godine. Te godine za generalnog sekretara Amala bio je izabran Nabih Beri. Ovaj događaj izazvao je zabrinutost među radikalnim članovima Amala, pa i među onim koji su podržavali iransku revolucije, zbog toga što su verovali da je Beri pristalica konstitucionalizma i da je suviše konzervativan. 1982. radikalni članovi napustili su Amal i otišli u dolinu Beka, koja je bila pod kontrolom Sirije. Tamo su formirali novu grupu, koju su nazvali Islamski amali, i ostali su da čekaju dalji razvoj događaja. Kada je prvi odred Revolucionarne garde Hezbolaha došao u dolinu Beka 1982. godine, čekali su ih tamo već spremni saveznici Islamski amali. Prvih godina svoje aktivnosti Hezbolah je delovao manje više kao centralna agencija terorizma (Rojters, 1996). Po naređenjima iz Irana, Hezbolah se predstavljao kao samostalna organizacija, i uvek je poricao bilo kakve veze sa Iranom. Prema izveštajima izraelske obaveštajne službe, (Ministarstvo spoljnih poslova Izraela, 1996), Hezbolah su vodile tri centralne ličnosti: šeik Muhamed Husein Fadlolah, Abus Musavi, i Hasan Nasralah. Fadlolah, na koga je pokušan atentat po nalogu Amerika, bio je harizmatski duhovni vođa. Nasralah je bio praktični militarista, koji je prepustio miliciji Islamskih amala da organizuju Hezbolah u regionalnu silu. Musavi je održavao labave veze sa Iranom. Od 1982. do 1985. godine Hezbolah je uspostavio vezu sa tajnovitom terorističkom grupom poznatom kao Islamski džihad. Prema pisanju Amira Teharija (1987), vode Hezbolaha sastale su se da bi Islamskom džihadu dale uputstva o svojoj politici. Savet lidera sastao se i gradu Baalbeku u libanskoj dolini Beka i izdao nejasne "sugestije" Islamskom džihadu. Oni su obezbedili i finansijsku i logističku pomoć za terorističke operacije, ali su se držali podalje od svakodnevnih poslova terorističke grupe. Držeći se na distanci, vođe Hezbolaha mogle su da tvrde da nemaju direktne podatke o Islamskom džihadu, a što je još važnije na taj način Iran nije mogao direktno da se poveže sa terorističkom kampanjom Islamskog džihada protiv Izraela i Zapada. U isto to vreme, uloga Hezbolaha počela je da se menja. Kao deo organizacije čiji je zadatak bio da širi šiitsku revoluciju, Hezbolah se nije zadovoljio da bude kišobran za podršku terorizmu (Entesami Entcshami, 1995; Rojters, 1996). Njegovi lideri želeli su da razviju revolucionarni pokret sličan onom koji je zahvatio Iran 1978. i 1979 Liban je bio preplavljen milicijama koje su se borile za prevlast, a Nasralah je u tome video šansu za sebe. Sledeći ustrojstvo amalske milicije, on je počeo da menja strukturu Hezbolaha. 1985. godine on je uspostavio regionalne centre, a 1987. i 1989. godine transformisao ih je u operativne baze. Preuzevši organizaciju posle smrti Musavija, Nasralah je do 1990. godine oformio regionalnu miliciju. 1991 godine mnoge lutajuće paravojne grupe potpisale su mirovni sporazum, ali je Hezbolah zadržao oružje i svoju revolucionarnu filosofiju i postao glavna vojna snaga u južnom Libanu (Stejt Dipartment Sjedinjenih Država, 1996). Prema jednoj analizi Rojtersa (1996), Hezbolah sada vodi neobjavljeni rat sa Izraelom (vidi Boks 10,1 gde su navedene njegove paravojne aktivnosti). Zaričući se da će razbiti mirovni proces i nastaviti revoluciju, članovi Hezbolaha napadaju Izrael na način koji podseća na prve dane Organizaciju Al Organizacija Al Fataha. Islamski džihad, teroristička grupa kojom je Hezbolah nekad komandovao, sada se proširila i počela nezavisno da deluje. Iako organizacija Hezbolah sprovodi svoje sopstvene pre ponaša kao milicija koja kontroliše Liban. Pošto je većina libanskih milicija razoružana 1991, Hezbolah sada ima silu, zahvaljujući tome što je uspeo da održi svoju organizaciju i zadrži oružje. Kao i u slučaju Abu Nidala, struktura Hezbolaha dozvoljava toj organizaciji da deluje kao posrednik vlasti u tom svetu ratovanja u senci. Iz istog razloga, paravojna struktura Hezbolaha učinila je da od 1991. godine postane više konvencionalna borbena snaga nego teroristička organizacija. To se odražava u specijalnoj vrsti borbe. Za razliku od Islamskog džihada ili Abu Nidalove grupe, baze Hezbolaha nisu skrivene. Kada Hezbolah napadne Izrael Izraelske odbrambene snage uzvraćaju udarac. Civili koji se nađu usred unakrsne vatre često su stavljeni na milost i nemilost sukobljenih strana. Kada je aprila 1996. godine došlo do jedne takve uzajamne razmene vatre, izraelska artiljerija pogodila je jedno palestinsko selo, iako su granate bile namenjene raketnim lanserima Hezbolaha. Nažalost, ovakvi uzajamni napadi nisu ništa novo za ovo područje. 96
Islamski džihad lako je kada je stigao u dolinu Beka 1982. godine Hezbolah pronašao saveznika u Islamskom džihadu, Iranska revolucija ipak nije direktno odgovorna za stvaranje ove terorističke grupe. Islamski džihad nastao je kao politički pokret unutar Muslimanskog bratstva. Ima u stvari nekoliko Islamskih džihada, koji su većinom nacionalističke frakcije jednog te istog pokreta. Grupa koja zaslužuje najviše pažnje je ona koja je nastala posle invazije Izraela na Liban 1982. godine, a ona je došla iz krila Hezbolaha. Ovaj Islamski džihad usavršio je tri taktičke inovacije terorizma: dinamičnu organizacionu "kišobran" strukturu, korišćenje samoubica za bombaške napade i kidnapovanje pojedinaca umesto otmica aviona i uzimanja talaca. Prema zvaničnim izveštajima izraelskog Ministarstva spoljnih poslova od 1996. godine, libanski islamski džihad rođen je u Izraelu, a sada se nalazi pod komandom Sirije. Njegov vođa, dr. Fathi Šekaki, osnovao je grupu 1981. godine. Posle invazije Izraela na Liban, njegovi fanatici prišli su Hezbolahu i Hasanu Fadlolahu, koji je bio duhovni voda Hezbolaha. Šekaki i Fadlolah odmah su osetili bliskost zbog sličnosti svojih vizija, i Fadlolah dovodi Šekakijevu organizaciju pod kišobran Hezbolaha. BOKS 10,1 Prikaz paravojnih aktivnosti Hezbolaha Decembar 1995
Hezbolah iz Libana lansira rakete na Izrael.
Februar 1996
Teroristi pokušavaju da se infiltriraju u Izrael u ultra lakom avionu.
Mart 1996
Hezbolah postavlja nekoliko bombi oko izraelskih ciljeva; milicije postavljaju zasede izraelskim konvojima i u njihovim naseljima; ponovno raketiranje Izraela.
April 1996
Raketni napad na civile u Galilei; Izrael uzvraća vatrom i pogađa nevine Palestince. IZVOR: Ministarstvo spoljnih poslova Izraela, april 1996.
Izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova navodi da je Sakeki učestvovao u "konferencijskom upravljanju" tipičnom za Hezbolah, ali je napravio i korak dalje u organizacionoj strukturi. Dok su Musavi i Nasralah (dve vođe Hezbolaha) pokušavali da distanciraju terorističke aktivnosti od Irana, Sekaki je u modelu Hezbolaha uočio novi metod za struktuiranje terorizma. Umesto jedinstvene organizacije, kakva je bio Islamski džihad, on se odlučio da ga rascepka na veliki broj manjih grupa, stvorivši na taj način distancu između terorističkog akta i ove terorističke grupe. Svaka operacija tako je mogla bukvalno da se veže za jednu malu terorističku grupu, dok je Islamski džihad mogao da se krije iza raznih dezinformacija. U stvari, Sekakijev Islamski džihad postao je grupa kišobran, koja se i sama nalazila pod kišobranom Hezbolaha. Robin Rajt (Wright) (1986, str. 84-86) piše da se struktura Islamskog džihada razlikovala od svake druge za koju je Zapad do tada čuo. Većina grupa mogla se identifikovati pomoću infrastrukture i mreže podrške. To nije bilo moguće kada je Islamski džihad bio u pitanju. Islamski džihad bio je dinamična mreža koja je emitovala informacije iz skrivene centrale u Balbeku. Broj njegovih tajnih organizacija i ćelija stalno se menjao. Iako su američki zvaničnici govorili da postoji terorizam pod pokroviteljstvom država, ova grupa nije se mogla jasno povezati sa Iranom. Islamski džihad bio je skrivena armija i zbog toga je njegova struktura zbunjivala zapadne obaveštajne izvore skoro celu jednu decenije. Šekaki je pronašao novo oružje za napad: bombaše samoubice. Amir Taheri (1987) navodi da je posle prvog samoubilačkog napada 1983. Islamski džihad pokrenuo razornu samoubilački bombašku kampanju u Libanu. 1984. godine njegove aktivnosti proširile su se na Kuvajt i Tunis, i postalo je jasno da se borba ne vodi za Liban, već za Islamsku revoluciju. Do 1986. godine borbe se, po mišljenju Taherija, prebacuju na Evropu. Ova vrsta međunarodnog terorizma za Islamski džihad ima svoje opravdanje jer je to sveti rat protiv svih onih koji se protive Islamskoj revoluciji. Taheri tu borbu naziva "sveti teror". Učešće bombaša samoubica bilo je za Zapad zastrašujuće i nerazumljivo, ali ono ima svoje objašnjenje u okvirima konflikta, tvrde Maksvel Tejlor (Maxweli Taylor) i Helen Rajan (Ryan) (1988). Tejlor i Rajanova proučavali su ulogu fanatizma u terorizmu šiita i zaključili da je korišćenje bombaša samoubica bilo naročito uspešno u Libanu. Bombaš samoubica postao je jeftini navođeni projektil, koji osigurava uspeh napada. Posle niza bombaških napada 1983 godine i povlačenja američkih Marinaca iz Bejruta, slabost 97
zapadnih odbrambenih sistema izašla je na videlo. Vojne snage iz Francuske, Izraela i Sjedinjenih Država koristile su jedan prilično soficistiran sistem, koji je odgovarao mirovnjačkim trendovima u Zapadnoj diplomatiji. U nekoliko navrata, bombaši samoubice prodrli su njihove odbrambene perimetre i relativno lako pogodili ciljeve. Tejlor i Rajanova ukazuju da to pokazuje fundamentalnu slabost odbrane zasnovane na tehnologiji: niko iz redova odbrane nije predvideo ulogu samoubica u libanskom sukobu. Tejlor i Rajanova tvrde da terorizam treba definisati u okviru bliskoistočnih prilika, a ne prema zapadnim normama. Sa zapadnjačke tačke gledišta samoubilački napadi deluju kao da se zasnivaju na nelogičnom fanatizmu. Međutim, ovakvo objašnjenje ne može se primeniti na borbu šiita u Libanu. Bombaški napadi bili su u tom slučaju logični u stvari, to je bio jedan od retkih načina borbe protiv zakonite vojne sile koji je mogao da uspe. Pošto je jedina garancija za uspeh bila postavljanje bombi na pravo mesto, onda je takođe bilo logično što su se za to koristili ratnici koji su hteli da žrtvuju svoje živote. Šekaki je koristio i drugu taktiku, on je vršio kidnapovanja. Ali pošto su Amerikanci, Britanci i Nemci uspešno organizovali specijalne timove za spasavanja talaca, Islamski džihad bio je primoran da pronađe novu taktiku za otimanje talaca. Avioni su otimani, ali taoci su morali da se razdvoje na više mesta. Nove zapadnjačke spasilačke jedinice, kao što su britanska Specijalna vazduhoplovna služba, nemački GSG9 i američke Delta snage, bile su tako efikasne da je tradicionalan način otimanja talaca postao suviše rizičan. Počelo je da se koristi kidnapovanje kao alternativa zarobljavanju velikog broja talaca. Kontraterorističke snage bile su u stanju da oslobode taoce samo jednim napadom, ali nije bilo lako pronaći kidnapovane ako se ovi odvedu na razna mesta. Islamski džihad razmatrao je ideju kidnapovanja 1983 godine, a već iduće je sprovedena opšta kampanja otimanja Ljudi. U jednom trenutku oni su držali preko 40 talaca sa Zapada. Hezbolah i Islamski džihad shvatili su da će kidnapovanjem ne samo privući pažnju zapada, već i uticati na ponašanje zapadnih vlada. Politika kidnapovanja koju je koristio Islamski džihad, imala je neko liko praktičnih funkcija. Mogla je da se koristi za kažnjavanje zemalja koje su se borile protiv šiita. Taoci su mogli da se puste iz propagandnih razloga, ili, kada bi neprijatelj preduzeo akciju protiv Islamskog džihada ili njegovih pristalica, onda su se taoci mogli ubiti. Najzad, pretnje da će se nad taocima izvršiti nasilje, ili pretnje novim kidnapovanjima mogle su se koristiti da se zaustavi sledeća akcija vlade. Taktičke inovacije bile su iznenađenje za Zapad. U specijalnom članku u Njujork tajmsu, Filip Taubman (Philip) (1984.) piše da Sjedinjene Države imaju vrlo malo saznanja o Islamskom džihadu i pored svih napora njene obaveštajne službe. U članku sa sličnom temom, Erik Pejs (Eric Pace) (1984) opisuje novitet korišćenja automobila bombe na Bliskom istoku. Izgledalo je da je Zapad u nedoumici kako da se suprotstavi novoj taktici Islamskog džihada. Izraelci su drugačije reagovali. Umesto da idu hijerarhijom i da ispituju tokove novca, Izraelci su identifikovali vođe grupe i počeli da ih gone. Izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova (1996.) tvrdi da je Šekaki bio uhvaćen i deportovan 1988, ali da se ponovo pojavio u Damasku 1989. Posle rata u Persijskom Zalivu, Islamski džihad prebacio je svoje akcije na Izrael. Upravljajući operacijama iz Sirije, Šekaki je nastavio da se bori protiv Izraela. Kada je Arafat prihvatio maslinovu grančicu od Izraela i složio se sa izborima na okupiranim teritorijama, Šekaki je prestao da podržava Intifadu (opšti ustanak) i vratio se terorizmu. O ovome je Sekaki govorio u intervjuu koji je dao časopisu Tajm (1995.) Govorio je da nema mira dok se ne uništi Izrael. Podvukao je svoju nameru da koristi rakete kojima će upravljati ljudi samoubice. Izjavio je da za razliku od Hamasa Islamski džihad hoće da prihvati oslobođenu Palestinu bez ujedinjenog Arapskog sveta. Američki Stejt department uzimao je ovakve izjave zdravo za gotovo, ukazujući na opasnost od sve većeg broja samoubilačkih bombaških napada u 1995. godini. Šekaki je ubijen na Malti 1995. godine. Naslednik Šekakija, Dr. Ramadan Abdalah Salah, nastavio je Šekakijevu filosofiju. Izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova (1996) tvrdi da od 1992. godine Islamski džihad nije više mogao da se skriva tako lako kao u prvim danima svog postojanja. Izraelske i zapadne obaveštajne službe razradile su profile ličnosti unutar organizacije, i neki od njihovih lidera su im sada poznati. Što je još važnije, napredovanje i izbijanje Hezbolaha na površinu uklonili su zaštitni kišobran sa 98
Islamskog džihada. Šekakijeva frakcija sada je morala da deluje na isti način kao i većina terorističkih grupa. Nakon izbora na okupiranim teritorijama, Islamski džihad, kao i Hamas i Hezbolah, počeo je bespoštednu kampanju rušenja mirovnog procesa. Izraelski vojnici bili su kidnapovani i ubijani, bombaški napadi bili su sve brojniji. Izraelci su uzvratili kontroverznim merama. Specijalizovani eskadroni izabranih vojnika vršili su napade na skrovišta terorista. U ovoj kampanji osumnjičeni su zatočeni, a sva njihova imovina, uključujući i njihove kuće, kao i imovina njihovih pristalica, bila je uništena. Nekoliko osumnjičenih terorista bilo je ubijeno za vreme ovih operacija, a stotine kuća buldožerima je sravnjeno sa zemljom. Stejt department Sjedinjenih Država (1996) daje dobar opis Islamskog džihada. Po Stejt departmentu, to je labavo udruženje nekoliko fanatičkih grupa. Islamski džihad verovatno još uvek dobija pomoć iz Irana, ali zbog zamršene prirode ove grupe, to se ne može lako otkriti. Islamski džihad, po hijerarhiji ili infrastrukturi, ne liči ni na jednu drugu grupu. Zbog slabe povezanosti, bilo koja od njegovih mnogobrojnih grupa može da nastupa samostalno.
Hamas Jedna od najmilitantnijih organizacija na Bliskom istoku je Islamski pokret otpora, poznatiji kao Hamas. Za razliku od Hezbolaha i islamskog džihada, Hamas je iznikao iz palestinskog pokreta. Hamas se drži filosofije Ridžekcionista, koja smatra da Izrael ne treba da postoji i da je jedino prihvatljivo rešenje za palestinski problem eliminacija Izraela i stvaranje Arapskog carstva. Za Hamas je država Izrael i bilo ko, ko je podržava, anatema za Islam. Da bi se shvatio Hamas, potrebno je vratiti se na događaje koji su se desili odmah posle Prvog svetskog rata. Verujući u obećanja Britanaca, mnogi Arapi su mislili da će se ceo Bliski istok, od severne Afrike do iranske granice, ujediniti pod velikom arapskom zastavom, dar el islama. Kada su evropske sile podelile taj prostor uzevši neka područja pod svoju kontrolu, a stavivši druga pod kontrolu svojih saveznika među arapskim zemljama, mnogi Arapi su bili ogorčeni. Jedna grupa razočaranih muslimana preduzela je akciju. Muslimansko bratstvo, koje je osnovano 1925. godine u Egiptu, odbacilo je ove nove teritorijalne linije. Oni su pozivali na ujedinjenje celog arapskog carstva po zakonima i pod vlašću islama. 1967. godine, u okupiranim teritorijama počelo je da se razvija Muslimansko bratstvo. Za razliku od Baasista, čije je jedinstvo počivalo na modernom socijalizmu, pristalice Muslimanskog bratstva želele su da pročiste islam i ujedine se sa drugim Arapima po verskim zakonima. U nekim vidovima, filosofija Muslimanskog bratstva bila je kombinacija verske žestine Iranske revolucije i ujediniteljskih principa Baasista, ali je Muslimansko bratstvo pre predstavljalo entitet, nego politiku ili religiju. Njihov poziv na ujedinjenje bio je isto toliko star koliko i Kuran. Grupa se 1978. godine registrovala kod izraelske vlade kao verska organizacija, a kao svoju delatnost navela je evangelizam. Članovi organizacije pokušavali su da preobrate svoje pristalice u drevniju verziju islama. Oni su delovali na univerzitetima, u školama i džamijama. Međutim, osamdesetih godina, kada je Arafat bio za umerenost, Muslimansko bratstvo se i dalje držalo svojih krutih pogleda na ujedinjenje arapskog sveta i potrebu da se vlada po islamskom zakonu. Kada je ideja palestinske samouprave počela da preovlađuje u palestinskom pokretu, Muslimansko bratstvo odbilo je da se pridruži toj ideji. Samouprava je za Muslimansko bratstvo bila mrska ideja, jer po njima nijedna nacija ne treba da postoji van islama. Ako fedajini iz Organizacije Al Organizacija Al Fataha budu izdali svoj narod na taj način što će pregovarati o kompromisu, Muslimansko bratstvo krenuće drugim putem (odvojiće se od njih). Kao rezultat svog neslaganja sa ciljevima Intifade, članovi Muslimanskog bratstva formirali su Hamas, Što je arapski akronim za Islamski pokret otpora iz 1987. godine. Od tada je ova grupa stalno aktivna. Sledeći taktiku starog Irguna, Hamas je pokušao da nadmaši pređašnje palestinske teroriste. U svojim spisima, Hamas naglašava da je u ratu sa jevrejskim narodom i državom Izrael. Cilj svake operacije je ubijanje Jevreja, a tim ubijanjem nateraće sve Cioniste naseljenike i njihove saveznike da napuste to područje. Međutim, nije bilo dovoljno ubijati samo Jevreje. "Dobri" muslimani ubijaće svakog ko prihvati mir sa Jevrejima, ili ko bude govorio o nezavisnoj Palestini. Jedini prihvatljivi ishod za Hamas bilo je ujedinjeno carstvo islama. 99
Hamas je dobro organizovan i finansijski obezbeđen. Kao i svaka velika teroristička organizacija, on se sastoji od udarnih jedinica i logističke potpore. Njihovi pipci sežu daleko van Bliskog istoka, čak do potpornih baza u Sjedinjenim Državama. Začudo, baš zbog veličine Hamasa, došlo je do izdvajanja jedne umerene grupe iz redova fanatika. Arafat je očajno pokušavao da radi sa umerenjacima na zaustavljanju daljeg širenja terorizma. Cilj terorista iz Hamasa bio je da spreče mirovni proces i oni su u tome imali uspeha. Od 1989 godine, broj terorističkih napada koje su oni izveli meri se na nekoliko stotina. Pošto je Hamas velika organizacija, koja prema proceni Stejt departmenta iz 1996. godine, broji desetine hiljada članova, on ima centralizovanu strukturu sa mnogo ogranaka. Prema pisanju Ahmada Rašada, koji je apologeta grupe, Hamasova snaga potiče od nezadovoljstva Palestinaca PLO-om. Rasad tvrdi da je Arafatov mekši stav prema Izraelu doveo do uspona Hamasa 1987. godine. Kako je entuzijazam rastao, tako je rasla i ambicija Hamasa da bude jedini predstavnik palestinskog naroda. S tim u vezi, Hamas je podelio svoje operacije na četiri glavne sfere: administraciju, dobročinstvo, politiku i vojne poslove. Rašad tvrdi da su najuspešnije akcije sprovodile brigade lzeldina al Kasama. Potekavši iz vojnog krila Hamasa, brigade al Kasama veoma su brojno narasle posle Arafatovog odricanja od terorizma 1993 Brigade su se podelile u dve frakcije na obaveštajno i komandosko krilo. Začudo, tvrdi Rašad, obaveštajno krilo ne sakuplja vojne informacije. Ako se Rašadu može verovati, obaveštajno krilo služi kao interna policija. Ono ima tri osnovna zadatka. Prvo, jačanje islamskog zakona među Palestincima, uključujući i pogubljenja prestupnika. Drugo, kao glavno oruđe za širenje propagande u okupiranim teritorijama. Najzad, što je veoma interesantno, služi i kao logistička potporna mreža za vojne operacije. Ako se Rašadovi propagandni pamfleti čitaju između redova, najverovatnije je obaveštajno krilo zaduženo za održavanje unutrašnje discipline i za snabdevanje i skrivanje aktivnih terorista. Komandosko krilo bavi se terorističkim napadima i ima tri osnovne sekcije: sekciju za obuku, operativnu i obaveštajnu sekciju. Rašad ne pominje podmetanje bombi i postavljanje zaseda, što su dve specijalnosti.
Uspon Osame bin Ladena 1989 godine Sovjeti su se povukli iz Avganistana u potpunom rasulu. Ne samo da su izgubili rat, nego se i Sovjetski Savez uskoro našao u stanju kolapsa. Jael Sahar (Yael Shahar) (1998) piše da su mudžahedini shvatili pad Sovjetskog Saveza kao svoju totalnu pobedu. U glavama mudžahedina, nije se Sovjetski Savez raspao pod težinom političkih, ekonomskih ili vojnih faktora, već ga je srušila božja ruka. Povlačenje sovjetskih trupa bilo je pobeda Boga nad satanom, a ako je Bog mogao da sruši Sovjetski Savez uz pomoć mudžahedina, onda su i druge zle nacije osuđene na uništenje. Prevashodne mete mudžahedina bili su Izrael i Sjedinjene Države. Jedan od lidera mudžahedina koji fanatično veruje u ove ideje, je Osama bin Laden. Josef Bodanski (Yosseff Bodansky) (1999) napisao je veoma iscrpnu biografiju bin Ladena, mada je njegovo delo polemičko i ne teži za objektivnošću. Bodinski kaže da je bin Laden bio jedno od 51 deteta bogatog saudiarabijskog građevinskog magnata. Bin Laden je fakultetski obrazovan i počeo je da radi u porodičnom preduzeću, ali je uskoro otišao iz Saudijske Arabije da bi se pridružio avganistanskim borcima u borbi protiv Sovjetskog Saveza. U početku je pomagao mudžahedinima, da bi kasnije osnovao svoju jedinicu gerilskih ratnika. Dok je bio u Avganistanu pao je pod uticaj šeika Abdulaha Azama, koji je doktorirao na Šarijatskom zakonu (islamski zakon). Azam je već sedamdesetih godina radio za Palestince, ali se razočarao u njih zbog njihovog nacionalizma i zbog njihovog većeg interesovanja za politiku nego za religiju. Azam je smatrao da islam treba da bude iznad svih drugih interesa. Ostavio je Palestince i otišao na Saudijski univerzitet da predaje islamski zakon. Za bin Ladena je dolazak Azama bio ispunjenje svih njegovih želja. Bogati građevinski inženjer iz Saudijske Arabije koji je još uvek tražio svoj put do svetog rata, shvatio je da mu se dopada teologija koju propoveda Azam. Azam je smatrao da su strane sile suviše dugo dominirale na prostoru islamskog carstva. Došlo je vreme da se svi muslimani podignu i napadnu satanu. Sovjetsko Avganistanski rat je bio samo početak. Mudžahedini su bili u svetom ratu sa svim što je strano islamu. Bodinski tvrdi da se Sjedinjene Države ne bi uzbuđivale što finansiraju takvu grupu pobunjenika, da Pakistanska obaveštajna služba (ISI) nije intervenisala. ISI jeste bila zabrinuta zbog rastuće opasnosti koja je 100
dolazila od Sovjetskog Saveza, ali se držala svog sopstvenog programa za zaštitu nacionalne bezbednosti. Pakistan je ponudio da bude zamenik Sjedinjenih Država i da umesto njih obučava mudžahedine i snabdeva njihove baze u kampovima. Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) progutala je taj mamac i ISI je počela da se priprema za rat protiv američkih neprijatelja. Ali ISI se, bez znanja CIA-e pripremala i za jedan širi rat. Centralno mesto u tim aktivnostima zauzimao je Osama bin Laden. Obučavajući se u Pakistanu i Avganistanu, on je finansirao operacije mudžahedina i podučavao gerilce kako da prave poljska utvrđenja. Do 1986. godine on je sa poligona za obuku prešao na bojno polje. Ogorčen na Sovjete zbog stalnog ubijanja avganistanskih seljaka i zbog upotrebe otrovnih gasova, bin Laden se pridružio mudžahedinima u prvim borbenim redovima. Zajedno sa stotinama radikalnih militantnih boraca širom sveta, Osama bin Laden postaje heroj na bojnom polju. Prilikom intervjua koji je dao Džonu Mileru (John Miller) iz ABC-a (1998), bin Laden odbija da govori o svojim herojskim delima. Tom prilikom, on je samo izjavio da svi muslimani treba da se bore u džihadu. ISI je širio džihad. Bodinski tvrdi da se zbog nerešenog statusa Kašmira (na koji su i Indija i Pakistan polagali pravo), vođi ISI-ja se nisu zaustavili na ratu sa Sovjetskim Savezom. 1986. je ISI počeo tajno da prebacuje deo oružja namenjenog mudžahedinima, teroristima u Indiji, Dikima. Pošto je to bilo uspešno obavljeno, ISI je počeo da oprema oružjem i logistikom militantne muslimane u Kašmiru. Bodinski piše da su militantni šiiti iz Irana primetili aktivnosti ISI-ija i počeli da gledaju na rat u Avganistanu kao na izraz islamskog jedinstva. TJ međuvremenu, Pakistan je počeo sebe da smatra liderom panarapskog pokreta. Za Azama, međutim, nije sve išlo tako dobro. Kada su Sovjeti odlučili da se povuku, ISI je u Avganistanu oformio svoju sopstvenu gerilu i preuzeo kontrolu nad većim delom Avganistana. Azam je verovao da se iza te akcije nalaze Sjedinjene Države. Pre nego što je mogao bilo šta da preduzme, bio je ubijen u terorističkom napadu nepoznatih napadača. Bin Laden je prihvatio status kvo i održavao je srdačne odnose sa ISI. On se vratio u Saudijsku Arabiju posle rata i počeo ponovo da se bavi svojim građevinarskim poslom. Saudi Arabijska vlada nije bila baš srećna što se bin Laden vratio. Iako saudijskoj kraljevskoj porodici nije bio po volji, bin Laden je uživao ogromnu popularnost kod naroda. Pošto Saudijska Arabija nije država otvorene demokratije u kojoj se tolerišu različita mišljenja i neslaganja sa vlašću, bin Ladenove političke aktivnosti bile su ograničene. On je u Saudijsku Arabiju sa sobom doveo nekoliko mudžahedina, njegovih "Avganistanaca", zaposlivši ih kod sebe kao građevinske radnike. Avganistanci su imali obezbeđen posao, a bin Laden se veoma obogatio. Situacija se promenila 1990. godine. U Saudijskoj Arabiji nalaze se dva najsvetija islamska svetilišta, gradovi Meka i Medina. Za milione muslimana, uključujući i bin Ladena, ovo su svete oblasti koje muslimani moraju da štite. One se smatraju svetom zemljom. 1990. godine predsednik Iraka Sadam Husein izvršio je invaziju na Kuvajt. Saudijska kraljevska porodica zatražila je pomoć od sveta i hiljade nemuslimanskih vojnika stiglo je u svetu zemlju da se bori protiv Sadama Huseina. Koalicija pod vođstvom Amerike nazvala je ovo okupljanje vojnih snaga "Pustinjski štit". Kada je "Pustinjski štit" februara 1991 godine postao "Pustinjska oluja", kada su muslimani počeli da se bore protiv muslimana pod vođstvom Sjedinjenih Država, radikalni muslimani bili su zaprepašćeni. Posle rata, saudijska vlada dozvolila je da američke trupe ostanu stacionirane u Saudijskoj Arabiji. Za bin Ladena, ovo je bilo previše. On je smislio da objavi svoj sopstveni rat. Bodanski smatra da je bin Laden bio pod uticajem panislamskog pokreta i Irana. Zanemarujući razlike između šiita i sunita, radikalno nastrojeni muslimani smatrali su da se Satana svrstao u bojne redove protiv islama; a Satana se pojavio u obliku Sjedinjenih Država. Bin Laden je radio sa Irancima na zbližavanju eshatoloških sunita i šiita, tako da dolazi do formiranja zajedničke organizacije pod nazivom Međunarodno muslimansko bratstvo. On je, međutim, želeo i nešto više. Do aprila meseca on je obučavao i finansirao terorističke grupe pripremajući ih za obaranje muslimanskih vlada, koje nisu sarađivale sa pokretom. PBS-ov Rant Lajn (1998) kaže da su ove akcije izazvale reakciju saudijskih vlasti, pa je bin Laden morao da pobegne iz zemlje. On je prvo otišao u Avganistan, a zatim u Sudan. Bodanski tvrdi da se bin Laden sprijateljio sa sudanskom radikalnom vladom i da je proširio svoje operacije. Do kraja 1992. godine bin Laden je imao skoro 500 Avganistanaca koji su radili u njegovom novoosnovanom preduzeću u Sudanu. Sem toga, on je smatrao da je internacionalizam najbolje sredstvo za napad na Sjedinjene Države i nije hteo da baze za svoje operacije svede na samo jednu državu. U decembru 1992. eksplodirala je podmetnuta bomba u hotelu u Jemenu, gde su 101
bile smeštene američke trupe. Rant Lajn izveštava da su američki obaveštajci povezali ovaj napad sa bin Ledenom.
Objava rata Sjedinjenim Državama Osama bin Laden redefinisao je terorizam u modernom svetu. Da bismo shvatili šta je on uradio, treba da uporedimo njegov pokret sa palestinskim pokretom. PLO je pokušao da postane državna organizacija i nije uspeo. Prvo je delovao u Jordanu, zatim u Libanu, pa Tunisu i na kraju se odrekao terorizma. Nasilje su sprovodile samo male odmetničke kriminalne grupe unutar nacije, koje PLO nije mogao da kontroliše. S druge strane, Abu Nidalova verzija terorizma koristila je baze od višestruke pomoći za palestinske radikale. Umesto da postane država, on se sa mnogo različitih tipova organizacija, kretao po mnogim državama, iznajmljujući ponekad svoje teroriste pristalicama države. Terorizam Osama bin Ladena razlikuje od obe ove verzije nasilja. Imajući iza sebe veliko bogatstvo, bin Laden je prevazišao državu i delovao samostalno. Jael Šahar (Yael Shahar) (1998) smatra da je bin Ladenu preduzetništvo davalo slobodu da finansira i komanduje sopstvenom terorističkom mrežom. Njegove veze sa njemu vernim Avganistancima i njegova reputacija ratnika davala mu je legitimnost. Bin Ladenu u njegovim operacijama, nije bila potrebno podrška vlade. On za vođenje terorističke kampanje ima potreban novac, personal, materijal i infrastrukturu. Potrebno mu je samo mesto gde će da se sakrije. Prema podacima Frant Lajna, bin Laden je krenuo u ofanzivu 1993. godine. Preko svojih veza u Sudanu on je počeo da traži oružje za masovno uništenje. Njegovi Avganistanci tražili su da kupe nuklearno oružje u ruskom podzemlju, a u Sudanu je počeo da gradi fabriku hemijskog oružja. Bodanski piše da je osim toga, bin Laden slao teroriste da se bore u drugim krajevima sveta. Bin Ladenovi Avganistanci išli su u Alžir, Egipat, Bosnu, Pakistan, Somaliju, Kašmir i Čečeniju. Američki obaveštajni izvori smatraju da su oni išli i u Sjedinjene Države i povezuju ga sa bombaškim napadom na Svetski trgovački centar 1993 godine. Bin Laden je bio aktivan u Somaliji kada su se američke trupe uključile u tamošnji endemski građanski rat, donevši hranu u to područje. Oktobra 1993. američki vojni helikopter Crni jastreb oboren je dok je patrolirao nad Mogadišom. Rendžeri američke armije krenuli su u operaciju spasavanja, i nastala je dvodnevna bitka, u kojoj je 18 američkih vojnika izgubilo živote. U svom intervjuu ABC televiziji, datom Džonu Mileru, bin Laden je tvrdio da je on obučavao i finansirao trupe koje su napale Amerikance. Bin Laden je bio umešan i u atentate. 1993. godine njegovi Avganistanci pokušali su da ubiju princa Abdulaha od Jordana. Američki obaveštajni izvori smatraju da je on bio umešan u pokušaj atentata na egipatskog predsednika Hosni Mubaraka 1995. godine. Prema podacima Frant Lajna bin Laden je 1995. godine u Saudijskoj Arabiji pozivao na borbu protiv Amerikanaca. Bin Ladenov arsenal haosa uključivao je bombaške napade. 1995. godine, njegovi Avganistanci ubili su u Rijadu (Saudijska Arabija), pet američkih službenika i dva indijska vojnika kamionom bombom. 1996. godine, on vrši napad kamionom bombom u Daranu i ubija 19 Amerikanaca. Bin Laden je svoju grupu Avganistanaca nazivao alKaida ili Baza. Posle ovih akcija, bin Laden je počeo da poziva na sveti rat protiv Sjedinjenih Država i njihovih saveznika. 1996. godine, Osama bin Laden je zvanično "objavio rat" Sjedinjenim Državama. Zatim je 1998. godine doneo dve verske odluke, zvane fatve. Magnus Ranstorp (1998) tvrdi da ove dve pismene odluke otkrivaju mnogo toga o alKaidi i bin Ladenu. Prvo, bin Laden predstavlja novu fazu u bliskoistočnom terorizmu. On je čvrsto opredeljen da treba da proširi islamsko carstvo uz pomoć transnacionalne grupe. Drugo, on koristi islam pozivajući na versko nasilje. Bin Laden je samouki verski fanatik, koji je spreman da ubija u ime Boga. Najzad, bin Laden je spreman da donosi smrt. Bez obzira da li koristi konvencionalno oružje ili oružje za masovno uništenje, bin Ladenov cilj je da ubija. U svojoj fatvi iz februara 1998. on poziva na ubijanje svakog Amerikanca bilo gde u svetu. Avgusta 1998. bin Ladenovi teroristi bili su organizatori dva stravična napada u Africi, kada su izvršeni bombaški napadi na američke ambasade u Najrobiju u Keniji, i Dar es Salamu u Tanzaniji. Bomba u Najrobiju ubila je 213 ljudi i ranila 4.500. Bomba u Dar es Salamu ubila je 12, a ranila 85 osoba. Izveštaj FBI-a ukazuje da su u napadima primenjivani bin Ladenovi metodi. 102
Bombaški napadi Bin Ladena Bombaški napadi su jedna od glavnih taktika Osame bin Ladena. On je bio povezan sa eksplozijom bombe u Svetskom trgovinskom centru u Njujorku 1993 godine, bombaškim napadom u Kuvajtu i još tri bombaška napada na američki vojni personal. Iako se znalo za njegovu povezanost sa ubistvima, niko nije očekivao napade koje je izvršio 7. avgusta 1998. Eksplozije bombi u Najrobiju i Dar es Salamu, koje su delo bin Ladena, privukle su pažnju sveta na njegovu ličnost. Prema tvrdnjama FBI-a (2000), Osama bin Laden i Mohamed Atef počeli su da planiraju operaciju protiv Sjedinjenih Država u Istočnoj Africi posle američke intervencije u Somaliji 1992. i 1993. godine. Atef koji vodi vojno i obrazovno krilo al Kaide počeo je da gradi infrastrukturu za teroristički napad u Keniji, negde 1994. godine uz pomoć američkog građanina iz Teksasa Vadiha ElHadža. Druga grupa, pod vodstvom jednog od bin Ladenovih saradnika, Abu Ubaida, uspostavila je bazu u Tanzaniji. Obe grupe kupile su kuće sa velikim garažama a oko imanja bila je postavljena visoka ograda. Obe baze služile su kao zaklon za skrivanje aktivnosti terorista. Teroristi su u Najrobiju okupili tim, koji se sastojao od vojnog vođe, tehničara za izradu bombi, vozača kamiona i stručnjaka za oružje. Po prvobitnom planu, teroristi su imali nameru da napadnu ambasadu sa kamionom i dvojicom terorista. Jedan terorista je trebalo da zaplaši Kenijce da bi oni pobegli iz kompleksa ambasade, a drugi je trebalo da utera u kompleks kamion pun bombi. Osnovni eksploziv bio je TNT. Dok se kamion približavao zgradi, vozač i njegov pomoćnik primetili su da je prilaz ambasadi blokiran. Pomoćnik je pobegao, a vozač je izvršio samoubistvo aktivirajući bombu. Terorista je uspeo da napravi veliku materijalnu štetu, ali je broj ljudskih žrtava bio strašno veliki. Iako je namera bin Ladenovih terorista bila da ubiju Amerikance, stradalo je njih nekoliko dok je veliki broj Kenijaca, slučajnih prolaznike, ubijen ili bio osakaćen za ceo život. U Tanzaniji je oformljen sličan tim, osim što je plan bio da u napadu učestvuje samo jedan bombaš. I ovde je baza bila kuća opasana visokom ogradom. Teroristi nisu ni pokušali da opomenu Tanzanijce, koji su se nalazili u okolini zgrade ambasade. Ubrzo posle napada u Najrobiju, jedan terorista dovezao je kamion pun eksploziva do Američke ambasade u Dar es Salamu i detonirao bombu. Ovog puta, bin Ladenova grupa poubijala je samo Tanzanijce. Nijedan Amerikanac nije stradao. Nakon ovih bombaških napada, nejasnoće koje su postojale u američkoj antiterorističkoj politici, izašle su na površinu. Da li su ovi napadi stvar vojske ili ih treba tretirati kao kršenje međunarodnog zakona? Sjedinjene Države reagovale su na dva načina. Prvo, antiterorističke ekipe FBI-a, koje su sačinjavali federalni agenti, i pripadnici državnih i lokalnih policijskih snaga, izašli su na lice mesta u oba afrička grada. Tokom istrage koja je usledila, uhapšene su dve osobe i počela je da se dobija jasnija slika o alKaidinoj umešenosti u zločin. Istražiteljske ekipe svedočile su pred velikom saveznom porotom i tada su izdati nalozi za hapšenje bin Ladena, Atefa i drugih članova alKaide. Međutim, predsednik Klinton reagovao je i na drugi način. Pošto je posedovao obaveštajne podatke o mogućim lokacijama bin Ladenovih baza, i nekim dokazima o proizvodnji hemijskog oružja u Sudanu, Klinton je naredio napad krstarećim raketama na selektivne ciljeve. Rakete su uništile jednu fabriku u Sudanu, (mada su kasniji izveštaji dovodili u pitanje šta se proizvodilo u njoj), i pogodile šest baza u Avganistanu. Bin Laden je pobegao. Kritičari tvrde da su ove akcije imale za cilj da odvrate pažnju od procesa koji se tada bavio mogućim skidanjem predsednika Klintona (Clinton) sa vlasti. Bez obzira na to, krstareće rakete simbolizovale su suštinski prelaz sa legalističkog prilaza borbi protiv terorizma, na upotrebu bombi. Bin Laden je i dalje bio popularan među islamskim radikalima. On je uspostavio veze sa egipatskim terorističkim grupama, a svoje Avganistance poslao je u razne zemlje. U junu 2000. godine njegovi sledbenici počeli su da izvode terorističke napade protiv ruskih vojnika u Čečeniji. Ranstorp (1998) tvrdi da će bin Laden na kraju pasti, zbog toga što njegove teološke tirade ne odražavaju srž islama. On nema teološko obrazovanje i ne uživa podršku muslimanskog sveštenstva. Međutim, on će nastaviti sa terorističkim operacijama i oni koji planiraju američku politiku protiv terorizma, trebalo bi da se zapitaju: da li bin Laden treba da se tretira kao vojni ili kao policijski problem?
103
Ostale terorističke grupe koje povezuju religiju i nasilje Osama bin Laden ne drži monopol na udruživanje religije i nasilja na Bliskom istoku. U Egiptu se nalaze dve takve terorističke organizacije; Islamska grupa (IG) i Egipatski islamski džihad. Islamska grupa je labava konfederacija militantnih islamista koji se drže učenja militantnog islamiste, Sajid Kutbe, pogubljenog 1966. godine. Prema podacima Instituta za borbu protiv terorizma (ICT) (2000), IG se pojavio kada su mnogi radikalni islamisti bili pušteni iz egipatskih zatvora 1971. godine. Oni su obrazovali ćelije širom zemlje i obavezali se na teološku konfederaciju. Fanatici iz IG ubili su egipatskog predsednika Anvara Sadata, oktobra 1981. godine. Od tada su teroristi iz IG aktivni, Eksperti ICTa procenjuju da IG terorista ima na hiljade. Oni su bili organizatori više pokušaja bombaških napada tokom 1990 tih. 1997. godine oni su ubili 58 turista koji su došli u Egipat da razgledaju piramide. 1999. IG je proglasio prekid vatre nakon što je od 1992. do 1999 ubijeno preko 1000 Ljudi. Pošto je ova grupa lako labavo povezana, samo poneki militantni islamista mogao bi da prekrši obećanje o prekidu nasilja. Egipatski Islamski džihad ili aldžihad nema nameru da odustane od nasilja. Prema podacima američkog Stejt departmenta (1999) Egipatski Islamski džihad je internacionalna grupa, koja osim u Egiptu, ima svoje operativce i u Velikoj Britaniji, Avganistanu i Pakistanu. ICT (2000.) smatra da ova grupa deluje i u Sudanu, Albaniji i Azerbejdžanu. Stejt department navodi da je Islamski džihad podeljen na dva odseka. Jedan odsek radi prvenstveno u Egiptu i bavi se pojedinačnim atentatima. Naročito je poznat po napadima na koptske hrišćane. Drugi odsek deluje pod vođstvom Osama bin Ladena u Avganistanu. Postoji još jedna militantna grupa koja se nalazi u Severnoj Africi, to je alžirska Oružana islamska grupa (GIA). GIA je osnovana 1992. godine nakon što su vojne snage silom poništile izbore na kojima su pobedili islamski fundamentalisti. Oni su poznati po masakrima, koja su izvršili nad svojim sugrađanima u alžirskim selima. Stejt department navodi da je GIA bila umešana i u ubistva nekoliko zapadnih turista u Alžiru, a 1995. godine GIA prenosi svoja dejstva u Francusku. Na Bliskom istoku postoje još dve velike verske grupe koje se bave terorizmom. Jedna od njih je antizapadna teroristička organizacija Harakat ulMudžhedin (HUM), koja je stacionirana u Pakistanu. Ona je bila povezana sa Osamom bin Ladenom, a učestvovala je i u nasiljima protiv Indusa u Kašmiru. Druga pakistanska grupa zove se Jamat ulFukra i njen cilj je pročiščenje islama. Kao i HUM, i ulFukra odobrava nasilje protiv Indusa u Kašmiru, a za razliku od HUMa, ulFikra vrši operacije i u Sjedinjenim Državama. Članovi ove organizacije osuđeni su u Sjedinjenim Državama zbog podmetanja zapaljivih bombi, ubistava i pronevera.
Jevrejski fundamentalizam i nasilje Versko nasilje na Bliskom istoku nije svojstveno samo islamu. Jevrejske grupe takođe se bave terorističkim nasiljem, a neke od njih imaju direktne veze sa Sjedinjenim Državama. Militantni judaizam bazira se na biblijskoj ideji da je hebrejski Bog obećao da će ponovo povratiti državu Izrael. Ta teološka ideja je rasistička, eshatološka i povezana je sa osvajanjem i posedovanjem teritorije. Prema pravilima militantnog judaizma nijedna druga grupa ljudi nema pravo da kontroliše svetu teritoriju, a mesija se može pojaviti samo kada se obnovi država Izrael. Ovaj način razmišljanja proizveo je kobne rezultate. Jedna militantna grupa zove se Kah (Tako!). Osnovao ju je rabin Meir Kahane, jevrejski sveštenik, koji je 1971. iz Sjedinjenih Država emigrirao u Izrael. Dok je ranih šezdesetih godina služio kao sveštenik u Njujorku, Kahane je u svojim propovedima prikazivao sve militantniju religiju i isticao superiornost Jevreja. 1968. godine osnovao je Jevrejsku odbrambenu ligu ODL i ta grupa je bila umešana u nekoliko terorističkih incidenata u Sjedinjenim Državama. Preselivši se u Izrael, Kahane je kroz kombinaciju politike i biblijskog bukvalizma zahtevao izbacivanje svih Arapa sa teritorija koje je okupirao Izrael. Pozivao je na militantno stvaranje Velikog Izraela, drevnog Izraela kralja Davida. Kahane je 1990. godine ubijen u atentatu u Sjedinjenim Državama. Ubrzo posle Kahaneove smrti, njegov sin Bendžamin, oformio je novu grupu, koja se zvala Kahane Cai (Kahane živi). Prema podacima Stejt departmenta, obe grupe bile su umešane u uznemiravanje i pretnje Palestincima, a pretili su i arapskim i izraelskim zvaničnicima koji su se trudili da postignu mirno rešenje. Član Kaha Baruh Goldštajn (Baruch Goldstein) ubio je 1994. 104
godine preko dvadeset muslimana, dok su se molili u jednoj džamiji. Kada su obe grupe izdale saopštenja u kojima podržavaju Goldštajnovo delo, izraelska vlada proglasila je Kah i Kahane Čai terorističkim organizacijama. Predsednik Klinton je 1995. izdao izvršnu naredbu kojom zabranjuje Amerikancima da imaju veze sa tim grupama. Kah i Kahane Čai čvrsto su rešeni da zaustave svaki predlog za mir, koji priznaje teritorijalna prava Palestincima. Lorens Hanauer (Laurence Hanauer) (1995.) navodi da su Kah i Kahane Čai obećanja koja je Bog dao u bibliji, preneli na teritorijalni plan. U hebrejskoj Bibliji, Bog pravi ugovor sa Avramom i njegovim potomcima. (Muslimani imaju istu priču u Kuranu i veruju da su i oni Avramova deca). Hanauer dokazuje da su militantni judaisti promenili biblijski ugovor sa ljudima u osvajanju novih zemalja. Na ovaj način stvara se atmosfera pogodna za jačanje terorizma. Lideri ovih etnocentričnih pokreta su intelektualci, koji su uspešni u društvu. Dok većina Izraelaca ne prilazi Kahu i Kahane Caju zbog njihove nasilne retorike, drugi pokreti koji imaju iste postavke dobijaju sve više pristalica. Hanauer piše da je jedan od tih pokreta grupa Guš Emunim iz fundamentalističkog izraelskog naselja na palestinskoj teritoriji. Članovi Guš Emunima imaju ista verovanja kao i nasilni fundamentalisti, ali oni izgledaju prihvatljivo u poređenju sa nasilničkom retorikom drugih grupa. Na taj način je Guš Emunim zadobio političku podršku u Izraelu. Hanauer ukazuje na nekoliko problema u vezi sa fundamentalizmom i izgledima za mir. Prvo, fundamentalisti žigošu postojeći društveni poredak zato što nema rasnu čistotu. Svi društveni, ekonomski i politički problemi pripisuju se činjenici da se društvo nije uzdiglo do visokih moralnih postavki jevrejskog biblijskog bukvalizam. Drugo, fundamentalisti uzimaju ekskluzivno pravo da oni određuju šta je istina. Treće, oni zastupaju idealni poredak, a Guš Emunim i Kah tvrde da se Mesija može vratiti tek kada se sadašnji poredak pročisti. Četvrto, nacionalni identitet Izraela i njegov politički identitet mogu se utvrditi samo kroz religiju. Najzad, svi sadašnji događaji ocenjuju se unutar uskog fundamentalističkog okvira. Hanauer smatra da takav fundamentalizam može da dovede do sve većeg terorističkog nasilja. Fundamentalisti ne odgovaraju demokratskim idealima; oni odgovaraju direktno svom pojmu Boga. Izraelska zemlja je u njihovoj teologiji posvećena, tako da se satanizuje svaki pokušaj da se neko tu naseli. Jevrejski fundamentalizam vodi nasilju. Hanauer zaključuje da Baruh Goldštajn, terorista koji je 1994. ubio muslimane na molitvi, nije usamljen slučaj koji se jednom pojavio. On je produkt jevrejskog fundamentalizma utemeljenog u teritorijalizmu. Hanauer smatra da će ovakav sistem dovesti do još intenzivnijeg verskog terorizma.
Glavne teze 1. Islam nije militantna religija. Iako je legalistički, on ima mnogo istih koncepcija kao i judaizam i hrišćanstvo. Sve tri religije imaju istog Boga. 2. Hezbolah je nastao iz Iranske revolucije 1979 godine. Preselivši se 1982. u Liban, Hezbolah se razvio u miliciju koja je sposobna da podržava terorističkim aktivnostima. 3. Palestinski Islamski džihad izrastao je iz jedne ranije terorističke grupe, čiji je zaštitnik bio Iran. Ova organizacija je najpoznatija po samoubilačkim napadima na Izrael. 4. Hamas je nastao iz Muslimanskog bratstva. I Hamas vrši samoubilačke bombaške i druge napade na Izrael. 5. Osama bin Laden je milioner iz Saudijske Arabije koji se pridružio mudžahedinima u Sovjetsko arapskom ratu. Posle rata u Persijskom Zalivu 1991. godine, bin Laden je obrazovao internacionalnu terorističku grupu koja se sama izdržava. Zna se da je on organizovao nekoliko terorističkih napada na Sjedinjene Države. 6. Ostale verske terorističke grupe u islamskim zemljama su: egipatska Islamska grupa, Egipatski islamski džihad, Oružana islamska grupa u Alžiru, i Harakat ul Mudžahedin i Jamat ul Fukva u Pakistanu. 7. Jevrejske fundamentalističke grupe takođe stvaraju klimu za terorizam. One odbijaju da priznaju pravo na bilo kakvu palestinsku zemlju u granicama Velikog Izraela.
105
Teme za razmišljanje Zamislite da grupa islamskih, jevrejskih i hrišćanskih lidera ostvari masovnu međunarodnu podršku i zatraži od svetskih vlada da se okupe i oforme mirno rešenje za sukobe na Bliskom istoku. Lideri Jordana, Sirije, Egipta, Libije, Izraela, Saudijske Arabije i Libana se sa tim slože. Sa velikom pompom predsednik Alžira pridruži se toj delegaciji i povede je u Kairo, gde svi lideri potpišu mirovni sporazum. Sta će se po vašem mišljenju desiti? Da li će verski teroristi prihvatiti mirovni sporazum?
Šta još treba pročitati Džejms Tarner Džonson James Turner Johnson), Ideja svetog rata u zapadnoj i islamskoj tradiciji (Holy War Idea in Western and Islamic Traditions). Sajmon Riv (Simon Reeve), Novi šakali: Ramzi Jušef, Osama bin Laden, i budući terorizam (Osama bin Laden, and the Future of Terroism) Andrea Nuse (Nuse), Muslimanska Palestina: Ideologija Hamasa (Muslim Palestine: The Ideology of Hamas).
11. MEĐUNARODNI TERORIZAM: USPON I PAD LEVICE I DESNICE U poslednjih 30 godina, mnoga pitanja vezana za međunarodni terorizam svodila su se na Bliski istok, ali je i ostatak sveta doživeo talas terorizma, iako je palestinsko pitanje bilo glavna tema novinskih napisa. Počelo je sa nasiljem levičara u Evropi. Kako se to ideološko nasilje širilo, terorističke grupe vrlo brzo su se identifikovale sa borbom Palestinaca. Pod uticajem urugvajskih Tupamarosa levičari teroristi ugledali su se na organizacioni model Karlosa Marigele. Mnogi su sebe videli kao prosvećenu prethodnicu neke vrste socijalne revolucije. Međunarodne desničarske grupe počele su da se pojavljuju da bi se suprotstavile onome što su smatrali da je levičarska revolucija. Taj ideološki terorizam vladao je Evropom do 1994. godine. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da prikažete zapadnoevropsko iskustvo sa levičarskim terorizmom. 2. Da ispričate priču o nemačkoj Frakciji Crvene armije. 3. Da opišete nestajanje ostalih levičarskih terorističkih pokreta u Evropi. 4. Da date kratak pregled istorije japanske Crvene armije i njenih veza sa međunarodnim terorizmom. 5. Da vodite diskusiju o ponovnom oživljavanju ekstremne desnice van granica Sjedinjenih Država.
levičarski terorizam u Evropi Nasilje na Bliskom istoku nije nastalo u vakuumu. Krajem šezdesetih godina, rasplamsao se irski terorizam posle propale kampanje za građanska prava na severu Irske, a pojačale su se i terorističke akcije organizacije Baskijskog naroda i slobode koja se borila za nezavisnost Baskije. U korak sa ovim talasom nacionalističkog terora odvijala se i kampanja ideološkog terorizma. Kampanja je počela u Nemačkoj sa protestima protiv Vijetnamskog rata, a zatim se prenela na Francusku, Belgiju i Italiju (vidi Sliku 11,1 na kojoj se nalazi mapa Evrope). Terorističke grupe ugledale su se na Tupamarose i svrstavale se uz palestinski pokret. Neki autori, kao na primer Kler Sterling (Claire Sterling) (1986) i Benjamin Netanjahu (1986, 1997), tvrdili su da je ovaj talas nasilja u Evropi bio organizovana međunarodna kampanja terorizma protiv Zapada. Međutim, dublja naučna analiza ukazuje da to nije tačno. Neke terorističke grupe jesu sarađivale medu sobom, naročito Frakcija Crvene armije iz Nemačke i PLO, ali opšta zavera terorističkih grupa nije postojala (vidi Boks 11,1 u kome se nalazi spisak važnijih terorističkih organizacija levice) U većini slučajeva, one su učile jedna od druge i kopirale taktiku jedna od druge, baš kao što je Manahem Begin proučavao i kopirao Majkla Kolinsa. 106
Pre pada komunizma, Rejmond Korado (Raymond Corrado) i Rebeka Evans (Rebecca Evans) (1988, str. 373-444) proučavali su zapadnoevropski terorizam i zaključili da se on razvio u različitim formama koje su međusobno imale malo čega zajedničkog. Međutim, moderni terorizam na tlu jedne zemlje razvio se iz dva osnova: levičarske i desničarske ideologije i nacionalizma. Mirujući jedno vreme posle Drugog svetskog rata ovaj terorizam počeo je ponovo da se pojavljuje šezdesetih godina. Korado i Evansova smatraju da je ponovno buđenje terorizma bilo odgovor na modernizaciju i industrijalizaciju zapadne Evrope. Ideološki teroristi šezdesetih godina, kako levičari tako i desničari, izražavali su svoje nezadovoljstvo društvenim strukturama koje je nametalo moderno industrijsko društvo. Korado i Evansova ukazuju da je osnovna razlika između ideoloških i nacionalističkih terorista u njihovim ciljevima. Ideološki teroristi Evrope odbacuju ekonomsku i društvenu strukturu industrijskog kapitalizma; oni žele novi poredak. Uprkos ideološkoj podeli, i levičari i desničari bore se za isti cilj. Linija razdvajanja između levog i desnog terorizma postaje sve manje vidljiva. S druge strane, nacionalisti često prihvataju kapitalizam i bore se za etničko samoopredeljenje. Oni žele ekonomsku šansu u kontekstu jakog nacionalnog identiteta. BOKS 11,1 Komunističke borbene organizacija: Evropa 1967-1992
GRUPA
LOKACIJA
Frakcija Crvene armije
Nemačka
Crvene brigade
Italija
Komunističke borbene ćelije
Belgija
Direktna akcija
Francuska
Antifašistička organizacija prvi oktobar (GRAPO)
Španija
17. novembar (17 N)
Grčka
Dev Sol
Turska
IZVORI: RAP, "Kominike za mir" (Peace Communique), 10. april 1992, Denis A. Plučinski (Dennis Pluchinsky) (1993), "Nemačka Frakcija Crvene armije: čitulja" (Germany's Red Army Faction: An obituary), Studije konflikata i terorizma 16:135157 (Studies in Conflict and Terrorism).
Korado i Evansova su zaključili da se do 1988. popularnost nacionalističkog i levičarskog terorizma promenila. Desilo se to da je pluralizam zapadnih demokratija otvorio vrata mirnoj participaciji u političkom sistemu i pružio šanse za promenu. Nasilje kao metod za izražavanje nezadovoljstava nije više izgledalo tako privlačno. Kako su pluralističke vlade radile na tome da smanje frustracije, tako je privlačnost terorizma nestajala, a teroristi gubili bazu koja ih je podržavala. Korado i Evansova pretpostavili su da će terorističko nasilje postepeno iščeznuti i da će se samo sporadično pojavljivati. Da su političke strukture u Evropi nastavile da sprovode započetu politiku i posle ovih njihovih tvrdnji, oni bi verovatno bili u pravu: levičarski terorizam je izašao iz mode, a nacionalistički je malaksavao. Veoma mali broj analitičara terorizma, tj. nekoliko profesora, političara, i onih koji bi se mogli nazvati prorocima, predvideo je tri glavna događaja koji su izmenili političku sudbinu Evrope. 1989 godine pada Berlinski zid i Nemačka se potom ujedinjuje. Na jugu, u bivšoj Jugoslaviji pojavljuju se nove nacije koje uzimaju oružje u ruke i počinju vekovnu borbu. Sovjetski Savez se raspada, zajedno sa autoritarnom vlašću komunističke partije u bivšim sovjetskim republikama i u istočnoj Evropi. Ove tri promene dešavaju se u vreme kada zemlje zapadne Evrope kreću punim zamahom ka ekonomskom i političkom ujedinjenju. Do 1992. godine promenili su se i Evropa i svet. Iako nije imao nameru da predviđa dramatične političke promene u Evropi, Denis Plučinski (1982, str. 40-78) se nije slagao sa optimističkim gledištem Korada i Evansove da terorizam jenjava. Dokazalo se da je bio u pravu. Plučinski je video Evropu kao veliko terorističko bojno polje, a još veću pretnju je predstavljao "superlokalni" terorizam. Pod ovim terminom Plučinski je podrazumevao da će se lokalne terorističke aktivnosti proširiti van lokalnih granica, što je korak dalje od domaćeg terorizma. Plučinski je bio prevashodno zabrinut za Evropu, zbog potencijalne mogućnosti da ona postane poprište borbe. Svaki put kada neka vlada zaustavi jedan vid terorizma, dolazi do novih napetosti. Nažalost Plučinski je najtačnije od svih analitičara terorizma 107
predvideo buduću situaciju. Uporedo sa promenom strukture Evrope i sveta između 1989 i 1992. godine, menjala se i struktura evropskog terorizma. Baš kao što je Plučinski predvideo, terorizam je prošao kroz metamorfozu. Ideološki terorizam skrenuo je sa leva na desno, promenivši usput i svoju strukturu. Nacionalistički terorizam i dalje je postojao, ali došlo je do sukoba u obliku etničkog nasilja. Na Balkanu se etničko nasilje pretvorilo u otvoreni rat. Pojavile su se nove kriminalne organizacije, a stare su se revitalizovale. Na kraju, moderni evropski terorizam narastao je izvan granica ograničenih terorističkih napada. Posle svog izuzetnog uspona od 1968. godine naovamo, levičarski terorizam počeo je da opada 1986. Dok su Korado i Evansova smatrali da je opadanje nastalo kao rezultat gubitka političke podrške, drugi analitičari su verovali da je to samo uvod u novu kampanju levice. Ukazujući da je došlo do ujedinjenja levičarskih terorističkih grupa, ovi analitičari smatraju da je zavera dostigla svoj zenit negde oko 1985. godine. Oni su verovali da su se sve radikalne grupe u Evropi formirale samo da bi stvorile jednu superterorističku mrežu. Opominjali su da će nova teroristička kampanja biti gora od bilo koje kampanje koju je Zapad dotad iskusio. Stiven Segaler (Stephen Segaller) (1987, str. 36-40) imao je drugu ideju o tome. Direktna akcija u Francuskoj, Komunističke borbene ćelije u Belgiji, Frakcija Crvene armije u Nemačkoj, Crvene brigade u Italiji, sve one su se ujedinile, ali je razlog njihovog ujedinjenja bio potpuno suprotan od onog koji su mnogi analitičari isticali. Levičarima je jedinstvo bilo potrebno upravo zbog njihove slabosti, a ne zbog jačine. Korado i Evansove imali su tačne političke pretpostavke. Pobedila su upravo ona društva koja su teroristi želeli da potkopaju. Kako se to desilo? Segaler je imao odgovor i on se slagao sa tezom Korada i Evansove. Moderni evropski terorizam pojavio se šezdesetih godina kao ekstremni izraz levičarskih aktivnosti. Evropski levičari napajali su se Vijetnamskim ratom, bili pod uticajem događaja u Latinskoj Americi i tamošnjih revolucionarnih vođa, kakav je bio Karlos Marigela. Frakcija Crvene armije (poznata na početku i kao Bader Majnhof banda) (Baader Meinhof), počela je svoju kampanju u Nemačkoj, a sledile su je njene kopije, kao i trajnije terorističke organizacije u drugim zemljama. Do 1970. godine većina levičarskih grupa i pobunjeničkih nacionalističkih grupa organizovale su se po ugledu na urugvajske Tupamarose. Segaler tvrdi da iako su evropski teroristi želeli da izvedu revoluciju Marigelinog stila, oni to nikad nisu postigli, jer su bili suviše slabi. Suočeni sa svojom slabošću, pokušali su 1985. godine da formiraju konfederaciju da bi dobili na snazi. Stvaranje levičarske koalicije bilo je pokušaj da se spoje sve slabija finansijska sredstva i podrška. Članovi Komunističkih borbenih ćelija iz Belgije otišli su u Pariz u potraži za francuskom terorističkom grupom Direktna akcija. Ubrzo potom, lideri Crvenih brigada iz Italije napravili su nekoliko ponuda Direktnoj akciji. Zapadnonemačka teroristička organizacija Frakcija Crvene armije (RAF) izrazila je ideološko jedinstvo sa ovim grupama, a Direktna akcija odgovorila je izdavanjem nekoliko kominikea, u kojima se tvrdilo da je novi levičarski teroristički pokret oformljen. U stvari, levičarske terorističke grupe objavljivale su povlačenje, možda su to čak bila posmrtna zvona.
Frakcija crvene armije Kao dobar primer o tome šta se desilo može da posluži iskustvo nemačke terorističke grupe Frakcija Crvene armije. Šura Kuk (Schura Cook) (1982, str. 154-178) piše da se moderni nemački terorizam razvijao u sedam etapa. U početku su mladi Nemci uvozili američku kulturu i mladalačko buntovništvo šezdesetih. Zatim dolazi period hipersenzitivnosti na američke nepravde i tome shodna naivnost u vezi sa stvarnim bolom koji izaziva politički terorizam. Najzad, dolazi do terorističke kampanje onda kada militantni radikali odlučuju da žrtvuju pojedince radi ostvarenja idealističkih ciljeva. Grupa Bader Maijnhof (BMG) se obično predstavlja kocepta koje je opisao Kuk. Kao prethodnica RAF-a; BMG potiče od grupe; militantnih ekstremista sa Slobodnog univerziteta u Berlinu. 3. aprila 1968. godine, Andreas Bader (Baader) i njegova devojka Gudrun Enslin (Ensslin) odlučili su da odu korak dalje od studentskih protesta i sukoba. Oni bacaju zapaljive bombe na dve robne kuće i izazivaju požar. Te akcije označavaju rođenje BMGa. Istoriju BMGa od 1968. do 1976. godine objavila je Džilian Beker (1977). lako opisuje BMG kao vinovnika mnogih vidova nemačkog terorizma, Bekerova daje duhovit opis nemačkih 108
revolucionara. Bekerova navodi da su grupu sačinjavali elegantni radikali iz berlinskih univerzitetskih krugova. Studenti levičari smatrali su da je dovoljno da se protiv društvenog sistema bore propagandom, demonstracijama i drugim podnošljivim društvenim prestupima, sve dok se nisu okupili oko militantnog jezgra, koje su sačinjavali Andreas Bader i Gudrun Enslin. Jezgro grupe proširilo se dolaskom još nekoliko desetina Ljudi, uključujući i Ulrike Majnhof (Ulricke Meinhof). Bekerova u svojoj analizi stavlja u pitanje Baderovu revolucionarnu čistotu. Njegov motiv je bilo antidruštveno ponašanje njegove radikalne klike i njihovog opuštenog odnosa prema grupnom seksu. Osim toga, on je uživao u uzbuđenju koje je osećao pri pljačkama i uopšte u. životu kriminalaca. Bekerova smatra da je on pre bio kriminalac nego revolucionar. Za razliku od njega, Ulrike Majnhof bila je posvećena idealističkom revolucionarnom cilju. Pre nego što je srela Badera bila je aktivna u levičarskim studentskim krugovima i pomagala je pri izdavanju tajnih (andergraund) novina u kojima se revolucionarna ideologija preplitala sa mekom pornografijom. Pred kraj 1960-tih Majnhofova se upoznaje sa Baderom i njih dvoje vremenom postaju sve bliskiji krećući se kroz radikalne krugove. Advokat Horst Maler (Mahler), koji se pridružio studentskom pokretu, pomogao je da se pronađe katalizator za nasilje. Kada su Bader i Enslinova predložili preduzimanje direktnih akcija u kampanji, Majnohfova im se pridružila. Počevši sa sitnijim akcijama, BMG, prema pisanju Bekerove, prelazi na veće i komplikovanije poduhvate. Inspirisani delima Karlosa Marigele, članovi grupe počinju da pljačkaju banke, što je za njih način eksproprijacije. Grupa se finansirala na taj način što je izvršila niz takvih pljački. Dok je Majnhofova ostala verna revolucionarnoj ideji, izgledalo je da Bader uživa u ulozi glavnog kriminalca u državi. Bader nije mnogo činio da promeni ovakvu sliku o sebi. Njemu nije bilo dovoljno da samo vodi terorističku kampanju, već je želeo da je vodi sa stilom. Na primer, pre nego što bi izvršili pljačku banke, on je tražio od grupe da kradu automobile koje će posle upotrebiti za bekstvo sa scene zločina. Pošto je hteo da sve bude na visokom nivou, pa i vožnja, on je insistirao da se kradu kola BMWa. Tako je BMW postao poznat u javnosti kao "Bader Majnhof Wagen". Naravno, ova dela privukla su pažnju policije. Posle nekoliko početnih promašaja, Nemačka policija je polako počela da zatvara krug oko bande. Do 1972. godine vodeći članovi grupe, uključujući i Badera i Majnhofovu, dospeli su u zatvor. Nemačka vlada podigla je svoj sistem bezbednosti protiv određenih terorističkih grupa na viši nivo, i izgledalo je da je kampanja bombaških napada, pljački i ubistava, završena. Prema specijalnom izveštaju Njujork tajms magazina, Bader i Majnhof su bili osuđeni na propast, jer nisu mogli da osvoje podršku javnosti (Laski-Lasky, 1975). Uprkos hapšenjima, grupa je opstala, pokazujući jednu novu osobinu otpornost. U svom članku o nemačkom terorizmu, Hans Jozef Horhem (Hans Josef Horchem) (1985, str. 63-68), ukazuje na ovu osobinu nalik na pticu feniks koja se ponovo rađa iz svog pepela. Ubrzo posle hapšenja svojih glavnih vođa 1972. godine, grupa preduzima seriju bombaških napada. 1973 godine članovi grupe ustanovili su novu infrastrukturu i borili su se da oslobode svoje zatočene drugove. Banda Bader Majnhof je tako započela ciklus padova i vaskrsnuća, koji je trajao sve do kraja dvadesetog veka. Pre svog hapšenja, Bader i Majnhof su promenili ime svoje grupe u Frakcija Crvene armije (RAF). Iako su i dalje bili poznati kao banda Bader Majnhof, njihovi sledbenici prihvatili su novo ime. lako su Zapadni Nemci izgradili specijalan zatvor za Badera i Majnhofovu, slobodni članovi RAFa nisu hteli da sede skrštenih ruku. Izabrali su nove lidere i pripremali se za novu terorističku kampanju. Čak i kada su bili u zatvoru, vođi RAFa i dalje su bili aktivni. Potonja istraga otkrila je da je nekoliko advokata bilo u dosluhu sa teroristima i da su bili umešani u snabdevanje zatvorenika krijumčarevim stvarima i da su održavali veze između njih i organizacije spolja. Tokom sledećih 20 godina, vodeći članovi RAFa bili su neprestano hapšeni, ali se organizacija stalno ponovo podizala iz pepela u svakom slučaju, održavala se i bez svojih prvobitnih vođa. Majnhofova je na kraju izvršila samoubistvo obesivši se, a Bader i druge vođe pucali su na sebe 1977. godine, pošto je propao pokušaj njihovog oslobađanja iz zatvora. (Postoji verzija da su ih ubile nemačke vlasti). 1977. godine RAF doživljava prekretnicu.. Do tog vremena njeni članovi su bili smatrani romanticima revolucionarne levice, za koje niko nema razumevanja. Njima je pridavana glarnurozna crta, i njihova zločinačka dela bila su opisivana senzacionalistički. Oktobra 1977. 109
godine takva predstava o njima se urušila kada su saradnici grupe oteli avion i brutalno ubili pilota Jirgena Sumana (Jurgen Schumann). Horhem (1986) povezuje iskustva RAF-a sa širim problemom nemačkog terorizma. Njegova analiza pomaže da se razvoj RAF-a odredi u perspektivi. Grupa Bader-Majnhof bila je jedan od tri moderna izraza nemačkog levičarskog terorizma. RAF-u su se vremenom pridružile dve druge grupe, koje su se zvale Pokret 2. juni i Crvene ćelije. Svaka grupa delovala je nezavisno, mada se Pokret 2. juni utopio u RAF 1980. godine. Horhem podvlači da je RAF imao jedinstvenu osobinu da može da se regeneriše. Prvobitno vođstvo RAF-a bilo je uhapšeno 1972. godine. Do 1973. stvorena je nova infrastruktura, ali su i njene vođe zatvorene 1974. godine. Ipak, 1976. grupa je ponovo aktivna i njene aktivnosti dostižu vrhunac 1977. godine. Iako je 1977. godine izgubila naklonost javnosti zbog niza ubistava koja je izvršila, grupa je vaskrsla 1981, 1983, i 1985. godine. Krajem osamdesetih godina skoro se potpuno usredsredila na kampanju protiv NATO-a, osvežena novom generacijom terorista. Do 1985. godine došlo je skoro do potpunog nestanka RAF-a. Mnogi članovi pobegli su u Istočnu Nemačku; drugi su tražili način da nastave revoluciju. Međutim, u tom traganju nisu naišli na podršku niti što se tiče ciljeva napada, niti za svoje aktivnosti. Denis Plučinski (Dennis Pluchinsky) (1993) objašnjava zašto. Kao i sve borbene komunističke terorističke grupe, i RAF je izgubio bazu podrške, kao i razlog svog postojanja. Pokušaj da se ujedine sa drugim terorističkim grupama bio je samo pokušaj da se zameni raspadajuća infrastruktura. To nije uspelo. 1992. godine RAF objavljuje mir. Od 1992. nadalje stvari nisu išle dobro za RAF. Organizovani su sporadični bombaški napadi 1993, 1994. i 1995, ali to nije ličilo na ranije vođenje terorističke kampanje. Još uvek mogu da se dignu iz pepela kako su to nekad činili, ali za to će im biti potrebna nova infrastruktura. Neki incidenti ispali su loše po državu. Grenzschutzgruppe-9 (GSG-9) je nemačka elitna antiteroristička jedinica u čijem su sastavu neki od najboljih policajaca te vrste na svetu. 1994. godine policajci GSG-9 hapsili su članove RAF-a na osnovu informacije koju su dobili od Štazija (Stasi) (bivše istočnonemačke političke policije). Dvoje terorista usprotivilo se hapšenju na železničkoj stanici, ubivši jednog policajca GSG9. Umesto da završi hapšenje, jedan od policajaca ubio je ranjenog teroristu, koji je malo pre toga ubio policajca. Začudo je mučenička smrt teroriste RAF bila i najjači utisak koji je devedesetih godina ova organizacija ostavila na javnost. 28. maja 1998. RAF je izdao kominike u kome saopštava da prestaje sa delovanjem. Kristof Rojan (Christoph Rojahn) (1998) ističe da je ovo saopštenje bilo iznenađenje. RAF je bio proizvod tri uzastopne generacije terorista. Rojan smatra da je ono što su oni postigli u stvari ironija. Oni su ostvarili veoma mali uticaj na politički program levice, na koju su želeli da utiču, a uspeli su da promene politički poredak Nemačke na dva načina: zbog njih danas postoji masivan bezbednosni aparat u Nemačkoj, koji je uspeo da spreči ekstremnu levicu da ostvari bilo kakav uticaj na politički spektar. Po mišljenju Rojana u krajnjoj analizi ispada da je RAF bio zlosrećni promašaj. Oni su pogrešno protumačili da su protesti glasne manjine u Nemačkoj glas naroda. lako su decenijama vodili kampanju nasilja, oni nikada nisu mogli da se povežu sa glavnim tokovima društva. Nisu uspeli da osvoje podršku radikalne levice, osim kod malog broja svojih sopstvenih članova koji su njoj pripadali. Rojan zaključuje da je deklaracija o miru u stvari bila njihovo priznanje neuspeha. RAF je jednostavno postao neefikasan i staromodan. U intervjuu Istorijskom kanalu (2000), jedan bivši terorista koji je odrobijao svoje, izjavio je sa grižom savesti da RAF nije uspeo da razume proces političkih promena. Priznao je da je bilo pogrešno sprovoditi terorizam. Članovi RAFa jednostavno nisu razumeli dalekosežnost i nedelotvornost svojih zločina (Istorijski kanal, 2000.).
Povlačenje drugih zapadnoevropskih terorističkih pokreta Južna Evropa doživela je sličan kraj levičarskog terorizma. Ksavijer Raufer (Xavier) (1993) piše da su Crvene brigade (BR) iz Italije još jedan primer slabosti levice. Kada su 1985. Crvene brigade 110
prišle Direktnoj akciji one su već tada rapidno propadale i bile daleko od svojih slavnih dana kada su vršile ubistva i bile na prvim stranama štampe. Raufer je smatrao da će Crvene brigade ubrzo slediti primer RAFa i objaviti jednostranu deklaraciju mira. Jedan od najboljih opisa Crvenih brigada daje Vitofranko Pisano (Vittofranco) (1987.) Pisano je ustanovio da se između 1967. i 1985 godine u Italiji pojavilo skoro 300 levičarskih grupa i većina ih je bila marksističkolenjinističke orijentacije. Najpoznatija medu njima bila je grupa Crvene brigade. Formirana je u Milanu, kada se Renato Kurio (Curio) odvojio od levičarske radničke političke organizacije, lideri su okupili militantnije pristalice i 1970. objavili plan terorističke kampanje. Margerita Kago (Margherita Cago) pridružila se Kuriju i kasnije postala njegova žena. Budući militantni teroristi nazivali su organizaciju Crvene brigade, a Kurijova grupa iz 1970. godine postala je poznata kao Istorijski nukleus, koji je bio deo Crvenih brigada. Pisano piše da nasilna komunistička ideologija BRa nije krila svoju revolucionarnu strategiju. Kurio i Kago trudili su se da svaki grad postane nebezbedan za sve zvaničnike vlade i njihove simpatizere. Policija bi prodrla do grupe u jednom gradu, ali je vrlo malo uspevala da uradi sa jedinicama ove grupe u drugim gradovima. Zbog toga što je svaka jedinica bila autonomna, nije postojala jedna komandna struktura protiv koje bi se vlast mogla boriti. Decentralizacija je bila ključna odlika Crvenih brigada. Oni su ubijali, kidnapovali, zarobljavali strane taoce (uključujući i jednog američkog generala), a čak su kidnapovali i ubili i italijanskog premijera. Oni su izveli na stotine terorističkih akcija. Uprkos decentralizacije Pisano primećuje da postoji taktička inovacija koja je zajednička za različite jedinice BR-a. BR se koristila standardnom terorističkom tehnikom, ali je uvela jednu novinu pri izvođenju napada. Umesto da izvede niz naizgled nevezanih zločina, BR je napadala u skupinama. Bilo je planirano da se nekoliko napada izvedu u isto vreme ili jedan za drugim. To je pojačavalo efekat napada, a napadi u skupinama dali su veći efekat napadima BRa. Pisano deli evoluciju BRa u dve etape. Od 1970. do 1974. grupa se učila terorizmu. Pisano ovo naziva fazom demonstracije. BR je bio u naponu snage između 1975. i 1981. godine, kada je izvedena široka teroristička kampanja. 1982. spirala je počela de ide nadole zbog više faktora, medu kojima su bili racija policije i gubitak simpatija levičarske javnosti. Od 1983 do 1986. Pisano pripisuje BRu samo pet napada. Kada je BR 1985. godine prešao u Pariz, to je učinjeno iz slabosti. Vrlo malo se čulo o toj organizaciji u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Danas je levičarski terorizam u Evropi izašao iz mode. Denis Plučinski (1993) ukazuje da su sredinom 1990 tih samo tri grupe ostale aktivne: Devsol u Turskoj, GRAPO u Španiji 17 N u Grčkoj. Rejmond Korado i Rebeka Evans bili su u pravu; ideološka osnova za levičarski terorizam bila je eliminisana. Levica je išla sličnim putem i u Sjedinjenim Državama i o njoj ćemo govoriti u glavama koje se bave američkim domaćim terorizmom.
Japanska crvena armija Međunarodni terorizam razvijao se i na Dalekom istoku, kao kombinacija levičarske ideologije i japanskog nacionalizma. Pojavio se kao Japanska Crvena armija (JRA), a pre nego što se kampanja JRAe završila, teroristi su se povezivali sa drugim međunarodnim teroristima. Da ironija bude veća, najaktivanija japanska teroristička ćelija delovala je u Libanu. Japanska Crvena armija bila je jedna od najneobičnijih terorističkih grupa koje su se pojavila 60-tih godina prošlog veka. Sa zapadnjačke tačke gledišta (tj. prema pravilima zapadnjačke ekonomske tradicije) ova grupa bi se mogla okarakterisati kao levičarska, ali je ona imala i neke kultne karakteristike. Knjiga koja najcelovitije prikazuje ovu grupu je Krv i bes: Priča o Japanskoj Crvenoj armiji (Blood and Rago Story of the Japanese Red Army), koju je napisao Vilijam Farel (William Farrell) (1990). Prema Farelovoj analizi, Japanska Crvena armija nastala je iz druge generacije posleratnog nezadovoljstva učinkom Drugog svetskog rata u Japanu. Posle Drugog svetskog rata japanska omladina prolazila je kroz krizu identiteta. Ta pojava pretvorila se u nemir na univerzitetu 1955. godine, a kasnije, 1959. godine, započeo je akademski radikalizam. Prema Farelovim tvrdnjama, nasilje na univerzitetu pojačalo se 1962. godine. Iza većine nemira bila je Komunistička partija, ali se studentski pokret bavio istim problemima kao i studenti u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama. Dok su se protesti protiv Vijetnamskog rata pretvarali u masovno demonstracije, studentske aktivnosti prešle su 1968. godine u pobunu. Osim problema koji su bili zajednički za zapadnjačke i japanske studente, Japanci su bili nezadovoljni i zbog 111
američkog vojnog prisustva u Japanu, sve viših školarina i veoma stroge hijerarhijske procedure pri prijemu na univerzitet. To su sve bili veliki problemi. Na univerzitetu je nastalo tako veliko nasilje, da 1969. godine univerziteti nisu primili nijednu klasu brucoša. Farel piše da je Japanska Crvena armija nastala iz nemira 1969. godine. Za vreme protesta pred kraj šezdesetih, mladi komunisti formirali su Frakciju Crvene armije prema nemačkoj terorističkoj grupi istog imena. Drugi, više etnocentrični studenti, formirali su nacionalističku grupu Kerin Ampo Kjoto, čiji je cilj pored napada na strukturu kapitalizma bio i protest protiv vojnog partnerstva između Japana i Sjedinjenih Država. Najmilitantniji studenti napustili su obe ove grupe i formirali Ujedinjenu Crvenu armiju, koja je vremenom iznedrila Japansku Crvenu armiju. Japanska Crvena armija izvela je svoju prvu operaciju 1970. godine, kada je otela avion koji je leteo za Severnu Koreju. Severnokorejska obaveštajna služba dočekala je mlade komuniste raširenih ruku I ponudila svoju pomoć studentskom pokretu. Farel smatra da je ova otmica aviona izazvala metamorfozu Japanske Crvene armije. Njeni članovi uskoro su se udaljili od studentskog pokreta (iako su i dalje podržavali pobune l nasilne konfrontacije), da bi se posvetili bavljenju nasilnom revolucijom. Učvrstivši svoje odnose sa severnokorejskom obaveštajnom službom, grupa je nastavila da sledi put urbanih revolucionara. Oni su se bavili uličnim nasiljem, oružanim pljačkama, podmetanjem bombi i atentatima. Ali, baš kada je grupa bila u pripremama da započne kampanju nižeg intenziteta, desila se čudna stvar. Japanska Crvena armija podelila se na dve frakcije različitih orjentacija. Za pravoverne teroriste rascep nije neobična stvar, ali rascep u Japanskoj Crvenoj armiji bio je netipičan. Farel piše da je konvencionalnija frakcija Japanske Crvene armije odlučila da se internacionalizuje. Odlučivši se da osnuje jedan ogranak na Bliskom istoku, Sigenobu Fusako je počela da gradi infrastrukturu u Bejrutu. Ona je dovela svog ljubavnika u Bejrut i namamila druge japanske radikale da dođu tamo, uprkos činjenici da vodstvo Japanske Crvene armije nije nameravalo da se širi na Bliski istok. Formiravši uniju sa Narodnim frontom za oslobođenje Palestine Džordža Habaša, teroristi Japanske Crvene armije odlučili su da se bore protiv kapitalizma napadima na Izrael. 1972. godine oni su u tom bili tragično uspešni. Teroristi Japanske Crvene armije pucali su i ubili grupu putnika koji su čekali u redu na aerodromu Lod u Izraelu, a onda su bacili granate na one koji su preživeli. Međutim, umesto da napadnu saveznike Sjedinjenih Država, Jevreje, oni su nehotično poubijali hrišćanske hodočasnike iz Portorika. Ponesena "uspehom" operacije na aerodromu Lod, Sigenobu je počela da širi aktivnosti Japanske Crvene armije. Nastavila je obuku kod Habasa, a zarim prešla u Aziju, sa ciljem da tamo ugrožava interese i napada vlade koje su bile u prijateljskim odnosima sa Sjedinjenim Državama. Stupila je u kontakt sa radikalnim grupama u zapadnoj Evropi i uvela Japance u terorističke borbe na Bliskom istoku. Sigenobu je formirala pravi međunarodni teroristički kartel. Razočaranje Sigenobuove japanskim domaćim vođama nije bilo bez osnova. Vođa Japanske Crvene armije u Japanu, Mori Cuneo, nastavio je 1972. godine terorističku kampanju na taj način što je poubijao svoje sopstvene saborce. Obavljajući neki čudan, kultni obred, Mori je odveo članove Japanske Crvene armije u divljinu i tamo ih jednog po jednog ubijao. Neke žrtve bile su tučene do smrti od strane njihovih drugih terorista; neki su vezani i ostavljeni da umru od gladi i žeđi. Svrha ove operacije bila je da pročisti redove Japanske Crvene armije. Mori je posle toga uhapšen, a preživeli članovi Japanske Crvene armije uhvaćeni su posle policijske opsade. Vremenom je grupa uspela da se ponovo aktivira u Japanu. Napali su na jednu policijsku stanicu, a 1974. godine ubili su ženu policijskog komandira u toku napada na njegovu kuću. Ipak, glavna snaga Crvene armije nalazila se u internacionalizmu Sigenobuove. 1977. godine ona je organizovala jednu otmicu i nekoliko napade u Evropi i Aziji krajem sedamdesetih godine prošlog veka. Izgledalo je da je ovoj organizaciji došao kraj 1982. godine kada je PLO bio nateran da napusti Bejrut. Sigenobu je pobegla u dolinu Beka, stavivši se pod zaštitu Sirije. Mnogi analitičari terorizma mislili su da je organizacija Japanska Crvena armija uništena, ali Farel piše da je Sigenobu uspela da vrati grupu u prvi plan. Razbešnjena američkim bombardovanjem Libije 1985 godine, Sdigenobu je obnovila međunarodne operacije Japanske Crvene armije. Do 1986. godine teroristi Japanske Crvene armije aktivirali su se u nekoliko azijskih zemalja i počeli su da napadima ugrožavaju američke interese u regionu. Iste godine Japanska Crvena armija izvršila je operaciju u Madridu. Zatim je usledio bombaški napad i pokušaj bombaškog napada na 112
američki mornarički personal u Italiji, a da jedan službenik policije iz Nju Džerzija nije opomenuo svoje pretpostavljene, Japanska Crvena armija izvela bi napad u Sjedinjenim Državama. Pri rutinskom zaustavljanju saobraćaja, ovaj policajac otkrio je zaveru Japanske Crvene armije da napadne na Sjedinjene Države. Farel je verovao da će Sigenobu održati aktivnosti japanske Crvene armije i u toku devedesetih. Farel smatra da njen međunarodni položaj, veze sa palestinskim radikalima i dobar organizacioni sistem, čine Japansku Crvenu armiju vitalnom međunarodnom terorističkom organizacijom. On takođe veruje da će ojačane veze Crvene armije sa Severnom Korejom 1987. godine, otežati aktivnost grupe u Aziji. Međutim do 1993 godine sve manje je bilo izveštaja o aktivnostima Japanske Crvene armije. Stejt department (1994.) tvrdi da je Sigenobuova ostvarila kontakte sa levičarskim grupama u Evropi i da možda dobija finansijsku pomoć iz Libije. U Aziji je Japanska Crvena armija ojačala svoju infrastrukturu. Međutim, da li Japanska Crvena armija sledi primer evropskih komunističkih borbenih grupa? U poslednjoj analizi Stejt departmenta o ovoj grupi, navodi se da Japanska Crvena armija nema više od 30 članova, a da su od 1988. godine, njene aktivnosti ograničene. Farel dokazuje da je Japanska Crvena armija imala osobine feniksa i da se može desiti da se opet uzdigne iz pepela. Međutim, verovatno će zbog svoje slabosti tražiti saveznike. Bez obzira na to, Sigenobuova ostaje vođa grupe, a ona je vođa koji je sklon ubijanju. Najnovija procena Stejt departmenta (1999) kazuje da japanska Crvena armija pokušava da uspostavi infrastrukturu u Manili i Singapuru, a veruje se da su ostaci grupe stacionirani u delu Libana koji kontroliše Sirija. Nekoliko članova Japanske Crvene armije su u zatvoru. a došlo je i do novih hapšenja 1995. i 1996. godine. Sigenobu je i dalje na slobodi.
Oživljavanje neofašizma Desničarski ekstremisti bili su aktivni u Evropi za vreme uspona levičarskog terorizma, a devedesetih godina oni preuzimaju novu ulogu. Od 1967. do 1986. godine omiljena taktika medu desničarskim grupama i pojedincima bili su anonimni bombaški napadi. Negde 1982. godine, međutim, došlo je do promene prioriteta i mnogi desničarski teroristi izlaze u javnost. Za vreme devedesetih dolazi do ubrzanog rasta neofašističkih pokreta u Nemačkoj i Austriji, pošto su militantni desničari Austrije i Nemačke počeli da odgovaraju na napade levičara. Nemački časopis, Der Spiegel, procenio je 1980. godine da je ukupan boj desničarskih aktivista negde oko 1.400. Dve godine kasnije Dobson i Pejn (Payne) (1982 b, str. 183) procenjuju da se broj desničara u više od 70 grupa, povećao na oko 20.000. Međutim, desničarske grupe verovatno naduvavaju brojke, na isti način kao i desničari u Sjedinjenim Državama. Horhemova analiza (1986.) dokazuje da je broj aktivnih desničarskih ekstremista prilično mali. Bez obzira na to, od 1970. do 1990. uočava se jasan trend rasta njihovog članstva. Bliski istok je postao važan poligon za male desničarske terorističke grupe. Po Horhemovom mišljenju izvestan broj fašističkih grupa bio je na obuci na raznim lokacijama na Bliskom istoku između 1970. i 1981. godine. Osim toga, desničarske grupe delovale su kao evropski zastupnici takvih organizacija kakav je Crni septembar. Desničarske grupe bile su uznemirene antiizraelskim i antiameričkim stavovima mnogih bliskoistočnih terorističkih grupa. Da ironija bude veća, fašističke teroriste obučavale su iste organizacije koje su obučavale i RAF. Nemački desničarski terorizam bio je mnogo manjeg opsega od levičarskog. Peter Merkl (1986, str. 241-245) smatra da su neofašisti bili mnogo selektivniji u izboru ciljeva svojih napada. Oni su radije napadali individualce, nego da napadaju sve bez razlike. Za svoje napade birali su Jevreje, Ruse i Amerikance. Bilo je izuzetaka i ponekog javnog bombaškog napada, ali je terorizam desničara bio uglavnom usmeren samo na određene ciljeve. Da bi dokazao ovu činjenicu, Merkl ispituje aktivnosti Vojne sportske grupe Hofman. Ovu grupu osnovao je Karl Hajnc Hofman (Heinz Hoffman) krajem sedamdesetih godina i ubrzo je postala poznata po intenzivnoj vojnoj obuci. To je privuklo pažnju nemačke policije, koja počinje da kontroliše grupu. Obuka se odvijala po modelu ostalih neofašističkih grupa i policija je posmatrala njene aktivnosti sa interesom. Horhem (1986) piše da je Hofman otišao u Bejrut 1979. godine da bi tamo prošao kroz obuku koju je vodio bivši lider Crnog septembra. Sa sobom je poveo 15 sledbenika i svi su prošli rigoroznu obuku u kampovima PLO-a. Hofman je surovo prebio jednog 113
od svojih sunarodnika zbog kršenja discipline, a prestupnik je zatim nestao. Četiri člana grupe su dezertirali posle ove Hofmanove surove disciplinske mere, ali su se ostali članovi vratili u Nemački u leto 1980. godine. Horhem tvrdi da su 1980. godine dva Nemca ubijena po naređenju Hofmana. Merkl tvrdi da je ovo prouzrokovalo napad Nemačke policije na Vojnu sportsku grupu. Tom prilikom, skoro svi članovi grupe, uključujući i Hofmana, bili su uhapšeni. Grupa je eliminisana hapšenjima i osudama. Merkl smatra da se prve male desničarske grupe uklapaju u kategoriju sličnu Vojnoj sportskoj grupi. One su ličile na nacističke SS grupe iz 1930-tih, i zbog toga je veći deo nemačkog društva bio protiv njih. Cilj njihove borbe je bio pročiščenje Nemačke, proterivanje stranaca i ujedinjenje zemlje. Neki fašisti aktivirali su bombe na javnim mestima ali većina analitičara i policijskih vlasti veruje da su to bila dela pojedinaca. Neonacističke grupe birale su svoje ciljeve napada sa mnogo većom pažnjom. 1989. godine neonacističko nasilje počinje da kreće drugim pravcem. Jngo Haselbah (Hasselbach) (1996; Hasselbach & Reiss, 1996) iznosi detalje iz svojih iskustava kao nacističkog vođe. Pošto se Nemačka kretala ka ponovnom ujedinjenju, neki ekstremni nacionalisti našli su utehu u nacizmu. Haselbah, koji tvrdi da je bio uvučen u pokret smatrajući ga vidom pobune, posmatrao je kako neonacistički pokret raste dok se Nemačka ujedinjuje. Uobičajene teme bile su im nacionalizam, čista rasa, antisemitizam i mržnja prema svima koji nisu Nemci. Haselbah je izjavio da je u to vreme osećao srodnost sa nacistima širom sveta, naročito sa onim u Sjedinjenim Državama. Kako je fašistički pokret rastao 1990-tih, i aktovi nasilja su se menjali. Što se tiče organizovanja u grupe, nacisti su bili rascepkani skoro na isti način kao i terorističke grupe. Na primer u Haselbahovoj grupi došlo je do žestokog sukoba između onih koji su favorizovali SS (crnokošuljaše) i onih koji su bili uz SA (smeđekošuljaše). Interesantno je uočiti da su iste nesuglasice uznemiravale i Hitlera 30-tih godina prošlog veka, sve dok on najzad nije naredio pogubljenje smeđekošuljaša. Mada su se novi nacisti bavili terorizmom, većina njihovih aktivnosti bila je usmerena na ulične konfrontacije. Međutim, 1991. godine nacisti su zatražili zvaničan politički status. Osim tradicionalnog terorizma, nacisti su se redovno bavili masovnim uličnim napadima. Gomila huligana saletela bi Ljude koji su bili cilj njihovog napada, obično strance ili političke protivnike, i prebila ih do besvesti. Oktobra 1992. nacisti su tako napali članove američkog olimpijskog tima. Ovo je bila uobičajena taktika u Nemačkoj i Austriji do 1995. Osim toga, nacisti su uveli jedan stari američki teroristički metod: slanje pisama bombi. Nekoliko ljudi primilo je takva pisma u Austriji i Nemačkoj 1994. i 1995. godine. Haselbah tvrdi da nacistički bombaški napadi, ubistva i grupni napadi formiraju mišljenje mnogih mladih Ljudi u Nemačkoj. Sem toga, nacističke ulične kavge pretvaraju se u više oblike nasilja. Napadi na strance, na primer, prešli su u grupna ubistva, a ulične kavge eskalirale su u gradsko nasilje. Haselbah je shvatio da će takve akcije pocepati Nemačku, i napustio je naciste. Međutim, neonacizam je uskrsao širom Evrope, u Južnoj Africi i Sjedinjenim Državama.
Glavne teze 1. Levičarski terorizam u Zapadnoj Evropi nastao je oko 1965. godine kao posledica društvene i političke frustracije. Do 1970. nekoliko grupa već je delovalo u Zapadnoj Evropi. 2. Levičarski teroristi smatrali su sebe prethodnicom neke vrste socijalne revolucije. Demokratska priroda zapadnjačkih vlada obezbedila je mehanizme za ispravljanje mnogih nejednakosti, a potencijalne pristalice ekstremnih mera, shvatile su da sad imaju legitimne političke mogućnosti. 3. Pošto su u političkom smislu propali, evropski levičari povezali su se sa palestinskim pokretom. 4. Do 1995. godine nasilnički ispadi levice uglavnom su prestali. 5. Frakcija Crvene armije može da posluži kao primer o tome kako su se razvijale organizacije 114
ideoloških terorista evropske levice. 6. Druge levičarske grupe držale su se osnovnog modela RAFa. 7. Japanska Crvena armija nastala je iz istih političkih faktora koji su iznedrili nasilje evropske levice, ali je ona odražavala društvenu struk turu Japana. JRA nije mogla da funkcioniše unutar zemlje i zbog toga se preselila na Bliski istok. 8. Desničarski terorizam razvio se kao reakcija na nasilje levice. 1989 godine nasilničko ponašanja nacista u Nemačkoj i Austriji pretvorilo se u ulične tuče, nerede, selektivna ubistva i bombaške napade.
Šta još treba pročitati Idris Sarif (Sharif), Uspeh političkih terorističkih događaja: Analiza terorističke taktike i karakteristike žrtava od 1968 do 1977 (The Success of Political Events: An Analysis of Terrorists Tactics and Victim Characteristics 1968 to 1977) Ričard Klaterbak (Richard Clutterbuck), Gerilci i teroristi (Guerillas and Terrorists)
Teme za razmišljanje Novembra 1999. grad Sijetl u državi Vašington potpuno je stao zbog demonstracija nekoliko anarhista, levičarskih ekstremista, aktivista radničkih organizacija, boraca za zaštitu čovekove sredine i nezaposlenih ljudi, koji su protestvovali protiv sastanka Svetske trgovinske organizacije i na kraju doveli do strašnih nereda. Iako se protest pretvorio u nasilje, većina demonstranata bila je tamo jer ih je brinula sve veća globalizacija ekonomije i njeno dejstvo na radnike i čovekovu okolinu. Da li ovo ukazuje da se politički programi pomeraju u levo? Ako Ljudi smatraju da nemaju nikakav uticaj na multinacionalne kompanije, kakve reakcije možemo da očekujemo? Da li smatrate da divljanje aktivista u Sijetlu znači da će se levičarski ekstremizam ponovo pojaviti? Ako mislite da je tako, da li privatne korporacije i demokratske države imaju mehanizme da reše probleme tih Ljudi na miran način? Ako smatrate da oni to nisu u stanju, šta mislite da će se desiti?
12. BAJMANOVO LOGIČKO OBJAŠNJENJE ETNIČKOG TERORIZMA Nacionalistički i etnički terorizam Dugo vremena analitičari terorizma ispitivali su evropske nacionalističke terorističke grupe u okviru levičarskih terorističkih grupa. Robert Trandl mlađi (Trundle) (1996) smatra da to nije bio pravilan pristup. Trandl tvrdi da se etničko nasilje menja i raste, a da analitičari pokušavaju da ga ubace u stariji levičarski kalup. Možda je u nekom momentu to bilo i moguće, ali u današnje vreme ovakav pristup može samo da smeta boljem razumevanju etničkog nasilja. Trandl ima pravo. U prvoj polovini dvadestprvog veka etnički terorizam postao je dominantniji od ideološkog nasilja. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da ukratko iznesete Bajmanovu (Byman) tezu o logici etničkog terorizma. 2. Da opišete razvoj terorizma u baskijskom delu Španije. 3. Da date kratak prikaz operacija i statusa PKK. 4. Da navedete promene koje su se dogodile u irskom terorizmu kao rezultat Angloirskog mirovnog sporazuma od 1985. godine, kao i drugih mirovnih inicijativa koje su za njim usledile. 5. Da nabrojite pokušaje da se terorizam u Irskoj stavi van zakona. 115
6. Da date kratak pregled evolucije taktike bezbednosnih snaga u Irskoj. 7. Da formulišete kriminološku analizu irskog terorizma. 8. Da nabrojite pitanja kojima se bavi teroristička kampanja LTTEa u Šri Lanki. Danijel Bajman (Daniel Byman) (1998) iz korporacije RAND lansirao je tezu o strukturi i logici etničkog terorizma. Bajman tvrdi da se etnički terorizam razlikuje od terorizma koji se sprovodi u ime ideologije, religije ili ekonomske dobiti. On potvrđuje sve veći uticaj religije na terorizam, ali smatra da je etnički terorizam posebna pojava, iako je linija koja razdvaja verske od etničkog terorizma dosta nejasna. Etnički teroristi su više nacionalistički obojeni nego verski. Da bi dokazao svoju tezu, Bajman se služi primerima Tigrova oslobodilaca Tamilskog islama (LTTE), Kurdske radničke partije (PKK), Privremeno irske republikanske armije (PIRA) i Baskijske nacije i slobode (ETA). Etnički teroristi pokušavaju da izgrade nacionalni identitet. Njihov osnovni cilj je da mobilišu neku zajednicu, a to uspevaju na taj način što se obraćaju nacionalističkom nasleđu određene etničke grupe. Bajman kaže da se teroristička aktivnost koristi da bi se iskazao identitet grupe. Kada posle terorističkih akcije dođe do neizbežne reakcije gonjenja od strane vlasti, to privlači pažnju javnosti i daje priliku teroristima da se prikažu kao žrtve. Javnost na taj način saznaje više o pokretu i ponekad dolazi i do povećanja finansijske i druge pomoći. Terorizam, takođe, dovodi do polarizacije drugih etničkih grupa, i primorava ih da se udruže sa teroristima ili počnu da se bore protiv njih. Nasilje igra specijalnu ulogu u etničkom terorizmu. Dok politički teroristi koriste nasilje na simboličan način, a verski ekstremisti da bi se teološki iskazali, kod etničkog terorizma nasilje je njegov raison d'etre. Ono ga održava u životu. Dogod eksplodira neka bomba, ili da neki policajac bude ubijen, identitet i postojanje etničkih razlika ne mogu se poreći. Nasilje održava konflikt, čak i kad je pokret daleko od postizanja političkih ciljeva. Strah koji nasilje izaziva, služi etničkim interesima. Nasilje takođe služi za kompromitaciju umerenih nacionalista koji traže mirna rešenja. Strah je specijalno oruđe etničkih terorista. Politički teroristi usmeravaju strah prema publici u inostranstvu u nadi da će stvoriti lažnu predstavu da sociopolitička struktura vlade ne funkcioniše. Nasilni etnički teroristi služe se strahom da bi polarizovali razne društvene zajednice. Na primer, vlast se obaveštava da nije dobrodošla u određenoj etničkoj enklavi. Nasilje proglašava vlast nezakonitom. Druge etničke grupe obaveštavaju se da izbegavaju oblasti gde vlada terorizam. Strah još više produbljuje različitosti kultura, namećući jaču identifikaciju sa sopstvenom grupom. Strah je takođe razlog što grupa ne razvija alternativne identitete. Bajman tvrdi da za vlade postoji izvesno ograničenje pri reakciji na zastrašivanje. Vlast bi mogla da prihvati igru i da podržava razvoj suprotnih identiteta. Ili bi mogla da izriče grupne kazne, što joj se obično osveti, jer samo navodi umerene da se pridruže teroristima. Mogla bi da pokuša da zadobije umerenjake da sarađuju sa njom, ali umerenjaci obično nemaju snagu da kontrolišu teroriste. Najzad, vlast bi mogla da dozvoli učešće nacionalista u politici. Mnoge vlade, međutim nisu sklone da to učine, jer onda izgleda da nagrađuju političko nasilje. Sve u svemu, strah je moćno oružje etničkih terorista. Etnički teroristi imaju svoju stalnu publiku. Ideološki teroristi moraju da se obraćaju celom političkom spektru, a verski ekstremisti širokoj teološkoj publici. etnički teroristi jednostavno kažu svojoj zajednici da su oni deo grupe. Bajman piše da tu nema mesta za preobraćanje, niti za masovne apele. Čovek je ili za ili protiv. Većina analitičara usredsređuje se na rezultate terorističke kampanje. Oni se pitaju: šta se nadaju teroristi da će postići? Oni odmeravaju uspeh kampanje i reakciju bezbednosnih snaga da bi procenili njihovu efikasnost u borbi protiv terorističke akcije. Bajman tvrdi da ovaj način procene ne može da se primeni na etnički terorizam. Nasilje je oblik terorističke komunikacije, a uspeh se meri neprestanim strahom od ponovnog nasilja. Svaka meta van etničke enklave odgovara, jer za etničke teroriste ne postoji nevini prolaznik. Svako ko nije član grupe je neprijatelj, a svaka nasilnička akcija protiv neprijatelja je mera uspeha. Za razliku od organizacija teoloških terorista, etničke terorističke organizacije obično su dugovečne. One mogu da izgrade logističke strukture mnogo lakše nego ideološki teroristi i mogu da se skrivaju medu normalnim stanovništvom. Neke grupe mogu biti izložene stradanjima kao ideološki entiteti, ali one postaju jače kada napuste politička ubeđenja i pridruže se svom etničkom 116
jezgru. Na primer, Bajman tvrdi da je Hezbolah mnogo jači kao palestinska grupa, nego kad je bio "Božja partija". Ovo kazuje da bezbednosne snage treba da koriste drugačiju taktiku protiv etničkih terorista. Prema Bajmanovim rečima, provereni kontrateroristički metodi nemaju dejstva protiv etničkog nasilja. Šta on predlaže kao alternativu? Kada je vlast suočena sa kampanjom etničkog terorizma, Bajman predlaže da ona mora iznaći nove metode za suzbijanje. Kada se borite protiv etničkog terorizma nema mesta moralnom ogorčenju, jer to samo dovodi do još veće kohezije unutar grupe. Vlast treba da ubedi vođe etničke grupe da grupa ima interes da održi društvenu strukturu i da svoje ciljeve može da postigne unutar vladajućeg sistema. Bajman predlaže tri mogućna metoda politike vlasti: davanje ovlašćenja etničkoj zajednici, pridobijanje za politički sistem preko umerenjaka, podržavanje samouprave. Pri ispitivanju nacionalističkog i etničkog terorizma zapaža se da Bajmnove sugestije mogu da budu delotvorne. Vlasti koje su primenile ovakvu strategiju uspešno su smanjile nasilje, recimo u Irskoj, Turskoj, Španiji i Šri Lanki. Ipak, situacija je i tamo stalno napeta. Često se dešava da baš kada izgleda da su snage bezbednosti napravile napredak, terorističke grupe preduzimaju aktove nasilja da bi se osujetili pokušaji da dođe do mira. Sada se na osnovu Bajmanovih teza ispituju neki od najistaknutijih terorističkih pokreta.
ETA u Španiji Baskijska regija u Francuskoj i Španiji već dugo vremena je izvor najvećeg nacionalističkog terorizma u Evropi. Baskijska regija nalazi se većim delom u Španiji, a preko Pirineja proteže se na Francusku. Baskijski separatisti smatraju da treba da im se dozvoli da osnuju svoju domovinu u Španiji, i od 1950. godine baskijski separatizam postaje značajan problem španskog političkog života. Mnogi Amerikanci ne znaju da postoje baskijske zemlje jer ne znaju ni način na koji su evolucijom postale mnoge evropske nacije. Robert Klark (Clark) (1979) objašnjava da je Baskijska regija u Španiji uvek imala svoj jezik i kulturu. Od 1035. godine ova regija nije bila nezavisna kraljevina, ali je očuvala svoju sopstvenu kulturu različitu od španske. To se promenilo kada je španski fašistički diktator, Francisko Franko, pokrenuo kampanju sile protiv baskijskog nacionalnog identiteta. Ponovno oživljavanje baskijskog nacionalizma 50-tih godina prošlog veka dogodilo se kao izraz vekovne tradicije jednog svojevrsnog jezika i kulture. Edvard Mokson Braun (Edward Moxon Brown) (1987) istraživao je baskijski separatistički pokret i njegovu vezu sa terorizmom. Mokson Braun tvrdi da su sadašnji problemi rezultat postepenog gubitka nacionalnog identiteta, koji je počeo u devetnaestom veku i početkom dvadesetog veka zbog industrijalizacije. Posle Španskog građanskog rata (1936-1939), generalisismus Francisko Franko potpuno je spojio Baskijsku regiju sa Španijom, zabranivši baskijski jezik i izražavanje nacionalne kulture. Sticanje ponovnog prava na te dve zabranjene stvari postalo je srž moderne borbe Baskijaca. Terorizam je nastao iz nacionalnog pokreta. Mokson Braun navodi da je Baskijska nacija i sloboda (ETA) osnovana pedesetih godina prošlog veka kao ogranak nacionalne političke partije. Sastavljena od mladih, nezadovoljnih nacionalista, koji su želeli regionalnu autonomiju, ETA se u početku nije služila nasiljem, ali su njeni članovi postali nasilni kada je Franko pokušao da uguši ovaj pokret. 1966. godine ETA je odlučila da se ugleda na Treći svet i da krene u oružanu revoluciju. Teroristička kampanja započeta je 1968. Jedna militantnija grupa, ETAM, odvojila se od ETA-e 1974. godine. ETAM predstavlja sebe kao vojno krilo ETA-e i ona je, kako tvrdi Mokson Braun, odgovorna za najstrašnije masakre izvršene 70-tih i 80-tih godina prošlog veka. Obe grupe vodile su kampanju pod imenom ETA. Kampanja dostiže svoj vrhunac između 1977. i 1980. godine, a stalno opada tokom 80-tih. ETA je odgovorna za preko 600 ubistava između 1968. i 1996. godine. Robert Klark (1984) je proučavao osobine baskijskih terorista, a Mokson Braun koristi njegovu studiju kao osnov za opisivanje karakteristika ETA-e. Članstvo u ETA-i poklapa se sa sastavom stanovništva, iako su teroristi većinom muškarci. ETA je prvenstveno pokret radničke klase, kao što je to slučaj kod velikog broja nacionalističkih terorističkih grupa. Članovi ne moraju da budu odgajeni u baskijskoj porodici, ali oni su odrasli u baskijskoj enklavi i osećaju jak etnički identitet. Ogromna većina njih smatra da se bori za sve članove zajednice. Jedna od najinteresantnijih karakteristika ETA-e je da njeni članovi terorizam ne smatraju svojom jedinom delatnošću. U svojim istraživanjima Mokson Braun je utvrdio da članovi ETA-e čuvaju 117
svoje zaposlenje i dok su aktivni u ETA-i. Osim toga, većina članova bavi se terorizmom samo tri godine. Posle toga, oni se vraćaju svojim poslovima. Klark (1984) tvrdi da je krajnji cilj baskijskog terorizma regionalna nezavisnost. U tom smislu ETA je vrlo slična IRA-i. Druga sličnost je činjenica da većina Baskijaca ne podržava terorizam, iako većina podržava nacionalizam i neku vrstu nezavisnosti. U takvoj situaciji, jedan od prvih zadataka španske vlade bio je da uključi Baskijce u politički sistem i dozvoli im da održavaju svoje kulturno naslede. Ova strategija uspela je da osujeti terorizam. Krajem osamdesetih Španska vlada počela je dalje da radi na uklanjanju terorizma, na taj način što je uvela demokratiju u Baskijsku regiju. lako demokratija nije zaustavila nacionalističke želje, ona je ipak nacionalistima pružila jedan miran osnov za izražavanje njihovih težnji. Oni su postali učesnici u vlasti, koji su na taj način imali kontrolu nad svojom sudbinom. Stiven Grir (Steven Greer) (1995) ukazuje na još jednu promenu u ETA-i. Pošto su španske vlasti pružile šansu demokratiji i nacionalnom izražavanju, ETA se transformisala u društveni pokret. Samo tvrdi militantni članovi i dalje su propovedali nasilje, ali suočeni sa sve slabijom podrškom u Španiji, počeli su da traže utočište u Francuskoj. Međutim, francuska vlada počela je sa svoje strane da preduzima akcije. lako je ta vlada po tradiciji bila naklonjena baskijskom nacionalizmu, francusko tužilaštvo promenilo je svoj stav, optuživši 1994. godine 70 članova ETA-e za terorizam i osudivši njih 60 do 1995. Izgleda da je baza podrške za ETA-u počela da se raspada. ETA je skoro postala teroristička grupa u izgnanstvu. Ni Francuzi, ni Španci, ni Baskijci nisu je želeli. Mišel Vivjorka (Michel Wieviorka) (1993) piše da je otvaranje političkog sistema onemogućilo da ETA i dalje neguje mit da je ona predstavnik baskijskog naroda. Vivjorka na kraju kaže da se borba vodila na dva polja: na kulturnom i političkom. Kada se politički sistem otvorio etnički kulturni identitet nije bio dovoljno jak da bi mogao da podrži nasilje. Represivna politika stvorila je tenzije, a kad je ona prestala, prestala je i podrška borbi. Ako je Vivjorkina teza tačna, onda će ETA vremenom biti sposobna da sprovodi samo sporadično nasilje, a možda će čak i da nestane. Međutim, u današnje vreme ETA se i dalje bavi terorističkim nasiljem. Siamik Katami (Khatami) (1997) daje dobar pregled situacije, a njegova teza izvedena je iz Bajmanovih zaključaka o logici etničkog terora. Katami tvrdi da su se od raspada Sovjetskog Saveza ETA i njeno političko krilo još više utvrdili u ideologiju radničke klase. To pruža dobru priliku španskim vlastima da otvore vrata baskijskim umerenjacima iz srednje klase i ponude im učešće u politici. Ako vlada to učini, Katami veruje da će to biti najbolje oružje protiv Etinog nasilja.
PKK u turskoj Kurdska radnička partija (PKK) je marksističko-lenjinistička teroristička organizacija, koju sačinjavaju turski Kurdi. Ona deluje u Turskoj i u Evropi, gde napada Evropljane, Turke i protivničke Kurde, koji podržavaju tursku vladu. PKK pripada istoj nemilosrdnoj vrsti Maoizma kakav je bio Svetleći put, koji je ubijao čitava sela koja se ne bi povinovala njihovim naredbama. S druge strane, PKK može da posluži kao odličan primer teze Roberta Trandla (Trundle) da je opasno kada se nacionalistički pokret stavi u levičarski revolucionarni model. PKK je razvila kameleonske osobine. Iako je na početku bila revolucionarna marksistička grupa, od 1990. počinje da se služi jezikom nacionalizma. Još više plaši činjenica da se koristi jezikom religije. Nur Bildž Kris (Bilge Criss) (1995.) daje jedan od boljih opisa PKK. Ova organizacija osnovana je 1974. godine da bi se podržala ideja nezavisnog Kurdistana, planinskog područja na jugoistoku Turske, severoistoku Iraka i severozapadu Irana. Za razliku od drugih kurdskih grupa PKK je želela da uspostavi marksističkolenjinističku državu. Koristeći kurdski nacionalizam, PKK je počela da deluje 1978. godine, nameravajući da započne gerilski rat. Kris navodi da su se planovi za dizanje revolucije pokazali suviše ambicioznim. Postojala je volja za borbom protiv Iračana, Iranaca i Turaka, ali komunisti nisu imali dovoljnu podršku. Većina Kurda želela je autonomiju, a ne komunizam. U nemogućnosti da pokrene gerilski pokret, PKK grupa zadovoljila se terorističkom kampanjom. To je u potpunosti odgovaralo i njenoj strukturi i njenim borbenim mogućnostima. Vođe PKK preduzele su dalje korake u septembru 1980, premestivši svoje operacije u dolinu Beka u Libanu. Dok su tamo prolazili kroz obuku, sreli su se sa nekim od najsposobnijih terorista na svetu, a posle izraelske invazije 1982. godine, vrlo brzo su našli saveznike na sirijskoj strani. Sledeće dve godine, grupa se obučavala i čistila svoje unutrašnje vođstvo. Kada se 1984. godine pojavila na sceni, PKK je bila spremna da vodi 118
terorističku kampanju. Kada su se vratili u Tursku borci PKK posvetili su se seoskom gerilskom ratu. Zbog činjenice da je PKK imala domaću bazu podrške, njeni teroristi mogli su da preduzmu prilično široku kampanju protiv Turske. Novac i oružje stizao je iz Sirije, i još više je doprinosio efikasnosti PKK. Teroristi su bili veoma surovi. U sledećih nekoliko godina, PKK je poubijala preko 10.000 ljudi. Kris tvrdi da se većina ovih ubistava odigravala u masakrima čitavih sela. Turska je odgovorila na napade izolacijom PKK od njenih baza podrške i protivnapadom na PKK grupe. Kris navodi da je ova taktika imala negativan efekat na Kurde. Iako su bili spremni da se bore za nezavisnost, oni nisu bili voljni da oproste masakre i terorističke napade. PKK je reagovala na taj način što je preusmerila svoje ofanzivne operacije. Prestavši da napada civilno stanovništvo, PKK je počela da usmerava svoje napade na snage bezbednosti i privredne ciljeve. Osim toga, PKK je izmenila svoju marksističkolenjinističku retoriku i počela da govori o nacionalizmu. U jednom svom intervjuu iz 1995. godine (Korn, 1995) vođa PKK Abdulah Očalan potvrdio je ovu novu poziciju PKK. Kada su ga zapitali da li je marksista, Očalan je izjavio da on veruje u naučni socijalizam. Očalan je rekao da će to postati novi put, jer je muslimansko stanovništvo, a naročito Kurdi, stradalo od marksistalenjinista. On je u svojoj izjavi govorio u antiimperijalističkom stilu, tvrdeći da se Kurdistan samo brani od imperijalističkih sila. Oktobra 1995. Očalan je zamolio Sjedinjene Države da posreduju između PKK i Turske. Očalan je rekao da je PKK voljna da pristane na federaciju, umesto da traži potpunu autonomiju. Iako su američki zvaničnici odmah odbacili terorističku retoriku, to nije bilo ništa novo. Kris podvlači da je PKK počela da govori o federalnom statusu 1990. godine. Bez obzira na formu vlasti, Očalan je tražio poluautonomni status. Oktobra 1995. u pismu Sjedinjenim Državama, Očalan traži federalni status "nalik na Sjedinjene Države". Početkom te iste godine, Očalan je tražio istu stvar "nalik na Rusku federaciju" (Korn, 1995.)Najdramatičnija izjava došla je kasnije. Do decembra meseca, PKK je usvojila retoriku islama. Nije ništa čudno čuti muslimana kako govori o islamu i socijalizmu u jednom istom kontekstu (Moamar Gadafi čini to godinama), ali je bilo čudno čuti to od PKK. Ali ako stvari bolje sagledamo, to postaje potpuno razumljivo. Očalan se već godinama kretao u pravcu protiv Zapada. Njegovi teroristi napali su bazu NATO-a 1986. godine, a 1993 su kidnapovali 19 zapadnih turista. Njegove nove verske aspiracije bile su verovatno izraz starog stila, antizapadnjačkih akcija. Bilo je tu još nešto. Juna 1996. godine, u Turskoj je na vlast došla vlada islamskih fundamentalista. Očalan je hteo da pokaže da on nije monstrum koji je masakrirao civile po selima, već da je on jednostavno dobar musliman. Levičarska Dev Sol organizacija bila je uzdrmana, ali je PKK uspela da preživi. Objavljujući jednostrani prekid vatre decembra 1995. godine PKK je dovela Tursku u nezgodan položaj. Prema pisanju Krisa, Očalanova verska retorika dobro je primljena ne samo od strane Kurda, već i na celom Bliskom istoku. Kris je pre izbora 1996. godine predvideo u svojoj analizi da će se Turska približiti islamskom svetu da bi se suprotstavila ovoj opasnosti. On je takođe napisao da je vrhunska ironija Činjenica da bi se Turska mogla udaljiti od NATO-a i napraviti savez sa Irakom ili Iranom samo da bi napravila protivtežu Kurdima i Sirijcima. PKK takođe predstavlja pežorativnu prirodu terorizma. Kada se grupi kao što je PKK zalepi etiketa da je teroristička, onda ceo pokret dolazi u pitanje. Kurdi su dugo stradali od ruku svojih suseda. Iranci su ih klali, Sadam Husein je protiv njih koristio rakete i otrovne gasove, uništavajući čitava kurdska sela. PKK je teroristička organizacija, ali izražavanje kurdskog nacionalizma nije teroristički akt. Na hiljade Kurda stradalo je od državnog terorizma mnogo pre nego što je PKK izvukao mač iz korica. Turske vlasti uhvatile su Očalana u Keniji 1999 i sud ga je osudio na smrt u junu. U jesen 2000. godine Turci su započeli ofanzivu protiv Kurda, Pitanje etničkog nasilja ostaje otvoreno. PKK ima na hiljade pristalica i u Turskoj i u Evropi.
Irska i mutacije IRA-e Stručnjak za irski terorizam, J. Bojer Bel, (Bowyer Bell) (1998) opisuje problem mira u Irskoj kao dugi kraj jednog dugog procesa. IRA je objavila prekid vatre 1994. godine, ali ga je pogazila 1996. Pokušavši da oživi Angloirski mirovni sporazum od 1985. godine, britanski premijer Toni Bler 119
pozvao je 1998. najmilitantnije irske nacionaliste za pregovarački što i nastavio pregovore o miru. Tako je za pregovarački sto sela i irska etnička partija Šin Fein, ali su se militantniji irski republikanci odvojili od nje. To je dovelo do osnivanja Stvarne IRA-e (RIRA) ili Istinite IRA-e, kao i nekoliko drugih oranžističkih i zelenih terorističkih organizacija. Ove grupe obnovile su kampanju nasilja 1998. godine, nadajući se da će da spreče inicijativu za sklapanje angloirskog mira. J. Bojer Bel nije optimista što se tiče sposobnosti bilo koje političke grupacije, vladine ili nevladine, da izbegne svaki konflikt i donese mir ovom ostrvskom narodu. Bel smatra da ima suviše mnogo raznih programa i suviše mnogo Ljudi kojima odgovara etničko nasilje. Simus Dan (Seamus Dunn) i Valeri Morgan (Valerie) (1995.) ukazuju da bi se i sa protestantske strane moglo pojačati nasilje, pošto protestanti misle da ih je britanska vlada napustila. Ovo potvrđuje skorašnji uspon Oranžističkih organizacija, kao što su dve terorističke grupe Crvena ruka branitelja i oranžistički dobrovoljci, koje su odbacile mirovni sporazum. U Glavi 6 opisano je poreklo današnjih problema u Irskoj. I dan danas borbe se nastavljaju, iako dve vlade pokušavaju da okončaju nasilje na taj način što će priznati istorijske činjenice. Zašto je to tako? Šta je učinjeno? Da li će mirovna inicijativa da uspe? Da bi se odgovorilo na ova pitanja treba proučiti još neke stvari, pokušaje da se irski terorizam stavi van zakona, evoluciju taktike snaga bezbednosti i kriminologiju irskog terorizma.
Stavljanje terorizma van zakona i ograničavanje slobode kretanja 1972. godine Ujedinjeno Kraljevstvo poslalo je u Severnu Irsku svog vrhovnog sudiju Diploka (Diplock) da ispita mogućnost korišćenja krivičnog prava u borbi protiv terorizma. Diplokov odbor objavio je izveštaj, koji je kasnije postao osnov najkontroverznijih političkih inicijativa u Severnoj Irskoj. Prema preporukama Diploka, snage bezbednosti dobile su ovlašćenje da bez ikakvog sudskog naloga ili suđenja hapse i drže ljude u zatvoru. Sudovima je dato ovlašćenje da vode tajne sudske procese i uvažavaju tajna svedočenja. U sledeće dve decenije stil sprovođenja zakona se izmenio, ali je na osnovu Diplokove preporuke uveden specijalni oblik prekog suda. Ovakva politika bazirala se na dugotrajnoj tradiciji prekog suda u Irskoj. Zakon o specijalnim ovlašćenjima, koji je prvi put donesen za vreme Irskog građanskog rata 1922. godine, davao je šira ovlašćenja policiji i dozvoljavao sudovima da rade u tajnosti. Ovaj zakon obnavljan je svake godine sve do 1933 godine kada je postao stalni deo Servenoirskog zbornika zakona. Diplokove preporuke držale su se praksi iz prošlosti i kao rezultat toga, između 1973. i 1995 godine, donesen je niz Zakona nužne autorizacije (EPA). Fin (1987) piše da je Diplokov odbor zasnivao svoje odluke na pretpostavci da sistem krivičnog prava u Severnoj Irskoj nije u stanju da reši problem terorizma. Postojala su tri zakonska problema vezana za terorizam. Prvo, pravila o svedočenju u okviru običajnog prava štitila su teroriste. Drugo, kod normalne krivične procedure, svedoci i žrtve mogli su biti u opasnosti od članova protestantskih i katoličkih organizacija, Najzad, Diplokov odbor bojao se favorizovanja pri izboru porotnika i izricanja presuda. RPA je vladi obezbedila osnovna ovlašćenja: proširena su ovlašćenja policije da vrši istragu i zaplene, a policija je dobila pravo da zaustavlja i ispituje građane i ako nisu osumnjičeni. Iako vojne vlasti nisu dobile pravo da vrše hapšenja, ipak su ona odeljenja koja su radila kao podrška policiji mogla da zaustavljaju i ispituju civile, pa i da za potrebe policije pritvore one koji su pod sumnjom da su teroristi. Mnogo kontroverznije bile su procedure ograničavanja slobode kretanja građana, tj. hapšenja osumnjičenog bez propisnog naloga, i suđenja bez porote. U većini zapadnih zemalja građani su zaštićeni od ovakvih ovlašćenja vlasti. Na kraju krajeva, stavljanje terorizma van zakona učinilo je da sistem krivičnog prava u Irskoj postane ništa drugo do administrativni proces. Zvaničnici odgovorni za bezbednost Severne Irske mogli su da izdaju administrativni nalog da se pritvori lice osumnjičeno za terorizam. Nije se morala podići nikakva optužnica jer osumnjičeni nije bio u zatvoru. Osumnjičeno lice moglo je da se drži u pritvoru 28 dana, osim ako policijski službenik ne odluči da ima razloga za dalji pritvor. Dok su Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska pokušavali da dođu do mira na Severu Irske, vansudski sudovi su bili uklonjeni. Diplokovi sudovi služili su svrsi sprečavanja terorizma, ali je cilj angloirskog mirovnog sporazuma iz 1985. godine bio da krivično prekršaje u Irskoj vrati u oblast mirovnog prava. 1998. godine britanska i irska vlada izradile su novi program za stavljanje terorizma van zakona (Baer i Vud Wood, 1998.) Po odredbama ovog sporazuma, predviđena je 120
opšta amnestija po kojoj će većina bivših osumnjičenih biti otpuštena iz zatvora, pod pretpostavkom da će oni ubuduće izbegavati svaku vezu sa terorističkim organizacijama. Lista tradicionalnih terorističkih grupa sadržala je i nove organizacije, kao što su Stalna irska republikanska armija, Dobrovoljačke lojalističke snage, Irska nacionalna oslobodilačka armija i Stvarna irska republikanska armija. Britanska vlada napravila je potez koji je Bajman ranije predlagao. Obratila se umerenjacima, nadajući se da će ojačati republikansku zajednicu. Unag Gej (Oonagh Gay) (1998.) tvrdi da će terorizam ostati van zakona pod novom vladom, i da će dužnost Irske i Britanske vojske biti sprečavanje terorizma. Britanski parlament (Donji dom 1998.) »doneo odluku da prestruktuira i obuči Kraljevsku alstersku policiju da se osposobi za nove zadatke.
Evolucije taktike snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj Traženje nove uloge za RUC nije bio lak zadatak, ali to je za policiju stvar interesa. U stvari, to se mora uraditi, ako se želi ostvarenje mira. Osim istorijskih pitanja koja su stalno prisutna, za policiju i dalje ostaje problem nasilnog ekstremizma. Militantni republikanci i unionističke organizacije stalna su pretnja mirovnom ugovoru. Iako će ovo biti "igra na duže staze", kako kaže Bel, ipak se može držati pod kontrolom, ako politički proces može da se odupre frakcionaškom nasilju u ograničenim količinama. Da bismo bolje shvatili probleme koji stoje pred RUCom, u donjem tekstu daćemo kratak prikaz razvoja bezbednosne taktike. Sa stanovišta krivičnog prava, između 1969. i 1985. godine, postojao je jedan važan faktor u delatnosti snaga bezbednosti Severne Irske: policija i vojska izvodile su zajedničke operacije. Posle 1985. i dalje su korišćene vojne jedinice kao podrška policijskim operacijama, a komandosi Specijalne vazduhoplovne službe nezavisno su vršili napade na IRA-u. To je značilo da bezbednost Severne Irske nije isključivo u rukama policije, niti isključivo u rukama vojske. Obe organizacije bile su prinuđene da nauče čitav niz raznih neuobičajenih uloga. Proces učenja bio je bolan, i često je prolazio kroz mnoga iskušenja i odvijao se uz mnogo grešaka. Iako je posle 1994. godine konflikt demilitarizovan. svaki policijski ili vojni komandir, koji se bavi kontraterorizmom, mogao bi mnogo da nauči iz ovih iskustava RUC-a i Britanske armije. Kada su prve trupe stigle u Belfast i Londonderi avgusta 1969, nisu bile dovoljno pripremljene za obavljanje zadataka koji su bili pred njima. Osim toga što su bile opterećene političkim nesporazumima o kojima piše Bel, trupe su sa malo ili bez ikakve pripreme bile poslate da održavaju mir na ulicama gradova. Udarne trupe korišćene su samo kao dopuna policijskih snaga. Ove trupe bile su malo obaveštene o funkcionisanju policije; zbog toga su one bile sklone da u svaku opasnu situaciju ulaze kao u borbu protiv neprijatelja. Mladi vojnici koji su 1969. i 1970. patrolirali Severnom Irskom, došli su iz britanskih trupa stacioniranih na Rajni. Trenirani da unište svakog sovjetskog vojnika izvršioca moguće invazije, mladi vojnici smatrali su da treba na isti način da unište i svoje nove neprijatelje Irce. Većina izveštaja o njihovom ponašanju bila je da je mnogo preteranih reakcija sa njihove strane. Robert Mos (Moss) (1972, str. 24) piše da je britanska vlada ubrzo počela da shvata ozbiljnost situacije. Pošto je umesto protesta i demonstracija došlo do kampanje terorizma, postalo je jasno da će prisustvo britanskih trupa u Severnoj Irskoj biti potrebno još neko vreme. To je značilo da trupe treba obučiti za drugačiju vrstu borbe. Jedinice određene za službu u Severnoj Irskoj počele su da dobijaju specijalnu obuku o mirovnim operacijama. Najbolje je vojne operacije posmatrati u više faza. Ovde dajemo opise u grubim crtama i bez suviše detalja, ali se iz njih vidi evolucija vojne taktike Britanske armije u Severnoj Irskoj. 1969. godine Britanska armija je jednostavno odgovorila na nerede; onda je pokušala da izoluje republikansko okruženje. Prema izveštaju Petera Jankea (1974.), Britanska armija je od 1970. do 1973. tamo držala neutralnije nastrojene mirovne trupe. Uprkos želji da bude neutralna, Britanska armija je učestvovala u masovnom hapšenju članova IRA i još uvek je Severnu Irsku smatrala vojnim ciljem. Politika i akcije iz ovog perioda izdvojile su katoličke zajednice i ojačale snagu IRA. Od 1973 do 1978. godine politika Britanske armije drastično se promenila. Kako kaže penzionisani britanski pukovnik Džems Dirin (James Deerin) (1978, str. 670-675), Britanska armija naučila je lekciju od prethodnih grešaka. Umesto da posmatra Alster kao ratnu zonu Britanska armija je prihvatila ulogu potpore policiji. Dirin navodi da to nisu više bili vojnici već ogranak policijskih snaga bezbednosti. On dodaje da je do ove promene uloge britanskih trupa došlo zbog iskušenja i 121
grešaka do kojih je došlo zbog preterane reakcije u ranim godinama vojnog angažovanja. 1978. godine Britanska armija ponovo menja svoju politiku, ne toliko na planu unutrašnje evolucije koliko zbog promene britanskih stavova prema Severnoj Irskoj. Sve više je britanska vlast počela da gleda na Irsku kao na irski problem, ali trupe nisu napuštale Alster bojeći se građanskog rata (Keli Kelley, 1982, str. 227). Premijer Margaret Tačer (Thatcher) držala se ove politike "alsterizacije" smanjujući broj Britanskih trupa i povećavajući broj irskih građana u snagama bezbednosti tokom 1985. godine. Potpisivanje Angloirskog mirovnog sporazuma učvrstilo je proces za neko vreme. U najnovijoj fazi, politika vojske držala se tri modela. Prvo, kada se upotrebljava vojna sila, to se obično čini da bi se pojačala snaga civilne policije. Drugo, jedinice za specijalne operacije (kao na primer Specijalna vazduhoplovna služba, vazduhoplovno osmatranje i obaveštajna služba) korišćene su samo u ograničenom broju operacija, ali su aktivnosti Britanske armije znatno opale posle 1985. Treće, 31. avgusta 1994. godine IRA je pozvala svoje članove da se pridruže procesu mira. Neke grupe unutar IRA-e pokušale su da sabotiraju ovo naređenje, ali je ovaj stav IRA-e uticao da se aktivnosti britanskih trupa još više smanje. Čak i kad je prekid vatre prekršen, RUC je sam sredio situaciju. Oslanjajući se na preporuke izvedene iz nekoliko zvaničnih istraga, Britanska vlada je preduzela niz koraka ka vraćanju poverenja u RUC i od RUC je stvorila neutralnu civilnu policiju. To je dugotrajan proces koji je počeo početkom 70-tih i traje sve do danas. Da bi se postigao ovaj cilj korišćene su dve opšte strategije. Prvo, Specijalci B i drugi očevidno protestantski nastrojeni delovi RUC zvanično su raspušteni. Drugo, RUC i druge organizacije pravnog sistema, a počeli su da regrutuju katolike za policiju, sudstvo i bezbednosne snage. Prema rečima Dirina, RUC je postao glavno uporište snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj. Iako je imao naoružanje za hitne slučajeve, njegov primarni posao je bio da odgovori na terorizam kao na kršenje krivičnog zakona. Kada je Britanska armija modifikovala svoju ulogu i postala samo potpora policiji 1973. godine, RUC je preuzeo kompletnu odgovornost za kontraterorističke operacije. Vojne snage pozivane su u pomoć samo u opasnim situacijama i kada su bile potrebne dodatne patrole u hitnim situacijama. Vojni personal bio je podvrgnut strogim pravilima ograničenog angažovanja koja su bila slična policijskim propisima. Što se tiče istrage, policija i vojska počele su da sarađuju u punoj meri. RUC se koristio standardnim krivičnim metodima i počeo da pravi dosijee poznatih i potencijalnih terorista. Britanska armija prikupljala je informacije preko vojnih obaveštajnih izvora. Vojne procedure postale su, međutim, sporne kada je došlo do prijava o zlostavljanju privedenih sumnjivih lica. Neki međunarodni posmatrači došli su do zaključka da je početkom 70-tih godina Britanska armija mučila nekoliko osumnjičenih članova IRA-e da bi došla do informacija. U osamdesetim godinama načini ubeđivanja postali su domišljatiji i efikasniji. Snage bezbednosti počele su da koriste poznate teroriste kao izvore informacija. Fin opisuje njihov metod: korišćeni su doušnici koji su se infiltrirali u ekstremističke frakcije bilo Republikanaca, bilo Unionista. Doušnici su nazivani "supergrasses", i bilo im je dozvoljeno da tajno svedoče u Diplokovim sudovima. Mnogi ljudi su osuđivani bez verodostojnih dokaza. Korišćenje supergrasa bilo je krajnje sporno, ali je imalo efekta. U početku svog angažmana i policija i vojska imale su mnogo nesporazuma i preteranih reakcija. Nema sumnje da je tada bilo mnogo slučajeva zloupotrebe ljudskih prava. Međutim, politika snaga bezbednosti je evoluirala i na kraju pomogla da se smiri neverovatno kompleksna situacija puna nasilja. Osim toga, Dirin tvrdi u svojoj analizi, da su veća ovlašćenja snaga bezbednosti izgleda donela smirenije ponašanje i manje konfrontacija. Konačno, politika policije i vojske usmerena na očuvanje mira bila je mnogo efikasnija od ubijanja terorista. Samo najekstremniji Oranžisti i Zeleni teroristi pokušavali su da osujete mirovni sporazum, a većina njih izgubila je podršku javnosti. Kroz razna iskušenja i greške, Britanska armija i RUC ipak su naučili kako da se vodi rat protiv terorista. Stiv Brus (Steve Bruce) (1995) ispitivao je protestantske grupe i potvrdio Belove teze. Brus kaže da dve unionističke terorističke grupe, Alsterska odbrambena asocijacija i Alsterske dobrovoljačke snage, neće dozvoliti da nasilje IRA-e prođe bez reakcije. Sa njim se slažu Simus Dan i Valeri Morgan (1995). Početkom 1990-ih, tvrde Dan i Morganova, protestantska zajednica počela je popreko da gleda na napredovanje Angloirskog mirovnog sporazuma. Ako se protestanti budu 122
osećali napuštenim u društvenom i ekonomskom smislu, analitičari misle da se oni neće odreći nasilja. Bez obzira na to, nivo nasilja opao je poslednjih godina dvadesetog veka. Ekstremisti na obe strane nikada neće biti zadovoljni i verovatno će pribegavati sporadičnom terorizmu. Najveći izazov za one koji žele da nastave sa mirovnim sporazumom biće da obuzdaju konflikt koristeći krivično sudstvo i vladavinu zakona. Sledeća generacija će možda doživeti mir, ako konflikt nastavi da prati liniju demilitarizacije.
Kriminološka analiza irskog terorizma Robert Pokras (Pockrass) napravio je 1987. detaljnu studiju o prirodi terorizma u Severnoj Irskoj. On je ispitivao modele nasilja od 1969 do 1984. godine kroz povezivanje motivacija ubica sa izborom žrtava. On se posebno zadržao na pitanju koji su tipovi ljudi postajali žrtve i zbog čega su ubijani. Pokras veruje da nasilje u lrskoj ima veze sa kulturom. On tvrdi da su druge zemlje koje su pretrpete revoluciju doživele više nasilja, ali da je irsko nasilje način nacionalnog izražavanja. Ono se veliča u poeziji, književnosti i pesmama. Ono se slavi kao veliki događaj iz prošlosti i kao očekivani događaj budućnosti. Tužna stvarnost takvog kulturnog izražavanja vidi se u broju ljudi postradalih u terorističkom nasilju. Pokras dokazuje da se irsko nasilje najbolje može razumeti ako se obrati pažnja na motivaciju koja ga pokreće. On smatra da se teroristi često opravdavaju kao nenormalne osobe i predlaže da se o njima sudi prema njihovim delima. Pokras smatra da teroristi deluju imajući izvestan cilj u glavi. Kada se analitičari usredsrede na neki cilj, možda neće biti u stanju da dešifruju sve motive koji pokreću teroriste na akciju, ali će u većini slučajeva moći da odrede glavni motiv. Ovakav pristup mogao bi da dovede do boljeg predviđanja modela terorizma. Pokras izdvaja četiri kategorije terorizma u Severnoj Irskoj. Sektaško nasilje uključuje konflikte između verskih grupa, tj. borbu između protestanata i katolika. Nasilje unutar organizacije odnosi se na unutrašnje borbe u unionističkim i republikanskim organizacijama. U druge dve kategorije spadaju teroristički napadi na civilne službenike i slični napadi na snage bezbednosti. Pokras povezuje tipove nasilja sa motivacijom koja pokreće svaku od ponaosob. Sektaško nasilje prošlo je kroz evolucioni razvoj. 1969 godine to je pre svega bilo delo rulje. U neredima koji su tog avgusta preplavili Severnu Irsku, katoličke rulje sukobljavale su se sa ruljama protestanata. Nasilje koje je bilo samo sebi cilj bilo je vodeno psihologijom rulje. To nije bio terorizam. Prema mišljenju Pokrasa, terorizam je prešao u sektaške sukobe kada su pojedinci napustili ulične nerede negde 1971. godine i počeli da love odabrane ciljeve. Nasumično nasilje rulje nije bilo tako fatalno; terorizam je promenio situaciju. Kako su napadi počeli da bivaju usmereni protiv pojedinaca, tako se i količina nasilja povećala, zajedno sa efikasnošću. Na početku je svrha nereda i terorizma bila da se stvori iluzija o snazi. Učestvujući u napadima rulje ili birajući pojedinačnu žrtvu na strani neprijatelja, katolici i protestanti želeli su da zastraše jedni druge. Kako se povećao broj pojedinačnih ubistava, tako se i motivacija počela da menja, kaže Pokras. U nekim slučajevima vršena su ubistva da bi se nametnula promena politike. Neka ubistva vršena su iz osvete. Ako se analiziraju sektaška ubistva, vidi se da su to uglavnom bila ubistva iz čiste mržnje i želje za ubijanjem. Nasilje unutar organizacije imalo je druge faktore kao motive. I republikanske i unionističke terorističke grupe koristile su ubistvo kao način nasilnog sprovođenja unutrašnje discipline. Ubistvom su se kažnjavali doušnici i primerom zaplašivali potencijalni doušnici. Korišćenje doušnika od strane snaga bezbednosti dovelo je do nekoliko strašnih pogubljenja unutar grupa. Čini se da napadi na civilne službenike imaju tri motiva. Prvo, ubijanje vladinih službenika pojačava predstavu o snazi terorista. Drugo, rafiniranost mnogih napada takođe privlači pažnju javnosti na cilj borbe. Treće, osveta je postala veoma važan motiv. Pokras primećuje da su mnogi službenici popravnih i sudskih institucija bili žrtve atentata. Službenici popravnih domova ubijani su zbog navodne svireposti prema zatvorenicima, a sudije su ubijane zbog izricanja kazne. IRA i još militantnija republikanska Irska nacionalna oslobodilačka armija (INLA) ubijaju čak i sudije katoličke vere, jer ih smatraju izdajnicima nacije. 123
Osamdesetih godina prošlog veka u Severnoj lrskoj počelo je da se dešava sve više napada na snage bezbednosti. Pokras tvrdi da su ovoj taktici davali prednost teroristi republikanci, zbog toga što su sebe smatrali borcima za nacionalno oslobođenje. Teroristi unionisti takođe su vršili napade na snage bezbednosti, ali su to obično bili protivnapadi, kada bi njih prethodno napale snage bezbednosti. Teroristi republikanci preusmerili su od 1976. godine većinu svojih napada na snage bezbednosti. Osim politički motivisanog sukoba, postoje i drugi razlozi za napade na snage bezbednosti. Nasumični napadi protiv civila pretili su da dovedu do otpora stanovništva. Kako se nasumično nasilje smanjivalo, Linije terorizma postale su jasnije razgraničene. RIJV i njegovi pomagači bili su označeni kao neprijatelji terorista republikanaca. Republikanske organizacije nadale su se da će primorati RUC i njegove pomagače na povlačenje, baš kao što su 1921. godine primorale Britance da se povuku. Pokras podvlači da analogija ne uspeva kada se stavi na probu. RUC i Alsterski odbrambeni puk nisu isto što i britanske snage. Oni su Irci i oni nemaju gde da se povuku. Teroristi mogu samo da se nadaju da će se oni demoralisati ili emigrirati u Severnu Irsku da se pridruže Britancima. Nijedna od te dve varijante nije Pokrasu izgledala verovatna, i zaista, ništa se od toga nije dogodilo pre pokreta za mir.
Tigrovi oslobodioci tamilskog elama Tamilski tigrovi (Tigrovi oslobodioci tamilskog elama ili LTTH) bore sa za nezavisnost skoro 3 miliona Tamila na severu i istoku Šri Lanke. Tamilski tigrovi vodili su gerilski rat koristeći terorizam i kao prethodnicu gerilskog rata i kao način da pomognu uniformisanim gerilcima na terenu. Oni su ubili na hiljade Ljudi i izvršili atentate na istaknute političare, kao što su premijer Indije Radživ Gandi i predsednik Šri Lanke Ransing Premdasa. Oni takođe stalno napadaju i umerene Tamile koji se protive njihovoj borbi. Etnički konflikt još više pogoršavaju borbe između hinduističkih i muslimanskih vernika. Borba za Šri Lanku je dugi, prljavi i strašni rat. Manoj Joši (Joshi) (1996) napravio je prikaz sukoba u Šri Lanki za izdanje Studije konflikta i terorizma (Studies in Conflict and Terrorism). Joši otkriva da borba počinje u vreme kada je Indija dobila nezavisnost na kraju Drugog svetskog rata. Dok je Indija pokušavala da dođe do unutrašnjeg mira između hindusa i muslimana, ostrvo Šri Lanka (ranije zvano Cejlon) suočava se sa istim problemom. Osim verskih razlika, tamilska manjina u Šri Lanki brinula je i za očuvanje svog etničkog identiteta. Tamili koji su živeli na jugoistočnoj obali Indije podržavali su Tamile iz Šri Lanke u njihovoj želji za održanjem. Kada se u Šri Lanki formirala vlada Tamili su se našli u vlasti. Mada su sačinjavali samo 17 pošto od stanovništva u Šri Lanki (Sihale su sačinjavali većinu), Tamili su imali dobar broj svojih predstavnika u birokratskom aparatu. Međutim, 1955. došlo je do promene. Tvrdeći da Tamili preovlađuju u vladi Šri Lanke, Sihalska većina prinudila je vladu da usvoji politiku "Samo Sihale". Tamili su počeli da se bune, a neki od njih govorili su glasno o nasilju. Jedan tamilski ubica ubio je sihalskog lidera 1959. godine i time otvorio vrata nasilju. Tražeći utočište u tamilskom delu Indije, militantni Tamili prelazili su preko uzanog dela okeana da bi vodili terorističku kampanju niskog intenziteta do 1975. godine. Ohrabreni uspesima, tada su krenuli u šire operacije. Tamilsko iskustvo bilo je slično situaciji u Irskoj. Potaknuti verskim razlikama i uz etničku podršku, tamilski separatisti mogli su da krenu u geriisku borbu vodeći teroristički rat. Njihova etnička baza podrške omogućavala im je tu borbu. Mladi tamiliski militantni borac Velupilai Pirabakaran iskoristio je povoljnu situaciju i osnovao LTTE, Tigrove oslobodioce tamilskog elama, (elam znači domovina) Joši piše da je Pirbakaran naišao na probleme koje su imali i drugi teroristi. Mada je prikupio novac obijajući banke i vršeći atentate, Pirabakaran je morao da eliminiše svoje suparnike medu teroristima da bi se nametnuo kao vođa pokreta. Tamilski tigrovi su se na kraju afirmisali kao vodeća revolucionarna grupa i započeli su punom snagom terorističku kampanju u Šri Lanki. Međutim, Tamilski tigrovi nisu se time zadovoljili, želeći da formiraju gerilsku vojsku i konačno konvencionalnu armiju. Većinski Sihale reagovali su na to žestoko 1983. godine. Ne osvrćući se na vladu Sihale su pohrlile na ulice glavnog grada Šri Lanke, Kolomba, žestoko protestujući protiv Tamiia. Mnogi Tamili pobegli su u Indiju, a Tamilski tigrovi vratili su se terorizmu. 124
Još i piše da je reakcija na ove nerede bila prekretnica za Tamilske tigrove. U nemogućnosti da izazovu revoluciju odozgo, oni su uspostavili kontakte sa Narodnim frontom za oslobođenje Palestine. Od tog vremena Tamili su sa prekidima vodili tri terorističke kampanje. U početku je Indija reagovala na taj način što je formirala zajedničke mirovne trupe sa Šri Lankom. Glavni cilj Indije bio je da spreči širenje nasilja na kopno. Joši kaže da je posle nekoliko atentata i žestokih sukoba, Indija preformulisala svoju politiku i njena vlada se zarekla da nikad više neće poslati trupe u Šri Lanku. Tamilski tigrovi su od 1984. koristili nekoliko taktika. Njihova sposobnost da vrše operacije direktno je povezana sa veličinom političke podrške koju u datom trenutku imaju. 1988. i 1992 oni su nastojali da kontrolišu geografske oblasti, a kretali su se koristeći standardnu taktiku gerile, formiravši uniformisane jedinice. Oni su čak osnovali i adhok mornaricu. Kada su vremena bila lošija, Tamilski tigrovi ograničavali su se na pljačke banaka, bombaške napade i ubistva. Kada su vremena bila najlošija oni su koristili i bombaše samoubice. 1995. godine izvodili su samoubilačke napada na kopnu i moru. Situacija u Šri Lanki bila je u izvesnom smislu slična onoj u Irskoj, ali su po načinu na koji su se razvijali Tamilski tigrovi više ličili na urugvajske Tupamarose. Pre 1983. godine, prema proceni Jošija, Tamilski tigrovi imali su samo 40 pristalica. Antitamilski neredi bili su katalizator njihovog rasta, kada su i veze sa Bliskim istokom bile uspostavljene. 1984. i 1985. u tamilskom delu Indije pojavili su se kampovi za obuku, a nastavnički kadar uključivao je strane teroriste. Indija je na to odgovorila na taj način što je potpisala mirovni sporazum sa Šri Lankom, pa je ubrzo bila izložena napadima dobro organizovane terorističke grupe. Kada ne bi napadali Indiju, Tamilski tigrovi preduzimali su operacije u Šri Lanki. lako su se nekada borili da budu priznati kao lideri pokreta za nezavisnost, Tamilski tigrovi zbrisali su svoje protivnike i terorisali svoje sopstvene sunarodnike da bi ih naterali da im pruže podršku. Ipak, snage bezbednosti imale su nekoliko uspeha i do 1987. Tamili su bili u povlačenju. Prema pisanju Jošija, ovo je bio veoma opasan period za Tamilske tigrove. U stvari oni su bili skoro sasvim uništeni. Povlačeći se u džunglu, Tamilski tigrovi odrekli su se svojih pozicija i bavili su se terorizmom iz zaklona u džungli. Pojačali su svoje veze sa tamilskim bazama u Indiji i koristili njihovu logističku podršku. Napravivši politički vešt potez, Tamilski tigrovi zatražili su prekid vatre, dajući Indiji priliku da se povuče iz udruženih snaga bezbednosti. Čim su Indusi otišli, Tamilski tigrovi odmah su krenuli u napad na snage Šri Lanke. 1990. godine Tamilski tigrovi proširili su svoje operacije, uključivanjem u njih i ribarske flote koja je postojala između Šri Lanke i Indije. Već 1991 godine Indijska mornarica morala je da reaguje na sve jače napade tamilskih brodova, a Indija je još jednom postala meta tamilskih terorista. Ne samo što su Tamilski tigrovi bili u stanju da se na ravnoj nozi bore sa Indusima u manjim sukobima na moru, već su 21. maja 1991 uspeli da izvrše atentat na premijera Radživa Gandija. Kada je indijska vlada preduzela ofanzivu protiv tamilskih baza u Indiji, Tamilski tigrovi uzvratili su još intenzivnijom terorističkom kampanjom protiv Indije. Od 1994. do 1995. Tamilski tigrovi pokrenuli su još jednu kampanju bombaških napada i atentata. Iako je broj njihovih baza u Indiji bio ograničen, one su u odnosu na Šri Lanku imale geografski jake položaje. Tamilski tigrovi učinili su ono što nijedna teroristička grupa nije bila u stanju da učini. 1994. godine iz svojih gerilskih uporišta oni su se pojavili u uniformama i vodili su borbe prsa u prsa sa snagama bezbednosti Šri Lanke. U istom periodu intenzivirali su se i samoubilački bombaški napadi. Suočena sa otvorenom revolucijom, vlada Šri Lanke potpisala je mirovni sporazum januara 1995. godine. Jošijevo istraživanje završava se 1995. godine. Mirovni sporazum je propao i Armija Šri Lanke krenula je u ofanzivu. Tamilski tigrovi pretrpeli su nekoliko poraza, ali su 1996. u Kolombu izvršili nekoliko atentata. U proleće 1996. godine snage bezbednosti Šri Lanke krenule su svom snagom u napad na tamilska uporišta u severnom delu ostrva. Neki komentatori (de Silva, 1996; Bertelsen Berthelsen, 1996.) verovali su da je to kraj Tamilskih tigrova. Nisu bili u pravu. Rohan Gunaratna (1998) tvrdi da LTTE ima jedinstvenu situaciju, zbog toga što ima tako široku gerilsku bazu. Gerila je savršeno sposobna da vodi dugotrajan rat protiv snaga bezbednosti, a ako doživi poraz, LTTE može da se vrati terorizmu. I to je stvarno i bila taktika LTTE. Posle novih borbi, LTTE se okrenula samoubilačkim bombaškim napadima. I dok je 1999. gerilska kampanja malo popustila, 2000. godine pojačali su se samoubilački bombaški napadi. Tvrdokorni borci LTTE daleko su od bilo kakvih pregovora sa vladom Šri Lanke. Sa svoje strane, vlada se nada da će 125
privući umerene Tamile u koaliciju i time lišiti Tamilske tigrove etničke i gerilske podrške. Bez obzira na sve to, kampanja i dalje traje, jer se samoubilački bombaški napadi nastavljaju.
Glavne teze 1. Bajman smatra da se etnički terorizam razlikuje od drugih oblika terorizma i da protiv njega treba upotrebiti drugu taktiku. 2. Od 50-tih godina prošlog veka, Baskijska regija u Španiji je poprište kampanje etničkog terorizma. Danas su se tvrdokorni borci ETA-e povukli u svoju etničku osobenost i napadaju sve koji im se protive, pa čak i Baskijce pripadnike srednje klase. 3. PKK je kurdska teroristička grupa. Njihov vođa je uhapšen, ali Kurdi imaju na hiljade pristalica u Evropi i u Turskoj. 4. Angloirski mirovni proces iznedrio je još više radikalnih grupa iz krila Unionista i Republikanaca. 5. Posle prvih sukoba u Irskoj, Ujedinjeno Kraljevstvo pokušalo je da terorizam stavi van zakona zaobliaženjem pravnog sistema. I Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo napustili su ovu politiku, pa iako je terorizam zakonski definisan, on i dalje ostaje van zakona. 6. Snage bezbednosti u Irskoj počele su sa taktikom policijskih operacija, da bi se kasnije odlučile za zajedničke policijsko vojne operacije. Prema odluci donesenoj na mirovnim dogovorima, borba protiv terorizma je demilitarizovana. I Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo nadaju se da će u Severnoj Irskoj stvoriti policiju koja će biti sastavljena prema etničkom sastavu stanovništva. 7. LTTE je nastao iz tamilske populacije u Šri Lanki. Ova organizacija tako je ojačala da je mogla da od terorizma pređe na gerilski rat. 1995. godine LTTE je počeo kampanju samoubilačkih bombaških napada. Cak iako vlada Šri Lanke uspe da većinu Tamila uključi u mirovni proces, samoubilački bombaški napadi i dalje se nastavljaju i ideja o oslobođenju Tamila još uvek živi.
Teme za razmišljanje Bajman smatra da u mere protiv etničkog terorizma treba uključiti i pokušaje da se umereni nacionalisti privuku na stranu vlasti. Španci su pokušali da formiraju policiju sastavljenu od Baskijaca, a Ujedinjeno Kraljevstvo pokušava da izvrši iste izmene u Alsterskoj kraljevskoj policiji (RUC). I pored toga nasilje se nastavlja. Zašto? Da je Šri Lanka formirala tamilsku policiju, kako bi to delovalo na LTTE? Da li mislite da samoubilački bombaški napadi prenose svojim etničkim pristalicama drukčiju poruku od običnih napada? Kada etnička grupa stvori svoje mučenike, kakvo dejstvo to ima na umerene članove iste etničke grupe, koji žele da dođe do mirnog rešenja društvene nepravde?
Šta još treba pročitati David Karment (Carment), Patrik Džems (Patrick James) i Donald Pačala (Puchala), Mir usred rata: sprečavanje i obuzdavanje međunarodnih etničkih sukoba (Peace in the Midst of Wars: Preventing and Managing of International Ethnic Conflicts)
13. TERORIZAM U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Kada se poredi sa ostatkom sveta, terorizam u Sjedinjenim Državama ne izgleda ni po čemu jedinstven niti nov. Iako se ova glava bavi skorašnjim događajima, domaći terorizam je stariji i od samih Sjedinjenih Država. Nacionalistički terorizam pojavio se još u sedamnaestom veku u toku ratova za granice i traje sve do današnjih dana. U devetnaestom veku u mnogim sferama dominirao je žestoki ideološki ekstremizam i zbog toga je bilo mnogo terorističkih dela. Sa rastom militantnih radničkih pokreta u doba posle Građanskog rata (18611865), u Sjedinjenim Državama 126
pojavljuju se revolucionarni terorizam i represivni terorizam. Federalni biro za istraživanje (FBI) kome je tek nedavno povereno zaduženje da se kao vodeća agencija bavi američkim domaćim terorizmom, pratio je još od 1935. godine potencijalne strane teroriste. Ova glava vas upoznaje sa vrstama terorizma, koje su se u poslednje vreme razvile u Sjedinjenim Državama, a Glava 14 bavi se isključivo nadolazećim ideološkim terorizmom. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da navedete razna mišljenja o domaćem terorizmu na osnovu analiza Gura (Gurr), Bela (Bell) i Kupera (Cooper). 2. Da diskutujete o problemima u vezi sa konceptualizmom domaćeg terorizma. 3. Da opišete tri metoda za definisanje domaćeg terorizma i da objasnite odnos između njih. 4. Ukratko iznesete analizu Renta Smita (Smit) o američkom terorizmu. 5. Ukratko iznesete analizu Stivena Emersona (Steve Emerson) o bliskoistočnim terorističkim grupama u Sjedinjenim Državama. Radničko nasilje nije bilo jedini izvor ranog terorizma u Sjedinjenim Državama. I nove granične teritorije imale su svoj posebni vid nasilja. Kako se granica širila, američki zakoni nisu išli u korak s njom, već su prilično zaostajali. Naseljenici su sami propisali svoju verziju privremene pravde. Ponekad se ovakva vrsta pravde pretvarala u samoorganizovane aktivnosti građana radi zaštite. Bel i Gur nazivaju vidove samoorganizovanja građana terorizmom. Primer za to je Kju Kluks Klan (Ku Klux Klan) koji se pojavio posle Građanskog rata. Iako je istorija američkog političkog terorizma dugačka, Bel i Gur odvajaju moderni američki terorizam od njegovih istorijskih prethodnika. Po njima, karakter američkog terorizma počeo je da se menja šezdesetih godina prošlog veka. Domaći terorizam ukorenio se u radikalnoj politici, nacionalizmu i iskustvu međunarodne zajednice sa terorizmom. Terorizam u svrhu održavanja društvenog poretka zaboravljen je u modernom svetu, a domaći terorizam definisan je kao fenomen radikalizma. Bel i Gur smatraju da je moderni domaći terorizam u potpunosti proizišao iz stranog modela. I političke revolucionarne grupe i nacionalističke grupe u Sjedinjenim Državama preuzele su svoje ideje od terorista sa Bliskog istoka i iz Azije. U tom smislu, obe ove grupe smatraju sebe sastavnim delom jedne šire borbe međunarodnih proporcija. Njihova logika ima, međutim, jednu grešku. Bel i Gur primećuju da američke terorističke grupe nisu imale isti uticaj kao njihove strane kolege. Američka javnost u potpunosti odbacuje nasilnost revolucionarnih grupa, i one nikada nisu postigle punu popularnost, čak ni među simpatizerima. Teroristi revolucionari završili su u Americi kao male bande društveno neprilagođenih tipova, čiji je uticaj na politički sistem veoma mali. Sve se završilo tako što su Sjedinjene Države ostale pošteđene ispada revolucionarnog terorizma. Zajedno sa svojim zaključcima Bel i Gur daju i dve opomene. Prvo, iako su Sjedinjene Države izbegle značajan domaći terorizam, i kriminalci i politički aktivisti služili su se terorističkom taktikom na lokalnom nivou, naročito taktikom zarobljavanja talaca. Drugo, teroristi nacionalisti su mnogo uspešnije od revolucionara organizovali kampanje, zbog toga što imaju bazu domaće podrške. Kao primer Bel i Gur navode portorikanske teroriste. Iako nisu napravili neki veći utisak, portorikanski teroristi imali su više uspeha od terorista revolucionara, zato što su imali podršku pristalica. U svom kasnijem radu, Gur (1988) neke svoje ideje o domaćem terorizmu osavremenjuje. On pravi tipologiju, raspoznajući tri tipa terorizma: (1) samoorganizovani, (2) buntovnički i (3) transnacionalni. Samoorganizovani terorizam Gur navodi da je za samoorganizovani terorizam indikativno povećanje broja desničarskih ekstremista. Cilj samoorganizovanih narodnih straža je da brane status kvo ili da se vrate na status kvo koji je nekad postojao. Gur smatra da su Kju kluks klan i Pokret hrišćanskog identiteta i druge organizacije koje se bore za prevlast bele rase, primeri takvog terorizma koji se oslanja na desničarske retoričke tradicije. 127
Buntovnički terorizam Gur opisuje teroriste pobunjenike revolucionarnim terminima. Crni militanti, beli revolucionari i portorikanski nacionalisti, spadaju u ovu kategoriju. Buntovnički terorizam teži da promeni određene političke smernice direktnim pretnjama ili akcijom protiv vlade. Zbog toga što napada na status kvo, to je politička antiteza terorizma narodnog samoorganizovanja. Transnacionalni terorizam Transnacionalni terorizam dešava se kada teroristi koji nisu domorodci u nekoj zemlji pređu njene nacionalne granice. Gur identifikuje nekoliko izvora transnacionalnog terorizma u Sjedinjenim Državama. Neki stranci preneli su svoju borbu na američko tle, a neke domaće grupe inspirisale su se nekim događajima u inostranstvu. U drugim slučajevima, moguće je da su strane zemlje počele da napadaju Amerikance kod kuće. Međutim, Gur ne veruje da postoji tako velika opasnost od transnacionalnog terorizma koliko se o tome priča. Naravno on je ovo napisao pre bombardovanja Svetskog trgovinskog centra.
Problemi konceptualizacije domaćeg terorizma Ako su učeni Ljudi kao što su Gur, Bel i Kuper još pre više decenija ispitivali domaći terorizam, zašto je onda onima koji su danas zaduženi za bezbednost, bilo tako teško da se za njega pripreme? Postoji verovatno nekoliko razloga. Američki policijski organi bave se prvenstveno lokalnim problemima i kod njih preovlađuje antiintelektualno raspoloženje. Većina policijskog rukovodećeg kadra ne razmišlja na apstraktan način, već se ponosi svojim pragmatizmom. Kada se u sprovođenju zakona i pojavi kritička misao, ona se neminovno bavi lokalnim problemima. Jednostavno, za većinu policijskih službi terorizam je suviše egzotična tema, čak i posle eksplozije bombe u Oklahoma Sitiju. Drugi problem sastoji se u tome Što američki policijski organi uzimaju terorizam rutinski, baveći se takvim slučajevima na rutinski način. Čak i FBI, koji je uspešno radio na suzbijanju domaćeg terorizma i pohapsio domaće teroriste, u svojim izveštajima većinu aktivnosti domaćih terorista podvodi pod neterorističke zločine. Osim toga, kada se radi o domaćem terorizmu, izveštaji FBI mnoga teroristička dela ne stavljaju pod kategoriju "terorizma". U isto vreme, praktični metodi FBIa u borbi protiv terorizma bili su 80 tih godina veoma priznati u svetu, a FBI je postao jedina agencija koja je mogla da koordiniše rad hiljada američkih lokalnih službu u borbi protiv terorizma. Ironija svega toga je što FBI jednostavno nije svoj rad nazivao kontraterorizmom. S tim u vezi je i činjenica da većina Amerikanaca smatra terorizam , samo nešto širom zločinačkom aktivnošću. Kao dobar primer mogu da posluže slučajevi podmetanja bombi. Prema analizi Njujork tajmsa (1996), broj bombaških napada na domaćem terenu povećao se za tri puta između 1985. i 1994., tj. od 1103 do 3136 slučajeva. Iako postoje slučajevi, kao što je podmetanje bombe u Svetskom trgovinskom centru 1993. godine i rušenje državne zgrade u Oklahoma Sitiju, koji su postali poznati svima širom zemlje, najveći broj bombaških akcija u Americi obično su individualna osvetnička dela. Drugim rečima, veći deo terorističkih dela u Americi je kriminalne, a ne političke prirode. Najzad, sve do 1982. godine Sjedinjene Države nisu bile rutinska meta terorista. Pre toga, većina američkih terorističkih pokreta nestala je zbog nedostatka podrške. Ali od 1982. godine naovamo povećava se broj žrtava terorizma u Americi. Nakon početnih napada van Sjedinjenih Država, napadi su napokon prešli i američku granicu. Iako većina incidenata još uvek uključuje kriminalno delovanje nižeg intenziteta, Amerikanci su nažalost naučili da više nije moguće jednostavno isključiti terorizam. Pre nego što izvršimo kategorizaciju vrsta aktivnosti u Sjedinjenim Državama, potrebno je naglasiti da kriminolozi klasifikuju zločin radi analize društvenih fenomena. Međutim, iz perspektive taktike trenutna reakcija na terorizam ne zavisi od toga kako je on obeležen za potrebe kriminologije. Mnogo je važnije da se shvati da se američki policajci svakodnevno susreću sa terorizmom, čak i ako ga nazivaju nekim drugim imenima. Što se tiče taktike, policija i snage bezbednosti treba da imaju dve stvari na umu. Prvo, patrolni policajac je obično onaj prvi koji mora da se uhvati u koštac sa terorizmom. Drugo, istražna tehnika koja se koristi kod senzacionalističkih terorističkih incidenata širokih razmera, potpuno je 128
ista kao i ona koju te iste agencije koriste za istragu o podmetanju smradne bombe u garderobu nekog školskog fudbalskog tima. Zbog toga, FBI donekle ima pravo u svojim izveštajima. Gledano sa praktične strane, jasno je da kontraterorizam zavisi od osnovnih metoda rada. Dobro poznavanje istražnih metoda, kao što su sakupljanje i čuvanje dokaznog materijala, i dobre metode ispitivanja, mnogo su važniji od tačne kategorizacije zločina. Iz kriminološke perspektive, međutim, važno je sasvim suprotno. Tačno kategorizovanje zločina može da odredi političku reakciju na neki incident, a kada se za neki zločin upotrebi termin "terorizam", strah javnosti poraste. Terorizam ima političko značenje koji seže dalje od običnog zločina, čak i kada je teroristički incident možda samo lokalni zločin (Kuper et al., 1976, Smit Smith, 1994). Većina vlada dozvoljava snagama bezbednosti veću slobodu u sprovođenju istrage protiv terorizma i terorista, ali američka policija ne može odmah da primeni kontraterorističku taktiku, ako želi da održi demokratski način rada policije. Zato je potrebno da ukratko ispitamo neke tipologije domaćeg terorizma da bismo unapredili svoje znanje. Jedan od ranih pokušaja da se domaći terorizam kategorizuje napravio je Nacionalni savetodavni komitet o standardima i ciljevima krivičnog prava (Kuper et al., 1976. str. 37). Izveštaj navodi nekoliko tipova terorizma. Politički terorizam opisuje se kao nasilno zločinačko ponašanje usmereno na izazivanje straha radi političkih ciljeva. Nepolitički terorizam je jednostavno usmeren na izazivanje straha, dok lažni terorizam uključuje nepolitičke terorističke aktivnosti za vreme činjenja dela. Izveštaj takođe opisuje ograničeno terorističko nasilje koje ima za cilj promenu vladine politike i ono govori o državnoj represiji. U osnovi, izveštaj nudi filologiju sličnu onoj koja je opisana u Glavi 1. FBI nudi de facto tipologiju prema kategorijama koje upotrebljava u Izveštajima o domaćem terorizmu. U FBI policijskom biltenu, Džon Haris (John Harris) (1987, str. 513) daje sažeti prikaz ove tipologije. Haris navodi da je za domaći terorizam osamdesetih godina prošlog veka bilo odgovorno pet raznih grupa. U ove grupe spadaju: (1) beli levičari, (2) Portorikanci, (3) crni militantni borci, (4) desničarski ekstremisti i (5) jevrejski ekstremisti. Harisov članak ne uključuje kriminalne incidente u kojima je primenjena teroristička taktika. On se bavi samo problemom političkog terorizma. Prema Harisu, nijedna domaća teroristička grupa, sa izuzetkom portorikanskih nacionalista, nema bazu među sunarodnicima, već se oslanja na lokalne ideološke baze. Tipovi grupa određuju se uglavnom prema lokaciji. Na primer, grupe koje se bore za prevlast bele rase, obično su iz ruralnih krajeva, dok su revolucionarne grupe obično urbane. Zbog svoje geografske ograničenosti američki terorizam ne utiče na sve stanice Lokalne policije na isti načina. Vrlo sličan prilaz ima i sistem kategorizacije koji je napravio Brent Smit (Smith) (1994.). Koristeći podatke FBI-a, Smit stavlja terorističke grupe u tri šire kategorije: (1) desničarski ekstremisti, (2) levičarski i jednociljni teroristi i (3) međunarodni teroristi. (Zapazite koliko su ove kategorije slične Gurovoj tipologiji). Smit smatra da desničarske grupe čine jednu kategoriju, dok su levičarske grupe različite. Grupe sa samo jednim ciljem, kriminalne bande, ekolozi i levičari starog kova, vrlo jasno se uklapaju u kategoriju levičarskih ekstremista. Međunarodni teroristi spadaju u treću grupu. Smitovu analizu ispitivaćemo detaljnije u sledećem odeljku, jer ovo je verovatno najbolja kriminološka analiza terorizma napisana u Sjedinjenim Državama. Polovinom osamdesetih godina ja sam u jednom svom radu za Međunarodnu asocijaciju šefova policije (Vajt, 1986.) takođe razradio sistem kategorizacije. Naznačio sam sledeće izvore iz kojih potiče domaći terorizam: (1) strane grupe koje deluju na američkom tlu, (2) nacionalisti revolucionari, (3) ideološki desničari, (4) ideološki levičari i (5) kriminalne grupe koje koriste terorističke metode. Strane grupe koje deluju na američkom tlu dele se na četiri kategorije. Postoje nacionalističke grupe koje prenose svoju borbu na tle Amerike, a postoje i strane grupe koje napadaju Sjedinjene Države na američkom tlu. Devedesetih godina prošlog veka povećao se i potencijal i realizacija tog tipa terorizma. Teroristi nacionalisti koji deluju u Sjedinjenim Državama većinom su portorikanski separatisti, dok su se početkom devedesetih ponovo pojavili desničari sa ideološkim predznakom, kao izvor domaćeg terorizma. Ostale grupe manje su efikasne. Za razliku od ekstremista desničarskog terorizma, levičarske grupe nisu dobro prolazile u poslednje vreme. Prema pisanju Džemsa Stinsona (James Stinson) (1984), levičarske grupe morale su da se utope u labavo vezanu konfederaciju terorističkih grupa. 129
Možda najčešća, a ipak nejneefikasnija firma domaćeg terorizma proistekla je iz kriminalnih grupa. Postoje i drugi sistemi kategorizacije koji služe ne samo za razvrstavanje postojećih podataka, već i za karakterisanje određenih počinilaca kao terorista. Haris prezentira zvaničnu vladinu kategorizaciju. Kuperova klasifikacija i moja tipologija od pet kategorija imaju praktičnu primenu u istrazi. Smitova tipologija je najbolja krminološka analiza, ali je iznenađujuće slična drugim tipologijama. Bez obzira na svoju pežorativnu prirodu, tipologije domaćeg terorizma su neminovno i povezane. One moraju da pruže verodostojnu analizu raznih ideološki motivisanih prestupnika, revolucionara i fanatika čiji su ciljevi krajnje raznorodni. Bez obzira na to za koji se način kategorizacije odlučite, ipak ćete obuhvatiti istu oblast. Zato je možda najbolje da se uzme u obzir tipologija koja omogućava dugoročniju kriminološku analizu.
Smitova analiza terorizma u Sjedinjenim Državama Koristeći podatke iz zvaničnih izvora, Brent Smit (1994) je napravio jednu od najboljih činjeničnih analiza domaćeg terorizma. Faktor koji razdvaja prosečnog kriminalca i prosečnog teroristu je motivacija. Prema Smitovom mišljenju, teroristi jesu kriminalci, ali ih motiviše ideologija, religija ili politički cilj. Kao ni Pol Vilkinson (Paul Wilkinson), ni Smit ne proučava kriminalni terorizam kao taktičku tipologiju. (To bi ionako bilo teško učiniti, jer Smit koristi podatke FBI, a FBI ne daje procene o kriminalnom terorizmu). Smitovu analizu terorizma sačinjavaju tri faktora motivacije: (1) desničarski ekstremizam; (2) levičarski ekstremizam, nacionalistički terorizam i jednociljno nasilje; i (3) međunarodni terorizam. Smit je u svom istraživanju napravio nekoliko važnih otkrića. Američki terorizam rastao je i dostigao veoma visok nivo oko 1985. godine, upravo u vreme kada je vlada radila na poboljšanju svoje kontraterorističke taktike. Postigavši veću efikasnost, vladine službe izvršile su niz hapšenja, tako da su terorističke grupe do kraja osamdesetih godina bile desetkovane. Desničarske grupe trubile su se da se ponovo organizuju, dok levičarske to nisu ni pokušavale. Ipak, levičarski terorizam održao se u životu, zbog toga što su levičari po prirodi lojalniji svome cilju nego desničari. Levičarske grupe takođe i dalje imaju potporu portorikanskih nacionalista, i jednociljnih terorista, kao što su recimo ekološki teroristi. U stvari, Smit smatra da ekološki teroristički pokret ima veliki potencijal za nasilničko ponašanje u budućnosti. lako su mnogi analitičari pokušali da naprave psihološki profil teroriste, Smit je, koristeći dva metodološka poteza, bolje od svih naslikao portret američkog teroriste. On je to učinio navodeći karakteristike domaćih terorista i poredeći levičarske i desničarske ekstremiste. Prema njegovim nalazima, američki teroristi razlikuju se od svojih međunarodnih kolega. Teroristi rođeni u Americi obično su stariji od međunarodnih terorista, a takvi su i strani operativci koji rade na tlu Sjedinjenih Država. Mnogi domaći teroristi imaju preko trideset godina, a međunarodni teroristi u Sjedinjenim Državama obično su stariji od mladih ekstremista u drugim krajevima sveta. Terorizam je prilično redak zločin i najčešće se tretira kao normativno kršenje krivičnog zakona. Smit kaže da je teško istraživati domaći terorizam, jer postoji malo osnovnih podataka. Iako se ideološki potpuno razlikuju, Smit zapaža da se i levičarski i desničarski teroristi služe oružanim pljačkama kao izvorom finansiranja. Iako se oba ova ekstrema koriste oružanim pljačkama, levičari i desničari se ipak dosta razlikuju. Smit poredi leve i desne teroriste u pet kategorija: (1) ideologija i mišljenja o ljudskoj prirodi, (2) ekonomska stanovišta, (3) geografske baze podrške, (4) taktika i (5) izbor meta napada. Levičarski teroristi daju prednost marksizmu, napadaju ekonomski status kvo, imaju svoje baze u gradovima, a za svoje mete biraju simbole kapitalizma. Desničarski teroristi su žestoki antimarksisti i veoma religiozni. Osim toga, oni podržavaju ekonomski sistem ne slažući se sa raspodelom bogatstava, imaju baze u ruralnim oblastima i svoje napade usmeravaju na simbole vlasti. Mada im je ideologija različita, obe grupe koriste istu terorističku taktiku. Smit predlaže dalje ispitivanje nekoliko činjenica. Na primer, on kaže da su 80 tih godina levičarski teroristi bili aktivniji od desničarskih. Zvanični podaci pokazuju da je ovo tačno, ali taj je podatak verovatno takav zbog načina na koji su zvanični podaci bili prezentirani. Recimo, mnoge akcije desničarskih terorista bile su prijavljivane kao obični zločin. Da li bi nivo aktivnosti te dve strane bio isti da je FBI prikazivao sve moguće terorističke incidente kao terorističku aktivnost? 130
Drugi Smitov primer govori o tome da levičarske grupe slede Marigelin revolucionarni model, dok desničari borave u utvrđenjima u ruralnim oblastima. Ovi Smitovi podaci su tačni. Da li je tu razlika u filosofiji ili geografiji? Desničarske grupe često imaju tendenciju da se zabarikadiraju, ali neke druge njihove aktivnosti kao što je "otpor bez vođa", koji propagira Luis Bim (Louis Beam) (koje se opisuju u poslednjem odeljku ove glave), uzete su direktno iz knjige Karlosa Marigele. Sklonost desničarskih grupa da se zabarikadiraju, možda postoji zbog geografskog faktora, naročito zato što su prvenstveno boravili u seoskim oblastima. Postavljanje ovakvih pitanja ne umanjuje Smitovo delo, niti valjanost njegovih zaključaka. Podaci koje je koristio i njegova istorijska analiza više puta potvrđuju njegove zaključke. Njegova unutrašnja logika daje valjanost njegovim kriminološkim zaključcima. Međutim, ako čovek sebe usmeri na to da proverava na koji način su podaci prikazani, onda on počinje kritički da posmatra studiju o terorizmu. Kada čitate kriminološku studiju, uvek se zapitajte na koji način su podaci uticali na nalaze. Što se tiče ekstremne desnice, Smit prati preporod desničarskog terorizma osamdesetih godina prošlog veka. On veruje da su desničarske grupe u toj deceniji počele veoma intenzivnu aktivnost, ali su se do 1984. godine raspale. U pokušaju da se pokret oživi, oformljeno je nekoliko organizacija. Smit smatra da je taj pokušaj propao. Neke njihove skorije aktivnosti biće iznesene u poslednjem odeljku ove glave. Po Smitovom mišljenju levičarski teroristi nisu pretrpeli veće transformacije, ostajući u osnovi isti kakvi su bili 60 tih godine prošlog veka. 1967. godine nekoliko grupa koje su učestvovale u protestima, počele su da se priključuju organizaciji Studenti za demokratsko društvo (SDS), i do kraja te decenije neki od njih postali su nasilni revolucionari. Do 1970. levičarske grupe počele su da sarađuju među sobom i često su se pridruživale portorikanskim nacionalistima. Kada se 1979 godine pojavila nasilnička portorikanska nacionalistička grupa Mačeterosi, levičari su vrlo brzo postali njeni saveznici. Smit kaže da su se levičarske grupe trudile da deluju koordinisano, dokazano je da su bile povezane na međunarodnom planu. Osim toga, kaže on, portorikanske grupe podržavala je i Kuba. Smitovo istraživanje potvrđuje nalaze analitičara, kao što je Džems Stinson 1984. Prema Smitovim nalazima, Komunistička organizacija 19 maj (M19CO) bila je jedna od skorijih uspešnih levičarskih terorističkih grupa. Nastala od elemenata SDS, partije Crnih pantera i Studentskog i nenasilnog koordinacionog komiteta, M19C0 je ujedinila nekoliko nasilnih levičara pod jednu zastavu. Grupa je formirana 1977. sastavivši svoje ime od rođendana Ho Si Mina (severnokorejskog komunističkog vođe) i američkog muslimanskog lidera Malkolma Iksa (Malcolm X). Grupa M19CO bila je sastavljena od ljudi različitih rasa, a otprilike polovina terorista bile su žene. Nekoliko meseci po formiranju grupe, članovi grupe pokrenuli su kampanju borbe protiv kapitalizma i za oslobođenje "političkih" zatvorenika. M19C0 bila je najaktivnija između 1980. i 1984. godine. Izveli su nekoliko pljačkaških napada, podmetali bombe u vojne instalacije i privatne poslovne zgrade i ubili nekoliko Ljudi. Organizacija je privukla članove nekoliko drugih levičarskih grupa i Smit ukazuje da se oni osnovali privremene sitnije grupe pod raznim imenima. Najstrašniji događaj dogodio se 1981. godine kada su članovi M19CO orobili jedna blindirana kola, ubivši jednog stražara i ranivši drugog, posle čega su ubili dva policajca Njujorške policije koji su patrolirali ulicom. 1984. godine sudbina grupe krenula je nizbrdo. Nekoliko članova je optuženo za sijaset zločina, a ostali su bili u bekstvu. Smit ističe da su neki članovi uhapšeni zbog manjih prekršaja da bi se vlastima dalo vremena da istraži ozbiljnije zločine. Smit ne pominje uspeh Udruženog tima za terorizam koji je vodio FBI, Policijsko odeljenje grada Njujorka i Njujorška državna policija, jer ovo nije spadalo u njegovu analizu. (Taj tim se pokazao veoma uspešnim, ne samo u borbi protiv M19CO, već je u istrazi i gonjenju počinilaca bombaškog napada na Svetski trgovinski centar, ponovo pokazao svoju vrednost). Do 1989. godine svi članovi M19CO bili su ili u zatvoru ili u ilegali. Još jedna levičarska grupa koja je delovala u skorašnje vreme, bila je grupa zvana Ujedinjeni front slobode (UFF). Kao i M19CO, UFF je bila sastavljena uglavnom od aktivista protivnika Vijetnamskog rata. Iako nije bila tako aktivna kao M19CO, UFF grupa postala je poznata po bombaškim napadima na američke biznis kompanije. Članovi UFF i njenog klona, Oružane jedinice otpora, bili su pohvatani i uhapšeni posle ubistva jednog člana državne policije u Nju Džersiju. I pored nekoliko pokušaja da se aktiviraju, levičarski teroristi su praktično nestali posle 1990. godine. 131
Iz sasvim drugog konteksta iznikao je portorikanski nacionalistički terorizam, uprkos tome što su imali neke veze sa levičarskim revolucionarima između 1972. i 1980. godine. Smit ukazuje da su portorikanske grupe mogle da nastave sa svojom aktivnošću, uprkos propadanja levičarskog terorizma. Oružane snage nacionalnog oslobođenja (FALN) počele su da deluju u Sjedinjenim Državama posle 1945. godine i tokom sledećih decenija njima su se pridružili i drugi portorikanski teroristi. Jedna od najozloglašenijih grupa bili su Mačeterosi. U druge grupe spadaju, Dobrovoljci za portorikansku revoluciju (OVRP), Oružane snage oslobođenja (FARP), Gerilske snage oslobođenja (GEL) i Revolucionarne snage Pedro Albizu Kamposa (PACRF). Pre propasti levih snaga, portorikanski teroristi rutinski su se pridruživali levičarskim operacijama. Smit navodi da su 80 tih godina portorikanske grupe bile jedini domaći teroristi sa jakim međunarodnim vezama. (Podaci u sledećem odeljku knjige pokazuju da su bliskoistočne grupe razvile iste veze u sledećoj deceniji). Smit veruje da podrška portorikanskoj revoluciji prvenstveno dolazi sa Kube i mnogi njeni članovi kriju se tamo. Pored toga što su izvele najveće pljačke blindiranih automobila u Sjedinjenim Državama, portorikanske grupe izvele su i nekoliko bombaških napada, ubistava, pa čak i raketnih napada na sedište FBI u San Huanu. Oni su ubijali američke građane selektivno, usredsređujući se naročito na američki vojni personal stacioniran u Portoriku. Od pada Sovjetskog Saveza, portorikanski teroristi postali su manje aktivni, ali je njihova infrastruktura ostala netaknuta. Ronald Fernandez (1987) tumači razloge zbog kojih u Sjedinjenim Državama postoji portorikanski terorizam. Portoriko su kolonizovali Španci kratko vreme po evropskom otkriću Amerike, a Španija je vladala ostrvom skoro tri veka. To se promenilo 1898. godine kada su Sjedinjene Države osvojile Portoriko u Špansko-američkom ratu. U početku su Portorikanci pozdravili Amerikance kao oslobodioce, verujući da će im oni podariti nezavisnost, ali su se razočarali. Umesto da oslobode ostrvo, Sjedinjene Države su Portoriku dale status države članice. Specijalna veza sa Sjedinjenim Državama razvijala se sa sve većom važnošću ostrva. U ovom trenutku, stanovništvo je podeljeno na tri grupe, sa tri razna mišljenja. Neki od njih žele državnost Portorika. Drugi žele da stvore nezavisnu državu, od kojih su neki za marksističku vladu. Treći žele da zadrže status države članice. To dovodi Sjedinjene Države u paradoksalnu situaciju, bilo koju od ovih grupa da zadovolje, druge dve će biti razočarane. Prema pisanju Fernandeza, terorizam je postao jedan od vidova revolucije. Ali, da se vratimo Smitovoj analizi: iako je u redu pretpostaviti da su levičarske grupe sišle sa scene, problem nasilja u Portoriku neće jednostavno da ispari. Policija mora da nastavi da reaguje na portorikanski terorizam, ali u jednom trenutku oni koji vode američku politiku moraće da reše status Portorika na zadovoljstvo njegovih stanovnika. To neće biti lak posao. U Smitovoj analizi, ekološki teroristi predstavljaju sličan problem, U poslednjih nekoliko godina, ekološki teroristi ispoljili su svoj pokret na dva polja. Prvo, neke grupe su se bavile pitanjima korišćenja zemlje, napadajući one koji seku šume i raščišćavaju zemljište da bi gradili kuće. Smit ukazuje na jednu takvu grupu, Evan Mekam ekoterorističku međunarodnu zaveru (Evan Meacham Eco Terrorist International Conspiracy) (EMETIC), koja sprovodi kampanju nasilja u ime očuvanja čovekove sredine. Druga vrsta grupa, čiji je predstavnik Front za oslobođenje životinja, protivi se upotrebi životinja za humane eksperimente. Obe ekološke grupe odslikavaju karakteristike levičarskih terorista, a njihovi članovi su fanatično odani stvari za koju se bore. Smit misli da će oni biti vodeći elementi domaćih terorističkih aktivnosti u dvadesetprvom veku. Smit se takođe bavi međunarodnim terorizmom u Sjedinjenim Državama, tvrdeći da od 1985. godine Sjedinjene Države doživljavaju međunarodni terorizam kao surogat rata. Iako će se o ovome podrobno raspravljati u sledećoj sekciji, treba navesti jednu interesantnu misao O' američkoj politici koju iznosi Smit. Kada teroristi napadnu Sjedinjene Države, policiji će često biti potrebna pomoć vojske i obaveštajne službe. Tada se stvara mogućnost da vojne snage budu upotrebljene u borbi protiv političkih zločina korišćenjem američkog zakona, i na taj način postavljaju se ozbiljna pitanja u vezi sa ustavnim autoritetom. Osim toga, uzvraćajući na međunarodni terorizam, Sjedinjene Države dale su moć svojim policijskim agencijama da hapse teroriste i na teritoriji drugih zemalja. Smit smatra da je ta odluka imala određen uspeh, ali da je njena slabost otkrivena 1993. godine kada je postavljena bomba u Svetski trgovinski centar. lako smo preneli rat na tlo strane zemlje koristeći sistem krivičnog prava, Smit zaključuje da nam se rat vratio. Ovo služi kao primer za diskusiju o pitanju politike koja se vodi, a o kome smo raspravljali u prethodnom odeljku. Kritičari pitaju: ako je međunarodni 132
terorizam jedna vrsta rata, zašto se Sjedinjene Države bore protiv njega sistemom krivičnog prava? O ovome ćemo raspravljati u glavi 17. Smit završava svoj rad kriminološkom analizom američkog domaćeg terorizma. Zakoni o američkom terorizmu su izuzetno nejasni i međunarodni teroristi češće priznaju svoju krivicu nego desničarski ili levičarski teroristi. Levičarskim teroristima najbolje ide na sudu, dok se retki slučajevi protiv desničara obustavljaju. Smit navodi da nema dovoljno dokaza da bi se odredilo da li su presude različite. lako javnost možda smatra da teroristi nisu dovoljno kažnjeni, uz nedovoljne podatke jasno je da teroristi dobijaju znatno duže kazne nego obični kriminalci. Najzad, terorizam je stvar stava. Smit smatra da neka osoba nije terorista dok ga vlada ne proglasi teroristom. Ova etiketa može da ima dugoročne posledice.
Emerson: Džihad u Sjedinjenim Državama Istraživanje Brenta Smita obrađuje strani terorizam u Sjedinjenim Državama, ali postoji jedan drugi kontroverzni izveštaj o infrastrukturi terorizma u Sjedinjenim Državama, koji treba ispitati. Stiven Emerson (Steven Emerson) koji je nekoliko godina bio dopisnik sa Bliskog istoka napravio je 1994. godine za PBS emisiju pod naslovom Džihad u Americi (Jihad in America). Pre toga Emerson je napravio analizu o pokušajima Iraka da izvede terorističke napade na Sjedinjene Države (Emerson i Del Sesto, 1991). lako je domaći terorizam eklektički konglomerat kriminalaca i ideologa, situacija se može i promeniti ako su teze Stivena Emersona tačne. Sjedinjene Države su na Bliskom istoku poistovećene sa Izraelom i nekadašnjom imperijalnom politikom Evrope. Zbog toga se širom sveta dešavaju napadi na Amerikance, ali radikalni muslimani odavno žele da se ti napadi prenesu na tle Amerike. To im, međutim, nije uspelo zato što napad sa Bliskog istoka preko Atlantika zahteva ogromnu logističku podršku. Emerson nagoveštava da to možda više neće biti problem. Prema njegovom istraživanju, terorističke grupe sa Bliskog istoka uspostavile su infrastrukturu u Sjedinjenim Državama, infrastrukturu koja će im služiti kao podrška za terorizam na tlu Amerike. U svom zajedničkom delu, Emerson i Kristina Del Sesto daju prikaz početka ovog procesa. Prema njihovom istraživanju, Sadam Husein finansirao je u Bagdadu jednu terorističku organizaciju čiji je jedini zadatak bio napad na američke i evropske interese. Organizacija je nastala 1984. godine kada se Abu Ibrahim odvojio od Abu Nidala i počeo da radi direktno za Sadama Huseina. Abu Ibrahimov zaštitni znak bila je jedna specifična bomba u prtljagu. Bombe te vrste proizvođene su u specijalnoj fabrici u Bagdadu i sastojale su se od plastičnog eksploziva koji je bio tako oblikovan da prijanja uz postavu ručnog prtljaga. Abu Ibrahim je svoje agente slao u američke putničke avione sa zadatkom da ih obore. Organizacija Abu Ibrahima koja je kasnije nazvana Havari asocijacija, povukla se pod pritiskom Stejt departmenta. Posle nekoliko podmetanja bombi i pokušaja podmetanja bombi, američki zvaničnici primorali su Sadama Huseina 1986. godine da zvanično prekine veze sa Abu Ibrahimom. Sadam Husein se složio, ali je nastavio saradnju sa Havari asocijacijom preko njenog novog komandanta Abdulaha Labina. Stejt department nije smeo da se buni jer mu je bilo naređeno da se ne meša pošto su u to vreme Sjedinjene države bile na strani Iraka u Iranskoiračkom ratu. Kada je Sadam Husein postao zvanični neprijatelj Sjedinjenih Država u ratu u Persijskom Zalivu, on je u borbama koristio terorističku infrastrukturu koja je bila namenjena napadima na Sjedinjene Države. Ipak, Havari asocijacija nalazila se na Bliskom istoku. Kao i ostale terorističke organizacije na tom području, ni ona nije mogla da dopre do američkog kopna bar ne do 1988. godine. Emerson je uveren da je grupa islamskih terorista počela da gradi mreže unutar Sjedinjenih •Država krajem osamdesetih, a u tome su im indirektno pomogle Sjedinjene Države. Da bismo objasnili ovu ironiju potrebno je da se na kratko setimo događaja iz 1979 godine. Američki predsednika Džimi Karter imao je velike probleme na Bliskom istoku poslednje godine svog mandata. Po dolasku Ajatole Homeinija na vlast, Iranci su u Teheranu držali američke diplomate kao taoce. U Americi je vladalo jako osećanje potrebe da se preduzme neka vrsta vojne akcije. Osim toga, Sovjetski Savez je izvršio invaziju na Avganistan iste godine, pokušavajući da u Kabulu ustoliči marionetsku vladu. Protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu počeo je gerilski pokret, kome se pridruživalo sve više boraca. Predsednik Karter, a kasnije i predsednik Ronald Regan, ponudio je gerilcima američku pomoć. Gerilci su se zvali Avganistanski mudžahedini i vrlo 133
mali broj Amerikanaca bio je upoznat sa njihovom pravom ulogom. Većina Amerikanaca jednostavno je pretpostavljala da su to borci protiv Sovjetskog Saveza. Sa odobrenjem većine Amerikanaca i obe političke partije u Americi, CIA je mudžahedinima slala milione dolara preko Pakistana. CIA je obučavala i opremala gerilske jedinice, učila ih kako da rukuju oružjem (između ostalog i protivavionskim ručnim raketama tipa Stinger), a u nekim slučajevima, ona je zajedno sa njima planirala njihove operacije. Jedan od analitičara CIA objasnio je to u Emersonovom televizijskom programu rečima "mi smo to činili jer su se oni borili protiv Sovjetskog Saveza." Kada su Sovjeti 1989 godine otišli, mudžahedini su se smatrali pobednicima. Oni su verovali da je čisti islam trijumfovao nad bezbožničkim nevernicima. U ushićenju zbog svoje pobede, mudžahedini su počeli da tragaju za drugim nevernicima. Nažalost, Sjedinjene Države, koje su ih snabdevale, obučavale i primale vođe mudžahedina i njihove pristalice u svoju zemlju, postale su njihova glavna meta. Emerson tvrdi da se mudžahedinski Sveti rat protiv bivšeg Sovjetskog Saveza pretvorio u međunarodnu kampanju protiv Izraela, država koje ga podržavaju i umerenih muslimana. Prvi put su islamski radikali imali svoje baze u Sjedinjenim Državama, i Emerson povezuje tu domaću terorističku mrežu sa bombaškim napadom na Svetski trgovinski centar 1993 godine. Ova infrastruktura razvila se u kasnijem stadijumu avganistanskog ustanka, kada su vođe mudžahedina putovale u Sjedinjene Države da sakupljaju ponoć za borbu protiv sovjetskih okupatora. Kada su se Sovjeti povukli 1989. godine, mreže američke pomoći ostale su netaknute. Svo američko oružje u rukama mudžahedina, uključujući i projektile tipa Stinger, sada je moglo da se okrene protiv novog neprijatelja. Da ironija bude veća, dok je osamdesetih godina pomagala mudžahedine, Amerika nije shvatala da će Amerikanci postati sledeća meta njihovih napada. Bivši zamenik direktora FBI, Oliver B. Bak Revel (Buck Revell), koga je Emerson intervjuisao u svojoj emisiji za PBS, slaže se sa Emersonovom konstatacijom. Revel tvrdi da su u Sjedinjenim Državama mudžahedini i njihovi saradnici naišli na pravo gostoprimstvo. Mogli su da dižu novac iz banke, da uzimaju video filmove, vode štamparije, a na kraju čak i da napadaju zemlju u kojoj su uživali svu slobodu. Revel kaže da su tada prvi put u američkoj istoriji Sjedinjene Države primile u svoju zemlju terorističku infrastrukturu koja se širila od središta Amerike, preko Bliskog istoka, sve do jugoistočne Azije. Revel tvrdi da je to najglobalnija teroristička mreža koju su Sjedinjene Države ikad imale. Po Emersonu, čovek koji je zaslužan za kompletiranje glavne infrastrukture, bio je Abdulah Azam. Azam je rođen u Palestini, ali je početkom osamdesetih napustio svoju domovinu i pridružio se mudžahedinima. Azam je svoje aktivnosti sprovodio u Pakistanu, ali je vrlo brzo shvatio koliko je ogromna pomoć Sjedinjenih Država koja je prolazila kroz taj deo sveta. Napustivši Pakistan, Azam je pomogao da se u Njujorku uspostavi Centar za izbeglice Alkifah. Emerson tvrdi da američki zvaničnici nisu shvatali da je Centar za izbeglice Alkifah bio samo fasada za jednu drugu organizaciju, organizaciju koja je pozivala na džihad. U stvari, naziv ovog izbegličkog centra na arapskom je bio ispisan tako da poziva na sveti rat. Kada je 1989. uvideo da su Sovjeti u rasulu i da je njihov politički sistem na ivici propasti, Azam se usredsredio na Sjedinjene Države. Prema tvrdnji Emersona, Azam je proširio svoju mrežu džihada na 38 američkih država, a imao je veći broj baza u Pensilvaniji, Mičigenu, Kaliforniji, Teksasu i Novoj Engleskoj. Azam se 1989. godine vratio u Pakistan, gde je ubijen u atentatu, ali nekoliko njegovih pristalica, među kojima je bio i njegov rođak Fajiz Azam, završili su njegovo delo. Emerson navodi imena nekoliko istaknutih ličnosti iz raznih radikalnih grupa domaćeg džihada. Najaktivniji u regrutovanju novih članova i najuspešniji u prikupljanju novca medu svim liderima bio je Tamim alAdnani. Emerson kaže da je Tamim alAdnani pomagao u terorističkim incidentima na domaćem tlu, između ostalog i u bombaškom napadu na Svetski trgovinski centar. Redak Abdulaha Azama, Fajiz Azam, drži visokoparne govore pozivajući na prolivanje krvi i sveti rat. Elsajid Nosair, koji se tereti za ubistvo militantnog rabina Kahana i osuđen je zbog nekih manjih prekršaja, držao je pre svog hapšenja agenciju za razmenu terorističke literature. Čak i iz zatvora, Nosair je pomagao bombašku akciju na Svetski trgovinski centar. Emerson tvrdi da je najznačajniji sveti ratnik u Sjedinjenim Državama bio šeik Omar Abdul Rahman. Pre nego što je optužen za delo terorizma u Sjedinjenim Državama, Rahman je bio proteran iz Egipta zbog učešća u zaveri u vezi sa atentatom na egipatskog predsednika Anvara 134
Sadata 1981. godine. Preselivši se u Njujork, članovi Rahmanove grupe pomogli su u planiranju ubistva rabina Kahana, dok su u isto vreme vrbovali teroriste za sveti rat protiv Sjedinjenih Država. Emersonov program na PBS prikazao je Rahmana 1991 godine u Detroitu prilikom govora u kome poziva na osvajanje neverničke zemlje. Od tada je Rahman optužen za dela terorizma, uključujući i za saučesništvo u bombaškoj akciji na Svetski trgovinski centar. Emerson navodi da je šeik Abdul Vali Zindan došao na Rahmanovo mesto, a da je Zindani umešan u atentate i bombaške akcije širom sveta. Emerson takođe kaže da su poznate terorističke grupe postavile svoje baze u Sjedinjenim Državama. On tvrdi da je Islamska asocijacija za Palestinu (IAP) glavno propagandno sedište Hamasa u Sjedinjenim Državama. Pod imenom Asqa Vision, IAP proizvodi mnoge filmove, među kojima su i nastavni video filmovi za vojnu obuku. Sa sedištem u Ričardsonu u državi Teksas, IAP je jedna od organizacija koja su povezane sa Hamasom. Islamski džihad ima sedište u Tampi na Floridi. Hezbolah takođe ima svoju mrežu u Sjedinjenim Državama. Emerson tvrdi da je pronašao preko trideset bliskoistočnih radikalnih grupa u Sjedinjenim Državama, dodajući da je FBI potvrdio da terorističke grupe imaju svoje komandne centre u Kaliforniji, Nevadi, Teksasu, Floridi, Ilinoisu i Nju Džerziju. Revel kaže da je namena ovih grupa da naškode Sjedinjenim Državama i da ih sprečavaju u sprovođenju međunarodnih akcija. Emersonovi kritičari smatraju da je on preuveličao opasnost i da je nepravedno optužio muslimane. Istraživanje Brenta Smita otkriva da veći deo inostranog terorizma u Sjedinjenim Državama predstavlja samo latentno nasilje i da je vrlo malo toga urodilo plodom. Ipak, Emerson smatra da su u budućnosti teroristički napadi na tlu Amerike neizbežni. On smatra da je rast infrastruktura terorističkih grupa sa Bliskog istoka jedna od najvećih pretnji za američki sistem krivičnog prava.
Bombaški napadi na klinike za abortuse i terorizam Tokom osamdesetih godina, u Sjedinjenim Državama dogodilo se skoro 40 bombaških napada na klinike za vršenje abortusa u nekoliko američkih država, a 1990 tih godina dolazi do novih tendencija. Napadani su pojedinci koji su radili na klinikama, broj podmetanja požara i bombi se povećao, a u nekoliko slučajeva, militantni verski fanatici ubili su ljude koji su radili u tim klinikama. Nije lako razrešiti debatu o abortusu, pošto zastupnici obe strane veruju da su u moralnom pogledu u pravu. Oni koji podržavaju pravo na abortus, smatraju da brane nečija ustavna prava. Oni koji su protiv abortusa često veruju da slede božju volju. Bez obzira koja strana prevlada, ona druga može da uzvrati nasiljem. Debata o abortusu je političko pitanje u kome militantni ekstremisti određuju pozicije. Kao takvo, to pitanje je primer terorizma. David Najs (David Nice) (1988) pokušao je da razradi teoriju nasilja ispitujući tendencije bombaških napada na klinike za abortusa. On tvrdi da literatura pruža nekoliko objašnjenja nasilnog političkog ponašanja. Po jednoj teoriji, pod uticajem stresa i urbanizacije, dolazi do sloma društvene kontrole. Druga teorija tvrdi da se nasilje pojačava kada ljudi nisu zadovoljni rezultatima politike. Nasilje takođe može da se pojača zbog društvenih i kulturnih vrednosti. Najzad, nasilje može da potekne od snage ili slabosti neke grupe, njenog nepoverenja u politički sistem, ili njene frustracije zbog ekonomskih uslova. Najs pravi poređenje između bombaških napada na klinike za vršenje abortusa i ovih teorija o nasilju. Prvo, bombaški napadi većinom su se dešavali u određenim regijama. Pored dva napada u Vašingtonu, bombaški napadi desili su se u osam država, a samo u tri države bilo je više od po četiri napada. Najs poredi društvene faktore u oblastima gde je došlo do napada, sa teorijama o nasilju. Najs zaključuje da su bombaški napadi na klinike za abortusa u vezi sa nekoliko društvenih faktora. Većina bombaških napada desila se u oblastima gde se stanovništvo rapidno širi, a društvene kontrole jenjavaju. To će reći da je do bombaških napada najčešće dolazilo u urbanim oblastima. U najslabije razvijenim državama u Sjedinjenim Državama takvih bombaških napada nije bilo, dok ih je u polovini najrazvijenih bilo. Bombaški napadi bili su i odraz frustracije zbog nekih političkih procesa i njihovih rezultata. Bombaški napadi bili su sredstvo preduzimanja direktne akcije. Najs primećuje da se najviše napada dogodilo tamo gde je broj abortusa u odnosu na porođaje bio relativno visok. Bombaši se osećaju primoranim da deluju u datim društvenim i političkim okolnostima. Oni veruju da imaju pozitivno dejstvo na političku situaciju. Najs takođe zapaža da se bombaški napadi mnogo češće 135
događaju u državama koje imaju vrlo aktivnu populaciju, koja se militantno protivi abortusu. Države u kojima su se desili bombaški napadi su one države u kojima se pokazuje veća tolerancija prema zločinima protiv žena. Najviše bombaških napada na klinike desilo se u oblastima gde je kulturno i društveno nasilje protiv žena prihvatljivije. Države koje su izglasale zakone protiv nasilja u kući, imale su manje bombaških napada nego one koje nemaju takve zakone. Bacanje bombi je i znak slabosti. Iako to izgleda paradoksalno, ali u oblastima u kojima je osećanje protiv abortusa veoma jako, ne dolazi do tolikog broja bombaških napada ako u njima ne postoje organizacije aktivista te vrste. Osim toga, Najs ističe da je manje bombi u krajevima gde je stanovništvo pretežno rimokatoličke, baptističke ili mormonske vere. Međutim, ako osete da su u manjini bombaši mogu da krenu u akciju baš zbog osećanja da su slabiji. Na kraju, Najs zaključuje da su bombaški napadi na klinike gde se vrše abortusi u pozitivnoj vezi sa svakom teorijom nasilja, osim sa teorijom o ekonomskoj oskudici. Bacanje bombi na klinike nema nikakve veze sa ekonomskim uslovima. Najs zaključuje da je do nasilja dolazilo u oblastima sa rapidnim rastom populacije , gde se vrši veliki broj abortusa. Kako društvene kontrole slabe, a povećava se želja za izmenom društvene kontrole, bombaški napadi postaju neka vrsta političke akcije.
Glavne teze 1. Vrlo je teško pojmovno odrediti domaći terorizam u Americi, jer su Sjedinjene Države relativno malo izložene modernom terorizmu. 2. Dela Bela, Gura i Kupera ukazuju da su Sjedinjene Države imale nasilnu prošlost, ali ti događaji nisu opisivani kao terorizam. Gurov sistem kategorizacije uključuje samoorganizovani, pobunjenički i transnacionalni terorizam. 3. Delo Brenta Smita pokazuje da je američki terorizam sledio model internacionalnog terorizma, samo u manjoj meri. Smitova analiza je verovatno najbolja analiza o terorizmu na domaćem terenu. 4. Stiven Emerson dokazuje da su Sjedinjene Države ugrožene prisustvom infrastruktura bliskoistočnih terorističkih grupa, među kojima su i Hamas, Islamski džihad i Hezbolah. 5. Terorizam bombama na klinike za vršenje abortusa pojačava se u Americi. On se pojavljuje u obliku bombi, požara, pretnji biološkim oružjem i ubijanja doktora, sestara i vojnog osoblja.
Teme za razmišljanje Terorizam se menja. Grupe i infrastrukture nestaju, a na njihovo mesto dolaze nasilni verski i ideološki fanatici. Teodor Kačinski (Theodore Kaczynski) takozvani Unabombaš, sprovodio je kampanju pojedinačnih političkih ubistava i napada od 1978. do svog hapšenja 1996. godine. Juna 1993 Kačinski je objavio svoja ekološka i anarhistička gledišta, a septembra 1995 Njujork tajms i Vašington post zajedno su izdali njegov manifest. Da li je Kačinski bio terorista ili serijski ubica? Da li smatrate da postoji razlika između te dve vrste ubica? Da ste na primer deo istražnog tima, da li biste istragu protiv Unabombaša vodili drugačije nego istragu protiv drugih bombaša ili palikuća? Da ste Unabombaša odredili kao teroristu, kako bi to uticalo na istragu?
Šta još treba pročitati Brent Smit, Terorizam u Americi: Bombe i iluzije (Terrorism in America: Pipe Bombs and Pipe Dreams).
14. NASILNI EKSTREMIZAM U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Kada se međunarodni terorizam ponovo pojavio kroz antivladine i antikolonijalne pokrete u 136
periodu posle Drugog svetskog rata, većina Amerikanaca verovala je da je terorizam nešto što se dešava negde drugde. Čak i kada su teroristi levičari bacali bombe na studentske kampuse i ubijali policajce, američka javnost i policijski organi tretirali su te događaje kao obične zločine. Ovakvo shvatanje počelo je postepeno da se menja krajem osamdesetih godina, kada su domaći teroristi počeli da kopiraju taktiku inostranih terorističkih grupa. Uoči novog veka američki organi reda takođe su shvatili da je nasilni ekstremizam jedan od oblika terorizma. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da u kratkim crtama saopštite istoriju desničarskog terorizma u Sjedinjenim Državama. 2. Da izložite filosofiju današnje desničarske ekstremističke misli. 3. Da objasnite važnost Tarnerovih dnevnika i Lovca. 4. Da ukratko izložite taktiku koju koriste desničarski ekstremisti u svojim zločinima. 5. Da izložite ideologiju radikalnih ekologa i ekstremista koji se bore za prava životinja. 6. Da ukratko prepričate teologiju Crnog hebrejskog izraelizma.
Kratka istorija desničarskog ekstremizma u sjedinjenim državama Ujutro 19 aprila 1995. godine televizija i radio javili su specijalnu vest da postoje indicije da se nekakva eksplozija dogodila u Oklahoma Sitiju. Posle nekoliko minuta u izveštajima je saopšteno da se eksplozija dogodila u zgradi ili u blizini zgrade koja je pripadala saveznoj vladi. Ubrzo su izveštaji bili izmenjeni i najzad je saopštena vest o velikoj eksploziji. Svakog momenta povećavan je opseg štete koja je nastala eksplozijom, da bi oko podne postalo jasno da je u Sjedinjenim Državama izvršen razoran teroristički napad. Kako su na nacionalnoj televiziji počele da se pojavljuju scene obogaljene dece, mrtvih tela i ruševina koje su se pušile, pažnja javnosti usmerila se prema Bliskom istoku. Sledeći uobičajeni kliše razmišljanja, krivica je odmah pripisana nekoj militantnoj islamističkoj sekti. Mnogi Amerikanci arapskog porekla doživeli su maltretiranje, a neki su bili izloženi i napadima. Zemlja je doživela šok kada se saznalo da je uhapšen jedan beli, kratko ošišani mladić. Bilo je teško poverovati da su Sjedinjene Države u svojim nedrima stvorile teroristu. lako su mnogi ljudi tada bili šokirani, ipak čak i letimičan pogled na istoriju desničarskog ekstremizma u Sjedinjenim Državama, pokazuje da ekstremistička ideologija i nasilničko političko ponašanje nisu ništa novo (Vajt, 2001). Prvi incident ponašanja uperenog protiv savezne vlade dogodio se kratko vreme posle Revolucionarnog rata (1775-1784). 1791. godine savezna vlada uvela je porez na prihod od proizvodnje viskija. Zbog toga su se razbesneli farmeri iz zapadne Pensilvanije, gde se viski najviše proizvodio. Nepopularni porez izazvao je izgrede i doveo do opšteg nereda. Oktobra 1794. predsednik Džordž Vašington (George Washington) mobilisao je Narodnu gardu u nekoliko država i poslao trupe u Pensilvaniju. "Pobuna" je brzo okončana, ali ne i nezadovoljstvo saveznom vladom. Početkom devetnaestog veka često se dešavalo da određeni krugovi gaje antifederalna osećanja. Takozvane "Neznalice" delovale su u istočnom delu Sjedinjenih Država pred Građanski rat (18611865). Ove grupe, organizovane pod imenima Red američkih sinova i Sinovi zastave ukrašene zvezdicama, bile su protiv katolika, protiv Iraca i protiv emigranata. Oni su smatrali da katolički imigranti uništavaju američku demokratiju. Kada bi ih predstavnici vlasti ispitivali, članovi ovih partija govorili bi da "ne znaju ništa". Tako su i dobili ime "Neznalice". lako su mnogi uzroci izazvali Američki građanski rat, kao što su robovlasništvo, nesklad između poljoprivrede i industrije, i razjedinjenost, ipak je jedan od najvećih razloga za rat bio i autoritet savezne vlade. Južnjaci su dovodili u pitanje legitimitet savezne vlade i verovali da Kongres oduzima deo vlasti od država. Većina Južnjaka nije se borila da zadrži robovlasništvo, već da zadrže vlast lokalnih vlada. Kada je Konfederacija poražena 1865. godine, ovo raspoloženje nije nestalo. Sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka neuspesi agrara i depresija izazvali su formiranje radikalnih ekonomskih teorija i pokreta. Ovim seoskim pokretima pridružilo se radničko nasilje, i uvođenje anarhizma sa levice (vidi Glavu 5). Poslovne firme, lokalne vlade i savezna 137
vlada često su morali da suzbijaju levičarski i desničarski ekstremizam. Po ulasku u dvadeseti vek; vodeći Amerikanci počeli su da veruju da levica predstavlja veću opasnost za demokratiju. Ovo osećanje se pojačalo posle 1919 kada je zemlju zahvatio talas levičarskog terorizma. Zbog toga, desničarske ekstremističko organizacije počinju da jačaju. One ne samo da su popularizovale ekstremističke stavove, već su u svoje redove uvlačile sudije državne zvaničnike i predstavnike policije. Desni ekstremisti takođe su se priključili organizaciji Kju kluks klan (KKK), koja je formirana nakon Građanskog rata. Kju Kluks Klan nastao je po zamisli generala Konfederacije Natana Bedforda Forista (Nathan Bedford Forrest). Bedford Forist nameravao je da stvori antiunionističku organizaciju koja bi sačuvala južnjačku kulturu i tradicije. Kada je tek osnovani KKK počeo da teroriše oslobođene robove, Forist je pokušao da raspusti organizaciju. Međutim, bilo je suviše kasno i KKK je otpočeo kampanju mržnje. Početkom dvadesetog veka skoro da je nestao, ali je ponovo oživeo za vreme ekstremističke atmosfere koja je nastupila posle Prvog svetskog rata (19141918). Klan je najbolje posmatrati u okvirima istorije. KKK je delovao u tri različite faze. Ubrzo posle Građanskog rata, "vitezi jahači", koji su nosili kukuljice i jahali noću, terorisali su Afroamerikance da bi ih strahom naterali na političku i društvenu potčinjenost. Do kraja veka ovaj aspekt Klana je nestao, i u drugoj fazi Klan stiže do dvadesetih godine dvadesetog veka tražeći legitimitet za sebe. Tokom tog perioda KKK je postao popularan, politički orijentisan i pristojan. Sve se to srušilo posle jednog skandala kriminalne prirode. Moderni KKK razvio se posle Drugog svetskog rata (19391945), postavši, sve do današnjeg dana, rascepkana, decentralizovana organizacija puna govora mržnje. Razvoj modernog Klana ide uporedo sa rastom desničarskog ekstrcmizma od 30 ih godina prošlog veka do danas. Pošto je popularizovani Klan poljuljan zbog političkog skandala, desničarski ekstremizam pojavio se za vreme Depresije (19291939). Karakteriše ga fundamentalistička interpretacija religije, radikalni patriotizam, i verovanje da ekonomske nedaće dolaze zbog svetske zavere međunarodnih bankara. Desničari su smatrali da bankarstvo kontrolišu Jevreji. Majkl Barkan (Michael Barkun) (1997.) opisuje rast ekstremizma sa stanovišta religije. Barkan tvrdi da je nova religija Hrišćanski identitet, izrasla iz perspektive ekstremizma. Polazeći od pojma nazvanog anglo izraelizam ili britanski izraelizam, američki desničarski ekstremisti smatrali su bele Amerikance za predstavnike izgubljenih plemena Izraela. Veli Smit (Wesley Smith) propovedao je ovu tezu prvi put u radio emisiji bogosluženja u Kaliforniji krajem četrdesetih godina. Dva njegova učenika bili su Vilijam Poter Gejl (William Potter Gale) i Ričard Batier (Richard Butler). Gejl je nastavio njegovo delo i osnovao nekoliko desničarskih udruženja, uključujući i Posse Comitatus. Batler je napustio inženjersku karijeru, preselio se u Ajdaho i osnovao Arijevske nacije. Gejl i Batler propovedali su Sviftovu ideju o hrišćanskom identitetu. Barkan ističe da je Hrišćanski identitet izgradio osnov za nasilje među ekstremistima. Pre pojave pokrcta Hrišćanski identitet, američki ekstremizam karakterisao je etnocentrizam i lokalizovano nasilje. Hrišćanski identitet dao je novi podsticaj ekstremističkom pokretu. Barkan tvrdi da se ekstremizam koristio da bi se satanizovali Jevreji (vidi Glavu 4). Hrišćanski identitet dao je teološku bazu za tezu da beli ljudi potiču od Boga, a Jevreji od đavola. Eshatološke pretpostavke te vrste su kobne.
Ponovno oživljavanje moderne desnice Moderni desničarski ekstremizam pojavio se negde 1984. godine i aktivan je sve do danas. Prema mojim istraživanjima (Vajt, 2000.), postoji nekoliko stvari koje pokret drže zajedno. Prvo, desnica ima tendenciju da se drži neke od ekstremnih religija. Božje ime se priziva od strane svih, pa čak i od onih voda koji se odriču teizma (vere u Boga). Drugo, pokretom dominira verovanje da postoji zavera. Sledbenici pokreta smatraju da gube ekonomski status zato što neke mračne sile kuju zaveru da ih prevarom isključe iz američkog sna. Prva zaverenička sila te vrste bio je komunizam, ali su posle pada Sovjetskog saveza to postale Ujedinjene nacije. Ekstremna desnica veruje da postoji zavera jevrejskih bankara i Ujedinjenih nacija koji zajedno rade na stvaranju Novog svetskog poretka. Najzad, desničarski ekstremizam nastavlja da favorizuje patriotizam i vatreno oružje. Ekstremisti žele da se naoružaju za sveti rat. 138
U svom popularnom istorijskom delu Bojni brod: Britanija, Nemačka i dolazak velikog rata (Dreadnought: Britain, Germany and the Coming Great War)? Robert K Masi (Massie) (1991.) bavi se histerijom utrkivanja između Velike Britanije i Nemačke u pomorskoj snazi, pred Prvi svetski rat. I Britanci i Nemci satanizovali su jedni druge i često je njihovo rivalstvo ustupalo mesto iracionalnim strahovima. Jedna od poznatih reakcija Britanaca nastala iz straha od nemačke pomorske sile, bila je stvaranje jednog posebnog književnog žanra (ili stila). Nemački tajni agenti uvek bi se iskrcali u Velikoj Britaniji i uništavali Britansku imperiju nekom vrstom subverzivne zavere. Ili bi zatrovali vodu, ili uništavali škole, ili se infiltrirali u privredni sistem, ali ti izmišljeni Nemci nikada ne bi direktno napadali. Oni su bili mistični i tajnoviti i bilo ih je svuda. Akcije desnih ekstremista uklapaju se u ovaj Masijev opis histeričnog straha u Britaniji. Ekstremisti su verovali da strane snage kuju zaveru da unište Sjedinjene Države. Bil Stenton (Bill Stanton) (1991) kaže da je 1978. godine, kada se pojavio u Džorziji i Severnoj Karolini kao paravojna organizacija, Kju kluks klan poveo sve ostale u moderno doba. U toku jedne decenije mnogi članovi ekstremne desnice sledili su njegov put. Ne samo da su prihvatali teoriju zavere, nego su i bili spremni da se bore sa hordama koje su nameravale da unište američki način života. Brent Smit (1994) daje realističnu sliku desničarskog ekstremizma, tvrdeći da je terorizam sa desnice prilično limitiran. Terorističke grupe su \z seoskih sredina i obično se pojavljuju u farmerskim naseljima. Na primer, Posse Comitatus formirali su grupu protestujući protiv poreza i pružili su žestok otpor lokalnoj policiji. Najpoznatiji slučaj nasilja bio je slučaj Gordona Kala (Kahl) koji je ubio tri policajca u Severnoj Dakoti : Arkanzasu pre nego što je sam bio ubijen. Druga grupa, zvana Red, bila je militantna grana pokreta za vrhovnu vlast bele rase. Međutim, do ^987. godine, Red je propao i desnica je bila u povlačenju. Cak i za vreme ovih dešavanja, kriminalne aktivnosti desnice nisu bile označene kao terorizam, i mada su 1987. nasilnički ispadi desnih ekstremista postepeno nestali, ideologija koja ih je izrodila i dalje postoji. Povećao se broj takozvanih "zločina mržnje", što je izazvalo zabrinutost među onima koji se bave krivičnim pravom (Ham-Hamm, 1994). Posle prividnog raspada desnice 1987. godine, broj članova ekstremističkih grupa se povećao i do 1994. godine ekstremisti se ponovo vraćaju na scenu. Ako pogledamo strukturu desničarskog pokreta, videćemo i zašto. Prema Alanu Sapu (Allan Sapp) (1985), pokret desnice podelio se na tri jasno određene struje do 1984. godine. Prva struja je bio pokret za prevlast bele rase. Grupa se sastojala od četiri glavne grane Kju Kluks Klana, neonacista i relativno nove grupe koja se nazivala Arijevske nacije. Sap i drugi istraživači (Holden, 1985; Vigins-Wiggins, 1985; Kouts-Coates, 1987.) smatraju da su Arijevske nacije iz Ajdaha ujedinitelji pokreta za prevlast bele rase. Vođa Arijevskih nacija Ričard Batler, u stalnom je kontaktu sa liderima nekoliko pokreta za prevlast bele rase i svake godine održava kongres Arijevaca da bi svi ovi pokreti bili na okupu. Težnja za prevlašću bele rase nije nestala sa propašću organizacije Red. Sap piše da je druga struja ekstremizma, preživljavanje. Preživljivači se povlače iz društva i osnivaju zajednice u seoskim sredinama. Irvin Sual (Invin Suall) i David Lou (Lowe) (1987.) opisuju ove grupe kao hibride, kombinaciju starih grupa za prevlast bele rase i sofisticiranijih modernih grupa mržnje. Tipično za ove grupe je da se organizuju kao komune, okupljajući se oko jednog jakog vođe. Povlačeći se u zgrade ograđene visokom ogradom, oni naoružani čekaju na eventualni pad vlade. Postojanje i filosofija ovih grupe veoma su značajni za promenu koja je devedesetih godina nastupila u desničarskom ekstremizmu. Poslednja kategorija Sapove tipologije je u vezi sa religijom. Mnogi desničarski ekstremisti propovedaju veru koja se zove hrišćanski identitet. Izvodeći svoje ideje iz koncepcije devetnaestog veka nazvane angloizraelizam, sledbenici vere Hrišćanski identitet veruju da je bela Evropa sastavljena od izgubljenih plemena Izraela. Hebrejska biblija je jednostavno samo jedna priča o borbi između belih lzraelita i satanskih Jevreja. (Oni smatraju da Jevreji potiču iz nedozvoljene seksualne veze između Eve i đavola). Bele Evropljane je izabrao Bog da vode Arijevske nacije, pošto se odriče osnovnih načela hrišćanske ljubavi, Hrišćanski identitet je idealna religija za ekstremnu desnicu. Iako ovakve teorije odgovaraju ekstremistima, one su toliko radikalne da vrlo malo mislećih ljudi može da ih prihvati. Kao rezultat, Brent Smit navodi da su do 1987. godine grupe ekstremne desnice nestale. Ričard Batler pokušao je da nadoknadi sve manji broj pristalica pozivajući Skinhedse na 139
kongres Arijevskih partija u Hejden Lejku, ali to mu nije uspelo. Pravoverni su ostali lojalni pokretu, ali ih je bilo malo i bili su raštrkani. 1991. godine situacija se izmenila. Iz tri razloga ekstremna desnica ponovo oživljava (Stern, 1996.). Prvo, Brejdijeva uredba, (nazvana tako po sekretaru za štampu predsednika Ronalda Regana, Džemsu Brejdiju James Brady, koji je ostao paralizovan posle pokušaja atentata na predsednika), izazvala je strah mnogih konzervativaca od saveznog zakona o kontroli oružja. Ekstremna desnica igrala je na kartu tog straha, i potisnuvši u drugi plan svoje teze o prevlasti bele rase i hrišćanski identitet, tvrdila je da savezna vlada namerava da se nametne i ospori vlasništvo nad oružjem. Ekstremisti su smatrali da sada u rukama imaju problem koji dotiče konzervativce iz vladajućih krugova. Insistirajući na strahu od kontrole nad oružjem, desničarski ekstremisti su se nadali da će izgledati da i oni pripadaju glavnim tokovima društva. Drugi razlog bio je u vezi sa neuspešnim pokušajem jednog američkog šerifa da u planinama Ajdaha, uhapsi Rendi Vivera (Randy Weaver) na osnovu sudskog naloga. Viver, koji je bio odani pristalica Hrišćanskog identiteta i pokreta za prevlast bele rase, bio je optužen za ilegalnu prodaju oružja agentima Biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje (ATF), ne znajući ko su oni. Viver je uhapšen i zatim pušten uz kauciju. On je odbio da se pojavi na sudu određenog datuma, a šerif je pokušao da ga privede. Međutim, Viver je pružio oružani otpor i na nesreću, u tom puškaranju šerif Vilijam Degan i Viverov mali sin Sami bivaju ubijeni. FBI je odmah opkolio Viverovu planinsku kolibu. Opsada je trajala još nekoliko dana i pre nego što se Viver predao, snajperista FBI ubija njegovu trudnu ženu (Valter Walter, 1995.). Incident u Rubi Ridžu (Ruby Ridge) imao je jak simbolični uticaj na ekstremnu desnicu. Prema pisanju Sterna, jedan od vodećih ekstremista Bo Gric (Gritz) privukao je pažnju javnosti na intervenciju FBI kada je došao da pregovara o predaji. Gric je penzionisani pukovnik Specijalnih snaga Američke vojske i uz to ubedljiva, harizmatska osoba, čiji se glas i mišljenje nadaleko čuju, čak i van ekstremne desnice. On je napustio Rubi Ridž salutirajući Skinhedsima koji su tu demonstrirali, pozivajući ih da formiraju specijalne snage otpora (grupe SPIKE), koje bi sprečile ovakve slučajeve. (Valter, 1995) Postoji i treći događaj, koji je u glavama ekstremnih desničara tesno povezan sa onim što se desilo u Rubi Ridžu: opsada saveznih organa reda oko uporišta Branč Davidijana (Branch Davidians) blizu grada Vako (Waco) u Teksasu. 1993. godine agenti ATF pokušali su da na osnovu naloga za pretres uđu u ograđeno uporište, ali ih je dočekala kiša metaka. Tom prilikom poginula su četiri agenta, a nekoliko ih je ranjeno. Posle tromesečne opsade, agenti FBI ušli su u zgrade uz pomoć suzavca. Oni nisu znali da je celokupno uporište poliveno benzinom. Kada su agenti FBI ušli članovi reda Branč Davidijan upalili su uporište i tako je stradalo 70 ljudi, uključujući i decu. Stern tvrdi da je opsada kod Vakoa, iako je imala vrlo malo veze sa desničarskim pokretom takođe postala simbol ekstremne desnice. Prema izveštaju ATF u stvarnosti je u uporištu bila grupa ljudi koju je vodio odmetnuti adventista Vernon Vejn Hauel (Wayne Howell). Iskoristivši slabe i smušene ljude, Hauel je promenio svoje ime u David Koreš (Koresh) i osnovao komunu koju je nazvao Branč Davidijan, smestivši je u ograđeno uporište u blizini Vakoa. Prema podacima ATFa, Hauel je skupljao ilegalno oružje i počinio veći broj prestupa. Hauel je vladao svojim stadom uz pomoć mesijanskih opsena, tvrdeći da se kraj približava, a da on može da spase svet. Na kraju, jednostavno je poubijao svoje sledbenike da ne bi priznao poraz svojih mesijanskih obećanja, ali je u isto vreme postao važna figura za ekstremnu desnicu. lako nije imao nikakve veze sa desnim ekstremistima, on je koristio formulu, koja je njima odgovarala: imao je oružje, uporište kakvo koriste preživljači i verovao je u Boga ratnika. Ako je Stern u pravu, Bejdijeva uredba i incidenti u Rubi Ridžu i Vakou udahnuli su novi život u umirući desničarski pokret, a promena verske orijentacije ekstremne desnice pomogla je da se njihovi redovi podmlade (vidi sliku 14,1). Iako bi se mnogi američki protestanti možda složili sa mišljenjem da je Amerika nova izabrana zemlja, možda čak i novi Izrael, vrlo mali broj njih mogao bi da svari huljenje i mržnju koju propoveda Hrišćanski identitet. Pokret mržnje izazvao je čudne promene u hrišćanstvu (Vajt, 1996, 2001). Neki ekstremisti usvojili su norvešku mitologiju. Sledeći ideje Eriha Ludendorfa, nemačkog generala iz Prvog svetskog rata, ekstremisti su počeli da propovedaju nordijsko hrišćanstvo. Upražnjavajući nordijske obrede, oni su tvrdili da se klanjaju hrišćanskom svetom trojstvu, ali su tome pridodali bogove Odina (Votana) i Tora. Vrhovni bog nordijskih bogova Odin pozivao je sa vikinškog neba Valhale, na 140
pročišćenje rase. Bog gromovnik Tor, propraćao je ovaj poziv udarajući čekićem koji je potresao nebo. Nordijsko hrišćanstvo, koje je bilo popularno kod nemačkih nacista pre Drugog svetskog rata, preplavilo je devedesetih godina Mičigen, Viskonsin, Montanu i Ajdaho. Kreatorizam je još jedna nova religija, koja u potpunosti odbacuje judaizam i hrišćanstvo. Kreatoristi tvrde da je Stvoritelj ostavio čovečanstvo da se samo snalazi, i da svaka rasa mora sama da se štiti. Pridruživši se urbanim Skinhedsima, Kreatoristi pozivaju na RAHOVU (rasni sveti rat). Oni izdaju rasističke stripove čiji je cilj da se dopadnu otuđenoj beloj omladini. Oni su takođe izdali i Bibliju belog čoveka (The White Man's Bible). Kreatoristi dokazuju da je Bog koji je pun ljubavi i u sve se meša, samo jedna prazna laž. Beli ljudi ostavljeni su sami sebi od strane deističkog Stvorilja i od njih se očekuje da se bore za opstanak. U osnovi, Kreatorizam je religija skinhedsa koja ima još veću sklonost ka nasilju nego Hrišćanski identitet. Ako su ekstremisti hteli da budu prihvaćeni od strane glavnih političkih tokova, preko pitanja koja se tiču kontrole oružja, poreza ili novog svetskog poretka, za to nisu mogli da se obrate bogu Odinu. Većina desničarskih ekstremista prešla je u konzervativnije crkve i okrenula se individualnoj interpretaciji teologije Divljeg zapada da bi opravdala svoje akcije protiv vlade. Ova grupa bi se mogla otprilike opisati kao "Samostalni fundamentalisti". Za razliku od religije mržnje, samostalni fundamentalisti ne veruju da je američka vlada umešana u satansku zaveru. Međutim, oni veruju da su savezna vlada i vlade američkih država njihovi neprijatelji, a da će im Bog pomoći u borbi protiv zla. Govoreći protiv američke federacije, oni pozivaju na revoluciju pojačavajući svoj poziv prizivanjem na hrišćanstvo tipa Divljeg zapada. Oni se obraćaju ličnom bogu samoproklamovanom pojmu božanstva, koje se ne može naći ni u hebrejskoj, ni u muslimanskoj, ni u hrišćanskoj bibliji. Do 1995. godine ovaj pokret postao je vrlo popularan na ruralnom zapadu i srednjem zapadu Amerike, i on je pripremio put za nastanak desničarskog ekstremizma u ovom veku. Teorije zavere su pogodno tle za formiranje raznih milicija. Stern kaže da su samostalni fundamentalisti verovali da vlada Sjedinjenih Država vodi zemlju u jedan ujedinjeni svet, u kome će biti samo jedna vlada pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Stern tvrdi da su njihove milicije verovale da je novi svetski poredak nastavak zavere koja je opisane u Protokolima 1979 1985 1990 1996 Skinhedsi Pokret za prevlast bele rase postaje militantan Grupe Preživljivača i Plaćenički kampovi Hrišćanski identitet cveta Religijski rascepi Pokret za prevlast bele rase opada Preživijivački pokret dobija na snazi Hrišćanski identitet Nordijsko hrišćanstvo Samostalni fundamentalizam Kreatorizam SLIKA 14,4 Američki desničarski terorizam, 1979 1996. Ovakav slučaj desio se kada je izvršen bombaški napad na državnu zgradu u Oklahoma Sitiju 1995. godine. Ako su nalazi istrage tačni, onda tužilaštvo nije pronašlo nijednu milicijsku grupu koja je bila spremna da sruši zgradu vlade. Tužilaštvo je samo otkrilo ljude na koje je uticala 141
paramilitarna retorika. Već ostareli i inertni članovi Mičigenskih milicija teško bi mogli da izvedu takav bombaški napad kakvo je bilo rušenje zgrade u Oklahoma Sitiju. Osim toga, mnogi članovi grupe bili su zgranuti zbog krvoprolića koje se tamo desilo. Oni to nisu podržavali. Ali, pravoverni to mogu da učine koji čuju poziv na nasilje. Prevashodna opasnost od paravojne retorike je što može da podstakne fanatike na ubistvo. Paravojne grupe deluju na raznim nivoima. Na primer, Guje iz Arizone (Arizona Vipers) su navodno planirali 1996. da dignu u vazduh nekoliko vladinih ustanova, a mnogi od njih uhvaćeni su i osuđeni zbog posedovanja ilegalnog oružja. Međutim, iz intervjua mnogih istaknutih članova milicije, vidi se da nikad nisu ni čuli za Guje iz Arizone. Slobodnjaci iz Montane su drugačija paravojna grupa. Oni su navodno terorisali jedan mali grad ponašajući se kao gradska banda i kršeći zakone. Kada je savezna vlada preduzela akciju protiv njih, opkolivši ih, članovi milicija širom zemlje izrazili su svoju solidarnost sa Slobodnjacima iz Montane, ali su i preduzeli korake da se ideološki distanciraju od njih. Paravojne grupe mogu biti raznog oblika i veličine, a većina njihovih akcija svodi se na retoriku. Guje iz Arizone i Slobodnjaci iz Montane su izuzetak. Retorika se pretvara u nasilje kada se male grupe odvoje od većih ekstremističkih grupa. Primer Mičigena potvrđuje ovu tezu. Milicijske grupe, koje se tamo nalaze, najviše se bave protestima protiv poreza, borbom protiv kontrole oružja, običajnim pravo, i pritužbama na vladu. Samo jedna od tih grupa prihvatila je Hrišćanski identitet kao svoju veru. Iako oni koji se bave njima kažu drugačije, a i oni sami naduvavaju broj svojih članova, ja cenim da ih ima oko 6000, a i to je možda i preterivanje. Nekoliko visokih službenika policije deli moje mišljenje. U taj broj uračunate su porodice, prijatelji i povremene pristalice. Primarna aktivnost ove grupe su vikend gozbe "beanie weenie" i religiozni sastanci, na kojima se govori protiv vlade.
Uputstva Vilijama Pirsa za izvođenje revolucije Vilijam Pirs (William Pierce) je borac za prevlast bele rase, čiji se štab nalazi u ruralnom delu Zapadne Virdžinije. On je vođa organizacije koja se zove Nacionalna alijansa i njegova organizacija je skoro kupila firmu Resistance Records, koja izdaje ploče sa muzikom mržnje Skinhedsa. Pirs je doktor nauka i jedno vreme bio je profesor na koledžu. On već dugo vremena privlači pažnju organa nadzora, naučnika i policajaca (Pitkevidž Pitcavage, 2000). Zašto on izaziva takav interes? On je napisao dva romana u kojima idealizuje Američku revoluciju. Svako ko se bavi kontraterorizmom treba da pročita te dve knjige. Pirsov najpoznatiji roman je Tarnerovi dnevnici (The Turner Diaries), koji je napisao pod pseudonimom Kndru Mekdonald (Andrew MacDonald) (1985). Knjiga Tarnerovi dnevnici je romansirani prikaz međunarodne revolucije belaca. Knjiga počinje slikama iz prošlosti iz "Novog Baltimora" godine 100, i sadrži dnevnik glavnog junaka Erla Tarnera koji opisuje "Veliku revoluciju", tj. izmišljeni rat rasa koje se dogodio 3990 ih godina. Veći deo Tarnerovih dnevnika bavi se žučnim kritičkim napadima na manjine i Jevreje. Roman je dobro napisan i lako se čita. Ono što je opasno, to je da je sa tehničke strane u romanu sve tačno. Knjiga Tarnerovi dnevnici je priručnik koji poučava kako sprovoditi terorizam niskog intenziteta. Pirs se koristi naracijom ili formatom priče da bi opisao pravilan metod za izradu bombi, pravljenje minobacača, izvođenje napada na ciljeve i drugih terorističkih napada. Svako ko poseduje prosečnu inteligenciju posle čitanja Tarnerovih dnevnika, steći će elementarno znanje o tome kako se postaje terorista. Drugi učinak Tarnerovih dnevnika je mnogo suptilniji, ali i opasniji. Knjiga bi mogla da postane psihološka inspiracija za nasilje, tj. mogla bi da inspiriše nekog da kopira zločine iz nje. Mnogobrojne oštre kritike i filosofija koju knjiga propagira, opravdavaju ubistvo i fizičko razračunavanje. Kao jedino logično rešenje za društvene probleme Pirs predlaže uništenje obojenih, manjina i Jevreja. Iako nije religiozan, Pirs propagira sveopštu kosmičku teologiju, prikazanu u "svetoj" knjizi pod naslovom Knjiga (The Book), i njegov junak Erl Tarner stavlja se na stranu nepoznatog božanstva. Kada su pročitali ovu knjigu, neki ekstremisti prešli su i na delo. Robert Metjus (Matthews) je, na primer, osnovao terorističku grupu pod nazivom Bruder Schweigen (Tiha braća) ili Red, kako se naziva Tarnerova teroristička grupa u knjizi. Kada je bombaš iz Oklahoma Sitiju, Timoti Mekvej (Timothy McVeigh) bio uhapšen, policija je kod njega našla jedan pohabani primerak Tarnerovih dnevnika. 142
Drugi Pirsov roman, Lovac, napisan je 1989. godine, takođe pod pseudonimom Rndru Mekdonald. Ovaj drugi roman, koji nije stekao popularnost Tarnerovih dnevnika, priča je o "vuku samotnjaku" koji odlučuje da sasvim sam digne revoluciju. Lovac se šunja ulicama sa namerom da ubija Afroamerikance, ljude iz mešovitih brakova i Jevreje. Knjiga je posvećena stvarnom ubici, i kao i Tarnerovi dnevnici, može da izvrši psihološki uticaj na ljude da počine takve zločine. 1999 godine dvojica desničarskih ekstremista pošli su ubilački pohod u Čikagu i Los Anđelosu kopirajući stil ubijanja iz Lovca. Ekstremistička literatura puna je mržnje, uputstava i sugestija. Pirs nije uneo ništa novo u literaturu netolerancije. Međutim, on je popularizovao terorizam u dve dobro napisane knjige. Nažalost, one su mogle da posluže i kao uputstvo za nasilje.
Kriminalno ponašanje desnih ekstremista Pravoverni + nasilje + politička ashatologija = Problemi za organe reda U poslednjih deset godina desničarski ekstremisti stvorili su model kriminalnog ponašanja (Vajt, 2000.). Desničarski ekstremisti mogu se podeliti u tri kategorije: nenasilne prestupnike, nasilne branioce i nasilne napadače. U ovom delu knjige govorićemo o aktivnostima svake od ovih kategorija. Kao i kod većine drugih oblika terorizma i u ekstremističkom ponašanju preovlađuje nenasilje. Desničarski ekstremisti više su glasni nego nasilni, i više skloni retoričkom pisanju, nego aktivnosti. Njihovo izražavanje nije po prirodi zločinačko, osim ako nije direktan uzrok nekog određenog zločina. Nenasilni prestupi zaslužuju pažnju policije, ne samo kao latentni prekršaji zakona, nego i kao indikatori mogućeg nasilja. Mnogi nenasilni desni ekstremisti jednostavno ispadnu iz igre. U stvari oni proglase svoju nezavisnost od Sjedinjenih Država. Oni se drže svih vrsta bizarnih slučajeva i mutnih zakona (od kojih većina ne postoji), a koji im daju "ustavno" pravo da se odreknu svog državljanstva. Kao rezultat, oni često izjavljuju da su suvereni građani da američki zakoni ne mogu da se primene na njih. Često se dešava da voze sa "ustavnim vozačkim dozvolama" i "registracijom". Neki od ovih dokumenata, proizvedenih u domaćoj radinosti, izgledaju isto kao zvanični dokumenti. Kada ti ljudi dođu na sud, oni često tvrde da američki sudovi nisu po ustavu i da nemaju zakonsku snagu nad suverenim građanima. Neki malo glasniji nenasilni prestupnici imaju tendenciju da se raspusno ponašaju. Ovakvi prestupnici često prekidaju sastanke lokalne vlade. Oni takođe upadaju na sud za vreme procesa, gde daju lekcije sudijama, advokatima i porotnicima, učeći ih "pravom" značenju zakona. Pored ovih ometanja zakonito izabranih službenika, ono Što ovakve prestupnike čini opasnim je mogućnost eskalacije. Oni mogu da postanu nasilni kada im priđu organi reda ili neki drugi vladini službenici. Poslednja vrsta nenasilnih prestupnika je najproblematičnija. Ovi ljudi su "krivotvoritelji", tj. ljudi koji izdaju i koriste lažna dokumenta. Jedna od najviše korišćenih taktika je izdavanje lažnih novčanica, čekova bez pokrića. Služeći se nepostojećim zakonima ili karikirajući istorijske Činjenice, oni često tvrde da im Ustav daje pravo da izvlače novac od vlade, banaka ili firmi. Ovi prestupnici pišu čekove bez pokrića ili lažne naloge za isplatu. Druga njihova taktika je podnošenje lažnih menica i izdavanje lažnih čekova. Desničarski krivotvoritelji proizvode i razne dokumente "običajnog suda". Oni tvrde da im Ustav dozvoljava da sami ustanovljuju svoj pravosuđe, službe vlade i sudove. Koristeći se ovim lažnim dokumentima, oni izdaju uredbe, pa čak i naloge za hapšenje i za plenidbu imovine. Grupa nasilnih ekstremista iz Montane, Slobodnjaci Jordana, otišla je još dalje. Ta grupa je isforsirala oružani sukob sa vladinim organima 1996. godine. Oni su izdavali naloge za sprovođenje smrtne kazne nad lokalnim vlastima, prešavši na taj način sa reči na dela terorizma. Mark Pitkevidž (2000) otkrio je nedavno novi tip prevare desničarsku shemu za izmamljivanje novca. Shema za izmamljivanje novca ima za cilj da izmami novac od ljudi. Pitkevidž kaže da su desničarski prevaranti koristili uobičajeni metod prevare, ulepšan patriotskim izjavama, pričama o tajnim informacijama iz vlade i jevrejskoj zaveri. Prilikom ostvarivanja jedne od ovih shema, poverljivi ljudi desničarskog pokreta ubedili su žrtve prevare da Sjedinjene Države nemaju novac, jer je vlada 1933. godine prestala da ima zlatnu podlogu za novac. Kao rezultat toga, predsednik 143
Sjedinjenih Država je ovlastio Delta snage da otimaju zlato od drugih zemalja. Kada zlato stigne, svaki Amerikanac imaće pravo na nekoliko miliona dolara. Da bi se kvalifikovali za to pravo, kazali su prevaranti, treba da se plati samo 300 dolara. Čovek bi pretpostavio da niko ne može biti tako glup da poveruje u tu priču, ali je Pitkevidž otkrio da je ova shema društvu desničarskih ekstremista donela preko 2 miliona dolara. Nasilje desničara takođe je veliki problem. Prva grupa desničarskih nasilnih ekstremista može se nazvati "braniocima". Ovi Ljudi veruju da su pod opsadom snaga Cionističke okupacione vlade (ZOG) ili novog svetskog poretka. Oni se naoružavaju, čitaju odlomke iz biblije u kojima se opisuje nasilje, i čekaju da se predstavnici savezne vlade pojave na njihovom pragu. Problem je u tomc što bi "agenti ZOGa" mogli biti prerušeni kao poštari koji nose poštu, ili studenti iz lokalnog koledža koji vrše ankete. U svetu jednog branioca ovo je napad na njega i onda se branilac žestoko brani. Drugi tip nasilnog prestupnika, napadači, rade stvari otvoreno. Ne želeći da sede mirno i čekaju da vlada napravi potez, napadači žele da se uhvate u koštac sa ZOGom. Oni koriste standardnu terorističku taktiku, uključujući i oružane napade, pljačke, bacanje bombi, paljenje kuća, postavljanje zaseda i ubistva. Osim toga, u borbi protiv svojih neprijatelja, oni se služe zastrašivanjem i pretnjama. Nihilistički napadači, kao što su Baford Farou (Buford Furrow) i Bendžamin Smit (Đenjamin Smith), odvojili su se od svojih grupa i napadaju u besu. Farou je ušao u Jevrejski centar u Los Anđelesu i počeo da puca na decu. Smit je vozio kola kroz predgrađe Čikaga i usput pucao u obojene i mešovite parove. Postoji još jedna tendencije koja još više zastrašuje, a to je otpor bez lidera. Male grupe naoružanih ekstremista podelile su se na ćelije bez centralnog vođe. Ako domaći terorizam bude sledio međunarodne tendencije, ovakve male grupe najpre će načiniti nasilje. Ova tendencija decentralizovanih malih grupa izaziva izvesnu zabrinutost Kju kluks klana i poznati desničarski ekstremista Luis Bim (Louis Beam), ohrabrio je lokalne grupe da rade svaka za sebe. Bilo da su Skinhedsi, milicije ili hrišćanski identitet, cilj pokreta je da se odupre upadu savezne vlade. Iako je veći deo članstva pokreta nalazi u ruralnim zajednicama, njihova filosofija se poklapa sa Marigelinim idealom iz njegovog dela Mali priručnik urbane gerile. Opasnost ne preti toliko od milicija, koliko od malih grupa bez vođe, koji preduzimaju nasilne akcije. Brent Smit ukazuje da se desničarski teroristi često služe oružanim pljačkama da bi pribavili novac za svoju kampanju. Stern podvlači da se pljačke dopunjavaju sukobima i militantnim otporom hapšenju ili vladinim nalozima. Desničarski ekstremisti, kao što su Slobodnjaci iz Montane, takođe redovno prete građanima i predstavnicima vlasti. Kao što se vidi iz napada u Oklahoma Sitiju, male grupe se služe i bombaškim napadima. Otpor bez vođe je veoma popularan među desničarskim ekstremistima. Posle opsade kod Rubi Ridža i Vakoa pojavio se novi trend. Stari levičarski i novi desničarski ekstremisti počeli su da traže zajednički jezik. Jedna filosofija, zvana Treća pozicija, pokušava da ujedini ta dva ekstrema u jedan. Radikali (levičari) i reakcionari (desničari) pronašli su da su im neke stvari zajedničke. Oni mrze vladu, nemaju korist od velikih korporacija, i ne veruju medijima, Svrha Treće pozicije je da zamagli razlike između levice i desnice ujedinjujući nekadašnje neprijatelje oko zajedničkih tema. Kada budemo proučavali najnoviji oblik domaćeg terorizma, ekološko nasilje, videćemo da ovaj trend dolazi još više do izražaja.
Ekoterorizam i prava životinja Upotreba termina "ekoterorizam" u vezi sa pravima životinja ili spasavanjem čovekove sredine, prilično je kontroverzna zbog toga što većina Ljudi ionako podržava te principe. To jest, vrlo malo ljudi je sklono da sakati, ranjava ili ubija životinje, a još manje Ljudi želi da uništi svoju planetu. Environmentalizam postoji kao politički pokret širom sveta, a on postaje kontroverzan onda kada se udruži sa terorizmom. Međutim, vrlo slično desničarskim ekstremistima i nasilnički ekologisti i borci za prava životinja žive u svetu koji su sami stvorili. Neki od njih i prekorače crtu i prelaze sa reči na dela. Agent FBI u penziji,Vilijam Dajson (William Dyson) (2000.), koji se 30 godina bavio domaćim terorizmom u Americi, kaže da ako želimo da shvatimo puni opseg ekoterorizma, moramo da pogledamo na koji način policija kategorizuje zločine i ekonomsko dejstvo nasilnog ekološkog ekstremizma. Dajson tvrdi da se većina zločina registruje kao lokalni vandalizam, a propušta se da 144
se istakne značaj totalne destrukcije. Dajson kaže da kada se izračuna sveukupno dejstvo ekoterorizma, vidi se da su Sjedinjene Države podvrgnute dugotrajnoj terorističkoj kampanji. Brajan Denson (Bryan) i Džems Long (1999) došli su do sličnog zaključka. Pošto su sproveli detaljno ispitivanje ekološkog nasilja za list Portland Oregonian, Denson i Long došli su do zaključka da je šteta od ekoterorizma dostigla cifru od više miliona dolara. Oni su ispitivali delovanje ekoterorizma u okviru deset meseci, uzimajući u obzir samo zločine koji su prelazili 50.000 dolara štete. Pronašli su sto slučajeva, od kojih je policija uspešno rešila veoma mali broj. Prema nalazima Densona i Longa, većina nasilnih dela počinjena je na američkom zapadu. Od 1995. do 1999 godine šteta koju su ekoteroristi naneli popela se na 28,8 miliona dolara. Zločini su se sastojali od napada na farme; uništavanja istraživačkih laboratorija na Kalifornijskom univerzitetu u Dejvisu (Davis) i na Mičigenskom državnom univerzitetu; od pretnji pojedinim ljudima, sabotaža uperenih protiv industrijske opreme i podmetanja požara. Denson i Long kažu da je pokret počeo u Engleskoj sedamdesetih godina, kada je osnovan Front za oslobođenje životinja (ALF). Do 1981. godine pojavio se nasilni ekološki pokret i obe ideje prenele su se na Sjedinjene Države. Da ironija bude veća, borci za prava životinja i ekologisti mrzeli su se između sebe. Obe grupe su mislile da se bore za različite ciljeve. A na američkom zapadu oba pokreta su bila široko prihvaćena. Kao i u slučaju desnice, jedan roman je poslužio kao inspiracija ekoteroristima. Roman Banda Monkey Wrench, koji je 1975. godine napisao Edvard Ebi (Edward Abbey) govori o grupi ekologista kojima je dozlogrdio industrijski razvoj na Zapadu. Ebi je aktivista pokreta za očuvanje čovekove sredine i nije ideolog pun mržnje kao Vilijam Pirs. Njegov roman je izmišljena priča koja je inspirisala neke ljude. U romanu Banda Monkey Wrench junaci priče se voze kolima kroz zapadne države Amerike i vrše sabotaže na buldožerima, spaljuju bilborde i nanose štetu imovini Ljudi, koji, po njima, uništavaju čovekovu okolinu. (Ovo je ista vrsta terorizma niskog intenziteta kojim su se bavili nemački levičari sredinom devedesetih godina). "Monkey wrenching" je postalo glavna oznaka ekoterorizma. U prošloj deceniji, kažu Denson i Long, ekstremisti iz ekološkog pokreta i pokreta za prava životinja su se ujedinili. Kao i desničari sličnog tipa, mnoge ovakve grupe bave se samo retorikom ili podsticanjem rušilačkog ponašanja. Poznate su pod više raznih imena, a bore se za ogroman broj ekstremističkih ciljeva. Ako samo pregledamo Svetsku mrežu takvih pokreta na Internetu, videćemo da postoji ogroman broj grupa i mnoštvo ekoloških ciljeva za borbu. Front za oslobođenje zemlje (FLF), Zemlja na prvom mestu, i Ministarstvo pravde bore se za očuvanje planete zemlje. Front za oslobođenje životinja, Milicija za životinjska prava, Banda milosrđa i Obojeni panteri bore se za prava životinja. Nasilničke organizacije, kao što su ELF i ALF, proklamuju, a i vrše oštećenja imovine. Retoričke grupe, kao što je Crkva eutanazije, nalaze se jednostavno na granici bizarnog, i proklamuju samoubistvo, sodomiju i kanibalizam, sa ciljem da dobrovoljno zatru ljudsku populaciju sa lica zemlje. Nasilni ekoteroristi uživaju da pričaju priče o svojim poduhvatima Denson i Long kažu da ELF izdaje anonimne kominike. Prema Web sajtu ALF (www.nocompromise.org/alt7alf.html), kriminalci koji se bore za prava životinja imaju svoj sistem za objavljivanje svojih aktivnosti. Kao i svi teroristi, ekoteroristi pokušavaju da publicitetom stvore utisak o svojoj snazi. ALF ide i dalje, i koristi svoj Web sajt kao sredstvo za obuku. Na primer, taktika za napade na farme vizona opisuje se do detalja. Uz pomoć serije u četiri epizode, čitaocima se daju lekcije o metodima za organizovanje operativnih ćelija, procedura za nabavljanje finansijskih sredstava, i uputstva za planiranje i izvođenje operacija. Ekologisti se ponose paljevinama, a obe grupe propagiraju uništavanje dobara kao svoj primarni cilj. Oni žele da ekonomskom destrukcijom primoraju one koji se bave razvojem zemlje, ili poseduju skijaške centre, farme i istraživačke laboratorije, da prekinu sa svojim radom. Denson i Long kažu da su ekoteroristi uspeli da promene neke industrijske procedure. Ekoteroristi su beskompromisni ekstremisti sa nedostatkom logike, baš kao i njima slični desničari. Pregledom njihove ideološke literature dolazimo do saznanja da oni ekologiju koriste kao surogat religije (Vajt, 2000.). Kao i postavke svih ekstremista, i njihove postavke su pune kontradikcija i virtuelnih apsurda. Na primer, Web sajt ALF, pod parolom "mi ne koristimo životinjske proizvode", preporučuje korišćenje kožnih rukavica pri napadima na farme vizona. Tu se ljudi koji jedu meso porede sa nacistima, a farme opisuju kao koncentracioni logori. Očigledno da članovi ALF ne 145
znaju da je Hitler bio vegetarijanac.
Crni hebrejski izraeliti U javnoj verziji izveštaja FBI Megido projekt (Megiddo), koji govori o mogućnosti verskog i kultnog terorizma na početku novog milenijuma, analitičar FBI piše da Crni hebrejski izraelizam ima potencijal da postane nasilna grupa (www.FBI.gov). Neki Ljudi su kritikovali ove navode i rugali im se, tvrdeći da je FBI preterano reagovao na jednu vrstu verovanja. Drugi opet veruju da je FBI otkrio opasne i nasilne verske trendove. Pre nego što završimo poglavlje o ekstremizmu u Sjedinjenim Državama, bacićemo pogled na Crni hebrejski izraelizam, a zatim na analizu FBI o njemu. Sta je Crni hebrejski izraelizam? Ukratko rečeno, to je Hrišćanski identitet sa afričkom primesom. Prema pisanju Tori Torpa (Tory Thorpe) (1996.) (www.blackmahaonline.com/blkheb.htm), Crni hebrejski Izraeliti veruju da su preci Izraelita bili crnoputi Afrikanci. Oni su se iselili u Nigeriju formirajući jevrejsku dijasporu i tamo su čekali da Bog ispuni obećanja koja je dao Hebrejima. Tada su se umešali beli trgovci robljem i osnovali veću dijasporu crnih afričkih Izraelita. Ova mitološka priča o Crnim hebrejskim Izraelitima i njihovim verovanjima, potiče još od Građanskog rata. Krajem dvadesetog veka, kao i Hrišćanski identitet, pokret je razradio zamršenu teološku potku da bi se objasnio status Afroamerikanaca. Na primer, prema pisanju Jehuda Benjamina be Jizrael (Yehuda Benyamin be Yisrael) (www.thelawkeepers.org), belci su se urotili da unište vezu između Afrike i Boga. Drugi izvor objašnjava da je kovrdžava kosa dokaz da su crnoputi ljudi božanskog porekla. Originalna biblija afričke baštine koristi se kao dokaz da su Jevreji koje je Mojsije odveo u seobu iz Egipta, bili crni. Teološka doktrina Crnog hebrejskog izraelizma ne izaziva potrebu za policijskom istragom, niti budi radoznalost, tako da kada se vrši istraga o sistemu te vere, može doći do spornih situacija. Prvi amandman dozvoljava slobodu religije i svako je slobodan da veruje u doktrinu Crnog hebrejskog izraelizma. Zbog toga neki ljudi kritikuju FBI što je ispitivao koncepciju Megido projekta. Međutim, FBI se nije interesovao za religiju, već za mogućnost nasilja. Neki segmenti Crnog hebrejskog izraelizma imaju prošlost u kojoj je vršeno kultno nasilje, a neki su satanizovali rase koje nisu afričkog porekla. Kao i potencijalno nasilje Hrišćanskog identiteta, ovaj aspekt Crnog hebrejskog izraelizma zaslužuje pažnju organa reda. Pažnju javnosti najviše su privukla aktivnosti Halona Mičela (Hulon Mitchell) mlađeg. Prema sudskom zapisniku (Apelacioni sud Sjedinjenih Država, 11. kotar, 1996), Halon Mičel i Linda Gejns (Gaines) preselili su se na Floridu, u Majami 1979 godine i postavili temelje kulta Crnih hebrejskih Izraelita, koji je poznat kao nacija Jahveha. Mičel je govorio svojim pristalicama da su Bog i Isus crne puti i da je on izabran da vodi crne ljude nazad u Izrael. Do 1980. godine njegove pristalice su, po njegovom naređenju, promenile svoja imena i uzele hebrejski identitet. Gejnsova je postala Džudit Izrael (Judith Israel), a Mičel je uzeo ime Jehvah ben Jehvah. Jehvah je anglikanska verzija hebrejskog tetragrama YHWH, (ili imena Boga). Mičelovo novo ime moglo bi se prevesti kao "Bog sin božji". Do 1985. godine nacija Jehvaha postaje kult. Mičel je sagradio Hram ljubavi i postavio naoružanu stražu oko ulaza. Gejnsova je kontrolisala, prihode svih članova kulta, dok je Mičel vladao svojim stadom gvozdenom rukom. Mičel je počeo da širi svoju teološku doktrinu, propovedajući da su belci đavoli i da članovi kulta treba da ih ubijaju u božje ime. On je osnovao jednu grupu unutar organizacije, koja se zvala Bratstvo i u čiji sastav je mogao da uđe samo onaj ko je ubio belog čoveka. Kada su neki članovi pokušali da napuste grupu, bili bi ili prebijani ili im je odsecana glava. U toku nekoliko sledećih godina, Mičel je slao "Anđele smrti" da ubijaju belce u okolini Majamija. Anđeli smrti imali su naređenje da Mičelu donesu delove tela iskasapljenih žrtava, kao dokaz da su zaista izvršili ubistva. Pet meseci trajalo je suđenje Mičelu, Gejnsovoj i još nekim članovima kulta, a na kraju su osuđeni po saveznom krivičnom zakonu o organizovanom kriminalu. Slučaj Crnog hebrejskog izraelizma pokazuje da su članovi takvih kultova na neki način razapeti između verovanja i činjenja dela, a to postavlja dilemu pred one koji su zaduženi za bezbednost. Teološka doktrina Crnog hebrejskog izraelizma nije nasilnička i većina njegovih vernika ne želi da ide stopama Halona Mičela. Međutim, za ljude zadužene za sprečavanje nasilja problem nastaje 146
onda kada verski sistem počne da degradira ili satanizuje neku drugu grupu ljudi i kada usledi nasilje. Svaki put kada se ekstremistička verovanja udruže sa mržnjom, ljudska zajednica je u opasnosti.
Glavne teze 1. Ekstremizam nije ništa novo u američkoj istoriji. Desničarski ekstremizam potiče još od Pobune viskija i traje do današnjeg ekstremističkog nasilja. 2. Modernu desničarsku ekstremističku misao karakteriše netolerantni verski dogmatizam, rasizam, i zavera. Pripadnici desnice drže se jedne ili više od ovih ideja: ideje supremacije bele rase, ideje preživljavanja, ili ekstremističkog verskog izraza. 3. Tarnerovi dnevnici i Lovac su nasilni desničarski romani fantazije u kojima je iznesena ideologija ekstremne desnice. 4. Desničarsko kriminalno ponašanje može se podeliti na nasilno i nenasilno. Nasilni prestupnici mogu biti branioci i napadači. U nenasilne prestupnike spadaju oni koji se ponašaju buntovno, koji se bave krivotvorenjem dokumenata i izmamljivanjem novca. 5. Radikalni ekolozi i aktivisti koji se bore za prava životinja, bave se prevashodno uništavanjem tuđe imovine u ime svoje borbe. Njihov cilj je ekonomsko oštećenje. 6. Crni hebrejski izraelizam je afroamerička verzija Hrišćanskog identiteta. Po njegovoj doktrini, crni Afrikanci su bili prvi Izraeliti. Jedna nasilna grupa, Nacija Jehveha, satanizovala je belce i pozivala na njihovo uništenje.
Teme za razmišljanje Tihi alarmni uređaj aktivira se javljajući da je izvršena oružana pljačka i patrolna kola kreću prema banci. Vi ste prvi patrolni policajac koji stiže na lice mesta. Na parkingu dva muškarca bele rase sa automatskim oružjem u rukama, drže na nišanu tri taoca. Vi ste blokirali prolaz da prestupnici ne mogu da pobegnu, i sklonili se u zaklon koji vas štiti od njihove eventualne vatre. Prestupnici viču da su oni predstavnici Jehvehove moći i ustavne vlade okupiranih država. Da li ćete sa tim ljudima razgovarati kao sa normalnim kriminalcima? Koji ćete sistem ubeđivanja primenili da biste održali mirnu situacija? Kada stigne komandir sa pregovaračima, koji ćete im savet dati?
Šta još treba pročitati Džon Džordž (John George) i Leird M. Vilkoks (Laird Wilcox), Američki ekstremisti: Milicije, supremisti, klanovi, komunisti i drugi (American Extremists: Militias, Supremacists, Klansmen, Communists and Others)
V PROBLEMI MODERNOG TERORIZMA 15. TEHNOLOŠKI TERORIZAM I ORUŽJE ZA MASOVNO UNIŠTENJE Dva teroristička incidenta, bombardovanje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 1993 godine i napad u podzemnoj železnici u Tokiju 1995, pozvali su svet na uzbunu zbog opasnosti od tehnološkog terorizma. U Njujorku su teroristi postavili kontejner pun otrovnih hemikalija u blizinu automobila bombe koji su detonirali u podrumskoj garaži parkingu Svetskog trgovinskog centra. Na sreću, vrelina bombe uništila je hemikalije pre nego što je došlo do njihovog raspršivanja. U Tokiju se desilo nešto drugo. Fanatici religioznog kulta pustili su otrovni gas u podzemnu železnicu sa namerom da izazovu što veći broj žrtava. Gas se nije proširio svuda kako su se nadali. Ipak, dvanaestoro ljudi je umrlo i preko 5000 je povređeno. Ovakve akcije postavljaju pred nas nekoliko 147
pitanja: Šta je tehnološki terorizam? Kakva opasnost preti od oružja za masovno uništenje? Kako teroristi mogu da iskoriste to oružje? Koje kontramere mogu da se preduzmu? Sva ta pitanja biće tema ovog poglavlja. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da ukratko ispričate napad Auma šinrikjoa u Tokiju. 2. Da definišete i opišete tehnološki terorizam 3. Da raspravljate o ranjivosti Sjedinjenih Država na tehnološki terorizam? 4. Da izložite bezbednosne probleme američke energetske industrije. 5. Da navedete opasnosti koje prete od nuklearnog, biološkog i hemijskog terorizma. 6. Da opišete kakva opasnost preti od sajber terorizma. 7. Da prodiskutujete koje su moguće reakcije na tehnološki terorizam.
Aum Šinrikjo 20. marta 1995. Tokio je doživeo tehnološki teroristički napad čiji je izvršilac bila radikalna verska sekta. Članovi verskog kulta Aum šinrikjo ili Aum vrhunske istine, pustili su otrovni gas sarin u podzemnu železnicu punu sveta. To je bilo kriminalno terorističko delo koje je trebala da pruži psihološku satisfakciju članovima sekte, ali je imalo kobne posledice. Teroristi nisu bili pojedinci koji žele društveno oslobađanje, ili neku vrstu nebulozne političke osvete; to su bili članovi organizovanog verskog kulta koji je pokušao da obori japansku vladu. Nenamerno sprovodeći teoriju Karlosa Marigele u delo, napad je trebalo da izazove haos, a teroristi su se nadali da će u opštoj konfuziji, oni preuzeti vlast. Sve moderne civilizacije iznedrile su neku vrstu nasilja, koje se sprovodi ili u ime neke religije ili u ime surogatne ideologije, tako da kultno nasilje u modernom svetu ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Svet je bio šokiran kada je 1977. godine stotine ljudi izvršilo samoubistvo na zapovest Džima Džonsa (Jim Jones), harizmatičnog šarlatana koji je manipulisao svojim sledbenicima uvukavši ih u verski kult. 1993 Vernon Vejn Hauel (takođe poznat i kao David Koreš Koresh) uspeo je da spali ili ustreli većinu svojih sledbenika, kada su federalni agenti došli do njegovog uporišta kod Vakoa u Teksasu. Drugi kultovi (sekte) su manje agresivni, i samo zahtevaju od svojih sledbenika da prepišu svoju imovinu lokalnom mesiji. Slučaj Aum Šinrikjo je alarmantna promena te prakse. Članovi sekte dobili su instrukciju da napadnu i osvoje svet. Trebalo je da počnu sa Tokijom. Prema podacima Stejt departmenta (1996.), u napadu otrovnim gasom u tokijskoj podzemnoj železnici prvi put je od strane terorista u većoj količini upotrebljen hemijski agens. Procenjeno je da su članovi kulta želeli da destabilizuju japansku vladu i preuzmu vlast. Teroristi Aum šinrikjo napali su u isto vreme pet vozova podzemne železnice, ubivši 12 ljudi i ozledivši otprilike 5500. Potonja istraga Japanske policije povezala je Aum šinrikjo sa jednim prethodnim napadom iz 1994. godine pri kome je upotrebljen gas, kada je stradalo 7 ljudi, a ozleđeno njih 500 (Muir, 1999.). Najbolji i najpotpuniji prikaz grupe Aum šinrikjo dao je D.W Breket (Brackett) (1996.). Breket kaže da je vrlo teško proniknuti u ceo taj događaj, jer razne službe japanske birokratije opisuju napad na različite načine. Pregledajući izveštaje, Breket je pronašao da se grupa okupljala oko harizmatičnog vođe Šoko Asahare. Grupa Aum šinrikjo planirala je ubistva i pravila generalne probe pre napada na podzemnu železnicu, a razradila je i mehanizam za finansiranje, razvijanje i podršku programa za upotrebu oružja za masovno uništenje (WMD). Pritom, sve to nije planirala neka država ili narod, već verski motivisana teroristička grupa. Novinari istraživači David Kaplan i Endru Maršal (Andrew Marshall) (1996.) daju manje objektivnu sliku sekte od Breketa, ali i oni otkrivaju istu zastrašujuću infrastrukturu koja se nalazila iza naizgled loše vođenog incidenta. Prema pisanju Kaplana i Maršala, napad u Tokiju nije bio nasumična, već sinhronizovana akcija, čiji je cilj bio izazivanje velikog broja žrtava. Kada su teroristi grupe Aum šinrikjo otvorili kontejnere sa gasom, trebalo je da se formira oblak gustog gasa koji bi obavio pet raznih vozova sa istom destinacijom. Teroristi su verovali da će se gas iz podzemne železnice raspršiti po centru Tokija. Srećom, ovaj incident prošao je sa minimalnim brojem žrtava. 148
Breket, Kaplan i Maršal slažu se da se iza napada nalazila impresivna tehnologija. Teroristi su koristili gas sarin, koji je smrtonosan gas bez boje i mirisa, a proizveli su ga nacistički naučnici za vreme Drugog svetskog rata. Teroristi su nosili hemikalije u posudama, iz kojih u dodiru sa vazduhom izlazi gas, a stavili su ih ispod svojih sedišta. Malo pre 8 sati, svaki terorista je probio paket ispod svog sedišta i sarin je počeo da ističe u vagone, delujući istog trenutka. Kaplan i Maršal kažu da je od zastrašujuće tehnologije još alarmantnije poreklo terorista. To nisu bili neprilagođeni članovi društva, niti mladi Ljudi koji tragaju za svrhom života, niti ljudi koji su postali pravoverni članovi sekte zbog neuspeha u društvu. Među teroristima su se nalazili najbolji i najumniji ljudi Japana, između ostalih i jedan sredovečni hirurg, tri fizičara, i jedan elektroinženjer. Svi su oni bili dovoljno inteligentni i obrazovani da mogu da izvedu akt tehnološkog terorizma. Lider Aum šinrikjo, Šoko Asahara, oformio je čudnu religiju koja se labavo bazira na hinduizmu i budizmu. U stvarnosti, on je za svoje sledbenike postao, kako kaže Breket, mesijanska figura. Pun božanskih nadanja, Asahara ubeđuje svoje sledbenike da je samo i jedino on sposoban da im tumači istinu. Kako je kult rastao devedesetih godina Asahara je učvrstio svoju vlast nad grupom. Dobio je kontrolu nad ogromnim ličnim bogatstvom i svoj mesijanski status doveo je do pozicije neospornog vladaoca. Asahara je u tome uspeo zato što je udružio svoje harizmatsko vođstvo sa ekonomskom snagom, ali Asahara se nije zaustavio samo na posedovanju novca. On je upotrebio svoje bogatstvo da uđe u sajber prostor i Aum šinrikjo postaje kult visoke tehnologije. Kaplan i Maršal ističu da je organizacija Aum šinrikjo kombinovala tehnologiju sa raznim modernim spravama. Kult se internacionalizovao kada je Aum šinrikjo potražio naučnike i oružje među razvlašćenim ljudima u bivšem Sovjetskom Savezu. Kult je uspostavio finansijsku mrežu širom zapada, i ustanovio veze sa sindikatima organizovanog kriminala u Japanu. Regrutovao je inteligenciju, obećavajući obnovu smisla života u novom svetu. Članovi kulta prošli su kroz vojnu obuku, predavanje religiji pod uticajem droge i učili su da proizvode oružje. Kult se nije zadovoljavao lakim oružjem. Koristeći tehničko znanje članova i dobre finansijske resurse, Asaharini sledbenici počeli su da prave tehnološko oružje. Aum šinrikjo imao je jedan jedini cilj: da očisti svet i da u njemu zavladaju Asaharine doktrine. Kaplan i Maršal žestoko kritikuju japansku policiju i tvrde da ona nije intervenisala, ili nije shvatila ozbiljnost kulta kada se prvi put susrela sa njim. Možda oni imaju pravo, ali je istina da je istraga posle napada otrovnim gasom u podzemnoj železnici, bila temeljna. Otkrila je proizvodna postrojenja i infrastrukturu koja je imala kapacitete da izazove masovno umiranje. Aum šinrikjo je oformio međunarodne baze podrške i planirao operacije na međunarodnom planu. Breket je dao iscrpniju analizu delovanja Japanske policije i društvenih ograničenja koja su uticala na njenu istragu. Breket tvrdi da je hapšenje u Japanu jednako izricanju krivične presude u Americi. Zato Japanska policija nerado vrši hapšenje dogod nije sigurna da je osumnjičeni kriv. Ovo društveno ograničenje išlo je Asahari na ruku. Jedna od najvećih opasnosti od grupe Aum šinrikjo je što je versku eshatologiju spojila sa nasiljem i tehnologijom. (Eshatologija se odnosi na poslednja iskustva i vreme pred kraj čovečanstva). (Vidi Glavu 4). Ganter Luji (Gunther Lewy) (1974.) tvrdi da je kombinacija nasilja i eshatoiogije opasna jer daje ratnicima kosmički osećaj pravde. Zbog toga što su dok se bore direktno povezani sa svojim shvatanjem božanskog, eshatološki ratnici su specijalno ubojiti, jer veruju da njihove akcije imaju oreol svetosti. Slučaj grupe Aum šinrikjo potvrđuje Lujiovu tezu. Postoji još jedan uznemirujući faktor koji nema veze sa religijom. Istorija pokazuje da versko nasilje nije ništa novo, ali tehnologija je nešto drugo. U slučaju grupe Aum šinrikjo ne samo da je religija koristila nasilje, već je uključila i tehnologiju. Terorističke grupe često prete tehnološkim napadima, ali ih nerado vrše. Ako se i bave tehnološkim terorizmom, oni uglavnom shvataju da na taj način seju zametke i svoje sopstvene propasti. Na primer posle napada u podzemnoj železnici, policija je rasturila Aum šinrikjo i u fizičkom i organizacionom smislu. 'Svako ko je racionalan može da shvati da tehnološki terorizam ne vodi pobedi (Dženkins Jenkins, 1987. 1996.). Kao što je i naznačeno u Glavi 4, problem svetih ratnika, tj. verskih ratnika koji su u direktnoj vezi sa istinom, je što racionalnost ne predstavlja nikakvu prepreku za njihove akcije. Ako bi neko pokušao da im dokaže da bi ubistvo više hiljada Ljudi u tokijskoj podzemnoj železnici izazvalo bes celokupnog političkog sistema Japana i dovelo do odmazde, verski fanatici bi odbacili taj argument. Fanatici odgovaraju božanskim proglasima, a verski teroristi veruju da dobijaju 149
instrukcije od Boga. Kada se vera ljubavi pretvori u doktrinu mržnje, dobija se koban rezultat. Tehnološka destrukcija čini mogući scenario još više zastrašujućim, a pošto kod Ljudi postoji tendencija da se povode za lažnim mesijama, onda će verovatno biti još slučajeva kakav je kultni terorizam Aum šinrikjo.
Tehnološki terorizam Nekoliko analitičara terorizma (na primer, Krenšo Crenshaw, 1977; Klark Clark, 1980; Wordlou Wardlaw, 1982; Dženkins Jenkins, 1983; Kuperman Kupperman, 1985b; Vajt, 1986b; Sloun Sloan, 1995; i Laker, 1996. i 1999) upozorili su na opasnost od tehnološkog terorizma. Tehnološki terorizam je zapravo upotreba oružja za masovno uništenje (WMD), ili teroristički napad na tehnološke sisteme, kojim se želi da izazove opšti haos. Može se sastojati iz dve osnovne akcije. Teroristi mogu da upotrebe oružje za masovno uništenje, ili mogu da koriste vagon pun hemijkalija kao hemijsku bombu, ili da jednostavno programiraju virtuelnu bombu preko kompjuterske mreže. Visoko obrazovani teroristi mogu da čine sve to u jednom koordiniranom napadu. Pre nekoliko godina, većina analitičara nije verovala da se takvi napadi mogu desiti. Brajan Dženkins (1987.) artikulisao je ovo gledište. Dženkins kaže da je teško napraviti WMD. Kompleksnost WMD i tehnička ekspertiza, koja je potrebna da bi se izazvalo što više žrtava pri aktiviranju oružja, blokira njihovu upotrebu. Uz to, Dženkins smatra da se upotrebom WMD ne dobija velika korist. Ako se upotrebi, vlasti će mobilisati sve svoje snage u borbi protiv terorističke grupe. Javnost će, bez svake sumnje, u punoj meri podržali akcije vlade. Ukratko, upotreba WMD politički se ne isplati. Volter Laker (1980.) ukazuje da ovakav scenario nije više tako siguran. Verski fanatici ne gledaju da li će im se nešto politički isplatiti, kao što to čine politički teroristi. Verski teroristi su sad više skloni da koriste tehnološke napade nego što su nekad bili. Tehnološki terorizam izaziva sve veću zabrinutost među stručnjacima za bezbednost. Brajan Klark (1980.) bio je medu prvima koji su zazvonili na uzbunu zbog mogućnosti tehnološkog terorizma. Klark smatra da je značaj terorizma potcenjen. Klark piše da je terorizam oružje za postizanje kriminalnih i političkih ciljeva i da će postati takav problem, da će u poređenju s njim mnogi drugi društveni problemi postati nevažni. Klark tvrdi da će onog trenutka kada teroristi počnu da koriste tehnologiju, politički terorizam postati najveći problem u svetu. Klark dokazuje da je terorizam prešao preko praga i ušao u tehnokratsko doba. Klark je napisao svoju knjigu da bi ukazao na potencijalnu veličinu problema, kao i da optuži američku vladu da se nije dovoljno pripremila za ovakav terorizam. On je takođe želeo da ukaže na političke i društvene posledice tehnološkog terorizma velikog formata. Ukratko, njegova knjiga treba da posluži kao opomena. Klark optužuje tehnološku industriju za tri stvari. Prvo, nuklearni otpad nije adekvatno zaštićen i može se vrlo lako ukrasti. Drugo, on veruje da su fabrike za proizvodnju hemikalija nedovoljno obezbeđene i da se hemijsko i biološko oružje (CBW) može lako ukrasti kao i nuklearni otpad. Treće, Klark smatra da transportni sistem za prenos opasnog hemijskog i biološkog oružja nema propisnu zaštitu. Holsted (Halstead) i Balard (Ballard) (1997.) u svojoj studiji o problemima anti terorista u industriji nuklearnog otpada, ukazuju da su sadašnji problemi mnogo ozbiljniji nego pre dvadeset godina kada je Klark prvi put o njima govorio. Sva ova upozorenja ukazuju da su Sjedinjene Države veoma ranjive na tehnološki napad. Klark tvrdi da njegovo mišljenje nije bilo prihvaćeno od svih i navodi komentare J. Bauera Bela kao ilustraciju suprotnog mišljenja. Klark ukazuje da mnogi analitičari ne smatraju terorizam mnogo značajnim. On, međutim, odbija njihove argumente na osnovu opasnosti koje prete od tehnologije. Klark kaže da potencijalna smrtonosnost tehnologije poništava smisao tih argumenata. Sa upotrebom tehnologije, terorizam će postati krajnje važan. Po Klarkovom mišljenju, to je samo pitanje vremena. Zagledajmo se malo dublje u Klarkove teze. Sta bi se desilo da su članovi Aum šinrikju uspešnije raspršili sarin? Sada kada je jedna grupa terorista izvršila tehnološki napad, da li verujete da će to učiniti i neko drugi? Kako mislite da će vlast reagovati na smrt nekoliko hiljada Ljudi posle tehnološkog napada? Iako je svet doživeo nekoliko strašnih tehnoloških havarija (topljenje nuklearnog materijala u Rusiji i isticanje gasa u Indiji), nijedna teroristička grupa nije izvela 150
uspešan tehnološki napad. Ako je Klark u pravu, onda to možemo da očekujemo u budućnosti.
Ranjivost Sjedinjenih Država u odnosu na tehnološki terorizam Sjedinjene Države su tehnološki najnaprednija supersila u svetu. Tehnologija otvara nova vrata prema budućnosti, što su mnogi Amerikanci uzeli kao gotovu stvar. Neke druge konkurentske zemlje povremeno su koristile nonšalantan odnos Sjedinjenih Država prema tehnologiji, ali Amerika ostaje vodeća sila u korišćenju novih industrijskih i tehnoloških metoda. Zajedno sa Japanom i Zapadnom Evropom, i Sjedinjene Države su tehnološki orijentisano društvo. Ironija američkog tehnološkog uspeha je to što je zemlja postala ranjiva, kako na napade na tehnologiju, tako i na napade pomoću tehnologije. Čovek ne mora da se složi sa političkim mišljenjem Brajan Klarka da su Sjedinjene Države zavisne od tehnologije. Dok je vojska preduzela mere opreza da bi zaštitila odbranu zemlje i sistem oružja od upada neprijatelja, civilna industrija zaostaje u tom pogledu. Pošto postoji zavisnost Sjedinjenih Država od tehnologije, to teroristima otvara prostor za napad. Nema jasnog puta za rešavanje problema tehnološke ranjivosti. Neki analitičari, kao Holsted i Balard (1997) predlagali su uvođenje novih strogih mera zaštite i novih sveobuhvatnih mera bezbednosti. Drugi analitičari misle da je bolje napraviti smirenu procenu potencijalnih opasnosti (Hajm Heim, 1984.). Analitičari se ne slažu oko veličine opasnosti i većina njih se bavi najviše oružjem za masovno uništenje. Studija kojusu napisali Berković (Berkowitz) i saradnici (1972.) među prvima se bavila ispitivanjem posledica od oružja za masovno uništenje u rukama terorista. Oni su zaključili da bi rezultat bio pravi haos. Prema navodima studije, između 1967. i 1970. godine bilo je nekoliko pokušaja od strane radikalnih grupa da se izvrši neka vrsta biološkog napada. Iako je to stara informacija, ona postaje realnost posle napada grupe Aum Šinrikjo u Tokiju. Berkovićeva studija ukazuje da postoji nekoliko ranjivih mesta. Gradski vodovod može biti kontaminiran. Mada bi se otrovi rasplinuli u većoj količini vode,došlo bi do opšte panike u javnosti. Uz to, kriminalne organizacije pokušale su da proizvedu hemijsko oružje za ucenjivanje i ubijanje. Berković i njegove kolege takođe ukazuju na pokušaje da se ukrade ili proizvede biološko oružje u Evropi i Sjedinjenim Državama. Robert Malen (Mullen) (1978) takođe ispituje ranjivost modernog društva u odnosu na tehnološko oružje. Mogućnost masovnog uništenja pojavljuje se u skorijoj istoriji. U prošlosti, ubijanje ljudi zahtevalo je mnogo ljudi koji bi vršili ubijanje. To se sa dolaskom tehnologije promenilo. Terorizam masovnog uništenja može se ostvariti upotrebom biološkog i nuklearnog oružja. Malen tvrdi da terorizam koji se zasniva na oružju za masovno uništenje zahteva umeće koje malo koji terorista poseduje. Tehnološko oružje traži i tehničko znanje i potporne mreže. Mnoge grupe nemaju te kapacitete, ali Malen ukazuje da se ne možemo osloniti na prošlost kada govorimo o budućnosti. Mogućnost za masovno uništenje postoji. Robert Kuperman i Darel Trent (Durrell) (1979.) bave se nekim pitanjima u vezi sa tehnološkom opasnošću. Kuperman (1985b) još jednom ispituje to pitanje usredsredivši se specijalno na organizacionu shemu reakcije na tehnološku opasnost, i opisuje potencijalnu opasnost koju za Sjedinjene Države predstavlja tehnološki terorizam. I Kuperman i Trent, međutim, gledaju na stvari polovično, tako da ili samozadovoljno ignorišu ili preterano reaguju na ceo problem. Oni u svojoj analizi predlažu da se obrazuje specijalna policija koja će moći da se odupre toj opasnosti. Industrijska i tehnološka zaštita radiće samo ako uz nju postoji i pravilna procedura u slučaju uzbune. Kuperman i Trent predlažu varijante kako da se restruktuiraju američki federalni biroi i mreže za planiranje uzbune. Za razliku od mnogih analitičara, Kuperman i Trent veruju da je analitička literatura o terorizmu prilično kompletna. Oni ne vide potrebu da se štampaju i dodatne teoretske knjige. Umesto toga, oni tvrde da je Volter Laker pravilno opisao istorijsku i društvenu pozadinu terorizma, a da je Brajan Dženkins pravilno analizirao sadašnje i buduće trendove. Jedina praznina u literaturi je oblast tehnologije. Kuperman i Trent pokušavali su da pokrenu planiranje politike kontraterorizma; tehnologija ih je motivisala da o tome pišu. Oni smatraju da je problem tehnološkog terorizma bio uglavnom 151
zanemaren i da vlada Sjedinjenih Država nažalost nije pripremljena da se uhvati u koštac sa opasnošću od tehnologije. S tim u vezi, oni pišu o nekoliko užasnih potencijalnih scenarija terorističkih napada (u kojima ne daju teroristima obaveštenje kako se pravi ili koristi oružje). Oni se nadaju da će razornost ovih scenarija privući pažnju kreatora američke politike. Kuperman i Trent veruju da društvena ograničenja nisu dovoljna da bi se upotreba oružja za masovno uništenje mogla isključiti. Sve veći pristup nuklearnom i hemijskom oružju doveo je do njegove upotrebe ili pretnji da će biti upotrebljeno. Nacionalne države ozakonile su upotrebu oružja za masovno uništenje i na taj način utrle put teroristima da ih koriste. Analitičari zaključuju da je došlo vreme da se shvati prava destruktivnost ovog oružja. Oružje koje teroristi najčešće koriste je bomba. To oružje bilo je popularno kroz istoriju, lako se prenosi, a za policiju uvek predstavlja veliku zagonetku. Kuperman i Trent tvrde da preti opasnost od sve savršenijih bombi, kako bioloških, tako i nuklearnih. Skorašnje iskustvo pokazuje da čak i konvencionalne bombe, kada su usavršene, mogu da raznesu putnički avion. Kuperman i Trent tvrde da se psihološki efekat postiže upotrebom bilo kojeg tipa oružja i oni predviđaju da će u javnosti nastati panika ako teroristi upotrebe nuklearne ili biološke agense. Oni smatraju da će teroristi pošto znaju da je nuklearnu bombu teško napraviti ili ukrasti, umesto bombe koristiti radioaktivni materijal za postizanje psihološkog efekta u javnosti. Sličan potencijal imaju i hemijsko i biološko oružje, pod uslovom da se koriste efikasna sredstva za njihovo širenje. Napadi na tehnološke ciljeve su drugi način masovnog uništavanja bez posezanja za tehnološkim oružjem. Usto, Kuperman i Trent ukazuju da teroristi mogu izazvati paralizu celokupne privrede, ako napadanu na ciljeve koji obezbeđuju proizvodnju i pružaju usluge. Električna mreža je sa ove tačke gledišta veoma važna, a cilj terorista bi najverovatnije bile transmisione linije i transformatori. Takođe su ranjivi i gasovodi i naftovodi, kao i obične i nuklearne centrale. Osim toga, i kompjuterska mreža može biti meta terorista. U svojoj analizi Kuperman i Trent preporučuju da se radi što efikasnije kontraterorističke borbe prvo reorganizuje američka birokratija na saveznom nivou. Bez ulaženja u detalje, njihova preporuka predlaže da se reorganizacija izvrši u dva koraka. Prvo, prenošenje jasne odgovornosti za krizne situacije na nekoliko glavnih federalnih agencija. Uloga svake agencije ponaosob biće opisana u uputstvima koja će one dobiti, a šefovi biroa treba da budu odgovorni za opremljenost i sposobnost svojih agencija da se izbore sa mogućim terorizmom. Druga preporuka Kupermana i Trenta sadrži niz uputstava. Oni preporučuju da vlada razradi realistične planove za vođenje i koordiniranje svojih jedinica pri kontraudaru. Potrebno je formirati mali, stručan krizni štab koji bi upravljao operacijama u slučaju tehnološkog napada. Prema mišljenju dvojice istraživača, nije potrebno biti stalno zaokupljen kontraterorističkim funkcijama svake agencije, jer je verovatnoća da će doći do te vrste terorizma, dosta mala. Međutim, pripremom za takav događaj i određivanjem ljudi koji će voditi operaciju protiv terorističkog napada te vrste, može se zaustaviti napad i povratiti normalno stanje. Neki specijalisti za pitanja bezbednosti bave se pre svega raznim načinima prevencije. Tu treba koristiti ideje takvih organizacija kakva je Američko društvo za bezbednost u industriji. Prevencija tehnološkog terorizma izvodi se iz iskustava pri zaštiti tehnoloških materijala. Robert Kindilien (1985) bavi se ovom temom u vezi sa nuklearnom industrijom. Pojačanje bezbednosti smanjiće rizik od nestajanja ili gubljenja opasnog materijala i otpada. Američka industrija je trenutno jako izložena mogućnosti da takav materijal nestane. Kindilien smatra da je potrebno proceniti rizike i odmah ih otkloniti agresivnim sistemom bezbednosti. Postoji još jedna opasnost po Sjedinjene Države, na koju ukazuju mnogi analitičari. Ako dođe do terorističkog napada i masovnog uništavanja, prva reakcija javnosti biće verovatno panika. Strah od hemijskog oružja i radioaktivnosti ionako je već rasprostranjen medu ljudima. Ako američka javnost sazna da je neki veliki grad u opasnosti, ima razloga da verujemo da će strah zahvatiti naciju. U takvoj klimi straha, sve dosad negovane slobode biće uništene. Rasel Ajers (Russell Ayers) (1975.) i Džon Barton (John) (1980.) pozabavili su se ovim pitanjem. U tom smislu, još jedna posledica tehnološkog terorizma predstavlja opasnost. Reagujući na masovno uništenje, snage bezbednosti i policija uvećaće svoje redove. U mnogim društvima to dovodi do smanjenja građanskih sloboda. Idealna funkcija američkog pravnog sistema je da štiti individualna prava, ali znamo iz istorije da u situaciji kada vlada panika, vlada i policija zaboravljaju na te slobode. S razlogom se može verovati da bi tehnološki terorizam izazvao 152
paniku, a u takvim situacijama građanska prava stavljaju se na stranu. Druga potencijalna meta tehnologije i terorizma je industrija energetike. Nafta i gas su glavni energenti u Sjedinjenim Državama. Kuperman i Trent napisali su kao dodatak svojoj analizi jedan članak, koji pokreće pitanje bezbednosti energetske industrije. Tu se tvrdi da transport i skladištenje fosilnih goriva nisu baš toliko bezbedni koliko se misli.
Problemi bezbednosti u industriji energetike Sjedinjene Države koriste energiju za održavanje svoje tehnologije, tako da bi se prekid snabdevanja energijom mogao smatrati pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Ako neka druga nacija ili teroristička grupa budu u stanju da prekinu dovod energije u Sjedinjenim Državama, moglo bi doći do prestanka rada glavnih segmenata privrede. Bezbedna proizvodnja energije, transport i skladištenje, sve su to sastavni delovi privrede, koji su od životne važnosti za Sjedinjene Države. Kuperman i Trent tvrde da su električni sistemi veoma ranjivi. Napad na glavne transformatore električne struje mogao bi da prekine dovod struje u većem delu zemlje i to na duže vreme. Oštećenje glavnih električnih centrala takođe bi imalo dugotrajne efekte. Trenutno takva opasnost postoji na lokalnom planu. Bilo je industrijskih sabotaža u električnim centralama i transformatorima, ali su posledice bile lokalnog karaktera i kratkog efekta. Mejnard Stivens (Maynard Stephens) (1979, str. 220-223) procenio je koliko su naftni sistemi i sistemi prirodnog gasa izloženi opasnosti. Stivens tvrdi da bi prekid dovoda nafte i gasa imao najrazorniji ekonomski efekat od svih mogućih napada na energetiku. Razlog je u tome što su nafta i gas najveći izvori energije za Sjedinjene Države. Sedamdesetpet posto potreba Sjedinjenih Država za energijom oslanja se na naftu i gas. Iako električna mreža ima i rezervno napajanje, ako se naftovodi i gasovodi unište, ne postoji nikakav drugi način da se to nadoknadi. Prema pisanju Stivensa, efikasnost sistema je glavni problem. Planeri industrije i vlade projektovali su cevovode tako da obezbeđuju maksimalni protok i raspodelu proizvoda. Kao rezultat toga, nafta i gas prelaze stotine milja kroz vrlo efikasan i zgusnut sistem cevovoda. Ali baš ova efikasnost sistema slabi njegovu bezbednost: napad na glavni cevovod uvećao bi efekat napada. Sivensa najviše brine što ni savezna država ni američke države svaka za sebe ne posvećuju dovoljno pažnje zaštiti gasne i naftne industrije. On tvrdi da vlada nije preduzela gotovo nikakve zaštitne mere. Stivens smatra da to što na domaćem terenu u Sjedinjenim Državama nije bilo mnogo terorizma, čini da opasnosti koje prete naftnoj i gasnoj industriji svima izgledaju samo teoretske. Međutim, stvari su se izmenile od vremena kada je Stivens napisao ovaj članak. Ne samo da je u Sjedinjenim Državama bilo terorizma na domaćem terenu, nego se zna da su neke strane vlade bile umešane u njega. Izgleda da su Kuperman i Trent bili u pravu. U početnoj fazi, kada su se desili teroristički napadi na Svetski trgovinski centar i u Oklahoma Sitiju, glavno oružje koje je korišćeno bila je bomba. U budućnosti se mogu očekivati komplikovaniji napadi. Sistemi prenosa nafte i gasa su odlična meta. Sledeći posle njih su transportni centri i delovi transportne mreže. Da bismo dobili jasnu sliku o ovome, uzmimo kao primer situaciju kakva je bila za vreme rata u Persijskom Zalivu 1991. godine. Američka teška ratna oprema bila je dostavljana preko luka, duž atlantske obale i Meksičkog Zaliva. Pretpostavite da ste vi neki od lidera sa Bliskog istoka, a Amerikanci protiv vaše zemlje pripremaju operaciju tipa Peščane oluje. Vaša konvencionalna armija nije sposobna da zaustavi Sjedinjene Države, ali imate nekoliko terorističkih kampova za obuku u zemlji, kao i veze sa međunarodnim terorističkim strukturama unutar. Sjedinjenih Država. Šta biste mogli da učinite? Ako imate visoko razvijeno tehnološko oružje, onda biste relativno lako mogli napasti Sjedinjene Države. Ako biste napravili dovoljan broj eksplozija u lukama Hjustona, Čarlstona, Norfolka i Njujorka, mogli biste da ometate otpremanje teške opreme na Bliski istok. Ako tome dodate i napade na električnu mrežu i gasovode, bili biste još efikasniji. Najzad, dobro postavljene bombe, kao što je bila ona u Oklahoma Sitiju, izazvale bi opštu paniku. Ovaj hipotetični scenario nije napravljen da bi izazvao paranoje, a čak i da se dogodio, verovatno se ne bi završio teškim porazom Sjedinjenih Država. Osim toga, bilo koja država koja bi pokušala takav napad, morala bi veoma temeljno da ga planira i koordiniše, a to je nešto daleko iznad liderskih sposobnosti jednog 153
uličnog razbojnika kakav je Sadam Husein. Međutim, da se takav napad dogodio, onda bi vojne snage bile izolovane na Bliskom istoku i snabdevanje bi im bilo prekinuto. U početnoj fazi Pustinjske oluje, to je moglo izazvati više hiljada žrtava među Amerikancima. Zbog toga, buduća politika i planiranje moraju da budu sposobne da predviđaju ranjivost Sjedinjenih Država u tehnološkom smislu. Ako se terorizmu priđe kao pravnom problemu, onda se moraju posebno odrediti uloge saveznih državnih i lokalnih policija u Sjedinjenim Državama.
Opasnost od nuklearnog terorizma Najčešća tema diskusija o budućem terorizmu je nuklearni napad, i izgleda da takav scenario izaziva psihološki mnogo više straha nego bilo koji drugi. Možda je to zato što postoji veoma rasprostranjen strah od nuklearnog oružja, ili zato što je javnosti dostupno više znanja o toj temi. Bez obzira na sve, često je nemoguće razgovarati o budućnosti terorizma, a da se ne razgovara o mogućem dejstvu nuklearnog oružja ili radioaktivnog materijala (Sanz, 1992.) Jedan od mnogobrojnih analitičara koji su se bavili pitanjem nuklearnog terorizma, B. David (1985.) izdvojio je četiri kritične tačke u ovoj problematici. Prvo, obično se uporedo sa nuklearnim terorizmom raspravlja o terorizmu hemijskim i biološkim oružjem. Drugo, pravi nuklearni terorizam zahteva ili komplikovan proizvodni proces ili krađu radioaktivnih materijala ili oružja; lakše je proizvoditi agense CBW i lakše je doći do njih. Treće, ono što je osnovno u odbrani od nuklearnog terorizma je da se utvrdi motivacija grupe koja možda namerava da upotrebi oružje za masovno uništenje. Najzad, još uvek postoje društvene sankcije protiv korišćenja tog oružja. Marta Krenšo (Krenshaw) (1977.) ukazuje na nešto drugo. Prvo Krenšova je zabrinuta zbog širenja nuklearnog materijala na međunarodnom planu. Ona smatra da obilje nuklearnog materijala povećava verovatnoću nuklearnog terorizma u budućnosti. Iako je prošlo više od dvadeset godina od ove analize Krenšove, još uvek je nuklearna tema dominantna u međunarodnim krugovima. Predsednik Klinton potpisao je 1996. antinuklearni sporazum čiji su pokrovitelj Ujedinjene nacije, ali su neke države, kao na primer Indija, odbile da podrže ovu zabranu. Slom Sovjetskog Saveza dovodi do situacije u kojoj su aktivna nuklearna oružja postala dostupna terorističkim grupama. Krenšova je takođe izrazila zabrinutost zbog sve većeg broja nuklearnih centrala. To povećava mogućnost za napade na električne centrale i krađu otpadnog materijala. Teroristi koji nemaju mogućnosti da naprave ili kupe nuklearno oružje mogu jednostavno da dobave nuklearni otpad iz centrala, i da ga detoniraju. To bi proizvelo "nuklearnu" eksploziju na nivou tla. Brajan Dženkins (1975, 1980, 1986, 1987.) prišao je problemu nuklearnog terorizma veoma oprezno, ponudivši nekoliko odgovora. Prvi odgovor dao je 1975. godine, naglasivši da su njegove pretpostavke čiste spekulacije. Sa godinama je njegov odgovor pretrpeo neke promene. ali se njegova prvobitna teza pokazala delimično tačnom tokom skoro tri decenije razvoja terorizma. U osnovi, Dženkins smatra de se ne zna da li će teroristi upotrebiti nuklearno oružje, ali nemamo razloga ni da uzmemo kao sigurno da će oni automatski krenuti u tom pravcu. Dženkins kaže da je nuklearni terorizam moguć, ali ga ipak ne smatra glavnom opasnošću. On veruje da su teroristi racionalna bića, a nuklearni terorizam je iracionalan. U operacijama niskog intenziteta nuklearno oružje se ne može primeniti, a čim bi se to oružje deaktiviralo, vlade više ne bi imale nikakvog razloga da nastave da se drže bilo kog dogovora. Tako, zbog društvenih ograničenja nuklearno oružje postaje nepraktično. Ipak se ne sme odbaciti mogućnost da može dođe do nuklearnog terorizma. Dženkins ukazuje da mnogi Amerikanci veruju da će pre doći do nuklearnog terorizma nego do nuklearnog rata. Na to ih navode neke tendencije koje se pojavljuju u vezi sa upotrebom nuklearnog materijala u terorizmu. Dženkins stavlja znak jednakosti između napada na nuklearna postrojenja i nuklearnog terorizma, a njegovi podaci pokazuju da se napadi na nuklearnu industriju i fabrike oružja, smanjuju. Ipak, napadi se nastavljaju, praćeni opštom tendencijom ka povećanju nasilja. Možda nuklearni terorizam nije neizbežan, ali sigurno nije nemoguć. Nuklearni terorizam može da se pojavi u više oblika. Dženkins piše da bi teroristi mogli napasti nuklearna postrojenja i onda koristiti celu oblast kao oružje. Mogli bi jednostavno ukrasti materijal i tražiti za njega otkup. Teroristi bi mogli da naprave lažnu uzbunu da će izazvati 154
nuklearnu eksploziju, i da na taj način izazovu paniku koja bi bila opasnija od same eksplozije. Najjednostavnija varijanta je da teroristi ispuste radioaktivni materijal, a najkomplikovanija da izvrše eksploziju bombe. Nedavno se saznalo iz britanskih izvora (Rajan Ryan, 1996.) da je ruska mafija pokušala da proda na crnoj berzi aktivno nuklearno oružje i pomoćnu tehnologiju. Termin nuklearni terorizam često se koristi, ali za razne oblike aktivnosti. Nekoliko ljudi komentarisalo je Dženkinsove stavove. Pol Levental (Paul Leventhal) i Jonah Aleksander (Yonah Alexander) (1986, str. 3353) snimili su jedan Dženkinsov govor o nuklearnom terorizmu, kao i komentare nekih stručnjaka u vezi s njim. U publici je bio i član Stejt departmenta David Mabri (Mabry). koji se složio sa Dženkinsom što se tiče rezonovanja terorista. Mabri je rekao da teroristi ne ubijaju radi ubijanja: oni za svoje akcije imaju politički motiv. Mabri se nije složio sa Dženkinsovom procenom o tome kolika je verovatnoća nuklearnog terorizma. Znajući da terorističke grupe koriste sve veće nasilje, jasno je da upotreba nuklearnog oružja postaje sve privlačnija za njih. Države koje su pokrovitelji terorističkih grupa imaju sve lakši pristup nuklearnom oružju, tako da se mogućnost takvog terorizma sve više povećava. Mabri je ubeđen da Iran i Libija neće oklevati da upotrebe nuklearno oružje u nekom terorističkom incidentu. Najzad, zbog toga što su bombe najpopularnije oružje terorista, nuklearne bombe bi mogle biti logični nastavak takve prakse. Profesor fizike i bivši ministar u izraelskoj vladi, Jural Neeman (Yural), takođe se nije složio sa Dženkinsom. On je kritikovao Dženkinsa što nije napravio razliku između napada na nuklearna postrojenja i upotrebe nuklearnih materijala u terorizmu. Neeman je istakao da to nisu dve iste stvari i da u svakom slučaju između njih ne postoji pozitivan međusobni odnos. Prema tome, smanjenje broja napada na nuklearna postrojenja nema nikakve veze sa verovatnoćom korišćenja nuklearnog materijala u terorizmu. Neeman takođe tvrd da su u većini slučajeva pokrovitelji terorizma države i da je terorizam daleko od toga da se svodi na individualne grupe kako to Dženkins zamišlja. Neeman većinu terorista smatra za produžene ruke nacionalnih vlada. Neman se složio sa Mabrijem da su Iran i Libija prvi kandidati za upotrebu nuklearnog oružja. On je toj listi dodao i Irak i potpuno odbacio Dženkinsovu ideju da bi se teroristi na neki način mogli obuzdati iz moralnih razloga. Lari Kolins (Larry Collins) i Dominik Lapicr (Dominique Lapierre) (1980) napisali su triler o terorizmu, pod naslovom Peti konjanik (The Fifth Horseman), u kome se govori o tehnološkom terorizmu pod pokroviteljstvom države. Knjiga se zasniva na premisi da je Moamar Gadafi uspeo da napravi hidrogensku bombu. On postavlja bombu u Njujork, dopremivši je prethodno tajno u Sjedinjene Države uz pomoć polusamostalne terorističke grupe. Armija birokrata, osoblja hitne službe i policajaca, traga za bombom, dok Gadafi pregovara sa američkim predsednikom, postavljajući svoje uslove. Sjedinjene Države ne mogu da reaguju jer su blokirane iz raznih diplomatskih razloga. Ideja ovog romana je uzbudljiva i knjiga je zanimljiva za čitanje. Međutim, u stvarnom svetu, u vezi sa ovim scenarijem postavlja se nekoliko problema. Ako neka nacija hoće da bude sponzor nuklearnog terorizma protiv Sjedinjenih Država, onda ona rizikuje da pretrpi punu američku odmazdu. Masovno uništavanje moglo bi očigledno da se protumači kao ratni čin; američke vojne snage bile su aktivirane i za mnogo beznačajnija teroristička dela nego što je nuklearna eksplozija. Ovo nas vraća na političku debatu o zakonitosti i odbrani. Sjedinjene Države preduzele su mere da se pripreme za tehnološki terorizam. Prema kazivanju Kristofera Dobsona (Christopher) i Ronalda Pejna (Payne) (1982b, str. 5176), čitav niz federalnih agencija udružio se u borbi protiv domaćeg terorizma. Dva direktora državnih agencija za planiranje hitnih situacija, Donald A De Vito i Lejsi Sjuter (Lacy Suiter) (1987, str. 416432), predlažu da se Federalna agencija za upravljanjem hitnim situacijama (FEMA) upotrebi kao koordinacioni centar. Obojica smatraju da terorizam zahteva planiranje za slučaj hitne situacije. FEMA je preuzela vodeću ulogu u pripremanju efikasne interakcije između federalne vlade i lokalnih i državnih vlada u Sjedinjenim Državama. Pomoćne službe FEME su razne savezne ustanove i agencije za sprovođenje zakona.
Biološki i hemijski terorizam Hemijski i biološki agensi bi mogli vrlo lako postati oružje za koje će se teroristi opredeliti ako 155
koriste oružje za masovno uništenje. FEMA (1998.) je za to navela nekoliko razloga. Prvo, biološki i hemijski agensi se lakše proizvode od nuklearnog oružja ili radioaktivnog materijala. Drugo, izgleda da je čak 26 nacija uspelo da razvije hemijsko oružje, a još 12 njih se trudi da to postigne. Uz to, 10 drugih nacija imaju programe biološkog oružja. Najzad, hemijski i biološki agensi lakše se transportuju, lakše se nabavljaju i mobilni su. Da li su oni, kako neki ljudi tvrde, postali nuklearna bomba sirotinje? slika 15.1 Hemijski i biološki agensi Tipovi hemijskih agenasa Nervni
Tipovi bioloških agensa Prirodni otrovi (ricin, saksitoksin, venom)
Krvni Virusi Gušenje Salmonela, botulizam, antraks Plikovi Kuga Izvori: Kanadska obaveštajna služba, i organizacija za zabranu hemijskog oružja. Da bismo odgovorili na ovo pitanje pogledaćemo kakva je priroda svakog agensa. Ron Perver (Purver) (1995.) priredio je izvanredan pregled informacija o hemijskim i biološkim agensima, koje je dobio iz jednog izvora. Perver kaže da se biološko oružje zasniva na mikroorganizmima i otrovima koji se dobijaju iz biljaka i životinja. Većina ovog oružja, koje bi teroristi koristili klasifikuje se kao agensi koji prouzrokuju groznicu, kugu, ili neki drugi tip zarazne bolesti. Neki od agensa su veoma smrtonosni, dok se drugi koriste za onesposobljavanje ljudi. Perver takođe iznosi strepnje nekih analitičara da će se bolesti proizvoditi genetskim inženjeringom. Hemijski agensi nisu tako smrtonosni kao biološki, i lakše ih je kontrolisati. Četiri uobičajena tipa hemijskog oružja su: nervni agensi, krvni agensi, agensi koji prouzrokuju gušenje, i agensi koji izazivaju plikove (vidi Tabelu 15,1). Nervni agensi ulaze u telo pomoću kontaminirane hrane ili vode, vazduha, ili preko kože. Oni prouzrokuju nekontrolisano izbacivanje telesnih tečnosti iz otvora na telu i izazivaju spazam mišića. U velikim dozama, izazivaju kod žrtava grčeve i može doći do smrtnog ishoda zbog gubljenja tečnosti u roku od nekoliko minuta. Najčešće se koristi nervni gas sarin. Krvni agensi se apsorbuju udisanjem i prenose po telu disanjem. Oni prouzrokuju smrtonosna oštećenja, delujući enzimima na telo. Gas koji sit nacisti koristili u koncentracionim logorima, cijanovodonik, je krvni agens. Hemikalije koje izazivaju gušenje kao što je £as hlor, napadaju pluća i onemogućava disanje. Ovi otrovi dovode do toga da pluća počnu da luče sluz i čovek se bukvalno davi u sekreciji. Agensi koji izazivaju nastanak plikova su tečni ili gasoviti i oni stvaraju opekotine na koži. Gas iperit koji je upotrebljen u Prvom svetskom ratu, je agens koji izaziva opekotine (Organizacija za zabranu hemijskog oružja, 2000.) Teroriste koji žele da upotrebe hemijsko ili biološko oružje imaju mnogo mogućnosti. Bivši direktor CIA Džon Dojč (John Deutch) (1996.) smatra da mogućnost lake nabavke i transporta hemijskog i biološkog oružja, može da utiče da to postane oružje koje će teroristi izabrati ako se odluče za oružje za masovno uništenje. Džesika Stern (1998.) piše da bi teroristi mogli da upotrebe hemijske i biološke agense u sirovom stanju. Uz to, Sternova ističe da panika koju nastane zbog upotrebe tog užasnog oružja, pojačava prestiž grupe koja ih upotrebljava. Ma koliko da je ova vrsta oružja strašna, mnogi analitičari misle da ono nije adekvatna zamena za nuklearno oružje. Razlog za to je što se od hemijskog i biološkog oružja ima više štete nego koristi. Jedan od najvećih stručnjaka za hemijsko i biološko oružje, Linard Koul (Leonard Cole) (1996.), podvlači da je to oružje vrlo teško kontrolisati. Biološko oružje je bukvalno bez kontrole, a ako počne da se upotrebljava moglo bi da bude pogubno za grupu koja ga koristi, i da je učini žrtvom. Na primer, ako je teroristička grupa u jednom od većih gradova uspešno podmetnula epidemiju kuge, kako može da zaustavi širenje bolesti? Osim toga, da bi biološki agens počeo da deluje potrebno je da prođe izvesno vreme. Mora da prođe period inkubacije i da se prenese sa osobe na osobu. Mnogo puta biološke agense može da uništi vreme ili sunce. Agensi koji mogu da prežive, kao što je koncentrat antraksa, tako su smrtonosni da njihovo dejstvo može da traje decenijama. Prema Koulovom mišljenju, biološko oružje je nepouzdano. Hemijsko oružje je pod većom kontrolom, ali ono nije tako smrtonosno. Lari Meford (Lany Meftbrd) iz FBI (1996.) ukazuje da je dejstvo hemijskog oružja najefektnije u zatvorenom prostoru. Tako bi hemijsko oružje bilo najefikasnije za napad na neku zgradu, ali je što se tiče masovnog 156
uništavanja, njegovo dejstvo ograničeno. Uprkos ovim nepogodnostima, ne sme se misliti da ovo oružje neće biti upotrebljavano. Teroristi imaju pristup hemijskom i biološkom oružju, već su ga koristili i verovatno će ga opet koristiti. Stiven Bauers (Stephen Bowers) i Kimberli Kis (Kimberly Keys) (1998) napravili su jednu veoma ozbiljnu analizu o tome kakvi su izgledi za trajnu upotrebu hemijskog i biološkog oružja od strane terorista, Kao i mnogi drugi analitičari, Bauers i Kisova su uvereni da je skorašnje uključivanje rasizma i religije u terorističke aktivnosti, promenilo strukturu modernog terorizma. Verske fanatike više interesuje da uništavaju, nego da postanu slavni kroz medije. Takvim ljudima veoma je privlačna upotreba hemijskog i biološkog oružja. Bauers i Kisova predlažu metod koji bi se primenio u tretiranju terorizma i tehnologije, i koji treba da se odvija u tri faze. Prvo, oni smatraju da je pravljenje profila grupe i bihevioralna analiza moćno oružje u borbi protiv terorizma. Da parafraziramo uobičajenu duhovitu opasku profesora psihologije: ništa tako dobro ne predviđa buduće ponašanje kao dosadašnje ponašanje. Bauers i Kisova predlažu da agencije za sprovođenje zakona i odbranu naprave agresivnu analizu ponašanja terorističkih grupa da bi predvidele njihovo buduće ponašanje. Drugo, kao i Dag Bodrero, om preporučuju stalno praćenje društvenih pokazatelja. Terorističke grupe ne razvijaju se preko noći; njih proizvode društvene snage. Policija treba neprestano da prati društvenu klimu koja proizvodi nasilje. Najzad, Bauers i Kisova iznose glavnu poentu. Svi koji se bave bezbednošću moraju međusobno da razmenjuju informacije. Davno su prošli dani rivalstva između FBI, CIA i ATF. Opasnost od oružja za masovno uništenje poništava svako rivalstvo između agencija. Policija i vojska mogu od vatrogasaca mnogo da nauče kako se bori protiv oružja za masovno uništenje (WMD). Vatrogasci su decenijama morali da se hvataju u koštac sa hemijskim i biološkim katastrofama izazvanim vatrom. Oni imaju svoje sisteme za tačnu identifikaciju i zatvaranje zagađene oblasti. U stvari, oni već sada koriste detektore za otkrivanje biološkog i hemijskog materijala, koji se koriste u vojsci. Policija, organi bezbednosti i vojska mogu da dobiju mnogo informacija o odbrani od WMD od Nacionalne vatrogasne akademije iz Emitsburga u Merilendu.
Sajber terorizam 22. januara 2000. godine predsednik Klinton objavio je plan za borbu protiv sajber terorizma, u iznosu od milijardu dolara. Prvo pitanje koje se tada nametnulo mnogim analitičarima, bilo je: Da li postoji sajber terorizam? Odgovor nije baš jasan. Možda je najbolji odgovor na to pitanje dao bivši ekspert FBI za borbu protiv terorizma, Vilijam Dajson (William Dyson) (2000.) Dajson tvrdi da kompjuterski terorizam nije vrsta terorizma, nego da teroristi mogu da koriste kompjutere za pripremu terorističkih akcija. Teroristi mogu da koriste kompjutere na vise načina. Jael Sahar (Yael Shahar) (1997.) predviđa scenario, u kojem se virusi ubacuju u neprijateljske kompjutere. On takođe predviđa "logičke bombe" koje godinama pritajeno miruju, do dana kada se naredi da ovladaju kompjuterskim sistemom. Sahar takođe veruje da se mogu prodavati lažni čipovi, da bi se sabotirala neprijateljska kompjuterska mreža. Trojanci poseduju zlonameran kod kojim se uništava sistem, a teroristi mogu da udu u "bezbedni" sistem na zadnja vrata. Sahar takođe veruje da i konvencionalni napadi, koji se sastoje u opterećenju električne mreže, ugrožavaju bezbednost kompjutera. Majkl Vajn (Michael Whine) (1999) se slaze sa Sahaovim zaključcima i tvrdi da je iz nekoliko razloga, kompjuterska tehnologija privlačna za teroriste. Preko kompjutera grupa može da bude stalno u vezi, a mogu i da se vode tajne diskusije i da se zadrži anonimnost. Kompjuterske mreže su takođe i mnogo jeftinije i efikasnije za rad nego tajne infrastrukture potrebne za održavanje terorističkih grupa. Osim toga, preko kompjutera teroristi mogu bez mnogo muke da budu u kontaktu sa svojom publikom. Vajn zaključuje da kompjuteri pomažu terorističkim grupama da uvećaju svoje redove. Bauers i Kisova (1998.) smatraju da zbog prirode modernog društva, sajberterorizam predstavlja opasnost. Sajber teroristi mogu da napadnu infrastrukturu. Drugim recima, oni mogu da unište 157
temelje društva. Bauers i Kisova smatraju da oni to mogu uraditi ako izvrše poremećaj protoka informacija. Posto moderno zapadno društvo funkcioniše na bazi informacija, sajber teroristi bi mogli da prekinu ili zamrse protok informacija. Zamislite, kažu Bauers i Kisova, napad na bankarski sistem ubacivanjem pogrešnih izveštaja o fondovima. Takav napad mogao bi potpuno da upropasti društvo. Bauers i Kisova smatraju da je moć sajber terorista da poremete ekonomski sistem jednaka njihovoj moć da unište poverenje u društvene institucije. Sajberteroristi bi mogli da ubede javnost da se njihov svet raspada. Sajber teroristi bi mogli da napadnu zdravstvene institucije, vladine službe i poslovni svet. Mogli bi da napadnu i vojne ustanove. Zbog svega toga, Bauers i Kisova smatraju da sajber terorizam potpada pod siru kategoriju, koja se naziva "informativni rat". Dajson (2000.) se slaze sa ovim zaključkom i dodaje da teroristi cak koriste kompjutere za obuku drugih terorista. Nema nikakve sumnje da su kompjuteri izloženi kriminalnom delovanju i da teroristi koriste kompjutere i da ce ih i dalje koristiti u svoje svrhe. Osim toga, Tifani Danic (Tiffany Danitz) i Voren Strobel (Warren Strobel) (1999.), ukazuju da politički aktivisti mogu da iskoriste Internet kao mehanizam za komandu i kontrolu. Bezbednost kompjutera veoma je potrebna trgovini, vladi, kao i za ličnu upotrebu. Oni koji koriste kompjutere za svoju ličnu korist a na tud račun, su teroristi, neprijateljske snage, kriminalci, hakeri, itd. Ovo poglavlje iznosi najdepresivniji aspekt modernog terorizma, opšte ubijanje i destrukciju koju mogu da izvedu teroristi koristeći tehnologiju. Ipak, treba uzeti obzir ono sto Dajson tvrdi. Kompjuteri su oruđe koje teroristi upotrebljavaju. Oružje za masovno uništenje i druge vrste tehnologije takođe su takva oruđa. Tehnološki terorizam možda i ne postoji, ali postoje teroristi koji hoće da koriste tehnološko oružje. Bez obzira na terminologiju, sve to izgleda kao užasan scenario.
Glavne teze 1. Napad Aum sinrikjo na tokijsku podzemnu železnicu 1995. godine privukao je pažnju sveta na problem oružja za masovno uništenje i problem terorizma. U napadu ove sekte udružena su dva najpogubnija faktora modernog terorizma: verski fanatizam i oružje koje može da izazove masovnu smrt. 2. Tehnološki terorizam je svaki terorizam koji upotrebljava modernu tehnologiju. U to spadaju WMD, kompjuteri i privremeno pretvaranje tehnoloških struktura u oružje. 3. Sjedinjene Države ranjive su na tehnološki napad na dva plana. Njihova infrastruktura može biti uništena za izvesno vreme, ili može biti napadnuta tehnološkim oružjem. 4. Napadu takve vrste veoma su izloženi i američki sistemi snabdevanja gorivom i energijom. Nafta i gas vise su ranjivi od električne struje, zbog toga sto je mnogo teze preusmeriti naftne proizvode ako su delovi distribucionog sistema onesposobljeni za rad. 5. Sajber terorizam je možda pogrešno upotrebljen termin. Teroristi mogu da koriste kompjutere za izvođenje terorističkih napada. U to spada prekidanje servisa, napadi na infrastrukturu, uključujući i vojni odbrambeni sistem, i postavljanje sajber bombi na odabrane informativne sisteme. Teroristi danas koriste kompjutere za obučavanje i razmenu informacija.
Teme za razmišljanje Pretpostavite da ste vi šef bezbednosti u jednoj velikoj gradskoj bolnici, i da vam upravo stižu žrtve biološkog terorističkog napada. Koje mere opreznosti treba da preduzmete? Uzmite u obzir sledeće stvari: stavljanje pacijenata u karantin, zaštitu osoblja, dekontaminaciju odaja i opreme, nabavku i obezbeđenje protivotrova i praćenje sirenja oboljenja. Da li mislite da se isti metodi mogu primeniti i na napad hemijskim ili nuklearnim oružjem? Koje biste dodatne mere preduzeli tom prilikom?
Šta još treba pročitati CSIS Projekt o Globalnom organizovanom kriminalu, Sajber kriminal, sajber terorizam i sajber rat 158
(Cybercrime, Cyzberterrorism and Cyberwarfare) Džesika Stern (Jessica Stern), Ekstremni teroristi (Ultimate Terrorists) Erik Tejlor (Eric Taylor), Smrtonosne magle: Uvod u prirodne i vojne nauke hemijskog, biološkog ratovanja i terorizam (Lethal Mists: An Introduction to the Natural and Military Sciences of Chemical, Biological Warfare and Terrorism)
16. TERORIZAM I MEDIJI Jedna od najkontroverznijih aktuelnih tema raznih analiza o terorizmu je način na koji štampa i elektronski mediji obaveštavaju o terorističkim aktovima. Policija i druge vladine službe imaju određene ciljeve rada koji se dijametralno razlikuju od ciljeva izveštača sa mesta događaja. Osim toga, eksperti su žestoko raspravljali o efektima izveštavanja elektronskih medija o terorizmu, a ima nekoliko različitih škola mišljenja o tome kakvo dejstvo i uticaj ima izveštavanje štampe. Bez obzira koje od ovih mišljenja podržavate, izveštavanje o terorizmu biće uvek kontroverzno, jer su mediji postali deo terorističkog događaja. Ovo poglavlje ima za cilj da iznese kratak pregled pitanja koja se pojavljuju u odnosima između medija i terorizma. Nakon sto pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da iznesete tri stava o odnosu između medija i terorističkih događaja. 2. Da objasnite teoriju prenosivosti u okviru konteksta terorizma i medija. 3. Da raspravljate o terorizmu kao vrsti političke komunikacije, koristeći nalaze Smida (Schmid) i de Grafa (de Graaf). 4. Da raspravljate o problemima cenzure i Prvom amandmanu Ustava Sjedinjenih Država.
Snage bezbednosti i novinari Nije neobično čuti ljude iz policije ili vojske kako kritikuju medije. Sefovi policije i vojni komandanti obično ne poštuju ni ljude iz medija ni novinare, a njihovo mišljenje deluje i na njihov personal. Policija cesto formira specijalizovane komandne jedinice da bi reporterima prikazala bolju sliku o sebi, a Američka vojska ima službu za odnose sa javnošću. Novinari, novine i ekipe televizijskih vesti obično za njih nisu ljudi od poverenja. Policija i snage bezbednosti su zvanični predstavnici društvenog poretka i njihova dužnost je da održavaju stabilnost društva. Oni smatraju da je njihov posao da sluze javnom interesu Sjedinjenih Država i drugih zapadnih demokratija. Uz to, oni veruju da donose odluke za dobro javnosti. Oni sebe smatraju produženom rukom demokratije, čiji je zadatak da je sprovode. Ricard Sefert (Richard Schaftert) (1992.) napisao je najbolju kvantitativnu analizu o terorizmu i medijima. On zaključuje da demokratije mogu da smanje terorističku aktivnost ako primene neku vrstu medijske kontrole, što se ne smatra zgrožavanjem demokratije. On navodi primere Velike Britanije, Savezne Republike Nemačke i Italije, koji već imaju takav sistem. Međutim, u slučaju Sjedinjenih Država, sa tim u vezi pojavljuju se dva problema. Prvo, terorizam izgleda kao da je negde daleko; Amerikancima ne smeta što mediji eksploatišu nasilje. Drugo, za američke medije istina nije primarna stvar, njih vise interesuje dominacija na tržištu. Zbog toga dolazi do senzacionalističkog izveštavanja. Članovi medija imaju dve konkurentske i cesto kontradiktorne uloge. Oni kontrolišu protok informacija dok u isto vreme prave vesti, koje treba da budu dovoljno zabavne da se mogu "prodati". M. Serif Basiuni (Cherif Bassiouni) (1981.) ukazuje na mogući konflikt koji ovi konkurentski ciljevi mogu da donesu terorističkom scenariju. Policija ili snage bezbednosti imaju zadatak da dovedu situaciju do uspešnog kraja. Njihov prevashodni zadatak je da sačuvaju red i zaštite ljudske živote. Štampa ima zadatak da prenosi informacije i da uz to, za potrošača napise interesantnu priču. Za vreme prenosa uživo, mediji još moraju i da omoguće interakciju između mesta događaja i publike. Basiuni (1982.) tvrdi da pri reakciji na terorističku situaciju, policija mora da smiruje dramatiku i smanjuje psihološko dejstvo. Novinski producenti, međutim, vide dramatiku terorizma kao odličnu 159
priliku da privuku pažnju javnosti. Basiuni primećuje da se terorizam opire ciljevi ma bezbednosnih snaga, a hrani ciljeve medija. Problem terorizma pojačava animozitet između policije i medija. To je odraz jednog dubljeg sukoba, koji postoji između vlasti i medija. Vladini zvaničnici nisu bas srećni kada se njihove odluke analiziraju i kritikuju u mas medijima, ali to je jedna od glavnih fikcija medijskog predstavljanja. Kada se desi neka teroristička akcija ove tenzije još vise rastu, naročito kada je događaj još u toku ili kada postoje taoci. Televizijski i novinski reporteri obično dolaze na lice mesta gde se teroristički incident odvija samo nekoliko minuta posle snaga bezbednosti. Nepoverenje i loš ukus vrlo često od samog početka preovlađuju u njihovim odnosima. Ovakvo stanje stvari izrodilo je tri različita stava o terorizmu i medijima. Prvo, neki članovi i pristalice štampe vide medije kao kvazi ustavnu snagu koja drži vladu pod kontrolom. Druga grupa želi da ograniči izveštavanje štampe za vreme terorističkih događaja. Ovi ljudi smatraju medije saveznikom terorista. Treća struja smatra da je istina sasvim suprotna: Mediji možda koriste terorizam, ali oni veoma retko prenose poruke koje bi bile u korist terorista. Neki članovi medija nemaju nikakvu nameru da ugroze živote ili eskaliraju terorizam. Abraham Miler (Miller) (1982, str. 133147) ukazuje na interne kodekse koji kontrolišu preterivanja od strane novinara. Prema ovim uputstvima novinske organizacije očekuju od novinara da se odgovorno ponašaju. Ni pod kojim uslovima oni ne smeju ometati rad bezbednosnih snaga ili pomagati teroristima, cak ni nenamerno. Začudo, novinari se podjednako plaše manipulacija od strane terorista, koliko i kontrole od strane vlade. Mediji smatraju da imaju pravo pristupa i izveštavanja sa svih događaja. Neki analitičari i vladini službenici smatraju da to pravo ometa vladu u donošenju odluka. Novinari su branili svoje stavove govoreći da u demokratiji svi ljudi imaju pravo da utiču na donošenje odluka. A to mogu da sprovedu, kažu oni, samo ako imaju neograničen pristup informacijama. Nekoliko analitičara terorizma žustro se protive ovakvom stavu medija. Prema mišljenju Jonaha Aleksandera (1984, str. 135150), terorizam je novi tip borbe i teroristi su od medija napravili svoje saveznike. Moderni teroristi smatraju sredstva informisanja potencijalnim oružjem i trude se da iskoriste priliku da se o njima piše u medijima. Voljno ili nevoljno, mediji su postali oruđe terorizma. Drugi kritičari idu i dalje od Aleksandera. Norman Podhorec (Podhoretz) (1981.), na primer, kaže da moderni novinari imaju neformalni tajni sporazum sa teroristima. Podhorec tvrdi da teroristi i novinari sarađuju na uzajamnu korist. Mediji ne šuruju svesno sa teroristima, ali jedni drugima ispunjavaju potrebe. Joel Koen (Yoel Cohen) 1983.) se slaze sa ovim mišljenjem. On kaže da PLO ne bi postojao da nije bilo medijskog izveštavanja i medijskih simpatija. Za uzvrat, mediji su napravili profit od izveštavanja o nasilju PLO-a. U dva posebna dela, J. Bauer Bel (1978.) i H.H.A. Kuper (1977., str. 140156) slažu se da su mediji stvorili terorističko pozorište. Drama terorizma odlična je tema za velike novinske priče: puna je akcije i zanimljiva je. U tom smislu, štampa je postala saveznik terorizma. Ipak, i Bel i Kuper sumnjaju u efikasnost ove veze. Kasnije istraživanje pokazalo je da izveštavanje o terorizmu ne pomaže terorističkim grupama. Teroristi žele da upotrebe medije u propagandne svrhe, ali se mediji usredsređuju na nasilje. Novinski izveštaji retko objašnjavaju uzrok terorizma i skoro nikad ne prikazuju terorizam u povoljnom svetlu. Mnoga istraživanja pokazuju da je štampa los saveznik teroristima. Gabrijel Vajman (Gabriel Weimann) (1983) ukazuje da izveštavanje o terorističkim događajima poverava znanje javnosti o terorizmu, ali ne pridobija mnogo simpatije za teroriste. Majk Keli (Michael Kelly) i Tomas Micel (Thomas Mitchell) (1981.) takođe su otkrili da novinski izveštaji uglavnom pišu o nasilju, koje daje negativnu sliku o terorizmu. Sa ovim se slaze L. Džon Martin (1985.), koji tvrdi da negativna slika terorista u medijima, dovodi do toga da propaganda terorizma za njih ima pogrešno dejstvo. Drugi istraživači proveravali su koliko su elektronski i štampani mediji poslužili potrebama terorista. David Paletz (Palec), Piter Fozard (Peter Fozzard), i Dzon Ajanijan (John Ayanian) (1982., 1982.) izradili su dve studije o načinu na koji se mediji odnose prema terorizmu. Ispitivali su izveštavanje o Crvenim brigadama, IRA i FALN i na televiziji i u novinama. U svojoj studiji o televizijskom izveštavanju, naučnici su se koncentrisali na tri glavne mreže u Americi sa noćnim programima vesti. Oni su istraživali metode izveštavanja, kao i da li je postojala pristrasnost. Zaključili su da televizija uglavnom ne izveštava o motivima nasilja i da se koncentriše na samu 160
akciju. Pronađeno je da metod izveštavanja koji koriste televizijske mreže ima negativan efekat na terorizam. Cilj terorizma je da prenosi poruku o svojim ciljevima. Televizijske mreže nisu to činile. U stvari, gledaoci su bili zgranuti zbog terorističkog nasilja. Palec i ostali zaključuju da tele vizija ne pribavlja nikakve simpatije za teroriste, jer izveštaji jasno prikazuju terorizam kao nezakonitu formu nasilja. Palec i ostali naučnici obradili su na sličan način i novinske izveštaje. U analizi Njujork tajmsa našli su da je način izveštavanja bio sličan televizijskom. Iako je Njujork tajms dao iscrpniji prikaz problema oko terorističkog događaja, dela terorizma bila su generalno prikazana kao razbojnička. U izveštajima štampe naučnici su pronašli još jednu tendenciju: članci su bili na strani vlade, a ne terorista. Mediji su daleko od toga da budu oruđe terorista, oni, naprotiv, pre služe interesima vlade. Palec et al. tvrde da ugao gledanja novinskih priča zavisi od izvora, a u većini ispitanih članaka o terorizmu, vlada je bila izvor. Novinari su pod pritiskom da članke napišu brzo, tako da preko 75 % njihovih priča potiče iz izvora vlade. To znaci da su novinari prihvatili nazive koje su vladini izvori primenili na teroriste. Vrlo retko su teroristi u tim lancima dobro prolazili.
Efekat prenosivosti medijskog izveštavanja Neki analitičari ne brinu toliko zbog sadržaju onoga što štampa piše i izveštava, koliko zbog uloge koju mediji igraju u širenju terorističkog nasilja. Da li izveštavanje medija o terorizmu podstiče na nasilje? Drugim recima, da li je prenosno? Neki analitičari smatraju da jeste. Ovaj problem je tema mnogih žučnih rasprava, u kojima se pominje i uvođenje cenzure. Alan Mazur (Allan) (1982.) je ubeđen da medijski izveštaji imaju sugestivno dejstvo na nasilno ponašanje. On u svojoj studiji o tome upoređuje pretnje bombama u nuklearnoj industriji sa količinom izveštavanja o nuklearnim elektranama. Na početku teksta on primećuje da novinski izveštaji o samoubistvima povećavaju stvarni broj samoubistava i pita se da li bi se sličan obrazac mogao primeniti na nuklearnu industriju. Mazur je ispitivao koliko je bilo bombaških pretnji nuklearnim elektranama od 1969 do 1980. i uporedio je taj broj sa brojem izveštaja o elektranama na televiziji i u novinama. Otkrio je da je broj izveštaja proporcionalno odgovarao broju pretnji. Kada bi se izveštavanje intenzivi ralo, povećavao se i broj pretnji, i obratno. Sa smanjivanjem broja izveštaja smanjivao se i broj pretnji. Mazur zaključuje da mediji mogu da utiču na ponašanje javnosti sugestijom. Izveštavanje o problemima u nuklearnoj industriji ukazuje da postoji potreba za reakcijom cele javnosti. Neki ljudi su skloni da daju zucne izjave. Mazur nije siguran da li samo mediji izazivaju povratno dejstvo, ili je uzrok tome nekakva kombinacija između izveštaja i nekog drugog faktora. U svakom slučaju, on je siguran da postoji takozvani efekat prenosivosti. M. Cerif Basiuni (Cherif) (1981.) smatra da je uzrok ovog problema odnos između policije i medija. Po njemu, medijsko izveštavanje ima nekoliko prenosnih efekata. Medijski izveštaju pojačavaju osećaj straha u javnosti i uveličavaju značaj pretnji. Strah se siri dalje. Mediji takođe utiču na način na koji teroristi biraju svoje mete za napad; da bi nasilje imalo sto veći efekat, teroristi biraju ciljeve koji ce im pružiti maksimalan publicitet. Mediji su postali sredstvo za psihološki uticaj terorizma. Sa ove tačke gledišta, terorizam je zarazan: terorizam o kome izveštavaju mediji izaziva još vise terorizma. Ovu hipotezu o prenosivosti Basiuni primenjuje na kriminalni i politički terorizam. On smatra da naučni radnici nisu izveli nikakve uverljive zaključke, ali da je teorija prenosivosti prihvaćena od mnogih u narodu, a naročito u policijskim krugovima. Iako su dokazi nedovoljni, Basiuni zaključuje da ipak mora da ima neke istine u teoriji prenosivosti. Filip Slezinger (Philip Schlesinger) (1981.) nije spreman da ide tako daleko. On veruje da je teorija prenosivosti samo jedna hipoteza istraživača koje proučavaju terorizam. Slezinger ne odbacuje ideju da terorizam može da bude prenosan, ali ne prihvata ni da su aktuelni dokazi dovoljni. Slezinger dokazuje da se teorija prenosivosti koristi da bi se podržala cenzura, a analitičari koji podržavaju tu teoriju, pokušavaju da nametnu svoje mišljenje onima koji kontrolišu medije. 161
Terorizam kao način komunikacije Jedno od najtemeljnijih ispitivanja o terorizmu i medijima sproveli su dvoje istaknutih holandskih analitičara terorizma, Aleks Smid (Alex Schmid) i Dženi de Graf (Janny de Graat) (1982.). Oni smatraju da neshvatanje uloge medija u terorizmu dolazi zbog nedovoljno istraživačkog rada. Da bi došli do informacija, oni su sproveli sistematsko istraživanje odnosa između medija i terorizma. Njihovo proučavanje imalo je za cilj da ispita veze između terorističkog nasilja, zapadnih medija, i političkih činilaca. Smid i de Grafova nadali su se da ce takva informacija doprineti mirnom rešenju violentnih situacija. Njihova studija je prihvaćena sa odobravanjem i označena kao prelomni momenta u empirijskom istraživanju o terorizmu i medijima. Svoje ispitivanje oni su počeli proučavanjem zapadnih anarhista devetnaestog veka, čije je nasilje, prema njihovim tvrdnjama, bilo rezultat političkih frustracija. Anarhisti su bili frustrirani zbog toga sto se nigde nije mogao čuti njihov glas. Anarhisti su počeli da upotrebljavaju nasilje da bi javnosti preneli svoja politička gledišta i primorali vlade da odgovore na njihove zahteve. Otkrili su da im pribegavanje nasilju donosi publicitet. Smid i de Grafova tvrde da je dvadeseti vek promenio prirodu buntovničkog terorizma. U devetnaestom veku teroristi su ubijali selektivno; u dvadesetom veku oni su otvorili novi tehnološki arsenal oru^ja. Osim toga, promenio se i njihov izbor žrtava, pa su se od odabranih ličnosti koje simbolizuju vlast i industriju, okrenuli neutralnim prolaznicima. Ovakva politika poboljšala je komunikaciju terorista sa javnošću, naročito kada je bila u sprezi sa revolucijom u elektronskim medijima. Moderna sredstva komunikacije i mas mediji pomogli su da se oblikuje profil modernog konflikta. Smid i Grafova tvrde da su u prošlosti zaraćene strane vodile borbu samo na glavnim frontovima. Brze komunikacije, međutim, omogućile su reporterima da putuju u ratne zone i da front približe javnosti. Rezultat toga je činjenica da je javno mnjenje postalo glavni aspekt modernog ratovanja, a mobilisanje javnog mnjenja smatra se strategijom koja je potrebna da bi se ostvarila pobeda. Ovaj način mišljenja prihvatili su i teroristi. Neke terorističke grupe vrlo su uspešno koristile taj način, dok su druge bile manje oportunističke. Smid i Grafova veruju da način na koji se koriste mediji zavisi od kulture i običaja jedne zemlje. U Latinskoj Americi teroristi obavezno zauzimaju radio i TV stanice, jer tamo vlast zavodi cenzuru. S druge strane, palestinski fedajini iskoristili su zapadnu štampu u punoj meri. Sjedinjene Države su nacija prezasićena medijima i američki mediji obično svakom tipu teroriste pružaju priliku da javno govori. U zapadnoj Evropi teroristi koriste medije da bi zadobili simpatije javnosti. Ova veza ne koristi samo teroristima. Smid i Gnafova tvrde da su i mediji u mogućnosti da eksploatišu teroriste za svoje potrebe. Vrlo je teško definisati terorizam, ali mediji to čine na taj način sto prikače neki naziv terorističkim akcijama. Vrlo su selektivni kada treba da neki nasilan događaj nazovu terorizmom, ali kada ga jednom tako nazovu, onda je javnosti data tacna definicija. Mediji daju nazive terorizmu i izveštavaju o njemu prema svojim potrebama. Smid i Grafova navode nekoliko motiva koji motivišu zapadne medije da izveštavaju o terorizmu. Dva glavna razloga su komercijalni profit koji se ostvaruje izveštavanjem o senzacionalnom nasilju i uvek živ interes javnosti za terorizam. Ljudi vole da saznaju u medijima o tuđim iskustvima, tako da je terorizam postao neka vrsta uzbudljive zabave. Publika takođe uživa u aspektu pobune koju donosi terorizam i u tome sto bez neke opasnosti po sebe može identifikovati sa pobunjenicima. Najzad, zna se da televizija uvek rađe prikazuje nasilne nego nenasilne događaje. Zapadni mediji imaju vrlo malo moralnih obzira kada žele da izveštavaju o terorizmu, zato sto oni sebe smatraju neutralnim dobavljačima informacija. Smid i Grafova ukazuju na apsurdnost takvog razmišljanja. Oni kažu da teza nekog članka zavisi od izvora. Price su obično ispričane iz perspektive izvora. Štampa je daleko od toga da bude objektivna, delom i zbog toga sto njom manipulišu izvori informacija. Da ironija bude veća, najveći izvor informacija o teroristima je vlada. Zato većina članaka u zapadnim medijima odražava stav vlade. Ipak, nijedna od te dve strane, ni vlada ni teroristi, ne uspeva da kontrolišu medije. Ova činjenica odrazila se u vidu vise raznih posledica medijskih izveštaja na terorizam. Neko nasilje relativno malog obima može da se preuveliča. Izveštavanje može da izmeni sam karakter onoga o čemu se izveštava. U situacijama kada postoje oteti taoci, izveštaji mogu da ugroze živote otetih ljudi, kao i akcije za njihovo oslobođenje. Mediji mogu da preuveličaju opasnost od terorizma po vladu i 162
obratno, izveštaji o nasilju mogu da pospeše dalji terorizam. Vrlo cesto javnost ne staje ni na stranu vlade ni na stranu terorista, već se interesuju za žrtve. Posto postoji bezbroj mogućih efekata, Smid i Gafova misle da mediji imaju odgovornost prema javnosti. Smid i Grafova smatraju da su mediji krivi za povećanje terorizma. Oni zaključuju da nasilje rada nasilje. Teroristi uče taktiku i kopiraju metode iz mas medija. Medijsko izveštavanje takođe sluzi kao motivacija za terorizam. Najozbiljnija posledica je da se nasilje izgleda povećava za vreme medijskog izveštavanja. Mas mediji su postali savršeno sredstvo nasilne komunikacije. Smid i Grafova zaključuju da mediji moraju da se drže svojih odgovornosti prema zapadnoj civilizaciji. Njihov posao nije samo da izveštavaju; oni treba da postanu efikasni nosioci pozitivnih društvenih promena. Njihov zadatak treba da bude da prikazuju društvene probleme i nude pozitivna rešenja, a ne da se medu sobom takmiče za osvajanje pažnje publike. Smid i Grafova predlažu da se izaberu specijalna regulativna tela koja bi se pobrinula da se mediji ponašaju na ovaj način.
Cenzura i sloboda Pitanje koje su pokrenuli Smid i Grafova neminovno nas dovodi do pitanja cenzure. Malo zvaničnika želi direktnu cenzuru štampe, ali se mnogi slažu sa britanskim stručnjakom za terorizam general majorom Ričardom Klaterbakom (Richard Clutterbuck) (1975.) da štampa treba da bude neutralni faktor. Zvaničnici i konzervativni analitičari ne žele da ograniče slobodu govora i pisanja, ali ih vrlo zabrinjava to sto su mediji od koristi teroristima. Zato i nije čudno sto se čuju pozivi da se na razne načine uspostavi kontrola medija. U svojoj knjizi, Smid i Grafova posvetili su celo jedno poglavlje cenzuri. Oni tvrde da je prvobitni cilj slobode govora bio da se dozvoli nekoj osobi da iznese svoje mišljenje. Sa razvojem kapitalizma početkom devetnaestog veka i korporativnom konsolidacijom medija krajem devetnaestog veka, novinske, a kasnije televizijske vesti preuzele su odgovornost da štite individualno pravo govora. Oslobođenje od cenzure donelo je medijima pravo da emituju vesti. U današnjem društvu kontrola informacija mnogo je važnija nego sto je to bilo u prošlosti. Smid i Grafova tvrde da je medijima dat veoma moćan položaj u modernom svetu, gde su oni čuvari javnog informisanja. Mediji su odgovorni velikim korporacijama koje ih poseduju. Zbog toga sto medijsko izveštavanje i interpretacije mogu da izazovu katastrofu, Smid i Grafova predlažu da se ustanovi jedno neutralno telo, kojem bi oni odgovarali. Ima tri stava prema cenzuri. Manja grupa analitičara predlaže neku vrstu vladine kontrole. Druga grupa je za to da mediji donesu mnogo strožija interna pravila o radu. Treća grupa smatra da interna kontrola već ograničava medije i da sluzi vladi koja je na vlasti. Kristofer Keler (Christopher Kehler), Greg Harvi (Harvey) i Ričard Hal (Richard Hall) (1982) posmatraju prva dva stava o cenzuri iz kanadske perspektive. Slobodna štampa je neosporno pravo u Kanadi, koje potiče iz njene kulturne istorije, koja je zajednička sa Sjedinjenim Državama. Ipak, Keler et al. smatraju da je potrebno utvrditi neku vrstu medijskih propisa, zbog toga sto medijsko izveštavanje o terorističkim događajima ugrožava živote. U nekoliko prilika, mediji su pregovarali sa teroristima, članovi medijskih kuca prelazili su vatrenu liniju i zone sigurnosti, a televizija je uživo snimala spasilačke ekipe kako kreču u akciju za oslobađanje talaca. Oni smatraju da vlada ima pravo da uvede propise, ali bi bilo bolje kada bi elektronski mediji sami razradili standarde ponašanja svojih reportera. Interni propisi su mnogo efikasniji od vladinih. U isto vreme, oni ističu da javnost ima pasivni sistem za kompenzaciju povreda koje nastanu zbog nemarnog medijskog izveštavanja. Kada se mediji ponašaju neodgovorno, žrtve imaju pravo da ih tuže. Do sada ima vrlo malo takvih slučajeva, jer je cela stvar još u povoju. Ali, ako medijsko izveštavanje krši standarde odgovornog izveštavanja i ako je neko povređen zbog toga, onda se može podneti tužba za krivično delo. Huanita Dzons (Juanita Jones) i Abraham Miler (1979.) smatraju da vlada ne krši prava štampe ako zavede restrikcije na rasturanje vesti za vreme kriznih situacija. Oni upoređuju slučaj talaca sa propisima Prvog amandmana Ustava Sjedinjenih Država i posmatraju problem kroz pravni tretman takvih slučajeva u prošlosti. Oni tvrde da to nije apstraktan problem; za vreme krize talaca životi ljudi su u pitanju. Džonsova i Miler smatraju da izveštavanje i sloboda izveštavanja nisu jedini 163
problemi za vreme takve krize: uticaj medija na događaje i medijsko ometanje policije u radu takođe su vazni problemi. Dzonsova i Miler kažu da bi se štampa mogla sasvim legalno isključiti sa nekih mesta prilikom krize sa taocima. naročito kada je policiji potrebna tajnost radi spasavanja života ljudi. Međutim, američki Vrhovni sud ne dozvoljava totalnu zabranu, navodeći niz preduslova. Ograničenje pristupa odobrava se samo kada je opravdavaju prilike. Totalna ili redovna zabrana pristupa novinarima je neprihvatljiva. Situacija u kojoj postoje taoci je takav specijalan slučaj. Dzonsova i Miler kažu da policija ima pravo da štampi postavi restrikcije. Postupci medija za vreme krize talaca su stvar ponašanja, a ne prava govora. Zabrana pristupa i uvođenje specifičnih propisa radi zaštite talaca su prihvatljivi i takvi slučajevi bili su podržani i na sudu. To je vrsta cenzure koja je prihvatljiva po propisima Prvog amandmana i njom se ne oduzima pravo niti na slobodu govora, niti na slobodu štampe. Dzonsova i Miler dokazuju da oni ne pokušavaju da spreče izveštavanje štampe. Miler (1982.) je napisao još jedan rad, u kome iznosi dodatne dokaze u vezi sa ovim problemom. Istraživači smatraju da policija samo želi da se mediji ponašaju odgovorno, a ona bi mogla da im pomogne na taj način što bi ih izveštavaju o događanjima realistično i pravovremeno. Dzonsova i Miler smatraju da bi mnoge sporne situacije između medija i policije bile otklonjene, kada bi ove dve strane postigle sporazum o uzajamnim odnosima. Filip Slezinger (1981.) iznosi suprotno mišljenje, tvrdeći da štampa u zapadnim demokratijama podržava stabilnost vlade. U svojoj argumentaciji Slezinger stavlja naglasak na koncept legitimizacije. On tvrdi da je štampa radila na tome da se terorističko nasilje stavi van zakona. Slezinger ispituje ulogu snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj. On zaključuje da je britanska štampa postupala "odgovorno" što se tiče prikazivanja stavova vlade. To znaci da je štampa podržavala vladu, a osujećivala nasilje protiv nje. On smatra da takvo ponašanje odražava "odgovornost" koju propisuje vlada. Slezinger tvrdi da su mediji prilazili terorizmu i na zvaničnom i na nezvaničnom nivou. Jezik je tu bitan, jer može da sluzi ili kao podrška ili kao uskraćivanje legitimnih prava na političko mišljenje. Zvanično, jezik se u medijima koristi za kriminalizaciju terorizma. Nezvanično, jezik se može koristiti za kriminalizaciju problema koji motivišu teroriste. Jezik kojim se sluze izveštači postaje sporedan u poređenju sa načinom na koji mediji prikazuju vladu. Kada se prvi teroristički incident desio u Severnoj Irskoj, kaže Slezinger, novinari su išli na lice mesta i pokušavali da pošalju objektivne izveštaje. Cesto su njihovi izve^taji podjednako kritikovali i politiku vlade i teroriste. To je razbesnelo vladu, a naročito snage bezbednosti koje su se borile sa teroristima. Vlada je uskoro došla do istog zaključka kao i Ricard Klaterbak, da su mediji neutralno oružje. Oni se mogu upotrebiti i u korist i protiv terorizma, a najbolji način da se iskoriste je da se sa njima sarađuje. Slezinger tvrdi da su ovaj proces pratili jaki pritisci da se štampa ponaša u okvirima onoga sto vlada smatra odgovornim. To je preraslo u jedan oblik de facto cenzure, a britanska vlada je u štampi dobila saveznika. Šejn Kingston (Shane) (1995.) se oštro protivi Šlezingerovom mišljenju. Kingston tvrdi da je terorizam hrana za medije. U prvim danima modernog terorizma, bilo je prilično lako manipulisati televizijom, jer je svaki događaj bio dramatičan. Televizijski producenti su, međutim, postali rafiniraniji i usprotivili su se manipulacijama od strane terorista. Ali, kaže Kingston, teroristi su postali mnogo veštiji u korišćenju štampe za svoje ciljeve. Uzimajući Irsku kao primer, Kingston tvrdi da IRA sebe predstavlja pozitivno. Ipak, mnogi ne prihvataju Šlezingerova gledišta. Neki istaknuti stručnjaci za terorizam ismevali su njegove sugestije, dok su drugi odbijali ideju da je snaga medija kompromitovana time što su se oni stavili na stranu vlasti. Šlezingerovo mišljenje spada u kontroverze koje prate problematiku odnosa između medija i terorizma. Čak i dobrovoljni pristanak medija da se drže pravila, podleže pomnom ispitivanju onih koji smatraju da pravila treba da budu strožija, kao i onih koji smatraju da ona ne treba ni da postoje. Noam Čomski (Chomsky) i Edvard Herman (Edward) (19977, str. 85) ističu da bi kontrola medija mogla da ozakoni terorizam vlade. Abraham Miler smatra da su toga i drugi svesni, pa i šefovi policije. Bez obzira na analitičke stavove o medijima, snage bezbednosti suočavaju sa za vreme 164
terorističkog napada sa praktičnim problemima. Džozef Skenlon (Joseph Scanlon) (1981, 1982.) bavi se tim pitanjem i daje praktična uputstva za rad sa medijima u toku terorističkog incidenta. Skenlon veruje da ako se izveštači tretiraju pošteno i ako im se kaže cela priča, oni neće ometati rad policije niti se protiviti merama bezbednosti. Skenlon obrađuje problem terorizma kao događaja koji se odvija uživo. On ne smatra da je većina novinara neodgovorna, ali tvrdi da je taktičko pitanje da li će štampa biti prisutna događaju ili ne, kao i da štampa često ometa uspešno okončanje događaja. Skenlon daje nekoliko sugestija kako da se postupa sa medijima za vreme terorističkog incidenta. Medije treba okupiti i dati im tačne informacije. On naglašava da medijima treba dati što više informacija, i dogovoriti se da se važni taktički detalji ne smeju upotrebiti dok njihovo objavljivanje ne prestane da predstavlja opasnost za javnost. Ako je prisustvo medija opasno za živote policajaca i njihove akcije, onda reportere treba držati po strani sve dok je potrebno. Međutim, Skenlon nije voljan da preporuči upotrebu policijske sile protiv medija i smatra da za vreme terorističkog događaja mediji treba dobrovoljno da sarađuju sa policijom. Vlasti na Zapadu imaju običaj da medijima prilaze sa strahom i nepoverenjem. Tako se za vreme terorističkog incidenta ponašaju policija i vojska. Kada su životi u pitanju snage bezbednosti treba s pravom da od medija očekuju saradnju. Posle događaja mediji mogu slobodno da vrše analize i iznose kritičko mišljenje. To je vid slobode koji se neguje i to je nešto što bi mnogi teroristi želeli da nam oduzmu.
Glavne teze Često izgleda da se predstavnici medija i snage bezbednosti sukobljavaju kada obrađuju neki teroristički događaj. Snage bezbednosti žele da rekonstruišu događaj, da izvrše istragu i da eliminišu terorizam. Mediji žele da izveste o događaju i oni funkcionišu u veoma suprotstavljenim okolnostima. Senzacionalna drama pojačava privlačnost priče za čitaoce i gledaoce. Neki istraživači smatraju da medijsko izveštavanje o terorizmu ohrabruje ljude da se pridruže nasilju. To je poznato kao teorija prenosivosti i znači da ovi istraživači veruju da je terorističko nasilje prenosno. Smid i de Grafova smatraju da razni mediji omogućavaju teroristi ma da govore u javnosti. Rezultat toga je da terorizam postaje neka vrsta političke komunikacije. Cenzura je najkontroverzniji deo medijskih odnosa. Jedan mali boj analitičara zastupa tezu direktne cenzure, dok je većina za dobrovoljnu kontrolu. Možda je moguće ostvariti neku internu kontrolu, a da se ne prekrše individualna prava i slobode. Ipak, takve mere su sporne jer unapređuju odnose privatnih medijskih korporacija sa vladom.
Teme za razmišljanje Zamislite da ste komandir policije na licu mesta, tj. u prodavnici gde je izvršena pljačka i gde su pljačkaši kao taoce uzeli kupce i jednog službenika. Lokalna televizijska stanica prenosi događaj uživo i lopovi gledaju prenos na televizoru u prodavnici. Šta treba da preduzmete? Da li možete da zamolite stanicu da prekine prenos? Da li ih možete pri morati da to učine? Da li možete da iskoristite živi prenos bez saradnje sa TV stanicom? Ako pljačkaši kažu da hoće da pregovaraju sa medijima, da li ćete im dozvoliti? Nabrojte stvari koje bi se mogle desiti ako pristanete na to?
Šta još treba pročitati Aleks P. Šmid i Dženi F.A. de Graf (Alex E Schmid and Janny F.A. de Graaf), Nasilje kao komunikacija (Violence and Communication) Abraham Miler (Abraham Miller), Terorizam, mediji i zakon (Terrorism, the Media and the Law) Ričard Šefert (Richard W Schaftert), Medijsko izveštavanje i politički teroristi: kvantitativna analiza (Media Coverage and Political Terrorists: Quantitative Analysis)
165
17. POLITIKA, SLOBODA, BEZBEDNOST I BUDUĆNOST Mnogi analitičari bavili su se budućnošću terorizma, a mnogi politički lideri su se pitali šta bi se moglo učiniti po tom pitanju. Ova glava upoznaće nas sa nekim problemima koji stoje pred političkim liderima čiji je zadatak da se bore sa terorizmom. Obrađivaćemo dve stvari: pitanje buduće politike prema terorizmu i pretpostavke o budućem razvoju terorizma. Nažalost, ova glava pokrenuće mnoga pitanja, a ponudiće samo mali broj rešenja. Svrha ove glave je da ukaže na neke od stvarnih svetskih dilema koje stoje pred kreatorima politike i ljudima zaduženim za bezbednost. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1 Da definišete problem koji stoji pred krivičnim pravom i odbram benom politikom. 2 Da nabrojite pitanja koja je pokrenuo admiral Stansfild Tarner. 3 Da objasnite probleme sa kojima se zbog oružja za masovno uništenje suočava politika prema terorizmu. 4 Da diskutujete o ulozi građanskih sloboda u politici kontraterorizma. 5 Da navedete probleme koji se pojavljuju pri korišćenju vojne sile protiv terorizma. 6 Da opišete način na koji tajnovitost policije ometa efikasnu kontraterorističku reakciju. 7 Da ukratko izložite Stinsonovu analizu bezbednosnih mera.
Kreiranje kontraterorističke politike Terorizam je nejasna vrsta konflikta. On je pojmovno određen na bazi neprekidnog niza događaja o kojem smo raspravljali u Glavi 1, ali kreatori dalje politike moraju da se odvoje od ovog konceptualnog prilaza i krenu dalje, tj. ili da preduzmu akciju sprečavanja terorizma ili da preduzmu kontra udar. Nameće se pitanje kako da to učine? Da li terorizam spada i kriminal ili je vojni problem? Da li ga treba sprečavati vojnom silom, međunarodnim i domaćim zakonima, ili kombinacijom oba? Mogu li politički lideri pri hapšenju terorista da koriste neustavne norme? Odgovori na ova pitanja nisu laki i službe koje su zadužene za borbu protiv terorizma imaju ogroman broj odgovora na njih. Kratko rečeno, kontrateroristička politika postavlja mnogo dilema. Uzmimo recimo kao primer Drugi svetski rat (1939-1945.) Na početku rata nemački general Hajnc Guderijan (Heinz Guderian) uveo je novi stil borbe, stil koji mnogi francuski, britanski, američki i ruski generali nisu razumeli. Njegov metod borbe zvao se "Munjeviti rat" ili Blitzkrieg, i vodile su ga tenkovske jedinice ili tzv. Panzerivaffe. U Prvom svetskom ratu (1914-1918.) zaraćene strane borile su se i umirale boreći se za nekoliko desetina metara teritorije. Guderijanove mehanizovane jedinice kretale su se brzinom od 50 km na sat i ponekad prelazile i po 80 km dnevno! Kada je 1940. godine Francuska osvojena za samo nekoliko nedelja, a nemačke snage 1941. godine napredovale 800 km u rusku teritoriju, nikome ne bi palo na pamet da pošalje FBI u Berlin sa nalogom za hapšenje Guderijana i njegovog vođe Adolfa Hitlera. Sjedinjene Države reagovale su tada po ustavnim normama i zvanično objavile rat. E, tu sada nastaje problem. Sjedinjene Države i druge zapadne zemlje ponose se što su države u kojima vlada zakon. One smatraju da se svi društveni problemi treba da rešavaju po zakonima građanske države, pa čak i takvi varvarski činovi, kao što je rat, potpadaju pod isti zakonski okvir. Američki Ustav dozvoljava vladi da može da preduzme vanredne akcije kada Kongres Sjedinjenih Država zvanično objavi rat, ali ovde se postavljaju dva problema. Prvo, pretpostavlja se da se ratna dela mogu staviti u okvire zakona. (U stvari posle Drugog svetskog rata Saveznička vojna policija je doista i uhapsila Guderijana i on je osuđen na robiju od strane Savezničkog suda u Nirnbergu). Drugo, ako nas neko napadne vojnim sredstvima, da li ćemo na taj napad odgovoriti vojnim ili policijskim snagama? Na nekim nivoima, terorizam predstavlja pretnju za naš legalistički stav prema konfliktu. Nekoliko praktičnih problema, koji su se postavili na Bliskom istoku, već se moralo rešiti. Sjedinjene Države i zapadna Evropa često su bili blokirane od strane transnacionalnog terorizma iz te oblasti. Posle 1967. godine zapadne snage bezbednosti počele se da se navikavaju na ideju 166
da se napadaju nevini ljudi i neutvrđena civilna naselja, pa su počeli da pripremaju civilnu policiju da uzvraća udare. Međutim, nisu mogli da veruju da će teroristi napasti i dobro utvrđene vojne ciljeve. Teroristička grupa Islamski džihad izmenila je ovo ubeđenje zapadnih zemalja. Uzvraćajući na izraelsku invaziju Libana 1982. godine, Islamski džihad šokirao je Zapad napavši ne samo utvrđene položaje Izraelske vojske, već i multinacionalne mirovne snage. Napadi su bili tako uspešni da su američki marinci morali da se povuku. Neki stručnjaci na zapadu su smatrali da su teroristi suviše slabi da bi se poslužili tom taktikom, ali su bombaši samoubice u Libanu potpuno pobili njihovo mišljenje. Kao rezultat toga, neki analitičari počeli su da govore o terorizmu kao načinu ratovanja. Tako je nastao problem. Izgledalo je bezbedno tvrditi da su napadi na vojne položaje ratni čin, ali šta ako trupe koje su napadnute ne potpadaju pod ratna pravila? Štaviše, šta ako su trupe bile samo nevine žrtve ili simbolične mete? Šta ćemo sa napadima na civilne objekte? Ako je neka samozvana teroristička vojna organizacija napala neki civilni cilj, kao što je na primer avion, da li je i to ratni čin? Posle obaranja američkog putničkog aviona iznad Škotske, TV mreža NBC je 1988. godine, u svojoj emisiji Danas, intervjuisala Roberta Kupermana (1988b) sa Instituta za strategijske studije iz Džordžtauna. Iako je to bio kratak, tipično televizijski intervju, Kuperman je uspeo da podvuče osnovni problem. On je izjavio da će Sjedinjene Države morati da se opredele za jedan od dva prilaza što se tiče dalje politike prema transnacionalnom terorizmu sa Bliskog istoka. Jedan je da se terorizmu priđe kao pravnom problemu, što znači da se sprovede istraga, hapšenje i zločinci privedu pravdi, a drugi je da se terorizam tretira kao problem nacionalne bezbednosti. Da je TV stanica Kupermanu dala malo više vremena da svoju analizu potkrepi sa više činjenica, bilo bi mnogo interesantnije. Sjedinjene Države već duže vremena tragaju za pravom politikom u tretiranju ove vrste terorizma. U sledećih nekoliko godina posle ovog Kupermanovog intervjua, američka kontrateroristička politika lutala je od bombardovanja mornarice, do hapšenja od strane FBI van granica zemlje. Od obaranja Panamovog aviona iznad Škotske, na primer, američki sudovi izdali su dva naloga za hapšenje terorista koji su odbegli u Libiju. To bi se moglo nazvati politikom krivičnog prava. Međutim, pošto je za održavanje jednog aktivnog teroriste potrebno 35 do 50 pomagača, da li smatrate da će dva naloga za hapšenje rešiti problem? Tako Kupermanova tačna upozorenja ostaju i dalje nerešena. Međutim ako bi se transnacionalni terorizam smatrao vojnim problemom, onda bi trebalo razraditi razne vojne strategije za borbu protiv terorističke opasnosti. Na primer, da bi se borio protiv međunarodnog terorizma, američki predsednik kao vrhovni komandant, mora da ima na raspolaganju nekoliko vojnih opcija. Lari Kejbl (Larry Cable) (1987.) tvrdi da se za efikasnu borbu protiv terorizma moraju pronaći nove strategije. Kejbl je uveren da konvencionalni način borbe ne može imati efekta. Postoji nekoliko varijanti za nekonvencionalni način borbe protiv terorizma. Amerikanci su bili za napade sa mora, iz vazduha, komandoske akcije i brzi rat. Ne podržavaju atentate, duge ratove protiv pobunjenika, niti su za to da podržavaju nedemokratske vlade koje sprovode kampanje protiv terorista. Ipak svi ovi problemi su samo na površini. Centralno pitanje je, da li je napad strane terorističke grupe na američke interese, ratni čin? Ako je odgovor potvrdan, dodatno pitanje je da li, ako je napad izvršen na američkom tlu, treba da nastavimo sa vojnim uzvraćanjem udara, ili treba da se koristimo krivičnom istragom? Jedino što bi se o tome moglo reći je da su u odgovoru na to pitanje Sjedinjene Države dosledne u svojoj nedoslednosti. S jedne strane Amerikanci izgleda da podržavaju varijantu da se međunarodni terorizam tretira kao organizovani kriminal. Pri ispitivanju slučaja otmice broda Akile Lauro američki Senat je zaključio da je tom prilikom došlo da kršenja međunarodnog prava (Predstavnički dom Sjedinjenih Država, 1985.); posle toga Kongres je proširio ovlašćenja FBI. FBI je dobio pravo da u drugim zemljama na silu hvata lica osumnjičena za terorizam, koja predstavljaju pretnju za Amerikance, da ih optuži za kršenje američkog zakona i da ih dovede u Sjedinjene Države da im se tamo sudi (Senat Sjedinjenih Država, 1985). Zakon kojim je FBI dobio nova ovlašćenja primenjen je marta 1989 godine. Na prvom takvom suđenju Favaz Junis (Yunis) bio je osuđen za vazdušno gusarenje. On je navodno bio lider grupe koja je otela avion jordanske avionske kompanije Rojal Džordanian Erlajn 11. juna 1985. godine. Medu putnicima je bilo i nekoliko Amerikanaca, što je FBI-u dalo pravo da ga prema tom zakonu uhapsi. 167
13 septembra 1987. godine, tajni agenti postavili su Junisu zamku, rekavši mu da se na jednoj jahti na Mediteranu nalazi oružje i municija za sledeću terorističku akciju. Agenti su zamolili Junisa da im pomogne oko plovidbe. Junis se ukrcao na jahtu, ali ga je tu čekalo iznenađenje. Umesto terorista, dočekali su ga izraelski agenti. Kasnije, posle navodno neustavnog ispitivanja, agenti FBI prebacili su Junisa u slobodni svet. Tamo je podignuta tužba protiv njega i osuđen je zbog kršenja američkog krivičnog prava. Začudo, odbrana nije zasnovala svoju odbranu na osporavanju zakona koji je dozvoljavao hapšenje van jurisdikcije Amerike i bez saradnje neke vlade. Takođe se nisu žalili što je Junis kidnapovan od strane agenata FBI. Umesto toga, odbrana je tvrdila da je Junis nevin, zato što je on samo izvršavao naređenja libanske šiitske milicije Al Amala. Odbrana nije osporila ovlašćenje Sjedinjenih Država da hapsi po optužbi za vazdušno piratstvo. Jednom drugom prilikom vlada Sjedinjenih Država dovela je sa Bliskog istoka 14 svedoka, dala im legalan status za strance i sakrila ih po američkom Programu za zaštitu svedoka. Ovakva politika nije prošla bez kritike. Neki analitičari ne slažu se sa sprovođenjem američkog zakona van teritorija Sjedinjenih Država. Pored činjenice da je legalnost tog postupka problematična, na taj način se i otvarala Pandorina kutija mogućih neuspeha američke politike. Ovi analitičari otvoreno su zahtevali da američka policija deluje samo u zemlji. Lari Kejbl (1987) je predložio jedan praktični prilaz tom problemu. Po njemu se ne mora svaki teroristički incident definisati kao kršenje zakona ili stvar koja se tiče nacionalne bezbednosti. Države upotrebljavaju silu u međusobnim odnosima, a terorizam nije ništa novo. Kejbl tvrdi da je količina i vrsta sile koja se koristi, bitna za određivanje kako odreagovati na terorizam. On smatra da jedna kompetentna obaveštajna mreža treba da pribavi informacije o kojima će odlučivati za to određena državna tela. Upotreba sile u međunarodnim odnosima mora se odvoji i od retorike o krivičnom pravu i sukobu niskog intenziteta. Grent Vordlo (Grant Wardlaw) (1988, str. 237-259) dolazi do sličnog zaključka. On tvrdi da je koncepcija terorizma u najmanju ruku nejasna nije uvek pravno definisana. Neki teroristički incidenti zahtevaju trenutan i odsečan politički odgovor. Kada prosuđuju kako da uzvrate na neki incident, kreatori politike moraju da ispitaju koji je tip terorizma u pitanju, kao i kolika opasnost preti od dotične grupe. Vordlo smatra da je Zapad, a naročito Sjedinjene Države, preuveličao opasnost od terorizma i prenaglasio teškoće za njegovo sprečavanje. Iako su individualna teroristička dela strašna, Vordlo tvrdi da treba izbegavati prenaglašavanje njihovog značaja. Velike sile se mogu osećati psihološki ugroženim od terorizma, ali često se desi da ih uznemiravaju sitnije grupe, koje su suviše slabe da bi mogle da igraju igru međunarodnih odnosa po ustaljenim propisima. Vordlo veruje da ako se pristup nacije terorizmu tačno i jasno ne definiše, strategije borbe protiv terorizma degenerisaće se u ideološku dogmu i postaće nefunkcionalne.
Traganje Stensfilda Tarnera za čvrstim stanovištem Penzionisani admiral Američke mornarice i bivši direktor CIA, Stensfild Tarner, (Stansfield Turner) bavi se frustracijom u vezi sa ideološkom dogmom i kontraterorističkom retorikom. Tarner (1991) kaže da će Sjedinjene Države nastaviti da doživljavaju neuspehe svoje kontraterorističke politike sve dok ne zamene retoriku fleksibilnom strategijom reakcije na teroristički napad. On tvrdi da su dogmatske izjave kontraproduktivne. Na primer, američka "politika" tvrdi da mi nikada ne pregovaramo sa teroristima, a istina je sasvim suprotna. Tarner kaže da se često pregovara sa teroristima i to potvrđuje pregledom američke spoljne politike od piratskih dana do Iran-kontra afere. Tarner traži od kreatora politike da pronađu izvestan broj fleksibilnih reakcija na terorizam, koje bi se mogle primeniti u raznim prilikama. Tarner kaže da oni koji su za aktivne mere protiv terorista, zahtevaju šest taktičkih promena: ukidanje predsedničke zabrane atentata, preduzimanje kaznenih vojnih napada, preduzimanje tajnih akcija, postavljanje prioriteta pri operacijama za oslobađanje talaca, poboljšanje obaveštajne službe i cenzuru medija. Većina ovih zahteva za promenu taktike uključuje aktivnosti koje krše pravne norme na Zapadu. Tarner se zauzima za taktiku, koja je više legalistička ekonomski pritisak, odbrambenu bezbednost, pregovore i pravnu zaštitu. Njegovi kritičari smatraju da je Tarner suviše popustljiv prema teroristima. Tarner odgovara na 168
njihove kritike pozivanjem na dosadašnje iskustvo. Predsednik sa najmilitantnijom retorikom u poslednjih dvadeset godina, Ronald Regan (Reagan), samo jednom je upotrebio aktivnu taktiku, i to kada je bombardovao Libiju. U svakom drugom slučaju, tvrdi Tarner, Regan je reagovao legalistički, pa čak je i pregovarao i sa revolucionarnim Iranom. Retorika ima emocionalnu privlačnost, ali politika borbe protiv terorizma zahteva pragmatičnu akciju. Tarner predlaže nekoliko praktičnih poteza za borbu protiv terorizma, s tim što shvata da je svaki slučaj poseban. Tarner kaže da vršenje atentata nije prihvatljivo u američkoj demokratiji. Ubistva možda izgledaju kao brzi put ka konačnom rešenju, ali na dugi rok nisu probitačna. Većina Amerikanaca ne voli kada se predsednik bavi "prljavim trikovima" i na kraju krajeva ne bi ni podržali odluku o primeni atentata. Osim toga, ako se jednom ubije neki lider, nema nikakve garancije da će njegov zamenik biti bolji od njega. Tarner kaže da vršenje atentata nije američka opcija. Vojni napad, je stvarna opcija, koja treba da se koristi umereno. Tarner kaže da postoji suptilna razlika između "nikad" i "uvek". Evo primera koji će potvrditi Tarnerovo gledište, to je jedna analogija koju on nije upotrebio. Uzmite na primer da su teroristi razneli američki avion ubivši na stotine putnika. Potonja istraga pokazuje da je teroristička organizacija XYZ bila vinovnik napada, a da ta organizacija otvoreno dela u zemlji ABC. U ovom trenutku izgleda da je vreme da se razmotri opcija napada na ABC. Ali, pre nego što to učinimo, moramo da odgovorimo na neka pitanja. Da li ćemo pogoditi teroriste? Da li će biti civilnih žrtava? Šta će naši saveznici reći na to? Da li će i neki Amerikanci poginuti u našem napadu? Treba odgovoriti na još mnogo pitanja i čak kada odgovorimo na sva ta pitanja, treba imati na umu da je svaka vojna intervencija opasna. Događaji uvek mogu da eskaliraju. Bivši direktor CIA-e ima i neke druge predloge. Tarner smatra da Sjedinjene Države treba da se bave tajnim operacijama, kao i da učestvuju u spasavanju talaca. Međutim, on upoređuje takve operacije sa vojnim akcijama i kaže da ih treba retko koristiti. Pozivajući se na Prvi amandman, on smatra da vlada od medija može da očekuje jedino samoobuzdavanje. On podržava ekonomske sankcije, iako one donose rezultate tek posle dužeg vremena, i smatra da uvek treba uzeti u obzir nagodbe. On preporučuje zakonsku suzdržanost, tvrdeći da to odražava demokratske vrednosti američkog naroda. Tarner se takođe kritički osvrće na pitanje poboljšanja humanog obaveštajnog rada. (Humani obaveštajni rad je informacija koju agent dobija bez upotrebe satelita, radija, i drugih tehničkih naprava). On smatra da vladine komisije koje preporučuju poboljšanje humanog obaveštajnog sistema, nedovoljno razumeju svet obaveštajaca. Direktor centralne obaveštajne mreže uvek pokušava da poboljša sistem sakupljanja informacija od Ljudi, a!i to nije lako postići. Potrebno je veoma mnogo vremena da bi se napravila mreža doušnika, a većina Amerikanaca je lako prepoznatljiva i mreža se teško uspostavlja. Tarner kaže da čak i kad se mreža formira, vrlo je teško predvideti buduće terorističke napade. Tarner smatra da treba preduzeti sve što je u našoj moći da se poboljša sistem humanog obaveštajnog sistema, ali ga ne treba smatrati jedinim načinom za borbu protiv terorističkih grupa. Vrlo je važno shvatiti predmet njegovog rada. Tarner tvrdi da je Sjedinjenim Državama potrebna neka vrsta kontraterorističke politike jače od retorike. Tarnerove tvrdnje se mogu nekome dopadati ili ne dopadati, ali njegova teza je tačna. Denis Plačinski (Dennis Pluchinsky) (1992.) dodaje još jednu primedbu koja se odnosi na naučne radnike. Plačinski kaže da mnogi fakultetski analitičari pokušavaju da formulišu ili analiziraju državnu politiku kao deo svog osnovnog istraživanja. Iako je to za pohvalu, Plačinski misli da nije baš praktično. Politiku države formiraju predsednici i direktori obaveštajnih službi, a ne profesori. Plačinski poziva učene ljude da se manu analiza strateške politike i da se usredsrede na prikupljanje osnovnih informacija. Plačinski tvrdi da su te informacije potrebne kreatorima politike i da će naučnici mnogo više pomoći ako se koncentrišu na skupljanje informacija i analizu njihovih značenja, tj. da parafraziram političkog analitičara Arona Vildavskog (Aaron Widlavsky), treba da govore istinu vlastima.
Oružje za masovno uništenje: predviđanje budućnost! Tehnološki terorizam je jedan od strašnijih scenarija koji bi nam se mogao desiti. Modernom društvu mogla bi se desiti dve vrste tehnološkog terora. Jedna je upotreba oružja za masovno 169
uništenje ili pretvaranje sabotažom nekog industrijskog postrojenja, na primer hemijske fabrike, u smrtonosno oružje širokog dometa. Druga vrsta terora je napad na izvore snabdevanja tehnologije ili energije. Rezultati obe vrste napada bili bi katastrofalni. Tehnologija se ukazuje kao mogući zlokobni pratilac evolucije terorizma. BOKS 17,1 Teza Brajana Klarka Tehnologija stvara nove mogućnosti za terorizam.
Američka birokratija propustila je da preduzme zaštitne mere protiv tehnološkog terorizma
Tehnologija će od terorizma napravili najveći problem budućnosti.
Amerika je specijalno izložena tehnološkom terorizmu.
IZVOR: Brajan Klark (1980.), Tehnološki terorizam, Old Geinic, CT: Devin Adair.
Napad Aum Šinrikjo u tokijskoj podzemnoj železnici bio je dramatičan događaj. Mada nije uspeo da izazove onoliki broj žrtava koliki su napadači očekivali, vrlo je malo nedostajalo da dođe do mnogo većeg broja žrtava. Ovaj napad predstavlja demarkacionu liniju prelaska na tehnološki terorizam. I ranije su teroristi vršili napade na tehnološke ciljeve, ali do Tokija nije upotrebljeno oružje za masovno uništenje. Ovim su teroristi prešli crtu koja razdvaja terorizam od masovnog uništenja. Tehnologija i terorizam su opasan tandem i budućnost je neizvesna. Kreatori politike ne mogu se zadržati na pretpostavci koja glasi "Pa, oni to nikad ranije nisu učinili", već moraju da uzmu u obzir masovne katastrofe. Pre nekoliko godina Grent Vordlo (1982, str. 173-184) izneo je jedno dobro zapažanje o budućnosti. On za budućnost predviđa okupaciju punu nesigurnosti i smrti. Imajući u vidu nesigurnu prirodu futurističke analize (to je igra pogađanja za obrazovane), Vordlo tvrdi da je potrebno i važno razmišljati o mogućim budućim trendovima u terorizmu. U stvari, Vordlo zastupa mišljenje da je potrebno da se što više analitičara uključi u prognoziranje budućnosti. I drugi analitičari dele Vordlovu zabrinutost za budućnost u kojoj je moguće političko nasilje. Ričard Folk i Samjuel Kim (1984.) prilaze problemu sa strateške strane. Oni posmatraju ovu opasnost ne kao lokalizovano nasilje, već kao propust društva da razmišlja o svim oblicima nasilja iz globalne perspektive. Volter Laker uzima kao primer tzv. "sarajevski efekat", koji se svodi na to da se jedan teroristički incident pretvara u rat. (On ovde govori o atentatu na austrijskog nadvojvodu u Sarajevu 1914. godine, koji je doveo do Prvog svetskog rata). J. Bauer Bel (1985, str. 4152) govori o istoj stvari. Bel kaže da nije verovatno da će jedan teroristički akt izazvati rat, ali da terorističko delovanje može biti uvod u sukob većih razmera. U skoro svim svojim predviđanjima, analitičari se uvek na kraju usredsrede na tehnologiju (vidi Boks 17,1). Vordlo smatra da je najveća opasnost koja u budućnost preti od terorizma destruktivna moć modernog oružja. Oruđa za masovno uništenje mogla bi biti upotrebljena za najnoviju vrstu terorizma. Vordlo kaže da je osnovno pitanje da li će teroristi upotrebiti to oružje. Ako ga budu upotrebili, onda će se izmeniti i oblik terorizma i priroda reakcije vlasti na terorizam. Vordlo tvrdi da su trendovi modernog terorizma prilično uznemirujući zbog sve većeg prisustva nihilističkog duha medu teroristima. Terorističke grupe koje uživaju u ubijanju i ne cene nimalo ljudski život, neće moći da spreče mogućnost masovne smrti. Mnoge terorističke grupe pozivaju na svetsku revoluciju, ali to nije njihov konkretan cilj. Suočeni sa ovom činjenicom, teroristi pojedinci napuštaju svoje nacionalne i grupne identifikacije i okreću se apstraktnim razlozima za nasilje. Vordlo tvrdi da tehnologija u rukama takvih ljudi postaje veoma opasna. Iako je Vordlo ovo napisao još 1982. godine, dve decenije koje su od tada protekle, pokazale su da je bio apsolutno u pravu. Vordlo nije jedini koji je predvideo mogućnost razornih posledica tehnologije u rukama terorista; i mnogi drugi analitičari bavili su se tim pitanjem (vidi Boks 17,2 gde su navedene moguće varijante budućeg terorizma). Literatura se bavi (1) napadima na tehnološke instalacije, (2) upotrebom hemijskog i biološkog oružja (CBW) i (3) upotrebom radio aktivnog materijala i nuklearnog oružja. Po svemu sudeći, najviše pažnje u literaturi posvećuje se nuklearnom terorizmu, ali i ostale vrste terorizma mogu da budu isto toliko razorne
170
Izopštavanje terorizma: pretnja za građanske slobode Na prvi pogled ne izgleda sporno da se terorizam može tretirati u okviru zakona. Zakone donose zakonodavne skupštine u saglasnosti sa demokratskim tradicijama. U većini slučajeva, na prvom mestu je koncept ustavnosti i individualnih sloboda. U većinu antiterorističkih zakona ugrađena je i sudska revizija, osim kada su u pitanju najekstremniji slučajevi. Ako se terorizam tretira kao kriminalno delo, a ne kao političko ponašanje, onda se on uklapa u demokratski BOKS 17.2 Predviđanja analitičara o budućnosti terorizma ANALITIČAR
GLEDIŠTE
Grent Vordlo
U terorističkim grupama raste nihilizam. Tehnologija im nudi najsavremenije oružje.
Voiter Laker
Postoji opasnost od "sarajevskog efekta". Jedan incident može da Izazove rat.
J. Bauer Bel
Verovatno se "sarajevski efekat" neće razviti iz akta terorizma. Incidenti se moraju staviti u okvire ambijenta.
Robert Kuperman Bitno je napraviti plan za slučaj tehnološkog terorizma. Brajan Dženkins
Terorizam će nastaviti da postoji kao vrsta sukoba. Društvene kočnice će možda eliminisati tehnološki terorizam.
Pol Vilkinson
Zapadne demokratije će možda morati da prihvate minimalne oblike terorizma.
Kod antiterorističkog zakonodavstva kontroverza nastaje zbog problema poštovanja građanskih sloboda. Zakonsko rešenje postalo je sporno zbog nekih kritika, po kojima je vlada preterano reagovala na problem terorizma. Kritičari tvrde da se antiterorističko zakonodavstvo pre zasniva na političkom programu, nego na objektivnoj proceni opasnosti od terorizma. Potencijalna destruktivna sila tehnološkog oružja izbacila je građanske slobode u prvi plan. Glavno pitanje politike postaje: da li postoji tačka u kojoj se građanske slobode mogu prikratiti u ime javne bezbednosti? Neki analitičari smatraju da opasnost od oružja za masovno uništenje zahteva takvu vrstu zaštite. David Kopel i Džozef Olson (Joseph) (1996) smatraju da postoji opasnost da se antiterorističko zakonodavstvo upotrebi za davanje većih ovlašćenja organima reda i vojsci u odnosu na prava civilne populacije. Oni tvrde da su Amerikanci zahvaćeni "anksioznošću od terorizma" i da atmosfera koja vlada u Americi vodi ka prevelikom zakonodavnom kroćenju društva. Oni smatraju da je ovo pogrešno shvatanje sadašnje situacije, jer po njima, nivo terorizma opada. Staviše, trenutno ne postoji nikakva teroristička kriza. Zakoni kojima se regulisalo kriminalno ponašanje, sasvim se dobro primenjuju protiv terorizma. Oni smatraju da K percepcija širokih krugova društva o sadašnjoj situaciji opasna. Kopel i Olson služe se istorijskim i pravnim argumentima da bi podržali svoj stav. Istorijski gledano, zakoni kojima su se nametali društveni propisi zbog straha javnosti, obično su bili iskorišćeni da se ljudi izlože represiji. Kada se takvi zakoni primene, oni idu mnogo dublje od prvobitne namere zakonodavnih tela. Na primer, Kopel i Olson navode kao primer rad američkog Državnog tužioca A. Mičela Palmera (Mitchell Palmer) za vreme Crvenog straha 1919 godine. Palmer je u ime antikomunizma sprovodio racije i hapsio zbog stvari koje je smatrao neameričkim. Mnogi njegovi postupci predstavljali su kršenje ustava i duha krivičnog prava. Kopel i Olson takođe tvrde da najnovija politika Britanije u Irskoj, predstavlja isti tip preteranog reagovanja na terorizam. Kopel i Olson tvrde da preterana reakcija na terorizam može da donese cenzuru, kriminalizaciju političkih aktivnosti i militarizaciju policije. Oni se takođe boje da će vojne snage u tom slučaju biti upotrebljene za sprovođenje civilnih zakona, što će biti kršenje ustava. Oni se takođe boje da će vlada prisluškivati većinu ljudi, da će nadzor policije nad građanima biti jako pojačan, i da će se davati široka ovlašćenja za pretrese i hapšenja bez naloga. Osim toga, moglo bi doći do centralizacije organa i do tajnih suđenja. Za ovakav scenario Kopel i Olson nalaze primer u istoriji. Kopel i Olson otkrili su razne opasnosti u antiterorističkom zakonodavstvu, ali jedan od načina za borbu protiv terorizma u zapadnom društvu je ukazivanje na nelegalnost njegovih akcija. Nekoliko zapadnih vlada pokušalo je da reguliše terorizam zakonskim sredstvima. Primeri za to su zakoni o 171
Ovlašćenjima u slučaju krize i o prevenciji terorizma koji su doneseni u Velikoj Britaniji i Irskoj. I Španci su primenili neku vrstu vanrednog zakona u tretmanu Baskijaca, a Nemci su doneli niz raznih zakona protiv terorizma. O tim pitanjima 1995. godine, vodila se u Kongresu Sjedinjenih Država jedna ozbiljna debata. U osnovi svih tih inicijativa nalazi se vera u efikasnost pravnog sistema zemlje. Jedan od najžešćih kritičara antiterorističkog zakonodavstva je Bo Groskap (Beau Grosscup) (1987.) Njega toliko ne brine preterana reakcija određenih zakona, kao u zakonu o Ovlašćenjima u slučaju krize u Irskoj, koliko celokupna koncepcija, koja stoji iza takvog zakona. Groskap smatra da antiteroristički zakoni odražavaju političku volju jedne filosofske paradigme, koju naziva neokonzervativizam. Prema mišljenju Groskapa, neokonzervativizam potiče od vladavine Margaret Tačer (Thatcher) i Ronalda Regana (Reagan), a proširio se još više devedesetih godina prošlog veka. Ako je Groskap u pravu, onda je i Demokratska partija u Klintonovoj administraciji takođe usvojila neke oblike neokonzervativizma, kako u borbi protiv kriminala tako i u borbi protiv terorizma. Neokonzervativci veruju da je većinu društvenih problema, uključujući i terorizam, prouzrokovao krah dugo čuvanih vrednosti i popustljivost liberalne politike. Program neokonzervativizma sastoji se u tome da se društvo vrati na put reda i zakona. Takav pristup uključuje i donošenje zakona o nekim moralnim pitanjima, da bi se na taj način osigurao uspeh neokonzervativnog programa. Konzervativni analitičari, takođe su izrazili zabrinutost zbog antiterorističkih zakona, ne toliko zbog Groskapove teze, već iz straha od toga da će izgubiti građanske slobode (Mekfarlan- McFarlane, 1985.) Neki članovi britanske vlade kritikovali su mere koje su preduzete u Severnoj Irskoj, bojeći se ograničavanja slobode, koje nameće antiterorističko zakonodavstvo. Bivši direktor CIA Vilijam Vebster (Wiiliam Webster) upozorio je u više navrata na opasnost od preterane reakcije na terorizam, na račun američkih sloboda. Činjenica da jedan konzervativni političar opominje na ovaj način, ne uklapa se u Groskapovu teoriju o neokonzervativizmu. Kristofer Hjuit (Christopher Hewitt) (1984.) empirijski zaključuje da terorizam jenjava kada teroristi odu u zatvor. Drugo je pitanje da li ovo znači da su antiteroristički zakoni potrebni. Iako je dobro što se teroristi u zatvoru ne mogu baviti terorizmom, proces njihovog stavljanja u zatvor još uvek je pod znakom pitanja. Debata se vodi oko dva nerešena pitanja. Prvo, da li teroriste treba zatvarati primenivši specijalni zakon, ili ih treba optužiti za standardno kriminalno nasilje? Drugo, da li je upotreba oružja za masovno uništenje promenila odnose u jednačini u korist specijalnih zakona?
Upotreba vojne sile u borbi protiv terorizma Vojne jedinice ušle su u borbu protiv terorizma na četiri načina. Prvo, najčešći način je kada se vojska koristi kao potpora policiji. Drugo, kada terorističke grupe potpomažu neke zemlje ili kada njihove operacije kreću iz određenih geografskih oblasti, vojska se angažovanje za napade na terorističke baze. Treće, vojska je obučavala kontraterorističke komandoske jedinice. Te jedinice su učestvovale pre svega u operacijama za oslobađanje talaca, a korišćene su i kao specijalizovane udarne jedinice. Najzad, sa pojavom opasnosti od oružja za masovno uništenje, oformljene su specijalizovane vojne jedinice za slučaj napada tehnološkim oružjem. Razlog za upotrebu vojne sile u borbi protiv terorizma je pretpostavka da je problem terorizma postao suviše veliki zalogaj za državne civilne snage. Vojne snage koriste se onda kada vlada smatra da civilne policijske snage i sudovi nisu više u stanju da izađu na kraj sa nasiljem. Teroristi su suviše ojačali, pa snaga policije mora da se poveća. Četiri faktora su u centru kontroverze oko vojnih kontraterorističkih akcija. Prvo, u zapadnim demokratijama, civilna vlada ima otpor prema upotrebi vojske za održavanje mira na domaćem terenu. Funkcija vojske nije da sprovodi civilne zakone. U nekim zemljama, kao što su Sjedinjene Države, zakonom je zabranjeno da vojska preuzima ulogu policije. Drugi faktor su dosadašnji slučajevi preterane reakcije od strane vojske. U Latinskoj Americi, na primer, korišćenje vojske kao potpore civilnim snagama često dovodi do veće represije. Kada se vojska koristi kao pojačanje policije, bitan je način na koji se ona koristi i koliko traje takva uloga vojske. Još jedna kontroverza oko vojske je upotreba oružanih snaga u operacijama odmazde i kao specijalnih taktičkih jedinica. Još jednom treba reći da ideologija često preovladava nad 172
argumentima za i protiv odmazde. Jedna strana tvrdi da operacije odmazde zaustavljaju terorizam time što primerom pokazuju šta će im se desiti ako opet napadnu, a druga smatra da osveta na kraju krajeva samo rada još više terorizma. Postoji još jedan aspekt upotrebe vojske, koji izaziva rasprave u političkim krugovima. Kada se specijalizovane komandoske jedinice koriste za borbu protiv terorista, postavlja se pitanje da li se sila koristi na propisan način i šta je uloga vojske. Mali broj ljudi postavlja pitanje kada se elitne spasilačke jedinice koriste za oslobađanje talaca; rasprava se vodi o nekonvencionalnoj vojnoj taktici koja se primenjuje pri udarima na terorističke grupe. Jedinica koja je najbolji primer ovog poslednjeg problema je Dvadeset druga specijalna vazduhoplovna regimenta (SAS), koja deluje unutar Britanske armije. Prema pisanju Džona Ajkhersta (John Akehurst) (1982.), SAS je nastao od britanskih komandoskih jedinica iz Drugog svetskog rata. P. Dikens (Dickens) (1983) kaže da se posle Drugog svetskog rata taktika SAS-a menjala sa promenama u vrsti opasnosti po vojsku. Kako je opasnost od međunarodnog terorizma rasla posle Drugog svetskog rata, tako je i SAS počeo da se usmerava na kontraterorističku strategiju. Do 1975. godine SAS je razvio najmoderniju taktiku spasavanja talaca i metoda za zaštitu visokih državnih ličnosti. Gerati (Gerathy) tvrdi da su ove veštine razrađene u odredu za kontrarevolucionarno ratovanje. Telohranitelji i jedinice za spasavanje talaca učestvovali su u nekoliko spektakularnih operacija oslobađanja talaca u periodu od 1977. do 1980. godine. Ceo zapad odobravao je i divio se njihovim akcijama. Međutim, aktivnosti Specijalnih vazduhoplovnih jedinica imaju još jedan aspekt. Gerati navodi da je SAS poslat u Severnu Irsku negde 1975. godine. Tamo su Sasovci ostali nekoliko godina, a bili su razmešteni i u drugim delovima Evrope da bi se borili protiv IRA-e. Gerati kaže da je misija Sasovaca bila obavijena tajnom i da su njihove trupe naučile da vode najnekonvencionalniji rat. Kristofer Dobson i Ronald Pejn (1982, str. 19-50) veruju da je time što je zastrašio teroriste, SAS postao veoma efikasan u borbi protiv IRA. Sasovci su postali majstori za kontraterorističku borbu iz zasede, i IRA je bila potpuno obeshrabrena ovom taktikom. IRA je počela da tvrdi da je SAS "odred ubica" i primer britanskog terorizma. Oni su morali nešto da kažu, ali oni svakako nisu ni mogli da se mere sa SAS. Za IRA je taktika SAS bila nemilosrdna i strašna. Za razliku od policije, Sasovci su često ubijali teroriste za vreme IRA operacija. Pojedinci su ubijani dok su pokušavali da pokupe oružje ili da postave bombu pod neki auto. SAS je postavljao zasede i uništavao IRA blokade puteva. 1987. godine, IRA je planirala napad na policijsku stanicu RUC sa namerom da poubija nekoliko policajaca. Obaveštajni izvori saznali su za ovu nameru terorista i umesto policije postavili Sasovce da ih dočekaju u uniformama policije. Samo je mali broj nesuđenih ubica iz redova IRA preživeo i uspeo da pobegne. Jedan od najpoznatijih događaja u vezi sa SAS, o kome je štampa naširoko pisala, bila je zaseda u Gibraltaru 1988. godine. Tri navodna člana IRA kovali su zaveru da aktiviraju bombu za vreme jedne parade. Dok su se pripremali, preobučeni članovi SAS postavili su zasedu teroristima. Tom prilikom teroristi su ubijeni dobro ciljanom vatrom iz lakog oružja. Prema izveštajima sve tri glavne američke TV mreže, na jednog od terorista pucano je bez prestanka kad je već ležao na zemlji. Nekonvencionalna ratna tehnika SAS prouzrokovala je veliku buru. Oni koji ih podržavaju odmah ukazuju na odvratni terorizam IRA i nesposobnost običnih snaga bezbednosti da ih pobeđuju u aktivnoj borbi. Kritičari, opet, imaju sasvim drugo gledište. jasan stav kritičara SAS-a je da se njihov način borbe može primeniti u uslovima rata, ali pošto IRA predstavlja opasnost za mir civilnog društva, onda joj se treba suprotstaviti civilnim zakonima. Nije čudo što su irski republikanci glavni kritičari SAS. Denis Fol (Denis Faul) i Rejmond Marej (Raymond Murray) (1976.) tvrde da je SAS odred ubica. Grent Vordlo (1982, str. 87-122) bavi se ispitivanjem uloge vojske u kontraterorističkim operacijama, sa posebnim naglaskom na SAS. Prema mišljenju Vordloa, primerenije je da policija vodi kontraterorističke operacije nego da to čine vojne jedinice. Policija je bolje pripremljena za te aktivnosti u zapadnim društvima nego u nekim drugim zemljama, jer su njihove organizacije militarizovane. Policija može da primeni vojni trening i taktiku ako je to potrebno, ali će isto vreme primenjivati civilni zakon. Vordlo navodi da policija nekad jednostavno ne može da se izbori sa nekim terorističkim 173
incidentom. Može se desiti da opasnost postane suviše velika ili da policija ne bude dovoljno spremna da parira brzoj terorističkoj akciji. U takvim slučajevima treba uključiti vojsku, odredivši je civilnim zakonima, normama i kontroli. Vordlo smatra da upotreba vojske često pojačava opasnost od terorizma. I on deli zabrinutost nekih drugih analitičara oko upotrebe vojske za sprovođenje civilnih zakona. Vojsku ponekad treba uključiti, ali to treba što manje činiti. Piter Kraska (Peter) (1996.) ukazuje na jednu drugu spornu tendenciju. U Sjedinjenim Državama policija je formirala jake paravojne jedinice posle sukoba u Vakou i Hubi Ridžu. On smatra da je američka policija urbanu sredinu označila kao ratnu zonu, što se očitava u sve većem broju policijskih jedinica sa specijalnim oružjem. Kao rezultat toga, militarizuje se ne samo terorizam, veći i većina društvenih problema. Kraska se ne slaže sa konstatacijom da su to kulturne snage. Ako je u pravu, onda ova tendencija seže dalje od taktičkog pristupa organa reda terorizmu i predstavlja antitezu težnjama da se policija organizuje na lokalnom nivou.
Tajnovitost i razmena informacija Drugi sporan aspekt kontraterorizma direktno je povezan sa internim radom policijskih agencija. Ovaj problem nije poznat onima koji ne znaju kako policija funkcioniše, a obično analitičari terorizma o tome i ne raspravljaju. Ovaj problem je takođe u tesnoj vezi sa sposobnošću policije da reaguje na kriminal. Jednostavno, policajci nisu baš voljni da razmenjuju informacije ni sa ostalim policijskim organizacijama, niti sa spoljnim svetom. Ova tendencija negativno se odražava na sve krivične istrage, a isti efekat se prenosi i na kontraterorizam. Abraham Blimberg (1979) smatra da ovaj problem potiče od birokratske prirode moderne policije. Blumberg tvrdi da policijske službe pokazuju sve karakteristike birokratije: veoma su centralizovane, hijerarhijske strukture vodene krutim autoritetom. U takvom okruženju rutinske patrole se ne mogu regulisati propisima, ali rutinsko upravljanje policijskom stanicom može. Informacija postaje osnov sprovođenja propisa, a kontrola informacija pretvara se u moć. Tako, da bi došli do moći i zadržali je za sebe, policijski zvaničnici okružili su se tajnovitošću koja je postala fetiš. Piter Maning (Peter Manning) (1976.) objašnjava na koji način tajnovitost održava društvenu moć. Maning kaže da policija tvrdi da ona ima monopol na shvatanje i kontrolu društvenog nasilja. Ali kada se realno pogleda rad policije, onda se vidi da policija nema monopol ni na jedno ni na drugo. Ako policija prizna da niti može da objasni niti da kontroliše kriminal, onda ona gubi poverenje i podršku javnosti; da bi se to izbeglo, oni se ponašaju kao da to stvarno mogu. Maning to naziva "manipulacijom prividima". Policija manipuliše kada govori o svojim aktivnostima da bi stvorila privid da kontroliše nasilje. Slabost njene službe kamuflira se neprestanom tajnovitošću i laganjem. Policija prvo nauči da sakuplja informacije, a onda da ih krije. Tajnovitost ometa sprovođenje kontraterorističkih aktivnosti. Pored činjenice da bi tajnovitost mogla da bude upotrebljena da prikrije nezakonitu represiju, ona i ometa policiju u borbi protiv terorizma. Maning tvrdi da su istražni kapaciteti direktno povezani sa mogućnošću da se sakupe i upotrebe informacije, Tajnovitost sprečava efikasno korišćenje informacija. Ovo pitanje nije nikad bilo predmet širokih javnih debata, ali je ono ključ unutrašnjeg problema u policiji. Koliko je efikasna razmena informacija u vezi sa kontraterorizmom, najbolje se vidi iz rada evropskih policijskih agencija u INTERPOLU . Postoji više faktora koji su uticali na smanjenje terorizma u Evropi u poslednje vreme, ali je interesantno primetiti da se smanjenje terorizma desilo u isto vreme kada su policijske agencije pokazale spremnost da razmenjuju informacije. U organizacionom smislu, vlade su više podsticale uzajamnu razmenu nego zadržavanje protoka informacija. Pošto se Evropska unija kreće ka otvaranju evropskih granica, nacionalne policije moraće da uvedu nove metode razmene informacija.
Stinsonova analiza bezbednosti Specijalista za bezbednost i konsultant američke vlade po pitanju kontraterorizma, Džems Stinson (James), napravio je nekoliko studija terorističke taktike i bio glavni istražitelj nekoliko bombaških napada na Bliskom istoku. On je uporedio metod taktičkih napada na ciljeve, sa odbrambenim merama koje se koriste za njihovu zaštitu. Njegovi zaključci izazvali su žučnu debatu medu stručnjacima za bezbednost. 174
Stinson (1984.) tvrdi da Sjedinjene Države kontraterorizmu prilaze na isti način kao i prevenciji kriminala. U poslednjih dvadeset godina, američke policijske službe zastupale su ideju da je potrebno kriminalcima oduzeti priliku da izvrše zločin. Što se tiče fizičke bezbednosti, ovaj pristup znači da je potrebno preduzeti dodatne mere bezbednosti na mestima koja su potencijalne mete. Na primer, trgovci treba da stave dodatne brave, specijalna vrata, alarmne uređaje, ili da angažuju obezbeđenje koje bi štitilo njihovu imovinu. Taj postupak se naziva utvrđivanje ciljeva. Kontraterorizam se tretira na isti način. Stinson tvrdi da su Amerikanci došli do toga da izjednačuju bezbednost i fortifikaciju. Mete napada se fizički jačaju da bi sprečile terorističke napade. Mnogi analitičari izrazili su svoje neslaganje sa takvim postupkom, jer on omogućava teroristima da imaju inicijativu. Po njihovom mišljenju, kada teroristi naiđu na jače utvrđenu metu napada, oni će samo potražiti neku slabiju. Stinson se slaže s ovakvim mišljenjem, ali i nudi još provokativniju analizu. Prema Stinsonovom mišljenju, utvrđivanje meta ima vrlo malo efekta na uspeh ili neuspeh terorističkog napada. Razlog nije u tome što se teroristi plaše utvrđenih meta, već u tome što teroristi imaju vrlo visok stepen uspeha pri napadu na veoma bezbedne ciljeve. Stinson napominje da fizička bezbednost ima vrlo malo uspeha u zaustavljanju terorista. On potkrepljuje svoju analizu otrežnjujućim podacima o nekoliko bombaških napada na američku vojsku i diplomatska predstavništva na Bliskom istoku. Stinson kaže da su ti napadi imali stoprocentan uspeh. Ipak, u slučajevima gde je bezbednost bila krajnje jaka (sastojala se od barikada, rampi gde se vršio pregled isprava, naoružanih čuvara, sistema nadgledanja kamerama i timova za sprečavanje ulaska), teroristi su uspešno napadali na takve ciljeve sa 85 posto uspeha. Drugim rečima, maksimalno obezbeđenje smanjuje mogućnost napada za 15 posto. Postoji i drugačije mišljenje, koje se može naći u analizi terorističkog napada na američke snage u Daranu (Dhahran) u Saudijskoj Arabiji. 25. juna 1996. jedan kamion pun eksploziva bio je parkiran sa spoljne strane ograde. Eksplozija je ubila 19, a ranila na nekoliko desetina članova američkog vojnog personala. Septembra 1996. Odbor američkog senata za oružane snage saslušao je nezavisnu analizu ovog incidenta, a zatim zatražio mišljenje zvaničnika o zaključcima tog izveštaja. U izveštaju se tvrdilo da je obezbeđenje bilo labavo. Bivši šef Združenog vrhovnog štaba Američke vojske, general Džon Šalikašvili (John Shalikashviii) i sekretar odbrane Vilijam Peri (William Perry), svedočili su u Senatu. Neki od senatora posumnjali su u efikasnost obezbeđenja koji je bio primenjen u Daranu pre napada, tvrdeći da nisu bile preduzete propisne odbrambene mere. Sekretar Peri priznao je da je bilo nedostataka i prihvatio krivicu za incident. General Šalikašvili je izjavio da i sa pojačanim obezbeđenjem, treba očekivati da će se teroristički napadi događati i u budućnosti. Da li ovi nalazi potvrđuju da Stinson nije bio u pravu i da pojačano obezbeđenje može da onemogući uspešan teroristički napad? Odgovor je i da i ne što se tiče pozitivnog odgovora, tačno je da bi jače obezbeđenje smanjilo broj žrtava u Daranu. Samo pomeranje ograde dalje od rezidencije, spaslo bi mnoge američke živote. Što se tiče negativnog odgovora, tačno je da bolje obezbeđenje ne bi zaustavilo napad. Kako je general Šalikašvili rekao, napada će biti i dalje. Obezbeđenje može da smanji broj žrtava, ali ne može da spreči napad. Stinsonov ne smatra da treba napustiti fizičko obezbeđenje, već da ono treba da se poboljša i nekim drugim merama. Stinson tvrdi da odbrambeni sistemi treba da se aktiviraju, jer su metodi za jačanje meta napada uglavnom pasivni. Njegova sugestija je da se jačanje meta proširi i izvan fizičke bezbednosti. On smatra da se potencijalne mete mogu predvideti korišćenjem bihevioralnih modela. On takođe smatra da obaveštajne službe treba da se skoncentrišu na identifikovanje terorista i njihovo izopštavanje iz društva, pre nego što budu u mogućnosti da napadnu. Stinson misli da bi se na ovaj način smanjilo terorističko delovanje. Pored slučaja u Daranu, kritičari Stinsonove teze ukazuju na još dva problema. Prvo, teško je predvideti gde će se napadi odigrati. Bihevioralni modeli predviđanja terorističkih aktivnosti mogu da ukažu na mogućnost napada, ali ni u kom slučaju ne mogu tačno da odrede tačne detalje da bi se napad mogao preduprediti. Baš kao što je nemoguće predvideti koji će tipovi Ljudi postati teroristi, tako je isto nemoguće tačno predvideti sledeću metu terorističke grupe. Drugi kontroverzni aspekt Stinsonovih napomena tiču se značenja reći "Uspeh". Na primer, Mačeterosi su jednom ispalili raketu na Kancelariju FBI u San Huanu. Kancelarija je bila dobro utvrđena i bilo je vrlo malo štete. Mačeterosi su ovaj napad smatrali velikom pobedom nad imperijalizmom, ali radnici koji su počistili slomljeno staklo, smatrali su ovo njihovo običnom 175
svinjarijom. Uspesi terorista vrlo su diskutabilni. Stinsonovi kritičari tvrde da fizičke bezbednosne mere čine da se Ljudi osećaju sigurnim, a kada se ljudi osećaju bezbednim od terorizma, onda teroristi ne mogu da ih pobede Ljudi koji se bave bezbednošću ispitivali su i diskutovali o Stinsonovim nalazima. Na prvi pogled izgleda da on žestoko kritikuje fizičko obezbeđenje. (Jednom prilikom požalio mi se jedan operativac iz bezbednosti: "Stinson misli da je 85 % onoga što ja radim bezvredno"). To, međutim, nije tačno, jer aktiviranje obezbeđenja ne znači da treba prestati sa jačanjem meta napada. Stinson samo predlaže da se pasivno obezbeđenje još dodatno ojača aktivnim obezbeđenjem. Uprkos prvobitnim reakcijama na Stinsonove ideje, smatram da one uopšte nisu sporne. Stinsonove sugestije takodje zaslužuju pažnju. General Salikašvili predvideo je da će doći do novih napada na interese Sjedinjenih Država. 2000. godine brod Američke mornarice Koul (Cole) napali su u Adenu (Jemen) verski fanatici samoubice. Nažalost, taj napad još jednom dokazuje da je predviđanje generala Šalikašvilija bilo tačno.
Glavne teze 1. Sjedinjene Države treba tek da odrede da li terorizam podleže krivičnom zakonu ili je terorizam problem nacionalne odbrane. 2. Tarner smatra da Sjedinjene Države moraju da razrade racionalnu, fleksibilnu reakciju na terorizam. Zemlja ne može efikasno da deluje služeći se frazama i politikom bez imalo tolerancije. 3. Oružje za masovno uništenje promenilo je uticaj terorista na politiku prema terorizmu. Stoga je veoma važno da se razrade modeli koji će logički predviđati ponašanje terorista. 4. Stavljanje terorizma van zakona možda nije održivo rešenje. Zakoni koji ograničavaju teroriste, ograničavaju i opštu populaciju zemlje i često su pogubni za građanske slobode. 5. Ponekad policija ne može da se suprotstavi teroristima i onda se oslanja na pomoć vojske. Međutim kada se u borbi protiv terorista upotrebljava vojska, pojavljuje se problem militarizacije. Kada se to dogodi, onda vojska u borbi nije uvek ostajala u okvirima građanskih propisa i krivičnog zakona. 6. Da bi sistem obezbeđenja bio efikasan, on mora da bude i aktivan i pasivan.
Teme za razmišljanje Tehnološke katastrofe se događaju. 1947. godine u Teksasu se dogodio ogroman požar pošto je tanker sa naftom zapalio rafineriju nafte. 1984. godine nemarnošću jednog službenika, došlo je do isticanja hemijskih sredstava u fabrici Union Karbid (Union Carbide), i hiljade Ljudi stradalo je u Bopalu u Indiji. Ako ste jedan od onih koji planiraju organizaciju za vreme kriznih situacija te vrste, šta ste naučili od tih tragedija? Sta planirate da uradite da biste sprečili katastrofu pre nego što se ona dogodi?
Šta još treba pročitati Džordž Bak (George Buck), Pripremanje za terorizam uputstva za krizne službe (Preparing for Terrorism: An Emergency Service Guide)
18. REAKCIJA NA TRAGEDIJU OD 11. SEPTEMBRA Verovatno se svaki Amerikanac seća šta je radio onog jutra u utorak 11, septembra 2001. godine. Sve se poremetilo kada su Ljudi u svojim kućama, kancelarijama i radnjama videli televizijske slike užasa koji se događao u Njujorku, Vašingtonu i u Pensilvaniji. 11. septembra Amerika se promenila. Pre tog užasnog jutra, međunarodni terorizam bio je apstraktni pojam nečega što se dešava negde drugde u svetu. Uvek okrenuti nečem novom i svakodnevno u brzom ritmu, 176
Amerikanci su već zaboravili događaj od pre šest godina u Oklahoma Sitiju. Sve se to promenilo kada je prvi avion udario u Svetski trgovinski centar. 11. septembra Amerika je bačena u rat iz senke. Za mnoge ljude ovaj napad je bio potpuno iznenađenje. Neki Amerikanci su za napad pogrešno optužili islam, dok su drugi krivili spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Mnogi su se upitali: "Zašto nas oni toliko mrze?" Cilj ove glave je da pronađe odgovor na mnoga pitanja koja su nastala posle terorističkog napada od 11. septembra. Nakon što pročitate ovu glavu trebalo bi da znate sledeće: 1. Da objasnite šta je to asimetrični rat. 2. Da objasnite ulogu obaveštajne službe u kontraterorizmu. 3. Da objasnite složenost etiketiranja raznih oznaka akcijama kontraterorizma. 4. Da opišete politiku i teološko učenje militantnog islama koji izražava Al kaida. 5. Da opišete kampanju Al kaide protiv Sjedinjenih Država korak po korak. 6. Da objasnite evoluciju samoubilačkih bombaških napada. 7. Da navedete organizacione faktore koji su sastavni deo samoubilačkih bombaških napada Al kaide. 8. Da izložite glavnu poentu politike države u borbi protiv terorizma, obuhvativši pitanje odbrane domovine i sistem krivičnog prava.
Logika asimetričnog rata Nekoliko analitičara opisali su terorizam kao "politiku frustracije" (vidi Šmida, 1983: Rubinstajna Rubinstein, 1987: Stola Stohl, 1988; i Rosa Ross, 1999). Ovi analitičari zastupaju mišljenje da se neke grupe ponašaju nasilno kada im se uskrati mogućnost da učestvuju u političkim procesima. Prema toj teoriji, sa rastom ekonomskih nevolja, povećava se i verovatnoća političkog nasilja. Kao što smo videli iz ranijeg teksta, uzroci terorizma su mnogo komplikovaniji od tog modela frustracije, ali je tačno da političke i ekonomske nevolje često prouzrokuju nasilne reakcije protiv privilegovane društvene grupe. U stvari, kako kaže Dzefri Ian Ros (1999), frustracija jeste komplikovani model ponašanja (vidi Glavu 2). Ona ne mora da bude jedini razlog za razvoj terorizma, ali u svakom slučaju igra u tome veliku ulogu. Kada nezadovoljna populacija napadne privilegovanu klasu, ona nema snage da joj se suprotstavi na ravnoj nozi. Baš kao što joj nedostaju ekonomska i politička snaga u odnosu na dominantnu grupu, tako joj isto nedostaje i vojska. Ovo je problem za većinu revolucionara i sve slabe snage koje pokušavaju da se bore sa jačom silom. Glavno pitanje za grupu Ljudi koja je ekonomski, politički i vojno podređena, je kako slabe snage mogu da napadnu na društvenu grupu koja je jača od njih? Američka vojska naziva ovakvu vrstu odnosa "asimetričnim ratom". To znači da postoje dve grupe koje su potpuno neravnopravne. Kada dođe do takve situacije gde nema ravnoteže (na primer, kada siromašna zemlja vodi rat protiv bogate), asimetrija će se odraziti na stil borbe. Slaba država ne može direktno napasti jaku zemlju. Ona se mora poslužiti nekonvencionalnim metodima borbe i napasti jaču silu indirektno, često na taj način što će udariti na civilne ciljeve. Kao dobar primer o tome šta se dešava kada slaba zemlja napadne jaku na ravnoj nozi, može da posluži Rat u Persijskom, Zalivu. Irak i Iran vodili su konvencionalni rat osamdesetih godina prošlog veka i rat se završio nerešeno. Pošto je Irak izvršio invaziju na Kuvajt 1991 godine, Sadam Husein je mislio da će defanzivna taktika koju su njegove trupe koristile u ratu protiv Irana, biti uspešna i protiv Sjedinjenih Država i savezničke koalicije. Dok su Iračani ukopavali bunkere i pripremali se za defanzivnu borbu, vojne snage pod vođstvom generala Normana Švarckopfa (Schwartzkopf), priredile su im gadno iznenađenje. Sadamovu vazdušnu odbranu i infrastrukturu uništili su njihovi avioni, njegove bunkere njihovo specijalno oružje, a njegove tenkove nevidljivo, mobilno i superiorno oružje. Pored svih slavopojki o svojoj vojnoj sili, iračka vojska nije mogla da se bori protiv superiorne tehnologije, superiornih komandnih struktura i superiornog oružja. Talibani u Avganistanu dobili su istu lekciju oktobra 2001. kada su za četiri nedelje kapitulirali pred ofanzivom generala Tomija Frenksa (Tommy Franks). 177
Mnogi teroristi shvatili su ono što ni Sadam Husein ni Talibani nisu mogli da shvate. Slabija sila može da napadne jaču silu, ali napad mora da se izvrši van svih pravila. Velike sile drže u svojim rukama čitavu međunarodnu trgovinu, pravnu vlast i vojnu silu. Nema nikakve svrhe napadati ih otvoreno, ali one jesu ranjive ako se na njih napadne van svih normi i standarda međunarodnih odnosa. Sledeće pravilo važi isto toliko dugo koliko i terorizam: "Ako ne možete da ubijete vojnike, ubijajte njihove civile". Cilj asimetrije je da ostavi utisak da ekonomski, vojno i politički moćne snage ne mogu da zaštite obične ljude koji normalno žive i obavljaju svoje svakodnevne poslove. Ova taktika je uspešna i unutar zemlje, kada neka nezadovoljna grupa ljudi vodi kampanju nasilja protiv supersile. To je logika asimetričnog rata. Asimetrija je osnovna osobina sukoba između Izraelaca i Palestinaca (vidi Glavu 7, 9 i 10). Cionisti su prvi put koristili ovu taktiku u borbi protiv Britanaca i Arapa, kada su hteli da ih izbace iz Palestine. U toku borbe za stvaranje Izraela dve terorističke grupe, Banda Stern i Irgun Zvai Leumi, poubijale su britanske vojnike, ali ne u direktnom napadu na Britansku armiju, već pucajući na njih bez reda u "pogodnim" situacijama. Teroristi, a to su bili kriminalci i ubice, napadali su snagom koju su imali na Britance koji su opet bili spremni da se bore po međunarodnim zakonima. Teroristi cionisti napadali su i na Arape i na taj način ih zavaravali da Britanci ne mogu da im pruže bezbednost. Pošto su teroristi iz Bande Stern i grupe Irgun znali da ne mogu da se bore sa Britancima u direktnoj borbi, očekivali su da će Britanci napustiti Palestinu, jer je počela skupo da ih košta. Palestinski teroristi učili su se iz istorije. Oni su počeli da se koriste terorizmom protiv jačih Izraelaca posle 1967. godine. Početkom 2002. jedinice Izraelske odbrambene armije (IDF) okupirale su nekoliko oblasti koje su kontrolisali Palestinci. Njihov cilj je bio da obeshrabre palestinske bombaše samoubice i da unište infrastrukturu grupa koje su napadale Izrael. U početku borbe, samoubilački napadi su se povećali uprkos najjačim mogućim merama bezbednosti koje su preduzeli Izraelci. Hamas, palestinski Islamski džihad i druge terorističke organizacije nisu mogle da pobede Izraelce u direktnoj borbi, ali su mogli da opašu svoje mladiće bombama i da napadaju civilne ciljeve. Cilj bombaša samoubica, kao i njihovih protivnika iz Irguna i Bande Stern koji su delovali dve decenije ranije, bio je da pokažu Izraelcima da ne mogu da zaštite svoju teritoriju. Ovi primeri pokazuju logiku asimetričnog rata. Njihov cilj nije da poraze neprijatelja u otvorenoj borbi, već da pokažu da norme građanskog društva ne mogu da zaštite stanovništvo jače sile. Teroristi koriste asimetriju da bi napali oblasti koje se nalaze van okvira vojnog konflikta. Objekti pripremljeni za borbu, suviše su jaki, ali policijske stanice, vojnici van službe i đaci postaju privlačne mete za teroriste. Asimetrija je uspešna samo kada terorističke infrastrukture ostaju skrivene. Teroristima daje snagu mogućnost da ostanu skriveni. Ako se sazna gde su njihove baze i ako oni precene svoju snagu, superiornija sila će moći da poništi asimetrični proces i da se suprotstavi teroristima po svojim pravilima. Na primer, kada je Al kaida napala Sjedinjene Države 11. septembra, Osama bin Laden i njegovi komandanti mislili su da Sjedinjene Države ili neće uopšte ili će slabo uzvratiti na njihovu akciju. Prema novinskim izveštajima, (Miler-Miller, 2001; Fajnemen-Fineman i Braun, 2001; Ekonomist, 2001, septembar, str. 2022; i Keli-Kelly, 2002.) bin Laden je verovao da je dovoljno jak da može otvoreno da vrši napade po centralnoj Aziji i drugim delovima sveta. Čak i da je Amerika intervenisala, bin Laden i njegovi pomoćnici mislili su da će svojim iskustvom Alkaidina gerila iz Rusko-avganistanskog rata moći više nego ravnopravno da se suprotstavi američkim snagama. Na kraju krajeva, mudžahedini su pobedili bivši Sovjetski Savez u istoj vrsti borbe. Američke, britanske i savezničke vojne snage poništile su pravila asimetrije u Avganistanu. Umesto da se protiv Talibana i bin Ladena bore po pravilima gerilskog rata, saveznici su poveli konvencionalni rat protiv bin Ladena i njegovih domaćina. Uprkos defetističkim predviđanjima američkih televizijskih reportera, savezničke snage pregazile su Avganistan, uništavajući na svom putu svaku neprijateljsku enklavu. Asimetrija je delotvorna samo kada se teroristi bore stilom koji oni sami biraju. Teroristi neće uvek biti primorani da se bore po pravilima snaga bezbednosti. Kada bi ovo zaista bilo moguće, onda bi terorizam nestao. Teroristi se bore iz senke, ne na otvorenom bojnom polju i 178
konvencionalna taktika obično se ne može primeniti na mrak terorizma. Pravi način borbe protiv asimetrije nije konvencionalni rat, već mogućnost prikupljanja informacija. Informacije omogućavaju snagama bezbednosti da nateraju teroriste da izađu na otvoreno, a bez informacija su snage bezbednosti onemogućene. Na jeziku vojske i policije informacije o neprijatelju se zovu obaveštajna delatnost. U stvari obaveštajna delatnost je jednostavno informacija koja se analizira i sintetizuje. Ona je ključ kontra terorizma. U asimetričnom ratu sakupljanje informacija ima najvažniju funkciju.
Uloga obaveštajne delatnosti U mojoj knjizi Odbrana domovine: Važne teme za državne i lokalne policajce (Defending the Homeland: Issues for State and Local Law Enforcement) bavio sam se ispitivanjem uloge sakupljanja obaveštajnih podataka, ali vredi pomenuti tu temu i ovde. Nekoliko meseci posle katastrofe koja se desila 11. septembra, objavljene su informacije koje su američki obaveštajci posedovali o Al kaidi (Solomon, 2002; Sanger, 2002.). Objavljivanje ovih informacija postalo je vruć krompir za američke političare. Potpredsednik Ričard Čejni (Richard Cheney) opomenuo je Demokrate da ne koriste tadašnju situaciju u političke svrhe, a Demokrate su tvrdile da republikanska administracija izgleda skriva neke informacije (Sanger i Dej - Day, 2002.). Nezavisno opredeljeni senator Džon Mekein (John McCain), predložio je da se izvrši istraga u kojoj bi učestvovale obe partije, a jedan republikanski senator iz senatskog Odbora za obaveštajnu delatnost, okrivio je za to FBI (Senon-Shenon, 2002.). Niko od Republikanaca i Demokrata nije kritikovao zvaničnike iz Predstavničkog doma ili Senata, koji su kontrolisali obaveštajnu službu. U zapaljivoj političkoj atmosferi postalo je teško razumeti šta Amerikanci treba da očekuju od svojih policajaca i obaveštajnih sistema nacionalne odbrane. Direktor Instituta za ratne i mirnodopske studije Univerziteta Kolumbija, Ričard Bets (Richard Betts) (2002, str. 43-59), smatra da američki obaveštajni sistem nije uništen, i da je samo potrebno izvršiti izvesne reforme. Podsećajući na političku uznemirenost u Americi posle samoubilačkih napada, na kasnije napade antraksom i razne druge opasnosti koje su izazivale strahove, Bets kaže da Amerika ipak ima efikasan sistem. Vrlo je važno, tvrdi on, da se reforme izvrše tamo gde je potrebno, ali moramo imati na umu da postoje stvari koje obaveštajna služba ne može da obavi. Američki obaveštajni sistem ne može da predvidi svaki teroristički napad, a bila bi zabluda misliti da je moguće stvoriti takav sistem. Bets (2002, str. 43-59) uzima samoubilačke napade Al kaide kao primer njegove teze. U oblasti prikupljanja obaveštajnih podataka najveća snaga Amerike je tehnologija. Sofisticirani sateliti i drugi sistemi mogu da prate kretanja, sakupljaju podatke i prisluškuju telefonske razgovore. Teroristi to znaju i ulažu velik napor da izbegnu elektronsko praćenje. Za to su najbolji primer teroristi samoubice od 11. septembra. Trudeći se da izbegnu da ne ostave nikakve pisane dokaze i da zavaraju svoje elektronske tragove, Mohamed Ata i njegove kolege oformili su male, disciplinovane ćelije po ugledu na vojne. Jedini način da se u ovakvom slučaju dođe do obaveštajnih podataka, kaže Bets, bilo bi infiltriranje u te ćelije, ali njihova struktura to praktično onemogućava. To znači, zaključuje Bets, da čak i pojačana obaveštajna delatnost ne bi predupredila napade. Bets (2002, 43-59) predlaže više metoda za efikasnije sakupljanje obaveštajnih podataka. On smatra da stare sisteme iz doba hladnog rata treba proširiti na šire područje. On tvrdi da se tu ne radi o američkim troškovima, samo o tome da treba tako organizovati obaveštajne agencije da bolje obavljaju svoj posao na jednom širem području. Mora se povećati broj obaveštajaca, i držati kadar analitičara koji govore oba jezika na nivou maternjeg. U vreme asimetrije pažnja se mora posvetiti svakom potencijalnom protivniku, tako da neki obaveštajci neće dobiti baš glamurozne zadatke. Bets smatra da ljudima koji dobiju takve zadatke treba dati podstrek nagradama i napredovanjem u službi. Bets opominje (2002, str 43-59): čak i 90 pošto uspeha može da donese još jedan veliki neuspeh. Teroristi će ponovo uspešno napasti bez obzira koliko obaveštajni sistem bio efikasan. Čak i mali igrač, kaže Bets, može ponekad da nadigra velikog igrača. Oslanjajući se na Betsove argumente, drugi analitičari (Sulc, 1996; Bodrero, 2002; i Vajt) tvrde da se policijski obaveštajni sistemi treba da uključe u sistem nacionalne odbrane. To će biti težak zadatak. Policija skuplja obaveštajne podatke o kriminalnim slučajevima, a ne o stvarima u vezi sa 179
odbranom. Organi reda obično se bave stvarnim kriminalnim obaveštajnim podacima, a ne suptilnim nijansama međunarodnog političkog lukavstva. lako Patriotski zakon od oktobra 2001. daje federalnim agencijama šira ovlašćenja u prikupljanju obaveštajnih podataka, uloga države i lokalnih agencija nije u punoj meri razrađena. Osim toga, ako se obaveštajni rad koristi u krivičnom tužbenom postupku, onda se on po zakonu mora otkriti i time se odbrani daje na uvid sistem obaveštajnog sakupljanja podataka. Uključivanje vojnog i policijskog obaveštajnog rada u jedan udruženi sistem predstavlja komplikovan problem.
Koliko je komplikovano etiketiranje kontraterorističke delatnosti Istaknuti vojni istoričar Majkl Hauard (Michael Howard (2002, str. 913) procenjuje ovaj ogromni problem podsećajući na rečnik, koji je Bušova administracija koristila u opisivanju napada od 11. septembra. Hauard kaže da je objavljujući "rat" terorizmu, Amerika pomerila kontraterorističku aktivnost na novi nivo. Umesto da se objavi ratno stanje, Hauard savetuje da se treba ugledati na britansko iskustvo iz vremena posle Drugog svetskog rata. U posleratnom periodu vojska Velike Britanije učestvovala je u nekoliko "ratova" na Bliskom istoku, u Africi, Aziji i Evropi, ali Britanci te sukobe nikada nisu nazvali ratovima. Umesto toga, oni su na konflikte manjeg obima reagovali udruženim snagama vojske, policije i obaveštajne službe. Hvaleći Bušovu administraciju zbog pobede nad Al kaidom u konvencionalnoj borbi, Hauard ističe da sledeća faza kontraterorističkog sukoba treba da se vodi po ugledu na borbe Britanaca u posleratnom periodu. On smatra da reč "rat" pogrešno prikazuje karakter borbe. U doba brzih komunikacija i celodnevnog emitovanja vesti, slike rata izazivaju potrebu za širokim vojnim operacijama i određenim rezultatima. Priroda kontraterorizma nije da deluje na taj način. Mi ne treba da govorimo da smo u ratu sa terorizmom, kaže Hauard; mi treba da tretiramo situaciju kao jednu međunarodnu krizu. Hauard smatra da je mnogo važnije napraviti razliku između "rata" i "sukoba niskog intenziteta", nego se povoditi za potrebama što veće zastupljenosti u medijima. Objaviti rat teroristima znači podići ih na nivo koji ne zaslužuju. Na taj način se njihovim akcijama daje legitimitet, kao da oni imaju pravo da ubijaju. Takođe se na taj način građani navode na to da traže otvorenu vojnu akciju sa odlučujućim rezultatima tj., javne akcije koje ne funkcionišu u senci. Kontraterorističke taktike koje su se dokazale kao dobre ne mogu se uklopiti u ratni scenario. Hauard naglašava da su tajnost, obaveštajni rad i tiha okrutnost, osnove kontraterorističke borbe. Napade u Njujorku i Vašingtonu treba okarakterisati kao zločine protiv međunarodne zajednice, a ne kao izolovana vojna ili kriminalna dela protiv Sjedinjenih Država, piše Hauard. lako hvali predsednika Buša zbog mera koje je preduzeo protiv terorizma, Hauard tvrdi da bi se otvorena vojna akcija mogla na kraju osvetiti Sjedinjenim Državama. Medijski izveštaji o bombardovanim selima i žrtvama, mogli bi okrenuti međunarodnu zajednicu protiv Sjedinjenih Država. Osim toga, pozivi da se bin Laden privede pravdi mogli bi u međunarodnoj javnosti ispasti propaganda za njega. Hauardova analiza ponovo nas vraća na neka od pitanja, koja su pokrenuta u prethodnoj glavi. Kada je terorizam vojni problem, a kada je bolje da se u borbi protiv njega angažuju druge snage bezbednosti? Kada se izvrši konačna analiza, dolazimo do toga da je odgovor negde u sredini između ova dva ekstrema. Otvorena vojna akcija nije svrsishodna na svim nivoima kontraterorizma, ali nije ni policija. Rešenje je u sakupljanju i analiziranju informacija, tj. u spajanju obaveštajnih delatnosti nacionalne odbrane i policije. To nije lak zadatak, ali se može ostvariti u ratu u senci. Ponekad je potrebna vojna akcija, kao sto je bio slučaj u Avganistanu, da bi se uništile terorističke baze. Nekad je, opet, potrebna zajednička obaveštajna akcija da bi se izvršila višestruka hapšenja u raznim zemljama. Potrebno je strpljenje i upornost, kaže Hauard. Hauard (2002, str. 913) pravi analogiju između hladnog rata i aktuelnog konflikta. Pozivajući se na britanskog admirala ser Majkla Bojsa (Michael Boyce), Hauard tvrdi da kontrateroristička borba, baš kao i hladni rat, mora de se vodi hladno. Borba će trajati decenijama, ne zbog toga što militantna islamska zavera preti svetu, već zato što je to sudar raznih kultura. Hauard misli da terorizam bin Ladena, nije prouzrokovan sirotinjom, nego da predstavlja konfrontaciju teističke tradicije i vrednosti Prosvećenosti. Linija fronta ne nalazi se u Avganistanu; ona prolazi kroz modernizovane države Bliskog istoka i multikulturne centre Zapada. Hauardova argumentacija delimično zastupa iste teze kao i Hantington u svom delu Sudar 180
civilizacija (The Clash of Civilizations). Postoje dve škole mišljenja i obe nude protivargumente. Prvo, neki analitičari terorizma, kao na primer, Rubinštajn (1987.) i Groskap (1987.), zastupaju mišljenje da je siromaštvo povezano sa terorizmom. Međutim, isti argument koji je primenjen protiv takve argumentacije u kriminološkim teorijama o siromaštvu, može se primeniti i ovde. Na primer, ako siromaštvo izaziva kriminal, zašto onda nisu svi siromašni Ljudi kriminalci? Iz toga izlazi da ni svi siromašni Ljudi nisu teroristi. Međutim, siromaštvo i beznadežnost vezuju se za kriminal i terorizam na komplikovan način. Politikolozi kao Hauard i Hantington ne poriču ovo gledište; oni samo zastupaju mišljenje da se glavni uzrok nasilja može naći u kulturnim razlikama. Naravno, ekonomski faktori takođe imaju svoju ulogu. Druga kritika teze o sudaru civilizacija dolazi od američkih konzervativnih zvaničnika. Više puta su zvaničnici Bušove administracije zataškavali kulturne razlike između islama i zapada. U drugim prilikama oni su jednostavno odbijali Hantingtonovu ideju o sukobu civilizacija. Oni tvrde da je Amerika u ratu sa međunarodnim kriminalcima (Tajler-Tyler. 2001.). Bendžamin Barber (Benjamin) (1996.) pronalazi srednje rešenje u svojoj izuzetno dobroj makroekonomskoj analizi, modernog sveta. Ne baveći se isključivo međunarodnim terorizmom, Barber do suštine stvari dolazi kroz ispitivanje međunarodnih ekonomskih trendova. Danas svet ima dva izbora, smatra Berber. Ljudi su ili obuzeti ekspanzijom korporacija i neutoljivim potrošačkim apetitom, ili se vraćaju lokalnim etničkim identifikacijama podstaknutim fundamentalnom religijom. On ovaj konflikt naziva borbom između sveta mekdonaldsa i džihada. Barberovo izuzetno delo može se primeniti i šire nego u analizi koju smo ovde ponudili, ali su njegovi argumenti tako jaki da se moraju pomenuti u diskusiji o kontraterorizmu. Barber tvrdi da su džihad i svet Meka zarobljeni u simbioznoj borbi. Hraneći jedan drugog, dok se u isto vreme bore jedan protiv drugog, svet meka i džihad deluju jedan na drugog na najkomplikovaniji mogući način. Barber tvrdi da su u ovoj bici krajnji gubitnici ljudsko dostojanstvo, samoopredeljenje i demokratija. On smatra da je stavljanje ponovnog akcenta na demokratiju na lokalnom nivou (od čega se i svet Meka i džihad ograđuju), najsvetlija nada za budućnost. Ako razmotrite Hauardov zaključak o kompleksnosti kontraterorizma i Barberovu tezu o lokalizovanoj demokratiji, počećete da shvatate da ni standardno krivično pravo ni vojna sila ne deluju protiv terorizma. Hauard je potpuno u pravu kada tvrdi da "linija fronta" prolazi kroz zemlje koje pokušavaju da idu u korak sa modernizacijom i centrima Zapada koji su pod uticajem ideja Prosvećenosti. Bitku neće dobiti doktrine krivičnog prava, ili vojne pobede; bitka će biti dobijena kada većina Ljudi bude verovala da ima interes utemeljen u ishodu. To je fundamentalna borba u koju je ugrađeno ispitivanje duboko usađenih vrednosti, borba koju nije lako definisati niti jednostavno dobiti.
Teološka doktrina al Kaide Početkom 2002. godine kablovske televizijske mreže prikazale su amaterski video film u kome Osama bin Laden opisuje rezultate napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Govoreći iz kuće prijatelja kod koga je bio u gostima, bin Laden je izgledao opušten i spreman da o svojim osećanjima govori otvoreno. Njegove fraze bile su prošarane svim mogućim aluzijama na Boga i drugim teističkim metaforama. On se smejao i smešio dok je govorio o razaranjima i ubistvima. U Glavi 4 bavili smo se teoretskim karakteristikama teološkog nasilja, ali događaji od 11. septembra zahtevaju da kažemo nešto više o tome. Koja tradicija dozvoljava ubicama da islam, religiju mira i rođaka judaizma i hrišćanstva, izvuku tako daleko van konteksta? Odgovor se može naći u ispitivanju puritanske loze islama i objašnjenju njenog militarizma. Pred kraj osamnaestog veka teolog reformator, Mohamed Ibn Abdul Vahab, udružio se sa vodećom saudijskom porodicom. Vahab je smatrao da je islam postao nečist, da su njegovi tadašnji vođi lažni i da vode ljude pogrešnim putem. Jedini način da se popravi situacija bio je da se zbace nezakoniti vodi i da na njihovo mesto dođu "pravi" muslimani. Novi Ljudi će onda vladati po šerijatskom, tj. muslimanskom zakonu. Za njih će Kuran će biti jedini osnov civilnog i krivičnog prava. Tokom godina, razne puritanske sekte prihvatile su Vahabovu filosofiju, a neki od njih postali su militantni (Paz, 2001.). Dvesta godina kasnije, u centralnoj Aziji i na Bliskom istoku nekoliko pravaca puritanskog vahabizma uspešno se razvijalo, a iz tih teoloških redova izašlo je nekoliko militantnih grupa. Jedan od militantnih islamista bio je i Hasan al Bana. Al Bana je bio pripadnik egipatskog verskog 181
reda Salafi (jedne varijante puritanske teološke misli vahabista), i on je sakupio muslimane istomišljenike i osnovao organizaciju pod imenom Braća ili Muslimansko bratstvo u Kairu 1928. godine. Al Bana je ubijen 1949. godine, ali njegova misao i dalje živi, a populariše je i to u velikoj meri, najpopularniji filosof i pisac Bratstva, Sajid Kutb. Kutbova dela uglavnom sadrže teološku doktrinu Osama bin Ladena i njegovih pristalica. Proučavanje Kutbove filosofije iz perspektive krivičnog prava biće izloženo u drugoj knjizi (Vajt, knjiga u radu), ali ovde treba pomenuti njene glavne odlike. Kutb, koji je bio službenik egipatskog ministarstva kulture, došao je u Sjedinjene Države 1948. godine. Kada je stigao, bio je zaprepašćen onim što je on smatrao potpunim nedostatkom morala, a 1950. vratio se u Egipat, rešen da se potpuno posveti Bratstvu. Njegove militantne ideje nalaze se u dva njegova dela: Putokazi (Milestones) (1990) i Društvena pravda u islamu (Social Justice in Islam) (2000.). Kutb je verovao da je islam u početnoj fazi bio čist i to od trenutka kada je prorok Muhamed primio prvo otkrovenje od arhanđela Gavrila do Muhamedove smrti 632. godine n.e. Posle toga, islam je ušao u period džihalije, u kojem su korumpirani vladari napustili Porokove principe da bi eksploatisali narod i ostvarili ekonomsku i političku korist. Kutb je pozivao na uništenje korumpiranih lidera i uspostavljanje pravoverne islamske vlasti po islamskim zakonima. Svako ko je bio protiv ovoga, za Kutba je bio loš musliman. Dužnost pravovernih, po njemu je bila da pročisti društvo i na militantan način nametne šerijatski zakon. Puritanski učenici Kutba smatrali su da je potrebno upotrebiti nasilje da bi se islam iznutra pročistio i naterao svet da prihvati šerijatske zakone. Osama bin Laden i njegov najviši doglavnik Ajman al Zavahiri, postali su poklonici Kutbove filosofije. Zavahiri, koji je kod bin Ladena došao iz grupe pod velikim uticajem Muslimanskog bratstva, egipatskog Islamskog džihada, smatrao je da je Kutbova teorija internacionalna i da ujedinjuje sve muslimane u svetom ratu protiv "korumpiranih" lidera i nemuslimana. Naravno da su bin Laden i Zavahiri govorili o svetom ratu. 1996. godine Al Kaida i nekoliko drugih grupa, udružili su se i osnovali Alijansu protiv Jevreja i krstaša. Teološke doktrine bin Ladena i njegovih sledbenika kritikovao je Magnus Ranstorp (1998.), pravilno ukazujući na njihove nedoslednosti u poimanju tradicionalnog islama, njegove nauke i teološke doktrine. Međutim, za bin Ladena i njegove sledbenike filosofija Sajida Kutba bila je sveta. U svom avangardnom delu Teror u božjem umu (Terror in the Mind of God), Mark Jirgensmajer (Juergensmeyer) (2000.) proučava beskompromisne postavke takve filosofije. Kao što ste već pročitali u Glavi 4, verski teroristi smatraju i samo postojanje neprijatelja simbolom zla. Jirgensmajer objašnjava dalje. Poziv na nasilje, kaže on, je poziv na pročišćenje sveta od nevernika, ili tačnije od onih koji netačno interpretiraju islamsku religiju. Poziv na nasilje je hitan, jer neuspeh će imati kosmičke posledice. Jirgensmajer objašnjava da je to poziv na sveti rat i žrtvovanje. Sveti rat se sprovodi u delo iz tradicionalne religije, koja dozvoljava samo jedan jedini način mišljenja. Ako sveti ratnik izgubi život boreći se u svetom ratu, on postaje mučenik nade. Uspešan ratnik predstavlja pobedu Boga. Sveti rat zasniva se na beskompromisnim principima borbe i žrtvovanja. Jirgensmajer proučava svete ratnike nekoliko raznih verskih tradicija i nalazi sličnosti među njima. Vrlo je interesantno primeniti njegovu logiku, upoređivanjem priručnika sa uputstvima Al Kaide sa priručnikom za odbranu američke ekstremističke desničarske grupe poznate pod nazivom Ugovor, Sablja i Ruka gospodnja (1982.). Oba priručnika počinju teološkim pasusima u kojima se tvrdi da je njihova interpretacija Boga tačna. Obe citiraju priručnike Američke vojske (Al Kaida to čini bolje) mešajući taktička uputstva sa biblijskim navodima. Jirgensmajer tvrdi da se to može objasniti načinom razmišljanja svetih ratnika. U svim religijama i kulturama jezik ostaje isti. Dok nas Majkl Hauard poziva da se uhvatimo u koštac sa dugotrajnom kriznom situacijom, teološka doktrina nasilnih puritanskih muslimana kaže nam da se vodi borba između teoloških ideja. U glavama militantnih vahabista Zapad predstavlja svetovno zlo. Tu nema nikakvog kompromisa: zaista, samo postojanje zapada i njegovih prosvetiteljskih vrednosti, predstavlja uvredu za Boga (Doran, 2002, str. 22-42). Neprijatelja takvih nazora nije moguće pobediti niti silom zakona, niti vojnom silom. Jirgensmajer daje ovaj odgovor. Kompromis se može postići samo kada se mit (svete biblijske priče, koje sadrže istinu primerenu određenoj veri) drugačije formuliše. Nažalost, snage bezbednosti, čiji je zadatak da se bore protiv terorizma, nisu u stanju da preformulišu mitološke metafore. Čuveni psiholog Karl Jung (Carl Jung) posvetio je veliki deo svoga rada proučavanju biblijskih 182
priča, tj. mitova. Mirče Eliade (Marcea Eliade) (1961.) i Džozef Kembel (Joseph Campbell) (1985.) proveli su ceo život raspravljajući o moći ovih mitoloških tradicija u kulturi, a Pol Tilih (Paul Tillich) (1957.) je govorio o problemima prikazivanja simbola i verskih mitova u književnosti. Jirgensmajerovo novo delo Teror u božjem umu je sociološki dodatak ovoj tradiciji. Za vreme rata u senci koja traje od 11. septembra, američki organi rada trebalo bi da uvrste Jirgensmajerovu knjigu u svoje redovno štivo.
Kampanja al kaide protiv Sjedinjenih Država Kao što je i opisano u Glavi 10, Al Kaida je nastala u Sovjetsko-avganistanskom ratu 1979.1989), a doživela je preporod kada su američke snage ušle u Saudijsku Arabiju za vreme rata u Persijskom Zalivu (1991-1992.). Kao što reče jedan član CIA-e, Al Kaida nije bila na ekranu našeg radara početkom devedesetih (PBS, Frontlajn, 2001.). Pažljivije ispitivanje nam otkriva da je Al Kaida počela progresivnu kampanju protiv Sjedinjenih Država početkom 1992. godine, a kulminacija je nastupila napadima od 11. septembra. Jusef Bodanski (Youseff Bodansky) (1999), Stiven Emerson (Steven Emerson) (2002.) i Piter Bergen (Peter Bergen) (2001.) daju nešto drugačiju verziju ponovnog pojavljivanja bin Ladena i njegov uspon na vlast. Novinari časopisa Tajm i programa Frantlajn na PBS-u (2001.) imaju drugo shvatanje i posmatraju celu stvar iz druge perspektive. Svi su oni analizirali napade na Sjedinjene Države tokom skoro cele jedne decenije. Njihova analiza otkriva mnogo stvari. Posle dolaska američkih snaga u Saudijsku Arabiju zbog operacije Pustinjski štit, Osama bin Laden je javno protestvovao. Govorio je u ime mnogih ljudi, članova konzervativnog Vahabističkog pokreta. Bin Laden je tvrdio da je saudijska kraljevska porodica korumpirana i da je pozvala nevernike u dva svetilišta islama Meku i Medinu. Pošto je treće svetilište već u rukama Izraelaca, bin Laden se bojao da će nastati potpuna dominacija Zapada nad islamom. On je glasno protestvovao i privukao pažnju saudijske kraljevske porodice. Bin Laden je pobegao u Sudan 1992. godine, gde je osnovao građevinsku firmu i razvio druge poslove, a 1996. otišao je u Avganistan. U tom periodu počeo je ponovo da se bavi terorističkim aktivnostima (vidi kod Bordinskog, 1999; Bergena, 2001; i Emersona, 2002.). U tom trenutku vrlo važan postaje intervju koje je dao PBS-u u dokumentarcu za emisiju Frantlajn 2001. godine. U članku u Tamu (Eliot et al, 11-12 2001.) još se više potvrđuju otkrića PBS-a o aktivnostima Al Kaide. Bin Laden je pokrenuo terorističku kampanju protiv Sjedinjenih Država, koristeći progresivnu taktiku i učeći sve više svakim daljim korakom (vidi Boks 18,1). Prvi bombaški napad izvršen je na Hotel God Mehur u Adenu, Jemen. Cilj napada bili su američki vojnici koji su se tamo odmarali, a bili su angažovani u mirovnoj misiji u Somaliji. Bomba je eksplodirala ubrzo posle odlaska američkih vojnika iz Adena i jemenska vlada uhapsila je odmah dvojicu osumnjičenih. Ova dvojica imali su kod sebe dvadesetak bombi, dve protivtenkovske mine i mitraljeze. 26. februara 1993 godine Sjedinjene Države bile su direktno napadnute, kada je grupa poklonika netolerantne islamske puritanske misli pokušala da sruši Svetski trgovinski centar. Upotrebljena su kola puna eksploziva, a postavljena je i posuda sa cijanovodonikom, koji bi se pri eksploziji razneo po okolini. Njihov duhovni vođa bio je Abdul al Rahman, slepi šeik povezan sa Muslimanskim bratstvom u Egiptu, čije je učenje Salfi vrlo dobro odgovaralo militantnim vahabistima. Američka policija uspela je da uhapsi i uspešno osudi vinovnike napada, uključujući i slepog šeika. Osim toga, kancelarija državnog tužioca Sjedinjenih Država iz Njujorka ponovo je pregledala obaveštajne podatke iz jednog ranijeg slučaja i otkrila ogromnu zaveru koja je planirala napad na razne ciljeve u Njujorku. Međutim, mnogi analitičari terorizma nisu shvatili šire značenje prvog bombaškog napada na Svetski trgovinski centar. Dok je policija tretirala slučaj kao izolovani incident, pojavilo se nekoliko alarmantnih stvari, koje su postajale sve vidljivije sa jačanjem Al Kaide. Razni tipovi militantnih puritanskih pokreta, kakv je bio Vahabizam i Salafizam, sarađivali su među sobom u napadima na zapad. Osim toga, ove grupe su stvorile međunarodnu infrastrukturu, koja im je omogućavala rad u mnogim zemljama. Najzad savez puritanskih grupa bio je tako jak da je mogao da izvede napad na Njujork. Sudija koji je osudio bombaše iz prvog napada na Svetski trgovinski centar, izjavio je da nikad nije video ljude tako pune mržnje prema zapadu. Da su analitičari terorizma samo malo dublje zagrebali u materiju, pronašli bi hiljade Ljudi sa istim ubeđenjima koja je Osama bin Laden 183
pretvorio u dela. 3. oktobra 1993. godine Somalijska gerila, čije je neke članove obučavala Al Kaida, je iz zasede je napala rendžere Američke armije u Mogadišu. Rendžeri su rod Američke vojske, koje je proslavila knjiga, a kasnije i film pod naslovom Obaranje crnog jastreba (Blackhawk Down). BOOKS 18,1 Teroristička kampanja Al Kaide 29.12.92
Aden, Jemen
Bombaški napad na hotel
26.02.93
Njujork
Prvi bombaški napad na Svetski trgovinski centar
3.10.93
Mogadiš, Somalija
Borbe sa rendžerima Američke armije
Kraj 1994
Manila, Filipini
Operacija Bojinka
26.12.95
Adis Abeba, Etiopija
Pokušaj atentata na Hosni Mubaraka
13.11.95
Rijad, Saudijska Arabija Bombaški napad kolima s eksplozivom na američki vojni personal*
25.06.96
Daran, Saudijska Arabija Napad kamionom sa eksplozivom na američku vazduhoplovnu bazu*
7.8.98
Dares Salaam, Tanzanija Bombaški napad na Američku ambasadu '
7.8.98
Najrobi, Kenija
4.12.99
Port Anđeles, Wasington Neuspela bombaška zavera
Dec 1999
Aman, Jordan
Neuspela bombaška zavera
12.10.00
Aden, Jemen
Bombaški napad na američki brod Cole
25.12.00
Strasbur, Francuska
Neuspela bombaška zavera
11.09.01
Njujork
Napadi na Svetski trgovinski centar
11.09.01
Vašington
Napad na Pentagon
11.09.01
Sanksvil, Pensilvanija
Napad koji su sprečili putnici i posada otetog aviona
13.09.01
Pariz, Francuska
Neuspela bombaška zavera
13.09.01
Brisel, Belgija
Neuspela bombaška zavera
19.09.01
Detroit, Mičigen
Uspavana ćelija uhapšena
08.10.01
Sarajevo, Bosna
Neuspeli napad
Okt 2001
Madrid, Španija
Uspavana ćelija uhapšena
Početak 2002 Singapur
Bombaška napad na Američku ambasadu
Tri uspavane ćelije uhapšene *FBI nije utvrdio vezu između Al Kaide i ovog napada.
IZVORI: Tajm, PBS, Frantlajn, Detroit fri pres, Njujork Tajms (Time, Frontline, Detroit Free Press, New York Times).
U ovom okrutnom napadu poginulo je 18 rendžera i posle toga predsednik Klinton povukao je američke snage iz Somalije. Nažalost, veoma mali broj analitičara video je vezu između ovog napada i sve veće mreže Al Kaide. Što je još važnije, iz ove bitke Osama bin Laden izvukao je pouku. Shvatio je da Amerikanci ne tolerišu svoje gubitke u ljudstvu. Ubijaj Amerikance, zaključio je on, i Amerika će se povući. Sledeći pokušaj napada Al Kaide sprečen je zahvaljujući agresivnom policijskom radu. Jedan od učesnika u prvom bombaškom napadu na Svetski trgovinski centar, Ramzi Jusef, planirao je 1995. godine da sruši dvanaestak aviona iznad Pacifika i da ubije papu. Kada je jedna mala eksplozija u njegovom stanu u Manili privukla pažnju policije, policajci su našli laboratoriju i planove napada koji je nazvan "Operacija Bojinka". Filipinska vlada izručila je Jusefa Sjedinjenim Državama, gde je osuđen na zatvor zbog terorističkih zločina. On je tada rekao agentima FBI-ja koji su ga priveli da bi sa više novca i obuke, njegova grupa srušila Svetski trgovinski centar. Verna ovoj pretnji Yusefa, Al Kaida nije mirovala. 26. juna 1995. godine, bin Ladenovi teroristi pokušali su da izvrše atentat na egipatskog premijera Hosni Mubaraka za vreme njegove posete Etiopiji. PBS-ovi reporteri povezuju još dva bombaška napada (napad na Rijad 13 novembra 1995, i napad na Kobar kule 25. juna 1996.) sa Al Kaidom ili njenim simpatizerima. (FBI nije 184
pronašao dokaze koje saudijski bombaški napad povezuju sa Al Kaidom, ali je saudijska policija slabo sarađivala u istrazi). Bez obzira na to da li su bili u vezi ili ne, teroristi Al Kaide inspirisali su se ovim napadima. 1996. godine bin Laden je preselio operacije AI Kaide u Avganistan, gde su ga frenetično pozdravili puritanci Talibani. Sa svojim glavnim zamenikom Ajman al Zavahirijem i direktorom vojnog planiranja Mohamedom Atefom, bin Laden je počeo da planira direktne napade na američke vojne ciljeve. 7. avgusta 1998. godine Al Kaida je potresla svet. Automobilima bombama Al Kaida je istovremeno udarila na dve američke ambasade, a napade je isplanirao Mohamed Atef, koga su Amerikanci ubili oktobra 2001. prilikom jednog bombaškog napada. U glavi 10 izvršili smo analizu ovih napada, ali ovde to pominjemo kao dokaz da je Al Kaida postajala sve spremnije za napade. Osim toga, militantni puritanci nisu pokazivali nimalo milosti za druge muslimane. Većina ubijenih ljudi, kojih je bilo 224, bili su muslimani. Bin Laden je smatrao da je prava samo njegova interpretacija islama, tj. pojačana Sajid Kutbova teološka doktrina, a da sve druge treba osuditi. Sjedinjene Države i njeni saveznici uspešno su sprečili dva druga napada Al Kaide na prelasku u novi milenijum. Agresivan i oprezan američki carinski službenik posumnjao u Ahmeda Rasama dok mu je postavljao pitanja pri pokušaju prelaska u Sjedinjene Države iz Kanade. Službenik je pronašao skriveni eksploziv, koji je Rasam planirao da upotrebi na ciljeve u Americi tokom novogodišnje proslave novog milenijuma. U isto vreme, jordanski obaveštajci zaustavili su Raed Hajzija, čija se ćelija spremala da podigne u vazduh jedan hotel u Amanu. Ali i pored ovih prepreka, Al kaida se nije zaustavljala. Operacije vojnog karaktera, kakve su bili bombaški napadi u Tanzaniji i Keniji, zahtevaju koordinaciju i veliko planiranje, pa je AI kaida u tišini radila na ovim projektima. U Jemenu je jedan tim planirao bombardovanje u Sarajevu, Belgiji, Strasburu, Parizu, Rimu, Singapuru, Rimu, Njujorku i Vašingtonu. Plan da se bombarduje brod Saliven propao je kada je brod Al kaide pun eksploziva potonuo, ali su teroristi zato napali na veći brod. 12. oktobra 2000. napali su brod Američke mornarice Cole i tom prilikom su ubili sedamnaest mornara. Nešto manje od godinu dana posle toga, druga zavera urodila je plodom, kada je devetnaest terorista otelo avione i udarilo na srce Amerike, 11. septembra 2001. godine.
Evolucioni razvoj samoubilačkih bombaških napada Jedan od najtragičnijih aspekata modernog terorizma je pojava bombaša samoubica. U vojnim sukobima samoubilački napadi nisu novost, pa zato nije nikakvo čudo što takva vrsta napada postoji i u asimetričnom ratu. Korišćenje bombaša samoubica, povećava verovatnoću da će oružje pogoditi cilj. U terorizmu bombaš samoubica postaje navođena raketa u ljudskom obliku. Teroristi Hezbolaha prvi su lansirali samoubilačke napade na Bliski istok posle izraelske invazije na Liban 1982. godine. U drugim krajevima sveta, i druge terorističke organizacije počele su da koriste bombaše samoubice (Svajcer-Schweitzer, 2001.). Politički fanatici među Tigrovima oslobodiocima Tamilskog Elaama, razradili su svoj sopstveni specijalni metod samoubistva. Lideri radikalne kurdske PKK partije često su mučili svoje žrtve pretnjama da će im se osvetiti ubistvom nekog od članova njihovih porodica. Hezbolah, palestinski Islamski džihad i Hamas razvili su jedinstven metod za lansiranje samoubilačkih napada, a njihovi ekstremistički metodi služili su kao prototip samoubilačkih napada (Paz 2001.). AJ Kaida je 11. septembra 2001. izmenila metod samoubilačkih napada. Upoređivanjem izmenjene vrste napada sa onim koji se sprovode na Bliskom istoku, moguće je shvatiti dinamiku strategije samoubilačkih napada (Vajt, 2002.). Prvi put se saznalo za bombaše samoubice kada je 1982. godine gerila krenula u borbu protiv izraelskih vojnih objekata u Libanu. Razne milicije i terorističke grupe koje su se protivile invaziji Izraela na Liban, nisu bile dovoljno snažne da bi se mogle direktno suprotstaviti Odbrambenim snagama Izraela (IDF), ali su mogle da bacaju bombe na vojni personal iz pozadine. Najefikasniji metod za takve napade postali su bombaši samoubice. Nakon što se prvi bombaš ubio napavši na jedno stražarsko mesto IDF-a, samoubilački napadi postali su vrlo popularna taktika na Bliskom istoku. Posle uspešnog samoubilačkog napada na američke marince i Francusku armiju u Bejrutu 1983 (vidi Džaber Jaber, 1997.), ta taktika se učvrstila kao nezaobilazna. Švajcer (2001) piše da je model za samoubilačke napade formiran iz iskustva Hezbolaha. Teroristi koji kopiraju model Hezbolaha izvode samoubilačke napade podeljeni u dve formacije, jednu sačinjavaju profesionalci, a drugu pomoćnici bombaša samoubice ili šahida. Profesionalci vrše 185
izviđanje mete, određuju metod napada i obezbeđuju bombe i drugu logistiku potrebnu za uspešno izvođenje akcije. U isto vreme šahidska grupa regrutuje bombaša ili priprema osobu koja je spremna da se žrtvuje, na samoubistvo. Te osobe su obično mladi i siromašni ljudi, koji žele da postanu mučenici. Uz to, potencijalne samoubice obično su ljudi kod kojih je mržnja prema neprijatelju duboko usađena. Šahidska grupa onda izoluje bombaša, priprema ga duhovno i inspiriše na mučeništvo, i obećava mu novčanu pomoć za njegovu porodicu. Samoubilaštvo se naknadno stimuliše i time što organizacije podižu spomenike svojim šahidima. Na taj način se samoubice lakše regrutuju, a pronalaženje kandidata za mučenike nikad nije bilo veliki problem. Kako se približava dan napada, profesionalci se povezuju sa grupom koja je izabrala, motivisala i obučila bombaša samoubicu. Šahid se odmah šalje na mesto napada, znajući da je vreme između poslednjeg psihološkog pripremanja i napada veoma kritično. Koristeći tehniku sličnu ispiranju mozga, šahidska grupa zna da vreme radi protiv nje od časa kad bombaša ostave samog sebi. Kada se šahid pusti na slobodu posle intenzivne obrade i motivisanja, normalni psihološki procesi postepeno vraćaju njegovu/njenu percepciju ponovo u normalan tok. Ukratko, što je duža pauza do bombaškog napada, to je manja mogućnost da će bombaš izvršiti samoubistvo. Na ovom mestu treba izneti dve kratke opaske o ovom procesu. Prvo, jasno je zašto su samoubilački napadi bili ograničeni samo na Bliski 'stok. Jer, potrebna je široka infrastruktura koja održava motivaciju potencijalnog samoubice, a potrebno je i izolovati ga pre napada. Bilo bi vrlo teško poslati samoubicu u Njujork za vreme izolacije i procesa motivisanja. Drugo, iako u motivisanje spada i teološka obrada buduće žrtve, teolozi osnovnog islamskog učenja ne smatraju samoubistvo prihvatljivim metodom odbrane vere. Abdul Palaci (Palazzi) (2001.) kaže da islamski mučenici ne teže za smrću; oni ginu dok brane svoju zajednicu. Da bi postali mučenici oni ne moraju da ubiju sebe da bi ubili nevine žrtve. Radikalni islamisti ne žele da imaju veze sa muslimanima koji se drže osnovnih učenja islama. Napad Al Kaide 11. septembra promenio je pravila samoubilačkih napada. Bin Ladenovi teroristi samoubice se zreli ljudi koji rade bez pomoći psihološke grupe, koja treba da ih inspiriše na takozvano mučeništvo. Prema saznanjima iz medija (Fajnmen Fineman i Braun, 2001.), većina njih je završila početni ili viši teroristički kurs Al Kaide. Prema priručniku Al Kaide, oni imaju instrukcije da se ubace u zapadnu srednju klasu. Naloženo im je da žive kao sekularni muslimani, sve vreme pazeći da ne privuku bilo kakvu pažnju na svoje akcije. Ako je ovo način koji koristi Al Kaida, onda je pitanje sledeće: Kako ti ljudi ostaju i dalje motivisani da ubijaju druge ljude svojim samoubijanjem? Bombaški samoubilački napadi ovog tipa, organizovani od strane Al Kaide u Tanzaniji, Keniji i 11. septembra, pomažu da odgovorimo na to pitanje. Ključ rešenja daje nam i bin Ladenov samoubilački atentat na vođu Avganistanske Severne alijanse pred sam 11. septembar. Ključ za shvatanje Al Kaidinih šahida nalazi se u infrastrukturi, obuci i kulturi. Iako Al Kaida nema određenu grupu ljudi koja se bavi psihološkom pripremom samoubica kao druge terorističke grupe sa Bliskog istoka, geografska lokacija mesta bombaških napada u Africi i Avganistanu dozvoljava da planeri i operativci žive blizu jedni drugima, tako da oni de facto postaju potporne grupe. Osim toga, kao što je objašnjeno u Glavi 10, bar jedan od napadača na ambasade u Africi tražio je da bude oslobođen obaveze na mučeničku smrt. U Avganistanu, dvojica potencijalnih samoubica napustili su enklavu Al Kaide predstavljajući se za novinare i dok su intervjuisali vodu Severne alijanse, razneli su bombama i sebe i njega. Iz praktičnih razloga, blizina Al Kaide bila je i u ovom slučaju de facto grupa za psihološku motivaciju. U suštini, izgleda da se metodi Al kaide ne razlikuju od metoda Hezbolaha, osim kada je u pitanje starosno doba šahida i fina obrada operacije. Prava razlika uočava se tek pri napadima na Sjedinjene Države. Devetnaest terorista koji su 11. septembra oteli putničke avione, nisu se držali uobičajenih metoda drugih samoubica Al Kaide, pa objašnjenje za njihovo ponašanje treba tražiti u nečem drugom. Prvo, nisu svi teroristi iz grupe morali znati da idu u samoubilački misiju. lako su znali da je operacija u koju kreću mučenička (a po Al Kaidinim standardima mučeništvo može da ima različita značenja), možda nisu svi znali da će avioni u kojima će biti, postati navođena raketa. Vrlo je važno sagledati i kulturološke razlike među članovima grupe. Ćelija Muhameda Ate u Hamburgu bila je jedinica za sebe. Čak i u Sjedinjenim Državama ćelije su se samo površno uklapale u okolni način života. One nisu pripadale ni kulturi ni zajednici. Osim toga, i vera je igrala ulogu, kako se vidi iz opširnih uputstava o sahrani uz samoveličanje, koje je napisao Mohamed Ata i ostavio u iznajmljenim kolima na dan 11. septembra (Vajt, 2002.). Ipak, ovi razlozi ne mogu da objasne kako 186
su oni teroristi, koji su znali za samoubistvo, ostali i dalje motivisani. Možda bi se objašnjenje moglo naći u literaturi o teoriji organizacije. Interesantnu analizu o grupama koje upravljaju same sobom, napravio je Džejms Barker (James Barker) (2001.). Za razliku od tradicionalnih radnih grupa koje rade pod strogim hijerarhijskim nadzorom, samoupravne grupe same određuju svoje radno vreme i proizvodnju. Barker kaže da je za ove grupe karakterističan visok stepen stresa i visoke produktivnosti među članovima grupe. Umesto da podnose izveštaje jednom supervizoru, svaki član grupe podjednako je odgovaran svim ostalim članovima grupe. To se odražava u intenzivnijem zajedničkom radu. Ova teorija mogla bi da objasni i operacije Al Kaidinih uspavanih ćelija. Brus Hofman (Bruce Hoffman) (1999) i drugi istraživači organizacije RAND (Lesser et al, 1999) ukazuju na promene u procesu verskog terorizma, koje možda potvrđuju Barkerovu tezu o samoupravnim grupama. Za razliku od političkih terorista iz ranijih godina, verski teroristi deluju po labavo organizovanim grupama sa vrlo malo hijerarhije. Vladin Institut za istraživanja (Vajt, 2002.) ustanovio je da religija zamenjuje potrebu za rigidnom hijerarhijom. Žestoki verski fanatici sposobni su da samostalno preduzmu akciju i nemaju potrebu da primaju svakodnevna uputstva od upravne hijerarhije. Ovakvi trendovi u modernom terorizmu nagoveštavaju da bi možda vredelo proučiti dinamiku samoupravnih grupa. Saznanje o organizaciji rada tih grupa možda bi, nam pomoglo da shvatimo novi proces u verski motivisanim samoubilačkim napadima.
Odbrana domovine i krivično pravo U prva tri izdanja Terorizma insistirao sam da Sjedinjene Države treba jasno da odrede svoju politiku. Problem je sledeći: Kada terorizam treba tretirati kao kriminalno delo, a kada kao problem nacionalne odbrane? Patriotskom uredbom od oktobra 2001. godine pokušalo se da se da odgovor na ovo pitanje, ali detalji još uvek nisu obrađeni. 11. septembar promenio je temu debate. Pošto više ne mogu da budu samo apstraktni pojmovi niti samo predmet debate o spoljnoj politici, napadi na Sjedinjene Države izbacili su problem u prvi plan. Zemlja tek treba da se odluči kako će strateški tretirati terorizam, ali se detalji stalno pojavljuju u praksi. Centralna obaveštajna agencija (CIA) se reorganizuje da bi se bolje prilagodila obaveštajnim izazovima posthladnoratovske ere, a vojska je odredila preko 40.000 vojnika za specijalne ratne misije. Očigledno da je kontrateroristička delatnost predmet nacionalne odbrane. U isto vreme, FBI se reorganizovao i posvetio unutrašnjoj bezbednosti, a državne i lokalne policije u Sjedinjenim Državama pružiće federalnoj policiji potrebnu pomoć. Novi direktor FBI, Robert Miler (Mueller), naredio je da se sarađuje sa lokalnim policijskim službama, a njegovi agenti ozbiljno su shvatili njegovu naredbu. Državni tužilac Džon Askroft John Ashcroft) traži nesmetanu saradnju između lokalnih i federalnih zakonskih organa. Takva politika tek treba da bude primenjena, ali je namera jasna. Amerika će tretirati terorizam i kao problem vojske i kao problem krivičnog prava, zavisno od situacije. Kao što je Mičel Hauard (2002.) rekao, Sjedinjene Države suočene su sa hitnim problemom. Neko to naziva rat iz senke, ali ideja je ista. Hauard smatra da bitka ove vrste treba da se vodi dalje od javnosti, pomoću obaveštajnih akcija i tajnih operacija. Sistem krivičnog prava, a naročito američki organi reda, igraće veliku ulogu u toj dugotrajnoj borbi. Posle 11. septembra mi i nemamo drugog izbora.
Glavne teze 1. Teroristi vode asimetrični rat. Oni žele da prikažu kako je neka vlada nesposobna da zaštiti ljude i imovinu. 2. Sakupljanje obaveštajnih podataka i njihova analiza, su ključ za rešavanje problema terorizma. Kada se kampanja protiv terorizma nazove "ratom", onda se sakriva tajnovita priroda kontraterorističkih operacija. Obaveštajne službe ne mogu da funkcionišu pod svetlima reflektora. 3. Al Kaida se drži puritanske verzije islama. Teolozi osnovne islamske vere odbacuju njihovu doktrinu, ali hiljade muslimana je prihvataju. Puritanski reformisti smatraju da korumpirane vlade treba oboriti i da islamski zakon mora da vlada svetom. 187
4. Asimetrični konflikt niskog intenziteta znači da će snage krivičnog prava biti sve više angažovane u kontraterorističkim operacijama.
Teme za razmišljanje Pretpostavite da je vaš zadatak zaštita Njujorka posle 11. septembra. Koje biste potencijalne mete specijalno zaštitili? Kako biste ih obezbedili? Navedite slabe strane odbrambene taktike. Da li postoji efikasniji načina za zaštitu ciljeva napada od pojačane bezbednosti? Ako ste iscrpli sve oblike borbe protiv terorista pre nego što su udarili na Njujork, koja bi vam vrstu informacija i koordinacije bila potrebna?
Šta još treba pročitati Mark Juergensmeyer, Teror u božjem umu (Terror in the Mind of God). Lorens Sulc, Policija i kontraobaveštajna služba (Law Enforcement and Counter Intelligence).
188
DODATAK: Uvod u rečnik ekstremizma Svako proučavanje terorističkih grupa zahteva njihovo rano upoznavanje i ovaj dodatak namenjen je vašim počecima u pravljenju rečnika ekstremizma. Sada sledi "brz i ne mnogo čist" sinopsis nekih vodećih ekstremističkih i terorističkih pokreta u svetu. Ako mislite da ćete uvek lako biti u stanju da identifikujete neku terorističku grupu, treba da imate nekoliko stvari na umu. Prvo, svet političkog ekstremizma se menja preko noći i grupe se bez prestanka pojavljuju i nestaju. Lista nikada nije potpuno završena i nikad ne smete da pretpostavite da je neka lista terorističkih grupa kompletna. Ova lista je samo kratak istorijski osvrt na terorističke grupe. Drugo, najsvežije liste terorističkih grupa možete naći na internetu. Da biste dobili potpunu sliku sa profilima terorista upotrebite lozinku "terrorist group" na internetu. Ali zapamtite, čak ni internet nije najmerodavniji. Vrlo je moguće da pročitate o nekoj terorističkoj operaciji, a da ne budete u stanju da na spisku pronadete grupu koja je izvršila pomenuti napad. Uz sva ova ograničenja, ovaj će vam Dodatak pomoći da počnete sa identifikovanjem terorističkih grupa. Grupe su poređane azbučnim redom, a informacije su dobijene iz sledećih izvora: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
Patterns of Global Terrorism, U.S. Department of State Terrorist Groups Profiles, http:vislabwww.nps.navy.mil/gmgoncal/tgp.htm The Directory of International Terroism; George Rosie Encyclopedia of Terrorism and Political Violence, John Thackrah False Patriots and Klanwatch, Joe Roy (editor) Guerilla and Terrorist Organizations, Peter Janke TPW: Terrorist Group Index, http:Avww.site.gmu.edu/cdibona /grpindex.html (Ovaj sajt više ne postoji)
Grupe: • Abu Nidal Organization (ANO) (Abu Nidalova organizacija) Jedna od najubojitijih grupa u svetu, stacionirana u Libiji, sa bazama u Palestini i Libanu. Grupa je osnovana 1974. godine od strane Sabri alBana, alias Abu Nidala. Grupa se otcepila od PLOa i odbija bilo kakav mir sa Izraelom. Često napada i arapske grupe. • Abu Sayyaf Group (ASG) (Abu Sajafova grupa) Islamska ekstremistička grupa, osnovana 1991. godine na Filipinima. Odvojila se od Moro National Liberation Front. • Alex Boncavao Brigade (ABB) (Brigada Aleks Bonkajao) Odred smrti Filipinske komunističke partije. • AlFatah Vidi Palestinian Liberation Organization (PLO). • AlGamaat alIslamiyya (The Islamic Group IG) (Islamska grupa) Islamska fundamentalistička grupa koja deluje isključivo u Egiptu. • AlJihad (Al džihad) Vidi Jihad Group. (Ne treba je mešati sa Islamic Jihad) • AlQaeda (Al Kaida) The Base. Multnacionalna teroristička organizacija, koju vodi Osama bin Laden. • American Nazis (Američki nacisti) Bilo koja neonacistička grupa koja deluje u Sjedinjenim Državama. Ove grupe se prevashodno vezuju za ideju supremacije bele rase i za Hrišćanski identitet. Mogu biti povezane i sa kreatorizmom i Nordijskim hrišćanstvom. • Angry Brigade (Ljuta brigada) Britanska grupa koja se izmedu 1968. i 1971. godine borila za 189
• • • •
• • • • • •
• •
• • • • • • • • • • •
•
prava životinja. Arab Revolutionary Brigades (Arapske revolucionarne brigade) Vidi Abu Nidal Organization Arab Revolutionary Council (Arapski revolucionarni savet) Vidi Abu Nidal Organization Argentine AntiCommunist Alliance (Triple A) (Argentinska antikomunistička alijansa) Odred smrti koji je delovao u Argentini između 1972 i 1981. Armed Forces of National Liberation (FALN) (Oružane snage nacionalnog oslobođenja) Portorikanska nacionalistička grupa. Nastala u ranim 1950tim, održava veze sa drugim portorikanskim terorističkim grupama, kao što su Organization of Volunteers for Revolution (OVRP), the Peoples Revolutionary Commando (CRP) i Armed Forces of Popular Resistance (FARP). Armed Forces of National Resistance (FARN) (Oružane snage nacionalnog otpora) Salvadorska gerilska grupa osnovana 1974. godine. FARN se utopio u FMLN. Armed Forces of Popular Resistance (Oružane snage narodnog otpora) Vidi Armed Forces of National Liberation Armed Islamic Group (GIA) (Oružana islamska grupa) Alžirska ekstremisticka grupa GIA bori se za svrgavanje alžirske vlade i uvođenje islamske drzave. Armed Resistance Unit (Oružana jedinica otpora) Američka levičarska grupa koja se 1980tih odvojila od umiruceg levičarskog pokreta. Svi članovi grupe pripadali su drugim terorističkim organizacijama. Grupa se raspala 1985. godine. Armed Revolutionary Nuclei (NAR) (Oružani revolucionarni nukleusi) Italijanska fašistička grupa koja je delovala izmectu 1977. i 1982. Aryan Nations (Arijevske nacije) Grupa Hrišćanskog identiteta, koja je za supremaciju bele rase, ranije stacionirana u Hejden Lejku u Ajdahu (Hayden Lake, Idaho). 2000. godine The Southern Poverty Law Center dobio je spor protiv ove grupe i tada je grupa raspuštena. Sada funkcioniše u okviru Aryan National Alliance. Baader Meinhof Gang (Banda BaderMajnhof) Vidi Frakcija Crvene armije. Basque Nation and Liberty (ETA) (Baskijska nacija i oslobođenje) ETA je jedna od najvećih terorističkih grupa u Evropi, koja je nastala u Baskijskoj regiji u Španiji 50tih godina prošlog veka. Do 1968. godine, svojim delo vanjem prinudila je špansku vladu da uvede vanredno stanje u dižavi i do 1984. njene akcije su jačaie. Popularnost ETAe jenjava izmedu 1984. i 1994. godine, ali su teroristi ponovo pokušali da pojačaju svoje aktivnosti 1996. ETA je nacionalistička teroristička grupa. Black Guerilla Family (Porodica crne gerile) Amcrička revolucionarna grupa sa Zapadne obale, koja je bila aktivna 70tih godin. Neki njeni članovi pridružili su se levičarskim pokretima 80tih. Black June (Crni juni) Vidi Abu Nidalovu organizaciju Black Liberation Army (Crna oslobodilačka armija) Američka levičarska revolucionarna grupa. Prvobitno aktivna izmedu 1978. i 1985. godine, udružila se sa belim levičarskim grupama. Black September (Crni septembar) Terorističko krilo PLO-a, osnovano 1970. Jaser Arafat napušta Crni septembar krajem 80tih. Abu Nidal ponovo aktivira njeno ime. Bruder Schweigen Vidi Red. Bruder Schweigen Strike Force II Vidi Red. Christian Identity (Hrišćanski identitet) Američka ekstremistička religija koja propoveda supremaciju bele rase. Christian Patriots Defense League (Odbrambena liga hrišćanskih patriota) Američka grupa Hrišćanskog identiteta stacionirana u Ilinoju i Misuriju. ChukakuHa (Nucleus or Middle Core Faction) (Frakcija nukleusa ili srednjeg jezgra) Levičarska revolucionarna grupa koja je od 1957. godine aktivna u Japanu. Church of Jesus Christ Christian (Hrišćani crkve Isusa Hrista) Crkva Hrišćanskog identiteta Arijevskih nacija (Arian Nations). Crkvu vodi Ričard Batler, šef Saveza arijevskih nacija. Common Law Court (Sud običajnog prava) Bilo koja američka desničarka organizacija, koja uzima sebi pravo da na svoj način interpretira ustav. Common Law Movement (Pokret običajnog prava) Američka desničarska filosoflja koju prihvataju mnoge milicijske grupe. Većina sledbenika te filosofije želi da društvo bude organizovano po engleskom običajnom pravu, a oni smatraju da treba da imaju jurisdikciju nad lokalnim, državnim i federalnim institucijama. Commuinist Combat Cells (CCC) (Komunističke borbene ćelije) Borbena komunistička revolucionarna grupa iz Belgije. Između 1984. i 1987. udružila se sa drugim komunističkim grupama, ali je nestala zbog svoje slabosti. 190
• Covenant, the Sword, and the Arm of the Lord (Božji ugovor, mač i ruka) Američka grupa Hrišćanskog identiteta, koja je za sebe sagradila kompleks zgrada u Arkanzasu. Grupa je raspuštena posle racije, koju su na nju izvršili agenti Biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje 1985. godine. • Democratic Front for the Liberation of Palestine (DFLP) (Demokratski front za oslobođenje Palestine) DFLP je marksistička odmetnička grupa, koja se odvojila od PFLP 1969. godine. Grupa se ponovo pocepala 1991, kada su se umerenjaci pridružili Jaseru Arafatu, a militantni članovi Najifu Havatmahu. • Dev Sol (Devrimci Sol) Borbena komunistička grupa u Turskoj, osnovana 1978. godine. Izmedu 1984. i 1987. Dev Sol je pokušala da se ujedini sa evropskim levičarskim gnjpama, ali je kasnije napustila tu ideju. Za razliku od mnogih levičarskih gmpa, Dev Sol je ostala aktivna 1990tih. • Direct Action (AD) (Direktna akcija) Borbena komunistička revolucionarna grupa iz Francuske. Između 1984. i 1987. udružila se sa drugim komunističkim grupama i stavila se na čelo pokreta za ujedinjenje revolucionara. Grupa nestaje do 1990. zbog svoje slabosti. • Ellalan Force Vidi Tamilske tigrove (Liberation Tigers of Tamil Elaam) • Elohim City Desno krilo američke zajednice survivalista (preživljača) iz Oklahome. • Evan Mecham EcoTerrorist International Conspiracy (EMETIC) (Ekološka teroristička međunardna zavera Evan Meham) EMETIC je ekoioška teroristička grupa, koja je formirana 1985. godine, podrugljivo uzevši ime konzervativnog guvernera Arizone. Grupa je poznata po tome što je stavljala šiljke na drveće i po sabotažama. Ona predstavlja novi trend u atneričkom domaćem terorizmu. • Farbundo Marti Front for National Liberation (FMLN) (Front za nacionalno oslobođenje Farbundo Marti) FMLN je formirana krajem 70tih godina prošlog veka u Salvadoru i to je koalicija pet levičarskih gerilskih grupa i dve marksističke terorističke grupe. 1992. godine FMLN je potpisala mirovni sporazum sa vladom Salvadora. • Fatah Revolutionary Council (Revolucionarni save Fataha) Vidi Abu Nidalovu ofrganizaciju. • February 28 Popular Leagues (LP28) (Narodne lige 28. febraara) Salvadorska gerilska grupa osnovana 1977. godine, kasnije apsorbovana od strane FMLN. • Federation of Associations of Canadian Tamils (Savez asocijacija kanadskih Tamila) Vidi Tamilske tigrove • First October AntiFascist Resistance Group (GRAPO) (Antifašistička grupa otpora 1. oktobar) Borbena komunistička revolucionarna grupa iz Spanije forimirana otprilike 1974. godine. Između 1984. i 1987. pokušala je da se udruži sa ostalim komunističkim grupama, ali nije uspeia. • Freeman (Slobodnjak) Bilo koji američki desničarski ekstremista, koji se drže običajnog prava. Najpoznatija grupa uhapšena je u Montani 1995. godine, posle odbijanja da se odazovu policijskim pozivima 1995. godine. • Front for United Popular Action (FAPU) (Front ujedinjene narodne akcije) Salvadorska gerilska grupa formirana 1974. godine, kasnije apsorbovana od strane FMLN. • Gadsen Minutemen Američka desničarska milicija. • Ghost Buster Comando Desničarski odred smrti iz Salvadora, koji je aktivan između 1985. i 1992. godine. • Gun Owners of America (GOA) (Američki vlasnici oružja) Američka desničarska politička organizacija vlasnika oruzja. • HAMAS (Islamic Resistance Movement) (Islamski pokret otpora) Hamas je nastao 1987. godine, izrastavši iz Muslimanskog bratstva. Ova grupa deluje u Palestini, Izraelu i Jordanu, gde vrši učestale napade na Izrael, Palestince umerenjake i svoje suparnike u PLOu. • Harakat ul Anser (HUA) Pakistanska grupa, formiranal993. godine, bori se za pripajanje indijske pokrajine Kašmira Pakistanu. • Hizbollah (Party of God) (Hezbolah) Radikalna šiitska grupa osnovana u Libanu posle izraelske invazije. Veličina grupe od nekoliko hiljada članova, omogućava Hezbolahu da deluje kao milicija. Grupa je bila umešana u nekoliko napada na američke interese na Bliskom istoku i ima svoje vojne ispostave u Evropi, Africi, Južnoj Americi i Sjedinjenim Državama. • Invisible Empire (Nevidljivo carstvo) vidi Kju kluks klan • Irgun Zvai Leumi (the Irgun) Jevrejska teroristička grupa koja se borila protiv Palestinaca u Palestini izmedu 1945. i 1947. godine. Nastala je iz Stern Ganga. • Irish National Liberation Army (INLA) (Irski nacionalni oslobodilački pokret) Militantna irska 191
•
•
• •
• • • • •
• • • • •
• • • •
teroristička grupa koju su formirali nezadovoljni članovi Oflcijelne (Offlcial) IRAe. INLA propagira nasilnu revoluciju. Vidi Irsku republiknaku armiju (Irish Republican Army). Irish Republican Army (IRA) (Irska republikanska armija) IRA je jedna od dve nacionalističke terorističke organizacije u Irskoj i jedna od najvećih terorističkih organizacija na svetu. Privremena (Provisional) IRA osnovana je posle uspostavljanja slobodne irske države. Ona se zalaže za ujedinjenu Irsku bez obzira koja će vrsta vlasti biti uspostavljena. Oficijelna IRA nastala je u Dablinu 1916. godine za vreme Uskršnje bune. To je marksistička grupa koja se zalaže za socijalističku državu. U poslednje vreme članovi Oficijelne IRAe manje su nasilni od onih koji pripadaju Privremenoj IRAi. Islamic Jihad (Islamski džihad) Militantna palestinska grupa, usko povezana sa Hezbolahom. U početku, 1982. godine, služila je kao posrednička organizacija za terorističke grupe u Libanu, da bi do 1991. godine izrasla u miliciju. Grupa se zalaže za uništenje Izraela i stvaranje palestinske islamske države. Islamski džihad takođe je poznat i kao Palestinski islamski džihad (PIJ). Jammat ul Fuqra Islamski pokret za pročišćenje islama, čije se ćelije u najvećoj meri nalaze u Severnoj Americi, od kojih su mnoge u Sjedinjenim Državama. Japanese Red Army (JRA) (Japanska Crvena armija) Japanska borbena komunistička grupa, koja ima veze u inostranstvu. JRA je izvodila napada od Bliskog do Dalekog istoka, a pokušala je jedan napad i na Sjedinjene Države. Smatra se da je njena centrala stacionirana u Libanu. Jewish Defense League (Jevrejska odbrambena liga) Američka cionistička grupa sa sedištem u Njujorku. Jevrejska odbambena liga usko je povezana sa drugim jevrejskim militantnim grupama. Jihad Group (Džihadska grupa) Džihadska grupa je egipatska islamska ekstremistička gupa koja ima za cilj da obori sadašnju egipatsku vlast i zameni je islamskom državom. (Ovu grupu ne treba mešati sa Islamskim džihadom). Katch and Kahane Chai Militantna jevrejska grupa koja se bori za restauraciju biblijske države Izrael. Khmer Rouge (Crveni Kmeri) Vidi Party of of Democratic Kampuchea. Knights of the Ku Klux Klan (Vitezovi Kju kluks klana) Vidi Kju kluks klan Ku KIux Klan Sve američke grupe koja se bore za dominaciju bele rase i koje su nastale posle Prvog svetskog rata. Najvažnije među njima su Nevidljivo carstvo (Invisible Empire), Vitezovi Kju kluks klana (Knights of the Ku Klux Klan), Ujedinjeni klanovi Amerike (United Klans of America) i Nacionalni vitezovi Kju kluks klana (National Knights of the Ku Klux KLan). Kuridstan Workers' Party (PKK) Marksistička grupa turskih Kurda osnovana 1974. godine, koja ima za cilj ostvarenje nezavisne marksističke države na jugoistoku Turske. Lautaro Faction of the Popular Action Movement (Frakcija Lautaro narodnog akcionog pokreta) Vidi Lautaro Youth Movement. Lautaro Youth Movement (MJL) (Omladinski pokrat Lautaro) Antiamerička grupa iz Čilea koja se zalaže za obaranje čileanske vlade. MJL je takođe poznat kao Lautaro Popular Rebel Forces (Narodne pobunjeničke snage Lautaro). Leaderless Resistance (Otpor bez vodstva) Neformalna konfederacije desničarskih američkih ekstremista. Otpor bez vodstva, čiji je izumitelj navodno Luis Bim (Louis Beam), pre se može smatrati stavom, nego pokretom. Ova ideja veoma je bliska Marigelinoj teoriji nasilja. Liberation Tigers of the Tamil Elaam (LTTE or Tamil Tigers) (Tigrovi oslobodioci tamilskog elama ili Tamilski tigrovi) Etnička revolucionarna grupa iz Šri Lanke formirana 1976, a započela terorističko delovanje 1983. LTTE je povremeno nadrastala terorizam i vodiia gerilski rat. M19 Kolumbijska teroristička grupa, formirana 1977. godine. M19 je bila najaktivnija 1988. godine, a početkom devedestih njene akcije jenjavaju. Macheteros Portorikanska revolucionarna grupa koja deluje u istočnom delu Sjedinjenih Dižava i u Portoriku. Manual Rodriguez Patriotic Front (FPMR) (Patriotski front Manuel Rodrigez) Jedna od najaktivnijih čileanskih terorističkih grupa, osnovana 1983. godine kao oružano krilo Čilenske komunističke partije. May 19th Communist Organization (M19CO) (Komunistička organizacija 19. maj) M19CO je formirana negde 1968. godine od strane crnih i belih radikalnih levičara i ubrzo postaje vodeća revolucionarna organizacija u Sjedinjenim Državama. Trajala do kasnih 1980tih, a njeni članovi ostali su i u zatvoru ideološki aktivni. Gmpa je služila kao posrednik i centrala 192
• •
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
većini levičarskih i portorikanskih terorističkih grupa izmedu 1981. i 1986. godine. Michigan Militia Vidi Militia. Militia (Milicija) Bilo koja američka paravojna ekstremistička grupa osnovana posle 1994. godine. Milicije se obično okupljaju oko desničarskih ciljeva i vrlo su individualističke. Ciljevi za koje se oni obično zalažu su porezi, supremacija bele rase, Hrišćanski identitet, kontrola oružja, abortusi ili survivalizam. Milicije zahtevaju legitimitet pozivajući se na Dragi amandman američkog Ustava, tvrdeći da su predstavnici ustavnih prava pojedinaca. Militia of Montana (MOM) (Milicija iz Montane) Prva milicija, koju je 1994. godine osnovao Džon Torčman (John Torchmann). Iz nje se razvijaju 'ostale milicije u drugim delovima Sjedinjenih Država. Vidi Militia. Minutemen Vidi Militia. MJL Vidi Lautaro Youth Movement. Montoneros Levičarska peronistička grupa aktivna u Argentini od 1975. do godine. Morazanist Patriotic Front (FPM) (Patriotski front Morazanista) Levičarska grupa iz Hondurasa koja je 1988. godine počela da napada američke civilne i vojne službenike. MRTA Vidi Tupac Amaru Revolutionaiy Movement Mujahadin (mudžahedin) Gerila koja se od 1970. do 1979 borila protiv invazije Sovjeta na Avganistan. Ovaj termin se upotrebljava za svakog borca protiv sila koje ne pripadaju islamu. MujahadineKhalq Organization (MEK) (Mudžahedinska ekalk organizacija) Iranska revolucionarna grupa koja udružuje marksizam i islam. National Alliance (Nacionalna alijansa) Američka desničarska ekstremistička organizacija sa centralom u Zapadnoj Virdžiniji. Bori se za supremaciju bele rase. National Knights of the Ku Klux Klan (Nacionalni vitezovi Kju kluks klana) Vidi Ku KJux Han. National Iiberation Alliance (ALN) Brazilska teroristička grupa, koja je delovala od 1968. do 1972. godine. Njen osnivač i lider bio je poznati terorista Karlos Marigela. National Liberation Army (Bolivian) (ELN) (Nacionalna oslobodilačka armija) Bolivijska teroristčka grupa koje je pokušala da ostvari ruralnu revoluciju tipa Če Gevare. National Liberation Army (Colombian) (ELN) (Nacionalna oslobodilačka armija) Kolumbijska levičarska gerilska grupa, osnovana 1963, a po okončanju tnirovnih razgovora 1992 postaje relativno neaktivna. National Liberation Movement (MLN) (Nacionalni oslobodilački pokret) Vidi Tupamarose New World Peoples Army (NPA) (Armija naroda Novog sveta) Maoistička gerilska grupa sa Filipina, formirana 1963. godine, koristi selektivni terorizam kao podršku gerilskim operacijama. New World Liberation Front (Oslobodilački front Novog sveta) Američka levičarska grupa koja je delovala na Zapadnoj obali krajem 1970tih. Bila je bliska sa Plemenskim palčevima i Familjom crne gerile. Nordic Christianity (Nordijsko hrišćanstvo) Američka ekstremistička religija koja proklamuje supremaciju bele rase i u hrišćanstvo uključuje i nordijske tradicije. Takođe je poznata pod nazivom Odinizam. Nothern Michigan Militia (Milicija Severnog Mičigena) Vidi Militia. Odinism Vidi Nordic Christianity. Omega 7 Kubanska grupa koja se bori protiv Kastra i deluje u Sjedinjenim Državama od 1975. do kraja 1980tih godina. Orden Desničarski odred smrti iz Salvadora. Jedna od žrtava odreda, kojih je biio na hiljade, bio je i nadbiskup Oskar Romero, koiji je ubijen pri bogosluženju. The Order (Red) Američka desničarska teroristička grupa koje je izvršila neko liko poznatih zločina tokom sredine 80tih. Sledbenici Reda bile su udarne snage organizacije Tiho bratstvo (Bruder Schweigen). Organization of the Oppressed on Earth (Organizacija ugnjetenih na svetu) Vidi Hezbolah. Organization of Volunteers for Revolution (OVRP) (Organizacija dobrovoljaca revolucije) Vidi Oružane snage nacionalne revolucije. Palestine Islamic Jihad (PIJ) (Palestinski islamski džihad) Vidi Islamski džihad. Palestine Liberation Front (PLF) (Palestinski oslobodilački front) Grupa koja se odvojila od Glavne komande Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, oformljena 1980. godine pod vođstvom Abu Abasa. 1991. godine grupa s.e pocepala na prolibijsku i prosirijsku frakciju. Palestinian liberation Organization (PLO) (Palestinska oslobodilačka organizacija) Konfederacija palestinskih grupa, forimirana 1964. godine. Ubrzo na njeno čelo dolazi Jaser 193
• • • • • • • • •
•
• • • • • •
•
• • • •
Arafat. PLO je osnovala mnogo ogranaka, uključujući i grupe koje se bave terorizmom. Borci vojnog krila Al fataha su fedajini (sveti ratnici). Arafat se udaljio od terorizma 1980tih, mada je nekoliko grupa iz PLOa nastavilo terorističku kampanju. 1993 godine PLO se zvanično odrekao terorizma. Party of Democratic Kampuchea (Khmer Rouge) (Partija demokratske Kampučije Crveni Kmeri) Komunistička gerila Kampučije (Kambodže) Patriot Movement Patriotski pokret) Poklonici američke ekstremističke desničarske filosoflje. Patrioti su često članovi milicija. Hrišćanski patrioti obično su sledbenici Hrišćanskog identiteta, Nordijskog hrišćanstva, Kreatorizma ili Samostalnog fundamentalizma. Peoples Revolutionaly Army (Argentina) (ERP) (Narodna revulucionarna armija) Levičarska teroristička grupa koja je delovala u Argentini između 1969. i 1980. godine. Peoples Revolutionary Army (El Salvador) (ERP) (Narodna revolucionarna armija) Salvadorska teroristička grupa formirana 1971. godine, kasnije se utopila u FMLN. Peoples Revolutionary Army of the Armed Forces of National Resistance (ERPFARN) (Narodna revolucionarna armija Oružanih snaga nacionalnog otpora) Salvadorska teroristička grupa koja se 1975. odvojila od FARN'a. ERPFARN utopila se u FMLN. Peoples Revolutionary Commando (CRP) (Revolucionarni narodni komandosi) Vidi Armed Forces of National Liberation. PKK Vidi Kurdistansku radničku partiju. Popular Forces of liberation (FPL) (Narodne snage oslobođenja) Salvadorska komunistička gerilska grupa, formirana 1970. godine, kasnije se utopila u FMLN. Popular Front for the Liberation of Palestine (PFLP) (Narodni front za oslobođenje Palestine) Marksistička teroristička grupa formirana 1967. godine, pod vođstvom Džordža Habaša. 1993. godine PFLP se odvojila od Jasera Arafata, odbijajući da učestvuje u pokušajima PLOa da zaključi mir sa Izraelom. Popular Front for the Liberation of PalestineGeneral Command (PFLPGC) (Narodni front za oslobođenje PalestineGlavna komanda) 1968. godine PFLPGC se odvaja od Narodnog fronta za oslobođenje Palestine i osniva svoju organizaciju pod vođstvom Ahmada Džabrila. Cilj ove grupe bio je da vodi agresivniju kampanju protiv Izraela i da ostvari bliskije veze sa Sirijom. Popular Front for the Liberation of PalestineSpecial Command (PFLPSC) (Narodni front za oslobođenje PlaestineSpecijalna komanda) PFLPSC je marksistička palestinska grupa, koju je 1979 godine formirao Abu Salim. Specijalizovala se za napade na Zapadnu Evropu. Popular Revolutionary Block (BPR) (Narodni revolucionarni blok) Salvadorska gerilska grupa formirana 1974. godine. Kasnije se utopila u FMLN. Popular Struggle Front (PSF) (Narodni borbeni front) Radikalna palestinska grupa, sa sedištem u Siriji. Vođa grupe je Samir Gošeh. 1993. godine došlo je do podele unutar grupe u vezi sa mirovnim pregovorima sa Izraelom. Popular Vanguard of the Revolution (UPR) (Narodni vesnik revolucije) Brazilska teroristička grupa koja je delovala izmedu 1967. i početka 1970tih. Bila je usko povezana sa Nacionalnom oslobodilačkom alijansom. Posse Comitatus Američka grupa koja se zalaže za supremaciju bele rase. Formirana je u Viskonsinu sredinom 1970tih, kasnije u svoj program uključuje i protest protiv poreza i Hrišćanski identitet. Pokret je bio preteča raznih paravojnih pokreta iz 1990tih. Red Army Faction (RAF) (Frakcija Crvene armije) Nemačka grupa i najveća i najuspešnija komunistička borbena grupa u Evropi. Od 1968. do 1974. godine RAF su vodili Ulrike Majnhof i Andreas Bader, a imala je alternativno ime BaderMajnhof banda. Posle serije nezgoda, RAF se pridružuje alijansi komunističkih grupa izmedu 1984. i 1987, ali nestaje zbog odsustva podrške. Nekoliko akcija izvršeno je kasnije pod imenom RAFa. Red Brigades (BR) (Crvene brigade) Italijanska borbena komunistička grupa koja je bila u zenitu između 1970. i 1982. Bila je poznata po decentralizovanoj organizacionoj strukturi i napadima na istaknute ličnosti. Pridružila se alijansi kotnunističkih borbenih grupa između 1984. i 1987. godine, ali nestaje zbog odsustva podrške. Red Hand Commandos (The Red Hand) (Komandosi crvena ruka ili Crvena ruka) Irska unionistička organizacija koja je izvodila napade na irske republikance. Revolutionary Armed Forces of Columbia (FARC) (Revolucionarne oružane snage Kolumbije) Snage osnovane 1966. godine kao vojno krilo Kolumbijske komunističke partije. Revolutionary Justice Organization (Organizacija revolucionarna pravda) Vidi Hezbolah. Revolutionary Organization 17 Novemebr (17 November) (Revolucionarna 194
• • • • •
•
• • • •
• •
• • • •
• • • • • • • •
organizacija 17. november ili 17. novembar) Radikalna levičarska grupa iz Grčke, formirana 1975. godine, a napada na NATO, i na objekte u Turskoj i Evropskoj Uniji. Revolutionary Organization of Socialist Muslims (Revolucionarna organizacija muslimana socijalista) Vidi Abu Nidalovu organizaciju. Revolutionary Peoples Liberation Party (Oslobodilačka partija revolucionarnih naroda) Vidi Dev Soi. Sendero Luminoso Vidi Shining Path. Sheriff's Posse Comitatus Vidi Posse Comitatus. Shining Path (Sjajna putanja) Pemanska gerilska organizacija, koju je krajem 60tih osnovao profesor Abimael Guzman, izvodila je istovremeno gerilske operacije i okrutne terorističke napade. Većina lidera ove organizacije pohapšena je 1995. godine, ali se 1996. godine ponovo počelo sa manjim operacijama. Sikh Terrorism (Terorizam Sika) Terorizam koji organizuju neki religiozni pripadnici Sika u Indiji, sa ciljem uspostavljanja nezavisne države Sika. Silent Brotherhood (Tiho bratstvo) Vidi Red. Skinheads Pokret koji se pojavio u Evropi, Sjedinjenim, Državama i Južnoj Africi i bori se za dominaciju bele rase. To je pokret belih mladića na nivou bandi. Stern Gang Jevrejska teroristička grupa koja se borila protiv Palestinaca pre Drugog svetskog rata. Symbionese Iiberation Army (Simbionistička oslobodilačka armija) Američka levičarska revolucionarna grupa koja je postala poznata posle otmice Patricije Herst (Patricia Hearst). Tamil Tigers (Tamilski tigrovi) Vidi Liberation Tigers of Tamil Elaam. Texas Constitutional Militia (Teksaška ustavna milicija) Vidi Militia. The Tribal Thumb (Plemenski palac) Vidi New World Liberation Front. Tupac Amaru Revolutionary Movement (MRTA) (Revolucionarni pokret Tupak Amaru) Marksistička revolucionrna grupa formirana 1983 godine u Peruu. Većina članova uhapšena je do 1996. godine, ali su teroristi iz grupe uspeli da zauzmu Japansku ambasadu u decembru 1996. Tupac Katari Guerrilla Army (EGTK) (Gerilska armija Tupak Katari) Bolivijska grupa koja se bori protiv interesa Sjedinjenih Država u Boliviji. Tupamaros (Tupamarosi) Prototip moderne urbane terorističke grupe, koja je delovala u Urugvaju između 1963. i 1972. Njen osnivač bio je Raul Sendic, a grupa se u svom delovanju držala revolucionarnih principa Karlosa Marigele. Poslužila je kao model mnogim teroristima i 'ekstremistima u celom svetu. Većina Tupamarosa ubijena je u toku talasa vladine represije 1972. godine. Ulster Defence Association (UDA) (Alsterska odbrambena asocijacija) Velika irska unionistička teroristička organizacija. UDA ima veliko članstvo i aktivno se zalaže za militantni protestantizam. Ulster Freedom Fighters (UFF) (Alsterski borci za slobodu) Irska unionistčka teroristčka organizacija koja oponaša taktiku Privremene IRAe. Ulster Volunteer Force (UVF) (Alsterske dobrovoljačke snage) Irska unionistčka teroristčka organizacija osnovana 1969. godine. Specijalizovala se za ubistva članova IRAe koji su pod sumnjom da su nelojalni. United Freedom Front (UFF) (Ujedinjeni front za slobodu) Levičarska američka revolucionarna grupa koja je bila aktivna do 1985. godine. Za razliku od mnogih revolucionarnih grupa koje su propale 70tih godine, UFF je preživela i ujedinila se sa drugom levičarskim grupama. Poznata je po bombaškim napadima. United Klans of America (Ujedinjeni klanovi Amerike) Vidi Ku Klux Klan. United States Militia Association (Udruženje milicija Sjedinjenih Država) Vidi Militia. Vampire Killer 2000 (Vampir ubica 2000) Američka desničarska ideja i plan za vraćanje "ustavne" vlasti. Vidi Militia. Vipers (Guje) Militantni milicijski pokret u Arizoni koji je navodno planirao bombašku kampanju. The Weather Underground (Andergraund vreme) Levičarska američka grupa, koja je izrasla iz Studenata za meteorologe demokratskog drušcva. Grupa se raspala 1985. godine. White Warriors Union (Unija belih ratnika) Salvadorski odred smrti. Wolf Packs (Čopori vukova) Američki desničarski ekstremistički termin za male grupe aktivista koji deluju na nižem nivou od milicije. Wolverine Brigade (Brigada Volverin) Milicijska grupa iz Mičigena. Vidi Militia. World Church of the Creator (Svetska crkva tvorca) Bilo koja američka desničarska 195
ekstremistička crkva osnovana od strane Bena Klasena (Klassen). Kreatoristi su deisti koji veruju da je tvorac njih pozvao da očuvaju rasu. Oni se često služe akronimom RAHOVA, koja znači "Sveti rat rasa". Met Hajl (Mat Hale) je samoproklamovani vođa WCOTCa. • World Tamil Association (Svetska tamilska asocijacija) Vidi Liberation Tigers of Tamila Klaarn.
ODABRANA BIBLIOGRAFIJA
196
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
Abbey, Edward (1975), The Monkey Wrench Gang. Salt Lake City: Roaming the West. ABC News. (1998). "John Miller Intervievv with Osama bin Laden." Adams, James. (1986) The Financing of Terror. New York: Simon & Schuster. Addis, Karen K. (1992). "Profiling for Terrorists." Security Management May: 2733 "Afghanistan and Its Neighbors: The Perpetual Vortex." The Economist 2001, September 29: 2022. Akehurst, John. (1982). We Won a War. London: Russell. Albats, Yevgenia. (1995). KGB: State Within a State: The Secret Police and Its Hold on Russia's Past, Present, and Future. London: Tauris. Alexander, Yonah. (1976). "From Terrorism to War: The Anatomy of the Birth of Israel." U Yonah Alexander (ed.), International Terrorism. New York: Praeger. Alexander, Yonah. (1984). "Terrorism, the Media, and the Police." U Henry Han (ed.), Terrorism, Political Violence and World Order. Landham, MD: University of America Press. Alexander, Yonah. (1994). Middle Eastern Terrorism: Current Trends and Future Prospects. New York: Hall. Alexander, Yonah, and Alan O'Day (eds.), (1984). Terrorism in Ireland. New York: St. Maitin's. Alexander, Yonah, and Kenneth A. Myers (eds.). (1982). Terrorism in Europe. New York: St. Martin's. AlMarayati, Salam. (1994, June 27). "The Rising Tide of Hostile Stereotyping of Islam." Washington Report on Middle East Affairs. AI Qaeda, (n.d.) The Ai Qaeda Manual. Federal Bureau of Investigation. www.fbi.gov Anderson, James H. (1995). "The NeoNazi Menace in Germany." Studies in Conflict and Terrorism 18: 3946. Andics, Helmut. (1969). Rule of Terror. New York: Holt, Rinehart & Winston. Animal Liberation Front.(2000). Homepage. http:www.nocompromise.org/alf /alf.htmi. Anonymous. (n.d.). The Last Letter of Gordon Kahl, Cohotah, MI: The Mountain Church. Arquilla, John, and David Ronfeldt. (1999). "The Advent of Netwar: Analytic Background." Studies in Conflict and Terrorism 22: 193206. Aran Nations. (ft.d.) The Death of the White Race. Hyden Lake, ID: Aryan Nations. Ayers, Russell W (1975) "Policing Plutonium: The Civil Liberties Fallout." Harvard Civil RightsCivil Liberties Law Revteiv 10: 369403. Bahgat, Gawdat. (1994). "Democracy in the Middle East: The American Connection." Studies in Conflict and Terrorism 17: 8796 Bahgat, Gawdat. (1999). "Iran and Terrorism: The Transatlantic Response." Studies in Conflict and Terrorism 22: 141152. Baker, Mary, and Edward Wood. (1998). The Criminal Justice Terrorism and Conspiracy Bill, London. House of Commons Library. Bakunin, Mikhail. (1987). "Revolution, Terrorism, Banditry." Reprinted in Walter Laqueur and Yonah Alexander (eds.), The Terrorism Reader. New York: Meridian. Barber, Benjamin R. (1996). Jihad vs. McWorld. Hou> Globalism and Tribalism Are Reshaping the World. New York: Ballantine Books. Barker, James R, (2001). Tightening the Iron Cage: Concertive Control in SelfManaging Teams. Qualitative Studies of Organizations. Summer: 126157. Barkin, Michaei. (1997) Religion and the Racist Right: Origins of the Christian Identity Movement. Chapel Hill: University of North Carolina Press.l Barton, John H. (1980). "The Civil Liberties Implications of a Nuclear Emergency" New York University Revieiv of Law and Social Change 10: 299317. Bass, Gail, and Brian Jenkins. (1983). A Revietu of recent Trends in International Terrorism and Nuclear Incidents Abroad. Santa Monica, CA: Rand Bassiouni, M. Cherif. (1981). "Terrorism and the Media." Journal of Criminal Lavu and Criminology 72:155. Bassiouni, M. Cherif. (1982). "Media Coverage of Terrorism." Journal of Communication 32: 128-143. Bassiouni, M. Cherif (ed.). (1983). Terrorism, Law Enforcement, and the Mass Media. Rockville, MD: National Criminal Justice Reference Service. Baurael, Judith Tydor. (1999). "Kahane in America: An Exercise in RightWing Urban Terror." Studies in Conflict and Terrorism 22: 311-329 Beam, Louis. (1985). Klan Alert. Hyden Lake, ID: Aryan Nations. Becker, Jillian. (1977). Hitler's Children. Philadelphia: Lippincott. Becker, Jillian. (1984). The PLO. New York: St. Martin's Beckwith, Charlie, and Donald Knox. (1985). Delta Force. New York: Dell. Bell, J. Bowyer. (1974). The Secret Army. A History of the IRA 19161970. Cambridge, MA: MIT Press. Bell, J. Bowyer. (1975). Transnational Terror. Washington, DC: Arnerican Enterprise I Institute. Bell, J. Bowyer. (1976). "Strategy, Tactics, and Terror: An Irish Perspective." U Yonah Alexander (ed.), International Terrorism. New York: Praeger. Bell, J. Bowyer. (1978a). "Terrorist Scripts and Live Action Spectaculars. "Columbia Journalism Revieiv 17: 4750. Bell, J. Bowyer. (1978b). A Time of Terror. New York: Basic. Bell, J. Bowyer. (1985). "Terrorism and the Eruption of Wars." U Ariel Merari (ed.). On Terrorism and
197
Combating Terrorism. Landham, MD: University of America Press. • Bell, J. Bowyer, Jr. (1995). "The Irish Republica'n Army Enters an End Game: An Overview." Studies in Conflict and Terrorism 18: 153174. • Bell, J. Bowyer. (1998). "Ireland: The Long End Game." Studies in Conflict and Terrorism 21: 528. • Bell, J. Bowyer, and Ted Robert Gurr (1979). "Terrorism and Revolution in America." U Hugh D. Graham and Ted Robeit Gurr (eds.), Violence in America. Newbury Park, CA: Sage. • Berard, Stanky. (1985). "Nuclear Terrorism: More Myth than Reality." Air University Revietu 36: 3036 • Beres, Louis. (1979). Terrorism and Global Security. Boulder, CO: Westview. • Beres, Louis. (1980). Apocalypse: Nuclear Catastrophe in World Politics. Chicago: University of Chicago Press. • Beres, Louis. (1983). "Subways to Armageddon." Society 20: 710 • Bergen, Peter L. Holly War, Inc: Inside the Secret World of Osama bin Laden. New York: Free Press • Berkowitz, B. J., et al. (1972). The Civil Threat of Mass Destination Weapons. Santa Monica, CA: Advanced Concepts Research. • Berlet, Chip. (1998). "Dance with Devils." Political Research Associates http://www.publiceye.Org/Apocalyptic/Dances_withDevils_l • Bermudez, Joseph S., Jr. (1990). Terrorism: The North Korean Connection. New York: Crane Russak. • Berthelsen, John. (1996, May 9). "Room with No View." Far Eastern Economic Revietu, p. 159 • Betts, Richard K. (2002). Fixing Intelligence. Foreign Affairs January/February 81): 4359 • Bill, James A., and Carl Leiden. (1984). Politics in the Middle East. Boston: Little Brown. • Blumberg, Abraham S. (1979). Criminal Justice: Issues and Ironies. New York: New Viewpoints. • Bodansky, Yoseff. (1986a). The Rise of Terrorism in the USA. Neobjavljeni rukopis. The Malkom Institute. • Bodansky, Yoseff. (1986b, September). Terrorism in Atnerica. Rad objavljen • na EIT*AT (Equalization on the War Against Terrorism). New Orleans, L.A. • Bodansky, Yoseff. (1999). Bin Laden: The Man Who Dedared War on America. Rocklin, CA: Forum. • Bodrero, D. Dougias (1999) Project Megiddo Y2K Paranoia: Extremists Confront the Millenium. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • Bordero, D. Douglas (2000). State Roles, Coinmunity Assessment, and Personality Profiles. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • Bodrero, D. Douglas. (2002). Law Enforcement's New Challenge to Investigate, Interdict, and Prevent Terrorism. The Police Chief. February:4148. • Bolz, Francis. (1984, May). Hostage Negotiation Training. Grand Rapids, MI: Grand Rapids Police Department. Bolz, Franciš A., and E. Hershey. (1980). Hostage Cop. New York: • Rawson Wade. Bonner, Raymond. (1984), Weaknes and Deceit: U.S. Policy and El Salvador. New York:Times Books. • Bouchat, Clarence J. (1996). "A Fundamentalist Islamic Threat to the West." Studies in Conflict and Terrorism 19: 339352 • Bowers, Stephen R., and Kimberly R. Keys. (1998, May). "Technology and Terrorism: The New Threat for the Millenium." Conflict Studies. • Boyce, D.G (1984). "Water for the Fish, Terrorism and Public Opinion." U Yonah Alexander and Alan O'Dav (eds,), Terrorism in Ireland. New York, St. Martin's. • Brackett, D.W (1996). Holly Terror: Annageddon in Tokyo. New York: Weatherhill. • Bright, John. (1981(. (3rd Ed.) A History of Israel, Philadelphia: Westminster. • Brockman, James R. (1988). The Violence of Love: The Pastoral Wisdom of Archbisbop Oscar Rotnero. San Francisco: Harper & Row. • Brown, David J., and Robert Merrill. (1993). Violent Persuasions: The Politics and Imagery of Terrorism. Seattle: Bay Press. • Bruce, S. (1993). "Fundamentalism, Ethnicity, and Enclave." U Martin E. Marty and R. Scott Appleby (ends.) Fundamentalisms and the State. Chicago: University of Chicago Press. • Bruce, S. (1995)."Paramilitaries, Peace, and Politics: Ulster Loyalists and the 1994 Truce." Studies in Conflict and Terrorism 18: 187202 • Bucmann, Paul G. (1987). "The Varied Faces of Domination: State Terror, Economic Policy, and Social Rupture During the Argentine 'Proceso', 19761981." American Journal of Political Science 31: 336380 • Buck, George. (1998). Preparing for Terrorisni: An Emergency Services Guide. Albany: Dclmar Publishing. • Bullion, Alan J. (1995). Indla, Sri Lanka, and the Tamil Crisis, 19761994: An International Perspective. London: Pinter. • Bureau of Alcohol, Tobacco and Firearms, U.S. Department of the Treasmy. (1994). Report on Waco. Washington, DC: ATE. • Bureau of Alcohol, Tobacco, and Firearms, U.S. Department of the Trcasury. (1995). Violent White Supremacist Groups. Washington, DC: ATE. • Burton, Anthony (1976). Urban Terrorism. New York: Free Press • Butler, Ross E. (1976). "Terrorism in Latin America." U Yonah Alexander (ed.), International Terrorism. New York: Praeger. • Byman, Daniel. (1998). "The Logic of Ethnic Terrorism." Studies in Conflict and Terrorism 21: 149169 • Cabezas, Omar. (1985). Fire from the Mountain. New York: Crown.
198
• Cable, Larry. (1986, November). Soviet LowIntensity Operations and NATO. Rad objavljen na konfcrenciji the International Studies Association Section on Military Studies Conference, Harvard University, Cambridge, MA. • Cable, Larry. (1987). Pierdng the Mists: Intelligence and Policy in Constrained Lethality and Ambiguous Conflicts. Rad objavljen na konferenciji: the International Studies Association Section on Military Studies Conference, Atlanta. • Cameron, Gavin. (1999). "Multitrack Microproliferation: Lessons from Aum Shinrikyo and Al Qaida." Studies in Conflict and Terrorism 22:277309. • Campbell, Joseph. (1949). The Hero with a Thousand Faces. MJF Books. • Campbell, Joseph. (1985). The Inener Reaches of Outer Space: Metaphor as Myth and Religion. New York: A. van der Marck. • Campbell, Joseph with Bill Moyer. (1998), The Potver of Myth. New York: Doubleday. • Carment, David, Patrick James, and Donald J. Puchala (ends). (1998). Peace in the Midst of Wars: Preventing and Managing International Ethnic Conflicts. Columbia: University of South Carolina Press. • Chomsky, Noam, and Edward S. Herman. (1977). The Washington Connection and Third World Fascism. Boston: South End Press. • Christman, Henry M. (ed.) (1987). Essential Works of Lenin. New York: Dover. • Chubin, Shahram. (1987). "Iran and Its Neighbors: The Impact of the Gulf War." Conflict Studies 204:120. • Clark, Brian. (1980). Technological Terrorism. Old Greeirvvich, CT: DevinAdair. • Clark, Robert. (1979). The Basques. Reno: University of Nevada Press. • Clark, Robert. (1984). The Basque Insurgents. Madison: Universily of Wisconsin Press. Cloward, Richard, and Uoyd Ohlin (1960). Delinquency and Opportunity. New York: Free Press. • Clutterbuck, Richard C. (1975), Living ivith Terrorism. London: Faber & Faber. • Chutterbuck, Richard C. (1980). Guerrillas and Terrorists. Athens: Ohio University Press. • Coates, James (1987). Armed and Dangerous: Tbe Rise of the Survivalist Righl. New York: Hill & Wing • Cobban, Helene. (1984). The Palestine Liberation Organization: People, Poiver, and Politics. Cambridge: Cambridge University Press. • Cohen, Yoel. (1983, February) "The PLO: Guardian Angels of the Media." Midstream: 710. • Cohn, Norman. (1957). The Pursuit of the Millenium. London: Secker & Warburg. • Cole, Lconard A. (1976). "The Specter of Biological Weapons." Scienlific American. http://sciam.coni/1296issue/1296cole.html.. • Collier, George Allen. (1994). Bastah Land and the Zapatista Rebellion in Chiapas. Oakland, CA: Institute for Food and Development Policy. • Collins, Larry and Dominique Lapierre (1973). O Jerusaiem. New York: Pocket Books. • Collins, Larry and Dominique Lapierre. (1980). The Fiftb Horseman. New York: Avon. • Committee of the States Assembled in Congress. (ca. 1985). Special Orders. Neobjavljeni rukopis. • Cogan, Tim Pat. (1971). The IRA. London: Fortune • Cook, Schura. (1982). "Germany: From Protest to Terrorism." U Yonah Alexander and Kenneth A. Myers (eds.). Terrorism in Europe. New York: St. Martin's. • Cooper, H.H.A. (1977a) "Terrorism and the Media." U Yonah Alexander and Seymour Finger (eds), Terrorism: Interdisciplinary Perspectives. New York: John Jay. • Cooper. H.H. A. (1977b). "What Is a Terrorist? A Psychological Perspective." Legal Medical Quarterly 1: 818. • Cooper, H.H.A. (1978). "Terrorism: The Problem of the Problem Defmition." Chitty's Law Journal 26: 105108. • Corcoran, James (1995). Bitter Harvest: The Birth of Paramilitary Terrorism in the Heartland. New York: Penguin. • Cornwell. Bernard. (1997). The Winter King: A Novel of Arthur. New York: St. Martin's. • Corrado, Raymond, and Rebecca Evans. (1988). "Ethnic and Ideological Terrorism in Western Europe." In Michael Stohl (ed.), The Politics of Terrorism. New York: Dekker. • Costigan, Giovani. (1980). A History of Modern Ireland, Indianapolis, IN: BobbsMerrill. • Covenant, the Sword, and the Arm of the Lord. (1982). Defense Manual. ZorapathHoreb, AR: CSA • Cox, Robert. (1983). "Total Terrorism: Argentina, 1969 to 1979." U Martha Crenshaw (ed.), Terrorism, Legitimacy, and Povver. Middletown, CT: Wesleyan University Press. • Coyle, Harold W. (1992). Trial by Five. New York: Pocket Books. • Cranston, Alan. (1986). "The Nudear Terrorist State." U Benjamin Netanyahu (ed.), Terrorism: How the West Can Win. New York: Avon. • Crenshaw, Martha. (1977). "Defining Future Threats: Terrorists and Nuclear Proliferation." In Yonah Alexander and Seymour Finger (eds.), Terrorism: Interdisciplinary Perspectives. New York: John Jay. • Crenshaw, Martha (ed.), (1983). Terrorism, Legitimacy, and Poiver. Middletown, CT: Wesleyan University Press. • Criss, Nur Bilge (1995). "The Nature of PKK Terrorism in Turkey." Studies in Conflict and Terrorism 18: 1738 • Crossan, John Domonic. (1999). The Birtb of Christianity. Discovering What Happened in the Years Immediately after the Execution of Jesus. San Francisco: Harper San Francisco.
199
• Crozier, Brian. (1975). "Terrorist Activity; International Terrorism." Saslušanje pred Podkomitetom za istraživanje administracije internog zakona o bezbednosti i drugih internih zakona o bezbednosti Odbora za pravosuđe. 79th Congress, Ist session, Washington, DC: U.S. Senate. • CSIS GLOBAJL Organized Crime Project (William H. Webster, šef projekta). (1998). Cybercitne.. Cyberterrorism... Cyberwarfare: Averting an Electronic Waterloo. Washington, DC; Center for Strategic and Internationa! Studies. • Danitz, Tiffany, and Warren P. Strobel. (1999). "The Internet's Impact on Activism; The Case of Burma." Studies in Conflict and Terrorism 22: 257269. • David, B. (1985). "The Capability and Motivation of Terrorist Organizations to Use MassDestruction Weapons." U Ariel Merari (ed.), On Terrorism and Connbating Terrorism, Landham, MD: University Press of America. • Debray, Regis (1967). Revolution in the Revolution? Westport, CT: Greenwood. • Deerin, James B. (1978), "Tvvilight War." In Northern Ireland: A Role for the United States? (Izveštaj koji su podnela dva člana Odbora za pravosuđe Američkog kongresa, a koji se zasniva na njihovom putu u Severnu Irsku, Irsku Repubiiku i Englesku, gde su na licu mesta utvrdivali činjenice; 95th Congress, avgust/septembar.) Washington, DC: Government Piinting Oflice. • Denson, Bryan. (2000, February 10). "Saboteurs Target High Tech Crops." The Portland Oregonian. http ://www.oregonlive. com/cgibin/printer/printer.cgi. • Denson, Bryan, and James Long. (1999), September 26). "Ecoterrorism Sweeps the American West." Tbe Portland Oregonian. http://www.oregonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi. • Denson, Bryan, and James Long (1999, September 27). "Ideologues Drive the Violence." The Portland Oregonian. http://www.oregonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi. • Denson, Bryan, and James Long. (1999, September 28). "Terrorist Acts Provoke Change in Research, Business, Society." The Portland Oregonian. http://www.orgonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi. • Denson, Bryan and James Long. (1999, September 29). "Can Sabotage Have a Place in a Democratic Community?" The Portland Oregonian. http://www.oregonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi. • Der Spiegel. (1980, October 6), pp. 3746. de Silva, Marik. (1996, May 5). "Sunshine over Jaffna." Far Eastern Economic Revieiv, p. 159Deutch, John M. (1996). "Speech May 23, 1996." Konferencija o Nuclear, Biological, Chemical Weapons Proliferation and Terrorism. Central Intelligence Agency. http://fas.org/irp/cia/product/dci_speech_052396.html. • DeVito, Donald A., and Lacy Suiter. (1987). "Emergency Management and the Nuclear Terrorism Threat." U Paul Leventhal and Yonah Alexander (eds.), Preventing Nuclear Terrorism. Lexington, MA: Lexington Books. • Dickens, E (1983). SAS: The Jungle Frontier. London: Arms & Armour. • Dobson, Christopher, and Ronald Payne. (1982a). Counterattack 'Ihe West's Battle Against the Terrorists. New York: Facts on File. • Dobson, Christopjher, and Ronald Payne (1982b). The Terrorists. New York: Facts on File. • D'Oliviera, Sergio. (1973), "Uruguay and the Tupamaro Myth." Military Revieiv 53: 2536. • Doran, Michael Scott. (2002). Somebody Else's Civil War. Foreign Affairs. January/February (81): 2242. • Dunn, Seamus and Valerie Morgan. (1995). "Protestant Alienation in Northern Ireland" Studies in Conflict and Terrorism 18: 175185. • Dworkin, Ronald. (1986). Nunca Mas: The Report of the Argentine National Commission on tbe Disappeared. New York: Farrar, Straus & Giroux. • Dyson, William E. (2000). An Overvietv of Terrorism. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • Dyson, William E. (2001). Terrorism: An Investigator's Handbook. Cincinnati: Anderson Publishing. • Ehrenfeld, Rachel. (1986, September). NarcoTerrorism. Rad objavljen na EITWAT (Equalization in the War Against Terrorism) conference, New Orleans, LA. • Ehrenfeld, Rachel. (1990). Narcoterrorism. New "Vbrk: Basic Books. • Ehteshami, Anoushiravan. (1995). After Kbomeini: The Iranian Second Republic. London: Routledge. • Eliade, Mircea. (1961). Myths, Dreams, and Mysteries: The Encounter Bettveen Contemporary Faiths and Arcbaic Realities. Preveo Philip Mairet. San Francisco: Harper. • Elliot, Michael et at. (2001,November 12). "The Hate Club." Time: 5881 • Emerson, Steven A. (1994). Jihad in America. Public Broadcasting System. • Emerson, Steven. (2992). American Jihad: The Terrorist Living Among Us. New York: Free Press. • Emerson, Steven A., and Cristina Del Sesto. (1991). Terrorist: The Inside Story of the Highest Ranking Iraqi Terrorist Ever to Defecl to the West. New York: Viflard. • Erlich, Reuven. (1998). "Hizballah Leaders: lerrorism Against Israel to Continue Even After IDF Withdrawal." Institute for CounterTerrorism. http://www.ict.org.il/liome.htm. • Ezeldin (Izz alDin), Ahmed (Alimad). (1991). Global Terrorisni: An Overvieui. Chicago: University of Illinois Office of International Criminal Justice. • Falk, Richard A., and Samuel S. Kim. (1984). "World Order Studies: New Directions and Orientations." In Henry Han (ed.), Terrorism, Political Violence, and World Order. Landham, MD. University Press of America. • Fall, Bernard B. (1967). Ho Shi Minh on Revolution. New York: Praeger.
200
• Fenon, Frantz. (1982). The Wretched of the Eartb. New York: Grove. • Fanon, Frantz. (1980, originally 1965). A Dying Colonialism. London: Writers and Readers. • FarreU, William R. (1990). Blood and Rage: The Story of the Japanese Red Army. Lejđngton, MA: Lexington Books. • Faul, Denis, and Raymond Murray. (1967a). Majella O'Hare Shot Dead by British Arrny. Dungannon, Northern Ireland: St. Patrick's Academy. • Faul, Denis, and Ravmond Murray. (1967b). SAS Terrorism: The Assassin's Glove. Dungannon, Northern Ireland: St. Patrick's Academy. • Federal Bureau of Investigation. (2000). "Terrorism in the United States." http://www.fbi.gov/publish/terror/terrusa.htm. • Federal Bureau of Invesigation. (2000). "U.S. Embassv Bombings Summaiy." http://www.fbi.gov/majcase/eastafrica/summary.htm. Federal Emergency Management Agency (FEMA). (1998). "Background Terrorism." http://www.fema.gov/library/terror.htm. • Fellner, Jamie. (1988, February). "Invitation to a Murder: Colombian Death Squad Message." Hatper's. pp. 5859. • Fernandez, Ronald. (1987). Los Macheteros: The Wells Fargo Robbery and the Violent Struggle for Puerto Rican Independence. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. • Finch, Philip. (1983). God, Guts, and Guns. New York: Seaview Putnam. • Fineman, Mark and Stephen Braun. (1991, September 24). Life lnside al Qaeda: A Destructive Devotion. Los Angeles Times, www.latimes.com/archives. • Finn, John E. (1987). "Public Support for F.mergency (AntiTerrorist) Legislation in Northern Ireland: A Pieliminaiy Analysis." Terrorism 10: 113124. • Ffackcs, William D. (1989). Northem Ireland: A Political Directory. St. Paul, MN: Blackstaff • Flcming, Marie. (1982). "Propaganda by the Deed: Terrorism and Anarchist Theory in Late NineteenthCentury Europe." U Yonah Alexander and Kenneth A. Myers (eds.), Terrorism in Europe. New York: St. Martin's. • Fleming, Peter A., Michael Stohl, and Alex P Schmid. (1988). "The theoretical Utility of Typologies of Terrorism: Lessons and Opportunities." U Michael Stohl (ed.), 'lhe Politics of Terrorisni. New "Vt>rk: Dekker. • Forrest, Frank R. (1976). "Nuclear TeiTorism and the Kscalation of International Conflict." Naval War College Revieiv 29: 1227. • Fox, Jonathan. (1999). "Do Religious Institutions Support Violence or the Status Quo?" Studies in Conflict and Terrorism 22: 1191.39. • Fraser, James, and Ian Fulton. (19984). Terrorism Counleraction, ¥C 10037. Fort Leavenworth, KS: U.S. Army Command and General Staff College. • Freedman, Lawrence, et al. (1986). Terrorism and Intemational Order. New York: Routledge & Kegan Paul. • Galor, Noemi (ed.). (1991). Tolerating Terrorism in the West: An International Suruey. London: Routledge. • Gates, Mahlon E. (1987). "The Nuclear Emergency Search Team." U Paul Leventhal and Yonah Alexander (eds,), Preventing Nuclear Terrorism. Lexington, MA: Lexington Books. • Gay, Oonagh. (1998). The Northern Ireland Bilb. Implementing the Belfast Agreement. London: House of Commons Library. • Gorge, Alexander. (1991). Western State Terrorism. New York: Routledge, Chapman & Hall. • George, John, and Laird M. Wilcox. (1996). American Extremist$: Militias, Supremadsts, Klansmen, Conununist, and Others. Amherst, NY: Prometheus Books. • Geraghty, Tony. (1982). Inside the SAS. New York: Baliantine. • Gibson, James William. (1994). Warrior Dreams: Paraniilitary Culture in PostVietnam America. New York: Hill & Wang. • Gilio, Mari Esther. (1972). The Tupamaros. London: Secker & Warburg. • Gillespie, Richard. (1980). "A Critique of the Urban Guerilla in Argentina, Uruguay, and Brazil." Conflict Quarterty V. 3953. • Goren, Roberta. (1984). 'fbe Soviet Union and Terrorism, Winchester, MA: Allen & Unwin. • Graham, Hugh D., and Ted Robeit Guit. (1979). Violence in America: Historical and Comparative Perspectives. Newbmy Park, CA: Sage. • Greer, Stcven. (1995). "Decentralized Policing in Spain: The Case of the Autonomous Basque Police." Policing and Society 5: 1536. • Grosscup, Beau. (1987). The Erplosion of Terrorism. Far Hiils, NJ: New Horizons. • Guelke, Adrian. (1998). The Age of Terrorism and the International Political System. Nevv York: St. Martin's. • Guevara, Ernesto (Che). (1968). Reminiscences of the Cuban Revolutionary War. New York: Monthly Review Press. • Gunaratna, Rohan. (1998). "International and Regional Implications of the Sri Lankan Tamil Insurgency." http://www.ict.org.il/. • Gupta, Dipak K., Harinder Singh, and Tom Sprague. (1993). "Govemment Coercion of Dissidents:
201
Deterrence or Provocation?" Journal of Conflict Resolution 37: 301339 • Gurr, Ted Robert (1970). Why Men Rebel, Princeton, NJ: Princeton University Press. • Gurr, Ted Robeit (i 1986a). "Some Characteristics of Poiitica! Terrorism in the 1960s." U Michael Stohi (ed.), 'lhe Potitics of Terrorism. New York: Dekker. • Gurr, Teci Robert. (1986b). "Politica! Terrortism in the United States: Historical Antecedents and Contemporaiy Treads." U Michael Stohl (ed.), The Polilics of Terrorism. New York: Dekker. • Hecker, Frederick J. (1976). Crusaders, Criminals, and Crazies. New York: Norton. • Hadawi, Sami. (1967). Bitter Harvest: Palestine Betiueen 19151967. New York: New World Press. • Halstead, Robert J., and Jaraes David Ballard. (1997). Nuclear Waste Trampiration Safety and Security hsues. http://www.state.nv.us.nucwaste. • Hamilton, lain. (1971). "From Liberalism to Extremisrri." Conflict Studies 17: 517. • Hamm, Mark (ed.). (1994). Hate Crinie: International Perspectives on Causes and Control. Cincinnati: Anderson (Iako to nije naglašeno u ovoj knjibd, Hamova knjiga Skinbeads je dcio koje apsolutno definiše američki pokret skinhedsa). • Han, Hemy H. (ed.). (1984). Trerrorism, Political Vlolence, and World Order. Landham, MD: University Press of America. • Hanauer, Laurence S. (1995). "The Path of Redemption: Fundamentalist Judaism, Territory, and Jewish Settler Violence in the West Bank." Studies in Conflict arul Terrorism 18: 245270. • Harik, Judith. (1997). "Syrian Foreign Policy and State/Resistance Dynamics in Lebanon." Studies in Conflict and Terrorism 20: 249265. • Harris, john W, (1987(. "Domestic Tcrrorism i.n the 1980's." FBI Laui Enforcement Bulletin 56: 513 • Harris, Jonathan. (1983). The New Terroristn. New York: Simon & Schuster. • Harris, Marvin. (1990). Our Kind Wbo Who We Are, Wbere We Canie From, and When We Are Going. New York: Harper Collins. • Harris, Wesley. (1998). Burglary for the Patrol Officer, Longview, TX: Rough Edge Publications. • Harvey; Neil. (1994), Rebellion in Chiapas: Rural Reform, Campesino Radicalism, and the Limits to Salinismo. San Diego: University of California at San Diego. • Hasselbach, Ingo. (1996, February 10). "My Days as a NeoNazi." Guardian VCeekend, pp. 12ff. • Hasselbach, Ingo, and Tom Reiss. (1996). Fuhrer.Ex: Memoirs of a Former NeoNazi. New York: Random House. • Hastings, Max. (197O). Barricades in Belfast. New York: Taplinger. • Heikal, Mohammed. (1975). Tbe Road to Ramadan. London: Collins. • Heim, M. (1984). "Reason As a Response to Nuclear Tcrrorism." Philosophy Today 28: 300307. • Heinzen, Karl. (1987), "Murder." Ponovno izdanje u Walter Laqueur and Yonah Alexander (eds.), The Terrorism Reader. New York: Meridian. • Herman, Edward. (1983). The Real Terror Netivork. Boston: South End Prcss. • Hewitt, Christopher. (1984). The Effectiveness of AntiTerrorist Policies. Landham, MD: University Press of America. • Hibbert, Christopher. (1999). Tbe Days of tbe French Revolution. New York: Morrow. Hiro, Dilip. (1987). Iran Under the Ayatollahs. London: Routlcdge & Kegan Paul. • History Channel. (2000). "100 Years of Terror." Serija u četiri dela. New York: A&E Television Networks. • Hodges, Donald C. (1976). Argentina, 19431976. Albuquerque: University of New Mexico Press. • Hoffman, Bruce. (199). "Holly Terror: The Implications of Terrorism Motivated by a Religious Imperative." Studies in Conflict and Terrorism 18: 271284. • Hoffman, Bruce. (1999). Inside Terrorism. New York: Columbia Ujiiversity Press. • Hoffman, Bruce, and David Claridge. (1999). "Illicit Trafflcking in Nuclear Materials." Conflict Studies. Januaiy/Februaiy 1999 • Holden, Richard. (1985, March). Historical and International Perspectives on RightWing Militancy in the United States. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Las Vegasu (the Academy of Criminal Justice Sciences, Las Vegas, NV). • Holden, Richard (1986). Postmillenntalism as a Justification for RightWing Violence. Gaithersburg, MD: International Association of Chiefs of Police. • Holden, Richard. (1999, March). llluminati, Bilderbergers, and the Trilateral Commission: The New World Order and Globat Conspiracies. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Orlandu (the Academy of Criminal Justice Sciences annual meeting, Orlando, FL). • Holeck, Cari. (1985). Tbe Reestablishment of a Constitutional Repubtic Knoivn As These United States of America. Omaha, NE: Constitutional Party. • Horchem, HansJosef. (1985). "Political Terrorism: The German Perspective." U Ariel Merari (ed.), On Terrorism and Combating Terrorism. Frederick, MD: University of America Press. • Horchem, Hansjosef. (1986). "Tenwism in "west Germany." Conflict Studies 186. • Hourani, Aibert. (1997). A History of tbe Arab Peoptes. Cambridge, MA: Belknap Press. • House of Commons: Northern Ireland Affairs Committee. (1998). Composition, Recruitment and Training of the RUC. London: The Stationary Office. • Howard, Michael. (2002). What's in a Name?: How to Fight Terrorisni. Foreign Affairs. January/Febmary (81): 4359. Hunker, Jeffrey (1999). "Combating Cyberterrorism." ABC News.
202
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
http://www.abcnews.go.com/sectons/tech/DailyNews/terror990203_chat.html. Huntington, Samuel E (11993). "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs 72: 2249 Huntington, Samuel P (1996). The Clasb of dvilizations and the Remaking of World Order. New York: Simon & Schuster. Institute for CounterTeiTorism. (2000a). "AlGama'a a!Islamiyya (the Islamic Group, IG)." http:/Avww.ict.oig.il/inter_ter/orgdet.cf m?orgid=18. Institute for CounterTerrorism. (2000b). "aljihađ, Islamic Jihad, New Jihad Group, Vanquards of Conguest, Tala'i' al al Fatah. "h ttp ://www. ict. org. il/in ter_ter/org det.cfm?orgid = 12 Institute for CounterTerrorism (2000c). "ETA Attacs Continue in Spain." http://www.ict.org.il? spotlight/det.cfm?id =455 Institute for CounterTerrorism. (2000d). "Partiya Karkeren Kurdistan (Kurdistan Workers' Party PKK)." http:/Avww.countcrror.org.ii/inter_ter/o rgdet.cfin?orgid=20 International Security Council. (1986). State Sponsored Terrorism, Tel Aviv: 1SC. Israeli Foreign Ministry. (1998). "The Terrorist Revolution: Roots of Modern Terrorism." U David C. Rapoport (ed.). Inside Terrorist Organizations. New York: Coiumbia University Press. Iyad, Abu. (1978). My Home, My Land: A Narrative of the Palestinian Struggle. New York: Times Books. Jaber, Mala. (1997). Hezbollah: Born ivilh a Vengeance. New York: Columbia University Press. Jackson, Geoffrey. (1972). People's Prison. London: Faber & Faber (Published in the United States in 1974 as Surviving the Long Night, New York: Vanguard.) Janke, Peter. (1974). "Terrorism in Argentina." Royal United Service Institute for Defence Studies Journal (September): 4348. Janke, Peter. (1983). Guerilla and Terrorist Organization. New York: Macmillan. Jenkins, Brian. (1975). Witt Terrorists Go Nuclear? Santa Monica, CA: Rand. (Original predictions.) Jenkins, Brian. (1983). New Modes of Conflict. Santa Monica, CA: Rand. Jenkins, Brian. (1984, November). The Who, What, When, Where, How, and Why of Terrorism. Rad objavljen na konferenciji the Detroit Police Department o "Urban Terrorism: Planning or Chaos?", Detioit. Jenkins, Brian. (1985). International Terrorism: The Other World War. Santa Monica, CA: Rand. Jenkins, Brian (1987a, July/August). "The Future Course of International Terrorism." The Futurist, pp. 813. Jenkins, Brian, and Gail Bass. (1983). A Revietv of Recent Trends in Intemational Terrorism and Nuclear Incidents Abroad. Santa Monica, CA: Rand. Jenkins, Brian M. (199). "Introduction." U D.W Brackett (ed.), Annageddon in Tokyo. New York: "weatherhill. Jenkins, Brian Michael. (1980). "Nuclear Terrorism and Its Consequences." Society, July/August: 516. Jenkins, Brian Michael. (1986). "Is Nuclear Terrorism Plausible?" U Paul Leventhal md Yonah Alexander (eds.), Nuclear Terrorism. New York: Pergamon. Jenkins, Brian Michael. (1987b). "Will Terrorists Go Nuclear?" U Walter Laqueur and Yonah Alexander (eds.), The Terrorism Reader. New York: Meridian. (Originalna predvidanja sa komentarima i revizijama.) "Perspectives on Political Terrorism in the United States." In Yonah Alexander (ed.), Intemational Terrorism. New York: Praeger. Johnson, James Turner (1997). The Holy War Idea in Western and Islamic Traditions. University Park: Penn State University Press. Joll, James. (1980). Tbe Anarchists. Cambridge, MA: Harvard University Press. Jones, Juanita, and Abraham Miller. (1979). "The Media and Terrorist Activity: Resolving the First Amendment Dilemma." Ohio Northern University Law Revievu 6: 7081. Joshi, Manoj. (1996). "On the Razor's Edge: The Liberation Tigers of Tamil Elaam." Studies in Conflict and Terrorism, 19: 1942. Juergensmeyer, Mark (ed.). (1992). Violence and the Sacred in the Modern World. London: Frank Cass. Juergensmeyer, Mark. (1988). "The Logic of Religious Violence." Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia University Press. Juergensmeyer, Mark. (2000). Terror in the Mind of God: the Global Rise of Religious Violence. Berkley, CA: University of California Press. Kansas Bureau of Investigation. (1984). Special Report by the Crime Analysis Unit on the Posse Comitatus. Neobjavljeni rukopis. Kaplan, David, and Andrew Marshall. (1996). The cult at the End of tbe World: The Incredible Story of Aum from the subways of Tokyo to the Nuclear Arsenals of Russia. New York: Crown. Kaplan, David E. (1997). "Terrorism's Next Wave." U.S. News Online http://www.usnews.com/usnes/issue971 117/17weap.htm. Karmon, Ely. (1999). "Terrorism in Turkey: An Analysis of the Principal Players." http://www.counterror.org.il/arti!es/articledet.cfln?articleid + 74 Kehler, Christopher P., Greg Harvey, and Richard Hall. (1982). "Perspectives on Media Control in Terrorist Related Incidents." Canadian Police Journal 6: 226243. Keilen, Konrad (1979). Terrorists: What Are They Like? How Some Terrorists Describe Their World and Actions. Santa Monica, CA: Rand. Ke!ley, Jack (2002, February 19). Foiled Attacks Detaiied in Video. USA Today.
203
• Kellev, Kevin. (1982). The Longest War. Westport, CT: Hill. • Keiley, Michael j., and Thornas H. Mitchell. (1981). "Transnational Terrorism and the Western Press Elite." Political Communication and Persuasion 1: 269296. • Ketcham, Christine C, and Harvey J. McGeorge. (1986). "Terrorist Violence: Its Mechanics and Countermeasures." In Neil C. iivingstone and Terrell E. Arnold (eds.), Fighting Back. Lexington, MA: Heath. • Khalidi, Alimad S. (1995). "Security in a Middle East Settlement: Some Components of Paiestinian National Security." International Affairs 7118. • Khatami, Siamak. (1977). "Between Class and Nation: Ideology and Radica! Basque Ethnonationalism." Studies in Conflict and Termrism 20: 395417. • Kibble, David. G. (1996). "The Treat of Militant Islam: A Fundamenta! Reappraisal." Studies in Conflict and Terrorism 19: 353364. • Kindilien, Robert E. (1985). "Nuclear Pians Confront Modern Terrorism." Security Management 29: 119120. • Kingston, Shane. (1995). "Terrorism, the Media, and the Northern Ireland Conflict." Studies in Conflict and Terrorism 18: 203. • Kittel, G. (1964). The Theological Dictionary of the Neiv Testament, vol II, AH. Grand Rapids, MI: Eerdmans. • Kkssen, Ben. (1986). 'lhe White Man's liible. Costa Mesa, CA: Noontide Press. • Koch, Peter, and Kai Hermann. (1977). Assault at Mogadishu. London: Corgi. • Kopel, David B., and Joseph Olson. (1996). Preventing a Region of Terror: Civil Liberties Implications of Terrorism Legislation. Oklahoma City University Law Review, http://www.12i.org/SuptDocs/Crime/Pre ve n ting_a_Re ign_of_Terror. h tm. • Korn, David A. (1995). Intervieiv with Abdulah Ocalan. http://kurdstiuggle.org/index.shtml. • Kraska, Peter B. (1996). "Enjoing Militarism: Political/Personal Dilemmas in Studying U.S. Police Paramilitary Units." Justice Quaterly 13: 405529. • Kropotkin, Peter. (1987). "The Spirit of Revolt." U Walter Laqueur and Yonah Alexander (eds.), TSie Terrorlsm Reader. New York: Meridian. • Kuppermann, Robert. (1985a). CBS televizijski intervju. • Kupperman, Robeit (1985b). "Government Response to Mass Destruction Threats." U Ariel Merari (3d.), On Terrorism and Combating Terrorism. Landham, MD: University Press of America. • Kupperman Robert. (1988a). CNN television interview. • Kupperman, Robert. (1988b,December). NBC Today intervju. • Kuperman, Robert and Darrell Trent (eds.). (1979). Terrorism. Threat, Reality, and Response. Stanford, CA: Hoover Institute. • Kurz, Anat. (1994). "Palestinian Terrorism The Violent Aspect of a Political Stgruggle." U Yonah Alexander (ed.), Middle Eastern Terrorisni: Current Threats and Future Prospects. New York: Hall. • Kushner, Harvey W, and Benjamin Jacobson. (1998). "Financing Terrorist Activities Through Coupon Fraud and Conterfeiting." Counterterrorism and Security International 5 (Summer): 1012. • Labeviere, Richard. (2000). Dollars for Terror: The United States and Islam, New York: Alagora Publishing. • Labrousse, Alain. (1973). The "Iupamaros. Harmondsworth, England: Penguin. tadd, James. (1986). SAS Operations. London: Hale. • La Feber, Walter. (1983). Inevitable Revolutions. New York: Norton. • Laffin, John. (1987). The PLO Connections. London: Corgi. • Lake, Peter. (1984). Pristup video dokumentaciji Poki'ajinske policije Ontarija autoru je omogućen ljubaznošću FBI kancelarije iz Detrtoit (the Detroit FBI office). • Lakos, Amos. (1986). International Terroristn: A Bibliography. Boulder, CO: Westview. • Lakshmanan, Indria. (2000). "The Face of terror that only Zealots See." The Boston Golobe. http://www.smth. com.au:80/news/0007/ 22/text/world 11 .html • Langguth, A.J. (1978). Hiđden Terrors. New York: Pantheon. • Laqueur, Walter. (1976). Guerilla. A Historical and Critical Study. Boston: Little, Brown. • Laquqeur, Walter. (1987). The Age of Terrorism. Boston: Little, Brown. • Laqueur, Walter. (1996, September/October). "Postmodern TeiTorism: New Rules for an Old Game." Foreign Affairs. • Laqueur, Walter. (1999). The New Terrorism: Fanaticism and tbe Artns of Mass Destrnction. New York: Oxford University Press. • Laqueur, Walter, and Yonah AIexander (eds.). (1987). The Terrorism Reader. New York: Meridian. • Lasky, Melvin J. (1975, May 11). "Andreas and Urlicke." Neiv York Times Magazine, pp 7381. • Lee, Alfred McClung. (1983). Terrorism in Norhlern Ireland. New York: General Hall. • Lesser, Ian O. (ed.). (1999). Countering the New Terrorism. Santa Monica, CA: Rand. • Lesser, Ian O., et al. (1999). Countering tbe New Terrorism. Santa Monica, CA: Rand. Leventhal, Paul, and Yonah AIexander (eds.). (1986). Nuclear Terrorism. New York: Pergamon • Leventhai, Paul, and Yonah Alexander (eds.) (1987). Preventing Nuclear Terroristn. Lexington MA: Lexington Books.
204
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
Levy, Gunther. (1974). Religion and Revolution. New York: Oxford University Press. Livingstone, Neil C. (1986). "Death Squads." World Affairs 116: 239248. Livingstone, Nei! C, and Terrell E. Arnoid (eds.). (1986). Fighting Back. Lexington, MA: Heath. Llora, Francisco, Joseph M. Mata, and Cynthia L. Irvin. (1993). "ETA: From Secret Army to Social Movement: The PostFranco Schism of the Basque Nationalist Movement." Terrorism and Political Violenee 5: 106134. MacDonald, Andrew (William Pierce). (1985). The Turner Diaries. Arlington, VA: National Vanguard. MacDonald, Andrew. (William Pierce). (1989). Hunter: A Novel Hillsboro, WV: National Alliance. MacDonaid, Ronald. (1972). "F.Iectoral Politics and Uruguayan Political Decay." International Economic Affairs 26: 24.45. Mallin, J., "Terrorism As a Military Weapon." Air Vniversity Revieui 28. Manning, Peter K. (1976). Police Work: The Social Organization of Policing. Cambridge, MA: MIT Press. Marighella, Carlos. (1969). The Minimanual of the Urban Guerilla. Neobjavljeni primerak Vojne obaveštajne škoie Amcričke armije (the U.S. Army Military Intelligence Schoo!). Marighella, Carlos. (1971). For tbe Liberation of Brazil. Prevco John Butt i Rosemaiy Sheed. Hamondsworth, Hngland: Pelican. Martens, Frederick T. (1996). "New Russians, Old Cons, and the Transition to a Market Economy: Reflections from Abroad." Criminal Organizations 10: 45. Martin, L. John. (1985). "The Media's Role in International Terrorism." Terrorism 8: 4458. Marty, Martin, and Scott Appleby. (1993). Fundamentalists and the Sate. CSiicago: Universit)' of Chicago Press. Massie, Robert K. (1991). Dreadnought Brltain, Germany and the Coming of the Great War. New York: Random House. Mauvel, Marlon. (2000, March 21). "Center Closing as Hunt for Rudolph Scales Down." Atlanta JournalConsitution. Mazur, Allan. (1982). "Bomb Threats and the Mass Media: Evidence for a Theory of Suggestion." American Sociological Reuieiv 47: 407410. McClintok, Michael. (1992). Instruments of Statecrafl: U.S. Guerrilla Warfare, Counterinsurgency, and Counterterrorism, 19401990. New York: Pantheon. McFariane, Robert C. (1985). "Terrorism and theFuture of Free society." Terorisni 8: 315326. McGuire, Maria. (1973). To Take Arms: A Year in the Provisional IRA. London: Macmillan. McKinley, Michael. (1984). "The International Dimensions of Terrorism in Ireland." U Yonah Alexander and Alan O'Day (eds.), Terrorism in Ireland. New York: St. Martin's. Mefford, Larry. (1996, August). "Canaries in Cages: Responding to Chemical Biological Incidents." FBI Law Eforcement Bulletin 20. Mehrota, O.N. (2000). "Ethnic Strife in Sri Lanka." Institute for Defence Studies and Analyses, India. http:/Avww.ict.org.il/home.htm. Melman, Yossi. (1986). The Master Terrorist. New York: Avon. Merari, Ariel (ed.). (1985). On Terrorism and Combating Terrorism. Frederick, MD: University Publications of America. Merkl, Peter. (1986). Political Violence and Terror. Berkeley: University of California Press. Micklus, Edvvard F. (1993). Terrorism, 19881991: A Chronology of Fvents and Selectively Arinotated Bibliography. Westport, CT: Greenvvood. Miller, Abrham. (1982). Terrorism, the Media, and the Law. New York: Transnational. Miller, David. (1984). Anarchism. London: Dent. Miller, Judith. (2001, January 16). "Holy Warriors: Killing for the Glory of God, in a Land Far from Home." New York Tiraes on the Web. www.nytimes.com. Monti, DJ. (1980) "The Relation Between Terrorism and Domestic Civil Disorders." Terrorisin 4: 123141. Moss, Robert. (1972). Urban Guerillas. London: Temple Smith. MoxonBrowne, Edward. (1987). "Spain and the ETA." Conflict Studies 201. MoxonBrowne, Edward (ed.). (1994). European Terrorism. New \brk: Hall. Muir, Angus M. (1999). "Terrorism and Weapons of Mass Destrucion: The Case of Aum Shinrikyo." Studies in Conflict and Terrorism 22: 7991 Mullen, Robert K. (1978). "Mass Destruction and Terrorism." Joumal of Intemational Affairs 32: 6389. Mullendore, Kristine, and JonatHan R. TOTiite. (1996, Masrch). Legislating Terrtorism: Justice Issues and the Public Forum. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Las Vegasu (Academy of Criminal Justice Sciences Annual Meeting, Las Vegas, NV). Mullins, Eustace. (1984). The Secret Holocaust. Hayden Lake, ID: Aryan Nations. National Advisory Committee on Criminal Justice Standards and Goals (H.H.A. Cooper et al., eds.) (1976). Report of the Task Force on Disorders and Terrorism. Washington, DC: Government Printing Offlce. National Public Radio. (1988, Decembcr). Report on Aryan Nations' links with the Skinheads. Nechaev, Sergey. (1987). "Catechism of the Revolutionist." U Walter Laqueur and Yonah Alexanders (eds), The Terrorism Reader. New York: Meridian. Nelson, Anthony. (1986). Terrorism: The Intelligerice System. U.S. Defense Intelligence Agency,
205
unpublished manuscript. • Netanyahu, Benjamin. (1986). Terrorism: How the West Can Win. • New York: Avon. (Revised editions published 1995 and 1997). New York Times News Service. (1996, August 25) "American Terrorist: Just an Average Joe with a Bomb." Grand Rapids Press. • Neivstveek. (Novernber 4, 1974), p. 53Nice, David C. (1988). "Abortion Clinic Bombings As Political Violence." American Journal of Political Science 32: 178195. • Nima, Ramy. (1983). The Wratb of Allah. London: PSuto. • Noble, Kerry. (1998). Tabernacle of Hate: Why They Bombed Oklahoma City, Ontario: Voyageur Publishing. • Norton, Augustus, and Martin Greenberg (eds.). (1979). Studies in Nuclear Terrorism. Boston: Hall. • Nunn, Sarn, and John W "warner. (1987). "U.S. Soviet Coopertion in Countering Nuclear Terrorism: The Role of Risk Reduction Centers." U Paul Leventhal and Yonah Alexander (eds.), Preventing Nuclear terrorism. Lexington, MA: Lexington Books. • Nusse, Andrea. (1999). Muslim Palestine: The Ideology of Hamas. London: Hanvood Academic Publications. O'Day, Aian (ed.). (1994). Dimensions of Irish Terrorism. New York: Hall. O'Donnell, Guillermo. (1973). Modernization and Bureaucratic Authoritarianism. Berkeley: University of Califomia Press. • Office of International Criminal justice. (1996, MayJune). "InterpoJ Tries to Curb Spread of Russian Mafia in Europe." Criminal Organizations. • Organization for the Prohibition of Chemical Weapons. (2000). "Nerve Agents: Lethal OrganoPhosphorus Compounds Inhibiting Cholonesterase." http ://www. opcw. nl/chemhaz/nerve.htm. • Pace, Eric (1984, September 21). "Car Bombing Has Become Favored Tactic of Terrorists in the Middle East." New York Times, p. A13. • Palazzi, Abdul Hadi. (2000). Orthodox Islamic Perceptions of Jihad and Martyrdom in Countering suicide Terrorism. Herzliya, Israel: Institute for Counterterrorism. • Paietz, David L, Peter A. Fozzard, and John Z. Ayanian. (1982a). "The IRA, the Red Brigades and the FALN in the New York Time." Journal of Communication 32: 162171. • Paletz, David L, John Z. Ayanian, and Petcr Fozzard. (1982b). "Terrorism on Teievision News: The IRA, the FALN, and the Red Brigades." U William C. Adams (ed.), Television Coverage of International Affairs. Nonvood. NJ: Ablex. • Paz, Reuven. (1998). "Is There an 'Islamic Terrorism?" Institute for CounterTerrorism. http://www.ict.org.il/. • Paz Reuven. (2000). "Hamas's Lesson from Lebanon." Institute for CounterTerrorism. http://www.ict.org.il/home.htm. Paz, Reuven. (2001). The Islamic Legitimacy of Suicide Bombing in Countering Suicide Terrorism. Herzliya, Israel: Institute for Counterterrorism. • PBS Frontline. (2001). Looking for Answers. PBS Video. • Pearlstein, Richard M. (1991). The Mind of the PoliHcal Terrorist. Wilmington. DE: SR Books. • Pekg, Ilan. (1988). "Terrorism in the Middle East: The Case of the ArabIsraeii Conflict." U Michael Stohl (ed.), The Politics of Terrorism. New York: Dekker. • Phillips, Kevin R (2000). The Cousins' Wars: Religion, Politics, and the Triumph of Anglo America. New York: Basic Books. • Pipes, Daniel. (1983). In tbe Path of Good Islam and Political Poiver. New York: Basic Books. • Pisano, Vittorfranco S. (1987). The Dynamics of Subversion and Violence in Contemporary Italy. Stanford, CA: The Hoover Institute. • Pictcavage, Mark (1999). AntiGovernement Extremism: Origins, Ideology, and Tactics. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • Pictcavage, Mark. (1999). Current Activities and Treds. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • Pitcavage, Mark. (2000). RigbtWing Scams. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • Pluchinsky, Dennis. (1982). "Political Terrorism in Western Europe: Some Themes and Variations." U Yonah Alexander and Kenneth A. Myers (eds.), Terrorism in Europe. New York: St. Martin's. • Pluchinsky, Dennis. (1986). "Middle Eastern Terrorist activity in Western Europe: A Diagnosis and Prognosis." Conflict Quarterly 3: 526. • Pluchinsky, Dennis. (1993). "Germany's Red Aimy Faction: An Obituary." Studies in Conflict and Terrorism 16: 135157. • Pockrass, Robert M. (1985, March). Out and About: The Royal Uhter Constabulary and the Campaign Against Terrorism. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Las Vegasu (the Academy of Criminal Justice Sciences. Las Vegas, NV). • Pockras«, Robert M. (19987). "Tenoristic Murder in Noithern Ireland: Who is Killed and Why." Terrorism 9: 341357. • Podhoretz, Norman. (1981). "The Subtle Collusion." Polilical Communication and Persuasion 1: 8489. • Poland, James M. (1988). Understanding Terrorism: Groups, Strategies, and Responses. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. • Pollit, Mark M. (2000). "CyberterrorismFact of Fantasy?" • Porzecanski, Aituro C. (1973). Uruguay's Tupamaros. New 'Vtork: Praeger
206
• Post, Jerrold M. (19897). "Rewarding Fire with Fire: Effects of Retalisation on Terrorist Group Dynamics." Terrorism 10: 2336. • Purver, Ron. (1995). "Chemical and Biological Terrorism: the Threat According to Open Literature." Canadian Intelligence Service. www.csisscrs.gc.ca/eng/mdisdocs/tabintre.htm • Quarks, Chester L. (1991, January). "A Pause in Terror." Security Management: 2730. • Quigley, Robert C. (1991, January). "Terror Marches On." Security Management: 3140. • Qutb, Sayyid. (1990). Milestones. Indianapolis: American Trust Publications. • Qutb, Sayyid. (2000). Social Justice in Islam. Oneota, NY: Islamic Publications International. • Randal, Jonathan C. (1984). Going All the Way. New York: Vintage. • Ranstorp, Magnus. (1998). "Interpreting the Broader Context and Meaning of binLaden's Fatwa." Studies in Conflict and Terrorism 21: 321330. • Rapoport, David C. (ed.). (19998). Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia Universit)' Press. • Rashad, Ahmad. (1996). "The Truth About Hamas." http://www.iap.org/politics/ misc/truth.html. • Raufer, Xavier. (1993). "The Red Brigades: Farewel! to Arms." Studies in Conflict and Terrorism 16: 313325. • Reese, John. (1986, September). Neobjavljeni brifing održan u EITWATu (Equilization in the War Against Terrorism), New Orleans, LA. • Reeve, Simon. (1999). The New Jackals: Ramzt Yousef Osama bin Laclin, and the Future of Terrorism. Boston: Northeastern University Press. • Reich, Walter, and Waiter Laqueur (eds.). (1998). Origins of Terrorism: Psychologies, Ideologies, Theologies, States of Mind. Princeton: Woodrow Wilson Center. • Reuters. (1996, April 12). "Israel Arch Foe Hizbollah Tought Nut to Crack." http://www.nando.net/newsroom/nt/4l2whoiz .html. • Reuters. (1996, Apri! 21). "Israeli Intervention in Lebanon is Latest of Many." http://www.nando.net/newsroom/nt/42 l/many.html. • Ridgeway, James. (1995). Blood in the Face: The Ku Klux Klan, Aryan Nations, Nazi Skinbeads, and the Rise of the White Culture. New York: Thunders. • The Road Back. (n.d.) Macaba. (Suspected publication of Ku Kiux Klan, ca. 1985). • Rojahn, Christoph. (1988). "LeftWing Terrorism in Germany: The Aftermath of Ideological Violence." Conflict Studies October 1998. • Ronfeldt, David. (1999). "Netwar Across the Spectrum of Conflict: An Introductory Comment." Studies in Conflict and Terrorism 22: 189192. • Rose, Richard. (1971). Governing Witbout Consensus: an Irish Perspective. Boston: Beacon. • Rosen, M.Danie. (1982, March). "At War with the Red Brigades." Police Magazine: 4248. • Rosenbaum, David M. (1977). "Nuclear Terror." International Security 1: 140161. • Rosie, George. (1987). The Directory of International Terrortsm. New York: Paragon House. • Ross, Jefferv Ian. (1999). "Beyond the Conceptualization of Terrorism: A Psychological Structural Model of the Causes of This Activity." U Craig Summers and Eric Markusen (eds.), Collective Violence: Harmful Behavior in Groups and Govemments. New York: Rowen and Littlefield. • Roy, Joe. (1996). False Patriots: Tbe Tljreat of Antigovernnient Extremists. Montgomery, AL: Southern Poverty Law Center. • Roval Ulster Constabulary. (1996). "Policing Northern Ireland." www.nics.gov.uk/ruc/ruchome.htm • Rubenstein, Richard E. (1987). Alchemists of Revolution. New York: Basic Books. • Rubin, Bariy M. (1991). Terrorism and State Politics. New York: St. Martin's. • Russell, Charles A., and Bowman H. Miller. (1978). "Proflle of a Terrorist." In J. D. Elliot and L. K. (Gibson (eds.), Contempoorary Terrrorism. Gaithersburg, MD: International Association of Chiefs of Police. • Rvan, Peter. (1996). Neobjavljene lične beleške koje je Piter Rajan dao autoru. • Saltman, Richard B. (1983). The Social and Political Thought of Michael Bakunin. Westport, CT. Greenwood. • Sanger, David E. (2002, May 16). Bush Was Warned bin Laden Wanted to Hijack Planes. The New York Times on the Web, www.nytimes.com • Sanger, David E. and Sherri Day. (5162002). Law Makers Push for Hearings on Warning Given to Bush. The New York Times on the Web, www.nytimes.com • Sanz, Timothy L. (1992, Winter). "Nuclear Terrorism: Selected Research Materials." Low Intensity Conflict and Law Enforcements: 1. • Sapp, Allen. (1985, March). Basic Idedologies of RightWing Extremist Groups in America. Rad objavijen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Las Vegasu (the Academy of Criminai Justice Sciences, Las Vegas, NV). • Sapp, Allen. (1986). The Nehemiah Toumsbip Cbarter. Applied RightWing Ideology. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Orlandu (the Academy of Criminal Justice, Orlando, FL). • Sapp, Allen D. (1999). Terrorist Use of V/eapons of Mass Destruction: Current Realities and Future Considerations. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Orlandu, marta 1999, (the Academy of Criminal Justice,Orlando, FL).
207
• Sargent, Lyman Towed (ed.). (1995). Extremism in America. New York: New York University Press. • Scanlon, Joseph. (1981). "Coping with the Media: Police Media ProbSems and Tactics in Hostage Taking and Terrorist Incidents." Canadian Police College Journal 5: 129148. • Scanlon, Joseph. (1982). "Domestic Terrorism and the Media: Live Coverage of Crime." Canadian, Police College Journal 8: 154178. • Scarman, Leslie, (1972). Violence and Civil Disturbance in Northern lreland in 1969. Belfast: Her Majesty's Stationery Office. • Schafert, Richard W. (1992). Media Coverage and Political Terrorists. A Quantitative Analysis. New York: Praeger. • Schevill, Ferdinand. (1922). Tbe History of the Balkan Peninsula: From the Earliest Times to the Present. New York: Harcourt, Brace, and Co. • Schiller, David T. (19878). "Germany's Other Terrorists." Terrorisin 9: 8799. • Shiller, David T. (1988). "A Battlegroup Divided: The Palestinian Fadeyeern." U David C. Report (ed.), Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia University Press. • Schlapentokh, Dmitry. (1998). The Contour Revolution in Revolution: Irnages of Thermidor and Napoleon at the Time of the Russian Revolution and Civil War. New York: St. Martin's. • Schlesinger, Philip. (1981). "Terrorism, the Media and the LiberalDemocratic State: A critique of Orthodoxy." Social Research 48: 7499. • Schmid, Alex P (1983). Political Terrorism: A research Guide to Concepts, Theories, Data Bases, and Literature. New Brunsvvick, CT: Transaction. • Schmid, Alex P, and Janny F.A. de Graaf. (1982). Violence as Communication. Newbury Park, CA: Sage. • Schweitzer. Yoram. (2000). "Suicide Terrorism: Development and Characteristics." Institute for CounterTerrorism. http://www.ict.org.il/home.htm. • Schweitzer, Yoram. (2001). Suicide Terrorism: Development and Main Characteristics in Countering Suidde Terorism. Herzlivz, Israel: Institute for Counterterrorism. • Scotti, Toni. (1983. "Is the Media Really Covering Terrorism?" TVI Journal 4: 24. • Seale, Patrick. (1992). Abu Nidal: A Gun for Hire. New York: Random House. • Segaller, Stephen. (1987). Invisible Armies: Terrorism into the 1990s. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich. • Seger, Karl A. (1991, April). "Is America Next?" Security Management: 3138. • Sahar, Yael. (1997). "Information Warfare." Institute for CounterTerrorism. • Shahar, Yael. (1998). "Osama bin Ladin: Marketing Terrorism." Institute for CounterTerrorism. • Shaked, Emmanuel. (1986, September). A Revieiv of Counterterrorist Operations, Including Hostage Rescue. Rad objavljen na ElTWATu (Equalization in the War Against Terrorism), New Orleans, LA. • Sharif, Idris. (1995). Tbe Success of Political Terrorist Events: An Analvsis of Terrorist Tactics and Viction Characteristics 19681977. Landham, MD: Universitv Press of America. Shellev, Louise. (1994). "The Sources of • Soviet Policing." Police Studies 17: 4969. Shenon, Philip. (2002, May 12). U.S. Agencies Seen as Slow to Move on Terrorism Risk. The New York Times on the Web, www.nytimes.com • Shultz, Richard. (1984). The Role of External Forces in Promoting and Facilitating Internal Conflict. In Stcphen j. Cimbala (ed.), National Security Strategy. New York: Praeger. • Silker, Laura, and Allen Little. (1996). Yugoslavia. Death of a Nation. New York: TV Books. • Simpson, John, and Jana Bennet. (1985). The Disappeared and the Mothers of the Plaza. New York: St. Martin's. Sinn Fein. (1996). www.serve.com/rm/sinnfein/index. • Sloan, Stephen. (1995). Terrorisni: How Vulnerable is the United States? US. Army War College. www.kimsoftcom/korea/terror.htm. • Smith, Brent L. (1994). Terrorism in America. Pipe Bombs and Pipe Dreams. Albany: State University of New York Press. • Smith, M.L.R. (1998). "A Still Distant Prospect: Processing the Peace in Northern Ireland." Studies in Conflict and Terrorism 21: 363367. • Solomon, John. (2002, May 3). FBI Warned of Training Before llth Excitenews. www.excitenews.com.fbiinterlligence9ll.htm. • Stanton, Bill. (1991). Klantvatch: Bringing the Ku Klwc Klan to Justice. New York: Grove Weidenfield. • Stephens, Hugh. (1987, September). Maritime Defense at Home: The Influence of Jurisdictions. Rad objavljen na Sekciji za vojne studije Asocijacije za međunarodne studije u Atlanti (the International Studies Association Section on Military Studies), Atlanta, GA. • Stephens, Hugh. (1977). The Texas City Disaster, 1947, Austin: University of Texas Press. • Stephens, Maynard M. (1979). "The Oil and Natural Gas Industries: a Potential Terget of Terrorists." U Robert Kupperman and Darrell Trent (eds.), Terrorism: Threat, RealHy, and Response. Stanford, CA: Hoover Institute. • Sterling, Claire. (1986). Tbe Terror Nelivork. New York: Dell. • Stem, Jessica. (1998). "The Prospect of Domcstic Bioterrorism." Emerging Infectons Diseases. Center for Disease Control and Prevention, www.cdc.gov/ncidod/eid/vol5no4/ strn.htm • Stern, Jessica. (1999). The Ultimate Terrorists. Cambridge, MA: Harvard University Press.
208
• Stern, Kenneth S. (1996). A Force on the Plain: The American Milita Movement and the Politics of Hate. New York: Simon & Schuster. • Stevenson, William. (1976). Ninety Minutes of Entebbe. New York: Bantam. • Stille, Alexander. (1995). Excellent Cadavers: The Mafia and the Death of the First Italian Republic. London: Cape. • Stinson, James. (1984, Noveber). Assessing Terrorist Tactics and Security Meaures. Paper presented at the Detroit Police Department Conference on "Urban Terrorism: Planning or Chaos?" (See also James Stinson "1981". Unconventional Threat Assessment: The Role of Behavioral Sciences in Physical Securitv, DNATR8332. Washington, DC: Defense Nuclear Agency.) • Stockton, Ronald R. (1993). "The IsraeliPalestinian Conflict." www.umichedu/ainet/cmenas/studyunits/israeliaplestinian:conflict. • Stoffa, Adam Paul (1995). "Special Forces, Counterterrorism, and the Law of Armed Conflict." Studies in Conflict and Terrorism 18: 4765. • Stohl, Michael (ed.) (1988). The Poetics of Terrorism. (3rd ed.). New York: Dekker. • Suall, Invin, and David Lowe. (1987). "Special Report: The Hate Movement Today: A chronide of Violence and Disarray." TerroHsm 10: 345364. • Sulc, Lawrence B. (1996). Law Enforcement Counter Intelligence. Kansas City, KS: Varno Press. • Taheri, Amir. (1987). Holy Terror. Bethesda, MD: Adler & Adler. • Taubman, Philip. (1984, September 21). "U.S. Said to Know Little About Group Despite Intelligence Efforts." New York Times, p. A13. • Taylor, Eric R. (1998). Letbal Mists: An Introduction to the Natural and Military Sciences of Chemical, Biological Warfare and Terrorism. Commack, NY: Nova Science Publisher. • Taylor, Maxwell, and Helen Ryan. (1988). "Fanaticism,Political Suicide, and Terrorism." Terrorism 11: 91111. • Tessler, Mark. (1994). A History of the HraeliPalestinian Conflict. Bloomington: Indiana University Press. • Thackrah, John. (1987). Encyclopedia of Terrorism and Political Violence. London: Routledge & Kegan Panl. • Thomas, Hugh. (1997) The Cuban Revolution. New York: Harper & Row. • Thomas, Mark. (1995, November 24). "The Watchman: a Publication of the Pennsylvania Christian Posse Comitatus." www.stormfront.org/watchman/te rror.html. • Thrope, Tory. (1996). "Black Hebrew Israelites." www.blackomahaonline. com/blkheb.htm. • Thorton, Thomas P (1964). "Terror As a Weapoon of Political Agitation." U H. Eckstein(ed.), Internal War. New York: Free Press. • Tillich, Paul. (1957). The Dynamics of Faith. New York: Harper Torch. • Time. (1987, November 23): 37. Tololyan, Kachig. (1988). "Cultural Narrative and the Motivation of the Terrorist." U David C. Rapoport /ed.), Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia LIniversity Press. • Trevino, Jose A. (1982). "Spain's lnternal Security: The Basqvie Autonomous Police Force." U Yonah Alexander and Kenneth A. Myers (eds.), Terrorism in Europe. New York: St. Martin's. • Trojanowich, Robert C, Bonnie Busqueroux, Victor E. Kappeler, and Larry K. Ganines. (1998). Community Policing: A Contemporary Perspective. Cincinnati: Anderson Publishing. • Ttrundle, Robert C, Jr. (1996). "Has Global Ethnica Conflict Superseded Cold War Ideology?" Studies in Conflict and Terrorism 19: 93107. • Tula, Maria Teresa. (1994). Hear My Testimony: Maria Teresa Tila, Human Rights Activist of El Salvador. Translated by Lynn Stephen. Boston: South End Press. • Tumer, Stansfield. (1991). Terrorism and Democracy. Boston: Houghton Mifflin. • Turvev Brent E., Diana Tamlyn, and W Jeny Chisum. (1999). Criminal Profiling: An Introduction to Behavioral Evidence Analysis. San Diego: Academic Press. • Tyler, Patrick. (2ool, November 21). "Direction of Global War on Terror Raises Unsettling Questions." New York Times on the Web, www.nytimes.com • United Kingdom. (1980). Nortbern Ireland (Emergency Provisions) Act 1980. London: Her Majesty's Stationery Office. • United Nations. (2000). "Terrorism." http://www.inlink.com/ccivitas/mun/res9 596/ terror.htm. • U.S. Congress. (1984). "Recent Developments in Colombian Narcotics Control." Saslušanje pred Odborom za spoljne poslove. Washington, DC: Government Printing Office. • US. Congress. (1986). Omnibus Diplomatic Security and Antiterrorism Act. Washington DC: Government Printing Offlce. • U.S. Congress (1995). Omnibus Counterterrorism Act. Washington DC: Government Printing Offlce. • U.S. Court of Appeal. (1996). Eleventh Circuit, No. 924473. "United States of America, • U.S. Department of Defense. (1983). Report of the DOD Commission on the Beirut International Terrorist Act, October 23, 1983 Washington DC: Government Printing Office. • U.S. Department of Defense. (2000). "Terrorist Group Profiles." www.periscope.usnicom/demo/terms/t0000282.html. • U.S. Department of State. (1981). "Press Release." U Marvin E. Gentleman et al. (eds.), El Salvador. New York: Grove.
209
• U.S. Department of State. (1985, March 5). "Combating International Terrorism." (Policy Circular 667). Washington, DC: Government Printing Office. • U.S. Department of State. (19851996). Pattems of Global Terrorism. Washington, DC: Government Printing Office. • U.S. Department of State. (1986). Human Right in Nicaragua. Washington, DC: Government Printing Office. • U.S. Department of State (1999). Patterns of Global Terrorism: 1999. www.global/terrorism/1999report/appb.html. • U.S. Department of State. (2000). Pattems of Global Terrorism. www.state. gov/wwws/global/terrorism/2000report/appb.html. • U.S. Drug Enforcement Administration. (1985). "Cocaine Review." The Quarterly (DEA quarterly intelligence trends) 12:814. • U.S. House of Representatives. (1980). FBI Oversight. Saslušanje pred House Subcommittee on Civil and Constitutional Rights. Washington, DC: U.S. House of Representatives. • U.S. House of Representatives. (1980, December 9). Increasing Violence Against Minorities. Saslušanje pred, the Subcommittee on Crime. Washington, DC: U.S. House of Representatives. • U.S. House of Representatives. (1985). Aftermath of the Achille Lauro Incident. Saslušanje pred the Committee on Foreign Affairs and Its Subcommittee on International Operations. Washington, DC: U.S. House of Representatives. • U.S. Marshals Service. (1988). Neobjavljeni cirkular sa brifinga o američkom domaćem terorizmu. • U.S. Senate. (1985). Bills to Autborize prosecution of Terrorists and Otbers Who Attack U.S. Government Employees and Citizens Abroad. Saslušanje pred Podkomitetom za bezbednost i terorizam Odbora za pravosuđe (the Subcommittee on Security and Terrorism of the Committee of the Judiciary). Washington, DC: U.S. Senate. • U.S. Senate (1995). Comprehensive Terrorism Prevention Act, SB 735(See Mullendore and White, 1996.) • Uris, Leon. (1976). Trinity. Garden City, N.Y: Doubleday. • Usher, Grahun. (1995). Palestine in Crisis: The Struggle for Peace and Political Independence After Oslo. East Haven, CT: Pluto Press. • Waldmann, Peter (1986.) "Guerilla Movements in Argentina, Guatemala, Nicaragua and (Uruguay." U Peter Merkle (ed.), Political Violence and Terror. Berkeley: University of California Press. • Walker, Samuel. (1985). Sense and Nonsense About Crime: A Policy Guide. Pacific Grove, CA: Brooks/Cole. • Wallach, Janet, and John Wallach. (1992). Arafat in the Eyes of the Bebolder. Rocklin, CA: Prima. • Walter, Jess. (1995.). Every Knee Shall Bow. The Trutb and Tragedy of Ruby Ridge and the Randy Weaver Family. New York: Harper Colins. • Wann Alle Bruder Schvueigen. (nd.). Cohoctah, MI: The Mountain Church. • Wardlaw, Grant. (1872). Political Terrorism: Theory, Tactics, and Counter Measures. London: Cambridge University Press. • Wardlaw, Grant. (1988). "Terror as and Instrument of Foreign Policy." U David C Rapoport (ed.), Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia University Press. • Warner, Philip. (1972). The Special Air Service. London: Kimber. • Waxman, Dov. (19989, April). "The Islamic Republic of Iran: Between Revolution and Realpolitik." Conflict Studies. • Waxman, Dov. (1998, August). "Turkey's Identity Crises: Domestic Discord and Foreign Policy." Conflict Studies. • Wege, Carl Anthony. (1991). "The Abu Nidal Organization." Terrorism 14: 5966. • Wege, Carl Anthony. (1994). "Hizbollah Organization." Studies in Conflict and Terrorism 17: 151164. • Weimann, Gabriel (1983). "Theater of Terror: Effects of Press Coverage." Joumal of Communication 33: 3845. • Weinberg, Leonard. (1986). "The Violent Life: Left and Right Wing Terrorism in Italy." U Peter Merkl (ed.), Political Violence and Terror. Berkeley: Universitv of California Press. • Weisband, Edward, and Damir Roghly. (1976). "Palestinian Terrorism: Violence, Verbal Strategy, and Legitimacy." U Yonah Alexander (ed.), International Terrorism. New York: Praeger. • Westem Front. (n.d.). The Hidden Tyranny. Sacramento, CA: Western Front. • Western Goals Foundation. (ca. 1984). No Place to Hide. n.p.; Westem Goals Foundation. • Whine, Michael. (1999). "Cyberspace A New Medium for Communication, Command, and Control by Extremists." Institute for CounterTerroristn. http.//www. ict.org.il/articles/articledet • White, Jonathan R. (1986a, November). The Development of Offensive Strategies in .Counterterrorism. Rad objavljen na Sekciji za vojne studije Asocijacije za međunarodne studije (the International Studies Association Section on Military Studies Conference), Harvard University, Cambridge, MA. • White, Jonathan R. (1986b). Holy War: Terrorism As a Theological Construct. Gaithersburg, MD: International Association of Chiefs of Police. • White, Jonathan R. (1995, June). The Militia Movement. Radovi objavljeni na seminaru the MidwestAtlanticGreat Lakes Organized Crime Law Enforcement Network, Baltimore, MD.
210
• White, Jonathan R. (1996). Odabrani materijal koji nije označen kao poverljiv koji je iznesen na brifingu Biroa Severne Dakote za kriminalnu istragu (the North Dakota Bureau of Criminal Investigation). Devil's Lake and Minot. N.D. • White, Jonathan R. (1997). "Militia Madness: Extremist Interpretations of Christian Doctrine." Perspectives: A Journal of Reformed Thought 12: 812. • VChite, Jonathan R. (2000). The Religious Roots of Criminal Behavior. Tallahassee, FL: Institute for International Research. • White, Jonathan R. (2001). "Political Eschatology: A Theology of Antigovernment Extremism." American Behavioral Scientist 44: 937956. • White, Jonathan. (2002). Political Violence. Thallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research. • White, Jonathan R. (forthcoming). Defending the Homeland: Issues for State and Local Law Enforcement. Belmont, CA: Wadsworth Publishing. • WickhamCrowley, Timothy P (1992). Guerilla and Revolution in Latin America: A Comparative Study of Insurgents and Regimes Since 1956. Princeton, NJ: Princeton University Press. • Wickstrom, James. (1983), "Memorial Day Sermon." (Nepoznat izvor, snimili Posse Comitatus.) • Wieviorka, Michad. (1993). The Making of Terrorism. Chicago: University of Chicago Press. • Wiggins, Michael E. (1985, March). The Relationship of Extreme Right Wing Ideologies and Geographical Distribution of Select Right Wing • Groups. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Las Vegasu (the Academy of Criminal Justice Sciences, LasVegas, NV). • Wiggins, Michael E. (1986, March). The Turner Diaries: Blueprint for Right Wing Extremist Violence. Rad objavljen na godišnjem sastanku Akademije nauka krivičnog prava u Orlandu (the Academy of Criminal Justice Sciences, Orlando, FL). • Wilkinson, Paul (1974). Political Terrorism. New York: Wiley. • Wilkinson, Paul (1986). "Trends in International Terrorism and the American Response." U Lawrence Freedman et al. (eds.), Terrorism and International Order. London: Routledge & Kegan Paul. • Wilkinson, Paul. (1994). Terrorism: British Perspectives. New \brk: Hall. • Williich, Mason, and Theodore Taylor. (1974). Nuclear Thefu Risks and Safeguards. Cambridge, MA: Ballinger. • Winchester, James H. (1974, July). "Kidnapping Unlimited." Reader's Digest, pp. 7074. • Winchester, Simon. (1974). Northern Ireland in Crisis. New York: Holmes & Meicr. • Windsor, Phillip. (1986). "The Middle East and Terrorism." U Lawrence Freedman et al. (eds.), Terrorism and International Order. London: Routledge & Kegan Paul. • Wolf, John B. (1981). Fear of Fear. New York: Plenum. • Woodcock, George. (1962). Anarchism: A History of Liberation Ideas and Movements. Harmondsworth, England: Penguin. • Woodham Smith, Cecil. (1962). The Great Hunger. New York: Harper & Row. • World Church of the Creator. (1999). "WCOTC Membership Manual." http.//www. rahowa.com/manual.htm. • Wright, Jeffery W (1984). Terrorism: A Mode of Warfare. FC 10037. Fort Leavenworth, KS: U.S. Army Command and General Staff College. • Wright, Robin. (1986). Sacred Rage. New York: Touchstone • Wright, Robin. (1989). In the Name of God: The Khomeini Decade. New Simon & Schuster. • Wright, Thomas C. (1991). Latin America in the Era of the Cuban Revolution. New York: Praeger. • Wynia, Gary W (1986). Argentina. New York: Holmes & Homes. • Yodfat, Areh Y, and Yuval Aron Ohanna. (1981). PLO Strategy and Tactics. London: Croom Helm. • Zanni, Michaele. (1999). "Middle Eastern Terrorism and Netwar." Studies in Conflict and Terrorism 22: 247256.
211
