Dokazivanje Indicijama - s. Sokolovic

Urednik Slobodan Pavićević Recenzenti Prof. dr Momčilo Grubač Prof. dr Stanko Bejatović

Dr Snežana

Sokovic

DOKAZIVANJE INDICIJAMA

Štampanje ove knjige je pomoglo Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije

Kragujevac 1997.

BI BLI O T E K A PRAVNOG FAKULTETA-SARAJEVO Sing. broj .///. s' SADRŽAJ

UVOD.....................................................................................................................7 Glava prva 1. ISTORIJSKI OSVRT NA MESTO INDICIJALNOG DOKAZA U KRIVIČNOJ PROCEDURI............................................................................ 9 1.1. OPŠTE KARAKTERISTIKE ISTORUSKOG RAZVOJA KRIVIČNE PROCEDURE................................................................................................. 9 1.2. OSNOVNI PRAVCI U RAZVOJU DOKAZNOG PRAVA.....................12 1.3. POSEBNOSTI ISTORUSKOG RAZVOJA INDICIJALNOG DOKAZA.....20 Glava druga 2. POJAM INDICIJALNOG DOKAZA...........................................................25 2.1. DOKAZ U KRIVIČNOM PROCESNOM PRAVU .....................................25 2.1.1. Pojam dokaza .................................................................................... 25 1.1. Materijalni aspekt .......................................................................... 27 1.2. Formalni, procesni aspekt dokaza ...................................................34 2.1.2. Dokaz, dokazno sredstvo, dokazni izvor ............................................36 2.1.3. Klasifikacija dokaza ...........................................................................43 .2.1.4. Sporna pitanja klasifikacije dokaza na neposredne i posredne............................................................................................47 2.2. SPECIFIČNOST POSREDNIH DOKAZA ..................................................51 2.2.1. Indicije i logičko zaključivanje ...........................................................52 2.2.2. Indicije i čulno opažanje......................................................................56 2.2.3. Indicije, osnov sumnje i osnovana sumnja ..........................................59 2.2.4. Indicije i stvarni dokaz .......................................................................62 2.2.5. Indicije i presumpcije..........................................................................63 2.2.6. Indicije i notorne činjenice .................................................................65 2.2.7. Indicije kao pomoćni predmet dokazivanja ........................................67 5

Sadržaj

Glava treća 3. STRUKTURA INDICIJALNOG DOKAZA .................................................71 3.1. ELEMENTI STRUKTURE INDICUALNOG DOKAZA ............................71 3.1.1. Činjenična osnova indicijalnog dokaza...............................................73 3.1.2. Veza indicijalnih činjenica sa pravno relevantnim spornim činjenicama .......................................................................................83 2.1. Priroda veze ....................................................................................83 2.2. Zaključak o spornim činjenicama....................................................87 2. 1. Zaključak koji se stvara primenom određenog iskustvenog pravila na konkretnu situaciju......................................................88 2. 2. Indicijalni zaključak ....................................................................92 3.1.3. Medjusobna povezanost različitih indicija.........................................97 3.2. POJAVNI OBLICI INDICUALNOG DOKAZA....................................103 3.3. MATEMATIČKA TEORIJA VEROVATNOĆEI INDICIJALNI DOKAZ. .110 Glava četvrta 4. KLASIFIKACIJA INDICIJA......................................................................121 4.1. Osnovni problemi klasifikacije indicija ......................................................121 4.2. Klasifikacione šeme indicija........................................................................123 Glava peta 5. DOKAZNA VREDNOST INDICIJA........................................................135 5.1. Dokazana vrednost posrednih dokaza u odnosu na dokaznu vrednost neposrednih dokaza.....................................................................................136 5.2. Dokazna vrednost indicija............................................................................139 5.3. Pitanje načelne dokazne vrednosti pojedinih indicija...................................141 5.4. Vrednost i metodi korišćenja indicija u pretkrivičnom postupku.................145 5.5. Dokazivanje indicijama u krivičnom postupku ...........................................148 5.6. Presuda zasnovana na indicijama ................................................................153 ZAKLJUČAK................................................................................................... 163 LITERATURA...................................................................................................167 SKRAĆENICE ..................................................................................................174

6

UVOD Dokazivanje spornih pravnorelevantnih činjenica predstavlja esencijalni deo krivičnog postupka, deo koji daje sadržinu i smisao proceduralnim okvirima. Mada se indicijalno dokazivanje najčešće vezuju za operativnu fazu kriminalističke obrade spornog činjeničnog stanja, dakle za pretkrivični postupak, dokazivanje važnih činjenica često je moguće jedino putem indicija. Neposredni dokazi su retki i malobrojni. Najveći broj krivičnih dela se izvršava u tajnosti i ukoliko nema priznanja, okolnosti koje su vezane za razjašnjavanje pitanja motiva, svesnosti, volje, namere, mogu da se utvrdjuju jedino indicijama. Dokaz krivice najčešće ne može da se izvede neposredno, putem svedoka očevidca ili priznanjem, nego posredno, lancem okolnosti, koje u svojoj povezanosti i medjuzavisnosti dozvoljavaju siguran zaključak o krivici okrivljenog. Medjutim, u teoriji krivičnog procesnog prava već dugo i konstantno, može se reći još od napuštanja zakonske ocene dokaza i uvodjenja principa slobodne sudijske ocene dokaza, postoji sukob mišljenja u vezi dokazne snage indicija, odnosno u vezi mogućnosti sudskog odlučivanja samo na osnovu indicijalnog dokaznog materijala. Naime, u okvirima sistema teorije formalne, zakonske ocene dokaza, najizrazitije normativno uobličenoj u zakonu Constitutio Criminalis Carolina iz XV veka, indicijama se pridaje značenje dokaza nižeg ranga, slabije dokazne snage i nepouzdanije vrednosti. Osuda na redovnu kaznu samo na osnovu indicija nije bila dozvoljena. Kasnije kaznene reforme dovode do ukidanja torture, do tada najefikasnijeg sredstva za dobijanje najvrednijeg dokaza, priznanja, zbog čega se u sistemu dokaznih sredstava pojavljuje praznina. Kako priznanje (uglavnom dobijano legalizovanom torturom) više nije bilo tako često, a kako je osuda na redovnu kaznu i dalje bila moguća samo na osnovu priznanja i dva saglasna iskaza svedoka, smatralo se da bi pridavanje većeg značaja indicijama, pre svega u smislu omogućavanja osude na redovnu kaznu samo na osnovu indicija, moglo da resi nastalu situaciju. No, nepoverenje prema dokazivanju indicijama je i dalje bilo jako, pa se tako desilo da u to vreme najšire zastupljen stav u raspravi o ulozi indicija u

dokazivanju, koji je imao uticaja i na konkretna zakonska rešenja, prihvata indicije kao ravnopravno dokazno sresdtvo, ali istovremeno samo na osnovu indicija ne dozvoljava izricanje najtežih kazni. Očita teorijska nedoslednost, koja oslikava sumnju u zakonsko sredstvo koje se inače smatra dozvoljenim, pravdala se neophodnom opreznošću kod izricanja najtežih kazni. Ni savremeno dokazno pravo, iako ne osporava značaj indicija, nije raščistilo sve nedoumice u vezi sa dokazivanjem indicijama. Upadljiva nesrazmera izmedju praktične neophodnosti indicijalnog dokazivanja i teorijskog ignorisanje pitanja dokazivanja indicijama u domaćoj procesnoj literaturi, inicirala je interesovanje za ovaj problem. Pri tome se pokazalo da je veoma teško teorijski izraziti polivalentnu logiku povezivanja indicija i spornih pravnorelevantnih činjenica, s jedne strane strane, i istovremenog medjusobnog uklapanja i povezivanja različitih indicija, sa druge strane, što predstavlja suštinu stvaranja indicijalnog dokaza i put razvijanja pune dokazne snage indicija. Malobrojna istraživanja sudske prakse pokazuju da su češće pogrešne odluke u slučaju indicijalnog dokazivanja, što po nama ne ukazuje na opravdanost podozrivog stava prema dokazivanju indicijama. Indicije su, i pored nepostojanja eksplicitne normativne dopuštenosti, faktički neophodne u dokazivanju, zbog čega bi "zabrana presude na osnovu indicija značila, ili povratak na prinudno dobijanje priznanja, ili paralizu pravosudja". Zbog toga i podatak da se sumnja oko postojanja pravnorelevantnih činjenica češće javlja kod dokazivanja indicijama zapravo pokazuje da postoji nepoznavanje načina i svih bitnih uslova u kojima se odvija indicijalno dokazivanje, i opravdava potrebu teorijskog uobličavanja problematike indicijalnog dokazivanja u krivičnom postupku. Ovaj rad nema ambicija da odgovori na sva sporna pitanja dokazivanja indicijama, niti da postavi konačane okvire teorije indicijalnog dokaza u krivičnoj proceduri. Namera je, pre svega, da se postave odredjena pitanja i komparativnoteorijski problematiziraju mogući odgovori.

Glava prva ISTORIJSKI OSVRT NA MESTO INDICIJALNOG DOKAZA U KRIVIČNOJ PROCEDURI

1.1. Opšte karakteristike istorijskog razvoja krivične procedure Razvoj krivičnog postupka, od najranijih faza do forme koju danas ima, oslikava ukupna društvena kretanja i predstavlja posledicu evolucije u shvatanju karaktera i forme odnosa pojedinca i države. Zbog izuzetne delikatnosti društvenih relacija regulisanih krivično procesnim pravom, kroz čitav postupak se provlači stalna mogućnost sukoba, s jedne strane, interesa uspešnog suzbijanja kriminaliteta, i interesa zaštite osnovnih prava i sloboda gradjana, sa druge strane. Efikasan, human i demokratski postupak zahteva bezuslovno i istovremeno ostvarivanje oba cilja. Istorijsko iskustvo, medjutim, pokazuje da održavanje trajne ravnoteže ovih interesa nije tako jednostavno. Kao oblast posebne kategorije društvenih odnosa, krivični postupak nužno reflektuje posledice ukupnih društvenih zbivanja. Zbog specifične i izuzetno delikatne materije koju ovaj postupak reguliše, uticaj društvenih kretanja, koji inače predstavlja bitnu karakteristiku sudskog postupka uopšte, u krivičnoj proceduri je još izrazitiji. 1 Iz tih razloga, pravilno shvatanje funkcionisanja krivičnog procesnog prava i razumevanje svih bitnih karakteristika njegovog razvoja zahteva poznavanje istorijskog razvoja i uočavanje najčešćih i najjačih / 1

C. Roxin ističe da je krivično procesno pravo neke države "seizmograf ustavnih prava i sfoboda njenih gradjana". Vidi: D. Krapac: Predstojeća novela ZKP: Želje i stvarni legislativni dometi u formiranju jugoslovenskog krivičnog procesnog prava, JRKK, 2/90. str. 44.

8

9

Glava prva činioca nastanka, kasnijeg menjanja i, eventualnog, nestajanja njegovih ključnih instituta. U istorijskom razvoju krivične procedure izdvajaju se tri jasno oformljena organizaciona tipa sudskog postupanja: optužni, istražni i mešoviti opužnoistražni, oblik krivičnog postupka. Smenjivanje ovh procesnih formi teklo je postepenim prerastanjem jednog tipa u drugi tokom dužeg vremenskog perioda, uz specifične i posebne uticaje konkretne sredine, tako da se čisti oblici pojednih organizacionih tipova retko se sreću. Na snazi su vrlo dugo bile prelazne forme, novi proceduralni tipovi sa elementima prethodnog procesnog oblika u iščezavanju, tako da se o čstom akuzatorskom ili čistom inkvizitorskom postupku može samo uslovno govoriti i samo u okviru kraćih vremenskih perioda. Početne faze razvoja krvične procedure za podlogu imaju shvatanje krivičnog dela i postupka u vezi s njim kao privatne stvari stranaka. Smatralo se da se izvršenjem krivičnog dela narušavaju samo privatni interesi, pa time i krivično delo nije imalo značaj stvari koja se tiče javnog poretka. Najstarija forma krivičnog postupanja jeste optužni ili akuzatorski postupak. Njegova osnovna karakteristika jeste konstrukcija u obliku spora ravnopravnih stranaka pred sudom, koji bez aktivnih ingerencija u toku postupka donosi konačnu odluku. Spor pokreće ovlašćeni tužilac, a to je, ako se radi o sistemu privatne tužbe prvatni tužlac, ili u slučaju popularne tužbe bilo koji gradjanin, quius ex populo.Tužilac je bio dužan da dokaže navode svoje optužbe, zbog čega je imao pravo i obavezu da sam prikuplja sve dokaze koje smatra potrebnim. Okrivljeni je uživao status procesnog subjekta koji je u svemu bio ravnopravan sa tužiocem, s tim što formalo nije bio obavezan da u toku spora dokazuje svoju nevinost. Sud je pasivan, po svojoj inicijativi nije ovlašćen da započne postupak, niti da pribavlja dokaze potrebne za rešenje sporne stvari. Sudi se na osnovu slobodnog sudijskog uverenja, bez obaveze poštovanja odredjenih zakonskih pravila u oceni dokaza. Čitav postupak je javan i odvija se u usmenoj komunikaciji učesnika, a dokazi se u toku rasprave iznose neposredno.2 Smatra se da u najizrazitijem obliku ovakav tip procedure karakteriše staro germansko pravo, zatim rimsku državu u doba republike, dok su u 2 B. Marković: O dokazima, Beograd, 1908. str. 26, 27; V. Bayer: Jugoslavensko krivično procesno pravo, knjiga prva, Zagreb, 1980. sir. 213; J Glaser: Handbuch des Strafprozess, Leipzig, 1883. str. 21; K. Gepert: Der Grundsatz der Unmitellbarkeit im deutschem Strafverfahren, Berlin, 1989. str. 8, 9.

10

Istorijski osvrt na mesto indicijalnog dokaza u krivičnoj proceduri

savremenom krivičnom procesnom pravu njegove osnovne organizacione karakteristike zadržane u angloameričkom pravu. 3 Inkvizitorski, istražni krivični postupak predstavlja antitezu optužnom, akuzatorskom postupku. Razvijao se postepeno, od XII veka i dalje, a najrazvijeniji oblik doseže u vreme Benedikta Karpzova, u XVII veku, zbog čega se nemački krivični postupak ovog vremena uzima za klasični evropski inkvizitorski postupak. Uporedo sa svetovnom formom inkvizitorskog krivčnog postupka razvija se i posebna crkvena inkvizicija, čiji značaj i obim primene raste sa jačanjem uticaja katoličke crkve.4 Za razliku od akuzatorskog krivičnog postupka koji ima konstrukciju spora ravnopravnih stranaka, razvijene forme inkvzitorskog krivičnog postupka karakteriše postupanje sudskih organa po sužbenoj dužnosti u slučaju sumnje da je izvršeno krivično delo. Sa ciljem izricanja predviđene kazne učiniocu, postupak počinje ex officio, na inicijativu nadležnih organa, po službenoj dužnosti. U prvom i najvažnijem delu inkvizitorske procedure, u fazi istrage, inkvirent postupa po službenoj dužnosti i nastoji da dokaže okrivljenikovu krivicu i prikupi za to potrebne dokaze. Pritvor okrivljenog je obligatorna mera. Tortura koja se primenjuje prema okrivljenom radi dobijanja priznanja, bez koga se kod svih težih krivičnih dela osuđujuća presuda nije mogla doneti, ima svojstvo legalnog načina pribavljanja dokaza. Procesni položaj okrivljenog je krajnje nepovoljan, jer se nalazi u potpuno neravnopravnoj poziciji u odnosu na istražitelja, koji u svojoj delatnosti objedinjuje i funckiju gonjenja, funkciju odlučivanja, a najčešće i funkciju okrivljenikove odbrane. Zapisnik koji se vodi u vezi svih radnji obavljenih u ovom delu postupka ima presudan značaj u sledećoj fazi inkvizitorske procedure, u fazi suđenja. U tom delu se sudi isključivo na osnovu spisa, po pravilu quod est non in actis non est in mundo, na osnovu principa zakonske ocene dokaza i bez neposrednog kontakta sa okrivljenim i drugim učesncima postupka. Postupak se odvija celim tokom bez prisustva javnosti, ne postoji odeljenost krivično procesnih funkcija, sud postupa po službenoj dužnosti i aktivan je u svim fazama pocedure. 5

3

V. Bayer: op. cit. str. 15

4

V. Bayer: Ugovor sa đavlom, Zagreb, 1969. str. 101 i dalje.

5

K. Gepert: op. cit. str. 9.

11

Glava prva Savremeni evropski kontinentalni postupak jeste tzv. mešoviti krivčni postupk i predstavlja kombinaciju elemenata akuzatorskog i inkvizitorkog postupka, a svoj prototip ima u francuskom Zakoniku o krivčnoj istrazi iz 1808. godine. Kao i inkvizitorski postupak, mešoviti postupak počinje na inicijativu državnh organa i u prvom delu, istrazi, preovladuju elementi inkvizitornosti, dok su u daljim fazama izrazitiji elementi karakteristični za akuzatorski postupak. Sud je tokom celog postupka u aktivnoj ulozi i može po sopstvenoj inicijativi da pribvlja dokaze za koje smatra da su neophodni za razjašnjenje spornih relevantnih činjenica. Okrivljeni ima status ravnopravnog krivčnoprocesnog subjekta sa svim stranačkim pravima i obavezama. 1. 2. Osnovni pravci u razvoju dokaznog prava Svaki od osnovih tipova krivične procedure, pored specifične organizacione strukture, karakteriše i posebno dokazno pravo, odnosno specifična dokazna sredstva i odgovarajući način njihovog izvođenja i vrednovanja. Najstarija dokazna prava u akuzatorskoj formi sudske procedure obeležava strogi formalizam. Istina o spornim činjenicama, koja se tražila i postizala tokom postupka, bila je formalnog karaktera i nije imala kvalitet objektivno i potpuno utvdenog činjeničnog stanja. Dokazna sredstva su po svojoj prirodi i značenju iracionalne, religiozne, sakralne prirode, pa se njihovo korišćenje u postupku nije odnosilo na predmet spora i nije značilo značilo potvrdu ili poricanje istinitosti, odnosno neisinitosti tvrdnji tužioca. Čitav dokazni postupak se svodio na obavljanje odeđenih radnji u strogo propisanoj formi, jer se verovalo da se kroz njihovo izvođenje ispoljava volja Božja. 6 Ne postoji shvatanje uzročno posledičnih odnosa, pa se kao dokazi ne koriste oni koji su nastali izvršenjem krivičnog dela, nego oni u osnovi čije upotrebe jeste verovanje da Bog štiti pravdu i nevina lica, a zla kažnjava. Glavno i najčešće korišćeno dokazno sredstvo u ovom periodu razvoja sudske procedure jeste zakletva i svoj osnov ima u verovanju da će u strahu od božje kazne neporočan čovek govoriti istinu čak i kada na taj način ugrožava svoje neposredne interese. Zakletvom su mogli da se služe samo 6 B. Marković: op. cit. str. 26, 27; I u nekim današnjim običajima i verovanjima postoje relikti ovih shvatanja, vidi: P. Vlahović: Običaji, verovanja i praznoverice naroda Jugoslavije, Beorad, 1 (J82.


čestiti, neporočni i slobodni ljudi, a koja će stranka u postupku da se koristi zakletvom zavisilo je od njihovog sporazuma ili je sud dosuđivao zakletvu jednoj od stranaka. Polaganje zakletve u propisanoj formi značilo je da je tvrđenje stranke koja se zaklela potpuno dokazano. Pri tome je bilo neophodno da se tačno i bez zamuckivanja izgovore sve reci koje čine sadržinu zakletve, jer je svaka netačnost činila zakletvu neuspešnom i neupotrebljivom. 7 U težim slučajevima zakletva jedne stranke nije bila dovoljna jer se nije moglo verovati onome ko se kune, pa se tražilo da zakletva bude potkrepljena zakletvom tzv. saklevetnika, porotnika (rota=zakletva) ili pomagača, za ishod spora nezainteresovanih lica koja ne iznose svoja zapažanja o spornim činjenicama, nego kao neporočni građani izjavljuju svojom zakletvom da veruju u istinitost izjave povodom koje se stranka već zaklela. 8 Božji sud, kao tipično iracionalno dokazno sredstvo, temelji se na verovanju da je Bog uvek pravedan i na strani nevino okrivljenih lica, zbog čega se stvarni krivac ne može osloboditi odgovornosti a nevino okrivljeni ne strada i u najtežim situacijama. Osnovni oblici ovog dokaznog sredstva, kotao (ili mazija) i železo, korišćeni su najčešće u nedostatku drugih dokaznih sredstava, a kao jedino dokazno sredstvo samo kod najtežih krivičnih dela. Kotao, ili mazija, kao oblik Božjeg suda u dokazivanju sastoji se u tome što se u kotao pun vrele vode stavlja komad usijanog gvozda ili kamen, a od okrivljenog se zahteva da ga golim rukama izvadi iz kotla. Opekotine na rukama okrivljenika koje bi pri tome nastale, tumačene su kao potpuni dokaz njegove krivice, i obrnuto, ako opekotina nema, bio je to potpui dokaz njegove nevinosti. Kod pravdanja železom okrivljeni je morao rukama da podigne usijano železo postavljeno ispred vrata crkve i da ga prenese unutra. Ukoliko bi kojim čudom prošao bez opekotina, bio je to potpuni dokaz njegove nevinosti, dok se u protivnom smatralo da je Božjim sudom nesumnjivo dokazana njegova krivica.

7

B. Marković: op. cit. str. 58, 59

* Ima shvatanja da su saklevelnici, odnosno porotnici u starom srpskom pravu imali karakter presuđujućc porolc.i da je u Srbiji u to vreme postojala porota u pravom smislu reci, savršenija i od engleske porote. Međutim, ima argumenata za tvrdnju da se ne radi o presudnoj poroti, o poroti u današnjem smislu ove reč, već o dokaznoj poroti, obzirom na to da su porotnici, saklevelnici bili isključivo u fnkciji svedoka verodostojnosli datog iskaza jedne od stranaka, mada se vremenom upravo od dokazne porote razvija i presudna porota. Vidi: B Marković: op. cit. str. 58. i dalje.

12 i

Glava prva U ovom periodu se kao dokazno sredstvo vrlo često koristi i dvoboj. Verovalo se da Bog neće dozvoliti da nevno lice strada ni u sukobu oružjem, pa su se za istinu utvrdjenu dvobojem uvek uzimala tvrđenja pobednika. 9 Osim dokaznih sredstava iracionalne prirode, u starim feudalnim pravima koršćene su i isprave. Najčeše su to bila pisma vladaoca kojima se nekome nešto naređuje, a mnogo rede privatne isprave. Značajne su bile i izjave svedoka, dok je priznanje samim svojim postojanjem, bez ikakvog proveravanja, dokazivalo krivicu.10 Dušanov zakonik, koji u osnovi gradi sistem iracionalnih dokaznih sredstava, kao racionalna dokazna sredstva posebne vrste poznaje i normira svod i obličenije. Obličenije predstavlja hvatanje krivca na delu, što je značilo ili hvatanje krivca prilikom izvršenja dela ili prepoznavanje svoje stvari ili životinje kod kradljivca. I u jednom i u drugom slučaju smatralo se da je njegova krivica potpuno dokazana. Dokazivanje pomoću svoda vršilo se isključivo za krivična dela razbojništva i krađe, i to kada je predmet krađe stoka. Onaj kod koga se nađe ukradena životinja bio je dužan da dokaže od koga ju je kupio ili dobio. Dalje, svaka osoba u čijem se posedu nadje ukradena životinja treba da dokazuje isto, sve dok se ne dođe do lica koje ne može da objasni osnov posedovanja i koje se zbog toga smatralo krvcem. 11 Sistem iracionalnh dokaznih sredstava sa izrazitim formalizmom u izvođenju dokaza i u postupku dokazivanja nije jedni oblik dokaznog prava koji karakteriše akuzatorsku formu krivične procedure. Za razliku od starog germanskog i starog srpskog prava12, krivični postupak rimskog prava u doba y Dok je sudski dvoboj u ovom periodu često prmenjivan kod svili naroda u zapadnoevropskim krajevima,nema neposrednih podataka da je korišćen i u starom srpskom pravu. Prema nekim tumačenjima Dušanovog zakonika smatra se da je njegova dalja upotreba u te svrhe biia zbramjena, što bi istovremeno znaćiio i postepeno potiskivanje božjeg suda kao dokaznog sredstva. B. Markove: op. cit. str. 71. 111 O svedocima u pravom smislu reći ima malo direktnih izvora. Tako u srpskom pravu Dušanov ■zakonik ne govori o ovom dokaznom sredstvu, mada se iz nekih drugih izvora, Dećanske Hrisovulje i nekih dokumenata o suđenjma pred dubrovačkim sudovima, vidi da njihova upotreba nije bila tako retka. U sistemu iracionalnih dokaznih sredstava priznanje nije imalo veliki značaj, jer se radije išlo na božji sud. Priznanje bilo je uglavnom dobrovoljno, za razliku od, primera radi, južno dalmatinskih gradova u kojima se pod italjanskim uticajem nije koristio božji sud, ali je vrlo široko primenjivana tortutura radi dobijanja priznanja, ibidem, str.75, 76. 11

Ibidem, str. 71,72.

'- V. Bayer čak govori o Izv. slovensko-germanskom krivičnom postupku kao tipičnom iracionalnom krivičnom postupku utemljenom na religioznim predstavama. Mada ovaj sudski postupak pozaju svi narodi na primitivnim stupnjevima razvoja, Sloveni i Germani su ga doneli u novu postojbinu u

14

htorijski osvrt na mesto indicijalnog dokaza u krivičnoj proceduri

republike, takođe u akuzatorskoj formi, zasovan je na principu neformalne istine i sistemu racionalnih dokazih sredstava. U vreme narodnog ili komicijalnog postupka, koji traje do VII stoleća ab urbe condita, narod je, kao zakonodavna vlast i sud, u okviru comitiis centuriatis i tributis učestvovao u suđenju, a dokaze izvedene u postupku nije strogo pravnički ocenjivao, već se vrlo često dešavalo da konačnu odluku opredeli sažaljenje, ranije zasluge okrivljenog, držanje u toku postupka i slično.13 U kasnijim periodima, sa razvijanjem detaljnijih pravila sudske procedure, stvara se oformljen sistem raconalnih dokaznih sredstava, sudi se na osnovu ličnog i slobodnog uverenja stečenog na osnovu izvedenih dokaza, bez ikakvih ograničenja zakonskim dokaznim pravilima. Najčešća dokazna sredstva bila su priznanje, izjave svedoka, indicije i isprave. Dobijeno priznanje je prihvatano kao potpuni dokaz bez dalje provere, što je delom i posledica shvatanja zločina kao građanske stvari. Pri tome je priznanje moglo da bude iznuđeno samo od robova. U vreme carstva se i dalje sudi na osnovu ličnog uverenja kroz sistem racionalnih dokaznih sredstava, s tim što se zapaža sve veći uticaj pisanja čuvenih pravnika tog doba (posebno Cicerona, Kvintilijana i drugih) na ocenu dokaza. Takva uputstva ulazila su u carske reskripte u obliku formalno neobavezujućih saveta i opomena sudijama, da bi se vremenom iz njih formirala i prva dokazna pravila. Krajem III veka n.e. kao obavezno se pojavljuje pravilo da izjava jednog svedoka nije dovoljna za potpun dokaz, zahteva se da svedoke ispituje sudija a ne, kao što je do tada bio običaj, samo stranke. Prema robovima se još uvek moglo prmeniti mučenje, a sve češće se isto postupa i prema optuženom koji nije rob, pod uslovom da ne pripada najvišim društvenim krugovima. 14

Evropi i zadržali sve dok ga nije zamenio racionalni postupak stvoren na osnovama rimskog i kanonskog prava. V. Bavcr: Jugoslavensko krivično procesno pravo, Zagreb, 1980. str. 12. B. Markovič takode ukazuje na veliku slćnost srpskog i germanskog feudalnog dokaznog prava i ističe da je, i pored toga što su vizantijsko i italijansko pravo, koje je dolazilo preko Dubrovnka, znatno uticali na srpsko pravo uopšte, sistem dokaznih sredstava ostao van tog uticaja. U Vizantiji je sve do njene propasti bio na snazi Justinijanov optužni(akuzatorski) postupak, ali u njemu nema pomena o dokazu božjim sudom, kao sto ni južno dalmatinski gradovi ne znaju za božji sud, iz čega se može zaključiti da su Srbi iracionaln dokazni sistem doneli iz svoje prapostojbine. B. Markovič: op. cit. str. 57, 57. 13

Vidi: O. Stanojević; Rimsko pravo, Beograd, 19S6. str. 154, 155. C. J. A. Mittermaier: Die Lehre von Bcweis im deutschen Strafprozess, Darmstadt, 1834. str. 18; K. Geppert: op. cit. str. 10, 11. 14

15

Glava prva Uporedo sa jačanjem uticaja katoličke crkve i postepenim širenjem njene jurisdikcije sa duhovnika i za krivična dela protiv crkve i na sva druga krivična dela i na svetovna lica, formira se kanonski krivični postupak, kao posebna celina u istorijskom razvoju krivične procedure. Temeljeći se na rimskom pravu, kanonsko pravo u početku usvaja i isti oblik procedure (akuzatorski) i preuzima odatle i sistem dokaza, s tim što priznanje više nije tumačeno kao potpun dokaz čim je dato, već se podvrgavalo oceni i ispitivanju suda. Samo je slobodno dato i istinito priznanje prihvatano kao dokaz. Mada je kanonski postupak potiskivao germanski postupak sa formalističkim dokaznim sredstvima, prihvatanje zakletve kao dokaznog sredstva, koje kao takvu rimsko pravo ne poznaje, ukazuje na ostatke uticaja starog sistema dokazivanja. Sirenjem sudskih nadležnosti crkve formira se shvatanje da je započinjanje istrage u vezi izvršenog krivičnog dela javni interes. Isticanje javne prirode krivičnog prava značilo je da i krivični postupak više ne može da se odvija u optužnoj formi. Umesto započinjanja postupka tužbom povređenog, odnosno oštećenog, stvara se obaveza sudije da po službenoj dužnosti započne postupak čim sazna da je izvršeno krivično delo, nezavisno od toga da li postoji tužba privatnog tužioca. Tako je zabeleženo da je u XIII veku krivično gonjenje inicirano naviše načina: per accusationem, po tužbi čije navode dokazuje podnosilac tužbe; per dennuntionem, podnošenjem anonimne prijave, po kojoj se postupa ex officio; i per inquisitionem, postupanjem ex officio na osnovu svakog javnog pogovaranja u kome je neko lice označeno kao jeretik.15 Recepcija rimskog prava, radovi glosatora i kanonista, doprineli su da kanonski postupak sve više zahvata i svetovno pravo. Tako se pod uticajem praktičnih potreba, naučnih rasprava, papskog zakonodvstva i sudskih običaja, optužni rimski postupak menjao i pretvarao u istražni ili inkvizitorski postupak, najpre u praksi italijanskih svetovnih sudova, a zatim i u svetovnom sudstvu Nemačke i Francuske. Pored toga što krivično gonjenje stavlja u nadležnost države i službenih organa i suđenje prepušta isključivo obrazovanim pravnicima namesto laika, ovaj postupak karakteriše racionalni sistem dokaznih sredstava. Kao rezultat obimnjeg naučnog interesovanja za

15 U istoriji krivične procedure ovaj postupak se naziva i postupak pape Inoćentija III, jer je po naređenju ovog pape zakonski normiran na Četvrtom Luteranskom Konzilu 1215. godine. K. Geppert: op. cil. str. 12; H. Henkel: Strafverfahrcnsrecht, Stuttgart, 1968. str. 35.

16


probleme zakonodavstva i sudske prakse formira se sve veći broj zakonskih pravila u proceduri dokazivanja i oceni dokaza. Prve kodifikacije u oblasti krivične procedure, Constitutio Crimanalis Bambergenssis, Constitutio Criminalis Carolina iz XVI veka i Ordonansa Luja XVI iz XVII veka normiraju potpuno oformljen sistem zakonske ocene dokaza.16 Suprotno principu slobodne sudijske ocene, zakonska ocena dokaza obavezuje sudiju da prilikom ocene dokaza zapravo proverava da li postoji količina i kvalitet dokaza koji zakon detaljno propisuje i da shodno tome donese odgovarajuću, zakonom predviđenu odluku, nezavisno od sopstvenog uverenja i procene konkretnog slučaja. Tako C.C.Carolina sve dokaze deli na potpune i nepotpune. Priznanje, saglasan iskaz dva svedoka i isprave su normirane kao potpuni dokazi, i svaki od njih je sam za sebe bio dovoljan za osuđujuću presudu. Priznanje se smatralo najboljim dokazom, kraljicom dokaza (regina probationum). Ukoliko nije bilo moguće dobiti potpun dokaz svedocima, a nije bilo ni dobrovoljog priznanja, zakon je, u situacijama kada već postoje indicije u prilog okrivljenikove krivice, dozvoljavao primenu torture radi dobijanja priznanja. U slučaju da delo ne može da rasvetli, a postoje indicije koje terete okrivljenog, sud je donosio odluku absolutio ab instantia, odnosno, okrivljenog je "otpuštao od sudjenja pod sumnjom", što je značilo stavljanje okrivljenog u stanje potpune pravne nesigurnosti i neizvesnosti, jer se protiv njega mogao u svakom trenutku, čim se pojave novi dokazi, nastaviti započeti postupak. Bez obzira što je iz perspektive savremenog postupka zakonska ocena dokaza neprihvatljiva, u vreme svog nastanka značila je napredak u radu sudskih organa i znatan napor da se spreče krupne sudske greške i samovolja moćnika. Sve do druge polovine XVIII veka primenjivan je dokazni sistem utemeljen prvim kodifikacijama iz ove oblasti. Zakonici su donosili odredbe koje određuju snagu svakom dokazu, optuženi je mogao da bude osudjen na kaznu samo na osnovu potpunog dokaza predviđenog zakonom. Postojanje samo poludokaza značilo i dosuđivanje samo polovine kazne, zbog čega je podela na potpune i nepotpune dokaze imala veliku praktičnu primenu. 17 Dalji razvoj dokaznog prava tekao je, uporedo sa postepenim transformacijama inkvizitorske krivične procedure, u pravcu ublažavanja strogih zakonskih pravila 16

K. Geppert: op. cit. str. 12; F. Schaffstein: Die Carolina und ihrer Bedeutung fuer die slrafrechtliche Begriffsentwiklung; Die Carolina, hrsg. F. C. Schroeder, Darmstadt, 1986. str. 29, 51. 17

B. Marković: op. cit. str. 38; H. Henkei: op. cit. str. 49, 50.

17

Glava prva u oceni dokaza i napuštanja zakonske podele na potpune i nepotpune dokaze i, shodno tome, i u pravcu napuštanja i podele na vanredne i redovne kazne. Tortura kao sredstvo za dobijanje prizanja bila je u upotrebi sve do druge polovine XVIII veka. Kao posledica sve snažnije afirmacije humanističkih ideja i uviđanja da je tortura, ne samo nehumana i krajnje degradirajuća po okrivljenog, nego i da je razlog čitavog niza sudskih zabluda, obzirom da priznanje dobijeno pod takvim okolnostima uglavnom nije imalo veze sa stvarnim činjenicama nego je prevashodo zavisilo od granica psihičke i fizičke izdržljivosti okrivljenog, dolazi do njenog ukidanja. Međutim, kako pravo u ovo vreme nije moglo u potpunosti da se odrekne prisile, pre svega zbog nerazvijenosti tehnike istraživanja izvršenih krivičnih dela, na mesto torture u cilju dobijanja okrivljenikovog priznanja, dolazi kažnjavanje zbog neposlušnosti i laži (poena inobedientiae), kao specifičan vid prisile u dokaznom postupku.18 Zakonodavstva ovog perioda i dalje usvajaju pozitivnu zakonsku ocenu dokaza, odnosno propisuju da se određene sporne činjenice smatraju dokazanim samo ako postoje tačno predviđeni dokazi, dok se u suprotnom slučaju, u nedostatku propisanih dokaza, moraju uzeti kao nedokazane. Opšta reforma krivičnog postupka u Francuskoj krajem XVIII veka donela je ukidanje zakonske ocene dokaza i uvođenje principa untrašnjeg sudijskog uverenja, koje isključuje postojanje bilo kakvih obaveznih dokaznih pravila prilikom donošenja presude. U Nemačkoj se, međutim, zakonska teorja dokaza prenosi i u XIX vek, ali sada kao negativna zakonska ocena, što znači da se sporne činjenice ne mogu uzeti kao dokazane ukoliko ne postoje svi zakonom određeni dokazi, mada se onda kada svi takvi dokazi postoje dozvoljava procena na osnovu slobodnog verenja da li će se i u konkretnom slučaju takva činjenica smatrati dokazanom. Princip ocene dokaza na osnovu slobodnog sudijskog uverenja, tek nakon velike naučne rasprave i sa mnogo nepoverenja u pravosuđu, uvode sredinom XIX i nemački, a nešto kasnije i austrijski, zakoni. 19

1K

21, 22.

M. Damaska: Okrivljen i kov iskaz kao dokaz u .suvremenom krivičnom procesu, Zagreb, 1962. str.

iy Negativna zakonska teorija dokaza, prema J. Glaseru, sadrži unutrašnju protivurečnost koja se ogleda u tome što se određuju vrste dokaza i dokazna snaga svakog pojedinačnog dokaza apstraktnim zakonskim pravilima, a istovremeno se odlučujući značaj pridaje, ne tome da li konkretni dokazi zaista odgovaraju tim pravilima, nego utisku koji izazivaju kod sudije. Usvajajući ovaj dokazni sistem, zakon polazi od pretpostavke da je teže postići uverenost o postojanju krivice nego pribaviti za to dovoljano dokaza. Međutim, kako su nakon ukidanja torture zakonski zahtevi o potrebnim doazima postali preveliki, pokazalo se da sud najčešće, uprkos uverenosti u okrivljenikovu krivicu, nije mogao da prikupi zakonom

18


U Srbiji se posle oslobođenja od Turaka kazneno zakonodavstvo formira pod jakim austrijskim uticajem, tako da se prvim zakonskim aktom iz ove oblasti donetim u novoj državi, Raspisom Popečiteljstva pravosuđa donetim 1842. godine, normira negativna zakonska ocena dokaza. Raspis iz 1863. godine u potpunosti preuzima dokazna pravila iz Austrijskog zakona o krivičnom postupku iz 1853, dok u vezi dokaznih pravila sadržanih u Zakoniku o krivičnom postupku iz 1865. godine ima mišljenja da se u suštini radi o povratku na pozitivnu zakonsku teoriju dokaza.20 Nedostaci teorije zakonske ocene dokaza, nezadovoljavajuće stanje u pravosuđu, nova pravnoteorijska shvatanja, nove pravno-filozofske i političke ideje utiču i na reformisanje krivične procedure i stvaranje novog tipa krivičnog postupka. U dokaznom pravu to je značilo i definitivno napuštanje zakonske ocene dokaza. Bez osporavanja potrebe za podizanjem efikasnosti krivičnog postupanja, dolazi do prihvatanje načela slobodnog sudijskog uverenja i afirmisanja zahteva za poštovanjem prava i sloboda građana. Savremeni sistem dokaznih sredstava u svojim transformacijama sledi iste ciljeve i posebno nastoji da, u okvirima nenarusavanja ravnoteže istovremenog obezbeđivanja i efikasne krivične procedure i zaštite ljudskih prava i sloboda, tradicionalna dokazna sredstva osavremeni primenom najnovijih tehničkih dostignuća. Na kraju, sumarnom istorijskom pregledu razvoja dokaznog prava treba dodati i napomenu o osnovnim karakteristikama dokazne procedure anglosaksonskog prava, obzirom na to da se ona, i po istorijskim tokovima, i po organizaciji koju danas ima, bitno razlikuje od kontinentalno evropske. Kako je Engleska imala specifičan istorijski put, u njoj se nije do kraja razvila jaka apsolutistička država, karakteristična za kontinentalnu Evropu, zbog čega nije došlo ni do punog razvoja inkvizitorskog krivičnog postupka, svojstvenog ovom tipu države. Engleski krivični postupak nikada nije bio razvijeni inkvizitorski postupak, tako da je i danas po svojoj suštini posebna procesna konstrukcija zasnovana na izrazitim akuzatorskim elementima i istaknutoj ulozi porote, različita od mešovitog akuzatorsko-inkviztorskog postupka. U tom smislu i dokazno pravo ima svoje specifičnosti i na neki način se, kao posledica podeljenosti funkcije suđenja između sudija i porote sačinjene od laika, nalazi određeni broj potrebnih dokaza. O tome: J. Glaser; Beitraege zur Lehre von Beweis im Strafprozess, Leipzig, 1883. sir.15 i dalje. 20

B. Marković: op. cit. str. 101, 110, 11!.

19

Glava prva između teorije zakonske ocene dokaza i principa slobodnog sudijskog uverenja. U upotrebi je niz dokaznih pravila, rules of evidence, ustanovljenih praksom, sa ciljem kompenzacije nedostajućeg stručno pravnog obrazovanja članova porote. Međutim, ova pravila, za razliku od tipične zakoske ocene dokaza, uglavnom ne normiraju neophodan kvantitet i kvalitet dokaza za određenu sudsku odluku, nezavisno od konkretnog slučaja. Radi se o pravilima koja se tiču procedure izvođenja dokaza i odnose se, pre svega, na dokaze na kojima se ne može zasnivati sudska odluka, zbog čega ne opredeljuju porotu i sud u konačnoj odluci, nego imaju zadatak da obezbede da se presuda temelji na kvalitetnom i pouzdanom dokaznom materijalu.21 1.3. Posebnosti istorijskog razvoja indicijalnog dokaza U okviru opšteg akuzatorskog proceduralnog formalizma u dokazivanju i iracionalnog sistema dokaznih sredstava nema pomena o indicijama. Rimski akuzatorski postupak razvija sistema racionalnih dokaznih sredstava i kao specifično dokazno sredstvo poznaje i indicije. Pored priznanja, iskaza svedoka i isprava, krivica se dokazivala, na jednakovredan način i na osnovu indicija. Međutim, sporno je pitanje da li je rimsko pravo dopuštalo donošenje sudske odluke samo na osnovu indicija. Ima shvatanja da je osuda na redovnu kaznu isključivo na osnovu indicija bila nedozvoljena, pa čak ima i tvrđenja da rimsko pravo zapravo ne poznaje ovu vrstu dokaza. Sa druge strane, ističe se da spor oko mogućnosti osude na osnovu indicija postoji samo ako se pitanje posmatra izolovano, pojedinačno. Celina rimske krivične procedure i opšte shvatanje sudskog postupka ovog doba govore u prilog tezi o postojanju razvijene teorije indicija, koja je kasnije u vreme klasične jurisprudencije bila osnov za dalji razvoj. Izvori za ova tumačenja jesu besede Cicerona, Kvintilijana i drugih slavnih pravnika ovog vremena, u kojima se nalaze detaljno razrađena uputstva za korišćenje indicija u dokazivanju, zatim podela indicija prema dokaznoj vrednosti koju mogu da imaju u postupku, kao i upozorenja o dokaznoj neodrživosti pojedinačno uzetih indicija, bez obzira na to što direktnih izvora kojima se neposredno regulše ovaj dokaz, nema. 22


Kanonski postupak, prateći rimske uzore, dalje razvija sistem racionalnih dokaznih sredstava i među njima posebnu pažnju pridaje indicijama. Postojanje indicija u prilog sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo, u okviru ovog postupku opravdava pokretanje krivične procedure, otvaranje istrage protiv nekog lica i primenu torture prema tom licu radi dobijanja priznanja. Veliki praktični značaj indicija naveo je pravnike tog doba da se posvete njihovom proučavanju, tako da je teorija kanonskog prava ostavila za sobom, pored ostalog, i iscrpne klasifikacije indicija, tabulae indiciorum. Shodno rimskim uzorima, i u kasnijoj italijanskoj doktrini se smatralo da je i izricanje smrtne kazne na osnovu dovoljnog broja indicija dopušteno. Kasnije se, međutim, uočava izvesno nepoverenje čak i prema mogućnosti da se isključivo ovim dokazom u potpunosti dokaže krivica, zbog čega se kod presude koja se zasniva samo na indicijama zahteva blaže kažnjavanje. Već u ovom periodu javljaju se i prvi zahtevi da se na osnovu indicija dozvoli samo osuda na vanrednu, a ne i na redovnu, kaznu. 23 I pored toga što zabranjuje osudu na osnovu indicija, Carolina u okviru zakonske ocene dokaza normira čitav niz pravila obaveznih kod dokazivanja indicijama i u više od dvadeset članova (18-44) iznosi osnove učenja o indicijama.24 Ukoliko okrivljeni ne priznaje, a sud ne raspolaže saglasnim iskazom svedoka očevidaca, indicije određene težine bile su razlog za određivanje torture radi dobijanja priznanja. Pri tome se razlkuju dve grupe indicija. Opšte indicije se odnose na sva krivična dela i neke od njih su same po sebi dovoljne za preduzimanje torture prema okrivljenom (na primer, pronalaženje predmeta koji pripadaju okrivljenom na mestu izvršenja), dok se kod drugih za takvu odluku zahteva da budu u vezi sa nekim drugim indicijama (loš glas koji uživa okrivljeni, neprijateljstvo sa oštećenim, i slično). Za pojedine vrste krivičnih dela postoje posebne indicije, od kojih su neke kao samostalne dovoljne za naređivanje torture (na primer u slučaju ubistva, okolnost da je okrivljeni i vreme izršenja dela viđen u okrvavljenoj odeći ili kako nosi oružje), dok druge to nisu. 25 Bilo je neophodno da svaka indicija bude dokazana izjavom dva pouzdana svedoka, i obzirom da indicije uvek imaju karakter

23

Ibidem, str.lOS, 109. J. H. Langbein: Die Carolina; Die Carolina, hrsg. F. C. Schroeder; Darmstadt, 1986. str. 248-252. 25 O tumačenju posebnih indicija kod razbojništva prema C.C.C.: G. Radbruch: Der Raub Carolina; Die Carolina, hrsg. F. C. Schroeder, Darmstadt, 1986. str. 7-29. 24

20

21

K. Geppert; op. cit. str. 30. i dalje.

22

J. Glaser: Beitracge zum Lehre vom Beweis, Lepzig, 1883. str. 104, 105.

21

Glava prva nepotpunog dokaza (probatio imperfecta), dozvoljavaju samo izricanje blaže, tzv. vanredne kazne. Sudija i najpoznatiji teoretičar kaznenog prava ovog doba Benedikt Karpzov u svom najznačajnijem delu Practica nova rerum criminalium imperialis Saxonica (XVII vek) zadržava zabranu osude na temelju indicija kod težih krivičnih dela, i ističe da je kod lakših delikata na osnovu jakih i pouzdanih indicija moguća osuda, ali samo na vanrednu kaznu. U slučaju da sudija ne može da se oslobodi sumnje i neizvesnosti u pogledu postojanja pojedinih indicija, treba da postupi u korist okrivljenika, što ne znači i donošenje oslobađajuće presude na osnovu principa in dubio pro reo, nego, u duhu inkvizitorske procedure, samo otpuštanje od suđenja, absolutio ab instantia. Za razliku od nemačkog prava, francusko dokazno pravo XVIII veka u red potpunih dokaza ubraja i postojanje tzv. očiglednih i nužnih indicija, na osnovu kojih se, pored priznanja, iskaza dva pouzdana svedoka očevica i nepobitnih isprava, mogla izreći i smrtna kazna. 26 Takve indicije morale su da budu utvrđene potpunim dokazom (dva svedoka, isprava). Ukidanje torture povlači i izmene u dokaznom sistemu. Bez priznanja koje je najčešće bilo rezultat torture, potpuni dokazi postaju malobrojni i teže dostupni. Istovremeno, samo na osnovu indicija nije bila moguća osuda na redovnu kaznu, što je uslovilo pojavu praznina i nedoslednosti u dokaznom pravu. Smatralo se da problem može da se resi reformisanjem uloge indicija u sistemu dokaznih sredstava i dopuštanjem, pod određenim uslovima, osude i na redovnu kažu samo na osnovu indicija.27 Međutim, nepoverenje prema indicijama je i dalje bilo veoma jako, pa se početkom XIX veka u teoriji i praksi razvila široka rasprava o prirodi indicijalnog dokaza i njegovim stvarnim dometima u dokazivanju. Pitanje da li indicije uopšte mogu da pruže izvesnost neophodnu za osudu, odnosno, kada i pod kojm uslovima verovatnoća sadržana u ovom dokazu prerasta u izvesnost, označeno je kao osnovno sporno pitanje indicijalnog dokazivanja.28 Protivnici šire upotrebe indicija isticali su njihovu nepouzdanost. Obzirom da se indicije zasnivaju na pretpostavkama, bez obzira na broj, one mogu da

26 Na primer, u slučaju ubistva dva svedoka izjavljuju da su videii okrivljenog kako nosi okrvavljen, isukan mač odlazeći sa mesta gde je kasnije pronađeno Iclo oštećenog sa povredama nanetim mačem; J. C. Mittermater: op. cit. str. 85. 27 28

22

M. Damaska: Op. cit. str. 19, 20. J.Glaser: Beitraege zur Lehre von Beweis im Strafprozess, Leipzig, 1883. str. 114, (15.


rezultiraju samo uvećanom verovatnoćom, što se nikako ne može prihvatiti kao pouzdan osnov za donošenje sudske odluke. Potreba jačanja uloge indicija u sistemu dokazivanja obrazlagana je ukazivanjem na to da se i neposredni dokazi zasnivaju na pretpostavkama i da kod njih postoji proces stvaranja zaključaka, a da sa druge strane, indicije nikada ne treba posmatrati izolovano i pojedinačno, jer samo više indicija uzetih zajedno ima dokazno relevantnu jačinu i može da dovede do izvesnosti. U raspravi, koja je imala uticaja i na konkretna zakonska rešenja, najšire zastupljen stav prihvata indicije kao ravnopravno dokazno srestvo, ali istovremeno, samo na osnovu indicija, ne dozvoljava i izricanje najtežih kazni. 29 Očita teorijska nedoslednost koja oslikava sumnju u zakonsko sredstvo koje se inače smatra dozvoljenim, pravda se neophodnom oprezošću kod izricanja najteže, po svojoj prirodi ireparabilne, kazne. Karakteristično je da svi zakoni o krivičnoj proceduri tog vremena vrlo detaljno regulišu indicije i pokušavaju da što bliže odrede njihovu dokaznu snagu. Iz tih razloga se u nekim zakonima navode veoma razgranate klasifikacije indicija, ili se, primera radi ili taksativnim nabrajanjem, navode dozvoljene indicije. U drugima se zakonskom normom određuje broj indicija potreban da se neka činjenica smatra dokazanom (šest, četiri ili dve indicije, zavisno od toga šta se dokazuje) ili se za donošenje presude na temelju indicija zahteva jednoglasnost svih članova suskog veća ili obavezna kontrola takve presude od strane višeg suda. Neki zakoni uvek zahtevaju postojanje više indicija različitih vrsta ( bližih, daljih, opštih i posebnih), dok se drugi zakoni ovog doba razlikuju prema tome da li se indicijama može dokazivati i biće krivičnog dela i krivična odgovornost učinioca, ili samo krivična odgovornost učinioca. Uglavnom, svi zakoni, osim što ne dozvoljavaju osudu na smrtnu kaznu samo na osnovu idicija, zadržavaju i vidno nepoverenje prema ovoj vrsti dokaza.JU Postojeća zakonska rešenja autori i teoretičari krivičnog procesnog prava tog vremena opravdavaju praktičnim razlozima. Pravedno i oprezno zakonodavstvo radije se odriče teorijske dosleđnosti nego što dopusta neefikasnost prakse, jer ukoliko bi postojala mogućnost osude na smrtnu kaznu samo na osnovu indicija, sud bi radi svoje mirne savesti olako donosio

29

Ibidem. Radi se prc svega o nemačkim zakonima o krivičnoj proceduri donetim posle 1848. godine, mada je slična stuaeija bila i u itaiijanskim i francuskim zakonima tog vremena. C. J. A. Mittermaier: op. cit. str.85. 30

23

Glava prva oslobađajuće presude.31 Dešavalo bi se, s jedne strane, da tvrdokorni okrivljenici uporno ne priznaju i da ih sud zbog nepouzdanosti raspoloživih indicija i svoje mirne savesti oslobađa kazne, a sa druge strane, bilo je moguće da se kod nevinih lica, sticajem okolnosti ili zlom namerom, nađe zakonom propisani broj i kvalitet indicija dovoljan i za najtežu kaznu, što bi automatski vodilo i izricanju takve kazne. Tako bi teorijski konsekventni zakoni, dopuštanjem osude na smrtnu kaznu samo na osnovu indicija, zadovoljili zahteve pravednosti i javne sigurnosti da lukavi zločinci koji uporno poriču zločin ne izbegnu zasluženu kaznu, ali bi praktično postigli suprotno: njihovo oslobađanje usled nepouzdanosti dokaza (i mirne savesti sudija) i realnu mogućnost osude nevinih lica. Napuštanje zakonske teorije dokaza i prihvatanje principa slobodnog sudijskog uverenja, koje je krajem XIX veka preovladalo u gotovo svim kontinentalnoevropskim kaznenim zakonodavstvima, indicije, kao i sve druge dokaze, oslobađa postojećih zakonskih pravila i njihovo dokazno vrednovanje prepušta slobodnoj sudijskoj oceni.

Glava druga POJAM INDICIJALNOG DOKAZA 2.1. Dokaz u krivičnom procesnom pravu Uobičajeni početak gotovo svakog šireg izlaganja o nekom kivično procesnom institutu jeste razmatranje njegovih osnovnih pojmova. U oblastima koje čine esencijalni deo svakodnevne krivične procedure takve analize mogu da se učine suvišnim. Brojni problemi i nedoumice i konkretnoj praktičnoj primeni izlaganje dodatnih teorijskih rasprava ponekad čine necelishodnim i stvaraju utisak da se time sporna pitanja samo još više komplikuj u. Dokazivanj e kao krucij alni deo krivične procedure u svakodnevnom praktičnom radu nosi niz takvih spornih pitanja, bilo procesne, bilo spoznajne, gnoseološke prirode, što, na prvi pogled, teorijska pitanja stavlja u drugi plan. Medjutim, nerešene i nedorečene teorijske postavke nekog instituta postaju, i najčešće ostaju, nepremostiva teškoća u praktičnoj primeni. U dokaznoj teoriji krivičnog procesnog prava iz tih razloga opstaju nerazjašnjeni neki osnovi polazni pojmovi, dok se posmatrano sa druge strane može se uočiti da je procesna teorija istovremeno mnogo više pažnje posvetila pojedinačnim dokazima i u najvećoj meri prevazišla neslaganja u toj oblasti, što je svakako posledica njihove široke i neposredne praktične primene.

2.1.1. Pojam dokaza Pojam "dokaz", osnovni i polazni u ovoj oblasti, uglavnom se uzima kao nesporan. Medjutim, detaljnija analiza procesne teorije pokazuje da nije

24

D. Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 15.

Glava druga tako.1 Krivično procesno pravo poznaje različite definicije dokaza. Njihova raznovrsnost se ogleda i tome što uzimaju različite elemente kao suštinske u definisanju ovog pojma, pri čemu se najčešće posebno izdvajaju materijalne i formalne definicije dokaza. Suština materijalnog pojma dokaza jeste u odredjivanju dokaza kao posebne pojave u stvarnosti, nezavisne od zakonskih odredaba. Postoji veliki broj ovakvih definicija i svima je zajedničko to da pojam dokaza sadržinski odredjuju prema svojstvima i značaju činjenica koje se njime dokazuju, pri čemu različite elemente naglašavaju kao osnovne. Kod nekih autora je primaran značaj dokaza za subjekte koji utvrdjuju činjenice u krivičnom postupku, na osnovu čega se dokazi odredjuju kao izvori saznanja o činjenicama. Drugi polaze od veze dokaza i činjenice koja se utvrdjuje u postupku ili od vrste činjenica koje se njima ustanovljavaju, dok se u nekim definicijama ovog tipa kao bitan elemenat pojavljuju kategorije istinitosti i neistinitosti ili značaj dokaza za utvrdjivanje istine. 2 Formalni pojam dokaza temelji se na pravno-procesnim karakteristikama dokazivanja u krivičnoj proceduri i izgradjuje se isključivo na osnovu odgovarajućih procesnih normi. Najčešće se ovaj pojam dokaza izjednačuje sa dokaznim postupkom u celini ili sa jednim njegovim delom, sa izvodjenjem dokaza, a samo izuzetno se odredjuje kompleksan procesni pojam dokaza uskladjen sa svim procesnim fazama u dokazivanju. 3 Medjutim, odredjene činjenice, pojave u stvarnosti koje sadrže informacije o delu i učiniocu (dakle, ono što ističe mterijalni pojam dokaza), 1 Pregled najznačajnijih dela starije i novije procesne, strane i domaće, literature pokazuje znatne razlike u definisanju ovog pojma. Primera radi uporedi: B. Marković; Udžbenik sudskog krivičnog postupka Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1930. str. 322; M. Ćubinski: Naučni i praktični komentar Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 1933. str. 436; N. Ogorelica: Kazneno procesualno pravo, Zagreb, 1889. str. 326; T. Vasiljević: Sistem krivičnog procesnog prava, Beograd, 1981. str. 294; V. Bayer: Jugosavensko krivično procesno pravo II, Zagreb, 1981. str. 16; D. Dimitrijević: Krivično procesno pravo, Beograd, 1983. str. 184; J. Glaser: Handbuch des Strafprozess, Leipzig, 1883. str. 344; Alsbcrg, Nuesse, Mcyer: Beweisantrag im Strafprozess, Mucnchen, 1983. str. 165, 166; K. Peters: Strafprozess, Heidelberg, 1985. str. 34i; R. S. Belkin: Sobirovanie, isledovanie i ocenka dokazateijstv, Moskva, 1966, str. 10, 11; M. S StrogoviČ: Kurs sovetskog ugolovnog processa, Moskva, 1968. str. 96, 97. 2 Detaljnije o tome: Z:Simić-Jekić: Dokazi i istina, Beograd, 1989. str. 9 i dalje. 3 Z.Simić-Jekić navodi da u teoriji krivičnog procesnog prava postoji samo jedna definicija u kojoj se ističe pojam dokaza u formalnom smislu, ali se ni ona ne može smatrati pravom procesnom definicijom jer se odnosi samo na jednu fazu postupka, na izvodjenje dokaza. To je definicija B.Markovića po kojoj: "Pod reci dokaz imaju se razumeti sve one procesne radnje, upravljene na to, da se utvrdi istinitost činjenica, koje su od važnosti za sudsku presudu. Ovo je dokaz u formalnom smislu i, kao što se vidi, ovaj pojam je indentčan sa dokaznim postupanjem." Z. Simić-Jekić: op. cit. str. 13.

26

Pojam indicijalnog dokaza same po sebi ne mogu se smatrati dokazom u krivičnom postupku. Iako sadržinski, materijalno, ispunjavaju funkciju dokaza, kao dokaz u krivičnoj proceduri mogu da se koriste samo ako poseduju formu strogo odredjenu pocesnim normama. Posledica nepoštovanja ovog zahteva, u krajnjoj liniji, jeste nemogućnost korišćenja spoznajno, gnoseološki, vrednih podatka. Sa druge strane, ni sama procesna forma bez relevantne gnoseološke sadržine ne predstavlja dokaz. 4 U suštini, radi se o odnosu forme i sadržine. Svako insistiranje na formalnoj strani pojma dokaza i isključivom uticaju procesnih normi, nezavisnom od dokaza kao pojave u stvarnosti, ostavlja ovaj pojam bez sadržine, kao što ni sama sadržina, neuključena u okvire sudske procedure, ne poseduje svojstvo sudskog dokaza. Iz tih razloga, svako naglašavanje samo materijalnih elementa (materijalne definicije), ili sključivo proceduralnih karakteristika (formalne, procesne definicije), dosledno ne odredjuje ovaj pojam. U razmatranju svih neopodnih elemenata koji odredjuju šta se u krivičnom postupku podrazumeva pod pojmom dokaz, nužno je istovremeno sagledavanje i materijalnih i formalnih elemenata. 5 2.1.1.1. Materijalni aspekt Ukoliko daje i opštu i posebnu materijalnu definiciju dokaza, teorija krivičnog procesnog prava najčešće polazi od pojma činjenice. 6 Ovaj pojam 4 Početne faze razvoja dokaznog prava i sudske procedure, formalizam u izvodjenju dokaza, karakleriše poštovanje puke forme u izvodjenju dokaza, pri čemu takav dokaz sadržinski, spoznajno nije u vezi sa predmetom dokazivanja.

•"' I kod autora koji govore o materijalnom i formalnom pomu dokaza kao odvojenim pojmovima ukazuje se na njihovu povezanost. Tako B. Marković navodi da "...ovome pojmu dokaza u formalnom smislu odgovara drugi jedan pojam dokaza u materijalnom smislu". B. Marković: op. cit. str. 4, 5. Z.Simić-Jekić razdvaja materijalni i formalni pojam dokaza, ističući da se prvi odnosi na dokaz kao pojavu u stvarnosti, nezavisnu od zakonskih odredaba, dok na izgradjivanje drugog, formalnog, pojma "...utiču isključivo krivično procesne norme, pa je on nezavisan od definicije dokaza kao pojave u stvanosti", ali navodi da "...sve ove osobenosli pružaju dovoljno opravdanje za teorijsko osamostaljenje procesnog pojma dokaza koji sa materijalnim pojmom dokaza čini jednu sintezu, jer daje kompletan prikaz svih procesnih obeležja dokaza u toku krivičnog postupka". Z.Simić-Jekić: op. cit. str. 9-13. 6 B. Marković: op. cit. str. 322; V. Petrović-R. Kolenc: Krivični postupak, Beograd, 1956. str. 248; D. Dimitrijević: op. cit. str.184; M. Ilić: Krivično procesno pravo, Sarajevo, 1973. str. 176; T. Vasiljević; op. cit. str. 294; J. Glaser: op. cit. str. 346; C. Bertel: Grundiiss des oestereichischen Strafprozessrecht, Wien, 1975. str. 67; M.S. StrogoviČ: op. cit. str. 97.

27

Glava druga predstavlja okosnicu svih radnji koje se preduzimaju u krivičnom postupku 7, a istovremeno, na teorijskom planu, spada u grupu osnovnih pojmova koji se u dokaznom pravu različito tumače i oko kojih se sučeljavaju različita shvatanja. Kao po pravilu, od ovog pojma se polazi kao od opštepoznatog, pa otuda, čak i u delima koja se sistematski i vrlo iscrpno bave problemom činjenica i njihovog utvrdjivanja u krivičnom postupku, nema detaljnijeg razmatranja samog pojma činjenice.8 I u svakodnevnom govoru često se upotrebljava izraz "činjenica". 9 Isticanjem da je nešto "činjenica", iznosi se snaga nekog argumenta, tvrdi se da je nešto tako a ne drugačije, ističe se da je nešto dokazano kao takvo i da tako postoji, jer naše iskustvo to povrdjuje. Leksički, činjenica se odredjuje kao nešto što je iskustvom potvrdjeno, kao učin, delo ili čin, i potiče od izraza činiti. 10 Naučna tumačenja ovog pojma su različita. Najčešće proizilaze iz različitih filozofskih opredeljenja, i uglavnom su uslovna, važe samo za oblast u kojoj su upotrebljena i vrlo često ostaju nedovoljno argumentovana. 11 Razmatranje pojma činjenice u dokaznom pravu povlači za sobom i niz pitanja gnoseološke prirode, bilo da se radi o opštefilozofskom pitanju prirode spoznaje, ili o pitanjima posebnosti procesa spoznaje u krivičnom postupku. 12

Najšire prihvaćeno tumačenje u procesnoj teoriji odredjuje činjenice kao delove, fragmente stvarnosti apstrahovane iz sveopšte povezanosti stvari i odražene u svesti subjekta spoznaje.13 Razloženost gnoseološke problematike, prihvatanje stava da je bit spoznaje u vezi objekta i subjekta spoznaje i jedinstvu čulne, empirijske spoznaje i racionalnog mišljenja, čini ovu definiciju operativom i u problematici dokaznog prava.14 Medjutim, treba napomenuti da stav koji u tumačenju dokaza polazi od činjenice kao suštinskog elementa nije opšteprihvaćen. Ima mišljenja da izmedju dokaza i činjenica, kao posebnih pojmova, postoji jasna i odredjena razlika. Tako V. Bayer kritikuje prihvatnje činjenice kao suštinskog elementa pojma dokaza i ističe da je smatranje dokaza u užem smislu činjenicama, ne samo pogrešan način mišljenja, nego i vrlo štetan stav jer zamagljuje uvid u pravo stanje problema. "Ovo shvatanje, koje smatra dokaze činjenicama, ne omogućuje osnovnu teorijsku distinkciju izmedju predmeta dokaza (predmet dokaza su činjenice) i samoga dokaza. Bez takve distinkcije nije moguća bilo kakva teorija o dokazima. Našem shvatanju ne protivureči okolnost da i medju dokazima nalazimo često činjenice ("dokazne činjenice" ili indicije). Osnovna je priroda dokaznih činjenica (indicija) da su one dokazi, izvori saznanja o pravom predmetu dokaza, tj. o pravno relevantnim činjenicama."15 Definicije

7

kategoriji činjenica u krivičnom postupku vidi: V. Vodinclić: Neutralni komparativni uzorci u krivičnom postupku i kriminalistici, N. ZakonofosE, 81/10.

b

13 V Vodinelić: Kriminaiistika i dokazivanje, Skopje, 1985. str. 110-115; Uzimajući u obzir iste elemente, B: Šešić činjenicu kao opšli filozofski i logički pojam def itiiše kao misaono čulnom delatnošću utvrdjeno objektivno, realno postojanje neke stvari, pojave, procesa, dešavanja, osobine ili odnosa tih predmeta spoznaje. B: Šešić, op. cit. str. 198. V. Bayer zamera ovoj definiciji da ne uzima u obzir neke važne okolnosti, i ističe da se u situaciji kada se o postojanju nekih pojava saznaje iz izveštaja druge osobe ili korišćenjem teničkih snimaka, ne može reći da je sam subjekat spoznaje do saznanja došao vlastitom misaono-čulnom delatnošću. V. Baycr: op. cit. str. 4. Medjutim, ono što razlikuje proces spoznaje u ovim situacijama, jeste samo to što se do spoznaje dolazi posrednim putem, na primer slušanjem i l i gledanjem reprodukovanog snimka(dakle i tada misaono-čulnom delatnošću), a ne neposrednim opažanjem same pojave. U jednom i u drugom slučaju priroda spoznajnog procesa ostaje ista. Sadržaji iz spoljašnje sredine koji se primaju čulima, ono Što vidimo, Čujemo, dodirujemo, odražavaju se u svesti subjekta spoznaje, misaono obradjuju, uporedjivanjem sa pojmovima sadržanim u iskustvu i stečenim praktičnim dclanjem, da bi se stvorila konačna slka, odnosno svest o onome što smo čuli iii opazili. O tome: N. Rot: Opšta psihologija, Beograd, 1984. str. 66.

O tome: G.F.Gorski, A.D.Kokorev, I.S.Eijkin: Problemi dokazaclstva v sovetskom ugolovnom procese, Moskva, 1978. str. 96 i dalje. Tako: M. Grubiša: Činjenično stanje u krivičnom postupku, Zagreb, 1980. Ovaj izraz upotrebljen u zakonskom tekstu može da ima i sasvim suprotno značenje od onog koji ima u svakodnevnom govoru: "U svakodnevnom govoru izraz čnjenica označava jedan proces, postupak u kome je osnažena ili dokazana neka tvrdnja. Zakonska formulacija ("činjenice koje treba dokazati"), medjutim, ćelu stvar postavlja na glavu i odnos koji u svakodnevnom govoru postoji izmedju izraza "dokaz" i izraza "činjenica" potpuno okreće." Vidi: J. Kuehil: Processgegenstand und Beweisthema im Strafverfehren, Hanover, 1987. str. 26. y

10 11

Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 1972. str. 641, 881.

B. Šešić: Osovi metodologije društvenih nauka, Beograd, 1978. str. 198; B Perić: Pravna znanost i dijalektika, Zagreb,1978. str. 23; S.L.Rubinštajn: O mišljenju i putevima njegovog istraživanja, Beograd, 1981. str. 25. Posebnu definiciju činjenice u krivično procesnom smislu, pod kojom se podrazumevaju; "...sve pojave u stvarnosti u kojima se sastoje uslovi materijalnog krivičnog prava za primenu sankcija u konkretnom slučaju i uslovi procesnog prava za vodjenje krivičnog postupka i vršenje procesnih radnji..." daje V. Bayer: op. cit. str. 4. U skladu sa kasnije iznetim stavom da se dokazi ne mogu smatrati činjenicama, ova definicija ne obuhvata dokaze, koji kao Činjenice imaju sasvim odredjeno procesno značenje, iako se ne odnose na uslove za vodjenje postuoka i obavljanje procesnih radnji. Iz tih razloga, obzirom da se ne odnosi a dokaze, kao esencijalni deo posebne faze krivične procedure, dokaznog postupka, ova definicija činjenice u procesnom smislu ne može se smatrati potpunom. O specifičnoj 12

28

Pojam indicijalnog dokaza

14 V. Vodinelić: Problemi činjenica u dokaznoj teoriji krivičnog procesnog prava, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 5/92. 15 Nešto kasnije, u istom delu, nakon kritike stava da činjenice predstavljaju polazni elemenat u definisanju dokaza iznosi se tvrdnja kontradiktorna prthodnom stavu: "...jasno je da činjenice moraju biti sadržane u dokazima....no, dokazi u užem smislu riječi moraju nužno sadržavati barem još jedan elemenat

29

Glava druga dokaza koje polaze od činjenice kao osnovnog elementa neprihvatljivim smatra i Z.Simić-Jekić.16 Kritički prilaz shvatanju o dokazima u krivičnom postupku kao činjenicama nužno postavlja pitanje da li se uopšte dokazi mogu tumačiti kao činjenice ako se istovremeno i predmet dokazivanja odredi kao skup (spornih pravno relevantnih) činjenica. Medjutim, nedoslednost i kontradiktornost u ovakvom definisanju dokaza u odnosu na pedmet dokazivanja u suštini ne postoji. Naime, metodološki se činjenica u teorijskim razmatranjima uzima kao opšta logičko-filozofska kategorija, a ne isključivo kao deo objektivne stvarnosti, nezavistan od spoznajnog procesa u okvru koga se razmatra. Objektivno i realno postojanje jeste bitna odlika činjenice17, ali "činjenice" nisu prosto elementi ili delovi objektivne stvarnosti. Ne postoje "činjenice" potpuno nezavisne od subjekta spoznaje i procesa u kome se spoznaju. Poistovećivanje činjenica sa samom realnošću sa metodološkog aspekta ukazuje na apsolutizaciju objektivnih elemenata pojma činjenice na štetu subjektivno-saznajnih činilaca. 18

Starija teorija krivičnog procesnog prava jasno i dosledno razlikuje predmet dokazivanja i dokaze, mada uzima činjenice kao suštinsku i polaznu osnovu u definisanju oba pojma. U tom smislu J. Glaser piše: "Opšti razlog da se jedna činjenica smatra istinitom daje samo druga činjenica, koja je već nesporna i koja sa činjenicom koju treba utvrditi stoji u takvoj vezi da sporna čnjenica proističe iz nje. Ova logička povezanost izmedju dve činjenice izražava se time što se kaže da je takva činjenica dokaz druge činjenice, da je dokazuje. Prva činjenica je predmet dokazivanja a druga dokaz."19 Dakle, osim činjenica, jer kada toga ne bi bilo, ne bi bilo ni razlike izmedju činjenica i dokaza u užem smislu riječi..." V. Bayer: op. cit. str. 19, 20. ,(

'Z.Simić-Jekić: Dokazi i istina, Beograd, 1989. str. U, 12. 1 u slučaju "negativnih činjenica" radi se o objektivnom i realnom postojanju odredjenih činjenica. Suština negativnih Činjenica jeste u tome sto u konkretnoj situaciji ne postoje činjenice koje bi prema redovnom toku stvari morale da postoje, ali umesto njih uvek postoje neke druge činjenice (što može da bude izuzetno važno, na primer, za otkrivanje tzv. fingiranih krivičnih dela). Vidi: V- Vodinelić: Negativne činjenice kao signali u krivičnom postupku, JRKK, 74/2; Alsberg, Nuesse, Meyer: Der Bewcisantrag im Strafprozess, Koeln, Berlin, Bon, Muenchen, 1983. str. 194. 1M U tom smislu i Bcnder, Roeder, Nack, razmatrajući činjeničnu podlogu indicija Inog dokaza, ističu da ne postoje "činjenice po sebi". Bender, Roeder, Nack: Tatsachenfeststellung vor Gericlit 1, Muenchen, 1981. str. 201. 17

19

30

J. Glaser: op. cit. str. 346. Isto i B. Marković: O dokazima, Beograd, 1921. str .4.

Pojam indicijalnog dokaza polazna tačka u razdvajanju osnovnih pojmova dokaznog prava jeste razlikovanje relevantnih činjenice u krivičnoj proceduri na one koje se dokazuju i one kojima se dokazuje.20 Novija procesna teorija najvećim delom prihvata isto shvatanje odnosa pojma "činjenica", kao opšte logičko-filozofske kategorije, i pojmova dokaz i predmet dokazvanja, kao osnovnih instituta dokaznog prava. 2' Činjenice, medjutim, same po sebi nisu, i ne mogu biti, dokaz. Postavlja se pitanje kako realne životne okolnosti, delovi svakodnevnice, dobijaju pravno značenje, odnosno koja su to svojstva, koja ih izdvajaju iz objektivne realnosti i pretvaraju u krivično-pravno i krivično-procesno relevantne činjenice od značaja za utvrdjivanje spornog činjeničnog stanja, u dokaze. Krivično delo koje se dokazuje u krivičnom postupku nije apstraktna pravna kategorija, nego pre svega dogadjaj koji se odvija u stvarnosti, realna životna situacija povezana sa drugim pojavama, drugim licima i stvarima. Ma koliko se učinilac trudio, u opštoj povezanosti i medjuzavisnosti stvari, lica i pojava, njegovo delo nikada ne ostaje sasvim izolovan dogadjaj. Vremenske i prostorne odrednice izvršenog krivičnog dela jesu druga zbivanja, konkretne osobe i odredjeni predmeti, koji su bili ili jesu u vezi sa izvršenom radnjom dela. Proces spoznaje u krivičnom postupku kreće se od posledice ka uzroku. O izvršenom krivičnom delu i njegovom učiniocu zaključuje se na osnovu onoga što je kao posledica ostalo iza njih. U vreme trajanja krivične procedure krivično delo više ne postoji. Njegovo otkrivanje i dokazivanje omogućavaju promene u spoljašnjoj sredini uzrokovane njegovim izvršenjem. U tom smislu, sudski dokazi jesu obične činjenice realnog sveta, odnosno iste one pojave realne svakodnevnice koje sudski dokazi postaju samo utoliko ukoliko svojom povezanošću sa spornim dogadjajem postaju značajne za utvrdjivanje važnih činjenica, zbog čega i ulaze u okvir sudskog postupka. Gnoseološki gledano, dokazi u krivičnom postupku jesu sve promene u sredini pripremanja, izvršenja, prikrivanja i uživanja plodova krivičnog dela, koje su u relevantnoj vezi sa tim delom. Zbog objektivne veze sa krivičnim delom, dokazi su nezamenjivi i neponovljivi. Oni nastaju sa krivičnim delom i proističu iz njega, "iznutra" su povezani i uvek su sekundarni u odnosu na izvršeno delo i učinioca, kao primarne elemente. 22 Da nije izvršeno ubistvo, ne 2(,

H. Gerland; Der deutsche Strafprozess, Leipzig, 1921. str .42.

21

Vidi: K. Petcrs: Fchlerquellen im Strafprozess. 3. Band, Karlsruhe, 1974. str. 57 i dalje, 71.

22

V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje, 1 deo, Skopje, 1985. str. 1099-1113.

31

Glava druga bi bilo ni daktiloskopskih tragova, krvnih mrlja na odeći, tragova krvi na sečivu. Dokaz daje okrivljeni izvršio ubistvo udarcima nožem nije upotrebljeni nož sam po sebi, nego zbog toga što se na njemu nalaze tragovi krvi, kao karakteristična promena tog predmeta nastala izvršenjem krivičnog dela. Pri tome je bitna samo objektivna, autentična veza nekog predmeta ili lica sa krivičnim delom. Slučajna veza nekoj činjenici ne daje svojstvo dokaza. "Relevantnost dokaza jeste unutrašnje, činjenici imanentno svojstvo da odražava i izražava u svojoj konkretnosti njenu bitnu objektivnu vezu sa spornom činjenicom (i to samo takvu povezanost koja je uzajamna), vezu koja nije nebitne i slučajne prirode."23 Kao relevantnu vezu dokazna teorija uglavnom uzima kauzalnu vezu dokazne činjenice i predmeta dokazivanja. Jasno je, medjutim, da pojave u stvarnosti ne vezuje isključivo uzročno-posledični odnos, zbog čega je za proces dokazivanja neophodno da se povezanost dokaznih činjenica i spornih relevantnih činjenica razloži i van okvira kauzalnosti. Ostavljanje takvih činjenice izvan procesa dokazivanja u krivičnom postupku, zbog nepoznavanja ili nepriznavanja drugih tipova veza osim kauzalne, predstavlja značajni nedostatak u stvaranju činjenične podloge za donošenje sudske odlke. Naime, svodjenje celokupnog odnosa uzajamne povezanosti i zavisnosti samo na kauzalnu vezu čitav krivični postupak i ukupnu delatnost otkrivanja dela i prikupljanja dokaznog materijala osiromašuje i usmerava na tipiziran tok, što može da da ima izuzetno negativan uticaj na krajni ishod ukupne procedure. Iz tih razloga se teorijsko pitanje prirode veze dokaznih činjenica i spornog činjeničnog stanja, mada ga procesna teorija retko postavlja24, može označiti kao izuzetno značajno, pre svega sa stanovišta praktičnog delanja u proceduri dokazivanja. Krivični dogadjaj, kao i svaka druga pojava, povezan je u prostoru i vremenu i sa drugim pojavama odvojenim od njega. Istovremeno postoje i veze izmedju pojave kao celine i njenih sastavnih delova, kao i izmedju samih delova, tako da se pojava, osim spoljašnjim vezama u okviru kojih se traga za uzrocima pojave, objašnjava i tumačenjem unutrašnjih veza. 25

Pojam indicijalnog dokaza Pored kauzalne povezanosti, kao nesumnjivo najznačajnije za rasvetljenje spornog činjeničnog stanja, u svakom konkretnom slučaju uvek postoji niz drugih važnih podataka, pa se tako i selekcija relevantnih i irelevantnih činjenica ne sastoji samo u ispitivanju uzročno-posledične povezanosti. Osim genetičke, kauzalne, u teoriji dokaznog prava kao relevantna navodi se i individualizirajuća i supsidijarna povezanost, zatim povezanost u prostoru i vremenu ili kongruentna veza, kao i funkcionalna, supstancijalna i veza probražavanja. 26 Svaka od ovih veza u konkretnoj situaciji može da bude izuzetno važna za razumevanje ukupnih relacija unutar spornog činjeničnog stanja i svaka od njih poseduje izvesne specifičnosti vezane za način otkrivanja i tumačenja, što može da ima izuzetnu vrednost upravo kod indicijalnog dokazivanja. Individualizirajuća veza se otkriva apstrahovanjem odredjenih obeležja iz celine krivičnog dela, a ističe, kao i indicije, i one činjenice koje se sa krivičnim delom ne nalaze u genetičkoj povezanosti. Supsidijarna veza znači povezanost krivičnog dela sa sporedim činjenicama, koje u svojoj ukupnosti čine važan dokaz o postojanju dela i krivici okrivljenog. Često se označava i kao paralelni oblk uzajamne povezanosti i kao takva ne dokazuje bezuslovno da postoji objektivna povezanost. Povezanost činjenica u prostoru i vremenu, kongruentna veza, ne dokazuje automatski da postoji objektivna veza izmedju krivičnog dela i odredjene osobe. Sudske zablude često nastaju upravo zato što je i svaka kauzalna veza situirana u odredjenom vremenu i prostoru, pa se značenje prostorne i vremenske veze često pogrešno povezuje sa kuzalnom vezom, tako što se svojstva prve pripisuju drugoj. Funkcionalna povezanost ukazuje na zavisnost nekih varijabilnih veličina od drugih, i ne pojavljuje se samo kao propratna pojava genetičke veze, nego se vrlo često spaja i sa drugim oblicima uzajamne povezanosti. Funkcionalnom vezom se utvrdjuje da neka pojava uvek nastupa ili se menja onda kada nastupi ili se menja neka druga pojava. Tesna funkcionalna zavsnost naziva se korelacija i često se tumači kao uzročna povezanost, mada se njome ne mogu utvrditi uzročne veze, već samo to da su konkretne varijabile u simetričnom odnosu, pri čemu uvek treba imati u vidu da je

23

Ibidem R. S R. Belkin: Sobiranie, isfedovanie i ocenka dokazatelstv, Moskva, 1966. str. 75-84; Teoria dokazatelstv v sovetskom ugolovnom procese, u redakciji: I.V.Žogin, I.I.Karpec,V.N.Kudrjavcev, D.I.Kočarov i D.M.Minjkovski; Moskva, 1972. str. 53-59; V.Vodinelić: Kri mi na! isti ka i dokazivanje I, Skopje, 1985. str. 450 i dalje. 24

25

32

2I

> R. S.R. Belkin; op. cit. str. 75-84; Teoria dokazateljstv, Moskva, 1972. str. 53-59; V. Vodinelić: op. cit. str. 450 i dalje.

Vidi: R. Lukić: Sociologija, Beograd, 1984. sir. 73, 74.

33

Glava druga moguće da postoji neki skriveni uzrok koji istovremeno prouzrokuje obe pojave u korelaciji.27 Supstancijama veza ističe neodvojivost nekog materijalnog objekta, i kao celine, i kao dela, od odredjenih svojstava ili obeležja, zbog čega je na osnovu obeležja delova moguće donošenje pouzdanih zaključaka i o objektu, i obrnuto. Vezu preobražavanja karakteriše menjanje, odnosno preobražavanje svojstava koja nisu pristupačna neposrednom vizuelnom opažanju. 28 2.1.1.2. Formalni, procesni aspekt dokaza Dokazivanje u krivičnom postupku ne predstavlja samo slobodni proces logičke argumentacije u izvodjenju istinitosti jednog stava na osnovu drugih stavova za koje se zna da su istiniti, čime se postiže gnoseološko napedovanje u postupku spoznavanja spornog činjeničnog stanja. U okvirima krivične procedure dokazivanje predstavlja operativnu delatnost usmerenu na to da postojanje materijalno relevantne veze izmedju dokazne i sporne činjenice dobije i formalnoprocesnu vrednost, odnosno, radi se o "sistematskom sastavu operativnih aktivnosti pomoću kojih se dolazi do saznanja relevantnih činjenica u postupku". 29 Dokazivanje u krivičnom postupku predstavlja, dakle, kretanje u saznanju od nepoznatog ka poznatom procesom logičkog argumentovanja postavljene teze, ali istovremeno podrazumeva i preduzimanje mnoštva praktičnih radnji, za koje je neophodno da se odvijaju isključivo na način odredjen zakonom. Samo informacije o delu i učiniocu pribavljene na način i u formi koju odredjuju odgovarajuće zakonske norme, mogu da se koriste kao dokazi. Iz tih razloga se kao konstitutivni elemenat, a ne kao posebna definicija, ovog pojma, mora uzeti i zahtev da je materijalni supstrat ovog pojma, relevantna veza dokazne i sporne činjenice, fiksirana i korišćena

34

27

Vidi: R. Lukić: op. cit. str. 74; Đ. Ignjatović: Kriminologija, Beograd, 1996. str. 83.

2S

V. Vodinetić: op. cit. str. 453.

29

D.Dimitrijević, M.Zlatić, Dj. Lazin; Krivično procesno pravo, 1986. str. 186.


isključivo u formi i na način odredjen zakonom i isključivo od strane nadležnih krivično-procesnih subjekata.30 Sledeći dinamiku krivičnog postupka može se zapaziti da, zavisno od konkretne procesne situacije u kojoj se nalazi, dokaz, odnosno njegova materijalu sadržina, dobija specifične procesne odlike. U tom smislu se može govoriti o specifičnim zakonski regulisanim procesnim fazama kroz koje se dokaz kreće tokom razvoja krivične procedure, pa je moguće razlikovati predloženi ili od strane suda odredjeni dokaz, izvedeni, provereni, ocenjeni i obrazloženi dokaz. Medjutim, i u ovim situacijama se ne radi o posebnom, samostalnom procesnom pojmu dokaza. Zahtev da se dokazna informacija pribavlja i koristi samo u zakonski odredjenim okvirima sudske procedure, na odredjen način i od strane odredjenih subjekata, kao konstitutivni elemenat pojma dokaza konzumira sve pojedinačne konkretne procesne situacije i pokriva njegove, procesno specifične pojavne oblike. Suština dokaza, relevantna veza sa spornim činjenicama dobijena i korišćena od strane zakonom odredjenih subjekata na način normiran zakonom, ostaje ista bez obzira na to koji konkretan procesni oblik dokaz ima, nezavisno od toga da li se radi o predloženom, izvedenom, proverenom, ocenjenom ili obrazloženom dokazu. Naravno, iako se ne radi o posebnom, nezavisnom, procesnom pojmu dokaza, dinamička komponenta procesnog postupanja u dokazivanju neophodna je za razumevanje procedure dokazivanja u krivičnom postupku. Nijedan dokaz ne može da bude izveden ako nije predložen i prihvaćen ili odredjen od strane suda, kao što nijedan dokaz ne može da bude ocenjen, ako nije izveden i proveren. Pri tome se o predloženom dokazu radi u svim situacijama u kojima nadležni procesni subjekat (okrivljeni pri prvom ispitivanju, okrivljeni sa braniocem pre završetka istrage, stranke i oštećeni na glavnom pretresu, ovlašćeni tužilac u optužnom aktu) realizuje svoje pravo ili dužnost iznošenja dokaza putem kojih obrazlaže odredjeni zahtev. Prihvaćeni dokaz nastaje usvajanjem predloga za izvodjenjem odredjenih dokaza, i obzrom da zakon ne govori izričito o prihvatanju dokaza, nego navodi posledice odbijanja predloga za njhovo izvodjenje, o prihvaćenom dokazu je reč u svim onim situacijama u kojima nije došlo do odbijanja 3(1 U tom smislu dokazi se mogu odrediti kao "procesno oformljeni informacioni sadržaji koji omogućavaju sudu da donese odluku u jednoj krivičnoj stvari". Tako: Ž. Aleksić, Z. Mitovanović: Kriminalislika, Beograd, 1994. str. 98.

35

Glava druga predloga za njegovo izvodjenje. U slučajevima kada sudsko veće, odnosno predsednik sudskog veća bez predloga stranaka naredi pribavljanje novih dokaza za glavni pretres, radi se o dokazu odredjenom od strane suda. Izvedeni dokaz nastaje okončanjem postupka koji je zakonom propisan za izvodjenje svakog dokaza pojedinačno, odnosno svih dokaza u celini. Za razliku od izvedenog dokaza koji je obavezan i uvek ostvarljiv procesni oblik dokaza, Za provereni dokaz se javlja samo u odredjenm situacijama kada se preduzimaju posebne aktivnosti radi utvrdjivanja verodostojnosti već izvedenog dokaza, na primer suočenje ili rekonstrukcija. U drugim slučajevima sud ne preduzima ovakvo proveravanje dokaza, nego se samim postijanjem dva ili više različitih saglasnih ili protivurečnih dokaza omogućava logička kontrola njihove verodostojnosti. Ocenjeni i obrazloženi dokaz javlja se u postupku donošenja sudske odluke kao rezultat obaveze suda da bez formalnih dokaznih pravila svaki dokaz ceni pojedinačno i vezi sa drugim dokazima i da u presudi iznese obrazloženje svoje odluke.31

2.1. 2. Dokaz, dokazno sredstvo, dokazni izvor Ukoliko se pojam "dokaz" odredi na način obrazložen u prethodnom izlaganju, očigledno je da isti izraz ne može da se koristi i u značenju dokaznog sredstva, odnosno dokaznog izvora. Procesna teorija, medjutim, najčešće dosiedno ne razgraničava ove pojmove. Tako postoje shvatanja da je dokaz opšti pojam i da obuhvata i dokazna sredstva i dokazne osnove32, zatim da treba razlikovati dokaz u pravom smislu reci i dokaz u nepravom smislu reci, pri čemu prvi podrazumeva dokazni osnov, dokaz, a drugi dokazno sredstvo ili izvor dokaza 33, kao i da se može govoriti o dokazima u užem smislu i o dokazima u širem smislu reci 34. Prema nekim autorima, reč dokaz može da se koristi na tri načina: u smislu delatnosti dokazivanja, u smislu dokaznog sredstva i,


najzad, u smislu rezultata dokazivanja, zbog čega pri upotrebi ove reci uvek treba dobro paziti na to koje značenje ima. 35 Sa druge strane, i kada se dokazno sredstvo ne izjednačava sa dokazom, nego se odredjuje kao poseban pojam, u teoriji ne postoji jedinstvena definicija. 36 Pod dokaznim sredstvom se podrazumevaju sredstva, tj. lica i stvari na osnovu kojih sud može da stvori uverenje o postojanju ili nepostojanju neke činjenice 37, s tim što neki autori daju istu opštu odredbu, ali dokaznim sredstvima smatraju, ne lica i stvari, nego dokaznu radnju, saslušanje svedoka, saslušanje veštaka. Ovaj pojam se definiše i kao "sve ono čime se dokaz izvodi" 38 ili vrlo često i kao "izvor iz koga se dobijaju dokazne činjenice 39, čime se pojmovi dokazno sredstvo i dokazni izvor poistovećuju. Alsberg Nuesse, Maver tvrde da, pored toga što u procesnoj teoriji nema saglasnosti u pogledu toga šta se podrazumeva pod pojmom dokaz, u vezi pojma dokazno sredstvo ne bi smelo da bude sumnje, jer iz zakona proizilazi da su to: svedok a ne iskaz svedoka, veštak a ne nalaz i mišljenje, zatim predmeti uvidjaja i isprave. Medjutim, u odnosu na pojam dokaza, prema istim autorima, dokazno sredstvo jeste, ukoliko se pod dokazom podrazumeva sama delatnost dokazivanja, svaki objekat te delatnosti, odnosno, dokaznim sredstvom se može smatrati iskaz veštaka, svedoka, sadržaj isprave, ukoliko se pod dokazom podrazumeva rezultat dokazivanja.40 Čini se da nema kraja pravom lavirintu u razgraničenju osnovnih pojmova dokaznog prava, zbog čega ne čudi činjenica da u procesnoj teoriji postoje i mišljenja, doduše izuzetno retka, da je insistiranje na razlikovanju

35

H. Zipf: Strafprozessrecht, Berlin, 1973. str. 163.

36

Vidi: K. Pclers: Fehlerquelle im Strafprozess, 3. Band, Karlsruhe, 1974. str. 15, 16. R. Hauser: Kurzlehrbuch des scliweizerischen Strafprozessrechts, Bascl und Stuttgart, 1978. str. 142; W. Grynski: Grundlagen des Verfahrensrcchts, Bielcfcld, 1974. str. 444; Uporedi: Alsberg, Nuesse, Mayer: Dcr Bcwcissantag im Strafprozess,. Mucnchcn, 1983. str. 165; J. Roedig: Die Theorie des gerichtlichen Erkentnissverfahrens, Heidelberg, 1973. str. 245, 246. 37

38

H. Geriand: op. cit. str. 132. Teoria dokazatelstv, grupa autora, Moskva, 1972. str. 176; Ugolovnij proces, grupa autora u redakciji Aiekseev, Lukašcvič, Eljkind, Moskva, 1968. str. 193; M.S.Strogovič: op. cit. str. 298; B. Marković: O dokazima, Beograd, 1908, str. 4; T. Vasiljević: Sistem krivičnog procesnog prava, Beograd, 1981. str. 301; Sovetski tigolovni proces, grupa autora u redakciji M. L. Bažanov, Moskva, 1980. str. 122. M. Marković: Gradjansko procesno pravo, Beograd, [957. str. 106. 39

31

Ibidem, str. 14, 15, 16.

.12 y petrović: Krivično sudski postupak, Beograd, 1957. str. 49.

36

33

D. Dimitrijević: op. cit. str. 184.

34

V. Bayer: op. cit. str. 16.

4I)

Alsberg, Nuesse, Meycr: op. cit. str. 116.

37

Glava druga pojmova dokaz, dokazno sredstvo i dokazni izvor, teorijski suvišno, a praktično, u krajnjoj liniji, nepotrebno41. Treba napomenuti da, posmatrano sa čisto terminološkog aspekta u odnosu na funkciju koju imaju u proceduri dokazivanja, ovi pojmovi dokaznog prava u većoj meri izazovaju nedoumice, nego što ćelu stvar čine jasnijom. 42 Izraz "sredstvo" povezuje se prvenstveno sa materijalnim objektima, pa kada se govori o dokaznim sredstvima, ovaj naziv je odgovarajući za, primera radi, isprave. Medjutim, teško može sasvim adekvatno da se upotrebi kod svedočenja ili veštačenja (jedino ako se kao sredstvo mogu uzeti i lica), dok kod uvidjaja izgleda sasvim neupotrebljiv, jer uvidjaj sam po sebi nije ni dokaz, teško se može terminološki podvesti pod izraz sredstvo, a u strogom smislu reci nije ni izvor dokaza. Uvažavajući logiku i suštinu krivične procedure u dokazivanja, funkciju ovih dokaznih instituta, kao i terminološke osobenosti ove problematike, čini se da sledeće shvatanje daje osnovu za jasnije sagledavanje relacije dokaz-dokazno sredstvo-dokazni izvor: "Dokazno sredstvo je pojam različit od pojma izvor dokaza. U našem jeziku, pod izrazom izvor smatra se objekat iz koga nešto proizilazi. Uvidjaj ne može biti izvor dokaza niti sam dokaz. Naime, samim uvidjajem kao takvim ne dokazuje se ništa, nego samo njegovim rezultatom: iznalaženjem i interpretacijom tragova i predmeta krivičnog dela... Uvidjaj je samo procesno oformljena metodika, sistem sredstava i načina otkrivanja, prikupljanja i aserviranja stvarnih dokaza... Ono što klasična škola naziva dokaznim sredstvom, u stvari jeste radnja (metodika, jedinstvo adekvatnih sredstava i načina), kojom se ostvaruje proces dokazivanja... Dokazna radnja jeste i sam proces saslušanja svedoka (svedočenje po procesnim pravilima i pravilima tehnike, taktike i metodike saslušanja dobronamernih svedoka), izvor dokaza je tu sam svedok (kao "spremište" dokazne informacije), a sadržaj dobijenih dokaza je verbalna ili pismena informacija"43. Istom logikom, primera radi, u slučaju veštačenja, kao dokazno sredstvo označava se sama procesna radnja veštačenja (a ne predmeti, objekti

41

Tako: G. F. Gorski, A. D. Kokorev, 1. S. Eljkind: Problemi dokazateljstv v sovetskom ugolovnom processc, Moskva, 1978. str. 97; Uporedi: J. Roedig: op. cit. str. 247, 248, 249. 42 O tome: V. Vodinelić: Naučni problemi na relaciji dokazni izvor-dokaz-dokazivanje u krivičnom postupku, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 3-4/94. 43

38

Pojam indicijalnog dokaza veštačenja), nalaz i mišljenje veštaka jeste dokaz, objekti veštačenja su nosioci dokaznih informacija (a ne dokazno sredstvo), dok veštak ima funkciju izvora dokaza. Dakle, sredstvo kojim je pribavljen dokaz, odnosno sadržina nalaza i mišljenja ili sadržina datog iskaza kod svedočenja, jeste posebna radnja u okviru procedure dokazivanja. Veštak, odnosno svedok, nije sredstvo dokazivanja, nego je zahvaljujući svojoj stručnosti, odnosno tome što ima odredjena saznanja o delu i učiniocu, samo podoban da pruži potrebnu dokaznu informaciju. Sam po sebi on i ne daje takvu informaciju jer je izvan krivičnog postupka, bez kontakta sa spornim pitanjima dokazne procedure. Tek posredstvom istražne, ili raspravne, radnje veštačenja, odnosno saslušanja svedoka, on stupa u okvire krivičnog postupka i realizuje svoju podobnost za utvrdjivanje konkretnih spornih činjenica. Na taj način, sredstvo dokazivanja povezuje izvor dokaza i predmet dokaza, zadržavajući izvesnu samostalnost u odnosu i na jedno i na drugo. Sam postupak (metodika) veštačenja, odnosno svedočenja, ništa ne dokazuje, nego na neki način "miruje". Potreban je izvor dokaza koji će se aktivirati i od koga će se posredstvom odredjene radnje doći do dokazne informacije. Takva procesna radnja, dakle dokazno sredstvo, u ovom slučaju ima dve konstitutivne komponente. Suština prvog elementa sastoji se u tome što se njenim preduzimanjem stvara nova informacija o spornim činjenicama koje se dokazuju i čini korak dalje u saznanju o izvršenom delu i njegovom učiniocu. Kako svaki dokaz, pored saznajnog, sadrži u sebi i formalne, proceduralne karakteristike (zahtev da bude fiksiran na način i u formi koju odredjuje zakon), tako i dokazna radnja, kao sredstvo dokaza, mora da se odvija u odredjenom procesnom poretku. Iz tih razloga, druga osnovna komponenta svakog sredstva dokazivanja, odnosno dokazne radnje, jeste strogo odredjena zakonska forma. Zakon o krivičnoj proceduri, ne samo što reguliše način obavljanja i osnovne oblike dokznih radnji, nego i ograničava njihov broj taksativnim nabrajanjem. Drugim recima, dokazna sredstva su zakonom taksativno odredjena i svi dokazi se mogu pribaviti isključivo posredstvom nekih od njih. To znači da je poštovanje ili nepoštovanje zakonske forme dokaznih radnji, odnosno dokaznih sredstava, od presudnog značaja za pitanje da li će neka dokazno vredna nformacija moći da stekne svojstvo dokaza. Formalna, procesna komponenta u dokaznom sredstvu tako, u krajnjoj liniji, odredjuje i sam dokaz, jer se na pravno nevaljanim dokazima ne može zasnivati sudska odluka. Ovakvi dokazi po svom sadržaju ispunjavaju funkciju dokaza, ali po formi ("pravno nevaljani") to nisu.

V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje II, Skopje, 1985. str. 1100.

39

Glava dniga U tom smislu se u procesnoj teoriji postavlja pitanje da li postoji numerus clausus dokaznih sredstava. Po nekim shvatanjima, kojima bi se mogla prigovoriti nerazgraničenost pojmova dokaz i dokazno sredstvo, svaka direktna ili indirektna enumeracija dokaznih sredstava isključuje princip slobodne sudijske ocene dokaza i pravo na dokaz, koje načelno dozvoljava da se radi razjašnjenja spornih pitanja koristi svaka pogodna okolnost, zbog čega se ne može govoriti o strogo ograničenom broju dokaznih sredstava. 44 Drugi autori naglašavaju numerus clausus dokaznih sredstava45, dok R. Hauser navodi da u ovom trenutku spor u vezi pitanja dozvoljenosti drugih dokaznih sredstava u dokazivanju, osim onih taksativno nabrojanih, odnosno pitanje da li postoji ili ne postoji numerus clausus dokaznih sredstava u krivičnom postupku, nije posebno značajno. Naime, magnetofonske trake, filmovi, fotografska merenja brzine i slično, koja su do sada bila najčešći predmet ove kontroverze, predstavljaju objekte uvidjaja, a neka druga savremena sredstva i postupci, kao detektor laži ili narkoanaliza, zbog povrede ljudskog dostojanstva jesu pravno nedozvoljena sredstva dokazivanja. Generalno posmatrano, smatra Hauser, broj i vrsta procesnih radnji u dokazivanju ne može da se ograniči normom, mada je potrebno na opšti način zakonskim putem onemogućiti korišćenje aktivnosti u vezi sa utvrdjivanjem spornog činjeničnog stanja kojima se narušava intimna sfera gradjana. 46 Pitanje pojma i prirode dokaznih sredstava u krivičnoj proceduri, posebno u vezi toga da li postoji numerus clussus dokaznih sredstava, ne treba izjednačavati sa razlikovanjem na tzv. strogi i slobodni dokaz u nemačkoj procesnoj teoriji. Strogi dokaz (Strengbeweis) se odnosi na dokazivanje krivice i učinilaštva nekog lica i ograničen je na dokazna sredstva taksativno navedena u zakonu: ispitivanje okrivljenog, saslu saslušanje svedoka, veštačenje, isprave i uvidjaj. Slobodni dokaz (Freibevveis) se odnosi na utvrdjivanje procesno važnih činjenica i tiče se svih drugih pogodnih dokaznih sredstava, na primer: telefonski razgovor, korišćenje nekih pismenih akata.47 Pri tome se kao problem postavlja pitanje mogućnosti strogog i doslednog

44

G. Walter; Freie Beweiswucrdigung, Tuebingen, 1979. str. 303, 304.

45

C. Bertcl: Grundriss des oestereichischen Strafprozessrecht, Wien, 1975. str. 67.

4(1

R. Hauser: Kurzlehrbuch des schweizerischen Strafprozessrechts, Basel und Stuttgart, 1978. str. 142.


razlikovanja materijalno pravnih, sjedne, i procesno pravnih pitanja, sa druge strane.48 Takodje se postavlja i pitanje da li se u slučaju slobodnog dokaza, obzirom da se važne činjenice dokazuju svim drugim pogodnim dokaznim sredstvima razlčitim od ispitivanja okrivljenog, saslušanja svedoka, veštačenja, isprava i uvidjaja, radi o dokaznim sredstvima sui generis, ili je samo reč o dokaznim sredstvima koja se mogu koristiti van okvira koje postavljaju principi usmenosti i neposrednosti.49 Primera radi, navodi se da telefonski iskaz neke osobe, koji se gotovo redovno uzima kao primer za slobodni dokaz, nije ništa drugo po svojoj suštini nego iskaz svedoka.50 U okviru pitanja da li je svrsishodno limitativno nabrajanje dokaznih sredstava, odnosno da li van ovog kruga postoje i dokazna sredstva sui generis, ne treba gubiti iz vida i problem rekonstukcije dogadjaja i eksperimenta. Nezavisno od, teorijski spornog pitanja, da li ove aktivnosti mogu da se tumače kao samostalna dokazna sredstva, odnosno dokazne radnje, ili kao deo neke druge radnje51, u zakonski normiranom sistemu dokaznih sredstava eksperiment prestavlja, ih deo veštačenja, fazu rekonsrukcije dogadjaja, ili sastavni deo dinmičkog uvidjaja. Rekonstrukcija dogadjaja se normativno vezuje za uvidjaj, mada je predvidjena nezavisno, posebnom zakonskom odredbom (čl. 239. ZKP), a i u sudskoj praksi se uzima kao samostalna istražna radnja. 52 Iz tih razloga, kao i zbog nemogućnosti da se u okvirima ovog rada ovo pitanje detaljnije razmotri, priroda rekonsrukcije dogadjaja u kontekstu problema numerusa claususa dokaznih sredstava ostaje sporna. U tom smislu, kao i vezi pitanja da li se u slučaju tzv. slobodnog dokaza radi o dokaznim sredstvima posebne vrste, dokaznim sredstvima sui generis, značajno je sledeće gledište: "Svi do sada dostupni izvori informacija, iako nepoznati i možda nepredvidljivi u vremenu kategorisanja dokaznih sredstava, bez teškoća se svrstavaju u neku od ovih vrsta (fotografija, snimak na magnetofonskoj traci, zapis teleprintera, telefaks). Grupacije su dovoljno široke i ne bi bilo preterano reći da su sveobuhvatne. Ne vidimo zato bojazni da se u doglednom vremenu može pojaviti takav izvor obavestenja, koji se 48

Rueping: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 130, 131. 5" O tome: K. Bcrtel: op. cit. str. 68.

47

Vidi: C. Roxin: Slrafverfahrensrecht, Muenchen, 1987. str. 138, 139; Neki autori ističu i razlike u odnosu na princip neposrednosti, što predstavlja drugu stranu prethodno iznesenog načina razlikovanja. Tako: E: Schmidt: Deutsches Strafprozessrecht, Goettingen, 1967. str. 97. Vidii: E. Schluechter: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 490.

40

E. Schluechler: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 373, 492. 4<) Tako: H.

51

O tome: V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje, Skopje I, 1980. str. 556 i dalje.

52

Vidi: J. Pavlica, M. Lutovac: Zakon o krivičnom postupku u praktičnoj primeni, Beograd, 1985.

str. 355.

41

Glava druga zbog odredjenosti vrsta dokaznh sredstava ne bi mogao uporebiti u svrhu dokazivanja. Medjutim, ne srne se pretendovati da se upotrebi jedan izvor informacije tako da se ne uvrsti u neko od odredjenih dokaznih sredstava. To bi dopustilo da se prijem ili dobijanje informacije sprovede izvan proceduralnih pravila za to propisanih, što nikako nije dozvoljeno (na primer da se umesto svedočenja pred sudom, sa istim značajem upotrebi pismena izjava svedoka)." 53 Suština prirode dokaznih sredstava, prema tome, jeste u specifičnoj povezanosti dokaza i dokaznih sredstava, u njihovoj komplementarnosti. Gnoseološki elemenat dokaza unapred nije odredjen, pa se zakonom ne može predvidetiti niti normativno uopštiti, jer su sve konkretne sporne situacije krajnje različite i ne dozvoljavaju nikakvu unifikaciju u postupku dokazivanja. Zahtev da sudski dokazi budu pravno valjani, u tom smislu znači potrebu da se konkretna spoznaja procesno oformi na normativno predvidjen način, što se postiže strogom zakonskom regulativom dokaznih sredstava. Sa druge strane, dokazno sredstvo istovremeno treba da bude podobno da iz odgovarajućeg izvora pribavi dokaze, odnosno, dokazno sredstvo treba da odgovara dokaznom izvoru, zbog čega, primera radi, veštaku kao izvoru dokaza odgovara dokazna radnja veštačenja, a ne uvidjaj ili svedočenje Čini se da dosledno razlikovanje pojmova dokaz, dokazno srdstvo i dokazni izvor, na način prikazan u prethodnoj analizi, nikako nije teorijski suvišno i praktično nepotrebno. Osim što doprinosi teorijskoj sistematičnosti i preglednosti, insistiranjem na činjenici da dokazno sredstvo na specifičan način povezuje dokazni izvor i predmet dokazivanja i da je izmedju pojmova dokaz, dokazno sredstvo i dokazni izvor uvek neophodna, sadržinski potpuno odredjena komplementarnost, čije nepoštovanje povlači konkretne posledice, jasno se ističe i sasvim izvesna i značajna praktična implikacija u oblasti dokaznog prava.

53 B. Starović, R. Keča: Gradjansko procesno pravo, Novi Sad, 1995. str. 227. Uporedi: Ž. Aleksić, Z. Milovanović: Kriminalistika, Beograd, 1994. str. 98.

42


2.1.3. Klasifikacija dokaza Klasifikacija, kao jedan od ciljeva u naučnom istraživanju neke pojave, podrazumeva sistematsko rasporedjivanje predmeta po klasama na osnovu nekog zajedničkog obeležja, izvršeno tako da svaka klasa u odnosu na drugu zauzima tačno odredjeno i sasvim precizirano mesto. 54 Na taj način klasifikacija predstavlja sredstvo za utvrdjivanje reda medju pojavama, nastojanje da se potpunije upozna ono što se proučava otkrivanjem dubljih, unutrašnjih sadržaja i pravilnosti, značajnijih od onih datih površinski i samo u spoljašnjim okvirima proučavane pojave. Cilj klasifikacije je da sistematizuje postojeće znanje i da omogući otkrivanje novih svojstava i odnosa medju pojavama. Posebno treba istaći da je konačna klasifikacija pojave, njeno pojmovno odredjenje definisanjem i klasifikovanje, moguće tek na kraju istraživanja. Medjutim, u ispitivanju mesta i uloge indicijalnog dokaza u krivičnom postupku, jedno od relevantnih pitanja klasifikacije srećemo već na početku rada, što nije rezultat nepoštovanja osnovnih metodoloških zahteva, nego posledica specifičnosti problematike dokaznog prava. Naime, indicije nije moguće posmatrati i objasniti izvan osnovnih pojmova dokazne teorije, koji su, kao što se vidi iz prethodnih izlaganja, u najvećoj meri sporni. Da bi se odredilo mesto i značenje indicijalnog dokaza u krivičnoj proceduri , neophodno je najpre znati šta se podrazumeva pod dokazom u toj proceduri (genus proximus u definiciji ovog dokaza). Dalje, važno je na osnovu čega se indicijalni dokaz odredjuje kao specifična vrsta dokaza, odnosno, šta je to što indicije razlikuje od drugih vrsta dokaza (diferentia specifica), a to otvara još jednu spornu oblast dokaznog prava, pitanje klasifikacije dokaza u krivično procesnom pravu. Sa druge strane, problem pojmovnog odredjenja indicija, posrednih dokaza, najpre se uočava u okviru klasifikacije dokaza na neposredne i posredne, jer teškoće nastaju kada treba jasno odvojiti obeležja indicija koja ih opravdano izdvajaju u posebnu vrstu dokaza. Na to ukazuje i niz tautoloskih definicija ovog dokaza, o čemu će kasnije biti više reci. Najzad, u prilog

54 B. Šešić: Logika, Beograd, 1980. str. 327, 337; B. Šešić: Osnovi metodologije društvenih nauka, Beograd, 1984. str. 299; M. Pečujlić: Metodologija društvenih nauka, Beograd, 1982. str. 224, 225.

43

Glava druga ovakvog metodološkog postupka treba reći da se u ovom trenutku raspravlja pitanje klasifikacije dokaza uopšte zato što u tim okviru ima spornih, a za objašnjenje indicijalnog dokaza nepohodnih tačaka, dok se klasifikacija indicija razmatra, shodno metodološkm preporukama, kasnije, nakon ratmatranja osnovnih spornih teorijskih pitanja. Iako ciljevi ovog rada ne nalažu detaljno razmatranje svih pitanja klasifikacije dokaza, već na samom početku ne može se zanemariti postojanje krajnje različitih stavova procesne teorije po pitanju značaja, uloge i opravdanosti klasifikacije dokaza u savremenom krivičnom procesnom pravu. Veliki deo procesne literature u uslovima slobodne sudijske ocene dokaza klasifikaciji dokaza odriče bilo kakvu vrednost, osim istorijske 55, za razliku od autora koji klasifikaciju prihvataju kao korisnu i pored postojanja principa slobodnog sudijskog uverenja.56 Ima shvatanja i da, osim što je sa stanovišta istorijskog razvoja dokaznog prava izgubila začenje, značenje klasifikacije dokaza u pozitivnom pravu opada iz drugih razloga. U uslovima savremene krivične procedure insistiranje na zajedničkom vrednovanju svih dokaza značajno relativizuje svaku podelu dokaza. Razlike izmedju pojedinih dokaznih sredstava imaju sasvim ograničenu vrednost. Izolovani način 55 B. Marković: O dokazima, Beograd, 1908, str. 124 i dalje; N. Ogorelica: Kazneno procesuaino pravo. Zagreb, 1899, str. 326, 328; M. Čubinski: Naučni praktični komentar Zakonika o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1933; V.Petrovbić-R.Kolenc: KrviČni postupak, Beograd, 1956. str.45; D. Dimitrijević: Krivično procesno pravo, Beograd, 1980, str. 186; M. llić; Krivično procesno pravo, Sarajevo, 1973. Stav o nepotrebnosi klasifikacije dokaza najizrazitije iznosi T. Vasiljević: "Dokazi se mogu klasifikovati prema njihovim krakteristikama posmatrano sa raznih aspekata. Teorija se suviše bavila klasifkacijom dokaza, i stari zakoni sa zakonskom teorijom ocene dokaza davali su i izvesnu zakonsku klasifikaciju. Danas ta deoba, preterano diferencirana, zavisna isključivo od ličnih sklonost autora, i zbog toga prozvoljna i neujednačena, doprinosi vrlo maio ili ne doprinosi nimalo boljem shvatanju suštine pojedinih dokaza i nema nikakvog stvarnog značaja za dobro izlaganje učenja o dokazima." T. Vasiljević: op. cit. str. 309. Uporcdi: Ž. Aleksić: Kriminalistika, Beograd, 1982. str. 189.

Pojam indicijalnog dokaza gledanja na dokaze danas je prevazidjen, sva dokazna sredstva su suštinski povezana, pa se u takvoj uzajamnosti razlikuju samo koliko to odredjeni pravni uslovi zahtevaju.57 Klasifikovanje dokaza predstavlja, pre svega jedan vid sistematizacije postojećih znanja iz oblasti dokaznog prava i kao takvo omogućava bolje razumevanje ove problematike i efikasnije rešavanje konkretnih dokaznih situacija. Nezavisno od toga što direktno nije neophodna u oceni dokaza, u smislu koji je deoba dokaza imala u sklopu zakonske teorije dokaza, savremena dokazna teorija teško da se može zamisliti bez različitih klasifikacija dokaza, koje zavisno od konkretnog kriterijuma sistematski ukazuju na specifičnosti pojednih vrsta dokaza. Posmatrana sa stanovišta slobodne sudijske ocene, klasifikacija dokaza je izgubila značaj koji je ranije imala samo u okviru deobe na potpune i nepotpune dokaze. Podela dokaza na, da uzmemo samo one najčešće, stvarne i lične, originalne i izvedene, direktne i indirektne, ima izuzetan praktični značaj. Zavisno od toga da li se radi o stvarnom ili personalnom dokazu, odnosno da li neki podatak o spornoj činjenici potiče od lica ili se odnosi na materijalni objekat, razlikuje se i postupak njegove primene u krivičnoj proceduri. Pri tome se dokazna vrednost stvarnih dokaza ponekad precenjuje zbog njihove "objektivne" prirode ("nemi svedoci" dela), koja dozvoljava primenu egzaktnih metoda prirodnih nauka u proveri verodostojnosti i pouzdanosti, iako su često upravo lični dokazi neophodni za razjašnjenju veze stvarnog dokaza i spornih činjenica. Najčešći problem kod ličnih dokaza jeste precenjivanje vrednosti pojednih dokaza (priznanje, iskaz svedoka očevidca), kao i nepoznavanje i neuvažavanje svih osobenosti pshičkog mehanizma njihovog nastajanja.58 Kriterijum klasifikacije na originalne i izvedene dokaze jeste postojanje ili nepostojanje pomoćnog nosioca informacija izmedju prvobitnog izvora podataka o delu i učiniocu i suda. Specifičnost izvedenog dokaza u odnosu na

5b

U starijoj nemačkoj procesnoj teoriji, upravo u vreme tivodjcnja slobodne sudijske ocene dokaza u zakone o krivičnoj proceduri, ovo pitanje je smatrano važnim, iako je do tada najvažnija podela dokaza, na potpune i nepotpune, ostala bez značaja. Videti: J. Glaser: Beitraege zur Lehre vom Beweis, Leipzig, 1883. str. 142. Savremena teorija prihvata deobe dokaza, mada retko sistematski izlaže ovo pitanje i najčešće se, na primer u udžbeničkoj literaturi, dokazi razlikuju prema obliku zakonski regulisane procedureu u radu sa dokazima (Strengbevveis, Freibeweis). Tako: E. Schmidt: Deutsches Strafproccsrecht, Goettingen, 1967. str. 96 i dalje; K.Goessel: Strafverfahrcnsrecht, Stuttgart, 1977. str. 178; C. Roxin: Strafverfahrensrechl, Muenchen, 1987. str. 138; B. Kramer: Grundbegriffc des Strafverfahrensiecbl, Stuttgart. 1984. str. 80 i dalje; E.Schluccbler: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 490 i dalje; H Rueping: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 129 i dalje. Ruski autori naglašavaju potrebu kl as if i kovanja dokaza i analiziraju različite deobe. Tako: Teoria dokazatcljstv v sovetskom ugolovnom procese, grupa autora, Moskva, 1967. str: 5; N.N.Polanski, M.S.StrogoviČ, V.M.Savicki, A.A.Meljnikov: Problemi sudbenog prava, Moskva, 1983. str. 199 i dalje.

44

■57 F. Geerds: Juristische Probleme des SachversUmdigenbevveises, Archiv fuer Kriminologie, Band 137/5-6. 58 Vidi: V.Vodinelić: Stvarni dokaz u krivičnom procesnom pravu i kriminalistici, Glasnik Pravnog fakulteta u Kragujevcu, 1981. str. 211-230; R. Hauser; Der Zeugcnbeweis, Zucrich, 1974. str.63 i dalje; M.Hirschberg: Das Fehlcrurleil im Stafprozess, Stuttgart, 1960; R. Lange: Fehlerqullen im Ermittlungsfervahren, Heidelbeig, 1980. str. 30-129; Bendcr,Rocder,Nack: Tatsachenfeststellung vor Gericht I, Muenchen, 1981. str. 15 i dalje.

45

Glava druga originami sastoji se u tome što ova vrsta dokaza ne nastaje direktno izvršenjem dela, nego se stvara kasnije, onda kada originarni dokazi više nisu dostupni, da bi se preneli svi relevantni podaci o spornim činjenicama. Tako izvedeni dokaz predstavlja dokaz o originarnom dokazu (kopija ili prepis nekog dokumenta, fiksirani daktiloskopski tragovi), što se kod nekih autora tumači kao razlog koji opravdava osporavanje bilo kakve značajnije dokazne vrednosti ovim dokazima. Medjutim, shodno onome što podrazumevamo pod pojmom dokaz, dokaznu snagu nema stvar sama po sebi, nego njena specifična obeležja, zbog čega se može, kada je to neophodno, prihvatiti i izvedeni dokaz, pod uslovom da verno prenosi sva karakteristčna identifikaciona obeležja. 59 Podela dokaza na neposredne i posredne, kao i prethodno navedene podele, ima izuzetan značaj za proceduru dokazivanja. Mada sud više nije obavezan da se u oceni dokaza vlada shodno zakonskoj oceni dokaza, koja je oštro razlikovala posredne dokaze, indicije, i neposredne dokaze priznavanjem jače dokazne snage ovim drugim dokazima, ni u savremenom pravu u konkretnoj situaciji nije bez značaja o kakvom se dokazu radi. Ima razloga na osnovu kojih se može reći i da je razlikovanje dokaza na posredne i neposredne lišeno strogih zakonskih pravila prihvatanjem principa slobodne sudijske ocene dokaza, upravo dobilo na značaju, za razliku od podele na potpune i nepotpune dokaze koja je sasvim izgubila praktični značaj. U zavisnosti od toga da li je dokaz direktan ili indirektan, bitno će se razlikovati i postupak njegovog praktičnog i procesnog oformljenja, postupak provere verodostojnosti i pouzdanosti, kao i, na svim tim razlikama utemeljena, ocena konkretne dokazne vrednosti.60 5<) Vidi: K. Gcppert: Der Grundsatz der Unmittelbarkeit im deutscbem Strafverfahren, Berlin, 1979. str. 31-40; V.Vodineiić; Princip neposrednosti i stvarni izvedeni dokaz, N. zakonotost, 73/11-12. bl> Važnost deobe dokaza na neposredne i posrdne posebno ističe V. Vodinclić: "Klasifikacija dokaza na neposredne i posredne veoma je važna za kriminalistiku, kako u praktičnom tako u teorijskom pogledu. Ona objašnjava misao kako neposredni dokazi nisu za precenjivanje, a posredi za pocenjivaje. Mnoga, naročito teška krivična dela izvršena su potano lako da niko nije primetio izvršioca. Zato je operativni radnik u takvim slučajevima upućen samo na prikupljanje i korišćenje indicija...Nije mali broj krivičnih predmeta koji se rešavaju isključvo na osnovu indirektnog dokaza. Bez njega se krivični postupak ne može zamisliti. Indicijalni dokaz služi za popunjavanje belina u ukupnoj zgadi dokaza jer-kao ni sam neposredni dokaz-on sam za sebe Često nije u stanju da razjasni čitavo biće krivičnog dela, sve pravno relevantne činjenice koje su predmet dokazivanja. Dalje, indicijalni dokaz se koristi za proveravanje istinitosti neposrednog dokaza. Pored toga, indicijalni daktiloskopski dokaz se upotrebljava kao osnov u taktici pribavljanja drugih dokaza. Kriminalistička taktika i teorija dokaznog prava se ne bi mogle odreći podele na posredne i neposredne dokaze, jer suštinske razlike u osobenostima i metodama dokazivanja kod jednih i kod drigih dokaza uslovljavaju i različite metode u tehnici, taktici metodci planiranja i izgradnje dokazne zgrade."V. Vodineiić: Krimitialistika i dokazivanje II, Skopje, 1985. str. 909. Suprotno

46

Pojam indicijalnog dokaza Medjutim, dok je kod drugih dokaznih klasifikacija kriterijum podele nesporan, u slučaju deobe na direktne, neposredne dokaze i indirektne, posredne, indicijalne dokaze, sporna pitanja kriterijuma podele dovode do znatnih teškoća u odredjivanju pojma posrednih dokaza, što se u krajnjoj liniji, na planu svih praktičnih delatnosti od prikupljanja i proveravanja dokaznog materijala do ocene dokazne snage, pokazuje kao uzrok mnogih problema. Kako je kriterijum ovog razlikovanja nužan elemenat (diferentia specifica) u definisanju indicijalnog dokaza, to je u ovoj oblasti neophodna detaljnija analiza svih spornih tumačenja. 2.1.4. Sporna pitanja klasifikacije dokaza na posredne i neposredne Nezavisno od toga koji načelan stav u pogledu klasifikacije dokaza u krivičnom postupku zauzima, novija procesna teorija pored toga što sasvim napušta zakonsko vrednovanje dokaza i u potpunosti afirmiše slobodno sudijsko uverenje u oceni dokaza, ne odstupa od ove podele, mada je dalje ne razvija u meri u kojoj se to u skladu sa njenim značenjem za dokazno pravo može očekivati. Naime, osnovni postulati ovog učenja uglavnom se, bez podrobnije analize, prenose iz starije literature. To je slučaj pre svega sa pitanjem kriterijuma ove podele. Starija procesna teorija deobu dokaza na neposredne i posredne najčešće označava kao podelu na prirodne i veštačke dokaze. Pri tome je za prirodne dokaze karakteristično da se zasnivaju na čulnom opažanju, koje može da bude kako čulno opažanje samog sudije (na primer kod uvidjaja), tako i opažanje neke druge osobe (okrivljenog, svedoka, veštaka). Veštački dokaz (kuenstlicher Beweis) se, za razlku od prirodnih, temelji na zaključku o postojanju ili nepostojanju spornih činjenica, izvedenom iz utvrdjenih činjenica koje su u tesnoj vezi sa spornim činjenicama koje se dokazuju. Činjenice iz kojih se izvodi takav zaključak nazivaju se osnovi podozrenja ili

ovom shvatanju, Ž. Aleksić smatra da podele dokaza, medju kojima i podela na neposredne i posredne, nemaju opravdanja ni sa zakonskog ni sa logičkog stanovišta, a ukoliko se iz bilo kog razloga pristupa podeii, deoba na lične i stvarne iz praktičnih razloga izgleda najprihvatljivija. Z. Aleksić: Kriminalistika, Beograd, 1982. str. 189.

47

Glava druga indicije, a sam veštački dokaz dokaz indicijama ili dokaz osnovima podozrenja. 61 Pored toga što su izrazi prirodni i veštački dokaz neadekvatni obzirom na suštinu i prirodu dokaza jer asociraju, posebno u slučaju tzv. veštačkog dokaza (koji uz to nije ni najsrećniji prevod izvornog nemačkog izraza) 62, na prave i nekakve neprave, naknadno, veštački stvorene dokaze, zbog čega su u novijoj teoriji napušteni, u ovom shvatanju sporan je i sam kriterijum podele. Kako je reč o kriterijumu koji u osnovi prihvata i deo savremene teorije 63, razlikovanje na direktne i indirektne dokaze na ovaj način nema samo istorijsko značenje i zaslužuje više pažnje. Najkrupnije zamerke koje se mogu uputiti klasičnom kriterijumu za razlikovanje dokaza na neposredne i posredne tiču se, s jedne strane, činjenice da logičko zaključivanje nije svojstveno isključivo posrednim dokazima, dok se, sa druge strane, ni stav da je čulno opažanje poseban način utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku karakterističan za neposredne dokaze teško može prihvatiti, o čemu će više reci biti kasnije. Najveći deo savremene procesne teorije za kriterijum podele dokaza na posredne i neposredne uzima odnos dokaza, dokazne činjenice prema spornim činjenicama koje čine predmet dokazvanja. 64 U tim okvirima neposredni dokaz se odredjuje kao dokaz koji neposredno govori o istinitosti ili neistinitosti sporne činjenice, dok posredan, indirektan dokaz sporne

Pojam indicijalnog dokaza činjenice dokazuje posredno, putem drugih činjenica koje su u vezi sa spornim činjenicama.65 Tvrdnja da neposredni dokazi neposredno dokazuju spornu činjenicu, dok se kod posrednih dokaza dokazivanje odvija posrednim putem uz pomoć drugih činjenica, ne ukazuje na dublje specifičnosti ovih dokaza i ne govori ništa o njihovoj stvarnosti. Logički, radi se o sudu u kome su predikat i objekat isti pojmovi, pa takav sud po samoj svojoj prirodi i sadržini niti potvrdjuje, niti osporava sporne argumente. Reč je o tautološkom odredjenju spornog pojma, odnosno o objašnjavaju istog istim, idem per idem. Iako je reč o definicijama koje su vrlo široko rasprostranjene u procesnoj literaturi, ne može se zanemariti ovaj krupan nedostatak njihove logičke suštine, koji ih u krajnjoj liniji čini i logički i faktički neodrživim.66 Samim tim, ne može se poreći ni potreba pronalaženja adekvatnijeg kriterijuma za razlikovanje dokaza na posredne i neposredne. 67 Sa druge strane, u teoriji postoji i tvrdnja da su svi dokazi nužno posredni. Po ovom tumačenju dokazivanje u krivičnom postupku u suštini predstavljaju rekonstrukciju spornog dogadjaja iz prošlosti, o kome se, budući da sud nikako nije bio neposredni učesnik u njemu, zaključuje samo posrednim putem. Posredni i neposredni dokazi se, prema tome, razlikuju samo prema stepenu posrednosti saznanja o spornom dogadjaju, što se ne

1.1

J. Glaser: Handbuch des Strafprozess, Leipzig, 1883. str. 366-369; B. Marković: O dokazima Beograd, 1908. str. 124,125. 1.2 Odgovarajuća nemačka reč (kuenstlich) ne znači samo: veštački, nego i vest, umeŠan. Vidi: J. Kangrga: Nemačko-srpskohrvatski rečnik, Beograd, 1975. str. 399. 03 V. Bayer Jugoslavensko krivično procesno pravo II, Zagreb,1980. str. 5, 6; D. Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom ostupku, Zagreb, 1982. str. 23; Z.Simić-Jekić: Dokazi i istina, Beograd, 1989. str. il. Deo ruske procesne teorije takodje uzima neposredno čulno opažanje kao poseban oblik utvrdjivanja činjenica neposrednim dokazima, za razliku od posrednih dokaza koje karakteriše iogičko zaključivanje o spornim činjenicama: V. D.Arsenjev: Voprosi obšei teorii sudebnih dokazateljstv v sovetskom ugolovnom processe, Moskva, 1964. str. 71-82; P.A.Lupinskaja: Dokazivanje v sovetskom ugolovnom processe, Moskva, 1966. str. 21,22; J.M.Luzgin: Rasiedovanie kak proces poznania, Moskva, 1968, str. 12, 13; R.S.Bclkin, A.J.Vinbcrg: Kriminalistika i dokazivanije, Moskva, str. 13, 14. 64 D.Dimitrijević: Krivično procesno pravo, Beograd, 1982. str. 186; T.Vasiljević: Sistem krivičnog procesnog prava, Beograd, 1981. str. 370; S. Bejatović: Krivično procesno pravo, Beograd, 1995. str. 319; Uporedi: V.Baver op. cit. str. 5,6; C.Roxin: Strafprozesrecht, Muenchen, 1987. str.7 9; CBertel: Grundriss des oestcreichischen Strafprozessrechts, Wien, 1975. str. 20; R Hauser: Kurzlehrbuch des schweizerischen Slrafpiozessrechts, Basel-Stuttgait, 1978. str. 144; E.Schlechtcr: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 485; M.S.Strogovič: Kurs sovetskogo ugolovnog processe, Moskva, 1968. str .376, 377; Ugolovnii proces, grupa autora, Moskva, 1972. str. 171.

48

65 W. D. Brodig u tom smislu indicije odredjuje kao "posredno značajne činjenice koje omogućuju zaključak o neposredno odlučnim činjenicama." W. D. Brodig: Kriminalistik, Grundlagen der Verbrechensbekaempfung, Muenchen, 1995. str. 40. 66 K. Geppert ukazuje na nemogućnost da se terminološki razgraniče neposredni i posredni dokazi upotrebom pojmova "posredan-neposredan". Posrednost indicijalnog dokaza treba tumačiti kao pitanje "blizine" indicijalnih Činjenica i dokazne teme, zbog čega ovo obeiežje dobija sasvim drugo značenje u odnosu na posrednost tumačenu kao suprotnost neposrednosti u izvodjenju dokaza. Ovako shvaćeno pitanje posrednosti tiče se pre svega kvaliteta dokaza u smoslu redoslcda različitih dokaznih sredstava u odnosu na istu dokaznu temu. Vidi: K. Geppert:Der Grundsatz der Unmittelbarkeit im deutschen Strafverfahren, Berlin, 1979. str. 165. 67 Neposredni dokazi se često drugim recima označavaju kao direktni dokazi a posredni dokazi kao indirektni. Medjutim, i direktnost, odnosno indirektnost u dokazivanju mogu da se tumače na različite načine, zbog čega posredni dokazi i indirektni dokazi mogu da predstavljaju dve različite grupe dokaza. Tako Brak/Thomas indirektni, apagogijski dokaz odredjuju kao dokaz kod koga se dokazuje netacnost tvrdnji suprotnih dokaznoj temi, Čime se indirektno dokazuje i sama dokazna tema. Na primer, eiiminisanjem tehničkih i prirodnih uzroka požara, dokazuje se da je reč o namerno izazvanom požaru. Brak/ Thomas: Kriminai-taktik, Stuttgarl, Muenchen, Hanover, 1983. str. 20.

49

Glava druga može uzeti kao krucijalna razlika, na osnovu koje bi se izgradile različite kategorije dokaza.68 U tom smislu, radi jasnog i doslednog razlikovanja ove dve vrste dokaza bez upadanja u tautološku zamku, može se prihvatiti shvatanje koje, polazaći od iscrpne analize odnosa dokaznih i spornih činjenica, podelu na direktne i indirektne dokaze vrši prema značenju veze koja postoji izmedju dokazne i sporne činjenice.69 Zavisno od konkretne situacije ova veza može da bude jednoznačna ili višeznačna. Ukoliko su dokazna i sporna činjenica povezane tako da ne ostavljaju mogućnost postojanja nekog drugog oblika povezanosti, niti dozvoljavaju postavljanja drugih verzija o tome, radi se o jednoznačnoj povezanosti dokazne i sporne čnjenice, odnosno o neposrednom, direktnom dokazu (na primer, svedok je video učinioca kako preduzima radnju izvršenja). U slučaju višeznačne veze, koja predstavlja specifično obeležje posrednih, indirektnih, indicijalnih dokaza, izvesno je da su dokazna i sporna činjenica povezane ali je priroda veze takva da zahteva postavljanje više verzija o njenom značenju u konkretnim okolnostima i postupak pronalaženja i provere jednog pravog značenja od više mogućih (svedok je video učinioca na mestu izvršenog krivičnog dela neposredno pre samog krivičnog dogadjaja).70 Očigledna je i razlika u konkretnoj praktičnoj delatnosti dokazivanja jednim ili drugim dokazima, proizašla iz ovako postavljene teorijske

6K

Vidi: H. H. Kucbne: Strafprozesslehre, Kchi am Rhein, 1978. str. 246. Tako i: R. Weichmann: Kriminalistik, Ein Grundriss fuer Studium und Praxis, Hilden/RIld. 1996. str. 56. m O tome: V.Vodinelić: Stvarni objekti kao neposredni dokazi u krivičnom postupku, Glasnik Pravnog fakulteta u Kragujevcu 1980/81, str. 65; Kriminalistika i dokazivanje II, Skopje, 1985. str. 893, 894. 10 Tako, u zavisnosti od konkretnog slučaja otisak prsta može, u odnosu na predmet dokazivanja -učešće odredjene osobe u izvršenju krivičnog dela, da predstavlja indiciju ili imati karakter neposrednog dokaza. Kao indicija govori samo o prisustvu odredjene osobe na mestu izvršenja i ne omogućava, sam po sebi, izvodjenje zaključka o vremenu i načinu nastanka otiska. Ukolko je otisak takav da svojim sadržajem isključuje svako drugo objašnjenje, odnosno svaku drugu verziju (na pr. otisci prstiju osumnjičenog u provaljenoj kasi, sa kojom on nikada ranije nije mogao da dodje u kontakt), takav dokaz nedvosmisleno potvrdjuje činjenicu da je trag nastao u vreme i prilikom izvršenja krivičnog dela. Z. Aleksić, Z. Milovanović: Kriminalistika, Beogad, 1994. str. 165, 166. H. Galages, medjulim, smatra da i otisak prsta na unutrašnjoj strani kase, "bez legitimnog objašnjenja", ne predstavlja neposredni dokaz, niti pojedinačnu indiciju, nego predstavlja indicijalni dokaz, tj. lanac pojedinačnih indicija medjusobno tako povezanih da svaka indicija ukazuje na sledeću, konačno do odlučne činjenice. Sa stanovišta strukture indicijainog dokaza u obliku indicijalnog lanca, o Čemu će kasnije biti više reci, postavlja se pitanje da ii se položaj otiska prsta i nedostatak legitimnog objašnjenja mogu smatrati posebnim indicijama, ili se radi o jednoj činjenici (otisak prstiju) sa specifičnim obeležjima, koja u konkretnom slučaju toj činjenici (daktiloskpskom tragu), u odnosu na predmet dokazivanja, daju svojstvo neposrednog dokaza. Vidi: H. Galages: Kriminalistik. Muenchen, 1994. str. 61.

50

Pojam indicijalnog dokaza distinkcije. Ukoliko je veza predmeta dokazivanja i dokaza jednoznačna, nema potrebe, a ni mogućnosti, za pretpostavljanje i proveravanje njenih drugačijih značenja. Neophodna je samo provera verodostojnosti i pouzdanosti takve dokazne činjenice (da li je svedok dobro prepoznao okrivljenog, ili se možda radilo o licu sličnih fizičkih karakteristika za koga je on pogrešno uzeo da je okrivljeni). Kod posrednog, indicijalnog dokaza, gde je veza dokazne i dokazujuće činjenice višeznačna, pored utvrdjivanja verodostojnosti i pouzdanosti dokazne činjenice (pravilno prepoznavanje), u postupku dokazivanja je neophodno odrediti i njeno pravo konkretno značenje (u vezi sa drugim okolnostima treba utvrditi da li se okrivljeni našao na licu mesta neposredno pre izvršenja dela slučajno, nekim drugim poslom, ili upravo zato da bi izvršio krivično delo). 71 2. 2. Specifičnosti posrednog, indicijalnog dokaza Obzirom da dokazno pravo, zbog niza i teorijskih i praktičnih sporova u vezi osnovnih pojmova, ne daje stabilnu osnovu za definisanje pojma posrednih dokaza, prethodna izlaganja osnovnih pitanja u vezi opšteg pojma dokaza u krivičnoj proceduri predstavljaju neophodnu podlogu za utvrdjivanje svih specifičnosti koje karakterišu ovaj dokaz. U tom smislu se za posredne, indirektne dokaze ili indicije može reći da su to činjenice višeznačno povezane sa spornim činjenicama koje ulaze u predmet dokazivanja, zbog čega je osim provere verodostojnosti i pouzdanosti same dokazne činjenice neophodno i utvrdjivanje pravog začenja veze sa spornom činjenicom. Procesnu literaturu generalno karakteriše nepostojanje detaljnijih analiza pojma i prirode indicijalnog dokaza, zbog čega se s pravom s pravom se zapaža da "pravnoj nauci nedostaje precizno formulisana teorija 71 Sledeći primer to slikovito objašnjava: "Kada svedoci očevidci zateknu PP na izvršenju provalne kradje u kasu, pa on uspe da pobege, osnovno je pitanje da li su ga tačno prepoznali (ako ga od ranije znaju počemu su u stanju da ga identifikuju, da ne bi došlo do pogrešnog prepoznavanja), dok je njihov iskaz jednoznačan: oni su ga nedvosmisleno zatekli pri izvršenju kradje a ne pri čianju lirskih pesama ili seksualnom činu, i ta se radnja ne može drugačije tumačiti. Ti iskazi (dok su neposredni dokaz i upravo su zato neposredni dokaz) mogu imati samo jedan smisao (značenje): PP je učinilac te kradje. Pod pretpostavkom da se svedoci očevidci nisu prevarili u indentitetu (i samo ta činjenic srne biti sporna) njihovi iskazi značesamo jedno: PP je izvršilac kradje." V. Vodinelić: Kriminalistika, otkrivanje i dokazivanje, Skopje. 1985. str. 894.

51

Glava druga indicijalnog dokaza"72. Ipak, i u prilično šturim izlaganjima, mogu se uočiti izvesne razlike u pogledu toga šta se odredjuje kao bitan elemenat u definisanju ovog pojma, kao i razlike u vezi načina na koji se indicije dovode u vezu sa drugim pojmovima dokaznog prava. Neka od tih tumačenja razmotrićemo u odnosu na prethodno dato odredjenje indicijalnog dokaza. 2.2.1. Indicije i logičko zaključivanje Veoma široko zastupljeno shvatanje posredne dokaze, indicije, odredjuje kao posebnu vrstu dokaza kod kojih se sporne činjenice dokazuju posredno, preko drugih činjenica putem logičkog zaključivanja. Indicije ne ukazuju neposredno na činjenice koje se dokazuju, nego se iz njihove veze sa drugim činjenicama logičkim zaključivanjem saznaje i o spornim činjenicama. Za razliku od njih, kod neposrednih dokaza, po ovom tumačenju, nema logičkog zaključivanja, nego samo postojanje činjenice direktnog dokaza dokazuje i spornu činjenicu pravilom res ipsa loquitur. U slučaju svedoka koji izjavljuje da je neposredno pre izvršenja dela video odredjenu osobu na mestu gde je krivično delo izvršeno, pod uslovom da nije došlo do pogrešnog prepoznavanja, zaključuje se da je ta osoba mogući izvršilac krivičnog dela.73 Logička šema, logički silogizam, ima sledeću konstrukciju: Ako je neko izvršio krivično delo, morao je da bude prisutan na mestu izvršenja dela u vreme kada je delo izvršeno Okrivljeni je bio prisutan na mestu izvršenja u vrema kada je delo izvršeno. Okrivljeni je izvršio krivično delo.


oružjem koje po svojim karakteristikama odgovaraju oružju nadjenom u okrivljenikovom stanu, logička argumentacija imala sledeći oblik: 1. Ako je povreda naneta oružjem odredjenih karakteristika, onda će takva povreda odgovarati tom oružju. Povreda odgovara karakteristikama oružja koje je pronadjeno kod okrivljenog. Povreda potiče od oružja koje je pronadjeno kod okrivljenog. 2. Oružjem se najčešće služi njegov vlasnik. Okrivljeni je vlasnik oružja. Okrivljeni je koristio oružje. 3. Ako je okrivljeni oružjem naneo povrede žrtvi, oblik povrede će odgovarati karakteristikama oružja čiji je on vlasnik. Povreda odgovara karakteristikama oružja čiji je vlasnik okrivljeni. Okrivljeni je naneo povrede žrtvi. U teoriji krivičnog procesnog prava se smatra da logičke silogizme u ovom lancu karakteriše hipotetična koknkluzija, a sam silogizam se označava kao hipotetičan. Gornja premisa ove logičke pretpostavke je hipotetična (osim u prvom zaključku lanca logičkog zaključivanja, gde je kategorična), i zasniva se na iskustvu i zdravom razumu, zbog čega je apstraktnog karaktera i problematične spoznajne vrednosti, dok se donja premisa (indicijalna činjenica) odnosi na činjenicu koju treba utvrditi i proveriti, i samo je u prvom silogizmu kategorična dok je u drugom i trećem hipotetična, pa je i zaključak koji sledi samo verovatan. 75

75

Dokazivanje indicijama najčešće formira lanac logičkih zaključaka. 74 Tako bi u slučaju kada se na telu žrtve pronadju povrede nanete vatrenim

72

Bender,Roeder,Nack: Tatsachenfeststellung vor Gericht, Band II, Muenehen, 1981. str. 173.

!?l

Pod uslovom da se ne radi o tzv. distancnim krivičnim delima, kod kojih izvršilac ne mora da bude na mestu nastupanja posledice, na primer: poštansko uručivanje paketa sa eksplozivnom napravom. O indiciji prisutnosti na mestu izvršenja krivičnog dela vidi: V.Vodinelić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 230,231. 74

52

Vidi: D.Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 26.

Mada detaljno razmatranje ovog pitanja sledi u poglavlju koje obradjuje pitanja strukture indicijalnog dokaza u ovom trenutku treba ukazati na pitanje da li u ovom slučaju manja premisa, tj. indicijalna činjenica, koja se odnosi na pitanje da li okrivljeni jeste ili nije vlasnik spornog oružja, može da ostane neutvrdjena, odnosno, hipotetična. Ukoliko se smatra da ovaj sud treba da bude iskazan u obliku kategoričnog suda, bilo apodiktičnog bilo problematičnog, onda če, shodno pravilima logike, i konkluzija biti kategorična. Logički aspekt dokazivanja indicijama slikovito razlaže G. Bellavista: "Veća predpostavka je problematična i bazirana na tzv. iskustvenim maksimama, na zajedničkom iskustvu, a manja predpostavka, koja je indicijalna okolnost, ne srne da ima karakter problematičnosti kao veća predpostavka, već samo izvesnosti. Najzad, zaključak, logički povezujući manju predpostavku (konkretnu i izvesnu) sa većom (apstraktnom i problematičnom) čini argumentum demonstrationum delieti. Školski primer za ovaj slučaj je kada neko noću krišom izadje iz kuće drugog sa džakom na ledjima. Iskustvo govori da ko tako radi, radi kao lopov (veća pretpostavka), pa ako je dokazano per testis de vizu da je okrivljeni kradom izašao iz te kuće sa džakom u noći kada dogodila kradja (manja predpostavka) može se zaključiti daje okrivljeni i izvršilac." G. Bellavista: Lezioni di diritto processuale penal, Milano, 1980 str3g2=£^ >

53

Glava druga Kod dokazivanja neposrednim dokazom na prvi pogled se čini da nema nikakvog logičkog zaključivanja o spornim činjenicama. Na primer, situacija u kojoj svedok očevidac vidi okrivljenog kako puca u oštećenog, "blizinom" dokazne i sporne činjenice ne dozvoljava logičko razlaganje na način karkterističan za posredne dokaze. Medjutim, kako se u krajnjoj liniji svi dokazi zasnivaju na procesu logičkog argumentovanja, to i kod neposrednih dokaza postoji logičko zaključivanje o vezi poznate i sporne činjenice, mada nije tako očigledno kao u slučaju indicija.76 Kada svedok vidi okrivljenog kako puca u oštećenog, suština logičkog zaklučivanja može se izraziti na sledeći način: Opažanje nekog dogadjaja i dogadjaj koji se opaža odvijaju se istovremeno, pa ukoliko postoji opažanje, postoji i dogadjaj koji se opaža. Svedok je opazio izvršenje krivičnog dela od strane okrivljenog (video je kako okrivljeni puca u oštećenog). Okrivljeni je izvršio krivično delo (pucao je u oštećenog). Ovaj logički silogizam karakteriše, za razliku od silogizma posrednog dokaza, kategorična konkluzija koja proizilazi iz jedne hipotetične i jedne kategorične premise, s tim što se u praksi gornja premisa ne razvija, pa izgleda kao i da nema zaključivanja. "Gornja premisa je u svim slučajevima povratna, tako da dolazi do stvaranja zaključka a da toga nismo ni svesni. Radi se o psihičkm opažanjima, ličnim doživljajima koji potvrdjuju činjenicu koju dokazujemo, a naše verovanje u za to iznetom svedočenju, zasniva se na jednom, u neku ruku, zauvek predjenom misaonom procesu. Indicijalni dokaz ima isti postupak koji se odnosi na potvrdjivanje indicijalne činjenice, a zatim, da bi se od ovakve činjenice došlo do onoga što dokazujemo, zahteva se i drugi, ali ne uvek isti i jednom zauvek odredjeni, postupak."77 Očito je da postojanje logičkog argumentovanja nije adekvatan kriterijum za razlikovanje posrednih od neposrednih dokaza. 78 Proces lb O tome: T.Vasiljević: Sistem krivičnog procesnog prava, Beograd.1981. str. 371; D.Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 25. 77

J.Glaser: Beitrage zur Lehre vom Beweis, Leipzig, 1883. str. 142. U tom smislu pisao je još P. J. Savić: "...zaštitnici ove teorije govore još i to da iz posrednih dokaza valja da se pravi izvod umnog zaključka, a iz neposrednih ne treba; znači, dakie, cia su ovi dokazi sami po sebi zaključak, ali to mišljene pogrešno je, ono je osnovano na zbrci dokaza sa predloženjem, koje se sredstvom dokaza tvrdi. Dokaz se sastoji ili iz izgovorenih reci ili iz podnetih stvari, i ako hoćete njime 7K

54

Pojam indicijalnog dokaza logičkog zaključivanja, mada različit posvoj prirodi i sadržini, postoji i kod posrednih i kod neposrednh dokaza. 79 U tom smislu, svaki dokaz jeste indicijalni dokaz80, svi dokazi logičkim zaključivanjem dovode u vezu odredjene činjenice. Nema dokaza koji automatski, eo ipso, neposredno ukazuje na sporne činjenice. 81 Treba napomenuti i ovom priiikom da se stvaranjem logičke argumentacije ne završava i čitav proces dokazivanja. Na izvodjenje logičkih zaključaka, čime bi posmatrano sa stanovišta formalne logike proces dokazivanja bio završen, nadovezuje se čitav niz procesno regulisanih radnji usmerenih na proveravanje dokazne činjenice, zatim, kod posrednih dokaza, na utvrdjivanje njenog pravog značenja od više mogućih, kao i na uporedjivanje, proveravanje i ocenu tako utvrdjenog dokaza u relaciji sa ostalim dokazima u cilju formiranja skladne dokazne zgrade.82

na ma kakav način da se pokrijete vi morate napraviti umni zaključak, na priliku o tome da je izgovoreno predloženje istinito...Nema težeg pitanja nego što je to koliko može da se veruje nečijem uverenju u bilo kakvom faktu, osobito gde nema mogućnosfi da se dobije ma kakav drugi dokaz. Svekolika tegoba sastoji se u tome da li treba iz iskaza da se zaključi da je on istinit. Za savest porotnika, za savest suduja, daleko bi lakše biio kada bi oni umesto takvog jednog neposrednog dokaza imali okolnosti koje bi njhovom umu davale mogućnost da ih uporede, da ih približe, da jednu sledstvom druge kontrolišu, nego li kad se pred njima istaklo pitanje o verovanju u svedodžbu čovekovu. kad se u jednom važnom delu postavi sudiji pitanje: da li je on nameran u tako važnoj stvari da se osloni na zakletvu čoveka koji kaže da je nešto video ili čuo onda se sudija licem k licu postavlja u najvažniji deo svojih dužnosti, i onda ne stoji to, da iz neposrednog dokaza ne treba praviti umni zaključak." P. J. Savić: Teorija sudskih dokaza u krivičnim delima, Beograd, 1886. str. 47. 7J

' Loewe-Rosenbcrg:Grosskomentar, 24. Aufl. 16. Lieferung, Muencben, 1987. str. 213. Kako su sa stanovišta postojanja ili nepostojanja logičkog zaključivanja o vezi dokazne i sporne činjenice, kao kriterij um a za deobu dokaza na neposredne i posredne, svi dokazi indicijalni dokazi, moguće je razlikovanje indicijalnih dokaza na indicijalne dokaze u užem i širem smislu. O tome: K. Engisch: Logische Studien zur Gcsetzesanwendung, Heidelberg, 1963. str. 66, 81, navedeno prema; J. Kuehl: Processgegenstand und Beweisthema im Strafverfahren, Baden-Baden, 1987. str. 116. Isto i: W.Kaesser: VVahrheitserforschung im Strafprozess, Berlin, 1974. str. 74; Alsberg, Nucsse, Meyer: Der Beweisantrag im Strafprozess, Muenchen, 1983. str. 578. m

81

M.Grubiša: Činjenično stanje u krivičnom postupku, Zagreb, 1980. str. 11. Više o indiciji posedovanja sredstva kojim je delo izvršeno i indiciji prisutnosti na mestu izvršenja, cxcmpli causa navedenih u ovom izlaganju, videli: V. Vodinelić: Kriminalistika, Beograd. 1984. str. 230, 231, 243, 244; U vezi iskaza svedoka očevidca, uzetog takodje kao primer, u fazi proveravanja dokazne činjenice postoji opasnost od tzv. nekritičkog verovanja svcdoku očevicu. Psihologija iskaza ukazuje na mnoge probleme koje nosi opžanje i iskazivanje opaženog, koji mogu dovesti i do pogrešne ocene iskaza svedoka u krivičnom postupku. O tome: R. Grassberger: Psvchologie des Strafverfahrens, Wien, 1968. str. 199; V.Vodinelić: op.cit. str. 281 i dalje; M.Aćimović: Psihologija zločina i sudjenja, Beograd, 1987. str. 205 i dalje; ,S2

55

Glava druga 2. 2.2. Indicije i čulno opažanje kao poseban način utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku Prema tumačenju koje logičko zaključivanje označava kao isključivu posebnost posrednih dokaza, neposredne dokaze, za razliku od posrednih, karakteriše neposredno utvrdjivanje važnih činjenica putem čulnog opažanja bez procesa logičkog zaključivanja.83 U novijoj procesnoj teoriji ovo shvatanje je unekoliko modifikovano, pa se razlikuju dva oblika utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku: neposredni, direktni i posredni, indirektni. Pravno relevantane činjenice se utvrdjuju neposredno na dva načina: vlastitim čulnim opažanjem organa krivičnog postupka i neposrednim, direktnim dokazom, tj. dokazom u užem smislu reci iz koga nadležni organ neposredno saznaje za važne činjenice. Posredno utvrdjivanje činjenica se vrši pomoću jedne ili više indicija, odnosno putem posrednih dokaza, jer se ovim dokazima važne činjenice utvrdjuju posredno, logičkim zaključivanjem. Pri tome indicije, kao i svaka druga činjenica, mogu da budu utvrdjene ili čulnim opažanjem organa krivičnog postupka ili dokazivanjem. 84 U osnovi ove teorije o utvrdjivanju činjenica stoji shvatanje da postoje dva načina utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku: vlastito čulno opažanje organa koji utvrdjuje činjenice i dokazivanje. 85 Naime, prema ovom shvatanju "...sve mogućnosti (načine) saznanja činjenica od strane organa krivičnog postupka možemo podjeliti u dve osnovne vrste. U prvu vrstu spada vlastito opažanje od strane organa krivičnog postupka, u drugu vrstu spadaju H3 Tako: J.Glaser: Handbuch des Strafprozessrechts, Leipzig, 1883. str. 366 i dalje; B .Marković: O dokazima; Beograd, 1908. str. 101; N.Ogorelica: Kazneno procesuaino pravo, Zagreb, 1889. str. 327. 84 V.Baver: op. cit. str. 21, 22. Ista shvatanja o načinima utvrdjivanja važnih činjenica u krivičnom postupku postoje i u gradjanskom procesnom pravu: "Kad sudija neposrednim čulnim zapažanjem saznaje istinu o nekoj činjenici koju je jedna stranka navela kao osnov svog zahteva, onda izmedju sudije i činjenice u pitanju nema nikakvog posrednika, nema dakle dokaznog sredstva (mediuma). Sama činjenica, ako tako može da se kaže, daje obaveštenje o sebi (evidentia rei). Takav način obaveštavanja o činjenici, način saznavanja o činjenici moguć je samo kad činjenica u pitanju još uvek postoji u trenutku kada se o njoj pred sudom raspravlja, odnosno u trenutku kada je stranka uputila zahtev sudu da se ta činjenica utvrdi (obezbedjenje dokaza), i kada je ona sudiji pristupačna. Tada sudija činjenicu u pitanju saznaje na taj.način što je neposredno opaža, tj.neposredno se uverava o njenom postoja nju ili nepostojanju (dokaz uvidjajem). Mnogo češće, medjutim, stranke obrazlažu svoje zahteve činjenicama iz prošlosti, ili činjenicama koje sudu nisu neposredno pristupačne. Tda se saznanje o njima može dobili samo posrednim putem- preko dokaznih sredstava." M. Marković: Gradjansko procesno pravo, Beograd, !957. str. 106. 85

56

Pojam indicijalnog dokaza ostali načini saznanja...Utvrdjivanje činjenica vlastitim opažanjem onoga tko činjenice utvrdjuje najjednostavniji je i, u pravilu, najpouzdaniji način utvrdjenja (saznanja) činjenica. Mogućnost pogrešnog utvrdjenja činjenica vlastitim osjetilima (pretežno osjetilom vida i sluha) bitno je manja nego pri bilo kojem drugom načinu utvrdjivanja činjenica. Ako onaj tko utvrdjuje činjenice ne može činjenice utvrditi vlastitim opažanjem, mora se poslužiti drugim izvorom saznanja o činjenicama koji mu stoji na raspolaganju. Ti drugi izvori saznanja o činjenicama (različiti od vlastitog opažanja) nazivaju se dokazima." 86 Nasuprot ovom stavu, u procesnoj teoriji postoji i mišljenje da da je dokazivanje jedini način utvrdjivanja činjenica87 u krivičnom postupku, jer se čulno opažanje, već po prirodi delatnosti dokazivanja u krivičnom postupku, ne odigrava izvan sfere dokazivanja. "Bitno je kod dokaznih sredstava to da su njima sadržani podaci (čnjenice) o krivičnom delu, odnosno podaci u vezi sa krivičnim delom. Kod uvidjaja su takvi podaci inkorporirani u materiji, m V.Baver: op. cit. str. 14, 15. Isto shvatanje zastupa i D. Krapac: Procesno pravni aspekti utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku, JRKK, 81/3-4, D. Krapac: Utvrditi činjenice znači uvjeriti se u njliovo postojanjevlastilim opažanjem iii dokazivanjem, N. Zakonitost, 82/11-12; kao i niz ruskih autora: V.J.Lišvic: Princip neposredstvenosti v sovetskom ugolovnom processc, Moskva, 1949. str.18,19; A.A.Pontikovski: K vprosu o teoretičeskih osnovali sovetskoi kriminalistiki, Moskva,, 1955.25; A.A.Starčenko: Logika v sudabenom isledovaniu, Moskva,1958. str.19,20; V.S.Nikolaev: Obsnovanost prigovora, Moskva, 1959. str.37,39; V.Arsenjev: Voprosi obštei teorii sudebnih dokazateljstv, Moskva, 1964, str.71-82; P.A.Lupinskaja: Dokazivanje v sovetskom ugolovnom processe, Moskva, 1966. str.21,22; J.M.Luzgin: Raslcdovanie kak proces poznania, Moskva, 1968. str.l2,13;R.S.Belkin: Kriminaistjka i dokazivanie.MOskva, 1976. str.13; VJ.Dorohov: Teoria dokazateljstv v sovetskom processe, Moskva, 1973. str. 202,204. Navedeno prema: V.Vodinelić: Naučni problemi..., str. 238.

*7 O tome šta se podrazumcva pod utvrdjivanjem činjenica u krivičnom procesnom pravu, u procesnoj teoriji postoje različita shvatanja. Prema jednom tumačenju utvrditi neku činjenicu u krivičnoj proceduri znači ustanoviti da li ta činjenica postoji ili nepostoji, odnosno da li je ta činjenica u odredjenom vremenu postojala ili nije postojala. Tako: V. Baycr: op. cit. str. 49; D. Krapac: Procesno pravni aspekti ulvrdjivaja Činjenica u krivičnom postupku, JRKK, 81/3-4; D. Krapac: Utvrditi činjenice znači uveriti se u njihovo postojanje vlastitim opažanjem ili dokazivanjem. N. zakonitost, 82/11-12. Prema drugom tumačenju, u definisanju ove aktivnosti u krivičnom postupku treba poći od toga da utrdjivanje činjenica po svojoj suštini jeste gnoseoloŠki proces (dakle odnosi se na ustanovljavaje da li odredjene činjenice postoje ili ne postoje), ali istovremeno treba uzeti u obzir da se takav proces odvija u normativno regulisanoj formi i da rezultira donošenjem odluke o krivičnoj stvari. Iz tih razloga, utvrditi činjenice u krivičnom postupku znači: "...ustanovljenje u propisanoj formi i autoritativno proglašenje od strane za to ovlašćenog sudskog organa u njegovoj odluci, postojanja ili nepostojanja skupa odredjenih činjenica na kojm se temelji odlučivanje u krivičnom postupku". To znači da čnjenice utvrdjuje isključivo sud u svojoj odluci, i kao utvrdjene činjenice uzimaju se one za koje je sud u svojoj odluci našao da potoje. O tome: M. Grubiša: Sta značiu procesno pravnom smislu utvrditi činjenično stanje (činjenice) i tko ga utvrdjuje u krivičnom postupku, N. zakonitost,82/6; M. Grubiša: Kojim se sredstvima i na koji način utvrdjuje Činjenično stanje u krivičnom postupku, N. Zakonotost, 82/7-8.

Ibidem

57

Glava druga odnosno u obliku predmeta uvidjaja, a kod svedoka oni su urezani u njegovom sećanju i pamćenju. Sada je potrebno da sudac u krivičnom postupku "pročita" i sazna te podatke iz tih izvora saznanja...Pri tome je bitno da ta dokazna sredstva sadrže u sebi podatke o krivičnom delu i da ona "govore" o tim podacima, a da ih sudac jedino "očitava" iz njih, ali bez ikakva značenja da li on to čini pomoću organa vida, sluha, opipa, njuha...U svim slučajevima zajedničko je to da sudac dolazi jednako pomoću pojedinih svojih čula do saznanja potrebnih podataka o krivičnom delu učiniocu, ali uvek isključivo posredstvom pojedinih osnova (dokaza) što su na ovaj ili onaj način bili u neposrednom kontaktu sa krivičnim delom i zato što sadrže takve podatke, a nika ko ne neposredno (jer on nije bio ni u kakvom kontaktu sa krivičnim delom), pa u svim tim slučajevima može biti reci samo o utvrdjivanju činjenica dokazivanjem...Prema tome, nema nikakve razlike izmedju uvidjaja, svedoka, isprava i ostalih dokaznih sredstava jer saznanje činjenica pomoću njih predstavlja uvijek i jednako samo dokazivanje. O utvrdjivanju činjenica neposrednim (vlastitim) opažanjem, bila bi riječ jedino u slučajevima kada sudac sam zapazi te činjenice, ali u takvim slučajevima pestaje prema zakonu njegova funkcija suda i on se transformiše u svedoka." 88 U prilog teze o dokazivanju kao jedinom načinu utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku argumente daje i teorija informacija, koja predstavlja osnovu procesa dokazivanja.U tom smislu jedini mogući put za spoznavanje celokupnosti činjenica koje ulaze u predmet dokazivanja jeste prikupljanje, proveravanje, izgradnja dokazne zgrade i njena ocena, jednostavno zato što su sporne činjenice stvar prošlosti, a neposrednom opažaju su dostupni samo dokazi, činjenice u smislu signala- nosioca informacije.89 Osim toga, ni ZKP ne poznaje neposredno čulno opažanje suda kao način utvrdjivanja činjenica na kojima se temelji sudska odluka, niti predvidja procesnu formu za tzv. neposredno saznavanje spornih čnjenica. Odgovarajuća zakonska norma izričito i kategorično zahteva da se presuda temelji samo na dokazima koji su izneti na glavnom pretresu. Pravno relevantne sporne činjenice utvrdjuju se i idicijama i neposrednim dokazima na isti i jedini mogući način, dokazivanjem, a razlika je u tome što je kod indicija u procesu dokazivanja, osim nepobitno utvrdjene 88

M.Grubiša: Činjenično stanje u krivičnom postupku, Zagreb, 1980. str. 11. ' V. Vodinelić: Naučni problemi na relaciji dokazni izvor-dokaz-dokazivanje u krivičnom procesnom pravu, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 94/3-4, str. 287. 8J

58

Pojam indicijalnog dokaza dokazne činjenice (kao kod neposrednih dokaza), neophodno ustanoviti i pravo značenje (jedno od više mogućih) njene veze sa spornom činjenicom. 2. 2.3. Indicije, osnov sumnje i osnovana sumnja Indicije se vrlo često drugim recima označavaju i kao osnovi sumnje ili osnovi podozrenja i najčešće se vezuju za pretkrivicni postupak, zbog čega se postavlja pitanje da li su indicije dokazi. Naime, u praksi se relativno često čuje tvrdnja "postoje samo indicije a ne i dokazi", a u procesnoj teoriji i kriminalistici se ističe da indicije nemaju dokaznu vrednost u krivičnom postupku i da samo pomažu da se prikupe dokazi o delu i izvršiocu. Što se tiče odnosa indicija i osnova sumnje, ima više razloga zbog kojih bi izrazi indicije, osnovi sumnje i osnovi podozrenja mogli da budu uzeti kao sinonimi. U čisto gnoseološkom smislu indicije se mogu dovesti u vezu sa izrazom "osnovi sumnje", uzimajući u obzir da sama indicijalna činjenica svojom prirodom, višeznačnom povezanošću sa spornim činjenicama, daje i mogućnost, osnov sumnje ili osnov podozrenja, da su ove dokazna indicijalna i sporna dokazujuća činjenica povezane, izmedju ostalog, i u smislu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti odredjenog lica. I u praksi se indicije otkrivaju i prikupljaju, po pravilu, pre neposrednih dokaza ( na primer: tragovi krivčnog dela, alibi). 91 Sa druge strane, istorijska geneza propisa krivičnog procesnog prava koji se odnose na normiranje uslova za pokretanje prethodnog postupka pokazuje da su i sami zakonski propisi u početku defnisali osnove sumnje kao indicije. Tek posle donšenja modernih procesnih zakona krajem XIX veka, teorija i praksa indicije tumače kao dokaze na kojima se takva sumnja zasniva. 92 Naime, austrijski Zakon o krivičnom postupku iz 1853. godine, po ugledu na koji je kasnije donet i srpski Zakonik o krivičnom postupku iz 1865. i hrvatski iz 1875. godine, a dalje po ugledu na ove zakone i Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, definiše

1.1 Vidi: Aleksić: Kriminalistika, Beograd, 1982. str. 189; B. Krivokapić: Kriminalistika, opšti deo, Beograd, 1990. str. 190, 191. 1.2

D. Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 30.

59

Glava druga osnove sumnje kao indicije. Član 135. ovog zakona predvidjao je da su "pravni osnovi sumnje" (rechtliche Verdachtsgruende) na osnovu kojih se protiv okrivljenog pokretala tzv. posebna istraga, okolnosti u čijem se odnosu sa kažnjivim delom može zapaziti takva veza, iz koje je po nepristrasnom sudu verovatno da je ta osoba i učinila to kažnjivo delo, ili u njemu učestvovala. Nakon ukidanja zakonske ocene dokaza, nastala je i zakonska definicija osnova sumnje, ali je ostao isti termin kome su i teorija i praksa nastavile da pripisuju isto značenje.93 Pozitivno krivično procesno zakonodavstvo ne upotrebljava izraz "osnovi sumnje" u značenju indicija, odnosno dokaza na kojima se takva sumnja zasniva. Ovim izrazom se u tekstu zakona označava stepen saznanja o spornim činjenicama koje se dokazuju i koji od nadležnih organa zahteva preduzimanje odredjenih radnji, (čl.151 ZKP), odnosno činjenice i okolnosti koje omogućavaju sumnju (za razliku od osnovane sumnje, tj. činjenica i okolnosti koje opravdavaju sumnju).94 Iz tih razloga izraz "indicija" i izraz "osnov sumnje" ne treba uzimati kao sinonime.95 Sa druge strane treba praviti i razliku izmedju indicija i indicijalnog dokaza Pojedinačne indicije posmatrane izolovano nemaju svojstvo dokaza. Njihova osnovna karakteristika u odnosu na predmet dokazivanja jeste nesamostalnost i fragmentarnost. Tek više indicija koje su medjusobno tako povezane da isključuju svako drugačije postojanje spornog činjeničnog stanja, osim onog koje prozilazi iz njih, predstavljaju indicijalni dokaz. U smislu distinkcije indicija, osnova sumnje i osnovane sumnje zanimljivo je i shvatanje koje razlikovanje indicija i dokaza vezuje za postojanje osnovane sumnje, odnosno za postojanje osnova sumnje. "U slučaju kada činjenice i okolnosti samo nagoveštavaju postojanje krivičnog dela i učinioca postoje osnovi sumnje, a kada činjenice i okolnosti ukazuju na krivično delo i njegovog učinioca, onda postoji osnovana sumnja. U prvom
60


slučaju činjenice i okolnosti se nazivaju indicijama (ili osnovima podozrenja), a veza izmedju njih i krivičnog dela kao i učinoca samo je moguća. U drugom slučaju činjenice i okolnosti nazivaju se dokazima, jer je veza izmedju njih i krivičnog dela i učinioca uspostavljena."96. Može se reći da krivični postupak predstavlja postupno kretanje unapred i to pre svega postupno jačanje saznanja o spornim činjenicama u okvirima odredjene sudske procedure. Put širenja saznanja o krivičnom delu i njegovom učiniocu jeste i put stvaranja indicijalnog dokaza, odnosno put od tzv. indicija prvog zahvata, koje imaju samo orjentaciono-eliminacionu vrednost a ne i sadržinu i značaj dokaza, do razvijanja konačne slike spornog dogadjaja. Medjutim, postojanje osnovne sumnje ne čini jednu činjenicu dokazom, nego dokazi, relevantni i u spoznajnom i u proceduralnom smislu, omogućuju postizanje osnovane sumnje. Medjusobni odnos saznanja o spornim činjenicama (osnov sumnje, osnovana sumnja) i dokaza jeste takav da se samo postojanje ili nepostojanje dokaza ne čini zavisnim od stepena saznanja o delu i učiniocu. Povezanost dokaza i osnovane sumnje, teče prevashodno u obrnutom smeru. Dokazi presudno utiču na konkretan stepen spoznaje spornog dogadjaja, pa pitanje da li postoji osnov sumnje (pretkrivični postupak), osnovana sumnja (istraga), verovatnoća u užem smislu reci (podizanje optužnice i glavni pretres), zavisi od toga koji i kakvi dokazi su prikupljeni. Sami po sebi dokazi, bilo posredni bilo neposredni, imaju u odnosu na predmet spoznaje (predmet dokazivanja) objektivan karakter. Njihova veza, jednoznačna ili višeznačna, sa spornom činjenicom se ne "uspostavlja" nego objektivno postoji, pa kada se u dokaznoj proceduri na način odredjen zakonom utvrdi, omogućava kretanje u saznanju o delu i učiniocu od osnova sumnje do izvesnosi, potrebne za donošenje presude. Činjenica da sa osnovanom sumnjom započinje krivična procedura i da se uspostavlja obaveza da dokazivanje teče u propisanoj procesnoj formi odnosi se na dokaznu informaciju koja time, osim što po svojoj materijalnoj sadržini ima značenje dokaza i u formalno-procesnom smislu postaje dokaz, i ne menja odnos indicija, osnova sumnje i osnovane sumnje. Pojedinačne indicije prikupljene u fazi koja prethodi pokretanju krivične procedure ne postaju indicijalni dokaz pokretanjem istrage, odnosno postizanjem osnovane sumnje, dok sa druge strane postoji i mogućnost da se pod odredjenim 96

Z.Simić-Jekić: Krivično procesno pravo, Beograd, 1982. str. 189.

61

Glava druga uslovima pojedini dokazi fiksiraju već u pretkrivičnom postupku putem istražnih radnji koje se preduzimaju pre pokretanja istrage. 2.2. 4. Indicije i stvarni dokazi Podela dokaza ne neposredne i posredne i deoba na personalne i stvarne predstavljaju dva načina klasifikovanja dokaza izvršena prema različitim kriterijumima. Medjutim, u procesnoj literaturi ima shvatanja koja posredne dokaze, indicije, izjednačavaju sa stvarnim dokazima. Nasuprot direktnim dokazima, pod kojima podrazumeva samo one dokaze koji se zasnivaju na neposrednom čulnom opažanju (priznanje i iskaz svedoka), F. Meixner indicije, koje odredjuje kao sva obeležja koja u manjoj ili većoj meri upućuju na delo i učinioca, drugim recima označava i kao neme svedoke počinjenog dela i krivice nekog lica i navodi da se sasvim opravdano umesto izraza indicijalni dokaz često upotrebljava i izraz tehnički dokaz ili stvarni dokaz. Razloge za to nalazi u vrlo širokoj primeni tehničkih sredstava i stručno-tehničkih znanja prilikom korišćenja ovog dokaza, mada i neke druge nematerijalne okolnosti od značaja za sporni dogadjaj, koje nisu tragovi ili predmeti, na primer: lažni alibi, perseverancu, pokušaj bekstva i skrivanja, takodje odredjuje kao indicije. Obzirom da isprave i drugi pismeni dokumenti, nalazi i mišljenja veštaka i daktiloskopski tragovi, nemaju prirodu direktnih dokaza (na način na koji ih ovaj autor odredjuje) a ne mogu da se označe ni kao posebna, nezavisna vrsta dokaza, Meixner ih u okviru ovako postavljenog tumačenja indicija naziva "posebnom vrstom indicijalnih dokaza".97 Nema sumnje da je korišćenje najsavremenijih naučnih znanja i tehničkih sredstava u dokazivanju indicijama postalo neophodno i da je egzaktnost karakteristična za njih, bitno doprinela široj primeni i većem poverenju u ovu vrstu dokaza. Medjutim, napredak u tehnici prikupljanja i proveravanja dokaza nije uticao i na menjanje njihove prirode i na stvaranje posebnih vrsta dokaznih sredstava specifičnih upravo po tome, dokaznih sredstava sui generis, niti je relativizovao podele dokaza i omogućio sistemsko 97

F.Meixner: Der Itidizienbeweis, Hamburg, 1962. str. 48, 49; S Kasper: Frei Beweiswuerdigung und moderne Kriminaltechnik, Hamburg, 1975. sir. 55. Uporedi: G. Kasper: Freie Beweiswuerdigung und moderne Kriminaltechnik, Hamburg, 1975. str. 54, Alsberg, Nuesse, Meyer: Der Beweisantrag im Strafprozess, Muenchen, 1983. str. 578. beieska 21.

62

Pojam indicijalnog dokaza razlikovanje dokaza na grupe mešanjem više principa. 98 U ovom slučaju radi se o različitim grupama dokaza, direktnim i indirektnim s jedne strane, i stvarnim i personalnim sa druge strane, koje svaka za sebe, obzirom na zasebne kriterijume razlikovanja, imaju specifičnosti istog reda i iste vrste. Svaka istovremena podela podela dokaza na osnovu više različitih osnova dovodi do nejedinstvenosti, heteronomnosti i konfuzije. Osnovno obeležje indicija nije, uz poseban odnos sa spornim činjenicama, i njihova materijalna priroda, nego je to isključivo specifična povezanost sa spornim činjenicama, zbog čega svaki stvarni dokaz, baš kao i personalni, zavisno od konkretnih okolnosti može da bude ili direktan ili indirektan dokaz. 2. 2. 5. Indicije i presumpcije Okolnost da se i kod indicija i kod presumpcija postojanje i istinitost neke važne sporne činjenice odredjuje na osnovu postojanja nekih drugih činjenica, navodi na tumačenja njihovog medjusobnog odnosa u smislu postojanja samo zanemarivih razlika, koje sa stanovišta dokazivanja, uzimajući u obzir pre svega zaj edničke karakteristike, dozvolj avaj u i njihovo poistovećivanje. Izmedju indicija i presumpcija, prema ovom tumačenju, postoji razlika samo u nijansama jer se jedna odnosi na konkretan slučaj a druga na opštu situaciju, dok je u dokazivanju njihova uloga ista.99 Na isti način, tesnom vezom presumpcija i indicija, obrazlaže se i stav o utvrdjivanju odlučnih čnjenica putem zakonskih pretpostavki kao specijalnom načinu indicijalnog dokazivanja. 100 Presumpcije se u pravu koriste kada se, kao i kod indicija, istinitost odredjenih činjenica utvrdjuje na osnovu postojanja nekih drugih činjenica, ali i>s

U savremenoj procesnoj literaturi ima shvatanja da upotreba savremenih sredstava kriminalističke tehnike, utemeljenih na najnovijim naučnim saznanjima, s jedne strane pridaje sasvim relativne i ograničene vrednosti razlikama medju pojedinim dokaznim sredstvima, a sa druge strane upućuje na realno postojanje tzv. kriminalističko-tehničkog stvarnog dokaza, koji se ne može podvesti pod pojedinačna klasična dokazna sredstva, pa se, obzirom da ne predstavlja samostalno dokazno sredstvo, tumači kao "ciljna kombinacija svedoka, stručnog svedoka, veštačenja i uvidjaja". O tome: F.Gecrds: Sachbeweis und Sachverstaendigenbeweis aus kriminalistischer Sicht, Archiv fuer Kriminologie, Band 172, 120/83; S.G.Kasper: op. cit. str. 54, 55; LoevveRosenberg: Grosskomentar, 24. Aufl. Lieferung Berlin, 1987. str. 8. 1)9 F.Goiphe: L'apperciation des preuves en justice, Pariš, 1947. str. 246, 247. 1011 Vidi: B. Starović, R. Keča: Gradjansko procesno pravo. Novi Sad, 1995. str. 217.

63

Glava druga obzirom na to da se takvo utvrdjivanje kod presumpcija vrši bez dokazivanja tu prestaje svaka podudarnost sa indicijama. Upotreba pravnih pretpostavki oslobadja tereta dokazivanja lice koje se na pretpostavku poziva. Kod neoborivih pretpostavki (presumptio iuris et de iure) ne može se dokazivati suprotno, dok oborive presumpcije (presumptio iuris tantum) 101, pod odredjenim uslovima, dozvoljavaju takvu mogućnost. Subjekat koji se poziva na presumpciju treba samo da dokaže da postoje okolnosti koje su osnov presumpcije. Sporna činjenica se tada smatra istinitom bez mogućnosti osporavanja kod apsolutnih pretpostavki ili sa mogućnošću dokazivanja suprotnog kod oborivih pretpostavki, ali samo ukoliko dodje do osporavanja presumpcije. Kao i pravne, i prirodne pretpostavke isključuju dokazivanje, s tim što se kod ovih pretpostavki, za razliku od pravnih čija je snaga i obaveznost normativno utemeljena, smatra da postojanje nekih činjenica potvrdjuje prirodan tok stvari i iskustvo stečeno na velikom broju slučajeva, pa njihovo utvrdjivanje nije potrebno ni u krivičnom postupku.102 Poistovetiti presumpcije i indicije značilo bi da se, i u slučaju indicija, utvrdjivanje sporne činjenice svodi na konstataciju da se i u konkretnoj situaciji radi o okolnostima koje se najčešće odvijaju po odredjenom redu, odnosno da je grupa činjenice najčešće povezana na odredjeni način, zbog čega se tvrdi, bez upuštanja u analizu i dokazivanje konkretnih okolnosti, da se i sporni krivični dogadjaj odvijao na isti način. U delikatnim uslovima krivične procedure to bi značio da konkretne pravno relevantne činjenice ostaju verovatne, samo pretpostavljene a ne i dokazane i nepobitno utvrdjene, sa svim posledicama po konačnu sudsku odluku koje iz toga proizilaze. Logički, suština razlike izmedju indicija i presumpcija tiče se karaktera velike premise u logičkom silogizmu koji stoji u njihovoj osnovi. 103 Kod presumpcija velika premisa u osnovi predstavlja jednu generalizaciju, ono što se najčešće dogadja (id quod plerumque fit). Kao takva ona nije izvesna nego verovatna, ali postoji uvek kada se konkretna činjenica može pod nju podvesti, što znači da prezumpcije nose "gotovu" verovatnoću i ne zahtevaju nikakvo ispitivanje. Kod indicija ne postoji "gotova" velika premisa jer je za pouzdan 1111

G. Bellavista ističe da, za razliku od presumptio uiris tantum, "indicija opŠtem i verovatnom podatku pridodaje specifičan i izvestan podatak". G. Bellavista: op. cit. str. 288. 102

V. Bayer: Jugoslavensko krivično procesno pravo II, Zagreb, 1980. str. 28, 29. 1113 O

tome: J. Glaser: Beitrage zur Lehre vom Beweis, Leipzig, 1883. str. 148.

64


indicijalni dokaz neophodno u svakom konkretom slučaju ispitati i pecizirati tvrdnju iz velike premise. Drugim recima, u slučaju presumpcije sud već ima gotov zaključak koji ga oslobadja bilo kakvog individualnog utvrdjivanja, dok se kod indicija, obzirom da se uvek odnose na vezu izmedju dve konkretne činjenice, kao neophodno zahteva upravo takvo istraživanje.104 2. 2. 6. Indicije i notorne činjenice Pod notornim ili opštepoznatim činjenicama podrazumevaju se činjenice iz prošlosti ili sadašnjosti koje kao istinte poznaje duže vreme širi krug ljudi zbog čega se u postupku ne zahteva njihovo naknadno utvrdjivanje. Obzirom da se smatra ustanovljenom, kada pred sobom ima takvu činjenicu sud će, samo konstatovati njeno postojanje i s njom će, bez dokazivanja, dalje postupati kao sa činjenicom čija je istinitost utvrdjena u krivičnom postupku. 105 Pri tome se "poznatost" tumači kao mogućnost da svaki razuman čovek prosečnog životnog iskustva može da zna za takvu činjenicu ili da se bez teškoća i bez potrebe posedovanja posebnih stručnih znanja o njoj obavesti iz pouzdanih, svima dostupnih izvora.106 Alsberg, Nuesse, Meyer iznose stav da u odredjenim situacijama u postupku dokazivanja i indicije mogu da figuriraju kao opšte poznate činjenice. "Sve posredne činjenice (indicije i pomoćne činjenice) mogu da budu opšte poznate. Stav da sud može bez dokazivanja uzeti samo one okolnosti koje su u pozadini izvršenog dela jeste netačan...Isto kao i opšte

104 Tumačenje da dokazivanja putem zakonskih pretpostavki predstavlja specifičan vid dokazivanja indicijama, zasniva se sličnostima u suštini procesa logičkog argumentovanja kod indicija i presumpcija. "Specifičan način dokazivanja indicijama je utvrdjivanje odlučnih činjenica putem zakonskih presumpcija. Uvodi se iz istih razloga kao i druga indicijalna dokazivanja. Samo što važnost pravnog odnosa i mogućnost da se ovde unapred identifikuju te ćinjnice, opredeljuje da se zakonom formulišu pretpostavke o postojanju pravo relevantnh činjenica (presumptiones iuris). I tu se postojanje odlučnih činjenica izvodi iz dokazanih indicijalnih činjenica...Indicijalne činjenice su unapred, više ili manje, odredjene u zakonskoj formuli (baza presumptivnosti). Iz dokaza da je tvrdnja o njima istinita, snagom zakonskog pravila utvrdjuje se da postoj pravno relevantna čnjenica. Znači, do saznanja odiučne činjenice ne dolazi se logičkom operacijom-izvodjenjem zaključka da jedan skup indicijalnih činjenica upućuje na postojanje relevantnie činjenice- kao sto je to kod običnog dokazivanja indicijama. Konkluziju o postojanju odlučn činjenice zamenjuje pravilo pravne pretpostavke." B. Stanković, R. Keča: Gradjansko procesno pravo, Novi Sad. 1995. str. 216,217. 11)5 T.Vasiljević: Sistem krivičnog procesnog prava, Beograd, 1981. str. 296. 106

Alsberg,Nuesse,Meyer: Der Beweisantrag im Strafprozess, Muenchen, 1983. str.535,536.

65

Glava druga poznate činjenice, i indicije i pomoćne činjenice u dokazivanju mogu da se vrednuju kao opšte poznate...Uopšteno se može uzeti da kao opšte poznate dolaze u obzir samo one indicije koje su u pozadini dogadjaja a istovremeno predstavljaju podlogu u izvodjenju velikog broja istovrsnih krivičnih dela, ili su za njih od simptomatskog značenja, pa su i u nebitno izmenjenim okolnostima uvek iznova povezane sa odredjenim dogadjanjima od krivično pravnog značenja. Sudija pri tome nije prinudjen da izvodi uvek novi dokaz jer je u postupku dokazivanja u mnogim drugim slučajevima stekao sigurnu sliku o dogadjajima sa istim činjenicama ili je navikao na stanje stvari te vrste, nešto kao kada mesto dogadjaja poznaje iz drugog postupka."107 Iako je moguće da se opšte poznata, notorna činjenica pojavi kao indicija, na primer kod utvrdjivanja alibija činjenica da li je odredjeni dan praznik ili ne, ili da li u odrdjenom vremenu bila moguća saobraćajna veza sa nekim mestom 108, generalno se ne može prihvatiti stav da se indicije, čak i one koje spadaju u kategoriju daljih, u krivičnom postupku mogu koristiti bez dokazivanja. Za svaki dokaz, pa tako i za indicije, provera dokazne činjenice predstavlja conditio sine qua non. Mada je opšte poznato da je u kritičnom vremenu postojala saobraćajna veza sa odredjenim mestom, u konkretnom slučaju je neophodno proveriti da li je tada zaista i funkcionisala, odnosno da li se sve odvijalo na uobičajen način ili je bilo, što je uvek moguće, nekih odstupanja. Jeste opšte poznato koji su dani državni praznici, medjutim za konkretni krivični dogadjaj od presudnog značaja može da bude pitanje da li se i tog prazničnog dana sve odvijalo na uobičajen način, ili je ipak postojala mogućnost da je, na primer okrivljeni iz nekih razloga bio na svom radnom mestu, ili je radnja koja je inače praznikom zatvorena u spornom vremenu bila otključana, na primer zbog provere električnih instalacija, itd, itd. Logički, kao i kod presumpcija, i u slučaju notornih činjenica, postoji gotova velika premisa koja generalizuje odredjene situacije i koja se smatra izvesnom čim se konkretne činjenice uklapaju u njene okvire, zbog čega i ne zahteva nikakvo ispitivanje. Sasvim suprotno, pouzdana indicija i pored generalnog podudaranja konkretnih okolnosti sa uslovima datim u velikoj premisi uvek zahteva i ispitivanje i preciziranje tvrdnje iz velike premise.

107

Ibidem, str. 542, 550. Ove primere navode Alsberg, Nuesse, Meyer kao ilustraciju za tvrdnju da sud može bez dokazivanja uzeti da postoje i neke okolnosti, u ovom slučaju indicije, koje nisu u pozadini spornog dogadjaja. Alsberg, Nuesse, Meyer: op. cit. str. 542. 11,8

66

Pojam indicijalnog dokaza 2. 2. 7. Indicije kao pomoćni predmet dokazivanja Jedno od mogućih tumačenja pravne prirode i uloge indicija u dokaznoj proceduri, posredne dokaze ili indicije vidi kao pomoćni predmet dokazivanja. U teoriji gradjanskog procesnog prava o indicijama se govori u situacijama kada sud do svog stava o postojanju pravno relevantnih činjenica dolazi logičkim zaključivanjem iz postojanja neke druge činjenice, koja se u tu svrhu utvrdjuje i koja mora da bude nesporna, pa zbog toga ta druga čijenica (indicija) nije dokazno sredstvo nego pomoćni predmet dokazivanja.109 U suštini odredjivanje relacije indicija i pomoćnog predmeta dokazivanja za podlogu ima širu problematiku predmeta dokazivanja, i otkriva predmet dokazivanja kao još jedan u nizu ključnih a spornih pojmova dokaznog prava. 110 Shvatanje o indicijama kao tzv. pomoćnom predmetu dokazivanja upućuje na pitanje strukture predmeta dokazivanja u krivičnom postupku, odnosno na to da li u predmet dokazivanja ulaze i pomoćne činjenice i indicije, ili ne. Naime, teorija procesnog prava daje trodeobu, odnosno dvodeobu svih procesno relevantnih činjenica. Prema stavu većine autora procesno važne činjenice se mogu podeliti na tri grupe: 1. Prva grupa obuhvata činjenice koja se različito nazivaju: glavne činjenice111, činjenično stanje stvari 112, neposredno značajne činjenice 113, pravno relevantne čnjenice114ili odlučne činjenice115, ali uvek podrazumeva 1(,lJ N. Ogoreiica: Kazneno proccsualno pravo. Zagreb, 1889. str. 338; B. Poznić: Gradjansko procesno pravo, Beograd, 1978. str. 233; Vidi: S.Triva: Gradjansko parnićno procesno pravo, Zagreb, 1983. str. 102, M. Čizmović: Gradjansko procesno pravo, Titograd,1984. str. 164; B. Starović, R. Keća: Gradjansko procesno pravo, Novi Sad, 1995. str. 226. U krivičnom procesnom pravu ovo shvatanje nalazimo u starijoj teoriji, tako : N. Ogoreiica: Kazneno procesualno pravo, Zagreb, 1899. str. 338. Na isti način indicije definiše i Pravna enciklopedija: "Indicije su činjenice iz kojih se u postupku logičkim zaključivanjem izvodi zaključak o postojanju druge činjenice od koje zavisi odluka o predmetu spora (predmet dokazivanja). Indicija nema materijalno pravni značaj i predstavlja samo pomoćni predmet dokazivanja." Pravna enciklopedija, Beograd, 1979. str. 410. U istom smislu i : K. Schumacher: Technik der Rcchtsfindung, 4. Aufl. Berlin, 1973. str. 28. 110 Vidi: V. Vodinelić: Predmet dokazivanja-fundamentalan a sporan pojam krivično procesne nauke. N. Zakonitost, 86/7-8. 111 K. Geppert: Der Grundsatz der Unmittelbarkeit im deutschem Strarverfahren, Berlin, 1979. str. (63. 112 K. Goessel: Strafverfahrensrecht, Stuttgart, 1987. str. 195. 113

C. Roxin: Strafverfahrensrecht, Muenchen, 1987, str. 139.

114

V. Bayer: Jugoslavensko krivično procesno pravo II, Zagreb, 198o. str. 28, 29,

67

Glava druga sve činjenice koje obrazuju pravno relevantno činjenično stanje za donošenje sudske odluke, odnosno, drugim recima, sve činjenice koje čine predmet dokazivanja; 2. Druga grupa procesno važnih činjenica odnosi se na indicije ili indicijalne činjenice i uključuje sve one činjenice koje dopuštaju stvaranje zaključka o činjenicama iz prve grupe, odnosno omogućavaju dokazivanje odlučnih činjenica; 3. Treća grupa se odnosi na pomoćne činjenice i podrazumeva sve činjenice u koje spadaju činjenice na osnovu kojih se prosudjuje i zaključuje o kvalitetu, verodostojnosti i pouzdanosti nekog dokaza.116 Ukoliko je reč o podeli pravno važnih činjenica na dve grupe, razlkuju se glavne činjenice i dokazujuće, posredne ili pomoćne čnjenice. Glavne činjenice podrazumevaju "sastav dela u svim njegovm elementima", odnosno predmet dokazivanja, a dokazne činjenice obuhvataju sve čnjenice iz čije se veze i sveukupnosti sa drugim činjenicama zaključuje o glavnoj činjenici. 117 Na drugi način izvršena dvodeoba svih pravno relevantnih činjenica razlikuje neposredno dokazujuće činjenice, koje same sobom potvrdjuju ili sključuju sve one činjenice koje čine zakonsko biće dela, sa jedne strane, i posredno dokazujuće činjenice u koje spadaju indicije, pomoćne činjenice i iskustven stavovi.118 Nezavisno od toga da li se radi o jednoj ili drugoj podeli, nije sporno da činjenice prve grupe ulaze u predmet dokazivanja. 119 Dokazne i pomoćne činjenice predstavljaju sredstva za utvrdjivanje činjenica iz prve grupe, ali kako i same podležu proveri, ima razloga za tvrdnju da se mogu tumačiti i kao deo predmeta dokazivanja120, odnosno, iz odredjenja predmeta dokazivanja kao 115

M. Grubiša: Činjenično stanje u krivičnom postupku, Zagreb, 1980. str. 14. K. Goessel navodi i červrtu grupu pravno relevantnih činjenica u koju svrstava tzv. iskustvene Činjenice. K. Goessel: op. cit. str. 195 117 R.S.Belkin: Sobiranie, isledovanie i ocenka dokazateljstv, Moskva, 1976. sir. 19; Ugolovnii proces, grupa autora u redakciji: N. S. Alekseev, V. Z. Lukaševič, P. SR. Eljkin, Moskva, 1972. str. 97; Teoria dokazateljstv, grupa autora u redakciji: J. V. Karpec, V. J. Kudrjavcev, G. J. Kočarov, G. M. Minjkovski, Moskva, 1873. str. 140. 1,6


skupa svih važnih činjenica od značaja za sudsku odluku može se zaključiti da tu spadaju i indicije.121 Stav o indicijama kao delu predmeta dokazivanja ili kao pomoćnom predmetu dokazivanja najčešće ne prati detaljnija i iscrpnija argumentacija, zbog čega se i ne zapaža nezgodna logička neslednost u ovakvom odnosu stvari koja vodi do poistovećivanja onoga šta se dokazuje (predmet dokazivanja) sa onim čime se dokazuje (dokazi). Shvatanje koje indicijama daje svojstvo dela predmeta dokazivanja ili pomoćnog predmeta dokazivanja zasniva se na vidjenju indicija samo kroz njihovu činjeničnu osnovu, odvojeno od onih karakteristika koje takve činjenice čine dokazima. Kao i svaka druga činjenica koja predstavlja osnov za donošenje sudske odluke, i indicijalna činjenica mora da bude neosporno utvrdjena na način i u formi koju predvidja zakon. Medjutim, time se u potpunitosti ne ispoljava značenje koje takve činjenice imaju u proceduri dokazivanja, pa to nije razlog koji opravdava tumačenje njihove prirode u smislu dela predmeta dokazivanja ili pomoćnog predmeta dokazivanja. Prava uloga ovih činjenica u postupku dokazivanja, utvrdjivanje pravog od više mogućih značenja njene veze sa pravno relevantnim spornim činjenicama koje čine predmet dokazivanja, dolazi do izražaja tek pošto je činjenična osnova proverena i dokazana. Na primer, indicija prisutnosti na mestu izvršenja proverava se i dokazuje iskazima svedoka, veštačenjem daktiloskopskih tragova, ali time što u odredjenom trenutku i sama podleže dokazivanju, u odnosu na predmet dokazivanja i na cilj dokazivanja u krivičnom postupku, ova indicijalna činjenica ne gubi svojstvo dokaza. Sa druge strane, ne može se poreći da usled mnogostruke medjusobne uslovljenosti i povezanosti svih pojava, stvari i dogadjaja, jedna činjenica u odredjenim situacijama objektivno prima višestruko značenje, pa zavisno od konkretnih okolnosti i ugla pod kojim se ispituje dobija i različite funkcije. Treba imati u vidu da veza odlučne i dokazne činjenice nije uvek kauzalna, a dokazna činjenica nije uvek posledica glavne činjenice kao uzroka, zbog čega svako dokazivanje ne može da se zasniva isključivo na dokazivanju glavne činjenice polazeći od dokazne činjenice. U osnovi moguće je izdvojiti četiri osnovna tipa veza dokazne i glavne činjenice:

1 ls

Alsbeg, Nuesse, Meyer: op. cit. str. 576. i dalje. K. Goessel: op. cit. str. 195; K. Geppert: op. cit. str. 163; Alsberg, Nuesse, Meyer: op. cit. str. 577; C. Roxin: op. cit. str. 139; R. S. Belkin: op. cit. str. 19, 20. 115

120

M. S. Slrogovič: Kurs sovetskog ugolovnog procesa, Moskva, 1968. str. 196; Teoria dokazateljstv v sovetskom ugolovnom processe, čast 1, grupa autora, Moskva, 1973. str. 140; P. S. Eljkind: Problemi dokazateljstv v sovetskom ugolovnom processe, Voronež, 1978. str. 66, 73.

68

l2] E. Doehring: Die Erforschung des Sachverhalts im Strafprozess, Berlin, 1964. str. 13; H. Roeder: Lehrbuch des oesterreichischen Strafprozessrechls, Wien, 1963. str. 136; E. Schmidt: Deutsches Strafprozcssrechts, Goetingen, 1967. str. 263.

69

Glava druga 1. glavna činjenica (thema probandi) jeste uzrok dokazne činjenice, pa se utvrdjivanjem dokazne činjenice utvrdjuje i postojanje glave činjenice, na primer tragovi krvi na predmetu kojim je izvršeno krivično delo; 2. dokazna činjenica predstavlja uzrok glavne (sporne) činjenice, na primer ubistvo iz mržnje, gde se motiv javlja i kao dokazna činjenica; 3. i glavna i dokaza činjenica jesu jedna ista posledica zajedničkog uzroka, na primer, netrpeljivost, mržnja i svadje su u slučaju pretnje ubistvom (psihološka indicija ispoljavanja volje za izvršenjem ubistva) i ubistva zajednička posledica i uzrok i za jedno i za drugo; 4. dokazna činjenica predstavlja jedan od uslova krivičnogdogadjaja, odnosno glavne činjenice, na primer, tragovi provalnikovih cipela na mestu provalne kradje nisu ni uzrok ni posledica izvršenja, ali su kao indicja prisutnosti na licu mesta uslov bez koga nema ni izvršenja krivičnog dela. 122 Imajući u vidu različite oblike veze dokazne i odlučne činjenice, moguće je da zavisno od konkretne situacije jedna ista činjenica ima različito značenje, s tim što se njena osnovna uloga sa stanovišta ukupne procedure dokazivanja odredjuje obzirom na krajnji cilj dokazivanja. U tom smislu i indicijalne činjenice, mada i same podležu dokazivanju, u odnosu na na konačni cilj dokazivanja time ne dobijaju svijstvo predmeta dokazivanja, odnosno ne gube svoju osnovnu funkciju, funkciju dokaza.

122 A. Žirjaev: Teoria ulk, str. 49, 51; Navedeno prema: V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje II, Skopje, 1985. str. 1107. Vidi i: M. S. Strogovič: Materijalna]a istina i sudabenie dokazateljstv v sovetskom ugotovom processe, Moskva, 1955. str. 351; R. S. Belkin; Sobiranie, isledovanie i ocenka dokazateljstv, Moskva, 1966. str. 75-80.

70

Glava treća STRUKTURA INDICIJALNOG DOKAZA 3.1. Elementi strukture indicijalnog dokaza Pitanje strukture indicijalnog dokaza postavlja se i rešava u zavisnosti od toga kako je odredjen pojam ovog dokaza. Iz prethodnih analiza vidi se da su indicije najčešće definisane kao činjenice koje omogućavaju zaključak o spornim pravno relevantnim činjenicama, zbog čega bi se moglo reći da strukturu indicijalnog dokaza čini odredjena činjenična osnova, kao prvi elemenat, i zaključak koji se na osnovu tih činjenica stvara o spornim odlučnim činjenicama, kao drugi elemenat, odnosno lanac indicijalnih činjenica medjusobno povezanih logičkim zaključivanjem. Medjutim, obzirom na nemogućnost da se razlikovanje na neposredne i posredne, indicijalne, dokaze dosledno izvrši prema kriterijumu postojanja, odnosno nepostojanja, logičkog zaključivanja (jer proces logičke argumentacije postoji kod svih dokaza), o čemu je bilo reci u prethodnim poglavljima, ni strukturalna specifičnost indicija ne ogleda se u postojanju logičkog zaključka o spornim činjenicama proizašlog iz indicijalne činjenične osnove. Ukoliko se u podeli dokaza na posredne i neposredne kao diferencijalni elemenat uzme posrednost, odnosno neposrednost u odnosu dokazne činjenice prema odlučnim činjenicama, logično je da se u strukturi indicijalnog dokaza kao drugi elemenat, uz činjeničnu osnovu kao prvi elemenat, pojavljuje specifičan neposredan ili posredan odnos dokazne i sporne odlučne činjenice. U slučaju neposrednih, direktnih dokaza, odnos dokazne i sporne činjenice je neposredan, direktan, dok je kod posrednih, indicijalnih dokaza ovaj odnos posredan, jer se indirektno, putem drugih činjenica, na koje se odnose ovi dokazi, ukazuje i na odlučne činjenice. Prethodne analize pokazuju da se ovde u suštini radi o tautološkom objašnjenju. Neposrednost, 71

Glava treća odnosno posrednost jedne dokazne činjenice odredjuje se neposrednošću, odnosno posrednošću njenog odnosa sa glavnim, odlučnim činjnicama. 1 Iz istih razloga, i ovo tumačenje se ne može uzeti kao adekvatna polazišna osnova za razmatranje pitanja strukture indicijalnog dokaza. Obzirom da u ovom radu kao kriterijum razlikovanja dokaza na neposredne i posredne uzimamo višeznačnost, odnosno jednoznačnost veze dokazne i sporne činjenice, posredne, indicijalne dokaze odredjujemo kao činjenice koje su višeznačno povezane sa spornim odlučnim činjenicama, tako da je u postupku dokazivanja neophodno utvrditi pravo (jedno od više mogućih) značenje ove veze. U strukturi indicijalnog dokaza, shodno tome, uočava se činjenična osnova (indicijalne činjenice), kao prvi elemenat, i specifična veza ovih činjenica sa spornim pravno relevantnim činjenicama, kao drugi elemenat. Pravo značenje, koje indicije imaju u odnosu na činjenice koje ulaze u predmet dokazivanja, medjutim, nije moguće utvrditi izolovanim posmatranjem pojedinačnih indicija. Usled fragmentarnosti i nesamostalnosti svake pojedinačne indicije, samo grupa različitih uzajamno dopunjujućih indicija čini indicijalni dokaz. Iz tih razloga, pored činjenične osnove i specifične veze ove osnove sa predmetom dokazivanja, bitan elemenat, bez koga nema indicijalnog dokaza, predstavlja i karakteristična medjusobna povezanost vise indicija. Pri tome je važno istaći da se samo uslovno, radi jasnije i doslednije analize, može govoriti o posebno izdvojenim, izolovanim, elementima, odnosno o prvom ili o drugom elementu strukture indicija. Činjenična osnova i njena višeznačna povezanost sa pravno relevantnim spornim činjeničnim stanjem ne mogu mehanički da se odvoje i da postoje kao povezani, ali u osnovi nezavisni elementi. Indicijalna činjenična osnova pojavljuje se kao relevantna u procesu dokazivanja upravo zbog karaktersticne povezanosti sa spornim odlučnim činjenicama. Sa druge strane posmatrano, višeznačna povezanost i višeznačno ukazivanje na sporne činjenice ne postoji bez odgovarajuće činjenične podloge iz koje proističe.

Vidi: H. H. Kuehne: Strafprozesslehre, Eine Einfuehrung, Kehl am Rhein, (978. str. 246.

Struktura Indicijalnog dokaza

3. 1. 1. Činjenična osnova indicijalnog dokaza: sadržina, utvrdjivanje, mogućnosti primene principa in dubio pro reo Činjeničnu osnovu indicijalnog dokaza predstavljaju činjenice koje su višeznačno povezane sa spornim činjenicama. 2 Kako je to već razjašnjeno u izlaganju o materijalnom aspektu pojma dokaz, činjenice same po sebi ne čine dokaz, pa na isti način, same za sebe, ne predstavljaju ni čnjeničnu podlogu indicijalnog dokaza. Samo one činjenice koje su u relevantnoj, objektivnoj i autentičnoj, i obzirom da se radi o posrednim dokazima, u višeznačnoj vezi sa spornim činjenicama, mogu se uzeti kao indicijalne činjenice. Bender, Roeder, Nack s pravom ističu da ne postoje "činjenice po sebi". U svakodnevnim dogadjanjima, uvek kada se radi o nekoj činjenici, odnosno kada se opaža odredjena stvar, osoba ili pojava, na osnovu opaženog pojedinačnog dela spontano i nesvesno se zaključuje o celini. Medjutim, kada se radi o činjenicama u vezi kojih odmah nije jasno sa kojom celinom mogu da se dovedu u vezu, svesno se odvija proces povezivanja opaženog sa drugim sadržajima koji nisu opaženi, ali koji mogu, sami ili u daljoj vezi sa drugim segmentima, da uspostave celinu. U takvim situacijama često se, radi upotpunjavanja celine, medjusobnim zaključivanjem formira čitav činjenični lanac. 3 Posmatrano u okvirima postupka dokazivanja u krivičnoj proceduri, ukoliko u vezi odredjene činjenice postoji mogućnost da je sa spornim činjenicama koje se dokazuju povezana na više različitih načina, zbog čega od više mogućih treba otkriti stvarnu konkretnu vezu, radi se o indicijalnoj činjenici. U okviru činjeničnog fundamenta indicijalnog dokaza E. Doehring, u skladu sa tumačenjem strukture indicijalnog dokaza i tumačenjem indicijalnih činjenica i iskustvenih stavova kao osnovnih strukturalnih elemenata, razlikuje dve posebne kategorije čijenica. Prva grupa se odnosi na indicijalne činjenice.

2 Tumačenja strukture indicijalnog dokaza izuzetno su retka u procesnoj literaturi. Medjutim, kod svih autora koji se bave ovim pitanjem, nije sporno da činjenična osnova ili činjenična podloga predstavljaju bitan strukturalni elemenat. Tako: E. Doehring: Die Erforschung des Sachverhalts im Prozess, Berlin, 1964. str. 333 i dalje; H. Walder: Kriminalistisches Denken, Hamburg, 1975. str. 107 i dalje; Bender,Roeder, Nack: Tatsachenfeststelung vor Gericht, Band I, Muenchen, 1981. str. 183. i dalje. J. Kuehl: Procesgegcnstand und Bevveisthema im Strafverfahren, Baden-Baden, 1987. str. 65. 3

72

Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 201.

73

Glava treća To su činjenice koje predstavljaju osnovu iz koje se stvara zaključak o indicirajućoj činjenici koja se dokazuje, dok drugu grupu čine činjenice na kojima se temelji primenjeno iskustveno pravilo. Razlika nije samo teorijski relevantna, nego ima i konkretan praktični značaj. Naime, za činjenice iz prve grupe neophodno je da budu utvrdjene samo procesno regulisanim dokaznim sredstvima (svedoci, isprave, uvidjaj, indicije, itd) i u takozvanoj strogoj dokaznoj formi, dok se za drugu kategoriju čnjenica takav zahtev ne postavlja. 4 Kako u ovom radu u strukturi indicijalnog dokaza, pored indicijalnih činjenica, izdvajamo i vezu (višeznačnu) indicijalne i sporne čijenice, a ne iskustvene stavove, kao poseban strukturalni elemenat, pod činjeničnom osnovom podrazumevamo indicijalne činjenice, u ovom tumačenju svrstane u prvu kategoriju činjenica. Konkretne činjenice se ne mogu razmatrati nezavisno od načina na koji su povezane sa spornim činjenicama, pa se i u slučaju indicijalnog dokaza činjenična indicijalna osnova samo uslovno uzima za prvi i posebano izdvojen elemenat. E. Doehring ističe da činjenični osnov zapravo i nije glavni i polazni deo strukture indicija, nego je to na njemu zasnovan misaoni proces, kojim se zaključuje o glavnim činjenicama, odnosno, kojim se indicijalna osnova dovodi u vezu sa spornim činjeničnim stanjem. 5 Iz istih razloga pravilan redosled aktivnosti vezanih za prikupljanje i obradu indicijalnog dokaznog materijala kao prvi korak ne podrazumeva rad vezan isključivo za činjeničnu podlogu (otkrivanje, prikupljanje i dokazivanje indicijalnih činjenica), posle koga dolazi njihova dalja obrada u smislu pronalaženja načina na koji su povezani sa spornim činjenicama. 6 Obe aktivnosti teku istovremeno i dopunjuju jedna drugu. Generalno se može reći da je, osim otkrivanja i dokazivanja indicijalnih činjenica, neophodno da svaka pojedinačna činjenica bude analizirana i procenjivana najpre izolovano od drugih, a zatim i u vezi sa drugim relevantnim činjenicama. U sledećoj fazi dolazi do razmatranja plus i minus vrednosti tako obradjene činjenice u vezi sa tvrdnjom o okrivljenikovoj vinosti, odnosno nevinosti, posle čega se ispituje povezanost takve indicijalne činjenice sa drugim dokazima. Svaka novootkrivena činjenica zahteva preispitivanje do tada prikupljenog dokaznog materijala. U nekim situacijama se dešava da se

Struktura indicijalnog dokaza

na osnovu raspoloživih dokaznih činjenicama u okvirima već stvorene provizorne slike potrebnog mozaika krivičnog dogadjaja dosta zna o nekoj indicijalnoj činjenici, mada takva činjenica još uvek nije fiksirana. Tada se otkrivanje i dokazivanje javlja, ne kao prva, nego kao kasnija faza u radu sa indicijalnim činjeničnim materijalom. Dokazivanje indicijama, dakle, zahteva čitav niz nesumnjivo utvrdjenih indicijalnih činjenica, koje su medjusobno faktički povezane i koje se logički nadopunjuju i potvrdjuju, tako da traganje 7 za relevantnim činjenicama znači i istovremeno ispitivanje brojnih kombinacija njihovih mogućih veza u okviru spornog čnjeničnog stanja. Tipična opasnost indicijalnog dokazivanja odnosi se na stalnu mogućnost da se u prikupljanju činjeničnog materijala bitne okolnosti previde kao značajne. 8 U prvom momentu mnoge činjenice ne izgledaju relevantne za ukupnu sliku spornog dogadjaja, da bi se tek kasnije pokazalo da su neophodne i da njhov nedostatak značajno otežava dokazivanje. Najčešće se radi o čitavom lancu medjusobno povezanih činjenica, gde utvrdjena indicijalna činjenica ukazuje na druge čnjenice, koje mogu da se odnose na sporne glavne činjenice, ili da budu deo novog indicijalnog lanca. Pri tome kao opšte pravilo važi zahtev da se za svako sporno pitanje u relevantnom činjeničnom materijalu koji ulazi u predmet dokazivanja pronadje što više indicija9, jer indicijalni dokaz opstaje ili pada zavisno od broja povezanih, uzajamno dopunjujućih i potvrdjujućih indicijalnih činjenica. 10 Stalno preispitivanje mogućih varijanti zajedničkog delovanja utvrdjenih činjenica, postavljanje različitih verzija,11 obrada i uskladjivanje pojedinih delova,

7 Otkrivanje relevantnog dokazog materijala nije samo prosto opažanje (koje je uvek nesvesno selektivno), nego predstavlja svesno traganje u odredjenom pravcu, usmereno i kontrolisano stainim postavljanjem i proveravanjem verzija u vezi potrebnog činjeničnog materijala. O tome: V. Vodineiić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 34, 35. H

E. Doehring: op. cit. str. 336.

9

Ibidem.

10

F. Meixncr: Der Indizienbeweis, Hamburg, 1962. str. 50.

11

74

4

E. Doehring: op. cit. str. 341, 342.

5

Ibidem, str. 334.

6

Ibidem, str. 336.

F. Meixner ističe da nije dozvoljeno zasnivati konačne sudove o objektivnom činjeničnom stanju na pretpostavkama ili ličnoj proceni, ali to ne znači da u potrazi za indicijalnim činjenicama kriminalista ne srne i ne treba da pravi pretpostavke i verzije o "rupama" u indicijalnom činjeničnom lancu. Za to je potrebno imati "dobar njuh, dobar nos". "Sposobnost da se pravilno pretpostavlja još ne znači i "dobar njuh". Važna su ne samo velika duhovna snaga i obimna opšta znanja, nego, još više od toga, poznavanje tipičnih životnih navika u okruženju učinioca, njegovog načina razmišljanja, moralnih nazora, njegovih navika, potreba i praznoverica, kao i upućenost u sve osobenosti grupe iz koje potiče počinilac." Treba

75

Glava treća usmerava traganje za novim dokaznim činjenicama u smislu potvrdjivanja njihovih več postojećih veza i otkrivanja novih, čije je postojanje pretpostavljeno na osnovu već poznatih činjenica. Time se sistematizuje i planira dalje prikupljanje dokaznog materijala i obezbedjuje neophodan kritički pristup prema već utvrdjenim činjenicama. Proučavanja sudskih zabluda pokazuju da je u slučaju indicijalnog dokazivanja osnovna greška mehaničko dodavanje indicija različitih vrsta, umesto pažljivog medjusobnog odmeravanja12, a sudska psihologija upozorava na "psihološki problem mehaničkog popunjavanja indicijalnog lanca"13. Obzirom da se radi o posebnoj temi, kojom se pretežno bavi kriminalistika, u ovom radu se ne razmatra metodika, kao ni taktičke i tehničke osobenosti aktivnosti usmerenih na pronalaženje indicijalnog činjeničnog materijala.14 U fazi pronalaženja i prikupljanja dokaza, relevantan dokazni materijal se nalazi u "sirovom stanju"15, zbog čega je neophodno da se dovede u formu koja omogućava njegovo korišćenje u sudskom odlučivanju. Ove aktivnosti nužne su i kod indicijalnih dokaza i odnose se, s jedne strane na procesni poredak u kome se odgovarajućim dokaznim sredstvima fiksira relevantna dokazna informacija, a sa druge strane na proveru verodostojnosti i pouzdanosti same dokazne činjennice. U okvirima logičke šeme dokazivanja indicijama, indicijalne činjenice predstavljaju donju premisu i, za razliku od gornje premise koja je apstraktnog karaktera jer je bazirana na iskustvenim maksimama, za činjenice koje ulaze u donju premisu neophodno je da budu utvrdjene i proverene. U tom smislu se najčešće zahteva da indicijama činjenica bude "dokazana"16, odnosno da činjenice na kojima se zasniva indicijalni dokaz, znati gde, šta i kako tražiti, jer iza učinioca uvek ostaju tragovi, a sam pokušaj da se tragovi uklone ostavlja takodje specifične tragove." F. Meixner: op. cit. str. 72. 12

Pri tome se najčešće precenjuju indicije psihološkog karaktera pa nastaje "kratak spoj" gde mu nije mesto, zaključivanjem da "ukoliko postoji motiv kod okrivljenog, onda je on i učinilac". O tome: H. M. Sutermeister: Summa Iniuria, Ein Pitaval der Justizirrtuemer, Basel, 1976. str. 734. 13

R. Grasberger: Psyhologie des Strafverfahrens, Wien, 1968. str. 202. O tome: V. Vodinelić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 202 i dalje; F. Meixner: op. cit. str. 57 i dalje; E. Doehring: op. cit. str. 331 i dalje. 14

15

Ovaj izraz (Rohzustand) upotrebaljava se u fazi otkrivanja i prikupljanja dokaznog materijala samo u smislu potencijalne dokazne informacije, koja tek u dokaznim fazama, koje siede treba da dobije i formu procesno relevantne iformacije, sudskog dokaza, koja omogućuje njeno korišćenje u sudskoj proceduri dokazivanja. E. Doehring: op. cit. str. 335. Tako i V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje, Skopje, 1985. str. 475. i daije.

76

Struktura indicijalnog dokaza budu nesumnjive.17 Prilikom razmatranja shvatanja o indicijama kao pomoćnom predmetu dokazivanja, istakli smo da ovaj zahtev ne znači, uzimajući u obzir konačan cilj i svrhu procedure dokazivanja, i to da indicije ulaze u predmet dokazivanja. Kao i svaka druga činjenica koja predstavlja osnov za donošenje sudske odluke, i indicijalna činjenica mora da bude neosporno utvrdjena na način i u formi koju predvidja zakon, dakle na isti način kao glavne činjenice, na primer: uvidjajem, iskazom svedoka, ispravom, veštačenjem.18 Medjutim, njena osnovna uloga sa stanovišta ukupne procedure dokazivanja odredjuje se obzirom na krajnji cilj dokazivanja, a indicije u tom smislu, predstavljaju dokaze a ne pomoćni predmet dokazivanja, ili deo predmeta dokazivanja. Iz tih razloga se čini da je u ovim okvirima bolje govoriti o nepobitnoj utvrdjenosti indicijalne činjenice, nego o njenoj dokazanosti. Na primer, svedok tvrdi da je video okrivljenog u kritičnom vremenu u neposrednoj blizini mesta na kome je delo izvršeno ( indicija prisutnosti na mestu izvršenja). Da bi ovakvo opažanje svedoka bilo prihvaćeno kao nepobitno utvrdjena indicijalna činjenica, neophodno je da se ustanovi njegova verodostojnost i pouzdanost, a to znači, kako opšta verodostojnost koja se odnosi na ličnost svedoka, na to da li mu se može verovati i da li je njegova izjava u skladu sa istinom, tako i posebna verodostojnost, koja se tiče pouzdanosti iskaza u odnosu na delo (treba isključiti greške u opažanju, greške u sećanju i reprodukovanju, kao i mogućnost pogrešnog prepoznavanja).19 U slučaju daktiloskopskih tragova, na primer otisak prsta okrivljenog na mestu izvršenja (takodje indicija prisutnosti okrivljenog na mestu izvršenja), neophodno je, u smislu zahteva da indicijalna činjenica bude nepobitno utvrdjena, odnosno dokazana, da se ustanovi da otisak fiksiran na licu mesta nije podmetnut ili falsifikovan20 (ima 16 E. Doehring: op. cit. str. 338; H. Walder: Kriminalistisches Denken, Hamburg, 1975. str. 117; Kroscbel/Doerner: Die Urteilc in Strafsachen, 23. Auti neubearb. von L. Meyer-Gossner, Muenchen, 1978. str. 124; V. Bayer: Jugoslavensko krivično procesno pravo II, Zagreb, 1978. str. 19; V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje I, Skopje, 1895. str. 208. T. Vasiljević: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Beograd, 1981. str. 370. 17

Kioschel/Doerner: op. cit. str. 124. E. Schluechter: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 486; K. Geppert: Der Grundsatz der Unmitlelbarkeit im deutschen Strafverfahren, bcrlin, 1979. str. 165; H. Walder; op. cit. str. 117. IM

19

Vidi: M. Aćimović: Psihologija zločina i sudjenja, Beograd, 1987. str. 238 i dalje. Otisak prsta ne mora da bude i "potpis krivca". O krivotvorenju otisaka prstiju vidi: V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje, Skopje, 1985. str. 862. i dalje. 20

77

Glava treća eliminacionu vrednost i predstavlja neophodnu pretpostavku za postojanje daktiloskopskog dokaza), kao i da takav otisak zaista potiče od okrivljenog (što predstavlja neposredan dokaz prisutnosti okrivljenog na licu mesta).21 Osnovni kvalitet činjenične podloge na kojoj se temelji indicijalni dokaz, prema shvatanju procesne teorije i sudske prakse, jeste njena potpuna dokazanost.22 U slučaju da indicijalna činjenica ostavlja i najmanju sumnju, kako u pogledu svoje utvrdjenosti, odnosno dokazanosti, tako i pogledu konkretnog značenja koje joj se može pripisati u odnosu na glavnu činjenicu, treba primeniti princip in dubio pro reo.23 Medjutim, istovremeno postoji i stav daje vladajuće mišljenje, po kome se samo sigurne (dokazane) indicijalne činjenice mogu da se koriste u dokazivanju indicijama, pogrešno i da se temelji na nepravilnom tumačenju mogućnosti primene principa in dubio pro reo na indicije. Naime, prema ovom shvatanju indicijalna činjenica ne mora da stvori kod sudije potpunu izvesnost o spornim pitanjima, zbog čega i ne mora da bude sa sigurnošću tvrdjena. Indicijalni dokaz se uvek temelji, ne na jednoj indiciji, nego na zajedništvu više indicija, od kojih ni jedna sama za sebe nije potpuno sigurna, pa se princip in dubio pro reo nikada ne primenjuje na pojedinačne indicije, nego se odnosi na ukupanu ocenu svih izvedenih dokaza.24 Kada se govori o pouzdanosti i sigurnosti činjeničnog fundamenta u indicijalnom dokazu, misli se na dokazanost, na nepobitnu utvrdjenost same indicijalne činjenice, nezavisno od toga kakva je njena povezanost sa spornom činjenicom. Indicijalna činjenica i njena veza sa spornim činjenicama predstavljaju, kako smo već istakli, povezane i medjusobno uslovljene elemente strukture indicijalnog dokaza. Nužnost da se pouzdano utvrditi da indicijalna činjenica postoji, predstavlja prvi korak u radu sa indicijama i ima eliminaciono značenje, jer označava neophodnu pretpostavku za postojanje indicijalnog dokaza. Shvatanje koje negira ovaj zahtev i tvrdi da se i nesigurne činjenice mogu koristiti za izvodjenje indicijalnog dokaza, "sigurnost" idicijalne činjenice vezuje za verovatnost ili izvesnost kojom indicialna činjenica ukazuje na spornu, odnosno, ne razdvaja "sigurnost" indicijalne činjenice i "sigurnost" njene veze sa glavnom činjenicom, odnosno zaključka koji omogućuje u

78

21

Vidi: H. Walder: op. cit. str. 116.

22

E. Doehring:op. cit. str. 338.

23

E. Schmidt: Deutsches Strafprozessrecht, Goettingen, 1967. str. 83.

24

Bender, Roeder. Nack: Tatsachenfeststellung vor Gericht, Band I, Muenchen, 1981. str. 202, 203.

Struktura indicijalnog dokaza pogledu glavne činjenice.25 Indicijalni dokaz ne srne da se izvodi na osnovu nedokazanih indicijamih činjenica, ali može da se zasniva na utvrdjenim, dokazanim, indicijalnim činjenicama koje spornu indicirajuću činjenicu čine samo verovatnom, jer je presudna ukupna ocena i nije neophodno, niti je moguće, da izvesnost o spornom činjeničnom stanju kod sudije stvara pojedinačna indicija.26 Pitanje nedovoljne dokazanosti indicijalne činjenice treba razlkovati od situacija u kojima se sama indicijalna činjenica dokazuje indicijama. Naime, činjenice na kojima se temelje indicije mogu, kao i glavne činjenice, da budu dokazane na različite načine, izmedju ostalog i indicijama. 27 U tom smislu i otisak prsta okrivljenog pronadjen na mestu izvršenog krivičnog dela, u odnosu na činjenicu prisutnosti okrivljenog lica na spornom mestu, može da ima različito značenje. Kako je u praksi opšte prihvaćeno pravilo da se identifikacija na osnovu daktiloskopskog traga vrši na osnovu minimalnog broja minucija, zavisno od zemlje na osnovu sedam do šesnaest izdvojenih identifikacionih obeležja28, postavlja se pitanje kakav značaj ima fiksirani otisak prsta okrivljenog na mestu izvršenja na osnovu koga je moguće izdvojiti, na primer, samo pet karakterističnih anatomskih obeležja.29

25 Zanimljivo je da Bender.Roeder, Nack u vezi sa ovim pitanjem nešto kasnije navode: "Ipak, pogrešno vladajuće shvatanje nalazi se u osnovi jednog pravilnog stava. Ukoliko je kod "stepenovanog" dokaznog lanca, već polazna činjenica nesigurna, tada je i po pravilu i čitav dokazni lanac neodgovarajući, jer na njoj zasnovan zaključak-koji konačno vodi do glavne činjenice-po pravilu nije sasvim siguran. Naime, u dokaznom lancu, nesigurnost zaključaka pojačava se nesigurnošću utvrdjivanja polazne činjenice." Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 203. 26 Loewe-Rosenberg: Grosskommcntar, 24. Auflagc, 16. Liefcrung, Muenchen, 1987. str. 214. 27

Starija procesna teorija je izražavala rezervu u pogledu dozvoljenosti dokazivanja indicijamih činjenica putem indicija, za razliku od opšte prihvaćenosti u savremenoj teoriji. Vidi: E. Doehring: op. cit. str. 338. 2M U postupku daktiloskopskog veŠtačenja bitna je sinteza anatomskih obeležja, mada se u praksi koristi princip minimalno broja obeležja kao osnovni kriterijum daktiloskopske identifikacije, zasnovan na pokušaju da se statističkim putem, polazeći od broja stanovnika zemljine kugie, na taj način isključi mogućnost donošenja pogrešnog suda. U raznim zemljama postoje različita meiila u pogledu neophodnog broja individualnih karakteristika koji se smatra neophodnim za sigurnu identifikaciju i taj broj se kreće od sedam do šesnaest karakteristika, dok se kod nas zahteva izmedju 10 i 12 podudarnih obeležja.Vidi: Ž. Aleksić, Z. Milovanović. Kriminalistika, Beograd, 1994. str. 164; Vidi: V. Vodinelić: Studija o fatalnom broju 12 anatomskih obeležja kod daktiloskopskog dokaza identiteta, JRKK, 1/63. 2y U praksi se najčešće dešava da su na mestu na kome je delo izvršeno fiksirani samo otisci profila djona cipele, bez individualnih obeležja, pa se, slično kao i u ovoj situaciji, postavlja pitanje šta takav trag znači u odnosu na prisutnost okrivljenog (sa istim profilom djona cipele) na spornom mestu, kao i šta takav trag znači u odnosu na pretpostavku o okrivijenm kao učiniocu.

79

Glava treća Bender, Roeder, Nack navode da se i u toj situaciji radi o "upotrebljivoj indiciji" mada sama indicijalna činjenica nije "potpuno sigurna", što utiče i na "sigurnost" indicijalnog zaključka30, a E. Doehring upozorava na "problematičnu činjeničnu podlogu" zbog koje se mora uzeti u obzir veća ili manja slabost zaključka koji iz nje proizilazi.31 Medjutim, može se reći da se u slučaju otiska sa zahtevanim minimalnim brojem izdvojenih minucija i otiska sa pet izdvojenih minucija, ne radi se neposredno o indicijalnim činjenicama i njihovim različitim karakteristikama, nego o različitoj dokazanosti iste indicijalne činjenice. U prvoj situaciji reč je o neposrednom dokazu (utvrdjen je identitet) za spornu indicijalnu činjenicu, a to je u ovom slučaju prisutnost okrivljenog na mestu izvršenja. U drugom slučaju radi se o dokazivanju indicijalne činjenice, prisutnosti okrivljenog lica na mestu izvršenja, indicijama. 32 Otisak sa pet izdvojenih karakterističnih obeležja predstavlja samo indiciju u pogledu prisutnosti odredjenog lica na spornom mestu, zbog čega istovremeno ostaje veća ili manja mogućnost da postoje i druga lica sa pet takvih minucija, što znači da su i druge osobe, osim okrivljenog, mogle da budu prisutne na mestu izvršenja. Kao i uvek kada se radi o indicijalnom dokazivanju, i u ovom slučaju, u vezi iste činjenice treba prikupiti i druge indicije ( na primer, iskaz svedoka, otisak profila djona cipele, itd). Dakle, radi se o različitoj dokazanosti indicijalne činjenice, ali to nije posledica unutrašnjih karakteristika ("sigurnosti") same činjenične osnove, nego je rezultat toga što je ista činjenica u jednom slučaju dokazana neposrednim dokazom, a u drugom slučaju je "dokazana" odredjenim brojem indicija, odnosno nepotpunim indicijalnim dokazom, zbog čega se smatra da još uvek nije dokazana.

30 31


Ibidem. F. Meixner navodi da je otisak prsta zapravo indicijafnj dokaz, kod koga "svako individualno obeležje jeste jedna indicija. U slučaju kad a postoji jedno, dva ili tri takva obeležja na papilarnim linijama pronadjenim na licu mcsta, ne može se tvrditi da su osumnjičeni i učinilac ista osoba; medjutim kada imamo osam ili vise lakvih podudarnih obeležja, na osnovu iskustva se smatra i da je identitet nesumnjiv." F. Meixner: op. cit. str. 51. U kriminalistici se smatra da daktiioskopski dokaz predstavlja složeni dokaz, jer treba dokazati, prvo, da otisak nije podmetnit ili falsifikovan, zatim da nesumnjivo potiče od okrivljenog (identifikacija), dalje, da je nastao upravo u vreme izvršenja krivičnog dela i, četvrto, da je nastao prilikom izvršenja krivičnog dela. Prvi deo ima elminaciono značenje za čitav dokaz, drugi predstavlja neposredan dokaz prisutnosti na licu mesta, a treći i četvrti indiciju učestvovanja u delu koja sa velikom verovatnoćom ukazuje i na učinioce krivičnog dela. Tako: V. Vodineiić: Kriminalistika i dokazivanje, Skopje, 1985. str. 902, 903; Uporedi: H. Walder: op. cit. str. 117. 32

80


Istovremeno sa pitanjem dokazanosti indicijalne činjenice, postavlja se i pitanje primene principa in dubio pro reo na pojedinačne indicije. Na osnovu stava da princip in dubio pro reo u krivičnom postupku važi, izmedju ostalog, i kod utvrdjivanja činjenica, u domaćoj procesnoj teoriji se smatra da se ovaj princip primenjuje i na indicije. 33 Domaća sudska praksa, takodje, zahteva potpunu dokazanost, odnosno nepobitnu utvrdjenost indicijalnih činjenica 34, a neka istraživanja pokazuju da su sudovi češće ostajali u sumnji i primenjivali pravilo in dubio pro reo u predmetima u kojima se optužba zasnivala na indicijama, nego u predmetima u kojima se optužba temeljila na neposrednim dokazima. 35 Obrazložili smo tvrdnju da se ovde zapravo radi o nepobitnoj utvrdjenosti indicijalnih činjenica koja ima eliminaciono značenje za postojanje indicijalnog dokaza, a ne o dokazanosti u smislu koji se zahteva kod činjenica koje ulaze u predmet dokazivanja. Iz tih razloga, ne otvarajući opšta pitanja primene ovog načela u krivičnoj proceduri (da li se ovo pravilo primenjujena na pojedinačne činjenice ili na ukupno čijenično stanje, odnosno da li se radi o pravilu koje se odnosi na utvrdjivanje činjeničnog stanja, ili o pravilu koje se primenjuje prilikom ocene dokaza ili prilikom donošenja sudske odluke), može se reći nema osnova za primenu principa in dubio pro reo u fazi fundiranja činjenične osnove, odnosno u toku utvrdjivanja indicijalnih činjenica. Sa druge strane, i sa aspekta veze indicijalne i indicirajuće sporne činjenice nema razloga za primenu ovog principa na pojedinačne indicije. Pojedinačna indicijalna činjenica je povezana sa dokazujućom činjenicom tako da, sama za sebe, na njeno postojanje ukazuje, po prirodi stvari, sa većom ili manjm verovatnoćom 36, a to nisu okviri u kojima se stvaraju pretpostavke za primenu načela in dubio pro reo. Loewe-Rosenberg ističu da princip in dubio pro reo kod indicijalnog dokaza važi u odnosu na svaku odlučnu činjenicu, koju treba dokazati. Medjutim, kako su pojedinačne indicije samo nesamostalni delovi ukupnog činjeničnog kompleksa indicijalnog dokaza koji tek kao celina podleže sudskoj

33

M. Grubiša: Princip in dubio pro reo u teoriji praksi, JRKK, 66/3, str. 282; Dj. Lazin: In dubio pro reo u krivičnom postupku, Beograd, 1985. str. 93. M Vidi; Presuda Vrhovnog suda Jugoslavije, Kž. 38/70 od 22. 12. 1970; Bilten Vrhovnog suda Jugoslavije, br.32/ 71 str. 41. 35

D. Krapac: Neposredni posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 122.

26

H. Walder: op. cit. str. 111.

81

Glava treća oceni dokaza, ovaj princip se primenjuje u toku ocene dokazne vrednosti kompleksa svih indicija, a ne i na pojedinačne indicije. To ne znači, upozorava se dalje, da pojedinačne indicije mogu da se zasnivaju na nedokazanim, odnosno, neutvrdjenim činjenicama.37 Alsberg, Nuesse, Meyer takodje tvrde da se princip in dubio pro ne primenjuje na pojedinačne indicije, mada nešto drugačje tumače suštinu ovog principa. Naime, princip u slučaju sumnje u korist okrivljenog, prema ovom shvatanju, nije pravilo koje se odnosi na ocenu dokaza, nego pravilo vezano za proces donošenja sudske odluke i do njegove primene dolazi dolazi tek kada je ocena dokaza završena, iz čega proizilazi i logična tvrdnja da se ovaj princip ne primenjuje na pojedinačne indicije. Ukoliko tada postoji sumnja u pogledu dokazanosti činjenica koje se odnose na zakonsko biće krivičnog dela, postupa se po principu in dubio pro reo.38 Obzirom da alibi, "zbog negativne isključivosti zaključaka koji iz njega proizilaze", odnosno zbog toga što istinit alibi predstavlja pouzdan dokaz da okrivljeni nije izvršilac krivičnog dela39, predstavlja posebnu formu indicijalnog dokaza40, kao posebno, postavlje se pitanje važenja principa postupanja u slučaju sumnje u korist okrvljenog u slučaju alibija. Shvatanje da opšti princip postupanja u slučaju sumnje u korist okrivljenog ne važi ukoliko dodje do osporavanja alibija41, pobija se tvrdnjom da ovaj slučaj ne predstavlja izuzetak u važenju principa in dubio pro reo. Osporeni alibi okrivljenog ne znači, po prirodi tvrdnje koja proizilazi iz alibija, da sud u oceni tog dokaza treba da postupi u njegovu korist, niti automatski znači da je neuspeo alibi indicija koju treba tumačiti na štetu okrivljenog. Ovakav alibi podleže, kao i druge okolnosti, slobodnoj sudskoj oceni dokaza u vezi sa svim drugim utvrdjenim činjenicama.42

37 3B yj

Loewe-Rosenberg: op. cit. str. 232. Alsberg, Nuesse, Meyer: op. cit. str. 664. Loewe-Rosenberg: op. cit. str. 215.

41

H. Dahs: Handbuch des Strafverteidigers, Koeln, 1977. str. 357; Bender, Roeder, Nack: op. cit.

str. 199. Loewe-Rosenberg: op. cit. str. 233, 234; B. Kramer: Grundbegrife des Sstrafverfahrensrechls, Stuttgart, Berlin, Koeln, Mainz, 1984. str. 314.

82

3.1. 2. Veza indicijalnih činjenica sa pravno relevantnim spornim činjenicama 3.1. 2.1. Priroda veze Povezanost indicijalnih činjenica i sporne činjenice najčešće se označava kao posredna jer se o relevantnim spornim činjenicama zaključuje posredno putem drugih činjenica, za razliku od neposrednih dokaza kod kojih je ta veza direktna, neposredna. Medjutim, suštinsko značenje za razumevanje indicijalnog dokaza ima priroda značenja veze dokazne i dokazujuće činjenice, a pe posrednost, odnosno različit stepen posrednosti u izvodjenju dokaza koji postoji u vezi izmedju ovih činjenica. Kada svedok očevidac izjavi da je video okrivljenog kako puca u oštećenog, nakon proveravanja ovog iskaza (proveravanje istinitosti iskaza, isključivanje mogućnosti grešaka u opažanju, sećanju ili reprodukovanju opaženog), jedino se može zaključiti da okrivljeni izvršio to delo. Neposredni dokaz jednoznačno povezuje okrivljenog sa pravno relevantnim činjenicama. Uzročno-posledična veza njegove radnje i nastupanja društveno opasne posledice, jeste, uz pretpostavku da je prethodno uvek utvrdjena istinitost dokaza, jednoznačna, zbog čega se priroda i značenje činjeničnog stanja jasno razotkrivaju istinitošću dokaza. Takav istinit neposredan dokaz se, usled toga, pojavljuje kao pouzdana osnova za bezuslovni zaključak o postojanju, odnosno nepostojanju krivičnog dela i vinosti, odnosno nevinosti odredjenog lica.43 Kod indirektnog, indicijalnog dokaza sam dokaz nije stvoren samim utvrdjenjem istinitosti indicijalne činjenice. Priroda i značenje odnosa indicijalnih činjenica prema krivičnom delu i krivici nije razjašnjena samo utvrdjivanjem njihove istinitosti. Radi otkrivanja karaktera utvrdjene objektivne veze potrebna je dalja analiza i uporedjivanje sa drugim dokazima. Tamo gde je direktan dokaz dovršen, tu počinje izgradjivanje indirektnog dokaza.44 Kada svedok45 izjavi da je neposredno pre izvršenja krivičnog dela

Vidi: V. Vodinelić: Kriminalistika. Beograd, 1984. str. 66 i dalje.

40

42


43

O tome: V. Vodinelić: Stvarni objekti kao neposredni dokazi u krivičnom postupku, Glasnik Pravnog fakulteta u Kragujevcu, 1982. 44 U tom smislu K. Geppert ukazuje na "materijalnu" neposrednost. Naime, sporne Činjenice je moguće dokazivati putem različitih dokaznih sredstava, a smisao i osnovni zadatak principa materijalne neposrednosti jeste da tu uspostavi odredjeni redosled vrednovanjem dokaznih sredstava obzirom na to

83

Glava treća video okrivljenog na mestu izvršenja, pod uslovom da se radi o istinitom (verodostojnom i pouzdanom) dokazu, to dokazuje samo prisutnost okrivljenog u kritično vreme na mestu izvršenja, a ne i to da je on izvršilac. Takvo lice je sumnjivo kao izvršilac zato što je bilo u fizičkoj mogućnosti da izvrši krivično delo, i ukoliko je manji broj prisutnih lica u kritičnom vremenu, utoliko je jača snaga ove indicije.46 Sa druge strane, nisu i ne moraju da budu izvršioci svi oni za koje je utvrdjeno da su bili na mestu izvršenja krivičnog dela. Težište dokazivanja kod posrednih dokaza nalazi se u traženju odgovora na pitanje: šta znači utvrdjena činjenica? Naime, indicijalne činjenice ne razotkrivaju sporne činjenice u predmetu dokazivanja neposredno, nego putem povezivanja sa drugim činjenicama u procesu traganju za pravim značenjem (jednim od više mogućih) objektivno utvrdjene veze. Suštinska karakteristika ovakve povezanosti indicijalne i sporne činjenice koja se dokazuje, jeste njena mnogoznačanost. U procesnoj literaturi je uobičajeno isticanje posrednost ove veze u smislu postojanja logičkog zaključivanja o spornim činjenicama na osnovu indicijalnih kao glavne karakteristike, medjutim, to ne objašnjava u potpunosti prirodu ove veze, niti praktične implikacije u pogledu konkretne delatnosti dokazivanja. Sa druge strane, definisanje ovog odnosa višeznačnom prirodom povezanosti odlučne i konkretne dokazne činjenice, ne znači i negiranje izvesne posrednosti u tom odnosu, odnosno negiranje postojanja specifičnog logičkog zaključivanja o glavnim činjenicama na osnovu indicijalnih činjenica koje su sa njima u tesnoj vezi. Višeznačnost kao osnovna specifičnost ove veze konzumira i njenu posrednost i postojanje posebnog (različitog od onog koji postoji i kod neposrednih dokaza) procesa logičke argumentacije.

koja su, posmatrano sa materijalnog aspekta dokazivanja, dakle u gnoseološkom smislu, "najbliža" spornim činjenicama. K. Geppert: op. cit. str. 165.

Struktura indicijalnog dokaza U procesnoj nauci se vrlo retko navodi višeznačna veza sa odlučnim činjenicama kao osnovna i najviša diferencijalna karakteristika posrednih dokaza.47 Medjutim, ne tako retko, jednoznačnost se vezuje za neposredne dokaze. Razmatrajući dokaznu vrednost nalaza i mišljenja veštaka, K. Peters ističe da nasuprot nekim veštačenjima koja daju jednoznačan i samostalan dokaz (a to je pod odredjenim ustavima daktiloskopska identifikacija i utvrdjivanje krvne grupe), druga veštačenja rezultiraju samo indicijama 48, iz čega može da se zaključi da su indicije višeznačne i nesamostalne. Na sličan način, jednoznačnost kao značajno obeležje neposrednih dokaza navodi i E. Schluechter.49 H. Walder analizira dokaznu vrednost daktiloskopskog traga razlkovanjem, s jedne strane značenja u kome otisak prsta ima vrednost neposrednog dokaza prisutnosti okrivljenog na mestu izvršenja i vrednost indicije u odnosu pitanje ko je izvršilac, jer "...svojim obeležjima jednoznačno upućuje na odredjeno lice, dok je pitanje da lije to lice i učinilac, sasvim drugo pitanje."50 H. Koeniger posredno upućuje na istu razliku izmedju neposrednih i posrednih dokaza, tvrdnjom da odlučivanje na osnovu indicija, kao i na osnovu neposrednih dokaza, omogućava nesumnjivu sudsku odluku, samo što se u slučaju indicija odluka nije 'jednoznačno (eindeutig) zasnovana, nego je utvrdjena na osnovu višeznačne (wahldeutig) činjenične podloge."51 Indicijalne činjenice, za razliku od neposrednih dokaza, direktno ne utvrdjuju ništa u pogledu onoga što je predmet dokaza. Prisutnost okrivljenog na mestu izvršenja u kritičnom vremenu može da bude slučajna i ne mora da bude u vezi sa izvršenim krivičnim delom. Otisci prstuju okrivljenog na predmetu koji se nalazi na mestu izvršenja znače samo da je okrivljeni bio u dodiru sa tim predmetom. Kao što takav trag može da bude posledica preduzimanja radnje krivičnog dela od strane okrivljenog, isto tako je moguće da je otisak ostavljen slučajno, u vreme i iz razloga koji su bez ikakve veze sa izvršenim delom.52 Čak i ako je otisak nastao u vreme izvršenja dela i na

45

Pogrešno je shvatanje da je, obzirom na "posrednost", odnosno "neposrednost", izjava svedoka očevidca uvek neposredan dokaz, za razliku od svedoka po čuvenju. U ovom slučaju radi se o svedoku očevidcu, ali njegova izjava, obzirom na sadržinu ima karakter indirektnog dokaza. Kada se govori o kriterijumu "(ne)posrednosti", o tome da li se radi o neposrednom ili posrednom dokazu, odlučujuća je (ne)posrednost u odnosu na činjenice koje se dokazuju, a ne (ne)posrednost svedoka u odnosu na dogadjaj koji se opaža. Loewc-Rosenberg ukazuju na relativnost relacija posrednosti i neposrednosti u dokazivanju i ističu da izjava svedoka po čuvenju predstavlja indiciju u odnosu na dokazujuće činjenice, ali se istovremeno, obzirom da izmedju ovakvog svedočcnja i suda nema nikakvih drugih dokaznih sredstava, može smatrati i neposrednim dokazom. Loewe-Rosenberg: Grosskomentar, 24. Aufl.; 16. Lieferung, Muenchen, 1987. str. 38. 46

84

Vidi: V. Vodinelić: Kriminaiistika, Beograd, 1984. str. 231.

47

V. Vodinelić: Kriminaiistika i dokazivanje, II, Skopje, 1985. str. 897.

48

K. Peters: Fehlerquellen im Strafprozess, 2. Band, Karlsruhe, 1972. str. 172.

49

E. Schluechter: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 486.

5(>


51

H. Koeniger: Die Hauptverhandlung in Strafsachen, Muenchen, 1966. str. 517.

52 Osim posrednog dokaza učestvovanja u delu, dakliloskopski trag može da bude, u slučaju da je nastao upravo i samo za vreme i prilikom izvršenja krivičnog dela, i neposredni dokaz učestvovanja u delu. U toj situaciji treba utvrditi daje otisak istinit(nepodmetnut, nefalsifikovan), da je ostavljen na mestu na kome je i nadjen i da, obzirom na uslove, mesto i vreme ostavljanja, može da potiče samo od okrivljenog. O

85

Glava treća mestu izvršenja (predmet nije kasnije donet na lice mesta sa već postojećim tragovima), samo po sebi (radi se o indiciji učestvovanja u delu) to ne znači još uvek da je nastao upravo izvršenjem krivičnog dela (moguće je da je okrivljeni pokušavao da pomogne oštećenom neposredno posle izvršenja dela). 53 Pošto indicjalna činjenica višeznačno ukazuje na spornu činjenicu (vinost okrivljenog), a jednoznačno dokazuje neku drugu činjenicu (prisutnost okrivljenog na mestu izvršenja), pravo značenje i prirodu ove dokazne činjenice moguće je odrediti tek u vezi sa drugim dokazima, bilo posrednim, bilo neposrednim (drugim tragovima, iskazima svedoka, veštačenjima, itd). U tom smislu se može reći da snovno svojstvo svake indicije predstavlja njena fragmentarnost i nesamostalnost. Pojedinačna indicija uvek ukazuje samo na jedan segment spornog dogadjaja i uvek daje mogućnost više različitih tumačenja, zbog čega nikada ne može da se ceni izolovano posmatrana. Imajući to u vidu, dokazivanje indicijama na izvestan način može da se uporedi sa stvaranjem mozaika od pojedinačnih kockica. Svaki deo, svaka kockica, sadrži šest fragmenta sa šest različitih slika. Pojedinačno uzet, svaki deo pruža različite mogućnosti povezivanja sa drugim delovima (mada je samo jedna prava) i nije u stanju samostalno da stvori čitavu sliku, kao što ni jedna indicija ne može pouzdano da utvrdi odnos svog sadržaja i predmeta dokazivanja. Za indicijalni dokaz je neophodno da svi pojedinačni delovi, sve pojedinačne indicije, budu skladno povezane, i medju sobom i sa predmetom dokazivanja. Svaka pojedinačna indicija se odnosi prema ostalima kao fragment prema celini, kao deo složenog mozaika u kome se svi pojedinačni elementi medjusobno uklapaju i tako stvaraju celinu, zbog čega se indicijalni dokaz drugačije naziva i sastavni dokaz. 54

tome: V. Vodinelić: Stvarni objekti kao neposredni dokazi u krivičnom postupku, Glasnik Pravnog fakulteta u Kragujevcu, 1982. 53 "U toku noćne Šetnje nailazite na čoveka koji leži u lokvi krvi. Vi se zaustavljate, kleknete pored njega...vadite nož iz njegovih grudi...U tom trenutku čujete korake, i najednom postajete svesni svoje situacije:...mrtav čovek pored vas više ne može da svedoći za vas —i vi počinjete da bežite sa tog mesta kao da vas furije gone. Ali hvataju vas...U toj situaciji...molite se za da dodjete u ruke razumnog sudije koji poznaje psihologiju." Ovaj primer, kojim Bender, Roeder, Nack započinju predgovor svoje knjige, slikovito pokazuje problem višeznačnosti indicijalnib činjenica. Bender, Roeder, Nack: Tatsachenfeststellung vor Gericht, Band I, Muenchen, 1981.


Iz tih razloga, posrednost u odnosu indicijalne i glavne činjenice, koja se u tradicionalnom tumačenju indicijalnog dokaza uzima za njegovu glavnu odliku, ne treba tumačiti, kako je uobičajeno, isključivo u jednom smeru. Zbog toga što je pojedinačna indicija samo fragment celog dogadjaja i uvek daje više mogućnosti za tumačenje spornog dogadjaja, njen odnos sa celinom, sa spornim činjenicama iz predmeta dokazivanja, ne može da se odredi samo preko činjenica koje ona dokazuje, a koje su u vezi sa spornim činjenicama. Isto toliko ovaj odnos zavisi i od povezivanja pojedinačno posmatrane indicije sa drugim indicijama. Višeznačna priroda veze indicijalne činjenice i predmeta dokazivanja, koju smo označili kao najvišu diferenejalnu karakteristiku posrednih dokaza, odredjuje i sadržaj posrednosti, zahtevom da se ovaj posredni odnos istovremeno razmatra i kroz povezanost indicijalne i sporne činjenice, i kroz medjusobnu vezu te indicije sa drugim indicijama. Uostalom, karakteristična uzajamna povezanost različitih indicija predstavlja bitan elemenat strukture indicijalnog dokaza. Ukoliko ne postoji medjusobna povezanost indicija u smislu stvaranja odredjenog, jedino mogućeg, zaključka o spornim činjenicama, ne radi se o indicijalnom dokazu, nego samo o postojanju više nepovezanih indicija. 3.1. 2. 2. Zaključak o spornim činjenicama Suština logičke strukture zaključivanja o spornoj činjenici na osnovu indicijalne, ogleda se u tome što je gornja premisa logičkog silogizma hipotetična, predstavlja iskustveni stav i zasniva se na iskustvu i zdravom razumu (zbog čega je apstraktnog karaktera i problematične spoznajne vrednosti), dok se donja premisa (indicijalna činjenica) odnosi na činjenicu koju treba utvrditi i proveriti. Kada se govori o indicijalnom zaključku misli se na zaključak koji proizilazi iz ovih premisa i koji povezuje odredjena iskustvena pravila i indicijalne činjenice55, mada gornja premisa ovog silogizma krije još jedan

54

J. Glaser: Beitraege zur Lehre vora Beweis, Leipzig, 1883, str. 141; Handbuch des Strafprozesses, Leipzig, 1883. str.738; B. Marković: O dokazima, Beograd, 1908. str. 275; T. Vasiljević: op. cit. str. 371.

86

55

E. Doehring: op. cit. str. 363; E. Schluechter: op. cit. str. 486; Bender, Roeder, Nack; op. cit. str. 183.

87

Glava treća zaključak, koji se odnosi na povezivanje odredjenog iskustvenog pravila sa konkretnom situacijom.56 3.1.2.2.1. Zaključak koji se stvara primenom odredjenog iskustvenog pravila na konkretnu situaciju Kada vidi okrivljenog u kritičnom vremenu na mestu izvršenja, svedok, na osnovu toga što "zna" da je lice koje je izvršilo delo moralo da bude prisutno na mestu na kome je delo izvršeno, ima osnova da zaključi da je okrivljeni izvršilac. Stav da neko može da obavi odredjenu radnju samo ako je fizički prisutan, predstavlja iskustveno pravilo, koje se analogijom primenjuje i na konkretnu situaciju. Ako bi se, primera radi, radilo o krivičnom delu izvršenom na daljinu, gde učninilac ne mora da bude fizički prisutan na mestu na kome nastupa posledica dela, ne bi postojali uslovi za analognu primenu ovog iskustvenog pravila. Razlika izmedju zaključka koji proizilazi iz primene iskustvenog pravila na konkretnu situaciju i indcijalnog zaključka jeste višestruka. U teoriji procesnog prava iskustveni stavovi se odredjuju kao "apstrakcijom utvrdjene opštosti iz mnogih konkretnih slučajeva, koje čine vidljivim prirodne zakonotosti i obrazuju osnovu za opšta životna iskustva, kao i za odredjena pravila u različitim naučnim oblastima" 57. Iskustveni stavovi polaze od doživljaja ili dogadjaja slične vrste, koji su stvoreni mnogo ranije, a ne prilikom slučaja koji se istražuje. Njihova uverljivost se zasniva na očekivanju da će se zapažanja, stvorena u ranijoj istovrsnoj situaciji, ponovo ostvariti.58 Razlika izmedju činjenica i iskustvenih stavova jeste u tome što se činjenice uvek odnose na konkretna dogadjanja, dok su iskustveni stavovi u relaciji sa čitavom klasom istovrsnih zbivanja i ne odnose se na iskaze o konkretnim čulnim opažanjima. Oni sadrže opšta pravila, čije se važenje prostire na sve uporedive slučajeve i čija primena upravo treba da omogući

56

U tom smislu E. Doehring razlikuje čnjenice na koje se primenjuje iskusveno pravilo i indicjaine činjenice. E. Doehring: op. cit. str. 341, 342. 57

M. Kessler: Die latsachliche Grundlage des Sachvcrstaendigengutachtens, Offenbach/Main, 1974.

str. 14. 58

88



saznanje odredjenih činjenica. 59 Medjusobno razlikovanje iskustvenih pravila vrši se pre svega, prema tome da li se zasnivaju na iskustvima svakodnevnog života ("životno iskustvo"), ili se temelje na posebnim situacijama i posebnim znanjima (specijalni iskustveni stavovi). Prema stepenu opštosti i obimu primenjivosti, dele se na opšte iskustvene stavove, koji su po opštoj primenjivosti slični prirodnim zakonima, i stavove čija je opštost i izvesnost važenja uža. 60 Neka tumačenja prirode indicijalnog dokaza u prvi plan stavljaju isključivo primenu iskustvenih pravila.61 H. H. Kuehne navodi da indicijalni dokaz ne predstavlja prima-facie dokaz (dokaz koji se ne zasniva na izvesnosti nego na verovatnoći, jer se temelji isključivo na primeni iskustvenih pravila), niti se ovim dokazom o glavnim činjenicama može zaključiti samo na osnovu drugih činjenica, kao kod direktnog dokaza. Suština indicijalnog dokaza je u tome što je zaključak o glavnoj činjenici, na osnovu indicijalne, moguć samo uz pomoć iskustvenih stavova.62 E. Schluechter smatra da je za stvaranje odredjene indicije u odnosu na glavnu činjenicu neophodno, prvo, uz pomoć jednog ili više iskustvenih stavova postaviti indiciju, a zatim je potrebno, opet uz pomoć drugih iskustvenih stavova, uputiti na njenu vezu sa glavnom činjenicom. 63 J. Kuehl navodi da se iskustveni stav u izvesnom smislu može uzeti kao noseća nit indicijalnog dokaza, kao most izmedju indicije i indicijalne tvrdnje, i da dokazivanje indicijama predstavlja povezivanje različitih iskustvenih stavova koji se odnose na istu konkluziju 64, dok E. Doehring rad sa iskustvenim stavovima označava kao najhitniji deo u procesu stvaranja indicijalnog dokaza65. y)

Alsbcrg, Nuesse, Meyer: Der Beweisantrag im Strafprozess, Muenchen, 1983. str. 552.

(,(l

Loewe-Rosenberg: Grosskommentar, 24. Aufl. 16. Licferung, Berlin, 1987. str. 208. Prema nekm tumačenjima, karakterističnim za Mariju prccesnu teorju, indicijalni dokaz može da ima dva oblika. Pri tome jedan podrazumeva da se na osnovu prikupljenih indicija primenom odgovarajućeg iskustvenog pravila zaključuje o glavnim činjenicama, dok drugi oblik ne uključuje primenu iskustvenih pravila i predstavlja tzv. sastavljeni dokaz, odnosno pravi indicijalni dokaz. U ovom slučaju postoji čitav niz indicijalnih činjenica koje ukazuju jedna na drugu, sve do poslednje koja ukazuje na spornu glavnu činjenicu. Tako: J. Glaser: Beitraege zur Lehrc vom Beweis, Leipzig, 1883. str. 133, 134; H. Henkei: Slrafverfahrensrecht, Stuttgart, Berlin, Koeln, Mainz, 1968. str. 266. 1)1

62 H. H. Kuehne: Strafprozcsslehrc, Eine Einfueluung, KehI am Rhein, 1978. str. 248. Tako i: S. Kasper: Freie Beweiswuerdigung und moderne Kriminaltechnik, Hamburg, 1975. str. 32. b2

E. Schluechter: op. cit. str. 486.

64

J. Kuehl: Prozesgegenstand und Beweisthema im Strafverfahren, Baden-Baden, 1987. str. 205.

65

E. Doehring: op. cit. str. 386 i dalje.

89

Glava treća Po svojoj logičkoj prirodi iskustveni stavovi predstavljaju oblik induktivnog saznanja, koji se, kao i svaki zaključak te vrste, temelji na stavu da opšte postoji samo u posebnom i samo kroz posebno, zbog čega je i saznanje opšteg posredstvom posebnog moguće. Medjutim, uvek postoji "izvesna nemoć delova nad celinom" i, kao što jedan deo ne sačinjava opšte, tako ni zaključivanje koje polazi od delova ne može u potpunitosti da obuhvati celinu. 66 Čak i kada se takozvani logički problem indukcije 67solvira zaključkom da je princip indukcije nužan postulat naučne i svakodnevne spoznaje, bez koje bi svakodnevni život i nauka bili nezamislivi, pa, iako se ne može dokazati da je prncip indukcije istinit, mora se pretpostaviti da jeste, ostaje upozorenje da njegova primena u obliku iskustvenih stavova u krivičnom postupku može da bude izuzetno delikatna i problematična.68 Problem je u tome što se iskustvenim pravilom ne izražava medjuzavisnost pojedinačnih dogadjaja, nego medjuzavisnost klasa dogadjaja.69 Za dokazivanje u krivičnom postupku nije dovoljno samo da se utvrdi, odnosno da se potvrdi, da postoji medjuzavisnost pojedinih dogadjaja, nego je neophodno da se utvrdi kako se konkretni kritični dogadjaj odigrao. Sve pojave, pa čak i one istovrsne, nisu sasvim uniformne, zbog čega primena iskustvenih stavova stvorenih izvan i nezavisno od svake veze sa krivičnim postupkom, u odnosu na pitanje da li je konkretno lice izvršilo sasvim odredjeno krivično delo, može da bude izvor sudskih zabluda. 70 I u situacijama, u kojima prema životnom iskustvu tipičan tok dogadjaja dozvoljava zaključak o odrdjenom odnosu okrivljenog prema spornim činjenicama, neophodno je da prethodno budu isključene sve druge mogućnosti.71

66

B. Šešić: Opšta metodologija, Beograd, 1980. str. 107.

67

O tome: G. Petrović: Logika, Zagreb, 1985. str. 167 i dalje. Bender, Roeder, Nack navode da je primena iskustvena pravila, odnosno tzv. terije svakodnevnog, nužna, ali se cesto, zbog svoje nepreciznosti, može pretvoriti izvor zablude. Osnovni problemi koji se javljaju u vezi ovih pravila tiču se preciziranja okvirnih uslova, pod kojima ona važe, kao i pitanja stepena verovatnoće njhovog važenja. Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 204. 6K

6J

' J. Kuehl: op. cit. str. 66.

70 Gross-Gerds upozoravaju na to da se vrednost iskustvenih stavova u praksi često precenjuje, i da uvek treba postaviti pitanje koliko je odredjeni iskustveni stav pouzdan i utvrditi da ii konkretno iskustveno pravilo predvidja izuzetke i atipčne kauzalne tokove. Gross-Gerds: Handbuch der Kriminalistik, 10. Auti. Band II, Berlin, 1978. str. 239. 71

90


Zaključak koji se stvara primenom iskustvenog stava razlikuje se od indicijalnog zaključka, pre svega, po svojoj logičkoj sadržini. Indicijalni zaključak se odvija po šemi deduktivnog kategoričko-hipotetičkog silogizma, a primena iskustvenih pravila se zasniva na analogijskom induktivnom zaključku. Dok se deduktivan zaključak kratko odredjuje kao kao zaključak od opšteg ka posebnom, a induktivni kao zaključak od posebnog ka opštem, analogijski zaključak sa najkraće definiše kao zaključak od posebnog ka posebnom. 72 Najčešće i nismo svesni stvaranja ovog zaključka, jer se njegova logička šema ne razvija u punom obliku73. Konkretna situacija se automatski uporedjuje sa iskustvenim pravilom i putem analogije dolazi do primene ovog pravila. Osnovna prednost ovog zaključka jeste njegova plodnost, zbog čega ima veliku ulogu u svakodnevnom govoru i naučnom mišljenju. Medjutim, istovremeno treba imati u vidu daje njegov osnovni nedostatak nepouzdanost, zbog čega se analogijski zaključci koje stvaramo u svakodnevnom životu ruše kao kuće od karata. Kada se radi o aplikaciji zaključka po analogiji u dokazivanju u krivičnoj proceduri primenom iskustvenih pravila, neophodno je kontrolisati uslove pod kojim se stvara. Nije dovoljno to što se odredjeni iskustveni stav generalno može dovesti u vezu sa spornim činjeničnim stanjem, nego je neophodno da takav stav u odnosu na sve posebnosti konkretne situacije dozvoljava pouzdano zaključivanje. 74 Radi postizanja što veće pouzdanosti analogijskog zaključka potrebno je da: 1. postoji što više zajedničkih obeležja kod uporedjivanih objekata ili situacija; 2. da uporedjivana obeležja budu bitne prirode i što raznovrsnija; 3. da zajednička svojstva budu što bitnija, a nezajednička što nebitnija; 4. da broj poznatih sličnosti bude što veći, a broj poznatih nesličnosti što manji. 75 Razlika u logčkoj sadržini indicijalnog zaključka i zaključka koji se stvara primenom iskustvenih pravila, povezana je i sa razlikom u odnosu na činjeničnu osnovu na kojoj se temelje. Indicijalni zaključak povezuje iskustvena pravila i indicijalne činjenice, dok analogijski zaključak dovodi u 73

G. Petrović: op. cit. str. 101. Kod dokazivanja neposrednim dokazima odvija se isti proces zaključivanja, naravno bez stvaranja indicijalnog zalkljuČka, zbog čega se čini da proces logičkog zaključivanja i ne postoji. 7:1

74


75

G. Petrović: op. cit. str. 103.

Loewe-Rosenberg: op. cit. str. 210.

91

Glava treća vezu situaciju na kojoj se temelji iskustveni stav sa konkretnom situacijom. Sa druge strane, indicijalni zaključak se temelji na tačno odrdjenim, dokazanim i proverenim, indicijalnim činjenicama. Utvrdjivanje indicijalnih činjenica u krivičnom postupku odvija se u okviru normativno definisane procedure, a kvalitet nepobitne utvrdjenosti odredjene činjenice ima eliminaciono značenje za njenu dalju ulogu u dokazivanju. Činjenični fundament koji stoji u osnovi iskustvenog pravila nije odredjen pojedinačnim činjenicama i odnosi se na celokupnu situaciju. Obzirom na to, kao i na okolnost da se konkretna situacija i situacija na koju se odnosi iskustveni stav, samo analogijski uporedjuju, ne zahteva se dokazanost, odnosno nepobitna utvrdjenost, koja je neophodna kod indicijalnih činjenica. 76 3.1.2.2.2. Indicijalni zaključak Indicijalni zaključak predstavlja završnu fazu stvaranju jedne indicije jer povezuje iskustvena pravila i indicijalne činjenice, na osnovu čega se posredno zaključuje i o činjenicama koje ulaze u predmet dokazivanja. 77 Neophodan uslov za formiranje pouzdanog indicijalnog zaključka jeste dokazanost, odnosno nepobitna utvrdjenost indicijalne činjenice, o čemu je bilo reci tokom razmatranja činjenične osnove indicijalnog dokaza. Po svojoj logičkoj strukturi indicijalni zaključak predstavlja, u odnosu na činjenicu koja se dokazuje, kategoričko-hipotetički silogizam. Naime, kada je na mestu izvršenja pronadjen otisak prsta, za koji je daktiloskopskom identifikacijom utvrdjeno da potiče od okrivljenog, postoji indiciju prisutnosti na mestu na kome je krivično delo izvršeno. Logički, zaključivanje se odvija na sledeći način: lice koje je bilo prisutno na odredjenom mestu ostaviće tragove (daktiloskopske i druge) na tom mestu; kako su na mestu na kome je delo izvršeno pronadjeni su otisci prstiju okrivljenog, zaključuje se da je okrivljeni bio prisutan na mestu izvršenja. U ovom slučaju manja premisa je kategorična jer otisak prsta predstavlja indicijalnu činjenicu koja mora da bude nepobitno utvrdjena (otisak nije

76 E. Doehring razlku izmedju ovih činjeničnih osnova odredjuje, prc svega, sa aspekta različite procesne forme koja se zahteva, odnosno , kod iskustvenih stavova, ne zahteva, u procesu njihovog formiranja. E. Doehring: op. cit. str. 341 i dalje. 77

92

Ibidem str. 363.


falsifikovan, nije podmetnut, na osnovu utvrdjenih identifikacioih obeležja može se reći da pripada okrivljenom). Gornja premisa se odnosi na iskustveni stav i ima hipotetičan karakter, pa se radi o kategorično-hipotetičnom silogizmu kod koga ja konkiuzija kategoričana.78 Dakle, nesumnjivo utvrdjen otisak prsta okrivljenog na mestu izvršenja, u odnosu na prisutnost okrivljenog na tom mestu, dozvoljava kategoričan zaključak i zato predstavlja neposredan dokaz njegove prisutnosti. 79 Sud sadržan u ovom zaključku, osim toga što, obzirom na iskazanu relaciju izmedju subjekta i predikta, ima karakter kategoričkog suda (jer povezanost subjekta i predikta u njemu ničim nije uslovljena 80), u odnosu na modalitet, predstavlja nemodalni, apodiktičan sud. Specifičnost zaključka koji je izražen nemodalnim, apodiktičnim sudom ogleda se u tome što se iskazana veza subjekta i predikta ne pretpostavlja samo kao moguća ili verovatna, nego zaista postoji i nužno jeste takva. Nemodalni apodiktičan sud zato predstavlja sud o stvarnosti, za razliku od modalnih, problematičnih sudova koji u suštini čine sud o mogućnosti. 81 Medjutim, u odnosu na predmet dokazivanja, pre svega u odnosu na vinost okrivljenog, činjenica da su na kritičnom mestu pronadjeni daktiloskopski tragovi okrivljenog lica, ima drugačije značenje. Zbog višeznačnosti kao osnovne karakteristike, povezanosti indicijalne činjenice (otisak prsta) i činjenice koja se dokazuje (vinost okrivljenog), dalje tumačenje (i opravdanje) prisutnosti na mestu izvršenja može da se razvija u različitim pravcima (najmanje u dva pravca: okrivljeni je izvršilac, i okrivljeni se slučajno našao na tom mestu, bez ikakve veze sa krivičnim delom). Povezivanje prisutnosti na mestu izvršenja i izvršilaštva logički se odvija na sledeći način: svako lice, koje je na mestu izvršenja bilo prisutno u kritičnom vremenu jeste mogući izvršilac krivičnog dela, pa obzirom da je okrivljeni je bio prisutan na mestu izvršenja u kritičnom vremenu, može se zaključili da je okrivljeni je mogući izvršilac. Mala premisa u ovom silogizmu jeste kategorična (kategoričan zaključak iz prethodnog silogizma), zbog čega je i konkiuzija kategorična. Za razliku od zaključka iz prethodnog silogizma 78 Zaključak je kategoričan ukoliko su, ili obe premise kategorične (ketegoriČki silogizam), ih ukoliko je jedna premisa kategorična a jedna hipotetična (kategoričko-hipotetički silogizam). Vidi: G. Petrovič: op. cit. str. 93, 94. 79 Kalcgorično-hipotctični silogizam, kako je to ranije razjašnjeno, predstavlja šemu logičke argumentacije karakterističnu za neposredne dokaze. 80

G. Petrovič: op. cit. str. 56.

81

Ibidem, str. 55.

93

Glava treća (dovodi u vezu iskustveno pravilo i indicijalnu činjenicu) koji takodje sadrži kategoričan sud i to nemodalni sud o stvarnosti, kategoričan zaključak u ovom silogizmu ( koji povezuje indiciju i predmet dokazivanja) predstavlja, što se vidi i iz same jezičke formulacije, sud o mogućnosti. U prvom slučaju se kategorično tvrdi kao sasvim izvesno da to što je okrivljeni ostavio svoje otiske na mestu izvršenja znači i da je bio prisutan na tom mestu. U drugom slučaju, tvrdi se, takodje kategorično, daje okrivljeni mogući izvršilac, tj. da prisutnost okrivljenog na mestu izvršenja znači (samo) mogućnost daje on i izvršilac. Da li je okrivljeni zaista i izvršio to krivično delo, zavisi od "relacije izmedju hipotetičnih pojava nekog slučaja s njegovim stvarnim pojavama, i na isključenju mogućnosti da se postigne saglasnost izmedju takvih hipotetičnih pojava i stvarnih pojava nekog slučaja, ako utvrdjene indicije u argumentaciji zamijenimo nekima drugima."82 Drugim recima, to znači da istnitost konačnog zaključka zavisi od toga koliko je "jaka" iskazana mogućnost, odnosno, koliko je visoka verovatnoća da je okrivljeni bio prisutan upravo zbog izvršenja krivičnog dela, kao i od toga da li je istovremeno moguće isključiti mogućnost da se tu našao iz nekog drugog razloga, sasvim nezavisno od izvršenog dela, što nije moguće dokazati bez drugih indicija. Za konkretan odgovor na pitanje da li je objektivna veza izmedju okrivljenikovog otiska prsta i izvršenja krivičnog dela nastala u sklopu relevantne uzročne veze, ili se radi o slučajnom sticaju okolnosti, neophodna je ocena celine različitih indicija i neposrednih dokaza. Na ovaj način, logička suština indicijalnog zaključka potvrdjuje pravilo da je osnovno obeležje svake indicije njena nesamostalnost i fragmentarnost, odnosno, njegove logičke karakteristike predstavljaju drugu stranu nesamostalnosti i fragmentarnosti, kao "materijalnih" osobenosti. U svakodnevnom praktičnom radu vezanom za dokazvanje indicijama ne dolazi do ovako detaljnog razlaganja logičke šeme indicija jer se realne stvari i pojave u odnosu na odredjeni dogadjaj povezuju takozvanom "logikom stvari". Medjutim, u teorijskom razmatranju indicijalnog dokaza, metodološki je neophodna izvesna apstrakcija kojom se "logika stvari" konkretnih dogadjaja, radi utvrdjivanja bitnih opštih svojstava, prevodi u logiku pojmova. U tom smislu, radi teorijske doslednosti, treba napomenuti da se ovde dat logički prikaz indicijalnog zaključka kao kategoričko-hipotetičkog silogizma sa kategoričnom modalnom konkluzijom (kategorična tvrdnja o


mogućnosti), razlikuje od logičkog tumačenja ovog dokaza koje je uobičajeno u procesnoj literaturi. Naime, indicijalni zaključak se tumači kao hipotetični silogizam sa hipotetičnom konkluzijom. Ako se za primer uzme indicija posedovanja sredstva kojim je delo izvršeno, tj. "slučaj u kome su na lesu ubijene osobe pronadjene ozlede koje po obliku odgovaraju iskrivljenoj oštrici noža pronadjenog u okrivljenikovom stanu", zaključak o okrivljenikovoj vinosti se izvodi na osnovu sledeće argumentacije: 1. ako ozleda potiče od noža odredjenog oblika, ona će odgovarati oblku noža; ozleda odgovara obliku noža koji je pronadjen kod okrivljenog; ozleda potiče od noža koji je pronadjen kod okrivljenika; 2. nožem se najčešće služi njegov vlasnik; okrivljeni je vlasnik noža; okrivljeni se poslužio nožem; 3. ako je okrivljeni zadao ubode nožem, oblik povrede odgovara obliku noža koji je u njegovom vlasništvu; okrivljeni je zadao ubode nožem. Pri tome se ističe da je manja premisa samo u prvom slučaju kategorična, što znači da se u prvom slučaju radi o kategorično-hipotetičnom silogizmu sa kategoričnom konkluzijom, "dok su u drugim hipotetične ...pa je i konkluzija hipotetična, tj. samo vjerojatna".83 Medjutim, ima razloga za tvrdnju da u uslovima dokazivanja u krivičnoj proceduri manja premisa u ovde navedenom drugom i trećem silogizmu ne srne da ostane hipotetična. Okrivljeni ili jeste ili nije vlasnik spornog noža. Neophodno je da ova činjenica bude utvrdjena na nesumnjiv način, što znači da manja premisa nužno dobija, odnosno mora da ima, karakter kategoričnog suda. Shodno pravilima logike, time i konkluzija postaje kategorična. S druge strane, ne srne se zanemariti da, obzirom da veća premisa u ovom slučaju daje samo verovatnoću (ovde izraženu rečju "najčešće") jer je isto tako moguće da je nož osim vlasnika koristilo i neko drugo lice, zaključak predstavlja kategoričnu tvrdnju o mogućnosti da se okrivljeni poslužio nožem. Ni mala premisa iz trećeg silogizma ne bi smela da ima karakter hipotetičkog suda. Veštačenjem treba utvrditi da li povreda odgovara obliku noža čiji je vlasnik okrivljeni. Moguće da veštak, obzirom na konkretne uslove, ne može sasvim izvesno ni da potvrdi, ni da negira ovu činjenicu. Medjutim, njegov nalaz i u takvom slučaju predstavlja kategoričnu tvrdnju, tj. kategoričan sud o mogućnosti daje povreda naneta na taj način84, zbog čega je i zaključak K3

Ibidem U slučaju da ne može da se kategorično izjasni ni o mogućnosti, veštak treba da odbije veštačenje. Teško je zamisliti šta bi konkretno značila verovatna mogućnost, tj. sud o mogućnost dat u S4

D. Krapac: Neposredni posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 27.

94

95

Glava treća koji proizilazi iz veće, hipotetične, i manje, kategorične premise kategoričan. Čak i kada manja premisa ima karakter nemodalnog kategoričnog suda zato što veštak može decidirano da se izjasni o spornim činjenicama, verovatnoća koja se prenosi i na konkluziju postoji u većoj premisi, jer je moguće da povreda potiče od nekog drugog oštrog predmeta. Sličan problem u tumačenju indicijalnog dokaza nalazi se i u analizi koju daju Bender, Roeder, Nack. Indicijalni zaključak, prema shvatanju ovih autora, može da bude jedini moguć i potpuno siguran (zvvingend, voellig sicher), na primer u slučaju otiska prsta okrivljenog, koji je "sa sigurnošću nadjen, tj.utvrdjen" (mit Sicherheit gefunden). Ukoliko se samo sa visokom verovatnoćom može tvrditi da otisak potiče od okrivljenog (na primer, zato što je nepotpun), i u tom slučaju se radi o "upotrebljivoj indiciji". 85 Medjutim, obzirom da indicijalna činjenica nije "potpuno sigurna", i o prisutnosti okrivljenog na mestu izvršenja se zaključuje samo sa verovatnoćom. 86 I ovde se, logički posmatrano, radi o manjoj premisi zaključka koji povezuje odredjeni iskustveni stav i indicijalnu činjenicu. Obrazložili smo da nepobitna utvrdjenost indicijalne činjenice ima eliminaciono značenje za stvaranje odredjene indicije. Kako u konkretnom slučaju taj kvalitet indicijalne činjenične osnove nedostaje, nepouzdano utvrdjena indicijalna činjenica (identifikacija otiska prsta), daje hipotetičan karakter manjoj premisi, čime stvara i hipotetičku modalnu konkuziju, odnosno, daje sadržinski neodredjenu i teško neupotrebljivu "verovatnu mogućnost" prisustva okrvljenog na mestu izvršenja. Upravo u tom smislu H. Walder ističe da je samo po sebi razumljivo da indicijalne činjenice moraju da budu dokazane, što se odnosi i na daktiloskopske tragove, jer "otisak prsta ili dokazuje, ili je neupotrebljiv i beznačajan".87 U slučaju indicijalnog dokaza radi se, dakle, o kategoričnim zaključcima, čija je kategoričnost posledica zahteva da indicijalna činjenica mora da bude dokazana, odnosno nepobitno utvrdjena. Verovatnoća, odnosno kategorična tvrdnja o verovatnoći u pogledu predmeta dokazivanja, koju uvek nosi sud

obliku hipotetičnog suda. O verovatnom zaključku veštaka u krivičnom postupku vidi: S. Soković: Karakteristike i značaj vcrovatnog zakijučka veštaka u krivičnom postupku, JRKK, 3-4/95. to

96

Slično i E. Doehring: op. cil. str. 339.

86

Bender, Roeder, Nack; op. cit. str. 183.

87

H. Waldcr: op. cit. str. 116, 117.


sadržan u indicijalnom zaključku, predstavlja ntarnosti i nesamostalnosti pojedinačnih indicija.

nužnu posledicu fragme-

3.1. 3. Medjusobna povezanost različitih indicija Usled fragmentarnosti i nesamostalnosti svake pojedinačne indicije, samo grupa različitih uzajamno dopunjujućih indicija čini indicijalni dokaz. Iz tih razloga, pored činjenične osnove i specifične veze ove osnove sa predmetom dokazivanja, u okviru koje smo u prethodnim izlaganjima posebno razmotrili prirodu povezanosti, kao i logičke specifičnosti zaključaka koji se u unutar nje stvaraju, u strukturu indicijalnog dokaza uvrstili smo i karakterističnu medjusobnu povezanost više indicija, kao bitan elemenat bez koga nema indicijalnog dokaza. Jedna indicija ne čini indicijalni dokaz, pa izraze "indicija" i "indicijalni dokaz" ne treba upotrebljivati kao sinonime. 88 Suština indicijalnog dokaza jeste u specifičnoj medjusobnoj povezanosti više indicija, tako da se na osnovu te veze, a ne na osnovu prostog zbira više pojedinačnih indicija, sa sigurnošću, uz isključivanje svih drugih mogućnosti, može zaključiti o spornim činjenicama. Loewe-Rosenberg navode u vezi indicijalnog zaključka o spornim činjenicama stav sudske prakse, po kome "ukoliko zaključak nije apsolutno prinudan (schlechthin zvvingend), ne može da bude izveden samo jednom jedinom indicijom".89 Treba reći da po prirodi stvari i po svojoj logičkoj suštini indicijalni zaključak nikada nije "potpuno prinudan", tj. jednoznačan (tada bi bio neposredan dokaz, a ne indicijalni), zbog čega i ne može da se temelji samo na jednoj indiciji. "Svaka indicija samo ukazuje sa većom ili manjom verovatnoćom na ono što treba da se dokaže, a sama ne može to i da dokaže", ističe H. Walder.90 Na osnovu svake pojedinačne indicije, zato što logički uvek daje samo kategoričko-modalnu konkluziju, tj. kategorički sud o mogućnosti, o postojanju glavne činjenice zaključuje se samo sa verovatnoćom. To predstavlja drugu stranu njene fragmentarnosti, odnosno u

Hii Iako se za dokazivanje indicijama u našoj teoriji i praksi ne koristi izraz "indicijalni dokaz" (Indizienbeweis), smatramo da je upravo ovaj izraz pogodan da ukaže, s jedne strane, da se radi o posebnoj vrsti dokaza i o posebnom postupku dokazivanja, i sa druge strane, da postoji razlika izmedju indicije i indicijalnog dokaza. 89

Loewc-Rosenberg: op. cit. str. 214.

130


97

Glava treća tome je sadržana logička slika njene materijalne sadržine u odnosu na predmet dokazivanja. Iako se u krajnjoj liniji radi o kvalitetu indicijalnog dokaza, kvalitetu u smislu pouzdanog zaključka o spornim činjenicama, obzirom da se takav zaključak ne može postići bez odredjenog broja indicija, u vezi sa dokazivanjem indicijama uvek se postavljalo pitanje tzv. dovoljnog broja indicija. U okviru zakonske ocene dokaza ovaj zahtev je rešavan propisivanjem najmanjeg broja indicija koji je neophodan za utvrdjivaje odrdjenih okolnosti.91 Savremena procesna teorija insistira na dovoljnom broju indicija i odbacuje postupak zakonskog normiranja tačno odredjenog broja potrebnih indicija. Medjutim, i dalje ostaje pitanje šta znači dovoljan broj indicija. Problem broja indicija i njihove veze slikovito prikazuje sledeći primer: "Uzmimo da negde na trgu u nekom selu stoje jedno do drugog tri stabla u istoj liniji. Pomislićemo da nisu slučajno izrasla u istoj liniji i na istom medjusobnom rastojanju, nego da ih je tako posadila i odnegovala ljudska ruka. Medjutim, to je samo pretpostavka, jer, kad su pitanju tri stabla u istoj liniji i na istom rastojanju, još uvek može da se desi da je to volja prirode. Ako šest stabala stoje u istoj liniji sa u centimetar istim medjusobnim rastojanjem, više nema sumnje da da to nije stvar prirode, nego sa radi o namerno u tom rasporedu odnegovanim stablima. Dvadeset ili trideset stabala u istom rasporedu, samo dalje potvrdjuju da se ne radi o slučaju. Sa druge strane, nema sumnje daje svako pojedinačno drvo, samo za sebe posmatrano, moglo i sasvim slučajno da izraste. Isti je slučaj i sa indicijalnim dokazom. Nije odlučujuće to što se u vezi svake pojedinačne indicije može staviti neka primedba. Mnogo je važnije da postoji dovoljan broj indicija i da one stvaraju zajedničku sliku bez činjeničnih protivurečnosti, zbog čega bi svako na osnovu svog unutrašnjeg ubedjenja u takvoj situaciji mogao da kaže: sve zajedno posmatrano, to više na može da bude slučaj."92 Polivalentna logika povezivanja pojedinačnih indicija znači da se dovoljan broj potrebnih indicija ne odnosi na sasvim odredjeni broj, nego na u njima postojeći potreban kvalitet informacija o delu i učiniocu. Svaka mogućnost sadržana u pojedinačnoj indiciji ima kvantitativnu stranu, zbog

91 Vidi: J. H. Langbein: Die Carolina; Die Carolina: d. Peinl. Gerichtsordnung Kaiser Karls V. von 1532, hrsg. F. C. Schroeder, Darmstadt, 1986. str. 250. 1)2

F. Meinert: lndizienbeweis, Kriminalistische Rundschau, 48/3; navedeno prema: F. Meixner: Der Indizienbeweis, Hamburg^ 1962. str. 51.

98


čega činjenice koje se dokazuju čini manje ili više verovatnim. U okviru odredjenih konkretnih uslova krivični dogadjaj je mogao da nastupi, ali je mogao i da ne nastupi, a odredjeno lice je moglo da ga izvrši, ali je moguće i da ga nije izvršilo. Realizacicija svake od ovih mogućnosti ispituje se u okviru raspoloživog dokaznog materijala. Ukoliko se raspolaže sa više indicija, biće i veće polje "sastavljenog" informacionog mozaika i manji broj nepouzdanih i nepoznatih činjenica, odnosno, biće veća verovatnoća da se dogadjaj odigrao na odredjeni način. Može se uzeti da je verovatnoća mera mogućnosti, pa verovatnoća jednog krivičnog dogadjaja daje stupanj mogućnosti s kojim je on mogao postati stvarnost.93 O verovatnom krivičnom delu i učiniocu se govori kada se raspolaže nepotpunim znanjem o delu i učiniocu. Svaka nova informacija, svaka nova indicija, sadržinski harmonično uklopljena u krug već poznatih, podiže stepen saznanja o dokazujućim činjenicama i sporni dogadjaj čini verovatnijim. U vezi svake sporne tačke u okviru predmeta dokazivanja neophodno je da postoji što više različitih medjusobno povezanih indicija. Osnovno, najstarije i najvažnije pravilo u dokazivanja indicijama upozorava da indicijalni dokaz opstaje ili pada zavisno od broja uzajamno povezanih indcija. U tom smislu se može govoriti o principu koherencije indicija 94, kao osnovnom principu njegove strukture, jer se indicijalni dokaz stvara koherencijom indicija, odnosno povezivanjem uz pomoć iskustvenih pravila različitih indicija koje se odnose na isti zaključak u pogledu glavne činjenice. Postavlja se pitanje kada se može reći da je indicijalni dokaz potpuno oformljen, da su sve potrebne indicije pronadjene, da su medjusobno povezane i da se uzajamno nadopunjuju i potvrdjuju, tako da verovatnoća da je izvršeno odredjeno krivično delo i da je okrivljeni njegov izvršilac postaje izvesnost. Drugim recima, postavlja se pitanje kako se može odrediti kritična tačka indicijalnog postupka u kojoj se može konstatovati da su poznate sve indicije, tako da se nakon nje sporni dogadjaj može objasniti samo na jedan način. Osim toga što rešava pitanje potrebnog broja indicija, ova tačka u dokazivanju indicijama istovremeno znači i daje postignut potreban kvalitet u pogledu u njima sadržanog saznanja o delu i učiniocu. Potreban broj indicija, prema tome, znači broj indicija neophodan da verovatnoća u pogledu 93

V. Vodinelić: Kriminalistika i dokazivanje, Skopje, 1985. str. 1117.

94

J. Kuehl:op. cit. str. 207.

99

Glava treća postojanja spornih glavnih činjenica preraste u izvesnost. Medjutim, uzimajući u obzir samo sveukupnost indicija, i dalje se, bez obzira na to što se traženi kvalitet označava kao izvesnost, a ne kao verovatnoća, teško može utvrditi "kritična tačka koherencije indicija". Razmatrajući problem sudskih zabluda u u krivičnom postupku, M. Hirschberg kao njihov najčešći razlog označava donošenje sudskih odluka samo na osnovu visoke verovatnoće, bez postizanja izvesnosti u saznanju o spornom činjeničnom stanju. Iako sudija samo retko dolazi do potpune, apstraktne izvesnosti koja isključuje svaku teoretsku sumnju 95, izvesnost, praktično gledano, predstavlja uverenje o neophodnoj kauzalnoj povezanosti, o nemogućnosti postojanja drugog. Dok verovatnoća sadrži mogućnost drugačijeg postojanja, izvesnost isključuje svaku mogućnost postojanja drugačijeg. 96 U tom smislu, pravilo o "isključivanju drugih mogućnosti" u vezi postojanja spornih činjenica predstavlja kriterijum na osnovu koga se procenjuje da li se raspolaže dovoljnim brojem indicija.97 U onom trenutku indicijalnog postupka, u kome dolazi do osporavanja svih drugih mogućnosti, svih drugih mogućih objašnjenja spornog dogadjaja, praktično dolazi i do potvrdjivanja verovatnoće da se radi o krivičnom delu i o okrivljenom kao njegovom izvršiocu, i do njenog prerastanja u izvesnost. Koherencija indicija u smislu odgovarajućeg kvaliteta i kvantiteta na taj način se konstatuje samo posrednim putem, i to sekundarno, kao posledica primarno utvrdjene neodrživosti drugačijih, alternativnih objašnjenja. Ova karakteristika indicijalnog dokazivanja, neophodna za utvdjivanje kritične tačke koherencije, u procesnoj teoriji se označava i kao indirekti koherentni princip indicija.98 Bender, Roeder, Nack kritikuju vladajuće shvatanje procesne teorije po kome je za odlučivanje u procesu neophodna istina a ne verovatnoća, zbog čega se zahteva da sudija odluku donosi na osnovu "lične izvesnosti" (persoenliche Gewissheit) u pogledu spornih činjenica, i tvrde da se tu radi

y5

Vidi: Judex: Irrtuemer dcr Strafjustiz, Hamburg, 1963. str. 40;

%

M. Hirschberg: Das Fehlerurteil im Strafprozess, zur Patologie der Rechtsprechung, Stuttgart, 1960. str.

samo o veoma visokom stepenu subjektivne verovatnoće. Lična ubedjenost, odnosno vrlo visok stepen subjektivne verovatnoće, predstavlja rezultat ukupne procene objektivne verovatnoće svih pojedinačnih indicija i indicijalnih kombinacija. Pri tome se pod objektivnom verovatnoćom, koju poseduje svaka indicija, podrazumeva, u skladu sa teorijom verovatnoće, učestalost s kojom jedan dogadjaj nastupa u okviru odredjenih istih ponovljenih okolnosti. 99 Odgovor na pitanje kako dolazi do prevazilaženja prostog povezivanja pojedinačnih indicija i u kom trenutku nastaje indicijalni dokaz, ovi autori daju na osnovu matematičke teorije verovatnoće u okviru teorije dokaznog prstena, koja će nešto kasnije biti detaljno objašnjena. Ukratko, verovatnoća postojanja glavnih činjenica razlaže se na različite stupnjeve. Polazi se od početne, apstraktne verovatnoće u pogledu glavne činjenice (apstraktne dokazne snage), koju svaka indicija poseduje nezavisno od konkretnih okolnosti. Povezivanjem različitih indicija i indicijalnih kombinacija povećava se i dokazna snaga indicijalnog dokaza.100 Medjutim, ocena apstraktne dokazne snage odredjene indicije, odnosno indicijalne kombinacije, pretpostavlja pouzdano znanje o tome koliko češće odredjena kombinacija indicija, ili pojedinačna indicija, nastupa u korelaciji sa glavnom činjenicom, nego bez nje. Kako je, obzirom na delikatnost strogo individualizovanih činjenčnih podataka u vezi sa svakim krivičnim postupkom, gotovo nemoguće doći do ovakvih podataka, ovoj teoriji se zamera da ne pruža prikladno objašnjenje principa koherencije indicija, kojim se prevazilazi "informacioni nedostatak" sadržan u svakoj pojednačnoj indiciji, i posredstvom koga se "uklapanjem" pojedinačnih indicija stvara indicijalni dokaz. 101 Treba reći da, iako prema shvatanju ovih autora "lična ubedjenost sudije" neophodna za donošenje odluke ne znači ništa drugo do visok stepen verovatnoće, u krajnjem ishodu i ova teorija, kao i one koje insistiraju na izvesnosti 102, dolazi do tzv. kriterijuma isključenja drugih mogućnosti. Bender,

m

Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 176, 177. I0U

Ibidem, str. 186-201.

94,95. 1)7

K. Engisch: Logische Studien zur Gesetzanwendung, 3. ergaenzte Aufl. Heidelberg, 1963, str. 76, navedeno prema: J. Kuehl: op. cit. str. 151. l)S

100


Tako: J. Kueh!: op. cit. str. 206, 207.

101

O tome: J. Kuehl: op. cit. str. 207, 208. M. Hirschberg: op. cit. str. 95; E. Doehring: op. cit. str. 6; Suprotno: W. Kaesser: Wahrheitserforschung im Strafprozess, Berlin, 1974. 102

101

Glava treća Roeder, Nack ističu da postoji "deficit realnosti" u sudijskom odlučivanju. 103 Iako se kreće u okvirima verovatnoće, ocenjujući ukupni rezultat dokazivanja, sudija se u konkretnom slučaju nalazi na relaciji "ili-ili", jer okrivljeni nikad nije "99,999% verovatni učinilac", nego ili jeste stvarni učinlac ili nije stvarni učinilac. Drugim recima, u okviru konkretnih okolnosti verovatnoća da okrivljeni nije učinilac postaje samo "teorijska", odnosno, u okviru realne životne situacije ova verovatnoća znači samo zanemarivu mogućnost. 104 Može se zaključiti da medjusobna povezanost različitih indicija znači pre svega odredjeni kvalitet tvrdnje u vezi sa spornim činjenicama koje se dokazuju. Grupa indicija prestaje da bude samo zbir pojedinačnih indicija i postaje indicijalni dokaz u trenutku kada svaka tvrdnja u pogledu spornih činjenica suprotna onoj koja iz njih proizilazi postaje isključena. 105 Nezavisno od pitanja da ii se tako postignut stepen saznanja o spornim činjenicama označava kao istina 106, krivično procesna istina107, izvesnost108, uverenje109, vrlo visoka verovatnoća110 ili verovatnoća koja se graniči sa izvesnošću 111, bitno je da je povezanost raspoloživih indicija takva da negira bilo koji "drugačiji modalitet toka dogadjaja". 112 Isključivanjem drugačijih tumačenja, istovremeno se, posrednim putem, kao stvarno potvrdjuje tumačenje koje proizilazi iz indicijalne celine.


Mada teoriji krivičnog procesnog prava, i domaćoj i stranoj, generalo nedostaje sistematski formulisana teorija indicijalnog dokaza 113, može se reći da domaća sudska praksa pravilno ističe osnovne strukturalne elemente indicijalnog dokaza. Prema stavu Vrhovnog suda Jugoslavije "u slučaju kada nema neposrednih dokaza da je okrivljeni učinio krivično delo za koje se optužuje, već se čnjenično stanje utvrdjuje na osnovu posrednih dokaza, osnov za osudjujuću presudu može predstavljati samo takav niz činjenica utvrdjenih na osnovu posrednih dokaza koje su nesumnjivo utvrdjene i medjusobno čvrsto logički povezane, tako da predstavljaju zatvoren krug i sa punom sigurnošću upućuju na jedini mogući zaključak da je upravo optuženi izvršio krivično delo koje je predmet optužbe i da se izvedenim dokazima isključuje svaka druga mogućnost". 114 Na osnovu ove presude se zapaža pravilno insistiranje pre svega na nepobitnoj utvrdjenosti indicijalnih činjenica i na njihovoj specifičnoj vezi sa predmetom dokazivanja. Dalje se zahteva da postoji čitav niz utvrdjenih i medjusobno čvrsto logički povezanih činjenica, koje sa sigurnošću upućuju samo na jedan mogući zaključak u pogledu predmeta dokazivanja. U ovom zahtevima se uočava, mada eksplicitno nije tako definisana, jasna razlika izmedju pojedinačnih indicija i indicijalnog dokaza i primena tzv.pravila o isključivanju svih drugih mogućnosti, koje, kako je to u prethodnim analizama navedeno, predstavlja jedinu, logički i gnoseoloski, adekvatnu mogućnost za odredjivanje faze indicijalnog postupka u kome zbir više indicija postaje inicijalni dokaz. 3. 2. Pojavni oblici indicijalnog dokaza

103

M. Hirschberg u tom smislu ističe da je prihvatanje činjeničnog stanja utvrdjenog od strane suda kao apsolutno objektivnog jedna od fikcija odlučivanja u krivičnoj proceduri, jer uvek postoji izvesno "fiktivno skraćenje stvarnosti". M. Hirschberg: op. cit. str. 86. 104

Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 177, 178. 11)5 Tako: K. Peters: Strafprozess, Karlsruhe, 1981. str. 278; K. Goessel: Strafverfahrensrecht, Stuttgart, 1977. str. 263; H. Henkel: Strafverfahrensrecht, Stuttgart, Beriin, Koeln, Mainz, 1968. R. Lange: Fehlerquellen im Ermittlungsverfahren, Heideiberg, 1980. str. 157. str. 267; H. Walder: op. cit. str. 118. 106

Vidi: E. Doehring: op. cit. str. 6 i dalje.

11,7

Vidi: W. Kaesser: op. cit. str. 3 i dalje.

im

Vidi: V: Vođinelić: Kriminalistika i dokazivanje II, Skopje, 1985. str. 1114 i dalje.

m

Vidi: B. Kramer: Grundbegriff'e des Strafverfahrensrechts, Stultgart, 1984. str. 206.

110

Vidi: E. Schluechter: op. cit. str. 613.

111

Vidi; H. Dahs: Handbuch des Strafverteidigers, 4. Aufl. Koeln, 1977. str. 508; Kroschel/ Doerner: Die Urteile in Strafsachen, 23. Aufl. neubearb. von L. Meyer-Gossner, Muenchen, 1978. str. 115. 112

102

Analizirajući strukturu indicijalnog dokaza naglasili smo da njegov osnovni strukturalni elemenat prdstavljaju nepobitno utvrdjene indicijalne činjenice i njihova specifična povezanost sa spornim činjenicama iz predmeta dokazivanja.

113

Bender, Roeder, Nack do ovog zaključka za nemacku procesnu teoriju dolaze razmatranjem problema utvrdjivanja činjenica u sudskom postupku. Vidi; Tatsachenfeststellung vor Gericht, Band I,Glaubwuerdigkeits- und Beweislehre, Muenchen,1981. str. 173. 114

Vrhovni sud Jugoslavije, Kž. 38/70 od 22. 12. 1970; Bilten Vrhovnog suda Jugoslavije, br. 32/71,

str. 41.

Loewe-Rosenberg: op. cit. str. 247.

103

Glava treća Bitna karakteristika veze indicijalne i sporne činjenice jeste njena mnogoznačnost, što praktično znači da je nakon utvrdjivanja indicijalne činjenice, za razliku od neposrednih dokaza kod kojih se zbog jednoznačne veze time i završava dokazivanje, neophodno utvrditi pravo od više mogućih značenja njene veze sa spornim činjenicama. Logički se ova višeznačna veza izražava kroz primenu iskustvenih pravila na konkretne okolnosti dogadjaja putem analogijskog induktivnog zaključka i povezivanjem indicijalne i sporne činjenice kroz kategoričko-hipotetičnu konkluziju izraženu kategoričnim modalnim sudom o mogućnosti postojanja sporne činjenice. Logičke specifičnosti indicija sadržinski se ostvaruju i oslikavaju u njihovim osnovnim materijalnim karakteristikama, u fragmentarnosti i nesamostalnosti pojedinačnih indicija. Medjusobna povezanost više indicija, koja isključuje svako drugo objašnjenje spornog dogadjaja osim jednog, prevazilazi nesamostalnost i fragmentarnost pojedinačnih indicija i predstavlja posebno izdvojen strukturalni kvalitet putem koga od više povezanih pojedinačnih indicija nastaje indicijalni dokaz. Kada se govori o pojavnim oblicima indicijalnog dokaza ne misli se na posebne, sadržinski i funkcionalno izdvojene, grupe ovih dokaza. Dokazane indicijalne činjenice, njihova višeznačna veza sa spornim činjenicama i medjusobna povezanost i uslovljenost više različitih indicija, predstavljaju u svakom konkretnom slučaju, u smislu strukture, conditio sine qua non ovog dokaza. Osim što se razlikuju po konkretnim situacijama iz kojih proizilaze, indicijalni dokazi se u izvesnoj meri i strukturalno razlikuju, obzirom na mogućnost da pojedinačne indicije unutar njih budu povezane i medjusobno usiovljene na različite načine. U tom smislu se govori o različitim pojavnim oblicima indicijalnih dokaza. Različite načine povezivanja indicija unutar indicijalnog dokaza, treba razlikovati od slučaja kada se sama indicijalna činjenica utvrdjuje i dokazuje indicijama, a ne neposrednim dokazima, što takodje predstavlja specifičan vid povezanosti indicija. Još je J. Glaser je razlikovao dva osnovna tipa indicijalnog dokaza u smislu različite povezanosti indicija i glavne činjenice. Kod prvog, istinitost činjenice koja se dokazuje sledi iz druge činjenice koja nije sadržana u ličnom opažanju niti je konkretno povezana sa dokazujućom činjenicom. Na ovaj način se ne dokazuje samo jedna činjenica iz predmeta dokazivanja, nego često i čitav kompleks činjenica. Na primer, ako je potrebno utvrditi od kada 104


se leš žrtve nalazi na odredjenom mestu, a pouzdano se zna da je kiša počela da pada tačno u odredjeno vreme, ukoliko je prilikom pronalaženja lesa utvrdjeno da je površina na kojoj je ležao suva, može se zaključiti da da je leš na tom mestu bio i pre početka kiše. Drugi tip indicijalnog dokaza postoji "kada se o činjenici koja se dokazuje sa verovatnoćom može zaključiti iz drugih činjenica na način kao i u prvom slučaju, ali se pri tome radi o činjenici koja svim okolnostima slučaja odgovara tako da ih svestrano i na zadovoljavajući način objašnjava (iskustveno pravilo), a za tom činjenicom dolazi druga koja obrazuje drugi nezavistan dokazni razlog, koji na sličan način kao i prvi, činjenicu čini verovatnom, zatim dolazi treća, itd, do glavne činjenice."115 Na sličan način indicijalne dokaze razlikuje i H. Henkel 116, po kome indicijalni dokaz (u smislu indicijalnog povezivanja različitih činjenica) postoji kada su indicirajuće činjenice iz predmeta dokazivanja sa izvesnošću utvrdjene raspoloživim indicijama. U drugom slučaju se iz indicija preko pouzdanih iskustvenih saznanja može doneti siguran zaključak o glavnoj činjenici, odnosno zaključak koji obzirom na sve posebnosti slučaja isključuje svaki drugačiji zaključak.117 U suštini, ovi posebni oblici indicijalnog dokaza ne odražavaju različitu uzajamnu povezanostu indicija unutar samog dokaza. U prvom slučaju se radi o tome da je primenom odredjenog iskustvenog pravila odredjena indicija (vreme od kada leš žrtve leži na odredjenom mestu), dokazana neposrednim dokazom (ako se zna kada je počela da pada kiša i ako je površina na kojoj se leš nalazi suva, to ne znači ništa drugo nego da je leš bio tu i pre kiše). U drugom slučaju reč je o indicijama koje se nadovezuju jedna na drugu, sve do one koja neposredno ukazuje na spornu činjenicu, odnosno o tzv. sastavljenom dokazu, drugim recima, o indicijalnom lancu. Može se reći da indicijalni lanac predstavlja način na koji se indicijalni dokaz najčešće prikazuje i gotovo da predstavlja sinonim za indicijalni dokaz. Medjutim, o različitim pojavnim oblicima, u smislu pravih strukturalnih razlika proizašlih iz različite povezanosti pojedinačnih indicija unutar

115

J. Glaser: Beitraege zur Lehre vom Beweis, Leipzig, 1883. str. 133,134. H. Henkel: Strafverfahrensrecht, Stuttgait, Berlin, Koeln, Mainz, 1968. str. 266, 267. 117 Savremena procesna teorija, kao što se vidi iz prethodnih poglavlja koja razmatraju ulogu iskustvenih stavova u stvaranju indicijalnog dokaza, iskustvene stavove smatra nosećom karikom indicijalnog dokazivanja, nezavisno od konkretnog pojavnog oblika ovog dokaza. 116

105

Glava treća indicijalnog dokaza, pored indicijalnog lanca, u teoriji krivičnog procesnog prava i u kriminalistici govori se i o tzv. indicijalnom konopcu. 118 U slučaju indicijalnog lanca, pojedinačne indicije se oslanjaju jedna na drugu i proizilaze jedna iz druge.119 Ovaj dokaz se najčešće i predstavlja kao lanac u kome su indicijalne činjenice vezane jedna za drugu tako da svaka od njih predstavlja posebnu kariku indicijalnog lanca. Ukupna dokazna snaga indicijalnog lanca zavisi od čvrstine povezanosti pojedinačnih karika. Kao i kod stvarnog lanca, koji puca na mestu gde su najslabije karike, i kod indicijalnog dokaza u ovom obliku, problem predstavlja najslabija indicija, zbog koje može da dodje i do kidanja čitavog indicijalnog lanca.120 Ukoliko su pojedine indicije slabije, slabija je i njegova ukupna čvrstina, baš kao i kod materijalnog lanca. Medjutim ukoliko su čvrsto vezane i ukolko ih ima u dovoljnom broju, predstavljaju dokaz za tvrdnje iz predmeta dokazivanja.121 Kod indicijalnog dokaza u obliku indicijalnog konopca, pojedinačne indicije nisu povezane "pravolinijski", nego su uzajmno isprepletane. Svaka pojedinačna nit indicijalnog konopca sama po sebi jeste slaba i uzeta sama za sebe ne utiče presudno na vrednost celine, na način kako pojedinačne indicije kod indicijalnog lanca mogu da dovedu do kidanja celog lanca. Ispadanjem jedne indicije, slabi i njegova dokazna snaga, ali ne pada i indicijalni dokaz u celini, kao što i ukoliko dodje do kidanja jedne niti, ćelo uže biva oslabljeno, ali ne puca u potpunosti. 122 U savremenoj procesnoj teoriji povezanosti pojedinačnih indicija unutar indicijalnog dokaza se najčešće prikazuje u obliku indicijalnog lanca i indicijalnog prstena.123 Bender, Roeder, Nack navode da se u savremenom pravu izraz "indicijalni lanac" koristi kao drugi naziv za indicijalni dokaz, mada se na taj


način označavaju dva različita, u neku ruku i suprotna, pojma: dokazni lanac i dokazni prsten. Kod dokaznog prstena svaka pojedinačna indicija ili indicijalna kombinacija jeste istog ranga, tj. svaka od njih omogućava neposredan zaključak o spornoj činjenici, neposredan u tom smislu što takva indicija ne ukazuje na neku drugu indiciju ili indicijalni lanac, pa tek putem njih na dokazujuću činjenicu. 124 Verovatnoće sadržane u pojedinačnim indicijama ili indicijalnim kombinacijama se ne sabiraju, nego se medjusobno pojačavaju do tzv. zajedničke verovatnoće vrlo visokog stepena. Za razliku od dokaznog pstena, u dokaznom lancu se svaka indicija nalazi u hijerarhijskom odnosu nadredjenosti ili podredjenosti u odnosu na neku drugu indiciju. "Podredjena" indicija ukazuje na sledeću, na "nadredjenu" indiciju, sve dok poslednja indicija ne ukaže na spornu činjenicu. 125 Moguće je i da se unutar dokaznog lanca u vezi neke indicije nižeg stepena formira i dokazni prsten. Medjutim, verovatnoće iz pojedinačnih indicija dokaznog lanca medjusobno se ne pojačavaju na način karakterističan za dokazni prsten. Sasvim suprotno, u ovom obliku povezanosti pojedinačnih indicija sa povećanjem broja indicija dolazi do slabljenja tzv. zajedničke verovatnoće, odnosno do slabljenja ukupne dokazne snage, i do pojačavanja tzv. neverovatnoće. Dokazna snaga dokaznog lanca je utoliko manja, ukoliko je lanac duži, i utoliko se brže smanjuje, ukoliko je dokazna snaga pojedinačnih indicija manja. Sa druge strane, snaga dokaznog lanca može da se pojača ukoliko su pojedinačni delovi, pojedinačne indicije, ojačane dokaznim prstenom.126

ua

W. C. Brown: The Journal of Law and Criminology, 7-8/50, citirano prema: F. Meixner: op. cit. str. 52 i dalje; tako i V. Vodineiić: Kriminalistika i dokazivanje I, Skopje, 1985. str.81; Teorija dokazateljstv, grupa autora, Moskva, 1967. str.47. vidi i: J. Glaser: op. cit. str. 141. beleška 70; 119

R. Weichmann: Kriminalistik, Ein Grundriss fuer Studium und Praxis, Hilden/RUd. 1996.

str. 56. 120 ijpravo ova specifičnost indicija povezanih u indicijalni lanac razlog je tome da se osporavanje pojedinačnih indicija iz lanca javlja kao omiljeno taktičko sredstvo iskusnih kriminalaca i njihovih branioca u pobijanju navoda optužbe. O tome: R. Grasberger: Psvhologie des Strafverfahrens, Wien, 1968. str. 202. 121 122

F. Meixner: op. cit. str. 52.

Ibidem Tako: Bender, Roeder, Nack: op. cit. str.180. i dalje. Isto: R. Weichmann: Kriminalistik, Hilden/Rlld. 1996. str. 57. 123

106

124 Na primer: Lice A je ubijeno. Indicije: Oružje koje je identifikovano kao oružje kojim je ubistvo izvršeno, nadjcno je u posedu lica B. Na mestu izvršenja pronadjen je otisak djona cipele sa individualnim obeiežjima za koja je utvrdjeno da su identična onima koje postoje na cipelama lica B. Na mestu izvršenja nadjen je opušak cigarete iste marke kao i cigarete koje okrivljeni koristi. Ispitivanjem pronadjenog opuška utvrdjeno je da je korišćen od strane osobe koja ima krvnu grupu "A". Okrivljeni B ima istu krvnu grupu. Vidi: Brack/Thomas: Kriminal-taktik, Hannover, 1983. str. 19. 125 Ako se za primer uzme dogadjaj u kome je lice A je ubijeno pištoljem marke "beretta" 9mm, indicijalni lanac se razvija na sledeći način: Susedi su saopštili policiji da su A i B bili u svadji. Pretresom je kod lica B pronadjen pištolj iste marke. Utvrdjeno je da u vreme izvršenja dela pištolj nije bio u posedu druge osobe. Veštačenjem je utvrdjeno da je smrtonosni projektil ispaljen iz oružja koje pripada licu B. Vidi: Brack/Thomas: op. cit. str. 20. 126

Ibidem, str. 181, 182.

107

Glava treća

Struktura indicijalnog dokaza kao drugo ime za indicijalni dokaz. Osnovne karakteristike i razlike izmedju

SI. 1. Indicijalni prsten i indicijalni lanac Mada je još J. Glaser pisao o indicijalnom prstenu i indicijalnom lancu, u teoriji krivičnog procesnog prava uglavnom se izraz "indicijalni lanac" koristi Indicijalni lanac 1 127

Bender, Roeder, Nack; Tatsahenfeststellung vor Gericht, Muenchen, 1981, str. 182.

Dokazni prsten 1. stepena ("potpuni")

Indicija 3 )

Indicije 1. stepena

Indicije 2. stepena indicije 3. stepena

Indicijalni lanac 2

Dokazni/prsten 3. stepena ("nepotpuni") Indicije 4. stepena

Indicije 5. stepena

127

indicijalnog lanca i prstena Glaser je izrazio na sledeći način: "Lanac indicija postoji kada niz okolnosti slede jedna iz druge, pa odredjenu indiciju dovode u vezu sa dokaznim osnovom, predmetom dokazivanja. U tom slučaju veći broj članova i veći broj udaljenih delova obrazuje samo relativno ojačanje, a pri tom prenosi i sve opasnosti. Ukoliko se radi o indicijama koje nezavisno jedna od druge vode ka istoj posledici, zbog čega njihov veći broj sobom daje i jaču dokaznu snagu, govori se o zatvorenom prstenu indicija."128 U nameri da se i terminološki naglasi neophodnost postojanja više različitih medjusobno povezanih indicija unutar indicijalnog dokaza, a ne da se izrazi specifičnost strukture ovog dokaza u konkretnim pojavnim oblicima, izraz indicijalni lanac kao sinonom za indicijalni dokaz, upotrebljavaju i E.

Schmidt129, H. Henkel130, H. Dahs131, Kroschel/Doerner132. U okviru razmatranja unutrašnje povezanosti indicija i uticaja koji ta povezanost ima na jačanje dokazne snage, treba reći da veći broj povezanih indicija automatski ne znači i jaci i stabilniji indicijalni dokaz. E. Doehring naglašava da se često dešava da se u postupku raspolaže sa velikim brojem indicija ali sve one pri tom pokrivaju samo manji deo spornog čnjeničnog stanja. Najpovoljnija situacija u pogledu formiranja indicijalnog dokaza stvara se u slučaju kada postoji više različitih medjusobno povezanih ali nezavisnih indicija, tako što sve nezavisno jedna od druge i ne proističući jedna iz druge, nego iz različitih oblasti, ukazuju na glavnu činjenicu. Takav "buket indicija" 133 jeste dokazno pouzdaniji i značajniji, utoliko ukoliko je svaka pojedinačna indicija iz "snopa indicija" nezavisnija.134 108

I2

«J. Glaser: op. cit. str. 132, 133.

129

E. Schmidt: Deutshes Strafprozessrecht, Goettingen, 1967. str. 83.

130

H. Henkel: op. cit. str. 267. H. Dahs posebno ističe da "nijedan lanac nije jači od njegovog najslabijeg dela". H. Dahs: Handbuch des Strafverteidigers, Koeln, 1977. str. 357. 131

132

Kroschel/Doerner/Gossner: op. cit, str. 123. Izraz "dokazni buket" i "buket indicija" u starijoj literaturi koristi C. J. A. Mittermaier: Die Lchre vom Beweis im deutschen Strafprozess, Darmstadt, 1834. str. 433, 434. U novijoj dokaznoj teoriji ovaj izraz za označavanje specifične povezanosti indicija u okviru ndicijalnog dokaza upotrebljava i H. Walder: Kriminalistisches Denken, Hamburg, 1975. str. 112, Brak/Thomas: Kriminal-taktik, Hanover, 1983. str. 19. Povezanost više samostalnih indicja, za razliku od indicijalnog lanca kod koga indicije proizilaze jedna iz druge, H. Galages označava izrazom "indicijalni red". H. Galages: Kriminalistik, Muenchen, 1994. str. 61. 133

134

E. Doehring: op. cit. str. 366, 369.

109

Glava treća Nema sumnje da postojanje većeg broja indicija, uzajamo povezanih tako da isključuju svaku drugu mogućnost egzistencije spornih činjenica, osim one koju same sve zajedno indiciraju, predstavlja neophodan uslov za nastajanje indicijalnog dokaza. Pri tome, zavisno od konkretnih okolnosti, indicije mogu da budu različito pvezane: u obliku lanca, konopca ili prstena. 135 Bez obzira na to kako se opisuju mogući oblici konkretne povezanosti, dokazno najvredniju formu predstavlja povezanost u obliku prstena. U slučaju indicija povezanih u obliku lanca postoji saglasnost da ukoliko je lanac duži, utoliko je i mogućnost pogrešnog zaključivanja veća a zaključak nesigurniji. Neophodno je da dokazni lanac bude "bez rupa", a kritičku ocenu prikupljenog dokaznog materijala otežava činjenica da se lako dogadja da se informacioni nedostatak jednostavno previdi, ili se uočene manjkavosti nekritički i bez provere popunjavaju. Više medjufaza u zaključivanju o spornim činjenicama indicijalni dokaz u celini generalno čine nepouzdanijim. 136 3.3. Matematička teorija verovatnoće i indicijalni dokaz Pojam verovatnoće se može razmatrati, zavisno od okvira u kojima se posmatra, kao gnoseološki problem, kao specifičan problem induktivne logike, kao opšte metodološko pitanje ili kao pitanje filozofije prirodnih nauka. Kada

135 Kod H. M. Sutermeistera, u analizi 500 slučajeva sudskih zabluda, u okviru pitanja nekritičkog vrednovanja mišljenja veštaka, posebno u slučaju "čistog indicijalnog procesa", nailazimo na zanimnjjvo shvatanje o tzv. indicijalnoj spiraii. Po mišljenju ovog autora u slučaju indicijalnog dokazivanja radi se o indicijalnom lancu, koji u celini pada kidanjem samo jednog dela, dok je shvatanje indicjainog lanca kao tzv. indicijalnog konopca, u okviru koga kidanje jednog segmenta ne znači i padanje čitave veze, najčešće izvor sudskih zabluda. "U ovim situacijama često dolazi do "nedozvozvoljenog kvantificiranja" jednostavnim sabiranjem, kvalitativno različitih, psiholoških, bioloških, egzaktno naučnih i pravnih indicija u tzv. indicijalni lanac. Poznato je da je čitav indicijalni lanac pouzdan onoliko koliko je pouzdan i njegov najslabiji deo, pa tzv. indicijalni lanac bez praznina predstavlja indicijalnu spiralu kojom se iz postojećih indicija "sumira" indicija krivice. Medjuti, potpuno pogrešno je postupano u procesu Robert Willi, gde je tužilac, da bi sud i porotu ubedio u krivicu okrivljenog, polazeći od prostog indicijalnog lanca govorio o "indicijalnom konopcu". Izraz 'indicijalni konopac" potpuno je nepoznat, u kriminologiji." . Vidi: H. M. Sutermeister: Summa iniuria- Ein Pitaval der Juslizirrtuemer, Fuenfhundert Faelle menschlichenversages im Bereich der Rechtsprechung in kriminal- und socialpsihologischer Sicht, Basel, 1976. str. 486, 734. 136

110

Vidi: R. Lange: Fehlerquellen im Ermittlungsverfahren, Heidelberg, 1980. str. 158.


se govori o verovatnoći i primeni prava uopšte, treba razlikovati subjektivan i objektivan pojam verovatnoće.137 Subjektivni pojam verovatnoće, ukratko rečeno bez ulaženja u implikacije ovog pitanja sa aspekta psihologije, morala ili etike, odnosi se na subjektivna vrednovanja, na stepen lične ubedjenosti u odredjenu hipotezu. U svakodnevnom govoru izraz "verovatnoća" najčešće se koristi u ovom smislu. 138 Objektivna verovatnoća ili verovatnoća u objektivnom smislu naziva se još i relativna, matematička, statistička ili kvantitativna, i predstavlja kvantitativni izraz mogućnosti realizacije nekog dogadjaja pri odredjenim uslovima. Metode za utvrdjivanje objektivne verovatnoće daje matematička teorija verovatnoće, posebna oblast matematike koja pronalazi i proučava zakonitosti u nastupanju slučajnih pojava i dogadjaja. U početku se teorija verovatnoće bavila pretežno zakonitostima u hazardnim igrama, a danas ima široku primenu u svim oblastima nauke i tehnike gde se proučavaju slučajni procesi i pojave i gde se obradjuju rezultati eksperimenta. Sa radovima matematičara J. Bernulija početkom 18. veka, tačnije 1703. godine, dolazi do povezvanja ove matematičke metode i analize sudske prakse, a već par godina kasnije, 1706. godine, N. Bernuli u delu "De Usu Arts Conjectandi in Jure" iz 1706. godine tvrdi da ovim putem na zadovoljavajuću način mogu da se rese mnoga pitanja svakodnevne sudske prakse, i daje matematičke obrasce na osnovu kojih se može izraziti meedjusobna povezanost više indicija.139 Sa rizikom da za matematičare bude preterano pojednostavljena, a za pravnike možda suviše komplikovana, osnovna postavka ove matematičke oblasti može se izraziti tvrdnjom da verovatnoća predstavlja broj P(A) izmedju brojeva 0 i 1, kojim se meri mogućnost realizacije dogadjaja A pri odredjenim uslovima. Na primer, pri bacanju kocke postoje jednake mogućnosti da padne svaki od n (n=6)brojeva, a dogadjaj A, da padne broj deljiv sa 3, se realizuje ako padne jedan od m brojeva deljiv sa tri (to je broj 3 ili 6, dakle m=2). Verovatnoća dogadjaja A tada se matematički definiše prema sledećoj formuli P(A)=m/W=2/6=l/3. 140 137

R. Greger: Beweis und Wahrscheinlichkeit, Koeln, Berlin, Bon, Muenchen, 1978. str. 38. W. Hetzer: Wahrheitsfindung im Strafprozess, Berlin, 1982. str. 235, 236. 138

R. Greger: op. cit. str. 38.

139

Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 20.

140

OpŠta enciklopedija, Prosveta, Beograd, 1978. str. 325.

111

Glava treća Verovatnoća nekog dogadjaja, dakle, predstavlja odnos izmedju broja realizovanih mogućnosti da se jedan dogadjaj odigra i ukupnog broja mogućnosti u kojima je mogao da se realizuje taj isti dogadjaj. Izražava se brojčanim vrednostima od nula do jedan, gde jedan znači pouzdanost a nula nemogućnost. Objektivni pojam verovatnoće nekog dogadjaja odnosi se na relativnu učestalost pojedinačnog dogadjaja (padanje broja deljivog sa 3) u ukupnoj klasi dogadjaja (bacanje kocke), koja teži odredjenoj graničnoj vrednosti (grupiše se oko broja 1/3) bez obzira na ukupan broj ponavljanja. U osnovi, svaka verovatnoća povezuje dve činjenice i izražava stepen mogućnost postojanja odredjene korelacije tih činjenica. Postavlja se pitanje, obzirom da se u procesu dokazivanja radi o krivičnom dogadjaju koji predstavlja "slučajnu" pojavu141, da li se primenom matematičke teorije verovatnoće može prikazati i egzaktno izraziti korelacija indicija i spornih činjenica. Drugim recima, da li je moguće u konkretnom slučaju, polazeći od osnovnih postulata ove teorije, već na osnovu postojanja odredjenih indicija objektivizirati i verovatnoću postojanja spornih činjenica. U teoriji krivičnog procesnog prava i u kriminalistici postoji shvatanje da matematička, statistčka verovatnoća neke činjenice može da predstavlja dokaz u krivičnom postupku. H. Watder ističe da upravo teorija verovatnoće može da da ukaže na rešenje osnovnog problema indicijalnog dokazivanja, jer daje odgovor na pitanje kako od niza okolnosti, indicijalnih činjenica, koje sobom nose samo manju ili veću verovatnoću u pogledu postojanja spornih činjenica, nastaje pouzdan dokaz o (ne)postojanju tih činjenica. 142 Ovaj autor uzima, kao primer primene teorije verovatnoće na dokazivanje indicijama, slučaj provalne kradje sa razbijenim prozorskim oknom. Na komadima stakla nalaze se vidljivi tragovi krvi, na osnovu čega se zaključuje da je provalnik povredio ruku, a veštačenjem je utvrdjeno da se radi o krvnoj grupi B. Na podu ispred stola iz koga je ukraden novac nadjen je otisak profila djona cipele, bez individualnih obeležja. Operativnim radom je pronadjen mladić sa povredjenom rukom, koji ima grvnu grupu B i nosi cipele sa istim profilom djona kao i nepoznati učinilac. H. Walder polazi od toga da je poznato da u Švajcarskoj od 100 lica 141 Reč je o slučajnoj pojavi, ne u smislu uzročnosti, nego u smislu nepstojanja planiranog, preciziranog višekratnog namemog ponavljnja po odredjenom automatizmu osnovnih pravila i glavnih faza dešavanja. 142

112

H. Walder: op. cit. sir. 111.

Struktura indicijalnog dokaza prosečno 42 ima krvnu grupu O, oko 45 grupu A, oko 10 grupu B, a prosečno samo 3 lica imaju krvnu grupu AB, što znači da u konkretnom slučaju svako deseto lice dolazi u obzir kao mogući učinilac. Dalje se postavlja pitanje koliko je ljidi u odredjenom trenutku moglo da ima na ruci svezu posekotinu? Ako se pretpostavi da je to svako dvadeseto lice, verovatnoća da je konkretno lice učinlac po tom osnovu iznosi 1/20. Verovatnoća postojanja odredjenog dogadjaja na osnovu pojedinačnih dogadjaja s njim u vezi, dobija se množenjem verovatnoće pojedinačnih dogadjaja, što konkretno znači daje tek svako dvestoto lice mogući učinilac, jer je verovatnoća da se kod nekoga nadje sveza posekotina i krvna grupa B brojčano izražena iznosi 1/200 (1/10x1/20). Dalje, na osnovu istog principa, ukoliko je verovatnoća da neko lice poseduje cipele sa profilom djona kao u konkretnom slučaju 1/10, osoba kod koje su pronadjene sve tri indicije jeste mogući učinilac sa verovatnoćom 1/2000, što nje dovoljno za osudu. Osumnjičeni daje lažni alibi jer tvrdi da je u vreme izmedju 16:oo i 17:00, kada je kradja izvršena, bio u bioskopu. Medjutim, utvrdjeno je da je film koji je navodno gledao u to vreme skinut sa programa pre dva dana, tako da ova laž za njega prestavlja otežavajuću indiciju čiju vrednost treba kvantitativno izraziti. Može se reći da bi bilo potrebno da se sasluša više od 500 osoba pa da se nadje lice koje bi ponovilo istu laž i tako dalo lažni alibi za kritično vreme. Ova verovatnoća od 1/500 se kombinuje sa do tada postojećom verovatnoćom od 1/2000 (1/500 x 1/2000), i na osnovu rezultata, verovatnoće od 1/1000000, kao mogući učinilac se pojavljuje tek svako milionito lice. Sasvim je moguće da sudija na osnovu ovakve verovatnoće, potpuno opravdano za učinioca smatra lice kod koga su se, kao jedinog u milion slučajeva, stekle sve pomenute indicije, smatra H. Walder.143 Bez obzira što dokazivanje interpretirano na ovaj način izgleda sasvim logično, pažljvom čitaocu se istovremeno, opet kao sasvim logična, otvaraju i neka druga pitanja, pre svih, pitanje na osnovu čega se opravdava i na čemu se zasniva tvrdnja da u odredjenom trenutku svako dvadeseto lice može da ima svezu posekotinu. Ili, kako se zna da bi tek svako 500. lice u odredjenim okolnostima dalo lažni alibi. Odnosno, šta se dešava ukoliko je konkretna situacija izuzetak u odnosu na (pretpostavljeni) prošek. Bender, Roeder, Nack u svom učenju o indicijama daju vrlo iscrpan prikaz osnovnih pravila i ocenu krajnjih dometa primene matematičke teorije verovatnoće na dokazivanje indicijama. Pri tome se ističe da osnovni cilj nije Ibidem, str. 112-115.

113

Glava treća matematičko proračunavanje dokaznog postupka rezultata dokazivanja, nego da se teorija verovatnoće koristi kao naučna podloga za prikazivanje osnovnih dokaznih principa, a sagledavanje indicijalnog dokazivanja sa aspekta ove matematičke discipline jednostavno predstavlja "primenjenu matematiku koja čini vidljivim tok mišljenja" u ovoj oblasti.144 Osnovna postavka ovog shvatanja jeste, o čemu je već bilo reci u okviru odredjivanja osnovnih strukturalnih elemenata indicijalnog dokaza, da indicijalni dokaz sačinjavaju indicijaine činjenice i indicijalni zaključak, pa je dokazna snaga indicije rezultat "sigurnosti" činjenične osnove i sigurnosti indicijalnog zaključka. Pouzdanost jednog i drugog elementa podiže ubedljivost krajnjeg dokaznog rezultata. Obrnuto, nepouzdanošću činjenčne osnove i zaključka multiplikuje se i nesigurnost iz njih proizašle dokazne tvrdnje. 145 Menjanje prvobitnog saznanja o spornim činjenicama (a priori verovatnoća) putem dodavanja novih informacija, novih indicija, do nove spoznaje (a posteriori verovatnoća), prema shvatanju ovih autora, na osnovu teorje verovatnoće moguće je izraziti prema sledećem obrascu: Učestalost nastupanja indicije zajedno sa glavnom činjenicom

Polazna verovatnoća da glavna činjenica

X

Polazna verovatnoća da glavna činjenica ne postoji X Učestalost nastupanja indicije zajedno sa glavnom činjenicom postoji__________________ Polazna verovatnoća da glavna činjenica + postoji X Učestalost nastupanja indicije bez glavne činjenice

144

Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 179. Primera radi, ako se na osnovu indicije A sa verovatnoćom od 80% zaključuje o indiciji B, a indicija B dopušta sa verovatnoćom od 80% zaključak o glavnoj činjenici C, tada je dokazna snaga ovog lanca 0,8 x 0,80= 0,64, odnosno radi se o verovatnoči od 64% u pogledu postojanja glavne činjenice. To znači da dokazna snaga indicijalnog lanca utoliko više smanjuje ukoliko je lanac duži, i utoliko brže 145

Struktura indicijalnog dokaza smanjuje ukoliko je manja dokazna snaga svake pojedinačne indicije. Bender, Roeder, Nack: op. cit. str. 181.

Nova verovatnoća = postojanja glavne činjenice

ili

P(A) x P(B/A)___________ = P(A) x P(A) + P(A') x P(B/A")

P(A/B)

gde P označava verovatnoću, A nastupanje glavne činjenice, A" nenastupanje glavne činjenice, a B indicijalnu kombinaciju. Ova prilično komplikovana matematička formula, u kojoj će matematičari prepoznati obrazac tzv. Bajesove teoreme, temelji se na nekim pojmovima koji zahtevaju kratko objašnjenje, obzirom da predstavljaju ključne tačke tumačenja računa verovatnoće u indicijalnom dokazivanju.146 Apstraktna dokazna snaga podrazumeva snagu kojom jedna indicija uopšteno čini verovatnom drugu činjenicu, nezavisno od konkretne situacije u okviru koje se dokazivanje odvija. Dobija se uporedjivanjem broja slučajeva u kojima uz postojanje glavne činjenice ide i odredjena indicija, sa brojem slučajeva u kojima ista glavna činjenica nastupa bez takve indicije. Ukoliko je nastupanje indicije češće sa glavnom činjenicom nego bez nje, utoliko takva indicija ima jaču apstraktnu dokaznu snagu. Nastupanje odredjene indicije ili indicijaine kombinacije sa glavnom činjenicom, odnosno bez glavne činjenice, označava se kao odnos asimetrije i predstavlja centralnu tačku primene teorije verovatnoće na 114

indicije. Dok se kod utvrdjvanja apstraktne dokazne snage posmatraju slučajevi u kojima postoji glavna činjenica, pa se ispituje u koliko slučajeva uz nju ide i odredjena indicija ili indicijalna kombinacija, kod ispitivanja početne verovatnoće posmatraju se svi slučajevi u kojima postoji odredjena indicija ili indicijalna kombinacija, a istražuje se procenat slučajeva u kojima istovremeno postoji i glavna činjenica. Početna verovatnoća, u tom smislu, označava verovatnoću koju nose tzv. indicije prvog zahvata, kojim se raspolaže na samom početku dokazivanja bez dodavanja drugih indicija. Na početnu verovatnoću nadovezuju se nove indicije i indicijaine kombinacije. Pod indicijalnim kombinacijama se podrazumeva medjusobna uslovljenost više indicija, tako da se nastupanjem jedne indicije istovremeno pojačava ili, zavisno od konkretne situacije, smanjuje dokazna snaga drugih indicija. Do konkretne dokazne snage dolazi se dodavanjem novih indicija odredjene apstraktne dokazne snage na početnu verovatnoću. U skladu sa pravilima teorije verovatnoće, najpre se odredjuje verovatnoća pojedinačne l4f

> Ibidem, str. 183-200.

115

Glava treća indicije iz indicijalne kombinacije, a zatimi verovatnoća ćele kombinacije, polazeći od početne verovetnoće i apstraktne dokazne snage do konkretne dokazne snage. Koliko se puta češće jedna indicija, ili indicijalna kombinacija, pojavljuje u svim slučajevma u kojima postoji glavna činjenica, nego u slučajevima u kojima ne postoji glavna činjenica, utoliko je jača njena dokazna snaga. Tako pojavljivanje 1,5 do 3 puta češće sa glavnom činjenicom nego bez nje, daje slabo otežavajuću (60-75%) indiciju (indicijamu kombinaciju), 4 do 9 puta češće otežavajuću (8090%), 10 do 20 puta češća indicija jeste jako otežavajuća (91-96%), a indicije koje su 50 do 100 puta češće sa glavnom činjenicom, nego u slučajevima kada ona ne postoji, smatraju se veoma jako otežavajućim indicijama (98-99%), odnosno, izuzetno jako otežavajućim (99,90- 99,990%) ukolko su 1000 do 10000 puta češće. Nova, a posteriori verovatnoća, istovremeno predstavlja novu početnu verovatnću, na koju će se nadovezati nove indicije i indicijalne kombinacije, do ukupne, "konačne verovatnoće" koja treba da ima karakter verovatnoće koja se graniči sa izvesnošću. Medjutim, u praksi se nikada ne raspolaže samo indicijama, odnosno indicijalnim kombinacijama, koje terete okrivljenog, nego najčešće istovremeno postoje i one koje se mogu tumačiti kao olakšavajuće po njega. 147 U slučaju procenjivanja dokazne snage indicija olakšavajućih po okrivljenog, postupa se na isti način kao i sa otežavajućim indicijama, samo što se u ovom slučaju glavne činjenice, dakle ono što se dokazuje, odnose na tvrdnju da okrivljeni nije izvršilac. Ukoliko je dokazna snaga otežavajućih indicija, ili indicijalnih kombinacija, jednaka dokaznoj snazi olakšavajućih indicija (u odnosu na tvrdnju da okrivljeni nije učinilac), one se medjusobno potiru. U slučaju nejednake dokazne snage, u prvi plan izlazi ona koja je jača, a njena dokazna snaga koja se ne potire sa indicijama suprotnog značenja u odnosu na tvrdnju o okrivljenikovoj krivici, podiže ili smanjuje verovatnoću glavne činjenice.

147 H. Walder ističe da je kod indicija neobično to da postoje indicije koje u odredjenim okolnostima deluju kao otežavajuće a u okviru drugih okolnosti kao olakšavajuće. Na primer, cipele sa istim profilom djona kao i one koje je nosio učinilac, pronadjene kod. osumnjičenog govore u prilog njegove vinosti. Sa druge strane, može se pretpostaviti da bi stvarni učinilac zbog tragova koje je ostavio, razmišljao o tome i da takve cipele uništi. Činjenica da osumnjičeno lice kod koga su cipele nadjene to nije učinio, tada govori njemu u prilog, odnosno protiv njegove vinosti. H. Walder, op. cit. str. 110.

116


Sledeći ove principe, Bender, Roeder, Nack veoma egzaktno, kroz brojčani tabelarni prikaz148, dolaze do zaključka o tome koji je najmanji broj indicija odredjenog kvaliteta potreban za donošenje sudske odluke, odnosno za postizanje "verovatnoće koja se graniči sa izvesnošću". Kod veoma male početne verovatnoće (0,1%) potrebno je najmanje šest jako otežavajućih ili, zbog mogućnosti "opadanja" u toku dokazivanja, šest veoma jako otežavajućih indicijalnih kombinacija (brojčano prikazan porast verovatnoće izgleda ovako: 0,1%-1%; l%9%; 9%-5o%; 50%-91%; 91-99%; 99%-99,98%). U slučaju relativno visoke verovatnoće (60%), za sudsku odluku na temelju verovatnoće koja se graniči sa izvesnošću potrebne su najmanje četiri otežavajuće, ili, zbog mogućeg kasnijeg "opadanja", četiri jako otežavajuće indicijalne kombinacije (60%-88%, 88%-97%; 97%-99%; 99%-99,8%).149 Prvi utisak, nakon pregleda ovog tumačenja primene matematičke teorije verovatnoće na dokazivanje indicijama, bez sumnje se odnosi na "zapetljanost" ove metode, na njenu upadljivu komplkovanost, zbog koje se postavlja pitanje stvarnih mogućnosti njene primenjivosti. Pretvaranje konkretnih životnih situacija u matematičke formule i njihovo izražavanje korelacijom odredjenih pojmova, praktično posmatrano najčešće mnogo manje "primenjenom matematikom čini vidljivim odredjene misaone procese", a mnogo više kornplikuje posmatranu situaciju. U okviru teorijskog razmatranja dokazivanja indicijama, prethodni primeri predstavljajui najkarakterističnija razmišljanja u nauci krivičnog procesnog prava na temu teorije verovatnoće i indicijalnog dokazivanja. Medjutim, istovremeno treba naglasiti da je svakodnevna "logika stvari" mnogo očitija i jednostavnija od logike apstraktnih pojmova koji treba da pokriju konkretnu životnu situaciju. Na primer, prilkom kontrole saobraćaja radi otkrivanja lica koja voze pod dejstvom alkohola, svaki policajac neće zaustavljati redom sve vozače, nego samo one kod kojih postoji tzv. početna verovatnoća, (tj, koja ne voze odgovarajućom brzinom, ili voze bez svetla, na neodgovarajućem delu kolovoza, itd) bez obzira što se nikada nije mnogo interesovao za matematičku teoriju verovatnoće. Jednostavno, u ovom slučaju glavna činjenica (vožnja pod dejstvom alkohola) mnogo češće nastupa uz odredjene indicije (nepravilnosti u vožnji), nego bez njih, što znači da će se lice

148

Ibidem, str. 194.

149

Ibidem, str. 195.

117

Glava treća u alkoholisanom stanju mnogo češće naći ako se kontrolišu vozači kod kojih se uoče takve indicije, nego ukoliko se zaustavljaju i kontrolišu svi vozači. Osim toga, i u ovom primeru dokazivanja indicijama na osnovu pravila računa verovatnoće, slično kao i u ranije navedenom primeru koji daje H. Walder, nezaobilazno se postavlja pitanje kako se dolazi do konkretnog broja, do slučajeva u kojima glavnu činjenicu prati odredjena indicija i do slučajeva u kojima ista glavna činjenica postoji nezavisno od odredjene indicije (apstraktna dokazna snaga), odnosno, do odnosa broja svih situacija u kojima indicija postoji sa glavnom činjenicom i broja kada se pojavljije bez nje (početna verovatnoća). Ova pitanja, pored očite i odbijajuće složenosti ove metode, ukazuju i na unutrašnju suštinu problema primene matematičkih pavila teorije verovatnoće na dokazivanje i sudijsko odlučivanje u krivičnom postupku. U krajnjoj liniji, ovaj problem se svodi na pitanje značenja statističkog pojma verovatnoće u dokazivanju.150 U krivičnom postupku kategorije verovatnoće i izvesnosti imaju sasvim odredjeno značenje i različitu ulogu u odnosu na donošenje sudske odluke kao krajnji cilj dokazivanja. Verovatnoća predstavlja odredjenu, veću ili manju, neodredjenost u odnosu izmedju mogućnosti postojanja spornog čnjeničnog stanja i stvarnosti, i posledica je nedostatka podataka o stvarnosti krivičnog dogadjaja. Sa stanovišta teorije informacija verovatnoća jeste nepotpuna informacija usled entropije, odnosno nepotpuno, delimično, nesigurno i neizvesno zasnovano saznanje sudskog veća o krivičnoj stvari. Povećanje verovatnoće znači samo smnjenje ove neodredjenosti, a ne i njeno ukidanje, Izvesno znanje sastoji se u dokazanoj nemogućnosti suprotnog ili drugačijeg i predstavlja potpuno i pouzdano zasnovano znanje suda o krivičnoj stvari.151 Pridavanje verovatnoći objektivnog značenja, matematičkim postavljanjem graničnih vrednosti učestalosti neke pojave u ponavljanom dogadjanju, kvalitativno ne menja verovatnoću. Postoje vrlo značajni praktični i teorijski razlozi koji onemogućavaju zasnivanje dokazivanja na tzv. objektivnom pojmu verovatnoće nastalom na osnovu matematike teorije verovatnoće. S jedne strane, to je praktičan problem nemogućnosti


utvrdjivanja granične vrednosti relativne učestalosti jedne okolnosti, odnosno' jednog detalja krivičnog dogadjaja, a sa druge strane, i sama teorijska koncepcija objektivne verovatnoće jeste takva da ne omogućuje iskaz o pojedinačnom dogadjaju, nego samo o čitavoj klasi dogadjaja.152 Matematička, statistička ili objektivna verovatnoća odnosi se na masu, na klasu dogadjaja i ne može sasvim egzaktno da se primeni na odredjenu posebnu jedinicu iz te celokupnosti. Obzirom da izražava odnos broja dogadjaja koji su nastupili prema ukupnom broju mogućih dogadjaja, na osnovu nje nije moguće dobiti pouzdan iskaz o verovatnoći pojedinačnog dogadjaja. Svaka pojedina stvar iz date celokupnosti obuhvaćena je matematičkim pravilima u meri u kojoj se njeno stanje karakteriše odredjenom količinom zajedničkih obeležja i potčinjava se statističkom zakonu samo u okvirima takvih jednorodnih svojstava. Verovatnoća da će da će pri bacanju kockica pasti na jednu odredjenu stranu iznosi 1/6, što znači da će od 6000 bacanja, šestica približno tačno pasti u 1000 bacanja. Medjutim, ako je u pitanju pojedinačno bacanje, dakle, individualni konkretni slučaj, rezultat nije moguće predskazati. Matematička teorija verovatnoće odnosi se samo na dogadjaje stalne učestalosti, na mnogokratno ponavljajuće masovne pojave i to pod uslovima jednake i relativno neizmenjene klase dogadjaja (što je slučaj sa bacanjem kocke, koje se navodi kao školski primer dogadjaja pogodnog za kvantitativno izražavanje teorijom verovatnoće). Medjutim, u sudskom dokazivanju se ne odlučuje o ponovljivim, masovnim, istovrsnim dogadjajima. U krivičnom postupku su uvek najhitnije pojedinačne činjenice a ne čitava klasa pojava, jer su krivična dela pojave različitog kvaliteta, i ne mogu neposredno količinski da se izraze i da se medjusobno na taj način uporedju. Uprkos tipskim karakteristikama sadržanim u krivičnim delima iste vrste, svaki krivični dogadjaj jeste jedinstven, nemasova i neponovljiv i u pogledu činjeničnog stanja, i u pogledu kvaliteta i kvantiteta dokaza. Nasuprot tome, objektivna, matematička verovatnoća apstrahuje faktore koji odredjuju konkretna značenja odredjenih veličina u svakom krivičnom dogadjaju, zbog čega u oblasti sudskog dokazivanja i odlučivanja daje samo verovatnoću, a nikada izvesnost (kao dokazanu nemogućnost drugačijeg)

15(1

S. Soković: Mogućnosti primene teorije verovatnoće u dokazivanju posrednim, indicijalnim dokazima, JRKK, 88/2. 151 Vidi: V. Vodinelić: Statistička verovatost - dokaz u krivičnom postupku, Glasnik prava, 93/2, str. 49,51.

118

152

R. Gregcr: Beweis und Wahrschcinlichkeit, Koeln, Berlin, Bon, Muenchen, 1978. str.49 i dalje. Vidi: W. Grvnski: Grunlagen des Verfahrensrechts, Bielefeld, 1974. str. 451.

119

Glava treća neophodnu za donošenje odluke o krivičnoj stvari. 153 I verovatnoća od 99,99% ne dozvoljava da se u sudskom odlučivanju razmišlja po pravilma matematičke verovatnoće. Konkretan slučaj može da se nalazi i u okviru onih 0,01% mogućnosti, jer sudska praksa poznaje slučajeva kada se visoka verovatnoća pokazala kao neistina, kao i kada se mala neverovatnost ispostavila kao izvesnost.154 Čak i kada bi u pogledu pojedinih dokaza postojala naučna statistička istraživanja, u procesu dokazivanja ne bi imala nikakvu vrednost. Prosečne vrednosti, do kojih se dolazi ispitivanjem velikog broja slučajeva, nemaju značaja za dokazivanje u konkretnom krivičnom predmetu, jer konkretne relevantne činjenice mogu da budu znatno ispod ili iznad prosečnih vrednosti. 155 Svaka novootkrivena indicija može promeniti kolektiv na kome se zasnivaju prosečne vrednosti.156 Dovoljno je da se pojavi samo jedno obeležje koje izlazi iz kolektiva sa kojim se sporna činjenica uporedjuje, pa da se granična vrednost relativne učestalosti pretvori u svoju suprotnost. 157 Drugim recima, postoji stvarna nemogućnost da se za činjenično stanje u krivičnom postupku izračunaju granične vrednosti relativne učestalosti, što, praktično posmatrano. znači i nesavladivu prepreku za dokazivanje na temelju pravila matematičke verovatnoće. 158

153 154

Vidi: Loewe-Rosenberg: Grosskomentar, 24. Auf!. 16. Liefeiung, Berlin, 1987. str. 211. Vidi: W. Kaesser: Wahrheitserforschung im Strafprozess, Berlin, 1974. str. 47; V. Vodinclić: op.

cit. str. 54. 155 U vezi sa nemogućnošću iskaza o pojedinačnim konkretnim slučajevima na osnovu matematičke verovatnoće, slikovit je sledeći primer. "Interesujemo se za religijsku pripadnost osobe A, koju više o tome ne možemo da pitamo zato što je u medjuvremenu umrla. Informacije koje posedujemo u vezi osobe A govore da je A Švedjanin i da je hodočastio u Lurd. Za Svedjane je poznato da 90% nisu katolici, a za Lurd-hodoČasnike da su 90% katolici. Ove informacije predstavljaju statistička iskustvena pravila i medjusobno se ne iskljućuju,ali...ipak predstavljaju dve medjusobno neodržive tvrdnje. Naime, to znači da postoji visoka verovatnoća da je A katolik i isto tako visoka verovatnoća da A nije katolk." Koch/Ruessmann: Juristische Begruendungslehre, Muenchen, 1983, navedeno prema: J. Kuehl: op. cit. str. 120. 156 Generalno, "ukoliko je veći individualitet na koji ukazuju tragovi, utoliko je i viši stepen verovatnoće". H. Galages: Krimiafistik, Muenchen, 1994. str. 61. 157 H. Walder ističe da je kod indicijalnog dokaza najčešće neophodan čitav niz Činjenica da bi se neka sporna tvrdnja dokazala, ali je za njegovo opovrgavanje najčešće dovoljna samo jedna činjenica. Na primer, u već izloženom primeru provalne kradje sa razbijenim staklom i povredjenom rukom, dovoljno bi bilo da okrivljeni dokaže da ne pripada krvnoj grupi B. H. Walder: op. cit. str. 118. 158

Glava četvrta KLASIFIKACIJA INDICIJA 4.1. Osnovni problemi klasifikacije indicija Prvi viši cilj saznanja u odredjenom istraživanju, posle deskripcije, jeste klasifikacija, koja podrazumeva sredjivanje opisanih pojava, bilo po nekom svojstvu samih pojava, bilo po njihovom mestu odvijanja ili redosledu pojavljivanja. U suštini klasifikacija predstavlja dvostruki saznajni proces jer se odnosi, s jedne strane na unutrašnju klasifikaciju samih pojava koje se istražuju ili nekih njihovih svojstava, oblika ili faza razvitka, a sa druge strane tiče se i odredjivanja mesta klase ili vrste istraženih pojava u okviru nekih drugih pojava i neke više klasifikacije.1 Kad je reč o indicijama, mesto indicija u odnosu na druge srodne pojmove i njenu poziciju u okvirima više klasifikacije, razmatrali smo u okviru klasifikacije dokaza i posebno u okviru pitanja kriterijuma klasifikacije dokaza na neposredne i posredne dokaze. Klasifikacija indicija, o kojoj je reč u ovom delu rada, odnosi se na unutrašnju podelu indicija. Pravilna klasifikacija se vrši prema odredjenim pravilima, od kojih su osnovna ona koja su utvrdjena sledećim principima: principom odredjenosti predmeta podele, principom jedinstvenosti, principom relativne posebnosti svakog člana podele, principom jedinstva posebnih članova i principom potpunosti podele. Ukratko, princip odredjenosti predmeta podele zahteva da opšti pojam koji se klasifikuje mora da bude odredjen, kako u pogledu svog obima, tako i u pogledu svog sadržaja. Jedinstvenost u klasifikaciji znači da se svaka sistematska podela vrši na osnovu jednog odredjenog principa, jer bi u protivnom slučaju podela bila nejedinstvena i heteronomna. Princip relativne

Vidi: R. Greger: op. cit. str. 50, 53, 54; uporedi: V. Vodinelić: op. cit. str. 52-55; 1

120

B. Šešić:Osnovi metodologije društvenih nauka, Beograd, 1978. str. 299.

121

Glava četvrta posebnosi svakog člana podele u okviru opšteg predmeta, odnosno opšteg pojma koji se deli, odnosi se na zahtev da se članovi klasifikacije medjusobno razlikuju i da imaju svoje posebnosti, i to posebnosti istog reda i iste vrste, bez kojih podela ne bi bila moguća ili bi bila konfuzna. Iako različiti ili čak suprotni, po osnovu principa jedinstva posebnih članova, svi posebni članovi moraju da imaju i izvesne zajedničke sadržajne odredbe, zbog čega i čine jedinstvo opšteg predmeta. I na kraju, da bi podela bila potpuna i sistematska, shodno principu potpunosti, klasifikacija opšteg pojma mora da bude, u okviru odredjenosti predmeta podele i odredjenog jedinstvenog principa podele, iscrpna i potpuna. 2 Klasifikacija indicija ima za cilj sistematizaciju postojećih znanja i unošenje reda u rad sa indicijama, čime se direktno utiče i na efikasnost konkretnih situacija krivične procedure u kojima dolazi do dokazivanja indicjama. Pravilna deoba indicija, kao i svaka druga klasifikacija, treba da ispunjava sve osnovne opšte principe klasifikacije. Medjutim, glavni problem dosledne i potpune podele indicija jeste njihova izuzetna brojnost, raznolikost i nepredvidivost. Gotovo svaka okolnost vezana za konkretni dogadjaj može da se pojavi kao indicija u vezi odredjene tvrdnje. Nikada se unapred, prema vrsti krivičnog dela, ne zna koje će se indicije konkretno ispoljiti. Bez obzira na postojanje indicija koje se smatraju tipičnim za odredjenu vrstu krivičnih dela, konkretna situacija uvek unosi odredjene specifičnosti koje ne dozvoljavaju značajnija uopštavanja. Konkretne indicije se na izuzetno različite načine istovremeno povezuju i medjusobno, i sa predmetom dokazivanja. U proceduri dokazivanja njihova unutrašnja povezanost nije jednom data statična slika dogadja, nego se menja i razvija uporedo sa stvaranjem i popunjavanjem indicijalnog informacionog mozaika. Potencijalni broj indicija i broj njihovih mogućih kombinacija jeste neograničen. Sa druge strane, indicijalni dokaz, za razliku od neposrednih dokaza, nije tako jasno "vidljiv". Njegovi segmenti nisu tako čvrsto i jednoznačno povezani kao kod neposrednih dokaza, nego se nalaze negde dublje u čitavom spletu okolnosti koje prate krivični dogadjaj, pa je potrebno ispitivanjem različitih pretpostavki skinuti sve moguće mreže njihovih veza do jedine prave i izvesne, i iz čitave situacije krivičnog dela izvući sve one, unapred uglavnom nepredvidive, okolnosti koje čine indicijalni dokaz. 2 Ibidem, str. 89, 90; Vidi: B. Šešić: Logika; Beograd, 1980. str. 327, 337; G. Petrović: Logika, Zagreb, 1985. str. 145.

122

Klasifikacija indicija Postavlja se pitanje šta se u tako širokom i šarolikom mnoštvu činjenica može uzeti kao princip klasifikacije, kao jednstven kriterijum deobe koji će omogućiti potpuno, jasno i dosledno diferenciranje različitih indicija, odnosno dati odgovor na pitanje koje sva činjenice i pod kojim uslovima mogu da se smatraju indicijama. Nesumnjivo je da je glavno i jedino zajedničko obeležje svih indicijalnih činjenica u konkretnom slučaju to što su na odredjeni (različit) način povezane sa spornim činjenicama koje predstavljaju predmet dokazivanja. Zavisno sa kog se aspekta ova povezanost razmatra, moguće su veoma razlčite podele indicija, tako da svaka od njih ukazuje samo na odredjene specifičnosti indicija. Nekakav zbirni kriterijum, koji bi jednom klasifikacijom istovremeno obuhvatio sve grupe indicija sa aspekta njihove veze sa spornim činjenicama, nije moguće postaviti, zbog čega se u procesnoj teoriji i kriminalistici navode različite podele indicija obzirom na njihov odnos prema glavnim činjenicama. Sa druge strane, uzimajući u obzir povezanost indicija i spornih činjenica, ali nezavisno od konkretnog oblika povezanosti, sve indicije se mogu klasifikovati po hronološkom kriterijumu, zavisno od toga da li se pojavljuju pre izvršenja krivičnog dela, prilikom izvršenja krivičnog dela ili posle njega. Dakle, mada jedna jedinstvena klasifikacija indicija sa stanovišta osnovnog obeležja njihove dokazne funkcije, a to je veza sa glavnim činjenicama, nije moguća, svaka posebna klasifikacija ima teorijsku i praktičnu vrednost ukoliko ukazuje na bitna obeležja indicija. Hronološka klasifikacija obuhvata veliki broj različitih indicija i prati njihovo vremensko ispoljavanje, zbog čega joj se ne može osporiti izuzetan praktični značaj, iako nije usmerena na raščlanjavanje povezanosti dokaznih i glavnih čnjenica. U sledećem poglavlju biće razmatrane različite klasifiacione šeme indicija. 4. 2. Klasifikacione šeme indicija Krajem XIX veka J. Glaser je ukazao na sledeće osnovne podele indicija: 1. opšte indicije (indicia comunnia), koje se sreću kod svih krivičnih dela, i pojedinačne indicije (indicia propria) specifične samo za odredjena krivična dela; 2. neodredjene indicije ili opšte indicije (indicia generalia) i odredjene indicije, prema tome da li jedna indicija upućuje samo na sklonost ka

123

Glava četvrta prestupima uopšte, odnosno na odredjenu vrstu kažnjivih radnji, ali ne uspostavlja posebnu vezu sa krivičnim delom koje se upravo istražuje; 3. bliže indicije (indicia proxima) i dalje indicije (indicia remonta); 4. indicije koje ukazuju na odnos kauzaliteta, koegzistencijalni odnos ili odnos uslovljenosti; 5. prethodne indicije (indicia antecedentia), istovremene, odnosno propratne, i medjusobno uslovljene (coexistentia, concomitantia, concurentia) i naknadne indicije (subsequentia); 6. indicije krivice i indicije nevinosti; i 7. glavne indicije i protivindidje.3 Prema Glaseru indicije su, nezavisno od konkretne podele, generalno povezane sa dva izvora: 1) deo su odredjenih uzročno posledičnih odnosa izmedju različitih pojava u stvarnosti, što znači da su ili neposredno jedan od uslova nastanka odredjenog slučaja (prisutnost okrivljenika na mestu dogadjaja, posedovanje alata potrebnog za izvršenje dela, odluka da se izvrši delo), ili su jedana od posledica takvog dogadjaja (tragovi krivičnog dela na učiniocu, na primer odeća sa krvnim mrljama, bpoznavanje izvesnih okolnosti koje su poznate samo izvršiocu krivičnog dela, itd.); 2) odnose sa na odredjene pozitivne ili negativne zahteve koje indicije treba da ispune da bi predstavljale jedino moguće objašnjenje spornog dogadjaja, što znači da zbog odnosa izmedju indicijalnih činjenica i spornih činjenica koje se utvrdjuju, indicija doprinosi tome da se sporna činjenica čini kao jedino moguća, odnosno da je pretpostavka o postojanju sporne činjenica u odnosu na hipoteze o postojanju nekih drugih činjenica, primordijalna.4 Mada ističe da uslovima krivičnog postupka koji usvaja princip slobodnog sudijskog uverenja ove podele nemaju praktičnu važnost, pod uticajem nemačke teorije krivičnog procesnog prava slične podele navodi i N. Ogorelica: 1. prethodne, propratne i naknadne; 2. bliže i podalje; 3. opterećujuće i rasterećuju će; 4. opšte i posebne; 5. oprečne i protivurečne; i 3

J. Glaser: Beitraege zur Lehre vom Eeweis, Leipzig, 1883. str. 119-123. 4

Ibidem, str. 157 i dalje.

124

Klasifikacija indicija

6. posredne i neposredne.5 U osnovi istu šemu podele indicija prati i B. Marković i dodaje podelu na prave i neprave indicije, i na indicije koje su nabrojane u zakonu i one koje to nisu, tako da se indicije ili osnovi podozrenja mogu se klasifikovati na sledeće načine: 1. neposredne i posredne indicije, zavisno od toga da li se iz osnova podozrenje može izvesti zaključak o istniosti ili neistinitosti činjenice koja je predmet dokaza; (ako se iz osnova podozrenja najpre izvodi zaključak o drugoj činjenici koja je osnov podozrenja, za činjenicu koja je predmet dokaza, onda se prvi osnov podozrenja naziva posredni osnov podozrenja ili posredna indicija); 2. osnovi koji prethode delu, koji prate delo i koji idu za delom; 3. optužni i odbrambeni osnovi, u zavisnosti od toga da li jedan osnov podozrenja služi kao dokaz vinosti ili dokaz nevinosti; 4. glavni osnovi i protivosnovi podozrenja, gde su protivosnovi podozrenja činjenice iz kojih se izvodi zaključak protivan onome koji je izveden iz druge činjenice koja već postoji; protivosnov je najčešće odbrambeni, mada i optužni osnov može da posluži kao protivosnov podozrenja; 5. opšti i posebni osnovi podozrenja; 5. osnovi podozrenja koje je zakon izričito nabrojao i oni koje zakon ne navodi; 6. bliži i udaljeniji osnovi podozrenja; i 8. pravi i nepravi osnovi podozrenja, pri čemu su nepravi osnovi podozrenja nepotpuni neposredni dokazi: vansudsko priznanje ili nepotpuno priznanje, iskaz jednog sakrivca, koji krivicu priznaje za sebe i tereti drugog sa kojim je suočen, ili iskaz povredjenog ili oštećenog na samrtnom času. 6 Iako se pitanje klasifikacije indicija razvija u okviru zakonske ocene dokaza, razvojem i utemeljenjem principa slobodne sudijske ocene dokaza ne gubi se potreba za razlikovanjem i klasifikovanjem indicija. Klasifikacije starije pocesne literature delom prihvata i savremena krivično procesna teorija.

5

N. Ogorelica: Kazneno procesualno pravo, Zagreb, 1889. str. 339.

6

B. Marković: O dokazima, Beograd, 1908. str. 346-349.

125

Glava četvrta Tako podela indicija na opšte i pojedinačne, koju normira još Constitutio Criminalis Carolina7, i danas ima značajnu i teorijsku i praktičnu vrednost. Poznato je da se odredjene indicije pojavljuju samo u vezi odredjenih krivičnih dela, dok druge imaju opšti karakter i postoje nezavisno od vrste krivičnih dela, kao što se razlikuju i indicije koje ukazuju na na odredjenu vrstu krivičnih de!a ili na sklonost ka vršenju krivičnih dela, a druge se odnose na konkretno delo koje se istražuje (neodredjene i odredjene indicije u Glaserovoj podeli). U praksi je po pravilu lakše rasvetliti konkretan krivični dogadjaj ako se raspolaže odredjenim ili pojedinačnim indicijama, dok indicije opšteg karaktera u odnosu na krivičnu radnju ili u odnosu na sklonost ka vršenju krivičnih dela imaju manji značaj. Podela indicija na odbrambene, olakšavajuće i optužne ili otežavajuće, ima manju načelnu vrednost. Ova podela je uglavnom uslovljena konkretnom dokaznom situacijom što daje relativne okvire generalnom odredjenju neke indicije kao olakšavajuće ili otežavajuće. Sa druge strane, jedno od osnovnih obeležja svake pojedinačne indicije posmatrane izolovano jeste da, zavisno od konkretne situacije, može da deluje i kao otežavajuća i kao olakšavajuća u odnosu na pretpostavku o okrivljenikovoj vinosti. 8 Iz tih razloga jedno od najvažnijih pravila vezanih za prikupljanje i obradu indicijalnog činjeničnog materijala odnosi se na zahtev da se za svaku indiciju posmatranu izolovano odredi njena plus i minus vrednost u odnosu na činjenice koje se dokazuju, što bitno relativizuje načelnu podelu indicija na optužne i odbrambene. Podela na glavne indicije i protivindicije se, bez obzira na izvesne sličnosti, razlikuje od podele na optužujuće i odbrambene, jer i glavna i protivindicija mogu da terete okrivljenog ili da govore njemu u prilog. Bitno je da se na osnovu protivindicija može izvesti zaključak suprotan onome koji već postoji, zbog čega one predstavljaju kontraargument za zaključak iz tzv. glavnih indicija. Medjutim, i u slučaju ove podele ne radi se, još izrazitije nego u prethodnoj klasifikaciji, o unutrašnjim svojstvima indicija niti o materijalnim karakteristikama veze indicija i predmeta dokazivanja, nego konkretna

7 Vidi: G. Radbruch: Der Raub in Carolina, str. 7-29; F. K. Schroeder: Die Peinliche Gerichtsordnung Kaiser Karls V. (Carolina) von 1532, str. 328, 329; Die Carolina, hrsg. von F. C Schroeder, Darmstadt, 1986. 8 E. Doehring: Die Erfonjchung des Sachverhalts im Prozess, Berlin, 1964. str. 364. u tom smislu upozorava na "ambivalentne ili dvosmislene indicije". Vidi i H. Walder: Kriminalistisches Denken, Hamburg, 1975. str. 110.

126

Klasifikacija indicija dokazna situacija odredjuje da li je jedna indicija glavna ili ima svojstvo protivindicije. Na osnovu jačine logičke veze izmedju indicija i činjenica koje su predmet dokazivanja, razlikuju se bliže i dalje indicije. 9 B. Marković upozorava da je nemoguće postaviti jednu stalnu granicu izmedju bližih i daljih osnova podozrenja, pa tvrditi da su jedni osnovi podozrenja uvek bliži, a drugi uvek dalji, nego treba ostaviti sudiji da u konkretnom slučaju ocenjuje jačinu logičke veze indicije i predmeta dokazivanja i na osnovu toga odredi i dokaznu vrednost svake indicije.10 Mada je i ova podela relativnog karaktera, jer ne postoje indicije koje su uvek bliže i one koje su bez izuzetka dalje indicije, ni danas se ne može osporiti, pre svega, njen praktični značaj. Razlikovanje na bliže i dalje indicije jeste posledica unutrašnjih, činjeničnih relacija predmeta dokazivanja i konkretnih dokaza, i ukazuje, u krajnjoj lniji, na mesto koje odredjena indicija ima u indicijalnom lancu (ili indicijalnom prstenu), što za koknkretan postupak dokazivanja nije zanemariva okolnost. Obzirom da je podela indicija na bliže i dalje, generalno posmatrano, relativnog karaktera i bez čvrstog oslonca, sa aspekta odredjivanja odnosa indicijalne činjenice i predmeta dokazivanja, J. Glaser kao posebno značajno ističe razlikovanje indicija na one koje su sa pravno relevantnim činjenicama u odnosu fizičkog ili psihičkog kauzaliteta, koegzistencije ili uslovljenosti.11 U zavisnosti od toga da li indicija ukazuje neposredno na glavnu činjenicu koja se dokazuje ili najpre na neku drugu činjenicu, pa preko nje i na glavnu činjenicu, razlikuju se neposredne i posredne indicije. 12 "Tako bi na primer bio posredan osnov podozrenja, kada bi se po tragu od nogu nadjenih na mestu učinjenog dela izvodila krivična odgovornost jednog lica. Jer iz oblika tragova prvo se izvodi zaključak da je onaj čiji je trag bio na mestu učinjenig dela, a iz toga opet dalje da je on i učinio krivično delo. Nadjeni otisci stopa jednog lica na mestu učinjenog dela jesu, dakle, posredan osnov podozrenja. Ako bi medjutim, dva svedoka svedočili da su jedno odredjeno lice videli na mestu učinjenog dela, onda bi to bio neposredan osnov

9

3. Glaser: op. cit. str. 120. IU B.

Marković: op. cit. str. 348. 11

J. Glaser: op. cit. str. 121.

12

N. Ogorelica: op. cit. str. 339; B. Marković: op. cit. str. 346..

127

Glava četvrta podozrenja. Lako je videti da su posredni osnovi slabiji od neposrednih osnova podozrenja."13 Treba napomenuti da, istovremeno sa ovom podelom indicija, starija procesna literatura na osnovu razlikovanja neposrednih i posrednih dokaza, odnosno veštačkih i prirodnih dokaza, posredne dokaze odredjuje istim principom kao i posredne indicije, dakle, na osnovu toga što se na temelju njih zaklučuje o drugim činjenicama koje su vezi sa činjenicama koje se dokazuju. 14 Osim pitanja da li se generalno posmatrano personalna dokazna sredstva mogu smatrati pouzdanijim u odnosu na stvarna i da li je zahtev za postojanjem iskaza dva svedoka relikt zakonske ocene dokaza, iako tadašnje procesno zakonodavstvo već normira slobodnu sudijsku ocenu dokaza, u ovim okvirima ostalo bi sporno pitanje razlikovanja neposrednih dokaza i neposrednih indicija. Sa druge strane, u odnosu na zaključivanje o glavnim činjencama koje se dokazuju, nema razlike u situaciji kada dva svedoka potvrdjuju da su videli okrivljenog na mestu izvršenja u odnosu na situaciju kada se njegovo prisustvo na tom istom mestu dokazuje tragovima cipela. U obe situacije raspolaže se indicijom prisutnosti na mestu izvršenja, na osnovu koje se dalje zaključuje i o mogućnosti da je okrivljeni eventualni učinilac. Razlika je jedino u načinu na koji se dokazuje indicijalna činjenica, u prvom slučaju to su tragovi nogu a u drugom iskaz dva svedoka, s tim što tragovi, zavisno od toga da li sadrže otisak profila djona obuće sa ili bez identifikacionih obeležja (identitet ili grupna pripadnost), imaju različitu dokaznu vrednost u odnosu na ono što dokazuju. Klasifikacija na prave indicije i neprave indicije, pri čemu u neprave indicije spadaju vansudsko priznanje ili nepotpuno priznanje, iskaz jednog zakletog ili dva nezakleta svedoka, iskaz povredjenog ili oštećenog na samrti, na odredjen način se vezuje za podelu dokaza na potpune i nepotpune. Naime, "...ovi osnovi podozrenja se zovu nepravi stoga što ne mogu da se podvedu pod pojam pravih osnova podozrenja, jer se kod njih do činjenice koja je predmet dokaza ne dolazi izvodjenjem zaključaka iz druge činjenice, već oni neposredno potvrdjuju ono što ima da se dokaže. Zakonodavac je hteo dakle, da u osnove podozrenja uvrsti sve ono što se može upotrebiti za dokaz, a ne

128

Klasifikacija indicija može da da potpun dokaz."15 Jasno je da u savremenoj procesnoj teoriji nema osnova za ovakvu klasifikaciju indicija. A. Weingart smatra da su sa stanovišta metodike otkrivanja pojedinih krivičnih dela najvažnije posebne indicije. U slučaju "hvatanja i privodjenja kradljivaca putem indicija" bitne su sledeće indicije: 1. prisutnost na mestu izvršenja, 2. svojstva i sposobnosti učinioca, 3. motiv, 4. sredstva i orudja za delo, 5. posedovanje pokradenih stvari. Za pronalaženje učinioca krivičnog dela paljevine važne su sledeće indicije: 1. prisutnost na mestu izvršenja, 2. državina sredstava i orudja potrebnih za izvršenje dela, 3. motiv, 4. volja za izvršenjem dela, 5. posledice dela. Kod krivičnog dela ubistva od posebnog značaja su sledeće indicije: 1. prisutnost na mestu izvršenja, 2. zanimanje učinioca, telesna svojstva u odnosu na žrtvu. 3. karakter učinioca, 4. motiv, 5. sredstva i orudja za izvršenje dela, 6. fizički uticaj ubistva na učinioca, 7. psihički uticaj ubistva na učinioca. Prilikom razjašnjavanja činjeničnog stanja u vezi sa falsifikovanjem novca treba obratiti posebnu pažnju na lica kod kojih postoje sledeće indicije: 1. pripisivost dela zbog ranijeg života; 2. potrebna izvežbanost za ovo delo; 3. pravljenje i nabavljanje mašina potrebnih za pravljenje lažnog novca; 4. neobično ponašanje; 5. razlozi za pravljenje lažnog novca. Kao najvažnije indicije za hvatanje i privodjenje učinioca bez obzira na vrstu krivičnog dela, dakle kao opšte indicije, Weingart navodi sledeće indicije: 1. prisutnost na mestu izvršenja, 2. svojstva, sprema, znanja, karakter učinioca, 3. posedovanje sredstava i orudja potrebnih za izvršenje dela, 4. motiv zločina, 5. volja za izvršenjem dela, 6. psihički uticaj dela na učinioca, 7. fizički uticaj dela na učinioca, 8. osećanje krivice i 9. znanje o postojanju dela.16 Klasifikacija koju navodi Maltesta obuhvata uglavnom indicije vezane za ličnost učinioca i njegov odnos prema delu: 1. indicije po intelektualnoj i fizičkoj sposobnosti za izvršenje krivičnog dela, koje su sine qua non izvršenja dela, i mogu biti dvostruke: a) subjektivne ili sposobnost u pravom smislu reci koja se tiče ličnosti i obuhvata tražene osobine okrivljenog za to krivično delo, i b) relativna sposobnost ili oportunitet koja se ogleda u odnosu učinioca prema okolnostima dela; 2. indicije po moralnoj sposobnosti za izvršenje krivičnog dela; 3. indicije po povodu ili motivu za izvršenje krivičnog dela. 17

13

B. Marković: op. cit. str. 346.

15

B. Marković: op. cit. str. 349.

i4

Ibidem, str. 125.

16

A. Weingart: Kriminalna taktika, Beograd, 1907. str. 114. i dalje.

17

Navedeno prema: F. Gorphe: L'apperciation đes preuves en justice, Pariš, 1947. str. 286.

129

Glava četvrta U okviru ove klasifikacije moguće je dalje razvrstavanje indicija, na primer u okviru relativnog oportuniteta u odnosu na vreme, mesto, orudje, žrtvu, uslove, kao i u odnosu na druge okolnosti koje su doprinele izvršenju krivičnog dela, mada je kako napominje Gorphe, bolje ab initio razlikovati i takve indicije. 18 Ellero sve "glavne indcije" razvrstava na sledeći način: 1. indicije po sposobnosti, moralnoj podobnosti za izvršenje krivičnog dela i indicije po kriminalnom karakteru vinovnika; 2. indicije po kriminalnoj pobudi; 3. indicije o oportunitetu, odnosno po uslovima u kojima se nalazio učinilac i koji su mu olakšali vršenje krivičnog dela. Oportunitet može biti lični ili materijalni, stvarni. 4. indicije po materijalnim tragovima; 5. indicije po postupcima koji su se desili pre prestupa, i 6. indicije po postupcima koji su se desili posle prestupa.19 Obzirom da se pitanje vinosti najčešće rešava putem indicija, F. Gorphe naglašava podelu indicija prema njihovoj ulozi u dokazivanju uračunjivosti i krivice i u tim okvirima razlikuje: 1. indicije po prisutnosti; 2. indicije po učestvovanju u prestupu; 3. indicije po sposobnosti za izvršenje krivičnog dela, odnosno indicije po ličnosti; 4. indicije po povodu; 5. indicije po sumnjivom držanju, i 6. indicije po lošem pravdanju.20 Wigmor sve indicije najpre deli prema hronološkom kriterijumu, zavisno od toga da li prethode izvršenom delu, pojavljuju se istovremeno sa delom ili se ispoljavaju posle izvršenog krivičnog dela, a zatim ih dalje razvrstava unutar ovih osnovnih grupa.21 U shematskom izlaganju različitih kategorija indicija E. Doehring polazi od sledeće klasifikacije:


1.

indicije koje ukazuju na postojanje krivičnog dela; indicije učinilaštva, u koje spadaju: prisutnost na mestu izvršenja, alibi, posed sredstava izvršenja, posed predmeta pribavljenih krivičnim delom, ranije izražena volja za izvršenjem odredjenog krivičnog dela, naročito držanje pre i posle dela, pripisivost krivičnog dela; 3. indicije uzročnog odnosa radnje i posledice.22 U domaćoj procesnoj teoriji sistematska izlaganja pojedinačnih indicija u okvrima odredjenih klasifikacija su izuzetno retka, što se može pravdati tvrdnjom daje pitanje traganja za pojedinačnim indicijama pre svega problem kriminalističke taktike, a mnogo manje procesni problem utvrdjivanja relevantnog činjeničnog stanja u krivičnom postupku. U kriminalistici je najšire zastupljena hronološka klasifikacija indicija, sa ili bez daljeg grananja na pojedinačne indicije.23 C. Žerjav razlikuje tri osnovne grupe indicija: I. indicije koje se pojavljuju ranije, pre nego što je učinjeno krivično delo, u koje spadaju: 1. motiv, 2. izražavanje namere, i 3. pripremne radnje. II. indicije koje se pojavljuju prilikom izvršenja krivičnog dela: 1. prisutnost na mestu dogadjaja, 2. način izvršenja dela, 3. posedovanje sredstava izvršenja; i 4. odredjena znanja učinioca. III. indicije koje nastaju kao posledica krivičnog dela: 1. fizičke posledice krivičnog dela na učiniocu, 2. psihičke posledice krivičnog dela na učiniocu, i 3. materijalne posledice krivičnog dela na učiniocu. 24 Najrazudjeniju hronološku klasifikaciju, sa posebnim naglašavanjem situacija u kojima se jedna indicija pojavljuje u više grupa, ili neke indicije predstavljaju pojavne oblike drugih, daje V. Vodinelić: 2.

22

130

E. Doehring: op. cit. str. 373 i dalje. Ž. Aleksić: Kriminalistika, Beograd, 1982. str. 189; N. Kobovac, Kriminalistika, Zagreb, 1960. str. 97; 1 M. Đošić: Kriminalistička taktika, Beograd, 1975. str. 140, pored glavnih i sporednih, opštih i posebnih indicija, relevantnom za praksu smatra i podelu indicija na indicije koje se pojavljuju pre, za vreme, ili posle izvršenog krivičnog dela. 23

18

Ibidem

19

ibidem, str. 288.

20

Ibidem, str. 291.

21

Ibidem, str. 293.

24

C. Žerjav: Kriminalstika, Zagreb, 1986. str. 209.

131

*•,

Glava četvrta A. Indicije koje nastaju pre izvršenja krivičnog dela: 1. moralna sposobnost za izvršenje krivičnog dela (indicija po ličnosti); 2. motiv krivičnog dela kao indicija; 3. ispoljavanje volje za izvršenje krivičnog dela; 4. sumnjivo ponašanje kao indicija, zlo vladanje, druženje sa licima na rdjavom glasu, neizvestan način života, neprestano skitanje i tumaranje, stalno seljenje, trajno menjanje profesije, itd. (samostalna indicija ili kao pojavn oblik Al); 5. ranije kazne; 6. telesna i duševna svojstva koja su podobna za izvršenje tog dela, znanja, sposobnosti, zanatsko iskustvo, veština i navike; 7. poznavanje izvesnih okolnosti koje nisu svima poznate ili nepoznavanje izvesnih okolnosti koje bi morale da budu nekom poznate. B. Indicije koje se ispoljavaju prilikom izvršenja dela: 1. prisutnosot na mestu izvršenja dela; 2. posed sredstava i rudja izvršenja dela; 3. odredjena telesna i duševna svojstva, znanja, sposobnosti, zanatsko i iskustvo, veština i navike; 4. karakter kao indicija; 5. poznavanje izvesnih okolnosti koje nisu svima poznate ili nepoznavanje izvesnih okolnosti koje bi morale nekome biti poznate; 6. motiv krivičnog dela; 7. učestvovanje u izvršenju krivičnog dela. C. Indicije koje se ispoljavaju posle izvršenog krivičnog dela: 1. tragovi krivičnog dela na izvršiocu (poseban oblik indicije B7 i BI); 2. učestvovanje u delu (B7); 3. koristi od dela (materijalne posledice krivičnog dela); 4. psihičko dejstvo krivičnog dela na izvršioca; 5. indicije po sumnjivom ponašanju (A4); 6. indicije po lošem pravdanju - kontradikcije u iskazu (samostalno ili kao pojavni oblik C4).25 Prethodne klasifikacione šeme indicija pokazuju da je zbog izuzetne raznovrsnosti, mnogobrojnosti i nepredvidljivosti indicija, čiji se broj kao i mogućnosti medjusobnog kombinovanja pokazuju kao potencijalno

25

132

V. Vodinelić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 190,191.


neograničeni, veoma teško izvesti potpunu i doslednu klasifikaciju indicija na osnovu jednog jedinstvenog kriterijuma podele. Iako nije zasnovana na prirodi i tipu veze indicijalne i sporne činjenice kao bitnom i zajedničkom obeležju svih indicija, hronološka klasifikacija indicija predstavlja našire zastupljenu (jer se pojavljuje i kao samostalna i u okvirima različitih opštih klasifikacionih šema) i najrazudjeniju klasifikaciju indicija. Osim toga, ova podela indicija spada u najstarije podele indicija, koje i danas imaju značajnu teorijsku i praktičnu vrednost. J. Glaser navodi Ciceronov govor u kome se razlkuju indicije "quid ante rem, quid qum re, quid post rem evenerit", a i najveći broj autora starije procesne teorije (Mittermaver, Mueller, Bauer, Zaharia) prihvata ovu deobu, dok je Feuerbach uvodi u Zakon o krivičnom postupku Bavarske, odakle je preuzimaju i drugi zakoni tog vremena. 26 Hronološka klasifikacija indicija se temelji na stvarnim, prirodnim okolnostima u kojima se indicije javljaju i prati njihov tok u vremenskom kontinuitetu, lišena je suvišnog teoretisanja i veštačkog uopštavanja različitih kategorija indicija, zbog čega pojednostavljuje i sistematizuje rad sa indicijama u dokazivanju spornog činjeničnog stanja.

' O tome: J. Glaser: Beitraege zum Lehre vom Bevveis, Leipzig, 1883. str. 122.

133

Glava peta DOKAZNA VREDNOST INDICIJA Istorijski pregled razvoja dokaznog prava, pokazuje da u nizu nejasnoća i sporova vezanih za pouzdanost i krajnje domete dokazivanja indicijama, konstantno postoji i sukob mišljenja u vezi dokazne snage indicija, odnosno u vezi mogućnosti sudskog odlučivanja samo na osnovu indicijalnog dokaznog materijala. Da ukratko podsetimo, rimsko pravo do uvodjenja kognicionog sudskog postupka, a sa njim i formalne ocene dokaza, ne izdvaja posebno indicije i daje im isti značaj kao i ostalim dokazima. U okvirima sistema teorije formalne, zakonske ocene dokaza, najizrazitije normativno uobličenoj u zakonu Constitutio Criminalis Carolina iz XV veka, indicijama se pridaje značenje dokaza nižeg ranga, slabije dokazne snage i nepouzdanije vrednosti. Osuda na redovnu kaznu samo na osnovu indicija nije bila dozvoljena. Kasnije kaznene reforme dovode do ukidanja torture, do tada najefikasnijeg sredstva za dobijanje najvrednijeg dokaza, priznanja, zbog čega se u sistemu dokaznih sredstava pojavljuje praznina. Naime, kako priznanje (uglavnom dobijano legalizovanom torturom) više nije bilo tako često, a kako je osuda na redovnu kaznu i dalje bila moguća samo na osnovu priznanja i dva saglasna iskaza svedoka, smatralo se da bi pridavanje većeg značaja indicijama, pre svega u smislu omogućavanja osude na redovnu kaznu samo na osnovu indicija, moglo da resi nastalu situaciju. Medjutim nepoverenje prema dokazivanju indicijama je i dalje bilo jako. Tako se desilo da najšire zastupljen stav u raspravi o ulozi indicija u dokazivanju, koji je imao uticaja i na konkretna zakonska rešenja, prihvata indicije kao ravnopravno dokazno sredstvo, ali istovremeno samo na osnovu indicija ne dozvoljava izricanje najtežih kazni. Očita teorijska nedosiednost, koja oslikava sumnju u zakonsko sredstvo koje se inače smatra dozvoljenim, pravdala se neophodnom opreznošću kod izricanja najtežih kazni. 135

Glava peta Ni savremeno dokazno pravo, iako ne osporava značaj indicija, nije raščistilo sve nedoumice u vezi sa dokazivanjem indicijama, pre svega pitanje njihove dokazne vrednosti, kao i pitanje da li je stav o izvesnoj prevalentnosti neposrednih dokaza u odnosu na posredne dokaze opravdan. 5.1. Dokazna vrednost posrednih dokaza u odnosu na dokaznu vrednost neposrednih dokaza Kako se vidi iz istorijskog pregleda ove problematike, bez obzira na opšte prihvaćeno shvatanje o načelnoj jednakosti svih dokaza u okvirima slobodne sudijske ocene dokaza, teorija krivičnog procesnog prava još od kraja prošlog veka postavlja pitanje vrednosti indicija u dokazivanju spornog činjeničnog stanja u odnosu na neposredne dokaze. U tom smislu je i nepoverenje prema dokazivanju indicijama u odnosu na dokazivanje neposrednim dokazima izrazitije u delu starije procesne literature. Smatralo se da indicije po pravilu imaju slabiju dokaznu snagu, zbog čega ih treba koristiti samo ukoliko se ne raspolaže neposrednim dokazima. 1 T. Rittler ukazuje na to da i neposredni dokazi, kao i indicije, mogu da rezultiraju pogreškama, ali kako se indicije u krivičnom postupku pojavljuju u većem broju u odnosu na neposredne dokaze, utoliko je i veći broj grešaka koje se vezuju za njih. Specifičan nedostatak dokazivanja indicijama sastoji se u neophodnosti izvodjenja logičkih zaključaka o glavnim činjenicama na osnovu prikupljenih indicija, što predstavlja složen zadatak sa puno opasnosti po konačnu sudsku odluku. Otuda je i istorija sudskih zabluda gotovo isključivo istorija grešaka nastalih u dokazivanju indicijama. 2 Najjače nepoverenje prema dokazivanju indicijama iznosi H. J. Siegen opaskom da ukoliko hoćete nekoga da obesite uže za njega najlakše možete da nadjete u indicijalnom dokazu.3

1

Tako: E. Belling: Deutsches Strafprozcssrecht, Berlin, 1928. str. 406, 455; H Gerland: Der deutsche Strafprozess, Mannheim, 1927. str.175-205. 2 T. Rittler: Der Indizienbeweis und sein Wert, Schweizerische Zeitschrift fuer Strafrecht, Bd. 43. (1928), str. 173-207, Navedeno prema V. Vodineliću: Kriminalistika, otkrivanje i dokazivanje, II, Skopje, 1985.str.911. 3 H. J. Siegen: Juristische Abhandlungen, 1834, str. 115; Navedeno prema V. Vodineliću: op. cit. str. 912.

136

Dokazna vrednost indicija

Sa druge strane, sasvim suprotno ovom mišljenju, postoji i shvatanje o značajnom preimućstvu indicija u odnosu na neposredne dokaze, jer se glavna uloga indicija sastoji u njihovom korišćenju za potvrdu ili proveru glavnog dokaza, iskaza svedoka. U tom smislu se vrednost indicija povećava u toj meri u kojoj se smanjuje poverenje u glavne dokaze, odnosno, kako indicije maju objektivan karakter, tako se i pojavljuju kao bolja vrsta dokaza. 4 Medjutim, kako se odmah može zapaziti, suština argumenata u prilog ove teze jeste poistovećivanje indicija i stvarnih dokaza, nasuprot neposrednim dokazima koji se uzimaju uglavnom kao iskazi svedoka ili okrivljenog. Negde na sredini izmedju stava o indicijama kao slabijim i nepouzdanijm dokazima i stava o prevalentnosti dokazivanja putem indicija, nalazi se shvatanje po kome su indicije u načelu slabije dokazne vrednosti u odnosu na neposredne dokaze, ali se dopušta mogućnost da se i samo pomoću njih utvrdjuje istina u krivičnom postupku. Zapravo, kako tvrdi J. Glaser, pitanje da li neposredni dokaz sam po sebi zaslužuje prednost u odnosu na indicijalni nema značaja, jer su izuzetno retke situacije u kojima bi bilo moguće po sopstvenoj volji pretpostaviti jedan dokaz drugom. Medjutim, "govoreći uopšteno, neposredni dokaz je bolji i od njega ne treba odustajati kada je na raspolaganju, ali bi bilo nepravilno iz toga izvesti zaključak da se rezultatai indicijalnog dokaza javaljaju kao nepouzdani u svim okolnostima".5 Stav "skeptičkog prihvatanja" dokazivanja indicijama zadržao se i u savremenoj teoriji: "... danas je praktički nemoguće da pravo zabrani osudu na temelju indicija. No, odatle još nikako ne proizilazi da je opovrgnut prigovor...taj prigovor se zasniva u konstataciji da je kod dokaza na temelju indicija potrebno logičko zaključivanje, a ono, iako se izvodi na temelju životnog iskustva, može dati pogrešan rezultat. Sa stajališta logike zaključci na temelju indicija po pravilu dopuštaju manju ili veću verovatnoću da je činjenično stanje u realnosti bilo drugačije nego ono na koje upućuju indicije...moramo ustanoviti da je položaj suda kada donosi presudu na temelju direktnih dokaza mnogo povoljniji nego kada sudi na temelju indicija. Uverenje do kojega sud u takvom slučaju dolazi može biti praktična izvesnost 4 R. Ganraud: Traite theorique et pratique d'instruction criminelle et de la procedure penale, Pariš, II, str. 284; P. Garaud: La preuve par indices dans le proces penal, Pariš, 1913. str. 149-159; navedeno prema: V. Vodinelić: op. cit. str. 911. 5 J. Glase: Beitraege zur Lehre vom Beweis im Strafprozess, Leipzig, 1883. str. 149. i dalje.

137

Glava peta da pravno relevantno činjenično stanje postoji, ali izvesnost nad kojom u pravilu lebdi Damaklov mač kaže da je ipak logički moguće da ti zaključci ne odgovaraju realnosti. Logika ne garantuje za apsolutnu sigurnost indicijalnih zaključaka, ona upozorava na to da su ti zaključci samo relativno sigurni." 6 Primeri različitih shvatanja mesta i uloge indicija u dokazvanju spornog činjeničnog stanja pokazuju da su u istoriji razvoja evropskog kontinentalnog krivičnog postupka, posebno od zakonskog normiranja pravila o slobodnoj sudijskoj oceni dokaza pa sve do našeg vremena, bila vrlo česta nastojanja da se što čvršće definiše načelna dokazna vrednost neposrednih i posrednih dokaza, i to pre svega jednih u odnosu na druge. Medjutim, sama činjenica da se radi o različitim vrstama dokaza, ne znači da se medju njima u odnosu na kvalitet dokazivanja relevantnog činjeničnog stanja uopšteno može uspostaviti odnos predominacije. Generalno se ne može, bez obzira na konkretne okolnosti, odrediti da postoje "bolji" i "gori" dokazi. Pitanje prevalencije jednih dokaza u odnosu na druge zapravo nema značaja, jer konkretna dokazna situacija postavlja pitanje sasvim odredjenog konkretnog dokaznog materijala, koji, kako je još Glaser navodio, ne može da se bira po volji onog ko istražuje sporno činjenično stanje.7 Vrednost konkretnog dokaza se ne odredjuje po tome da li je on neposredan ili posredan, već pre svega u odnosu na konkretnu situaciju spornog dogadjaja, obzirom na mesto i ulogu koju ima u ukupnom dokaznom materijalu. Insistiranje na poznavanju svih specifičnosti posrednih dokaza i njihovih razlika u odnosu na neposredne dokaze, ne treba tumačiti kao načelno suprostavljanje posrednih i neposrednih dokaza po njihovoj različitoj vrednosti i favorizovanje jedne vrste dokaza u odnosu na drugu vrstu. Kao i J. Glaser u starijoj nemačkoj teoriji, tako je i P. J. Savić u domaćoj procesnoj teoriji, još krajem prošlog veka, upozoravao da "snaga dokaza ne može da se postavi nezavisno od okolnosti pod kojima se on daje i od lica kojima se on predlaže", jer bi to značilo "ponovno uvodjenje nečeg nalik na staru teoriju o podeli dokaza na potpune dokaze i poludokaze". 8


5.2. Dokazna vrednost indicija Struktura indicijalnog dokaza pokazuje da treba praviti razliku izmedju indicija i indicijalnog dokaza. Iz tih razloga i pitanje dokazne vrednosti pojedinačne indicije treba odvojiti od pitanja dokazne snage indicijalnog dokaza, koje se u krajnjoj liniji svodi na problem dozvoljenosti sudske presude zasnovane na indicijalnom dokazivanju, o čemu će kasnije biti više reci. Osnovno svojstvo pojedinačnih indicija, činjenica koje su višeznačno povezane sa spornim odlučnim činjenicama, jeste njihova fragmetarnost i nesamostalnost. Pravo značenje, jedno od više mogućih, indicijalne veze sa spornim činjenicama, otkriva se tek u vezi konkretne indicije sa drugim dokazima, drugim indicijama i neposrednim dokazima. Jedna jedina indicija ne može pouzdano i neosporno da utvrdi odnos svog sadržaja i predmeta dokazivanja. 9 Samo grupa uzajamno dopunjujućih indicija, niz nesumnjivo utvrdjenih indicijalnih činjenica, medjusobno logički i faktički čvrsto povezanih tako da čine zatvoren krug i sa punom sigurnošću upućuju na jedino mogući zaključak u pogledu spornih činjenica, predstavlja indicijalni dokaz. 10 Brojne indicije, od kojih svaka za sebe nije dovoljna za dokazivanje glavnih činjenica, u svojoj ukupnosti mogu da dovedu sudsko veće do ubedjenosti u postojanje spornih činjenica." Drugim recima, značenje dokaza ima samo grupa indicija uzajamno povezanih u harmoničnu celinu, a ne i pojedinačne indicije. Izolovane indicije ne dokazuju u potpunosti krivično delo, već samo ukazuju na veću ili manju mogućnost daje odredjena osoba mogući učinilac. 12 Uzete pojedinačno i same za sebe, zbog fragmentarnosti i nesamostalnosti, indicije "u gnoseološkm pogledu imaju ograničen domet"13 i ne mogu se smatrati dokazom. 14 9 V. Vodinelić; Što je to daktiloskopski dokaz i starost otisaka prstiju kao njegov relevantni elemenat, Priručnik, 2/88, str.123. IU

Vidi: Biiten Vrhovnog suda Jugoslavije, br. 32/71, str. 41.

11

C. Roxin: Strafverfahrensrecht, Muenchen, 1987. str. 79.

12

Vidi: I. Kobovac: Kriminalisti ka, Zagreb, 1960. str. 97.

13

Ž. Aleksić, Z. Milovanović: Kriminalistika, Beograd, 1994. str. 80.

14

6

138

V. Bayer: Jugoslavensko krivično procesno pravo II, Zagreb, 1978. str. 21, 22, 26.

7

J. Glaser: op. cit. str. 149. i dalje.

s

P. J. Savić: Teorija sudskih dokaza u krivičnim delima, Beograd, 1886. str. 40, 41.

Vidi: Ž. Aleksić, Z. Milovanović: op. cit. str. 79, 80; Ž. Aleksić: Kriminalistika, Beograd, 1982. str. 189; M. Đošić: Kriminalna taktika, Beograd, 1975. str. 140; C. Žerjav: Kriminalistika, Zagreb, 1986. str. 208; B. Krivokapić: Kriminalistika, opšti deo, Beograd, 1990. str. 190, 191; B. Krivokapić: Osnovi policijske kriminalistike, Beograd, 1995. str. 40; R. Wechmann: Kriminalistik, Hilden/Rlld. 1996. str. 56; W. D. L Brodig: Kriminalistik, 1995. str. 40; H. Galages: Kriminalistik, Muenchen, 1994. str. 61. ' "-"'"""-'"^

139

Glava peta Ova specifičnost indicija ne znači i da se pojedinačnim indicijama generalno može odricati bilo kakvo dokazno značenje. Iako, izolovano posmatrane pojedinačne indicije nemaju snagu dokaza, u odredjenim segmentima dokazivanja njihova uloga je nezamenjiva. Jednostavno konkretna dokazna situacija vrlo često nalaže dokazivanje putem indicija kao jedino moguće. 15 Tzv. unutrašnje činjenice koje se tiču pitanja motiva, svesnosti, volje, namere, itd., ukoliko nema priznanja mogu da se utvrdjuju jedino indicijama. I u slučaju kada postoji priznanje, zbog obaveze proveravanja priznanja drugim dokazima, može se reći da se ovakve činjenice utvrdjuju indicijama. Dokazna nezamenjivost pojedinačnih indicija, osim toga što je najčešće objektivno uslovljena okolnostima konkretnog činjeničnog stanja, sa druge strane se ogleda i u tome što indicije imaju izuzetno veliki kriminalistički značaj. Najveći broj krivičnih dela, posebno dela izvršena od strane profesionalnih kriminalaca i povratnika, vrši se u tajnosti, tako da korišćenje indicija, činjenica koje indirektno govore o delu i učiniocu, predstavlja jedini način njihovog otkrivanja i dokazivanja. Otkrivene i proverene indicije imaju usmeravajući karakter u kontekstu preduzimanja aktivnosti u cilju razjašnjavanja i otkrivanja krivičnih dela, hvatanja učinioca, i pronalaženja i obezbedjivanja drugih dokaza. Pored toga, indicije predstavljaju i najsigurniji putokaz i orjentaciju za postavljanje verzija o krivičnom delu, učiniocu i drugim bitnim okolnostima koje stoje u vezi sa delom i učiniocem. 16 Otkrivene i proverene indicije u kombinaciji sa neposrednim dokazima u veoma velikoj meri upotpunjavaju i objašnjavaju dokazni materijal.17 Uopšte, izgradnja indicijalnog dokaza se odvija postupno i predstavlja rezultat konkretnih aktivnosti vezanih za rasvetljenje spornog činjeničnog stanja i krajnji ishod složenog misaonog procesa u kome pojedinačne indicije postaju delovi jedne celine. Povezane odredjenim redom, indicije tada dobijaju svoje pravo značenje na osnovu koga se i odredjuje njihov odnos prema delu.

'5 V. Vodinelić: Što je to daktiloskopski dokaz i starost otisaka prstiju kao njegov relevantni elemenat, Priručnik, 2/88; str. 124. E. Schmidt: Deutsches Strafprozessrech, Goetingen, 1967. str. 83; K. Peters: Strafprozess, Karlsruhe, 1981. str. 278.

140

16

Ž. Aleksić, Z. Milovanović: op. cit. str.82;

17

M. Đošić: op. cit. str. 140.


Odvojene jedan od druge, indicije pravom značenju pridodaju kao moguća i mnoga druga. Medjusobno skladno povezane, medjutim, ukazuju na pravo značenje kao jedino moguće. Jedna izdvojena indicija sama za sebe predstavlja samo jedan segment ukupne tražene slike, dok indicije uzete sve zajedno predstavljaju smisaonu celinu.18 Odnos pojedinačne indicije prema spornom činjeničnom stanju ima karakter relacije fragmenta prema celini, i upravo u tim okvirima se, generalno uzevši, nalaze sve slabosti i sve prednosti njene dokazne vrednosti. 5.3. Pitanje načetne dokazne vrednosti indicija Stvarna dokazna vrednost odredjene indicije sagledava se isključivo u vezi sa drugim indicijama i neposrednim dokazima, pa se u tom smislu veoma teško može govoriti o sasvim odredjenoj načelnoj dokaznoj vrednosti različitih indicija. Medjutim, pojedinačno posmatrane, indicije se medjusobom razlikuju, izmedju ostalog i po tome što su neke indicije, za razliku od drugih, već same po sebi podobne da ubedljivije i pouzdanije, dakle sa većom verovatnoćom, ukazu na sporne činjenice. Rečeno u smislu klasifikacije indicija, neke indicije se mogu, u odnosu na vezu sa spornim činjenicama koje čine predmet dokazivanja, načelno označiti kao bliže, a neke kao dalje. Kako ova podela indicija, u krajnjoj liniji, ukazuje na mesto koje odredjena indicija ima u indicijalnom lancu (ili indicijalnom prstenu), to ovakvo razlikovanje indicija za konkretan postupak dokazivanja nikako ne predstavlja nevažnu okolnost.19

IS

V. Vodinelić: op. cit. str. 123; Ž. Aleksić, Z. Milovanović: op. cit. str. 83. Na različitu načelnu dokaznu vrednost indicija ukazuje i podela indicija na glavne i sporedne. I. Kobovac pod glavnim indicijama podrazumeva sve one indicije koje ukazuju na neku bližu i jacu vezu izmedju krivičnog dela i odredjenih osoba, dok sporedne indicije ukazuju na dalju i slabiju povezanost. Sporednim indicijama smatraju se: ranije kazne za ista i slična dela, društvo osoba kažnjavanih za krivična dela, rdjavo vladanje i traćenje vremena u neradu, neizvesnost o pribavljanju sredstava za život, lažni iskazi i protivurećnosti na salusanju, skrivanje i bežanje pred policijskom kontroloom. Glavne indicije, dakle indicije veće načelne dokazne vrednosti su: motiv, volja, znanje, veština i karakterna svojstva, telesna svojstva, poznavanje odredjenih okolnosti, prisutnost na mestu krivičnog dela, tragovi krivičnog dela, predmeti ostavljeni na mestu izvršenja, psihičke promene kod učinioca, korišćenje sredstava pribavljenih krivičnim delom, lažan alibi ili nemogućnost da se dati alibi dokaže. 1. Kobovac: Kriminalistika, Zagreb, 1960.str.108. Iy

141

Glava peta U smislu već analiziranih matematičkih teorija verovatnoće primenjenih na indicijalno dokazivanje, različita načelna dokazna snaga znači da indicije imaju različitu apstraktnu dokaznu snagu. Apstraktna dokazna snaga, da podsetimo, podrazumeva snagu kojom jedna indicija uopšteno čini verovatnom drugu činjenicu, nezavisno od konkretne situacije u okviru koje se dokazivanje odvija. Dobija se uporedjivanjem broja slučajeva u kojima uz postojanje glavne činjenice ide i odredjena indicija, sa brojem slučajeva u kojima ista glavna činjenica nastupa bez takve indicije, pa ukoliko je nastupanje indicije češće sa glavnom činjenicom nego bez nje, utoliko takva indicija ima jaču apstraktnu dokaznu snagu. Smatra se da karakter kao indicija može da bude od izuzetnog značaja samo ukoliko pokazuje isključvu sposobnost pojedinca da je izvršio krivično delo koje mu se pripisuje, a to je moguće samo u dovoljno uskom i poznatom krugu pojedinaca. Iz tih razloga ova indicija ima veću dokaznu snagu ako se pojavi u negativnom obliku, onda kada je izvršeno krivično delo teško spojivo sa ličnošću okrivljenog.20 Uopšteno posmatrano, obzirom da odredjeni kriminalni potencijal poseduju sva lica, "karakterološka indicija je samo verovatna a ne i potrebna ...obično karakter kao indicija uglavnom podupire dokaznu snagu ostalih dokaza."21 Motiv kao indicija ima jaču dokaznu vrednost ukokliko je specifičnji, zbog čega se može pripisati manjem broju lica. U slučaju nepoznatog izvršioca motiv je indicija koja ukazuje na sumnjiva lica. Generalno, za dokaznu snagu indicije po motivu odlučujuća je individualizovanost motiva. Snaga indicije izražene ispoljavanjem volie za izvršenjem krivičnog dela zavisi od toga da li se radi o stvarnoj volji ili samo o kolebanju i zameni za pravu akciju, i sa druge strane, od proteka vremena od ispoljavanja volje do izvršenja dela, obzirom na to da manji vremenski razmak najčešće znači i veću verovatnoću da je osumnjičeni na osnovu ove indicije i stvarni izvrsilac. Sumnjivo ponašanje i ranije kazne kao indicije mogu da budu ili samostalne indicije, ili se javljaju kao oblik indicije po karakteru jer ukazuju na ispoljenu kriminalnu sklonost osumnjičenog. Radi se o daljim indicijama

142


slabije orjentaciono eliminacione vrednosti, koje uglavnom osnažuju druge indicije koje govore u prilog okrivljenikove vinosti.23 Prisutnost na mestu izvršenja krivičnog dela ima generalno veću dokaznu vrednost i spada u red bližih indicija, obzirom da se odnosi na "fizički oportunitet"24, fizičku mogućnost odredjenog lica da izvrši krivično delo. Ukoliko je manji broj lica bio prisutan na licu mesta u vreme izvršenja, utoliko je dokazna snaga ove indicije veća. Kod većeg broja prisutnih lica snaga indicije zavisi od ubedljivosti razloga za opravdanja prisutnosti na spornom mestu. 25 Indicija posedovanja sredstava kojima je izvršeno krivično delo ukazuje na lica koja su na osnovu poseda takvih sredstava sumnjiva kao izvršioci. Ako se utvrdi da je, s jedne strane, sporno orudje upravo ono čiji su tragovi pronadjeni na mestu izvršenja, a sa druge strane da je to orudje sve vreme bilo u posedu osumnjičenog lica, ova indicija može da preraste u indiciju prisutnosti na mestu izvršenja ih u indiciju ucestvovanaja u delu, čime se i njena dokazna snaga pojačava. Indicija fizičkih svojstava, profesionalnih znanja, veština i navika potrebnih za izvršenje krivičnog dela spada najčešće u red daljih indicija jer upućuje na sva lica odredjene konstitucije ili odredjenih znanja i navika kao na moguće izvršioce. U slučaju da je način izvršenja dela takav da zahteva sasvim specifične sposobnosti ili zanatska znanja, ova indicija sa jačom snagom ukazuje na lice koje ih poseduje kao na mogućeg izvršioca. Dokazna snaga indicije poznavanja izvesnih okolnosti koje nisu svima poznate ili nepoznavanje onih okolnosti koje bi morale da budu poznate odredjenom licu ako je učinilac takodje raste sa intenzitetom tajne, odnosno zavisi od širine kruga lica upoznatih sa podacima koji se smatraju tajnom. Preduzimanje radnje izvršenja kod odredjenih krivičnih dela nužno, kao posledicu ponašanja učinioca ili žrtve ili kao rezultat delovanja drugih faktora za vreme izvršenja krivičnog dela, proizvodi veliki broj tragova koji imaju značenje indicije učestvovanja u delu. Iako nastanak tragova može da bude posledica i neke druge aktivnosti koja nije u kauzalnoj vezi sa krivičnim delom, indicija učestvovanja u delu ima u odnosu na predmet dokazivanja karakter bliže indicije visoke apstraktne dokazne snage.

20

Vidi: F. Gorphe: Op. cit. str. 318.

23

Ibidem, str. 397.

21

V. Vodinelić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 212.

24

F. Gorphe: op. cit. str. 291.

22

E. Doehring: op. cit. str. 392,

25


143

Glava peta Posedovanje i rasturanje predmeta pribavljenih krivičnim delom (indicija koristi od krivičnog dela) može da da bude indicija učestvovanja u delu kojim su ti predmeti pribavljeni, kao i direktan dokaz krivične odgovornosti lica koja su te predmete pribavila znajući da oni potiču od krivičnog dela. 26 Dokazna vrednost ove indicije se pojačava ukoliko se radi o individualizovanom predmetu u odnosu na srodne predmete u posedu okrivljenog lica koje nema zadovoljavajuće opravdanje za njegovo posedovanje. I način izvršenja krivičnog dela može da predstavlja indiciju, ali samo u odnosu na usko specijalizovane kriminalce, obzirom na to da se jedan deo profesionalnih kriminalaca najčešće specijalizuje za odredjena krivična dela, za čije vršenje koristi istovrsna sredstva i tehniku i bira iste objekte napada. 27 Unutrašnji nemir, uzbudjenje, emocionalna nestabilnost, duševna napetost, zbunjenost, konflikti i druge pojave izazvane starhom da će biti otkriveni, strahom od kazne i grizom savesti, dovode jedan broj učinilaca u stanje u kome njihovo ponašanje postaje sasvim različito od uobičajenog, što predstavlja indiciju psihičkog dejstva izvršenog krivičnog dela na učinioca. Naravno, izmenjeno ponašanje može da bude posledica nekih drugih dogadjanja koja nisu uzrokovani izvršenim krivičnim delom. Osobenost ove indicije, koja bitno doprinosi njenoj dokaznoj vrednosti, jeste u tome što nju stvara sam učinilac nesvesno i nekontrolisano.28 Sasvim je očigledno da postoji razlika u dokaznom značenju, primera radi, indicije po karakteru i indicije prisutnosti na mestu izvršenja dela, zbog čega se opravdano može upozoriti na različitu načelnu, ili apstraktnu dokaznu snagu različitih indicija. Generalno se može reći da je dokazna vrednost indicije utoliko veća, ukoliko je situacija u kojoj se takva idicija pojavljuje u većoj meri individualizovana u odnosu na srodna dogadjanja.

26

Vidi: Ž. Alekstć, Z. Milovanović: op. cit. str. 82.

27

Ibid. str. 81. E. Doehring: op. cit. str. 385.

2K

144

V. Vodinelić: op. cit. str. 260.


5.4. Vrednost i metodi korišćenja indicija u pr otkri viču om postupku Rad sa indicijama predstavlja osnovnu sadržinu svakog kriminalističkog istraživanja. U inicijalnoj fazi otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinioca indicije čine polaznu osnovu na kojoj se izgradjuje čitava otkrivačka delatnost organa unutrašnjih poslova. Težište operativnog rada, kao i veliki deo prethodnog i glavnog postupka temelji se upravo na otkrivanju i ocenjivanju indicija. 29 Nemoguće je unapred znati koje sve okolnosti predstavljaju relevantne indicije za konkretni slučaj. Tipična opasnost dokazivanja uopšte, a posebno indicijalnog dokazivanja, odnosi se na stalnu mogućnost da se u prikupljanju činjeničnog materijala bitne okolnosti previde kao značajne. Kako na početku kriminalističke obrade gotovo svaka okolnost može da se pojavi kao potencijalno relevantna za otkrivanje i kasnije dokazivanje spornih činjenica, postavlja se pitanje na koji način, u smislu pouzdanog izdvajanja svih neposredno i potencijalno relevantnih činjenica, treba pristupiti spornom čnjeničnom sklopu. U tom cilju kriminalistika upućuje na primenu odredjenih metoda u otkrivanju i dokazivanju spornog dela i njegovog učinioca putem indicija. U suštini, rad sa indicijama u pretkrivičnom postupku i istrazi nije ništa drugo nego primena metoda eliminisanja. Osnovne metode otkrivanja pomoću indicija putem eliminisanja jesu: 1. metoda eliminisanja u otkrivanju pojedinačnog krivičnog dela, 2. metoda korišćenja registracije krivaca po načinu izvršenja (MOS evidencija), i 3. metoda sastavljanja liste indicija za više krivičnih dela i više izvršilaca. 30 Metod eliminisanja pri traganju po čl. 151. ZKP i u prethodnom postupku kod pojedinog dela zasniva se na prikupljanju svih indicija koje se odnose na ustanovljavanje postojanja krivičnog dela (pitanje da li se radi o krivičnom delu, krvično pravnom slučaju, itd.) i, sa druge strane, onih koje se tiču otkrivanja učinioca i utvrdjivanja njegove krivice. Uporedo sa prikupljanjem indicija o učiniocu, kao i posle toga, odgovarajućim operativno 29 30

Ibid. str. 188. Ibid. str. 194. Vidi: A. Weingart: Kriminala taktika, Beograd, 1907.

145

Glava peta taktičkim merama preduzetim tako da ne štete nevinim licima, traga se za svim licima kod kojih se takve oznake nalaze. Mada se unapred zna da sva takva lica nisu i ne mogu da budu učinioci spornog krivičnog dela, stvaranje tzv. maksimuma kruga osumnjičenih jeste neophodno jer medju tim licima, samo ukoliko su sva uvedena u krug sumnjivih, mora da se nalazi i pravi učinilac dela. Traže se i pronalaze sva lica koja su bila prisutna na mestu izvršenja neposredno pred, za vreme i neposredno posle izvršenja dela, lica koja su mogla da imaju motiv za izvršenje tog dela, lica koja imaju telesna svojstva kao učinilac i slične karakterne osobine, zatim lica koja poseduju ista znanja i veštine, poznaju okolnosti koje su poznate učiniocu, poseduju sredstva i orudja kojima je delo izvršeno, uživaju koristi od krivičnog dela, lica koja su ranije vršila istovrsna dela na isti ili sličan način, kao i lica na kojima se ispoljava fizičko i psihičko dejstvo izvršenog krivičnog dela. Istovremeno, radi pravog i istinitog objašnjenja utvrdjenih indicijalnih činjenica, u cilju pronalaženja pravog uzroka posledice koja je nastupila, treba planirati sve realno moguće verzije i, proverom u okvirima utvrdjenih činjenica, isključiti sve one potencijalne uzroke koji nisu mogli da izazovu konkretnu posledicu. Kako se svaka od utvrdjenih indicija najčešće odnosi na više lica, iz kruga osumničenih treba eliminisati ona lica na koja ne ukazuju sve indicije, nego samo neke od njih. Takodje, ukoliko se utvrdi da neke od činjenica koje nužno postoje kod izvršioca ne obeležavaju i osumnjičenog, odnosno okrivljenog, posle odbacivanja mogućnosti saučesništva, takvo lice treba eliminisati iz daljeg traganja za učiniocem. Za osobe koje posle ove eliminacije ostanu u krugu sumnjivih lica sa većom verovatnoćom se može smatrati da su stvarni učinioci. Takva lica se u daljem postupku smatraju osnovano sumnjivim, i svako novo podudaranje okolnosti karakterističnih za izvršioca sa okolnostima koje se odnose na okrivljenog, uvećava verovatnoću da osim njega nema drugog lica kod koga bi se na isti način stekle sve relevantne okolnosti. 33 Metoda korišćenja registracije krivaca po načinu izvršenja predstavlja metod eliminacije primenjen na otkrivanje više krivičnih dela za koja je verovatno da potiču od istog nepoznatog izvršioca. Najveći broj profesionalnih kriminalaca vremenom se specijalizuje za vršenje odredjene 31

146


vrste krivičnih dela i to na sasvim odredjeni način, bilo da se radi o samom načinu izvršenja, o napadnutom objektu, vrsti i specifičnosti sredstava izvršenja, mestu izvršenja ili vremenu izvršenja. Radi utvrdjivanja kruga sumnjivih lica po ovom osnovu, u početnoj fazi otkrivanja sve utvrdjene indicijalne činjenice u pogledu načina izvršenja treba uporediti i proveriti u MOS kartoteci, a zatim metodom eliminisanja vršiti dalji uži izbor. Iako u svetu kriminala postoje svaštari bez svog načina izvršenja, ili kriminalci koji menjaju svoj modus operandi, specijalizovanog profesionalca sopstvena individualna metoda izvršenja odaje "baš kao da je ostavio svoju vizit kartu na licu mesta". 32 Karakteristične činjenice u tom smislu omogućavaju da se u fazi otkrivanja poveže više dela sa nepoznatim izvršiocem, kao i da se sva ona dovedu u vezu.33 Metoda sastavljanja liste više indicija za više krivičnih dela i za više lica se sastoji u tome što se za svaki pojedini slučaj (na primer rasturanje falsifikovanih novčanica u više različitih mesta) utvrde indicijalne činjenice koje odredjuju krug mogućih izvršilaca. Pri tome treba imati u vidu da je moguće da se u svakom pojedinačnom krivičnom predmetu jedna ili više indicija podudaraju za nekoliko ili više saučesnika, što ne znači da se za konkretni pojedinačni slučaj verovatnoća proizašla iz takve indicije povećava. Za svaki pojedinačni slučaj se stvara lista osumnjičenih, a zatim se ispituje da li se neko lice pojavljuje u više lista, ili čak u svim listama. Činjenica da se jedno isto lice pojavljuje često, ili čak u svim slučajevima, kao mogući krivac, usmerava operativnu delatnost u pravcu tog lica i, privremeno ili trajno, eliminiše kao sumnjiva ostala lica. Ova okolnost sama za sebe nema značenje konačnog dokaza vinosti osumnjičenog, već predstavlja samo eliminacioni znak koji može da uputi na pravi trag. 34 Može se zaključiti da se suština rada sa indicijama u pretkrivičnom postupku, nezavisno od načina, odnosno metoda, na koji se traganje za relevantnim činjeničnim materijalom organizuje, temelji na njihovoj orjentaciono eliminacionoj vrednosti. U ovoj fazi "indicijalne činjenice predstavljaju putokaz, svetio u mraku lutanja, signalne stubove koji vode do cilja: saznanja objektivne istine o postojanju dela i izvršioca".35 32

Ibid. str. 201.

33

Z. Aleksić, Z. Milovanović: op. cit. str. 82;

34

V. Vodinelić: op. cit. str. 202.

35

V. Vodinelić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 190.

Ibid. sir. 195 i dalje.

147

Glava peta

5.5. Indicije u krivičnom postupku Indicije nemaju samo heurističku, otkrivačku vrednost. Otkrivanjem novih činjenica o delu i učiniocu, putem kojim pojedinačne indicije postaju delovi celine, i orjentaciono eliminaciono značenje pojedinih indicija dobija dokaznu snagu. 36 U krivičnom postupku, za razliku od operativne, pretkrivicne faze, informativna vrednost indicijalnih činjenica treba da preraste u procesno oformljen dokazni sadržaj.37 Uzimajući u obzir fragmentamost i nesamostalnost pojedinačnih indicija i teškoće u definisanju njihovih konkretnih doprinosa u dokazivanju spornog činjeničnog stanja, sjedne strane, i formalno proceduralne uslove dokazivanja u krivičnom postupku, sa druge strane, nužno se postavlja pitanje da li se i kako indicije, osim u pretkrivičnom postupku, mogu koristiti i u dokazivanju u okvirima krivične procedure. Zakonske odredbe posebno ne regulišu dokazivanje indicijama. Ova okolnost predstavlja razlog koji u procesnoj teoriji opravdava i shvatanje da, usko uzevši, pojam indicijalnog dokaza jeste kriminalistički a ne krivično procesni pojam.38 Dok su procesnoj literaturi ovakvi stavovi, bar eksplicitno izraženi, neubičajeni i usamljeni, u kriminalistici se vrlo često smatra da je mesto indicija prevashodno u fazi otkrivanja krivičnog dela i učinioca, odnosno da su indicije, "za razliku od pravno relevantnih činjenica, predmet angazovanja organa unutrašnjih poslova u okviru operativnih mera preduzetih u pretkrivičnom postupku."39 Po prirodi stvari, sasvim je razumljiva upućenost na indicije u fazi kriminalističke obrade spornog činjeničnog stanja. U krivičnom postupku se, medjutim, obzirom na zahteve formalno-proceduralne prirode vezane za dokaze i dokazivanje, postavlja pitanje njihove dozvoljenosti.

36

BrackjThomas: Kriminal-taktik, Stuttgart, Muenchen, Hannover,1983. str. 19.

37

Vidi: M. Bošković: Materijalni dokazi u kriminalističkoj obradi, Beograd, 1990. str. 29 i dalje.

38

B. Kramer: Grundbegrife des Strafverfahrensrechts, Ermitlung und Verfahren, Muenchen, 1984. str. 313. 39

148


Zakon o krivičnom postupku obavezuje sud i državne organe koji učestvuju u krivičnom postupku da istinito i potpuno utvrde sve činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke (čl. 15. ZKP). Princip slobodne sudijske ocene dokaza nalaže da pravo ovih organa da ocenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima (čl. 16. ZKP). Jasno je da subjektivno uverenje suda nije dovoljno, ukoliko nije zasnovano na objektivnim činjenicama, pa u tom smislu zakon upozorava samo na, već po prirodi stvari razumljivu, obavezu suda da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i da na osnovu takve ocene izvede zaključak da lije neka činjenica dokazana (čl. 347. ZKP), kao i na to da priznanje okrivljenog na glavnom pretresu, ma kako bilo potpuno, ne oslobadja sud dužnosti da izvodi i druge dokaze (čl. 323. ZKP). 40 Drugih dokaznih pravila u zakonu nema, što znači da sa stanovišta eksplicitne zakonske odredbe i pitanje dozvoljenosti dokazivanja odredjenom vrstom dokaza u krivičnom postupku, pa tako i dokazivanje indicijama, ostaje otvoreno. Doslednosti radi, treba napomenuti da sasvim izuzetno zakon propisuje da se neke činjenice mogu utvrditi samo neposrednim dokazima, mada se u takvim situacijama ne radi o sadržinskom izuzetku od principa slobodne sudijske ocene dokaza. Naime, prema čl. 404. ZKP koji reguliše ponavljanje krivičnog postupka, u slučaju da je pravnosnažana presuda zasnovana na lažnoj ispravi ili lažnom iskazu svedoka, veštaka ili tumača, odnosno, ako je do pravnosnažne presude došlo usled krivičnog dela sudije, sudije-porotnika ili lica koje je vršilo istražne radnje, ili ako je zbog odustanka javnog tužioca od optužbe došlo zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog ovlašćenja, činjenica da su ova lica proglašena krivim za navedena krivična dela mora da se dokaže pravnosnažnom presudom. Slično tome, ZKP u čl. 415. propisuje da će se rešenje kojim je usvojen zahtev za vanredno ublažavanje kazne opozvati, ako se dokaže da se rešenje zasniva na lažnoj ispravi ili lažnom iskazu svedoka ili veštaka. KZS u čl. 92. st. 5. odredjuje da će se lice koje je za drugoga lažno iznosilo ili prenosilo da je učinio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, kazniti za klevetu ( ukoliko delo nije učinjeno pod uslovima iz čl. 96. 40 Isti smisao ima i odredba o priznanju u prethodnom postupku (čl. 223. ZKP), po kojoj organ koji vodi postupak jeste dužan da i pored priznanja prikuplja i druge dokaze, s tim što će se ukoliko je priznanje jasno i potkrepljcno i drugim dokazima, dalje prikupljanje dokaza preduzeti samo na predlog javnog tužioca.

Vidi: Krivokapić: Kriminalistika, beograd, 1990. str. 190,191.

149

Glava peta st. 2 istog zakona), ako ne dokaže istinitost svojih tvrdnji pravnosnažnom presudom. Drugi dokazi su dozvoljeni samo ako gonjenje ili sudjenje nije moguće ili nije dozvoljeno.41 Ovakva odstupanja u važenju načela materijalne istine i načela slobodne sudijske ocene dokaza opravdavaju se potrebom pojednostavljenja postupka u navedenim situacijama.42U suprotnom, ukoliko ne bi bila zahtevana pravnosnažna presuda kao dokaz, zajedno sa postupkom za ocenu zahteva za ponavljanjem postupka, morao bi da se vodi i postupak protiv lica čije je krivično delo dovelo do osudjujuće presude. Spajanje postupka najčešće ne bi bilo izvodljivo zbog sadržinske nepodudarnosti ili zbog pravila o stvarnoj i mesnoj nadležnosti. Dakle, ne radi se o materijalno, sadržinski uslovljenom izuzetku, nego o razlozima udovoljavanja procesno najcelishodnijem rešenju. Tok dokazivanja, prema tome, zakon prepušta slobodnoj sudijskoj oceni. Suština dokazivanja jeste u poštovanju pravila logičkog mišljenja i zaključivanja, a konkretna činjenična sadržina zavisi od konkretnog slučaja, zbog čega se ne može unapred predvideti, niti izraziti posebnim pravilma dokazivanja. U ovim okvirima nalazi se i odgovor na pitanje dozvoljenosti dokazivanja indicijama u krivičnom postupku. U razmatranju odnosa neposrednih i posrednih dokaza već je bilo reci o tome daje u odredjenim dokaznim situacijama uloga indicija nezamenjiva. 43 Dokazivanje važnih činjenica često je jedino moguće putem indicija, izmedju ostalog i zato što se najveći broj krivičnih dela izvršava u tajnosti. Ukoliko nema priznanja, okolnosti koje su vezane za razjašnjavanje pitanja motiva, svesnosti, volje, namere, mogu da se utvrdjuju jedino indicijama, odnosno, zbog obaveze proveravanja priznanja drugim dokazima, i kada postoji priznanje utvrdjuju se indicijama. Dokaz krivice se i ne može izvesti neposredno, putem svedoka očevidca ili priznanjem, nego posredno, lancem

41 Vidi: D. Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 35. i dalje; V. Bayer: Jugoslavensko krivično procesno pravo I, Zagreb, 1980. str. 178, 179; T. Vasiljevic: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Beograd, 1981. str. 312, 313. 42

V. Bayer: op. cit. str. 179. R. Hauser: Kurzlehrbuch des schvveizerischen Strafprozessrechts, Basel, 1978. str. 144; E. Schmidt: Deutsches Strafprozessrecb, Goetingen, 1967. str. 83; K. Peters: Strafprozess, Karlsruhe, 1981. str. 278. 43

150


okolnosti, koje u svojoj povezanosti i medjuzavisnosti dozvoljavaju siguran zaključak o krivici okrivljenog.44 Na taj način faktička neophodnost dokazivanja indicijama derogira pitanje eksplicitne normativne dopuštenosti takvog dokazivanja. Nemački autori normativnu zasnovanost indicijalnog dokazivanja u krivičnom postupku nalaze u odredbama o regulisanju načina obrazlaganja sudske presude. Naime, čl. 267. st. 1. StPO propisuje da se u razlozima presude, ukoliko je optuženi osudjen, moraju navesti činjenice koje se smatraju dokazanim i u kojima se sadrže zakonska obeležja krivičnog dela. U slučaju da su "dokazi izvedeni iz drugih činjenica, one takodje treba da budu navedene". "Druge čnjenice" u smislu ove odredbe odnose se na indicije,45 čime je iz navedene odredbe derivirana i normativna dozvoljenost dokazivanja indicijama u krivičnom postupku. Mada se u domaćem zakonodavstvu na sličan način ne može izvesti zaključak o zakonskoj dozvoljenosti indicija u krivičnom postupku, sudska praksa, uvažavajući faktičku nezamenjivost indicijalnog dokazivanja u odredjenim situacijama, kao i proceduralne okvire dokazivanja, smatra da "utvrdjivanje činjenica na osnovu indicija nije nedozvoljeno u krivičnom postupku". 46 Višeznačna, posredna povezanost indicijalne dokazne činjenice i sporne dokazujuće činjenice sama po sebi se, dakle, ne srne tumačiti kao prepreka za dokazivanje indicijama u krivičnom postupku. Kod dokazivanja indicijama, zapravo i nije isključivo bitna veza indicijalne sa glavnom činjenicom. Na isti način, od krucijalne važnosti jeste i povezanost jedne indicije sa drugim posrednim i neposrednim dokazima. Uporedo sa utvrdjivanjem jedinog pravog, od više mogućih značenja veze indicijalne i sporne činjenice, jača i povezanost takve indicije sa drugim dokazima. Istovremeno, istim putem se razvija i vrednost indicije od heurističke, orjentaciono-eliminacione, do dokazne.

44

Kroschef/Doerner: Die Urteile in Stafsachen, 23. Auti. neub. von ]. Meycr-Gossner, Muenchen, 198. str. 124. 45 E. Schluechter: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. str. 486; Kroschel/Doerner: op. cit. str. 124; Loewe-Rosenberg; Grosskommentar, 24. neub. Aufl. 11. Lieferung, Muenchen, 1986. str. 20, 21. 4b " Utvrdjivanje činjenica na osnovu indicija nije nedozvoljeno u krivičnom postupku. One se na taj nečin mogu utvrdjivati, ako indicije ne daju mogućnost za drugačiji zaključak." Presuda Okružnog suda u Beogradu K. 199/85 i Vrhovnog suda Srbije Kž. 179/86, I. Siraić: Zbirka sudskih odluka iz krivićno-pravne materije, Beograd, 1994. str. 208.

151

Glava peta Iz tih razloga, kako je to već naglašeno u prethodnim poglavljima, posrednost u odnosu indicijalne i glavne činjenice, koja se u tradicionalnom tumačenju indicijalnog dokaza uzima za njegovu glavnu odliku, ne treba tumačiti, kako je uobičajeno, isključivo u jednom smeru. Zbog toga što je pojedinačna indicija samo fragment celog dogadjaja i uvek daje više mogućnosti za tumačenje spornog dogadjaja, njen odnos sa celinom, sa spornim činjenicama iz predmeta dokazivanja, ne može da se odredi samo preko činjenica koje ona dokazuje, a koje su u vezi sa spornim činjenicama. Isto toliko ovaj odnos zavisi i od povezivanja pojedinačno posmatrane indicije sa drugim indicijama. Višeznačna priroda veze indicijalne činjenice i predmeta dokazivanja, koju smo označili kao najvišu diferencijalnu karakteristiku posrednih dokaza, odredjuje i sadržaj posrednosti, zahtevom da se ovaj posredni odnos istovremeno razmatra i kroz povezanost indicijalne i sporne činjenice, i kroz medjusobnu vezu te indicije sa drugim indicijama i neposrednim dokazima. Unutar takve povezanosti nalazi se, ne samo suština dokazne vrednosti indicija, nego i potvrda dokazne snage svih drugih dokaza spornog činj eničnog stanj a. Nezavisno od problematike indicijalnog dokazivanja, upravo radi potrebe da se posebno naglasi skladna i uzajamno dopunjujuća veza svih dokaza, K. Peters govori o kombinovanom dokazu.47 Ovaj dokaz zapravo jeste izraz za situacije u kojima se jedna ista činjenica dokazuje različitim vrstama dokaza, posrednim i neposrednim, objektivnim i subjektivnim, personalnim i stvarnim. Kombinovani dokaz, ili kombinovanje dokaza, osim što podiže pouzdanost utvrdjenih pravno relevantnih činjenica, istovremeno omogućava i kontrolu jednog dokaza drugim, s tim što treba voditi računa o pouzdanosti svakog dokaza pojedinačno, kao i o tome da medjusobno slaganje dokaza treba da bude stvarno, brižljivo i u potpunosti provereno. Nesumnjivo je da predmet dokazivanja predstavlja čvornu tačku putem koje su sve indicije i neposredni dokaz medjusobno povezani, s tim što način povezivanja, zavisno od konkretnih okolnosti može da bude različit. U tom smislu se u procesnoj teoriji govori o akumulaciji, difundiranju i eliminaciji, kao osnovnim vidovima povezivanja različitih dokaza.48 47

K. Peters: Feherqueilen im Strafprozess, II Band, Karlsruhe, 1972. str. 193. Teoria dokazatefjstv v sovetskom ugolovnora procese, grupa autora u redakciji: J. V. Zagin, N. N. Karpec, V. J. Kudrijavcev, G. J. Končarov, G. M. Minjkovski, Moskva, 1967. str. 61 i dalje. V. Vodinelić o istim metodima povezivanja govori u okvirima kriminalističko-taktičke delatnosti. Vidi: V. Vodinelić: Kriminalistika, Beograd, 1984. str. 191. 48

152


Akumulacija dokaza podrazumeva da se svi dokazi, svaki za sebe i svi zajedno, podudaraju u smeru odredjenog zaključka o spornim činjenicama, odnosno potvrdjuju ili opovrgavaju činjenice predmeta dokazivanja, s tim što svaki od njih, istovremeno i nezavisno od drugih, isto potvrdjuje ili osporava. Difundiranje se odnosi na situacije u kojima jedna od dokaznih činjenica uključenih u akumulirani sistem dokaza kasnije biva osporena i isključena iz celine dokaza. Samim tim nije osporena i tvrdnja iz predmeta dokazivanja, nego je samo u odredjenoj meri snižen stepen pouzdanosti zaključka. Umesto izgubljenog dokaza može se uvesti novi, pa se pouzdanost tvrdjenja ne umanjuje ukoliko je ovaj dokaz po svojoj osobenosti ekvivalent prethodnom. Metod eliminacije ili isključenja zasniva se na činjenici da odricanje jednog od nespojivih dogadjaja znači i istovremenu potvrdu drugog. U konkretnm procesima sve tri metode se odvijaju uzajamno i istovremeno. Najjednostavnije rečeno, radi dokazivanja spornih tvrdnji akumuliraju se činjenice koje je potvrdjuju, s tim što se istovremeno opovrgavaju pretpostavke suprotne tezi koja se dokazuje. To se postiže difundiranjem argumenata koji pripadaju suprotnoj tvrdnji i eliminacijom svih drugih suprotnih pretpostavki. Na kraju, celina dokaza upućuje samo na jednu logički i faktički moguću tvrdnju o spornim činjenicama. Potreba medjusobnog povezivanja, istovremenog uklapanja i proveravanja različitih dokaza, nezavisno od konkretnog oblika u kome se ispoljava, odnosno, nužnost povezivanja različitih indicija u jednu celinu (što predstavlja i neophodan elemenat strukture indicijalnog dokaza u okviru koga jedna indicija zadobija svoju pravu dokaznu vrednost) ima i svoj normativan izraz u cl. 347. ZKP, koji, da podsetimo, propisuje obavezu suda da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica dokazana. 5. 6. Presuda zasnovana na indicijama Iz razmatranja mesta i uloge indicija u krivičnom postupku, osim zaključka da dokazivanje indicijama u krivičnoj proceduri "nije nedozvoljeno", pre svega obzirom na princip slobodne sudijske ocene dokaza, proizilazi i zaključak da u mnogim situacijama dokazivanje bez indicija nije ni moguće. No, i pored toga, pitanje da li je dozvoljena presuda zasnovana samo na indicijama, ostaje sporno. Drugim recima, postavlja se pitanje: da li

153

Glava peta fragmentarnost i nesamostalnost kao obeležja odredjene spoznajne ograničenosti pojedinačnih indicija, u gnoseološkom smislu dozvoljavaju donošenje presude, kao suda o izvesnosti spornog dogadjaja, isključivo na osnovu indicija. Istorija dokazivanja u krivičnoj proceduri poznaje relativno dug period u kome su indicije prihvatane kao ravnopravno dokazno srestvo, a da istovremeno samo na osnovu indicija nije bilo dozvoljeno izricanje najtežih kazni. Ovakva teorijska nedoslednost, podozrenje prema zakonskom sredstvu koje se inače smatra dozvoljenim, nije nepoznata i u savremenom krivičnom postupanju. Mada norme savremenog krivičnog procesnog prava izričito ne predvidjaju zabranu presudjivanja samo na osnovu indicija, faktičko oklevanje u ovakvim situacijama pravda se i danas, kao i ranije, neophodnom opreznošću kod izricanja najtežih kazni. Iz tih razloga, kao osnovno sporno pitanje indicijalnog dokazivanja u savremenoj teoriji krivičnog procesnog prava, ne označava se pitanje dozvoljenosti dokazivanja indicijama, nego pitanje pitanje dozvoljenosti osudjujuće sudske presude zasnovane na indicijama. Zakonske norme direktno ne regulišu ovo pitanje. Sa druge strane, poznato je da se najveći broj krivičnih dela izvršava u tajnosti, nastojanjem da se prikrije sve što bi moglo da oda njihovog izvršioca, zbog čega nema svedoka očevidaca same radnje izvršenja, niti dokaznog materijala koji omogućava neposredni dokaz druge vrste. Kako tada i okrivljeni najčešće ne priznaje delo kojim se tereti, jedina mogućnost dokazivanja spornog činjeničnog stanja jeste dokazivanje indicijama. U okviru takvih okolnosti, i sudska odluka se nužno zasniva samo na indicijama povezanim u indicijalni dokaz.49 Stoga nije bez osnova zaključak da nema formalnih prepreka za donošenje presude zasnovane na indicijalnom dokazivanju, odnosno da konkretna dokazna situacija ponekad ovakvo rešenje nalaže kao jedino moguće, zbog čega bi i normativno osporavanje ovakvih presuda bilo sasvim neosnovano. U krajnjoj liniji, kako to ističe Judex, "zabrana presuda na osnovu indicija znači, ili povratak na prinudno dobijanje priznanja, ili paralizu krivičnog pravosudja."50 Naravno, nisu retke situacije u kojima do presudjivanja dolazi na osnovu neposrednih dokaza i indicija povezanih u jednu celinu i nema sumnje da su to 49 E. Schmidt: Deutsches Strafprozessrecht, Goettingen, 1967. str.83; H. Koeniger: Die Hauptverhandlung in Strafsachen, Muenchen, 1966. str. 544. 50

154

Judex: op. cit. str. 78.


optimalni uslovi za donošenje sudske odluke. Neposredni dokazi u takvim okolnostima omogućavaju jednostavnije i pouzdanije proveravanje i ocenu indicijalnog zaključka, a indicije sa svoje strane doprinose kontroli neposrednog dokaza. Vrlo često se presuda temelji na indicijama i priznanju okrivljenog. U takvim okolnostima treba imati u vidu da do priznanja okrivljenog uglavnom dolazi pod teretom prikupljenih i medjusobno povezanih indicija. Indicijalni dokazni materijal dovodi okrivljenog u situaciju da pretpostavlja da takvi dokazi sami za sebe mogu da dovedu do osude, pa u nameri da svoju, u smislu izricanja krivične sankcije beznadežnu poziciju, koliko-toliko popravi, on priznaje delo. 51 Da nije bilo indicija, logički i faktički skladno povezanih u smislu potvrde navoda optužbe, izostalo bi i priznanje. Iako je sasvim izvesno da priznanje okrivljenog kod sudije uklanja i poslednje nesigurnosti u pogledu postojanja spornog dogadjaja52, nije preterano reći da se presuda u i ovakvim situacijama u suštini temelji na indicijama. Pitanje dozvoljenosti sudske presude zasnovane na indicijama u gnoseološkom smislu se svodi na pitanje da li povezivanje pojedinačnih indicija, od kojih svaka za sebe verovatnim čini samo jedan fragment spornog dogadjaja, može da rezultira potpuno sigurnim, izvesnim saznanjem o spornom činjeničnom stanju. Odnosno, kako kaže H. Walder, obzirom da svaka indicija samo sa većom ili manjom verovatnoćom ukazuje na ono što treba da se dokaže, ali to ne dokazuje, kako je moguće da pod takvim okolnostima nastane dokaz, odnosno odredjena sigurnost koja sudiji omogućava da bude ubedjen u postojanje ili nepostojanje spornih činjenica.53 Nezavisno od teorijsko-filozofskih tumačenja verovatnoće i izvesnosti, izvesnost kao kvalitet saznanja o relevantnom činjeničnom stanju nužan za donošenje sudske odluke, praktično gledano, predstavlja uverenje o neophodnoj kauzalnoj povezanosti spornih činjenica. To znači da iako sudija samo retko dolazi do potpune izvesnosti koja isključuje svaku teoretsku 51 Okrivljeni izuzetno retko samoinicijativno daje istinito i potpuno priznanje. Priznanje je najčešće delimieno i mada je je u savremenoj krivičnoj proceduri relevantno jedino priznanje dato svojevoljno, dakle bez ikakve fizičke ili psihičke prinude, okrivljeni se odlučuje na priznanje uglavnom kada je na to na neki način "prinudjen" već prikupljenim dokaznim materijalom. Vidi: V. Vodinelić: Kriminalisti ka, Beograd, 1984. str. 343. i dalje; E. Doehring: Die Erfoischung des Sashverhalts im Prozess, Berlin, 1964. str. 248. 249. 32

Vidi: K. Peters: Fehlerquellen im Strafprozess, 2. Band, Karlsruhe, 1972. str. 6.

53

H. Walder: Kriminalistisches Denken. Hamburg, 1975. str. 111.

155

Glava peta sumnju, za razliku od verovatnoće koja uvek sadrži mogućnost drugačijeg postojanja spornih činjenica, izvesnost praktično podrazumeva isključivanje svake mogućnosti drugačije egzistencije relevantnog činjneničnog stanja. Na planu dokazivanja indicijama "praktično jedino moguće objašnjenje" 54 prerastanja prostog zbira indicija u indicijalni dokaz znači da su indicije medjusobno logički i faktički tako povezane da isključuju svako drugo objašnjenje spornog dogadjaja, osim jednog. Neophodno je da indicije na kojima se zasniva presuda ispunjavaju ovaj uslov. U nemačkoj procesnoj teoriji, o čemu je bilo više reci u prethodnim analizama, normativna utemeljenost indicijalnog dokazivanja u krivičnom postupku proizilazi iz odredbe o regulisanju načina obrazlaganja sudske presude (čl. 267. st. 1. StPO).55 Dokazivanje indicijama jeste način dokazivanja normiran zakonom, pa se iz tih razloga i ne postavlja pitanje dozvoljenosti ili nedozvoljenosti presude zasnovane na indicijama. U vezi sa takvom presudom redovno se ističe da specifičosti indicijalnog dokazivanja neizostavno zahtevaju poseban oprez kod presudjivanja na osnovu indicija. Neophodno je da svaka indicijalna činjenica bude dokazana i proverena, da indicijalni lanac bude izveden dosledno i bez "rupa". Naglašava se da od odlučujućeg značaja nisu pojedinačne indicije, nego cehna iz koje nužno proizilazi jedini mogući zaključak u pogledu spornih relevantnih činjenica. Mesto indicijalnog dokaza u krivičnoj proceduri H. Henkel odredjuje na sledeći način: "U našem procesnom sistemu indicijalni dokaz nije dokaz niže vrednosti; kao praktično neophodan dokaz on stoji u istom rangu kao i neposredan dokaz. Uvek je poželjno da direktni i indicijalni dokaz budu medjusobno povezani, ali presuda može da se zasniva i isključivo na indicijalnom dokazu, kada je, obzirom na mogućnost pogrešnog zaključivanja, potreban poseban oprez." 56 Na isti način o indicijalnom dokazu piše i E. Schmidt: "Vrlo često sud jeste u situaciji daje dokazivanje moguće samo posrednim putem, indicijama. Medjutim, indicijalni dokaz može da bude izuzetno problematičan. Uvek je


neophodan veći broj indicijalnih činjenica, lanac indicija koji pruža potpuno siguran zaključak o glavnim činjenicama." 57 Kroeschel/Doerner upozoravaju na neophodne pretpostavke pouzdanog indicijalnog dokaza: "Kod indicijalnog dokaza sud zasniva presudu samo na činjenicama koje su dokazane i nesumnjivo utvrdjene, a ne na činjenicama koje su samo prosti osnovi sumnje. Sve bliske mogućnosti moraju da budu proverene i isključene. Samo pojedinačne indicije posmatrane izolovano nisu dovoljne, potrebna je celina... Indicijalni dokaz treba da zadovolji stroge zahteve, inače vrlo lako može da dodje do pogrešnog presudjivanja."58 C. Roxin u vezi presudjivanja na osnovu indicija navodi da je "... moguće da brojne indicije, od kojih svaka za sebe nije dovoljna za dokazivanje učinilaštva, u svojoj sveukupnosti dovedu sudiju do ubedjenja u krivicu okrivljenog... Sud može da zasniva svoje ubedjenje na indicijalnom dokazu, tj. na činjenicama koje ukazuju na glavne činjenice. Indicijalni dokaz, posebno stvarni indicijalni dokaz može, izmedju ostalog, da predstavlja sigurniji dokaz nego što je to iskaz svedoka." 59 Upozoravanja procesne teorije na moguće izvore grešaka prilikom odlučivanja na osnovu indicija potvrdjuje i analiza sudskih zabluda u krivičnoj proceduri.60 Medjutim, treba imati u vidu da podatak da su protiv presuda zasnovanih na indicijama u većem broju slučajeva podnošene žalbe stvara privid značajnije učestalaosti grešaka u takvim situacijama i nikako ne argumentuje tvrdnju o slabijoj i nepouzdanijoj dokaznoj vrednosti indicijalnog dokaza. 61 Poruka slučajeva sudskih zabluda nastalih usled presudjivanja na osnovu indicija nije generalna nepouzdanost i nedozvoljenost presuda zasnovanih na indicijama, nego potvrda upozorenja o neophodnom oprezu koji zahteva specifičnost dokazivanja indicijama.62 57

E. Schmidt: op. cit. str: 83.

58

Kroeschei/Doerner: op. cit. str. 124.

59

C. Roxin: op. cit. str. 79.

6U

Vidi: K. Peters: Fehlerquelle im Strafprozess, I Band. Karlsmhe, 1970. str. 45, 46, 77, 139, 266, 293, 302, 309, 310, 311. 336, 391. 423, 505. 61

54

K. Engisch: Einfuehrung in das juristsche Denken, Stuttgart, 1971. str. 51.

55

E. Schluechter: op. cit. str. 486; Kroeschel/Doerner: op. cit. str. 124; Loewe-Rosenberg: op. cit

str. 20, 24; H. Koeniger: op. cit. str. 544. 56

156

H. Henke!: op. cit. str. 267.

E. Schluechter: op. cit. str. 486. Do ovog zaključka nakon analize uzroka sudskih zabluda dolazi Judex i u tom smislu ističe: "Ne tako retke tvrdnje da zbog mogućnosti pogrešnog presudjivanja, presude zasnovane na indicijama treba zakonom zabraniti, besmislene su isto kao i zahtevi da se zbog eventualnih saobraćajnih nesreća ne koriste automobili, ili da se zbog kratkih spojeva koji mogu da prouzrokukju požare i teiesne 62

Glava peta U nedostatku obimnijih i ozbiljnijih teorijskih razmatranja problematike indicijalnog dokazivanja u krivičnom postupku, domaća sudska praksa je pre nego domaća procesna teorija došla do zaključka o dozvoljenosti sudske presude zasnovane na indicijama. Odnosno, bolje rečeno, sudska praksa se suočila sa tim da su u odredjenim situacijama ovakve presude neophodne, a da normativno nisu nedozvoljene. Dok se može smatrati potpuno logičnim da sudska praksa u većoj meri nego teorija uvažava faktičku neophodnost dokazivanja indicijama, teorijska inertnost po ovom pitanju je potpuno nerazumljiva. Štura teorijska izlaganja o indicijalnom dokazu63 i indicijama uglavnom na indirektan način pokazuju nepoverenje u ovakvu vrstu dokazivanja, ili presudu zasnovanu na indicijama tumače kao propust suda da utvrdi relevantne činjenice odgovarajućim dokazima. 64 Otuda se u našem savremenom krivičnom procesnom pravu nastavlja kontradiktornost sudske prakse, s jedne strane, i teorijskog vidjenja mesta i uloge indicija u dokazivanju unutar krivične procedure, sa druge strane. Sudska praksa je suočena sa tim da su presude zasnovane na indicijama ponekad neizbežne, ali je verovatno donekle i zbunjena teorijskim ignorisanjem ove nužnosti. Rezultat takvih okolnosi jeste istovremeno opstajanje i presuda zasnovanih na indicijalnom dokazivanju i stava teorije da takve presude predstavljaju primer pogrešno i nepotpuno utvrdjenog činjneničnog stanja.65 Nema mnogo izvora sudske prakse koji se neposredno bave pitanjem indicijalnog dokazivanja u krivičnom postupku. Navešćemo stavove iz nekih sudskih presuda koji se direktno odnose na dokazivanje indicijama u krivičnom postupku. Prema mišljenju Vrhovnog suda Jugoslavije "u slučaju kada nema neposrednih dokaza da je optuženi izvršio krivično delo za koje se optužuje, već se činjenično stanje utvrdjuje na osnovu posrednih dokaza, osnov za osudjujuću presudu može predstavljati samo takav niz činjenica utvrdjenih na upotreba električne energije, ili da se zabrani upotreba kućnog gasa zato što ne može da se isključi mogućnost eksplozija ili zloupotreba radi ostvarivanja samoubilačkih namera." Judex: Irrtuemer der Strafjustiz, Hamburg, 1963. str. 78. 63 Čini se da je i sam izraz "indicijalni dokaz" nepozanat u domaćoj procesnoj teoriji, ili bar izuzetno redak, jer se uglavnom, krajnje sumarno, govori samo o indicijama.

158

64

Z. Simić-Jekić: Dokazi i istina u krivičnom postupku, Beograd, 1989. str. 89.

65

Ibidem.


osnovu posrednih dokaza koje su nesumnjivo utvrdjene i medjusobno čvrsto logički povezane, tako da predstavljaju zatvoren krug i sa punom sigurnošću upućuju na jedino mogući zakjlučak da je upravo optuženi izvršio krivično delo koje je predmet optužbe i da se izvedenim dokazima isključuje svaka druga mogućnost."66 Ova, ranije već pomenuta presuda, naglašava da postoje situacije kada nema neposrednih dokaza daje optuženi učinio sporno krivično delo i da se tada osudjujuća presuda može temeljiti samo na indicijama, odnosno posrednim dokazima. Uslovi pod kojima je to moguće odnose se na nesumnjivu utvrdjenost svake indicijalne činjenice, njihovu medjusobnu čvrstu logičku povezanost ("zatvoren prsten") i, na osnovu toga, isključivanje svake druge mogućnosti. U ovim tačkama prepoznajemo praktičnu potvrdu u ovom radu prethodno iznetih teoriskih razmatranja gnoseoloških osnova dokazivanja indicijama i analize bitnih elemenata strukture indicijalnog dokaza. Po shvatanju Vrhovnog suda Srbije za pitanje normativne zasnovanosti dokazivanja indicijama bitno je da: "Utvrdjivanje činjenica na osnovu indicija nije nedozvoljeno. One se na taj način mogu utvrdjivati ako indicije ne daju mogućnost za drugačiji zaključak." 67Logično je da uslov da "indicije ne daju mogućnost za drugačiji zaključak" podrazumeva da su indicijalne činjnenice nepobitno utvrdjene i da su medjusobno čvrsto povezane, tako da iz toga i proizilazi neophodna neodrživost svakog drugačijeg zaključka. Zanimljivo je i shvatanje Vrhovnog suda Srbije izraženo u rešenju, za koje bi se moglo reći da kao nepouzdano generalno isključuje dokazivanje indicijama, jer se izmedju ostalog navodi: "Po nalaženju Vrhovnog suda prednji zaključak je nepouzdan, s obzirom da se zasniva na indicijama, a ne na pouzdanim dokazima." Na prvi pogled se čini da ova presuda naglašava nepouzdanosti indicijalnog dokazivanja, pa zbog toga osporava i konkretnu mogućnost zasnivanja sudske presude na indicijama. Zapravo, radi se o tome da u ovom slučaju postoji nekoliko pojedinačnih indicija, a ne i indicijalni dokaz. Zaključak se ne temelji na indicijalnim činjenicama koje su nesumnjivo utvrdjene i medjusobno tako povezane da ne dozvoljavaju drugačija objašnjenja spornog dogadjaja. Postojeće indicije ne isključuju i drugačiju 66 Presuda Vrhovnog suda Jugoslavije Kž. 38/70 od 22. 12. 1970. Bilten Vrhovnog suda Jugoslavije, br. 32/71, str. 41. Vidi:C. Ignjatović: Presuda Krivičnog suda i neka sporna pitanja, Sudska praksa, str. 72; Đ. Lazin: In dubio pro reo u krivičnom postupku, Beograd, 1985. str. 93. 67 Presuda Okružnog suda u Beogradu, K. 199/85 i Vrhovnog suda Srbije Kž. 179/86, I. Simić: Zbirka sudskih odluka iz krivično pravne materije, Beograd, 1994. str. 208.

159

Glava peta povezanost spornih činjenica, zbog čega je sud pravilno odbacio ovakav zaključak i ukinuo na njemu zasnovanu presudu.68 Čini se da nema dovoljno osnova tumačenje da je u ovom slučaju "propust suda da utvrdi relevantne činjenice odgovarajućim dokazima imao za posledicu to da je sudska presuda bila zasnovana na indicijama." 69 Suština problema jeste u tome što "drugi odgovarajući dokazi " ne postoje. Dokazivanje indicijama pod takvim okolnostima nije rezultat propusta i previda suda, nego nužna posledica konkretne situacije. Neposrednih dokaza nema i sud je prinudjen da svoju odluku zasniva na indicijama, pa se pitanje od esencijalnog značaja za ovakve dokazne situacije ne odnosi na to da li sud srne da odlučuje na osnovu indicija, nego na uslove pod kojima to može da učini. U konkretnom slučaju ti uslovi nisu ispunjeni, pa to, a ne činjenica da se presuda temelji na indicijama, treba da bude pravi razlog njenog osporavanja. Jedno od retkih istraživanje učešća neposrednih i posrednih dokaza u utvrdjivanju pravno relevantnih činjenica izvršilaštva i krivične odgovornosti u sudskoj praksi, vršeno sedamdesetih godina, polazi od toga da se činjenice u krivičnom postupku mogu utvrdjivati, zavisno od konkretne situacije, i posrednim i neposrednim dokazima. Ispitivanje sudskih spisa odnosilo se na analizu obrazloženja osudjujućih presuda u pogledu upotrebe neposrednih i posrednih dokaza za utvrdjivanje pravno relevantnih činjenica, zatim na ispitivanje razlike izmedju tužilačke i sudske ocene neposrednih i posrednih dokaza pri donošenju oslobadjajuće presude i ocenjivanje priznanja okrivljnog pri donošenju oslobadjajućih presuda.70 Rezultati su pokazali da je teško precizno odrediti praktičnu važnost posrednih dokaza. Najčešće se ovi dokazi javljaju u kombinaciji sa 68 "Prvostepeni sud je iz činjenice da je svedok M. K. od strane radnika SUP-a presretnutprilikom izlaska iz zgrade gde stanuje optuženi, kojom prilikom je kod njega pronadjeno 0,3 grama heroina, te činjenice da je i optuženi bio uživalac droge, izveo zaključak da droga pronadjena kod navedenog svedoka potiče iz kupovine od optuženog. Medjutim, po nalaženju Vrhovnog suda prednji zaključak je nepouzdan, s obzirom da se zasniva na indicijama, a ne na pouzdanim dokazima. Jer, to Što su i optuženi i svedok bili uživzoci droge i što su stanovali u susedstvu na upućuje na pouzdan zaključak da su se poznavali, posebno ne da su zajedno uživali drogu, takodje, nalaženje svedoka koji poseduje heroin u zgradi de stanuje optuženi ne može se uzeti kao siguran dokaz daje heroin nabavio od optuženog. Zbog toga je prvostepena presuda morala biti ukinula." Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Kž. I 116/87 od 24. 2. 1987; Presuda Okružnog suda u Beogradu, K. br. 421/84-86 od 21. 11.1986. 69 7(1

160

Z. Simić-Jekić: op. cit. str. 89. D. Krapac: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. str. 46.


neposrednim dokazima.71 Pri utvrdjivanju izvršlaštva posredni dokazi preovladjuju u manjem broju slučajeva, dok je ispitivanje utvrdjivanja pravno relevantnih činjenica krivične odgovornosti potvrdilo tezu o važnosti posrednih dokaza u ovoj oblasti dokazivanja. Naime, i ovo istraživanje je potvrdilo da se indicijalni dokaz najčešće pojavljuje kao dokaz krivice. Osim toga, pokazalo se da indicije nisu važni dokazi samo za sud, odnosno za organe gonjenja, nego i za veštačenje, gde se indicije često pojavljuju kao jedina osnovica na kojoj veštak može da izgradi svoje mišljenje o kauzalnoj vezi spornih činjnenica. Podatakom o tome da se sumnja oko postojanja pravno relevantnih činjnenica češće javlja u slučajevima u kojima sud raspolaže pretežno posrednim dokazima, ovo istraživanje ukazuje i na postojanje posebne opreznosti u sudskom odučivanju na samo na osnovu indicija. 72

71 U ispitivanim slučajevima kao posredni dokazi pojavljivali su se oni na koje upućuje kriminalističko iskustvo. U krvnim deliktima najčešći su; posedovanje sredstva kojim je delo izvršeno, specifično ponašanje okrivljenog pre, u toku ili posle izvršenja dela, agresivno ponašanje oštećenog; kod silovanja: prisutnost okrivljenog na mestu dogadjaja, posedovanje predmeta oduzetih oštećenoj nakon izvršenog dela, pronalaženje povredjene i uzrujane oštećene na mestudogadjaja, prepoznavanje okrivljrnog kao napadača od strane oštećene; u provalnim kradjma: otisci prstiju, tragovi provaljivanja, posedovanje predmeta pribavljenih provalom, prodaja ukradenih stvari, dok su kod saobraćajnih delikata najčešći razni materijalni tragovi nadjeni na mestu saobraćajne nesreće. Ibidem, str. 125. 72

Ibidem, str. 125, 128.

161

ZAKLJUČAK 1. Dokazivanje indicijama predstavlja nužnost krivične procedure. Neposredni dokazi su retki i malobrojni. Najveći broj krivičnih dela se izvršava u tajnosti i ukoliko nema priznanja, okolnosti koje su vezane za razjašnjavanje pitanja motiva, svesnosti, volje, namere, mogu da se utvrdjuju jedino indicijama. Mada istorijski razvoj krivične procedure potvrdjuje značaj indicijalnog dokazivanja, istovremeno se uočava i izvesna konstantna nepodudarnost u načinu na koji se, obzirom na praktični značaj, normativno i teorijski uobličava mesto i uloga indicija u dokazivanju. Još od prvih kodifikacija u ovoj oblasti sudskog postupanja pa do savremenih zakona o krivičnom postupku, evidentno je odredjeno nepoverenje prema načinu dokazivanja koji se inače smatra dozvoljenim. 2. Istraživanje dokazivanja indicijama u domaćoj teoriji i praksi pokazuje da domaća teorija krivičnog procesnog prava ne daje odgovore na brojna sporna pitanja koja postavlja dokazivanje indicijama. Nepostojanje eksplicitne normativne dopuštenosti i teorijsko ignorisanje ove problematike doveli su sudsku praksu do stava da "dokazivanje indicijama nije nedozvoljeno". Nerešene i nedorečene teorijske postavke u ovoj oblasti tako postaju značajna teškoća u praktičnoj primeni, pa pitanje daljih okvira i uslova neophodnih za pouzdano sudsko odlučivanje na osnovu indicija postaje stvar procene konkretnih okolnosti, što uz puno uvažavanje posebnosti svakog pojedinačnog slučaja nije dovoljno. 3. Postavljanje teorijskih okvira indicijalnog dokazivanja pretpostavlja pre svega jasno odredjenje baznih pojmova dokaznog prava: dokaz, dokazni izvor, dokazno sredstvo, kao i utvrdjivanje njihovih osnovnih relacija. Razmatranje načina na koji se vrši klasifikacija dokaza ukazuje na tautološki karakter najšire prihvaćenog kriterijuma razlikovanja dokaza na neposredne, direktne i posredne, indicijalne ili indirektne. Umesto posrednosti, odnosno neposrednosti veze dokazne činjenice sa odlučnim

163

Zaključak činjenicama, kriterijum njihove jednoznačne, odnosno višeznačne povezanosti na adekvatan način oslikava povezivanje indicija i spornih pravnorelevantnih činjenica, s jedne strane strane, i istovremeno medjusobno uk!apanja i povezivanja različitih indicija, sa druge strane, što predstavlja suštinu stvaranja indicijalnog dokaza i put razvijanja pune dokazne snage indicija. Praktično to znači da je kod posrednih, indicijalnih dokaza, gde je veza dokazne i dokazujuće činjenice višeznačna, pored utvrdjivanja verodostojnosti i pouzdanosti dokazne činjenice u postupku dokazivanja neophodno odrediti i njeno pravo konkretno značenje u odnosu na dokazujuću činjenicu u vezi sa drugim dokazima. Teorijski, specifičnost posrednih dokaza pokazuje se i u doslednom razgraničenju indicija i nekih drugih pojmova i instituta krivičnog procesnog prava: logičkog zaključivanja, čulnog opažanja, osnova sumnje i osnovane sumnje, stvarnih dokaza, presumpcija, notornih činjenica, pomoćnog predmeta dokazivanja. 4. Osnovni elementi strukture indicijalnog dokaza jesu činjenična osnova, veza indicijalne činjenice sa odlučnim činjenicama i medjusobna povezanost više indicija. Činjeničnu osnovu indicijalnog dokaza predstavljaju činjenice koje su višeznačno povezane sa spornim činjenicama i čiji je osnovni kvalitet nepobitna dokazanost. Priroda veze indicijalne činjenice sa spornim činjenicama jeste takva da u njoj indicijalna činjenica višeznačno ukazuje na spornu činjenicu a jednoznačno dokazuje neku drugu činjenicu, pa je pravo značenje i prirodu ove dokazne činjenice moguće odrediti tek u vezi sa drugim dokazima, zbog čega se može reći da osnovno svojstvo svake indicije predstavlja njena nesamostalnost i fragmentarnost. Ovakva povezanost indicijalne i dokazujuće činjenice omogućava stvaranje odredjenog zaključka o spornim činjenicama pri čemu treba praviti razliku izmedju zaključka koji se stvara primenom odredjenih iskustvenih pravila na konkretnu situaciju i indicijalnog zaključka. Prvi zaključak jeste analogijskog karaktera i povezuje situaciju na kjoj se temelji iskustveni stav i konkretnu situaciju, dok indicijalni zaključak povezuje iskustvena pravila i indicijalne činjenice. Mada se logička suština indicijalnog dokazivanja najvernije može prikazati polivalentnom logikom povezivanja indicijalnih činjenica i spornih dokazujućih činjenica uz istovremeno povezivanje različitih indicija, indicijalni zaključak posmatran izolovano sa stanovišta formalne logike predstavlja kategoričnohipotetični silogizam sa kategoričnom modalnom konkluzijom (kategorična tvrdnja o verovatnoći). Kvalitet kategoričnosti ovog zaključka jeste posledica zahteva da indicijalna činjenica mora da bude nepobitno 164

Zaključak utvrdjena, dok verovatnoća, odnosno kategorična tvrdnja tvrdnja o verovatnoći u pogledu predmeta dokazivanja, koju uvek nosi sud sadržan u indicijalnom zaključku, predstavlja nužnu posledicu fragmentarnosti i nesamostalnosti pojedinačnih indicija. Kvalitet nesamostalnosti i fragmentarnosti pojedinačnih indicija zahteva da se kao bitan strukturalni elemenat bez koga nema indicijalnog dokaza označi i karakteristična medjusobna povezanost više indicija, koja znači pre svega odredjeni kvalitet tvrdnje o spornim činjenicama. Naime, grupa indicija prestaje da bude samo zbir pojedinačnih indicija i postaje indicijalni dokaz u trenutku kada svaka tvrdnja u pogledu spornih činjenica suprotna onoj koja iz njih proizilazi, postaje isključena 5. Osim što se razlikuju po konkretnim situacijama iz kojih proizilaze, indicijalni dokazi se u odredjenoj meri i strukturalno razlikuju, obzirom na mogućnost da pojedinačne indicije unutar njih budu na različite načine povezane i medjusobno uslovljene, pa se u tom smislu može govoriti o različitim pojavnim oblicima indicijalnog dokaza: indicijalnom lancu, indicijalnom konopcu i indicijalnom prstenu. Indicijalni prsten najčešće predstavlja dokazno najvredniju formu indicijalnog povezivanja, dok se kod indicijalnog lanca dužinom lanca povećava mogućnost pogrešnog zaključivanja i podiže nesigurnost konačnog rezultata dokazivanja. 6. Nastojanje da se primenom matematičke teorije verovatnoće na dokazivanje indicijama objektivizira vrednost verovatnoće sadržane u pojedinačnim indicijama i da se dokazivanje indicijama organizuje na temelju pravila matematičke teorije verovatnoće dolazi u koliziju sa nemogućnošću da se za činjenično stanje u krivičnom postupku izračunaju granične vrednosti relativne učestalosti. Prosečne vrednosti do kojih se dolazi ispitivanjem velikog broja slučajeva, nemaju značaja za dokazivanje u konkretnom krivičnom predmetu, jer je dovoljno da se pojavi samo jedno obeležje koje izlazi iz kolektiva sa kojim se sporna činjenica uporedjuje, pa da se granična vrednost relativne učestalosti pretvori u svoju suprotnost. 7. Glavni problem klasifikacije indicija jeste njihova izuzetna brojnost, raznolikost i nepredvidivost. Jedinstvena opšta klasifikacija indicija sa stanovišta osnovnog obeležja njihove dokazne funkcije, a to je veza sa spornim odlučnim činjenicama, nije moguća. Medjutim svaka posebna podela indicija ima teorijsku i praktičnu vrednost ukoliko ukazuje na bitna obeležja indicija.

165

Zaključak 8. Odredjivanje dokazne vrednosti pojedinačnih indicija ne može da se odvija nezavisno od činjenice da odnos pojedinačne indicije prema spornom činjeničnom stanju ima karakter relacije fragmenta prema celini, i upravo u tim okvirima se, generalno uzevši, nalaze sve slabosti i sve prednosti njene dokazne vrednosti. Insistiranje na poznavanju svih specifičnosti posrednih dokaza i njihovih razlika u odnosu na neposredne dokaze, ne treba tumačiti kao načelno suprostavljanje posrednih i neposrednih dokaza po njihovoj različitoj vrednosti i favorizovanje jedne vrste dokaza u odnosu na drugu vrstu, jer se vrednost dokaza ne ceni zavisno od okolnosti u kojima se on javlja. Višeznačna, posredna povezanost indicijalne dokazne činjenice i sporne dokazujuće činjenice, sama po sebi, ne srne da se tumači kao prepreka za dokazivanje indicijama u krivičnom postupku. Kod dokazivanja indicijama, zapravo i nije isključivo bitna veza indicijalne sa glavnom činjenicom. Na isti način, od krucijalne važnosti jeste i povezanost jedne indicije sa drugim posrednim i neposrednim dokazima. Uporedo sa utvrdjivanjem jedinog pravog, od više mogućih značenja veze indicijalne i sporne činjenice, jača i povezanost takve indicije sa drugim dokazima. Istovremeno, istim putem se razvija i vrednost indicije od heurističke, orjentaciono-eliminacione, do dokazne. 9. Pitanje dozvoljenosti sudske presude zasnovane na indicijama u gnoseološkom smislu se svodi na pitanje da li povezivanje pojedinačnih indicija, od kojih svaka za sebe verovatnirn čini samo jedan fragment spornog dogadjaja, može da rezultira potpuno sigurnim, izvesnim saznanjem o spornom činjeničnom stanju. Zakonske norme u domaćem krivičnom procesnom pravu direktno ne regulišu pitanje (ne)dozvoljenosti sudske odluke zasnovane na indicijama u našem savremenom krivičnom procesnom pravu. Istovremeno, sudska praksa je veoma često suočena sa situacijama u kojima su upravo ovakve odluke neizbežne. Rezultat takvih okolnosi jeste istovremeno opstajanje upadljive protivurečnosti: presuda zasnovanih na indicijalnom dokazivanju i stava dela teorije da takve presude predstavljaju primer pogrešno i nepotpuno utvrdjenog činjneničnog stanja.

166

KORIŠĆENA I NAVEDENA LITRATURA

Aleksić, Živojin: Kriminalistika, Beograd, 1983. Aleksić, Živojin: Naučno otkrivanje zločina, Beograd, 1982. Aleksić, Živojin-Milovanović, Zoran: Kriminalistika, Beograd, 1994. Alsberg, Nuesse, Mayer: Beweisantrag im Strafprozess, Muenchen, 1983. Aćimović, Mihajlo: Sudska psihologija, Beograd, 1982. Aćimović, Mihajlo: Psihologija zločina i sudjenja, 1987. Bayer, Vladimir: Jugoslavensko krivično procesno pravo I, Zagreb, 1980. Bayer, Vladimir: Jugoslavensko krivično procesno pravoll, Zagreb, 1980. Bayer, Vladimir: Ugovor sa djavlom, Zagreb, 1969. Bayer, Vladimir: Pravno nevaljani dokazi i posledice njihove primene kod donošenja sudske odluke u krivičnom postupku, PŽ, 4/76. Bejatović, Stanko: Krivično procesno pravo, Beograd, 1995. Bellavista, Girolamo: Lezioni di diritto processuale penal, Milano, 1980. Belkin, R. S: Sobiranie, isledovanie i ocenka dokatzateljstv, Moskva, 1966. Bender, Roeder, Nack: Tatsachenfeststeliung vor Gericht, Band I, Muenchen, 1981. Bender, Roeder, Nack: Tatsachenfeststeliung vor Gericht, Band II, Muenchen, 1981. Bertel, Christian: Grundriss des oesterreichischen Strafprozessrechts, Wien, 1975. Bošković, Mićo: Materijalni dokazi u kriminalističkoj obradi, Beograd, 1990. Brack/Thomas: Kriminal-taktik, Hanover, 1983. Brodag, W. D.: Kriminalistik, Grunlagen Verbrechensbekaempfung, Muenchen, 1995.

167

Korišćena i navedena literatura

Čizmović, M-: Gradjansko procesno pravo, Titograd, 1984. Čubinski, Mihailo: Naučni i praktični komentar Zakonika o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1933. Dahs, Hans: Handbuch des Strafverteidigers, Koeln, 1977. Damaska, Mirijan: Okrivljenikov iskaz kao dokaz u krivičnom postupku, Zagreb, 1962. Dimitrijević, Dragoljub: Krivično procesno pravo, Beograd, 1983. Doehring, Erich: Die Erforschung des Sachverhalt im Prozess, Berlin, 1964. Engisch, Karl: Einfuehrung in das juristische Denken, Stuttgart, 1956. Đošić, M.: Kriminalistička taktika, Beograd, 1975. Galages, H.: Kriminalistik, Muenchen, 1994. Geerds, Friedrich: Juristische Probleme des Sachverstaendigenbeweises, ArchCrim. 137/5-6. Geerds, Friedrich: Sachbevveis und Sachverstaendigenbeweis aus kriminalistischer Sicht, ArchCrim. 120/83. Geppert, Klaus: Der Grundsatz der Unmittelbarkeit im deutschen Strafverfahrensrecht, Berlin, 1979. Gerland, H: Der deutsche Strafprozess, Leipzig, 1921. Glaser, Julius: Beitraege zur Lehre vom Beweis, Leipzig, 1883. Glaser, Julius: Handbuch des Strafprozess, Leipzig, 1883. Goessel, Karl: Strafverfahrensrecht, Stuttgart, 1977. Gorphe, Francois: L' appreciation des preuves en justice, Pariš, 1947. Grubi sa, Mladen: Činjenično stanje u krivičnom postupku, Zagreb, 1980. Grubiša, Mladen: Šta znači u procesno pravnom smislu utvrditi činjenično stanje (činjenice) i tko ga utvrdjuje u krivičnom postupku, NZ, 82/6. Grubiša, Mladen: Kojim se sredstvia i na koji način utvrdjuje činjenično stanje u krivičnom postupku, NZ, 82/7-8. Grubiša, Mladen: Princip in dubio pro reo u teoriji i praksi, JRKK, 66/3. Gorski, G.F.; Kokorev, A.D.; Ejlkind, I.S: Problemi dokazateljstv v sovetskom ugolovnom processe, Moskva, 1978. Greger, Reinhardt: Beweis und Wahrscheinlichkeit, muenchen, 1978. Grvnski, VVolfgang: Grunlagen des Verfahrensrecht, Bielefeld, 1974. Hauser, Robert: Kurzlehrbuch des schweizerischen Strafprozessrecht, basel und Stuttgert, 1978. 168

Korišćena i navedena literatura Hauser, Robert: Der Zeugenbeweis, Zuerich, 1974. Helfenstein, Mare: Der Sachverstaendigebeweis im schvveizerischen Strafprozess, Zuerich, 1974. Henkel, Heinrich: Strafverfahrensrecht, Stuttgart, 1968. Hepner, Walter: Richter und Sachverstaendiger, Hamburg, 1966. Hetzer, VVolfgang: Wahrheitsfindung im Strafprozess, Berlin, 1982. Hirschberg, Max: Das Fehlerurtel im Strafprozess, Zur Pathologie der Rechtprechung, Stuttgart, 1960. Ignjatović, Caslav: Presuda krivičnog suda, neka sporna pitanja, Sudska praksa. Ignjatović, Dorđe: Kriminologija, Beograd, 1996. Ilić, Mihailo: Krivično procesno pravo, Sarajevo, 1973. Judex: Irrtuemer des Strafjustiz, Hamburg, 1963. Kasper, Siegfried: Freie Beweiswuerdigung und moderne Kriminltechnik, Hamburg, 1975. Kaesser, Wolfgang: Wahrheitserforschung im Strafprozess, Berlin, 1974. Kangrga, Jovan: Nemačko-srpskohrvatski rečnk, Beograd, 1975. Kessler, Michael: Die tatsachliche Grundlage des Sachverstaendigen gutachten, Offenbach/Mein, 1974. Kobovac, Ivo: Kriminalistika, Zagreb, 1960. Koeniger, Hans: Die Hauptverhandlung, Muenchen, 1966. Kramer, Berhard: Grunbegriffe des Strfverfahrensrechts, Stuttgart, 1984. Krapac, Davor: Neposredni i posredni dokazi u krivičnom postupku, Zagreb, 1982. Krapac, Davor: Predstojeća novela ZKP: Zelje i stvarni legislativni dometi u formiranju jugo slovenskog krivičnog procesnog prava, JRKK, 2/90. Krapac, Davor: Procesno pravni aspekti utvrdjivanja činjenica u krivičnom postupku, JRKK, 81/3-4. Krapac, Davor: Utvrditi činjenice znači uvjeriti se u njihovo postojanje vlastitim opažanjem ili dokazivanjem, NZ, 82/11-12. Krivokapić, B.: Osnovi policijske kriminalistike, Beograd, 1995. Krivokapić, B.: Kriminalistika, opšti deo, Beograd, 1990. KroschelDoerner: Die Urteile im Strafsachen, Muenchen, 1978.

169

Korišćena i navedena literatura Kube, Edwin: Beweisverfahren und Kriminalistik in Deutschland, Hamburg, 1964. Kuehl, Joern: Prozessgegenstand und Bevveisthema im Strafverfahren, Baden-Baden, 1987. KueIme, Hans Heiner: Strafprozesslehre, Kehl am Rhein, 1978. Kuehne, Hans Heiner: Strafverfahrensrecht als Kommunikationsproblem, Heidelberg, 1978. Langbein, John: Die Carolina, Die Carolina, hrsg. F. C. Schroeder, Darmstadt, 1986. Lange, Regina: Fehlerquellen im Ermittlungsvarfahren, Heidelberg, 1980. Lazin, Đorđe: In dubio pro reo u krivičnom postupku, Beograd, 1985. Loewe-Rosenberg: Grosskomentar, 24. Aufl. Berlin, 1987. Lukić, Radomir: Sociologija, Beograd, 1984. Marković, Božidar: O dokazima, Beograd, 1907. Marković, Božidar: Udžbenik sudskog krivičnog postupka Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1930. Marković, Milan: Gradjansko procesno pravo, Beograd, 1957. Meixner, Franc: Indizienbeweis, Hamburg, 1962. Meyer, Juergen: Dialektik im Strafprozess, Tuebingen, 1965. Mittermaier, C. J. A.: Die Lehre vom Beweis im deutschen Strafprozess, Darmstadt, 1834. MuehI, Otto: Die Lehre vom Gutachten und Urteile, Frankfurt/M, Berlin, 1970. Ogorelica, Nikola: kazneno procesualno pravo, Zagreb, 1899. Pavlica, J. Lutovac, M.: Zakon o krivičnom postupku u praktičnoj primeni, Beograd, 1985. Perić, Berislav: Pravna znanost i dijalektika, Zagreb, 1978. Peters, Karl: Strafprozessrecht, rg, 1985. Peters, Karl: Fehlerquellen im Strafprozess, 1. Band, Karlsruhe, 1974. Peters, Karl: Fehlerquellen im Strafprozess, 2. Band, Karlsruhe, 1974. Peters, Karl: Fehlerquellen im Strafprozess, 3. Band, Karlsruhe, 1974. Petrović, Vito-Kolenc, Riko: Krivični postipak, Beograd, 1956. Petrović, Gajo: Logika, Zagreb, 1973. Petrić, Branko: Komentar Zakona o krivičnom postupku, Šid, 1982. 170

Korišćena i navedena literatura Polanski, N.N., Strogovič,M.S., Savicki, V.M., Meljnikov;A.A.: Problemi sudbenog prava, Moskva, 1983. Poznić, Branko: Gradjansko prozesno pravo, Beograd, 1978. Radbruch, Gustav: Der Raub in Carolina, Die Carolina, hrsg. F. C. Schroeder, Darmstadt, 1986. Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Roeder, Herman: Lehrbuch des oestereichischen Strafverfahrensrecht, Wien, 1963. Roedig, Juergen: Die Theorie des gerichtlichen Erkentnissverfahrens, Heidelberg, 1973. Robcrt, O: Augenschcin im Strafprozess, Zuerich, 1974. Rpgall, Klaus: Beschuldigte als Beweis gegen sich selbst, Berlin, 1977. Rot, Nikola: Opšta psihologija, Beograd, 1984. Roxin, Claus: Strafverfahrensrecht, Muenchen, 1987. RubinŠtajn, S. L.:0 mišljenju i putevima njegovog istraživanja, Beograd, 1981. Rueping, Hinrich: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. Savić, P. J.: Teorija sudskih dokaza u krivičnim delima, Beograd, 1886. Schaefer, Karl: Strafprozessrecht, Eine Einfuehrung, Berlin,l976. Schfastein, Friedrich: Die Carolina und ihre Bedeutung fuer strafrechtliche Begriffsentwicklung, Die Carolina, hrsg. F. C. Schroeder, Darmstadt, 1986. Schild, Wolfgang: Der Strafrichter in der Hauptverhandlung, Heidelberg, 1983. Schluechter, Elen: Das Strafverfahren, Muenchen, 1983. Schmidt, Eberhard: Deutsches Strafprozessrechts, Goettingen, 1967. Schumacher, Karl: Technik der Rechtsfindung, Berlin, 1973. Simić, Ilija: Zbirka sudskih odluka iz krivičnopravne materije, Beograd, 1994. Simić-Jekić, Zagorka: Krivično procesno pravo SFRJ, Beograd, 1983. Simić-Jekić, Zagorka: Dokazi i istina, Beograd, 1989. Soković, Snežana: Karakteristike i značaj verovatnog zaključka veštaka u krivičnom postupku, JRKK; 3-4/95.

Korištena i navedena literatura

Soković, Snežana: Mogućnosti primene teorije verovatnoće u dokazivanju posrednim, indicijalnim dokazima, JRKK, 88/2. Stanojević, Obrad: Rimsko pravo, Beograd, 1986. Starović, B. Keča, R.: Gradjansko procesno pravo, Novi Sad, 1995. Sutermeister, Hans Martin: Summa Iniuria, Ein Pitaval der Justizirrtuemer, Basel, 1976. Svilanović, Goran: Upotrba dokaza pribavljenog povredom ličnih prava, PŽ, 95/9. Šešić, Bogdan: Metodologija društvenih nauka, Beograd, 1978. Šešić, Bogdan: Opšta metodologija, Beograd, 1980. Šešić, Bogdan: Logika, Beograd, 1980. Triva, Siniša: Gradjansko procesno pravo, Zagreb, 1983. Teoria dokazateljstv v sovetskom ugolovnom procese, grupa autora u redakciji: J. V. Žogin, N. N. Karpec, V. J. Kudrjavcev, G. J. Končarov, G. M. Minjkovski, Moskva, 1972. Ugolovni proces, grupa autora u redakciji M. U. Bažanova Vasiljević, Tihomir: Sistem krivičnog procesnog prava, Beograd, 1981. Vasiljević, T. —Grubač, M: Komentar Zakona o krivičnom postupku, Beograd, 1982. Vlahović, P.: Običaji, verovanj, praznoverice naroda Jugoslavije, Beograd, 1982. Vodinelić, Vladimir: Kriminalistika, Beograd, 1984. Vodinelić, Vladimir: Kriminalistika, otkrivanje i dokazivanje, I tom, Skopje,1985. Vodinelić, Vladimir: Kriminahstika,otkrivanje i dokazivanje, II tom, Skopje, 1985. Vodinelić, Vladimir: Predmet dokazivanjafundamentalan a sporan pojam krivično procesne nauke, NZ, 86/7-8. Vodinelić, Vladimir: Šta je to daktiloskopski dokaz i starost otisaka prstiju kao njegov relevantan elemenat, Priručnik, 2/88. Vodinelić, Vladimir: Problemi činjenica u dokaznoj teoriji krivičnog procesnog prava, Anali, 5/92. Vodinelić, Vladimir: Naučni problemi na relaciji dokazni izvor-dokazdokazivanje u krivičnom postupku, Anali, 3-4/94. 172

Korišćena i navedena literatura Vodinelić, Vladimir: Statistička verovatnost - mdokaz u krivičnom postupku, Gl. prava, 93/2. Vodinelić, Vladimir: Neutralni komparativni uzorci u krivičnom postupku i kriminalistici, NZ, 81/10. Vodinelić, Vladimir: Stvarni dokaz u krivičnom procesnom pravu i kriminalistici, Glasnik Pravnog fakulteta u Kragujevcu, 1981. Vodinelić, Vladimir: Studija o fatalnom broju 12 antomskih obeležja kod daktiloskopskog dokaza identiteta, JRKK, 1/63. Walder, Hans:Kriminalistisches Denken, Hamburg, 1975. Walter, Gerhard: Freie Beweiswuerdigung, Tuebingen, 1979. Weichmann, R.: Kriminalistik, Hilden/RUd. 1996. Weingart, Albert:Kriminalna taktika, Beograd, 1907. Žerjav, Ciril: Kriminalistika, Zagreb, 1986. Zipf, Hans: Strafprozessrecht, Berlin, 1973. :k-sv

i

173

SKRAĆENICE

Dr Snežana Soković DOKAZIVANJE INDICIJAMA

ArchCrim. - Archiv fuer Criminologie Aufl. - Auflage Hrsg. - Herausgeber JZ - Juristen Zeitung JRKK - Jugoslovenska revija za krivično pravo i kriminologiju KZ - Krivični zakon NJW - Neue Juristische Wochenschrift NStZ - Neue Zeitschrift fuer Strafrecht NZ - Naša zakonitost PŽ - Pravni život StPO - Strafprozessordnung StGB - Strafgesetzbuch ZKP - Zakon o krivičnom postupku

Izdavač Izdavačka kuća "Jeftinija" Kragujevac, Moše Pijade 25 Za izdavača Aleksandra Pavićević Korektura Milan Milošević Kompjuterski slog Jovica Jeremić Štampa "Sitograf Kragujevac Štampanje u tiražu od 300 primeraka završeno avgusta 1997.

ISBN 86-7016-014-5

Dokazivanje Indicijama - s. Sokolovic

Recommend Documents