CARROL, LEWIS-Alisa u zemlji čudesa

NASLOV IZVORNIKA

LEWIS CARROLL ALICE IN WONDERLAND IZDAVAČ

MOZAIK KNJIGA - ZAGREB ZA IZDAVAČA

MARIJAN GROŠELJ OBLIKOVANJE BIBLIOTEKE

ALI SA U ZEMLJI ČUDESA CARROLL

ANDREA KNAPIĆ GRAFIČKI UREDNIK

SREĆKO JOLIĆ PREVEO-

NAS LOVNI GA

TOMISLAV TOM1Ć 1LUSTRAC1IE

JOHN TENN1EL KOREKTOR

MLADEN JANKOVIĆ SPECIJALNO IZDANJE ZA VEČERNJI LIST

CIP - Katalog izacija u publikaciji Nacionalna i sveučilišna knjižnica, Zagreb

UDK 821.111-93-31=163.42 CARROLL, Lewis Alisa u Zemlji čudesa / Lewis Carroll -. preveo Predrag Raos. - Zagreb : Mozaik knjiga, 2004.- (Biblioteka Zlatna lađa) Prijevod djela: Alice in wonderland.

ISBN 953-196-375-4 440812006

GRAFIČKO OBLIKOVANJE NASLOVNICE

TOMISLAV BOBINEC ILUSTRACIJA NASLOVNE STRANE

GETTY IMAGES®

PREDRAG RAOS PREDGOVOR-

R

VIS INKO

SLIKA, RAZGOVOR, IGRA - TEMELJCI ALISE U ZEMLJI ČUDESA

A kakva mije i to knjiga bez slika ili razgovora? Alisa Lewisa Carrolla

M

atematičar i znanstvenik Charles Lutwidge Dodgson s 0x-fordskog sveučilišta dao si je književno ime Lewis Carroll, pod kojim je stvarao i objavio mnoge književne tekstove. Najpoznatije su dvije njegove priče, Alisa u Zemlji Čudesa i Alisa kroz ogledalo. Te su mu priče donijele svjetsku slavu. Lewis Carroll (1832.-1898.) već je zarana potvrđivao svoju stvaralačku svestranost, ne samo riječima, nego i ostalim sredstvima izraza. Izmišljao je razne igre i izrađivao igračke, za igru i razonodu pravio je lutkarsko kazalište i pokrenuo obiteljske časopise, bavio se ilustracijama i, dakako, uvelike je pisao. S 24 godine (1856.) nabavio je sav potreban materijal za bavljenje fotografijom te je postao poznat i kao umjetnik fotografije.

O so bitu je sk lo n ost p ok aziv ao p re m a sv ijetu djece . T o g a je p oticalo n a p rič an je p riča . T a ko je n asta laA lisa i p rič u aZ em lji Č udesa . A lisa je uistinu postojala. B ila je to A lica Liddell, desetogodišnja djevojčica, jedna od triju kćeri dekana K oledža na kojem u je L ew is C arroU radio kao profesor m atem atike. C arroU je istinski prijateljevao s djecom Liddell, najstarijim H arrvjem i njegovim sestram a Lorinom , A lk o m i E d ith . S njim a je p ro vod io m no go za je dn ič kih tren utak a, vodio ih u šetnje i na izlete. D jeca su uživala u C arrollovu pričanju, p o p ra će nu n jeg o v im crtež im a u o lo v ci ili tin ti. P rič u k o ja se n a lazi u o v oj kn jiz i, p rv i je p u t L e w is C arro U isp ričao jed no g p e tk a, 4 . srp nja d av ne 18 6 2. go d in e. A lica je tad a C a rro llu iz ra zila že lju d a isp rič a n u p riču z a n ju i n ap iše . U m jetn ik je to p rih v a tio te je s p isa n je m z a p o č e o v e ć s lje d e ć e g d a n a . N o zb o g ra z lič itih se o k o ln o sti p isa n je o d u ž piloričpaa zaje A lk u L id d e llp o s ta la v rlo s lo ž e n p ro je k t. P rv u v erziju prič e C arro U je završio u stud en o m 18 6 4. T a je v e rz ija b ila k ra ća , isp u n jen a m n o g im d o sjetk am a p riv a tn e n a ra v i k oje će k asn ije izb ac iti i n o sila je Anlisin a sloiv d o živ lja ji u -P o d ze m lju U . v rijem e njez in a n asta jan ja, C arro U u op ć e n ije razm išljao o ob javljiv anju . N a ob javljiva nje n ag ov o rili su g a p rija te lji k oji su p riču s u ž itk o m čita li n ag la s u sv o jim o b ite ljim a . T o je C arro lla p ota k lo n a p rera đ iv an je i p ro širiv an je tek sta o A lisin- im d o življa jim a. K ad je pron aša o izd av ača, o d lu čio se i za p ro fesio - na ln o g ilu stra to ra , Jo h n a T e n n ie la , je d n o g o d n a jb o ljih k a rik a tu rista . P o d n a m a p o zn a tim n as lo vAolisa m u Z e m lji Č u d epsa rič, a je u g led ala s v je t lo d a n a u lip n ju 1 8 6 5 . g o d in e . U ra zv o ju u m je tn ičk e d ječ je Ap lisa riče ,u Z em lji Č udLesa ew isa C a rro lla o staje jed in stvnen epaoni o vljiva fa n ta stičn a p riča . D rž im o je k la sičn im d je lo m sv je tsk e k n jiže v n o sti za- d je cu i m la d e ž .A lisura d o č ita ju i o d ra s li, o s o b ito u m je tn ic i i z n a n s tv e n ic i.

D o ž iv lja ji lik o v a i s itu a c ije iz te s u p rič e u š li u s v ije t lik o v n ih i g la z b e n ih o s tv a re n ja , k a z a lišn ih i film sk ih u p riz o re n ja . A lisin o p u to v an je Z e m ljo m Č u d e sa o d v ija se u Aslik li-s ai mu a . 0 Z e m lji Č u d e m sao ž e m o g o v o riti k a o o k o m p o z ic iji s kliko aje. S v a p o g lav lje jed n a slik a - A lisin ču d e sn i d o živ lja j. Ažlis iv in ljai jise d o p re d n a m a o tv a ra ju k a o s lik e sn a , k o je iz ra n ja ju d rujegde n, a iz o p e t s v a k a s lik a p re d s ta v lja z a o k ru ž e n u , z a s e b nNua kc je o nlin u . k ra tk o g u v o d a , u k o je m u A lis a lista ju ć i k n jigk ue tra i ražzi gsli o v o re , v rlo se b rzo zb u d e z ap le t - A lisin p rije laz stv iz sv a rnijeo stati u sv ije t ču d e sa . D o g o d i se to k ao u sn u , a li ta k oi sbprre z otndoa n i A l i s a n i č i t a t e l j n i s u s i g u r n i d a j e p o s r ij e d to i sma ne . d0a je A l is a s a n ja la s a z n a j e m o te k n a k r a ju p ri č e . P rdiča ka les ed, o g a đ a u Z e m lji Č u d e s a , k o ja s e p o ja v lju je u A lis inT ue msne uljn. i sm isa o Z e m lje Č u d e sa n a la z im o u o tk riv an ju omsjećaja is li i glavnoga lika, djevojčice A lise. U p ravo će bo rav ak u ZČem udesa lji potaknuti sve A lisine vrline i slabosti. P rateći A lisino kretanje p ostup no zapa žam o njezin u težn ju za otkriv an jem istin e, n jez in lag o an z aje za prav ed n a rješenja, o sjećam o njezinu d ob ro h otno st i lju p rem bav a živo tu i sv ije tu . A lisa je d ra g a djev o jč ic a, d o b ro n am je rn a , no v rlo zn a tiže ljn a te z bo g to g a sp re m n a n a ra zn a istraž iv an ja p ro sto ra i situ a cija u ko je sm je lo za la zi. O so bito su jo j z an im ljiv i lik o v i,padn p ri ici Z em lje Č u d esa, s k ojim a re do v ito po ku šav a u spo stav itilodgija , ali jo j to u v ije k i n e u sp ijev a. V rh u n a c je u su d n ic i, u tre n uktkadu se išček uje isho d A lisina bo ra vk a u to j čud esn o j zem lji. T adAa lis se a m ije n ja , i u fiz ič k o m izg le d u i u s v o jim ra z m iš lja n jim a istupcim po a. M ožem o reći da u konačnici A lisa osnaži, postaje sigurnom te se u sp ije v a o slo b o d iti sv ih n eu tem e lje n ih n a re d b i k o je zra č e la n eg o d o m , stra h o m i z lim slu tn ja m a . U priči prev lad av a razgo vo r. U prav o razgo vo rom - A lisa uspo stav lja su o dn o se s lik o v im a k o je su sre će. N o ko m u n-ik a cija z ap o čin je n ajp rije m o no lo g o m . T ijeko m pad a A lisa razg ov ara sa sam om 7

sobom. Pratimo njezina unutarnja i glasna razmišljanja. U središtu su Alisini upiti što će s njom biti i kamo ide. Bespomoćnost u iznalaženju odgovora u Alisi izaziva tjeskobu, pa joj samoća postaje teretom. Zato će se obradovati susretu s Mišem i silno će se truditi da ga ne izgubi za sugovornika. Miš je njezin prvi sugovornik. Ubrzo nakon njega, Alisini znanci postaju čudnovata stvorenja, mnoge ptice i životinje. Premda je pokušavala, Alisi nije uspjelo razgovarati s Bijelim Zecom. Silno ju je privlačilo pitanje kamo to Zec žuri. Uspjela ga je donekle slijediti. Tako je ušla u njegovu kuću i u vrt Kraljice i Kralja Srca. Pomno čitajući priču čitatelj će saznati što je Alisa radila u Zečjoj kući, koje je promjene doživljavala. Također, čitatelj će saznati o Alisinim dogodovštinama u dvorskome vrtu. Ima tu njezinih strahovanja, suza, radovanja i smijeha. U ovome nas kraćemu pregledu zanimaju osobiti Alisini razgovori. Izdvajamo susret s vrlo mudrom Gusjenicom i s Mačkom Koja Je Pojela Kanarinca. Gusjenica gotovo opčinjava Alisu svojom mirnoćom, usporenim govorom i odmjerenim kretnjama. S dužnom pristojnošću Alisa odgovara na Gusjeničina pitanja i kratke, katkad odrješite komentare, koji je donekle i vrijeđaju. Pokušava se zbog toga suprotstaviti Gusjenici; ljutita, htjede i otići. Međutim, mudra je Gusjenica pozove natrag i upozori: »Čovječe, ne ljuti se«. Dok s Gusjenicom Alisa uvježbava strpljivost, Mačka Koja Je Pojela Kanarinca bit će izvrsna prigoda da Alisa uđe u zagonetnost kazivanja i viđenja. Mačkina igra pojavljivanja i nestajanja mnoge plaši, ali Alisa se ne da zbuniti. Tajnu prihvaća lako i jednostavno, kao zabavu. Takva će Alisa biti hrabrija od Kralja koji se plašljivo skriva od Mačkina pogleda. Bit će i pribranija od Kraljice koja sve, pa tako i Mačkinu tajnu rješava nepromišljenom naredbom za uništenje. Ne samo s Mačkom Koja Je Pojela Kanarinca, nego i s trojicom ludih (Ožujskim Zecom, Klobučarem i Spiš-Mišom), kasnije s

Lažnom Kornjačom i Grifonom, vrlo se često započeti razgovor razvija poput igre. Posrijedi je igra riječima koju nazivamo nonsensom. Takvo je npr. šaljivo igranje nekim poznatim engleskim frazama (ludi Klobučar I lud kao klobučar, veli engleska fraza za pomahnitalog) i običajima (vrijeme za čaj), kritičkim prosudbama škole i nastave (npr. obvezni predmeti plivanje i disanje; nastavnik brčkanja), neproživljenim, deklamatorskim recitiranjem. Sve to da bi se pronašao smisao odnosno nesmisao ili besmisao lika, govora, misli, prigode, događaja. U priči prepoznajemo i poslovice (npr. o srdžbi: uz već spomenutu Čovječe, ne ljuti se! navodimo i ovu: Nikada ne treba pustiti na volju slijepoj srdžbi; o ljubavi: Od ljubavi i svijet se okreće). Neki su razgovori vrlo zamršeni uslijed naglih obrata u postupcima i ponašanju likova. Takve ćemo naći u dijelu priče u kojemu susrećemo dvojicu lakaja, kuharicu i vojvotkinju s djetetom u naručju. Carrollova je priča zapravo vrlo zahtjevna s gledišta izraza. Prevoditelji dugo traže rješenja koja bi bila najbliža sjajnom engleskom izvorniku. U prijevodima je važno sačuvati duh igre. Unatoč poteškoćama, Alisa u Zemlji Čudesa doživjela je mnoge prijevode, i to već za Carrollova života. Mnogi su se sporili i oko sadržaja priče: kako priču razumjeti, kako je tumačiti? No podsjetimo se da ilustracije i tekst o Alisi nisu napravljeni za učenje lekcija, nego za užitak. Carroll nas podučava da riječi znače više od onoga što, koristeći ih, njima izražavamo; tako bi i sadržaj knjige trebao značiti prilično više od onoga što je autor mislio dok je knjigu pisao. Navedene pripomene usmjeravaju čitatelja na slobodnije druženje s pričom, u koju može ući igrom i maštom te se družiti s njezinim junacima kao sudionik pustolovine. U tome mu može pomoći literarno, likovno, lutkarsko, scensko i glazbeno stvaralaštvo. KAROL VISINKO 9

._______......

ALISA U ZEMLJI ČUDESA

Popodneva usred zlatna Sasvim lijeno klizi čun; Oba vesla ruke male Drže kao i timun, Te se prave da kurs drže Dok vrluda brodu kljun. Okrutnice tri! U takav čas Pod nebom san što proze, Moljakat priču, a slab mi dah Nit perce trenut može! Al vaj, što jedan vrijedi glas Kad tri s' jezičca slože? Prijestolnim će glasom Prva Svoj ukaz »Počni!« reći. Blaže i s nadom Druga će: »Gluposti ne umeci!« A tek jednom na minutu Uskakat će glas Treći. I gle, tad umuknu sve, I tragom pođe mašta Djevojčice te snovite Kroz čuda nova, svašta 13

LEWIS CARROLL

Zboreć sa pticom i z'vjerom, S malo sumnje na šta. A kad god da vrelo mašte Poče da se suši, I on trudan, zadnjom snagom Priču bi da svrši: »Dalje sutra...« »Već je sutra!« Poklič uši gluši. Sve pomalo tad izraste Cijela Zemlja Čuda; Sve pomalo iskovasmo Sva zbivanja luda, Pa sad kući u smiraju Vesel čun vrluda. 0, Aliso, nježnom rukom Ovu priču savi U djetinjstva skrovit v'jenac Maštanja u glavi: S hodočašća suhi cv'jetak Dalek kraj što slavi.

14

GLAVA I.

U ZEČJU RUPU

A

lis a s e v e ć b ila ja k o u m o rila o d s jed e n ja s a s es tro m n a p ristran k u , a b ez ik ak v a p o sla. U n ek o lik o je zg o d a čak v ir n u la u k n jig u š to ju je č it a la s e s tr a , n o u n jo j n ije b ilo n i slik a n i razg o v o ra, » a k ak v a k o rist o d k n jig e« , p o m islilaje , » u k o jo j n e m a n i s lik a n i ra z g o v o ra ? « I b aš je tak o p o čela o d v ag iv ati u g lav i (n aim e, k o lik o je to u o p ć e m o g la, jer je o d sp arn o g a d an a sv u ju b io o b u zeo jak osjećaj snenosti i tuposti), bi li zadovoljstvo pletenja cvjet15

LEWIS CARROLL

noga vijen ca bilo vrijedno truda ustajanja i branja tratinčica, kad n ajedn om kraj n je projuri B ijeli Z ec s crv enim očicam a. U to m e d o ista n ije b ilo b aš ja n ičeg ko n eo b ičn o g , a n iti se sam oj A lisi u činio sasvimnesv akid ašnjim kad g a je ču la k ak o s i m rm lja u b rad u : » 0 lju d i! 0 lju d i! O p e- t ć u z a k a sn iti!« (k ad je o to m e razm išljala k asn ije, p alo jo j je n a u m da se tom e trebala začuditi, no u tom joj se to trenutku lo učini p osve n aravn im ); n o k ad je Z eko i stv izvad arno io sat iz d žep a n a p rslu ikup o g led ao n a n j, p a zatim žu rn o p ro d u žio p u t, A lisa je sk o čila n a n o g e, jer jo j je n ajed n o m b ljesn u lo k ro z g lav u d a jo š n ik ad n ije v id jela zeca n i s d žep o m n a p rslu k u , a jo š m an je sato m k o ji b i iz n jeg a m o g ao izv ad iti, pa je, izg arajući od radozn alosti, pohitala za njim preko polja, i na svu sreću stigla tam an na vrijem e da ga vidi kako uskače u v elik u z e č ju ru p u p o d živ ico m . Trenutak kasnije već je i sam a pošla za njim , ni na trenutak i ne prom islivši o tom e kako će, m a svega ti, iz nje opet izaći. A zečja se rupa neko vrijem e nastavljala ravno, kao tunel, no o nd a se n ag lo n ag nu la, n ag nu la tako naglo da A lisa n ije stig la n i p o m isliti d a se za nešto p rih v ati p rije n eg o što je o tk rila d a p a d a u v rlo d u b o k o o k n o . S ad ili je to okno bilo vrlo duboko, ili je kroza nj pad ala v rlo p o lak o , jer je n ajed n o m im ala o b ilato v rem en a d a se osvrne oko seb e i upita se što će dalje biti. N ajprije - je poku š a la p ro d rije ti p o g le d o m u d u b in u i ra z a b ra ti u š to to id e , a li je b ilo p re m r a č n o a d a b i s e iš ta d a lo n a z rije ti. A o n d a je pogledala i stijenke okna, te otkrila da su ispunjen e kred e n cim a i p o lic a m a z a k n jig e; tu b i i ta m o u g led a la i k a rte i slik e o b ješen e o k lin . U p ro lazu je s p o lice sk in u la teg licu , i na njoj je bila naljepnica M A RM ELA D A O D N A RA NA ČA , ali 16


se onda grdno razočarala otkrivši da je prazn a. K ako je nije h tjela isp u stiti, u strah u d a n ek o g n e u b ije, u sp jela ju je u p ro la z u o p e t v ra titi n a je d a n u m n o š tv u k re d e n a c a . » D ak le lju d i!« p o m islila je A lisa. » N ak o n tak v o g a p ad a, i sa m o ć e tu m b an je n iza stu b e z a m en e b iti n išta! K ak o ć e m e sam o h rab ro m sm a trati sv i m o ji k o d k u će! M islim , sv e d a p ad n e m i s k ro v a, o to m e n e b ih n i p is n u la !« (K ak o b i v rlo v jero jatn o d o ista i b ilo .) I tako sve dublje i dublje i dublje. T a zar tom propadanju z a is tan e m ak ra ja ? »P itam se koliko sam već m ilja do sad a propala?« reče glasno. »Z acijelo sam već negdje pri središtu Z em lje. D aj da v id im o : to b i, m islim , b ila d u b in a o d četiri tisu će m ilja...« (jer, k ao što v id ite, A lisa je v eć b ila u šk o li n au čila p o n ešto o d takv ih stv ari, i m ak ar o vo baš n ije sasvim bio b aš primjeren tren u tak za p ro d u ciran je zn an jem , jer n ije b ilo n ik o g a d a je ču je, ip ak je to b ilo zg o d n o u čin iti m ak ar za v ježb u ) »da, tako bi to nekako bilo ali se onda pitam na koju - ću zem ljopisnu duljinu i širinu stići?« (A lisa, dakako, nijemim a ala poj što je to zem ljop isna d uljina, a još m an je širin a, ali je pom islila kako su to krasn e i velike riječi, baš prikladne za ovakvu zgodu.) I o n d a o d m a h p o č e la o p e t. »A pitam se i hoću li propasti kroza ravnoZ em lju! K ako bi bilo sm iješno izaći m eđu ljude koji hodaju naglavce! A ntip ati," ak o se ne varam ...« (o vaj joj je pu t bilo nditrago što Antipati - Alisa ih očito brka s Antipodima (»Protunošcima«), mitskim bićima koji žive na suprotnoj strani Zemlje, a okrenuti su nam stopalima. (Op. pr.)

n

LEWIS CARROLL


ko ne sluša, jer joj se učinilo da ta riječ možda i nije ona prava) »ali ću ih onda morati upitati, znaš, kako se zove ta zemlja. Molim vas, milostiva gospođo, je li to Novi Zeland ili možda Australija?« (i još dok je to izgovarala, pokušala je napraviti knips - zamislite, napraviti knips sred propadanja u dubinu! I što mislite, bi li to vama pošlo za rukom?) »I kakvom bi me onda malom neznalicom smatrali! Ne, stoga je bolje uopće i ne pitati; možda negdje vidim da piše.« I tako sve dublje i dublje i dublje. Kako i nije imala drugoga posla, Alisa se opet prihvatila priče. »0, mislim da će Dina noćas biti jako tužna što me nema!« (Dina je bila mačka.) »Nadam se da moji, kad budu pili čaj, neće zaboraviti ni njezin tanjurić mlijeka. Dina, najmilije moje, o, što bih dala da si sada sa mnom! U zraku, istina i nažalost, doduše nema miševa, ali bi zato mogla uhvatiti šišmiša, a oni su, znaš, vrlo slični miševima. Ali se sad pitam, jedu li mačke šišmiše?« No sad je Alisu najednom obuzela nekakva silna snenost, pa je nastavila mrmljati u bradu, a nekako pospano: »Jedu li miče šice? Jedu li miče šice?«, no ponekad bi to bilo i »Jedu li šice miče?«, jer, shvaćate, kako nije znala odgovoriti ni na jedno od ta dva pitanja, zapravo i nije bilo jako važno koje od njih postavlja. Osjećala je kako tone u drijem, da korača držeći se s Dinom za ruku, i da joj govori vrlo gorljivo: »Dina, molim te, reci mi istinu: Jesi li ikad pojela šišmiša?« Kad najednom, dum, dum! pade ona na hrpu suhoga lišća, i to bijaše kraj njezina pada. Alisa se pritom nije baš nimalo nabila, pa je istog časa skočila na noge. Podigla je pogled, no gore je bila samo tama. Pred njom je bio još jedan dugi prolaz, i u njemu se još vidio

Bijeli Zec u silnoj žurbi. Nije se smjelo gubiti ni časka; i stoga krenu Alisa brzinom vjetra, i stiže taman na vrijeme da ga čuje kako veli, zamičući za ugao: »0 ušiju mi i brka, koliko već kasnim!« Kad je i sama skrenula za ugao bila mu je za petama, ali ga je izgubila iz vida. I sad se našla u dugoj i niskoj dvorani, osvijetljenoj nizom svjetiljki obješenih o strop.

18

Posvuda po dvorani bila su vrata, no sva zaključana, i kad je Alisa prošla čitavu jednu stranu u jednom smjeru i drugu u povratku, i pritom prodrmala sve kvake, tužno je krenula sredinom pitajući se kako će se više ikada od tuda izvući. A onda je najednom naišla na tronožni stolić, napravljen od jednog komada stakla. Na njemu je bio samo sićušni zlatni ključić, pa je Alisa u prvi čas pomislila da bi možda mogao pristajati u koja vrata u dvorani, no, vaj! ili su brave bile prevelike, ili je ključ, naprotiv, bio premalen - otvorio, u svakom slučaju, nije nijedna. Pa ipak, kad je još jednom obišla dvoranu, naišla je na nisku zavjesu koju prvom zgodom nije opazila, a iza nje bijahu vratanca visoka možda petnaest palaca.* Gurnula je u njih zlatni ključić, i gle veselja, pristajao je! Alisa je otvorila vrata i otkrila da vode u malen prolaz, ne mnogo veći od štakorove jazbine. Kleknula je pa kroza nj ugledala najljepši vrt što ga vidješe oči. Obuze je živa čežnja da izađe iz te mračne dvorane te se prošeće između lijeha tog šarenog cvijeća i tih hladnih vodoskoka, ali kroz vrata nije mogla protjerati ni glavu, »no čak kad bi glava i prošla«, po15 palaca - oko 40 cm. (Op. pr.)

19

LEWIS CARROLL


mislila je nesretna Alisa, »koja mi korist od nje bez ramena. Oh, kad bih se bar mogla skupiti poput durbina! A mislim da bih i mogla, samo ne znam otkuda da počnem.« Jer, shvaćate, u zadnje se doba dogodilo već toliko neobičnosti da je Alisa već počela pomišljati da je na svijetu zapravo vrlo malo toga i stvarno nemoguće. Nije imalo nikakva smisla stajati tako i čekati kraj vra-tanca, pa se vratila stoliću, skoro u nadi da bi na njemu mogla naći još jedan ključ, ili bar knjigu s naputkom o sklapanju ljudi poput durbina. Ovaj je put na njemu, međutim, otkrila bočicu (»koja tu prije sasvim sigurno nije bila«, reče), a oko njezina grlića papirnu naljepnicu s riječima »ISPIJ ME« ispisanim lijepim velikim slovima. Bilo je lako reći »Ispij me«, ali mala umnica tako nešto svakako nije bila spremna učiniti na brzinu. »Ne, najprije ću pogledati«, rekla je, »da vidim piše li na njoj otrov ili ne«, jer je već bila pročitala nekoliko lijepih pri-

20

cica o djeci koja su se opekla, ili doživjela da ih pojedu divlje zvijeri, kao i mnoge druge slične neugodnosti, a samo zato što se nisu sjetila jednostavnih pravila kojima ih naučiše prijatelji. Primjerice, da će te crveno usijani žarač sigurno opeci ako ga predugo držiš u ruci; i da će ti iz prsta, ako ga nožem zarežeš baš jako duboko, u pravilu poteći krv; a nikad nije ni zaboravila da će, popiješ li sadržaj bočice označene s »otrov«, s tim sadržajem skoro sigurno, prije ili kasnije, doći do teških nesuglasica. Ova bočica, međutim, nije bila obilježena kao »otrov«, pa se Alisa odvažila liznuti tekućinu, pa našavši njen okus vrlo ukusnim (bila je to zapravo nekakva smjesa aroma torte od višanja, kremšnita, ananasa, pečene purice, karamela i vrućeg, maslacem premazana prepečenca), vrlo ju je brzo i popila. 21

LEWIS CARROLL

» N eo bičn a li o sjećaja!« reče tad a. »Z acijelo se sk lap am k ao d u rb in .« K ako je doista i bilo, jer je sad bila tek nešto viša od deset p alac a,* p a jo j s e lic e o z arilo p ri p o m isli d a je sad p o stala baš prim jerenog a rasta kani li proći kroz vratašca i stići u prekrasni vrt. P rije je, m eđutim , pričekala nekoliko trenutaka d a v id i h o će li se sk u p iti jo š m alo ; i p rito m je o b u ze n ek a m a la n e rv o z a , » je r b ih s e n a k raju , zn a š « , re k la je , » m o g la i sasv im sk u p iti, k ao u trn u ti p lam en sv ijeće. P itam se k ak o b ih tad a izg led ala?« P o ku šala je zam isliti k ak o izgled a p la m en sv ijeće k ad g a u trn em o , jer se n ik ak o n ije m o g la sjetiti d a je ik a d v id jela ta k o n eš to . N akon nekog vrem ena, otkrivši da se više ništa ne zbiva, o d lu čila je sm jesta p o ći u v rt, n o v aj, siro ta n aša A liso ! k ad je stig la do v rata, otkrila je da je zabo rav ila zlatni k ljučić, a kad se po nj vratila do stola, otkrila je da ga nikako ne m ože dosegnuti. K ro za staklo ga je vidjela sasvim jasno, te je dala sve od sebe da se uzvere uz noge od stola, no one za takvo penjanje bijahu i previše skliske. N apokon je svi - ti silni po k u ša ji to lik o iz m o riš e, d a m ala siro tic a sje d e i z a p lak a . »N o daj, što im aš od plak anja!« obratila se A lisa sam oj sebi, i to prilično oštro. »S avjetujem ti da s tim sm - jesta pre staneš!« O na je sebi u pravilu dijelila vrlo dobre savjete (iako ih je v rlo rijetk o i slu šala), a g d jek ad b i i s am u seb e k o rila to li o š tro d a b i s i s v e n a tje ra la s u z e n a o č i. S je ć a s e k a k o je j e d n o m z g o d o m s a m o j s e b i d a la p o u š im a i to z a to š to


j e v a r a la u k r ik e tu š to g a je ig r a l a s a m a s a s o b o m , je r s e to vrlo neobično dijete neobično voljelo igrati da nije jedna, n eg o dv ije osob e. » A li k ak v a sad a k orist o d tog a« , p om islila je n esretn a A lisa, » d a se p retv aram d a sam n e jed n a, n eg o dvije! M islim , od m ene je jedva ostalo dovoljno zajedritii p risto jn u o so b u !« U skoro joj je, m eđutim , pogled pao na staklenu kutijicu pod stolom . O tvorila ju je te u njoj otkrila sasvim- m alen ko lačić, na kojem su riječi »pojedi m e« bile lijepo ispisan e ma lim slov im a. »D obro, pojest ću ga«, rekla je A lisa, »pa ako m e poveća, m o ći ću d o h v atiti k lju č; a ak o m e p ak sm an ji, p ro p u zat ću ispod vrata; tako ću ili ovako ili onako stići do vrta, pa m e za p rav o i n ije b rig a što će se d o g o d iti!« O dgrizla je kom adić i zabrinuto se upitala: »U -kom sm je ru? U ko m sm jeru ?« S tav ila si je ru ku n a glav u d a o sjeti u kojem sm jeru raste, te se doista iznen adila otkrivšilada je osta ista. D a se razum ijem o, tako to obično i biva kad jedem o kolače, ali se A lisa već bila toliko navikla na krajnje neobična zbivanja, da bi joj bilo i tupo i glupo da se život nastavi onako obično. Z ato se p rih v atila p o sla, p a v rlo b rzo d o k rajčila k o lačić.

10 palaca - oko 25 cm. {Op. pr.)

22

23

G L A V AI I .

JEZERO SUZA

S

ve više čudno i čudnije!« uskliknula je Alisa (sve ju je to toliko iznenadilo da je na trenutak sasvim zaboravila na gramtiku); »sad se razvlačim kao najveći durbin na svijetu! Zbogom, noge!« (jer kad je pogledala noge, toliko su se već bile udaljile kao da su se već skoro gubile iz vida). »0, uboge moje noge, pitam se, najmilije moje, tko će sada na vas navlačiti čarape i cipele?/« sigurno neću! Jer ja ću biti i predaleko da bih se brinula o vama; morat ćete se same snalaziti kako najbolje znate i umijete -no ipak ću prema njima morati biti fina«, pomislila je Alisa, »jer inače možda neće htjeti koračati meni po volji! Daj da vidimo: Za svaki ću vam Božić darovati novi par zimskih cipela.« Pa je sad počela smišljati kako to i obaviti.


»Morat ću ih poslati po raznosaču«, pomislila je. »0, kako će to smiješno biti, slati darove vlastitim nogama! A kako li će tek čudna biti adresa! Milostiva gospođa Alisina Desna pl. Noga kraj Rešetke od Kamina (Voli te tvoja Alisa) 0, ljudi, kakve ja to gluposti trabunjam!« I baš joj je u tom trenutku glava lupila o strop dvorane. Sad je zapravo već bila izrasla do skoro tri metra u visinu, pa je još jednom dohvatila zlatni ključić i pohitala prema vratima vrta. Sirota Alisa! Sad je mogla samo ležati na boku i jednim okom gledati u vrt, ali je, što se tiče prelaženja, bila bespomoćnija no ikad. I tako je opet sjela i zaplakala. »Trebala bi se stidjeti«, rekla je Alisa. »Tako velika djevojčica«, (što je sad zaista mogla reći!), »pa da tako plače! Smjesta da si prestala, nemoj da moram ponavljati!« Ipak je i dalje nastavila, lijući suze na vjedrice, sve dok se posvuda oko nje nije stvorilo pravo malo jezerce, duboko četiri palca* i protegnuto do sredine dvorane. Nakon nekog vremena začuje, međutim, sitno tapkanje nogu u daljini, pa hitro otare suze da vidi tko to dolazi. A bijaše to Bijeli Zec. Vraćao se prelijepo odjeven, s parom bijelih kožnih rukavica u jednoj, i velikom lepezom u drugoj 4 palca - oko 10 cm. (Op. pr.)

24

25

LEWIS CARROLL

ruci. D okaskao je u velikoj žurbi, sve si m rm ljaju ći u bradu: »0! V ojvotkinja, V ojvotkinja! 0! o, kako će podivljati ako je o stav im d a ček a!« A lisa je bila u tak o očajno m stanju, da je b ila sp rem n a sv ak o g a zam o liti za p o m o ć. I tak o , k ad jo j je Z ec prišao, počela je, i to tihim , bojažljivim glasom - : »G ospo dine, ako dozvolite...« Z eko se divlje prenuo, ispustio bijele k ožn e ru kavice i lep ezu , pa šm ug nu o u m rak ko liko ga no ge nose. A lisa je podigla lepezu i rukavice pa se, budući da je u dv oran i b ilo jak o vruće, po čela hladiti, što je i n astav ila sv e dok nije izgovorila: 26


» 0 lju d i, lju d i! K ak o je d an as sv e n eo b ičn o ! A jo š ju čer s v e je b ilo k a o i s v a k i d ru g i d an . S ad se p ita m , n isa m li se to ja p rek o n o ći p ro m ijen ila? D a raz m islim : Jesa m li, k ad sam ju tro s u stala, b ila ista? P a sk o ro d a se sjećam k ak o sam se osjećala nekako m alo drukčije. A li ako nisam ista, sljedeće p itan je g lasi: T k o sam o n d a, za im e sv ijeta, ja? to je0 , eto velik a glavolom ka!« I sad je počela prebirati u m islim a svu d jecu ko ju je p oznav ala, sv e sv oje vršn jakinje, d a vidi nije li s e p r o m e tn u la u k o ju o d n jih . »Ja sasvim sigurno nisam A da«, rekla je, »jer ona na glavi im a to lik e v itic e, a ja ih n em a m u o p ć e; a s ig u rn a sa m i d a ne m o gu b iti M ab el, jer ja zn am to liko tog a d ok on a, oh ! n e zn a sk o ro n išta! O sim to g a, oonnaa ,jea ja sa m ./« , i - o , ljudi, prsnut će m i glava! D a vidim znam li sve što sam znala. Id em o : četiri p u ta p et je d v ad eset, a četiri p u ta - šest je tri naest, i četiri pu ta sed am je - o, lju di! O v om brzino m n ik ad neću doći do dvadeset! O sim toga, tablica m noženja ne znači ništa, da v id im o zem ljo pis. L on do n je glav ni grad P ariza, a P a riz je g lav n i g rad R im a , a R im je sv e- jen e,to k riv o , u to sam sigurna! Z acijelo sam se prom etnula u M abel! D a po kušam izrecitirati »V idi m alog...« Pa je prekrižila ruke u krilu k ao d a o d g o v ara u šk o li, te p o čela recitirati p jesm icu , ali jo j je g las b io n ek ak o p ro m u k ao i n eo b ičan , a i sam e riječi k ao d a n is u b ile o n e s ta r e : Vidi malog krokodila Gdje repinu blatnu, Mije bistrom vodom Nila I ljusku si zlatnu! 27

LEWIS CARROLL


Veselo svim sm'ješak šalje, Čeljusti se šire, Pa prijazno zovu ralje Ribe da zavire!

»S igurna sam da to nisu prav e riječi«, rekla je sirota A lisa, a kad je nastavila, oči joj se opet napuniše suzam a. »Z a cijelo sam ja ipak ona M abel, pa ću m orati živjeti -u onoj stra ćari, te neću skoro ni im ati igračaka, i, o! toliko ću još toga m orati naučiti! N e, glede toga sam već odlučila: ako sta sam zai M a b el, o s ta je m tu d o lje! N ik a k v a im k o rist o dćetoug a što ru p u g u rati g lav u i g o v o riti: 'M ilo , d aj se v ratićug oih re!' Ja sam o pogledati i reći: 'A li tko sam ja zapravo?mNi ajprije r e c ite to , i o n d a , a k o m i s e s v id i d a b u d e m b m a še ta , e to g o re; ak o li p ak n e, o stajem do lje sv e d o k n e pnetko o stan em drugi' - ali, o, ljudi!« uskliknula je A lisa, pa najednom briznula. »K ako bih voljelada gurnu glave! K ako m i je već s tr a š n od o d ija lo b iti tu d o lje i to s a s v im sa m a !« K ad je to izgovorila, spustila je pogled na ruke,- pa se za čudila otkrivši da je, sve tako govoreći, na jednu stavila Z ecovu m alu bijelu rukavicu. »K ako m i je to uspjelo?« pom islila je. » Z ac ije lo sa m s e o p et sm an jila.« U stala je i p rišla sto lu da se prem a njem u izm jeri, te otkrila da je, koliko je m ogla procijeniti, sad im ala oko dvije stope,* no da se vrlo - brzo sku p lja u seb e. U b rzo je, m eđ u tim , o tk rila d a je k riv ac to m e leOko 60 cm. (Op. pr)

28

p e z a š to ju je d rž a la u ru c i, p a ju je b rz o o d b a c ila , i to u z a d n ji č a s , je r b i s e b ila s k u p ila u n iš ta . » O v o je b ilo zbiljaza dlaku !« rekla je A lisa. N em alo se bila uplašila te nagle prom jene, ali ju je zato jako razveselilo otkriće da još postoji. »A sad u vrt!« Pa je koliko je noge nose potrčala prem a vratašcim a, no vaj! vratašca bijahu - opet za k lju čan a, a zlatn i je k lju čić ležao n a zlatn o m sto liću k ao i prije, »i sve je još gore nego ikad«, pom islilo je siroto dijete, » jer jo š n ik ad n isam b ila tak o m ala, n ik ad ! I sto g a v elim d a je to u p rav o p res tra šn o , sv eg a m i, je st!« N o jo š d o k je izg o v ara la te rije či, n o g a jo j s e o k lizn u la , i u sljed ećem času , p lju s! v eć je b ila d o g rla u slan o j v o d i. P rv a jo j je m is a o b ila d a je , tk o z n a k a k o , p a la u m o re , » a u to m se slu čaju m o gu vratiti željezn ico m «, rek la je u sebi. (A lisa je d o sad n a m o ru b ila sam o jed n o m u živ o tu , p a je tak o d o šla d o o p ćen ito g zak lju čk a d a ćeš, g d je g o d d o đ eš n a 29

LEWIS CARROLL

en g lesk u o b alu , u m o ru zateći m n o štv o k o la za k u p an je,* djecu s drvenim lopaticam a gdje kopaju po pijesku, a iza njih red p an sio n a , te iza p an sio n a n ap o k o n k o lo d v o r.) Ip ak je u b rzo zak lju čila d a se zap rav o n ašla u lo k v i su za što ju je sa m a b ila isp lak ala jo š d o k je b ila v iso k a d ev et sto p a.* * » 0 , d a b ar n isam to lik o p lak ala!« rek la je A lisa d o k je, sve plivajući kroz suze, tražila nekakav izlaz. »I sad m e valjda z a to č e k a i k a z n a , a to je u ta p a n je u v la s titim s u z a m a ! A to b i b ilob a š u v rn u to ! A li d a n a s je i ta k o s v e u v rn u to .« I b aš je u taj čas začula kako se m alo po dalje u jezercu nešto praćaka, pa prišla bliže da vidi što je to. U prvi je m ah pom islila da je to zacijelo kakav m orž ili vodenkonj, no onda se p risjetila k o lik o je m alen a, te u sk o ro razab rala d a je riječ o m išu k o ji je u lo k v u u p ao b aš k ao i o n a. »B i li bilo i od kakve koristi«, pom islila je A lisa, »obratiti se to m m išu ? O v d je je sv e tak o o k ren u to n a g lav u , d a se n e bih nim alo iznenadila da i on progovori. N o bilo kako bilo, p o k u š a j m e n iš ta n e k o š ta .« T e s to g a p o č e : » 0 M iš u , z n a š li izlaz iz ove lokve? Jer već se um orih vrlo plivaju ći po njoj, o M išu !« (A lisa je vjero vala d a je baš to p rav a fo - rm a o bra ćan ja m išu : n ik ad u živ o tu n ije u čin ila n išta sličn o , ali se prisjetila kako je u bratovoj latinskoj gram atici vidjela: »M iš m iša m išu m iša oj m išu!« M iš ju je pogledao prilično ispi tivački, a učinilo joj se i da joj je nam ignuo okcem , ali rek ao n ije n išta. Riječ je o kabinama za presvlačenje, na dva kotača i s konjskom zapregom. Zbog velikih plićina i visokih plima engleske obale, more se na plažama stalno primiče i odmiče, pa kupači moraju ići za njim. (Op. pr.) ' Oko 2,7 m. (Op. pr.)


I »M ožda ne razum ije engleski«, pom islila je A lisa, »te se u s u đ u jem re ć i d a b i to m o žd a m o g a o b iti i fran c u s k i m iš, koji je došao još s V ilim om O svajačem .«* (Jer je A lisa, bez o b zira n a sv e sv o je p o zn av an je p o v ijesti, im ala sam o v rlo m u tn e p o jm o v e o v rem en u što je u m eđ u v rem en u p ro tek lo .) I zato m u se o b rati p o n o v n o : » O u est m a ch atte?« * * što je b ila p rv a rečen ica u n jezin o j k n jizi iz fran cu sk o g . N ašto je M iš najednom džipio iz vode, i od straha zadrhtao čitavim tijelo m . » O h , o p ro stite, n isam h tjela!« u sk lik n u la je A lisa žurno, u strahu da je sirotoj životinji povrijedila osjećaje. »Sa sv im s a m z a b o r a v ila d a v a m s e m a č k e b a š n e m ile .« Vilim I. Osvajač (oko 1027.-87.) - normanski (francuski) vojvoda, potukao Harolda II. kod Hastingsa 1066. i proglasio se engleskim kraljem. Riječ je možda o jednoj od najprelomnijih točki engleske povijesti - zadnjoj uspjeloj invaziji na Britansko otočje. (Op. pr.) * »Gdje mi je mačka?« (Op. pr.)

30

31

LEW1S CARROLL

»D a m i se ne m ile!« zakričao je M iš prodornim i vrlo u zru jan im g laso m . ti» bAi ih n a m o m e m jestu o b o žav ala?« »O vaj, vjerojatno ne«, odgovorila je A lisa um irujućim to nom , »ali se zbog toga nem ojte uzrujavati. Pa ipak bi m i bilo d ra g o d a v a m m o g u p o k a z ati n a šu m a č k u D in u : u v je ren a sam d a b i v am , d a je u p o zn ate, m ačk e p o stale -v rlo o b lju b ljen e. K ako je sam o slatk a i m irn a« , nastavila je- A lisa, na p ola za seb e, do k je lijen o p livala p o jezercu , » i kako lijepo sjed i k raj v atre i p red e, p a si liže cap ice, p a se u m iv a - k ak o je m ek a, kao stvorena za m aženje - a kakva je tek velem ajstorica za hvatanje m išev a - O h, oprostite, nisam htjela!« uskliknula je A lisa opet, jer se M iš ovaj put bijaše sav nak ostriješio , te je po m islila d a ga je sad zaista b -aš jako po v rijedila. » A li n ećem o v iše o n jo j, ako vam to n ije po vo lji.« » N ećem ota , što n e v elite!« u sk lik n u o je M iš, u zd rh tao sv e d o v ršk a rep ic a . » K ao m d aenjeid o ta k v e tem e ! M o ja je o b itelj o d u v ijek m rzilam ačk e, ta g n u sn a, b ijed n a - i p ro s ta č k a s tv o re n ja ! D a to im e v iš e n is a m n i č u o !« »N eću ga više ni spom enuti!« rekla je A lisa, obuzeta sil n o m žu rb o m d a što p rije p ro m ijen i te m u ra zg o v o ra. » A d a li - d a li m o žd a - v o lite - v o lite p se?« K ak o M- iš n ije o d govorio, A lisa je nastavila ushićeno: »K raj naše kuće živi takav prekrasan psić, m oram vam ga pokazati! K ako su m u sam o sjajn e o k ice, zn ate, to m terijeru , a k ak o m u je tek , o v aj, d u g a i ko vrčav a d lak a! A kad b acite štap, on v am g a d on ese, a zn a se i usprav iti i p ro siti jelo , i jo š svašta - n i po la se n e m og u sjetiti - a gazda m u je, znate, seljak, i veli da je tako koristan, da vrijedi stotinu funti! V eli da taj davi sve štakore - - o, ne b esa!« u sk lik n u la je A lisa tu žn im g laso m . » B o jim se d a sam 32


vas opet nečim povrijedila!« Jer je M išodplivao nje iz petnih ž ila , i p rito m b a š p o šte n o b u ć k a o je z e rc e . I tak o je A lis a tih o d o v ik n u la z a n jim : »0 M išu m oj dragi! D ajte se vratite, pa više nećem o pri čati o m ačk am a, a n i o p sim a, ak o ih b aš to lik o n e v o lite!« K ad je to M iš čuo, okrenuo se i polako zapliv ao prem a njoj. L ice m u je bilo sasvim blijedo (od bijesa, pom islila je A lisa), p a rek a o tih im , d rh ta v im g las o m : »D aj id em o n a ob alu, d a ti isp ričam svo ju živ otnu priču, p a ć e š s h v a titi z a što to lik o m rz im i p se i m a č k e .« A b ilo je v e ć i k ra jn je v rije m e , je r je u je z e ru v e ć b ila n asta la p o p riličn a g u žv a o d p tica i d ru g ih živ o tin ja k o je su u n j p ale . S ad b ijah u u n jem u P atk a i D o d o ,* L o ry " i O rlić, te jo š n ek o lik o rad o zn alih stv o ren ja. A lisa je b ila n a čelu , p a za n jo m čitav o d ru štv o isp liv a n a o b alu .

* Izumrla ptica trkačica, visoka oko 60 cm. (Op. pr.) ** Pripadnik porodice australskih papigica, velikih otprilike kao vrabac. (Op. pr.)

33

ALISAUZEML|[ ČUDESA

G L A V AI I I .

TRKA U IZBORNOM KRUGU I MAČJE PRAVDE MAČ

A

na obali se bilo skupilo zaista neobično društvo - ptice izneređena perja, životinje s dlakom poleglom niz tijelo, a svi promočeni do kože, u prijekom i nelagodnom ustrojstvu duha. Prvo je pitanje, dakako, bilo kako se osušiti: o tome su održali konzultacije, pa je već nakon nekoliko minuta Alisa s njima razgovarala sasvim prisno, kao da se znaju od rođenja. S Lorijem se čak i dugo prepirala, sve dok se napokon nije nadurio, pa bi samo ponavljao: »Stariji sam od tebe, pa sam valjda i pametniji«, a što Alisa nije mogla prihvatiti sve dok joj ne veli koliko mu je godina, a kako je to Lori odlučno odbijao, što se tu još i moglo reći. Napokon je Miš, koji je očito među njima uživao najveći autoritet, uzviknuo: »Sjednite, molim, svi, pa me poslušajte! Ja ću vas uskoro sve osušiti!« Našto svi posjedaše u široki krug, s Mišem u sredini. Alisa je za nj upravo zalijepila pogled pun nestrpljivog očekivanja, jer je bila uvjerena da će se, ako se brzo ne osuši, baš opako prehladiti. »Khm!« reče Miš i zauze velevažnu pozu. »Svi spremni? Ovo je, dakle, nešto najsuhlje mi poznato. Svi tiho, molim vas lijepo! 'Vilima Osvajača, na čiju se stranu stavio i papa, uskoro prihvatiše i Englezi, koji su s jedne strane željeli vođu, a s druge 34

se odnedavna već poprilično navikoše na uzurpaciju i osvajanja. Edwin i Morcar, erlovi od Mercije i Northumbrije...'« »Ufh!« reče Lori i sav se strese. »Molim vas!« reče Miš, no iako se namrštio, učinio je to vrlo uljudno. »Nešto ste izvoljeli?« »Ne ja!« odvrati Lori žurno. »Onda mi se učinilo«, reče Miš. »Da nastavim. 'Edwin i Morcar, erlovi od Mercije i Northumbrije, izjasniše se za nj; dok je čak i Stigand, rodoljubivi nadbiskup canterburvjski, to našao primjerenim...'« »Našao što?« upita Patka. »Našao to«, odvrati Miš prilično prijekim glasom, »pretpostavljam da znate što znači riječ 'to'.« »Znam ja to jako dobro što znači nešto naći«, rekla je Patka. »U pravilu je to žaba ili crv. Ali je pitanje, što je bio taj to što ga je nadbiskup našao?« Miš je pitanje odlučio prečuti, pa smjesta zabrzao: »'... da s Edgarom Athelingom pođe u susret Vilimu i ponudi mu krunu. Vilimovo je ponašanje u početku bilo vrlo odmjereno. Ali razuzdanost njegovih Normana...' Draga moja, ide li kako?« upitao je i okrenuo se prema Alisi. »Mokra kao i prije«, odgovori Alisa melankoličnim glasom. »Ne čini mi se da me to osušilo baš nimalo.« »U tom slučaju«, reče Dodo svečanim glasom te ustade na noge, »iznosim svoj prijedlog da se zasjedanje odloži, a radi promptne primjene učinkovitijih protumjera...« »Daj govori engleski!« nato će Orlić. »Ja ne znam što znači ni pola tih dugih riječi a, što je još gore, ne znaš ih, vje35

LEWISCARROLL


rujem, ni ti!« Pa nato obori glavu da prikrije smiješak; dok su se neke druge ptice u pol glasa zahihotale.

»Ali tko će je dodijeliti?« upitao je čitav kor glasova. »Pa naravno, ona«, reče Dodo pa prstom pokaže na Alisu. Sad se čitavo društvo najednom sjati oko nje, pa stade zbrkano klicati:

»Ono što sam mislio reći jest«, odgovori Dodo uvrijeđenim tonom, »da bi nas od svega najprije osušila trka u izbornom krugu.« »A što je to trka u izbornom krugu?« upita Alisa. Ne zato što joj je baš bilo stalo da to dozna, nego zato što je Dodo zastao kao da smatra da bi to netko svakako morao upitati, a učinilo se da baš nitko ne osjeća nikakvu želju da u tom pogledu išta učini. »Mislim«, reče Dodo, »možda će najbolje biti da vam to zorno pokažem.« (A budući da biste to možda i sami poželjeli učiniti jednog zimskog dana, reći ću vam kako je to Dodo izveo.) Najprije je označio trkalište, više kao nekakav krug (»točan oblik nije važan«, reče on), a onda je čitavo društvo rasporedio duž staze, jednog tu, drugog tamo. Nije bilo »Jedan, dva, tri, kreći«, nego bi potrčali kad bi im se svidjelo, i prestajali trčati isto tako, tako da i nije bilo lako odrediti kad je trka gotova. Ipak, kad su tako trčali možda pola sata, svi su opet bili sasvim suhi, i tada je Dodo najednom viknuo: »Trka je gotova!« našto su se svi zgurali oko njega, onako zadihali, i upitali ga: »Ali tko je pobijedio?« Na ovo pitanje Dodo nije mogao odgovoriti bez dubokog razmišljanja, pa je ostao dugo sjediti prsta uprta u čelo (u pozi u kojoj obično na slikama vidimo Shakespearea), dok je ostatak društva nijemo čekao. Napokon Dodo reče: »Svi su pobijedili, i zato svi moraju dobiti nagradu.« 36

»Nagrade! Nagrade!« Alisa nije imala ni pojma što bi sad trebala učiniti, pa je u očaju gurnula ruku u džep te izvukla kutiju ušećerenog voća (u koju, na svu sreću, nije prodrla slana voda), pa ga svima podijelila za nagradu. Svakog je došao točno jedan komad. »Ali bi i ona, znate, morala dobiti nekakvu nagradu«, reče Miš. »Naravno«, odgovori Dodo smrtno ozbiljnim glasom. »Što još imaš u džepu?« Reče pa se okrenu Alisi. »Samo naprstak«, reče Alisa tužno. »Daj ga ovamo«, odvrati joj Dodo. Sad se svi još jednom sjate oko nje, a Dodo joj svečano uruči naprstak i reče: »Molimo vas da primite ovaj otmjeni naprstak« i time završio svoj kratki govor, našto svi zaklicaše. Alisi se sve to učinilo sasvim besmislenim, ali svi su se držali tako ozbiljno da se nije usudila nasmijati; a kako nije znala što bi rekla, samo se naklonila i uzela naprstak, sve to, dakako, što je svečanije znala. Zatim je valjalo i pojesti ušećereno voće, zbog čega je došlo do izvjesne graje i komešanja, jer su se velike ptice žalile da ga ne mogu ni dohvatiti kljunom, dok bi malima zastajalo u grlu pa ih je valjalo lupati po leđima. Pa ipak, napokon i to bi gotovo, pa svi opet posjedaše u krug, te udariše u moljakanje, jer su htjeli da im Miš ispriča još nešto. 37

LEWIS CARROLL


Krznik nađe Micka gdje po kući gricka: »Nemaš kud, slijedi sud; nema neću, sudski predmet izvidjeću. Jer prodajem zjake, pa me svrbe šake.« Reče Micko ga du : »0 stra hote, sud bez suca i porote. Gospodine poštovani, tim se bave zgubidani.« »Ja porota sam i sudac«, lukavi će mišogubac. Razmotrit ću čitav

»Obećao si mi, znaš, da ćeš mi ispričati svoju životnu priču«, reče Alisa, »a i zašto toliko mrziš M i P«, dodala je šaptom, jer se pomalo bojala da bi ga opet mogla povrijediti. »0, priča je to duga i žalosna!« reče Miš, pa joj se okrenu i duboko uzdahne. »Jer miševi imaju svirep«, reče pa duboko uzdahnu, i doda jedva čujno: »kraj.« »Naravno da miševi imaju svi rep«, odvrati Alisa, pa mu se zadivljeno zagleda u rep, »ali zašto bi priča zbog toga bila duga i žalosna?« Pa se nastavila tako iščuđavati za čitave Miševe priče, koja joj u glavi ispade nekako ovako:

spor i osudil te na smrt.«

MAČJE PRAVDE MAČ 38

39

LEVVIS CARROLL


»Daj, molimo te!« Ali je Miš na to samo ljutito odmahnuo glavom i još malo ubrzao korak. »Baš šteta što neće s nama!« uzdahnuo je Lori čim se Miš izgubio iz vida; a stara je Rakovica iskoristila zgodu da poduči kćer: »Eto vidiš, milo moje! Ovo neka ti je pouka da nikad ne smiješ gubiti živce!« »Daj čkomi, stara!« odgovori joj na to mala Račića, ponešto nabusito. »Od tebe bi ih izgubila i ostriga!« »0, da mi je bar sad tu moja Dina, o da mi je bar!« reče Alisa ne obraćajući se nikom određenom. »Kako bi ga brzo vratila!« »A tko izvoli biti ta Dina, budi mi dopušteno odvažiti se postaviti vam to pitanje?« upita Lori. »Ti mene uopće i ne slušaš!« reče Miš Alisi strogim glasom. »0 čemu to razmišljaš?«

Našto Alisa odgovori sa zamjetnim ushitom, jer uvijek bijaše spremna na razgovor o svojoj mezimici:

»Oprosti«, odgovori Alisa vrlo smjerno, »no stigao si, čini mi se, već i do same oštre poante?«

»Dina je naša mačka. A prava je velemajstorica za hvatanje miševa, ne možete to ni zamisliti! I da, da je tek vidite kako se baca na ptice! Nije još pravo ni pogledala ptičicu, i već je pojedena!«

»Ja? Nisam,/«/« uskliknu Miš ljutito. »Ti nisi ti!« reče Alisa vrlo iznenađeno, pa se zabrinuto osvrne svud oko sebe. »Ako ti nisi ti, a tko si ti onda?« »Ja da nisam ja, zato što nisam ja?« reče Miš, pa ustane i ode. »Slušati takve gluposti, prva je uvreda za mozak!« »Ali ja nisam ništa mislila!« zajadikuje sirota Alisa. »Ali da znaš, ti se baš lako vrijeđaš!« Našto Miš odgovori samo gunđanjem. »0, molim te, vrati se i ispričaj nam priču do kraja!« doviknula je Alisa za njim. A svi joj se ostali pridružiše u koru. 40

Ovaj mali govor izazove u družini popriličnu pometnju. Neke ptice žurno se udaljiše, a neka stara Svraka poče se vrlo pažljivo umatati, te reče: »A sad stvarno moram ići; noćni mi zrak grlu ne čini najbolje!« dok Kanarinka treperavim glasom sazove svu dječicu: »Idemo kući, mileni moji! Već ste odavno svi morali biti u krevetu!« I tako, jedan zbog ovog, drugi zbog onog, svi odoše, i Alisa uskoro osta sama. »0, što mi bi da spominjem Dinu!« reče ona samoj sebi vrlo sjetnim tonom. »Ovdje kao da je baš nitko ne voli, a si1541

LEWIS CARROLL

g urna sam da je o na n ajbo lja m ačk a n a svijetu ! 0, ljub ljen a m o ja D in a! S v e se p itam , h o ću li te ik ad v iše v id jeti!« I tu se siro ta A lisa p o n o v n o rasp lače, k ao d a je sam a n a sv ijetu , i sva se skruši. N e prođe, m eđutim , dugo, kad eto ti opet iz d aljin e sitn o g tap k an ja, p a A lisa žu d n o p o d iže o či, n ap o l u nadi da se M iš ipak predom islio, pa se vraća dovršiti svoju priču.

42

G L A V AIV .

GUST OD ZECA

N

o bijaše to B ijeli Z ec. V raćao se lag anim kaso m , pa se u h o d u sv e zab rin u to o g led av ao , k ao d a je- n ešto iz gubio, a čula ga je i kako m rm lja sebi u bradu: »V ojvotkinja! V ojvotkinja! 0 m ilih m i na rukam a šapica! I krzn a i brkova! D at će m e p o g ub iti, to je sig u rn o k ao što je lisica lisica! D a m i je znati, gdje li sam ih sam o ostavio?« A lisa na trenutak p om isli da on to traži lep ezu i b ijele ruk av ice, p a u služno sm jesta za n jim a k ren e u lov , ali njih nigd je na vidiku - jer nakon onog plivanja u jezercu kao da se sve prom ijenilo, dok je v elik e d v o ran e, sa stak len im sto lićem i v ratašcim a, i sa svim n estalo. Zec, m eđutim , vrlo brzo opazi A lisu gdje traži na - sve stra n e, p a jo j d o v ik n u lju titim g laso m : »M islim , M ary A nn, što tu, zaboga, radiš? Sm jesta trk ku ći, i d o n esi m i ru k av ice i lep ezu ! B rže, trk o m !« I A lisa se toliko uplaši da sm jesta poleti u pokazano m sm jeru, a da m u n ije n i p o k u šala o b jasn iti d a je o čito p o g riješio . » Z am ijen io m e sa sv ojom sob arico m « , p om isli u trk u. » K ak o b i se sam o izn en ad io d a o tk rije tk o sam ja zap rav o ! A li b it će m i b o lje d a m u d o n esem tu lep ezu i ru k av ice -m islim reći, ak o ih n ađ em .« T o izrek av ši u seb i, n aleti n a lijep u k u ć icu . N a v ra tim a jo j b ija š e sja jn a m jed e n a p lo čic a i na njoj urezano im e: »B . Z E C «. U šla je bez kucanja, požuri43

LEVVISCARROLL

la u za stu b e, u siln o m strah u d a b i m o g la n aletjeti n a p rav u M ary A n n , p a d a je istjeraju jo š p rije n eg o što n ađ e ru k av ice i lep ezu . »K ako je to neobično«, reče A lisa za sebe, »biti potrčko jednom e zecu! Još m alo pa će m e i D in a početi slati - po stva ri!« I sad počne zam išljati što bi se sve m oglo dogoditi. »'G o spođice A lisa! S m jesta dolazite, i sprem ite se za šetnju!' 'E vo m e o dm ah , g ospođ ice dadiljo! A li m oram paziti na tu m išju rup u sv e do k se D in a ne v rati, d a m iš n e bi slučajno nek am o otišao.' Sam o što ne vjerujem «, nastavila je A lisa, »da bi D ina d u g o o s ta la u k u ći k a d b i p o čela ta k o z a p o v ijed a ti!« U m eđ u v rem en u je v eć b ila o tk rila p u t d o u red n e so b ice sa stolom u prozoru, a na njem u (kako se i bila nadala) lepezu i dva-tri para sićušnih bijelih rukavica. D ohvatila je lepezu i par rukavica, i već se sprem ala otići, kad joj pogled padne na bočicu kraj zrcala. N a ovoj nije bilo naljepnice s riječim a »Popij m e«, ali je ipak izv ad ila čep i prin ijela je usnam a. » Z n am d a se k ad g o d n ešto p o jed em ili p o p ijem « , rek la je u seb i, » d o g ondešto i jak o zan im ljiv o , p a sam u v jeren a d a to vrijed i i za o vu b očicu . S vesrd no se n ad am d a ću od tog a o p et n arasti, jer m i je v eć stv arn o d o d ijalo d a b u d em tak o siću šn o stv o ren je.« A što se d o ista i d o g o d ilo , i to m n o g o b rž e n o što je i m o g la p o m is liti. N ije , n a im e, jo š b ila isp ila n i p o la b o č ic e , a g la v a jo j je v e ć u p rla o s tro p , p a ju je m o r a la s a g n u ti d a n e s lo m i v ra t. H itro je s p u s tila b o č ic u i r e k la u s e b i: » O v o je v e ć b ilo s a sv im d o sta - n ad a m s e d a n e ću v iš e - a v id i sad , n e m o g u k ro z v rata - d a b ar n isa m- to lik o p o pila!« 44

ALISA U ZEML|I ČUDESA

N o v aj! p rek asn e li želje! Jer je n astav ila rasti, i rasti, p a je u sk o ro m o ra la k le k n u ti n a p o d , a č a s ak p o to m n ije v iše b ilo m jesta čak n i za to , p a je p ok ušala leći, s -lak to m pri s lo n jen im n a v ra ta , d o k je d ru g u ru k u o v ila o k o g lav e . P a ip ak je i d alje rasla , te je n ap o k o n , k ao z ad n ji sp as, jed n u ru k u g u rn u la k ro z p ro zo r, a sto p alo u d im n jak k ro z o g n jište, te r e k la u s e b i: » V iše od to ga n e m o gu , p a ku d pu klo. Š to m e -jo š n a kra ju č ek a ? « N o im ala je sreće, jer je čaro bn a bo čica sad d ošla - do kra ja svog djelovanja, pa je A lisa prestala rasti. Ipak se i dalje o sjećala v rlo n eu d o b n o , a k ak o je sv e slu tilo n a to d a v iše nikad neće izaći iz te sobe, nem ojm o se čuditi što je bila jako n esretn a.

45

LEWIS CARROLL


»0, koliko mi je ljepše bilo kod kuće«, pomislila je sirota Alisa, »gdje čovjek nije stalno bivao čas manji, čas veći, i gdje mu nisu zapovijedali kojekakvi zečevi i miševi. Skoro pa da požalim što sam uopće i ulazila u tu zečju rupetinu - pa ipak - pa ipak - ipak je sve to, znaš, vrlo zanimljivo, takav život! Stalno se pitam što bi mi se sve moglo dogoditi! Kad sam čitala bajke, mislila sam da se to nikad stvarno ne događa, a sad, evo me usred jedne takve! 0 meni bi trebalo napisati knjigu, o da, baš bi trebalo! A kad budem velika, ja ću je i napisati - ali već sam velika«, dodala je tužnim glasom, »ili baš tako velika da više i nemam kamo rasti.« »Ali onda«, pomislila je Alisa, »zar nikad neću biti starija nego sada? To bi, s jedne strane, bilo baš fino - nikad ne biti stara baba - ali opet - morati stalno učiti! 0, to ne bih voljela baš nimalo!« »0, glupe li djevojčice!« smjesta si je i odgovorila. »Kako bi tu uopće i mogla nešto učiti? Mislim, tu jedva ima mjesta i za tebe, a kud bi još stale i nekakve školske knjige?« I tako je pričala i pričala, pa govorila malo za jednu, malo za drugu stranu, i sve u svemu vodila prilično živ razgovor. Nakon nekoliko, međutim, trenutaka, odnekud je izvana začula glas, pa zastala da oslušne. »Mary Ann! Mary Ann!« rekao je taj glas. »Smjesta mi donesi rukavice!« Zatim se začulo sitno tapkanje na stubama. Alisa je znala da to dolazi Zec, pa je zadrhtala tako da se stresla kuća, jer je bila zaboravila da je od Zeca veća i tisuću puta, te da se stoga nema čega bojati. Sad je već i Zec stigao do vrata i pokušao ih otvoriti. Vrata su se, međutim, otvarala prema unutra, a Alisin ih je lakat

bio pritisnuo tako jako da je pokušaj završio neuspjehom. Onda ga je začula kako veli za sebe: »Onda idem okolo, pa ću kroz prozor.« »E baš nećeš!« pomislila je Alisa, pa pričekala sve dok joj se nije učinilo da Zeca čuje točno pod prozorom, i tada naglo ispružila ruku i zahvatila zrak. Nije uspjela uhvatiti ništa, ali je zato začula sitan krik i pad, i zvek razbijena stakla, i po tome zaključila kako nije isključeno da je Zec upao u staklenik s krastavcima ili kakvom srodnom biljkom.

46

Zatim se začuo ljutit glas - glas Zeca: »Pat! Pat! Ta gdje si!« I zatim glas koji još nikad nije čula: »Tu sam, ta gdje bih bio! Iskapam jabuke, milostivi gospodine!« »Iskapaš jabuke, ma nemoj!« odgovorio je Zec ljutito. »Dolazi ovamo! Daj pomozi da se izvučem iz ovog!« (Zatim još malo razbijanja stakla.) 47

LEWIS CARROLL

»A sad mi reci, Pat, što je to na prozoru?« »A što drugo, ruka, milostivi gospodine!« (Što je on izgovorio više kao »rouka«.) »Ruka, gusane! Tko je ikad vidio toliku? Mislim, ima je pun prozor!« »A što drugo, tako je, milostivi gospodine, ali je za to taman dovoljna.« »Mislim, što ona tu uopće radi? Idi i makni je!« Uslijedila je duga šutnja, za koje je Alisa uspijevala tek tu i tamo razabrati sitan šapat, kao: »A što drugo, ne sviđa se ni meni, milostivi gospodine, nimalo, baš ni malo!« »Učini kako ti rekoh, kukavice!« Napokon Alisa ponovno ispruži ruku, i opet zahvati zrak. Ovaj su se put začula dva sitna krika, i još malo krhanja stakla. »Koliko tu mora biti staklenika«, pomislila je Alisa. »Sve se pitam što sad slijedi! Što se pak tiče izvlačenja kroz prozor, kamo sreće da me mogu izvući! Jer mi se sasvim sigurno tu više ne biva ni jednoga časka!« Pričekala je još malo, ali više ništa nije čula. Napokon se ipak začula škripa kotača malih dvokolica, i najednom mnoštvo glasova što su svi upadali jedni drugima u riječ, a iz kojih je uspjela razabrati: »Gdje su druge ljestve? - Mislim, pa Gust je trebao donijeti druge - Gust! Daj, mali, brže donesi! - Na, stavi ih tu na ugao - Ne, prvo ih povezi - ne hvataju ni do pola - 0! bit će sasvim dobro, ne pravimo ke-refeke - Daj, Gust, hvataj taj konop - Samo da krov izdrži! - Pazi na taj labavi crijep - Pazi, pada! Sagni glavu!« (glasan prasak) - »Mislim, čije je to sad djelo? - Guštovo, čini mi se - Tko će onda kroz dimnjak? - Ne, ja neću! Daj ti! -Ma ni slučajno! - Onda Gust - Hej, Gust! Gazda veli da se ti spuštaš kroz dimnjak!« 48


»0! To znači da će se Gusta spustiti kroz dimnjak?« rekla je Alisa u sebi. »Mislim, sve prebacuju na njegova leđa! Ne bih nizašto bila u njegovoj koži: ognjište je, istina, nešto usko, ali se ipak u njemu još mogu dobrano ritnuti!« Ugurala je nogu što je mogla dublje u dimnjak, pa pričekala sve dok nije začula životinjicu (nije ni slutila od koje je vrste) kako grebe i struže malo više u dimnjaku, pa rekla: »To je Gust«, i oštro se rit-nula i pričekala da vidi što sad slijedi. A najprije se začuo čitav kor glasova: »Evo Gusta!« pa onda samo Zecov glas: »Hvataj ga, ti kraj živice!« pa tišina, pa opet zbrka glasova: »Uhvati ga za glavu - Daj malo rakije -Nemoj ga daviti - Kako je bilo, stari moj? Što ti se dogodilo? Daj nam pričaj!« Napokon se začuo i slabašan, piskutav glas (»To je Gust«, pomislila je Alisa), »Mislim, ne znam ni sam - Hvala, hvala, dosta; već mi je bolje -al sav sam smuvan, nije mi do priče - znam samo, izletjelo nešto kao na feder, i odoh ja u nebo kao protugradna raketa!« 49

LEVVIS CARROLL

» B aš tak o , stari m o j!« re k o š e d ru g i. » N išta, zap alit ćem o k u ću !« rek ao je Z eco v g las. N ašto je A lisa d rek n u la k o lik o je grlo n o si: » S am o d ajte, p a ću n a v as n ah u ck ati D in u !« Isti je čas zavladala grobna tišina, a A lisa je pom islila: »P itam se što će sada im pasti na pam et! D a je uopće im aju, kao prvo bi skinuli krov.« Prođe časak-dva, i onda opet poče gibanje, i A lisa začu Zeca kako veli: »Za početak će bačva toga b iti do sta.« »B ačva čega?« pom islila je A lisa. A li se nije m orala dugo prem išljati, jer je sljed ećeg trenutka po prozoru zaštropotao pravi pljusak kam en čića, a neki su je i pogodili u- nos. »M o ram ovo prekinuti«, rekla je u sebi, pa viknula: »D aj probajte jo š jed a n p u t!« Š to je iz a z v alo jo š je d n u g ro b n u tišin u . A lis a je tad a izn en ađ en o o p a zila d a se k am en čići, d o k leže na podu, pretvaraju u kolačiće, pa joj je na um n a pala sjaj zam isao . » A k o p o jed em k o lačić« , p o m islila je, će» sig u rn o m i s e p ro m ijen iti rast. A li k ak o n e m o g u b iti všeć to a n eg o je sa m , o n d a ć u v a ljd a p o s ta ti m a n ja .« I tak o je k olačić i po jela, i siln o se razv eselila op aziv ši kako se sm jesta počela sm anjiv ati. Č im se toliko sm anjila da m ože proći kroz vrata, istrčala je iz kuće, a vani ju je čekalo čitav o m n o štv o p tičica i d ru g ih živ o tin jica. P o sred sv ih n jih ležao je g u šterić G u st, a p rid ržav ala su g a d v a z a m o r č ić a i d a v a la m u d a p ije n e š to iz b o č ic e . Č im se pojavila, svi su joj poletjeli ususret, no ona se okrenula i potrčala koliko je noge nose i uskoro se našla na sig u rn o m , u g u s to j š u m i. 50


» P rije sv eg a se m o ram p o b rin u ti« , g o v o rila je A lisa u seb i, d o k je tak o lu tala šu m o m , » d a o p et d o đ em n a sv o ju prav u m jeru ; a zatim m o ram pron aći p ut u taj p rekrasn i vrt. M islim d a ć e to b iti n a jb o lji p lan .« P lan je, nem a d vo jb e, izgled ao zap rav o izvrsn o, zbijen o n a k o s k lad n o i je d n o s ta v n o ; n ev o lja je b ila s a m o u to m e što n ije im ala n i n ajb lažeg p o jm a k ak o d a g a izv ed e; n o d o k je tako bojažljivo zavirivala izm eđu stabala, sitan al oštar krik n a d n jo m n a tje ra je d a ž u rn o p o d ig n e g la v u . O dozgo ju je, prekrupnim okruglim očim a, gledalo pregolem o šten e, i slabašno pružalo šapu te je kušalo dotaknuti. »0, ubogo stvorenje!« rekla je um ilnim glasom , pa m u čak pokušala i fućnuti. Ipak se sve to vrijem e silno bojala da m o žd a nije gladan, u kojem bi je slučaju lasno sm azao usprkos sv em n jezin u u m iljav an ju . Jedva i prom islivši, dohvatila je grančicu i pružila je štenetu, našto je ono skočilo u zrak sa sve četiri noge odjednom , p a cik n u lo o d v eselja i p o letilo p rem a štap u , p a g a to b o že počelo gnjaviti. A lisa se pak sklonila iza velikoga čičk a da je n e p reg azi, a u trenu tk u kad se p ojav ila s d ru ge stran e, šten e je jo š jed n o m p o letjelo n a štap , i u siln o j se h itn ji p rek o bicnulo preko glave, pa je tad a A lisa, pom islivši kako sve to sliči razigrano m trčk aranju pred k op itim a fijak ersko g k on ja, te u strahu da bi je svakog časa m oglo izgaziti, opet potrčala o k o čičk a, jer je šten e b aš k ren u lo u čitav n iz k ratk ih ju riša na granu, pa bi svaki put potrčalo sam o m alo naprijed i jako d alek o n atrag , sv e v rijem e h rip av o laju ći, sv e d o k n ap o k o n n ije sjelo d o b ran o p o d alje, za d ih an o , s jez ik o m isp la že n im iz u s ta , i k ru p n ih o č iju n ap o l z a tv o re n ih . 51

LEWIS CARROLL


S ko ro sam zab oravila d a bih m orala op et n arasti!- D aj da vi dim -kakobi se to dalo izvesti? V aljda bih opet m orala nešto p o jesti ili p o p iti, n o v elik o je p itan je, što ?« V eliko je pitanje zacijelo bilo ovo ili ono? A lisalase osvrnu n a sv e stran e, n a cv ijeće i v lati trav e, ali n ije v id jela b aš n išta što b i jo j, s o b ziro m n a o k o ln o sti, izg led alo k ao o n o p rav o . K raj n je je rasla v elik a g ljiv a, o tp rilik e n jezin a rasta; a k ad je p o g led ala p o d a n ju , p a s o b je stran e, i iza n je, p ad e jo j n a u m d a b i b a š m o g la p o g le d a ti ni ašntojojj.e P o d ig la se n a n o žn e p rste p a p o g led ala p rek o n je zin a ruba, i tad joj se pogled istog časa sreo s očim a velike m odre gusjenice. S jedila je na njoj, ruku prekriženih na prsim a, pa čibukala iz nargile,* m alo m areći i za nju i za sve drugo na svijetu.

Š to se A lisi učini dobrom zgodom za bijeg; u koji sm jesta i krenu, pa nastavi trčati sve dok se sasvim ne zam ori i ostade b e z d a h a , te d o k š te n č e v la v e ž s a s v im n e o s la b i u d a ljin i. »P a ipak, kako je sladak bio!« reče A lisa, pa se, da m alo o dahn e, n aslo ni n a ljutić, te se jo š stad e i h laditi njeg ov im listom kao lepezom . »K ako bih ga voljela učiti raznim triko v im a , k a d b i - k a d b i to m e b ila d o r a s l a r a s t o m ! 0 , lju d i! 52

Perzijska vodom hlađena lula. Na nju se nije pušio samo duhan, nego i opijum. Ovdje nije stavljena slučajno, jer je Gusjenica očito »napušena«. Mladi čitatelj neka to ne shvati kao poticaj, nego upozorenje: u prvi čas možda i stvarno ugledaš zemlju čudesa, ali se na kraju sigurno pretvaraš u glistu! (Op. pr)

53


GLAVA V.

GUSJENIČIN SAVJET

G

u sjen ic a i A lisa n ek o s u se v rije m e g led a le b e z rije č i,a o n d a je G u s je n ic a n a p o k o n iz v a d ila č ib u k iz u s ta oi b ratila jo j s e m ala k s a lim , p o sp an im g las o m . » T k o siU F «u pitala je. To baš nije bio poticajan početak razgovora. Pa je A lisa odgovorila, prilično bojažljivo, »Ja... m islim , to u ovom času je d v a d a i s a m a z n a m , g o s p o đ o - a li s a m to b a r z n a la k a d 54

sam ju tro s u stala, n o v jeru jem d a sam se o d tad a p ro m ijen ila n ek o lik o p u ta.« »K ako to m isliš?« upitala je G usjenica strogo.- »D aj ob ja sn i š to tim e m isliš !« »B ojim se, go sp ođo , da n e m og u obšto jasnjaititim e m islim « , o d g o v o ri A lisa, » zato što , v id ite, ja v iše n isam ja.« » Ja to n e v id im « , o d g ov o ri G u sjen ica. » B o jim se d a to n e b ih zn a la izraz iti jasn ije« , o d v ratila je A lisa v rlo u lju d n o , » jer to , k ao p rv o , n i sam a -n e razu m i jem , a k ad čo v jek u jed n o m d an u p ro m ijen i to lik o v eličin a, to zn a b aš jak o zb u n jiv ati.« » N i najm an je« , od gov ori G u sjenica. »M islim , m o žd a to jo š niste o tk rili«, reče A lisa, »ali k ad se jed n o g d an a p retv o rite u ličin k u k u k u ljicu - a što će v am se, m islim , jedn og dan a zacijelo d og od iti - a n ak on to ga u le p tira , z a r se n e ć e te , re k la b ih , o s je ć a ti p o m a lo č u d n o ? « » N i najm an je« , od gov ori G u sjenica. »M islim , m ožd a se vi prem a tom e odnosite drukčije«, re če A lisa, » a ja zn am sam o dseja a b ih o sjećala jak o ču d n o .« » T i!« reče G u sjen ica p rezriv o . » A tk o si ti?u«o p će Š to ih je opet vratilo na početak razgovora. A-lisu je po m alo nerviralo što G usjenica govori tako kratkim rečenicam a, p a s e u sp ra v ila i re k la , i to v rlo d o sto jan stv e n o : » A ja m is lim d a b is te v i p rv o m e n i tre b a li re ć i tk o s te zap rav ovi.« » Z ašto ?« reče G usjen ica. E vo još jednog zbunjujućeg pitanja; pa kako nije znala sm isliti nikakav valjani razlog, a G usjenica je, po- svem u su d eći, b ila vrlo u n ezg o d n o m stan ju d u h a, o k ren u la se o d n je. 55


LEWIS CARROLL

»U mladosti mojoj«, odgovori sinu, »Mnih da će mi štetit vijugama, Sad kad znadem da me pamet sasvim minu, Činim to stalno i bez srama.«

» D aj se vrati!« d o v ik n u la je G u sjen ica za n jo m . » M o ram ti re ć i n e što v a ž n o !« T o je z v u č a lo p rilič n o p rim am ljiv o , p a se A lisa o k re n u la i v ra tila. » Č u v a j živ c e« , rek la je G u sjen ic a. » I to je sv e?« rek la je A lisa , p a p ro g u tala b ije s k ak o je z n a la i u m je la . » N e« , re če G u sjen ica. A lisa je p o m islila ka k o b i m o žda m og la i priče ka ti, je r io n a k o n ije im a la d ru g o g p o sla , a m o ž d a b i jo j n a k ra ju i m o g la reći n ešto vrijed no slušan ja. G usjen ica je n ek o vrijem e pu ck ala bez riječ i, da b i n apok on ra sp lela ru k e, jo š jed no m iz v a d ila č ib u k iz u s ta , i re k la : » I o n d a , m is liš d a s i s e p ro m ije n ila ? « » B o jim se d a je sam , g o sp o đ o « , o d v ratila je A lisa . » N e m o g u se v iše n i sje titi sve ga kao n ek ad a - a n iti d eset m in u ta n e m o g u o s ta ti je d n a k o v e lik a !« » Č e g as e to s v e n e m o ž e š s je titi? « u p ita G u s je n ic a . » M islim , p ok u šala sam izrecitirati 'L eti p čela m alen a', ali je sve isp alo nekako drukčije!« odvratila je A lisa vrlo sjetn im glasom . »D aj onda izrecitiraj, 'Star si, oče W illly ',« reče G usjenica. A lis a p re k riž i ru k e n a p rs im a i p o č n e : »Star si, oče Willy«, mladić upit stavi, »Kosu imaš sasvim sijedu, Pa ipak

»Star si«, reče mladac, »pa ipak od šale, A sa svojih sto pedeset kila, Napravio, eto, salto si mortale, Od kuda ti samo sila?« »U mladosti gipkim' držao sam ude«, Reče mudrac s'jed tresući pram, »Pomašću za šiling što torbari nude, Kutijicu da ti je prodam?« »Star si«, reče mladac, »pa i snagom punom Čeljust tvoja jedva žvače loja. Ipak smaza gusku s kostima i kljunom, 0 starce, gdje je tajna tvoja?« »U mladosti, sine, išo sam na pravo, Ter ojačah žvačnoga mišića. Rasprave sa ženom jer sam prežvakavo, Ostade mi to do kraja žica.«

»Smrtni skok«, prekobicavanje u zraku, i to natraške; jedna od najtežih akrobacija.

(Op. pr)

povazdan ti dubiš na glavi: U toj dobi, zar je to u redu?« 56

57

ALISA U ZEML|1 ČUDESA LEWIS CARROLL

»Star si«, sin mu reče, »i sjedine prosu. Već zac'jelo izdaje te oko. A jegulju ti žongliraš na nosu -Otkud znanje to duboko?« »Tri pitanja r'ješih, sad je bilo dosta! Spusti nosa, sit sam više šale. Nemam dana za ta mudrovanja prosta. Kidaj, nogom ću te niza skale!«

» T o n e id e b aš tak o « , re č e G u sjen ic a . »B ojim se, ne baš sasvimtako«, odgovori A lisa skrušeno, » je r s u s e n e k e rije č i p ro m ijen ile .« »Sve je krivo od početka do kraja«, reče G usjenica odlu č n o , i p o to m u s lije d i n e k o lik o tr e n u ta k a š u tn je . P rv a je prog ovo rila G usjen ica. » A k ak o b i v elik a željela b iti?« u pita. »0, što se toga tiče, nisam baš izbirljiva«, odgovori A lisa žurno . »S am o, zn ate, baš ne v olim d a se stalno- tolik o m i jenjam .« » N e , ja ton e z n a m « , re č e G u s je n ic a . A lisa n a o v o n e re če n išta; n ik ad jo j jo š n itk o u ž iv o tu n ije to lik o p ro tu rje čio , p a je o sjetila d a g u b i živ ce . » Jesi li sad zad o v o ljn a?« u p ita G u sjen ica. »M islim , gospođo, voljela bihm ah bitiveća, ako nem ate ništa protiv«, reče A lisa, »jer su tri palca* zaista bijedna visina.« 3 p a lc a- o k o 7 ,5 c m(O. p . p r .) 58

»N e, nego baš sjajna!« reče G usjenica ljutito, pa - se sm je s ta u s p ra v i ( a b ila je v is o k a to č n o tri p a lc a ). »A li ja na to nisam navikla!« zavapi A lisa prežalosnim glasom . I pritom po m isli: » D a se bar svi ti stv orov i tak o lak o ne vrijeđ aju!« » V re m e n o m ć e š s e n av ik n u ti« , re č e G u sje n ic a , p a v ra ti u s n ik u u sta i o p e t z a č ib u k a . O vaj put je A lisa strpljivo pričekala da joj opet dođe volja. Z a n e k o lik o č a s a k a G u s je n ic a o p e t iz v a d i č ib u k iz u s ta , p a zijev n e jed n o m , p a d v ap u t, i sv a se strese. Z atim siđ e s g ljiv e i o tp u z a u tr a v u , i u s p u t sa m o z a m ije ti: » O d je d n e ć e š s tra n e b iti v iša , a o d d ru g»Jedne e n iž a .« stranečega?D ruge strane čega?«upitala se A lisa u seb i. »G ljive«, odgovori G usjenica, baš kao da je to- pitanje iz g o v o rila n ag las; tren u tak se p o to m izg u b i iz v id a. A lisa je na trenutak ostala zam išljeno zagledan a u gljivu, p a p o k u šav ala o d red iti g d je su jo j te d v ije stran e, a k ak o je bila savršeno okrugla, pitanje je bilo doista teško. A onda je ipak napokon ispružila ruke što je najviše m ogla, obgrlila klo b u k , p a o b je m a ru k a m a o d lo m ila p o k o m a d ić o b o d a . » A sad , k o ja je k o ja ?« rek la je u seb i, p a g ricn u la m a lo iz d esn e ru ke d a vidi kako djelu je. V eć u sljed ećem tren utku o sjetila je žesto k u d arac p o d b rad u , jer jo j je u d-arila o sto palo! T a ju je nagla prom jena zaista uplašila, ali je osjećala da nem a vrem en a za gubljenje, jer se skupljala doista jako brzo; sto g a se sm jesta b acila n a d ru g i k o m ad ić i o d g rizla zalo g aj. 59

LEWIS CARROLL

B rad a jo j se b ila tak o čv rsto p ritisn u la o sto p alo d a je jed v a i im ala m jesta da otvori usta; ipak je to napokon učinila, pa u sp jela p o jesti za lo g ajčić iz k o m ad ića u lijev o j ru ci. »V idi, glava m i je napokon slobodna!« rekla je A lisa silno veselim g laso m , no ton se v eć u sljed ećem tren utku pretvo rio u p an ičn i, k ad je o tk rila d a jo j n ig d je n a v id ik -u n em a ra m en a: k ad b i sp u stila p o g led, v id jela b i sam o siln u d u žin u v rata, k o ji k ao d a se d izao , p o p u t stap k e, iz m o ra zelen o g a liš ć a što je le ž a lo d u b o k o is p o d n je . »M a što bim oglabiti sva ta zelenjava?« upitala se A lisa. » I g d je su m i dsejelaram en a? I, jao , siro te m o je ru k e, k ak o to da vas više ne vidim ?« Sve tako zboreći počela ih je m icati, no bez ikakvih vidljivih posljedica, izuzm em o li -sitno potre san je d alek o g zelen o g lišća. K ako joj se svaki pokušaj da ruke digne do glav e činio sasv im jalo v im , p o k u šala je sp u stiti g lav u d o ru k u , p a ju je silno zabavilo kad je otkrila da joj se vrat lako svija u svim sm jerovim a, kao zm ija. B aš ga je uspjela svinuti -dolje u gra c io zn o m cik -cak u , i v e ć se sp rem a la u ro n iti u lišć e, za k o je je o tk rila d a su tek k ro šn je stab ala p o d k o jim a je lu tala, k ad ju je o štro p sik an je n atjeralo d a se žu rn o p o v u če; n a lice jo j je n a le tio k ru p a n g o lu b i s a d ju je d iv lje m la tio k r ilim a . »Z m ijo!« zavrištao je G olub . » Ja n isa mzm ija!« rek la je A lisa s n eg o d o v an jem . » D aj m i m ira !« »Zm ija, tvrdim ja i dalje!« ponovio je G olub, ali prigušen ijim to n o m , p a d o d a o k a o n e k a k v im je c a je m : » P o k u š a o sa m n a sv e m ile m o g u ć e n a čin e, n o n išta im n ije p o v o lji!« 60


» N em am n i n ajb lažeg p o jm a o čem u ti to zap rav o « , reče Alisa. » P o k ušav ao sam u k o rijen ju stab ala, p o k u šav-ao u g rm lju, pokušavao u živici«, nastavio je G olub, ni m alo ne haju ći z a n ju ; » ali te zm ije! N ik ad ih zad o v o ljiti!« A lisa je osjećala sve veću zbunjenost, ali je pom islila kako nem a sm isla ništa govoriti sve dok G olub ne izgovori svoje. »K ao da m i nije dovoljno brige već i sa sjedenjem na ja jim a«, reče G olub, »nego još m oram i obdan i obnoć biti na staln o m o p rezu p red tim zm ijam a! M islim , u zad-n ja tri tjed n a n is a m n i o k a s k lo p io !« » S tvarn o m i je jak o žao što v as tolik o g njav e«, rekla je A lisa , k o ja je sad p o č ela n a zirati sm isao n jeg o v ih rije či. »I b aš kad sam se po peo na najv iše stablo u -šu m i«, na stav io je G o lu b , a g las m u se p o d ig ao d o k rik a, » i b aš k ad sam p o m islio d a sam ih se n ap o k o n o slo b o d io , p o čele su se m ig o ljiti i n a s a m o m n e b u ! F u j, Z m ija !« » A li jan isa mzm ija, k ad v am v elim !« rek la je A lisa. » Ja s a m ... ja s a m ...« »D obro,što si ti?« upitao je G olub. »V idim da pokušavaš nešto izm isliti!« » Ja... ja sam m ala cu rica« , rek la je A lisa, alisa p o p ri lično m su m n jo m u glasu, jer se prisjetila svih p ro m jen a k ro z k o je je to g d a n a p ro š la . »0, uvjerljive li priče!« rekao je G olub glasom koji - je izra žavao najdublji prezir. »U životu sam već vidio podosta m alih curica, ali nikad n ijed nus tolik im vratom ! N e, n e! T i ja, si zm i p a p ričala ti što te v olja. S ad sam o p očni još i ton isi d a n ik ad n i o k u s ila jaje !« 61

LEWIS CARROLL

»Njih sam svakako jela«, odgovorila je Alisa, jer je bila vrlo iskreno dijete, »ali ih curice, znate, jedu baš kao i zmije.« »Ja u to ne vjerujem«, reče Golub, »no ako je zaista tako, onda si, mislim, i ti nekakva zmija, i to je sve što ja o tome imam reći.« Ta je misao za Alisu bila sasvim nova, pa je na nekoliko trenutaka sasvim zanijemila, što je Golubu dalo priliku da doda: »Ti tražiš jaja, i to mi je sasvim jasno; i što me onda briga jesi li curica ili zmija?« »Ali je zato itekako briga mene«, odvratila je Alisa žurno. »Međutim ja, eto, slučajno baš ne tražim jaja, a kad bih to i činila, ne bih tražila tvoja, jer ih ne volim sirova.« »Mislim, onda se čisti!« rekao je Golub mrgodnim tonom, pa se opet spustio u gnijezdo. Alisa je čučnula kroz krošnje kako je najbolje znala i umjela, jer joj se vrat stalno zaplitao u granje, pa je morala zastajati i otpetljavati ga. Nakon nekog se vremena sjetila da u ruci i dalje drži komade gljive, pa se vrlo pažljivo prihvatila posla, i to tako da je grickala čas jedan, čas drugi komadić, tako da je bivala čas malo viša, čas malo niža, sve dok se nije uspjela svesti na svoju uobičajenu visinu. Prošlo je dugo vremena prije nego što se primakla pravoj veličini, pa se u prvi čas čak osjetila pomalo čudno; ipak se i na to domalo privikla, pa, kao i obično, progovorila u sebi. »No daj, ostvarila sam već pola svog plana! A koliko samo zbunjuju sve te promjene! Nikad ne znam što ću biti sljedeće minute! Pa ipak, ako ništa drugo, vratila sam se na svoju pravu veličinu: sad još treba ući u onaj prelijepi vrt pa se pi62


tam kako to izvesti?« I baš kad je to izrekla, najednom se našla na čistini. A na njoj kućica visoka oko četiri stope. »Bez obzira tko u njoj živi«, pomislila je Alisa, »svakako neće biti dobro da dođem ovako velika; mislim, poludjet ce od straha!« I tako je opet zagrickala komadić u desnoj ruci, te se nije odvažila prići kući sve dok se opet nije svela na visinu od oko devet palaca.**

* 4 stope - oko 120 cm. (Op. pr) " 9 palaca - oko 23 cm. (Op. pr)

63


GLAVA VI.

PRASE KOME SU ZAPAPRILI

N

ekoliko je trenutaka stajala tako, zagledana u kuću i pitajući se što dalje, kad najednom iz šume istrči lakaj u livreji - (smatrala ga je lakajem zato što je bio u livreji; da nije bilo tako, prosudila bi ga po licu i nazvala ribom) - pa zglavcima glasno zakuca na vrata. Njih sad otvori drugi lakaj u livreji, okrugloga lica i očiju buljavih kao u žabe. Opazila je da su obojica napudrala kosu i nakovrčala je po čitavoj glavi. Osjetila je silnu želju da dozna što se to zapravo zbiva, pa ispuzala malo iz šume da posluša. Prvo je Ribni Lakaj ispod mišice izvadio pregolemo pismo, malo manje od sebe, pa ga predao drugom i rekao svečanim glasom: »Za Vojvotkinju. Kraljičin poziv na kriket.« Našto je Žabni Lakaj odgovorio, podjednako svečanim glasom, i tek malo izmijenjenim riječima: »Od Kraljice. Vojvotkinji poziv na kriket.« Potom se obojica nakloniše tako duboko da su im se splele kovrče. Zbog ovog je Alisa prasnula u takav smijeh da se morala trkom vratiti u šumu, u strahu da bi je mogli čuti; a kad je potom virnula van, Ribnog Lakaja više nije bilo, dok je drugi sjedio na tlu kraj vrata i glupavo buljio u nebo. Alisa je bojažljivo prišla vratima i pokucala.

»Nikakve vidne korisnosti od kucanja na vrata«, reče Lakaj, »i to zbog razloga dvojaka. Kao prvo, s iste sam strane istih, a drugo, zbog buke što je unutra dižu, teško da vas i mogu čuti.« I doista, iznutra je dopirala neka baš neobična buka - stalno nekakvo nukanje i kihanje, a onda bi se opet začula silna lomljava, kao da se tanjur ili kotao razbio na tisuću komada.

64

65

LEWIS CARROLL

»M olim vas lijepo«, reče A lisa, »pa kako da onda uđem ?« »M ožd a bi vaše k ucanje i im alo nek ak vo g smstaisla«, v io n a je L a k a j n e žu re ć i d a je u s lu zi, » k ad b i m eđbila u ntaam a vrata. K ad biste, prim jerice, viunutra, bili m ogli biste pokucati, i onda bih vas ja, znate, pustio van.« Z a sve je to vrijem e zurio u nebo, što je, zaključila je A lisa, bilo baš ne p risto jn o . » A li m u p ro tiv to ga n išta i n e p o m ažem « , rek la je u seb i, » jer su m u sko o či rosasv im n a tjem en u . A li b -ez o b z ir a n a to , ip a k b i m i m o g a o o d g o v o riti n a p ita n je - K a k o d a u đ e m ?« p o n o v ila je g lasn o . » A ja ć u tu o s ta ti s je d iti« , re č e L ak a j, » s v e d o ju tra...« N o u to m se tren u tk u v rata k u će o tv o riše, i k ro z n jih d o lep rša v e lik i tan ju r, p a L ak a ju rav n o p re m a g la v i. Ip a k m u je sam o o k rzn u o n o s, p a se u stab lo iza n jeg a rasu o u tisu ću kom ada. »... ili m ožd a preksutra«, nastavio je L ak aj sve - istim to n o m , k a o d a s e b a š n iš ta n ije d o g o d ilo . »A li kako da uđem ?« upitala je A lisa ponovno, ovaj put glasnije. »H oćete li ući uopće?«reče Lakaj. »To je, m islim , prvo pitanje.« Š to je n ed v o jb en o i b ilo , sam o što A lisi n ije b ilo d rag o d a je n e tk o n a to p o d sje ć a . »P a to je zb ilja strašn o« , p ro m rm ljala je u b radu , » kako sv a ta stv o re n ja sta ln o o p o n iraju . D o đ e ti d a p o lu d iš!« L ak aj je o čito sm atrao d a m u se sad u k azala -zlatn a p ri lik a d a p o n o v i sv o ju o p a sk u , v arija c iju n a s ta ru tem u . »O stat ću tu sjediti«, reče, »m alo da, m alo ne,- i tako da n im a i d a n im a .« 66

ALISA U ZEMLII ČUDESA

»A li štoda . jaradim ?« up ita A lisa. » M a rad i što te v o lja« , o d g o v o ri L ak aj p a zafiću k a. »0, kakva korist da m u išta govorim «, reče A lisa očajnim g las o m , » k ad je sav rš en i id io t!« P a o tv o ri v ra ta i u đ e . A vrata su se otvarala u v elik u k uh in ju , ispu njen u dim o m s k raja n a k raj. U sred in i je sjed ila V o jv o tk in ja i d ad iljala b eb u , k u h arica je p ak b ila p o g nu ta n ad v atro m , te m iješala v elik i k o tao , o čito p u n ju h e. »U toj je juhi zacijelo i previše papra!« rekla je A lisa za s e b e , b a r k o lik o je u o p ć e m o g la o d k ih a n ja . U zraku ga je n ed vo jb en o bilo . P o vrem eno b i kihn ula čak i sam a V ojvotkinja; dok je beba naizm jence što kihala što ur la la n e z a sta ju ći n i n a tren u ta k . U č itav o j to j k u h in ji k ih ali 67


LEWIS CARROLL

n isu s am o k u h aric a i v elik a m a čk a što je sjed ila n a o g n jištu i cerila se o d u h a d o u h a. »M olim vas, hoćete li m i reći«, rekla je A lisa pom alo b o jažljiv o , jer n ije zn ala je li b aš o d g o jen o tak o se o b ratiti p rv a, » z a š to se ta m a č k a to lik o c e ri?« »Zato što je to M ačka K oja Je Pojela K anarinca«, odgovori V ojvotkinja, »a zar se ne veli 'sm iješi se kao m ačk a koja je p o jela k an arin ca'? S v in jo !« T u je p o sljed n ju riječ izg o v o rila tak o n ag lo i žesto k o d a je A lisa upravo odskočila. U sljedećem je već trenutku shva tila d a to n ije b ilo u p u ćen o njo j, n eg o b eb i, p a jesto g a sk u p ila h rab ro st i n astav ila: »N isam zn ala da se m ačke koje su pojele kanarin ca cere; z a p r a v o n ije m i p o z n a to d a to mu oa pč ćk em o g u .« »S ve to one m ogu«, odgovori V ojvotkinja, »a većinom to i čin e.« »Ja ne znam nijednu koja to čini«, rekla je A lisa- vrlo ulju d n o , a b ilo jo j je ja k o d ra g o š to je p o k re n u la ra z g o v o r. »V i baš i ne zn ate m nogo«, odgovorila je V ojvotkinja, »i to je čin jen ica.« A lisi se ton ove opaske nije svidio ni najm anje,- pa je po m islila k ak o b i b ilo zg o d n o n ačeti n ek u d ru g u tem u . D o k ju je tako pokušavala pronaći, kuharica je skinula kotao s vatre, pa stala na V ojvotkinju i bebu bacati sve što joj se našlo pod ru k o m - p rv i je n a red u b io žarač, a p o to m je u slijed - io p lju sak tav a, p ladn jev a, tan ju ra. V ojvo tk in ja, m eđ utim , n išta od toga nije ni opažala, čak i kad bi je pogodilo, a beba se ionako v eć to lik o d erala d a je b ilo n em o g u će reći b o le li je ti u d arci ili n e. 68

»0 , m olim va s,p azite što rad ite!« u sk likn ula je A lisa, pa zask ak u tala n a p rav im m u k am a o d strah a. » 0 p, reode m u lijep in osić«, reče kad m u neob ičn o velik a tav a za pirjan je p r o le ti ta k o b liz u n o s a d a m u g a s k o r o o d n e s e . »K ad bi svatko gledao svoja posla«, m uklo progunđa V oj v o tk in ja, » i sv ijet b i s e o k retao m n o g e b rže .« »Š to ne bi bilo nim alo bolje«, odvrati A lisa, koja se poveseli prilici da opet m alo pokaže znanje. »P om islite sam o kolikog bi okap anja bilo s danom i noći! Z em lji, zn ate, treb a d vad eset četiri sata da se o kren e ok o sv oje osi i nađ e se u povratu...« »Po vratu«, ponovi V ojvotkinja zam išljeno. »K ad sm o već k o d to g a , d ajte jo j m a lo sjek iro m p o v ra tu .« A lisa je zab rin u to p o g led ala k u h aricu , d a v id i h o će li sh v atiti što se o d n je traži, ali je k u h arica im ala p u n e ru k e posla i oko m iješanja juhe, pa kao da i nije slušala, zbog čeg a se A lisa o dv aži da nastavi: »D vadeset četiri sata, m islim ;ili je m ožda bilo dvanaest?

J a ...« »0, dajte m e ne gnjavite«, reče V ojvotkinja, »nikad nisam im ala g lav u za b ro jev e!« I s tim riječim a n astav i n in ati b eb u , i pritom joj pjevati uspavanku, a na kraju bi je svakoga stiha žesto ko p ro tresla: »Sina svoga kori živo, Lemaj ga kad kiše: Jer to čini, d'jete krivo, Da te ljuti više.« 69

LEWIS CARROLL

Zbor (Vojvotkinja u pratnji kuharice i bebe): »Jao! Jao! Joj! Joj!«

D ok je V ojvotkinja pjevala i drugu kiticu pjesm e, nastavila je žestoko tresti bebu gore-dolje, a siroto se stvorenje toliko d eralo d a je A lis a jed v a i u sp ijev a la ra zab rati rije či:


to dijete ne odnesem odavde«, pom islila je A lisa, »do sutrap rek su tra v eć će g a i u b iti. D a g a o stav im , n e b i li to b ilo upravo um orstvo?« P osljednje je riječi izrekla glasno, pa je stvorenjce u odgovor groknulo (a u m eđuvrem enu se već bilo o k an ilo i k ih an ja). » N e g ro k ći« , rek la je A lisa, » jer to n ije lijep n ačin izražav an ja.«

»Sina svoga korih živo, Lemah ga kad kiše: Jer da hoće, bi uživo, Papar kad miriše.« Zbor »Jao! Jao! Joj! Joj!«

»D ajte je, ako hoćete, sad vi m alo pripazite!«- reče V oj vo tk in ja A lisi, pa jo j h itne b eb u. » M o ram se ići sprem iti za kriket s K raljicom «, pa pohita iz prostorije. K uharica za njom b a c i tav u , a li je p ro m a ši. A lisa je jedva uspjela dohvatiti bebu, jer bijaše to zaista neobično oblikovano stvorenjce. R uke su m u i noge, naim e, štrcale na sve stran e, »baš kao u zvjezdače«, pom islila je A li sa. K ad ga je uhvatila, siroto je stvorenje hrkalo kao parnjača, p a se staln o p resav ijalo i p ružalo , tak o d a je, sv e u sv em u , p rv ih neko liko trenu tak a i sam o to d ržanje b ilo p ravi po dv ig . Č im je o tk rila k ak o g a treb a d ržati (a treb alo- g a je za p rav o sav iti k ao u čv o r, i o n da g a čv rsto d ržati za d esn o u h o i lijev u no gu , tak o d a se ne razv eže), iznijela ga je v an . » A k o 70

B eba je m eđutim opet groknula, pa joj se A lisa - vrlo za brin uto zag led ala u lice da vidi što je to bilo . A n- ije b ilo n i m alo dv ojbe da dijete vrlo im a prćast n osić, sličn iji rilu no p rav o m e n o su , a i o či m u za b eb u b ijah u n eo b ičn o m alen e: A lisi se, sv e u svem u , n jego v izg led nije svidio n i najm an je. » A li v a ljd a je to sa m o o d je c a n ja « , p o m is lila je , p a m u s e o p e t z a g le d a la u o č i, d a v id i im a li s u z a . N e , n ije ih b ilo . 71

LEWIS CARROLL

»Ako se, dragoviću, kaniš pretvoriti u prase«, rekla je Alisa ozbiljno, »s tobom onda više ne mislim imati nikakva posla. Pa se ti misli!« Našto je siroto stvorenjce opet šmrcnulo (ili groknulo, nemoguće je bilo odrediti što zapravo), pa su neko vrijeme produžili u tišini. Sad se Alisa zamislila: »Mislim, a što da počnem s tim stvorenjem kad se vratim kući?« Sad je ono groknulo opet, i to tako žestoko da mu se pomalo ustrašeno zagledala u lice. Ovaj put nije moglo biti zabune: bilo je to ni manje ni više nego prase, pa je pomislila kako bi bilo zaista besmisleno i dalje ga nositi na rukama. I tako ga je spustila, i kad je ono otrčkaralo u šumu, osjetila prilično olakšanje. »Da odraste«, rekla je u sebi, »bilo bi zaista grozno grdo dijete: ali kao svinja, bilo bi, mislim, i prekrasno.« I sad je počela razmišljati o drugoj poznatoj joj djeci, iz koje bi ispali sasvim lijepi pajceki, i baš kad je u sebi rekla »Kad bih samo znala kako ih promijeniti...« pomalo se prepala ugledavši Mačku Koja Je Pojela Kanarinca kako leži na grani nekoliko koraka dalje. Kad ju je ugledala, Mačka Koja Je Pojela Kanarinca široko se nasmiješila. »Izgleda mi dobroćudno«, pomislila je Alisa: pa ipak ona i dalje ima vrh duge pandže i hrpu zuba, zbog čega je osjećala da se prema njoj mora odnositi s uvažavanjem. »Mica-Maco Koja Je Pojela Kanarinca«, počela je prilično bojažljivo, jer nije imala ni pojma hoće li joj se to ime svidjeti; ona se, međutim, na to samo još malo šire nasmiješila. »Vidi, dosad joj se svidjelo«, pomislila je Alisa, pa nastavila. »Biste li, molim vas, bili ljubazni, pa mi rekli kamo da krenem?« 72


■To u velikoj mjeri ovisi i o tome kamo ste namjerili«, odvrati Mačka. Nije mi ni važno kamo...« reče Alisa. »Onda nije važno ni kojim putem da krenete«, reče Mačka. »dokle god je nekamo«, dodala je Alisa objašnjenje. »0, to će vam svakako uspjeti«, reče Mačka, »samo ako budete dovoljno hodali.« Alisa je shvatila da tome nema pogovora, pa je sad pokušala s drugim pitanjem. 73

ALISA U ZEMLJI ČUDESA LEWIS CARROLL

» A k ak vi to ljud i živ e ov dje?« » U o vo msm jeru« , reče M ačk a, p a m ahn u šapo m u kru g, »živi K lobučar, aonom u «,reče pa zam ahnu drugom , »živi O ž u jsk i Z e c . P o s je ti k o g a h o ć e š; o b a s u lu d a .« » A li m en i s e n e id e m eđ u lu đ ak e« , z am ije tila je A lis a. » 0 , tu ti n em a p o m o ći« , reče M ačk a, » jer tu sm o ti sv i lu d i. J a s a m lu d a . I ti s i lu d a .« » K a k o z n a š d a s a m ja lu d a ?« u p ita A lis a . » D a n is i« , re č e M a č k a , » n e b i b ila tu .« A lisa n ije sm atrala d a to išta d ok azu je, n o ip - ak je n a stavila: » A k a k o z n a š d a s i ti lu d a ? « »D a krenem o od ovog«, reče M ačk a. »P as nije lud. S tim se slažeš?« » P a valjd a« , reče A lisa. » N o d ob ro «, n astav i M ačk a. »A sad v id iš da p as reži kad je lju t i m a š e re p o m k a d s e v e s e li. A v idjai m r e ež nime , k ad sam v esela, a m ašem repo m k ad se lju tim . Š to zn ači d a sa m lu d a .« »Ja to zovem predenjem , ne rezanjem «, usprotivi se A lisa. »M a zovi to kako hoćeš«, odgovori M ačka. »H-oćeš li da n as s K raljico m ig rati k rik et?« »0, to bih baš jako voljela«, reče A lisa, »ali m e još nisu pozvali.« » V id im o se ta m o « , re č e M a č k a i n e sta . A lisu to baš jako ne izn enadi, jer se već bilap risasvim v ik la n a n eo b ičn o sti. A li jo š do k je g led ala n a m jesto g d je je to m a lo č a s b ila m a c a , o n a s e n a je d n o m o p e t p o ja v i. 74

» U spu t rečen o, što je b ilo s bebo m ?« up ita M ačk ro a. » S k o z a b o ra v ih d a p itam .« » P retv o rila se u sv in ju « , o d g o v o rila je A lisa, b aš k ao d a s e m a c a v ra tila n a n a jp riro d n iji n a č in . » T a k o s a m s i i m is lila « , re č e M a č k a p a o p e t n e s ta . A lisa je m alo p riček ala, napo l o ček ujući da će je o pet ug led ati, ali se o na više ne p ojav i, p a zato d osko ra kren e u sm jeru koji je, kako joj reče, vodio prem a O žujskom Z ecu. »K lobučare sam već vidjela«, reče u sebi, »pa će O žujski Z ec biti m nogo zanim ljiviji, a s obzirom na to da je već svibanj, m o žd a i n e b u d e tak o izb ezu m ljen o lu d k ao u o žu jk u .« T o reče p a p o d iže p o g led , k ad eto ti M ačk e o p et, g d je leži n a grani. » Jesi li rek la sv in ja ili d in ja?« u p ita M ačk a. 75

LEWIS CARROLL

»R ekoh svinja«, reče A lisa, »a bilo bi m i drago i da se prestaneš tako naglo pojavljivati i nestajati: sve m i se zavrtjelo u glavi.« »O nda dobro«, reče M ačka, i ovaj put nestade -sasvim po lako, krenuvši od vrška repa, a završivši s cerom koji se još zad rža n ek o v rijem e i n ak o n što je sv e d rug o v eć b ilo o tišlo . »D akle ljudi! P očesto sam viđala m ačku bez -cera«, po m islila je A lisa, »ali cer bez m ačke! N ešto čudnije- nisam vid jela u živ o tu !« N e prođe dugo, kad ugleda kuću O žujskoga Z eca. Pom isli d a je to z a c ije lo o n a , je r jo j d im n ja c i b ija h u k a o u š e s a , a krov , kao slam o m , po kriv en krzn om . A bila je tako v elik a d a jo j n ije rad o p rišla sv e d o k n ije o d g rizla jo š k o m ad ić g ljiv e u lijev o j ru c i, p a se p o d ig la d o v isin e o d o k o tri p ed lja, n o čak je i on da nastavila ho dati sasv im bo jažljivo , g ov oreći u sebi: » A što ak o je baš bezu m n o lud ! S ko ro da p ožalim što n isam p o šla K lo b u čaru !«

76

G L A V AV II.

LUDA ČAJANKA

P

red k u ćo m , u h lad o v in i, stajao je p o stav ljen sto - l, z a k o jim se O žujsk i Z ec i K lob učar častiše čajem . M eđu njim a je lež ao P u h i sp av ao k ao z ak lan , a o n a se d v o jica - na nj bi jah u n alak tila i razg o v arala p rek o n jeg a. » N eu go dn a li po lo žaja za p uh a« , po m isli A lisa. » S am o , a k o s p a v a , z n a č i d a g a i n e s m e ta .« Stol je bio povelik, no sva su se trojica sabila na jednom njegovu kraju. »N em a m jesta! N em a m jesta!« uskliknuše kad je u g led aše k ak o d o lazi. »N e, nego ga imkoliko a voliš\« reče A lisa s negodova n je m , p a s je d n e u v e lik i n a s lo n ja č n a č e lu . »Ponudite se vinom «, reče O žujski Zec gostoljubivim gla som . A lis a s e o s v rn u , n o n a s to lu n ije b ilo n ič e g o s im č a ja . » Ja tu n e v id im n ik ak v o v in o « , z am ije ti. » K ad g a i n em a« , o d g o v o ri O žu jsk i Z ec. » O n d a g a b a š n ije ja k o p ris to jn o n i n u d iti« , r e č e A lis a ogorčeno. »K ao što nije baš jako pristojno ni nepozvan sjesti za tuđi sto l« , reče O žu jsk i Z ec. »N isam zn ala da jevaš to sto l« , reče A lisa, » jer je - po sta v lje n z a m n o g o u z v a n ik a , a n e s a m o tro jic u .« 77


»T rebala bi se ošišati«, reče K lobučar. O n je A lisu - već ne ko vrijem e gledao s velikim zanim anjem , i to su m u bile prve riječi. »N e biste sm jeli praviti opaske na račun nečijeg izgleda«, re če A lis a d o n ek le stro g o . » T o je b aš n eo tes an o .« K ad to ču , K lobučar baš razrogači reče oči, sam no o ovo: » K ak v a je razlik a izm eđ u g av ran a i p isaćeg sto la?« »V idi, napokon ćem o se m alo zabaviti«, pom isli A lisa, a n ag las reče: » D ra g o m i je š to ste p o č e li s p italic a m a - n ad a m s e d a ću zn ati p o g od iti.« »M isliš li da ćeš na to znati naći odgovora?« upita O žujski Zec. » M islim b aš tak o « , o d v rati A lisa. » O n d a b i m o rala re ći što m isliš« , n astav i O žu jsk i Z e c. 78

»I hoću«, odgovori A lisa brzopleto, »jer što m islim to i g o v o rim - p a o n d a i g o v o r im š to m is lim , to j e is to .« » N e, n ije isto ni n ajm anje!« reče K lob učar. »O nd a b i se isto tako m oglo reći da 'V idim što jed em ' znači isto - što i 'Je d e m š to v id im '!« »O nda bi se isto tako m oglo reći«, doda O žujski Z ec, »da je 'V o lim s v e š to im a m ' is to š to i 'Im a m s v e š to v o lim '!« »O nda bi se isto tako m oglo reći«, doda P uh, kao - da bun ca u snu, »da je 'K ad god spavam , dišem ' isto što i 'K ad god d iše m , sp av am '!« »K od tebe je to doista isto, ti pospani S piš-M išu«, reče K lobučar, i tu se razgovor prekine, pa društvo nekoliko tre nutaka ostade sjediti bez riječi, dok je A lisa prem etala po gla v i sv e čeg a se m o g la sjetiti o g av ran im a i p isaćim sto lo v im a, a toga baš i nije bilo puno. Š u tn ju je p rek in u o K lo b u č ar. » K o ji je d an as d an u m jesecu ?« u p ita, o k ren umv ši a se p re A lisi. B io je izv ad io sat iz d žep a, p a g a n erv o-zn o p o g le d a v a o , te g a s v a k o m a lo p o tre s a o i p rin oAs io lisau h u . m alo ra zm isli, p a re»Č čeetvrti.« : » G riješi za d v a d an a!« u zd ah n e K lo b u čar. » R ek o h ti d a ne stavljaš m aslac u zupčanike!« doda, lju tilo papogleda O žujskoga Zeca. »A li to je bio najboljim aslac«, odvrati O žujski Z -ec pri ličn o sk ru šen o . »D a, ali je zacijelo pokupio i poneku m rvicu«, progunđa K lo b u ča r. » N isi g a sm io stav lja ti n o ž em za k ru h .« 79

LEWIS CARROLL

O ž u js k i Z e c u z e s a t, p a s e u n j z a g le d a tu ro b n o . O n d a g a n am o či u č aj, p a g a o p et p o g led a; ip ak n ije u sp io sm isliti š to d a b o lje k a ž e , p a je s a m o p o n o v io p r v u m is a o : » A li je to , z n a š , nb aiojb o ljim a s la c .« A lisa m u je, s izv jesno m do zo m radoznalosti, gled k o ala p re ra m e n a . » Č u d n o g li sa ta !« z a m ije ti. » V e li k o ji je d a n u m je se c u , a n e p o k a z u je k o lik o je s a ti!« »A zašto i bi«, pro m rm lja K lo bu čar. »P okazu tvoj sat je li k o ja je g o d in a? « » N a ra v n o d a n e « , o d v ra ti A lis a sa sv im sp rem n o , » a li to je z a to š to is ta g o d in a o s ta je o d je d n o m ta k o d u g o .« » K o dm o je gje is ti s lu č a j« , re č e K lo b u č a r. A lisu sv e o v o siln o zb u n i. K lo b u č a ro v a re če n ica k a o d a nije im ala baš nikakv a sm isla, iak o je, sasv im izv jesno , b ila iz g o v o re n a n a č is to m e n g le sk o m je z ik u . » N isam v as b aš sasv im razu m jela« , reče A lisa n aju lju d n ije š to je m o g la . » N a, P u h je op et zaspao« , reče K lob u čar, p a m u nju šk icu z a li s m a lo v ru ć e g č a ja . N a što S p iš-M iš lju tito z av rti g lav om i re če n e o tv araju ć i oči: » D a k a k o , d a k a k o , b a š s a m to i m is lio re ć i.« »Jesi li već pogod ila zagonetku?« reče K lobučar, pa joj se o p e t o k re n u . »N e, predajem se« , o dv rati A lisa. »I k ak o o nd- a glasi od govor?« » N e m a m n i n a jb la ž e g p o jm a « , re č e K lo b u č a r. 80


» N i ja« , reč e O žu jsk i Z e c . A lisa u m o rn o u z d a h n e . » M islim da b i se v rijem e d alo i p am etn ije utro šiti« , reče, » n o tra titi g a n a p o sta v lja n je z a g o n e tk i b e z o d g o n e tk i.« » K ad b i ti V rijem e po zn av ala k ao ja« , reče K lo b iučar, n i » ne s p o m in ja la tra ć e n je . V r ije žmiveoje .«» N ije m i jasn o « , re č e A lisa . » N aravn o d a n ije!« reče K lo b učar, p a p rez riv o o dm ah nu g lavo m . » U sud io bih se reći d a s V rem en om n ikad - n isi proz b o rila n i riječ i!« »V jerojatno n e«, od vrati A lisa o prezno , » ali sam g a zato , z n a te , u b ija la k a d g o d m i je b ilo d o s a d n o .« » A h ! T o je o n d a to !« re č e K lo b u č a r. » O n o , raz u m ije se , n e trp i d a g a n e tk o u b ija . A li m islim , ak o si s n jim u d o b rim o dn osim a, o no će ti sa satom n apraviti što zaželiš. U zm im o , na p rim je r, d a je d e v e t u ju tro , ta m a n v rije m e d a se pio č n e u č iti; s a d V re m e n u tre b a š s a m o n e š to p riš a p n u ti, i d o k tre p n e š o k o m , za k ru ž i li k a za ljk a ! Jed a n i p o l, ru ča k (» n aDs ato lu !« b a r je s t« , p ro m r m lja O ž u js k i Z e c s e b i u» Tb ra o db ui .)b ilo s u p e r , p a d a « , r e č e A lis a z a m iš lje noon. d»aA, liz n a te o n d a jo š n e b ih b il a g la d n a .« » U p rv i čas m o žd a i ne« , reče K lo b učar, »a li ga - za to m o ž e š d r ž a ti n a je d a n i p o l d o k le ti s e s v id i.« » Jel v i to tak o rad ite?« u pita A lisa . A li K lo bu č ar tu ro b n o zavrti glavom . »N e ja!« odgovori. »A ovog sm o se ožujka zakačili - prije, zn aš, n ego što je p o lu d io ...« (p a p ok aza čajno m žličico m n a O ž u jsk o g Z e c a ), » ... a b ilo je to n a v e lik o m k o n c e rtu š to g a je d a v a la K ra ljic a S rc a , p a s a m m o ra o p je v a ti: 81

LEWIS CARROLL

Trepti, trepti šiši-miš! U toj glavi, što misliš?

M o žd a je zn aš?« » N ik ad ču la n išta n i sličn o « , reč e A lis a. » A d alje, zn aš« , n astav i K lo bu čar, »ide ov ak o: Pod nebom se akrobacnu. Na čajnu mi sličiš tacnu. Trepti, trepti...«

N ašto se puh Spiš-M iš strese, pa u snu zapjeva: »T repti, trep ti, trep ti, trep ti...« p a p ro du ži tako d aleko da su g a m orali š tip a ti d a p re sta n e . »M islim , nisam još pravo ni dovršio prvu strofu«, reče K lobučar, »kad K raljica skoči i dreknu: 'O vo nije ubijanje vre m en a, n eg o n jeg o v o u m o rstv o ! D o lje m u g lav a!'« » S trašn o g li b arb arstv a!« u sk lik n u A lisa. 82


»I sve od tada«, nastavi K lobučar žalobnim glasom , »ono n e ć e b a š n iš ta š to g a z a m o lim ! I s a d je s ta ln o š e st s a ti.« N ašto A lisi u g lav i b aš p ro sin u . » J e li b aš z a to n a sto lu to lik o č a jn o g a su d a ? « u p ita . »D a, baš zato«, odgovori K lobučar pa uzdahne. »Z ato što je staln o v rijem e čaju , a izm eđ u to g a n em a v rem en a d a se o p ere su đ e.« »T o, pretpostavljam , znači da se stalno vrtite u krugu?« reče A lisa. »B aš tako«, reče K lobučar. »S ve dok se suđe ne polupa.« »A li što biva kad se opet vratite na početak?« odvaži se A lisa n a p itan je. »A da prom ijenim o tem u?« ubaci se O žujski -Z ec u raz g o v o r i širo k o zijev n e. » O v o m e v eć z am ara. G lasa m z a to d a n a m m l a d a d a m a is p r ič a p r ič u .« » B o jim se d a n e zn am n ijed n u « , o d g o vo ri A lisa, k o ju je taj p rijed lo g b aš p o šten o u p lašio . »N eka nam je onda ispriča Spiš-M iš«, uskliknuše obojica. » D a j, P u h , p ro b u d i s e !« P a g a z a š tip a š e s o b je s tra n e . S piš-M iš polako otvori oči: » Ja n e sp av am « , reče p ro m u k lim i slab ašn im g laso m . » Č u o sa m , d ečk i, sv ak u v ašu riječ .« » Isp ričaj n am p riču !« reč e O žu jsk i Z e c. » D aj, d aj!« zam o ljak a i A lisa. »I daj m alo požuri«, doda K lobučar, »da ne zaspeš prije kraja.« »Jednom davno živjele tri sestrice«, poče Spiš-M - iš u ve likoj žurbi, »a zvale su se Š ila, Č ipak a i T ila, a ognjište im h lad n o v relo .« 83

LEWIS CARROLL

» Č as h lad n o , čas v relo ?« u p ita A lisa. »H ladno vrelo. Jer kućno im ognjište bijaše bunar hladni.« »U ! A od čeg a su živjele?« upita A lisa, koja se oduvijek jak o z a n im a la p ita n jim a je la i p ila. » O d šip k a« , reč e S p iš-M iš n a tren u tak se za m isliv ši. » O tk u d š ip ak n a d n u b u n ara ? « u p ita A lis a z a č u đ en o . »N a dnu bu-nara bu nar, a nar je šipak«, odgovori P uh sp rem n o . »A li ako su jele šipak znači, zn ači da nisu jele ništa! A ko j e d n u b u - n a r b u - š ip a k , z n a č i d a u n j e m u n e m a n i š t a ! « » O sim šipk a« , reče S piš-M iš. A lisa je pokušala zam isliti kako bi to bilo, živjeti tako neob ičn o, n o to je pitanje toliko zbu ni, d a g a p resk o či i reče: » A li z a š to su ž iv je le n a d n u b u n ara ?« »D aj uzm i još m alo čaja«, reče joj O žujski Zec, i to vrlo gorljivo. »Još ga nisam dobila nim alo«, odvrati A lisa uvrijeđenim g la s o m , » p a g a o n d a i n e m o g uv iš u zee.«ti »H tjela si valjd a reći da ga ne m ožeš m anje«, uzeti reče K lo b u č a r, » je r je v rlo la k o vuišz e otid n išta .« » V a sn itk o n ije p itao za m išljen je« , reč e A lisa . » I tk o je s a d a o so b a n ? « u p ita K lo b u č a r p o b jed o n o sn o . A lisa nije pravo znala što da m u na to odgovori. Z ato se p o slu žila čajem te k ru h o m i m aslacem , p a se o k ren u la S p iš-M išu i p o n ov ila p itan je. » Z a š to s u ž iv je le n a d n u b u n a ra ?« Spiš-M iš je opet m orao na trenutak razm isliti, pa je rekao: » Z a to š to je to b io b u n a r s a s ir u p o m .« 84


» T o ne po stoji!« p očela je A lisa v rlo ljutito, ali - su K lo b u čar i O žu jsk i Z ec p o čeli p sik ati » P s! P s!« , a p u h S p iš-M iš je n a d u ren o z a m ije tio : » A k o n e b u d e š p ris to jn a , p rič a j s i je s a m a .« »N e, m olim te, pričaj dalje!« reče A lisa. »N eću te više p rek id ati. M o žd a stv arn o p o stojed ji ba ar ntak av .« »Jed an, m a da!« rek ao je S piš-M iš s og orčenjem , no ip ak je pristao nastaviti. »I tako su te tri sestrice - i tako su, znate, u čile i ž e d n o u p ija le...« » Š to ?« u p ita A lisa, sasv im zab o rav iv ši n a o b ećan je. »Sirup«, odgovori puh Spiš-M iš, ovaj put sasvim - bez raz m išljanja. » H o ću čistu šalicu « , p rek in e g a K lo b u čar. » P o m ak n im o s e sv i z a je d n o m je s to .« P a s e p rito m i p o m ak n e, a i S p iš-M iš za n jim : O žu jsk i Z ec se sad prem jestio na P uhovo m jesta, a A lisa,- sasvim ne voljko, zauze m jesto O žujskoga Z eca. O d čitavog- je tog po m ican ja sam o K lob učar nešto p ro fitirao, a A lisa je zap rav o došla na gore, jer je O žujski Z ec bio prevrnuo vrč s m lijekom n a sv o j tan ju r. A lisa sv ak ak o n ije željela jo š jed n o m p o v rijed iti S p išM iša, p a je p o čela v rlo o p re zn o : » S v e m i to n ije jasn o . O d ak le su u p ijale taj siru p , o tk u d su g a v ad ile?« » Isk o p aš e n a jp rije s i ru p n i b u n ar« , o b ja sn i K lo b u č a r, » jer k ak av je to b u n ar b ez ru p e? A siru p n i b u n ar d aje siru p , k a o š to v o d n i d aje v o d u .« » P a su iz n jeg a v u k le s iru p ?« 85

LEWIS CARROLL

» A zn ale su i d a v u k u u že k an te iz b u n ara n av u k u p rek o glave.« » M o lim ?« u p ita A lisa u v elik o m ču d u . »K ad bi došao vuk«, objasni Spiš-M iš. »A osim- što su vu kle uže, vukle su i crte. D ok ne bi na crtu stavile -sve što po čin je s M ...« »Z ašto s M ?« u pita A lisa. » A zašto n e?« u p ita O žu jsk i Z ec. N ašto A lisa o stad e b ez riječi. D o ta d a je , m eđ u tim , p u h S p iš-M iš v e ć b io s k lo p io o č i i o tp lo v io u d rije m ; a li, k a d g a je K lo b u č a r u š tip n u o , o p e t je s itn o c ik n u o , p ro b u d io s e i n a s ta v io : » ... s v e š to p o č in je s M , a to su m išo lo v k a, i M jese c, i m išljen je , i m n o štv o -zn ate k ak o se v eli, d a se tu sk u p ilo 'm n o g o b ro jn o m n o štv o ' - jeste li ikada vidjeli da je netko ik ad nacrtao m nogobrojno m noštvo?« 86


»M islim , sad kad m e već pitate«, rekla je A lisa, sasvim zb u n jen a , » n e m islim ...« » O n d a i n e g o v o ri« , reče K lo b u čar. O v a je prostota prevršila m jeru, pa je A lisa ustala sa sil n im g n u š an je m i o tiš la; a S p iš -M iš je sm jes ta p ao u s a n , a n i d ru g i se n isu n i n ajm an je o b a zre li n a n jen o d laz ak , iak o se ona nekoliko puta obazrela, sve u nadi da bi je m ogli zazvati. A li kad ih je zadnji put pogledala, baš su se sprem ali S p iš-M iša strp ati u čajn ik . » M a ne v raćam se ov am o više n i m rtv a!« rekla je A lisa d o k je tražila p u t k ro z šu m u . » T o je n ajg lu p lja čajan k a n a k o jo j s a m b ila u ž iv o tu !« I b aš k ad je to izrek la, o p azila je n a jed n o m stab lu v rata što su v o d ila rav n o u n j. » O v o je v rlo n eo b ičn o !« p o m islila je. »A li tako je danas i sve ostalo. M islim da bih baš i m ogla u ć i.« P a je ta k o i u č in ila . I sad se jo š jed n o m n ašla u d u g o j d v o ran i, -i k raj sta k len o g sto lića. » M islim , o v aj ću p u t b iti p am etn ija« , rek la je u seb i, p a p am etno do hv ati zlatni klju čić, pa o tk ljučala vrata što vode u vrt. Pa se prihvatila grickanja gljive (kom adić je sačuvala u džepu) sve dok se nije sm anjila na otprilike jednu sto p u .* N ak o n to g a je k ren u la u sk im p ro lazo mta, di atad a se napokon našla u prelijepom vrtu, sred živih gredica sa cvi jeć em i h lad n ih v o d o sk o k a.

/ s t o p a o- k o 3 0 c m( O. p . p r .) 87


GLAVA VIII.

KRALJIČINO KRIKETIŠTE

N

a ulazu u v rt sta jaše ve lik i ru žin g rm ; ru že na n je m u b ija h u b ije le , a li s e g rm a b ija h u d o h v a tila tri v rtla ra d a ih žurno o b oje u crv eno .* A lisi se to uč ini v rlo n eo b ičnim , p a p r iđ e d a v id i, i b a š k a d je p r iš la , z a č u je d n o g a o d n jih : » D a j p a z i m a lo , P e tic e ! S v o g si m e z a sv in jio b o jo m !« »N isam ja kriv«, odgovori Petica zlovoljnim glasom . »Sed m ic a m e tr k n u la u la k a t.« N a što je S e d m ic a p o d ig la p o g le d i re k la : » D a j d o s ta v iše , P e tic o ! U v ije k ti je n e tk o d ru g i za sv e kriv!« »B olje ti je šu ti!« odvrati Petica. »B aš jučer čuh - gdje K ra ljic a v e li d a ti tre b a o d sje ć i g la v u !« » A z a š to to ? « u p ita o n a j k o ji s e p rv i b io o g la s io . » N isu tv o ja p o sla, D v ico !« reč e S ed m ica. » N e , n e g bo a š je s u !«re č e P e tic a . » I ja ć u m u re ć i - to je zato što je u m jesto lu k a k u haric i d o n io lu ko v ice tu lipa na .« N ašto 7 hitne kist, i već po čne: »M islim , ako- je što ne p rav d a...« k ad m u p o gled slu čajn o pa dn e n a A lisu k o ja je staOčita aluzija na Rat dviju ruža ili Rat crvene i bijele ruže, niz dinastičkih građanskih ratova u Engleskoj od 1455. do 1487.

jala i gledala ih, zbog čega naglo zastane. Sad se i drugi osvrnuše, pa se svi duboko nakloniše. »Biste li mi mogli kazati«, obrati im se Alisa pomalo bojažljivo, »zašto bojite te ruže?« 5 i 7 ne rekoše ništa, ali zato pogledaše 2. 2 pak poče tihim glasom: »Mislim, činjenica jest, vidite, gospođice, ovo je trebao biti crveni ružin grm, ali smo ga zabunom pobijelili, pa da to Kraljica vidi, onda bi nam, znate, poskidala glave. I kao što vidite, gospođice, mi dajemo sve od sebe, da prije nego što dođe...« U tom trenutku 5, koji je bio zabrinuto gledao preko vrta, uzviknu: »Kraljica! Kraljica!« našto se sva tri vrtlara smjesta bace nauznak. Začuše se mnogi koraci, pa se Alisa okrenu, jer je silno željela vidjeti Kraljicu. 89

LEW1S CARROLL

Najprije dođe deset vojnika s toljagama u rukama. Svi su tijelom bili kao i ona tri vrtlara, pravokutni i plosnati, s rukama i nogama na uglovima. Za njima opet dođe deset dvorjanika, i svi oni bijahu urešeni rombovima, a koračali su sve dva po dva, kao i vojnici. Zatim dođoše kraljevska djeca; ukupno ih bijaše deset, i ti su dražesni mališani samo skakutali držeći se za ruke, u parovima, i oni bijahu urešeni srcima. Iza njih opet dođoše gosti, mahom Kraljevi i Kraljice, a među njima Alisa prepozna i Bijeloga Zeca: koračao je žurno i nervozno, smješkao se na svaku riječ. Prošao je i ne opazivši je. Za njima opet dođe Dečko Srca. Na grimiznom je jastuku od baršuna nosio Kraljevu krunu. I onda napokon, na koncu te duge povorke, eto i Kralja i Kraljice Srca. Alisa nije zapravo znala bi li se i sama morala baciti niče kao i ona tri vrtlara, ali se nije mogla sjetiti da je ikad čula za takvo pravilo o dočekivanju povorka, »a osim toga, kakva korist od povorki«, pomislila je, »ako svi leže niče, tako da nitko ništa i ne vidi?« I tako je ostala stajati na mjestu i čekati. Kad se povorka napokon našla pred Misom, svi su zastali i pogledali je, a Kraljica je rekla oštro: »Tko je to?« Rekla je to Dečku Srca, koji se u odgovor samo naklonio i nasmiješio. »Blesavac!« rekla je Kraljica, pa ljutito zabacila glavu. A onda se okrenula Alisi pa nastavila: »Dijete, kako se zoveš?« »Zovem se Alisa, ako izvoli Vaše Veličanstvo«, reče Alisa vrlo uljudno, pa doda, ali u sebi: »Pa mislim, to je na koncu konca, samo snop karata. Što ih se imam bojati!« »A tko su ovi?« upitala je Kraljica, pa pokazala na tri vrtlara što su ležala oko ružina grma, jer, shvaćate, budući da su ležali nauznak, a šare su im na leđima bile kao i svim 90

ALISA U ZEML]I ČUDESA

ostalima u snopu, nije mogla odrediti jesu li to vrtlari, vojnici ili dvorjanici, ili čak i njezina vlastita djeca. »Otkud da ja to znam?« rekla je Alisa, i sama iznenađena vlastitom smionošću. »Nisu to moja posla.« Našto je Kraljica sva pogrimiznila od bijesa, pa je, paleći je na trenutak pogledom kao da gleda divlju zvijer, zavrištala: »Dolje joj glava! Dolje...« 91

LEWIS CARROLL


»Gluposti!« odgovori nato Alisa, i to vrlo glasno i odlučno, pa Kraljica umuknu.

»Da!« viknu Alisa. »Onda dolazite!« zaurlala je Kraljica, pa se Alisa pridružila povorci, baš se pitajući što sad slijedi. »Lijepa li, da baš lijepa dana!« reče bojažljiv glas sa strane. Koračala je uz Bijeloga Zeca, koji joj je zabrinuto virkao u lice. »Baš lijepa«, reče Alisa. »A gdje je Vojvotkinja?« »Pst! Pst!« reče Zec tihim i žurnim glasom. Pritom se zabrinuto osvrnuo preko ramena, pa se digao na prste, prinio joj usta uhu i prošaptao: »Osuđena je na pogubljenje.«

Kralj joj položi ruku na podlakticu, pa bojažljivo reče: »Razmislite još jednom, draga moja, ta ona je još dijete!« No Kraljica se ljutito okrenu od njega, te reče Dečku: »Okreni ih!« Što Dečko i učini, i to vrlo oprezno, i to nogom. »Diž se!« reče Kraljica vrištavim, glasnim glasom, pa tri vrtlara istog časa skoče na noge, te se počeše klanjati što Kralju, što Kraljici, što kraljevskoj djeci, što svim ostalima. »Dajte prestanite s tim!« zavrišta opet Kraljica. »Od toga mi se sve vrti u glavi.« I tada, okrenuvši se ružinu grmu, nastavi: »Što tu uopće radite?« »Ako izvoli Vaše Veličanstvo«, reče 2 vrlo poniznim glasom, pa se spusti na koljeno, »baš smo počeli...« »Vidim!« reče Kraljica, koja je u međuvremenu već pogledala ruže. »Dolje im glava!« pa povorka nastavi put, ostavivši za sobom samo tri vojnika da pogube nesretne vrtlare, koji potrčaše prema Alisi da ih uzme u zaštitu. »Neće vama nitko sjeći glavu!« reče Alisa pa ih sve stavi u veliki obližnji lonac za cvijeće. Ona su tri vojnika neko vrijeme bazala okolo i tražila ih, a onda šutke odmarširala za ostalima. »A njihove dolje glave?« dreknuh je Kraljica. »Već odoše, ako izvoli Vaše Veličanstvo!« odviknuše vojnici u odgovor. »Onda dobro!« vikne Kraljica. »Znate li igrati kriket?« Vojnici su šutjeli i gledali Alisu, kao da se pitanje očito ticalo nje. 92

»A zašto?« upitala je Alisa. »Niste li rekli 'Živa šteta!'?« upita je Zec. »Ne, nisam«, odgovorila je Alisa. »Jer ne vidim po čemu bi to bilo šteta. Nego rekoh 'A zašto?'« »Ispljuskala je Kraljicu po ušima...« otpoče Zec. Našto Alisa sitno cikne od smijeha. »0, tiho!« prošaptao je Zec uplašenim glasom. »Kraljica će vas čuti! Vidite, bila je prilično zakasnila, i Kraljica je rekla...« »Na svoja mjesta!« dreknula je Kraljica glasom grmljavine, pa su se svi rastrčali na sve strane, sve padajući jedan preko drugog; za nekoliko su se časaka ipak svi razmjestili, pa je igra mogla početi. Alisa je pomislila kako nikad u životu nije vidjela tako neobično kriketište; bilo je svo od grba i jaraka, a lopte pak bijahu živi ježevi, batovi živi plamenci, dok su lukovi bili vojnici koji su se morali izviti, oslonjeni na noge i ruke. Alisi je najteže od svega bilo baratanje s plamencem. Tijelo bi tog flaminga još nekako uspijevala, prilično udobno, 93


LEWIS CARROLL

sta v iti p o d m išicu , d o k b i m u n o g e v is ile, a li k ad b i m u b aš lije po iz ra vn ala v ra t, i sp rem ala se n jeg o v o m g lav o m k resn u ti u ježa, on bi se u pravilu izvio i pogledao je u oči, i to s tako sm eten im izrazom na licu da je naprosto m orala prasnuti u sm i je h . A k a d b i m u sp u stila g lav u , p a k ren u la p o n o v n o , stv arn o bi joj nateglo živce kad bi vidjela da se jež već razm otao, te se sprem a odm igoljiti. A povrh svega toga, kam o god da nam jerila isp u cati ježa , u v ijek b i se n a p utu n ašla ka kv a g rba ili b ra zd a, a presav ijeni su se vojn ici stalno u sp rav ljali i odlazili na d ru gi kraj igrališta, pa je zbog svega toga A lisa uskoro došla - do zaklju čk a d a je to z aista v rlo te šk a ig ra . Ig ra č i s u s v i ig ra li o d je d n o m , n e č e k a ju ć i n a re d , i s v e se vrijem e p rep irali i o tim ali za ježev e. Z a v rlo je- k ratko v ri jem e K ra ljica b ila sva ze len a o d b ijesa, p a je sam-o lju tito g a zila i v ik ala : » D o lje m u g la va !« i » D o lje jo j g lav- a!« i to ot p r ilik e je d n o m u m in u ti. 94

L

A lisa se p o če la o sjećati v rlo ne lag o d no . D a n- e b u d e za b u n e , d o s a d s K ra ljic o m jo š n ija im a la s p o ra , a li je z n a la d a s e to sv a k o g č asa m o ž e d o g o d iti, » i tad a « , p o m is lila je , » što će b iti sa m no m ? O v d je se b aš strašno vese le o dsijec - an ju g la v a , p a je v e lik o č u d o d a ih jo š u o p ć e im a ž iv ih !« P o č e la s e o g le d a v a ti z a n e k a k v im iz la z o m , i pliitaseti se b i m o g la n eo p azic e m ak n u ti, i ba š je tad a u zrak u o p azila n e o b ič n u p o ja v u . U p rv i ju je č a s z a is ta n e o b ič n o z b u n ila , a li n a k o n š to ju je m o trila n e k o lik o č a sa k a , re k la je u se b i: » T o je M a č k a K o ja J e P o je la K a n a rin c a : s a d sb a r im a m k im p rič a ti.« » O nd a, kako ide?« up ita la je M ačk a čim je d o-bila do v olj n o u s ta z a ra z g o v o r. A lisa je priče k ala d a jo j se po ja ve i o či, p a k-im n u la g la v o m . » N em a jo j n ik a k v a sm isla išta g o v o riti« , p o m islila je , » d o k se n e p o jav e u ši, ili b ar jed n o .« Jo š tren u ta-k , p a se p o javila i čitava glava, i tada je A lisa spustila p lam en ca, p a se ra sp rič ala o ig ri, je r jo j je b ilo jak o d rag o da je n etk o slu ša . M ač k a je p a k o č ito sm a tra la d a je se v id i i p rev iše , p a se o d n je n ije v iš e p o ja v ilo n išta . » N e č in i m i se d a u o p će ig raju p o šte n o « , p o č e lai je A lisa , to p rilično g un drav im to no m , » a sv i se tako strašndoa sv ađa ju , n ik o g a i n e č u je š - a o s im to g a , k a o d a i n ekmaka vbiha š n i p o se b n ih p rav ila ; ili ih se b a r, ak o ih i im a , nbea šd rž n itk i -o a n e m a š p o jm a k o lik o te to m o ta š to je s ažviv.p rib T akoor je p rim jerice n a d ru g om k raju ig rališta lu k bkih roz k oji m o ra la p r o ć i u s lje d e ć o j ru n d i - i s a d s a m b lup a š tre iti b a la K raljičina ježa, sam o što je p ob jegao kad je vidio k ak o m og a do laz i!« 95

LEWIS CARROLL

I ka ko ti se sv iđ a K ra ljic a?« u p ita la je M a čk a tih im g lasom . »U opće m i se ne sviđa«, odgovorila je A lisa. »O na je takoo p asn o ...« i b a š je u to m tren u tk u o p azila d a jo j se K ra ljic an a š la tik z a le đ im a , te d a s v e to s lu š a , p a je n a sta v ila : » b...liz u p o b jed i, d a se p itam im a li u o p ć e i sm isla d alje ig rati.« K ra ljic a se n a sm ije š ila i p ro šla . »S kim ti to zapravo pričaš?« upitao je K ralj i prišao A lisi, p a s e s v e lik im z a n im a n je m z a g le d a o u M a č k in u g la v u . »T o je m oja prijateljica - M ačka K oja Je Po jela - K an arin c a « , re k la je A lisa . » D o p u s tite d a v a s u p o z n a m .« » N e sv iđ a m i se n i n a jm a n je « , re č e K ra lj, » n o a k o b a š ja k o ž e li, m o ž e m i p o lju b iti ru k u .« » R a d ije n e b ih « , re č e M a č k a . » N e b u d i d rsk a« , o d g o v o rio je n a to K ra lj, » i n e g led a j m e ta k o !« I v e ć s e s a k rio iz a A lise . » I m a ča k m o že g led ati b isk u p a, p a on d a v aljda i m ačk a k ra lja « , reč e A lisa . » P ro č ita la sa m to u je d n o j k n jiz i, sa m o v iš e n e z n a m k o jo j.« »M islim , treb a je u kloniti« , reče K ralj vrlo o dlu - čnim g la so m , pa d oz ov e K raljic u , k o ja je b aš p ro la zila . » M ilo ! V o lio b ih d a m a k n u tu m a č k u ! « A K raljica je znala sam o za jedan način rješavan ja sv ih te šk o ć a , k ak o m a lih , tak o i v e lik ih . » D o lje jo j g la v a !« re k la je i n e o s v rn u v š i s e . » Id em po k rv n ik a , sam ću ga d ov esti« , re če -K ralj u sh i ć e n o , p a s e ž u r n o u d a lji. A lisa je pom islila kako bi se m ogla vratiti da vidi kako nap redu je igra, jer je u d aljin i začu la K raljič in gla s gd je vrišti 96


od bijesa. V eć je bila ču la k ak o je tri ig rača od red - ila za po gu b ljen je zato što su p ro p u stili sv o j red , i sv e jo j se to sk up a n ije sv iđ a lo b a š n i n a jm a n je , je r s e ig ra lo ta k o z b rk an o d a nik ad nije znala je li n a nju red ili n e. I tako je po šla potražiti svog ježa. J e ž s e , m e đ u tim , b a š b io u h v a tio u k o š ta c s -d ru g im je ž o m , š to se A lis i u č in ilo p ra v o m z g o d o m d a je d n o g n a p u c a 97

LEWIS CARROLL

u drugog. N evolja je bila sam o u tom e što se njezin plam enac već bio odšetao na drugi kraj vrta, i tu ga je A lisa vidjela kako b ezu sp ješn o p o k u šav a u zletjeti u k ro šn ju . D o k je u h v atila p lam en ca i v ratila g a, d v o b o j je ježev a već bio gotov, i oba su se ježa izgubila: »ali to i tako ne znači m n o g o « , p o m islila je A lisa, »jer su s o v e stran e ig rališta v eć i tako o tišli svi lu ko vi.« I tako g a je gu rn ula p od m išicu , ed a jo j n e b i o p et p o b jeg ao , p a se v ratila n a jo š m alo ra zg o v o ra s prijateljico m . A kad se vratila do M ačke K oja Je Pojela K anarinca, iz nenadila se opazivši da se oko nje skupilo veliko m noštvo. U pravo je aktualno bilo natezanje izm eđu krvnika, K ralja i K raljice, i svi su oni govorili u isti čas, dok su svi ostali bili sa sv im tih o , i o č ito s u s e o s jeć a li v rlo n e lag o d n o . Č im se A lisa pojavila, odm ah je svo troje pozvaše da ra zriješi spor, pa joj izlo žiše svoje razlog e, no kako- su svi go vorili u isti čas, vrlo je teško m ogla razabrati što to zapravo zbore. K rv n ik je tv rd io d a se g lav a n e m o že o d sjeći ak o n em a tije la o d k o je g b i se m o g la o d sje ći, te d a s e jo š n ik ad n ije s re o s ta k v im s lu č a je m , k a o i d a s e p o d s ta r e d a n e s tim i n e k an i u p o zn av ati. K ralj je p ak tv rd io d a se sv em u što im a g lav u ta g lav a m o ž e i s k in u ti, i d a d o s ta v iše g lu p o s ti. K raljica je n ap ok on tvrdila, ako n ešto ne po dukzm u u u ro o dm ah , d a će dati p og ubiti sv e u ok olo. (I b aš je ta zadn ja rečenica i izazvala toliku ozbiljnost i zabrinutost u čitavom d ru štvu .) A lis a p ak n ije zn a la sm isliti n išta b o lje n eg o : 98


»N jezina je gazdarica i tako V ojvotkinja, pa je- onda naj b o lje p itati n ju .« »V ojvotkinja je u zatvoru«, reče K raljica krvniku, »daj je o v am o .« N ašto k rv n ik o tp erja k ao o d ap eta strelic a. Č im se o n , m eđ u tim , izg u b io , M ačk a je p o čela b lijed iti, a u tren u tk u k ad se v ratio u d ru štv u V o jv o tk in je, n estad e je i sasv im . Z ato se K ralj i k rv nik b ijesno rastrčaše -na sve stra n e , d o k s e o stata k d ru š tv a v rati ig ri.

99


G L A V AIX .

PRIČA LAŽLJIVE KORNJAČE

M

o že te si m isliti k ak o m i je d rag o što v as o p e t v id im , d rag a sta ra m oja!« rek la je V o jvo tk inja , p a srd ačn o u h v a tila A lis u p o d ru k u , n a š to o b je o tiđ o š e . A lisi je bilo drago što ju je zatekla u tako prijaznom ra sp o lo ž en ju , p a p o m islila d a je o n a k o d iv lja , k ad- su se o n o m a d u p o z n a li u k u h in ji, b ila v je r o ja tn o s a m o z b o g p a p ra . » D a samja V o jv o tk in ja« , re če u sebi (iak o n e b aš ton o m k o ji je iz ra ž a v a o ja k o s tv a rn u n a d u ), » ja u k u h in ji n e b ih u o p ć e d rža la p ap a r. T a ju h a je i b e z n jeg a sa sv im d o b ra -m o žd a su lju d i b aš zb o g n jeg a ta ko za pa ljiv e n arav - i« , n asta v ila je , te se i siln o p o v ese lila što je p ro n a šla n o v o p ra v ilo , » d o k su z b o g o c ta ta k o k ise li - a o d k a m ilic e ta k -o o g o rč e n i d o k - d o k s u d je c a ta k o s la tk a b a š z b o g k a r a mb ie la . K a d b a r to lju d i z n a li; o n d a , z n a te , n e b i n jim e to lik rili...« o šk rta U to m je času v eć b ila sa svim zabo rav ila n a V o jvo tk in ju , p a s e m a lo p r e n u la k a d j e k ra j u h a z a č u la n je n g la s . » O č ito o n eč em ja k o ra zm išlja te , d rag a m o ja , zb o g če g a ste za b o rav ili g o v oriti. N e m o g u va m o v o g časa reć i k ak va je u to m e p o u k a , a li ć u s e s ig u rn o s je titi.« » M o žd a je i n e m a« , o d v a ž ila se A lisa . 100

»N o dajte, dajte, dijete drago !« reče V ojvotkinmja.u »U sve im a n e k a k v a p o u k a , s a m o je tr e b a n a ć i.« P a jo s eš p r ip ila tje šn je u z A lisu . A lisi nije b ilo d ra go d a se u z n ju to lik o stišće . K a o p rv o zato što je V o jvo tkin ja b ila upravo stravičnoružna, a kao dru g o , z a to š to je b ila v is o k a ta m a n d o v o ljn o d a o s lo n i b ra d u n a n jezin o ra m e, a ta je b rada b ila neu g od n o tv rd a. K ak o , m e đ u tim , n ije ž e lje la b iti n e p ris to jn a , p o d n o s ila je to k a k o je n a jb o lje z n a la i u m je la . » Ig r a s a d a k a o d a je k re n u la m n o g o b o lje « , r e č e . » Istin a« , o d go v o ri V o jv o tk in ja, » a p o u k a u to m e g la si... '0 , lju b a v je , lju b a v je , lju b a v je o n o š to o k re ć e s v ije t!'« » A n etk o je d ru g i rek ao « , p ro šap ta A lisa , » d a se sv ije t o k re ć e z a to što sv a tk o g le d a s v o ja p o sla !« 101

LEWIS CARROLL

»N o dobro! T o m u ga zapravo dođe na isto«,- reče V oj v otkinja pa svo ju tv rd u b radu zako p a još d ub lje A lisi u ram e, te d o d a : » a p o u k ato um e g la s i... 'P o b rin i s e z a s m is a o , a r ije č i ć e s e p o b rin u ti s a m e z a s e b e .'« »K ako sam o voli otkrivati pouke u svem u!« reče A lisa u sebi. » R ek la b ih d a se zacijelo ču d ite što v as n isam o b u jm ila o ko pasa« , reče V ojvo tk in ja nako n stan k e, » a razlo g je tom e što jo š n isam n acistu g led e rasp o lo žen ja v ašeg p lam en ca. S m ijem li izv ršiti m ali p o k u s?« »M ožda grize«, odgovorila je A lisa oprezno, jer joj uopće n ije b ilo d o p o k u s a. » B aš tak o « , o d g o v o ri V o jv o tk in ja, » jer g rizu i p lam en ci i g o rčic a. A p o u k a u to m e g lasi: 'S v ak a p tica sv o m e jatu .'« » S am o što g o rčica n ije p tica« , zam ijeti A lisa. »U pravu ste, kao i obično«, odvrati V ojvotkinja. »K ako sa m o d o b ro b istrite p o jm o v e!« » M islimd a je g o rčica m in era l« , reč e A lisa . »N aravno da jest«, odgovori V ojvotkinja, koja -je, po sve m u sudeći, bila sprem n a prihvatiti svaku A lisinu tvrdnju, »jer tu u blizini im am o veliki rudnik gorčice, vad e je iz jam e. A p o u k a u to m e g la s i: 'V iš e ja m i, m a n je u ja m i.'« »0, znam !« uskliknula je A lisa, koja nije ni slušala što V ojvotkinja govori. »G orčica spada u povrće. N e izgleda baš tak o , ali jest.« » S asv im se s v am a slažem « , reče V o jv o tk in ja, » a p o u k a u to m e g lasi: 'B u d i što se p retv araš d a jesi' ili, ak o v am je d ra ž e je d n o s ta v n ije : 'N ik ad i n e p o m išljajte d a b u d e te d ru 102


kčiji od do jm a što ga stvarate, k oji ne sm ije b iti druk čiji od onog pod kakvim vas doživljavaju ili bi m ogli doživljavati dru gi, kad biste stvarali dojam drukčiji od onog koji nije drukčiji od vašeg p on ašan ja u sklad u s d ojm o m što ga stvarate ili b i ste treb ali stv arati.« »Č ini m i se da bih to m nogo bolje razum jela«, reče A lisa v rlo u lju d n o , » d a to v id im n ap isan o . B o jim se, m eđ u tim , d a to , o v ak o k ak o ste to izrek li, b aš i n isam sasv im razu m jela.« » N ije to n išta p re m a o n o m što b ih m o g la izg o v o riti d a m i se sam o hoće«, odgovori V ojvotkinja vrlo sam- o zadovolj n im g laso m . »M olim vas, nem ojte se truditi da to izrečete u im alo duljem o b lik u « , reče A lisa. »0, m a kakav trud!« reče V ojvotkinja. »Sve što- sam izre k la , s h v a tite k a o m o j m a li d a r.« » Jeftin a li d ara!« p o m isli A lisa. » A li m i je d rag o što b ar za ro đ en d an n e d o n o se tak v e d aro v e!« Ip ak se n ije o d v ažila to izreć i i g lasn o . »O pet razm išljate?« upitala je V ojvotkinja pa -joj još jed n o m u r a m e z a b ila s v o ju tv rd u m a lu b r a d u . » P a im am p rav o razm išljati« , o d g o v o rila je A lisa o štro , je r s e v e ć p o č e la p o m a lo b rin u ti. »N a to im ate točno toliko prava«, odgovorila - je V ojvot k in ja, » k o lik o i v rb a d a ro d i g ro ž đ e , a p o u k a...« A li tu, a na A lisino veliko iznenađenje, V ojvotkinji najed n om zam re g las, i to b aš u sred n jezin e om iljen e riječi, »p ou k a« , a ru k u k o jo m se b ila p o d vu k la p o d n jezin u n ajed n o m obuze drhtavica. A lisa podiže pogled, i gle, pred njim a je sta103

LEW1S CARROLL

ja la K r a ljic a , r u k u p r e k r iž e n ih n a p r s im a , i m r š tila s e k a o o lu jn i o b lak . »L ijepa li dana, V aše V eličanstvo!« započe V ojvotkinja ti h im , s la b a š n im g la s o m . »A sad vas lijepo u po zoravam « , zaderala se K raljica, pa z a ta b an ala p o tlu , » ili id e te v i ili id e g lav a , i to u ro k u k ek s! P a sa d b ira jte !« P a je V o jv o tk in ja i iz a b ra la , i u č a s u je v e ć n ije b ilo . » V ra tim o se ig ri« , re k la je K raljic a A lisi, a A lisa se p a k b ila to lik o u p la šila da n ije m o gla p ro zb o riti n i riječi, - te je p o la k o k re n u la n a tra g z a n jo m n a k r ik e tiš te . D ru g i su gosti isko ristili K raljičinu od sutno st pa se izvalili u h la d u . P a ip a k , č im s u je u g le d a li, ž u rn o s u s e v ra tili ig ri, i to n a k o n što je K ra ljic a sa m o sp o m e n u la d a b i ih tre n u tak o k lije v an ja m o g ao sta ja ti g lav e . Z a sve v rijem e ig re K raljica se n ije n i n a tren utak ok an ila sv a đ e s d ru g im ig rač im a i d relje n ja u stilu » D o lje m u g la v a !« i »D o lje jo j g lava!« O n e pak ko je b i osud ila sm jesta bi uzaptili vo jn ic i, k o ji bi, d akako , zbo g to g a m ora li p resta ti izig rav ati lu k o v e , ta k o d a ih p o s lije p o la s a ta v iš e n ije n i b ilo , a s v i su igrači, s izn im ko m K ralja, K raljice i A lise v eć- bili za b ra v o m i o s u đ e n i n a p o g u b lje n je . A o n d a se i K ra ljica o ka nila ig re p a, ve ć b ez d ah a, rek la Alisi: » Jesi li v eć v id je la L až ljiv u K o rn»jač N eu? « ,« re č e A lis a . » Ja i n e z n a m š to je to .« » T o je o n a k o rn ja ča k o ja rad i lažn u ko rn ja čin u ju h u« , odgovori K raljica. 104


» N ik a d n i č u la n i v id je la « , re č e A lisa . »O n d a id em o« , re če K raljica. »Ispričat ću ti -n jezin u p o vijest.« B aš kad su odlazili, A lisa je čula kako K ralj veli - tihim gla so m , o b ra ć aju ć i se č ita v o m d ru štv u : » S v i ste p o m ilo v an i.« N ašto je u seb i rekla: »V idi ovo, to je baš e fino!« jer je zbog to lik o g b ro ja p o gu b ljen ja što ih je K raljica b ila n ared ila, b ila b a š n e s re tn a . V rlo brzo naiđoše na G rifona, koji je na suncu spavao kao klada . (A ak o n e zn ate što je to grifo n, sam o po gled ajte slik u .) » D a j se d ig n i, m rcin o lijen a!« reč e K ra ljic a. » I o d v ed i m la d u d a m u d o L a ž ljiv e K o rn ja č e d a č u je n je z in u p r ič u . A ja s e m o ra m v ra titi d a a ra n ž ira m ta p o g u b lje n ja k o ja s a m b ila n aredila .« P a o d e, ostav lja ju ć i A lisu s G rifo n o m . A lisi se o n n a iz g le d b a š n ije s v id io , a li je p o m is lila k a k o , u c je lin i 105

LEWIS CARROLL

g le d a n o , s n jim n ije n iš ta o p a s n ije n o s k rv o ž e d-n o m K ra lji c o m , p a je o s ta la i p o č e k a la . G rifon je sjeo i protrljao oči. Ispratio je pogledom K raljicu d o k s e n ije iz g u b ila iz v id a , p a s e z a s m iju ljio . » 0 , d a s m iju rije !« re k a o je , n a p o l z a s e b e , n a p o l z b o g A lise. » K ak v eto sm iju rije? « u p ita A lisa. » M is lim , tonsjo m « re , č e G r ifo n . » S v e je to s a m o n jo j u g lav i, čitav a ta p riča. O n i, znaš, nik ad n e po g ub e n ik og a. Id e m o !« »O vd je svi staln o g ov ore 'id em o!'«, p om islila je- A lisa, n a k o n što je p o lak o k re n u la za n jim . » N ik ad m i u ž iv o tu n isu to lik o z ap o v ije d ali, n ik ad a !« N isu o tišli dalek o, k ad u d aljini ugledaše L ažljiv čuu K orn ja g dje sam o tn a sjed i n a ru b u litice , a k ad su jo j prišli b liže , A lis a ju je č u la g d je u z d iš e k a o d a jo j s e s r c e c ije p a . » Š to je to lik o tiš ti? « u p ita la je G rifo n a , a o n- jo j je o d g o vo rio , sk o ro istim rije čim a k ao i m a lo čas: » S v e je to sa m o n jo j u g lavi, čitav a ta priča. N išta nju , zn aš, n ikad a n e tišti. Idem o !« T ako priđoše L ažljivo j K ornjači, i ona ih pog leda krupn im o č im a p u n im s u z a , a li n e r e č e n i š ta . » O va tu m lad a dam a« , reče G rifo n , » želi ču ti tv oju p riču , že li z aista .« »O nda ću joj je i ispričati«, reče Lažljiva K ornjača dubokim , šu p ljim g laso m . » S jed ite o b oje, ali n i rije či d o k n e zav ršim .« I ta k o su i sje li, p a n e k o lik o tre n u ta k a n itk o n e iz g o v o ri ni riječi. A A lisa p om isli: »N ije m i jasn oikad k akzavršiti o će a k o n ik a d n e p o č n e .« P a ip a k s trp ljiv o p rič e k a . 106

ALISA U ZEML]I ČUDESA

» Jed no m « , re če L ažljiv a K o rn jača n apo k on , po p rativ ši to d u b o k im u z d a h o m , » ja b ija h is tin s k a K o rn ja č a .« P o slije tih riječi u slijed i v rlo d u ga šu tn ja, p o p ra ćen a tek po v re m e n im G rifon o v im usk lic im a » H jck rrh !« te- staln im te šk im K ornjačin im jecajim a. A lisa je već b ila n a rubu tog a da u stan e i k až e : » H v a la v am , g o sp o đ o , n a v ašo j zaista z an im ljiv o j p rič i« , a li n ije se m o g la o th rv a ti m is z alic ije d alotu im a j o š n e š to , p a je n a s ta v ila s je d iti i n e u p a d a ti u r ije č . »K ad sm o još bile jako m ale«, nastavi L ažljiva K ornjača n a p o k o n , sad v e ć sm iren ije , ia k o b i i d a lje zn a la p o v re m en o z aje cati, » išle sm o u šk o lu u m oru . A u č itelj n am b ijaše sta ra k o r n ja č a - z v a li s m o g a P o d u č ite lj, ia k o to n ije b io .« » A za što , k ad je b io ? « u p ita A lisa . »N ije bio jer je učio nas, a ne pod!« rekla je Lažljiva K or n ja č a lju tito . » S tv a rn o s i d o s a d n a !« »Trebala bi se stidjeti što postavljaš tako glupa pitanja«, pri d ru ž i se sad i G rifo n . Z a tim su o b o je n a s ta v ili sje d iti u m u k u i gledati sirotu A lisu , kojoj je bilo da propadne u - zem lju . N a pokon G rifon reče Lažljivoj K ornjači: »V ozi dalje, stara - m oja! N e m am o za to č itav d an !« N ašto o n a n astav i ov im rije čim a: » D a , išli sm o u šk o lu u m o ru , iak o ti u to m o ž d a n e vjeru ješ...« » T o n ik a d n is a m re k la !« p re k in u la ju je A lis a . »Je si« , reče L až ljiv a K o rn ja ča . » D a j je z ik z a z u b e !« d o d a o je G rifo n p rije n e g o što se A lisa stig la p o n ov n o o glasiti. A L a žljiv a K o rn jač a n a stav i: » D o b iv a le sm o n a jv išu n ao b ra z b u - z a p ra v o sm o sv ak i d a n iš le u š k o lu ...« 107

LEWIS CARROLL

» I ja sam išla u šk o lu« , reče A lisa. »N e biste se zb o g tog a m o ra li d rž a ti ta k o v a ž n o .« » I im a li ste d o d atn e p re d m e te ?« u p itala je L ažljiv a K or n ja č a p o m a lo z a b rin u to . » D a« , o d g o v o ri A lisa . » U č ili sm o fran c u sk i »I i sv ira ti.« p rati?« u p ita L a žljiva K o rn jača . »N i slu ča jn o !« o d vrati A lisa ind ig n iran o . »A h ! O n d a to i n ije b ila b aš n ek a šk o la « , o d v ra ti L a žljiv aK o rn ja č a to n o m v e lik o g o la k ša n ja . » A m i, m is lim , m i sm o 108


n a k ra ju sa tn ic e im a li 'fra n cu sk i, gilazb p raennjei - d o d at no .'« » T o v a m b aš i n ije jak o tre b a lo « , re če A lisa , » s o b z iro m n a to d a s te ž iv je li n a d n u m o r a .« »Ja si to nisam ni m ogla priuštiti«, odgovori L -ažljiva K or n ja ča i d u b o k o u zd a h n e . » Ja sam u č ila sa m o o sn - o v n e p red m ete.« » A ti su ?« u p ita A lisa . »R itanje i klisan je, naravno, to kao prvo«, odvrati L ažljiva K o rn jača, » a o nd a i osn ov n e račun ske o peracije - jajan je, o d u ž iv an je , g lo ž en je i d re ljen je .« »Još nikad nisam čula za 'jajan je'«, odvažila se A lisa. » Što je to ?« N a š to G rifo n z a p re p a š te n o d iž e o b je ša p e . »K ako ! N ik ad ču la za jajan je !« u sklik n u on . »A li v aljd a z n a š š to je k a lja n je ? « »Z nam «, reče A lisa, ali ne baš sigu rno. »K aljanje - je pro iz v o d n ja k a lja z a k a lje v e p e ć i.« »O nda što pitaš« , nastavi G rifo n . » A ko ne znaš - što je ja ja n je , o n d a s e o b je s i.« T o A lisu baš nije potak lo na n ov a p itanja o tom e, pa se o k ren u la L až ljiv o j K o rn jači i u p ita la : » A što ste jo š u č ili? « »M islim , im ali sm o još i histeriju«, odvratila je L ažljiva K o rn jača, pa počela sve na peraje bro jati predm ete. »H isteriju s ta ru i m o d e rn u , i m o rep is, p a p ik a n je - u č ite ljica n a m je p ik a n ja b ila je d n a s ta ra ig lic a , o n a n a s je n a u č ila š to su to trta , p o re z i ra z n i p a p ir i.« 109

LEWIS CARROLL

»I kako je izgledalo to pikanje?« upita Alisa. »Mislim, to ti teško mogu reći«, odgovori Lažljiva Kornjača, »jer imam debelu kožu. A Grifon to nikad nije naučio.« »Nisam za to imao vremena«, odvrati Grifon, »a osim toga sam išao u klasičnu. A školu je držao neki stari rak, ali stvarno star.« »Ja k njemu nikad nisam išla«, reče Lažljiva Kornjača pa uzdahnu. »On je, vele, bio jak u lamentištini i grčenju od smijeha.« »Bome i jest, bome i jest«, reče Grifon pa i sam uzdahnu, našto oba stvora sakriju lice u šape. »I koliko ste sati imali dnevno?« upita Alisa, jer joj se žurilo promijeniti temu. »Prvi dan deset sati«, reče Lažljiva Kornjača, »sutradan devet, deset ili jedanaest, treći osam, devet, deset, jedanaest ili dvanaest, i tako dalje.« »Neobična li rasporeda!« uskliknu Alisa. »Zato se to i zove raspored«, zamijeti Grifon, »zato što se na kraju raspo svaki red.« Ta je misao za Alisu bila sasvim nova, pa se malo zamislila prije nego što je opet progovorila. »Ali ste tako nakon jedanaest dana došli i do nule, pa je sigurno bio slobodan dan?« »Naravno da jest«, odvrati Lažljiva Kornjača. »A što je onda bilo dvanaesti?« upitala je Alisa vrlo gorljivo. »Dosta više o učenju«, prekinuo je nato Grifon razgovor vrlo odlučnim glasom. »A sad joj ispričaj nešto o igrama.« 110

GLAVA X.

UMORENI PLESAČI

L

ažljiva Kornjača je duboko uzdahnula, pa povukla peraju preko očiju. Pogledala je Alisu, pokušala nešto izgovoriti, ali su joj jecaji na nekoliko trenutaka zagušili glas. »Kao da joj je zapela kost u grlu«, reče Grifon pa je stade tresti i tući šakom u leđa. Lažljivoj se Kornjači napokon vrati glas, pa ona, dok su joj suze ćurkom tekle niz lice, nastavi: »Možda baš niste puno živjeli ispod mora...« (»Nisam«, reče Alisa), »i možda se nikad niste upoznali s jastogom...« (Alisa je već htjela reći »Samo sam jednom probala...« ali se u zadnji čas suzdržala i rekla: »Ne, nikad.«) »... te stoga ne možete imati ni pojma kako je prekrasna kadrila jastoga, takozvani ples umorenih plesača!« »Ne, zaista nemam«, reče Alisa. »A kakav je to ples...« »Mislim«, reče Grifon, »najprije se duž obale napravi vrsta...« »Dvije vrste!« uskliknu Lažljiva Kornjača. »Tuljani, kornjače i tako dalje, i onda, kad s puta maknete sve morske klobuke...« »A to obično zna potrajati«, upadne joj u riječ Grifon. »... napravite dva koraka naprijed...« »A svatko za partnera ima jastoga!« uskliknu Grifon. lll

LEVVIS CARROLL


»Naravno«, reče Lažljiva Kornjača, »dva koraka naprijed, pa se okrenete partneru...«

»Možeš ipak malo brže?« reče salpa pužu. »Dupin nam je za petama, zubi rep mi stružu. Gle jastoge i kornjače, veseli ih nosi b'jes! Dame sjede na oblutku - jeste, molim, vi za ples? Jeste, niste, jeste, niste, jeste, niste, jeste li za ples? Jeste, niste, jeste, niste, jeste, niste, jeste li za ples? Vi nemate stvarno pojma, kakvu radost nama čini Kad nas uzmu, pa nas bace, ka modroj pučini!« Al puž reče: »Predaleko!« - iz oka mu iskra kres Reče salpi hvala lijepo, ali nisam baš za ples. Nisam, ne bih, nisam, ne bih, nisam, ne bih, nisam baš za ples. Nisam, ne bih, nisam, ne bih, nisam, ne bih, nisam baš za ples. »Što je važno kak daleko?« ljuskava će prija. »Obala je druga tamo, nebo gdje se svija. Francuskoj smo bliži od Engleske što dalje napravimo tres: Stog ne blijedi, ljubljen pužu, nego dođi, idemo na ples! Jesi, nisi, jesi, nisi, jesi, nisi, jesi li za ples? Jesi, nisi, jesi, nisi, jesi, nisi, jesi li za ples?«

»... promijenite jastoga, pa se vratite istim redom«, nadoveže se Grifon. »I tada, znate«, nastavi Lažljiva Kornjača, »zavrtite...« »Jastoge!« uzviknu Grifon, pa skoči u zrak. »... i onda ih umorite...« »Pa zaplivate za njima!« uskliknu Grifon. »Pa u moru umoreni izvedete salto mortale!« podvrisnu Lažljiva Kornjača, te stade divlje potcupkivati. »Opet promijenite jastoge!« uskliknu Grifon. »I zatim opet na kopno i - to je kraj prve figure«, reče Lažljiva Kornjača, a glas joj naglo pade. I sad ta dva stvorenja, koja su počela hopsati kao poludjela, opet sjedoše tužno i tiho pa pogledaše Alisu. »To je zacijelo vrlo lijep ples«, reče Alisa smjernim glasom. »Bi li ga voljela malo vidjeti?« upita Lažljiva Kornjača. »Itekako«, reče Alisa. »Da vidimo prvu figuru!« reče Lažljiva Kornjača Grifonu. »Snaći ćemo se, znate, i bez jastoga. Tko će pjevati?« »0, ti pjevaj«, reče Grifon. »Zaboravio sam riječi.« I sad počeše svečano plesati oko Alise, krug za krugom, pa bi se svako malo, kad bi se mimoišli preblizu, okrenuli na prstima, pa zamahali prednjim šapama da udare takt, dok je Lažljiva Kornjača pjevala ovako, vrlo i sporo i tužno:

112

»Hvala, taj ples je bilo zaista zanimljivo pogledati«, reče Alisa, a zapravo joj je bilo jako drago što je s tim napokon gotovo, »a jako mi se svidjela i ta neobična pjesma o salpi!« »0, što se tiče salpi«, reče Lažljiva Kornjača, »njih... njih si zacijelo vidjela?« »Da«, reče Alisa, »često sam ih vidjela na tanju...« pa se u zadnji čas zadrža. 113

LEWIS CARROLL

»N em am pojm a gdje vam je taj T anj«, reče L ažljiv a K or n ja č a , » a li a k o s i ih ta k o č e sto v iđ a la , o n d a z a c ije lo z n a š i k ak o izg le da ju .« » M islim d a zn am « , od g o vo ri A lisa zam išljen o . » R ep o v e d r ž e u u s t im a i u v a l ja n e s u u b r a š n o .« »G led e brašna zacijelo se varaš« , reče L ažljiva K orn jača, » je r b i b ra šn o sp ra lo m o re . A li rep o vdio sisutaim u u stim a , a razlog je tom e...« I tu L ažljiva K o rnjača zijevnu i sk lopi oči. » R e c i jo j š to je to m e ra z lo g i s v e te p rič e « , re č e G r ifo n u . » R az lo g je« , re č e G rifo n , » š to za ista o n ep le šu s ja s-to zim a. I zb o g to ga ih , ka d se u m o re, u m ore. I zb og to g a o d le te d a le k o u m o r e . I ta k o im s e r e p z a b ije u u s ta . P a g a v iš e n e m o g u iz v a d iti. T o je s v e .« 114


» B a š v am h v ala« , reč e A lisa, » b ilo je b aš zan im - ljivo . N i k a d n is a m to lik o n a u č ila o s a lp a m a .« » R eć i ću ti ja i v iše , ak o želiš« , reč e G rifo n . »-Z n a š li, re c im o , d a je s a lp a v rh u n s k a r ib a ? « » Z a to s a m v e ć č u la , s a m o n e z n a m z a š to .« » V rh u n sk a je z a to š to d o la z i s v rh u n c a , to je- b a re m s a s v im ja s n o .« » K a k o to ? O tk u d to z n aš? « » Z a to š to je sa lp a s A lp a , a p o z n a to je d a s u- b a š n a A l p am a n a jv iši v rh u n c i. Z a rib u v rije d i što je g o re to je b o lje .« » A što je d o lje ?« » N ije g o re . A z n a š li k o je s u r ib e o d m a h iz a n je ? « A lis a s e s a s v im z b u n ila i s a m o o d m a h n u la g la v o m . » U g o ri, je r ž iv e u g o ri.« »U gori? V rsta jegu je?« » V rsta je g u je ? N ije v rsta g u je .« S a d s e A lis a o p r e z n a o o s v r n u la snt ar asnv e , i m a lo p rič e k a la p rije n e g o š to je o d g o v o r ila . » P a n is a m n i r e k la d a je v r s ta g u je , n e g o je g u je ! G u ja je g u ja , a je g u ja je je g u ja !« » Je g u ja n ije g u ja . K a k o m o ž e š re ć i d a je g u ja je g u ja !« » D o b ro , p u stim o to « , re če A lisa v e ć p o m a lo u m o rn o . » A k a k o s u s A lp a s tig li u g o r i u g o r i s a lp a ? « »C ipal-cugom , naravno«, odgovori G rifon već m alo lju tito . » T o b i ti m o g a o re ć i sv a k i m o l, d a m o re n isu d e m o lira li.« » K a k o s u m o re m o g li d e m o lira ti? « z a č u d i s e A lis a . » L ije p o « , o d g o v o ri G r ifo n , » iz lo v ili s v e m o lo v e , p a je m ore o stalo d em o liran o . A to što je o sta lo to i n isu m o li, n eg o 115

ALI SA

n ek ak v i p iš-m o li. O sim o n ih k o ji su p o b je g li n a o b a lu i p re ru š ili s e u m o lo v e .« »A li kakve veze im a m ol s m olom ?« skoro se nalju ti A lisa. » J e s i li ik a d v id je la m o la n a m o lu ? Ili b a r m o la isp o d m o la ?« u p lete se sa d i L a žljiv a K o rn ja ča. » P a b-i v id jela ra z lik u . K ao što ju je v id io i on aj E ng le z n a Jad ran- u k ad je re k a o :'P le a s ek, a v ic u ', p a s u m u s e rv ir a li p lis k a v ic u .« » P a je li ju p o je o ? « ž iv o s e z a in te re s ira A lisa . »N e, nego ju je popio!« ljutnu se L ažljiva K ornjača, koja je sebe sm atrala preozbiljnom za takve budalaštine. A G rifon reče: » N o p u sti, d a j sa ti dm a lo p riča j o sv o jim p u sto-lo v in a m a.« » R ad o ć u v am isp rič a ti sv o je z g o d e i n e zg o d e - p o č e v ši od jutros« , reče A lisa pom alo bojažljivo. »A vraćati se do jučer n e b i im a lo n ik a kv o g sm isla , je r sa m o n d a b ila sa sv im d ru g a djevojčica.« » D a j n a m sa d sv e to i o b ja sn i« , re č e L a ž ljiv a K o rn ja č a . »0 ne, ne! Prvo zgode i nezgode«, reče G rifon pom - alo srdi tim gla so m . » O b jašnjen ja su u vijek tako g ro zno besk o načna.« I tak o im A lisa po če p ričati sv o je d o živ ljaje -sv e o d tre nutka kad je ugledala B ijelog Z eca. U p rvi je čas bila m alo n erv o zn a, jer su jo j se ta d v a stv o re n ja sasv im prim k o ak la , sva s a s v o je s tra n e , p a ra z ro g a č ila i o čbi aiš šuiro s tak o , a lije sku p ila h rab ro st i nastavila . N jezin i su slušač i b ili sav ršen o m irn i sv e d ok n ije d o šla d o to g a k ak o je G u sjen ic i rec itirala »S tar si, oče W illy« , i sad su sve riječi počele ispadati n ekak o d ru k čije , p a je L až ljiv a K o rn jač a d u b o k o uz da hn u la i re k la : » O v o je v rlo zan im ljiv o .« 116

u ZEMLJI ČUDESA

» T o je za n im ljiv o d a sk o ro i n e m o že b iti za n im ljiv ije« , reč e G rifo n . »A li je sve ispalo drukčije!« ponovila je L ažljiva K ornjača zam išljeno . »V o ljela bih ču ti recitaciju nečeg dru go g . R eci jo j d a p očn e.« P og led ala je G rifo n a kao d a on nad A liso m im a n ek ak v u v last. » U stan i pa na m izre citira j 'P re po zn a jem g las lijen čin e'« , reč e G rifo n . » K ak o m i ta stv o ren ja sam o zap o v ijed aju i tje- ra ju d a re c itira m p je s m ic e !« p o m is lila je A lis a . » Is to m i je k a o i u šk o li.« Ip ak je u sta la i p o če la re c itira ti, a li jo j je g la v a b ila

to lik o p u n a u m o re n ih p le sač a , d a je jed v a i zn ala pšto a g o v o ri, s u rije č i is p a le d o is ta v r lo č u d n o : 117

LEWIS CARROLL

»Prepoznajem glas jastoga, čuh ga gdje oglasi: 'Prepečen sam pa ću morat šećeriti vlasi.' Kako patka vjeđam, tako i on nosom Redi pojas, dugmad, spaja s nogom bosom. Kad su plaže suhe, vesel je ko ptica, Sa Psinom se sprda, o njoj priča vica. Al kad dođe plima, s njom i morska psina, Glas mu strašljiv titra baš ko violina.«

»Kad sam ja bio mali, to sam recitirao sasvim drukčije«, reče Grifon. »Mislim, ovo još nikad nisam čula«, reče Lažljiva Kornjača, »ali to što čujem, zvuči mi vrlo zdravo-razumski, hoću reći kao kad se pozdraviš s razumom.« Alisa na ovo ne reče ništa. Sjedila je zabivši lice u dlanove i pitala se hoće li se ikad više išta događati na prirodan način. »Voljela bih da mi to objasni«, reče Lažljiva Kornjača. »Ne može to ona objasniti«, žurno se ubaci Grifon. »Idemo na sljedeću strofu.« »Ali što je s nogom bosom?« bila je uporna Lažljiva Kornjača. »Zašto je nogu bosu spajao s nosom?« »To je polazni položaj u plesu«, reče Alisa, ali je to strašno zbuni, pa poželi promijeniti temu. »Idemo na sljedeću strofu«, ponovi Grifon. »Ona počinje s 'Kada jednom krenuh vrtu u vizitu.'« Alisa mu se nije usudila reći ne, iako je bila sasvim uvjerena da će sve ispasti krivo, pa je nastavila drhtavim glasom:

118


»Kada jednom krenuh vrtu u vizitu, Vidjeh Sovu, Pumu, gdje krkaju pitu. Puma sos i meso, pa i t'jesto vadi, Sovi osta tanjur, da se njime lađi. Na koncu još Sova, kao poslasticu, Dopuštenje dobi da odnese žlicu -Puma pak vilicu i nožinu novu, Pa gozbu završi čalabrcnuv...«

»Kakva korist od ponavljanja sveg tog svašta«, prekine je Lažljiva Kornjača, »ako usput sve i ne objasniš? Nikad u životu nisam čula ništa zbrkanije!« »Da, možda je bolje da se toga okanimo«, reče nato Grifon, a Alisa to jedva dočeka. »Da izvedemo sljedeću figuru umorenog plesa?« nastavi Grifon. »Ili bi više voljela da ti Lažljiva Kornjača otpjeva pjesmicu?« »0, pjesmicu, najljepše molim, ako bi Lažljiva Kornjača bila tako ljubazna«, odvrati Alisa, i to tako gorljivo, da Grifon reče, i to prilično uvrijeđenim glasom: »Hm! 0 ukusima se ne raspravlja! Daj joj otpjevaj 'Kornjačinu juhu', jel može, stara moja?« Našto Lažljiva Kornjača duboko uzdahne pa započe, i to glasom koji se povremeno gušio u jecajima: »Juha slasna, sva zelena, Čeka vruća, razlivena. Tko je ne bi, brka t' masna! Večerjuho, juho slasna! 119

LEW1S CARROLL

Večer-juho, juho slasna! Juuuuu-ho slaaaaa-sna! Juuuuu-ho slaaaaa-sna! Večer-juuuuuuuuho, Juho slasna, slasna, slasna!

G L A V AX I.

Juho slasna! Fućkaj ribu I svu drugu puni-tibu.

TKO JE UKRAO KOLAČE?

Ma tko za te žlicu, divljač i sve drugo ne bi dao, juho slasna!

K

Juuuuu-ho slaaaaa-sna! Juuuuu-ho slaaaaa-sna! Večer-juuuuuuuuho, Juho slasna, slasna, slasna!«

»Još jednom napjev!« uskliknu G rifon, no baš -kad je La žljiva K ornjača krenula da ga ponovi, iz daljine se začu krik: » P o čin je su đ en je!« »Idem o!« uskliknu G rifon pa, uhvativši A lisu za ruku, pohita o d L ažljiv e K o rn jače, i ne ček aju ći d a d op jeva p jesm icu . »K akvo to suđenje?« zadih ano će A lisa u trku, no G rifon jo j o d v rati sa m o s » Id em o !« p a p o trč i jo š b rž e , d o k s u d o n jih sv e s la b ije i s la b ije , n o š en e v jetro m što ih je tu k ao u leđ a, d o p irale tu g aljiv e riječi: »Večer-juuuuuuuuho, Juho slasna, slasna, slasna!«

ad su stig li, K ralj i K raljica S rca sjed ili su na p rijestolju. , a oko njih se skupilo veliko m noštvo. B ilo je tu sva k o jak ih p tica i živ o tin ja šu m sk ih , a b ile su tu i k arte slo žen eu b o jn e r e d o v e , je r je sv a k i b io u d ru g o j b o ji. P r e d s v im je a njim a stajao D ečko,* sav u lancim a, a s lijev e m u i desn e stran e stajahu vojnici da na nj paze, dok je pokraj K ralja bio B ijeli Z ec. U jednoj m u ruci fanfara, a u drugoj pergam entni sv itak . U sam o m središtu sud nice stajao je veliki plad anj kolačim s a, već i naizgled tako ukusnim a, da je A lisa i na sam pogled ogladnila... »D a bar što prije zgotove to suđenje«, po m islila je, » p a n as p o slu že zak u sk o m !« N o sv e je slu tilo dod a toga neće biti ništa, pa se počela ogled avati za nečim čimbei u b ila v rijem e. A lis a jo š n ik a d n ije b ila u s u d n ic i, a li je o to m e č ita la u kn jigam a, p a se razv eselila otkriv ši kako za sk oro sv e zn a k ak o se što zo v e. » O n o tam o je su d ac« , reče u seb i, » jer n a g lav i im a tu v elik u v lasu lju .« Dečko (engl. Knave) što znači i »nitkov« - zbog čega mu zapravo i sude. (Op.

120

L

pr.)

121

LEWIS CARROLL

A sud ac je , u sp u t rečeno , b io sam K ralj; a k ak o je sad krun u no sio na vlasu lji, n ije m u bilo nim a lo ug o dn o , a n ije ba š n i izg led alo ja k o p rilič n o. »O no tam o je pregrada za porotnike«, pom islila je A lisa dalje, »a onaj tucet životinja, to pretpostavljam da su članovi su dsko ga vijeća.« T u je zadnju riječ dva-tri puta po novila u se b i, s iln o n a n ju p o n o sn a , jer je p o m islila , i to s p ra v o m , da m alo djevojčica njezina uzrasta uo pće i zna što on a znači. M ožda bi rekle suci porotn ici, m ožd a porotn ici, no - najvjero ja tn ije n e b i re k le u o p ć e n išta . D vanaestero je porotnika pisalo vrlo žurno po svojim plo čicam a. »Š to to oni rade?« upitala je šaptom G rifona. »Što - to im a ju p is a ti, k a d s u đ e n je jo š n ije n i p o č e lo ? « »Pišu kako se zovu«, odgovorio je G rifon podjednako šap tom , »jer se boje da bi to do kraja suđenja m ogli i zaboraviti.« »0, da tup astih stvoren ja!« počela je A lisa glasno i indignirano, ali se sm jesta zaustavila, jer je B ijeli Zec dreknuo: »T išina u sudnici!« a K ralj je stavio naočale i zabrinuto se o sv rn u o d a v id i tk o to p riča . S ad je A lisa opazila, baš kao da im gleda preko ram ena, kako svi porotnici na svoje pločice zapisuju »0, da tupastih stvo ren ja !« , pa je čak raz ab rala d a je da n o d n jih n e zn a n i gdje tu dolazi zarez, zbog čega je m orao potražiti savjet od su sjeda. »K ako li će sam o do kraja suđenja te pločice biti nažvrljane!« pom islila je A lisa. O lovka je jednog od porotnika zaškripala. T o A lisa, da kako,nije m ogla podnijeti, pa je kren ula ukrug dvorane i do122


š la m u z a le đ a , te u s k o ro u g ra b ila z g o d u d a m u je u g ra b i. A učinila je to tako hitro da siroti m ali porotnik (a bijaše to gu šterić G ust) nije m ogao nik ako razab rati što se to s njom d o g o d ilo , p a je ta k o , n a k o n š to je o lo v k u u za lu d tra ž io n a sve strane, čitav dan m orao pisati prstom , od čega je zapravo bilo jako m alo koristi, jer on na pločici nije ostavljao nikakav trag. » V jesn iče, p ro čitaj o ptužn icu !« reče K ralj. N ato B ijeli Z ec triput puhne u trublju, pa razm ota svitak p erg am e n e i pro čita slje d eće :

Kraljica Srca pun pleh nakrca Kolača u ljetni dan; Dečko od Srca, kolače pomrca, I s njima zbriše van. 123

LEWIS CARROLL


»Odvagnite i presudite«, reče Kralj poroti. »Ne još, ne još!« žurno ga prekine Zec. »Prije toga još dolazi koješta!«

»Da čujemo tvoj iskaz«, reče Kralj, »i ne budi tako živčan, jer ču te dati pogubiti na licu mjesta.« To svjedoku kao da nije pomoglo baš nimalo. I dalje se nastavio premiještati s noge na nogu, s nelagodom pogledavati Kraljicu, pa je u smetenosti čak, umjesto zalogaja kruha s maslacem, odgrizao omašan komad šalice. I baš je u tom času Alisa osjetila nešto vrlo neobično, a što u njoj izazove silnu smetenost sve dok ne otkri što je to. A zapravo je počela opet rasti, pa je u prvi čas pomislila kako bi trebala ustati i izaći iz sudnice; u drugi je, međutim, odlučila ostati dok god za nju tu bude mjesta. »Nemoj se toliko stiskati«, reče Spiš-Miš, koji je sjedio kraj nje. »Ne mogu više ni disati.« »Što ja tu mogu«, reče Alisa sasvim skrušeno. »Kad rastem.« »Ne, ovdje nemaš prava rasti«, reče Spiš-Miš. »Ne govori gluposti«, reče Alisa, sad već malo hrabrije. »Pa znaš da i ti rasteš.« »Da, ali nekakvom razumnom brzinom«, reče Spiš-Miš. »I ne tako smiješno.« Pa se jako naduri te usta i ode na drugi kraj sudnice. Za sve to vrijeme Kraljica nije prestajala zuriti u Klobučara, i baš kad je Spiš-Miš prolazio kroz sudnicu, reče jednom od sudskih službenika: »Donesi mi popis pjevača s posljednjeg koncerta!« Našto bijedni Klobučar toliko uzdrhta da su mu od trešnje odletjele cipele. »Da čujemo tvoj iskaz«, ponovi Kralj ljutito, »ili ću te dati smaknuti, pa bio živčan ili ne.«

»Pozovi prvoga svjedoka«, reče Kralj, pa Bijeli Zec tri puta puhne u trublju te povika: »Prvi svjedok!« A prvi je svjedok bio Klobučar. A došao je s čajnom šalicom u jednoj, a kruhom s maslacem u drugoj ruci. »Jako se ispričavam, Vaše Veličanstvo«, otpoče on, »što sam došao s ovim, ali kad ste poslali po mene još nisam popio čaj.« »A trebao si«, reče Kralj. »Kad si s tim počeo?« Klobučar je pogledao Ožujskoga Zeca, koji je došao za njim, ruku pod ruku s puhom Spiš-Mišom. »Četrnaestog ožujka, mislim da je tako bilo«, reče. »Petnaestog«, reče Ožujski Zec. »Šesnaestog«, reče Spiš-Miš. »Zapišite«, reče Kralj porotnicima, a oni marljivo na pločice zapisu sva tri datuma, pa ih zbroje i pretvore u šilinge i penije. »Skini svoj šešir«, reče Kralj Klobučaru. »Nije moj«, reče Klobučar. »Ukraden!« uskliknu Kralj, pa se okrenu poroti, koja odmah zapisnički utvrdi tu činjenicu. »Imam ih za prodaju«, doda Klobučar kao objašnjenje. »Pa ih stoga nemam. Ja sam Klobučar.« Našto Kraljica stavi naočale, pa se oštro zagleda u Klobučara, koji se nato uzvrpolji i problijedi. 124

125

LEWIS CARROLL

» O d v ag n ite i p resu d ite« , reče K ralj »pNo ro e jo ti.š , n e jo š !« ž u rn o g a p re k in e Z e c . » P rije todolazi g a jo škoješta!« »Pozovi prvoga svjedoka«, reče K ralj, pa B ijeli Zec tri puta p u h n e u tru b lju te p o v ik a : »Prvi svjedok!« A prvi je svjedok bio K lobučar. A došao je s čajnom šali co m u jedn oj, a k ru h o m s m aslacem u d ru g oj ru ci. »Jako se ispričavam , V aše V eličanstvo«, otpoče on, »što sam d ošao s ov im , ali kad ste p oslali p o m en e jo š- n isam po pio čaj.« » A treb ao si« , re če K ralj. » K ad si s tim p o čeo ?« K lob učar je p og ledao O žu jsko ga Z eca, ko ji je do šao za n jim , r u k u p o d ru k u s p u h o m S p iš -M iš o m . » Č etrn a e s to g o ž u jk m a, islimd a je tak o b ilo « , re č e . » P etn aesto g « , reče O žu jsk i Z ec. »Š esnaestog«, reče S piš-M iš. »Z apišite«, reče K ralj porotnicim a, a oni m arljivo - na plo č ic e z a p is u sv a tri d a tu m a , p a ih z b ro je i p re tv o re u šilin g e i p en ije. » S k in i sv o j šešir« , reče K ralj K lo b u čaru . » N ije m o j« , reče K lob učar. »U kraden!«uskliknu K ralj, pa se okrenu poroti, -koja od m a h z a p is n ič k i u tv rd i tu č in je n ic u . » Im am ih za p ro d aju « , d o d a K lo b u čar k ao o b jašn jen je. » P a ih s to g a n e m a m . Ja s a m K lo b u č a r.« N ašto K raljica stavi naočale, pa se oštro zagleda - u K lo b u č a ra , k o ji se n ato u zv rp o lji i p ro b lijed i. 124

ALISAU ZEMLJI ČUDESA

»D a čujem o tvoj iskaz«, reče K ralj, »i ne budi tako živčan, je r č u te d a ti p o g u b iti n a lic u m je s ta .« To svjedoku kao da nije pom oglo baš nim alo. I dalje se n astav io prem iještati s n og e na n og u, s n elag od om - p og leda v ati K raljicu , p a je u sm eten o sti čak , u m jesto zalo g aja k ru h a s m a sla c e m , o d g riz ao o m aš a n k o m a d š alic e . I b a š je u to m č a s u A lis a o s je tila n e š to v rlo n e o b ič n o , a što u n jo j iz azo v e siln u sm eten o st sv e d o k n e o tk ri što je to. A zapravo je p očela o pet rasti, pa je u prvi čas po m islila kako bi trebala ustati i izaći iz sudnice; u drugi je, m eđutim , o d lu č ila o s ta ti d o k g o d z a n ju tu b u d e m je s ta . » N em o j se tolik o stiskati«, reče S p iš-M iš, ko ji je sjed io k ra j n je. » N e m o g u v iš e n i d isa ti.« »Što ja tu m ogu«, reče A lisa sasvim skrušeno. »K ad rastem .« » N e,o vd jen em aš p rav a rasti« , reč e S p iš-M iš. »N e govori gluposti«, reče A lisa, sad već m alo hrabrije. » P a z n a š d a i ti r a s te š .« » D a, ali n ek akv om razum no m b rzino m « , reče S p iš-M iš. »I ne tako sm iješno.« P a se jako naduri te usta i ode na drugi k raj su d n ice. Z a sve to vrijem e K raljica nije prestajala zuriti- u K lobu čara, i b aš k ad je S p iš-M iš p ro lazio k ro z su d n icu- , reče jed n om o d sud sk ih služb en ik a: » D o nesi m i po pis p jev - ača s p o sljednjeg koncerta!« N ašto bijedni K lobučar toliko uzdrhta da s u m u o d tre š n je o d le tje le c ip e le . »D a čujem o tvoj iskaz«, ponovi K ralj ljutito, »ili ću te dati s m ak n u ti, p a b io ž iv č a n ili n e .« 125

LEVVIS CARROLL


»B ijedan sam čovjek, V aše V eličanstvo«, otpoče dKrhlobučar tav im g laso m , » i n isa m n i p o č eo p iti sv o j ča j - n e p red v iše o d tjed an d an a - a k ak o k ru h i m aslac p o staju sv e- tan i treji p t a n je č a ja ...« » T rep tan ječeg a ? «u p ita K ralj. »Treptanje počinje s te...« poče K lobučar, ali gak id K ralj e b apre š k a d je h tio re ć i » š a lic e č a ja « . » N ara v n o d a tre p ta n je p o č in je s T !« re č e v rlo » D ržiš o štrom. e za g lu p an a? D alje?« » B ijed an sam čo v jek « , n astav i K lo b u č ar, » i n ak je osk n otorog as v e p o č elo trep tati... a O ž u jsk i Z e c je rek a o ...« » N isa m !« p rek in e g a O žu jsk i Z e c v rlo žu rn o . »Jesi!« reče K lobučar. » T o n iječem « , reče O žu jsk i Z ec.

» O n to n ije če« , re če K raljica . » Isp u stite taj d io .« 126

» N o d o b ro , o n d a je p u h rek ao ...« n astav io je Kp alose b u čar, o sv rn u o d a v id i h o će li i o n to zan ijek ati, alin ije S p iš-M z a n ije iš k ao n išta, jer je sp av a o k ao k lad a . »N akon toga sam «, nastavi K lobučar, »na kruhmnam a lo azao m as la c a i...« » A li š to je p u h re k a o ? « u p ita je d a n o d p o ro tn ik a . » N e m o g u se sjetiti« , reče K lo b u čar. »A li sem orašsjetiti«, zam ijeti K ralj, »ili ću te gubiti.« dati po N ašto bijedni K lobučar ispusti i šalicu i kruh s mp aslacem a p a d n e, n a k o lje n a . »B ijed an sam čov jek , V aše V eličanstv o« , otpo če. » B ije d an si g o vo rn iki, to vr lo « ,re č e K ra lj. N a ovo jedan zam orčić veselo ciknu, našto ga služitelj sudski posm jesta ušutka. (A kako je to vrlo teška riječ, ću vodm am ah i o b jasn iti k ak o se to u -šu t-k av a. N esretn u živ o tin ju 127

LEWIS CARROLL

o k re n u , p a je o n d a š u tk a ju u d o n ji d io tije la d o k je s a s v im n e p ro đ e ž e lja d a s e d a lje ja v lja .) »B aš m i je d rag o što sam to v id jela«, p om isli -A lisa . »Č e s to s a m č ita la u n o v in a m a 'P u b lik a je h tje la z a p lje sk a ti, a li su je p o slu ž itelji sm je sta u šu tk ali', a sv e d o sa d a n isa m n i sh v a ć a la š to to z n a č i.« » A k o je to sv e š to z n a š , m o ž e š o d stu p iti« , n a s ta v i K ra lj. »K ak o d a o d stup im « , o dg ov o ri K lob učar, » kad nisam k raj stupa?« » M a li, o d b ij o d m e n e !« lju tn u s e» K D ra lj. g e v o lje , sa m o m i re c ite što « , o d v ra ti K lo b u č a r. Š to d ru g i z a m o ra c p o p ra ti v e se lim o d o b ra v a n je m , ni anšjetog a u š u tk a š e . » K o n ac p o s la s tim z am o rc im a !« p o m isli A lisa . » S ad će s v e k r e n u ti n a b o lje .« »R adije bih u m iru popio svoj čaj«, reče K lobučar pa uputi zabrin ut p og led K raljici, k oja je b aš čitala po p is pjevača. »M ožeš ići«, reče K ralj, našto se K lobučar hitro izgub i iz su d n ic e , n e p rič e k a v š i n i k o lik o tre b a d a s e p o n o v n o o b u je . »... a glav u m u do lje v ani«, d od a K raljica jed no - m od su d sk ih služn ika, ali d ok je ov aj stigao do v rata, K lob učar se već o d a v n o izg u b io iz v id a . » P o z ov ite slje de će g sv jed o k a !« reče K ra lj. S ljed eć i je sv jed o k bila V o jv o tk injina ku h arica . U je dn o j je ru c i n o s ila p a p re n k u , a A lis a je n a s lu tila d a je to b a š to , jo š i p rije n eg o što je u šla u su d n ic u , jer je sv ijet k ra j u la za s m je s ta u d a r io u k ih a n je . » N ju šim lju t d o k az « , re č e K ra lj. 128


»D a vidim o što nam to nosiš«, reče K ralj. »Predo či m i ga.« » N e « , re č e k u h a ric a . Sad K ralj zabrinuto pogleda B ijelog Z eca, i ovaj reče tihim glasom : »V aše bi V eličanstvo ovog svjedoka m oralo podvrgnuti u n a k rsn o m isp itiv a n ju .« » M islim što se m o ra, m o ra se« , reče K ralj m elank oličn im g la so m i p re k riž i ru k e n a p rsim a , p a se ta k o m-rštio n a k u h aric u sv e d o k m u se n ije z am ag lilo p re d o č im a, te n ap o k o n re č e d u b o k im g la s o m : » O d č e g a s u ti k o la č i? « » O d p a p ra , u g la v n o m « , re č e k u h a ric a . » O d s iru p a « , re č e s n e n i g la s iz a n je . »U okove tog Spiš-M iša!« zavrišti K raljica. »O dsijecite m u glav u! Izbacite ga iz su dn ice! U šutk ajte ga! S tipljite ga! D o lje m u b rc i!« N ek o lik o je tre n u tak a č ita v a su d n ica b ila u -sta n ju p o t p u n o g m e tež a , sv e d o k n isu izb ac ili p u h a , a d o k - se sv e sm i r ilo , n e s ta d e i k u h a r ic e . »M a nije ni važno!« reče K ralj tonom velikog olakšanja. »Po zovite sljedećeg svjedoka.« A onda se u pol glasa obrati K raljici: »M islim , draga m oja, da biste sljedećeg svjedoka m orali preuzeti vi. O d tog m e u n akrsno g isp itiv anja v eć zabo lje glav a!« A lisa je gled ala k ako B ije li Z ec p rtlja po p op isu, te ju je s iln o z a n im a lo tk o ć e b iti slje d e ć i sv je d o kd,o »sa ... dje ar b a š i n is u sk u p ili p u n o d o k az a« , re k la je u se b i. I z am islite o nd a n jezino iznen ađ en je kad je B ijeli Z ec, i to ko liko g a nosi p išta v i g la s ić , p ro č ita o b a š n je z in o im e : »A lisa!« 129


G L A V AX II.

ALISINO SVJEDOČENJE

O

vdje!« uskliknu A lisa, u groznici trenutka sasvim zaboravivši koliko je velika narasla u posljednjih nekoliko trenutaka, pa je poskočila u takvoj hitnji da je sku tom zapela za kutiju u kojoj su bili porotnici i tako po rotn ike sasu la na g lav u m noštv a do lje, p a su sad ležali p rostrti po p od u, i jako je p o d sje ćali n a ak varij sa zlatnim ribicam a što ga je p rije tje d a n d a n a b ila n e h o tic e sru šila . »O h, oprostite, m olim vas!« uskliknula je, pa ih počela sk u p lja ti i v ra ć ati što je p rije m o g la , jer jo j s e o n a n esreć a sa zlatnim ribicam a nije prestajala vrtjeti po g lavi, pa joj je n e što n e ja s n o g o v o rilo d a ih m o ra s m je s ta sk u p iti i v ra titi ili će u m rije ti. »S uđenje se ne m ože nastaviti«, rekao je K ralj - vrlo oz b iljn im g la so m , » sv e d o k se sv i po ro tn ici n a v ra te n a sv o ja za n jih o d re đ en a m jes ta - a k a d k a ž em sv i, o n d a i m islim svi«,pono vio je sa siln om težinom , sve vrijem e oštro - gleda ju ći u A lisu. A lisa je pogledala u kutiju s porotom i opazila da je, sve on ako u žu rbi, gu štera G u sta stavila glavom strm og lav ce, te da siroto stvorenje k rajnje tužn o m aše rep om , jer se ne m ože ni m aknuti. U skoro ga je, m eđutim , izvadila i postavila kako treb a , » ia k o n e m is lim d a je to b a š ja k o v a žn o « , re k la je u 130

sebi, »jer m islim da bi na ovom su đenju bio jednako koristan o k re n u t n a b ilo k o ju stra n u .« Č im se porota m alo oporavila od udarca koji ju je bio potresao, te kad su pronađene i vraćene im olovke i pločice, sm jesta se m arljivo prihvatiše zadaće opisivanja čitave povi je sti to g m alo g in cid en ta . T o ne u čin i sam o G u st, ko jeg a je 131

LEWIS CARROLL

sv e to to liko sm lav ilo , da je sad m o g ao sam o zija-ti, ra zja p lje n ih z v a la , u s tro p s u d n ic e . » Š to ti z n aš o č ita v o j to j p rič i? « u p ita K ra lj A lisu . »N išta« , reče A lisa. » B a šn iš ta ? « n ije s e d a o K ra lj. » B a š n išta « , re če A lisa . »T o je v rlo značajno« , reče K ralj pa se ok rene poro ti. O na je to b a š p o č e la z a p is iv a ti n a p lo č ic e , k a d je p re k in e B ije li Z ec: »B eznačajn o, tak o je d akak o m islilo V aše V eličanstvo«, reč e to n o m p u n im p o što v an ja , a li m u to n ije sm eta lo d a se p r ito m k r e v e lji i d a m u s e b e lji. » B ezn ača jno , n arav n o , to sam m islio « , reč e K ra lj žu rn o , pa n astav i u p ol glasa seb i u b radu : » Z n ačajno b ezn ača jno zn ač a jn o b ez n ač a jn o zn a ča jn o ...« k ao d a p o k u šav a o d red iti k o ja riječ b o lje zv u č i. T ako n eki p o ro tnici zap isa še »značajn o« a d ru- gi » b ezn a čajno«. A lisa je to sasvim jasno vidjela, jer im je bila dovoljno b lizu d a im m ože gled a ti n a p ločice, » ali to je sav - ršen o n e v a ž n o « , re č e u se b i. U to m trenu tku K ralj, ko ji je nek o vrijem e sv e- n ešto m ar ljiv o b ilje ž io u n o te s, v ik n u » T išin a !« p a p ro č ita iz sv o je knjižice: » P rav ilo če trd ese t dv S va. i v iši o d m ilje* m o ra ju se- ud a ljiti iz su d n ic e .« S ad sv i p og led aše A lisu. Duljina je engleske milje 1609 m. (Op. pr.)

132


» A li jan e m a mm ilju « , re č e A lis a . » Im a š« , re č e K ra lj. » S ko ro d v ije« , do d a K raljica. »M islim , ja ne id em , p a g otov o« , reče A lisa. »O sim toga, n e š ti p ra v ila ; o v a j s te g a č a s iz m is lili.« » T o je n a js ta rije p ra v ilo u o v o j k n jiz i« , re č e K ra lj. » O n d a b i m o ra lo b iti p ra v ilo b ro j je d a n « , re č e A lis a . S a d K ra lj p ro b lije d i, p a h itro s k lo p i k n již ic u . »D o ne site p re su d u« , reče p oro ti tih im i d rh tav im glaso m . » T reb alo b i razm o triti još n eke d ok aze, m o lim vas, V aše V eličanstvo«, reče B ijeli Z ec, pa đ ipi u veliko j žurb i. »E vo, p ro n a šli su o v a j p a p irić .« » I š to je n a n je m u ? « u p ita K ra ljic a . » Jo š g a n isa m raz m o tao « , re če B ijeli Z ec , » n o čin i se d a je to p is m o k o je je z a tv o re n ik n a p is a o ... n e k o m .« »Z acijelo je tako«, reče K ralj. »Jed ino ako ga n ije napisao n ik o m , š to , z n a š , i n ije ta k o n e o b ič n o .« » N a k o g a je u p u ć e n o ? « u p ita je d a n o d p o ro tn ik a . » N ije u p ućeno u o pće« , reče B ijeli Z ec, »jer m u izvana z a p ra v o n iš ta i n e p iš e .« P rito m ra z m o ta p a p ir i re č e : » A li to ip a k n ije p is m o , n e g o n iz s tih o v a .« » Je su li p isan i op tu žen ik o v im ruk o p iso m ? « u p ita d ru g i p orotn ik . »N e, nisu«, reče B ijeli Z ec, »i to je ono najčudnije u sve m u .« (N a š to s e s v i p o ro tn ic i č u d o m z a č u d iš e .) » Z acijelo je o po n aša o n ečiji ru k o p is« , reče K ralj. (N a što s e sv i p o ro tn ic i o p e t ra z v e d re .) 133

LEWIS CARROLL

»M olim vas, V aše V eličanstvo«, reče D ečko, »ja to nisam n a p is a o , i to s e n e m o ž e n a p is a ti. N a k ra ju n e m a p o tp is a .« »A ko g a nisi potp isao « , reče K ralj, »utolik Zacijelo o gore. ti je nek a op ač ina b ila u g lav i, inače bi se p otp isao k ao d ečk o , a n e k a o k lip a n .« O v o po p rati op ći pljesak ; bijaše to zap rava p rva p am etna re č e n ic a š to ju je K ra lj ta j d a n b io iz re k a o . » Č im e je n je g o v a k riv ic a n e p od bo itn k a za o n a «re , če K raljica. »T o ne dokazuje baš ništa!« reče A lisa. » M islim , ne znate č a k n i š to u s tih o v im a p iš e ! « » P ro č ita j ih « , re č e K ra lj. B ije li Z ec s tav i n ao č ale . »O tkuda da počn em , ako izvo li V aše V eličanstvo ?« up ita. »P očni od p očetk a« , reče K ralj dosto janstven o . » I nastav i s v e d o k n e s tig n e š d o k r a ja ; ta d s ta n i.« A e v o i s tih o v a š to ih je p ro č ita o B ije li Z e c : »Kod nje bio, veli svaka, I s njom bješe trača: Drži me sa poštenjaka No slabog plivača. On razglasi, još da sam tu, (Znamo da je tako), Privuče li ako priča nju, Zaglavit ćeš lako.


Ja njoj jedan, oni njem dv'je, Ti nam tri il više. Od njega ti se vrate sve Mada moje biše. Ona i ja, sred tih zgoda, Tad upali bismo. Uzdamo se pustit ćeš ih, Slobodne ko mi smo. Prepreka si, slutim, bio (Pr'je šiza joj zloga) Što pr'ječiše zbor nam cio Njega, nas i toga. On nek ne zna, onda da ih Volje više svega. Jer tu tajnu ja zatajih Od sv'jeta i njega.

» T o je do sad na jvažniji po d astrti nam d o kaz«, reče K ra lj p a p r o tr lja ru k e , » p a n e k a d a k le p o ro ta ...« »A ko m i itko od njih m ože ovo objasniti«, reče A lisa (a u zadnjih je nekoliko trenutaka bila već toliko narasla da ih se nije nim alo b o ja la prekinu ti), » dat ću m u n o včić o d šest ja p en ija. A n e v je ru je m d a u s v e m u to m e im a i a to m s m is la .« N ašto sv a p orota zapisa n a svo je p»ločice: O nane v jeru je d a u to m e im a i a to m sm isla « , a li se n itk o o d n jih n e p o tru d i i o b ja s n iti š to z n a č i ta p je s m ic a . 135

134

LEWIS CARROLL

» A k o u to m e n am a n ik ak v a sm isla« , reče K ralj, » o n d a sm o si p rišted jeli k rv av og a trud a, jer sm isao on da - i ne m o ram o tražiti. P a ip ak , n e zn am ...« nastav io je, pa- raširio sti hove na koljenu i pogledao ih jednim okom : »K ao da u njim a ipak vidim nekakvo značenje. 'N o slabog plivača.' A ti ne znaš p liv ati?« d o d ao je i o k ren u o se D ečk u . N ašto je o v aj tu žn o zav rtio g lav o m . »Z ar vam tako izgledam ?« upita. (K ako nije svakako izg le d ao , je r je č ita v b io o d k arto n a.) »D obro, bar do sada«, reče K ralj, pa nastavi m-rm ljati sti h ov e seb i u b radu : »'Z n am o da je tako ...' to se, dak - ak o, od n o si n a p o ro tu ... 'Ja n jo j jed an , o n i n jem d v 'je...' M islim , to sad sig u rn o , zn ate, g o v o ri što je u čin io s k o la čim a, to čn ije , s to rticam a...« »A li se zatim nastavlja s 'O d njega ti se vrate sve'«, reče Alisa. »P a da, eto nas!« usklikne K ralj pobjedonosno pa pokaza n a k o lače n a sto lu . » Š to m ože b iti jasn toije g a .Io do n d a o p et... 'P r'je šiza jo j zlo g a...' A v as, d rag a m o ja, m islim d a n ik ad n e h v ataju šizo v i?« u p ita K raljicu . »N ikada!« reče K raljica ljutito pa na G uštera baci tintarn icu . (N esretn i se, n aim e, m ali G u st o k an io p isan ja p rsto m p o p lo čici, jer je o tk rio d a n e o stav lja trag ; sad se m eđ u tim to g a o p et žu rn o p rih v atio , sam o što je p rst o v aj p u t u m ak ao u tin tu š to m u j e k a p a la n iz lic e , b a r d o k je tr a ja la .) » O n d a se ti šizo v ihnva e ta juv as« , rek ao je K ralj, p a se sa sm iješkom osvrnuo po sudnici. U kojoj je zavladala grobna tišina. 136


»T o je bila igra riječi kalam bur!« dodao je K ralj uvrijeđ enim tonom , pa su se sv i n asm ijali. »N ek a p orota d on ese p resu d u « , reče tad a K ralj i to otprilike dvadeseti put to g d an a. »Pa to je glupost na kvadrat!« reče A lisa- gla sn o . » R eći d a k azn a- d o lazi p rije p resu d e!« >Jezik zazub e!« rekla je K raljica i poljubičastila od bijesa.

»N e, ne!« uskliknula je K raljica. »N ajprije kazna - - pa po slije p resu d a.« » B aš neću!« o dv rati jo j A lisa. 137

LEWIS CARROLL


N a š to se s n o p p re tv o ri u ro j, p a s e d ig n e u v is i p o le ti n a nju. O n a sam o sitn o v risn u, napol u strahu a n- apo l u b i jesu , pa ih po k uša od b iti, i tad o tk rije d a leži n a padini, s g lav om u sestrinu k rilu , i da jo j on a n ježno otire s lica suho lišće d o le p ršalo s gra n a. »P ro budi se, A lisa, m ilo m o je!« reče sestra. »0 ljudi, što ov a m o že spavati!« »0, da znaš kakav sam neobičan san usnila!« reče A lisa, pa ga ispriča sestri, naim e sve čega se m ogla sjetiti, sve te n eo bičn e sv oje pu stolov in e ko je n etom p ročitaste; a k ad ih sv e isp rič a , se stra je p o lju b i i re če : »B io je to zaista n eob ičan san , sestrice m ila, ali sad trči na čaj, jer je već puno sati.« I tako A lisa ustade i otrča, sve vrijem e u trku razm išljajući, koliko je m ogla, kako prekrasan b ija še taj sa n . * * *

»D olje joj glava!« dreknu K raljica koliko je grlo- nosi. N it k o s e , m e đ u tim , i n e p o m a k n u . »M a tko vas šljivi?« reče A lisa (koja je u m eđuvrem enu već bila izrasla do pola svoje pune visine). »S vi -ste vi naj ob ičniji sno p karata!« 138

A li njezina sestra osta sjediti nepom ično, baš onako kako ju je A lisa bila ostavila, s glavom naslonjenom na- ruku. G le dala je sm iraj i razm išljala o m aloj A lisi i njezinim čudesnim p u sto lo v ina m a, d a b i na p o k o n i sa m a p o če la san ja ti slič n o , a ev o k a k o je iz g led a o n jen san : N ajp rije je sanjala sam u m alu A lisu , čije joj sitne ručice još jednom obujm iše koljeno, a bistre je gorljive oči gledahu odozdo - jasno je čula čak i ton njezina glasa, i vidjela ono neobično sitno zabacivanje glave kojim je odbacivala zalutalu k o su što jo j je stalno p adala u o či - no još d o k ju je slu šala, ili se bar pretvarala da to čini, sve je oko nje najednom oživ je lo č u d e sn im stv o ren jim a iz se strič in a sn a. 139

LEWIS CARROLL

P o d n o g a m a jo j za šu šta v iso k a tra v a i k ra j n je p ro b rza B ije li Z e c - u p la še n i je p ak M iš p lju sk ao k ro z o b liž n ju b a ru - a č u la je i z v e c k a n je č a jn ih š a lic a d o k s u O ž u js k i Z e c i n je g o v i p rija te lji b e s k o n a č n o b la g o v a li, k a o i k re š ta v i g la s K ra ljice g d je o d ređ u je k oji se n jezin i n esretn i go sti im aju p o g u b iti - i jo š je jed n o m m a li od o jčić k ih ao na V o jv o tk in jin o m k o lje n u , d o k s u s e o k o n jih lu p a li p la d n je v i i ta n ju ri - i jo š s u je d n o m k rik G rifo n o v , šk rip a G u što v e p is a lic e i u d a rc i u tu r u šu tk iv a n ih z a m o rč ić a isp u n ili z ra k i p o m ije ša li se s d a lek im jec a jim a siro te L až ljiv e K o rn jač e. I tako je sjedila zatvorenih očiju, i napo l vjerovala da se i sam a našla u Z em lji Č udesa, iako je znala da bi ih trebala sam o o p et otv o riti, p a da se o p et sv e p ro m etn e u d osad n u stv a rn o st - d a trava sam o šušti n a vjetru , a na jezercu d a kolo bare stvara s am o z ib an je trsk e - d a se z v ek č a jn ih ša lic a p re tv o ri u z v o n ovnujskih zvonaca, a K raljičini vrištavi krikovi u glas m aloga pa stira - te da se napokon kihan je bebe, k rik G rifo no v , i sv i ostali čud n i zv uk o vi prom etn u (znala je) u zb rk an u gu n gu lu u žurba nog seoskog dvorišta - kao što će i m ukanje stoke u daljini zau zeti m jesto teških jecaja L ažljive K ornjače. N apokon je zam islila i kako će ta ista njezina sestrica jed n o m u b u d u ć n o sti p o s ta ti o d ra s lo m ž e n o m , i k a k o ć e , k ro z sv a zrelija ljeta, saču vati jednostav n o i ljup k o srce - iz djetin j s tv a ; i k a k o ć e o k o se b e z n a ti o k u p iti d ru g u d je č ic u , i k a k o će sad a o č i te d ječ ice b listati u sh ito m zb o g m no g e n eo b ičn e p rič e , m o ž d a č a k i p rič e o d a v n o m sn u o Z e m lji Č u d e sa ; i k ak o ć e o n a s u o sje ć a ti sa s v im n jih o v im je d n o-sta v n im b o lim a, i nalaziti zad ov oljstvo u sv im n jih ov im jed no- stav n im ra do stim a, p risjeća jući se vla stitog živ ljenja u d jetin jo j do b i i s re tn ih lje tn ih d a n a . 140

PREVODIOČEVA NAPOMENA

S

vako je književno djelo neprevedivo, ali su neka neprevedivija od drugih. Alisa u Zemlji Čudesa svakako je jedno od takvih, što bi se dalo dokazivati već i činjenicom da se to nezaobilazno djelo, praizdano još 1865-, u hrvatskom (Šoljanovu) prijevodu pojavilo tek 1985., dok je dotad postojalo samo u vrlo slobodnoj (i preslobodnoj!) preradbi, pa i ta se pojavila tek 1944. Razlog je tome ne samo veliko mnoštvo stihova s višestrukim i zapletenim rimama, nego još više neobuzdano i prpošno igranje riječima pred kojima prevodilac - ako je samo prevodilac - može samo bespomoćno zijevati. Njegov je posao još teži zbog nekih posebnosti engleskog jezika - i njegove fundamentalne različitosti od hrvatskog. Hrvatski je, naime, zbog svoje izoliranosti, sačuvao svoju iskonsku gramatičku strukturu, s mnoštvom pravila i promjena riječi, dok je engleski, izložen tolikim utjecajima (mogli bismo reći i razornim iskrivljavanjima i pojednostavljivanjima), evoluirao do jezika koji smisao prenosi slaganjem jednostavnih, često jednosložnih i nepromjenjivih riječi čiji smisao ovisi prije svega o kontekstu. 141

E ngleski je jezik skoro idealan za igre riječi, što se za hrva tski ne b i m o glo reći. K a o prvo, ko d n je ga ista riječ m o že -(če sto i isto d o b n o ! ) b iti im e n ic a , g la g o l i p r id je v , š to s p re tn o m u p o tr e b o m m o ž e d o v e sti d o z a b u n a . K a o d ru g o , z b o g sv e v e ć e g- p o je d n o sta vljivanja riječi, jak o ih je m n ogo evoluiralo d o jednoslo žnih i dv oslo ž n ih , n o k a k o je m o g u ć i b ro j ta k v ih rije č i o g ra n ič e n , n u ž n o je da m no ge riječi sasvim različ itog znače nja zvuče isto ili skoro isto. Š to se e n g le s k i n e p iše fo n e tsk i, i što n e m a ja sn a p ra v ila č ita n ja , nije nip o što sluča jn o ! E n g le sk e b ism o (p isane) riječ i vmoog li zap ra sh va titi i k a o sv o je vrsn e p ik to g ra m e (h ije ro g life ), btaj ez k o jih b i jez ik po stao te šk o razu m ljiv. T reć i razlo g izv ire iz č je in je n ice da e n g le sk i n a sta o k a le m lje n je m r o m a n s k e ( n o r m a n s knea) p le m k e g e rm a n sk u (sa k so n sk u ) p o d lo g u , te sto g a im a d v ije o d v o je n e e tim o lo g ije , z b o g č eg a m n o g e slič ne rije č i im a ju sa sv im raz lič ito z n a č e n je , a v rije d i, d a k a k o i o b ra tn o . T o s tv a r a n e sa m o g o le m b ro j sin o n im a i h o m o n im a , n e g o i z b u n ju ju ć ih ta k o z v a n ih la ž n ih e tim o lo g ija . S ve m u to m e , d a k a ko , tre b a p rib ro jiti i č e tvrti raz lo g , n a im e iz v a n re d n o la k o stv a ra n je s lo ž e n ic a , n o k o je b a š z b o g te la k o ć e sla g a n ja , z b o g te g r a m a tič k e » la b a v o s ti« im a ju n e ja sn a , zbu njujuća i višesm islena značenja. A što tek prev oditelja čeka k od stih o v a , g d je tije sn ih o sa m slo g o v a z a E n g le z a m o ž e z n a č iti isto to lik o rije č i, to g a se b o lje i n e p risje ć a ti! Igre riječim a ili kalam b uri u kn jiževnosti, m eđu tim , n isu ništa ne o b ič no - S hak e spea re, re cim o, n jim a v rv i - pa sto ga - n u žn o sli jedi pitanje zaštoAbi lisabila neprevodljivija od drugih? Z ar sam o z a to što je tih ig r i n e š to v iše n e g o u d ru g im d je lim a ? R a z u m ije se, n e. R ije č je za pra v o o to m e da su ig re rije č im a u d r u g im d je lim a s a m o d ig re sije , v in je te i s itn e ig re p e ra , k o je se ponekad, bez velike štete, dadu i preskočiti. A lisina, m eđutim , Z em lja Č uda, nije zem lja sam o svega snovitog što probija u dječju m a štu - nego je to zem lja prije čud svega esa ljudskog g ovora, unutrašnjeg svijeta čovjekove interpretacije vanjskoga svijeta, a koji 142

dijete otkriva s jednakom radoznalošću, naivnošću, žarom i nesna laženjem kao i m aterijalni svijet. Z bog togaA lisi jezik nijeu m edij kroz koji se izražavaju likovi, nego upravo jedan od aktera, upravo glavni lik koji se izražava kroz žive junake. Iz toga nužno slijedi da A lisa,uz nevaljalo prevedene ili uopće neprevedene igre riječi ne gubi sam o nešto od svoje ljepote, nego i sam život, vlastitu raison bit i d'etre.A ko je uobičajeni književni prijevod sam o m anje ililaviše uspje interp retacija, »prijevod« bism A liseo naprotiv m orali nazvati upravo p lastičnom operacijom , jer prevoditelja, doAklisi, radi na uprav o progan ja osjećaj da sp ašav a ljep otic u iznakaže - nu u bru talnom sudaru dvaju tak o raznoro dnih jezika i dvaju tako različ itih kultura, m isao da joj m ora vratiti izgub ljenu ljepotu , a što m ože postići sam o stvarajući sasvim no vo lice, po nečem u podjed nak o njezino kao i ono prvo. U z stalan strah, dakako, da bi od previše z ah v a taA lisa iz te o pe ra c ije m o g la iza ć i i k a o le š, i k a o m rtv a m a s k a , s k a m e n je n o - n ič ije - lic e . T o je zapravo onaj trenutak kad prevodilac shvaća - što često zaboravljaju i sam i prevoditelji! - da nije tek puki tum ač, nego rekreato r, da je književni prijevod k njiževno djelo, i -da za prevo đe n je n ije d o v o ljn o p o z n a va n je o ba je z ika i o b je k u ltu re , n e g o i ono nešto što pisca čin i piscem i prev oditelja prevoditeljem . O no n e što što b ism o m o g li sa ž e ti u m a k sim u : A k o su d v a p rije v o d a v rlo slič n a , o b a d v a su lo ša ! Igre su riječi - osim u rijetkim sre tnim zgodam a - u pravilu neprevedive, pa ih valja ili preskočiti (č im e se djelo -krnji), ili ra zložiti u bilješkam a (čim e se uništava cjelovito st djela) - ili ih za m ije n iti n o v im a - n o što se o n d a v iše n i na k o ji na č in ne m o ž e naz vati prevođenjem ! N ije stoga ni čudno što tren utno u m alenoj H rva tsk o j, i to n a k o n v iše n o sto lje tn o g z ak a šn je n ja, p o sto je č ak tri prijevoda A lise - već spom enuti Š oljanov, o vaj m oj i R adakov ić e v , k o ji b i u s k o ro m o ra o u g le d a ti s v je tlo d a n a - i š to s u s v a tri nap rav ili ljud i k o ji su prije sv ega kn jižev nic i. P a ako b ism o ih 143

m ožda i m ogli rangirati, teško da bism o ijedan m ogli proglasiti suvišn im - jer je tu gotovo riječ o tri književna d jela- na istu , za d a n u te m u ! Š to, m e đu tim , im a i svo ju cije nu, a plaća je čitate lj, na po se onaj najm lađi, zb unjenim pitanjem : »G dje tu prestaje C arroll, a počinje Š o ljan, R adaković, R aos?« Z bog to ga sam sm - atrao kori snim ovom pogov oru dodati i objašnjenje ne sam o igra riječi, neg o i svojih rješenja. R adoznalom čitatelju za o bjašnje nje, a bud ućim m la d im p re v o d ite ljim a z a p o u k u ! Da li miče jedu šice? (str. 18) - Ako »šica« i zvuči malo neobično, teško da bi Alisa mogla deklamirati »Da li mačke jedu šišmiše«, pa se još i zabuniti i preokrenuti rečenicu! U engleskom su, međutim, riječi »mačka« (caf) i »šišmiš« (bat) vrlo slične, pa je Alisina razigranost u engleskom sasvim razumljiva - kao što je u hrvatskom razumljivo i ovakvo dječje poigravanje riječima, bez imalo poštovanja prema njihovoj stalnosti i nepromjenjivosti! Ovo rješenje - da se ne kitim tuđim perjem - dugujem mladoj pjesnikinji Dorti Jagić, kojoj sam se potužio da sam se našao pred nerješivim problemom. mačje pravde mač, svirep kraj (str. 38) - Engleska riječ tale (priča) i tail (rep) izgovaraju se jednako, pa Miševa »duga i tužna priča« postaje njegov »dug i tužan rep«, otkud i nesporazumi između njega i Alise, a zbog čega i sama pjesmica, koja iza toga slijedi, u izvorniku ima oblik repa. Kako sam tu neprevedivu igru riječi zamijenio drugom, morao sam promijeniti i oblik pjesmice.

ga pretvorio u mačku, i to ne samo zato što bi mi sa psom propala igra riječi, nego i zato što bi pas koji lovi miševe nama zazvučao prilično čudno, što se međutim nipošto ne bi moglo reći i za Carrollove suvremenike. U njegovo je naime doba omiljena pučka zabava bio lov na štakore. Promućurni su poduzetnici imali dresirane pse, koji bi se u areni zalijetali u gomile štakora, pa ih davili čudesnom brzinom. Gledatelji su plaćali ulaznicu, a te su se mini-gladijatorske igre izvodile uglavnom po privatnim stanovima. Da bi se shvatilo zašto gledalište za taj spektakl nikad nije bilo prazno, dovoljno se sjetiti koliko je u to doba London imao ljudskih, a koliko štakorskih stanovnika! Ja? Nisam ja! (str. 40) - U engleskom se not (ne) čita kao i knot (čvor), pa Mišev »Ja nisam« Alisa čuje kao »Ja sam čvor«, te se nudi da će ga raspetljati. Dakako da se to nije dalo prevesti, pa je valjalo stvoriti novu igru riječi. Gust od Zeca (str. 43) - U izvorniku se gušter zove Bili, što nije samo skraćeni oblik imena William, nego i bili (račun). Zbog toga je naslov poglavlja »Zec šalje malog Billa/računčić«. Gušteru, međutim, mnogo bolje pristaje ime Gust (Gusti, Gustav, Augustin), što omogućuje i novu igru riječima. prase kojem su zapaprili (str. 64) - U izvorniku je to »Pig and Pepper« (Prase i papar), a igra je u tome lio pepper, osim »papar«, znači i »izlemati«. Naše »paprenje« ima šire značenje, no ipak dopušta skoro doslovan prijevod igre riječi, što je rijetka sreća.

mač je pravde oštar zub, krznik (str. 39) - Miševa pjesmica u izvorniku nosi naslov »Fury and the Mouse«, i ima oblik repa. Zašto je to tako, i zašto sam to primijenio, objasnio sam u prethodnoj bilješci. Izvorni bi naslov, doslovno preveden, bio »Furija i miš«, međutim sefury (furija) piše slično (iako ne i izgovara) kao furry (krznat), pa bi to bila nekakva »krznata furija«, a što sam ja preveo kao »krznik«, tj. »krznati krvnik« pa i »drznik«. U izvorniku to je stvorenje psina (cur), a ja sam

Mačka Koja Je Pojela Kanarinca (str. 68) - U izvorniku je to »Cheshirska mačka«, a zbog fraze »ceri se kao Cheshirska mačka«. Kako je ona nastala, nitko zapravo ne zna, no nagađa se da je izvedena iz slike nasmiješene mačke na kutijama s Cheshirskim sirom. Šoljan je prevodi kao »Cerigradsku mačku«, što je doista vrlo duhovito, i savršeno bi pristajalo negdje drugdje, ali ovdje, držim, ruši čitavu arhitekturu originala, jer se ta poslovična mačka, pojavljuje s podjednako poslovičnim Klobučarom i Ožujskim Zecom. Englezi naime vele »lud kao klobučar«

144

145

i »lud kao ožujski zec«, a etimologija je u ovom slučaju sasvim jasna. Klobučari su naime pust preparirali živinim solima, pa bi od trovanja živom često i poludjeli. (Isto se dogodilo i velikom fizičaru Isaacu Newtonu, doduše ne zbog izrade klobuka, nego izvođenja alkemističkih pokusa!) Trovanja, dakle, raznim zagađivalima, nisu nipošto suvremen problem, nego ih je moderno doba tek počelo otkrivati i shvaćati. Što se pak tiče Ožujskoga Zeca, dovoljno je kazati da zečevi u proljeće prolaze kroz »lude godine« zečjeg puberteta. u povratu (str. 69) - U izvorniku Alisa veli da se Zemlja okreće oko svoje osi (axis) što Vojvotkinju odmah podsjeća na sjekiru (axe). Spiš-Miš (str. 79) - Engleski Dormouse je doista Puh, međutim je i složenica izvedena iz normanskog dormir (spavati) i saksonskog mouse (miš), pa bi to bio »miš-spavalica«, kojeg englesko uho lako prepoznaje zbog mnogo sličnih riječi (dorm, dormitoij, dormant itd.). ubijati vrijeme (str. 121) - U izvorniku Alisa beat time, to jest »udara takt« ali i »tuče vrijeme«. trepti, trepti šiš-miš (str. 82) - Moj je prijevod uglavnom vjeran, dok Šoljan uvodi parodiju Nemčićeve pjesme, za što mislim da nema valjanog razloga. I druge su naime pjesme u ovoj knjizi parodije na napjeve dobro poznate i Carrollu i njegovim suvremenicima, pa je tu valjalo biti dosljedan. Šila, Čipaka i Tita (str. 83) - U izvorniku su to Elsie, Lacie i Tillie, što se očito izvodi iz elsin (šilo), lace (čipka) i tulle (til). Nije jasno zašto ih Šoljan prevodi kao Zdravka, Živka i Zdenka. ognjište im hladno vrelo (str. 83) - Ovdje je riječ o vjerojatno, za prevodioca, najtežem dijelu Alise. Sestrice, naime, žive u treackle-tvellu, doslovce »sirupnom bunaru«. Vjerojatno je to igra riječi na trickle-ivell što bi mogao biti »kaptažni bunar«. One u tom bunaru uče draiv (»crtati«, ali i »potezati«, recimo vodu), a sve se na kraju završava 146

igrom riječi tvell (bunar) i tvell (dobro). Naravno da se ovakva igra riječi nije mogla prevesti, pa svaki prevodilac mora smisliti neku drugu kojom će je zamijeniti. više jami, manje u jami (str. 102) - U izvorniku je to »Što je manje u mine (»rudniku«, ali i »mom«), više je uyours (tvom)«. Jamiti je dijalektalni izraz, a znači »uzeti«. vrba da rodi grozde (str. 103) - U izvorniku je to pravo praseta da leti, no engleska fraza »kad svinje budu letjele« odgovara našem »kad na vrbi rodi grožđe«. Lažljiva Kornjača (str. 106) - U izvorniku Mock Turile. »Lažna kornjačina juha« (zapravo juha od ovčje, odnosno juneće glave) engleski se veli mock turtle soup. Pri tome, međutim, nije gramatički jasno (iako smisleno jest) na koga se onaj mock (lažni) odnosi - na kornjaču (turtle) ili juhu (soup), pa se to dade čitati i kao »juha od lažne kornjače« (mock turtle), kako to Šoljan i prevodi. Time se, međutim, gubi igra riječi, i to ne samo s kornjačom i juhom, nego i s još jednim značenjem riječi mock. Kod nas dvoznačnost nije u tome je li lažna juha ili kornjača, nego je li »kornjačina juha« juha od kornjače ili pak juha što ju je skuhala kornjača. A kornjača koja kuha lažne juhe, očito je i sama lažljivica! Što nas odmah dovodi i do igre s riječi mock, koja ne znači samo »lažan« nego i »podrugljiv« pa i »lažljiv« (najčešće u smislu kad se nekom izrugujemo lažno se javljajući njegovim glasom). U tom je smislu Carrollova Mock Turle doista manje lažna, a mnogo više lažljiva kornjača, upravo Kornjača Lažitorba, što se vidi ne samo po njezinu imenu nego i ukupnom ponašanju. podučitelj (str. 107) - Kod Carrolla učitelj je bila »kornjača« (tortoise) zato što nas je »učila« (tought us) - a što se izgovara savršeno jednako! ritanje i klisanje, jajanje, kaljanje, histerija, pikanje, lamentiština - (str. 109) Riječ je uglavnom o mnoštvu iskrivljenih riječi koje ne treba posebno obrazlagati. 147

raspored (str. 110) - U izvorniku je igra riječi između lesson (školski sat) i lessen (smanjivati se), pa se tako satnica stalno smanjuje. umoreni plesači (str. 111) - U izvorniku je to »Kadrila jastoga« - koje bacaju u more. Zašto je to Englezima tako smiješno shvatit ćemo tek kad »jastoga« {lobster) napišemo kao lob-ster. Kako lob znači (visoko) hitnuti, lobster je nešto što se baca. Dakako da je ovu neprevedivu igru riječima valjalo zamijeniti nečim drugim. salpa, jeguja (str. 113) - U izvorniku nije salpa nego oslić ili mol (tvhiting) što se dade čitati i kao »bijeljenje«, koji Carroll zatim suprotstavlja »crnjenju« (blacking) to jest laštenju cipela, te povezuje i s jeguljom ili jegujom (eel) koja se izgovara slično kao (heel) peta. Razumije se da je ovaj dio Alise valjalo ponovno stvoriti na sasvim nov način.

odstupim, odbij od mene (str. 128) - U izvorniku je štand dovm (odstupiti, doslovce »stupiti dolje«) našto Klobučar odgovara da ne može stupiti dublje, jer je već na podu. kao dečko, a ne kao klipan (str. 134) - Dečku se sudi zapravo zato što Knave na engleskom nije samo Dečko iz karata, nego i probisvijet, hulja. Pokušao sam sačuvati bar nešto od toga. kutija u kojoj su bili porotnici (str. 130) - Ograda za porotnike (jury-box) na engleskom se dade čitati i kao »kutija za porotnike« zbog vrlo širokog značenja riječi box. pretvorio u roj (str. 139) - U izvorniku je zapravo pack (u smislu snop) postao »pack« (u smislu čopora), v. gore.

Englez na Jadranu (str. 116) - U izvorniku je igra riječi između porpoise (pliskavica) [purpose (svrha). Što se tiče pomalo nategnutog Engleza na Jadranu, mogao sam ga i preskočiti, ali se nisam mogao svladati. zdravorazumski (str. 118) - U izvorniku je to uncommon nonsense, što je doista, kako prevodi Šoljan »besprimjerna besmislica«, no takvim se prijevodom gubi igra riječi, budući da je engleski common sense naš »razum«. bojni redovi (karata) (str. 121) - U izvorniku je to pack of cards, što je samo »snop karata«, no kad se te karte nađu među raznim životinjama, otkriva se i drugo značenje riječi pack naime »čopor« (kao primjerice u »čoporu vukova«), pa te karte više nisu nimalo bezazlene! Tu sam suptilnu igru značenja zamijenio manje suptilnom, no svakako šarenijom. našto ga sudski poslužitelj smjesta ušutka (str. 127) - U izvorniku ih sudski poslužitelj suppress, doslovce »guši« (ne na mrtvo, naravno), platnenim vrećama. Zbog izmijenjene je igre riječi i izmijenjena morala biti i sama scena. 148

149

SADRŽAJ

SLIKA, RAZGOVOR, IGRA - TEMELJCI ALISE U ZEMLJI ČUDESA (KAROL

VISINKO )

ALISA U ZEMLJI ČUDESA GLAVA I. U

ZEČJU

RUPU

15 GLAVA II. JEZERO SUZA

24

GLAVA III. TRKA U IZBORNOM KRUGU I MAČJE PRAVDE MAČ

34

GLAVA IV. GUST OD ZECA

43

GLAVA V. GUSJENIČ1N SAVJET

54

GLAVA VI. PRASE KOME SU ZAPAPRILI

64

GLAVA VII. LUDA

ČAJANKA

77 GLAVA VIII. KRALJIČINO KRIKETIŠTE GLAVA IX. PRIČA LAŽLJIVE KORNJAČE GLAVA X. UMORENI PLESAČI 111

88 100

GLAVA XI. TKO JE UKRAO KOLAČE?

121

GLAVA XII. ALISINO SVJEDOČENJE

130

PREVODIOČEVA NAPOMENA

141

CARROL, LEWIS-Alisa u zemlji čudesa

Recommend Documents