Brandon Vid-Tajne Starog Dvorca

Tajne starog dvorca

ROMAN PRIPREMILI ZA ŠTAMPU: M. Petrović M. Glušćević

NIŠRO "JEŽ" GENERALNI DIREKTOR: ZORAN SIMIĆ IZDAJE: OOUR MGD – JUR specijalnih izdanja i sportski marketing DIREKTOR I GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ MARINKOVIĆ UREDNIK IZDANJA: RATOMIR LAZIĆ REDAKCIJA: V. Katić, M. Marinković, D.Spasojević i Z. Savić. LEKTOR: SNEŽANA MILIĆEVIĆ RECENZENTI: Radivoje Mikić, književni kritičar. Beograd. Miodrag Šijaković. književnik. Beograd REDAKCIJA: 11000 BEOGRAD. Nušićeva 6/V. tel.: 492-075 TIRAŽ: 50.000 * GODINA: 1982. ŠTAMPA GRO „GLAS" Beograd. Vlajkovićeva 8. telefon: 340-551

Tajne starog dvorca DRUGI NASTAVAK Uoči dana kada je trebalo da se održi dvoboj na đačkoj livadi, Arman Mirabel izađe oko podne na ulicu. Bil. je to s njegove strane i ludost i drskost, jer ga je tražila garda, jer su svi pariški žbiri tragali za njim. Čitav državni aparat bio je u pripravnosti zbog jednog jedinog čoveka – Armana Mirabela. Arman je spokojno koračao prema Luvru. Na desetak metara iza njega pratio ga je Teobald Bergamo, pognute glave, sa šeširom duboko natučenim na čelo i podignutom kragnom. Držao je nož u ruci, zverao levo i desno, spreman da se baci na svakoga ko bi se približio njegovom gospodaru.

– Ovaj je sasvim poludeo – gunđao je Teobald. – Usred dana izlazi na ulicu, iako zna da ga traže stotine doušnika. Možda mu se prohtelo da nas obese? Uostalom, meni je to svejedno. Bar ću visiti uporedo sa svojim gospodarem, koji mi se toliko sviđa da bih radi njega poleteo i u vatru i u vodu. Jedino mi se zamerio što mi nije dopustio da zategnem omču oko vrata grofa Šarla od Pariza... Uh, što bi to za mene bio užitak! Arman najzad stiže do Luvra, a onda ga poče obilaziti i razgledati sa svih strana. Činilo se da namerava staviti sve na kocku samo da bi ušao u Luvr i video Margaritu i razgovarao

s njom. On je morao saznati gde je Žana i šta se s njom dogodilo. Ni jednog momenta nije prestao da misli na onu koju je voleo. Arman je razgledao zidine, zavirivao u opkope i s vremena na vreme bacao poglede na Nejsku kulu, koja se zlokobno ocrtavala na drugoj strani Sene. Katkad bi uzdah nuo, a onda zaškrgutao zubima gledajući preteći prema Luvru, dok su mu se pesnice grčevito stezale. Stajao je neko vreme na ivici opkopa, a onda je odmahriuo rukom, nameravajući da pođe. No u tom momentu pred njim se stvori jedna prilika, koja kao da je iskrsla iz zemlje. On je ranije nije primetio, niti je video odakle je došla. Po odeći i po prosedoj kosi videlo se da je to žena u godinama. Ispod maske nije se mogla nazreti nijedna crta lica. – Ko si ti? – zapita Arman. – Zar me ne poznaješ, Armane Mirabe?. – reče ona glasom koji je podsećao na metalni zvuk. – Da, sećam se... Cini mi se da si ti ona veštica što mi je neki dan prišla u ulici Fromantel pozvala na sastanak, koji je trebalo da se održi blizu Nejske kule. – Pogodio si, Armane Mirabel – nastavi ona – ja sam ta žena i zovem se Sizan. Samo, krivo si me

nazvao vešticom, jer nisam veštica, već sirota žena po kojoj ljudi šalju poverljive poruke. Čudim se da ne zalaziš više u ulicu Fromantel, u kojoj sam te tako često viđala. – Jesi li me pratila? – zapita Marabel nespokojno. – I jesam i nisam. Viđala sam te često s dvojicom mladih ljudi, čijih se imena ne sećam. Ulazili ste uvek u jednu istu napuštenu kuću... Čekaj, kako se ona dva mladića zovu? – Pol i Gij od Vivrea – dopuni je Arman. – Imaš pravo, ja sam do nedavno bio nerazdvojan s tom dvojicom sirotih ljudi. No ne odlazim više tamo, čak se i klonim te kuće. – Jesi li ikad stanovala u kući u kojoj si bila srećna? Vidim po klimanju glave da jesi. Onda, odjednom se u tu kuću useli nesreća, pa i ti postaneš nesretan. Eto, sličan slučaj je i sa mnom. Onda se čovek kloni te kuće, verujući da će na drugom mestu biti mnogo sretniji. Arman začu kako Sizan duboko uzdahnu. Remena joj se poviše i ona se strese, možda zato što se nečega setila, nečega što bi odgovaralo Armanovim tvrđenjima. – Eto, u toj kući – nastavi Arman – ja sam bio sretan. Voleo sam svoje prijatelje, živeo s njima i za njih. Ja nisam zapamtio ni oca ni majku, a oni su mi bili sve što sam imao.

– Da se nisi zavadio s njima? – zapita Sizan drhćući. Izgledalo je da je nešto zaista silno uzbudilo, a to "nešto" mogli su jedino biti neki odlomci rečenica, koje je Arman upravo izgovorio. – Na žalost nisam. Nikada među nama nije došlo ni do razmirica, a kamoli do svađe. Mi smo se slagali bolje nego rođena braća. U našim grudima kucalo je jedno srce. Kamo sreće da smo se zavadili. Ponovo bi se izmirili i stvar bi bila rešena na najjednostvniji način. – Da nisu izginuli ili pomrli? – Možda. Ne znam ni sam šta je s njima. Iznenadno su nestali kao da su u zemlju propali. Uzalud sam obišao celi Pariz i preturio svaki kamičak. Nisam o njima ništa doznao. Možda su u tamnici. Niko nije u stanju da me obavesti. Zbogom, dobra ženo. Ako ikada budeš htela sa mnom da govoriš, nemoj me tražiti u ulici Fromantel, jer mi je omrzlo i samo ime te ulice. – Stani – reče ona nekim čudnovatim glasom, blago ga uhvativši za rukav. – Stani samo još jedan trenutak. – Slušam te. – Malo pre si rekao nešto što me je dirnulo i ražalostilo. Kazao si da nisi zapamtio roditelje... To me je potreslo.

– Rekao sam ti istinu. Ja zaista nisam upamtio ni oca ni majku. – A odakle si? – Iz Betine u Ortou – odgovori Mirabel. Sizan se primetno trže, prevuče rukom preko čela, a da je Arman umeo da čita misli, saznao bi da je Sizan pomislila u sebi: "Jadni dečak! Sirotan bez oca i majke! Možda bi trebalo da ga poštedim od strašne budućnosti? Ali... ako ga poštedim, onda bi trebalo da se odreknem svoje osvete... Ne... to nikada neću učiniti! On se zove Arman, baš kao moj sin, i možda mi ga sama sudbina šalje. Ne... ne... Ja ga ne mogu poštedeti". – Armane Mirabel – reče ona bacivši nespokojan pogled na Nejsku kulu – ja sam došla da govorim s tobom. – Govori – reče Arman, osetivši da je ova žena oličenje Nejske kule i da samo pomoću nje može doći do Margarite. – Prošli put – nastavi Sizan zaustavila sam te u ulici Fromantel i u ime jedne vrlo moćne ličnosti pozvala na sastanak u podnožje Nejske kule. Tada sam te pozvala zbog mržnje prema jednom čoveku... Dakle, mržnja teje pozvala... Sada me takođe šalje ista ta osoba, ta ista žena, ali dok sam prošli put zvala u

ime mržnje, sada te pozivam u ime ljubavi... – Danas si mi rekla nešto što mi naročito godi i što mi se sviđa – odgovori Arman, smejući se glasno. – Anrija od Avinjona ne treba niko da mi spominje, a ni osvetu. To dvoje neću ni s kim da delim. Zbog toga nisam ni otišao na taj sastanak, ali je danas sasvim drugi slučaj. Ženama i strasnim milovanjima se lako ne odoleva. – Ti ćeš doći? – Samo se po sebi razume da ću doći. Nisam tolika budala da ne dođem kada je u pitanju tako privlačna i galantna avantura. Reci svojoj gospodarici da ću doći na krilima ljubavi da zajednički ispijemo božansko piće koje omamljuje i uspavljuje. Kažeš, osim toga, da je moćna, a ja volim moćne žene koje postaju bespomoćne u mom zagrljaju... Neka bude dosta šampanja... – Ona će te usrećiti... – Utoliko bolje. Možda je to neka baronica ili grofica... Uostalom, to mije svejedno. Glavno je da je lepa i da ume da voli. A kada treba da dođem? – Noćas u deset sati. – Gde? – Tamo... Pogledaj na onu stranu Sene...

– Ha-ha-ha-ha! U Nejsku kulu! Doći ću, pa makar me pozivala u sam pakao. Sizan ga pogleda sažaljivim pogledom, a usne joj zadrhtaše. Izgledalo je kao da će još nešto kazati, ali se trže i okrenu, pa se polako udalji, a Armanu se učini kao da se njena pleća povijaju pod nekim silnim teretom. – Margarito – reč Arman poluglasno. – Sama si me pozvala u momentu kada tražim mogućnosti da dođem do tebe. Nas dvoje ćemo se noćas susresti i pogledati u oči,... neko od nas dvoje neće izaći živ iz Nejske kule. Zatim se okrete i zviždućući pođe natrag, dok je Teobald mahao glavom, kao da sumnja u zdrav razum svog gospodara. Uskoro dođoše u lavirint uličica koje su se nalazile oko Luvra, i najzad stigoše u ulicu Fromantel. Nakon što se osvrnuo na sve strane, on gurnu tešku kapiju zapušenog dvorca i uđe unutra, a Teobald se ušunja za njim. Arman je posle one strašne noći bio doveo Pola i Gija u njihov stari dvorac i tu ih ostavio. Pol je bio preuzeo da neguje svoga brata, koji se vrlo brzo oporavio, a onda su oni nastavili ugodno da žive. Danju nisu nikuda izlazili, niti su koga primali u svoj stan, a vrata su večito bila

zaključana. U tri, četiri maha, neko je dolazio i kucao na vrata, a braća su kroz rešetke prepoznala strašnog Sparapučila. On je verovatno, dolazio po nalogu svoje gospodarice, da bi se uverio da su braća potpuno iščezla, odnosno da se nisu slučajno spasili iz Sene, u koju su ih bacili Sparapučilovi dželati. Kada je poslednji put dolazio, Sparapučilo je obio bravu na vratima, a Pol i Gij su morali da se sakriju u jednu tajnu odaju, gde ovaj nije mogao da ih nađe. Tom prilikom Sparapučilo je pretresao celu kuću od temelja do krova. Tek posle toga otišao je potpuno zadovoljan, uveren da Sena nikada ne vraća svoje žrtve. Kada su ušli u kući i ispeli se uz stepenice, Arman iznenada stavi ruke na usta i tri puta zakrešta kao sova, a onda prasnu u smeh. Teška vrata se otvoriše i na njima se pojavi večito nasmejani Pol od Vivrea. – Zdravo, prijatelju, već sam bio zabrinut zbog tebe. – Zdravo... Gde je Gij? – upita Arman. – Izašao je... Nisam bio u stanju da ga zadržim. – On baš hoće da bude ubijen, reče Arman, davši znak Teobaldu da ostane u predsoblju na straži, a on i Pol uđoše u sobu.

– Šta da radim s njim? Ne mogu da budem pametan i da ga razumem. Srlja ludo i bezumno... Noću ne može da vidi Margaritu, pa zato izlazi danju. Moraću ga vezati, jer zbog njega možemo biti povešani ili raskomadani. – Zar on voli Margaritu i pored onoga što je doživeo? – Na žalost. Nikada se neće opametiti, u to sam potpuno uveren. Ta bezumna ljubav ga je sasvim savladala. On ne zna ni šta radi ni šta govori. Stalno mi priča da će umreti ako je ne vidi. Margarita će pobesneti ako sazna da smo se spasli iz nabujale Sene. Tada nas neće sačuvati ni svi vragovi pakla, moj Armane. U taj mah začu se strašan koncert iz susednog dvorišta. To su rikali lavovi unoseći strah u duše mirnih građana. Pol povuče Armana u drugu sobu, odakle su kroz zavese mogli promatati dvorište. – Vidiš li, Armane, ja često stojim ovde i posmatram zveri koje ponekad puštaju u dvorište. – Najstrašnija zver je ipak slobodna. – Na koga misliš? – Na Sparapučila. – Imaš pravo, on je najstrašnija zver, mnogo krvoločnija nego lavovi i tigrovi. Promatram i njega, a još češće i životinje koje puštaju baš u

ovaj deo dvorišta, ispod prozora. Silna snaga je u tim zverima. One su u stanju jednim udarcem šape da smlate čoveka. Podilazi me jeza pri pomisli šta bi mi se moglo dogoditi kada bih sa ovog prozora pao među zveri. – Strašno. – Zamisli kada bih nekoga bacio zverima, okupljenim ispod ovog prozora? – Pole, ti misliš ne neku ženu? – Ženu... Koješta... ona na koju ja mislim nije žena nego hijena. Zar ona zaslužuje da nosi ime žena? Ti znaš šta smo sve preživeli one strašne noći... Užasno je bilo sve to. Od tada nemam mirnog sna. Zadrhtim i pri samoj pomisli na Nejsku kulu. Plašim se da sam možda postao kukavica. Ne priča se uzalud da oni koji prođu kroz Nejsku kulu ili umru ili polude. Bojim se da će se ovaj drugi slučaj dogoditi sa mnom. Nisam kukavica, ti to znaš, ali ću poludeti od straha. Dođe mi ponekad da ostavim ovaj zamak, i da bežim odavde, da umaknem iz Pariza. Pitanje je da li bih igde u Francuskoj našao mira. – Ti to samo tako pričaš. – Ti si druže srećan što si one noći stigao kasno da... – Mislim da večeras neću zakasniti – prekide ga Arman

najspokojnijim glasom na svetu, a Pol od Vivrea ustuknu zaprepašćen dok je uzalud pokušavao nešto da kaže. Usne su mu se micale, ali on nije mogao da izgovori ni jedne jedine reči. – Jeste – nastavi mirno Arman – večeras je moj red da idem u Nejsku kulu. Margarita Burgonjska me očekuje, a ja ću otići, iako znam šta me čeka. Margarita Burgonjska će... – Ti večeras nećeš otići... – začu se glas iza njegovih leđa, a jedna teška ruke pade na Armanovo rame. Pol i Arman se instinktivno okrenuše, a Arman je već stavio ruku na nož i izvadio ga do pola. Oni ugledaše Gija od Vivrea. Gij je bio bled ako avet, a činilo se da je i nesiguran na nogama, jer se njihao od uzbuđenja. Njegov pogled je bio užasan, a bledo lice mu se pretvorilo u grč bola, očajanja i gorčine. – Armane, ti noćas nećeš ići u Nejsku kulu – ponovi on grubim glasom, od koga i Pola i Armana podiđe jeza. – Zašto? – Rekao sam da nećeš otići. Vas dvojica ne možete razumeti ono što ću vam reći. Ja sam najnesretniji čovek na svetu, ne zato što su me hteli ubiti, ne zato što volim, nego zato što sam doznao ko je i kakva je

Margarita... Nisam je prestao voleti, volim je i sada onom bezumnom ljubavlju, kojom sam je i do sada voleo. Armane, ja neću dopustiti da ti odeš i da s njom provedeš noć... Ne... ne... to nikada. Posumnjao bih u tvoje prijateljstvo... Armane, zar hoćeš da ubiješ u meni ono malo nade. – Nade?!... Gije, jesi li ti sišao s uma? – Ne znam ni sam... Ipak se nadam... Isto onako kao što se nadaju svi očajnici... Ne ubijaj mi tu nadu. – Zar i posle svega onog što se dogodilo? – Baš u tome i jeste razlog... Verujem da ću jednog dana saznati da sam one strašne noći samo snivao strašan san. Nadam se da ću se uveriti da su me oči i uši prevarile. Hoću da primoram samoga sebe da verujem u njenu čistotu. Ubeđujem i dalje sebe da je ona onakva kakvu sam je zamišljao pre nego što sam dospeo u Nejsku kulu. Bio bih najsretniji čovek da sam polomio obe noge onog dana... U tome slučaju bih i sada verovao... Ah... – Jadni prijatelju, moramo te izlečiti... – Mene će samo grob izlečiti, Armane. Naša jedna poslovica kaže da je grob lekar za sve bolesti. Znate li vi šta ja radim svake noći?... Možda mi nećete verovati, ali ti se

zakljinjem svojom grešnom ljubavi da je to živa istina. Skrivam se u senci vrba nedaleko pd Nejske kule. S nožem u ruci vrebam kao panter. Spreman sam da ubijem svakoga ko bi se usudio da dođe na sastanak u Nejsku kulu. Do danas još niko nije prošao... Na moju radost, velim ti, jer ubio bih ga... – Znači li to da ćeš i večeras biti na straži? – Hoću. – I ubićeš svakoga, pa čak ako i ja budem došao? – Ubiću te, Armane, reče Gij potmulo i odrešito. U njegovom glasu se osećala odlučnost i rešenost na sve. – Tako dakle, reče Arman tiho, kao da ga prijateljeve reči nisu toliko uzbudile. – Lepo, druže, dobro je što si mi to rekao. Za ljubav jedne hijene u čovečjem obliku ti si u stanju da ubiješ najboljeg prijatelja... Gije, tome se nisam nadao. – Armane, ja sam te upozorio. Podićiću nož na svakoga ko dođe u Nejsku kulu... – Dobro... ali ja ću ipak otići. Imaću jednog neprijatelja više, a to mi je manje-više svejedno, jer ih i ovako ne bih mogao prebrojati, toliko ih ima. Hteo bih samo da ti skrenem pažnju da si veoma zaboravan, Gije.

– Zašto? – Ti si zaboravio da smo pre neki dan na Monkopanu izazvali Anrija od Avinjona. Mi smo mu zakazali dvoboj na Đačkoj livadi, a ako malo mućneš glavom setićeš se da je to sutra. Znači li, da na tebe ne mogu računati? Covek koji je spreman da me ubije zbog jedne onakve žene, ne može se boriti rame uz rame uz mene, protiv čoveka koji mi je ubio roditelje, prigrabio imanje. Ja... Tako je to prijatelju... Ti ćeš me ubiti a Avinjon će sutra ostati živ. – Armane... – Čekaj da dovršim, Gije. Ja znam gde je ona stara vrba pod kojom se ti skrivaš. Proći ću sasvim pored nje, a osim toga biću bez oružja. Lako ćeš me ubiti. Možeš to učiniti mirno, uveren da se neću braniti, tačno u deset sati večeras. – Hajde, Teobalde, reče Arman pa se uputi vratima. Gij od Vivrea bio je bled kao krpa, drhtao je celim telom, dok su mu se beskrvne usne jedva micale. On uhvati Armana za rukav i zadrža ga, a kada ga ovaj pogleda, vide suzu u njegovom oku. – Armane, oprosti... Oprosti mi i zaboravi šta sam rekao. Ljubav me je zaslepila. Ja više nisam svoj čovek i ne znam šta govorim. Ti se nećeš naljutiti na mene. Znam ja tvoje

dobro srce. Kako bih mogao da ubijem tebe, svoga najboljeg prijatelja, svoga brata... Ti si osvetnik mojih roditelja, ja ti se zaklinjem da ću se sutra boriti rame uz rame s tobom. Večeras neću ni ići u Nejsku kulu, ali ako i odem, otići ću zato da te odbranim i da te eventualno spasem, kao što si ti spasao mene i Pola... Oprosti... Reci mi da se ne ljutiš... Ja ne znam šta govorim. – Luđače – nasmeja se Arman. – Dajete vino, a onda ću da vam ispričam zbog čega moram u Nejsku kulu. *** Spustila se mračna noć i u svoj plašt ogrnula Pariz sa svim njegovim kulama, kućama, tvrđavama. Sena je šumela nešto bučnije nego obično, a vetar je povijao redove vrba i topola koje su rasle pored reke. Te večeri je Arman, kad je otišao od braće Vivrea, pošao s Teobaldom u "Paklenu krčmu", koja osim paklene dreke nije imala ništa zajedničko s rajem, a još manje s paklom. U ovu krčmu zalazili su samo propali plemići, retki su bili oni koji su imali smelosti da privire tamo gde su se oni okupljali, jer tu je mač bio potezan za svaku sitnicu.

Arman je često navraćao u ovu krčmu na levoj obali Sene, nedaleko od Nejske kule, a i danas je kao i obično sedeo u društvu "kralja" Vagabunda i "cara" Galilejskog, dok je Bergamo bio za susednim stolom i cedio iz pehara i zadnju kapljicu. Sedeli su tako do devet sati, kad su se krčme obično zatvarale, što razume se, nije važilo za one krčme koje su posećivale ove "plemenite" skitnice i grubijani. Arman reče nekoliko reči "kralju" i "caru", onda pozva krčmara da plati, pa izađe i uputi se ka Seni, dok je Teobald Bergamo nečujno išao za njim, ne usuđujući se da progovori. Arman stiže do Sene, sede na kamen, pa se ćutke zagleda u Nejsku kulu, koja se ocrtavala u svoj svojoj strahoti. Teobald postoja jedno vreme, a onda priđe svome gospodaru i sede kraj njega na drugi kamen. – Gospodaru, reče on, – ja mislim da bi bilo najpametnije kada biste vi odustali od te lude namere. Ne mogu da se načudim kako to da vas Avinjonovi plaćenici još nisu isekli. Tja... Čudim se još i tome da vas nisu isprebijali ljudi moga bivšeg gospodara grofa Šarla, kome ne želim ništa drugo nego najobičniju omču od jakog užeta... – A onda?...

– Ali, ako navučete na vrat i tu ženu... – Teobalde, prekide ga Arman – jesi li dobro zapamtio šta sam ti naredio? – Jesam, ali neka budem obešen između Šarla i Avinjona ako... – Teobalde, imam za tebe jednu veliku novost. – Vi, gospodaru i ne slušate šta vam govorim. No, tu novost, bila ona dobra ili loša, saopštite mi sutra. Ako je dobra, ostavite je za sutra zato da bih noćas mogao spaváti i o njoj sanjati. Ako je pak rđava onda je opet odložite za sutra, jer inače neću moći noćas da spavam. Uostalom, ko zna hoćemo li noćas uopšte spavati? – Bilo ovako ili onako, ja ću ti je reći sada, Teobalde. Ja više nemam novaca. – Oho!... Pa to je zaista velika novost. – Dakle, ako preživimo ovu noć, onda ćemo sutra morati da se rastanemo. – Zašto?! – poskoči Teobald. – Ja sam mogu da živim, ali od tebe nemam pravo da tražim da me besplatno služiš. – Ja ću piti vodu, – reče Teobald uzdahnuvši. – Ali ja ne samo što ću morati da trpim, žeđ, nego ću morati da pritegnem kaiš i da postim.

– Postiću i ja, reče Teobald, izgovorivši ovo mnogo lakše nego što je rekao da će piti vodu. – Vi znate moj društveni položaj, gospodaru, a osim toga ja imam puta i načina da vas naučim kako se živi u neprijateljskoj zemlji. Ništa se vi ne brinite. Nas dvojica ćemo svake nedelje poći u ekspediciju, koja će nam osigurati sasvim pristojan život. – Zar ti se čini da bih bio dobar provalnik? – Sila!... Vi biste bili prvorazredni lopov, kakvoga Pariz još nije video, a kao što znate, Pariz je danas prvi lopovski grad u svetu. Eto, odmah ću vam dati prvi savet... – Teobalde, vidi da li su ti uši pričvršćene za glavu? – Čvrste su, gospodaru. – A ako ih odrežem zbog tog sa veta? – Uši ni u kom slučaju, već ako hoćete, onda mi odrežite jezik da vam ne bih mogao davati savete. Ali, tada i sebi odrežite uši da ih ne biste mogli čuti. – Ti postaješ filozof, Bergamo. – Ne, evo plana koji treba da nas osigura za prvu nedelju... – Vreme je, prekide ga Arman ustajući, a Teobald uzdahnu duboko, jer mu se nije dala prilika da mu saopšti svoj genijalni plan.

Arman pođe niz Senu prema Nejskoj kuli, a Teobald krenu ćutke za njim, razmišljajući zašto njegov gospodar nije hteo da ga sasluša, pa da onda bar nedelju dana ne brinu o tome šta će jesti i piti. Kad su stigli blizu Nejske kule, Arman zastađe i okrenu se. – Ti znaš šta treba da radiš, reče on. – Znam. – Onda na svoje mesto... Čun je tu negde pazi dobro šta radiš, jer i od tebe može mnogo zavisiti. – U mene ne morate sumnjati. Dobro sam ispavan, a kada sam budan, onda mogu da budem revnostan kao niko. – Odoh ja, Teobalde, a ti pazi i čekaj... – Sretan put, gospodaru. Pazite se... Ipak, zašto ne uzmete mač... Uzmite moj mač, jer je ludost ići bez omžja u lavlju jazbinu. – Neću, odgovori Arman. – Ja sam rekao da ću ići bez oružja, i održaću moju reč. Doviđenja, Teobalde... Možda ćemo se još videti. Da Teobald nije bio disciplinovan i da za ovo nekoliko dana nije dobro upoznao svog gospodara, on bi jurnuo za njim i ne bi ga pustio da sam uđe u Nejsku kulu. Tužnim pogledom je pratio Armana, a onda je

škripnuo zubima i stavio ruku na balčak svoga mača. – Ako mu se nešto desi, neću se smiriti dok ne presečem grkljan svima koji se zateknu u kuli. Međutim, Arman je produžio put laganim hodom, skrivajući se u senci drvoreda. Bio je potpuno pribran, jer mu je bilo jasno da nijednog momenta ne sme izgubiti prisebnost. Morao je ostati hladnokrvan ako je hteo postići cilj. On je dobro znao koje Margarita, a znao je i šta je ona u stanju da učini. Ali, nije se ni časka dvoumio da li da se upusti sa njom u borbu ili ne. On je morao prisiliti da mu kaže kuda je sklonila Žanu. Žanet, šapnu on. – Neću se smiriti dok te ponovo ne pronađem i dok ne budeš slobodna. Arman nije ni opazio da je već stigao do podnožja Nejske kule. Iznenada oseti nečije prisustvo i trže se, pa mu pogled pade na jednu žensku priliku u kukuljici i mrkom ogrtaču. On prepoznade Sizan koja se pojavila kao da je iz zemlje iznikla. – Došao si, Armane Mirabel. Bobojala sam se da ćeš zakasniti, ili da uopšte nećeš doći. Rajske dveri otvoriće se pred tobom. – Kako ne bih došao, reče Arman veselo, – kada me raspinju trista tri muke da se što pre bacim pred noge svojoj

nepoznatoj obožavatelj ki. Vodi me... Da vidim kako izgleda u raju u kome me očekuje ta divna i toliko moćna žena. Hajde, šta čekaš? Sizan je, međutim, stajala nepomično, a Arman primeti da ona okleva i da se dvoumi. Učini mu se čak i da drhti. Jedino su joj oči sevale u mraku, a od tih svetlih tačaka Armana podiđe laka drhtavica. – Hajdemo, šta čekaš? – Zar nisi poneo ni nož ni mač, zapita ona praveći se kao da je prečula pitanje. – Koješta. Zar čovek mora da se naoruža i onda kada ide na sastanak s nekom lepoticom? Zašto da vučem oružje, kada mi ono neće trebati... Ha, ha, ha. Vodi me. On, zaćuta nekoliko trenutaka, a Arman se trže čuvši da je duboko uzdahnula. Učini mu se čak da joj zubi cvokoću. Ali, on svemu tome nije pridavao nikakav značaj, jer je već unapred bio spreman na sve, pošto je znao šta ga čeka. – Rekao si mi da nisi zapamtio ni oca ni majku, zapita ona s puno tuge u glasu. – Rekao sam i nisam slagao. Ni oca ni majku nisam zapamtio, a da li su živi, to i ne znam. Verovatno to nikada neću ni saznati. Sad znaš i to... Dostaje bilo praznih razgovora, vodi

me, dobra ženo, osećam da postajem nervozan i nestrpljiv. – I on se zvao Arman, šapnu Sizan kršeći ruke, a Arman primeti kako se muči da mu u pomrčini nazre lice. – Odakle si rekao da si?... Molim te reci mi to još jedanput i ne zameri mojoj radoznalosti... Čovek počinje ponekad da se interesuje za nekoga, ni sam ne znajući zašto. – Da te zadovoljim, reći ću ti sve još jedanput. Zovem se Arman Mirabel, od nepoznatih sam roditelja iz Betine u Artou. Eto, tako je zapisano u protokolu tamo gde sam rođen... Nego, zaista, dostaje bilo ispitivanja. Napred. Ona pođe lagano, a Arman za njom. Ne progovoriše više ni reči dok ne stigoše pred sama vrata Nejske kule. Ona ne samo što nisu bila zaključana, nego nisu bila ni zatvorena. Kroz otškrinuta vrata prodirala je slaba svetlost. Arman priđe vratima, a Sizan se strese i zastade, pa se onda okrete svome pratiocu, tresući se od straha. – Nemojte ulaziti, Armane Mirabel. Klonite se Nejske kule i ne dolazite u njenu blizinu ni danju ni noću. Ako vam je život mio, onda me poslušajte i bežite. Bežite, dete moje... Ovo mesto je prokleto!...

Tako vam svega, ne ulazite... Beži... Ne ulazi... Arman je gotovo nije ni slušao, mada su ga od njenih reči podilazili žmarci, jer za njega nije postojala tajna Nejske kule. On otvori vrata i ude u kulu. Sizan se uhvati rukama za zid, a Onda je snaga sasvim izdade pa se sruši na kolena i gorko zaplaka, a njeno jecanje nadjača čak i šum rečnih talasa. – Užasno, reče ona. – Zar uvek mora nešto da se ispreči između mene i moje osvete?... Zar na meni leži prokletstvo? One večeri sve je bilo gotovo. Oboje su mi bili u rukama, a ja sam se baš spremala da odem kralju i da mu sve kažem. Tada bi Margarita Burgonjska i Šarl od Pariza bili poslati na gubilište... Oni su to potpuno i zaslužili, jer su oni ubice moga deteta, mog malog Armana. No, u momentu kada sam pošla kralju da ga obavestim, Margarita se vratila iz Nejske kule i ceo moj plan je pao u vodu. Večeras je opet sve spremno. Mogu da izvedem moju osvetu. Ona zaćuta i stade osluškivati, kao da se nadala da će se iz kule čuti neki glasovi. Svojim smežuranim rukama pritiskivala je srce, koje je lupalo tako jako kao da će iskočiti iz grudi.

– Međutim, nastavi ona ustajući, – večeras je opet momenat. Treba da odem u Luvr i da uzmem kralja za ruku pa da ga dovedem ovamo. Ne... To nikako!... Večeras nikako. Ne mogu da shvatim šta me to večeras zadržava da ne izvršim svoju zamisao zbog koje jedino i živim. Zašto mi ovaj dečak nikako ne izlazi iz glave? On me silno uzbuđuje i ja stalno mislim o njemu. Možda zato što nema ni oca ni majku, ili što se zove Arman. Možda je to ipak samo sažaljenje... Neka je prokleto to sažaljenje!... Da li se ono javlja tek onako?... A koje prema meni i mom detetu imao sažaljenja? Mene i mog Armana nije niko sažaljevao. Lagano i posrćući ona pođe prema Seni. S vremena na vreme se osvrtala i upućivala usplahirene poglede na visoki toranj. Arman je bio utrčao u kulu, da ne bi više morao slušati naklapanja žene koja ga je dovela na ovaj opasni sastanak. Čim je ušao, video je čoveka u crnom plaštu koji mu se duboko poklonio i mada Arman nije mogao da vidi njegovo lice, znao je da je to Sparapučilo. Ćutke je Sparapučilo zatvorio vrata, a onda mu rukom dao znak da pođe za njim. Armanovo srce je lupalo, i on se s mukom naprezao da ne progovori ni reči. Popeli su se

zavojitim stepenicama na prvi sprat i Arman je bio uveden u raskošno nameštenu sobu, osvetljenu s nekoliko buktinja. To je bila ona mala prostorija u kojoj je Gij od Vivrea prepoznao Margaritu Burgonjsku. Arman se bio sasvim smirio. Njegov pogled nemirno je preletao s predmeta na predmet. U sebi je osećao silnu moć i bio spreman da se uhvati u koštac sa stotinu neprijatelja, a ne samo s Margaritom Burgonjskom. Najzad Arman vide kako se otvoriše jedna vrata i na njima se pojavi žena uvijena u ogrtač od hermelina. Preko lica je imala masku, koja mu nimalo nije smetala da je prepozna. Bila je to Margarita Burgonjska. – Dobro mi došli, gospodine Mirabel. Ja sam vas, čini mi se, još jedanput ovamo pozivala, ali sam uzalud čekala i čeznula za vama. – Veličanstvo... reče on s nepokolebljivom mirnoćom, klanjajući se duboko. Margarita ustuknu zaprepašćeno, ali Armana to ni malo ne zbuni, i on nastavi: – Srećan sam što mi se ovaj put ukazala prilika da vam kažem koliko sam zadovoljan što mi se pre neki dan na Monkopanu desio onaj slučaj.

Srećan sam što sam spasio vaš toliko dragoceni život. – Vi... – Uveren sam – nastavi on – da ste me noćas pozvali ovamo da mi se zahvalite. No, to nije bilo potrebno. Moja dužnost je bila da se žrtvujem za vas... To je, naprotiv, bila suviše mala žrtva. – Vi znate ko sam?... Poznali ste me, reče ona osmehnuvši se, – u pravu ste kada ste rekli da nemam potrebe da vam se zahvaljujem. Nego, otkuda ste znali da ćete ovde naći Margaritu Burgonjsku. – Rekao mi je čovek koga dobro znate. – Koji? Kako se on zove, zapita Margarita nervozno. – Teobald Bergamo, gospođo. – Teobald Bergamo!... To ime mi je poznato odnekuđa, samo ne mogu da se setim otkuda. Ko je taj čovek?... Odakle je... Šta radi?... – On je moj sluga. – Ah... takoooo... Margarita Burgonjska se začas smiri, mada su joj pitanja navirala kao nabujao potok. Zelela je da se raspita ko je taj Teobald Bergamo, odakle je, otkuda zna da se ona nalazi u Nejskoj kuli. No, ona pređe preko svega. Zaboravi na sve, gledajući u Armanovo divno i odvažno lice.

Arman je klečao pred Margaritom. On je bio ljubav. Jeste, ljubav, ljubav je on bio, tako da Margarita zaboravi i na osvetu, i na mržnju, i na smrt. Za to je sutra bilo vremena, a ova noć je morala biti posvećena ljubavi. – Sedite, Armane, reče ona spuštajući se na jedan otoman. – Sedite ovde pored mene... Zašto klečite? – Gospođo, vi ne shvatate... – Nemojte biti detinjasti. Vi vrlo dobro znate da ovde među nama nema razlike. Osim toga, moja glasnica vam je sigurno rekla da žena koja vas zove – voli. Da, ja volim Armane... Vas volim, i to ne od skora. Davno sam vas zapazila. Pre nekoliko meseci... Jeste, pre nekoliko meseci, ali sam se opirala i branila sama od sebe, i uspevala sam u tome sve do onog događaja na Monkopanu. Od tada ja više nisam u stanju da se oduprem... ljubav me je nadvladala. – Gospođo, promuca Arman, stresavši se, jer on ipak nije očekivao da će doći do ovakvog izliva ljubavi, da će Margarita biti samo zaljubljena žena. – Gospođo... – Kada sam vas videla na Monkopanu, nisam mogla više izdržati. Morala sam vas pozvati. Ja te volim i nudim ti mnogo. Pre svega, ljubav, odnosno sebe samu. Zatim...

Armane, svet će se začuditi i uzdrhtati. Ja ti nudim slavu i moć. Treba da kažeš samo jednu reč, i ti ćeš doći na mesto Anrija od Avinjona. On će otići u nepovrat. Margarita ustade i uhvati ga za obe ruke, pa mu se unese u lice gledajući ga pogledom punim ljubavi, iskrenosti i prekljinjanja. – Moj muž je dete... Mlad je i neiskusan, a u Luvru je potreban čovek koji će znati vladati i zapovedati, pa i krunu metnuti na svoju glavu, Armane Mirabel. Ja sam dobro razmislila šta govorim, i ovo nisu prazne reči. Razmisli i ti dobro, jer moj izbor nije uzalud pao na tebe. Nudim ti ljubav, slavu, čast. moć, basnoslovno bogatstvo, najveće počasti ovog sveta... Ti znaš šta tražim za sve to... Samo malo ljubavi... ljubavi, Armane Mirabel. – Gospođo, – reče Arman – ja sam došao da vas molim i da vam puzim pred nogama, kako bi se sažalili na mene, da mi... – Ti me nisi potpuno razumeo, Armane... Neko ti je rekao ko sam ja, a ja bih ti to i sama rekla... Rekla bih ti i zbacila masku, jer sada ti govorim kao žena, nesretno zaljubljena žena, koja pristaje da postane rob. – Veličanstvo... – Ja očekujem tvoj odgovor, prošaputa ona strasno.

– S moje strane bilo bi pravo bezumlje da odgovorim na vaše pitanje. JA sam došao ovamo znajući koga ću naći, spreman da vas, molim za milost. Hoću da vas preklinjem da se sažalite na mene, da mi pomognete, da me usrećite. Jedna jedina reč s vaših usana u stanju je da me usreći i da mi povrati ono što mi je oduzeto. Ja sam skroman, malo tražim, zapravo molim za milost. – Reci!... Izgovori već jednom tu reč... Je li to uslov, pitanje?... Reci, šta bilo da bilo... Ja slušam. – Gde je Žana Fuše, reče Arman ledenim glasom. Margarita posrnu, ali se brzo pribra i uspravi, a crte lica joj postadoše okrutne. Ona je sada bila tigrica, strasna i uvređena. – Mirabel, ovim rečima si izrekao presudu... Zanesena i usplahirena šlepom ljubomorom ona umalo ne dodade: "mojoj kćeri", ali se brzo pribra i završi. ... – smrtnu presudu ovoj devojci. Sam si joj izrekao presudu. – Ne, odgovori on oštro. – Ti kažeš da nisi, a ja kažem da jesi. – Velim vam da vi to nećete učiniti... Oprostite mi. Evo, ja sada ustajem. Dok ste vi mene molili i preklinjali, ja sam klečao pred vama,

sada kada vi počinjete da pretite, ja ustajem. Ići ću još i dalje, gospodo, na pretnje ću odgovoriti pretnjom. Moram vam reći da volim tu devojku. Volim je više nego išta na svetu... Zaklinjem vam se gospodo, da ćete biti mrtvi pre nego što je se budete dotakli. Arman je bio strašan. Ispravio se u svoj svojoj veličini, promatrajući Margaritu hladnim i pretećim pogledom. Ona je drhtala i rukom pokušavala da nađe zvono kojim bi dozvala Sparapučila i njegove ubice. Taj pokret nije Armanu izmakao iz vida. No, ona se povrati, pa se čak činilo da je ljubav savladala gnev i mržnju. – Armane!... Nemoj me nagoniti da učinim nešto što se posle neće moći popraviti... Znaš li šta ja u ovom trenutku podnosim. Možeš li shvatiti šta trpim dok ovako razgovaram s tobom. – Ako sada ne razumem, nastavi on, možda ću kasnije. Treba da izađem živ iz ove jazbine. Ko zna neće li me ušiti u vreću i baciti u Senu, kao što se to ovde obično čini. Da je grom udario u Nejsku kulu Margarita se ne bi toliko iznenadila i zaprepastila. Lice joj se izobliči od' srdžbe, celo joj telo zadrhti, jer je shvatila da on zna tajnu. Nejske kule. Kao ranjena zver ciknu i skoči prema

zvonu, pa dohvati za bat, kojim je trebalo da samo udari u zvono pa da dojuri četa ubica. Ona je već bila odlučila da ovaj čovek mora umreti. Morala je da ga pošalje u smrt bez obzira što ga je toliko volela. No ni Arman nije bio naivan. Kada je dolazio u Nejsku kulu on je bio spreman na sve. Znao je koga će tamo naći i predviđao je šta mu se može dogoditi, pa je zato bio pripravan na svaku eventualnost. U jednom skoku našao se kraj Margarite i uhvatio je za ruku baš u momentu kada je izmahnula da udari u gong, čiji je zvik značio poziv Sparapučilu i njegovim pomagačima. – Gospođo, reče on mirno, – vi možda nećete verovati da će vaš muž kroz jedan sat biti ovde. To je isto toliko istina kao i to da ja sada stojim pred vama. Margarita klonu, a drhtavica se pojača. No to je trajalo samo nekoliko sekundi, jer ona bejaše uvek spremna na sve. – Lažeš... Bedniče, lažeš! – Vaša je stvar, gospođo, kakvo ćete mišljenje imati o meni, a pravo da vam kažem meni i nije stalo do toga mišljenja. No ja vam se kunem Zaninim životom – a to je za mene najdragocenije na svetu – da ako za jedan sat ne saznam šta hoću, i ako

ne izađem odavde, vaš muž će doći u Nejsku kulu. – Ha-ha-ha!... Misliš me uplašiti. Trebalo je izabrati drugi način, a ne ovaj. Pa zar ti ne znaš da ja za četvrt sata mogu biti u Luvru! O, ti!... Bedniče, umrećeš sada... Upomoć!... Upomoć!... Ona odjedanput promeni glas i stade vikati kao da je živu deru. To malo zbuni Armana, no ne za dugo. Jedna vrata se širom otvoriše i u sobu nagrnu dvanaestak ljudi, predvođenih Sparapučilom. Svi su bili pod crnim maskama, uvijeni u mrke ogrtače, s mačevima u rukama. – Margarito, viknu Arman otskočivši od nje, – moja smrt ti neće ništa koristiti. Ti ne možeš izaći iz ove kule, jer su vrata spolja zaključana. Možda niko u ovoj buci nije čuo šta je Arman rekao, ali je čula Margarita, a to je bilo najvažnije. Kao krvožedne zveri žbiri jurnuše na Armana, željni da ga što pre probodu i zauvek ućutkaju. Možda bi tako i bilo da on nije bio čovek čeličnih živaca i prisebnosti. Videći da mu preti opasnost on skoči u stranu. Baš u tom trenutku Sparapučilo polete na njega. Za tren oka jedna stolica se nađe u Armanovim rukama. Ona opisa krug kroz vazduh i pogodi Sparapučila u

noge. On posrnu i ispusti mač. Ostali žbiri poleteše na Armana. Za Mirabela je ovo bilo dovoljno. Hitro se saže i dočepa Sparapučilovo oružje. Sada je već bilo lako. Imao je mač, a on je znao da se bori za svoj život. Čim su shvatili da žrtva pokušava da se brani napadači navališe svom silinom. Činilo se da će ga smlaviti. – Ubijte ga – vikao je Sparapučilo. Napadači zastadoše iznenađeni, jer je Arman bio zauzeo borbeni stav. On je imao toliko smelosti da im se usprotivi, a to ih još više ogorči. – Smrt! Međutim Arman je odbio prvi nalet neprijatelja, a njegov mač čak obori jednog protivnika. Najneoprezniji se toliko bio osmelio da mu priđe na dohvat mača, tako da Armanu nije bilo teško da ga onesposobi! – Za nekoliko minuta ja ću biti mrtav, Margarito, – reče Arman parirajući udarce. Verovatno će me ovi ljudi ubiti, ali treba da znaš, da će onda biti kasno da se spaseš, jer se vrata neće otvoriti i tvoj muž će doći. Jedanaest ih je... Sada deset... Evo i tebi, pa neka vas bude devet. Govoreći ovo Arman je skakao, odbijao udarce i zadavao. Oborio je

još dva protivnika, iako je ova borba počela pre nekoliko sekundi. – Sotone, sada ćete videti pošto je komadić kože Armana Mirabela. – Umri – zaurla Sparapučilo. – Natrag... Natrag, životinje – vrisnu Margarita. – Gubite se odavde, bednici... Nosite i ove ranjenike!... Marš!... Prvi izlete Sparapučilo, a za njime i ostali, noseći ranjenike. U sobi ostadoše Arman i Margarita. Ona je bila zbunjena i zadivljena ovolikim junaštvom, a Arman hladan kao stena. Gledao je mirno i pomalo ironično, a na njemu se nije primećivao ni trag uzbuđenja. Činilo se da je potpuno zaboravio da se maločas borio na život i smrt s dvanaest profesionalnih ubojica. Margarita i Arman su se gledali nekoliko minuta i ni jedno ni drugo ne progovori niti reči. Možda bi ćutali i mnogo duže, da se vrata iznenada ne otvoriše i na njima ne pojavi Sparapučilo. – Gospodarice, ovaj bandit je govorio istinu. Vrata Nejske kule zatvorena su spolja i niko nije u stanju da ih otvori... Mi smo zarobljenici. Margarita ga je tupo gledala i izgledalo je da ne razume ni reči od onog što je govorio. Činilo joj se da

Sparapučilo govori nekim jezikom, koji nikada pre nije čula. – Napolje!... Napolje, psino!... Kako smeš da govoriš kad te niko ne pita!... Vuci se napolje. Sparapučilo savi grbaču kao pseto kad ga gospodar udari nogom, ali mu ipak na usnama zaigra ironičan osmeh. On se udalji i pritvori vrata za sobom, a Arman i Margarita ostadoše sami. – Sada ste me pobedili – reče Margarita – ali znajte da će moja osveta biti strahovita. Vi znate ko sam ja, šta mogu i... – Sve mi je poznato – odgovori Arman, bacajući krvavi mač. – Ja nisam dete, gospođo. Znam da me možete smrviti i pretvoriti u prah i pepeo... – Tako je. – Videli ste da sam već unapred bio spreman na sve. Nego, postoji nešto što vi zaboravljate, nešto što je trenutno najvažnije. – Šta je to? – Zaboravili ste samo jednu činjenicu, a to je da sam ja sada gospodar situacije, ako ne duže, a ono bar za pola sata. Ako nemate ništa protiv, izvolite poći sa mnom na vrh kule. Tamo ćete saznati veoma interesantne stvari... Aha..., pa vi gledate u prozore... to vam neće mnogo koristiti. Vidite li kakve su to

šipke? Ni za dva sata ih ne možete ukloniti... Mnogo je lakše izaći na vrata, ako ih ja budem hteo otvoriti. Dakle, hoćete li na kulu sa mnom? – Hajdemo – reče ona neodlučno. Margarita pođe uz stepenice, a Arman krenu za njom. On se začudio tišini koja je vladala u kuli. Čovek bi se zakleo da u njoj nema ni žive duše, iako je do maločas odjekivao zveket mačeva i čula se paklena dreka ubojica. Najzad stigoše na vrh kule. Margarita baci pogled na Luvr, koji je počivao u mraku. Samo je nekoliko prozora bilo osvetljeno. Baš ti prozori bili su za nju najvažniji i najstrašniji, jer su to bili prozori na odajama njenog muža. Znači da Arman nije lagao kada je rekao da njen muž lako može doći ovamo. Kada se Arman nagnuo preko ograde kule i zagledao u pomrčinu Margarita učini pokret kao da će ga gurnuti i strmoglaviti. No, ona nije bila toliko naivna. Znala je da ne može izaći iz kule, a to je za nju bilo najvažnije. – Teobald Bergamo – ponovi Arman. – Evo me, gospodaru – začu se odgovor s reke. – Jesu li vrata na kuli čvrsto zaključana? – Jesu, gospodaru.

– Znaš li šta treba da činiš, Teobalde? – Da čekam. – Dokle? – Još jedno četvrt sata. – A posle? – Ako me vi ne zovnete, onda moram da otrčim u Luvr i da izvestim... – Dosta – jeknu Margarita. – Prestani, Teobalde – naredi Arman i ovaj umuknu. – Teobalde Bergamo – ponovi Margarita potmulo. – Ovo ime za mene nije novo. Ja sam ga negde morala čuti, ali se ne mogu setiti gde... Koje taj Teobald Bergamo? – Vrlo obična ličnost – poče Arman. – On je ribar na Seni, te dan i noć provodi u čamcu. Stalno krstari Senom i čeprka po vodi... Ponekad nalazi novac, ponekad ulovi koju ribu, a nekad mu se u mrežu uhvati i po neka lešina. Zar to nije vrlo interesantno, gospođo? – Lešina – sa strahom ponovi Margarita, a da joj je Arman mogao videti lice, primetio bi da je iz njega iščezla i poslednja kap krvi. – Recite leševi, gospođo. Eto, pre nekoliko dana je tako čeprkao i bacao mreže blizu Nejske kule... i... šta mislite, šta je ulovio? – Šta – prestravljeno zapita Margarita.

– Izvukao je leševe dvojice ljudi. Mladi,lepi, snažni, duhoviti, a pre svega pravi prijatelji. Možda ste ih i vi poznavali, gospođo. Gij i Pol Vivrea bili su moji najbolji drugovi. Margarita se zanese i duboko uzdahnu, a da se nije uhvatila za ogradu kule sigurno bi pala. – Vama kao da nije dobro, gospođo – ironično nastavi Arman. Sigurno se bojite mrtvaca, kada vam ne gode priče o leševima... Mogu prestati, ali vi ste želeli da vam objasnim ko je taj gospodin Bergamo. Ja mogu i prestati, ako vi to želite... – Ne... Nastavite. – Pre nekoliko dana Bergamo je, kao što rekoh, umesto ribe ulovio vreću u kojoj su bila dva moja jadna prijatelja. Treba da znate da je Bergamo pametan čovek – po vreći meni je vrlo lako dokazati ko je ubojica mojih drugova. Gospođo, vi cvokoćete zubima, čudi me da vam je sada hladno, kada je noć ovako topla. Dakle, je li to sve što ste hteli da znate o Teobaldu Bergamu. – Jeste – procedi ona užasnuto. – Zaboravih još jedno da vam kažem, verovatno vas i to može interesovati, mada je to već daleka istorija Teobalda Bergama. Pre sedamnaest godina on je živeo u Burgonji, u gradu Dižonu.

Margarita posrnu i poče da se guši, osećajući kako joj ponestaje daha. – I tada je bio sluga kod moćnog gospodina Šarla od Pariza. – Hajdemo... Hladno mije – promuca Margarita. – Koješta, gospođo. Sada ja neću da siđem. Treba da kažem nešto Bergamu, a nešto i vama. – Znam šta želite, vi hoćete da znate gde je ona devojka koja je izvedena iz Templa i koja se zove Žana. – Jeste, to želim da saznam, samo treba da imate na umu šta će se desiti ako mi date lažno obaveštenje. s – Šta će onda biti – zapita ona prkosno. – Ništa naročito, gospođo – nastavi on ledenim glasom. – Ja ću naći puta i načina da se Bergamo dopremi do vašeg muža. Ispričaće mu dosta interesantnih detalja. Spomenuće mu smrt Zakline od Belšatoa, koju ste vi ubili svojom rukom. Neće zaboraviti i malog Armana, sina grofice Zakline, koji je udavljen u reci po vašoj zapovedi. Verovatno će ovo vašem mužu biti zanimljivo... Margarita je padala u sve veće očajanje, ne toliko od straha, koliko zbog toga što je shvatila da Arman zna sve. On ne samo što je znao tajnu

Nejske kule, nego je znao mnogo više... Strašan je to udarac bio za nju, jer je ona verovala da na svetu postoji samo jedan svedok strašne tajne iz Dižona, no taj svedok je bio bezopasan, jer je i sam bio saučesnik. To je bio grof Šari... Otkuda je Armanu sve ovo bilo poznato? – Hm... Uvredili ste me kad ste posumnjali da ću vam dati lažnu adresu. To meni ne pristoji. Vi znate četvrtastu kulu?... Znate... Idite tamo, to je kraj kuće na stubovima, na njen zid se naslanja kuća u kojoj je ona koju tražite. – Između četvrtaste kule i kuće na stubovima postoji samo jedna kuća – reče Arman. – Jeste, Žana Fuše je tamo. – Teobalde – viknu Arman – ja silazim. – Dobro, gospodine. Arman se okrete prema Margariti i lako se pokloni. On joj htede još nešto reći, ali ustuknu videći je obasjanu slabom mesečinom. Stajala je nepomično, nema i ukočena, slična sablasti. Učini mu se da je ona duh prokletstva Nejske kule. Stajala je tako trenutak dva, a onda je snaga izdade pa se sruši na kameni pod. Međutim, Arman je počeo silaziti niz stepenice. Išao je lagano i oprezno, zastajući na svakom

stepeniku. Osećao je kako mu po čelu izbijaju kapljice hladnog znoja. Da li je to bio strah to nije znao, jer strah do tada nikada nije osetio. Na svakom spratu očekivao je napad Sparapučilovih ljudi, no na najveće iznenađenje oni se ne pojaviše. Izgledalo je kao da su iščezli bez traga i glasa. – Najzad se nađe u prizemlju kule, pa onda priđe vratima i udari pesnicom u njih, a iza vrata se začu Teobaldov smeh. – U redu je – javi se Teobald. Arman povuče rezu kojom su vrata bila zatvorena iznutra, pa ih širom otvori i izađe. – Ovde je – viknu Teobald glasno, a na taj uzvik četiri maskirana čoveka iskrsnuše iz mraka. – Hajdemo – reče Arman. – Gde je čamac?... Sada nemamo vremena za razgovor, jer je svaki minut dragocen. – Čamac je spreman – reče jedan od ^maskiranih. – Predvideli smo sve tako da nam se ništa ne može desiti. – Onda krenimo, reče Arman. – Gde je Teobald? – Sad je bio tu... Oni se krupnim koracima uputiše reci, gde ih je čekao čamac, zabrinuti što nema Teobalda. On je bio iščezao u onom momentu kada su počeli da se udaljavaju od kule.

– Dođavola, reče Rano Saperon, ako i ovaj Bergamo bude išao na sastanak s nekom damom, onda ćemo se lepo načekati. – On je lisica, odgovori Etjen, – takav sigurno neće ući u Nejsku kulu... – Teobalde!... Teobalde!... Arman viknu dva-tri puta, jer nije hteo da ostavi svog vernog štićenika. On mu je sada bio neophodan i ostati bez njega, značilo je izgubiti vernog prijatelja. – Evo ga, reče Pol od Vivrea. – Tu sam, reče uzbuđeno Teobald trčeći kao bez duše, a kad stiže na obalu on prvi uskoči u čamac. Skljoka se na sedište i stade brisati znoj sa čela, teško dišući. – Teobaldu je zlo, reče Rano odgurnuvši čamac, koji stade kliziti po mirnoj površini reke. – Uh, othuknu Teobald. – Ama, šta mu je? Zaista mu je zlo! – Ima i zašto, Etjene... Velim vam da ima i zašto. – Nije se napio čim cvokoće zubima... Da nisi slučajno dobio koji poljubac, pa si se toliko uplašio? Ne boj se, od toga još niko nije umro, pa verovatno, nećeš ni ti. – Strašno... Strašno, ponavljao je Teobald, ne osvrćući se na to što su se njegovi drugovi šalili na njegov

račun. – Da me je i sama veštica poljubila ne bih se toliko uplašio. Drugovi, ako niko od vas nikad nije video sablast onda ne zna šta je strah. – Sablast? – Jeste! – I ti si je video? – Na žalost, ja sam bio pred njom. Strašno je bilo videti stvorenje s drugog sveta, u vera vam vas. Evo, kosa mi je još nakostrešena, iako nisam od onih koji često boluju od straha. Posle ovih reči nastupi ozbiljna tišina, a Etjen i Rano se prekrstiše. Ovi neustrašivi ljudi stresoše se, osetivši po boji Teobaldova glasa da je zaista morao videti nešto strašno. – Govori, šta se desilo, Teobalde, poče Arman. – Čekajte da se malo priberem, gospodine. Dobri i plemeniti prijatelji Rano i Etjen, vi sigurno imate uza se neku bocu, jer kao praktični ljudi ne polazite nikuda bez vina. Pogledajte, možda je ostalo nekoliko kapi, da povratim dušu... Suviše sam uzbuđen da bih mogao ispričati to što sam doživeo. – Pij vodu, Teobalde. – Br... Do maločas mi je kosa bila naježena, a sad mi se ježi svaka dlačica na telu. Piti vodu strasnije je nego videti sablast... – Evo ti vina, prijatelju.

Teobald istrže bocu koju mu pruži Etjen i nateže je, pa kada ispi polovinu on je spusti kraj sebe. – Hajde, sad govori... Još malo pa ćemo stići na drugu obalu, a tada nećemo imati vremena da te slušamo. – Počeću ispočetka... Dakle... – Hajde, ne zanovetaj... – Kada sam otvorio vrata Nejske kule, poče Teobald, – moj gospodar izađe posrćući. Ja ga prihvatili i dozvah vas. U tom trenutku me đavo natera pa se osvrtoh. Ugledah u mraku nekakvu ženu koja se približavala vratima Nejske kule. Ja joj htedoh videti lice, jer sam po prirodi vrlo radoznao čovek... Potrčah prema njoj i zastadoh videći da je uvijena u mrki ogrtač i da ima kapuljaču na glavi. Nisam joj mogao videti lice i pored najbolje volje. – I pustio si je da uđe u kulu? – Nisam je ja pustio, nego je ona ušla sama. Mene nije ni pogledala, kao da sam zrno graha. To me naljuti i ja odlučih da po svaku cenu vidim kako izgleda. Kao što znate, nisam nimalo plašljiv. U tri skoka se stvorih kraj vrata, uskočih u kulu i stigoh je baš kada je stala nogom na prvu stepenicu. – "Stani" viknuh. – "Moram ti videti lice".

– "Hoćeš da vidiš ko sam" – reče ona okrenuvši se, a glas joj je bio potmuo i strašan, tako da sam ustuknuo. Ona priđe svetiljci koja je tinjala na zidu i stade sasvim pod nju, tako da sam lepo mogao videti masku na njenom licu, ali... – Ko je bila ta žena, zapita Etjen. – Čekaj druže. Još nismo stigli na drugu obalu, a ja treba da dovršim priču pre negó što se iskrcamo. Dakle, kao što rekoh, ona priđe svetiljci i okrenu se prema meni. Tada videh samo oči koje su svetlile užasnim sjajem. "Evo, prokleta slugo prokletog gospodara. Mori te radoznalost da znaš ko sam ja. Zadovoljiću tvoju radoznalost, Teobalde Bergamo". – Drugovi, verujte mi da se nikada nisam uplašio kao tog momenta kada je ona skinula obrazinu s lica. Mora biti da sam izgledao strašno glupo, gledajući je pun užasa. Video sam ženu koju sam poznavao... Video sam pokojnicu koja je umrla pre punih sedamnaest godina. Bila je to žena iz Dižona... – Majka malog Armana... Grofica Žaklina od Belšatoa. Uveravam vas da umalo nisam pao... Strah me je zahvatio i ja sam poleteo iz kule, ostavljajući avet da ide svojim putem. – Jadni Teobald, reče Etjen, – to zaista nije bilo prijatno.

– Žaklina, grofica od Belšatoa, ponovi tiho Arman. – Ili njen duh. Možda bi Teobaldova pripovest pobudila još veći interes da Gij od Vivrea nije saleteo Armana da mu priča o onome šta se dogodilo u kuli i da li je video Margaritu Burgonjsku. Da Gij nije bio toliko nestrpljiv, možda bi se čak i Arman setio da je Teobaldova avet bila žena koju je Margarita nazivala Sizan. Dok su pričali, čamac je sekao površinu reke, a kada je udario kljunom o drugu obalu svi poskakaše. – Za mnom, reče Arman oštro. – Brže, dok ne bude kasno! Arman nije mislio ni o čemu drugome do o Žani, o času kad će je videti i osloboditi iz kuće u koju je bila zatvorila Margarita Burgonjska. On nije ni čuo celu Teobaldovu priču, već samo pojedine odlomke kojima nije pridavao neki naročiti značaj. Skoro trčećim korakom mala družina se uputi Grevskom trgu, gde se nalazila kuća u kojoj je bila zatvorena Žana. Oni ugledaše kuću na stubovima, o kojoj je Margarita govorila. Primetiše i staru oronulu kulu, koja je bila polusrušena i napuštena. Niko nije znao zašto je nosila naziv Đavolja kula. Između kuće na stubovima i kule nalazila se zgrada ograđena jakim

zidom, a po Margaritinom kazivanju to je bila kuća u kojoj se nalazila Žana. – Ovde smo, reče Arman. – Teobalde, kako da se prebacimo preko zida? – Ništa lakše, reče ovaj i saže se. – Penjite se. Arman je začas bio na Teobaldovim leđima, a onda se uhvati za ivicu zida. Već u sledećem trenutku bio je u dvorištu. Njegov primer sledili su Rano i Etjen, a Pol i Gij ostadoše na ulici. Bergamo se vesto uspuza na zid, pa ostade na njemu jašući, kako bi mogao skočiti na onu stranu gde bude bilo potrebno. Arman i njegovi pratioci – Etjen i Rano – stadoše se primicati prozoru koji je jedini bio osvetljen. U sobi je bilo pet-šest naoružanih ljudi koji su se kockali. – Ko je to, začu se jedan glas, – a ljudi u sobi poskakaše i pritrčaše prozoru. – Gubite se, lopuže, jer za vas ovde nema plena. – Videćemo ima li, promrmlja Etjen, vadeći mač. – Mir, opomenu ih Arman. – Još nije momenat za napad. – Ko ste i šta hoćete, zapita jedan čovek izašavši na vrata. – Dolazimo iz Luvra. Šalje nas neko ko je i vaš i naš gospodar.

Kada ču ove reči vođa straže skide šešir i duboko se pokloni, a ljudi koji su bili iza njega spustiše vrhove svojih mačeva. – Dobro... Šta je lozinka, gospodo? – upita on Armana, koji je drhtao od uzbuđenja, jer je iz odgovora ovih ljudi trebalo saznati da li je Žana tu ili nije. – Avinjon! Arman je izgovorio ovo ime ne razmišljajući ni trena. Zašto baš ovo ime, to nikada nikome ne bi mogao objasniti. Verovatno ga jé neki potsvesni nagon naterao da kaže Avinjonovo ime. Izgovorio ga je valjda zato što su mu se po glavi mešala imena: Avinjon, Margarita i Šari. Arman se nije malo iznenadio kada je video da se stražar poklonio, dodirnuvši šeširom zemlju. Ostao je zapanjen shvativši da je slučajno pogodio odziv. – Odmah, gospodo, reče stražar. – Prijatelji, obrati se stražarima, – vratite mačeve u korice. Ova gospoda dolaze po nalogu naše gospodarice. Znaju i odziv, pa nas ništa ne sprečava da ih pustimo u kuću. – Pohitajte, reče Arman uzbuđeno. – I ovako smo zakasnili. – U tom momentu otvori se neki prozor na gornjem katu, a malo zatim začu se veseo glas, pun ljubavi:

– Armane! – Žanet! – Trista mu đavola, uzviknu zapovednik straže, – ovo je Arman Mirabel. Drugovi, na oružje. – Beži Armane, ciknu Žana, videvši kako stražari izleteše u dvorište s isukanim mačevima. – Ne boj se, veselo doviknu Arman. – Koliko vas ima u toj rupi, viknu Rano Šaperon, isukavši mač. – Ovamo momci, veselo uskliknu Etjen. – Baš sam se zaželeo da noćas nekome prospem utrobu. Začu se zveket mačeva. Trojica navališe na Armana, koji vešto izbeže prve udarce. Otskoči i osloni se leđima o zid, da bar s te strane bude siguran. Kao izvrstan borac on je mogao odolevati silovitim napadima čuvara, samo da je imao oružje u rukama. Međutim, on je' bio nenaoružan. Ipak, pokušao je nešto da učini. Svuče ogrtač i uvi ga oko desne ruke, pa poče njome da se štiti, dok je levom pokušavao da nekome od napadača otme mač. Prestrašena Žana je užasnuto promatrala nenaoružanog Armana, kome jedan stražar gotovo prisloni mač na grudi. – Predaj se, ili ću te zakovati za taj zid.

No u tom trenutku se desi nešto neočekivano. Upravo kad je stražar hteo da probode Armana, nešto teško pade na njega i sravni ga sa zemljom. Stražar jauknu, a Teobald Bergamo ga dotuče udarcem noža, pa hitro dohvati njegov mač. – Uzmite ovo, gospodaru. Ja sam vam rekao da ne treba izlaziti nenaoružan. – Ti si zlato od čoveka, Bergamo, uzviknu Arman, dočepavši mač, a Teobald Bergamo pohita i otključa vrata. Već u sledećem trenutku Pol i Gij od Vivrea uleteše u dvorište. Braća od Vivrea su odmah oborila dvojicu stražara, a kad preostali videše Armana s mačem u ruci, izleteše na ulicu. – Upomoć!... Razbojnici!... Ubice!... Vikali su iz sveg glasa i bežali iz sve snage, a od te njihove vike poplaši se čak ijedna patrola. Nastade pakleno bežanje, a činilo se kao da se ljudi utrkuju za nagradu u brzini i izdržljivosti. – Malo ih je bilo, progunđa Rano i opsova. – A i to malo nije bilo vredno da se čovek muči, dodade Etjen. – Pobegli su kao zečevi. Rano i Etjen nisu imali nijedne ogrebotine, kao uostalom ni ostali njihovi drugovi.

– Žana, viknu Arman i ulete u kuću. Učinio je to tako brzo da ga niko nije mogao slediti. Na stepenicama se susrete sa uplašenom i presretnom Zanom. – Žanet! – Armane! Izgovorivši samo ove dve reči padoše jedno drugome u zagrljaj. Izgledalo je da su zanemeli, jer ni jedno ne progovori više ni reči. Nekoliko trenutaka su svi ćutali. – Žanet, srećo moja... Ipak sam stigao u pravi čas. – Armane, da samo znaš šta je bilo sa mnom? – Znam sve. – Hej, deco, javi se hrapavi Teobaldov glas. – Zar ne osećate kako vazduh postaje težak i zagušljiv? – Zašto, zapita Arman usplahireno. – Onaj demon iz Nejske kule ne spava. – Imaš pravo. Krećemo. – Ko je ovaj čovek, Armane? – Moj paž, štitonoša. sluga, prijatelj i drugar. Vesela ptičurina i bitanga kakve nema pod nebeskim svodom, ali zato odličan pratilac Armana Mirabela koji je zaratio s celim svetom. Armanovi prijatelji počeše postajati nestrpljivi, videći da Arman

i Žana više ne razgovaraju, nego gledaju jedno u drugo i uzdišu. Činilo se kao da su potpuno zaboravili gde se nalaze i šta ih u idućem trenutku može snaći. – Dosta, doviknu Etjen Buard. – Imate još dosta vremena za šaputanje, a sada da se čistimo, jer ako naiđu Margaritini ljudi onda će nas skupljati lopatama. – Vreme je da pođemo, dodade Rano. – Biće vremena za razgovor. – Moramo da krenemo draga moja Žanet, reče Arman. Zatim pođoše, iznenađeni što nigde nisu primetili stražare koji su pobegli iz dvorišta. Uputiše se prema Ivanovim vratima, iako još nisu znali kuda će. Arman je razmišljao gde bi mogao skloniti Žanu, a da bude potpuno sigurna od uhoda Margarite Burgonjske i grofa Šarla od Pariza. Ispred povorke išao je Pol od Vivrea s isukanim mačem, zverajući na sve strane. On je bio neka vrsta izvidnice, a njegovom oštrom pogledu nije smelo ništa izmaći. Na kraju povorke koračao je Teobald Bergamo, najprepredeniji i najlukaviji od svih njih. – Dakle, govorila je Žana tiho, kao što sam ti rekla, moj otac ne pristaje ni po koju cenu. – Šta gospodar Luj Fuše ima protiv mene?

– Bolje ne pitaj, dragi Armane. Kada sam mu spomenula tvoje ime on se izbezumio od besa... Oh, Armane, srce mi se čepa pri pomisli da moj otac ima nešto protiv tebe. Ja ne znam šta je sve ovo i šta se zbiva oko mene. Zašto imam neprijatelje kada nikome nisam ništa skrivila. – Umiri se, Žanet, sve će ipak biti dobro... Ti si samo slučajno zapala u tešku i opasnu situaciju. Sada si slobodna, a ja ću se već pobrinuti da te smestim tamo gde ćeš biti potpuno sigurna. – Armane, ko je ono? – Ko? – Pogledaj, šapnu Žana tiho, pokazavši u pravcu Ivanovih vrata, gde je ugledala senku nekog čoveka. – Sigurno je to nekakav lupež, koji očekuje da naiđe neki zakasneli prolaznik, da bi mu mogao oduzeti kesu. Arman je učinio veliku pogrešku što nije obratio veću pažnju na osobu koja je pažljivo pratila put male povorke. – Znaš šta, reče Arman Zani, – ja sam uveren da će tvoj otac ipak popustiti kada čuje da sam te spasao iz kandži čudovišta koje te je bilo zatvorilo. – Zar ćemo u ovaj dvorac? – upita ga Žana kada su ušli u ulicu Fromantel.

– Za sada smo tu ipak najsigurniji, kasnije ćemo videti gde bi te mogli smestiti. – Armane, ja ću biti sigurna na svakom mestu gde i ti budeš bio sa mnom. – Na žalost, ja ne verujem da će to biti moguće. Mojim prisustvom ja te dovodim u još veću opasnost. Zatim su svi ušli u napušteni dvorac Gija i Pola od Vivrea. Uskoro su se našli u velikoj odaji. Nagovorili su Žanu da im ispriča kako su je iznenada uhapsili i odveli u Tempi. Svi su netremice slušali njeno pričanje, koje je bilo prostosrđačno i naivno. – Zatvorili su me u tamnicu, gde sam očajavala. Mislila sam da ću poludeti od bola i tuge. Stvarno bih i poludela, u to ne sumnjam, da nije došla jedna dobra gospođa, koja mije ulila puno nade. Ona me je utešila i posle njenog odlaska već sam verovala da ću izbeći užasnu sudbinu koja mi je bila određena. Najzad su došli neki ljudi, izveli me iz tamnice, pa me nekud poveli. – Jesu li svi bili pod maskama? – Jesu. Oni su me odveli u kuću gde ste me vi pronašli. Predali su me na čuvanje jednoj ženi. Već sam razmišljala kako bih se mogla spasiti, no na mene su dobro pazili. Stražari su stalno bili u prizemlju kuće i nisu

mi dopuštali da izađemu dvorište. Noćas sam bila uzbuđenija nego obično, kao da sam predosećala da će se nešto dogoditi. Čim sam čula razgovor skočila sam, a po glasu sam te odmah poznala. – A tvoja čuvarka? – Zavukla se pod krevet čim je čula zveket mačeva. Ona sigurno još leži pod krevetom, jer mije rekla da se strahovito boji. Armanu i drugovima bilo je gotovo sve jasno. Oni su znali da je tajanstvena posetiteljka bila Margarita. Po njenoj naredbi Žana je bila izvedena iz tamnice i zatvorena u kuću blizu Đavolje kule. Te činjenice su bile jasne i neoborive, ali svima njima se nametalo pitanje – zašto je Margarita to učinila i kakvi su je razlozi rukovodili da se interesuje za Žanu Fuše? To je bila zagonetka za sve, samo je Arman pokušavao da uhvati neku vezu, umujući u sebi: – Margarita mi je rekla da me je odavno zapazila. Ako je istina da me je stvarno volela, onda joj nije bilo teško da unajmi nekoga da me prati i sazna da odlazim u Ružin vrt. Obavestili su je daje Žana moja verenica, i samo radi toga je htela da upropasti ovu nevinu devojku. – Dobro, reče Arman glasno, prenuvši se iz razmišljanja. – Sada bi

trebalo naći stan za Žanu, ali tako siguran stan, gde je niko neće moći pronaći. Oni koji su je zatvorili tražiće je na sve strane. – Armane, reci mi, zašto hoće da me uklone?... Ja nisam nikome ništa skrivila. – Umiri se. Sve ćeš doznati jednog dana, i onda će ti biti jasno sve što do sada nisi znala. Ti ne znaš gde stanuje tvoj otac, gospodar Luj Fuše? Dobro... ovde ne možeš ostati, jer će te i ovde pronaći... – Ja bih je odveo kući, reče Etjen, ali ne smem. – Ona njegova oštrokonđa iskopala bi mu oba oka, nasmeja se Rano. – Ljubomornije žene nisam video u ćelom Parizu. – Ne preteruj, Rano. – Ma ne preterujem! Zar nije lepo od mene što nikome ne pričam da te ona povremeno i mlati, iako tebe smatraju za jednog od najboljih i najveštijih boraca u Parizu. – Rano, nakostreši se Etjen i napola izvuče mač, – ako progovoriš još jednu reč, prosuću ti creva u kojima sigurno još ima ostataka sinoćne večere... Umukni već jednom. Da sam ja momak kao ti, čitav Pariz bio bi moj. – Manite svađu, nasmeja se Arman. Mislite li da nam je sada do svađe i razmirica. Pre zore moramo

naći stan za Žanu. Sta mislite, da li da je odvedem mojoj gazdarici? Ona ima jednu sobu iza dućana. – Ne, javi se jedan glas, a Teobald Bergamo otškrinu vrata i proturi glavu u sobu. On je za sve vreme bio na straži pred vratima, jer se držao kao pravi sluga, kome se ne pristoji da prisustvuje razgovorima i dogovorima plemića. – Šta reče, zapita ga Arman. – Ja imam stan koji će za gospođicu biti najpogodniji i u kome će biti sigurna i bezbedna. – Uđi i govori. Teobald uđe i pohlepno dohvati pehar koji mu pruži raspoloženi Rano, a onda obrisa brkove, pucnu jezikom, te se tek tada ukipi pred svojim gospodarom. – Dakle, da čujemo šta predlažeš, samo ne gnjavi, jer ti uvek počinješ od Poncija i Pilata, pa čoveka uhvati muka dok pređeš na stvar. – Biću kratak. – Hajde da vidimo, ali ja uopšte ne verujem da bi ti mogao biti kratak, reče Etjen. – Dakle, bilo je to malo poodavno. Bio sam lopov i skitnica, – a to je, gospođice, bilo moje zanimanje pre nego što sam postao dvoranin gospodina Mirabela.

– Na stvar, dreknu Arman. – Opet si počeo po starom. – Ne mogu, gospodaru, drukčije. Dakle, bio sam lopov, i jedne večeri – eto sad već prelazim na stvar – lutao sam Grevskim trgom. Nisam bio sam, imao sam dva drugara, a utroje se lakše i brže obavljaju poslovi kojima smo se mi bavili. Da sam bio sit možda ne bih te noći ni izlazio, ali su mi creva krčala, a od žeđi sam šištao kao gusan. Nađemo se mi na Grevskom trgu i počnemo razgledavati unaokolo... – Brže! – ... Kad, ubrza Teobald – ugledasmo da nam se približuje neka svetlost. Odmah smo videli da su to muškarac i žena. Muškarac je išao kraj svoje teže polovine, koja je nosila lampu. – Valjda lepše, prekide ga Rano. – Rekao sam teže i ostajem pri tome. Žena je bila debela, a njen pratilac malen i prilično neugledan. Ja i moji drugovi smo se samo pogledali i sporazumeli. Trebalo je da oni napadnu muškarca, a ja ženu. To smo i učinili, građanin je brzo bio savladan, dok je žena pala u nesvest. Pretresli smo ih, ali kod njih nismo našli ni prebijene pare. Muškarac je jaukao, a i žena se ubrzo osvestila pa je počela da vrišti i zapomaže. Časti mi moje lopovske, sažalih se na te

jadnike i uzeh ih u zaštitu od svojih drugova, koji su hteli da povedu ženu kao taoca. Pošto sam oduvek bio nežnog srca, stadoh na stranu napadnutih, pa se čak žestoko potukosmo. Naučio sam ih pameti i najurio, pa sam onda svoje štićenike otpratio do gvozdenih vrata, pazeći da ih neko drugi ne napadne. – Ipak si čestit čovek, reče Arman, – samo mnogo gnjaviš. Dok nam ti ispričaš tu istoriju – svanuće. – Sad ću... Tu sam već. Stvarno sam čestit čovek, a zato što sam takav, ostao sam siromah celog veka. Stigoh sa štićenicima do gvozdenih vrata, kad me ta žena poljubi u obraz i stade koješta brbljati zahvaljujući što sam joj spasao čast, mada nama nije ni padalo na pamet da ih napadamo zbog nje. Mi smo bili pošteni i hteli smo im uzeti samo koji talir, toliko da se možemo najesti i napiti. Njen muž me poljubi u drugi obraz, a kako su njih dvoje plakali, rasplaka se i moje nežno srce. Ne sećam se kada su mi udarile suze na oči, ali sam tada i ja plakao. Izgledao sam sam sebi kao muškarac koji pokušava da njače a ne zna. A na šta sam ličio to samo njih dvoje znaju. Posle tih reči društvo prsnu u smeh, ne zamerajući Teobaldu što toliko gnjavi s pričom.

– Nastavi, samo brže, nestrpljivo reče Arman. – Dakle i isplakali ste se. Pa šta je dalje bilo? Kakve veze sve to ima sa stanom za gospođicu Žanu? – Polako, gospodine, treba sve da znate. – Uh, pobogu, do sada bih ispričao tri knjige, a ti još nisi gotov s jednim događajem. – Evo... Kad smo se siti isplakali, muškarac mi reče: "Gospodine – časti mi, rekao je gospodine, – vi ste naš spasilac, vama moramo zahvaliti što noćas nismo izginuli. Ja se zovem Žerald, a moja žena Žeraldina. Ja služim u Sen-Zermenskoj opatiji i tamo sam vratar. Moja ženica – tu sam se nasmejao – pere rublje gospodinu Aristidu Diponu. Ako jednog dana izađete na Đačku livadu, pa obiđete oko opatije, videćete jednu malu kućicu prislonjenu uz gradski zid. To je moja kuća, a odsad je i vaša, kadgod zaželite. Pošto uzdahnu, Teobald nastavi: – Dobročinstvo se i nagrađuje. Ja sam ovu ponudu shvatio sasvim ozbiljno i često sam svraćao kod Žeralda. Primali su me raširenih ruku i ne treba vam napominjati da opatija ima izbor vina kakvih nigde nema. Žeraldova kućica je udobna, mala i čista, nalazi se u osami, i mislim da se nijedan živ čovek ne bi setio da u njoj traži gospođicu Žanu.

– Znaš li Teobalde, da ti nisi glup čovek. – Koješta. Ja sam iz okoline Betine u Burgonji, a tamo je svet bistar i pametan. To se vidi po meni. – Kako, zar si ti iz Betine, Teobalde? – Kao i vi, gospodine Mirabel, a ja se ponosim time što smo zemljaci. – E, dobro... Onda ćemo tamo odvesti Žanu, zaključi Arman. *** Sizan je bila strahovito uzbuđena. Kada je prepoznala Teobalda Bergama u njoj se nešto prekinulo i malo je trebalo da ne padne. No, Sizan je imala jaku volju. Dokazala je to već time što je pokazala svoje lice. te je uživala videći kako Bergamo beži posrćući. Sizan je verovala da je Teobald odavno umro, i na tog podlaca bila je sasvim zaboravila. – Dakle, mislila je ona – ubica moga deteta još živi. Prokleti Teobald Bergamo nije umro. Postoji i treći svedok. I treća ličnost je živa, a moja osveta neće ni nju mimoići. Njih troje su krivi za smrt moga malog Armana. Sizan je bila ubeđena da postoje samo dve osobe koje su krive za njenu tragediju. Za grofa Šarla i Margaritu ona je već bila pripremila

osvetu, i u nekoliko mahova trebalo je da ostvari plan, ali se svaki put dogodilo nešto nepredviđeno. Sizan je polako pripremala to što je zamislila, starajući se da joj ništa ne poremeti planove. Sistematski ih je vodila prema rubu provalije, trebalo je samo da ih gurne pa da padnu. Taj pad bi bio strašan. Trebalo je da iz slave padnu u beščašće, iz bogatstva u sirotinju, a njihova moć da se pretvori u poniženje... Ona ih je htela prvo poniziti, osramotiti i obeščastiti, pa da ih tek onda vidi kako umiru. Ne bi joj bilo teško da ih ubije, to je mogla odavno da učini, ali bi ta vrsta osvete bila odviše laka za njih. Kada je Sizan ugledala Teobalda odmah je shvatila da postoji još jedna osoba koja mora umreti. – On mora umreti, šaputala je Sizan penjući se lagano uz stepenice. – Ja sam pogrešila što sam mu se pokazala. On će se skloniti, jer zna šta mu mislim i šta ću mu pripremiti. No, tako mi moga malog Armana, ja se neću smiriti dok ne utolim žeđ za osvetom. Sada ih ima troje... Margarita, Šarl i Teobald. Za mene je ovaj treći najopasniji, jer me on poznaje, ja sam kriva što me je poznao... Nisam se mogla uzdržati da mu se ne pokažem... Sad će se čuvati... Njega će Margarita ubiti, ili

ako ja to hoću ona će mi ga predati u ruke. Onda ću mu se osvetiti. Prvo fizičkom ubici moga sinčića, zatim pravim ubicama. Tako mi moje osvete, ja ću... Ona ne završi započetu misao, jer je baš tada stigla do prvog sprata kule, a u tom momentu ugleda Margaritu, koja je silazila niz stepenice. Margarita je izgledala više nego strašno. Za ova dva sata ona se silno promenila. Vidno je ostarila, a oči su joj dobile velike podočnjake Išla je nesigurnim korakom, ljuljala se kao da će se srušiti svakog trenutka. – Sizan, jesi li to ti? – Ja sam gospodarice. Taj čovek... – Mirabel, prekide je Margarita prilično spokojno, što Sizan silno iznenadi. – Mirabel nije glavni krivac gospodarice. U pitanju je drugi jedan čovek. Ja sam sigurna da vas je Mirabel morao strahovito uvrediti, a to zaključujem po njegovom iznenadnom odlasku. Margarita ne odgovori ništa, samo joj se na licu pojavi grč i ona duboko uzdahnu. Sizan je po držanju svoje gospodarice videla da je ona za ovo kratko vreme prepatila više no ikada u svome životu. Sizan nije mogla prikriti zadovoljstvo i malo je trebalo pa da se naglas nasmeje. No,

ona se trže i okrenu glavu, a kada se ponovo obratila Margariti njeno je lice bilo mirno i kao isklesano iz mramora. Samo je izgledalo da su joj oči dobile više sjaja. – Gospodarice, slušajte me. – Govori, Sizan. – Onoga dana kad budete hteli vi ćete se osvetiti Armanu Mirabelu, ali ne običnom osvetom. Obična osveta ne bi vas nimalo zadovoljila, u to sam uverena. To ne bi bila nikakva osveta, gospodarice. – Imaš pravo, prošapta Margarita ustuknuvši, jer se Sizan skoro upila u njene oči kao demon zla i pakla. – Ja pogađam vaše misli, gospodarice, nastavi Sizan. Lako bi vam bilo da ga uhvatite i bacite u neku tamnicu, ali šta vi imate od toga? Ništa... Vama treba druga osveta. Treba da mu vratite bol za bol, tugu za tugu, jednom rečju milo za drago. Za vas će biti najveće uživanje kada ga budete videli kako vam puzi pred nogama. Treba da vas preklinje za trunku ljubavi, da vaš pogled smatra kao naročitu milost. Takva osveta je potrebna mojoj gospodarici. Vi ćete gledati svojim očima kako ga raspinje strast i kako umire od ljubavi prema vama. On će postati rob te ljubavi i zaboraviće da uopšte postoji svet... Gospodarice, jesam li pogodila.

– Jesi... to bih želela, reče Margarita škrgutnuvši zubima. – Ja ću vam to omogućiti, gospodarice. Ja sam spremila ljubavni napitak na kome sam toliko radila. Najzad sam ga pronašla... Gospodarice, vaša osveta će biti potpuna. – Sizan, ti si moj dobri anđeo... – Dakle, gospodarice, više ne brinite za Mirabela, – onaj drugi je važan i opasan. – Koji drugi? – Onaj koji je zaključao vrata Nejske kule i s kojim je Mirabel razgovarao s vrha tornja. – Zar ti poznaješ Teobalda Bergama, zapita Margarita zagledavši se Sizan duboko u oči. – Poznajem... On je oličenje zločinca koji hoda po zemlji. To je čovek bez griže savesti, najpodliji, najpodmukliji i najgori čovek koga znam. – Otkud ga poznaješ? – Kamo sreće da ga ne znam. Upoznala sam ga u Parizu pre tri godine. Tada mi je taj čovek zadao strašan udarac i naneo najveću bol koja se može preživeti. Gospodarice, dajte mi toga čoveka, a ja ću vama dati Armana Mirabela. – Biće kako želiš. Ja ću ti predati Teobalda, a ti ćeš izmisliti muke kojima ćeš ga umoriti... Zato ćeš ti

meni predati Mirabela... I napitak... No, o svemu ovome razgovaraćemo drugi put. Sada imam nešto mnogo važnije. – Zapovedajte. – Ti znaš gde se nalazi Đavolja kula? Znaš, je li? Vrlo dobro. Ja sam tamo sklonila jednu devojku... u kući do Đavolje kule... Tu mi devojku hoće oteti Mirabel. – Tvoju kćer, pomisli Sizan, ali ne reče ništa, već samo klimnu glavom. – Potrebno je da Sparapučilo odmah ode tamo i da... – Ne... Pogrešićete, prekide je Sizan uplašeno. – Ne bi bilo pametno da se Sparapučilo upućuje u tu tajnu. On i ovako zna više nego što bi smeo znati. Bolje je da se oslonite na mene, a ja ću to sama završiti. – Da li ćeš moći? – Ne brinite. Slobodno se vi vratite u Luvr, a meni prepustite sve. I do sada ste uvek bili zadovoljni sa onim što sam uradila. – Idi Sizan... Čamac čeka na obali. Samo požuri da ne bude kasno. Sizan se lako pokloni i pođe niz stepenice, rukama pritiskujući srce, koje je lupalo takvom žestinom kao da će zdrobiti grudni koš. – Bezumna Margarito, šaputala je Sizan, – ti i ne slutiš da si mi predala svoju kćer u ruke. Gas osvete

se približava i to čas strašne osvete. Oko za oko, zub za zub. Dok je Sizan silazila niz stepenice, Margarita je ušla u sobu i stala se hitro oblačiti, a kada je bila gotova ona zovnu Sparapučila koji se odmah stvori na vratima, presavivši se skoro do zemlje. – Ja nisam kriv što se ono desilo, poče Sparapučilo poniznim i preklinjućim glasom. – Čuti i uzmi onu kesu sa stola. Dobro slušaj šta ću ti reći, a ti znaš da se moje zapovesti moraju izvršiti bez pogovora. Ja ću za pola sata biti u Luvru. Kad dođem tamo hoću da zateknem grofa Šarla od Pariza i gospodina Anrija od Avinjona, razumeš li?... Moraš ih pronaći i reći im da dođu. Osim toga i guvernera Pariza... – Naći ću ih pa makar morao prekopati čitav Pariz. – Sada idi. Sparapučilo se pokloni i izađe odmeravajući kesu u rukama, kao da se hteo uveriti koliko zlatnika ima u njoj. – Još desetak ovakvih ljubavnih sastanaka, odnosno još desetak leševa i desetak ovakvih kesa, šaputao je Sparapučilo, – pa ću se moći povući u neko mirno mesto u provinciji, pa da i sam pomislim na ljubav... Ha-ha-ha... Sparapučilo nije

toliko glup kao što to neki misle. U odlučnom momentu znam i ja da udarim strašnije nego što je moja gospodarica u stanju i da zamisli. Kada Sparapučilo ode Margarita ostade jedno vreme nepomično, a onda s mukom povrati mir. Kada je ustala, ona je opet bila ona stara Margarita, demonski lepa, a isto toliko zla. – Ljubavni napitak, prošapta ona. – Sizan je pronašla ljubavni napitak... Onda ću vladati svetom i ljudima po svojoj volji. Ona se zatim uvi u ogrtač i izađe iz kule, a posle kratkog vremena uđe u Luvr i uputi se u svoje odaje. – Gospodarice, javi joj dvorkinja, čim je Margarita ušla, – gospodin guverner Pariza, plemeniti grof Rober od Garsija nalazi se u predsoblju. On tvrdi da ste ga vi pozvali. – Pustite ga... Zaista hoću da govorim s njim. Kada sobarica izađe, Margarita priđe svom pisaćem stolu i sede, pa onda dohvati pergament s kraljevskim pečatom i poče nešto žurno i nervozno pisati. Za to vreme sobarica uvede grofa Robera od Garsija, upravnika Pariza, koji je zauzeo svoj visoki položaj zahvaljujući dvorskim spletkama. On

se duboko pokloni, čekajući da ga Margarita prva oslovi. Kada Margarita završi pisanje, ustade i priđe grofu, koji kleče na kolena i primi pergament iz njene ruke i ne usudivši se da pogleda šta piše u njemu. – Pročitajte ga, gospodine. Rober od Garsija baci pogled na pergament na kome je pisalo kosim slovima: Naređenje, Naređujem gospodinu Roberu od Garsija, zapovedniku grada Pariza, da po svaku cenu uhvati razbojnika Teobalda Bergama. Kada ovaj razbojnik bude uhvaćen treba ga zatvoriti u tamnicu i postaviti specijalnu stražu da ga čuva, a onda me obavestiti o tome, da se protiv njega povede postupak. U Parizu, godine 1314. Margarita Burgonjska – Vaša zapovest biće ispunjena, reče grof od Garsija. – Za koliko dana?... – Za tri dana će biti u tamnici, a odmah zatim će sud doneti presudu. – Dobro. Izvestite me kada bude u vašim rukama. Neće se voditi nikakva javna rasprava.

– Razumem, reče grof, poklonivši se duboko. – Ja želim da taj čovek bude tiho umoren u svojoj ćeliji. – Na koji način? – To će vam reći jedna žena, koja će vam doneti ovaj pergament koji ću sad napisati. Margarita opet sede za sto i napisa jedan bon na dvesta talira. To je u stvari bila nagrada za ubistvo Teobalda Bergama. – Vaša će zapovest biti izvršena, reče grof i duboko se pokloni. – Biće umoren onom smrću koju ona zaželi. Zatim Rober od Garsija vrati pergament Margariti i neprestano se klanjajući izađe. Pošto je bio revnostan, a obećanih talira bilo je poprilično, odmah razasla stotinu i više ljudi da tragaju za Teobaldom Bergamom. Margarita pređe na galeriju gde se nalazila njena kapela, naredivši da dođe sobarica. – Je li gospodin grof od Pariza došao? – On čeka da ga vaša milost primi. – A gospodin Anri od Avinjona? – I on. – Uvedite ih. – Zajedno? – Da... Požurite i ne zapitkujte.

Posle nekoliko časaka Avinjon i Šari su ušli, ali je svaki od njih želeo da bude što dalje od svoga suparnika. Njihova mržnja je bila na vrhuncu, a to što su jedan drugome želeli, nije bila tajna ni za koga. Verovatno su obojica mislili jedno isto – kako bi i na koji način najlakše zavrnuli šiju svom suparniku. Kada su ušli, nisu se ni pogledali. Duboko su se poklonili pred Margaritom, pitajući se zbog čega ih je zvala i šta hoće od njih dvojice. Margarita priđe vratima i otškrinu ih, pa kad se uveri da niko ne prisluškuje, ona ih ponovo zatvori. Zatim ćutke priđe grofu od Pariza i uze ga za ruku. Povede ga dva koraka, i onda priđe Anriju od Avinjona pa i njega uze za ruku. Dva rivala stajali su jedan prema drugome proždirući se pogledima, kao da su hteli jedan drugoga da sravne sa zemljom. Ipak su sačuvali hladnokrvnost i dostojanstvo, a činilo se da je Margarita bila najuzbuđenija, jer su joj drhtale ruke kojima je držala svoje bivše ljubavnike. – Gospodo, reče ona tiho, – ja vam u ovom momentu još ne spajam ruke, ali vi ste ipak spojeni preko mene. U ovom trenutku vi ne smete biti neprijatelji...

I jedan i drugi ništa ne odgovoriše, ali im oči sevnuše paklenom mržnjom, dok su im tela drhtala kao u groznici. – Mir, gospodo, nastavi ona. – Bar od mene ne možete ništa sakriti. Ja znam da se vi mrzite i da jedan drugome radite o glavi. Nemam ništa protiv toga i vaša međusobna borba me ne zanima. Pretpostavimo i da mi je čak svejedno ko će iz te borbe izaći kao pobednik. Ubijajte se i koljite... Uništavajte jedan drugoga... Radite šta hoćete, ali onda kada meni ne budete bili potrebni. Ja vas molim, zaključitf primirje na osam dana. – Nikad. – Čekajte... Ja znam moliti, tražiti i naređivati. Sva ta tri pojma stopite u jedan. Ja zahtevam da sklopite primile na osam dana. – Ne, reče gnevno Avinjon. – Anri, reče mu Margarita, a od njenog strašnog pogleda ovaj još više probledi. – Anri, ako ne pristanete na primirje, ja ću otići svome mužu i reći mu da sam s vama imala kćer. Neću žaliti ni sebe, ali ćete vi otići na gubilište. – Gubilište, promuca Avinjon. – Više volim da me obese na Monkopanu, nego da i jedan minut budem u prijateljstvu s ovim čovekom.

– Stanite... Pustite me da prvo ja govorim. Vi, grofe, znate šta ću učiniti. Otići ću svome mužu i reći mu da ste vi bili moj ljubavnik pre nego što sam se udala. – Bolje točak i giljotina, nego prijateljstvo s ovim čovekom. Poštedite nas od toga, gospođo. – Treba da me razumete. Ne govorim ja to iz neke obesti, ili iz neznanja. Nas troje od noćas imamo jednog zajedničkog neprijatelja, zato treba da ujedinimo naše snage. – Gospođo!... – Da, mi imamo zajedničkog neprijatelja i to neprijatelja koji je strašan. On će nas ubiti, ako mi njega ne ubijemo. On će nas obeščastiti, poniziti i osramotiti i tek onda uništiti. Pitam vas ima li štogod strašnijeg od toga. On će nam počupati srca... Ubiće nas, razumete li. – Ako, reče hladno Avinjon. – Neka me peče i živog dere. Više volim i to, nego da se mirim sa onim koga mrzim. – I ja se slažem s njim, a to je valjda jedino u čemu se nas dvojica slažemo. – Još ne znate ono najvažnije, nastavi Margarita preklinjući. – Ja vam nisam rekla kako se zove ta ličnost. Taj čovek strašniji je od demona.

– Ko je on? – Recite. Njegovo ime je Arman Mirabel!... Margarita izgovori ovo ime tihim, gotovo nečujnim glasom, i onda pusti ruke svojih sagovornika. Dva smrtna neprijatelja našla su se licem u lice. Pogledaše jedan drugom u oči, ženice im se raširiše, ali ne od mržnje već od straha. Bledilo im se pojača, a beskrvne usne izgovarale su Mirabelovo ime. Grof od Pariza je osećao da više mrzi Armana nego Avinjona. Kada bi mogao ubiti Mirabela on bi pristao da žrtvuje svoju mržnju prema Anriju od Avinjona. Anri od Avinjona je ustuknuo kada je čuo Mirabelovo ime. Osetio je kako se u njemu nešto prekinulo. U trenutku je zaboravio na sve, setivši se da mu je Arman uzeo ono što je na svetu najviše voleo i zbog čega je jedino i živeo. Mirabel mu je uzeo Zaninu ljubav, a to je za njega bio strašan udarac, najstrašniji koji je podneo u životu. Sva njegova mržnja odjednom se slila u jednu, najveću i najužasniju. Osetio je da Šarla ne mrzi ni upola toliko koliko mrzi Mirabela. Margarita se izmakla i promatrala ih. Osmehnula se, videći kako valjda nesvesno, učiniše isti

pokret. Njihove se ruke spojiše i oni se čvrsto pogledaše u oči. – Grofe, ja se slažem s gospođom. – I ja, Anri od Avinjona... Sklopimo primirje dok ne uništimo tog paklenog Mirabela... – S moje strane je već sklopljeno. – Dobro je, prekide ih Margarita. – Primirje je sklopljeno i trajaće dok naš zajednički neprijatelj ne bude uništen. Onoga momenta kada Arman Mirabel bude ubijen, vi ste slobodni... Ponovo postanite neprijatelji, mrzite se i ubijajte... A dotle, dotle morate biti saveznici. – Bićemo. – Zaklinjete se? – Zaklinjemo se! – Cime se zaklinjete, grofe Šarle od Pariza? – Zaklinjem se svojim detetom, koje je ubijeno po vašoj naredbi, Margarito. Zaklinjem se svojim sinom Armanom. – A vi, Avinjone, čime se vi zaklinjete? – Životom naše kćeri Žane, Margarito. – Dobro... neka bude, a sada da skujemo i spremimo plan koji će nam omogućiti da smaknemo najvećeg demona na svetu – Armana Mirabela. Zatim poče dogovor tri đavola u ljudskom obliku, koji su imali samo jednu misao – ubiti Armana Mirabela.

*** Kada je Sizan izašla iz Nejske kule, ona je trijumf ovala. Kajala se što je pokazala lice Teobaldu Bergamu, ali se umirila kada joj je Margarita obećala da će joj predati Teobalda, ako joj ona preda Mirabela. Osim toga, Sizan je likovala što joj lakoverna Margarita daje u ruke svoju kćer Žanu... – Moja osveta biće strašna – šaputala je Sizan – Margarito, ti ćeš me upamtiti, a ja ću se pobrinuti da prepatiš sve ono što sam ja prepatila... Teško tebi. Oštrim koracima Sizan pođe uz obalu reke i uskoro stiže do jednog čuna u kome je spavao lađar. Ona uskoči u čamac i prodrma lađara, koji ne reče ni reči, nego uhvati vesla i u idućem trenutku, čamac je leteo po glatkoj površini vode. Za tili časak bili su na drugoj obali. Sizan iskoči i potrča ka Grevskom trgu, pa kad stiže na trg ona ga preseče i uputi se Đavoljoj kuli. Kad stiže kod Ivanovih vrata, ona ugleda gomilu ljudi. Hitro se zakloni u senku i prisloni uz jedan stub, čekajući da vidi ko se u ovo doba šeta Parizom. Srce joj zaigra od radosti kad vide da su to bili Arman i njegovi drugovi, koji su vodili Žanu.

Sizan prepozna Armana, Žanu i Teobalda. Ostali nisu bili važni. Ti "ostali" bili su braća od Vivrea, Pol i Gij, zatim Rano i Etjen – "car" galilejski i "kralj" vagabunda. – Žana!... Margaritina kći... Ipak sam stigla na vreme... Bila sam se uplašila da ću zakasniti. Žana... cilj moje osvete... Oko za oko, zub za zub. Žana za Armana. Videvši da grupa odmiče, Sizan pođe krišom za njima, pazeći da oni to ne primete. Nije im se smela približiti, jer bi to bilo isuviše riskantno. Ko zna šta bi se desilo kada bi ovi ljudi primetili da ih neko prati. – Idu u ulicu Fromantel, prošaputa Sizan. – Utoliko bolje. Sizan nije obraćala pažnju na mračne senke sumnjivih prolaznika. koji su je krišom posmatrali. – Novac ili život – začu Sizan tihi glas iza sebe, a kada se okrete ugleda jednog muškarca s nožem u ruci. Sizan se ne zbuni, već skide kapuljaču i pogleda u napadača koji ustuknu zaprepašćen, kada je video njene oči i njeno bledo lice. – Ti si sablast! – dreknu razbojnik ustuknuvši. Jesi li upravo izašla iz pakla? – Naprotiv – nasmeja se Sizan – sada baš idem u pakao!

– Bože me sačuvaj – reče lopov i pobeže krsteći se, a Sizan produži put. Ona nastavi put prateći Mirabela i drugove, i strašno se iznenadi kad vide da ulaze u stari, napušteni Vivreov dvorac. Sizan se skloni u kapiju jedne kuće, i šćućuri se tako da je bila skoro neprimetna. Pokušala je da pronađe razlog zašto je Mirabel ušao baš u ovaj dvorac. Znala je da su Pol i Gij od Vivrea pali kao žrtve Sparapučila, i nije ni pomišljala da su se oni eventualno spasli. – Čudnovato – šaputala je ona. – Taj Mirabel izgleda sasvim pametan mladić, a došao je da nađe utočište u susedstvu Margarite Burgonjske. On jadnik i ne sluti da mu je smrtna osuda potpisana. Ja sam ga obećala Margariti... Da, ja ću joj ga dati, ako mi pokloni onu zver koja se zove Teobald... Ah, Teobalde, ti ćeš tek videti šta je sve osvetnik u stanju da izmisli, a ja ću se pobrinuti da se na tebi isprobaju mučenja kakva još nikada nijedan čovek nije podneo. Ti si Teobalde, jedna od crnih senki iz moje prošlosti. Zapamtila sam te dobro... Čini mi se kao da je juče bilo, a od toga doba je prošlo punih sedamnaest godina. Onda sam izgledala sasvim drugačije nego danas. Šta sam danas?...

Osvetnica... Nesretna žena koja je u životu doživela najveća razočarenja. Ona duboko uzdahnu i skloni se u jedan kut, gde je bila još sigurnija da je niko neće primetiti, a zatim nastavi da šapuće. – Jeste... Onda sam još bila lepa i mlada, bogata i lakomislena. Zvala sam se grofica od Belšatoa. Tada sam mogla da se udam za kog sam htela, da biram između najlepših, najuglednijih i najbogatijih plemića u Burgonji. Mogla sam, ali to nisam uradila. Učinila sam kobnu pogrešku, koja mi je uništila život. Došao je grof Šari od Pariza, kraljev dvoranin, čovek visoka porekla, blistave odeće i zvučnog imena. Zaneli su me njegova titula i ime. Želela sam da postanem grofica od Pariza, slavna i bogata. Grofa nisam volela, već samo njegovo ime i poreklo... To je bila najveća greška u mom životu, i to ne samo greška, već i zločin. – No, sve je uzelo drugačiji obrt od onoga što sam ja zamišljala u svojoj bolesnoj mašti. Zelela sam da postanem grofica od Pariza, ali mi je jedino uspelo da postanem Šarlova ljubavnica. Stidim se sada kad pomislim na to... Zatim je došla sramota. Rodila sam sina... Ah, moj mali Armane, jedina uteho moga života. Onda sam se povukla i zatvorila u onu strašnu kuću u

Dižonu. Živela sam samo za svoga sina, ne usuđujući se da se pojavim pred svetom. Možda bih se i ubila đa nije bilo Armana... Njemu sam se potpuno posvetila, negujući ga i posmatrajući ga kako raste. Našla sam u njemu utehu i razonodu. Kad već nisam mogla da budem supruga, htela sam da budem majka... Da... Majka. I to sam bila. Gledajući svoga sinčića ja sam zaboravljala na prošlost i gledala sam samo u budućnost, a sva moja budućnost bio je moj sin. Svu nežnost i svu ljubav posvetila sam Armanu i sada vidim da je to bilo jedino doba kada sam zaista živela. Sizan za trenutak prestade da razgovara sama sa sobom. Bila se tako pritajila, da se činilo da i ne diše. Njeno lice se izmeni, i daje neko mogao da je vidi, primetio bi ogromnu promenu. Ono je sada bilo puno topline i ljubavi. Bilo je puno materinske nežnosti i blagosti. Njoj se činilo da vidi svoga sina, svog malog Armana. Zamišljala je da gleda slatnog i lepog sinčića, kako joj pruža svoje ručice i čavrlja svojim prijatnim glasićem, koji je za nesretnu Sizan bio najlepša muzika. – Margarita... Šari... – šapnu ona ponovo i oseti jezu – to su dva imena koja najviše mrzim. To su dve zveri... Dva demona u ljudskom liku. Oni su

mi otrovali život. Ne marim što su mene hteli da ubiju. To bi im oprostila, oprostila bi im od sveg srca. No, oni su učinili nešto mnogo gore i gnusnije... To je bilo užasno. Naredili su Teobaldu da odnese i ubije moga sina. Taj strašni čovek je tő uradio... A da bi moja nesreća bila još veća, ja sam ostala živa... da, ja sam živela... Moje molitve su ipak uslišene... Margarita je majka, majka kao što sam i ja... Sizan se uspravi, a njene oči još većim sjajem zasvetliše u mraku. – Margarito... Tvoja kći će umreti. Ona će proći isto onako kako je prošao i moj sin. Umreće pred tvojim očima. Hoću da prepatiš ono što sam i ja prepatila, a tek tada ćeš shvatiti šta je prava grozota. Što se tiče Šarla, ni njega nisam zaboravila. On je odavno zreo za vešala, a ja sam ih zaista i pripremila. Provalija je gotova i njih dvoje se nalaze gotovo na samoj njenoj ivici. Treba samo prstom da ih gurnem pa će se strmoglaviti, i to tako strašno da će se o tome pričati i posle nekoliko vekova... Još dugo je Sizan tako šaputala, a lice bi joj se čas smračilo, čas bi sinulo. Počela je podrhtavati od jutarnje svežine, jer samo što nije svanulo. No, Sizani nije bi palo na pamet da ode. Ona samo promeni

mesto i nađe drugo sklonište, čvrsto odlučivši da čeka. Ona je htela da vidi da li će Mirabel, Teobald i Žana izaći iz Vivreovog dvorca. Morala je da sazna gde će ostaviti Žanu. – Možda će ostati u dvorcu – pomisli ona. – Onda ipak moram čekati, jer hoću da budem sasvim sigurna. U taj mah kroz zapuštena vrata dvorca braće od Vivrea izađoše pet osoba. Sizan ih ugleda i naježi se pri pomisli šta bi bilo da je otišla. U tom slučaju ona nikada ne bi saznala gde se nalazi Žana, kćer žene koja joj je upropastila život i nevina žrtva njene buduće osvete. – Evo ih, šapnu ona i skloni se iza jednog ugla gde je nisu mogli primetiti. Ona je videla kako je grupa izašla iz Vivreovog dvorca. Prepoznade Žanu, Mirabela i Teobalda, dok ostalu dvojicu nije poznavala. Rano Šaperon i Etjen Buard bili su joj nepoznati, i Sizan se pitala ko bi mogli da budu ti ljudi. – Sigurno je vode negde gde će stalno stanovati – pomisli Sizan, promatrajući grupu ljudi, koja je prolazila pored nje i videći kako Mirabel ide sretan pored lepe Zane. Mirabel i Žana su išli jedno pored drugoga. Žana se oslanjala na

njegovu ruku, gledala ga zaljubljeno i smejala se veselo rečima koje joj je on govorio. Na dva koraka iza njih stupali su Rano i Etjen nakrivljenih kapa, a po hodu se videlo da vino u dvorcu nije bilo loše i da ga je bilo u izobilju. Na kraju malene povorke koračao je Teobald. On je zverao levo i desno, a ruka mu je bila stalno na dršci mača. Sizan nije bilo teško da ih prati kroz splet krivudavih uličica, koje su inače bile uzane i prljave. Mogla je da ide iza njih na dosta velikom razmaku, ne plašeći se da će je oni primetiti. Izašli su iz ulice Fromantel, prešli preko trga, probili se kroz nekoliko tesnih uličica i prešli nekoliko mostova, dok najzad nisu stigli do vrata ispred kojih se nalazila Đačka livada. Gradska vrata su se tek bila otvorila i već su se pojavili prvi prodavci životnih namirnica. Nekoliko kola ušlo je u Pariz koji je počeo da se budi iz teškog sna. Kada je Mirabel s pratnjom prošao kroz vrata i odmakao dosta daleko, Sizan se još više uvi u svoj ogrtač, pa onda izađe iz Pariza kroz istu kapiju kroz koju je prošao i Mirabel. Ispred zidina se pružalo polje, pusto i neobrađeno, a kroz nekoliko

kestenova, koji su rasli raštrkani po polju videla se opatija Sen Zermen. Zgrade opatije nalazile su se na kraju Đačke livade. Sizan se nije usuđivala da pođe za njima, jer bi je na otvorenom polju sigurno primetili. Zato sé prisloni uz jedan kesten i nešto kasnije opazi kako je Mirabel s družinom ušao u malu, belu kućicu koja je pripadala čuvaru opatye. Zadržali su se u kućici petnaestak minuta, a onda svi izađoše. Samo Žana nije bila s njima. – Tako sam i mislila – prošapta Sizan. – Oni su je ostavili tu i ja znara gde je. Sad treba samo đa pružim ruku i da se dočepam Margaritine kćeri... Vreme je da se vratim u Pariz. Sizan u tom trenutku začu buku i komešanje u Parizu, a kad stiže do Luvra začudi se videći da se strelci skupljaju i za nešto pripremaju. Nije se setila da je za današnji dan Mirabel pozvao na dvoboj Anrija od Avinjona. Sizan promače kroz vrata dvorca i uputi se Margaritinim odajama. ** ** ** Prijatelji – reče Mirabel kada izađoše iz opatije – sada sam mnogo mirniji. Sklonili smo Žanu i nemamo

briga oko nje. Nego, da vi niste zaboravili koji je danas dan. – Koješta – reče Etjen. – Kakvi bi mi drugovi bili, kada bismo zaboravili dan koji nije kao svaki drugi. – Dakle, vaša družina je spremna? – Razume se... Nego, kako bi bilo da ti malo odspavaš, jer znaš kakva te borba očekuje. Anri od Avinjona je dobar borac. – Nije potrebno, prijatelji, nasmaja se Arman. Sada se osećam svežiji i snažniji nego ikada. Ne znam da li je Teobald umoran. – Isto kao i gospoda Rano i Etjen... Kad ne mogu danju, noću sigurno neću da spavam, jer to bi bilo najgluplje što se može zamisliti. Noć je stvorena za život, drugovi. – Onda brže da se rastanemo. U Parizu se već čuje žamor, a to se verovatno Anri od Avinjona sprema da pođe "sam" na Đačku livadu. – Na nas se možeš osloniti, Mirabele. – Zbogom! Zatim se rastadoše, pa Etjen i Rano prođoše kroz vrata Sen Denis, a Mirabel i Teobald se uputiše drugom^ ulazu u grad. Žurno su se probijali živim pariškim ulicama, dok najzad ne stigoše pred krčmu "Dvanaest

apostola", gde ih dočeka lukavi krčmar žmiravog pogleda. – Vaši konji su spremni, gospodine Mirabel – reče on. – Teobalde, uzmi konje i idi... Ti znaš gde ćemo se naći. – Znam, gospodaru... Nego, kako bi bilo da se mi danas ne rastajemo, jer... – Idi, rekao sam ti... Ti gledaj svoja posla, Teobalde, ali hoću da me čekaš s konjima pre početka dvoboja. – Dobro, gospodaru. Teobald uze tri konja, koji su bili osedlani, pa se jednom baci na sedlo, a druga dva povede za sobom. On izađe iz Pariza i stiže do opatije, pa onda pusti konje da pasu, a sam sede na travu, izvuče iz korica mač i nekakvu zarđalu turpiju, pa stade da ga oštri. Radio je to spokojno, zviždeći melodiju nekakve pesme koja se tada pevušila u Parizu. Mirabel je pak otišao u dvorac braće od Vivrea. Obojicu je zatekao na nogama, potpuno spremne za boj, sa crnim maskama preko lica. – Pariz vri – reče Pol. – Tako izgleda... Biće zbrke kakvu ovaj grad nije nikada upamtio... Čini mi se da će gospodinu Anriju praviti društvo nekoliko stotina strelaca. – Žamor se već čuje...

– Pa dabome da se čuje. Dižu se i dva moćna velikana sa svojim ljudima. Etjen Buard i Rano Saperon neće sedeti skrštenih ruku... Zaista u Parizu je počelo čudno neko komešanje, i to još od ranog jutra. Najveća huka i buka dopirala je iz "đačkog kvarta", koji je u stvari bio grad u gradu. U ovom kvartu živeli su, pili i jeli, spavali pod vedrim nebom, na ulicama ili pragovima udžerica, probisveti, gotovani, kockari, ubojice, propali plemići, prosjaci, koji su u svom žargonu sebe nazivali "đacima". Po njima je i kvart dobio ime, po njima je i livada kod kapije Sen Denis nazvana "Đačkom livadom". Tog jutra, još pre devet sati, naoružane gomile stadoše se pojavljivati na ulici, noseći zastave i vitlajući mačevima. Bila je to neobuzdana rulja skitnica i ološa kakvih je u to vreme Pariz bio prepun. Jedan jedini čovek imao je moć da zapoveda i komanduje ovom gomilom, koja je sebe nazivala kraljevstvom, a svoga vodu-kraljem. Taj čovek bio je Rano Saperon, kralj vagabunda, a ta neobuzdana i strašna gomila bili su njegovi podanici. Bilo ih je mnogo, svi su bili isprobane ubojice i ljudi kojima nije mnogo stalo do života.

Sa stahovitom drekom i pretnjama, oni su pošli prema Đačkoj livadi, uterujući prolaznicima strah u kosti. S druge strane grada kretalo se galilejsko carstvo, ispred koga je ponosito stupao Etjen Buard, "car" galilejski, koji je nedavno prilepio još jedan dodatak svojoj tituli – i "judejski". Galilejsko "udruženje" kretalo se iz istoimene ulice sa zastavama i muzikom, predvođeno svojim carem Etjenom Buardom. U stvari, "galileji" su bili avanturisti, skitnice i pustolovi, ljudi s konca i konopca, spremni na sve, od kojih je čovek mogao doživeti najveća iznenađenja. Bilo ih je veoma mnogo, s obzirom da su "galilejima" smatrani i mnogi trgovci, piŠarl, poluplemići... Kada su ove dve gomile izašle na Đačku livadu, postrojile su se, a na njihovom čelu bili su Rano i Etjen, okruženi svojim zamenicima. Njihovi doglavnici su bili najprgaviji, najbolji borci i najodlučniji ljudi iz ove gomile. S druge strane Đačke livade nedaleko od opatije, postrojile su se čete strelaca. Bili su to odabrani i hrabri ljudi, ali su uzdrhtali kada su videli kakva se sila slegla na Đačku livadu.

Jednom od tih četa komandovao je grof Šarl od Pariza, novopečeni prijatelj Anrija od Avinjona. On je došao ovamo, uživajući unapred što će jednom doći kraj tom prokletom Mirabelu. Drugom četom komandovao je Remon od Ažila, hrabar čovek i odana ličnost Anrija od Avinjona. Trećom četom zapovedao je Žil od Tuluza, intimni prijatelj Avinjona, koga je ovaj odabrao za Zaninog muža. Odmah pored Žila stajao je Anri od Avinjona, koji je bio za veliku borbu. – Vidite li Žile – reče Avinjon pokazavši na gomilu. – Vidim. Ne sviđa mi se sve ovo. – Ništa ne brinite. U pravi čas će nam stići pomoć ako nam ustreba. Strelci su bili raspoređeni po pravim strategijskim načelima: prva četa je bila postrojena paralelno sa Senom, druga pod pravim uglom prema jarku opatije, a treća isto tako. Na ovaj način formirao se nepotpuni kvadrat, jer se čete nisu nigde spajale, pa je na uglovima bilo dosta prostora. Anri od Avinjona pogna konja i zaustavi se u sredini ovoga kvadrata, razmišljajući šta da preduzme. Njegov mozak je radio grozničavom brzinom, a slike su se smenjivale jedna za drugom.

Čas je mislio na Margaritu, čas na grofa od Pariza, čas na čudno i neprirodno primirje s tim čovekom. No, njegove misli su uglavnom bile koncentrisane na dve osobe: na Žanu i Armana Mirabela. – Bolje je da umre nego da bude njegova, zaključi on, – Da li će se Mirabel usuditi da dođe?... Sigurno da hoće, jer ova banda skitnica i ubojica nije uzalud pritisla Đačku livadu. Međutim, grof od Pariza je u pratnji nekoliko strelaca prišao gomili, pred kojom su stajali Etjen i Rano. – Sluga sam ponizan – pozdravi ga Etjen, poklonivši se duboko, ali pritom ne skinu šešir s glave, a vagabundi i galileji se iskidaše od smeha. – Ko ste vi? – Čudno pitanje, gospodine grofe. Čini mi se da smo imali čast da se upoznamo pre nekoliko dana, kada su vam ono namakli omču na vrat... Zar se ne sećate? – Zašto ste došli? – dreknu grof pocrvenevši do ušiju. – Na paradu – umeša se Rano. – Saznali smo da će se ovde održati parada, pa smo došli da je gledamo. – I da vam priredimo užitak, gospodine grofe.

– Danas nije dan parade. Raziđite se, inače ću narediti da vas strelci rasteraju. – U Senu s njim!... – On nas vreda!... – Daj da ga živog oderemo!... – Na lomaču s njim!... – Ura... Ura... Nasta strahovita dreka. Vagabundi i galileji su vitlali golim mačevima, dok su se čete strelaca pripremale za napad. Grof Šari od Pariza okrenu konja i umače, želeći da se stavi pod okrilje svoje čete, pre nego što ga vagabundi i galileji ne dočepaju u svoje kandže. – Na vešala s njim! – Ne daj, pobeže... Grmljavina glasova postade neizdržljiva. Od ove dreke se i Pariz morao uplašiti, a kamoli Šari, Avinjon i ostali. No, u momentu kada je vika bila najjača nasta tajac, a mrtva tišina zavlada na Đačkoj livadi. Bilo je čudnovato kako odjednom svi umukoše. To su Rano i Etjen bili dali znak svojim "podanicima" da se utišaju. Oni su po triput dunuli u neke zviždaljke, kratko i odsečno, a na taj pisak na Đačkoj livadi zavladala je tišina. – Šta ovo znači? – promrmlja Žil od Tuluza.

– Sad ćete videti. – Ne sviđa mi se ovo! – Ni meni... No, ne moramo se brinuti. Pomoć će nam stići na vreme. – Dobro je da ste na to mislili, dragi Avinjone. – Ah!... Evo ih! – Koga?! – Mirabel dolazi. Avinjon se strese i škrgutnu zubima, pa se uhvati rukom za mač, pogledavši na onu stranu kuda je Žil pokazao rukom. Zaista, dolazio je Arman Mirabel. On je s dvojicom prijatelja izašao iz opatije. Jahali su na konjima, mirno i dostojanstveno, ne žureći. Mirabel je išao u sredini, bez maske, smelog lika i drska držanja. On se osmehivao i otpozdravljao vagabundima i galilejima. S leve i desne njegove strane pratila su ga dva jahača pod maskama, koji su se bili uzdigli na stremenima kad su ugledali svu tu silu na Đačkoj livadi. Pet-šest koraka iza ovih ljudi išao je Teobald, isprsivši se da izgleda što dostojanstveniji, dok mu je mač udarao po zemlji. Mirabel i njegovi drugovi uputiše se središnjoj gomili gde je l io Avinjon sa ostalima, a Teobald priđe Ranu i Etjenu, pa stade nešto šaputati s njima, smejući se.

Kada stigoše u blizinu Avinjona, oni zastadoše, a čovek s Mirabeleve leve strane skide rog, koji mu je visio preko ramena. On ga prinese ustima i tri puta dunu u njega. Mirabel istupi napred i stade nedaleko od Avinjona, hladan, dostojanstven i miran. Činilo se jedino da mu je oko usana zaigrao podrugljiv osmeh. Žil od Tuluza dade znak. Strelci se spremiše da jurnu na Mirabela i njegove pratioce, ali ostadoše na mestu, videći da Avinjon podiže ruku naredivši im da budu strpljivi. Žil od Tuluza opsova i stade da reži kao pas kada mu otmu kost, koju je upravo hteo zagristi. – Stanite – naredi Avinjon. – Hoću prvo da čujem kako će mi se ova gospoda izviniti. Ako to budu učinili na pristojan i lep način, onda ću i ja biti milostiv prema njima. – Tako je – dodade Šarl od Pariza. – Da čujemo izvinjenje. – Ako se lepo izvinite – nastavi Avinjon – onda ću i ja biti milostiv kao što sam kazao. Ta moja milost sastojaće se u tome što neće biti mučeni već ćemo ih samo obesiti. Arman Mirabel i ne trepnu na te reči. Preko lica mu pređe osmeh, a oči mu sevnuše. – Zaista sam došao zbog izvinjenja – viknu Mirabel gorko. – I

to baš vama, monsenjeru Anri od Avinjona. Posle ovih reči raspoloženje se izmeni. Vagabundi i galileji stadoše zaprepašćeno gunđati. Strelci se zadovoljno nasmejaše, samo je Avinjon ostao hladan, jer je znao da Mirabel nešto smera. – Izvinjavajte se – viknu Avinjon – ali samo biranim rečima i pristojnim izrazima, a ja vam dajem svoju plemićku reč da nećete biti stavnjeni ni na kakve muke, već ćete biti samo obešeni. – Monsenjeru – prihvati Mirabel gromko – pobrinuću se da izaberem najbolje i najprikladnije izraze. Vaša milost će mi oprostiti, ako moje reči ne budu dovoljno kitnjaste. Stvarno, hoću da se izvinim. Ja sam pogrešio. Malopre, kada sam s prijateljima izašao iz Pariza, čuo sam da ste na Đačkoj livadi. Mislio sam da ste došli na dvoboj na koji sam vas izazvao. Izvinjavam se sto puta i molim za oproštenje. Pogrešio sam kad sam pomislio da ste došli na dvoboj. Gromoglasan smeh zaori se iz redova vagabunda i galileja, a Avinjon prvo pobledi, a onda pozeleni. – Ne dajte mu da govori dalje – dobaci Šarl od Pariza. – Monsenjeru – nastavi Mirabel, a onda posle ove reči na Đačkoj livadi

zavlada mrtva tišina, – monsenjeru, kada sam došao ovamo iznenadio sam se videći vas. Tada sam sebi rekao: "Mirabele, pogrešio si. Avinjon nije tolika kukavica, za kakvog ga smatraš." Molim vas, monsenjeru, primite moje izvinjenje zbog mog pogrešnog mišljenja. – Živeo Mirabel! – zaurlaše vagabundi i galileji. Avinjon je znao svog protivnika i bio je siguran da ga ne može uplašiti. Bledeo je i crveneo, ali je ipak smogao snage da da strelcima znak da budu spremni. Mirabel se osmehivao i činilo se kao da je danas bio veoma raspoložen. Uostalom, imao je i zašto. Spasio je Žanu i sad je stajao oči u oči sa svojim najljućim protivnikom. – Došao sam – nastavi Mirabel – u ime svojih prijatelja koje gospodin Avinjon zna dobro. To su Pol i Gij od Vivrea, koji su nedavno ubijeni. – Ubijeni! – viknu Avinjon, ali se to što je rekao nije ni čulo, jer je gomila počela da dreči. – Njihovi leševi nađeni su u Seni – prolomi se Mirabelov glas. Na Đačkoj livadi ponovo nastade tišina i sve se pretvori u uho. – Ja tvrdim da je to istina – čuo se jedan snažan i hrapav glas. Bio je to Teobald, koji je dotle stajao s Etjenom i Ranoom.

– Jeste! – ja sam ih izvadio iz reke, časti mi... Kako su ubijeni i ko je to učinio meni nije poznato. Znam samo toliko, da su ta dva čestita mladića bila ušivena u jednu vreću čudnog oblika... – nastavi Arman. – Teobald! – progunđa Šari od Pariza. – Moje poštovanje, monsenjeru, grofe od Pariza – isceri se Teobald trgnuvši mač, da bi pozdravio Šarla od Pariza, kao što su plemići obično pozdravljali jedan drugog. – Samo pričekaj... Danas ćeš omastiti konopac. – Zar nije interesantno pričati o leševima i utopljenicima? – reče Teobald veselo. – Biće mi veoma žao ako je gospodin grof gadljiv, pa smo mu ovom prilikom pokvarili apetit. U vašoj palati čeka vas gospodski ručak, a grehota bi bilo kad ne biste bili u stanju da ga pojedete... Uostalom, pozovite mene... – Monsenjeru – razleže se Mirabelov glas. Avinjon uzdrhta, predosećajući da je došao najodlučniji momenat. – Govori! – Kao što znate, gospodine od Avinjona, ja dolazim u ime ova dva pokojnika, zatim u ime pariškog naroda, i najzad, u svoje ime. Pitam vas otvoreno, jeste li došli na dvoboj, ili ne? Ja vas pozivam na borbu na

život i smrt, u tom dvoboju neće biti poštede. Ostavljam vam da birate oružje. Možemo se boriti mačevima, noževima i kopljima... Birajte, ako niste kukavica! – Na vešala ću ja tebe – dreknu Avinjon. – Uhvatite ga! – Napred! – uzviknu Žil od Tuluza. – Napred vagabundi! – riknu Rano. – Napred strelci! – zagrmi Šarl od Pariza. – Napred galileji! – razdera se Etjen. *** Sizan se vratila u Luvr kada je sunce već izlazilo. Ona je bila poptuno zadovoljna ovom noći. Ispunila joj se davna želja: saznala je gde se nalazi Margaritina kći, koju je nameravala da umori pred očima njene majke, i tako zadovolji svoju žudnju za osvetom. Vesela srca ona je ušla u kraljičine odaje. Međutim, cele te noći Margarita nije oka sklopila. Kada se vratila iz Nejske kule, bila je toliko uzbuđena da nije mogla da se pribere. Trebalo joj je dva puna sata da se smiri i opusti. Zatvorila se u svoju spavaću sobu i ne pomišljajući da legne. Sela je u fotelju i prepustila se mislima.

Tako je dočekala svanuće, a kada su sunčevi zraci prodrli u sobu, ustala je i pozvala dvorkinju. – Razmesti krevet – naredi ona, setivši se da bi njen muž mogao doći i videti da cele noći nije bila u krevetu. – Odmah! – Čim to završiš, idi i nađi gospodina Ademara od Lonteja, pa mu reci da ga očekujem u svojoj kapeli. – Vaša zapovest biće izvršena. Margarita priđe prozoru i dugo osluškivaše žumor Pariza. Glasni povici vagabunda i galileja, koji su se baš tada spremali za polazak na Đačku livadu, zbunili su je i začudili. Prešla je uskoro u kapelu, ali joj nije padalo na pamet da se pomoli. Ona je vrlo često upotrebljavala ovu kapelu kao prostoriju u kojoj je pravila svoje paklene planove. Strašne misli morile su Margaritu Burgonjsku, i ona prosto nije verovala da je bilo istinito sve ono što je preživela te noći. – Gospodin kapetan Ademar od Lonteja – prijavi sobarica, posetioca. – Neka uđe. Kapetan Ademar uđe i duboko se pokloni, pa onda ostade kraj vrata očekujući da ga Margarita prva oslovi. Margarita ga je promatrala nekoliko trenutaka, zaboravivši zbog

čega ga je zvala. Trže se i potpuno pribra. – Kapetane – reče ona – čujem neki žamor u Parizu. Rekoše mi da se nešto dešava. – Imate pravo, zaista se nešto priprema. – Znate li šta je to? – Moram biti obavešten, jer je to moja dužnost. Vagabundi galileji se spremaju da izađu na Đačku livadu. – Na Đačku livadu? – Da, gospođo, odlučili su da se pridruže onom prokletom Mirabelu, koji je za danas pozvao na dvoboj monsenjera od Avinjona. – Mislite li da će Mirabel biti tako drzak da dođe na livadu? – Siguran sam da će doći. Uostalom, tako se priča... – Čudim se gospodinu od Avinjona. Mislim da bi bilo mnogo pametnije da uhvate tog čoveka, pa ne bi bilo skandala, niti bi se o njemu više govorilo. – Nažalost, to nije moguće. Tražen je na sve strane, ali kao da je u zemlju propao. To je đavolski čovek koji se ne boji nikoga. Jedino što su žbiri doznali, to je da je on ovo sve pripremio za danas, što znači da će sigurno doći na Đačku livadu. Margarita nabra obrve i zamisli se, a onda pređe rukom preko čela,

kao da je htela da odagne crne misli koje su je pritiskale. – Pronađite i uhvatite tog Mirabela, kapetane! – Treba li da ga ubijem – zapita Ademar od Lonteja, a u glasu mu se oseti nesigurnost, jer mu nije prijala pomisao da mora da se uhvati u koštac s Mirabelom. – Ne – odlučno reče Margarita! – Morate ga uhvatiti. – Budite bez brige. Ja sam mislio da ga treba ubiti, kao što je bilo naređeno. – Naprotiv, ne smete ga ubiti, Ademare. Meni je on potreban živ. Dakle, uhvatićete ga. Uzdam se u vas, jer u vas imam poverenja. Osim toga, Ademare, ja hoću da prisustvujem toj bici. – To je bar lako... Kao što znate, na Đačkoj livadi biće i tri čete strelaca, a četvrta, koju ja predvodim, nalaziće se u dvorištu opatije, na kraju Đačke livade. Treba da vam napomenem da je moja četa najveća, najjača i najmnogobrojnija. – Vi ćete me otpratiti tamo? – Razume se... Setio sam se jednog mesta gde ćete biti potpuno sigurni i odakle ćete moći promatrati borbu. To mesto je vratareva kućica... Sa svih strana ću je opkoliti strelcima, tako da ćete biti u potpunoj sigurnosti.

– Dobro ste se toga setili. – Da vas povedem? – Ne. Neću da se zna da sam ja tamo. Vi samo idite, a ja ću već doći. Naći ćemo se u opatiji. – Možete se slobodno osloniti na mene. – reče Ademar od Loteja, duboko se klanjajući i odstupajući korak po korak, dok najzad ne izađe. Margarita nervozno napusti kapelu i požuri u svoju sobu, pitajući se da li će Mirabel imati toliko srnelosti da izađe na Đačku livadu. Margarita nikako nije mogla da zaboravi uvrede i poniženja kojima je Mirabel počastio. Najteže joj je padalo što taj čovek odbija njenu ljubav. – Budala... Šta sam mu sve nudila. Da je bio pametan mogao bi staviti na glavu i krunu Francuske. A šta sam ja od njega tražila za sve to? Gotovo ništa. Samo malo ljubavi i nežnosti, a zaljubljenoj ženi ne treba mnogo... Teško tebi, Mirabele... Gde lije već ta Sizan?... Svanulo je odavno, a nje još nema... Da li je saznala kuda je Mirabel odveo moju kćer?... Ona mi ga je preotela, moja rođena kći... Lepa je, lepša od mene... No, ja ne mogu biti milostiva... Ja sam Margarita, a Margarita nikada nije priznala da je pobeđena... Neko je pred vratima... Ah, to si ti, Sizan.

– Ja, gospođo – reče Sizan ušavši. – Jesi li što saznala? – zapita Margarita nervozno. – Na žalost ništa... Prošla sam čitav Pariz, bila svuda i videla sve. Zakasnila sam, gospodarice. – Jesi li išla do one kuće? – Jesam, gospodarice. Kada sam stigla tamo, bila je prazna. – A moji čuvari?... Staje bilo s njima? – Ima nekoliko leševa u dvorištu kuće. Videla sam dva ranjenika, a verovatno su neki i pobegli. Ko bi, uostalom, i mogao da se odupre onom đavolu koji se zove Mirabel. Margaritu kao da ova vest nije mnogo uzbudila. Mučile su je ljubomora i mržnja. – Mislila sam da će se tako nešto i desiti – reče ona rezignirano. – Je li Sizan, šta je sa napitkom koji si mi obećala? – Gotov je, gospodarice. Ja sam vam rekla da je gotov, a vi dobro znate, da nikad nisam rekla ono što nije tačno. – Sizan, je li istina sve što si mi govorila? Hoće li onaj koji popije taj napitak zaista osetiti paklene muke? – Kazala sam, a i sada tvrdim, da će čovek bezumno zavoleti ženu koja mu bude dala taj napitak. Voleće je ludo i neizmerno, bez obzira je li to njegova volja ili nije.

– Zaista... – Voleće je čak i ako je do tog trenutka mrzeo. Mržnja će se preobraziti u strastvenu ljubav, koja će se pretvoriti u vatrenu groznicu. Njegova krv će se uzburkati i postati uzavrela lava. Strast će ga rastrgnuti i on će umreti u većim mukama nego što su one kada čoveka bace na lomaču. Ovo ubijanje je strašnije od spaljivanja, jer čovek na lomači sagori za nekoliko sati, a od ljubavnog žara se umire mesecima, a možda i godinama. – Margarita se topila od miline. Ove reči bile su najbolji melem za njeno raskrvareno srce. – Dobro je – reče Margarita... A tada, Sizan, tada... – A Žana? – zapita bojažljivo Sizan. – Glavno je da uhvatimo Mirabela, a za Žanu je lako, Mirabel će mi odati gde se ona nalazi. Sizan uzdrhta i jedva se uzdrža da ne pokaže svoju nervozu, koja bi Margariti odala njeno raspoloženje. Sizan je uvidela da njen plan o osveti počinje da propada. – Kako ćete uhvatiti Mirabela? – To neće biti naročito teško. On je danas zakazao dvoboj Anriju od Avinjona na Đačkoj livadi. – Da li će doći?

– Hoće. Anri od Avinjona nije toliko lud da sam ode tamo. On je odveo tri čete strelaca, a ja sam poslala Ademara od Lonteja sa još jednom četom, jačom od svih. Plan je već skovan. Uostalom i ja ću biti tamo. – Ići ćete na Đačku livadu? Da to ne bude opasno?! – Neće... Ja neću biti na razbojištu, nego u opatiji. – U opatiji? – prošapta Sizan. – Jeste... Zašto te to čudi? Skloniću se, zapravo sklonićemo se u vratarevu kućicu. 1 ti ćeš poći sa mnom. Sizan ništa ne odgovori već samo klimnu glavom. Shvatila je da od njene osvete niša neće biti. Malo kasnije dve žene izađoše iz Luvra. Njihova lica bila su pokrivena maskama. Kad su izašle iz grada ugledale su čudnu gomilu koja je bila skoncentrisana na livadi. – Svašta će se ovde desiti. – reče Sizan. – Vidim i ja. Ovaj dvoboj neće biti lak. Vagabundi i galileji su se obezobrazili... No, šta se mene tiču ostali... Mene ovde interesuje samo jedna ličnost. – Arman Mirabel? – Tako je. Zaobilaznim putem došle su do opatije, ali im vratar ne dozvoli da

uđu, jer je ženama bilo zabranjeno da ulaze u manastir. Margarita naredi da se pozove Ademar od Lonteja, koji se pojavi istog trenukta. Za njime je išao prior, kome kapetan nešto šapnu, a ovaj se duboko pokloni nepoznatim ženama. Dvorište opatije bilo je puno strelaca, koji su nestrpljivo čekali da im kapetan Lontej da znak, pa da se i oni pojave na livadi. U tom trenutku, kada je Margarita ušla u kuću čuvara Žeralda, Mirabel je baš izazivao Avinjona. – Hoće li se nešto desiti? – zapita Margarita kapetana Ademara. – Izgleda. Prve čarke samo što nisu počele. – Vi znate šta vam je dužnost. – Ne brinite. Vaše zapovesti biće doslovce ispunjene. Zatim prior uvede gošće u Žeraldovu kućicu koja je imala dva izlaza. Jedan u opatisjko dvorište, a drugi na Đačku livadu. – Žerald odvede Margaritu i Sizan na gornji sprat i smesti ih u sobu, koja je gledala na Đačku livadu. Bilo je to veoma zgodno mesto odakle se moglo promatrati sve što se događa na livadi. Margarita priđe prozoru i pogleda na poljanu. Borba još nije bila počela.

Sizan je stajala iza nje, bleda kao mrtvac, jer je znala da se u istoj kući nalazi Margaritina kći Žana. Stvarno je tako i bilo. Žana je zaista bila u kući i to u susednoj sobi. I ona je stajala kraj prozora i kroz otškrinutu zavesu posmatrala sta se dogada na Đačkoj livadi. Sirotica, nije ni slutila da je u najskorije vreme očekuje strahovito iskušenje i da bezbroj opasnosti lebdi nad njenom glavom. *** Kada se masa ljudi na livadi uskomeša, započe i bitka. Vagabundi i galileji počeše napadati. Strelci nisu znali na koju stranu da se okrenu, jer je rulja navalila na njih sa svih strana. Započe strahovita bitka. Začu se zveket mačeva, a jauci, psovke i vika odjekivahu po Đačkoj livadi. Poljana se pretvori u razbojište, na kome se čulo samo zveketanje oružja i zapomaganje samrtnika. – U ime Avinjona, vikali su strelci. – U ime pravde, odgovarao je hor skitnica. Čim je započela bitka, Mirabel i Avinjon su poskakali s konja, a Mirabel se pobrinuo da mu Avinjon ne umakne.

Njih dvojica se nađoše jedan naspram drugoga, no Avinjon viknu i zatraži pomoć. Nekoliko strelaca doleteše, a Arman i njegovi maskirani pratioci trgoše mačeve. Poče ogorčena borba, u kojoj su Mirabel, Pol i Gij od Vivrea neštedimice delili udarce, otskakivali, odbijali napade i obarali protivnike. Jedan čovek tada grmnu skoro neprirodnim glasom koji nadjača zveket mačeva i jauke ranjenika. – Ovde sam!... Ovamo bando! Bio je to Teobald. On se obratio jednoj gomili koja je stajala mirno, ne mešajući se u borbu. To je bila Teobaldova počasna garda, kako je on nazivao, a sastojala se isključivo od skitnica. Bila je to neobična četa, sastavljena od ljudi kojima su ovakvi sukobi više prijali od svega na svetu. Strelci su se morali povući i uskoro su se izmešali s odredom grofa od Pariza. Teobaldovi ljudi jurnuše za njima, dok sam Teobald ostade kraj Mirabela. U tom času se Avinjon nađe ponovo pred Armanom, ali potpuno sam, bez ičije zaštite. Avinjon baci bespomoćan pogled oko sebe i shvati da je sve izgubljeno. On pozelene od besa. Vide da strelci odstupaju, jer je rulja bila

nadmoćnija. Odred grofa od Pariza bio je priteran uz reku, a neki vojnici su već počeli da skaču u vodu. Druga dva odreda lagano su se povlačila. Vagabundi i galileji su urlali, tako da se ta vika čula čak u poslednjoj kućici na drugom kraju Pariza. Videći da je u nevolji, Avinjon isuka mač i zauze borbeni stav, dok Mirabel učini to isto. Pol i Gij od Vivrea ostadoše pored Armana, A Teobald ostavi svoju "počasnu gardu" i vrati se, pa zauze mesto iza svoga gospodara. – Smrt Avinjonu, derali su se vagabundi. – U Senu s njim. – Udavimo ga kao mačku. – Monsenjeru, reče Mirabel glasno, – prihvatate li borbu. – Prihvatam, procedi Avinjon kroz zube. Oni jurnuše jedan na drugoga i silnom žestinom ukrstiše mačeve. Svakome od njih bilo je jasno da će se voditi borba bez milosti, strahovita i nepoštedna, borba na život i smrt. Teobald, Pol i Gij stadoše skakati oko boraca, sprečavajući skitnice i probisvete da ne ubiju Avinjona. U međuvremenu borba na Đačkoj livadi već je bila ušla u završnu fazu. Strelci su bili potučeni i

potisnuti. Zil od Tuluza se još borio, ali su odredi bili razbijeni. Šari od Pariza bio je iščezao neznano kuda. Pod ovakvim okolnostima počeo je neobični dvoboj između Avinjona i Armana. Bila je to ogorčena borba, jer su obojica bili odlični borci i gotovo potpuno ravnopravni. Anri od Avinjona bio je stariji, ali iskusniji, veštiji i pribraniji. On je hladno rasuđivao i u prvi mah je samo odbijao udarce, puštajući svoga protivnika da napada. Arman je bio mlađi, brži i aktivniji, ali je u borbu unosio više žustrine, a to će reći i više nepromišljenosti. Hladnokrvnost ga nije izdavala, ali je on želeo da Što pre završi duel s čovekom, koga je toliko mrzeo. Anri od Avinjona je uvideo da s Armanom neće moći izaći na kraj, jer su njegovi naleti bili sve strašniji, i silovitiji. Avinjonu se činilo da sam đavo vitla plamenim mačem i da samo čeka trenutak kada će mu zadati poslednji udarac. Avinjon se povlačio korak po korak, stopu po stopu. Krajnjim naporom izbegavao je smrtonosne udarce. Shvatio je da je propao. Avinjon se povlačio prema zidu opatije, jer je tamo primetio jednu

kućicu koja je bila jedina njegova šansa. Odmah je skovao plan. Ako se dočepa zida i uleti u kućicu vratara Žeralda, onda se spasao. Kad Mirabel vide šta Avinjon namerava, poče gubiti hladnokrvnost i prisebnost. Stade napadati još žešće, jer on ni po koju cenu nije smeo dozvoliti da Avinjon uđe u Žeraldovu kuću. Tu se nalazila Žana.. Međutim, stari lisac se nije dao zbuniti. Odbijajući udarce, u tri skoka se našao kraj male zgradice i prislonio leđa uz vrata. Tada poče glavni Mirabelov napad. Teobald, Rano, Etjen, Pol i Gij pratili su borbu između Avinjona i Mirabela, ali se nisu mešali. Gomila je navijala za Mirabela. Poslednji ostaci strelaca bili su potisnuti, a vagabundi i gelileji su zagospodarili Đačkom livadom. – Ovde sam grmnu Arman. – Očitaj poslednju molitvu, monsenjeru, dreknu Teobald. – Ura!... – Ubi ga... – Probodi ga, Mirabele! – Za Gija, Pola i mene!... Čuvaj se, Avinjone! Mirabel zamahnu i stvarno bi ovaj put pribio Avinjona za vrata, da se ne dogodi nešto neobično.

Pod pritiskom Avinjonovih leđa vrata se otvoriše i on upade u kuću, zalupivši vrata Mirabelu pred nosom. Banda jurnu na kuću strahovito urlajući. – Ruši! – Pali! – Napred!... Ura!.. Ura!... – Stoj, nadjača buku Mirabelov glas. Svi ućutaše i zastadoše. – Drugovi, prijatelji, poče Mirabel. – Ovaj čovek je moj i niko nema prava na njega... Pustite me da dovršim posao koji sam maločas započeo... Idem u kuću sam. Mirabel jurnu, otvori vrata, pa ulete u kuću. Gomila se rasturi i ode da ganja strelce po livadi. Samo petorica ljudi ostadoše pred Žeraldovom kućom. Bili su to Teobald, Rano, Etjen, Pol i Gij. Oni se zgledaše neodlučni šta da čine. – Da ga ostavimo, zapita Rano. – Ti si lud! – Hajdemo unutra. – Tako je najbolje. – Onda, ulazimo! Oni bez kolebanja uđoše u Žeraldovu kućicu i nađoše se u jednoj prostranoj odaji. I Arman Mirabel je bio tu, s mačem u ruci. Pred njim je stajao jedan čovek s kapom pod rukom, uplašen i ponizan. Na drugom kraju sobe, oslonjen o jedan

ormán s mačem u ruci i sav zadiha, stajao je Anri od Avinjona. – Gospodine, reče ponizno domaćin, – ova kuća pripada samostanu i vi ćete učiniti zločin prema crkvi, ako i ovde napadnete gospodina koji je našao utočište pod ovim krovom. – Uklonite se dobra starino! I ja vidom da će moje delo biti zločin prema crkvi... Biće zaista zločin što će ovaj bandit biti ovde pogubljen, ali bih ja učinio greh prema pravdi ako bih ga poštedeo. Skloni se u stranu, starče. – Žeralde, miči se odatle, reče Teobald. – Idi i donesi mi pozamašan bokal vina, jer osećam kako me počinje moriti žeđ. – Gospodine Teobalde... To ste vi... Odmah ću vam doneti vino. Mirabel se uputi prema Avinjonu, koji se u međuvremenu bio odmorio. – Sada smo opet tamo gde smo bili, reče Mirabel. – Vidim. – Monsenjeru, ipak postoji mogućnost da se spasite. – Kakva, žurno zapita Avinjon. – Pitam vas da li ste pripravni da vratite sva imanja porodici od Vivrea, koja ste na nepošten način prigrabili?... Recite, da ili ne!...

– Mrtvima nije ništa potrebno. Ja nisam ni znao da su oni mrtvi, ali ste mi vi to malopre sami rekli. – Re;cimo da je tako, nastavi Mirabel. – A da li ste voljni da pariškom narodu vratite sve ono što ste od njega opljačkali. – Moje imanje pripada samo meni. Uostalom, razbojniku kao što si ti niko nije dao pravo da zastupa pariški narod i porodicu od Vivrea. No, ako tražiš otkup, onda reci i ja ću ti ga dati. – Ne... Ja za sebe ne tražim ništa. Dakle, sporazumeli smo se, monsenjeru. Sada mi ništa ne stoji na putu da vas ubijem. I ubiću vas, budite uvereni, a ako vas ja ne budem ubio, ona će to uraditi ova dva gospodina pod maskama. – Njih dvojica, uzdrhta Avinjon. – Da, poslednji članovi porodice Vivrea... Branite se, gospodine. Mačevi se ukrstiše s još većom žestinom, jer je Arman odlučio da što pre završi s Avinjonom. No, jedva da su tri, četiri puta zveknuli mačevi, kada se desi nešto sasvim neočekivano. Strašan jauk, pun bola, straha i ljubavi, razleže se kroz odaju. Oba borca pogledaše na onu stranu odakle je on dopirao.

Jedna bela prilika, preplašena i uplakana, skoči među borce i svojim telom zakloni Anrija od Avinjona. – Žana, prošapta Arman, osetivši jezu oko srca. – Eto, toga sam se najviše bojao. Bio je zbunjen i nije shvatao šta se to dešava. – Žana, idi u sobu i ničega se ne boj... Arman odjednom zaneme. Srce mu se sledi, a reči zastadoše u grlu. Učini mu se da pada u ponor bez dna. Ono što je video bilo je za njega najstrašniji udarac. Prosto nije verovao svojim očima. Žana, njegova Žana nije ni pogledala u njega. Ona je poletela njegovom suparniku i pala mu u naručje. – Oče... Dragi, oče, dobri moj oče!... Avinjon je stajao nepomičan, oborene glave, a oči su mu sevale od besa i mržnje. Oče... Šta vam je?... Otkuda taj gnev na vašem licu... Armane, zaboga, šta se desilo?... Zašto si podigao mač na moga oca? – Tvoj otac... Ti tvrdiš daje to tvoj otac, reče Arman promuklim i isprekidanim glasom. – Da, Armane... Ovo je moj otac, Luj Fuše... Ti to nisi znao... Tata, ovo je Arman... Armane ti ćeš voleti moga oca... Vas dvojica ćete se dobro slagati...

Ona je bila zbunjena i usplahirena. Stajala je između njih i nije znala kome bi pre prišla. Htela je da ih izmiri i da im u nekoliko reči sve objasni. – Tvoj otac, Žana! – Zašto si toliko iznenađen, Armane. Ovo je moj dobri otac Luj Fuše, trgovac... – Luj Fuše, reče Mirabel bezbojnim glasom. Žana, pogledaj ga malo bolje. Zar ne primećuješ ogrtač od hermelina, mač ukrašen dragim kamenjem... Vidi njegovu plemićku odeću... Pogledaj! – Plemić, zaprepašćeno promuca Žana gledajući u svoga oca, koji se nije makao s mesta. – Žana, nastavi Arman, – nije to Luj Fuše, već moćni Anri od Avinjona. To je čovek čije ime unosi strah u kosti svih poštenih ljudi. To je tvorac onih užasnih vešala na Monkopanu... On je, draga Žanet, Anri od Avinjona. Izgovorivši ove reči Arman Mirabel ustuknu dva tri koraka, pa hladnokrvno podiže mač, uhvati ga za krajeve i prelomi preko kolena. Kada to učini, baci đelove mača i prekrsti ruke na grudima. – Sad me možete ubiti, monsenjeru... Mirabel se neće tući sa Zaninim ocem. Nesretna Žana je najviše patila. Ovo je bio jedan od najtežih i

najstrašnijih momenata u njenom životu. Stajala je između dva čoveka koje je neizmerno volela, a sada je shvatila da su se ta dva čoveka mrzela neutoljivom mržnjom. – Anri od Avinjona... Anri od Avinjona, ponavljala je ona, dok joj je sve igralo pred očima. Anri od Avinjona ne izmeni svoje držanje, samo vrati mač u korice, a kad diže glavu, na njegovom licu se mogao videti trag užasnih duševnih patnji koje je podnosio. On priđe Zani i uhvati je za ruku. U odaji zavlada mrtva tišina, a čulo bi se i kako muva zuji, da nije dopirala larma vagabunda i galileja. Rano i Etjen su se osmehivali, misleći da su to uzvici trijumfa i pobede. Nisu ni slutili da se za vrlo kratko vreme situacija potpuno izmenila i to na štetu Mirabelove družine. – Žana, reče Avinjon surovim glasom, koji je podrhtavao od neprikrivenog uzbuđenja. – Oče... Je li istina?... – Slušaj dobro. – Oče... – Nesreća ili nesretan slučaj hteli su da danas čuješ ono što nisi smela saznati i što, verovatno, nikada ne bi doznala. – Ti si...

– Budi strpljiva. Imaš pravo, kćeri. Ja nisam Luj Fuše, već Anri od Avinjona, jedan od najmoćnijih ljudi u Francuskoj. Nemoj drhtati. Ja se ponosim svojim imenom koje mrze prostaci. Jednog dana će se to ime spominjati pored imena vladara i najslavnijih ljudi ovog vremena. Mene mrze, to je tačno, i ja to znam. Čak ti mogu reći da sam navukao tu mržnju i to potpuno svesno i namerno. Kada bih mogao da budem bar za trenutak kao ove skitnice i probisveti koji me sada slušaju, onda bih sve objasnio. – Probaj, osmehnu se Teobald. – Ja sam bio potpuno svestan šta će se desiti kada sam rešio da od francuske monarhije načinim silu, a od kraljevine simbol. Da bih postigao sve to morao sam biti bezobziran. Gazio sam preko leševa. Nisam ugnjetavao samo seljake i građane. Nisam poštedeo ni plemiće. I njih sam gonio. – Znamo, tiho reče Pol od Vivrea. – I zaista sam uspeo. Od Francuske sam stvorio silu od koje sade drhti čitav svet. Mi smo moćni, snažni. No ja sam nepokolebljivo stupao napred i nisam zadrhtao ni u najtežim časovima po Francusku i njenog vladara. – Dragi oče, prošapta Žana s puno nežnosti.

– Žana, digni glavu i pogledaj ovoga čoveka. Pogledaj Armana Mirabela. Taj čovek, draga kćeri, skupio je u sebi svu mržnju naroda o kojoj sam maločas govorio. Sve pogrde, i sve optužbe on mi je bacio u lice. To je Mirabel, Zano, čovek koga ti nazivaš svojim verenikom. A ja, ja, Zano, nazivam tebe svojom utehom. Osim tebe ja na svetu nemam nikoga. – Oče... Ne govori dalje! – Moram. Čuj sada i odluči se. Biraj jednoga od nas dvojice... Žana se zanese. Oseti kao da nešto teško pada na nju. Skamenila se od užasa, gledajući čas u jednoga, čas u drugoga, a u tim pogledima je bilo straha i preklinjanja. – Da biram, jaunku ona. – Da biram između verenika i oca... Strašan je to zahtev. Nastade mrtva tišina jer su svi očekivali da čuju šta će Žana reći i za koga će se odlučiti. Svim prisutnima zastao je dah u grudima, a nije bilo nikoga ko je u tom trenutku nije sažaljevao. – Sada nije vreme da ona bira, ču se rezak ženski glas sa stepenica, koje su vodile s gornjeg sprata. Svi pogledi uperiše se na osobu koja je izrekla ove reči. Svi se skameniše od čuda. Bila je to Margarita Burgonjska.

– Nije potrebno, nastavi ona, – da je stavljate pred tako težak izbor. I moje je mesto ovde, a vi Anri, vrlo dobro znate da i ja polažem izvesna prava na ovu devojku. Margarita Burgonjska je dostojanstveno silazila niz stepenice, zatim odmah pode prema Zani. U odaji se raspoloženje odmah izmeni. Avinjon se duboko pokloni, pa onda ostade u stavu iščekivanja. Arman se namršti i uhvati rukom za nož, koji mu je bio za pojasom. Jedan od dvojice maskiranih ljudi duboko uzdahnu i htede da poleti Margariti u susret, ali ga drugi zadrža. Teobald otegnuto zevnu, Rano i Etjen su stajali kraj prozora i gledali šta se dešava na Đačkoj livadi. Po njihovim ozbiljnim licima videlo se da nešto nije u redu. – Vi? – promuca Mirabel. Žana je bila u najvećoj zabuni. Ona nije znala ko je ova žena i zašto je njen dolazak izazvao toliko zaprepašćenje. Međutim, Margarita priđe Zani i uhvati je za ruku, pa onda hitro stavi ruku na nedra i izvuče zlatnu pištaljku. Jako i otegnuto zviznu u nju, a taj zvižduk ispuni prostoriju u kojoj su se nalazili. U taj tren vrata se naglo otvoriše i gomila strelaca ulete u sobu.

Mirabel, kao da i ne obrati pažnju na ove neželjene goste. On jurnu za Margaritom koja je vukla Žanu za sobom, ali mu strelci preprečiše put. Arman vide Margaritu i Avinjona kako se penju uz stepenice držeći Žanu između sebe. Ona se otimala i osvrtala i odjednom vrisnu natprirodnim glasom. – Armane, ne daj me! On polude od bola i očajanja, pa i ne misleći mnogo šta čini, jurnu među strelce, ne mareći šta će ga snaći. Međutim, u odaji borba je već bila počela. Rano, Etjen i Teobald su bili oborili dvojicu strelaca i dočepali se vrata. Pol i Gij od Vivrea bih su pritisnuti uz jedan zid, a Pol je uskoro imao u ruci samo okrnjak mača, s kojim se jedva zaštićivao od udaraca. Arman je bio bez oružja, ali nije ni mislio na to. Kad je hteo da se probije između strelaca, oseti na sebi strahovitu težinu, i uvide da je nemoćan. Bio je savladan. Uskoro ga vezaše i on primeti kako vezuju i njegove maskirane drugove. Teobald, Rano i Etjen bili su iščezli na vreme. Arman je bio u rukama kapetana Ademara od Lonteja, a kakva ga je

sudbina čekala nije bilo teško pogoditi. Ono što je Armana najviše rastužilo bili su poklici strelaca koji su, dobivši pojačanje, zagospodarili Đačkom livadom, a vagabundi, galileji i ostali bili su prinuđeni da se spasavaju begstvom ispred desetostruko jačeg neprijatelja. Svaka nada za spas bila je izgubljena. *** Avinjon i Margarita su se lagano penjali uz stepenice, ne osvrćući se na Zaninu vrisku. Oni nisu obraćali pažnju na nju, dok je cičala i otimala se, želeći da pohita Armanu u pomoć, jer je videla koliko je ljudi navalilo na njega. – Gde ćemo je, zapita Margarita. – U ovu sobu, ču se jedan bezbojan glas. Ispred njih iskrsnu Sizan, koja je iz jednog skrivenog kuta promatrala ceo razvoj događaja. Imaš pravo. Ubaciše nesretnu Žanu u jednu sobu, pa onda okretoše ključ u bravi. Žana se strašno osećala. Bol za Mirabelom je sve nadjačala. Ona je bila zaboravila i na oca i na sve ostalo, pred njome je lebdeo samo lik njenog verenika.

Kad je ubaciše u sobu ona navali na vrata, misleći da će svojom snagom razvaliti teške hrastove dveri, okovane gvozdenim zakovicama. Videvši da je to nemoguće ona pritrea prozoru i stade vući šipke gvozdenih rešetki. Pogled joj se zaustavi na Đačkoj livadi, na kojoj je već bio uspostavljen red i kojom su gospodarili strelci. – Strašno, prošapta ona. – Ubili su ga. Više nije mogla vikati. Ona se sruši na pod, a potom klonu i zari lice među šake pa poče gorko plakati. Međutim, Avinjon i Margarita krenuli su lagano niz stepenice. Nisu ništa govorili, ali bilo je jasno da razmišljaju šta će dalje preduzeti i ko će koga nadmudriti. I Anri i Margarita hteli su Žanu. Margarita je želela da je ima za sebe, jer bi samo na taj način imala prevlast nad Avinjonom. Međutim, Avinjon je želeo da devojku odvede bez Margaritinog znanja. Istina, Avinjonovi osećaji bili su zaista roditeljski, jer je on svoju kćer voleo neizmernom ljubavlju, koja se graničila s bezumljem. Međutim, njih dvoje nisu ni slutili da je postojala i treća ličnost koja je želela da Žanu uzme pod svoje okrilje. To je bila Sizan, još uvek

željna osvete. Ona je jednog momenta pomislila da bi možda bilo najbolje kada bi otvorila Žaninu sobu i pustila je da pobegne a onda bi ona lako saznala gde se krije. – Zašto da ne, pomisli ona. – To neće biti naročito teško, jer su njih dvoje isuviše zauzeti, pa neće obraćati pažnju na mene. Upravo se okrenula i zakoračila da se popne uz stepenice, kada se Margarita okrenu. – Sizan, reče Margarita. – Ostani tu gde si, jer je moguće da mi budeš potrebna. – Ostaću, reče ona prebledevši. Sizan shvati da je njen plan osujećen, ali ipak nije gubila nadu da će se njena želja ispuniti. – Dakle, reče Margarita obrativši se Avinjonu, – zahvaljujući sretnoj slučajnosti vaša kći je nađena. – Ne govorite dalje, uzdahnu Avinjon pokazujući očima na Sizan koja je stajala kod stepenica, na dva, tri koraka od njih. – Pred Sizan mogu slobodno govoriti. Njoj su poznate sve moje tajne, a mislim da su joj poznate i sve tajne ovog sveta. Dakle jjde sam ono stala? Da rekoh da je Žana vaša kći... No, Avinjone, ona nije samo vaša nego i moja kćer... – Da...

– Vije volite, to ste maločas rekli. Kažete da je volite iskreno i s puno žara. Verujem vam... – Volim je... – Alije ne volite samo vi. Vi ste joj otac, a ja sam joj majka. I ja je volim svim žarom materinske ljubavi. Volela sam je i onda dok je nisam poznavala i dok ste je vi držali i ljubomorno čuvali samo za sebe... Koliko sam samo patila... Vi to ne možete ni slutiti, a Sizan najbolje zna moje patnje. – Znala sam, prošapta Sizan. – Moja nepoznata kći je bio jedini svetli zrak u mom teškom i mračnom životu. Ona je bila cvet iskrenosti i istine, a ja sam taj cvet islivala suzama bola, nežnosti i očajanja. Ja sam majka, Anri, a otac nikada ne može voleti kao majka. Žana je moja krv, delić mene same... Avinjon je slušao sa nevericom. On nije mogao da shvati ovoliku promenu u ovoj ženi. Poznavao je bolje nego iko i znao je koliko je pokvrena. Je li moguće da se toliko izmenila?... Da lije ona zaista volela Žanu, ili su ove reči bile neiskrene, izveštačene, kao uostalom i ceo Margaritin život. – Gospođo, reče Avinjon poklonivši se. – Vi ovaj put imate uza se silu i pravo...

– Koješta, Anri!... Zar sam ja upotrebila silu? Vi ne znate šta govorite. Da je tako kao što vi kažete, onda vi ne bi bili ovde, Anri od Avinjona. – Oprostite mi, Margarito. Prenaglio sam, a tome su krivi moji roditeljski osećaji. – Onda ne smete zaboraviti ni moje. – Uviđam da sam pogrešio. Vi na Žanu imate roditeljsko pravo kao i ja... – Veće, prekide ga ona nervozno. – Može biti. Ja, Margarito, ne treba da vam objašnjavam koliko volim ovo dete. Ono je sav moj život, a da nje nema ja ne bih imao ni cilja, ni svrhu da živim. Smatram da ćete imati sažaljenja prema nesretnom ocu. Recite da ćete se sažaliti i da me nećete ubiti svojom odlukom. – Neću, osmehnu se ona zagonetno i pakosno. – Rešićemo stvar na obostrano zadovoljstvo. – Hvala vam. Recite kako? – Anri, nemojte misliti da sam okrutna i nepravična. Možda sam i takva, ali ne onda kada je u pitanju moja kći. Videćete da znam da budem i dobra. Ja mislim da je najbolje da se konačna odluka odloži za petnaestak dana. – Petnaest dana!...

– Da. Za to vreme ćemo smisliti šta bi bilo najpravičnije. Onda ćemo se sporazumeti i doneti odluku. Mi smo roditelji, Anri, i kao takvi moramo osigurati sreću našeg deteta. Ona mora osetiti i uvideti da ima dobre i nežne roditelje, koji su spremni da zbog nje podnesu svaku žrtvu. Dakle, kako vam se sviđa ovaj moj predlog? – Dobar je. – Pristajete li? – Pristajem. Nego, šta će za to vreme biti sa Žanom? – To je pitanje malo tugaljivije ali sam i o njemu razmišljala. Ona ne može živeti u Luvru, je li tako. Izložili bismo je suviše velikoj opasnosti ako bismo je tamo odveli. Isti slučaj bi bio i ako bismo je sklonili u vaš dvorac. Ni u Ružin vrt ne može. – Šta da uradimo? – Zato, Anri, moramo stegnuti srca i podneti i tu žrtvu. Najbolje je da ona za to vreme ne bude ni sa mnom ni sa vama. – Da... Dobro.. Ali sa kime će biti? – Sa Sizan. Avinjon se zagleda u Sizan, koja je stajala bleda i nepomična, a na njenom sablasnom licu nije se pomakla ni jedna crta. – Pristajem, reče ona.

Margarita se uputi vratima, pred kojima je čekala nosiljka, a Avinjon iskoristi priliku i priđe Sizan. – Sizan, ako hoćeš da postaneš bogata, šapnu joj on, – onda dođi doveče u moj dvorac. Međutim, Sizan ništa ne odgovori, već neodređeno klimnu glavom i pohita za Margaritom, koja se baš penjala u nosiljku. Margarita pogledom dozva Sizan, koja joj se sasvim približi. – Ti znaš šta treba da radiš? – Znam. – Skloni je na sigurno mesto, a najdalje za jedan sat hoću da znam gde je... – Biće učinjeno po vašoj zapovesti. Odgovaraš mi za nju svojim životom, a ako ti je život mio onda Avinjon ne sme saznati gde si sklonila Žanu. – Ne brinite, gospodarice. U tom izađe Avinjon, koji se uputi prema Parizu. Margarita je dugo gledala za njim, pa onda siđe s nosiljke i uđe u opatiju, praćena od Sizane. – Ti idi, Sizan! Margarita se uputi jednoj odaji, pred čijim je vratima stajao stražar, koji joj se duboko pokloni. Kada uđe u sobu ona tu zateče dve osobe. U prvoj je prepoznala kapetana

Ademara od Lonteja, a druga je bila tako uvijena i prerušena đa joj se lice pod maskom nije moglo ni nazreti, a kamoli prepoznati. Obojica se duboko pokloniše. – Hvala vam, Ademare. Vi ste svoju dužnost izvršili onako kako sam to i očekivala. – Meni je pala u deo velika čast da primim vašu blagodarnost i da se time ponosim. – Gde je on, zapita Margarita. – Baš sam hteo da vas upitam šta da radim sa ta tri čoveka? – Tri čoveka? – Jeste... Mirabel i njegova dva pratioca pod maskama. Treba li da ih odvedem u Tempi? – Ne. – Možda u Šatle? Margarita kao da je prečula pitanje. Ona zaćuta razmišljajući. Ne. Ni u Tempi, ni u Šatle. – Ni tamo. Ni na jedno ni na drugo mesto. – Zapovedajte šta da činim. – Ademare, ja znam da ste mi vi odani. Treba da me slušate i da se slepo pokoravate mojim zapovestima. – To i činim. – Ma kako one izgledale, nemojte se začuditi. – Moja dužnost je da slušam i da izvršavam vaša naređenja...

– Gde su zarobljenici? – Tamo u sobi. Vezani su, a usta su im začepljena. Bilo je povucipotegni, ali smo ih savladali... – Dobro, Ademare, a sad slušajte moju zapovest! – Unapred je izvršena. – Vi ćete sada otići u Pariz, i ako vas kogod upita šta je sa zarobljenicima, vi ćete reći da su iskoristili zabunu u metežu i pobegli. – Razumem, reče kapetan. – Rekoste da su zarobljenici iza onih vrata? – Jesu. – Onda možete otići. – Ko će čuvati zarobljenike, bojažljivo zapita Ademar. – Ovaj čovek, reče Margarita i pokaza na zakukuljenu priliku koja se na te reči pokloni. Od ovog trenutka on preuzima svu odgovornost. Obojica se pokloniše, pa Ademar od Lonteja izađe i pohita da sustigne Anrija od Avinjona, koji se primicao Parizu. – Znaš li šta treba da uradiš, zapita Margarita čoveka koji je ostao s njom u sobi. – Nisam zaboravio ni jednog slovca. – Onda na posao. Odgovaraš mi za njih svojim životom.

– U vek sam do sada tačno vršio svoju dužnost, a moja gospodarica nije imala razloga da se plaši. Tako će biti i ovaj put. Margarita ništa ne odgovori, nego se okrenu i izađe, pa sede u nosiljku i uputi se prema Parizu. Čovek pod maskom otvori vrata sobe u kojoj su se nalazili vezani zarobljenici. Arman uzdrhta i htede nešto reći, ali nije mogao. Njemu se učini da je poznao čoveka kome ih je Margarita predala u ruke.To je bio Sparapučilo. *** Dok se ovo odigravalo Sizan je mirno stajala na stepenicama. Njenom pronicljivom oku nije ništa izmaklo. Ona je sve shvatila, iako nije sve čula. Videla je kako je prvo otišao Avinjon, zatim je pogledom ispratila Ademara i najzad Margaritu. – On je pobegao – uzdahnu ona. – Taj Teobald mi se opet izmigoljio, a ja sam mislila da će ga sada uhvatiti... Ako... Neka ide. Njega će uhvatiti i ljuto se vara ako misli da će izmaći mojoj osveti. On je svojom rukom ubio moga Armana, a ja znam na koji način ću mu se osvetiti. Njegova smrt biće najstražnija smrt kojom može

biti umoren jedan čovek... Hm... I Margarita može biti zadovoljna. Mirebel je u njenim rukama. Ona je posmatrala kako Mirabela i njegove drugove iznose i tovare u jedna kola, koja zatim trkom odjuriše prema Parizu. – Mirabel je Margaritin... Njega se dokopala, ali je zato meni u ruke predala svoju kćer... Da ona zna šta ja nameravam... Uostalom zašto uzalud trošim reči. Sizan priđe Zaninim vratima i otključa ih, a onda ugleda Žanu koja je ležala na podu i grčevito jecala. U jedan čas učini se kao da se na Sizaninom licu pojavi sažaljenje, ali ona uguši uzdah koji joj se bio pojavio u grudima. – Ne smem biti milostiva – pomisli ona. – Ova devojka je moja osveta, a ja živim samo za nju. Već osamnaest godina čekam taj trenutak. Žana kao da nije ni primetila da je neko ušao. Činilo joj se da ne živi na ovom svetu. Očaj i nemoć su je potpuno savladali. – Dete moje, – reče Sizan pritvorno, trudeći se da joj u glasu bude što više nežnosti. Žana podiže glavu i uplašeno se zagleda u sablasno Sizanino lice. – Ko ste vi, dobra gospođo?.. Je li... Mirabel mrtav?

– Nije. Žana skoči i pritrča Sizani. Oči su joj sijale i čitavo telo gorelo. – On nije mrtav... On nije mrtav. – Nije, drago dete. – Gde je. – Odveli su ga. – Kuda? – zapita Žana uzdahnuvši, a u očima joj se mogla pročitati nada. Ona poverova da će ova žena biti milostivija no ostali i kazati joj gde se nalazi Arman. – Šta želite od mene, gospodo? – Hoću da vam kažem kako možete spasiti Mirabela... – Učiniću sve što želite. Kažite da ruku stavim u vatru, i to ću učiniti. – To nije potrebno – nasmeši se Sizan. – Recite... šta treba da radim? – Samo da pođete sa mnom. – Hoću. – Onda hajdemo. Oslonite se samo na mene i vi ćete opet videti svog Armana... – Ići ću s vama na kraj sveta, samo kad znam da ćete mi pomoći da spasim Mirabela. Sizan se trijumfalno osmehnu, ogrnu Žanu šalom, te onda siđoše niz stepenice. Strašna osvetnica povela je svoju buduću žrtvu u novu tamnicu, unapred se radujući kako će Žana

platiti glavom i okajati zločin svoje majke. (KRAJ II. NASTAVKA)