BIJEG

Sveučilište u Mostaru Filozofski fakultet

Hrvatski jezik i knjiţevnost i Engleski jezik i knjiţevnost

 - Milutin Cihlar Nehajev Bijeg  -

Seminarski rad iz Hrvatske knjiţevnosti 20. stoljeća

Mentor: prof. dr. sc. Šimun Musa

Studentica: Marija Lasić 3651/R 

Mostar, oţujak  2013.  2013.

Uvod ......................................... ............................................................... ............................................. .............................................. .............................................. .............................. ....... 1 1.

Moderna ............................................ .................................................................. ............................................ ............................................ ...................................... ................ 2

2.

.................................................................. ............................................ ............................................. ........................... .... 4 Bilješka o piscu ............................................

3.

Roman Bijeg ............................................ ................................................................... ............................................. ............................................ .............................. ........ 6

4.

.................................................................... ............................................. ............................................ .............................. ........ 8 Sadrţaj djela .............................................

5.

................................................................... ............................ ..... 20 Đuro kao otuĊeni intelektualac i umjetnik ............................................

6.

................................................................. ............................................ ............................................ .................................... .............. 21 Zakljuĉak ...........................................

Literatura ........................................... ................................................................. ............................................ ............................................ ........................................... ..................... 22

Uvod

U ovom seminarskom radu bit će obraĊen roman Bijeg , koji slovi kao najbolji roman hrvatske moderne.  Najprije

će biti rijeĉi o razdoblju moderne u hrvatskoj knjiţevnosti. To je

 jedno od najsloţenijih razdoblja u hrvatskoj knjiţevnosti, ali i u kulturi 20.st. Nakon politiĉkih zbivanja i dogaĊanja na hrvatskoj sceni, pojavljuju se dvije grupe: beĉka i praška grupa, o ĉemu će biti reĉeno u sadrţaju ovog rada. Bit će navedene i karakteristike modernog romana koje će se objasniti na osnovu romana Bijeg .

Zatim će biti rijeĉi i o samom piscu Milutinu Cihlaru Nehajev jer je bitno poznavati njegov ţivot kako bi se što bolje shvatilo ovo djelo. Kroz mnoga djela se moţe vidjeti sliĉnost  pisca i samog autora, pa će se na osnovu njegove biografije moći ustvrditi  je li to sluĉaj i kod samog Nehajeva.

Kasnije će biti rijeĉi o samom romanu  Bijeg, njegovim karakteristikama i znaĉajkama te o detaljnoj fabuli ovog modernog romana.

 Na samom kraju bit će govora o glavnom liku Đuri Andrijaševiću kao o otuĊenom umjetniku i intelektualcu, koji dolazi u sukob sa okolinom, ali i samim sobom.

1

1. Moderna

Razdoblje hrvatske moderne jedno je od najsloţenijih u hrvatskoj knjiţevnosti i  kulturi 20. stoljeća. U društvenoj i politiĉkoj dinamici ono je vrlo burno. Ukljuĉuje dogaĊaje od  poznate demonstracije 1895. godine kada su hrvatski studenti zapalili maĊarsku zastavu na Jelaĉićevu trgu. Ta demonstracija je omogućila mladima nastavak studija u Beĉu i Pragu. Došlo je do stvaranja grupacije nacionalne omladine –  Marjanović, Ĉerina, Ujević –  do  balkanskih ratova, Prvog svjetskog rata, raspada Austro-Ugarske i stvaranja Stare Jugoslavije. U znanstvenom smislu to je vrijeme stvaranja nove znanstvene slike svijeta (Albert Einstein i

Sigmund Freud). Sve je to utjecalo na umjetnost, tj. knjiţevnost onog doba. Burna politiĉka zbivanja su utjecala na hrvatsku knjiţevnost . Naime, kako je studentima koji su zapalili zastavu bio zabranjen nastavak stud iranja

na Zagrebaĉkom

sveuĉilištu, oni su svoj studij nastavili u B eĉu i Pragu. Tako su nastale i d vije grupacije unutar hrvatske moderne  –  beĉani

i praţani, s dva razliĉita programa, dva svjetonazora i dvije

razliĉite ideje knjiţevnosti. Beĉka grupa je teţila esteticizmu i artizmu, knjiţevnosti osloboĊenoj od funkcionalizma. Knjiţevnost je isticala kategori ju slobode i individualca, a svjetonazore je temeljila na Schopenhaueru, Nietzscheu. Njihov ĉasopis je bio  Mladost koji je izlazi u Beĉu, a glavni za list je bio Milivoj Deţman Ivanov krilaticom vjeĉne ljepote.

Druga grupa, Praška, su bili oni studenti koji su nastavili studij u Pragu i koji su bili  pod utjecajem Masaykovih ideja socijalnog realizma i maksime dnevnog sitnog rada s izrazitim prosvjetiteljskim nakanama.  Hrvatska misao  je

bio njihov ĉasopis, u kojem je u

 podnaslovu pisalo da je list za knjiţevna, politiĉka i socijalna pitanja.Milan Šarić je bio glavni u radu na ĉasopisu. I oni su radili na individualizmu, ali su isticali stni rad u društven im slojevima. Ova grupa je bila etiĉki i društveno - politiĉki orijentirana.  No, moţe se govoriti i o trećoj grupaciji, zagrebaĉkoj u koju bi ulazili Milan Marjanović i Nehajev uz Jelovšeka, Milĉinovića, Kvedera, Kiša, Tartaglia...Marjanović je više naginjao praškoj grupi, a Nehajev je isticao artistiĉku dimenziju literature.  Njhov list je  bio  Nada i  Nova nada, pa se ta grupacija nazivala nadaškom .

Nehajev će u sovjim djelima

mijenjati opoziciju, jednom će reći da je Leskovar, a drugi put da je Gjalski njihov program. „U Nehajevljevim beletristiĉkim radovima (dramam, novelama i romanu) prva je opozicija još naglašenija nego u kritici, kao što to l ijepo ilustrira i njegov roman Bijeg (1909.), dok će druga biti izraţenija u Vucima. MeĊutim, utjecaji i poticaji, kulturni i knjiţevni horizont iz

2

kojega je Nehajev crpio širi i sloţeniji, i on se mora uzeti u obzir kada se ţeli odrediti njegova  poetika. Bile su to sfere engleske, njemaĉke, nordijske i

slavenske knjiţevnosti.“ 1

Obiljeţja modernog romana: 1.

tema je ţivot intelektualca i umjetnika u 20.stoljeću

2.

lik je antijunak: darovit, obrazovan individualist, sanjar, pasivan, osamljen i otuĊen

3.

dezintegracija forme, lirizacija romana, odstupanje od klasiĉne kompozicije

4. oblik dnevnika, pisama, vanjski i unutarnji monolozi 5.

impresionistiĉka obiljeţja u slikanju krajolika, koloristiĉke slike, sinestezija, simbolika

6.

 produbljena psihološka analiza lika, autoanaliza, psihološka motivacija

7. isprekidan vremenski slijed

1

 MILANJA, Cvjetko, Pogovor, u: Cihlar Nehajev, Milutin, Bijeg, Školska knjiga, Zagreb, 2002., str. 240. 3

2. Bilješka o piscu Milutin Cihlar Nehajev roĊen je u Senju 25. studenog 1880. godine. Njegov otac Sebald Cihlar, koji je podrijetlom Ĉeh, došao je u Hrvatsku kao uĉitelj i zaposlio se u Kraljevici, gdje se oţenio Ludmilom Polić, koja dolazi iz poznate kraljeviĉke obitelji. M ilutin  je gimnaziju išao u Senju i Zagrebu, a zatim je studirao na Sveuĉilištu u Beĉu, gdje je 1903. godine doktorirao iz kemije. Neko je vrijeme radio u gimnaziji u Zadru. Tu je pokrenuo

ĉasopis  Lovor (1905.). 1907. je bio asistent na Gospodarskom uĉilištu u Kriţevcima, a 1911.  prelazi u Zagreb, gdje ţivi kao profesionalni novinar i knjiţevnik. Radio je u razliĉitim listovima  –  Jutarnjem listu, Obzoru  - , a neko je vrijeme kao novinski dopisnik proveo i u Parizu, Pragu i Beogradu. Umro je u Zagrebu 7. travnja 1931. godine.

 Nehajev je u hrvatsku knjiţevnost ušao u doba borbe „starih i mladih“, borbe oko modela knjiţevne prakse. Ogledao se u svim vrstama, ali je bio i tadašnji knjiţevnokritiĉki arbitar, prateći domaću i inozemnu knjiţevnost. Bio je i dugogodišnji recenzent dramske i operne kazališne produkcije. Pisao je i knjiţevnopovijesne studije o razdoblju 19. stoljeća, o  javnim i politiĉkim djelatnicima, najviše o obitelji Maţuranić. Pri tom piše i likovne i glazbene kritike, politiĉku publicistiku ( o Starĉeviću i Kvaterniku). Nehajev je već u gimnazijskim danima izazivao ĉuĊenje svojih vršnjaka i prijatelja zbog svojih vještina. U knjiţevnosti se javio relativno rani, tj. kao osmoškolac (1889. objavio je prvu  pjesmu Siroče

u ĉasopisu Smilje). Od 1895.  postaje redovitim suradnikom pojedinih ĉasopisa

najĉešće pod pseudonimom M. Nehajev, prema senjskom starim gradu -utvrdi Nehaju. Boravak i studiranje u Beĉu bilo je presudno za formiranje Nehajevljeve fizionomije.  Najmanje se bavio kemijom, koja je bila njegova struka, a najviše knjiţevnošću i umjetnošću.,

tj. literaturom beĉkog kruga, kao i franciskom, ruskom, nordijskom, poljskom knjiţevnošću. U Nehajeva se stvorio osjećaj za psihiĉke dispozicije osobnosti, pa je naglasak na opisivanju i psihoanalizi int imnog

prostora usamljenoga i otuĊenog pojedinca. „Njegovi

 junaci su uglavnom hipersenzibilizirani intelektualci, krhki, nervozni, pasivni prema

izazovima ţivota, hamletovskih dilema u suoĉenju i sudaru sa stvarnošću.“ 2 Njima nedostaje volja. Ĉini se da je pojedinac odreĊen sredinom i poretkom stvari u svijetu. „To je pozicija  Nehajevljeva teorijskog i praktiĉnog uma podjednako, njegove kritike i njegove beletristike, najjasnije izreĉena u studiji o Janku Leskovaru i Hamletu –   dekadentno, nervozno, kozmopolitsko, individualno, solipsistiĉko, bolećivo, bezvoljno, 2 3

desperatno, melankoliĉno.“ 3

Isto, str. 242., Isto, str. 242. 4

 Nehajev je dijelio i koncept praške grupe, to znaĉi bliskost Marjanovićevu stajalištu. To je proklamiranje reforme politiĉke scene u skladu s naprednjaĉko -realistiĉkom metodom.  Nehajev je smatran autoritetom do kraja razdoblja moderne. Bio je proglašavan vodećim i uzoritim intelektualcem do ĉijeg se mišljenja drţalo. U svojoj prozi on opisuje mlade intelektualce, poraţene u ţivotu, bezvoljne likove, skeptiĉne, pa se moţe reći da opisuje i svoju generaciju, a i sama sebe, pa se moţe govoriti o autobiografiji u njegovim djelima.

U ranoj je fazi Nehajev još donekle pod utjecajem prethodne, realistiĉke stilske  paradigme, što se vidi u njegovoj novelistici  Nemoć, 1895.,  Bijednič ka smrt, u zadnjim  plamsajima, 1896. „U toj fazi na snazi je projekt nacije, dakle nacionalna korist i potreba, etiĉka dimenzija rada, kojoj  je estetski primjerena realistiĉka metoda prikazivanja. Po tim bi se znaĉajkama Nehajev uklopio u  prosjeĉnost već perifernih zbivanja na sceni hrvatske knjiţevnosti. U svojoj drugoj, najvaţnijoj fazi, po kojoj i ostaje kao trajno ime hrvatske knjiţevnosti, uz, dakako, kasniji roman Vuci,  Nehajev je modernist u punom smislu rijeĉi, i kao kritiĉar i kao beletrist.“

4

Istiĉe kategoriju individualca i slobode u vezi s osamljenošću. Bjeţanje od svijeta je  prikazano u njegovim djelima. Novele stilski sve više vuku k simbolizmu, crtice sugestiji, a radnja je vremenski kratka. Usredotoĉena je na ispovijest. Zanimaju ga razvo j duha i knjiţevnosti. Prema tome hrvatska knjiţevnost i kultura dolaze u drugi plan, a Europa je u središtu, što ne znaĉi da Nehajev podcjenjuje hrvatsku kulturu i knjiţevnost.  Nehajev je napisao drame  Prijelom, Svjećica  te proze Veliki grad, Zeleno more.

 Nehajev je hvalio Janka Leskovara što je u prozi izrazio modernu ljepotu i zašao u dušu suvremenog ĉovjeka s gradskih ulica. On meĊu prvima u hrvatskoj knjiţevnosti provodi defabularizaciju romana, usredotoĉujući se uglavnom na bitne probleme ĉovjekove  psihe.

4

Isto, str. 243. 5

3. Roman Bijeg  Nehajev u svom romanu  Bijeg  piše

o ţivotu preosjetljivog, iznimno nadarenog, ali i

 pasivnog i depresivnog umjetnika i intelektualca. Piše o temi karakteristiĉnoj za europsku knjiţevnost krajem 19. i poĉetkom 20.stoljeća. Stvorio je roman lika  prikazujući ţivot svog  junaka Đure Andrijaševića od najranijeg djetinjstva do tragiĉne smrti. Uloga ostalih likova je  podreĊena glavnom liku i u funkciji je što slikovitije i bogatije motivacije i karakterizacije glavnog lika. Nehajev opisuje psihiĉki ţivot Đure Andrijaševića pa se onda fokusi ra s vanjskog svijeta na

Đurin emocionalni i misaoni svijet. „Uz glavnu temu po kojoj dobiva sva

obiljeţja  psihološkog romana, Nehajev daje i svoje viĊenje hrvatskog graĊanskog društva  poĉetkom 20. stoljeća pa uoĉavamo i obiljeţja društvenog romana.“ 5 Moţe se reći da je ovaj roman i autobiografski i da je autorov ţivot izvor nadahnuća za stvaranje priĉe o ţivotu hrvatskog intelektualca koji je rastrga izmeĊu rodnog mjesta i velegrada, gdje ga vuĉe ţelja za naukom. Gore navedene drame i proze tematski djeluju kao predradnje za ovaj roman koji je

sinteza prijašnjih likova i njihovih sudbina. Npr. Mirković iz proze Veliki grad   i doktor Granĉarić iz proze  Zeleno more su ţrtve europskih lutanja i vlastite pasivne naravi. Roman je objavljen 1909. i nosi podnaslov „povijest jednog našeg ĉovjeka“ koji upućuje na to da će djelo opisati junakovu povijest, sve što se dogaĊa s junakom Đurom.  Naglasak je na psihiĉkim, osjetilnim i autoanalitiĉkim radnjama lika. Fabula romana je  jednostavna:

govori o tipu suvišna ĉovjeka i njegovoj tragiĉnoj sudbini, koja nastaje zbog

odnosa male provincije i velegrada i liku koji doţivljava poraz, pitajući se na kraju ţivota o krivici. Đuro u svom oproštajnom pismu o nositelju krivice piše ovako: „Gadan, tuţan bio je moj ţivot. A tko je kriv? Mislio sam o tom –  i nisam riješio zagonetke. Je li moj odgoj, što su me uĉinili pjesnikom i literatom i dali mi zahtjeve kojih ţivot nije mogao ispuniti? Je li ljubav za Veru koja se nije mogla dobro svršiti radi bijede i siromaštva moje sluţbe? Jesi li ljudi oko mene  – taj

mali grad, zloban i sitniĉav? Je li alkohol, sanjarenje, slabost ţivaca,

 bolest duše? Ne znam, ne znam. Samo ćutim, valja svršiti.“

U ovom romanu najmanje ima pripovijedanja, tj. izvještaj pripovjedaĉa, a najviše ima Andriješevićevih monologa, njegovih dnevniĉkih zapisa, dijaloga, pejzaţnih slika. „Bijeg je –  rekao bih kinematografska snimka glavnog junaka Gjure Andrijaševića (u kojemu ima mnogo individualnih crta autorovih te autobiografskih elemenata) i situacija, u koje on dolazi.

 Njegov ţivot, zapravo samo njegov vanjski ţivot nije nipošto zapleten –  nasuprot tako je jasan i

5

ŢIVNY, Mirjana, M etodička obrada , u Cihlar Nehajev, Milutin, Bijeg, Školska knjiga, Zagreb, 2002., str.222. 6

 pregledan, da ĉitavu „povijest“ moţeš bez veće duševne napetosti proĉitati u jedno poslije podne. A ipak knjiga i ma 185 stranica.“

6

Mnogi smatraju da je roman Bijeg najbolji roman hrvatske moderne. „Djelo je besumnje, po svom moralnome protestu i po originalnom stilu, dakle u sadrţajno tematskom i formalnom pogledu, najbolji, upravo jedini uspio roman Hrvatske Moderne. Ta proza

ima na sebi peĉat ritma duha jedne veoma obrazovane i osjećajne stvaralaĉke individualnosti, kakva je bio Milutin Nehajev, odraţavajući bolnu i bolećivu dušu ne samo svoju, nego i ĉitave svoje generacije, generacije mladih intelektualaca, koja je stvarno bila daleko ispred svoga

zaostalog vremena u Hrvatskoj na prijelazu stoljeća.  Nehajev je, kao i njegov Andrijašević, tip našeg intelektualca na prijelomu iz starih društvenih, idejnih i umjetniĉkih shvaćanja u nova moderna, iskrenija, još sav u traţenju i nesnalaţenju, ali barem naslućujući nešto bolje i novo , što mu tadašnje naše kulturni naslijeĊe nije moglo pruţiti. Idući novim tragom, spotakao se o staro, koje je u okolini još, prirodno, bilo jaĉe od njega. Zato se slomio. Upravo je takav s ugestivno i u razmjerno saţetoj formi (roman je kratak) naslikan u Bijegu –  ni više star konzervativan, ni još  posve nov moderan, nego baš na tome pregibu i na tome lomljenju izmeĊu posvećenih starijih i još neprihvaćenih novijih shvaćanja : mijenjanje mora lnih, idejnih i umjetniĉkih pogleda neophodno je ovdje, kao i uvijek, obiljeţeno okrvavljenim novim stazama snaţnih pojedinaca u uĉmaloj sredini. Jer je meĊu prvima u onome razdoblju, neke vrste pionir i kršitelj, nije još mogao biti dovoljno jak ni odluĉan, pa je zato sentiment, a ne ironija, kako bi htio Matoš, jedna od temeljnih njegovih karakteristika.“7

Veliku ulogu u djelu ima pejzaţ jer on pridonosi sumornoj atmosferi ovog romana. Kakav je opis pejzaţ, takav je opis i psihiĉkog stanja kod Đure. Na samom poĉetku romana imamo i jedan tmuran opis prirode. „Đuro je promatrao okoliš, pust i sumoran i bivao s ve ţalosniji. „Nisam više mlad, pa zato me se sve tako doimlje. To je zbilja bila luda ideja, drndati se dvadeset i ĉetiri sata do broda, a najluĊe je što nema nikakvih vidika, ravnica još samo zgušćuje misli.“ U Senju opisuje buru od koje ne moţe pobjeć i, a smeta mu i jugo jer ga ometa u radu, osjeća se malaksalo. „Svojom nepromjenljivošću ona kreira i nepromjenjive crte ljudi koji je obitavaju. Inspirirati se prirodom jednog kraja, spoznati karakter pejzaţa, u izvjesnom smislu znaĉi shvatiti ljude koji tu ţive.“8

6 7 8

PARMAĈEVIĆ, Stjepan,  Pokret, Zagreb, 1909. br. 225., str. 2-3. ŠOLTIĆ, Julije, Psihološki roman Milutina Cihlara Nehajeva , Rijeĉka revija, XI., 3.-4., 1962., str. 55-60. LASIĆ, Stanko, Nehajev u doba moderne, u: Kolo, V (CXXV) (1967.), 1-2-3, str. 87. 7

4. Sadržaj djela

 Na poĉetku djela predstavljen je glavni lik romana Đuro Andrijašević, koji se uspinje na tramvaj. Nije volio putovati, ali ga se svaki odlazak dojmio. Volio je spremati rublje, odijela i knjige za put. No, pored svakog

odlaţenja bio je popriliĉno nervozan jer je razmišljao

negativno. Sjeća se kad su ga Hrabarovi pratili u Beĉ te kako je na kolodvoru u Zagrebu  prema svima bio hladan kako bi prekrio svoju nervozu. To mu je zaruĉnica Vera prigovorila. On svoje ponašanje ne moţe objasniti. Bojao se novog svijeta, novog grada. Moţda je to  posljedica toga jer je njegov otac, koji je bio pomorski kapetan, stalno putovao. Verina majka

nije voljela Đuru, smatrala je da je to Ċaĉka ljubav te je nagovarala Veru da ide na plesove kak o

bi upoznala mladiće. Vera nije htjela, ali je otišla na tri plesa. Đuro nije pridavao

 posebnu paţnju tome, a majka je shvatila da njegova ljubav blijedi što je Veru koštalo mnogo suza.

Današnji odlazak ĉinio mu se teţi nego obiĉno, ali se smirio nakon što su prešli

odreĊenu udaljenost. Zaboravio je javiti Hrabarovima da odlazi. U kupeu su mu se pridruţila dva studenta te se s njima ukljuĉio u razgovor o politici. Sati su brzo prošli. Andrijaševiću je  bilo drago kada je saznao da je jedan od studenata poznavao

njegove knjiţevne radove.

Putovao je iz Beĉa u Slavoniju k prijatelju mada su ga sigurno oĉekivali u Zagrebu Verini roditelji da ih posjeti sada kada je postao doktor.

Razmišljao je o Veri i o plaći svojoj, o

zarukama. Nije bio spreman. Mislio je o Englezima, o svom pokojnom stricu Tomi koji mu nije ostavio imetak.

Vera i Đuro su se upoznali na trećoj godini sveuĉilišta. Imali su dvadeset

i jednu godinu. Verina majka se pitala od ĉega će ţivjeti. Đuro je rekao da ima bogatog strica, a i njegov knjiţevni rad donosi nešto dohotka. Ali to je obećao prije ĉetiri godine. Sada je doktorirao samo kako bi nešto završio jer nije imao novaca od strica Tome   za nastavak studija.

Jasno mu je da mora poloţiti ispit za profesora, što će mu uzeti još barem dvije

godine .

Verinoj majci se to ne bi svidjelo. Pade mu na um rješenje. Kad bi mu barem

Hrabarovi vratili obvezu i dali Veru drugome.

Ta misao se nije dala otjerati. Dok je putovao prema Brodu, promatrao je okoliš koji je  bio pust i sumoran te je bivao sve ţalosniji. Okoliš ga se dojmio jer je postajao sve stariji. Ravnica samo zgušćuje misli. Ĉinilo se da putovanju nema kraja. Razmišljao je o filozofiji, o Siriji, o Toši, o sebi i ţivotu. Sve bi bilo lako kada bi se ticalo samo njega. Bartol, Đurin tata,  je bio kapetan kojemu se nakon dvadeset i pet godina smucanja po morima rodio sin. Dobio je

sluţbu u Kraljevici. Umro je kad je Đuri bilo svega osam godina. Majka nikada nije skinula crninu, preselila se u Rijeku i iznajmljivala sobe Ċacima. Đuro je bio j ako inteligentno dijete. 8

Svi su znali da će biti nešto od njega. Knjiţevne tekstove pisao je sa sedamnaest godina. Majka je najviše vjerovala u njega i brinula se o njemu. On joj je bio sve. Financirala ga je koliko je mogla, a pomagao joj je i stric Toma koji nije imao obitelji. Njegovo ime je bilo

Đuka, ali je traţio da ga zovu svi Đuro. On je bio uzoran uĉenik. Svi su se ĉudili koliko je talentiran i izgraĊen kao pisac. Tijekom gimnazije u Vijencu je izašao njegov prvi oveći rad. Đuro nije bio baš za zab ave. Provodio je vrijeme uz knjige i provodio je vrijeme u kući. Ipak, njegov unutrašnji ţivot je bio raznolik i bujan. Dvije su stvari Đuru muĉile u mladenaštvu. Prva je ĉinjenica kada je saznao kako je došao na svijet, tj. o odnosu izmeĊu muškarca i ţene . Majka ga je odgojila kao vjernika, nikako nije mogao shvatiti da postoji takav odnos. Ĉitao je knjige te se

u potpunosti bacio na ĉitanje Büchnera i sliĉnih knjiga, jer mu se ĉinilo da bog i

takva strašna priroda ne mogu opstati jedno uz drugo. Ljude je gledao na drugaĉiji naĉin, a misu je slušao s podrugljivošću. Ĉitao je knjigu o spolnom razvoju koja mu je p romijenila  pogled na svijet. Imao je prijatelja knjiţevnika kojega je stalno slijedio i s kojim se zbliţio. Kada je u toj knjizi proĉitao da se prvi porivi javljaju obiĉno u takvim prijateljstvima, Đuro je zamrzio svijet. Ponovno se vratio Bogu i tom ĉudesnom osjećaju pripadnosti Bogu. Ona, zaruĉnica, nije znala za ta ĉuvstva, ali se kasnije udala u Trst. Kasnije ga je opĉinila ţelja za slavom.  Nakon

završene mature praznike je proveo u Kraljevici kod strica Tome. Toma je

iznajmljivao preko ljeta kupališne sobe. To ljeto su kod njega bili Zora Marakova i njen brat Marko, nešto mlaĊi od Đure. Đuro se druţio s Markom, a prema Zori je osjetio neku ĉudnu  bliskost.

Đuro je poznavao samo dvije vrste ţena: lijepe i mile djevojĉice, a druge su bile

majke. „Zora Marakova bila je kći doseljenog Ĉeha, ravnatelja tvornice u D. Stasita i koštunjava djevojka, s opaljenim od sunca licem i zvonkim osmjehom, nije se nik ako mogla nazvati lijepom, ali je  –  uza svih svojih devetnaest godina  – sasvim

suvereno istupala u društvu i svojim otvorenim naĉinom

općenja zaĉaravala svoju okolinu. Odijevala se sa mnogo ukusa i bila uvijek spremna na svaki  pothvat ako je s tim bilo nešto novo, malo muĉno i osobito. “

Đuri se ispoĉetka nije sviĊala jer se ponašala odviše slobodno i nije spadal a ni u jednu kategoriju koju je sebi stvorio u glavi. Zora je voljela ribanje pa su ĉesto njih troje išli u ribu. Jedne su veĉeri sjedili na terasi i divili se mjeseĉni sve dok Zora nije rekla kako bi voljela da netko zna ĉitati pjesme. Đuro je ĉitao poznata djela koja je on prevodio. Zora je pokazala veliko znanje o knjiţevnosti što je zadivilo Đuru. Ubrzo su se njih dvoje poĉeli nalaziti bez Marka, a ono „moji deĉeci“, kako je ĉesto nazivala Marka i Đuro je tvrĊe zvuĉalo iz njenih usta. Rodila se ljubav. Marko se razbolio od groznice, pa su njih dvoje mogli nesmetano

9

uţivati. „Rujan, mjesec krvavih i ljubiĉastih boja, kad je more u predveĉerje zbilja –   kako Homer pjeva  – kao

ţarko vino, donese im strah prvog rastanka...“ Đuro se poĉeo patiti. Nije

mu se sviĊalo što su postali obiĉan muţ i obiĉna ţena! To je za njega bilo poniţenje. Sva sreća pa su ona i brat ubrzo otišli. Osjećao se kao da bi ju morao ubiti da je ostala duţe, mrţnju je osjećao prema njoj. Glumio je tugu na rastanku. Od njihov odlaska pa do svog odlaska u Beĉ, Đuro je leţao u groznici . Nije trpio uza se nikoga, pa ni majku svoju koja je došla iz Rijeke da se brine za nj. elio je jedino otići u Beĉ na sveuĉilište. „Svaka, negda tako  bliska, gotovo ţiva uspomena prošle ljubavi, svaki kameĉak, smilje uz grĉ, ubirano nedavno njoj za ures, kameni stol na terasi, svjedok plahih prvih ĉeţnja, sve ga je to uzruj avalo do  bolesti.“ Zora mu je poslala pismo. On joj je odgovorio s mrţnjom i saţalijevanjem. Nakon toga prestala je slati pisma. Od tada Đuro nije vjerovao u pisanu rijeĉ. Prvi put se u njemu rodila sumnja da je knjiţevnost vrlo malo vrijedna prema vrijednosti ţivota. Te sumnje nikada se nije mogao u potpunosti riješiti. Njegov mir bio je zauvijek narušen, Ipak je Zora bila njegova prva „ţena“. Nakon boli i razoĉarenja došao je red i na pokajanje. Ĉekao je Zorin odgovor koji nikako nije stizao. Zora je prem a

njemu osjećala prezir. Htio je pisati barem

Marku, ali nije mogao. Đuro je zalazio u najgora društva. Dobio je glas sasvim pokvarenog ĉovjeka. Izgubio je interes za nauku, ĉak je smatrao da nije vrijedan ţivota. Opisao je svoju muku u prekrasnoj crti. Us pjeh je bio velik, ali mu nije olakšao jade. Ni na taj knjiţevni poziv

Zora nije odgovorila. Bilo ga je strah ići kući jer se boji da su mu majka i stric saznali kakav  je postao. Gostionice i Ċaĉka društva postali su mu standardne lokacije. Preţivljavao je iz dana u dan. Drugu godinu na sveuĉilištu nije ni upisao. Majci na pisma uopće nije odgovarao. Ĉekao je svršetak. Dobio je pismo od majke u kojem piše da ga stric Toma ţeli vidjeti te da mu neće slati novce preko ljeta ako ne doĊe. Đuro je napokon otišao kući. Majka ga je doĉekala radosno, ali je Đuro vidio da je od silnih briga ostarila. Đuro je vidio na Tominom i majĉinom licu da znaju u što se on pretvorio. Napisao je prijatelju Toši da ga pozove u goste kod sebe kako bi pobjegao od svojih.  Na selu k od

Tome ponovno je osjetio volju za ţivotom. Poĉeo se vraćati na staro:

ustajao se rano, zanimao se za gospodarstva i odbacio alkohol. Toša ga je korio zbog zapuštanja. Đuro mu je otkrio dio svoje nevolje na što mu je Toša odgov orio kako nije smaka svijeta, da mu se dogodilo malo razoĉarenje te da mora pisati jer ljudi oĉekuju dosta od njega

i ţeljno ĉekaju njegove radove. Đuru to ohrabri te je upisao treću godinu sveuĉilišta u Zagrebu.

Ubrzo su njegovi radovi poĉeli izlaziti u novinama i novele u knjiţevni m listovima.

 No, Đuro nije potaknuo samo Toša, nego i glasovir koji je imao u svojoj maloj podstanarskoj sobici kod neke udovice. Ubrzo je upisao sate glasovira kod poznatog majstora koji ga je 10

zavolio. Đuro je polako napredovao, majstor ga je uveo i u kuću vladinog ĉinovnika Hrabara.  Nesiguran je ispoĉetka bio u toj kući, ali se kasnije oslobodio. Zagreb se kao grad razvijao. „Tako se razvio i poseban ţenski tip: djevojka koja nije od malih nogu saznala za zahtjeve višega društva, ali su joj školski odgoj, znanje jezika i darovitost rase olakotili da sebi stvori ideal, stojeći daleko od drage i dobre mame koja je ostajala stup obitelji i vjeĉni anĊeo ĉuvar, ali –  nije znala  pisati šiljastim ogromnim slovima po engleskoj modi i gdjekad priliĉno malo ra zumijevala o temama razgovora u kazališnoj loţi ili na kućnoj zabavi.“ Takva je bila mama Nina Hrabarova koja nije uspjela usisati duh Zagreba. U tome je uspjela

njena kćer Vera. Ona je bila jako inteligentna, završila je gimnaziju, znala je tri strana jez ika te svirati glasovir. Djevojkama poput Vera naobrazba je bila sve na svijetu. Opisuje susret

 prvi sa Verom. Ispoĉetka se bojao razgovarati sa ţenom jer to prije nije radio. Zvao ju je djevicom koja je imala zlatnu kosu i zelene oĉi. U razgovor su stupil i kada ga je Vera upitala o Ani Karenjinoj.

Đuro joj je rekao da to ne ĉita da ne bi pokvarila dušu na što je Vera oštro

odgovorila da je dovoljno stara za takve knjige. Đuro se u razgovoru crvenio. Vera je odluĉila iz inata proĉitai Tolstojev roman te je jednom prilikom u društvu ubacila razgovor o Ani Karenjinoj ţeleći vidjet kako će Đuro govoriti. Svi su stali priĉati, Vera nije mogla obraniti svoje misli. Tad se Đuro ubacio koji je svoje misli tako dobro objasnio da su se prisutni muškarci ljutili, ali je Vera bila oĉarana. Primijetila je kako Đuro ima lijepo lice. Nije mogla zaspati tu noć od silnih dojmova. Đuro je osjetio povezanost s Verom i hrlio je k njoj. Ljubio  ju je. Kadas u nastupila hladna i blatna jutra s kojima se njegova smjelost polako gubila.

Smatrao je da je odviše grešan te ljubavi. Polako ju je poĉeo izbjegavati. U Verinim oĉima vidio je prijekor, a njena majka ga je hladno pozdravljala. Posvetio je pjesmu Veri. Tu je

opisao Veru kao kraljevnu uspavanu stoljećima snom u zaĉaranom vrtu, a on je bio vitez koji dolazi iz svijeta borbe, krvi i grijeha te staje pred ţivicom koja okruţuje njen vrt , lomeći svoj okrvavljeni maĉ, ne usuĊujući se da pohrli njoj. Znao je da će pjesma doći i do Vere. Ubrzo je  primio biljet9 od nje u kojem je pisalo:

„Znam da će Vam se ĉudno, moţda i odviše smjelo uĉiniti što Vam pišem. Moram govoriti s Vama i ne nalazim drugog naĉina da Vas zamolim da doĊete u ĉetvrtak k nama. V.“ Došao je kod nje u ĉetvrtak , ali nje ispoĉetka nije bilo, pojavila se tek k asnije, ali ga je ignorirala. PriĊe mu nakon odreĊenog vremena te se ispriĉa što mu je uopće pisala pismo. Osjetio je bijes, njene oĉi su bile suzne. Đuro je mirno rekao da će to zadrţati za sebe jer svejedno odlazi iz Zagreba. Došao je u sobu i plakao kao dijete. Napisao joj je svoj ţivot u 9

 biljet - ceduljica 11

 pismu. Rano ujutro primio je pismo. Na stolu je pronašao kuvertu s maestrovim monogramom10, a u noj je pisalo: „Ako vjerujete u me da mogu biti tješiteljica Vaših boli, ja

sam spremna.“ Ta reĉenica je Đuro uĉinila drugim ĉovjekom. Svega toga se Đuro sjećao dok  je gledao u okoliš. Vlak je stao. Toša je doĉekao prijatelja. Đuro će odsjesti kod Toše i njegove ţene Anke i kćerke Micike. Na Tošu se otac ljuti jer nije oţenio Dikićevu kćer zbog imanja. Đuro je poslao pismo Veri  na kolodvoru. Krenuo je pisati dnevnik . Zapisivao je svoje misli, osjećaje, razmišljanja. Nije shvaćao

zašto mu Vera ne odgovora na pismo, moţda se naljutila. No, svejedno će on ubrzo u Zagreb kod njih. Sjetio se i svog kolege knjiţevnika Juliena Dorsennea. Zabiljeţio je i svoj razgovor sa Tošom. Govorili su o selu, o seljaĉkom tipu, o zemlji hraniteljici. Razgovarali su o literaturi, Toša je rekao kako kupuje sve knjige, da su pisci neki slabići koji ne vjeruje u sebe ni u drugoga, da opisuju uvij ek

izmuĉene i nervozne ljude. Toša je bio dobar u raspravi,

njegova ţena ga je gledala kao idola. Nastavili su se raspravljati o tome kako pisci ne pišu za seljake, da ih oni ne razumiju. Đuro je Tošu poštivao. Anka je bila divna ţena, taman za Tošu: lijepa, skromna, onakva kakva Vera nikad ne bi mogla biti na pustom selu. Zapisao je kako

mu je Vera odgovorila: „Pouzdajem se potpuno u tebe, i što si odluĉio, drţim da je sigurno dobro.“ Vera je snaţno mogla izraziti svoje misli. Od Verinog pisma pomalo je dobivao ţelju za pisanjem. Toša je jednom narušio od ţupnika sveţanj novina. Đuro ih je prelistavao i ugledao Zorino ime u njima da je postala uĉiteljica više djevojaĉke škole. Poĉeo je razmišljati o njoj. Divio se Tošinom i Ankinom odnosu, kako su i dalje s retni na selu te kako im treba malo novca za sretna ţivot za razliku onim ljudima iz grada. Primio je pismo od stare Hrabarove koja ţeli da hitno doĊe u Zagreb. Hrabarova je razgovarala s muţem o situaciji s Đurom. Rekla mu je da ne bude previše dobar prema njemu ako ga sretne, da će ona sve srediti jer je Vera već u kasnijim godinama te ne moţe ĉekati Đuru da završi ispit za  profesora. Nije mu rekla da je njena namjera potpuno razvrgnuti zaruke.

Smatra je Đuro nije

Verina budućnost. Samo se bojala Verine reakcije. Vera je ţeljela Đuru je bio drukĉiji od drugih, ali pravu ljubav nije poznavala. Od razgovora o Tolstoju bila je oĉarana Đurom. Svoje osjećaje su polako razvijali, najviše kroz pisma. Vera se smirila nije htjela ići na plesove, već se vidjela kao

Đurina druţica. Ta njena ozbiljnost  je zabrinjavala njenu majku koja je htjela

da uţiva u mladosti. Majka je zato bila odluĉna u svojoj odluci. Kako se pribliţavao dan Đurinog dolaska, majka je razgovarala s Verom. Vera je rekla da što bude Đuri pravo bit će i njoj.

Doĉekali su ga na kolodvoru Vera i otac. Vera mu je rekla da majka ţeli ozbiljno

10

 jednoslovna ili višeslovna kratica imena, prezimena ili naslova; upotrebljava se kao znak vlasništva ili

autorstva 12

razgovarati s njim. Kada je došao kod njih, majka je Đuri rekla da ţeli da prestane pisati Veri dok ne završi studij, a da će ona Veru do tada voditi u društvo. On  je to prihvatio, al i Vera koja je s odluĉnošću rekla da nakon studija će njih dvoje biti napokon zajedno, što je majku malo omelo. Poĉeli su se svaĊati. Đuro je shvatio da ovdje više nije poţeljan. Ţelio je pobjeći odmah.

Otišao je u najbliţu kavanu sjećajući se prizora kod Hrabarovih. U kavani je

razmišljao o svemu: o godinama provedenim na studiju, o Veri i njihovoj ljubavi koju ţele  jednostavno uništiti. Opijao se. Ujutro je otputovao prvim vlakom u Rijeku k majci . Nakon dva mjeseca dobio je brzojav da je namješten za suplenta u Senj. Ta vijest ga je obradovala, ali to nije mogao javiti Veri.

Krenuo je opet pisati dnevnik. Na pamet mu je padalo da napiše

 pismo Veri, ali ipak nije jer bi mu prigovorili da se

ne drţi dogovo ra, ali bi ga to ponizilo i u

Verinim oĉima. Piše kako je Toša bio u pravu. Istina je da pisci pišu o slabićima jer su i oni sami slabići. Đuro bi volio da se izborio kod Harbarovih, ali nije. Đuro se još nije snašao u Rijeci. Kad je bura svi se zatvore u kuću i ne izlaze. Opisuje buru. Osjeća kao da mu bura govori da se bori. Nikad se ne moţeš boriti protiv bure, ona te uvijek iznenadi.

U školi gdje je radio kao uĉitelj bilo mu je lijepo. Predavao je djeci u ĉetvrtom i

sedmom i osmom razredu. Najugodnije mu je bilo u osmom razredu. Drugi profesori su ga

gledali ĉudno jer je uvijek bio lijepo odjeven. Biljeţio je sitnice i ĉudio se tome. Trudi se uĉenicima dobro objasniti fiziku kor pokuse i dokaze i to ga je veselilo. Od profesora ga je najviše zanimao Lukaĉevski koji je bio Poljak. Svidio mu se odmah, ĉudan tip. Htio je saznati sve o njemu.

Puše jugo koje djeluje na njegove ţivce. Razmišlja o Veri. Tri dana je trajalo jugo pa nije mogao ni razmišljati. Bjeţao je u gostionu gdje je bio tri dana. Promatrao  je ljude za koje  je smatrao da ţive isprazan ţivot kakav je on prije ţivio. Lukaĉevski nije kartao niti je bio dobar i s kim, ali pio je više od drugih. Bio je i on nervozan zbog juga. Iz priĉe je shvatio da Lukaĉevski baš ne voli mladeţ te ga savjetuje da ne predaje previše umno. Đuro je baš mislio da ga djeca vole.

Đuro dalje piše da mu škola oduzima dosta vremena od uĉenja. I gostiona mu je oduzimala vrijeme. Kad bi barem gostiona bila bliţe kući. Shvatio je da bar dva sata na dan mora uĉiti. Plaća mu nije bila dovoljna. Već je od majke uzeo sto forinti. Shatio je da majka uopće ne zna za Veru. Opio se neku noć te nije mogao na nastavu. Nešto ĉudno ga je  privlaĉilo k Lukaĉevskom. On mu se sviĊao, a i Đuro njemu. Lukaĉevski je govorio loše o ljudima i o

školi. Pratio je sve što se dogaĊa u Beĉu, ali se navikao boraviti u Rijeci. Svi ga

 puste na miru. Lukaĉevski je bio i protiv braka jer je smatrao da to donosi još veće brige. Te rijeĉi su raţalostile Đuru. Taj dan ga je mrzio. Sutradan je odluĉio ostati kod kuće i uĉiti. 13

Jednom se Đuro zakaĉio s profesorom Mariĉićem jer je ona napao Ċaka Marasa i spomenuo njegovo siromašno podrijetlo. To je iznio na sjednici i jedini je Đuro branio Marasa  jer ga je volio. Od tada Marinĉić nije mogao smisliti Đuru. To mu je Lukaĉevski prigovori jer  je nepotrebno svaĊati se. Đuro se zavukao u sobu i uĉio. Sanjario je o Veri. Saznao je da je Vera bila na nekoj zabavi.  Nije joj naţalost mogao pisati.

Dobio je poziv od ravnatelja. Ravnateljev ured je bio najljepši u zgradi. Ravnatelj je  bio ozbiljan.

Razgovarali su o Đurinom shvaćanju nastave. Ravnatelj ga je pohvalio što je

Đuro ozbiljno shvatio svoj kolegij i to dublje objašnjava psihologiju uĉenicima, ali mu je rekao da je bolje drţati se plana i programa jer je Senj sijelo biskupa. Đuro je shvatio da bi se netko mogao pobojati da djeca

ne posumnjaju u istinu o duši. Zamolio je Đuru da razgovor

ostane meĊu njima. Đuro je razmišljao o svemu tome, o tome kako ga uhode i cjenkaju te kako je Lukaĉevski bio u pravu da oni ne pripadaju ovamo, da ih ne shvaćaju. Đuro je pusti djecu da rade što ţele. Dobio je poziv od kolege Rajĉića da doĊe kod njega na veĉeru da se druţe malo. Đuri je taj  poziv dobro došao. Ĉeznuo je za Verom i nekako sumnjao u svoj uspjeh. Taj Rajiĉić je rado  pio, ali su mu svi gledali kroz prste jer je bio dobar nastavnik. Htio je zajedno s

Graĉarom ući

kod Rajiĉića jer nikada nije upoznao Rajiĉićevu ţenu. Graĉar je jedan od najstarijih kolega, oţenjen, otac petero djece. Došao je kod njega. Upoznao je njegovu ţenu i djecu. Sve je nekako bilo u neredu. Odvela ga je muţeve sobe. Graĉar je upozorio Đuru na Rajĉićku jer je oštre naravi. Ţena ih je naprotiv doĉekala veselo.Kuća je bila jednostavna, s bogatim stolom, ali je hrana bila skromnija. Društvo se poĉelo polagano opijati. Rajĉić je zamolio Đuru da napie kritiku na ĉitanku koju je on priredio. Đuro je pristao iako nije poznavao njegov a rada. Od tada je postalo još veselije, ali Rajĉićki je bilo mrsko što toliko piju. Đuro je krenu doma  jer je bilo kasno, ali su se poĉeli svaĊati Rajiĉić i Rajiĉićka. On je traţio novaca za kave , ali mu ona nije dala jer sve zapije. Đuri je bilo neugodno. Cijelu noć je vrtio njihovu svaĊi i nije mogao pojmiti kako su se mogli prepirati pred strancem. Sjetio se svoje Vere i njenog

lagodnog ţivota. Đuri je postajalo sve teţe ostajati naveĉer u so bi uz knjigu. Ljubav za Veru postajala je za njega sve više kao neka bolna i teška uspomena. U školi mu je bivalo sve dosadnije, nije imao novca, na ţenidbu sa Verom nije mislio. Mislio je da nema više smisla boriti se jer ionako nema nade u uspjeh. Misao

da će Vera biti njegova polako se udaljavala od njega.

„Gledao je oţenjene drugove, njihovu bijedu, njihove navike; uviĊao da ni sam ne moţe sada a neće ni kasnije moći drţati se na površini sa plaćom koju ima i koju će dobiti. Vera je pomalo  postajala na

nj nedohvatno biće; lagodan ţivot u njenoj obitelji, navike ljudi koji imaju dosta da 14

sebi priušte i nešto luksuza  – sve to postajalo je za nj neĉim što se tako malo slaţe sa njegovim ţivotom, te je uzalud traţio izlaz.“

 Nije imao novca, traţio je od majke koja mu je preko volje davala ga jer je mislila da je već završio nauke. Nije nikako mogao uštedjeti. Dok je bio u Beĉu bilo mu je bolje iako je to bilo velegrad. Nije više išao u društva i gostione, samo je šetao. Priroda je bila prekrasna, uţivao  je u njoj. Đuro je oduvijek imao sanjarsku ţicu. Maštao je što bi sve radio kada bi imao mnogo novca. Đuri je u kući bilo dosadno. Trebalo mu je društvo. Jednom ga ja na ulici sreo Rajĉić i odveo kod sebe. Rajĉićka je bila hladna, ali se Đuro nije obazirao jer su ubrzo došle i Rajĉićeva sestra i gradska uĉiteljica. Uĉiteljica se svidi Đuri. Već je prešla tridesetu, ali se  ponosila s tim. Đuro se i njoj svidio pa ga je pozvala na izlet u obliţnje selo. Đuro nije imao novaca te je

morao posuditi. Pitao je svakog kolegu osim Lukaĉevskog i Mariĉića. Nitko nije

imao. Rekao je uĉiteljici Darinki da je bolestan te je bio dva dana u sobi. Više nije mogaop izdrţati te ode u gostionu. Tu ga je Lukaĉevski grdio zašto njega nije pitao za nov ac jer su ostale kolege zli. Hoće ga ismijati pogotovo kada je Ţuvić predloţio da upita Mariĉića. Izraĉunao je troškove i primanja i shvatio da će svaki mjesec sve više dugovati. Na Veru nje više mogao ni misliti. Odluĉio je poslati majci pismo u kojem bi joj rekao da doĊe ţivjeti s njim da ne bude sam i da mu pomogne s poteškoćama. Na to mu je majka ovo odgovorila: „Ja sam , mili sinko, mislila da si ti svršio nauke i da ne trebaš više raĉunati ni na iĉiju pomoć; ja sama ne bih osim tvoje sinovske odanosti

traţila od tebe niĉega. Zato sam odredila ovako glede

ovo još malo vremena što mi je ţivjeti: ja sam Tominu kuću zajedno s ono nešto gotova novca što  je ostalo iza njega poklonila našem opatiĉkom samostanu; opatice će me za to hraniti do smrti, a  poslije

smrti ĉitat će se vjeĉna misa za spas moje duše. Tebi, dragi Đuro, sigurno nije tako prijeka

 potreba novaca; ja sam, kad sam to uĉinila, umirila svoju savjest i pobrinula se za spas duše, za uţivanje većih dobara nego što su tjelesna. O tom te dakle obavješćujem i javljam ti da ne mogu doći k tebi. Ja sam već stara i ne da mi se igrati gospoĊu, kako bih u manjem mjestu kao tvoja majka morala.“

Ispoĉetka se Đuro razljutio, ali se kasnije smirio jer je majka cijeli ţivot radila za njega. Javljao bi se majci samo kada bi traţio novac, što

je majku sigurno boljelo.

Ubrzo će Đuro primio brzojav. Pobojao se da nije majka umrla. U pismu je pisalo: „DoĊi odmah u Zagreb. Moram govoriti s tobom.  – Vera.“ Mislio je da Vera ne moţe bez njeg, da su  joj doveli bogatog pr osca... Ali što joj on ima ponuditi? Treba otići do Zagreba, ali otkud mu

novci. Lukaĉevski nije imao novca. Ĉak je molio i Mariĉića koji ga je naravno odbio. Nije znao što uĉiniti. Napisao je pismo Veri u kojem je sve objasnio, ali ga je dobio neotvorena natrag. Sigurno ga je stara Hrabarova primila i vratila nazad. Napisao je pismo Toši u kojem ga moli da ode do Vere i dadne joj priloţeno pismo i ispita situaciju. Objasnio mu je svoju 15

situaciju te da ţeljno oĉekuje njegov odgovor. Toša mu je odgovorio nak on mjesec dana jer je  bio kod oca s Ankom i djecom. Rodio mu

se sin Đuka, a i pomirio se s ocem. Otišao je

direktno kod Hrabarovih, ali nikog nije bilo kući. Saznao je da je Vera bila bolesna u srpnju te da su otišli na lijeĉenje u Austriju. Saznao je i da je u kuću zalazio neki doktor Ljubojević. Đuri piše da doĊe opet kod njega dok se ne oporavi  . Đuro se preselio u gostionu. Mislio je i da je Toša zaboravio na njega. Sto scenarija je prevrtio u glavi vezano za Veru. Provodio je dane šetajući . Na tim šetnjama sastajao se ĉesto s gospoĊicom Darinkom. Njena veselost dobro je utjecala na Đuru. Odluĉil a mu je predstaviti svoje djevojĉe Minku te mu je rekla da se sluĉajno ne smije zaljubiti u nju. Godilo mu je društvo s njima dvjema. Ĉak je pristao da bude redatelj jedne predstave u kojoj ć e sudjelovati i Darinka i Minka. S ljubavlju je radio na predstav i. Na veĉeri koju su priredili glumci Đuro je upoznao Minkinu majku koja ga je pozvala u goste. MIkin otac je bio ravnatelj tvornice te je

kuća bila raskošno ureĊena. Đuro je svirao s Minkom. Darinka mu je prigovarala što se  pametan ĉovjek kao on zapušta. Prije nego što se komad trebao prikazati, u zagrebaĉkim dnevnicama je izašao poziv jedne Ċaĉke grupe koja poziva kolege da se upišu u zadrugu koja će popularizirati kulturu. Pod pozivom bijahu potpisi i imena prireĊivaĉa zabave. U novinama  protivne stranke

izašlo je prokletstvo na te mlade i nezrele ljude koji hoće da potkapaju

temelje sve naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U drugom broju netko iz Senja se javio da osvijetli potpise domaćih Ċaka, spoĉitavajući svima izdajstvo, nemar za glavna pitanja  politike.

Piše da se u Senju prireĊuju zabave u korist Ċaĉkog potpornog društva, a da nisu

 pozvali svećenstvo i ostalo općinstvo. Bilo je i nekoliko jasnih negativnih aluzija na Đuru. Ljudi su poĉeli vraćati pozivnice, primao je ţalbe te su nastale dvije stranke, jedna za, druga  protiv. Htio je odustati, ali je nastavio. Na zabavu je došlo malo ljudi tako da nije bilo plesa iza ponoći. Ta afera sa zabavom ga je isprva boljela, ali mu je kasnije bila tragikomiĉna. Odluĉio se svemu tome izrugati. Naslov je b io  Rat u Ždrenju, komedija. Rad mu je ispoĉetka išao od ruke, ali se kasnije pretvarao u ţalosnu sliku malogradskog ţivota. Đuro je bio nezadovoljan radom pa ga je ostavio nedovršenim u ladici. Primio je Tošin odgovor. Saznao  je da je Vera bila bolesna. Prvi put mu pade na pameti misao o Verinoj smrti. Ta pomisao mu

ne bi bila strašna. „Duboko negdje, neĉujno, u najzadnjem zakutku duše javila mu se pomisao na to kako bi lijepo, ugo dno

bilo poĉivati pod tim pokrovom široke, niĉim neuzbibane

 površine.“ Škola je opet poĉela nakon praznika. Upisivali su imena novih Ċaka, došao je ravnatelj i pozdravio profesore. Došao je i Lukaĉevski koji je sve pozdravio jako veselo. Bio  je u Grazu i Beĉu. Prepriĉavao je svoje doţivljaje Đuri koji ga je jedva slušao. Rekao mu j e i da mu neće dati Ċake jer se dosta zamjerio sa predstavom. Opet je razmišljao o Bogu i ţivotu. 16

 Njegove ruke nisu se sklapale na molitvu, a srcu nije govorio svećenik. Odrţala se misa na  poĉetku godine. Svećenik je propovijedao o opasnostima koje vrebaju na Ċake kao riĉući lav koji obilazi oko njih. Đuro se pronašao u tim rijeĉima. Osjećao je poglede ljudi u crkvi. Ĉim  je svećenik završio napustio je misu. Sreo je Minku i Darinku kojima je ispriĉao što se dogodilo. Darinka je spomenula da ju je Lukaĉevski  prosio, ali ona ga je odbila. Od tada je Lukaĉevski ţivio sam i mrzio sve. Đuri je bilo drago što je saznao tu informaciju. Đuro je došao kod Mikine obitelji. Nakon toga otišao je u gostionu gdje su bili ravnatelj i Lukaĉevski. Ravnatelj ga upozori da ne da to nije ni mislio.

radi ništa ne promišljeno, tj. da se ne ţali vis okoj vladi. Đuro kaţe

Ravnatelj se smirio. Drugi dan Đuro je nastavio pisati komediju, tj. ĉetvrti

ĉin komedije pod naslovom  Revolucija u Ždrenju, komedija u četiri čina od Đure  Andrijaševića. Ljudi su ga svi ĉudno gledali od propovijedi, kratko se zadrţavao u školi.

Otišao je kod Minkinih roditelja. Igrali su neku ameriĉku igru s kuglama kad je primio poziv od ravnatelja da doĊe. Napao ga je zbog teksta u novinama  Nova misao  pod naslovom  Najnoviji skandal u crkvi .

Đuro je rekao da to nije bio on i otišao od ravnatelja. Ravnatelj je

 pomislio da je Đuro bio kriv ne bi tako jasno otišao. Đuri je dan bio pokvaren. Naveĉer se spremao u gostionu kad k njemu doĊe Tramovac koji je došao u vezi liberalne ĉitaonice da se Đuro prvi potpiše i njegovi ugledni prijatelji pa će ostali. Đuro ga je otjerao. Tramovac mu je rekao da je on napisao taj ĉlanak. Đuro nije htio ni ĉuti. Jagan je ĉitao Đurinu komediju te rekao da piscu fali smisao za dramu, da komedija ima malo radnje i zapleta te da izgleda da

 pisac ide još u niţu gimnaziju. Jagan je bio Đurin najnoviji kolega. Jagan Mu je ĉitao kritike na njegovu komediju koje su bile oštre. Smatraju  da je nastala po uzoru na Nestoryev komad. Đuro se razoĉarao, mislio je da više ne zna ni pisati. Bilo ga je stid što je štampao svoj rad. Đuro se ĉak svaĊao i s Lukaĉevskim pa su se neko vrijeme ignorirali. Jedino je bio zadovoljan Darinkom. Veselilo ga je njeno društvo; njoj se sviĊalo kako je Đuro opisao p oznate likove. Ljudi su ga izbjegavali jer je izrugao grad koji ga hrani. Njegov krug prijatelja se ograniĉio samo na Minkin krug: njene roditelje i Darinku te dva nova znanca: Jagan i Milošević. Jagan i Đuro su se odmah sprijateljili, postali bliski. Jagan je u krĉmi bio najveseliji. Bio je uman ĉovjek, pametniji nego što se ĉinilo na prvi pogled. Uvijek je sjedio na ĉelu stola. Ţivio  je jednostavno. Đuro je volio njegovo iskreno srce. Jagan nije volio Lukaĉevskog. Jaganu je glazba bila jedina stvar za koj u

se zbilja zanimao. Volio je pjevanje, a to je Đuru i njega

odmah zbliţilo. Milošević je bio bolestan zbog sušice. Bio je i umjetnik. Njih trojica izvrsno su se zabavljali uz vatri, vino i pjevanje.

17

Komedija se izvodila i u Zagrebu, a on se nadao da će je Vera vidjeti. Komedija nije doţivjela uspjeh. Bilo mu je ţao najviše zbog Vere jer će smatrati da je propao. Knjige više nije uzimao u ruke.

Badnji je dan. Đuro je dobio poziv od direktora tvornice da Badnju noć provede kod njih. Jagan i Milošević su se ljutili zbog toga, ali je on ipak otišao. Kod njega je bilo lijepo i veselo. Kitilo se drvce i dijelili su se pokloni. Svi su bili veseli osim Đure. Osjećao se kao stranac te je razmišljao o Veri. Opio se. Krenuo je kući misleći: „Snijeg pada... Prije ne go je stao padati, buĉala su kola po cestama, ĉula se lupa koraka. A sada da doĊe ĉitava vojska, ne  bi se ĉulo kako stupa. Snijeg se spušta na sve, smiruje sve i ĉini jednako bijelim... Tako sam i  ja polako propadao... Zatrpava me... i zatrpat će uskoro...“ Traţio je Jagana i Miloševića u crkvi gostioni, ali ih nije mogao naći. „Sam –  sam –  svi drugi imaju kuda da odu; ja nemam ni doma ni roĊaka... I neću ni imati nikad. Pust, prazn ţivot... ah, da se samo hoće svršiti...“ Sjedio je sam u gostioni. Nakon po lnoćke

poĉela se gostiona puniti. MeĊu prvima je

ušao Lukaĉevski . Lukaĉevski je priĉao i priĉao što Đuro nije mogao podnijeti. Ĉak mu je rekao kako ga direktor ţeli oţeniti, tj. dovesti u svoju kući. Na to se Đuro razljuti, ustane, izdere na Lukaĉevskog, udari ga i krene odlaziti. No, on je zateturao i pao.  Na Boţić se  probudio kasno, sve mu je polako dolazilo na pamet. Bilo ga je stid. Zatvorio se u kuću. Rana na glavi od udarca pri padu ga je boljela. Takvog ga je našao Jagan. Shvatio je da Đuro boluje od moralnog mamurluka. Rekao mu je da bi ga Lukaĉevski mogao tuţiti, ali da je bolje da ga Jagan i Milošević izazovu na dvoboj kako bi se prepao i ne dizao tuţbu. Rekao mu je da rade što hoće. Đuro je primio poziv od ravnatelj. Đuro, kada je ušao u njegov ured, vidio je Lukaĉevskog, Graĉara i Mariĉića. Ravnatelj je vodio rijeĉ te je rekao kako bi se izbjegla sramota Đuro će se ispriĉati Lukaĉevskom. Ravnatelj je predloţio na  prošetaju vani zajedno da ljudi vide da je to bio samo nesporazum. Đuro je pristao na sve samo da ih se riješi. Đuri je bilo hladno. „Bilo mu je silno studeno; na dušu sjela mu neka tupost i apatija. „Kao da se to moţe tako svršiti. Mrzio sam ga onaj ĉas –  udario sam ga  –  i sad to izmirenje! Ne mogu više ni da budem lud kako hoću –  ni propasti mi ne daju.““ Cijeli tjedan Đuro je preleţao u vrućici. Buka oko incidenta polak ose stišala. Bolest ga je dosta oslabila. Svi su ga ĉudno gledali i ignorirali. Na putu u Miloševićev stan sreo je Darinku

koja mu je rekla da je još netko bio bolestan. To je bila Minka jer ga je ljubila. Znala je da je udario Lukaĉevskog zbog Minke. Đuro se izgubio. Rekao je Darinki da on ne ljubi Minku. Darinka nije mogla vjerovati. Minka se borila za njega kod svojih roditelja, a Đuro se tako  ponaša. Đuro pomisli: „Boţe, boţe, to je strašno, uţasno! Kud god doĊem, ja nosim nesreću sebi

i drugima!(...) Propasti, propasti, što prije –  utući se alkoholom, osramotiti sam sebe, da 18

te nitko ne gleda, da moraš bjeţati od svih, da moţeš crknuti nepoznat i neoplakivan.“ Spavao  je kod Miloševića. Jagan je gledajući Đuru rekao: „Ovaj će najprij e od nas u tminu. Na njegovu je licu napisano da će umrijeti mlad.“ Đuro je primio pismo od Ivana Hrabara u kojem ga razrješuje svih duţnosti vezanih za Veru zbog svega što je ĉuo o njemu. Đuro se nije iznenadio. Polagano je ĉuo smrt kako ga zove.

Đuro i Jagan su provodili dane u krĉmi Talijan. Tu je bila gostioniĉarka Pepa kojoj se

sviĊao Đuro. Sjedila mu je u krilu. Đuro se nije volio gledati. Krenuli su iz gostione. Đuro se uputio prema moru. Za njim je upao i Jagan, ali su ih uspjeli izvući na suho. Pošli su u Rijeku. Ravnatelj je grdio Đuru zbog neumjesnog ponašanja. Umalo se utopio, nije dolazio na posao. Jedino što slijedi je otkaz. Đuro se digao i rekao da će se sam maknuti. Provodio je dane u kući i ponekad u gostionu. Ubrzo mu više nitko ništa ni je davao na versiju. Ubrzo ga je i Jagan napustio zbog druge sluţbe. To mu je teško palo, jer je sada ostao u potpunosti sam. Na Veru nije mislio.

Opijao se stalno. „Bjeţao je od ljudi, ali nije mogao pobjeći od samog sebe.“

Kući nije išao. Ţivci su mu već   oslabili, ruke se osušile i drhtale. „Đur obi legao u krevet i uzalud nastojao da zaspi. Svaki šuštaj zabolio bi ga, kao da ga je netko bocnuo u mozak, gdjekad ĉinilo bi mu se da je netko drugi uza nj u sobi.“ Pokušavao je ĉitati, ali slova nisu imali smisla. Poĉele su m use stvari priviĊati, halucinirao je. Jedne noći uĉinilo m use da vidi Miloševića polumrtva u krvi koji mu je nešto govorio. Vikao je u pomoć. „Njegova stanodavka preplaši se nasmrt našavši ga   gdje se napola gol, u krpama stisnuo uz postelju, kleknuo na tlo i, zureći luĊaĉki u svjetiljku, digao ruke prema neĉemu nevidljivom...“ Nakon mjesec dana dobio je obavijest da je razriješen sluţbe kao uĉitelj. Posljednje  pismo napisao je Toši u kojem je objasnio svoju situaciju, da je došla smrt po njega, da je bjeţao od ljudi. Moli ga da ako bude imao sina da mu ne priĉa o njemu. „(Na dnu pisma slova bijahu razvuĉena, izdrta oĉito od suza. Toša je došao poslije tri danas u Novi da pokopa prijatelja. Ali lešine mu nigdje isu našli, valjda ju je bura odnijela prijeko u strani kraj.) U Trstu, krajem januara 1909.“

19

5. Đuro kao otuđeni intelektualac i umjetnik 

Đurina propast je tragiĉna jer propada ĉovjek u ĉije su sposobnosti svi vjerovali i svi su od

njega oĉekivali veliki uspjeh . Svojim znanjem, prosudbama, pisanjem zadivljivao je sve

koji su ga poznavali. No, Đuro već na poĉetku svog puta k samostalnom ţivotu poĉinje sumnjati u Boga i religiju, unatoĉ tome što ga je majka odgojila kao vjernika. Dotadašnja stabilnost u ţivotu mu je bila prodrmana. Postajao je nesiguran u sebe i svijet. Poĉeo je ĉitati  poznate filozofe koji su mu polako usaĊivali misao da Bog i spolni odnos ne mogu postojati zajedno. To nije mogao podnijeti te se opet vraća Bogu i osjećaju savršenosti. Đuro se zanimao za svoj posao kao uĉitelj više od svojih kolega. No, kada mu ravnatelj ograniĉi svaku slobodniju misao i kreativnost traţeći ga da predaje po planu i  programu i da ne truje djecu, Đuro polagano gubi volju za rad i pada u ravnodušnost. OtuĊivao se od ljudi jer nije mogao podnijeti njihovu prazninu i površnost. Svoju otuĊenost  pokušao je prikazati u komediji  Revolucija u Ždrenju , ali doţivjevši neuspjeh pada još dublje u pasivnost i besplodno sanjarenje.

Đurina socijalizacijska kriza ogleda se u njegovim odnosima s okolinom, i to  posebno s malograĊanskom senjskom sredinom. Ĉak i prije odlaska u Senj razmišljao je o svojim profesorima koje je uništio malograĊanski ţivot, te se  prisjeća Turgenjeva, koji govori kako   je malogradska sredina samo opravdanje. Već i tada je negdje u sebi bio svjestan što će mu se dogoditi i znao je da će u Senju teško pobjeći od svojih problema, ali se ne buni i odlazi onamo kako bi trenutaĉno nešto promijenio. 11

11

ARMANDA, Lucijana, Putovanje kao bijeg od stvarnosti kod Nehajevljevih intelektualaca, str. 167. http://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0CCoQFjAA&url=http%3A%2F% 2Fhrcak.srce.hr%2Ffile%2F108356&ei=cY1jU6ezJemw7Qa7poGICw&usg=AFQjCNFYUFtoj8FIvMRsCLRaH xrNaaDEvg&sig2=YIlzEEQxISEHnaO-JMYhbA&bvm=bv.65788261,d.bGQ 20

6. Zaključak

Govoreći o Đuri Andrijaševiću, glavnom liku, Nehajev progovara o problemu mladih intelektualaca. Oni svojim putovanjima i ţivotima u novim sredinama pokušavaju unijeti mir u svoj ţivot, pronaći odgovore na neka ţivotna pitanja, ali u tome ne pokušavaju. Đu ro je tipiĉan primjer takvog intelektualca. Pokušavajući pobjeći os stvarnosti, oni odlaze u drukĉije sredine gdje se pojavljuje još više problema. Đuro se nalazi u malograĊanskoj sredini i smatra da je problem u društvu, u ljudima. MeĊutim, ni grad ni selo ne mogu pomoći ni odmoći Đuri u njegovom razmišljanju jer je problem u njemu samom. Đuro se pokušao boriti sa sredinom, mijenjao je mjesta stanovanja, svoju okolinu, ali ništa mu nije pomoglo. On nije mogao utjecati na svoj razum, na stanje svoje duše jer nije bio dovoljno jak i stabilan te se prepušta svojoj tragiĉnoj sudbini.  No, zašto je ovaj roman tako uspješan i blizak današnjem ĉovjeku? Moţda baš zato što se svaki ĉovjek moţe pronaći u njemu. S vatko posjednu onaj gram sumnje u svoj neuspjeh i svatko se bori za sebe u ţivotu. Đuro je primjer intelektualca koji nije uspio, ali i dalje to ne odbija ĉitateljsku publiku, nego je i privlaĉi jer moţda upozorava ljude da ako se ne trgnu i ne nastave u ţivotu, završit će baš kao i Đuro.

21

Literatura

 NEMEC, Krešimir, Povijest hrvatskog romana, MILANJA, Cvjetko, pogovor u knjizi: NEHAJEV, Milutin Cihlar,  Bijeg, Školska knjiga, Zagreb, 2002.  NEHAJEV, Milutin Cihlar, Bijeg, Školska knjiga, Zagreb, 2002 .

PARMAĈEVIĆ, Stjepan, Pokret, Zagreb, 1909. br. 225. ŠOLTIĆ, Julije, Psihološki roman Milutina Cihlara Nehajeva, Rijeĉka revija, XI., 3. -4., 1962. ŢIVNY, Mirjana, metodiĉka obrada u knjizi: NEHAJEV, Milutin Cihlar,  Bijeg, Školska knjiga, Zagreb, 2002.,

Internet izvori:

ARMANDA, Lucijana, Bijeg od stvarnosti kod Nehajevljevih intelektualaca, http://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0CCoQFjAA &url=http%3A%2F%2Fhrcak.srce.hr%2Ffile%2F108356&ei=cY1jU6ezJemw7Qa7poGICw &usg=AFQjCNFYUFtoj8FIvMRsCLRaHxrNaaDEvg&sig2=YIlzEEQxISEHnaO JMYhbA&bvm=bv.65788261,d.bGQ

22