Merion Cimer Bredli, ŠUMSKA KUĆA Prevela Zvezdana Šelmić
AUTOROVA BELEŠKA Oni koji poznaju Belinijevu operu 'Norma' prepoznaće poreklo ove priče. U čast Beliniju, himne u petom i dvadeset drugom poglavlju prerañene su iz libreta, prvi čin prva scena, a u tridesetom poglavlju iz drugog čina, druga scena. Himne mesecu iz sedamnaestog i dvadeset četvrtog poglavlja preuzete su iz knjige 'Carmina Gadelica', zbirke tradicionanih molitvi sa Visoravni, koje je krajem devetnaestog veka sakupio prečasni Aleksander Karmajkl. OSOBE U PRIČI * - istorijska ličnost () - mrtav pre početka priče RIMLJANI Gaj Macelije Severus Silurikus (zvani Gaj; domorodačko ime Gaven), mladi oficir, roñen od britanske majke Gaj Macelije Severus, stariji (zvani Macelije), Gajev otac, prefekt drugog legiona Adiutriksa u Devi, pripadnik konjičkog staleža (Moruad, princeza Silura, Gajeva majka) Manlije, lekar u Devi Kapelije, Macelijev posilni Filo, Gajev grčki rob Valerije, Macelijev sekretar Valerija (kasnije Senara), polu-Britanka, Valerijeva nećaka Marcije Julije Licinije, prokurator (finansijski nadzornik) Britanije Julija Licinija, njegova kći Haris, njena grčka služavka Lidija, dadilja njene dece Licinije Koraks, prokuratorov roñak u Rimu Marcelus Klodije Maleus, senator, Gajev zaštitnik Lucije Domicije Brut, komandant XX legije Valerija Viktriks, posle prekomande u Devu Otac Petros, hrišćanski pustinjak Flavije Makro, legionar koji pokušava da opljačka Šumsku Kuću Longus, legionar koji pokušava da opljačka Šumsku Kuću *(Gaj Julije Cezar, 'obogotvoreni Julije', koji je započeo pokoravanje Britanije) *(Svetonije Paulinus, guverner Britanije tokom Boudikine pobune) *(Vespazijan, imperator, 69-79 n.e.) *(Kvintus Petilije Cerealis, guverner Britanije, 71-74 n.e.) *(Sekstus Julije Frontinus, guverner Britanije, 74-77 n.e.) *Gnej Julije Agrikola, guverner Britanije, 78-84 n.e. *Gaj Kornelije Tacit, njegov nećak i pomoćnik, istoričar *Salustije Lukulus, guverner Britanije posle Agrikole *Tit Flavije Vespazijan, imperator Tit, 79-81 n.e. *Tit Flavije Domicijan, imperator Domicijan, 81-96. n.e. *Herenije Senecio, senator *Flavije Klemens, Domicijanov roñak BRITANCI
Bendeigid, druid koji živi u blizini Vernemetona Reis, kći Ardanosova, žena Bendeigidova Mairi, njihova najstarija kći, žena Rodrijeva Vran, njen mali sin Eilan, njihova srednja kći Senara, njihova najmlaña kći Gaven, Eilanin sin sa Gajem Sinrik, usvojeni sin Bendeigidov Ardanos, Vrhovni druid Britanije Dieda, njegova mlaña kći Klotinije Albus (Karadak), romanizovani Britanac Gvena, njegova kći Crveni Rajan, irski razbojnik Hadron, jedan od Gavranova, otac Valerijin (kasnije Senarin) *(Boudika, 'Kraljica ubica', kraljica Icenije, voña pobune 61. g.n.e.) *(Karaktakus, voña pobunjenika) *Kartimandua, kraljica Briganta koja je izdala Rimljanima Karaktakusa) *Kalgakus, kaledonijski poglavar koji je predvodio plemena na planini Grapius ŠUMSKA KUĆA Lianon, sveštenica Proročanstva, Vrhovna sveštenica Vernemetona (Šumske kuće) Hju, njen telohranitelj (Helva, Vrhovna sveštenica pre Lianon) Kaileja, starija sveštenica koja pomaže Lianon Latis, gospodarica trava Celimon, učitelj rituala Eilid, Eilanina prijateljica Mielin, Eilanina prijateljica Tanais, ušla u Vernemeton pošto je Eilan postala Vrhovna sveštenica Rian, ušla u Vernemeton pošto je Eilan postala Vrhovna sveštenica Anis, gluva starica koja služi Eilan tokom trudnoće Lia, dadilja Eilaninog sina Gavena BOŽANSTVA Tanarus, britanski bog grmljavine, odgovara Jupiteru Rogati, arhetipski bog životinja i šuma, sa mnogo lokalnih varijacija Don, mitska mati bogova, pa time i Britanaca Katubodva, Gospa od Gavranova, boginja rata nalik na Morigan Arianrod, Gospa od srebrnog točka, devica-boginja povezana sa magijom, morem i mesecom Cerera, rimska boginja žita i poljoprivrede Venera, rimska boginja ljubavi Mars, rimski bog rata Bona Dea, Dobra Boginja Vesta, boginja svetog ognjišta Rima, služe joj device Mitra, persijski bog-heroj, poštuju ga vojnici Jupiter, kralj bogova Junona, kraljica bogova, njegova žena, zaštitnica braka Izida, egipatska boginja koju u Rimu poštuju kao zaštitnicu pomorske trgovine MESTA
Britania Superior - južna Engleska Mona - ostrvo Anglesi Segontium - tvrñava blizu Kernarvona Vernemeton (najsvetiji gaj) - Šumska Kuća Breg Devica - Bikerton Deva - Čester Glevum - Gločester Virokonijum Kornoviarum - Vrokseter Venta Silurum - Servent Iska Silurum - Kerlion Akve Sulis - Bat Tor - Glastonberi Letnja zemlja - Samerset Iska Dumnoniorum - Eksiter Lindum - Linkoln Londinium - London Britannia Inferior - severna Engleska Eburakum - Jork Luguvalium - Karlajsl Kaledonija - Škotska zaliv Bodotria - zaliv Fort Tava - reka Taj Sabrina - Solvej Trimontium - Njusted Pinata Kastra - Inčtutil planina Graupius - položaj nesiguran, možda blizu Invernesa Hibernija - Irska Temair - Tara Druim Kliad - Kilder Germania Inferior - gornja zapadna Nemačka Kolonia Agripensis - Keln Renus - Rajna PROLOG Ledeni vetar pretvarao je baklje u plamene bičeve. Ljutiti plamen ogledao se u tamnim vodama zaliva i štitovima legionara koji su čekali sa druge strane. Sveštenica je kašljala od zadaha dima i morske magle i osluškivala buku iz latinskog logora kako odjekuje preko vode dok je rimljanski komandant postrojavao svoje ljude. Druidi su u odgovor zapevali, prizivajući gnev nebesa, i vazduh je zadrhtao od grmljavine. Podigli su se i ženski glasovi, u promuklom prizivanju od kojeg joj je telo zadrhtalo, ili je to možda bilo od straha. Njihala se sa ostalim sveštenicama, ruku podignutih u prizivanju; njihovi tamni ogrtači lepršali su kao gavranova krila. Ali i Rimljani su zavijali, i upravo su prvi redovi ušli u vodu. Druidska ratna harfa tutnjala je od užasne muzike, a grlo joj je bilo oderano od vriske, ali neprijatelj je i dalje napredovao. Prvi vojnik u crvenom ogrtaču stupio je nogom na tlo Svetog ostrva, a bogovi ga nisu uništili. Sada je pesma jenjala. Sveštenik je gurnuo sveštenicu iza sebe kada se rimski čelik sudario sa svetlošću baklje; mač se spustio, i na njenoj tamnoj odeždi pojavile su se kapi krvi.
Ritam pesme se izgubio. Sada je ostala samo vriska, i potrčala je ka drveću. Iza nje su Rimljani kosili druide kao žito. Završili su suviše brzo i crvena plima se razlila dublje u kopno. Sveštenica se saplitala kroz drveće, tražeći svete krugove. Nad Kućom Žena pojavio se narandžasti sjaj. Kamenje se izvijalo uvis pred njom, ali iza sebe je čula uzvike. Stigla je u središte i uhvatila se za središnji, oltarski kamen. Sada će je sigurno ubiti... Prizvala je Boginju i ispravila se, očekujući udarac. Ali nisu nameravali da na njoj upotrebe oružje od čelika. Otimala se kada su grube ruke posegnule za njenim telom, kidajući joj odeću. Primorali su je da legne na kamen, i prvi muškarac je legao na nju. Nije bilo načina da pobegne; mogla je samo da upotrebi posvećenu disciplinu da povuče um iz tela dok oni ne završe. Ali dok je svest bledela, uzviknula je: "Gospo od Gavranova, osveti me! Osveti me!" "Osveti me...!" Probudio me je sopstveni uzvik, i sela sam u postelji, zureći u prazno. Kao i uvek, trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim kako je to bio samo san, i to čak ne ni moj, jer ja sam još bila dete one godine kada su legije pobile sveštenike i silovale žene na Svetom ostrvu; neželjeno žensko dete po imenu Kaileja, bezbedno u Hiberniji, na drugoj strani mora. Ali otkako sam prvi put čula priču, ubrzo pošto me je sveštenica Proročanstva dovela u ovu zemlju, počeli su da me progone duhovi tih žena. Zavesa na mojim vratima se zanjihala i zavirila je jedna od devojaka koje su me služile. "Moja gospo, jesi li dobro? Mogu li da ti pomognem oko oblačenja? Skoro je vreme da pozdravimo zoru." Klimnula sam, osećajući kako mi se ledeni znoj suši na čelu, i pustila je da mi obuče čistu haljinu i da mi na grudima i čelu namesti ukrase Vrhovne sveštenice. Potom sam pošla za njom napolje, na vrh drugog ostrva, zelenog Tora koji se diže iz prepletenih močvara i livada koje muškarci nazivaju Letnjim morem. Iz dubine je dopirala pesma devojaka koje čuvaju Sveti kladenac, a ispod njih, iz doline, zvono koje poziva pustinjake na molitvu u malu crkvu, nalik na košnicu, sagrañenu kraj belog trnovitog drveta. Oni nisu bili prvi koji su potražili utočište na ovom ostrvu na kraju sveta, iza mnogih mora, a mislim da neće biti ni poslednji. Toliko je godina prošlo od smrti Svetog ostrva, i mada u mojim snovima drevni glasovi još pozivaju na osvetu, teško stečena mudrost govori mi da mešanje krvi pojačava soj, ukoliko drevno znanje nije izgubljeno. Ali sve do danas nisam našla ništa dobro u Rimljanima, niti u njihovim običajima. Zato čak ni radi Eilan, koja mi je bila draža od kćeri, nisam mogla da verujem nijednom Rimljaninu, čak ni Gaju, koga je volela. No, ovde nas ne uznemirava trupkanje gvožñem potkovanih legionarskih sandala po kamenom popločanim putevima, jer bacila sam veo magle i misterije da nas zakloni od oštrog rimljanskog sveta. Danas ću, možda, ispričati devojkama priču o tome kako smo došle ovamo, jer izmeñu uništenja Kuće Žena na ostrvu Mona i povratka sveštenica na Jabukovo ostrvo, žene druidi obitavale su u Vernemetonu, Šumskoj kući, i ta priča se ne sme zaboraviti. Tamo sam naučila Misterije Boginje i potom njima podučila Eilan kći Reisinu, koja je postala najveća Vrhovna sveštenica, a neki bi rekli i najveća izdajica svog naroda. Ali kroz Eilan su se pomešale krv Zmaja i krv Orla sa krvlju Mudrih, i u času najveće potrebe ta krv će uvek dolaziti u pomoć Britaniji. Ljudi na tržnicama govore da je Eilan bila žrtva Rimljana, ali ja znam da nije. Šumska kuća je u svoje vreme očuvala Misterije, a bogovi ne zahtevaju da svi budemo osvajači, čak ni da svi budemo mudri, nego samo da služimo istini koja nam je data dok ne budemo mogli da je predamo dalje. Moje sveštenice se okupljaju oko mene, pevajući. Podižem ruke, i dok se sunce probija kroz maglu, blagosiljam zemlju.
1. Pruge zlataste svetlosti probijale su se kroz krošnje dok je zalazeće sunce nestajalo za oblacima, oivičavajući zlatom svaki osvetljeni list. Kosa dveju devojaka koje su išle šumskom stazom sijala je istom bledom vatrom. Ranije tokom dana padala je kiša. Gusta, neproreñivana šuma koja je i dalje pokrivala većinu južne Britanije bila je mokra i tiha, a sa nižih grana kišne kapi su još klizile preko staze kao blagoslov. Eilan je duboko udisala vlažni vazduh, težak od živih mirisa drveta i sladak kao tamjan posle zadimljenosti u sali očeve kuće. Pričali su joj da u Šumskoj kući koriste posvećeno bilje da pročiste vazduh. Nagonski se ispravila, pokušavajući da hoda kao neka od sveštenica koje tamo žive, i podigla korpu sa ponudama imitirajući što je bolje mogla njihovu ljupkost. Telo joj se trenutak kretalo u ritmu potpuno nepoznatom a ipak tako prirodnom, kao da je u davnoj prošlosti naučila to da radi. Tek kad su joj počela mesečna krvarenja smela je da donosi ponude na izvor. Kao što su nju mesečnice učinile ženom, rekla joj je majka, tako vode iz svetog izvora daju plodnost zemlji. A rituali Šumske kuće služe duhu, dovodeći samu Boginju u noćima punog meseca. Mesec je bio pun prethodne noći i Eilan je dugo, dok je majka nije pozvala unutra, stajala i gledala u njega, sa iščekivanjem koje nije mogla da razjasni. Možda će me sveštenica Proročanstva zatražiti za Boginju na svečanosti Beltana. Zatvorila je oči i pokušala da zamisli plavu odeždu sveštenice kako lebdi iza nje, i veo kako joj tajanstveno zaklanja lice. "Eilan, šta to radiš?" Diedin glas ju je vratio u stvarnost, pa se saplela o koren i gotovo ispustila kotaricu. "Čepiš se kao matora krava! Požurimo, inače nećemo stići kući pre mraka." Eilan se pribrala i požurila za Diedom, ljutito pocrvenevši. Već se čulo blago šaputanje izvora. Staza je počela strmo da se spušta naniže, i dve devojke stigle su do pukotine u kojoj je voda izvirala izmeñu dve stene i padala u kladenac. Nekada davno ljudi su unaokolo postavili kamenje; voda je vremenom uglačala tragove dleta. Ali leska za čije grane je narod vezivao trake sa željama bila je mlada, potomak mnogog drveća koje je tu raslo. Smestile su se kraj kladenca i raširile tkaninu za ponude, vešto pripremljene kolače, bočicu medovine, nekoliko srebrnih novčića. Ovo je ipak samo mali kladenac, gde obitava mala boginja ove šume, a ne neko sveto jezero na kome čitave armije žrtvuju osvojena blaga; ipak, žene iz njene porodice godinama su donosile svoje ponude ovamo, posle svake mesečnice, kako bi obnovile vezu sa Boginjom. Drhteći pomalo zbog hladnoće, svukle su haljine i nagle se nad kladenac. "Sveti izvoru, ti si materica Boginje. Kao što tvoje vode daju život, neka bih i ja donela novi život na ovaj svet..." Eilan je zagrabila vodu dlanovima i pustila da joj poteče niz trbuh i izmeñu butina. "Sveti izvoru, tvoje vode su mleko Boginje. Kao što ti hraniš svet, neka bih ja hranila one koje volim..." Bradavice su joj se ukrutile od dodira hladne vode. "Sveti izvoru, ti si duh Boginje. Kao što tvoje vode izviru iz dubine, daj mi moći da obnovim svet..." Zadrhtala je kad joj je voda dotakla čelo. Eilan se zagledala u površinu u senci, posmatrajući kako se u ponovo umirenoj vodi uobličava njen bledi odraz. Ali dok je stajala nagnuta, lice se promenilo. Ugledala je stariju ženu, još bleñe kože, sa pepeljastim uvojcima u kojima su crveni prelivi ličili na plamen, iako su oči ostale iste. "Eilan!" Kad se Dieda oglasila, Eilan je žmirnula, i lice koje joj je uzvraćalo pogled iz vode opet je postalo njeno. Njena roñaka je drhtala, i odjednom je i Eilani postalo hladno. Žurno su se obukle. Potom je Dieda izvukla iz kotarice kolače, i glasovi su im se, bogati i iskreni, stopili u pesmi. "Gospo od svetog kladenca, donosim ti ove darove:
Molim ti se za život, sreću i ljubav Boginjo, prihvati ponude ove." U Šumskoj kući, pomislila je Eilan, peva čitav hor sveštenica. Njen glas, tanak i pomalo drhtav, stapao se sa Diedinim u čudnom i prijatnom sazvučju. Blagoslovi šume i njive da donesu svoj plod Neka sve bude zdravo i celo čuvaj nam telo i rod. Eilan je sipala u vodu medovinu iz bočice, a Dieda je izmrvila kolače i ubacila ih u kladenac. Struja ih je ponela, i Eilani se za trenutak učinilo da je zvuk vode postao glasniji. Dve devojke su se nagnule nad vodu, spuštajući novčiće koje su donele. Dok su se talasići smirivali, Eilan je ugledala njihova dva lica, tako slična, odražena zajedno. Ukočila se, plašeći se da će opet ugledati nepoznatu ženu, ali kad joj se pogled zamutio pred njom je bilo samo jedno lice, sa očima koje su sijale u vodi kao zvezde u tamnom moru nebesa. "Gospo, jesi li ti duh kladenca? Šta želiš od mene?" upitalo je njeno srce. Učinilo joj se da je začula odgovor: "Moj život teče kroz sve vode, kao što teče i tvojim venama. Ja sam Reka Vremena i More Prostora. U mnogim životima bila si moja. Adsarta, kćeri moja, kada ćeš ispuniti zavete koje si mi dala?" Učinilo joj se da u Gospinim očima blista sjaj koji joj obasjava dušu, a možda je to bilo i sunčevo svetlo, jer kada se pribrala treptala je prema svetlosti koja se probijala kroz drveće. "Eilan!" rekla je Dieda glasom kao da ponavlja po drugi put. "Šta je s tobom danas?" "Dieda!" uzviknula je Eilan. "Zar je nisi videla? Zar nisi videla u kladencu Gospu?" Dieda je odmahnula glavom. "Zvučiš kao neka od onih svetih kučki iz Vernemetona, što brbljaju o vizijama!" "Kako možeš tako da govoriš? Ti si kći Vrhovnog druida - u Šumskoj kući bi te obučili za barda!" Dieda se namrštila. "Ženski bard? Ardanos to nikada ne bi dozvolio, niti bih ja želela da provedem život okružena gomilom žena. Radije bih se pridružila Gavranovima sa tvojim usvojenim bratom Sinrikom, pa da se borim protiv Rima!" "Psst!" Eilan se osvrnula kao da i drveće ima uši. "Bolje da ćutiš, čak i ovde. Osim toga, ne bi ti da se boriš uz Sinrika, nego da ležiš sa njim - videla sam kako ga gledaš!" Nasmešila se. Sada je Dieda pocrvenela. "Nemaš ti pojma!" uzviknula je. "Ali doći će i tebi vreme, i kada se pretvoriš u glupaču zbog nekog muškarca, biće na mene red da se smejem." Počela je da savija tkaninu. "Nikada neću", rekla je Eilan. "Ja želim da služim Boginji!" Vid joj se za trenutak zamutio, a šum vode kao da je postao glasniji, kao da ju je Gospa čula. Utom joj je Dieda gurnula u ruke kotaricu. "Idemo kući." Pošla je uz stazu. Eilan je ipak oklevala, jer učinilo joj se da je čula nešto što nije bilo zvuk izvora. "Čekaj! Čuješ li? Od stare jame za veprove..." Dieda je zastala i okrenula se, i utom su ponovo čule, nešto tiši, zvuk kakav bi ispustila životinja u bolu. "Bolje da odemo i pogledamo", rekla je Dieda, "iako ćemo zbog toga zakasniti kući. Ali ako je nešto upalo unutra, muškarci će morati da doñu i prekrate mu muke." Mladić je ležao na dnu jame, polusvestan i obliven krvlju, a nada u spas je nestajala zajedno sa sunčevim svetlom.
Jama u kojoj je ležao bila je prljava i smrdljiva, zaudarala je na izmet životinja koje su tu ranije upadale. Iz dna i stranica jame štrčali su oštri kočevi; jedan mu je zaparao rame - činilo mu se da rana nije opasna, čak ni naročito bolna za sada, jer ruka mu je još bila utrnula od siline pada. Ali ipak, ma koliko mala, ta rana će mu doći glave. Ne baš da se plašio da umre; Gaj Macelije Severus Silurikus imao je devetnaest godina i položio je zavet imperatoru Titu kao oficir Rima. Učestovvao je u prvoj bici pre nego što mu je obraze prekrila brada. Ali ljutio se što će umreti zato što je upao u zamku kao glupi kunić. Sam je bio kriv, gorko je razmišljao Gaj. Da je poslušao Klotinija Albusa, sad bi lepo sedeo kraj tople vatre, pio bi južnjačko pivo i flertovao sa domaćinovom kćeri, Gvenom - koja je odbacila čedno ponašanje tipično za Britanke i počela da se ponaša kao slobodne devojke u rimljanskim gradovima kakav je London, jednako lako kao što je njen otac usvojio latinski jezik i togu. Ipak, i on je na ovo putovanje poslat zbog poznavanja britanskog narečja, setio se, i mračno se nasmešio. Severus stariji, njegov otac, bio je prefekt logora Druge legije Adiutriks u Devi, i oženio se crnokosom kćeri poglavara Silura još u početku osvajanja, kada se Rim još nadao da će uspeti da sklopi savezništva sa plemenima. Gaj je govorio njihov jezik pre nego što je umeo da protepa i reč latinski. Postoje trenuci, naravno, kada oficir imperatorske legije, stacioniran u tvrñavi Deva, ne bi trebalo ni da pokušava da svoje zahteve izrazi jezikom pokorene zemlje. Flavije Rufus, tribun druge kohorte, čak ni sada nije mario za takve prefinjenosti. Ali Macelije Severus stariji, prefekt, bio je odgovoran isključivo Agrikoli, guverneru britanske provincije, a Macelije Severus je bio zadužen da sačuva mir i sklad izmeñu naroda provincije i legije koja ih je okupirala, čuvala i vladala nad njima. Još bolno svestan rana, samo generaciju pošto je Kraljica Ubica, Boudika, pokušala svoju uzaludnu pobunu - a legije je zbog toga nemilosrdno kaznile - narod Britanije je bio prilično miran pod teškim teretom poreza i doprinosa. Sakupljanje kulučara nisu trpeli baš tako mirno, a ovde, na ivici imperije, i dalje je tinjalo nezadovoljstvo, pažljivo potpirivano od strane nekih sitnih plemenskih glavara i nezadovoljnika. Pošto je to moglo da izazove nevolje, Flavije Rufus je poslao odred legionara da nadgledaju sakupljanje kulučara za imperatorske rudnike olova u brdima. Politika imperije nije dozvoljavala da mladi oficir bude stacioniran u istoj legiji u kojoj njegov otac ima važan položaj prefekta. Zato je Gaj sada bio vojni tribun u legiji Valerija Viktriks u Glevumu, i uprkos polubritanskom poreklu, od detinjstva je bio podvrgnut strogoj disciplini kakva sleduje sinu rimskog vojnika. Macelije stariji za sada još nije tražio privilegije za svog sina. Ali Gaj je bio lakše ranjen u nogu tokom jednog okršaja na granici; pre nego što se sasvim oporavio, groznica ga je odvela kući u Devu, sa dozvolom da se tamo oporavi pre povratka na dužnost. Kad se pridigao, nije mogao da se skrasi u očevoj kući; prilika da isprati kulučare do rudnika činila mu se kao prijatno putovanje. Pohod je bio uglavnom nezanimljiv; pošto su natmureni kulučari isporučeni gde treba, Gaj, kome je ostalo još dve nedelje odsustva, prihvatio je poziv Klotinija Albusa, podržan nimalo čednim pogledima njegove kćeri, da ostane nekoliko dana i pozabavi se lovom. Klotinije je takoñe voleo tu zabavu, a Gaj je znao da mu je milo što mu se ukazala prilika da ponudi gostoprimstvo sinu visokog rimskog činovnika. Gaj je slegnuo ramenima, uživao u lovu, koji je bio sjajan, i napričao je Klotinijevoj kćeri gomilu prijatnih laži, što je takoñe bilo sjajno. Još koliko juče je ubio jelena u istoj ovoj šumi, pokazavši se vičnim koplju koliko i Britanci svom oružju; ali sada... Sklupčan u ñubretu na dnu jame, Gaj je sručio bujicu psovki na račun snebivljivog roba koji se ponudio da mu pokaže prečicu od Klotinijeve kuće do rimskog puta koji vodi pravo u Devu, ili je bar ovaj tako tvrdio; na svoju glupost što je pustio da taj glupak upravlja dvokolicom; na kunića, ili već ono što je iskočilo pred njih i preplašilo konje; na loše obučene životinje, i na budalu koja ih je pustila da se propnu; i na trenutak nepažnje kada je izgubio ravnotežu i pao na
zemlju, napola ošamućen. Ošamućen, to da, ali da nije potpuno izgubio pamet od pada, bio bi dovoljno razuman da ostane tu gde se našao; čak i ona budala od kočijaša pre ili kasnije bi obuzdala konje i vratila se po njega. Najviše je psovao sebe što je pokušao da sam proñe kroz šumu i što je sišao sa staze. Ko zna kuda je zalutao. Mora da je još bio ošamućen od pada, ali sa bolnom jasnoćom se sećao naglog klizanja, šuštanja lišća i granja koje mu je popustilo pod nogama, a potom pada i zarivanja koca u ruku, tolikom snagom da je na nekoliko minuta izgubio svest. Kad se dovoljno pribrao da prebroji povrede, popodne je već prilično odmaklo. Drugi kolac mu je zaparao potkolenicu, otvorivši staru ranu; povreda nije bila opasna, ali je pritom povredio članak, koji je dosad otekao do debljine butine; svakako je bio slomljen - ili je barem toliko boleo. Da nije bio povreñen, Gaj bi začas izišao iz jame, jer je bio dovoljno spretan za tako nešto; ali sad je bio suviše slab i ošamućen da bi se i pomerio. Ako ne bude iskrvario do mraka, znao je da će miris krvi svakako privući divlje životinje koje će ga dokrajčiti. Pokušao je da ne misli na nekadašnje dadiljine priče o još gorim bićima koje bi miris mogao da privuče. Ledena vlaga mu se uvlačila u čitavo telo; promukao je od dozivanja. E, ako već mora da umre, umreće dostojanstveno, kao Rimljanin. Navukao je preko lica kraj okrvavljenog ogrtača, a onda mu je srce naglo zakucalo i nekako se uspravio; jer začuo je glasove. Uložio je svu preostalu snagu u uzvik - napola urlik, napola vrisak; zastideo se neljudskog zvuka istog časa pošto ga je ispustio, i trudio se da drugi put zvuči ljudskije, ali više nije imao glasa. Čvrsto se uhvatio za jedan od kočeva, ali uspeo je samo da se podigne na jedno koleno i osloni se o prljavi zid. Za trenutak ga je zaslepeo poslednji zrak sunca. Zažmirkao je i ugledao glavu devojke ovenčanu svetlošću. "Velika Majko!" povikala je jasnim glasom. "Kako si, za ime bogova, uspeo da upadneš tu? Zar nisi video znake upozorenja na drveću?" Gaj nije uspeo da odgovori; devojka mu se obratila veoma čistim narečjem koje mu nije bilo potpuno poznato. Naravno, ovde obitava pleme Ordovika. Morao je malo da razmisli pre nego što je odgovorio majčinim, silurskim narečjem. Pre nego što je stigao da odgovori, javio se drugi ženski glas, dublji i nekako snažniji. "Glupavko, trebalo bi da ga ostavimo unutra kao mamac za vukove!" Pojavilo se još jedno lice, toliko slično prvom da se za trenutak zabrinuo da ga vid izdaje. "Evo, drži me za ruku, mislim da nas dve možemo da te izvučemo", rekla je druga devojka. "Eilan, pomozi mi!" Ženska ruka, bela i vitka, pružala se ka njemu; Gaj je pružio upotrebljivu ruku, ali nije mogao da je dosegne. "Šta je bilo? Jesi li povreñen?" upitala je devojka blažim glasom. Pre nego što je Gaj stigao da odgovori, prva devojka - nije mogao da razabere njeno lice, video je samo da je mlada - sagnula se preko ivice da bolje vidi. "O, sad vidim - Dieda, pa on krvari! Potrči da dovedeš Sinrika da ga izvuče odatle." Gaja je zapljusnulo toliko olakšanje da je gotovo izgubio svest, i skljokao se nazad, ječeći zbog bola koji je pokret prouzrokovao u ranama. "Ne smeš da se onesvestiš", začuo se jasni glas nad njim. "Neka moje reči budu konopac koji će te vezivati za život, čuješ?" "Čujem", šapnuo je. "Nastavi da mi pričaš." Možda je dozvolio sebi da oseća bol jer je znao da pomoć stiže, ali rane su počele strašno da ga bole. Čuo je devojčin glas nad sobom, ali reči više nije razumeo. Talasale su se kao voda u potoku, podižući ga iznad bola. Svet se smračio; tek kad je video baklje, shvatio je da ga ne izdaje vid, nego da je pala noć. Devojčino lice je nestalo ."Oče", čuo ju je da dovikuje, "u staru jamu za veprove je upao čovek."
"Izvadićemo ga", odgovorio joj je duboki glas. "Hmmm..." Gaj je osetio nad sobom pokret. "Izgleda da će nam biti potrebna nosila. Sinriče, bolje siñi da pogledaš." Sledećeg trenutka u jamu se spustio mladić. Odmerio je Gaja i ljubazno mu se obratio. "Na šta si ti mislio? Stvarno treba biti spretan da se upadne unutra kad svi znaju da je jama tu već trideset godina!" Prikupivši ostatke ponosa, Gaj je zaustio da obeća mladiću nagradu ukoliko ga izvuče napolje, ali odmah mu je bilo jasno da je bolje da ćuti. Kako su mu se oči postepeno privikavale na svetlo baklji, mladi Rimljanin je shvatio da je spasilac otprilike njegovih godina, ali ogromnog rasta, pravi div. Plava kosa mu se kovrdžala na ramenima, a lice, još bez brade, bilo je vedro i smireno kao da svakog bogovetnog dana spasava polumrtve strance. Nosio je tuniku na kvadrate i obuću od dobro obojene kože; vezeni vuneni ogrtač bio je pričvršćen na ramenu zlatnom iglom u obliku stilizovanog gavrana. Takvu odeću nose članovi plemenitih porodica, ali ne i oni koji poštuju osvajače i oponašaju rimljanske običaje. "Ja sam ovde stranac", rekao je Gaj plemenskim jezikom. "Ne poznajem vaše oznake." "Ne brini više zbog toga; hajde da te izvučemo, pa ćemo onda pričati kako si upao unutra." Mladić je uhvatio Gaja oko pojasa i podigao ga lako kao dete. "Iskopali smo tu jamu za veprove i Rimljane", nemarno je rekao. "Šteta što si upao unutra." Podigao je pogled ka otvoru jame. "Spusti svoj ogrtač, Dieda; to je lakše nego da pravimo nosila. Njegov ogrtač je sav ukrućen od krvi." Kad je dobio ogrtač, mladić ga je vezao Gaju oko pojasa, a drugi kraj je prebacio sebi preko vrata. Zakoračio je na najniži kolac. "Viči ako te zaboli", rekao je. "Izvlačio sam ovako medvede, ali oni su bili mrtvi i nisu mogli da se žale." Gaj je stegao zube i trpeo, iako se gotovo onesvestio od bola kad je zakačio neki koren oteklim člankom. Neko se odozgo nagnuo i uhvatio ga za ruke, i konačno je uspeo da se prebaci preko ivice. Ležao je i dahtao nekoliko minuta pre nego što je smogao snage da otvori oči. Nad njim se naginjao postariji čovek. Pažljivo je povukao Gajev umazani i okrvaljeni ogrtač i zviznuo. "Neki bog mora da te voli, stranče; dva prsta niže, i taj kolac bi ti se zario u pluća. Sinriče, devojke, pogledajte ovo", nastavio je. "Tu gde rame još krvari krv je tamna i spora, znači da se vraća u srce; da dolazi iz srca bila bi svetlo crvena i šikljala bi; verovatno bi iskrvario na smrt pre nego što smo ga našli." Plavokosi mladić i dve devojke su se nagnuli, jedno po jedno, da pogledaju. Gaj je ćutke ležao. Počela je da ga obuzima užasna sumnja. Već je odustao od pomisli da se predstavi i zamoli da ga odnesu u kuću Klotinija Albusa, uz poveliku nagradu. Sada je znao da ga je spasla samo stara britanska tunika koju je obukao za put. Čovekovo površno medicinsko znanje ukazalo mu je na to da se pred njim nalazi druid. Onda ga je neko podigao, i svet je potamneo i nestao. Probudio se kraj vatre, a nad njim se naginjalo devojačko lice. Za trenutak je sve plivalo u oreolu svetlosti. Bila je mlada i beloputa, ali oči su joj bile čudne boje, izmeñu kestenjaste i sive, široko razmaknute. Na obrazima je imala jamice, ali usta su joj imala tako ozbiljan izraz da su izgledala starija od ostatka lica; kosa joj je bila svetlo plava, gotovo bezbojna sem tamo gde ju je osvetljavala vatra. Prešla mu je šakom preko lica i osetio je svežinu; umivala ga je vodom. Činilo mu se da ju je vrlo dugo gledao, sve dok nije zauvek urezao u pamćenje njeno lice. Potom se začuo glas: "Dosta je, Eilan, izgleda da se probudio", i devojka se povukla. Eilan... Čuo je već to ime. Možda u nekom snu? Bila je divna. Gaj je uložio napor da se osvrne, i ustanovio je da leži na klupi ugrañenoj u zid. Pokušavao je da shvati gde se nalazi. Kraj njega su stajali Sinrik, mladić koji ga je izvukao iz jame, i stari druid čije ime nije znao. Nalazio se u drvenoj zgradi u starom keltskom stilu, okrugloj, sa uglačanim deblima koja su se spuštala od vrha zašiljenog krova. Nije bio u takvoj kući od detinjstva, od vremena kada ga je majka vodila u posetu roñacima. Pod je bio pokriven debelim slojem čvrste slame; zid istkan od leskovog pruća bio je prekriven slojem beličaste gline, a pregrade izmeñu kreveta bile su takoñe od pruća. Na ulazu se
umesto vrata nalazila velika kožna zavesa. Odjednom se osećao kao dete, kao da su godine koje je proveo meñu Rimljanima odjednom nestale. Polako je prelazio pogledom po unutrašnjosti kuće, a onda ga opet vratio na devojku. Nosila je haljinu od crvenkasto-smeñeg lana, a u ruci je imala bakarnu činiju; bila je visoka, ali mlaña nego što je mislio, jer telo joj je pod haljinom još bilo ravno kao dečije. Svetlost sa ognjišta bojila joj je kosu u crveno. Svetlo mu je pokazalo i starijeg čoveka, druida. Gaj je malo pomerio glavu i pogledao ga ispod trepavica. Druidi su britanski mudraci, ali čitavog života je slušao o njihovom fanatizmu. Naći se u druidskoj kući bilo je kao probuditi se u vučjem brlogu, i Gaj se nije stideo da prizna da se plaši. Barem je bio dovoljno priseban da ne kaže da je Rimljanin kada je čuo čoveka kako mirno raspravlja o cirkulaciji krvi, jer očev grčki lekar mu je rekao da to spada u znanja sveštenikaiscelitlja najvišeg reda. Doduše, ovi ljudi se nisu trudili da sakriju ko su. "Iskopali smo tu jamu za veprove i Rimljane" sasvim mirno je rekao onaj mladić. Već to je pokazivalo da je daleko zabasao od malog zaštićenog kruga kojim Rimljani zaista vladaju. A nalazio se namanje na dan jahanja od legije u Devi! Ako je i pao šaka neprijateljima, barem su ga dobro negovali. Devojčina odeća je bila fine izrade; bakarna činija koju je držala bila je veoma lepa - svakako je poticala sa tržnica na jugu. Sa krova su visile posude sa uljem u kojima je svetlucao žižak; klupa na kojoj je ležao bila je zastrta platnom, a slamarica je mirisala na slatke trave. Bilo je božanstveno toplo posle ledene jame. Čovek koji je upravljao njegovim spasavanjem sad je prišao da sedne kraj njega, i Gaj je prvi put imao prilike da dobro pogleda svog spasioca. Bio je krupan i snažan, ramena toliko širokih da je sigurno mogao da obori i bika. Lice je bilo nekako oštro, kao da je nemarno isklesano od kamena, a oči su mu bile svetlosive i hladne. Bio je prilično prosed; Gaj je procenio da je otprilike istih godina kao i njegov otac, oko pedeset. "Imao si strašnu sreću, momče", rekao je Druid. Gaj je imao utisak da je čovek naviknut da drži predavanja. "Sledeći put drži otvorene oči. Za koji minut ću ti pregledati to rame. Eilan..." pozvao je rukom devojku i počeo da joj tiho daje uputstva. Devojka je otišla. "Kome dugujem život, Časni?" upitao je Gaj. Nikada nije ni pomislio da će ukazivati poštovanje jednom druidu. Gaj je, kao i svi drugi, odrastao uz užasne priče o žrtvovanju ljudi, i o ratovima voñenim da bi se suzbio druidski kult u Britaniji i Galiji. One koji su preostali, Rimljani su dosta dobro kontrolisali, ali i dalje su mogli da prave nevolje koliko i hrišćani. Razlikovali su se jedino po tome što su hrišćani uglavnom sejali nezadovoljstvo po gradovima i odbijali da obožavaju imperatora, a druidi su mogli čak i pokorene narode da pokrenu u krvavi rat. Ipak, nešto u ovom čoveku zahtevalo je poštovanje. "Zovem se Bendeigid", rekao je druid, ali nije uzvratio pitanjem Gaju, i mladi Rimljanin se setio kako mu je majka pričala da je meñu Keltima gost još svetinja, barem van gradova. Čak i čovekov najljući neprijatelj mogao je da zatraži hranu i zaklon u njegovoj kući i da ode bez ikakvog pitanja. Sad je Gaj malo lakše disao; ovde je izgleda bilo bezbednije - i mudrije - tražiti gostoprimstvo kao gost nego ga iznuñivati kao osvajač. Utom se vratila devojka po imenu Eilan, noseći mali sanduk od hrastovine okovan gvožñem, i rog za piće. "Nadam se da sam pogodila pravi", bojažljivo je rekla. Otac joj je kratko klimnuo, uzeo sanduk i dao joj znak da rog doda Gaju. Mladić je pružio ruke i iznenadio se kad je video da nema dovoljno snage u prstima da ga uzme. "Popij to", rekao je druid glasom čoveka naviknutog da izdaje nareñenja i to bez pogovora. "Trebaće ti dok završimo sa tobom", dodao je. Zvučao je sasvim prijatno; ali Gaj je počeo da se plaši. Bendeigid je dao znak devojci, koja je ponovo prišla Gajevoj postelji. Nasmešila se, okusila nekoliko kapi u tradicionalnom gestu gostoprimstva, a potom prinela
rog njegovim usnama. Gaj je pokušao da se pridigne, ali mišići ga nisu slušali. Eilan je tiho uzviknula, a onda mu podlakticom pridržala glavu kako bi mogao da pije. Pažljivo je srknuo prvi gutljaj; u rogu je bila jaka medovina, sa dodatkom nečeg gorkog, očito lekovitog bilja. "Umalo da dospeš u Zemlju mladosti, stranče, ali nećeš umreti", tiho je rekla devojka. "Videla sam te u snu, ali bio si stariji - i bio si sa malim dečakom." Pogledao ju je, već suviše ošamućen da bi ga to uznemirilo. Ma koliko bila mlada, u njenom naručju se osećao kao kraj majke. Sada, obuzet bolovima, kao da je gotovo mogao da je se seti, i oči su mu se ispunile suzama. Jedva je primetio da mu je stari druid prosekao tuniku i da mu je sa mladim Sinrikom isprao rane nečim što peče - ali nije bilo ništa gore od onog što mu je stari Manlije stavljao na nogu kada je bio ranjen. Premazali su mu nogu nečim lepljivim i peckavim, i čvrsto je previli platnenim trakama. Potom su prešli na otekli članak, i neko je rekao: "Ništa naročito - nije čak ni slomljen." Ali trgao se iz ošamućenosti na Sinrikove reči: "Drži se, momče; onaj kolac je bio zagañen, ali misim da ćemo moći da ti spasemo ruku ako spalimo ranu." "Eilan", nareñivao je stari druid, "izlazi odavde; mlade devojke ne treba da gledaju ovakve stvari." "Ja ću ga držati, Eilan", dodao je Sinrik. "Idi samo." "Ja bih ostala, oče. Možda mogu da pomognem." Uhvatila je Gaja za ruku, i starac je odgovorio gunñanjem. "Radi kako hoćeš, ali nemoj da vrištiš ni da padneš u nesvest." Gaj je sledećeg trenutka osetio snažne ruke - Sinrikove? - kako ga čvrsto drže u ležećem položaju. Eilan ga je i dalje držala za ruku, i osećao je da njeni prsti podrhtavaju; okrenuo je glavu od nje, čvrsto zažmurio i stegao zube da mu ne bi izleteo neki kukavički krik. Osetio je miris usijanog gvožña, a onda mu je čitavo telo obuzela užasna agonija. Usne su mu se izvijale u grču vriska, i osetio je da krklja; a onda je grubi stisak nestao i osećao je samo devojčine meke prste. Kada je uspeo da otvori oči, video je druida kako ga posmatra, sa nagoveštajem osmeha negde pod prosedom bradom. Sinrik, još nagnut nad njim, bio je veoma bled; Gaj je viñao takav izraz lica na mladićima kojima je komandovao, obično posle prve bitke. "Pa, svakako nisi kukavica, momče", rekao je Sinrik stegnutog grla. "Hvala", glupo je rekao Gaj. I onesvestio se. 2. Kad je Gaj opet došao sebi, osećajući se kao da je dugo bio u nesvesti, svetiljke su bile pogašene. Ognjište je bacalo tek malo svetla, i jedva je mogao da razabere devojku Eilan kako sedi kraj njega, gotovo usnula. Osećao se izmoždeno, ruka ga je bolela i bio je žedan. Iz neposredne blizine čuli su se ženski glasovi. Rame mu je bilo čvrsto previjeno platnenim trakama - osećao se kao beba u pelenama. Osećao je da mu je rame klizavo od nekog masnog melema, a zavoji su mirisali na mast i balzam. Devojka je ćutke sedela kraj njega na tronošcu, vitka i bleda kao mlada breza, kose začešljane sa slepoočnica, ali blago ustalasane; bila je suviše meka da bi ležala mirno. Imala je oko vrata srebrni lanac sa nekakvom amajlijom. Gaj je znao da britanske devojke kasno sazrevaju; ova možda ima petnaest godina. Nije još žena, ali svakako nije ni dete. Začula se lupnjava kao da je neko ispustio kofu i razlegao se mladi glas: "Onda idi i pomuzi ih sama kad ti se tako žuri!" "A šta je to bilo sa govedarkom?" oštro je upitao ženski glas. "O, cvili i zapeva kao sinja kukavica što su joj oni rimski zlotvori odveli muža u kuluk, a nju ostavili sa tri bebe", odgovorio je prvi glas. "A sada je moj Rodri pošao za njima." "Neka bi Tanarus proklela sve Rimljane..." počeo je glas koji je Gaj prepoznao kao Sinrikov, ali starija žena ga je brzo prekinula. "Bolje ćuti. Mairi, postavi sto, nemoj tako stajati i vikati na dečake. Ja idem da razgovaram sa jadnicom - reći ću joj da može da dovede decu ovamo u kuću - ali neko večeras mora da pomuze
krave, makar Rimljani odveli sve muškarce iz Britanije." "Ti si tako dobra, pomajko", rekao je Sinrik, i glasovi su se ponovo sveli na mrmljanje. Devojka je pogledala Gaja i ustala sa tronošca. "O, probudio si se", rekla je. "Jesi li gladan?" "Mogao bih da prožderem konja i kočije i da jurim kočijaša sve do na pola puta od Vente", ozibiljno je rekao Gaj, a ona je za trenutak zurila u njega pre nego što je raširila oči i zakikotala se. "Idem da vidim imaju li u kuhinji konja i kočije", rekla je, smejući se, a onda se svetlo iza nje pojačalo i na vratima se pojavila gospa. Jačina svetlosti ga je za trenutak zbunila; soba je bila puna sunca. "Šta je sad, već je jutro?" upitao je bez razmišljanja, a gospa se nasmejala, okrenula se i širom razmakla konjsku kožu, zakačivši je na kuku i ugasivši uljanu lampu jednim glatkim pokretom. "Eilan nije dala da te budimo ni da jedeš", rekla je. "Tvrdila je da će ti odmor koristiti više od hrane. Veovatno je bila u pravu, ali sada si sigurno jako gladan. Izvini što nisam bila tu da ti poželim dobrodošlicu u našu kuću; otišla sam da pomognem bolesnoj ženi u jednoj od kuća našeg klana. Nadam se da te je Eilan dobro pazila." "Oh, veoma", rekao je Gaj. Zatreptao je, jer nešto u gospinom ponašanju ga je bolno podsetilo na majku. Gospa se zagledala u njega. Bila je veoma lepa, prava Britanka, i toliko je ličila na devojku da je bilo očito da su rod, čak i pre nego što joj se devojka obratila. "Majko..." rekla je i zastala, suviše postiñena da nastavi. Žena je, kao i devojka, imala plavu kosu i tamne oči boje lešnika. Izgledalo je da je radila zajedno sa poslugom, jer je na lepoj vunenoj tunici imala razmazano brašno, ali haljina ispod nje bila je bela, od najboljeg platna što je dosad Gaj video u Britaniji, i izvezena po ivici. Imala je cipele od dobro obojene kože, a haljinu su pridržavale lepe zlatne igle. "Nadam se da ti je bolje", ljubazno je rekla. Gaj se pridigao na zdravu ruku. "Mnogo bolje, gospo", rekao je, "i ostajem večito zahvalan vama i vašima." Gospa je blago odmahnula rukom. "Jesi li ti iz Deve?" "Da, bio sam ovde u poseti", odgovorio je. Ako bude mislila da je iz rimljanskog grada, to će objasniti njegov latinski naglasak. "Pošto si budan, poslaću Sinrika da ti pomogne da se okupaš i obučeš." "Kupanje će mi prijati", rekao je Gaj, povlačeći malo više ćebe kad je shvatio da na sebi nema ništa osim zavoja. ŽŽena je pratila njegov pogled. "On će ti naći neku odeću; vero-vatno će ti biti prevelika, ali poslužiće za sada. Ako bi radije da ležiš i odmaraš se, samo izvoli; ali slobodno doñi da jedeš sa nama ako se osećaš sposobnim." Gaj je trenutak razmišljao. Svaki mišić ga je boleo kao da su ga prebili buzdovanima; s druge strane, bio je radoznao da upozna ovu porodicu, i ne sme ostaviti utisak da se kloni njihovog društva. Verovao je da su Britanci koji nisu priznali Rim samo divljaci, ali u ovom domu nije bilo ničeg primitivnog. "Rado ću vam se pridružiti", rekao je i protrljao šakom obraz, zbunjen neurednom strnjikom. "Ali voleo bih da se operem - i možda obrijem." "Mislim da ne bi trebalo da se paštiš oko brijanja - svakako ne zbog nas", rekla je gospa, "ali Sinrik će ti pomoći da se opereš. Eilan, nañi brata i reci mu da nam je potreban." Devojka je izišla. Gospa se okrenula da poñe za njom, a onda je opet pogledala Gaja; sada ga je videla jasnije jer je sobica bila praznija. Pogled joj se promenio, od učtivosti do izraza koji ga je podsetio na majčin pogled, tako davno. "Pa ti si samo dečak", rekla je. Gaj je za trenutak bio uvreñen - već tri godine se bavio muškim poslom - ali pre nego što je stigao da učtivo odgovori spolja se začuo podrugljivi glas. "Da, a ako je on dečak, pomajko, ja sam beba u pelenama. Pa, nespretnjakoviću, jesi li spreman da upadneš u sledeću jamu za veprove?"
U sobicu je ušao Sinrik. Gaj se ponovo iznenadio koliko je ovaj visok, ali inače je bio ipak samo mladić; mada bi od njega mogla da se naprave dva Gaja. Nasmejao se. "Pa", rekao je, "ne izgledaš više tako spreman da te odvuče onaj starac što ubija budale i pijance. Samo da ti pogledam nogu, pa ćemo videti jesi li spreman da malo hodaš." Ma koliko bio krupan, ruke su mu bile nežne dok je pregledao povreñenu nogu, i kada je završio opet se nasmejao. "Trebalo bi da svi imamo noge tako spremne za hodanje! Ovo je uglavnom samo dobar uboj; šta si radio, udario se o kolac? To sam i mislio. Bilo ko drugi bi je slomio na tri mesta i ostao hrom do kraja života; ali mislim da tebi neće mišta faliti. Rame je nešto drugo; nećeš moći da putuješ barem još pet-šest dana." Gaj se žurno uspravio. "Moraću", rekao je. "Moram da budem u Devi za četiri dana." Tada mu se završava odsustvo... "Slušaj, ako za četiri dana stigneš u Devu, tvoji prijatelji će te tamo odmah i sahraniti", odvratio je Sinrik. "Čak i ja toliko znam. E, da", zauzeo je svečan položaj i odverglao kao napamet naučenu lekciju: "Bendeigid šalje pozdrave gostu svoje kuće, i nalaže mu da se oporavi što bolje može; žali što će ga dužnost udaljiti od kuće danas i noćas, ali radovaće se da te vidi kad se vrati." Nastavio je normalnim glasom. "Samo neko mnogo hrabriji od mene smeo bi da ga dočeka sa vestima da nisi hteo da prihvatiš njegovo gostoljublje." "Tvoj otac je veoma ljubazan", odgovorio je Gaj. Baš je mogao i da se odmara. Ništa nije mogao da preduzme. Klotinusa se nije usuñivao ni da pomene. Dalji dogañaji će zavisiti od onog glupog kočijaša; ako se vratio i uredno izvestio da je prefektov sin ispao iz kočija i verovatno poginuo, sad već verovatno prečešljavaju šumu u potrazi za njegovim telom. A ako je glupan nešto slagao, ili iskoristio priliku da pobedne u neko selo koje nije pod rimskom vlašću - a takvih ima dosta, čak i ovako blizu Deve - pa, sve je moguće. Možda neće primetiti njegov nestanak sve dok Macelije Severus ne počne da se raspituje za svog sina. Sinrik se nagnuo nad sanduk u podnožju kreveta; izvukao je košulju i zagledao se u nju, nasmejan i zbunjen. "One krpe koje si imao na sebi nisu ni za strašilo", rekao je. "Reći ću devojkama da ih operu i zakrpe, ako se to uopšte može; po ovakvom vremenu nemaju mnogo posla. Ali u ovako dugačkoj košulji ćeš izgledati kao devojka." Spustio je odeću. "Idem da pozajmim nešto što će ti više odgovarati." Izišao je, a Gaj je počeo da pretura po ostacima odeće koja je ležala savijena kraj postelje; tražio je kožnu kesu za pojas, koju su mu juče odsekli. Koliko je mogao da vidi, ništa nije bilo dirano. Nekoliko olovnih kvadratića koji još važe za novac van rimskih gradova, kopča, sklopivi nož, dva mala prstena i još neke sitnice koje nije želeo da nosi u lovu - ah, evo ga. Baš mu je koristio! Za trenutak se zagledao u komadić pergamenta sa prefektovim pečatom; propusnica mu ovde neće nimalo korisititi, a možda bi ga i ugrozila; ali kad bude pošao dalje, biće mu potrebna mu na putu. Brzo ju je vratio u kesu. Jesu li primetili njegov pečatni prsten? Počeo je da ga skida sa prsta da ga skloni u kesu; ali baš tada je ušao Sinrik, sa odećom prebačenom preko ruke. Gaj se osetio kao krivac; izgledalo je kao da proveravaa jesu li mu ukrali nešto. "Čini mi se da se pečat na prstenu olabavio od pada", brzo je rekao i malo zaklatio zeleni kamen. "Bojim se da bi ispao ako ga budem nosio." "Rimski rad", rekao je Sinrik, pogledavši ga. "Šta piše?" Imao je samo Gajeve inicijale i oznaku legije, ali Gaj je bio veoma ponosan na njega, jer Macelije ga je naručio čak iz Londiniuma kad je Gaj stupio da dužnost; sada je ipak slagao. "Ne znam, dobio sam ga na poklon." "Rimska izrada", ponovio je Sinrik, mršteći se. "Rimljani seju svoje smeće odavde do Kaledonije. Ne piše odakle potiče." Nešto u Sinrikovom ponašanju pokazalo je Gaju da je sada u većoj opasnosti po život nego dok je čučao u jami. Sam druid, Bendeigid, nikada ne bi narušio zakon gostoprimstva; znao je to iz priča koje su mu pričale majka i dadilja. Ali ko zna šta bi učinila ova mlada usijana glava.
Bez mnogo razmišljanja je izvadio iz vrećice jedan od onih manjih prstenova. "Dugujem život tebi i tvom ocu", rekao je. "Da li bi prihvatio ovo kao poklon od mene? Nije skup, ali mogao bi da te podseća na dobro delo koje si učinio." Sinrik je primio prsten; mogao je da ga stavi samo na mali prst. "Sinrik, sin Bendeigida druida, zahvaljuje ti, stranče", rekao je. "Ne znam kojem imenu da uputim zahvalnost..." To je bilo najbliže nagoveštaju što je lepo vaspitanje dozvoljavalo, i Gaj nije mogao da ostane učtiv a da ne odgovori. Mogao je da pozajmi ime majčinog brata; ali ime silurskog poglavara koji je dao sestru Rimljaninu možda je doprlo i do ovog zakutka Britanije. Malo narušavanje istine bolje je nego veliko narušavanje ljubaznosti. "Majka me je zvala Gaven", konačno je rekao. To je barem bilo tačno, jer njegovo rimsko ime, Gaj, bilo je tuñe na njenom jeziku. "Roñen sam u Venti Silurum, na jugu, i nemam srodstvo tebi poznato." Sinrik se malo zamislio, okrećući prsten na malom prstu. Potom mu se na licu pojavio čudan izraz. Pažljivo se zagledao u Gaja. "Lete li gavranovi u ponoć?" upitao je. Gaja je zapanjilo i pitanje i Sinrikovo ponašanje. Za trenutak se upitao nije li mladić zaostao; ali odgovorio je bez razmišljanja. "Bojim se da moraš pitati nekog ko bolje poznaje šume; ja ih nisam viñao." Zagledao se u Sinrikove ruke i ugledao prste prepletene na neki naročit način, i počelo je da mu sviće. To mora da je znak nekog od mnogih tajnih društava, uglavnom verskih kao što su kultovi Mitre ili Nazarećanina. Jesu li to hrišćani? Ne, njihov znak je nekakva riba, a ne gavran. Pa, to ga nije ni najmanje zanimalo, i mora da mu se to videlo na licu. Izraz mladog Britanca se neprimetno izmenio. "Vidim da sam pogrešio", žurno je rekao i okrenuo se. "Evo, mislim da će ti ovo odgovarati; pozajmio sam to od svoje sestre, Mairi, pripada njenom mužu. Hodi, pomoći ću ti da odeš do kupatila i doneću ti očev brijač ako hoćeš da se briješ - mada mislim da si dovoljno odrastao da pustiš bradu. Pazi - ne oslanjaj se punom težinom na tu nogu, inače ćeš pasti na pod." Okupan, obrijan i, uz Sinrikovu pomoć, obučen u čistu tuniku i široke pantalone kakve nose Britanci, Gaj se osetio sposobnim da ustane i sam hrama okolo. Čitava ruka ga je bolela, a i noga na nekoliko mesta, ali moglo mu je biti i mnogo gore, a znao je da će mu se mišići ukočiti ukoliko ostane u krevetu. Ipak, sa zahvalnošću se oslonio o Sinrika dok ga je mladi div vodio preko dvorišta, ka prostranoj trpezariji. Duž čitave prostorije protezao se sto od izglačanih dasaka, sa masivnim klupama sa obe strane. Na oba kraja sale nalazilo se po jedno ognjište. Oko svakog su se okupili ljudi - muškarci, žene, čak i deca. Dugobradi muškarci u grubo tkanim ogtrtačima govorili su meñu sobom narečjem toliko izobličenim da Gaj nije razumeo ni reč. Mada mu je učitelj govorio da je latinska reč familia nekada označavala sve one koji žive pod istim krovom: gospodara, decu, slobodnjake i robove, Rimljani su odavno držali poslugu odvojenu od porodice. Sinrik je njegov izraz blagog gañenja pogrešno razumeo kao slabost, pa je požurio da ga odvede do tapaciranog sedišta na gornjem kraju duge odaje. Tu je, malo izdvojena od posluge na donjem kraju stola, u širokoj stolici sedela gospodarica kuće. Kraj nje je bila još jedna stolica, prekrivena medveñom kožom, očito odreñena za gospodara. Na ostalim stolicama i klupama sedelo je nekoliko mladih muškaraca i žena, po čijoj odeći i ponašanju se videlo da su deca ili usvojenici porodice, ili možda najviše sluge. Gospa je klimnula mladićima, ali nije prekinula razgovor sa starcem koji je sedeo kraj samog ognjišta, visokim i žilavim kao postariji duh, sa sedom kosom kratkom i podšišanom tako da se kovrdžala. I brada mu je bila seda i ukovrdžana. Na licu su najupadljivije bile zelene oči; dugačka tunika bila mu je snežno bela, bogato izvezena, a mala žičana harfa koju je držao kraj sebe bila je ukrašena zlatom. Bard! No, to za kuću jednog druida nije bilo nikakvo čudo. Nedostajao je još samo prorok, pa da se nañu na okupu sve tri vrste druida koje je opisao Cezar. No, taj bi lako prozreo pretvaranje mladog Rimljanina. Čak i stari bard je počatvovao Gaja dugim pogledom od koga se naježio, ali
potom se opet obratio domaćici. Začuo je Sinrikov tihi glas. "Moju pomajku Reis znaš; ovo je bard Ardanos. Zovem ga dedom, jer je on otac moje pomajke; ja sam inače siroče." To je potpuno ućutkalo Gaja, jer je za Ardanosa već čuo u štabu legije. Verovalo se da je on vrlo moćan druid, možda i poglavar onih koji su ostali na britanskim ostrvima. Mada je Ardanos na prvi pogled izgledao kao i svaki drugi harfista spreman da svira, svaki njegov pokret prosto je privlačio pogled. Gaj se, po ko zna koji put, upitao kako će odavde izvući čitavu kožu. Jedva je dočekao da sedne na klupu kraj ognjišta i da ga svi zaborave. Mada je napolju još bilo svetlo, osećao je jezu i vatra mu je prijala. Odavno nije morao da se priseća običaja u majčinom rodu. Nadao se da neće napraviti grešku kojom bi se odao. Sinrik je nastavio da objašnjava. "Moju sestru Eilan poznaješ; kraj nje je sestra moje majke, Dieda." Eilan je sedela blizu Reis. Sinrik se nasmejao Gajevom zaprepašćenju što kraj Eilan vidi drugu devojku u zelenom platnu, kako zavaljena u stolici sluša starog barda. U prvi mah je ličila na Eilan kao jedan hrastov list na drugi; a onda je primetio da je devojka koju je Sinrik predstavio kao Diedu nešto starija, i da ima plave oči, za razliku od Eilaninih gotovo sivih. Nejasno se sećao da je video dva lica kako ga gledaju sa ivice jame za veprove, ali dosad je mislio da je to bilo bunilo. "Zaista su dve; liče kao bliznakinje, zar ne?" Sasvim tačno, ali Gaj je odjednom bio uveren da će sigurnost sa kojom je prepoznao Eilan oduvek ostati u njemu. Čitavog života će biti jedan od nekolicine koji umeju da nagonski razlikuju dve žene. Javilo mu se sećanje, kratko i puno bola i vatre - Eilan ga je sanjala. Slobodno zagledan u njih dve, uočio je da se razlikuju u bezbroj sitnica; Dieda je bila malo viša, i kosa joj je bila zaglañena oko čela dok je Eilanina bežala ispod poveza u oblaku sićušnih uvojaka. Diedino lice je bilo glatko, bledo i savršeno i izgledala je ozbiljna; Eilan je bila nekako ružičasta, kao da je njeno lice uhvatilo sunčevu svetlost i zadržalo je u sebi. Činile su mu se veoma različite, a takvi su im bili i glasovi. Dieda je rekla nešto beznačajno učtivo; glas joj je bio bogat i melodičan, bez stidljivosti ili smeha kao kod Eilan. "Znači, ti si glupavko koji ide okolo i upada u jame za veprove?" ozbiljno je upitala Dieda. "Po onom što je Sinrik rekao, očekivala sam nekakvog mesečara, ali ti deluješ relativno pristojno." Gaj je oprezno klimnuo; bilo je neobično videti tako mladu devojku da se tako hladno ponaša. Smesta se zagrejao za Eilan, ali ko zna zašto, mada naizgled nije bilo nikakvih razloga, činilo mu se da se ovoj devojci uopšte nije dopao. Sinrik je klimnuo i okrenuo se ka mladoj ženi koja je upravo prolazila sa krčagom mleka. "Mairi, naš gost se zove Gaven, ako se nisi pretvorila u mlekaricu sa tolikim žarom da ne možeš ni da ga pozdraviš." Žena je učtivo klimnula, ali nije ništa rekla. Kad se okrenula, Gaj je shvatio da nije punačka, nego veoma trudna. Izgledala je kao da je maločas plakala. "I to smo svi, osim moje male sestre Senare", rekao je Sinrik. To je bila devojčica od šest ili sedam godina, kose plave kao Eilan. Stidljivo je provirila iza Mairine suknje, a onda se malo ohrabrila. "Eilan uopšte nije došla kod mene u krevet; mama kaže da je cele noći sedela kraj tebe." "Počastvovan sam njenom ljubaznošću", nasmejao se Gaj, "ali imam vrlo malo uspeha kod žena ako najlepša od njih nije obratila pažnju na mene. Zar nisi želela da bdiš kraj mene, malena?" Devojčica je imala okruglo lice, bila je sva rumena, i podsetila ga je na njegovu sestru, koja nije dugo nadživela majku; obe su umrle pre tri godine. Privukao je dete sebi zdravom rukom, a ona se uspentrala na klupu, sela kraj njega i zadovoljno se ugnezdila. Kasnije, kad su starije devojke, Mairi i Dieda, donele hranu, zahtevala je da deli tanjir sa njim, Gaj se nasmejao i udovoljio joj. Sinrik i Dieda su poluglasno razgovarali. Gaj je pokušao da jede, ali bilo mu je teško zbog previjene ruke. Eilan je to primetila i došla da sedne kraj njega. Malim oštrim nožem koji je
nosila za pojasom neupadljivo je isekla njegovu hranu u komadiće sa kojima je mogao da se snañe, i rekla detetu, tako tiho da niko drugi nije mogao da čuje, da ne gnjavi gosta. Kad je to obavila, opet je postala stidljiva. Bez reči je otišla do ognjišta, i Gaj je bio zadovoljan što može da je gleda. Neko od posluge doneo je Mairi dete od oko godinu dana, i ona je bez ikakvog stida raskopčala haljinu i sela da ga doji, pričajući sa Sinrikom. Bezazleno je pogledala Gaja. "Sada vidim zašto si došao da pozajmiš drugu tuniku i pantalone mog muža. On je otišao da..." Brzo je prekinula, namrštivši se. "Mislim da se neće ljutiti što sam dala njegove stvari gostu, ali možda bi se bunio kad bi znao da sam nekom dala njegovu suvu odeću dok on kisne u šumi. Reci mi, Gavene, jesu li svi Siluri tako niski kao ti, kao da su od Malog naroda, ili se tvojoj baki u krevet jednom ušunjao neki Rimljanin?" Sve što bi Gaj mogao da odgovori nestalo je pod burom smeha duž čitavog stola. Gaj se setio da su Britanci skloni grubljim šalama nego što bi pristojni Rimljani smatrali za prihvatljivo. Činjenica je da su Siluri niži od ostalih Britanaca, tamnoputi i krhki u poreñenju sa krupnim, plavokosim pripadnicima drugih plemena, kakvi su bili Sinrik, Eilan, Dieda i Reis. Ali Gaj se svog ujaka, koji je vladao Silurima, sećao kao moćnog čoveka uprkos manjku visine, čoveka uvek spremnog na smeh ili bes, sa zmajevima istetoviranim oko podlaktica. Sinuo mu je odgovor koji ne bi smeo da se upotrebi meñu Rimljanima, ali ovde je lepo mogao da posluži. "To ne bih umeo da kažem, gospo Mairi, ali sasvim mi dobro stoje - a vi ste bili spremni da ih ja popunim." Sinrik je zabacio glavu urličući od smeha, a sledili su ga i ostali. Čak se i ćutljiva Reis nasmešila, ali se brzo uozbiljila, kao da je znala nešto što Mairi ne zna. Za trenutak je izgledalo kao da prisiljava sebe na vedrinu. Obratila se Ardanosu. "Oče, možemo li da čujemo malo muzike?" Ardanos je podigao harfu i oštro pogledao Gaja. Mladić je iznenada bio potpuno uveren da stari druid zna šta je - a možda i ko je on. Ali kako je to moguće? Gaj je bio tamnokos na oca, ali Siluri, kao i neka druga plemena na zapadu i jugu, takoñe mogu da imaju tamnu i kovrdžavu kosu. Bio je gotovo siguran da starca nikad ranije nije sreo. Ubeñivao je sebe da mu se samo pričinjava - taj oštri pogled prepoznavanja verovatno je samo znak kratkovidosti. Stari druid je uzeo harfu, udario akord, a onda je spustio. "Nisam raspoložen za pesmu", rekao je i zagledao se u jednu od plavokosih devojaka. "Dieda, dete moje, hoćeš li da nam pevaš?" Eilan se nasmešila. "Uvek na usluzi, deda, ali jesi li siguran da zaista želiš da ti ja pevam?" Ardanos se nasmejao kao krivac. "Oh, opet sam uspeo. Eilan, to si ti? Kunem se da ti i Dieda namerno pokušavate da me zbunite. Pa niko ne može da vas razlikuje dok ne otvorite usta!" Reis se blago usprotivila. "Ne čini mi se da su baš toliko slične, oče. Naravno, jedna mi je sestra a druga ćerka, ali meni nimalo ne liče. Jesi li siguran da te ne izdaje vid?" "Ne, oduvek sam ih brkao dok jedna ne počne da peva", pobunio se druid. "Tada više niko ne može da ih pomeša." "Ne moraš da izgledaš kao da si zagrizao kiselu jabuku, deda", rekla je Eilan. "Nisam ni pomislila da postanem bard!" Potom su svi zaćutali i slušali Diedu kako peva: Ptica u vazduhu reče mi zagonetku: Riba je ptica što u moru leti, Ptica je riba što kroz vazduh pliva. Dok je pesma trajala Reis je pozvala Mairi bliže sebi. "Jesu li Rimljani odveli još nekoga sem govedara?" "Ne koliko ja znam, majko, ali Rodri je pošao za njima pre nego što sam stigla da pitam." Mairi je odmahnula glavom. "Rekao je da je većina ostalih kulučara pokupljena na severu." "Taj matori krmak Karadak! Ili bi trebalo da kažem Klotinije, kako ga Rimljani zovu!" planuo je Sinrik. "Da je stara stenica ostala sa nama, Rimljani se nikada ne bi usudili da pošalju svoje
legije u ovaj kraj zemlje - ali pošto svi odlaze ili kod Rimljana ili u Kaledoniju..." "Budi miran!" oštro je rekla Dieda, prekinuvši pesmu. "Na kraju ćeš i ti morati na sever..." "Tiho, deco", blago je rekla Reis. "Te porodične stvari svakako ne zanimaju našeg gosta." Ali Gaju je bilo jasno šta je zapravo mislila: nije bezbedno pričati o tome dok je u kući stranac. "Ovaj kraj zemlje je sada mnogo mirniji nego proteklih godina", mirno je rekao Ardanos. "Rimljani misle da su nas ukrotili, i da sada vredimo tek za uterivanje poreza. Ali njihove najbolje trupe sada pokušavaju da pokore severnjake - i zato je ovde manje reda." "Takav red nam nikad nije ni bio potreban", oštro je rekao Sinrik, ali Ardanos ga je ućutkao strogim pogledom. Gaj se nagnuo malo napred. Bio je siguran da bi mu bilo mnogo bolje da ćuti, ali bio je i radoznao. "Bio sam do nedavno u Devi", polako je rekao. "Tamo se priča da će imperator možda opozvati Agrikolu iz Albe, uprkos njegovim pobedama. Kažu da nema koristi traćiti ljude i zalihe na zauzimanje tako neplodne zemlje." "Ne verujem da ćemo imati tu sreću", rekla je Dieda i prezrivo se nasmejala. "Rimljani možda zaista namerno povraćaju da bi napravili u stomaku mesta za još hrane; ali nijedan Rimljanin nikada nije odustao ni od pedlja osvojene zemlje!" Gaj je zaustio da nastavi, ali se brzo predomislio. "Zar je Agrikola tako strašan?" upitala je Reis. "Zar zaista može da pokori čitavu Britaniju sve do severnog mora?" Ardanos je iskrivio lice. "Govorkanja po Devi možda i sadrže zrnce istine; sumnjam da čak i rimski sakupljači poreza mogu da izvuku nešto od tamošnjih vukova i divljaka." Dieda je iznenada zlobno pogledala Gaja. "Ti si živeo meñu Rimljanima", rekla je. "Možda možeš da nam kažeš zašto nam odvode muškarce i šta će sa njima biti?" "Provincijski senatori plaćaju poreze u ljudima za kuluk. Verujem da će ih odvesti u rudnike olova u brdima Mendip", oprezno je rekao Gaj, "a šta će tamo biti s njima, to ne znam." Ali znao je. Bičevanjem i slabom hranom pokušaće da im slome duh, a uštrojiće svakog ko bude pokušao da se odupre. Oni koji prežive marš biće oterani na rad u rudnike u kojima će ostati dok budu živi. Pobedonosni sjaj u Diedinim očima pokazao mu je da devojka zna da je nešto prećutao. Trgao se kad je Mairi počela da plače. Nikada nije sreo - niti je mislio da će sresti nekoga ko ima veze sa kulučarima. "Zar se ništa ne može učiniti?" uzviknula je Mairi. "Ove godine nikako", odgovorio je starac. "Niko tu ne može ništa", rekao je Gaj kao da se brani, "ali ne možeš poreći da su rudnici obogatili čitavu Britaniju..." "Možemo da živimo i bez tog bogatstva", besno je rekao Sinrik. "Rim se bogati na vrhu, a porobljava na dnu." "Nisu se samo Rimljani obogatili..." počeo je Gaj. "Misliš li na izdajnike kao što je Klotinije?" Reis se nagnula napred kao da bi da prekine razgovor koji je postao nezgodan, ali Sinrika ništa nije moglo da zaustavi. "Ti koji si živeo meñu Rimljanima", besno je govorio, "znaš li kako je Klotinije Beloputi stekao svoje bogatstvo? Vodio je legije na Monu, ili si možda suviše Rimljanin da bi se sećao da je tamo nekada postojalo svetilište - Ostrvo žena - najsvetije mesto u Britaniji pre Paulinusovog dolaska?" "Znao sam da je tamo bilo svetilište", oprezno je rekao Gaj, opet se naježivši jer je osetio opasnost. Za Rimljane je uništenje Mone bilo zasenjeno katastrofom pobune Icena, ali znao je da ne treba raspravljati o Moni u kući jednog druida, pogotovo otkako je Agrikola prethodne godine uništio ono malo otpora što je tamo ostalo. "Kraj našeg ognjišta sedi bard", nastavio je Sinrik, "koji ume da peva o ženama Mone tako da ti srce prepukne!" Druid je progovorio gotovo uglas sa njim. "Ne večeras, momče", a gospodarica kuće se
nagnula napred. "Ne za mojim stolom; to nije priča za goste koji pokušavaju da večeraju", strogo je rekla. Na osnovu toga Gaj je pretpostavio da pesma i nije toliko omiljena - ili je dovoljno ispolitizirana da bi razgovor o tome mogao biti nesiguran. Ali složio se sa mišljenjem barda; ovog časa uopšte nije bio raspoložen za slušanje o nasilju Rimljana. Sinrik se trenutak durio, a onda se poluglasno obratio Gaju. "Ispričaću ti kasnije. Moja pomajka je možda u pravu; to nije priča koja se priča za večerom, pogotovo ne pred decom." "Bolje bi nam bilo", rekla je Reis, "da pričamo o pripremama za svečanost Beltana." Na to su se Mairi i devojke, kao po komandi, udaljile od stola. Sinrik je ponudio ruku Gaju i pomogao mu da se vrati u krevet. Mladi Rimljanin je bio mnogo umorniji nego što je mislio; boleo ga je svaki mišić, i mada je bio rešen da ne zaspi dok dobro ne razmisli o svemu, ubrzo je već dremao. Tokom narednih nekoliko dana Gajevo povreñeno rame je oteklo i vezalo ga za krevet, mučeći ga bolovima - ali Eilan, koja ga je predano negovala, rekla je da je ta neudobnost sitnica u poreñenju sa bolešću koju je mogao da zaradi od onog prljavog koca. Jedini podnošljivi trenuci bili su kada je, dva ili tri puta dnevno, Eilan - koja je izgleda odlučila da mu bude negovateljica - dolazila da mu donese jelo i da ga nahrani, pošto je jedva mogao da drži i kašiku, a kamoli da seče meso. Nije bio toliko blizak sa nekom ženom još otkako mu je umrla majka, i sve do sada nije shvatio koliko mu je ta bliskost nedostajala. Možda zato što je bila žena, ili zato što je pripadala narodu njegove majke, ili zbog nekog duhovnog srodstva koje ih je vezivalo, sa njom je zaista mogao da se opusti. U dugim satima izmeñu njenih dolazaka nije imao o čemu drugom da razmišlja, i svakog narednog dana je sve više čeznuo da je vidi. Jednog jutra Sinrik i Reis su mu predložili da malo iziñe na sunce i pokuša da hoda. Mučno je hramao po dvorištu kad ga je našla mala Senara i izbrbljala kako ona i Eilan idu na livadu da beru cveće i pletu vence za sutrašnju svečanost Beltana. U normalnim prilikama Gaju ne bi bilo nimalo zamimljivo da bere cveće sa decom; ali posle nekoliko dana u krevetu radovao bi se i izletu u štalu da gleda Mairi - ili i govedarku - kako muze krave. Zapravo, sve je veoma ličilo na izlet, jer pridružili su im se i Sinrik i Dieda. Devojke su zavitlavale Sinrika kao da im je roñeni brat, i natovarile su mu marame i korpu sa ručkom. Senara je pratila Gaja; oslanjao se na nju teže nego što je želeo, ubeñujući sebe da joj samo udovoljava. Sinrik je lebdeo oko Diede kao da joj nije samo brat, i nešto su tiho razgovarali. Dok ih je gledao, Gaj se upitao jesu li obečeni jedno drugom; nije dovoljno poznavao običaje ovog plemena, ali znao je da ne treba da im smeta. Raširili su po travi sadržaj korpe; bilo je tu sveže pečenog hleba, isečenog hladnog pečenja, jabuka - prilično potamnelih i smežuranih - poslednjih iz zimske zalihe, kako rekoše devojke. "Hajde da ti naberem malo bobica", skočila je Senara, osvrćući se, i Eilan je prsnula u smeh. "Ludice, pa proleće je. Zar misliš da je naš gost koza pa da ga hraniš cvećem?" Gaju je bilo svejedno šta ima za jelo; bio je iscrpljen. Imali su malu mešinu soka od voća, i drugu sa sveže spravljenim pivom. Devojke ga nisu pile, tvrdeći da je suviše gorko; ali Gaju je veoma prijalo. Bilo je i slatkih kolača, koje je napravila Dieda. Ona i Sinrik delili su rog za piće, a Gaja su prepusitli ostalim sestrama. Kada su se svi najeli do grla, Senara je napunila činiju vodom sa izvora sa ivice livade i rekla Eilani da pogleda hoće li se unutra pojaviti lice njenog dragana. "To je staro sujeverje", rekla je Eilan, "a ja nemam dragana." "Ja je imam", rekao je Sinrik, uzeo činiju i zagledao se u nju. "Hoće li mi voda pokazati tvoje lice, Dieda?" Ona je prišla i provirila mu preko ramena. "Sve je to glupost", rekla je. Gaj je pomislio kako joj lepo stoji kad porumeni. "Jesi li pogledala u vodu, Eilan?" navaljivala je Senara, vukući je za rukav. "Mislim da je svetogrñe prizivati Boginju da nam ovako govori! Šta bi rekla Lianon?" "Zar neko od nas mari za to?" upitala je Dieda uz čudan, okrutan osmeh. "Svi znamo da ona ne
govori ništa što joj nisu naredili sveštenici." "Tvoj otac mari", ozbijno je rekao Sinrik. "Tačno", rekla je Dieda, "pa onda sigurno moraš i ti." Senara nije odustajala. "Reci mi šta si videla u vodi, Dieda", piskavo je zahtevala. "Mene", rekao je Sinrik. "Ili se bar nadam." "Znači, ti ćeš nam stvarno biti brat", nasmešila se Senara. "Zašto misliš da ću se oženiti njom?" nasmejao se Sinrik. "Prvo ćemo morati da razgovaramo sa vašim ocem." "Zar misliš da će se on protiviti?" Dieda je odjednom bila puna strepnje, i Gaj je shvatio da biti kći Vrhovnog druida može biti možda još gore nego biti prefektov sin. "Da me je obrekao nekom drugom, dosad bi mi već rekao!" "A za koga ćeš se ti udati, Eilan?" upitala je Senara. Gaj se nagnuo napred, sav pretvoren u uvo. "Nisam razmišljala o tome", porumenela je Eilan. "Ponekad mi se čini da čujem Boginju - i možda bi trebalo da uñem u Šumsku kuću kao jedna od devica Proročanstva." "Bolje ti nego ja", rekla je Dieda. "Nikad ti ne bih zavidela na takvom životu." "Uf!" Senara je odmahnula glavom. "Zar bi zaista želela da živiš sasvim sama?" "To bi bila ogormnna šteta", usudio se da kaže Gaj. "Zar ne postoji neko za koga bi želela da se udaš?" Eilan ga je ćutke pogledala pre nego što je odgovorila. "Niko za koga bi me roditelji rado dali. A život u Šumskoj kući može da bude vrlo ispunjen. Svete žene uče sve vrste mudrosti i veštinu isceliteljstva." Tako znači, pomislio je Gaj, želela bi da bude sveštenica-isceliteljka. Kao što je maločas i rekao, smatrao je da bi to bila grdna šteta za nekoga ko je obdaren tolikom lepotom. Eilan je bila potpuno drugačija od svega što je slušao o britanskim devojkama, za koje je mislio da su sve odreda iste kao Klotinijeva kći. Njegov otac je ponekad pominjao da ga je obrekao za ženidbu sa kćerkom nekog starog prijatelja, ali tu devojku nikada nije video. Sada mu se činilo da bi bilo daleko korisnije da se oženi devojkom kao što je Eilan. Uostalom, i njegova majka je bila Britanka. Tako se zagledao u Eilan da je devojci postalo neprijatno. "Imam li neku mrlju na licu?" upitala je. "Trebalo bi da počnemo da pravimo vence za svečanost." Naglo je skočila i pošla preko livade, koja je bila bukvalno prekrivena plavim, purpurnim i žutim cvećm. "Ne, nemoj zvončiće", rekla je Senari, koja ju je pratila u stopu. "Oni suviše brzo uvenu." "Pokaži mi onda koje da berem", rekla je Senara. "Sviñaju mi se ove crvene orhideje - prošle godine sam videla da ih nose i sveštneice." "Mislim da su njihove peteljke suviše krute za uplitanje, ali pokušaću", rekla je Eilan i uzela od Senare buket cveća. "Ne. Ne mogu da ih upletem; Lianonine devojke svakako znaju neku posebnu veštinu", zaključila je. "Da probamo sa jagorčevinom." "To je tako obično", požalila se Senara, a Eilan se namrštila na nju. "Šta se dešava na svečanosti?" upitao je Gaj da je odobrovolji. "Goni se stoka izmeñu vatri, a Lianon priziva Boginju da prenese Proročanstva", objasnila je Eilan, ruku punih cveća. "I ljubavnici se sreću kraj vatri", dodao je Sinrik, gledajući Diedu. "A obrečeni parovi objavljuju svoj zavet. Evo, Senara, probaj ovo." "Njih sam već pokušala da upletem", požalila se Eilan, "ali drške su suviše krute. Dieda, da pokušam sa ovim pupoljcima?" Starija devojka je klečala pred žbunom belog gloga u punom cvatu. Na pitanje se okrenula i ubola prst na trn. Sinrik je brzo prišao da joj poljubi prst, a ona je pocrvenela. "Da ti napravim venac, Sinriče?" brzo je upitala. "Kako želiš." Tog časa je odnekud zagraktao gavran i Sinrik se naglo uozbiljio. "Šta to govorim? Sad ne bih smeo da razmišljam o vencima."
Gaj je primetio da je Dieda zaustila da ga upita zašto, i da se predomislila; upitao se da li je to zbog njegovog prisustva. Bacila je pupoljke i počela da sakuplja tanjire iz kojih su jeli. Eilan i Senara su dotle dovršile svoje vence. "Reis će se jako ljutiti ako zaboravimo ijedan od ovih tanjira", naglasila je Dieda. "A vas dve bolje dokrajčite kolače." Senara je uzela kolač, prelomila ga na pola i deo pružila Gaju. "Sada kad smo podelili isti kolač, ti si gost na mom ognjištu", rekla je. "Kao da si mi brat." "Ne budi smešna, Senara", ukorila ju je Eilan. "Gavene, ne daj joj da te gnjavi." "O, pa pusti je", rekao je Gaj, "ne gnjavi me uopšte." Ponovo je pomislio na svoju mrtvu sestru, upitavši se kako bi mu izgledao život da je ona poživela. Dok je ustajao, malo se zateturao i Eilan je priskočila da ga uzme pod ruku, prepustivši vence Diedi. "Bojim se da smo te izmorili, Gavene", rekla je. "Evo, osloni se na mene. Pazi, nemoj da zakačiš rame o nešto", upozorila ga je i blago ga udaljila od drveta. "Eto, Eilan, pa ti si već postala sveštenica-isceliteljka", rekao je Sinrik. "Gavene, možeš da se osloniš na mene ako hoćeš. Doduše, Eilan je mnogo lepša od mene, pa je možda bolje da pomognem Diedi." Sav je sinuo i uzeo Diedu za ruku kad su krenuli stazom. "Mislim da treba da ideš pravo u krevet, čak i pre večere, Gavene. Eilan će ti doneti jelo. Suviše sam se trudio oko te ruke da bih te pustio da pokvariš sve moje napore." 3. Obitavalište sveštenice Proročanstva bilo je kvadratno, nalik na oltar, okruženo pokrivenom verandom i malo izdvojeno od ostalih zgrada unutar zidova Vernemetona. Iako je običan svet čitavo mesto nazivao Šumskom kućom, zapravo je to bilo čitavo selo sa brojnim zgadama meñusobno povezanim pokrivenim prolazima. Izmeñu njih su se nalazile bašte i dvorišta, pa je sve zajedno ličilo na lavirint. Samo je obitavalište Vrhovne sveštenice bilo izdvojeno od ostalih, baš kao što je samo ona bila okružena potpunom jednostavnošću koju je teže održati nego najstroži ritual. Kada je Vrhovni druid Ardanos stigao, unutra ga je uvela sveštenica na dužnosti, visoka i crnokosa žena po imenu Kaileja. Bila je obučena slično Vrhovnoj sveštenici, u haljinu od tamno plave tkanine, ali Lianon je oko vrata i ruku imala ukrase od čistog zlata, a Kaileja je nosila srebro. "Možeš da ideš, dete", rekla je Lianon Kaileji. Ardanos je sačekao dok Kaileja nije navukla za sobom zavesu umesto vrata, a onda se nasmešio. "Ona više nije dete, Lianon. Mnogo je zima prošlo otkako si je dovela u Šumsku kuću." "Imaš pravo, izgubila sam pojam o vremenu", odgovorila je Lianon. Druid Ardanos je mogao mirno da zaključi kako je ona i dalje veoma lepa žena. Poznavao ju je već mnogo godina i verovatno mu je bila najbliži preostali prijatelj po godinama. Kada je bio mlañi, to ga je koštalo mnogo besanih noći; sada je već zašao u godine i vrlo retko se prisećao koliko ga je nekada uznemiravala njena lepota. Sve sveštenice u Šumskoj kući Vernemeton, Najsvetijem gaju, bile su birane po lepoti koliko i po ostalim odlikama. To ga je uvek čudilo. Mogao bi da razume da jedan bog želi da ga služe lepe žene, pogotovo ako je u pitanju neko bezvredno rimljansko božanstvo, ali da Boginja želi oko sebe lepotice, to se nije slagalo sa onim što je znao o ženama. Kraj vrata je stajao div po imenu Hju, sa buzdovanom u ruci, spreman da smesta prospe mozak svakome - čak i samom Vrhovnom druidu - ko bi pokušao da podigne ruku na Vrhovnu sveštenicu ili da joj se grubo obrati. Ardanos, naravno, nije smerao ništa slično; Hjuovo prisustvo je jednostavno garantovalo Lianoninu bezbednost i omogućavalo joj slobodu da razgovara sa posetiocima, što ostalima nije bilo dozvoljeno. Ardanos je bio svestan da ne izgleda dovoljno produhovljeno za jednog Vrhovnog druida, kao i da nije otelotvorenje Merlina od Britanije. Ali tešio se mišlju da ni Lianon više ne liči mnogo na
otelotvorenje niti proročicu Velike Boginje mudrosti i inspiracije. Bila je ljupka i nežna i lice joj je bilo produhovljeno, ali po svemu ostalom bila je žena u godinama, mada joj je kosa bila toliko plava da je bilo prosto nemoguće primetiti sede vlasi koje je svakako imala. Njena tamna haljina padala je u krutim i nezgrapnim naborima. Čvrsta ramena počela su da se opuštaju od umora. Ardanos je mnogo više osećao sopstvenu starost dok je gledao njenu. Poslednjih godina, kad je počela da je sustiže starost, Lianon je počela da nosi veo, kao i većina starijih žena, osim kad bi joj kosa bila raspletena zbog rituala. Pa ipak, razmišljao je Ardanos, već dvadeset godina - a on ju je poznavao gotovo sve to vreme - lice ove žene bilo je središte njihove vere, a preko njenih usana prelazile su, ako ne bukvalno reči bogova, onda reči koje su tumačili sveštenici Proročanstva. I zato je možda i ostalo nešto božansko na njenom ostarelom licu, neki pečat onoga što se zadržava kao miris. Možda su joj to ostavila mnoštva ljudi pred kojima se pojavljivala kao sama Boginja; za njih ona nije bila samo simbol vere, nego Boginja lično - plemenska Devica-Majka, Gospa od Zemlje od krvi i mesa. Lianon je podigla glavu. "Ardanose, zuriš u mene dovoljno dugo da se pomuze krava! Jesi li došao ovamo da mi kažeš nešto, ili da pitaš? Pričaj, čoveče! Najgore što mogu je da odbijem. A kada sam mogla tebi nešto da odbijem?" I to su reči božanstva, pomislio je Ardanos, zadovoljan što može cinizmom da suzbije raspoloženje koje je postajalo sve mračnije. "Oprosti mi, Gospo Svetosti", skrušeno je rekao. "Misli su mi odlutale." Video je da se iznenadila pa je opet ustao, nemirno prešao nekoliko koraka i naglo progovorio: "Zabrinut sam, Lianon; čuo sam glasine iz Deve, i to ni manje ni više nego od prefektovog sina; Rim će možda povući svoje legije. To je već treći put da čujem nagoveštaje, i sigurno postoji mnogo ljudi koji su spremni da urliču 'Dole Rim!', ali..." "Suviše mnogo onih koji bi da urliču i koji pronose glasine sada očekuju - ili se bar nadaju - da ćemo ustati da urličemo sa njima. Ne verujem u te tvoje glasine", oštro je rekla Lianon. "Ali ako i bude tako, sigurna sam da ćemo preživeti bez njih. Zar se nismo baš za to molili još otkako je Karaktakus okovan prošao ulicama Rima?" "Imaš li predstavu kakav bi haos tada nastao?" upitao je Ardanos. "Isti ti koji urliču 'Dole Rim'..." očito mu se metafora jako dopala. "...svakako ne razumeju šta će se desiti ako im se želja ispuni", dopunila ga je Lianon. Kako me dobro poznaje, pomislio je Ardanos. Čak i sada dopunjavamo misli jedno drugom. Ali nije želeo da se sada zabavlja dopunjaljkama. "Takvo raspoloženje postoji još otkako je Cezar osvajanjem Britanije stekao slavu koja mu je bila potrebna da zavlada Rimom! Čak i sada očekuju od nas, iz Svetog gaja, da se pridružimo njihovim uzvicima", rekao je, "i neće razumeti naše ćutanje. Sad me najviše brine mogućnost izbijanja nemira za Beltan..." "Ne, mislim da će Beltan proteći sasvim mirno", rekla je Lianon. "Ljudi dolaze radi zabave, vatre i svečanosti, i svega ostalog. Da dolazi Samen, to bi bilo..." "Ovi poslednji kulučari samo su pogoršali stvari", rekao je Ardanos. "Uzeli su trideset Bendeigidovih ljudi, sve robove osloboñene kada je prognan, i čak i njegove slobodnjake. Prognan!" gorko se nasmejao. "On nema pojma koliko je sreće imao; samo mu je zabranjeno da živi u krugu od dvadeset milja oko Deve! A još nije saznao sve o kulučarima, a kada sazna - pa, i ranije me je nazivao gorim imenima od izdajnika; njegovo nadevanje imena mi ne smeta. Imam dozvolu da održim Beltanske svečanosti - išao sam kod samog Macelija Severusa i zamolio ga za dopuštenje da se održi miroljubiva svečanost - isto kao i proteklih sedam ili osam godina - u ime Cerere, i pošto me on poznaje i veruje mi neće poslati legionare da paze da se stvari ne otrgnu kontroli ukoliko bismo - da tako kažem - odlučili da umesto toga poštujemo Marsa." Lianon je uzdahnula, i znao je da se priseća onih dana krvi i vatre kada je Boudika žrtvovala muškarce Boginji kako bi osigurala pobedu. Svi su tada bili tako mladi, tako sigurni da će hrabrošću i oštrim mačevima povratiti dane slave.
"Ako bude bilo nemira", rekao je Ardanos, "čak i najmanjih, znaš dobro koliko i ja da će ovaj deo zemje biti rastrgnut na komade. Ali kako sam mogao znati da su njihove legije upravo izmarširale i uzele za kuluk trideset ljudi da istrunu u onim prokletim rudnicima Mendipa?" Ali mogao je da zna; on bi trebalo da zna sve što Rimljani nameravaju, čak i pre nego što to oni sami saznaju. Morao je da uvek bude speman za naredni incident, kakav god bio. "Otkazivanje svečanosti u poslednji čas verovatno bi stvorilo nemir i tamo gde ga nije bilo", rekla je Lianon. "Hoćeš li da pokušam? Je li bilo nekih problema, reakcije na uzimanje kulučara?" "Nisam siguran", rekao je Ardanos. "Izgleda da je neko pokušao da udesi da prefektov sin... nestane." "Prefektov sin?" Lianon je podigla tanku obrvu kao da se pita kome je do toga stalo. "Iz protesta, ili da bi naše ljude uvukli u nevolju? Zar ne bi više ličilo na Bendeigida da pobije ljude koji su došli po kulučare?" "On je našao momka na dnu jame za veprove i spasao mu je život, i dečko je sada gost u njegovoj kući." Lianon se zagledala u njega, a onda je prsnula u smeh. "A tvoj zet ne zna koga gosti?" "Momak dovoljno liči na Silure, odakle mu je majka, da bi prošao kao jedan od naših, i dovoljno je oprezan da se ne oda. Ali moraće još da se leči pre nego što poñe na put. Ako se išta desi tom mladiću koji do sada, koliko ja znam, nije učinio ništa ni dobro ni loše, jasno ti je koliko i meni ko će biti okrivljen za to. Krivili su nas za sve drugo, još od opsade Troje, kao i za činjenicu da su legije ovde a ne u Galiji, gde im je mesto. To traje još od vremena obogotvorenog Julija - neka bi počivao u miru", dodao je uz surov osmeh i Lianon je bila sigurna da zapravo misli sasvim suprotno. "Ipak, postoji opasnost od pobune", rekao je on. "Ti to ne vidiš, jer si tu gde si; ni ja ne vidim mnogo, jer već dugo živim meñu Rimljanima. Ali posao mi je da pratim vetrove. Da vidim znake i predskazanja. Na primer - gde gavranovi lete u ponoć; govorim o tajnom udruženju koje obožava Gospu od Bitaka." Na to je morala da se nasmeje. "Oh, Ardanose! Ti poluludi starci koji prinose žrtve Katubodvi, predskazuju i traže predskazanja u utrobi mrtvih ptica - isto kao i legije sa svojim kokošarnicima niko nikada nije obraćao nikakvu pažnju na njih." "Takvi su nekada bili", rekao je Ardanos. Prijalo mu je što će moći da kaže Lianon nešto što dosad nije znala. Nekada davno sveštenice su bile ravne druidima na svim savetovanjima, ali od pada Mone naučile su da se prikrivaju kako bi preživele. Povremeno je čak Vrhovni druid morao da deluje samostalno. Ardanos se ponekad pitao da nisu preterali u tome - da li bi sveštenice možda bolje sprovodile odluke Saveta kad bi učestvovale u njihovom donošenju. Tada se ne bi osećao tako sam pred svakim problemom. "Takvi su bili još pre tri godine. A sada odjednom, umesto matorih vračeva-pogañača, pretvorili su se u skupinu mladića, svi su odreda ispod dvadeset jedne godine, od kojih je većina roñena na Svetom ostrvu, i koji misle da su otelotvorenje Svete Grupe..." "Ta deca! S obzirom na to kako su roñeni, to me ni ne čudi." Lianon se namrštila kad je počela da shvata. "Baš tako", nastavio je Ardanos. "Onaj dečko kog je Bendeigid usvojio, Sinrik, jedan je od njih, a moj zet, koji je oduvek bio pomalo fanatik, nije propustio priliku da uputi dečaka u svoja politička shvatanja!" Lianon je prebledela. "A kako se to desilo, ako smem da pitam?" "Nisam mislio da će biti imalo bitno; to je bilo pre nego što se moja kći Reis udala za Bendeigida, onda ga još nisam tako dobro poznavao. Kad sam shvatio koliko nevolja svaki od njih dvojice može da izazove, bilo je već prekasno. Sinrik je rešen da nastavi tamo gde je njegov poočim stao. Zajedno sa Bendeigidom uspeo je da pronañe većinu ostalih mladića - a bili su tu i Gavranovi, sa imenom i organizacijom spremnim za upotrebu... Ako se išta desi meni ili tebi..." Zavrteo je glavom i iskrivio lice. "Ko će ih sprečiti da pokušaju da se osvete Rimu za sudbinu
svojih majki? Narod ovde oko jezera već ih smatra za ovaploćene heroje." "Što bi i mogli da budu", rekla je Lianon. "Najgore je što tako i izgledaju", gunñao je Ardanos. "Ja sam rekla da bi ih sve trebalo udaviti, sećaš li se, a ne samo devojčice", rekla je Lianon, savladavši se. "Ma koliko okrutno zvučalo, to bi nas poštedelo ovih nevolja. Ali bilo je nekih koji su imali druge ideje; bili su mekog srca, ili su, kao Bendeigid, želeli da odgaje dečake tako da osvete sveštenice. I tako su još u životu i već je dvadeset godina prekasno da se porekne njihovo postojanje. Sada ne bih mogla da kažem ni da nemaju prava na osvetu." To nikako, pomislio je Ardanos. Ne sme joj nikada reći da je Lianonina reč njena reč, ili reč sveštenika, a ne reč same Boginje. Ne sme je podsetiti da se Lianonina reč nikada nije ni po čemu bitnom razlikovala od odluke Saveta druida, ili reči Boginje - ako ona uopšte i postoji, cinično je pomislio, a i tada je odavno prestala da mari za svoje poštovaoce ili da im pomaže, kao i bilo kom drugom, osim, možda, svojim sveštenicama. "Nisam ni pomislio da se uplićem", oprezno je rekao. "Samo te podsećam... zašto ne sedneš? Tvoj čuvar me jako sumnjičavo posmatra... rekao sam samo da ako Boginja odgovori na tvoje molitve za mir, ona u istom času čuje a ne mari za molitve većine naroda za pobunu ili rat. Koliko dugo će Ona slušati tvoje molitve a ne njihove? Ili da budem otvoreniji", mada ne dovoljno otvoren, pomislio je, "oprosti mi, ali ti više nisi mlada - šta će biti onog dana kada prestaneš da služiš Boginji?" Kad bih barem mogao da joj kažem istinu. Grlo mu se steglo od strasti za koju je mislio da je davno zaboravljena. Ona i ja slabimo zbog godina, ali Rim je još jak. Ko će naučiti mlade kako da sačuvaju naše drevne običaje dok i Rim ne ostari, i dok naša zemlja ne pripadne ponovo nama? Lianon je konačno sela i pokrila lice dlanovima. "Zar misliš da nisam razmišljala o tome?" "Znam da jesi", rekao je. "I znam do kakvog si zaključka došla. Možda će Vernemetonom upravljati neko ko će, da tako kažem, odgovoriti na bojne pokliče većine, umesto na molitve sveštenika. A onda će biti rata. A ti znaš šta će se onda desiti sa nama." "Mogu da služim Boginji samo dok sam živa", gorko je rekla Lianon. "Čak ni ti ne možeš da tražiš više od toga." "Dok si živa", ponovio je stari druid. "O tome sad moramo da razgovaramo." Lianon je prešla šakom preko očiju. "Zar ne biraš sama svoju naslednicu?" blago ju je upitao. "Na neki način." Duboko je uzdahnula. "Kažu da ću znati kada mi je vreme da umrem i da ću tada preneti svoje moći i svoju mudrost na naslednicu. Ti znaš ko zaista vrši izbor. Helva nije izabrala mene. Volela me je, to da, ali nije me izabrala. Njena izabranica - ime nije bitno; imala je samo devetnaest godina, i nije bila pri zdravoj pameti. Na nju je pao Helvin izbor; toj devojci je dala oproštajni poljubac, pa ipak nju niko nije ni uzeo u obzir niti je podvrgnuta iskušavanju bogova. Zašto? Ti to svakako znaš bolje od mene. Konačan izbor vrše sveštenici. Ono što bih ja imala da kažem o svojoj naslednici nije nimalo bitno - osim ako budem dovoljno pažljiva da imenujem nekoga ko je i za njih prihvatljiv." "Da", rekao je Ardanos, "to se može urediti - da tvoj izbor bude i njihov." "Misliš, tvoj." "Kako hoćeš." Uzdahnuo je. Ona je uvek bila u stanju da ga prozre, i to mu nije bilo mrsko pogotovo sada. "Pokušala sam to jednom", umorno je rekla Lianon, "sa Kailejom; a znaš kako je taj pokušaj ispao." "Znam li?" Lianon ga je čudno pogledala. "Trebalo bi da obraćaš više pažnje na dogañaje u Šumskoj kući. Verujem da bi ti bilo teško da stekneš poverenje u nju; ona ima izuzetno nezgodnu naviku da razmišlja, i to obično u potpuno pogrešno vreme." "Ali je starija sveštenica. Ako bi ti sutra umrla, znaš da bi Kaileja bila izabrana - osim", nastavio je naglašavajući reči, "osim ako bi umrla za vreme iskušavanja." Lianon je prebledela, a
on je nastavio. "Ti najbolje znaš je li ona prihvatljiva bogovima..." Lianon je oćutala, a on je ubedljivo nastavio. "Ali ako bi bila neka druga sveštenica, manje poznata, koju bi mogla sama da obučavaš... ako Savet ne bi posumnjao u pripreme..." "Ako je devojka pogodna i pametna, ne vidim zašto bi bio zločin ili svetogrñe pripremati je za izbor bogova... pa čak i za iskušenja od njihove ruke", zamišljeno je rekla stara Vrhovna sveštenica. Ardanos je ćutao; znao je da je samo dovde mogao da je dovede. Čuo je napolju vetar u drveću, ali u sobi se čulo samo njihovo disanje. "Koga si odabrao da odaberem?" upitala je Lianon. Tokom tri dana pred svečanost na kojoj će postati Glas Boginje, Vrhovna sveštenica živi izdvojeno, pohañaju je samo sveštenice na dužnosti, i odmara se, meditira i pročišćava. Kaileja, koja je skoro uvek ostajala sa njom, jedva je dočekala ovo izdvajanje. Zaklon Šumske kuće može da se pretvori u zatvor, a kada god zajedno živi toliko žena, ma koliko svete bile, povremeno moraju da izbijaju sukobi. Ali sada joj je bilo teško da ostavi za sobom sećanja na spoljašnji svet. Sipala je ječmenu kašu - obogaćenu dodatim lešnicima i orasima, pošto Vrhovna sveštenica tokom pročišćenja ne sme da uzima životinjsko meso - u drvenu činiju i ponudila je Lianon. "Šta je Ardanos hteo?" Čula je gorčinu u sopstvenom glasu, ali nije mogla da se zaustavi. "Mislila sam da neće dolaziti do dana svečanosti." "Ne smeš tako govoriti o Vrhovnom druidu, dete", namrštila se Lianon i odmahnula glavom. "On nosi na ramenima veliki teret." "Kao i ti", odvratila je Kaileja. "A on ti nimalo ne olakšava sa svim tim zahtevima koje postavlja." Lianon je slegnula ramenima, i Kaileja je ponovo pomislila koliko su ta ramena suviše krhka da nose težinu mnogih nada i strahova. "On čini najbolje što može", rekla je Vrhovna sveštenica kao da je nije čula. "Brine ga šta će se desiti kad mene više ne bude." Kaileja ju je uplašeno pogledala. Govorilo se da sveštenica, pogotovo visokog ranga, zna kad joj doñe vreme. "Jesi li videla znake - ili ih je on možda video?" Lianon je nestrpljivo odmahnula glavom. "Govorio je uopšteno, ali neko mora da misli na te stvari. Niko nije besmrtan, i ko god me bude nasledio mora uskoro da počne obuku." Kaileja ju je za trenutak posmatrala, a onda se nasmejala. "Pod time se podrazumeva da nijedna od nas koje smo već obučene nije prihvatljiva pogotovo ne ja? Ne trudi se da odgovoriš", brzo je rekla. "Znam da bi ga samo branila, a ionako mi nije stalo. Položaj Vrhovne sveštenice nije dovoljan da opravda ono što sam videla da si propatila za sve ove godine." Pogotovo, pomislila je, što je počast prazna reč sve dok Lianon ne odluči da upotrebi svoju moć. Lianon se promeškoljila i Kaileja je shvatila da se suviše približila zabranjenom tlu. Bila je bliža Vrhovnoj sveštenici nego da joj je roñena kći, još od pre nego što su joj počele mesečnice, a to je bilo pre više od dvadeset godina; zato je dobro znala koliko Lianon zavisi od privida koji joj ublažava stvarnost. Neka druga žena bi upitala Kaileju šta bi onda želela. Kaileja je gorko stezala usne dok je sklanjala dopola pojedenu kašu, jer, zapravo, to ni sama nije znala. Ali srce joj je govorilo da u služenju Boginji mora biti nečega više sem ovih zvaničnih rituala sa izazovnim nagoveštajima moći. Tajna učenja druida uključuju i priče o davnim vremenima kada su u Britaniju došli sveštenici iz izgubljene zemlje, sada potopljene duboko pod morem. Oni su bili gospodari magije, i kako su se venčavali sa vladajućim porodicama naroda koji su tu zatekli, a kasnije i sa porodicama svake nove skupine osvajača, sačuvali su staro znanje i staru krv. Ali oni najučeniji u tim veštinama poginuli su na Moni, i poneli su svoje znanje sa sobom.
Kaileji se ponekad činilo da je ono što su uspeli da povrate u Šumskoj kuči samo delić negdašnje veličine. Većina ostalih žena bila je zadovoljna svojim malim magijama, ali Kaileja je povremeno osećala neobično ubeñenje da sigurno postoji još nešto. Rekla je istinu Lianoni - nije želela da postane Vrhovna sveštenica Proročanstva. A ako to ne želi, šta bi želela da radi? "Vreme je za jutarnje pobožnosti", trgao ju je Lianonin glas. Starija žena je čvrsto uhvatila sto da bi se uspravila. Boginjo ne daj da propustimo ni najmanji delić rituala! pomislila je Kaileja dok je pomagala Vrhovnoj sveštenici da iziñe u baštu i postavi se pred običnim kamenim oltarom. No, dok je Kaileja palila lampu postavljenu na oltar i donosila cveće da ga položi pod nju, shvatila je da joj se u dušu vraća mir. "Gle, Tvoja veština stiže sa jutrom, ukrašena cvećem", tiho je rekla Lianon, podižući ruke u pozdravu. "Tvoji zraci plamte u sve jačem suncu i u svetoj vatri", odvratila je Kaileja. "Sa istoka što se budi, Tvoja moć stiže da donese novi život svetu." Glas Vrhovne sveštenice kao da se podmladio, pročistio, i Kaileja je znala da bi, ako pogleda, videla da su bore sa Lianoninog lica nestale i da joj iz očiju plamti lepota Boginje Device. Ali ista moć ispunila je i njeno srce. "Cveće niče za Tvojim stopama; zemlja ozeleni tamo gde Ti proñeš..." I kao i toliko puta ranije, dozvolila je da je ritual prenese na mesto gde je postojao samo sklad Gospe. Na dan Beltanske svečanosti, Eilan se probudila pre zore u ženskoj kući, gde je spavala zajedno sa sestrama. Eilanin krevet, drveni okvir presvučen kožom i prekriven krznima i vunenim ćebadima, bio je namešten tik ispod zakošenog krova, tako da je mogla da pruži ruku i dodirne ga. Tokom godina proširila je pukotinu u malteru od blata, tako da je mogla da viri. Napolju je tek počelo da se pomalja prvo svetlo letnjeg praskozorja. Uzdanhula je i ponovo legla, pokušavajući da se seti šta je sanjala. Bilo je nešto o svečanosti, a onda se prizor promenio. Sećala se da je videla orla, a ona je bila labud, a onda se, izgleda, i orao pretvorio u labuda, i oboje su odleteli. Mala Senara je još dremala; ona je spavala uza zid, jer je još bila dovoljno mala da padne iz kreveta. Eilan je osećala na slabinama njena mala, šiljata kolena. Na drugom kraju sobe je sa detetom spavala Mairi, koja se privremeno vratila u roditeljsku kuću dok ne sazna šta se desilo sa Rodrijem; kraj nje je bila Dieda, sa raspletenom plavom kosom preko lica, a košulja joj je bila raskopčana toliko da je Eilan mogla da vidi lanac na kome je oko vrata nosila Sinrikov prsten. Reis i Bendeigid nisu znali da su se njih dvoje zarekli jedno drugom. Ta tajanstvenost je smetala Eilani. Ali nameravali su da objave vest na današnjoj svečanosti, i da zamole porodicu da započne sa komplikovanim pregovorima oko miraza i ostalih pojedinosti, kako bi mogli da se venčaju. Barem Sinrik nije imao živih roñaka, što je olakšavalo stvar. Jedini komadi nameštaja u sobi, osim kreveta, bili su klupa pričvršćena za zid i hrastov sanduk u kome su devojke držale rezervne košulje i prazničnu odeću. Pripadao je Reisi pre nego što se udala, i ona je uvek govorila da će to biti deo Diedinog miraza. Eilan nije bila ljubomorna, jer je znala da stari Vab drvodelja već pravi drugi, jednako lep sanduk za nju. A kad doñe vreme, napraviće i jedan za Senaru. Gledala je kako Vab glača hrastove daske dok ne sinu, i kako boji drvene klinove tako da se uopšte ne vide. Beba je sanjivo zacvilela i počela da plače, i Mairi je sa uzdahom sela, sa kovrdžavom kosom oko lica nalik na oreol. Ustala je da promeni detetu pelene, a onda ga je položila na krevet. Mali je počeo da guče i ona ga je pomazila. Eilan je sela i nazula klompe. "Slušaj, čujem majku napolju. Izgleda da je vreme da ustanemo." Obukla je haljinu, a Dieda je takoñe otvorila oči. "Obući ću se za minut", rekla je. Mairi se nasmejala. "Pomoći ću Reisi čim nahranim bebu. Ti i Eilan ostanite unutra i lepo se udesite za svečanost. Ako neki mladić privuče vašu pažnju, bolje da budete spremne da zasijate." Prijatno se nasmešila mladoj roñaci. Dieda, koja je kod kuće imala dva mlaña brata, nije bila
naviknuta da joj iko ugaña, i svi su se zaverili da je malo razmaze dok bude kod njih. Kad je Mairi izišla sa detetom, Dieda se sanjivo nasmešila. "Je li dans zaista svečanost? Mislila sam da je sutra." "Danas je", nasmejala se Eilan. "Danas ćete ti i Sinrik objaviti svoju veridbu." "Šta misliš, hoće li Bendeigid pristati?" upitala je Dieda. "On je ipak Sinrikov poočim." "Oh, ako pristane tvoj otac, neće biti mnogo bitno šta misli moj otac", odgovorila je Eilan. "A ako misli da vas dvoje ne treba da budete zajedno, dosad bi to već sigurno rekao. Osim toga, noćas sam sanjala tebe i Sinrika na svečanosti." "Jesi stvarno? Pričaj mi!" Dieda je sela i obmotala se ćebetom, jer još je bilo sveže. "Ne sećam se baš mnogo čega. Ali tvoj otac je bio srećan. Jesi li zaista sigurna da hoćeš da se udaš za tog mog brata?" "Jesam, zaista", osmehnula se Dieda, i Eilan je znala da ne treba više da pita. "Možda bi trebalo da pitam Sinrika", nastavila je, "on bi možda imao da kaže nešto više!" "A možda i ne bi", rekla je Dieda. "Ni on nije neka pričalica. Da nisi možda ti želela da se udaš za njega?" Eilan je odmahnula glavom. "Pa on mi je brat!" Ako već mora da se uda, svakako ne bi izabrala ogromnog dripca koji joj je stavljao žabe u krevet i vukao je za kosu! "Nije zapravo, znaš", podsetila ju je Dieda. "On mi je usvojeni brat, a to je isto kao da smo rod", ispravila ju je Eilan. "Da je otac želeo da se venčamo, ne bi ga usvajao." Uzela je češalj izdeljan od roga i počela da raspliće blistavu kosu. Dieda je opet legla i uzdahnula. "Lianon će verovatno biti na svečanosti..." rekla je posle nekog vremena. "Naravno da hoće. Šumska kuća leži kraj izvora u podnožju brega. Zašto?" "Oh, ne znam. Sad kad razmišljam o udaji prosto zadrhtim od pomisli da tako protraćim život", rekla je Dieda. "Niko to nije ni tražio od tebe." "Ne tim rečima", rekla je Dieda. "Ali otac me je jednom pitao da li sam razmišljala da se zareknem bogovima." "Pitao te je?" Eilan je raširila oči. "Rekla sam da nisam", rekla je Dieda, "ali posle toga sam nedeljama imala košmare u kojima smo se posvañali i on me zatvorio u šuplje drvo. A Sinrika zaista volim. Ionako ne bih podnela da provedem čitav život u Šumskoj kući - niti u bilo kojoj drugoj kući, tako zatvorena. A ti?" "Ne znam", rekla je Eilan. "Da me je neko pitao, možda bih pristala..." Setila se kako se sveštenice kreću za vreme svečanosti, tako ozbiljne u tamno plavim odeždama. Poštuju ih kao kraljice. Zar to ne bi bio lepši život nego da bude služavka nekom muškarcu? A sveštenice uče razne tajne veštine i znanja. "A videla sam kako gledaš mladog stranca", bocnula ju je Dieda, "onog što ga je Sinrik spasao. Mislim da bi bila još gora sveštenica od mene!" "Možda si u pravu." Eilan je okrenula glavu da sakrije rumenilo. Brinula se za Gavena jer je toliko vrmena provela negujući ga, i to je sve. "Nikada nisam mnogo razmišljala o tome. Ali sad se sećam", zamišljeno je dodala, "da sam sanjala i Lianon." 4. Kasnije istog jutra, porodica je krenula na svečanost. Bio je vedar majski dan, sa vazuhom još svežim od noćašnje kiše, ali vetar je odneo poslednje oblake ka istoku i nebo je bilo čisto. Po takvom jutru sve boje sveta izgledaju kao nanovo stvorene da ulepšaju dan. Gaj je još hramao, ali Sinrik mu je skinuo zavoj sa članka i rekao da će mu dobro činiti da hoda. Oprezno je koračao, duboko udišući svež vazduh, dvostruko uživajući posle toliko vremena provedenog u krevetu, meñu četiri zida. Pre dve nedelje mu se činilo da više nikada neće hodati po otvorenom. Ovog časa mu je bilo dovoljno što je živ, što gleda sunčevo svetlo na zelenom lišću, prolećno cveće i jarke boje na odeći ljudi oko sebe.
Eilan je obukla dugu i široku haljinu sa utkanim kvadratima u bojama zlata, zemlje i mladog lišća, a ispod toga je nosila bledozelenu košulju. Kosa joj je bila začešljana preko ramena, blistavija od zlatnih broševa i narukvica koje je nosila. Činilo mu se da je na ovom blistavom svetu ona najlepša od svega. Nije mnogo obraćao pažnju na njihov razgovor o svečanosti. Video je nekoliko proslava u majčinom narodu dok je bio dete, i verovao je da će i ova biti slična. Čuo je zvuke proslave pre nego što su stigli, jer velike keltske svečanosti obično su spojene sa vašarima. Svečanosti zapravo počinju nekoliko dana ranije, i trajaće još danima, ali ovo - Beltansko veče - bilo je središte svečanosti. U predvečerje će se pojaviti sveštenica Proročanstva. Šuma je bila prošarana šatorima i tezgama spletenim od granja, jer mnogi su putovali više dana da bi stigli ovamo. Većina naroda pripadala je Kornovima, ali Gaj je prepoznao plemenske tetovaže Dobuna, Ordovika, pa čak i neke Deceangle iz okoline Deve. Posle dve nedelje u Bendeigidovoj kući lako je govorio majčin britanski jezik, a Deva i legija počeli su da mu izgledaju daleki i nestvarni. Oko podnožja stare tvrñave na bregu bile su zbijene tezge za prodaju posuña i sitnog alata; nešto je izgledalo kao da su ga napravili seljaci iz okoline, a nešto bi moglo mirno da se prodaje i u samom Rimu. Možda je u Rimu i napravljeno, jer trgovina izmeñu Rima i Britanije je rasla, a grčki i galski trgovci su svuda stizali. Bile su tu i tezge sa jabukama i slatkišima, sajmište za trgovinu konjima, i tržište radnika na kome se mogao unajmiti svako, kako reče Sinrik, od svinjara do dojilje. Ali kada je Gaj stigao do zaravnjenog vrha brega koji se izdizao kao ostrvo nad morem šume, iskolačio je oči. Vašar je zauzimao veliku čistinu, toliko punu tezgi i naroda da se kraj nije nazirao. Ali na dalekom kraju glavnog prolaza uzdizala se velika zemljana mogila, sa kamenim ulazom. Sinrik je načinio gest poštovanja dok su prelazili put. "Je li vam to hram?" upitao je Gaj. Sinrik ga je čudno pogledao. "To je grob velikog poglavara iz doba naših praotaca. Ako neki stari bardovi i znaju ko je bio, njegovo ime je izgubljeno, a ako je i postojala pesma o njemu ja sam je zaboravio, ili je nikad nisam ni čuo." Druga, šira ulica vodila je do zgrade nalik na mali četvrtasti toranj okružen verandom, i Gaj ju je radoznalo pogledao. "To je oltar gde se drže svete stvari", šapnula je Eilan. "Liči na hram", odgovorio je Gaj, a Eilan ga je zbunjeno pogledala. "Svakako znaš da se bogovi ne mogu poštovati u kući načinjenoj ljudskim rukama, nego samo pod otvorenim nebom! Na nekim zapadnim ostrvima, gde ne raste drveće, održavaju rituale u šumama od kamena; ali moj otac kaže da su tajne velikih i drevnih kamenih prstenova, ovde na jugu, izgubljene sa starim druidima koji su pobijeni po dolasku Rimljana." Pogled joj je privukla tezga sa grivnama od grčkog stakla, pa je zaćutala. Gaj je uzdahnuo. Bolje da više ne postavlja pitanja, inače će se potpuno odati. Ima mnogo toga što se očekuje da zna jedan Silur. Prolazili su pored gomila metli i četki, i pored lepih devojaka što su prodavale vence - gotovo svi su nosili vence - cveće i još mnogo šta, a Gaj dosta toga nije mogao ni da prepozna. Mlañi svet je lunjao izmeñu tezgi, ovlaš zagledajući robu. Sinrik se raspitivao za svinjara, ali je zaključio da svi traže suviše mnogo. "Prokleti Rimljani odveli su toliko ljudi u kulučare da sad moramo da unajmljujemo radnike da se brinu o stoci i njivama", rekao je. "Ali toliko sveta je oterano sa svojih ognjišta da se ponekad mogu naći ljudi koji će raditi samo za stan i hranu. Da sam farmer, bilo bi mi drago zbog toga. Ali neka me bogovi spasu od kopanja njiva!" Reis je u podne okupila porodicu pod velikim hrastom u podnožju brega, da ručaju hladno meso i hleb. Na vrhu brega su se sticale mnoge staze. Odavde su mogli da vide široki i dobro održavani put ka zapadu, oivičen dostojanstvenim hrastovim drvećem. Na samom kraju puta nazirali su se zakošeni krovovi Šumske kuće, a spoljašnje zgrade su se, onako blede, ocrtavale na
pozadini zelenila Svetog gaja. Sinrik i Gaj su pošli da pogledaju konje, a Reis se udaljila da porazgovara sa poznanicom. Devojke su pakovale hranu, a Eilan se odjednom ukočila. "Gledaj, eno Lianon", šapnula je. Vrhovna sveštenica, sa pratnjom od nekoliko sveštenica na dužnosti, približavala se Svetim putem ispod dugog niza krošnji. Njena krhka prilika svetlucala je pod sjajem koji se probijao kroz lišće, a kretala se kao da lebdi, korakom obučene sveštenice, tako da kada se malo približila uopšte više nije ličila na ljudsko biće. Lianon se zaustavila kao da bi da im poželi veselu svečanost, i zagledala se u devojke. "Vi ste Bendeigidov rod", rekla je i zagledala se u Diedu. "Koliko ti je godina, dete moje?" "Petnaest", šapnula je devojka. "Jesi li već udata?" pitala je Lianon. Eilan je osetila da joj srce ubrzano kuca. Ovo je bilo lice Vrhovne sveštenice koju je videla u snu. "Nisam", rekla je Dieda jedva čujno. Zurila je u Vrhovnu sveštenicu kao opčinjena. "A jesi li obrečena za brak?" "Nisam... još, ali sam mislila..." glas ju je izdao. Reci joj, pomislila je Eilan. Obrekla si se Sinriku! Moraš da joj kažeš! Ali iako je pomerala usne, Dieda je ukočeno stajala, kao mladi zec pod senkom sokola. Lianon je otkopčala teški plavi ogrtač koji joj je bio na ramenima. "Onda te uzimam u ime Boginje; od sada ćeš služiti Onu kojoj ja služim i nijednu drugu..." Ogrtač se rastvorio kao tamno krilo kad ga je sveštenica zanjihala, i blesnulo je svetlo kad su se grane pomerile pred strujanjem vazduha. Eilan je zažmirkala. Sigurno je po sredi bio samo sunčev sjaj - ali za trenutak joj se učinilo da se unutar ogrtača nalazi svetleća prilika. Zatvorila je oči, ali i dalje je pred sobom videla Lice sa nežnim majčinskim osmehom i sa oštrim pogledom ptice grabljivice, i činilo joj se da te oči gledaju nju, a ne Diedu. Ali Lianon nije govorila njoj, i kao da je uopšte nije primećivala. "Od sad pa nadalje, obitavaćeš sa nama u Šumskoj kući, dete moje. Doñi kod nas - pa, možeš i sutra." Lianonin glas kao da je dopirao izdaleka. "Neka bude tako." Eilan je otvorila oči i ugledala senku kako se zajedno sa ogrtačem spušta na Diedina mršava ramena. ŽŽene koje su pratile Lianon progovorile su uglas: "Ona je ljubimica Boginje; njen izbor je učinjen. Neka bude tako." Lianon je skinula ogrtač sa devojke i sveštenice su joj pomogle da ga ponovo zakopča. Potom je pošla dalje, prema svečanosti. Eilan je i dalje zurila za njom. "Izbor Boginje... bićeš jedna od njih... Šta ti je?" Pribrala se i shvatila da je Dieda samrtno bleda, i da grčevito steže prepletene prste. Dieda je drhtala. "Zašto nisam mogla da govorim? Zašto joj nisam rekla? Ne mogu da uñem u Šumsku kuću - obrekla sam se Sinriku!" "Nisi još, bar ne zvanično", rekla je Eilan, još ošamućena od onog što je videla. "Lična obećanja ne vezuju, i nije se desilo ništa što bi trebalo razvrgavati. Mislim da bi svaka devojka radije bila sveštenica nego da se uda za mog brata..." "To ti misliš", besno je rekla Dieda. "Da, trebalo bi da ponekad misliš - to bi bilo nešto sasvim novo za tebe..." Zapala je u nešto nalik na očajanje. "Kakvo si ti dete, Eilan!" Eilan je zurila u nju, odjednom svesna da Dieda ne deli njeno oduševljenje. "Dieda, zar hoćeš da kažeš da ne želiš da budeš sveštenica?" "Kakva šteta što nije odabrala tebe", bespomoćno je rekla Dieda. "Možda bi trebalo da kažemo da si i bila ti. Možda nas je pobrkala, kao moj otac. Možda je zapravo želela tebe..." "Ali to bi bilo svetogrñe, ako je Boginja izabrala tebe", pobunila se Eilan. "Šta ću reći Sinriku? Šta mogu da mu kažem?" Dieda je izgubila kontrolu i počela bespomoćno da se smeje. "Dieda", zagrlila ju je Eilan, "zar ne možeš da razgovaraš sa svojim ocem? Da mu kažeš da ne želiš to? Da je uzela mene bila bih srećna, ali ako je tebi mrsko..."
Diedu je obuzeo jad. "Ne smem. Otac nikada ne bi razumeo, niti bi se protivio Vrhovnoj sveštenici. Ima tu nečeg..." počela je da šapuće toliko tiho da ju je i Eilan jedva čula. "Otac je tako dobar prijatelj sa Lianon... kao da su nekada bili ljubavnici..." Eilan je zaprepašćeno pogledala Diedu. "Kako možeš? Pa ona je sveštenica!" "Ne mislim da su uradili išta loše, ali tako dugo se znaju. Ponekad mi se čini da mu je više stalo do nje nego do ikoga živog - svakako više nego do nas dve!" "Pazi malo šta govoirš", upozorila ju je Eilan, porumenevši. "Mogao bi da te čuje neko drugi i da te ne razume, baš kao ni ja!" "Oh, ionako nije važno. Volela bih da umrem!" Eilan nije znala kako da je teši. Ćutala je i držala je za ruku. Nije mogla da razume kako Dieda može i pomisliti da odbije toliku čast. A kako će Reis biti srećna što je odabrana njena najmlaña sestra... I Bendeigidu će biti milo; Dieda mu je bila kao kći i oduvek ju je voleo. Eilan je pokušala da zaboravi sopstveno razočaranje. Gaj i Sinrik su se pobijali kroz masu, zastajući povremeno da razgledaju nekog konja. Posle izvesnog vremena Sinrik se zagledao u njega. "Je li istina, prijatelju, da zaista ne znaš šta se desilo na ostrvu Mona? Mislio sam... živeo si blizu Deve..." "Nikada nisam čuo priču", rekao je Gaj. "Ja sam iz zemlje Silura, daleko na jugu. A s obzirom da mi se majka udala za Rimljanina, pomislio je, bila bi potrebna ogromna hrabrost da mi neko i kaže. "Je li to opšte poznata priča?" upitao je. "Rekao si da druid Ardanos može da je otpeva." "Slušaj sada, i ne pitaj više zašto nemam ništa lepo da kažem o Rimljanima", ljutito je rekao Sinrik. "Bilo je jednom - u vreme pre dolaska Rimljana - svetilište žena na mestu gde je sad ostala samo zagañena bara. Jednog dana došle su legije i učinile ono što uvek čine; posekle su gaj i pokupile sve dragocenosti, pobile sve druide koji su im se suprotstavili, i silovale sve žene - od najstarije sveštenice do najmlañe iskušenice. Neke su po godinama mogle da budu bake, neke su bile devojčice od devet ili deset godina, ali to njima nije bilo važno!" Gaj je zinuo. Nikada nije čuo taj deo priče. Rimljani su govorili samo o druidima koji su bacali baklje i o ženama u crnini koje su vrištale kletve, i kako su se legionari plašili da pregaze uskovitlane vode rukavca Menai sve dok ih komandant nije izgrdio i postideo. Mona je bila poslednje druidsko uporište. Dok nije upoznao Bendeigida i Ardanosa, Gaj je mislio da su gotovo svi zbrisani. Po vojnoj logici, bilo je jasno da je Mona morala da bude uništena. Ali dobar komandant, ljutito je pomislio, može da kontorliše svoje vojnike. Jesu li legionari tako reagovali zato što su im žene uterale strah u kosti? "Šta se desilo sa ženama? Slobodno pitaj", rekao je Sinrik. Gaj, naravno, nije pitao; ali znao je da Sinrik priča priču onako kako ju je čuo, i da će svakako stići i do toga. "Većina ih je ostala trudna", nastavio je Sinrik. "Kada su se bebe rodile, sve devojčice su udavljene u svetom kladencu koji su Rimljani već zagadili, a dečake su usvojile porodice druida. Kada su dorasli do muškosti, ispričano im je otkuda potiču, i obučeni su za ratovanje. Jednog dana oni će osvetiti svoje majke i svoje bogove; veruj mi da hoće! Hoće - kunem se Gospom od Gavranova koja me sluša!" silovito je dodao. Potom je zaćutao, i Gaj je sa nelagodnošću čekao nastavak. Sinrik je govorio o podzemnom pokretu nazvanom Gavranovi. Da li im i sam pripada? Sinrik je nastavio. "Tada su sve žene dovedene ovamo, u Šumsku kuću, gde su mogle da budu bezbedne." Gaj je slušao, pitajući se da li Sinrik ima dublje razloge što mu to priča. No, Sinrik nije znao da je on Rimljanin, i to je Gaju bilo veoma milo. Tog trenutka nije bio siguran da li želi da bude Rimljanin, mada je to za njega oduvek bio izvor ponosa. Kad je počeo da se hvata sumrak, mladići u belim odeždama i sa zlatnim ukrasima oko vrata počeli su da slažu dve velike gomile granja na otvorenom prostoru pred mogilom, pazeći - kako je Sinrik šapatom objasnio - da se na svakoj gomili nañe granje od devet svetih vrsta drveća. Gaj nije imao pojma koje su to vrste, ali bojao se da prizna, pa je samo klimnuo. Izmeñu gomila
postavljena je drvena platforma sa uspravno usañenom motkom nalik na stožer. Devet druida, starih i dostojanstvenih, u dugim belim odeždama, naizmenično su okretali stožer u ritmu bubnjeva. Kako je nebo tamnelo, sve više ljudi se skupljalo oko njih, i kroz masu se prostirala tišina. I onda, baš kad je sunce nestalo iza drveća, Gaj je ugledao crvenu iskru. I drugi su je videli. Kroz masu se pronelo mrmljanje, i tog časa jedan druid bacio je u podnožje stožera neki prah koji kao da je eksplodirao u plamen. "Vatre će goreti do zore, a narod će igrati oko njih", rekao je Sinrik. "Odabrani mladići će čuvati Beltansko drvo." Pokazao je visoku motku koja je stajala sa druge strane brda. "Ostali će biti napolju do svitanja sa svojim draganama, i skupljaće zelenilo, ili se barem tako kaže", značajno se nasmešio, "i doneće ga ujutro da ukrase drvo i da igraju po danu." Nova vatra je odnešena do gomila granja, koje je počelo veselo da pucketa. Spuštala se noć; Gaj je ustuknuo kad mu je prvi talas vreline dotakao kožu. Oko vatri su počeli da kruže igrači. Neko je dodao Gaju bocu sa vinom. Masa je postajala sve glasnija, i na sve strane su se točili pivo i medovina. Viñao je i ranije ovakve svečanosti i znao je šta će se desiti. Primetio je da malu decu odvode dalje; ni mlade sveštenice u plavoj odeći i sa velovima Šumske kuće više se nisu videle meñu svetom. Gaj i Sinrik su zajedno lutali kroz nasmejanu masu sve dok, blizu vatre, nisu sreli Eilan i Diedu. "Tu ste!" uzviknuo je Sinrik i požurio napred. "Dieda, hodi da igramo." Dieda je strašno prebledela i oslonila se o Eilaninu ruku. "Zar nisi čuo?" veselo je upitala Eilan. "Šta to, sestro?" namrštio se Sinrik. "Odabrana je za Šumsku kuću - odabrala ju je sama Lianon, danas popodne!" Sinrik je pružio ruke ka Diedi, a onda ih polako spustio. "Boginja je progovorila?" "Kako možeš to da prihvatiš?" Diedi se malo vratilo prisustvo duha. "Znaš da ne smem da se udam ako joj položim zavet." "A ti znaš kakvi zaveti mene već obavezuju", ozbiljno joj je odgovorio. "Bio sam sav rastrzan i nisam znao šta da odlučim. Volim te, ali ne mogu da se opteretim ženom i decom još godinama, ako uopšte ikada budem mogao. Možda su bogovi ovako odlučili umesto nas." Drhtavo je uzdahnuo, i sad kad je pružio ruke Dieda mu je prišla. Ona je bila visoka devojka, ali u njegovim snažnim rukama delovala je vrlo krhko. "Slušaj, voljena, ipak postoji način", tiho je rekao on. "Boginji moraš dati tri godine - ne moraš se zavetovati za ceo život. Postoji škola ratništva na severnim ostrvima, i tamo sam obavezan da idem. Ali ti nisi ratnička žena; čak i kad bi se javno obrekli, ne bi mogla da poñeš tamo sa mnom. Možda je zaista najbolje da to vreme provedeš u svetilištu - tamo ćeš biti bezbedna. A ako izbije rat..." Dieda je tiho zajecala i zagnjurila mu lice u rame. Gaj je primetio da je Sinrik steže za ruku. "Drugi zaveti će nas vezivati tri godine", šaputao je Sinrik, "ali ova noć pripada nama. Eilan, ostani ovde sa Gavenom", dodao je, glasa prigušenog Diedinom kosom. Eilan je oklevala. "Majka je rekla da Dieda i ja ne treba da se razdvajamo... Beltan je..." Dieda je podigla glavu; oči su joj divlje sevale. "Imaj malo milosti! Reisa se ne usuñuje da naljuti tvog oca... a moj otac..." Progutala je knedlu. "Ako saznaju, uskratiće nam i ovo malo vremena!" Eilan je klimnula, ozbiljna i zbunjena. "Jesam li pogrešila što sam ostavila Eilan samu sa strancem?" šapnula je Dieda dok ju je Sinrik odvodio. "On je ipak živeo meñu Rimljanima i možda se ponaša prema ženama isto kao oni." "On je gost naše kuće; čak i da je sin samog prokuratora..." "To sigurno nije", ubacila se Dieda. "Moj otac kaže da prokurator ima samo jednu kći."
"I da jeste, svakako bi poštovao kći svog domaćina. A Eilan je samo dete", završio je Sinrik. "Ona i ja smo roñene iste godine", rekla je Dieda. "Misliš da je dete zato što ti je sestra." "Pa šta si očekivala?" nervozno je upitao Sinrik. "Da pred njima dvoma kažem koliko te volim?" "Šta tu ima da se kaže? Svakako ništa dovoljno..." I tu je prekinula, jer ju je on zagrlio i ućutkao poljupcem. Za trenutak se privila uz njega, a onda se, oklevajući, odvojila. "To ne pomaže", rekla je. "A ako nas neko vidi..." On se kiselo nasmejao. "Nisu ti još nametnuli zavet, zar ne? A uvek mogu reći da sam zapravo ljubio Eilan." Uhvatio ju je oko struka, podigao je na vrhove prstiju i ponovo je poljubio. Trenutak kasnije sav njen otpor se istopio, i pustila ga je da je čvrsto zagrli i da je ljubi koliko želi. Kada se odvojio, glas mu je bio promukao. "Kako sam razumno zvučao malopre! Ali pogrešio sam. Ne mogu te pustiti da odeš!" "Kako to misliš?" "Ne mogu pustiti da te zatvore sa svim tim ženama." "Šta drugo mogu da uradim?" Sada je ona morala da bude razumna. "Sinriče, tebe je odgajio druid, poznaješ zakone isto koliko i ja. Lianon je odabrala. Tamo gde se spusti ruka Boginje..." "Imaš pravo, znam, ali ipak..." Grubo ju je zagrlio, ali glas mu je bio nežan. "Beltan je. Lezi sa mnom noćas, i tvoja porodica će nas rado pustiti da se venčamo." Njene usne su bile suviše mlade za izraz gorčine koji se pojavio na njima. "Možda bi voleo da lepo objasniš mom ocu šta se desilo? Ili tvom?" "Bendeigid nije moj otac." "Da, znam. Ali to ne znači ništa. Bio on tvoj otac ili ne, Ardanos jeste moj otac, i mene bi zadavio a tebe izbičevao. Učinjeno je, volela ja to ili ne. Sada sam devica Svetog gaja, a ti si druidski sin - pa, barem si tako vaspitan - a svakako si sin sveštenice", brzo je dodala. "Sinriče, sam si rekao. Mogu tražiti da me puste po isteku tri godine. A tada..." "A tada ću te odvesti na drugi kraj sveta ako budem morao." "Ali rekao si da ne smeš da se opteretiš ženom i decom", pobunila se, znajući šta će joj odgovoriti. "Baš me briga šta sam rekao; želim te." "Onda sedi kraj mene", rekla je na to. "Hajde da gledamo vatre. Možda će nam to biti poslednji put. Barem za tri godine", očajno je dodala, "što je gotovo isto." Vrhovni druid Britanije stajao je na ulazu u Šumsku kuću, gledajući kako na nebu zamire poslednja svetlost. Sa vrha brega čuli su se mnogi glasovi, zbog udaljenosti svedeni na žamor nalik na jezero puno ptica selica, a ispod svega probijao se duboki zvuk bubnjeva. Uskoro će se upaliti Beltanske vatre. Iako je vreme odmicalo, Ardanosu se nije kretalo. Tog jutra je bio u Devi da sasluša prefekta. Večeras će slušati žalbe naroda kojim prefekt vlada u ime Rima. Nije bilo načina da ih sve zadovolji. Najbolje čemu se mogao nadati bilo je da održava nesigurnu ravnotežu sve dok - na šta on to zapravo čeka? - da sve stare rane zacele? Kad se to desi, bićeš odavno mrtav, starče, rekao je samom sebi. A i Lianon. Uzdahnuo je, i tog časa ugledao prvu zvezdu na večernjem nebu. "Gospa je spremna", rekao je tihi glas iza njega. Ardanos se okrenuo i ugledao jednu od devojaka, Mielin, učinilo mu se, kako pridržava otvorena vrata. Lianonina odaja bila je osvetljena visećim bronzanim lampama. Pod treperavim svetlom ugledao ju je već skljokanu u stolici, sa Kailejom tik kraj nje. Mlaña sveštenica ga je za trenutak prkosno pogledala, a onda se uklonila. "Uzela je sveto bilje", rekla je Kaileja mirnim glasom. Ardanos je klimnuo. Bio je svestan devojčinog neprijateljstva, ali dok god Kaileja iskazuje potrebno poštovanje, nije mnogo mario šta misli o njemu. Bilo je dovoljno što je odana Lianoni.
Kaileja ih je ostaivla same, i dalje se mršteći. U ovakvim trenucima, kada je Vrhovna sveštenica gotovo pod senkom Boginje kojoj služi, nije smeo da bude prisutan čak ni telohranitelj. "Lianon", tiho je rekao Ardanos, i primetio kako se njenim krhkim telom proneo drhtaj. "Da li me čuješ?" Nastupila je duga tišina. "Uvek te čujem..." konačno je rekla Vrhovna sveštenica. "Znaš da radije ne bih ovo činio, mila", rekao je, više za sebe, "kad bi postojao neki drugi način. Ali čuo sam da su izbili novi nemiri zbog kulučara. Bendeigidov zet Rodri pošao je za ljudima uzetim iz njihovog klana i napao je vojnike koji su ih čuvali. Došlo je do borbe i Rodri je zarobljen. Macelije je uspeo da prikrije njegovo ime, ali nema načina da ga spase. Ta budala je podigla oružje protiv Rima. Ako se to pročuje, svakako će doći do pobune. Moraš savetovati mir, mila." Glas mu se spustio do jedva čujnog šapata. "Neka bude mir u zemlji - Boginja tako želi. Proći će vreme Rima, ali ne sada, i ne kroz rat. Ljudi se moraju meñusobno pomagati u strpljenju - reci im to, Gospo. Neka se mole bogovima za mir." Dok je govorio, primetio je da je počela da se njiše, i znao je da njegove reči dopiru do onog dubokog mesta van sećanja, mesta preko kojeg stižu reči Proročanstva. Ma šta Kaileja mislila, Ardanos nikada nije sumnjao da se nešto oglašava kroz Vrhovnu sveštenicu kad zapadne u ovakav trans. Ali druidi su dobro znali da je sposobnost duha da govori posredstvom ljudi direktno povezana sa sadržajem i prefinjenošću uma koji služi kao posrednik. Glupa devojka, bez obzira koliko osetljiva, mogla bi da govori samo običnim, prizemnim rečima. To je bio jedan od razloga što su sveštenice tako pažljivo odabirane i obučavane. Neko bi ga možda optužio za uplitanje, ali Vrhovnom druidu je to izgledalo kao da dodaje svoja saznanja o potrebama zemlje u izvore koje će koristiti Proročanstvo. Mada se trudio koliko je god mogao da joj utisne u sećanje odreñene podatke, Boginja, ako to zaista ona govori, svakako će sama odabrati šta će da kaže. "Mir i strpljenje..." tiho je ponavljao. "Rim će pasti kad bogovi to odluče, ali to neće biti od naše ruke..." 5. Gaj je gledao za Diedom i Sinrikom koji su nestali u masi, obuzet željom da ih pozove nazad. Eilan je, odjednom sva postiñena, zurila u zemlju. Pitao se šta da joj kaže. Pošto je upravo čuo priču o sveštenicama sa Mone postao je neočekivano snebivljiv; uopšte se nije osećao kao gospodar sveta, kao što bi Rimljanin trebalo da se oseća. Hvala bogovima što Sinrik nije posumnjao ko je on zapravo. Imao je neprijatan osećaj da je stari Ardanos to pogodio, ali i ako jeste, očito je rešio da ćuti, što je na neki način bilo još neprijatnije. Tragao je za nekom bezopasnom temom za razgovor. "Pričaj mi kako tvoje pleme održava ovu svečanost", konačno je rekao. "Običaji Silura su nešto drugačiji, i ne bih želeo da negde pogrešim." Pomislio je da je to bezbedan način da prikrije kako je bio samo na jednoj Beltanskoj svečanosti, i to kad mu je bilo šest godina. Eilan je porumenela. "Zaista?" Sada joj je bilo zaista neprijatno. "Ovo je veoma drevna svečanost. Možda su je nekada sva plemena držala na isti način. Ardanos kaže da ju je narod doneo sa sobom kad smo došli na ova ostrva. A on verovatno zna." "Verovatno", složio se Gaj. "Toliko je star, taj tvoj deda, šta misliš, je li došao sa prvim brodovima iz Galije?" Ona se zakikotala, i Gaj je odahnuo od olakšanja, jer osetio je da napetost izmeñu njih nestaje. "Video si kako se stvara sveti plamen", nastavila je Eilan. "Večeras, kada sveštenica iziñe da blagosilja vatre, pozdravićemo je kao Boginju. Ne znam kako je u južnim plemenima, ali na severu, nekada davno, žene su bile slobodnije nego sada. Pre dolaska Rimljana, kraljica je ponekad vladala plemenom sama po sebi. Sada imamo sveštenice i druide. Zato je Kartimandua mogla da vlada Brigantima, a Iceni su sledili Boudiku." Gaj se ukočio. Rimljani su još plašili decu imenom Boudike, Kraljice ubice. U Londiniumu su
se videli tragovi na mestu gde je izgorela bazilika, a radnici koji kopaju temelje za nove zgrade kako se grad širi ponekad nalaze kosti onih koji su pokušali da se sakriju od krvoločnih hordi Icena. Eilan nije ništa primetila pa je i dalje pričala. "Samo bi u vreme ratova odredila vojskovoñu da upravlja vojskom; ponekad je to bio njen brat, a ponekad ljubavnik, ali ko god bio u pitanju, imao je vrlo malo vlasti nad plemenom. Kraljica je imala svu vlast u svojim rukama, i ma šta ti rekao, žene znaju mnogo više o vladanju, jer svaka žena upravlja svojim domaćinstvom. Zar nije zbog toga spremnija da vlada od muškarca koji radi samo ono što mu kaže vojskovoña?" "To je možda tačno kada je reč o plemenu", rekao je Gaj. "Ali zaista bi bilo glupo da žena komanduje legijom - ili da vlada velikim carstvom kao što je Cezarovo." "Ne vidim zašto", odgovorila je Eilan. "Žena koja može da upravlja velikim domćinstvom svakako je spremna da vlada imperijom koliko i neki muškarac. Zar Rimljani nisu imali moćne kraljice?" Gaj je iskrivio lice, prisećajući se istorije koju mu je grčki tutor uporno ponavljao. "U vreme pre Klaudija", oprezno je rekao, "čuo sam da je postojala zla starica po imenu Livija, majka obogotvorenog Tiberija. Potrovala je sve svoje roñake. Možda zato Rimljani ne vole ženske vladare." Šetnja ih je dovela do mesta daleko od vatri, gde se mogila stapala sa tlom. "Gavene, zar misliš da su žene zle?" upitala je Eilan. "Ti svakako nisi", rekao je, gledajući je pravo u oči. Ličile su na izvor čiste vode u koji bi mogao da zaroni zauvek. Izvor istine - i tog časa mu se činilo čudovišnim što mora da je laže. Mada to nije imalo nikakvog smisla, osećao je da bi mogao da joj poveri svoj život; a ako joj kaže ko je zaista, stvarno bi joj ga poverio. Iza njih se začulo komešanje. Približavali su se uzvici i pesma. Gaj se okrenuo i ugledao ljude kako nose lutke od slame. Neke su ličile na ljude, a druge kao da su pobegle iz košmara. Jedna je čak bila obučena u prepoznatljivu imitaciju legionarske opreme. Osetio je da se naježio. Ranije je rekao Eilani da se ne seća ničega o Beltanskim svečanostima, ali sada, da li zbog bubnjanja, ili zbog plamsaja vatre, ili zbog mirisa trava koje su bacali u plamen, iznenada je znao da je nešto slično već video. Zatvorio je oči i u sećanju ugledao tetovirane zmije na snažnim mišicama i začuo smeh mladića. Za trenutak ga je bubnjanje zaglušilo; pred očima je video samo krv, i obuzeo ga je dugo suzbijani bol koji ni sada nije umeo da imenuje. Snažnije je stegao Eilan za ruku. "Ne budi smešan!" nasmejala se ona kad mu je videla izraz lica. "To su samo lutke. Čak i u stara vremena je samo svake sedme godine žrtvovan Letnji Kralj ili njegov zamenik, kako bi se zemlja obnovila." "Ti si kći druida", rekao je i seo u travu. "Pretpostavljam da znaš istinu." Nasmešila se i sela kraj njega na ivicu kruga. "Ne znam mudrosti koje se uče u Šumskoj kući, ali čula sam priču. Kažu da su se prema Odabranom svi ponašali kao prema kralju godinu dana pre onog što mu je suñeno. To je za njegovu porodicu bila velika čast. Ispunjavali su mu svaku želju, imao je nabolju hranu i vino, i dovodili su mu najlepše mlade žene. Bila je čast roditi dete jednog boga; čak ni žene iz svetilišta mu nisu bile zabranjene, iako za svakog drugog posezanje za sveštenicom donosi smrt. A po isteku tog vremena..." zastala je. "Predavali su ga vatri." Eilan je sedela tik do njega. Mogao je da oseti sveži miris divljeg cveća u njenoj kosi. "Čuo sam da u Rimu postoji novi kult, zovu se sledbenici Nazarena, i veruju da je njihov prorok bio sin njihovog boga i da je umro zbog njihovih greha", rekao je Gaj. On je lično najviše cenio Mitru, vojničkog boga. "Nema ih samo u Rimu", rekla je Eilan. "Moj otac kaže da je jedna grupa došla u Britaniju kad su imperatori počeli da ih ubijaju. Druidi su im dopustili da izgrade svetilište na Jabukovom ostrvu, daleko na jugu, čak u Letnjoj zemlji. Ali ovde imamo samo ljubavnika Boginje - ili njegovog zamenika, koji daje zemlji svoju krv."
Grupe mladića su, uz viku, pobacale lutke u vatru, radujući se kad je plamen suknuo ka nebu. Eilan se trgla kad je kraj njih projurila još jedna grupa, i Gaj ju je zaštitnički zagrlio. "Sada spaljuju sve zle duhove, i kasnije će proterati stoku izmeñu vatri kako bi bila bezbedna tokom letnje paše u brdima. Vatre su veoma moćne..." Iznenada je pocrvenela od nečega što nije bila vrelina plamena. "Šta se još dešava oko vatri?" blago ju je upitao, podrhtavajući od napora uloženog da je ne privuče bliže. Čak i kroz odeću je osećao vitku mekoću njenog tela. Kad ju je prvi put video, mislio je da je dete, ali sada, ma koliko vitka bila, znao je da je žena, i želeo ju je. "Pa", rekla je ona nesigurno, zagledana u plamen, "u ovoj noći, dok gore vatre Boginje, obrečeni parovi skaču preko njih, držeći se za ruke, u čast Boginji i da je zamole za decu. A potom odlaze sami u šumu. Možda se u davna vremena nije znalo kako nastaju deca; ali Ardanos kaže da su primetili kako se kasnije rañaju deca i da su zato ukazivali čast Gospi - a narod je još poštuje održavajući drevni običaj..." "Razumem", nežno je rekao Gaj, i osećao je kako mu srce brže udara. "Naravno", brzo je dodala Eilan, "to nije nešto što rade kćeri poglavara ili druida..." "Naravno", vrlo tiho se složio Gaj. Njegovo telo mu je govorilo da bi se sin prefekta rado bavio time, ali nadao se da Eilan to neće primetiti. Kao kći njegovog domaćina, trebalo bi da mu je sveta koliko i sestra. "Pa ipak, bilo bi lepo kad bismo..." duboko je uzdahnuo, "kad bismo mogli da tako ukažemo poštovanje Gospi..." Osetio je da je porumenela, iako je bilo gotovo suviše mračno da bi je video. Ukočila se pod njegovom rukom. "Nikad nisam pomislila..." počela je tiho, pa prekinula i uzdrhtala. Ali nije se odvojila od njega. "Tako bih mogao da ti pokažem šta osećam prema tebi", rekao je još tiše, kao da se pobojao da će uplašiti divlju pticu koja mu je sletela na dlan. Tako mu je nedužno ispričala celu priču! Klotinijeva kći mu je jasno stavila do znanja da bi njegove pokušaje pozdravila dobrodošlicom; Gaju se od njene otvorenosti samo smučilo, ali činilo mu se da nikada ranije nije osećao prema nekoj devojci ovo što je sad osećao prema Eilan, koja je tako puna poverenja sedela kraj njega. Bila mu je tako blizu da je osećao toplotu njenog tela. Sa svakim dahom udisao je cvetni miris njene kose. Kad su uzvici zamrli, začuo je tihe noćne zvuke: životinjice kako šuškaju po travi oko mogile; pucketanje vatri, daleki zov ptice. A sada, uzbuñen njenom pričom, mogao je da čuje i druge zvuke u prolećnoj noći. Na padini iza njih, muškarci i žene vodili su ljubav. Dotakao je Eilanin obraz; bio je kao latica cveta. Blago je okrenuo njeno lice ka sebi. Oči su joj bile raširene i začuñene, a usne blago rastavljene. Osetio je da se iznenañeno trgla kad ju je poljubio, ali nije se povukla. Usne su joj bile slatke, tako slatke da ju je zagrlio i ponovo je poljubio, i posle trenutka otpora osetio je kako se njena usta otvaraju pod njegovim kao cvet. Gaj je uronio u tu slast. Onako opijen, uzburkane krvi, nije odmah shvatio šta se dešava kad ga je odgurnula. "Ne smemo!" šapnula je. "Moj otac bi nas oboje ubio!" Gaj je naterao sebe da rastavi ruke kako bi je pustio. Položiti ruke na kći domaćina smatralo se za najgoru gadost. Eilan bi trebalo da mu bude sveta, kao roñena sestra. Sveta... iznenada je shvatio da je to što oseća prema njoj takoñe sveto. Kad ju je pustio, nesvesno je zario prste u travu, i sad je ustao brišući ruke. "Istina je." Začudio se što može tako mirno da govori. Čula su mu još bila uskovitlana, ali osećao je u sebi toplinu sigurnosti. Još od prvog trenutka kad ju je ugledao kako viri u jamu gde je upao, onako optočena svetlom, izgledalo mu je da je ovaj trenutak bio predodreñen. "To bi nas oboje osramotilo, ali u ovom što osećam prema tebi nema ničeg nečasnog. Volim te, Eilan, onako kako muškarac voli ženu koja će se udati za njega." "Kako možeš?" šapnula je, zagledana u vatru. "Ti si stranac. Do pre dve nedelje me nisi ni video. Jesi li i ti mene sanjao?"
"Više sam stranac nego što slutiš", mračno je odgovorio. "Ali dokazaću ti svoju ljubav..." Sakupio je hrabrost. "Polažem život u tvoje ruke. Ja sam Rimljanin, Eilan. Nisam sasvim slagao", brzo je dodao kad se ona trgla. "Gaven je ime koje mi je dala majka; ali moje pravo ime je Gaj Macelije Severus Silurikus, i ne stidim se svog porekla. Moja majka je bila princeza Silura, a moj otac je prefekt logora Druge legije Adiutriks. Ako me sad mrziš, pozovi stražare neka me ubiju." Ona je porumenela, pa opet prebledela. "Nikad te ne bih izdala." Zagledao se u nju. Moja majka jeste... Naglo je shvatio koliko je to čudna misao, jer njegova majka svakako nije želela da umre i ostavi ga samog. Tek sada, vraćen u njen topli i slikoviti svet, počeo je da shvata koliko je bio bolan šok što je, bez nje, podvrgnut strogoj disciplini vojnog logora. Da li zato nikada nije bio u stanju da se otvori pred nekom devojkom Rimljankom ovako kao sada pred Eilan? "Sutra moram da se vratim svojima, ali dajem ti reč da ću, ako odem odavde nedirnut i ako ti to nije mrsko, časno zatražiti od tvog oca tvoju ruku!" Osećao je udare njenog srca o svoje grudi, ali nije mogao da smisli šta bi još rekao. "Neće mi biti mrsko, Gavene... Gaje", konačno je rekla ona. Glas joj je bio vrlo tih, ali pogled nije odvajala od njegovog. "Ali mislim da moj otac neće pristati da me da Rimljaninu, pogotovo sinu legionara. A čak i kad bi pristao, moj deda ne bi; a Sinrik..." Reči su joj prosto izletele. "Sinrik bi te ubio da je znao!" "To možda ne bi bilo tako lako", odgovorio je Gaj, probuñenog ponosa, mada je ista pomisao i njemu padala na pamet. "Ali zar je zaista tako nemoguće? Otkako smo došli na ovo ostrvo, dosta naših oficira ženilo se Britankama iz dobrih porodica kako bi učvrstili savezništva. I ja sam, ipak, polu Britanac." "Možda je tako", sumnjičavo je rekla, "ali ne za našu porodicu!" "Pa, moja krv sa obe strane svakako je dobra koliko i tvoja!" Čudno ga je pogledala, i shvatio je da to iz njega govori ponos Rimljanina. Izgleda da joj to nije bilo mrsko, ali takoñe nije bila ubeñena, a još teže će mu biti da smekša njenog strogog oca. "Nikada nisam srela nikoga ko bi mi se toliko dopao kao ti", bespomoćno je rekla, "i to za tako kratko vreme. Uopšte ne razumem", priznala je, "ali nekako mi se čini da te znam od početka sveta." "Možda i jeste tako", rekao je Gaj gotovo šapatom. Za trenutak je bila u njegovom naručju nedužna kao devojčica. "Neki grčki filozofi veruju da se svaka duša vraća, ponovo i ponovo, dok ne ispuni svoj zadatak na zemlji, i pritom ponovo prepoznaje one koje je volela ili mrzela u drugim životima. Može biti da je neka sudbina iz prethodnih života htela da se sretnemo, Eilan." Čak i dok je govorio, sumnjao je u to. Kako je moguće da on, Gaj Macelije Severus, tako govori nekoj ženi? Ali Eilan nije 'neka žena', branio se u sebi; nikada u životu nije bio toliko blizak sa nekim. Po prvi put otkako zna za sebe, ono što je osećao prema nekoj devojci bilo je gotovo mistično, nešto što nije znao kako da objasni. "I druidi tako kažu", tiho je rekla ona. "Naši najveći sveštenici proveli su mnoge živote na ovom svetu, živeli su kao jeleni, lososi, medvedi, kao bi mogli da rauzmeju sva živa bića; a junaci čiji je život prekraćen često se ponovo rañaju. Ali za mene i tebe..." Namrštila se, i sad mu je bilo teško da je pogleda u jasne oči. "Jednom sam pogledala u jezerce i videla sebe sa drugačijim licem, a ipak sam to bila ja. Mislim da sam tada bila sveštenica. Sad gledam u tebe, i ne vidim ni Rimljanina ni Britanca. Srce mi govori da si ti bio veliki čovek u svom narodu - kao kralj." Gaj je porumeneo. Od ovakvih razgovora uvek mu je bilo neprijatno. "Sad nisam kralj", odgovorio je, "a ti nisi sveštenica. Želim te u ovom životu, Eilan!" Uzeo ju je za ruku. "Želim da te vidim ujutro, kad se probudim, i da spavam grleći te. Osećam kao da mi je čitavog života nešto nedostajalo i da si me ti iscelila! Da li razumeš?" Činilo mu se nemoguće da će se sutra vratiti u legiju, i da je više nikada neće videti. Ona je neko vreme zurila u vatru, a onda se opet okrenula ka njemu. "Sanjala sam te pre nego što sam te srela", tiho je rekla. "U mojoj porodici mnogi su vidoviti, i ja ponekad vidim u
snovima istinite stvari. Ali ovo nikom nisam rekla. Ti si već u središtu mog srca. Ne znam kakva sila nas je spojila, ali mislim da sam te volela i ranije." Sagnuo se da je poljubi u dlan, a onda je drhtavo uzdahnula. "Volim te, Gaje. Meñu nama postoji veza. Ali ne vidim kako možemo da budemo zajedno..." Trebalo bi da je uzmem, sada, pomislio je Gaj, i onda bi morali da nas puste da se venčamo! Već je nameravao da je privuče bliže kad je neko prošao izmeñu njih i svetlosti. Prostor oko vatri se ispunjavao svetom. Pogled na zvezde mu je kazao da je blizu ponoć, jer mesec je bio visoko. Kako su proleteli toliki sati? Eilan je tiho uzviknula i počela da ustaje. "Šta je bilo?" upitao ju je. "Šta se dešava?" Iz daljine su se čuli promukli uzvici i smeh, ali raspoloženje mase oko njih bilo je vedro i mirno. Koža mu se naježila od osećanja iščekivanja. "Psst!" šapnula je Eilan kad je ustao i stao kraj nje. "Dolazi Boginja..." Odnekud iza kruga svetlosti oko vatri začule su se flaute, i Eilan se potpuno umirila. U iznenadnoj tišini jasno se čulo pucketanje vatre. Plamen se sada smirio i davao je nepomičan sjaj, obojen mesečinom do bledozlatne boje drugačije od svake svetlosti koju je Gaj ikada video. Iza kruga svetlosti nešto je blesnulo. Dolazili su druidi u belim odeždama; muškarci sa lepršavim bradama, ovenčani hrastovim lišćem, i sa zlatnim ukrasima oko vrata. Obišli su oko vatri u pravcu sunčevog kretanja i stali, iščekujući. Bili su ravnomerno rasporeñeni po krugu kao stražari oko logora, ali u njihovim pokretima nije bilo vojničke preciznosti na koju je Gaj navikao. Jednostavno su se zaustavili tamo gde bi trebalo da budu, baš kao zvezde. Začula su se srebrna zvonca i napetost unutar kruga je porasla. Gaj je zažmirkao, ali nije uspeo ništa da vidi, mada se nešto kretalo, nekakva velika senka koja je išla ka njima. Trebalo mu je malo vremena da shvati kako gleda u žene, žene obučene u tamnoplavo, iste boje kao ponoćno nebo. Spustile su se u krug i oko njega, sa srebrnim ukrasima koji su pomalo svetlucali, i sa licima jedva vidljivim ispod vela. Sada je razumeo. Ovo su sveštenice Šumske kuće, svete žene koje su izbegle silovanje na Moni. Naježio se i od prisustva tolikih druida, a sad ga je pogled na senovite prilike sveštenica ispunio užasom, i iznenadnim osećanjem sudbine. Je li njegova sudbina nekako prepletena sa sudbinom sveštenica iz Šumske kuće? Od toga mu se krv sledila i čvršće je stegao Eilan za ruku. Poslednje tri sveštenice pošle su prema tronošcu postavljenom izmeñu vatri. U sredini je išla vitka, pomalo pognuta žena, a pored nje jedna visoka i jedna zdepastija. Obe su imale tamnu kosu i srebrne ukrase. Nisu nosile veo, i na čelu im se video tetovirani plavi polumesec. Gajeva prva pomisao bila je da bi visoka devojka bila dobar takmac u borbi, a u očima one druge osetio je nekakvo nezadovljstvo. ŽŽene su zastale, i izvele su nekakav ritual sa zlatnom posudom koji nije razumeo. Potom su pomogle sveštenici da sedne na tronožac, i iznele je na vrh brdašca izmeñu vatri. Svetlucavi zvuk zvonaca dostigao je vrhunac, a onda se prekinuo. "Deco Donina, zašto ste došli ovamo?" upitala je visoka žena, izgovarajući ime mitske pramajke svih plemena. "Tražimo blagoslov Boginje", odgovorio je jedan druid. "Onda je prizovite!" Dve žene bacile su pune šake bilja u ugljevlje. Gaj je raširio nozdrve od slatkastog dima koji je odmah suknuo napolje, ispunjavajući prostor svetlucavom maglom. Bio je naviknut na tamjan, ali nikada ranije nije osetio ovako neobičan pritisak. Rado bi to objasnio promenom vremena, ali nebo je bilo vedro. Šapat oko njega pretvorio se u mrmljanje mnogih glasova, tiho prizivanje i molbu. Ispod svega čulo se mrmljanje druida, i činilo mu se da i sama zemlja pod njegovim nogama odgovara pulsiranjem. Opet se uplašio. Pogledao je Eilan i video da je njen pogled, uzbuñen i zanesen, uperen u tri prilike izmeñu vatri. ŽŽena pod velom tiho je jeknula i primetio je da se njiše. Ona je kao Sibila, pomislio je, ili kao Pitija iz Delfa o kojoj mi je pričao tutor. Nikada nije ni pomislio da će i sam videti nešto slično. Mrmljanje se pojačalo, i žena pod velom se iznenada
ukočila; druge dve su se povukle. Zaustavio je dah, jer učinilo mu se da je žena postala nekako viša. Ispravila se i okrenula kao da se osvrće. Potom se tiho nasmejala i uklonila veo. Gaj je čuo da je Vrhovna sveštenica u Vernemetonu stara, ali ova žena je blistala od lepote, i kretala se nemirnom snagom koja nije mogla da se poveže sa starošću. Sav rimski cinizam ga je napustio i u njemu se uzburkala majčina krv. Istina je - sve priče su tačne - Boginja je ovde... "Ja sam zelena zemlja koja vas njiše i materica voda..." rekla je glasom tako tihim i zvučnim da mu se činilo kako mu govori na uvo. "Ja sam beli mesec i more zvezda. Ja sam noć iz koje se raña prva svetlost. Ja sam majka bogova; ja sam devica; ja sam crna zmija koja guta sve. Da li me vidite? Da li me želite? Da li me prihvatate?" "Vidimo", začulo se mrmljanje u odgovor. "Vidimo i divimo se...." "Radujte se, jer život se nastavlja. Pevajte, igrajte, gostite se i vodite ljubav, i imaćete moj blagoslov; stoka će se množiti i usevi bujati." "Gospo!" iznenada se prolomio ženski glas. "Odveli su mog muža u rudnike i moja deca gladuju. Šta da radim?" "Uzeli su i mog sina!" uzviknuo je muški glas, a začuli su se i drugi. "Kada ćeš nas izbaviti od Rimljana? Kada će poleteti ratna strela?" Podigla se bura protesta i Gaj se ukočio, osećajući narastanje napetosti. Samo jedna reč od Eilan, i rastrgnuće ga na komadiće. Ali kada ju je pogledao, video je da joj oči sijaju od suza. "Jeste li vi moja deca, kad čujete plač svoje sestre i ne pomažete joj?" Kad se Boginja okrenula, oko nje su se zatalasali tamni nabori. "Starajte se jedni o drugima! U ogromnim prostranstvima nebesa pročitala sam ime Rima, i uz njega i to da njegovo ime znači Smrt! I zaista, Rim će pasti, ali nije naše da mu mi odreñujemo sudbinu! Tako sam rekla, i slušajte moju reč! Setite se kruga života. Svi koji sada gube jednog dana će naći, i ono što vam je uzeto ponovo ćete steći. Pazite, donosim vam moć sa nebesa, kako bi svet mogao da se obnovi!" Podigla je ruke pod mesečinom, i Gaju se učinilo da je svetlost postala jača, čak toliko jaka da ju je zaklonila. Sveštenice su se okupile oko nje i počele da pevaju: Na ovo drvo drevno i sveto, baci svoje svetlo u noći; Otkrij lice da vidimo Svetlost koja mora doći... Gaj se stresao. Nikada nije ni pomislio da ženski glasovi mogu biti toliko lepi. Za trenutak kao da je čitav svet bio uronjen u tišinu; potom je Vrhovna sveštenica pružila ruke. Njene dve pomoćnice požurile su ka njoj, a istog časa su i vatre besno zaplamtele. Da li su bacili nešto u žar? Nije video - jedva da je mogao i da misli, jer su svi vikali. "Igrajte!" podigao se nad njima glas Boginje. "Radujte se, primite moj zanos!" Za trenutak se izvila naviše, ruku pruženih kao da bi da zagrli svet. Potom se skljokala u naručje visoke sveštenice. Ali Gaj nije video šta se potom dešavalo, jer neko je naleteo na njega. Snažno je stegao Eilan za ruku i osetio da ga je nepoznata osoba uhvatila za drugu. Začuli su se bubnjevi i odjednom su se pokrenuli, čitav krug se kretao, i ništa više nije postojalo na svetu sem ritma bubnjeva. Dok ga je nosio ritam, za trenutak je na drugo strani kruga ugledao Sinrika i Diedu, i učinilo mu se da Diedino lice sija od suza. Mnogo kasnije, kako mu se činilo, ples se završio i Sinrik i Dieda su ih našli, ali kada je zanos nestao, njihovo očajanje ih je sprečilo da upitaju o čemu su Gaj i Eilan našli da razgovaraju tokom Beltanske noći. Bilo je veoma kasno kad su stigli do Bendeigidove kuće, i izgleda da niko tamo nije ni pomislio da su dva para i za trenutak bila razdvojena. Gaju je bilo milo zbog toga mnogo je bolje da zatraži Eilaninu ruku iz Deve, podržan moćima svog oca, nego da pusti druida da posumnja kako je njegov gost zaveo njegovo dete dok mu je Gaj još nadohvat ruke.
Ali da je već bio Eilanin zvanični udvarač, barem bi ga pustili da se pozdrave. Ovako je Reis objavila da je dan za veliko spremanje, i sve žene su prionule na posao. Jedino što je Reis obećala da će isporučiti njegov pažljivo sročen pozdrav i što je za trenutak ugledao Eilaninu blistavu kosu, i to ga je održavalo kad je pošao drumom ka Devi i ka rimljanskom svetu. 6. Macelije Severus stariji, logorski prefekt Druge legije Adiutriks u Devi, bio je čovek na pragu srednjih godina, visok i naviknut da nareñuje, a umeo je da sakrije ozbiljan gnev pod maskom potpune smirenosti. Njegova blagost bila je varka. Iako krupan, nikada nije padao u vatru; govorio je mirno, gotovo kao naučnik, i oni koji ga nisu poznavali povremeno bi ga pogrešno smatrali za neefikasnog. Ta prividna blagost bila je vredna odlika zbog položaja na kome se nalazio: logorski prefekt u Devi. Osim što je bio na stalnoj dužnosti u logoru, služio je i kao neka vrsta veze izmeñu legije i stanovništva; nije odgovarao komandantu legije, nego samo guverneru provincije, i novoosnovanom Legatusu juridikusu; ali pošto je guverner bio na terenu, u Kaledoniji, a juridikus je imao sedište u Londiniumu, to je značilo da na ovoj dalekoj ispostavi njegova reč vredi koliko grañanski zakon. Na sreću, dobro je sarañivao sa komandantom legije, pod kojim je još davno služio u nekoliko pohoda, i koji je podsticao njegove napore da ispuni finansijske uslove potrebne da postigne rang pripadnika konjičkog staleža, srednje klase koja je bila osovina rimske države. Macelije Severus je obezbeñivao snabdevanje i zalihe za čitavu legiju, upravljao je konačenjem i služio je kao oficir za vezu izmeñu stanovništva - i Rimljana i Britanaca - i vojske. Teorijski je, osim toga, zastupao interese civilnog stanovništva. Pri rekviziciji potreba za legiju, od njega se zahtevalo da pazi da narodu ostane dovoljna količina hrane i radne snage kako ne bi izbile pobune. Zato je istinska uprava zemljom Ordovika oko Deve bila više u njegovim rukama, izuzev u vreme ratova, nego u rukama komandanta legije. Njegova kancelarija, mala i stroga, vrlo ekonomična u prostoru, nekako je uspevala da primi celodnevni protok civila i vojnog osoblja sa gomilama žalbi, zahteva i molbi. Ponekad je Macelije, koji uopšte nije bio nizak, izgledao kao da je sateran u ugao. Već je gotovo završio sa poslom za ovo jutro. Sedeo je u nekoj vrsti stolice na sklapanje i mrštio se na komad pergamenta koji je držao u krilu, pretvarajući se da sluša punačkog i ženskastog muškarca u togi rimskog grañanina koji je neprekidno pričao već oko dvanaest minuta. Macelije je mogao da ga prekine kad poželi, ali zapravo je čuo možda svaku dvadesetu reč; čitao je spisak za snabdevanje. Bilo bi neučtivo odbiti molioca samo da bi pregledao spisak; nije ga ništa koštalo da pusti čoveka da priča dok on čita. U svakom slučaju, čuo je dovoljno da bi znao da Lucije Varulus stalno ponavlja jedno te isto sa mnogim oratorskim varijacijama. "Svakako ne želiš da odem do legata, Macelije", svadljivo je ponavljao njegov piskavi glasić. Macelije je smotao spisak i sklonio ga, zaključivši da je dovoljno dugo slušao. "Možeš to da učiniš ako želiš", blago je rekao, "ali sumnjam da bi te on i ovoliko saslušao, ako bi uopšte i imao vremena za tebe." Dobro je poznavao svog komandanta. "Verovatno znaš da su ovo nemirna vremena. Izvesna mala žrtvovanja..." Čovek je napućio punačku donju usnu. "Da, svakako", rekao je, graciozno mahnuvši rukom. "Dagi moj druže, niko, baš niko nije spremniji od mene da to shvati, ali kako da vodim svoja imanja i moje bašte ako svi muškarci iz čitavog kraja odu u kulučare? Mir i udobnost rimskih grañana svakako su prva briga. Zamisli, morao sam svoje baštovane za travnjak da premestim da neguju lale! Treba da vidiš na šta mi liči bašta!" žalosno je zaključio. "Ma hajde", nemarno je rekao Macelije. "Nisam zadužen za raspored lokalnih radnika." U sebi je proklinjao senku imperatora koji je dao grañanska prava Rima čak i ovakvim budalama. "Žao mi je, Lucije", rekao je - a lagao je, jer nije mu bilo nimalo žao - "ne mogu ništa da učinim za tebe." "Oh, ali dragi moj druže, svakako ćeš morati."
"Slušaj", kratko je rekao Macelije, "goniš pogrešnog konja. Idi kod legata ako želiš, pa ćeš videti šta će ti on odgovoriti; ne verujem da će biti ni upola tako strpljiv kao ja. Dovedi robove iz Galije, ili ponudi bolje nadnice." Još bolje, pomislio je, uzmi sam motiku i skini malo tog sala. "A sad, ako me izviniš, jutros imam veoma mnogo posla." Ponovo se zagledao u svitak i diskretno se nakašljao. Varulus je zaustio da se pobuni, ali Severus se već obratio svom sekretaru, mršavom mladiću tužnog izraza lica. "Ko je sledeći, Valerije?" Pošto je Varulus izišao, gunñajući, sekretar je uveo goniča koji je legiju snabdevao stokom. Držao je kapu u ruci i na trapavom pijačnom latinskom molio Ekselenciju za izvinjenje što ga uznemirava, ali putevi su puni razbojnika... Macelije mu se obratio na tečnom silurskom narečju. "Govori, čoveče, šta te muči?" Kada je domorodac izneo svoju priču, pokazalo se da je unajmljen da odvede stado do obale, a uz put ima lopova i pljačkaša, a stoka već pripada legiji, a on je siromašak koji ne može da nadoknadi gubitke koje bi mu naneli odmetnici... Macelije je podigao ruku. "U redu", rekao je, nimalo neljubazno, "želiš vojnu pratnju. Daću ti poruku za jednog od centuriona. Postaraj se za to, Valerije." Klimnuo je sekretaru. "Daj mu poruku za Paulija Apija i reci mu da se postara za transport vojnog mesa. Nemoj, čoveče, ne izvinjavaj se, to mi je posao." Kada je gonič izišao, morao je da odgunña. "Šta taj Paulije sebi zamišlja? Zašto je ovo moralo da stigne pred mene? Pa svaki dekurion je mogao sve da sredi!" Duboko je uzdahnuo i povratio uobičajenu smirenost. "Pa, pošalji sledećeg." Sledeći je bio Britanac po imenu Tascio, koji je došao zbog prodaje neke raži. Macelije se namrštio. "Njega neću da primim; poslednji tovar koji nam je prodao bio je potpuno truo. Ali raž nam je potrebna; žitarica ima vrlo malo. Slušaj. Ponudi varalici polovinu onoga što zatraži; a pre nego što potpišeš nalog za isplatu, dovedi pet-šest kuvara da pregledaju raž. Ako je trula ili plesniva, spali sve; od trule raži trupe dobijaju bolove u trbuhu. Ako je dobra, plati mu polovinu dogovorene cene, a ako se bude bunio, zapreti mu bičevanjem što je hteo da vara legiju. Sekstilije mi je rekao da se prošli put od njegove proklete raži otrovalo pet ljudi. Ako nastavi da galami, predaj ga Apijusu", nastavio je, "a ja ću poslati žalbu druidskom Savetu, i ono što će mu oni prirediti neće biti ni upola tako ljubazno. E da, ako je i ovaj tovar truo stavi ga na crnu listu i kaži mu da se više ne pojavljuje. Je li jasno?" Valerije, žalosniji nego ikada, samo je klimnuo. Ma koliko izgledao mršav i jadan, bio je veoma efikasan u ovakvim stvarima. Kad je pošao da iziñe, Macelije je začuo njegov prigušeni, promukli glas kako se iznenañeno diže. "Pozdrav, mladi Severuse. Opet si se vratio?" Odgovorio mu je dobro poznati glas. "Salve, Valerije. Hej, polako, ruka mi je još bolna! Je li mi otac tu?" Macelije je toliko žurno ustao da je preturio stolicu. "Gaje! Dragi moj dečko, već sam počeo da brinem za tebe!" Obišao je sto i za trenutak zagrlio sina. "Šta te je toliko zadržalo?" "Došao sam čim sam mogao", izvinjavao se Gaj. Macelije je osetio da se mladić trgao od malo jačeg zagrljaja, pa ga je brzo pustio. "Šta ne valja? Jesi li ranjen?" "Više ne, skoro je zacelilo. Jesi li zauzet, oče?" Macelije se osvrnuo po malenoj kancelariji. "Nema ništa što Valerije ne bi mogao sam." Sa prebacivanjem je odmerio sinovljevu prašnjavu odeću. "Zar moraš da ideš po logoru obučen kao slobodnjak ili domorodac?" Gaj je za trenutak stisnuo usne, kao da ga je pogodilo pominjanje domorodaca. Ali odgovorio je mirno i bez prizvuka izvinjenja. "Ovako je bezbednije putovati." "Hmf!" Ali i Macelije je znao da je to tačno. "Pa dobro, zar nisi mogao makar da se okupaš i pristojno obučeš pre nego što si izišao pred mene?" "Mislio sam da si možda birnuo zbog mene, oče", rekao je Gaj, "jer sam prekoračio odsustvo
za nekoliko dana. S tvojom dozvolom, idem da se okupam i obučem. Ove nedelje sam se okupao samo u nekoj reci." "Nemoj da žuriš", dobroćudnije je rekao Macelije. "Idem sa tobom." Položio je dlan na mladićevu ruku i stegao je bez reči. Iz nekog naopakog razloga, kad god bi Gaj nekuda otišao brinuo se da se neće vratiti; nije znao otkud mu to, jer momak je oduvek umeo da se snañe. Sad ga je uplašio pogled na previjenu ruku. "Reci mi odmah šta se desilo; otkud ti zavoji?" "Pao sam u zamku za veprove", rekao je Gaj. "Jedan kolac mi se zario u rame." Njegov otac je prebledeo, i Gaj je požurio da ga umiri. "Gotovo je zacelilo; čak me ni ne boli, osim kada se udarim o nešto. Nosiću ponovo mač za šest nedelja." "Kako...?" "Kako sam izišao?" Momak je iskrivio lice. "Neki Britanci su me našli i lečili dok se nisam ponovo digao na noge." Na Macelijevom licu se videlo i ono što nije mogao da kaže. "Nadam se da si ih pristojno nagradio." Ali Gaj je shvatio šta je ovaj zapravo mislio. "Upravo suprotno, oče, gostoprimstvo mi je vrlo plemenito ponuñeno i ja sam ga isto tako prihvatio." "Razumem." Maceliej nije dalje navaljivao. Gaj je obično bio osetljiv na svoje britansko poreklo. U vojnom kupatilu tik izvan ograde, Macelije je seo na nisku stolicu dok su vojni poslužitelji svlačili i ribali Gaja. Pošto je poslao ličnog roba kući po čistu odeću, Macelije se zavalio u stolici pitajući se šta li je dečko sada smislio. Bilo je nečeg novog u njemu, nečeg što se nije moglo objasniti samo ranjavanjem. Za trenutak je poželeo da se nalazi u kancelariji i da se bavi pitanjima koja se mogu začas razrešiti. Kad je izišao iz kupatila, Gaj je izgledao veoma mlad i veoma čist u kratkoj vunenoj tunici, sa vlažnom kosom ukovrdžanom oko ramena. Poslao je po roba berberina, koji mu je skratio kosu do vojnički kratke i ostrugao mu retku bradu, a za to vreme je pričao svoju avanturu. Očito je dosta izostavljao, zaključio je Macelije. Zašto Klotinije Albus nije prijavio nesreću? Za trneutak je osetio zahvalnost što je bio pošteñen neprijatnosti koje bi mu to donelo. "Trebalo bi da ti pravi vojni lekar pregleda tu ruku", rekao je kad je priča okončana. Gaj se pobunio. "Sasvim mi je dobro." Ali Macelije je bio uporan, i posle malo odlaganja došao je stari Manlije i odvio uredni Sinrikov zavoj, pa je čačkao i istezao i pritiskao Gaja koji je prebledeo i preznojavao se. Potom je pribrano izjavio da je ruka zalečena kao da se on starao o njoj od samog početka. "To sam mogao i ja da ti kažem", promrmljao je mladić, izbegavajući da pogleda oca u oči. Dobro je, pomislio je ovaj, zna da sa mnom ne treba da se raspravlja... Gaj je legao, izmožden, i posle kratkog nespretnog pokušaja da zakopča tuniku zdravom rukom potpuno je odustao, ali ipak se nasmešio kad je Macelije prišao da mu pomogne; uhvatio je oca za ruku. "Rekao sam ti da sam dobro, tata, matori jedan stoiče", grubo je rekao, i Macelje se opet trgao. On je pristao mladić; pitam se kakvu je to nepodopštinu sad smislio? Pa, ima i on prava na odreñenu količinu gluposti. Ipak, bolje da mu to ne kažem... Nakašljao se, zadovoljan što niko drugi u ovo doba dana nije bio u kupatilu. "Pa, kakav izgovor imaš spreman što si prekoračio odsustvo, sine?" Gaj je pogledom pokazao ruku. "Razumem; naravno, nisi mogao putovati sa tom povredom, i razgovaraću sa Sekstilijem. Drugi put računaj na moguće nezgode. Ali ti nisi neko patricijsko štene koje može da brlja. Tvoj deda je bio seljak kraj Tarentuma, i ja sam mnogo truda uložio da bih dospeo dovde. Gaje, šta bi rekao da se ne vratiš u Glevum?" "Misliš da bi me izveli pred vojni sud zbog prekoračenja odsustva, uprkos povredi?" Toliko se uznemirio da je Macelije požurio da objasni. "Ne, ne, nisam tako mislio. Hteo sam da kažem, da li bi voleo da dobiješ premeštaj u moje
osoblje? Treba mi neko da mi pomaže, i kad sam razgovarao sa guvernerom koji je bio na proputovanju za sever on se složio da načini izuzetak i da ti dozvoli da služiš sa mnom. Vreme je da počnem da te upoznajem sa mojim vezama ovde. Provincija raste, Gaje. Inteligencija i energija mogu čoveka daleko da dovedu. Ako ja uspem da postanem pripadnik konjičkog staleža, samo jedan korak ispod plemstva, ko zna dokle bi ti mogao da doguraš!" Video je da je Gaj još uznemiren, i upitao se trpi li njegov sin bolove. Dugo je potrajalo dok nije odgovorio. "Nikada nisam shvatio zašto si ostao u Britaniji, oče. Zar se ne bi brže uzdigao da si pristao da odeš negde drugde? Ovo je veliko carstvo." "Britanija nije čitav svet", priznao je Macelije, "ali ja je volim." Naglo se uozbiljio. "Ponudili su mi jednom položaj juridikusa u Hispaniji. Trebalo je da ga prihvaitm, makar samo tebe radi." "Zašto u Hispaniji, oče? Zašto ne u Britaniji?" Čim je to izgovorio, Gaj je shvatio da je pogrešio. Macelije je osetio da mu se lice ukočilo. "Imperator Klaudije bio je toliko zaposlen pokušavajući da uvede reforme kod kuće, od Senata i novca do državne religije, da nikada nije stigao da reformiše i vojne zakone", objašnjavao je Macelije, "a imperatori koji su došli posle njega izgleda da su mislili kako je on, kao zvanični osvajač Britanije, znao šta radi." "Ne razumem, oče." "Samo jednom sam bio u Rimu", rekao je Macelije. "A Londinium više liči na Rim kakav sam naučen da poštujem nego sam Rim, sada. Carstvo je u grdnoj zbrci, Gaje; to ne bi trebalo da te mnogo iznenadi." Namrštio se, a onda se iznenada okomio na roba koji je stajao kraj njih. "Šta zijaš, donesi nam nešto da jedemo." Kad su ostali sami, opet se obratio Gaju. "Ono što ću ti sad reći moglo bi se shvatiti i kao izdaja; kada završim, zaboravi da sam ti išta rekao, dobro? Ja kao oficir legije imam izvesne odgovornosti. Ako ikada bude bilo neke reforme, ona će morati da krene iz provincija, kao što je Britanija. Tit... ovo je opasno reći... Tit misli najbolje, ali više mu je stalo da poveća svoju popularnost nego da upravlja carstvom. Domicijan, njegov brat, manje je efikasan, ali čuo sam govorkanja da će mu možda ambicija nadrasti strpljenje. Ako on postane naredni imperator, možda će nestati i ono malo moći što još imaju Senat i narod Rima. Ja bih voleo da moja porodica napreduje na stari način, vernom službom i čvrstim dostignućima, genraciju za generacijom. Pitao si me zašto sam ostao u Britaniji. Julije Klasikus je pokušao da stvori galsko carstvo pre jedva desetak godina. Pošto ga je Vespazijan zdrobio, uveo je pravilo da plaćena vojska ne može da služi u zemlji roñenja, i da se legije moraju stvarati mešanjem ljudi iz čitavog carstva. Zato mi je bilo tako teško da dobijem dozvolu da ti služiš u Britaniji, i zato bi možda bilo mudrije da smo potražili sreću u Hispaniji, ili negde drugde. Rim se najviše plaši novog ustanka pokorenih naroda..." "Ali ti si me vaspitao da poštujem stare vrline Rima. Šta to hoćeš, oče - pošto otvoreno govorimo - i čega se plašiš?" Macelije je pogledao glatko mladićko lice pred sobom, tražeći na njemu neki nagoveštaj čvrste snage svog oca. Bilo je neke sličnosti u obliku vilice, ali mladićev nos bio je keltski, kratak, gotovo prćast, na majku. Nikakvo čudo da je izgledao kao Britanac kad je ušao. Je li slab, upitao se, ili je samo mlad? Kome je istinski odan? "Haosa..." ozbiljno je odgovorio. "Bojim se da će se svet okrenuti tumbe. Bojim se da će se vratiti vreme četiri imperatora, ili Kraljice Ubice. Ti se ne sećaš, ali one godine kad si se rodio činilo nam se da se sprema smak sveta..." "Misliš da su pobune Rima i Britanaca podjednako opasne?" radoznalo je upitao Gaj. "Jesi li čitao Valerija Maksimusa?" iznenada ga je upitao otac. "Ako nisi, pokušaj; u našoj vojnoj biblioteci postoji nekoliko prepisa. To je skandalozna knjiga; nije trebalo ni da je napiše. Gotovo je izgubio glavu u vreme Nerona, i to me nimalo ne čudi. Počeo je da piše u vreme obogotvorenog Tiberija, ali ima nekoliko dobrih stvari o imperatorima koji su ga nasledili recimo da su neki bili veliki kao G... pa, kao svi bogovi, i to nije izdaja - barem ne sada. Činjenica je da je čak i loš imperator bolji od grañanskog rata."
"Ali, rekao si da reforma mora da potekne iz provincija..." Macelije je iskrivio lice. Momak bar ima odlično pamćenje. "Reforma, a ne pobuna... možda se sećaš i da sam rekao kako je danas Londinium onakav kakav je Rim bio nekad. U provincijama su preživele drevne rimske vrline, daleko od korupcije koja okružuje imperatore. Ovdašnja plemena po mnogo čemu liče na narod u kraju gde sam roñen. Ako dobiju ono najbolje od kulture Rima, možda bi Britanija mogla da postane ono što je trebalo da bude Rim." "Jesi li se zato oženio mojom majkom?" iznenada je upitao Gaj. Macelije ga je zapanjeno pogledao, i po ko zna koji put ugledao devojačko mršavo lice i tamnu kosu, setivši se kako je običavala da peva dok se češljala rožnatim češljem, i kako su joj teške kovrdže svetlucale crvenkastim odsjajima vatre. Moruad, Moruad... zašto si me ostavila samog? "Možda je to bio jedan od razloga", jedva je odgovorio. "Ali možda je bio i pravi. Tada smo se nadali da ćemo združiti naša dva naroda. Ali to je bilo pre Klasikusa... i pre Boudike. Možda se to još može izvesti, ali će potrajati mnogo duže, i moraćeš da budeš veći Rimljanin od Rimljanina da bi preživeo." "Šta si čuo?" namrštio se Gaj. "Imperator Tit je bolestan. To mi se ne sviña. On je još mlad. Možda će umreti u krevetu, ali posle njega, ko zna? Ne verujem Domicijanu. Evo ti savet, sine: pokušaj da živiš ne privlačeći nikada pažnju dvora. Da li si ambiciozan?" "Bogovi saklonite", rekao je Gaj. Ali Macelije je primetio ponos u njegovom pogledu. Pa, ambicija nije loša za mladog čoveka, ako se dobro usmeri. Kratko se nasmejao. "U svakom slučaju, vreme je da načinimo naredni korak u podizanju porodice. Ništa što bi smetalo imperatoru... ali tebi je sad, koliko ono, devetnaest godina? Vreme je da se oženiš." "Za nekoliko nedelja ću napuniti dvadeset, oče", sumnjičavo je rekao Gaj. "Imaš li nekoga na umu?" "Pretpostavljam da znaš da Klotinije - da, matora stenica - ima kći..." počeo je Macelije, ali ga je Gaj prekinuo smehom. "Bogovi saklonite. Morao sam da je silom teram iz svoje postelje dok sam tamo bio gost." "Klotinije će biti veliki čovek u ovoj provinciji, makar da je Britanac. Da si se namerio na njegovu kći, rado bih pristao, ali ako je tako nepristojna, ne dolazi u obzir. Moj otac je bio samo plebejac, ali je mogao da nabroji sve svoje pretke. Porodična čast nas obavezuje da naši sinovi budu zaista naši." Podigao je pogled kad se na vratima pojavio rob sa poslužavnikom punim tvrdih biskvita i vinom. Nasuo je, dodao čašu Gaju, i sam dobro otpio pre nego što je nastavio. "Postoji ideja koja će ti se verovatno više dopasti. Možda se ne sećaš, ali kada si bio dete sklopljen je neobavezan dogovor koji se ticao tebe i kćeri mog starog prijatelja. On je sada prokurator. Licinije." "Oče", brzo je rekao Gaj, "jesi li govorio s njim u poslednje vreme? Nadam se da stvari nisu otišle predaleko..." Macelije je začkiljio u njega. "Zašto? Postoji neka druga devojka koju si poželeo? To neće ići, da znaš. Brak je društveni i ekonomski savez. Pusti da te ja vodim, sine, te romantične veze ne traju dugo." Primetio je da mu je sin pocrveneo. Gaj je oprezno otpio još jedan gutljaj vina. "Postoji devojka, ali nisam je poželeo. Ponudio sam joj brak", mirno je rekao. "Šta? Ko je ona?" dreknuo je Macelije i nagnuo se ka sinu. "Kći Bendeigidova." Macelije je spustio čašu uz glasan tresak. "Nemoguće. On je prognanik, i ako ne grešim, takoñe i druid. Iz dobre je porodice, i ne bih mogao da kažem ništa loše o devojci pošto je iz njegovog roda, ali to samo pogoršava stvari.
Takvi brakovi..." "Ti si sklopio upravo takav brak", prekinuo ga je Gaj. "I to umalo nije uništilo karijeru! Tvoja devojka je možda divna žena kao i tvoja majka, ali u porodici je sasvim dovoljna jedna greška takve vrste", uzviknuo je Macelije. Oprosti mi, Moruad, jecalo je njegovo srce. Voleo sam te, ali moram da spasem našeg sina. "Stvari su tada bile drugačije", nastavio je nešto smirenije. "Od Boudikine pobune, takva veza sa bilo kojom sem najodanijih britanskih porodica predstavljala bi katastrofu. Pogotovo ti moraš da budeš oprezan, baš zato što si sin svoje majke. Zar misliš da sam izdržao trideset godina u legijama samo da bih video kako ti to sve odbacuješ?" Usuo je sebi još vina i iskapio ga. "Ne postoji granica svemu što bi mogao da postigneš ako stekneš prave veze, a prokuratorova kći je prava premija. Porodica je, na kraju krajeva, u srodstvu sa Julijancima. U meñuvremenu, ako si raspoložen za romantičnu avanturu, ima dosta robinja i slobodnjakinja; drži se podalje od Britanki." Prostrelio je sina pogledom. "Eilan je drugačija - ja je volim." "Ta tvoja Eilan je kći druida! Jednom je već optužen da je podsticao pobunu u Auksiliji. Nisu mogli da dokažu, pa su ga prognali; imao je sreće što nije obešen ili raspet. Ne smeš ni na koji način doći u dodir sa njegovom porodicom. Da nije ona trudna?" "Eilan je nevina kao Vestalke", kruto je rekao Gaj. "Hmf; ne bih se kladio; oni ne gledaju na te stvari isto kao mi", primetio je Macelije. Kad je video da se Gaj smračio, požurio je da nastavi. "Ne gledaj me tako - ne sumnjam u tebe. Ali ako je devojka čedna, još gore po tebe ako se zagreješ za nju. Shvati, momče, nije ona za tebe." "To njen otac treba da odluči", planuo je Gaj, "a ne ti!" Macelije je zastenjao. "Slušaj me dobro, njen otac će o vašoj vezi misliti isto što i ja, znaće da bi to bila propast za oboje. Zaboravi je i počni da misliš na neku dobru devojku Rimljanku. Ovde imam dovoljno dobar položaj da ti isprosim koju god odabereš." "Pod uslovom da se zove Julija Licinija", gorko je rekao Gaj. "Šta ako Licinijeva kći ne želi muža koji je polu Britanac?" Macelije je slegnuo ramenima. "Suta ću pisati Liciniju. Ako je ona valjana devojka Rimljanka, smatraće da je brak deo njenih obaveza prema porodici i carstvu. Ali oženićemo te pre nego što nas sve osramotiš." Gaj je tvrdoglavo odmahnuo glavom. "To ćemo tek videti. Ako je Bendeigid voljan da mi da svoju kći, oženiću se sa Eilan. Obavezuje me čast." "Ne; ne dolazi u obzir", rekao je Macelije. "Osim toga, ako išta znam o Bendeigidu, on će reagovati isto kao ja." Prokletstvo, pomislio je, problem je upravo u tome što on suviše liči na mene. Zar misli da ću popustiti? Mladić možda misli da ga otac nije razumeo - mlad svet uvek misli da su jedini koji su se ikada zaljubili - ali činjenica je bila da ga Macelije suviše dobro razume. Moruad je bila vatra u njegovoj krvi, ali nikada nije bila srećna, zatočena meñu kamenim zidovima. Žene Rimljanke su joj se podsmevale, a njen narod ju je proklinjao. Neće dozvoliti da njegov sin živi sa bolom saznanja da je i sam doneo samo tugu ženi koju obožava. Macelijeve premije od pohoda bile su dobro uložene, i bio je dovoljno bogat da udobno živi kad se penzioniše, ali nije bilo dovoljno i za Gaja ukoliko sam ne napravi karijeru. Ako dozvoli da Moruadin sin odbaci svoju budućnost, time bi pokazao nepoštovanje prema Moruad. "Oče", nastavio je Gaj, glasom kakav Macelije nikad nije čuo od njega, "ja volim Eilan; ona je jedina žena kojom ću se ikada oženiti. A ako njen otac ne pristane da mi je da, Rim nije čitav svet, samo da znaš." Macelije ga je prostrelio pogledom. "Nisi imao prava da se tako obavezuješ. Brak je porodično pitanje; ako zatražim njenu ruku za tebe, to bi bilo protiv svih mojih ubeñenja." "Ali učinićeš to?" navaljivao je Gaj, i Macelije je morao da omekša. "Ne možeš ubediti budalu da se mane gluposti; mogu da pišem Bendeigidu. Ali kada te odbije, nećemo više govoriti o tome. Tada ću pisati Liciniju, i oženiću te pre nove godine." Trebalo bi odati poštovanje starim danima, pomislio je, kada su očevi posedovali život i smrt
čak i odraslih sinova. Takav zakon je još važio - ukoliko ikome može da koristi; već stotinama godina se nijedan otac nije pozvao na njega, i suviše dobro je poznavao sbe da bi i pomislio da on bude prvi. Ali neće ni morati. Eilanin otac će izvršiti udarac mnogo efikasnije od njega. 7. U danima posle Gajevog odlaska, blistavo sunce Beltana sakrilo se iza kišnih oblaka, kao da je leto odlučilo da uopšte ne doñe. Eilan se vukla po kući kao duh. Proticali su dani, a od Gaja ni reči. Pre nego što je otišla u Šumsku kuću, Dieda joj je rekla da je trebalo da legne sa Gajem. Da li bi je tada lakše ili teže zaboravio? Uostalom, velike svečanosti postoje same za sebe. Ta noć koju su proveli sedeći, zagledani u vatre, činila joj se kao san sa Drugog sveta. U vreme kada se otvaraju vrata izmeñu svetova sve se čini mogućim - čak i brak izmeñu druidske kćeri i rimskog oficira. Ali sada, okružena poznatim slikama i zvucima svog doma, počela je da sumnja u sebe, u svoju ljubav, a najviše u Gavena - ili Gaja, jer pretpostavljala je da treba tako da ga zove. Najgore je bilo to što joj se činilo da niko ne primećuje njen bol. Mairi je rešila da se vrati svojoj kući i da tamo čeka muževljev povratak, a Reis je bila zauzeta mnogim poslovima koje donosi leto. Mogla bi se poveriti Diedi, ali ova je otišla u Šumsku kuću, gde je sigurno okupirana svojim tugama i žaljenjima. Nebesa su plakala, Eilanino srce plakalo je s njima, a izgleda da nikome nije bilo stalo do toga. Konačno je došao dan kada je otac poslao po nju. Sedeo je kraj ognjišta u trpezariji - sada je u njemu bio samo pepeo, jer mada je nebo bilo sivo i oblačno bilo je dovoljno toplo i vatra im nije bila potrebna. Umesto uobičajenog strogog lica, imao je neobičan izraz mešavine ljutnje i iznenañenja. "Eilan", tiho je rekao, "smatram da treba da ti kažem ovo; upravo sam dobio bračnu ponudu za tebe." Gaj, smesta je pomislila. Pogrešno sam sumnjala u njega! "Ali, naravno, o takvoj ponudi se ne može ni razmišljati. Koliko znaš o onom mladiću koji je rekao da se zove Gaven?" "Kako to misliš?" Sigurno je mogao da čuje njeno srce, toliko je glasno tuklo. "Da li ti je rekao svoje pravo ime? Da li ti je rekao da je njegov otac Macelije Severus, prefekt u logoru Deva?" Sada je ispod Bendeigidove blagosti prepoznala bes, i borila se da obuzda drhtanje; ali klimnula je. "Onda te bar nije lagao." Otac je uzdahnuo. "Ali moraš ga istisnuti iz svojih misli, kćeri. Ti nisi još dorasla za brak..." Podigla je glavu da se pobuni. Kako to da nije pomislila da je mnogo verovatnije da se otac protivi, nego je sumnjala u Gaja? "Mogu da čekam", šapnula je, ne usuñujući se da podigne pogled. Otac je nastavio. "Nisam navikao da budem tiranin prema svojoj deci, Eilan; istinu rečeno, bio sam suviše popustljiv prema tebi. Da me se plašiš, ne bi tako govorila. Ali ovo ne može biti, kćeri - ne, sačekaj", naredio je, "imam još nešto da ti kažem." "O čemu to?" uzviknula je Eilan, otrgavši ruku kad je pokušao da je uhvati. "Odbio si ga, zar ne?" "Hoću da shvatiš zašto." Glas mu je ponovo postao blag. "Ne zameram ništa mladiću, i da je jedan od naših, rado bih mu te dao. Ali ulje se ne meša sa vodom, niti olovo sa srebrom, niti Rimljani sa Britancima." "On je samo napola Rimljanin", pobunila se. "Majka mu je bila iz plemena Silura. Dok je bio ovde, izgledao je sasvim kao Britanac." Otac je odmahnuo glavom. "To samo pogoršava stvari. On je kopilan iz braka - za mene je to nezakonit brak - sin izdajice, jer Siluri su bili izdajice čak i pre nego što su Rimljani došli preko mora, krali su nam stoku i zalazili u naša lovišta. Bilo bi još gluplje i pomisliti da se udaš za sina naših drevnih neprijatelja. Razgovarao sam sa Ardanosom i mada je on govorio da bi iz toga
mogao da se izrodi mir, kao da si ti kći neke naše kraljice a on sin samog Cezara, ja znam da to ne može biti." Eilan je raširila oči od pomisli da je Vrhovni druid, baš on od svih ljudi, držao njenu stranu. Ali otac je govorio dalje. "Po tonu pisma mi se čini da se Maceliju Severusu cela stvar ne sviña ništa više nego meni. U takvom braku oboje ne bi stekli ništa sem pokidanih veza. Ako je Gaj spreman da zaboravi Rim zbog tebe, onda ga ne želim u svom rodu. A ako se bude držao svojih, onda ćeš ti biti izgnanik iz svog naroda, a neću da to doživiš." Eilan nije podizala pogled. "Za njega bih to podnela", rekla je jedva čujno. "Da, ovako opsednuta, verovatno i bi", oštro je rekao otac. "Mladi su uvek spremni da idu protiv čitavog sveta. Ali naša krv nije krv izdajica, Eilan. I svakog trenutka koji bi provela sa njim, izdajući svoj rod, gavranovi bi ti krišom kljucali srce." Glas mu je opet postao blag. "Osim toga, ne samo ti, nego i svi naši roñaci morali bi da podnesu taj teret. Eilan, moraš razumeti; ne zameram ništa Gavenu; on je bio gost moje kuće, i bilo bi nepravedno reći da je lagao jer ga niko nije upitao za pravo ime. Ako nešto treba da mu zamerim, onda je to što je krišom pokušavao da te okrene protiv tvog roda." Eilan je opet jedva čujno progovorila. "On se ponašao časno i otvoreno i sa mnom i sa tobom." "Jesam li sumnjao u to? Ali onaj ko pita mora da podnese odgovor. Pošteno i časno su tražili od mene tvoju ruku; pošteno i otvoreno sam ih odbio. I to je kraj svemu tome." "Neko manje častan", rekla je Eilan prigušenim glasom, "možda bi se poneo prema meni tako da bi jedva dočekao da me se otarasiš." Očevo lice je pocrnelo od gneva i prvi put u životu ga se uplašila. Povukao ju je prema sebi i udario je - mada ne grubo - preko usta. "Ni reči", rekao je. "Ni reči! Da sam te češće tukao dok si bila mala, sada ne bih morao da te udarim zbog tih besramnih reči." Eilan se skljokala na klupu kad ju je pustio; da je tako govorio sa njom pre deset dana, rasplakala bi se; sada joj se činilo da je više ništa ne može naterati da pusti ijednu suzu. "Dok sam ja živ", nastavio je otac, "nećeš se udati za Rimljanina; a nećeš ni potom ako bude po mome. A ako mi kažeš da su stvari otišle tako daleko da se moraš udati za tog pola Rimljanina pola izdajicu, ili da ćeš mi roditi kopilana koji će me zvati dedom, niko živi uzduž i popreko Britanije ne bi mi zamerio da te udavim sopstvenim rukama. Poštedi me tog crvenjenja, kćeri, malopre nisi bila nimalo stidljiva!" Eilan bi radije razgovarala sa ocem stojeći, ali kolena su joj toliko drhtala da nije mogla da ustane. "Zar zaista tako loše misliš o meni?" "Nisam ja to prvi pomenuo", uzvrato je otac. Potom mu je glas ponovo postao blag. "Dete, dete, govorio sam obuzet besom", priznao je. "Ti si dobra devojka, prava moja kći, i molim te za oproštaj. A sad je dosta priče. Sutra putuješ na sever; tvojoj sestri Mairi će trebati pomoć ženske ruke, jer uskoro će roditi, a u ovo doba godine tvoja majka ne može da poñe. Sada je već sasvim verovatno da su Rimljani zarobili njenog muža Rodrija kada je pošao za kulučarima. Čak i da je sve ispalo drugačije, ovo svakako ne bi bio dobar trenutak da mi ponudiš Rimljanina za zeta." Eilan je tupo klimnula. Bendeigid ju je zagrlio. "Mudriji sam i stariji od tebe, Eilan. Mladi misle samo na sebe. Zar misliš da nisam video kako patiš? Mislio sam da ti nedostaje Dieda, ali najviše se ljutim na to polurimljansko kopile što ti je zadao toliki bol." Klimnula je, ukočena u njegovom zagrljaju, zadubljena u svoje misli. Rekao je da bi joj gavrani kljuvali srce kad bi se udala za Gaja, i mislila je da je to samo poetska figura. Ali sada je shvatila da joj je rekao živu istinu, jer bol koji je osećala u srcu bio je oštar kao da ga zaista ubadaju oštri kljunovi. Otac je osetio njen otpor. "Tvoja majka je rekla istinu kad je kazala da si predugo neudata. Ove zime ću ti potražiti muža. Nekoga od našeg naroda." Eilan se otrgla od njega, usplamtelog pogleda. "Nemam drugog izbora do da ti se pokorim", gorko je rekla, "ali ako ne mogu da se udam za koga želim, neću se udati ni za koga na licu
zemaljskom." "Kako hoćeš", mračno je rekao on. "Neću pokušavati da te prisilim. Ali Senaru ću obreći pre nego što začešlja kose kao devojka. Neću da se upuštam u ovakve borbe sa još jednom kćeri!" Kiša je padala danima, reke i potoci su nabujali i izlili se preko njiva, puteva i staza. Vreme Mairinog poroñaja se primicalo, ali sudbina njenog muža i dalje se nije znala. Priznala je da bi možda bilo bolje da je ostala pod očevim krovom do roñenja deteta, ali po takvom vremenu bilo bi mnogo opasnije putovati nego ostati kod kuće. I tako je Eilan otputovala kod sestre, u pratnji dvojice očevih ljudi. Mada je noću još mislila na Gaja i plakala, bilo joj je drago što je došla. Ovde je bila od koristi; njenoj sestri je nedostajao neko za razgovor, a mali sestrić je bio nervozan i zbunjen jer je mati prestala da ga doji, a otac mu je nestao. Mairi je sada bila suviše nespretna da bi ga mnogo pazila; ali Eilan je imala dovoljno strpljenja da satima sedi i da ga hrani koštanom kašikom, i da se igra sa njim sve dok ne počne ponovo da se smeje. Kako je kiša nastavljala da pada, Eilan se povremeno pitala hoće li biti primorana da sama pomogne sestri da rodi. No, Mairi je već pozvala u pomoć sveštenicu. "Sve žene iz Šumske kuće znaju to da rade, sestro", rekla joj je Mairi, trljajući krsta koja su je sada neprekidno bolela. "Ne treba da se plašiš." To joj je bilo četvrto veče kod sestre, i počela je da se oseća kao kod kuće. "Zar ne bi bilo divno da nam pošalju Diedu?" "Ona je nova u Šumskoj kući i tokom prve godine ne sme da izlazi. Obećali su mi da će poslati sveštenicu najbližu Lianoni, ženu iz Hibernije po imenu Kaileja." Govorila je takvim glasom da je Eilan pomislila da joj se ta žena ne dopada, ali smatrala je da je bolje da ne pita. Tri dana kasnije stigla je i Kaileja; bila je visoka, umotana u šalove i marame iz kojih su joj virili samo oči i teška, crna kosa. U poreñenju sa kosom i obrvama koža joj je izgledala mlečno bela, ali oči su joj bile plave. Dok se oslobañala odeće, promena vetra podigla je oblak dima sa ognjišta i sveštenica je počela da kašlje. Eilan je požurila da ispuni pehar pivom i da ga ćutke ponudi. Sveštenica je odgovorila tihim glasom. "Hvala ti, dete, ali nije mi dozvoljeno; ako bih mogla da dobijem malo vode..." "Naravno", promrmljala je Eilan, pocrvenevši, i žurno prišla vratima da zahvati vode iz kofe. "Ili da donesem sa izvora svežu..." "Ne, ova je sasvim dobra", rekla je sveštenica, uzela pehar i iskapila ga. "Hvala ti. Ali ko je trudna žena? Ti si gotovo još dete." "Mairi će roditi bebu", promrmljala je Eilan. "Ja sam Eilan, srednja kći Bendeigidova. Imamo još jednu sestru, Senaru, njoj je tek devet godina." "Moje ime je Kaileja." "Videla sam te na Beltan, ali nisam ti znala ime. Mislila sam da će Lianonina pomoćnica biti..." plašljivo je zastala. Kaileja je dovršila rečenicu umesto nje. "Starija? Dostojanstvenija? Živim sa Lianon otkako me je dovela sa zapadnih obala, iz Eriua. Bilo mi je oko četrnaest godina kad smo došle u Šumsku kuću, a u njoj boravim već šesnaest godina." "Poznaješ li moju roñaku Diedu?" "Svakako, ali ona obitava sa devojkama; ima nas mnogo, i nismo sve u istom redu. Sad kad te vidim, jasno mi je - ali to ćemo kasnije. Sad bih da razgovaram sa tvojom sestrom." Eilan ju je odvela do Mairi, koja se sad već veoma teško kretala, i povukla se da ih ostavi nasamo. Jedva je čula tihi razgovor dok je Kaileja naširoko ispitivala Mairi. Bilo je nečeg umirujućeg u tihom tonu svešteničinog glasa. Elian je videla kako na Mairinom licu popušta napetost, i prvi put je shvatila da se njena sestra plašila. Nije se ni trgla kad je Kaileja počela svojim dugim prstima da joj pritiska trbuh. Kad je završila, Mairi je ponovo legla uz uzdah. "Mislim da se beba neće roditi danas, a možda ni sutra. Odmaraj se, curo, trebaće ti snaga kad
doñe vreme", umirujuće je rekla Kaileja. Kad je Mairi ponovo legla, Kaileja se pridružiula Eilan kraj ognjišta. "Je li istina da joj je muž nestao?" poluglasno je upitala. "Plašimo se da su ga zarobili Rimljani", odgovorila je Eilan. "Otac me je upozorio da to ne kažem Mairi." Kaileja se za trenutak zagledala nekako unutra. "I nemoj, jer se bojim da ga više neće videti." Eilan ju je užasnuto pogledala. "Čula si nešto?" "Videla sam znake, i nisu govorili dobro." "Sirota moja Mairi. Kako ćemo joj reći?" "Zasad ne govori ništa", posavetovala ju je Kaileja. "Reći ću joj ja kad se beba rodi, jer tada će imati razloga da živi, zbog dece." Eilan je uzdrhtala, jer volela je Mairi i činilo joj se da sveštenica govori o smrti isto kao i o životu, ne osećajući nikakvo žaljenje. Ali pretpostavljala je da jednoj sveštenici život i smrt znače nešto sasvim drugo nego njoj. "Nadam se da ima muške srodnike da se postaraju za nasledstvo njene dece", nastavila je Kaileja. "Moj otac nema sinove", rekla je Eilan. "Ali Sinrik će joj biti kao brat ako ustreba." "Zar on nije sin Bendeigidov?" "Samo usvojeni sin; zajedno smo odrasli; oduvek je veoma voleo Mairi. Sada je otišao nekuda na sever." "Čula sam za tog Sinrika", rekla je Kaileja, i Eilan se upitala koliko sveštenica zapravo zna. "A tvojoj sestri će zaista biti potrebna pomoć." Te noći je sa zapada stigla nova oluja. Eilan se probudila usred noći i slušala je kako zavija oko kuće kao divlja životinja; kad je svanulo, drveće se još povijalo pod vetrom. Iako je nekoliko šindri palo sa krova, kuća od naboja je samo stenjala i drhtala pod svakim novim naletom vetra, dok bi neka čvršća grañevina možda i pala. Kiša je neprekidno lila, ali Kaileja je izgleda bila zadovoljna zbog toga. "Priča se o pljačkašima sa obale", rekla je kad je Eilan upitala zašto. "Ako putevi budu poplavljeni, neće moći da zañu ovako duboko u kopno." "Pljačkaši?" uplašeno je ponovila Mairi. No, Kaileja nije ništa ponavljala, i rekla je samo da imenovanje zla često samo privlači to isto. Do predvečerja je vetar uglavnom jenjao, ali kiša je i dalje pljuštala, obavivši svet zvukom vode, izvora i prepunih cisterni. Na sreću, imali su lepu količinu drveta iscepkanog i poslaganog u šupi kraj kuće, pa su potpalile vatru a Kaileja je otpakovala mali muzički instrument koji je nosila povijen kao dete. Eilan nikada nije videla ženu da svira harfu; nju su kao dete tukli što je dirala dedinu. "Da, tačno je, meñu nama ima i žena bardova", rekla je Kaileja, "ali ja sviram samo za svoje zadovoljstvo. Mislim da će Dieda postati bard." "To me ne čudi", pomalo zavidljivo je rekla Eilan. "Ona divno peva." "Zavidiš joj, dete? Ima i drugih darova sem muzike, da znaš." Sveštenica se zamišljeno namrštila na Eilan, a onda kao da se odlučila. "Zar nisi znala da je odabrana greškom, umesto tebe?" Eilan je zurila u nju, prisećajući se koliko se puta kao dete igrala sveštenice, i vizije koju je imala dok se Lianonin ogrtač spuštao preko Diede. "Zar nikad nisi pomislila na to, malena?" Eilan nije odgovorila. Naravno da je odavno sanjala o tome, ali onda je upoznala Gaja. Kako da postane sveštenica ako je sposobna za toliku ljubav prema muškarcu? "Pa, nema potrebe da se sada donosi odluka", nasmešila se Kaileja. "Pričaćemo neki drugi put." Eilan je i dalje zurila u nju, i iznenada je ugledala njih dve zajedno, kako podižu ruke pozdravljajući mesec. Ali iako ih je tačno poznala, iznenañeno je shvatila da Kailejina kosa nije
crna, već riña, da su im lica slična kao u sestara, i da je njeno lice isto kao ono koje je videla u jezercu u šumi. Sestre... i više nego sestre. Žene, i više nego žene... Reči su doprle do nje odnekud van sećanja. Potom se zaprepašćeno prisetila da nije razgovarala sa Kailejom sve do juče. Ali kao i sa Gajem, iznenada joj se činilo da poznaje sveštenicu još od početka sveta. Kaileja je već dugo svirala kada je Mairi naglo ustala i kriknula, zagledana u mokru mrlju koja joj se širila preko haljine. Iznenañeno su je pogledale. "Vodenjak ti je već pukao?" upitala je sveštenica. "Pa, mila, bebe dolaze kad požele, a ne kad nama odgovara; bolje da te smestimo u krevet. Eilan, idi nañi pastira i traži da nam unese još drva za ognjište. Potom podstakni vatru, napuni kazan vodom i neka proključa. Trebaće nam čaj za Mairi pre nego što sve bude gotovo, a trebaće i nama." Kao što je Kaileja svakako i očekivala, konkretan zadatak je smirio devojku. "Je li ti sad bolje?" upitala je sveštenica kad se Eilan vratila. "Često sam viñala koliko je pogrešno pustiti žene koje nisu rañale decu da prisustvuju poroñaju; to ih samo preplaši. Ali ako ćeš nam se pridružiti u Šumskoj kući, pre ili kasnije ćeš morati da naučiš." Eilan je progutala knedlu i klimnula, rešena da opravda Kailejino poverenje. Tokom prvih sat ili dva Mairi je dremala izmeñu trudova, probudivši se samo nekoliko puta sa uzvikom, gotovo kao da sanja. Eilan je dremala na klupi kraj vatre; kad je Kaileja prišla da je probudi, bila je mrkla noć i kiša je gotovo stala. "Hodi sada, bićeš mi potrebna; podstakni vatru i napravi Mairi čaj od kupinovog lista. Ne znam koliko će ovo trajati, i biće mi potrebna tvoja pomoć." Kad je čaj bio gotov, Kaileja se nagnula nad Mairi, koja se nemirno trzala, i prinela šolju njenim usnama. "Evo, popij ovo. Osećaćeš se snažnijom." No, trenutak kasnije Mairi je odmahnula glavom, a lice joj se zgrčilo i pocrvenelo. "Neće biti još dugo, mila", ohrabrila ju je Kaileja. "Nemoj sad pokušavati da sedneš." Kad se Mairi posle kontrakcije opustila, dahćući, Kaileja je počela tiho da izdaje uputstva. "Eilan, obriši joj lice vodom dok ja sve pripremim." Prišla je vatri i odatle se obratila Mairi. "Pogledaj, imam spremne povoje za malecku, i uskoro ćeš je imati u rukama. Ili misliš da će opet biti sin, lep kao ovaj što ga već imaš?" "Svejedno mi je", stenjala je Mairi. "Samo hoću - da se završi - ahhh - hoće li još dugo?" "Neće, neće. Samo još malo, Mairi, i držaćeš dete u naručju... e, tako je, samo još malo... novi počinje čim se prvi završi; znam da je teško, ali to znači da će beba utoliko brže izići..." Eilan je bila gotovo ukočena od straha. Mairi više nije ličila na sebe. Lice joj je bilo crveno i oteklo, vrištala je kao da ni ne zna šta čini. Potom je počela da dahće, izvivši leña i odgurujući se nogama o ogradu kreveta. "Ne mogu... oh, ne mogu", zajecala je promuklo, ali Kaileja ju je i dalje hrabrila. Eilani se činilo da poroñaj traje čitavu večnost, ali sunce jedva da je zašlo. Potom se Kailejin ton izmenio. "Mislim da smo sada spremni. Uhvati je za ruke, Eilan; ne, ne tako - neka te drži za doručja. Mairi, napni se sad još jednom. Znam da si umorna, dete, ali uskoro će sve biti gotovo. Diši - tako je, diši duboko, i opusti se. Evo, evo, gledaj!" Mairi se skljokala, a sveštenica se uspravila držeći nešto, neverovatno crveno i sićušno, što joj se trzalo u rukama uz tiho cviljenje. "Gledaj, Mairi, rodila si divnu malu kći." Mairino crveno lice se opustilo i sinulo od blaženog osmeha kad joj je Kaileja položila novoroñenče na trbuh. "Oh, Gospo", uzdahnula je sveštenica, zagledana u njih dve. "Ni ne pamtim više koliko sam puta ovo videla, i uvek mi je kao čudo!" Cviljenje se pretvorilo u oštar krik, i Mairi se nasmejala. "O, Kaileja, tako je divna, tako je divna..." Sveštenica je brzim i veštim pokretima presekla pupčanik i oprala dete. Kada je Mairi krenula da izbacuje posteljicu, Kaileja je predala bebu Eilan. Činilo joj se nemogućim da ljudsko biće bude tako krhko; prsti na rukama i nogama bili su mu
tanušni, a glava pokrivena tamnim paperjem. Kad je Mairi, iscrpljena, zaspala, Kaileja je stavila bebi oko vrata metalnu amajliju i počela da je povija. "Sada je ne mogu ukrasti vilenjaci, a gledale smo je svakog trenutka otkako se rodila, pa znamo da nije zamenjena", rekla je Kaileja. "Ali čak ni Dobri Narod ne bi izišao po ovakvoj kiši. I eto vidiš, čak i od ovakvog potopa ispadne nešto dobro." Kaileja je protegnula bolna neña, shvativši da je crvenkasto sunce provirilo kroz oblake, prvi put posle mnogo dana. Beba je bila duga i krhka. Kad joj se kosa malo prosušila, pokazalo se da će biti crvenkasta. "Izgleda tako nežna - hoće li preživeti?" upitala je Eilan. "Ne vidim zašto ne bi", odgovorila je Kaileja. "Bila je prava milost bogova što nismo sinoć pošle odavde. Mislila sam da bi bilo bezbednije skloniti se u Šumsku kuću; a tada bi se beba rodila pod nekim drvetom ili nasred polja, i moglo se desiti da izgubimo i majku i dete. Moj Vid nije uvek tačan." Sveštenica se sa uzdahom spustila na klupu kraj vatre. "Eto, već je opet svanulo; nikakvo čudo što sam umorna. A dečko će se sigurno brzo probuditi, pa ćemo mu pokazati novu sestricu." Eilan je još držala bebu, ali kad ju je Kaileja pogledala kao da je izmeñu njih pao veo, nalik na dašak hladne magle sa Drugog sveta. Dok se kovitlala, Kaileja je osetila da joj kosti ispunjava strašna tuga; iznenada je ugledala jednu stariju Eilan, u plavoj odeždi Šumske kuće, sa plavo tetoviranim polumesecom na čelu, znakom sveštenice. U rukama je držala detence; a u njenim očima Kaileja je ugledala toliku tugu da joj se srce cepalo. Kaileja je zadrhtala, potresena tolikim bolom, i pokušala da zadrži suze. Kada je ponovo pogledala, devojka ju je začuñeno gledala. Sveštenica je nehotice priskočila i gotovo joj otela Mairino dete, koje je tiho zacvilelo i nastavilo da spava. "Šta se desilo?" upitala je Eilan. "Zašto si me tako gledala?" "Promaja", promrmljala je Kaileja. "Obe bismo se smrzle." Ali obe su videle da žišci mirno gore. Moj Vid ne govori uvek istinu, rekla je u sebi, ne uvek... Odmahnula je glavom. "Nadajmo se da su potoci i dalje nabujali", rekla je. Čak i pomisao na razbojnike bila je dobrodošla da joj odvrati misli od one slike. "Zašto to govoriš, Kaileja? Moj otac će sigurno želeti da što pre doñe, i moja majka, da vide novo unuče. Pogotovo ako je, kao što kažeš, Mairi sad udovica..." Kaileja se trgla. "Zar sam tako rekla? Pa, vreme će svakako biti onakvo kakvo će biti; nikad nisam čula da je čak i Vrhovni druid mogao da prizove sunce ili kišu po volji. Ali stalno mislim da tvoji roñaci nisu jedini koji bi išli putevima. Hajde", dodala je, "beba mora da se vrati mami." Pošla je ka Mairinom krevetu, noseći u naručju povijeno dete. 8. Kiša je nad rimljanskim logorom u Devi padala izluñujuće uporno. Ljudi su čučali u barakama, kockali se i popravljali opremu, ili su se probijali do vinarije da provedu popodne u piću. Usred opšte vlage Macelije je poslao po svog sina. "Ti poznaješ zapadne krajeve", počeo je. "Šta misliš, možeš li da povedeš patrolu mimo puteva do Bendeigidove kuće?" Gaj se ukočio, puštajući da mu kiša kaplje sa nauljenog kožnog ogrtača po popločanom podu. "Da, oče, ali..." Macelije je pogodio unapred njegove misli. "Ne predlažem da špijuniraš prijateljsku kuću, dečače, ali u okolini Segotinuma su primećeni razbojnici iz Hibernije. Ako se provuku pored patrola, biće ugrožene sve britanske porodice u čitavoj oblasti. Ovo činim za njihovo dobro, mada bi Britanci verovatno mislili drugačije. Kad već moram da pošaljem odred da vidi šta se dešava, bolje da ga predvodi prijatelj a ne neko ko mrzi Kelte, ili neki idiot upravo pristigao iz Rima koji misli da Britanci još boje lica u plavo..." Gaj je osetio da je pocrveneo. Mrzeo je način na koji je otac još umeo da ga natera da se oseća kao dete.
"Tebi na usluzi, oče - i na usluzi Rimu", dodao je trenutak kasnije, osećajući da je drevna fraza toliko cinična da je gotovo očekivao oštar odgovor. Kako samo izopačen postajem, ali barem znam da sam dvoličan. Hoću li se toliko navići da izigravam dobroćudnu nadmoćnost da ću, dok doñem u očeve godine, početi i da verujem u to? "Ili se možda plašiš da ćeš izgubiti kontrolu zato što je Bendeigid odbio da ti da svoju kći?" upitao je otac. "Rekao sam ti da će tako biti." Gaj je nehotice stegao pesnice i ugrizao se za usnu. Nikada se nije suprotstavio ocu i znao je da ni sada ne bi imao šanse. Ipak, očeve reči su pale kao so na ranu. "Rekao si mi, i bio si u pravu", procedio je kroz zube. "Izaberi mi udavaču po svojoj volji neku sa širokim kukovima i dobrim poreklom, može i ta tvoja Julija - i izvršiću svoju dužnost." "Ti si Rimljanin i očekujem da se tako i ponašaš", rekao je Macelije nešto blaže. "Časno si se poneo, i nastavićeš tako da se ponašaš i dalje. Za ime Junonino, dečko, devojka koju si voleo možda je u opasnosti. Mada ne možeš da se oženiš njome, zar ne želiš da proveriš je li ona bezbedna?" Na to, naravno, nije mogao ništa da odgovori, ali dok se pozdravljao i izlazio osećao je da mu se želudac grči od stepnje koja nije imala nikakve veze sa fizičkim strahom. Možda se samo bojim da ih ponovo pogledam u oči, razmišljao je Gaj dok je predvodio malu patrolu konjanika kroz kapiju tvrñave, pa dalje niz brdo. Na neki način sam izdao njihovo poverernje, a svi su bili tako dobri prema meni. Tokom zbrke oko odabira ljudi i pakovanja mogao je da suzbije osećanja, ali sada ga je ponovo zapljusnula mučnina iščekivanja. Sinrika je video samo jednom otkako je otišao iz Bendeigidove kuće... Jednog dana na tržnici u Devi slučajno se okrenuo i prepoznao plavokosog diva koji se cenjkao sa kovačem oko mača. Sinrik je bio toliko zadubljen u pregovore da nije primetio Gaja, a Gaj se, uprkos svemu što su ga odmalena učili, okrenuo i pobegao. To je bilo neposredno pošto je dobio Bendeigidov odgovor. Ako čitavo druidovo domaćinstvo zna za ponudu, to je značilo sramotu za Gaja, a ako niko i ne zna, šta bi pomislio Sinrik ako vidi dojučerašnjeg druga u uniformi rimskog tribuna? Svakako bi zaključio da je izdajica. Pitao se ko je napisao druidov odgovor na dobrom latinskom. Gaj je spalio voštane tablice na kojima je pismo stiglo, ali reči su mu ostale urezane u sećanje. Bile su sasvim jednostavne. Druid smatra da ne treba da udaje kći, jer je suviše mlada, a ne odgovara mu ni Gajevo poreklo. Gaj je odlučio da potpuno zaboravi na čitavu stvar. Uostalom, on je Rimljanin, naučen da vlada i duhom i telom. Ali to se pokazalo mnogo teže nego što je očekivao. Tokom dana je lako kontrolisao misli, ali noćas je ponovo sanjao kako on i Eilan zajedno jedre na zapad u belom brodu. Čak i kad bi na zapadu bilo neke zemlje u koju bi mogli da pobegnu, nije imao predstavu kako da otme čak ni devojku koja pristaje na to, a ni da li bi Eilan pristala na bekstvo. Nije želeo da sramoti svoju porodicu, njenu još manje. Od svega toga samo bi oboje strašno propatili. Možda je Eilan dosad već obrečena nekom drugom, iako se njen otac izgovarao njenom mladošću. Većina rimskih devojaka je u tim godinama već udata. Macelije samo neka izvoli i neka ugovori njegovu ženidbu sa kim god mu je milo. Licinijeva kći je takoñe mlada, pa možda neće sve ići baš tako brzo. Zaključio je da je najbolje da sasvim prestane da razmišlja o ženama. Bogovi znaju koliko se trudio. Ali povremeno, kad bi primetio kod neke galske robinje blesak plave kose i sivih očiju, video bi pred sobom Eilaninu sliku, toliko jasno da bi ga dovela na ivicu suza. ŽŽeleo je da čuje od Sinrika kako je čitava porodica. Ali, kad je skupio hrabrost i vratio se, mladi div je već nestao. Sve u svemu, možda je tako bilo i najbolje. Eilan se naglo probudila, žmirkajući, i pokušala da se seti gde je. Je li to beba plakala? Ili je sanjala nešto? Mairi i novoroñenče mirno su spavale u krevetu sa druge strane vatre. Kad se okrenula da ih pogleda, Mairin stariji sin, Vran, promeškoljio se u snu i pripio se uz nju. Sveštenica, Kaileja, ležala je nepomično do zida. Eilan je cele noći nemirno spavala. Ako je i sanjala nešto, sad se nije sećala; znala je samo da je sad budna i da zuri u crveno ugljevlje
poluzgasle vatre. "I ja sam čula", tiho je rekla Kaileja iz mraka. "Neko se kreće oko kuće." "U ovo doba?" Eilan je oslušnula, ali čula je samo kapanje vode sa strehe i pucketanje vatre. Ali Kaileja ju je žurno prekinula. "Ne miči se." Iskliznula je iz postelje i bešumno proverila rezu na vratima. Bila je čvrsto nameštena, ali Eilan je odmah ponovo začula zvuk koji ju je probudio i videla je da se reza blago krivi dok neko spolja pritiska vrata. Zadrhtala je. Naslušala se priča o razbojnicima, ali uvek je živela u velikom Bendeigidovom domaćinstvu, okružena i zaštićena naoružanim ljudima. Ovde su dvojica naoružanih ljudi spavali u susednoj kući, a domovi ostalih iz Rodrijevog klana bili su rasuti po bregovima. "Ustani, tiho, i obuci se što brže možeš", šapnula je Kaileja. Vrata su se ponovo zatresla, i Eilan je poslušala, drhteći. "Otac je uvek govorio da se sakrijemo u šumi ako doñu razbojnici..." "To nam sada ne bi koristilo, a Mairi je još slaba od poroñaja", promrmljala je Kaileja. "Čekaj." Vrata su zaškripala kad ih je neko jače gurnuo, i Mairi se probudila, mrmljajući. Kaileja, sad već potpuno obučena, položila joj je dlan na usne. "Ni reči, ako želiš da ti i deca ostanete živi", šapnula je. Mairi je zastrašeno ućutala, a beba je, na sreću, spavala i dalje. "Da se sakrijemo u ostavi?" upitala je šapatom Eilan kad su se vrata ponovo zatresla. Ko god da je pred njima, rešen je da svakako uñe. "Ostani tu", rekla je Kaileja, "i šta god da se desi nemoj vrištati." Potom je otišla do vrata. Mairi je uzviknula kad je Kaileja pomerila rezu. Sveštenica ju je oštro pogledala. "Da li želiš da praviš nova vrata kad ova budu razvaljena? Ja ne želim." Čim je povukla rezu, vrata su se otvorila uz tresak. Unutra je upalo desetak ljudi i ukočeno zastalo kad je Kaileja uzviknula neku reč nalik na nareñenje. Svi su bili krupni, sa divljom, čupavom kosom preko ramena, obučeni u kože i dlakave vunene ogrtače preko tunika još jarkije šarenih od britanskih. Kaileja je pred njima izgledala krhka kao vrbova grančica. Tamna kosa joj se rasula sve do pojasa raspuštene plave haljine, njišući se pomalo zbog vetra koji je dopirao kroz vrata. To je bilo jedino na njoj što se micalo. Mairi se pokrila preko glave, grleći bebu. Jedan od razbojnika se nasmejao i kazao nešto jedva čujno, i Eilan se stresla. Rado bi pošla za Mairinim primerom, ali bila je ukočena od straha i nije mogla da se makne. Kaileja je ponovo uzviknula zvonkim glasom i zakoračila unazad, ka ognjištu. Razbojnici su izgleda bili opčinjeni njenim pogledom. Stajali su i zurili kad je ona kleknula i zarila ruke u ugljevlje. Potom je naglo ustala i počela obema šakama da baca ugljevlje na uljeze. Ponovo je povikala, i razbojnici su se trgli i počeli da se povlače; a onda su nestali, spotičući se preko praga, proklinjući na nekom čudnom britanskom narečju i na jeziku koji Eilan nije poznavala, i naletajući jedni na druge. Sveštenica je pošla za njima do vrata i povikala nešto visokim glasom, nalik na kliktaj sokola. Potom je zalupila vrata, vetar je stao i sve se ponovo smirilo. Kada su razbojnici otišli, Kaileja je sela kraj ognjišta, a Eilan, koja se tresla celim telom, sela je kraj nje. "Ko je to bio?" "Razbojnici, neka mešovita banda, sa severa i iz mog kraja", rekla je Kaileja. "Samo stamota po mene, jer ja potičem iz Eriua, a Lianon me je dovela ovamo." Ustala je u počela da briše vodu koja je upala kroz otvorena vrata. Eilan je bila uporna. "A šta si im rekla?" "Rekla sam im da sam bean-drui, žena druid, i ako dotaknu bilo mene bilo moje sestre prokleću ih vatrom i vodom; i pokazala sam im da imam tu moć." Kaileja je ispružila ruke. Vitki prsti koje je Eilan videla da se zarivaju u ugljevlje bili su beli i neozleñeni. Je li sve to samo sanjala? "Sestre?" zbunjeno je upitala. "Po zavetima koje sam dala, sve žene su moje sestre." Iskrivila je usne. "I još sam rekla, ako
odu i ostave nas na miru, da ću ih blagosloviti." "I jesi li ih blagoslovila?" "Nisam; oni su divlji šumski vukovi, ili i nešto još gore. Da ih blagoslovim? Kao kad bih blagoslovila vuka koji mi je već zario zube u grlo." Eilan se opet zagledala u Kailejine prste. "Kako si to izvela? Je li to neka druidska iluzija, ili si zaista uzela vatru u ruke?" Već je počela da misli da su je oči zavarale. "Oh, to je bilo sasvim stvarno", nasmejala se Kaileja. "Svaka sveštenica može to da izvede." Eilan je piljila u nju. "A ja?" "Svakako, ako naučiš", pomalo nestrpljivo je rekla Kaileja. "Ako poseduješ poverenje i volju. Ali sada ne mogu da ti pokažem kako. Možda u Šumskoj kući, ako doñeš tamo." Eilan je tek sad shvatila šta su zapravo izbegle i ponovo je počela da drhti. "Oni bi... oni bi nas..." Progutala je knedlu. "Dugujemo ti živote." "Oh, ne bih rekla", odvratila je Kaileja. "Porodilja je malo iskušenje čak i za takve. A ja bih lako mogla da ih zaplašim; ali ti da; čekalo bi te u najmanju ruku silovanje. Oni ne ubijaju lepe devojke; ali mogla bi da završiš kao zarobljena žena, ako se to tako kaže, na divljim obalama Eriua. Ako bi ti takva sudbina godila, izvini što sam se uplela." Eilan se stresla, setivši se divljih lica. "Mislim da ne bi. Jesu li u tvojoj zemlji svi ljudi takvi?" "Ne znam. Bila sam veoma mlada kada sam otišla odande." Kaileja je za trenutak zaćutala. "Ne sećam se ni svojih roditelja", nastavila je, "sećam se jedino da je u kolibi gde smo živeli bilo sedmoro dece mlañe od mene. Jednog dana smo otišli na tržnicu i tamo je bila i Lianon. Nikada nisam videla nekog tako lepog... Nešto - ne znam šta - nešto ju je podstaklo da prebaci preko mene svoj ogrtač, i da me time zatraži za bogove najstarijim od svih rituala. Godinama kasnije, upitala sam je zašto je baš mene odabrala od tolikih devojčica koje su tamo bile. Rekla je da je videla da su sve ostale devojčice čisto obučene i da su kraj njih roditelji. Kraj mene nije bilo nikog", rekla je sa gorčinom. "Za moje roditelje ja sam predstavljala samo još jedna gladna usta. Kaileja uopšte nije moje ime; moja majka - nje se zapravo i ne sećam - zvala me je Lon-dubh, Crna Ptica". "Je li Kaileja onda tvoje svešteničko ime?" Kaileja se nasmešila. "Nije. Na našem jeziku Cail-lean znači 'moje dete, moja mala'. Tako me je Lianon zvala kad god bi mi se obratila; sada i sama tako mislim o sebi." "Da li i ja treba da te tako zovem?" "Trebalo bi, mada imam i drugo ime koje su mi dale sveštenice. Zarekla sam se da ga nikada ne izgovorim, ni šapatom, osim drugoj sveštenici." "Razumem." Eilan je zurila u nju, a onda je zatreptala, jer za trenutak je u njenom umu odjeknulo ime, tako jasno kao da je izgovoreno. Izarma... kada si mi bila sestra, ime ti je bilo Izarma... "Pa, daleko je još do zore", uzdahnula je Kaileja. "Vidi, tvoja sestra je već ponovo zadremala. Sirota cura, izmorio ju je poroñaj. Trebalo bi i ti da spavaš..." Eilan je odmahnula glavom, pokušavajući da se pribere. "Posle ovakvog buñenja, teško bih zaspala čak i kad bih probala." Kaileja ju je pogledala i odjednom se nasmejala. "Pa, iskreno rečeno, ne bih ni ja! Ti razbojnici su me toliko prepali da sam jedva mogla da govorim. Mislila sam da sam zaboravila njihovo narečje - vrlo davno sam ga poslednji put čula." "Nisi izgledala uplašeno", rekla je Eilan. "Izgledala si kao boginja dok si stajala pred njima." Na to joj je opet odgovorio smeh sa prizvukom gorčine. "Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, mala moja. Moraš naučiti da ne sudiš o ljudima prema njihovom izgledu, niti na osnovu njihovih reči." Eilan se zagledala u vatru, koju je Kaileja podstakla, pa je pucketala i plamsala na ognjištu. Čovek koga je zavolela kao Gavena bio je varka, ali čak i kao Rimljanin Gaj bio je isti i volela ga je i dalje. A rekao joj je istinu. Prepoznala bih ga, pomislila je, i kad bi mi došao kao gubavac ili divljak. Za trenutak kao da je nazirala nešto što nije bilo ni lice ni oblik ni ime. A onda je iskočila
varnica, i to je nestalo. "Pričaj mi onda istinu", rekla je da prekine ćutanje. "Kako je to dete iz kolibe o kome si mi pričala postalo sveštenica koja ume da drži vatru u rukama?" Pričaj mi istinu... Kaileja je zurila u devojku, koja je spustila plave trepavice preko onih promenljivih očiju kao da se uplašila sopstvene smelosti. Kakve bi još istine mogle doći da je progone, kao što joj se maternji jezik vratio na usne pred onim strašnim ljudima? Bila je dvostruko starija od Eilan - mogla joj je biti i majka da se mlada udala, a ipak u ovom trenutku devojka joj je bila kao sestra, kao duša blizanac. "Jesi li odmah došla sa Lianon u Šumsku kuću?" pitala je Eilan. "Nisam; mislim da Vernemeton tada još nije bio ni izgrañen." Kaileja se jedva dovoljno pribrala da odgovori. "Lianon je otišla u Eriu da uči sa ben-drui ženama, sveštenicama u svetilištu Brigidinom, u Druim Kliadu. Kada se vratila u Britaniju, isprva smo živele u okrugloj kuli na obali daleko, daleko na sever odavde. Sećam se da je oko kule bio položen krug od belog kamenja, i da je svaki muškarac osim Vrhovnog druida - ne Ardanosa, nego onog pre njega - bio osuñen na smrt ukoliko bi tu ušao. Uvek se ponašala prema meni kao prema usvojenoj kćeri; jednom je nekome rekla, kad su je pitali, da me je našla napuštenu na obali. To je sasvim moglo da bude tačno; nikada više nisam videla nikoga od svoje porodice." "Zar ti majka nije nedostajala?" Kaileja je oklevala, uzdrmana naletom sećanja. "Verujem da je tvoja majka dobra i puna ljubavi. Moja je bila drugačija. Ne bih rekla da je bila zla, ali nisam mnogo marila za nju, a ni ona za mene." Tu je prekinula, oprezno odmeravajući devojku. Kakva je to moć u tebi, devojko, pomislila je, kad izvlačiš iz mene ova sećanja? Uzdahnula je, pokušavajući da nañe prave reči. "Za nju, ja sam bila samo još jedna usta koja treba hraniti. Jednom, mnogo kasnije, na tržnici u Devi videla sam staricu koja me je podsetila na majku. Nije bila ona, naravno, ali nije mi bilo žao kad sam to shvatila. Tada sam postala svesna da nemam nikakvog roda osim Lianon i, kasnije, ostalih sveštenica u Šumskoj kući..." Nastupilo je dugo ćutanje. Videla je da Eilan pokušava da zamisli kako bi izgledalo odrastati bez porodice. Kaileji je bilo jasno da se ona i Mairi lepo slažu, a prema onom što je čula od Diede, njih dve su bile kao bliznakinje. Pa ipak, shvatila je, kao što ona nikada nije otvorila srce pred nekom sveštenicom, tako ni Eilan nikada nije ovako razgovarala sa nekim iz svoje porodice. Kad njoj govorim, kao da govorim samoj sebi, pomislila je Kaileja kao krivac, ili kao da razgovaram sa sobom kakva sam mogla biti, zauvek nevina i čista. "Ova tama i vatra podsećaju me na najranije detinjstvo", počela je sveštenica, i dok je govorila vid joj se ispunio slabim svetlom i kao da je počela da pada kroz tunel vremena, a reči su navirale iz nje kao da je začarana. "Jedino čega se sećam o kolibi jeste to da je bila mračna i uvek zadimljena. Grlo me je peklo, i uvek sam bežala napolje, na obalu. Uglavnom se sećam krika galebova; bilo ih je i oko kule, i kada sam došla u Šumsku kuću više od godinu dana nisam mogla da spavam bez zvuka mora. Volela sam okean. Moja sećanja na... dom..." počela je da okleva, "puna su dece; uvek je majka neko dojila, uvek se čulo cviljenje i plač, uvek je neko cimalo njenu suknju, ili moju, ako ne bih uspela da pobegnem. Ali ni batine nisu mogle da me zadrže kod kuće da tucam ovas, ili da me vuku polugola derišta. Čudno da nisam omrzla decu", dodala je, "ali i sada volim ovakve bebe kao što je Mairina, koje su željene i o kojima će se roditelji lepo starati. Verovatno sam imala i oca, ali čak i kad sam bila mala, videla sam da ne čini ništa za moju majku osim što pazi da uvek ima bebu na grudima." Malo je oklevala. "Možda se Lianon sažalila na mene kad je videla da sam izgladnela." Kaileja je slušala sopstvene reči, čudeći se što u njima nema gorčine; kao da je sve to još odavno prihvatila. "Zato ne znam tačno ni koliko mi je godina. Moje telo je pokazalo prve znake ženskosti tek posle godinu dana pošto me je Lianon uzela. Mislim da mi je tada bilo oko dvanaest godina."
Naglo je prekinula, i Eilan ju je začuñeno pogledala. Ja sam žena, sveštenica, govorila je u sebi Kaileja, čarobnica koja ume da otera naoružane ljude! Ali vatra ju je odvela preduboko u trans sećanja, i opet se osećala kao prepadnuto dete. Šta je istina? Ili je varka samo u svetlucanju vatre? "Mora da sam bila potresenija nego što sam svesna", rekla je prigušenim glasom, "ili je to možda zbog ovog doba noći, i zbog tame, kao da smo iskoračile negde van vremena." Pogledala je Eilan, nateravši sebe da bude iskrena. "Ili je to možda zato što pričam sa tobom..." Eilan je progutala knedlu i okuražila se da pogleda sveštenicu u oči. Istinu... reci mi istinu... Kaileja je čula reči kao da su njene, i nije znala kojoj od njih je to potrebnije. "Nikada nisam rekla Lianon, a Boginja me nije ubila..." Osećala je da joj se reči otimaju. "Ali posle ovoliko godina čini mi se da bi neko ipak trebalo da zna." Eilan joj je pružila ruku, i Kaileja ju je snažno stegla. "Izgled i zvuk ovih pljačkaša naterali su me da se setim. Blizu mog nekadašnjeg doma živeo je čovek koga sam ponekad sretala na obali. Sad mislim da je živeo tamo kao prognanik iz klana, daleko od ljudi. Tada mi nije ništa bilo čudno", gorko je dodala. "Isprva sam mu verovala; davao mi je male poklone, lepe stvarčice koje je nalazio na obali, školjke, šareno perje." Zastala je. "Bila sam glupa što sam mislila da je bezopasan; ali kako sam mogla da znam? Zar me je iko ikad upozorio čega da se čuvam?" Zagledala se u vatru, ali u kolibi nije bilo svetlosti, i nikakva toplota nije mogla da dosegne u njeno sećanje. "Ništa nisam posumnjala, nisam ni imala predstavu šta želi kada me je jednog dana odvukao u svoju kolibu..." Stresla se, uzdrmana sećanjima koja, čak ni sada, nije umela da pretoči u reči. "Šta si uradila?" dopro je Eilanin glas odnekud izdaleka, nalik na daleku zvezdu. "Šta sam mogla da uradim?" oštro je upitala Kaileja, zgrabivši to maleno svetlo. "Ja... pobegla sam, plačući - plakala sam toliko da sam pomislila da ću se rastopiti, i bila sam toliko preplašena i zgañena - ni sad ne mogu da govorim o tome. Izgledalo mi je da nemam kome da se poverim, nikoga kome bi bilo stalo do mene." Dugo je ćutala. "Do dana današnjeg sećam se zadaha u njegovoj kolibi - ñubre, trulež, morska trava - i sećam se kako me je gurnuo na naramak morske trave - samo sam cvilela, bila sam suviše mlada da bih znala šta smera. Još mi je muka od mirisa morske trave", dodala je. "Zar niko nikada nije saznao? Zar ništa nisu učinili?" upitala je Eilan. "Mislim da bi moj otac ubio svakoga ko bi mi tako naudio." Kaileja je konačno nekome rekla, i sad joj je mogla malo lakše da diše. Ispustila je deo bola dugim, drhtavim uzdahom. "Ma koliko divlje bilo naše pleme, žene niko nije smeo da zlostavlja, pogotovo tako mlade devojke. Da sam optužila tog čoveka, bio bi zatvoren u kavez i ispržen na laganoj vatri. On je to znao. Ali ja nisam - tada." Sada je govorila nekako odsutno, kao da se sve to dešavalo nekom drugom. "To je bilo otprilike godinu dana pre Lianoninog dolaska. Ona nikad ne bi ni pomislila da tako mlada devojka već može da bude nečista - a do vremena kada sam stekla poverenje u njenu dobrotu, bilo je već prekasno; plašila sam se da će me oterati. I tako je, na kraju krajeva, ono božansko što si videla u meni obična laž", oštro je rekla. "Da je Lianon znala, nikada ne bih postala sveštenica - ali pazila sam da nikada ne sazna." Odvratila je lice. Tišina je vladala veoma dugo. "Pogledaj me..." Kaileja je poslušala protiv svoje volje i ugledala Eilanino lice, sa jedne strane blistavo kao u Boginje, a sa druge u senci. "Ja verujem u tebe", ozbiljno je rekla devojka. Kaileja je drhtavo uzdahnula, a Eilanino lice se razlilo u njenim suzama. "Živim samo zato što sam verovala da mi i Boginja oprašta", rekla je. "Kad sam shvatila kolika je moja laž, već sam prošla prve zavete. Kada su me proizveli u sveštenicu očekivala sam munje i gromove, ali nije ih bilo. Tada sam se upitala da li možda bogovi uopšte i ne postoje, ili
možda i postoje, a uopšte ne mare za ljudska bića." "A možda su milostiviji od ljudi", rekla je Eilan, a onda zatreptala kao da se čudi sopstvenim rečima. Nikad joj nije palo na pamet da dovodi u pitanje mudrost ljudi kao što su njen otac ili deda. "Zašto ste napustile onu kulu kraj mora?" upitala je posle nekog vremena. Kaileja, izgubljena u sećanjima, sad se trgla. "Zbog uništenja svetilišta u Moni - znaš li tu priču?" "Pevao ju je moj deda - on je bard. Ali to je svakako bilo pre tvog roñenja..." "Ne baš", nasmejala se Kaileja. "Ali još sam bila dete. Da Lianon nije tada bila u Eriu, koji vi zovete Hibernija, sigurno bi stradala. Nekoliko godina posle propasti preostali britanski druidi bili su suviše zauzeti gubicima da bi mnogo razmišljali o svojim sveštenicama. Tada je Vrhovni druid sklopio neku vrstu sporazuma sa Rimljanima i obezbedio sklonište za preživele svete žene unutar zemalja pod Rimljanima." "Sa Rimljanima!" uzviknula je Eilan. "Ali upravo oni su pobili ostale!" "Ne, samo su ih obeščastili", gorko je rekla Kaileja. "Sveštenice sa Mone su živele dovoljno dugo da rode kopilad koju su im napravili Rimljani, a onda su se ubile. Decu su usvojile porodice nalik na tvoju." "Sinrik!" uzviknula je Eilan sa izrazom naglog prosvetljenja. "Zato je on toliko pun gorčine prema Rimljanima, i uvek želi da sluša priču o Moni, mada se desila tako davno. Uvek su me ućutkivali kad bih počela da se raspitujem o tome!" "Tvoj Sinrik, mrzitelj Rimljana, ima isto toliko rimske krvi koliko i onaj dečak za koga ti otac nije dozvolio da se udaš", nasmejala se Kaileja. Ali Eilan se obgrlila oko ramena i zagledala se u vatru. "Zar mi ne veruješ?" upitala je sveštenica. "Potpuno je tačno. Pa, možda se Rimljani osećaju pomalo krivim zbog onog što se desilo, ali tvoj otac je ista lukava politička životinja kao i neki senator Rimljanin, i nagodio se sa Cerealisom, koji je bio guverner pre Frontinusa. U svakom slučaju, u Vernemetonu je izgrañena Šumska kuća, kao dom za sve sveštenice iz čitave Britanije. A onda je Lianon postala Vrhovna sveštenica i meñu njima se našlo mesto i za mene, uglavnom zato što nisu znali šta bi sa mnom. Bila sam sa Lianon od detinjstva, ali neću je ja naslediti. To mi je jasno rečeno." "Zašto?" "Prvo sam mislila da je takva volja Boginje... zbog onog što sam ti ispričala. Ali sada verujem da je to zato što sveštenici ne veruju u moju pokornost. Ja veoma volim Lianon, ali suviše dobro je poznajem, i znam da se ona povija prema vetru. Jedini put kad se suprotstavila Veću bilo je kada je zahtevala da me zarži. Ali ja vidim njihove zavere i govorim šta mislim, mada ne onako kako sam govorila sa tobom." Eilan je sad mogla da se nasmeši. "To mora da je istina, jer ne mogu da zamislim da prepričam makar polovinu ovoga u kući mog oca!" "Ne bi se usudili da me puste da govorim glasom Boginje - uvek bi se pitali šta li ću im reći!" I Kaileja je sad mogla da se nasmeje. "Trebaće im neko odaniji. Neko vreme sam mislila da će to biti Dieda; ali načula sam nešto od onog što je Ardanos rekao kada su nju doveli. Sve mi se čini da su zapravo planirali da dovedu tebe." "Rekla si nešto o tome još pre, ali mislim da moj otac namerava da me uda." "Zaista?" Kaileja je podigla jednu obrvu. "Pa, možda sam i pogrešila. Znala sam samo da je sin prefekta logora u Devi tražio tvoju ruku." "Otac se tako naljutio..." Eilan je porumenela, setivši se svega što joj je rekao. "Kazao je da će udati Senaru pre nego što stigne da mu pravi takve probleme. Mislim da isto to namerava i sa mnom. Ali nije ni pomenuo da će me poslati u Vernemeton. Ako ne mogu da budem sa Gajem", dodala je, "pretpostalvjam da i nije važno šta ću raditi." Kaileja ju je zamišljeno pogledala. "Nikada nisam bila u iskušenju da se udam; tako dugo sam zavetovana Boginji. Možda nisam poželela da pripadnem nekom muškarcu zbog onog što sam doživela kao dete. Da sam bila nesrećna u svetilištu, Lianon bi verovanto pokušala da me uda;
ona je oduvek želela da me usreći. Nju stvarno volim", dodala je. "Bila mi je više nego majka... Bilo bi mi muka da učestvujem u Ardanosovim planovima, ali možda i Boginja ima udela u ovome. Da li bi želela da poñeš u Vermeneton sa mnom kad se budem vraćala?" "Mislim da bih", odgovorila je Eilan, i u njenim neobičnim, promenljivim očima, koje su ponekad bile boje tamnih lešnika, a nekada sive umesto žalosne, zaigrala je iskra zanimanja. "Ne znam šta bi me drugo toliko zanimalo. Nikada nisam ozbiljno verovala da bi me dali Gaju. Nekad davno, pre nego što sam ga upoznala, sanjala sam da postanem sveštenica. Ovako ću barem imati častan život i naučiću mnoge zanimljive stvari." "Mislim da bi to moglo da se uredi", suvo je rekla Kaileja. "Bendeigid će svakako biti oduševljen, kao i Ardanos. Ali i Lianon mora da se složi. Da razgovaram sa njom?" Eilan je klimnula, i sveštenica ju je uzela za ruku. Od dodira devojčine glatke kože osetila je poznatu vrtoglavicu izmene vida, i ugledala je Eilan stariju i još lepšu, obavijenu velovima Proročanstva. "Sestre, i više nego sestre..." Reči su zvučale kao odjek. "Nemoj se plašiti, dete. Mislim da je bilo..." zastala je malo, "suñeno da doñeš meñu nas." Srce joj je poskočilo. "I verovatno ne moram ni da kažem da ćeš biti dobrodošla." Uzdahnula je kad je vizija nestala, i začula, kao odjek, galeba na nebu kako pozdravlja zoru. "Sviće." Uz napor je naterala ukočene mišiće da je usprave i nekako odnesu do vrata. "Pričale smo čitavu noć. Nisam to uradila još otkako sam bila mlaña nego ti sada." Otvorila je vrata, kako bi izlazeće sunce osvetlilo odaju. "Pa, barem je kiša stala; hajde da vidimo je li štala preživela noć - barem razbojnici nisu mogli da je potpale po onolikoj kiši - i jesu li nam ostavili ijednu kravu, i nekoga da ih pomuze." Naredna četiri dana Gaj je predvodio odred vojnika iz Dacije čijeg bolesnog dekuriona je zamenjivao, uz Priskusa, njihovog optiona, i svi su u glas proklinjali blato i vlagu koji su se zavlačili kroz svaki otvor uprkos nauljenim ogrtačima, i zbog koje su im oružje i oklopi rñali gde god su došli u dodir sa mokrom kožom. Šume su bile skroz skvašene, a polja pretvorena u blatišta u kojima je trunulo korenje mladog kukuruza. Kraj leta će doneti lošu žetvu, mračno je mislio. Moraće da dovoze žito iz delova imperije gde su bogovi bili bolje volje. Ako je vreme bilo slično i u Hiberniji, nikakvo čudo da su pljačkaši pošli u pohode. Uprkos sporom napredovanju, sredinom petog dana već su zašli u kraj u kome je doživeo svoju avanturu. Tu noć proveli su kod Klotinija. Sutradan su prošli kraj same jame za veprove u koju je upao i skrenuli stazom koja je vodila ka Bendeigidovoj kući. Kiša je konačno jenjavala, i na zapadu se iza oblaka pomaljalo zlatasto nebo. Gaj je osetio da mu srce brže bije kad je prepoznao pašnjake i šume po kojima je sa Eilan tražio jagorčevinu. Uskoro će ga primetiti, ogrnutog veličanstvom Rima, uprkos mrljama od blata. On neće ništa reći; iz dubine njegovog ćutanja shvatiće koliko je patio. A onda će ga, možda, potražiti, pa će... "Bogova mi! Je li ono novo nevreme?" To je iza njega progovorio option, Priskus. "Nadao sam se da ćemo imati bar jedan dan da se malo prosušimo!" Gaj se vratio u stvarni svet i video da se nebo na jugu razvedrilo, ali da je pred njima i dalje bilo zlokobno sivo. Njegov konj je počeo nervozno da trese glavom, a koža mu se naježila od strepnje. "Nije to oluja", rekao je jedan Dačanin. "To je dim..." Tog trenutka nalet vetra doneo je do njih zadah paljevine. Sada su svi konji frktali, ali i ranije su se susretali sa vatrom tako da su vojnici uspeli da ih zadrže pod kontrolom. "Priskuse, sjaši i povedi dva izviñača kroz šumu donde", rekao je Gaj, pomalo iznenañen hladnom preciznošću sopstvenog glasa. Da li ga je obuka sprečila da podbode konja i jurne napred, ili je jednostavno otupeo od pomisli na ono što bi mogao da vidi? Izviñači kao da su se istog časa vratili. "Razbojnici", izvestio je option, a lice izbrazdano ožiljcima bilo mu je kao od kamena. "Oni Hibernijci za koje smo čuli, rekao bih. Ali već su otišli."
"Ima li preživelih?" Priskus je slegnuo ramenima i Gaj je osetio da mu se grlo steže. "Topla dobrodošlica, ali bez prenoćišta, a? Izgleda da ćemo jahati dalje", rekao je neki vojnik, a ostali su se nasmejali. Na to se Gaj okrenuo, i izraz njegovog lica ih je ućutkao. Podbo je svog konja, a odred ga je ćutke sledio. Bilo je tačno. Još dok su izlazili iz šume na uzvišicu gde se nekada nalazila Bendeigidova kuća, Gaj se nadao da je Priskus nekako pogrešio. Ali sve je nestalo - ostalo je samo nekoliko pocrnelih greda na krajevima onoga što je nekada bilo velika trpezarija. Nije bilo ni traga od zgrade u kojoj se oporavljao, i nije bilo nikakvog znaka života. Zgrade od drveta brzo gore. "Vatra mora da je bila jaka kada je spalila i slamnate krovove natopljene kišom, rekao je Priskus. "Očito", tupo se složio Gaj, zamišljajući malu Senaru, Eilan, čitavu porodicu, kao roblje u rukama divljih razbojnika sa obala Hibernije, ili još gore, kao hrpe ugljenisanih kostiju usred zadimljenog pepela koji je nekada bio dom. Ne sme dozvoliti da vojnici vide koliko ga je ovo pogodilo; brzo je navukao kapuljaču preko lica, kašljući kao da mu smeta dim što se još dizao iz ruševina. Priskus je bio u pravu. Ovaj plamen ništa nije moglo preživeti. "Hajdemo", oštro je rekao. "Nemamo vremena da stojimo i zurimo u ruševine ako hoćemo da ovu noć provedemo na suvom!" Glas mu se slomio pa je ponovo odglumio kašalj, pitajući se da li je možda option nešto zaključio po njegovom glasu. Ali Priskus je bio stari vojnik i dobro je znao kako na mlade ljude deluju prizori ruševina i ubijanja. Priskus ga je za trenutak ljubazno pogledao. "Kad smo pokorili ove ljude, obećali smo im mir - to valjda podrazumeva da bi trebalo i da ih štitimo. Ali naći ćemo kopilane koji su to počinili, nesumnjivo, i naučićemo ih da ne čačkaju Rim. Kakva šteta što bogovi nisu smislili neki drugi način da se svet civilizuje. Pa dobro, mogli smo da budemo odgajivači repe; no, odabrali smo vojnički poziv, a ovo je deo toga. Ovo su vam bili prijatelji?" "Bio sam tu jednom gost", kruto je odvratio Gaj. "Ovog proleća." Sad je makar kontrolisao glas. "E, tako je to u svetu", odvratio je Priskus. "Jednog dana si tu, a drugog te nema. Ali verujem da su bogovi znali šta rade." "Da", odgovorio je Gaj, u nadi da će prekinuti ovaj izliv filozofije. "Naredi pokret; da sklonimo ljude sa kiše čim stignemo do nekog grada." "Razumem. Formiraj kolonu!" proderao se. "Ko zna, možda je porodica bila na sigurnom, u nekoj poseti. Dešava se ponekad." Dok su odmicali kroz sve gušću maglu koja se ponovo pretvarala u kišu, Gaj se setio da je neposredno pre odlaska iz Deve video Sinrika na tržnici; bilo je reči da će mladić ići u neku vojnu školu na severu, i moguće je da je makar on preživeo. Smrt uglednog druida kao što je Bendeigid svakako bi dovela do komešanja. Gaj je podozrevao da njegov otac ima neke izvore informacija koje drži u tajnosti. On će svakako znati. Moraće da sačeka. Pokušao je da probudi u sebi neku nadu. Priskus je bio u pravu. To što je kuća izgorela ne mora značiti da su ukućani mrtvi ili zarobljeni. Mairi se možda vratila svojoj kući; Dieda i nije bila član Bendeigidovog domaćinstva. Ali Eilan... verovatno je bilo preterano nadati se da su Eilan, ili mala Senara, ili ljubazna Reisa, ostale u životu. Tog trenutka ne bi dao ni najmanji bakarni novčić za svoju karijeru, niti za čitavo carstvo. Da sam odveo Eilan, razmišljao je, još bi bila živa - da sam se suprotstavio ocu, ili da sam je oteo... Grlo mu se steglo od iznenadnog sećanja - ugledao je svoju majku kako leži, bleda i hladna, i žene kako nariču nad njenim telom. On je cvileo sa njima, ali onda ga je otac poveo sa sobom i naučio ga da Rimljanin ne plače. Plakao je za njom sada, kao što je plakao za ovim ženama koje su ga, makar na kratko, primile u svoju porodicu. Nije smeo dozvoliti da ga vojnici vide kako plače. Prebacio je ogrtač preko glave i pokušao da se pravi kao da mu niz lice klize kišne kapi, a ne suze.
9. "Hoću mog muža." Sredinom prepodneva, dan posle poroñaja, Mairi se probudila i počela da kuka. "Gde je Rodri? On bi nas zaštitio od onih ljudi..." Kuća je bila topla posle spoljašnje hladnoće. Eilan, koja je počela da oseća posledice probdevene noći, bespomoćno je pogledala sestru i sela kraj vatre. Bilo je dovoljno loše i to što su im razbojnici pokupili sve krave muzare, pa je Eilan morala da pešači nekoliko milja kroz mokru šumu kako bi pozajmila jednu životinju, da bi Mairi, kojoj mleko još nije krenulo, mogla da hrani bebu. Barem je glavno stado bilo na letnjoj paši u planini, pa Mairi nije ostala bez miraza ukoliko se bude ponovo udavala, mada je Eilan bila dovoljno osećajna da joj to zasad ne pominje. "Da je Rodri bio tu, ne bi nam uzeli krave!" "On bi najverovatnije pokušao da se bori sa razbojnicima, i ti bi opet bila..." Eilan se ugrizla za usnu, uplašena od onoga što je umalo izrekla. Zaboravila je da Mairi još ne zna. "Kaileja..." Molećivo je pogledala sveštenicu. "Opet bi bila udovica", grubo je rekla Kaileja, donoseći sa ognjišta posudu sa mlekom. Mairi je iskolačila oči. "Šta to govorite..." Pogledala je sveštenicu i prebledela od onog što je videla. "Želela sam da čekam, ali više nemamo vremena. Rodrija su zarobili Rimljani dok je pokušavao da oslobodi kulučare. Pogubili su ga, Mairi." "Nije istina... lažete me. Nemoguće da je mrtav a da ja to ne znam! Boje da su me razbojnici ubili... zašto ih nisi pustila, Kaileja? Oh, da sam bar mrtva - želim da umrem!" Mairi se skljokala natrag u krevet, jecajući, i beba je počela da plače. Kaileja je dodala dete Eilani i nagnula se nad mladom majkom, tiho mrmljajući. "Hajde, hajde, nikakve koristi od plakanja. Imaš dvoje lepe dece pred kojima je život. Moraš sakupiti snagu, Mairi, i odvesti ih na sigurno pre nego što Škoti ponovo doñu!" Mairi je raširila oči i žurno pružila ruke. Eilan, potresena, negde izmeñu suza i smeha, položila joj je bebu u naručje. Kaileja je bila u pravu. Čim se bude isplakala, Mairi će nastaviti da živi za svoju decu. Kaileja poznaje ženska srca. Nešto kasnije, dok je Mairi još spavala, izmorena plačem, Eilan je začula šljapkanje konjskih kopita po blatu pred kućom. Koraci su se zaustavili pred vratima. Razbojnici! preplašeno je pomislila. Ali nijedan napadač ne bi tako polako i teško lupao po vratima. Srce joj je udaralo kao ludo dok je podizala rezu. Kad je provirila napolje, ugledala je svog oca. U tom času je mogla da misli samo na Rodrija. Je li otac došao da saopšti Mairi vesti? Mladić je bio jedan od njihovih najboljih ratnika, živeo je u njihovoj kući kao sin i ponašao se prema njoj kao prema sestri i pre nego što mu je to postala. Sad kad je Mairi znala šta se desilo, i Eilan je mogla da ga žali. Otvorila je vrata. Bendeigid se spotakao ulazeći, kao da ga je jahanje izmorilo ili kao da je naglo ostario. Osetila je njegove teške ruke na svojim ramenima. Dugo je stajao zagledan u nju. "Kaileja je baš rekla Mairi za Rodrija", tiho je rekla. "Jesi li i ti znao?" "Znao sam", rekao je otac sa velikom gorčinom. "Nadao sam se da vest koju sam dobio nije tačna. Nadam se da će Rimljane zbog toga sustići mnoge kletve. Razumeš li sada, Eilan, zašto nisam dozvolio da se udaš u taj prokleti narod?" Pustio ju je i sručio se na stolicu kraj vatre. Gajev narod možda jeste kriv za ovo zlo, ali ona nije verovala da je Gaj imao udela u tome. No, pošto je videla očev izraz lica, rešila je da oćuti. "Ali to nije najgore zlo koje nam se desilo." Bendeigidovo lice se iznenada zgrčilo, i Eilan je osetila pravi užas. "Ne znam kako da ti kažem, Eilan." "Može biti da aj već znam", javila se Kaileja iza njih. "Ponekad mogu da predskazujem, a noć pre odlaska iz Šumske kuće sanjala sam kuću pretvorenu u pepeo, i znala sam da je vaša. Ali onda sam ovde zatekla Eilan i pomislila sam da sam sigurno pogrešila. Noćas su nas posetili razbojnici. Znam u kolikim grupama haraju ti vuci - i plašila sam se. Da li je glavna grupa pošla
na jug, do vas?" "Bili su i ovde?" jeknuo je Bendeigid. "Samo njih nekoliko, i uspela sam da ih oteram." "Onda tebi imam da zahvalim što još imam žive dece!" Eilani nije bila potrebna moć da predskazuje da bi to razumela, ali ono što je čula bilo je suviše užasno da bi poverovala. Osećala je da je prebledela. "Oče..." "Dete, dete, kako da ti kažem? Stigao je glas da banda razbojnika napada Konmorovo imanje. Poveo sam svoje ljude da mu pomognemo. Ali razbojnika je bilo više nego što smo mislili da može da stigne po ovakvom vremenu. Dok nas nije bilo..." "Jesu li majka i Senara mrtve?" Glas joj se slomio, a Mairi se probudila, odgurnula zavese oko kreveta i nesigurno ustala, zureći u oca. Kaileja joj je prišla dok je druid govorio dalje. "Nadam se da jesu." Lice mu se grčilo od bola. "Jer da nisu, značilo bi da su odvedene kao robovi preko mora, što je još gore. Kad samo pomislim da su možda tako obeščašćene..." "Više bi voleo da su mrtve nego zarobljene?" tiho, napeto je upitala Kaileja. "Bih!" uzviknuo je Bendeigid. "Bolje brza smrt, čak i u plamenu, i dobrodošlica na Drugom svetu, nego život sa sećanjima na smrt najmilijih, kao što ja sada moram da živim. Sami bogovi znaju da ta čudovišta moraju platiti životom za njihovu smrt; da sam samo bio tamo!" Zaćutao je i počeo naizmenično da gleda Eilan i Mairi, koja je načinila nekoliko nesigurnih koraka ka njemu. Eilan je zajecala i zagrlila sestru. Nekada bi našla utehu u očevom zagrljaju, ali od ovog bola nije mogao da je izbavi. "Senarino telo nije nañeno u pepelu", slomljeno je rekao on, "a nije joj bilo ni deset godina..." Možda je još živa, pomislila je Eilan, ali nije se usudila išta da kaže. "Hteo sam da povedem Mairi kući kad se potvrde vesti o Rodriju, ali sada nemam dom za nju. Nikoga više ne mogu da štitim..." "Možda jedan druid ne može", tiho je rekla Kaileja, "ali njegov red može. Šumska kuća će pružiti zaklon Mairi i njenoj deci dok god im bude potreban. A želim da pitam da li bi dopustio Eilan da nam pristupi kao iskušenica." Bendeigid se uspravio u stolici i oštro pogledao Eilan. "Da li to želiš, dete?" "Da", rekla je. "Ako ne mogu da se udam za onog koga volim, onda ću posvetiti život Gospi. To bih zaista volela, jer sanjala sam o životu sveštenice još pre nego što sam dovoljno odrasla da pomišljam na udaju." Na to se otac prvi put osmehnuo, mada drhtavo. "To će svakako usrećiti tvog dedu. Nisam planirao takav život za tebe, Eilan, ali ako to zaista želiš, i ja ću biti srećan." "Ali šta će reći..." Eilan je brzo prekinula rečenicu. Kako je mogla da zaboravi? Njena majka više nikada neće ništa reći. No, otac je izgleda osetio šta je htela da kaže. Ponovo se skljokao na stolicu i pokrio lice rukama. Nikada nije ni pomislila da bi otac mogao da plače, ali kada je podigao glavu lice mu je bilo vlažno od suza. I Eilan je bila ojañena, ali nije mogla da plače. Hoće li Gaj misliti da sam mrtva kad čuje za ovo? Hoće li plakati za mnom? Možda je i bolje da misli da je mrtva nego da ga je zaboravila. Ali to nije bilo važno; ona će postati sveštenica u Šumskoj kući. Dalje od toga nije mogla da misli. "Biće osvećeni!" uzviknuo je druid, zagledan u plamen. "U čitavoj Britaniji nisu se mogli nameriti na živote skuplje od ovih! Čak ni Rimljani nisu bili toliko drski, i spreman sam da primim pomoć čak i od njih da bih se osvetio! Ovo će značiti rat! Jer nije to samo pljačka i ubistvo, Eilan; to je svetogrñe. Napasti dom jednog druida, ubiti kći, ženu i unuku druida; uništiti svete predmete - kako su samo mogli? Severnjaci su nam srodnici, i nekada sam učio zajedno sa druidima iz Eriua." "Naša plemena su se uvek meñusobno borila kad nije bilo zajedničkog neprijatelja", tiho je primetila Kaileja. "Ali sada imamo zajedničkog neprijatelja", uzviknuo je Bendeigid. "Zar ne mrzimo svi Rim?" "Možda divlja plemena sada i nas smatraju za Rimljane..." Druid je odmahnuo glavom. "Bogovi će ih svakako kazniti; a ako to ne učine oni, učiniće naš
narod. Sinrik mi je bio kao sin, i kažem ti da će pobesneti kada čuje za ovo! Ali on je daleko, na severnim ostrvima. Sada ste mi ostali samo ti i Mairi, Eilan." Ostalo mi je tako malo porodice, pomislila je Eilan. I Dieda je izgubila sestru. Hoće li se radovati kad doñem u Šumsku kuću? Pa, kako god bilo, ona će postati sveštenica. Ocu ostaju Mairi, njen sin i tek roñena kćerkica; nadala se da će unuci moći da pruže utehu njenom ocu. On još nije bio star; mogao bi da se oženi i da ima još dece; ili će, što je verovatnije, Mairi naći novog muža i rañati dalje. Ali ako Eilan ode u Šumsku kuću, od nje otac neće dobiti unučad. Bendeigid je ustao i namrgoñeno pogledao Kaileju. "Potrebne su mi tvoje veštine, sveštenice; moramo dozvati Sinrika. Možeš li da mi ga pozoveš? I hoćeš li?" "Uz Lianoninu pomoć, mogu", odgovorila je Kaileja. "U svakom slučaju, on treba da zna..." "Takoñe mi je potrebna tvoja veština da pronañem te ljude", prekinuo ju je Bendeigid. "To je lako učiniti; videla sam ih kad su upali ovamo, i ako možda i nisu u istoj grupi sa onima što su ti spalili kuću, svakako su pod istom komandom. Neki od njih bili su iz Kaledonije, a ostali su Škoti iz Eriua." "Ako su noćas dolazili ovamo, Škoti će krenuti natrag na svoje obale a Kaledonjani dalje na sever." Bendeigid je ustao i nemirno se ushodao; potom je opet seo kraj vatre. Kaileja mu je donela vrč piva i on je poprilično otpio pre nego što je nastavio. "Treba nam Sinrik, brže nego što jahač može da hita. Pošalji poruku, Kaileja, tvojom magijom..." "Hoću", rekla je sveštenica. "Ostaću ovde sa tvojim kćerima dok ti odeš da kažeš Lianoni. Potom poñi u Devu, jer ovo mora saznati i Vrhovni druid." "U pravu si; moja žena Reis bila je njegova kći", rekao je Bendeigid, zamišljeno trljajući čelo. "Možda će i on moći da nas posavetuje." Vest o pljaškašima brzo se širila kroz čitav kraj. Putovala je sa lutajućim torbarima, sa kuririma iz legija; kao da su i ptice nosile glasove na svojim krilima. Tri dana po napadu, Vrhovni druid Ardanos je ujutro izašao iz svoje kuće u Devi, začuo graktanje gavrana sleva i prepoznao predskazanje nesreće. Ali on je svoj položaj dosegao uz pomoć mudrosti koja mu je omogućavala da nadmudri Rimljane i podrije protivnike unutar svog naroda. Mnogo puta je zažalio što njegove moći imaju granice. A onda je ugledao kako mu prilazi neki blatnjav čovek i znao je da neće morati da čeka da mu gavran kaže vesti, jer se u crvenim očima njegovog zeta jasno videla tuga. Kada se Ardanos malo oporavio od šoka zbog Bendeigidovih vesti, požurio je do Macelija Severusa, koji je zatražio prijem kod komandanta legije Adiutriks. "Ti prekomorski pljačkaši postaju suviše drski", ljutito je rekao Macelije. "Britanci su i naš narod, podanici Rima. Dok sam ja živ, niko ih neće tlačiti. Porodica jednog od druida, ovde u blizini, Bendeigida..." "Prognanik", prekinuo ga je komandant legije, mršteći se. "Ne bi uopšte smeo da bude ovde!" "To sad ništa ne znači! Zar ne shvataš, Rim je ovde da štiti sve stanovnike ove zemlje - i naše grañane i domoroce", nastavio je Macelije, još zgrožen prizorom Ardanosovog bola. Tokom godina počeo je da poštuje starca, a Vrhovni druid je pred njim dosad uvek bio savršeno pribran. "Kako da ih ubedimo da polože oružje ako ne možemo da ih štitimo? Sa dve legije mogli bismo da pokorimo Hiberniju..." "Možda si sasvim u pravu, ali moramo da sačekamo dok Agrikola završi sa Novantom. Uvek je bilo tako - kad god osvojimo novu provinciju, moramo da osiguravamo granice. U vreme guvernera Paulinusa, druidi sa Mone su razbijeni kako ne bi mogli da pobune zapadne krajeve. Sada su tu Kaledonjani koji moraju naučiti da ne smeju da pljačkaju Brigante. Kad se imperija protegne sve do daleke Tule, pretpostalvjam da ćemo imati mirne granice, ali pre toga ... ne verujem. U meñuvremenu, možemo samo da požurimo gradnju novih obalskih utvrñenja", cinično je nastavo komnandant legije, "i da opremimo par odreda konjice da iziñu čim razbojnici budu ponovo opaženi. Tvoj sin je i sada napolju sa jednim odredom, zar ne? Objasni mu novu
dužnost kad se javi." Komandant je prešao na gunñanje. "Narod Britanije smemo da tlačimo samo mi, i niko drugi sem nas." No, izgradnja utvrñenja i planiranje kampanja zahtevaju vreme. Mnogo pre nego što su završeni zidovi od brvana i pre nego što je požnjeveno žito koje je preživelo kiše, Bendeigid se vratio da isprati svoje kćeri u Šumsku kuću. Doveo je sasvim pitome mazge da nose Mairi i decu. Eilan je jahala sa Mairinim starijim detetom pred sobom, dobro umotana zbog kiše koja je sipila. Nije bila navikla na jahanje i morala je potpuno da se usmeri na održavanje ravnoteže sa uzbuñenim detetom. Odredište nije bilo daleko, ali njoj se putovanje oteglo. Već se hvatao sumrak kada su pristigli meñu visoke zidove od uspravnih brvana. Unutra se nalazilo nekoliko velikih zgrada; Kaileja je odvela Mairi i decu u gostinsku kuću, podigavši dečačića sa sedla ispred Eilan, i pokazala joj je prostranu zgradu od brvana sa krovom koji je gotovo dodirivao tlo. "To je Kuća devojaka", rekla je. "Sveštenica zadužena za devojke, Eilid, zna za tvoj dolazak, i dočekaće te tamo. Doći ću kasnije, kad budem mogla; ali prvo moram da odem i vidim jesam li potrebna Lianoni." Mladi mesec - prvi od roñenja Mairine bebe - stajao je nisko na zapadu. Kad ju je služavka uvela u zgradu pa preko dvorišta, Eilan se iznenadila kad je utvrdila da joj sestra već nedostaje. A onda su se otvorila vrata i žena ju je uvela u unutrašnje dvorište. Pred njom se nalazila dugačka kuća, nalik na veliku trpezariju u očevom domaćinstvu. Dok je ulazila, okružilo ju je more nepoznatih lica. Osvrtala se, pomalo izgubljena. Služavka ju je ostavila samu kraj vrata. Odaja je izgledala veoma velika, a u vazduhu se osećao blagi miris nekog bilja. Ubrzo joj je prišla jedna sveštenica. "Ja sam Eilid", rekla je. "Gde je moja roñaka Dieda?" nervozno je upitala Eilan. "Nadala sam se da ću je videti ovde..." "Dieda je na dužnosti kraj Lianon i sad je sa njom izdvojena zbog priprema za svečanost Lugnasada", rekla je sveštenica. "Ona ti je roñaka? Pomislila bih da ti je roñena sestra, možda i bliznakinja. Kaileja me je zamolila da te preuzmem, pošto će ona morati da bude kraj Lianon. Lepa si gotovo kao što mi je ispričala." Eilan je stidljivo porumenela i oborila pogled. I sama sveštenica je bila veoma lepa; plavokosa, kovrdžava i kratko podšišana, tako da joj je kosa okruživala lice i svetlucala pod svetlošću lampi kao mali oreol. Bila je obučena kao sve mlañe sveštenice, ne u tamne haljine kakve se nose van zidova nego u haljinu od nebojenog lana, veoma starinski krojenu, opasanu zelenim pojasom. "Mora da si polumrtva od umora", ljubazno je rekla Eilid. "Priñi vatri, dete, da se ugreješ." Eilan je poslušala, pomalo ošamućena od toliko nepoznatih lica. Dosad nije ni razmišljala o onom što je ovde čeka. Sada se pitala šta će je snaći, i da li je donela odluku zbog koje će žaliti čitavog života. "Nemoj nas se bojati", rekao je ozbiljan glas iza nje. Ova devojka je bila visoka i krupna, sa crvenkastom kosom. "Nema nas ni upola toliko kako ti se čini. Trebalo je da me vidiš kad sam tek stigla ovamo, samo sam se osvrtala i plakala kao divljakuša. Zovem se Mielin. Ovde sam već pet ili šest godina i ne mogu ni da zamislim da drugačije živim. Ovde su sve moje prijateljice, i jednog dana ćeš ih imati i ti, ma koliko ti sada sve izgledale čudno." Uzela je Eilanin ogrtač i sklonila ga. "Mislim da Lianon želi da najpre govori sa tobom", rekla je Eilid. "Poñi sa mnom." Povela je Eilan preko dvorišta do izdvojene kućice i kucnula na vrata. Odmah su začuli korake i provirila je Kaileja. "Eilan? Uñi, dete", rekla je i dala znak nekome iza sebe. "Evo, Dieda, konačno sam ti dovela Eilan." "Stvarno", rekla je Dieda, pojavivši se iz senki. "Tu je i moj otac, Vrhovni druid, i Bendeigid,
pa se može reći da je većina porodice na okupu." Nasmejala se, i Eilan je pomislila da nikad nije čula toliko ciničan smeh. "A ako bude po njegovom, doći će i Sinrik. Čula sam da žele da koriste tvoj Vid, Kaileja." "Ili možda tvoj", rekla je Kaileja, i Dieda se opet nasmejala. Eilan je osetila neprijateljstvo izmeñu njih dve i upitala se otkud to. "Mislim da znaju šta bih im rekla na to", rekla je Dieda. "Ako treba potražiti Sinrika, dobro; ali praviti proročanstva za Lianon koja će ona izgovoriti poslušno kao da je rimska marioneta..." "Za ime Boginje, bilo koje boginje, ćuti, dete", naredila je Kaileja, a onda se začulo zatvaranje neke kapije. "Šta je to? Ko je ovde?" "Samo njegova svetost, moj otac", promrmljala je Dieda, "i najveća sveštenica čitave Šumske kuće, koja će poslušno isporučiti proročanstva po njegovoj želji." "Ćuti već jednom, ti izopačeno stvorenje", zasiktala je Kaileja. "Dobro znaš da je to što govoriš svetogrñe." "A možda se ovde odvija i veće svetogrñe, u kojem ja ne učestvujem", odvratila je Dieda. "Možda žele, uz pomoć Vida, da upute Rimljane protiv pravih neprijatelja. Ako je tako, šta ćeš ti raditi, Kaileja?" "Radiću ono što mi naloži Lianon", rekla je Kaileja oštro. "Tako radimo sve." Kaileja je pokušavala da urazumi gnevnu Diedu, ali ova je izgledala bešnja nego ikada ranije. Dieda je oduvek imala oštar jezik, ali Eilan je nikada nije čula da govori sa toliko gorčine. "Znam šta hoćeš da svi mislimo..." počela je Dieda, ali Kaileja je pocrvenela od besa. Ipak, uspela je da mirno odgovori. "Sasvim dobro znaš da nije važno ono što ti misliš, ili što ja mislim", počela je, "nego ono što želi Vrhovna sveštenica; a ja ću slušati nju." "Ako je to njena volja", odgovorila je Dieda nešto tiše, "ali u ovim uslovima, kako da vršimo njenu volju - čak i kad bi nekako uspeli da odredimo šta je njena volja ili da li ona uopšte više ima svoju volju." "Sve sam to već čula", umorno je rekla Kaileja. "Zar je toliko loše pozvati Sinrika kako bi mogao dostojno da ožali svoju pomajku?" "To smo mogli da uradimo još davno", opet je počela Dieda. "Možda, ali to je jedino što se traži od mene - i tebe", ponovila je Kaileja. "Zašto si se sad toliko uskopistila protiv toga?" "Zato što znam, ako ti možda ne znaš", rekla je Dieda, "da ćemo koristiti moć da bi ubedili Sinrika da radi ono što je celog života učio da ne treba; da radi ono što bi Bendeigid radije umro nego da učini: da radi pod ruku sa Rimom. Zar ne znate da je njega radi Bendeigid dozvolio da bude prognanik?" "Oh, devojko, za ime Boginje! Poznajem i ja i Sinrika i Bendeigida", ljutito je rekla Kaileja. "Verovala ti ili ne, poznajem pomalo čak i Rimljane; bar sam živela pod njihovom vlašću duže nego ti. I kažem ti da tvoji dragoceni etički nazori ničim neće biti narušeni, kao ni Sinrikovi. Ili možda misliš da si jedina osoba u čitavoj Britaniji koja zna šta Sinrik želi da radi?" "Dovoljno znam..." počela je Dieda, ali Kaileja ju je grubo prekinula. "Ćut'! Čuće nas. A Eilan mora da je već potpuno zbunjena..." Diedin izraz lica se ublažio. "Verovatno, a ovakva rasprava nije lepa dobrodošlica za nju." Prišla je i zagrlila Eilan, koja je znala da ne sme da se pobuni, inače bi rasprava ponovo počela. Tog časa su se otvorila unutrašnja vrata i pred njima se pojavila Lianon. "Deco, vi se to svañate?" "Naravno da ne, majko", brzo je rekla Kaileja. "Svakako ne, Sveta Majko", dodala je i Dieda. "Samo smo dočekale novu iskušenicu." "Oh, da; čula sam da će Eilan doći", rekla je Lianon i zagledala se u mladu devojku koja je ćutke stajala pred njom. Eilan je osetila da joj srce glasno bije dok je gledala u ženu koju je poslednji put videla kako stoji kao Boginja kraj Beltanske vatre. "Znači, ti si Eilan?" Lianonin glas bio je umilan mada malo tanak, kao da je toliko godina
izgovarala reči Boginje da je izgubila snagu glasa. "Istina je, veoma ličiš na Diedu; verujem da ste to često slušale. Ali moramo smisliti neki način da vas razlikujemo u svetilištu." Nasmešila se, i Eilan se osetila nekako zaštićenom. Lianon je priužila ruku Eilani, koja je još nervozno stajala kraj vrata. "Uñi, dete. Znaš, ovde su ti i otac i deda." Eilan se upitala zašto bi to trebalo da je začudi, kad ju je otac dopratio ovamo. Da li on sad živi sa sveštenicama? Lianon je blago uhvatila Eilan za ruku i povela je u unutrašnju sobu, obrativši se dvema sveštenicama umilnim glasom: "Uñite i vi. Obe ćete nam biti potrebne." Unutrašnja soba izgledala je mala, ili je možda u njoj bilo previše sveta. U sredini se nalazio mangal na kome se dimilo bilje; Eilani se od mirisa zavrtelo u glavi. Za trenutak joj je, zbog dima i gužve, bilo teško da diše. Brzo se pribrala i ugledala oca, lica izmoždenog tugom, tako da je izgledao star gotovo kao Ardanos. Njen deda, koji je nešto dodavao u vatru, pogledao je žene. "Znači, svi smo tu. I opet sam zbunjen; koja je koja?" Eilan je ćutala, čekajući da odgovori neko stariji, ali Dideda je bila odvažnija. "To je bar lako videti, oče. Eilan još nije dobila haljine sveštenice." "I znači, tako treba da razlikujem ćerku od unuke! Pa, možda je to samo zbog dima. Ali i dalje su suviše slične", govorio je stari druid. "Pa, Eilan, došla si ovamo u tužan čas; moramo prizvati Sinrika na naše Veće, a pošto je odrastao sa tobom kao tvoj usvojeni brat možeš nam biti od pomoći. Jesi li spremna, Kaileja?" "Ako Lianon želi", tiho je rekla Kaileja. "Želim", odgovorila je Lianon. "Šta god se desilo, Sinrik mora sanati za smrt svoje pomajke i za nove nemire. Rimljani nam nisu jedini neprijatelji..." "Da li bi voleo da to kažeš Mairi, oče?" upitala je Dieda kroz zube. "Mir, dete", rekao je Ardanos. "Šta god ti mislila, Macelije Severus je dobar čovek; kad sam mu rekao, pobesneo je kao da je spaljena njegova roñena kuća." "Čisto sumnjam", promrmljala je Dieda, ali toliko tiho da su je čule samo Kaileja i Eilan. Stari druid se namrštio na nju. "Kaileja, dete moje..." pozvao ju je. Kaileja je pogledala Lianon, a potom je prišla ormančetu i izvadila malu srebrnu činiju, jednostavnog oblika ali sa složenim šarama na spoljašnjoj strani. Napunila ju je vodom iz krčaga i postavila je na sto. Ardanos je privukao tronožac kako bi mogla da sedne, a Lianon se smestila u stolici sa duborezom. Ardanos je mahnuo rukom Kaileji. "Čekaj", rekao je. "Dieda, ti si najbliža Sinriku; ti moraš pogledati u vodu da ga prizoveš." Dieda je porumenela i Eilan se upitala hoće li otvoreno odbiti. Dieda je oduvek bila odvažnija od nje - ili ih je deda opet pobrkao? Gledao je u nju; onda je ipak potražio pogledom Diedu. "Zarekla si se", rekao je. "Molim te, dete..." i glas mu je bio nežniji nego što je Eilan ikada čula. "Molim te to tvoje sestre radi; ona mu je bila pomajka pre nego što si se ti i rodila." Koristi nas kao vešt svirač harfu, pomislila je Eilan. No, Dieda nije mogla da odbaci nežnost tog glasa. "Kako želiš, oče", promrmljala je i sela pred činiju. "Dakle", počeo je Ardanos, "okupili smo se ovde na mestu koje je već zaštićeno i pročišćeno, da prizovemo Sinrika, usvojenog sina Bendeigidovog. Svi vi, koji ste mu najbliži živi rod, morate prizvati u sećanje njegov lik, i dodati mom pozivu poziv svog srca." Udario je štapom po podu, i Eilan je začula prigušeni zvon srebrnih zvončića. "Sinriče, Sinriče, sada te prizivamo!" iznenada je odjeknuo snažan glas pravog barda, i Eilan je žmirnula, jer soba kao da je odjednom postala tamnija, a Ardanos je zasvetleo - ne samo belom odeždom, nego čitavim telom. "Snažni sine, voljeni dečače, tvoj rod te zove... Ratniče, sine Gavrana, prizivamo te moćima zemlje, hrasta i vatre!" Dok je odjek poziva zamirao, u sobi se čulo samo Diedino disanje, sve glasnije kako je udisala punim plućima mirisni dim. Eilan je prigušila kašalj. Čak i od male količine dima vrtelo
joj se u glavi; mogla je da zamisli kako je Diedi, koja je nepokretno zurila u vodu. Tek sad je primetila da Diedina duga kosa visi sa obe strane, zaklanjajući činiju. Svi su se namestili u krug. Eilan je sa svog mesta videla površinu vode. Naježila se kad se Dieda zanjihala, ili se to njihala ona? Možda se kretao čitav svet; žmirkala je na odjednom nejasne prilike oko sebe, ali mogla je da se usmeri samo na površinu vode u činiji. Dok je gledala, voda se polako zamaglila, i za trenutak se video samo sivi kovitlac koji je u prvi mah potamneo; potom se razbistrio. Eilan je dahnula; lice, dobro poznato lice - lice njenog usvojenog brata Sinrika - gledalo je iz vode. Dieda je prigušila uzvik; potom je progovorila, tiho i jasno, kao da se obraća nekom veoma dalekom. "Sinriče, moraš da doñeš. Ovog puta nisu u pitanju Rimljani, nego severnjaci; spalili su tvoju kuću i ubili ti majku i sestru. Vrati se u zemlju Ordovika. Tvoj poočim je živ i potreban si mu." Lice je uskoro nestalo, voda u činiji se ustalasala i potamnela, i Dieda je ustala, pomalo ošamućeno se držeći za ivicu stola. "Doći će", rekla je. "Od tamošnje škole sveštenica dobiće sve što mu je potrebno za put. Uz dobre puteve i dobro vreme, biće ovde za nekoliko dana." "Ali šta je sa varvarima koji su nam spalili kuću?" upitao je Bendeigid. "Ako nisi suviše izmorena, dete, moramo ih videti da bi znali kuda da poñemo kako bi ih kaznili..." "Neću", rekla je Dieda. Kosa joj je još visila oko lica. "Uvek me možete naterati, ali neka ovo uradi Kaileja; njena je želja da ovo radimo sa Rimljanima, nije moja. Biće mi teško da vam oprostim." "Dete moje..." "Oh, znam dobro da je to neophodno; ali kako ste mogli da me iskoristite da dovučete Sinrika ovamo?" Kaileja je preuzela činiju i izbacila vodu kroz vrata, pustivši unutra prijatan dah svežeg vazduha. Uprkos toploti letnje noći, Eilani je uskoro postalo hladno. Kaileja je ponovo napunila činiju i nagnula se nad njom, potpuno nepokretna. Kao da je slici ovog puta trebalo više vremena da se pojavi, i uskovitlana magla je duže ostala u vodi. Kailejino napeto lice postalo je bleñe, a zatim bledo kao smrt; potom je progovorila, sasvim tiho, strašno umornim glasom: "Gledajte, ako želite." Eilan nikada nije saznala šta su videli ostali, ali kada se površina vode raščistila, pred njenim očima se stvorila mala slika: razbojnici, onakvi kakvi su bili kada su upali u Mairinu kuću, ukočeni na ulazu; obučeni u šarene i ofucane krpe. Neki su nosili mačeve, koje onomad nije videla, a neki su imali koplja. Slika je bila toliko jasna da je videla i kišne kapi kako svetlucaju u njihovim plavim ili crvenkastim bradama i u dugoj, prljavoj kosi. Potom su se svi okupili oko činije, zaklonivši sliku koju je Eilan još videla u sećanju, i znala je da će moći da je prizove pred oči sve do smrti. Sećala se kako je Kaileja jurnula napred, kako je zgrabila pune šake žara i kako ga je bacila na strance. Otac i deda su verovatno videli nešto slično, jer očevo lice se ukočilo. "Crveni Rajan", rekao je kroz zube. "Prokleti bili njegov mač i njegova senka! A još su na obali..." "Neka bude tako, i dodajem svoju kletvu tvojoj u punoj snazi", rekla je Lianon, pomerivši se u stolici. "Objavljujem da tvoj narod i Rimljani treba zajednički da ih kazne." Bendeigid je zaustio da nešto kaže, ali Lianon ga je ućutkala jednim pokretom. "Dosta; rekla sam svoje. Sada idite; neka bude kako je videla Kaileja i kako sam ja objavila. Uhvatićete Crvenog Rajana na obali." "Gospo, kako to znaš?" "Zar si zaboravio da ja i moji možemo da vladamo vetrovima kada odlučimo tako?" upitala je Lianon. "On neće dobiti ni daška da ga ponese sve dok ga ne stignete. Jesi li sad zadovoljan?" "Radi osvete nad tim ñavolima - ako tako mora biti", izjavio je Bendeigid, "kunem se da ću se udružiti i sa Rimljanima ako mi oni mogu pomoći u osveti, mada je to protiv mojih želja - a trebaće nam njihova pomoć da oteramo razbojnike i ubice sa naših obala, zauvek!" Dieda je duboko uzdahnula. "Hoćete li sačekati da se Sinrik vrati?"
"O tome će morati da odlučuje i Macelije", odgovorio je Bendeigid gunñanjem. Lianon je pogledala Eilan. "Pogledajte, naša najmlaña iskušenica je promrzla", rekla je. "Gde ti je ogrtač, dete?" "Ostavila sam ga u velikoj sali, tamo gde su ostale devojke", promrmljala je Eilan, neuspešno pokušavajući da prestane da drhti. "Moraš brzo u krevet. Bilje je sad sagorelo, priñi mangalu da se ogreješ, dete. Kaileja će te brzo odvesti u spavaonicu za iskušenice, i daće ti posteljinu i haljinu sveštenice." "Dobro rečeno", javio se Ardanos, "a vreme je da i mi poñemo." Lianon je povela Eilan do vatre, i devojka je postepeno prestala da drhti. No, u sebi se još tresla. Kaileja ju je zagrlila. "Proći će, dete, znam... Izmeñu svetova može da bude veoma hladno; osetila sam da putuješ sa mnom, mada nam to nije bila namera. Drugi put to nećemo dozvoliti." Bendeigid se umotao u ogrtač, ali pre nego što je pošao za Ardanosom zastao je pred Eilan. "Kćeri." Kad ga je Eilan pogledala u oči, nakašljao se. "Ne znam kad ćemo se opet sresti. Ali ostavljam te ovde u bezbednosti, i to mi je uteha. Neka te Boginja čuva ovde." Zagrlio ju je. "Moliću joj se za tvoju bezbednost, oče", tiho je rekla, stegnutog grla. Bendeigid je nežno dotakao vlasi koje su joj pobegle iz pletenice nad čelom. "I tvoja majka je imala takvu kosu", šapnuo je i žurno je poljubio u čelo. Eilan je od suza jedva videla vrata kako se zatvaraju za njim. "Pa, to je gotovo, a zaista je kasno", rekla je Kaileja uz prizvuk olakšanja. "Eilan, ima li nešto što želiš da me pitaš?" Prišla je i zagrlila devojku. "Ako si se sad ugrejala, hodi da te smestim u spavaonicu za iskušenice." Eilan je sa njom ponovo prešla preko vetrovitog dvorišta koje je delilo Lianonino obitavalište od sale u kojoj je prvi put videla sveštenice. Mnogo godina kasnije, kada je poznavala svaki detalj obeju zgrada kao da je tu roñena, sećala se prvog pogleda na Šumsku kuću i pitala se zašto joj je te noći izgledala tako ogromna. Eilid je sa još nekoliko žena još sedela u sali gde su prvo doveli Eilan. Sve su je radoznalo pogledale, ali Kaileja ih je jednim pokretom sprečila da išta pitaju. "Još ne možemo tražiti od tebe da daješ zavete", rekla je Eilani, "ali za prvu godinu koju ćeš povesti meñu nama moraš da daš obećanja." Uspravila se i lice joj se izmenilo. Eilan ju je oprezno posmatrala, pitajući se šta će sad biti. "Pre svega - da li si došla meñu nas svojom slobodnom voljom? Da li te je neko pretnjom ili silom naterao da tražiš da doñeš ovamo?" Eilan ju je iznenañeno pogledala. "Pa znaš da nije." "Šššš - ovo je običaj. Moraš odgovarati svojim rečima." "Dobro. Došla sam ovamo po svojoj želji." Ovo joj se činilo vrlo glupo. Pitala se jesu li to pitali i Diedu, i šta im je odgovorila na to. "Da li obećavaš da ćeš se prema svakoj ženi meñu nama ponašati kao prema sestri, majci ili kćeri, kao da ti je rod?" "Hoću." Više nije imala majku, a ako se bude zarekla zauvek, neće imati ni kći. "Da li obećavaš da ćeš se povinovati svakom nareñenju koje ti daju sveštenice i da nećeš leći sa muškarcem..." Kaileja je zastala i malo iskrivila usne, "osim što ćeš smeti da legneš sa Letnjim Kraljem, ako njegov izbor padne na tebe." Eilan se nasmešila. "Poslušaću, i nije teško obećati da se neću dati nijednom muškarcu." Pošto mi je zabranjen jedini muškarac koga sam mogla da volim. Kaileja je klimnula. "Neka tako bude", rekla je. "U ime Boginje, koja je jedna iako ima mnogo imena, prihvatam te." Zagrlila je Eilan, a to su učinile i ostale sveštenice, jedna po jedna. Kad su se izreñale, Eilan je već bila u suzama, kao da je nekako ponovo stekla izgubljenu porodicu. Kaileja joj je prebacila preko ramena ogrtač i povela je pokrivenim hodnikom do kućice sa desetak kreveta - ne ograñenih zidovima, kao što je navikla, nego daščanih i poreñanih u krug.
Neki su već bili zauzeti. Par devojaka je selo, sanjivo žmirkajući, kad je Kaileja povukla zavesu oko kreveta najbližeg vratima, a potom su ponovo legle. "Ovde ti je pripremljeno mesto", šapnula je Kaileja. Obukla je Eilan u belu košulju od grubog platna koja joj je bila malo prevelika. "Neko će te probuditi za službu u praskozorje. Nemoj očekivati da me vidiš - biću izdvojena sa Lianon zbog priprema za svečanost punog meseca. Ovde je haljina koju ćeš nositi sutra." Iz sanduka je izvadila zamotuljak sa odećom. Eilan je legla u usku postelju i Kaileja ju je ututkala pod debelo ćebe. Potom se sagnula da je zagrli, i Eilan je sela da joj uzvrati zagrljaj. "Šta god možda pomislila, seti se da si nam dobro došla", rekla je Kaileja. "Čak i Diedi; ona je sada vrlo nesrećna, ali doći će dan kad će joj biti vrlo milo što si tu." Poljubila je Eilan u čelo. "Sutra će ti neka od devojaka pomoći da se obučeš u haljine sveštenice; najverovatnije će to biti Eilid. Par dana će ići svuda sa tobom i pokazivaće ti šta treba da radiš." Eilan je ponovo legla. Čaršav je bio grub, ali mirisao je na neko bilje. Želela je da što duže zadrži ovaj trenutak. "Na šta to miriše čaršav?" upitala je. "To je lavanda; stavljamo je meñu rublje posle pranja." Eilan je pomislila da ne treba da se čudi. I sveštenice su žene, mada ne liče na one koje je dosad poznavala; naravno da i one misle na branje bilja i na pranje rublja, kao i sve druge. I ona će naučiti sve to. "Spavaj sad", tiho je rekla Kaileja, "i nemoj da brineš. Dobro je što si došla ovamo. Mislim da te meñu nama čeka naročita sudbina." Nijedna od njih dve nije ni slutila koliko je to proročanstvo tačno. 10. "Zašto krijemo od običnog sveta imena onih biljaka koje su najmoćniji iscelitelji?" Stara Latis, najveštija u biljarstvu, zagledala se, držeći u ruci ubranu čauru tatule, u devojke koje su sedele pod hrastovim stablom. "Zato da bi se obraćali nama i poštovali sveštenice?" upitala je jedna od mlañih devojaka. "Njihovo poštovanje moramo zaslužiti, dete", strogo je rekla Latis. "Ma koliko neuki, oni nisu glupi. Razlog tajnovitosti je mnogo dublji - ono što je moćno u dobru moćno je i u zlu, ako se pogrešno upotrebi. Tatula može da pomogne oslabljenom srcu, ali ako je date suviše srce će podivljati kao poplašeni konj i na kraju će stati. Za iscelitelja je najvažnija procena." Eilan se namrštila, jer nikad dosad nije razmišljala o tome. Kasnije, kad bi razmišljala o godinama provedenim u Šumskoj kući, pitrala se šta je očekivala. Mir, možda, ili tajanstvenost, i možda malo dosade. Nije očekivala da će dani provedeni u učenju sa drugim devojkama biti jednostavno zanimljivi. Noći su bile teže, jer je prvih meseci često sanjala Gaja. Ponekad bi ga videla kako jaše sa vojnicima, ili kako vežba sa mačem. Ponekad bi proklinjao kad bi se oštrica zarila u drvenu metu u obliku čoveka: Ovo je za Senaru, a ovo za Reis. Ovo je za Eilan! Kad bi završio, čelo mu je bilo orošeno znojem, ali obrazi bi bili vlažni od suza. Eilan bi se budila uplakana zbog njegove tuge. Sada je razumela kako bol preživelih može da muči umrle. Pomišljala je da mu pošalje poruku, kako bi znao da je još živa, ali nije bilo načina da to izvede, a potepeno je počela da shvata da je za njega zaista mrtva, i što pre on to prihvati, toliko bolje za oboje. Tih prvih meseci bila je samo jedna u grupi potencijalnih sveštenica. Provodila je dosta vremena učeći napamet čitave odeljke druidskog znanja. Kao što se bogovi ne mogu poštovati u hramu načinjenom ljudskim rukama, tako božansko znanje ne sme da se zapisuje. Ponekad je mislila da je to čudno, jer ljudsko pamćenje je vrlo nepostojano. Ali videla je da njeni učitelji imaju fantastično pamćenje. Većina starog znanja bila je izgubljena pri uništenju Mone, ali mnogo je i ostalo. Ardanos je, na primer, morao napamet da recituje čitav Zakon. Bila je srećna uz ostale sveštenice. Najbolje je poznavala one dve koje su je prvi put dočekale
u Kući devojaka: Eilid i Mielin. Eilid je bila starija nego što je izgledala i bila je u Šumskoj kući od ranog detinjstva. Mielin je bila bliža Eilaninim godinama. Osim njih dve, najbolje je poznavala ženu po imenu Celimon, kojoj je bilo oko četrdeset, a glavni posao joj je bio da podučava najmlañe sveštenice i da izvodi neke manje važne rituale. Njen prvi zadatak bio je da nauči do najsitnijih pojedinosti one rituale u kojima učestvuju device, jer ako tu bude neke greške ceremonija mora da počne iz početka. I ona je dva ili tri puta izazvala takve prekide. Osećala se kao glupača, ali Mielin ju je uveravala da su sve prošle kroz to. Takoñe su je učili pokretima meseca i zvezda. Provela je mnoge noći ležeći izmeñu Mielin i Eilid u zatvorenom dvorištu, gledajući Velikog Medveda kako se beskonačno okreće oko Severnjače, i prateći lagane pokrete planeta naviše i naniže po nebu, i Severna Svetla kako svetlucaju i kruže po letnjem nebu. Naučila je da se zemlja okreće oko sunca - u to je bilo najteže poverovati od svih čuda. Tokom prvih godina u Šumskoj kući te noći su joj najviše uposlile maštu; ležala je toplo umotana u vlažnoj travi, a Kailejin glas je lebdeo nad njima u tami, pričajući duge priče o zvezdama. Ponekad je želela da nauči da prati pevanje, ali u jednoj od retkih prilika kad su joj dopustili da provede neko vreme sa Kailejom, čula je da žene ne sviraju pri ceremonijama. "Ali zašto? Žene sada mogu da budu bardovi, kao Dieda, zar ne? A i ti sviraš harfu, zar ne?" Bilo je toplo, a u gaju iza zida vežbao je neki mladić iz druidskog učilišta sa druge strane polja. Nije bio naročito vešt, ali veoma je teško svirati harfu toliko loše da to slušaocu smeta. Mada melodija nije valjala, svaki ton je bio čist i jasan. "Moj instrument je lira, prvi poklon koji sam dobila od Lianon, i svirala sam je godinama, pa se niko ne usuñuje da se buni. A dar kao što je Diedin niko ne može da porekne." Kailejine crne oči su blesnule. "To nema nikakvog smisla. Zašto ne mogu da učim?" upitala je Eilan. Ma koliko loše svirala, svakako je mogla bolje od onog momka napolju, koji nije primetio da su mu se zbog sve toplijeg jutra gornje žice raštimovale. "Naravno da nema smisla", odgovorila je Kaileja. "Mnogo šta što sveštenici čine nema smisla; i oni to znaju. To je jedan od razloga što mi neće dozvoliti da nasledim Lianon. Ardanos je svestan da i ja to znam." "Da li želiš da budeš Vrhovna sveštenica?" upitala je Eilan, raširivši oči. "Nebesa saklonite", žurno je rekla Kaileja. "Svakog dana bih glavačke srljala protiv volje sveštenika - a ta volja je kamena. Neka muškarci slobodno zadrže za sebe voñstvo. Mislim da su se stvari pogoršale od dolaska Rimljana. Žele da zadrže oružje, i harfe, i sve drugo osim rañanja i rintanja oko kuvanja i razboja. Usuñujem se da kažem da bi oni rado rekli kako žene ne smeju ni da služe bogovima, ali niko ne bi bio toliko glup da im poveruje. Ali zašto ti želiš da sviraš harfu?" "Zato što volim muziku, a ne umem da pevam." "Tvoj glas je tih ali umilan, jer dobro ga poznajem." "Deda kaže da u poreñenju sa Diedom krekećem kao žaba", gorko je rekla Eilan. "U našoj kući je oduvek samo ona pevala." "Mislim da je tu pogrešio; ali ovog puta neću da se svañam, jer čak i ja priznajem da je on jedan od naših najvećih bardova. U poreñenju sa glasom tvoje roñake gotovo svi krekeću kao žabe, dete, i nemoj da žališ zbog toga. Ti možeš naučiti priče o bogovima, makar ne umela da ih pevaš tako kao ona; mislim da ti neće biti teško da naučiš da pevaš čaranja. Ne možemo svi da imamo najlepše glasove, čak ni svi meñu bardovima." I Eilan je zaista naučila da peva mnoge čarolije koje je morala da nauči, i saznala je, već te prve godine, i nekoliko jednostavnih Reči Moći. Jednog dana, dok ju je Kaileja učila činima, upitala ju je: "Sećaš li se one noći posle Mairinog poroñaja, kada sam oterala razbojnike bacajući vatru na njih?" "Nikada to neću zaboraviti", odgovorila je Eilan.
"Sećaš se kako sam ti rekla da i ti to možeš da naučiš, ako budeš učila kako treba?" Eilan je klimnula, osećajući da joj srce ubrzano udara; nije znala je li to od uzbuñenja ili od straha. "Pa, sad ću te naučiti. Najvažnije je da znaš da ti vatra ne može nauditi; videla si da je ja uzimam, i zato znaš da se to može učiniti." Uzela je devojčine vitke, bele prste u svoju hladnu šaku i dunula joj na dlan. "A sad", rekla je, "najvažnije je da veruješ u sebe. Brzo posegni u vatru i uzmi šaku živog žara; vatra može da ti naudi samo zato što veruješ da joj je u prirodi da peče; kad jednom spoznaš njenu duhovnu prirodu, moći ćeš da je uzimaš kao da je šaka suvog lišća. Vatra gori i u tebi, isto kao na ognjištu. Kako može jedan plamen da naudi drugom? Pusti da iskra u tebi susretne vatru!" Eilan se plašila, ali zaista je videla Kaileju da to čini i bespogovorno joj je verovala. Pružila je šaku ka mangalu punom žara; vrelina joj je dotakla lice, ali Kaileja je progovorila odmah kraj nje. "Ne oklevaj - brzo uzmi!" I Eilan je gurnula šaku u plamen. I dalje je osećala vrelinu na obrazima, ali začudo, ugljevlje je bilo hladno kao sneg. Kaileja je videla izraz čuñenja na njenom licu. "Sad brzo baci", rekla je. Eilan je otvorila prste i iznenada vreli žar se skotrljao u ognjište. Zapanjeno je zurila u svoje šake. "Jesam li zaista to učinila?" "Jesi", rekla je Kaileja. Žar je dotakao krpu ostavljenu u ognjištu, i ova je počela da se dimi. Podigao se snažni zadah nagorele tkanine i Kaileja ju je brzo uzela i ugasila. Eilan ju je zapanjeno gledala. "Kako si znala da će sledećeg časa početi da peče?" "Videla sam da počinješ da razmišljaš i da se čudiš - i da sumnjaš. Sumnja je neprijatelj magije. Naučile smo da radimo ovakve stvari kako bi zapanjile običan svet čudima i magijom, i da bi se zaštitile u slučaju opasnosti. Ali moraš zapamtiti", upozorila ju je, "da nemamo prava da činimo čuda samo da bi zadivile jednom roñene. Čak i da bi se zaštitila od opasnosti, moraš biti oprezna čineći ta naizgled čuda. Možda nije bilo savim mudro to što sam učinila u Mairinoj kući, ali što je učinjeno učinjeno je. Sad kad znaš da je to moguće, naučićeš kada valja činiti takve stvari, a kada ne valja." Proticanje godine bilo je označeno svečanostima, a devojke nisu učile samo šta svaka svečanost znači, nego i šta leži iza priča, od kojih su mnoge bile neistinite, mada su služile kao simboli. Raspravljale su o devičanstvu boginje Arianrod, i o sudbini blistavog sina koga je rodila iako to nije želela; analizirale su promene kod Gvione, koja je okusila piće iz pehara saznanja. Učile su tajna znanja Svetog Kralja i Gospe od Samostalnosti. A u najtamnijim danima zime razmatrale su misterije senovitih boginja čija krvava lica i smežurana tela otelovljuju strahove muškaraca. "Ali zašto se muškarci plaše starih žena?" upitala je Eilid. "Zašto se ne plaše starih muškaraca?" "Kad muškarac ostari, postaje mudrac, a to je nešto što svi muškarci žele", objasnila je Kaileja. "Starica se plaše zato što su one van njihove moći. Kad dobije mesečnicu, devojka postaje žena. Potreban joj je muškarac da bi postala majka, a majci je potreban muškarac da štiti njenu decu. Ali starica poznaje sve tajne roñenja i smrti; ona je ponovo roñena i ništa joj nije potrebno. I zato se muškarac, koji poznaje samo prvu promenu koja ga je učinila muškarcem, nje boji." Lianonino ime bilo je duboko poštovano, čak i kad bi se devojke noću u Kući devojaka kikotale na račun starijih, ali Eilan se stalno pitala da li je Vrhovna sveštenica prošla kroz ponovno roñenje o kojem je govorila Kaileja. Bila je toliko stara da je čovek morao da se pita da li su je ikada dotakle neka ljudska tuga ili strast. Nije legala sa muškarcem, nije rodila dete; lebdela je kroz Šumsku kuću u oblaku mirisa lavande i ustalasanih haljina, smešeći se blago i odsutno kao da se kreće kroz neku svoju ličnu stvarnost. A Kaileja ju je ipak volela. Eilan je pazila da ne zaboravi kako je starija sveštenica, sa kojom je od one noći kad se rodila Mairina beba bila povezana dubokim vezama, videla u Vrhovnoj
sveštenici nešto što Eilan nije videla; ali bila je spremna da veruje da nečeg ima. Kada su devojke počele da uče veštine koje će im otvoriti pristup u unutrašnje ravni, Eilan se vredno bacila na učenje. Takve stvari - snovi i nagoveštaji - uvek su joj dolazili lako i bez upozorenja. Sada je učila da voljno priziva vizije, a kada je potrebno i da ih sprečava da doñu. Učila je prizivanje vizija u činiji vode i veštinu čarolija za daleki vid. Jedna od prvih stvari koju je videla u činiji bila je bitka sa razbojnicima koji su joj uništili dom. "Blagoslovena bila Gospa od Vernemetona, ako je ona poslala ovaj vetar!" rekao je Sinrik, njuškajući maglu koja je hitala kraj njega, puna mirisa mora. "Održala je reč", rekao je Bendeigid kraj njega. "Ovaj vetar duva od trećeg dana pošto mi je spaljen dom. Kada su se rasute bande vratile na obalu da natovare plen na brodove, vetar je bio protiv njih." Iskezio se bez radosti. "Prikovaćemo ih izmeñu obale i mora!" Odnekud se začula oštra neredba, i ritmično trupkanje potkovanih sandala naglo se prekinulo. Sinrik je iskrivio lice, zadovoljan što vetar nije mogao da odnese zvuk do neprijatelja. Bolje je jurnuti sa ratnim pokličem nego da razbojnici čuju ovo zlokobno trupkanje. Britanci nisu ni izbliza toliko disciplinovani, ali barem umeju da budu tihi. I dalje se ježio kad god bi kroz maglu ugledao krestu rimljanske kacige. Nikada nije ni pomislio da će se boriti rame uz rame sa neprijateljem. No, ako je čak i Bendeigid mogao da suzbije svoj gnev, verovatno može i on. Bendeigid mu je spustio šaku na mišicu i Sinrik se zaustavio, provirivši kroz niz kržljavih jova koje su se našle izmeñu njega i obale. Mogao je da oseti dim i kiseli zadah nužnika - nisu ga dobro održavali. Spustio je štit sa ramena i čvršće stegao koplje. Srce mu je ubrzano tuklo, a usta su mu se osušila. Čezuno si za pravom bitkom, kako sad možeš da se plašiš? upitao je samog sebe. Da si bio tamo kad su napali kuću, da li bi se krio iza Reisinih sukanja? Od te pomisli, panika se pretvorila u bes. A onda su se oglasile rimljanske trube. Bendeigid je odgovorio grlenim krikom i Sinrik ga je nehotice sledio. Britanci su jurnuli, urlajući. Sinrik se probio kroz drveće, uperenog koplja, i začuo kako se povicima Britanaca pridružuje rimljanski poziv na juriš. Kad su se Rimljani okomili na neprijatelja, Britanci su napali njegovu pozadinu. Jedan ratnik se okrenuo, zbog magle pretvoren u čudovište. I bio je čudovište! Sinrik se prepustio onom što je naučio i zamahnuo kopljem naviše; osetio je udar i čuo krik kad se oštrica zarila. Ali nije imao vremena da misli dalje, jer je na njega išao drugi čovek. Mač je zveknuo o njegov štit. Krajičkom oka primetio je vojnike Rimljane kako se sa mehaničkom efikasnošću probijaju kroz glavninu neprijatelja. Sinrik je istrgao koplje i okrenuo se, videći neprijatelja u svakom zgrčenom licu. Nije znao da li je prošlo pola dana ili pola života kada je shvatio da ga više niko ne napada. Svuda unaokolo ležala su tela, i Bendeigid je sistematski dokrajčivao one koji su još bili živi. Bio je obliven krvlju, ali izgleda da nijedna kap nije bila njegova. Jednom je pao i pomislio je da je gotov, ali nad njim se nadneo legionar i pokrivao ga onim velikim ovalnim štitom dok nije uspeo da ustane. Sada je shvatio da nekoga možeš da mrziš i da mu se u isto vreme i diviš. Nikada neće voleti Rimljane, ali sada je video da se od njih može dosta naučiti. U ovom trenutku mu se nije činilo tako strašnim što u venama nosi rimljansku krv. Začuo je pucketanje plamena i video da Ardanos nadgleda spaljivanje neprijateljskih brodova. Dim je zaudarao na spaljeno meso, ali zaobljeni brodići od kože veselo su goreli. Sinrik je odvratio pogled, pitajući se da li će mu pozliti. No, jedan brod je sačuvan, i jedan razbojnik je ostavljen u životu, mada oslepljen, da ga poveze. Ardanos je digao ruke ka nebu, uzviknuvši nešto na starom jeziku koji poznaju samo druidi. Vetar je za trenutak zamro, a onda je dunuo sa kopna. Ardanos je spustio ruke na ivicu brodića kako bi ga zadržao. "Prizvao sam vetar da te ponese", rekao je čoveku koji je bio unutra. "Ako te bogovi vole, stići ćeš još jednom u Eriu. Budi naš glasnik, i prenesi im ove reči. Ako doñete ponovo na ove obale,
svi ćete isto proći." Vizija je izbledela, i Eilan se zavalila u stolici, drhteći. Nikada nije videla ozbiljnu borbu, i prizor ju je ispunio užasom, ali ipak se divlje radovala smrti razbojnika. Neko od njih je sigurno ubio njenu majku i verovatno i njenu mlañu sestru, i zapalio je kuću u kojoj je bila roñena. Ponovo je pogledala u vodu, tražeći Gajevo lice, ali nije ga videla. Da li je pao u nekom ranijem okršaju sa neprijateljem, verujući da je ona ostala mrtva u ruševinama svog doma? Pa, bolje da misli da je mrtva nego da je neverna, rekla je sebi, ali čudila se koliko je, čak i sada, žalosti pomisao da je on možda mrtav. One noći kad su sedeli kraj Beltanske vatre bili su kao jedno biće. Da je poginuo, ona bi to sigurno znala. No, smireni tok njenog života u Šumskoj kući polako je uklonio bol čak i iz sećanja na Gaja i na ono što se moglo desiti meñu njima. Zajedno sa ostalim devojkama skupljala je sveto bilje i lekovite trave, učeći koje od njih treba prikupljati u odreñenoj meni sunca ili meseca. "Ovo znanje je starije od druida", poverila joj je Mielin jednom kad su radile u paru. Mada je Mielin odavno došla u Šumsku kuću, nije bila mnogo starija od Eilan, i njih dve su, kao najmlañe, često bile odreñene da rade zajedno. Mielin je odabrala da postane sveštenica isceliteljka, i već je učila mnogo o tome. "Dosta toga potiče iz starih vremena, čak i pre nego što je naš narod došao u ovu zemlju." Proleće je bilo vlažno, i duž obala potoka koji je tekao kroz polja iza Šumske kuće broć im je dopirao do pojasa. Oštar, snažan miris njegovog lišća gotovo ih je ošamutio dok su ga brale. Sveštenice su ga koristile za prizivanje vizija, i u rastvoru za lečenje bolnih mišića. "Kaileja mi je pričala ponešto o tome", odgovorila je Eilan. "Nekad davno, kako kaže, u Britaniji nije bilo druida. Kada je naš narod došao, pobili su sveštenike pokorenih plemena, ali se nisu usudili da ubijaju sveštenice Velike Majke. Naše svete žene učile su od njih, i svom znanju dodale njihovo, još drevnije." "Tako je", rekla je Mielin, koračajući duž obale. "Kaileja je učila o tome više od mene, a ona je sveštenica Proročanstva. One potiču iz vremena mnogo pre nego što je izgrañena Šumska kuća i čak pre nego što su druidi stigli na ostrva Britanije. Kažu da su prve sveštenice došle ovamo sa ostrva daleko u zapadnom okeanu, koje je sada potonulo duboko pod talase. Sa njima je došao sveštenik po imenu Merlin, koji ih je naučio mudrosti zvezda i kamenja u krugu." Za trenutak su razmišljale o toj gotovo nezamislivoj davnini. Potom im je povetarac zanjihao suknje i vratio ih nazad u lepotu zelenog sveta. "Je li ovo kaloper ili krabljika?" Eilan je pokazala bokor niskog, jarko zelenog lišća sa malim, neravnim listovima. "Krabljika. Vidiš kako su stabljike nežne? Tek što su nikle. Kaloper opstaje i preko zime, i stabljika mu je drvenasta. Ali listovi su im zaista veoma slični." "Toliko toga treba zapamtiti!" uzviknula je Eilan. "Ako naš narod nije oduvek živeo ovde, kako smo naučili sve to?" "Ljudi su po prirodi lutalice", rekla je Mielin, "mada ti se možda ne čini tako, sad kad smo pustili koren. Svaki narod je odnekud došao, i morao je da nauči sve o zemlji od naroda koji je već bio tu. Naša poslednja plemena došla su ovamo tek stotinjak godina pre Rimljana, i to iz otprilike istog dela sveta." "Ako smo bili susedi, onda bi Rimljani trebalo da nas bolje poznaju", rekla je Eilan. "Dovoljno znaju da se plaše naših ratnika", namrštila se Mielin. "Možda zato šire tako strašne priče o nama. Reci mi, Eilan, jesi li ikada videla da nekog spaljuju na našim oltarima? Muškarca ili ženu, svejedno?" "Ne; ne znam da je iko ikada smaknut sem kriminalaca", odgovorila je Eilan. "Kako Rimljani mogu to da pričaju o nama?" "A što ne bi? Oni su neznalice", ljutito je rekla Mielin. "Svo svoje znanje natrpali su na tablice od drveta i voska, ili od kamena, i misle da je to mudrost. Kakve koristi komad kamena može
imati od znanja? Čak i ja, mlada sveštenica, znam da ljude čini mudrim shvatanje urezano u srce. Možeš li iz knjige da naučiš umešnost biljarenja? Nije dovoljno ni da ti neko priča. Moraš sama da tražiš biljke, sama da ih bereš i čuvaš, sama da gledaš kako rastu. Tada možeš da ih koristiš za lečenje, jer ćeš čuti kako ti govori njihov duh." "Možda njihove žene znaju više od njih", rekla je Eilan. "Čula sam da Rimljani ne dopuštaju svim svojim ženama da uče veštinu pisanja slova. Pitam se kakva znanja majke prenose svojim kćerima bez znanja muškaraca..." Milein je iskrivila lice. "Možda se boje da bi, ako i žene nauče pisanje, bilo manje posla za pisare po tržnicama." "I Kaileja je rekla nešto slično, još kad sam došla ovamo", rekla je Eilan i stresla se, mada je dan bio topao, jer setila se hladnog vetra tokom vizije. "Ali kasnije je nisam često viñala. Ponekad mislim da se naljutila na mene." "Ne treba da mnogo obraćaš pažnju na ono što Kaileja kaže, ili što ne kaže", upozorila ju je Mielin. "Ona je mnogo propatila, i ponekad je... neumerena u mišljenjima. Ali istina je da Rimljani ne mare mnogo čime se bave njihove žene." "Onda su glupi." "To znam. I ti znaš. Ali ima Rimljana koji to ne znaju. Nadajmo se da će naučiti dovoljno za našeg života. I naši sveštenici umeju da budu glupi. Neko mi je rekao da si poželela da naučiš da sviraš na harfi. Jesi li slušala Kaileju kako svira na liri?" Eilan je odmahnula glavom. "Vrlo retko." Iznenanda se setila trenutka kada ju je Kaileja učila da drži vatru, i stresla se. "Zaista ne smeš da se uznemiruješ zbog njenih čudnih navika; ona je navikla na usamljenost. Ponekad danima ne govori ni sa kim, osim možda sa Lianon. Znam da te Kaileja voli; čula sam je kad je to rekla." Eilan ju je pogledala, a onda je brzo odvratila pogled. Stvarno je izgledalo tako one noći kod Mairi, pošto je Kaileja oterala razbojnike. Sada je shvatala koliko je neobično da se starija žena toliko otvori. Možda je zato otada izbegavala Eilan. Mielin je primetila mesto gde je majčina dušica rasla pod nekim drvetom, pa je uzela mali srpasti nož da odseče stabljike. Do Eilan je dopro prijatan, oštar miris, pa se sagnula da pomogne. "Pričaj s njom o njenoj harfi", predložila je Mielin. "Mislila sam da to nije harfa...." "Ma da, Kaileja je uvek spremna da naširoko objašnjava razliku", nasmejala se Mielin. "Strune ulaze u kutiju u podnožju umesto sa strane, ali zvuk je uglavnom isti. Zna mnogo pesama iz Eriua. Veoma su neobične; sve nekako zvuče kao more. Zna i sve stare pesme, mada zbog obuke mi svi znamo više pesama od običnog sveta. Da su pristali da žene uče za bardove pre nego što je toliko sveštenika izginulo, možda bi odabrali i nju." Mielin je počela da se kikoće. "Ili bi postala Vrhovni druid - ako nije svetogrñe govoriti tako - posle tvog oca." "Ardanos je Diedin otac, a ne moj. Meni je deda", objasnila je Eilan, prikupkljajući poslednnje biljčice. "A tvoj usvojeni brat pripada Svetoj Grupi?" upitala je Mielin. "Zaista dolaziš iz uzvišene porodice. Verovatno će pokušati da od tebe jednog dana načine sveštenicu Proročanstva." "Niko mi nije ni pomenuo tako nešto", rekla je Eilan. "Zar ne bi volela?" nasmejala se Mielin. "Svaka od nas ima svoje dužnosti, i ja sam srećna sa svojim biljem. Ali narod obožava vidovnjakinje. Zar ne bi volela da budeš glas Boginje?" "Ona mi nije ništa rekla", oštro je odgovorila mlaña devojka. Mielin se nije ticalo za čime Eilan krišom čezne, niti kako se sve u njoj uzburkalo dok je gledala Lianon kako podiže ruke prizivajući mesec. Što je duže živela ovde, sve jasnije se sećala snova iz detinjstva, i kad god je nosila ponude na izvor zurila je u vodu, nadajući se da će opet ugledati Gospu. "Biću ono što mi kažu da treba da budem. Stariji znaju o bogovima više od mene." Mielin se nasmejala. "Oh, neki možda i znaju; ali nisam sasvim sigurna. Kaileja se ne bi
složila sa tobom. Jednom mi je rekla da je znanje druida namenjeno svim ljudima, i muškarcima i ženama, kao u stara vremena." "A ipak se i Vrhovni druid pokorava Lianon", rekla je Eilan, sagnuvši se da odseče nekoliko listića mišjakinje koje je našla na sunčanoj strani velike stene. "Ili tako izgleda", rekla je Mielin. "Ali Lianon je drugačija, i mi je naravno svi volimo..." Eilan se namrštila. "Čula sam neke žene kako govore da se čak ni moj deda ne usuñuje da je naljuti." "Ponekad se pitam da li je tako", rekla je Mielin dok je slagala listiće koje je Eilan odsekla. "Seci ih bliže grani; peteljke se ne koriste. Znaš, čula sam da su u davna vremena zakoni zahtevali da svaki čovek koji poseče drvo mora da zasadi novo umesto njega, kako se šume nikada ne bi smanjile. To je prestalo od dolaska Rimljana; oni seku drveće a ništa ne sade, pa jednog dana u čitavoj Britaniji uopšte neće biti drveća..." "Meni izgleda da ga ima mnogo kao i pre", rekla je Eilan. "Dosta ga raste samo od sebe." Mielin se okrenula i pokupila bilje koje su nabrale. "A bilje?" upitala je Eilan. "Nismo nabrale dovoljno da bi bilo bitno; za dan ili dva će izbiti novi izdanci umesto ovih koje smo uzele. Ovo je dovoljno. Čini mi se da će kiša; da požurimo nazad. Sveštenica koja me je učila biljarstvu govorila je da je divljina bašta Boginje, i da ljudi ne mogu brati iz nje a da ne obnove ono što uzmu!" "Nisam to još čula, tako rečeno, ali mislim da je divno", rekla je Eilan. "Znaš, ako razmišljaš o stolećima, onda je obaranje drveta jednako glupo kao ubijanje noseće srne..." "A ipak neki ljudi, izgleda, veruju da imaju pravo da rade šta god žele svemu što je slabije od njih", rekla je Mielin. "Ne razumem kako Rimljani mogu to da rade." "One bolje meñu njima svakako bi razbesnelo njihovo ponašanje isto kao i tebe i mene", usudila se da kaže Eilan. Mislila je na Gaja. Kada je čuo priču o Rimljanima na Moni, izgledao je jednako besan kao Sinrik. Nije mogla da zamisli Gaja kako ubija bespomoćne, ali on svakako zna koliko kratak i užasan život očekuje kulučare u rudnicima; biće loše hranjeni, loše obučeni, udisaće otrovnu prašinu rude koju kopaju. Bilo bi dobvoljno loše i da je taj posao dodeljen prestupnicima i ubicama, ali zašto kravarkin muž? Pa ipak, Gaj je verovao da Rimljani pretvaraju varvare u civilizovan svet. Možda nije nikada ozbiljno razmišljao o rudnicima, pošto nije poznavao nikoga ko je odveden da tamo kuluči. Ni ona nije razmišljala o tome dok nisu uzeli ljude iz njenog klana. Ali ako ona nije znala šta se dešava, njeni otac i deda svakako su znali, a ni oni nisu ništa preduzeli da to prekinu. Vetar se pretvorio u zapadnjak i oblaci su odlučili da se oslobode kiše. Mielin je ciknula i navukla šal preko glave. "Ako ostanemo ovde, udavićemo se!" uzviknula je. "Uzmi kotaricu i hodi! Ako potrčimo, stići ćemo kući pre nego što prokisnemo!" No, dok su stigle u glavnu dvoranu obe su bile potpuno mokre. Eilan je verovala da je Mielin jednostavno iskristila izgovor da malo trči. "Idite da se osušite, cure, ili ćete dobiti reumu a ja ću potrošiti sve svoje lekove na vas!" Latis, koja je bila toliko stara da više nije mogla da ide u sakupljanje bilja, promuklo se smejala i gurkala ih ka vratima. "Ali pazite da se vratite i sredite bilje koje ste mi donele, ili će se orositi, a onda će i bilje i vaš trud potpuno propasti!" Kad su se Mielin i Eilan vratile u biljarsku sobu, koža im se još sijala od trljanja. Soba je bila izgrañena iza kuhinje, kako bi je toplota iz peći grejala i sušila. Grede pod tavanicom bile su pune svežnjeva bilja. Pod njima su se lenjo njihali pleteni poslužavnici sa korenjem i lišćem koje se takoñe sušilo. Duž jednog zida stajale su police sa glinenim posudama, a duž drugog vreće i korpe sa pripremljenim biljem; sve je bilo uredno označeno simbolima biljarske veštine. Vazduh je bio pun mirisa. "Ti si Eilan, zar ne?" začkiljila je Latis. I sama izgleda kao osušeni koren, pomislila je Eilan; sva je smežurana i naborana od starosti. "Boginjo pomozi nam, svake godine postaju sve mlañe!" "Ko to, majko?" upitala je Mielin, pazeći da se ne nasmeje.
"Devojke koje šalju da služe sveštenicu Proročanstva." "Rekla sam joj da će je uskoro poslati na obuku kod Gospe", rekla je Mielin. "Pa, Eilan, da li mi sad veruješ?" "Oh, verovala sam ti i pre", rekla je Eilan, "ali sam mislila da će svakako odabrati nekog starijeg i vičnijeg od mene." "Kaileja bi rekla da sveštenici ne žele kraj Lianon nikoga suviše učenog, iz straha da bi postavljao suviše pitanja. Ako Vrhovna sveštenica počne da razmišlja o onome što čini, možda njena proročanstva neće uvek odgovarati sveštenicima." "Psst, Mielin!" uzviknula je Latis. "Znaš da ne smeš tako da govoriš - čak ni šapatom!" "Govoriću istinu, a ako se sveštenici pobune, upitaću ih kojim pravom zahtevaju od mene da lažem." Ali i Mielin je spustila glas. "Pazi malo, Eilan; nakrivila si kotaricu. Namučile smo sa da prikupimo to bilje, nemoj da padne na pod i da se uprlja." Eilan je brzo poravnala kotaricu. "Ima nekih istina koje nikada ne treba glasno izgovoriti, čak ni šapatom", ozbiljno je nastavila Latis. "Da", rekla je Mielin, "to sam čula; a to su obično one istine koje bi trebalo vikati sa krovova." "Po merilima bogova to je možda i istina", odgovorila je Latis, "ali ti dobro znaš da se oko nas ne nalaze bogovi, nego ljudi." "Pa, ako se istina ne može izreći u kući koju su izgradili druidi", tvrdoglavo je nastavila Mielin, "gde može da se kaže, za ime bogova?" "To znaju samo bogovi! Poživela sam ovako dugo baš zato što sam se držala svog bilja, a poživećeš i ti ako me budeš sledila. Ono barem uvek govori istinu." "Eilan nema prava da bira", rekla je Mielin. "Sledećih šest mesečevih mena biće vezana za Vrhovnu sveštenicu." "Budi ono što jesi, dete." Stara Latis je uhvatila Eilan za bradu, tako da nije mogla da odvrati pogled. "Ako poznaješ svoje srce, uvek ćeš imati jednog prijatelja koji ne laže." Sveštenica je bila u pravu. Kad je nastupio naredni mesec, Eilan su odveli kod Lianon i tu se učila svečanom ponašanju u prilikama kada prati Vrhovnu sveštenicu u javnost - a to je zapravo značilo svaki put kad bi Lianon izlazila iz svog obitavališta unutar Šumske kuće. Naučila je ritual oblačenja Lianon za ceremonije, što je bilo daleko složenije nego što je izgledalo, jer od samog početka rituala sveštenicu nije smeo ni da dodirne ljudski prst. Zajedno sa Lianon delila je dugo ritualno izdvajanje kojim se Vrhovna sveštenica priprema za rituale, i pomagala joj je tokom fizičke iscrpljenosti kojom se sve završavalo. Tada je shvatila koliku cenu Lianon plaća za veliko poštovanje kojim je okružena. Iznošenje reči bogova tražilo je visoko iskupljenje. Ma koliko Lianon, sama po sebi, bila ponekad odsutna ili zaboravna, kada bi stavila oznake Proročanstva postala bi sasvim druga osoba. Eilan je shvatila da je Lianon odabrana ne toliko zbog mudrosti ili snage volje, nego zašto je umela da, kad ustreba, zaboravi na svoju ličnost. U takvim prilikama, kada bi ljudskost bila odbačena zajedno sa svakodnevnom odećom, Lianon se otvarala kako bi Boginja govorila kroz nju. I u tim trenucima zaista je bila velika sveštenica - gotovo nadljudska, po Eilaninom mišljenju. Cena koju je plaćala što je prenosila tako ogromnu moć bila je i fizička i mentalna, i Eilan je osećala da sve više poštuje Vrhovnu sveštenicu kad je videla da sve podnosi bez patnji, ili barem bez žalbi. Kad je Eilan prvi put izišla iz Šumske kuće i šume oko nje, pratila je Lianon. Tada je shvatila koliko se izmenila proteklih nedelja. Čak i Kuća Devojaka činila joj se daleka i nepoznata. Kada su joj se najnovije iskušenice žurno sklonile s puta jedva ih je primetila, i tek kasnije se setila da su u njoj videle onu nadzemaljsku smirenost koju je ona videla u Lianon. Pretpostalvjala je da je to bila sasvim obična svečanost Dugodnevice. Videla je igre, tržnicu i veličanstvenu sunčevu vatru i mnogo puta pre toga, ali posle meseci koje je provela zatvorena u Šumskoj kući tolika gužva joj je gotovo nanosila bol, i trzala se od oštrog mirisa ljudi i konja.
Čak i šarena odeća koju su trgovci izložili na tezgama vreñala joj je čula. Dugodnevica je vreme kada ljudi odmeravaju snagu u takmičenjima, kako bi zabavili bogove i ljude, i da bi ojačali useve tako da oni bujaju. Ali dok je Eilan posmatrala trke i rvanje, oznojena tela takmičara činila su joj se ogromna i deformisana. Nije mogla ni da zamisli zašto je ikada mogla poželeti da legne sa muškarcem. Pobednik igara dobio je venac od letnjeg cveća i bio postavljen na počasno mesto. Setivši se šta je naučila o Misterijama, Eilan ga je posmatrala sa dodatnim divljenjem. U vreme velike potrebe, ili kod nekih plemena svakih sedam godina, novi Godišnji Kralj je posmatrao spaljivanje svog prethodnika, i čak i sad je u njemu bilo nekog daha svetosti. Imperija je pogubila ili romanizovala naslednike svih britanskih vladara, ali dok god su ljudi spremni da žrtvuju svoj život naroda radi, neće moći da ukinu Svete Kraljeve, koji svake godine osiguravaju bezbednost onima koji više ni ne shvataju njihovu ulogu. Ako nastupi neka velika nesreća, i ako tokom naredne godine bude bila potrebna žrtva uprkos zabranama koje je doneo Rim, izbor će pasti na ovog mladića. A u znak poštovanja riziku koji je preuzeo na sebe, imao je prava da legne sa svakom ženom koju poželi - čak i sa devicom iz Šumske kuće ako na nju baci oko. Eilan se držala blizu Lianon dok je gledala ratnike kako uzimaju zapaljene grane iz velike vatre i bacaju ih uvis kako bi im usevi bujali. Narod se razgalamio od pića i opuštenosti, ali niko je neće dirati dok god bude bila uz Vrhovnu sveštenicu. Čak ni Godišnji Kralj nikada nije pokušao da se probije tako daleko. Sedela je sa Kailejom i Diedom, zadovoljna zbog zaštite koju joj pruža Lianonino prisustvo i preteće obličje njenog telohranitelja, Hjua, i nadala se da su i druge sveštenice koje su sa njima došle na svečanost tako dobro prošle. Tek posle nekoliko sedmica saznala je zašto se njena prijateljica Mielin vratila sa svečanosti tako bleda i zamišljena, i zašto joj je često bilo muka. Rekla joj je Eilid, onog dana kada je Mielin nestala, ali tada je već čitava Šumska kuća brujala od novosti. "Trudna je, Eilan", promrmljala je Eilid i odmahnula glavom kao da se još čudi. "Sa pobednikom igara. Lianon je bila uznemirena i veoma ljuta kad je saznala, i poslala je Mielin da samuje u kolibi kraj belog izvora, i da meditira." "To nije pošteno!" uzviknula je Eilan. "Ako je odabrao nju, kako je mogla da ga odbije? To bi bilo nepobožno." Zar su sveštenici zaboravili sopstvenu teologiju?" "Starije sveštenice kažu da je trebalo da se drži podalje od njega. U ovom delu Britanije ima dosta žena. Ja bih našla načina da ga izbegnem da je počeo da me zagleda!" Eilan je morala da prizna kako bi i ona potražila načina da ne bude izabrana. Ali kada se Mielin vratila meñu njih, tela toliko zaobljenog da ni široke haljine nisu mogle to da prikriju, bila je dovoljno razumna da joj ništa ne kaže. I tako je proticalo leto, i stigao je dan kad su se napunile dve godine otkako je stigla u Šumsku kuću. Dotle je pomagala Vrhovnoj sveštenici na nekoliko svečanosti, i izgubila je svako interesovanje da postane Prorok, ali znala je da je niko neće pitati šta želi ukoliko druidi odaberu nju. Naravno da je znala da pre svakog rituala kod Lianon dolaze sveštenici; da je pripreme, govorili su. Ali jednom, kada su se pritvorena vrata slučajno otvorila, videla je sveštenicu skljokanu u transu i Ardanosa kako joj šapuće na uvo. Te noći, kad je Boginja pozvana u telo Vrhovne sveštenice, Eilan ju je posmatrala sa posebnim zanimanjem, trgavši se kad se Lianon zgrčila i počela da mrmlja; neki odgovori bili su nerazumljivi, drugi sasvim jasni. Kao da je gledala konja kako se otima skraćenoj uzdi, kao da se nešto unutar sveštenice otimalo moćima koje su strujale kroz nju. Vezali su je, užasnuto je shvatila dok je sedela kraj Lianoninog kreveta kad se sve završilo. Začarali su je kako bi izgovorila samo one reči koje odgovaraju njihovoj volji! Možda se zato, uprkos ritualima, ponekad dešavalo da Boginja ne doñe, i Lianon je odgovarala po svojoj mudrosti, ili možda rečima koje su joj šaputali sveštenici. Eilani se činilo da
takve situacije najviše iscrpljuju Lianon. A čak i kada bi trans bio stvaran, Proročica je odgovarala samo na postavljena pitanja; kako je vreme proticalo, Eilan je počela da podozreva da druidi kontorlišu i ko će postavljati pitanja. Čulo se nekoliko pravih Proročanstava; ali samo kad su u pitanju bile sitnice. Čak i ako su zaista poticala od Boginje, nisu mogla mnogo značiti ni onima koji pitaju ni onima koji čuju odgovore. Eilan je prvo pomislila da se pobuni, ali pred kim? Kaileja je bila daleko, nosila je Lianoninu poruku novoj kraljici nekog plemena, a Mielin je bila toliko obuzeta budućim detetom da Eilan nije htela da je uznemirava. Postepeno joj je postalo jasno da i Kaileja i Dieda svakako znaju isto što i ona. To bi objasnilo neke njihove rasprave, i pomalo preteranu nežnost sa kojom se Kaileja brinula za Lianon. A i Vrhovna sveštenica svakako razume šta joj se dešava. Lianon je odabrala da doñe u Šumsku kuću i da ostane podreñena sveštenicima. Ako oni od nje načine svog govornika, to je svakako sa njenim pristankom i po njenoj volji. Tako su stajale stvari kada je Eilan pošla sa Lianon na svečanost Beltana, gotovo tri godine pošto je stupila u hram. 11. Gaj nije bio u zemlji Ordovika gotovo dve godine; bližio se treći Beltan otkako je izgubio Eilan. Otac mu više nije pominjao onaj predloženi brak sa Licinijevom kćeri, ali ga je prebacio u guvernerove odrede. Protekle dve godine proveo je marširajući Albom sa Agrikolom, zaposlen onim za šta su se svi od srca nadali da je umirivanje tamošnjih plemena. Razbojnici nalik na one koji su pobili Bendeigidovu porodicu bili su dovoljno gadni, ali na severu je bilo još i slobodnih plemena, koja su ugrožavala rimsku vlast nad Britanijom. Za oficira rimske armije tuga je gubljenje vremena. Gaj je vršio svoju dužnost, i ako bi mu pogled na plavu kosu i ozbiljne oči neke devojke otvorili stare rane, pazio je da plače tamo gde ga niko neće videti. Tako se dobro pokazao da je, kada je kampanja u Kaledoniji privremeno prekinuta, za nagradu poslat da isprati kolonu ranjenika u stalno sedište legije, u Devu, dok je ostatak ljudstva radio na novoj tvrñavi u kaledonskim visoravnima. I tako se ponovo našao na jugu; kaskao je niz Devojačko brdo sa centurionom i grupom legionara iza sebe. "Treba nam čovek od poverenja da pripazi na tu svečanost, a ti si u ovom trenutku jedini na raspolaganju koji govori njihov jezik dovoljno dobro da te ne otkriju. Moraćeš da se suočiš sa time jednog dana, momče", rekao mu je otac kad se pobunio. "Što pre, to bolje." Ali tek kad je ugledao tvrñavu na brdu kako se uzdiže nad šumskim morem i kad je začuo glasove okupljene stoke Gaj je postao svestan koliko će mu biti teško. Zaustavio je konja, zureći u prazno, i centurion je žurno zaustavio vojnike. "Izgleda sasvim mirno", rekao je centurion. "Kuda god pošli, vašari su obično isti. Doduše, mogu da postanu gadni kad se umeša religija." Vojnik se nasmejao. Gaj je već naučio da ima posla sa pričalicom kojoj ne treba mnogo odgovarati. "Prve tri godine službe proveo sam sa legijom u Egiptu. Imaju po jednog boga za svaki dan u nedelji, i svečanost za svakog od njih. Kad bi se dve procesije susrele u centru grada, imali smo prilično gadne nemire." "Oh", učtivo je rekao Gaj, mada mu je bilo prilično svejedno je li centurion služio u Egiptu ili na kraju sveta. Ovo je kapija kroz koju su pre tri godine ušli na vašarište. Setio se kako se mala Senara zatrčala putem ispred njih, smejući se. Kao i prošli put, nosio je lokalnu odeću, jer posao mu je bio da nadgleda odvijanje svečanosti, ali ona srećna porodica sa kojom je bio prošli put više nije postojala. "Kako izgleda u Egiptu?" brzo je upitao, pokušavajući da otera sećanja. "Oh, isto kao i svuda drugde", rekao je centurion i zevnuo. "Veliki hramovi i užasno bogati kraljevi, i isto tako ogromno siromaštvo po tržnicama. Ali bilo je toplo", dodao je, stresavši se. "Voleo bih da sada dobijemo malo njihovog sunca; u Britaniji je tako hladno i kišovito." Gaj je pogledao oblačno nebo. Čovek je bio u pravu; dosad nije ni primetio kakvo je vreme. Barem se to razlikovalo. Verovatno ne bi mogao podneti ponovni pogled na ovo mesto pod
blistavom sunčevom svetlošću. "Tebi to izgleda ne smeta", zavidljivo je rekao centurion. "Ti si ovde i roñen, zar ne? Ja sam iz Etrurije. Sve je teže naći nekog pravog Latina u legijama. Služio sam po čitavom carstvu Egipat, Hispanija, Persija. U Persiji su moju kohortu uništili, i kada su me unapredili u centuriona - verovatno zato što sam bio jedan od retkih preživelih - poslali su me ovamo. Ako je ovu zemlju zaista otkrio Apolon, nimalo mi se ne sviña njegov ukus." "Ovde ćemo sjahati." Gaj je naprasno odlučio. "Vojnici ostaju sa konjima. Unutra za njih nema mesta." Začuli su mukanje kad ih je sustiglo novo krdo stoke. Centurion je povikao nareñenje vojnicima da se sklone, a sklonili su se i on i Gaj. "Nema smila da te izgaze", lenjo je rekao. "Ne znam za tebe, ali ja imam lepše planove za svoje noge nego da ih spljeskaju krave. Jesi li spreman da poñeš?" Gaj je uzdahnuo. Nikada neće biti spreman, ali on je Rimljanin i više ne može da beži od sećanja. Stresao se i prebacio kraj ogrtača preko glave. "Šta se ovde zapravo dešava?" upitao je centurion dok su prolazili kroz kapiju iza stada. "Je li to neka seljačka svečanost? To je bilo i u Egiptu - imali su velikog belog bika koga su zvali bogom. Vodali su ga ulicama sa cvećem oko vrata, i palili su tamjan nad stokom dok ne bi pomislio da više ne možeš da dišeš. Govorili su da to štiti od bolesti." "Ovde bacaju bilje u veliku vatru i vode stoku izmeñu vatri da je blagoslove", odgovorio je Gaj. "Smešna stvar, ljudi se toliko bore zbog vere, a sve izlazi na isto. Meni se čini da sve probleme prave sveštenici; većina sveta želi samo dobre žetve i zdrave bebe, i pokušavaju da opstanu. Ako stoka ne pobesni, onda sveštenici podbadaju narod. Da li ovu svečanost vode druidi?" "Ne baš", rekao je Gaj. "Imaju sveštenicu, nešto nalik na vestalke, koja priziva blagoslove njihovih bogova." Za trenutak je zatvorio oči, i ponovo je video priliku umotanu u velove kako podiže ruke ka mesecu. "Hoće li se prinositi žrtve?" Polako su napredovali ka središnjem trgu, jer stoka je još bila pred njima, nervozno mučući i zbijajući se zbog nepoznatih prizora i mirisa. Gaj je odmahnuo glavom. "U današnje vreme i druidi i ostali koji se bave verom prinose na žrtvu samo cveće i voće." "Čuo sam da su prinosili mnogo žrtvi - čak i ljude", rekao je centurion. "Tako mi kapije Tartarove, ne." Gaj se setio kako se uvredila Eilan kad joj je postavio isto pitanje. "Ova svečanost je sasvim miroljubiva. Bio sam jednom tu, i..." "Oh, Kaligulinih mu jaja! Neko je poplašio krave", uzviknuo je centurion, gledajući napred. "Toga sam se i bojao." Neki krupajlija u kockastom ogrtaču zaljuljao je lampu, i krave su počele da se guraju i nervozno muču. Iza njega je neki starac držao govor. Slušalo ga je stotinjak ljudi. Gaj se približio da oslušne. Zato je i došao ovamo, za slučaj da neko pokuša da na miroljubivom okupljanju podstiče pobunu. Ljudi u gomili odgovarali su vikom, ne primećujući sve veći nemir u stadu. Naišao je momak sa kofom vode i u prolazu je zapljusnuo jednog od slušalaca. Čovek se okrenuo i počeo da viče, a najbliža krava je uplašeno podigla glavu i pritom ubola rogom drugu. "Oh, Hada mu, eto ga; krave će pobesneti", povikao je Gaj, i tog časa je jedna od prvih krava u stadu prešla u trapavi galop, oborivši goniča nekuda u masu. Govornik je nastavio da podbada okupljene, ali njegova publika je sad imala druga posla. Dvojica ili trojica ljudi su pali, neka žena je vrisnula, a onda je čitavo stado prešlo u trk. Jedna krava je veoma glasno zamukala i Gaj je video da joj je rog okrvavljen. Neko je vrisnuo. Muškarci, žene, čak i neka deca, počeli su da uzmiču, vičući. Sad su se svi gurali, pokušavajući da se što pre sklone. Središnji trg se začas pretvorio u zbrku jurnjave i vike. Majke su podizale rasplakanu decu; jedan legionar, nenavikao na stoku, bio je oboren s nogu i pao je uz urlik. Gaj se trudio da se održi na nogama, i pritom se našao odvojen od
svojih ljudi. Neko ga je zgrabio za ruku. "Evo, ti izgledaš snažan, moraš mi pomoći; Gospi je loše." Visoka, tamnokosa žena u plavoj odeždi vukla ga je za ruku ka ivici trga, gde se starica u plavom ogrtaču jedva držala u rukama dveju devojaka u haljinama od nebeljenog lana, opasanim zelenim lišćem. Gaj je oprezno pružio ruke i devojke su mu predale teret. Žmirnuo je kad je prepoznao sveštenicu koja je pre dve godine prizivala Boginju. Pažljivo ju je podigao, čudeći se krhkom telu ispod teških haljina. Većina sveta se razbežala, ali stoka je još besnela u krdu, a odvajale su se i po dve-tri krave sa oborenim rogovima i uzmahanim repovima, ljutito mučući na svakog ko bi pokušao da im priñe. Malo dalje je ležalo nepokretno telo diva koji je svuda pratio Vrhovnu sveštenicu. "Šta je sa njim?" "Hju? Oh, nije mu ništa", nemarno je rekla starija sveštenica. "Jedna krava je probola nekoga; on se plaši krvi." Malo jači telohranitelj, nehotice je pomislio Gaj. "Moramo se skloniti kravama s puta", rekao je naglas. "Kuda da je ponesem?" "Ovuda." Viša od dveju mladih sveštenica brzo ga je povela izmeñu razorenih tezgi. Gaj je premestio ženu tako da joj je glava počivala na njegovom ramenu, i osetio je olakšanje kad ju je čuo da diše. Nije smeo ni da pomisli šta bi mu se desilo ako mu Vrhovna sveštenica Vernemetona umre u rukama. Raširio je nozdrve od iznenadnog mirisa i shvatio je da ga sveštenice vode ka travarskoj tezgi. Travarka, punačka i zabrinuta, sklonila je u stranu razapeto ćebe kako bi Gaj mogao da unese Vrhovnu sveštenicu u kakav-takav zaklon. Kleknuo je i spustio je na gomilu krzna za spavanje. Sobica je bila mračna i prašnjava, puna jakog mirisa bilja koje je visilo sa tavanice ili stajalo u lanenim vrećama. Gaj se uspravio, i pritom mu je skliznuo ogrtač. Iza sebe je začuo uzvik zaprepašćenja. Osetio je da mu srce ubrzano udara. Okrenuo se, veoma polako, jer sad mu je trebalo više hrabrosti nego za juriš na kaledonska plemena. Niža od dveju mladih sveštenica podigla je veo. Ispod tamnih nabora ugledao je Eilanino lice. Potpuno je prebledeo; svet se smračio, a potom je zaplamteo novim bojama kad je ponovo udahnuo. Ti si mrtva... pomislio je. Izgorela si u kući! Potom je sve nestalo, i ostale su samo Eilanine oči zagledane u njega. Osetio je na licu njen dah i postepeno se pribrao. "Jesi li to stvarno ti?" jedva je uspeo da upita. "Mislio sam da si izgorela... video sam ostatke tvoje kuće, posle razbojnika." Ona je uzmakla, dajući mu znak da poñe u ugao, dok su ostale sveštenice bile nagnute nad Lianon; Gaj je ustao i pošao za njom. Još mu se vrtelo u glavi. "Bila sam u sestrinoj kući, pomagala sam joj oko nove bebe", tiho je rekla da ih niko ne bi čuo. "Ali majka i Senara su bile kod kuće." Glas joj se slomio. Brzo je bacila pogled na ostale sveštenice. U polumraku, onako sva u belom, ličila je na duha. Pružio je ruke ka njoj. Jedva je mogao da poveruje da je tu, živa, neozleñena. Prsti su mu za trenutak dotakli hladnu tkaninu, ali ona se brzo izmakla. "Ne možemo da razgovarmao ovde", rekla je zadihano, "da bar nisi u uniformi." "Kada mogu da te vidim, Eilan?" "To je nemoguće", rekla je. "Ja sam sveštenica u Šumskoj kući, i ne smem..." "Ne smeš da razgovaraš sa muškarcima?" Vestalka, pomislio je. Devojka koju volim mi je zabranjena kao da je vestalka... "Nije baš tako strašno", rekla je uz bledi osmeh. "Ali ti si Rimljanin, i znaš šta bi na to rekao moj otac." "To zaista znam", rekao je, a onda je pomislio šta bi rekao njegov otac. Da li ga je pustio da pati, znajući da za to nema razloga? Uz čuñenje što je vidi osetio je i bes. Zaagledan u Eilanine kestenjaste oči, iznenada je postao svestan da se nikada posle odlaska iz
Bendeigidovog doma nije osećao toliko živ. Ona se nelagodno promeškoljila. "Dieda nas gleda; može da te prepozna. A Kaileja, starija sveštenica..." "Sećam se Diede", grubo je rekao Gaj. "A i ja moram da se vratim po svog centuriona. Bogovi! Drago mi je što sam video da si živa", rekao je, ali se nije pomerio. Sada su ih već obe sveštenice gledale, i Eilan je podigla ruku u znak blagoslova. "Zahvaljujem ti", rekla je glasom koji je jedva primetno podrhtavao. "Lianon je suviše teška da bi mi mogle da je nosimo. Ako vidiš Hjua i ako mu je bolje, hoćeš li ga poslati ovamo?" "Da mu krave ne bi naudile", rekao je, i nagradio ga je Eilanin kratki osmeh. "Sad poñi." "Moram", složio se. Tog trenutka se Lianon promeškoljila; jedna od žena se sagla da je umiri, i tek kad je začuo tihi, duboki glas Gaj je postao svestan da je Eilan sada sveštenica. Zateturao se ka ulazu, i tek kad se našao napolju, žmirkajući na svetlu, shvatio je da se nije oprostio niti joj poželeo sreću. Da li je srećna u Šumskoj kući? Da li je odabrala takav život, ili su je naterali? No, zavesa na vratima se spustila za njim. Dok se udaljavao, začuo je za sobom Diedin glas. "Eilan, šta si pričala sa tim čovekom? Hoda kao Rimljanin!" "Oh, ne bih rekla", polako je odgovorila Eilan. "Zar ne bi nosio uniformu? Svi oni je nose." Usporio je, iznenañen njenom dosetljivošću. Isprva ga je privukla upravo njena bezazlenost. Gde je sad, doñavola, nestao centurion? Naterao je sebe da poñe dalje. Hoće li centurion ispričati Maceliju za ovo? I još, mnogo važnije, hoće li Gaj uspeti da ponovo vidi Eilan? Sad kad ju je ponovo našao, nije mogao tek tako da je ostavi. Iza njega, u šatoru, Eilan je pritisla obe šake na uznemireno srce. Nemoguće da ga ostale sveštenice ne čuju, pomisli ona. Lianon se opet promeškoljila. "Šta se desilo? Je li neko povreñen?" "Neka budala je poplašila krave pa su pobesnele", odgovorila je Kaileja. "Kako... kako sam dospela ovamo?" "Doneo te je neki prolaznik. Hju se onesvestio - ogromna budala", oštro je rekla Kaileja. "Ne, tvoj spasilac je otišao; Eilan ga je blagoslovila u tvoje ime." Eilan je na to pomislila kolika je sreća što Gaj nije nosio uniformu, i upitala se otkud to. Pitala se i kako bi izgledao u legionarskoj uniformi. Veoma lepo, pretpostavljala je, ali on je ionako lep momak. Odmahnula je glavom, svesna da ne bi trebalo tako da misli o njemu, pogotovo ovde. Taj deo njenog života je završen. "Prvo proverite je li Hju dobro, onda ga dovedite ovamo", naredila je Lianon. "Ako je stoka pobesnela, verovatno neće moći da je skupe svu odjednom, i zato ćemo ostati ovde još neko vreme." Eilan je izišla na sunce. Našla je Hjua kako sedi na zemlji, sav rastrojen, i ošamućeno trese glavom. "Je li Sveta Gospa na sigurnom?" "Jeste, ali ne zahvaljujući tebi", ljutito je rekla Eilan. "Onesvestila se, i jedan prolaznik ju je odneo iza travarkine tezge." "Gde je sva ona stoka?" Eilan se osvrnula i shvatila da je Lianon pogrešila. Trg je bio pun ljudi zauzetih podizanjem srušenih tezgi i pričom, ali nigde nije bilo ni jedne jedine krave. "To samo bogovi znaju, i možda njihovi goniči; bile su pobesnele." Proburaženog čoveka su takoñe odneli, primetila je. "Zato su proburazile onog čoveka; poplašile su se", oštro je dodala. "To su ih Rimljani uplašili", mrmljao je Hju, ustajući uz napor. "Marširali su, zveckali i presijavali se. Čitavo mnoštvo ih je bilo; zašto su uopšte dolazili? Zar misle da je blagosiljanje stoke nezakonito? Pa, danas svakako neće biti blagosiljanja", nastavio je, odmahujući glavom. "Najbolje da odnesem Gospu kući. Pošto su Rimljani tu, lako može doći do nevolja", dodao je poluglasno.
Eilan se, ne prvi put, upitala kako Lianon podnosi ovog ogromnog magarca. Kao telohranitelj joj nije bio od koristi; Eilan zapravo nije videla da je od bilo kakve koristi. Ako ona ikada postane sveštenica Proročanstva - ma koliko to malo želela - prvo što će učiniti biće da se otarasi ovog glupaka. Oko mesec dana po Beltanu, Eilan su pozvali kod Lianon, i tamo je zatekla čoveka koji je neobično ličio na Sinrika, i devojčicu od osam ili deset godina, crvenkaste kose prošarane zlatnim vlasima. Eilan se nasmešila detetu, koje joj je stidljivo uzvratilo pogled. "Hadron pripada bratstvu Gavranova", rekla je Lianon. "Ispričaj joj svoju priču, Hadrone." "Sasvim je kratka", rekao je čovek. "Imam usvojenog brata koji je prišao Legijama kao dobrovoljac, i zauzeo se za mene inače bih bio odveden u rudnike olova. Posle njegovog zauzimanja život mi je pošteñen, i dobio sam samo deset godina izgnanstva sa svih teritorija pod Rimom. Stoga moram da odem na sever, a ne mogu da vodim sa sobom žensko dete." "Pa u čemu je problem?" Eilan je znala da Lianon ima dovoljno vlasti da primi devojčicu u Šumsku kuću ne posavetovavši se ni sa kim. Činjenica da to nije uradila značila je da postoji neka teškoća. "Meni se čini da je suviše mlada da nam pristupi", rekla je Lianon, mršteći se. "Ne znam kako da mu odgovorim." "Ako je to sve", rekla je Eilan, "rado bih se starala o njoj dok ne bude mogla da bude negde usvojena. Ili možda postoji neka roñaka kojoj bismo mogli da je poverimo?" "Ne postoji", rekao je čovek. "Jer moja žena je bila Rimljanka, i vrlo malo znam o njenom rodu." "Znači dete je pola rimljansko? Zar nisi mogao da je pošalješ njima?" upitala je Lianon. "Žena se posvañala sa svojima da bi se udala za mene", mračno je rekao čovek. "Poslednjim dahom me je preklinjala da dete nikad ne padne njima u ruke. Mislio sam da bi bilo najbolje da je ostavim na staranje sveštenicama..." "Mi nismo sirotište", strogo je rekla Lianon. "Mada za pripadnika bratstva Gavranova možda možemo da načinimo izuzetak." Eilan je pogledala devojčicu i pomislila na svoju roñenu sestru, koju su ubili razbojnici pre tri godine. Da je Senara ostala živa, ko bi se starao o njoj? Radovala se što će moći da neguje Mielininu bebu kao zamenu za izgubljenu sestru, ali ova je pobacila dete Godišnjeg kralja. "Rado bih se starala o njoj, Lianon." "Zato sam te i pozvala. Ti još nisi dobila neku zahtevniju dužnost", odgovorila je Lianon. "Mada je ovo mimo svih uobičajenih zaduženja. Ipak, ako pristaješ, dodeliću tebi ovu malu izbeglicu." Zastala je i obratila se Hadronu. "Kako se zove?" "Moja žena joj je dala ime Valerija, Gospo." Lianon se namrštila. "To je rimljansko ime; ovde ga ne može nositi." "Moja žena se odrekla čitave porodice da bi se udala za mene", rekao je Hadron. "Najmanje što sam mogao bilo je da joj dozvolim da detetu da porodično ime." "Svejedno, mora imati novo ime ako će živeti meñu nama", odlučno je rekla Lianon. "Eilan, hoćeš li joj ga ti dati?" Eilan je pogledala devojčicu, koja ju je uplašeno gledala. Izgubila je sve ostalo; sad će izgubiti oca, pa čak i ime. "S tvojim dopuštenjem, zvaću je Senara." "To je sasvim dobro", rekla je Lianon. "A sad idi; nañi joj mesto za spavanje i odgovarajuću odeću. Kada bude dovoljno odrasla, može postati zavetovana sveštenica, ako bude želela." Kada je Hadron otišao, Eilan je ponovo pogledala devojčicu, koja je stajala i napeto posmatrala Gospu. "Žao mi je što sam te ovim opteretila, Eilan. Nikada nisam imala posla sa ovako malom decom. Šta ćemo sad s njom?" upitala je Lianon. "Možda može da obavlja sitne poslove." Eilan je obgrlila devojčicu oko ramena i nasmešila se.
Lianon je klimnula. "Pošto nije pod zavetima, možda bi mogla da nosi poruke van zidova." "Premala je za to, ali ako zaista ne znaš treba li da ostane ovde, možda bi trebalo da se raspitamo kod Rimljana", predložila je Eilan. "Uprkos onome što je rekao Hadron, možda je porodica njene majke ipak želi. Trebalo bi bar da pitamo." "Dobra ideja", složila se Lianon pomalo odsutno, jer već je mislila na nešto drugo. "Postaraj se za to, Eilan, ako hoćeš." Eilan je osetila da ju je devojčica sa poverenjem uhvatila za ruku, i u srcu je počela da joj zaceljuje rana koja je krvarila otkako je izgubila sestru. Dok su prelazile preko dvorišta, obratila se detetu. "Da li ti smeta što ćemo te zvati Senara? To je ime moje sestre." "Ne smeta mi", rekla je devojčica. "Gde ti je sestra? Je li umrla?" "Mrtva je ili je odvedena preko mora", odgovorila je Eilan. "Na žalost, ne znam." Upitala se zašto nije zamolila Kaileju da sazna nešto o sudbini svoje sestre, i čak i majke, kad je vračala. Da li zato što je više volela da smatra kako je Senara mirna u smrti, umesto da pati u ropstvu? Pogledala je devojčicu, tražeći na njoj rimljanske crte, i pomislila je na Gaja. Kao prefektov sin, on bi mogao da sazna ako ima šta da se sazna. Dugovala je Valeriji makar to, pre nego što zauvek postane Senara. Pokazala joj je mesto gde će spavati i našla joj haljinu za iskušenice koju će lako skratiti, i za to vreme je razmišljala o Gaju koliko i o devojčici. Gde li je on sada? Da li misli na nju onako žarko kao ona na njega? Je li bacio na nju neku čaroliju, pa ne samo da ne možeda misli ni na šta drugo, nego ni ne želi? Uzdahnula je, setivši se njegovog snažnog glasa, njegovog pristalog lica i tela; blagog naglaska sa kojim je izgovarao njeno ime, njegovog poljupca punog oklevanja kraj Beltanskih vatri. Tada nisam sasvim shvatila šta želi od mene, pomislila je. Bila sam suviše mlada da znam - ili da marim. Ali sada sam starija, i počinjem da shvatam. Šta sam to odbacila? Sada je prvi put postala svesna: Hoću li ostatak života provesti nevoljena - sve dok postanem kao Lianon, stara i bez ljubavi u sebi? Koga da pita? Kome da kaže? Dieda bi je razumela, ali pošto je i sama odvojena od svog voljenog, teško da bi saosećala sa njom. Kaileja, iskorišćena i nevoljena kao dete, naljutila bi se. A ako Kaileja ne bi mogla da je razume, kako to da očekuje od bilo kog drugog? Nikome nije mogla da opiše duboku glad u srcu, želju da ga samo još jednom vidi, makar ga posle toga više nikad ne srela. Sutradan ujutro, dok je sekla Senari hleb i sir, počela je da je ispituje: "Da li se sećaš ičega o svojim roñacima u gradu?" "Nisu oni u gradu, Eilan. Milsim da je mamin brat neka vrsta službenika; piše pisma za prefekta u logoru, i radi slične stvari." "Zaista?" Eilan je zurila u nju. Bogovi su se svakako nasmešili, jer taj čovek mora da je sekretar Gajevog oca. Pomislila je na trenutak da se poveri detetu, ali brzo se predomislila. Ako sveštenicu iz Šumske kuće otkriju u društvu Rimljanina, bez obzira na valjane razloge, to bi donelo nevolju svima koji su umešani. A da li bi sve bilo zaista nedužno i valjano? 12. Tog istog dana je Valerije, sekretar Gajevog oca, stigao zadihan i potresen. "Upravo sam čuo da mi je umrla sestra", rekao je Gaju. "Pričaj mi o tome", predložio je Gaj dok su prelazili preko vežbališta prema očevoj kancelariji. "Duga je to priča. Izgubio sam kontakt sa njom kada se udala; nisam je viñao čak ni jednom godišnje." "Odselila se nekud daleko?" Valerije se kratko nasmejao. "Samo u Devu, ali udala se za domoroca, i moj otac ju je razbaštinio." Gaj je klimnuo. Bilo je dovoljno loše i kad se Rimljanin oženi lokalnom devojkom, makar i iz
plemenite porodice. Suviše dobro je znao šta Rimljani misle o kćeri koja pobegne sa domorocem. "Starica koja je bila sestrina i moja dadilja javila mi je za sestrinu smrt", nastavljao je Valerije, "i kad sam se malo raspitao, saznao sam da je i njen muž u nevolji. Video sam ga svega par puta, ali njegov usvojeni brat je dobrovoljac u legiji i rekao mi je da Hadron pripada Gavranovima i da je prognan. Nevolja je što imaju kćerkicu, i ne znam šta se sa njom desilo. Ti, čini mi se, poznaješ neke Gavranove?" "Poznajem neke od njih, da", rekao je Gaj, misleći na Sinrika. S obzirom na uslove pod kojima je roñen, nikakvo čudo što se pridružio tajnom udruženju posvećenom odmazdi. U sličnim okolnostima verovatno bi i on tako postupio. "Moram da saznam šta se desilo detetu moje sestre. Hadronov usvojeni brat pripada dobrovoljcima, to sam ti rekao, i nema ženu kojoj bi mogao da poveri žensko dete, i tako sam maloj ja najbliži roñak. Možeš li me zamisliti kao staratelja jednoj devojčici? Nisam je video otkako je izišla iz pelena; sad joj je valjda oko osam godina." "Prvo moraš da je nañeš..." zamišljeno je rekao Gaj. Možda Sinrik zna kuda je otišao Hadron sa svojim detetom. A osim toga bi možda, pošto zna kako izgleda biti razdvojen od voljene devojke, mogao da mu pomogne da vidi Eilan. "Stvarno možeš da mi pomogneš?" Valerije je zastao. Sad su bili pred samom prefektovom kancelarijom, a Valerije je dobro znao da Macelije ne voli da se njegov sin meša sa majčinim narodom. "Možda", oprezno je rekao Gaj. "Možda znam nekoga ko bi mogao da se malo raspita." Čuo je da je Sinrik pozvan na jug kako bi se pridružio legionarima odreñenim za odmazdu nad razbojnicima koji su spalili Bendeigidovu kuću. U prvi mah se zaprepastio, ali osveta spaja i čudnije ljude. Čuo je i da Sinrik sada radi sa dobrovoljcima kao vodič i prevodilac. Gaj se pitao je li promenio mišljenje ili još pripada Gavranovima. Ako bi pokušao da ga nañe preko vojnih kanala, otac bi to najverovatnije saznao; ali verovatno će ga sresti i ovako, samo ako bude obilazio krčme oko utvrñenja. "Neka te Bona Dea blagoslovi!" uhvatio ga je Valerije za ruku. Tog časa su se otvorila vrata, i obojica su se ukočili u stavu mirno. Već nekoliko dana kasnije Gaj je, probijajući se kroz zakrčenu tržnicu u Devi, ugledao Sinrika, koji je bio za glavu viši od svih ostalih. Kosa mu je malo potamnela, i počela je da mu niče brada. Gaj je povikao i primetio kako se Sinrik mršti, zaključuje da ne poznaje tog mladog oficira, i sprema se da ode dalje. Gaj je opsovao i počeo da se probija kroz gomilu kako bi ga stigao. "Čekaj, čoveče - zar me ne poznaješ?" Zaustavio se i ukočio kad se pogled plavih očiju spustio na njega i polako smrknuo. Pa neće valjda sad da se okomi na njega, kad i sam služi Rimu! "Mislim da ti još dugujem piće što si me izvukao iz one jame za veprove", prijateljski je rekao. "Eno tamo vinarije; idemo da isprobamo šta nudi." Odahnuo je kad se Sinrikovo mrštenje pretvorilo u osmeh. "Sad sam te poznao", rekao je, "ali ime ti sigurno nije Gaven. Kako da te zovem, tribune?" "Istinu rečeno", rekao je Gaj, "moja majka mi je dala ime Gaven i tako me je zvala sve do smrti. Rekao sam ti onoliko istine koliko sam se usuñivao. Ali u rimljanskom gradu nosim rimsko ime: Gaj Macelije Severus. Moja majka je pripadala Silurima; zato sam dobio i ime Silurikus." "Da sam to znao onomad, sigurno bih te ubio", priznao je Sinrik. "Ali otada se mnogo šta desilo. Piću sa tobom, Rimljanine, ili već šta si." U polumračnoj, prašnjavoj vinariji Gaj je nastavio razgovor. "Bilo mi je jako žao kad sam čuo da ti je kuća spaljena; bilo mi je kao da su ti hibernijski kopilani spalili kuću mojih roñaka. Drago mi je što ti otac nije stradao, i strašno mi je žao što ti je majka ubijena." "Ona mi je bila pomajka", primetio je Sinrik, "ali zahvaljujem ti, nje radi. Na severu postoji izreka da krv vezuje tri generacije, a usvojenje sedam. I zaista, žena mog usvojenog oca bila mi je
dobra majka kao da me je sama rodila." "Ona je zaista bila plemenita gospa", složio se Gaj, "i žalim za njom zbog tebe." Da se oženio sa Eilan, ovaj mladić bi mu postao brat. Pa ipak, igrom roñenja, sve do sad su se nalazili na suprotnim stranama. Barem još neko sem Rimljana izaziva nemire, pomislio je. "Video sam pepeo tvog doma, ali otac me je odmah potom poslao na sever. Možda sam nje radi udelio koji udarac Kaledonjanima. Drago mi je što čujem da su hibernijski razbojnici kažnjeni." "Barem sam imao prilike da i ja učestvujem u tome. To je bilo prvi put u životu da se nisam stideo rimske krvi u svojim venama", priznao je Sinrik. "Mislim da je onaj Beltan koji si proveo sa nama bio poslednji put kad smo svi zajedno bili srećni. Svi koji su preživeli sada su rasuti." "Bio sam na Brdu devojaka ovog Beltana", oprezno je rekao Gaj. "Video sam tamo Diedu, i Eilan, tvoju usvojenu sestru. Bilo mi je milo što sam saznao da je preživela." "Da", kratko je rekao Sinrik. "Ona je sada u Šumskoj kući, i sveštenica je Velike Boginje. Dieda jeste Eilanina roñaka, ali moja nije. A verovatno neće ni biti ako ostane tamo!" "Imam prijatelja u legiji..." počeo je Gaj. Sinrik se nasmejao. "Pa, to me nimalo ne čudi!" Gaj je odmahnuo glavom. "Njegova sestra se udala za Britanca, i zato su je njeni odbacili. Dobili su kćerku, ali sestra je sada mrtva, i kažu da joj je muž u bekstvu. Moj prijatelj bi želeo da nañe tu devojčicu." "U bekstvu..." zamislio se Sinrik. "Zašto mene pitaš?" "Mnoge ptice lete u ponoć." Sinrik se zagledao u svoje vino. "Kako se taj čovek zove?" "Hadron. Žena mu se zvala Valerija." "Ne znam mnogo o pticama", rekao je Sinrik, "ali mogu da se raspitam." "Možda su odveli dete u Šumsku kuću? Da li bi tvoje roñake to znale?" "Mogu da pitam", rekao je Sinrik. Radije bih je pitao sam, pomislio je Gaj, ali nije znao kako to da kaže. A kako da zna želi li Eilan uopšte da ga vidi? Ako je srećna u Šumskoj kući, da li bi samo poremetio njen mir ako pokuša da je vidi? Ispunio je obećanje dato Valeriju. Treba li da smisli neki izgovor i da se izgubi? Shvatio je da je predugo ćutao, jer Sinrik mu je napunio pehar iz krčaga i gurnuo ga ka njemu. "Nije u pitanju samo to dete", rekao je mladi Britanac. "Šta si zaista želeo da kažeš?" "Moram ponovo da vidim Eilan", priznao je Gaj. "Kunem se da ne mislim ništa loše. Samo želim da saznam je li srećna tamo." Sinrik je za trenutak zurio u njega, a onda je zabacio glavu i počeo tako gromoglasno da se smeje da su se svi okrenuli ka njima. "Zaljubljen si!" povikao je kroz smeh. "Trebalo je da prepoznam znake. Zar nije i moja devojka zatočena iza tih zidova?" "Ali ti si im roñak", ozbiljno je rekao Gaj. "Tebe će pustiti da pričaš sa njom. Možeš li da mi urediš da je vidim?" "Zašto da ne?" iskezio se Sinrik. "Nikada nisam shvatao zašto bi sveštenice trebalo držati kao u tamnici. To mi više liči na nešto što bi radili vi Rimljani. Dieda neće ni da me vidi ni da govori sa mnom otkako je tamo otišla, ali Eilan nije zatvorenica. Videću šta mogu da ti sredim." Iskapio je pehar. "Budi na početku staze za Šumsku kuću kroz tri dana, sat iza podneva." Dok je čekala u šumi kraj Svetog gaja pod neobično blistavim letnjim suncem, Eilan se iznenadila kad je shvatila da drhti. U prvi mah, kad joj je Sinrik rekao da je sreo Gaja, to joj se činilo kao odgovor na njene usrdne molitve. Ali uskoro je shvatila da je uslišena molitva najopasnija stvar na svetu. Nije bilo ni govora da ugovoreni sastanak zadrži u tajnosti. A ako ih otkriju, niko joj neće verovati. Na kraju je otišla Kaileji po savet. "Ne možeš ništa da učiniš; kad si ga već pozvala, dočekaj ga", rekla je Kaileja. "Ali biću sve vreme dovoljno blizu da sve čujem; ako me kasnije budu ispitivali, moći ću da se zakunem da vas
dvoje niste izgovorili nijednu reč koja se nije mogla izgovoriti i pred vašim roditeljima. Da li prihvataš?" Eilan je pognula glavu, a onda se okrenula da poñe. Zapravo, čak je osećala olakšanje. Ako mora da govori sa njim u prisustvu sveštenice, nije dolazilo u obzir da zatraži od nje išta... opasno. "Čekaj", zaustavila ju je Kaileja. "Zašto si došla kod mene s tim? Nisi valjda mislila da ću se složiti!" "Ne činim ništa protiv svojih zaveta." Eilan ju je pogledala u oči. "Ali znam kako dokoni jezici mogu da izmisle bajku. Verujem da ćeš me posavetovati onako kako misliš da je najbolje, ma šta osećala!" Ponovo se okrenula i otišla. Ali osećala je zadovoljstvo dok se sećala kako su Kaileji porumeneli obrazi. I tako je čekala, znajući da nema čega da se plaši jer je Kaileja tu blizu. Da su je ranije upitali plaši li se Gaja, bez oklevanja bi rekla ne; ali kako su se senke skraćivale, obuzimao ju je prvo strah, a potom i užas. "Oh, Kaileja." Okrenula se ka starijoj sveštenici, koja je sedela na steni na ivici čistine, vezući. "Šta da mu kažem?" "Zašto mene pitaš? Ja nisam osoba koja bi mogla da savetuje devicu kako da se ponaša prema muškarcima", sarkastično je rekla Kaileja. Eilan je uzdahnula. Kako je vreme prolazilo, shvatila je da će potrajati dok Gaj prevali put od Deve. Ali dok je čekala, gotovo nesvesno je uhvatila Kaileju za ruku. Da li se uplela u nešto što je se zapravo nimalo ne tiče? Ne, odlučno je rekla u sebi. Svakako joj je bila dužnost da sazna sve što može o preostalim roñacima devojčice. Tako osnažena, čekala je dalje; i srce je počelo ubrzano da joj udara kada je konačno ugledala njegovu senku na stazi. To je bilo prvi put da vidi Gaja u uniformi i pod kacigom rimske legije; iznenadila se koliko mu lepo stoje. Pod purpurnom krestom kacige izgledao je viši, i boja je odgovarala njegovim tamnim očima. Ako se i iznenadio što vidi dve žene umesto jedne, to se primetilo samo po kratkom blesku u očima. Dok ih je pozdravljao, podigao je kacigu sa glave i stavio je pod mišku. Eilan je uhvatila sebe kako pilji u njega. Nikada ranije nije duže od trenutka gledala u rimljanske oficire u punoj uniformi; ovo je naglašavalo razlike izmeñu njih. Pa ipak, pomislila je, po njihovim zakonima svi smo Rimljani. To joj je došlo kao otkrovenje. Pogledao ju je i nasmešio se, i sve što je smislila da će mu reći odjednom joj je iščilelo iz glave. Gaj je potom pogledao onu drugu sveštenicu, pitajući se šta bi trebalo da kaže. Nijednom nije ni pomislio da bi njihovom sastanku mogao da prisustvuje neko treći. Nije rizikovao da naljuti svog oca niti njenog, samo da bi razmenio nekoliko opreznih reči u prisustvu zmaja čuvara. Ali kada je susreo Kailejin veseli pogled, malo se smirio. Ako je Eilan devica vestalka ili nešto najbliže tome što može postojati na ostrvima Britanije, ne može je kriviti što je želela da ima svedoka da nije prekršila zavete. Pitao se kako da joj stavi do znanja da mu je sada sveta i nedodirljiva kao device u Vestinom hramu. Setio se kako ga je dirnulo njeno poverenje dok su sedeli kraj Beltanskih vatri, kako je bio raznežen njenom nevinošću. Kaileja je, naravno, nešto drugo; smesta je video da mu ona neće verovati - a možda ni oboma - dovoljno da ih i za trenutak ispusti iz vida, i bio je uvreñen u Eilanino ime. Ali pretpostavljao je da sveštenice kljukaju pričama o pokvarenosti Rimljana. Za žene iz Šumske kuće bila je sasvim dovoljna i činjenica da je on Rimljanin. Zaista, da Kaileje nije bilo, možda bi i poljubio Eilan; izgledala je vrlo privlačno u svetloj lanenoj haljini koja je naglašavala njenu zlatnu kosu. Pomislio je da je to uobičajena odeća za sve sveštenice, jer i Kaileja je bila slično odenuta, mada je njena haljina bila tamno plava i neprivlačna. Obe su nosile oko pojasa male, zakrivljene bodeže. Eilan se pribrala i počela da mu priča o devojčici u kući sveštenica, ne baš sasvim povezano, ali smesta je znao da je to sigurno kći Valerijeve sestre. "Pa to je neverovatno", uzviknuo je. "To je sigurno ista devojčica za koju sam ja došao da se raspitam, sestričina sekretara mog oca. Koliko
joj je godina?" "Mora da nas je vodila Boginja", rekla je Eilan. "Mislim da još nije napunila desetu." "Dobro, znači nije dovoljno odrasla za brak", rekao je Gaj, jer rimski zakoni ne dozvoljavaju udaju pre navršenih dvanaest godina. "Dobro je", dodao je brzo; inače bi Valerije verovatno mislio da ga čast obavezuje da joj odmah traži muža. Sada će on morati da se oženi kako bi joj pružio dom." "To nije neophodno", rekla je Eilan. "Devojčica je sasvim dobro i srećna je tu gde je, i možeš mu tako i reći." Gaj se namrštio; znao je da za Valerija, koji potiče iz dobre i stare porodice, ne bi bilo prihvatljivo da roñaka živi daleko od porodične zaštite. Ali Valerije nije imao nikog drugog ko bi se starao o devojčici, i možda bi se zadovoljio Eilaninom izjavom da se ona lično stara o zdravlju i bezbednosti deteta. Uostalom, u Rimu se smatra najvećom čašću da devojčicu prime u Vestin hram. Dok god je tamo, ponašaju se prema njoj kao prema kraljici, ili barem kao prema carici. Možda će uspeti da to objasni Valeriju. Shvatio je da i dalje uprazno pričaju o devojčici koju nikada nije ni video, kada ga je Kaileja prostrelila pogledom. Rado bi se valjano oprostio, ali nikako pred Kailejinim oštrim pogledom. A ionako ne bi trebalo da popusti tom iskušenju. Ali Eilan ga je još upitno gledala. "Eilan..." zamucao je, jer Kaileja ih je i dalje gledala. "Znaš šta bih voleo da ti kažem..." Pružio je ruku, ne usuñujući se da je dodirne, a onda, kad se Kaileja nakašljala, pretvorio je to u zvanični pokret pozdravljanja. Ali u Eilaninom osmehu je video njen odgovor. Kada se udaljio, Eilan je pritrčala Kaileji. "Znači, to je taj Rimljanin zbog koga toliko sanjariš da ti se ne može poveriti ni da napuniš madrac mahovinom. Ne razumem; meni se on ne čini ni po čemu poseban." "Pa, nisam ni mislila da će ti se svideti", pobunila se Eilan, "ali zar nije lep?" "Ne vidim da je imalo drugačiji od ostalih Rimljana", odgovorila je Kaileja. "Ili bilo kog muškarca. Meni se tvoj usvojeni brat Sinrik čini mnogo lepšim. Ima blaže lice i ne misli da se svet okreće oko njegovih poslova." Eilan je znala da o ukusima ne vredi raspravljati; njoj se Sinrik nije činio nimalo privlačnim, ali Diedi svakako jeste. Ali Gaj je bio nešto drugo; njoj se nije činio kao tipičan Rimljanin, ni u kom pogledu. A nije ni mislio da je njegovo rimsko poreklo nešto naročito. Svakako ne misli tako, inače ne bi pomišljao da sve ostavi kako bi se oženio sa mnom, pomislila je. Nikada ni za trenutka nije pomislila da se uda za ikoga drugog; a svet je ionako pun muškaraca. Sve do sada nije shvatala koliko je razmišljanje o Gaju izmenilo njen način života. "Eilan, opet sanjariš", oštro je primetila Kaileja. "Idi, nañi Senaru i reci joj šta si otkrila; a onda idi do Latis da učiš dalje. Ako budeš uspela da se usmeriš na to, jednog dana bi mogla da postaneš vešta sa biljem kao Mielin." Dobro ukorena, Eilan je pošla za svojim poslovima; ali ipak je neprekidno ponavljala u sebi sve što je rekla Gaju i sve što je on rekao njoj. Nije mogla da poveruje da ga više nikada neće videti niti govoriti sa njim; činilo joj se da je on prirodan deo njenog života čak i pošto su se oprostili. Te noći, kad je na nju došao red da dežura kraj Lianon, Vrhovna sveštenica ju je ljutito odmerila. "Šta se to priča? Da si izišla iz hrama na sastanak sa muškarcem? To nije ponašanje dostojno jedne sveštenice iz Šumske kuće. Razočarala si me", grdila ju je. Eilan je ljutito porumenela. Baš zato je i pozvala Kaileju da prisustvuje razgovoru. "Nisam mu rekla nijednu reč koju ne bih smela da izgovorim pred svima vama." Lianon je uzdahnula. "Nisam ni rekla tako nešto, ali činjenica je da to nije rečeno pred nama svima, i da će početi govorkanja. Boginji hvala, barem je Kaileja bila tamo; ali trebalo je barem ona da zna da ne smemo dozvoliti sebi čak ni sumnju u skandal, i stoga će biti kažnjena ona, a ne ti. Sad pazi, i kad sledeći put budeš htela da učiniš nešto slično, pomisli da time donosiš kaznu nekom drugom. Ti si mlada, Eilan, a mladi su uvek nepromišljeni."
"Kažnjena? Ali to nije pošteno! Šta ćeš joj uraditi?" uplašeno je upitala Eilan. "Neću je tući, ako si na to pomislila", nasmešila se Lianon. "Nisam je tukla ni kad je bila mala; a možda je trebalo. Što se tiče kazne, ona će ti reći ako bude želela." "Ali Majko", pobunila se Eilan, "ti si mi rekla da saznam ima li devojčica neke roñake." "Nisam rekla da se raspituješ kod Rimljana", ljutito je rekla Lianon. Eilan se upitala kako li je mislila da nañu detetove roñake Rimljane, ako ne preko samih Rimljana. Kasnije, dok su bile meñu sveštenicama, Eilan je ugrabila priliku da razgovara sa Kailejom. "Lianon mi je rekla da će te kazniti. Možeš li da mi oprostiš? Hoće li biti strašno? Rekla je da te neće tući." "I neće", rekla je Kaileja. "Postoji jedna kuća u šumi, i verovatno će me poslati da tamo provedem neko vreme meditirajući o svojim gresima, dok raskrčujem grmlje i korov kojim je sve zaraslo i dok sve dovodim u red. To i nije neka kazna; Lianon verovanto ne shvata da je za mene zapravo uživanje da malo budem sama, prepuštena svojoj muzici i svojim mislima. I zato nemoj misliti da je bila nepravedna prema meni." "Sama u šumi? Zar se nećeš plašiti?" "Čega? Medveda? Vukova? Skitnica? Poslednji medvedi u ovom kraju sveta uhvaćeni su pre tridesetak godina. Kada si videla na tržnici neku vučju kožu? A što se tiče muškaraca, i sama znaš da mogu da preplašim i oteram svakog živog muškarca. Ne, ne bojim se." "Ja bih bila prepadnuta", priznala je Eilan. "Sigurno; ali ja se ne plašim da budem sama sa sobom. Moći ću da se posvetim muzici koliko god želim, bez predavanja i dužnosti da mi smetaju. I biću sasvim zadovoljna", uveravala ju je Kaileja. "U ovoj kazni - ako je možemo tako nazvati - nema ničeg neprijatnog za mene." Eilan više nije pitala, i znala je da će, kada doñe na red da služe Lianon, ona i Dieda pošteno podeliti meñu sobom Kailejine dužnosti. Pa, to nije nimalo teško; volela je Lianon uprkos njenim manama, i znala je da je voli i Dieda. Ipak, Kaileja če joj nedostajati. Sada joj je sinulo da bi Lianon, da je drugačija ličnost, mogla i nju da strogo kazni, ili i izbičuje. Ma šta Kaileja govorila o svojoj kazni, Eilan je snosila krivicu za sve. Osećala se krivom što starija sveštenica ispašta zbog nje, ali ipak nije zažalila što se srela sa Gajem. Žalila je samo što nije stigla da mu kaže ni polovinu svega što je želela, mada ni sama nije znala šta je to sve bilo. Kada je Kaileja otišla iz Šumske kuće, Eilan je shvatila da je ostale žene ne vole baš mnogo. Samo su Eilid i Mielin volele stariju sveštenicu - i naravno Lianon. Vreme se menjalo, i leto je prelazilo u jesen. Kiše su počele oko ravnodnevice, i jedne večeri, kad su se žene iz Kuće devojaka smestile oko vatre, Eilan je pomislila na Kaileju u izgnanstvu. Da li krov kolibe prokišnjava? Kako joj je tamo, samoj u tihoj šumi? ŽŽene su izmišljale zagonetke, a kada su se umorile, zamolile su Diedu da im peva ili priča. Dieda je pristala. "O čemu da vam pričam?" "Pričaj priču o Drugom svetu", rekla je Mielin. "Pričaj nam kako je Bran, sin Febalov, putovao u zemlje na zapadu. Svi bardovi znaju tu priču." I tako je Dieda pola pričala, a pola pevala priču o Branu i njegovom susretu sa morskim bogom Manananom, Gospodarem iluzija, koji je pretvorio more u rascvetali voćnjak, ribe u ptice koje lete vazduhom, talase u rascvetalo grmlje, i morska bića u ovce; izgledalo je kao da jedre kroz rasvcetani zabran. A kada je Mananan ispao iz čamca, unutra su jurnuli talasi, pa je morski bog izbačen na obalu a ostali ljudi su se utopili. Kada je završila, zamolile su još jednu priču, sedeći očarane kao mala deca. "Pričaj o kralju i tri veštice", predložila je jedna žena, i Dieda je počela onako kako se počinju sve bajke. "Nekad davno, vremena su bila bolja nego sada, i bilo je više kapija izmeñu nas i Drugog sveta, i da sam bila tamo, sad ne bih bila ovde... pa, to je bilo davnije nego što se seća i najstariji deda, u kući na granici Drugog sveta, i tu su živeli kralj i kraljica...
Bila je nova godina, kada se otvaraju kapije izmeñu svetova, i u trenutku izmeñu vremena, izmeñu ponoći jedne godine i svitanja sledeće, na njihova vrata došle su tri veštice. Prva je imala njušku kao svinja, i donja usna joj je visila do kolena i zaklanjala joj odeću; druga je imala usne sa obe strane glave i bradu tako dugu da joj je pokrivala grudi; a treća je bila užasno stvorenje sa jednom rukom i jednom nogom. Pod tom rukom nosila je prase koje je bilo toliko lepše od nje da je izgledalo kao princeza." Sad su se već sve žene smejale. I Dieda se nasmešila pre nego što je nastavila. "Tri veštice su ušle i zauzele su sva tri sedišta kraj vatre, pa kralj i kraljica nisu mogli da se ogreju, i morali su da sede kraj vrata. Onda je progovorila prva veštica, ona sa usnama do kolena. 'Gladna sam', rekla je. 'Šta imate za jelo?' Pa su požurili da joj naprave lonac kaše; i kada je sve pojela, a bilo je dovoljno za tuce ljudi, povikala je: 'Baš ste cicije; još sam gladna.' Onda je druga veštica, ona bradata, počela da se žali. 'Žedna sam', rekla je. Kada su joj izneli bure piva, popila je sve u jednom gutljaju i počela da kuka kako je još žedna. I kad su počeli da se plaše kako će im veštice pojesti i popiti sve zalihe pripremljene za zimu, kraljica i kralj su izišli i počeli da se savetuju šta da rade sa gostima. A onda je sa brda sišla vila i pozdravila kraljicu. 'Neka bi te svi bogovi čuvali, dobra gospo; zašto plačeš?' upitala je. A kraljica joj je ispričala o tri strašne veštice i kako će im pojesti i zalihe i krov nad glavom, i kako će onda sigurno pojesti i kralja i kraljicu. Onda joj je vila rekla šta da radi. Kraljica se vratila unutra, sela i počela da plete; prva veštica nije mnogo izdržala. 'Šta to praviš, bako?' 'Pletem pokrov, draga tetkice', odgovorila je kraljica. A druga veštica je počela da gunña kroz bradu. 'A za koga je pokrov, bako?' 'Oh, za bilo koga ko u ovoj noći nema dom, draga tetkice.' A onda je treća veštica poljubila prase i upitala: 'A kada ćeš upotrebiti pokrov, bako?' Tog časa je u sobu upao kralj i počeo da viče: 'Crna planina i nebo nad njom počeli su da gore!' Kad su to čule, sve tri veštice su počele da nariču. 'Avaj, avaj, našeg oca više nema!' i pojurile su kroz vrata, i nikada ih u toj zemlji niko živ nije video; a ako i jeste, ja za to nisam čula." Dieda je zaćutala. Dugo su sve ćutale, dok je vetar zavijao oko kuće. Na kraju je progovoirla Mielin. "Čula sam, nekad davno, da Kaileja priča sličnu priču; jesi li je naučila od nje?" "Ne", rekla je Dieda. "Pričao mi je otac dok sam bila mala." "Sigurno je jako stara", rekla je Mielin, "a on je svakako jedan od naših najvećih bardova. Ali ti si je pričala dobro kao da si druid. Ti ili Kaileja mogle biste da podučavate mlade bardove isto kao on." "Da, sigurno", frknula je Dieda. "Zašto ne bismo postale i sudije?" A zašto ne bi, zaista? upitala se Eilan. Kaileja bi imala odgovor na to, ali Kaileja nije bila sa njima. 13. Čim je ubedio Valerija da mu je nećaka bezbedna dok se Eilan stara o njoj u Šumskoj kući, Gaj je počeo da planira ponovni odlazak, pre nego što otac počne da ga gnjavi ženidbom. Otkako je ponovo video Eilan, bio je još odlučniji da se ne ženi nikakvom devojkom Rimljankom. Od smrti imperatora Tita i ustoličenja Domicijanovog, prilike su bile nestabilne, i Gaj je znao da njegov otac traga za saveznicima. Posle nekog vremena je izašao u grad. Jutro je bilo toplo i prijatno, ali sada su se na zapadu skupljali crni oblaci, i osećao je da mu hladan vetar mrsi kosu. Jednom mu je neki stari centurion rekao kako u ovoj zemlji postoje dva načina da se odredi kakvo je vreme: ako vidiš bregove, znači da će kiša; ako ih ne vidiš, znači da već pada. Čovek je pritom uzdahnuo, željan plavih nebesa nad Italijom, ali Gaj je sa zadovoljstvom udisao vlažni vazduh. Čim je pala prva kap kiše, Rimljani su požurili u zaklon. Samo je jedan čovek ostao nepomičan, kao i Gaj, lica okrenutog ka
nebu. Nije se nimalo iznenadio kad je prepoznao Sinrika. "Hoćeš sa mnom na pehar vina?" Pokazao je ka vinariji gde su jednom već sedeli. Sinrik je odmahnuo glavom. "Hvala, ali neću. Više bih voleo kad bi mogao da kažeš da me nisi ni video. Zapravo, najbolje bi bilo kad bi kazao da nemaš predstavu kuda se ja krećem. Tako ne bih morao da te molim da lažeš." Gaj je podigao obrve. "Je li to neka šala?" "Voleo bih da jeste. Ne bih smeo ni da stojim i pričam sa tobom; ali svakako se možeš zakleti da si me slučajno sreo." "Ne brini", rekao je Gaj i osvrnuo se. Nalet vetra poneo je kišne kapi preko ulice, podižući oblačiće prašine kako bi koja pala. "Svi dobri Rimljani su lepo na suvom, i boli ih briga za dve budale koje stoje napolju na kiši! Slušaj, Sinriče, hteo sam da govorim sa tobom o Eilan..." Sinrik je iskrivio lice. "Molim te, nemoj mi to pominjati. To je izgleda bila najveća graška koju sam načinio ove godine; Lianon je bila strašno besna na mene. Nije bilo nikakve štete, ali ne pokušavaj da ponovo vidiš moju usvojenu sestru." Nervozno se osvrnuo. "Tebi to možda i ne bi smetalo, ali mene ne smeju videti da razgovaram sa oficirom legije. Ako se ponovo sretnemo, najbolje se pravi da me ne poznaješ... neću se uvrediti. Neko je konačno shvatio da još radim za Gavranove, i sinulo im je da mi dodir sa dobrovoljcima daje odličnu priliku da pravim nevolje kada doñe pravo vreme. I tako su me prognali, i ako me vide na dvadeset milja od nekog rimskog grada, biću osuñen na rudnike - ili na nešto gore - ako postoji išta gore. Zbogom!" Okrenuo se i pošao. Gaj je treptao za njim, jer tek sada je shvatio da Sinrik više ne nosi oznake Rima. Mora da je zato bio spreman da tako otvoreno govori. Još je smišljao šta da mu kaže kad je Sinrik skrenuo u bočnu ulicu i nestao, ostavljajući ga samog na kiši. Gaj je obuzdao poriv da poñe za njim. Ako je Sinrik istinski neprijatelj Rima, bolje da umre brzom smrću nego da dospe u rudnike olova Mendip. "Ne pokušavaj da ponovo vidiš moju usvojenu sestru." U glavi su mu odjekivale Sinrikove reči. Je li to, znači, kraj svih njegovih nada da će ponovo videti Eilan? Njegov otac i Sinrik svakako su bili u pravu. No, dok je prebacivao preko glave kraj ogrtača i polako polazio niz ulicu, kapi što su mu klizile po obrazima nisu bile samo kišne. Kaileja je zastala na ulazu u glavnu salu, trgavši se kad joj je do ušiju dopro kikot. Posle više od dva meseca usamljenosti, zaboravila je koliko buke prave žene kad ih je mnogo na okupu. Za trenutak je poželela da se okrene i pobegne natrag u usamljenost svoje šumske kolibe. "Tako znači, vratila si se", rekla je Dieda kad ju je konačno primetila. "Pitam se zašto, posle načina na koji se Lianon ponela prema tebi. Kad si nas se jednom oslobodila, mislila sam da ćeš zauvek ostati tamo!" "A zašto si ti još ovde?" upitala je Kaileja, pogoñena. "Čovek koga voliš je na severu, i gone ga Orlovi. Zar ti nije mesto uz njega?" Na Diedinom licu je za trenutak planula srdžba, ali smesta ju je zamenilo nešto veoma nalik na očajanje. "Zar misliš da ne bih pošla istog časa kad bi me pozvao?" gorko je upitala. "Ali on je položio zavet Gospi od Gavranova, i ako ne mogu da budem prva u srcu čoveka koga volim, zareći ću se za sveštenicu i neću da imam nikakvog posla sa njima!" Glas joj je zadrhtao pa su se druge žene okrenule. Kaileja ju je sažaljivo gledala, zadovoljna što nikada nije bila zaljubljena. "Kaileja..." Eilid je žurila ka njoj. "Nadala sam se da ćeš se danas vratiti. Lianon je u svojim odajama. Poñi odmah tamo. Ona se nikada ne žali, ali znam da si joj nedostajala." Pravo joj i budi, pomislila je Kaileja dok je žurila preko dvorišta, zaklanjajući se šalom od kiše. Pa ona me je i oterala! Kao i uvek posle odsustvovanja, Kaileju je iznenadila Lianonina krhkost. Neće stići da ostari, pomislila je sada, gledajući je. Na njoj nije bilo upadljivih znakova bolesti, samo sve jača
prozirnost, ali nagon izoštren učenjem sveštenice rekao joj je da Vrhovnu sveštenicu nešto proždire iznutra. "Evo me, majko", tiho je rekla. "Da li si želela da me vidiš?" Lianon se okrenula, i Kaileja je ugledala njene izbledele oči pune suza. "Čekala sam te", tiho je rekla. "Možeš li da mi oprostiš što sam te oterala?" Kaileja je odmahnula glavom, jer i njoj se grlo steglo, i brzo je prešla preko odaje kako bi kleknula kraj Vrhovne sveštenice. "Zar imam šta da opraštam?" upitala je slomljenim glasom, polažući glavu Lianoni u krilo. Osetila je da i sama plače dok joj je Lianon gladila kosu. "Nije ni trebalo da postanem sveštenica, uvek sam ti pravila samo probleme!" Kao da je taj blagi dodir po kosi iznenada počeo da slama zid koji je podigla oko onoga što je nekada davno poverila Eilani. "Nikad nisam mogla da ti kažem", šapnula je, "isprva nisam shvatala, a posle me je bilo stid. Ja nisam devica. U Eriu, pre nego što si me našla, napao me je jedan čovek..." Glas joj se prekinuo. Nastupila je tišina, a onda su mršavi prsti ponovo počeli da je glade po kosi. "Oh, malena, zar te je to mučilo? Mislila sam da ima nečeg, ali nisam htela da te ispitujem. Kad sam te povela iz Eruia, nisi ni postala žena. Kako si mogla da zgrešiš? Mi ne govorimo o takvim stvarima, jer ima onih koji ne bi razumeli. Moramo da čuvamo spoljašnji izgled. Zato sam te kaznila što si pomogla Eilani. Ali slušaj me, Kaileja, draga moja - šta god ti se desilo pre nego što si došla ovamo uopšte nije važno, pogotovo Boginji, a svakako ni meni, dok god obitavaš u Njenoj kući i služiš joj dobro i predano!" Još plačući, Kaielja je podigla ruke i zagrlila svoju pomajku. Uprkos povremenim prebacivanjima, sada je znala da je ono što oseća prema njoj duboko kao ljubav koju je mogla da oseti prema nekom muškarcu, mada je bilo druge vrste. A volela je i Eilan, čije saosećanje joj je pomoglo da se suoči sa davnim sećanjima. Ali barem joj nijedna od tih ljubavi neće smetati da održi zavete sveštenice. Ponekad, za vreme Kailejinog izgnanstva, kapi kiše sa streha Šumske kuće kao da su bolno udarale pravo u Eilanino srce. Gaj je otišao i ona ga više nikad neće videti, to joj je bilo jasno. Bilo je pravo olakšanje što su joj se mračne misli prekinule kad ju je Kaileja pozvala. "Vratila si se!" uzviknula je, prolazeći kroz vunenu zavesu na Kailejinoj sobi. "Niko mi nije rekao! Otkad si tu?" "Samo jedan dan. Bila sam sa Lianon." Eilan ju je zagrlila i uzmakla za korak da odmeri Kaileju od glave do pete. "Zaista ti nije škodilo." Bila je zdrava i preplanula, a tanka bora koja je ponekad kvarila plavi polumesec tetoviran izmeñu obrva sada je sasvim nestala. "Jesu li ti sasvim oprostili zbog mog zločina?" Kaileja se nasmešila. "Sve je zaboravljeno. Zato sam i poslala po tebe, dete. Ti si ovde već tri godine i dobro si učila. Došlo je vreme da odlučiš želiš li da istinski postaneš jedna od nas i da položiš zavete." "Zar je već toliko prošlo?" Bilo joj je teško da poveruje kako Mairina kći već ima tri godine, a njen stariji brat gotovo pet. A ipak joj se činilo da je ovde provela čitav život. Stari život je bio zaboravljen, a kada bi sanjala Gaja uvek je sanjala njegovu ruku preko svojih ramena i njegov tihi šapat. Nije mogla ni da zamisli da živi sa njim u svetu Rimljana. "Hoće li i Dieda sada položiti zavete?" Sve su bile svesne koliko je Dieda ogorčena zbog onog što je smatrala Sinrikovom izdajom, a sad kad je on još i prognan, ko zna hoće li ikada moći da se vrati. Njemu su i dalje na prvom mestu bili obuka za ratnika i osveta. Kao što je Gaju na prvom mestu njegov svet, pomislila je Eilan. "To se tiče samo nje i Boginje", strogo je rekla Kaileja. "Sada govorimo o tebi. Želiš li i dalje da ostaneš meñu nama, malena?" Dieda će položiti zavete, a i ja ću, pomislila je Eilan. A zašto da ne, kad nijedna od nas ne može da bude sa čovekom koga voli? "Da, svakako. Barem..." oklevala je malo, "ako me Boginja još želi, jer Ona zna da sam prvo
volela muškarca." "To nije bitno", vedro se osmehnula Kaileja. "Boginja oprašta sve što ti se desilo pre nego što si položila zavete. Konačno sam rekla Lianoni šta mi se desilo kao detetu, i ona mi je rekla da je tako. Dugujem ti zbog tog velikog olakšanja, mila moja, i drago mi je što mogu i tebi da ga pružim!" "Ima i onih koji ne bi tako mislili", gorko je rekla Eilan. "Ne smeš dozvoliti da te to muči." Kaileja joj je položila dlanove na ramena i zagledala joj se u oči. Eilani se učinilo da tamne oči starije sveštenice liče na sveti izvor, u kome se mogu videti prošlost i budućnost. "Slušaj, mala sestro, i reći ću ti tajnu koja počiva u srcu Misterija. Svi bogovi, čak i sve boginje, svi su jedno, bez obzira zovemo li je mi Arianrod ili Katubodva ili Don. Svetlo Istine je jedno, ali mi je vidimo kao da se prelama kroz kristal ili prizmu, u mnogo boja. Svaki način na koji muškaci i žene vide svoje bogove - ili boginje - sadrži delić te istine. Mi iz Šumske kuće imamo preimućstvo da vidimo Boginju na mnogo načina, i da je zovemo mnogim imenima, ali znamo tu prvu i najveću od svih tajni: da su bogovi, ma kako ih zvali, Jedno." "Znači li to da su bogovi Rimljana isti oni bogovi i boginje kojima mi služimo?" "Tako je - zato urezuju u svoje oltare na našem tlu likove sa odlikama obeju strana. Ali činjenica je da mi iz Šumske kuće verujemo da, mada su bogovi svi Jedno, upravo mi poštujemo Boginju u njenom možda najčisitjem vidu, kao oličenje svih žena. I zato se zaričemo da ćemo joj služiti kao Majci, Sestri i Kćeri. Zato ponekad govorimo da vidimo lice Boginje na licu svake žene." Eilan je za trenutak bila ponesena Kailejinim rečima, a onda je osetila gnev. Ako su svi bogovi isti, što su se svi toliko naljutili kad je zavolela Rimljanina? Kaileja je prisustvovala njenom razgovoru sa Gajem i znala je šta ona oseća prema njemu. Kako može da kaže da ta osećanja neće biti važna pošto položi zavete? Ona su deo nje, sveta koliko i zanos kakav je ponekad osećala kad bi je obuzelo prisustvo Boginje, nalik na svetlucanje mesečine na površini svetog izvora. "Šta će se zahtevati od mene?" "Zareći ćeš se da ćeš zauvek ostati čedna, osim ako te izabere bog. Daćeš reč da nećeš nepromišljeno govoriti svete tajne nezareñenima, i da ćeš uvek ispunjavati volju Boginje i svakoga ko ti bude nareñivao u neko od Njenih imena." Kaileja je zastala, gledajući je, i Eilan se setila koliko je voli, i koliko je ona zavolela nju i život u svetilištu. Pogledala je sveštenicu pravo u oči. "To ću se rado zareći..." "I dokazaćeš da gospodariš veštinama kojima smo te učile, i da je Boginja voljna da te prihvati. Jasno ti je da ne mogu da opišem kako to izgleda - jer kažu da je za svaku kandidatkinju zadatak drugačiji, pa ne bih mogla ništa da ti kažem čak ni da me zavet ne sprečava." Eilan je savladala drhtaj strepnje. Dok je živela u Kući devojaka naslušala se priča o kandidatkinjama koje nisu uspele pa su bivale otpravljene, ili bi, još gore, nestale. "Razumem, i spremna sam", tiho je rekla. "Neka tako bude", rekla je Kaileja. "U Njeno ime te pozdravljam kao kandidatkinju za sveštenicu." Poljubila je Eilan u obraz; Eilan se setila da je to isto učinla i jedna mlaña sveštenica kad je tek došla u Šumsku kuću. Dva poljupca su se za trenutak pomešala; zatreptala je, ošamućena osećanjem da se ponavlja trenutak koji je doživela već mnogo puta. "Pri punom mesecu pred Seman, izgovorićeš svoju zakletvu pred svim sveštenicama. Lianon i tvoj deda biće veoma zadovoljni." Eilan je piljila u nju. Svakako nije činila ovo njih radi! Kaileja je zatražila od nje da odabere, ali njena odluka je već donešena pod pritiskom porodice, a možda i drugih sila koje lebde negde u mračnim senkama van opažaja. "Kaileja..." šapnula je, pružajući ruke. "Ako se zareknem Boginji, to neće biti zato što sam kći i unuka druida, niti zato što više nikad neću videti Gaja. Tu mora da postoji nešto više." Kaileja ju je pogledala. "Kada smo se prvi put srele, činilo mi se da će te sudbina dovesti
meñu nas", polako je rekla. "Sada to još jače osećam. Ali ne mogu da ti obećam da ćeš biti srećna, dete." "Ni ne očekujem to..." Eilan je savladala jecaj. "Samo da postoji neki smisao, neka svrha u svemu ovome!" Kaileja je uzdahnula i zagrlila je, a Eilan se oslonila o nju, osećajući da joj stisak u grlu polako popušta dok joj je starija žena gladila kosu. "Uvek postoji smisao, mila moja, mada može dugo potrajati dok ga shvatimo - to je sve čime mogu da te tešim. Da Boginja ne zna šta radi, šta bi se desilo sa svetom?" "To mi je dovoljno", šapnula je Eilan, osluškujući otkucaje Kailejinog srca, čvrste i spore. "Ako imam i tvoju ljubav." "Imaš je..." Kailejin glas je bio gotovo nečujan. "Volim te kao što je Lianon volela mene..." Pun mesec je gledao sa nebesa kao oprezno oko, kao da je lično Arianrod odlučila da posmatra svečanost. Kad je zamrla pesma sveštenica koje su je dovele ovamo, Eilan je osetila da joj ruke obuzima jeza, mada je noć bila topla. Da li se nadala kiši? Ne bi bilo razlike; kad bi druidi dozvolili da vremenske prilike utiču na njihove svečanosti, ne bi imali neku naročitu religiju. Znala je da bi trebalo da joj je milo što su nebesa odlučila da blagosiljaju njeno posvećenje, ali od mesečine se osećala nelagodno. Barem će joj svetlost olakšati da prati stazu, a sveštenice su tražile od nje jedino da proñe kroz šumu nazad do hrama, što joj se nije činilo naročito teškim. Rešena da sve što pre obavi, Eilan je požurila u senke ispod drveća, dalje od nepomičnog mesečevog pogleda. Hodala je možda onoliko koliko je potrebno da se isprede lakat vunene niti, a onda je shvatila da se izgubila. Okrenula se, pazeći na disanje. Možda je ovo prva proba naučenog - da se vidi može li da upotrebi unutrašnja čula kako bi našla put. Upila je mirnu snagu zemlje ispod sebe - barem to se nije promenilo. Mesec i zvezde brujali su od energije nad njom, i kada se otvorila kako bi postala stub koji ih vezuje, pravilno dišući sve dok nije znala da se nalazi u središtu vaseljene, strah je nestao. Opet je otvorila oči. Panike više nije bilo, ali mesečina koja je prodirala kroz lišće kao da je dolazila iz svih četvrti istovremeno, i nije imala pojma u kom pravcu se nalazi hram. Ipak, ako odabere jedan pravac i poñe njime bez skretanja, pre ili kasnije će izići iz šume. Pričali su joj da su nekada ostrva bila potpuno prekrivena šumama, ali sada je bilo mnogo puteva, pašnjaka i njiva. Sigurno neće dugo potrajati dok sretne nekoga ko će joj pokazati put. Tiho pevušeći, pošla je napred, i tek kasnije je shvatila da peva pesmu kojom sveštenice pozdravljaju izlazak meseca. Dok je hodala, prigušeni mesečev sjaj je izmenio svet, i sad je shvatila zašto ju je to uplašilo. Svaka grančica bila je oivičena srebrom; lišće je svetlucalo, a svaki kamičak se presijavao... ali sada je Eilan shvatila da vidi još nešto osim mesečine. Svaka živa stvar u šumi imala je svoj sjaj koji je rastao sve dok nije videla podjednako dobro kao na dnevnom svetlu. Ali nije bio dan, jer svetlo nije bacalo senke, nego je bilo rasuto, tako da su boje šume sijale kao tamni dragulji. Stresla se kad je shvatila da je nekako prešla granicu koja odvaja ljude od Drugog sveta. Zaista je bilo onako kako su joj govorili: Zemlja Živih i svet ljudi leže kao nabori na plaštu, i tamo gde se dodiruju lako se može preći iz jednog u drugi svet. Ili se ponekad svetovi gotovo stapaju - u ovakvim trenucima, kada sveštenice pevaju svete pesme. Šuma u koju je ušla bila je puna hrasta, leske i trnja kao i svaka druga. Sada joj je neko drveće izgledalo poznato, ali drugo je pripadalo njoj nepoznatim vrstama. Kraj nakrivljenog hrasta primetila je drvo srebrnaste kore, sa malim zlatastim cvetovima. Oskoruša je nosila istovremeno i bele cvetove i zrele crvene bobice, mada je u ljudskom svetu vreme cvetanja prošlo a bobice još nisu počele da zru. Vazduh je bio ispunjen teškim mirisom cveća. Sad kad je mogla da vidi kuda ide, koračala je sa više pouzdanja, i od divljenja je gotovo zaboravila zašto je došla ovamo. Bila je nejasno
svesna da ovo otupljivanje čula možda predstavlja najveću opasnost, i pokušala je da se seti svog cilja. Neodreñeno osećanje dužnosti, jače od svakog drugog, nateralo ju je da se zaustavi na maloj čistini gde su breze i oskoruše šuškale na mirisnom povetarcu, nalik na devojke što gledaju svečanost. Zatvorila je oči. "Gospo, pomozi mi! Moći što obitavaš na ovom mestu, ja te poštujem..." tiho je rekla. "Učini mi milost, pokaži mi kuda da poñem..." Kad je opet otvorila oči, ugledala je izmeñu drveća širok prolaz oivičen grubim kamenjem. Pošla je tuda, koračajući lakim korakom koji su devojke učile da koriste na svečanostima. Put je prolazio izmeñu dva visoka stuba prošarana spiralama i zavijucima. Iza njih je ugledala jezerce koje se presijavalo kao da odražava svetlost skrivenog meseca. Jedva se usuñujući da diše, Eilan je prošla izmeñu kamenova i zagledala se u jezerce. To je svakako znala, jer jedna od prvih veština koju je naučila bila je da gleda u činiju sa vodom. Površina jezerca se ustalasala od iznenadnog vetra, a kada se umirila, shvatila je da je činija u poreñenju sa ovim jezercem isto kao i sveća u poreñenju sa suncem. U dubini je ugledala more, smaragdno i safirno pod nebom nalik na prozirno plavo staklo. Dok je gledala, jezerce, šuma i stenje su nestali i sada je lebdela nad talasima kao ptica na krilima. Vode su zapljuskivale ostrvo sa liticama od crvene stene, prošarano belim hramovima okruženim gajevima mračne šume. Na najvišem bregu stajao je hram veći od svih ostalih, s krovom koji je sijao poput zlata. Eilan se spustila niže, i ugledala ženu u belom kako šeta bedemom, zagledana u more. Imala je zlato oko vrata i ruku, zlatnu traku oko čela, a kosa joj je bila kao plamen, ali imala je Kailejine oči. Iz hrama je izišao mladić i kleknuo pred nju, proslonivši čelo o njen trbuh. Dok ga je sveštenica blagosiljala, Eilan je ugledala na njegovim podlakticama tetovirane zmije. Činilo joj se da čuje pesmu, tihu kao kiše kapi: Avaj za zemlju iza talasa, Avaj što ne beše za nju spasa, Avaj za znanjem Boginjina glasa... Dok je pesma zamirala, prizor se promenio. Činilo joj se da je prošlo mnogo godina. Središte ostrva iznenada je eksplodiralo u ogromni stub usijanog plamena, a vode su se podigle kao zid od zelenog stakla i progutale i drveće i hramove i sve ostalo. Još dok je ostrvo tonulo, flota brodova pohitala je što dalje odatle, lebdeći preko vode kao uplašeni galebovi. Pošla je za jednim od njih, sa zmajevima na jedru, koji je sekao talase ka severu sve dok srebrnasta izmaglica nije zaklonila sunčev sjaj, a more je postalo sivo i zeleno kao ono koje je poznavala. Sada je ponovo ugledala kopno, bele litice i travnate visoravni. Letela je preko brda i dolina i stigla na visoku, prostranu ravnicu gde su duge kolone ljudi vukle debelu užad, tegleći ogromno kamenje. Deo kruga se već video i lako je mogla da zmaisli ostatak. Dovoljno često je slušala opise Plesa Divova tako da je mogla da prepozna upravo taj kameni krug. Čovek koji je upravljao radovima ličio je na njenog oca, a pomagao mu je mladić nalik na Gaja, niži i tamnoput kao Silur, ali pun moći. Taj drugi pokazao je ka krugu, i ugledala je na njegovim podlakticama tetovirane zmajeve kako se talasaju sa svakim pokretom mišića. Vetar je zanjihao visoku travu ravnice, a kada je uminuo, prizor se ponovo izmenio. Opčinjena, Eilan je pratila jednu sliku za drugom. Boje i oblici su se menjali kad god bi u zemlju došao neki novi narod. Ali stalno je prepoznavala po neki izraz ili pokret - dedine prste na harfi; Lianoninu kraljevsku ljupkost; pa čak i sebe, posañenu u kočije kao da je kraljica. Kraj nje je jahao visok muškarac, i znala je da joj je njegov dodir otvorio pristup moćima koje je posedovala. Sve što je bilo uvek će biti; Zmaj će iz mora izroniti;
Samo mudrost će te osloboditi... začuo se jasno glas odnekud van sveta. Poslednja slika prikazivala je granitni breg prekriven crvenim vresom. Hladni istočni vetar duvao je sa mora, talasajući trave. Na tom vetrovitom mestu pravo drveće raslo je samo duž mesta gde je ostrvo bilo okrenuto ka stenovitom kopnu. Tek što je shvatila da vidi ostrvo Mona, prizor se promenio, i Eilan je ugledala ljude svoje rase, obučene u belo, i žene u haljinama tamnim kao ponoćno nebo; lica su im bila mračna dok su dodavali drva na ogromne lomače. Za trenutak nije shvatila. A onda se na obali preko puta ustalasalo svetlo. Zatreptala je i prepoznala oklope Rimljana. I ljudi sa Mone su ih videli, i lomače su iznenada zaplamtele. Sveštenice su plesale sve bliže obali, a senke su im se divlje grčile dok su bacale čini vrištavim glasovima. Rimljani su neko vreme oklevali i oficiri su ih grdili, a onda su prvi redovi ušli u vodu. Plićak se zapenušao dok je legija prelazila preko njega. Izišli su potpuno mokri, ali mačevi su im se crveno presijavali zbog vatri. Mračno i precizno gonili su druide, i uskoro su im mačevi bili još blistavije crveni od krvi onih koje su našli. Potom je neko vreme vladala tišina. Sve slabije vatre ustuknule su pred sivim praskozorjem. Gavranovi su se već jatili oko leševa. Dok je Eilan gledala, iznenada su uzleteli, grakćući, i nebo se zacrnelo od njihovih krila. Dok Orlovi lebde, spava Zmaj, Kad Gavrani prhnu, suzu mi daj, gde mržnja padne, nije kraj... Dok je slušala pesmu, srce joj se grčilo od tuge, i od suza je jedva videla dalje. Kad se smirila, opet je stajala kraj jezerca, ali više nije bila sama. U vodi je preko puta svog odraza videla još jedan, i kad je podigla pogled ugledala je muškarca ogrnutog kožom šarenog bika, i sa kapom krunisanom sokolovim krilima i jelenskim rogovima. Raširila je oči, jer tako su se druidi oblačili samo za najsvetije svečanosti. "Gospodaru..." obratila mu se sa puno poštovanja, "ko ste vi?" Za trenutak joj je ličio na dedu, ali sad je videla da je mlañi, uprkos prosedoj bradi, a u očima mu je sijala mudrost i moć kakve se kod smrtnika mogu samo naslutiti. Ovakav je Ardanos trebalo da bude! pomislila je, setivši se kako je ponekad za vreme svečanosti naslućivala u Lianon veliku sveštenicu. Ovo je bila stvarnost. On joj se nasmešio, i učinilo joj se da se oko njih pojačala svetlost, toliko da je i jezerce sinulo. "Bio sam u mnogim obličjima, i imao sam mnoga imena. Bio sam Sunčev Soko, i Beli Pastuv, Zlatni Jelen, Crni Vepar. Ali ovde i sada sam Merlin od Britanije." Eilan je progutala knedlu. Slušala je o ovome dok je učila, jer Merlin je nekada bila titula Vrhovnih druida. Ali duša kojoj je to ime istinski pripadalo nije se javljala u svakom naraštaju, i govorilo se da ga i na Drugom svetu sreću samo najveći druidi. Liznula je usne. "Šta želiš od mene?" "Kćeri Svetog Ostrva, hoćeš li služiti svom narodu, i svojim bogovima?" "Ja služim Gospi od Života", smireno je odgovorila. "I činiću po Njenoj volji." "Ovo je čas predznaka, kada se susreću mnoge staze, ali samo uz tvoj pristanak, jer put koji se otvara pred tobom zahtevaće da daš sve, a ako poñeš njime nećeš dobiti mnogo razumevanja ni nagrade." Pošao je oko jezerca. "Šta znaci kažu, za šta je dobar ovaj čas?" Kad joj je prišao bliže, potpuno ju je savladala snaga njegovog prisustva. Bilo joj je milo što je po starim pričama znala šta treba da kaže. "Dobar je da se postane sveštenica na stari način", blago je rekao on. "Pričali su ti da sveštenica mora da bude telesna devica, ali to nije tačno. Sveštenica Boginje podaje se u svoj čas i svoje doba, i kada moć proñe kroz nju, ostaje svoja. Ona daje, ali nikad je niko ne uzima. Ona je pokretač koji posvećuje Svetog Kralja, kako bi mogao da prenese blagoslov na svoju kraljicu, i da
se život u zemlji obnovi." "I to želiš od mene?" Eilan je shvatila da drhti. "Kako to da učinim? Ne znam kako se to..." "Ne ti, nego Boginja u tebi." Eilani je zastao dah kad joj se nasmešio. "Dužnost mi je da probudim Nju." Otkopčao je kožu, i kad je kruto pala na tlo Eilan je shvatila da je ispod nje nag, i videlo se da je svakako i bog plodnosti. Zagladio joj je pramenje koje joj se kovrdžalo na slepoočnicama, a njoj se učinilo da bi jednostavno pala da nema njegovih snažnih ruku da je drže. Onda se sagnuo da je poljubi u čelo. Boginjo! kriknula je njena duša, i osetila je kako se u njoj pali svest pretvorena u beli plamen, hitajući naniže, kad joj je poljubio usne, pa grudi, i kad je kleknuo da joj blagosilja matericu. Tog trenutka je kao nikada ranije bila svesna svoje srži, ali u isto vreme je znala da je njena ličnost pretopljena u Drugo, i nije znala je li to Prisustvo deo nje ili je ona deo njega, ili Nje. Nesumnjivo je znala jedino da više nije sama, u smislu koji je prevazilazio čak i utehu Gajevog zagrljaja. Plamtela je a nije izgarala, i činilo joj se da glas koji čuje peva u tonu plamena. Neprijatelja koga želiš da pokoriš, prvo moraš voleti... Zakon koji želiš da ispuniš, prvo moraš poreći... Ono što želiš da zadržiš, sada moraš dati... Tako ćeš steći pobedu... Kćeri druida, kroz tebe će se ponovo roditi Zmaj. U svesti su joj plamtele slike krvi i lepote, bitaka i kamenih gradova i visoko brdo nad kopnenim morem, vatra i mač i konačno plavokosi muškarac sa Gajevim očima koji je jahao u bitku noseći na štitu Gospin lik. "Hoću!" začula je svoj odgovor. "Ali ne ostavljaj me samu..." "Kćeri, ja sam uvek ovde", začuo se odgovor. "Ti si Moja, od razdoblja do razdoblja, dok god Vreme traje." Znala je da je ranije već čula te reči, da je ovo samo obnavljanje drevne veze, ali ljubav koja ju je zapljuskivala prevorila se u more u kom se davila, svetlost u kojoj je nestajala sva svest. Sledeća svesna pomisao joj je bila da lebdi u hladnoj vodi. Osećala je oko sebe tamno drveće, i mesečinu, i sledećeg trenutka su je uhvatile mnoge ruke i podigle je na obalu. Začuñeno je zažmirkala kada je shvatila da leži kraj jezerca za kupanje, načinjenog na potoku ispod Kuće devojaka. Pokušala je da govori, ali nije mogla. Tek tad je shvatila da je ono što joj se desilo bilo Misterija, suviše duboka da bi se izgovorila, čak i ovde. I pitala se kako to da ne vide, jer Božanska Vrelina još je plamtela u njoj, i koža joj se osušila istog časa kad su je izvadili iz vode. Žene su je ćutke obukle u novu lanenu haljinu, obojenu tamno plavo, boju koju nose sve zaklete sveštenice. "Putovala si izmeñu svetova; videla si svetlo bez senke; pročišćena si..." rekao je glas koji je Eilan prepoznala kao Kailejin. Podigla je pogled, ali pred njom je stajala žena koju je videla kako šeta bedemom. "Kćeri Boginjina, ustani, da te sestre pozdrave..." Sveštenice su joj pomogle da se digne na noge, a onda su zaostale dok je Eilan išla sa Kailejom stazom što vodi ka Svetom gaju. Pod svetlošću baklji koje su plamtele meñu drvećem, Eilan je videla Lianon kako čeka, i Eilid kraj nje. Do njih je stajala Dieda, očiju ogromnih i ošamućenih, i Eilan je znala da su sigurno i njene takve; kosa joj je visila u mokrim pramenovima. Šta li se njoj desilo? upitala se Eilan. Pogledi su im se sreli, i sve ograde nastale izmeñu njih poslednjih godina sad su iščezle; znale su jedino da su sada sestre. Drago mi je što ćemo zajedno položiti zavete... pomislila je Eilan. Proba je uvek bila ista, ali svakoj sveštenici su bogovi slali vizije po svojoj volji. Dieda je verovatno našla muziku. Pogledala ju je, i učinilo joj se da joj se iz Diedinih očiju smeši Boignja.
Eilan se osvrnula i videla da su sve tu - Mielin, Eilid i ostale koje su učile sa njom protekle tri godine. Ali na licu svake žene videla je odraz svetlosti Drugog sveta, a kod nekih i više, nagoveštaj lica koja je videla u vizijama, uvek drugačijih a ipak uvek istih. Zašto se muškarci plaše smrti kad ćemo ponovo živeti? upitala se Eilan. Po učenju druida, duša može da poprimi mnoga obličja tokom kruženja godina, i uvek je smatrala da veruje u to, ali sada je znala da je to istina. Sad je konačno razumela Kailejinu ozbiljnsot, i svetost koju je, uprkos krhkosti i odsutnosti, osećala u Lianon. I one su bile tamo gde i ona, i nikakva smrtnička nezgoda nije mogla da izmeni tu istinu. Slušala je svečane reči kao u snu, i bez oklevanja je položila sve zavete, jer je najvažnije obećanje, ono koje uključuje i nadvišava sva ostala, već dala Boginji u Drugom svetu. Krv joj je još pevala u venama, a svetlost Gospe joj je poigravala u pogledu, i jedva je osetila ubode trna dok su joj izmeñu obrva tetovirali plavi polumesec koji ju je označavao kao sveštenicu. 14. Po tradiciji koja je vladala u Šumskoj kući, sveštenice se posle polaganja zaveta povlače u izdvojenost. Eilani je bilo drago zbog toga. Tokom nekoliko dana posle uvoñenja ležala je iscrpljena kao Lianon posle Proročanstva, i čak i kad se telesno oporavila stalno je bila usmerena ka unutra, pokušavajući da shvati šta se desilo. Ponekad joj se ono što je druid rekao činilo nemogućim - kao naopaki san roñen iz njene osujećene ljubavi prema Gaju. Ali kada su se sveštenice okupljale u mrazovitoj tami da pozdrave zimski mesec, Eilan je osećala da joj glasovi podignuti u pesmi uzdižu duh. U takvim trenucima, kada ju je mesečina ispunjavala kao srebrni plamen, znala je da ono što je iskusila nije bio san. Ponekad bi uhvatila Kaileju kako je radoznalo posmatra, ali čak ni dok ih je poučavala tajnama Mudrih donešenim preko mora - a učenje toga bilo je dozvoljeno samo zarečenim sveštenicama - Eilan se nije usuñivala da pomene Merlina i sudbinu koju joj se činilo da joj je ponudio. Postepeno je shvatala da je, bez obzira šta su druge sveštenice iskusile tokom probe, ova Misterija samo njena. I tako su proticali mračni zimski dani i polako prelazili u proleće, a znak Boginje na Eilaninom čelu polako je zaceljivao. Gaj je sedeo na klupi u očevoj kancelariji u Devi, duboko udišući povetarac koji je dopirao kroz otvoreni prozor i pitajući se koliko brzo će uspeti da ode. Već godinu dana pripadao je očevom osoblju, i dosadili su mu zidovi utvrñenja. U šumama i poljima počinjalo je proleće. Mogao je da oseti miris jabučara u cvetu, i to ga je teralo da misli na Eilan. "Većina ljudi dobiće odsustvo za Floralije, ali ne želim da mnogo oficira bude odjednom odsutno." Očev glas kao da je dopirao izdaleka. "Kad dobiješ odsustvo, kuda ćeš poći?" "Nisam razmišljao", odgovorio je Gaj. Neki oficiri koristili su slobodne dane za lov, ali ubijanje životinja iz zabave više ga nije naročito zanimalo. Zapravo, nije imao kuda da poželi da ode. "Mogao bi da odeš u posetu prokuratoru", predložio mu je otac. "Još nisi video njegovu kći." "Ako bogovi budu milostivi, ni neću je videti." Gaj se naglo vratio u stvarnost. Ocu kao da je naneo bol. "Ma hajde, neće ti ništa faliti", rekao je Macelije, očito se savlañujući. "Samo da vidiš devojku. Mislim da joj je sada petnaest godina." "Oče, znam da je došla u godine za udaju. Zar misliš da sam toliko glup?" Otac se samo nasmešio. "Nisam ni pomenuo ženidbu." "Nisi ni morao", durio se Gaj. Ako ne može da dobije Eilan, neka bude proklet ako se oženi bilo kojom ženom u Britaniji - a pogotovo ovom koju mu predlaže otac. "Ne moraš da budeš grub", rekao je otac. "Zapravo, pomišljao sam da provedem praznike u Londiniumu, i..." "E, pa ja nisam", rekao je Gaj, ne mareći više šta će otac misliti o njegovom ponašanju. Nije
znao kuda da poñe, ali to će biti što je dalje moguće od Londiniuma. "Nadam se da ne misliš ponovo na onu Britanku", rekao je Macelije, i Gaju se učinilo da mu otac čita misli. Da je bar ostao na tome! Ali Macelije je nastavio. "Sigurno si bio dovoljno razuman da je zauvek istisneš iz misli." To ga je nateralo da se odluči. "Zapravo", polako je rekao, "razmišljao sam da odem u posetu Klotiniju." Posle boravka kod tog romanizovanog Britanca je i sreo Eilan, i tako će barem moći da uživa u sećanjima. Uživao je u putovanju na jug, misleći na Eilan, i na Sinrika koji je mogao da mu bude prijatelj a sad ga je izgubio, mada nijedan od njih nije bio za to kriv. Proleće je napredovalo kao armija osvajača, i vreme je bilo divno; jutra jasna i hladna, tako da mu je bilo drago što je toplo obučen, a dani topli, blistavi i gotovo suvi osim poneke blage kiše kasnije popodne. Klotinije ga je sa zadovoljstvom primio i dočekao, i mada je Gaj znao da je to uglavnom zbog Klotinijeve želje da ostane u najboljim mogućim odnosima sa moćnim Rimljanima, ipak je uživao. Gvena se udala i otišla, pa ga niko nije gnjavio. Utvrdio je da Klotinijevo domaćinstvo, zapravo, i nije loše mesto da se provede odsustvo. Hrana je bila dobra, a čak je i preostala Klotinijeva kći, od dvanaestak godina, bila dobro društvo, i dovoljno je saosećala kad joj je pričao kako otac pokušava da mu ugovori brak sa nepoznatom devojkom. Možda bi mu na neki prefinjen način i stavila do znanja kako je spremna da ga uteši, ali Gaj je dobro pamtio - mada prekasno - očevo upozorenje da se više ne petlja sa domaćim devojkama. Ako mu je devojka i slala neke tajne signale, on se pravio da ih ne primećuje. Ali osim molitvi neodreñeno upućenih Veneri, nije mogao da smisli nikakav način da se približi Eilani. U snu je gužvao ćebad, trljao se o njih, ječao i budio se, znajući da je sanjao Eilan. Volim je, razmišljao je, obuzet samosažaljenjem, kad bi postao svestan u koliko je beznadežnoj situaciji. To nije kao da sam namerno zaveo pa ostavio devojku. Rado bih se oženio njome, samo kad bih mogao da dobijem dozvolu svih ljudi koji se smatraju pozvanim da kontrolišu njen i moj život. Njemu su ipak dvasdeset tri godine, i oficir je - mada nisko na lestvici - u svojoj legiji. Ako ga to ne čini dovoljno zrelim da se oženi po svojoj volji, kada će to postati? Jednog dana, kad je pošao na jahanje praveći se da ide u lov, uhvatio je sebe kraj pocrnelih zidova koji su nekada bili Bendeigidovo domaćinstvo, i shvatio je da se nalazi u blizini Šumske kuće. Noga ga je zabolela kad se setio jame za veprove - činilo mu se tako davno - i prvog puta kad je ugledao Eilan. Ne mogu da ostanem ovde... iznenada je pomislio. Svako drvo i svaki kamen budiće mi bolna sećanja. Mislio je da će moći to da podnese. To što je povremeno u Devi sretao starog Ardanosa nije mu remetilo mir. Možda bi trebalo da ode na jug i da poseti majčin narod. To ne bi prijalo Maceliju, ali ovog trenutka mu nije bilo naročito stalo do očevog mišljenja. Te večeri je kraj vatre saopštio Klotiniju svoju odluku, a ovaj ga je pozvao da ipak ostane još koji dan. "Do svečanosti će na putevima biti suviše sveta", naglasio je Klotinije. "Ostani barem dok to ne proñe, a onda ćeš udobnije putovati." "Narod mi neće smetati, ali možda ne bi trebalo da putujem u uniformi", rekao je Gaj. "Ići ću brže i privlačiću manje pažnje ako se obučem kao običan Britanac." "To je tačno", kiselo se osmehnuo Klotinije. "Ti si, u izvesnom smislu, jedan od nas. Verujem da ću ti naći nešto prihvatljivo." Sutra ujutro sluga mu je doneo odeću koja mu je sasvim dobro pristajala: kožne pantalone i zeleno obojenu tuniku, sve novo, čisto i pristojno, ali ne preterano otmeno, a uz to i prostrani tamnosmeñi ogrtač od teške vune. "Noći su još ledene, momče", rekao je Klotinije. "Trebaće ti ovo kada padne mrak." Kad se Gaj presvukao, kao da je nestalo njegovog rimljanskog porekla. "U ovoj odeći više nisi Gaj Macelije Severus." Starac ga je čudno gledao. Gaj se iscerio. "Mislim da sam ti već rekao, majka me je zvala Gaven dok god je bila živa; sada izgledam upravo tako i treba da nosim samo to ime."
Klotinije je spremno uzviknuo kako mu odeća divno pristaje, ali Gaj je slutio da ovaj pomalo žali zbog nestanka onog uglednog gosta Rimljanina. "Ako poñem na svečanost, biću samo još jedan Britanac", nastavio je Gaj. "Možda bi trebalo da pošaljemo poruku Maceliju da putujem prerušen!" Pretpostavljao je da ocu ne bi bilo milo zbog maskarade, a izgovor kako prikuplja informacije možda bi mogao da ga opravda. Kad se probudila na Beltan, Eilan je imala čudno osećanje da je Gaj negde u blizini. Možda i on misli na mene, pomislila je. Ipak je bio Beltan, a svi njihovi važni susreti odigrali su se upravo na toj svečanosti. Svakako je bilo prirodno da pomisli na njega ovog dana kada, širom semlje, svi muškarci i žene misle samo na ljubav. Ovde, u čednom zaklonu Kuće devojaka, ona ne bi smela da misli na takve stvari, a ako baš i misli, trebalo bi da ih posmatra izdvojeno i pokroviteljski, kao osoba koja je daleko iznad telesnih želja. Tokom zime to je bilo lako. Činilo joj se da ju je strast sa kojom ju je dotakao druid u viziji pročistila kao oltarski plamen, i da zaveti čednosti nisu velika žrtva. Ali sada, kada se budio sok u drveću i kada je svaki pupoljak žurio da se otvori, počela je da sumnja. Kada je razmišljala o viziji, telo joj je plamtelo, a noću je sanjala kako leže sa ljubavnikom koji je ponekad bio onaj druid a ponekad Gaj, a ponekad stranac sa očima kralja. Telo mi je još netaknuto, iznenada je pomislila, ali u duhu više nisam devica. Boginjo, kako da podnesem ovaj slatki bol? "Eilan, da li ti pomažeš Lianoni u pripremama za večeras?" Mielinin glas ju je vratio u stvarnost, i odmahnula je glavom. "Poñi onda sa nama ostalima da uživamo u svečanosti", nastavila je Mielin. "Prijaće ti da udahneš malo svežeg vazduha." "Mi ostali", značilo je Senaru, koja je bila oduševljena što je izišla na otvoreno. Dan je bio vedar i prohladan, i po ivicama puteva blistalo je cveće belog gloga, kao da se na grane spustila sama sunčeva svetlost. Sveta je bilo toliko da se Eilan, naviknuta na mir i tišinu posle više meseci izdvojenosti, stresla. Kako brzo se navikla na ćutanje i mir, ili ju je možda uvoñenje izmenilo... Oduvek joj je bilo pomalo neprijatno u masi, ali sada se osećala kao da hoda bez kože. No, Senara je bila oduševljena dok je išla izmeñu njih dve. Svemu se divila: tezgi sa okruglim sirevima; stolu na kome je putujući trgovac staklom izložio svoju svetlucavu robu; i cveću, cveću na sve strane. Eilan nije videla toliko sveta još od prošlog Beltana, kada je ponovo srela Gaja. Činilo joj se da se čitava Britanija sjatila ovde, da se gura, smeje, jede i pije; i da su tu sve vrste zanatlija, od kolačara do plesača na konopcu. "Hoće li Lianon biti ovde preko dana?" upitala je Senara. Mielin je klimnula. "Ardanos će je pratiti. To je deo njene dužnosti - da se pokazuje masi na svečanostima." Mielin je zastala. "A to nije prijatno. Čini mi se da je ona veoma umorna. Svake godine se pitam hoće li joj to biti poslednja svečanost." Primetila je da je Eilan prebledela i požurila je da nastavi. "Zar te to plaši? Smrt je deo života koliko i roñenje; jedna sveštenica to svakako zna." No, gužva je bila tolika da ju je Eilan jedva čula. Gomila sveta je posmatrala mečkara; Senara je povikala da hoće i ona da vidi, pa su se progurale napred. Ljudi su se razdvajali pred njima čim bi primetili plave haljine Šumske kuće, i brzo su se našle kraj same ograde u kojoj je životinja igrala - ili barem trapavo poskakivala na zadnjim nogama, što je verovatno bilo najbliže plesu što takva zver može da izvede. Njuška joj je bila čvrsto obmotana konopcem; Eilan je smatrala da vrlo jadno izgleda. "Sirota životinja", rekla je, a Mielin je uzdahnula. "Ponekad mi se čini da je Lianon kao taj medved", rekla je. "Uvek na otvorenom, nikada ne govori svojim rečima." Eilan je glasno dahnula od pomisli da se Vrhovna svešetnica poredi sa dresiranom životinjom. "A ko je vodi?" zakikotala se Senara. "Mielin, ne bi smela da govoriš takve stvari." "A zašto? Obično se smatra vrlinom kad neko govori istinu", kiselo je rekla Mielin, i Eilan se
setila Kaileje. Način na koji se njen deda ponašao prema Vrhovnoj sveštenici bio je daleko od samosvojnosti o kojoj je govorio druid u njenoj viziji. "Govorim istinu onako kako je vidim; a kada vidim kako Lianon polako malaksava, pitam se..." Mielin nije dovršila rečenicu, jer tog trenutka medved se spustio na sve četiri i pošao pravo prema njima. Senara je vrisnula i odskočila, ali masa ih je pritiskala sa svih strana. Eilan se povukla, nagazivši na haljinu neke žene, i začula je cepanje tkanine. "Pazi gde staješ!" ljutito je rekla žena. Eilan se izvinila, pokušavajući da se što više smanji, i tog časa medved je opet krenuo ka njima, uže je popustilo i neko je uplašeno uzviknuo. Čitava gomila je ustuknula, i kada je Eilan povratila ravnotežu Senare i Mielin nigde nije bilo. To je bilo prvi put posle mnogo godina da Eilan ostane sama. Sasvim se navikla na stalno nadgledanje u Šumskoj kući. Sad joj je postalo jasno da to nije bilo samo pristojnosti radi; prisustvo sestara pomagalo joj je da drži ljude na odstojanju i fizički i psihički. Ovako usamljenu, zbrka stranih misli i osećanja udarala ju je kao jak vetar. Pokušala je da se zaštiti izvlačeći snagu iz zemlje, ali nepoznata lica oko nje ispunila su je zbrkom. Kako je Lianon mogla da podnese da hoda izmeñu ljudi kad je već bila napola u transu i otvorena moćima bogova? Eilan je bila toliko zarobljena u masi i izložena pritisku stranca da nije uspevala da vidi ništa poznato; čak ni drvored koji je vodio ka Šumskoj kući, niti brdo na kome se davalo Proročanstvo. Jednom je za trenutak ugledala u masi nešto što joj je ličilo na poznatu plavu odeždu; ali kada se probila bliže, to je bio samo ogrtč potpuno nepoznate osobe. Drugi put joj se učinilo da je ugledala grupu sveštenica; ali njih je bilo četiri, a do trenutka kad se setila da su njene pratilje mogle da sretnu drugu grupicu iz Šumske kuće i da može biti da je upravo tako traže, ove su već ponovo nestale u masi nepoznatih. Izgled tržnice joj je bio stran kao da je sa Drugog sveta. Ovo je smešno - pa prvo što su me naučili bilo je da se štitim od osećanja drugih ljudi! Trebalo bi da prosto pitam nekog, ponavljala je u sebi, ali bila je toliko ranjiva da se nije usuñivala da se obrati nekom nepoznatom; a šta bi ljudi mislili o sveštenici koja ne ume da nañe put do sopstvenog obitavališta? Prolazila je kroz masu, pokušavajući da obuzda nerazumni užas. Kad bi mogla da povrati odbranu, zapitala bi nekoga u kom pravcu se nalazi Šumska kuća. Jednog dana će se sigurno smejati kad se seti ovoga, i ličiće joj na pustolovinu. Ali ovog časa joj je bilo jasno da se izgubila i da je preplašena. Iznenadan pokret gomile gotovo ju je oborio s nogu; izgubila je ravnotežu i sudarila se sa muškarcem u tamnom ogrtaču. On je nešto promrmljao, a onda se trgao. "Eilan? Jesi li to zaista ti?" Snažne ruke su je uhvatile za laktove, i tek sad je prepoznala glas. "Otkuda si se pojavila?" Podigla je pogled prema jedinom licu koje uopšte nije očekivala da će videti: licu Gaja Macelija. Bez reči se privila uz njega. On je osetio njeno drhtanje i privukao je bliže. Gužva oko nje iznenada je postala daleka, umirena njegovim zaštitničkim zagrljajem. "Eilan..." ponovio je. "Nisam se usuñivao ni da sanjam da ću te naći ovde!" Ali ja jesam, pomislila je Eilan. Kad sam se jutros probudila prva pomisao mi je bila da si u blizini; zašto nisam poverovala? Čvršće ju je obgrlio; tog časa je zaboravila sva Kailejina upozorenja, sve svoje sumnje i strahove. Znala je samo da je srećna. Pomalo drhtavo se nasmejala. "Izgleda da sam se izgubila; pokušavala sam da se vratim u Šumsku kuću, ili barem da nañem druge sveštenice koje su došle na svečanost, ali nisam znala kojim putem da poñem." "Put je tamo preko", počeo je on, ali kad je osetio njen nehotični pokret, prekinuo je. "Zar zaista moraš odmah da poñeš? Došao sam u ovaj - ovaj kraj sveta samo zbog nade da ću te videti..." Čula mu je misli kao da ih je izgovorio naglas. Ne mogu da podnesem da je sada pustim! "Ako odeš, možda se više nikada nećemo sresti", rekao je drhtavim glasom. "Mislim da to ne
bih mogao da podnesem, da te ponovo izgubim. Eilan..." Polako je izgovarao njeno ime kao da ga miluje; osetila je da joj kožu zapljuskuje talas ledene vatre. "Ne možeš me ostaviti..." promrmljao je u njen veo. "Sudbina te je dovela ovamo samu..." Ne baš samu! pomislila je, smešeći se na gomilu oko njih. Ali bilo je istina: samo je Sudbina, ili Boginja, mogla da je dovede ovamo, u njegov zagrljaj. Odlučno je zaboravila pravila koja zahtevaju da sveštenica drži pogled oboren pred muškarcem koji joj nije otac, deda ili brat; pogledala ga je. A šta je mislila da će videti? Šta su oči mogle da joj kažu, upitala se, gledajući njegovu kosu ukovrdžanu nad čelom, tvrdoglavo isturenu vilicu pod kratkom bradom koju je pustio u poslednjem pohodu, i jasnu glad u tamnim očima, a što njeno srce nije već znalo? Unutrašnji i spoljašnji vid su se iznenada stopili, i videla je istovremeno upalo lice dečaka koga je negovala pre četiri godine, snažne crte muškarca u koga je izrastao, i još nešto, lice izmoždeno iskustvom i nezadovoljstvom, sa mladalačkim obećanjima prerovanim tokom godina. Sirota moja ljubavi, pomislila je, zar ćeš biti takav? "Zar zaista moraš da ideš?" ponovio je on, i ona je tiho rekla "Ne." Gaj je progutao knedlu i podigao joj veo sa čela. Primetila je da se ukočio, i shvatila da tek tada primetio plavi polumesec izmeñu njenih obrva. "Ja sam sveštenica", tiho je rekla i osetila kako se trgao, shvativši. Ali nije je pustio, a ona se nije povukla. Od same pomisli da ga možda nikad više neće videti nebo kao da je izgubilo boju. Kaileja bi joj svakako rekla da smesta ode; ali ovog puta nije mogla da učini ono što bi starija sveštenica smatrala najmudrijim, nego ono što joj govori srce. Šta god se ovog puta desilo, bar Kaileja neće biti kažnjena zbog toga. Dva goniča su naletela na njih i povukla se, čudno ih gledaući zbog Eilanine plave odežde. Gaj se namrštio i prebacio preko nje svoj smeñi ogrtač, a onda joj povukao veo tako da joj je sakrivao plavu kosu. "Hajdemo dalje od ove gomile", promrmljao je. I dalje ju je grlio, snažno i smirujući, i kad su pošli, nisu tačno znali kuda idu, nego samo da su zajedno i da se udaljavaju od mase. "Pričaj mi kako si dospeo ovamo. Nisam ni znala da si u ovom delu sveta!" "Mislim da sam došao da te vidim", počeo je on, a Eilan se oslonila o njega i pažljivo slušala. "Bila je to Sudbina, ili možda moj otac. Barem sam pošao u pravcu suprotnom od onog koji mi je on predložio! Je li mala Valerija dobro?" "Senara - tako je zovemo u Kući devojaka. Da, sasvim je dobro i srećna je." "Drago mi je da to čujem", rekao je on, ali Eilani je bilo jasno da je već zaboravio Senaru. "Sinrik je prognan, znaš li? Sreo sam ga pre polaska, i rekao mi je da se držim dalje od tebe..." Glas ga je izdao. Šta je hteo da čuje od nje? Možda je samo očekivao zvuk njenog glasa, da sazna da je mislila na njega. Pa zar ne zna i sam? Bila ga je svesna svakim čulom, svakim delićem kože. "Možda je imao pravo. Moj otac je uvrteo sebi u glavu da treba da se oženim nekom devojkom Rimljankom, kćerkom prokuratora u Londiniumu..." "Hoćeš li ga poslušati?" oprezno je upitala Eilan, ustreptalog srca. Brak! Zašto joj to govori? Znala je da to ništa ne menja, ali zašto je i sama pomisao toliko boli? Nekako su stigli do ivice vašarišta. Još jedan korak, i sakriće ih leskovo drveće. Protekle noći su muškarci i žene lutali ovuda da sakupljaju zelenilo i cveće i da leže jedni s drugima na mladoj travi. Šuma ih je još pamtila; Eilan je osećala sećanje na njihovu strast kao odjek oko sebe, sukobljen sa žamorom izdaleka. On se okrenuo ka njoj. "Znaš da se nikada neću oženiti nijednom osim tobom!" "Ja ne mogu da se udam", odgovorila mu je. "Moj život je obrečen bogovima..." "Onda se nikada neću oženiti", čvrsto je rekao on. Oh, hoćeš, hoćeš... Čak i dok ju je obuzimao nerazuman talas sreće, u Eilaninoj svesti se javila vizija. U umu joj je blesnula slika one koja će mu biti žena. A zašto bi se Eilan ljutila na nju? Zar
je toliko sebična da poželi da Gaj zauvek ostane sam? Ili je želela da je on otme, da pokrene nebo i zemlju kako bi je oslobodio zaveta? Kakve ljudske reči mogu da izbrišu polumesec sa njenog čela? Spotakla se o neki koren, i Gaj je pružio ruke da je pridrži. Žmirnula je i shvatila da su zašli u šumu. Žamor gomile je bio sasvim prigušen, kao da su putovali miljama, kao da su stupili u Drugi svet. Veliko drveće ih je skrilo u lisnate senke. Sunce je zašlo za oblak i počeo je da duva hladan vetar. Hoće li početi kiša? Kao u odgovor, nekoliko kapi je palo na njih, kao početak kiše ili kao višak vlage sa gornjih listova. "Eilan", šapnuo je on i jače je stegao. "Molim te, Eilan..." Okrenula se i osetila snagu njegove želje, i svet kao da je stao. Od trenutka kad ju je gužva odvojila od Mielin pa do sada, pomislila je Eilan, lutala je kroz san. Ali sada je bila budna, i mogla je sa užasnom jasnoćom da vidi i prošlost i budućnost. Možda ih je Sudbina oboje dovela ovamo, ali ono što odluči u ovom trenutku odrediće i njegovu i njenu budućnost - a možda će odlučiti i o drugim životima. Svest joj se proširila, zahvatajući druga vremena u sve širem krugu, sve dok nije opet ugledala plavokosog ratnika iz vizije, sa zmajevima na podlakticama i orlovskim pogledom koji je zavolela u Gajevim očima. Sada je on drhtao. Nespretnim pristima podigao joj je veo; dok je spuštao ruku dotakao joj je obraz, zadržao se na njemu za trenutak, a onda, kao da ga vuče neodoljiva sila, pošao dlanom niz njen meki vrat i položio šaku na njenu dojku pod haljinom. Pred njima se prostirala mahovina, meka i zelena. Eilan je začula nešto nalik na odjek: "Boginja se ne poštuje u hramu načinjenom ljudskim rukama..." Ali ovo je bilo zabranjeno - pre jedva šest meseci zarekla se da će podariti svoje devičanstvo samo Svetom Kralju. Umesto odgovora, obuzela ju je sigurnost. Od ovog muškarca dveju krvi poteći će budući Kralj... Merlin ju je zbog ovoga posvetio. Ovo je njena sudbina. Kada su se tek upoznali, Gaju je morala izgledati kao dete, ali znala je da je sada neizmerno starija. Opet je začula odjek Merlinovog glasa: "Sveštenica Boginje podaje se u svoj čas i svoje doba, i kada moć proñe kroz nju, ostaje svoja." "Ne možemo se venčati po pravilima ljudi", tiho je rekla. "Da li si spreman da me uzmeš za ženu na stari način, kao sveštenicu koja leže sa kraljevskim potomkom, pred licem bogova?" On je zastenjao, milujući joj dojku, i osetila je da joj se bradavica ukrutila pod njegovim dlanom. "Do smrti i posle nje, pred Mitrom i Majkom", promrmljao je. "Eilan, oh, Eilan!" Kada ju je dodirnuo Merlin, vatra je planula u njoj od temena do nožnih prstiju; ali ovaj plamen kao da je stizao iz zemlje, spaljujući sve ostale misli. Dotakla mu je lice i on je posegnuo ka njoj. Nespretni prsti su joj se upleli u kosu i veo je skliznuo na zemlju. Potom su se njegove usne spojile sa njenim, ne više nežno nego zahtevno, kao kod izgladnelog čoveka. Za trenutak je ostala nepomična, zbog iznenañenja; a onda je postala svesna jednake gladi u sebi, i razdvojila je usne pred njim. Dok su se ljubili, zagrlila ga je oko vrata; kosa, osloboñena pažljivog poveza, rasula joj se niz leña, a ukosnice su letele na sve strane. Gaj je zastenjao i privukao je bliže. Sada je osećala čvrstu snagu njegovog tela, i njegovu želju. Prešao joj je rukom preko leña, privlačeći je još bliže. Eilan je osetila da je kolena izdaju. Pripila se uz njega, i njena težina ih je oboje spustila u zelenu travu. Ljubio joj je obraze, oči i vrat kao da će je proždrati, a ona se privijala uz njega, drhteći. Kad su pali, suknje su joj se zadigle; prelazio je rukama preko njenog tela, zastavši za trenutak kad je osetio meku kožu, a onda je nastavio uvis ispod tkanine sve dok nije stigao do svetog mesta izmeñu butina i tu se zaustavio. Gaj je iznenada stao, sav zadihan. Potom se odvojio od nje, raširenih i ošamućenih očiju, kao da je gledao u prejako svetlo. "Gospo", šapnuo je. Videla je da sav drhti, ali nekako je smogao snage da postupa promišljeno, snalazeći se sa njenom odećom i milujući joj telo sa umešnošću koja je rasla sve dok je nije ispunila svetlost, i shvatila je da pred njom više nije samo Gaj.
"Kralju moj!" šapnula je kad joj je plamen koji je on užegao suknuo kroz svaki živac. "Doñi mi!" On je uzdahnuo i potonuo u njen zagrljaj kao sunce u more, pokoravajući joj se i dok mu se davala. U daljini je čula uzvike, kao da potuču sa drugog sveta, i znala je da su sveštenici zapalili Beltanske vatre. Ali u njoj je blistao veći plamen, i da su tog časa i Kaileja i sve žene iz Šumske kuće stajale oko njih i gledale, Eilan ne bi to znala i ne bi ni marila. Dan je već poodmakao i sunce je zalazilo kad se Gaj konačno promeškoljio. Eilan se sa oklevanjem odvojila od njega; on ju je ponovo zagrlio i glasno je poljubio. "Moram da se vratim u Šumsku kuću", rekla je veoma nežno. "Tražiće me." Mielin je dosad sigurno već van sebe od brige. Ali ako Eilan uspe da se nekako ušunja neprimećena, možda će svi verovati da u gužvi nisu uspele da se sretnu i da se Eilan vratila nazad sama. Čak i sada, kad se strast stišala pa je mogla razborito da razmišlja, Eilan nije žalila što je prekršila zavete; Boginja je znala i nije se umešala, što je bio dovoljan dokaz da je služila višem zakonu. Deo tajnih učenja kojima ju je učila Kaileja otkako je postala sveštenica, glasio je da su pre dolaska Rimljana sveštenice birale ljubavnike po svojoj želji, i čak se i udavale. Tek po dolasku Rimljana muškarci su uzeli sebi neverovatnu slobodu da kontrolišu lične živote svojih žena. Kaileja nikada nije srela muškarca koji bi je doveo u iskušenje da prekrši zavete, ali možda bi mogla da je shvati. Sa druge strane, Kaileja se ne bi složila sa Eilaninim izborom ljubavnika, pa je onda možda ipak bolje da ništa ne kaže starijoj sveštenici. "Nemoj ići, Eilan." Gaj se podigao na lakat i pogledao naniže u nju. "Bojim se za tebe." "Ja sam unuka Vrhovnog druida; šta misliš da će mi uraditi?" Otac joj je jednom rekao da bi je ubio sopstvenim rukama ako bi dozvolila ono što je Gaj upravo učinio, ali ovo nije bio dobar trenutak da to pominje. Ona je sada žena, i obrečena sveštenica, i odgovorna je samo svojim sestrama i bogovima. "Kad bih mogao da budem tamo da te zaštitim, ne bi bilo važno šta će pokušati", mračno je rekao on. "A da li bih bila bezbedna kad bismo pobegli? Kuda bi pošli? Divlja plemena na severu mene bi možda prihvatila, ali ti bi bio u opasnosti; a kuda drugde da pobegnemo van domašaja Rima? Ti si vojnik, Gaje, vezan zavetima koliko i ja. Prekršila sam jedan zavet da ispunim nešto više, ali to me ne oslobaña. I dalje pripadam Boginji, i moram joj verovati da će se starati o meni..." "To je više nego što ja mogu", rekao je, trljajući oči. "Glupost. Ako se vratiš u aktivnu službu, svakako ćeš biti u većoj opasnosti nego ja." Eilan ga je još jednom zagrlila pri pomisli na hladno gvoñže kako probija srce koje je sada tuklo tako blizu njenog, i kad ju je on poljubio sve misli o budućnosti su nestale. Na neko vreme. 15. Uprkos šaputanjima punim nagañanja kojih se Eilan sećala iz Kuće devojaka, to što je legla sa muškarcem nije joj uništilo magiju. Ili je barem čarolija skrivanja koju je šapnula dok se šunjala kroz kuhinjska vrata, pa stazom do Sale sveštenica, izgleda sprečila ono malo sveta što je srela da je primete u prolazu. Kad je stigla u svoju sobu, brzo se svukla i oprala, sakrivši umrljanu haljinu dok ne bude imala vremena da sama očisti devičansku krv sa nje. Kad je to obavila, obukla je spavaćicu i potpalila vatru, iznenada svesna da se napola smrzla, i da je izgladnela. Prošlo je više od sata od večernjeg obroka. Trebalo bi da ode u kuhinju i potraži nešto za jelo; ali trebalo joj je vremena da razmisli o svemu što se desilo njoj i Gaju. Ili je zapravo, pomislila je sa neobičnim podsmehom na sopstveni račun, samo želela da zažmuri i ponovo proživi u sećanju voñenje ljubavi sa njim. Mogla je očekivati da će Gaj biti spreman, ali ne i da će biti tako nežan, da će čekati sve dok ne počne da drhti kao list samo da ne bi krenuo suviše brzo i povredio je. Ali iako joj je telo bilo nevino, zadovoljstvo koje je pulsiralo kroz nju potpuno je odgovaralo njegovom. A u trenucima
vrhunca, kada je ekstaza postala gotovo prevelika za smrtnike, opet joj se činilo da je to Boginja vodi i prihvata dar Boga. Uzdahnula je, primećujući neobičan bol i slatki zamor u otežalim udovima. Hoće li me Boginja ubiti na mestu što sam prekršila zavet, pitala se, ili će me kazniti da plačem svake noći, sećajući se onoga što više nikada neću imati? Zar nije i to bolje nego da ga nikad nisam imala? Žalila je Kaileju, ranjenu još u detinjstvu jedinim saznanjem o onome što muškarci zovu ljubavlju. Proticao je dan za danom i počela je da se uspostavlja neka vrsta ravnoteže. Eilan je pomagala Lianon prilikom svečanosti punog meseca, i nije je pogodila munja. Dalja obuka posle zaveta se nastavljala, i u veštinama i u znanju, i kako su dani postajali duži, sedele su sa starijim sveštenicama u nekoj bašti ili u svetom gaju kad god je vreme bilo dovoljno lepo. U gaju je bilo trinaest svetih hrastovih stabala, dvanaest u krugu, a najstarije u središtu, zaklanjajući kameni oltar. Eilani se činilo da čak i u sanjivoj popodnevnoj vrućini drveće još ima nešto od magije koju je mesec ulio u njih pre nekoliko noći. Kailejin glas se pretvorio u šaputanje u pozadini dok je Eilan gledala uvis. Svetlost koja se presijavala u lišću svakako je bila nešto više od sunčevog sjaja. Od Beltana kao da su joj sva čula bila izoštrena. Ponovo je čula glas sveštenice. "U stara vremena postojalo je sestrinstvo od devet visokih sveštenica, po jedna za svaku oblast ove zemlje. One su podržavale kraljice svih plemena, savetovale ih i stajale iza njih." Eilan se oslonila o čvrsto hrastovo stablo, povezujući se sa njegovom mirnom snagom, i pokušala da drži oči otvorene. "Znači, one nisu bile kraljice?" upitala je Dieda. "Njihova uloga je bila manje javna, mada su često poticale iz kraljevskih porodica. Ali one su uvodile kraljeve, jer kada bi kralj došao na posvećenje, sveštenica je postajala kanal preko koga je Boginja prihvatala njegovu službu, i predavala mu moć koju je on zauzvrat predavao svojoj kraljici." "One nisu bile device", gorko je rekla Mielin, i Eilan je odjednom bila potpuno budna, setivši se Merlinovih reči. Da li je ona bila Boginja za Gaja? Kakva je onda njegova sudbina? "Sveštenice su legale sa muškarcima kada je to zahtevala služba Boginji", odgovorila je Kaileja neutralnim glasom. "Ali nisu se udavale, i rañale su decu samo kada je to bio jedini način da se očuva kraljevska loza. Ostajale su slobodne." "Mi u Šumskoj kući se ne udajemo, ali ne bih rekla da smo baš slobodne", namrštila se Dieda. "Iako sveštenica Proročanstva bira svoju naslednicu, Savet druida mora da odobri njen izbor." "Zašto su se stvari promenile?" upitala je Eilan, a u glasu joj se pojavila napetost zbog ličnog zanimanja. "Da li zbog Mone?" "Druidi kažu da je naša trenutna izdvojenost samo radi naše zaštite", odgovorila je Kaileja jednako oprezno i neutralno. "Kažu da će nas Rim poštovati samo ako ostanemo čiste kao Vestalke." Eilan je zurila u nju. Pa onda ono što sam učinila sa Gajem nije narušavanje zakona Gospe, nego samo druidskih propisa! "Ali, hoćemo li morati uvek ovako da živimo?" žalosno je upitala Mielin. "Zar nema mesta gde bismo mogle da govorimo istinu i služimo Boginju bez uplitanja muškaraca?" Kaileja je sklopila oči. Eilani se za trenutak učinilo da se i drveće umirilo, čekajući da čuje ono što će sveštenica reći. "Samo na mestu van vremena..." šapnula je Kaileja. "Zaštićenom od sveta maglom magije." I Eilan je za trenutak videla isto što i ona - maglu kako lebdi kao veo preko srebrnih voda, i bele labudove kako pevaju dok uzleću. Potom se Kaileja trgla i otvorila oči, zbunjeno se osvrćući, a kroz drveće je dopro gong koji je pozivao na večernji obrok.
Eilanine strepnje su za neko vreme bile umirene, ali kako su dani postajali sve duži ka Dugodnevici, počela je da nagaña zašto je Boginja nije odmah zgromila. U prvi mah, kada je došlo uobičajeno vreme da se izdvoji i podvrgne pročišćenju prema običajima Šumske kuće, a krvarenja nije bilo, nije se brinula; kod nje to nikada nije bilo pravilno. Ali kada je došao i prošao i drugi mesec, bila je sigurna da je magija plodnosti Beltana i kod nje uspela, i to suviše dobro. Prva, nagonska radost bezo se pretvorila u užas. Šta će reći Bendeigid? I šta će uraditi? Plakala je, želeći da se vrati kroz vreme i potraži utehu u majčinom naručju. Potom, kako su dani proticali, pitala se da li ju je možda, umesto trudnoće, snašla neka ozbiljna bolest kao kazna za počinjeno svetogrñe. Čitavog života bila je zdrava i snažna, ali sada bi joj se smučilo čim bi pokušala da jede ili pije; mučile su je drhtavice i upošte nije imala apetit. Čeznula je za žetvom i željno čekala njene plodove, kao u nejasnoj nadi da joj od toga neće biti muka. Jedino što je mogla da proguta bez povraćanja bila je razreñena surutka. Njena sestra Mairi se tokom trudnoće nije toliko mučila, i to svakako nije imalo veze sa njenim stanjem. Čak i vode Svetog kladenca, kada su se sveštenice sakupile u najdužem danu da ih piju i vide budućnost, protresle su je ledenim drhtajima. Ponekad je osećala da je Kaileja posmatra, ali i njoj je bilo loše; Eilan, koja joj je možda bila najbliža od svih, nije znala šta je muči. Kada je upitala, Kaileja je rekla da joj je mesečni ciklus poremećen, ali to je samo pojačalo Eilanin strah. Kaileja svakako nije trudna! Ponekad se pitala da li je zbog njenog greha prokleta čitava Šumska kuća, da li se njena bolest prenela prvo na Kaileju, i da li će ih postepeno sve poubijati. Nije se usuñivala da pita. Kaileja je otkinula nekoliko listića majčine dušice iz leje koju je Latis negovala u unutrašnjem dvorištu i protrljala ih meñu prstima, duboko udišući slatki miris koji je lebdeo u vlažnom jutarnjem vazduhu. Majčina dušica je dobra kod glavobolje, i možda će i njoj pomoći. Danas je barem prestalo bolno povremeno krvarenje iz materice koje ju je mučilo čitavog leta, a možda će ovaj dodir sa zemljom olakšati i stalno osećanje užasa koje ju je takoñe mučilo. Čula je da neko povraća u klozetima sa druge strane zida. Sačekala je, pitajući se ko li je to budan ovako rano ujutro. Ubrzo je ugledala priliku u beloj haljini kako se šunja ispod svoda kao da se boji da će je neko videti. Po prvi put za više nedelja Kailejina unutrašnja čula su se probudila i znala je ko je to, a takoñe, sasvim jasno, i šta je muči. "Eilan, doñi ovamo!" To je bio nareñivački glas sveštenice, a devojka je bila dovoljno uvežbana da se pokori. Eilan se vratila, nesigurnim koracima, i Kaileja je primetila njene ubledele obraze i neobično zaobljene grudi. Izgleda da su me suviše obuzele moje nevolje, gorko je pomislila. "Koliko dugo si takva? Od Beltana?" upitala je. Eilan je piljila u nju, a lice joj se grčilo. "Siroto moje dete!" Kaileja je ispružila ruke i Eilan joj je jurnula u zagrljaj, jecajući. "Oh, Kaileja, Kaileja! Mislila sam da sam bolesna... mislila sam da ću umreti!" Kaileja ju je gladila po kosi. "Jesi li imala mesečnicu od tada?" Eilan je odmahnula glavom. "Onda u sebi nosiš život, a ne smrt", rekla je, i osetila izdajničko popuštanje napetosti u mršavom telu privijenom uz sebe. I njoj su se oči ispunile suzama. Ovo je bilo strašno, svakako, ali ipak je osećala i očajničku zavist, svesna da je sopstveno telo postepeno izdaje, i ne znajući da li je to što joj se dešava samo kraj plodnosti koju nikada nije iskoristila ili kraj čitavog života. "Ko ti je to učinio, mila?" mrmljala je u devojčinu meku kosu. "Nikakvo čudo da si bila tako ćutljiva. Zašto mi nisi rekla? Nisi valjda mislila da te neću razumeti!" Eilan ju je pogledala crvenim očima, i Kaileja se setila da ta devojka nikada ne laže. "Nije bilo silovanje..." Kaileja je uzdahnula. "Onda je sigurno onaj mali Rimljanin." To nije bilo pitanje i Eilan je nemo klimnula. Kaileja je opet uzdahnula i zagledala se u prazno. "Siroto dete", konačno je rekla. "Da sam odmah znala, možda bi mogle nešto da izvedemo, ali sad si već u trećem mesecu. Znaš, moraćemo da kažemo Lianon."
"Šta će mi uraditi?" zadrhtala je Eilan. "Ne znam", rekla je Kaileja. "Ništa jako strašno, mislim." Postojao je drevni zakon prema kome je sveštenicu koja prekrši zavete čekala smrt, ali to svakako neće važiti za Eilan. "Verovatno će te poslati odavde - pretpostavljam da si već pomišljala na to. Ali sigurna sam da će to biti najgore", dodala je. A ako pokušaju da je oštrije kazne, pomislila je Kaileja sa naletom svoje stare energije, imaće posla sa mnom! "Ti pokvarena, prljava, mala životinjo!" kriknula je Lianon. Obrazi Vrhovne sveštenice dobili su boju purpura i Eilan je ustuknula. "Ko ti je to učinio?" Eilan je odmahnula glavom. Oči su je pekle. "Uradila si to namerno - nisi vrištala? Izdajice! Zar si htela da baciš sramotu na sve nas, ili samo nisi razmišljala? Pariti se kao životinja, posle svega što smo učinile za tebe..." Lianon je zastala da udahne vazduh, strašno šišteći. Kaileja je očekivala scenu kada Vrhovna sveštenica sazna, ali ovo je bilo gore od svih očekivanja. Lianonino zdravlje i narav postali su jednako nepredvidljivi, i Kaileji je bilo jasno da je ovo jedan od gorih dana. Ali sada je bilo prekasno. Lianon je ošamarila devojku. "Zar misliš da je to bila sveta strast? Nisi ništa bolja od kurve!" "Lianon..." Kaileja je obgrlila Vrhovnu sveštenicu oko ramena i osetila da napetost u njoj popušta. "Ovo nije dobro za tebe. Smiri se, Majko; hajde da ti donesem čaja." Prešla joj je šakom preko čela, i Lianon joj se skljokala u naručje. Kaileja je jednom rukom usula čaj u ćašu i prinela je Lianoninim usnama. Kroz sobu se raširio slatkasti miris. Vrhovna sveštenica je popila čaj, a onda duboko, drhtavo uzdahnula. Eilan je stajala pred njom, neosetljiva i bez suza. Bila joj je potrebna sva snaga da doñe ovamo. Ono što će se dalje desiti je u rukama bogova, a u ovom času, još zgroženoj Lianoninim besom, očito joj nije bilo stalo do toga. Kada se Lianon pribrala, izgleda da je zaboravila na bes. "Sedi", džangrizavo je rekla. "Boli me vrat dok te tako gledam." Kaileja joj je pokazala tronožac, i Eilan je poslušala, još ukočena i vrelih očiju. "Pa dobro", rekla je Lianon glasom nešto bližim normalnom. "Šta sad da se radi? Izvini što sam te udarila, ali ovo nam remeti planove..." Zastala je, mršteći se. "Pa, nešto ćemo morati da sredimo. Najbolje da kažemo Ardanosu." "Života mi, ne vidim kakve veze on ima sa ovim", rekla je Kaileja. Osim, pomislila je, ako je Eilanino ponašanje poremetilo njegove planove. "Nije ona prva koju su zanele Beltanske vatre, a verujem da neće biti ni poslednja. Bilo bi lakše da je Eilan kći nekog drugog čoveka. Ali Ardanos i Bendeigid će ipak morati da se pomire sa tim! Sudbina sveštenice iz Vernemetona se ipak tiče samo nas. Ili hoćeš da kažeš da mi ne možemo da smislimo šta da uradimo?" "To nisam rekla", ljutito je odvratila Lianon, "ali Ardanos treba da zna." "Zašto? Kakav zakon, osim rimljanskog, zahteva da žene budu vlasništvo muških srodnika?" I Kaileja je počela da se ljuti. "Zar zaista toliko poštuješ njegovu mudrost?" Lianon je prevukla šakom preko očiju. "Zar moraš tako oštro da govoriš, Kaileja? Dobiću glavobolju. Do sada si valjda postala svesna da to nije pitanje mudrosti, nego moći. Po ugovoru koji štiti ovo mesto, sve u vezi sa Šumskom kućom je u njegovoj nadležnosti." "Da, što je šteta", gorko je rekla Kaileja. "Reci mi, ko je njega odredio za boga?" Lianon je počela da trlja levu ruku kao da je boli. "U svakom slučaju, on je jedan od Eilaninih živih srodnika, i pravo je da mu kažem", umorno je rekla. Kaileja je osetila neočekivani talas sažaljenja. Lianon je očito jedva čekala da prebaci teret na nečija druga pleća. S obzirom na njeno narušeno zdravlje, možda to i nije toliko čudno. Eilan je dalje ćutala, kao da joj je priznanje oduzelo svu snagu. Gledala je nekuda unutra, kao da ono što se govori nema nikakve veze sa njom, ili kao da joj više nije važno. Reci nešto, dete! Kaileja ju je prostrelila pogledom. O tvojoj sudbini odlučujemo! Kaileja je znala da Ardanos neće ništa učiniti njoj; pokušavao je već, ali Lianon je volela svoje posvojče, pa
su na kraju došli do sporazuma po kome su se oboje pažljivo pretvarali da Kaileja ne postoji. Ona je, sa svoje strane, pokušavala da ne privlači njegovu pažnju i da mu se ne protivi; ali Eilan radi bila je spremna da se sukobi čak i sa starim druidom. "Pa dobro, onda pošalji po Ardanosa", rekla je glasno. "Ali razmisli dobro pre nego što mu je predaš u ruke." "Pa?" Ardanos se namrštio na tri žene koje su ga dočekale u obitavalištu Vrhovne sveštenice. "Šta se to toliko važno desilo da ste morale da pošaljete po mene?" Lianon je delovala krhko i umorno, a Kaileja je lebdela iza nje kao senka. Je li to zbog njenog zdravlja? Osetio je kako ga probada strepnja kad je primetio Eilan kako sedi kraj prozora. Jesu li poslale po njega zato što Vrhovna sveštenica umire? Nije izgledala toliko bolesna, i svakako nisu već rekle Eilan... "Da razjasnimo nešto", jasno je rekla Kaileja. "Ja nisam poslala po tebe. I na samrtnoj postelji ću ti poricati bilo kakvu vlast nad sveštenicama." "Ženo!" zagrmeo je Ardanos. "Šta...?" "I ne govori mi 'Ženo!' takvim glasom, kao da nemaš nikakve veze sa njima, kao da i tvoja majka nije bila žena", besno je odvratila Kaileja. "Muškarci koji se ne plaše Boginje... otkuda im pravo da govore u Njeno ime?" Ardanos je iskrivio lice i opet pogledao Lianon. "Pa, najbolje da mi kažeš o čemu se radi", rekao je, nimalo blago. "Od Kaileje očito neću saznati ništa." Ovo nije bio dobar trenutak da ode iz Deve, nervozno je mislio. Guverner je bio odsutan zbog borbi u Kaledoniji, i neki lokalni službenici počeli su da precenjuju svoje moći. Morao je da bude tamo, gde će dobijati sve potrebne podatke, a ukoliko je neophodno, moći će i da upotrebi veze sa Rimljanima kako bi sprečio nevolje. Lianon je ispustila čudan, grleni zvuk, zakašljala se i pokušala ponovo. "Eilan je trudna sa prefektovim sinom, i ne znamo šta da radimo." Ardanos je zapanjeno pogledao najpre nju, a onda Eilan. "Je li to istina?" "Ja uvek govorim istinu", tiho je rekla Eilan. "Da", progunñao je Ardanos, a u umu su mu se kovitlali proračuni. "To ti priznajem; ti, devojko, nisi lažov." Izgledala je kao da mu najradije ništa ne bi rekla. Kaileja joj je prišla i zaštitnički je uzela za ruku. Osetio je da u njemu narasta bes. Zar ove glupe kvočke ne znaju da nam to može doneti propast? Opstanak Šumske kuće zavisi od održavanja mita o njihovoj čistoti! Moraju to nekako da shvate! "Zašto mene pitate?" U glasu mu je odzvanjala sva moć koja se stiče obukom za barda. "Znate kaznu dobro kao i ja. Obrečenu sveštenicu koja legne sa bilo kojim muškarcem osim Svetog Kralja čeka smrt." Smrt. Ta reč je izazvala tišinu, čak i u mirnoj sobi. Onda je Lianon zaječala i Kaileja je brzo prišla da je uhvati u naručje. "Ti okrutni, bezdušni starče!" planula je. "Kad samo pomislim da je ona odlučila da ti kaže!" Zagrlila je sveštenicu, tražeći na vratu puls. "Boginjo! Srce joj poskakuje kao uplašeni konj! Ali nisi je popuno ubio, za sada." Ispravila se kad se Lianon promeškoljila i zaječala. "Znaš da joj je srce slabo. Hoćeš li da pokušaš ponovo?" Ardanos se nagnuo nad njom. "Samo se onesvestila", tiho je rekao. "Oporaviće se." Nije očekivao da će biti toliko potresen. "Nisam znao da ću je toliko uznemiriti." Pomogao je Kaileji da je podignu, iznenañen lakoćom ispod odežde, i položio ju je na krevet, podigavši joj glavu na jastuke kako bi lakše disala. Kaileja je usula nekoliko kapi nekog napitka u čašu vode i prinela to usnama Vrhovne sveštenice. Ardanos je video kako se mišići u Lianoninom grlu grče dok je pila, i malo kasnije kapci su joj zatreperili i podigli se. Oči su joj i dalje divne, iznenañeno je pomislio, čak i sada, zamagljene bolom. Žaliće kada je smrt odnese, ali to saznanje ga ne sme ometati u onome što mora da učini. "Ne smrt", šapnula je ona. "Zar ne postoji neki drugi način?"
Ardanos je pogledao Eilan, koja je sedela zgrčena na klupi, sa prstima na usnama, zureći u Lianon. "Isto bih rekao da je u pitanju moja kći, Dieda. U prvi mah sam i pomislio da je ona..." "Dieda nije važna", rekla je Lianon nešto jačim glasom. "Ne smemo dozvoliti da naude Eilan!" "Naravno", umirujući je rekla Kaileja. "Ardanos zna, isto tako dobro kao i ti i ja, da ta kazna nikada nije bila primenjivana. Uostalom, ovo i nije baš toliko neobičan slučaj." "Pa", oprezno je počeo Ardanos, "šta predlažete da uradimo?" Osećao je izopačeno zadovoljstvo što gleda Kaileju tako nesigurnu. Možda će odsad praviti manje problema. "Mielinino dete je začeo Godišnji kralj, ali ionako je pobacila, pa se problem nije ni postavljao. Ali pre pet ili šest godina imali smo takav slučaj i devojka je u tišini poslata odavde." "To je tačno", rekao je Ardanos. "Ali ta devojka nije bila kći uglednog druida..." "A ni unuka Vrhovnog druida", obrecnula se Kaileja. "I eto na šta izlazi: bojiš se da će se ovo odraziti na tebe!" "Tiho, Kaileja", rekla je Lianon. "Kako možeš da sediš i svañaš se sa Ardanosom dok to siroto dete", pogledala je Eilan, "sluša, ne znajući hoće li živeti ili umreti?" Ardanos je pogledao svoju unuku; nije mogao da vidi ništa na njenom licu. Da li je tvrdoglava ili joj je zaista svejedno? Očajno je odmahnuo glavom. Posao koji su ovde obavili ne sme biti ugrožen zbog jedne lakomislene devojke. "Da li ostale znaju?" upitao je, i Kaileja je odmahnula glavom. "Pazite da tako i ostane, i možda ćemo naći načina..." "Oh, kako je to ljubazno!" sarkastično je rekla Kaileja. "Učinićeš za svoju unuku ono što bi učinio i za nepoznatu devojku..." "Tiho, dete", umorno je ponovila Lianon. "Ne bi smela tako da govoriš sa Vrhovnim druidom. Sigurna sam da on pokušava da učini što je najbolje za Eilan - i za sve nas." Kaileja je delovala sumnjičavo, ali je oćutala. "U svakom slučaju, niste u pitanju samo vi", mračno je rekao Ardanos. Silovanje sveštenice, jer odlučio je da to tako zove, moglo bi da bude baklja koja će zapaliti čitavu Britaniju. Navukao je ogrtač i pogledao ih. Postoji barem jedan Rimljanin koji će isto koliko i on želeti da se sve obavi što je diskretnije moguće. "Idem u Devu da razgovaram sa Macelijem; možda ću videti i tog mladog Rimljanina." Tokom narednog meseca Eilanine mučnine su prestale i uglavnom se osećala dobro kao i pre. Široke haljine su prikrivale promene na grudima, a u prvoj trudnoći će potrajati dok joj se stomak ne zaobli. Pitala se šta je rekao Gaj kada je saznao za njenu trudnoću. Nije joj bilo žao što je legla sa njim, ali sada je videla da su se mnoge moći udružile protiv nje, i činilo joj se da je bila glupa što je mislila da stvari mogu da se promene. Njene vizije kako će biti Vrhovna sveštenica kao u stara vremena polako su bledele. Sada je želela samo da bude majka Gajevog deteta. Ali čak i tako, uprkos Ardanosovih poslednjih reči, nije se usuñivala da veruje da bi ih pustili da se venčaju. Barem Kaileja i Lianon izgleda nisu mislile da je zbog svog stanja nesposobna da učestvuje u svečanostima. Većinu vremena provodila je učeći napamet svečanost punog meseca, zajedno sa ostalim obrečenim sveštenicama. Za nju je postalo pitanje ponosa da pokaže kako gubitak nevinosti nije uticao na njene sposobnosti sveštenice, pa se trudila da nauči svečanosti do poslednjeg detalja. Od svih njih, po inteligenciji joj je bila najbliža Dieda. Kad su bile deca, takmičile su se koja će ispresti najbolju nit vune ili napraviti najuredniji vez i time zadobiti Reisine pohvale. U to vreme Eilan je žalila svoju roñaku što joj je majka umrla, dok ona uvek ima majčinu ljubav, i zato se često povlačila iz takmičenja. Diedi je bilo potrebno da bude prva; Eilani nije. Ali sada je imala razloga da se ističe. Eilan je imala dobar um, a podstaknuta takmičenjem sa Diedom koristila ga je u najvećoj meri. Diedino pamćenje je bilo preciznije, i naravno, niko joj nije bio ni prineti u pevanju; ali, Eilan je često mnogo bolje shvatala stvari.
Dok im je Lianon govorila, Eilan bi upijala svaku reč. Vrhovna sveštenica postala je toliko krhka da je bilo teško setiti se kako ima tek nešto preko pedeset godina. Eilan se ponekad pitala ko će je naslediti. Mogla je Kaileja, ali Irkinja je rekla da je sveštenici nikada ne bi prihvatili. Mielin je bila suviše otvorena, i ogorčena otkako je izgubila dete, a Eilid je bila suviše stara. Mogla je biti i Dieda, pomislila je, i upitala se kako bi izgledalo da živi pod vladavinom roñake. Kad je mesec opet postao pun, Lianon je izgledala mnogo bolje, ali kako je svečanost odmicala, čuli su da joj glas postaje sve slabiji. Dovršila je svečanost, ali svima je bilo jasno koliko ju je to koštalo. Sutradan se onesvestila, i ovog puta, kad su je smestili u krevet, nije smogla snage da ga više napusti. 16. Ardanos bi možda našao i malo zadovoljstva govoreći Maceliju Severusu šta je učinio njegov sin, ali, bez obzira na njegove nade, u prefektu je našao dostojnog protivnika. Macelije ga je veoma učtivo saslušao, a onda ga je tiho obavestio da je Gaj otišao u Londinium radi ženidbe. A čim je Vrhovni druid otišao, potrudio se da tako i bude. Macelije nije sumnjao da mu Ardanos govori istinu. Jedino se čudio kako je mogao toliko da se prevari u pogledu strasti svog sina. Dečko je imao crtu tvrdoglavosti koja je poticala od njega, i crtu romantike koju je nasledio od majke. Macelije je protrljao oči. Moruad je podnela prezir svih svojh roñaka da bi se udala za njega. Nije smeo da potceni snagu te divlje, keltske krvi. Da je imao tako neposlušnog konja ili roba, spremno bi primenio oštre mere. Možda mu je bilo teže da ukroti Gaja zato što je često viñao Moruadin pogled u njegovim očima. Ali ženidba sa dobrom devojkom Rimljankom će skrasiti momka. Dok su se druidovi koraci udaljavali kroz popločani hodnik, Macelije je pozvao sekretara. Pogled na gazdino mračno lice sprečio je mladog Valerija da napravi neku od svojih uobičajenih šala. Odsečno je pozdravio i pošao u potragu za Gajem. Našao ga je u biblioteci, zadubljenog u opise Cezarovih galskih ratova. "Odmah dolazim." Gaj je spustio svitak. "Imaš li pojma šta otac želi?" "Ne. Ni najmanjeg. Ali mislim da je besan", upozorio ga je Valerije. "Jutros ga je posetio stari druid, Ardanos, i izašao je odatkle nalik na olujni oblak, gospodaru Gaje." "Oh? Pitam se šta li je hteo matori momak", mrmljao je Gaj, osećajući blago podrhtavanje duž kičme. Ardanos je još od njegovog detinjstva stalno dolazio u logor sa ovim ili onim problemom domaćeg stanovništva. Ljudi su uvek imali zahteve, opravdane ili ne, a kada bi postali suviše nerazumni, to je često ljutilo njegovog oca. Nema nikakvog razloga da ovaj poziv bude u ikakvoj vezi sa činjenicom da je Ardanos Eilanin deda, ali dok je koračao popločanim hodnikom, ipak ga je obuzimala strepnja. Severus stariji je držao u rukama raspored dužnosti. "Polaziš smesta za Londinium", odsekao je. Gaj ga je zapanjeno pogledao. Zaustio je da upita zašto, i tek tad je shvatio da mu je otac užasno besan. "Rekao sam ti da ostaviš tu devojku na miru!" Sad je počelo da mu sviće - Ardanos je sigurno rekao prefektu da su njih dvoje bili zajedno. Da li ih je neko video? Eilan sigurno nikom nije rekla. Gaj bi najradije objavljivao svoju ljubav sa krovova; ona je insistirala na tajnovitosti. "Uz dužno poštovanje, ne mislim..." "Baš tako, ne misliš. To je polovina nevolje", režao je Macelije. "Verovatno nisi svestan da nisi mogao da izazoveš veće nevolje sve da si tragao po čitavoj Britaniji, sem možda da si silovao njihovu Vrhovnu sveštenicu u po bela dana na njihovom najsvetijem oltaru, ili da si posekao njihov Sveti hrast. Zar hoćeš da nas sve pobiju?" Macelije nije čekao na odgovor. "Narodu oko nas ne treba izgovor za pobunu. Ne, ni reči",
rekao je sa pretećim pokretom kad je Gaj zaustio da progovori. "Jednom sam ti verovao na reč - i nikad više. Ni za trenutak nisam poverovao da si silovao devojku, ali mogu da verujem, i to sasvim lako, da je zatrudnela sa tobom. Ne sumnjam da je ona vrlo dobra devojka na svoj način, i da je zaslužila od tebe nešto bolje nego ovo. Obrečena devica, i unuka Vrhovnog druida!" Gaj je polako zatvorio usta. Eilan trudna! Eilan nosi njegovo dete! Setio se slasti njenih usta i mekoće njenog tela pod sobom i progutao knedlu, jedva čuvši naredne očeve reči. "Neću ti brzo oprostiti što si me doveo u položaj da ne mogu čak ni da se časno iskupim, ali, kako stvari trenutno stoje, ne mogu čak ni da ti naredim da se oženiš njome." "Ali ja hoću..." počeo je Gaj. Macelije je odmahnuo glavom. "Jug bi eksplodirao kao pre dvadeset godina kad bi se ovo pročulo, i starac je veoma dobro svestan te činjenice. Već mi je izvukao sporazum o kulučarima, i ne verujem da će tu stati. Rekao sam Ardanosu da si u Londiniumu, i tamo ćeš sad i poći, momče. Daću ti pismo za Licinija, i uz malo sreće neću te više videti dok ne budeš oženjen kako treba." Gaj ga je slušao sa nevericom. "Oženjen? Ali to je nemoguće!" "To ćemo tek da vidimo", obrecnuo se otac. "Možeš li da smisliš nek drugi način da se popravi ova glupost? Ardanos je obećao da neće nauditi devojci, pod uslovom da joj više nikad ne priñeš ni blizu, a ovo je najbolji način koji sam mogao da smislim da joj više nikad ne priñeš ni blizu. Znaš da smo Licinije i ja pričali o ovom, a miraz i ugovori neće biti nikakav problem. Oženićeš se tom devojkom, ako ona pristaje i posle svega." Gaj je odmahnuo glavom, pokušavajući da nañe reči pobune, a otac ga je prostrelio pogledom. "Hoćeš", naredio je tiho, ali sa toliko prikrivenog gneva da se Gaj nije usudio da se buni. "Suviše sam problema imao da te sačuvam od te tvoje gluposti, da bih dozvolio da sad samog sebe uništiš. Polaziš za pola sata." Brzo se potpisao na svitak papirusa i ponovo pogledao Gaja. "Ako odbiješ, ne znam šta će biti sa devojkom. Pokušaj da za promenu misliš malo na nju." Gaj je piljio u njega, pokušavajući da se seti kakva je u Rimu kazna za Vestalku koja prekrši zavet; koliko se sećao, zakopavaju je živu. Iznenada je shvatio da bi sve što kaže bilo shvaćeno kao pravdanje. Zaista time možda dovodi u opasnost Eilanin život. Od straha za nju reči su mu zastale u grlu. Macelije je savio pismo, zapečatio ga i predao sinu. "Odnesi ovo Liciniju", rekao je. "Moj posilni, Kapelije, poći će sa tobom", dodao je. "Već sam mu naredio da spakuje tvoje stvari." Gaj je kroz jedan sat već bio na putu prema Londiniumu, a pratio ga je krupni Kapelije. Svi pokušaji da započne razgovor sa njim bili su učtivo, ali odlučno odbijeni. Kada je, gotovo očjan, ponudio i mito - morao je da se zaustavi, morao je nekako da dospe do Eilan - krupajlija je samo frknuo. "Bez uvrede, ali tvoj otac mi je rekao da ćeš vetovatno pokušati ovo, i dobro mi je platio da se postaram da ne ideš nikuda sem pravo u Londinium. A ja radim za tvog oca i ne želim da ostanem bez posla, razumeš? Sad se lepo opusti, i uradi kako prefekt kaže. Kad malo razmisliš, tako će biti najbolje za sve, razumeš?" Putovanje do Londiniuma potrajalo je gotovo šest dana. Trećeg dana Gaju je počeo da se vraća uroñeni optimizam, pa je sa zanimanjem gledao uredne vile koje su nicale okolo. Sad je video koliko je zapadni deo zemlje još divalj. No, ovaj ureñeni predeo je onakav kakva treba da bude čitava imperija. Divio mu se, ali nije bio siguran da mu se dopada. Već se mračilo kada su prošli kroz gradsku kapiju i zaustavili se pred prokuratovom kućom, postavljenom izmeñu Foruma, gde su bile poreske kancelarije, i nove palate koju je gradio Agrikola, sa ukrasnim bazenima. Bio je u Londiniumu nekoliko puta kao dete, i kada je dobio prvu togu i zvanično postao čovek, ali nije dolazio otkako je Agrikola postao guverner. Grad je u prvom sumraku ljupko sveltucao, a sveži vetar sa reke razgonio je letnju vrućinu. Ožiljci od Boudikinih paljevina sad su bili uglavnom skriveni, a guvernerovi graditeljski planovi nagoveštavali su plemenite odlike budućeg grada. Naravno, nikada neće postati suparnik Rimu,
ali u poreñenju sa Devom bio je metropola. Gaj je predao pismo ogromnom slobodnjaku na kapiji, koji ga je pozvao da uñe i sedne u centralnom dvorištu. Tu je još bilo toplo, i mirisno od grmlja i cveća poreñanog u saksijama na sve strane. Od fontane je dopirao zvuk tekuće vode, a iz neke sobe u dubini muzika smeha mlade devojke. Posle nekog vremena pojavio se stari baštovan i počeo da bere cveće, verovatno za sto, ali nije znao, ili je glumio da ne zna nijedan od jezika na kojima je Gaj pokušavao da započne razgovor. Gaj je neko vreme lunjao unaokolo, željan da protegne noge posle dugog dana u sedlu. Potom je seo na kamenu klupu, savladao ga je umor od puta, i zaspao je. Zvuk devojačkog smeha mu se nekako uvukao u san... Gaj se trgao iz dremeža i osvrnuo se, al nije video nikoga sem čvrsto grañenog, sredovečnog čoveka na štakama, obučenog u zvaničnu togu. Gaj je skočio na noge, pocrvenevši od stida. "Gaj Macelije Severus?" "Da, gos..." "Trebalo je da znam." Starac se nasmešio. "Ja sam Licinije; tvoj otac i ja smo prijatelji još od mladosti. Veliko mi je zadovoljstvo da ugostim njegovog sina. Je li ti otac dobro?" "Bio je kad sam ga poslednji put video, pre nekoliko dana." "Dobro je. Dobro je. Pa, mladiću, nadao sam se da će me posetiti i on, ali umesto njega dobili smo tebe. S obzirom na naš dogovor, možeš verovati da sam bio željan da te upoznam." Gaj je čitavim putem od Deve govorio sebi da neće dozvoliti da ga na brzinu primoraju na nekakvo nepromišljeno venčanje, ali nije mogao da se buni pred očevim starim prijateljem. Pristao je na ovo zbog opasnosti po Eilan i znao je da bi trebalo da je zahvalan Liciniju što je tako ljubazan. "Da, gospodine", rekao je, savladavši se. "Otac mi je govorio nešto o tome..." "Pa, tome sam se i nadao", dobroćudno je zagunñao Licinije. "Kao što rekoh, pomišljali smo na to otkako si se rodio. Mitre mi, momče, da ti Macelije nije ništa rekao, pitao bih se šta ovih dana koristi umesto glave." Uprkos gunñavom tonu, ovo je bio prvi iskreno ljubazan glas koji je Gaj čuo za popriličan broj dana, i, gotovo preko volje, to mu je prijalo. Bilo je lepo biti dobrodošao. Prokurator je uzeo zdravo za gotovo da mu on bude dobar prijatelj i mogući zet, a prošlo je mnogo vremena otkako se Gaj poslednji put osećao delom neke porodice. Uz nalet bola setio se da se poslednji put tako osećao u Bendeigidovoj kući. Eilan, Sinrik, šta će biti sa njima? Hoće li ikada saznati? Brinuo je o tome čitavim putem do Londiniuma - sad je morao da prestane. "Pa, sine", rekao je Licinije, "sigurno jedva čekaš da upoznaš svoju nevestu." Progovori, rekao je Gaj samom sebi. Ali nije mogao da natera sebe da zagasi svetlost u starčevom pogledu, pa je umesto toga prormljao nešto neodreñeno. Kazniće Eilan ako pokušam da je opet vidim, strogo je rekao u sebi. Najbolje što bi mogao da učini za nju je da proñe kroz ceremoniju koja mu je namenjena. Ili je to samo izgovor da izbegnem sukob? Nije bio siguran. No, Licinije je već pozvao dobro obučenog višeg slugu. "Pošalji po gospu Juliju", naredio je. Gaj je znao da je sad pravi trenutak da kaže kako on neće ništa da ima sa ovom farsom od ugovorenog braka - ali prokurator ga nije čekao, nego je sa naporom ustao. "Brzo će ona. Ostaviću vas dvoje mladih da se upoznate nasamo." Pre nego što je Gaj stigao da nañe reči kojima bi ga zaustavio, Licinije je već othramao. Julija Licinija vodila je domaćinstvo svog oca otkako joj je umrla majka, pre tri godine. Bila je jedinica i od detinjstva je znala da će se udati za čoveka koga joj odabere njen otac. Pričao joj je da je ugovorio brak sa Macelijevim sinom; barem je znala da je neće udati za nekog patricija koji bi mogao da joj bude otac, što se desilo nekim njenim prijateljicama. Dok joj je otac prilazio, pokušavala je da izgleda nezainteresovano, pa je ubrala dozrelu smokvu sa drvceta u saksiji pod kolonadama atrijuma. Otac se široko smešio. "On je ovde, mila moja, Gaj Macelije mlañi, tvoj obećani muž. Idi i vidi šta misliš; ipak se ti udaješ za njega. Ali mislim da će ti, ako ti se taj momak ne svidi, biti
teško udovoljiti." Julija je zurila u oca. "Nisam očekivala to tako brzo." Ali ipak joj je bilo jasno da nema smisla odlagati. Jedva je čekala da ima nešto svoje; a kada rodi sina ovom mladom tribunu, on će je svakako ceniti više od svega na svetu. Već se navikla da upravlja domaćinstvom, ali želela je decu da je vole. Bila je odlučna da ne izneveri muža rañajući kćeri, kao što je učinila njena mati. "Nisam ni ja", dobroćudno je rekao otac. "Hteo sam da još malo zadržim svoju devojčicu. Sada ću verovanto morati da se oženim nekom matorom udovicom da mi vodi kuću. Ali mladić se izgleda spetljao sa nekom domaćom ženom, i Macelije smatra da će ga brak skrasiti. I tako..." Domaća devojka? Julija je podigla obrve. Bila je svesna da većina drugih očeva ne bi tako otvoreno razgovarali sa kćerkom, ali ona je Liciniju oduvek bila i dete i sagovornik. "I tako?" "I tako se mladić pojavio pred našim vratima, i vreme je da se vas dvoje upoznate. Verovatno jedva čekaš da ga vidiš." "Priznajem da sam radoznala." Kakvog je muža dobila? Jedan ispad se može oprostiti, ali ako je on tip koji po navici juri žene, nije bila sigurna da želi takvog. "Onda poñi, kćeri", rekao joj je otac. "Moram još da kažem, ako se ti ne svidiš njemu, onda je i njemu teško ugoditi." Iznenada obuzeta panikom, Julija se setila da nosi staru tuniku, i da je vrlo ovlaš očešljana. "Ovakva?" upitala je. Zbunjena, pokušala je da popravi nabore na haljini kako bi sakrila mrlju od voća. "Siguran sam da on želi da vidi tebe, a ne tvoj ukus za haljine", sa ljubavlju ju je umirivao otac. "Izgledaš savršeno ljupko. On zna da si moja kći, i to je zapravo najvažnije. Poñi i vidi šta ćeš misliti o njemu. Nemoj biti smešna, dete." Julija je znala da nema izvlačenja. Licinije je bio dobar otac, čak spreman da ugaña, ali kad se jednom odlučio, nije bilo načina da ga odgovori od toga. Gaj je ponovo začuo prigušeni devojački smeh, i zbog nečeg je pomislio na Odiseja koga su na plaži iznenadile Nausikaja i njene devojke; mogao je samo da zuri u devojku koja je izišla iza nekog drveta u cvetu i pošla ka njemu. Devojka? Pa ona je dete, pomislio je u prvi mah; jer mada ni on nije bio visok, devojka koja mu je prilazila jedva da mu je dosezala do ramena; imala je malu, lepo oblikovanu glavu sa gustim tamnim uvojcima, ovlaš povezanim iza vrata. I oči su joj bile tamne, i odvažno ga je gledala. Očito je jela neko voće, jer na lepoj beloj tunici od vune, i na usnama, ostale su joj ružičaste mrlje od soka. Otac mu je rekao da ona ima petnaest godina, ali izgledala je kao da joj je najviše dvanaest. "Ti si Julija Licinija?" "Jesam." Odmerila ga je od glave do pete. "Moj otac me je obećao nekom pola Rimljaninu pola varvarinu, i došla sam da ga vidim. Ko si ti?" "Bojim se da sam ja taj pola Rimljanin pola varvarin", rekao je pomalo kruto. Devojka ga je hladno odmeravala, i osetio se kao da čeka na neku neizmerno važnu presudu; a onda je počela da se kikoće. "Pa, izgledaš dovoljno rimljanski", rekla je. "Bila sam spremna za nekog ogromnog plavokosog varvarina čiji sinovi nikad ne bi izgledali kao da su rimskog porekla. Činjenica je da je guvernerova odluka da se sinovi poglavara uče rimskim umetnostima i ponašanju dala lepe rezultate", zamišljeno je rekla, "ali mi sa pravom rimskom krvlju ne smemo zaboraviti kome pripada imperija. Ne želim da rañam bebe čiji portreti bi pored mojih predaka izgledali kao da su na pogrešnom mestu." Rimska ili toskanska krv? cinično se upitao Gaj, setivši se da Licinije potiče iz iste etrurske provincije kao i njegov otac, i da uspon u hijerarhiji duguje veštini, a ne precima. Zajedničko poreklo svakako je učestvovalo u dogovoru. Gaj je pomislio na Sinrika, koji je takoñe polu Rimljanin, iako bez svoje volje. Barem je Gaj Macelije mlañi izgledao onako kako bi trebalo, i
njegov otac nije žalio truda da bude prihvaćen kao takav. "Pretpostavljam da bi trebalo da mi je milo što sam prošao tvoju inspekciju", suvo je rekao. "Ma hajde", odgovorila je, "sigurna sam da isto koliko i ja želiš sinove koji će izgledati kao valjani Rimljani." A šta sa Eilaninim detetom? upitao se Gaj u naletu bola. Hoće li biti plavokoso na majku, ili će mu se na licu videti očevo poreklo? Naterao je sebe da uzvrati osmeh Juliji. "Oh, siguran sam da će naši sinovi biti pravi odvažni Rimljani." Kad se Licinije vratio, smejali su se u glas. Zagledao se u Julijino vedro lice kao da traži potvrdu. "Znači, sreñeno je", rekao je. Gaj je žmirnuo kad ga je budući tast ščepao za ruku, osećajući se kao da ga je pregazila neka ogromna opsadna naprava. Ali kraj njega je bila samo Julija, sitna i nasmešena. Delovala je tako bezopasno, kao dete. Ali nije, pomislio je. Jedan sastanak je bio sasvim dovoljan da ga ubedi. Daleko od toga. Poslednja stvar koju bih za nju pomislio jeste da je bezopasna. "Naravno", nastavio je prokurator, "ovakvo venčanje se ne može brzo organizovati." Pokušao je da bude šaljiv. "Svet bi svakako mislio da je Julija negde gadno pogrešila, pa je na brzinu udajem za nepoznatog momka ko zna odakle. Lokalno društvo i moja porodica moraju imati vremena da te upoznaju i procene." To i jeste svrha ovog venčanja, mračno je pomislio Gaj, osim što je greška bila njegova. Ali video je da ni Julija ne želi da se na brzinu uda za - kako je prokurator rekao - nepoznatog momka ko zna odakle. Ona mora imati priliku da se uda kao ugledni član lokalnog društva. A odlaganje će njemu pružiti priliku da povrati dah i shvati šta mu je činiti. Možda će, kad se bliže upoznaju, devojka zaključiti da joj se on ipak ne dopada, pa čak ni njegov otac neće moći da mu zameri što se nije oženio njome. Licinije je kucnuo po svitku od Macelija. "Ovaj dopis te zvanično premešta pod moju komandu. Možda misliš da mladi oficir ne mora da zna ništa o finansijama, ali kada jednom budeš komandovao legijom, videćeš da će ti posao biti mnogo lakši ako budeš znao nešto o sistemu koji oblači i hrani tvoje ljude! Ovo će ti posle granice svakako biti laka dužnost. Londinium nije Rim, ali ipak raste, a žene će te jedva dočekati, pošto je guverner poveo na sever sve mlade oficire." Zastao je i prodorno pogledao Gaja. "Podrazumeva se da dok si ovde nema nedoličnog ponašanja. Živećeš sa Julijom pod ovim krovom kao da ti je sestra, iako ću ja postepeno razglasiti da ti je od detinjstva obećana za ženu. Ali do posle svečanosti..." "Oče", pobunila se Julija, "zar zaista misliš da bih tako osramotila i sebe i tebe?" Licinijev pogled se malo ublažio. "Nadam se da ne bi, dete", zagunñao je. "Samo sam hteo da ovom mladiću sve bude jasno." "I ja se nadam da ne bi", promrmljao je Gaj. Ali opasnost je bila vrlo mala; bilo mu je teško da poveruje da Juliju uopšte mogu da savladaju osećanja. Svakako je bila potpuno drugačija od Eilan, koja je mislila na njegovo dobro pre nego na svoje, a sada je trpela posledice toga. Da li će i nju na brzinu udati za nekoga 'pogodnijeg', kao što pokušavaju sa njim? Iznenada ju je zamislio, nateranu na poslušnost batinama ili pretnjom, svu u suzama, izmučenu. Ona je ipak, po britanskim merilima, plemenitog porekla i mnogima bi odgovaralo savezništvo sa njenom porodicom - baš kao što je savezništvo sa Julijinim ocem korisno za Macelija - a verovatno i za njega. Siguran sam da će odbiti ako pokušaju da je udaju, pomislio je. Ona je doslednija od mene. Ma koliko veza sa Eilan bila čarobna, bilo je trenutaka kad je se gotovo plašio. Ili se možda plašio svojih reakcija. Julija mu se naizgled pitomo nasmešila. Učinila je to svog oca radi, pomislio je Gaj; tokom proteklog sata naučio je da bi bilo teško zamisliti išta manje pitomo od Julije - sa izuzetkom, možda, Hanibalovih ratnih slonova. Ali možda je otac i dalje smatra za dete; očevi obično poslednji saznaju kakva su im zaista deca.
To ga je nagnalo da opet pomisli na Eilan; njen otac mu je verovao, i eto šta se desilo; nije mogao da krivi Julijinog oca što je oprezniji. Ispostavilo se da u dužnosti oficira pri prokuratorovom osoblju spadaju i poslovi koji bi Valeriju verovatno bili laki, ali za Gaja, čiji je tutor penzionisan pre nekoliko godina, bili su jednako naporni za um kao prve nedelje u vojsci za telo. Srećom, te poslove je često prekidao zbog nareñenja da bude u pratnji dostojanstvenika koji su dolazili u posetu. Nije bio navikao na gradove, ali uskoro je naučio da se sasvim dobro snalazi. Gnej Julije Agrikola, guverner, predvideo je program izgradnje čiji je Londinium bio prvi izdanak. Britanci su bili pastoralan narod, dok se Rimljanima život uvek okreće oko gradova, oko radnji i kupatila, oko igara i pozorišta. Londinium je mostom bio povezan sa jugom, a putevi su se protezali i na sever i zapad. Duž tih arterija pristizali su trgovci iz svakog zakutka provincije, a brodovi usidreni na dokovima donosili su robu iz čitave imperije. Vodanje gostiju davalo mu je izgovor da istražuje, a i upoznao se sa mnogim ljudima na visokim položajima. Kada je jednom skupio hrabrosti da upita Licinija, ovaj mu je rekao da je to i planirao. "Jer, naravno, ako taj brak uspe..." rekao je, i nije dovršio rečenicu. "Znaš da nemam sinove; jedino dete mi je Julija, i ako stvari budu išle kako treba, ona će smeti da me nasledi, i možda čak i da postane senator. Naravno, jedna žena, ma kako sposobna bila, može jedino da svoj položaj prenese mužu. Zato mi je toliko drago što će se udati za sina moj najstarijeg prijatelja." Tek tada je Gaj konačno shvatio Macelijev plan. Kada se oženi Julijom, Gaj će imati prava da dospe na položaj kojeg ga je lišio očev nepromišljeni brak. Samo neko ko nije čovek - i nije Macelijev sin - bio bi ravnodušan prema tome. Život u Londiniumu mu je već izmenio shvatanja, i počinjao je da poima šta bi izgubio da je pobegao sa Eilan. Da li je njoj dobro? Nadao se da ona zna kako ništa na svetu - osim očeve volje ili opasnosti po samu Eilan - ne bi moglo da ga natera da je ostavi. Nije znao da je Julija svesna njegovih nevolja sve dok sama nije počela razgovor o tome. "Otac mi je rekao", rekla je kad su sedeli posle večere na terasi, gledajući kako na kupoli bazilike poigrava sjaj letnjeg sumraka, "da su te poslali ovamo zato što si imao neku vrstu veze sa domaćom devojkom, kćerkom prognanika. Pričaj mi o njoj. Koliko joj je godina?" Gaj je osetio da mu lice plamti, i nakašljao se da prikrije zbunjenost. Nikad nije ni pomislio da će joj otac reći; ali možda je najbolje da njih dvoje razjasne stvari. "Nekoliko je godina starija od tebe, rekao bih." Zapravo je smatrao da je Julja sada istih godina kao Eilan kada su se sreli. Mada su po svemu ostalom bile potpuno drugačije, Julija je imala onu nedužnost koju je u prvi mah zavoleo kod Eilan. Prokurator mu je davao mnogo posla, a imao ga je i sa lokalnim društvom. To je bilo teško iskušenje za mladića mešane krvi. Jednom je rekao ocu da nije ambiciozan, ali to je bilo pre nego što je shvatio šta sve mogu da donesu bogatstvo... i prave veze. Julija mu se prijatno osmehnula. "Jesi li jako želeo da se oženiš njome?" "Mislio sam tako. Bio sam zaljubljen. Naravno, to je bilo pre nego što sam sreo tebe", brzo je rekao, pitajući se šta ljubav može značiti Juliji. Dugo i mirno ga je gledala. "Mislim da bi trebalo još jednom da je vidiš pre nego što se venčamo", rekla je, "kako bi bio siguran da nećeš ponovo poći za njom kad ti ja već budem žena." "Ozbiljno nameravam da budem dobar muž..." počeo je, ali Julija ga je ili pogrešno razumela ili se tako pretvarala. Oči su joj bile suviše tamne; nije mogao da vidi ništa u njima. Elanine su bile jasne kao jezero u šumi. "Ne želim čoveka koji bi se radije oženio nekom drugom", rekla je otvoreno. "Zaista mislim da treba još jednom da je vidiš, i da zaključiš kakav život želiš. Onda, kad se vratiš, znaću da zaista želiš brak sa mnom." Zvuči kao njen otac, mračno je pomislio, kad pregovara o ugovorima; zvučala je kao da brak smatra za karijeru. No, pošto je odrasla u velikom gradu, ona brak verovatno tako i posmatra! A
kakvu drugu karijeru može da ima jedna Rimljanka? Šta ona može znati o vatri koja pulsira u krvi kad počnu Beltanski bubnjevi, i o čežnji koja izjeda srce kao muzika gajdi što ih sviraju pastiri po brdima? U svakom slučaju, njegov otac mu je jasno stavio do znanja da ne sme da vidi Eilan; sigurno bi se čak i Julija zgrozila kad bi čula da je njegova voljena bila neka vrsta britanske Vestalke. Ali Julija je već pravila planove, i Gaj se još jednom osetio kao da preko njega juriša konjica. "Otac će te poslati na sever sa porukama Agrikoli..." Gaj je podigao obrvu, jer za to još nije čuo, ali nije se ozbiljno začudio. Julija je bila ljubimica svakog činovnika u tabularijumu, a kada se priprema promena naredbi oni to uvek prvi znaju. A uvek poslednji sazna onaj koga se najviše tiče! pomislio je. "Uz put ćeš imati vremena da vidiš tu devojku. Kada se vratiš bićeš sasvim, sasvim siguran da ćeš se radije oženiti sa mnom." Gaj je jedva savladao osmeh, jer ona ipak nije znala toliko koliko je mislila ako je smatrala da će u guvernerovoj službi imati vremena za skretanje sa puta. Ali možda će uspeti nešto da sredi; krv mu je već tekla brže od pomisli da će opet videti Eilan. Hvala Veneri što Julija nije pogodila šta on misli, mada joj je ponekad pripisivao moći jedne Sibile, ili možda sve žene imaju takvu moć. No, Julija je sad već pričala o nevestinskom velu, koji će biti načinjen od fantastične tkanine koju će doneti karavani sa druge strane sveta. Biće pravo olakšanje vratiti se u redovnu vojsku, pomislio je, pa makar morao putovati kroz divljine Kaledonije. 17. Kako je leto odmicalo ka Lugnasadu, Eilani se činilo da Lianoni nikako nije bolje. Vrhovnu sveštenicu ponekad je bolelo srce, a uvek je bila umorna. Ardanos je dolazio svakog dana, i isprva je razgovarao sa Lianon, ali kako su dani odmicali, i kako je ona sve više usmeravala pažnju ka unutra, samo bi ćutke sedeo kraj njene postelje, a i kada bi progovorio obraćao se Kaileji, ili samom sebi. Posle takvih poseta Kaileja je bivala ćutljiva i zamišljena, ali ona se uvek oslanjala samo na sebe. Eilani je bilo vrlo čudno što istovremno njeno telo postaje sud života a Lianonino ide suprotnim putem, spremajući se da oslobodi duh - ali u kojem svetu će se ponovo roditi to niko nije mogao da kaže. Eilanina radost zbog novog života koji je osećala u sebi sprečavala ju je da tuguje. No, tih dana je Šumska kuća postala vrlo tiha, i sve žene su se bavile svojim poslovima uz mešavinu uzbuñenja i užasa. Niko se nije usuñivao da pita ko će biti Lianonina naslednica. Sreća je što su svi bili suviše zauzeti Lianoninom bolešću da bi obraćali pažnju na išta drugo, ali šta će Eilan učiniti kada više ne bude mogla da širokim haljinama prikriva stomak? Ni za trenutak nije zaboravljala da ju je Ardanos bez razmišljanja osudio na smrt; činilo joj se da je i Dieda posmatra sa jedva prikrivenim prezirom. Mielin je još žalila bog gubitka svog deteta i nije mogla da je teši. Samo Kaileja se uvek isto ponašala - ali Kaileja je uvek živela po svojim pravilima; jedino što je podržavalo Eilan u trenucima najvećeg straha bila je svest o Kailejinoj ljubavi. Nije znala kada će, i hoće li uopšte, ponovo videti Gaja; ali kad bi se setila kraljevskog duha koji je naslutila u njemu dok su ležali zajedno, bila je sigurna da će se sresti još. Nije htela da veruje ono što je rekao Vrhovni druid - da se on na brzinu oženio nekom drugom. Čak i meñu Rimljanima, ozbiljna stvar kao što je brak svakako zahteva više zvaničnosti i vremena. Prošlo je mesec dana, i na svečanosti punog meseca nastupila je Kaileja. Sada je bilo očito: uprkos svoj nezi i brizi, Lianon je umirala. Stopala su joj toliko otekla da nije više mogla da ode ni u klozet. Kaileja ju je nežno negovala; nijedna majka nije imala odaniju kći. Ali u telu joj se i dalje nskupljala tečnost. Kaileja ju je hranila biljnim napicima i govorila o vodenoj bolesti, i jednom su se zaputile daleko u polja da nañu cvetiće tatule, za koje je Kaileja rekla da su nezamenljivi kod oslabljenog srca. Eilan je oprezno okusila napitak koji je Kaileja načinila od njih, i bio joj je gorak kao tuga.
Ali uprkos svoj nezi, Lianon je iz dana u dan bila sve slabija, sve otečenija i sve bleña. "Kaileja..." Za trenutak nije bila sigurna da li uopšte čuje; poziv je ličio na dašak vetra. A onda je zaškripao krevet. Kaileja se umorno okrenula. Lianon je otvorila oči. Kaileja je brzo protrljala oči da se razbudi i naterala sebe da se nasmeši. Bolest je proždrala meso sa Lianoninog lica, i sada su se na njemu sa užasnom jasnoćom videle sve kosti. Skoro je gotovo. Misao je došla neželjena, sama od sebe. Uskoro će ostati samo osnovno. "Jesi li žedna? Evo sveže vode, ili da podstaknem vatru i napravim čaj..." "Nešto toplo... bi mi prijalo..." Lianion je sa mukom udahnula. "Suviše si dobra prema meni, Kaileja." Kaileja je odmahnula glavom. Kada je imala deset godina, skoro je umrla od groznice, a Lianon ju je negovala i povratila, što njeni roñeni otac i mati nikada ne bi učinili. Ovo što je osećala prema Vrhovnoj sveštenici bilo je iznad ljubavi ili mržnje. Kako to pretočiti u reči? Ako Lianon ne može da ih oseti u ukusu napitaka ili u dodiru vlažne krpe na čelu, nikada neće saznati. "Sigurno ima onih koji misle da radiš ovo kako bih te označila kao naslednicu... Žene sakupljene na gomili mogu da budu vrlo gadne, a činjenicea je da si ti najbolja sveštenica meñu svima njima... ali ti znaš kako je, zar ne?" "Znam." Kaileja je uspela da se nasmeši. "Sudbina mi je da zauvek živim u senci, ali podržavaću svakog ko bude vladao. Boginja će dati da to ne bude tako brzo." A ko zna koliko ću poživeti posle tebe, pomislila je. Ona čudna krvarenja konačno su joj prestala, ali udovi su joj bili izmoždeni kao da su načinjeni od olova iz rudnika Mendip. "Možda... nemoj biti tako uverena da sve znaš, dete moje. Ma šta ljudi mislili, moj Vid ne dolazi samo kad ga pozovu druidi. A videla sam te sa oznakama Vrhovne sveštenice, i oko tebe je lebdela magla koja kao da nije sa ovoga sveta. Životna staza može neobično da skreće i krivuda, i ne završavamo uvek tamo kuda smo smerali da poñemo..." Voda u malom bakraču je provrila i zapištala, i Kaileja je umešala u nju mešavinu hajdučke trave, kamilice i bele vrbe. Potom je sklonila sud da postoji na toplom. "Boginja zna da nisam htela tako!" planula je Lianon. "Toliko smo sanjali kad smo bili mladi, Ardanos i ja - ali on je postao pohlepan na moć... a ja je nisam imala!" Trebalo je da mu se usprotiviš, pomislila je Kaileja. Ti si bila Glas Boginje, i narod je dvadeset godina živeo ravnajući se prema tvojim rečima. A ti ne znaš ni šta si im govorila! Da si ikada dozvolila sebi da znaš, mogla si nešto da preduzmeš, jer tada bi sve bilo stvarno... Ali oćutala je, jer Lianon je i ne znajući davala svetu mnogo više nade nego Kaileja sa svim svojim svesnim znanjem, i to je pretezalo nad svim njenim propustima, ma šta govorili cinici kao Dieda. Uz malo meda da poništi gorčinu, čaj je bio spreman. Kaileja je podvukla ruku pod Lianonina krhka ramena i prinela njenim usnama kašiku. Bolesnica je nemirno vrtela glavom, a niz obraze su joj tekle suze. "Umorna sam, Kaileja..." šapnula je. "Tako sam umorna, umorna..." "Hajde, hajde, mila; okružena si nama koji te volimo", šaputala je Kaileja. "Popij ovo, biće ti lakše." Lianon je progutala malo slatko-gorkog napitka i uzdahnula. "Obećala sam Ardanosu da ću odabrati svoju naslednicu... u skladu sa njegovim planom. On čeka..." Iskrivila je lice. "Kao što vrana čeka nad bolesnom ovcom. Trebalo je da bude Eilan, ali ona.... mora uskoro da ode. Sad on kaže da treba da odaberem Diedu, ali to neću, a ne bi ni ona pristala, osim ako Boginja..." Zahvatio ju je napad kašlja i Kaileja je žurno spustila čaj, pridržavajući Lianon i tapkajući je po leñima dok se nije smirila. "Dok ti Boginja ne pokaže svoju volju", dovršila je njenu rečenicu, i Vrhovna sveštenica Vernemetona se nasmešila. Lianon je umirala. To je svima bilo jasno - svima osim možda Kaileji, koja ju je negovala toliko odano i sa tolikom očajničkom nežnošću, danju i noću, retko izlazeći iz sobe u kojoj je
ležala bolesnica. Čak i one sveštenice koje su oduvek bile sumnjičave prema Kaileji zato što je strankinja sada su morale da se dive njenoj odanosti. I Dieda i Eilan su pretpostavljale šta će uslediti - ali bila je potrebna hrabrost mnogo veća od njihove da bi to rekle Kaileji. "Ali ona je tako vična lečenju", rekla je Dieda dok su nosile na reku Lianoninu posteljinu. "Sigurno zna." "Verovatno", rekla je Eilan, "ali ako prizna, to će postati stvarno." Radoznalo je pogledala svoju roñaku. Osim što je sarkastično rekla da prljavo rublje Vrhovne sveštenice zaudara kao i bilo čije drugo, i da ne razume zašto moraju da ga peru obrečene sveštenice, Dieda je bez žalbi obavljala svoj deo posla. Činilo joj se čudno što su se toliko udaljile jedna od druge, mada su sestre sveštenice. Radeći proteklih nedelja sa Diedom, pošto je sva Kailejina pažnja bila upravljena na Lianon, Eilan se podsetila koliko su bliske bile u detinjstvu. Zadubljena u misli, spotakla se o koren drveta. Dieda je pružila ruku da je pridrži. "Hvala ti", iznenañeno je rekla Eilan. Dieda ju je prostrelila pogledom. "Što zuriš u mene? Ja te ne mrzim." Eilan je osetila da joj obrazi plamte, a potom blede. "Onda znaš", šapnula je. "Ti si budala, a ne ja", glasio je odgovor. "Stalno sam sa tobom i Kailejom, morala sam da čujem ponešto. Ali ćutala sam zbog porodične časti. Ako druge žene znaju tvoju tajnu, sigurno je nisu čule od mene. Barem izgleda da ti trudnoća prija. Da li se dobro osećaš?" Za Eilan je bilo olakšanje da govori o nečem drugom sem o Lianoninoj bolesti, i činilo joj se da je tako i sa Diedom. Kad su se vratile u Šumsku kuću, bile su bliskije nego ikada proteklih godina. No, došao je dan kada više ni Kaileja nije mogla da poriče. Ardanos je rekao da se sveštenice moraju okupiti za samrtno bdenje. Izgledao je žalostan i siv, i Eilan se setila da joj je roñaka rekla kako su se njih dvoje nekada voleli. Pomislila je da je to sigurno bilo veoma davno, ili da je bila neka veoma čudna vrsta ljubavi. Sigurno nije bilo nešto što bi ona nazvala ljubavlju, a ona je sigurno stručnjak. Ali Ardanos je sedeo tik kraj besvesne žene i držao je za ruku; sveštenice su ulazile i izlazile, kako bi bdele po dve ili tri, a Kaileja se bunila da to smeta Lianon. "Zašto se uznemirava? Mislim da Vrhovnoj sveštenici više ništa ne može da smeta", šapnula je Eilan Diedi, i ova je klimula, ali ništa nije rekla. Bližilo se veče, i Ardanos je izišao da udahne malo vazduha. Kao i sve bolesničke sobe, i ova je bila pregrejana i tesna, i Eilan mu nije ni trenutka zamerala što je želeo da malo predahne. Iako je Lugnasad bio veoma blizu, bilo je vidno do kasno. Zalazak sunca bacao je crvenkasto svetlo u sobu, ali po uglu pod kojim je ulazilo Eilan je znala da će uskoro nestati. Prešla je preko sobe da upali lampu kada je postala svesna da je Lianon budna i da se, prvi put posle mnogo dana, prisebno osvrće oko sebe. "Gde je Kaileja?" šapnula je. "Izišla je da ti napravi još čaja, Majko", odgovorila je Eilan. "Da je pozovem?" "Nema vremena", zakašljala se Vrhovna sveštenica. "Hodi ovamo - jesi li ti Dieda?" "Ne, Eilan, ali Dieda je u bašti; da li da je pozovem?" Začuo se čudan, šuštav, stružući zvuk, i Eilan je shvatila da bolesnica pokušava da se nasmeje. "Čak ni sad ne mogu da vas razlikujem", šapnula je Lianon. "Zar ne vidiš u tome ruku Boginje?" Eilan se upitala da li Lianon tone u bunilo za koje su rekli da može doći na kraju. "Zovi Diedu", oštro je rekla Vrhovna sveštenica. "Vreme mi je kratko. Ne buncam; vrlo dobro znam šta činim i moram to da okončam pre nego što umrem." Eilan je požurila ka vratima da pozove Diedu. Kada su se vratile, samrtnica im se nasmešila. "Istina je što govore", šapnula je. "Samrtnici jasno vide. Dieda, sad moraš da budeš svedok.
Eilan, kćeri Reisina, uzmi ogrlicu koja leži kraj mene - uzmi je!" Borila se za dah, i Eilan je drhtavom šakom uzela prsten od izuvijanog zlata koji je ležao na jastuku. "I narukvice... A sad ih stavi..." "Ali samo Vrhovna sveštenica..." počela je Eilan, ali starica ju je pogledala u oči sa takvom užasnom usredsreñenošću da je sledećeg trenutka već otkopčavala ogrlicu i stavljala je na sebe. Za trenutak joj je bila hladna, ali onda se namestila oko grla, zagrejavši se kao da joj je milo što se opet nalazi blizu ljudskog tela. Dieda je ispustila tih, prigušen zvuk, ali Lianonino krkljanje je bilo glasnije. "Neka tako bude", rekla je. "Device i Majko, vidim u tebi Boginju sada... Reci Kaileji..." Za trenutak je zaćutala kao da se bori za dah, i Eilan se upitala da li je u delirijumu, ili je možda on nju zahvatio. Ponovo je podigla šaku da dotakne teško zlato. "Kaileja je napolju, Majko; da li da je pozovem?" upitala je Dieda. "Idi", šapnula je Lianon sa nešto više snage. "Reci joj da je volim..." Kad je Dieda žurno izišla, samrtnica je prikovala pogled za Eilan. "Sada znam šta je Ardanos hteo kada mi je naredio da odaberem tebe, dete, a umesto toga bogovi su do moje ruke doveli Diedu. Nije bio u pravu za tebe, ali ipak je vršio Gospinu volju!" Usne su joj se iskrivile i Eilan je znala da je to smeh. "Zapamti - ovo je važno! Možda čak ni sama Boginja ne može da razlikuje vas dve. Niti Rimljani - sada vidim..." i opet je zaćutala. Eilan je gledala u nju, nesposobna da se pokrene. Toliko dugo je ćutala, da je Kaileja, kad se vratila, morala da pita: "Da li spava? Ako može da spava, onda će možda poživeti još jedan mesec..." a onda se prišunjala do Lianon, oslušnula joj disanje i uzdahnula. "Avaj, neće ona više spavati..." Kaileja je kleknula kraj kreveta i poljubila Lianon u čelo, a onda joj je, vrlo polako, sklopila oči. Svakog trenutka sa lica mrtve žene nestajao je sve veći deo izraza, i sad više nije izgledalo da spava; čak više nije ni ličila na Lianon. Eilan je obgrlila samu sebe i trgla se kad je osetila tvrdi metal narukvica. Osećala je vrtoglavicu i bilo joj je hladno. Potom je Kaileja ustala, i kad je ugledala ukrase na Eilan raširila je oči. Onda se nasmešila. "Gospo od Vernemetona, pozdravljam te u ime Majke svih nas!" Ardanos, koji je ušao u sobu za Diedom, nagnuo se nad pokojnicom i ponovo se ispravio. "Nema je više", rekao je čudnim, ravnim glasom. Okrenuo se, i nešto je blesnulo u njegovom pogledu kad je video Eilan sa zlatnim ukrasima. Ostale sveštenice su se okupljale oko njih, ali tek stara biljarka Latis se progurala napred i naklonila se, govoreći neobičnim glasom koji je prepao Eilan: "Molim te, Glasu Boginje, reci nam sve što je Sveta Gospa rekla u poslednjim trenucima." "Neka bi počivala u miru, ali Lianon je zaista odabrala nezgodan trenutak da umre," oštro je rekao Ardanos. "Moramo imati sveštenicu Proročanstva na svečanosti za Lugnasad, a Eilan očito ne možemo da upotrebimo!" Mračno je gledao dve žene pred sobom. Prošla su tri dana svečanog žaljenja, i Lianon je položena u grob; Ardanos se čudio koliko još bola oseća dok gleda odaju u kojoj se uvek sretao sa njom i dok se priseća da je više nema. Verovatno će mu još dugo nedostajati, ali nije smeo dozvoliti sebi da sada pokazuje tugu. Kaileja je sedela mršteći se, ali Eilan je piljila u njega raširenim, neprozirnim očima. Ljutito joj je uzrvatio pogled. "Znaš dobro kao i ja da je priča kako samo device smeju da služe na oltaru obično sujeverje, ali ako Eilan ponese moći Boginje, to bi ovog trneutka bilo opasno i po nju i po dete", složila se Kaileja. Polno uzdržavanje je neophodno za izvoñenje velike magije - magije koja zahteva predavanje čitavog tela i duha kako bi Boginja mogla da govori kroz smrtnika. Da bi moć slobodno tekla, duh se mora odvojiti od čula. Stoga je zabranjeno raditi one stvari koje bi povećale zanimanje čula i time zakrčile staze, kao što je jedenje mesa nekih životinja, pijenje medovine i drugih pića, ili ležanje sa muškarcem.
"Lianon je trebalo da misli na to kad ju je odabrala", odgovorio je Vrhovni druid. "To jednostavno neće ići. Dovoljno je loše što je ona još tu. Ali trudna Vrhovna sveštenica? Nemoguće!" "Ja bih je zamenjivala u ritualima..." počela je Kaileja. "A kako bismo to objasnili narodu? Mogli smo da objasnimo privremenu zamenu Lianoninom bolešću, ali sada se zna da je mrtva. Prelasci su uvek osetljivi. Ljudi će se pitati hoće li nova Vrhovna sveštenica preživeti probu, hoće li im Boginja i dalje dolaziti sad kad Lianon više nema." Počeo je da trlja čelo. Niko od njih se već dugo nije naspavao. Kailejine oči bile su tamne i uznemirene, a Eilan je, uprkos trudnoći, izgledala napeta i puna strepnje. A ima i zašto, pomislio je Ardanos. Lianon ih je sve stavila u procep kad je odabrala tu devojku. "Slušajte - ma kakvo ludilo obuzelo Lianon na samrti, neću dozvoliti da time uništi sve što smo izgradili sa toliko muke!" Uzdahnuo je. "Tu nema pomoći. Moraćemo da biramo ponovo. Bilo je takvih slučajeva; stara Helva je pokušala da prenese svoje moći na - kako se zvaše? - onu sirotu poluludu devojku što je umrla. A onda je Veće odabralo Lianon." "To bi voleo, je li?" počela je Kaileja, ali Eilan, koja je toliko dugo ćutala da je Vrhovni druid gotovo zaboravio na njeno prisustvo, naglo je ustala. "Tek posle probe!" glasno je rekla. Njih dvoje su se zagledali u njeno lice sa crvenim pečatima na obrazima. "Novu Vrhovnu sveštenicu imenovali su tek kada ona odabrana nije uspela da prenese moći Boginje u ritualu, zar ne? Šta mislite, koliko priča će se podići ako ja ni ne pokušam? Svi u Vernemetonu znaju da me je Lianon odabrala." "Ali, opasnost!" povikala je Kaileja. "Misliš da će me Boginja ubiti na mestu? Ako sam počinila toliki greh, neka samo izvoli! Ali ako preživim, znaćete da me je Ona zaista odabrala!" "A šta predlažeš da radimo sa tobom ako preživiš?" otrovno je upitao Ardanos. "Uskoro će svi videti u kakvom si stanju, i Rimljani će se siti ismejati kada vide našu Vrhovnu sveštenicu kako se gega okolo sa trbuhom kao u steone krave!" "Lianon je smislila način", rekla je Eilan. "To je bilo poslednje što mi je rekla. Čim se ritual završi, Dieda mora da zauzme moje mesto, a vi se morate pretvarati da je ona oterana odavde. Ni ti ne možeš da nas razlikuješ, deda, a obe nas znaš još otkako smo se rodile!" Ardanos ju je pažljivo pogledao, a u mozgu su mu se vrteli proračuni. Možda je to bezobrazno dete zaista rešilo problem. Ako je ritual ubije, što je bilo sasvim verovatno, imaće puno pravo da izaberu njenu naslednicu, a ako Eilan umre na poroñaju, Dieda će već biti na svom mestu, spremna da preuzme dužnost. Sasvim dobro će biti, pomislo je, sa bilo kojom od njih, jer nijedna se neće osećati sasvim bezbedno na tom položaju. Ako je Vrhovnoj sveštenici potrebna podrška sveštenika, spremno će raditi ono što joj se kaže. "Ali hoće li Dieda pristati?" upitao je. "Ostavite to meni", odgovorila je Kaileja. Još začuñena pozivom, Dieda je u odajama koje su tako dugo bile Lianonine zatekla Kaileju. "Ardanos se složio da ti budeš zamena za Eilan posle iskušenja Proročanstva. Dieda - sad nam moraš pomoći", rekla je Kaileja. Dieda je odmahnula glavom. "Zašto bih marila šta želi Ardanos, kad on nikad nije mario za mene? Eilan je samu sebe uvalila u nevolje. Ne pristajem na prevaru, i to mirno možeš preneti mom ocu!" "Lepe reči, zaista, ali ako si uvek spremna da činiš upravo suprotno od onoga što odredi Ardanos, onda ipak činiš po njegovoj volji. Da sam ti rekla da se on protivi ovome, verovatno bi pristala?" upitala je Kaileja. Dieda je piljila u nju, a misli su joj se kovitlale. "Njemu se ovo uopšte ne sviña", dodala je Kaileja, pažljivo je gledajući. "On bi voleo da odmah odbaci Eilan i da ti postaneš Vrhovna sveštenica umesto nje. Mislim da se složio sa
zamenom samo zato što je mislio da ćeš ovako reagovati..." "Vrhovna sveštenica?" uzviknula je Dieda. "Onda nikada ne bih pobegla odavde!" "To bi ipak bilo samo privremeno", odvratila je Kaileja. "Čim se rodi Eilanina beba, ona će se vratiti na dužnost, a onda bi ti ionako morala da odeš..." "Da li bi me pustili da odem na sever, kod Sinrika?" sumnjičavo je upitala Dieda. "Ako to želiš. Ali mislili smo da te pošaljemo u Eriu da učiš za barda..." "Dobro znaš da sam to oduvek najviše želela!" uzviknula je Dieda. Kaileja ju je mirno gledala. "Onda ipak postoji nešto što mogu da ti obećam ili zabranim. Ako učiniš ovo za Eilan - i za mene - postaraću se da dobiješ dozvolu da učiš od najvećih pesnika i harfista u Eriu. Ako ne pristaneš, Ardanos će te svakako proizvesti za Vrhovnu, a ja ću se postarati da istruliš meñu ovim zidovima." "Ne bi valjda", rekla je Dieda. Ali osetila je jezu. "Videćeš", mirno je rekla Kaileja. "Nema drugog izbora. To je bila Lianonina želja, a ja ću izvršavati njenu volju kao i uvek." Dieda je uzdahnula. Nije želela da se Eilan desi išta loše. Nekada ju je volela, ali posle proteklih nekoliko godina bilo joj je teško ikoga da voli. Smatrala je da je Eilan napravila od sebe budalu. Imala je onakvu ljubav kakvu je Dieda odbila i odbacila. Nije znala ni zašto je Kaileji toliko stalo. Ipak, nije htela da je ljuti. Kaileja može da bude dobar prijatlej ili strašan neprijatelj i njoj i Sinriku. Dieda je dovoljno dugo živela u Šumskoj kući da bi znala koliko uticaja vrši Irkinja na svoj tihi način. "Neka bude tako", rekla je. "Pristajem da budem zamena za Eilan dok se ona ne porodi, a potom ćeš ti ispuniti moju želju." "Hoću." Kaileja je podigla jednu ruku. "I neka nam Boginja bude svedok. A niko živi ne može reći da sam ikada pogazila zavet." Prošlo je pola meseca od Lianonine smrti, i došlo je vreme svečanosti Lugnasada. Eilan je čekala sa Kailejom u izdvojenoj kućici gde se Vrhovna sveštenica priprema za rituale. Strepnja joj je izoštrila sluh, pa je prva čula šuškanje sandala pred vratima. Vrata su se otvorila i ugledala je priliku pod kapuljačom, naizgled nemoguće visoku zbog polumraka. Mogla je da nazre i obrise drugih druida u pozadini. "Eilan, kćeri Reisina, Glas Boginje je odabrao tebe. Da li si spremna da joj se sasvim prepustiš?" Ardanosov glas odzvanjao je kao veliko zvono, i Eilan je osetila da joj se trbuh grči od straha. Sada se setila svih priča iz Kuće devojaka, i one su uništile sva razumna objašnjenja. Nije bilo važno da li Boginja mari zbog onog što je učinila sa Gajem. Biće pravo čudo ako preživi ritual nedirnuta. Htela sam samo da se suprotstavim druidima, ali suprotstavila sam se Njoj, i time izazvala Njen gnev. Boginja će me sigurno ubiti! A šta će biti sa mojim detetom? Ali ako Boginja kazni neroñenu bebu zbog onog što je učinila njena majka, onda to nije ono Prisustvo puno ljubavi kome se Eilan zaklela da služi. Ardanos je čekao njen odgovor - svi su čekali i gledali je očima punim nade ili osude - i polako se smirila. Ako me Boginja ne želi ovakvu kakva sam, ne želim da živim. Duboko je uzdahnula, vraćajući se odluci koju je donela u besanim noćima posle Lianonine smrti. "Spremna sam." Glas joj je samo malo zadrhtao. Barem je njen otac negde na severu, sa Sinrikom. Bilo joj je drago zbog toga. Verovala je da ne bi mogla da mu pogleda u oči. "I da li smatraš sebe dostojnim sudom za Njene moći?" Eilan je progutala knedlu. Prethodne noći je sumnjala u to, i plakala je na Kailejinom ramenu kao preplašeno dete. "Dostojna? A koja bi mogla da bude, kad tako kažeš?" upitala je Kaileja. "Sve smo mi samo smrtnice; ali ti si odabrana. Zašto bi se inače pripremala tolike godine?" Vrhovni druid ju je posmatrao kao soko koji traga za nekim izdajničkim pokretom u travi, iščekujući da se oda pa da potpuno bude u njegovoj moći. Postalo joj je jasno da on u ovome
uživa. Lianon je mislila da sam dostojna, pomislila je. Samo prolaskom kroz probu može da potvrdi izbor koji je Lianon napravila na samrtničkoj postelji, i izbor koji je sama izvršila kad se podala Gaju pod drvećem. Tada joj se činilo da postupa po najdrevnijem zakonu Boginje, starijem od onog o očuvanju devičanstva. Ako odbije probu, priznaće da je ta ljubav bila greh. Ponosno je podigla glavu. "Dostojna sam za sveti sud. Neka se zemlja podigne i pokrije me, neka nebo padne i zdrobi me, i neka me bogovi kojima se kunem kazne ako lažem!" "Kandidatkinja je ispitana, i zaklela se..." rekao je Ardanos druidima koji su ga pratili. Potom se obratio sveštenicama. "Neka se pročisti i pripremi za ritual..." Za trenutak ju je pogledao, i u njegovom pogledu kao da su ratovali sažaljenje, očajanje i zadovoljstvo. Potom se odsečno okrenuo i izveo muškarce iz sobe. "Eilan, ne smeš toliko da drhtiš", blago je rekla Kaileja. "Ne daj da te zaplaši taj matori stršljen, nemaš čega da se bojiš. Boginja je milostiva. Ona je naša majka, Eilan, i majka svih žena, stvorila je sve što je smrtno. Nemoj to da zaboraviš." Eilan je klimnula, ali znala je da bi bila uplašena čak i da je dovde došla potpuno uobičajenim nizom dogañaja. Ako mora da umre, bolje da to bude od ruke Boginje, i nema smisla unapred se bojati. Zavesa se opet pomerila i ušle su četiri najmlañe sveštenice, sa Senarom i Eilid, noseći krčage vode sa Svetog kladenca. Zastale su na samim vratima, zapanjeno je gledajući. Ruka Boginje je već na meni, pomislila je, i učinilo joj se da na njihovim licima vidi nešto od istog onog divljenja koje je sama osećala kad bi gledala Lianon. One su sve mlade; samo je Eilid nešto starija od nje... Poželela je da krikne: "Ništa se nije promenilo; ja sam i dalje Eilan..." ali činjenica je da se sve promenilo. Ali kad su joj svukle haljinu i kad se pogledala, začudila se što joj se telo tako malo izmenilo. Ali one su bile device. Nikakvo čudo da nisu primetile prve znake rane trudnoće. Kao što je Eilan često činila za Lianon, devojke su joj pomogle da se okupa. Stajala je drhteći u hladnoj sobi, osećajući ledeni dodir bistre vode na telu kao da je istinsko pročišćenje; kao da spira ne samo poslednje tragove njenog dodira sa Gajem, nego i sav njen dotadašnji život. Osoba koju su obukle u ritualnu odeću bila je potpuno nova Eilan. Oko čela su joj stavile starinski venac. Kad je osetila kako joj se oko čela stežu povezi od puzavica, za trenutak ju je zahvatila vrtoglavica, i upitala se da li je to prvi nagoveštaj dodira Boginje. Osećala se čudno, opijeno, potpuno drugačije nego inače; prepoznala je glad. Sveto bilje u napitku koji su joj dali na početku rituala mora se uzeti na prazan stomak, inače izaziva strašnu mučninu. Kaileja joj je jednom rekla kako veruje da je Lianonino slabo zdravlje delom izazvano dugotrajnom upotrebom tog bilja. Eilan se za trenutak upitala koliko će potrajati dok i njoj ne popusti zdravlje. Potom se nasmešila, pomislivši kako će imati dovoljno vremena da brine zbog budućnosti ako preživi ovo veče. Potom su uneli zlatnu činiju sa magičnim napitkom Vida. Znala je da su u njoj bobice imele i drugo sveto bilje; mnogo puta je gledala Mielin kako ga bere. U svetom napitku bilo je i nekoliko vrsta pečuraka; običan svet ih je izbegavao, koliko zbog svetosti toliko i zbog verovanja da su otrovne, a kao hrana su ionako bile neupotrebljive. Sveštenice su, pak, znale da u malim količinama mogu da pojačaju običnu vidovitost koja je naučena. Drhteći, učinila je ono što je često gledala Lianon da čini, i uzela je činiju iz Eilidinih ruku. Kaileja je bila u pravu, pomislila je dok je prinosila sud usnama. Toliko često je pomagala u ovim pripremama da je tačno znala šta treba da radi. Po onim malim gutljajima koje je uzimala tokom svečanosti znala je i šta da očekuje od napitka. No, kad ga je iskapila, setila se da sveštenica mora da ga popije nadušak zato što je to bio jedini način da se uzme. Bio je užasno gorak, i kad ga je progutala, upitala se nije li i otrovan. To bi bio dobar način da je se Ardanos otarasi. Ali Kaileja ju je uveravala da će lično sve pripremiti, i da neće pustiti nikoga ni blizu, i morala je da joj veruje.
U glavi joj se vrtelo, a želudac se za trenutak pobunio. Možda upravo počinje njena kazna. Ali posle kratke, oštre bitke uspela je da uspostavi kontrolu nad sobom, pa je uzela nekoliko gutljaja vode da očisti usta od ukusa i sklopila je oči, čekajući. Prolazno osećanje mučnine je brzo minulo. Eilan je čvrsto zažmurila pred naletom vrtoglavice i sela, čekajući da povrati ravnotežu. Nejasno se sećala da je tako bilo i sa Lianon. U to vreme Eilan je mislila da su u pitanju godine. Ali Lianon zapravo nije bila tako stara. Hoće li i ona prerano ostariti? Pa, može samo da se nada da će imati vremena za starenje! U odaji je došlo do komešanja, i devojke su se povukle. Eilan je shvatila da pred njom stoji Ardanos. S mukom je podigla kapke da ga pogleda, a on joj je uzvratio pogled bez osmeha. "Eilan, vidim da si pripremljena. Izgledaš veoma lepo, draga moja. Narod će biti siguran da im je došla Boginja..." Ljubazne reči su čudno zvučale sa njegovih usana. Hoće li? nesigurno je pomislila Eilan. A šta ti misliš, starče, ako uopšte veruješ u Boginju? Da je po tvome, ovi venci bi mi smesta uvenuli na čelu! Ali to više nije bilo važno; osećala je kao da lebdi iznad svega toga, i kao da se svakog časa sve više udaljava... "Piće je brzo hvata", promrmljao je on i dao znak devojkama da se odmaknu. "Slušaj, dete moje - znam da me još čuješ..." Dok je nastavljao, glas mu se pretopio u melodiju rituala. Eilan je znala da joj govori nešto veoma važno, nešto što mora da zapamti... ali nije bila sigurna šta. Vreme je proticalo, i njega više nije bilo. A zar je i važno, upitala se. Osećala se kao da lebdi nad zelenom tamom. Vrhovi drveća bili su duboko ispod nje. Nosili su je u nečemu nosiljci - a onda su je spustili i pomogli joj da ustane. Osećala je kraj sebe Kaileju i još nekoga, učinilo joj se da je Latis. Uzele su je za ruke i povele je na čelu procesije, ka bakljama koje su okružavale sveto brdo. Eilan je bila dovoljno svesna da se odupre kad je ugledala tronožac. Postojao je neki razlog zbog koga nije smela da sedne tamo; nosila je na duši neki greh. Ali njene pomoćnice su je povukle dalje, i pomislila je da, ako ni ona ne može da se seti šta je, verovatno nije ni važno. Sveti bik je već bio žrtvovan i meso razdeljeno narodu. Sveštenici su odigrali ritual u kome je mladi bog oteo žetvu od starog. Sada je bilo vreme da se traže predznaci u plimi jeseni. Na istoku je izlazio žetveni mesec, zlatan kao ukrasi na sveštenicima. Pogledaj me, Gospo, trudila se Eilan da izgovori molitvu. Čuvaj me dobro! Jedna od sveštenica iz pratnje spustila joj je u dlan mali, zlatni, zakrivljeni ritualni bodež. Podigla je bodež i brzim pokretom ga zabola u vrh prsta. Osetila je oštar bol, i na površini je blesnula teška kap krvi; držala je prst nad zlatnom činijom, pustivši da padnu tri kapi. Činija je bila do ivice ispunjena vodom sa Svetog kladenca, a na površini su plutali listovi svete biljke, imele. Pošto je ne sadi ljudska ruka, i pošto raste izmeñu tla i neba, ona predstavlja samu prirodu munje koja je stvara. Sada su je okretali; osetila je dodir drveta iza kolena, pa je sela. Nastupio je trenutak vrtoglavice kad su je sveštenici podigli i poneli ka brdu. Sveštenice su se povukle. Kad su sveštenici počeli da pevaju, Eilan je imala osećaj kao da pada, ili možda uzleće, nošena pesmom u nekom pravcu bez ikakve veze sa običnom stvarnošću. Pitala se zašto se plašila. Na ovom mestu je lebdela; ništa joj nije bilo potrebno, ništa nije želela, bila je zadovoljna što postoji... Oči su je zabolele od bleska baklji; okupljena masa pod njom kao da se slila u jedno jedino lice. Pogledi upereni u nju bili su kao teret, pozitivni fizički pritisak koji ju je vratio na mesto koje je bilo deo sveta, a ne van njega. "Deco Donina, zašto ste došli ovamo?" Ardanosov glas delovao je veoma dalek. "Tražimo blagoslov Boginje", odgovorio je muški glas. "Onda je prizovite!" Eilan je raširila nozdrve kad se oko nje uskovitlao dim, težak od mirisa svetog bilja. Nehotice je udahnula i prestala da diše; svet se kovitlao dok se trudila da održi ravnotežu; čula je neko cviljenje i nije znala da je to ona. Iz dubine se podigao zvuk mnogih glasova koji su prizivali: Crna Lovice... Blistava Majko... Gospo od Cvetova, čuj nas... doñi nam, Gospo od Srebrnog
Točka... Ja sam Eilan... Eilan... ščepala je svoje ime, uzvikujući ga dok ju je napadala potreba u tim glasovima, sve dok nije osetila njihov pritisak kao telesni bol. Za to vreme stvarao se drugi pritisak, iza nje, ili možda unutar nje, zahtevajući da mu se otvori. Borila se, a telo su joj zahvatali grčevi; osećala je užas kao Ličnost za koju je znala da je rastrzana izmeñu njih; nije mogla da diše. Pomozi mi! kriknuo je njen duh. Skljokala se napred, primetivši pred sobom sjaj vatre, a glas koji kao da je dolazio iz nje rekao je: "Kćeri, ja sam uvek ovde. Da vidiš Mene, treba samo da pogledaš u Sveto jezero." "Pogledaj u vodu, Gospo..." naredio je glas odnekud veoma blizu. "Pogledaj u činiju, i vidi!" U nemirnoj površini vode stvarao se lik, ali kada se voda smirila Eilan je videla da lice u njoj nije njeno. Panično se trgla nazad, i ponovo je začula glas. "Kćeri moja, počini sada. Tvoj duh će biti bezbedan sa Mnom..." Uz reči je stigla i plima ljubavi koje se Eilan sećala, i sa istim poverenjem sa kojim se podala Gaju sada je uzdahnula i skliznula u toplu udobnost Gospinog zagrljaja. Kao iz velike daljine, bila je svesna da joj se telo ispravlja, da podiže veo, da upravlja ruke ka mesecu. "Gledajte, došla nam je Gospa od Života!" povikala je Kaileja snažnim glasom. "Dočekajmo je dobrodošlicom!" I zvuk mnogih glasova podigao se kao plima i poneo je na mesto odakle je mogla u čudu, ali bez straha da gleda telo koje je ostavila za sobom kako se kreće i govori. Kad je klicanje zamrlo, Vrhovna sveštenica se ponovo vratila na sedište; ličnost koja ju je ispunila čekala je bezvremenskim strpljenjem na odgovor čovečanstva. "Ima pitanja koja ti donosi narod", rekao je Vrhovni druid, i pošto je govorio starim govorom Mudrih, Bogija mu je na tom jeziku i odgovorila. Posle svakog pitanja sveštenik se okretao narodu i govorio nešto na običnom jeziku. Iz one daleke oblasti odakle je Eilan slušala, činilo joj se čudno što njegove izjave, ako su i prevod, imaju tako malo veze sa onim što je odgovarala Boginja. To joj se činilo pogrešno, ali možda ga nije jasno čula, a na mestu gde je našla utočište bilo je teško brinuti se. Ispitivanje se nastavljalo, ali kako je vreme ptroticalo bilo joj je sve teže i teže da ga prati. Učinilo joj se da se Ardanos namrštio i primakao joj se. "Zahvaljujemo ti na rečima, Gospo. Vreme je da ostaviš telo kroz koje si govorila. Budi pozdravljena, i zbogom!" Uzeo je izdanak imele iz zlatne činije i poprskao je kapima vode sa njega. Eilan je za trenutak bila zaslepljena, a onda joj se telo zgrčilo. Bol ju je probadao dok je padala u tamu, kroz zvuk srebrnih praporaca. Kad je počela da joj se vraća svest, Eilan je shvatila da sveštenice pevaju. Poznavala je tu pesmu; činilo joj se da ju je i sama nekada pevala, ali ovako bolna i ošamućena, nije mogla da im se pridruži. Sklonili su joj sa čela stegute vence, i neko joj je umivao lice i ruke. Neko joj je dodao da pije vode i u uhu je začula tihi glas. Kaileja... Osetila je da je podižu i smeštaju u stolicu za nošenje. "Pozdravljena budi", pevao je ženski glas. "Dragulju noći!" odgovorili su druidi. "Lepoto nebesa... majko zvezda... usvojenice sunčeva..." Sveštenice su podizale bele ruke ka srebrnom mesecu. "Veličanstvo zvezda..." pevale su, a svakom stihu odgovarali su duboki muški glasovi: "Dragulju noći!" Mnogo kasnije, kako joj se činilo, Eilan se našla u svom krevetu u domu Vrhovne sveštenice. Oči joj više nije vreñala svetlost baklji, i mora da su konačno nestale posledice svetog napitka, jer je ponovo mogla jasno da misli. Ko zna zašto, u umu joj je zaostao odlomak drevne balade.
"Pošto su joj skinuli ukrase, i spalili njeno sveto cveće..." nije mogla da se seti odakle je to, ali znala je da su njeni venci bačeni u vatru; slatki miris njihovog sagorevanja ispunio je vazduh. Sada se sećala drugih stvari - pesme sveštenica, srebrnog meseca. Ali iako je znala da su postavljana pitanja, ustanovila je da se ne seća ni jedne jedine reči odgovora. Kakvi god da su bili, narodu su izgleda odgovarali. A Boginja! pomislila je. Ipak me nije ubila! Barem još nije, mada se još može desiti da požali zbog toga. Stomak joj se još bunio; osdećala se kao da su je premlatili štapovima, a sutra će se svakako osećati još gore. Ali boleo ju je želudac, a ne materica. Suočila se sa probom i preživela. "Laku noć, Gospo", rekla je Eilid sa praga. "Neka bi dobro počivala." Gospo... pomislila je Eilan. Znači, istina je. Ona je sada Gospa od Vernemetona. Nekoliko dana kasnije Kaileja je pozvala Diedu u odaje Vrhovne sveštenice. Eilan je sedela kraj vatre, bleda i izmučena. "Došlo je vreme da održiš svoju reč. Eilan se dovoljno oporavila da može da putuje, i šaljemo je u sklonište kako bi rodila dete." "To je besmisleno. Zar zaista misliš da niko neće primetiti promenu?" gorko je upitala Dieda. "Otkako je postala Vrhovna sveštenica, uglavnom je nosila velove, i malo koja žena će primetiti razliku, a sve će je sigurno pripisati posledicama rituala." Sinrik bi znao, čežnjivo je pomislila Dieda, poželevši da se on pojavi i ugrabi je. Ali prošlo je više od godinu dana otkako joj se poslednji put javio. Čak i kad bi znao, da li bi došao? "Tvoj otac ti je zahvalan", rekla je Kaileja. Dieda je iskrivila lice. I treba da bude. Da sam zahtevala da odem odavde kako bih se udala za Sinrika, šta bi bilo od ove prevare? "Dieda." Eilan je prvi put progovorila u svoje ime. "Bile smo kao sestre. U ime krvi koju delimo, i zato što i ti znaš šta je ljubav, molim te, pomozi mi!" "Ja sam bar bila dovoljno razumna da se ne podam muškarcu koji će me napustiti!" otrovno je rekla Dieda. "Kaileja se zaklela da će me poslati u Eriu. Šta ćeš mi ti obećati, sestro?" "Ako ostanem Vrhovna sveštenica, pokušaću da pomognem tebi i Sinriku. Ako ne uspem u tome, imaćeš znanje dovoljno da me uništiš. Da li ti je to dovoljno?" "Istina je." Dieda je uhvatila sebe da se smeška. A kada završi učenje kod druida iz Eriua, moći će da izazove jednom rečju plikove na koži muškaraca, i da pesmom začara svaku pticu i zver; imaće veštine o kojima ove pobožne glupače ni ne sanjaju. Iznenada je shvatila da joj smetaju samo ograničenja postavljena sveštenicama. Mogla bi da nauči da uživa u korišćenju moći. "U redu, pomoći ću ti", rekla je i pružila ruku ka velu. 18. Uprkos svemu što su Rimljani iz Londiniuma pričali o severu, putovanje po tom delu Britanije, krajem leta, nije predstavljalo teškoću za mladog i zdravog muškarca. Kiša nije padala svaki dan, a vazduh je bio slatkast od mirisa pokošenog sena. Dok je putovao istočnim delom Britanije, kroz sve divljije predele, Gaj je posmatrao bregove i šume sa profesionalnim zanimanjem, jer su tokom prethodne kampanje marširali uz zapadnu obalu, kroz Lenakum, a istok mu je bio nepoznat. Ponovo je uz njega bio Kapelije, očev posilni, koji je brzo rešavao sve pojedinosti oko postavljanja logora i brige o konjima. Gaj je govorio britanski dovoljno dobro da im obezbedi dobrodošlicu kad su morali da traže zaklon kod stanovništva. Kako je putovao sve dalje na sever, sve se više govorilo o kampanjama guvernera Agrikole. Od tek penzionisanog veterana koji je upravljao jednom od poštanskih postaja, saznao je da je prošle godine pojava rimljanske flote kraj kaledonijskih obala posejala takvu paniku kod stanovništa da su, obuzeti očajanjem, napali i uspeli da unište već oslabljenu Devetu legiju pre nego što je Agrikola poslao konjicu da ih zaobiñe i napadne im pozadinu. "Bilo je gadno, dečko moj, stvarno gadno", priznao je domaćin postaje, "ti demoni su urlikali
kao vukovi usred našeg logora, a vojnici su padali preko užadi od šatora dok su pokušavali da uzmu oružje. A onda smo ugledali kako nam oznake svetlucaju i znali smo da konačno sviće." Ponovo je otpio retko vino i obrisao usta nadlanicom. "E, onda smo, kažem, smogli hrabrosti, i kad nam je Dvadeseta konačno došla u pomoć, mogli smo da im kažemo da su zakasnili na zabavu i da im je bolje da se vrate kući! Ali general ih je zadržao da rade dalje. Da se ti nafarbani ñavoli nisu povukli u svoje smrdljive šume i močvare, potpuno bismo ih zbrisali. Ali valjda je trebalo da ostavimo nešto i za mlade lovce na slavu!" Nasmejao se i ponudio Gaju još vina. Gaj je pazio da se ne nasmeši. Čuo je nešto o tom boju od ljudi koji su poslati kući, u Devu, ali bilo je zanimljivo čuti priču i od nekoga ko je bio baš u logoru kad su Kaledonjani napali. "Ah, general je veliki čovek! Posle ovog letos, čak i oni koji zaostaju i cvile zbog opasnosti pevaju mu pohvale. Naći će on posla za tebe, ne sumnjaj, i počećeš svoju karijeru obasut počastima! Voleo bih da poñem sa tobom, momče, zaista bih!" Licinije mu nije pomenuo mogućnost da služi direktno pod guvernerom, ali Gaj se sada upitao da li su poruke koje nosi poslate delom i zato da na njega skrenu Agrikolinu pažnju. Kao guverner provincije, Agrikola je bio neobičan po tome što se dobro slagao sa svojim prokuratorima. Jedna reč od Licinija mogla bi da bude i te kako korisna. Gaj je u prethodnoj kampanji bio samo jedan u gomili mladih oficira, željan slave ali zavistan od centuriona. Ono što je video od svog komandanta zadivilo ga je, ali nije bilo razloga da ga se general seća. Pri pomisli da zasluži pažnju svog komandanta, ambicija u njemu se uskomešala. Uskoro je ostavio za sobom lovišta Briganta i prešao u još divljiji kraj, čiji je narod govorio narečjem koje nije poznavao. Rim je možda pokorio ove zemlje, pomislio je dok je jahao preko pustih polja i kroz senovite šume, ali pitanje je hoće li ikada moći da vlada njima. Samo potreba da se spreče divlji Kaledonjani i njihovi saveznici Hibernijci u pustošenju bogatijih južnih krajeva - kao što su uništili Bendeigidovu kuću - mogla je opravdati prisustvo Rima u ovim krajevima. Dugi severnjački sumrak produbiljivao je ljubičastu boju neba kada je Gaj ujahao u Pinata Kastru, trvñavu koju je Dvadeseta legija zidala nad ušćem Tave, na mestu gde je flota tako upečatljivo delovala prethodnog leta. Kameni zidovi su se već podizali nad palisadama od drvene grañe, a kožni šatori radnog logora zamenjeni su barakama i hrpama debala koje su izgledale kao da bi mogle da podnesu čak i zimu u ovoj divljini. Sve je izgledalo utoliko prostranije jer je bilo gotovo pusto. "Gde su svi nestali?" upitao je kad je prošao pored divljeg vepra urezanog na kapiji i predao nareñenja dežurnom oficiru. "Tamo gore." Čovek je neodreñeno mahnuo ka severu. "Došla je vest da su se plemena konačno ujedinila pod poglavarem Votadina po imenu Kalgakus. Starac ih je gonio čitavog leta, ostavljajući za sobom prolazne logore kao odskočno kamenje. Biće ti potrebno još nedelju dana da ga stigneš, ali barem noćas ćeš moći da spavaš pod krovom i da pojedeš nešto toplo. Prefekt će ti ujutro sigurno dati pratnju; bila bi grdna šteta da upadneš u zasedu posle tolikog puta!" Gaja nije zanimala toliko hrana, koliko mogućnost da upotrebi legionarsko kupatilo, ali čim se upristojio bilo mu je milo što ga čeka večera, a domaćin, koji je očito bio usamljen i pomalo nervozan, ostavljen ovde sa svojim malim odredom, jedva je dočekao nekog novog druga za razgovor. "Jesi li čuo za pobunu Uspija?" upitao je prefekt kad su sa stola odneti ostaci tetreba u sosu. Gaj je spustio pehar za vino - a bilo je dobro, falernijsko - i pogledao ga sa iščekivanjem. "Gomila divljih Germana, znaš, pravo iz njihovih bednih močvara, poslata je u Lenakum za kulučare. Pobunili su se i oteli tri broda - i obišli su čitavu Britaniju, sa zapada na istok, sve oko obale." Gaj je zurio u njega. "Znači, Britanija jeste ostrvo..." To pitanje je bilo omiljena tema rasprava otkako je znao za sebe.
"Tako izgleda", klimnuo je ovaj. "Suevi su na kraju pohvatali preživele i prodali ih kao robove na rimljanskoj strani Renusa, i tako smo i saznali za priču!" "Neverovatno!" rekao je Gaj. Vino je već delovalo, i počeo je da se oseća vrlo prijatno. Imaće lepu priču za Juliju kad se vrati u Londinium. Pomalo ga je začudilo kad je shvatio da misli na susret sa njom - ali ironiju ove priče umeo bi da ceni samo neko iz njegovog sveta. Eilan ne bi uopšte razumela. Shvatio je da u njemu postoje dve osobe - Rimljanin veren sa Julijom, i Britanac koji voli Eilan. Sutradan je počela da sipi kiša. Gaj je šmrkao i kašljao dok su odmicali kroz natopljeni predeo, pomišljajući da nije nikavo čudo što se priča kako plemenski ratnici umeju da iščeznu u tren oka. Činilo mu se da bregovi tonu u nebo, šume u tlo, a on i njegov konj u blato po kome su gacali. Barem je jahao, pomislio je obeshrabreno. Žalio je legionare koji su morali da gacaju putem pod teretom opreme i oružja. Ponekad bi na bregovima primetili po neku ovcu, ili malu crnu kravu kakve su gajili domoroci, ali osim jedne strele koja je prozujala pored Gajeve glave odnekud odozgo dok su prelazili preko nekog potoka, nigde nije bilo ni traga neprijateljskim snagama. "Dobra vest za nas, ali verovatno loša za armiju", ozbiljno je rekao dekurion koji je vodio njegovu pratnju. "Ako plemena ne čuvaju svoju pozadinu, to znači da su se zaista konačno ujedinila. Niko ne poriče da su dobri borci kad im krv uzavri. Da su plemena mogla da se združe kad je došao Cezar, imperija bi se još završavala na obalama Galije." Gaj je klimnuo i čvršće se umotao u ogrtač, pitajući se šta je nagnalo Licinija da šalje svoje poruke baš u trenutku kad se najveći savez britanskih plemena sprema da napadne armiju koju Agrikola vodi na sever... "Nosiš vesti od Marcija Julija Licinija? Reci mi, je li on dobro?" Čovek koji se pojavio iz prostranog kožnog šatora bio je srednje visine, i bez oklopa gotovo vitak, ali uprkos kišnim kapima koje su mu svetlucale u prosedoj kosi i senkama oko očiju, širio je osećanje autoriteta koje bi govorilo ko je on čak i da nije nosio tamno crveni ogrtač. "Gaj Macelije Severus Silurikus javlja se na dužnost!" Ispravio se i pozdravio, ne obraćajući pažnju na vodu koja mu je kapala sa ivice kacige. "Prokurator je dobro, i šalje vam najtoplije pozdrave. Kao što ćete videti iz njegovih pisama..." "Zaista." Agrikola je pružio ruku da uzme paket i nasmešio se. "A najbolje da ih čitam pod krovom dok se ne rastope od vlage. Mora da si i ti mokar posle tolikog puta. Evo Tacita, on će te povesti do oficirske vatre i postaraće se da ti nañe smeštaj." Pokazao je visokog, mrzovoljnog mladića za kojeg je Gaj kasnije saznao da mu je zet. "Sad kad si već ovde, biće bolje da sačekaš kraj borbi, kako bih po tebi poslao kući izveštaj." Gaj je zažmirkao kad se guverner povukao u svoj šator. Zaboravio je na njegov šarm, ili jednostavno nije stigao da ga iskusi kao jedan od mnogih mladih oficira. Utom ga je Tacit uzeo pod ruku, i Gaj je pošao za njim, trgavši se malo zbog bolnih mišića u butinama. Bilo je vrlo lepo opet sedeti oko logorske vatre sa oficirima, jesti toplo sočivo i tvrdi hleb i piti kiselo vino. Gaj je tek sad shvatio koliko mu je nedostajalo ovo drugarstvo. Kad je podsetio ostale tribune da je već bio u kampanjama i da nije samo nalickani vojnik za parade, prihvatili su ga kao svog, i dok je vino kružilo, čak ni kiša koja mu je još kvasila ogrtač nije izgledala više tako hladna. Napetost koju je osećao oko sebe bila je sasvim prirodna, ali moral je bio visok. Oznake dežurnih vojnika bile su oribane i blistave uprkos lošem vremenu, a na izubijanim štitovima blistala je nova boja. Mladi oficiri sa kojima je sedeo izgledali su ozbiljni, ali ne i uplašeni. "Šta mislite, hoće li general uspeti da navede Kalgakusa na borbu?" upitao je. Jedan od oficira se nasmejao. "Verovatno će biti obrnuto. Zar ih ne čuješ?" Pokazao je ka vetrovitoj tami. "Eno ih tamo gore, zavijaju i farbaju se u plavo! Izviñači kažu da ih na planini Graupius ima trideset hiljada - ratnici Votadina i Selgova, Novanta i Dobuna, i iz svih onih malih
klanova koje smo jurili ove četiri godine, i Kaledonjani iz severih plemena čija imena čak ni oni ne znaju. Kalgakus će se boriti, svakako; moraće, pre nego što svi počnu da se prisećaju starih svaña i da se bore izmeñu sebe!" "A koliko je nas?" oprezno je upitao Gaj. "Iz legija nas je petnaest hiljada; Dvadeseta Valerija Viktriks, Druga Adiutriks, i ono što je ostalo od Devete", rekao je jedan tribun, koji je, sudeći prema oznakama, pripadao Drugoj. Gaj ga je pogledao sa zanimanjem. Tribun se pridružio legiji dok je Gaj bio u Londiniumu, ali sigurno ovde ima i drugih iz očeve legije, ljudi koje poznaje. "I osam hiljada ugovornih pešaka, uglavnom iz Batavije i Tungrije, neki Briganti i četiri krila konjice." To je rekao jedan od dežurnih, koji je uskoro pošao da obiñe straže. "Pa, nije baš da smo nejednaki", vedro je rekao Gaj, i neko se nasmejao. "Ne bi bio nikakav problem, samo što oni zauzaimaju položaje na uzvisini." Na gornjim padinama vrha koji su Rimljani nazvali Mons Graupius vetar je bio hladniji. Britanci su planinu zvali drugačije - Starica, drevna i izdržljiva, Smrtonosnica i Zimska Veštica. Kako je noć odmicala, Sinrik je polako počeo da shvata otkud joj to poslednje ime. Kiša koja je u dolini sipila, ovde je padala u mlazevima koji kao da su sekli obraze, a u vatrama su se gasili uz šištanje. Kaledonjanima to izgleda nije smetalo. Sedeli su oko svojih vatri, prazneći mešine piva i nazdravljajući sutrašnjoj pobedi. Sinrik je navukao kockasti ogrtač preko glave, nadajući se da će tako prikriti drhtanje. "Lovac koji se suviše hvališe može uveče imati prazan lonac", rekao je tiho neko kraj njega. Sinrik se okrenuo i poznao Bendeigida, čija je bela odežda u tami delovala avetinjski. "Naši ratnici su oduvek tako činili pre bitke - to im podiže duh!" Okrenuo se i pogledao ljude oko vatre. Ovo su bili Novanti, iz klana Belog Konja, sa jugoistočne obale Kaledonije, gde se Salmaes uliva iz Luguvaliuma. Oko vatre odmah iza njih pili su Selgovi, njihovi generacijski neprijatelji. Neko od njih je ustao, i kad se jedan balvan urušio u vatru poznao je njihovog komandanta. Poglavar je zabacio glavu, smejući se, a plamen mu je titravo osvetljavao plave oči i crvenu kosu. "Na svom smo terenu, momci, i sama zemlja će se boriti za nas! Crvene Ogrtače vodi pohlepa, koja je hladan savetnik, ali mi gorimo vatrom slobode! Kako možemo da ne uspemo?" Novanti, kad su ga čuli, napustili su svoju vatru i okupili se oko njega, i dve grupe su se odmah pretvorile u masu oduševljenih ljudi. "U pravu je", rekao je Sinrik. "Ako je Kalgakus uspeo da ubedi ove ljude da se udruže, kako možemo da ne uspemo?" Bendeigid je i dalje ćutao i Sinrik je, uprkos odvažnim rečima, osetio da se u njemu ponovo meškolji zmija strepnje koja ga je glodala od sumraka. "Šta je bilo?" upitao je. "Jesi li video neki znak?" Bendeigid je odmahnuo glavom. "Ne znak - ali mislim da su izgledi za ovu bitku tako uravnoteženi da čak ni bogovi ne znaju njen ishod. Mi smo u prednosti, to je tačno, ali Agrikola je strašan protivnik. Ako ga Kalgakus, ma koliko bio veliki voña, potceni, to će biti presudno." Sinrik je duboko uzdahnuo. Trudio se da se dokaže pred ovim plemenima, čiji ljudi su počeli da mu se podsmevaju kao sinu poraženog naroda jer nisu zali da mu je krv pola rimljanska, i sad mu je prešlo u naviku da se protivi. Ali pred poočimom nije morao da se pretvara. "Čujem pesmu, ali ne mogu da pevam; pijem, ali stomak mi ostaje hladan. Oče, hoće li me hrabrost ostaviti sutra, kad se suočimo sa rimljanskim čelikom?" U ovakvim trenucima se uvek pitao da li je trebalo da pobegne sa Diedom kad je bio u prilici da to učini. Bendeigid ga je okrenuo tako da su se gledali u oči. "Neće te izdati", vatreno je rekao. "Ovi ljudi se još bore za slavu. Oni ne razumeju neprijatelja tako kao ti. Tvoje očajanje će te u boju učiniti još strašnijim. Seti se da si Gavran, Sinriče, i da sutra na bojištu nećeš tražiti čast, nego osvetu!"
Gaj je te noći ležao osluškujući disanje ostalih i pitajući se zašto mu san tako teško dolazi. Ovo je bila najsuvlja postelja u kojoj je u poslednje vreme spavao, a i ranije je učestvovao u bitkama. Ali te druge bitke, setio se, bile su neočekivani okršaji koji bi se završili gotovo pre nego što su i započeli. Tražio je nešto da skrene misli, i iznenada je uhvatio sebe kako se priseća Eilan. Tokom putovanja na sever razmišljao je o Juliji, zamišljao je kako će je zanimati poneko ogovaranje ili vojnička priča. Ali Juliji nikada ne bi mogao da prizna ono što ga je mučilo u ovom času tame... Okružen tolikim ljudima, osećam se usamljen... želim da ti položim glavu na grudi i da osetim tvoje ruke oko sebe... usamljen sam, Eilan, i bojim se! Konačno je zapao u nemiran dremež, i sanjao je da je zajedno sa Eilan u nekoj kolibi usred šume. Poljubio ju je, i tog časa shvatio da joj se telo zaoblilo od budućeg deteta. Nasmešila mu se i zategnula haljinu preko trbuha kako bi ga dobro video; položio je dlanove na čvrstu oblinu i osetio pokrete deteta, pomislivši kako ona nikada nije bila tako lepa. Pružila mu je ruke i povukla ga ka sebi, mrmljajući reči ljubavi. Potom je zapao u dublji san. Kada se probudio, svi oko njega su se komešali, navlačeći tunike i trudeći se da pričvrste oklope u prvom sivilu praskozorja. "Zašto nije stavio legije u borbenu liniju?" poluglasno je upitao Tacita. Sedeli su na konjima sa ostalim generalovim ličnim osobljem na brdu, gledajući kako se laka pešadija širi u dugoj liniji ispod planine, oivičena sa obe strane konjicom. Bleda svetlost se odbijala od uglačanih bronzanih kaciga i vrhova kopalja. Pred njima su se grubi pašnjaci podizali ka donjim padinama, gde je suva trava ustupala mesto paprati i vresu. No, veći deo topografije Graupiusa mogao se samo naslućivati, jer je donji deo planine prekrivala masa naoružanih ljudi. "Zato što nisu dovoljno jake", glasio je odgovor. "Seti se, imperator je povukao ljude iz svih legija za kampanju u Germaniji. Stoga tri hiljade ljudi iz naših najboljih trupa podbija pete po Germaniji, gde im se Kati i Sugambri smeju, a Agrikola će morati da koristi sva moguća lukavstva da bi to nadoknadio. Zato je postrojio legije pred šančevima, odakle mogu da pruže podršku u slučaju povlačenja, ali nadajmo se da do toga neće doći." "Ali zar nije upravo imperator naredio da guverner osigura severnu Kaledoniju?" upitao je Gaj. "Domicijan je vojnik. Zar nije znao...?" Tacit se nasmešio i Gaj se odjednom osetio kao dete. "Neki bi rekli", poluglasno je rekao, "da on to suviše dobro zna. Tit je dao našem guverneru herojske počasti zbog uspeha u Britanji, a kada se ova kampanja završi, završiće se i Agrikolin guvernerski mandat. Možda imperator smatra da u Rimu nema mesta za dvojicu pobedonosnih generala." Gaj je pogledao komandanta, koji je sa ozbiljnom pažnjom pratio rasporeñivanje trupa. Njegov oklop je sijao na sve jačem svetlu, a kresta na kacigi se blago povijala na vetru. Košulja i pantalone su ispod pancira bili snežno beli, ali pod ranim jutarnjim svetlom skerletni ogrtač je preteći sijao. Više godina kasnije, prilikom posete Rimu, Gaj je pročitao odlomak iz Agrikoline biografije u kojem je Tacit opisivao taj dan. Morao je da se nasmeši govorima, koji su radi književnog efekta bili izvedeni u najboljoj retorskoj tradiciji, jer iako su obojica slušali generalove reči, od Kalgakusovog govora vetar im je donosio samo odlomke, koje je Gaj svakako razumeo mnogo bolje nego Tacit. Kalgakus je prvi počeo; ili su barem videli visokog čoveka sa kosom boje lisičjeg krzna kako korača tamo-amo pred najbogatije obučenim neprijateljima, pa su pretpostavili da je to svakako on. Njegove reči su se odbijale od padina i probijale se na otvoreno. "...Pojeli su zemlju, i iza nas je ostalo samo more!" Pokazao je ka severu. "... uništimo ta čudovišta koja bi prodala našu decu u roblje!" Kaledonjani su počeli da urlaju, i nastavak se nije čuo. Kada je Gaj mogao da čuje dalje, neprijateljski voñ je izgleda govorio o pobuni Icena. "...
pobegli obuzeti užasom kada je Boudika, jedna žena, podigla Trinobante protiv njih... čak ne rizikuju protiv nas ni svoje ljude! Neka se Gali i naša braća Briganti sete kako su ih Rimljani izdali, i neka ih Batavci napuste kao što su to učinili Uspi!" Meñu ugovornim vojnicima je počelo komešamnje onih koji su razumeli; Kalgakus je nastavio da bodri Kaledonjane da se bore za slobodu, a njih su komandiri brzo umirili. Plemena su krenula napred, pevajući i tresući kopljima, i Gaj je uzdrhtao, začuvši u toj divljoj melodiji poziv koji je budio sećanja gotovo suviše davna da bi ih uobličio u reči, sećanja na pesme koje je slušao meñu Silurima dok je bio beba u povojima. I skrivena strana njegove duše, majčina strana, zaplakala je od toga, jer Gaj je video rudnike Mendip, i kolone britanskih robova kako se ukrcavaju na brodove radi prodaje u Rimu, i znao je da je to što je Kalgakus govorio sušta istina. Rimljani, koji možda nisu razumeli reči ali svakako jesu ton, počeli su ljutito da se meškolje. U tom trenutku, kad je izgledalo da će se slomiti njihova disciplina, ako ne i odanost, Agrikola je podigao ruku i naterao konja da se propne kako bi ih pogledao, i oficiri su se primakli da čuju njegove reči. General je govorio naizgled tiho, kao dobar otac koji umiruje uzbuñeno dete, ali reči su mu se pronosile nadaleko. Govorio je o daljini koju su prešli, o hrabrosti što su prešli granice imperije, i blago je naglasio kolika bi opasnost čekala one koji pokušavaju da se povuku kroz ovu neprijateljsku zemlju. "...general koji se povlači nikad nije bezbedan... časna smrt je bolja od života ozloglašenog... Čak i pad na ovoj najdaljoj granici zemlje i sveta ne može se smatrati nečasnim." Što se tiče Kaledonjana, koje je Kalgakus nazvao poslednjim slobodnim ljudima u Britaniji, po Agrikolinim rečima oni su postali izbeglice, "... preostale kukavice bez duha; njih vidite na dohvat ruke, ne zato što se drže svojih prava, nego zato što su saterani u ugao." Za trenutak, dok je slušao taj mirni i prijatni glas kako uništava kaledonjansku sliku slave, Gaj ga je gotovo mrzeo. Ali nije mogao da se protivi generalovom zaključku, koji je glasio da bi današnja pobeda Rimljana mogla da označi kraj borbi koje traju već pedeset godina. Gaju se činilo da taj čovek predstavlja srž onog što je Macelije podrazumevao pod Rimljanima. Uprkos činjenici da je Agrikolina porodica galskog porekla i da se on probio preko uspešne javne službe prvo do pripadništva konjičkom staležu a potom i do senatora, Gaja je navodio da misli na drevne junake republikanskog Rima. Licinijevi činovnici voleli su svog gospodara, ali u načinu na koji su oficiri gledali Agrikolu Gaj je osetio još nešto, duboku odanost koja ih je držala čak i kad su planinski divljaci počeli da ratnim kricima i lupom po štitovima podstiču sopstvenu hrabrost. To raspoloženje se očito prenelo na čitavu vojsku. Gaj je posmatrao taj strogi profil i slušao generala kako govori mirno, kao da se nalazi pod šatorom sa nekoliko drugova. Ovakva odanost stvara imperatore, iznenada je pomislio. Možda Domicijan ima pravo što se plaši. Kaledonjani su bili postrojeni na uzbrdici, red za redom iznad ravnice. Sada su njihove dvokolice jurnule nizbrdo zajedno sa konjanicima, i živahni konjići galopirali su vukući kočijaše i kopljanike koji su mahali kopljima i smejali se. Za Gaja, oni su predstavljali oličenje lepote i užasa. Znao je da upravo gleda ratničku dušu Britanije, kao što su je videli Cezar i Frontinus, i bio je svestan da posle ovoga više nikada neće biti tako veličanstvena. Dvokolice su hitale napred, okrećući se u poslednjem trenutku kada bi se koplja zarila u rimljanske štitove, a ratnici su jurišali izmeñu konja, bacajći blistave mačeve uvis i ponovo ih hvatajući. Pošli su u bitku kao na svečanost, i sunce se presijavalo na ogrlicama i narukvicama. Neki su imali pancir i kacige, ali većina se borila u jarko kariranim tunikama ili polugoli, sa plavim spiralnim šarama po bledoj koži. Gaj je čuo njihove uzvike kroz treštanje točkova dvokolica, i više nije osećao užas nego strašnu tugu. Jedan od tribuna se glasno pobunio kad je Agrikola sjahao i kad je prišao posilni da odvede konja, ali lica ostalih su se uozbiljila na ovaj znak da Agrikola neče bežati, ma šta zadesilo njegovu armiju. Dali bi život da ga zaštite, pomislio je Gaj, a i ja bih. Deo generalovih ljudi je
sjahao, a ostali su, na tiho nareñenje, pošli kasom duž stroja. Gaj je povukao uzde, ne znajući šta da učini. "Ti." General ga je pokretom pozvao bliže. "Otiñi dole do Tungra i reci im da se više rašire. Reci im da znam da time slabe središte, ali ne želim da nas neprijatelj zaobiñe s boka." Dok je mamuzao konja, Gaj je začuo udar kopalja o štitove tačno iza sebe, i shvatio je da su se to britanske dvokolice povukle i da sada naleću prvi redovi konjice. Pognuo se nad konjski vrat kako bi konj mogao brže da galopira. Prostor izmeñu dve armije koji se sužavao u pripremi za prvu razornu razmenu hitaca nije bio dobro mesto za boravak. Ugledao je blistanje oznake Tungra pred sobom i redovi su se razdvojili da ga propuste; brzo je preneo poruku, krećući se iza ljudi kad su ovi počeli da se razmiču pobočke, a krajičkom oka pratio je širenje neprijateljskog napada. Britanski ratnici su dobri, pomislio je dok ih je gledao kako odbijaju rimljanska koplja ivicom okruglih štitova. Njihovi ogromni mačevi bili su duži čak i od rimljanskih spata, strašnog oružja tupog na vrhu ali veoma oštrog po dužini. Oglasile su se rimljanske trube i Agrikolin centar je krenuo napred, približavajući se neprijatelju. Gaj je znao da nije ni od kakve koristi ovde sa pešadijom, ali general mu nije dao dalja nareñenja; naglo se odlučio i podbo konja duž linije, kako bi se pridružio konjici. Preko glava ugovornih vojnika video je da se borbeni redovi lome i stapaju u borbi prsa u prsa, tako da Kaledonjani nisu imali priliku da koriste svoje velike mačeve. To je inače bio omiljeni vid borbe Batavaca; jurnuli bi napred, ubadajući gladama i drobeći neprijatlejska lica ivicom štita. Začuo se uzvik Rimljana kad je prva neprijateljska linija popustila, i Agrikolin centar je počeo da napreduje uz prve padine. Pešadija na oba krila pokušala je da ih polako prati, ali sada su britanske dvokolice, uvidevši da se redovi tanje i osetivši u tome slabost, jurnule ka njima, odskačući po neravnom tlu. Sledećeg trenutka su se zarile u pešadiju kao vukovi u stado ovaca, obarajući vojnike mačevima i kopljima. Neko je vrisnuo na vojnike da zbiju redove; ljudi, konji i dvokolice kovitlali su se u opštoj zbrci; Gaj je ugledao plavo obojenog ratnika kako se naginje nad njim, pružajući koplje. U naredim trenucima stvari su se odvijale prebrzo da bi razmišljao. Gaj je ubadao i izmicao dok je oružje hujalo oko njega. Dvokolice su poskočile ka njemu, i njegov konj se propeo, bacivši ga punom težinom na zadnju jabuku sedla. Osetio je da mu je koplje istrgnuto iz ruke. Nešto ga je tresnulo po kacigi, za trenutak se zadržalo na kresti i potom spalo. Gaj je ošamućeno zažmirkao, shvativši zašto samo oficiri nose krestu na kacigi tokom bitke, ali konj ga je, mudriji od gospodara, već nosio dalje od opasnosti. Brzo se pribrao; izvukao je spatu iz kanije i ispravio se. Sad je video da su se dvokolice, pošto nisu uspele da se probiju kroz redove Rimljana, sada preplele sa njima. Jedne dvokolice su se po neravnom tlu zanjihale ka njemu; drvo se slomilo pri udaru o kamen i pale su u stranu. Video je da se vozač grčevito drži. Divlje ržući, konji su se oslobodili, pridruživši se drugima koji su panično galopirali kroz bitku, obarajući ljude sa obe strane. Bitka je sada bila opšta; padine Graupiusa su vrvele od grupica boraca, koji su se tumbali, razdvajali i ponovo spajali u neprekidnom pokretu. No, Gaju se činilo da Rimljani malo po malo ipak napreduju. Koplje je suknulo naizgled iz zemlje pred njim, a za njim i iskeženo lice; konj se propeo, a Gaj je mačem otklonio koplje i potom zamahnuo naniže. Pod oštricom su se plave šare na licu obojile u crveno, a onda je konj skočio dalje i lice je nestalo, a Gaj je udarao i odbijao udarce; nije imao vremena da razmišlja. Kad je ponovo bio u prilici da se osvrne, prilično su odmakli uz planinu. Sleva se čula vika; Kaledonjani koji su sa vrha posmatrali bitku sada su se spuštali u velikim skokovima, neverovatnom brzinom, da napadnu Rimljane s leña. Da li ih Agrikola vidi? Gaj je ponovo začuo doziv rimljanskih truba, i nasmešio se kad su četiri krila konjice koje je general čuvao u rezervi konačno krenula u akciju. Zaobišli su Britance i naterali ih na pešadiju, kao izmeñu čekića i nakovnja; potom je počeo pravi pokolj. Kalgakusove snage su izgubile vezu. Neki su se još borili, drugi su pokušavali da pobegnu, ali
Rimljani su bili svuda, ubijajući ili zarobljavajući samo da bi ih malo kasnije ipak pobili kad bi naišli na nove ratnike. Gaj je ugledao beli blesak u blizini i prepoznao Agrikolu usred bitke, sa samo dvojicom tribuna i nekoliko legionara da ga štite. Poterao je konja tamo. Kad im se približio, jedan od tribuna je uzviknuo. Trojica Britanaca, prekrivenih krvlju i naoružanih samo noževima i kamenjem, jurili su na njih. Gaj je snažno podbo konja. Okrenuo se u sedlu i njegov mač je urezao purpurnu crtu preko grudi prvog ratnika. Potom mu se konj sapleo o nešto meko; Gaj je osetio da pada, bacio je štit i uspeo da sjaše dok je životinja padala. Ugledao je blesak noža i osetio bol u butini; konj je pokušao da ustane i nož je ponovo blesnuo, zarivši mu se u vrat; životinja se trgla i ponovo pala. Gaj se podigao na lakat, zario nož Britancu u grudi i potom prerezao grlo konju na samrti. Potom je počeo da ustaje, kriveći lice od bola u butini, tražeći naslepo mač i štit. "Jesi li dobro, momče?" Agrikola je gledao dole u njega. "Jesam, generale!" Pokušao je da pozdravi, a onda je shvatio da mu je nož još u ruci i brzo ga je sklonio. "Priključi se onda", rekao je Agrikola. "Imamo još posla." "Da..." počeo je Gaj, ali Agrikola se već okrenuo da izda nareñenje nekom drugom. Jedan tribun mu je pomogao da ustane, i pokušao je da doñe do daha. Vres u kome je stajao postao je od krvi još crveniji. Bojno polje pretvorilo se u zbrku popadalih ljudi i oružja, a preživeli neprijatelji su se razbili pred konjicom koja ih je gonila. Rimljani pešaci polako su napredovali za Kaledonjanima koji su bežali ka šumi sa druge strane planine. Agrikola je naredio da deo ljudi sjaše i probije se kroz šumu, dok su ostali pošli unaokolo. Na samoj ivici šume, u prvi sumrak, Gaj se naglo trgao ka čoveku koji je skočio na njega. Okrenuo se nagonski, ali bio je umoran i oštrica mu se nehotice izvrnula u ruci, tako da je ratnika samo zakačio po slepoočnici i srušio ga na tlo. Brzo je izvukao nož i sagnuo se da ga dokrajči, i opsovao kad ga je ščepala okrvavljena ruka. Izgubio je ravnotežu i pao preko neprijatelja; obojica su se prevrtali jedan preko drugog, boreći se da otmu oštricu. Gaju je ruka počela da se trese, jer polako su popuštali mišići koji se nisu sasvim oporavili od rane koju je zadobio kad je upao u jamu za veprove. Panika mu je otvorila poslednje rezerve snage, i uspeo je da stegne neprijatleja za grlo. Za trenutak su nepomično ležali, a nož mu se uzaludno pritiskao o oklop. Potom je otpor prestao i neprijataljski ratnik je ostao da nepomično leži. Drhteći, Gaj se uspravio i izvukao oružje iz neprijataljevih nepomičnih prstiju. Sagnuo se da okonča posao koji je počeo i ustanovio da gleda u ošamućenog Sinrika. "Ne miči se!" rekao je britanski, i ovaj se ukočio. Gaj se brzo osvrnuo. "Mogu da te spasem počinje uzimanje talaca. Hoćeš li se sad predati?" "Rimljanine." Sinrik je opsovao, ali vrlo tiho. "Trebalo je da te ostavim u onoj jami za veprove!" Tek sad je Gaj shvatio da je i on njega prepoznao. "Bilo bi bolje za mene... i za Eilan!" "Imaš isto toliko rimljanske krvi kao i ja!" Osećanje krivice je ulilo otrov u Gajeve reči. "Tvoja majka je prodala čast! Moja je umrla!" Gaj je nehotice počeo da pritiska oštricu, i u poslednjem trenutku je shvatio da Sinrik upravo to i želi. "Jednom si mi spasao život. Sada ti dajem tvoj, i neka Had nosi tvoj prokleti britanski ponos! Predaj se, i možda ćeš jednog dana moći da se ponovo boriš sa mnom." Znao je da je to glupo; čak i dok je ležao u sopstvenoj krvi, Sinrik je delovao opasno. Ali jedino je to mogao da učini za Eilan - da ga spase. "Pobedio si..." Sinrik je iscrpljeno spustio glavu, i Gaj je ugledao mlazeve krvi kako mu teku iz rana po rukama i nogama. "Danas..." Pogledali su se u oči, i Gaj je u njegovom pogledu i dalje video mržnju. "Ali jednog dana ćeš platiti..." Zaćutao je kad su im se prbiližile škripave taljige za ranjenike. Gaj je gledao dva iskusna legionara kako ga tovare sa ostalima, a zadovoljstvo zbog pobede
Rima je čilelo pri pomisli da je izgubio prijatelja, jednako sigurno kao da je Sinrik umro pred njegovim očima. Kad se spustila noć Agrikola je opozvao poteru, ne želeći da rizikuje ljude na nepoznatom terenu. No, za preživele Kaledonjane još nije bio kraj. Do duboko u noć Rimljani su čuli žene kako uz uzvike pretražuju bojište. Tokom nekoliko narednih dana izviñači su javljali da se krug uništenja proširuje. Zemlja koja je nekada izdržavala čitav narod pretvorila se u nemi svet u kome su tela žena i dece, pobijenih rukom očeva porodice kako ne bi dopali ropstva, prazno zurila u nebesa, a dim sa spaljenih ognjišta zamračivao je rasplakano nebo. Kada je sve konačno sabrano, procenjeno je da je oko deset hiljada neprijataljskih ratnika ranjeno ili poginulo; Rimljani su sa svoje strane izgubili samo tri stotine ljudi. Dok je jahao duž kolone koja je marširala na jug, ka zimskim logorima, Gaj se setio Kalgakusovih reči: "Pustoše, ubijaju, otimaju pod lažnim izgovorima i to zovu imperijom; a kad negde stvore pustinju, to nazivaju mirom." Sever je sada svakako bio miran, a poslednja nada u slobodu Britanije bila je mrtva kao i ljudi koji su je branili. Upravo zbog toga, a ne zbog izveštaja koji je nosio i koji je vrlo pohvalno govorio o njegovom držanju na bojištu, Gaj je shvatio da sada mora postati pravi Rimljanin. 19. Uprkos Agrikolinim nadama, smirivanje severa nije se moglo ostvariti samo jednom bitkom. I mada se u Rimu igralo po ulicama kada je objavljena trijumfalna vest o bici na planini Graupius, trebalo je još mnogo šta uraditi da bi se obezbedila potpuna pobeda. Poruke koje je Gaj poneo na jug uključivale su i nareñenje za njega da se vrati čim mu rane zacele, jer guverner nije hteo da tako korisnog mladića traći u Londiniumu. Jedna od Gajevih dužnosti bila je da obiñe mesto gde su držani važniji zarobljenici. Sinrik je još bio tamo, prekriven ožiljcima i ogorčen, ali živ, i mračno zadovoljan što Kalgakus nije zarobljen kako bi uveličao Agrikolin trijumf u Rimu. Izgleda da niko nije znao šta se desilo sa britanskim voñom. Govorkalo se da se i druid Bendeigid krije u bregovima. "Zarobljen sam pod oružjem i ne očekujem nikakvu milost", rekao je Sinrik kad je za trenutak omekšao, "ali ako te tvoj general imalo sluša, zamoli ga da poštuje starca. Ja sam te izvukao iz jame za veprove, ali on ti je spasao život. Zbog toga mu ipak nešto duguješ, zar ne?" Gaj se složio. Zapravo, dugovao mu je više nego što je Sinrik i slutio, i pošto se nije moglo dokazati da se Bendeigid borio protiv Rima, Agrikola je bio voljan da pošalje po severu vest da druid može mirno da se vrati kući. Tek kad je guverner pošao na jug kako bi se spremio za povratak u Rim, i Gaj je dobio odsustvo. Bio je već kraj zime kad se opet našao na putu ka ocu u Devi, konačno slobodan da izvrši Julijina uputstva od pre više meseci - da još jednom vidi Eilan. Zima na severu bila je mračna i ledena, sa strašnim vetrovima i naizgled beskrajnim noćima. Čak i ovde na jugu vazduh je bio oštar, mada su prvi pupoljci već prošarali grane nagoveštajem zelenila, i Gaju je bilo milo što nosi ogrtač od vučje kože. U Britaniji je čak i obogotvoreni Julije nosio po tri tunike, jednu preko druge, zbog hladnoće. Bilo mu je čudno da jaše kroz mirne predele. Činilo mu se da se sigurno sve promenilo otkako je poslednji put bio ovde, kao da je bio odsutan godinama. No, kad se primakao Devi, ledeni vetar koji je duvao iz zaliva bio je isti, a tamne planine na zapadnom horizontu bile su iste one preteće senke kakve su ga progonile dok je bio dete. Projahao je duž čvrstih zidova utvrñenja do glavne kapije, a drvena graña na njima bila je tek nešto izlokanija nego što ju je zapamtio. Zapravo se promenio on. Njegovi koraci odzvanjali su po popločanom podu pretorijuma dok je išao ka očevoj kancelariji. Valerije je podigao pogled kad je ušao, namrštivši se za trenutak - dok Gaj nije počeo da skida ogrtače. Tada se nasmešio. No, tek kada se Macelije pojavio iz unutrašnje kancelarije, Gaj je shvatio da nije samo on ostario.
"Pa, dečko! Jesi li to zaista ti? Počeli smo da se plašimo da će te guverner povesti sa sobom u Rim. Vrlo pohvalno je pisao o tvom poslu tamo, momče, zaista veoma pohvalno." Macelije je pružio ruke i čvrsto zagrlio Gaja, ali nakratko, kao da se plašio da će se odati ako predugo bude grlio sina. No, Gaj je ipak osetio kako su ga čvrsto stegli očevi prsti, kao da je morao da se uveri je li to zaista njegov sin, živ i zdrav. Nije morao da pita Macelija je li brinuo; sigurno nije toliko osedeo od presuñivanja u sitnim raspravama ljudstva u zimskom logoru i od popunjavanja zaliha. "Pa, koliko dugo ćemo imati prilike da uživamo u tvom društvu pre nego što budeš ponovo potreban u Londiniumu?" "Imam nekoliko nedelja odsustva." Gaj se silom nasmešio. "Mislio sam da je vreme da na neko vreme doñem kući." Tek sad je shvatio da Macelije nije ni pomenuo ženidbu. Sigurno je shvatio da sam konačno odrastao! A Macelije stvarno nije morao da pita. Od bitke na planini Graupius Gaj je zaista počeo da smatra brak sa Julijom za gotovu stvar. No, sad kad su bregovi oko Deve prizvali stare uspomene počeo je da se pita. Hoće li moći da to izdrži, a ako ne bude, šta onda da radi? No, tokom poslednjih meseci Gaj je nešto naučio o sebi: ipak je bio ambiciozan. Agrikola je veliki čovek, i bio je izuzetan guverner, ali ko može znati koga će Domicijan poslati posle njega? A u ovoj zemlji ima stvari koje čak ni Agrikola nije razumeo. Stara, plemenska Britanija sad je mrtva. Njen narod će morati da se promeni, moraće da postanu Rimljani, ali kako će neki Gal ili Španac moći da ih razume? Da bi ova zemlja postala dragulj imperije, bilo bi potrebno voñstvo nekoga ko je i Britanac i Rimljanin. Nekoga kao što je on, ako sada bude vukao prave poteze. "...pozvao sam nekoliko starijih oficira da nam se pridruže za večerom", govorio je otac. "Ako nisi suviše umoran." "Dobro sam", nasmešio se Gaj. "Posle puteva po Kaledoniji, bilo je pravo zadovoljstvo jahati dovde." Macelije je klimnuo. I Gaj je primetio da sav zrači od ponosa. Progutao je knedlu, iznenada svestan da ga Macelije nikada nije posmatrao sa toliko odobravanja - i da je oduvek želeo da vidi taj sjaj u očevim očima. Bilo je uobičajeno da Vrhovna sveštenica provede neko vreme u izdvojenosti posle svake velike svečanosti, oporavljajući se od Proročanstva. Žene iz Šumske kuće navikle su na to dok je njima vladala Lianon, i niko nije pomislio da je čudno što je Eilan produžila izdvojenost posle prvog pojavljivanja u ulozi Vrhovne sveštenice. Kad se oporavila i ponovo ustala, verovanto su bile razočarane što nije mnogo učestovala u životu njihove male zajednice, i što je uglavnom pod gustim velom, ali to ih nije čudilo. Većina ih se sećala jedino Lianon kao Vrhovne sveštenice, a ona se poslednjih godina držala uglavnom svojih odaja, gde ju je služila Kaileja ili nekoliko odabranih devojaka. U svakom slučaju, bilo je potrebno vreme povučenosti da bi nova sveštenica Proročanstva mogla da razgovara sa bogovima. Uostalom, povučenost nove Vrhovne sveštenice bila je mnogo manje zanimljiva od Diedinog nestanka. Neke su bile sigurne da je dobrovoljno otišla, ljuta što nije ona izabrana za Vrhovnu. Druge su mislile da je pobegla sa Sinrikom, koga su videle kad je jednom sa Bendeigidom došao u posetu Šumskoj kući. No, kad su od nekog drvoseče saznale da u šumskoj kolibi živi jedna trudna žena, rešenje tajne postalo je potpuno jasno. Dieda je trudna; poslata je da živi sama u šumi sve dok ne bude mogla da se otarasi svoje sramote. Istina je, naravno, bila toliko nemoguća da je niko nije naslućivao. Sve u svemu, Diedin udeo u varci nije bio čak ni težak, jer je posle bitke na planini Graupius guverner zabranio sva javna okupljanja kako ne bi podsticala nemire. Ovako daleko na jugu čule su se samo glasine o uništenjima; za većinu sveta bilo je mnogo važnije da nabave hranu za zimu. Za Samen su morali da se zadovolje žrtvovanjem jabuka i oraha na kućnom ognjištu, jer nije bilo vašara, ni
svečanosti, ni Proročanstva. Što se tiče Eilan, provela je zimu ušuškana u okrugloj kolibi u šumi, gde ju je povremeno posećivlaa Kaileja, a služila ju je starica koja joj nije znala pravo ime. Napravila je kraj ognjišta mali oltar Boginji Majci, i dok joj je trbuh rastao raspoloženje joj se svaki čas menjalo - bila je radosna zbog novog života koji raste u njoj i očajna jer nije znala hoće li ikada ponovo videti detetovog oca. No, po prirodnim zakonima čak i najstrašnija zima jednog dana prelazi u proleće. Iako je Eilan ponekad mislila da će zauvek ostati trudna, približavala se svečanost Brigante, kada je trebalo da se dete rodi. Nekoliko dana pred svečanost pojavila se Kaileja, i kako je tih dana uvek bila na ivici suza ili smeha, Eilan joj se toliko obradovala da je gotovo zaplakala. "Evo svežeg raženog hleba, jutros sam ga ispekla", rekla je. "Sedi da ručaš sa mnom..." zastala je. "Osim ako misliš da bih te onečistila svojim kvarnim prisustvom?" Kaileja se nasmejala. "Nikada", rekla je. "Da nije bilo snegova, došla bih i ranije." "Kako je u Šumskoj kući?" upitala je Eilan. "Kako se Dieda snalazi na mom mestu? Pričaj mi sve; ovde mi je strašno dosadno, samo rastem, kao povrće!" "To sigurno nisi." Kaileja se nasmešila. "Možda ličiš na mladu voćku koja će doneti plod u proleće umesto u jesen. Što se tiče Vernemetona, Dieda valjano obavlja tvoje dužnosti, mada verovatno ne tako dobro kao ti. Obećavam da ću doći kad se dete rodi. Kad doñe vreme, pošalji mi poruku po starici." "Kako ću znati?" Kaileja se sa ljubavlju nasmejala. "Bila si prisutna kad je tvoja sestra rañala. Sećaš li se čega?" "Ono što pamtim od te noći su razbojnici, i kako si držala vatru", priznala je Eilan. Kaileja se nasmešila. "Pa, mislim da neće biti još dugo. Možda ćeš roditi na dan Device jutros si imala volju da radiš, a to se često dešava kad se dete sprema da se rodi. Donela sam ti i poklon, venac od brezovih grančica, posvećen Majci. Evo - obesiću ga nad tvojim krevetom, tako da ti donese sreću od Njene ruke." Ustala je i izvukla venac iz vreće. "Bogovi koje poštuju muškarci kao da su ti okrenuli leña, ali Boginja voli sve svoje kćeri koje su u stanju kao ti sada. Doći ću ponovo posle svečanosti, mada mi neće biti nikakvo zadovoljstvo da gledam Diedu na tvom mestu." "Vrlo mi je milo što čujem tvoje mišljenje", rekao je neko sa ulaza, a umiljati glas je samo naglasio otrovne reči. "Ali ako ti se ne dopadam u ulozi Vrhovne sveštenice, sad je malo prekasno da to kažeš!" Pred njima je stajala prilika umotana u guste plave velove. Eilan je raširila oči, a Kaileja je ljutito porumenela. "Zašto si došla ovamo?" "A zašto ne? Zar ne misliš da je lepo od Vrhovne sveštenice što je došla da poseti posrnulu roñaku? Sve naše drage sestre znaju da ovde živi neko, znaš valjda, i zaključile su da sam to ja. Kad se jednom 'vratim', neću imati nimalo ugleda." "Jesi li došla da uživaš u mojoj sramoti, Dieda?" upitala je Eilan drhtavim glasom. "Začudo, nisam." Dieda je podigla veo. "Eilan, uprkos svemu što se desilo meñu nama, ja ti želim dobro. Nisi jedina usamljena. Nisam čula ništa o Sinriku otkako je otišao na sever, i nije mi poslao ni reč. Ništa mu nije važno sem njegovih Gavranova. Kad se ova prevara okonča, možda ću umesto u Eriu otići na sever i postaću žena-ratnik, služiću Boginji rata." "Glupost", obrecnula se Kaileja. "Bila bi loš ratnik, a za barda si veoma obdarena." Dieda je bespomoćno slegnula ramenima. "Možda, ali moram naći neki način da se iskupim što služim Ardanosu izdajici." "Zar zaista misliš da je takav?" upitala je Eilan. "Ja ne mislim. Imala sam vremena da razmislim otkako sam ovde, i meni se čini da je Gospa dozvolila da se ovo desi Njenoj sveštenici kako bih razumela potrebu da štitim svu njenu decu u ovoj zemlji. Kada se vratim, radiću za mir, a ne rat." Dieda se zagledala u Eilan. "Nikada nisam poželela dete", polako je rekla, "ni od Sinrika, ni od
bilo kog drugog muškarca. A ipak mislim da bih, da nosim Sinrikovo dete, možda i ja tako osećala." Oči su joj se ispunile suzama i ona ih je ljutito obrisala. "Moram da se vratim pre nego što vredni jezici izmisle previše priča. Došla sam samo da ti poželim sreću; ali čini mi se da me je, čak i u tome, Kaileja pretekla." Okrenula se, ponovo navukla veo na lice i otišla pre nego što su stigle da joj išta odgovore. Izgledalo je da svetlo svakog dana traje malo duže. Grane su se punile svežim sokovima, a labudovi su počeli udvaranje po močvarama. Mada će se zimske oluje možda još vraćati da šibaju zemlju, osećalo se da dolazi proleće. Zemljoradnici su iz šupa izvlačili plugove, ribari su počeli da krpe mreže, a pastiri su ostajali po čitavu noć na pašnjacima, sa ovcama koje su se jagnjile. Gaj je izjahao, osluškujući zvuke novog života svuda oko sebe, i počeo je da računa dane. Bio je Beltan kad je bio sa Eilan, a od tada je proteklo devet meseci. Ona će uskoro roditi. Žene ponekad umiru na poroñaju. Gledao je barske ptice kako kruže nebom i znao je da, oženio se Julijom ili ne, mora još jednom da vidi Eilan. Što se više uzdizao meñu Rimljanima, više je mogao da učini za Eilan i njihovo dete. Ako bude sin, možda će mu Eilan dozvoliti da ga podiže. Svakako neće moći da ga zadrži u Šumskoj kući. To mu se nije činilo nemoguće; majčin narod je njega sasvim spremno predao ocu na staranje. Dok je jahao nazad u tvñravu, neprekidno je premišljao. Biće teško reći joj da ne mogu da se venčaju, barem zasad. Ako mu Julija ne rodi sina, pa, ponekad mu se činilo da su u svetu Rimljana razvedeni parovi češći od venčanih. Kada bude imao siguran položaj, možda će i moći da se venčaju; u svakom slučaju, moći će da da svom detetu dobar početak u životu. Da li će mu ona poverovati? Da li će mu oprostiti? Ugrizao se za usnu, pitajući se šta da joj kaže. No, srce mu je ubrzano tuklo i od same pomisli da će ponovo videti Eilan, makar izdaleka; samo da vidi da joj je dobro. Naravno, i dalje je postojao problem kako da udesi da je vidi. Na kraju je shvatio da će morati da prepusti bogovima da mu pomognu. Legat koji je zapovedao Drugom legijom Adiutriks prethodne zime se povukao, i zamenik je stigao upravo sada. Gaj je znao da će njegov otac imati pune ruke posla pomažući novom komandantu da se smesti. Kada je objavio da ide na nekoliko dana u lov, Macelije je jedva imao vremena da se pozdravi sa njim. Bio je dan svečanosti boginje koju Britanci zovu Briganta, koji pada krajem zime, kada je Gaj ponovo projahao kraj Brega devica, baš u vreme kada mladići oblače odela od slame i nose sliku Gospe od kuće do kuće da bi dali Njen blagoslov u zamenu za kolače i pivo. Ovde, kako je čuo, sveštenica koja je Glas Boginje izlazi da objavi narodu dolazak proleća. U šumi oko sela Gaj se presvukao u britansku odeću koju je poneo sa sobom. Potom se pridružio ostalima koji su se okupljali da sačekaju sveštenicu. Iz razgovora koje je čuo oko sebe, shvatio je da je ove godine skup veći nego obično. "Stara Sveštenica je jesenas umrla", rekla mu je neka žena. "Kažu da je nova mlada, i veoma lepa." "Ko je ona?" upitao je, a srce je počelo da mu tuče sve brže. "Unuka Vrhovnog druida, kažu, i pričaju da njen izbor nije bio nimalo slučajan. Ali ja kažem da je stara krv najbolja za stare običaje, i ko bi bio prikladniji za takakv položaj od one čiji su očevi i majke služili bogove pre nje?" Eilan! pomislio je. Kako je to moguće? Zar je izgubila dete? Ako je zaista postala Vrhovna sveštenica, kako da je ponovo vidi? Jedva je savladavao nestrpljenje do sumraka, i zaćutao je zajedno sa ostalima kada su ugledali kolonu devojaka u belom kako se pojavljuje kroz drvene kapije Šumske kuće i polako polazi ka njima. Na čelu kolone je išla vitka žena sa purpurnim ogrtačem preko bele haljine. Pod tankim velom video je svetlucanje zlatne kose. Prilazila je krunisana svetlošću i praćena muzikom harfi. Eilan... kriknulo je njegovo srce. Osećaš li da sam blizu, Eilan?
"Iz zimske tame dolazim..." rekla je, a glas joj je bio kao muzika. Suviše kao muzika, pomislio je Gaj; Eilanin glas je njemu bio umilan, ali nije imao ovu zvučnost. Progurao se bliže, da bi bolje video. Glas ove žene zvučao je kao da je učila pevanje. "Ja donosim svetlost, i blagoslove. Sada dolaze prolećne plime; novo lišće će uskoro nići na granama, i cveće u duginim bojama. Neka vam se životinje množe u izobilju; dobra sreća vašem oranju. Uzmite sada svetlost, deco moja, i uz nju moju ljubav." Sveštenica se pognula da bi joj skinuli sa glave krunu sačinjenu od sveća. Dok su je spuštali na zemlju pred njom, Gaj je prvi put video njeno lice pod punim svetlom. To je bilo lice koje je sanjao, ali ipak, čak i u jednom trenutku osvetljenja, znao je da to nije Eilan. Sad se setio kako je Dieda lepo pevala. Povukao se, drhteći. Da li je ona žena pogrešno razumela, ili je Eilan žrtva neke užasne zavere? "Pozdrav Gospi!" vikao je narod. "Pozdrav Svetoj Nevesti!" Mladići su uz radosne uzvike prinosili baklje svećama iz krune i poveli procesiju koja će odneti svetlost do svake kolibe i farme. Ovo je svakako Dieda, a on mora saznati gde je Eilan. Ali sada nije mogao da joj priñe. Okrenuo se i prepoznao u masi još jedno lice. U ovom trenutku opasnost nije značila ništa. "Kaileja", oštro je šapnuo. "Moram da razgovarma sa tobom! U ime milosrña - gde je Eilan?" Osetio je u polumraku na sebi oštar pogled; čuo je glas kako odgovara šapatom. "Šta to govoriš?" Osetio je čvrst stisak ruke. "Da se udaljimo iz ove gomile; tu ne možemo da govorimo." Pošao je bez otpora. Da se smrt nadnela nad njega, to bi lakše podneo. Ali kada su odmakli od mase, zaustavio se i okrenuo ka sveštenici. Glas mu je bio tih i promukao. "Gospodarice Kaileja, znam koliko te je Eilan volela. U ime svih bogova koje poštuješ, reci mi - gde je sad ona?" Kaileja je pokazala ka podijumu na kome je žena pod belim velovima vodila svečanost. "Viči i izdaj me ako hoćeš, ali nemoj me lagati." Gaj ju je pogledao u oči. "Mada svako u gomili može da se zakune da je to Eilan, ja znam da nije. Reci mi je li živa i zdrava!" Kaileja ga je gledala raširenim očima, i video je u njenom pogledu čuñenje, bes i strah. Potom je duboko uzdahnula i povukla ga za sobom, još dalje od kruga baklji u kome je Dieda podizala ruke da blagoslovi narod. Dok je išao za Kailejom u senke, Gaj je govorio sebi da mu se grlo steže samo od dima. "Trebalo je da im kažem ko si, pa da te ubiju", konačno je progovorila ona. "Ali i ja volim Eilan, a ona je dovoljno propatila." "Je li živa?" "Ne zahvaljujući tebi", odvratila je Kaileja. "Ardanos je bio spreman da je ubije kad je čuo šta si učinio! Ali ubedili smo ga da je poštedi, a ona mi je sve ispričala. Zašto nikada nisi došao po nju? Je li istina da si se oženio drugom, kako su nam rekli?" "Moj otac me je poslao..." "U Londinium", složila se. "Znači, Vrhovni druid je ponovo lagao kad je rekao da si se oženio nekom devojkom Rimljankom?" "Još nisam", rekao je. "Ali bio sam na zadatku i nisam mogao da doñem. Ako Eilan nije kažnjena, zašto nije ovde?" Kaileja ga je prezrivo pogledala; Gaju je bilo strašno neprijatno. Konačno je rekla: "Zar misliš da će doći ovde da pleše kad ti je upravo rodila sina?" Gaju je zastao dah. "Je li živa? A dete?" Bilo je već mračno, tako daleko od vatri, ali učinilo mu se da je Kailejin strogi izraz lica omekšao. "Živa je, ali slaba, jer poroñaj je bio težak; već sam se bila uplašila za nju. Ti mi ne izgledaš vredan da se za tebe umre, ali možda će joj najbolji lek biti da te vidi. Bogovi znaju da ja nisam sudija u tome. Nije me briga šta bi rekao Ardanos. Hodi sa mnom." Kaileja je bila samo tamna senka u noći dok ga je vodila oko mase sveta, pa nazad putem, sve dalje od Šumske kuće i Brega devica. Uskoro više nisu videli vatre. "Kuda me vodiš?" upitao je Gaj.
"Eilan sada nije u Šumskoj kući; obitava u maloj kolibi u najdubljoj šumi još od kako je dete počelo da se primećuje... Jako sam se brinula zbog nje. Žene su ponekad vrlo neraspoložene posle poroñaja, a bogovi znaju da je Eilan imala dovoljno razloga da bude nesrećna; kad te bude videla, kad bude znala da je nisi zaboravio, možda će se brže oporaviti." "Rekli su mi da joj niko neće nauditi ako ne budem pokušavao da je vidim..." pobunio se on. Kaileja se nasmejala, kratko i ogorčeno. "Ardanos je bio besan, naravno, pokvareni, matori tiranin. Ubeñen je da ćete vi štititi sveštenice samo dok ih smatrate za naše Vestalke. Ali izbor Boginje je pao na Eilan, i on to nije mogao da porekne, jer Lianon je na samrtnoj postelji predložila ovu varku." Kaileja više nije govorila. Gaj je posle nekog vremena kroz drveće nazro nejasno svetlucanje u sve dubljoj tami. "Eno kuće." Kaileja mu je gotovo šaputala na uvo. "Čekaj u senci dok se ne oslobodim starice." Otvorila je vrata. "Neka te blagoslovi Gospa, Eilan; došla sam da ti pravim društvo. Sad ću ja paziti na nju, Anis. Zašto ne izañeš malo na svečanost?" Skoro istog časa iz kuće je izišla starica, dobro umotana u šalove, i dok je prolazila stazom on se povukao još dublje meñu drveće. Kaileja je ostala na otvorenim vratima posle nje, uokvirena svetlošću. Dala mu je znak, i kad se primakao, dok mu je srce udaralo kao konjica u jurišu, okrenula se ka zlatnom sjaju iza sebe. "Dovela sam ti gosta, Eilan." Čuo ju je kao izlazi da čuva stražu napolju. Gaj za trenutak ništa nije video u jakom svetlu. Kad se malo privikao, ugledao je Eilan kako leži na uskoj postelji, a kraj nje je bio položen zavežljaj, i znao je da je to dete. Eilan je jedva otvorila oči. Verovatno je lepo od Kaileje što je došla, ali zašto je dovela još nekog? Nije želela da vidi nikoga sem Kaileje, ali bila je sigurna da će ova imati mnogo posla zbog svečanosti. Pošto je radoznalost ipak pobedila, otvorila je oči. Izmeñu nje i sveltosti stajao je neki muškarac. Nagonski je jače stegnula bebu, koja je zacvilela. Muškarac je na to brzo prišao, i kada mu je svetlsot pala pravo na lice konačno ga je poznala. "Gaje!" uzviknula je, i smesta se rasplakala. Videla je da je pocrveneo i počeo da se premešta s noge na nogu, izbegavajući da je pogleda u oči. "Poslali su me u Londinium; nisam imao izbora", rekao je. "A hteo sam da doñem kod tebe." "Žao mi je..." rekla je, mada nije bila sasvim sigurna zašto se izvinjava. "Izgleda da ovih dana jako lako zaplačem." Brzo ju je pogledao, a onda se zagledao u zavežljaj. "Je li to moj sin?" "Ničiji drugi", rekla je, "ili možda misliš da sam zato" - sad je toliko plakala da je jedva govorila - "da sam zato što sam ti se podala posle legala sa svakim mušarcem koji je naišao?" "Eilan!" Po njegovom izrazu lica znala je da to nikad nije ni pomislio, i nije znala da li joj to laska ili treba da se uvredi. Grčevito je stezao i opuštao pesnice. "Molim te! Pusti me da držim svog sina." Osetila je da joj suze prestaju jednako brzo kao što su i potekle. Pogledala je u Gaja, i prvi put ga je zaista videla kad je kleknuo kraj nje i uzeo bebu u naručje. Izgledao je stariji i ozbiljniji, kao da je pretrpeo mnogo, a u očima je nosio senku kao da je i on spoznao bol; na obrazu je imao nov ožiljak. Ali kad je podigao dete, videla je da mu se lice menja. "Moj sin..." šapnuo je, zagledan u naborano lišce, "moj prvoroñeni sin..." Čak i ako pristane na brak sa devojkom Rimljankom, pomislila je Eilan, ovaj trenutak pripadao je samo njoj. Kad su bebine plave, nesigurne oči susrele očev pogled i kad kao da se zagledala u njega, Gaj je zaštitnički stegao zavežljaj. Sada je sa njegovog lica nestala sva grubost; za njega je postojala samo beba, kao da bi sve u činio da sačuva detence koje mu je tako bespomoćno i tako puno poverenja ležalo u naručju. Eilan je pomislila kako Gaj, čak ni kad je vodio ljubav sa njom, nije
bio toliko divan. Prepoznala je u njemu Očinsko lice Boga. "Kakav svet će te dočekati, maleni?" šapnuo je Gaj nesigurnim glasom. "Kako da te zaštitim, kako da ti pružim bezbedan dom?" Za trenutak je izgledalo da su i on i dete razmišljali o tome; a onda je beba podrignula i počela da mu gloñe palac. Gaj je ponovo pogledao Eilan, i kad je vratio dete na postelju shvatila je da je, ma koliko bolna i iscrpljena, i ona za njega Boginja. "Pa, kako ti se dopada, mili?" blago je upitala. "Dala sam mu ime Gaven, onako kako je tebe majka zvala." "Mislim da je divan, Eilan." Glas mu je drhtao. "Kako da ti se ikada zahvalim za ovako divan dar?" Pobegni sa mnom! kriknulo je njeno srce. Povedi nas oboje u neku zemlju gde ćemo moći da živimo zajedno i da budemo slobodni! Ali svetlost lampe jasno je pokazivala njegov pečatni prsten, i znala je da nema zemlje koja bi bila van domašaja Rima. "Učini da svet bude bezbedan za njega." Ponovila je njegove reči. Setila se svoje vizije; u ovom detetu su se krv Orla i krv Zmaja pomešale sa drevnom krvlju Mudrih; spasioci Britanije poticaće od te loze. Ali da bi se to desilo, dete mora dorasti do muškarca. "Ponekad se pitam je li to moguće." Gaj se zamislio, i videla je da mu se senka vratila u oči. "Bio si u bitkama otkako smo se poslednji put videli", blago je rekla. "Taj ožiljak nisi dobio u Londiniumu... Pričaj mi." "Jesi li čula za bitku na planini Gruapius?" Gajev glas je postao jači. "Pa, bio sam tamo." Dok je pričao, prisećao se slike po slike, a ona se trgla, obuzeta užasom, sažaljenjem i strahom. "Znala sam da se nešto desilo", tiho je rekla kad je završio. "Bila je noć, mesec posle Lugnasada, kad sam osetila da si u velikoj opasnosti. Čitav naredni dan provela sam u užasu, ali osećanje je prošlo posle sumraka. Pomislila sam da si možda bio u boju, ali iako više ništa nisam osećala bila sam sigurna da si živ! Ti si deo mene, voljeni. Da si poginuo, to bih sigurno znala!" Gaj joj je napipao šaku i stegao je. "Istina je. Sanjao sam da me grliš. Nijedna druga žena nikad neće živeti u mom srcu tako kao ti, Eilan. Nijedna druga žena mi neće roditi sina prvenca! Ali..." Glas mu se slomio. "Ne mogu da ga priznam. Ne mogu da se oženim tobom!" Lice mu se grčilo dok je gledao u dete. "Kad nisam mogao da saznam šta ti se desilo, stalno sam govoio sebi da je trebalo da pobegnemo zajedno dok smo mogli. Trpeo bih život u bekstvu da smo bili zajedno - ali kakav bi to život bio za tebe, i kakav za njega?" Pružio je ruku da dotakne bebu po obrazu. "Tako je mali, tako mek", začuñeno je rekao. "Kad bi neko pokušao da mu naudi, mislim da bih ga istog časa ubio golim rukama!" Potom je brzo opet pogledao Eilan i pocrveneo, kao da se postideo sopstvenih osećanja. "Rekla si da učinim svet bezbednim za njega", nastavio je sasvim tiho. "Kako stvari sada stoje, postoji samo jedan način da to učinim. Ali biće ti potrebno mnogo hrabrosti, koliko i drevnim rimljanskim matronama u vreme Republike." Tog tenutka nijedno od njih nije pomislilo kako je čudno što se, uprkos svim velikim imperatorima, Rimljani uvek prisećaju dana Republike kad god žele da se podsete neke velike vrline. "Pokušavaš da kažeš da ćeš se ipak oženiti tvojom Rimljankom", rekla je Eilan i opet zaplakala. "Moram! Zar ne vidiš? Planina Graupius bila je poslednje uporište plemena. Jedina nada tvog naroda sada su vladari koji potiču i od britanske i od rimljanske krvi, kao ja, ali moja jedina nada da steknem moć u rimljanskom svetu je da sklopim savez sa uglednom porodicom. Nemoj plakati", preklinjao je. "Nikada nisam mogao da gledam tvoje suze, malena. Misli na njega." Pokazao je usnulu bebu. "Njega radi, moramo da podnesemo ono što se mora podneti." Ti nećeš morati da podneseš ono što mene čeka, pokušala je da mu kaže kroz suze, ono što sam već podnela! "Nećeš zauvek biti sama, obećavam ti", rekao je. "Potražiću te čim budem mogao. A svakako znaš da kod Rimljana brak nije večit."
"Da, to sam već čula", kiselo je rekla Eilan, uverena da će u slučaju da postane zet plemenite porodice brak biti onoliko čvrst koliko to mogu da osiguraju devojčini roñaci. "Ali kakva je ta Rimljanka? Je li lepa?" Pogledao ju je kao krivac. "Ni upola tako lepa kao ti, mila moja. Vrlo je sitna", dodao je, "ali vrlo odlučna. Ponekad mi se čini da sam bačen bez zoružja u arenu, pred ratnog slona, ili pred divlje životinje, kao što sam čuo da u Rimu rade sa prestupnicima." Znači da ga nikada neće pustiti, pomislila je Eilan, ali uspela je da se nasmeši. "Znači, nije... nije ti stalo do nje?" "Draga", rekao je, kleknuvši kraj nje, i od olakšanja u njegovom glasu je gotovo poželela da se nasmeje, "da njen otac nije prokurator, dajem ti reč, ne bih je dvaput pogledao. Uz njegovu pomoć mogu da postanem senator, ili jednog dana čak i guverner Britanije. Pomisli šta ću sve tada moći da učinim za tebe i dete!" Gaj se sagnuo nad dete i pogled mu je opet postao zaštitnički. Osetio je da ga Eilan gleda i brzo podigao oči. Zurila je u njega sve dok mu nije postalo neprijatno. Kaileja je u pravu, pomislila je ogorčeno, on se zaljubio u varku i ubedio je sebe da je to stvarnost - kao i svaki drugi muškarac! Pa, tako će mu lakše reći ono što mora da mu kaže. "Gaje, ti znaš da te volim", počela je, "ali moraš mi verovati da ne bih mogla da te prihvatim čak ni da si u stanju da mi ponudiš brak." Uzdahnula je kad je videla njegovu zbunjenost. "Ja sam Vrhovna svštenica Vernemetona, ja sam Glas Boginje, zar nisi čuo? Ja sam u mom narodu ono što se ti nadaš da ćeš postati meñu Rimljanima! Rizikovala sam život da se pokažem dostojnom, i ta proba je bila opasna koliko i tvoja bitka. Ne mogu da odustanem od te pobede kao što ti ne možeš da odbaciš čast koju si stekao!" On se namrštio, pokušavajući da razume, i Eilan je shvatila da su njih dvoje mnogo sličniji nego što slute. Ali činilo joj se da njega goni ambicija, a ona se pokorava volji bogova - osim ako i to nije varka. "Onda ćemo raditi zajedno, mada to niko neće znati", konačno je rekao Gaj, ponovo zagledan u dete. "A ako bude imao za roditelje guvernera i Vrhovnu sveštenicu, šta li će postići ovaj mališa? Ko zna; možda će jednog dana biti i imperator." Beba je na to otvorila oči i oboje ih pogledala. Gaj ga je ponovo podigao i nespretno ga zanjihao. "Budi miran, Gospodaru Sveta", šapnuo je kad je beba zacvilela, "i pusti da te malo držim." Na tu pomisao - da nešto tako malo i crveno ikada može dorasti do imperatora - oboje roditelja počeli su da se smeju. 20. Gaj se vratio u Londinium obuzet nekom vrstom gorkoslatke ošamućenosti. Našao je Eilan i izgubio je. Morao je da ostavi dete koje mu je rodila, a ipak, imao je sina! Ponekad, dok su se grad i Julija polako primicali, poželeo bi da okrene konja i odgalopira nazad kod Eilan, ali znao je da nema načina da ostanu na okupu kao porodica. A sećao se i kako je njeno lice postalo strogo kad mu je pričala šta za nju znači što je postala Vrhovna sveštenica. Tog časa uopšte nije izgledala kao Eilan. Osetio je jezu pri pomisli kroz šta je morala da proñe da bi se pokazala dostojnom, i kako je pritom rizikovala i život njegovog sina! A ipak je plakala na rastanku. A i on je. Ako je Eilan mislila da je njemu imalo milo što će se oženiti Julijom Licinijom, jako se varala. Kad se popeo na poslednje brdo i ugledao gradske krovove na popodnevnom suncu, podsetio je sebe da ovo čini samo radi nje i radi njihovog deteta. Kad je stigao do Licinijeve kuće, bio je već sumrak. Prokurator se još nije vratio iz tabularijuma, ali Juliju je našao u ženskom atrijumu. Oči su joj sinule kad ga je videla; bila je lepša nego ikada. Naravno, nije bila ni prineti Eilan, ali nijedna žena ne može biti tako lepa kao ona. Ipak, i Julija će vremenom postati dosta privlačna.
Smerno ga je pozdravila. "Znači, vratio si se iz zapadnih krajeva, Gaje." "Pošto stojim pred tobom, šta bi rekla kad bih ti kazao da sam još na severu?" Zakikotala se. "Pa, čula sam da duhovi ubijenih ponekad posećuju one koje su ostavili za sobom." Odjednom ju je obuzeo strah, i iz glasa joj je nestalo veselje. "Gaje, reci mi da se samo šališ i da te zaista vidim, živog i zdravog!" Sad je shvatio koliko je ona još mlada. "Od krvi sam i mesa", umorno je rekao. Od kako je poslednji put bio ovde, spoznao je smrt; video je budućnost u očima novoroñenčeta. Ranije je bio dečak. Sada je muškarac, i naučio je da misli kao muškarac. Nikakvo čudo da je Julija zbunjena tom promenom. Prišla je i dotakla mu mišicu. "Da - živ si", rekla je nešto mirnije. "I video si svoju britansku devojku?" Zurila je naviše u njega. "Video sam je..." počeo je, tražeći način da joj kaže šta se desilo. Julija ima prava da zna kakvog će muža dobiti ako se uda za njega. Ali pre nego što je stigao išta da kaže, začuli su se Licinijevi nejednaki koraci po podu od mozaika i pravi trenutak je prošao. "Znači vratio si se, dragi moj momče." Liciniju je bilo zaista milo što ga vidi. "Pretpostavljam da to znači da ćemo uskoro imati svadbu." "Nadam se, gospodine", rekao je Gaj, u nadi da će njegovo oklevanje shvatiti kao skromnost. Možda je tako i u redu, jer kad bi Julija odbila da se uda za njega, kako bi mogao da ispuni obećanje da će štititi Eilan i njihovo dete? Julija se blistavo nasmešila. Možda neće biti ni tako loše ako se oženi njome. Uhvatila je njegov pogled i porumenela. "Hodi da vidiš moj nevestinski veo", rekla je. "Vezem ga već mesecima. Smem da ga pokažem Gaju, zar ne, oče?" upitala je. "Da, mila moja, naravno, ali i dalje mislim da si mogla da se zadovoljiš i običnim velom. Ako je bio dovoljno dobar za Rimljanke u vreme Republike, svakako bi bio dobar i za tebe", gunñao je Licinije. "Pa pogledaj šta je ispalo od te tvoje Republike", pobunila se Julija. "Htela sam naotmeniji mogući veo - a mislim da si ga hteo i ti!" Veo je zaista bio divan, od tanke svile boje plamena, a Julija ga je izvezla zlatnim voćem i cvećem. Kad ih je ostavila, Licinije je poveo Gaja u stranu. "Odredio sam datum za zvaničnu veridbu, krajem meseca, pre početka nesrećnih dana početkom marta. Tvoj otac neće moći da doñe, ali njegov legat će svakako moći bez njega neko vreme u aprilu, kada su auguri našli povoljan dan za venčanje. To je kratak rok, ali mislim da možemo da se spremimo. Inače bi morali da čekamo drugu polovinu juna kada ponovo počinju povoljni dani, a dok si ti sticao počast meñu Kaledoncima moja kći je morala da čeka čitavu godinu da bi se udala." Dobroćudno se nasmešio. "Je li tako u redu, momče?" "O, da, sasvim..." nesigurno je rekao Gaj. A šta bi svi radili da je rekao da nije? Upitao se zašto se Licinije uopšte savetuje sa njim. Potom se Julija vratila, i kad je pružila ruku ka njemu, shvatio je da ne može da izda poverenje u tim tamnim očima. On i Eilan zapravo nisu imali nikakve šanse; barem će moći da pruži malo sreće ovoj mladoj Rimljanki. Kroz vrata šumske kolibe dopiralo je jasno sunčevo svetlo; kiša je padala do maločas. Eilan se polako kretala po jedinoj sobi. Dok se oblačila, osluškivala je bebu koja je spavala. Snaga joj se brže vraćala posle Gajeve posete, ali i dalje ju je svaki pokret boleo. Poroñaj ju je izmučio i brzo se umarala. Beba je dremala u kotarici, umotana u stari šal. Eilan se zaustavila na trenutak da joj se divi. Gaven joj je bio utoliko lepši što joj se činilo da u prćastom nosiću i tamnim obrvama nazire očeve crte. Sela je i zagledala se u detinje lice. Gaven... pomislila je, moj mali kralj! Šta bi Macelije rekao na to - pod uslovom da ikada sazna da ima unuka? Poželela je da ga uzme u naručje, ali imala je
još mnogo posla, a on je mirno spavao. Toliko mirno da se sagnula da oslušne tiho disanje. To ju je umirilo, pa se opet uspravila. Deo po deo odeće, sa dugim pauzama, uspela je da se obuče, da očešlja i uplete dugu kosu. Obično joj je pomagala Anis, ali ona je otišla u selo da donese zalihe hrane. Pošto je već toliko dugo čuvala svoju tajnu, ne bi valjalo da starica bude tu kada stigne Ardanos. Eilan je obmotala pletenicu oko čela, kao odrasla žena, što ranije nije činila. Možda će ga mirnije dočekati ako bude u njoj video odraslu ženu, a ne uplašeno dete. Šta li starac hoće? Razum joj je govorio da dolazi kako bi joj naredio da se vrati u Šumsku kuću, ai ipak je stalno morala da suzbija ledeni strah. Da li ipak hoće da je otpravi nekuda daleko? Za trenutak je pomisilla da poñe za Gajem, ako se još nije oženio. Ili bi je možda Mairi primila, osim ako joj otac zabrani. Kaileja joj je rekla da se Bendeigid vratio za severa, mršav kao zimski vuk i ogorčen zbog propasti. Ali dok bude mirno živeo kod najstairje kćeri, Rimljani ga verovatno neće dirati. Čim joj se bude vratila snaga, mogla bi da izdržava sebe i dete radeći na nekom imanju. Zdrav dečak uvek može da zaradi koliko mu treba za život. Mada bi bilo mudro ne govoriti ko mu je otac. Ona je bila vična svim kućnim poslovima, predenju i tkanju, muži i sirenju; moći će da izdržava sebe i svog sina ako bude morala. Uzdahnula je i ponovo sela na krevet, svesna da su to samo maštanja. Čula je da rimske Vestalke mogu da napuste hram kad napune trideset godina, ali Vrhovnu sveštenicu oslobaña samo pogrebni plamen. Setila se Ardanosove prve reakcije na vest o njenoj trudnoći - osudio je i nju i njeno neroñeno dete na smrt, a i Bendeigid je pretio da će je zadaviti sopstvenim rukama. Ali da su hteli da je ubiju, to bi dosad svakako već obavili. Kad je preko ulaza pala senka Vrhovnog druida, Eilan je već dospela u stanje otupelog iščekivanja. "Drago mi je što vidim da ti je bolje", rekao je neutralnim glasom, gledajući naniže u nju. "Oh, da, deda, sasvim mi je dobro." On se na to namrštio. "Ja ti jesam deda, i treba to da zapamtiš!" Prišao je kotarici, za trenutak pogledao dete, a onda ga je uzeo. "Sama si namestila sebi postelju, i sada svi moramo da ležimo u njoj. Maskarada je trajala dovoljno dugo. Tri dana je svakako sasvim dovoljno da ti mleko presuši, a onda ćeš se vratiti u Šumsku kuću i pripremićeš se za prolećne svečanosti. Što se tiče tvog sina, njega ćemo dati negde na usvojenje." Okrenuo se i pošao ka vratima. "Stani!" kriknula je Eilan. "Kuda ga vodiš?" Osetila je da joj se grlo steže i setila se kako je njihova lovačka kuja zavijala kada je Bendeigid udavio njene kućiće u reci zato što se parila sa susedovim terijerom. On ju je netremice gledao. "Veruj mi, bolje je da ne znaš. Kunem se da će mu biti dobro. Ako budeš radila sve što ti kažem, možda ćemo te puštati da ga ponekad vidiš." Eilan se upitala kako nije ranije primetila koliko okrutno Ardanos izgleda kad se nasmeši, i koliko su mu zubi dugi i oštri. "Ne možeš", kriknula je. "Ja ću ga paziti. Ne smeš mi ga uzeti. Oh, molim te, molim te..." Ardanos je namrštio čupave obrve. "Otkud toliko iznenañenje?" upitao je jedva se savladavajući. "Zar si mislila da ćeš moći da dojiš svoje dete pred svim sveštenicama u Kući devojaka? Budi razumna." "Daj mi ga", povikala je. "Ne možeš ga uzeti." Posegnula je za zavežljajem, a beba se probudila i počela da plače. "Glupačo mala, pusti ga." Noge je više nisu držale, ali zagrlila mu je kolena. "Molim te, deda, molim te! Ne možeš..." počela je da nepovezano govori, "ne možeš mi uzeti mog sina..." "Moram, i hoću", oštro je rekao Ardanos, gurnuo je kolenom i oslobodio se. Kad je Eilan pala, poneo je rasplakanu bebu kroz otvorena vrata.
A potom je ostalo samo sunčevo svetlo, nedužno kao osmeh novoroñenčeta. "Je li to tvoja osveta, čudovište jedno?" Kaileja je upala u sobu i zalupila vrata, suviše besna da bi uživala u činjenici da je Vrhovni druid u rimskom gradu imao vrata koja se mogu zalupiti. Kuća je po rimljanskim merilima bila obična i mala; ravni malterisani zidovi i oštri uglovi delovali su neprijatno britanskom oku. Ardanos je zapanjeno digao pogled sa jela, a ona je izručila sve što se u njoj nakupljalo tokom puta iz Vernemetona. "Ti pokvareni, okrutni starče! Obećala sam Lianon na samrti da ću ti pomoći. Ali to me ne čini tvojim robom ni tvojim dželatom!" Zaustio je da odgovori, ali ona je besnela dalje. "Kako si mogao da tako postupiš prema Eilan? Pa ona je kći tvoje kćeri! Kažem ti da neću da učestvujem u tome; pusti je da zadrži dete, ili..." zastala je da udahne vazduh, "ili ću se obratiti narodu, pa neka Boginja presudi izmeñu nas." "Nećeš valjda..." počeo je Ardanos. "Isprobaj me!" bez kolebanja je rekla Kaileja. "Pretpostavljam da si smislio kako ćeš je upotrebiti, inače je ne bi ostavio u životu", nastavila je nešto smirenije. "E pa, slušaj dobro: ako Eilan ne bude smela da zadrži dete, umreće." "Pretpostavljam da nije čudo što je devojka tako glupa, ali nisam to očekivao od tebe", rekao je kad je konačno došao do reči. "Prestani da preteruješ. Žene ne umiru tako lako." "Misliš? Kad sam je našla, Eilan je opet krvarila. Gotovo si je izgubio, starče, a šta bi onda bilo sa tvojim planovima? Zar zaista veruješ da bi se Dieda tako lako pokoravala tvojoj volji?" "Za ime Boginje, šta hoćeš od mene, ženo?" "Ne uzimaj u usta Boginju; mnogo puta si joj pokazao da nemaš pojma o Njoj", ljutito je rekla Kaileja. "Dosad sam ti pomagala zbog Lianon, koja te je - ko zna zašto - volela i verovala u tvoje planove. Ali mene ne možeš zavaravati kao nju, niti me možeš uplašiti; ja nemam šta da izgubim. Spremna sam da odem kod sveštenika, pa neka oni presude izmeñu nas. Dogovaranje sa Rimljanima i uplitanje u Proročanstvo je gadan posao, ili bi bar oni tako mislili, pošto ne bi razumeli", zastala je da prezrivo frkne, "tvoje visoke ciljeve." "Zašto radiš to? Eilan ti nije nikakav rod." Ardanos je piljio u nju kao da zaista ne razume. Kaileja je uzdahnula. Volela je Lianon kao majku, ali počela je da shvata da joj je Eilan kao sestra, ili kao kći koju nikada nije imala - i nikada ni neće, sad kad su joj mesečnice prestale. Ovako jalova, razumela je Eilaninu strasnu potrebu da zadrži dete mnogo bolje nego dok je bila mlaña. "Dovoljno je da znaš da nemaš načina da me zaustaviš. Predlažem ti da poveruješ u to, Ardanose, jer ti imaš da izgubiš mnogo više od mene. Zar misliš da ostali sveštenici ne bi pitali zašto to dete uopšte da ostane u životu? Imaćeš vlast nad Eilan dok god zna da joj možeš uzeti dete; ali nada mnom - hvala svim bogovima - nemaš nikakve vlasti." Vrhovni druid se zamislio, ali iako je počela da se nada da će ga ubediti, Kaileja je shvatila da ne govori istinu. Kada preti Eilani, Ardanos preti i njoj. "Vrati bebu, Ardanose." Godine provedene sa Lianon su je naučile kako se postižu kompromisi i sad je spustila glas. "Čak i ako bude imala dete uz sebe, Eilan će i dalje biti u tvojoj vlasti. Zar misliš da je malo da imaš sveštenicu Proročanstva koja čini ono što ti hoćeš?" "Možda sam malo prenaglio..." konačno je rekao Ardanos. "Ali ono što sam rekao devojci je sušta istina. Ako zadrži sina u Šumskoj kući, možemo isto tako da objavimo čitavom svetu njenu stramotu. Kako misliš da održimo varku ako je pustim da tamo drži dete?" Kaileja je opustila ramena, shvativši da je pobedila. "Smislila sam način..." Dan odreñen za Gajevo venčanje osvanuo je vedar i sunčan. Gaj se probudio čim je sunce sinulo kroz njegov prozor, i zažmirkao je kada je osvetlilo belu togu prebačenu preko stolice. Tokom proteklih godinu dana nosio ju je kad su to zahtevale društvene i diplomatske prilike u kojima je pratio budućeg tasta, i donekle se navikao na njene prevoje, ali i dalje se osećao
neprijatno u njoj. Agrikola se hvalio da je naučio sinove britanskih poglavara da nose togu, ali Gaj je sumnjao u to. On je odgajan kao Rimljanin, ali se ipak osećao mnogo udobnije u uniformi ili u tunici i pantalonama kakve nose Britanci. Seo je u postelji, obeshrabreno odmeravajući odeću. Njegov otac, koji je juče došao iz Deve i koji je spavao u istoj sobi, okrenuo se u postelji i upitno ga pogledao. "Mislim da su mogli da izmisle bolju svečanu odeću", gunñao je Gaj, "ili barem nešto udobnije." "Toga je više od odeće", rekao je Macelije. "To je simbol." I sam je seo u postelji i, na veliko iznenañenje svog sina, koji ujutro nikad nije bio u formi, počeo je da izlaže časnu istoriju toge. Gaj je postepeno počeo da shvata. Čak i ovde, ili baš pogotovo ovde, na granicama imperije, pravo na nošenje bele toge bio je način da se naglasi razlika izmeñu gospodara sveta i onih koji su pokoreni, a uzana purpurna pruga na ivici označavala je teško stečenu čast. A to je ljudima kao što je njegov otac bilo veoma važno. U poreñenju sa tim, udobnost je bila nebitna. Ma koliko želeo da izbaci togu kroz prozor, ona je bila samo jedna od mnogih stvari koje je morao da prihvati ako hoće da postane pravi Rimljanin. Barem je bila od vune, kao i tunika ispod nje. Aprilski vetar je bio leden, ali on se neće smrznuti. Uzdahnuo je i prepustio se svom slobodnjaku da ga okupa i obrije, pa je obukao tuniku i sandale i dao se na posao da otkrije kako da namesti prokletu stvar. Posle nekog vremena je otac, lica tako ukočenog da je Gaj bio siguran da se trudi da se ne smeje, preuzeo togu u svoje ruke. Brzo je namestio nabore od bele vune tako da vise ispred levog ramena, podesio ih na leñima i pod desnom rukom, a onda je ostatak pažljivo razvukao preko grudi i preko levog ramena, u suprotnom pravcu, tako da su nabori lepo padali preko ruke. "Eto ti." Zakoračio je unazad i sa zadovoljstvom osmotrio sina. "Samo se malo ispravi, i možeš da poziraš za statuu." "Već se osećam tako", mumlao je Gaj, uplašen da će pri prvom pokretu sve da se raspadne. Otac se ovog puta ipak nasmejao. "Nije važno; normalno je da mladoženja bude nervozan. Osećaćeš se bolje kad sve bude gotovo." "A ti?" upitao je Gaj. "Kad si se ženio mojom majkom, da li si se plašio?" Macelije se ukočio, i oči su mu se za trenutak zamaglile od sećanja na bol. "Bio sam radostan što mi je došla i srećan svakog dana koji smo proveli zajedno sve dok nije nestala..." šapnuo je. Kao i ja dok sam grlio Eilan... gorko je pomislio Gaj. Ali ja sam pristao na ovu farsu, i nemam drugog izbora do da sad izdržim do kraja. Pogled na haruspeksa koji je pozvan da prorokuje uspešnost braka nije mu nimalo popravio raspoloženje. Pod podnevnim suncem, čovek je sa svojom crvenom ćelavom glavom i dugim, mršavim nogama izgledao kao neka od njegovih kokošaka, i Gaj je bio cinično uveren da će svi znaci koje bude našao u utrobi nesrećnog pileta predskazivati povoljan dan. Pred skupom većine dostojanstvenika iz Londiniuma, bilo bi veoma nezgodno otkazati svečanost. U svakom slučaju, proroci su već konsultovani pre više nedelja kako bi odabrali odgovarajući dan. Atrijum, sa stubovima obavijenim zelenilom, bio je pun naizgled ogromnog broja ljudi; prepoznao je nekoliko naboranih, postarijih udovica koje je sretao proteklih meseci u Licinijevoj kući. Primetio je da se istinski smeše, ako ne baš njemu, onda nekuda u njegovom pravcu. Možda su bile sretne zbog Julije; kad bi samo znale koliko nesigurnu pogodbu je Julija sklopila, sigurno bi se mrštile! Kad je došlo vreme, augur je objavio kako je dan vrlo pogodan za venčanje i požurio je da čestita. Dan na koji je Julija rešila da se uda ne bi se usudio da bude nepovoljan. Nastupio je žamor kad su ostaci prorokovanja počišćeni i kad se pojavila nevesta, držeći oca pod ruku. Gaj je pod čuvenim velom mogao da nazre samo ivicu bele tunike. Jedan od Licinijevih sekretara razvio je bračni ugovor i počeo da čita kroz nos. Većina uslova je ispunjena još prilikom veridbe; suma za otkup mlade koju je Gaj ponudio, pa suma koju Julija unosi u brak,
činjenica da ona ustaje 'u rukama' svog oca kao pravni član njegove porodice, i da ona zadržava svoje vlasništvo. Objasnili su mu da su u poslednje vreme takve odredbe postale uobičajene, i da niko neće misliti ništa loše o njemu zbog toga. Postojala je i odredba da ne može da se razvede od Julije osim zbog 'žalosno lošeg ponašanja', koje moraju posvedočiti barem dve plemenite matrone. Gaj bi se na to nasmejao, kad bi bio u stanju da se smeje; nije mogao da zamisli osobu koja bi bila manje spremna od Julije da se nedostojno ponaša, a ona mu je suviše jasno stavila do znanja da želi taj brak, a ne da ga ugrožava. Čak ni teški velovi nisu uspeli da sakriju pobedonosni izraz u njenim očima. "Gaje Macelilje Severuse Siluriče, da li prihvataš uslove iz ovog ugovora, i da li si spreman da uzmeš ovu ženu za svoju suprugu u skladu sa zakonom?" upitao je njegov otac. Gaj je shvatio da ga svi gledaju, ali ipak mu se činilo da je prošlo beskonačno mnogo vremena dok nije uspeo da odgovori. "Jesam..." "Julija Licinija?" Otac se okrenuo devojci i ponovio pitanje. Ona je odgovorila mnogo brže. Sekretar je podneo ugovor oboma na potpis, a potom ga odneo u arhiv, da ga zavede. Gaj se osećao kao da sa ugovorom odlazi i njegova sloboda, ali rimljanska ozbiljnost u nošenju toge nije zahtevala od njega da se smeši. Umiljata gospa, predstavljena kao kći Agrikolina, prišla je Juliji, uzela je za ruku i povela je do Gaja. Osetio je nalet krivice kad su ga njeni sitni prsti stegli za ruku. Potom su nastupile molitve, u ogromnoj količini, upućene Junoni i Jupiteru, Vesti i svim ostalim božanstvima koja bi mogla imati veze sa očuvanjem doma i ognjišta. On i Julija dobili su činiju žita i malu mešinu ulja kako bi prineli žrtvu na oltaru. Dok je žrtva pucketala u plamenu, iz atrijuma je iznenada dopro miris kuvanog jela, prilično mučan u mešavini sa mirisom spaljenog tamjana. Gozba je bila gotovo spremna. Julija je podigla veo. Uzeo je hlepčić od grubo mlevenog žita - nadao se da će na gozbi biti nečeg boljeg za jelo - prelomio ga i stavio mrvicu meñu Julijine usne. Ona je učinila isto to, izgovarajući propisane reči koje su ih pravno sjedinile. Svečanost je počela da se odvija uobičajenim redom, i od sada treba samo da vrše odgovarajuće pokrete. Sedeo je u trpezariji tokom čitave svadbene gozbe, bogate koliko god su mogli da obezbede Licinijeva kesa i Julijin ponos, u nekoj vrsti izmaglice. Bio je svestan da su stolovi natovareni najrazličitijim ñakonijama. Ljudi su mu se neprekidno obraćali; primio je čestitke od Licinijevog postarijeg prijatelja - da, složio se, zaista je srećan što je dobio tako divnu devojku. Stari senator se još malo zadržao, uporno mu pričajući anegdote o Juliji dok je bila mala; poznavao ju je otkad se rodila. Negde u blizini dvojica magistrata poluglasno su pričali o predstojećoj kampanji u Germaniji. Robovi su, uz tihe čestitke, prinosili jelo, ne meso od žrtvi, nego fino pečene piliće, pečenu svinjetinu i fine kolače od belog pšeničnog brašna. A bilo je i vina u ogromnim količinama; Gaj, koji je pio sve što mu uspu, uskoro je zaključio da je vino bolje nego što je očekivao. Gotovo beskonačna reka gostiju neprekidno je prilazila da mu čestita; retko je viñao Macelija toliko srećnog. Kako se gozba nastavljala, Gaj je izvlačio poslednje rezerve učtivosti i samokontrole, ali duboko u sebi se pitao šta bi Eilan mislila o svim ovim glupostima, i da li će ikada saznati i ceniti sve što on podnosi radi nje i njihovog sina. Julija se kikotala prostačkim šalama lakrdijaša koji su ih zabavljali, ali nije bio siguran da ih je zaista razumela. Ovaj deo svečanosti je po tradiciji trebalo da podstakne začinjanje dece; klovnovi su se jako trudili da niko ni slučajno ne propusti poentu. Od pogleda na hranu mu je postajalo muka, ali je nastavio da se pretvara da jede, i po devedeseti put se složio sa nekim da je Julija veoma lepa devojka i da je on veoma srećan čovek. Julija je počela da deluje sanjivo; popila je drugu, pa treću čašu vina, a pošto je bilo mnogo jače od onog koje se obično služilo za Licinijevim stolom, njena uobičajena živahnost je donekle jenjala. Gaj joj je zavideo na tome; on je, na žalost, i dalje bio sasvim priseban. Padalo je veče. Spolja se začula vika, i Gaj se glupo osmehnuo kada je ceremonijal-majstor
objavio da je došlo vreme za nevestinsku procesiju. To je bilo sasvim glupo, jer pošto Macelije nije imao kuću u gradu, mladi par se samo preselio u udaljeno krilo Licinijeve vile, ali Julija je očito rešila da ne propusti nijednu tradiciju na svoj veliki dan. Baš dobro što ne očekuju da ću odglumiti kako otimam svoju nevestu, pomislio je Gaj kad je sa lažnom grubošću zgrabio Juliju za ruku i povukao je za sobom. S obzirom na priličnu nestabilnost, mogli bi da ga zaustave i baba sa motkom ili hromi pas. Ceremonijal-majstor mu je dao vrećicu punu pozlaćenih oraha i bakarnih novčića; dao mu je znak da ih baci prosjacima okupljenim napolju, koji su posećivali venčanja samo zbog toga. I Julija je dobila vrećicu, koja je po boji odgovarala velu. Svečano su ih u nosiljci izneli iz Licinijeve kuće, pa avenijom do foruma, pa kraj nove guvernerske palate i tabularijuma, dok su pred njima išli svirači na flauti i pevači, svi zajedno okruženi bakljama, a onda su se vratili drugim putem do ulaza u nove odaje koje su ih čekale spremne. Gaj je suzbio želju da se nasmeje. Rasuo je novčiće i čuo blagoslove gomile. Samo još malo... Baklja od belog gloga bacala je lelujavo svetlo preko ulaza, terajući senke i zlu magiju. Gaj, kome je svež vazduh donekle razbistrio glavu, poželeo je da baklja rasteruje i sećanja. Neko je dodao Juliji činiju ulja da poprska vrata i niti bele vune da ih ukrasi. Matore udovice su izljubile Juliju, tiho joj poželevši sreću, i posle malo oklevanja izljubile su i Gaja; to je pokrenulo opšte grljenje, ljubljenje i čestitanja. Macelije, prilično pripit - Gaj je prvi put video oca u tom stanju - zagrlio ih je oboje; Licinije je poljubio i Juliju i Gaja, i rekao da je venčanje bilo divno. Potom je Gaj podigao Juliju, još jednom se začudivši koliko je laka, preneo je preko praga i nogom zalupio vrata za sobom. Osećao je miris sveže obojenih zidova, pomešan sa tamjanom i mirisom Julijinog cveća. Stajala je nepokretno pred njim, i on joj je podigao veo sa više nežnosti nego što je očekivao od samog sebe. Venac je počeo da joj vene; šest uvojaka, koje joj je služavka tako pažljivo uvila, počeli su da se raspliću oko izreza na vratu. Izgledala je premlada za udaju. Pre nego što je stigao da progovori, povela ga je ka malom oltaru u središtu njihovog atrijuma i tu stala, iščekujući. Gaj je podigao kraj toge da se pokrije po glavi i tako pozdravio male glinene kipove koji su predstavljali porodična božanstva. "Vatrom i vodom te pozdravljam kao svoju ženu i kao sveštenicu svog doma..." promuklo je rekao. Polio joj je vodu po rukama i dodao joj peškir da se obriše; potom joj je dodao nalojeni fitilj da zapali vatru. "Neka nas bogovi blagoslove za stolom i u postelji; neka bi dali da ti rodim mnogo sinova", odgovorila je Julija. Bračni krevet ih je čekao kraj zida. Poveo ju je tamo i nespretno razvezao komplikovani čvor kojim je bio pričvršćen njen vuneni steznik, pitajući se koliko je nestrpljivih mladoženja izgubilo živce i prosto pokidalo prokletu stvar. Konačno je mogao da se ispetlja iz sputavajućih nabora toge. Julija je ležala u prostranom krevetu sa pokrivačima navučenim do brade, gledajući ga. Ujutro će okrvavljeni čaršavi biti svečano izneti pred udovice kao dokaz konzumacije braka; ali Gaj neće morati da prisustvuje tome. U svakom slučaju, nije sumnjao da je Julija - uvek praktična pripremila vrećicu kokošije krvi za slučaj da on bude suviše pijan da išta učini. Kako su mu rekli, skoro svaka nevesta je bila dovoljno razumna da to učini. Ali on nije bio toliko pijan, i ako je izvršio svoju dužnost sa više efikasnosti nego strasti, barem je bio nežan, a Julija je bila suviše nevina da bi očekivala išta više. 21. Eilan se nije vratila u Vernemeton sve do marta, jer uprkos Kailejinom obećanju da će joj vratiti sina, potrajalo je dok se nije oporavila od šoka što ga je izgubila. Kad se najzad isplakala, shvatila je da, čak i kad joj ga vrate, više neće biti isto kao pre.
Posle nekoliko dana grudi su prestale da je bole i znala je da će sada druga žena hraniti njenog sinčića. Druga žena će ga privijati u sebe tokom dugih noćnih sati i tapšati ga po leñima da podrigne, druga žena će ga umirivati i druga će se baviti milim poslom kupanja čvrstog telašca. Neko drugi će se naginjati nad njegovom kolevkom i pevati uspavanke koje je naučila od majke. Ali ne Eilan. Nije mogla - nije smela - ili će izgubiti sve što je postigla s toliko patnje. Da bi se prikrila promena, objavljeno je da je Vrhovna sveštenica bolesna, i jedne mračne noći Eilan se vratila u Šumsku kuću a Dieda je nestala, uputivši se na obuku za barda u Eriu, kako joj je obećano. Kad se bude vratila, nadale su se da će svi zaboraviti kako su u Vernemetonu nekada postojale dve devojke koje niko nije mogao da razlikuje. Pošto je Sinrik još bio u zarobljeništvu, bilo je nemoguće da Dieda ode kod njega, čak i da je to želela. Dieda se na kraju izgleda zadovoljila mogućnošću da uči od bardova iz zemlje koju Rim nikada nije ni taknuo. Tek sada, kad se ponovo primila dužnosti sveštenice Proročanstva, Eilan je shvatila koliko će ubuduće biti izolovana. To je delom bilo posledica izdvojenosti nametnute Diedi tokom varke, ali takoñe i njenog izmenjenog položaja. Pošto je imala na to pravo, Eilan je počastvovala Kaileju, Eilid, Mielin i mladu Senaru odabravši ih da je služe, ali ostale sveštenice je uglavnom viñala samo na svečanostima. Šumska kuća je nekada povremeno pružala zaklon ženama i deci, kao Senari, kojima je bila potrebna pomoć. Stoga je bilo neobično, ali ne i nečuveno, kada su primili mladu ženu po imenu Lia i bebu, kojoj je bila dojilja; Vrhovni druid ih je doveo i smestio u kolibu kraj sušnice za bilje, gde su obično odsedali posetioci. Nije bilo čudno ni što je Kaileja često nosila bebu kod Vrhovne sveštenice, govoreći da će se možda razvedriti ako podrži malo dete. Posle prve radosti ponovnog susreta, Eilan je neko vreme neprekidno plakala; činilo joj se da je Gaven, sad kad ga Lia doji, nekako postao više Liino dete nego njeno. Ali ipak joj se činilo kao čudo što je Ardanos, čak i pod pritiskom, ipak održao datu reč. Ponekad se pitala kako ga je Kaileja ubedila, ali nije se usuñivala da pita. Naravno, njeni česti susreti sa detetom pokrenuli su govorkanja. Kaileja je bila dovoljno oprezna da je poverila staroj Latis - u strogom poverenju - da dete pripada Eilaninoj sesti Mairi, da mu se otac ne zna, i da je poslato ovamo zato što Mairi pomišlja na ponovnu udaju. Priču je za nedelju dana čuo ceo Vernemeton, baš kao što su i želele. Ali iako je poneko još verovao da je beba zapravo Diedina, niko nije ni pomišljao da je Eilanina. A dečko je ubrzo postao opšti ljubimac. Eilan se osećala krivom što je narušila ugled i svoje sestre i devojke koja joj je bila kao sestra. No, ipak su obe pristale, makar i sa oklevanjem. Mnogo je gora bila patnja što ne sme da prizna svoje dete. Ali to nije smela - i nije htela - i kako je proticala nedelja za nedeljom, priznanje je bilo sve više i više nemoguće. Eilani se činilo da vreme protiče vrlo polako; Ardanos se vratio iz Deve, i gotovo se cerio dok joj je saopštavao da se Macelijev sin oženio kćerkom prokuratora u Londiniumu. Znala je da se to mora desiti, ali jedva je zadržala suze, mada je odlučila da Ardanosu nikada ne pruži zadovoljstvo da je vidi kako plače. Morala je da veruje da su i ona i Gaj doneli ispravnu odluku, ali stalno je pomišljala na ženu koju je i nehotice zamišljala kao svoju suparnicu. Da li je lepa? Da li joj on govori reči ljubavi, barem ponekad? Eilan je majka njegovog sina prvenca; da li mu to išta znači? Ili ju je zaboravio? A ako jeste, kako će ona to saznati? No, vreme je proticalo - kao i uvek, bez obzira šta ljudi činili da to zaborave - i bližila se svečanost Beltana, kada će opet morati da postane glas Proročanstva. Eilan je mislila da su je sve sumnje napustile kada je postala Vrhovna sveštenica. Možda su joj se sada vraćale zbog deteta. U mračnim noćnim satima pitala se da li će ovog puta biti kažnjena zbog počinjenog svetogrña, mada je preko dana tvrdila samoj sebi da, ako je preživela prvi put, Boginja teško da će sada biti uvreñena. Ako je Moć koju je osetila prilikom proglašenja samo varka, onda je odbila Gaja bez ikakvog razloga. Ali ako Ardanos zaista ne veruje u Boginju kojoj služi, onda on, a ne ona, čini svetogrñe. Ako namerava da ostane u ovoj ulozi, bilo je
neophodno da sazna da li je lažan prevod Vrhovnog druida ili sama Boginja. Dok se pripremala i pročišćavala, palo joj je na pamet da bi bilo mnogo dramatičnije kada bi iz zlatne činije pila pred okupljenim svetom, pa je odlučila da razgovara o tome sa Ardanosom kad ga vidi sledeći put. On se odmah složio sa promenom, i kao da se čudio što ona razmišlja o takvim stvarima. Ovog puta je Eilan sama pripremila bilje koje će popiti, i izvršila je neke izmene; zadržala je bilje koje pojačava vizije, a izostavila je ono koje odvaja čula od volje. Ispalo je da je bila živo svesna dubokog ćutanja koje se spustilo na masu. Osećala je njihovo poštovanje i iščekivanje. Mogla je da ih razume. Znala je da ljudi reaguju na njenu lepotu jače nego na Lianonin izbledeli šarm. Ali mora da je i Lianon nekada bila mlada i veoma lepa. Da li je Proročanstvo ikada bilo nešto više od predstave koju vode sveštenici, na čelu sa njenim dedom? Prvi put kad je ona sedela u stolici Proročanstva, Moć koja je govorila kroz nju bila je stvarna. Ispila je napitak, i osetila kako je obuzima poznato talasanje transa. Sećala se kako je napitak delovao ranije, pa se skljokala u stolici, držeći oči poluotvorene, kako Ardanos ne bi video u njenom pogledu sjaj razuma. Kad je Vrhovni druid počeo napev prizivanja, ona je bila svesna uputstava umetnutih u čaroliju. Bilo joj je jasno šta on želi - i zašto. Sada je shvatila zašto Ardanos želi sveštenicu Proročanstva koja se ne oslanja na inspiraciju. I ranije ga je slušala kako govori o dobrobitima koje će snaći Britaniju pod uticajem civilizacije Rima. Zapravo, sećala se da je govorio o tome i ono veče u kući njenog oca, kada još nisu znali ko je zaista Gaj. Pa, barem niko ne može optužiti Vrhovnog druida za nedoslednost. Kad se poslednji put videla sa Gajem, saznala je dovoljno da bi se složila kako - za sada Ardanos možda ima i pravo. Ako se mudro koristi, Proročanstvo može da bude moćno sredstvo za donošenje mira Britaniji. Dok god je Ardanos Vrhovni druid, i dok god njegovu politiku vodi istinska mudrost, možda ovo što čini sa njom i nije veliki greh. Ali ako Eilan želi da bude nešto više od njegovog instrumenta, moraće da sazna šta se dešava u svetu, van zidova Šumske kuće. Vrhovna sveštenica Vernemetona mogla bi da bude mnogo uticajnija od običnog Glasa Proročanstva. Ako shvati šta radi njen deda, i ona će preuzeti odgovornost za odluku da li da sarañuje ili ne, i dokle u tome da ide. Eilan je verovala da je prošli put kroz nju govorilo nešto više od njene skrivene volje. Ali nijedno ljudsko biće ne može preneti svu snagu Boginje. Kada božanski duh posedne telo, on ne postaje samo bliži smrtnicima, nego i sam preuzima neka od ogrtaničenja koja važe za to telo; mora se raditi sa onim što se ima. Boginjo, pomozi mi! uzviknuo je njen duh. Ako te ima, Gospo, ako nisi samo varka, pokaži mi kako da vršim Tvoju volju! Ardanosovo prizivanje se završilo, ali iščekivanje u masi je raslo. Kad se sa vatri podigao dim svetog bilja, Eilan je osetila da iza nje narasta Prisustvo. Gospo, u Tvojim sam rukama. Eilan je udahnula i prepustila se. Učinilo joj se da je grle meke ruke, ali istovremeno je znala da njeno telo čvrsto sedi, i da Ona čija moć sada teče kroz nju posmatra Ardanosa uz blistavi osmeh. Pazi se, deda! pomislila je. Zar ne vidiš ko je došao? Ali on se okrenuo ka narodu, predvodeći ih u prizivanju, i znala je da ne može da vidi. Potom je usmerila svest ka unutra. Boginjo, imaj milosti! uviknuo je njen duh. On radi za dobro svog naroda - daj mu mudrosti da učini ono što treba - svih nas radi! U tišini mesta na kome se obrela, učinilo joj se da čuje odgovor. "Kćeri, ja čuvam svu soju decu, čak i kad se svañaju; i u svim vremenima je tako, a ne samo u ovom u kome ti živiš. Moja Svetlost može biti vaša tama; vaša zima može biti uvod u Moje proleće. Hoćeš li prihvatiti to, da može doći veće dobro?" "Hoću, ali ne napuštaj me, jer Ti si sve što imam", odgovorila je, i Glas se ponovo začuo u njoj. "Kako da te ostavim - zar ne znaš da te volim onoliko koliko ti voliš svoje dete?" Okružila ju je Gospina ljubav. Eilan se svesno zagnjurila u nju kao u majčin zagrljaj. Odnekud
iz velike daljine bila je svesna Ardanosovih pitanja. Sećala se odgovora koje joj je naložio da izgovori, ali oni joj se više nisu činili važni. Imala je saznanje; znala je šta je odgovarala, ali Ona koja je izgovarala te reči, ovog puta na jeziku naroda, nije bila njoj poznata Eilan. Nije znala koliko dugo je to trajalo. U stanju u kome se sad nalazila vreme nije uopšte postojalo. Ali ipak, došao je trenutak kad je začula da je zovu po imenu. Jeknula je i pokušala da se okrene. Zašto da se vraća? No, svež vazduh kojim su je hladili i nekoliko kapi vode što su joj pale na lice i ruke nisu se mogli zanemariti. Ponovo su je prizvali u njeno telo. Stresla se i jeknula, i odjednom je opet postala ona, Eilan, ponovo, zagledana raširenim očima u zadivljena lica naroda oko sebe. Ardanos je upućivao svet da se mirno raziñu. U njegovom zadovoljnom osmehu gotovo se mogla naslutiti izveštačenost. Ne shvata, pomislila je Eilan. Misli da je sam sve izveo... Ali ako Vrhovni druid ne shvata moć Boginje kojoj tvrdi da služi, nije njen posao da ga prosvetljuje. Mogla je samo verovati da Gospa zna šta radi, i da će nastaviti da bdi nad njima. Gaj je prve mesece braka proveo boreći se protiv svesti da je sve zasnovano na laži. Podozrevao je da Julija mnogo više voli činjenicu da je udata nego njega, ali bila je vedra i prijatna, i dok god je on posvećivao pažnju njenim rečima, izgledala je zadovoljna njime. Mogao je samo da se zahvali bogovima što je ona toliko nedužna, ili možda toliko neosećajna, da ne shvata kako odnos izmeñu muškarca i žene treba da bude mnogo dublji. Licinije, koji je smatrao da mladi par ne treba razdvajati tokom prve godine braka, uredio je da Gaj bude postavljen za edila, zaduženog za vladine zgrade u Londiniumu, što mu je omogućavalo da stekne iskustvo u javnim poslovima, a što će mu biti korisno za kasniju karijeru. Isprva se bunio jer nije imao potrebna znanja, i pitao se da li mu je tast uredio ovaj posao samo zato da bi Julija i dalje vodila domaćinstvo, ali ustanovio je da je, mada su robovi i slobodnjaci koje je imao u službi bili sasvim sposobni da sami obavljaju posao, potreban autoritet čoveka na položaju kako bi se upravljalo njima. Postepeno je shvatao kako ga je detinjstvo, provedeno u slušanju oca kako razrešava probleme kakvi nastaju u velikom utvrñenju, sasvim dobro pripremilo za ovu vrstu poslova. "Uživaj u vremenu koje sada provodiš sa Julijom, momče moj", govorio je Licinije, tapšući ga po ramenu, "jer ubuduće ćete prilčno često biti razdvojeni, pogotovo ako dobiješ dužnost u Dakiji ili na nekoj drugoj isturenoj granici." Obojica su znali da put unapreñenja vodi po čitavoj imperiji; dugotrajna služba na mestu logorskog prefekta ili prokuratora dobijala se samo na kraju karijere. Ovo su bile ključne godine, kada ime koje mladić sebi stvara - a i veze - odreñuju koliko visoko će se uspeti. Gaj će uskoro morati da provede neko vreme u samom Rimu; jedva je čekao. U meñuvremenu, trudio se da shvati način delovanja vlasti u umanjenoj slici prestonice u kakvu se pretvarao Londinium. Godina je protekla mnogo brže nego što je očekivao. Iz Rima su povremeno pristizale uznemirujuće vesti. Imperator je uredio da ga izaberu za konzula na narednih deset godina, i za doživotnog cenzora, kao dodatak moćima koje je već imao. Patriciji su mračno mumlali da je to zavera kako bi stekao kontrolu nad Senatom, ali nisu preduzimali ništa drugo, jer u tom času vojska je bila sasvim zadovoljna svojim imperatorom, koji im je podigao plate za trećinu. Kao oficir, Gaj je bio zadovoljan time, ali bilo je jasno odakle vetar duva. Domicijan je, čak i više od svojih prethodnika, smatrao preostale demokratske institucije Rima zastarelim, i svakako neprijatnim. Nekoliko meseci posle venčanja, Licinije je uzeo tutora - najviše zbog Julije, kako je rekao kako bi naučila bolje grčki i uglañeniji latinski. Gaj je, na svoju veliku žalost, takoñe bio zamoljen da prisustvuje časovima. "Ako poñeš u Rim, biće neophodno da dobro govoriš grčki, a i otmeniji latinski", rekao mu je tast. Gaj se, pogoñen, pobunio. Macelije mu je od najranijeg detinjstva uzimao tutore, i govorio je
latinski jednako tečno kao i maternji jezik majčinog keltskog plemena. "Običan latinski mi je sasvim dobar", izjavio je. "Za vojni logor je svakako dovoljno dobar", usprotivila se Julija, "ali veruj mi, pred Senatom ti je bolje da govoriš keltski nego tim vulgarnim narečjem iz Deve." Gaj je već zaustio da kaže kako govori latinski jednako dobro kao Macelije; ali činjenica je da se Macelije nikada nije obraćao senatorima u Rimu. A neće mu škoditi da nauči ni jezik svih obrazovanih ljudi u svetu, a to će uvek biti grčki. No, časovi nisu dugo trajali. Krajem leta Julija je zatrudnela, i toliko često joj je bilo muka da je tutor otpušten. Gaj je tada već govorio sa kućnim robovima grčki kad god bi bio u prilici, naročito sa Haris, Julijinom služavkom, koja je bila roñena baš na Apolonovom ostrvu, Mitileni. Jedan od slobodnjaka koji je sada radio za njega došao je u Britaniju kao sekretar bivšeg guvernera, i bilo mu je vrlo milo da zaradi nekoliko dodatnih sesteraca popravljajući Gajev naglasak i zadajući mu da prepisuje Ciceronove govore kako bi popravio latinski stil. Bio je čvrsto odlučio da će, kada Julija rodi dete i dovoljno se oporavi da nastavi sa časovima, biti daleko ispred nje. I tako je proticala zima. Do prve godišnjice braka, Julijine mučnine su jenjale. Nije se pobunila kad je njen otac predložio da Gaj poñe u lov na veprove po šumama severno od Londiniuma, kao pratnja bogatom senatoru koji se zanimao za trgovinu vinom i koji je tvrdio da je preduzeo rizično putovanje sve dovde samo radi lova. Licinije nije mnogo cenio njegove veštine, ali priznavao mu je političku moć, i odlučio je da mu polaska dodelivši mu kao pratioca roñenog zeta. Juliji uopšte nije smetalo što će biti odsutan; zapravo, pomalo joj je laknulo što je otišao iz kuće. Kao i većina muškaraca, Gaj je izgleda smatrao kako je svako priznavanje slabosti zapravo molba za pomoć. Pošto nije mogao da joj pomogne, a i pošto je zapravo bio razlog njenog stanja, stalno se vreñao kad bi pomenula mučnine ili strepnje. Ni njen otac nije bio mnogo bolji, a bila je suviše ponosna da bi se poveravala robinjama. I tako je, istog jutra čim je Gaj otišao u lov, Julija potražila Junonin hram. Njena služavka, Haris, bunila se što će ići peške čitavim čutem, ali Julija je znala da bi joj truckanje u kočijama ili njihanje u nosiljci samo ponovo izazvali mučninu. Nije joj smetalo ni što je evnuh u hramu rekao da će morati da sačeka dok sveštenica bude imala vremena za nju; unutrašnjost hrama bila je polumračna i sveža posle ulične prašine i buke, i bilo joj je sasvim prijatno da sedi tu neko vreme, zagledana u obojeni kip. Domina Dea... počela je da se moli. Mislila sam da će biti lako. Ali kad misle da ih ne čujem, robinje pričaju o ženama koje su umrle na poroñaju. Ne bojim se toga, Boginjo, ali šta ako moja beba umre? Šta ako sam kao moja majka, koja je rodila samo jedno dete koje je živelo duže od godine? Moj otac ima političku moć a Gaj ume da vodi bitke. Ali ja jedino mogu da im dam naslednika. Spustila je veo na lice da se ne bi videlo kako plače. Pomozi mi da rodim zdravog sina... molim te, Boginjo, molim te! Trgla se kad joj je evnuh dotakao rame, a onda je brzo obrisala oči i pošla za njim u unutrašnje odaje, ne obazirući se na uporni bol u krstima. Junonina sveštenica bila je srednjih godina, a bojila je lice da bi izgledala mlaña, i nemo je procenjivala Julijine haljine i nakit. Pozdravila ju je sa tolikom toplinom da je Julija odmah postala oprezna. "Bojiš se rañanja." Sveštenica ju je potapšala po ruci. "A to ti je prvo dete, i sasvim je prirodno da se plašiš..." Julija je malo ustuknula, oprezno je odmeravajući. Zar sveštenica ne razume da se ona ne plaši za sebe? "Želim sina", počela je, i zakašljala se kad ju je zapahnuo oblak mirisa kad se sveštenica nagnula ka njoj. "Naravno. I ako prineseš ponude, Boginja će ti pomoći." "Kakvu životinju bi trebalo da kupim za žrtvu?"
"Pa, draga..." Žena je otvoreno pogledala njeno prstenje. "Toga imamo sasvim dovoljno. Ali upravo grade ogroman Izidin hram na dokovima, i bilo bi šteta da Junona ostane kao neka siromašna roñaka. Sigurno će ti dati sve što želiš ako ponudiš bogat dar njenom svetilištu." Julija je piljila u nju, jer suviše je dobro shvatila, i s naporom je ustala. "Razumem", suvo je rekla. "Sad moram da idem, ali hvala na dobrom savetu." Okrenula se, poželevši da je dovoljno visoka da to izvede upečatljivo, i izišla iz sobe, ostavivši sveštenicu da zuri za njom. Dok je prelazila preko praga, bol u leñima pretvorio se u strašan grč od koga je na trenutak izgubila dah. "Gospo moja..." Haris je pružila ruke da joj pomogne. "Idi i nañi mi nosiljku", rekla je Julija, držeći se za stub. "Izgleda da ću se ipak voziti kući." Gaj se vrato u grad tek kasno uveče, pošto se postarao da ugledni gost dobije trofej koji je želeo, i oprostivši se sa njim s dosta olakšanja. Kada je ušao u kuću, zatekao je opšti haos; tokom njegovog odsustva, Julija je imala prevremeni poroñaj i rodila mu je kći. Vest je čuo od Licinija, koji je rekao da je sve bilo gotovo za sat ili dva, i da Julija sad spava. Bio je trenutak da se nazdravi roñenju njegovog prvog deteta, kako reče Licinije, podižući prašnjavu amforu sa grčkim pečatom. Gaju je bilo jasno da je njegov tast već poodavno počeo da slavi. "Ne znam kako da ti se zahvalim za ovaj veliki dar", rekao je pomalo pripito. "Oduvek sam želeo da postanem deda; i makar da je dete samo žensko, to mi nimalo ne smeta; Julija mi je bila dobra kao četrdeset sinova, i dovela je i tebe u porodicu. Sledeće dete će svakako biti dečak." "Nadam se da imaš pravo", rekao je Gaj. Ako ne bude tako, neće biti njegovom krivicom, jer on je već začeo jednog sina. "Sklonio sam ovo vino kad se Julija rodila, da ga popijem kad mi se rodi prvo unuče", rekao je Licinije, skidajući pečat. "Pij sa mnom, sine; i nemoj ga pokvariti sipajući previše vode u njega." Gaj nije večerao i mnogo radije bi uzeo pehar piva, činiju pasulja i pečeno pile, ali pošto je domaćinstvo bilo u potpunom neredu znao je da će biti srećan ako uspe da uhvati nekog roba koji bi mu doneo hladnog mesa i hleba. Pomirio se da ode u krevet napola pijan, i pridružio se Liciniju. "Za tvoju kći", rekao je Licinije. "Neka bi ti bila dobra kao što je Julija bila meni." Gaj je ispio, a onda je starac predložio zdravicu za sina. Gaj se zagrcnuo, ali njegov tast je mirno nastavio. "Dogodine ćeš sigurno dobiti i sina." "Pa da, naravno." No, dok je podizao pehar, Gaj je mislio na Eilan i sina koga mu je ona već rodila. Dečak sada ima godinu dana. Da li je prohodao? Da li mu je ono tamno paperje postalo zlatna kosa? A onda su, naravno, morali da nazdrave Juliji; da nije došla služavka sa vešću da može da je vidi, Gaj bi se zaista napio. Zadovoljan zbog prekida, pošao je za služavkom u spavaću sobu. Julija mu se učinila veoma sitna, sitna i bleda. U rukama je držala čvrsto umotano dete. Julija ga je pogledala i počela da plače. "Tako mi je žao. Toliko sam želela da ti rodim sina bila sam tako sigurna..." Odobrovoljen pomišlju na Eilan i njenog sina, daleko na zapadu, sagnuo se da je poljubi. "Nemoj plakati", rekao je. "Dobićemo sina sledeći put, ako bogovi požele." "Onda je prihvataš?" Robinja je podigla bebu i pružila je, i svi su ga gledali sa iščekivanjem. Gaju je trebalo malo vremena da shvati šta treba da čini pa je uzeo bebu, prilično nespretno. Zagledao se u zgužvano lišce, očekujući plimu nežnosti koja ga je zahvatila kad je uzeo u ruke svog sina. Ali sada je osetio jedino čuñenje, jer činilo mu se nemogućim da nešto ovako sitno bude i stvarno. Uzdahnuo je. "U ime svojih predaka, priznajem ovo dete za svoju kći", glasno je rekao. "Ime će joj biti Macelija Severina."
Odmah po Beltanu, Bendeigid je zatražio prijem kod Gospe od Vernemetona. Eilan se dotle uklopila u ulogu Vrhovne sveštenice, ali ipak joj se činilo čudnim što roñeni otac traži dozvolu da je poseti. Ipak, poslala je jednako zvaničan odgovor da će ga rado primiti, i kada se pojavio u njenoj spoljašnjoj odaji tog popodneva bila je spremna da ga srdačno primi. Istinu govoreći, Eilan se uopšte nije osećala toliko srdačno. Nije mogla da zaboravi da je upravo zbog očevog odbijanja čak i da razmisli o njenom braku sa Gajem dospela u položaj da, iako uživa sve udobnosti i počasti, polako postaje stranac roñenom sinu. Udesila je da Gaven to popodne bude daleko od očiju i ušiju. Bendeigid svakako zna da Mairi nije rodila još jedno dete, a Gaven je sve više ličio na svog oca. Pripremila je krčag vode, koju je Senara upravo donela sa Svetog kladenca, i dala znak Hjuu da pusti posetioca unutra. Pružalo joj je izvesno zadovoljstvo da se njen telohranitelj nadvija nad njima. Mislila je da će se kao predmet gotovo pseće odanosti osećati neprijatno, jer Hju je sa zahvalnošću preneo odanost na nju čim se pojavila iz ritualne izdvojenosti i počela da se ponovo kreće, ali nikada joj nije smetao. Jednostavno je bio tu, i postepeno je počela da joj se dopada lakoća kojom je on mogao da se otrese gostiju, ili, kao sada, da ih zadivi. "Čime mogu da ti služim, oče?" hladno je upitala, ne ustavši iz stolice. Upotrebila bi taj isti ton pred svakim visokim druidom. I zaista, vreme provedeno na severu promenilo je Bendeigida. I dalje je bio snažan čovek, ali prigodna čvrstina koje se sećala sada se istopila i on je sav bio od kostiju i tetiva. Bendeigid je naglo zastao, čudno je pogledavši. Upitala se šta li vidi na njoj. Sigurno ne kći koje se sećao. Lice koje je videla kad bi se zagledala Sveto jezerce izgubilo je detinjastu zaobljenost, a patnje i odgovornost dodali su naznake opeznosti njenim senovitim očima. No, ti neprimetni znaci zrelosti sigurno su manje upadljivi nego zlatni ornamenti i polumesec izmeñu obrva. Mada je podigla sa lica široki veo od tankog, tamnoplavog platna, on joj je i dalje ostao prebačen preko ramena. Nastavila je da koristi veo na isti način kao što je činila Dieda da bi potpomogla varku; a kada je došlo vreme da je mogla da ga ostavi, već se navikla na njegovu zaštitu. Kao da joj je davao prizvuk autoriteta; svakako joj je povećavao tajanstvenost. "Samo sam želeo da ti izrazim poštovanje, kćeri - ili bi trebalo da kažem Gospo", odvratio je druid. "Davno smo se poslednji put sreli. Hteo sam da se uverim da si dobro..." Trebalo ti je puno vremena, mračno je pomislila Eilan. No, videla je da protekle godine nisu bile nežne ni prema njemu. Nije izgledao sitniji samo zbog prisustva ogromnog Hjua; kosa mu je potpuno osedela, i imao je nove bore oko usta i očiju. Oduvek je bio strog, ali sada su mu oči gorele tamnim plamenom. Bendeigid je prihvatio srebrom okovanu drvenu ćasu koju mu je pružila, pa je seo na klupu. Eilan je sela u veliku izrezbarenu stolicu. "To sigurno nije jedini razlog što si došao ovamo, oče", mirno je rekla. "Lianon je bila stara." Zagledao se u ćasu, a onda ponovo u nju. "Mogu da razumem zašto nije želela da joj zemlju rastrza rat - i da je možda baš zato Boginja proteklih nekoliko godina savetovala mir. Ali sada je nastupilo novo vreme i imamo novu sveštenicu. Jesi li čula za bitku na planini koju Rimljani zovu Graupius? Znaš li da su zemlje Votadina pretvorene u pustinju u kojoj jedva opstaje šačica preživelih, jedino što je ostalo od nekada velikog plemena?" Eilan je oborila pogled. Zaista je čula za bitku, od jednog učesnika u njoj, a Gaj joj je pričao kako su se u zimu izgladneli preživeli pojavili na kapijama tvrñave moleći za hranu. Činjenica je da su Rimljani okupatori, ali znala je da su poražena plemena u očajanju palila svoja sela i ubijala svoje životinje kako ne bi pali Rimljanima u ruke. "Ti koja si Glas Boginje, reci mi - suze robinja padaju kao kiša, a krv naših pobijenih ratnika vrišti iz zemlje, kako to da ih Ona ne čuje? Zašto Boginja ne odgovara na naše molitve, i zašto Proročanstva i dalje savetuju da održavamo ovaj bedni mir?" Naglo je ustao, pružio ruke ka njoj, i Hju je teško koraknuo u sobu. Eilan je duboko udahnla da sakrije zaprepašćenje zbog tog gesta i brzo dala znak telohranitelju da se udalji. Oduvek je
smatrala da je njen otac upućen u savete koje daje Vrhovni druid. Je li moguće da on ni ne zna kako je Ardanos sve ove godine manipulisao Proročanstvima? "Moj otac svakako zna da ja samo izgovaram Proročanstva onako kako su mi data", rekla je umirujućim glasom. Ako zna, rekla sam mu istinu - a ako ne zna, nisam mu rekla ništa što već ne zna. I zaista, ono što je rekla bilo je veća istina nego što je i Ardanos znao, jer iako je Ardanos prevodio njene odgovore na pitanja onako kako je njemu odgovaralo, kad bi je Boginja ispunila i obratila se pravo narodu, to se Boginja slagala ili se nije slagala sa politikom Vrhovnog druida. Dosad su, u najmanju ruku, Njeni saveti bili dovoljno miroljubivi, pa ih Ardnos nije dovodio u pitanje. Bendeigid je ustao i počeo nervozno da hoda po sobi. "Onda te moram ubediti da se moliš Boginji da nas osveti. Duhovi žena sa Mone i dalje traže odmazdu." Eilan se namrštila. "Je li te Sinrik poslao da mi to kažeš?" Znala je da ga je Gaj zarobio, i da mu je spasao život pretvorivši ga u taoca, ali nije znala šta mu se desilo potom. "Bio je zarobljen", namrštio se njen otac. "Hteli su da ga pošalju u Rim da zabavi imperatora, ali on je ubio čuvare i pobegao." "Gde je sad?" upitala je, pomalo uznemirena. Ako ga Rimljani sada uhvate, najbolje čemu bi se od njih mogao nadati bila bi brza smrt. "Ne znam", oprezno je rekao druid. "Ali na severu raste veliki gnev, kćeri. Rimljani se povlače. Gavranovi nisu svi pobijeni u tom boju, i rane im se zaceljuju. Ako Boginja ne podigne zemlju protiv Rimljana, budi sigurna da Sinrik hoće." "Ali ja govorim samo onima koji doñu na svečanosti kod Brda devica", rekla je Eilan sa nelagodnošću. "To su najviše Kornovi i Ordivici, poneki Dement ili Silur, i ponekad divlji narodi iz bregova. Kakve veze mi imamo sa Kaledonijom?" "Zar je moguće da na shvataš koliki je tvoj uticaj?" Pogledao ju je u lice. "Rimljani su nam uzeli zemlje, preobratili naše poglavare i zabranili većinu naših verskih svečanosti. Proročanstvo, ovde u Vernemetonu, jedno je od retkih stvari koje su nam ostale, i ako ti misliš da se reči Boginje ne ponavljaju sa kraja na kraj Britanije, onda si budala!" On ne zna da Ardanos utiče na Proročanstvo, pomislila je tog časa Eilan, ali podozreva. Dok glumi neznanje ne može je otvoreno zamoliti za pomoć u podizanju nemira. Ali stvari će svakako doći i dotle. "Bila sam veoma izdvojena..." tiho je rekla. "Ali naiñe poneki hodočasnik da se pomoli na Svetom kladencu. Neka oni koji imaju novosti doñu da piju vode na svaki mladi mesec, i ako sveštenica pod velom koja im priñe pomene gavranove, neka razgovaraju s njom tamo." "Oh, kćeri! Znao sam da nećeš izdati svoje poreklo!" uzviknuo je on, a pogled mu je omekšao. "Reći ću Sinriku..." "Reci mu da ništa ne obećavam", prekinula ga je, "ali ako želiš da se molim Boginji za pomoć, moram znati šta da tražim! Ne mogu ti obećati šta će Ona odgovoriti..." Bendeigid je morao da se zadovolji time. Eilan je dugo sedela zamišljena i kada je otišao. Sinrik očito čini sve što može da pokrene pobunu, a bez njene podrške sigurno neće uspeti. Ali druid je sada očito shvatio da je ona odrasla žena i da će sama donositi svoje odluke. Gotovo da je vredelo tolike patnje susresti se sa njim u tako nadmoćnom položaju. Ali uz tu moć ide i odgovornost koju nije mogla da izbegne, pogotovo što može doći dan kada će njeni otac i usvojeni brat stajati suočeni preko bojnog polja sa ocem njenog deteta. Kako je Julijina ćerkica rasla, počeli su da je zovu Cela, jer se činilo smešnim da nešto tako sićušno ima tako dugo ime. Ali Gaj je uzalud čekao onu vezu koju je osetio sa malim Gavenom čim ga je prvi put video u Eilaninom naručju. Da li je to možda nešto što se oseti samo izmeñu oca i prvoroñenog sina? Ili je to zato što ničim nije bio vezan za devojčicinu majku? No, Juliji izgleda nije bilo čudno što se on ne zanima mnogo za žensko dete. Cela je bila mirna beba, koja je uskoro nagovestila da će biti lepa, i bila je dedina mezimica. Julija je provodila sa
bebom mnogo vremena, oblaćeći je u divno vezenu odeću, što se Gaju činilo kao traćenje vremena, a kada je malenoj bilo godinu dana Julija je opet bila trudna. Ovog puta bila je potpuno uverena da će biti dugo željeni sin. Prorok, koga su ispitali u Julijino ime, obećao je roñenje sina, ali Gaj nije bio tako uveren. Na kraju, doduše, ipak nije morao da se pati sa ženom tokom čitave trudnoće. Ratovi u Daciji su loše krenuli. Gaj je osetio bol kad je čuo da će Druga legija biti povučena i da će uništiti novoizgrañenu tvrñavu na severu. Pretpostavljao je da je postalo jasno kako sever nikada neće moći da zadrže bez velikih ulaganja ljudi i materijala, većih nego što bi imperija mogla sebi da dopusti. Mnogo života bi bilo spašeno, mračno je pomislio Gaj, da su imali dovoljno razuma da to uvide pre tri godine! Počeo je da provodi slobodno vreme u vojnom odseku, osluškujući novosti. Na imperatorovo nareñenje, novi guverner, Salustije Lukulus, naredio je da se najsevernije tvrñave napuste, da se zidovi poruše a drvena graña spali kako ne bi ostalo ništa što bi neprijatelju bilo od koristi. Dvadeseta legija domarširala je sa severa i smestila se u stari logor u Glevumu, ali niko nije znao koliko dugo će to trajati. Na kraju je Druga legija prebačena iz Deve u Daciju. Macelije je objavio da je prestar da bi tapkao preko pola imeprije, odlučio je da je vreme da se povuče u penziju i da počne da planira novu kuću u Devi. No, Gaja je iznenadio poziv novog komandanta legije, da im se pridurži. Najviše ga je iznenadila činjenica da se čak ni Licinije nije protivio kad je saopštio kako bi voleo da prihvati ponudu. "Nedostajaćeš nam, momče", rekao je starac, "ali vreme je da se postaraš za karijeru, sad pošto si zasnovao porodicu. Zar nisam upravo zato širio Londiniumom hvalospeve o tebi? Šteta što nećeš biti tu za roñenje tvog drugog deteta, ali to se moglo i očekivati. Nemoj brinuti za Juliju - ja ću paziti na nju. Ti vrši svoju dužnost i vrati se ovenčan slavom!" 22. Dieda se vratila u Šumsku kuću sredinom maja, nešto više od četiri godine otkako je otišla u izgnanstvo u Eriu. Dan je bio sunčan, i Eilan ju je primila u bašti, nadajući se da će im manje zvaničnma okolina olakšati sastanak, ali ipak je zamolila Kaileju da ostane sa njom. Kad se na vratnicama pojavila Dieda, Eilan je sela malo uspravnije, sa velom preko ramena, a Kaileja je požurila da je pozdravi. "Dieda, dete moje, baš se radujem što te vidim. Toliko dugo je prošlo..." Svečano su se zagrlile, prislanjajući obraz uz obraz. Dieda je nosila široku odeždu od belog platna, u irskom stilu, bogato izvezenu, sa plavim ogrtačem kakve nose bardovi, oivičenim zlatom i sa zlatnom kopčom. Njena kosa, povezana vezenom trakom, padala je sva u uvojcima, ali, uprkos svečanoj odeći, držala se napeto. "Oh, zaboravila sam kako je ovde mirno..." rekla je Dieda, osvrćući se po jedrim lejama nane i srebrnastim žbunićima lavande gde su pčele zujale po crvenim cvetićima. "Bojim se da ćemo ti zaista biti dosadne posle svih onih prinčeva i kraljeva u Eriu." Eilan je jedva progovorila. "To je lepa zemlja, svakako, i svi veoma cene pevače i pesnike i sve vrste svirača, ali posle nekog vremena počne da ti nedostaje domovina." "Ponela si naglasak Eriua sa sobom, dete moje", primetila je Kaileja. "Kako je lepo ponovo čuti tu muziku!" Sad više niko ko nas čuje da govorimo neće moći da nas pobrka, pomislila je Eilan. Nije se radilo samo o naglasku, nego o dubini i rasponu glasa. Diedin glas je oduvek bio prijatan, ali sada ga je koristila kao dobro podešen instrument. Čak i ružne stvari izgovorene takvim glasom lakše se opraštaju. "Imala sam dovoljno vremena da ga steknem", rekla je Dieda i pogledala Eilan. "Činilo mi se da sam odsutna pola života." Eilan je klimnula. I ona se osećala kao da je stotinu godina starija od devojke koju je Lianon
pre pet godina odabrala za naslednicu. Ali na Diedinim usnama primetila je izraz mrzovolje. Da li je i dalje ljuta što su je poslali odavde? "Proteklo je dovoljno vremena da primimo desetak novih devojaka", mirno je rekla Eilan. "Mnogo obećavaju - mislim da će većina položiti zavete." Dieda ju je pogledala. "A šta si smislila za mene?" "Nauči te devojke svemu što možeš od veština koje si stekla!" Eilan se nagnula napred. "Ne mislim samo na himne koje će ulepšati naše svečanosti, nego na drevno znanje, na znanje o bogovima i junacima." "Sveštenicima se to neće dopasti." "Njih niko neće pitati", rekla je Eilan. Dieda je raširila oči. "U poslednje vreme poglavari kupuju latinske tutore svojim sinovima i uče ih da recituju Vergilija i da vole italijanska vina. Čine sve što mogu da pretvore naše muškarce u Rimljane, ali ne mare šta rade žene. Poslednje utočište stare mudrosti našeg naroda možda je upravo ovde, u Vernemetonu, i ne želim da to sasvim nestane!" "Stvari su se prilično promenile za vreme mog odsustva." Dieda se prvi put nasmešila. Potom je uperila pogled u nešto iza Eilan, i izraz lica joj se promenio. Prema njima dolazio je Gaven, sa dadiljom za petama. Eilan je grčevito stegla pesnice pod naborima vela, savlañujući želju da pruži ruke i zagrli ga. "Mesečeva gospo! Mesečeva gospo!" povikao je dečko, a onda se naglo zaustavio i zagledao se u Diedu. "Ti nisi Mesečeva gospa!" rekao je sa prebacivanjem. "Nisam više", odgovorila je Dieda uz čudan osmeh. "Ova gospa je naša roñaka Dieda", rekla je Eilan, suvih usta. "Peva lepo kao ptice." Dečko ih je nekoliko trenutaka naizmenično posmatrao, mršteći se. Oči su mu bile iste promenljive boje lešnika kao Eilanine, ali kosa mu je bila crna i kovrdžava kao očeva, i kada odraste imaće isto široko čelo kao on. "Izvini, Gospo", rekla je Lia zadihano kad je sustigla dečaka i ščepala ga za ruku. "Pobegao mi je!" Gavenu je počela da drhti donja usna i Eilan je poznala taj znak, pa je dala znak dadilji da ga ostavi. Izgleda da smo ga razmazile, pomislila je, ali on je tako mali, i tako brzo ću ga izgubiti! "Jesi li hteo da me vidiš, mili?" blago je upitala. "Sada ne mogu da se igram, ali ako doñeš predveče poći ćemo da hranimo pastrmke dole u Svetom kladencu. Jesi li sad zadovoljan?" Gaven je ozbiljno klimnuo. Pružila je ruku da ga pomiluje po obrazu, i ostala je bez daha kad se on nasmešio i kad mu se pojavila jamica na obrazu. Potom je, brzo kao što je i došao, otrčao do dadilje i pružio joj ruku da ga odvede. Kad je otišao, dan kao da je izgubio sjaj. "To je dete?" upitala je Dieda u potpunoj tišini. Kad je Eilan klimnula, u njenim plavim očima planuo je bes. "Luda si što ga držiš ovde! Ako ga otkriju, sve smo propale! Zar sam provela četiri godine u izgnanstvu da bi ti uživala i u materinstvu i u počastima Vrhovne sveštenice?" "On ne zna da sam mu ja mati", jedva je šapnula Eilan. "Ali možeš da ga viñaš! Nisu ga ubili, a nisu ni tebe! To duguješ meni, Sveta Mesečeva gospo Vernemetona!" Dieda je počela da korača gore-dole, podrhtavajući kao struna na harfi. "Imaj milosti, Dieda", strogo je rekla Kaileja. "Dečko će biti usvojen za godinu ili dve, a niko ne zna ko je on." "Pa šta onda misle, čije je to dete?" dobacila je preko ramena Dieda. "Sirote Mairi, ili možda moje?" Videla je odgovor na njihovim licima. "Tako. Sad kad sam okončala svoje izgnanstvo, takoñe imam da snosim i tvoju sramotu. Pa, kad me budu videli sa dečakom možda će govorkanja prestati. Ali pazi se, ja ni malo ne volim decu!" "Ali ostaćeš, i ćutaćeš?" otvoreno je upitala Kaileja. "Hoću", rekla je Dieda posle pauze, "jer verujem u ovo što radite ovde. Ali, Eilan, slušaj me, jer jednom sam ti to već rekla, kad sam pristala na zamenu - ako ikada izdaš naš narod, čuvaj se, jer ja ću ti biti dželat!"
Mladi mesec je već bio visoko na večernjem nebu, dodajući srebrnasti odsjaj prozirnim vodama Svetog kladenca. Pastrmke su došle kad su ih pozvali, i uzele su kolač koji im je Gaven ponudio, gotovo pravo iz dečakove ruke. Eilan je čekala dok nije čula kako njegovo brbljanje zamire u tišini večeri, a onda je spustila veo preko lica i uputila se stazom ka oltaru izgrañenom kraj izvora koji je punio kladenac. Njene devojke su mislile da je veoma milostivo od njihove Vrhovne sveštenice što se smenjuje sa njima oko onih koji dolaze u Šumsku kuću po savet. Doduše, često je radila upravo to, saosećajno bi saslušala uznemirene, ili bi one sa opipljivijim problemima uputila ženama vičnim magiji ili travarkama. Ali otkako je saznala da Sinrik planira pobunu, penjala se ovom stazom uz drhtaj strepnje, plašeći se onih noći kada neko od okupljenih šapatom pomene gavrane i rat. U svetilištu je bilo sveže; Eilan je čvršće pritegla ogrtač oko sebe, puštajući da je umiri mrmljanje tekuće vode. Voda je curila iz pukotine u steni iznad koje je u udubljenju bila postavljena olovna figura Gospe, a potom se spuštala u kanal koji ju je vodio do česme i Svetog kladenca. Izvoru života... pomolila se, saginjući se da zahvati dlanom malo ledene vode i da njime dotakne usne i čelo. Sveta vodo, večito živa, ispuni me svojom smirenošću. Potom je upalila svetiljku pod kipom i sela da čeka. Mesec je bio visoko na nebu kada je začula kako se stazom uspinju nesigurni koraci nekoga ko je ili bolestan ili izmoren. Grlo joj se steglo kad se na ulazu pojavila tamna prilika. Bio je muškarac, umotan u grube krpe kao bilo koji siromašan seljak, ali pod ogrtačem su se nazirale mrlje od stare krvi. Kada ju je ugledao, uzdahnuo je i kao da je deo napetosti nestao iz njega. "Odmori se, pij, primi Gospin mir..." promrmljala je. On je pao na kolena i zahvatio vodu iz kanala, očito se trudeći da se savlada. "Borio sam se... gavranovi lete nad bojnim poljem", šapnuo je, gledajući je. "Gavranovi lete i u ponoć", odgovorila je. "Šta imaš da mi kažeš?" "Pobuna... bila je predviñena za sredinu leta. Crveni ogrtači su nekako saznali i napali su nas..." Prešao je šakom preko očiju. "Preksinoć." "Gde je Sinrik?" upitala je, tiho i brzo. Da li je njen usvojeni brat još meñu živima? "Šta želi od nas ovde?" Čovek je bespomoćno slegnuo ramenima. "Sinrik? U bekstvu je, verovatno. Dolaziće mnogi kao ja, u potrebi za mestom da ližu rane." Eilan je klimnula. "Iza naših kuhinja vodi staza kroz šumu. Na kraju je koliba koju naše žene povremeno koriste za meditaciju. Idi sad. Tamo možeš da spavaš, i neko će ti doneti hranu." Čovek je naglo opustio ramena, i Eilan se upitala ima li on snage da ode čak donde. "Blagoslovena bila Gospa", promrmljao je on, "I blagoslovena bila ti, što si mi pomogla." S mukom je ustao, pozdravio kip i potom nestao, mnogo tiše nego što je Eilan mislila da je moguće. No, Eilan je još dugo sedela, osluškivala šum vode i posmatrala treperenje svetlosti lampe na zidu. Boginjo, molila se, sažali se na sve izbeglice; sažali se na nas sve! Za mesec dana će biti Dugodnevica; Ardanos će hteti da kažem narodu da prihvati ovaj poslednji udarac, a moj otac će hteti da svi ustanu i osvete Gavranove u krvi i vatri. Šta da im kažem? Kako da donesemo mir ovoj zemlji? Činilo joj se da je dugo čekala, ali jedina vizija koju je imala prikazivala je vodu kako neprekidno izvire iz stene i teče niz brdo. Gaj je sedeo i pisao u svojim odajama u tvrñavi Kolonije Agripenzis, osluškujući kišu. Pretpostavljao je da Germanija Inferior zapravo nije vlažnija od Britanije, ali proleće je bilo kišovito. Ponekad su mu se dve godine koje je proveo van kuće, prvo u zemljama severno i zapadno od Italije a potom ovde, gde se klisura Rene završava i reka počinje da krivuda kroz
močvarne ravnice prema severnom moru, činile kao dve nedelje. Ali danas se osećao kao da je van kuće već vekovima. Umočio je pero u mastionicu i počeo da ispisuje slova naredne rečenice u pismu koje je pisao Liciniju. Dve godine redovnog dopisivanja, mračno je pomislio, učinile su da postane vešt u pisanju koliko i njegov rob sekretar; isprva je bilo teško, ali počeo je da ceni vrednost ličnog dopisivanja. "...i poslednji legionari koji su pre godinu dana pošli za Saturninusom u pobunu sada su već osuñeni i uglavnom rasuti po drugim legijama", pažljivo je pisao. "Imperatorovo novo nareñenje da u svakom logoru bude samo po jedna legija izazvalo je neke probleme, i donelo je mnogo posla vojnim graditeljima. Ne znam hoće li to otežati zavere, ali može biti dobro što su nam snage sada ravnomernije rasporeñene duž granice. Da li se ta naredba primenjuje i u Britaniji?" Za trenutak je zastao, osluškujući pravilno trupkanje potkovanih sandala dok je prolazio stražar, a onda se ponovo pognuo nad pismo. "Ovde se govorka da su Markomani i Kvadi ponovo nemirni, i da je Domicijan morao da prekine kampanju u Daciji da bi se pobrinuo za njih. Ja bih mu savetovao da, ukoliko je moguće, sklopi savez sa kraljem Decebelusom, i da iskoristi Dačane za borbu protiv Markomana. No, imperator me još nije proizveo za svog tajnog savetnika, i ko zna šta će učiniti." Nasmešio se, znajući da će Licinije razumeti šalu. Bio je nekoliko puta u blizini imperatora, pre nego što je premešten iz Druge legije u Daciji u konjički odred u Germaniji, ali sumnjao je da Domicijan zna za njegovo postojanje. "Obuka mog krila konjice ide dobro. Briganti su neustrašivi jahači, i veoma im je milo što imaju komandanta koji im se obraća na njihovom jeziku. Ti nesrećnici mora da su željni doma koliko i ja. Pozdravi Juliju i decu. Cela je sad već sigurno velika devojčica, i teško je poverovati da mala Sekunda ima već više od godinu dana. Britanija mi se čini kao mirni raj u poreñenju sa granicama Germanije", nastavio je, "ali pretpostavljam da je to samo iluzija. Čuo sam kako jedan novi vojnik u mom odredu govori o gavranovima, i počeo sam da razmišljam o tom tajnom udruženju o kome smo slušali pre više godina..." Opet je zastao, govoreći sebi da je strepnja koja ga je iznenada obuzela samo posledica kiše, ali pre nego što je stigao da se vrati pisanju neko mu je zakucao na vrata sa porukom da legat želi da ga vidi, pa je brzo navukao ogrtač i izišao iz svojih odaja, pitajući se o čemu je reč. "Nove naredbe, tribune", rekao je zapovednik. "Moram reći da mi je žao što ćemo te izgubiti, jer dobro si se pokazao..." "Da li je jedinica dobila premeštaj?" Gaj ga je pomalo zbunjeno gledao, jer ovakvim prekomandama obično prethode govorkanja po logoru. "Samo ti, momče, što je još veća šteta. Prebačen si u osoblje britanskog guvernera. Izgleda da se tamo digla nekakva prašina, i treba im čovek tvog porekla." Gavranovi! pomislio je Gaj, i pred očima mu se pojavilo Sinrikovo lice, onako kako ga je poslednji put video, puno mržnje. Odsad ću obraćati više pažnje na predosećanja. U ovom premeštaju je osećao Licinijevu ruku. Kao jedan od mnogih oficira na granici, samo uz ogromnu sreću je mogao privući pažnju nekoga ko bi mu mogao biti koristan zaštitnik. Ali ako bi uspeo da spreči pobunu... Licinije je verovatno bio vrlo zadovoljan sobom što je našao načina da njegov zet vrši svoju dužnost, a da istovremeno napreduje. Samo će Gaj znati, i mariti, što je zbog toga morao da uništi čoveka koji mu je bio prijatelj. Odgovorio je nešto nepovezano svom zapovedniku, jedva je saslušao njegove reči, i vratio se u svoje odaje da se spakuje. Kako se bližila Dugodnevica, zemljom su se širili šapati o pobuni Gavranova. Eilan se nadala da će guverner zabraniti javne skupove zbog pobune, ali izgledalo je da je on umesto toga rešio da obeshrabri pobunjenike pretvarajući se da je sve u redu. No, Eilan je od izbeglica saznala da se Sinrik vratio prijateljima na severu i podigao pobunu koristeći preživele sa planine Graupius, sa
preostalim Gavranovima kao zapovednicima. To je bilo sasvim lako, jer Rimljani su se prosto povukli iz pustinje koju su stvorili, ostavivši narod bez ičega za život osim mržnje. Ali potom je pokušao da pobuni Brigantiju, gde je posle grubog gušenja Vanucijeve pobune usledio kakav-takav pokušaj obnavljanja provincije. Verovatno ih je izdao neki Brigant, razmišljala je Eilan, ili možda žena - jer setila se Kartimandue - pošto su zaključili da je ograničeni napredak u okovima bolji od rimljanskog mača. Gavranovi su se, po jedan i dvojica, probijali na jug, puni gneva ili očajanja. Negovale su ih žene u koje je Eilan imala najviše poverenja, davale su im nova imena i odeću i slale ih dalje. Rekli su joj da je Sinrik još na severu, sa ostatkom onih koji nisu ranjeni, i da ga progone specijalni odredi legionara. Kaledonjani su nestali u svojim brdima, ali Gavranovi nisu imali klan, niti dom kuda bi mogli da pobegnu kad više ne mogu da se bore. Oni koji su dolazili u Šumsku kuću bili su Sinrikovih godina, ali teškoće su od njih načinile starce. Eilan ih je gledala sa bolom, jer na nekima se, kao na Gavenu, videlo da nose u venama rimljansku krv. Po vizijama je znala da je neophodno da se stope krv plemena i krv Rima. No, Merlin nije rekao da li će se to desiti mirno ili kroz mnoge generacije u kojima će muškarci sejati svoje seme i umirati, ostavljajući žene u žalosti da nastavljaju dalje. Ardanos i Lianon su, sećajući se silovanja na Moni, odabrali politiku prilagoñavanja kao manje zlo; njen otac i Sinrik su izgleda smatrali da je smrt bolja od ropstva. Eilan je gledala Gavena kako raste i znala je jedino da mora zaštititi svoje dete. Dani su postajali sve duži, bližila se Dugodnevica, i sveštenice iz Šumske kuće izišle na Brdo devojaka da izvedu svečanost. Eilan je čak i sa prilaznog puta ugledala sjaj velikih vatri na vrhu brda, i plamene lukove od baklji bacanih u noćno nebo. Bubnjevi su tutnjali teško i uporno, a njihov ritam se pretvorio u grmljavinu dok su se mladići sa sela takmičili ko će najviše baciti baklju. Kraljevi i vojske dolaze i odlaze, ali prava borba - Eilani se ponekad činilo da je to jedina borba koja je zaista važna - bila je ona koju muškarci vode svake godine da bi zaštitili svoja polja i odnegovali mlade useve. Iz daljine se čulo mukanje stoke koja je već prošla izmeñu svetih vatri da bi stekla zaštitu; osećala je miris dima i kuvanog mesa, i oštar miris pelina i kantariona iz venca koji je nosila. "Oh, vidi", rekla je Senara kraj nje. "Vidi kako visoko bacaju baklje, izgledaju kao zvezde padalice!" "Neka bi usevi rasli visoko koliko baklje dopiru!" odgovorila joj je Kaileja. Doneli su klupu da Eilan sedne dok ne doñe vreme za Proročanstvo; bilo joj je milo što može da se skupi tu i sluša tihe razgovore ostalih žena. Ne rastu samo usevi, pomislila je, slušajući Senaru. Uplašena osmogodišnja devojčica koja joj je predata na brigu pre pet godina postala je je devojčurak čije su duge kosti i kosa boje ćilibara nagoveštavali buduću lepotu. Sa brda se začula poslednja tutnjava, a onda vatre kao da su eksplodirale kad su mladići zgrabili zapaljeno granje iz njih i potrčali nizbrdo na sve strane, da prenesu njihovu zaštitničku moć sunca u sva polja. Bubnjanje se svelo na hipnotičke otkucaje srca, i Eilan je osetila poznati drhtaj nailaska transa. Još samo malo, pomislila je, a onda, šta god se izrodilo iz ove noći, biće kako bude. Po prvi put posle više godina umešala je u napitak najmoćnije biljke za trans, plašeći da se će bez toga njeni strahovi možda sprečiti Boginju da progovori. Znala je da i Ardanos strepi, mada mu se to nije videlo na licu. Izgleda kao isklesan, pomislila je, kao školjka u kojoj duh plamti, i primetila je koliko mu je potrebna pomoć drvenog žezla. Jednog dana ga više neće biti, možda i ubrzo. Mnogo puta ga je mrzela, ali poslednjih godina su došli do prećutnog sporazuma. A nije se moglo ni naslutiti ko bi ga nasledio. No, sa tim strahom će se suočiti kada protekne ova noć. Procesija je krenula. Eilan je pustila da joj Kaileja pomogne da ustane i poñe uzbrdo. Druidi su pevali; njihova pesma nasrastala je kroz topli vazduh.
Gledajte, stiže sveštenica, sa svetim biljem na čelu, sa zlatnim mesecom u ruci... Čak i posle pet godina, Eilan bi se uvek iznenadila kad bi osetila prvi talas iščekivanja okupljene mase. A svakako je zaboravila mučninu i bolno grčenje svesti kad su počele da je obuzimaju droge. Suzbila je nalet panike kad se svet zavrteo oko nje. To je želela; nije znala da li iz vere ili iz kukavičluka, ali ovog puta želela je da svet nestane. Gospo od Života, poveravam ti svoj duh. Majko, budi milostiva prema svoj svojoj deci! Godine vežbanja su joj dale punu kontrolu nad načinima koncentracije i disanja, čime je oslobodila duh iz tela. Biljke u napitku ubrzavale su postupak, kao da joj se glava raspada, nalik na razbijenu činiju, kako bi Drugo moglo da uñe u nju, odbacujući njenu svest u stranu kao da je list u potoku. Eilan je osetila da joj sveštenice pomažu da sedne, a onda je došao neprijatan osećaj pada, iako je znala da je zapravo podižu. Duh joj je lebdeo izmeñu zemlje i neba; osetila je blagi trzaj kad su je spustili na vrhu brda, i bila je slobodna. Lebdela je u zlatastoj magli, i neko vreme joj je bilo dovoljno da uživa u osećanju bezbednosti, zaštićenosti, kao da je kod kuće. Okruženoj tom smirenošću, strahovi koje je ostavila za sobom činili su joj se prolaznim, čak i glupim. No, srebrni lanac koji ju je još vezivao za telo nije je puštao da se sasvim oslobodi, i sada se, iako uz oklevanje, magla polako razišla taman toliko da je mogla da gleda i čuje kroz nju. Pogledala je naniže, na hrpicu plavih ogrtača u stolici i znala je da je to njeno telo, nejasno osvetljeno ugljevljem velikih vatri sa obe strane. Sveštenici i sveštenice načinili su krug, a iza njih je bio narod; bele i plave odežde stvorile su dva velika polukruga svetlosti i senke. Masa naroda koji je došao na svečanost pritisnula je padine; unaokolo su se videle iskrice vatri oko tezgi i šatora. Iza toga su se prostirale šume i polja, kroz koja su bili prosečeni nešto svetliji putevi. Bez ikakve radoznalosti, primetila je komešanje u jednom delu mase, a malo dalje, na putu iz Deve, pravilno kretanje, i blesak metala na mesečini. Druidi su prizivali Boginju, preplićući nejasne slike naroda u jednu, moćnu sliku koja je bila istovremeno i promenljiva koliko i narod koji je ponavljao dozivanje. Eilan je moć koju su prizivali videla kao kovitlac višebojnog svetla, i žalila je krhko ljudsko obličje u koje se spuštala. Sada joj je telo bilo gotovo skriveno; energija se uobličavala; ugledala je žensku priliku, veličanstvenog držanja i prelepu, mada crte lica još nisu mogle da se razaberu. Eilan se primakla, pitajući se kakvo će lice Gospa nositi na ovom skupu. Tog časa je komešanje u masi stiglo do središta; ugledala je blesak mačeva i začula muške glasove promukle od besa. "Velika kraljice, čuj nas! Katubodva, prizivamo te - Gospo od Gavranova, osveti naše sinove!" Ardanos se okrenuo, zgrčenog lica, kako bi ih ućutkao, ali talas osećanja u tom pozivu već je obavio svoje. Kovitlac senki tamnih krila preleteo je nad krugom, a iznenadni ledeni vetar zanjihao je vatre; prilika u stolici kao da se iznenada raširila i sela potpuno uspravno, sklonivši veo. "Čujem poziv, i evo me", rekla je na jeziku plemena. "Ko se to usuñuje da pozove Mene?" Uplašeno mrmljanje koje se pronelo krugom pretvorilo se u potpunu tišinu kad je u središte svetlosti vatri, hramajući, ušao jedan muškarac. Eilan je prepoznala Sinrika, sa krvavim zavojem oko glave i isukanim mačem u ruci. "Majko, ja te zovem - a uvek sam te služio! Gospo od Gavranova, podigni se u gnevu!" Stolica je zaškripala kad se prilika koja je u njoj sedela nagnula napred. Njeno lice i Njena kosa su pod svetlošću vatri izgledali crveni kao i Sinrikov mač. Ardanos je gledao sad jedno sad drugo, trudeći se da ih prekine; ali sila koja ih je vezivala bila je suviše snažna i nije se usuñivao da takne u nju.
"Stvarno si me dobro služio..." Njen glas je prekinuo tišinu. "Obezglavljena tela i odsečeni udovi bili su tvoje ponude, krv je bila žrtva koja se poliva po tlu. Jauci žena i samrtni ropci su tvoja sveta muzika; tvoje ritualne vatre lože se telima ljudskim... Pozvao si me, crveni gavrane. Šta bi hteo, sad kad sam došla?" Užasno se nasmešila, i mada je bila Dugodnevica, vetar je iznenada postao leden, kao da je Katubodvina tama ubila sunce. Narod je počeo da uzmiče. Samo su Sinrik, Ardanos i sve sveštenice pomoćnice ostali na mestu. "Uništi okupatore; pobij one koji obesvećuju našu zemlju! Pobedu, Gospo, eto šta tražim!" "Pobedu?" Boginja bitke počela je grozno da se smeje. "Ja ne dajem pobede - ja sam vojnička nevesta; ja sam majka koja proždire; smrt je jedina pobeda koju ćeš naći u mojim rukama!" Podigla je ruke i nabori ogrtača su zalepršali kao crna krila. Sada je i Sinrik ustuknuo. "Ali naša borba je pravedna..." zamucao je. "Pravda! Ima li ikada pravde u ratovima koje vode ljudi? Sve što Rimljani čine vama, ljudi vaše krvi činili su jedni drugima, i narodima koji su pre njih bili u ovoj zemlji! Vaša krv hrani zemlju kad god umirete, u slami ili na bojištu - Meni je to sasvim svejedno!" Sinrik je zaprepašćeno odmahivao glavom. "Ali ja sam se borio za svoj narod. Barem mi reci da će i naši neprijatelji jednog dana patiti..." Boginja se nagnula napred, zagledana u njega, a on nije mogao da skloni pogled. "Vidim..." šapnula je ona. "Sa blistavih ramena boga poleteli su gavranovi - više ga neće savetovati. Umesto toga primio je orla. On će postati orao, izdajnik i izdan, patiće u granju hrasta dok ne postane ponovo bog... Vidim orla kako uzleće pred belim konjem koji galopira preko mora. Sada se orao udružio sa crvenim zmajem, i zajedno se bore protiv pastuva, i pastuv se bori sa zmajevima sa severa i lavovima sa juga... Vidim kako jedna životinja ubija drugu i kako se podiže da umesto nje brani zemlju. Krv svih njih natapaće zemlju, i krv svih njih će se stopiti, sve dok niko ne bude znao ko mu je neprijatelj..." Kada je završila, u krugu je vladala tišina, kao da narod nije znao treba li da se nada ili da strahuje. Odnekud izdaleka dopiralo je mukanje stoke, i zvuk nalik na bubnjanje, mada su muzičari mirovali. "Reci nam, Gospo..." Sinrik se zagrcnuo dok je pokušavao da izgovori pitanje. "Reci nam šta da radimo..." Gospa se zavalila u sedištu, i njen smeh je ovoga puta bio tih i veseo. "Bežite", tiho je rekla. "Bežite odmah, jer neprijatelj vam je za petama." Podigla je glavu i pogledala uokolo po krugu. "Svi vi, idite brzo i tiho, i živećete... neko vreme." Deo naroda je počeo da se udaljava od vatri, ali ostali su ostali piljeći kao da su začarani. "Idite!" Podigla je ruke, i crna krila su prešla preko kruga. Poterani strahom, ljudi su počeli da se guraju sa susedima kao prvi kamičci u lavini kamenja. "Sinriče sine Junijev, beži", iznenada je vrisnula. "Beži, jer dolaze Orlovi!" Dok je narod bežao, daleko bubnjanje pretvorilo se u pravu tutnjavu juriša rimljanske konjice. Gaj je pustio da ga ponese zanos juriša, želeći da se stopi sa pokretima konja pod sobom, i jahača oko sebe, sa uzbrdicom, sa prilikama koje su bežale, muškarci i žene, i sa blistanjem plamena. Pokušao je da odbaci sećanja koja su mu ometala opažanje, ali stalno je video pun mesec i plesače, Sinrika kako drži Diedu za ruku, i Eilanino rumeno lice osvetljeno vatrama Beltana. Prednja jabuka sedla mu je žuljala butine kad je padina postala strmija; čvrće je stegao kolena i odvagnuo u ruci koplje i štit, tražeći u masi begunaca naoružane ljude. Nareñenja su bila jasna izbeći ubijanje miroljubivog stanovništva, ali sprečiti pobunjenike meñu njima da pobegnu. Legat nije objasnio kako to da se izvede u mraku i opštoj zbrci. Još proklinjući sudbinu što ga je opet poslala na Sinrika i njegove Gavranove, Gaj je ugledao odsjaj metala i bledo lice zgrčeno od straha ili besa. Deset godina vojničke obuke pokrenulo mu
je ruku bez razmišljanja. Osetio je trzaj i udar kad je koplje probilo meso i opet se oslobodilo, i lice je nestalo. Juriš se usporavao; stigli su do zaravnjenog vrha i uvideli da je gotovo pust, mada su ljudi hitali na sve strane odatle. Kratka naredba optionu, i jahači su se rasuli u poteri. Njegov konj se upola propeo kad je neka prilika u belom počela divlje da maše rukama, vičući nešto o svetom tlu. Gaj je podbo životinju i poterao je brzim kasom po ivici zaravni, tražeći Sinrika, a onda je začuo udar metala o metal na drugoj strani malog uvišenja u središtu, pa je pošao tamo. Njegov konj se naglo propeo i užasnuto zanjištao kad se oko njega uskovitlalo krilo senke, i neko je vrisnuo. Nije čuo strah, nego bes i gnev; taj krik je sadržao sav užas, strah i bes svih bojnih polja sveta; krik koji pretvara utrobu u vodu i protresa kosti. Svaka životinja koja ga čuje za trenutak poludi, a svaki čovek oseti da mu se duh zgrčio od straha. Gaj je ispustio uzde i koplje i ščepao konja za grivu dok se svet oko njega kovitlao. Lice Gneva lebdelo je pred njim, osvetljeno rasutim pramenovima blistave kose. Konj je jurnuo dalje i našli su se na svetlu vatri; vojnici su svuda unaokolo ukočeno stajali, kao da su začarani. Potom se konj nesigurno zaustavio i svi su se ponovo pokrenuli, ali u svim pogledima je i dalje video užas. Duboko je udahnuo, shvativši da su izgubili prednost iznenañenja, i osvrnuo se. Nekoliko druida je pridržavalo čoveka u belom; zapanjeno je shvatio da je to sigurno Ardanos. Izgledao je vrlo star. Sveštenice u plavoj odeždi podizale su iz stolice na vrhu brda nešto što je ličilo na zavežljaj plave odeće. Kad mu je borbenost iščilela, Gaja je obuzeo ogroman umor. Kraj njega se pojavio option. "Rasuli su se, zapovedniče." Gaj je klimnuo. "Ali nisu mogli da stignu daleko. Pošalji ljude da pročešljaju čitav kraj. Neka se po povratku jave meni, ovde." Nespretno je prebacio nogu preko konjskog vrata, skliznuo na zemlju i pošao napred, a konj ga je pratio. Kad se približio, Ardanos se promeškoljio i molećivo ga pogledao. "Nije to bilo moje delo", mrmljao je. "Prizivali smo Boginju - a onda se Sinrik prosto stvorio tu!" Gaj je klimnuo. Dovoljno je poznavao politiku Vrhovnog druida da bi mu verovao. Ona žena koja je vrisnula i time ih paralisala dala je pobunjenicima dodatni trenutak potreban da se stope sa masom. Nastavio je ka grupi žena. Ko zna zašto, nije se iznenadio kad se Kaileja okrenula i prkosno ga pogledala, ali on je hteo da vidi ženu koja je ležala na tlu. Načinio je još jedan korak i našao se zagledan u ženino lice; belo, besvesno, prepoznatljivo samo u najgrubljim crtama kao Gnev koji mu se prikazao. A ipak, bio je mučno siguran da je to Ona, i da je u isto vreme i Eilan. 23. U danima koji su usledili posle sukoba na Brdu devojaka, dok su Rimljani progonili Gavranove, Gaj se osećao kao da se pretvorio u dve osobe: jedna je smireno izveštavala zapovednika u Devi o rezultatima operacije, a onda se vraćala u Londinium da ponovi priču guverneru, a druga je pokušavala da pomiri masku gneva koju je tamo video sa likom žene koju voli. Julija je lebdela oko njega puna supružanske odanosti, ali posle prvog košmara su se složili da bi on trebalo da neko vreme spava sam. Juliji to izgleda nije smetalo. Bila je prijatna kao i uvek, ali tokom dve godine razdvojensoti potpuno se posvetila deci. Devojčice su brzo rasle, u svemu minijaturne kopije majke, mada se Gaju ponekad činilo da u očima starije kćeri vidi blesak Macelijeve odlučnosti. No, on im je ipak ostao stranac. Pomalo ga je bolelo što prestaju da se smeju kad on uñe u sobu, i činilo mu se da bi možda, ako bi našao vremena da ih bolje upozna, udaljenost izmeñu njih ipak nestala. No, nije mogao nagnati sebe da pokuša, pogotovo sada, kada mu je srce govorilo da je svu preostalu ljubav izmeñu njega i Eilan unuštila Moć koja ju je zaposela. Ponekad bi poželeo da urliče od bola koji mu je nanosilo prikrivanje patnje. Osetio je olakšanje kada je zapovednik u
Devi zatražio da doñe na savetovanje, jer u podstskriptumu je stajalo da se njegov otac nada kako će Gaj, umesto da odsedne u tvrñavi, odlučiti da ga poseti u novoj kući koju je gradio u gradu. Možda će mu tamo biti lakše da se pomiri sa samim sobom. "Jesu li uhvatili još nekog od zaverenika Gavranova?" Macelije je sipao vino i pružio pehar Gaju. Vino je bilo dobro, ali ne i otmeno, isto kao i trpezarija i čitava kuća. Očeva kuća je spadala u bolje meñu onima sagrañenim oko tvrñave - što je predstavljalo dokaz da se uspostavlja grañanski život u konačno smirenoj zemlji. Gaj je odmahnuo glavom. "Onaj momak Sinrik - on im je bio voña, zar ne?" nastavio je Macelije. "Zar ga nisi već zarobio na planini Graupius?" Gaj je klimnuo i otpio kiselo vino, trgavši se kad ga je od pokreta zabolela nezarasla rana na boku. Nije je primetio sve dok borba na Brdu nije okončana, ali nije bila ozbiljna, samo mu je smetala; bivao je mnogo teže ranjavan na granicama Germanije. Mnogo goru ranu mu je naneo šok kad je shvatio da je Gnev koji ih je sve prokleo zapravo bila Eilan. Tek sad je shvatio da otac još čeka odgovor. "Jesam - ali kasnije je uspeo da pobegne." "Izgleda da je vešt u tome", primetio je otac, "kao i ono kopile Karaktakus. Ali njega smo se na kraju dočepali, i na kraju će neko izdati i Sinrika, neko iz njegove okoline..." Gaj se nelagodno promeškoljio, nadajući se da se otac neće setiti da je Sinrik Bendeigidov usvojeni sin. Da je ubio Sinrika kad je bio u prilici, mračno je pomislio, uštedeo bi svima mnogo nevolja. "No dobro", nastavio je starac, "niko te ne krivi što ga nisi uhvatio, i ma kuda da su preživeli pobegli, ne verujem da će se vraćati ovamo..." Osvrnuo se oko sebe i nekako izveštačeno uzdahnuo. "Najverovatnije", složio se Gaj. "Je li ti ovde zaista dobro?" Pošto se povukao iz vojske, Macelije je sagradio ovu vilu, gotovo odmah je izabran za dekuriona i sada je ubrzano postajao stub lokalnog društva. "Oh, da, mesto je lepo. Poslednjih godina sam se prilično smirio ovde, a grad raste. Amfiteatar je tek u planu, naravno. Svakog dana ima sve više radnji, a upravo sam dao priličnu sumu za novi hram." "Rim u minijaturi", nasmešio se Gaj. "Nedostaje još samo koloseum." "Bogovi saklonite", nasmejao se Macelije i podigao ruke. "I za to ću sigurno morati da zavučem ruku u kesu. Položaj gradskog oca je prilično precenjen. Jedva se usuñujem da otvorim vrata, jer uvek se bojim da ću imati čast da dam dobrovoljni prilog za nešto novo!" Ali ipak se smejao, i Gaj je pomislio da nikada nije video oca toliko zadovoljnog. "Ali ima jedna stvar za koju neću žaliti novaca", nastavio je Macelije, "a to je da tebe pošaljem u Rim. Vreme je, da znaš. Posle ovog poslednjeg imaćeš dobru preporuku od guvernera, a uz pokroviteljstvo moje i tastovo nećeš moći još mnogo da se uspneš. Da li ti je Licinije već govorio nešto?" "Pominjao je", oprezno je rekao Gaj. "Ali ne mogu da poñem dok svi ne budu uvereni da će ovde sve ostati mirno." "Stalno žalim što Vespazijan nije duže poživeo", namrštio se Macelije. "Tebi se on možda činio kao matori lukavac, ali znao je kako da odabira dobre ljude. Ovaj njegov naslednik, Domicijan, izgleda je rešen da vlada kao istočnjački tiranin. Čujem da je prognao filozofe. Hajde reci mi, kome može da naudi gomila matorih gnjavatora?" Gaj se setio svog očajanja zbog tutorovog razglabanja o Platonu, pa je osetio i malo razumevanja za imperatora. "U svakom slučaju, on je osoba na koju moraš ostaviti utisak ako želiš dobar položaj, i mada ćeš mi nedostajati, naredni korak u tvojoj karijeri bi trebalo da bude položaj prokuratora u nekoj starijoj provinciji." "I ti ćeš meni nedostajati", tiho je rekao Gaj. To je bilo tačno, ali shvatio je da mu uopošte neće nedostajati Licinije, pa čak ni Julija ni devojčice. Zapravo, činilo mu se da će mu prijati da
na neko vreme ode iz Britanije, nekuda gde ga ništa neće podsećati na Sinrika i Eilan. Na avgustovske Ide, Gaj je konačno krenuo za Rim, vodeći grčkog roba po imenu Filo, koji je bio poklon od Licinija; ovaj se kleo da rob ume savršeno da namesti togu i da će svakog jutra poslati gospodara u svet sa pristojnim izgledom. U bisagama je nosio prokuratorov godišnji izveštaj o ekonomiji provincije, što mu je davalo zvanje zvaničnog glasnika, i uz to pravo da se koristi vojnim postajama. Vreme je bilo lepo, ali put se ipak otegao. Što su išli dalje na jug, zemlja je postajala sve suvlja - Gajevim severnjačkim očima ličila je na pustinju, mada su se oficiri u postajama smejali kad bi to rekao, i zauvrat su pričali o Egiptu i Palestini, gde pustinjski pesak zasipa spomenike starije od Rima. Poželeo je da može, kao Cezar, da zadrži vreme pisanjem memoara, ali čak i ako bi to učinio kroz četrdeset godina, sumnjao je da bi ikoga zanimalo da ih čita. Čak i Julijine priče bi mu prijale, mada je ona u poslednje vreme izgleda umela da govori samo o deci. No, zbog dece se njome i oženio, pomislio je; zbog dece i zbog društvenog položaja. Do sada je sve išlo manje-više po planu. Ipak, dok je prolazio kroz beskrajne milje robovskih imanja u Galiji, Gaj se pitao da li je ova potera za položajem vredna truda. A onda bi stigli do sledećeg svratišta, ili do sledeće vile koja pripada nekom od Licinijevih prijatelja. U naručju lepe robinje koju bi poslali da mu zagreje postelju zaboravio bi i Juliju i Eilan, a ujutro bi rekao sebi da je to u njemu govorio samo umor, ili možda prirodna strepnja kako će se snaći u Rimu. Kad je stigao u Rim počela je kiša, teška i neprekidna, kao da nadoknañuje izgubljeno vreme. Licinijev roñak kod koga je odseo bio je veoma gostoljubiv, ali Gaj se vrlo brzo umorio od šala o tome kako je on doneo sa sobom svoje britansko vreme. A to, uostalom, nije ni bilo tačno, jer u Britaniji su kiše ledene, a Rim nije bio hladan nego natopljen upornom vlagom. U Gajevom sećanju je to vreme zauvek ostalo povezano sa nakiselim zadahom vlažnog gipsa i mokre vune. Nebo nad Rimom bilo je blatnjavo i zadimljeno; kiseli zadah Tibra mešao se sa egzotičnim začinima nad kuhinjskim vatrama stotinu različitih naroda. Rim je bio beli mermer i pozlata i teški parfemi; česti zovovi fanfara i vriska trgovkinja i večiti, jedva čujni žamor mase ljudi, na toliko jezika koliko Gaj nije ni mislio da postoji, i sve to zbijeno na sedam brda čiji obrisi su davno nestali pod slojem ljudi. Rim je bio pulsirajuće srce sveta. "I ovo ti je prva poseta Rimu?" Gospa sa kojom je Gaj razgovarao počastvovala ga je smehom koji je zveckao kao srebrne narukvice koje je nosila. Žene sa pažljivo ukovrdžanim frizurama i muškarci u elegantnim togama ispunili su atrijum vile Licinijevog roñaka, koji je priredio zabavu, a razgovor je ličio na zujanje pčela u voćnjaku. "Pa, šta misliš o Gospodaru nacija, o dijademi imperije?" Zavodljivo je spustila obojene kapke. I to pitanje Gaj je čuo toliko puta da je morao da smisli stalan odgovor. "Mislim da je lepota grada pomračena lepotom njegovih žena", galantno je rekao. Da je razgovarao sa muškarcem, umesto lepote bi pomenuo moć njegovih voña. Nagradilo ga je novo zveckanje; potom ga je domaćin spasao i odveo ga u peristil, gde su muškarci u togama stajali kao figure u grupnom vajarskom delu. Osetio je olakšanje kad im se pridružio. I meñu muškarcima je bilo opasno, ali njih je bar razumeo. Od rimljanskih žena osećao se paralizovan, kao kad je prvi put sreo Juliju. No, ona je bila zlato u poreñenju s gospama koje je sad upoznavao. Jedna ili dve su ga pozvale sebi u postelju, ali osećanje za sopstvenu bezbedost sprečilo ga je da ne upadne u takvu zamku. U Rimu se stiče sve najbolje, i ako mu treba žena, naći će kurtizanu koja ne zahteva ništa sem novca, i čije veštine mogu da izbrišu sve strepnje, bar za neko vreme. Kretanje u rimskom društvu ličilo ja na predvoñenje juriša konjice preko zaleñenog tla - divno dok traje, ali nikad ne znaš kad ćeš naići na nesigurno tlo i pasti. Gaj se pitao da li bi se Julija ovde snašla. Što se tiče Eilan - kao da je pokušavao da zamisli antilopu, ili možda divlju mačku, u krdu punokrvnih trkačkih kobila: i jedne i druge su lepe, ali potpuno su različita stvorenja. "Čuo sam da si služio pod Agrikolom u Kaledoniji..."
Gaj je žmirnuo kad je shvatio da se jedan od starijih gostiju obraća baš njemu. Primetio je purpurnu prugu na tunici i ispravio se kao da stoji pred višim oficirom, preturajući po sećanju da mu se seti imena. Većina domaćinovih prijatelja pripadali su konjičkom staležu; nikakvo čudo da je uspeo da dovede i jednog senatora. "Da, gospodaru, imao sam tu čast. Nadao sam se da ću moći da ga posetim dok sam u Rimu." "Mislim da on trenutno obitava na porodičnom imanju u Galiji", rekao je senator nekako ravnodušno. Marcelije Klaudije Maleus, eto kako se zvao. "Teško ga je zamisliti da se odmara", nasmešio se Gaj. "Mislio sam da će sigurno uterivati strah u kosti neprijateljima Rima negde na granicama, i da će uvoditi Pax Romana u neku provinciju." "Da, čovek bi stvarno to očekivao." Senator se primetno zagrejao. "Ali bilo bi mudrije da ne govoriš tako dok nisi siguran u kakvom si društvu..." Gaj se ukočio, ponovo pomislivši na zamrzmuto tlo, ali Maleus se i dalje smešio. "U Rimu mnogi cene Agrikoline kvalitete, kvalitete koji se čine još većim svaki put kad čujemo za nove neuspehe nekih drugih generala." "Pa zašto onda imperator ne pošalje njega?" upitao je Gaj. "Zato što je pobeda rimljanskog oružja nevažna u poreñenju sa očuvanjem moći imperatora. Što više sveta traži da Agrikola bude poslat da komanduje, to više naš 'bog i gospodar' sumnja u njega. Za godinu dana imaće pravo na postavljenje za konzula, ali kako stvari sad stoje, prijatelji će mu sigurno savetovati da ne prihvati." "Razumem u čemu je problem", zamišljeno je rekao Gaj. "Agrikola je suviše savestan da bi namerno grešio, a ako se pokaže dobro, imperator će misliti da taj uspeh njega ugrožava. Pa, ma šta se desilo u Rimu, Britanija će ga pamtiti samo po dobrom." "Tacit bi se radovao da te čuje", rekao je Maleus. "Oh, zar ga poznajete? Služio sam s njim u Kaledoniji." Razgovor je prešao na rasprave o kampanji na severu, i pokazalo se da ih je senator pažljivo pratio. Ponovo su prešli na lične stvari tek kad su ih pozvali u baštu da uživaju u plesu nekih bitinijskih robinja. "Kroz tri nedelje prireñujem malu zabavu sa večerom." Maleus je prijateljski položio šaku Gaju na rame. "Ništa naročito, samo nekoliko ljudi za koje mislim da bi te zanimali. Hoćeš li me počastvovati svojim prisustvom? Kornelije Tacit je obećao da će doći." Od tog dana Gaju se činilo da je površinski kovitlac zabava i prijema od kojih je već počeo da očajava poprimio novu dimenziju. Osećao se kao da je konačno prodro kroz velove kojima se rimljansko društvo štiti od stranaca, i makar da je to možda bio samo delić tog društva, možda i opasan, opet je bilo bolje nego da umire od dosade. Licinijev roñak, zvao se Koraks, nekoliko dana kasnije poveo je Gaja na igre u novi Koloseum koji je Domicijan sagradio na mestu gde je nekada stajala Neronova ogromna palata. "U tom položaju ima nečeg prikladnog", rekao je Koraks dok su se smeštali u odeljku odvojenom za pripadnike konjičkog staleža, "jer Neron je uveo igre kakve Rim nikada nije video, pogotovo kad je pokušavao da ubedi sve kako je ona smešna jevrejska sekta - znaš već, hrišćani izazvala veliki požar." "A jesu li?" Gaj se osvrtao. Stigli su u pauzi, i robovi su zamenjivali okrvavljeni pesak. "Skoro da ti i nije potrebna paljevina da bi izazvao požar u ovakvom gradu, momče", mračno je rekao njegov domaćin. "Šta misliš, zašto svaki okrug ima požarnog stražara koga svi tako spremno plaćamo? Ali taj požar je bio posebno gadan, i imperator je morao da nañe žrtvenog jarca kako bi ućutkao glasine da ga je sam potpalio!" Gaj se okrenuo i zapiljio se u njega. "Nove zgrade, momče, nove zgrade!" objasnio je Koraks. "Neron je zamišljao da je arhitekta, a ljudi koji su posedovali imanja tamo gde je počeo požar nisu hteli da ih prodaju. Požar je izmakao kontroli, i imperator je morao da okrivi nekoga. Igre su bile stvarno užasne - nimalo prefinjenosti, nimalo veštine - samo gomila nesrećnika koji su umirali pre kao ovce nego kao
ljudi." Gaju je odjednom postalo milo što nije zarobio Sinrika. Takav borac bi svakako bio poslat ovamo, a nije to zaslužio, iako se svakako ne bi ponašao kao ovca nego kao vuk ili medved. Začule su se fanfare i kroz ogromnu publiku proneo se drhtaj iščekivanja. Gaj je osetio da i njemu srce brže udara i setio se, začudo, trenutka pred bitku; to je bilo jedini put da je bio u prisustvu tolike mase ljudi, i da su svi bili spremni da gledaju krv kako lije. Ali u ratu su barem obe strane jednako ugrožene. Rimljani su bili spremni da gledaju tuñu krv, a ne svoju. Gledao je kod kuće borbe medveda, naravno; to je bila zabava za legije. Svakako da je bilo odličnih parova životinja, dovezenih naročito za Igre. Lav i žirafa, na primer, ili divlji vepar i panter. Koraks mu je ispričao kako se jednom prilikom borila suprasna divlja krmača i kako se u samrtnom ropcu i oprasila. Ali to popodne je u središtu pažnje bila najopasnija životinja - čovek. "Sad ćemo videti i neku veštinu", rekao je Koraks kad su završene uvodne borbe i kad je na pesak izišao prvi gladijator, sav sijajući od ulja kojim je namazao kožu i metal oklopa. "Zbog ovog vredi gledati Igre. Borbe za koje izvode neobučene ratne zarobljenike ili zločince, čak i žene i decu, to je samo glupi pokolj. Ovde, na porimer, imamo Samnita i Retariusa..." Pokazao je prvog gladijatora, koji je imao štitnike na nogama i kacigu sa perjem na vrhu, a od oružja kratki mač i veliki četvorougli štit, i njegovog mnogo pokretnijeg protivnika, koji je imao mrežu i trozubac. Gaj, koji je bio obučavan da procenjuje ljude u borbi, zainteresovao se i kao vojnik. Svuda unaokolo sklapale su se opklade sa žarom gotovo jednakim onom u areni. Koraks je neprekidno komentarisao, i tek kad je Samnit bio oboren, sa trozupcem pod grlom, Gaj je shvatio da je čovek koji iz purpurne lože daje znak palcem oborenim naniže zapravo imperator. Trozubac se zario i Samnit se zgrčio i umirio, a njegova jarka krv je natapala pesak. Gaj se ponovo naslonio, oblizujući suve usne, grla bolnog od navijanja. Mora da se zaista sav usmerio na to, jer nije čuo ni fanfare koje su objavile ulazak imperatora. Sa ove udaljenosti mogao je da vidi samo priliku u purpurnoj tunici, ogrnutu zlatno izvezenim plaštem. Kasnije uveče, dok ga je Koraksov maser gnječio posle kupanja, Gaj je postao svestan da ga gotovo svi mišići bole; mora da ih je napinjao dok je gledao Igre. Tek sad je to shvatio. Ali osećao je i ogromno olakšanje. Odlazak u Koloseum zaista je ličio na učešće u boju, kao onaj trenutak u kome je čitavo postojanje svedeno na jednu borbu, i kad zaboraviš na sebe i postaneš deo ogromne celine. Za trenutak mu se činilo da shvata zašto Rimljani tako strasno vole svoje Igre. Ma koliko izopačene ili besmislene bile, pokreće ih ista sila koja je omogućila legijama da pokore pola sveta. Veče Maleusovog prijema bilo je hladno i vetrovito, ali ulice su bile zagušene, kao i obično, prodavcima hrane i berberima, grnčarima i svim drugim vrstama uličnih trgovaca koji su se nadali da prodaju još nešto pre nego što ih mrak otera pod krov. Dok su se nosači Gajeve nosiljke probijali ka Aventinu, njemu se činilo da se gotovo navikao na tu buku, kao što se navikao na tandrkanje gvožñem okovanih točkova po kaldrmi, zbog koga je noć bila gotovo jednako bučna kao i dan. No, kad su izišli na glavnu ulicu začuo je novi zvuk. Nosiljka se zaustavila, i on je provirio kroz zavese da vidi šta se dešava. Ulicom je polako napredovala verska procesija; ugledao je sveštenike obrijanih glava, u belim odorama, i žene pod velovima. Žene su naricale, a njihove žalopojke bile su naglašene ritmom zvečki i bubnjeva. Uprkos toploj togi, Gaj se stresao, jer naricanje je dotaklo nešto duboko u njegovom gradskom biću, pa čak i laku smirenost osobe kakva je bio kod kuće. Mada nije razumeo razlog, osećao je kao da je ovaj bol i njegov. Ličilo je na žalost u Mitreumu kada se žrtvuje bik. Prošla je još jedna grupa sveštenika, pa onda opet žene, čiji ga je uznjihani hod podsetio na sveštenice kod kuće, a onda nosiljka na kojoj je ugledao u crno umotanu zlatnu statuu krave. Bubnjanje mu je odjekivalo u ušima još nekoliko trenutaka; potom je procesija prošla dalje.
Kada je Gaj konačno stigao, pokazalo se da je na večeri okupljeno društvo kakvo je on smatrao za najbolje u Rimu. Hrana je bila jednostavna, ali dobro pripremljena, zvanice uglañene i dobro obaveštene. Gaj se osećao ništavno, ali od ovih ljudi je mogao da uči. Predložena tema bila je pieta - pobožnost - a vino je bilo pomešano pola-pola sa vodom kako bi svi ostali usmereni na ozbiljan razgovor. "Mislim da je jedno od pitanja postoji li više od jedne istinske vere", rekao je Gaj kad je došao na njega red da govori. "Naravno, svaki narod ima svoju veru i treba mu dozvoliti da je zadrži, ali ovde u Rimu izgleda da poštujete više bogova nego što sam i znao da postoji. Evo, baš večeras video sam neku procesiju koja je delovala istočnjački, ali oni koji su u njoj učestvovali izgledali su mi kao Rimljani." "Mora da je Izida", primetio je Herenije Senecio, jedan od važnijih gostiju. "Sledbenici Izide u ovo doba godine slave njenu potragu za raskomadanim Ozirisovim telom. Kad sakupi sve delove, oživljava njegovo telo i ponovo začinje sa njim sunčevog sina, Horusa." "Zar nemaju i britanska plemena nekakvu svečanost u ovo doba?" upitao je Tacit. "Kao da se sećam procesija po selima, sa maskama i kostima." "Tačno", odgovorio je Gaj. "Na Samen, bela kobila ide unaokolo sa svojim sledbenicima da blagoslovi materice plemenskih žena." "Možda je upravo tu odgovor", rekao je Maleus. "Iako svi imamo različita imena za bogove, oni su u osnovi svi isti, i stoga je pobožno poštovati ma kog od njih." "Na primer, bog koga mi znamo kao Jupitera ima za simbole hrastovo drvo i gromove", rekao je Tacit. "Germani ga poštuju kao Dionara, a Britanci kao Tanarusa ili Taranisa." Gaj nije bio tako siguran. Bilo je teško zamisliti kako neko keltsko božanstvo prima ponude u velikom hramu, kao što je onaj Jupiterov na Forumu. Na jednom prijemu upoznao je ženu za koju su mu rekli da je Vestalka i pažljivo ju je pogledao, ali iako je imala izvesno dostojanstvo i svakako je bila otmenije obučena od većine Rimljanki koje je video, u njoj nije bilo one otmenosti koju je oduvek povezivao sa ženama iz Šumske kuće. Začudo, bilo je mnogo lakše poistovetiti egipćansku Izidu, čiju procesiju je upravo video, sa Velikom Boginjom kojoj služi Eilan. "Mislim da je naš prijatelj iz Britanije dotakao pravi problem", rekao je Maleus. "Sigurno su se zato naši očevi toliko borili da spreče ukorenjivanje stranih kultova, kao što su Kibela ili Dionizije, kod nas u Rimu. Čak je i Izidin hram bio spaljen." "Ako uključimo u našu imepriju sve narode sveta", odvratio je Tacit, "onda moramo uključiti i njihove bogove. To im nikada ne bih uskratio, jer mislim da je sala svakog germanskog poglavara mnogo časnija, mnogo čistija po moralu, pa i mnogo pobožnija, od većine kuća u Rimu. U tome nema ničeg lošeg, dok god imaju prednost svečanosti koje čuvaju državu." "Izgleda da je obogotvoreni Avgust to i imao na umu kada je dozvolio da se imperijom širi njegov kult", odgovorio je Maleus. Natupilo je kratko ćutanje. "Dominus et Deus..." tiho je rekao neko, i Gaj se setio da je čuo kako imperator u poslednje vreme voli da mu se tako obraćaju. "On ide predaleko! Hoćemo li se vratiti u vreme kada je Kaligula izvodio svog omiljenog konja da mu se svi klanjaju?" Gaj se osvrnuo i pomalo iznenañeno shvatio da je to rekao Flavije Klemens, daleki imepratorov roñak. "Pobožnost je osnova poštovanja i obaveze izmeñu ljudi i bogova, a ne ulagivanje smrtnicima!" uzviknuo je Senecije. "Čak i Avgust je zahtevao da se uz njegovo ime obavezno pominje i Rim. Mi ne poštujemo čoveka, već njegov duh, boga u njemu. Kad bi verovali da običan čovek može imati mudrost i moć da vodi ovoliku imperiju, to bi zaista bilo nepobožno." "Pa, u provincijama njegov kult deluje kao snaga koja ujedinjuje", primetio je vedro Gaj u još neprijatnijoj tišini koja je usledila. "Kada niko ne zna kako izgleda imperator, mogu samo da obožavaju pojam božanskog vladaoca. Kakvu god ličnu veru imali, svi se mogu složiti da pale tamjan imperatoru." "Svi osim hrišćana", primetio je neko, i svi su se nasmejali, osim Flavija Klemensa.
"Pa, nema potrebe progoniti ih i time stvarati nove mučenike", naglasio je Tacit. "Oni se obraćaju uglavnom robovima i ženama. A imaju toliko sekti da će najverovatnije uništiti jedni druge čim ih ostavimo na miru!" Utom su posluženi slatkiši i sir, i razgovor je prešao na druge teme. Ovo su ipak bili sve sami civilizovani ljudi, i teško da bi ih zahvatilo versko oduševljenje. Ali Gaj se ipak pitao da li su pobožnost, dužnost i uzajamne obaveze dovoljni da hrane ljudsku dušu. Možda ljude privlače kultovi kakvi su Izidin ili Hristov baš zbog suvoparnosti državne religije, ili su možda krvave svečanosti u Koloseumu ona prava religija Rima. Takoñe je počeo da shvata kako meñu onima u gradu koji umeju da misle - ljudima čije društvo je počinjao sve više da ceni - narasta otpor protiv imperatora. Ove veze mu neće doneti pokroviteljstvo koje mu je bilo potrebno za napredovanje u karijeri. Ako bude morao da bira izmeñu ambicije i časti, šta će odabrati? Uskoro po Gajevom dolasku, prezauzeti slobodnjaci u imperatorskim kancelarijama za prokuratore počeli su da razmatraju sadržaj Licinijevog izveštaja koji im je doneo i da analiziraju njegov značaj za imperatora. Gradski oci su ipak imali dovoljno vlasti da bi se novi podaci dostavili prvo njima, i Gaj je utvrdio da je uticaj njegovih novih prijatelja dovoljan da mu obezbedi poziv za obraćanje Senatu i potom za prijem kod imperatora. Onog jutra kad je trebalo da se pojavi tamo, Gaj se sam obrijao, i to posebno pažljivo - iako je ponekad pomišljao da su bradati Ardanos ili Bendeigid manji varvari od njega, to verovatno ne bi mogao da objasni okupljenim senatorima. Stigao je u Senat prerano, pa je dobio mesto ispod kipa obogotvorenog Avgusta, koji je stajao na svom pijadestalu naizgled smrznut i mrzovoljan koliko i Gaj. Senatori su ulazili po jedan ili dvojica, tiho razgovarajući, a pratili su ih sekretari natovareni voštanim tablicama, spremni da zapisuju rasprave i odluke. Ovde gospodari sveta odlučuju o sudbini naroda, pomislio je Gaj. Na ovom mermernom podu raspravljali su o odbrani protiv Hanibala i o invaziji Britanije. Reka vremena je moćno tekla u ovoj odaji; u poreñenju sa tim, čak i ponosni Cezar bio je samo talasić u vodi. Imperator je stigao baš kad su počeli uvodni govori, ogrnut purpurnom togom, toliko bogato izvezenom zlatnim zvezdama da je Gaj morao da žmirne. Čuo je za togu piktu, ali mislio je da nju nosi samo general za vreme trijumfa. Bilo je prilično uznemirujuće gledati je ovde, i upitao se da li Domicijan želi da izgleda kao osvajač, ili samo voli lepe stvari. Gaj je sada prvi put video svog imperatora iz tolike blizine. Najmlañi sin velikog Vespazijana imao je vrat kao bik i mišićava leña vojnika, ali Gaj je u lakom krivljenju usana i sumnjičavom pogledu naslutio naopaku ćud. Već se bližila podnevna pauza kada je Gaj pozvan da pročita Licinijev izveštaj o finansijama Britanije. Bilo je nekoliko pitanja, uglavnom o izvorima finansiranja, a Klaudije Maleus mu je omogućio da pomene ulogu koju je sam odigrao u savlañivanju poslednje pobune. Uprkos nedavnim časovima govorništva, osećao je da ih sigurno gnjavi, ali na kraju govora su ga nagradili aplauzom i - kao što je Licinije i predvideo - odredili su da naredne godine priličan procenat novca od poreza može da ostane u Britaniji. Pošto ga je Licinije u prvom redu zato i poslao, Gaj se nije mnogo čudio. Sastanak sa Domicijanom bio je sasvim kratak. Imperator je već skidao veličanstvenu togu, spremajući se na neko drugo mesto, ali zastao je koiko da se nemarno zahvali Gaju. "Jesi li bio u vojsci?" upitao je. "Kao tribun u Drugoj legiji. Imao sam čast da služim pod vama u Daciji", oprezno je rekao Gaj. "Hmmm... Pa, izgleda da ćemo morati da ti nañemo neki posao u provincijama", rekao je imperator bez mnogo zanimanja, okrećući se. "Dominus et Deus", rekao je Gaj, pozdravljajući, i mrzeo je sebe što to govori. Kući je pošao u istoj nosiljci sa Klaudijem Mlaeusom. To je bilo prvi put tog dana da su mogli
da pričaju nasamo. "Pa, šta misliš o Senatu?" upitao ga je ovaj. "Ponosan sam što sam Rimljanin", iskreno je rekao Gaj. "A o imperatoru?" Gaj je ćutao. Senator mu je odgovorio uzdahom. "Video si kako stoje stvari", tiho je rekao Maleus. "Pokroviteljstvo kakvo mogu da ti ponudim mora se pružati oprezno, barem zasad. Ali ako si spreman da se suočiš sa rizicima koje takva veza može da ti donese, zajedno sa mogućim nagradama, rado bih te primio meñu svoje štićenike. Mogu udesiti da služiš kao prokurator za vojno snabdevanje u Britaniji. Inače bi trebalo da dobiješ neki drugi kraj imperije, ali mislim da bi nam bio najkorisniji u zemlji koju najbolje poznaješ." To 'nam' ponovo je oživelo nešto u Gaju što se sledilo od imperatorove nezainteresovanosti. Rim kakvog su ga otac i Licinije učili da poštuje bio je mrtav, ali činilo mu se da pod voñstvom ovakvih ljudi kao što su Maleus i Agrikola duh Rima ipak može da oživi. "Bio bih počastvovan", rekao je, i znao je, kao i prilikom odluke koju je doneo posle planine Gruapoius, da će ovaj izbor odrediti tok njegovog života, od sad pa nadalje. 24. Sveštenice su održavale svečanost mladog meseca u Svetom gaju iza Šumske kuće, koju muškarci nisu smislili i nisu imali pravo da vide. Kaileja je gledala novakinje kako prilaze da ispune krug, osećajući se najviše kao majka kvočka koja broji svoje piliće, ili možda, pomislila je dok je gledala bledo svetlucanje njihovih haljina na polusvetlu, kao ružne pačiće spremne da postanu labudovi. Dok se krug popunjavao, vladala je tišina. Kaileja je prišla kamenoj gromadi koja im je bila oltar, sa Diedom sleva i Mielin zdesna, na mestu koje je inače pripadalo njoj. No, Eilan je večeras dobila grčeve, pa je mesto Vrhovne sveštenice pripalo Kaileji. Bilo joj je čudno što tu stoji, kao i što ne oseća Eilaninu energiju kao ravnotežu svojoj. Dieda je podigla ruku, i tišinu je prekinuo blagi zvuk srebrnih zvončića. "Pozdravljena budi, mesečino mlada, ti koja si dragulj blagosti", zapevale su devojke, bilo ih je preko deset, i sve su došle u Šumsku kuću otkako je Eilan postala Vrhovna sveštenica. Poslednje su došle privučene Diedinom muzikom. Kad je Ardanos udesio da dve njegove roñake budu primljene u Vernemeton, učnio je mnogo bolje nego što je slutio. Kaileja je slušala čiste glasove kako pevaju nebesima i uzdahnula od čistog zadovoljstva. Priklanjam se pred tobom, Nudim ti svoju ljubav; Priklanjam se pred tobom, Pružam ti ruke Dižem oči ka tebi Oh, mlada mesečino neba! Pri svakom stihu su se saginjale, a potom podizale ruke, očiju uprtih u srebrni srp nad sobom, tako da se pesma pretvarala u ples. Sada su polako počele da se kreću u smeru sunca, ruku podignutih ka nebu. Pozdravljena budi, mesečino mlada, Vedra device ljubavi! Pozdravljena budi, mesečino mlada Vedra device milosti! Putuješ svojom stazom, Pokazuješ nam svoj sjaj, Oh, mlada mesečino neba!
Kaileja je prestala da usmerava pogled i pustila je da je ritam pesme ponese sve dublje u trans. Svaki put joj je bilo sve lakše. U njenom životu postojalo je jalovo razdoblje u kome kao da više ništa nije imalo smisla. No, zahvaljujući Boginji, to je izgleda okončano. Otkako su joj se završili ciklusi krvi, otvorila su joj se vrata duha, i svake godine je sve jače osećala plime moći. A to je zbog tebe, Eilan, pomislila je, šaljući tok svesti ka tamnom obličju Šumske kuće iza drveća. Čuješ li kako umilno sada pevaju tvoje kćeri? Nehotice je raširila ruke; devojke koje su kružile oko oltara kao da su se kretale kroz izmaglicu svetlosti. Ti, kraljice-devo ispomoći, Ti, kraljice-devo sreće, Ti, kraljice-devo, voljena mesečino neba! Zvonca su se još jednom oglasila i pesma je zamrla; ali tišina je sada bila drugačija, puna moći. Kaileja je pružila ruke i osetila šok ispunjenja kad su je uhvatile druge ruke; drugi talas joj je rekao da su se i devojke u krugu oko njih uhvatile za ruke. "Znajte, sestre moje, da je moć meseca Moć žene, svetlost koja sija u tami, plima koja vlada unutrašnjim ravnima. Mladi mesec upravlja svime što raste i svim počecima, i zato upijamo njegovu moć za one stvari u kojima je potrebna naša pomoć. Sestre, jeste li spremne da mi date svoju snagu za ono što ćemo sada učiniti?" Iz kruga se začulo tiho mrmljanje pristanka, i Kaileja je čvršće ukopala stopala u prohladnu travu. "Prizivamo Boginju, Gospu od Života, čija su odežda zvezdana nebesa; Ona je nevesta devica, majka svega živog, mudrost van krugova sveta. Sve su boginje Ona, i Ona je svaka boginja; u svim Njenim licima, u svim našim licima, Ona blista na nebesima, Ona blista u svima nama!" Kao da je pokušavala da diše sa vetrom u lice. "Boginjo, čuj nas..." uzviknula je. "Boginjo, budi uz nas..." odgovorile su ostale. "Boginjo, čuj nas sada!" Napetost je bila gotovo nepodnošljiva; osećala je treperenje u rukama koje su je držale. "Za isceljenje Bretok, majke Ambigatosine, prizivamo ovu moć!" Začula je Diedu kako počinje prvi ton pesme isceljenja, i kako joj se pridružuje četvrtina kruga, zvukom dubokim i vibrirajućim nalik na strunu harfe, ali još dublje, umilnije, glasnije, neprekidno. Potom se začuo drugi ton; sad je pevala polovina kruga; pa treći, i akord se upotpunio visokim tonom nad kojim se podigao Diedin glas nalik na ševu na nebu. Taj princip su koristili harfisti u Eriu za svoju magiju, ali Eilan se setila da ga primene i na pevanje, a Dieda je razradila tehniku i naučila devojke. Postepeno, kako su se glasovi stapali, Kaileja je počela da oseća njihov duh. Letim na krilima svetlosti. Kaileja nije znala čija je ta misao, ali nije ni bilo važno, jer u ovom trenutku povezanosti i sama se osećala tako. Vidim dugu oko meseca... na suncu... u vodopadu... čitav svet se presijava... Hladna voda... toplota vatre... meko paperje pačeta... majčine ruke... U stopljenom zvuku stapale su se sve svesti. Samo Diedin um je ostao izdvojen od ostalih kritičan i još nezadovoljan. Udahnite, sad, i držite... Tanais je nesigurna. Čekajte, čekajte - Rian sada treba da unese peti ton - tako je bolje. A sada da se podignemo, naviše po lestvici - ostanite sa mnom, sve - dostignite harmoniju! Nestale su i poslednje nepravilnosti. Stopljeni ženski glasovi poleteli su uvis da postanu Glas Boginje. Čak je i Diedin unutrašnji monolog prestao. Kaileja je osetila kako deo napetosti s njene leve strane nestaje dok akord vibrira sa neljudskom snagom. I mada je Kaileja bila samouka, i mada nije imala reči kojima bi opisala ispravnost onoga što je čula, bila je dovoljno umešna u
pevanju da uživa u ekstazi muzičara koji sluša savršenu harmoniju. Kaileja je uložila veliki napor da se pribere, da posegne ka energiji koja je pulsirala oko nje i da je prikupi, držeći u umu sliku bolesne žene zbog koje su ovo činile. Sada je videla izmaglicu moći, sve jaču sa svakim dahom. Kaileja je uvukla Moć unutra, i usmerila je na sliku bolesne žene tako da su je sve videle, svetlucavu nad hrpom kamenja. Zvuk je narastao sve dok nije izgledalo da više neće moći da ga podnesu. Polako je podizala ruke - sve su nehotice podizale ruke dok je Moć izvirala u stubu svetlosti, u plimi čistog zvuka koji je slao snagu bolesnici. A onda je sve nestalo. Spustile su se, zadihane kao da su trčale, i znale su da su uspele. Te noći su još dvaput podigle moć radi isceljenja, a poslednji put, nešto slabije, da povrate deo energije koju su izgubile. Kada je sve bilo završeno, čak i u Diedinim očima se pokazala smirenost. A onda su se, posle kratke fraze zahvalnosti, uputile ka Šumskoj kući da jedu i spavaju. No, Kaileja, ma koliko umorna, pošla je u izdvojenu kućicu u kojoj je obitavala Vrhovna sveštenica, da bi ispričala Eilani kako je bilo. "Ne moraš da mi kažeš", rekla je Eilan čim je Kaileja ušla u njenu sobu. "Čula sam vas čak i odavde, osetila sam Moć." Kaileja je izgledala osvetljena iznutra. "Istina je, Eilan. Za ovakav smo posao stvorene! Kad sam, kao dete, služila sa Lianon, o ovakvim stvarima sam sanjala, ali onda su nas druidi zatvorili ovamo, i vizija je nestala. Uz sve moje znanje, nisam znala kako da je ponovo nañem sve dok mi ti nisi pokazala put." "Našla bi ga i sama..." Eilan je sela u postelji i naterala sebe da se nasmeši. I dalje je bila bolna, to joj se često dešavalo u ovo doba meseca. Bila je sve uverenija da je u prethodnim životima Kaileja bila najveća od svih sveštenica. Mnogo šta što su radile u Šumskoj kući dolazilo im je u naletu uverenja, kao da ne smišljaju nego se prisećaju. Pretpostavljala je da je i ona sama bila nekakva sveštenica, ali ona je imala samo vizije, a Kaileja je bila u stanju da prizove ogromnu moć. "Često sam pomišljala da je trebalo da za Vrhovnu sveštenicu izaberu tebe, a ne mene." Kaileja ju je brzo pogledala. "Nekada sam i ja tako mislila", rekla je. "Sada ne bih želela." "Vrlo mudro! Ali svejedno, kad bi morala, i ti bi to mogla." U Kailejinoj crnoj kosi sada je mnogo sedih, pomislila je Eilan, ali inače izgleda gotovo isto kao kada je pre deset godina pomagala Mairi na poroñaju. "Pa, sada ne moram da mislim o tome", vedro je rekla Kaileja. "Treba samo da saznajem odluke od tebe! Imamo prilično čudan zahtev. Neki nepoznati čovek iz one rimljanske sekte koju zovu hrišćanima želi da živi u staroj kolibi u šumi. Kaže da je on pustinjak. Da li da mu kažem da sme da ostane ili da ga otpravim odavde?" "Da znaš da bi i mogao", zamislila se Eilan. "Ne nameravam da tamo šaljem sveštenice za kaznu, a verujem da nećeš ni ti, a Gavranovi su svi našli nova skloništa." Zabolela ju je pomisao da nepoznata osoba živi na mestu gde je ona rodila i dojila svoje dete, ali nije imalo svrhe biti sentimentalan. "Dobro", rekla je Kaileja. "A ako se Ardanos pobuni, reći ću mu da je već bilo takvih slučajeva, jer je hrišćanima bilo dozvoljeno da sagrade kapelu belog trna na Jabukovom ostrvu, kraj Svetog kladenca." "Jesi li bila tamo?" upitala je Eilan. "Vrlo davno, kad sam bila mnogo mlaña", odgovorila je Kaileja. "Letnja Zemlja je čudan kraj, sva je od močvara i jezera i livada. Ako padne imalo kiše, Tor se pretvara u ostrvo. Ima toliko magle da ti se ponekad čini da ćeš na sledećem zaokretu stići u Drugi svet; a onda se kroz oblake probije zrak sunca i vidiš u daljini sveti Tor sa krugom od kamenja." Dok je slušala Kaileju, Eilan se osećala kao da gotovo vidi sve to. A onda jeste videla, u naletu vizije toliko neočekivanom da je pomislila da je slučajan - ali u viziji je bila i Kaileja, i plovila je kroz izmaglicu ka bregu, na čamcu ravnog dna kojim su veslali mali, tamnoputi ljudi iz planina, a na krmi je bilo sklupčano nekoliko novakinja. Kaileja je bila potpuno uspravna, a na
vratu i čelu blistalo joj je zlato. "Kaileja", počela je, a po njenom izrazu lica znala je da joj se na licu vidi nešto od onoga što je videla, "bićeš Vrhovna sveštenica na Jabukovom ostrvu. Videla sam te. Vodićeš žene tamo." "Kada..." počela je Kaileja, ali Eilan je odmahnula glavom. "Ne znam", uzdahnula je, jer vizija je, kako najčešće biva, bila samo trenutna. "Ali zvuči mi kao bezbedno mesto, skriveno od očiju Rimljana. Možda bi trebalo da razmislimo o premeštanju dela sveštenica tamo." Gajev novi položaj zahtevao je mnogo putovanja. Pošto je glavni magacin pre nekog vremena smešten u Devi, gde je sada bila Dvadeseta legija, činilo mu se najrazumnije da preseli porodicu na lepo imanje koje su nazvali Vila Severina, južno od grada. Julija nije bila srećna što napušta Londinium, ali navikla se na seoski život sa stoičkom smirenošću, i godinu dana pošto su se doselili rodila je bliznakinje, kojima je dala praktična imena - Tercija i Kvarta. Kvarta je bila toliko sićušna da su počeli da je zovu Kvartila. "Ali zašto?" upitao je Licinije. Starac je došao da vidi najnovije unuke. "Zar ne vidiš?" upitala je Julija bez humora. "Da je krčag, zvali bi je politra, a ne četvrtina." Otac ju je čudno pogledao, i shvatila je da to i nije bila neka naročita šala - ali ni Kvartila nije bila neka naročita beba. Bilo joj je teško da zavoli bliznakinje. Kad joj je trbuh narastao, bila je sigurna da će konačno roditi Gaju toliko željenog sina. Prošla je kroz težak poroñaj, a dobila je samo par devojčica, od kojih jednu bolešljivu, pa zar to nije razlog za potištenost? Polako se oporavljala, jer poroñaj je zaista bio težak, i kada je postalo jasno da neće moći da doji decu, predala ih je dojiljama bez mnogo žaljenja. Što pre ponovo postane plodna, pre će moći da pokuša da rodi sina. Grčki lekar pominjao je da bi to moglo da bude opasno, ali on je bio samo rob, i Julija mu je zapretila da ništa ne sme da kaže ni Gaju ni njenom ocu. Sledeći put, zaricala se, sagradiću Junonin hram u Devi ako budem morala - ali sledeći put će biti dečak! No, kako su deca rasla, Julija se navikla da provodi vreme u brežuljkastim krajevima oko Deve i da u očevu kuću u Londiniumu odlazi samo preko zime. Licinije je voleo decu, i već je razmišljao u koje porodice da ih uda. Gaj je bio donekle ravnodušan otac, ali ona nije ni očekivala mnogo više. Znala je da on ponekad, kad joj nije dobro, spava sa jednom od robinja, ali dok god obavlja svoju dužnost u njenoj postelji nije ni pomišljala da se buni. Udala se da bi postala matrona i da bi podarila naslednika svom ocu. Njen odnos sa Gajem sastojao se od uzajamnog poštovanja i ljubaznosti; za devojku Rimljanku iz dobre porodice sve drugo bi bilo neprilično. Kad bi razmišljala o razvodima i skandalima koji su se dešavali čak i u bledoj imitaciji rimskog društva kakva je bio Londinium, činilo joj se da su ona i Gaj jedan od retkih parova koji su uspeli da očuvaju stare rimljanske vrednosti. Imala je dobar brak, a ponekad, kad bi gledala kćeri kako se zajedno igraju u bašti oko vile, u jarkim tunikama nalik na cvetove u zelenilu, činilo joj se da možda i nije tako loša majka. A ubrzo pošto su bliznakinje proslavile prvi roñedan, opet je zatrudnela. Posle mnogo kišnih dana, kada su deca gunñala i cvilela što moraju da budu u kući, vreme je konačno otoplilo. Julija je sedela na verandi koju su sagradili ispred kuće kad su sa obe strane dodali po krilo. Pretvarala se da pregleda kućne račune, ali zapravo je dremala na suncu. Položila je ruke na zaobljeni trbuh, i osećala je kako se unutra pokreće beba, svakako sin. U poslednje vreme se nije mnogo ritao, i pretpostavljala je da je beba sanjiva od toplog vremena, isto kao i ona. Mirno je ležala na suncu, napola sklopljenih očiju, osluškujući ptičju pesmu i glasove kućnih robova koji su radili po imanju. Gaj je često govorio kako Julijino domaćinstvo funkcioniše besprekorno kao legija koja podiže logor. Znala je i bez provere gde se nalazi ko od posluge i šta
rade u svako doba dana. "...igraju se u bašti." To je bio glas kršne galske devojke čiji posao je bio da pazi gde su deca. "E, nisu!" odgovorila je stara Lidija, koja je komandovala dadiljama. "Bliznakinje ručaju, a Cela pomaže kuvaru da pravi kolače. Ali Sekunda je sad u godinama kada deca, ako ih ne paziš, polaze u istraživanje..." "Bila je u bašti..." odgovorila je devojka slabašnim glasom. "A gde si bila ti? Opet si očijukala sa gospodarevim sobarom?" upitala je Lidija. "Pa, nije mogla da stigne daleko. Idi i nañi je, a ja ću poslati nekoliko ljudi da ti pomognu. Ali obećavam ti da ću te lično išibati ako se detetu išta desilo! Na šta ti misliš? Znaš da gospodarica ne sme da se brine kad joj je vreme tako blizu!" Julija se namrštila, premišljajući da li da ustane i razgovara sa njima. Ali trudnoća joj je isisala svu energiju i volju, a Sekunda će se sigurno brzo pojaviti. U daljini je čula druge glasove, i Gaja kako ih ispituje. Dobro je, pomislila je, ići će i on da traži. Krajnje je vreme da se malo više brine za decu. Ponovo je legla, svesna da mora da se odmara radi neroñenog deteta, ali kako je vreme proticalo, napetost ju je naterala da opet sedne. Sad se dozivanje već jedva čulo. Koliko daleko je Sekunda otišla? Senka na sunčanom časovniku stigla je gotovo do sledećeg sata kad je začula prigušene glasove i korake po pošljunčanoj stazi. Znači, našli su je - ali zašto su svi tako tihi? Sekunda bi trebalo da plače, ako ju je otac istukao kako zaslužuje. Juliju je obuzela jeza. S mukom je ustala, držeći se za stub, kad se izmeñu drveća pojavila mala kolona. Ugledala je Gajevu crnu kosu i pokušala je da ga pozove, ali reči nisu dolazile. Potom se baštovan sklonio u stranu i videla je da Gaj nosi u rukama Sekundu. Ali njena devojčica nikada, čak ni dok je spavala, nije ležala tako mirno. "Zašto se ne miče?" Pomerala je usne bez glasa. Gaj joj je prišao, zgrčenog lica, umrljanog suzama. Sa Sekundine ružičaste haljine još je kapala voda, a crne kovrdže bile su joj prilepljene za glavu. Julija je piljila u nju, a krv joj se sledila u venama. "Bila je u potoku", promuklo je rekao Gaj, "na samom kraju njive. Pokušao sam da joj ponovo udahnem život. Pokušao sam..." Progutao je knedlu, zagledan u malo, sada zatvoreno lice, belo kao mermer. Ne, tupo je pomislila Julija, Sekunda više nikada neće disati. Zatreptala je, pitajući se zašto se svet oko nje tako iznenada smračio. A onda je osetila razdirući bol u trbuhu. Sledećih nekoliko časova pretvorilo se u zbrku tuge i bola. Sećala se da je čula Gaja kako proklinje i obećava da će izbičevati galsku devojku, i Licinija kako pokušava da ga umiri. Sekundi se nešto desilo... Pokušavala je da ustane i ode kod nje, ali žene su je neprekidno gurale da ponovo legne. A onda bi bol u trbuhu ponovo počeo. U trenucima pribranosti Julija je znala da to ne valja. Poznavala je poroñajne bolove, ali sada je bila tek u šestom mesecu. Bogovi, ako imate imalo milosti, učinite da ovo prestane. Uzeli ste mi kći - ne dajte da izgubim i sina! Već je svitalo kada se zgrčila i osetila vreli mlaz krvi izmeñu butina. Lidija se sagnula nad njom, tiho proklinjući. Julija je osetila pritisak dok joj je starica pritiskala platno izmeñu nogu da zaustavi krvarenje. No, za trenutak je ugledala još nešto, nešto malo i ljubičasto, potpuno nepokretno. "Moj sin." Njen šapat je bio jedva čujan. "Daj mi da ga držim, molim te!" Lidija je zaplakala i donela nešto umotano u okrvavljeno platno, i položila joj ga pod ruku. Lice je bilo obrisano, i videla je sitne, savršene crte, nalik na latice ružinog pupoljka. Kad su konačno pustili Gaja da je vidi, još je držala dete. "Bogovi me mrze", šapnula je, a iz očiju su joj tekle suze. Gaj je kleknuo kraj postelje, podigao joj vlažnu kosu sa čela i poljubio je sa više nežnosti nego što je očekivala. Za trenutak je gledao mrtvoroñeno dete, a onda mu je nežno navukao kraj platna preko lica i podigao ga. Grčevito je posegnula da ga zaustavi, ali jedva je mogla da se makne. Gaj
je za trenutak stajao sa detetom u rukama, kao i svaki otac koji se sprema da prizna novoroñenog sina, a onda je predao nepokretno telo Lidiji da ga odnese. Julija je zagnjurila lice u jastuk, jecajući. "Pusti me da umrem! Izneverila sam te, pusti me da umrem!" "Nije isitna, sirota moja draga. I dalje imaš tri devojčice kojima si potrebna. Ne smeš toliko da plačeš." "Moja beba, moj sin je mrtav!" "Šššš, ljubavi." Gaj je pokušavao da je umiri, i molećivo je pogledao tasta, koji je ušao za njim u sobu. "Nismo još stari, draga. Ako bogovi odrede, možemo imati još mnogo dece..." I Licinije se sagnuo da je poljubi. "A ako i ne budeš imala sina, drago dete moje, pa šta onda? Ti si mi bila bolje dete nego deset sinova, to ti se kunem." "Sada moraš da misliš na našu živu decu", dodao je Gaj. Julija je osećala da u njoj izvire očajanje. "Nikada nisi obraćao pažnju na Sekundu. Zašto ti je sad stalo do ostalih? Važno ti je samo što sam izgubila tvog sina." "Ne", vrlo tiho je rekao Gaj. "Ne treba da mi podariš sina. Sada bolje spavaj." Ustao je i pogledao je još jednom. "San leči mnoge tuge, i ujutro ćeš se osećati bolje." Ali Julija, obuzeta sećanjem na nežno lice svog sinčića, nije ga ni čula. Tokom sporih nedelja Julijinog oporavka, Gaj je ustanovio da ga više boli njena tuga nego njegova sopstvena osećanja. Bio je daleko od kuće kad se Sekunda rodila, i nije bio vezan za nju. A nije mogao ni da preterano žali za jednom od četiri devojčice. No, kad bi pomislio na sina koga je izgubio, smesta bi i nehotice pomislio na sina koga mu je rodila Eilan. Meñu Rimljanima se često pribegavalo usvajanju zdravog dečaka iz druge porodice. Ako Julija ne bude imala muške dece, a posle razgovora sa lekarem to se činilo sasvim verovatnim, teško da bi se protivila ukoliko on uzme Eilaninog sina. A kćeri je voleo, iako nije osećao vezu sa njima kao sa prvoroñenim sinom. Ali za to će biti dovoljno vremena kada se Julija sasvim oporavi. U nadi da će je to odvojiti od bola, pristao je da povede Juliju na hodočašće do svetilišta Boginje Majke u Venti, ali putovanje joj nije popravilo ni zdravlje ni duh, a kada je ponudio da se presele nazad u Londinium, ona nije htela da poñe. "Ovde su nam sahranjena deca", rekla je. "Neću da ih ostavljam." Gaj je to smatrao nerazumnim. Uprkos domaćim verovanjima da se u zemlji Silura nalazi ulaz u Drugi svet, njemu se činilo da nijedno ovozemaljsko mesto nije ni blizu ni daleko od Zemlje Mrtvih, ali popustio je pred Julijinim suzama i ostali su tu. Krajem godine stigla je vest da je i Agrikola umro. "Kao što Tacit voli da kaže", pisao je Licinije Koraks, "u ljudskoj je prirodi da mrzimo one koje smo povredili. Ali čak ni naš božanski imperator nije našao kod Agrikole opravdanje za svoj bes, i tako je naš prijatelj izbegao javno sramoćenje. Zapravo, tokom Agrikoline bolesti imperator je bio vrlo povučen, i mada se govorka da je general umoren otrovom, ja lično mislim da mu je prepuklo srce pred slikom obeščašćenog Rima. Možda je i dobro što je otišao, a i mi ćemo možda uskoro požaliti što nismo otišli. Budi zadovoljan što si bezbedan, daleko od očiju, u Britaniji..." Licinije se naredne godine povukao u penziju i došao da živi kod njih, pa su Vili Severini dodali još jedno krilo, i time je počela poslednja godina Gajeve službe na mestu prokuratora za snabdevanje. Nadao se da će po isteku mandata senator Maleus moći da mu izradi viši položaj, ali ta godina je donela uznemirujuće vesti. Imperator je postajao sve samovoljniji i sumnjičaviji. Kao vojskovoña je bio relativno uspešan, ali izgledalo je da svoje uspehe smatra dokazom milosti bogova, pa je činio sve što može, kako je pisao Licinijev roñak Koraks, da uništi ono malo moći što je ostalo patricijima. Gaj se upitao hoće li to biti iskra koja će podstaći požar pobune, ali uskoro se pročulo da su Herenije Senecio i još nekolicina optuženi za izdaju.
Gaju je bilo jasno da je njegovo napredovanje odloženo na neodreñeno vreme. Njegov pokrovitelj, senator Maleus, iako nije optužen, smatrao je za najpogodnije da se povuče na svoje imanje u Kampaniji. I tako, kad je Gaj završio prokuratorsku službu, odložio je planiranu posetu Rimu pa je, kao i njegov pokrovitelj, odlučio da se neko vreme posveti plodnosti svojih imanja. Sada je konačno počeo da uspostavlja čvršći odnos sa preostalim kćerima, ali Julija je ostala potištena i bolešljiva. Iako su i dalje delili postelju, postajalo je sve jasnije da mu ona najverovantije neće roditi sina. Eilaninom detetu je tada bilo oko deset godina. Čak i otac koji nije u velikoj milosti kod imperatora može mu pružiti bolju budućnost nego britanska sveštenica koja mora da krije čak i njegovo postojanje, a Julija bi sigurno radije podizala njegovog sina nego potpunog tuñinca mada nije mogao da bude sasvim siguran šta će Julija misliti. Ali svakako će je uveriti - a to je i istina - da je dečak začet pre nego što su se njih dvoje uopšte i upoznali. Šumska kuća bila je udaljena svega pola dana jahanja. Njegov sin živi možda već iza sledećeg brega, razmišljao je Gaj, zagledan kroz drveće ka jugu. Ali začudo, bojao se da se opet suoči sa Eilan. Da li ona mrzi Rim? Da li mrzi njega? Devojka koju je voleo kao mladić sada je nestala, i pretvorila se u strašnu sveštenicu iz Vernemetona. Ponekad mu se činilo da je nestala i devojka kojom se oženio, i da je zajedno sa njenim sinom umrla i veselost koja ga je privukla. Gaj je imao prilično uspešnu karijeru, mada teško da je ispunio očeve snove. Ali činilo mu se da nema koga da voli. Često je bivao usamljen, ali disciplina koju je imao kod oca, i u vojsci, držala ga je suviše zaposlenim da bi brinuo o tome. No, kako je godina polako proticala, Gaj je ustanovio da briga o imanju upošljava telo, ali ostavlja um slobodan, i počeli su da ga progone snovi o detinjstvu. Možda je upravo posao oko zemlje podsticao sećanja iz vremena kada mu je čitav svet bio čudesan i nov. Dok je bio dete nije dopuštao sebi da razmišlja o majci, ali sada ju je sanjao. Osećao je kako ga grli, čuo je njene ljupke uspavanke i budio se u suzama, dozivajući je da ga ne ostavlja samog. Ali ona je otišla u Zemlju Mrtvih, a Eilan ga je ostavila zbog Boginje kojoj je služila, a sada se i Julija udaljavala. Hoće li ikada imati nekoga ko će ga samo voleti, ko neće pokušavati da ga izmeni, čija ljubav će istrajati? Onda bi se setio kako se osećao kad je držao u naručju svog sina. Ali kad god bi počeo da planira kako da ga nañe, povukao bi se pred mogućnošču da se, kad se sretnu, pokaže da njegov sin opšte ne mari za njega. I tako nije preduzimao ništa. Gaj je jednog dana jahao u poteri za divljim svinjama koje su mu uništavale baštu, i shvatio je da je stigao do šume iznad Šumske kuće, gde je Eilan rodila njihovog sina, i bez razmišljanja je usmerio konja stazom. Znao je da Eilan neće biti tamo, ali možda će naći nekoga ko bi mu rekao nešto o njoj. Čak i ako ga mrzi, neće mu odbiti da kaže kakoje njihov sin. U prvi mah je pomislio da je koliba napuštena. Prvi znaci proleća pupeli su u granju, jedri i zeleni, a krov kolibe bio je izbledeo i prestareo, dok je tlo bilo prekriveno granjem izlomljenim tokom poslednjeg nevremena i prošlogodišnjim suvim lišćem. Tek potom je ugledao tanki pramen dima kako se probija kroz krov. Konj je frknuo kad je povukao uzde, i iz kolibe je provirio muškarac. "Dobro došao, sine moj", rekao je. "Ko si i zašto si došao?" Gaj se predstavio, radoznalo odmeravajući čoveka. "A ko si ti?" upitao je. Čovek je bio visok, preplanulog lica i kose crne kao noć, obučen u grubu odeždu od kozje dlake i sa neurednom, gustom bradom. Gaj se upitao je li to neki lutalica beskućnik koji je našao sklonište u nekorišćenoj zgradi; a onda je ugledao ukrštene štapiće koje je nosio na uzici oko vrata i shvatio da je to svakako nekakav hrišćanin, možda neki od onih pustinjaka koji su poslednjih par godina lutali širom imperije. Čuo je da ih ima u Egiptu i Severnoj Africi, ali bilo je čudno videti jednog i ovde. "Šta radiš ovde?" ponovo je upitao. "Došao sam da pomažem dušama Božjim", odgovorio je pustinjak. "U svetu su me znali kao
Licijasa; sada me zovu otac Petros. Sigurno te je Bog poslao ovamo jer si u nevolji. Kako mogu da ti pomognem?" "Otkud znaš da me je poslao Bog?" upitao je Gaj. Čovekova jednostavnost ga je zabavljala. "Pa tu si, zar ne?" upitao je otac Petros. Gaj je slegnuo ramenima, pa je pustinjak nastavio. "Veruj mi, sine, ništa se ne dešava bez znanja Boga, koji je postavio zvezde na njihova mesta." "Ništa?" upitao je Gaj s neočekivanom gorčinom. Shvatio je da je tokom protekle tri godine, možda kad je čuo za Agrikolinu smrt, ili dok je gledao Juliju kako pati, prestao da veruje u bogove. "Onda možda možeš da mi kažeš koje božanstvo bi uzelo sina i kći od majke koja ih je volela?" "Je li to tvoja nevolja?" Otac Petros je šire otvorio vrata. "Uñi, sine. Takve stvari se ne objašnjavaju u jednom dahu, a tvoj konj izlgeda umorno." Gaj se sa osećanjem krivice setio koliko daleko ga je konj nosio. Sapeo je životinju, ostavljajući dovoljno dug konopac da bi mogla da pase, i ušao u kolibu. Otac Petros je spuštao činije na grubi sto. "Čime mogu da te ponudim? Imam pasulj i repu i malo vina; vreme je ovde takvo da ne mogu da postim često kao u toplijim krajevima. Ja sam pijem samo vodu, ali smem da ponudim ove ovozemaljske ponude gostima koji mi doñu." Gaj je odmahnuo glavom, svestan da se namerio na filozofa. "Probaću to vino", rekao je, "ali odmah ti kažem: nikada me nećeš uveriti da je tvoj bog svemoćan ili dobar. Jer ako je svemoćan, zašto ne može da spreči patnju? A ako može a neće, zašto bi ga ljudi poštovali?" "Ah", rekao je otac Petros, "po tom pitanju vidim da si upućen u stoičku filozofiju; jer reči su njihove. Ali filozofi greše po pitanju prirode Božje." "A ti si, naravno, u pravu?" ljubazno je upitao Gaj. Otac Petros je odmahnuo glavom. "Ja sam samo skromni savetnik onima koji doñu po moju pomoć. Jedini Sin Božji bio je raspet na krst, i vratio se iz mrtvih da nas spase; to je sve što mi treba da znam. Oni koji veruju u Njega živeće u večnoj slavi." To je uobičajena, detinjasta istočnjačka legenda, pomislio je Gaj, setivši se onoga što je u Rimu čuo o njihovom kultu. Razumeo je zašto takva priča privlači robove, pa čak i poneku ženu iz boljih porodica. Sad mu je sinulo da bi ovakve priče mogle zanimati Juliju, ili bi joj barem dale o čemu da razmišlja. Spustio je činiju. "Hvala ti na vinu, oče, i na priči", rekao je. "Sme li moja žena da te poseti? Ona je izmučena tugom za našom kćeri." "Biće dobrodošla kad god da doñe", ljubazno je odgovorio otac Petros. "Samo mi je žao što te nisam ubedio. Nisam te ubedio, zar ne?" "Nažalost, nisi." Gaj je bio pomalo razoružan čovekovim žaljenjem. "Nisam neki propovednik", rekao je otac Petros pomalo razočarano. "Voleo bih da je otac Josif tu; on bi te sigurno ubedio." Gaj je smatrao da je to malo verovatno, ali se učtivo nasmešio. Kad se okrenuo da poñe, začulo se kucanje na vratima. "Ah, Senara! Samo uñi", rekao je pustinjak. "Vidim da je neko kod tebe", odgovorio je devojački glas. "Doći ću kasnije, ako smem." "U redu je, upravo odlazim." Gaj je gurnuo u stranu komad kože koji je pokrivao ulaz. Pred njim se nalazila jedna od najlepših devojaka koje je video, barem posle Eilan, a to je bilo tako davno. Naravno, onda je i on bio veoma mlad. Devojci je bilo oko petnaest godina, procenio je, kosa joj je bila boje bakarnih iskri u kovačevoj vatri, a oči veoma plave, i nosila je nebojenu lanenu haljinu. Kad ju je ponovo pogledao, setio se gde ju je već video. Uprkos keltskoj boji kože, u linijama nosa i vilice jasno je poznao crte očevog nekadašnjeg sekretara, Valerija. To je objašnjavalo i otkuda zna latinski. Tek dok je odvezivao konja, setio se da je mogao da pita - kako ju je ono oslovio pustinjak, Senara? - kako može da dogovori sastanak sa Eilan. No, dotle se koža na ulazu već spustila za
njom, a jedna od retkih stvari koje je znao o ženama - nikada nije znao mnogo, a otkako se oženio znao je još manje - bila je da nikada nije mudro pitati jednu ženu za drugu. Kad je stigao do vile, već se smračilo, ali Julijin pozdrav, iako tih, bio je prijateljski. Licinije ih je već čekao u trpezariji. Macelija i Tercija su se na verandi igrale malim kočijama; obukle su Julijinog majmunčića kao bebu, i pokušavale su da ga uguraju na malo sedište. Spasao je životinjicu i predao je Juliji. Ponekad se pitao kako tri devojčice i jedna žena, pored sedmoro slugu, mogu da naprave toliki haos po kući. "Tata! Tata!" zacičale su devojčice, i dotrčala je i Kvartila. Gaj ih je redom izgrlio, pozvao Lidiju da ih preuzme, i pošao sa Julijom u trpezariju. I dalje je nosila majmuna na ramenu; bio je veličine bebe, i Gaju je, ko zna zašto, smetalo što je obučen kao beba. Nije mogao da zamisli zašto se Julija zagrejala za to stvorenjce; poticalo je iz toplih krajeva i bila mu je potrebna nega kao da je zaista dete. Od svih mesta za držanje takvih ljubimaca, Britanija je svakako bila najgore; verovanto je čak i leti suviše hladno za takvu životinju. "Voleo bih da se otarasiš te odvratne zveri", nervozno se obrecnuo dok su sedali za večeru. Julijine oči su se ispunile suzama. "Sekunda ju je tako volela", šapnula je. Gaj se, ne prvi put, upitao da li Julija gubi razum. Sekunda je umrla sa šest godina, i bio je siguran da uopšte nije obraćala pažnju na majmuna. No, ako Juliji prija da tako misli... Primetio je da ga Licinije značajno gleda, pa je uzdahnuo i manuo se te teme. "Šta si radio danas?" upitala je Julija, očito ulažući napor da govori veselo dok su sluge unosile barena jaja, dimljene ostrige, usoljenu ribu, i razne zelene salate sa maslinovim uljem. Gaj je prebrzo progutao komad luka i zagrcnuo se, prisećajući se čitavog dana. Pružio je šaku ka sveže pečenom hlebu. "Pokušavao sam da ulovim one divlje svinje i stigao sam na drugu stranu brda", počeo je. "U onoj staroj kolibi usred šume sada neko živi, nekakav pustinjak." "Hrišćanin?" sumnjičavo je upitao Licinije. On nije imao nijednu lepu reč za kultove koji su preplavili Rim. "Izgleda", oprezno je rekao Gaj, puštajući da služavka odnese tanjir sa ribom, dok je druga unosila posudu sa pačetinom u sosu od šljiva i vina. Probrčkao je prste u činiji namirisane vode i obrisao ih. "U svakom slučaju, smatra da je njegov bog ustao iz mrtvih." Licinije je frknuo, ali Juliji su se oči ispunile suzama. "Je li zaista tako bilo?" Gaju se steglo srce od njenog bespomoćnog pogleda, ali u isto vreme je i očajavao. Šta bilo, samo da je uteši. Spustio je pačije krilo i okrenuo se na trpezarijskom ležaju da je pogleda. "Šta misliš, da li bi me pustio da razgovaram sa njim? Da li bi me ti pustio?" molećivo je upitala Julija. "Draga moja Julija, želim da uradiš sve što bi ti pružilo utehu." Sasvim iskreno je govorio. "Biće mi milo sve što tebe čini srećnom." "Tako si dobar prema meni." Oči su joj se opet ispunile suzama. Brzo je sakrila lice i istrčala iz sobe. "Ja nju ne razumem", priznao je Licinije. "Vaspitao sam je da živi čedno i da poštuje svoje pretke. I ja sam voleo to dete, ali svi ćemo jednog dana umreti, pre ili kasnije. Dobro sam odabrao svojoj kćeri", dodao je. "Mnogo si bolji prema njoj nego što bih ja bio na tvom mestu, makar da ti nije rodila sina." Gaj je uzdahnuo i uzeo vino. Osećao se kao grozna varalica, ali ostao je smiren. Postao je odgovoran za sreću svoje žene, i od mnogih stvari koje nije želeo najmanje je želeo da je povredi. Ali neprekidno je mislio kako Eilan ne bi bila toliko glupa da je zavede brbljanje nekakvog hrišćanskog pustinjaka. Kad su odneseni slatkiši, Gaj je prešao u sobu gde je Julija nadgledala pripreme za spavanje devojčica. Gaju je bilo milo kad je video da je majmun nestao; zlobno se ponadao da će pobeći, i da će ga, uz malo sreće, uhvatiti psi lutalice.
Robinja je skratila žižak, i on i Julija su za trenutak stajali i gledali blagi sjaj na glatkim obrazima i tamnim uvojcima. Julija je izgovorila blagoslov i dodirnula amajliju protiv vatre koja je visila na zidu. U poslednje vreme postala je veoma sujeverna. Požar bi bio strašan, naravno, ali kuća je bila nova i nimalo promajna. Uostalom, Gaj se za slučaj požara mnogo više uzdao u sposobnosti kućnih robova nego u bogove i amajlije. "Mislim da ću poći u krevet", rekla je Julija kad su izišli u hodnik. Gaj ju je potapšao po ramenu i poljubio je u obraz koji mu je pružila. To je mogao i da očekuje. Plan je bio da do vremena kad on doñe u krevet, ona bude - ili se bar pretvara da je - u dubokom snu, kako je on ne bi uznemiravao. Bilo mu je kao da uopšte nema ženu. A kako može očekivati da mu rodi još dece ako neće da spava sa njim? No, bilo je besmisleno raspravljati se. Poželeo joj je laku noć i pošao ka svojoj kancelariji u drugom krilu vile, gde ga je čekao svitak sa poslednjom verzijom 'Agrikolinog života' od Tacita. I tu je otkrio kuda se zavukao Julijin majmun; bio je na njegovom stolu i tu se uneredio, ostavivši smrdljvi majmunski izmet svuda po njegovim papirima. Besno je povikao, zgrabio životinju i svom snagom je zavitlao u dvorište. Čuo je gadan udar i cviljenje, a onda više ništa. Dobro. Ako ga je ubio, neže žaliti; a sutra će bez kajanja reći Juliji da ga je sigurno uhvatio pas. Neka je teši hrišćanski sveštenik; mada je čuo da oni ne vole da se petljaju sa ženama. Tog trenutka je želeo da ne mora ni on. 25. Gaj se probudio rano ujutro. Danas, ma šta se desilo, mora preduzeti nešto da nañe svog sina. Ardanos sigurno zna kako da doñe do svoje unuke. Nije bio oduševljen što će morati da priča sa starcem, za koga je podozrevao da je isti fanatik, na svoj način, koliki je i otac Petros, ali nije bilo drugog izlaza. Jedini problem je bio taj kako da nañe Ardanosa, koji više nije živeo blizu Deve. No, dok je ležao i razmišljao o tome, začuo je oprezno kucanje na glavnoj kapiji, i slugu kako gunña dok je izlazio da vidi ko je. Gaj se brzo obukao i oprezno skliznuo iz kreveta, kako ne bi probudio Juliju. U prednjem dvorištu čekao je legionar sa Macelijevim pozivom da doñe u posetu. Gaj je podigao jednu obrvu. Njegov otac se zvanično povukao, ali znao je da je ostao poverljivi savetnik mladog zapovednika Dvadeste legije. Ako ne bude kod kuće kad Julija otkrije smrt svog majmuna, neće morati da gleda njene suze. Gaj je projahao kroz grad pa pravo kroz kapiju tvrñave, pozdravivši stražara, koji ga je dobro znao iz vremena dok je bio prokurator. "Tvoj otac je rekao da ćeš verovatno stići pre podneva", rekao je vojnik. "Naći ćeš ga u pretorijumu, sa legatom." Na klupi pred zapovednikovom kancelarijom ugledao je ženu umornog izgleda. Bila je Britanka, tamne kose i blede kože, kao kod naroda njegove majke; procenio je da joj je izmeñu trideset i trideset pet godina, a nosila je haljinu od vune boje šafrana, bogato izvezenu zlatom. Gaj se upitao šta li je učinila, i čim ga je dežurni legionar uveo u odaju gde su bili zapovednik i njegov otac, upitao je za nju. "Zove se Brigita", odgovorio je otac sa gañenjem. "Naziva sebe kraljicom Demeta. Kad joj je umro muž, ostavio je pola svog bogatstva njoj, a pola imperatoru; ona izgleda misli da joj to daje pravo da vlada njegovim kraljevstvom. Da li ti zvuči poznato?" Gaj je olizao suve usne. Bilo je uobičajeno da bogataši dele imanje izmeñu svoje porodice i imperatora, u nadi da će rimljanski naslednik osigurati da ostali dobiju svoj deo. I Agrikola je tako učinio. Legat je pogledao Gaja, pa njegovog oca. Njemu očito nije zvučalo poznato. "Boudika", krato je rekao Gaj. "Njen muž je pokušao isto to, ali Iceni su dugovali ponešto nekim prilično uticajnim senatorima. Kada je umro, ubacili su se, a ona je pokušala da se odupre. Ona i njene kćeri bile su prilično... loše dočekane, pa je podigla pobunu u plemenu, i umalo da nas otera iz čitave zemlje!" To je Macelije video u nesrećnoj ženi koja je sedela napolju,
pogotovo kada se ima u vidu da Demeti spadaju u plemena koja računaju poreklo po majčinoj liniji. "Oh, ta Boudika", rekao je legat. Zvao se Lucije Domicije Brut, i Gaju se činio prilično mlad za tako važan položaj, ali pričalo se da je dobar prijatelj sa imperatorom. "Ta Boudika", ponovio je Macelije sa gañenjem. "Eto, zapovedniče, zašto ju je tribun iz Moridunuma pokupio čim je pročitan testament, i zašto ne možemo da lepo sprovedemo pokojnikovu volju, bez obzira koliko koristila imperatoru." "Sa druge strane", rekao je Gaj, "jasno je da sa tom ženom treba postupati oprezno kao sa tankim staklom. Siguran sam da svi domoroci u čitavoj zemlji čekaju da vide šta ćemo uraditi." Utom mu je sinula ideja. "Pretpostavljam da nema dece?" "Ima negde par kćeri, koliko sam čuo", umorno je rekao Macelije, "ali ne znam šta je bilo sa njima; imaju samo tri ili četiri godine, nažalost, inače bih ih lepo poudavao za grañanine Rima. Nisam baš ljubitelj ovakvih ratova protiv žena i dece; ali ako žene hoće da se petljaju u politiku, šta da radimo? Priča se da je ona - ili oni koji žele da je iskoriste - slala poruke Hibernijcima tražeći savez sa njima." Gaj se stresao, setivši se uništenja Eilaninog doma. "Vodite je u Londinium", predložio je. "Ako je pošaljemo u Rim, njen narod će pomisliti da je zarobljena, ali ako je smestimo u lepu kuću u gradu misliće da ih je izdala. Recite joj da neće dobiti ni sesterca od muževljevog zlata ako ne bude živela u gradu." "To bi moglo da uspe", zamišljeno je rekao Macelije. Potom se obratio legatu. "Slažem se sa predlogom svog sina. Već imaš odred spreman da sredi stvari u Moridunumu; oni neka ponesu i vest." "Znači, ona će biti talac", rekao je Domicije Brut. Toliko je uspeo da razume. Dok je izlazio iz kancelarije, Gaj je pomislio da i kćeri, ma koliko mlade, mogu ipak da predstavljaju opasnost. Žena je budila nejasno sažaljenje; delovala je toliko izgubljeno. "Gde su ti kćeri?" upitao ju je na britanskom. "Tamo gde ih nikada nećeš naći, Rimljanine, i hvala bogovima na tome", odgovorila je. "Zar misliš da ne znam šta legionari rade sa devojčicama?" "Ne sa decom!" uzviknuo je Gaj. "Ma hajde; i ja sam otac, imam tri ćerkice istih godina kao tvoje. Barem možemo da im nañemo pogodne čuvare." "Poštedeću vas tih nevolja", ljutito je rekla ona. "One su poverene pouzdanim ljudima!" Ušao je legionar i dotakao joj rame. "Poñi bez buke, gospo", rekao je kad se trgla i pogledala ga. "Ne želimo da te vezujemo." Divlje se osvrnula, i odabrala je Gaja. "Kuda me vodite?" "Samo do Londiniuma", rekao je umirujućim glasom. Video je da joj se lice grči, nije znao da li od olakšanja ili od razočarenja, ali mirno je pošla. Dežurni legionar ju je ispratio pogledom. "Kad je ovako pogledaš, nikad ne bi pomislio da bi se udružila sa poznatim buntovnicima; ali kad smo je pokupili, dobili smo izveštaj da je viñana sa jednim upornim: zove se Konmor, Sinrik ili već tako nekako. Kažu da je još u okolini." "Znam ga", rekao je Gaj. Legionar se zagledao u njega. "Ti?" Gaj je klimnuo, sećajući se srčanog mladića koji ga je izvukao iz jame za veprove. Da li je Sinrik još u vezi sa Eilan? Ako ga uhvate, pitaće ga kako da ugovori privatni sastanak. "Bogovi", uzdahnuo je Macelije dok je zatvarao za sobom vrata legatove kancelarije i išao niz hodnik sa Gajem, "od svega ovoga osećam se tako star!" "Ne budi smešan", odgovorio je Gaj. "Legat hoće da učinim nešto da smirim narod. Upotrebi stare veze, kaže." Možda taj Brut i nije tako glup kako izgleda, pomislio je Gaj. Macelijeva sposobnost da osigura saradnju sa plemenima dosad je već postala legendarna. "Ali umoran sam od vañenja tuñeg kestenja iz vatre. Možda ću se preseliti u Rim. Odavno nisam video grad. Ili ću poći u Egipat; tamo će mi konačno biti toplo." "Kakva glupost", ljutnuo se Gaj. "Šta će moje devojčice da rade bez dede?"
"Ma hajde, one jedva znaju za mene", rekao je Macelije, ali izgledao je zadovoljan. "Da imaš sina, bilo bi drugačije, naravno." "Ja... ovaj, možda ću jednog dana i dobiti sina", jedva se izvukao Gaj. Sam Macelje mu je rekao za Eilaninu trudnoću, ali kad ju je video sa bebom u onoj šumskoj kolibi, znao je da je poroñaj držan u tajnosti. Ako Macelije ne zna da mu je Eilan rodila sina, bolje da mu sada ni ne kaže. Eilan je sanjala kako hoda kraj jezera kroz polumrak koji je mogao biti i sumrak i svitanje. Magla je ležala nisko nad vodom, zaklanjajući suprotnu obalu; bila je srebrnasta, a i vode su bile srebrnaste; talasići su blago zapljuskivali obalu. Učinilo joj se da preko vode dopire pesma, a onda je iz magle izronilo devet belih labudova, lepih kao device iz Šumske kuće kada pozdravljaju mesec. Eilan nikada nije čula nešto tako lepo. Prišla je ivici jezera i pružila ruke, a labudovi su polako plivali u krug. "Pustite me da doñem, pustite me da plivam sa vama!" povikala je, a labudovi su odogvorili: "Ne možeš poći sa nama; tvoje haljine i ukrasi su preteški..." Počeli su da plivaju sve dalje, i Eilani se srce stezalo dok ih je gledala kako nestaju. Brzo je svukla tešku haljinu, velove i ogrtač, i odbacila zlatnu ogrlicu i narukvice Vrhovne sveštenice. Kad je ugledala u vodi svoju senku, imala je obličje labuda. Bacila se u jezero... Kad su joj se srebrne vode sklopile nad glavom, probudila se pod dobro poznatim krovom Šumske kuće, u prvo praskozorje. Nekoliko trenutaka je nepomično sedela, trljajući oči. Ovo nije bilo prvi put da je sanjala jezero i labudove. Svaki put joj je bilo sve teže da se vrati. Nikome nije rekla za to. Ona je Vrhovna svešetenica Vernemetona, a ne neka neozbiljna devojka koju čudni snovi mogu da uplaše. Ali san je svaki put bivao sve stvarniji, a njena uloga u njemu sve nestvarnija. Neko je lupao na vrata, i to od njene bašte. Nejasno je čula kako se buni mlada sveštenica koja ih je čuvala. "Šta ti misliš, ko si? Ne možeš tek ako doći niotkuda i tražiti da vidiš Vrhovnu sveštenicu, pogotovo ne u ovo doba." "Oprosti mi", odgovorio je duboki glas. "Ja i dalje mislim o njoj kao o svojoj usvojenoj sestri, a ne kao o Vrhovnoj sveštenici. Molim te, pitaj je da li bi razgovarala sa mnom!" Eilan je prebacila šal preko ramena i žurno izišla na trem. "Sinriče!" povikala je. "Mislila sam da si negde na severu!" Zastala je u pola reči. Sinrik je držao u naručju malo, tamnokoso dete od dve ili tri godine; druga devojčica, od možda pet godina, krila se iza njega. "Jesu li tvoji?" Sinrik je odmahnuo glavom. "To su deca jedne nesrećne žene, i došao sam da te molim da im pružiš sklonište u ime Boginje." "Da im pružim sklonište?" glupo je ponovila. "Ali zašto?" "Zato što im je potrebno", odvratio je Sinrik, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. "Htela sam da pitam zašto ovde! Zar nemaju roñake da se staraju o njima? Ako nisu tvoje, otkud da su ti ih poverili?" "Njihova majka je Brigita, kraljica Demeta", odgovorio je Sinrik sa nelagodnošću. "Pokušala je da preuzme kraljevstvo kad joj je muž umro, i sad je zarobljenica Rima. Plašili smo se da će kćeri postati taoci, ili i nešto gore, ako padnu Rimljanima u ruke." Eilan je pogledala decu i pomislila na svog sina. Od sveg srca je žalila njihovu majku, ali šta će reći Ardanos? Ovo je bio trenutak kad bi joj koristio Kailejin savet, ali ova je otišla u Letnju zemlju, da poseti Sveti kladenac. "Znaš da su premlade da bismo ih uzele za Boginju." "Samo te molim da ih čuvate!" počeo je Sinrik, ali pre nego što je stigao da nastavi napolju se začula nova buka. "Gospo, ne možeš sada kod sveštenice; ima gosta." "Razlog više da budem sa njom", odgovorio je glas, i u baštu je ušla Dieda. Kad je ugledala
Sinrika kriknula je, i on se brzo okrenuo da je pogleda. Kada se vratila iz Eriua ispričali su joj šta on radi, ali sada ga je prvi put videla. "Deca nisu moja!" uzviknuo je on kad je video kako je pobledela, pa pocrvenela. "Kraljica Brigita ih je poslala da ovde potraže sklonište." "Onda treba da ih odvedemo u Kuću devojaka", rekla je Dieda, savladavši se, i pružila ruku, ali i dalje je gledala Sinrika. "Čekaj", rekla je Eilan. "Moram da razmislim. Šumska kuća ne sme da se upetlja u politiku." "Misliš, ne sme bez pristanka Rimljana?" ljutito je upitao Sinrik. "Lako je ljutiti se", odvratila je Eilan, "ali moraš pamtiti da mi postojimo baš zbog uviñavnosti onih Rimljana koje ti tako prezireš. Treba barem da se posavetujemo sa Vrhovnim druidom pre nego što se upletemo u nešto što bi moglo izgledati kao podržavanje pobune." "Sa Ardanosom?" prasnuo je Sinrik. "A zašto ne sa legatom u Devi? Možda bi trebalo da odemo do guvernera Britanije i zatražimo njegovu dozvolu." "Sinriče, mnogo sam rizikovala za tebe i za tvoju borbu", ozbiljno ga je podsetila Eilan. "Ali ne smem ugroziti Šumsku kuću prihvatanjem političkih izbeglica bez Ardanosove dozvole." Tiho se obratila devojci, koja je na to potrčala stazom ka obližnjoj kući, izgrañenoj naročito za Vrhovnog druida. "Eilan, znaš li kakvoj sudbini prepuštaš ove devojčice?" upitao je Sinrik. "A ti? Zašto si tako siguran da će Ardanos odbiti?" "A šta to?" upitao je novi glas. Svi su se okrenuli, Eilan namrštena, Sinrik rumen od gneva, Dieda bleda od nekog osećanja koje Eilan nije mogla da odredi. "Tvoja devojka me je srela pred ulazom", objasnio je Ardanos. Eilan je pokazala decu. "Za Brigitu ne mogu ništa da učinim", rekao je Ardanos kad je objasnila. "Upozorili smo je šta će se desiti ako pokuša da preuzme vlast. Ali neće biti grubi prema njoj; čak ni Rimljani ne prave takvu grešku dvaput u istom stoleću. Što se tiče dece, ne znam. Kasnije bi mogla da predstavljaju problem." "Ali zasad neće", odlučno je rekla Eilan. "A neću da krivim decu za grehe njihovih roditelja. Senara i Lia mogu da ih paze. Ako im damo nova imena i ako se budemo ponašali prema njima kao prema običnoj deci, neko vreme će biti sasvim bezbedne. Niko neće ni pomisliti na njih." Gorko se nasmešila. "Na kraju krajeva, za mene se zna da štitim decu bez majki!" "Valjda", sumnjičavo je rekao Ardanos. "Ali za Sinrika je bolje da što pre ode. Već sam primetio da ubrzo za njim dolaze nevolje." Prostrelio je pogledom mladića, i Dieda je prebledela. "Rimljani možda ne mare za devojčice, ali tebe će svakako tražiti!" "Ako pokušaju da me uhvate, možda će upasti u vćee nevolje nego što su želeli", silovito je rekao Sinrik. Eilan je uzdahnula, pomislivši da bi mu bolje pristajalo da ga, umesto gavranom, zovu pticom burnicom. Ali znala je da ne vredi raspravljati se sa Sinrikom, kao ni sa Diedom. Mogla je jedino da pokuša da održi mir još neko vreme. Ponekad joj se činilo da joj na leñima počiva težina čitave Britanije - i da su se svi njeni roñaci zaverili da tako i ostane. Pozvali su Senaru da povede decu u novo obitavalište, a Eilan se vratila svojim poslovima, ostavivši Diedu i Sinrika da se oproste nasamo. Kasnije popodne začula je kako neko plače u kolibi gde su sušile bilje. Bila je to Dieda. Trgla se kad ju je videla, usplamtelog pogleda, ali kad je poznala Eilan kao da se malo smirila. Mada više nisu bile bliske, Dieda ipak nije osećala potrebu da se pretvara. No, Eilan se dobro pazila da ne pokuša da je teši ili dodirne. "Šta je bilo?" upitala je. Dieda je otrla oči krajičkom vela, i od toga su postale još crvenije. "Tražio je da poñem sa njim..." "A ti si odbila." Eilan je pazila da joj glas bude potpuno neutralan. "Da živim kao prognanik, da se krijem po šumama, da se bojim svakog zvuka, da se uvek
pitam hoću li sutra videti kako ga odvode okovanog, ili kako gine od mača Rimljana? Nisam mogla, Eilan! Ovde barem imam svoju muziku, i posao u koji verujem. Kako sam mogla da poñem?" "Jesi li mu rekla tako?" Dieda je klimnula. "Rekao je da ga, ako tako mislim, zapravo ne volim; da sam izdala naš cilj... Rekao je da sam mu potrebna..." To je sigurno rekao, idiot jedan, pomislila je Eilan, a nikad se nije upitao da li je uopšte on potreban njoj! "Ti si kriva!" povikala je Dieda. "Da nije bilo tebe, odavno bih se udala za njega. Onda možda nikada ne bi postao prognanik!" Eilan je uložila veliki napor da se savlada, kako ne bi rekla da je Dieda položila zavete sveštenice svojom slobodnom voljom. Čak i kad se Eilan vratila u Šumsku kući posle Gavenovog roñenja, Dieda je mogla da ode kod Sinrika umesto u Eriu. Sirotici sada nije bila potrebna logika, nego neko koga će okriviti. "A sada mogu samo da mislim na njegov pogled! Proći će meseci, ili i godine, pre nego što ponovo čujem kako mu je, i šta mu se dešava! Da sam sa njim barem bih znala!" cvilela je Dieda. "Pretpostavljam da ti ni za šta nije potrebno moje odobrenje", tiho je rekla Eilan. "Šta god mislila o mojim odlukama, znaš da sam naučila da snosim posledice. Ali i ja sam plakala u mraku, pitajući se jesam li ispravno postupila. Dieda, možda nikada nećeš biti sigurna - možeš jedino da radiš posao koji ti je dat, i da se nadaš da će ti Boginja jednog dana objasniti svoje razloge." Dieda je okrenula lice u stranu, ali Eilani se činilo da se jecanje umiruje. "Reći ću devojkama da si bolesna i da ih ne možeš večeras izvesti da pevaju", nastavila je Eilan. "Svakako će im biti milo zbog toga." Eilan je smatrala da je problem Brigitine dece razrešen, ali samo nekoliko dana kasnije, pred samu večeru, devojka joj je rekla da jedan Rimljanin traži da ga primi. Smesta je pomislila na Gaja, ali odmah je znala da se on nikada ne bi usudio da se pojavi ovde. "Pitaj ko je i šta je", mirno je rekla. Devojka se brzo vratila. "Gospo, to Macelije Severus moli da govoriš s njim. Bio je prefekt logora u Devi..." "Znam ko je on." Lianon ga je primila nekoliko puta, ali Macelije se odavno povukao. Šta li hoće od nje, za ime svih bogova? Jedini način da sazna bilo je da ga pita. "Reci mu da uñe", naredila je. Namestila je haljinu, i posle trenutka razmišljanja spustila je i veo preko lica. Utom je Hju ušao kroz premala vrata sa još jednim muškarcem. Gajev otac... deda njenog sina... Eilan ga je radoznalo odmeravala kroz veo. Nikada ranije ga nije videla, a ipak bi ga svuda poznala. Videla je istovremeno izborano lice starca i čvrste linije nosa i čela koje je imao i njegov sin, i koje su tek počele da se pojavljuju na detinjem licu njenog sina. Hju je zauzeo mesto pored vrata, a Macelije je prišao i zaustavio se pred njom. Uspravio se i naklonio, i Eilan je odjednom shvatila od koga je Gaj nasledio svoj ponos. "Gospo", rekao je Macelije. Izgovorio je rimljansku reč, Domina, ali inače je dobro govorio britanski. "Veoma si ljubazna što si me primila..." "Nije to ništa", odgovorila je. "Šta mogu da učinim za tebe?" Pretpostavljala je da je došao zbog neke od predstojećih svečanosti, kao i onda kada je dolazio kod Lianon. Macelije se nakašljao. "Čuo sam da si pružila utočište kćerima kraljice Demeta..." Eilani je sad bilo veoma milo što je navukla veo. "Ako je to tačno", polako je rekla, očajnički želeči da su tu Aradnos ili Kaileja da joj pomognu, "zašto bi to tebi bilo važno?" "Ako je tako", rekao je on, "voleli bismo da znamo zašto." Setila se Sinrikovih reči. "Zato što mi je rečeno da im je to potrebno. Možeš li da smisliš neki bolji razlog?" "Ne mogu", odgovorio je, "ali njihova majka je pobunjenik; zapretila je da podigne čitav
zapad protiv Rima. Ali Rim je bio milostiv. Brigita je poslata na bezbedno mesto u Londinium, i niko joj neće nauditi. A nismo tražili smrt ni za njene roñake." Devojčice će se radovati kad čuju da im je majka dobro, pomislila je Eilan, setivši se kako su neprirodno mirne bile. Ali zašto? Je li moguće da Macelije želi mir izmeñu Rima i Britanije, isto kao i ona? "Ako je to tačno, milo mi je da čujem", rekla je, "ali šta želiš od mene?" "Mislio sam da je to jasno, gospo. Te devojčice ne smeju postati oslonac nekog budućeg ustanka. Sama Brigita nije važna, ali u vreme napetosti poslužio bi svaki izgovor." "Mislim da možeš da budeš miran", odgovorila je. "Ako su one meñu devicama Šumske kuće, niko ih neće koristiti u političke svrhe." "Čak ni kada odrastu?" upitao je on. "Kako da znamo da neće biti udate za ljude koji će pokušati da vladaju Demetima po pravu venčanja sa kraljicom?" Sasvim je u pravu, pomislila je Eilan. Sinrik bi sigurno pokušao tako nešto. "Kako bi ti to izbegao?" "Najbolje bi bilo da ih usvoje porodice odane Rimu; a kada odrastu, naći ćemo im dobre muževe koji poštuju Rim." "I to je sve što bi im Rimljani uradili?" "Sve", odvratio je Macelije. "Gospo, ne veruješ valjda da mi vodimo rat sa bebama i malom decom?" Oćutala je. Upravo tako su mi govorili čitavog života. "Da li želiš da uvek plaćamo za tuña nedela? Kao na svetom ostrvu?" upitao je Macelije, kao da joj je pogodio misli. U to veruje Sinrik, ali ovu odluku donosim ja. I meni Boginja mora reći šta da radim. Eilan je još ćutala, tražeći unutrašnji mir u kome će moći da čuje. "Ne", rekla je, "ali izgubila bih poverenje svog naroda ako bi se pomislilo da sam suviše spremna da ti verujem. Čula sam da su obe Brigitine kćeri suviše mlade da bi se i pomišljalo na brak. Mnogo su prepatile. Svakako bi bilo mnogo bolje kad bi ih ostavili tamo gde su još koji mesec, možda i čitavu godinu, dok se gužva ne smiri. Dotle će već svi znati kako postupate sa njihovom majkom. Strasti će se smiriti, i biće manje buke kad se sazna da su u vašim rukama." "A onda ćete nam ih predati?" namrštio se Macelije. "Ako je sve tako kako kažeš, kunem se bogovima mog plemena da hoćemo." Eilan je položila šaku na zlatnu ogrlicu. "Budi spreman da ih primiš u svojoj kući u Devi, na Dan Device iduće godine." On se razvedrio, i Eilani je stao dah kad je ugledala na njegovom ostarelom licu Gavenov blistavi osmeh. Kad bi samo mogla da mu kaže ko je ona, i da mu pokaže unuka, bezbednog i snažnog! "Verujem ti", rekao je Macelije. "Mogu samo da se nadam da će legat poverovati meni." "Vernemeton je talac moje iskrenosti", pokazala je oko sebe. "Ako te izdam, svi smo vam na dohvat ruke." "Gospo, rado bih ti poljubio ruku", rekao je on, "ali tvoj čuvar me vrlo sumnjičavo posmatra." "To ne smeš da učiniš", rekla je, "ali prihvatam tvoju dobru nameru, gospodaru." "I ja tvoju", rekao je Macelije i naklonio se još jednom. Kada je otišao, Eilan je još neko vreme ćutke sedela, pitajući se da li je izdala svoj narod ili ga spasla. Da li su je bogovi zbog ovoga doveli ovamo? Je li zbog ovoga roñena? Kaileja se vratila iz Letnje zemlje sutra uveče, naizgled umorna, ali prosvetljena. Kada se okupala, Eilan je poslala Senaru da je upita da li bi večerala kraj Eilanine vatre. "Kako je to dete poraslo!" rekla je Kaileja kad je Senara izišla da donese jelo. "Kao da je došla juče, a sad je istih godina kao ti kad sam te prvi put videla... i gotovo je isto toliko lepa." Eilan se pomalo iznenadila kad je shvatila da je Senara postala mlada žena, dovoljno odrasla za zavete; uskoro će postati svetenica. Već godinama nisu čuli ništa o njenim roñacima Rimljanima, i teško da bi se iko protivio. Ali nije bilo razloga za žurbu.
"A šta si radila po ovako lepom, sunčanom danu, dete moje?" upitala je Kaileja kad je Senara spustila jelo. Preko devojčinog lica prešao je čudan izraz. "Prošla sam kraj one kolibe u šumi. Jeste li znali da tamo sada živi pustinjak?" "Tako je, dobio je našu dozvolu. On je čudan starac, odnekud sa juga. Hrišćanin je, zar ne?" "Jeste", rekla je Senara sa onim istim čudnim izrazom. "Bio je vrlo ljubazan sa mnom." Kaileja se namrštila. Eilan je znala da bi trebalo da kaže kako sveštenica iz Šumske kuće ne treba da ostaje nasamo sa muškarcem, bez obzira koliko trezven i star bio. No, devojka još nije položila zavete, a Eilan je odnekud čula da se hrišćanski sveštenici zariču na čednost. U svakom slučaju, kiselo je pomislila Eilan, ona svakako nije osoba koja bi smela da dovodi u pitanje devojčinu čednost. "Moja majka je bila hrišćanka", rekla je Senara. "Hoćete li mi dozvoliti da posećujem tog sveštenika i da mu nosim hranu iz naše kuhinje? Volela bih da naučim nešto o veri moje majke." "Ne vidim zašto ne bi", rekla je Eilan. "Meñu naša najdrevnija učenja spada i znanje da su svi bogovi jedan Bog. Poñi i saznaj kakvo njegovo lice vide hrišćani..." Neko vreme su ćutke jele. "Nešto se desilo", konačno je rekla Eilan, gledajući Kailejino lice zagledano u plamen. "Možda..." odgovorila je Kaileja. "Ali nisam sasvim sigurna šta to znači. Tor je veoma moćan, a jezero..." Odmahnula je glavom. "Kada budem shvatila šta sam tamo osetila, obećavam da ću ti reći. U meñuvremenu..." pogled joj se uozbiljio kad ga je upravila u Eilan. "Čula sam da se nešto dešavalo i ovde. Dieda kaže da si imala posetioca." "Više njih; ali pretpostavljam da misliš na Sinrika." "Mislim na Macelija Severusa", rekla je Kaileja. "Šta misliš o njemu?" Mogla bih da poželim da mi je postao svekar, pomislila je Eilan. No, to ipak nije mogla da kaže Kaileji. "Izgleda i ljubazan i brižan", rekla je umesto toga. "Eto kako Rimljani otimaju deo po deo našeg sveta", rekla je Kaileja. "Više bih volela da su svi neporecivo zli. Kad čak i ti misliš da je Macelije dobar, ko će se pobuniti?" "Zašto bi se bunili protiv njih? Govoriš kao Sinrik." "Mogla bih i gore", rekla je Kaileja. "Mislim da ne bi", naljutila se Eilan. "Čak i ako moramo da prihvatimo mir sa Rimom, pa šta? Mir je svakako bolji od ma kakvog rata." "Čak i mir bez časti? Mir u kome nam je oduzeto sve što život čini vrednim?" "Rimljani mogu da budu časni..." počela je Eilan, ali Kaileja ju je prekinula. "Mislila sam da ćeš ti poslednja reći nešto tako!" Naglo je prekinula, očito uplašena osećanjem da bi svaka dodatna reč samo pogoršala stvar. Ali ja kažem tako, pomislila je Eilan, osećajući da joj rumenilo stida polako nestaje sa lica. Gajeva majka se udala za Macelija da bi stvorila mir, a ja sam pustila da se Gaj oženi Rimljankom iz istog razloga. Upitala se kakva je osoba ta njegova žena, i da li ga je usrećila. Ne žele sve žene mir, to je znala, jer sećala se Boudike, koja je povela pobunu, i Kartimandue, koja je izgnala Karaktakusa, i Brigite, čije kćeri sad čuva, ali ona je donela svoju odluku i sad će je se držati. "Sinrik nije u pravu", konačno je rekla. "Život ne čini vrednim življenja slava o kojoj pevaju ratnici, nego zdrava stoka, obrañena polja i srećna deca oko vatre. Znam da Boginja može da bude užasna, kao divlja krmača kojoj ugroze prasiće, ali mislim da bi Ona više volela da nas vidi kako gradimo i gajimo, a ne kako ubijamo jedni druge. Zar ne pokušavamo upravo zato da obnovimo stare načine lečenja?" Konačno je podigla pogled i zagledala se u Kailejine crne oči, i iznenadila se kad je ugledala njen molećivi pogled. "Rekla sam ti zbog čega mrzim muškarce i plašim se onoga što mogu da učine", tiho je rekla starija sveštenica. "Ponekad mi je veoma teško da verujem u život; mnogo je lakše upustiti se u rat. Ponekad me nateraš da se stidim. Ali kad sam pogledala u Sveti kladenac, učinilo mi se da iz
njega izviru stotine potočića koji nose isceliteljsku moć po svetu. I onda sam, nakratko, verovala." "Moramo preduzeti nešto i oko toga", tiho je rekla Eilan i uhvatila Kaileju za ruku; tog časa je, kao odjek, začula pesmu labudova. Kad se sledeći put našao u Devi, Gaja je pozvao otac. Uz vino se poveo razgovor o Brigiti od Demeta. "Jesi li uspeo da nañeš njene kćeri?" upitao je Gaj. "Na neki način", odgovorio je otac. "Znam gde se nalaze, i sigurno nećeš pogoditi gde je to." "Mislio sam da ćeš im naći usvojitelje Rimljane." "I hoću, kad bude vreme, ali za sada mislim da je Sveštenica Proročanstva najbolji staratelj koga mogu da imaju." Kad je Gaj zinuo, Macelije je nastavio dalje. "Ona je mlada, i plašio sam da će se složiti sa usijanim glavama kao što je Sinrik, kojeg bih, iskreno rečeno, obesio čim ga se dočepam, ali bila je neobično razumna. Verovatno pogañaš da imam tamo doušnika već godinama, jednu sluškinju, ali ovo je prvi put da sam lično video Vrhovnu sveštenicu." "Kako ti se činila?" Gaju je glas zadrhtao, ali Macelije izgleda nije to primetio. "Bila je pod velom", odgovorio je, "ali složili smo se da ona zadrži devojčice dok napetost ne popusti, a onda će nam ih predati da im nañemo usvojitelje Rimljane, i da ih verimo sa Rimljanima; mislim da će čak i Brigita pristati na to, ako joj se objasni. A nameravam da joj objasnim. Plašio sam se da bi neki bundžija iskoristio devojčice da podigne novi rat, a to bi nam vrlo teško palo, kao što znaš, posle Domicijanovih poslednjih poraza na granicama." Zastao je i zagledao se u sina. "Ponekad se pitam jesam li dobro birao za tebe, momče. Mislio sam da će Vespazijan duže živeti; on je bio dobar imperator, i postarao bi se za tvoje napredovanje. Posle sveg našeg planiranja, ipak živiš od zemlje kao neki britanski poglavar. Čak i tvoj brak sa Julijom..." Brzo je prekinuo. "Možeš li da mi oprostiš?" Gaj je zurio u njega. "Nisam znao da treba nešto da ti opraštam. Stvorio sam sebi život, i ovo je moj dom. Što se tiče karijere, pa, ima još dosta vremena." Ni imperatori ne žive večno, pomislio je, setivši se šta je Malus rekao u poslednjem pismu, ali to nije mogao glasno reći čak ni ocu. Kad bi pomislio na Rim, setio bi se gužve na ulicama, ñubreta i neudobne toge. Ovde u Britaniji bi voleo malo više sunca; ali južnjačka klima mu nije odgovarala. A što se tiče nedostatka naslednika, pitao se je li ovo pravi trenutak da kaže Maceliju za Eilaninog sina. Da li je otac video baš nju? Osetio je olakšanje što ona ume da bude tako umerena. Čak i ako ne može da je vidi, sad je znao da je živa i zdrava. Ne bi se reklo da ne voli svoje kćeri, a znao je da Licinije voli svu decu. No, zakoni Rima priznaju samo mušku decu. To možda nije pošteno, jer razbaštiniće malu Celu, ali zakon je zakon, voleli ga ili ne. Na kraju mu se učinilo bezbednije da ne kaže ništa. Zbog onog što ostane neizgovoreno - a to je naučio na najteži način - posle ne mora da se kaje. 26. Kaileja se trgla iz sna, drhteći, u prvo praskozorje. Samo sam sanjala. Ali slike su još bile tako žive, stvarnije čak i od zavesa oko njene postelje i disanja ostalih žena oko nje. Sela je u krevetu i obula papuče, a onda je, još drhteći, uzela šal sa kuke i čvrsto se umotala. No, ni topla vuna je nije umirila. Kada bi zatvorila oči, još je videla prostranstvo srebrnaste vode nad kojom su se kovitlale bele magle. Eilan je stajala na drugoj obali, ali voda je svakog časa postajala sve šira, kao da je odnosi neka snažna struja. Najviše ju je plašilo osećanje koje je išlo uz slike, sveprisutna plima strepnje i gubitka. To samo govore moji strahovi, ponavljala je u sebi, to je samo san koji nestaje u svitanje. Ne znače svi snovi predskazanje. Ustala je i otpila malo vode iz krčaga. Na kraju je sivi veo oblaka pao izmeñu nje i Eilan, odvajajući je od sveta. Smrt je takva... Ta pomisao je nikako nije napuštala. Obični snovi nestaju kao jutarnja magla čim se probudiš. Veliki snovi - snovi moći - postaju sve jasniji dok mozgaš o njima. To se ne sme zanemariti.
Kad su ostale žene počele da se meškolje, Kaileja je shvatila da ne može ostati tu, izložena njihovim radoznalim pogledima. Možda će u bašti naći mir koji joj je potreban da ovo razjasni. Ali već je znala da mora reći Eilan. Beltanske svečanosti su te godine donele plodno leto, i šume oko Šumske kuće bile su pune cveća. Eilan je dozvolila da je Mielin nagovori da iziñu u prikupljanje bilja, a pošle su i Lia i deca. Pod drvećem su još cvetali jagorčevina i plavi zvončić, ali livade su već prošarali zlatni ljutići, a beli glog je bujao. Gaven se pravio važan pred Brigitinim kćerima i pričao im je sve što zna o šumi, a one su gutale svaku reč, gledajući ga pune divljenja. Eilan se nasmešila, setivši se kako su ona i Dieda pratile Sinrika u stopu dok su svi bili mali. Dok je slušala njihov smeh, shvatila je koliko je Gavenu nedostajalo društvo druge dece, i znala je da je neće samo devojčice uskoro napustiti. I Gaven će uskoro morati da bude usvojen. Vratili su se u podne, rumeni, raspričani i ovenčani cvećem. "Kaileja te čeka u bašti", rekla je Eilid čim je videla Eilan. "Sedi tamo čitavo jutro. Nije htela da uñe ni na doručak, ali tvrdi da je sve u redu." Eilan se namrštila i pošla u baštu ne skidajući slamni šešir širokog oboda, jer dan je bio topao. Kaileja je sedela na klupi kraj leje ruzmarina, nepokretna kao da meditira, ali na zvuk Eilaninih koraka otvorila je oči. "Kaileja, šta je bilo?" Ova je podigla pogled, i Eilan se trgla od potpune smirenosti u tim crnim očima. "Koliko godina se znamo nas dve?" upitala je Kaileja. Eilan je pokušala da sračuna; upoznale su se kad se rodilo Mairino mlañe dete. No, njoj se činilo mnogo duže, i ponekad bi se setila onih neobičnih iskri znanja koje bi joj se javljale niotkuda i znala je da su bile sestre u više života od ovog. "Šesnaest godina, čini mi se", rekla je na kraju, nekako sumnjičavo. Kad su se upoznale, bila je zima; ne, nemoguće, jer divlji Hibernijci su išli u pljačku, a svakako ne bi zajedrili sa svojih obala da su se bojali zimskih oluja. Ono je bilo kišno proleće. Nije padao sneg, nego kiša, sad se sećala. A tog leta je došla u Šumsku kuću kao novakinja. "Tako dugo? Imaš pravo. Mairina kći je već gotovo dorasla za udaju, a Gavenu je jedanaest godina." Eilan je klimnula, setivši se kako ju je Kaileja posetila u izgnanstvu, u šumskoj kolibi, i kako ju je držala za ruke i brisala joj čelo dok je rañala dete. Mislila je da ta sećanja neće nikada izbledeti; a sada su više ličila na davne snove. Ovo što je radila sa Kailejom u Šumskoj kući sada je bilo mnogo važnije. "A sada imamo dve Brigitine kćeri", zamišljeno je rekla Kaileja. "No, kroz godinu dana ćemo ih dati Rimljanima na usvajanje." "Strašno mi je od pomisli da će Brigita izgubiti decu", uzdahnula je Eilan. "Ja je ne bih mnogo žalila", odvratila je Kaileja. "Ne verujem da je provela neku besanu noć pitajući se šta će biti sa njenom decom kad je pustila Sinrika da je ubedi da planiraju pobunu." Eilan je znala da je to najverovatnije tačno; ali kao majka, sećala se užasnog bola kad joj je Ardanos oduzeo Gavena. "Zašto govorimo o tome?" upitala je. "Ne verujem da si čekala ovde pola dana samo da bi preturala po starim uspomenama kao što rimski zelenaši preturaju po zlatnicima!" Kaileja je uzdahnula. "Ima nešto što moram da ti kažem, a ne znam kako ću. Zato pričam o svim mogućim glupostima. Eilan, imala sam upozorenje kakvo kažu da dolazi svakoj sveštenici pre smrti. Ne, ne mogu da ti objasnim..." Eilan je osetila da joj se srce ledi, uprkos toplom suncu. "Kako to misliš, upozorenje? Imaš li bolove? Možda Mielin zna neko bilje..." "Sanjala sam", tiho je rekla Kaileja, "i mislim da taj san najavljuje da će moj život uskoro prestati."
Zar Kaileja da umire? Zapanjena, Eilan nije znala šta da kaže. "Ali kako?" konačno je upitala. "Iskreno, ne znam kako da ti kažem", tiho je rekla Kaileja. "Možda je to nešto što možeš da razumeš tek kad ti se desi." Oh, da, pomislila je Eilan, tačno je; ali i ja sam sveštenica, makar i ne bila naročito dobra. U Kailejinom prisustvu uvek je bila svesna toga, mada je inače često sumnjala. Od poslednjeg susreta sa Sinrikom, bila je potpuno svesna da je samo pion u njegovoj borbi protiv Rima, kao što je sa Ardanosom najviše bila svesna da želi da je koristi kako bi održao mir sa Rimom. Poslednjih nekoliko godina plemena su bila mirna, ali čula je priče o nemirima meñu Rimljanima. Sinrik bi rado iskoristio prednost svake slabosti ukoliko Rimljani reše da se pobune protiv svog imperatora. Da li bi se Gaj pridružio takvoj pobuni? Da li ju je on ikada voleo samo nje radi? No, sa Kailejom, još od prvog trenutka, Eilan je bila pre svega sveštenica. Kada su bile zajedno, Eilan je osećala da Boginja možda ipak ima neku korist od nje. Ma koliko duboko volela Gaja, stalno se sećala da on nije ostao uz nju. Ali Kaileja je uvek bila tu. Bespomoćno je pogledala u sestru-sveštenicu. Ovo nam se već dešavalo, iznenada je pomislila, gledala sam je kako umire u bolovima. Sad ju je obuzeo bes. Ako ne može ničim da joj pomogne, zašto Kaileja hoće da je muči govoreći joj? Gotovo neprijateljski je pogledala dugu ženu, i ugledala je u njenim crnim očima blesak osećanja, nalik na tihu struju u jezeru. Sada je iznenada shvatila. I ona se boji. Duboko je uzdahnula, i u njoj se naglo pokrenula moć Boginje koju je Kaileja umela da probudi. "Kao Vrhovna sveštenica Vernemetona, nareñujem ti - ispričaj mi svoj san!" Kaileja je raširila oči, ali sledećeg trenutka je već pričala. Eilan je slušala zatvorenih očiju, i videla je slike koje je Kaileja opisivala. Ubrzo joj se učinilo da ih vidi i pre nego što bi Kaileja govorila o njima, i kada je ova zaćutala, nadovezala se pričajući svoj san o labudovima. "Bićemo razdvojene", konačno je rekla, otvarajući oči. "Ne znam hoće li to učiniti smrt ili neka druga sila, ali i pomisao da te izgubim čini mi se kao smrt, Kaileja." "Ali ako nije smrt, šta može biti?" upitala je Kaileja. Eilan se namrštila, sećajući se sjaja srebrnih voda ispod oblaka. "Letnja zemlja", naglo je rekla. "Sigurno je to mesto koje smo obe videle u snovima. Moraš poći tamo, Kaileja, i povešćeš sa sobom dvanaest devojaka. Ne znam da li time ispunjavamo volju Boginje ili joj se protivimo, ali svakako je bolje da učinimo nešto nego da samo sedimo i čekamo da te smrt odnese, čak i ako pri tom grešimo!" Kaileja je još delovala sumnjičavo, ali u njene oči se vratio život. "Ardanos to nikada neće dozvoliti. On je Vrhovni druid, i želi da sve sveštenice budu ovde, u Vernemetonu, njemu pred očima!" Eilan ju je pogledala i nasmešila se. "Ali ja sam Sveštenica Proročanstva. Prepusti Ardanosa meni!" Na jutro Dugodnevice, devojke iz Šumske kuće izišle su u svitanje da sakupljaju rosu sa letnjeg cveća. Rosa ima mnoge moći, i u ulepšavanju i u magiji. Govorilo se da devica koja se umije jutarnjom rosom i potom pogleda u bistru vodu može da vidi lice onoga ko je najviše voli. Eilan se upitala zašto bi sveštenice, koje su ili pod zavetom čednosti ili bi trebalo da ga daju, želele da vide tako nešto. Da li je većina donela iz dotadašnjeg života uspomenu na nekog momka? Ona u svoje vreme nije samo sanjala o svom mladiću. Ipak, nadala se da ostale koje služe Boginji mogu da budu odlučnije od nje. Čula je devojke kako se smeju dok su se vraćale iz šume, ali nije izišla da ih dočeka. Kako je vreme proticalo, sve više je bila svesna potrebe za ritualnim izdvajanjem pred velike svečanosti. Smatrala je da će joj vremenom biti lakše, ali sada joj se činilo da je održavanje ravnoteže izmeñu svih koji traže moći Boginje iz godine u godinu sve teže. Kad god bi Ardanos došao da joj šapuće na uvo uputstva, bila je svesna da održavanjem mira i ona, isto koliko i on, služi Rimljanima; pitala se da li činjenica što oboje rade ono što misle da je
dobro za Britaniju može da opravda to savezništvo. Otvorila su se vrata i ušla je Kaileja. Čak i ona je imala venac od bulki u čast svečanog dana. Obrazi su joj se rumeneli od sunca i izgledala je zdravije nego pre. "Sama si?" "Ko bi bio sa mnom na ovaj dan? Sve devojke iz kuće otišle su da beru letnje cveće, a Lia je odvela Gavena da posete Mairi", odgovorila je Eilan. "To je dobro." Kaileja je sela na tronožac. "Moramo da razgovaramo o večerašnjem Proročanstvu." "Otkako sam se probudila samo na to i mislim!" gorko je rekla Eilan. "Volela bih da ti moraš da sediš ovde u mraku i da se pripremaš. Ti bi bila neuporedivo bolja Vrhovna sveštenica od mene!" "Bogovi saklonite; ja nisam osoba koja bi se tako lako pokorila Ardanosovoj volji." Eilan je osetila da je obuzima gnev. "Ako i jesam samo lutka u rukama sveštenika, dobro znaš ko me je takvom učinio." Kaileja je uzdahnula. "Nisam htela da te kritikujem, mo chridhe." Tepanje je smanjilo Eilanin bes. "Sve smo mi u Njenim rukama", nastavila je Kaileja, "i vršimo Njenu volju što bolje možemo, pa tako i ja i ti. Ne bi trebalo da se ljutiš na mene." "Ne ljutim se", rekla je Eilan, ne baš sasvim iskreno, ali nije htela da se svaña sa ženom kojoj toliko duguje. Ponekad joj se činilo da će je zgromiti težina svega što duguje Kaileji. "Bojim se", nastavila je, "ali reći ću ti nešto što niko drugi ne zna. Sveto piće koje treba da me drogira nije više isto kao u Lianonino vreme. Izmenila sam ga, tako da trans nije potpun. Znam šta mi Ardanos govori da kažem..." "Ali on uvek izgleda sasvim zadovoljan tvojim odgovorima", namrštila se Kaileja. "Zar si još toliko zaljubljena u tvog Gaja da namerno služiš Rimu?" "Služim miru!" uzviknula je Eilan. "Ardanos nikada nije ni pomislio da bih mogla da ga ne poslušam, a kada se moji odgovori donekle razlikuju od onoga što mi je unapred rekao, misli da sam samo nesavršen prenosnik. Ali reči mira nisu moja odluka. Kada se prepuštam Boginji, ja ne lažem! Zar misliš da je sve ovo što radimo u Šumskoj kući obična laž?" Kaileja je odmahnula glavom. "Suviše često sam osećala Boginju... ali..." "Sećaš li se Dugodnevice pre sedam godina, kada je došao Sinrik?" "Kako bih mogla da zaboravim?" upitala je Kaileja glasom krivca. "Užasno sam se uplašila!" Neko vreme je ćutala. "To nisi bila ti, znam, nego lice Boginje za koje se nadam da ga više nikada neću videti. Je li uvek tako?" Eilan je slegnula ramenima. "Ona ponekad doñe, a ponekad ne, i tada moram da koristim svoje procene. Ali svaki put kad sednem izmeñu vatri nudim se Boginji, i svaki put čekam, pitajući se hoće li me ovaj put Ona ubiti na mestu!" "Razumem", oprezno je rekla Kaileja. "Oprosti mi što nisam shvatila kad si rekla da ćeš ubediti Ardanosa da me pošalje na jug. Ali šta ćeš učiniti?" "Ovo je proba..." Eilan se nagnula ka njoj. "Za nas obe. Ako sve što smo ovde stvorile nije laž, sada moram da rizikujem i sebe i tebe. Večeras ću načiniti napitak po starom receptu. Kada me Boginja preuzme, moraš pitati za svoj san. Svi će čuti odgovor, i svi ćemo - ti, Ardanos i ja - biti vezani njime, ma kakav da bude." Svetlo se primetno izmenilo u predvečerje, kada su se otvorila vrata i pojavio se jedan od Ardanosovih mladih sveštenika, toliko mlad da je brada tek počela da mu niče. "Spremni smo, gospo", rekao je pomalo bojažljivo." Eilan, koja je već počela da klizi u izdvojeno, meditativno stanje što prethodi transu, ustala je iz stolice. Eilid i Senara su joj spustile na ramena svečani ogrtač i zakopčale ga pod grlom zlatnim lancem. Veče je bilo sveže uprkos godišnjem dobu, i Eilan je čak i pod debelim ogrtačem zadrhtala dok je ulazila u nosiljku. Iz tame su se pojavila dvojica sveštenika u belim odorama, koračajući uz nju odmerenim koracima. Znala je da su oni tu da bi je zaštitili od slučajne povrede ili pritiska mase, ali stalno joj se činilo da su to njeni tamničari.
Kroz um joj je proletela misao nalik na zeca koji šuška u grmlju: Svaka sveštenica je zatvorenik svojih bogova... Bila je nejasno svesna da prolaze dugim drvoredom koji je vodio do brda. U podnožju je gorela ogromna vatra, jedna od mnogih u ovoj noći. Njeni crveni odsjaji poigravali su na lišću drevnog hrasta koji je rastao kraj brda. Kroz masu se proneo zvuk iščekivanja, nalik na tihi uzdah. Nehotice se setila kako ga je prvi put čula kao pozdrav Lianon. Sada je ona bila na Lianoninom mestu, a narod koji ju je gledao nije razumeo ovo što se dešava ništa više od nje u ono vreme. Dva dečačića od osam-devet godina, u belo obučeni iskušenici za bardove, odabrani zbog lepote i nedužnosti, prineli su joj veliku zlatnu činiju. Imali su zlatne ogrlice i zlatom izvezene pojaseve na beloj odeći. Kad je kroz hrastovo lišće prodro zrak mesečine, grančica imele - koju je odsekao sveštenik skriven u granju - počela je da pada naniže. Eilan ju je uhvatila i spustila je u činiju. Promrmljala je reči blagoslova i spremila se na gorčinu, a onda je iskapila tečnost. Glasovi druida podigli su se u prizivanju; pritisak iščekivanja mase zarivao joj se u svest. Tečnost joj je pržila trbuh; pitala se da li je pogrešila u odmeravanju, a onda se setila da se i ranije tako osećala. Sad je shvatila da se svaki put pomalo truje, i da će umreti isto kao Lianon, mada možda ne tako brzo. No, svet oko nje je već nestajao; jedva je bila svesna da se spušta u proročku stolicu, niti da je nose na ramenima ka vrhu brda. Kaileja je sa brigom većom od uobičajene posmatrala priliku skljokanu u visokom sedištu. Kao i uvek, snaga napeva vukla je i nju u trans. No, u pulsiranju energije oko sebe osećala je neobičnu napetost. Okrenula se i ugledala Eilaninog oca meñu druidima u belom. Ardanos nije ništa rekao. Da li je uopšte znao da će i Bendeigid biti ovde? Eilan se zgrčila u visokom sedištu i Kaileja je uhvatila naslon stolice da je pridrži. Bilo je zabranjeno dodirivati Vrhovnu sveštenicu dok je u transu, ali morali su biti spremni da je pridrže ako padne. "Boginjo!" molila se u sebi. "Čuvaj je - nije važno šta će se meni desiti!" Učinilo joj se da se Eilan umirila; krajičkom oka videla je belu ruku kako visi preko ivice stolice, vitka kao dečija. Kako može da izdrži toliku moć? "Gospo od Pehara!" vikao je narod. "Srebrna Preslice! Velika Kraljice! Doñi nam! Velika Boginjo, govori nam!" Kaileja je osećala pod dlanom podrhtavanje stolice. Eilan je zgrčila prste, i Kaileja je, zaprepašćena, primetila da joj bleda koža sija. Istina je, pomislila je, Boginja je ovde. Prilika u visokom sedištu se polako ispravila, protežući se kao da se navikava na masu veću od krhkog tela žene koja je u njoj sedela. Kaileja je osetila drhtaj duž kičme. "Pogledajte, ljudi, došla nam je Gospa od Života! Neka se čuje Proročanstvo! Neka Boginja objavi volju Besmrtnih!" povikao je Ardanos. "Boginjo! Izbavi nas od porobljivača!" začuo se drugi glas. Istupio je Bendeigid. "Povedi nas u pobedu!" Zvučali su kao gavranovi, žedni krvi i smrti. Samo je Eilan stajala izmeñu Šumske kuće i naroda koji je tražio rat. Zar ne znaju šta će se desiti sa zemljom ako doñe do otvorene borbe sa Rimom i njegovim plaćenicima? Iako je mrzela Rimljane, Kaileja se pitala kako razuman čovek ili čak i boginja - može poželeti rat u svojoj zemlji. Zar je Bendeigid tako brzo zavboravio svoj dom u plamenu, i smrt svoje žene i male kćeri? Boginjo, pomislila je, prepustila si mir ove zemlje Eilaninim rukama; neka bi činila volju Tvoju makar izgledalo da je to i volja Rimljana... Prilika u stolici se stresla i iznenada podigla veo, zagledana u masu, lica hladnog i ravnodušnog kao kod kipova kakve prave Rimljani. "Ovo je najkraća noć", tiho je rekla, i u narodu je zavladala potpuna tišina. "Ali od ovog časa nadalje, sile svetlosti će popuštati. Vi koji se ponosite da znate sve tajne zemlje i neba..." nemarno
je mahnula rukom prema druidima poreñanim u krug, "zar ne možete da pročitate znake u svetu oko sebe? Plemena su videla svoje dane i sada postaju sve slabija; tako će jednog dana biti i sa imperijom Rimljana. Sve stvari dožive vrhunac a potom opadaju." "Pa zar onda nema nikakve nade?" upitao je Bendeigid. "Vremenom se čak i sunce ponovo raña!" "To je tačno", odgovorio je mirni, hladni glas iznad njega. "Ali tek kada proñe najmračniji dan. Odložite mačeve i sklonite štitove, deco Donina. Neka se rimski orlovi kolju meñu sobom, a vi orite svoje njive, i budite strpljivi, jer Vreme će vas svakako osvetiti! Čitala sam tajne spise Nebesa; i velim vam sada, ime Rima nije upisano u njima." Kroz masu se proneo uzdah olakšanja i razočarenja. Ardanos se sašaptavao sa još jednim sveštenikom. Kaileja je shvatila da joj je ovo možda jedina prilika da učini ono što je Eilan tražila. "A šta sa starom mudrošću? Kako da Te poštujemo u svetu koji se stalno menja?" I Ardanos i Bendeigid su je prostrelili pogledom, ali pitanje je postavljeno, i Boginja se već okretala, i Kaileja se stresla, duboko uverena da ona koja je gledala naniže u nju uopšte nije bila Eilan. "To si ti, kćeri stare rase, koja Mi postavljaš istinsko pitanje?" začuo se tihi odgovor. Nastupila je pauza, jer Boginja kao da se zagledala u sebe; potom se nasmejala. "Ah, i ova ovde takoñe pita. Mogla bi da traži od Mene i mnogo više, ali se boji. Kako detinjasto, ne razume da je Moja volja da svi vi budete slobodni." Blago je slegnula ramenima. "Ali deca ste vi, svi vi." Prenela je pogled na Ardanosa, koji je porumeneo i oborio oči. "Neću sad da vam uništavam iluzije. Niste dovoljno snažni da podnesete previše stvarnosti..." Pružila je jednu ruku, okrećući šaku i savijajući prste kao da uživa u pokretima. "Telo je fino." Tiho se nasmejala. "Nikakvo čudo što ga se tako držite. Ali što se Mene tiče, zar zaista mislite da vaši jadni napori mogu da učine dobro ili zlo? Bla sam ovde od početka, i dok god sunce bude sijalo nad vodama, ostaću tu. Ja sam koja jesam..." U toj jednostavnoj izjavi bilo je užasne istine postojanja, i Kaileja je uzdrhtala. "Ali naši životi teku kao vode i nestaju", rekla je Kaileja. "Kako da prenosimo ono čemu si nas Ti naučila onima koji dolaze posle nas?" Boginja je pogledala nju, pa Ardanosa, pa opet nju. "Ti već znaš odgovor. U dalekim erama tvoja duša je polagala zavet, kao i njena. Neka jedna od vas poñe u Letnju zemlju, i neka tamo na obalama jezera osnuje Kuću devojaka. Tamo ćete mi služiti, zajedno sa sveštenicima Nazarena. Tako će moja mudrost nadživeti dane što dolaze!" Skoro istog trenutka, telo sveštenice, dotle napeto kao struna, naglo se opustilo; strela je odapeta, poruka je predata. Eilan se skljokala u stolici, i Kaileja i Mielin su brzo prišle da je prihvate. Trzala se i mrmljala, izlazeći iz transa. Ardanos je stajao pognute glave, mozgajući o značenju ovog Proročanstva i kako da ga iskoristi. Nije mogao da se protivi - niti bi on, kao pobožan čovek, želeo da ospori reči Boginje ali imao je privilegiju da ih tumači. Ubrzo je podigao glavu. Pogledao je pravo u Kaileju, i učinilo joj se da se nasmešio. "Boginja je govorila. Neka bude tako. Nazidaće se kuća za sluškinje Boginje; ti ćeš, Kaileja, poći da osnuješ Kuću devojaka na Toru." Kaileja mu je uzvratila pogled. U njegovim bledim očima bio je pobedonosni izraz. Za Ardanosa, odluka Boginje bila je sjajna mogućnost da postigne nešto što je odavno želeo, da je odvoji od Eilan. Uzeo je grančicu imele i poprskao klonulo telo sveštenice, i svi zvuci su nestali u veselom zvuku srebrnih zvončića. "Za nekoga ko se već odavno povukao izgleda da imaš mnogo posla!" Gaj se nasmešio ocu preko stola pretrpanog svicima pergamenta i gomilama voštanih tablica. Napollju je ledeni februarski vetar tresao granje koje je tek počelo da se naliva sokovima. Unutra su cevi grejale
popločane podove, a mangali sa ćumurom su ih branili od promaje. "Nadam se da mladi Brut ceni ono što činiš za njega." "On ceni moje iskustvo", rekao je Macelije, "a ja cenim njegovo. On ima sjajne veze, samo da znaš, u rodu je sa pola drevnih porodica u Rimu. Inače, njegov otac je stari prijatelj tvog pokrovitelja Maleusa." "Ah." Gaj je otpio još malo začinjenog vina. Počelo je da mu sviće. "A šta naš legat misli o trenutnoj politici imperatora?" "Iskreno, poslednja pisma iz Rima su ga prepala. Krajem godine mu se završava dužnost zapovednika, i pita se kako da se spase od povratka u Rim! Kao pripadnici konjičkog staleža, ti i ja imamo jednu prednost: zakon nas ne obavezuje da živimo u Rimu. Čujem da je Večni Grad ove godine vrlo nezdrav za senatore." "Kao što je bio Flavije Klemens?" mračno je upitao Gaj. Nikakvo čudo da se senatori neprijatno osećaju. Ako je Domicijan smakao sopstvenog roñaka, šta će biti sa svima ostalima? "Jesi li ikada saznao za šta je bio optužen?" "Zvanično, za ateizam. Ali priča se da je zapravo bio hrišćanin, i da je odbio da pali tamjan imperatoru." "Sigurno se naš Dominus et Deus strašno uvredio zbog toga." Macelije se kiselo nasmešio. "Bogovi znaju da su ti hrišćani grdni gnjavatori, i kada ih ne progoni vlada kolju se meñu sobom. Da se Neron setio da u areni sukobi njihove različite sekte, mogao je da uštedi čitavo bogatstvo na lavovima - ali obožavanje koje Domicijan zahteva za sebe prevazilazi sve granice!" Gaj je klimnmuo. Od Julije se dosta naslušao o propovedima oca Petrosa, pa je znao da su hrišćani opsednuti mučeništvom, i da imaju mnogo sukobljenih sekti, mada je to Julija smatrala prečišćenjem Crkve od svega nedostojnog. No, hrišćani su sve u svemu ipak bili sitnica. Imperatorova manija veličine postajala je mnogo ozbiljniji problem. "Hoće li poći Neronovim stopama, ili Kaligulinim?" upitao je oca. "Još nije pokušao da obogotvori svog konja, ako si na to mislio", odgovorio je ovaj. "On je u nogo čemu veoma efikasan imperator; zato i jeste toliko opasan. Ako Domicijan uspe da uništi poslednje ostatke senatorskog staleža, šta će ostati Rimu kada doñe sledeći ludi imperator?" Gaj je pažljivo pogledao oca. "Ti si stvarno zabrinut zbog toga, zar ne?" "Nije to toliko zbog mene", rekao je Macelije, poigravajući se konjičkim pristenom na ruci. "Ali ti i dalje tek treba da napraviš karijeru. Sa ovim imperatorom, kakve su ti šanse?" "Oče... nešto se dešava, zar ne? Šta su tražili od tebe?" Macelije je uzdahnuo i osvrnuo se po obojenim zidovima sobe, po policama punim svitaka, kao da se boji da će sve to nestati. "Postoji... plan..." oprezno je rekao, "da se dokrajči dinastija Flavija. Kada Domicijanu doñe kraj, senatori će izabrati novog imperatora. Da bi plan uspeo, moraju ga podržati provincije. Novi guverner je Domicijanov čovek, ali većina legata po legijama su iz istih porodica kao i Brut..." "Znači, traže da ih mi podržimo", otvoreno je rekao Gaj. "A šta misle da će plemena raditi dok se mi bavimo promenama imperatora?" "Ako im obećamo neka popuštanja, podržaće nas... Uskoro će nam predati kćeri kraljice Brigite, i Valerije mi pomaže da nañem valjane porodice usvojitelja koji će ih podići. Rimljani i Britanci na kraju moraju postati saveznici. Ovako će se to desiti nešto brže." Gaj je zazviždao bez zvuka. Ovo je bila veličanstvena zavera! Iskapio je ostatak vina. Kada je ponovo podigao pogled, otac ga je posmatrao. "Dešavale su se i čudnije stvari", tiho je rekao Macelije. "Zavisno od toka stvari, jedan Rimljanin poreklom od kraljevske loze Silura mogao bi da ima veoma zanimljivu budućnost!" Dok je jahao kući, Gaj je osećao da mu se vrti u glavi - i to ne zbog vina. Dovoljno dugo je ugañao Juliji. Sada mu je bilo savšreno jasno da mora i zvanično usvojiti sina koga mu je rodila Eilan. No, kad je stigao kući, Julija je neprekidno pričala samo o poslednjoj poseti pustinjaku,
ocu Petrosu. "I kaže da je iz Svetog Pisma jasno - i iz svih ostalih proročanstava - da će se svet okončati za života ove generacije", govorila je, blistavih očiju. "U svako svitanje treba da pomislimo da to možda nije sunce, nego svet počinje da gori. A onda ćemo se ponovo sresti sa svojim voljenim. Jesi li znao za to?" Odmahnuo je glavom, začuñen što ona, dobro obrazovana Rimljanka, može da veruje u takve stvari. No, žene su ipak lakoverne, i verovatno im je upravo zato zabranjeno da se bave javnim poslovima. Pitao se da li hrišćani znaju za nesloge oko imperatora. "Hoćeš li postati sledbenica Nazarena - tog proroka robova i pobunjenih Jevreja?" oštro je upitao. "Ne vidim kako ijedna razumna osoba može da učini išta drugo", hladno mu je odgovorila. Pa, pomislio je Gaj, ja očito nisam razumna osoba - ili bar nisam od njene vrste. "A šta će reći Licinije?" upitao je. "Neće mu se svideti", tužno je rekla Julija. "Ali ovo je jedino u šta sam sigurna otkako... otkako su umrla deca." Oči su joj se ispunile suzama. To nema nikakvog smisla, pomislio je Gaj, ali nije ništa rekao; traženje smisla nju do sada nije uspelo da uteši. Uostalom, zaista je izgledala srećnija nego ikada od Sekundine smrti. Njega je još, danju i noću, progonila slika udavljene devojčice. Logično ili ne, gotovo joj je zavideo. "Pa, radi kako hoćeš", uzdahnuo je. "Neću pokušavati da te sprečim." Pogledala ga je gotovo razočarano, a onda je sinula. "Ako imaš imalo osećanja šta je ispravno, postaćeš i ti nazaren." "Draga moja Julija, mnogo puta si mi rekla da nemam osećanja za ispravnost", oštro je odgovorio. Ona se zagledala u pod i Gaj je osetio da ima još nešto. "Šta je bilo?" "Ne mogu pred decom", zamucala je. Gaj se nasmejao, uhvatio je za ruku i odveo je u drugu sobu. "Pa, šta to ne možeš da kažeš pred našom decom, Julija?" Ona je opet oborila oči. "Otac Petros kaže da... pošto je kraj sveta tako blizu... " opet je zamucala, "bolje je da sve udate žene - i oženjeni muškarci - polože zavet čednosti." Gaj je na to zabacio glavu i nasmejao se. "Jesi li svesna da je, po važećim zakonima, odbijanje da spavaš sa mužem dovoljan razlog za razvod?" Julija, iako očito uznemirena, bila je spremna na to. "U Carstvu Nebeskom", citirala je, "nema ni braka ni venčavanja." "Dogovoreno", opet se nasmejao Gaj. "Nije me briga za tvoja nebesa, pogotovo ne za onaj deo kojim vlada otac Petros." Znao je da će je povrediti kad je nastavio. "Položi sve zavete koje poželiš, draga moja. S obzirom na to da si proteklih godinu ili dve bila u krevetu korisna koliko i komad drveta, ne mogu da zamislim da će mi to išta izmeniti u životu." Iznenañeno je raširila oči. "Znači, nećeš se protiviti?" "Ni slučajno, Julija; ali pošto ti više nećeš biti vezana bračnim zavetima, pošteno je da ne budem ni ja." Shvatio je da joj kvari scenu koju je želela da odigra; valjda je očekivala da će on besneti ili preklinjati. "Nikad ne bih ni pomislila da tražim od tebe tako nešto", rekla je. "Ionako ne verujem da bi mogao da održiš takav zavet", dodala je prkosno. "Zar misliš da ne znam zašto si prošle godine kupio onu lepu robinju? Bog zna da nije ni od kakve koristi u kuhinji! Kad već nosiš na duši tolike grehe..." No, Gaju je sad bilo dosta. Nije hteo da raspravlja s njom o stanju svoje duše - ma šta pod tim podrazumevala. "Za moju dušu sam odgovoran samo ja", rekao je i pošao u kancelariju, gde je našao već namešten krevet. Znači, ona je bila sigurna da će pristati da spavaju odvojeno, ma šta rekao pre toga.
Za trenutak se premišljao da li da proslavi slobodu pozvavši robinju, ali zaključio je da nema želje za to. Želeo je nešto više od pokornosti žene koja nema nikakvog izbora. Opet je pomislio na Eilan. Sada Julija neće moći ništa da kaže ako on odluči da usvoji Gavena. Samo, kako da joj saopšti? Konačno je bio slobodan da ponovo potraži Eilan. No, lice Gneva koje je video na Dugodnevicu postavilo se izmeñu njega i njegovih sećanja, i na kraju je zaspao misleći na lice devojke koju je sreo kod pustinjaka pre godinu dana. 27. Sredinom februara, oluje su prestale i nastupilo je blago, vedro vreme, hladno ali sunčano. Na zaklonjenijim mestima voćke su počele da razvijaju pupoljke, i grane su se rumenele od nadolazećih sokova. Bregovi su bili puni blejanja mladih jaganjaca, a močvare su odjekivale od doziva labudova koji su se vraćali. Eilan se zagledala u plavo nebo i shvatila da je vreme da održi reč datu Maceliju. Kad je na poziv došla Senara, Eilan ju je čekala u bašti. "Lep je dan", rekla je Senara, očito se pitajući zašto ju je Eilan pozivom odvojila od redovnih poslova. "Zaista", složila se Eilan, "lep vedar dan da se izvrši neprijatna dužnost. Ali ti si jedina koju mogu da zamolim." "A o čemu se radi?" "Brigitine kćeri su kod nas godinu dana, i sada je vreme da ih pošaljemo Rimljanima, kao što sam obećala. Oni su održali reč što se tiče Brigite, i verujem da će lepo postupati i sa decom. Ali to se mora obaviti tiho, kako se ne bi probudila stara neprijateljstva. Ti si dovoljno odrasla da ih povedeš u Devu, a dovoljno govoriš latinski da se raspitaš za put do kuće Macelija Severusa. Hoćeš li da ih odvedeš tamo?" "Severusa?" Senara se namrštila. "Mislim da se sećam tog imena. Majka mi je jednom rekla da njen brat radi za njega, i da je on oštar čovek, ali pošten." "Tako sam i ja zaključila." Eilan je klimnula. "Što mu pre devojčice budu predate, pre će ih smestiti u novi dom." "Ali onda će odrasti kao Rimljanke", pobunila se Senara. "Zar je to tako loše?" nasmešila se Eilan. "I tvoja majka je bila Rimljanka." "Tačno..." zamišljeno je rekla devojka. "Ponekad razmišljam o njenoj porodici, i kako izgleda rasti u takvom svetu. Pa dobro", konačno je rekla. "Poći ću." Potrajalo je dok su pripremile decu, jer Eilan nije htela da iko u rimljanskom gradu kaže da su devojčice bile zanemarivane dok su živele meñu druidima; ali konačno je i ona bila zadovoljna, i Senara ih je uhvatila za ruke i povela prema Devi. Dan je bio hladan ali vedar, i čak i vodeći jedno dete dok je drugo kaskalo kraj nje, Senara je brzo napredovala. Deca su veselo brbljala, uzbuñena izlaskom. Kada su se umorile, vezala je mlañe šalom oko sebe, i tako je ubrzo zaspalo, a starije je podigla u naručje. Dotle je već videla prve kuće na ivici grada i čvrste zidove tvrñave iza njih. Kada je stigla do centralnog foruma, sela je na klupu kraj fontane da bolje podesi teret pre nego što počne da se raspituje za Macelijevu kuću. Odjednom je nešto zaklonilo sunce. Senara je podigla pogled i ugledala Rimljanina koga je već jednom srela, prošle godine u pustinjakovoj kući. Kasnije joj se činilo simboličnim što je on stao izmeñu nje i sunca; ali tog trenutka to joj nije palo na pamet. "Već smo se jednom sreli, zar ne?" upitao je on. "U kolibi oca Petrosa", odgovorila je, porumenevši. Jedna devojčica se probudila i zagledala se u njega, razrogačenih očiju. Nije ga viñala na skupovima male grupe ovdašnjih nazarena; no, pošto je živela u Šumskoj kući, nije mogla često da odlazi tamo. Prvi put je otišla iz radoznalosti, kasnije zato što joj se jezik Rimljana činio kao spona sa mrtvom majkom, a na kraju zato što je
kod njih nalazila utehu. Privlačni Rimljanin ju je i dalje gledao. Bio je mlañi nego što je u prvi mah pomislila, i dopao joj se njegov osmeh. "Kuda si se uputila, devojko?" "U kuću Macelija Severusa, gospodaru; ove devojčice treba da predam njemu na brigu..." "Ah, znači to su ta deca." On se za trenutak namrštio, a onda su mu oči opet sinule od brzog osmeha. "Pa, dobro je što smo se sreli. I ja sam se tamo uputio; mogu li da ti budem vodič?" Pružio je ruku, i starija devojčica ju je prihvatila, smešeći mu se. Senara ga je posmatrala u nedoumici, ali on je podigao dete na ramena, i kad je čula detinji smeh, Senara je zaključila da je on ipak prijazan. "Držite je kao da ste naviknuti na decu, gospodaru", rekla je, i mada nije ništa pitala, on je objasnio: "Imam tri kćeri; naučio sam da se igram sa njima." Znači, oženjen je, pomislila je. Da li je jedan od nas? nije izdržala. "Recite mi, gospodaru, da li ste član stada oca Petrosa?" "Nisam", rekao je, "ali moja žena jeste." "U tom slučaju, gospodaru, vaša žena je moja sestra po Hristu, i stoga mi je rod." On je prilično sarkastično iskrivio usta. Suviše je mlad da se tako gorko smeši, pomislila je Senara. Ko ga je toliko povredio? "Vrlo ste ljubazni što ćete me pratiti", rekla je. "Nije nikakav problem, Macelije je moj otac..." Približavali su se veoma lepoj kući kraj zidova tvrñave, belo okrečenoj i popločanoj u rimskom stilu. Rimljanin je zakucao na kapiju, i ubrzo im je otvorio rob, pa su ušli kroz dugi hodnik u zatvorenu baštu. "Je li moj otac tu?" upitao je Rimljanin. "On je kod legata", odgovorio je rob. "Uñite i sačekajte ga, ako izvolite; verovatno će se brzo vratiti." I zaista, Macelije je stigao za nekih pet minuta. Senari nije bilo žao što ga vidi, jer se mlaña devojčica probudila i počela da plače. Macelije ih je obe predao punačkoj, ljubaznoj robinji koja će ih paziti dok ne doñu odabrani usvojitelji. Zahvalio se Senari, i učtivo je zapitao treba li joj pratilac za povratak. Senara je brzo odmahnula glavom. U Šumskoj kući su mislili da je odvela devojčice kod majčinih roñaka u gradu. Ako se vrati u pratnji rimskih vojnika, smesta bi je razotkrili. No, bilo bi lepo kad bi je otpratio mlañi Severus - ali brzo je potisnula tu misao. "Hoćemo li se ponovo videti?" upitao ju je on, i nju je obuzeo drhtaj uzbuñenja. "Možda na nekoj službi." Da ne bi napravila od sebe još veću budalu, brzo je skliznula kroz vrata. Julija Licinija nikad ništa nije radila polovično. Jedne aprilske večeri zamolila je Gaja da je otprati na večernju službu u nazarenskom hramu u Devi. Iako je njihov brak postao učtiva farsa, ona je ipak vladala njegovim domaćinstvom, i Gaj se osećao obaveznim da je podržava. Pomišljao je na razvod, ali zaključio je da nema svrhe da povredi Licinija i devojčice, a sve samo da bi se oženio nekom drugom Rimljankom. Nije bio dovoljno blizak imperatoru da bi sklopio savez sa porodicom koja ga podržava, a bilo bi opasno uključiti se u porodicu koja pripada opoziciji. Iako je Macelije stariji malo govorio o tome, Gaj je znao da se zavera širi. Ako imperator padne, sve će se promeniti. Gaju se činilo bolje da odloži brige o ličnoj budućnosti dok ne bude siguran da je zaista i ima. Pošto je nazarenski hram bio delimično kupljen i draguljima koji Juliji više nisu bili potrebni, Gaj je bio radoznao da vidi šta je dobila za taj novac. Kad su konačno pošli iz kuće, grupa je bila povelika; nisu išli samo Gaj i Julija, nego i devojčice sa dadiljama, i otprilike pola posluge. "Zašto moramo da vodimo sa sobom toliko sveta?" pobunio se Gaj, nimalo dobroćudno. On i njegova porodica će tu noć prespavati kod Macelija, ali otac svakako nije mogao da smesti ovoliko sveta.
"Zato što su svi oni pripadnici pastve", rekla je Julija nešto ljubaznije. Gaj je zažmirkao. Nikada je nije ispitivao kako upravlja domaćinstvom, ali nije znao da je dovde dospelo. "Vratiće se u vilu kad se sve završi", dodala je ona. "Ne mogu im zabraniti priliku da se spasu." Gaj je zaključio da je pametnije ćutati. Nova hrišćanska crkva bila je povelika zgrada blizu reke, koja je nekada pripadala trgovcu vinom. Zadah starog vina bio je prigušen mirisom voštanih sveća i ranog cveća nagomilanog na oltaru. Imali su i prilično nevešto naslikane slike - pastir sa jagnjetom u naručju, riba, neki ljudi u čamcu, sve pod belim velovima. Dok su ulazili, Julija je načinila nekakav neobičan pokret; Gaj se naljutio kad je video da Cela, Tercija i Kvartila pokušavaju da je imitiraju. Zar Julija je preobratila ne samo poslugu nego i kćeri? Upitao se da li hrišćani podrivaju vlast doma. Julija je našla mesta na tvrdoj klupi prilično blizu uzlaza i sela, okružena služavkama i kćerima. Gaj, koji je stajao kraj nje, osvrnuo se da vidi poznaje li još nekoga. Većina okupljenih vernika su izgleda pripadali siromašnijim slojevima, i upitao se kako Julija, koja je priličan snob, podnosi takvo društvo. Potom je prepoznao jedno lice: devojku koja je dovela u grad Brigitine kćeri. Rekla mu je da dolazi na sastanke kad može, i sada je shvatio da je popustio pred Julijinim zahtevom samo zbog nejasne nade da će je videti. Ušao je sveštenik, glatko izbrijan i obučen u dugu mantiju, praćen dvojicom dečaka; jedan je nosio veliki drveni krst, a drugi sveću. Potom su ušla dvojica starijih ljudi za koje mu je Julija rekla da su ñakoni; jedan je u ruci nosio tešku, kožom uvezanu knjigu. Taj je bio prilično mračan čovek srednjih godina. Dok je polagao knjigu na masivnu propovedaonicu, sapleo se preko četvorogodišnjeg deteta u prolazu; no, umesto da pobegne vrišteći, dete se glasno nasmejalo. ðakon se sagnuo, podigao ga sa osmehom od koga mu se čitavo lice izmenilo, i predao ga ocu, mračnom čoveku grubih, crnih ruku kao u kovača. Usledile su molitve i prizivanja; pastva je pročišćena tamjanom i vodom, što je bilo dovoljno slično rimljanskim svečanostima da Gaju ne bi bilo neprijatno, mada je latinski jezik bio daleko od dobrog. Potom su sveštenik i ñakoni seli i nastupilo je uzbuñeno meškoljenje kad je istupio novi čovek. Gaj se nije začudio kad je prepoznao oca Petrosa, neurednog i čupavog u poreñenju sa ostalima. Toliko napeto se zapiljio u okupljene da se Gaj nemilostivo upitao da li pustinjak pati od slabog vida. "Naš Gospod reče jednom: 'Pustite decu malu da doñu meni i ne branite im; jer takvo je Carstvo Nebesko'. Mnogi od vas ovde okupljenih izgubili su dete, i obuzeti ste tugom; ali vaša deca, velim vam, bezbedna su sa Isusom u Raju, i oni roditelji koji žale srećniji su od onih koji su prepustili decu da služe idolima. Velim vam, bilo bi bolje za tu decu da su takoñe mrtva i bezbedna, da nisu grešila, nego da žive poštujući lažne bogove!" Zastao je da uzme dah i začuo se opšti uzdah. Došli su ovamo da se plaše! cinično je pomislio Gaj. Uživaju u pomisli na svoju nadmoćnu vrlinu! "Jer prva od Deset Zapovesti je ova: poštuj Gospoda svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom; a druga zapovest je ova: poštuj oca svoga i mater svoju", nastavio je otac Petros. "Postavlja se pitanje: može li mlada osoba da bude odgovorna, ako je njeni roditelji puste da poštuje paganske idole? Neki sveštenici naše crkve vele da su svi, čak i bebe u naručju majčinom, krivi ako prisustvuju obožavanju idola; ali drugi kažu da dete nije krivo ako ga roditelji teraju sa služi idolima pre nego što stigne u godine razuma. Ja smatram..." Gaja nije zanimalo šta otac Petros smatra. Dosad je već pronašao mnogo prijantiji prizor: devojku, Senaru, nagnutu napred, zadubljenu u pustinjakove reči. Potpuno je izgubio nit izlaganja, ali ionako je već zaključio da su hrišćanski obredi suviše dosadni za njegov ukus; nije bilo žrtvovanja, niti bučnih upozorenja, čak ni drame kakve ponekad ima u ritualima posvećenim Izidi ili Mitri. Sve u svemu, ovi hrišćanski obredi su izgleda dosadniji od svega što je dosad čuo, osim možda nekih druidskih filozofija. Čak i uz pogled na devojčino obasjano lice, činilo mu se vrlo dugo dok je otac Petros konačno
završio propoved. Gaj je jedva čekao da ode, i veoma se razočarao kad je čuo da sada on i ostali prisutni koji nisu kršteni treba da iziñu i čekaju napolju dok posvećenici budu učestovali u nekakvom ritualu ljubavi. Toliko glasno je gunñao da je Julija konačno pristala da poñe, ali posluzi je dozvolila da ostane. Podigao je zaspalu Kvartilu, pa su pošli ka Macelijevoj kući. Tek što su krenuli, i Tercija je počela da traži da nose i nju. Gaj joj je oštro odgovorio da se ponaša kao velika devojčica i da ide sama; njena majka je prezdravljala, ali nije bila dovoljno snažna da nosi dete, a Cela je bila premala da je nosi. Kad je Tercija počela da plače, neko im se približio s leña. "Ja ću poneti vašu devojčicu", rekao je neki tihi glas. Gaj je zaustio da odbije, ali devojka je već podigla sanjivo dete, koje joj je gotovo istog časa zaspalo u naručju. "Laka je kao pero", rekla je devojka, "a ja sam navikla na teške poslove." "Ti si prava sestra po Hristu", uzviknula je Julija. Gaj tome nije imao šta da doda, pa su pošli svi zajedno. Žene su tiho razgovarale, a Gaj je osetio čudno olakšanje kad je shvatio da se njih dve jedva poznaju. Mesec, koji tek što je počeo da opada, dovoljno im je osvetljavao put. Jasno su videli ulicu pred sobom, a drveće je takoñe sijalo od oblaka beličastih pupoljaka. Dok su otvarali Macelijevu kapiju, u susret im je izišao sluga sa lampom. Kada je Tecija počela da se meškolji, Britanka ju je spustila na noge, i stajali su zagledani jedni u druge na iznenadnom svetlu. "Moraš ući i večerati sa nama, pošto si svakako propustila večeru", rekla je Julija. "Oh, ne, ne mogu", stidljivo je rekla devojka. "Veoma ste ljubazni, gospo, ali nisam dobila dozvolu da doñem; moram odmah da se vratim kući, ili će otkriti da me nema, a onda čak i ako me ne kazne neću više moći da dolazim." "Onda te neću zadržavati; to bi bilo naopako uzvraćanje tvoje ljubaznosti", brzo je rekla Julija. "Gaj će poći sa tobom. Ovaj deo grada je miran, ali dok stigneš do kapije možda bi naišla na ljude kakve pristojne mlade devojke ne treba da vide." "Nema potrebe, domina..." počela je devojka, ali Gaj ju je prekinuo. "Rado ću te ispratiti; ionako sam hteo da se prošetam pre spavanja, pa mogu da te ispratim do kuće." Barem će moći da je pita kako to da se devojka iz Šumske kuće našla meñu hiršćanima. Odgovor će svakako biti veoma zanimljiv. Kada je čvršće stegla oko sebe ogrtač - jednostavan i taman, kakav nose služavke iz boljih kuća - upitao se da li je to zato što ispod njega nosi haljinu sveštenica. Uzeo je baklju; čak i uz mesečinu, znao je da se ne treba uputiti ulicama bez svetlosti, a verovao je da će to umiriti i devojku. Poljubila je sve devojčice, uključujući i malenu u Julijinom naručju, i pošla sa njim niz stepenište. Prolazili su tihim ulicama ne privlačeći ničiju pažnju, ali čak i kada su ostavili za sobom poslednje kuće devojka nije ni pokušala da skine kapuljaču, iako je noć bila topla. Tišina je postala neprijatna. "Koliko dugo dolaziš na službe u novi hram?" konačno je upitao Gaj. "Otkako je sagrañen." "A pre toga?" "Kada sam bila mala, moja majka me je vodila na sastanke u odajama za poslugu, u kući jednog od gradskih otaca čiji glavni sluga je bio hrišćanin." "Ali ti živiš u Šumskoj kući", namrštio se Gaj. "Istina je", tiho je rekla ona. "Njihova sveštenica mi je pružila utočište - ja sam siroče. Ali nisam vezana zavetima. Moj otac je Britanac, u izgnanstvu je, ali majka mi je bila Rimljanka. Krstila me je, i kada sam otkrila da u blizini živi otac Petros poželela sam da naučim nešto o njenoj veri." Gaj se nasmešio. "A ime ti je Valerija!" Ona je žmirnula. Odavno nije čula to ime. "Tako me je zvala moja majka, ali toliko dugo sam već Senara da sam gotovo i zaboravila to ime. Otac Petros kaže da mi je dužnost da slušam svoje staratelje, makar da su pagani. U
Šumskoj kući mi se ne može desiti ništa loše. On kaže da druidi spadaju u dobre pagane, kojima će jednog dana biti ponuñeno spasenje; ali ne smem im davati zavete. Apostol Pavle je naredio robovima da se pokoravaju svojim gospodarima. Sloboda je stvar duše, ali ne sme se zanemariti pravno stanje tela, kao ni položeni zaveti." "Barem su dovoljno razumni", promrmljao je Gaj. "Šteta što ne mogu da budu tako razumni i kad je reč o dužnosti prema imperatoru!" Senara je nastavila da priča kao da ga nije čula, i on se upitao da li to brbljanjem sakriva strah, ali bio je suviše očaran muzikom njenog glasa da bi se mnogo zanimao za reči. Bila je tako nedužna, kao Eilan kad je bila mlada. "Naravno, u Šumskoj kući niko neće tražiti od mene da grešim, i to su sve dobri ljudi, ali želim da budem pravi vernik i da dospem u raj. Ipak, bojala bih se da postanem mučenik, i plašila sam se da će mi reći kako mi je dužnost da umrem za svoju veru, kao oni sveci o kojima mi je pričala majka; bila sam vrlo mala, ali sećam se - ponečeg. Sada država više ne progoni hrišćane..." tu je zastala. Dok je Gaj pokušavao da smisli šta da kaže, nastavila je. "Naravno, otac Petros je večeras zapravo govorio o meni. Vrlo malo ljudi u pastvi zna da živim u paganskom hramu, ali preziru me što sam još tamo - ali otac Petros kaže da ne moram da ih napustim dok ne postanem punoletna." "A šta ćeš onda?" upitao je. "Hoće li ti Valerije naći odgovarajućeg muža?" "Oh, ne. Najverovatnije ću postati monahinja. Sveštenici kažu da u raju nema ni braka ni venčavanja." "Kakva šteta", izjavio je Gaj. To je već jednom čuo. "Verujem da su sveštneici tu ipak pogrešili." "Oh, nisu; jer kada doñe kraj sveta, niko ne bi voleo da mu se na duši nañu gresi." "Nikad nisam ni pomislio da se brinem o svojoj duši", iskreno je priznao Gaj, "čak ni da se pitam imam li je ili ne." Ona se naglo zaustavila i pogledala ga. "Kako je to strašno", užasnuto je rekla. "Ne želiš valjda da budeš bačen u večiti oganj pakla?" "Vrlo mi je čudna vera koja kažnjava ljude što imaju decu, ili što ih začinju! A što se tiče paklenog ognja, to je verovatno bajka, isto kao i Tartar ili Had. Rauzmna osoba se ne plaši takvih stvari. Ne misliš valjda da mi kažeš kako stvarno veruješ da će tamo dospeti svi oni koji ne veruju ocu Petrosu?" Ona se opet zaustavila i podigla ka njemu lice, belo kao ljiljan pod mesečinom. "Naravno da verujem", rekla je. "Moraš misliti na svoju dušu, sada, dok nije prekasno." Da mu je iko osim ove lepe devojke nametnuo takvu temu, Gaj bi mu se nasmejao u lice. Julijino razglabanje o sličnim temama smrtno ga je gnjavilo. No, sada je odgovorio još blažim glasom. "Ako ti je stalo do moje duše, moraćeš mi pomoći da je spasem." "Mislim da bi otac Petros mogao da ti pomogne mnogo bolje nego ja", zamišljeno je odogovrila ona. Utom su stigli do početka drvoreda hrastova koji je vodio u Šumsku kuću, i ona se zaustavila, namrštivši se. "Odavde mogu i sama; ti svakako ne smeš dalje. Mogli bi te videti, a onda bi me opet uhvatili i kaznili." Uhvatio ju je za ramena i rekao, napola u šali, napola molećivo: "Znači, puštaš me da odem bez spasa za dušu? Moramo se ponovo sresti." To ju je uznemirilo. "Ne bih smela ovo da ti kažem", naglo je rekla, "ali svakog dana u podne nosim hranu ocu Petrosu. Ako se zadesiš tamo... onda... mislim da bi mogli da pričamo." "Onda ćeš svakako spasti moju dušu, ako se uopšte može spasti", odgovorio je Gaj. Nije mu bilo ni najmanje stalo do te nepostojeće duše; ali znao je da želi da ponovo vidi Senaru. "Nikada se više nećemo videti..." Eilan se naglo okrenula od Kaileje i zagledala se u baštu. "To je glupost!" uzviknula je Kaileja, jer ubod straha od tih reči preobratio se u bes. "Sad ti imaš glupa predosećanja. Ti si prva htela da poñem!" Eilanina mršava ramena su zadrhtala. "Ne ja, ne ja. To je Boginja govorila kroz mene, i znam
da moramo činiti po Njenoj volji. Ali, oh, Kaileja, sad kad je došlo vreme, tako je teško!" "Zaista je teško!" obrecnula se Kaileja. "Ali ja sam ta koja mora da ode, ostavljajući ovde sve što sam ikada volela. Jesi li sigurna da je to bio glas Boginje, a ne Ardanosovo šaputanje na uvo? On je želeo da nas razdvoji još otkako sam ga naterala da ti vrati sina!" "Njemu to verovatno odgovara", šapnula je Eilan, "ali zar zaista veruješ da je to njegovo delo? Zar je laž sve što sam pokušala da učinim?" Kaileja je čula njen bol i više nije mogla da ostane besna. "Draga moja - malena moja." Položila je ruku na Eilanino rame, a ova se okrenula ka njoj. Nije govorila, ali obrazi su joj bili obliveni suzama. "Ne smemo se svañati kao deca kad imamo još tako malo vremena! Ima trenutaka kada moć bogova plamti kao sunce, a potom postane mračno i svetlost liči na davni san. Oduvek je bilo tako. Ali verujem u tebe, mila." "Tvoja vera me održava", promrmljala je Eilan. "Slušaj", rekla je Kaileja, "ovo nije zauvek. Jednog dana, kad budemo starice, smejaćemo se svojim strahovima." "Znam da ćemo opet biti zajedno", tiho je rekla Eilan, "ali ne znam da li u ovom životu ili nekom drugom." "Gospo moja", javio se Hju sa kapije, "nosači čekaju." "Sada moraš da poñeš." Eilan se ispravila i ponovo postala Vrhovna sveštenica. "Obe moramo služiti Gospi na mestima koja nam je namenila, bez obzira šta osećale." "Tako je. Vratiću se, videćeš." Kaileja ju je još jednom nakratko zagrlila. Brzo se udaljila, svesna da ne sme da se okrene i pogleda Eilan, jer će se i sama rasplakati, a to ne sme, pogotovo ne pred nosačima i mladim sveštenicama. Prepustila se suzama tek kad su se za njom sklopile zavese nosiljke. Najveći deo dugog, mokrog putovanja do Letnje zemlje provela je zadubljena u misli. Činjenica da putuje u nosiljci nimalo joj nije popravljala raspoloženje, jer taj vid putovanja nikad nije volela. Pratile su je sveštenice odabrane za novo svetilište. Uglavnom su bile veoma mlade, i sve su bile nove u Šumskoj kući, toliko pune divljenja da se nisu usuñivale da joj se obraćaju, osim ponekom banalnom rečenicom. Kaileja nije imala nikakvog drugog posla do da potpiruje svoj gnev. Već se mračilo kad je mala kolona našla prolaz kroz brda, ukrcala se na barke i prešla preko plitkih močvara što okružuju Tor. Planina je stajala, oštro ocrtana na sve tamnijem nebu, krunisana krugom od kamenja, i čak i izdaleka osećala se njena moć. Druidske kuće stajale su na nižim padinama. Iza njih je uspela da nazre grupicu malih koliba, nalik na košnice, i pretpostavljala je da pripadaju hrišćanima kojima je Ardanos dozvolio da se tu nasele. U vazduhu se osećao miris nekog drveta, vertovatno jabuka. U podnožju planine dočekali su ih mladi sveštenici postavljeni da čekaju, i pozdravili su je brojnim izrazima poštovanja i dobre volje, mada su izgledali pomalo nesigurni zašto je uopšte došla. Uprkos ljutnji, zabavljala ju je njihova zbunjenst, i polako je počela da se privikava na neizbežno. Sveštenici su je poslali ovamo, ali čak i oni su smo alatke Boginje koja je, ko zna zašto, odredila da ona treba da doñe ovamo. Kada su stigle do svetilišta, bio je potpun mrak. Sveštenici su ih pozdravili učtivo, mada ne i srdačno - no, Kaileja i nije očekivala da će im se radovati. Ako je ovo progonstvo, barem je časno progonstvo, i pošto nije mogla ništa da izmeni, najbolje da ga iskoristi kako god može. Posle svečanog pozdravljanja, našla je svoje devojke, kraj vatre, sklupčane i zbunjene. Jedan mladi sveštenik ih je odveo do niske kuće sa krovom od šindre. Izvinjavao se što zgrada ni u kom pogledu nije pogodna za smeštaj sveštenica, pogotovo tako uglednih kao ona. No, do sada se nisu susretali sa problemom smeštaja žena. Pošto su imali nareñenja od Vrhovnog druida, uveravali su je da će izgraditi pogodnu kuću čim saznaju kakve su im potrebe, i da će im obezbediti poslugu kakva im je potrebna.
Kad je Kaileja proverila jesu li sve devojke bezbedno smeštene u na brzinu osloboñenu spavaonicu koja je ranije pripadala najmlañim iskušenicima, i kad je stigla do svog kreveta, već je padala od umora. Iako su joj i krevet i čitavo mesto bili novi i nepoznati, iznenadila se kad je mirno prespavala čitavu noć i probudila se u praskozorje. Obukla se ne budeći ostale i izišla napolje. Nebo su prošarale prve rumene pruge svitanja. Staza pred njom vodila je uz brdo. Dok je svetlo jačalo, Kaileja je pažljivo razgledala okolinu. Kuda ju je to sudbina dovela u ovoj dalekoj zemlji? Dok je sunce izlazilo, videla je da se Tor nadnosi nad ogromnu divljinu, potpuno okruženu gustom maglom koja se dizala sa velike površine vode; sinoć su tako kasno stigle da nije ni primetila, onako iznurena, da su se vozile i barkama. Šumovite padine drugih ostrva promaljale su se kroz izmaglicu samo vrhovima. Sve je bilo vrlo tiho, ali dok je sunce izlazilo a Kaileja razgledala ovu neobičnu zemlju, začula je tihu pesmu, odnekud blizu. Okrenula se; zvuk je dopirao iz male grañevine na samom vrhu brda. Pošla je bliže da bolje čuje. Muzika je bila tiha i spora, a duboki muški glasovi su joj se činili neobičnim posle mnogih godina provedenih isključivo sa ženama. Posle nekog vremena je uspela da u melodiji razabere i reči; činilo joj se da pevaju na grčkom. Kyrie eleison, Criste eleison. Čula je da se hrišćani tako obraćaju svom bogu; to mora da su izbeglice kojima je Vrhovni druid dozvolio da se ovde smeste. U poslednje vreme se imperijom šire najrazličitije religije. Zvuk se stišao, i ugledala je sićušnog starca, pogrbljenog pod teretom godina, kako je posmatra. Zatreptala je, jer nije ga videla kad je prišao, a to je bilo vrlo neobično za sveštenicu njenog ranga. Kad ga je pogledala, on je oborio pogled. Mora da je zaista neki hrišćanski sveštenik; čula je da mnogi njihovi sveštenici ne gledaju u nepoznate žene. No, izgleda da je smeo makar da razgovara sa njom. Obratio joj se trgovačkim latinskim koji je bio zajednički jezik cele imperije. "Dobar ti dan želim, sestro. Mogu li da te upitam za ime? Znam da svakako nisi iz naše grupe, jer meñu nama već godinama nema žena osim časnih gospi koje su stigle ovamo zajedno sa nama, a ti si mlada." Kaileja se nasmešila od pomisli da je iko smatra mladom, ali sveštenik je bio sed i krhak kao suvi list. Po godinama bi svakako mogao da joj bude deda. "Nisam", rekla je. "Ja pripadam onima koji poštuju šumskog boga. Ime mi je Kaileja." "Zaista?" učtivo je upitao on. "Znam ponešto o našoj braći druidima, ali nisam znao da meñu njima ima i žena." "Meñu ovima što ovde obitavaju ih nema", odgovorila je, "ili ih barem dosad nije bilo. Poslata sam ovamo iz Šumske kuće na severu, da osnujem Kuću devojaka. Popela sam se uz brdo da vidim na kakvo mesto su me bogovi doveli." "Govoriš kao osoba koja poznaje istine, sestro. Onda svakako znaš da su svi bogovi jedan bog..." zastao je, a Kaileja je nastavila: "... i sve boginje su jedna Boginja." Njegovo prastaro lice bilo je veoma ljubazno. "Tako je. Oni kojima je naš Gospod došao kao Sin Božji ne žele da vide Sveti Duh ni u čemu ženskom, tako da njima ne govorimo o boginji, nego o Sofiji, Svetoj Mudrosti. Ali mi znamo da je Istina jedna. Stoga, sestro, mislim da je vrlo prikladno da se nastanite ovde, i da osnujete svetilište Svete Mudrosti po običajima vašeg naroda." Kaileja se naklonila. Njegovo lice bilo je prekriveno dubokim borama, ali više joj se nije činio ružan, jer prosto je zračio dobrodušnošću. "Kakav divan posao da se provede kraj ove inkarnacije, sestro." Nasmešio se, a onda se zagledao ka unutra. "Čini mi se ispravnim što si tu, jer kao da smo ranije služili pred istim oltarima..." Kaileja se začudila, po ko zna koji put za vreme ovog kratkog susreta. "Čula sam da tvoja braća po veri poriču istinu inkarnacija", rekla je. Ali ono što je on rekao bilo je tačno. Poznavala ga je, sa onom sigurnošću koju je osetila i kad je srela Eilan. "Zapisano je da je Gospod verovao", rekao je stari sveštenik, "jer je za Johanana rekao da je
ponovo roñeni Ilija. Zapisano je da je rekao kako je za bebe mleko, a za snažne ljude meso. Mnogi od nas su bebe, novi po veri, i daje im se hrana kakva odgovara duhovnim novoroñenčadima, inače bi zanemarili svoj život, verujući da će Zemlja postojati zauvek. No, Gospod reče da će se tokom ove generacije vratiti Sin Ljudski; zato sam ovde, da narod i pred kraj sveta može da čuje i spozna Istinu." "Neka bi istina prevladala", tiho je rekla Kaileja. "Želim ti uspeh u radu, sestro", odgovorio je starac. "Mnogi meñu nama će pozdraviti dolazak jednog pobožnog sestrinstva." Okrenuo se kao da će poći. "Smem li da te upitam za ime, brate?" "Ime mi je Josif, i bio sam trgovac u Arimateji. Meñu nama još žive svete gospe koje su videle Gospodovo lice za života. One će se radovati društvu jedne prosvetljene žene." Kaileja se ponovo naklonila. Bilo joj je čudno, ali smatrala je za dobar znak što je meñu hrišćanima, koji ne cene mnogo žene, naišla na topliju dobrodošlicu nego kod svoje druidske braće. Sluga Svetlosti... Titula joj je odjeknula u svesti odnekud izvan sećanja. Dok se prastari sveštenik udaljavao niz brdo, nehotice je načinila dlanovima znak poštovanja, stariji čak i od druida. Ako se ovakva duša pridružila hrišćanima, mora da i za njih ima neke nade. Kad je starčić nestao u crkvi, Kaileja je ustanovila da se smeši. Sada je znala da će Boginja pomagati njen rad, i da je poslata ovamo sa dobrim razlogom. Počeće još koliko danas. Dok je doručkovala sa ostalim ženama, postalo joj je jasno da u ovom novom domu, daleko od svega poznatog, ne može da dozvoli opuštenost kakvu su Lianon i Eilan uvele u Šumsku kuću. Donela je svoju prvu odluku: ne smeju ih služiti osobe spolja. To je bio prvi korak u odreñivanju koliko će imati dodira sa muškim sveštenstvom. Mnogo je lakše bilo odrediti najvišu i najsnažniju novakinju da pronañe mesto pogodno za baštu i da ga što je brže moguće zaseje što većom količinom povrća. Deo hrane će, naravno, dobijati od lokalnog življa, ali htela je da se od početka jasno vidi da one neće zavisiti od sveštenika. Tako im neće pružiti izgovor da pokušaju da kontrolišu njihov život. Odabrala je drugu devojku - verovatno najmanje inteligentnu od svih koje je imala - i zadužila je za kuvanje i serviranje hrane, obećavši joj pomoći koliko joj god zatreba. Kasnije je razgovarala sa jednim od sveštenika i zatražila da zgrada bude gotova pre nego što zimski snegovi postanu duboki, i da u njoj bude mesta za grupu četiri do pet puta veću nego što ih sada ima. Učtivo ali odlučno odbacila je predlog da ostanu u trenutnom obitavalištu makar preko zime. Kada ga je konačno otpustila, sveštenik je delovao pomalo ošamućeno. Verovatno se oseća kao da ga je pregazila konjska zaprega, pomislila je, i prvi put joj se učinilo da može da izvršava svoju volju. Nimalo neprijatno osećanje. Boginja joj zaista pomaže, jer sada će moći da potpuno iskoristi sve svoje talente, što ranije nije uspevala. Neodostajala joj je Dieda; mogla bi mnogo da joj pomogne u učenju devojaka da pevaju. No, znala je da će joj biti bolje bez neprijateljstava u grupi, pogotovo što će neko vreme biti potpuno upućene jedne na druge. Ovde nije bilo nikoga ko bi se pobunio zbog njenih odluka, ma kakve bile. Odlučila je da odabere devojku najvičniju pevanju i da je nauči da svira na njenoj harfi, a možda čak i da pravi instrumente. Kada je konačno legla, posle večeri provedene u grupisanju devojaka za prvu lekciju učenja nepisanog znanja Boginje, ponovo je začula tihu pesmu iz daleke crkve. Uz 'Kyrie eleison' zapala je u san, mnogo zadovoljnija mestom kuda ju je Boginja poslala nego što je mislila da je moguće. Te noći je sanjala svetilište koje opslužuju devojke, dvorove i sale na svetom Toru, koji će jednog dana tu nići. To možda neće biti za njenog života; ali jednom će svakako biti. 28. Dani su se posle Beltana dužili; stoka je odvedena na planinske pašnjake, a u njivama je dozrevalo žito. Došla je Dugodnevica, i Ardanos prvi put nije pokušao da ubeñuje Eilan pre svečanosti Proročanstva. Kada ga je videla na svečanosti, učinio joj se veoma krhak. Kasnije su
joj rekli da je Boginja predskazala vreme nesreća i promena, ali obećala je da će potom uslediti mir. Zaista, čitava zemlja je bila puna glasina, ali niko nije mogao da kaže odakle dolazi opasnost. Eilan je nameravala da poseti Vrhovnog druida čim se oporavi od učešća u ritualu, ali u ovo doba godine u Šumskoj kući je uvek bilo mnogo posla. Dani su promicali, a ona nikako da nañe vremena. Usred leta, čak i devojke iz Šumske kuće izišle su u polja oko Vernemetona da pomažu pri kosidbi. Eilan je nadgledala one koje su tkale za sveštenike, i radila je nad loncima za bojenje, pripremajući tkaninu za nove haljine, ali jako joj je nedostajala Kaileja, koja je oduvek bila najveštija u bojenju. Nikakav zakon nije zahtevao da Eilan učestvuje u fizičkim poslovima, ali njoj se činilo da treba da učestvuje u svemu što se dešava u njihovoj maloj zajednici, jer time stiče puno pravo nad njom. Nalazila se u bojadžinici, zasukanih rukava i ruku zamrljanih plavom bojom, kada je preko vrata pala senka. Žene su se zaprepašćeno zgledale kad su shvatile da je to jedan od mlañih druida, crven i oznojen u beloj odeždi. Iako se bojadžinica nije nalazila na svetom zemljištu unutar zidova, kuda mogu ući samo najviši sveštenici, nisu bile navikle da viñaju muškarce. "Vrhovna sveštenica", zadihano je rekao on. "Je li gospa Eilan ovde?" Sve žene su se okrenule ka Eilan, a kad je mladić još više pocrveneo, shvatila je da je nikada nije video bez vela. Progutao je knedlu. "Molim vas, Gospo - Vrhovni druid se razboleo. Morate doći!" Eilan je zastala na ulazu u Ardanosovu sobu, zaprepašćena, iako su je upozorili. Čula je tihi uzdah Mielin, koja je pošla sa njom, i dala joj je znak da ostane sa Hjuom kraj ulaza. Prišla je i sela na krevet kraj samrtnika. Bilo je jasno da je samrtnik. U Ardanosovim grudima se čulo zviždanje i čegrtanje pri svakom dahu, a pod zategnutom kožom jasno se ocrtavala lobanja. Osetila je bol kad se setila kako je on presedeo uz Lianon dok je bolovala. Iako ga je ponekad mrzela, nadala se da će se on lakše oprostiti od ovog života. "Onesvestio se za večerom i bio je bez svesti sve do maločas", rekao je Garik, jedan od starijih sveštenika. "Poslali smo po Bendeigida." Eilan je podigla veo i uhvatila Ardanosa za ruku. "Ardanose", tiho je rekla. "Ardanose, da li me čuješ?" Tanki kapci su zatreperili i starac je nekako uspeo da se zagleda u njeno lice. "Dieda", šapnuo je. "Deda, zar me ni sada ne prepoznaješ? Dieda je na jugu, isprobava devojke koje žele da postanu sveštenice. Ja sam Eilan." Bilo joj je i krivo i smešno što ih on brka i posle toliko godina. Njegov pogled se usmerio na zlatne ukrase što ih je na brzinu stavila, i uzdahnuo je. "Ti si bila prava... ipak." "Ardanose", odlučno je rekla. "Kao Vrhovna sveštenica, dužna sam da ti kažem da umireš. Ne smeš otići a da ne imenuješ svog naslednika. Reci nam, Vrhovni druidu, ko će poneti zlatni srp kada tebe više ne bude?" On joj se opet zagledao u lice. "Boginjo, uradio sam najbolje... što sam mogao", šapnuo je. "Merlin zna..." "Ali i mi moramo da znamo!" rekao je druid koji ga je negovao. "Koga ćeš odabrati?" "Mir!" rekao je Ardanos neočekivnao glasno, kao da im nareñuje da ćute. "Mir..." reč je zamrla sa poslednjim dahom; začulo se krkljanje iz dubine grla, a onda se starac umirio. Za trenutak se niko nije pokrenuo. Potom je Garik uhvatio Ardanosa za ruku da mu opipa puls, sačekao, i pustio da ruka mlitavo padne. "Otišao je!" rekao je optužujućim glasom. "Žao mi je", rekla je Eilan. "Šta ćete sada?" "Moramo prizvati ostale članove našeg reda", rekao je neki drugi sveštenik, preuzimajući kontrolu. "Poñi sada, Gospo. Tvoj posao je gotov. Obavestićemo te kada nas bogovi dovedu do odluke, pošto izgleda nisu smatrali prikladnim da prosvetle Ardanosa svojom rečju."
Kako je proticalo petnaesto leto Domicijanove vladavine, vreme je ostajalo mirno a nebo nisko, kao da se negde tik iza horizonta priprema oluja. Gaj je, jašući ulicama Deve, nehotice osluškivao, očekujući grmljavinu. A nije bio jedini. Glasovi gradskih trgovaca postajali su piskavi i ljutiti; u barakama i vinarijama rastao je broj tuča, i množili su se glasovi o ustancima i pobunama. Napetost kao da je delovala čak i na njegovog konja, koji se nervozno trzao na svaki šum. Septembarske ide... septembarske ide... reči su mu odjekivale u umu kad god bi konj spustio kopito na tvrdo tlo. Otkako mu je Macelije rekao utvrñeni datum ustanka, nije mogao da spava. Njegov otac je verovao da će ih plemena podržati, ali Gaj nije bio tako siguran. Ako se orlovi Rima potuku meñu sobom, jedini pobednik će možda biti Gavranovi. Da li vredi izazvati opšte nemire, makar i da bi se zbacio Domicijan? Kada se sve ovo završi, jedva ću dočekati da ostatak života provedem upravljajući svojim imanjem, pomislio je trljajući oči. Nisam stvoren za zaverenika. I baš u ovom trenutku je Vrhovni druid, koji je na svoj način podržavao mir, odlučio da umre. Da je Gaj verovao u hrišćanski pakao o kome je govorila Julija, rado bi poslao starca u tamošnji plamen zbog takvog izbora vremena. Samo Mitra zna koga će druidi izabrati da ga nasledi, a čak i ako naslednik bude prijateljski nastrojen, potrajaće dok se ne uspostavi razumevanje kakvo je Ardanos stvorio sa Macelijem. No, te vesti su makar naterale Gaja da se odluči. Pitanje usvojenja više nije bilo bitno. Ako će u zemlji nastupiti prevrat, morao je da obezbedi sigurnost svom sinu. Obaveštajci Macelija starijeg potvrdili su da je Eilan još Vrhovna sveštenica. Naoružan zvaničnom izjavom saučešća od svog legata, Gaj se uputio kod nje. Vrlo pažljivo je odabrao odeću za tu priliku, u rimskom stilu ali sa keltskim osećanjem za umerenost - tuniku boje šafrana sa izvezenim listićima duž ivica i tamne kožne pantalone, i laki ogrtač od kestenjaste vune sa zlatnom kopčom. Barem niko nije očekivao od njega da nosi togu jašući. Uprkos finoj odeći, dok je upravljao konja duž drvoreda koji je vodio u Šumsku kuću, Gaj je shvatio da je nervozan. Upravo je iščupao prve sede vlasi sa slepoočnica. Da li će Eilan ipak misliti da je lep? Uveli su ga u baštu, gde je u senci drveta sedela osoba zaklonjena plavim velom. Znao je da je to Vrhovna sveštenica, jer je kraj nje stajao isti onaj ogromni magarac od telohranitelja koji se onesvestio kad je stoka pobesnela na onaj davni Beltan. Preteći ga je gledao. No, bilo mu je teško da poveruje da je ta uspravna prilika pod velovima zapravo Eilan. "Gospo..." zastao je, a onda se, nagnan nečim neshvatljivim, poklonio. "Došao sam da izrazim saučešće u ime legata Deve, povodom smrti Vrhovnog druida, vašeg dede. Veoma će nam nedostajati. On je bio..." za trenutak se zamislio, "... izuzetan čovek." "Naš gubitak je zaista veliki", odgovorila je ona, i mada joj je glas bio bezbojan, Gajevo srce je počelo ubrzano da udara. "Hoćete li uzeti nešto za osveženje?" Sledećeg trenutka je devojka u beličastoj haljini novakinje donela poslužavnik sa medenjacima i krčag nekog pića načinjenog od bilja, bobica i vode, verovatno sa Svetog kladenca. Popio je malo, pokušavajući da smisli šta da kaže, a onda je primetio da tkanina njenog vela podrhtava. "Eilan", tiho je rekao, "dozvoli mi da ti vidim lice. Tako mnogo vremena je prošlo." Ona se tiho nasmejala. "Baš sam glupa. Mislila sam da smem ponovo da te vidim." Slegnula je ramenima i podigla veo; oči su joj bile pune suza. Gaj je zažmirkao, je Eilan nije toliko ostarila kao on, kao da je devojka koju je poznavao bila samo ovlašna skica žene u koju će se pretvoriti. Uprkos suzama i vratu suviše mršavom sa težinu zlatne ogrlice, izgledala je snažna. A zašto da ne? pomislio je. Ona ima isto onoliku vlast kao neki zapovednik legije. Ova žena svakako nije bila Gnev koji ga je onoliko uplašio. Pred očima su mu se pojavljivale davne uspomene. Poželeo je da joj se baci pred noge i izjavi joj ljubav, ali onaj grmalj sa maljem bi se okomio na njega čim bi se makao. "Slušaj, ne znam koliko dugo ću moći da ostanem ovde", brzo je rekao. "Sprema se rat - ne zbog smrti tvog dede, nego zbog dogañaja u Rimu. Ne mogu da ti kažem ništa više, osim da će
nastupiti ustanak protiv imperatora. Macelije se nada da će nas Britanci podržati, ali nema načina da se predvidi šta će se dešavati. Moram te odvesti na neko bezbedno mesto, Eilan, i tebe i dečaka." Eilan se zagledala u njega, a njene promenljive oči postale su mirne i tvrde. "Čekaj da vidim jesam li te dobro razumela. Sada, kada će se imperija konačno raspasti, ti hoćeš da mi ponudiš zaštitu Rima. Posle svih ovih godina! Zar nije mnogo logičnije da ću, ukoliko narednih nedelja nastupe nemiri, biti bezbednija ovde", pokazala je zidove i ogromnog Hjua lakim pokretom ruke, "nego što ti i tvoji uopšte možete da budete?" Gaj je porumeneo. "Zar si tako sigurna da se tvoj narod neće okomiti na tebe? Tvoja proročanstva su podržavala mir sa Rimom - a sad kad tvog dede više nema, šta misliš koga će kriviti Sinrik i njemu slični ako nešto poñe naopako? Zar ne vidiš da moraš da poñeš sa mnom?" "Moram?" Njen pogled je planuo. "A šta tvoja žena Rimljanka kaže na taj mudri plan? Je li se umorila od tebe posle dvanaest godina?" "Julija je postala hrišćanka i položila je zavet čednosti. To je, po rimskim zakonima, dovoljna osnova za razvod. Mogao bih da se oženim tobom, Eilan, i mogli bi da budemo zajedno. Ako to ne želiš, mogu barem zvanično da usvojim našeg sina!" "Baš lepo od tebe!" Eilanino lice je sad bilo tamno crveno. Naglo je ustala i pošla stazom, a haljina je lepršala za njom. Gaj i Hju su skočili, Gaju se činilo da su obojica jednako zapanjeni, i pošli za njom. Na kraju bašte nalazila se živica, taman toliko niska da Gaj preko nje vidi prazan prostor izmeñu zgrada i spoljašnjeg zida, i tu se nekoliko dece igralo krpenjačom. Gaj je ubrzo primetio da je jedan dečak predvodnik, momak nogat kao mladi ždrebac koji je upravo počeo da se navikava na izrasle kosti. Kovržava kosa mu je na temenu bila crvenkasta od letnjeg sunca, ali inače je bila crna, a kada se okrenuo da pozove jednog od drugova, na njegovom licu je bilo nešto toliko nalik na Macelija da je Gaju zastao dah. Eilan je počela ponovo da govori, ali Gaj je piljio u dečaka. Srce mu je toliko tuklo da je bio siguran da se čuje sve do Deve, ali dečak, zanet igrom, nije se okrenuo. "Kada sam ga rañala u onoj kolibi, gde si ti bio?" čuo je njen glas, tih i besan. "I kada sam se borila da ga zadržim, i svih ovih godina kad sam kradom bdela nad njim, ne usuñujući se da priznam da je moj? On ne zna da sam mu ja majka, ali ovde bezbedno raste. Sada, kad je gotovo postao muškarac, ti bi da se pojaviš i odvedeš ga? Mislim da nećeš, makar da si Gaj Macerlije Severus Silurikus!" siktala je. "Gaven nema pojma o Rimu!" "Eilan!" odogvorio je Gaj šapatom. Mislio je da je ono što je osetio prema ovom detetu jedini put kad ga je uzeo u ruke možda samo mašta, ali osetio je to opet - čežnju koja je prodirala do kostiju. "Molim te!" Okrenula mu je leña i ponovo pošla stazom. "Hvala na saučešću, Rimljanine", glasno je rekla. "Lepo od tebe što si došao. Kao što kažeš, Ardanosova smrt je veliki gubitak. Prenesi naše poštovanje legatu i svom ocu." Gaj je primetio da ga Hju mrko gleda i pošao je za njom, osvrćući se. Gaven se za trenutak okrenuo ka njemu, zabačene glave, prateći loptu. Potom je odjurio. Gaj je pustio krupajliju da ga gotovo odgura kroz baštu, osećajući se kao da je svetlo nestalo sa sveta. Eilan je ponovo spustila veo. Poslednje što je video od nje bila je senka koja nestaje u mračnom ulazu. Dok je puštao konja da sam odabere put kući, pitao se kako je sve moglo da poñe tako naopako. Osetio je toliko olakšanje što se Eilan nije promenila, i hteo je da joj kaže da je još voli; ali sada je shvatio da je ona nešto gore od Gneva; ona je nalik na drevne imperatorke, ili Boudiku, žena okružena ponosom i moći. Odjednom se umesto Eilaninog besnog lica pred njim pojavila Senara, onakva kakvu ju je poslednji put video. Ona je tako dobra i tako nedužna - kao što je bila Eilan kad ju je tek upoznao. Eilan ga nikada nije stvanro razumela, ali Senara je pola Rimljanka, kao i on, i rastrzana je istim sukobima i nesigurnošću. Ako bi mogao da je osvoji, možda će ponovo postati ceo.
Nije još poražen. Ovako ili onako, dobiće Senaru, a dobiće i dečaka, kakar izmeñu njih stajali svi rimski legionari i svi plemenski ratnici. Eilan je posle Gajeve posete provela neko vreme u izdvojenosti. Sveštenice su mislile da je to zbog žalosti za dedom, ali mada je bila zaprepašćena i užasnuta njegovom smrću, uglavnom joj je donela olakšanje. No, to kako je reagovala na Gaja bilo je sasvim drugačije. I sama se čudila svom gnevu. Sve do sada nije shvatala koliko ju je bolelo što ju je napustio pre toliko godina. Doduše, ona se složila sa tim, ali mogao je makar pokušati da koji put doñe u dodir sa njom! Kako se samo usuñuje da misli kako može da doñe bez ijedne reči ljubavi i odvede njeno dete... Tu bi morala da prekine, da prošeta ili meditira onako kako je naučila od Kaileje, kako bi povratila smirenost. Prošlo je nekoliko dana dok nije počela ozbiljno da razmišlja o onome što joj je rekao. Zaista, ko će se sada usuditi da joj govori šta treba da kaže u ime Boginje? Kad se poslednji put raspitivala, druidi su još raspravljali. Sad je već bilo jasno da neće izabrati novog Vrhovnog druida do iza Lugnasada, pa nije morala da brine oko priprema za svečanost. No, na Samen će novi Vrhovni već biti ustoličen. A ako to bude neko nalik na njenog oca, zahtevaće da Boginja pozove plemena u rat. Kada se Dieda vratila u Šumsku kuću i došla da je poseti, hladno je odbacila svako saučešće. "Nikakva šteta za Ardanosa", bezdušno je rekla. "Moj otac je oduvek bio pod šapom Rimjana. Pitam se ko će sada izdavati nareñenja Proročanstvu." Eilan se još od Gavenovog roñenja nekako ustezala pred Diedom. Ipak, činilo joj se neverovatno da ova ne oseća ništa prema roñenom ocu. Kaileja, koja bi uspela da se razabere u svemu ovome, nedostajala joj je sve više i više. Dieda je još bila kod nje kada je došla jedna od devojaka da javi da je došao Sinrik. Znači, Gavranovi se okupljaju, mračno je pomislila Eilan, ali kad je Hju uveo Sinrika dočekala ga je ljubazno, kao roñaka. On je preterano ostario, pomislila je sa bolom, ofucan je kao planinski konj, a njegova nekada glatka koža sada je prošarana ožiljcima. "Šta radiš u ovom delu zemlje? Mislila sam da si bezbedan na severu, posle svega što je pošlo naopako sa Brigitom i Demetima." "Oh, mogu da dolazim i odlazim kako poželim", odgovorio je, "čak i pod zapovednikovim nosom. Suviše sam pametan za njih." govorio je oštro i bezbrižno, i to je plašilo Eilan. "Najponosnija zver najlakše pada u lovčevu zamku", sarkastično je promrmljala Dieda. Pretvarala se da joj nije stalo do Sinrika, ali Eilan je znala da nije tako ravnodušna kako izgleda. Sinrik je slegnuo ramenima. "Mogao bih reći i da me neki bog pazi više nego što je uobičajeno; činjenica je da izgleda imam magičan život. Mislim da bih mogao da odem u Londinium i povučem guvernera za bradu." "Ja ne bih pokušala da sam na tvom mestu", rekla je Dieda, i oboje su se nasmejali. "Ni neću, za sada; ali za mesec ili dva možda će biti sasvim drugačije. Ne žalim zbog Ardanosove smrti; a ne bi trebalo ni ti da žališ, Eilan. On je želeo da sve bude po njegovom." "To je istina", priznala je Eilan, mada joj se krv sledila u žilama kad je povezala ono što je čula od Gaja sa ovim što je rekao Sinrik. "Dobro je, bar si iskrena", rekao je on. "Pitam se, usvojena sestro, koliko daleko doseže tvoja iskrenost." "Ja barem znam šta hoću", oprezno je odgovorila. "Znaš? A šta je to, Eilan?" "Mir!" Da bi moj sin mogao da odraste, mračno je dodala u sebi. Ali Sinriku to nije mogla da kaže. Ardanos je uništio njenu sreću, kao i Sinrikovu i Diedinu, ali barem ovde, na zapadu, plemena su već desetak godina bila mirna. Sinrik je iskrivio lice. "Mir - žene ga suviše cene", frknuo je. "Zvučiš kao Macelijev saveznik; ponekad mislim da je Ardanos bio upravo to. Ali sad ga više nema. Sada možemo imati priliku da oteramo sve Rimljane. Brigita čeka, i zna šta hoćemo od nje." "Mislila sam da je Brigiti dosta ratovanja", rekla je Eilan.
"Bolje reci da joj je dosta rimljanske pravde", ogorčeno je rekao Sinrik. "Ali ovih dana se čuju čudne glasine. Ako se Rimljani pobiju meñu sobom, možda bismo mogli da se oslobodimo onoga što oni zovu pravdom. Onda će svi rimljanski domovi biti pretvoreni u ruševine kao Bendieigidov dom!" Eilan ga je prekinula. "Zar si zaboravio da dom mog oca nisu uništili Rimljani, niti su oni ubili moju majku, nego Hibernijci i divlja plemena sa severa? Rimljani su ih čak kaznili." "Za svoje domove treba da se staramo mi sami", odvratio je Sinrik. "Mi treba da kažnjavamo ili ne kažnjavamo, onako kako mi procenimo. Zar da prihvatamo sve kao pitomi psi, i da pustimo Rimljane da odreñuju protiv koga da se borimo i kada?" Počeo je da crveni od besa. "Svejedno", tvrdoglavo je rekla Eilan, "mir je dobra stvar." "Znači, govorićeš kao izdajica Ardanos? Ili su to reči Macelija, ili možda njegovog lepuškastog sina?" frknuo je Sinrik. Ogromni telohranitelj je počeo da se premešta s noge na nogu. Eilan ga je jedva primetila, toliko je bila uznemirena. "Maceliju je barem na srcu dobro oba naša naroda." "A meni nije?" prasnuo je Sinrik. "Nisam to rekla, niti išta slično." "Ali to si mislila", počeo je da viče. "Znam da je Macelijev balavac dolazio ovamo. Šta ti je rekao? Kad si ti na ovako visokom položaju, Rimljani nam nisu ni potrebni. Ali nećemo više slušati izdajničke savete. Bendeigid je izabran za Vrhovnog druida - to sam došao da ti kažem - i za sledeću svečanost ćeš dobiti sasvim drugačija uputstva!" Dieda je gledala jedno pa drugo, usplamtelog lica. Eilan se trudila da se smiri, svesna da Sinrik samo želi da je povredi. "Istina je da mi je Ardanos govorio šta želi i da je prevodio odgovore Proročanstva. Ali ono što Boginja govori dok sam u transu nisu moje reči. Ja ne objavljujem svoju volju, Sinriče", tiho je rekla. "Hoćeš da kažeš da Boginja želi ovu izdaju?" "A zašto ne bi želela?" povikala je Eilan. "Ona je majka." Kao i ja. To je uspela da proguta. "Nemaš prava da tako govoriš sa mnom!" "Ja sam osveta Boginje", obrecnuo se Sinrik, "i govoriću kako ja hoću - i kažnjavaću..." Pre nego što je Eilan stigla da reaguje, podigao je ruku i ošamario je. Kriknula je. "Kako se usuñuješ?" zaprepašćeno je kriknula i Dieda. "Katubodva zna da ja ovako postupam sa svim romanizovanim izdajicama!" Iza njega se pojavila senka. Još je besno gledajući, Sinrik je počeo da se okreće, ali Hjuov malj ga je dočekao usred pokreta i razneo mu glavu u oblak krvi i mozga. Dieda je vrisnula, a Eilan je podigla ruku - ali prekasno. Sinrikovo telo je za trenutak stajalo, njišući se, sa izrazom iznenañenja na onome što je ostalo od lica. Potom je telo shvatilo da je mrtvo i polako se skljokalo na pod. Drhteći, Eilan ga je uhvatila za doručje, ali već je znala, po usporenom isticanju krvi iz glave, da neće naći puls. Pogledala je svog čuvara, koji je počeo da se okreće, lica zelenkastog od pogleda na krv. "Hju - zašto si to uradio? Zašto?" "Gospo... on te je udario!" Eilan je pognula glavu. Hju bi udario i Ardanosa da je pokušao nešto slično. Učili su ga da je sveštenica nedodirljiva. No, Sinrikovu smrt će morati da sakriju. Njegovih sledbenika nema mnogo, ali su očajni. Ako bi rešili da ga osvete, stradalo bi dragoceno jedinstvo koje je uspela da izgradi u svom narodu. Sinrik je, mrtav, možda mnogo opasniji nego dok je bio živ. Dieda je okrenula glavu, plačući. Eilani se činilo da su joj suze presušile. "Odlazi, Hju", umorno je rekla. "Kaži Mielin šta se desilo i zamoli je da pošalje poruku novom Vrhovnom druidu. Mom ocu... tupo je pomislila, ali sada nije imala vremena da razmišlja o tome. "Ne govori nikome drugom", dodala je, "i kada preneseš poruku, zaboravi sve što se danas ovde desilo." Ustala je, osećajući se kao da joj je stotinu godina. "Dieda, hodi u baštu. Sada više ne možeš
učiniti ništa za njega." Prišla je da je teši, ali Dieda se naglo odmakla. "To je tvoja nagrada za odanost našem narodu? Onda naredi svom medvedu da ubije i mene." Eilan se trgla. "Pokušala sam da ga spasem. Rado bih dala i sopstveni život..." "Oh, da, lako je to reći..." Dieda se okomila na nju. "Ali ti uzimaš živote, a ne daješ ih. Hranila si se Kailejinom mudrošću, a onda si je poslala u izgnanstvo kad si je svu isisala. Lišila si me ugleda, a ti se šepuriš okolo, časna i blistava kao novoroñenče! A sad si lišila života jedinog čoveka koga sam ikada volela! Tvoj Rimljanin je imao sreće što te se otarasio! Eilan nedodirljiva! Visoka i moćna Gospa! Kad bi samo znali!" "Niko ti nije držao mač pod grlom da položiš zavet ovde, Dieda", umorno je rekla Eilan. "Kada je postalo jasno da su hteli mene, mogla si tražiti da te puste, a kada si otišla u Eriu, niko te nije primoravao da se vratiš. Govorila sam ti to i ranije, ali izgleda da me nisi čula." Pokušavala je da mirno govori, ali roñakine reči zabolele su je jače od Sinrikovog udarca. "Rekla sam ti jednom da me se čuvaš ako ikada izdaš naš narod. Je li Sinrik rekao istinu, Eilan? Jesi li sve vreme radila za Rimljane?" Eilan je podigla glavu i zagledala se u drugo lice, toliko nalik na svoje. "Kunem ti se... da sam služila Boginju što sam bolje mogla", promuklo je rekla, drhteći, "i neka nebo padne na mene i pokrije me, neka se zemlja podigne i proguta me ako lažem." Duboko je uzdahnula. "I dalje sam Vrhovna sveštenica Vernemetona. Ali ti možeš da ideš kod Kaileje, ili kuda god želiš, ako misliš da više ne možeš služiti Boginji u mom prisustvu!" Dieda je počela da polako odmahuje glavom, a u očima joj se pojavio podmukli izraz koji se Eilani dopao još manje od malopreñašnjeg besa. "Neću te ostaviti", šapnula je. "Ne bih te ostavila ni za šta na svetu. Hoću da budem tu kad te Boginja uništi!" Kad je Gaj stigao, Senara je već čekala pred kolibom u šumi; njena zlatna kosa izgledala je kao plamen pod tamnim drvećem. "Vidim da si stigla", tiho je rekao. Senara se okrenula, i mada ga je očekivala, tiho je uzviknula od straha. "Jesi li to ti?" "Niko drugi", rekao je, gotovo veselo, "uprkos lošem vremenu. Rekao bih da ćemo imati kišu, i to ubrzo." Pogledao je nebo. "Šta misliš, šta bi otac Petros rekao ako dvoje zalutalih zamoli za sklonište pod njegovim krovom?" "Za preobraćenike kao što sam ja, rado bi ga pružio. Ne znam da li to važi i za pagane", rekla je sa prebacivanjem. Zajedno su ušli. Pustinjakov nameštaj se sastojao od nekoliko prastarih klupa i neurednog kreveta uza zid. Ali gde se večeras deo otac Petros? Napolju je počela oluja, uz glasne udare vetra i kiše. Gaj se trgao kad je začuo grmljavinu. "Vidiš, stigli smo baš na vreme", rekao je. "Belissima!" "Ne smeš me tako zvati", plašljivo je rekla ona. "Ne?" Gaj ju je pažljivo pogledao. "A mislio sam da je istinoljubivost jedna od vrlina kod vas hrišćana. Stoici tako kažu, a čuo sam da je i meñu druidima to cenjena osobina. Ti bi više volela da lažem?" "Ti umeš sa rečima mnogo bolje od mene", ljutnula se ona. "Došli smo ovamo da razgovaramo o tvojoj duši." "Ah, da; to je ono što još nisam ubeñen da imam." "Ja nisam filozof", nastavila je Senara, "ali mislim da čak i stoici, koje si maločas pomenuo, govore o delu čoveka koji se bavi činjenicama koje ne možeš ni da vidiš ni da osetiš." "Tako je; to je osećanje da si ti najlepša od svih žena na svetu." Znao je da navaljuje, ali kao da ga je i oluja podsticala. Dane po sastanku sa Eilan proveo je napola izgubljen, čas je besneo, čas očajavao. Hteo je da je povede i izvrši dužnost prema njoj, a ona ga je odbila. I Julija je izdala zavet koji mu je dala. Sada je valjda bio slobodan da potraži utehu na drugom mestu! A kada je rekao Senari da je prelepa, zaista nije slagao. Ona je porumenela. "Nije dobro da mi se tako obraćaš."
"Naprotiv, mislim da je veoma dobro, a i ti želiš da govorim istinu. Zašto bi inače bila stvorena kao žena?" Sada je ona bila na poznatom tlu, jer je slušala mnogo propovedi. "Sveto Pismo kaže", odgovorila je, "da smo stvoreni kako bi obožavali Stvoritelja." "Kako je to dosadno", odgovorio je Gaj. "Da sam ja bog, zahtevao bih od ljudi mnogo više nego da dokono sede i obožavaju me." "Nije na nama da ispitujemo dela Stvoriteljeva." "A zašto?" "Zar ima ičeg boljeg nego poštovati Stvoritelja?" upitala je ona, gledajući ga u oči. Ovako zarumenjena, bila je još lepša. Svakako ima, pomislio je Gaj, i to bih najradije radio sa tobom. Ako ima boga, on je stvorio i žensku lepotu, i Gaj je verovao da ne bi osudio muškarca koji uživa u njoj. Ali još nije došlo vreme da to i kaže. "Pričaj mi, onda, o tom Stvoritelju." "Skoro svaka vera - osim možda rimljanske, jer oni obožavaju samo svog imperatora, koji je oličenje zla - govori o Stvoritelju. On je načinio sve što je načinjeno, i On nas je postavio ovde da Ga obožavamo." "Tačnije rečeno, mi poštujemo genije imperatora, božansku iskru koja ga vodi, i preko njega čitavu Imperiju, a ne čoveka. Zato se oni koji ne pale tamjan smatraju izdajnicima." "Možda ima i dobrih imperatora, mada neki sveštenici smatraju da je to nemoguće", nastavila je Senara. "Ali čak i ti ćeš priznati da je Neron, koji je spalio u svojoj areni tolike hrišćane, svakako bio zao." "Za Nerona priznajem", rekao je Gaj, "i za Kaligulu. A u Rimu ima i onih koji smatraju da je Domicijan u mnogo čemu preterao. Kada se to desi, oni koji nekoga proglase imperatorom imaju pravo i da ga smene." I to ubrzo, pomislio je i stresao se. Septembar je brzo odmicao. "Ti si jako ponosan što si Rimljanin", rekla je ona. "Ja malo znam o majčinoj porodici, i uvek sam se pitala kako bi mi bilo da sam odrastala sa njima. Jesi li roñen u Rimu?" Morao je da se nasmeši. "Zapravo nisam; ja sam pola Britanac, kao i ti. Moja majka je bila iz kraljevske porodice Silura. Umrla je kad sam još bio mali, rañajući mi sestru." "Oh, kako je to tužno." Oči su joj se iznenada ispunile suzama; do sada nije primetio koliko su plave. "Šta si onda radio?" "Prešao sam kod oca", rekao je Gaj. "Ja sam mu jedini sin, pa mi je pružio dobro obrazovanje, uzimao je tutore, i naučio me da pišem i čitam latinski i grčki; potom sam stupio u legije. I to je zaista sve." "A zar u tvom životu nije bilo žena?" Video je kako se ona trudi da suzbije sitnu radoznalost; ali smatrao je da je to dobar znak. "Moj otac je ugovorio brak sa Julijom još dok sam bio mali", oprezno je rekao. Jednog dana će morati da joj kaže za Eilan i njihovog sina, ali zasad još ne. "A kao što možda znaš, moja žena je dala zavet čednosti, što znači da sam ostao sam", žalosno je rekao. Napolju je besnela oluja. "Ne bih smela to da ti kažem", počela je Senara, "i sigurna sam da se otac Petros ne bi složio, ali meni se čini da to nije pošteno. Znam da je zavet čednosti najčistiji način života, ali kad je pre toga položila zavet tebi..." "Da si udata za mene, da li bi položila zavet čednosti?" Ponovo je porumenela, ali odgovorila je sasvim ozbiljno. "Ne bih. Učeni Pavle je zapisao da oni koji su u braku treba da ostanu tako, a oni koji nisu venčani ne treba da se venčavaju." "Da sam se oženio tobom, ti bi svoje bračne zavete shvatila mnogo ozbiljnije nego Julija", tiho je rekao Gaj. "Nikada ne bih izneverila zavet prema tebi." "A u Šumskoj kući nisi davala zavete?" Ona je još gledala u pod, ali Gaj je prišao malo bliže, osećajući kako mu krv brže struji. "Nisam", rekla je. "Svi su veoma ljubazni prema meni, i ne traže od mene gotovo ništa, ali ne
mogu služiti njihovu boginju ako ne odbacim svoje rimljansko poreklo. Uskoro ću morati da se odlučim." "Postoji još jedan način." Gajev glas je postao promukao dok je udisao slatki miris njene kose, ali pazio je da govori tiho. "Julija je svojim zavetom čednosti prestala da mi bude žena, jer venčani smo po rimljanskim, a ne po hrišćanskim običajima. Rado bih se oženio tobom, Senara ili Valerija, kako te je zvala majka. Tvoj ujak Valerije je dobar čovek; bio bi srećan ako bih uspeo da te odvedem odavde." Čuo je kako joj je stao dah. Ličila je na šarenu ptičicu koja lebdi na dohvat ruke, kao Eilan kada mi je prišla na Beltan, pre toliko godina. Ali Eilan i Julija su ga odbacile; one su sada senke, izbledele od žive stvarnosti ove devojke, koja je sada stajala tako blizu njega. "Kad bi to samo moglo da bude", šapnula je. "Kuda bi pošli?" "U Londinium, ili čak i u Rim. Nailaze velike promene. Ne mogu da ti kažem ništa više, ali ako bi pošla sa mnom, nema toga što ne bismo mogli da učinimo!" Činilo mu se da je napor da je ne dotakne bio nešto najteže što je ikada učinio, jer bio je prenapet od nesigurnosti i želje. Ali znao je da bi je time izgubio. Senara je podigla pogled i zagledala mu se u oči, i on nije krio plamen koji je bujao u njemu. Nije pobegla. "Volela bih da znam šta da uradim", tiho je rekla. Budi moja, poželeo je da kaže Gaj. Pomozi mi da podignem svog sina! Ona će svakako prihvatiti Gavena. Zato mu je i bila potrebna baš ona, a ne neka bogata devojka Rimljanka koja bi prezirala Gavenovu britansku krv. Ovo je sve bilo dečaka radi... Sada se konačno usudio da je dodirne; nije se povukla, ali osetio je da je zadrhtala. Brzo je sklonio šake, da je ne bi preplašio. "Oh, šta da radim? Bože, pomozi mi", šaputala je ona, okrenuvši glavu tako da mu je položila obraz na dlan. "Mora da nas je tvoj Bog spojio", šapnuo je Gaj. "Daj Bože da si u pravu." "Poći ću kod tvog ujaka i uz njegovu pomoć ću te izvući iz Šumske kuće. Budi spremna da kreneš kad doñem po tebe", rekao je. "U vreme sledećeg mladog meseca bićeš sa mnom, na putu za Londinium." Opet je morao da uloži ogroman napor da je ne bi dodirnuo. No, sad je bio nagrañen, jer ona se popela na prste i stidljivo šapnula: "Brate, razmenimo poljubac mira." "Oh, Valerija, ne želim od tebe poljubac mira", šapnuo je u njenu lepo upletenu kosu. "Jednog dana ćeš to i saznati." Odvojila se od njega; odjednom mudar - ili lukav - pustio ju je da se skloni. U pravi čas, jer sledećeg trenutka su se začuli koraci, i ušao je pustinjak, otac Petros. Senara je, na Gajevo čuñenje, uspela da ga pozdravi ne pocrvenevši. Da li sve žene umeju tako vešto da kriju osećanja? Setio se kako je i Eilan umela brzo da se savlada i prikrije. "Raduj se, oče", rekla je Senara. "Gaj Macelije je obećao da će me izbaviti iz druidskog hrama i naći mi novi dom, možda čak i u Rimu." Otac Petros je oštro pogledao Gaja; on nije bio naivan kao devojka. "Senara je pokušavala, dobri oče, da mi objasni da treba da postanem član vaše pastve." "I hoćeš li?" Sveštenik ga je sumnjičavo odmeravao. "Bila je veoma ubedljiva", tiho je rekao Gaj. Otac Petros je sav sinuo. "Primiću te u svoje stado kao sina", oduševljeno je rekao. "Ti ćeš biti dobar primer drugima iz tvoje klase." Zaista, pomislio je Gaj, pripadnik rimljanskog konjičkog staleža, sa mojim vezama, bio bi dobar ulov za ovog pecača ljudi. Toliko o priči da hrišćani ne obraćaju pažnju na položaj. No, mora da kod njih ima i nečeg dobrog, jer privukli su devojku kao što je Senara. 29. "Eilan! Eilan! Imperator je mrtav!" Senara je upala kroz vrata, a onda naglo stala,
pokušavajući da povrati dostojanstvo sa kojim se treba obraćati Vrhovnoj sveštenici. Eilan se nasmešila, spustila preslicu na stočić i pozvala devojku da sedne. Pošto je Kaileja otišla, Mielin je patila od povremenih napada depresije, a Eilid je bila zauzeta nadgledanjem devojaka, sve više je zavisila od Senarinog društva. Dieda nije govorila sa njom od Sinrikove smrti. Barem su uspele da ga sahrane bez gužve. Dvojica druida došli su usred noći i odneli telo na Brdo devojaka. Sinrik je možda umro bez časti, ali sahranjen je kao heroj. "Čovek koji nam donosi jaja čuo je vest u Devi", rekla je Senara, očiju raširenih od uzbuñenja. "Ubijen je pre nedelju dana, baš pred Ravnodnevicu, i čitav svet, od Kaledonije do Persije, bruji kao preturena košnica! Neki kažu da će sledeći imperator biti neki senator, a drugi misle da će neka legija uspeti da progura svog zapovednika do purpura. A najverovatnije će ih biti više i nastupiće grañanski rat!" "Šta se dešava u Devi?" upitala je Eilan kad je uspela da doñe do reči. "Vojnici Dvedesete su uznemireni, ali do sada su ostali mirni. Zapovednik je naredio da im se organizuje velika gozba, sa neograničenim vinom i pivom. Gospo Eilan, šta misliš da će se sad desiti?" Eilan je uzdahnula. "Rimski zapovednik se svakako nada da će se svi napiti, i da će ujutro biti suviše mamurni da bi pravili probleme." Ako budu imali sreće tako će i biti, ali ako legionari od pića postanu ratoborni, ko zna šta će učiniti. Senara se zakikotala i odmahnula glavom. "Mislila sam na imperatora. Misliš da će senatori preuzeti vlast i da će Rim ponovo postati republika?" Eilan je zurila u nju, pitajući se zašto to dete brine zbog dogañaja u Rimu. Doduše, ona je napola Rimljanka, kao Gaj, ali do sada se nije mnogo paštila oko svog porekla. "Mene mnogo više brine šta će se desiti u Britaniji", mračno je rekla. "Sinrik nije jedini koji bi to smatrao divnom prilikom za podizanje ustanka, a onda ćemo i mi imati grañanski rat!" Moj otac, na primer, pomislila je i stresla se. Šta, za ime Boginje, da radi kada on počne da joj nareñuje i kao Vrhovni druid i kao otac? Ponovo je očajnički poželela da može da razgovara sa Kailejom. Senara je raširila oči. "Šta da radimo?" "Ima nešto što ti možeš da uradiš", zamišljeno je rekla Eilan. "Ponesi novo istkano platno do kuće druida - ti još nisi pod zavetima, pa im se neće činiti čudno. Pitaj, sasvim nedužno, jesu li čuli vesti, i prenesi mi šta ti budu odgovorili." Senara se zaverenički nasmešila i skočila na noge. Sledećeg trenutka je nestala, ostavljajući Eilan punu zavisti na tolikoj energiji. Zaista, šta da radim? upitala se. Možda bi trebalo da uhvati Gaja za reč, ali on mora da sada ima dovoljno svojih problema. Gaven je od početka bio Ardanosovo oružje protiv nje. Mislila je da će po dedinoj smrti biti slobodna, ali mada njen otac nije znao za tajnu, znala je Dieda. Pitala se koliko će proći dok Diedu mržnja ne natera da pruži novom Vrhovnom druidu moć nad njom koju on neće oklevati da iskoristi. Osim, naravno, ako je ne ubije na mestu. Spustila je lice u dlanove, osećajući početak glavobolje koja ju je proteklih dana sve češće mučila. Šta da radim? Boginjo, pomozi mi! Jednog dana, kad svi budu znali šta je učinila - kada u čitavoj zemlji bude vladao mir i kad više ne bude Rimljana i Britanaca - ah, tada će joj možda oprostiti! Umorno je odmahnula glavom, ne znajući odakle da počne. Tog trenutka je osetila u slepoočnici bol nalik na udar sa neba. Odnekud izdaleka naišla je misao. Dotle ću već odavno biti mrtva... a onda je izgubila svest. Kad se povratila, ležala je preko stola. Bila je neobično izmoždena i smirena, ali i duboko uverena da se nešto promenilo. Oduvek je bila svesna da neke biljke u svetom napitku koji pije pre Proročanstva mogu da opasno razrede krv, i da ponekad izazivaju slabost mozga. Možda se to dešava upravo sada. "Kada ti doñe", rekla je nekada davno Kaileja, "znaćeš." Dugo umiranje, kao Lianonino, bilo je neobično. Stara Latis je jednom rekla da većina Vrhovnih sveštenica umire iznenada. Ali ne
bez upozorenja, pomislila je Eilan. Je li ovo moje upozorenje? upitala se. Ali moj posao neće biti okončan. "Okončan je." Ponovo se javila svest, kao kad joj se Boginja obraćala u transu. Ali ko će je naslediti, ko će umesto nje davati Proročanstva? Ne sme ostaviti za sobom zbrku kao Ardanos. "To nije važno." Uz reči je došla i smirenost. Boginja je govorila. Sve što će biti u Njenim je rukama, a nije više Eilanina briga. Ako umre, to će biti milostiva smrt, a ne osveta. Kaileja je bila u pravu. Druidi nemaju prava da odreñuju kako treba da žive sveštenice. Sada je jedino važno da što bolje vrši Gospinu volju. Jesenje magle bile su guste nad močvarama Letnje zemlje i oko Tora. U takva jutra, kada bi se Kaileja uspela do kamenog kruga na vrhu kako bi meditirala, činilo joj se da je Tor zaista ostrvo, i da gleda preko ustalasanog sivog mora. Ali kako je godina odmicala ka Samenu, počela je sve više da misli na Eilan. Isprva nije obraćala pažnju, znajući da nije dobro za Eilan da se suviše oslanja na nju; a nije dobro ni da ona misli na to. Ali kako su dani kraćali, Eilanino lice joj se pojavljivalo u vizijama toliko često da nije mogla da ga zanemaruje. Bila joj je ozbiljno potrebna, a takve poruke je opasno ignorisati. Konačno se jednog jutra probudila sa rečima koje su joj odzvanjale u umu: "Ovde gde stojimo u tami i pod senkom smrti, prizivamo Tebe, o Majko, sestre i više nego sestre..." I znala je da po zavetima koje su ona i Eilan zajedno položile, ne samo kao sveštenice Svetog gaja, nego i u ranijim životima, mora da poñe kod nje. Ali tek dve nedelje po Samenu uspela je da uredi sve što je potrebno kako bi mogla da otputuje nazad u Šumsku kuću. Jedna od prednosti njenog položaja u novom hramu, pomislila je, jeste i to što sve što ona smisli da učini ostale smatraju izvršavanjem volje Boginje, kao i Eilani u Vernemetonu. Mana je bila što je morala da se postara da sve njene dužnosti budu obavljane i dok nje nema. Stići će u Vernemeton za samo tri dana. Mnogo radije bi putovala u muškoj odeći i pešice, ali hram još nije bio spreman za to; barem ne ove godine. Zato se pomirila sa putovanjem u svečanoj nosiljci i sa svom pompom sveštenice. Sa njom su, kao pratnja, pošla dva mlada sveštenika. Ponašali su se prema njoj sa toliko poštovanja kao da su joj unuci; što nije bilo preterano čudno, jer su po godinama to i mogli da budu. Dok su se probijali kroz močvare oko Tora, počela je kiša; Kaileja je znala da će je to usporiti, i ljutila se, ali nije mogla ništa da učini. Kiša je gotovo neprestano padala još od Ravnodnevice, kao da nebesa plaču za mrtvim imperatorom, i niko, ma koliko obdaren magijom, nikada nije mogao da kontroliše vreme u Britaniji. Posle dva dana puta stigli su u Akve Sulis, odakle je rimski put vodio na sever, do Glevuma. Začudo, bio je prilično propao; poslednje kiše su ga izlokale, i bilo je mnogo klimavog kamenja. Bilo joj je drago što ne mora da se vozi takvim putem u kočijama, ili u seljačkim kolima sa volovima. Gotovo je zaspala kada je, iz dubine šume koja je okruživala put, izletela horda ljudi; bili su prljavi i grubi, u iscepanim krpama umesto odeće. Bakude, pomislila je Kaileja. Horde odbeglih robova i razbojnika harale su mnogim delovima imperije. Čula je za njih, ali do sada ih još nije srela. Mora da su ih ohrabrili nemiri posle imperatorove smrti. "Sklonite se, momci", rekao je jedan od njenih pratilaca. "Nosimo veliku sveštenicu." "To nam ništa ne znači", rekao je jedan od razbojnika, kezeći se. "Šta nam može? Da nas gaña vatrom? Na svakom vašaru postoje klovnovi koji to rade." Kaileja je već zažalila što u nosiljci nema vatre, ali ovi razbojnici su očito bili mudriji od onih koje je jednom time oterala. Provirila je iz nosiljke i obratila se mladom svešteniku. "Zašto samo stali?"
Mladić je još bio zaprepašćen. "Ovi... ovi ovde..." počeo je da muca. Kaileja ih je mirno odmerila, a onda je zavukla ruku u džep na pojasu. Tek kasnije je shvatila da uopšte nije bila svesna onoga šta se zaista dešava. Rimljani su godinama dobro čuvali puteve, i ova opasnost nije izgledala stvarna. Izvadila je kožnu vrećicu. "Milostinja je dužnost pred bogovima", rekla je dostojanstveno. "Evo, momče." I pružila mu je nekoliko denarijusa. Razbojnik ih je za trenutak pogledao, a onda je počeo da se grohotom smeje. "Ne treba nam tvoja milostinja, gospo", rekao je, glumeći preteranu učtivost. "ali možeš početi time što ćeš nam dati čitavu kesu..." Kaileja je tek sad shvatila šta se usuñuju da traže od nje. Posle čuñenja je nastupio gnev. Iznenada proširenih čula, osetila je energiju u oblacima iznad sebe i njen odjek u sebi. Tog trenutka je spoznala da ipak ima moć nad vremenom. Podigla je ruke i ugledala usporeni pokret razbojnika koji je zamahnuo maljem. A onda je blesnula munja, zaslepevši je, i kad se začula grmljavina, nebo je palo na nju i svet je nestao. Prošlo je više sati dok se nije osvestila. U danima posle prvog bola, Eilan je pokušavala da prihvati volju bogova. No, iako je verovala da će Boginja čuvati Vernemeton i njen narod, ipak se plašila za svoje dete. Mogla bi da Gavena poveri Kaileji. Ali Kaileja nije bila tu, radila je na drugom kraju zemlje. Dieda je dečaku bila rod, ali od Sinrikove smrti to je bila poslednja osoba kojoj bi ga Eilan poverila. Znala je da bi Lia dala život za svoje dojenče, ali ona je samo sirota žena koja nema kuda da ode. Možda bi Mairi pristala da primi dete, ali Gaven ne bi bio bezbedan ni sa njom ukoliko Bendeigid sazna ko je on. Kad bi samo znala koliko joj je još vremena ostalo... No, ma kako Eilan uobličavala pitanje, sile koje su je upozorile na približavnaje smrti tvrdoglavo su ćutale, i da nije povremeno osećala probadajući bol u čelu, možda bi sve proglasila za naopaki uzlet mašte. Sada je mogla samo da provodi sa dečakom koliko god vremena je smela da odvoji. Gaven je baš otišao na večeru kada je Senara ušla da upali lampe. Kao i obično, Hju je nemo stajao kraj vrata. Godinama je smatrala da je pile u jajetu bolji zaštitnik od njega, ali sada je znala da ume da bude smrtonosan. Pogled na njega vratio joj je nezalečeni bol od Sinrikove smrti. "Idi i ti da večeraš", naredila mu je. "Senara će ostati sa mnom dok se ne vratiš." Senara je polako išla po sobi sa čelikom i kremenom, i glinene lampe - rimljanske izrade, čak i ovde - oživljavale su jedna po jedna. Tek kad je devojka ostala nekoliko minuta zagledana u poslednju, Eilan se setila da pita: "Šta je sa tobom, dete? Jesi li bolesna?" "Oh, Eilan!" Senara je jedva savladala jecaj. Eilan je sela na klupu. "Hodi ovamo, dete", nežno je rekla. Kad je Senara prišla, videlo se da joj je lice vlažno. "Mila moja, šta je bilo? Dovoljno me poznaješ, valjda znaš kako nema razloga za strah ako mi se poveriš, ma šta da je u pitanju." Na Senarinim obrazima presijavale su se blistave kapljice. "Tako si dobra prema meni, oduvek si bila dobra... a ja to ne zaslužujem", rekla je, grcajući, i pala Eilani pred noge, bespomoćno jecajući. "Oh, mila moja", tešila ju je Eilan, "nemoj da plačeš; nemam dovoljno snage za to. Šta god da je, ne može biti tako strašno." Nežno je podigla devojku na noge. "Hodi, sedi kraj mene." Senarin plač se malo smirio, ali umesto da sedne kraj Eilan, počela je da hoda po sobi. Kad je konačno progovorila, glas joj je bio prigušen od plača. "Ne znam ni kako da ti kažem." Eilan je smesta shvatila šta muči devojku. "Došla si da mi kažeš da ne želiš da postaneš sveštenica u Šumskoj kući." Senara je podigla pogled, a na licu su joj se još videli tragovi suza. "To je samo deo", šapnula je, "najmanji deo." S mukom je tražila reči. "Nisam zaslužila da uopšte budem ovde; nisam dostojna; da si znala, izbacila bi me odavde..." Ti da nisi dostojna! pomislila je Eilan. Oh, kad bi samo znala! No, glasno je ponovila samo
ono što joj je Kaileja jednom rekla. "Možda u očima Boginje nijedna od nas nije istinski dostojna. Pokušaj da ne plačeš više, mila, i reci mi šta te muči." Senara se malo smirila, mada i dalje nije gledala Eilan u oči. Eilan se setila kako je isto tako stajala pred Lianon, pre tako mnogo godina. Ali devojka sigurno ima neke druge muke; sve vreme je provodila sa hrišćanima, a oni se još više drže čednosti od žena u Vernemetonu. "Ja... upoznala sam jednog čoveka... i on želi da odem sa njim", jedva je uspela da izgovori Senara. Eilan ju je zagrlila. "Oh, siroto moje dete", šapnula je. "Ali ti si slobodna da odeš, pa i da se udaš, ako želiš. Bila si tako mala kad su te doveli ovamo. Nikada nismo ni planirali da položiš zavete; ali to je bilo tako davno da smo svi gotovo zaboravili. Pričaj mi sad. Gde si srela tog čoveka? Ko je on? Neću se protiviti ako želiš da se udaš, ali volim te kao da sam ti majka, i volela bih da se uverim da si dobro odabrala." Senara je piljila u nju, jedva shvatajući da Eilan ne samo što nije ljuta, nego i da će je osloboditi. "Srela sam ga u isposnici oca Petrosa. On je Rimljanin, prijatelj mog ujaka Valerija..." Prekinula je kad se napolju začuo muški glas. "Senara?" odgovorila je neka od novih devojaka sa druge strane vrata. "Mislim da je tamo unutra." Moraću da razgovaram sa tom malom, pomislila je Eilan. Ne smeju se tako najavljivati posetioci, pogotovo muškarci. Senara je, setivši se da je u Hjuovom odsustvu ona zadužena za zaštitu Vrhovne sveštenice, stala izmeñu Eilan i vrata. Ušao je muškarac, i dok su se vrata zatvarala za njim, Eilan je videla da je iz devojčinih obraza nestala sva boja, i kako potom strašno crveni. "Ovaj čovek..." zamucala je. "Došao je po mene..." Sklonila se u stranu, i pod nesigurnim svetlom lampe Eilan mu je najzad ugledala lice. "Gaje..." šapnula je. Ovo je sigurno nekakav košmar koji se izrodio iz grozničave mašte. Zatvorila je oči, ali kad ih je otvorila on je i dalje bio tu, tupo gledajući čas nju, čas Senaru. Senara je zakoračila ka njemu. "Gaje!" uzviknula je. "Nisam te očekivala tako brzo! Je li ti moj ujak dozvolio da se oženiš sa mnom?" Gaj se zbunjeno osvrtao. "Ti glupa devojko, šta radiš ovde?" Eilan je osetila da se plamen iz lampi pali i u njenim grudima. Polako je ustala. "Šta ti radiš ovde?" Okrenula se Senari. "Hoćeš da kažeš da je čovek koga voliš ovaj Gaj Macelije Severus?" "Jeste. Zašto, šta ne valja?" Senara je zbunjeno gledala Eilan. Eilan se obratila Gaju. "Ti joj reci šta ne valja", naredila je. "Reci joj istinu - ako si još sposoban za to." "Kakvu istinu?" pobunila se Senara, ali glas joj se slomio. "Znam da ima ženu Rimljanku koja je odbila da poštuje bračne zavete. Naravno da će se razvesti od nje pre nego što se oženi sa mnom..." "Naravno", rekla je Eilan strašnim glasom. "Znači, Gaje, ona zna za devojčice koje ćeš napustiti. A zna li i za našeg sina?" "Vašeg sina?" Senara je zaprepašćeno gledala čas Eilan, čas Gaja. "Reci mi da to nije istina", preklinjala je Gaja. Jedva je govorila, stegnutog grla. "Ne razumeš", promrmljao je Gaj. "Razumem", slomljeno je rekla Senara. "Želela sam da te spasem, a ti si me gotovo uništio! Razumem da sam ispala budala!" Tog časa su se vrata širom otvorila i u sobu je upao ogromni Hju, sa podignutim maljem. No, posle Sinrikove smrti su ga strogo kaznili, pa nije hteo da ponovo pogreši. "Gospo", mumlao je, "rekli su mi da je ovde muškarac. Čuo sam viku. Šta da radim?" Eilan je piljila u Gaja, pomislivši da bi izgedao smešan da nije u tolikoj opasnosti. Ali možda je ovakva situacija najveća kazna koja može snaći ponosnog Rimljanina. Sačekala je trenutak pre nego što je rukom dala znak Hjuu da ostane miran. "Idi", besno je rekla Gaju. "Idi, ili će ti prosuti mozak." Obratila se i Senari. "Idi sa njim, ako želiš - dok još mogu da te štitim." Senara se za trenutak zagledala u Gaja, a onda je pritrčala da zagrli Eilan. "Oh, neću", kriknula
je, "ni za čitav svet i sve što je u njemu ne bih sad pošla sa njim!" Eilan je, iznenañena, uzvratila devojci zagrljaj, a onda se okrenula ka Gaju. "Gubi se odavde", tiho je rekla. "Gubi se, ili ću pustiti Hjua na tebe." A onda je izgubila kontrolu. "Gubi se odavde, ili ću te ubiti svojim rukama!" Gaj nije pokušao da se raspravlja. Prošao je kroz kožnu zavesu odgurnuvši je rukom, i ona se spusitla za njim uz glasan udar. Gaj je sedeo u taverni 'Kod plavog orla' i upravo je pozvao gazdu da mu donese novi krčag kiselog galskog vina. Protekla tri dana je uglavnom proveo pijući, prelazeći iz jedne krčme u drugu kad bi počeli da ga gledaju popreko. Krčmari su znali ko je on, i čiji je sin. Svakako će biti isplaćeni. Gaj se povremeno pitao da li nekome nedostaje, ali pretpostavljao je da Macelije misli da je u vili, a Julija da je kod oca u gradu. Uglavnom se pitao samo koliko će vina morati da popije dok bol ne nestane. Isprva je ostao u Devi zbog političke situacije, a potom zato što nije želeo da se suoči sa Licinijem i obavesti ga da napušta Juliju i beskorisne kćeri koje mu je rodila. Obuzet zakasnelom iskrenošću, pretpostavljao je da bi Licinije, iako odani otac, pokušao da se ubeñuje sa Julijom. Pošto ni sam nije imao sinove, ne bi želeo da se Julija zbog toga razvede. Ali ako bi Licinije ubedio svoju kći da se drži bračnih obaveza, onda Gaj ne bi mogao da se oženi Senarom, a pomisao na nju je predstavljala toplotu koja je mogla da obuzdava sve strahove za budućnost. Mada to više i nije važno, pomislio je, osećajući kako mu se kroz grlo spušta hladna vrelina vina. Senara ga ne voli. Julija ga ne voli. A Eilan - pogotovo Eilan - ona ga uopšte ne voli. Stresao se, jer ponovo se setio lica Gneva kad ga je oterala od sebe. Vrata taverne su se širom otvorila i upala je nova grupa legionara. Zapovednik se sada već sigurno pita da li je pogrešio u proračunima, mračno je pomislio Gaj. Gozba koju je naredio da se organizuje jedino je umanjila vojnu disciplinu. Da je ovo Rim, imperator bi praznio kase da organizuje igre za narod, ali ova daleka provincija mogla je da im pruži samo po koju borbu medveda. To nije ni izbliza dovoljno da ih razonodi, a vojnici su svakog dana sve više divljali. No, niko nije obraćao pažnju na čoveka koji je tiho pio u uglu, a Gaju je to sada bilo jedino važno. Uzdahnuo je i ponovo dohvatio krčag. Neko ga je uhvatio za ruku. Nesigurno je podigao pogled i žmirnuo kad je poznao Valerija. "Merkura mu, čoveče, kakvu sam poteru podigao za tobom!" Valerije se zagledao u njega i iskrivio lice. "Hvala bogovima što tvoj otac ne može da te vidi!" "Da li on zna...?" počeo je Gaj. "Jesi li lud? Ja pazim da ga ne povredim, za razliku od tebe. Jedan vojnik mi je rekao da te je video. Šta te je spopalo da se sad opijaš? Nije važno", rekao je kad je Gaj zaustio da se pobuni. "Pre svega, momče, moramo te skloniti odavde!" Gaj se još bunio kad ga je Valerije izvukao na ulicu, pa preko celog grada do kupatila. No, tek kad su ga gurnuli u bazen hladne vode Gaj se dovoljno istreznio da razume ono što mu se kaže. "Sad mi reci", rekao je Valerije kad je Gaj podigao glavu, frkćući, "je li moja sestričina Valerija još u Šumskoj kući?" Gaj je klimunuo. "Otišao sam tamo, ali ona... predomislila se, nije htela sa mnom." Sad se prisećao dogañaja. Ukratko je prepričao Valeriju situaciju i dobio njegovu dozvolu da se oženi Senarom - to mu je davalo neka prava - ali zašto je Valerije sada toliko uzbuñen? "Slušaj", brzo je govorio Valerije. "Nisi se ti jedini napijao. Sinoć sam bio sa nekim legionarima iz kvestorovih kancelarija - imena nisu važna - koji su raspravljali o sveštenicama iz Vernemetona. Jedan je rekao: 'Te žene nisu ni nalik na prave vestalke; to su samo varvarke kao i sve druge.' Pobunio sam se, ali na kraju su sklopili opkladu da će uspeti da otmu jedno od svetih devica, i da to neće biti svetogrñe." Gaj je podigao peškir i počeo da se briše, pokušavajući da shvati. "Doñi u parnu sobu", rekao je Valerije i uhvatio ga pod ruku. "Tako ćeš znojem izbaciti
otrove." Kad su se smestili, dahćući od vrele pare, sekretar je nastavio. "Mislio sam da je to samo glupa opklada kakve sklapaju pijanci - samo vinska priča, ništa ozbiljno - sve do jutros, kad se na prozivci pokazalo da trojica nedostaju. Jedan iz tog društva mi je rekao da su otišli iz Deve da bi pokušali da dobiju opkladu." "Centurion..." Gaju je tutnjalo u glavi, ali polako je postajao sposoban da ponovo misli. "On ima dovoljno briga i bez ovoga, kao i tribuni. Disciplina je posle atentata potpuno nestala. Ti i tvoj otac poznajete Britance bolje od ikog drugog. Šta misliš, šta će se desiti ako naše vojnike uhvate u silovanju sveštenice? U poreñenju sa tim, Boudikina pobuna bi bila dečija igra, a mi nismo u stanju da reagujemo!" "Da... naravno", rekao je Gaj. "Poći ću. Znaš li tačno kada su otišli? Imaš li pojma kojim putem su pošli?" "Ni jedno ni drugo, na žalost", odgovorio je Valerije. "Verovatno bih mogao da se raspitam." "Ne, nema toliko vremena. Moram da odem kući po odeću", trljao je Gaj oči. "Doneo sam ti je", rekao je na to Valerije. "Pretpostavljao sam da ćeš hteti da se presvučeš." "Moj otac je u pravu", promrmljao je Gaj, "ti zaista misliš na sve." Pustio je da ga robovi obrišu i obriju, i potom naterao sebe da nešto pojede. Bio sam glup, ogorčeno je pomislio, što sam pokušavao da utopim tugu u piću dok se svet oko mene raspada. Negde tokom vraćanja svesti shvatio je da je sutra sigurno Samen. U Vernemetonu će se za tu svečanost skupiti pola plemena sa zapada. Nije važno šta Eilan i Senara misle o njemu. Krv mu se ledila od pomisli na opasnost po njih ukoliko izbije rat. "Odvešću tvoju sestričinu na bezbedno mesto", rekao je Valeriju dok se spremao da poñe iz Deve. I Eilan, i dečaka... a ako me i dalje mrze, moći će da mi pričaju o tome na putu kući. Zabacio je ogrtač da bi oslobodio ruke, i pogladio poslednju stvar koju je pozajmio od Valerija mač. Eilani su se sledeća dva dana činila dužim nego sve godine od dolaska Rimljana - i nego sve godine od gradnje velikog Hrama sunca u dolini. Noć pred svetkovinu Samena kao da je trajala hiljadu godina. Pre nekoliko sati je poslala Senaru da se odmori. Dok su se svetiljke gasile jedna po jedna, činilo joj se da narastajuće senke gutaju i njenu dušu. Upozorenje koje je dobila mora da se odnosilo na ovo: smrt je čekala u njenom srcu i duhu kao seme; sada kao da joj se širila kroz telo, nalik na cvet koji se otvara. Srce joj je snažno udaralo, kao da će se probiti kroz zidove od kostiju. Nije osećala toliki bol ni dok je rañala dete. Ali nije umela da razabere da li bol potiče iz tela ili iz duha. Kada je zadremala, sanjala je zbrkane snove; videla je Kaileju okruženu zlikovcima. Sveštenica je podigla ruke ka nebesima, sevnula je munja, i kad je Eilan ponovo mogla da je vidi, napadači su beživotno ležali po zemlji. No i Kaileja je nepomično ležala, i Eilan nije znala je li ostala živa. Probudila se, drhteći, obraza mokrih od suza. Da li je to bila istinska vizija? Kaileja bi trebalo da je bezbedna na svetom Toru, sa svojim sveštenicama. Ali ako nije, kakva je nada ostala čitavom svetu? Eilan se pred jutro ušunjala u sobu u kojoj je Lia smestila Gavena u krevet. Hju je, bosonog, tiho tapkao za njom. Gotovo prvi put otkako je preuzela dužnost Velike sveštenice, grmalj joj je smetao, kao da joj otima vazduh neophodan za disanje. Setila se užasne priče koju je čula u Kući devojaka; kako je neku davnu Vrhovnu sveštenicu napao sopstveni čuvar, i kako ga je predala sveštenicima da ga pogube. Po prvi put je shvatila zašto je ta žena, očajnički željna malo ljudske topline, posegnula za jedinim ljudskim što joj je bilo blizu, i kako je njen poziv mogao biti pogrešno protumačen. Stresla se, a onda je naredila Hjuu da čeka kraj vrata. Oh, bogovi, pomislila je, da je samo Kaileja ovde - ili Lianon - ili makar moja mati - bilo ko, samo da nisam ovako užasno sama. Ali nije imala nikog. Čak je i Senaru, uprkos svim suzama i poricanju, smatrala za neprijatelja. A njen otac? On joj je najveći od svih neprijatelja.
Dugo je gledala u Gavenovo usnulo lice. Činilo joj se nemogućim da ga nisu probudili glasni udari njenog srca. Zar je ovaj veliki dečak zaista nekada bio toliko mali da je stao u očeve sastavljene dlanove? Izrastao je iz nečega manjeg od semenke cveta, začet u onom trenutku u šumi kada je popustila pred Gajevom željom. A ipak je tada bila pobedonosna, sigurna da čini svetu stvar. A Gaven je bio divan. Kako je iz tolike tuge mogla da nikne tolika lepota? Ponovo se zagledala u dečije lice, i u izduženo telo sa nekako prevelikim rukama i nogama, otkrivajući u njemu nagoveštaj kakav će biti kada odraste. Činilo joj se da baš i ne liči mnogo na Gaja. Nekada ju je to žalostilo, ali sad bar više neće morati da suzbija iskru mržnje kad god primeti nešto očevo u njemu. No, on je ipak Gajev sin; i zbog njega je pristala da pusti Gaja da se oženi kćerkom rimskog službenika. On je, izgleda, tek sada bio spreman da se razvede od Julije i da pogazi sva obećanja i to radi Senare, koja je mogla biti i njena mlaña sestra. Senare, koja je mlaña od nje, a Gaju izgleda i lepša. Eilan je oko struka nosila bodež koji je dobila kad je postala sveštenica. Za trenutak ga je opipala prstom. Tako često ga je na svetkovinama koristila da istisne kap krvi za pehar proročanstva. Zagledala se u svoje doručje. Na zglobu se jasno videlo pulsiranje. Jedan rez, znažan i dubok, okončao bi sve njene nevolje, makar u ovom životu. Zašto bi čekala sudbinu koju joj je Boginja obećala? Ali ako oduzme sebi život, šta će biti sa Gavenom? Eilan je polako uzela bodež i premestila ga u kanije. Na njenom licu mora da se naslućivala namera, jer Hju je jurnuo napred. "Gospo?" "Sad se vraćamo u moje odaje, a onda ćeš mi dovesti Senaru." Ubrzo se vratio sa devojkom. Senarina haljina bila je izgužvana, oči crvene a obrazi umrljani kao da je plakala. "Gospo, oprosti mi!" povikala je čim je ugledala Eilan. "Ni za šta na svetu..." "Budi mirna", prekinula ju je Eilan. "Nemam više snage za to. Dobila sam najavu smrti; dar je Boginje da Vrhovna sveštenica zna kad joj je vreme." Zadržala je dah, a Senara je ugledala bodež slobodan u kanijama na pojasu i prebledela. "To nije istina", očajnički je rekla. "U svetim knjigama je zapisano da niko ne može znati šta donosi dan..." "Tišina", umorno je rekla Eilan. "Moram da ti kažem nešto veoma važno. Ako sam pogrešila, nije važno da li ćeš mi poverovati, ali ako sam u pravu, moram da te zamolim nešto." "Mene? Samo kaži", smesta je pristala Senara. Eilan je duboko uzdahnula. "Čula si kad sam rekla da Gaj i ja imamo sina. To je Gaven. Hoću da se udaš za Gaja i da povedeš sa sobom njegovog sina. Obećaj mi..." Glas joj je bio potpuno miran dok je govorila o svojoj smrti, ali sad se slomio. "Obećaj mi samo da ćeš biti dobra prema njemu." "Oh, ne!" povikala je Senara. "Ne bih se udala za Gaja Severusa pa i da je jedini muškarac na svetu." "Obećala si da ćeš uraditi ono što te zamolim", tiho je rekla Eilan. "Zar tako držiš datu reč?" Senara je podigla pogled, očiju opet punih suza. "Samo hoću da ispravno postupam. Ako misliš..." Zastala je, odjednom zadihana. "Ako je Bog odlučio da te uzme sebi, pretpostavljam da je to Njegova stvar, ali ne smeš podići ruku na sebe, Eilan!" Eilan se sva zaogrnula dostojanstvom da bi odgovorila. "Svejedno mi je da li mi veruješ ili ne. Ali ako nećeš da mi pomogneš, Senara, onda odlazi." Senara je zadrhtala. "Ne mogu da te ostavim u takvom stanju." "Onda, Gaja radi, preuzmi brigu o njegovom sinu." "Zbog tog sina ti i kažem da moraš živeti", odgovorila je Senara. "Imaš dete, ma kako se to desilo, i tvoj život ne pripada samo tebi. Gaven je divan dečak. Moraš živeti da ga vidiš kako odrasta. A Gaj..." "Oh, ne pominji mi ga, molim te..."
"Gospo moja", rekla je Senara, drhteći, "velim ti da Gaj i dalje voli i tebe i svog sina." "Zaboravio me je." "Sigurna sam da nije", bila je uporna Senara. "Pusti da ga podsetim na dužnost prema majci njegovog sina. Pusti me da razgovaram sa njim o dužnostima oca, i Rimljanina. Sigurna sam da će ga to prizvati pameti bolje od bilo čega drugog." Da li je to moguće? Da li je Senara u stanju da to učini? I hoće li hteti? "Verujem u upozorenje koje mi je Boginja poslala", konačno je rekla Eilan, "ali ako preživim Samen, možeš da probaš. Ali pre toga, moraš odvesti Gavena na bezbedno mesto. Bojim se šta bi moglo da se dogodi na svečanosti. Sutra... ne, još večeras", ispravila se, jer bližila se zora, "napusti Šumsku kuću. Povedi Gavena u šumu, kod tvog oca Petrosa. Niko se neće setiti da vas tamo traži!" 30. Kad se Kaileja povratila, znala je da je dugo bila bez svesti, jer joj je haljina bila potpuno mokra. Probudio ju je zvuk seljačkih kola koja su se tumbala po izlokanom putu. U njima se vozilo nekoliko ljudi dobro naoružanih maljevima, a pred njima su sa bakljama išli mišićavi čuvari. Da li su oni uplašili njene napadače? Nešto ih je svakako uplašilo, jer nju niko nije dirao. Kaileja je nekako uspela da se uspravi, mada se osećala kao da će joj glava otpasti sa ramena. Svuda oko sebe ugledala je tela, a uprkos kiši osećao se jak zadah sprženog mesa. Jedan od ljudi sa bakljama ju je najzad ugledao i trgao se. "Jesi li duh, gospo? Nemoj nam nauditi..." "Dajem ti reč da nisam duh", rekla je Kaileja što je pribranije mogla, "nego sveštenica iz hrama u Letnjoj zemlji; napali su me razbojnici." Sada je ugledala i svoju nosiljku, prevrnutu na stranu; dvojica mladih sveštenika ležali su kraj nje, preklani, bez zlatnih ogrlica, i zurili su u nebo praznim očima. Kaileja ih je žalosno gledala. A onda je pogledala pocrnele leševe oko sebe i shvatila da su bogovi učinili ono što ona sama nije mogla. Više bi volela da je spasla mladiće, ali sada su barem osvećeni. "Kuda si se uputila, gospo?" upitao je farmer sa klupe kraj kočijaša. Pazila je da joj glas ostane miran. "U Šumsku kuću, blizu Deve." "A, onda je sve jasno; čuo sam da je jedna legija još ostala tamo, i da čuvaju svoje puteve. U ovo vreme niko ne pomalja nos kroz vrata bez dovoljno čuvara. Biće dobro kad dobijemo novog imperatora, jer on će svakako ponovo čuvati puteve." Kaileja je žmirnula, jer čovek je govorio britanski, kao da je domaći. Ovo je pokazivalo koliko su Britanci postali Rimljani - nedostaje im imperator. "Vidim da su ubili tvoje čuvare, gospo", rekao je kočijaš. "Jesi li imala robove da te nose? Pa, više ih nemaš - svakako su potprašili pete." Zaustavio je kola tik do nje, zagledan u tela Bakuda. Potom je pogledao u nju i načinio drevni znak poštovanja. "Gospo moja - vidim da te bogovi čuvaju. Mi smo pošli na drugu stranu, ali povešćemo te do prvog sela, i tamo ćeš moći da nañeš nosače i čuvare." Pomogao joj je da se popne u kola i dao joj suvo ćebe da se ogrne. Ostali su utovarili tela mladih sveštenika. Kaileja, sklupčana pod mokrom odećom i grubim seljačkim čebetom, znala je da će od sada dobiti sve najbolje što ovi ljudi imaju, ali da nema načina da do Samena stigne u Šumsku kuću. Gaj se iznenadio kad je video da je južni put iz Deve pun putnika. Potrajalo je malo dok se nije setio da sigurno i oni idu na svečanost. No, pogledi koje su mu dobacivali dok je projahivao nisu bili prijateljski, i posle nekog vremena pomislio je da bi bilo mudrije da siñe sa puta i poñe stazom izmeñu bregova, kako bi stigao u Šumsku kuću sa druge strane, iz pravca kolibe oca Petrosa. Ledeni vetar je tresao gole grane kao kosti, mada je za trenutak barem kiša stala. Samen je svečanost mrtvih; Rimljani ga smatraju danom lošeg znaka. Pa, za Gaja je izgleda stvarno bio
takav. No, nije ni pomislio da se vrati. Zapao je u stanje pomirenosti sa sudbinom koga se sećao iz vremena kad je bio u legijama; marčna pomirenost koja ljude ponekad spopadne pred bitku, i kada im je opstanak manje važan od časti. Nije bio siguran ima li on još čast, posle ovih poslednjih dana, ali povratiće je koliko uzmogne, bez obzira na cenu. Lepota jesenjih šuma ga je dirnula, uprkos, ili možda baš upravo zbog mračnog raspoloženja. Gaj je shvatio da je tek u poslednjih godinu dana naučio da voli ovu zemlju. Ko god pobedio u ovim sukobima, on se neće vraćati u Rim. Ma koliko se trudio da ispuni Macelijeve ambicije, nikada nije sasvim pripadao očevom svetu, mada je sa druge strane bio suviše Rimljanin pa se meñu plemenima osećao kao uljez. No, ovo drveće ga ne prezire kao varvarina, niti ga kamenje mrzi kao osvajača. Gaj je u ovoj mirnoj šumi bio kod kuće. Ugledao je pramen dima iz kolibe oca Petrosa, i za trenutak pomislio da svrati. No, na tom mestu bi se sigurno sećao Senare. Činilo mu se da to ne bi mogao da podnese, a bio je siguran da neće moći da se savlada ako sveštenik počne da ga gnjavi propovedima. Pretpostavljao je da će se odbegli legionari negde kriti do sumraka. Sapeo je konja dovoljno labavo da bi mogao da se oslobodi ukoliko dugo ostane tu, a onda počeo polako da obilazi oko zgrade, držeći se ivice šume. Već se hvatao sumrak kada je ugledao pokret u grmlju pred sobom. Oprezan kao mačka, pošao je napred. Dvojica vojnika čučali su u senci leske. Kockali su se da skrate vreme, a sada su raspravljali da li da zapale vatru. "Flavije Makro!" obrecnuo se Gaj svojim najboljim zapovedničkim glasom. Ovaj je odmah po navici stao mirno, a onda je počeo da se divlje osvrće. "Ko je..." Drugi vojnik je položio šaku na mač. Gaj je namerno stao na suvu granu da ga upozori, a onda je izišao na poslednju dnevnu svetlost. "Oh, pa to je Gaj Macelije", rekao je Makro. "Šta radite ovde?" "Pre bih ja vas trebalo to da pitam", rekao je Gaj. "U Devi znaju da ste nestali. Šta mislite, šta će se desiti ako saznaju da ste došli ovamo?" Čovek je postao sivobeo. "Nećete im valjda reći?" Gaj se pretvarao da se premišlja, dovoljno dugo da ovaj zadrhti, a onda je slegnuo ramenima. "Pa, nisam ja vaš oficir. Ako se odmah vratite nazad nećete imati većih problema, s obzirom šta se sve dešava u gradu." "To ne možemo", rekao je drugi vojnik. "Longus je još unutra." Gaj je osetio da mu se srce steže. "Nećete mu pomoći sedeći ovde", mirno je rekao. "Videću šta mogu da uradim za njega." Osetio je da napetost malo popušta kad je čuo legionare kako se udaljavaju kroz šumu, ali čak i jedan vojnik je previše, ako ga nañu tamo gde mu nije mesto. Krećući se kao da vodi graničnu patrolu, Gaj je prešao preko otvorenog prostora i prišao zidu. Tu negde postoji kapija - zid je predstavljao više simbol odvojenosti nego stvarnu zaštitu. Napipao je rezu, i našao se na otvorenom prostoru gde je jednom video svog sina kako se lopta. Senara je mnogo pričala o životu u Šumskoj kući. Velika zgrada pred njim mora da je Kuća devojaka. Iza kuhinje je ugledao mračan prostor koji mu se činio kao dobro mesto za osmatranje. Pošao je tamo. Još neko je slično mislio. Kad je kleknuo, dotakao je golu kožu. Neko je jeknuo i usledila je kratka borba dok Gaj nije savladao čoveka, držeći mu ruku preko usta. "Longuse?" šapnuo je. Zarobljenik je grozničavo klimao. "Opklada je otkazana. Tvoji drugari su otišli kući, a ako znaš šta je dobro za tebe poći ćeš za njima." Longus je uzdahnuo, a onda je ponovo klimnuo, i Gaj ga je pustio. No, dok je vojnik prelazio preko dvorišta otvorila su se neka vrata i osvetlila čitav prostor. Longus se ukočio kao uhvaćeni zec. "Beži, budalo!" prosiktao je Gaj iz senke. Longus se uzverao preko kapije, ali čitav prostor je odjednom bio ispunjen ljudima u belim odeždama. Druidi! pomislio je Gaj. Šta će oni ovde? Njegovo skrovište će svakog časa biti otkriveno, jer nosili su baklje. Počeo je da se povlači oko zgrade. Neko je iza njega opsovao na
britanskom i Gaj se okrenuo, nagonski izvukavši mač. Čovek je vrisnuo kad se oštrica zarila u njega i drugi su potrčali ka njima. Gaj se borio što je bolje mogao, i pretpostavljao je da je naneo i neku štetu, barem po grubosti sa kojom su ga mlatili pošto ih se skupilo dovoljno mnogo da ga savladaju. "Pa, kćeri, jesi li spremna za svečanost?" Bendeigid je u bivoljoj koži i sa zlatnim ukrasima Vrhovnog druida izgledao veličanstveno, ali Eilan je osetila da joj se srce steže dok mu je uzvraćala pozdrav. "Spremna sam", tiho je rekla. Device su došle kao i svaki put da je pripreme za svečanost. Poslednji put, jecalo je njeno srce dok su je kupale i postavljale joj na čelo sveti venac od žalfije. Barem će otići Boginji očišćena i posvećena. Bendeigid je stajao za trenutak oslonjen o žezlo, zagledan u nju. Potom je dao znak ostalima da ih ostave same. "Slušaj, dete, više nema potrebe za pretvaranjem. Rekli su mi šta ti je radio Ardanos, i kako se koristio prevarom da utiče na tebe. Žao mi je što sam te ranije optužio za izdaju." Eilan je držala oči oborene, bojeći se da bi on mogao da vidi gnev u njima. Ona je već trinaest godina Vrhovna sveštenica, gospodarica Šumske kuće, najpoštovanija žena u čitavoj zemlji. Zašto se on ponaša kao da je i dalje dete? No, ovo je onaj otac pun ljubavi koji je jednom rekao da bi je radije video mrtvu nego udatu za Rimljanina. Nije htela da se sukobljava sa njim; zbog opšte zbrke bilo je već popodne kada su Senara i Lia uspele da sa Gavenom odu iz Šumske kuće. Mora im pružiti dovoljno vremena da odmaknu. "Šta želiš od mene?" upitala je neutralnim glasom. "Rimljani se meñusobno glože", krvoločno se nasmešio on. "Nikada nećemo imati bolju priliku za ustanak. Ovo je doba žrtvi, kada se otvaraju vrata izmeñu svetova. Hajde da prizovemo Katubodvu, hajde da podignemo protiv njih duhove naših mrtvih. Podigni plemena protiv Rima, kćeri, pozovi ih u rat!" Eilan je jedva savladala drhtaj. Ma koliko nije volela Ardnaosa, njen deda je bio prefinjen čovek, nikada toliko zaslepljen svojim snovima da ga ne bi mogli nagovoriti da služi nečem drugom. Njen otac je mnogo opasniji, jer je spreman da sve žrtvuje svojim nepromenljivim idealima. No, da bi ostala bezbedna morala je da pristane. Opet je osetila poznati bol u slepoočnici, i setila se da pogodba, ma kakva bila, neće dugo trajati. "Oče", počela je, "Ardanos je tumačio moje odgovore onako kako je njemu odgovaralo, i pretpostavljam da ćeš i ti tako činiti, ali ti ne razumeš sveti trans i pojavu Boginje." Začula je gužvu napolju i shvatila da je on više ne sluša. Vrata su se naglo otvorila, i sveštenici raščupane kose i okrvavljene odeće progurali su se kroz gomilu sveta, vukući za sobom nešto što je nekada bilo čovek. "Šta je ovo?" Eilan je unela u glas sve što je naučila proteklih godina i gužva se smirila. "Uljez, Gospo", rekao je jedan sveštenik. "Našli smo ga kraj Kuće devojaka. Bio je još jedan, ali taj je uspeo da pobegne." "Ubio je Dinana!" "Mora da je došao po neku sveštenicu!" "Ali koju?" Ovog puta je Vrhovni druid udario žezlom da bi ih ućutkao. "Ko si ti, momče, i šta radiš ovde?" Eilan je zažmurila, nadajući se da niko neće primetiti da je čovekova iscepana tunika načinjena od dobre rimljanske tkanine. Čak i ovako prekrivenog krvlju i prašinom, prepoznala je Gaja, ali možda je ona jedina, i tako će i ostati ako se ne oda. Je li došao po Senaru, upitala se, ili po svog sina? "Zar ga ne poznaješ, gospodaru?" Dieda se progurala napred. Eilan se zgrčila od njenog smeha. "Pa, sada možda nije tako lep. Tvoji ljudi su ulovili lepo prase za gozbu. Ako dobro pogledaš, videćeš na njegovom ramenu ožiljak od jame za veprove."
Bendeigid je trebalo da bude tvoj otac, histerično je pomislila Eilan, a Ardanos moj! Zarobljeniku su silom podigli glavu i za trenutak su se gledali u oči, a onda je on opet izgubio svest. "Ti!" U Bendeigidovom glasu mešali su se zaprepašćenje i bes. "Zar nisi naneo dovoljno bola meni i mojima, pa nas ponovo uznemiravaš?" Naglo je promenio izraz lica. "Pa, više nećeš imati prilike. Dieda, pokaži mojim ljudima gde da ga operu i previju mu rane, ali nikako ga nemojte odvezivati. Gariče, Vedrase", pokazao je dvojicu najstarijih druida, "moramo da razgovaramo. Svi ostali, ostavite nas same!" Sveštenici su odvukli Gaja i soba se ispraznila. Eilan je ponovo sela, pitajući se da li je bol u trbuhu posledica bola u glavi ili straha. "Vidim da poznaješ tog čoveka", rekao je Vedras, stariji od dvojice preostalih druida. "Ko je on?" "Zove se Gaj Macelije Severus mlañi", frknuo je Bendeigid. "Prefektov sin!" uzviknuo je Garik. "Misliš da je zaista došao po neku sveštenicu?" "Nije važno zašto je došao", rekao je Vedras. "Moramo ga skloniti odavde. Crveni ogrtači nam odriču pravo da kažnjavamo čak i obične legionare. Samo bogovi znaju šta bi nam uradili ako makar dirnemo poglavarskog sina!" "Zaista", lukavo se nasmešio Bendeigid. "Ali ne verujem da njegovi znaju kuda je otišao. A ovde niko ne zna njegovo ime, čak ni da je Rimljanin, osim nas ovde i Diede." "Znači, hoćeš da ga ubiješ u potaji?" "Ne u potaji." Bendeigidov pogled je planuo. "Zar ne razumete? Da nam takakv čovek padne u ruke, pa to je znak bogova. Neka njegova smrt ima neke svrhe. Nikada nećemo naći plemenitiju žrtvu!" Obratio se Gariku. "Idi i reci ljudima koji čuvaju zarobljenika neka ga obuku u najbolju moguću odeću." Eilan je osetila da joj se ruke ježe. Setila se slike Godišnjeg kralja kako šeta Beltanskim vašarom, okićen cvećem i obučen u vezenu tuniku. "A ako Rimljani saznaju?" upitao je Vedras. "Ako je tačno, njihov gnev će biti strašan", pobedonosno je rekao Vrhovni druid. "Toliko strašan da će čak i oni koji sada pozivaju na mir morati da poñu sa nama u rat!" Drugi druid ga je dugo posmatrao. Potom je klimnuo, i izišao za Garikom. "Da li je Gaj došao uz tvoju saglasnost, Eilan?" upitao je Bendeigid kad su ostali sami. "Jesi li se sve vreme viñala sa tim čudovištem?" "Nisam", šapnula je, "kunem se Boginjom!" "Mislim da nije ni važno da li ti verujem", promrmljao je Vrhovni druid. "A istinu ćemo proveriti Samenskom vatrom." "Gledajte, sveštenica stiže, sa svetim biljem u kosi", pevali su sveštenici, ali ove večeri je u pesmi bilo novih stihova. Rat! Rat! Neka britanske šume Kriju ratnika kod svakog drveta; Kao vukovi kad napadnu ovce Oteraćemo Rimljane odavde! Gaj je zastenjao, ali vrh koplja ga je naterao da ide dalje. Da ga samo ta kučka Dieda nije prepoznala! Macelije će žaliti kada čuje za sinovljevu smrt, ali kada se sazna kako je umro, Macelije će biti i osramoćen. Kako je mogao toliko da pogreši, da izazove incident koji je hteo da spreči? Nije uspeo ni da spase one koje voli. Jedini zrak nade bio je što nigde nije video ni Senaru ni dečaka.
Put uz Brdo devojaka nikad mu se nije činio toliko strm. Mnogo više mu se dopadalo kad je poslednji put bio ovde, sa oružjem u ruci i odredom konjice iza sebe! Vezena tunika mu je žuljala rane, a venac ga je bockao po čelu. Oprali su ga i dali mu neko piće od koga mu se razbistrilo u glavi, ali Gaj se nije zavaravao kakva sudbina ga čeka. Sa vrha brda dopirao je sjaj velike vatre. Neočekivano jasno se prisetio dogañaja iz vremena pre nego što se pridružio očevom narodu. Siluri su žrtvovali jednog svog princa u poslednjim danima pre nego što su ih Rimljani potpuno zdrobili. To je bio jedan od Gajevih ujaka, sa kraljevskim zmajevima tetoviranim na podlakticama. Gajeva majka pokušala je da sakrije svoje polu-rimljansko dete, ali on je ipak video kako odvode Godišnjeg kralja. Mladić se smešio, uveren da će njegova smrt pomoći narodu. A zbog čega ću ja umreti? upitao se. Utom su se našli na vrhu brda. Okružili su ih sveštenici; Gaj je iza njih mogao da nazre more lica, mračnih ili veselih dok su slušali pesmu druida. Da li je Eilan zadovoljna ili žalosna što ga vidi ovde? Poželeo je da joj vidi lice pod velom. Eilan je stajala pored oca, sa Diedom i još dve sveštenice. Po prvi put se upitao da li je možda i ona zarobljenik. Odavno ga je odbacila. Činilo mu se da bi trebalo da bude zadovoljan što je i ona u nemilosti, ali pomisao na opasnost po nju bila mu je mnogo strašnija od ove u kojoj se sam nalazio. Uništite ih sve! Osvetite sram žrtvi! Neka pokolj počne odmah! Neka Rimljani padaju mrtvi kao pod kosom žito! Pesma se završila i ućutali su i bubnjevi, ali kroz masu se pronelo mrmljanje i Gaj je znao da je to samo zatišje pred oluju. "Deco Donina!" povikao je Vrhovni druid. "Ovo je veče Samena! Vreme promena! Počinje nova godina, i novo razdoblje za ovu zemlju! Neka promena godišnjih doba uništi Rimljane koji su okaljali Britaniju! Večeras ćemo umilostiviti žrtvom bogove rata. Ali moramo očistiti svoje redove od svih izdajnika. Prestupniče", obratio se Gaju, "možemo ti pružiti laku ili tešku smrt. Reci nam zašto si došao u Vernemeton!" "Ubij me, ako hoćeš, ali ne postavljaj glupa pitanja!" promuklo je rekao Gaj. "Reći ću ti samo da nisam nikome smerao zlo." Možda nije dobro živeo, ali barem će se potruditi da dostojanstveno umre. "Bio si na svetom zemljištu, kuda ne mogu ući muškarci koji nisu druidi. Jesi li zaveo neku od naših devica? Koju si hteo da otmeš?" Gaj je odmahnuo glavom i tiho jeknuo kad je osetio vrh koplja na boku. Osetio je toplotu i znao je da mu to curi krv. "Jesi li došao po Rian, Tanais, Betok?" nabrajao je Bendeigid. Pri svakom novom imenu ponovo su ga ubadali. Jednom je pokušao da se natakne na koplje, ali čuvari su znali svoj posao i čvrsto su ga držali. Onako pretučen, osećao je da mu se od gubitka krvi vrti u glavi. Još malo, pomislio je, pa ću se onesvestiti i više neće biti važno šta će mi raditi. "Senara..." Gaj se na to ime nehotice trgao. Odmah je pokušao da to prikrije, ali njega niko nije ni gledao. Eilan je istupila i podigla veo. "Prestanite!" jasno je rekla. "Ja ću vam reći zbog koga je Rimljanin došao. Zbog mene!" Šta to govori? Gaj ju je užasnuto gledao. Potom je shvatio da ona sigurno hoće da zaštiti Senaru, i možda i dete. Tog trenutka je bila natprirodno lepa. U poreñenju sa njom, Senarina nedozrela lepota bila je kao zvezda u poreñenju sa veličanstvenim, punim mesecom. Gaj je, kao ponekad pre bitke, jasno video sopstveno srce. Senara mu se dopadala, ali želja koju je osećao prema njoj nije bila i ljubav. U njoj je samo pokušavao da nañe Eilan kakva je bila kad su se tek
upoznali, devojku koju su vreme i njegove pogreške zauvek udaljili od njega. U tišini punoj zaprepašćenja, čulo se samo pucketanje vatre. Lice Vrhovnog druida se za trenutak zgrčilo od nekog snažnog osećanja, ali brzo se savladao i okrenuo se ka Gaju. "Tebe i nje radi, pozivam se na tvoju čast i tražim da kažeš je li to istina." Istina... Ta reč za trenutak nije imala značenje. Rastrzan izmeñu Rima i Britanije, nije znao čak ni ko je on sam. Kako da zna koga voli? Gaj se polako ispravio i pogledao Eilan u oči. Kao da ga je i ona pogledom pitala. Na to je sva napetost nestala uz dubok uzdah. "Istina je", tiho je rekao. "Oduvek sma voleo Eilan." Eilan je za trenutak sklopila oči, ošamućena plimom radosti. Gaj ju je razumeo, ali nije govorio samo zbog Senare. Videla je takav izraz lica - takav pogled pun divljenja - ali samo jednom, kada ju je grlio na onaj tako davni Beltan. "Znači da si sve vreme bila izdajica?" zasiktao je Bendeigid, nagnuvši se ka njoj. "Jesi li lagala kad si mi se zaklinjala da te nije ni pipnuo? Ili je sve počelo kasnije, kad si već bila devica u hramu? Da li ti je sa ljubavnim rečima šaputao i rimljanske laži, i učio te izdaji dok te je milovao? Jesi li legala sa njim na svetom tlu, ili u Svetom gaju?" Osećala je očev gnev, ali činilo joj se kao da ga gleda kroz zid od rimskog stakla. Sve je na kraju postalo tako jednostavno. Već je bila osuñena na smrt, i suočila se sa tim užasom. Sada je došlo vreme, i nije se nimalo plašila. "Legla sam sa Svetim kraljem samo jednom", mirno je rekla, "što mi je i pravo, kraj Beltanskih vatri..." "Kako to misliš?" povikala je Mielin iza nje. "Dieda je morala da ode - Dieda je rodila dete!" "Nisam!" Talas tihih nagañanja se prekinuo kad je Dieda žurno prišla Vrhovnom druidu. "Naterali su me da pristanem na prevaru. Zamenjivala sam je kad se povukla da rodi dete, a kada se vratila, prognali su mene! Ona je vladala Šumskom kućom kao da je nedirnuta devica, ali to je sve bila laž!" "Ali ja sam oduvek služila Boginji, a ne Rimljanima!" uzviknula je Eilan, jer smirenosti je nestalo kad se pojavila opasnost po dete. Videla je da se u Bendeigidovim očima umesto pitanja javlja gnev. Narod se primicao da bi bolje čuo; razabirali su se glasovi čuñenja i proklinjanja. Od glasina o nemirima meñu Rimljaima svi su tinjali kao da će usplamteti od svake, i najmanje iskre. Ako im se obrati, da li će izazvati upravo onu propast koju je želela da izbegne tolikom patnjom? "Zašto bih ti verovao, kučko?" režao je otac. "Čitav tvoj život je bio laž!" Podigao je ruku da je udari. Utom se kroz krug druida probila ogromna prilika; Hju je, sa podignutim maljem, dolazio da je brani po poslednji put. No, izmeñu njih su se odmah našli sveštenici. Pre nego što je Hju stigao do Bendeigida, na svetlosti vatre su sinuli mačevi, postali purpurno crveni i ponovo se zarili. Nastavili su da ga ubadaju, ponovo i ponovo, i Hju, koji se još trudio da ide ka njoj, pao je bez zvuka. Hju bi napao i samog Vrhovnog druida, kad bi mi ovaj zapretio... setila se Eilan svojih misli. Na kraju je tako i bilo. "Nosite ga odavde", zadihano je rekao Bendeigid. "Oduvek je bio budala." Naglo se okrenuo i ščepao Eilan za ruku. "Da si bila prava, tražio bih od tebe da prizoveš Boginju da nas blagosilja. Ovako ćeš ti biti žrtva za Nju!" Zašto bih se bojala toga? Moj život odavno pripada Njoj, pomislila je Eilan dok ju je otac vukao preko kruga da bi je postavio kraj Gaja. Na to se iz naroda začulo mrmljanje. Od onih koji su čuli optužbe neki su želeli da smesta poteče krv, a drugi su mislili da je svetogrñe i dodirnuti Vrhovnu sveštenicu, ma kakav zločin da je počinila. "Eilan, možeš li da mi oprostiš?" tiho je upitao Gaj. "Nikada nisam bio dostojan tvoje ljubavi. Želela si da budem tvoj Sveti kralj, ali ja sam samo običan čovek..." Okrenula se i pogledala ga, i na njegovom izubijanom licu našla je plemenitost koje ranije nije bilo. Poželela je da može da ga zagrli, ali sveštenici su je čvrsto držali, a shvatila je i da njemu to nije potrebno; u njegovim očima više nije bilo onog večitog pogleda izgubljenog deteta. Mirno ju
je gledao u oči, konačno pomiren sa samim sobom. "Vidim boga u tebi", rekla je silovito. "Vidim duh koji nikada neće umreti. Učinili smo ono što je bilo potrebno, i ako i nismo postupili onako dobro kako smo želeli, Gospin cilj je ipak postignut. Sigurno će nam biti dato da zajedno hodimo Zemljom leta neko vreme pre nego što se ponovo vratimo." "Nazvala si ga Svetim kraljem", promuklo je rekao Bendeigid, "i umreće kao takav." Gledala je kako Gavenova smirenost polako prelazi u čuñenje. Nastavio je da pilji u nju dok su mu prebacivali omču preko glave i dok su je stezali. Još pre nego što mu se mač zario meñu rebra, pogled mu je postao prazan, zauvek usmeren na nešto izvan sveta. Kad su ga odneli ka vatri, krv mu je još kuljala iz grudi. "Reci mi, sveštenice, kakve znake vidiš u ovoj žrtvi?" Eilan je posle vatre ponovo pogledala svog oca, i nešto u njenim očima nateralo ga je da ustukne, iako se nije ni pokrenula. "Vidim kraljevsku krv koja posvećuje tlo", rekla je mirnim glasom. "U ovom čoveku su se pomešali seme Rima i Britanije, a ti si ga zauvek vezao za zemlju predavši ga svetoj vatri." Duboko je uzdahnula. Glava ju je toliko bolela da je jedva mogla da gleda, ali to više nije bilo važno. Želela je da poslednje što je videla na ovom svetu bude sjaj u Gajevim očima. U ušima joj je tutnjalo. Osetila je da je obuzima trans, iako nije okusila sveto bilje, i čula je kako odzvanja glas koji nije bio njen. "Čujte me, Kornovi i Ordovici i svi vi iz ostalih plemena, jer ovo je poslednji put da sveštenica prorokuje sa ovog svetog brda. Sakrijte mačeve, ratnici, i odložite koplja, jer orlovi Rima će otići tek kada se deveta generacija rodi i umre. A kada odlete, zemlju će ostati da brane oni u čijim žilama će teći pomešana vaša krv i njihova!" "Lažeš! Mora da lažeš!" Bendeigidu se glas gotovo slomio. "Pogazila si svoje zavete!" Eilan je osetila da se spušta nazad u svoje telo; slepoočnice su je užasno bolele, ali odmahnula je glavom. "Nisam, jer Gaj je bio Godišnji kralj. Ti si učinio da tako bude, i stoga moja ljubav prema njemu nije bila greh!" Benedeigid se zanjihao, lica zgrčenog agonijom čoveka koji vidi kako se sva njegova uverenja ruše. "Ako je to što kažeš istina", povikao je, "Neka nam Boginja pokaže znak pre nego što te predamo vatri!" Još dok je govorio, Eilani se učinilo da joj je u glavi počela užasna grmljavina; iznenañena težinom, počela je da pada na kolena. Otac je pružio ruke, ali ona se spuštala sve niže, sve dalje od njega, dugim tunelom. Čula je svoje sve slabije otkucaje srca; potom su prestali, i bila je slobodna. Znači, Boginja me je ipak oborila, pomislila je. Ali to je bila njena milost, a ne gnev! U daljini je videla ljude pognute nad njenim nepokretnim telom. Ovo je bio kraj kakav je očekivala otkako je legla sa Gajem, ali uspela je da ga odloži dovoljno dugo da izgradi most izmeñu svog i njegovog naroda. Dvojica druida su pridržavali njenog oca; još je vikao, ali narod se okretao od njega, uplašenih lica, i polako su se razilazili niz brdo. Videla je sveštenike kako podižu telo koje je napustila i kako ga nose u oganj u kome je već goreo Gaj. Potom se okrenula od tog slabog svetla, ka sjaju koji se otvarao pred njom, blistavijem od vatre, lepšem od meseca. EPILOG Govori Kaileja Kada sam sutradan uveče stigla u Šumsku kuću, vatre Samena su zgasle i ostao je samo pepeo. Potrajalo je dok nisam našla nekoga ko bi mogao da mi smisleno ispriča šta se desilo. Mielin niko nije video; neki su mislili da je stradala pokušavajući da zaštiti Eilan. Eilid je poginula u borbi koja je usledila po žrtvovanju. Dieda je takoñe bila mrtva; ležala je u svetilištu, i bilo je jasno da je umrla od sopstvene ruke. Od Bendeigida nije moglo da se sazna ništa, a osim onih druida koji su ostali da ga neguju, svi
ostali su se razišli. A razišli su se, hvala bogovima, i ratnici koji su se okupili na svečanosti. Srećom, narod koji je ostao bio je spreman da mi se pokorava, jer ja sam bila nešto najbliže Vrhovnoj sveštenici što su mogli da imaju. Kretala sam se kroz zbrku, izdajući nareñenja sa smirenošću koja me je i samu čudila, jer nisam se usuñivala da se predam bolu koji bi možda bio neizmeran. U svemu ovome mora da je bilo nekog značenja; život - kao ni smrt - ne mogu biti uzaludni. Sutradan su me probudili sa vešću da grupa Rimljana zahteva razgovor sa Vrhovnom sveštenicom. Izišla sam i ugledala Macelija Severusa, sa sekretarom, i sa još jednim čovekom za kog su mi rekli da je otac Gajeve žene Rimljanke. Svi su sedeli na konjima pod rasplakanim jesenjim nebom. Iznenadila me je činjenica da je došao bez vojne pratnje. No, i njegov sin je bio hrabar, na kraju. Bilo je teško suočiti se sa Macelijem, znajući odgovor na pitanje koje se nije usudio da mi postavi, i svesna da nikada neću moći da mu kažem kako je umro njegov sin. Dotle su se zemljom već pronosili najneverovatniji glasovi. Gaj je umro kao Britanac, kao Godišnji kralj, i mada su neki mislili da je Rimljanin, jedine osobe koje su znale njegovo ime imale su značajne razloge da ćute. Ma koliko neorganizovani bili, Rimljani su i dalje bili dovoljno jaki da udave zemlju u krvi ako nañu dokaz da je oficir Rimljanin žrtvovan na tom bregu. No, naravno, tela nije bilo, ostala je samo gomila pepela sa nešto ugljevlja vatre Samena. Kad su već odlazili, Macelije se okrenuo, i videla sam da u njegovim očima još nije umrla poslednja nada. "Čuo sam da u Šumskoj kući živi jedan dečak", rekao je. "Zove se Gaven. Verujem da je on... moj unuk. Možete li mi reći gde je on sada?" Barem ovog puta sam mogla iskreno da kažem da ne znam, jer Gavena niko nije video od večeri Samena; nestale su takoñe i njegova dadilja i Senara. Senara se došunjala nazad tek trećeg dana, lica izbrazdanog suzama, a za njom je išao vitki momak uznemirenog pogleda. "Umrla je mene radi", zajecala je Senara kada smo joj rekli šta je bilo sa Eilan. "Osudila je sebe da bi mene spasla - i svoje dete." Grlo mi se stezalo, ali sam se naterala da govorim mirno. "Onda njena žrtva ne sme biti uzaludna. Hoćeš li da položiš zavete i služiš Boginji umesto nje, sad kad nje više nema?" "Ne mogu, ne mogu", cvilela je Senara. "To bi bio greh, jer ja sam Nazarenka. Otac Petros se seli u Devu. Pustiće me da ostanem u njegovoj kolibi, i provešću ostatak života u molitvi!" Zatreptala sam, jer iznenada mi se učinilo da vidim tu malu šumsku kolibu okruženu mnogim drugim. Vremenom, pomislila sam, oko nje će se skupiti druge hrišćanke. A ono što sam videla svakako će se ostvariti, jer to je bilo jedno od prvih ženskih sestrinstava koje sada služe narodu onako kako je nekada služila Šumska kuća; ali to će biti tek mnogo godina u budućnosti. Da li je i Eilan to predvidela? U svakom slučaju, Senara je odigrala svoju ulogu. Ona može odbiti da postane Vrhovna sveštenica Vernemetona, ali u nekom smislu je ipak bila Eilanina naslednica. "Hoćeš li odvesti Gavena njegovom dedi?" upitala je Senara. "Ja neću moći da ga zadržim kad položim hrišćanske zavete." A kojem? mračno sam se upitala, a onda sam shvatila da ne želim da predam dečaka nijednom od tih staraca, jer obojica su još okovani mržnjom mrtve prošlosti. "Gavene..." Pogledala sam ga, i ugledala stvorenje koje nije ni Rimljanin ni Britanac, ni dečak ni muškarac, nego stoji na pragu mogućnosti. Na kraju krajeva, Eilan je umrla da bi ovo dete moglo da živi u novom svetu. "Ja se vraćam u Letnju zemlju, gde se magle kotrljaju po dolini koju zovu Avalon. Hoćeš li da poñeš sa mnom?" "Je li to Zemlja Leta?" upitao je on. "Rekli su mi da je moja majka otišla tamo." "Nije baš." Oči su mi se ispunile suzama. "Ali blizu je, mnogi bi rekli da jeste." On se osvrnuo i uzdrhtao, i pomislila sam kako njemu mora biti teško, jer nije još shvatio šta je izgubio. Gotovo jednako teško kao meni, koja sam suviše dobro shvatala. Potom me je ponovo pogledao, i ugledala sam u njegovim očima duh koji nije ličio ni na
njegove dedove, ni na roditelje. "Vrlo dobro. Poći ću sa tobom u Avalon." Ovde, u srcu Letnje zemlje, ponekad se pitam zašto sam pošteñena samo ja, od svih koji su igrali neku ulogu u ovoj priči. Znam da samo počinjem da nazirem veliki plan u svemu ovome. Je li moguće da će Eilanino dete, koje predstavlja dve velike loze našeg naroda, biti zasnivač loze iz koje će jednog dana poteći spasilac? To mi nije rečeno. Nemam ni savet od Merlina, mada je Eilan jednom rekla da joj je on govorio o sudbini koja je čeka. Mora da postoji neki plan. Znam samo da će u našu zemlju jednom doći spasilac, ne od Gavrnaova osvete, nego od mešavine Zmaja i Orla, a možda će se i Merlin otelotvoriti da pomogne tom junaku u njegovo vreme... Ovde u Letnjoj Zemlji, gde kameni prsten kruniše moćni Tor i gde ostaje obećanje moći, očekujem ishod priče.
Bredli Merion Cimer
GOSPA OD AVALONA
Prevod: Šelmić Zvezdana
Bradley Marion Zimmer LADY OF AVALON, 1997.
OSOBE U PRIČI * - istorijska ličnost () - mrtav pre početka priče Prvi deo Sveštenici i sveštenice Avalona Kaileja - Vrhovna sveštenica, došla iz Šumske Kuće (Eilan) - nekadašnja Vrhovna sveštenica Šumske Kuće, Gavenova majka Gaven - Eilanin sin sa Gajem Macelijem Eiluned, Kea, Marged, Rianon - starije sveštenice Berijan, Braka, Dika, Lunet, Lisanda - mlañe sveštenice i devojke na obuci Siana - kćer Vilinske kraljice Bendeigid - nekadašnji Vrhovni druid, Gavenov britanski deda Branos - stari druid i bard Kunomaglos - Vrhovni sveštenik Tuarim, Ambios - mladi druidi Hrišćanski sveštenici na Inis Vitrinu * otac Josif od Arimateje - predvodnik hrišćanske zajednice otac Pavle - njegov naslednik Alanus, Bron - sveštenici Rimljani i ostali Arije - Gavenov drug iz vojske Gaj Macelije Severus stariji - Gavenov rimski deda (Gaj Macelije Severus Silurikus) - Gavenov otac, žrtvovan kao britanski Godišnji kralj Lucije Rufinije - centurion zadužen za regrute u Devetoj legiji Salvije Bufo - zapovednik kohorte kojoj je dodeljen Gaven Vodohodač - pripadnik naroda iz močvare koji vozi barku za Avalon Drugi deo Sveštenici i sveštenice Avalona
Dierna - Vrhovna sveštenica i Gospa od Avalona (Beka - Diernina mlaña sestra) Teleri - princeza Durotriga Sigfola, Krida, Erdufila, Ildeg - starije sveštenice Adven, Breka, Lina - devojke na obuci u Avalaonu Ceridahos - Vrhovni druid Evein - mladi druid Leval - Iscelitelj Rimljani i Britanci * Alektus - sin Duovira od Vente, kasnije pripadnik Karausijevog osoblja * Dioklecijan Avgust - stariji imperator Eidin Minok - princ Durotriga Elije - trijarh (kapetan) 'Herkula' Gaj Martinije - option iz Vindolanda Gnej Klaudije Polio - magistrat Durnovarije Vitruvija - njegova žena * Konstantin Hlorus - rimski zapovednik, kasnije Cezar Kvintije Julije Cerialis - duovir Vente Belgarum * Maksimijan Avgust - mlañi imperator * Marko Aurelije Muzije Karausije - navarh (admiral) britanske flote, kasnije imperator Britanije Menekrat - zapovednik Karausijevog admiralskog broda, 'Oriona' Trebelije - proizvoñač bronzanih zaptivaka Varvari Edfrid, Tudibert - ratnici iz Karausijeve menapijske garde Hlodovik - franački poglavica iz klana Salija Vulfher - poglavica Angla Radbod - frigijski poglavica Treći deo Sveštenici i sveštenice Avalona Ana - Vrhovna sveštenica i Gospa od Avalona (Anara i Idris - njena prva i druga kćer) Vivijan - njena treća kćer Igrena - četvrta kćer Morgoza - peta kćer Klaudija, Elena, Julija - starije sveštenice Elija, Fiana, Mandua, Nela, Rovan, Silvija - novakinje u Kući Devojaka, kasnije sveštenice Talesin - glavni bard Nektan - Vrhovni druid Talenos - mladi druid Britanci
* Ambrozije Aurelijanus - 'car' Betok - Vivijanina pomajka Enije Klaudijanus - jedan od Vortimerovih zapovednika Fortunatus - hrišćanski sveštenik i sledbenik Pelagijev * Biskup Germanije od Oksera - pobornik uskogrude vere Heron - pripadnik naroda iz močvare * Kategirn - Vortigernov stariji sin Neten - Vivijanin poočim Uter - jedan od Ambrozijevih ratnika * Vortigern - Vrhovni kralj Britanije * Vortimer - njegov mlañi sin Saksonci Hengest - predvodnik saksonskih useljenika Horsa - njegov brat Mitske i istorijske ličnosti * (Agrikola) guverner Britanije 78-84. n.e. Arianrod - britanska boginja povezana sa morem i mesecom * (Boudika) - kraljica Icenije, vodila Veliku Pobunu 61. godine n.e. Briga/Briganta - boginja isceljenja, poezije i zanata, božanska babica, oblasna boginja Britanije Ceridven - britanska boginja tipa 'užasne majke', posednik pehara mudrosti * (Kalgakus), britanski voñ, poražen od Agrikole 81. godine n.e. Kamulos - bog ratnika * (Karaktakus) - predvodnik britanskog ustanka u prvom veku Katubodva - boginja rata, nalik na Morigan (Gospa od Gavranova, Boginja Gavranova) Lugos - mudri bog sa mnogo veština Maponus/Mabon - mladi bog, Sin Majke Minerva - rimska boginja mudrosti i isceljenja, odgovara Atini, Sulis i Brigi Modron - boginja Majka Nehalena - oblasna boginja Nizozemske Nemetona - boginja gaja Nodens - bog oblaka, nezavisnosti, isceljenja, možda povezan sa Nuadom * (Pelagije) - britanski verski voña iz četvrtog veka Rigantona - Velika Kraljica, boginja ptica i konja Rigizamus - gospodar gaja Rogati, bog životinja i tamne polovine godine Sulis - boginja lekovitih izvora Tanarus - bog grmljavine Teutates - plemenski bog Vilinska kraljica MESTA U PRIČI Akve Sulis - Bat Branodunum - Brankaster, Norfolk Britanija - Velika Britanija Cezarodunum - Tur, Francuska Deva - Čester
Dubris - Dover Durnovarija - Dorčester, Dorset Durobriva - Ročester Durovernum Kantiakorum - Kenterberi Eburakum - Jork Galija - Francuska Garianonum - Burg Kasl, Norfolk Gezoriakum - Bulonj, Francuska Glevum - Gločester Inis Vitrin - Glastonberi, Samerset Kantijum - Kent Klauzentum - Bitern, na Iktisu, blizu Sautemptona Korinijum - Kirenster, Gloster Korstopcijum - Korbridž, Nortumbrija Lindinis - Ilčester, Samerset Londinium - London Mona - ostrvo Anglesi Otona - Bradvel, Eseks Portus Adurni - Portčester (Portsmaut) Portus Lemana - Limn, Kent Rutupije - Ričborou, Kent Sabrina Fluvia - reka Severn i njeno ušće Segedunum - Volsend, Nortumbrija Segotinum - Cernarvon, Vels Sorviodunum - Old Sarum, kod Salsberija Tamesis Fluvius - reka Temza Tanatus Insula - ostrvo Tanet, Kent Vektis Insula - ostrvo Vajt Venta Belgarum - Vinčester Venta Icenorum - Kastor, Norfolk Venta Silurum - Cervent, Vels Vernemeton (najsvetiji gaj) - Šumska Kuća Verovikum - tvrñava Hausted, Nortumbrija Vindolanda - Česterholm, kraj Korbridža VILINSKA KRALJICA GOVORI U svetu ljudi, plime moći se okreću... Za mene, ljudsko doba proñe u trenutku, ali s vremena na vreme neka iskra privuče moju pažnju. Smrtnici kažu da se u Vilinskoj zemlji nikada ništa ne menja. Ali nije tako. Postoje mesta gde svetovi leže blizu jedan drugog, kao nabori na ćebetu. Jedan takav most je mesto koje ljudi zovu Avalon. Kada su majke čovečanstva tek došle u ovu zemlju, moj narod, koji nikada nije imao telo, načinio je obličja za nas po njihovom liku. Izgradile su kuće na motkama, kraj jezera, i lovile su po močvarama, i mi smo hodali i igrali se zajedno, jer to je bilo u osvit sveta. Vreme je proticalo, i gospodari drevnih znanja prešli su preko mora, bežeći od propasti Atlantide, njihovog svetog ostrva. Pokrenuli su ogromno kamenje da označe linije moći koje protiču zemljom. Oni su osigurali sveti izvor kamenom i uklesali spiralni put oko Tora, oni koji su našli u obrisima predela simbole svoje filozofije. Bili su veliki umetnici magije, pevali su čarolije kojima smrtnici mogu da dosegnu druge svetove. A ipak su bili smrtni, i njihova rasa je s vremenom izumrla, dok smo mi ostali. Za njima su došli drugi, svetle kose, nasmejana deca sa oštrim mačevima. Ali dodir hladnog gvožña nismo mogli da izbegnemo, i od tog vremena Vilinska Zemlja počela je da se odvaja od
sveta ljudi. No, drevni čarobnjaci naučili su ljude mudrosti, i njihovi mudraci, druidi, bili su privučeni moćima svetog ostrva. Kada su legije Rima marširale preko zemlje, okivajući je kamenom popločanim putevima i ubijajući one koji bi se opirali, ostrvo je postalo utočište za druide. To je bilo još koliko maločas, po mom računu. Primila sam u svoju postelju zlatokosog ratnika koji je zalutao u Vilinsku Zemlju. Kopnio je, pa sam ga ponovo poslala nazad, ali podario mi je dete. Naša kćer je plavokosa i zlatna kao on što je bio, i zanima je njeno ljudsko poreklo. A sada se plime okreću, i u svetu smrtnika jedna sveštenica želi da preñe na Tor. Osetila sam moć u njoj još koliko juče, kad sam je srela na drugoj obali. Kako to da je tako naglo ostarila? A ovog puta vodila je sa sobom muško dete čiji sam duh takoñe ranije poznavala. Mnogo tokova sudbine sada hita da se susretnu. Ta žena i moja kćer i dečak povezani su u drevnom simbolu. U dobru ili u zlu? Osećam da dolazi vreme kada će meni zapasti da ih vežem, telom i dušom, za ovo mesto koje oni nazivaju Avalon. Prvi deo: ŽENA-MUDRAC @03 = 96-118. n.e. 1. Bližio se zalazak sunca, i tihe vode u dolini Avalona bile su prelivene zlatom. Ponegde su se nad mirnom vodom podizali smeñi i zeleni bokori trske, nejasni zbog svetlucave izmaglice koja je, krajem jeseni, pokrivala močvaru čak i po vedrom vremenu. U sredšitu Doline, jedan šiljati vrh nadvišavao je sve ostale, okružen uspravljenim kamenjem. Kaileja je gledala preko vode, dok je plavi ogrtač starije sveštenice visio oko nje u nepokretnim naborima, i osećala je kako nepomičnost rastvara zamor od pet dana putovanja. Činilo joj se duže. Za putovanje od pepela u Vernemetonu do srca Letnje Zemlje svakako je potreban čitav životni vek... Moj vek... pomisli Kaileja. Više neću napustiti Kuću Sveštenica. Pre šest meseci dovela je svoju grupicu žena iz Šumske Kuće, kako bi osnovale sveštenički red na ovom ostrvu. Pre šest nedelja se vratila, sama, suviše kasno da spase Šumsku Kuću od uništenja. Ali barem je spasla dečaka. "Je li to ostrvo Avalon?" Gavenov glas vrati je u sadašnjost. Žmirkao je, kao da ga je svetlost ošamutila, i ona se nasmeši. "Jeste", odgovori mu, "a sad ću pozvati barku koja će nas odvesti tamo." "Ne još, molim te..." Dečko se okrete ka njoj. Još je rastao. Bio je visok za desetogodišnjaka, ali i dalje je izgledao kao nasumično sastavljen, kao da ostatak tela još nije uhvatio korak sa rastom šaka i stopala. Sunce mu je osvetljavalo pramenje smeñe kose, izbledelo preko leta. "Obećala si da ću, pre odlaska na Tor, dobiti odgovor na neka pitanja. Šta da kažem kada me pitaju šta tražim tamo? Čak nisam siguran ni kako se zovem!" Tog trenutka njegove krupne sive oči toliko su ličile na majčine da se Kaileji steže srce. Tačno, pomisli ona. Obećala je da će razgovarati sa njim, ali tokom puta nije pričala ni sa kim, obuzeta umorom i tugom. "Ti si Gaven", blago mu reče ona. "Pod tim imenom je tvoja majka upoznala tvog oca, i zato ga je dala i tebi." "Ali, moj otac je bio Rimljanin!" Glas mu je zadrhtao, kao da ne zna treba li da se ponosi ili stidi. "To je tačno, a pošto nije imao drugog sina sem tebe, pretpostavljam da bi po rimljanskim običajima mogao da se zoveš Gaj Macelije Severus, kao i on i njegov otac pre njega. To ime je meñu Rimljanima poštovano. O tvom dedi uvek sam slušala da je dobar i častan čovek. No, tvoja baba bila je princeza Silura i svog sina zvala je Gaven, i ne treba da se stidiš što se i ti tako zoveš!"
Gaven je zurio u nju. "Pa, dobro. Ali na ovom druidskom ostrvu neće šaputati ime mog oca. Je li tačno..." Progutao je knedlu i ponovo pokušao. "Pre nego što sam otišao iz Šumske Kuće, govorili su... je li istina da je ona - Gospa od Vernemetona - bila moja majka?" Kaileja ga pažljivo pogleda, sećajući se sa koliko je bola Eilan čuvala tu tajnu. "Tačno je." On klimnu glavom, i deo napetosti nestade iz njega uz dug uzdah. "Pitao sam se. Ponekad sam sanjario - sva deca u Vernemetonu hvalila su se kako su njihove majke kraljice i očevi prinčevi, koji će jednog dana doći da ih odvedu. I ja sam pričao takve priče, ali Gospa je uvek bila dobra prema meni, i kad sam noću sanjao, majka koja je dolazila po mene uvek je bila ona..." "Volela te je", reče Kaileja još tiše. "Zašto me onda nikada nije priznala? Zašto se moj otac nije oženio njome, ako je bio toliko cenjen i častan čovek?" Kaileja uzdahnu. "On je bio Rimljanin, a sveštenicama iz Šumske Kuće bilo je zabranjeno da se udaju ili rañaju decu čak i sa muškarcima iz plemena. Možda ćemo ovde to moći da izmenimo, ali u Vernemetonu... da je tvoje postojanje obznanjeno, za nju bi to značilo smrt." "Tako je i bilo", šapnu on; iznenada je izgledao stariji. "Saznali su i ubili je, zar ne? Umrla je zbog mene!" "Oh, Gavene..." obuzeta sažaljenjem, Kaileja pruži ruke ka njemu, ali on se izmače. "Bilo je mnogo razloga. Politika - i svašta drugo - bolje ćeš razumeti kada odrasteš." Ugrizla se za usnu, bojeći se da govori dalje, jer otkriće postojanja ovog deteta zaista je predstavljalo iskru koja je zapalila plamen, i u tom smislu on je ipak bio u pravu. "Eilan te je volela, Gavene. Kad si se rodio, mogla te je dati na usvojenje, ali nije želela da se odvoji od tebe. Sukobila se sa svojim dedom, Vrhovnim druidom, da bi mogla da te zadrži, i on je pristao pod uslovom da se ne sme saznati da si njeno dete." "To nije pravično!" "Pravično!" prasnu ona. "Život je retko pravičan! Imao si sreće, Gavene. Zahvali se bogovima i nemoj da kukaš." Njegovo lice pocrvene, pa preblede, ali nije joj odgovorio. Kaileja oseti da njen bes jenjava naglo kao što je i došao. "Sada više nije važno, jer sve je gotovo, i sad si tu." "Ali ti me ne želiš", šapnu on. "Niko me ne želi." Ona se na trenutak zamisli. "Smatram da bi trebalo da znaš - Macelije, tvoj rimljanski deda, želeo je da te zadrži u Devi i da te podigne kao svog." "Zašto me onda nisi ostavila sa njim?" Kaileja se zagleda u njega bez osmeha. "Da li želiš da budeš Rimljanin?" "Nikako! Zašto bih?" uzviknu on, ljutito porumenevši, i Kaileja klimnu glavom. Druidi koji su podučavali dečake u Šumskoj Kući naučili su ih da mrze Rim. "Ali trebalo je da mi kažeš! Trebalo je da pustiš da ja odlučim!" "I jesam!" obrecnu se ona. "Odlučio si da doñeš ovamo!" Njegovog opiranja nestade kad se okrenuo da ponovo pogleda preko vode. "Tačno. Ali ne razumem zašto si me primila..." "Oh, Gavene", reče ona, a bes je iznenada napusti. "Čak ni sveštenica ne razume uvek sile koje je pokreću. Delom zato što si ti sve što mi je ostalo od Eilan, koju sam volela kao roñeno dete." Grlo joj se steže od bola. Prošlo je nekoliko trenutaka dok nije mogla da mirno nastavi dalje. Potom je produžila glasom hladnim kao kamen: "A delom i zato što mi se činilo da tvoja sudbina leži meñu nama..." Gaven je i dalje gledao pozlaćenu vodu. Neko vreme čulo se samo tiho pljuskanje talasića u trsci. Potom on podiže pogled. "Pa, dobro." Glas mu je bio promukao od napora da se savlada. "Hoćeš li mi ti biti majka, tako da imam bar nekakvu porodicu?" Kaileja je na trenutak bez reči zurila u njega. Treba da odbijem, inače će mi jednog dana slomiti srce.
"Ja sam sveštenica", odvrati ona. "Isto kao i tvoja majka. Vezuju nas zaveti koje smo dale bogovima, ponekad i mimo naše volje..." Inače bih ostala u Šumskoj Kući i mogla bih da zaštitim Eilan, pomisli ona. "Da li razumeš, Gavene? Da li razumeš da ću, iako te volim, ponekad morati da ti svojim delima nanesem bol?" On brzo klimnu glavom, i ona već oseti bol u srcu. "Pomajko - šta će biti sa mom na ostrvu Avalon?" Kaileja se malo zamisli. "Suviše si velilki da bi ostao sa ženama. Obitavaćeš meñu mladim sveštenicima, novacima i bardovima. Tvoj deda bio je znameniti pevač, i možda si nasledio njegov dar. Da li bi voleo da učiš za barda?" Gaven zatrepta kao da se uplašio. "Ne još... molim te... ne znam..." "Nije važno. U svakom slučaju, sveštenicima će biti potrebno vremena da te upoznaju. Još si veoma mlad, i ne moramo sada odlučiti o čitavoj tvojoj budućnosti..." A kada doñe vreme, neće Kunomaglos i njegovi druidi odlučiti šta će postati od njega, smrknuto pomisli ona. Nisam mogla da spasem Eilan, ali barem mogu da čuvam njeno dete dok ne bude mogao da sam odabere... "Eto", reče ona. "Čeka me mnogo posla. Hajde da pozovem barku i da te povedem na ostrvo. Večeras te ne čeka ništa, obećavam, sem večere i kreveta. Jesi li zadovoljan?" "Moram biti..." šapnu on, gledajući je kao da sumnja i u nju i u sebe. Sunce je zašlo. Nebo na zapadu sve je više tamnelo, ali magla nad vodom postala je srebrna. Tor se gotovo nije video, kao da ga je, pomisli Kaileja, neka magija odvojila od sveta. Pomisli na njegovo drugo ime, Inis Vitrin, Ostrvo Stakla. To joj se odjednom dopalo. Rado će ostaviti za sobom svet u kome je Eilan spaljena kraj svog rimljanskog ljubavnika na druidskom plamenu. Ona se strese i izvadi koštanu zviždaljku iz torbice na boku. Njen zvuk bio je tanak i drhtav. Nije delovao glasno, ali jasno se prenosio preko vode. Gaven se trže, osvrćući se, i Kaileja mu pokaza rukom. Otvorena voda bila je okružena tršćakom i močvarom, kroz koje su bile prosečene stotine krivudavih kanala. Plitak čamac četvrtastog pramca upravo se promaljao iz jednog od kanala, potiskujući trsku u stranu. Gaven se namršti, jer čovek koji je veslao nije bio ništa viši od njega. Tek kad se barka primače bliže, video je bore na čovekovom tamnom licu i srebrne vlasi u njegovoj crnoj kosi. Kada je čamdžija ugledao Kaileju, pozdravio ju je, podigavši motku za veslanje tako da je čamac sam nalegao na obalu. "Ovo je Vodohodač", tiho reče Kaileja. "Njegov narod bio je ovde pre Rimljana, čak i pre nego što su Britanci došli na ova ostrva. Nismo ovde dovoljno dugo da bi iko od nas naučio njihov jezik, ali on zna naš i kaže da je to značenje njegovog imena. Vrlo bedno žive u ovoj močvari i zahvalni su nam na svakom zalogaju hrane koji možemo da im damo, kao i na lekovima kad se razbole." Dečak se i dalje mrštio dok se smeštao kraj krme. Seo je, spustio jednu ruku u vodu i zagledao se u talasiće koji su promicali dok se čamdžija ponovo otiskivao ka Toru. Kaileja uzdahnu, ali nije pokušala da izvlači dečaka iz mračnog raspoloženja. Tokom proteklog meseca oboje su pretrpeli udare i gubitke, i pošto Gaven manje zna o značenju svega što se desilo, utoliko će mu biti teže da se oporavi. Kaileja jače prigrnu ogrtač i okrete se ka Toru. Ne mogu da mu pomognem. Moraće da sam trpi tugu i zbunjenost... kao i ja, mračno pomisli, kao i ja... Magle se kovitlala oko njih, a potom se razredi kad se Tor nadnese nad njih. Odozgo odjeknu šuplji zvuk roga. Čamdžija poslednji put potisnu čamac i kobilica zagreba po obali. On iskoči i povuče čamac više, i Kaileja se iskrca. Desetak sveštenica silazilo je stazom, sa kosom upletenom niz leña, u nebojenim lanenim haljinama opervaženim zelenim. Poreñale su se pred Kailejom. Marged, najstarija, pokloni se u znak poštovanja. "Dobro nam došla, Gospo od Avalona." Potom zastade, zagledana u Gavena. Na trenutak je bukvalno ostala bez reči. Kaileja je gotovo videla pitanje na njenim usnama. "Ovo je Gaven. Živeće ovde. Hoćeš li da razgovaraš sa druidima i nañeš mu mesto za večeras?" "Rado, Gospo", šapnu ona, ne skidajući pogled sa Gavena, koji je ljutito pocrveneo. Kaileja uzdahnu; ako i običan pogled na muško dete - jer čak ni sada nije mogla da smatra Gavena za
mladića - ovako deluje na njene devojke, biće potreban ogroman trud da prevaziñe predrasude donete iz Šumske Kuće. Njegovo prisustvo možda će koristiti devojkama. Iza devojaka stajao je još neko. Na trenutak je pomislila da je to neka od starijih sveštenica, možda Eiluned ili Rianon, takoñe sišla da je pozdravi. No, pridošlica je bila suviše sitna. Primetila je tamnu kosu; potom se prilika primače. Kaileja zatrepta. Stranac, pomisli ona, a onda ponovo trepnu, jer žena joj je istovremeno izgledala potpuno opušteno i potpuno poznato, kao da je Kaileja poznaje od početka sveta. No, i dalje nije mogla da se seti kada ju je, i da li ju je ikada ranije videla, niti ko bi mogla da bude. Pridošlica uopšte nije gledala Kaileju. Njene oči, tamne i bistre, bile su uperene u Gavena. Kaileja se iznenada upita zašto joj se učinilo da je nepoznata niska, jer ona sama bila je visoka, a nepoznata je izgledala još viša od nje. Njena kosa, crna i dugačka, bila je upletena isto kao kod sveštenica, u dugačku pletenicu na leñima, ali bila je obučena u haljinu od jelenske kože, a oko slepoočnica je nosila uzan venac od crvenih bobica. Pogledala je Gavena i duboko mu se poklonila. "Sine Stotinu Kraljeva", reče ona, "budi dobro došao u Avalon..." Gaven ju je zapanjeno gledao. Kaileja se nakašlja, tražeći reči. "Ko si ti i šta želiš od mene?" upita oštro. "Od tebe ništa, sada", reče žena, "i ne treba da znaš moje ime. Ovde sam zbog Gavena. Ali ti me odavno poznaješ, Crna Ptico, iako se ne sećaš." Crna ptica... "Lon-dubh" na jeziku Hibernije. Na zvuk imena kojim su je zvali kao dete, na koje nije ni pomislila već skoro četrdeset godina, Kaileja naglo ućuta. Ponovo je osetila tištanje modrica, bol izmeñu butina, strašno osećanje prljavštine i stid. Čovek koji ju je silovao zapretio je da će je ubiti ako ikome kaže šta je učinio. Tada joj se činilo da samo more može da je ponovo očisti. Probijala se kroz žbunje na ivici litice, ne osećajući trnje koje joj je paralo kožu, spremna da se baci u talase koji su se penili oko stenja u dubini. Senka izmeñu žbunja iznenada se pretvorila u ženu, ništa višu od nje, ali mnogo snažniju, koja ju je zagrlila, mrmljajući nešto sa nežnošću za koju njena majka nikada nije imala snage, i pozvala ju je imenom iz detinjstva. Mora da je na kraju zaspala, uljuljkana u Gospinom naručju. Kada se probudila, telo joj je bilo očišćeno, najgore povrede postale su samo tupo žiganje, a sećanje na užas bilo je daleko kao ružan san. "Gospo..." šapnu ona. Mnogo godina kasnije, učeći od druida, saznala je ko je bilo biće koje ju je spaslo. No, vilinska žena sada je gledala Gavena. "Gospodaru moj, povešću te ka tvojoj sudbini. Čekaj me na ivici vode, i jednog dana, uskoro, doći ću po tebe." Ponovo se poklonila, sada ne toliko duboko, i iznenada nestala, kao da je nije ni bilo. Kaileja zatvori oči. Nagon koji ju je naveo da dovede Gavena u Avalon bio je valjan. Ako ga je Gospa vilinskog naroda počastvovala svojim prisustvom, znači da njegov dolazak ovamo ima svrhu. Eilan je jednom u vizijama srela Merlina. Šta joj je obećao? Iako je bio Rimljanin, otac ovog dečaka umro je kao Godišnji kralj da bi spasao svoj narod. Šta je to znčilo? Na trenutak je gotovo razumela Eilaninu žrtvu. Gevenovo zagrcnuto disanje vratilo ju je u sadašnjost. Bio je beo kao kreda. "Ko je ona? Zašto mi se obratila?" Marged je pogledala Kaileju, pa dečaka, podigavši obrve, i Kaileja se upita da li su ostali išta videli. "To je Gospa Starog Naroda - onih koje zovu vile. Jednom mi je spasla život, veoma davno. Sada pripadnici Starog Naroda ne dolaze često meñu ljude - i sigurno nije došla bez razloga. Ali zašto - to ne znam." "Poklonila mi se." Gaven proguta knedlu, a potom upita prigušenim šapatom. "Hoćeš li mi dozovliti da poñem, pomajko?" "Da ti dozvolim? Ne bih se usudila da te sprečim. Kada doñe po tebe, moraš biti spreman." On pogleda naviše u nju, a sjaj u njegovim bistrim, sivim očima iznenada je podseti na Eilan. "Znači, nemam izbora. Ali neću poći sa njom dok mi ne bude odgovorila!"
"Gospo, nikada ne dovodim u pitanje tvoje odluke", reče Eiluned, "ali šta ti bi da dovedeš ovamo muško dete u tim godinama?" Kaileja otpi gutljaj vode iz koštanog pehara i uz uzdah ga spusti na sto. Za šest meseci otkako su sveštenice stigle na Avalon, ponekad joj se činilo da su mlañe žene neprekidno dovodile u pitanje svaku njenu odluku. Pitala se da li Eiluned zavarava i samu sebe ovim izigravanjem poniznosti. Bilo joj je samo trideset godina, ali izgledala je starija, mršava, namrštena i uvek zauzeta tuñim poslovima. Ipak, bila je razumna i postala je dobar zamenik. Ostale žene, prepoznavši ton, brzo oboriše pogled i usredsrediše se na jelo. Dugačka sala u podnožju Tora izgledala je pusto kad su im je druidi izgradili početkom leta. No, kako se vest o novoj Kući Devojaka širila, dolazilo im je sve više devojaka, i Kaileja je mislila da će pre kraja narednog leta morati da proširuju salu. "Druidi uzimaju na obuku i mlañe dečake", mirno reče ona. Vatra je bacala odsjaje preko Gavenovog glatkog lica, učinivši ga starijim. "Pa, onda neka ga uzmu! On ne spada ovamo..." Prostrelila je očima dečaka, koji pogledom potraži spas od Kaileje pre nego što je ponovo zagrabio pasulj iz činije. Dika i Lisanda, najmlañe od devojaka, kikotale su se toliko da je Gaven pocrveneo i oborio oči. "Za sada sam uredila sa Kunomaglosom da dečko stanuje sa starim Branosom, bardom. Jesi li sad zadovoljna?" upita otrovno Kaileja. "Odlična ideja!" klimnu glavom Eiluned. "Starac se polako gubi. Živim u strahu da će jednog dana pasti u sopstveno ognjište ili odlutati u jezero..." To je bilo tačno, mada je Marged odabrala njega zbog starčeve ljubaznosti, a ne zbog bolesti. "Ko je to dete?" upita Rianon sa druge strane, tresući riñim kovrdžama. "Zar on nije bio usvojenik u Vernemetonu? Po zemlji se šire najneverovatnija govorkanja..." Gledala je Vrhovnu sveštenicu sa iščekivanjem. "On je siroče", uzdahnu Kaileja. "Ne znam šta ste čule, ali činjenica je da je Gospa od Vernemetona mrtva. Izbili su nemiri. Druidi sa severa su se razbežali, a nekoliko starijih sveštenica takoñe je poginulo. Meñu njima i Dieda. Ne znam hoće li Šumska Kuća opstati, a ako ne uspe, mi ćemo biti jedine koje čuvaju staro znanje i predaju ga dalje." Je li Eilan predosetila svoju sudbinu, je li znala da će opstati samo nova zajednica na Avalonu? Ostale sveštenice spustiše kašike i raširiše oči. Ako pretpostavljaju da su Eilan i ostale ubili Rimljani, utoliko bolje. Kaileja nije nimalo volela Bendeigida, koji je sada postao Vrhovni druid, ali iako je lud, on je ipak jedan od njihovih. "Dieda je mrtva?" Kein mili glas se utanji, i ona zgrabi Rianon za ruku. "Ali trebalo je da ove zime odem da dalje učim od nje! Kako ću sada učiti devojke svetim pesmama? To je strašan gubitak!" Nepomično je sedela, a iz ozbiljnih, sivih očiju tekle su joj suze. Zaista veliki gubitak, mračno pomisli Kaileja, ne samo Diedinog znanja i veštine, neo i sveštenice kakva je mogla postati da nije izabrala mržnju umesto ljubavi. To je bila lekcija i za nju, i setiće je se svaki put kad zapreti da će je obuzeti gorčina. "Ja ću vas učiti", tiho reče ona. "Nikada nisam učila tajne bardova iz Eriua, ali svete pesme i službe druidskih sveštenica potiču iz Vernemetona, a ja ih sve dobro znam." "Oh, nisam mislila..." Kea ućuta, pocrvenevši. "Znam da umeš da pevaš i sviraš na harfi. Sviraj nam, Kaileja, toliko je prošlo otkako si nam svirala kraj vatre!" "Ovo je kreut, nije harfa..." automatski poče Kaileja. Potom uzdahnu. "Ne večeras, dete moje. Suviše sam umorna. Bolje da nam ti pevaš i da nam ublažiš tugu." Naterala je sebe da se osmehne, i Kea sinu. Nije imala Diedinu sigurnu veštinu, ali glas, mada tih, bio joj je iskren i umilan, i volela je stare pesme. Rianon potapša prijateljicu po ramenu. "Večeras ćemo svi pevati Boginji, i Ona će nas utešiti. Barem si nam se ti vratila. Bojale smo se da nećeš stići do punog meseca." "Sigurna sam da sam vas dovoljno učila!" uzviknu Kaileja. "Nisam vam potrebna za obred." "Možda i nisi", nasmeši se Rianon. "Ali bez tebe ne bi bilo isto."
Kada su izišle iz sale, bio je potpuno mračno i hladno, ali večernji vetar razvejao je maglu. Iza crne mase Tora, noćno nebo bilo je puno zvezda. Kaileja pogleda ka istoku i primeti da se nebo osvetljava pred izlazak meseca, iako se ovaj još nije video. "Da požurimo", reče ona ostalima, bolje opasujući topli ogrtač. "Naša Gospa već pretražuje nebesa." Pošla je uz stazu, a ostale se poreñaše iza nje; dah im se maglio u hladnom vazduhu. Tek kad je stigla do prve krivine, Kaileja se osvrnula. Vrata sale ostala su otvorena, i na njima se videla Gavenova tamna silueta. Iako je predstavljao samo obris na pozadini osvetljene prostorije, bilo je neke bolne usamljenosti u načinu na koji je stajao, gledajući žene kako odlaze. Kaileja na trenutak požele da ga pozove da ih prati. No, tek to bi zgrozilo Eiluned. On je barem ovde, na svetom ostrvu. Potom se vrata zatvoriše i dečak nestade. Kaileja duboko uzdahnu i nastavi da se penje uz brdo. Bila je odsutna čitav mesec i izgubila je kondiciju. Kada je stigla do vrha, zadihano je stajala dok su joj se ostale primicale, boreći se da se ne uhvati za neki od uspravljenih kamenova. Postepeno prestade da joj se vrti u glavi, i ona zauze mesto kraj oltara. Sveštenice su ulazile u krug, jedna po jedna, krećući se oko oltara u pravcu sunca. Mala ogledala od uglačanog srebra koja su im visila o pojasu svetlucala su dok su zauzimale mesta. Kea postavi srebrni Gral na kamen, a Berijan, koja je tek na ovu dugodnevicu položila zavet, napuni ga vodom sa svetog kladenca. Ovde nije bilo potrebe da se iscrta krug. Mesto je već bilo sveto, zabranjeno neposvećenim očima, ali kada su žene obrazovale krug, vazduh u njemu kao da je postao teži i potpuno miran. Nestalo je čak i vetra od koga je do maločas drhtala. "Pozdravljamo veličanstvena nebesa, obasjana svetlom." Kaileja podiže ruke, a za njom i ostale žene. "Pozdravljamo svetu zemlju iz koje smo ponikli." Pognula se i dodirnula travu posutu injem. "Čuvari Četiri Četvrti, pozdravljamo vas." Zajedno se okrenuše na sve četiri strane, gledajući dok nisu naslutile kako pred njima svetlucaju Moći čija su imena i oblici skriveni u srcima Mudrih. Ona se opet okrete ka istoku. "Odajmo poštovanje našim precima, koji su davno otišli odavde. Čuvajte svoju decu, sveti." Eilan, mila moja, čuvaj me... čuvaj svoje dete. Ona zatvori oči, i na trenutak joj se učinilo da oseća nešto nalik na blag dodir po kosi. Kaileja se okrete ka istoku, gde su zvezde bledele u sjaju meseca. Vazduh oko nje postade napet od iščekivanja dok su i ostale žene činile isto, čekajući da se prva blistava ivica podigne iznad bregova. Pojavi se treptaj; ona duboko uzdahnu kada se visoki bor na dalekom vrhu iznenada pojavi kao tamni obris. Iznenada se pojavi mesec, ogroman i zlatan. Podizao se svakog trenutka sve više, i kako je ostavljao zmelju pod, sobom postajao je sve bleñi i blistaviji, sve dok nije slobodno lebdeo u nepomućenoj čistoti. Sveštenice, kao jedna, podigoše ruke. Kaileja uloži napor da umiri glas, željna da uroni u poznati ritam obreda. "Na istoku se diže naša Gospa od Meseca", zapeva ona. "Dragulju mudrosti, dragulju noći", uzvrati joj hor. "Neka se posveti sve na šta padne Tvoja svetlost..." Kako je Kailejin glas jačao, jačao je i hor; njena energija se umnožavala energijom ostalih sveštenica, delujući tako i na njih. "Dragulju mudrosti, dragulju noći..." "Neka se posveti svako delo koje Tvoja svetlost obasja..." Svaki stih je dolazio sve lakše, moć je zračila iz odgovora drugih žena. Osećala je da joj je sve toplije. "Neka se posveti Tvoja svetlost na bregovima..." Sada je imala snage da održi poslednji ton tokom odgovora, a hor je svojim poslednjim tonom podržavao njen glas u umilnom sazvučju. "Neka se posveti Tvoja svetlost nad njivama i šumama..." Mesec je sad bio iznad vrhova drveća. Gledala je pod sobom dolinu Avalona sa sedam svetih ostrva, i činilo joj se da vidi sve dalje i dalje, sve dok pred sobom nije ugledala čitavu Britaniju. "Neka se posveti Tvoja svetlost na svim putevima i nad svim putnicima..." Kaileja raširi ruke u blagoslovu i začu Kein jasni sopran kako se naglo izvija nad horom. "Neka se posveti Tvoja svetlost nad talasima mora..." Vid joj je hitao preko vode. Sada je gubila svest o svom telu.
"Neka se posveti Tvoja svetlost meñu zvezdama na nebesima." Isunila ju je moć mesečine, obuzela ju je muzika. Lebdela je izmeñu zemlje i neba, svevideća, duše otvorene u ekstazi blagoslova. "Majko Svetlosti, bledi meseče noći..." Kaileja je osećala da joj se opažanje sužava, sve dok nije videla samo mesec. "Doñi nam, Gospo! Neka budemo Tvoje ogledalo!" "Dragulju mudrosti, dragulju noći..." Kaileja je održavala poslednji ton zajedno sa horom i posle njega, a hor je, osećajući narastranje energije, zadržao svoje sazvučje. Ogromna struna pulsirala je kad bi žene uzimale dah, ali se održavala. Sveštenice su lebdele na moći, osetivši bez ikakvog znaka trenutak kada da podignu ogledala. Sada su, još pevajući, prišle bliže, dok nisu obrazovale polukrug, licem prema mesecu. Kaileja, još istočno od oltara, okrete se ka njima. Muzika se pretvorila u tiho brujanje. "Gospo, siñi k nama! Gospo, budi sa nama! Gospo, doñi nam sada!" Ona spusti ruke. Dvanaest srebrnih ogledala blistalo je belim plamenom dok su ih sveštenice okretale da uhvate mesečinu. Bledi meseci poigravali su po travi, krećući se ka oltaru. Svetlost blesnu sa srebrne površine činije, šaljući blistave odsjaje preko nepokretnih prilika sveštenica i uspravljenog kamenja. Potom, kad su sva ogledala bila usmerena, odrazi mesečine susretoše se na površini vode u posudi. Dvanaest drhtavih mesečića stopilo se kao kapi žive i postalo jedno. "Gospo, Ti koja nemaš ime, a ipak si zvana mnogim imenima", mrmljala je Kaileja. "Ti, koja si bez oblika, a ipak imaš mnoga lica; kao što su meseci iz naših ogledala postali jedna slika, neka bude tako i sa Tvojim odrazom u našim srcima. Gospo, pozivamo Te! Siñi k nama, budi ovde sa nama!" Ona duboko uzdahnu. Brujanje se pretopi u tišinu koja je pulsirala od iščekivanja. Vid, pažnja, čitavo postojanje bilo je usmereno na sjaj u činiji. Ona oseti poznato pomeranje svesti kad joj se trans produbio, kao da joj se telo rastapa, i od svih čula joj ostade samo vid. Sad se i vid zamagli, zaklanjajući mesečev odraz u vodi unutar Grala. Ili to možda i nije bila slika, nego zračenje koje se menjalo, jačalo, sve dok mesec i njegova slika nisu postali povezani prugom svetlosti. Čestice svetla ketale su se u zraku mesečine, uobličivši se u priliku, blago sjajnu, koja ju je gledala blistavim očima. Gospo, pozva njeno srce, izgubila sam onu koju sam volela. Kako da preživim sama? Ne baš sama - imaš sestre i kćeri, začu se odgovor, i oštar i veseo. Imaš sina... i imaš Mene... Kaileja je bila nejasno svesna da su je noge izdale i da sada kleči. Nije bilo važno. Njena duša pripadala je Boginji, koja joj se smešila, i u sledećem trenutku ljubav koju joj je nudila poteče ka njoj, toliko uvećana da neko vreme nije bila svesna ničeg drugog. Kad se Kaileja pribrala, mesec je već bio prevalio najvišu tačku neba. Prisustvo koje ih je obasjalo sada je nestalo, i vazduh je bio hladan. Ostale žene počeše da se meškolje. Kaileja natera ukočene mišiće da se pokrenu i ustade, drhteći. Delići vizije još su joj blistali u sećanju. Gospa joj se obratila, rekla joj je ono što treba da zna, ali to je svakog trenutka sve više bledelo. "Gospo, kao što si nas Ti blagosiljala, mi Ti se zahvaljujemo..." mrmljala je. "Dopusti da ponesemo taj blagoslov u svet." Zajedno izgovoriše zahvalnicu Čuvarima. Kea priñe da uzme srebrnu činiju i da prospe vodu iz nje preko kamena. Potom, krećući se protivno suncu, poñoše oko oltara i krenuše niz stazu. Samo je Kaileja ostala kraj kamenog oltara. "Kaileja, ideš li? Ovde je postalo hladno!" Eiluned je, na kraju kolone, stajala i čekala. "Ne još. Moram da razmišljam. Ostaću ovde još neko vreme. Ne brini, imam topao ogrtač", dodade ona, mada je već drhtala. "Samo ti idi." "Pa, dobro." Eiluned je zvučala sumnjičavo, ali u Kailejinom glasu osećalo se nareñenje. Trenutak kasnije druga žena se okrete i nestade preko ivice strmine. Kada su svi otišli, Kaileja kleče kraj oltara i zagrli ga kao da će time dodirnuti Boginju koja je tu stajala. "Gospo, govori! Reci mi jasno šta želiš da činim!"
No, niko joj nije odgovorio. U kamenu je postojala moć, nejasan drhtaj koji je osećala u kostima, ali Gospa je otišla, i kamen je bio hladan. Posle nekog vremena, ona sede uz uzdah. Kako se mesec kretao, u krug su ulazile senke uspravljenog kamenja. Kaileja, pažnje još usmerene unutra, primećivala je kamenje, ne videći ga. Tek kada je ustala, shvatila je da joj je pogled prikovan za jedan veliki kamen. Prsten na vrhu Tora bio je osrednje veličine, većina kamenja dopirala je Kaileji do pojasa ili ramena. No, ovaj kamen postao je viši za glavu. Kad je to primetila, kamen se pomače, i iz njega kao da iziñe tamna prilika. "Ko..." poče sveštenica, ali istog časa je znala, sa istom sigurnošću kao tog popodneva, ko to mora biti. Čula je tiho talasanje smeha, i vilinska žena potpuno iziñe na mesečinu, odevena kao i ranije - u haljinu od jelenske kože i sa vencem od bobica; izgledalo je da ne oseća hladnoću. "Vilinska Gospo, pozdravljam te..." tiho reče Kaileja. "Pozdrav, Crna Ptico", reče vilinska žena, ponovo se smejući. "Ali ne, ti si postala labud, ploviš jezerom okružena svojim labudićima." "Šta radiš ovde?" "Gde bih drugde bila, dete? Drugi Svet dodiruje tvoj na mnogim mestima, mada ih sada više nema tako mnogo kao ranije. Kameni krugovi su kapije, ponekad, kao sve ivice zemlje - planinski vrhovi, pećine, obale gde se susreću more i kopno... Ali ima mesta koja uvek postoje u oba sveta, a od tih je Tor jedno od najmoćnijih." "Osećala sam to", tiho reče Kaileja. "Tako je ponekad bilo i na Brdu Devojaka, blizu Šumske Kuće." Vilinska žena uzdahnu. "To brdo je sveto mesto, i sada je još svetije, ali krv koja je tamo prolivena zatvorila je kapiju." Kaileja se ugrize za usnu, opet ugledavši mrtav pepeo pod rasplakanim nebom. Hoće li njen bol za Eilan ikada oslabiti? "Dobro si uradila što si otišla odande", reče vilinska žena. "I što si dovela dečaka." "Šta hoćeš od njega?" Glas joj postade oštriji zbog straha za Gavena. "Da ga pripremim za njegovu sudbinu... a šta ti hoćeš od njega, sveštenice, umeš li da kažeš?" Kaileja zatrepta, pokušavjaući da povrati kontrolu nad razgovorom. "Kakva je njegova sudbina? Hoće li nas povesti protiv Rimljana i vratiti stare običaje?" "To nije jedina vrsta pobede", odgovori Gospa. "Šta misiš, zašto je Eilan toliko rizikovala da rodi dete i sačuva ga?" "Ona mu je bila majka..." poče Kaileja, ali vilinska žena je prekide. "Bila je Vrhovna sveštenica, i to velika. I bila je kćer one krvi koja je donela na ove obale najveću mudrost. U ljudskim očima, ona nije uspela, i njen rimljanski ljubavnik sramno je umro. Ali ti znaš da nije tako." Kaileja je piljila u nju, a ožiljci od rana za koje je mislila da ih je zaboravila sada joj probudiše u sećanju novi bol. "Ja nisam roñena u ovoj zemlji, niti potičem od plemenitog roda", kruto reče ona. "Da li mi govoriš da nemam prava da stojim ovde, niti da podižem dečaka?" "Crna Ptico", odmahnu glavom vilinska žena, "slušaj šta ti govorim. Ono što je Eilanino bilo po roñenju, tvoje je po pravu obuke i truda i dara Gospe od Života. Eilan ti je sama poverila ovaj zadatak. Ali Gaven je poslednji naslednik loze mudrih, a njegov otac bio je sin Zmaja po majčinoj liniji, vezan krvlju za zemlju." "To si, znači, mislila kada si ga nazvala Sinom Stotinu Kraljeva..." šapnu Kaileja. "Ali od kakve je to sada koristi? Ovde vladaju Rimljani." "Ne mogu reći. Dato mi je da znam samo toliko da njega treba pripremiti. Ti i druidi pokazaćete mu najveće mudrosti čovečanstva. A ja, ako platiš moju cenu, mogu da mu pokažem misterije ove zmelje koju zovete Britanija." "Tvoju cenu", napeto ponovi Kaileja. "Vreme je da se grade mostovi", reče Kraljica. "Imam kćer, Sianu, začetu sa čovekom tvoje rase. Ona je istih godina kao dečak. Želim da je primiš u svoju Kuću Devojaka, kao posvojče. Nauči je svojim običajima i svojoj mudrosti, Gospo od Avalona, a ja ću naučiti Gavena svojim..."
2. "Znači, došao si da postaneš sveštenik?" upita starac. Gaven ga iznenañeno pogleda. Kada ga je sveštenica Kea sinoć dovela kod Branosa, činilo mu se da je prastari bard davno nadživeo ne samo svoju muziku, nego i pamet. Kosa mu je bila potpuno seda, a ruke toliko izobličene da više nije mogao da bira prave strune na harfi; kad su mu predstavili Gavena, jedino je pokazao gomilu ovčijih koža gde je dečak mogao da legne, a onda je ponovo zaspao. Bard nije mnogo obećavao kao učitelj na ovom stranom mestu, ali ovčije kože bile su tople i bez buva, a dečak je bio veoma umoran. Pre nego što je i do pola razmislio o svim čudnim stvarima koje su mu se desile proteklog meseca, obuzeo ga je san. No, Branos je ujutro bio sasvim drugačiji od sinoćnjeg ošamućenog stvorenja. Zamagljene oči bile su neobično oštre, i Gaven oseti da crveni pod tim sivim pogledom. "Nisam siguran", oprezno odgovori on. "Moja pomajka nije mi rekla šta ću ovde raditi. Pitala je da li bih voleo da budem bard, ali ja sam naučio samo najjednostavnije pesme, kakve uče sva deca usvojena u Šumskoj Kući. Volim da pevam, ali za barda je svakako potrebno mnogo više od toga..." To nije bilo sasvim tačno. Gaven je obožavao pevanje, ali Vrhovni druid, Ardanos, koji je bio najbolji bard meñu druidima svog vremena, nije voleo ni da ga vidi i nikad mu nije dao da pokuša. Sada, kad je znao da mu je Ardanos pradeda, i da je hteo da ubije Eilan kada je saznao da ova čeka dete, znao je i zašto, ali i dalje je oklevao da pokaže zanimanje. "Da sam pozvan tim putem", oprezno dodade on, "to bih do sada već znao, zar ne?" Starac se zakašlja i pljunu u vatru. "Šta voliš da radiš?" "U Šumskoj Kući pomagao sam oko koza i ponekad sam radio u bašti. Kad je bilo vremena, loptao sam se sa drugom decom." "Voliš da se muvaš napolju, a ne da učiš?" Oštar pogled ponovo je počivao na njemu. "Volim da radim stvari", polako reče Gaven, "ali volim i da učim stvari, ako su zanimljive. Voleo sam priče o junacima koje su nam pričali druidi." Pitao se kakve priče Rimljani pričaju svojoj deci, ali znao je da to ovde ne treba da pita. "Ako voliš priče, znači da ćemo se lepo slagati", reče Branos, smešeći se. "Želiš li da ostaneš?" Gaven obori pogled. "Mislim da je meñu mojim precima bilo bardova. Možda me je zato Gospa Kaileja poslala baš ovamo. Ako nemam dara za muziku, da li ćete me i dalje želeti?" "Meni su, avaj, potrebne tvoje snažne ruke i noge, a ne muzika." Starac uzdahnu; potom mu se čupave obrve namrštiše. "Ti misliš da je meñu tvojim precima bilo bardova? Zar ne znaš? Ko su ti bili roditelji?" Dečak ga je oprezno gledao. Kaileja mu nije rekla da treba da krije svoje poreklo, ali saznanje mu je bilo toliko novo da mu nije delovalo stvarno. Ali možda je Branos toliko dugo živeo da mu čak ni ovo neće biti čudno. "Ne znam hoćete li mi poverovati, ali do ovog meseca nisam znao ni njihova imena. Sada su mrtvi, i pretpostavljam da im više ne može naškoditi ako ljudi saznaju za mene..." Sa čuñenjem je primetio u svojim rečima gnušanje. "Kažu da mi je majka bila Vrhovna sveštenica Vernemetona, Gospa Eilan." Setio se njenog umilnog glasa i mirisa koji se uvek osećao u njenim velovima, i zažmurio da savlada suze. "Ali moj otac bio je Rimljanin, i prema tome sad znate da nikada nije ni trebalo da se rodim." Prastari druid više nije mogao da peva, ali sluh mu je bio odličan. Čuo je uvreñeni prizvuk u dečakovom glasu i uzdahnuo. "U ovoj kući nije važno ko su ti bili roditelji. Kunomaglos, koji predvodi druide onako kako gospa Kaileja predvodi sveštenice, potiče iz lončarske porodice u okolini Londiniuma. Niko na ovom svetu ne zna, osim po čuvenju, ko mu je bila majka, ili otac. Pred bogovima nije bitno ništa sem onoga što sam stvoriš." To nije sasvim tačno, pomisli Gaven. Kaileja je rekla da je prisustvovala mom roñenju; prema tome, ona zna ko mi je bila majka. Ali pretpostavljam da je i to po čuvenju, jer moram da joj
verujem na reč. Mogu li da joj verujem? upita se on. Ili ovom starcu, ili bilo kome ovde? Začudo, tog tenutka pomisli na Vilinsku Kraljicu. Njoj je verovao, i to je bilo čudno, jer čak nije bio siguran ni postoji li ona. "Meñu druidima našeg reda", reč starac, "roñenje nije važno. Svi ljudi stižu na ovaj svet bez ičega, i bez obzira na to jesi li sin Vrhovnog druida ili lutalice beskućnika, svaki čovek počinje kao drečava gola beba - i ja i ti, sin prosjaka ili kralja ili stotinu kraljeva - svi ljudi tako počinju, i svi isto završavaju, pod pogrebnim čaršavom." Gaven je zurio u njega. Gospa od Vilinskog naroda upotrebila je isti izraz - 'Sin Stotinu Kraljeva'. Od toga ga obuze istovremeno vrućina i jeza. Obećala je da će doći po njega. Možda će mu tada reći šta ta titula znači. Osetio je da mu srce iznenada ubrzano bije i nije znao je li to od iščekivanja ili od straha. Kako je opadao mesec koji ju je pozdravio po povratku u Avalon, Kaileja se sve više uklapala u rutinu, kao da i nije bila odsutna. Ujutro, kad su se druidi penjali na Tor da pozdrave zoru, sveštenice su obavljale svoje obrede kraj ognjišta. Uveče, kada su daleke morske plime podizale nivo vode u močvari, okretale su se ka zapadu da pozdrave sunce na zalasku. Uveče je Tor pripadao sveštenicama; mladi mesec, puni mesec i svaka četvrt imali su svoje obrede. Neverovatno, razmišljala je dok je pratila Eiluned ka skladištu, kako brzo nastaju tradicije. Zajednica sveštenica na svetom ostrvu nije još proslavila ni svoju prvu godišnjicu, ali Eiluned se već ponašala kao da je sve što je Kaileja bila predložila bilo posledica prirodnih zakona i stotinu godina tradicije. "Sećaš se kako je Vodohodač, kad je prvi put došao, doneo vreću ječma? Ali ovog puta, kad je došao po lek, nije doneo baš ništa." Eiluned poñe prva niz stazu ka skladištu, ne prekidajući priču. "Moraš shvatiti, Gospo, da ovo nikada neće uspeti. Imamo premalo obučenih sveštenica da pomažemo i onima koji mogu nečim da nam uzvrate, a ako ti budeš dovodila svako siroče koje nañeš, nemam pojma kako ćemo ih prehraniti tokom visoke vode!" Kaileja na trenutak ostade bez reči; potom požuri da je stigne. "On nije bilo koje siroče - on je Eilanin sin!" "Onda neka ga uzme Bendeigid! On joj je, na kraju krajeva, bio otac." Kaileja odmahnu glavom, jer pamtila je poslednji razgovor sa njim. Bendeigid je poludeo. Ako se ona išta pita, on neće nikada saznati da je Gaven uopšte živ. Eiluned povuče rezu koja je držala vrata skladišta. Kad se vrata otvoriše, nešto malo i sivo istrča u okolno žbunje. Eiluned ciknu i ustuknu, pravo u ruke Kaileji. "Proklete bile prljave zveri! Proklete..." "Ćuti!" obrecnu se Kaileja i protrese je. "Nije na tebi da proklinješ stvorenje koje ima jednaka prava kao i mi da traži sebi hranu. Niti da odbiješ pomoć ikome ko doñe da je traži, pogotovo Vodohodaču, koji nas voza tamo i ovamo preko jezera, a plaćamo mu samo blagoslovom!" Eiluned se okrete, zlokobno crvena u licu. "Ja samo radim posao koji si mi dodelila!" uzviknu ona. "Kako možeš tako da mi se obraćaš?" Kaileja je pusti i uzdahnu. "Nisam htela da te uvredim, niti da kažem da ne radiš dobro. Mi smo ovde još nove, još učimo šta možemo da radimo i šta nam je potrebno. Ali znam da naše prisustvo ovde nema nikakve svrhe ako pri tom treba da postanemo grube i pohlepne kao Rimljani! Ovde smo da služimo Gospi. Zar ne možemo imati poverenja u Nju da će nam pomoći?" Eiluned odmahnu glavom, ali u lice joj se vratila prirodna boja. "Hoćemo li služiti Gospi gladujući? Pogledaj", ona povuče kamenu ploču sa trapa i pokaza unutra, "trap je poluprazan, a kratkodnevica je tek za jedan mesec!" Trap je dopola pun, požele Kaileja da odgovori, ali odredila je Eiluned da se brine o skladištu upravo zbog njene sklonosti za ovakvom brigom. "Imamo još dva trapa, a oni su još puni", mirno reče Kaileja, "ali dobro je što si mi ukazala na ovo." "U skladištima u Vernemetonu uvek je bilo dovoljno žita za nekoliko zima, a sada imaju da hrane mnogo manje usta", reče Eiluned. "Da pošaljemo nekoga da nam donese višak?"
Kaileja zatvori oči i ponovo ugleda hrpu pepela na Brdu Devojaka. Zaista, Eilani i mnogim drugima neće biti potrebna hrana ove zime, niti ikada više. Rekla je sebi da je to praktičan predlog, da Eiluned nije želela da joj nanese bol. "Pitaću." Naterala je sebe da smiri glas. "Ali ako će, kao što se govori, zajednica žena u Šumskoj Kući biti raspuštena, ne možemo očekivati da nas hrane još godinu dana. A svakako bi bilo mnogo bolje da nas u Devi potpuno zaborave. Ardanos se upleo u poslove Rimljana i to nas je gotovo uništilo. Mislim da treba da budemo što neupadljivije, a u tom slučaju moramo naći načina da se same prehranimo." "To je tvoj posao, Gospo. Moj je da se snañem sa onim što imamo", reče Eiluned. Gurnula je kamenu ploču na mesto. Ne, to je Gospina dužnost, poisli Kaileja dok su prebrojavale vreće i burad. Mi smo ovde zbog Nje, i ne smemo to da zaboravimo. Bila je činjenica da mnoge starije žene nisu nikada imale drugi dom sem svešteničkog. No, pri tome su posedovale veštine koje bi im otvorile vrata sale bilo kog britanskog poglavara. Bilo bi teško otići, ali nijedna od njih neće gladovati. Došle su da služe Boginji jer ih je Ona pozvala, a ako Boginja želi sveštenice, pomisli Kaileja uz nagoveštaj osmeha, na Njoj je da nañe načina da ih nahrani. "A to ne mogu sama", reče Eiluned. Kaileja se trže kad je shvatila da ne sluša drugu ženu. Sada upitno podiže obrve. "Ne možeš očekivati od mene da pazim na svako zrno ječma i raži. Neka neke devojke zasluže hranu tako što će mi pomagati!" Kaileja se namršti, i u njoj iznenada propupe ideja. Dar od Gospe, pomisli ona, odgovor za mene. Devojke koje su učile kod njih bile su dobro obučene, i lako bi našle mesto u svakom domaćinstvu. Zašto ne bi primili kćeri ambicioznih ljudi i podučavali ih neko vreme, dok ne odu da se udaju? Rimljani ne mare mnogo šta žene rade - oni ne moraju čak ni znati za to. "Dobićeš pomagače", reče ona Eilunedi. "Naučićeš ih kako da održavaju domaćinstvo, Kea će ih učiti muzici, a ja ću ih učiti starim pričama našeg naroda i znanju Druida. Šta misliš, kakve priče će pričati svojoj deci? I kakve pesme će pevati bebama koje će roditi?" "Naše, valjda, ali..." "Naše", potvrdi Kaileja, "a očevi Rimljani koji vide svoju decu jednom dnevno, za večerom, neće ni pomisliti da to pitaju. Rimljani veruju da nije važno ono što kaže jedna žena. Ali možemo im oteti čitavo ovo ostrvo pomoću dece žena koje su učile na Avalonu!" Eiluned slegnu ramenima i nasmeši se, nejasno shvatajući. No, dok je Kaileja sa njom završavala proveru, već je hitro razmišljala. Jedna od njihovih devojaka, mala Alija, nije bila roñena za život sveštenice. Kada se bude vratila svojoj kući, moći će da proširi vest meñu ženama, a druidi je mogu poslati ljudima iz poglavarskih kuća koji još poštuju stare običaje. Ni Rimljani sa svojom vojskom niti hrišćani sa svojim pričama o prokletstvu ne mogu nadvladati prve reči koje beba čuje u majčinom naručju. Neka Rim vlada telima muškaraca, ali Avalon, mislila je u rastućem uzbuñenju, sveto ostrvo, bezbedno u močvari, Avalon će uobličiti njihove duše. Gaven se probudio vrlo rano i ležao je budan, suviše obuzet mislima da bi ponovo zaspao, iako je komadić neba koji se video kroz pukotinu pod strehom kolibe tek počeo da bledi pred najavom svitanja. Branos je još tiho hrkao na drugom krevetu, ali pod prozorom se čulo nečije kašljanje i šuškanje. Nebo u visini još je bilo tamno, ali na istoku, tamo gde će izići sunce, već se video nagoveštaj ružičastog. Tokom nedelju dana od dolaska u Avalon počeo je da uči njihove običaje. Muškarci su se okupljali pred druidskom salom, novaci u sivim, a stariji sveštenici u belim odorama, pripremajući se za službu svitanja. Procesija je bila potpuno nema; Gaven je znao da niko neće progovoriti sve dok se sunčev disk ne pokaže, jasan i blistav, iznad bregova. Dan će biti lep; proveo je čitav život u druidskom hramu i poznavao je vreme. Izvukao se iz kreveta, obukao se ne uznemirujući starog sveštenika - barem ga nisu dodelili Kući Devojaka, gde bi ga čuvali kao devicu - i izišao iz kolibe. Svetlost praskozorja bila je nejasna, ali vlažni vazduh bio je pun svežeg mirisa ranog jutra, i on duboko udahnu.
Kao na neki znak, procesija svitanja krete uz stazu. Gaven je čekao u senci pod strehom dok druidi ne odoše, a potom tiho poñe ka obali jezera. Vilinska žena rekla mu je da tu čeka. Svakog dana otkako je došao, dolazio je na ivicu vode. Sada se pitao hoće li ona ikada doći po njega, ali već je zavoleo sporo svitanje dana nad močvarama. Nebo je tek počinjalo da rudi. Iza njega su se sada jasno videle zgrade skupljene pod padinom Tora. Video se visoki vrh glavne sale, sagrañene pravougaono, na rimljanski način. Iza nje su nejasno sijali trčšani krovovi ostalih zgrada - jedna veća za sveštenice, manja za devojke, i još jedna mala, izdvojenija, za Vrhovnu sveštenicu. Iza njih su ležale kuhinja, tkaonica i staja za koze. Mogao je samo da nazre od vremena potamnele krovove druidskih zgrada na drugoj strani brda. Niže nizbrdo, znao je, nalazi se sveti kladenac, a na drugoj strani pašnjaka bile su hrišćanske kuće, nalik na košnice, okupljene oko trnovitog drveta koje je tamo niklo iz palice oca Josifa. No, tamo još nije bio. Sveštenice su, posle malo rasprave o tome koji poslovi pristaju muškom detetu, odlučile da se on stara o kozama koje su im davale mleko. Da sam otišao kod svog rimljanskog dede, pomisli on, ne bih morao da čuvam koze. No, koze nisu bile loše društvo. Pogledao je sve svetlije nebo i zaključio da će sveštenice uskoro ustati i da treba da ode u salu na jutarnji obrok. Tada će koze početi da mekeću, jedva čekajući da iziñu na pašnjak. Ovo je bilo jedino vreme koje je imao za sebe. Opet je začuo u sebi Gospine reči: 'Sine Stotinu Kraljeva.' Šta joj je to značilo? Zašto on? Nije uspevao da se oslobodi takvih misli. Mnogo je dana prošlo od tog čudnog pozdrava. Kada će doći po njega? Dugo je sedeo na obali, gledajući preko sivog prostranstva vode, koje se menjalo u srebrnasto, odražavajući boju jesenjeg neba. Vazduh je bio oštar, ali on je navikao na hladnoću, a ovčija koža koju mu je Branos dao kao ogrtač dobro ga je grejala. Bilo je tiho, ali ne potpuno; kad se još više umirio, uhvatio je sebe kako osluškuje šapat vetra u drveću i uzdahe talasića koji su ljubili obalu. Zatvorio je oči i zadržao dah, jer su svi ti tihi zvuci iz sveta oko njega na trenutak postali muzika. Postao je svestan pesme - nije znao potiče li spolja ili to peva nešto u njemu, ali melodija je bila sve umilnija. Ne otvarajući oči, on izvuče iz džepa vrbovu sviralu koju je dobio od Branosa i poče da svira. Prvi tonovi bili su toliko pištavi da je umalo bacio sviralu u vodu; ali ubrzo su se pročistili. Gaven duboko udahnu i pokuša ponovo. Sada je opet čuo čistu nit zvuka. Pažljivo je premeštao prste i počeo da izvlači melodiju. Kako se opuštao, disao je sve dublje, kontrolisano, i utonuo u začetak pesme. Zanet muzikom, u prvi mah nije ni primetio da se pojavila Gospa. Postepeno se treperenje svetla nad jezerom izoštrilo u senku, a senka se pretvorila u obličje, krećući se kao magijom preko površine vode, sve dok se nije dovoljno primaklo da bi video nizak pramac čamca na kome je stajala i vitku motku za veslanje u njenoj ruci. Čamac je odnekle ličio na barku kojom ga je Vodohodač dovezao na ostrvo, ali bio je uži, a Gospa je veslala dugim, spretnim pokretima. Gaven ju je pažljivo gledao. Kad su se ranije sreli, bio je suviše zbunjen da bi je zaista pogledao. Njene vitke, mišićave ruke bile su gole do ramena, uprkos hladnoći; tamnu kosu vezala je iznad čela, visokog i bez bora, na kome su se isticale jedino tamne, ravne obrve. I oči su joj bile tamne i sjajne. Pratila ju je mlada devojka, čvrsto grañena, sa dubokim jamicama na ružičasto-belim obrazima glatkim kao gusto mleko i lepom kosom, bakarno zlatnom, istom kakvu je imala i gospa Eilan - njegova majka. Kosu je uplela, kao sveštenice, u dugačku pletenicu. Devojka mu se brzo osmehnu, i jamice postaše dublje. "Ovo je moja kćer, Siana", rečle Gospa, čvrsto ga gledajući očima blistavim i oštrim kao u ptice. "Kakvo ime ti je dato, gospodaru moj?" "Moja majka me je zvala Gaven", reče on. "Zašto ste..." Gospine reči prekinuše njegovo pitanje. "Znaš li da veslaš motkom, Gavene?" "Ne znam, Gospo. Nikada me nisu učili ništa o vodi. Ali pre nego što poñemo..." "Dobro. Znači, ništa ne moraš da zaboraviš, i barem tome mogu da te naučim." Opet ga je prekinula. "Ali za sada će biti dovoljno da uñeš u čamac i ne prevrneš ga. Pažljivo uñi. U ovo doba godine voda je suviše hladna za kupanje." Pružila je malu šaku, čvrstu kao kamen, i pomogla mu da
uñe u čamac. On sede, stežući ivice kad se zaljuljao, ali više ga je uznemirilo njeno nareñenje nego taj pokret. Siana se zakikota, a Gospa se zagleda u nju onim tamnim očima. "Da tebe niko nije naučio, ni ti ne bi ništa znala. Je li lepo smejati se neznanju?" A šta ćemo sa mojim neznanjem? upita se on. No, nije pokušavao da ponovi pitanje. Možda će hteti da ga sasluša kasnije, kada stignu tamo kuda su krenuli. "Samo sam zamislila neočekivano kupanje po ovakvom danu..." promrmlja Siana. Pokušavala je da se uozbilji, ali opet se zakikotala, i Gospa se popustljivo nasmeši, gurajući motkom čamac preko površine Jezera. Gaven pogleda devojku. Nije znao da li mu se Siana podsmeva, ali dopadalo mu se što joj se oči iskose kad se nasmeši i zaključio je da mu ne smeta njen smeh. Ona je bila nešto najlepše u svom tom prostranstvu srebrnaste vode i bledog neba; mogao bi da ugreje ruke u toj crvenoj kosi. Neodlučno joj se nasmešio. Kad mu je uzvratila, sjaj njenog osmeha probio je oklop kojim je pokušao da obuzda svoja osećanja. Tek mnogo kasnije shvatio je da se njegovo srce tog trenutka zauvek otvorilo pred njom. No, sada je znao samo da mu je toplije, pa je olabavio pojas na svojoj ovčijoj koži. Barka je glatko klizila vodom kako se sunce pelo. Gaven je ćutke sedeo, gledajući Sianu ispod trepavica. Gospa, izgleda, nije osećala potrebu da govori, a Siana se ugledala na nju. Gaven se nije usuñuvao da prekine tišinu, pa je osluškivao ptičiji poj i tiho pljuskanje vode. Voda je bila mirna, tek sa malenim talasima od blagog povetarca ili jačih nabora za koje mu je Gospa rekla da označavaju skrivene sprudove i debla. Jesen je bila kišovita, i voda je ostala visoka; Gaven je gledao ustalasanu vodenu travu i zamišljao potopljene livade. Bregovi i brdašca provirivali su iz vode, ponegde povezani tršćacima. Već je prošlo podne kada Gospa upravi čamac ka šljunčanoj obali jednog ostrva koje - barem Gavenu - nije izgledalo ništa drugačije od ostalih. Izišla je na suvo i dala znak deci da poñu za njom. "Umeš li da zapališ vatru?" upita ona. "Žao mi je, Gospo, ni to me nikada nisu naučili." Osetio je da crveni. "Znam kako da održavam dobar plamen, ali druidi smatraju da je vatra sveta. Pale je samo u naročitim prilikama, a i to čine jedino sveštenici." "Baš liči na muškarce da prave misteriju od nečega što svaka seljanka ume", reče Siana. No, Gospa odmahnu glavom. "Vatra jeste misterija. Kao i svaka moć, može da bude opasnost, ili sluga, ili bog. Zavisno od toga kako se koristi." "A kakav plamen ćemo ovde zapaliti?" upita on. "Samo putničku vatru, da skuvamo sebi jelo. Siana, povedi ga sa sobom i pokaži mu kako se skuplja gorivo." Siana pruži ruku Gavenu, sklopivši male, tople prste oko njegovih. "Hajde, treba da nañemo suvu travu i lišće; sve što će brzo goreti i lako se zapaliti; grančice i opalo granje - ovako." Pustila je njegovu ruku i podigla šaku grančica. Zajedno su tražili suvo drvo i gomilali lišće i grančice na hrpu u udubljenju u mokrom tlu. Krupnije granje stavljali su na drugu hrpu. Očito su one ranije već bile ovde. Kada je procenila da je hrpa dovoljno velika, Gospa mu pokaza kako se pali vatra pomoću čelika i kremena koje je nosila u torbici o pojasu, i pojavi se prvi plamen. Gavenu je bilo čudno što ga ona uči služinskim poslovima pošto ga je pozdravila kao kralja. No, gledajući vatru, setio se šta je ona rekla o njoj, i razumeo je. Čak je i vatra za kuvanje sveta, a možda, u ova vremena kada Rimljani vladaju spoljašnjim svetom, čak i sveti kralj treba da služi tajno, u sitnim stvarima. Ubrzo je već plamtela vesela vatrica, a Gospa joj je dodavala sve veće grane. Kada se dobro razgorela, Gospa poseže u barku i izvuče iz vreće mlitavog, obezglavljenog zeca. Uz pomoć malog kamenog noža brzo ga je odrala i očistila, pa ga je namestila na zelene grane nad vatrom, koja se smirivala pošto se deo granja pretvorio u žar. Uskoro iz zeca poče u vatru da kaplje sok, šišteći. Gavenu zakrča stomak od nestrpljenja pred prijatnim mirisom, i on postade bolno svestan da je propustio doručak.
Kada je meso bilo gotovo, Gospa ga iseče nožem i dade deci po porciju, mada za sebe nije uzela ništa. Gaven je gladno jeo. Kada su završili, Gospa im pokaza gde da zakopaju kosti i krzno. "Gospo", reče Gaven, brišući ruke o tuniku, "hvala vam na jelu. Ali i dalje ne znam šta smerate sa mnom. Sada kad smo jeli, hoćete li mi odgovoriti?" Ona se ispitivački zagleda u njega. "Misliš da znaš ko si, ali to uopšte ne znaš. Rekla sam ti da ću te voditi. Pomoći ću ti da saznaš za šta si stvoren." Ona se vrati do čamca i dade im znak da se ukrcaju. A šta je sa stotinu kraljeva? želeo je da upita. No, nije se još usuñivao. Ovog puta vila ih poveze preko otvorene vode, gde se u močvaru ulivala reka stvarajući kanal; sve dublje se saginjala da motkom dohvati dno. Ostrvo ka kome se uputila bilo je prostrano, odvojeno od kopna samo uzanim kanalom sa zapada. "Tiho hodajte", reče ona čim su pristali uz obalu. Povela ih je meñu drveće. Čak i na početku zime, kada je lišće počelo da opada, provlačenje izmeñu stabala i ispod nižih grana nije bilo lako, a suvo lišće šuškalo je pod svakim neopreznim korakom. Gaven je neko vreme bio suviše zauzet kretanjem da bi pitao kuda idu. Vila je hodala bez zvuka, a Siana je takoñe bila veoma tiha. Pored njih se osećao kao trapavi vo. Sa olakšanjem se zaustavio kad je ona podigla ruku. Polako je povukla u stranu leskovu granu. Pred njima se nalazila mala livada gde su crveni jeleni pasli bledu travu. "Proučavaj jelene, Gavene, moraš naučiti njihove navike", tiho reče ona. "U leto ih ne bi našao ovde. Tada leže tokom vrelog dana i izlaze da pasu tek u sumrak. Ali sada znaju da moraju jesti što više mogu pre nego što doñe zima. Jedna od prvih dužnosti lovca jeste da nauči navike životinje koju sledi." Gaven se usudi da poluglasno progovori. "Znači, treba da budem lovac, Gospo?" Nije mu odmah odgovorila. "Nije važno šta radiš", odvrati mu jednako tiho. "Drugo je šta jesi. To moraš da naučiš." Siana pruži sitnu šaku i povuče ga u udubljenje u travi. "Gledaćemo jelene odavde", šapnu ona. "Odavde se sve vidi." Gaven je tiho ležao kraj nje, toliko blizu da mu odjednom sinu da je Siana devojka, i to njegovih godina. Dosad jedva da je viñao, a kamoli dodirivao mlade devojke; Eilan i Kaileja, koje je poznavao čitavog života, za njega uopšte nisu bile žene. Sve što je čitavog života slušao ne razumevajući sada ga zapljusnu. Gotovo potpuno obuzet ovim novim saznanjem, oseti da mu obrazi crvene. Bio je veoma svestan toga i brzo je sakrio lice u hladnu travu. Mogao je da oseti sladak, vlažan miris Sianine kose, kao i jak miris njene suknje od grubo uštavljene kože. Posle nekog vremena Siana ga munu. "Gledaj!" šapnu ona. Preko trave pažljivo je stupala košuta, lako balansirajući na kopitama koja su izgledala premala za njenu težinu. Nekoliko koraka iza nje išlo je poluodraslo lane, sa svetlim pegama upola zaklonjenim čupavim zimskim krznom. Pratilo je majku, ali u poreñenju sa njenom smirenom elegancijom njegov korak je naizmenično delovao trapavo i ljupko. Kao ja... pomisli Gaven, smešeći se. Gledao ih je kako polako napreduju u paru, zastajući da onjuše vetar. Potom, možda uplašena od nekog tihog zvuka koji Gaven nije čuo, košuta podiže glavu i iščeze u skoku. Ostavljeno samo na maloj čistini, lane se u prvi mah ukoči; nekoliko sekundi nepomično je stajalo, a onda naglo jurnu za njom. Gaven ispusti vazduh. Sve do sada nije ni bio svestan da je zadržavao disanje. Eilan, moja majka, pomisli on, još isprobavajući tu reč, mada ne prvi put, bila je kao ta košuta. Bila je toliko zauzeta poslom Vrhovne sveštenice da nije, zapravo, ni znala da sam tamo, a kamo li ko sam i šta sam. No, sada se već gotovo navikao na taj bol. Svest o Siani koja se protezala kraj njega bila je mnogo stvarnija od sećanja. Još je osećao mesto na kome su njeni mali, vlažni prsti stezali njegove. Poče da se pokreće, ali ona je pokazivala ka ivici šume. On se ukoči, pokušavajući da ne diše, a onda, na ivici čistine, ugleda senku. Jedva je čuo Sianin nehotični uzdah kad veličanstveni jelen, sa
širokim rogovljem, polako iziñe na otvoreno. Držao je visoko podignutu glavu; kretao se sa ogromnim i prefinjenim dostojanstvom. Gaven je nepokretno gledao kako jelen okreće glavu, zastavši na trenutak kao da može da kroz lišće vidi Gavena. Čuo je Sianin šapat kraj sebe. "Kralj Jelen! Mora da je došao da te pozdravi! Ponekad sam gledala jelene nedeljama, a njega ne bih videla!" Gaven ustade mimo svoje volje. Za tenutak se gledao u oči sa jelenom. Potom životinja naćuli uši i pripremi se za beg. Gaven se ugrize za usnu, siguran da ga je on uplašio, ali sledećeg trenutka kroz vazduh prolete strela sa crnim perjem i zari se u zemlju na mestu gde je stajao jelen. Za njom dolete još jedna. No, dotle su već svi jeleni ponovo nestali u šumi, i nije se videlo više ništa sem zanjihanih grana. Gaven preñe pogledom sa mesta gde je nestao jelen ka mestu odakle su došle strele. Izmeñu drveća se pojaviše dva čoveka, zaklanjajući oči dlanom od popodnevnog sunca. "Stoj!" To su se pokrenule Gospine usne, ali glas kao da je dopirao odasvud. Lovci stadoše kao ukopani, osvrćući se. "Ovaj plen nije za vas!" "Ko brani..." poče viši lovac, ali njegov drug već je pravio znak protiv zla i šapatom ga ućutkivao. "Šuma vam brani, i Boginja koja svemu daje život. Druge jelene možete da lovite, jer sad je doba lova, ali ovog ne. Usudili ste se da zapretite Kralju Jelenu. Idite i tražite drugi trag." Sada su obojica drhtala. Ne usudivši se ni da uzmu strele, okrenuše se i uz bučnu lomljavu nestadoše u žbunju iz koga su izišli. Gospa iziñe iz senke velikog hrasta i dade deci znak da ustanu. "Moramo da se vratimo", reče ona. "Dan odmiče. Drago mi je što smo videli Kralja Jelena. To sam želela da vidiš, Gavene - to je razlog što sam te dovela ovamo." Gaven zausti da pita, a onda se predomisli. "Šta je bilo?" upita Vilinska Krlajica. "Uvek smeš da mi kažeš šta misliš. Možda neću uvek sve moći da ti kažem, ali uvek smeš da pitaš, a ako je to nešto što ne mogu da učinim ili dozvolim, uvek ću ti objasniti zašto." "Sprečili ste one ljude da ulove jelena. Zašto? I zašto su vas poslušali?" "Oni su ljudi iz ovog kraja i znaju da treba da me slušaju. A što se tiče jelena, stariji narodi ga ni u kakvoj gladi nisu dirali. Kralja Jelena može da ubije samo kralj..." "Ali mi nemamo kralja..." šapnu on, svestan da se primiče odgovoru, a ne znajući da li želi da ga zna. "Sada ne", složi se ona. "Hodi." Pošla je putem kojim su došli. "Voleo bih da ne moram da se vratim", ozbiljno reče Gaven. "Ja sam samo neželjeni teret ljudima na Toru." Na njegovo veliko iznenañenje, Gospa nije požurila da ga ubeñuje u dobre nemere njegovih staratelja. Dosad je već bio navikao da svi odrasli podržavaju ono što su drugi odrasli rekli. Umesto toga, Gospa je oklevala. Potom polako progovori. "I ja bih volela da ne moraš da se vratiš; ne želim da budeš nesrećan. Ali svaka odrasla osoba mora, ranije ili kasnije u životu, da čini stvari za koje nema sklonosti ni dara. I premda bih smatrala za čast da usvojim nekoga sa takvim poreklom i mada sam oduvek želela sina da ga podižem zajedno sa kćeri, neophodno je da ostaneš u hramu, koliko god je potrebno da se postane druid. To učenje je neophodno i mojoj kćeri." Gaven razmisli na trenutak. "Ali ja, zapravo, ne želim da postanem druid." "Nisam to ni rekla - samo da moraš proći tu obuku da bi ispunio svoju sudbinu." "Šta je moja sudbina?" uzviknu on, i primeti da je Siana prebledela. Nije hteo da se pred njom svaña sa njenom majkom, ali morao je da zna. Vila je dugo gledala u njega. "Kada vidiš oblake crvene i debele, znaš da će tokom dana verovatno biti oluje, zar ne? Ali ne možeš znati kada će tačno početi kiša niti koliko će je pasti. Tako je i sa vremenom u unutrašnjim svetovima. Ja poznajem njihove plime i cikluse. Poznajem znake i vidim njegove moći. Vidim moć u tebi, dete; zvezdane plime se talasaju oko tebe kao što se voda razdvaja pred skrivenim drvetom. Mada ti to sada nije uteha, znam da si ovde sa nekim ciljem.
Ali ne znam koji je to cilj, ne tačno, a i da znam, ne bih smela da ti kažem; jer ljudi često, trudeći se da ispune ili izbegnu neko proročanstvo, čine upravo ono što ne bi smeli." Gaven ju je slušao bez mnogo nade, ali ipak je postavio pitanje kad je završila. "Hoću li vas videti ponovo, Gospo?" "Budi siguran da hoćeš. Zar neće moja roñena kćer živeti meñu devicama Avalona? Kada doñem da je vidim, posetiću i tebe. Hoćeš li je čuvati meñu druidima onako kako je ona tebe čuvala u šumi?" Gaven je zapanjeno pogleda; Siana uopšte nije ličila na druidsku sveštenicu, koju je on uvek zamišljao kao Eilan, ili možda Kaileju. Znači, i Siana je takva? I ona ima sudbinu? 3. Kako se primicala kratkodnevica, postajalo je tamnije, vlažnije i hladnije. Čak i koze više nisu želele da lunjaju. Gaven je sve češće zaticao sebe u blizini koliba nalik na košnice, tamo gde se pašnjak pružao daleko od Tora. U prvi mah, kada je čuo zvuk pesme kako dopire iz prostrane okrugle zgrade koju su hrišćani držali za svoje svetilište, ostao je podalje, ali ono što je čuo zadivilo ga je. Svakog dana prilazio je sve bliže. Govorio je sebi da je to samo zbog kiše ili zbog hladnog vetra, i da hoće da iz zaklona pazi na koze. Možda bi bilo drugačije da je imao za društvo nekoga svojih godina, ali Vilinska Kraljica još nije ispunila obećanje da će dovesti Sianu na Avalon, i on je bio usamljen. Krio se kad bi monasi izlazili, ali dugo, sporo pulsiranje njihovih pesama uznemiravalo ga je, mada drugačije, isto koliko i muzika druidskih bardova. Jednog dana, neposredno pred kratkodnevicu, zaklon kraj zida izgledao je posebno privlačno, jer je te noći slabo spavao. Sanjao je svoju majku, okruženu plamenom, kako zove sina da je spase. Gavenu se srce stezalo dok ju je gledao, ali u snu nije znao da zove baš njega, i zato nije učinio ništa. Kada se probudio, setio se da je on njen sin. Dugo je plakao, jer je bilo prekasno da je spase, pa čak i da joj kaže da bi je voleo, da mu je samo dala prirliku. Seo je oslonjen o zid od pletera, čvršće se umotavajući u gunj. Danas je muzika bila naročito lepa, puna radosti, činilo mu se, mada nije razumeo reči. Razgonila je noćne strepnje kao što prvo sunce topi inje. Zagledao se u igru duginih boja na ledenim kristalima; kapci mu postaše teški, i on zaspa neopazice. Nije ga probudio neki zvuk, nego upravo tišina. Pesma je prestala i vrata su se otvarala. Izišlo je dvanaest muškaraca, starih, ili su bar njemu tako izgledali, odevenih u sive mantije. Osećajući da mu srce tuče, Gaven se uvuče u svoj gunj, nepokretan kao miš kada vidi sovu u letu. Na samom kraju kolone išao je maleni starac, pogrbljen od godina, potpuno sede kose. Zastao je, osvrćući se oštrim pogledom, i skoro odmah ugledao uznemirenog Gavena. Pošao je par koraka prema njemu i klimnuo glavom. "Tebe ne poznajem. Jesi li mladi druid?" Poslednji monah u koloni ispred starca, visok, proćelav i nezdrave kože, okrete se da ih ljutito pogleda. No, starac podiže ruku, u znak prekora ili blagoslova, i taj drugi, još namršten, okrete se i poñe za ostalima ka svojoj kolibi. Gaven ustade, umiren starčevom učtivošću. "Nisam, gospodaru. Ja sam siroče, i pomajka me je dovela ovamo jer nemam nikog drugog na svetu. Ali moja majka bila je jedna od njih, pa ću verovatno i ja biti." Starac ga je pomalo iznenañeno gledao. "Zaista je tako? Verovao sam da su druidske sveštenice pod zavetom devičanstva, kao naše monahinje, i da se ne udaju, niti rañaju decu." "Tako je", reče Gaven, setivši se nekih stvari koje je Eiluned govorila kad je mislila da je on ne čuje. "Ima ih koji govore da nije uopšte trebalo da se rodim. Ili da je trebalo ubiti i mene i moju majku." Stari monah ga je dobroćudno gledao. "Gospod, dok je obitavao meñu nama, imao je razumevanja čak i za žene uhvaćene u preljubi. A govorio je da će maloj deci pripasti carsko nebesko. Ali ne sećam se da je On ikada pitao kako je ko roñen, zakonito ili ne."
Gaven se namršti. Zar čak i njegova duša ima vrednosti u očima ovog starog sveštenika? Mada oklevajući, usudio se da to upita. "Svi ljudi imaju duše jednako vredne u očima istinskog Boga, mali brate. Tvoja kao i svaka druga." "Istinskog boga?" upita Gaven. "Zar vaš bog, ko god da je, smatra da mu pripada moja duša, i ako nisam njegov sledbenik?" "Prva istina tvoje vere", blago reče sveštenik, "kao i moje, jeste da su svi bogovi jedno, ma kojim imenom ih zvali. Postoji samo jedan jedini izvor; a On vlada i nad hrišćanima i nad druidima." Starac se nasmeši i kruto poñe ka klupi kraj malog trnovitog drveta. "Razgovaramo o besmrtnoj duši, a još se nismo upoznali! Moja braća koja predvode pevanje jesu Bron, koji je bio oženjen mojom sestrom, i Alanus. Brat Pavle je najnoviji u našoj duržini. Ja sam Josif, i obično me zovu 'oče'. Ako se tvoj ovozemaljski otac ne bi protivio, voleo bih da me i ti tako zoveš." Gaven je zurio u njega. "Nikada nisam video svog ovozemaljskog oca, a sada je mrtav, pa nemam pojma šta bi rekao na to! A što se tiče moje majke, nju sam poznavao, ali nisam znao..." progutao je knedlu kad se setio sna, "da mi je rod." Stari sveštenik posmatrao ga je nekoliko trenutaka. Potom uzdahnu. "Rekao si da si siroče, ali nisi u pravu. Imaš i Oca i Majku..." "U Drugom Svetu..." poče Gaven, ali otac Josif ga prekide. "Svuda oko tebe. Bog je tvoj otac i tvoja majka. Ali imaš majku i na ovom svetu, jer zar nisi usvojenik mlade sveštenice Kaileje?" "Kaileja? Mlada?" Gaven jedva suzdrža smeh. "Meni, koji sam zaista star, Kaileja izgleda kao dete", smireno odvrati otac Josif. "Znači, ona vam je pričala o meni?" sumnjičavo upita Gaven. Već je znao da Eiluned i ostali pričaju o njemu. Pobesneće ako sazna da su pričali čak i hrišćanima. No, starac se samo smešio. "Tvoja pomajka i ja ponekad razgovaramo. U ime Gospoda koji je rekao da su sva deca Božija, ja ću ti biti otac." Gaven odmahnu glavom, setivši se svega što je slušao o hrišćanima. "Nećete me hteti. Imam još jednu pomajku, Gospu Vilinskog naroda. Da li je znate?" Starac odmahnu glavom. "Žao mi je što nemam tu čast, ali siguran sam da je ona plemenita osoba." Gaven je sad lakše disao, ali još nije bio spreman da veruje starcu. "Čuo sam da hrišćani kažu kako su sve žene zle..." "Ja ne kažem", reče otac Josif, "jer čak je i Gospod, kada je obitavao meñu nama, imao prijatelje meñu ženama: Mariju iz Betanije, koja bi mu bila žena, da je poživeo dovoljno dugo; i drugu Mariju, iz grada Magdale, za koju je rekao da joj je mnogo oprošteno jer je mnogo volela. Prema tome, žene, naravno, nisu zle. Tvoja pomajka, Kaileja, veoma je plemenita žena. Ne kažem da su žene zle, nego da ih ponekad pogrešno razumeju ili pogrešno upućuju, isto kao i muškarce. A ako neke od njih greše, ne znači da su sve žene takve." "Znači, onda Vilinska Gospa nije zla, niti njena kćer?" Starac je zvučao kao da ne predstavlja pretnju, ali Gaven je morao da se uveri. "Ne poznajem Gospu, pa ne znam. Ima mnogo priča o Vilinskom narodu. Priča se da su oni niži anñeli, koji se nisu borili ni za Boga ni za Zlog kada se pobunio, i zato su osuñeni da zanavek žive ovde. Drugi kažu da je Eva, posramljena što ima tako mnogo dece, sakrila neke od njih, tako da im Bog nije podario duše. Moji učitelji govorili su da se vilinski narod sastoji samo od duha, koji govori u ime svega u prirodi što nema svoj glas. Ali svakako ih je stvorio Bog. I kao što ljudi koji odu u Vilinsku zemlju nikada ne umiru, oni iz Vilinskog naroda koji se pridruže ljudima postaju smrtni, a ako žive dobro, svemoćni Bog će im podariti dušu. Što se tiče njene kćeri, ona je samo dete. A ako delom potiče od smrtnika, onda svakako već ima dušu. Mogu li deca da budu zla? Gospod je rekao da je njihovo carstvo nebesko." Otac Josif pogleda Gavena i nasmeši se. "Često si slušao naše pesme, je li? Da li bi voleo da nas slušaš unutra?"
Gaven ga je sumnjičavo odmeravao. Starac ga je privlačio, ali već se umorio od odraslih koji stalno govore šta je on i šta treba da radi. "Ne moraš", dodade otac Josif, "ali tako zvuči mnogo bolje..." Govorio je sasvim ozbiljno, ali dečak primeti iskru u njegovom oku i poče da se smeje. "Posle svečanosti kratkodnevice, kad budeš imao više vremena, mogao bi, ako želiš, i da učiš pevanje..." Gaven se ukoči. "Otkud ste znali? Otkud ste znali da bih to voleo više od svega? Ali hoće li mi Kaileja dopustiti?" Otac Josif se na to osmehnu. "Kaileju prepusti meni." Velika sala bila je puna mirisa borovih grana. Druidi su išli da ih naseku sa drveća koje je raslo na sledećem brdu u nizu koji se pružao od Avalona. Niz se pružao od Tora ka severoistoku, dosežući sve do najdalje tačke na kojoj se Britanija pružala u zapadno more. Druge linije moći stizale su do Tora sa severozapada i severa, označene uspravljenim kamenjem, izvorima ili brdima, od kojih je većina bila obrasla borovima. Kaileja nije bila lično tamo, ali ih je videla putujući duhom. Činilo joj se da danas sve pulsira od moći. Prema druidskim proračunima, ova noć doba je najveće tame u godini. Sutra će sunce početi povratak sa južnog neba, i mada je najgori deo zime tek bio pred njima, mogli su se nadati da će leto ponovo doći. Ovo što činimo, ovde u ovom čvoru moći, pomisli Kaileja dok je upućivala Lisandu da pričvrsti kraj venca na stub, poslaće odjeke energije kroz čitavu zemlju. A to je važilo za sve što čine, ne samo za večerašnji obred. Postajalo joj je sve jasnije da je ovo utočište u močvari zapravo tajno središte Britanije. Rimljani mogu da vladaju njenom glavom u Londiniumu i da upravljaju svime što se dešava u spoljašnjoj ravni. No, samim svojim prisustvom ovde, sveštenice Avalona vladaće njenom dušom. Sa drugog kraja sale začu se cika, i Dika, sva crvena u licu, okomi se na Gavena i poče da ga šiba borovom granom. Eiluned, namrštena kao olujni oblak, pohita ka njima, ali je Kaileja bila brža. "Nisam te ni pipnuo!" uzviknu dečak, krijući se iza Kaileje. Sveštenica krajičkom oka ugleda Lisandu kako se povlači i brzo je zgrabi. "Prva dužnost sveštenice jeste da govori istinu", strogo joj reče Kaileja. "Ako mi ovde govorimo istinu, istina će vladati u zemlji." Devojka pogleda nju, pa Gavena, i pocrvene. "Pomerila se..." promrmlja Lisanda. "Htela sam da gurnem njega." Kaileja je znala da ne treba da pita zašto. Dečaci i devojčice u tim godinama su kao psi i mačke, dve različite vrste bića, naizmenično neprijateljske i zadivljene razlikama izmeñu sebe. "Niste ovde radi igre", blago reče ona. "Zar mislite da nameštamo sve ove grane samo zbog lepog mirisa? One su svete, predstavljaju obećanje nastavka života i kad su sve ostale grane gole." "Kao zelenika?" upita Dika; od radoznalosti je zaboravila na uvredu. "Da, i kao imela, koja se raña iz munje, i živi ne dodirujući zemlju. Sutra će druidi ići da je seku zlatim srpovima, kako bi je koristili u svojoj magiji." Kaileja zastade, osvrćući se. "Ovde smo skoro gotovi. Idite da se ugrejete, jer će uskoro zaći sunce i ugasićemo sve vatre." Dika, mršav devojčurak i večita smrza, potrča ka vatri koja je gorela, na rimljanski način, u gvozdenom mangalu nasred odaje, a Lisanda poñe za njom. "Moraš mi kazati ako te budu suviše gnjavile", reče Kaileja Gavenu. "Mlade su, a ti si jedini dečak njihovih godina ovde. Uživaj u njihovom društvu još malo, jer kada budu postale žene neće više moći slobodno da jurcaju okolo." Pokajala se kad je videla koliko se zbunio. "Nije važno. Idi kod Rianon i pitaj da li je pri pečenju možda pokvarila neki od kolača što ih sprema za svečanost. Mi koje smo položile zavete moramo da postimo, ali nema razloga da vi mladi prerano upoznate glad." Još je bio dovoljno mali da od tog predloga sav sine, i Kaileja se smešila za njim kad je odjurio. Neosvetljena, sala sveštenica izgledala je ogromna, kao duboka pećina ledene tame u kojoj bi se šačica okupljenih ljudi lako izgubila. Gaven se smestio blizu Kaileje, koja je sedela u središtu grupe, posañena na svoju veliku stolicu. Kroz odeću je osećao toplotu njenog tela, i to mu je prijalo. "I tako je izgrañen 'ðavolji ples'", reče Kea, na koju je došao red da priča priču, "i nikakve sile zla nisu uspele to da spreče."
Još od zalaska sunca sedeli su u sali, i sveštenice su pričale priče o vetru i drveću, o zemlji i suncu, o duhovima mrtvih i delima živih, i o čudnim bićima koja nisu ni jedno ni drugo, a obitavaju u praznini izmeñu svetova. Kea je pričala o gradnji ogromnih kamenih kapija na vetrometini u središnjoj ravnici, istočno od Letnje Zemlje. Gaven je čuo za nju, ali nikada nije bio tamo. Činilo mu se da je svet pun čudesa koja on nije video, i nikada ni neće ako ga Kaileja zadrži ovde. No, ovog časa bio je zadovoljan što je tu. Zvuk vetra pod strehom šaputao je zajedno sa Keinim glasom, i povremeno mu se činilo kao da može da razabere poneku reč. Sveštenice su govorile da u ovo doba godine napolju lutaju sile tame koje nimalo ne vole čovečanstvo, i dok je slušao šapat vetra, bio je spreman da im poveruje. "A ogari nisu učinili ništa?" upita Lisanda. "Ne baš ništa", odgovori Kea, jedva suzdržavajući smeh. "Najveći od njih, čije ime neću da izgovorim u ovakvoj noći, zarekao se da će zakopati kameni prsten u kome služimo Majci - onaj što se nalazi severoistočno odavde. Povezuje nas jedna od podzemnih linija moći, i u ovoj noći tamošnji žitelji paliće vatru na središnjem kamenu." "Ali šta je ogar učnio?" konačno upita Gaven. "Oh, da - pa, pričali su mi da je nakupio ogromnu gomilu zemlje i poneo je ka krugu, ali Gospa je stala pred njega i zaustavila ga, i on je ispustio svu tu zemlju na gomilu i pobegao. A ako mi ne verujete, možete otići i videti sami. Nalazi se tik sa zapadne strane kamenog prstena. Na prolećnu ravnodnevicu šaljemo tamo sveštenika i sveštenicu da vode obrede." Zidovi zadrhtaše od jačeg naleta vetra. Gaven položi dlan na utabani zemljani pod, na trenutak uveren da se sama zelja trese od nečijeg prastarog, ogromnog koraka. A šta sa Vilinskim narodom, pomisli on. Šta je sa Sianom i kraljicom? Da li one jašu na vetru, ili i same održavaju svečanost na nekom tajnom podzemnom mestu? Često je mislio na njih od onog dana na jezeru. "Jesmo li ovde bezbedni?" Gavenu je bilo drago što je mala Dika to pitala. "Ostrvo Avalon je sveto tlo", odgovori Kaileja. "Dok god služimo bogovima, nikakvo zlo ne može da prodre ovamo." Nastupi tišina; Gaven je osluškivao kako vetar zavija preko krova i polako jenjava. "Koliko dugo?" šapatom upita Dika. "Koliko će vremena proći dok se svetlost vrati?" "Onoliko dugo koliko je potrebno da se popneš na vrh Tora i vratiš se dole", odgovori Rianon, koja je, kao i sve ostale sveštenice, imala gotovo neprirodnu sposobnost odreñivanja protoka vremena. "Onda su druidi, koji će doneti vatru, sada već gore", reče Gaven, sećajući se šta mu je Branos pričao. Odgovorila mu je Kaileja. "Oni čekaju ponoć, odolevajući hladnoći i opasnostima tame. Budite sad mirni, deco moja, i molite se Gospi da zapali vatru u vašoj tami, jer, mada možda ne mislite tako, vaša je tama dublja i opasnija od ove noći koja obavija svet." Ona zaćuta. Dugo je izgledalo da se niko ne miče. Gaven položi glavu na Kailejino koleno. Nije se čulo ništa sem tihog disanja; čak je i vetar stao, kao da čitav svet čeka zajedno sa ljudskim dušama koje su se ovde okupile. Trgao se kad ga je nešto dodirnulo, a onda je shvatio da je to Kailejina ruka i da mu gladi kosu. Ukočio se u čudu, i nešto u njemu, dotle smrznuto kao zimski led, poče da se topi. Kako se blago, pravilno milovanje nastavljalo, on zagnjuri lice uz njenu butinu, zadovoljan što je suviše mračno da bi iko video suze na njegovom licu. Nije ga trgao zvuk, nego neka druga promena, možda u samom vazduhu. Još je bilo sasvim mračno, ali senke oko njih kao da su postale manje teške. Neko se promeškoljio; čuli su se koraci kad je neko prišao vratima. "Slušajte!" Vrata se otvoriše, otkrivajući pravougaonik modrog noćnog neba prošaranog zvezdama, a odnekud izdaleka, kao da pevaju same zvezde, do njih dopre nagoveštaj pesme. Iz tame dolazi svetlo; Iz slepila dolazi vid; Neka nestanu senke!
U ovom svetom času Rečena je reč moći; I noći više nema... Gaven se ukoči, trudeći se da razabere reči. Neko dahnu, i on podiže pogled. Na vrhu Tora propupelo je svetlo, sićušna, treperava tačka plamena; za njom usledi druga, pa treća. Devojke su mrmljale, pokazujući tamo, ali Gaven je čekao nastavak pesme.
Godina će teći dalje, Zemlja je sada slobodna, Sve izgubljeno neka se nañe! U ovom svetom času Rečena je reč moći; I leda više nema... Svetlost se pretvori u prugu što je tekla naniže, spiralnim putem oko Tora. Glasovi bi se utišali kada bi svetlo zašlo na drugu stranu brda, a potom bi se vratili, jači. Kao i kada je čeznuo za hrišćanskom muzikom, Gaven uzdrhta od harmonije. No, monaška liturgija bila je veličanstvena potvrda reda, a melodije druida slivale su se i razdvajale, izvijajući se i utišavajući se u istovremeno slobodnoj i neizbežnoj harmoniji nalik na ptičiju pesmu. Kad gubitak postane dobit, Kad radost zameni bol, Neka tuga ostane zalud. U ovom svetom času Rečena je reč moći; i smrti više nema... Sada su bili dovoljno blizu da bi baklje osvetlile ljude koji su ih nosili; kolona druida u belim odeždama krivudala je niz brdo. Gaven se njihao u mestu, želeći da postane deo te muzike. Dolaze svete plime, Dolazi proleće iz zime, Istinu pevamo sada. U ovom svetom času Rečena je reč moći; I straha više nema... Kolona pevača, predvoñena sedobradim Kunomaglosom, stigla je do sale. Žene se razdvojiše da ih propuste unutra. Branos, staračkog lica prosvetljenog zanosom muzike, uhvati Gavenov zadivljeni pogled i nasmeši se. Biću bard, pomisli dečak. Hoću! Moliću Branosa da me uči. Kad je ušao u salu za ostalima, zažmirkao je, zbunjen sjajem posle tako duge tame. Desetak zapaljenih baklji bacalo je svetlost na nasmešena lica, ali kada mu se vid prilagodio, Gaven se zagleda u jednu osobu. Njena plava kosa lebdela je u oblaku oko lica, blistava kao dan; oči su joj sijale. U umu mu se, vrlo polako, pojavi njeno ime - Siana - ali to nije bila ona sasvim ovozemaljska devojka sa kojom je lutao jednog jesenjeg dana. Večeras je bila kćer vile, od glave do pete. Neko mu dade kolač, i on poče da jede, ne skidajući pogled sa devojke. Postepeno mu se, dok je žvakao, vratiše ljudska čula. Sada je video da ona ima pege na obrazima i da joj je suknja na ivici zamrljana. No, možda zbog sati provedenih u tami, ona prva slika je zadržala snagu prosvetljenja. Zapamti! reče on u sebi. Šta god da se desi, ovo je njena istina! Zapamti!
Bez obzira na to u koliko kratkodnevica iščekivala povratak svetlosti, mislila je Kaileja, uvek doñe trenutak kada se upita je li moguće da se ovog puta to neće desiti, da se vatra neće upaliti, i da će tama zavladati svetom. Noćas, kao i uvek, njena prva reakcija na prvu iskru što se pojavila na vrhu brda bilo je olakšanje. Ove godine je, možda, imala više razloga od većine drugih da bude zahvalna. Posle toliko tragedija, obećanje obnove bilo joj je posebno važno. Drvo u mangalu na sredini sale bilo je potpaljeno; uz toplotu baklji, temperatura je naglo rasla. Kaileja dozvoli da joj se ogrtač otvori dok je gledala oko sebe. Bila je okružena osmesima. Čak je i Eiluned jednom dozvolila sebi da bude zadovoljna. Otac Josif, koji je završio svoju ponoćnu službu, prihvatio je njen poziv i došao sa jednim od svojih monaha, ne bratom Pavlom sa uvek kiselim licem, nego sa mlañim muškarcem, Alanusom, koji ga je pratio. U kojim drugim telima, u kojim drugim životima i zemljama smo zajedno čekali da pozdravimo povratak svetlosti? upitala se. Susreti sa ocem Josifom često su je navodili na takve misli. Bilo je neobične utehe u pomisli da će, uprkos zbrci i tuzi u ovom sadašnjem životu, ipak preostati nešto večito. Ona proñe kroz gužvu da ga pozdravi. "U ime svetlosti uzvraćam ti blagoslov. Neka bi mir vladao unutar ovih zidova", odvrati joj on. "Moram da govorim sa tobom, Gospo, o obuci mladog Gavena." Kaileja se okrete, tražeći dečaka. Gaven je zurio preko vatre, rumen u licu i očiju nalik na zvezde. Oseitla je da joj se srce grči. I Eilan je tako izgledala posle ispita za sveštenicu, kada je izišla iz jezera. Potom Kaileja poñe za njegovim pogledom i ugleda plavokosu devojku, blistavu i rumenu kao da je roñena iz plamena, a iza nje, kao senku, Vilinsku Kraljicu. Kaileja pogleda nezgrapnog dečaka, pa blistavu devojčicu, i oseti, onako kako je ponekad dato onima što proñu njenu obuku, da se uspostavlja sklop. Posle one noći kada je razgovarala sa Vilinskom Kraljicom, Kaileja je mnogo razmišljala o detetu koje je Kraljica rekla da će dovesti, i o njenoj mogućoj budućnosti. Bilo je dovoljno teško učiti i devojčice što doñu iz sveta ljudi. Kako će se snaći sa detetom odraslim u Vilinskoj Zemlji? No, Siana nije došla, i posle nekog vremena svakodnevne brige su potisnule to pitanje. "Oče... rado ću govoriti sa tobom o dečaku, ali ovde je neko koga moram da pozdravim", žurno reče ona. On poñe za njenim pogledom i raširi oči. "Sasvim te razumem. Dečak je govorio o njima, ali nisam mu sasvim verovao. Zaista je ovaj svet još pun čudesa!" reče on. Kad je Kaileja prišla, vila iziñe iz senke da je dočeka. Imala je dar da privuče pažnju kad tako želi, i razgovori zamreše kad svi koji su je dotle jedva primećivali videše da stoji pred njima. "Došla sam, gospo od Avalona, da ispuniš ono što si mi obećala." Gospin glas odjekivao je salom. "Ovo je moja kćer. Molim te da je učiš kao sveštenicu." "Vidim je i pozdravljam je dobrodošlicom", odvrati Kaileja, "No, za obuku je potrebna volja deteta i nikoga drugog." Vila promrmlja nešto i Siana stade pred Kaileju, pognute glave. Plamsaji vatre sijali su u njenoj plavoj kosi. "Znam da si došla ovde uz pristanak svoje porodice. Ali jesi li došla meñu nas po svojoj slobodnoj volji, bez pretnji ili nagovaranja bilo koje vrste?" upita Kaileja. "Jesam, Gospo", začu se odgovor, tih, ali jasan, iako je svakako znala da svi pilje u nju. "Da li obećavaš da ćeš živeti u miru sa svim ženama iz ovog hrama i ponašati se prema njima kao prema majci ili sestri sopstvene krvi?" Siana na trenutak podiže pogled. Uglavnom je ličila na svog neznanog oca, ali imala je duboki pogled na majku. "Hoću, tako mi Boginja pomogla!" "Tokom obuke, devojke pripadaju Gospi i ne mogu se podati nijednom muškarcu, osim ako Boginja to bude zahtevala. Hoćeš li se pokoravati tom pravilu?" "Hoću." Siana se stidljivo nasmeši i ponovo obori pogled.
"Onda, dobro došla meñu naše device. Kada odrasteš, možeš, ako te Boginja pozove, da preuzmeš obaveze sveštenice, ali za sada ovo će biti jedino što te vezuje." Ona raširi ruke i zagrli dete, na trenutak ošamućena slatkim mirisom te svetle kose. Potom zakorači unazad, i sve ostale žene priñoše, jedna po jedna, da pozdrave svoju novu sestru; sumnje i mrštenje su nestajali, čak i kod Eiluned, čim bi dodirnuli devojku. Kaileja pogleda njenu majku i primeti nagoveštaj osmeha u tamnim vilinskim očima. Optočila je devojku sjajem da bismo je prihvatili, pomisli Kaileja. To se mora okončati. Siana mora da zasluži svoje mesto ovde, ili joj nećemo biti ni od kakve koristi. No, devojku će čekati mnogo problema dok bude učila disciplinu hrama i običaje u svetu ljudi. Mala čarolija za lakši početak svakako ne može mnogo škoditi. "Ovo je Dika, a ovo Lisanda", predstavila je Siani poslednje devojke u koloni. "Vas tri delićete malu kolibu kraj kuhinje. Tamo te čeka krevet, a one će ti pokazati gde da ostaviš svoje stvari." Zagledala se u Sianinu tuniku od prirodne vune, izvezenu mnoštvom lišća i cvetova, i nasmešila se. "Sad idi da pojedeš nešto. Ujutro ćemo ti naći odeću kakvu nose i ostale devojke." Bio je dovoljan samo nagoveštaj pokreta i Lisanda, uvek odvažnija, uhvati Sianu za ruku. Tri devojke odoše. Kaileja ču tihi Dikin glas i žubor Sianinog smeha u odgovor. Budite dobri prema njoj, i ona će vam biti blagoslov. Danas si stekla moju zahvalnost... Tek kad se okrenula i videla da vilinske Kraljice više nema, Kaileja je shvatila da te reči nisu bile izgovorene naglas. Soba se ispunila razgovorom i smehom, jer svi su postili čitavog dana, a sad su navalili na pripremljenu gozbu. Rimljanima bi se činila prilično skromna, ali za stanovnike hrama, naviknute na najjednostavnije kuvane žitarice, povrće i sir, kolači zaslañeni voćem i medom, pečeni zečevi i jelensko meso bili su ogromno izobilje. "Znači, to je kćer Gospe Vilinskog naroda, o kojoj mi je pričao Gaven?" upita otac Josif, prilazeći joj. "Jeste." "Jesi li zadovoljna njenim dolaskom?" "Da nisam, ne bih joj dopustila da ostane." "Ona ne pripada tvom stadu..." "Niti vašem, oče", polako reče Kaileja. "Nemojte da se zabunite." Uzela je jabuku iz kotarice i zagrizla je. Otac Josif klimnu glavom. "Zato sam se i čudio što vidim njenu majku. Ona pripada narodu koji je bio ovde pre Britanaca - kažu čak i pre ljudi uopšte. Svakako su bili ovde kada je Narod Mudrosti stigao iz Potopljenih Zemalja na ove obale." "Ne znam zasigurno ko je ili šta je Gospa Šumskog Naroda", reče Kaileja. "Ali jednom mi je pomogla kada mi je bilo veoma potrebno. Njen narod ima mudrost koju smo mi izgubili. Volela bih da dovedem meñu nas Vilinski narod, sa svim njihovim znanjima. A obećala je da će poučavati mog usvojenog sina, Gavena." "O Gavenu sam i hteo da razgovaramo", reče otac Josif. "On je siroče, zar ne?" "Jeste", reče Kaileja. "Onda, u ime Učitelja koji je rekao 'Neka mi doñu mala deca', dozvoli da tvoj posinak Gaven bude i moj sin. Molio me je da ga učim muzici. Ako i devojka želi da uči, biće mi kćer i Gavenova sestra po Hristu." "Zar vam ne smeta što su se zakleli starim bogovima?" upita Kaileja. Jedan druid doneo je harfu i spremao se da svira. Gaven je stajao kraj njega, gledajući odsjaje na strunama. "Ne smeta mi činjenica da je dala zavet pred tobom", uzdahnu otac Josif. "No, bratu Pavlu se to možda neće dopasti. On je nov meñu nama i smatra da čak i ovde, na kraju sveta, treba da preobratimo sve koje sretnemo." "Čula sma ga", reče Kaileja sa gorčinom. "On, izgleda, veruje da će izneveriti svoju dužnost ako dozvoli ijednoj osobi na čitavom svetu da ostane pagan. Treba li da zabranim Gavenu da dolazi kod vas? Ne želim da postane hrišćanin."
"Tako veruje Pavle", reče otac Josif. "Nisam rekao da delim njegovo mišljenje. Čovek koji izda svoju veru jednom, verovatno će se odreći i druge vere, a verujem da to važi i za žene." Vrlo ljubazno se nasmešio. "Veoma poštujem one koji propovedaju vašu veru." Kaileja uzdahnu i opusti se; znala je da bilo koje od svoje dece može mirno poveriti ocu Josifu. "Ali zar nisam upravo čuo kako tražiš od devojke da sama odluči? Na kraju krajeva, dečak će sam odlučiti kojoj veri da se prikloni." Ona je na trenutak zurila u njega, a onda odmahnu glavom i nasmeši se. "U pravu ste, naravno. Teško je setiti se da je odabiranje obostrano, i da nije bitna ni moja volja, pa čak ni njegova, nego volja bogova..." Ona pruži ruku starcu. "Sada moram da poñem i vidim kako se Siana smestila. Hvala vam što ste ljubazni sa Gavenom; on nam je veoma važan." "Lako je biti ljubazan sa njim", odvrati otac Josif. "I ja moram da poñem, jer moramo ustati u zoru da pozdravimo svog Gospoda, a onda ću morati da objasnim svoju odluku bratu Pavlu, koji misli da sam ionako suviše popustljiv prema paganima. No, Gospod nas je učio da je istina Božija važnija od ljudskih reči, i da su, u osnovi, sve vere jedno." Kaileja pogleda Josifa, i vid joj se zamagli kao da gleda kroz vatru. Na trenutak ga je videla višeg i mlañeg, sa lepršavom crnom bradom. Nosio je belu odoru, ali oko vrata je imao drugačiji simbol, a ne krst. I ona je bila mlaña, obavijena tamnim velovima. "'A to je prva od velikih istina.'" Reči su joj dopirale iz neke velike dubine sećanja. "'Da su svi bogovi Jedno, i nema vere veće od Istine...'" "Neka Istina prevlada", odvrati otac Josif. Dvoje posvećenika u Misterije osmehnuše se jedno drugom. 4. Druge Gavenove zime na Avalonu izbio je požar. Niko nije sa sigurnošću znao kako je počeo. Eiluned je tvrdila da je sigurno neka devojka prethodne večeri nepažljivo zapretala ugljevlje u velikoj sali. No, niko nije mogao da bude siguran. Tamo niko nije spavao, a kada su se sveštenice probudile od svetla, zgrada je već plamtela. Jak vetar povijao je plamen, noseći iskre kroz vazduh pravo na trščani krov Kuće Devojaka. Odatle se požar širio ka kolibama druida. Gaven se probudio od kašljanja starog Branosa. U prvi mah je pomislio da se starac muči nešto više nego obično, ali kad se rasanio, osetio je zadah dima, pa je i sam počeo da kašlje. Iskočio je iz postelje i prišao vratima. Tamne prilike žurno su se muvale naspram plamenog bleska, vičući. Dah vrelog vazduha podiže mu kosu sa čela kad je vetar promenio pravac. Iskre su šištale u travi pokrivenoj injem. "Branose!" povika on, okrenuvši se. "Ustani! Vatra!" Gaven nije posedovao ništa što bi mu nedostajalo, izuzev ovčijeg gunja. Jednom rukom navukao ga je preko glave, a drugom je vukao starca da ustane. "Hajde... obuj se..." Navukao je Branosu obuću i zgrabio ćebe da ga omota oko njegovih mršavih ramena. Stari bard je stajao, klateći se, ali se odupro Gavenovom pokušaju da ga povuče ka vratima. "Moja harfa..." Dečak je jedva razumeo njegovo mrmljanje. "Nikad ne sviraš na njoj..." poče Gaven, a onda se zakašlja. Vatra mora da je zahvatila njihov krov, jer odaja je počela da se puni dimom. "Idi", jeknu on, gurnuvši starca ka vratima. "Ja ću ti je spasti!" Na ulazu se pojavi lice; neko zgrabi Branosa i povuče ga napolje, vičući. No, Gaven se već okretao. Nad njim se iznenada pojavi plameni jezik, pojačan promajom sa vrata. On poñe ka uglu gde je stajao instrument, pod kožnom navlakom, trže se kad se po podu rasula masa varnica, a onda se baci napred, razgoneći rukom deliće zapaljene trske kao da su muve. Harfa je bila velika gotovo koliko on, i teška, ali u tom trenutku stekao je snagu da je povuče kroz plamen i vrelinu koji su se spuštali naniže, i bacio se kroz vrata. "Glupane mali!" dreknu Eiluned, raščupane kose i umazanog lica. "Zar nisi ni pomislio kako bi bilo Kaileji da si izgoreo?"
Gaven, nogu smrznutih od ledenog tla iako se još znojio od vreline vatre, zinu na nju, zapanjen tolikim besom. No, odmah vide užas u njenim očima i shvati da, optužujući ga, ona krije sopstveni strah. Koliko li je od onoga što ljudi čine, vreñajući ga, samo način odbrane, kao što se jež sklupča kad se uplaši? Zamišljaću je kao ježa, pomisli on, i kad me uvredi, setiću se da je ona, zapravo, veoma plašljiva životinjica. Nekoliko druida pokušavalo je da sačuva preostale zgrade, polivajući krovove vodom sa svetog kladenca, ali bilo je premalo kofa, i sada je većina sveta samo stajala i gledala požar. Duga sala stajala je optočena vatrom, i plamen je lizao ka nebu kroz krov Kuće Devojaka. Druidska sala takoñe je bila zahvaćena, kao i neke manje zgrade. Životinje su puštene iz staja i sada su uznemireno blejale, ali te zgrade možda su bile dovoljno udaljene da bi izbegle vatru. Žene su jecale ili sedele u ošamućenom ćutanju, gledajući plamen. "Kako ćemo živeti?" šaputale su. "Kuda ćemo poći?" Branos je sedeo i plakao, grleći harfu čvornovatim šakama. Gaven se upita zašto je rizikovao život da je spase, a onda, osmotrivši veličinu instrumenta, upita se kako je to uspeo. Kao u odgovor, doñoše mu reči: Uvek ćeš naći snage za ono što moraš da učiniš... Branos podiže pogled, očiju osvetljenih plamsajima. "Hodi", zakrešta on. Ne obraćajući pažnju na Eiluned, dečak ustade i priñe mu. Stari bard ga uze za ruku i postavi je na harfu. "Tvoja je... ti si je spasao. Sada je tvoja..." Gaven proguta knedlu. Svetlost plamena zlatasto se prelivala po žicama usañenim u uglačano drvo i bronzanim strunama. Glasovi oko njega sliše se u tihu huku, nalik na zvuk požara. Oprezno je pružio ruku i dodirnuo strunu, izazvavši samotan, mek ton. Nije hteo da bude glasan, ali ton kao da je ostao u vazduhu. Okrenuše se oni najbliži, pa ostali, sledeći njihov pokret. Gaven je zurio u njih, prelazeći pogledom sa lica na lice, uviñajući da ih je umilni ton na trenutak odvojio od panike ili očajanja. Meñu tamnim prilikama našao je Kaileju, umotanu u šal. Njeno lice, pod svetlošću vatre, bilo je naborano i izobličeno od strepnje. Izgledala je stara. Jednom mu je pričala o plamenu u kome su izgoreli njegovi roditelji. Da li i sada misli na to? Oči ga zapekoše od sažaljenja nad sobom, jer nije znao šta je izgubio, i nad njom, jer ona je tako dobro poznavala njegovu majku. A sada su oboje po drugi put gubili sve. Zvuk harfe nestade. Kaileja pogleda Gavena pravo u oči. Na trenutak se namrštila, kao da se pita otkuda on tu. Potom joj se lice izmeni. Kasnije, kad se prisećao toga, jedina reč kojom je mogao da opiše ono što je bilo u njenim očima bila je 'čudo'. Dok ju je gledao, ona se ispravi, očito ponovo zauzimajući položaj Gospe od Avalona. "Gospo", Eiluned je govorila u ime svih, "šta će biti sa nama? Hoćemo li se sada vratiti u Šumsku Kuću?" Kaileja pogleda oko sebe. I druidi su je gledali, čak i Kunomaglos, njihov poredvodnik, koji je došao na Tor tragajući za životom mirne meditacije, i koji je bio sve nesrećniji kako je zajednica rasla. "Sve ste, kao i uvek, slobodne. Šta želite da uradite?" Glas Vrhovne sveštenice bio je hladan. Eilunedino lice se zgrči, i Gaven prvi put oseti da i nju žali. "Reci nam!" zajeca ona. "Mogu da vam kažem samo šta ću ja da radim", reče Kaileja nešto blaže. Ponovo je pogledala vatru. "Dala sam zavet da ću na ovom svetom brdu stvoriti središte drevne mudrosti. Vatra može da uništi samo ono što je vidljivo ljudskom oku, ono što je načinjeno ljudskim rukama. Avalon srca ostaje..." Ona ponovo pogleda Gavena. "Kao što se duh pobedonosno diže iz tela koje sagoreva, tako se ni pravi Avalon ne nalazi u ljudskom svetu." Zastala je, kao da je sopstvene reči čude koliko i one koji je slušaju. "Odlučite po svom srcu. Ja ostajem da služim Boginji na ovom svetom brdu." Gaven pogleda ostale i vide da ispravljaju leña, sa novom svetlošću u očima. Kaileja potraži njegov pogled i on ustade kao da ga je prozvala. "Ja ostajem", reče.
"I ja", reče glas kraj njega. Gaven poskoči i ugleda Sianu, koja je imala majčin dar da se bešumno kreće. Sada su progovarali i ostali, obećavajući da će sve obnoviti. On steže Sianu za ruku. Zima nije najzgodnije doba za gradnju. Gaven dunu u ukočene prste da ih ugreje, a potom pruži ruku naniže sa krova nove Kuće Devojaka da uzme konopac od upredene slame koji mu je pružala Siana, pa poče da privezuje za grede novi snop slame. Ona je drhtala; njeni obrazi, inače ružičasti, sada su postali purpurni od zime. Pričala mu je da u Vilinskoj zemlji vreme može biti hladno jesenje ili blago prolećno. Sigurno se pita zašto je uopšte pristala da obitava u zemlji smrtnika. No, nije se žalila, a neće ni on, čak ni ako je zbog svoje male težine odreñen da se penje na krov, izložen svakom naletu ledenog vetra. On joj se nasmeši dok je jedan druid podizao novi naramak slame. Potom leže na bok, namesti slamu gde treba i uze od Siane novi slamni konopac da je zaveže. Barem nova zgrada ne mora da bude tako velika kao stara. Neke sveštenice našle su sklonište kod Vodohodača i njegovog plemena, ali druge su se vratile svojim porodicama. Stariji druidi i dečaci živeli su u maloj crkvi oca Josifa. I neki muškarci su otišli. Čak je i Kunomaglos, voña druida, otišao u planine, tražeći samoću. Jedna kuća za muškarce i jedna za žene biće dovoljne do leta. Barem su skladišta i staje ostali neoštećeni. Pretpostavljvao je da je sada Kaileja glavna za sve. Barem nije došao niko iz Vrenemetona da naredi drugačije. Ako se Vrhovna sveštenica i razočarala zbog onih što su otišli, nije to pokazivala. Gavenu se činilo da ona na te gubitke gleda kao na neophodno potkresivanje, posle koga će svi biti još snažniji. Isto je bilo i u svetu izvan doline Avalona, gde je Trajan pobedio u grañanskom ratu i polako ureñivao svoje carstvo. Vetar je jačao. On poče da drhti, pa prekrsti ruke, krijući sleñene šake pod pazuhom. "Siñi", reče Siana. "Pusti da malo ja radim. Još sam lakša od tebe." Gaven odmahnu glavom. "Ja sam jači..." poče. No, ona ga prostreli pogledom, još više porumenevši od besa. "Neka ona radi", javi se novi glas. Gaven zažmirka kad shvati da je kraj njih Kaileja. "Ne može!" uzviknu on. "Ovde je suviše hladno!" "Odabrala je da živi sa nama, i ja ne bih valjano obavljala svoju dužnost kad bih je štedela", strogo reče sveštenica. Siana pogleda jedno, pa drugo, naizgled neodlučna da li joj se manje dopada Gavenov zaštitnički stav ili Kailejina grubost. Potom pruži ruku, uhvati ga za članak i cimnu. Gaven ciknu i poče da klizi, no sledećeg trneutka već se nalazio na pokrivenom delu krova i nije imao za šta da se uhvati. Stropoštao se pravo Kaileji pred noge. Siana skoči i uzvera se na krov, brzo kao veverica. On ju je ljutito gledao, ali nije mogao da odoli njenom smehu. On odmahnu glavom, ustade i poče da priprema konopce, a Kaileja ode dalje, još se mršteći. Te noći, dok je slušao Branosa i oca Josifa kako rapsravljaju o teoriji muzike, shvatio je da nikada nije bio toliko srećan. Najzad zagrejan, stomaka punog kaše, skupio se pod pokrivačima. Nije razumeo čitav njihov razgovor, ali naizmenično otpevane teme i talasava pesma harfe hranili su mu dušu. Prošla je zima, i leto za njom. Izgorele zgrade zamenjene su novim, još boljim, i sveštenice su počinjale da razmišljaju o grañenju od kamena. Gavenovi prvi nespretni pokušaji sa harfom pretvorili su se u početke prave veštine. Takoñe je nastavio da peva i sa ocem Josifom i hiršćanima, i njegov dečački sopran izvijao se nad njihovim dubljim glasovima. Kako su se smenjivala godišnja doba, shvatio je da je nestalo nesigurnosti koju je uvek osećao kraj Kaileje. Prestao je da očekuje od nje da mu postane majka i, zapravo, kako je rastao, više to nije ni želeo. Nije bio siguran šta ona misli o njemu, ali kako je zajednica na Avalonu postajala sve sigurnija, mnogi su želeli da joj se pridruže, i ona je bila suviše zauzeta poučavanjem pridošlica da bi obraćala mnogo pažnje na njega.
Kad bi poodrasli, mladići i devojke povereni druidima na Toru radi daljeg obrazovanja provodili su dane odvojeno. No, za neke stvari opet su se okupljali, kada je posredi bilo učenje onoga što im je jednako potrebno, i za svečanosti. I tako je proteklo šest godina. "Sigurna sam da svi umete da nabrojite sedam ostrva Avalona, ali znate li zašto je svako od njih sveto?" Trgnut upitnim Kailejinim glasom, Gaven žmirnu i ispravi leña. Bila je sredina leta, i zemlja je ležala obavijena sanjivim mirom. U ovo doba godine narod Avalona živeo je uglavnom izvan kuća, i Gospa je okupila učenike ispod hrastovog drveta blizu obale. Pitao se zašto. To što je pitala svi su naučili još kao deca. Zašto se Vrhovna sveštenica sada vraća na to? Posle trenutka iznenañenog ćutanja, ruku podiže Dika. Od mršavog deteta oštrog jezika izrasla je u vitku mladu ženu, lica pomalo nalik na lisicu, sa oblakom smeñe kose. I dalje je umela da bocne jezikom, ali sada je bilo očito da pomno pazi na ponašanje. "Prvo je Inis Vitrin, Stakleno ostrvo, na kome je sveti Tor", dostojanstveno reče ona. "A zašto se tako zove?" uzvrait Kaileja. "Zato što... kažu da, kad se gleda na Drugom svetu, sija kao svetlost kroz rimsko staklo." Je li to tačno? Gaven je u učenju uznapredovao do unutrašnjeg putovanja, nalik na hodanje u snu, ali još mu nisu dozvolili da putuje izvan svog tela i da gleda stvarni svet duhovnim očima. "Vrlo dobro", ree Kaileja. "A sledeće?" Uperila je pogled u jednu od novijih devojaka, tamnokosu curicu iz Dumonije po imenu Braka. "Drugo je ostrvo Briga, koje je veliko u duhu iako je visinom malo. Tamo nam Boginja dolazi kao Majka, noseći novoroñeno sunce." Devojče je pocrvenelo, ali odgovor je bio jasan. Gaven pročisti grlo. "Treće je ostrvo krilatog boga, blizu velikog sela naroda iz močvare. Njemu su posvećene vodene ptice, i niko ne sme da ih ubija u blizini njegovog svetilišta. Za uzvrat, ptice iz zahvalnosti nikada ne prljaju njegov krov." Bio je tamo nekoliko puta sa Vilinskom Gospom i video je da je stvarno tako. Kad je na to pomislio, osvrnuo se ka Siani, koja je sedela iza ostalih, kao i obično kad bi ih poučavala Vrhovna sveštenica. Kailejin pogled postade blaži dok je on govorio, ali kada je videla kuda gleda, namrštila se. "A četvrto?" oštro upita ona. Odgovorio je Tuarim, krupan, crnokos dečak koga su driudi primili na obuku prošle godine i koji je, izgleda, odabrao Gavena za uzor. "Četvrto je ostrvo u močvari koje brani dolinu Avalon od svih zlih sila." "Peto je ostrvo kraj mora, tamo gde se nalazi drugo selo naroda iz močvare." To je bio Ambios, star sedamnaest zima i spreman da postane pravi druid. Većinu vremena držao se izdvojeno od mlañih, ali očito je odlučio da je vreme da pokaže svoju nadmoć. "Na tom ostrvu nalazi se sveti kladenac", nastavi on, "pod moćnim hrastovim drvetom, i svake godine kačimo ponude na njegove grane." Gaven ponovo pogleda Sianu, pitajući se zašto ona ne odgovara, kad je sve to znala još od najranijeg detinjstva. Možda zato i ćuti, pomisli on, gledajući njene oborene oči i prste prepletene u krilu. Ne bi bilo pošteno. Laki povetarac zanjiha grane na hrastu i sunce se probi kroz lišće, osvetlivši Sianinu plavu kosu. Nisam video svetlost kako sija kroz ovo ostrvo, iznenada pomisli on, ali vidim je kako sija u tebi... Tog trenutka Sianina lepota nije imala značenje. Jedva ju je i povezivao sa onom ljudskom devojčicom sa kojom se šalio i igrao u godinama pre nego što je postala žena, pa joj je bilo zabranjeno da bude nasamo sa muškarcem. To je bila činjenica, dovoljna samoj sebi, kao lepota čaplje koja u zoru poleće sa jezera. Jedva je i čuo Diku kako odgovara na sledeće pitanje. "Šesto ostrvo je dom divljeg boga iz planina, koga Rimljani zovu Pan. On donosi ludilo ili ushićenje, isto kao i plod puzavica zasañenih na tom mestu, od koji se pravi snažno vino." "Sedmo je visoko brdo", ponovo se javi Ambios, "stražarska kula i kapija Avalona. Tamo je Vodohodačevo selo, a njegov narod je oduvek vozio barke za sveštenike sa Tora."
"To su bili dobri odgovori", reče Kaileja. "Vi koji ćete uskoro položiti druidske zavete, treba da znate da druidi nisu bili prvi sveštenici koji su tragali za mudrošću na Toru." Ona strogo pogleda Ambiosa, a potom Gavena, koji joj mirno uzvrati pogled. Ostale su mu još dve godine dok ne bude mogao da postane druid, a njemu se nimalo nije dopadala pomisao da to odabere. Sve više je napredovao sa harfom, i bio je dovoljno dobar da bi mogao da dobije službu kod neke britanske prinčevske porodice koja je postala saveznik Rima, ali i dalje poštuje stare običaje. Ili bi mogao da ode kod dede - onog drugog - i da zahteva da postane Rimljanin po krvi. Nikada nije ni video neki rimljanski grad. Čuo je da su to prljava i bučna mesta. Govorilo se da posle godina mira plemena sa severa ponovo počinju da se komešaju. No, u danima kao što je ovaj, kada je sanjivi mir Avalona toliko dubok da deluje kao da sve guši, dopadala mu se čak i mogućnost rata. "Ostrvo Stakla, ostrvo Brignata, ostrvo Krila, ostrvo Močvare, ostrvo Hrasta, ostrvo Pan, i Brdo Čuvar. Drugi narodi zvali su ih drugim imenima, ali to je njihova srž, i tome su nas naučili mudraci koji su došli preko mora, iz Potopljene zemlje. A zašto se svetim smatraju baš ta ostrva, a ne neka druga, kad, kao što vidite, ova uošte nisu najviša niti najupadljivija?" Mladi su je nemo gledali. Nikada se nisu setili da to pitaju. Kaileja je već zaustila da nastavi, kad se ispod drveta začu Sianin glas. "Ja znam..." Kaileja podiže obrve, ali Siana, prilazeći obali jezera, izgleda nije imala pojma da je tu reč o drevnim misterijama. Za nju, uostalom, to možda uopšte nisu bile misterije. "Sasvim je lako, kad znate kako da gledate." Ona podiže trouglasti kamen i uspravi ga na mekom tlu. "Ovde je Inis Vitrin, a ovde", uzela je manji, obao kamen i stavila ga ispod prvog, "ovde je ostrvo Boginje. Ostrvo Krila i ostrvo Hrasta su ovde preko", stavila je jedan manji i jedan veći kamen malo razmaknute, stvorivši malo rastegnuti pravougaonik sa ona prva dva, "a onda imamo Panovo ostrvo i Ostrvo močvare", malecki kamen i jedan šiljati našli su se levo i iznad ostrva Krila, "i Kapija..." još dalje levo, još veći kamen. Zaboravivši Kaileju, mladići i devojke okupiše se oko nje. Gaven se slagao da to sve tako možda i izgleda iz vazduha, ali šta to znači? "Zar ne vidite?" namršti se Siana. "Pomislite na noći kada nas stara Ris tera da gledamo zvezde." Devojke na jednoj, a momci na drugoj strani brda, seti se Gaven i iskezi se. "To je Medved!" iznenada uskliknu Dika. "Ostrva su poreñana isto kao zvezde u Velikom Medvedu!" Ostali su klimali glavom, sad su i oni uvideli sličnost. Sada se, konačno, okrenuše ka Kaileji. "Ali šta to znači?" upita Ambios. "Znači, ipak želite mudrost?" sarkastično upita Vrhovna sveštenica. Siana pocrvene, jer osetila je prebacivanje iako ga nije razumela, i Gavena zbog nje obuze kratak nalet besa. "Rep Velikog Medveda pokazuje ka Čuvaru, najsjajnijoj zvezdi na severnom nebu. Zvezda koja je naš Tor u središtu je neba. To su drevni mudraci videli kada su gledali u nebo, i postavili su svetilišta na zemlji tako da ne zaboravimo da poštujemo Moć koja štiti ovaj svet." Gaven je osetio njen pogled na sebi, ali je nastavio da gleda preko močvare. Odjednom mu je bilo hladno. Kada ih je Vrhovna sveštenica raspustila, on se zadržao u senci vrba, nadajući se da će progovoriti koju reč sa Sianom. "Nemoj više ni pomisliti da preuzmeš podučavanaje!" oštro reče Kaileja, i Gaven proviri kroz lišće. Siana je zurila u sveštenicu, a na licu joj se videlo koliko je zapanjena. "Ali, pitali ste nas..." "Koristila sam pitanja da ih navedem da razmišljaju o misterijama nebesa, a ne o dečijim igrama!" "Pitali ste, i ja sam odgovorila", promrmlja Siana, gledajući u zemlju. "Zašto ste me primili na obuku ako ne cenite ono što imam da dam?"
"Ti si poznavala više drevne mudrosti kad si tek došla ovde nego oni koji su spremni da polože konačne zavete. Mogla bi da budeš toliko više od njih..." Kaileja prekide, kao da se plaši da je rekla više nego što je želela. "Moram te učiti stvarima koje ne znaš!" dodade na kraju, pa se okrete i ode. Kad se sveštenica udaljila, Gaven iziñe iz skrovišta i zagrli devojku, koja je nečujno plakala. Osećao je bes i sažaljenje, ali je ipak bio svestan i mekoće njenog tela, i slatkog mirisa njene blistave kose. "Zašto?" uzviknu Siana kad je mogla ponovo da govori. "Zašto me ne voli? A ako me ne želi ovde, zašto me ne pusti da odem?" "Ja te želim ovde!" silovito promrmlja Gaven. "Pusti Kaileju - ona ima mnogo briga, i ponekad je grublja nego što namerava. Pokušaj da je izbegavaš." "Pokušavam, ali ovo je malo mesto, i ne mogu stalno da joj se sklanjam sa puta." Siana uzdahnu i potapša ga poruci. "Ali hvala ti. Da nije tvog prijateljstva, pobegla bih, ma šta na to rekla moja majka!" "Za godinu ili dve položićeš zavet sveštenice", vedro reče on. "Tada će morati da te poštuje kao odraslu." "A ti ćeš proći prvi stepen obuke za druida..." Još malo ga je držala za ruku. Njena je bila hladna kad ju je tek uhvatio, ali sada je izmeñu njih narastala toplota. On se iznenada seti šta se još dešava pri prelasku u odrasle, a po njenom rumenilu znao je da i ona misli na to. Naglo se povukla od njega. No, te noći, dok je razmišljao o proteklom danu pre nego što zaspi, činilo mu se da izmeñu njih svakako postoji nešto više od prijateljstva, i da su upravo obećali nešto jedno drugom. Prošlo je godinu dana, a zatim još jedna zima, toliko vlažna da se čitava dolina Avalona pretvorila u blatnjavo more, i voda je zapljuskivala podove sojenica ljudi iz močvare. Gaven, koji se uputio da poseti oca Josifa, jedva se uzdržao od psovke kad se okliznuo u blatu i umalo pao. Otkako je počeo da mutira, nije više često pevao na njihovim svečanostima, ali otac Josif je u mladosti nadaleko putovao, i nije poznavao samo jevrejsku muzičku tradiciju nego i teorije grčkih filozofa, pa su i on i dečak uživali uporeñujući ih sa druidskom muzikom. No, kada je Gaven stigao do crkvice, otac Josif nije bio tamo. "Moli se u svojoj kolibi", reče brat Pavle, a njegovo duguljasto lice još se više izdužilo od neodobravanja. "Bog mu je poslao groznicu da mu umrtvi telo, ali uz molitve i post brzo će se pročistiti." "Smem li da ga vidim?" upita Gaven, a grlo ga je bolelo od začetka brige. "Ne treba njemu ništa od nevernika", odvrati monah. "Doñi mu kao sin po Hristu i bićeš dobrodošao." Gaven odmahnu glavom. Ako sGm otac Josif nije zahtevao da on postane hrišćanin, teško da će ga brat Pavle ubediti u to. "Pretpostavljam da mu ne biste preneli blagoslov jednog 'nevernika'", kruto reče on, "ali nadam se da ćete imati dovoljno samilosti da mu kažete da mi je žao što je bolestan i da mu prenesete moju ljubav." Posle tako teške zime, svi na Avalonu bili su mršavi, ali samo bi potpuno gladovanje moglo da dečaka Gavenovih godina zaustavi u rastu, pomisli Kaileja dok ga je gledala na svečanosti dolaska proleća. Sada mu je bilo sedamnaest godina, bio je visok, na majčin rod. No, njegova kosa, posle zime bez sunca, potamnela je do rimljanski smeñe. Vilica mu je porasla, pa mu zubi više nisu bili neskladno veliki, a u snažnom nosu i bradi osećao se nagoveštaj orla. Gaven je telom bio muškarac, i to lep, mada to, izgleda, nije shvatao. Svirao je harfu na svečanostima, a njegovi dugački prsti prebirali su po strunama sa uvežbanom sigurnošću. No, pogled mu je bio oprezan, kao da se boji da će negde pogrešiti. Je li to uobičajeno za taj uzrast, upita se sveštenica, ili sam mu ja nešto učinila, možda očekujući suviše od jednog deteta? Kasnije ga je pozvala k sebi.
"Porastao si", rekla je, osećajući se neobično neprijatno dok ga je gledala u oči. "Stekao si veliku veštinu na harfi. Da li i dalje učiš muziku i sa ocem Josifom?" Gaven odmahnu glavom. "Razboleo se odmah posle kratkodnevice. Odlazio sam tamo nekoliko puta, ali ne puštaju me da ga vidim. Kažu da više ni ne napušta postelju." "Mene neće sprečiti!" uzviknu ona. "Idem odmah, a ti ćeš me pratiti." "Zašto mi nisi rekao da je otac Josif bolestan?" upita ona dok su silazili niz brdo. "Bila si tako zauzeta..." on zastade kad je video njen izraz lica. "Mislio sam da svakako znaš." Kaileja uzdahnu. "Oprosti mi - nije pošteno da se istresam na tebi. Niti da te krivim što si mi rekao istinu... Ponekad mi se čini da svakog trenutka u danu neko zahteva moju pažnju, ali nadam se da ću uvek naći vremena za one kojima sam zaista potrebna. Znam da dugo nisam razgovarala sa tobom, a sada je skoro već došlo vreme da položiš druidske zavete. Kako vreme leti!" Prošli su kraj okrugle kolibe sagrañene za sveštenice koje bdiju nad Kladencem Krvi i kraj voćnjaka koji su tu zasadili, i nastavili su stazom koja je išla uzvisinom. Kapela koju su sagradili hrišćani, pokrivena slamom kao i ostale zgrade, ali sa strehom u dva nivoa, tako da je izgledalo kao da ima sprat, čučala je kao kvočka meñu pilićima, okružena kolibama za monahe. Jedan mlañi monah čistio je lišće koje je vetar protekle noći naneo na stazu. Podigao je pogled kad su mu prišli. "Donela sam sušeno voće i kolače za oca Josifa." Kaileja malo podiže kotaricu. "Hoćeš li me povesti kod njega?" "Ocu Pavlu možda se neće dopasti..." poče čovek, mršteći se, a onda odmahnu glavom. "Nije važno. Možda će vaše ñakonije učiniti ono što naša jednostavna hrana više ne može. Ako ga ubedite da pojede nešto, bićemo vam zahvalni, jer još od svečanosti Hristovog roñenja on ne jede ni koliko je potrebno ptici." Poveo ih je do jedne okrugle kolibe, ništa veće od ostalih, stazom oivičenom belim šljunkom, i povukao u stranu kožu koja je služila umesto vrata. "Oče, došla je Gospa od Avalona da te vidi. Hoćeš li je primiti?" Kaileja zažmirka, trudeći se da prilagodi vid senkama posle blistavog prolećnog dana. Otac Josif ležao je na postelji na podu, a kraj njega je treperilo kandilo. Drugi monah podmetnu mu jastuke pod leña i donese mali tronožac za Kaileju. Zaista liči na pticu, pomisli sveštenica kada ga je uhvatila za ruku. Mršave grudi jedva su mu se pomerale; sav život koji je ostao u njemu blistao mu je u očima. "Prijatelju moj stari!" tiho reče ona. "Kako si?" Začu se nešto nalik na smeh. "Gospo, svakako si dovoljno obučena da vidiš i sama!" Otac Josif vide po njenom pogledu da neće to reći, pa se osmehnu. "Zar nije i pripadnicima vašeg reda dato da znaju svoj čas? Moj će uskoro doći, i zadovoljan sam. Ponovo ću videti svoga Gospoda..." Neko vreme je ćutao, zagledan unutra i smešeći se nečemu što je tamo video. Potom uzdahnu i ponovo pogleda Kaileju. "Ali nedostajaće mi naši razgovori. Ako jedan starac na samrtnoj postelji ne uspe da te ubedi da prihvatiš Hrista, srešćemo se tek na kraju svih stvari." "I meni će nedostajati razgovori sa tobom", reče Kaileja, suzdržavajući suze. "Možda ću u nekom drugom životu moći da poñem tvojom stazom. Ali u ovom sam već dala zavete." "Istina je da niko ne zna svoj put sve dok ne stigne do samog kraja..." šapnu otac Josif. "Nisam bio mnogo mlañi od tebe kada mi se život preokrenuo... Prijalo bi mi kad bih ti ispričao tu priču, ako si voljna da slušaš." Kaileja se nasmeši i prihvati njegovu pruženu ruku. Bila je tako krhka da je izgledalo kao da svetlo prodire kroz nju. Eiluned i Rianon čekaće je da razgovaraju o devojkama koje su se prijavile za obuku, ali to može da čeka. Uvek se može nešto naučiti kada čovek govori kako je pronašao Svetlost, a otac Josif je imao još vrlo malo vremena. "Bio sam trgovac u Judeji, poreklom iz grada po imenu Arimateja, u istočnom delu Imperije. Moji brodovi putovala su na sve strane, čak i u Dumoniju, da trguju olovom, i stekao sam ogromno bogatstvo." Glas mu je sve više jačao. "U to vreme nikad nisam mislio dalje od obračuna narednog dana, i ako sam se u snovima nekada i sećao zemlje koja je sada potopljena pod talasima i čeznuo
za njenom mudrošću, to sam zaboravljao u zoru. Dovodio sam za svoj sto ljude vične mnogim veštinama, i kada se pročuo novi učitelj iz Galileje koga su ljudi zvali Ješua, pozvao sam i njega." "Jesi li tada znao da je on jedan od Sinova Svetlosti?" upita Kaileja. Bogovi su oduvek govorili, u drvetu i planini i u tišini ljudskog srca, ali u svakom razdoblju, pisano je, šalju jednog Prosvetljenog da govori svetu ljudskim rečima. No, u svakom dobu, takoñe je pisano, vrlo su retki bili oni koji su umeli da čuju. Otac Josif odmahnu glavom. "Slušao sam Učiteljeve reči i smatrao sam da je On prijatan, ali nisam Ga dobro poznavao. Stara učenja još su mi bila skrivena. Ali video sam da On donosi nadu ljudima, i davao sam novac kad god je bio potreban Njegovim sledbenicima, i dozvolio sam im da proslave Pashu u kući koja mi je pripadala. Bio sam izvan Jerusalima kada je On uhapšen. Kada sam se vratio, On je već bi na krstu. Otišao sam na brdo smaknuća, jer sam čuo da je Njegova majka tamo, i želeo sam da joj ponudim pomoć." Zastao je, prisećajući se, i ona vide da mu se oči pune suzama. Tišinu je prekinuo Gaven, koji je osetio težinu osećanja, mada nije razumeo razlog. "Kakva je bila - njegova majka?" Josif se zagleda u dečaka. "Bila je kao vaša Boginja, kada plače za vreme žetve zbog smrti boga. Bila je mlada i stara, krhka i stamena kao kamen. Video sam njene suze i počeo da se prisećam svojih snova. A onda sam stao pod krst i pogledao njenog Sina. Dotle je Njegova agonija sažegla najveći deo ljudskog lika. Uviñanje njegove prave prirode dolazilo je i odlazilo - ponekad bi jeknuo u očajanju, a ponekad bi govorio reči utehe onima koji su čekali pod njim. Ali kada je pogledao mene, bio sam ošamućen Njegovom Svetlošću, i tog trenutka sam se setio ko sam nekada bio, u davnim vremenima, i zaveta koje sam položio." Starac duboko uzdahnu. Videlo se da se umara, ali niko nije ni pomislio da pokuša da ga prekine. "Rekli su da se zemlja zatresla kad je On umro. To ne znam, jer bio sam potresen do srži. Kasnije, kada su Ga proboli kopljem da bi bili sigurni da je mrtav, uhvatio sam malo Njegove krvi u bočicu koju sam imao kod sebe. I upotrebio sam svoje veze kod Rimljana da dobijem Njegovo telo, i položio sam ga u svoju porodičnu grobnicu." "Ali on nije ostao tamo..." reče Gaven. Kaileja ga pogleda i seti se da je dugo učio muziku sa hrišćanima. Sigurno dobro poznaje i njihove legende. "On nikada i nije bio tamo", reče otac Josif uz blag osmeh. "Samo telo koje je nosio... Gospod ga je ponovo uzeo kako bi pokazao moć svoga duha onima koji misle da postoji samo telesni život, ali ja nisam morao da Ga vidim. Ja sam znao." "Ali zašto ste došli ovamo, u Britaniju?" upita tada Gaven. Josifov pogled postade pun tuge; sada je govorio sporije. "Sledbenici koje je Učitelj ostavio za sobom počeli su da se sukobljavaju oko toga ko će biti predvodnik i ko će tumačiti značenje Njegovih reči. Nisu hteli da me slušaju, i ja sam odbio da budem uvučen u njihove svañe... Tada sam se setio ove zelene zemlje iza talasa, zemlje gde ima onih koji još, na neki način, slede drevnu mudrost... I zato sam ovde potražio utočište, a vaši druidi dočekali su me dobrodošlicom kao ravnopravnog tragaoca za Istinom iza svih misteirja." Zakašljao se i zatvorio oči, boreći se za dah. Kaileja je umirujuće mrmljala, želeći da prenese svoju energiju kroz šake spojene sa njegovim. "Ne pokušavaj da govoirš", reče ona kad on otvori usta i ponovo se zakašlja. "Moram... da ti... kažem." Naterao je sebe da dublje udahne, i postepeno se smirio, iako je sada bio primetno slabiji. "Posuda sa svetom krvlju..." "Zar se o njoj ne staraju tvoja braća?" upita Kaileja. On odmahnu glavom. "Njegova majka mi je rekla... da mora da je čuva žena. Pričvrstio sam je za staru alku, u udubljenju... svetog kladenca." Kaileja raširi oči. Voda bogata gvožñem ostavljala je mrlje nalik na krv, iako je bila ledeno hladna i čista. Mudraci iz davnih vremena izgradili su svojim veštinama oko nje kuću, isečenu iz jednog jedinog ogromnog kamena. To je svako mogao da vidi. Ali postojanje udubljenja u samom oknu kladenca, visokog taman da primi čoveka, bila je tajna koju su poznavali samo posvećeni. Prikladno mesto da se čuva krv žrtve, pomisli ona, i svakako je u davna vremena baš za to i služila.
"Razumem..." polako reče ona, "i dobro ću je čuvati..." "Ah..." Otac Josif se spusti na jastuke. Njeno obećanje kao da mu je donelo olakšanje. "A ti..." On pogleda Gavena. "Hoćeš li se pridružiti mome stadu i povezati staru i novu mudrost?" Dečak se uspravi, raširivši oči kao uplašeni jelen. Na trenutak je pogledao Kaileju - ne molećivo, kao što je očekivala, nego sa iščekivanjem. Ona zatrepta. Zar dečak želi da se pridruži hrišćanima? "Dete, dete", reče Josif, shvativši, "nisam hteo da te teram. Kada doñe vreme, odabraćeš..." Kaileji se po glavi vrtelo stotinu odgovora, ali oćutala je. Neće raspravljati o veri sa čovekom koji je tako blizu smrti, ali nije verovala da su bogovi namenili prazno postojanje monaha ovom detetu, koje je sama Gospa od Vila nazvala 'Sin Stotinu Kraljeva'! Otac Josif zatvori oči. Kaileja oseti da starac tone u san i polako mu pusti ruku. Kada su izišli iz kolibe, ona potraži pogledom brata koji ih je doveo. No, čekao ih je otac Pavle, i po gnevu u njegovim očima znala je da samo iz poštovanja prema samrtniku nije upao da ih izbaci. Pogled mu se donekle ublažio kada je ugledao iza nje Gavena. "Brat Alanus napisao je novu himnu. Hoćeš li doći sutra, kad je budemo učili?" Gaven klimnu glavom, i Pavle ode, a iskrzana ivica njegove sive mantije šuštala je po kamenju. U danima posle posete ocu Josifu, Gaven je sa strahom očekivao vest da je starac umro. No, začudo, vest nije stizala. Otac Josif se borio, i kako se približavala svečanost Beltana, pripreme odvojiše Gavena od te brige. On i još dvojica dečaka pripremali su se za uvoñenje u predvečerje svečanosti, i on se bojao. Nije znao kako da pretoči svoja osećanja u reči. Niko ga nikada nije stvarno pitao želi li da postane druid; naprosto su pretpostavljali da će, pošto je završio prvi nivo obuke, nastaviti dalje. Samo je otac Josif pomenuo da bi mogao imati i neki drugi izbor, ali iako se Gaven divio čistoti odanosti hrišćana i nalazio mnogo dobrog u njihovom učenju, njihov život činio mu se još uži od života druida na Toru. Druidi barem nisu potpuno odsečeni od žena. Zajednica na Avalonu nasledila je tradicije Šumske Kuće, ali Kaileja ih nije terala da se drže onih pravila koja su im bila nametnuta kao odbrana od rimljanskih predrasuda. Sveštenice i sveštenici na Toru uglavnom su živeli čedno, ali pravilo je bilo manje strogo na Beltan i na dugodnevicu, kada moć stvorena izmeñu muškarca i žene daje život zemlji. No, u tim obredima mogli su da učestvuju samo oni koji su položili zavete. Siana je prethodne jeseni postala sveštenica. Ovo će biti njen prvi Beltanski obred. Gaven je u snovima viñao njeno telo kako sija pod svetlošću svetih vatri i budio se, ječeći od osujećenosti i svoje vrlo očite reakcije. Ranije, pre nego što su ga zahtevi tela suviše zaokupili, želeo je mudrost na kraju druidskog puta. Sada je jedva mogao da se seti te čiste čežnje. Hrišćani su govorili da je najcrnji greh leći sa ženom. Hoće li ga bogovi ubiti zbog greha ako položi druidske zavete samo zbog želje za Sianom? Govorio je sebi da ga ne vodi samo požuda. To što je osećao svakako je bila ljubav. No, otkako je položila zavete nikada nije bio nasamo sa njom. Je li njena naklonost, koju mu je uvek pokazivala sa njene strane samo sestrinsko osećanje, ili i ona oseća isto što i on? Tako uskovitlanih osećanja, zurio je preko močvare ka dalekim bregovima, kao što zarobljena ptica gleda kroz rešetke kaveza. U rimljanskom svetu svakako je lakše postati muškarac. Kako bi živeo da ga je, umesto Kaileje, usvojio deda Macelije? Ponekad mu se mir Avalona činio kao zatvor, i toliko bi mu dojadilo što svakog dana viña jedna te ista lica da bi najradije počeo da vrišti. A Rimljanin je grañanin čitavog sveta. Da je otišao kod Macelija, svakako bi postao vojnik, kao otac. Vojnici treba samo da slušaju nareñenja, a ne da donose ovakve odluke. To mu se ponekad činilo vrlo privlačno. No, drugi put bi mu se činilo da svi koje poznaje pokušavaju da mu nareñuju, i to različite stvari, i jedino je želeo da se oslobodi. Jednog jutra izišao je da se pridruži procesiji svitanja, i iz doline je čuo naricanje. Požurio je nizbrdo, ali znao je šta se desilo, čak i pre nego što je video monahe kako stoje kao izgubljena deca. "Avaj", reče brat Alanus, bledih obraza vlažnih od suza, "naš otac Josif nas je napustio. Kada je Pavle jutros ušao u njegovu kolibu, našao ga je ukočenog i hladnog. Ne bi trebalo da plačem",
nastavi on, "jer znam da je on sada na nebu, sa našim Gospodom. Ali teško mi je što je morao da ode sam, u mraku, bez utehe prisustva svojih sinova, a još mi je teže što se nismo oprostili. Čak i dok je bio bolestan, bilo je dobro što je bio tu. On nam je bio otac. Ne znam šta ćemo sada bez njega!" Gaven klimnu glavom, a grlo mu se steglo kad se setio onog čudnog popodneva kada im je starac pričao kako je dospeo na Avalon. On nije video Svetlost o kojoj je govorio otac Josif, ali video je njen odraz u starčevom pogledu, i nije verovao da je starac umro sGm. "I meni je bio otac. Moram da odem gore i kažem ostalima." No, dok je hitao uz stazu, mislio je samo na Kaileju. Tog popodneva Gospa od Avalona sišla je sa Tora da izrazi saučešće monasima, odabravši Gavena da je prati, kao i ranije. Jutrošnja zbrka je prošla. Iz okrugle crkve čula se pesma. Druidska kolona zaustavila se napolju, a Gaven priñe vratima. Starčevo telo ležalo je na odru pred oltarom, a oko njega su gorele svetiljke. Sve je bilo ispunjeno gustim oblacima tamjana, koji su zaklanjali monahe, ali Gavenu se na trenutak učinilo da razabire svetleća obličja nad njima, kao da nad ocem Josifom bdiju anñeli o kojima je tako često govorio. A onda, kao da je svestan prisustva paganskih očiju, priñe im otac Pavle. Gaven se povuče kada je hrišćanin izišao kroz vrata. Pavlove oči bile su crvene od plača, ali njegovo lice nije postalo ništa blaže od tuge. Sa neodobravanjem se zagledao u Kaileju. "Šta radite ovde?" "Došli smo da podelimo vašu tugu", blago reče Vrhovna sveštenica, "i da odamo počast odlasku dobrog čoveka, jer, zaista, Josif nam je svima bio kao otac." "Onda nije bio tako dobar čovek, niti dobar hrišćanin, ili biste se vi nevernici radovali", grubo reče Pavle. "Ali od sada sam ja voña i nametnuću svom stadu jaču veru. Pre svega, zabraniću posećivanje izmeñu našeg bratstva i vaših prokletih sveštenika. Odlazi, ženo. Nije nam potrebno ni tvoje saučešće ni tvoje prisustvo." Gaven nagonski istupi kao da hoće da se postavi izmeñu njih. Neki druidi su ljutito mrmljali, ali Kaileja je delovala istovremeno zapanjeno i veselo. "Nismo potrebni? Pa, zar nismo mi dali dozvolu da ovde sagradite crkvu?" "Tako je", gorko reče otac Pavle, "ali ovo je zemlja Božija, a ne vaša. Ne dugujemo ništa sledbenicima demona i lažnih bogova." Kaileja tužno odmahnu glavom. "Zar ćete izdati oca Josifa i pre nego što je sahranjen? On je rekao da prava vera mora da zabrani kaljanje bilo kog imena kojim ljudi zovu svoje bogove, jer to su sve imena za istog, Jednog." Otac Pavle se prekrsti. "Svetogrñe! Nikad nisam čuo da je on rekao takvu jeres! Odlazite, ili ću pozvati braću da vas oteraju!" Lice mu strašno pocrvene, a u bradi mu se pojaviše kapi pene. Kailejino lice ukoči se kao kamen. Dala je znak druidima da se udalje. Kad se Gaven pokrenuo da poñe za njima, Pavle pruži ruku i zgrabi ga za rukav. "Sine moj, ne idi sa njima! Otac Josif te je voleo - ne prepuštaj svoju dušu obožavanju idola, niti svoje telo sramoti! Oni će pozvati Veliku Kurvu koju zovu boginja u onaj kameni prsten. Ti si hrišćanin, po svemu sem po imenu! Klečao si pred oltarom i podizao glas u svetim pesmama. Ostani, Gavene, ostani!" Gaven se na trenutak ukočio od iznenañenja. A onda ga obuze bes. Otrgnuo se, gledajući Pavla, pa Kaileju, koja je pružila ruke kao da će ga povući ka sebi. "Ne!" jeknu on. "Neću da se otimate o mene kao psi za kost!" "Hodi, onda", reče Kaileja, ali Gaven odmahnu glavom. Nije mogao da se pridruži ocu Pavlu, ali svešteničine reči otkrile su da i druidi imaju slične namere. Srce ga je bolelo za Sianom, ali kako sada da se usudi da je dodirne? Sva njegova zbunjenst i nesigurnost iznenada se pretvoriše u odluku. Nije bilo načina da ostane ovde. Korak po korak, počeo je da se povlači.
"Oboje želite da me posedujete, ali moja duša pripada samo meni! Borite se oko Avalona ako hoćete, ali ne oko mene! Odlazim", odluku je doneo tek dok je to izgovarao, "da tražim svoje pretke Rimljane!" 5. Gaven se brzo kretao kroz močvaru, koristeći veštine kojima ga je naučila Vilinska Gospa. Zapravo, ona je jedina mogla da ga zaustavi, i tokom prvog dana putovanja bio je obuzet strahom da će je Kaileja poslati za njim. No, ili je Gospa to odbila, ili se njegova pomajka nije setila da je moli za pomoć, ili joj možda, kao što je sada mislio, nije ni bilo važno, i zato je viñao jedino barske ptice, porodice vidri i ponekog opreznog jelena. Sedam godina nije napuštao dolinu Avalaona, ali njegovo obrazovanje uključilo je i poznavanje granica teritorija britanskih plemena i položaj rimljanskih tvrñava i gradova, kao i mapu mreže linija kojima moć teče kroz zemlju. Umeo je da pronañe drum ka severu, a bio je dovoljno vičan šumskom životu da ne gladuje uz put. Dve nedelje putovanja dovele su ga pred kapije Deve. Prva pomisao bila mu je da nikada nije video toliko ljudi na istom mestu, kako rade različite stvari. Ogromna volovska kola natovarena crvenim peščarom stenjala su uzbrdicom ka tvrñavi iza grada. Delovi zemljanih nasipa sa palisadama bili su srušeni, i umesto njih podizao se kameni zid. Nije bilo osećanja hitnje - zemlja je bila potpuno mirna - ali bilo je jasno da Rimljani nameravaju da tako i ostane. Stresao se od toga. Druidi su se mrštili na rimljansku obuzetost privremenom nadmoći. No, i ovde je bilo duha, a tvrñava od crvenog peščara bila je njegovo svetilište. Sada više nije bilo uzmaka. Gaven ispravi ramena, pokušavajući da se seti onog latinskog za koji je mislio da ga nikada neće upotrebiti, i poñe za kolonom magaraca natovarenih kotaricama punim grnčarije, prema kapiji i u svet Rima. "Ličiš na oca - a ipak si stranac..." Macelije Severus pogleda Gavena, pa odvrati pogled. Starac je to činio otkako je dečko stigao pred njega, kao da ne zna da li da se raduje ili ljuti što ipak ima unuka. Tako sam se i ja osećao, pomisli Gaven, kada sam saznao ko su mi bili roditelji... "Ne očekujem da me priznate", reče on naglas. "Imam neke veštine - mogu da se sam probijem." Macelije se ispravi, i Gaven prvi put vide da je on stvarno oficir Rima. Iako krupno grañen, sada je bio pogrbljen od starosti, i kosa mu je bila proreñena do svega nekoliko sedih pramenova, ali mora da je bio moćan čovek. Tuga mu je ostavila traga na licu, ali izgledao je sasvim sposoban za rasuñivanje, i Gavenu je bilo milo zbog toga. "Da li se plašiš da ćeš mi naneti sramotu?" Macelije odmahnu glavom. "Suviše sam star da bi mi to smetalo, a sve tvoje polusestre udate su ili obrečene, pa to neće uticati na njihovu budućnost. No, usvajanje bi bilo najjednostavniji način da ti dam svoje ime, ako to želiš. Ali prvo mi moraš reći zašto si došao, posle svih ovih godina." Gaven se nañe pod njegovim orlovskim pogledom od koga su nesumnjivo drhtali mnogi regruti, pa se zagleda u svoje sklopljene šake. "Gospa Kaileja je rekla da ste pitali za mene... Nije vas slagala", požuri da doda. "Kada ste se sreli, ona još nije znala gde sam." "A gde si bio?" Pitanje je bilo vrlo tiho, i Gaven oseti nagoveštaj opasnosti. No, sve je to bilo prošlost - šta bi starcu naudilo da sazna? "Jedna od starijih devojaka, koja je u Šumskoj Kući pomagala oko dece, sakrila me je kada je moj drugi deda, Vrhovni druid, zarobio mog oca i majku. A onda - kad se sve završilo - Kaileja me je povela sa sobom u Avalon." "Sada ih više nema, nijednog druida iz Šumske Kuće..." odsutno reče Macelije. "Bendeigid, tvoj 'drugi deda', umro je prošle godine - kažu da je još brbljao o svetim kraljevima. Nisam znao da u južnoj Britaniji još ima druida... Gde je taj Avalon?" Pitanje je bilo tako iznenadno da je Gaven odgovorio pre nego što se i upitao zašto starac to želi da zna.
"To je sasvim malo mesto", zamuca on potom, "grupa žena i staraca, i zajednica hrišćana u podnožju brega." "Onda sasvim razumem zašto je tako snažan i mlad čovek poželeo da pobegne..." Macelije ustade, i Gaven poče da se opušta. "Umeš li da čitaš?" "Mogu da čitam i pišem na latinskon, jednako dobro kao što ga govorim, što nije baš nešto naročito", odvrati Gaven. Nije bio trenutak da se razmeće ogromnim količinama znanja koje je stekao kod druida. "Umem da sviram na harfi. No, iskreno rečeno", dodade, setivši se obuke koju je prošao kod Vilinske Gospe, "verovatno bi od najveće koristi bile moje veštine lova i šumskog života." "Verovatno. To je dobro za početak. Severusi su uvek bili u vojsci", dodade Macelije, iznenada sumnjičavo. "Želiš li da budeš vojnik?" Primetivši nadu u starčevim očima, Gaven pokuša da se nasmeši. Do pre pola meseca, pomisli on, trebalo je da postanem druidski sveštenik. Pridruživanje vojsci značilo bi potpuno odbacivanje tog dela njegovog porekla. "Potražiću ti mesto", nastavi Macelije. "To je zanimljiv život, i inteligentan čovek može brzo da napreduje do položaja koji donosi vlast. Naravno, nije lako napredovati u mirnoj zemlji u kakvu se pretvorila Britanija, ali možda se, kad stekneš malo iskustva, možeš okušati na nekoj granici. U meñuvremenu, postaraćemo se da zvučiš više nalik na Rimljanina." Gaven klimnu glavom, i njegov deda se nasmeši. Sledeći mesec proveo je s Macelijem, prateći starca po gradu preko dana, i čitajući mu uveče naglas Ciceronove govore ili Tacitove izveštaje o Agrikolinim ratovima. Usvojenje je glatko prošlo pred magistratom, a potom je dobio prve lekcije o nošenju toge, odeće pred čijim su naborima druidski ogrtači delovali kao oličenje jednostavnosti. Dok god je bio budan, rimljanski svet ga je potpuno držao. Samo u snu je čeznuo za Avalonom. U snovima je video Kaileju kako uči devojke. Na njenom čelu videle su se nove bore, i ponekad bi se zagledala ka severu. Želeo je da joj kaže da mu je dobro, ali kad bi se probudio, znao je da nema načina da pošalje vest, a da time ne izloži Avalon opasnosti. Na veče Beltana, zapao je u nemiran dremež u kome je video Tor obasjan svetim vatrama. No, uopšte nije video Sianu. Duh mu je lutao sve dalje, njišući se i tragajući za njom. Nije bila na Toru, ali našao ju je na kamenoj klupi, kraj svetog kladenca. "Bez tebe nisam želela da igram oko vatri. Zašto si me ostavio? Zar me ne voliš?" žalosno ga upita njena slika u snu. "Volim te", odvrati on, "ali za Beltan svi služe gospodaru i Gospi..." "Ne i devica koja čuva kladenac", odvrati ona sa prizvukom mračnog ponosa. "Hrišćanima sada upravlja otac Pavle i ne dozvoljava im nikakav dodir sa Avalaonom. No, pošto oni nemaju svoje svete žene, a čak ni on ne može da porekne ovu poslednju volju oca Josifa, rešeno je da sveti kladenac čuva devica Avalona. Dok god vršim ovu dužnost, mogu da ostanem devica i da te čekam..." Ona mu se nasmeši. "Ako se ne budeš sećao ničega drugog iz noćašnjeg sna, neka se tvoje srce seća moje ljubavi..." Kada se probudio, obrazi su mu bili mokri od suza. Čeznuo je za Sianom, ali ništa se nije promenilo. Otrgao se od druida, a mogao je da joj se vrati samo kao sveštenik. Negde u vreme dugodnevice Rimljani su proslavljali svečanost Jupitera. Macelije, kao magistrat, snosio je deo troškova svečanosti. Sedeo je sa ostalim viñenijim ljudima na platformi sa koje se videlo igralište, sa Gavenom kraj sebe. Jednog dana, ponosno je rekao, izgradiće pravu arenu, i onda će gradski oci gledati igre iz lože, kao imperator u Rimu. Gaven je klimao glavom. Njegov latinski sve se više popravljao, i sada je govorio gramatički sasvim pravilno, mada se osećao britanski naglasak. No, i dalje je morao da razmisli pre nego što išta kaže, i ma koliko čitao Tacita i Cicerona, nije mogao da se pridruži vedrom ćaskanju ostalih mladića, koji su ovog dana pratili svoje očeve.
Većina ih je bila dosta mlaña od njega. Video je one koji ga nisu poznavali kako se pitaju zašto, u tim godinama, nije u vojsci, i one koji ga poznaju kako objašnjavaju ostalima da je to kopile, mešanac, koga je Macelije neočekivano usvojio. Smejali su se kad su mislili da ih niko ne čuje, ali Gavenovo izvežbano lovačko uho čulo je svaki zvuk. Ne bi on tražio prijatelje meñu njima, čak i da ga ne preziru. Uglavnom nije razumeo njihove šale, a ono malo što je rauzmeo nije mu bilo smešno. Odabrao je Rim, ali nije mogao da prezre britanski narod iz koga je potekao. Gledao je gladijatore koji su se borili pred njim i žalio zabog traćenja života jednako koliko se divio njihovoj veštini. Ne spadam ovamo..., žalosno je mislio, isto kao što nisam spadao na Avalon. Eiluned je bila u pravu. Nije trebalo ni da se rodim! No, druidska obuka dala mu je dovoljno samokontrole da ne pokaže očajanje, i kada se sa Macelijem vraćao kući, starac, zadovoljan uspehom proslave, nije ništa ni naslutio. Macelije se prisećao dogañaja tog dana i sav je sijao. "Eto, momče, kako treba organizovati svečanost! Potrajaće dok Junije Varo ili neka druga naduvana vreća uspe da postigne nešto slično." Prelistao je gomilu poruka koje su ga čekale na random stolu, zastao nad jednom od njih i razmotao je. "Drago mi je što si bio tu, momče, da vidiš..." Gaven, koji se dotle sa uzdahom olakšanja oslobodio toge koja ga je davila, podiže pogled, osetivši promenu u njegovom glasu. "Šta je bilo?" upita on. "Dobre vesti, bar verujem da ćeš se i ti složiti - našao sam ti mesto u vojsci. Poruka je svakako stigla dok smo bili na igrama. Treba da se javiš u Devetu legiju, Hispaniku, u Eburakumu." Legija! Sad, kad je došlo do toga, Gaven nije znao da li da se raduje ili plaši. To će ga barem udaljiti od uobražene štenadi koja ga ovde gleda sa nipodaštavanjem, i možda će u vojsci biti suviše zauzet da bi čeznuo za Avalonom. "Oh, momče, to je prava stvar za tebe - svi Severusi bili su vojnici - ali samo bogovi znaju koliko ćeš mi nedostajati!" Na Macelijevom licu jasno se videlo da se i u njemu sukobljavaju osećanja. On mu pruži obe ruke. Dok ga je grlio, Gavenu se jedna misao jasno probi kroz zbrku - i njemu će nedostajati ovaj starac. Latisnka reč za vojsku izvedena je iz izraza za vežbanje, exercitio, i Gaven je već posle nekoliko dana službe ustanovio da se svi koji stupe u vojsku bave isključivo time. Regruti su svi bili mladi, odabrani po spremnosti i inteligenciji, ali za marš od dvadeset rimskih milja za pet sati pod punom opremom bila je potrebna i te kakva snaga. Kad nisu marširali, vežbali su borbu pod dvosturkim opterećenjem, sa mačem ili kopljem, ili paradni korak, ili podiznaje privremenih utvrñenja. Gaven je bio nejasno svestan da je predeo oko Eburakuma grublji od njegovih bregova, ali osim tog saznanja, koje je poticalo koliko od gledanja toliko i od bolnih tabana i butina, nije uopšte obraćao pažnju na okolinu. Regruti su retko viñali redovne trupe, osim kad bi se neki preplanuli veteran iskezio na njihovu preznojenu kolonu u trku. Bilo je teško, ali ništa čudnije od prvog susreta sa rimljanskim životom u Devi. Začudo, upravo druidska obuka dala mu je dovoljno samokontrole da izdrži vojničku disciplinu, dok su dečaci iz dobrih rimljanskih porodica padali u nesvest i bivali poslati kući. Kako su napredovali sa obukom, regruti bi povremeno dobijali slobodan dan, kada su mogli da se odmore, poprave opremu, pa čak i da posete grad koji je rastao izvan zidova tvrñave. Za Gavena je bio šok da čuje pevni britanski govor posle mnogo nedelja vojničkog latinskog; to ga je podsetilo da je on još Gaven, a da se Gaj Macelije Severus zove samo zbog usvojenja. No, britanski trgovci i goniči mazgi koji su tako slobodno pričali pred njim nikad nisu ni pomislili da je visoki mladić sa rimljanskim crtama lica i legionarskom tunikom u stanju da razume svaku njihovu reč. Tržnica u Eburakumu bila je puna glasina. Mesni farmeri slivali su se u grad da prodaju svoje proizvode, a trgovci su donosili robu iz svih delova carstva, ali bilo je neobično što su mladi
Briganti, koji su se inače okupljali da zijaju u vojnike, odjednom nestali. Šaputalo se o nemirima i nagañalo o savezništvu sa severnim plemenima. Gaven se osećao nelagodno, ali je ćutao, jer su glasine unutar zidova tvrñave bile još neprijatnije od onoga što se čulo napolju. Kvintije Makrinije Donatus, njihov legatus legionis, dugovao je svoj položaj pokroviteljstvu guvernera, koji mu je bio rod, a senatski tribun koji je bio drugi po rangu bio je opšte poznat kao razmaženo štene koje nije ni trebalo da napušta Rim. To inače ne bi bilo važno, ali iako je Lucije Rufinije, centurion zadužen za regrute, bio sasvim pristojan čovek, pronosili su se glasovi da će se meñu oficirima koji komanduju kohortom naći više od uobičajenog broja okrutnih i surovih ljudi. Gaven je podozrevao da je Rufinije upravo zbog svoje pristojnosti dobio nezahvalan posao pretvaranja gomile seljačkih suklata u okosnicu imperije. "Još samo nedelju dana", reče Arije, dodajući kutlaču Gavenu. Krajem leta čak je i sever Britanije topao, a posle jutarnjeg marša voda iz bunara gde su zastali imala je bolji ukus nego vino. Bunar se sastojao od svega nekoliko kamenova poreñanih oko izvora koji je izbijao iz rupe u padini. Nad njima je put vijugao kroz vres koji se purpurno prelivao u suvoj travi. Ispod njih su se nalazile njive i pašnjaci, obavijeni avgustovskom izmaglicom. "Biće mi milo da konačno položim zakletvu", reče Arije. "Redovan oklop biće kao letnja tunika u poreñenju sa ovim, a i dosadilo mi je da slušam staru vojsku kako nam dobacuje dok prolazimo kraj njih!" Gaven obrisa usta i dodade kutlaču sledećem čoveku. Arije je bio iz Londiniuma, žilav, brz i neizlečivo druželjubiv. Za Gavena, nevičnog sklapnju prijateljstava, predstavljao je dar bogova. "Pitam se hoćemo li biti dodeljeni istoj kohorti." Kako se primicao kraj obuke, Gaven je počinjao da brine o onome što dolazi potom. Ako su priče starih vojnika po vinarijama istinite, a ne samo sračunate na to da ih uplaše, redovan vojnički život mogao bi biti i gori od obuke. Ali nije zato bio zabrinut. Proveo je pola života pripremajući se za adruida, a onda je pobegao. Kako može da se za jedno leto veže za zavet koji možda jeste manje svet, ali je jednako obavezujući? "Obećao sam crvenog petla Marsu ako me rasporede u petu, kod starog Hanoa", odgovori Arije. "Za njega kažu da je lukav matori lisac, i da uvek izvuče najbolje za svoje ljude!" "I ja sam to čuo", reče Gaven, ponovo pijući. On, koji je napustio svoje bogove, nije se usuñivao da se moli bogovima Rima. Do bunara je stigao sledeći odred. Gaven im predade kutlaču i stade u stroj. Dok su se ostali postrojavali, gledao je ka severu, gde je beli put vijugao preko bregova. Delovao je vrlo krhko; čak je i tvrñava koja se videla u daljini izgledala jadno, kao dečija igračka, usred zatalasanih bregova. No, taj put, sa dubokim jarkom sa jedne strane, predstavljao je limes, granicu imperije. Bilo je sanjalica meñu vojnim graditlejima koji su tvrdili da to nije dovoljno, da južna Britanija može biti bezbedna tek kada se izgradi zid. No, za sada je dejstvovao i ovako. To, zapravo, predstavlja pojam, kao i sama imperija, iznenada pomisli Gaven, magična linija koju je divljim plemenima zabranjeno da preñu. "Jedna strana ne izgleda mnogo drugačije od druge", reče Arije, pogodivši mu misli. "Šta li je tamo napolju?" "Imamo tamo još nekoliko osmatračanica, i ima i sela sa lokalnim življem", reče neki drugi vojnik. "Tako, znači", reče Arije. "Šta ti to znači?" "Vidiš onaj dim? Ljudi verovatno pale strnjiku po njivama." "Bolje da ipak podnesemo izveštaj. Komandant će hteti da pošalje patrolu", reče Gaven. Centurion je već izdavao nareñenje za pokret. Rufinije je svakako takoñe video dim i znaće šta treba da preduzme. Gaven podiže ranac i zauze mesto u koloni. Te noći tvrñava je brujala od priča. Dim je primećen i na drugim mestima duž granice, i govorilo se da je meñu plemenima podignuta ratna strela. No, legionarska komanda samo je poslala jednu
kohortu da ojača dobrovoljačka utvrñenja duž limesa. Bili su zauzeti zabavljanjem kolega oficira iz Deve koji su došli u lov. Granice su uvek pune glasina - nema smisla objavljivati opštu uzbunu zato što nekoliko seljaka spaljuje njive. Gaven, koji se sećao Tacitovog opisa Boudikine pobune, nije bio tako siguran. No, nije bilo skorašnjih incidenata koji bi pokrenuli plemena - osim, pomisli on, večitog trupkanja potkovanih sandala po rimljanskim putevima. Dve noći kasnije, kada su lovci već odavno pošli, u brdima iznad grada iznenada procveta vatra. Ljudstvu u tvrñavi nareñeno je da se spremi, ali i komandant i njegov zamenik bili su u lovu, a logorski prefekt nije imao ovlašćenje da šalje trupe na marš. Posle neprospavane noći, vojsci je rečeno da se pripravnost ukida, i da ostaju samo dežurni koji će posmatrati perjanice dima kako lebde preko neba. Regruti u Gavenovoj kohorti nisu mogli da zaspe, ali čak ni veterani nisu stigli da se naspavaju. Vratili su se prefektovi izviñači, i novosti su bile loše. 'Pojam' granice ipak nije bio dovoljan. Novanti i Selgovi prešli su granicu, i njihovi roñaci Briganti podigli su se da im se pridruže. Sunce je u podne već bilo krvavo crveno na zadimljenom nebu. Kvintije Makrinije Donatus stigao je kasno noću, pokriven prašinom i rumen od uzbuñenja, ili možda od besa što je propustio lov. Čovek je svakako mnogo bolja divljač, pomisli Gaven, koji je bio na straži kada je stigao zapovednik. No, s obzirom na broj divljih ratnika o kome se govorilo, možda bi lovci uskoro postali lovina. "E, sad će biti akcije", govorili su ljudi. "Ti plavo obojeni divljaci neće ni znati šta ih je snašlo. Legija će ih rasterati kao poplašene zečeve, sve do njihovih planinskih jazbina!" No, čitavog narednog dana ništa se nije dešavalo. Zapovednik je čekao nove podatke, govoriilo se. Čulo se i da čeka nareñenja iz Londiniuma, ali u to je bilo teško poverovati. Ako Deveta ne treba da čuva granicu, zašto je uopšte smeštena u Eburakumu? Trećeg dana posle probijanja granice, konačno se oglasiše legionarske trube. Iako još nisu položili vojnu zakletvu, regrutska kohorta je raspodeljena meñu vojne veterane. Gaven, zbog svoje vičnosti šumskom životu, i Arije, iz ko zna kakvih razloga znanih samo bogovima vojske, bili su odreñeni za izviñače u kohortu Salvija Bufa. Ne bi se bunili čak ni da je bilo vremena za to. Bufo nije bio ni najbolji ni najgori centurion, i mnogo godina je služio u Germaniji. Koliko god zaštite moglo da im pruži njegovo iskustvo, oni će je imati. Čulo se gunñanje meñu veteranima kada su im se pridružili regruti, ali na Gavenovo olakšanje, Bufovo nareñenje da 'ostave to za neprijatelje' sve ih je ućutkalo. Do podneva su već bili u pokretu, i Gaven je sa zahvalnošću pomislio na duge marševe za vreme obuke, koji su ga očeličili dovoljno da nosi težinu svoje opreme brzim tempom po rimskom putu. Te noći sagradili su utvrñeni logor na ivici močvare. Posle tri meseca u barakama, Gavenu je bilo neobično da spava napolju. Privremeni logor imao je jarkove i ogradu, i spavalo se u kožnim šatorima prepunim ljudi, ali i kroz njihovo hrkanje čuo je noćne zvuke, a promaja koja je vukla ispod šatora nosila je miris močvare. Možda je zato sanjao Avalon. U snu je video druide, i sveštenike i sveštenice, kako se okupljaju unutar kamenog kruga na vrhu Tora. izvan kruga su se na dugačkim motkama nalazile baklje; preko kamenja padale su crne senke. Na oltaru je gorela mala vatra. Dok je gledao, Kaileja je bacila bilje u plamen. Dim suknu uvis, skrećući ka severu, i druidi podigoše ruke, pozdravljajući. Video je da im se usne kreću, ali nije mogao da razabere reči. Dim je postajao sve gušći, prelivajući se crvenilom pod bakljama, i on se još više začudi kada dim poprimi obličje žene naoružane mačem i kopljem. Lice i telo čas su ličili na vešticu, a čas na boginju, ali dim koji je kuljao uvis uvek joj je bio kosa. Figura je brzo rasla; sveštenici podigoše ruke uz poslednji uzvik, i nalet vetra iznese je iz kruga i ponese za severu, praćenu jatom krilatih senki kako su baklje još jednom zaplamtele i zgasnule. Pri poslednjoj svetlosti Gaven ugleda Kailejino lice. Pružila je ruke, i učinilo mu se da ga doziva po imenu. Gaven se probudi drhteći. Oko ivice šatorskog krila nazirala se bleda svetlost. Ustao je, oprezno prošao izmeñu nogu svojih drugova i izišao npolje. Magla je bila gusta nad močvarom, ali nebo je
bivalo sve svetlije. Sve je bilo vrlo mirno. Stražar se okrete i poidže obrve, a Gaven pokaza ka nužniku. Bosa stopala mu se ovlažiše u travi dok je odlazio u tom pravcu. Kad se vratio, tišinu zapara snažno graktanje. Sledećeg trenutka maglu zatamneše crna krila. Gavranovi - više nego što ih je ikada video na jednom mestu - pristizali su sa juga i kružili oko brda. Crne ptice tri puta obleteše oko rimljanskog logora; potom kretoše na zapad, ali čuo je njihove krike i dugo pošto su nestali. Stražar žurno prstima načini znak koji rasteruje zlo, a Gaven nije osećao potrebu da se izvinjava što drhti. Sada je znao ime Boginje Gavrana kojoj su se molili sveštenici Avalona, i nije mu bila potrebna druidska obuka da bi protumačio znak. Danas će se suočiti sa plemenskim ratnicima na bojnom polju. Gaven se naglo okrete na oštar zvuk slomljene grane. Srce mu je tuklo. Arije podiže pogled, crven u licu, i raširi ruke u znak izvinjenja. Gaven klimnu glavom i, ponovo bez reči, pokuša da mu pokaže kako se bešumno prolazi kroz čestar kleke i paprati. Sve do sada nije shvatao koliko je naučio od Vilinske Gospe. Razum mu je govorio da nekoliko trenutaka objašnjavanja neće mnogo pomoći gradskom momku kao što je njegov drug, a ako su Brignati krenuli, rimljanski izviñači će ih čuti pre nego što ovi čuju njih. No, ipak se trzao svaki put kad začuje Arijev pokret. Za sada su pronašli masu otisaka kopita u zadimljenim ruševinama usamljene farme. Bilo je to dobrostojeće mesto; u pepelu su našli ostatke glinenog posuña i slamarica. Bilo je i nekoliko leševa, od kojih jedan obezglavljen. Kad su zašli za ugao, trgli su se od staklastog zurenja glave, koja je bila kosom okačena za bodež zariven u vrata. Farmer je očito dobro napredovao pod rimljanskom upravom, i stoga je smatran za neprijatelja. Arije je malo pozeleneo, uznemiren koliko prizorom toliko Gavenovom sposobnošću da tako brzo protumači prizor. No, Briganti su otišli dalje, pa su morali i oni. Neprijatelj se prvo podigao blizu Luguvaliuma i kretao se duž limesa ka Eburakumu. Da su skrenuli na jug, uzbunu bi podigli izviñači poslati u drugim pravcima. Bufova nareñenja bila su jasna. Ako Gaven i Arije ne primete neprijatelja do sredine popodneva, pretpostaviće da su Briganti pošli ka istoku, prirodnim putem ka Eburakumu. Sada im je trebalo dobro mesto sa koga će ih videti da odlaze, pa da upozore Rimljane koji zauzimaju odbrambene položaje oko grada. Gaven iskusnim pogledom odmeri teren i poñe uzbrdo, ka mestu gde je neki drevni pritisak izdigao tlo uvis. Stene su se probijale iz litice kao gole kosti. Kada su stigli do čvornovatih borova na vrhu čuke, obrisaše oznojena čela legionarskim maramama, jer dan je postao topao, i počeše da skupljaju drva za signalnu vatru. Travnata dolina iza njih bila je najprirodniji izbor za svakoga ko traga za bogatim zemljama blizu mora. Bilo je vrlo tiho. Suviše tiho, pomisli Gaven dok je gledao preko doline. Koža ga je svrbela. Bez obzira na to da li će nastaviti pljačku ili će krenuti kući, pobunjenici moraju proći ovuda. Možda i oni imaju izviñače, pomisli on i povuče se iza drveta. Možda se već smeju, planirajući kako da srede ove Rimljane koji su se tako glupo udaljili iz bezbendosti svojih zidova. Dalje na sever tlo se polako spuštalo u dugačkim talasima, prekriveno izmaglicom. Gaven se setio kako je zemlja još dalje odatle ponekad sakrivena izmaglicom koja okružuje Avalon, kao da se ostrvo odvojilo od sveta. I granice mogu da budu takve. Pola godine živeo je isključivo u očevom svetu, ali na ovom mestu, koje nije sasvim pripadalo ni Britaniji ni Rimu, bio je neprijatno svestan svog mešovitog porekla i pitao se postoji li mesto gde može sasvim da pripada. "Pitam se hoće li novi imperator išta učiniti zbog ove pobune", začu iza sebe Arijev glas. "Taj Španac, Hadrijan..." "Nijedan imperator posle Klaudija nije nikada posetio Britaniju", odgovori Gaven, još zagledan preko predela. Je li ono oblak prašine ili dim iz tek ugašene vatre? Na trenutak je napola ustao, čkiljeći, a onda se ponovo spustio. "Briganti bi morali da naprave poveliku predstavu da bi privukli njegovu pažnju..." "Tačno. Britanci nisu baš mnogo usklañeni - čak i kad imaju voñu, kao u bici na planini Graupius, opet izgube. To je bilo poslednje uporište plemena."
"To je mislio i moj otac", reče Gaven, setivši se sa koliko mu je ponosa deda pričao o sinovljevoj vojnoj karijeri. "Bio je tamo." "To mi nikad nisi rekao!" uzviknu Arije. Gaven sleže ramenima. Bilo mu je teško da misli o Gaju starijem kao o svom ocu, iako je bilo dovoljno da uporedi portet koji je Macelije držao u radnoj sobi sa sopstvenom slikom u bronzanom ogledalu. Njegov otac se na planini Graupius odvažno borio. Uprkos obuci koju je prošao, sad kad je on bio na ispitu, Gaven se pitao kako će se poneti. "Ako nisu našli novog voñu ravnog Kalgakusu, ne verujem da će dugo biti opasni", reče on glasno. Arije uzdahnu. "Svakako će biti gotovo čim Deveta stigne Brigante. Hadrijanu će poslati izveštaj o običnom pograničnom sukobu, a možda ni to. Bitka neće imati ni ime." Najverovantije... pomisli Gaven. Za protekla tri meseca dobro je upoznao disciplinu i snagu rimske vojske. Uprkos hrabrosti svakog pojedinca, bilo bi čudo kad bi plemena mogla da im se suprotstave. Na trenutak se setio sna o Gospi od Gavranova, ali to je svakako ipak bio samo san. Gvozdena snaga legija bila je stvarnost. "A onda se vraćamo u kasarne", nastavi Arije. "Pa, vežbe... kakva dosada!" "Načinili su pustinju i nazvali je mir...", tiho navede Gaven. "Tako je Tacit rekao za umirenje severa iza planine Graupius. Posle ovoga će nam možda biti drago da se dosañujemo." "Nervozan si zbog čekanja." Arije se iznenada iskezi. "Znam - i ja sam nervozan." Sigurno je zato. Njegove sumnje normalne su za čoveka koji očekuje bitku. Gaven uspe da se nasmeje, iznenada veoma zadovoljan što je Arije sa njim, i ponovo se zagleda u bregove na severu. Arije je prvi primetio neprijatelja. Vratio se trčeći iz guštare u koju se povukao da se olakša, uzbuñeno mašući rukama, i Gaven je, provirivši ispod borova, ugledao na zapadu, gde se sunce već spuštalo ka brdima, oblak prašine kako se polako razdvaja u masu ljudi i konja. Briganti su sporo napredovali zbog ukradenih volovskih kola prepunih plena. Greška, pomisli Gaj. Jedna od najvećih prednosti plemena upravo je pokretljivost. No, bilo ih je više nego što je očekivao - na hiljade. Pogledao je ka jugu, gde bi trebalo da čeka legija, proračunavajući vreme i razdaljinu. "Sačekaćemo dok glavnina neprijatelja proñe, pa ćemo onda upaliti vatru." "A zatim?" upita Arije. "Ako ostanemo odsečeni od svojih, propustićemo svu zabavu." "Ako sačekamo, bitka će stići do nas." Gaven nije znao da li se tome nada ili se plaši. Sada je znao da će najopasniji biti trenuci izmeñu potpaljivanja vatre i pojave rimske vojske - ako je zauzela svoj položaj, pa bude mogla da vidi signal. Neprijatelj je sada bio gotovo ispod njih. Po opremi se videlo da su Briganti, ali meñu njima bilo je i pripadnika divljih plemena sa severa. Arije uhvati njegov pogled, iskezi se i izvuče kremen i čelik. Iskru je dobio tek posle nekoliko pokušaja, ali uskoro se sa nakupljenog granja podiže pramen dima, jačajući kako su dodavali drva, a onda se pretvori u snažan plamen. Dobro proračunato dodavanje zelenog granja i lišća pretvorilo je beli dim u sivi; dimna perjanica se zanjihala, a onda se ispravila, stremeći pravo u nebo. Da li je Rimljani vide? Gaven postade napet, zureći. Iznenada ugleda tačku svetlosti na ivici dalekog brda. Prepoznao je srebrni odsjaj vrhova kopalja, i jedan zlatni. Orao... Bez reči je pokazao ka simbolu legije, i Arije klimnu glavom. Pod njima su se skupljale senke, sve dublje, a onda se sliše niz padinu, nezaustavljive kao plima. Umilne zbog daljine, začuše se trube, i pokretna masa pretvori se u tri kolone; središnja je usporavala, a dva krila se odvojiše preko uzvišica. I Briganti su ih videli. Na trenutak kao da su se pokolebali; potom se začu neskladno brujanje njihovih rogova. Kroz masu ljudi pronese se talas pokreta dok su skidali štitove sa leña i isturali koplja. Gaven i Arije spustili su se sa druge strane čuke i zaustavili se kad se vika pojačala, vireći iza kleka. Rimljanska formacija napredovala je neumoljivom pravilnošču ratne mašine. Blokovi ljudi kretali su se ranomernim korakom u pravoj liniji, a krila su zaokretala da štite centre. Keltski juriš plusirao je od divlje energije šumskog požara, tutnjeći ka neprijatelju.
Britanci su svakako videli kakav je rimljanski plan, ali niko, čak ni voñe, nije mogao biti siguran šta će Kelti učiniti. U trenutku kada je izgledalo da će čitava vojska Briganta biti opkoljena i zdrobljena pod napredovanjem Rimljana, nekoliko grupa iz divljih plemena iznenada se odvojiše od njih. "Beže!" uzviknu Arije, ali Gaven je ćutao. Nisu delovali uspaničeno, nego besno, i sledećeg trenutka bilo je jasno da ne beže, nego zaokreću kako bi napali bok Rimljana. Iznenada je viši teren, koji je omogućio Rimljanima da se nañu iznad središta neprijatelja, postao nepovoljan, jer su keltski konjanici bili još više. Oni zaurlaše i podbodoše svoje konje nizbrdo. Na takvom tlu nije im se mogla suprotstaviti ničija pešadija. Legionari se razleteše, gaženi pod kopitama ili gazeći jedni druge dok su pokušavali da se sklone. Kroz formaciju se širila zbrka. Odozgo se videlo kako se uredna formacija raspada i kako se krila spajaju sa središtem baš kad su prvi redovi stigli do glavnine pešadije Briganta. Dvojica izviñača su užasnuto i netremice gledala uskovitlanu masu ljudi. Gaven se iznenada setio kako je jednom oborio vevericu kamenom, a ona je pala u osinje gnezdo. Sirota životinjica je istog časa nestala pod masom napadača. Sada je gledao isto to. Trzao se od svakog udarca. Je li strašnije biti usred boja, upitao se, ili ovde, gde umireš hiljadama puta za svaku smrt koju vidiš? No, Rimljani, bolje oklopljeni i zaštićeni od neprijateljskih žaoka, nisu bili potpuno savladani. Mnogi su poginuli na mestu, ali oni koji su mogli baciše se u trk. Zapovednik i njegovo osoblje postavili su se na maloj uzvišici. Crveni plaštovi počeše da se kreću kada je prvi talas vojske u bekstvu stigao do njih. Hoće li Donatus moći da ih sredi? Gaven nikada nije saznao je li zapovednik makar pokušao. Video je crvene plaštove kako se povlače, video ih je progutane u masi, i onda je video krvave mačeve kada su ih Britanci stigli. Legionarski orao njihao se još nekoliko trenutaka nad opštim metežom, a onda pade i nestade. "Jupiter Fides", šapnu Arije; lice mu je bilo boje sira. Gaven, koji je video jato vrana kako lete iznad bitke, znao je da ovde ne vlada rimljanski bog nego Velika Kraljica, Gospa od Gavranova, Katubodva. "Hajde", šapnu on. "Više im ne možemo pomoći." Arije se teturao dok su se spuštali sa druge strane brda. Gaven, i sGm ozbiljno uzdrman, nije imao vremena za saosećanje. Čula su mu bila napregnuta do same granice, tragajući za opasnošću, i kada je čuo, kroz tutnjavu bitke, zveckanje metala o kamen, gurnuo je druga u paprat kraj potoka, šapnuvši mu da se ne miče. Ležali su kao progonjeni zečevi i osluškivali sve glasnije zvuke. Gaven pomisli na odrubljenu glavu koju su videli na onoj farmi. Pripadnici plemena ponekad uzimaju glave kao trofeje. Na trenutak je mogao da zamisli svoju i Arijevu glavu kako se keze na motkama pred vratima nekog severnjačkog ratnika. Želudac mu se podiže i on brzo poče da guta pljuvačku, bojeći se da bi ih zvuk povraćanja odao. Sada je kroz paprat video gole cevanice i čuo je pesmu. Ratnici su se smejali, pevajući raštimovane odlomke koji će se pretvoriti u pobedničku pesmu. Slušao je grleni govor severnjaka i pokušavao da razabere reči. Trgao se od grčevitog pokreta kraj sebe. Nad glavama divljih ratnika njihao se legionarski orao. Osetio je kako Arije ustaje i pružio je ruku da ga zaustavi, ali njegov drug već je stajao i izvlačio mač. Blesak sunca na čeliku prekinuo je pesmu. Gaven brzo čučnu, pripremivši oružje, a Briganti počeše da se smeju. Užasnut, shvatio je da ih ima preko dvadeset. "Dajte mi orla!" promuklo reče Arije. "Daj ti nama mač!" reče najviši, natucajući latinski. "Možda ćemo te pustiti da živiš." "Kao rob meñu ženama..." reče neko drugi, crvenokosi džin. "Oh, ostavi ga neka ih zabavlja!" "Dopašće im se te kovrdže - možda je ovo, zapravo, devojka, koja je pošla u rat za svojim momkom!"
Potomu usledi niz prostačkih nagañanja na britanskim jezicima o tome šta će mu sve žene raditi. Gaven je na trenutak, uklješten izmeñu straha za druga i narastajuće panike koja je zahtevala da pobegne, ostao nepokretan. Onda ipak ustade. "Ovo je ludak", reče Gaven jezikom ratnika, hvatajući Arija za kraj tunike da ga zaustavi. "Bogovi ga štite." "Svi smo mi ludaci." Poglavica Briganta ga je oprezno odmeravao, pokušvjaući da poveže britanski govor sa rimljanskom opremom. "A nama su bogovi podarili pobedu." Sasvim tačno, pomisli Gaven, a ja sam najluñi od svih. Ipak, nije mogao da gleda kako mu ubijaju druga. Od tog sećanja svakako bi poludeo. "Bogovi vašeg naroda bili su dobri", poče on da brblja, "i ne bi voleli da vide kako vreñate bogove poraženog neprijatelja. Ovaj ovde je njihov sveštenik. Dajte mu orla i pustite ga." "A ko si ti da nam nareñuješ?" upita poglavica, smračivši se. "Ja sam Sin Avalona", odvrati Gaven, "i video sam Katubodvu kako jaše na vetru!" Meñu ratnicima nastupi zbunjeno mrmljanje, i Gaven se na trenutak ponadao da će uspeti da se izvuče. A onda riñi pljunu i podiže koplje. "Onda si izdajica i u društvu sa budalom!" Od tog pokreta Arije uspe da se otrgne. Gaven je zakasnio samo za trenutrak i nije uspeo da ga zaustavi kada je jurnuo. Samo je video, sa užasnom jasnoćom, luk koji je koplje Briganta proseklo preko neba. Prsni oklop bi možda skrenuo udarac, ali izviñači su nosili samo tešku kožnu tuniku. Arije se zatetura kada mu se oštrica zarila u grudi, i iznenañeno raširi oči. Još dok mu je drug padao, Gaven je znao da je rana smrtonosna. No, to je bila poslednja razumna misao koju je pamtio. Pred njim se pojaiv lice Katubodve, i on vrisnu i jurnu napred. Osetio je udar kad je njegova oštrica naišla na meso. Ne razmišljajući, parirao je udarac i provukao se ispod neprijatlejeve ruke. Kelti su stajali zbijeni i nisu mogli da zamahuju dugačkim mačevima. Njegova oštrica bila je kraća i on je neprekidno zamahivao, zarivajući je u meso i stružući kosti. Dugi sati provedeni u vežbanju mačem usmeravali su udarce, ali druidske kletve koje je uzvikivao bile su po njegove neprijatelje opasnje od mača. Gaven oseti olakšanje, a onda primeti da ga više niko ne napada. Zatreptao je, dahćući kao premoren konj. Primetio je poslednje Brigante kako nestaju iza vrha. Oko njega je ostalo opruženo osam leševa. Pomalo se teturajući dok ga je duh koji ga je zaposeo polako napuštao, Gaven uspe da se vrati do Arija. Drug mu je nepomično ležao, zureći u nebo praznim očima. No, malo dalje, tamo gde su ga Briganti bacili, ležao je orao Devete. Gaven nejasno pomisli da bi trebalo da sahrani druga. Trebalo bi da položi Arija u herojsku mogilu, okuženog neprijateljima i sa orlom umesto spomenika. Ali znao je da nema tu snagu, i da je, zapravo, svejedno. Arije bi i dalje bio mrtav, kao i svi ostali. Sada čak ni orao nije bio važan, osim kao povod da se ljudi ubijaju. Ne spadam ovamo... ošamućeno pomisli on. Mač mu skliznu iz ruke. Odrvenelim prstima petljao je oko kopči na kožnoj tunici. Bolje se osećao bez nje, ali i dalje je zaudarao na krv. U tišini on iznenada začu žubor vode kako ga priziva. Nesigurno je zašao u paprat i zaronio lice u ledeni potok koji je sebi izdubio duboko korito; oprao je krv sa ruku i nogu i ponovo se napio. Začudo, vrlo malo krvi bilo je njegovo. Od vode se osetio bolje, ali mrlja od krvi, krvi sopstvenog naroda, još mu je ležala na duši. Nisam položio zavet imperatoru, pomisli on. Ne moram da ostanem u vojsci i postanem kasapin! Da li bi ga primili ako se vrati u Eburakum? To nije znao, ali je bio siguran da bi mu deda umro od sramote. Bolje da starac misli da je poginuo, nego da veruje da je pobegao od užasa bitke. Dok je gledao mrtvace oko sebe, Gaven je shvatio da se, zapravo, boji ubijanja, a ne pogibije. Konačno je ustao. Meñu telima su na zalazećem suncu blistala pozlaćena orlovska krila. "Barem ti više nikoga nećeš moći da ubiješ!" promrmlja on, podiže orla i ponese ga do potoka. Hladna voda se sklopi nad orlovim sjajem, kao što je sakrivala i sjaj mnogih drugih dragocenosti koje je bogovima prinosio narod njegove majke.
Sa druge strane grebena ljudi su se možda još borili i umirali, ali ovde je vladala tišina. Gaven je pokušavao da smisli šta da radi. Nije mogao da se vrati u legije, ali rimljanske crte lica doneće mu propast meñu plemenima. Zapravo je postojalo je samo jedno mesto gde niko neće pitati je li Rimljanin ili Britanac, nego samo kakav je u duši. Iznenada je bolno i duboko poželeo da ode kući, u Avalon. 6. Dolina Avalona bila je utonula u žetveni mir. Zlatasta svetlost probijala se kroz lišće jabukovog drveta, blistajući na mirisnom dimu koji je izvirao iz glinene posude, i bacajući blagu svetlost na velove sveštenica i plavu kosu devojke koja je sedela meñu njima. U srebrnoj činiji pred njom voda se zatalasala od dodira daha, a potom se umirila. Kaileja, dodirujući prstima Sianina ramena, oseti kako iz njih nestaje napetost kad je devojka zapala u dublji trans, i ona klimnu glavom. Dugo je čekala na ovaj dan. "Opusti se, tako je", mrmljala je ona. "Udahni... izdahni... i pogledaj površinu vode." Osetila je kako njena vizija poigrava na vodi dok je udisala dim magičnog bilja. Brzo je odvratila pogled, učvršćujući svoju svest u sadašnjosti. Siana uzdahnu i naže se napred, a Kaileja je zaustavi. Bila je sigurna da je devojka pogodna za Vid, ali nije imala prava da je upotrebi za to sve dok Siana ne položi zavet sveštenice. Onda je Gaven pobegao, i devojka je patila i toliko je smršala da joj je Kaileja zabranila bavljenje ma kojom vrstom magije. Tek poslednjih meseci počela je da se oporavlja. Kaileji je to donelo ogromno olakšanje. Kćer Vilinske Kraljice bila je najnadarenija od svih devojaka koje su im došle na obuku nikakvo čudo, s obzirom na poreklo. Vrhovna sveštenica bila je prema njoj stroža nego prema ostalima, a Siana se nije slomila. Ona je svakako bila u stanju da nauči svu drevnu magjiu i da je koristi kada Kaileje više ne bude bilo. "Voda je ogledalo", tiho reče Kaileja, "u kome možeš videti stvari vrlo daleke u prostoru i vremenu. Sada potraži vrh Tora i reci mi šta vidiš..." Siana poče dublje da diše. Kaileja ju je pratila, postepeno popuštajući kontrolu kako bi podelila viziju, zadržavajući pri tome vezu sa stvarnim svetom. "Vidim... krug kamenja kako blista na suncu... Dolina je duboko dole... vidim šare... blistave staze izmeñu ostrva, blistavi put koji dolazi iz Dumonije i udaljava se ka istočnom moru..." Kaileja je kroz poluzatvorene kapke takoñe videla šarene bregove, šume i njive, a ispod njih blistave linije moći. Kao što se i nadala, Siana je mogla da vidi unutrašnji svet kao i spoljašnji. "Dobro je, vrlo dobro..." poče ona, ali Siana je nastavila: "Sledim blistavu stazu; ona vodi ka Albi na severu. Diže se dim; granice su natopljene krvlju. Bila je bitka, i gavranovi se goste leševima..." "Rimljani", šapnu Kaileja. Kada su čuli vest o ustanku, druidi su se složili da ga pomognu svojim moćima, a sveštenice, zagrejane njihovim oduševljenjem, bile su spremne da im se pridruže. Kaileja se setila prvog naleta zadovoljstva zbog mogućnosti da konačno oteraju omražene Rimljane, a potom i sumnje - je li to pravi način za korišćenje moći Avalona? "Vidim Rimljane i Britance, tela prepletenih na bojnom polju..." Sianin glas je drhtao. "Ko je pobedio?" upita Kaileja. Oni su otposlali svoju moć; čuli su da je bilo borbe. A potom ništa. Ako su Rimljani i znali šta se desilo, nisu dozvoljavli da se vesti daleko šire. "Gavrani se goste i prijateljima i neprijateljima. Domovi leže u ruševinama, a bande begunaca lutaju zemljom." Vrhovna sveštenica se ispravi, mrešteći se. Da su pobunjenici lako poraženi, Rim bi to smatrao za običan sukob. Da su plemena potpuno uništila Rimljane, imperija bi možda odustala od Britanije. No, ova polovična propast samo će ih razbesneti. "Gavene, gde si?" šapnu Siana, drhteći. Kaileja se ukoči. I dalje je imala neke veze u Devi. Znala je da je dečak otišao kod svog dede i da je potom poslat u Devetu legiju u Eburakum. Od tada je živela u strahu da je Gaven poginuo u
bici. Ali kako je devojka znala za to? Nije htela da Siana traga za njim, ali znala je koliko su vezani, i nije se oduprla mogućnosti da sazna ono što je očajnički želela da zna. "Proširi viziju", tiho reče ona. "Neka te srce vodi tamo kuda moraš da ideš." Siana se još više umiri, ako je to i bilo moguće, očiju uperenih u kovitlac svetlosti i boja u činiji. "On beži..." konačno reče ona. "Pokušava da nañe put kući. Ali zemlja je puna neprijatelja. Gospo, zaštiti ga svojom magijom!" "Ne mogu", odgovori Kaileja. "Moja snaga može da čuva samo ovu dolinu. Moramo se moliti bogovima." "Ako ti ne možeš da mu pomogneš, onda, osim Boginje, samo još ona to može." Siana se uspravi uz drhtav uzdah, i površina vode se naglo isprazni. "Majko!" kriknu ona. "Tvoj posinak je u opasnosti! Majko - ja ga volim! Dovedi Gavena kući!" Gaven se trže i sede, osluškujući nagoveštaj zvuka koji se proneo vresištem. Postajao je glasniji. Osetio je na obrazu dodir ledenog vazduha i ponovo seo. Samo vetar, jača u sumrak, kao i uvek. Ovog puta je samo vetar. Za tri dana, koliko je prošlo od bitke, činilo mu se da se samo skrivao i bežao. Bande lutajućih Briganta i razbijene legionarske jedinice bile su jednako opasne, a svaki pastir mogao je da ga izda. Mogao je da preživi hvatajući sitne životinje u zamke i kradući iz farmerskih ostava, ali postajalo je sve hladnije. Na severu, on je bio jedan od mnogih koji su izbegli bitku, u opanosti od obeju strana. No, kako se bude kretao ka jugu, postajaće sve upadljiviji. Tehnički, on nije bio dezerter, ali Rimljani će tražiti žrtvene jarce. Stresao se i čvrće pritegao ogrtač. Kuda da poñe? Postoji li mesto, čak i Avalon, gde se čovek mešane krvi kao što je on može osećati kod kuće? Gledao je kako svetlost zamire na zapadu i osećao kako mu nada umire u duši. Te noći sanjao je Avalon. I tamo je bio mrak, i device su plesale na Toru, prodevajući se izmeñu kamenja. Bilo ih je više nego što je on pamtio; potražio je Sianinu blistavu kosu. Devojačke prilike tkale su šare kroz senke i mesečinu, i dok su se kretale, trava na Toru kao da je sijala u odgovor, kao da je njihov ples probudio moć koja spava unutar brda. "Siana!" uzviknuo je u snu, znajući da ga ona neće čuti. A ipak, čim je izgovorio to ime, jedna prilika je zastala, okrenula se i pružila ruke. Bila je to Siana; prpeoznao je njeno gipko telo, nagnutu glavu, sjaj kose. A iza nje, kao senku, ugledao je priliku njene majke, Vilinske Kraljice. Senka je na njegove oči rasla, sve dok se nije pretvorila u vrata u tami. On se povukao, bojeći se da će ga progutati, a neko čulo mimo sluha uhvatilo je njene reči: "Put do svega što voliš jeste kroz Mene..." Gaven se probudio u zoru, smrznut i ukočen, ali, začudo, malo manje obeshrabren. U jednu zamku se uhvatio mladi zec, čije mu je meso malo ublažilo glad. Oko podneva, kada se uputio nizbrdo da pije sa malog izvora, sreća mu je opet okrenula leña. Trebalo je da se udalji čim je utolio žeñ, ali popodne je bilo toplo, a on veoma umoran. Sedeći naslonjen leñima o vrbu, dozvolio je očima da se zatvore. Naglo se probudio, svestan zvuka koji nije bio ni vetar u drveću ni žubor potoka. Čuo je muške glasove i zvuk potkovanih sandala - sada ih je video kroz lišće - rimske vojnike, i to ne obeshrabrene lutalice kakve je dosad sretao. Ovo je bio redovni vod pod komandom centuriona. Prepoznaće legionarsku tuniku, pomisli on, nagonski tražeći pogledom zaklon. Iza njega je bilo brdo, pokriveno gustom šumom. On poñe puzeći tuda, pomerajući rukama vrbove grane. Bio je na donjem delu padine kad su ga primetili. "Stoj!" Autoritet u tom glasu na trenutak ga je zaustavio. Potom je nastavio, i jedno bačeno koplje tresnu u grmlje kraj njega i začegrta po kamenju. Gaven ga zgrabi i nagonski baci nazad. Začu nekoga da psuje i nastavi dalje, prekasno shvativši da će, ako dosad nisu nameravali da ga prate, sada to svakako učiniti. Već je poverovao da će umaći, kada se padina neočekivnao završi na mestu gde je neki davni grč zemje rascepio stenje. Zanjihao se na ivici ponora, gledajući naizmenično oštro stenje u dubini i oružje onih koji su ga gonili. Bolje da poginem boreći se, očajnički pomisli on, nego da me okovanog odvuku na suñenje za dezerterstvo.
Sada im je video lica, crvena od napora, ali užasno odlučna. Izvukao je dugačak bodež, žaleći što im je vratio koplje. A onda ga neko pozva po imenu. Ukočio se, ali legionari nisu imali daha za dovikivanje, čak i da su znali ko je on. Mora da mu se pričinjava od hučanja krvi u ušima. Ili je to vetar u stenju. "Gavene - hodi k meni!" Bio je to ženski glas. On se nehotice okrete. Ponor je sada zaklanjala senka, sve tamnija kako je gledao u nju. "Seti se, put u bezbednost vodi kroz Mene..." Poludeo sam od očajanja, pomisli on, ali sada mu se učini da vidi blistave tamne oči na licu uokvirenom crnom kosom. Strah nestade iz njega uz kratak uzdah. Kada je prvi legionar stigao do ispusta na kome je stajao, Gaven se nasmeši i zakorači u prazninu. Rimljanima je izgledalo da je pao u tamu. Zahvatio ih je ledeni vetar, nalik na dah zime u duši, i čak ni najhrabriji meñu njima nije goreo od želje da po ponoru traži telo čoveka koga su gonili. Ako je bio neprijatelj, onda je mrtav, a ako je bio prijatelj, onda je budala. Vratili su se nizbrdo, neobično nevoljni da razgovaraju o onome što su videli, i do vremena kada su se priključili glavnini odreda, dogañaj se povukao u onaj deo njihovih duša u kome borave ružni snovi. Čak ni centurion se nije setio da to pomene u izveštaju. Svakako su imali druge, važnije brige. Ostaci razbijene Devete legije polako su se vraćali u Eburakum, gde ih je Šesta, premeštena iz Deve, dočekivala sa jedva obuzdanim prezirom. Govorilo se da je novi imperator, Hadrijan, besan i da će možda doći u Britaniju da lično sredi prilike. Preživeli iz Devete bili su rasporeñeni u druge jedinice, rasute po raznim delovima imperije. Nikakvo čudo što su na sva ispitivanja odgovarali samo mračnim ćutanjem. Samo je centurion Rufinije, koji je zaista voleo svoje regrute, imao koju reč za postarijeg vojnika u penziji koji je takoñe stigao iz Deve. Da, sećao se mladog Macelija. Dečko je bio poslat kao izviñač i možda je uspeo da izbegne veliku bitku. No, otada ga niko nije video. Potom je Šesta izišla na dugi, brutalni zadatak umirivanja severa, i Macelije se vratio kući u Devu, još ne znajući šta se desilo sa dečakom koga je zavoleo za tih nekoliko kratkih meseci. Zima je te godine bila teška i vlažna. Severom su besnele oluje, a teške kiše pretvorile su dolinu Avalona u sivo more koje je bregove preobrazilo u prava ostrva na kojima su ljudi čučali i molili se da doñe proleće. Na dan ravnodnevice Kaileja se rano probudila, drhteći. Ležala je umotana u vunenu ćebad, a njena slamarica bila je pokrivena ovčijom kožom, ali vlažna hladnoća zime prodrla je u sve, uključujući i njene kosti. Otkako je izgubila mesečnicu bila je zdrava i jaka, ali ovog jutra, sećajući se koliko su je tokom zime boleli zglobovi, osećala se prastara. Srce joj zakuca u iznenadnoj panici. Ne sme da ostari! Avalon napreduje, čak i u ovakvim godinama, ali ima premalo obučenih sveštenica na koje može da se osloni. Avalon neće opstati bez nje! Ona duboko udahnu, nareñujući srcu da se umiri i mišićima da se opuste. Jesi li sveštenica ili nisi? Šta je bilo sa tvojom verom? Kaileja se nasmeši, svesna da grdi sebe kao neku od novih devojaka. Zar nemaš poverenja u Boginju da će se starati o svojima? To ju je umirilo, ali po njenom iskustvu Gospa je najčešće pomagala onima koji i sami sebi pokušavaju da pomognu. I dalje joj je bila dužnost da obuči svoju naslednicu. Bez Gavena, svete loze, za čiji je nastavak Eilan žrtvovala život, bile su prekinute, ali to je bio samo ralzog više da Avalon, koji čuva njen rad i učenje, istraje. Siana...pomisli ona. Ona treba da me nasledi. Devojka je položila zavet sveštenice, ali je za Beltan bila bolesna i nije bila kod vatri. A onda je postala čuvar kladenca. No, to može da radi i neka od mlañih devojaka. Nekim sveštenicama, naviklim na prisilnu čednost Šumske Kuće, bilo je teško da shvate važnost dozvole sveštenicima i sveštenicama da zajedno ležu u obredu. Oni koji to čine, ne vode ljubav iz zadovoljstva, ili barem ne potpuno, nego su predstavnici moćnih muških i ženskih sila koje ljudi nazivaju bogovi. Buduća Vrhovna sveštenica Avalona mora učestvovati u tome. Ove godine neću prihvatiti nikakav izgovor. Ona mora dovršiti obred i predati se bogu. Neko joj je lupao na vrata, i ona sede, trgavši se od zime.
"Gospo!" Bio je to glas Lunet, zadihane od uzbuñenja. "Vodohodač stiže na pristanište. Neko je sa njim. Liči na Gavena! Gospo, morate doći!" No, Kaileja je već bila u pokretu, brzo obuvajući krznene cipele i navlaćeći topli plašt. Kada je otvorila vrata, zažmirkala je od blistavog dnevnog svetla, a vazduh, koji joj je do maločas bio leden, sada ju je opio kao vino. Sreli su se na stazi. Vodohodač je već otisnuo čamac od blatnjave obale. Lunet i ostale sveštenice probuñene njenom vikom sabile su se iza nje, piljeći u Gavena kao da se vratio iz mrtvih. Kad ga je bolje pogledala, Kaileja je rauzmela njihovu nesigurnost. Gaven se promenio. Izgledao je viši i mršaviji, ali bilo je mnogo čvrstih mišića na tim dugačkim kostima, a čvrsto lice sa kojim se vratio svakako je bilo lice muškarca. Ali pogled mu je bio pun čuñenja. Ona odmahnu glavom i otera ostale. "Glupače male, nije ovo Samen, kada se mrtvi vraćaju, a on nije avet nego živ čovek. Idite i spremite mu nešto toplo da popije i suvu odeću, ako ne možete da smislite ništa bolje - trk!" Gaven zastade i osvrte se. Kaileja tiho izgovori njegovo ime. "Šta se desilo?" upita on, konačno je primetivši. "Ima tako mnogo vode, ali nisam video kišu, i kako to da grane pupe kad tek što su izgubile lišće?" "Ravnodnevica je", reče ona, ne shvatajući. On klimnu glavom. "Bitka je bila mesec dana pre toga, a onda sam neko vreme lutao..." "Gavene", prekide ga ona, "velika bitka na severu bila je voñena u vreme žetve, pre pola godine!" On se zanjiha, i na trenutak je pomislila da će pasti. "Pre šest meseci? Ali prošlo je samo šest dana otkako me je Vilinska Gospa spasla!" Kaileja ga uze za ruku, polako shvatajući. "Vreme u njihovom svetu teče drugačije. Znali smo da si u opasnosti, ali ne i šta je bilo sa tobom. Vidim da treba da zahvalimo Vilinskoj Gospi što te je sačuvala. Nemoj da se žališ, dete - propustio si zimu, a bila je teška. Ali sada si kod kuće, i moramo da odlučimo šta ćemo sa tobom!" Gaven pomalo drhtavo uzdahnu, a onda uspe da se nasmeši. "Kod kuće... Tek posle bitke sam shvatio da mi nije mesto ni u rimskim ni u britanskim zemljama. Samo ovde, na ovom ostrvu koje ne pripada sasvim svetu ljudi." "Neću da ti namećem odluke", oprezno reče Kaileja, savlañujući uzbuñenje. Kakav bi voña druida on bio! "Ali ako nisi položio neki drugi zavet, odluka pred kojom si bio pre odlaska još te čeka." "Za nedelju dana bih položio zavet imperatoru, ali došli su Briganti i poslali su nas bez toga", odvrati Gaven. "Brat Pavle biće besan." On se iznenada osmehnu. "Sreo sam ga dok sam se peo; preklinjao me je da se pridružim njegovom stadu. Odbio sam, a on je povikao nešto... šta se desilo sa hrišćanima otkako je umro otac Josif? Pavle mi izgleda još luñi nego ranije!" "On je sada otac Pavle", odgovori Kaileja. "Izabrali su ga sebi za voñu, a izgleda da je rešen da i od ostalih načini fanatike slične sebi. To je šteta, jer smo mnoge godine mirno živeli jedni uz druge na ovom brdu, ali on više neće da ima ništa sa zajednicom kojom vlada jedna žena. Već mesecima ne razgovaramo izmeñu sebe. Ali nije on važan", nastavi ona. "Ti moraš da odlučiš šta ćeš sada." Gaven klimnu glavom. "Izgleda da sam u vilinskom svetu proveo šest meseci u razmišljanju, iako mi se činilo da je mnogo kraće. Spreman sam..." on zastade, osvrćući se po izbledelim kolibama, a potom pogledavši kamenom krunisani Tor, "da se suočim sa sudbinom koju su mu bogovi spremili, kakva god da je." Kaileja zatrepta. Na trenutak ga je videla optočenog zlatom kao da je kralj, ili je to bila vatra? "Tvoja sudbina možda je veća nego što pretpostavljaš..." reče ona glasom koji nije bio njen. A onda trenutak vizije proñe. Pogledala je da vidi kako će on reagovati, ali zurio je mimo nje, i sa njegovog lica nestao je sav umor. Kaileja nije morala da se okrene kako bi znala da tamo stoji Siana. Mladi mesec je zalazio. Gaven je kroz ulaz u nisku kolibu od granja, gde su ga smestili, mogao da nazre njegov krhki srp tik nad ivicom brda. Siroti, mali mesec žuri na spavanje; uskoro će ga
ostaviti u tami. Promeškoljio se i ponovo seo. Bila je noć pred Beltan. Gaven je bio ovde od zalaska sunca, kada je mladi mesec već bio visoko. Rekli su mu da treba da meditira i priprema dušu. Njemu je sve to neprijatno ličilo na one duge sate kada su on i Arije čekali da počne bitka izmeñu Rimljana i Briganta. Ovde ga je držala samo sopstvena volja. Bilo bi sasvim lako umaći kroz tamu. Narod Avalona svakako ga ne bi prognao ako bi se predomislio - i ovako su ga stalno pitali da li polaže zavete svojom slobodnom voljom. No, ako bi odbio, a ostao, uvek bi video razočaranje u Kailejinim očima, a Siana - učinio bi i mnogo više od ovoga što mu spremaju, samo da ima prava na njenu ljubav. Ponovo je pogledao napolje. Mesec je zašao. Kratak pogled na položaj zvezda odmah mu je rekao da se bliži ponoć. Uskoro će doći po mene, a ja ću čekati. Zašto? Da li ga zadržava samo želja za Sianom, ili neki dublji poriv duše? Gaven je pokušao da pobegne i otkrio je da ne može da umakne od svoje dvostruke prirode. Sada mu se činilo da je jedini način da se zaleči bio da odabere nešto čemu će služiti, nešto čemu će se potpuno posvetiti. Napolju nešto šušnu; on podiže pogled i primeti da su se zvezde pomakle. Napolju su se okupljali druidi, u belim odeždama koje su avetinjski sijale pod svetlošću zvezda. "Gavene, sine Eilanin, pozivam te sada, u satu vrhunca noći. Je li i dalje tvoja želja da budeš posvećen u svete misterije?" To je bio Branosov glas, i Gavenu laknu kad ga je čuo. Starac je izgledao prastar kao bregovi, prsti su mu sada bili toliko izobličeni u zglobovima da više uopšte nije mogao da svira harfu, ali kad zatreba i dalje je mogao da učestvuje u obredima sa punim svešteničkim moćima. "Jeste." Glas mu je zazvučao promuklo. "Onda, iziñi, i neka proba počne." Povedoše ga, još u tami, do svetog kladenca. U zvuku vode bilo je nečeg drugačijeg. Kad je zavirio unutra, Gaven utvrdi da je tok vode promenjen. Sada su se videle stepenice, koje su vodile u okno kladenca, kao i niša u zidu. "Da bi se ponovo rodio u duhu, prvo moraš da se pročistiš", reče Branos. "Siñi u kladenac." Drhteći, Gaven se svuče i poñe naniže. Tuarim, koji je položio zavete prošle godine, poñe za njim. Gaven se trže kada mladić kleče i postavi mu oko članaka na nogama par gvozdenih okova. Rekli su mu da će to uraditi, i znao je da bi lako mogao de ih se oslobodi ako ga izda hrabrost, ali hladna težina metala na nogama ispunila ga je neočekivanim strahom. Ipak, nije rekao ništa nego je slušao žubor vode, koja je, osloboñena, počela ponovo da ispunjava kladenac. Voda je brzo rasla. Bila je ledeno hladna, i Gaven neko vreme nije mogao da misli ni na šta drugo. No, svaki od sveštenika na koje je mislio sa gorčinom dok je učio za vojnika, svakako je prošao kroz ovo; neće pobeći od onoga što su oni izdržali. Pokušao je da skrene misli, pitajući se da li sveta posudica o kojoj je govorio otac Josif još ovde ili ju je Kaileja prenela na neko bezbednije mesto. Ako bi pokušao, verovatno bi osetio nešto, odjek radosti kroz bol, ali voda je rasla. Kada mu je voda stigla do grudi, Gaven više uopšte nije osećao donji deo tela. Pitao se da li bi ga mišići dovoljno slušali da pobegne, ako reši da pokuša. Je li sve ovo možda samo trik da ode u smrt, ne pobunivši se? Seti se! reče on u sebi. Seti se šta te je Kaileja učila! Prizovi unutrašnju vatru! Hladna voda obgrli mu vrat; zubi su mu cvokotali. On očajnički posegnu za sećanjem na plamen - iskrom u tami uma koja je plamtela dok je udisao vazduh, a onda eksplodirala kroz svaku venu. Svetlost! Odbio je da misli na ma šta drugo sem na toplotu. Na trenutak mu se učini da vidi komešanje senki rascepljeno usamljenom munjom koja je odelila svetlo od tame, i time, lančanom reakcijom, poslala u svet sistem, red i smisao. Povratila mu se svest o sopstvenom telu, ali na sasvim drugom nivou. Utvrdio je da može da vidi, jer tama oko njega bila je osvetljena zračenjem koje je dopiralo iznutra. Više mu nije bilo hladno - još malo, pomislio je, i njegova unutrašnja vrelina pretvoriće vodu u paru. Kada mu je dodirnula usne, nasmejao se.
Tog trenutka nivo vode poče ponovo da opada. Nije dugo trebalo da se kladenac, sa zaprečenim ulazom i otvorenim izlazima, dovoljno isprazni da bi ga druidi izvukli. Gaven je to jedva primetio. Bio je svetlost! To novo saznanje bilo je jedino na šta je sada mogao da misli. Kraj kladenca bila je upaljena ogromna vatra; da nije uspeo, verovatno bi ga tu grejali. Rekli su mu da mora proći kroz vatru da bi nastavio, i Gaven se ponovo nasmeja. On je vatra - zašto bi se plašio plamena? Onako nag, prošao je preko ugljevlja, i mada je vrelina osušila vodu sa njega, nije zadobio ni najmanju opekotinu na stopalima. Sa druge strane čekao ga je Branos. "Prošao si kroz vodu i vatru, dva od elemenata od kojih se, po učenjima drevnih mudraca, sastoji svet. Ostaju još zemlja i vazduh. Da bi dovršio svoju probu, moraš naći put do vrha Tora - ako možeš..." Dok je starac govorio, ostali su doneli zemljane ćupove u kojima se dimilo bilje, i postavili ih oko njega. Dim je navirao uvis, sladak i zagušljiv; prepoznao je kiselo-slatki miris bilja koje se koristi za izazivanje vizija, ali nikada ga nije osetio u tolikoj koncentraciji. Nehotice je udahnuo, zakašljao se i prisilio sebe da ponovo udahne, pripremajući se da se odupre talasu vrtoglavice koji će uslediti. Prihvati ga, dopusti da te ponese, ponovio je u sebi stari nauk. Dim može biti velika pomoć pri odvajanju uma od tela, ali bez discipline duh bi se mogao izgubiti u košmarima. No, njemu, već punom svetog plamena, nije trebala pomoć da prevaziñe uobičajenu svest. Sa svakim udisajem osećao je da ga dim odvodi sve dalje od obične svesti; pogledao je druide, i video da su optočeni oreolom svetlosti. "Popni se uz svetu planinu i primi blagoslov bogova..." Branosov glas odjekivao je kroz sve svetove. Gaven trepnu i pogleda u padinu nad sobom. To bi trebalo da bude sasvim lako, čak i dok mu duh lebdi. Za proteklih sedam godina peo se na Tor toliko često da će mu noge svakako i same pronaći put. Načinio je prvi korak i osetio da mu stopala tonu u tlo. Još jedan korak - kao da je išao kroz duboku vodu. Pogledao je napred; ono što mu je do maločas delovalo kao odraz vatre u prizemnoj izmaglici sada je izgledalo kao sjaj što dopire iz same zemlje, a planina je bila svetlucavo prozirna kao rimsko staklo. Kamen koji je označavao početak staze sada je izgledao kao vatreni stub. Bila je to ista svetlost kao ona što je video da izvire iz njegovog tela - kao oreoli koje je video oko ostalih. To nisam samo ja! shvati on. Sve je načinjeno od Svetla! No, stvari ovako osvetljene nisu bile iste kao na svakodnevnoj svetlosti. Sada je bilo jasno da spiralni put koji je tako dobro poznavao ne vodi oko Tora nego u njega. Na trenutak je osetio strah šta ako ga vizija napusti i on se nañe zarobljen pod zemljom? No, ovaj novi način gledanja bio je toliko zanimljiv da nije mogao da se odupre želji da sazna šta leži unutar svete planine. Gaven duboko udahnu, i ovog puta dim ga nije ošamutio, nego mu je izoštrio viziju. Put je bio jasan. On odvažno poñe napred. Put je, sa najzapadnije tačke Tora, vodio pravo u unutrašnjost planine. Utvrdio je da se kreće zakrivljenom putanjom, kroz neku prozirnu materiju koja je pružala otpor kao voda i peckala kao vatra, ali nije bila ni jedno ni drugo. Dok je izlazio iz krivine i ponovo skretao nazad, osećao se kao da mu je telo postalo manje čvrsto; lebdeo je kroz tlo, i samo poimanje svetlosti u sopstvenom telu omogućavalo mu je da zadrži svest o sebi. Sada se bližio mestu ulaska, ali umesto da ga spiralno zaobiñe, put se gotovo presavi. Ponovo je skrenuo oko brda. Ova krivina bila je duža; osećao je da se udaljava od središta usmesto da se približava. No, ista sila ponovo ga okrete, toliko blizu površine da je video spoljašnji svet kao kroz kristalnu izmaglicu. Opet je prošao okolo i nazad, i sada je, konačno, put vodio pravo u brdo. Sad je bio veoma duboko. Moć je u središtu brda pulsirala tolikom snagom da je jedva mogao da stoji. Pokušao je da se probije kroz zid prolaza, upinjući se da je dosegne, i osetio je početak uzvišenog rastakanja sopstvenog bića kada je dodirnuo granicu. Put je zatvoren, začu se glas duboko iznutra; nisi još dovršio svoj preobražaj.
Gaven se povuče. Video je da se može samo napred, ali jedva je uspeo da podnese bol od udaljavanja od središta. No, ovaj deo lavirinta bio je tešnji od ostalih, i sada je naišao na oštru krivinu i zateturao se kada ga je tok moći koji teče kroz Tor zahvatio i poneo ga ka srcu planine. Odnekud izvan krugova sveta začu se glas: "Pendragon prolazi Stazom Zmajeva..." Kao sunce kad se presijava na ledom optočenim granama drveta zimi; kao zvuk fanfara, talasanje tonova sa svih harfi na svetu; sGm sjaj i lepota. On je bio Zmajeva Glava i lebdeo je na neugasivoj tački koja predstavlja središte sveta. No, posle večnosti izvan vremena, učini mu se da ga neko zove ovozemaljskim imenom. "Gavene..." Poziv je bio jedva čujan zbog udaljenosti, ženski glas koji bi trebalo da pozna. "Gavene, sine Eilanin, vrati nam se! Iziñi iz kristalne pećine!" Zašto da iziñem, pomisli on, kada je ovde kraj svih želja? A i mogu li, upita se potom, optočen sjajem lepote bez početka i kraja. No, glas je bio uporan, ponekad se razdvajajući na tri glasa, a potom se ponovo stapajući u jedan. Nije mogao da ga ne sluša. Doñoše mu slike lepote manje savršene, ali zato stvarnije. Setio se ukusa jabuke, savijanja mišića u trku, jednostavne ljudske slasti dodira devojačke ruke. A sa tim sećanjem doñe i lice. Siana... Moram kod nje, pomisli on i posegnu u sjaj. No, nije mogao da ode kad nije video put. "Ovo je proba Vazduha", ponovo se seti on. "Moraš izgovoriti Reč Moći." Ali nisu mu rekli koja je to reč. U svesti su mu svetlucali odlomci drevnih priča - priča koje mu je pričao Branos, dela znanja bardova. Imena su magična, setio se, ali pre nego što daš ime nečemu drugom, moraš dati ime samom sebi. "Ja sam sin Eilan, kćeri Bendeigidove..." šapnu on, a onda, oklevajući, "ja sam sin Gaja Macelija Severusa." U prisustvu koje ga je optakalo raslo je osećanje iščekivanja. "Ja sam bard, ratnik i druid obučen u magiji. Ja sam dete svetog ostrva." Šta još da kaže? "Ja sam Britanac i Rimljanin, i..." Setio se još nečega: "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..." To je ovde, izgleda, nešto značilo, jer se sjaj ustalasa, i na trenutak je naslutio put. Ali i dale nije mogao da se pokrene. Zastenjao je, napinjući se da se seti još nekog imena. Ko je on? Ko je ovde? "Ja sam Gaven", reče on, a onda se seti sile koja ga je ponela ka unutra. "Pendragon..." Na tu reč oseti da se podiže, nošen kroz tunel svetlosti nekom nepojmljivom silom koja ga iznese na vrh Tora i baci ga, zadihanog, na vlažno busenje unutar kamenog kruga. Gaven je nekoliko trenutaka ležao, dahćući. U ušima mu je zvonilo; tek postepeno je postao svestan da negde u daljini ptice počinju da se oglašavaju, kako bi pozdravile naredni dan. Trava pod njim bila je vlažna. Imao je prste... Ščepao je travu, osećajući njenu snagu, udišući bogati miris vlažne zemlje. Uz nalet bola shvatio je da je ponovo samo običan čovek. Oko njega kao da se skupilo mnoštvo sveta. S mukom je ustao, trljajući oči, i ustanovio da se još nije sve vratilo u normalno stanje, jer, mada sunce još nije izišlo, svi oko njega bili su optočeni oreolom svetlosti. Najveći sjaj poticao je od tri prilike pred njim - tri žene u svešteničkoj odori i sa ukrasima Boginje na grudima i čelu. "Gavene, sine Eilanin, pozvala sam te u ovaj sveti krug..." Govorile su u glas, i on oseti da se ježi. Uspeo je da ustane, samo se na trenutak zbunivši kad je utvrdio da je još nag. Pred njima - pred njom - bio bi nag i da je nosio odeću. "Gospo", promuklo reče on, "ovde sam." "Prošao si probu koju su ti pripremili druidi i izvršio si zadatke. Jesi li spreman da položiš zavet Meni?" Gaven uspe da ispusti nekakav zvuk pristanka, i jedna prilika mu priñe bliže. Izgledala je viša od ostalih i vitka, iako su još maločas sve tri delovale istovetno. Nad njenim belim velom nalazio se venac od belog gloga, nalik na zvezdanu krunu. "Ja sam Devojka, večita devica, sveta Nevesta..." Glas joj je bio blag i umilan. Gaven se upinjao da razabere lice pod velom. Ovo je svakako bila Siana, koju je voleo, ali ipak su joj se lice i telo menjali, i ljubav koju je osećao prema njoj bila je na trenutak očinska, pa bratska,
pa onakva kakva je verovatno ljubav izmeñu ljubavnika. Samo jedno mu je bilo jasno - ovu devojku voleo je već mnogo puta, na mnoge načine. "Ja sam svaki početak", nastavi ona. "Ja sam obnova duše. Ja sam Istina, koja se ne može ukaljati niti izmeniti. Hoćeš li se zavetovati da ćeš uvek pomagati svemu dobrom iz Roñenja? Gavene, hoćeš li mi se to zakleti?" On duboko udahnu slatki jutarnji vazduh. "Kunem se." Ona mu priñe i podiže veo. Video je Sianu dok se saginjao da joj poljubi usne, Sianu i još nešto, nešto čiji je dodir bio kao beli plamen. Potom se ona udalji od njega. On zadrhta i uspravi se kada ka njemu poñe srednja prilika. Nad purpurnim velom nosila je venac od klasova žita. Ko li igra ovu ulogu u obredu? Ovako izdvojena, na trenutak je izgledala sitnija, a na trenutak ogromna, divovska prilika kojoj je presto čitav svet. "Ja sam Majka, večito plodna, Gospa od Zemlje. Ja sam rast i snaga, pomažem sve što živi. Ja se menjam, ali nikad ne umirem. Hoćeš li služiti svemu u Životu? Gavene, hoćeš li mi se zakleti?" Taj glas svakako poznaje! Gaven pokuša da pogleda kroz veo, i trže se od bleska crnih očiju. Ali prepoznao je, nekim drugim čulom sem vida, Vilinsku Gospu, koja ga je spasla. "Ti si ulaz do svega što želim", tiho reče on. "Ne razumem te, ali služiću ti." Ona se nasmeja. "Da li seme rauzme moć koja ga tera da iziñe iz tame na svetlost, i da li dete razume silu koja ga gura iz sigurnosti materice? Zahtevam samo da budeš voljan..." Ona raširi ruke, i on joj nespretno priñe u zagrljaj. Kada je bila Vilinska Gospa, izmeñu njih je uvek postojalo odstojanje. No, u mekoći grudi na kojima se našao bilo je toliko tople dobrodošlice da se on rasplaka. Osetio se kao sasvim malo dete, uljuljkano u meko naručje, umireno drevnom uspavankom. Njegova prava majka tako ga je držala. Sećanje koje je suzbijao od najranijeg detinjstva sada mu pokaza njenu belu kožu i blistavu kosu, i prvi put u svesnom životu znao je da ga je volela... A onda je stajao još jednom, gledajući Boginju, i Njeno treće obličje polako je prilazilo da se suoči sa njim. Njen venac je bio od kostiju. "Ja sam Starica", oštro reče ona. "Ja sam Drevna, Gospa od Mudrosti. Ja sam videla sve i dala sam sve. Ja sam Smrt, Gavene, bez koje ništa ne može da se izmeni. Hoćeš li mi položiti zavet?" Poznajem ja Smrt, pomisli Gaven, setivši se praznog, optužujućeg pogleda ljudi koje je pobio. Smrt kosi ljude kao što žetelac srpom kosi letinu. Može li to da donese išta dobro? Ali još dok je mislio na to, u umu mu se pojavi slika snopova žita u njivi. "Ako to ima nekog smisla", polako reče on, "služiću čak i Smrt." "Zagrli me", reče Smrt, a on je stajao i zurio u nju. Nije ga privlačilo ništa u toj pogrbljenoj prilici. Ali položio je zavet, i zato natera olovna stopala da ga ponesu ka njoj, da stoje dok mu njeni crni velovi zaklanjaju vid, i dok se njene koščate ruke sklapaju oko njega. A onda više nije osećao ništa, samo je lebdeo u tami u kojoj iznenada primeti zvezde. Stajao je u bezdanu, a pred sobom je video ženu, okruženu lebdećim velovima, sa očima punim lepote izvan mladosti. Bila je to Kaileja, i još neko, koga je, u davna vremena, služio i voleo. On joj se duboko pokloni. A onda je, kao i pre, ponovo bio on sam, i drhtao je dok je gledao sveštenice, crnu, belu i crvenu. Nebo na istoku počinjalo je da bledi od prvog nagoveštaja zore. "Zakleo si se, i tvoj zavet je prihvaćen." Opet su govorile u glas. "Ostaje još samo jedno, da pozovemo duh Merlina, kako bi te on učinio sveštenikom i druidom, slugom Misterija." Gaven kleče i pognu glavu kada su počele da pevaju; čekao je. Muzika je prvo bila bez reči, ton se nastavljao na ton sve dok nije osetio da mu telo bridi od vibracija. Potom doñoše reči, mada na njemu nepoznatom jeziku. No, poziv i otvorenost bili su sasvim jasni. Oh, Mudri, molio se on, doñi k nama, ako želiš, doñi kroz mene. Veoma nam je potrebna tvoja mudrost! Prigušeni uzvik nekoga u krugu natera ga da podigne glavu, žmirkajući od sjaja. U prvi mah pomislio je da je izišlo sunce i da Gospodar mudrosti nije došao. Ali to nije bilo sunce.
Stub sjaja talasao se u središtu kruga. Gaven prizva sopstvenu svetlost da ga zaštiti, i izmenjenim vidom vide Duha koga su prizvali, drevnog, pa ipak mladog, oslonjenog o svoje žezlo, sa belom bradom mudrosti rasutom preko grudi i sa prstenom na čelu sa koga je blistao dragulj. "Gospodaru, položio je zavet", uzviknu Branos. "Zar ga nećeš prihvatiti?" Merlin pogleda po krugu. "Prihvatiću ga, ali još nije vreme da doñem meñu vas." On ponovo pogleda Gavena i osmehnu se. "Položio si zavet i postao si sveštenik, a ipak nisi mag. U kristalnoj pećini imenovao si sebe. Kaži, sine moj, kojim Rečima si se oslobodio?" Gaven je zurio u njega. Uvek su mu govorili da ono što se u tim trenucima desi mora zauvek ostati tajna izmeñu čoveka i njegovih bogova. Ali kada se setio šta je bio rekao, shvatio je zašto ta imena, za razliku od svih drugih, treba obznaniti. "Ja sam Pendragon..." šapnu on. "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..." Krug se zatalasa od začuñenog mrmljanja. Vazduh posta blistaviji. Nebo na istoku plamtelo je od zlatnih traka, a sunčeva vatra oivičila je bregove. Ali niko nije gledao to. Gaven oseti na svom čelu blistavu težinu zlatne dijademe i vide svoje telo zaogrnuto kraljevskim plaštom, izvezenim draguljima veštinom koju nijedan umetnik na ovom svetu ne bi postigao. "Pendragon! Pendragon!" povikaše druidi, dajući mu titulu Svetog Kralja, koji vlada duhom, a ne mačem, žive veze izmeñu ljudi i zemlje u kojoj obitavaju. Gaven podiže ruke u prihvatanju i pozdravu, i sunce iziñe pred njim, i sjaj ispuni svet. 7. Zmajevi tetovirani na podlakticama peckali su Gavena zbog toplote popodnevnog sunca. Pogledao ih je sa čuñenjem koje ga nije napuštalo još od kako se pojavio Merlin. Vijugave, zmijolike linije prekrivale su čvrste mišiće. Istetovirao ih mu je starac plemena iz močvare, koristeći trnje i plavu boju vrbolike. Gaven je još bio napola u transu kada je posao počeo, a kada je stao da oseća bol, ponovo je potisnuo svest. Tetovaža ga je isprva bolela, ali sada ga je na nju podsećalo samo povremeno peckanje. Rekli su mu da se odmara, ali ležanje na ovčijim kožama, mada je bio okupan i odeven u tuniku od vezenog lana, jedva da mu je bilo stvarnije od probe koju je upravo izdržao. Nije mogao da poriče šta mu se desilo, ali nije još ni počeo da shvata. Druidi su ga nazvali Pendragon, pozdravivši ga kao sveštenika-kralja, kakvi su vladali zemljom sada odavno potopljenom pod morem. No, njemu se činilo da je dolina Avalon veoma malo kraljevstvo. Hoće li i on, kao Hrist koga je otac Josif takoñe zvao kralj, imati kraljevstvo koje nije na ovom svetu? Otpio je razblaženo vino iz pehara koji su mu ostavili kraj postelje. Možda će kasnije, kada ova noć proñe, on i Siana vladati kao kralj i kraljica u Vilinskoj Zemlji. Od toga mu je srce brže zakucalo. Nije je video još od obreda u praskozorje. No, večeras će i ona plesati oko Beltanske vatre. On će, kao kralj, hodati meñu plesačima i smeće da odabere bilo koju ženu koja mu se dopadne. Već je znao koju želi. Uprkos vremenu provedenom u vojsci, čim je ugledao Sianu znao je da za prvo iskustvo sa ljubavlju žene ne bi odabrao nijednu drugu devojku. Osetio je da se uzbudio čim je i pomislio na nju. Da je sve bilo prema planu, spojili bi se još prošle godine, ali on ju je napustio. Da li ga je čekala? Sanjao je da jeste, ali znao je koliki se pritisak vrši na sveštenice da učestvuju u obredima, i nije se usuñivao da je pita. Nije ni bilo važno. U duhu, ona pripada njemu. Preko površine vode u močvari čuo se drhtavi zvuk bubnjeva. Gaven oseti da i njegovo srce bije sa njima i nasmeši se, iako su mu se oči sklapale. Uskoro. Uskoro. Sledeće godine, pomisli Kaileja dok je gledala plesačice, moraće da premeste proslavu na livadu u podnožju Tora. Na otvorenom prostoru unutar kamenog kruga jedva je bilo mesta za sve druide i mlade sveštenice, a narod iz močvare još je pristizao, pažljivo ih gledajući sa ivice vatrom osvetljenog kruga. Neverovatno koliko se brzo pronela vest, ali svakako im je rekao onaj stari lovac koga su pozvali da Gavenu istetovira zmajeve. Sveštenice su, naravno, još od jutros znale šta se desilo, jer su se druidi vratili niz Tor sa sjajem u očima. Činilo joj se da oseća izvesno iščekivanje, drugačije od uobičajenog prazničnog
raspoloženja. Izgledalo joj je da su sve žene posebno udešavale kosu i ukrase za sebe. Večeras će meñu njima hoditi kralj. Koju li će odabrati? Kaileja nije morala da gleda u srebrnu činiju sa vodom da bi znala odgovor. Čak i da nije od detinjstva voleo Sianu, to što ju je video kao Devicu Nevestu tog jutra ispuniće mu srce njenom lepotom i ljupkošću. Sveštenici i sveštenice na Avalonu ne venčavaju se po običajima ljudi, ali kada se spajaju u Velikom Obredu, oni su sredstvo kojim se sjedinjuju Gospodar i Gospa. Večeras će se ovde odigrati kraljevsko venčanje, i Gavenovo spajanje sa Sianom doneće blagoslov zemlji. Znala je da je Gaven roñen za neku veliku sudbinu, ali ko je mogao i pomisliti na ovo? Kaileja se nasmešila sopstvenom oduševljenju. I ona je, na neki način, bila opčinjena kao i mlade sveštenice, jer sanjala je o Gavenu i Siani kao o svetom kralju i kraljici, koji će vladati dušom Britanije sa Avalona, a ona će biti iza njih. Za svečanost su bila kupljena dva vola i ispečena na ražnjevima u podnožju brega. Meso su preneli do vrha u korpama, a narod iz močvare doneo je jelensko meso, barske ptice i sušenu ribu. Vresovo pivo u kožnim mešinama i medovina u zemljanim čašama takoñe su bili njihov doprinos. A u prostoru izmeñu kamenog kruga i posmatrača poreñanih u obliku polumeseca plamtela je vatra. Kada bi pogledala na jugozapad, videla bi sjaj vatre koja je gorela na Zmajevom ostrvu. Znala je da se sa tog mesta vidi druga vatra, a od nje treća, sve do kraja sveta, baš kao što je put što vodi na severoistok, ka ogromnom krugu od kamenja u podnožju svetog brda, noćas označen vatrom. Ove noći, zadovoljno pomisli ona, ove noći je čitava Britanija protkana svetlošću koju mogu videti čak i jednom roñeni, oni bez unutarnjeg duha! Devojka iz naroda močvare, sa gustom crnom kosom vezanom trakom od puzavica divlje ruže, kleče pred sveštenicu stidljivo i ljupko, nudeći joj iz korpice suve bobice u medu. Kaileja podiže plavi veo sa lica i uze nekoliko, smešeći se. Devojka, ugledavši srebrni polumesec koji je blistao nad manjim polumesecom tetoviranim na svešteničinom čelu, načini gest dubokog poštovanja i brzo odvrati pogled. Kada je otišla, Vrhovna sveštenica ostavi lice otkriveno. Ovo je noć svečanosti, kada se otvaraju vrata izmeñu svetova i duhovi lebde, slobodni. Nema potrebe za tajanstvenošću. Veo je ionako bio samo simbol - Kaileja je znala kako da izazove opsenu senke preko svog lica ukoliko joj ustreba. Devojke koje je poučavala bile su ubeñene da i ona, kao Vilinska Kraljica, može da se pojavi niotkuda. Zvuku bubnjeva, koji je pulsirao pod zvucima svečanosti kao otkucaji srca, iznenada se pridruži talasavi zvuk harfe. Jedan mladi druid doneo je svoju malu harfu na vrh Tora. Sada je sedeo prekrštenih nogu kraj malog, tamnoputog bubnjara, nakrivljene plavokose glave, osluškujući ritam. Sledećeg trenutka muzici se priduži gorkoslatki jauk roga, poskakujući oko skladnih tonova harfe kao mlado tele na cvetnoj livadi. Devojka sa vencem od divlje ruže poče da se njiše uz muziku, preplićući ruke, njišući kukovima ispod haljine od jelenske kože. Prvo oklevajući, a onda sve slobodnije, pridružiše joj se Dika i Lisanda. Bubnjanje se ubrzavalo, i uskoro su im čela sijala od znoja, a tanka plava tkanina tunike lepila im se za telo. Kako su lepe, pomisli Kaileja dok ih je gledala. Čak i ona se njihala uz muziku, a prošle su mnoge godine otkako je poslednji put plesala na svečanosti. Primetila je promenu u ritmu plesa, nekakav talas pokreta nalik na promenu toka kada čovek zagazi u potok. Igračice skliznuše u stranu, okrećući se, i Kaileja ugleda Gavena. Nosio je beli kraljevski kilt, sa zlatnim pojasom. Na grudima mu je ležao kraljevski medaljon, delo nekog drevnog majstora, a kao krunu je nosio zeleno hrastovo lišće. Uz tetovirane zmije na podlakticama, to su mu bili jedini ukrasi. Ali nije mu ni trebalo ništa drugo. Meseci rimljanske vojne obuke uobličili su mu telo i stvorili mu čvrste mišiće na rukama i nogama. Osim toga, sa lica su mu nestale i poslednje detinjaste obline; sada su se jasno videle kosti, potpuno uravnotežene. Dečak koga je volela i za koga je strahovala sada je nestao. Ovo je bio muškarac. I kralj, pomisli ona, svesna sjaja koji ga je okruživao. Da li ga želi? Kaileja je znala da i dalje poseduje moć da se zaogrne sjajem od koga bi izbledela čak i Sianina blistava mladost. Ali ako je, kao što je podozrevala, veza izmeñu njih dvoje iskovana u pradavna vremena, Gaven bi izabrao sebi
pravog para čak i kada bi izgledala kao veštica. U svakom slučaju, Siana je mlada i može da rodi Gavenovo dete, što Kaileja, bez obzira na svu svoju mudrost i svu magiju, sada više nikako ne bi mogla. Nije on voljeni moje duše, pomisli ona uz prizvuk tuge. Duša muškarca koji bi bio moj par još nije otelotvorena. Njeno zanimanje samo je prirodna reakcija na mušku privlačnost kralja i na moć Beltanskih vatri. Ove noći Gaven je svačiji voljeni - muškaraca i žena, mladih i starih. Je li tako Eilan videla dečakovog oca kada joj je prišao kraj Beltanskih vatri? Gaven je viši nego što je bio Gaj, i mada mu je profil pravi rimljanski, njoj se činilo da su mu oči na Eilan. No, Gaven ovog trenutka zapravo uopšte nije ličio na svoje roditelje, nego na nekoga drugog, koga je poznavala u drugim, davnim životima. 'Godišnji Kralj', pronese se šapat dok je on prolazio izmeñu igračica, i Kaileja oseti ubod predviñanja. Dečakov otac postao je to neposredno pred smrt. No, Gaven nosi svete zmajeve. On nije samo Godišnji Kralj, koji tokom četiri godišnja doba uživa počasti, a potom, ako vremena tako zahtevaju, biva žrtvovan, nego je Pendragon, koji služi zemlji čitavog života. Devojke su se okupile oko njega i uvukle ga u ples. Videla ga je kako se smeje, uhvativši jednu devojku za ruke i okrenuvši je u krug, a onda je ostavivši zadihanu i nasmejanu da bi prišao drugoj, zakratko je zagrlio i poslao je u zagrljaj nekog mladića. Plesali su sve dok se svi sem Gavena, koji je izgledao spreman da nastavi čitave noći tako, nisu zadihali. Tada je dopustio da ga odvedu do sedišta, pokrivenog mekom jelenskom kožom isto kao Kailejino, sa druge strane vatre. Doneli su mu hranu i piće. Bubnjanje prestade, i ostao je samo umilni treptaj flaute, prodevajući se kroz žamor priče i smeha. Kaileja otpi malo razvodnjenog vina i dobroćudno se nasmeši, razgledajući okupljene. Okrenula se kad je ponovo začula bubanj, tih i stalan kao otkucaji srca. Bubnjar, čovek iz močvare, mora da je znao šta nailazi, ali Kaileja se namrštila, pitajući se šta Vodohodač i starci oko njega sada smeraju. Ništa neprijateljsko, svakako - bili su goloruki, osim uobičajenih noževa u kanijama za pojasom - nego nešto još ozbiljnije, ili je možda samo nešto drugačije od vedrog opuštanja na svečanosti. Šta to nose? Ona ustade i tiho poñe oko vatre, kako bi bolje videla. "Ti si kralj." U Vodohodačevom grlenom glasu jasno se osećalo da to nije pitanje, već izjava. On okrznu pogledom zmajeve na Gavenovim podlakticama. "Kao drevni koji su došli sa mora. Mi pamtimo." Starci su klimali glavom. "Pamtimo stare priče." "Tako je", reče Gaven, i Kaileja je znala da je tokom probe video svoje ranije živote i da mu je dozvoljeno da ih zapamti. "Ponovo sam došao." "Onda ti dajemo ovo", reče starac. "Naši prvi kovači iskovali su ga od pale zvezde - vrlo, vrlo davno. A kada se slomio, čarobnjak vašeg naroda ga je iscelio. U to vreme, gospodaru, koristio si ga da nas zaštitiš, i kada si umro, mi smo ga sakrili." Pružio je zavežljaj koji je nosio, dugačak i umotan u šarenu kožu. Nastupi tišina dok ga je Gaven primao. Kaileja je čula kako joj srce bije, teško i sporo. Unutar zavežljaja, kao što su joj sopstvena prastara sećanja govorila, nalazio se mač. Imao je crnu oštricu, dugačku koliko i kod rimljanskog konjičkog mača, sa oblikom lista koji je viñala na bronzanim sečivima kakva druidi koriste u obredima. Ali bronza nikada ne može da sija tako, kao ogledalo. Metal zvezde... Slušala je o takvim oštricama, ali nikada nijednu nije videla. Ko bi pomislio da narod iz močvare čuva takvu dragocenost? Ma koliko ponizni, oni su zaista bili veoma staro pleme. "Sećam se..." tiho reče Gaven. Balčak mu je pristajao u ruku kao da je krojen za njegov dlan. Podigao je mač, i odsjaji plamena preleteše preko lica okupljenih. "Onda ga uzmi, da nas braniš", reče Vodohodač. "Zakuni se!" Mač lako skliznu uvis. Nekadašnji dečak Gaven svakako bi ga ispustio. Vešt okret zgloba sada ga je lako pokrenuo kroz vazduh. Baš je čudno, pomisli Kaileja, da su ga upravo Rimljani naučili kako da postane zaštitnik onih koje sami terorišu. "Zakleo sam se da služim Gospi", tiho reče Gaven. "Sada se kunem i vama, i zemlji." On okrete oštricu i zaseče sopstvenu nadlanicu. Nije morao da pritisne - mač je bio oštar kao zmijski zub - i
sledećeg časa tamna krv mu navre i poče da kaplje na zemlju. "U ovom životu, i ovom telu", nastavi on. "A što se duha tiče, obnavljam zakletvu koju sam već dao..." Kaileja uzdrhta. Kakva je to sećanja ponovo stekao dok je bio u brdu? Uz malo sreće, vremenom će izbledeti. Biće mu teško da normalno živi ako se suviše dobro seća prošlih života. "Služićemo te u životu i smrti, gospodaru." Vodohodač dodirnu prstom krv na tlu, a zatim svoje čelo, ostavljajući na sebi crveni trag. Drugi mladići učiniše isto, a onda se postrojiše oko Gavena kao počasna straža, po dvojica sa svake strane. Mladi druidi koji su to posmatrali izgledali su zapanjeno dok su pokušavali da shvate ovaj preobražaj nekoga ko je do pre godinu dana bio samo jedan od njih. Kaileja pogleda uvis. Zvezde su se okretale ka ponoći, i vatra je jenjavala. Zvezdane plime se okreću; bližilo se vreme za najdublju magiju. "Gde je Siana?" tiho upita Gaven. Kaileja shvati da je on pretraživao skup i pre nego štio su mu doneli mač. "Uñi u krug. Pozovi svoju nevestu, i ona će doći." Oči mu iznenada blesnuše svetlošću koja nije poticala od vatre. Bez reči je pošao ka kamenom krugu. Pratnja poñe za njim, ali kada je prošao izmeñu dva kamena na ulazu, oni se tu zaustaviše. Gaven na trenutak pogleda oltar, a onda podiže mač i ostavi ga pred kamen, kao ponudu. Praznih ruku se okrenuo i pogledao put kojim je došao. "Siana! Siana! Siana!" povika on, i čežnja u tom pozivu pronese ga kroz sve svetove. Na trenutak je čitav Tor nemo čekao. A onda, izdaleka, začuše zvuk nalik na srebrna zvonca. Potom se začu bubnjanje, brzo i toliko vedro da je od njega srce radosno poskakivalo u grudima. Kaileja pogleda niz brdo i ugleda svetlost kako im se približava. Uskoro je mogla da razabere lica - ostatak naroda močvare, i druga, ne sasvim ljudska, ali koja mogu da hode meñu ljudima u ovoj noći, kada se otvaraju kapije izmeñu svetova. Meñu njima se kretao beli sjaj - dugačka, prozirna tkanina koju su držali kao baldahin nad onom koju su pratili. Muzika postade snažna, glasovi su se izvijali u nevestinskoj pesmi, i kada je kolona stigla do ivice brega, pratnja se povuče i zaostade. Kralj na krunisanju, mladoženja na svadbi, sveštenik na posvećenju - svi oni imaju svoj trenutak božanskog sjaja. A Gaven, dok je gledao kako mu dovode nevestu, bio je sve troje. A Siana - ma koliko bila velika lepota Boga, lepota Boginje ga je prevazišla. Dok su podizali baldahin i dok je devojka prolazila izmeñu stubova njemu u susret, krunisana belim glogom, Kaileja je znala da ni sa svom svojom magijom ne bi mogla da joj se približi. Jer, dok je Gaven spavao, Siana se vratila u majčino kraljevstvo, i dragulji Drugog Sveta sada su krasili kćer Vilinske Kraljice. Gavenu je čitavo telo podrhtavalo od udara srca. Bilo mu je drago što je spustio mač; ovako uzdrhtao, svakako bi se posekao. Ljudi sa bakljama koji su dopratili Sianu sada su stajali oko kruga. Dok je Siana prolazila izmeñu kamenja i prilazila mu, svetlo kao da je postalo jače, a svet izvan kruga nestade. Tog trenutka ne bi umeo da kaže je li ona lepa. To je bila ljudska reč, a on, iako je učio za barda, ne bi mogao rečima da izrazi ono što je upravo osećao. Želeo je da joj se pokloni i da poljubi tlo po kome je hodala, ali osećao je da se i u njemu budi nešto jednako božansko i hita joj u susret. Video je u njenim očima odraz toga. "Pozvao si me, voljeni, i došla sam..." Glas joj je bio tih; u očima joj je video sjaj koji ga je podsetio na ljudsku devojku sa kojom je nekada davno tražio ptičija gnezda. Sada mu je bilo lakše da podnese božansku moć što je pulsirala u njemu. "Naše spajanje", s mukom reče on, "služiće zemlji i narodu. Ali pitam te, Siana: ako sada legneš sa mnom, hoće li to služiti tebi?" "A šta ćeš raditi ako kažem ne?" U njenom osmehu bilo je blagog izazivanja.
"Uzeo bih neku drugu - bilo koju - i pokušao da izvršim svoju dužnost. Ali tada bi to radilo samo moje telo, a ne srce niti duša. Ti si sveštenica. Želim da znaš da ću razumeti ako..." Zurio je u nju, želeći da ona shvati to što nije mogao da glasno kaže. "Ali nisam", odgovori mu ona, "a nisi ni ti." Siana mu pruñe bliže i položi mu dlanove na ramena, podigavši lice da primi poljubac, a Gaven, ruku još spuštenih, saže se da primi ono što mu je ponudila. Kad su im se usne dodirnule, on oseti da je Bog sada potpuno u njemu. Ličilo je na vatru koja ga je ispunila prethodne noći, ali bilo je blaže, zlatnije. Znao je da je on Gaven, ali bio je svestan i onog Drugog koji je znao, za razliku od Gavena, kako da odveže složen čvor nevestinskog vela i kako da otkači broševe koji su joj pridržavali haljinu. Uskoro je stajala naga pred njim, a ljupke obline njenog tela bile su lepše i od dragulja koje je još nosila. Potom ona poče da mu otkopčava pozlaćeni pojas i vezice na kiltu sve dok i on nije bio slobodan. Zadivljeno joj je dodirnuo grudi, a onda, istovetnim pokretom kao da žele da postanu jedno biće, opet se poljubiše. "Gde ćemo leći, ljubavi moja?" šapnu on kad je ponovo došao do daha. Siana poñe unazad i leže na kamen. Gaven je stajao nad njom, osećajući ogromnu struju koja prolazi kroz Tor kako se diže iz srca brda, kroz njegove tabane, hitajući mu uz kičmu dok nije sav uzdrhtao od moći. Polako, kao da bi nagli pokret sve pokvario, on se naže nad nju i utonu meñu njene otvorene butine, spajajući svoje telo sa njenim. U trenutku spajanja osetio je prepreku njenog devičanstva i znao je da nije lagala, ali to više nije bilo važno. Stigao je kući, sa slašću koju muškarac u njemu nije očekivao, i sa sigurnošću koju je bog u njemu sa radošću prepoznao. U prvom trenutku oboje su nepokretno ležali, ali nisu mogli da poriču moć koja ih je oboje obuzela. Dok ga je Siana grlila, Gaven poče da se kreće u ritmu najstarijeg od svih plesova, i znao je da on sam predstavlja samo kanal za moć koja je rasla u njemu, koja ga je gonila da preda svu svoju snagu ženi u čijem naručju je ležao. Osećao je njenu vatru pod sobom, osećao je kako mu se još više otvara, i privijao se uz nju kao da bi i ovim ljudskim telom mogao da dosegne nešto još više. U poslednjem trenutku, kada je mislio da je prevazišao svaku svesnu misao, začuo je njen šapat: "Ja sam oltar..." "A ja sam žrtva", odgovorio je, i s tim rečima konačno našao olakšanje za strast čoveka i moć boga. Moćni tok energije, pojačan sjedinjenjem Boga i Boginje, slivao se sa Tora. Suviše moćan za glavno korito, probijao se kroz svaki raspoloživi prolaz, pulsirajući kroz niže slojeve Tora da blagoslovi čitavu zemlju. Kaileja, koja je čekala izvan kruga, osetila je to i opustila se uz uzdah. Ostali, takoñe osetivši šta se desilo, skočiše na noge, blistavih očiju. Bubnjevi, koji su nastavili stalni ritam otkako se Siana u krugu spojila sa Gavenom, eksplodiraše u tutnjavi oduševljenja, i prvo jedan glas, pa drugi i treći prihvatiše uzvik, sve dok čitavo brdo nije odjekivalo od radosti. "Bog se spojio sa Boginjom", objavi Kaileja, "i Gospodar sa Zemljom!" Bubnjari, posle prvog izliva radosti, preñoše na ritam za ples. Svi su poustajali, smejući se. Čak i najstariji druidi osetili su popuštanje napetosti. Sa njom je otišla i iznurenost, a izgleda i ustezanje. Oni koji su ranije samo posmatrali ples sada počeše da se njišu. Mlada devojka iz naroda močvare povuče starog Branosa u prostor pred vatrom, a on stade da poskakuje i vrti se mnogo veštije nego što je Kaileja mislila da je moguće. Iako je vatra bila niža, delovala je vrelije nego ranije. Uskoro su plesači bili obliveni znojem. Na Kailejino iznenañenje, upravo jedna od njenih sveštenica, Lisanda, prva je svukla tuniku, ali ostali su se brzo ugledali na nju. Mladić i devojka iz naroda močvare, osloboñeni opasnosti da im se odeća zapali, uhvatiše se za ruke i prekočiše vatru, za sreću. Dok ih je gledala, Kaileja pomisli da su prošle godine otkako je videla toliku radost na Beltan. Možda i nikada, jer su obredi u Vernemetonu uvek bili opterećeni strahom od Rimljana, a u Avalonu su tek počinjali da uče navike zemlje. No, to je bilo višestruko nadoknañeno spajanjem sina druida sa kćeri Vilinskog Naroda. Svi mogu da budu zadovoljni noćašnjom svečanošću, pomisli Kaileja dok je gledala uznjihane igrače.
No, noć, ma koliko radosna, ne može večito da traje. Dvoje po dvoje, muškarci i žene povlačili su se da slave svoje obrede na padinama. Ostali su se umotali u ogrtače i polegali da spavaju kraj vatre. Baklje onih koji su čuvali krug odavno su zgasnule, ali kamenje je bacalo sopstvene senke koje su dovoljno zaklanjale one što su ležali unutar kruga. Nešto pre svitanja, deo mladih ode da odseče Beltansko drvo i da sakupi zelenilo kojim će okititi zgrade u podnožju Tora. Ples oko drveta, tokom dana, mada jednako radostan, bio je pre neka vrsta ukrasa nego što je ličio na noćnu proslavu kraj vatri, i pružio je priliku i devicama i deci da učestvuju u svečanosti. Kaileja, koja je manje plesala i pila od ostalih, a bila je navikla na bdenje, ispraćala je noć, još sedeći u svojoj velikoj stolici kraj vatre. Ali čak je i ona zadremala kada je zora oterala noćne senke. Dan je bio divan. Kroz svod od granja koji su im podigli da bi imali makar malo samoće, Gaven se zagledao sa vrha Tora preko zemlje prošaranje vodom, njivama i šumama, koja kao da se širila pod Beltanskim suncem. Bio je siguran da bi to pomislio i da nije toliko srećan. Doduše, osećao je bol na neobičnim mestima, a nova tetovaža pekla ga je dok je povijao mišiće pod njom, ali to su bili samo površinski bolovi, jedva primetni u poreñenju sa veličanstvenim osećanjem blagodeti koje mu je pevalo u žilama. "Okreni se", reče Ambios, "da ti operem leña." Sipao je vodu na krpu. Sa druge strane pregrade, gde su kupali Sianu, začu se umilni zvuk devojačkog smeha. "Hvala", reče Gaven. Svakog novoposvećenog pomalo maze, ali u Ambiosovom uslužnom ponašanju bilo je neobične poniznosti. Hoće li uvek biti tako? Lepo je osećati se kao kralj u ekstazi obreda, ali pitao se koliko će mu to prijati iz dana u dan. Peckanje u podlakticama natera ga da spusti pogled na zmajeve. Neke stvari svakako su se zauvek promenile. Zmajevi neće nestati. I Siana je njegova zauvek. Završio je kupanje i obukao zelenu lanenu tuniku bez rukava koju su mu doneli, bogato izvezenu zlatom. Nije ni pomišljao da druidi imaju u skladištima tako divne stvari. Vezao je pojas, pa potom pripasao mač. Iako na oštrici nije bilo nikakvog znaka starosti, kožne kanije bile su prašnjave, a šavovi kao da su počeli da popuštaju. Moraće se postarati za nove, pomislio je dok je izlazio ispod lisnatog zaklona. Sve misli o maču smesta mu iščezoše iz glave kad je video Sianu. Bila je odevena, kao i on, u prolećno-zelenu boju, i upravo je stavljala na čelo novu krunu od belog gloga. Kosa joj je na suncu sijala kao crveno zlato. "Gospo..." Uhvatio je njenu pruženu ruku i poljubio je. Jesi li srećna koliko i ja? pitao je njegov dodir. "Ljubavi moja..." Još srećnija, odgovoriše mu njene oči. Jedva je čekao da padne noć, kada će ponovo moći da budu sami. Ona je sada bila samo ljudsko biće, ali ni kao Boginja u noći nije mu bila lepša nego sada. "Gavene... gospodaru..." zamuca Lisanda. "Evo hrane za vas." "Bolje da jedemo", promrmlja Siana. "Gozba koju pripremaju u podnožju neće biti gotova dok se ne završi podnevni ples oko drveta." "Ja sam se nahranio" reče Gaven, stežući je za ruku, "ali uskoro ću opet biti gladan..." Siana pocrvene, a onda se nasmeja i povuče ga ka stolu na kome su čekali hladno meso, hleb i pivo. Taman su hteli da sednu, kada odozdo začuše viku. "Zar već treba da siñemo?" upita Siana, ali u uzvicima je bilo hitnje koja nije odgovarala svečanosti. "Beži!" jasno su se čule reči. "Oni dolaze - moraš da bežiš!" "To je Tuarim!" uzviknu Lisanda, gledajući niz brdo. "Šta li ne valja?" Obuka za koju je Gaven mislio da ju je odavno zaboravio sada ga podiže na noge i natera da se uhvati za balčak mača. Siana zausti da pita, a onda srete njegov pogled, pa samo ustade i stade kraj njega. "Reci mi." Gaven poñe u susret mladom druidu koji se spoticao na samom kraju uzbrdice.
"Otac Pavle i njegovi monasi", dahtao je Tuarim. "Nose užad i čekiće. Kaže da će porušiti sveto kamenje na Toru!" "To su samo starci", poče Gaven da ga umiruje. "Staćemo izmeñu njih i kruga. Neće moći da pomere ni nas, a kamoli kamenje, čak i ako su poludeli." Bilo mu je teško da poveruje kako su se mirni monasi sa kojima je pevao pretvorili u takve fanatike, čak i posle godinu dana slušanja oca Pavla. "Nije samo to..." Tuarim proguta knedlu. "Nego vojnici. Gavene, moramo te skloniti odavde. Otac Pavle je poslao poruku u Devu i pozvao Rimljane!" Gaven duboko udahnu, a srce mu je toliko tuklo da se nadao da to niko neće primetiti. Znao je šta Rimljani rade sa dezerterima. Na trenutak je ozbiljno pomislio na bekstvo. No, to je jednom već učinio, i ako mu u utrobi još gori stid što je napustio rat koji nije bio njegov i vojsku kojoj se nije zakleo, kako da živi sa samim sobom ako napusti narod koji ga je pozdravio kao Pendragona na Svetom Toru? "Dobro!" On natera sebe da se osmehne. "Rimljani su razumni ljudi i imaju nareñenje da štite svaku veru. Objasnuću im kako stoje stvari, i oni će sprečiti hrišćane da oštete kamenje." Tuarimovo lice poče da se smiruje i Gaven ispusti vazduh, nadajući se da je to što je rekao tačno. A onda je postalo prekasno da se predomisli, jer na zaravan na vrhu stigao je otac Pavle, ljubičast u licu od napora i besa. "Gavene! Sine moj, sine moj, šta su ti to učinili?" Sveštenik načini korak ka njemu, kršeći prste, a iza njega su išla još trojica. "Jesu li te naterali da se klanjaš njihovim idolima? Je li te ova kurva navela na sramni greh?" Gavena naglo obuze bes, i on stade izmeñu Siane i starca. "Ni na šta me nisu 'naterali', niti će! A ova žena je moja nevesta, pa bolje pazi šta govoriš o njoj!" Sada su i ostali hrišćani stigli do vrha Tora, i zaista su nosili maljeve i kožne konopce. On dade znak Tuarimu da skloni Sianu. "Ona je demon, otelotvorenje zmije koja je preko Eve predala sve ljude grehu!" odvrati otac Pavle. "Ali još nije kasno, sine. Čak i blagosloveni Avgustin mogao je da se pokaje, a on je čitavu mladost proveo u grehu. Ako se pokaješ, ova jedna greška neće ti se računati. Idi od nje, Gavene." On pruži ruku. "Hodi sada sa mnom!" Gaven ga je zapanjeno gledao. "Otac Josif bio je sveti čovek, blagosloveni duh koji je propovedao ljubav. Njega bih možda poslušao, ali on nikada ne bi govorio takvim rečima. Ti, starče, ti si potpuno poludeo!" On prostreli pogledom ostale, i u njegovom izrazu lica bilo je nečeg što ih je nateralo da ustuknu. "Sada je na mene red da nareñujem!" reče on i oseti kako ga optače astralno prisustvo kraljevskog plašta. "Došli ste nam kao molioci i mi smo vam pružili utočište i pustili smo vas da sagradite svoju crkvu kraj našeg svetog brega. Ali ovaj Tor pripada starim bogovima, koji štite ovu zemlju. Nemate prava da budete ovde; vaše stope kaljaju ovo sveto tlo. I zato vam velim: odlazite, inače će vas moćne sile koje zovete demoni na mestu zgromiti!" Podigao je ruku, i iako je bila prazna, monasi uzmakoše kao da u njoj drži mač. Gaven se mračno osmehnu. Sledećeg trenutka će se okrenuti i pobeći. A onda začu trupkanje potkovanih sandala po kamenu. Stigli su Rimljani. Bilo ih je desetorica, pod komandom oznojenog dekuriona, i svaki je imao u ruci kratko koplje. Jedva zaduvani, jednako oprezno su odmeravali ljutite hrišćane i uvreñene druide. Dekurion se zagleda u zlatni vez na Gavenovoj odeći, očito zaključi da je to oznaka položaja, pa se obrati baš njemu. "Tražim Gaja Macelija Severusa. Ovi monasi su nam javili da ga možda krijete kod sebe." Neko iza Gavena jeknu, pa se naglo umiri. On odmahnu glavom, nadajući se da dekurion nije dovoljno dugo u Britaniji da bi video njegove upadljivo rimljanske crte lica. "Proslavljamo verski praznik", tiho reče on. "Nikoga ne uznemiravamo." "A ko si ti da tako govoriš?" namršti se dekurion. "Zovem se Gaven, ja sam sin Eilan..." "Budalo!" dreknu otac Pavle. "Razgovaraš upravo sa Gajem!"
Rimljanin raširi oči. "Gospodine", poče on, "šalje nas vaš deda..." "Uhvatite ga!" ponovo ga prekide Pavle. "On je dezerter iz vaše vojske!" Kroz postrojene vojnike pronese se pokret, i dok su druidi gledali u njih, otac Pavle gurnu jednog od svojih monaha prema kamenom krugu. "Jesi li ti mladi Macelije?" nesigurno ga upita dekurion. Gaven malo odahnu. Ako je njegov deda iz Deve spreman da govori za njega, možda će ipak uspeti da se izvuče. "To je moje rimljansko ime, ali..." "Jesi li bio u vojsci?" prekide ga Rimljanin. Gaven se trže i okrete na zvuk udara čekića o kamen. Dvojica monaha vezala su užad oko jednog kamena i sada su ga vukla, a treći monah ljuljao je drugi kamen. "Ispravi se, vojniče, i odgovaraj!" Tri duga meseca Gaven je dresiran da reaguje na taj ton. Pre nego što je mogao da razmisli, telo mu se samo namesti u stav 'mirno', koji može da proizvede samo legionarska obuka. Sledećeg trenutka pokušao je da se opusti, ali šteta je već počinjena. "Nikada nisam položio zavet!" uzviknu on. "To će drugi presuditi", reče dekurion. "Sada moraš sa nama." Iz kruga se začu jedno krak, a potom bolno stenjanje kamena po kome udara čekić. Jedna žena vrisnu, i Gaven se okrete na vreme da vidi kako se jedan kamen lomi i pada na tlo. "Zaustavite ih!" uzviknu on. "Zabranjeno je uništavati hramove, a ovo je sveto tlo!" "Ovo su druidi, vojniče!" prasnu na to hrišćanin. "Jesi li mislio da su ih Paulinius i Agrikola sve istrebili? Rim ne toleriše one koji koriste magiju protiv njega. Druidi i njihovi obredi su zabranjeni tvoja je dužnost da uništiš svakog koga nañeš!" On jurnu ka drugom kamenu, koji je veće počeo opasno da se ljulja, i stade da ga gura. Monasi sa čekićima, ohrabreni uspehom, počeše da napadaju treći kamen. Gaven je piljio u njega, zaboravivši i Rim i opasnost po sebe u naletu kraljevskog besa. Ne slušajući dekurionova nareñenja, on poñe ka krugu. "Pavle, ovo mesto pripada mojim bogovima, a ne tvojim! Dalje od tog kamena!" Glas nije bio njegov; vibrirao je i kroz kamenje. Ostali monasi prebledeše i uzmakoše, ali Pavle prasnu u smeh. "Demoni, ne plašim vas se! Satanas, retro me!" On ponovo gurnu kamen. Gaven ga ščepa za mršava ramena; otrgao da je od kamena i bacio na zemlju. Dok se ispravljao, čuo je zvuk i smesta prepoznao da neko izvlači mač iz kanija. Okrenuo se, tražeći rukom balčak svog mača. Legionari su držali uperena koplja, ali Gaven je naterao svoje prste da se rastave. Neću da prospem krv na ovom svetom mestu! Nisu me proglasili za vojskovoñu, nego za svetog kralja. "Gaje Macelije Severuse, uhapšen si u ime Imperatora. Spusti ruke!" Dekurionov glas odjekivao je izmeñu njih dvojice dok je ovaj mahao mačem. "Samo ako uhapsite i njih", pokaza Gaven monahe. "Tvoja vera je zabranjena, i ti si pobunjenik", obrecnu se oficir. "Skini taj mač ili ću narediti vojnicima da te proburaze na licu mesta." Ja sam kriv, tupo pomisli Gaven. Da nisam poželeo da budem Rimljanin, oni nikada ne bi saznali za Avalon! Ali sada znaju, odgovori mu neki buntovnički deo sopstvene duše. Zašto da traćiš život za nekoliko kamenova? Gaven pogleda kamenje. Gde je magija koja je plamtela od kamena do kamena kada se pojavio Merlin? Sada je to bilo samo stenje, neobično golo pod punim dnevnim svetlom, a on je bio budala što je zamišljao da je kralj. No, ma šta da je istina, na tom oltaru mu je Siana poklonila svoju ljubav, i nije smeo da dozvoli da ga ukaljaju neposvećene ruke oca Pavla. Iza stroja vojnika video je Sianu i pokušao da joj se nasmeši, a onda, da ga ne bi obuzelo očajanje, brzo odvrati pogled. "Nikada nisam položio zakletvu Imperatoru, ali zakleo sam se da ću štititi ovo sveto brdo!" tiho reće on, i drevni mač koji mu je poklonio narod močvare - još sinoć - lako mu skliznu u dlan.
Dekurion dade znak. Preteći oštar vrh koplja blesnu na suncu. A onda, iznenada, bačeni kamen tresnu o gvozdenu kacigu, i koplje, prerano pušteno, daleko ga promaši. Ostali druidi bili su nenaoružani, ali na vrhu Tora bilo je dovoljno stenja. Legionare zasu pljusak kamenja. Oni odgovoriše. Gaven vide kako koplje pogaña i obara Tuarima. Ostale sveštenice, hvala bogovima, odvlačile su Sianu. Trojica vojnika jurnuše na njega, podignutih štitova i mačeva. Gaven se spusti u odbrambeni polučučanj, odbi prvi udarac pariranjem koje mu je usadio Rufinije, i nastavi pokret udarcem koji proseče bočne trake na oklopu i zabi se čoveku u bok. Vojnik dreknu i pade na leña, a Gaven se okrete da dočeka sledećeg; sada je sjajni čelik njegovog mača probio oklop. Izraz iznenañenja na vojnikovom licu bio bi smešan da je Gaven imao vremena da u tome uživa, ali na njega se već okomio treći. Gaven skoči ka njemu, i dok mu je protivnikova oštrica samo zagrebala leña, on zari svoju ispod ivice oklopa, čitavim putem do srca. Telo u padu umalo da mu istrgne mač, ali Gaven uspe da ga iščupa. Četvorica mladih druida ležala su na zemlji. Priteklo im je u pomoć nekoliko ljudi iz naroda močvare, ali njihove strelice bile su gotovo beskorisne pred rimljanskim oklopima. "Bežite..." mahnu im on. Zašto budale ne pobegnu dok još ima vremena? No, preostali druidi pokušavali su da stignu do njega, zovući ga po imenu. Gavenov juriš iznenadio je Rimljane. Jedan pade od prvog udarca; drugi podiže štit na vreme i uzvrati mu udarac. Oštrica zaseče Gavenu mišicu, ali nije osetio bol. Zateturao se od udarca u leña, ali sledećeg trenutka se uspravio i narednim zamahom odsekao čoveku ruku. Ostala su još petorica, kao i dekurion, i sada su postali oprezni. Možda će ipak uspeti. Divlje se iskezivši, on napade sledećeg vojnika brzim udarcima koji su komadali oklop. Plavi zmajevi na Gavenovim rukama sada su pocrveneli, i mada i dalje ništa nije osećao, dobar deo te krvi bio je njegov. Zažmirkao je kad je preko njega prošla senka, a onda je skočio u stranu, možda malo sporije, da izbegne sledeći udarac. Nije od gubitka krvi, pomisli on, rizikujući da pogleda uvis, gde se tamna magla brzo širila preko do maločas vedrog neba. Kaileja i Siana, pomisli on. One će ih srediti. Ja samo treba da izdržim. Ali i dalje je imao petoricu protivnika. Mač mu je plamteo dok je vitlao njime. Legionar ispred njega odskoči, i Gaven se nasmeja. A onda, kao munja iz nebesa, nešto ga udari izmeñu lopatica. Gaven odskoči napred i pade na kolena, pitajući se šta ga to vuče naniže, zašto mu je odjednom tako teško da diše. A onda spusti pogled i ugleda opaki vrh koplja kako mu štrči iz grudi. Odmahnuo je glavom, još ne verujući. Sada se brzo smračivalo, ali ne toliko brzo da bi rimljanski mačevi prestali da mu se zarivaju u leña, noge i ramena. A onda više ništa nije mogao da vidi. Zvezdani mač mu iskliznu iz utrnule ruke. "Siana..." šapnu on, i pade na sveto tlo Avalona, uzdahnuvši kao prethodne noći, kada je izlio svoj život u njenom naručju. 8. "Je li mrtav?" Kaileja vrlo nežno vrati Gavenovu ruku na grudi. Dok je tražila životnu silu unutrašnjim čulima, videla je samo iskru. Morala je da potraži puls kako bi se uverila. "Živ je", glas joj se slomio, "mada samo bogovi znaju kako." Koliko je krvi bilo! Sveto tlo Tora bilo je natopljeno njome. Koliko će godina kiše biti potrebno da je spere? "Moć kralja ga drži u životu", reče Rianon. "Čak i kraljevska hrabrost ne može da prevaziñe ovo", odvrati Ambios. I on je bio ranjen, ali ne ozbiljno. Nekoliko druida je poginulo. No, poginuli su i Rimljani, kada je čarobnjačka tama došla i kada su samo obdareni duhom mogli da razlikuju prijatelja od neprijatelja. "Trebalo je da budem tu", šapnu Kaileja. "Ti si nas spasla. Ti si prizvala senku..." reče Rianon.
"Prekasno..." Kaileji zastade dah. Tame sada nije bilo. Ako ne vidi dobro, to je zato što su joj oči pune suza. "Prekasno da njega spasem..." Bila je u svojoj kući kad su stigli Rimljani, odmarala se kako bi bila spremna za popodnevnu proslavu. U tome nije bilo nikakve krivice, svi su joj tako rekli. Kako je mogla znati? Ali nikakvi izgovori nisu mogli da izmene činjenicu da je Eilan umrla jer Kaileja nije uspela na vreme da stigne u Vernemeton, pre deset godina. A sada Eilanin sin, koga je naučila da voli, leži na samrti jer nije bila uz njega kada mu je najviše trebala. "Smemo li da ga pomerimo?" Upita Rianon. "Možda", odvrati Marged, najvičnija lečenju. "Ali ne daleko. Bilo bi najbolje da mu napravimo zaklon tu gde jeste. Ako odsečemo dršku koplja, možemo ga položiti na leña. Onda će mu biti lakše." "Ne možete da ga izvadite?" tiho upita Ambios. "Ako to učinimo, smesta će umreti." Brzo, ne znajući šta mu se desilo, pomisli Kaileja, umesto sporo, u velikim bolovima. Znala je kako umiru ljudi ranjeni u pluća. Bilo bi mnogo bolje da mu odmah izvuku koplje. Ali, ma koliko kratko, Gaven je bio Pendragon, a kraljevi, isto kao i Vrhovne sveštenice, ne umiru kao drugi ljudi. Moramo pustiti Sianu da se oprosti od njega, pomisli ona, ali u dubini srca znala je da je donela odluku zbog svoje želje da se oprosti od svog posvojčeta. "Podignite zaklon od granja koji ste mu jutros napravili i donesite ga ovamo. Odseći ćemo dršku koplja i negovaćemo ga što bolje možemo." Kaileja polako obiñe krug. Dok se Gaven borio protiv Rimljana, hrišćanski monasi nastavili su uništavanje. Dva stuba bila su srušena, kao i tri manja kamena, a na oltaru se videla velika pukotina. Kretala se u pravcu sunca, iz navike, ali moć koja bi se inače budila pri takvom kretanju, glatko tekući od kamena do kamena, sada je tekla mlitavo, bez snage i pravca. Kao i Gaven, i Tor je bio ranjen, i njegova moć je krvarila kroz oštećeno kamenje. Kaileja uspori korak, kao da ni njeno srce više nema snage da pumpa krv kroz žile. Sećala je kako joj treperi u grudima. Možda ću i ja umreti. Tog trenutka joj se činilo da bi bilo dobro tako. Gaven je ležao izvan kruga, umiven i previjen na improvizovanoj postelji, a Siana je bila kraj njega. Zaustavili su krvarenje iz manjih rana, ali vrh koplja još mu je virio iz grudi, a duh mu je lutao granicom izmeñu smrti i snova. Kaileja je zabranila sebi da se okreće i gleda ima li promene. Ako se probudi, neko će je pozvati; neće oduzeti Siani ono malo utehe koju joj pruža to što je nasamo sa njim. Poslednji zraci sunca optočili su zemlju zlatom, blistajući u magli koja je počela da se skuplja oko nižih brda. Kaileja nije videla nikakav pokret u trsci niti na vodi. Ništa se nije kretalo na vlažnim livadama niti na šumovitim ostrvima. Kuda god bi pogledala, zemlja je bila mirna. To je privid, reče ona u sebi. Zemlja bi na ovakav dan morala da bukti od plamena i oluje! Iznenada je obuze gnev kada je pogledala kolibe šćućurene oko crkvice oca Josifa. Pavle je uništio starčev san o dve zajednice koje žive zajedno, idući svaka svojim putem ka cilju koji je njoj i Josifu bio isti. Ali čak ni tamo se niko nije video. Narod močvare rekao je da su monasi pobegli kad je nastupila tama, očajnički se moleći za spas od demona koje su sami prizvali. Iza crkve video se put na sever, ka Akve Sulis. Bio je beo i sada pust, ali pitala se koliko će potrajati dok stari Macelije ne počne da se brine za svoje vojnike, pa pošalje novu četu da sazna šta im se desilo. Gaven je ubio petoricu, a kada je pala tama, mali noževi naroda močvare pronašli su srca ostalih. Potom su odvukli tela i bacili ih u močvaru, kako ne bi zagadila Tor. No, monasi su svakako već poslali poruku Rimljanima da su vojnici stigli, i odmazda će biti strašna. Doći će i završiće ono što je počelo masakrom na ostrvu Mona, dok sam bila dete. Druidi i sledbenici Boginje konačno će biti istrebljeni... mračno je mislila Kaileja. Tog trenutka nije joj ni bilo važno. Ostala je tu gde jeste, zagledana preko zemlje dok je svetlo nestajalo sa lica sveta. Već se potpuno smračilo kada neko dodirnu Kaileju po ruci i vrati je svesti. Više se nije nadala, ali onako zamišljena uspela je da se malo smiri.
"Šta je bilo? Je li Gaven..." Rianon odmahnu glavom. "Još spava. Potrebna si nama ostalima. Gospo, ovde su svi druidi i sve zavetovane sveštenice. Boje se; neki žele da pobegnu pre nego što Rimljani ponovo doñu, a drugi žele da ostanu i bore se. Govori sa njima - reci nam šta treba da radimo!" "Da vam kažem?" Kaileja odmahnu glavom. "Zar misliš da je moja magija toliko moćna da treba samo da šapnem reč, pa da sve bude dobro? Nisam mogla da spasem Gavena - zašto misliš da mogu da spasem vas?" I u polumraku je videla bol na Rianoninom licu, pa je ućutala. "Ti si Gospa od Avlaona! Ne možeš naprosto da se povučeš zato što si izgubila nadu. Svi smo očajni koliko i ti, ali ti si nas uvek učila da ne smemo dopustiti svojim osećanjima da nam odreñuju delovanje, nego da treba da tražimo smirenost i da puštamo večiti duh u nama da odluči..." Kaileja uzdahnu. Osećala se kao da je duh u njoj umro kada je Pavle oborio sveto kamenje, ali još su je obavezivala dela žene kakva je nekada bila. Istina je, pomisli ona, najjači su okovi koje sami sebi stavimo. "Vrlo dobro", konačno reče ona. "Ova odluka uticaće na živote svih nas. Ne mogu da je donesem u vaše ime, ali doći ću i razgovaraćemo o tome šta da radimo." Jedan po jedan, druidi uñoše u narušeni krug. Ambios donese Kailejinu stolicu, i ona sede, tek sada shvativši koliko je dugo stajala. Naučila je da zanemaruje zahteve tela, ali sada je osećala svih svojih šezdeset godina. Na tlu se nañe nekoliko svetiljki. Pod treperavim svetlom Kaileja vide na njihovim licima odraz svojih strepnji i strahova. "Ne možemo da ostanemo ovde. Ne znam mnogo o Rimljanima", reče Ambios, "ali svi smo čuli kako oni kažnjavaju svaki napad na svoje vojnike. Ako je rat, zarobljenike prodaju u roblje, ali ako se civili pobune i napadnu svoje gospodare, raspinju ih na krst..." "Mi Britanci ne smemo da nosimo oružje, baš da ga ne bismo podigli na njih", reče neko drugi. "Zar se čudite?" upita Rianon sa gorkim ponosom. "Pogledajte šta je Gaven učinio sam!" Svi se okrenuše da vide prilike pod lisnatim zaklonom. "Prema nama sigurno neće imati milosti", reče Eiluned. "Čula sam šta su učinili ženama na ostrvu Mona. Šumska Kuća je osnovana da bi zaštitila preostale. Nije trebalo da odlazimo odande." "Vernemeton je u ruševinama", umorno reče Kaileja. "I ovoliko je trajao sam zato što je stari Vrhovni druid, Ardanos, postao lični prijatelj sa nekoliko uticajnih Rimljana. Mi smo dosad živeli u miru jedino zato što vlasti nisu znale da smo tu." "Ako ostanemo ovde, pobiće nas, ili i nešto gore od toga. Ali kuda da odemo?" upita Marged. "Čak i planine Demetije ne bi nas sakrile. Da li da zamolimo narod močvare da nam sagradi čamce, pa da zaplovimo ka ostrvima iza zapadnog mora?" "Avaj", reče Rianon, "siroti Gaven verovatno će stići do tih ostrva pre nas." "Mogli bismo da bežimo na sever", reče Ambios. "Kaledonjani se ne klanjaju Rimu." "U Agrikolino vreme su se klanjali", odvrati Branos. "Otkud znate da neki ambiciozni imperator neće pokušati da to povrati? A narod severa ima svoje sveštenike. Možda nećemo biti dobrodošli." "Onda je druidski red Britanije okončan", mirno reče Rianon. "Decu koju smo primili na obuku moramo poslati njihovim porodicama, a mi treba da bežimo svako za sebe, pa ko uspe." Branos odmahnu glavom. "Suviše sam star za tako nešto. Ja ostajem ovde. Rimljani mogu da se zabave mojim starim kostima kako god žele." "Ostajem i ja", reč Kaileja. "Gospa Eilan me je poslala da služim Boginji na ovom svetom brdu, i neću da izneverim zavet koji sam joj dala." "Majko Kaileja!" poče Lisanda. "Ne možemo da odemo..." ali prekide je neki zvuk. Siana je napola ustala i dozivala ih je. "Gaven je budan!" doviknu ona. "Morate ovamo!" Čudno, pomisli Kaileja, kako umor nije nestao, nego je postao nevažan. Ona je prva stigla do Gavena i klekla kraj njega, prelazeći mu rukama iznad tela da bi osetila životnu silu u njemu. Bila je čvršća nego što je očekivala, i setila se da je on u cvetu mladosti i u sjajnoj kondiciji. Ovo telo neće tako lako ispustiti duh što je u njemu.
"Rekla sam mu šta se desilo pošto je uzgubio svest", tiho reče Siana kada se svi okupiše. "Ali jeste li odlučili šta ćemo?" "Ne možemo naći utočište kao zajednica", reče Ambios. Bacio je pogled na Gavenovo bledo lice i brzo ga odvratio. "Moramo se rasuti u nadi da Rimljani neće smatrati za shodno da nas gone jedno po jedno." "Gavena ne smemo da pomeramo, a ja neću da ga ostavim!" uzviknu Siana. Kaileja primeti Gavenov grčeviti pokret i položi ruku na njegovu. "Budi miran! Moraš štedeti snagu!" "Za šta?" bezglasno upita Gaven. Začudo, u njegovom oku sinu iskra humora. Potom prenese pogled na Sianu. "Ona ne sme da rizikuje... zbog mene..." "Ti nisi napustio sveto kamenje", reče Kaileja. On pokuša da dublje udahne i trže se. "Tada je bilo šta da se brani. A ja sam... gotov." "A šta će me držati na ovom svetu ako tebe nema?" kriknu Siana, naginjući se nad njim. Njena blistava kosa zakloni mu rane, a ramena su joj se tresla od silovitog plača. Gavenovo lice se zgrči kad je shvatio da nema snage ni da podigne nepovreñenu ruku i uteši je dodirom. Kaileja, osećajući da je oči peku od suza, podiže njegovu ruku i položi je na Sianino rame. Iznenada oseti da joj koža bridi. Podigla je pogled i ugledala svetlucanje izmeštenog vazduha, a unutar njega vitko obličje Vilinske Kraljice. "Ako sveštenice ne mogu da te štite, kćeri moja, onda se moraš vratiti u Vilinsku Zemlju, i tvoj čovek sa tobom. On neće umreti ako bude na mojoj brizi u Drugom Svetu." Siana sede uspravno, pogleda punog očajanja. "A hoće li se zalečiti?" Viline crne oči pogledaše Gavena, pune beskonačnog saosećanja i beskonačne tuge. "Ne znam. Možda vremenom - vrlo dugim vremenom, ako se računa po ljudskim merilima." "Oh, Gospo", šapnu Gaven, "bila si dobra prema meni, ali ne razumeš šta tražiš. Možeš da mi ponudiuš besmrtnost Starog Naroda, ali šta bi mi to donelo? Beskrajne patnje zbog ranjenog tela, i patnju duha kad god pomislim na narod Avalona i na obesvećeno kamenje. Siana, mila moja, naša ljubav je velika, ali to ne bih mogao da preživim. Hoćeš li tražiti to od mene?" On se zakašlja, a crvena mrlja na zavojima oko grudi primetno poraste. Siana zajeca i odmahnu glavom. "Uklonila bih ti čak i ta sećanja", ponudi njena majka. Gaven pruži ruku, oko koje se uvijao kraljevski zmaj, zapanjujuće taman na prebledeloj koži. "Možeš li da ukloniš i ovo?" upita on. "Onda bih bio mrtav, jer to što bi ostalo ne bih više bio ja. Ne prihvatam nikakvo izbavljenje koje ne uključuje i druide i sveto kamenje." Je li i njegov otac posedovao tu mudrost na kraju? upita se Kaileja. Ako jeste, onda je video Eilan jasnije nego ja, i ja sam godinama verovala u pogrešnu procenu o njoj. Bilo je strašno ironično što je tek sad došla do tog saznanja. Kraljica ih je oboje žalosno gledala. "Otkako je visoki narod došao preko mora, gledala sam i proučavala ljude. Ali i dalje vas ne razumem. Poslala sam svoju kćer da nauči vašu mudrost, a ona je uz to dobila i vaše mane. Ali vidim da si rešen, i zato ću ti reći kako sveštenice i druidi Avalona mogu da se spasu. Biće teško, čak i opasno, i ne mogu da obećam uspeh, jer sam sam samo čula da je nešto slično pokušano jednom ili dvaput za mog dugog postojanja, a ni onda nije bilo uvek uspešno." "Još jedna način za šta? Na šta misliš, majko?" Kaileja sede na pete, čkiljeći, jer činilo joj se da je u pitanju nešto o čemu je i sama čula priče. "Način da se ovaj Avalon u kome boravite odvoji od ostatka sveta ljudi. Rimljani će videti samo ostrvo Inis Vitrin, gde hrišćani imaju svoju crkvu. Ali za vas će postojati durgi Avalon, izmešten taman toliko da njegovo vreme teče drugim putem, niti sasvim u Vilinskoj Zemlji niti sasvim u ljudskom svetu. Za smrtnike, opkoljavaće ga magla moći, kroz koju će moći da proñu samo oni koji su obučeni da uobličavaju moć." Njen tamni pogled preñe na Kaileju. "Da li razumeš, Gospo od Avalona? Jesi li spremna da pokušaš, za dobro onih koje voliš?" "Jesam", promuklo reče Kaileja, "čak i ako me to utroši čitavu. Usudila bih se i na više radi onoga čemu sam položila zavet."
"To se može izvesti samo na vrhuncu plime moći. Ako budete čekali dugodnevicu, neprijatelji će stići pre toga, a mislim da ni Gaven svakako ne bi poživeo dotle." "Ali plime Beltana tek počinju da jenjavaju, a obred koji je sinoć ovde izveden proizveo je ogromnu moć", brzo reče Kaileja. "Učinićemo to sada." Bilo je već vrlo kasno kad su bili spremni da počnu. Neće moći da prenesu čitavu dolinu Avalona; čak i prenos sedam svetih ostrva predstavljaće gotovo nezamisliv zadatak. Kaileja je poslala parove, po jednog sveštenika i sveštenicu, da označe tačke vatrama od ugljevlja sa Beltanskog ognja. Ostali su se okupili na Toru. U trenutku kada su se zvezde zaustavile, označivši ponoć, Branos stade na vrh Tora, podiže rog do usana i dunu. Prsti su mu bili suviše nepokretni za harfu, ali pluća su mu bila odlična. Isprva tih, zvuk roga lebdeo je nad zemljom u senci, jačajući kao da izvlači snagu iz same noći, ispunjavajući tamu tako potpunim zvukom da joj se učinilo da joj uzvraćaju i same zvezde. Kaileja oseti da se ježi od nadolazećeg transa, i da to što čuje nije sasvim fizički, jer kako može zvuk koji proizvede čovek da ispuni čitav svet? I kakva telesna čula bi to mogla da osete? To što je čuo njen duh bilo je iskazivanje obučene volje drevnih druida. Pogledala je po krugu. Popravili su ga što su bolje mogli, podigavši oboreno kamenje i spojivši odlomljene delove, ali noćas je pravi krug bio stvoren od ljudskih tela i ljudskog duha. Narod Avalona stajao je oko njih, jedan krug unutra, a drugi spolja, kao živi produžetak tačaka moći koje je kamenje označavalo. Ples za koji nisu imali vremena po podne obaviće se sada. Kaileja dade znak Rianon da počne sa muzikom. To što je svirala bilo je dostojanstveno i živahno, kao kad čaplja korača kroz trsku, muzika koja je bila stara i kada su druidi došli na ovo ostrvo. Dve kolone plesača počeše da se kreću krugom u pravcu sunca, razdvajajući se da zaobiñu kamenje, prolazeći izmeñu njega, pa se razdvajajući kod narednog, tako da je kamenje bilo optočeno trakama svetlosti. Unutra pa napolje, unutra i napolje prodevali su se plesači, a melodija se ubrzavala sa svakim krugom. Kaileja je osećala kako tok energije jača, a vidljiva svetlost bila je samo odraz energije koja je izvirala oko oboda kruga. Malo bi se zatalasala u dodiru sa oštećenim kamenjem, kao kada vodeni tok naiñe na prepreku. Ali voda je bezumna, samo prati liniju manjeg otpora. Odlučnost plesača proneće ovaj tok pravim putem. Kako se ples ubrzavao, energija se širila sa oboda, bledeći i zračeći ka spolja. Ali moć koja se usmeravala ka unutra opstajala je, nošena svojim ubrzanjem i svojim sporijim kovitlacem, malo nejednakim tamo gde je kamenje bilo oštećeno, ali ipak dovoljno jakim. Vrhovna sveštenica posla pipak duha naniže, ukotvivši se u zemlji Tora. Koliko god puta je to činila, uvek bi osetila iznenañenje kada bi moć zaista potekla. Vazduh unutar kruga se zgušnjavao. Kaileja zatrepta; kamenje i plesači bili su napola zaklonjeni talasavom, zlatnom izmaglicom. Kaileja podiže ruke kako bi prikupila svetlost. U dimenziji udaljenoj od ove samo za dah, čekala je Vilinska Kraljica. Ako druidi uspeju da prikupe dovoljno moći, i ako Kaileja bude dovoljno snažna da je usmeri, vila će je upotrebiti da povuče Avalon izmeñu svetova. Energija se dizala u vrtoglavim talasima, a kako je rasla, raslo je i izobličenje kod oštećenog kamenja. Kaileja se trudila da očuva ravnotežu, sećajući se dana kada se vratila na Tor preko vode, tokom oluje, a čamac je poskakivao pod njima dok se Vodohodač borio da je preveze. Pružene rurke čekale su da ih privuku u zaklon, samo ako Kaileja uspe da dobaci uže do obale. Ali zapravo ih je spaslo samo kratkotrajno jenjavanje vetra. Sada je bilo isto tako. Zateturala se, zahvaćena narastanjem energije, i nije mogla da povrati ravntežu; mogla je da prikupi moć, ali nije mogla da je usmeri od sebe. "Dosta je!" Kaileja nije znala je li glas dopro spolja ili iznutra. No, ionako ne bi mogla još mnogo da izdrži. Kada je volja koja ju je podržavala nestala, energija suknu upolje i ona pade.
"Žao mi je... nisam bila dovoljno snažna..." Kaileja je znala da bunca. Zažmirkala je, ne znajući je li pri svesti ili je sve to samo san. Svet se postepeno umirio. Sedela je oslonjena leñima o kameni oltar, a bleda lica nejasno su poigravala oko nje. "Žao mi je", ponovi ona, nešto glasnije. "Nisam htela da vas uplašim. Pomozite mi da ustanem." Barem je, pomisli ona mračno dok se osvrtala, sačuvala dovoljno stare discipline da usmeri višak moći kroz sebe, kako ne bi uništila krug. Ostali su delovali potreseno, ali svi su bili na nogama. Ona se osećala kao da ju je pregazilo krdo konja, ali bolno tutnjanje srca počinjalo je da se smiruje. Njenu pažnju privuče pokret izvan kruga. Šta to rade? Četvoro mlañih prebacilo je Gavena na nosila i unelo ga unutar kamenog kruga. "To je njegova želja, Gospo", reče Ambios, a ton njegovog glasa je dodao: Čak i na samrti, on je kralj... Doneli su klupe i položili nosila preko njih. Zgrčeni mišići na Gavenovim obrazima opustiše se kada je njihanje prestalo, i on ubrzo otvori oči. Kaileja se zagleda u njega. "Zašto..." "Da ti pružim onoliko pomoći koliko mogu kada ponovo pokušaš..." odvrati Gaven. "Opet?" Kaileja odmahnu glavom. "Učinila sam sve što sam umela..." "Moramo pokušati dugačije", reče Siana. "Zar nas nisi učila moći trijade u ovakvim delima? Tri tačke uvek su mnogo bolje uravnotežene od jedne." "Misliš na mene, Gavena i tebe? Za njega je opasno čak i da ostane unutar kruga. Kanalisanje tolike moći bi ga ubilo!" "Ionako ću umreti, bilo od rana, bilo kada doñu Rimljani", tiho reče Gaven. "Čuo sam da se pri smrti kralja pokreće velika magija. Mislim da ću, umirući, imati više moći nego dok sam, pre nedelju dana, bi u punoj snazi. Vidiš, sada se sećam ko sam, i ko sam bio. Ono malo života što mi preostaje mala je cena za takvu pobedu." "Da li se Siana slaže?" gorko upita Kaileja. "Ovo je čovek koga volim..." Sianin glas jedva je primetno zadrhtao. "Kako da mu se protivim? On je za mene oduvek bio kralj." "Naći ćemo se ponovo." On pogleda nju, pa Kaileju. "Zar nas nisi učila da ovaj život nije jedini?" Kaileja izdrža njegov pgled, osećajući se kao da će joj srce prepući. U ovom trenutku nije jasno videla samo Gavena, nego i Sianu, i znala je da je duh koji blista u njenom pogledu onaj koga je nekada volela, a nekada mu se protivila, ranije. "Neka bude tako", ozbiljno reče ona. "Rizikovaćemo zajedno, jer mislim da smo sve troje vezani istim lancem." Ona se ispravi i pogleda ostale. "Ako ste takoñe rešeni da pokušate ponovo, morate zauzeti mesta i stajati oko kamenja, držeći se za ruke. Ali ovog puta nećemo plesati. Oštećeno kamenje ne može da usidri energiju. Morate je poslati u pravcu sunca, kroz spojene ruke, dok budemo pevali..." Ponovo se na Tor spustila tišina. Kaileja duboko udahnu, puštajući koren u zemlju, i poče da izvija prvi ton u svetom sazvučju. Počelo je u prvi mah tiho, pojačavajući se kako se prilivalo sve više i više glasova, sve dok Kaileja nije videla vibracije u izmaglici. Pošto je ton ustaljen, ona prestade da peva. Siana i Gaven takoñe su zaćutali, ali osećala je kako koriste zvuk da usmere energiju. To je bilo ohrabrujuće, ili je samo ona počela da klizi u dublje stanje svesti, u kome je sve što se dešava mogla da prati nepristrasnim pogledom. Produbila je usmerenost i počela drugi ton sazvučja. Kako se harmonija usložnjavala, magličasti sjaj postajao je sve jači. Ako je energija prizvana plesom bila življa, ova svetlost delovala je stabilnije. Iskusniji druidi zauzeli su mesta kraj oštećenog kamenja, i njihova snaga davala je ravnotežu ostalima. Kaileja ponovo prikupi snagu i ispuni otežali vazduh trećim tonom. Svakako nam uspeva, pomislila je dok su se viši glasovi mladih žena slivali u sazvučje, jer sada je u sjaju videla dugine boje koje su postepeno počinjale da se kovitlaju u pravcu sunca. Ovu moć nije trebalo kontrolisati nego pratiti, blago lebdeći na njenom sve jačem toku. Sada ju je samo valjalo usmeravati. "Pevam sveto kamenje Avalona", poče ona četvrti ton, a hor ga prihvati.
"Pevam krug svetlosti i pesme", pridruži se Siana. "Pevam duh koji lebdi mimo bola..." Gavenov glas bio je iznenañujuće snažan. "Sveto je visoko mesto na kome smo..." "Trava na njegovim padinama raste zelena..." "Pupoljci lete na vetru..." Glasovi su se slivali za njima, nastavljajući napev. Pod duginim svetlom Kaileja ugleda slike Avalona: maglu u ružičastom sjaju praskozorja nad jezerom, srebrno-blistavi blesak podnevnog sunca, pruge plamena u tršćacima pred veče. Prizivali su lepotu Tora u proleće, okićenog jabukovim pupoljcima, u zelenoj snazi leta, i ogrnutog tihim, sivim maglama jeseni. Pesma se okrete ka zelenim ostrvima, ka hrastovom drveću što poseže ka nebu i ka slatkim bobicama zaštićenim trnjem. Više nije bilo uzbuñenja kao pri prvom pokušaju, samo rastuća sigurnost da ih muzika podiže. Moć unutar kruga polako je rasla, postepeno zračeći napolje, ka obodu oblasti kojom su vladali druidi. No, osa čitavog ogromnog točka koji se polako okretao bila je trijada postavljena kraj kamenog oltara. Kaileja je bila svesna Sianinog srca punog ljubavi i Gavenove odvažne duše, kao i sebe, kako se kreće izmeñu muške i ženske mudrosti, oboje i nijedno, jer predavali su središte jedno drugom kako su pevali. Postepeno joj se učini da čuje još jedan glas, umilan u daljini, glas iz Drugog Sveta. I taj je pevao o Avalonu, ali lepote u toj pesmi bile su prolazne i večne, i pripadale su Avalonu srca, koji postoji izmeñu svetova. Ništa smrtno ne bi moglo da se odupre tom pozivu. Kailejin duh treperio je kao goluždravi ptić koji stremi ka nebesima. Zemlju potrese drhtaj; Kaileja se zanjiha i pridrža se za oltar. Tlo pod njenim nogama više nije bilo stabilno, nego je samo veza sa ostalim dvoma bila nit života za koju se držala dok su je talasi vibracija nosili sve dalje i dalje od obične stvarnosti. Više nije videla ni kamen ni krug, već samo ostalo dvoje, kako lebde u zlatnoj magli. Videla je da više nisu u telu, jer Gaven je stajao blistavo čitav, kao što je bio prethodne noći, sa Sianom kraj sebe. Kaileja im pruži ruke i oni je uhvatiše, i taj dodir posla trenutak bolnog sjaja moći, a potom ogromni mir. "Postignuto je..." reče glas iznad njih. Oni podigoše pogled i videše Vilinsku Kraljicu onakvu kakva je na drugoj strani, blistavu od veličanstvenosti za koju je lepota što je ponekad nosi meñu ljudima samo nagoveštaj i maska. "Dobro ste radili. Ostaje još samo da prizovemo oblake koji će kriti ostrvo Avalon od sveta. Vi, deco moja, treba da se vratite u svoja tela. Biće dovoljno da Gospa od Avalona, koja je odavno naviknuta da boravi izvan svog tela, ostane ovde i nauči člaroliju kojom se prolazi kroz maglu u spoljašnji svet." Kaileja se odvoji od ostalih. Siana se nasmeši i poče da se okreće, ali Gaven odmahnu glavom. "Nit koja me je vezivala za taj oblik prekinuta je." Siana raširi oči. "Mrtav si?" Gaven se, začudo, nasmeja. "Da li ti izgledam mrtav? Samo moje telo nije izdržalo. Sada sam slobodan." I izgubljen za mene... pomisli Kaileja. Oh, dragi moj dečko, sine moj! Pružila je ruke ka njemu, a onda ih spustila. Sada je bio daleko od nje. "Onda ću ostati ovde, sa tobom!" Siana ga grčevito uhvati. "Ovo mesto je samo prag", reče njena majka. "Uskoro će nestati. Gaven mora dalje, a ti se moraš vratiti u svet ljudi." "Avalon je bezbedan", uzviknu ona. "Zašto sada da se vraćam?" "Ako ne mariš za život koji još nisi proživela, vrati se radi deteta koje nosiš..." Siana raširi oči, i Kaileja oseti kako se u njenom duhu budi nada za koju nije ni znala da se izgubila. Ali Gavenov sjaj je rastao, kao da su mu svakog trenutka sve manje važni telesni oblici. "Živi, voljena moja, živi i podigni naše dete, tako da nešto od mene ostane u svetu." "Živi, Siana", uzviknu Kaileja, "jer si mlada i snažna, i ubrzo će mi veoma trebati tvoja pomoć."
Gaven je zagrli; sada je bio toliko blistav da se svetlost probijala i kroz Sianu. "Neće ti izgledati tako dugo. A kada doñe tvoje vreme, ponovo ćemo hoditi zajedno!" "Obećavaš li?" Gaven se nasmeja. "Ovde se može govoriti samo istina..." i sa tim rečima svetlost postade zaslepljujuća. Kaileja zatovri oči, ali čula ga je kako kaže: "Volim te..." I mada su te reči možda bile upućene Siani, čula ih je i njena duša, i znala je da su bile upućene i njoj. Kada je otvorila oči, stajala je na širokoj, blatnjavoj obali močvare gde se ušće reke Sabrine vraćalo unazad zbog plime. Kraj nje je stajala Vilinska Kraljica, ponovo odevena u šumsku odeću, mada je na njoj ostalo još malo veličanstvenosti Drugog Sveta. Noć se primicala kraju, i vazduh je svakog časa postajao sve svetliji. Galebovi su im leteli nad glavom, krešteći, i vlažni vazduh bio je pun mirisa dalekog mora. "Je li gotovo?" šapnu Kaileja. "Pogledaj iza sebe", začu se odgovor. Kaileja se okrete. Na trenutak joj se učini da se ništa nije promenilo. Potom vide da je kameni prsten na Toru čitav i kamenje celo, kao da nikada nije bilo obesvećeno, a padina kraj svetog kladenca na kojoj su bile kolibe bratstva oca Josifa bila je prazna i zelena. "Magle će vas štititi - prizovi ih sada..." Kaileja ponovo pogleda ka zapadu. Nejasna izmaglica dizala se nad vodom, produbljujući se pred njenim pogledom sve dok se nije stopila u čvrsti zid morske magle koja dolazi sa zorom. "Kojom čarolijom da je prizovem?" Gospa izvadi iza pojasa nešto umotano u žuto platno. Bila je to mala, zlatna pločica izgravirana neobičnim slovima, i pri pogledu na nju u Kaileji se probudiše daleka sećanja; znala je da su to napisali ljudi koji su došli iz moćnih zemalja što su sada potopljene pod morem. A kada ju je dodirnula, iako nikada nije čula taj jezik ovim smrtnim ušima, znala je koje reči mora da kaže. Gusta magla u daljini kovitlala se i počinjla da se valja. Dok je nastavljala prizivm magla se približavala, kotrljajući se preko drveća, trske i vode do blatnjave zaravni obale, kovitlajući se oko nje u hladnom zagrljaju koji joj je umirio poslednji bol. Ona mahnu rukom, šaljući maglu na sve četiri strane. Obgrli nas, okruži nas, odvedi nas dalje u maglu gde nikakav fanatik neće moći da izvikuje kletve niti da baca svoje čini i gde će moći da nas nañu samo bogovi. Okruži Avalon maglom u kojoj ćemo biti zauvek i večito bezbedni! Počela je da oseća hladnoću. Na ivici vizije magla je teško lebdela nad vodom, i osećala je da iza nje više ne leži poznati predeo kojim je nekada doputovala iz Deve, nego nešto strano, nešto neprirodno i samo delimično vidljivo smrtnom oku. Je li provela tako minute ili sate? Bila je ukočena i utrnula, kao da je dugo i daleko vukla na svojim leñima i ramenima čitav Avalon. "Gotovo je." Glas Vilinske Kraljice bio je nesiguran. Izgledala je manja, kao da je i ona iscrpljena noćašnjim radom. "Vaše ostrvo leži izmeñu sveta ljudi i vilinskog. Ko god da sada potraži Avalon, naći će samo hrišćansko sveto ostrvo, osim ako je upućen u drevnu magiju. Možeš uputiti u čaroliji nekoga iz naroda močvare, ako su dostojni toga, ali inače neka se prenosi samo vašim posvećenicima." Kaileja klimnu glavom. Vlažni vauzduh bio je svež i nov. Od sada će obitavati u čistoj zemlji, neće dugovati ništa prinčevima i imperatorima, i vodiće ih samo bogovi... KAILEJA GOVORI Od trenutka kada se oko nas sklopila vilinska magla, vreme Avalona počelo je da teče drugačije nego u spoljašnjem svetu. Od Beltana do Samena, i od Samena do novog Beltana, godine su kružile, i od tog dana neposvećena noga nije stupila na Tor. Kad se osvrnem, to mi se čini tako skoro. Ali Gavenova kćer koju je Siana rodila sada je odrasla žena i položila je zavet Boginji. A Siana je Gospa od Avalona po svemu sem po tituli.
Kako starim, misli mi se sve više okreću ka unutra. Devojke me brižno neguju i pretvaraju se da ne primećuju kada oslovim neku od njih imenom njene majke. Nemam bolove, ali ostaje istina da su mi davni dogañaji često jasniji nego ovi sadašnji. Kažu da je Vrhovnim sveštenicama dato da znaju kada im je čas, i mislim da neću još dugo ostati u ovom telu. Povremeno nam dolaze na obuku nove devojke; dovode ih ljudi iz močvare koji znaju čaroliju, ili ih nalaze naše sveštenice kada izlaze u svet. Neke odlaze posle godinu ili dve, a neke ostaju i polažu zavete sveštenice. Ipak, promene su ovde male u poreñenju sa dogañajima izvan Doline. Tri godine posle Gavenove smrti, u Britaniju je došao car Hadrijan lično i zaposlio vojsku da gradi veliki zid preko severne zemlje. Ali hoće li to zadržati divlja plemena u njihovim močvarama i planinama zauvek? Pitam se. Zidovi su uvek onoliko čvrsti koliko i ljudi koji ih drže. Naravno, to važi i za Avalon. Po danu mislim na prošlost, ali noćas sam sanjala da vodim svečanost punog meseca, na vrhu Tora. Pogledala sam u srebrnu činiju i videla sam u njoj odraze budućnosti. Videla sam cara po imenu Antonije kako maršira na sever od Hadrijanovog zida da sagradi još jedan, u Albi. Ali Rimljani nisu mogli da ga održe i samo nekoliko godina kasnije povukli su svoje snage, ispraznili tvrñave i odmarširali nazad. U budućnosti kakvu sam videla u činji, vremena mira smenjivala su se sa vremenima rata. Novi savez severnih plemena pregazio je Zid, i drugi car, Severus, došao je u Britaniju da ih umiri i vratio se u Eburakum da umre. U mojim vizijama prošlo je skoro dve stotine godina, i za sve to vreme magle su čuvale Avalon. U južnoj Britaniji, Britanci i Rimljani postali su jedan narod. Stigao je novi car, po imenu Dioklecijan, i krenuo da izleči imperiju od poslednjih grañanskih ratova. Izmeñu sukoba sa Rimljanima viñala sam svoje sveštenice, pokolenje za pokolenjem, kako obožavaju Boginju na Svetom Toru ili odlaze da postanu žene prinčeva i održe malo stare mudrosti u spoljašnjem svetu. Učinilo mi se da poneka ima Gavenov lik, ili Eilaninu lepotu, ili da je mala i tamnoputa kao Vilinska Kraljica. Ali nisam videla sebe ponovo roñenu u Avalonu. Prema druidskim učenjima, poneko je toliko svet da kada ih smrt oslobodi tela on zauvek odlazi izvan krugova sveta. Ne mislim da sam ja toliko blistava duša. Možda će Boginja biti milostiva i dopustiti mom duhu da bdi nad mojom decom dok ne bude potrebno da ponovo oživim u telu. A kada se to desi, možda će Gaven i Siana takoñe ponovo doći. Pitam se hoćemo li se prepoznati. Možda nećemo, ali mislim da ćemo u te nove živote poneti makar sećanje na našu nekadašnju ljubav. Možda će sledeći put na Sianu biti red da bude učitelj, a na mene da učim. Ali Gaven će uvek biti Sveti Kralj.
Drugi deo: VRHOVNA SVEŠTENICA @03 = 285-293. n.e. 9. Kiša je padala od jutros, zapravo sipila je, uporno i dosadno, natapajući ogrtače putnika i navlačeći velove magle preko bregova. Četvorica slobodnjaka unajmljenih da prate Gospu od Avalona do Durnovarije jahali su pogrbljeni u sedlima, a voda im je kapala sa velikih hrastovih močuga koje su nosili o boku. Čak i mlada sveštenica i dvojica druida koji su je pratili navukli su preko lica kapuljače čupavih vunenih ogrtača. Dierna uzdahnu. Želela je da i sama to učini, ali njena baka bezbroj puta joj je govorila kako Vrhovna sveštenica Avalona mora da daje primer, i zato je jahala uspravljena u sedlu sve do sumraka. Čak i kad bi poželela, Dierna nije mogla da zaboravi disciplinu. Ponekad, pomislila je, to što možeš da pratiš svoje poreklo kroz sedam pokolenja, od kojih su većina bile sveštenice, sve do
Gospe Siane, predstavlja nimalo potrebnu čast. Sada su izbili na više tlo, i na putu je bilo više sveta. Biće u Durnovariji pre nego što padne noć. Konek, mlañi od dvojice druida, pokaza joj rukom, i ona ugleda ljupku liniju akvadukta kako se probija kroz drveće. "Zaista je čudo", složi se ona, "pogotovo što narod Durnovarije sasvim lepo može da se snabdeva vodom iz gradskih bunara. Rimljanski velikaši stiču slavu podižući veličanstvene grañevine za svoje naseobine. Pretpostavljam da su prinčevi Durotriga želeli da ih oponašaju." "Princ Eidin Minok više je zainteresovan za odbranu", reče Leval, stariji druid, zdepast i prosed, koji im je bio Iscelitelj i pošao je sa njima da kupi bilje koje na Avalonu nisu mogli da odgaje. "Pa, to mu je i potrebno", dobaci jedan od slobodnjaka. "Gusari sa Kanala svake godine nas sve češće napadaju." "Za to bi trebalo da se pobrine mornarica", reče drugi. "Zašto plaćamo Rimu porez svake godine?" Mlada Erdufila potera svog konja bliže Dierninom, kao da očekuje da će gusarska banda iskočiti iza sledećeg drveta. Kada su izbili na uzvišicu, Dierna ugleda grad, postavljen na krečnjačku zaravan iznad reke. Ograda i jarak bili su isti kao što ih se sećala, ali sada im je bio dodat novi, kameni zid. Reka je nemo tekla ispod litice, oivičena crnim blatom. Mora da je oseka, pomisli ona, čkiljeći kroz kišu prema tamnijem zelenilu gde se nebo stapalo sa morem. Pozdraviše ih galebovi, leteći im iznad glava. Druidi se ispraviše, pa čak i konji, osetivši kraj putovanja, počeše brže da hodaju. Dierna uzdahnu, tek sada priznavši samoj sebi da je strepela. Barem će noćas biti na toplom i bezbednom mestu, unutar zidova koje je podigao Eidin Minok. Sada može dozvoliti sebi da razmišlja o devojci koja je bila razlog što su se uputili kroz kišu. "Telerti, da li me slušaš? Vrhovna sveštenica će nam doći na večeru." Glas Eidina Minoka tutnjao je kao daleka grmljavina. Teleri zatrepta, s mukom odvajajući misli od sve bliže budućnosti u kojoj su je sveštenice već vodile sa sobom u Avalon. Nalazila se u očevoj radnoj sobi u Durnovariji, uvrćući ivicu haljine kao nervozno dete. "Da, oče", odvrati ona negovanim latinskim koji su sva prinčeva deca morala da nauče. "Gospa Dierna prešla je veliki put da te vidi, kćeri. Da li si i dalje rešena da ideš sa njom? Neću da ti namećem takvu odluku, ali kada je jednom doneseš, više nema predomišljanja." "Da, oče", ponovi Teleri, a onda primeti da otac želi opširniji odgovor. "Da, želim da idem." Nikakvo čudo što otac misli da je uplašena; stoji pred njim vezanog jezika kao kuhinjska robinja. Princ je bio nežan otac - većina devojaka njenih godina već je udata, a da ih niko nije pitao šta ili koga žele. No, sveštenice se ne udaju. Ako žele, uzimaju ljubavnika u svetim obredima i rañaju decu, ali ne zavise ni od jednog muškarca. Sveštenice Avalona poseduju moćnu magiju. Teleri nije ćutala od straha, nego od divlje radosti koja je izvirala u njoj od same pomisli na sveto brdo. Toliko je to želela - mogla bi da peva, viče, skakuće po očevoj radnoj sobi kao da je poludela, samo ako bi počela da mu govori kako se danas zaista oseća. Zato je držala oči oborene kao prava čedna devojka i odgovarala jednosložnim rečima na očevo zabrinuto ispitivanje. Stići će večeras! - pomisli ona kad ju je princ konačno otpustio, pa je mogla da se vrati u svoju sobu. Kuća, grañena u rimljanskom stilu, bila je okrenuta ka unutrašnjem atrijumu, sa cvećem u saksijama koje je blistalo od kiše. I ona je dosad tako živela, pomislila je dok se oslanjala na jedan od stubova u kolonadi: zaštićena i negovana, ali zatvorena. No, postojale su merdevine koje su vodile na krov. Otac ih je postavio kako bi mogao da nadgleda izgradnju novog zida. Teleri prikupi suknju, pope se, otvori podna vrata i okrete se ka vetru. Kiša ju je bockala po obrazima; kosa joj je ubrzo bila mokra, a voda joj je tekla niz vrat i natapala joj haljinu. Nije se brinula. Očevi zidovi delovali su bledo na kiši, ali nad njima su se videli sivi, ustalasani bregovi. "Uskoro ću videti šta se nalazi iza vas", šapnu ona. "A onda ću biti slobodna!"
Gradska kuća u kojoj je princ Durotriga boravio kada je bio u plemenskom gradu bila je grañena u rimskom stilu, a ukrašavali su je lokalne zanatlije, pokušavajući da svoju mitologiju predstave u rimljanskom stilu. Nameštena je bila sa nemarnim nepoštovanjem stila i osećanjem za udobnost. Kamene podne ploče pokrivali su debeli vuneni tepisi; preko ležaljki stajali su prostirači od lisičjih koža. Dierna ih je željno gledala, ali znala je da, ako jednom uroni u tu mekoću, više neće moći da ustane. Barem su prinčevi robovi doneli toplu vodu za umivanje, i ona sa olakšanjem skide pantalone i tuniku u kojima je putovala i obuče plavu haljinu širokih rukava, odeždu sveštenica Avalona. Nije nosila nikakve ukrase, ali odeća joj je bila od fino tkane vune, obojene naročito bogatom plavom bojom čija je proizvodnja jedna od tajni svetog ostrva. Uzela je bronzano ogledalo i vratila jedan neposlušni pramen u venac od pletenica kojima je ukrotila svoju bujnu kosu, a onda prebaci preko glave veo, nabravši jedan kraj preko grudi, a drugi ostavivši da visi preko leña. I odeća i frizura bili su joj strogi, ali meka vuna sama se oblikovala preko grudi i kukova, a pod tamnoplavom bojom njena kosa, još kovrdžavija na vlažnom vazduhu, plamtela je kao vatra. Pogledala je Erdufilu, koja je još pokušavala da namesti svoj veo, i nasmešila se. "Treba da poñemo. Princ neće biti zadovoljan ako zbog nas bude morao da kasni sa večerom..." Mlaña sveštenica uzdahnu. "Znam. Ali druge žene će nositi vezene tunike i zlatne ogrlice, a ja se u ovoj odeći osećam tako obično." "Razumem te - kada sam prvi put pratila svoju baku na put izvan Avalona, isto tako sam se osećala. Ona mi je rekla da im ne zavidim - njihovi ukrasi samo znače da imaju muškarce koji im ugañaju. Ti si sama zaradila tu svoju odeću. Kada uñeš meñu njih, drži se ponosno, pa će se one osećati preterano nakinñurene i zavideće tebi." Erdufila, sa uzanim licem i pepeljastom kosom, nikada neće biti lepa, ali na Diernine reči se ispravila, i kada je Vrhovna sveštenica pošla ka vratima, krenula je za njom lakim, lebdećim korakom koji je takoñe bio tajna Avalona. Gradska kuća bila je prostrana, sa četiri krila oko dvorišta. Princ i njegovi gosti okupili su se u prostranoj odaji u krilu najudaljenijem od puta. Jedan zid bio je oslikan prizorima venčanja Mladog Boga sa Devicom Cveća na narandžastoj pozadini, a na podu se nalazio mozaik. No, na ostalim zidovima bili su namešteni štitovi i koplja, a stolica u kojoj je sedeo princ Eidin Minok bila je prekrivena vučijom kožom. Princ je bio srednjih godina, sa dosta sedih vlasi u crnoj kosi i bradi. Nekadašnji snažni mišići polako su mu se pretvarali u salo, i tek bi povremeni sjaj u oku pokazivao mudrost koju je nasledio od majke, koja je bila kćer Avalona. Nijedna njegova sestra nije pokazala dar vredan obuke, ali prema poruci od Eidina Minoka, njegova najmlaña kćer, mada prilično lepa, bila je 'toliko puna čudnih želja i prohteva da bi sasvim odgovarala Avalonu'. Dierna se osvrte po odaji, prihvativši prinčev pozdrav lakim, tačno odmerenim naklonom glave. I to ju je naučila baka. Gospa od Avalona je, u svom domenu, po rangu ravna imperatoru. Ostali gosti - nekoliko matrona odevenih u rimljanskom stilu, gojazan čovek u togi konjičkog staleža i trojica mišićavih mladića, verovatno sinovi Eidina Minoka - gledali su je sa mešavinom poštovanja i radoznalosti. Da li se devojka koju je došla da vidi još udešava ili je suviše stidljiva da bi došla u društvo? Jedna od žena vrlo je upadljivo izbegavala njen pogled. Kada je sveštenica primetila da ova oko vrata nosi srebrnu ribu na lančiću, shvatila je da je to svakako hrišćanka. Dierna je čula da ih ima mnogo u istočnim delovima imperije, ali iako je grupa monaha živela na ostrvu Inis Vitrin, pandanu Avalona koji je ostao u ovom svetu, u ostatku provincije bili su srazmerno malobrojni. Izgledalo je da su se do te mere upustili u svañe i rasprave da će najverovatnije uništiti sami sebe, bez ikakve pomoći imperatora. "Vaši zidovi brzo rastu, gospodaru", reče čovek u togi. "Otkako sam poslednji put dolazio, već su zahvatili polovinu oboda grada." "Sledeći put kad doñete, biće završeni", ponosno reče Eidin Minok. "Neka oni morski vukovi arlauču negde drugde u potrazi za večerom, u zemljama Durotriga neće dobiti ništa."
"To je veličanstven dar vašem narodu", nastavi čovek u togi, kao da ga nije ni čuo. Dierna se seti da su se jednom već sreli - bio je to Gnej Klaudije Polio, jedan od ovdašnjih magistrata. "To je jedini dar koji nam Rimljani dozvoljavaju da damo", promrmlja jedan od sinova. "Ne daju nam da naoružamo narod, a trupe koje bi trebalo da nas štite šalju preko Kanala, da vode njihove ratove." Njegov brat je žustro klimao glavom. "To je nepravedno, uzimaju nam poreze, a ne daju nam ništa. Pre dolaska Rimljana barem smo mogli sami da se branimo!" "Ako imperator Maksimijan neće da nam pomogne, treba da imamo svog imperatora!" reće treći dečak. Nije govorio glasno, ali Polio se zagleda u njega sa prebacivanjem. "A koga bi ti izabrao, petliću? Samog sebe?" "Ma ne, ma ne", brzo se umeša njegov otac, "ne govori on o izdaji. To je samo krv njegovih predaka, koji su branili Durotrige još pre nego što je Julije Cezar došao preko Galije, to mu plamti u žilama. Činjenica je da, u vremenima teškim po imperiju, ponekad izgleda da im je Britanija najmanje važna, ali i dalje nam je bolje unutar nje nego da se gložimo izmeñu sebe..." "Trebalo bi da nas štiti mornarica. Šta Maksimijan i Konstantin rade sa novcem koji im šaljemo? Zaklinjali su se da će uništiti gusare", mrmljao je jedan od starijih ljudi, odmahujući glavom. "Zar nemaju admirala koji bi mogao da povede flotu protiv običnih razbojnika?" Dierna, koja je sa zanimanjem slušala, uvreñeno se okrete kad ju je neko povukao za rukav. Bila je to najbogatije odevena žena, Vitruvija, udata za Polija. "Gospo, kažu mi da mnogo znate o travama i lekovima..." Glas joj se spusti do šapata kada je počela da opisuje nalete lupanja srca koji su je uplašili. Dierna je, ispod kozmetike i nakita, prepoznala u ženi istinsku strepnju, pa je naterala sebe da sluša. "Jeste li primetili promene u mesečnom pranju?" upita ona. Muškarci, zadubljeni u razgovor o politici, nisu ni zapazili kad su se njih dve izdvojile. "Još sam plodna!" uzviknu Vitruvija, a ispod boje na obrazima probi se pravo rumenilo. "Za sada", blago reče Dierna, "ali vi sada prelazite iz vlasti Majke u vlast Mudre. Proći će nekoliko godina dok se prelaz izvrši u potpunosti. U meñuvremenu, svakako pripremite kapi majčine dušice. Uzmite nekoliko kapi kad vas srce zabrine, i to će vam pomoći." Iz susedne sobe dopirao je primamljiv miris pečenja, i Dierna postade svesna koliko je vremena prošlo od doručka. Mislila je da će im se prinčeva kćer pridružiti za večerom, ali možda je Eidin Minok jedan od onih staromodnih roditelja koji veruju da neudate devojke treba držati izdvojeno. Na ulazu se pojavi rob i objavi da je večera spremna. Dok su prolazili hodnikom, Dierna oseti nešto, možda dašak vazduha, kao da su negde dalje niz hodnik otvorena spoljašnja vrata, pa se okrete. U senci na drugom kraju hodnika kretalo se nešto bledo: primetila je žensku priliku, koja se približavala brzim, lakim korakom, kao nošena vetrom. Vrhovna sveštenica zastade tako naglo da Erdufila nalete na nju. "Šta se desilo?" Dierna nije mogla da odgovori. Deo njenog uma prepoznao je u pridošlici vrlo mladu ženu, tek izišlu iz detinjstva, visoku i vitku kao žalosna vrba, sa bledom kožom, crnom kosom i nagoveštajem snažnih kostiju Eidina Minoka u obrisu čela i obraza. Ali zanemela je od sasvim drugog osećanja, koje bi mogla da opiše samo kao prepoznavanje. Diernino srce lupalo je kao u sirote Vitruvije; zatreptala je i na trenutak ugledala krhku devojku, sa sasvim svetlom kosom, odevenu kao sveštenica, a potom ponovo sitnu, sa kestenjastim prelivom u crnoj kosi i sa zlatnim narukvicama nalik na zmije oko obe ruke. Ko je ona? upita se Dierna, a potom, Ili ko je bila, i ko sam bila ja, kada pozdravljam njen povratak sa toliko radosti? Za trneutak kao da je začula ime - Adsarta... A onda se devojka nañe pred njom i raširi crne oči kada ugleda plavu odeždu. Lako i ljuko se spustila na kolena, dohvatila kraj Dierninog vela i poljubila ga. Vrhovna sveštenica gledala je naniže u tu pognutu glavu, nesposobna da se pokreene. "Ah, evo je konačno, moje drage kćeri!" začu iza sebe glas Eidina Minoka. "Teleri, mila, ustani! Šta će Gospa misliti o tebi?"
Znači, zove se Teleri... Ostala imena i lica nestadoše pred živom stvarnošću devojke koju je gledala, i Dierna utvrdi da ponovo može da diše. "Učinila si mi čast, kćeri moja", tiho reče ona, "ali ovo nije ni vreme ni mesto da klečiš preda mnom." "Znači, biće ga?" upita Teleri, prihvatajući Dierninu pruženu ruku i ustajući. Na njenom licu divljenje je već ustupalo mesto oduševljenom smehu. "Da li to želiš?" upita Dierna, još je držeći za ruku. Reči su joj navirale na usne od neke moći suviše duboke da bi se nazvala navika. "Ponovićemo sve ovo pred drugim sveštenicama, ali pitam te i sada. Da li svojom slobodnom voljom, bez prisiljavanja ili ubeñivnja svog oca li bilo koga drugog, želiš da se pridružiš svetom sestrinstvu koje obitava na Avalonu?" Znala je da je Erdufila zapanjeno gleda, ali otkako je postala Vrhovna sveštenica teško da je učinila išta u šta bi bila ovoliko sigurna. "Kunem se mesecom, zvezdama i zelenom zemljom", žustro odvrati Teleri. "Onda, u ime dobrodošlice kojom će te dočekati moje sestre kada se vratimo, pozdravljam te." Dierna obujmi Telerino lice dlanovima i poljubi je u čelo. Teleri je te noći dugo ležala budna. Kada je večera završena, Eidin Minok je naglasio da su sveštenice umorne od dugog puta, poželeo im je laku noć i poslao i kćer u krevet. Teleri je znala da je bio u pravu, i da je i sama morala da primeti njihov umor. Ponavljala je sebi da će imati vremena da razgovara sa njima tokom puta za Avalon - imaće pred sobom čitav život da se narazgovara sa sveštenicama. Ali srce joj je uznemireno ječalo što mora da ih ostavi. Teleri je očekivala da će Gospa od Avalona ostaviti dubok utisak na nju. Svi su znali za priče o vrhu Tora, skrivenom, kao i vilinska zemlja, u magli kroz koju mogu da proñu samo posvećeni. Neki su mislili da je to legenda, jer kada bi sveštenice izlazile u svet obično su bivale prerušene. No, u drevnim kraljevskim porodicama znala se istina, jer mnoge njihove kćeri provodile su godinu ili sve na svetom ostrvu, a ponekad, kada je to zahtevalo zdravlje zemlje, jedna od sveštenica bila bi poslata da sklopi Veliki Brak sa poglavarom, kraj Beltanskih vatri. Ali nikako nije očekivala da će reagovati kao da je Vrhovna sveštenica neko koga je, veoma davno, veoma volela. Sigurno me smatra za budalu! govorila je Teleri u sebi, opet se prevrćući u krevetu. Pretpostavljam da je tamo svi obožavaju. Gospa od Avlaona je u svim pričama bila zapanjujuća ličnost, i to se pokazalo tačno. Gospa Dierna bila je kao svetionik pod ponoćnim nebom. Kraj nje se Teleri osećala kao senka. Možda je ona zaista duh nekoga ko je u nekom drugom životu već poznavao Diernu. Na to ona poče da se smeje. Sad će još uobraziti da je Boudika, ili rimski imperator. Najverovatnije sam, pomisli ona, bila Diernina sluškinja! I potom je, smešeći se, zaspala. Teleri bi najradije krenula već narednog jutra, ali, kako reče njen otac, bilo bi vrlo negostoljubivo otpraviti ljude sa Avalona bez ijednog dana odmora, a pokazalo se da su i oni želeli da kupe nešto na tržnicama Durnovarije. Teleri postade Diernina senka. Trenutak zapanjujuće bliskosti izmeñu njih dve nije se ponovio, ali bilo joj je neobično lako da se složi sa starijom ženom. Teleri je tek postepeno shvatila da razlika u godinama izmeñu njih dve nije tako velika kao što je ona mislila. Njoj je bilo osamnaest, a Vrhovna sveštenica bila je samo deset godina starija. Razliku izmeñu njih stvarali su odgovornost i iskustvo. Erdufila joj je ispričala da je Diernino prvo dete, kćer, još bila u materici kada je Dierna postala Vrhovna sveštenica, sa dvadeset tri godine; devojčica je data na usvajanje pre nego što je napunila tri. Pri pomisli na Dierninu decu Teleri se osećala kao da je i sama dete. I te noći zaspala je sa pravim dečijim nestrpljenjem, jedva čekajući polazak narednog jutra. Izjahali su iz Durnovarije u vlažno i kišovito svitanje, ostavljajući za sobom grad još utonuo u san. Vrhovna sveštenica želela je da rano krenu, jer će prvi deo putovanja biti dug. Slobodnjak koji im je otvorio kapiju još je zevao i trljao oči. Teleri se upitala hoće li on uopšte zapamtiti putnike kojima je otvorio. Umotane u tamne ogrtače, dve sveštenice prošle su kao senke, i čak i muškarci koji su ih pratili kao da su primili deo njihove neprimetnosti.
Ona je bila potpuno budna; oduvek je volela da rano ustaje, a nestreljenje ju je izvuklo iz postelje znatno pre nego što su poslali po nju. Čak je ni mračno nebo nije obeshrabrilo. Čvrsto je držala uzde svoje kobile i osluškivala prve ptice koje su pozdravljale zoru. Tek su pošli nizbrdo ka reci kada je začula ptičji zov koji joj nije bio poznat. Bila je jesen, kada mnoge ptice prolaze leteći na jug. Teleri se osvrte, pitajući se je li to glas neke ptice koju dotad nije videla. Pričalo se da su močvare oko Avalona raj za barske ptice. Tamo će svakako videti mnoge nove vrste. Zov se ponovo začu, i njena kobila naćulji uši. Teleri oseti drhtaj nespokojstva i zbaci kapuljaču da bolje vidi. Pod vrbama se nešto kretalo. Ona uspori kobilu i obrati se najbližem slobodnjaku, koji se uspravi u sedlu, pripremi močugu i pogleda tamo gde mu je pokazala. Istog časa začu se zvižduk, vrbe zadrhtaše, i put se ispuni naoružanim ljudima. "Pazi!" vrisnu mlañi druid, koji je jahao na čelu. Blesnu koplje; Teleri vide promenu na njegovom licu, i njegov konj se prope, ržući, dok je druid padao. Njena kobila takoñe pokuša da se propne dok se Teleri trudila da je okrene; shvatila da je Dierna nezaštićena i nagonski je pošla ka njoj. Put je bio pun naoružanih ljudi. Vrhovi kopalja blistali su na jutarnjem svetlu, i ona primeti i sjaj mača. Slobodnjaci su vitlali močugama, ali to je bilo slabo oružje u poreñenju sa oštrim sečivima. Jednog po jednog, povukoše ih sa konja; vazduh je odjekivao od njihovih krikova. Telerina kobila prope se od mirisa krvi. Jedno izobličeno lice iskezi se na nju i ona oseti žuljevitu ruku kako je steže za članak. Ona zamahnu na čoveka svojim jahaćim bičem i ovaj pade. Dierna je pustila uzde i podigla ruke, iscrtavjaući po vazduhu čudne simbole. Teleri oseti da joj u ušima bruji kada Vrhovna sveštenica poče da peva; zbrka oko njih postepeno se smirivala. Utom se iza nje začu grleni uzvik. Ona se okrete, ugleda teško koplje kako leti ka Dierni, i podbode kobilu da požuri napred. Ali bila je predaleko. Erdufila, koja se nije usuñivala da se udalji od Dierne, grčevito se izvi tako da postavi sopstveno telo izmeñu koplja i Vrhovne sveštenice. Teleri je videla strašni vrh kako se zariva mladoj ženi u grudi; čula je njen vrisak dok je padala unazad, pravo Dierni u naručje. Njihovi preplašeni konji se propeše i one obe padoše. Teleri ponovo zamahnu bičem; jedan čovek opsova, i njena kobila stade kada ju je uhvatio za uzde. Kada je Teleri pokušala da ih povuče, ovaj joj uze uzde. Pipala je pod ogrtačem, tražeći mali nož, i uspela je da napadne prvog čoveka koji je pružio ruke ka njoj, ali sledećeg časa neko je zgrabi s leña i izvuče je iz sedla. Vrisnula je, još se otimajući, ali udarac ju je ošamutio. Kada je ponovo mogla da misli, ležala je u šumi, vezanih ruku i nogu. Kroz drveće je videla konje kako odlaze putem. Razbojnici koji su ih jahali navukli su ogrtače preko glave. Pitala se hoće li stražari na kapiji primetiti da su se jahači promenili. No, dvojica koji su ostali da čuvaju zarobljenike nisu morali da kriju plavu kosu. Gusari! mračno pomisli ona. Saksonci ili možda odmetnuti Frigijci iz Belgike. Razgovori koji su joj za očevim stolom uvek bili dosadni, najednom poprimiše brutalno značenje. Ona okrete lice u stranu, ubrzano trepćući kako bi savladala suze. Kraj nje je ležala Dierna. Teleri je u prvi mah pomislila da je Vrhovna sveštenica mrtva, a onda primeti da je vezana. Nema potrebe za vezivanjem leša. No, Dierna je ležala suviše mirno. Koža joj je bila bleda, i Teleri vide veliku modricu na njenom čelu. Ipak, na grlu joj se video puls, i iako polako, grudi su joj se dizale i spuštale. Iza sveštenice ležala su tela, onako kako su ih bacili kad su ih sklonili sa puta. Videla je mladog druida i slobodnjake, i srce joj zastade kad je ugledala i Erdufilu. Rekla je u sebi da ne bi trebalo da se čudi - onakvu ranu niko ne bi mogao da preživi. Osim nje i Dierne, iz čitave grupe preživeo je samo iscelitelj, Leval. Teleri šapnu njegovo ime. Na trenutak je pomislila da je nije čuo; onda on ipak okrete glavu. "Jesu li je udarili?" Ona pokaza glavom ka sveštenici. On odmahnu glavom. "Mislim da ju je konj ritnuo kad je pala, ali nisu mi dali da je pregledam." "Hoće li preživeti?" šapnu Teleri još tiše. Leval na trenutak zatvori oči. "Ako bogovi budu dobri. Kod udarca u glavu može samo da se čeka. Čak i da smo slobodni, ne bih ničim mogao da joj pomognem sem da je utoplim."
Teleri se strese. Nije padala kiša, ali nebo je još bilo sivo. "Dokotrljaj se ovamo, a i ja ću", tiho reče ona. "Možda će joj pomoći toplota naših tela." "Trebalo je da se setim toga..." U njegovim očima pojavi se nagoveštaj svetlosti. Pažljivo, zastajući kad god bi neki stražar pogledao prema njima, oni počeše da se migolje ka Dierni. Vreme je potom delovalo beskonačno dugo, ali zapravo su prošla jedva dva sata dok nisu čuli kako se vraća glavnina jahača. Teleri je znala da te zveri obično brzo napadaju i potom beže, odnoseći koliko god plena mogu, pre nego što njihove žrtve sakupe dovoljno snage da im se odupru. Jedan ratnik podiže Teleri na noge i opipa finu vunu njene haljine. Kada je počeo da joj steže dojku, ona ga pljunu; on se nasmeja i pusti je, govoreći nešto nerazumljivo. Druid iza njenih leña žurno doviknu nekoliko reči na istom grlenom jeziku. "Rekao sam im da si bogata i da ćeš im doneti veliki otkup. Naučio sam ponešto njihovog jezika da bih mogao da kupujem bilje", reče on Teleri. Jedan gusar se naže nad Diernom, očito ne znajući kako da poveže njene bele ruke i grubu putničku odeću. Trenutak kasnije slegnuo je ramenima i počeo da izvlači nož. "Ne!" vrisnu Teleri. "Ona je sacredos, opulenta. Sveštenica! Veoma bogata!" Mora da bar neko od njih razume latinski. Očajnički je pogledala Levala. "Gita! Rika!" ponovi on. Saksonac kao da nije verovao, ali je ipak vratio nož, podigao Diernino mlitavo telo i prebacio je preko ramena. Oni koji su držali Teleri i Levala gurnuše ih za njim, i uskoro su sve troje bili prebačeni preko konjskih leña i vezani. Kada su se konačno zaustavili, Teleri je već žalila što nije u nesvesti, kao sveštenica. Pljačkaški brodovi bili su usidreni u zaklonjenom zalivu, a na obali su podigli privremeni logor. Grubi šatori krili su najvredniji plen; ostalo je bilo nagomilano oko vatri. Zarobljenike baciše kraj hrpe vreća sa žitom i potom kao da zaboraviše na njih; razbojnici su se dali na podsticanje vatri i podelu otete hrane, pogotovo vina. "Ako budemo imali sreće, zaboraviće na nas", reče Leval kada se Teleri poluglasno upitala hoće li i oni dobiti da jedu. "Barem do sutra, kada se otrezne." On s mukom sede i položi nadlanicu na Diernino čelo. Sveštenica je zaječala dok su je skidali sa konja, ali, mada je možda bila nešto bliže svesti, još nije otvarala oči. Padao je mrak. Logor kao da se malo smirio kad su svi posedali kraj vatri. Meñu plavokosim Saksoncima i Frigijcima bilo je poprilično crnih i smeñih glava, i odlomci primitivnog latinskog mešali su se sa grlenim glasovima germanskih jezika. Vojni dezerteri i odbegli robovi imali su mnogo zajedničkog sa varvarima. Izgleda da se za prijem u družinu tražila samo brutalnost i ruka dovoljno jaka za veslo i mač. Teleri poñe voda na usta od mirisa pečene svinjetine; ona odvrati lice na drugu stranu i pokuša da se moli. Zapala je u nemiran dremež, kada je krckanje grančica pod nečijim koracima trže i prepade. Već je počela da se okreće u tom pravcu kada je udarac u rebra natera da poskoči, besno se okrenuvši. Gusar koji ju je šutnuo glasno se nasmeja. Nije bio ništa čistiji od ostalih, ali krznena jakna načičkana zlatom pokazivala je da im je to verovatno poglavica. On zgrabi Teleri za ramena i okrete je ka sebi; kada je počela da se otima, jednom rukom ju je grubo pritisnuo uz sebe, sprečavajući je da pomeri vezane ruke. Drugom rukom zgrabio ju je za kosu. Još jednom se iskezio na nju, a onda pritisnu usta na njena. Kada se uspravio, neki gusari počeše da se smeju, a ostali su se mrštili. Teleri se borila za vazduh, naprosto ne verujući šta joj je upravo učinio. Onda oseti njegovu žuljevitu ruku kako joj se zavlači u izrez haljine, tražeći dojku, i sada je shvatila šta on namerava. "Molim vas..." nije mogla da se odmakne, ali barem je mogla da okrene glavu, "ako mi naudite, nećete dobiti otkup! Molim vas, recite mu da me pusti!" Barem su neki razumeli njen latinski. Dvojica-trojica ustadoše, i jedan čak načini i korak prema nasilniku. Nije rauzmela šta mu je rekao, ali očito je u pitanju bio izazov, jer poglavica bez oklevanja izvuče mač. Na trenutak se niko nije micao. Teleri je gledala njegove plave oči kako
polako prelaze sa jednog na drugog, sve dok svi ne oboriše pogled, i kada poglavica poče da se smeje, znala je da joj je sudbina zapečaćena. Otimala se i ritala dok ju je podizao, ali on ju je samo čvršće stegao. Dok ju je nosio prema hrpi koža sa druge strane vatre, čula je ostale kako se smeju. Dierna je dugo lutala svetom magle i senki. Pitala se jesu li to močvare oko Avalona - uvek je mogla da se nañe na granici izmeñu zaštićene oblasti oko Svetog Tora i spoljašnjeg sveta. Dok je još razmišljala, prizor postade jasniji. Nalazila se na jednom od mnogobrojnih ostrvaca na kome je nekoliko vrba raslo na brežuljku usred trske. Na blatnjavom tlu ležalo je nekoliko pera; klimnula je glavom, jer gnezdo divlje patke mora da je tu negde. Sada je videla i svoja malena, bosa stopala i suknju natopljenu vodom. Ali trebalo je da se seti još nečega. Sa strepnjom se osvrtala oko sebe. "Di'na... čekaj me!" Glas je dopirao iza nje. Brzo se okrenula, setivši se da je zabranila mlañoj sestri da je prati kada ide da sakuplja ptičija jaja; mala je očito nije poslušala. "Beka! Dolazim - ne miči se!" Dierna je, sa jedanaest godina, dovoljno poznavala močvaru da je mogla sama da se kreće kroz nju. Tražila je sveža jaja za jednu od sveštenica, koja se razbolela. Beki je bilo samo šest, bila je premalena da bi skakala sa busena na busen; Dierna nije htela da je dete usporava. No, otkako im je prošle godina umrla majka, devojčica je pratila Diernu kao senka. Kako li je uspela da sama stigne ovako daleko? Dierna je gacala kroz tamnu vodu, osvrćući se. U daljini se začu patka, ali ovde se ništa nije micalo. "Beka, gde si? Pljuskaj po vodi, pa ću pratiti zvuk!" uzviknu ona. A kada odvede sestru na sigurno mesto, pomisli ona, isprašiće joj tur što je nije posušala. To nije pošteno! Zar ne može da ima makar nekoliko sati samo za sebe, bez deteta na koje mora da pazi? Sa druge strane sledećeg brdašca čula je pljuskanje i ukočila se, osluškujući, dok ga nije ponovo čula. Pokušala je da požuri, pogrešno procenila korak i jeknula kad joj je jedna noga potonula u duboko blato i nastavila da tone. Divlje je zamahala rukama, dočepala se vrbove grane, stegla je, oduprla se nogom koja je ostala na čvrstom tlu i polako pomerala drugu napred i nazad dok se nije iščupala iz blata. Sada je bila mokra do pojasa. Drhteći, počela je da opet doziva sestru. Iza drveća ponovo je doprlo pljuskanje. "Di'na, ne mogu da se maknem", začu se glas. "Pomozi mi!" Dierna je mislila da se dosad plašila, ali sada joj užas poteče kroz žile kao led. Grabila je trsku, ne mareći što joj seče dlanove, i odmicala napred, spoticala se preko korenja drveća, dozivala i probijala se kroz visoku travu. Na tom mestu magla je bila gusta, i ništa nije videla. Ali čula je Bekino jecanje; ponovo je pošla, prateći zvuk. Put joj je preprečila pala vrba. Dierna se provuče kroz granje, kližući se po truloj kori. "Beka!" vikala je. "Gde si? Javi se!" "U pomoć!" ponovo se začu uzvik. Dierna je osećala da joj po sklopljenim kapcima poigrava svetlost vatre, i zaječa. Bila je u močvari - otkuda tamo vatra? Ali nije ni važno; sestra joj je u opasnosti, i mora što pre do nje. Ona s mukom udahnu vazduh. Nije mogla da se kreće! Je li i ona pala u blato? Trzala se, trudeći se da se seti sopstvenog tela, i oseti nalet bola kada joj se sećanje vratilo. Neko se smejao... Dierna se ukoči. A onda njena sestra vrisnu. Dierna sede, vrtelo joj se u glavi, i kada je pokušala da se smiri oseti da su joj ruke vezane i opet pade. Čkiljeći kroz trepavice ugledala je vatru, iskežena lica i belo telo žene koja se otimala od muškarca u krznenom ogrtaču. Ovaj je spustio pantalone; mišići na ružičastoj zadnjici grčili su mu se dok je pokušavao da pribije devojku na tlo. Sveštenica je piljila u prizor. Nije znala gde se nalazi, ali bilo joj je jasno šta se dešava, i u tom trenutku sestra je ponovo pozva u pomoć. Zastenjavši od besa, ona prekide konopce i sede.
Razbojnici je nisu ni primetili. Gledali su borbu, kladeći se koliko će potrajati. Dierna duboko udahnu, ne tražeći mir već kontrolu koja će joj omogućiti da usmeri bes. "Briga", šapnu ona, "Velika Majko, daj mi svoju magiju da spasem ovo dete!" Šta da upotrebi? U blizini nije bilo oružja, čak i kad bi mogla da se bori protiv tolikih neprijatelja, ali postojala je vatra. Još jedan uzdah, i ona usmeri volju u razigrani plamen. Vrelina joj oprži dušu, ali posle ledene vode u sećanju, to joj je prijalo. Ona prigrli bol, postade deo njega, podižući se sve dok nije stajala, u punoj visini, usred vatre. Za one koji su gledali, izgledalo je kao da je neki nevidljivi vetar razgoreo vatru, i plamen je suknuo uvis sve dok svi nisu ugledali ženu stvorenu od vatre. Ona je na trenutak lebdela, sa iskrama koje su joj vrcale iz kose; potom se pokrete. Sada su svi bili na nogama. Neki počeše da se povlače, preplićući prste u znaku koji rasteruje zlo. Jedan čovek baci bodež; ovaj prolete kroz plamenu priliku i zazveketa na tlu. Samo muškarac koji je pokušavao da siluje Teleri nije ništa primetio. Sada je uspeo da uhvati devojku za noge i upravo joj je svlačio pantalone. "Želiš plamen ljunbavi? Primi moj zagrljaj i plani!" uzviknu boginja. Plamene ruke se pružiše; poglavica dreknu i odskoči od devojke. Kada je video šta ga je opeklo, on ponovo dreknu i baci se u stranu. Vatra je lebdela nad njim dok se spoticao o sopstvene spuštene pantalone, pokušavjaući da umakne. No, kad se dovoljno odmakao od svoje žrtve, plamen se obruši na njega, prikovavši ga za tlo isto kao što je on maločas prikovao devojku. Sledećeg časa njegova jakna poče da se dimi, a kosu mu zahvati plamen. Tada je počeo da vrišti iz sveg glasa, ali njegovi krici bili su još beskorisniji od njenih, jer njegovi ljudi su bežali lomeći granje, spotičući se preko stvari i jedni preko drugih, samo da bi što pre pobegli. Vatri je bilo svejedno. Dok god se micao, nastavljala je da gori, i tek kad su prestali i poslednji trzaji plamen suknu naviše i nestade u oblaku iskri. "Dierna..." Sveštenica jeknu i pade nazad u svoje telo. Osećala je kako je odvezane ruke peku od povratka krvotoka, i ugrize se za usnu da savlada bol. Leval je sekao konopce oko njenih nogu; sledećeg časa i oni spadoše, i ona se strese kada oseti peckanje u stopalima. "Dierna - pogledaj me!" Pred očima joj se pojavi još jedno lice, bledo, uokvireno zamršenom crnom kosom. "Beka, živa si..." šapnu ona, a onda zatrepta, jer ovo je bila odrasla žena, sa pocepanom haljinom koja je visila sa jednog ramena, očiju još tamnih od sećanja na užas, obraza mokrih od suza. "Ja sam Teleri, Gospo - zar me se ne sećaš?" Diernin pogled odluta do vatre i do spaljene stvari iza nje, a onda se vrati na Telerino lice. "Sada se sećam. Učinilo mi se da si moja sestra..." Ona se strese, ponovo ugledavši talasiće na površini tamne vode, i nešto belo ispod njih. Dierna je skočila u jezerce, uspela je da uhvati tkaninu, a potom i sestrinu ruku. Dah joj se i sada ubrza kad se setila kako je vukla, ronila, izranjala, kako se dočepala neke klade i odgurala je do obale; sa tim osloncem mogla je još jednom da povuče. "Pala je u živi pesak. Čula sam je kako vrišti, ali kada sam stigla donde već je bila potonula, a ja nisam bila dovoljno snažna da je izvučem." Dierna zatvori oči. Iako je znala da nema nikakve nade, ostala je tako, držeći jednom rukom kladu, a drugom Beku, sve dok nije stigla potraga sa bakljama da joj pomogne. "Gospo moja, nemoj plakati!" Teleri se naže nad nju. "Stigla si na vreme da spaseš mene!" "Da, i sada ti moraš da budeš moja sestra." Dierna je pogleda i uspe da se nasmeši. Pružila je ruke, i Teleri priñe da je zagrli. To je, nekako, bilo baš kako treba. Ovu ću čuvati, pomisli ona. Neću da je ponovo izgubim! "Gospo, hoćeš li moći da jašeš? Moramo da se sklonimo pre nego što se ove životinje vrate!" reče Leval. "Potražite hranu i mešine sa vodom. Ja ću osedlati tri konja, a ostale ću osloboditi." "Životinje..." ponovi Dierna dok joj je Teleri pomagala da ustane. "Nisu - nijedna životinja ne nanosi zlo sopstvenoj vrsti. Ovo zlo pripada samo ljudima." Glava ju je bolela, ali odavno je znala
kako da priguši telesne potrebe. "Pomozite mi da se popnem na konja, i ostaću na njemu", reče ona. "Ali šta ćemo sa tobom, malena? Koliko ti je naudio?" Teleri baci pogled na zgrčenu hrpu sprženog mesa koja je nekada bila čovek i proguta knedlu. "Imam modrice", šapnu ona, "ali još sam devica." Telesno, pomisli Dierna, ali taj demon joj je silovao dušu. Držeći se za Telerino rame, ona se ispravi i ispruži ruku. "Ovaj ovde neće više silovati nijednu ženu, ali on je samo jedan od mnogih. Neka ih sve sprži Gospina vatra! Proklinjem ih vatrom i vodom, vetrovima nebeskim i svetom zemljom na kojoj stojimo. Neka se more podigne na njih i neka im nijedna luka ne pruži utočište. Ko što su živeli od mača, neka nañu neprijatelja od čijeg mača će umreti!" Dierna je osećala kako moć teče iz nje dok se kletva udaljavala. Sa sigurnošću koja ponekad ide uz magiju, znala je da su se ove reči čule u Drugom svetu, i mada možda nikada neće saznati šta se desilo sa razbojnicima, njihova sudbina bila je zapečaćena. Ako Boginja bude milostiva, možda će jednog dana sresti junaka koji ih je kaznio i moći će da mu stegne ruku. Zanjihala se, i Teleri pohita da je pridrži. "Hodi, Gospo", reče Leval. "Pomoći ću ti da uzjašeš, pa da krenemo." Dierna klimnu glavom. "Idemo kući, u Avalon..." 10. Teleri izvuče novu pregršt vune iz kotarice i dodade je onome što je ostalo na preslici koju je držala u levoj ruci. Desnom uze nit koja je izlazila iz nje, podešavajući zategnutost; od brzog okreta vreteno poče da se okreće, i njeni prsti nastaviše da izvlače preñu. Sve jače sunce ranog proleća grejalo joj je leña i ramena. Ovaj ugao jabučara bio je u zavetrini, i zato je zimi bio omiljeno mesto za sedenje, ali sada je bio još lepši, jer je sunce počelo da doziva prve cvetove iz pupoljaka. "Tvoja preña je tako ravnomerna", uzdahnu mala Lina, gledajući svoju čvornovatu nit, pa Telerinu glatku. "Pa, imam za sobom mnogo vežbe", reče Teleri, smešeći joj se, "mada nikada ne bih pomislila da će mi ta veština biti potrebna i ovde. Ali pretpostavljam da, pošto i prinčevima i sveštenicama treba odeća, neko mora da prede za nju kao i mi sada. Žene u sali mog oca umele su da razgovaraju samo o muškarcima i bebama. Ono o čemu mi razgovaramo dok predemo barem ima više smisla." Ona pogleda staru Sigfolu, koja im je upravo pričala kako je na Avalonu osnovana Kuća Sveštenica. Lina je sumnjičavo pogleda. "Ali i sveštenice imaju bebe. Sama Dierna ih je rodila tri. Strašno su slatke. Baš bih volela da imam jednu." "Ja ne bih", odvrati Teleri. "Tamo gde sam ja odrasla žene umeju samo to da rade. Možda je prirodno da se sanja o onome što nemaš." "Ovde barem same odlučujemo", reče neka druga devojka. "Kada su naše sveštenice, nekada davno, živele u Šumskoj Kući, bilo im je zabranjeno da ležu sa muškarcima. Drago mi je što se taj običaj promenio!" veselo reče ona, i sve se nasmejaše. "Sveštenice Avalona mogu da rañaju decu, ali ne moraju. Naše bebe dolaze voljom Boginje i našom voljom, a ne da bismo ugodile nekom muškarcu!" Onda ih ja neću rañati, pomisli Teleri, uzevši novu pregršt vune. Milošću Boginje i Dierninom magijom, ona je još bila devica i želela je da tako i ostane. U svakom slučaju, položila je zavet čednosti dok ne završi obuku i položi poslednje zavete. Nekada je bila najmlaña u očevoj kući, a sada je postala najstarija u Kući Devojaka na Avalonu. Čak i kraljevske kćeri koje dolaze ovamo da nauče ponešto pre braka obično stižu mlañe nego što je ona. Pitala se hoće li se ostale devojke podsmevati njenom neznanju - toliko vremena je protraćila, a toliko toga može da se nauči! Srećom, posle putovanja sa Diernom, deo čari Vrhovne sveštenice kao da je prešao i na nju, i svi su se ponašali kao da im je starija sestra. No, ona svakako neće još dugo ostati sa devojkama. Već dve godine je bila ovde. Na leto će položiti zavete i postaće najmlaña sveštenica.
Jedino je žalila što retko viña Diernu. Čim su se vratili, dočekale su je obaveze i veličanstvenost Vrhovne sveštenice Avalona. Teleri je govorila sebi da bi trebalo da je zahvalna i što je putovala u društvu Gospe. Druge devojke su joj zavidele što su putovale zajedno; nisu znale da se Teleri čak i sada, posle toliko meseci, budi jecajući iz snova u kojima je napada saksonski poglavica. Vreteno je postajalo teško od ispredene vune. Teleri ga spusti i osloni na pljosnat kamen, pa produži nit izmeñu preslice i vretena. Moraće da premota vunu u povesmo čim isprede ovu pregršt do kraja. Stara Sigfola, koja je uprkos ukočenim zglobovima mogla da nadmaši u predenju bilo koju devojku, izvlačila je finu nit od lana. Vuna koju su upredale bila je od njihovih ovaca, ali lan je bio dobijen ili na poklon ili trgovinom. Deo je, pomisli Teleri, možda poticao i iz skladišta njenog oca, i bio je deo poklona koje je poslao po njenom dolasku. "Predemo vunu radi toplote i teški lan za odeću", reče Sigfola. "Ali šta ćemo raditi sa ovakvom preñom?" Vreteno se okretalo, a preña, tako tanka da je bila gotovo nevidljiva, ponovo se produžila. "Utkaćemo je u velove za sveštenice, zato što je najsavršenija?" upita Lina. "Tako je, ali ne zato što je bolja - nego samo zato što je tkanina od nje vrlo tanka. To ne znači da vaše niti ne treba da budu što ravnomernije i tanje", strogo dodade starica. "Jabukovo drvo nije više sveto nego hrast, i žito nije svetije od raži. Svako ima svoju svrhu. Neke od vas će postati sveštenice, a neke će se vratiti kući da se udaju. U očima Boginje, svi putevi su jednako časni. Morate se truditi da što bolje radite ono što vam odredi Boginja. Čak i ako predete samo kudelju za vezivanje snoplja, i dalje treba da je upredete što bolje umete. Da li razumete?" Desetak parova očiju brzo obori pogled. "Mislite da smo vas doveli ovde da predete samo da biste imale posla?" Sigfola odmahnu glavom. "Mogli bismo da kupujemo odeću, kao što kupujemo druge stvari. Ali postoji posebna odlika odeće načinjene u Avalonu. Predenje je moćna magija, zar niste znale? Kada pri radu govorimo o svetim stvarima, u nit ne ulazi samo vuna ili lan. Pogledajte svoju preñu - vidite kako se niti prepliću. Svaka posebno bila bi samo pramen na vetru, ali zajedno su snažne. Još su snažnije ako pri predenju pevate, ili ako u svaku nit prošapućete čaroliju." "Kakvu čaroliju, o Mudra, pevate u lan koji će biti veo Gospe od Avlaona?" upita Teleri. "U ovu nit upredeno je sve o čemu smo govorile", uzvrati Sigfola. "Ciklusi i godišnja doba, okretanje i vraćanje vretena. Druge stvari biće dodate tokom tkanja - prošlost i sadašnjost, svet izvan magle i ovo sveto tlo, jer osnova i potka prepliću se i daju tkanju novu gustinu." "A bojenje?" upita Lina. Sigfola se osmehnu. "To je ljubav Boginje, koja prodire i boji sve što mi činimo..." "Neka bi nas čuvala ovde u bezbednosti", šapnu Lina. "Tako je", reč starica. "Većim delom moga života Britanija je bila u miru unutar ujedinjene imperije. A mi smo napredovali." "Tržnice su pune, ali ljudi nemaju dovoljno novaca da kupuju", usprotivi se Teleri. "Možda vi to ne vidite, jer živite ovde izdvojeni, ali ja sam provela mnogo godina slušajući one koji su dolazili da mole mog oca, pa znam šta se dešava. Roba koju uvozimo iz drugih delova carstva sve je skuplja, i narod zahteva veće nadnice kako bi mogli da ih kupuju, i onda i sami moramo da dižemo cene svojoj robi." "Moj otac kaže da je za sve to kriv Postumije, koji je pokušao da otcepi zapadni deo imperije", reče Adven, koja će položiti zavete zajedno sa Teleri. "Ali, Postumije je poražen", pobuni se Lina. "Možda, ali ponovno ujedinjenje carstva izgleda da nije mnogo pomoglo. Cene i dalje rastu, a naši mladići odlaze da se bore na drugom kraju sveta, dok niko ne dolazi da brani naše obale!" žustro je govorila Teleri. "To je istina", potvrdiše ostale. "Gusari postaju sve drskiji." Sigfola dodade novu pregršt lana i ponovo pokrete vreteno. "Svet se okreće kao ovo vreteno... Jedino je sigurno da će posle zla uslediti dobro, a posle dobra zlo. Da nema promena, ništa ne bi raslo. Kada se ponavljaju stari sistemi, to je uvek na novi način - lice Gospe se menja, ali Njena moć traje; Kralj koji daje život zemlji raña se ponovo da bi ponovo žrtovao život. Ponekad se i ja
uplašim, ali videla sam toliko zima da sam sigurna da će proleće uvek doći..." Ona podiže lice ka sucu, i Teleri vide da je ispunjeno svetlošću. Kada je preklinjala oca da je pusti u Avalon, svakako nije ni pomišljala da će se željeni život slobode svesti na predenje sa drugim ženama. Hoću li uvek čeznuti za srećom koja je izvan mog domašaja? upita se ona. Ili ću vremenom naučiti da zadovoljno živim unutar magle koja nas okružuje? Kako je proleće odmicalo, postajlao je sve toplije. Trava je nicala, gusta i zelena, na podvodnim livadama kako su se močvare sušile. U svetu izvan Avalona sušili su se i putevi, i trgovci i putnici počeše da se kreću kroz zemlju, natovareni robom i vestima. Ovog proleća kao da je bilo više vesti, jer lepo vreme označavalo je i početak sezone plovidbe, a zajedno sa trgovačkim brodovima na more su izlazili i gusari koji su ih vrebali. Iako Dierna nije odlazila sa Avalona, vesti su dopirale do nje. Stizale su poruke od žena koje su učile na svetom ostrvu, ili od onih kojima je ostrvo u nečemu pomoglo, od lutajućih druida, od mreže posmatrača u čitavoj Britaniji. Njeni glasnici nisu bili brzi kao rimljanski, ali bili su raznovrsniji, i zaključci do kojih je dolazila bili su bitno različiti. Kako je mesec rastao pred dugodnevicu, Vrhovna sveštenica se povlačila u izdvojenost na ostrvu Briga, kako bi meditirala. Tri dana je ostala tamo, ne jedući ništa, pijući samo vodu donetu sa Svetog kladenca. Sve podatke koje je sakupila mora da razmotri i razume, i onda će je, možda, Gospa naučiti šta treba da se čini. Prvi dan uvek je bio najteži. Stalno je hvatala sebe kako se brine za sve poslove, i sve ljude koje je ostavila za sobom. Stara Sigfola znala je bolje od nje da upravlja poslovima na Avalonu, a Ildeg, jedva nešto starija od nje, svakako će umeti da održi red meñu mladicama u Kući Devojaka. Dierna ih je mnogo puta ostavljala da je zamenjuju, kada bi putovala izvan Avalona. Sveštenice su rauzmele zašto to čini, ali deca? Kako da im objasni zašto ne smeju ni pokušati da je vide, iako znaju da nije daleko od njih? Videla je pred sobom njihova lica: svoju prvu kćer, vitku i tamnoputu, takvu su decu zvali vilinskom, i živahne, crvenokose bliznakinje. Čeznula je da oseti njihovu težinu u naručju. Ponavljala je sebi da su njene kćeri roñene, kao i ona, da služe Avalonu, i da nije suviše rano da nauče kakva je tome cena. Prva kćer, koju je začeo jedan druid tokom obreda, već je otišla od nje, usvojila ju je porodica poreklom sa Avalona, koja je izgradila sebi dom od rasutih ostataka starog druidskog svetilišta na ostrvu Mona. Bliznakinje, deca poglavice koji ju je pozvao da mu pomogne da vrate plodnost njivama, uskoro će poći sličnim putem. Srce ju je bolelo zbog njih, ali barem će imati jedna drugu. Dierna odmahnu glavom, svesna da su takve misli samo besmisleno izvrdavanje kojim se njen um uvek služio da izbegava pravi zadatak. Nije vredelo potiskivati ih - svaka misao mora izbiti na površinu, a potom neka ode svojim putem. Ona ponovo uperi pogled u svetlucanje uljane svetiljke. Kada se sledećeg jutra probudila, malena žena iz močvare koja ju je služila ostavila je kotaricu sa nekoliko moćnih pečuraka koje je njen narod nalazio u močvari. Dierna se nasmeši. Pošto ih je dobro očistila, ona isecka gljive i ubaci ih u mali bakrač sa raznim biljem koji je donela sa sobom. Nagnula se nad bakrač i počela da peva i meša ga. I sam postupak pripreme predstavljao je čaroliju, i čak i pre nego što je popila tečnost, od kisele pene koja se kovitlala sa tamne površine, čula su već počela da joj se menjaju. Presula je sadržaj bakrača u srebrni pehar i izišla s njim napolje. Koliba u kojoj je bdela bila je okružena trnovom živicom. Mesec je već za četvrtinu izišao iznad istočnog horizonta, sa blistavim ovalnim obrisom, svetlim kao školjka, i ptice su se podizale i obrušavale na zlatastom nebu. Dierna podiže pehar kao da nazdravlja. "Tebi, Gospo Života i Smrti, nudim ovaj pehar, ali ponuda sam ja sama. Ako je potrebna moja smrt, u Tvojim sam rukama, ali ako je volja Tvoja, podari mi blagoslov - viziju onoga što jeste i što mora biti, i mudrost da je razumem..." Uvek je osećala izvesnu nesigurnost, jer je razlika u količini izmeñu delotvornog i smrtnosnog napitka bila mala i zavisna od stanja pečuraka, zdravlja onoga ko pije i, kao što su je učili, od volje bogova. Uz sasvim malo oklevanje, ona prinese pehar usnama i ispi ga, kriveći lice od gorčine, a
potom spusti na tlo praznu posudu. Zatim se čvršće umota u svoj ogrtač od blede, nebojene vune i leže na dugačak, sivi kameni oltar. Dierna polako uzdahu i izdahnu, brojeći i opuštajući ud po ud sve dok nije osetila da se stapa sa hladnim kamenom. Nad njom je nebeski krug bledeo, od blistavo ljubičastog do večernje sivog. Pogledala je uvis i spazila, izmeñu dva treptaja oka, treperenje prve zvezde. U sledećem času preko neba kao da preñe talas svetlosti. Njoj zastade dah; potom je naterala sebe da diše dalje, jer provela je godine u obuci upravo zato da ne bi nagonski pobegla ili pokušala da se bori. Videla je jednu mladu sveštenicu koja je poludela jer nije imala snagu volje da se prepusti kovitlanju čula koje potresa telo dok se kroz njega širi duh iz pečuraka, a da pri tome sačuva kontrolu duše. Sada je svetlost zvezda pulsirala u duginim bojama. Osetila je trenutak vrtoglavice kad nebesa kao da su se okrenula na naličje, a onda je još jednom udahnula i usmerila svest ka unutra, ka tački svetlosti u središtu sopstvene lobanje. Vaseljena se spiralno okretala oko nje u vrtlozima raznobojne svetlosti, ali 'ja' koje je to posmatralo nastavilo je da mirno pulsira u njoj. Čudovišni oblici nadvijali su se nad njom iz senki, ali ona ih je oterala kao što je maločas oterala nepozvane misli. Potom kovitlac poče da usporava, a vid joj se izoštravao sve dok ponovo nije bila svesna sebe kako leži na kamenu, zureći u noćno nebo. Gledala je nebesa sa suzdržanom pažnjom, kakvu niko ne može održati u normalnom stanju svesti. Mesečina na istočnom nebu bila je sve jasnija, ali Dierna je gledala pravo uvis, u zvezdani bezdan kroz koji bi mogla da pada, naviše, zauvek. No, nije bila tu radi svog zadovoljstva. Uz unutrašnji uzdah, ona poče da prati velika sazvežña ocrtana na nebu. Smrtni vid može da razabere samo zvezde, rasute naizgled zbrkano po čitavom nebu. No, Diernin duh je, u transu, video i utvarne oblike koji su sazvežñima dali imena. Visoko nad njom, Veliki Medved se okretao oko pola. Kako noć bude odmicala, Medved će kružiti ka zapadu, pa će se ponovo spustiti ka horizontu. Medved je bio nebeska paralela ostrvima u Dolini Avalona, a posmatrajući ostale zvezde sa kojima on deli nebo, Dierna će saznati kakve moći vladaju budućnošću koja sada nastupa. Pogled joj skrete ka jugu, ka sazvežñu nazvanom Orao - je li to, možda, orao Rima? Blistao je, ali ni blizu toliko kao Zmaj koji je vijugao posred neba. Blizu njega sedela je Devica, u nedirnutoj veličanstvenosti. Dierna okrete glavu, tražeći jasni sjaj lutajućih zvezda, i blizu severne ivice zapadnog horizonta ugleda vodnjikavi sjaj Gospe Ljubavi, sa crvenkastim sjajem planete boga rata u neposrednoj blizini. Preko nebesa prelete novi talas boje; Dierni zastade dah i ona natera sebe da diše dalje, znajući da je bilje vodi do nivoa na kome su slike i značenje jedno isto. Sjaj je plamteo iz te dve svetlosti, sve dok nije ugledala boga kako progoni i boginju kako zrači predajom koja je takoñe bila i pobeda. Ključ je u ljubavi, pomisli ona; ljubav će biti magija koja vezuje ratnika za naš cilj... Prešla je pogledom ka jugu i našla planetu nebeskog kralja. Ali vlast počiva na jugu... Ona zažmirka, i pred njom se pojaviše slike mermernih stubova, pozlaćenih vrhova, kolona i ljudi - više ljudi nego što je ikada videla okupljeno na jednom mestu. Je li to Rim? Vidno polje joj se širilo; videla je zlatne orlove kako predvode legije ka belom hramu gde je sitna prilika, ogrnuta purpurom, čekala da ih pozdravi. Sve je to bilo veličanstveno, ali tuñe. Kako takav narod može da brine brige jedne Britanije, daleko na ivici imperije? Neka Orao brine svoje brige! Zmaj je taj koga moramo prizvati da čuva svoj narod, kao što je bilo i ranije... Još nije ni završila misao, a zvezdani Zmaj postade zmija u duginim bojama koja se razmotavala na sever, preko neba. Taj blistavi prizor bio je prelep, i Dierna oseti kako je, uprkos disciplini, zahvata vrtlog vizija; nije mogla da ih zaustavi, niti kontroliše. Boje postaše oblaci koji hitaju preko olujom zahvaćenog mora. Vetar je urlao, toliko da je sluh postao težak koliko i vid. Tokovi sile koji su vodili njen duh dok je putovala zemljom nestadoše u ovoj zbrci energije; bila joj je potrebna sva snaga da nadvlada užas od dubine, da natera sebe da se više ne bori protiv oluje, nego da potraži ritmove unutar svoje disonantne harmonije.
Na površini mora ljuljali su se brodovi, još ranjiviji pod gnevom elemenata, jer bili su načinjeni od drvenih dasaka i kudeljnih konopaca, a na njima su se nalazila bića od krvi i mesa. Njen duh hitao je na naletu vetra ka najvećem brodu, na kome su se videli ljudi kako upiru u vesla. Bili su do te mere zahvaćeni olujom da nisu znali gde da traže obalu i zaklon. Meñu njima je samo jedan čovek mirno stajao, raširenih nogu, njišući se na palubi koja se propinjala i padala. Bio je srednje visine, okrugle glave i širokih grudi, sa plavom kosom sada zalepljenom za glavu zbog kiše. No, kao i ostali, i on je sa strepnjm gledao talase. Dierna natera svoj duh da se uspravi i raširi čula po oluji. Videla je penu oko morskih litica, tamo gde su se talasi razbijali na nazubljeno kamenje. Ali iza njih bila je mirna voda. Kroz kišnu zavesu ugledala je bledu krivinu obale i svetlucanje svetiljki duž ivice vode. U prvi mah pokrenuta samo sažaljenjem, ona ponovo potraži zapovednika. No, kako se primicala bliže, osećala je snagu u njemu i duh koji nikada neće pokleknuti. Je li on voña za kakvim je tragala? Počela je da izvlači iz oluje sirovu energiju, gradeći obličje duha kakvo čak i smrtnici mogu da vide. Obmotana belim, prikaza je hodala po površini mora. Jedan mornar viknu; sledećeg trenutka svi su gledali u nju. Dierna podiže avetinjsku ruku i pokaza ka kopnu... "Eno - zar ne vidite? Eno je, ide..." Vikao je osmatrač sa svog mesta na pramcu. "Bela gospa, hoda na talasima!" Vetar je divovskom rukom valjao talase, noseći i njih i krhke brodove na njima. Flota Dubrisa bila je razbijena. Marko Aurelije Muzije Karausije, njihov admiral, držao se za ogradu 'Herkula' i brisao vodu iz očiju, pokušavajući da vidi. "Čuvaj se tamo", začu se glas Elija, kapetana 'Herkula'. "Gledaj stenje, a ne morsku penu!" Talas veličine kuće diže se sa desne strane, sa glatkom površinom koja je zablistala na svetlosti meseca što se na trenutak pojavio iza oblaka. Brodska paluba oštro se nagnu, dok su vesla mlatarala kao noge izvrnute bube, ali sa leve strane začu se zlokobna lomljava prenapregnutog drveta kada su se vesla, zarivena duboko u vodu, počela lomiti. "Neptuna mi!" uzviknu kapetan kada brod, podrhtavajući, poče ponovo da se ispravlja. "Još jedan ovakav i odosmo dole." Karausije klimnu glavom. Nisu očekivali ovakvu oluju u ovo doba godine. Isplovili su iz Gezoriakuma u zoru, očekujući da preñu kanal na najužem mestu i stignu u Dubris predveče. No, nisu računali na ovu paklenu oluju. Bili su daleko zapadno od mesta gde bi trebali da budu, i sada bi samo bogovi mogli da ih bezbedno uvedu u luku. Bogovi, ili duh koji je video osmatrač. On začkilji ka moru. Je li to prilika u belom ili sjaj mesečine na talasu? "Ser." Tamna prilika teturala se palubom, i Karausije prepoznade bubnjara; još je stezao u ruci čekić kojim je davao ritam veslačima. "Imamo šest slomljenih vesala i dvojicu ljudi sa slomljenom rukom; oni ne mogu da veslaju." Mornari su mrmljali, a prizvuk panike izoštravao im je glasove dok je morska voda lila po klupama. "Bogovi su nas napustili!" "Ne, poslali su nam vodiča!" "Tišina!" Karausijev glas prekide žamor. Pogledao je kapetana. On je bio zapovednik flote, ukoliko ijedan brod preživi, ali 'Herkul' je pripadao Eliju. "Kapetane", mirno reče Karausije, "vesla nisu ni od kakve koristi po ovakvom moru, ali moramo biti uravnoteženi kada se oluja smiri." Elije zatrepta; ali brzo je shvatio. "Reci zapovedniku smene da prebaci ljude sa desnih klupa kako bi izjednačio broj, i da uvuče vesla." Karausije ponovo pogleda more. Na trenutak je ugledao ono što je video osmatrač sa pramca, obličje žene u belom. Izgledala je izmučeno, i to svakako ne zbog nje same, jer stopala su joj jedva dodirivala talase. Očajnički usrdno, gledala ga je pravo u oči i pokazala rukom ka zapadu. Potom jedan talas kao da proñe kroz nju, i prikaza nestade.
Admiral je treptao. Ako ovo nije priviñenje stvoreno od mesečine, znači da je video duha, i to svakako ne zlog. Ponekad naiñe trenutak, pomisli on, kada čovek sve mora da uloži u jedan potez. "Reci krmanošu da skrene ulevo, tako da budemo ispred vetra." "Tako ćemo se nasukati", reče kapetan. "Možda, ali mislim da smo otišli suviše na zapad da bi nam pretila takva opasnost. No, svakako je bolje nasukati se nego potonuti, a to nas sigurno čeka ako naiñemo na još jedan ovakav talas." Karausije je odrastao na blatnjavim obalama na ušću reke Rene. Obale Belgike delovale su prijateljski u poreñenju sa ovim razbesnelim morem. Brod se pod njima još propinjao, ali promena kursa izazvala je, do izvesne mere, predvidljivost pokreta. Sada su ih talasi, nošeni vetrom, gurali napred. Svaki put kad bi pramac skliznuo naniže, pitao se hoće li potonuti, ali pre nego što bi se to desilo novi talas bi ponovo ispravio brod, dok se more slivalo, kao vodopad, sa figure na pramcu i sa uglačane bronze ratne grede ispod nje. "Još malo ulevo", reče on krmanošu. Samo bogovi znaju gde bi mogli da se nalaze, ali onaj jedan pogled na mesec pomogao mu je da se orijentiše, a ako prikaza nije lagala, naći će zaklon negde na britanskoj obali. Propinjanje broda se smanjilo kada su počeli da seku talase, mada bi povremeno neki zalutali talas, krećući se drugačije od ostalih, uspeo da se prelije preko ograde. Polovina mornara bila je zauzeta izbacivnajem vode. Brodu će biti potrebna snaga imenjaka da preživi do zore. No, za čudo, Karausije se više nije bojao. Dok je bio dete, jedna stara vračara iz njegovog naroda u delti Rene bacala je štapiće za njega i objavila da je predodreñen da bude veliki čovek. Položaj admirala flote izgledao je kao dovoljno veliko dostignuće za dečaka iz Menapije, jednog od manjih germanskih plemena. Ali ako ih ova vizija odvede u bezbednost, značenje toga ne sme se poricati. Do purpura su se dizali ljudi ništa boljeg porekla od njegovog, mada nikada preko položaja pomorskog zapovednika. Admiral je zurio preko talasa. Ko si ti? Šta želiš od mene? - pitao je njegov duh. No, bela gospa je nestala. Video je samo vrhove talasa, najzad sve manje kako se oluja odmicala od njih. Dierna se vratila svesti nešto pre zore. Mesec je zašao, a sa jugoistoka su dolazili teški oblaci, zaklanjajući zvezde. Oluja! Znači, nije sanjala. Oluja je bila stvarna i dolazila je da napadne zemlju. Vlažni vetar mrsio joj je kosu, a mišići su je boleli od duge nepokretnosti. Dierna se strese, osećajući se veoma usamljeno. No, pre nego što sa bilo kim razgovara, moraće da izvuče iz dubina svoje vizije one slike koje će joj pomagati u odlučivanju tokom narednih meseci. Jasno se sećala kretanja zvezda. Ali od poslednje vizije ostali su joj samo odlomci - bio je neki brod, bacan po olujnom moru, i bio je neki čovek... Ona se okrete ka nadolazećoj oluji i podiže ruke. "Boginjo, čuvaj ga, ko god da je", svečano šapnu ona. Sunce je tek počelo da se probija kroz oblake nad kanalom, odbijajući se od smeñih barica na obali i sivih talasa na moru, kada je mladi ribar iz Klauzentuma, tragajući za drvetom koje je izbacila oluja, ukočeno zastao i zagledao se preko nejasnog obrisa ostrva Vektis, dalje ka moru. "Jedro!" Njegov uzvik probudio je ostale. Narod se skupljao, pokazujući preko talasa, gde je kvadrat platna natopljenog solju polako rastao. Čak su i na obali osetili snagu noćašnjeg vetra. Kako je ijedan brod mogao opstati na takvom moru? "Rimljanski", reče neko kad su videli po dva čoveka za svakim veslom. "A na njemu je i admiral!" uzviknu neko drugi kad videše admiralsku zastavu kako leprša na jarbolu. "Tako mi Amfitritinih sisa, pa to je 'Herkul'!" povika jedan trgovac, krupan čovek koji im nikada nije dozvoljavao da zaborave kako je nekada bio u mornarici. "Služio sam na njemu kao krmanoš poslednje dve godine u Dubrisu, pre nego što mi je prošao ugovorni rok. Mora da je na njemu lično Karausije!" "Onaj koji je pre mesec dana pobedio gusare?"
"Onaj koji čuva naš novac koliko i svoj! Žrtvovaću jagnje onom bogu koji ga je spasao", uzbuñivao se trgovac. "Da je poginuo, to bismo svi osetili!" Brod se polako okretao, skrećući oko Vektisa, očito se uputivši u luku Klauzentuma. Trgovci i ribari pohitaše ka obali, a seljani, probuñeni vikom, požuriše za njima. 'Herkul' je ostao izvučen na obalu nedelju dana, dok su se oko njega rojili tesari, lečeći mu rane. Klauzentum je bio zabačena luka; ako popravke i nisu odgovarale merilima flote, zanatlije su ipak znale svoj zanat. Karausije je iskoristio priliku da se sastane sa magistratom i svim trgovcima koji su se u to vreme našli u luci, pokušavajući da otkrije sistem u gusarskim pohodima. No, svi su primetili kako, kada nema drugog posla, provodi mnogo vremena šetajući sam po obali, i niko se nije usudio da ga upita zašto se pri tome mršti. Tik pred Dugodnevicu, Karausije i tek popravljeni 'Herkul' isploviše, ponovo se uputivši ka Gezoriakumu. More je ovog puta bilo mirno kao staklo. U Avalonu su trajali drevni obredi Dugodnevice; ti običaji bili su stari i kada su druidi tek stigli u ove zemlje. U podnožju Tora mukala je stoka, osećajući miris vatre koju su druidi zapalili da bi je blagoslovili. Teleri je bila zadovoljna što je odreñena da sa ostalim devicama peva oko druge vatre, svetog plamena koji je zapaljen na vrhu Tora. Popravila je svoju belu haljinu, diveći se ljupkosti sa kojom je Dierna ubacila tamjan u vatru. Sve što je Vrhovna sveštenica činila, činila je sa takvom sigurnošću - možda je zapravo trebalo reći vlašću - da je to svakako poticalo od dugogodišnje vežbe. Teleri je tako kasno stigla u službu Misterija da nije mogla ni da zamisli kako će ikada uspeti da se kreće na takav način da sve što učini izgleda kao deo čarolije. Stoka u dolini počela je da prolazi izmeñu vatri, dok su ljudi pozivali bogove da je blagoslove. Na vrhu je trajala svečanost u znak priznanja da sve stvari, i tama i svetlo, moraju proći. Pun mesec opada i proguta ga noć, a potom se ponovo raña kao traka svetlosti. Sunčevi ciklusi traju duže, ali znala je da ovaj trenutak, najduži dan u godini, označava početak njegovog opadanja. A ipak će se, usred tame kratkodnevice, sunce ponovo roditi. Šta još sledi takav ciklus, upita se ona. Rimska imperija pokriva pola sveta. Mogo puta je bila u opasnosti, i uvek su joj orlovi vraćali još veću moć. Hoće li nastupiti trenutak kada će Rim dosegnuti vrhunac svoje moći i potom početi da opada? I hoće li njegov narod prepoznati taj trenutak, kada doñe? Dierna se odmače od vatre, lako se naklonivši Ceridahosu, najstarijem druidu i Vrhovnom druidu Britanije, u znak da počne obred. Bilo je podne najdužeg dana, kada je moć svetlosti najpotpunija, i ispravno je da ovu svečanost vodi sveštenik. Kada padne tama, biće red na sveštenice. Starac raširi ruke, lepršajući rukavima. "Šta je postojalo u početku? Pokušajte da zamislite - praznina, zjapeće ništavilo? Bujna materica, trudna, koja nosi budući svet? Ako možete da zamislite nešto, znači da je to već postojalo, a ipak nije bilo ni nalik tome što možete da zamislite, jer to je bila Sila, to je bio Ponor, to je Bilo, i Nije... večito, nepromenljivo Jedinstvo..." Zastao je, i Teleri sklopi oči, njišući se od pomisli na toliku neizmernost. Druid nastavi da govori, a sada se u njegovom glasu osećao začetak melodije. "Ali onda je nastupila razlika - vibracija je uskomešala nepomičnost..." Uvučeni dah u nemom glasu, Koji sadrži plamen u spasu... Božanska tama i svetlost će doći Vreme i Prostor u punoj moći Gospodar i Gospa, taj sveti par sestre i braćo, prizovimo dar!
"Njega zovemo Lugos!" uzviknuše druidi. "Gospodar Svetlosti!" Mladići iza njih počeše da pevaju jedan glas. "Nju zovemo Rigantona, Velika Kraljica!" odgovoriše sveštenice sa druge strane kruga. Teleri odgovori na to, pridružujući se muškim glasovima, tonom za trećinu višim od njihovog. Sledila su nova imena. Teleri ih je osećala kao bleske svetlosti koji ošamućuju čula. Osećala je moć kako narasta oko sveštenika koji je strajao sa druge strane kamenog oltara, i kako se meñu sveštenicama raña odgovor energije. Opet istupi Dierna, podižući ruke. Dok je govorila, Teleri je osećala kako reči vibriraju i u njenom grlu, i znala je da Vrhovna sveštenica govori u ime svih njih. Ja sam More, Prostor i Prva Noć, Materica tame i svetla moć; Bezoblična struja, večiti tok, Uzorak za početak svega večitog; Ja sam Kosmička Majka, Velika Dubina Iz koje život dolazi i u kojoj sniva... Ceridahos istupi i stade pred nju, sa druge stane kamenog oltara. Teleri žmirnu, jer je na starčevom licu ugledala mladića i ratnika, oca i iscelitelja, punog zračenja moći. A kada je odgovorio sveštenici, unutar njegovov glasa čula je mnoštvo drugih. Ja sam Dah Vremena, večiti Dan, Ja sam žezlo života, i Put sGm; Ja sam Reč Moći, iskra u svemu, Tren paljenja i pokret u njemu; Ja sam Kosmički Otac, oslonac roga, Izvor energije, seme Boga! Dierna ispruži ruke nad drvetom za potpalu koje je bilo naslagano na kamenom oltaru. "Iz moje materice..." "Mojom voljom.." reče druid, pa i sGm pruži ruke, tako da su im se dlanovi gotovo dodirivali. Teleri zatrepta, jer videla je svetlucanje u vazduhu izmeñu njihovih ruku. "Svetlost Života stiže!" rekoše sveštenik i sveštenica u glas, i pažljivo poslagano granje iznenada planu. "Evo Svete Vatre!" povika druid. "Ovo je pobeda svetlosti - ovog trenutka preuzimamo njenu moć. Ujedinjenih snaga, održavaćemo tu svetlost tokom najtamnijih časova, i time ćemo steći pobedu!" "Ova vatra biće svetionik, plamen koji razgoni tamu", reče Dierna. "Neka nam njena svetlost prizove Branitelja, koji će doneti Britaniji mir i bezbednost!" Ona podiže iz vatre jednu zapaljenu granu. "Neka tako bude!" odvrati sveštenik. I on uze jednu granu i podiže je da plamti visoko. Jedno po jedno, druidi i sveštenice su uzimali granje iz vatre, rasporeñujući se sa obe strane sve dok središnji plamen nije postao okružen krugom svetlosti, kao da je sunce sinulo nad njim, zaokruženo oreolom, i poslalo svoje zrake na one koji su stajali pod njim. Teleri, zagledana uvis, zakloni oči od svetlosti s neba. Potom ih je i protrljala, jer preko plavetnila se kretala jedna crna tačka. I ostali su je videli - pokazivali su je, a onda zaćutaše kad su prepoznali orla kako mirno leti sa juga, sa mora. Prilazio je sve bliže i bliže, sve dok ga nisu jasno videli, kao da ga je privlačio plamen. Sada je bio nad njima. Orao se stušti naniže, obiñe tri puta oko oltara, a potom se ponovo pope, spiralno kružeći naviše, ka nebesima, sve dok se nije stopio sa svetlošću. Zaslepljena, Teleri čvrsto zažmuri, ali i ispod kapaka joj je slika velike ptice i dalje poigravala unutar sunčevog sjaja. Orao je slobodno leteo - zašto joj je izgledalo da je izbegao snazi vatre samo
da bi ga zarobilo sunce? Mora da joj se samo pričinjava, pomislila je dok je pratila ostale device niz Tor, jer, ako je sloboda divljeg orla na nebesima samo privid, šta može da bude istinski slobodno? Tog časa joj sećanje iz preñašnjeg života ukaza na paradoks slobode koja može da postoji samo kao deo većeg sistema, ali um koji je sebe poznavao kao Teleri to nije mogao da pojmi, pa, kao i orao, ova misao ubrzo nestade. 11. "Drago mi je što te vidim - već smo mislili da nam te je ona oluja otela." Maksimijan Avgust podiže pogled sa voštanih tablica i nasmeši se. Karausije je stajao u stavu mirno, sa desnicom položenom preko grudi u znak pozdrava. Nije očekivao da će u Gezorakumu zateći mlañeg imperatora. Maksimijan, zdepast, sed i sa prvim nagoveštajem stomačića, nosio je na plećima zapadni deo imperije. Posle dvadeset godina službe, Karausije je po navici odgovorio kao da se pred njim nalazi sam Dioklecijan. "Bogovi su me čuvali", reče on. "Izgubio sam jedan brod, ali drugi je uspeo da se vrati u Dubris. Oluja nas je odnela niz kanal i imali smo sreće da stignemo do Klauzentuma pre nego što smo se nasukali na stenje ili izišli na otvoreno more." "Zaista si imao sreće. No, bogovi vole čoveka koji se bori čak i kada izgleda da je svaka nada izgubljena. Imaš sreće, Karausije, a to je reñe čak i od veštine. Bilo bi nam žao da smo te izgubili." Maksimijan mu dade znak da sedne, a na to se opusti i treća prisutna osoba, čovek mlañi od obojice. Jedan pogled otkrivao je da je vojnik - držao se uspravno, kao da preko tunike nosi nevidljivi oklop. Bio je za pola glave viši od Karausija, sa proreñenom plavom kosom. "Pretpostavljam da poznaješ Konstantina Hlorusa", nastavi imperator. "Samo po čuvenju", odvrati Karausije. Konstantin je bio omiljen dok je služio u Britaniji. Govorkalo se da je uzeo za stalnu ljubavnicu jednu lokalnu ženu. Od tada je imao nekoliko odličnih nameštenja po granici Germanije. Karausije ga pažljivije pogleda kad se nasmešio; lice mu je na trenutak bilo otvoreno i nedužno kao u dečaka. Potom je brzo povratio kontrolu. Idealista, pomisli Karausije, koji je naučio da krije svoju dušu. Takvi ljudi mogu da budu korisni prijatelji - ili opasni neprijatelji. A kako on njima izgleda? Sa kosom izbledelom od godina provedenih na moru, i kože sada već stalno smeñe od sunca i soli, verovatno je delovao kao mnogi drugi morski vukovi, osim ako mu je u očima ostao neki odraz vizije koju je video tokom oluje. "Biće ti drago da čuješ, pošiljka plena od onih gusara koje si zarobio prošlog meseca donela je lepu svotu", reče Maksimijan. "Stalno mi govoriš da nam je potrebna još jedna baza na južnoj obali... još nekoliko takvih pobeda, i imaćeš potrebna sredstva." U njegovom osmehu kao da je postojalo nekakvo iščekivanje. Karausije se namršti, svestan da je u tim rečima bilo nečeg neobičnog. Bogovi znaju koliko dugo se za to zalagao, ali nije se više nadao da će ga neko čuti. "Ko će zapovedati?" oprezno upita on. "Koga bi ti preporučio?" odvrati imperator. "Izbor je na tebi, Karausije - dajem ti britansku flotu i tvrñave na saksonskoj obali." Mora da je počeo da trepće, jer čak se i Konstantin iskezio. No, Karausije ga je jedva primećivao; iznenada je pred sobom ponovo video prikazu žene u belom, kako hoda po talasima. "Naravno, moraćemo da razradimo raspored tvojih obaveza na obe strane kanala", dodade Maksimijan. "Koliko trupa ti treba, i sa kakvom opremom? Ne obećavam da ćeš dobiti sve što zatražiš, ali..." Karausije duboko uzdahnu, primoravajući sebe da usmeri pažnju na čoveka pred sobom. "Pre svega, treba nam nova baza. Postoji dobra luka, lako bi mogla da se utvrdi, na obali blizu Klauzentuma. Zaklanja je ostrvo Vektis, a može se snabdevati iz Vente Belgarum." Dok je govorio, slika žene izblede, ustupivši mesto snovima koje je sanjao dok je koračao palubom jedrenjaka na dugim putovanjima preko kanala.
Teleri nije želela da napusti Avalon. Kada je Dierna ubrzo posle Dugodnevice odabrala i nju za pratnju na putovanju, bunila se. No, kada ih je put doveo do Vente Belgarum, više nije mogla da se pravi ravnodušna. Stara prestonica Belge ležala je u blagoj udolini sa zelenim, vlažnim livadama i ponosnim gajevima. Posle močvara oko Tora, bogato tlo pod nogama delovalo joj je čvrsto i umirujuće. Ovde je vladalo osećanje mirne sigurnosti, istrajnosti sasvim drugačije od drevnih odjeka koje je osećala u Avalonu, kao da su se stvari retko menjale. Iako je u gradu bio pazarni dan, Venta ju je umirivala. Sveštenicama je gostoprimstvo pružio Duovir, Kvintije Julije Cerialis, najugledniji lokalni magistrat, koji je bio i potomak stare kraljevske kuće. Ne bi se to reklo na prvi pogled. Debeljušan i usporen, Cerialis je bio veći Rimljanin od Rimljana. Savršeno je govorio latinski, i Teleri, koja ga je od detinjstva govorila jednako dobro kao i maternji jetik, često je morala da prevodi mlañoj od dveju sveštenica koje su takoñe bile u pratnji. Čak je i Dierna povremeno tražila pomoć, jer, iako Vrhovne sveštenice dobro razumeju jezik Rimljana, ona nije dovoljno vladala njegovim istančanim nijansama za ovu zaista zvaničnu priliku. No, ostali su uspevali da se snañu i sami. Sve devojke prijavljene za obuku dobro su govorile britanski. Teleri se stalno pitala zašto je, čak i pre nego što je položila zavete, otrgnuta iz mira Avalona. Vreme je ostajalo vedro i sunčano. Ova godina doneće dobru žetvu sena i žita, uprkos prolećnim olujama. Očito su im, kao što je Cerialis voleo da naglašava, bogovi i boginje bili naklonjeni. No, bregovi oko Vente zaustavljali su vetrove, i kako je vreme odmicalo, Teleri je počinjala da čezne za osvežavajućim morskim vetrom Durnovarije. Obradovala se kada je Dierna objavila da će otići na obalu radi osvećenja temelja za novu pomorsku tvrñavu. No, to nije bio samo prijatan izlet na obalu. Kada su neke žene upitale zašto Vrhovna sveštenica želi da blagosilja rimljansku tvrñavu, Dierna ih je podsetila na orla koji se pojavio na obredu Dugodnevice. "Nekada smo bili neprijatelji, ali sada naša bezbednost zavisi od Rimljana", rekla im je, a Teleri, koja se dobro sećala Saksonaca, složila se sa njom. "Ah, evo povetarca!" uzviknu Cerialis. "To će vam osvežiti te rumene obraze, mile moje!" Teleri uzdahnu. Uprkos šeširu sa širokim obodom, Cerialisovo lice bilo je crveno od vrućine. Možda će vetar malo ohladiti i njega. Na narednoj krivini ugledala je kroz drveće svetlucavu, plavu vodu. Put, novoizgrañen, išao je malo dalje od obale, od Klauzentuma, gde su proveli prethodnu noć. Dobar jahač stigao bi iz Vente za jedan dan, ali Cerialis je očito smatrao da gospe treba maziti. "Mislite li da će ova nova trvñava obeshrabriti Saksonce?" Uprkos njihanju nosiljke, ona se naže ka Cerialisu. "Svakako, svakako!" On je žustro klimao glavom. "Svaki zid i svaki brod su poruka tom morskom ološu da se Britanija drži." Ispravio se u sedlu, i ona na trenutak pomisli da će salutirati. "Ne slažem se", reče njegov sin Alektus, prilazeći bliže na svojoj kobili. "Najvažniji su vojnici i mornari koji će u njima biti, oče. Bez ljudi, brodovi su samo drvo koje truli, a zidovi su samo gomila kamenja." Sin je bio njenih godina ili možda malo mlañi, procenila je Teleri, sav koščat i napet za razliku od debeljuškastog i mlitavog oca. Imao je uzano lice i prodorne crne oči. Delovao je kao da je dobar deo detinjstva bolovao, i možda zato nije otišao u vojnike. "Istina... naravno, to je istina..." Cerialis sa nelagodnošću pogleda mladića. Teleri jedva savlada osmeh. Duovir je bio dobar poslovan čovek, ali govorkalo se da je njegov sin, iako telesno nežan, pravi čarobnjak sa brojkama. Njegova mudrost unapredila je porodično bogatstvo do te mera da su mogli da plaćaju javne radove i zabave, kao što se očekuje od jednog magistrata, i Cerialis je to znao. Alektus je predstavljao kukavicu u gnezdu debelog goluba, ili možda neku plemenitiju pticu, možda sokola, pomisli ona gledajući njegov oštri profil. U svakom slučaju, bilo je jasno da otac uopšte ne rauzme svog sina. "Pa, ovaj novi admiral je ubedio imperatore da nam pojačaju odbranu", vedro reče ona. "To je svakako znak da je taj čovek, u najmanju ruku, vredan našeg poverenja."
"Tako je. Ako voñe ne valjaju, ni najbolji ljudi ništa ne vrede", mudro je klimao glavom Cerialis. U Alektusovom pogledu pojavi se prezir, toliko kratko da nije bila sasvim sigurna je li dobro videla. "Niti žene", suvo reče ona. Sumnjala je da rimljanska vojska, ma koliko uvežbana i disciplinovana, ima išta nalik na testiranje koje moraju da proñu sveštenice Avalona. Ona potraži pogledom drugu nosiljku, u kojoj je putovala Dierna sa malom Adven. Osetila je zavist i brzo ju je savladala. Možda će na putu nazad Vrhovna sveštenica pozvati nju da joj pravi društvo. Nosiljka se nagnula kada su počeli da silaze ka obali. Kada su izišli ispod drveća, Teleri se nagnula i počela da se osvrće. Taj novi admiral svakako ima dobro oko za okolinu. Zemljište raščišćeno za tvrñavu ležalo je u severozapadnom uglu prilično velike prirodne luke, povezane sa morem preko uzanog kanala. Ovo mesto pružalo je zaštitu i od oluja i od gusara, mada je po ovako blistavom letnjem danu bilo teško zamisliti i jedno i drugo. Tvrñava će očito biti velika. Jarkovi za temelje zidova bili su iskopani u obliku kvadrata dužine po nekoliko akri, povremeno prekinutog kulama u obliku slova U. Cerialis se potrudio da ih obavesti kako će ovo biti najveća od svih obalskih tvrñava, veća čak i od one u Rutupiji. Kako su se primicali, on poče da sa vlasničkim ponosom odmerava radnike. Teleri je znala da ovakve grañevine obično podižu sami vojnici, ali videla je da je deo radnika drugačije odeven. "Mudro ste to primetili, veoma mudro", reče Cerialis, prateći njen pogled. "To su robovi sa mojih imanja, poslati da pomažu u izgradnji. Smatrao sam da je tvrñava koja će braniti Ventu mnogo korisniji doprinos gradu nego, recimo, amfiteatar." Alektusove tanke usne se izviše, ali to nije ličilo na osmeh. Da li se protivi ovom očevom gledištu? Ne, pomisli Teleri, setivši se šta je ranije govorio. Mnogo verovatnije je upravo on dao ocu tu ideju. "To je odličan plan, i sigurna sam da će novi zapovednik ceniti vašu pomoć", ljubazno reče ona i odmah primeti izdajničko rumenilo na mladićevim upalim obrazima. No, njegov pogled ostao je upravljen ka graditeljima. Nekolicina muškaraca išla je tamo-amo, nadgledajući iskopavanje. Gde li je admiral, upita se Teleri. Videla je kako se Dierna naglo uspravlja u nosiljci, zaklanjajući rukom oči od sunca. Alektus je zaustavio konja, napet kao lovački pas. Teleri poñe za njegovim pogledom. Jedan od oficira, u elegantnoj crvenoj tunici i sa pojasom od bronzanih pločica, išao je prema njima, praćen snažnim muškarcem u mornarskoj tunici bez rukava, izbledeloj od sunca i soli do te mere da se više nije raspoznavalo kakve je boje nekada bila. Alektus sjaha da ih pozdravi. No, prvo je prišao drugom čoveku. Teleri raširi oči. Je li to taj čovek, kose ukrućene od znoja i visokog čela pocrvenelog od sunca, o kome su čuli tolike priče? Prilazio im je širokim korakom čoveka koji provodi mnogo vremena na moru, i kad im se primakao, primetila je kako preleće pogledom preko vode, šume i pridošlica, pa opet nazad, čak i dok se smešio. To ju je, začudo, podsetilo na način na koji Dierna osmatra okupljene sveštenice pred početak neke ceremonije. Dierna je vrlo čudno gledala Karausija, gotovo sa odobravanjem. Kada je Rimljanin prišao da stegne ruku Alektusu, on ponovo prelete pogledom preko nosiljki, i kada je ugledao Vrhovnu sveštenicu, Teleri ga vide kako iznenañeno širi oči. Potom nastupi gužva opšteg upoznavanja. Kada je kasnije razmišljala o tome, činilo joj se da je izgledao kao da je prepoznao sveštenicu. No, to joj se svakako činilo, jer sama Dierna je rekla da nije pre toga upoznala Karausija. Sunce je zalazilo iza niskog rta koji je štitio luku. Karausije je stajao sa oficirima pred temeljima svoje tvrñave, gledajući kako se sveštenice pripremaju za svoj obred. Legionari su bili okupljeni u formaciju na mestu gde će jednog dana biti kapija, a sa obe strane stajali su lokalni radnici. Pre mesec dana, kada su počeli kopanje, došao je sveštenik iz Jupiterovog hrama u Venti Belgarum i žrtvovao vola, a prorok je čitao iz životinjskog droba. Proročanstvo je bilo ohrabrujuće ali Karausije zaista nije mogao da se seti da je ikada, kad su planovi već načinjeni i sredstva prikupljena, neki prorok rekao išta nepovoljno na osnovu utrobe žrtvovane životinje. "Hiljadu godina i dve hiljade stajaće ovi temelji u slavu Rima u ovoj zemlji..."
Odlično proročanstvo, pomisli Karausije. No, sveštenik, punačak i živahan čovečuljak čiji je kuvar bio najbolji u celoj Venti, nije delovao naročito ubedljivo. Dok je gledao sveštenice u plavim odeždama, Karausije je shvatio zašto mu se činilo da rimljanska ceremonija nije dovoljna, i zašto je, kada je čuo da je Gospa od Avalona u blizini, zamolio da doñe i ona. Tvrñava Adurni biće rimljanska, ali zemlja koju treba da zaštiti je Britanija. Tokom rimljanskog obreda stajao je i znojio se u svojoj togi pod podnevnim suncem. Večeras je nosio lanenu tuniku obojenu u purpur, izvezenu po ivicama, i laki vuneni ogrtač sa zlatnom kopčom. Takva odeća dovoljno je ličila na nošnju njegovog plemena u Germaniji da bi ga podsetila na prošlost koje se odrekao kada je položio zakletvu Rimu. Narod njegovog oca prinosio je ponude Nehaleniji. Kakvoj li se boginji ovde mole? Na zapadu se pojavi sjaj. Admiral se okrenuo na vreme da vidi ivicu sunca kako proviruje na trenutak iza brega, kao srp od rastopljenog metala. Dok je nestajalo, njegov pogled privuče slabiji sjaj. Jedna od žena palila je baklje. Podizala ih je, i na trenutak ju je ugledao kako stoji, nalik na boginju, sa rukama punim svetlosti. On trepnu i shvati da je to samo najmlaña sveštenica, kćer, kako su mu rekli, nekog lokalnog kralja. Dosad mu se činilo da je hladna i odsutna, ali sada, sa svetlošću koja joj je blistala na crnoj kosi i bledoj koži, bila je divna. Vrhovna sveštenica, lica skrivenog iza vela, stade iza nje, a za njom ostale dve; jedna je nosila granu oskoruše, a druga štap jabukovog drveta okićen srebrnim praporcima. "Ovo je čas izmeñu dana i noći, kada možemo da hodimo izmeñu svetova", začu se ispod vela glas Gospe Dierne. "Zidovi koje ćete ovde izgraditi biće od kamena, dovoljno snažni da odbiju oružje ljudi. Ali mi ćemo, hodeći, stvoriti drugačiju prepreku, štit od duha koji će odbijati duh vaših neprijatelja. Budite svedoci, vi što služite Britaniji i Rimu!" "Ja sam svedok", reče Karausije. "I ja", začu se iza njega Alektusov nešto viši glas. "I ja", ozbiljno reče Cerialis. Dierna prihvati njihove izjave lakim naklonom glave. Mora da tako carica prihvata zakletvu, pomisli Karausije. Pretpostavljao je da je Vrhovna sveštenica Avalona ravna carici, u svom domenu. Je li to zaista ista žena iz njegove vizije? Ako jeste, zna li to ona? Čudno se ponašala prema njemu; nije mogao da odredi da li joj se dopada ili ga prihvata samo po dužnosti. No, sveštenice su već počele da kruže, skrećući udesno. Zvuk praporaca bio je sve slabiji. "Koliko treba da stojimo ovde?" upita Cerialis posle nekog vremena. Sveštenice su stigle do najbližeg ugla i zastale da prinesu ponude duhovima zemlje. "Ne znam zašto su joj bili potrebni svedoci. Nema ništa da se vidi." "Ništa?" šapnu Alektus drhtavim glasom. "Zar ne osećaš? One pevaju zid moći. Zar ne vidiš svetlucanje u vazduhu tamo gde su prošle?" Cerialis se nakašlja, postiñeno gledajući admirala kao da bi da kaže: On je samo dete, svašta mu se pričinjava. No, Karausije je video Gospu od Avalona kako hodi po talasima. Sada nije video ništa, ali činilo mu se da neko neobično čulo potvrñuje Alektusove reči. Čekali su dok su sveštenice išle u pravcu sunca, do najudaljenijeg ugla, a potom krenule ponovo ka njima. Trajao je dugi severni sumrak, i boje zalaska sunca bledele su od zlatne do ružičaste, i od ružičaste do carske purpurne, kao da je preko neba prevučen carski plašt. Procesija se zaustavila na narednom uglu, a potom krenula ka mestu gde će jednog dana biti glavna kapija. "Hodite, vi koji ćete držati ovo mesto protiv naših neprijatelja!" uzviknu Gospa. Karausije u prvi mah nije razumeo. No, shvatio je da pokazuje na njega, pa je pošao napred. Zaustavio se pred njom. Lice joj je bilo skriveno, ali osećao je njen pogled na sebi. "Šta ćeš dati, čoveče sa mora, da bi čuvao u bezbednosti narod ove zemlje?" Glas joj je bio tih, ali u njemu je bilo značenja čija ga je težina uznemiravala. "Dao sam zavet da ću braniti imperiju", poče on, ali ona odmahnu glavom. "Ovo nije pitanje volje, nego srca", reče ona. "Hoćeš li proliti krv svoga srca, ako zatreba, da bi sačuvao ovu zemlju?"
Ovu zemlju... pomisli on. Otkako je dodeljen kanalskoj floti, pretpostavljao je da je zavoleo Britaniju, kao što vojnik zavoli svako mesto na kome je dugo rasporeñen. Ali ona nije to tražila od njega. "Roñen sam u zemlji preko mora, i na roñenju sam dobio blagoslov bogova..." tiho reče on. "Ali prešao si to more, i život ti je ponovo podarila Boginja kojoj služim", odvrati Dierna. "Da li se sećaš?" On je zurio u nju, nazirući kroz veo onu koju je video u oluji. "Znači, jesi bila ti!" Ona ozbiljno klimnu glavom. "I sada tražim da mi platiš što sam te spasla. Tvoja krv će te vezati za ovo tlo. Ispruži ruku." Glas joj je bio potpuno siguran, i on, koji je jednom rečju mogao da pošlalje čitavu britansku flotu na more, smerno posluša. Svetlost baklji poigravala je na malom srpu što ga je držala u ruci. Pre nego što je stigao išta da pita, ona mu prevuče oštrim vrhom preko meke kože na unutrašnjoj strani podlaktice. On se ugrize za usnu od bola i zagleda se u tamnu krv koja je izvirala iz posekotine i kapala na zemlju. "Hrani ovu zemlju kao što ona tebe hrani", šapnu Gospa. "Krv krvlju, duša dušom. Kao što si se obavezao da čuvaš, ona se obavezala da daje, vezani ste službom i sudbinom..." Iznenada ga je pogledala, i glas joj je zadrhtao. "Zar se ne sećaš? Tvoje telo je odraslo u plemenu Menapi, koje obitava preko mora, ali tvoja duša je mnogo starija. Činio si ovo i ranije!" Karausije se strese i obori pogled na tamne mrlje, tamo gde je njegova krv nahranila zemlju. Svakako je to video i ranije... On duboko udahnu, iznenada svestan kako se miris šume, osloboñen hlañenjem vazduha, meša sa mirisom mora. Trenutak vizije otkri mu visoko brdo sa krugom od kamenja na vrhu. Neprijatleji su bili svuda oko njega, rimski vojnici. Krv iz njegovih rana prskala je po zemlji dok je vitlao blistavim mačem... A onda jedna baklja zapucketa i vrati ga u sadašnjost. No, sada je razumeo da ono što oseća prema Britaniji nije samo ljubav prema dužnosti. Sada je neće braniti samo iz ambicije, nego i iz ljubavi. Dierna dade znak najmlañoj sveštenici, onoj po imenu Teleri, koja predade baklje ostalima. Obrisala mu je ruke krpicom koju je držala za pojasom, ozbiljnog i pažljivog lica, a onda je previ belom platnenom trakom. Vrhovna sveštenica iscrta simbol iznad mesta gde je zemlja upila njegovu krv. "Onima koji dolaze u miru, ovaj put će biti uvek otvoren", svečano reče ona. "A biće zatvoren pred onima koji dolaze u ratu!" Potom se okrete ka istoku, podižući ruke, i kao u odgovor, mesec se diže nad zalivom kao srebrni štit. Sutradan je Cerialis pozvao rimske oficire na gozbu na obali. Kad su gosti stigli, Dierna je stajala pod hrastovim drvetom, gledajući kako njegove sluge postavljaju stolove i klupe. Da bi ukazao čast domaćinu, Karausije je obukao belu vojnu tuniku sa crvenim ivicama, a pojas i sandale bili su mu od crveno obojene kože sa graviranim pozlaćenim pločicama. Danas se odmah videlo da je vojni zapovednik. No, sinoć, dok su blagosiljali temelje njegove tvrñave, izgledao je kao kralj... Šta li je njemu značila ta svetkovina? Nije očekivao da će ga ona pozvati, ali pokorio joj se. Doduše, ni ona nije planirala da ga obavezuje. No, kada u su stigle do kapije, slika čoveka na brodu i čoveka koji ju je gledao sa brda stopile su se u jednu, i znala je da zemlju neće zaštititi kamen i malter, nego krv onih koji se zakunu da će je braniti. A sada ga je zemlja poznavala, i bogovi, ali da li on to razume? Bilo je potrebno još nešto, nešto zbog čega će on želeti da vrši dužnost koja ga obavezuje. Čitave noći progonili su je snovi o svetim kraljevima i kraljevskim venčanjima. Iznenada je iz toga iznikla slika baklji pod noćnim nebom, i sa njom zamisao - Teleri se možda neće dopasti, pomisli ona, ali poslužiće. Nije se ni setila da razmisli kako će se ona osećati dok bude gledala devojku kao Karausijevu nevestu. Jedan Cerialisov rob ponudi je kotaricom bobica, da zavara glad dok ne počne gozba. Ona klimnu glavom, uze jednu i dodirnu dečakov rukav.
"Ako treba još da se čeka, idem da prošetam obalom. Idi kod rimskog zapovednika i pitaj da li će me pratiti." Dok je gledala momka kako prilazi Rimljanima, shvatila je da ni to nije planirala. No, ideja svakako nije bila njena. Od one vizije pred Dugodnevicu, vodili su je bogovi; ako je otvorila svoj duh da ih čuje, mora verovati da je sve što čini njihova volja, a ne njena. Admiralovo ponašanje bilo je besprekorno. Učtivo se držao na pravom rastojanju od nje dok su polako išli ka samoj vodi; nije je dodirivao, ali bio je dovoljno blizu da je pridrži ako bi se spotakla na kamenju. No, pogled mu je bio pun opreza kao da ide pravo na neprijatelja. "Pitaš se u šta si se to uvalio. I ne veruješ mi", poče ona tiho. "Često je tako u sličnim prilikama. Kada uzbuñenje mine, stiže sumnja. Prvog jutra posle svog posvećenja, poželela sam da pobegnem iz Avalona. Ne plaši se, nije učinjeno ništa što bi uticalo na tvoju čast." On podiže jednu obrvu, i duboke bore na njegovom licu na trenutak se umekšaše. Ona je pratila tu promenu sa neobičnim uzbuñenjem. Volela bih da ga vidim kako se smeje, pomisli. "Zavisi od toga šta sam se tačno zakleo da..." "Da braniš Britaniju, čak i po cenu smrti..." poče ona, ali on odmahnu glavom. "To mi je ionako dužnost. Ovo je bilo nešto više. Jei li me začarala?" Prešli su još nekoliiko koraka dok je Dierna premišljala. Dobro je što je on svestan moći obreda, ali to je značilo i da mora biti veoma oprezna pri odlučivanju šta će mu reći. "Ja nisam veštica, nego sveštenica Velike Boginje, i bilo bi protivno mojim zavetima kada bih te prisiljavala na nešto... Ali ipak verujem da si vezan. Vezali su te sami bogovi", nastavi ona, "pre nego što smo se mi uopšte sreli." "Onda kad sam te video u oluji?" odvrati Karausije. Lice mu se ponovo izmeni, ali ne vedrinom kao maločas nego nečim dubljim, možda čak i užasom. Dierna opet oseti onaj čudan bol, sada oštriji, kao da nosi oštricu u srcu. U obredu je preko njegovog lica videla drugo, mlañe, sa rimljanskim crtama i tamnom kosom. Znala je da je u tom životu on bio sveti kralj. Ali ko sam ja bila, u tom drugom, tako davnom životu? "Kako može živa žena da hodi po talasima?" "Moje telo je ležalo u trnasu - ti si video moj uobličeni duh, koji može da putuje veštinama koje su Misterija Avalona." "Druidska znanja?" sumnjičavo upita on. "Mudrost koju druidi čuvaju jer su je naučili od onih koji su došli ranije, iz Potopljenih Zemalja preko mora. Ono što je preostalo od tog znanja čuva moje sveto sestrinstvo. U Avalonu još ima moći", nastavi ona, "moći koja ti može biti od velike pomoći dok budeš branio ovu zemlju. Uz našu pomoć, odmah ćeš znati kada doñu razbojnici, i moći ćeš da izjedriš i presretneš ih dok se budu vraćali kući." "A odakle će doći ta pomoć?" On iskrivi usne. "Moje dužnosti će me voditi uzduž i popreko ove obale i mora. Ne možeš provoditi čitavo vreme u obliku duha, savetujući me!" "Istina je da u svom svetu imam dužnosti zahtevne koliko su i tvoje. Ali ako bi neko od mog naroda bio sa tobom, ona bi mogla da ti pomogne u nekim stvarima i da, kada je potreban veliki napor, razgovara u duhu sa mnom. Predlažem ti savez, i da bih ga zapečatila, daću ti jednu od mojih sveštenica." Karausije odmahnu glavom. "Vojska ne dozvoljava da žena bude službeni..." "Biće ti supruga", prekide ga Dierna. "Rekli su mi da nisi oženjen." On zatrepta, i ona primeti da je pocrveneo. "Ja sam oficir..." reče on nekako bespomoćno. "Koga si mi namenila?" Dierna u sebi odahnu od olakšanja. "Nisi više navikao da primaš nareñenja", nasmeši se ona, "i misliš da sam vrlo svojeglava, znam. Ali mislim i na tvoje dobro i na službu ovoj zemlji. Teleri je devica koju ću ti dati; ona je kćer Eidina Minoka. Dovoljno je visokog porekla da bi ti bila dostojna žena, i veoma je lepa." "Ona koja je noćas u obredu nosila baklje?" upita on. "Zaista je lepa, ali jedva da sam razgovarao sa njom."
Dierna odmahnu glavom. "Neću je terati u brak protiv njene volje. Kada pristane, razgovaraću sa njenim ocem, i svi će misliti da je brak ugovoren izmeñu vas dvojice, kao što je uobičajeno." Teleri će verovatno žaliti što napušta Avalon, pomisli sveštenica, ali svakako će joj se dopasti da se uda za čoveka sa toliko moći. Dierna se zagleda u admiralova široka ramena i snažne i vešte ruke; oseti da joj se puls ubrzava, i na trenutak požele da je mogla da mu priñe kod Beltanskih vatri. No, Teleri je mlaña i lepša. Ona će vršiti svoju dužnost na Avalonu, a Karausije će biti srećan sa Teleri u naručju. Na nebo su se navlačili oblaci. Teleri obrisa čelo velom i duboko udahnu lepljivi vazduh. Bilo joj je pomalo muka od njihanja nosiljke koja ju je vraćala neravnim putem ka Venti Belgarum, a vreme joj nimalo nije pomagalo. Znala je da će biti sve gore dok god ne počne kiša. Barem se vraćala zajedno sa Diernom. Pogledala je stariju sveštenicu, koja je sedela u smirenoj ranvoteži, očiju sklopljenih kao da meditira. Kada su krenuli iz luke Adurni, radovala se, jer su se vraćali u Avalon. No, što je Dierna duže ćutala, Teleri je bivala sve napetija. Na pola puta do Klauzentuma, zaobišli su odred vojnika koji su izravnavali put i polagali novo kamenje. Odatle je put bio pokriven šljunkom, pa su putovali lakše. Kao da ju je promena pokreta probudila, Vrhovna sveštenica se najzad pokrenu. Teleri zausti da progovori, ali Dierna ju je pretekla. "Provela si sa nama u Avalonu skoro tri godine. Uskoro ćeš moći da položiš zavete. Jesi li bila srećna tamo?" Teleri je zurila u nju. "Srećna?" jedva uspe da izgovori. "Avalon je dom moga srca. Mislim da nikada i nigde nisam bila srećna dok nisam došla kod vas!" Naravno, ponekad se bunila zbog discipline, ali ipak joj je bilo daleko bolje nego zatvorenoj u očevoj kući. Dierna klimnu glavom, ali u njenom pogledu bilo je nečeg čudnog. "Učila sam što sam bolje mogla", reče Teleri. "Zar sveštenice nisu zadovoljne mnome?" Sveštenica je blaže pogleda. "Zadovoljne su. Vrlo dobro ti je išlo." Potom nastupi kratka pauza. "Kada smo blagosiljale tvrñavu, šta si videla?" Teleri je opet zurila u nju. Jedva je primorala um da se vrati na polje osvetljeno bakljama i zvezdama. "Mislim da smo podigle moć. Koža mi je bridela..." Nesigurno je gledala sveštenicu. "A rimljanski zapovednik, Karausije - šta misliš o njemu?" "Izgleda snažan... sposoban... i verovatno i ljubazan", polako reče ona. "Iznenadila sam se kad si mu uzela krv za blagoslov." "I on se iznenadio." Dierna se osmehnu. "Pred Dugodnevicu, kada sam se izdvojila tražeći vizije, videla sam ga." Teleri oseti da joj se oči šire dok joj je sveštenica pričala dogañaj. "On je Orao koji će nas spasti, Odabrani Branitelj", zaključi Dierna. "Ponudila sam mu savez sa Avalonom." Teleri se namršti. Karausije joj nije izgledao kao heroj, a i svakako joj je delovao star. Ali Dierna je govorila dalje. "Boginja nam je pružila mogućnost, a taj čovek, mada nije od naše krvi, ima drevnu dušu. Ali jedva da je budna u njemu. Potreban mu je saputnik da ga podseća i da bude njegova veza sa Avalonom..." Teleri oseti kako joj malopreñašnja mučnina iznenada steže utrobu. Dierna je uhvati za ruku. "Bivalo je i ranije da devojka obučavana u Avalonu bude data kralju ili vojskovoñi, kako bi ga vezala za misterije. Kada sam ja bila mala, Eilan, princeza Demeta koju su na jeziku Rimljana zvali Helena, bila je data Konstantinu Hlorusu. Ali on je premeštan izvan Britanije. Sada se ponovo javlja potreba za takvim savezom." Teleri proguta knedlu. "Zašto to govoriš meni?" upita ona šapatom. "Zato što si ti najlepša i najnadarenija od naših devojaka koje još nisu položile zavet, i visokog si porekla, što će Rimljani ceniti. Ti moraš poći za Karausija." Teleri se otrže; sama pomisao da legne sa muškarcem vratila ju je sećanje na Saksončeve grube ruke koje je drže. Tog časa je savlada mučnina, i ona grčevito zgrabi ivicu nosiljke, odgurnuvši
zavese. Čula je Diernu kako dovikuje robovima da zaustave konje. Želudac, ispražnjen, poče da joj se smiruje i svet joj se ponovo vrati u žižu. "Siñi", začu ona mirni glas sveštenice. "Eno potoka gde možeš da se umiješ i piješ. Tada će ti biti bolje." Teleri dopusti robovima da joj pomognu pri izlasku iz nosiljke, crveneći od stida dok je osećala na sebi radoznale poglede ostalih sveštenica, i zabirnutost Alektusa, koji je predvodio pratnju. "Evo, sad će ti biti dobro", govorila je Dierna. Teleri obrisa usta i sede. Voda ju je oživela, i zaista se osećala bolje na čvrstom tlu. Videla je oblake kako se skupljaju na nebu, i crvene biljke u travi, i svetlucanje potoka, jasno kao i obično. Dašak vetra pomeri joj vlažnu kosu sa čela. "To što si rekla", šapnu ona. "Ne mogu. Odabrala sam Avalon jer sam želela da služim Boginji. A znaš bolje od bilo koga zašto ne mogu da se podam muškarcu." Dierna ne zna šta traži od nje u tom braku. Žena je rob, a ona tog čoveka čak ni ne poznaje. Dierna uzdahnu. "Kada su me odabrali za Vrhovnu sveštenicu, pokušala sam da pobegnem. Bila sam trudna sa prvim detetom, i znala sam da, ako mi zapadne ta sudbina, neću moći nikada da mu budem majka - barem ne uistinu - jer će prva briga uvek morati da mi bude dobro Avalona. Čitavu jednu noć ležala sam u močvari, plačući, dok se magla kovitlala oko mene. Posle nekog vremena shvatila sam da postoje drugi ljudi koji će se starati o mojoj deci, ali da tog časa zaista nema nikoga drugog ko bi mogao da preuzme terete Gospe od Avalona. Žalila sam za jednostavnom srećom u kojoj neću smeti da uživam, ali još više sam se plašila krivice, mnogo veće od one koju sam osećala zato što neću moći da pružim svom detetu svu svoju ljubav, krivice koja će me progoniti ako odbijem ovu dužnost. Mislim da bi smrt bila bolja od onoga što sam tada osećala. Ali tik pred izlazak sunca, kada sam potrošila sve suze, okružila me je toplina, kao u majčinom naručju. U tom času sam znala da će moje dete imati svu ljubav koja mu je potrebna, jer će Boginja bdeti nad njim, i da ne treba da se bojim kako ću izneveriti one koji zavise od mene, jer će Ona delovati kroz mene. Zato mogu da tražim da učiniš ovo, Teleri, jer znam koliko će ti teško biti. Kada polažemo zavet Avalonu, mi obećavamo da ćemo služiti Gospu prema Njenoj volji, a ne prema našoj. Zar misliš da te ne bih radije zadržala kraj sebe, da te gledam kao rasteš u lepoti kao mlado jabukovo drvo?" Dierna ponovo pruži ruke, i Teleri se ovog putna nije odmakla. "Znakovi su bili suviše jasni da bismo ih poricali. Britaniji je ovaj čovek potreban, ali on je suviše ukorenjen u ovaj život da bi se sećao mudrosti svoje duše. Ti moraš biti za njega Boginja, mila moja, i probuditi ga!" Dierni zastade glas. Teleri ju je gledala, svesna koliko je starija žena voli. "Gospa je okrutna što nas tako korisit!" uzviknu ona. Ali njeno srce govorilo je drugačije. Zar me ne voliš dovoljno da bi me zadržrala kraj sebe? Zar ne vidiš koliko želim da ostanem? "Ona čini ono što mora, za dobro svih..." šapnu sveštenica, "i da bismo joj služile, moramo i mi tako." Teleri pruži ruke, dodirnu Dierninu blistavu kosu, a Dierna je čvrsto zagrli. Posle nekog vremena Teleri oseti vlagu na obrazima, i nije znala da li to sama Gospa plače na nebesima, ili su to njene sopstvene suze. 12. Žito je bilo skupljeno u ambare, a seno u plastove. Zemlju je obuzeo žetveni mir. Njive izvan doline Avalona bile su prošarane zlatom. To je dobar znak, pomisli Dierna dok su se magle stapale iza njih. Brakovi se obično sklapaju u proleće ili početkom leta, ali za Karausija svakako je bolje da uzme svoju nevestu kada početak zime okonča pljačkašku sezonu, pa će imati vremena da je upozna pre nego što bude ponovo morao da poñe u borbu. A to što se Dierna oseća iznureno bilo je samo stoga što je poslednja dva meseca žurno pripremala Teleri za udaju.
Svakako je i Teleri zbog toga izgledala bleda. Dok su se penjale u pokrivena kola koja je Eidin Minok poslao da ih odvezu u Durnovariju, Dierna umirujuće potapša devojku. Radila je naporno kao i sve druge, dovršavajući obuku i učeći da vidi vizije u vodi. To je, naravno, bilo najlakše u svetom kladencu, ali biće sasvim dobra i srebrna činija, ukoliko ona koja Gleda udahne dovoljno svetog dima i ako je voda blagoslovljena odgovarajućom čarolijom. Stvar i nije u vodi, nego u onome ko gleda u nju. Ona sama je dovoljno uvežbala tu veštinu da bi mogla da prizove vizije i u blatnjavoj barici, uz samo nekoliko dubokih udaha i bez ikakve pomoći bilja. Ponekad joj se čak dešavalo da joj Vid doñe nepozvan, a te vizije, prizvane potrebom, bile su najvažnije. No, Teleri je još verovala da svetost počiva u obličju stvari, i zato je, izmeñu svega ostalog, nosila sa sobom i srebrnu činiju prošaranu lavirintom spirala koje privlače pogled, kao i nekoliko vrčeva vode sa svetog kladenca. Teleri je piljila kroz otvor izmeñu kožnih zavesa kao da može da vidi kroz maglu što okružava Tor. No, mogla se videti jedino hrišćanska crkva i grupica koliba u kojima su živeli tamošnji monasi. Više uz brdo, iznad svetog kladenca, bile su kuće svetog sestrinstva. Nad njima se video zaobljeni vrh Tora, pust još od vremena prve Vrhovne sveštenice, kada su monasi porušili sveto kamenje. Ponekad je, gledano spolja, bilo teško misliti da oni koji imaju moć da poñu kroz maglu na njenom kraju nalaze Veliku salu Avalona, Kuću Devojaka, uspravljeno kamenje i Put Procesije koji do njega vodi. Pred njenim duhovnim okom to je bilo mnogo stvarnije od prizora koji je videla. Mnogo šta se izmenilo otkako je Gospa Kaileja prizvala magiju kojom je odvojila Avalon od sveta. U Sianino vreme počeli su da grade od kamena. U vreme vladavine Sianine kćeri, dizali su se zidovi Velike sale, dugački koliko i kod neke rimske bazilike, mada je bila pokrivena trskom, a ne crepom. Njena unuka posvetila je prve stubove Puta Procesije. Diernina baka je izgradila novu Kuću Devojaka. A šta ću ja sagraditi? - upita se ona. Odmahnula je glavom, jer odgovor na to ležao je upravo na ovom putovanju. Njene pramajke gradile su u kamenu, a ona, prva koja je posle mnogo godina obratila pažnju na spoljnji svet, gradiće na nevidljivim temeljima ljudsokg srca. Ili srca samo jednog čoveka. No, ako temelj bude dobro postavljen, načiniće na njemu zid od brodova i ljudi koji će zadržavati Saksonce mnogo uspešnije od bilo koga kamenog zida. Dierna se zavali u meko sedište i spusti zavesu kad su kola krenula. Teleri je već zatvorila oči, ali ruke su joj bile suviše čvrsto stegnute da bi spavala. Sveštenica se namršti, tek sada primetivši koliko su devojci smršale ruke. Posle one prve pobune, Teleri se više nije protivila braku. Naprotiv, činila je sve što se od nje tražilo, poslušno kao svaka kćer Avalona. Dierna je pretpostavljala da se Teleri pomirila, ali sada se upitala nije li samo koristila gužvu priprema da izbegne dalje ispitivanje. "Teleri", tiho pozva ona i vide da se devojčini kapci trzaju. "Veština gledanja u vodi deluje u oba smera. Svake noći tražićeš u vodi vizije onoga što se dešava u Britaniji - slike koje ću ti ja slati, ili koje ćeš vremenom početi i sama da primaš. Ali voda se može koristiti i za slanje poruka. Kada si u transu, ako si se dobro pripremila i imaš jaku volju, možeš mi i poslati poruku. Ako se desi nešto ako budeš u nevolji - pozovi, i ja ću doći." Teleri odgovori, ne otvarajući oči. "Tri godine sam provela na Avalonu. Očekivala sam da će se sada spremati moje posvećenje, a ne venčanje. To je bio samo lepi san. Sada sam izbačena i oterana nazad u svet. Rekla si mi da me daješ dobrom čoveku. Takva sudbina nije ništa gora nego u drugih devojaka plemenitog porekla. Najbolje da raskid bude potpun..." Dierna uzdahnu. "Kao što kažeš, provela si tri godine meñu sveštenicama. Avalon je ostavio traga na tebi, Teleri, iako ne nosiš polumesec na čelu. Tvoj život nikada više neće biti kao nekada, jer ti više nisi ista. Čak i ako je sve dobro, biće mi lakše ako mi se budeš javljala." Čekala je, ali odgovora nije bilo. "Ljuta si na mene, i verovatno s razlogom. Ali nemoj nikada zaboraviti da će Boginja biti tu da te teši čak i ako ne budeš htela da se obratiš meni." Na to se Teleri uspravi i pogleda je pravo u oči. "Ti si Gospa od Avalona..." polako reče ona. "Meni si ti Boginja." Potom ponovo odvrati lice. Gospo, šta sam to učinila? - pomisli Dierna, gledajući devojčin profil, čist i besprekoran kao na nekom rimljanskom bareljefu. Ali već je bilo učinjeno, gotovo sasvim, a potreba koja je izazvala
ovu izdaju - ako je to zaista izdaja - nije se izmenila. Ona i sama zatvori oči. Gospo, Ti poznaješ sva srca. Ovo dete ne može razumeti da je ovo što si Ti tražila od nas meni jednako teško kao i njoj. Pošalji joj utehu koju neće da primi od mene, Gospo, i ljubav... Karausije povuče slobodan kraj toge napred i pokuša da se seti o čemu govori Polio. Taj čovek bio je veliki zemljoposednik na teritoriji Durotriga, zainteresovan za trgovinu sa Rimom, sa mnogo veza i uticaja. No, gotovo svi koje je princ Eidin Minok pozvao na venčanje svoje kćeri bili su plemenitog porekla, ili moćni, ili oboje. Odeveni u toge i vezene lanene haljine, mogli su predstavljati skup aristokratije ma gde u Imperiji. Samo sveštenice u plavom, koje su stajale na vratima, podsećale su da Britanija ima svoje bogove i svoje Misterije. "Sjajan izbor", ponovi Polio. "Naravno, svima nam je laknulo kada smo čuli da je Maksimijan dodelio komandu vama, ali ova bračna veza sa jednom od naših najuglednijih porodica govori o vašem ličnom zanimanju za Britaniju." Iznenada mu je postalo lako da sluša. Sveštenica mu je ponudila ovaj brak kao način da se poboljša komunikacija. Postoji li i politički smisao u braku sa kćeri britanskog princa, smisao koji njemu nije ni pao na pamet? Kleopatra je predala čitav Egipat Antoniju, ali on je od Teleri želeo samo vezu sa Avalonom. Mora naći načina da saopšti princu Eidinu Minoku, i ostalima, da ne ne smera ništa više od toga Polio uze kolačić sa poslužavnika koji je prineo jedan rob i nastavi. "Ja sam bio u Rimu. I posle tri stoleća, oni misle da smo mi na kraju sveta. Kada vremena postanu teška i kada im odbrana bude ugrožena, na nas će poslednje misliti, pomažući prvo svima ostalima. Zar nismo to već videli, kada su povukli trupe sa naše granice kako bi se borile u ratu izmeñu imperatora?" "Ja sam položio zakletvu imperatoru..." poče Karausije, ali Polio još nije završio. "Ima mnogo načina da se služi. Možda nećete toliko žuriti da ispunjavate svoje ambicije po Rimu ako vas ovde neko bude čekao, a? Vaša nevesta svakako je dovoljno lepa da svaki muškarac najpre misli na kuću." Polio se iskezi tako da se admiral narogušio. "Sećam je se dok je još bila mršavo detence; svakako je procvetala u poslednjih godinu dana!" Karausije pogleda preko sobe, ka Teleri koja je stajala kraj svog oca, pod vencem od žitnih klasova i suvog cveća. Bilo mu je teško da je zamisli kao trapavu šiparicu. Namirisana, okićena draguljima i zaklonjena velom od purpurne svile, uvezene iz istočnih krajeve Imperije, bila je čak još lepša nego kad ju je video kod tvrñave. No, iako je bila odevena kao kraljevska kćer, svi ti ukrasi samo su naglašavali njenu lepotu, najviše zbog načina na koji ih je nosila. Kao da je svesna njegovog pogleda, ona se okrete, i na trenutak je kroz ružičastu izmaglicu vela uspeo da joj nazre čiste linije lica, nalik na kip boginje na svečansti. On brzo odvrati pogled. On je imao normalne muške želje, i kako je napredovao u službi, sve lakše je dobijao žene. Ali nikada, čak ni dok je odlazio rimskim kurtizanama, nikada nije spavao sa ženom kraljevske krvi, niti sa nekom toliko lepom. Bilo bi lako obožavati je, pomisli on. Nije bio siguran kako će se snaći u ulozi muža. "Nervozan si?" Elije, koji je ostavio 'Herkula' na popravci u Kaluzentumu i došao da mu drži strah, steže ga za rame. "Ništa čudno! Ali kažu da se sve mladoženje tako osećaju! Ne brini - sve žene su iste kad se baklje ugase. Seti se kako si vodio čamac kroz deltu Rene i sve će biti u redu. Idi plako i stalno meri dubinu!" On prsnu u smeh, a Karausije ga prostreli pogledom. Osetio je olakšanje kada mu neko dodirnu rame i pruži mu izgovor da se okrene. Dočekao ga je čvrst, taman pogled mršavog mladića koji je stajao pred njim, ali u prvi mah nije mogao da se seti njegovog imena. "Gospodine, proveo sam mnogo... vremena razmišljajući... od prošlog leta", reče mladić. "Velika je stvar ovo što činite za Britaniju." Zastajkivao je u govoru, kao da ne može da obuzda duboka osećanja. Alektus, tako je. Dečko je prisustvovao osvećenju temelja za tvrñavu u Portus Adurni, zajedno sa ocem, i pratio je sveštenice kući. Karausije klimnu glavom, i mladić produži.
"Bio sam bolešljiv u mladosti, pa nisam služio vojsku. Ali za ostvarivanje vaših ciljeva biće vam potreban novac. I to više nego što mislim da će vam Imperator dati. Ja se razumem u novac, gospodine. Ako biste me primili u svoje osoblje, služio bih vam svim srcem!" Karausije se namršti, odmeravjaući mladića iskusnim oficirskim okom. Alektus nikada neće biti neki naročiti ratnik, ali izgledao je zdrav, a ako su sve priče o njemu tačne, onda se ne razmeće. Svakako je govorio istinu; admiral je već počeo da shvata kako će za zaštitu kakvu od njega očekuje stanovništvo Britanije biti potrebna sredstva veća od onoga što je obećao Maksimijan. No, samo zaštitu će im i pružiti, pomisli on kad se seti priča o raznim oficirima koji su se proglasili za imperatore. "Šta na to kaže tvoj otac?" Alektusu sinuše oči. "Voljan je. Mislim da će čak biti i ponosan." "Vrlo dobro. Možeš se priključiti mom osoblju - nezvanično - i radićeš sa nama ove zime. Ako se dokažeš, postaraćemo se da to postane za stalno, kada u proleće počnu pohodi." "Gospodine!" Alektus načini nekakvu karikaturu salutiranja sa oduševljenjem od koga je iznenada izgledao mnogo mlañi. Nastupi trenutak zbunjenosti dok Alektus nije savladao svoja osećanja. Karausije se sažali na njega. "A moje prvo nareñenje jeste da odeš i saznaš kada će ceremonija početi!" Alektus se ispravi i udalji se korakom za koji je očito nameravao da liči na vojnički. Karausije se upita je li ispravno postupio što ga je primio. Mladi Britanac bio je mešavina zrelosti i mladalačke trapavosti, ali po svemu što se o njemu čulo bio je i sposoban poslovni čovek, iako vrlo mlad. Vojsci su potrebni razni ljudi. Ako se pokaže da Alektus može da iziñe na kraj sa fizičkim zahtevima vojne službe, i da podnosi vojnu disciplinu, mogao bi da bude od zaista velike koristi. Admiral je na trenutak stajao, namršten, postrojavajući sopstvene misli. Planirali su venčanje za kraj pomorske sezone, ali vreme je ostalo lepo mnogo duže nego što se očekivalo. To je bilo zgodno za one koji su morali da putuju na svadbu, ali neki odvažni Saksonac možda će iskoristiti priliku za još jednu pljačku pre nego što počnu oluje. A ako se to desi, on će biti ovde, umesto da čeka u nekoj od tvrñava na Kanalu, a do vremena kada sazna za napad, morski vukovi će već odavno otići... Neko čulo mnogo osetljivije od sluha pozva ga da se vrati u sadašnjost. Kada je podigao pogled, pred njim je stajala Dierna. On duboko uzdahnu i pokaza rukom masu sveta u odaji. "Dobro si radila, i svi smo izvršili tvoja nareñenja. Jesi li zadovoljna?" "A ti?" Ona ga pogleda pravo u oči. "Ne svodim račune o boju dok ne padne mrak." Dierna podiže jednu obrvu. "Da li se bojiš?" "Otkako sam te sreo, naslušao sam se čudnih priča o Avalonu. Kažu da je Rim pokorio druide, ali ne i njihove sveštenice; da ste vi čarobnice, kao one što obitavaju na ostrvu Sena u Armorici, i da ste naslednice drevnih moći." Spremno se suočavao sa ljudima koji su želeli da ga ubiju, ali bila mu je potrebna ogromna snaga volje da bi gledao ovu ženu u oči. "Mi smo samo smrtne žene", blago reče sveštenica, "mada je naša obuka naporna, i možda je istina da čuvamo izvesne Misterije koje su Rimljani izgubili." "Ja jesam grañanin, ali nisam Rimljanin." On ponovo povuče na mesto slobodan kraj tunike. "Dok sam bio dečak, žene-mudraci još su obitavale u močvarama Germanije, tamo gde se Rena uliva u severno more. One su imale nekakvu svoju mudrost, ali u tebi osećam nešto duboko, i podsećaš me na sveštenike koje sam sretao tokom službe u Egiptu." "Možda..." Ona ga zianteresovano pogleda. "Priča se da su oni što su pobegli iz Potopljenih Zemalja našli utočište u mnogim lukama, kao i da su Misterije Egipta slične našima. Da li se sećaš?" Karausije zažmirka, uznemiren nečim u njenom glasu. Već ga je pitala nešto slično u Portus Adurni. "Da li se sećam?" upita on, a ona odmahnu glavom i nasmeši se. "Nije važno. U svakom slučaju, danas treba da misliš na svoju nevestu..."
Oboje se okrenuše da pogledaju Teleri. "Veoma je lepa. Ali nisam očekivao da ćemo se venčati na pravoj rimljanskoj ceremoniji." "Njen otac hteo je da bude siguran da će brak biti priznat", odvrati Dierna. "Pre više godina, jedna naša žena data je rimljanskom oficiru, Kostantinu, prema našim obredima, a sada čujemo da je smatraju za njegovu naložnicu." "A kakvi su obredi Avalona?" upita on tiho. "Muškarac i žena ležu zajedno kao sveštenik i sveštenica Gospodara i Gospe. On nosi moć Rogatog, koji daje život poljima i stadima, a ona ga prima kao Velika Boginja, Majka i Nevesta." Nešto u njenom glasu ga je uznemirilo. Na trenutak kao da je počeo da se priseća nečeg odavno zaboravljenog, ali životno važnog. A onda začu spolja blejanje žrtvene ovce, i trenutak nestade. "Ne bih odbio takav obred", tiho reče on. "Ali sad je vreme da se priklanjamo obredima Rima. Daj nam svoj blagoslov, Gospo od Avalona, i učinićemo najbolje što možemo." Prorok je stajao na vratima, dajući im znak da iziñu. Karausije se ispravi, osećajući duž mišica ono poznato peckanje od uzbuñenja koje bi uvek iskusio kada je čekanje gotovo i počinje bitka. Ni ovo nije drugačije, pomisli on dok je polazio, a zvanice za njim. Ovo jeste proslava, ali on se nalazi na nepoznatom moru. Izvan spavaće sobe prijem je još trajao. Princ, srećan što ne samo da nije izgubio kćer zbog Avalona nego ju je i udao za uglednog čoveka, naručio je ogromnu količinu galskog vina, a zvanice su se obilno koristile njime. Karausije pogleda svoju nevestu i požele da je i on mogao tako. No, dobar zapovednik ne pije na dužnosti. A ovo je bila dužnost. Žena koja ga je čekala u prostranom krevetu bila je divna. Pretpostavljao je da je i dobroćudna, kao i, pošto je učila na Avalonu, mudra. Ali bila mu je potpuno nepoznata. Nije mu ni palo na pamet da bi to mogao da bude problem. Sa kurtizanama i logorskim ženama spavao je bez ikakve potrebe za upoznavanjem. No, sada je shvatio da od ovog braka želi nešto više. Teleri je ležala pokrivena do brade, na oprezu kao srna. Karausije joj se nasmeši u pokušaju da je umiri dok je svlačio tuniku. Po rimljanskim zakonima bila mu je žena, ali po britanskim običajima, kao i običajima njegovog naroda, venčanje je završeno tek kada se svadbena gozba okonča i nevesta razdeviči. "Hoćeš li da ugasim svetiljku?" upita on. Ona ćutke klimnu glavom. Karausije na trenutak zažali - čemu venčanje sa lepom ženom ako ne možeš da vidiš njeno telo? No, previše lepote moglo bi da zasmeta njegovoj muškosti, a u mraku su sve žene iste. On povuče pokrivač i začu škripanje kreveta dok se spuštao pored nje, ali Teleri je i dalje ćutala. On uzdahnu i pruži ruku da je pogladi po kosi. Koža joj je bila veoma glatka. Bez ikakvog razmišljanja, prsti mu sami skliznuše preko njenog obraza do vrata, a odatle do čvrste i okrugle dojke. Ona kratko dahnu i ukoči se, drhteći pod njegovom rukom. Da li da je umiri rečima ljubavi? Njeno ćutanje ga je nerviralo, a nije mogao da smisli šta bi rekao. No, iako mu je um bio nespreman, njegovo telo već je reagovalo na ono što je dodirivao. Karausije pokuša da uspori, da sačeka dok i ona bude spremna, ali Teleri je nepomično ležala, pasivno prihvatajući dok joj je širio butine. A onda više nije mogao da se uzdržava. On zastenja i pritisnu je svojim telom, stežući je za ramena. Ona iznenada zajeca i poče da se otima, ali on je već dospeo kuda je hteo. Brzo je bilo gotovo. Potom se Teleri sklupča na svojoj strani kreveta, okrenuvši mu leña. Karausije je dugo ležao osluškujući njeno disanje, pokušavajući da čuje da li plače. No, nije od sebe davala ni zvuka. On postepeno poče da se opušta. Ponavljao je u sebi da ovo i nije tako loš početak, i da će se stvari popralvjati kako se oni budu privikavali. Verovatno je preterano nadati se ljubavi, ali dok on i Teleri budu živeli zajedno, svakako će meñu njima rasti poštovanje i osećanje pripadanja, a većina parova nikad ni ne upozna nešto više od toga. Karausije nije bio navikao da deli krevet s nekim, i zato dugo nije mogao da zaspi. Neeomično je ležao, premećući u mislima raspored trupa i zaliha i žaleći što ne može da upali svetiljku i radi. No,
nije znao spava li njegova žena, a ako spava, nije hteo da je probudi. Posle nekog vremena zapao je u nemiran san u kome je stajao na zaljuljanoj palubi, u borbi proti neprijatelja bez lica. Kada je začuo kucanje, u prvi mah je pomislio da je to zvuk grede koja udara o bok njegovog broda. Čuli su se glasovi; postepeno je uspeo da razabere reči. "Gospo, treći je čas. Pre zore ne možemo ništa - za ime Junone, pa ovo je admiralova prva bračna noć! Ne smemo ga sada uznemiravati!" "Ako se naljuti, ja ću preuzeti krivicu", odvrati ženski glas. "Hoćeš li ti da budeš kriv što nije dobio važnu vest?" "Vest?" upita stražar. "Nije dolazio nikakav glasnik..." "Meni glasnici nisu potrebni." Ženski glas se promeni, i Karausije, koji je već ustao i počeo da se oblači, oseti jezu koja nije imala nikakve veze sa svežim noćnim vazduhom. "Zar sumnjaš u moju reč?" Nesrećni stražar, uhvaćen u klopku izmeñu primljenih nareñenja i svešteničine moći, bio je spasen od odgovaranja na to kad je Karausije otvorio vrata. "Šta nije u redu?" Nešto na Dierninom licu se opusti, i ona se nasmeši. Prebacila je ogrtač preko spavaćice, a kosa joj je, raspletena, padala preko ramena kao plamen. A onda joj lice ponovo postade ozbiljno. "Saksonci su ponovo došli." "Otkuda znaš..." poče on, ali ona se samo nasmeja. "Održao si svoj deo pogodbe. Zar si mislio da ja neću održati svoj? Znala sam koliko si se bojao da ostaviš obalu nezaštićenu, i zato sam noćas pogledala u činiju Vida. Rekla sam ti - tome sam čitave jeseni učila Teleri." On duboko udahnu, potpuno se probudivši kada je shvatio značaj njenih reči. "I šta si videla?" "Grad u plamenu - mislim da je bio Klauzentum - i dva jedrenjaka izvučena na obalu. Pljačkaće natenane, ubeñeni da niko neće doći u pomoć. Ako budeš brz, možeš da uhvatiš plimu u zoru i da ih čekaš iza ostrva Viktis kada krenu kući." Karausije klimnu glavom. Stražar je stajao otvorenih usta, ali skočio je u stav 'mirno' kad je admiral počeo da izdaje nareñenja. Karausije savlada osmeh; a onda svi obziri nestadoše pod plimom iščekivanja bitke. Ovo je umeo da radi. Tu zimu proveli su u Dubrisu, rimljanskoj tvrñavi na jugoistočnoj obali, na teritoriji plemena Kanti. Teleri je mislila da će mrzeti to mesto, jer neće biti Avalon. No, ako je vila nad belim liticama gde ju je Karausije smestio i bila kavez, bila je barem udobna, a krupni, plavokosi Kantaci, mada drugačiji od njenog živahnog zapadnjačkog naroda, bili su ljubazni i lepo su je dočekali. Muž joj je često bio odsutan, pošto je nadgledao izgradnju nove trvrñave u Portus Adurni, ili prepravke u Dubrisu. Deo plena otetog od gusara koje je Karausije pobedio dan posle svadbe vraćen je vlasnicima. Zatražio je od Rima dozvolu da stvari kojima se nije mogao utvrditi vlasnik proda, a sredstva usmeri u zaštitu obale. Čak i kad je bio kod kuće, Karausije je većinu vremena provodio sa svojim oficirima, zadubljen u mape i rasprave o strategiji. Teleri je u prvi mah prijalo što ga tako retko viña. Plašila se da će dodir muškarca probuditi u njoj sećanja na onaj pokušaj silovanja, ali ono što je naučila na Avalonu zaista joj je dobro poslužilo. Kad bi Karausije legao sa njom, bilo joj je dovoljno da odvoji um od tela i nije osećala ništa - ni bol ni strah. Nije ni pomislila da bi njen muž mogao to da primeti, ali posle nekog vremena počela je da se pita da li je on namerno izbegava. Na kratkodnevicu, Rimljani su slavili Saturnalije. Admiral je svojim ljudima dao odsustvo i vratio se u vilu, na odavno zasluženi odmor. Na samo veče kratkodnevice priredili su gozbu. To je bilo vreme veselja i muškarci su prilično pili. Čak je i Teleri dozvolila sebi da popije više slatkog galskog vina nego što je bila naviknuta. U Avalonu se ta noć proslavlja svetim obredima, koji pomažu novoroñenom suncu da se vrati u svet. Ona ih je videla svega jednom, ali i sada bi plakala kad se seti te lepote.
I tako je sada pila, a kada su konačno ustali od stola, sa iznenañenjem je utvrdila da joj kolena klecaju. "Ne mogu da hodam!" zaprepašćeno uzviknu ona. Muškarci počeše da se smeju, a onda i njoj postade smešno. No, smeh joj je pokvario ono malo ranvoteže. Kad se zateturala, Karausije je uhvati i podiže, a lice mu je bilo zbunjeno kao da se pitao otkuda se ona stvorila. "Ja sam ti žena", ozbiljno klimnu glavom ona, "i tvoje je pravo da me nosiš..." Svet joj se okretao ko glave dok ju je nosio niz hodnik, pa ga je čvrsto stegla oko vrata, i nije ga pustila ni kada ju je položio na postelju. "Da ti pošaljem služavku da te svuče?" upita on, pokušavajući da rasplete njene prste. "Svuci me ti", promrmlja Teleri, "mužu..." Pogledala ga je u lice i nasmešila se. Znala je da ne oseća požudu, samo usamljenost. Ali ako je on sa njom, onda neće misliti na Avalon. "Popila si previše vina", reče on, ali mišići na rukama nisu mu više bili tvrdi kao kamen. Ona se iznenada zakikota. "I ti si!" "Tako je", odvrati on tonom osobe koja je upravo došla do neočekivanog otkrića. Ona ga povuče za tuniku i Karausije se sruči na krevet kraj nje, a onda je, prilično nespretno, poljubi. Ima neke utehe, pomisli ona dok joj je svlačio odeću, kad si blizak sa nekom drugom osobom. Ovog puta je odlučila da učestvuje u svemu, ali kako je stvar napredovala, ona se i nehotice udaljavala od dogañaja. Kada se on konačno našao na njoj, ona nañe utočište u slučajnim slikama, i meñu njima ugleda, neočekivano, Alektusovo lice. Sledećeg jutra probudila se sa glavoboljom i zbrkanim sećanjima. Bila je sama u krevetu, ali Karausijev ogrtač ležao je na podu. Nije sanjala da je legla sa njim. Barem ga se više nije plašila, pomislila je dok ju je služavka oblačila. Kada su se sreli za doručkom, on kao da nije znao kako da je pozdravi, kao da se pomalo stideo. Ili je možda i njega bolela glava. No, iako im nije pogoršao odnose, taj noćni dogañaj ih nije ni produbio. Kako su trajali mračni dani, Karausije je sve češće dovodio u vilu svoje oficire. Teleri se često nalazila u društvu Alektusa, spremna da ga sasluša kad bi ga zahtevi vojničkog života doveli do granice izdržljivosti. "Način finansiranja nam je tako nedelotvoran!" uzviknu on dok su šetali duž litica. "Porez se prikuplja u Britaniji, i sav se šalje u Rim; potom, ako imperator smatra za shodno, delić se polako vraća nazad. Tako nikakav trgovac ne može da napreduje! Zar ne bi bilo razumnije da se proceni koliko je potrebno za odbranu Britanije, pa da se ta svota unapred odvoji, pre nego što se porezi pošalju dalje?" Teleri je klimala glavom. Ovako objašnjeno, svakako je imalo smisla. Navikla na civilnu vladu, koja se uglavnom finansirala od priloga bogataša koji su istovremeno bili i magistrati, nikada nije ni razmišljala o problemima odbrane čitave provincije. "Zar ne bismo mogli da zatražimo priloge od ljudi koje Karausijeve tvrñave štite?" "Moraćemo, ako nam Maksimijan ne pošalje nešto više. " Alektus se okrete, sa rukama na kukovima, i zagleda se preko mora. Teleri se činilo da mu vojnički život prija. Onaj prodorni pogled ostao je isti, ali sati provedeni na obuci dali su njegovoj koži bronzanu boju. Imao je i bolje držanje, a na mršavom telu sada su se videli i mišići. "Dao sam deo našeg novca pod ineteres, tako da nam ga vrate pred početak sezone plovidbe, i to će nam doneti izvesnu dobit. Ali za stvaranje novca potreban je novac. Dobra je ideja da se zatraže prilozi od magistrata" - pri tom joj se nasmešio onim osmehom koji mu je potpuno menjao lice "ali biće potrebno mnogo više od čvrste logike da bi se od naših ljudi iscedilo zlato. Oni umeju da budu velikodušni kada će rezultat biti nešto čime mogu da ostave utisak na svoje susede. Ali da uvide korist od utvrñenja koje će braniti teritoriju nekog drugog plemena, to prevazilazi njihovu maštu. Moraš poći sa mnom, Teleri, da svojim šarmom podstakneš njihovu velikodušnost! Tvom osmehu svakako neće moći da se odupru..." Ona nehotice porumene i pomisli kako, uprkos svim žalbama, njemu vojska očito koristi, i fizički i društveno. Pre godinu dana ne bu imeo da joj da takav kompliment.
Vreme je postajalo sve toplije, mada su se i dalje javljale oluje. Karausije je premestio štab u tvrñavu i poveo je i Teleri sa sobom. Savez sa princem Eidinom Minokom i aura Avalona bili su sami po sebi od prilične pomoći, ali to nije bio glavni razlog što se oženio sa Teleri. Sada je bilo vreme da se vidi može li se ostvariti i drugi, tajni cilj njenog prisustva. Teleri poče da se rano povlači - što uopšte nije bilo teško, pošto je Karausije ionako morao da provodi večeri sa svojim osobljem. Niko nije znao da ona ustaje u mračnim satima pred zoru i sedi gledajući u srebrnu činiju punu vode, pročišćavajući um i čekajući poruku sa Avalona. U prvo vreme bilo joj je teško da se usredsredi, ali postepeno je počela najviše da voli upravo to vreme usamljenosti. U tim tihim satima, dok je velika tvrñava oko nje spavala, mogla je gotovo da zamisli kako se vratila u Kuću Devojaka. Trudila se da se priseti svega što je tamo učila, i začudila se kad je utvrdila koliko toga se seća, i koliko je njeno razumevanje toga napredovalo. Jedne noći krajem meseca Marsa uhvatila je sebe kako razmišlja o Dierni sa tugom, a ne sa besom, kao toliko noći pre toga. I kao da je ta promena raspoloženja delovala kao pomeranje kamena koje oslobaña masu vode sabijenu iza brane, ona ugleda u vodi pred sobom lice Vrhovne sveštenice. Po tome kako je druga žena raširila oči, Teleri je znala da i Dierna vidi nju, i iznenadila se kada je u njenom pogledu otkrila olakšanje i ljubav. Diernine usne se pokretoše. Teleri nije ništa čula, ali osetila je pitanje i umirujući se nasmešila, a onda pokretom upitala kako je u Avalonu. Dierna na to sklopi oči i namršti se, a njena slika se zamagli. Teleri na trenutak ugleda Avalon, kako mirno leži pod zvezdama. Videla je Kuću Devojaka i zgradu za sveštenice, tkačnice, bojadžinicu i kuhinje, kolibu u kojoj su sušile i mešale bilje. Videla je jabučar, hrastovu šumu i svetlucanje svetog kladenca, a nad svim tim uzdizao se vrh Tora. Teleri tada i sama sklopi oči, pokušavajući da zamisli tvrñavu Dubris i luku u kojoj su se ratni brodovi njihali na talasima. Potom pomisli na Karausija, zamišljenog, sa više sedih u kosi nego pre godinu dana. Iznenada se iza Karausijevog ramena pojavi Alektusovo lice, očiju blistavih od uzbuñenja. No, sledećeg trenutka izdade je volja, nenavikla na takve napore, i kada je trepnula, u činiji je videla samo prazan sjaj vode, a na prozoru prvu svetlost praskozorja. Karausije se podiže od mape obale, trgavši se od bola u leñima. Koliko dugo li se saginjao nad njom? Mapa je bila načinjena na koži, tako da se mogla saviti i poneti, ili zakačiti za ploču. Drvene pločice koje su predstavljale brodove i zalihe bile su poslagane oko slika tvrñava ili gradova, pa ih je bilo lako prebrojati ili premestiti. Kad bi barem bilo jednako lako premeštati brodove i ljude. No, promenljivost vremena i varljivost ljudskog srca mogu da poremete i najbolje planove. Tvrñava je ležala u tišini sati izmeñu ponoći i zore, kada svi spavaju sem stražara na zidinama. I njega i Alektusa. Mladić je upravo premestio još tri drvene 'vreće žita' sa slike Dubrisa u Rutupiju i potom pogledao zapovednika. "Mislim da će nam biti dovoljno." On nešto zapisa na svojoj pločici. "Nećemo se ugojiti, ali svi će biti siti." Pokušao je da savlada zevanje. "A svi moraju i da spavaju", reče Karausije, smešeći se. "Čak i ti i ja. Idi u krevet, Alektuse, i lepo spavaj." "Nisam umoran, zaista. Ostale tvrñave..." "Ostale tvrñave mogu da čekaju do jutra. Za sada si učinio više nego dovoljno." "Znači, zadovljni ste mojim radom?" upita Alektus. Karausije se namršti, čudeći mu se što je uopšte morao da pita. "Jesenas ste me primili nezvanično", nastavi Alektus. "Ovdašnji oficiri me poznaju, ali kada idem na druga mesta imao bih više ovlašćenja da nosim uniformu. Naravno", reče odjednom plašljivo, "ako to zaslužujem..." "Alektuse!" Karausije ga dograbi za rame, i mladić se ispravi, očiju blistavih kao da jedva savlañuje suze. Na trenutak je podsetio admirala na Teleri - oboje su imali tanke kosti i tamnu put plemena iz zapadnih krajeva. Možda su i u nekom dalekom srodstvu. "Zar sumnjaš u to, dečko? Ne mogu ni da zamislim kako sam se dosad snalazio bez tebe. Ali ako želiš uniformu, onda ćeš je i dobiti."
Alektus se blistavo osmehnu, saže se i poljubi admiralu ruku. Karausije mu pusti rame, pomalo iznenañen, ali i dirnut tim gestom. "Hajde sad na spavanje", nežno reče on. "Ne moraš se iznurivati da bi mi dokazao svoju odanost." Kada je Alektus otišao, Karausije ostade da gleda za njim, još se smešeći. Ako mi Teleri rodi sina, mogao bi da bude takav, iznenada pomisli on. Uzeo ju je iz drugih razloga, ali bila mu je žena. Zašto se ne bi nadao sinu, roñenom u ovoj zemlji, koji bi pošao njegovim stopama? Krenuo je hodnikom ka svojim odajama, žustrije nego inače. Teleri mu je jasno stavljala do znanja da joj ne prijaju njegovi zagrljaji, ali većina žena želi da raña decu. Možda bi tada osetila malo topline prema ocu svog deteta. No, kada je stigao u sobu, krevet je bio prazan. Karausije je na trenutak zurio u njega, zapanjen dubinom bola od pomisli da je prevaren. No, brzo se javio i razum. Čak i da je Teleri tip žene koja bi potražila sebi ljubavnika, svakako je bila suviše pametna da bi to učinila noću, kada se tačno zna gde je ko i kada stražari sve nadgledaju. On tiho poñe do vrata unutrašnje sobe. Na stolu je gorela svetiljka. Svetlo se odbijalo od ivice srebrne posude i od Telerine bele odeće. Plamen je zatreperio kada je ušao, ali ona se nije ni pomakla. Jedva se usuñujući da diše, on kleče kraj nje. Oči su joj bile uprte u tamnu površinu vode, i usne joj se pomeriše. "Dierna..." šapnu ona, a onda se ukoči kao da osluškuje. "Gospo", konačno reče i Karausije glasom jedva nešto jačim od njenog, "neka tvoj vid pretraži obale Britanije. Šta vidiš?" Ni sGm nije bio siguran kojoj od njih dve se obraća, a kada se Teleri pomerila, opet nije bio siguran koja mu odgovara. "Tamne vode... vidim reku, niskih obala, i tamno drveće pod zvezdama." Dah joj zastade i ona se zanjiha. "Snažna struja... blistavi talasići... blistava vesla se podižu iz vode..." "Jesu li to ratni brodovi? Koliko ih je?" brzo upita Karausije. Ona se trže, ali ipak je odgovorila. "Šest... Idu uzvodno..." "Kuda?" Ovog puta pazio je da govori tiho, ali nije mogao da ćuti. "Kojom rekom? U koji grad?" "Vidim most... i crvene zidove od kamena", začu se odgovor. "Dierna kaže... to je Dubrovija! Idi! Moraš brzo da ideš!" Poslednje reči, mada ih je izgovorila Teleri, toliko su ličile na Diernin glas da je Karausije zažmirkao. Potom se žena zanjiha i pade mu pravo u naručje. Srce mu je ubrzano udaralo dok je nosio Teleri u krevet. Mada je sav ustreptao od želje za žurbom, zadržao se dok je nije dobro pokrio. Nije se probudila, ali disanje joj je već postalo duboko, kao kod svakog spavača. Njeno smireno lice ličilo je na lice vestalke, ili deteta, i tog časa nije mogao ni da zamisli kako bi je poželeo. "Hvala ti, Gospo." Karausije se saže i poljubi je u čelo. Potom iziñe iz sobe, zaboravivši je čim je počeo da izdaje prva nareñenja koja će ga ponovo odvesti na more. Sa vojne tačke gledanja, naredna sezona bila je veoma uspešna. Diernin Vid nije bio uvek tačan, a Teleri nije mogla uvek da razume njene poruke. A dešavalo se i da Karausije već bude na moru, pa da ne mogu da ga upozore. No, kao što je Vrhovna sveštenica i obećala, savez sa Avalonom pružio mu je dodatnu prednost koja mu je omogućavala, ako ne baš da uništi neprijatelje, onda barem da održi ravnotežu. Iako Rimljani nisu mogli uvek da stignu u pomoć pre nego što pljaškaši opustoše neko naselje, često su stizali na vreme da ga osvete. A trgovci koji su isplovljavali iz britanskih luka nosili su sve više plena što ga je Karausije slao u Rim. Krajem leta, kada je seno već bilo nagomilano u plastove po livadama, a ovas se klanjao pred srpovima kosaca, Karausije sazva savet britanskh poglavara iz svih delova Saksonske obale kako bi razgovarali o budućoj odbrani Britanije. Uz Telerinu pomoć, učinio je mnogo više nego što je Maksimijan očekivao od njega. No, ni to nije bilo dovoljno. Da bi zemlja bila zaista bezbedna, morao je nekako ubediti one koji žive u unutrašnjosti da mu pomognu. Okupili su se u prostranoj bazilici u Venti Belgarum, jedinom mestu dovoljno velikom da ih sve primi. Karausije ustade, po navici povlačeći nabore toge tako da padaju onako kako priliči Rimljaninu. Tokom protekle dve godine dovoljno često je morao da nosi togu, tako da se više nije osećao
zarobljen u njoj. No, dok je prebacivao slobodan kraj preko jedne ruke i podizao drugu kako bi zatražio mir na skupu, shvatio je da su dostojanstveni pokreti, nepohodni da bi se ta odeća zadržala na mestu, svakako dobrim delom uzrok rimljanskog shvatanja dostojanstva. "Prijatelji, nemam govorničkog dara kakav se uči u Rimu. Ja sam vojnik. Da nisam zadužen za sprovoñenje Dux Tractus Armoricani et Nervicani na obalama s obe strane kanala, ne bih ni bio ovde, i zato mi oprostite što ću govoriti vojnički jednostavno." Karausije zastade, gledajući ljude koji su sedeli, takoñe u togama, na klupama pred njim. Ako je suditi po odeći, mogao se nalaziti i u rimskom Senatu, ali ponegde su se videli ljudi blede kože i riñe kose, očito čiste keltske krvi, ili finog sklopa kostiju, što je govorilo o još starijem poreklu. "Sazvao sam vas ovde", nastavi on, "da razgovaramo o odbrani zemalja koje su vas rodile i koje su meni postale dom." "To je posao vojske", odvrati jedan čovek iz poslednjeg reda. "A vi ga dobro obavljate. Kakve to veze ima sa mnom?" "Ne onoliko dobro koliko bi trebalo." Drugi čovek se okrete ljutito ka njemu, a potom se namršti na Karausija. "Nema ni dva meseca kako je taj ološ napao Vigniacis i uništio mi radionice. Gde ste tada bili?" Karausije se namršti, a Alektus, koji je bio kraj njega, šapnu: "Zove se Trebelije i ima livnicu bronze. On nam isporučuje veliki broj zaptivaka za naše brodove." "Gonio sam razbojnika koji je potopio brod sa vašim tovarom, koliko se sećam", smesta odgovori admiral. "Vaš roba nam odlično služi, i molim se bogovima da brzo obnovite proizvodnju. Svakako ne mislite da bih namerno ugrozio radionicu koja proizvodi ono što mi je toliko neophodno." Nato se začu žamor odobravanja. "Flota radi najbolje što može, Trebelije. Nemoj da kukaš", reče Polio, koji je pomagao u organizaciji sastanka. "Zaista radimo sve što možemo", ponovi Karausije, "ali ponekad, kako je ukazao ovaj naš prijatelj, to nije dovoljno. Imamo ograničen broj brodova, a oni ne mogu svugde da budu. Ako bismo poboljšali tvrñave koje imamo, i izgradili nove, i ako bismo imali brodove da ih opslužuju, ne biste morali da plačete nad svojim poharanim kućama i spaljenim imanjima." "Sve je to vrlo lepo", odvrati čovek iz Klauzentuma, "ali šta očekujete od nas?" Karausije potraži nadahnuće na zidu sa freskom, koja je pokazivala Jupitera, neobično nalik na Dioklecijana, kako pruža venac Herkulu sa Maksimijanovim licem. "Da vršite svoju dužnost, kao gradski oci i kao voñe gradova. Navikli ste da snosite troškove javnih radova i izgradnje javnih objekata. Tražim samo da deo tih sredstava uložite u zaštitu. Pomozite mi da izgradim nove tvrñave i ishranim vojsku!" "To ih je pogodilo u najosetljivije mesto", promrmlja Alektus kad u sali izbi žagor rasprave. "Jedno je kad izgrañujemo sopstvene gradove." Na kraju istupi Polio u ime svih. "Od malena smo naučeni da to činimo, a sredstva koja imamo su, najčešće, jedva po meri toga. Ali odbrana je dužnost Imperije. Zašto ubiremo toliki prez od naroda i šaljemo novac u Rim? Ako plaćamo za svoju odbranu, hoće li imperator novac od našeg poreza poslati u neku Siriju, ili će ga baciti na novu kampanju protiv Gota?" "Ostavite ovde poreze koji se ovde prikupe, da pomognu lokalnoj vlasti, i tada ćemo svi rado plaćati za odbranu", reče princ Eidin Minok, "ali nije pravedno da nam sve uzimate, a ništa ne dajete za uzvrat." Zidovi se zatresoše od provale odobravanja. Krausije pokuša da im objasni kako on može samo da podnosi izveštaje i preporuke, a da nema načina da privoli imperatora da ih i posluša, ali niko ga nije čuo. "Imperator mora da nam pomogne!" začu se uzvik. "Ako se obratite Dioklecijanu za pomoć, svi ćemo biti uz vas. Ali mora nam pomoći. Ko želi da ima titulu imperatora Britanije, mora to i da zasluži!" "Šta ćete uraditi?" upita Alektus. Karausije se trže, jer u njegovom pogledu video je strepnju.
Cerialis je izneo trpezarijske ležaje u baštu. Rani jesenji sumrak bacao je preko drveća zlatastu izmaglicu, kroz koju se čulo tiho pljuskanje reke u tršćacima. Bilo je kao svetogrñe prekinuti ovaj san o miru razgvorom o ratu. "Pisaćemo Dioklecijanu", odgovori Karausije tiho, kao da se boji da će ga neko čuti, mada su u blizini bili samo Alektus i Elije. "To svakako moramo, ali znam kolike ogromne troškove on već ima, i ne nadam se da će nam Rim pomoći." On iskapi pehar, nadajući se da će mu vino ublažiti glavobolju, i pruži ga najbližem robu da ga ponovo napuni. "Ne razumem kako vi Britanci možete da budte toliko kratkovidi! Ne vredi tražiti novac od imperatora. On mora da pazi na čitavu Imperiju, a sa mesta gde se nalazi, možda vidi da su neka druga mesta ugroženija nego Britanija." "U tome je teškoća", ozbiljno reče Cerialis. "Dovoljno mi je teško da navedem svoje sunarodnike da pogledaju preko zidova sopstvenog grada, a kamoli dalje od naših obala. Oni smatraju da su platili za zaštitu i da ne treba da plaćaju ponovo..." Karausije zatvori oči; glava mu je pucala od bola, kao da neko pokušava da je raspoluti. S jedne strane, sve čemu su ga naučili tokom dvadeset godina službe zgražavalo se nad ovim provincijalcima koji nisu shvatili kako svi delovi Imperije zavise od snage celine. S druge strane, ono u njemu što se rodilo kad je sveštenica prolila na zemlju njegovu krv tvrdilo je da ništa, čak ni zavet Imperatoru, nije toliko važno kao bezbednost Britanije. "Učinio sam sve što mogu da prikupim novac, ali ne mogu da postignem više ništa sredstvima koja su mu na raspolaganju." Alektusov glas kao da je dopirao iz velike deljine. "Sredstvima na raspolaganju..." ponovi admiral, i iz unutrašnjeg komešanja u njemu poče da se raña ideja. Ako ni imperator ni britanski prinčevi neće da popuste, onda mora da nañe treći način. Podigao se na jedan lakat, zbiljno se zagledavši u ostale. "Bogovi znaju koliko sam pokušavao da poštujem pravila! Ali ako moja dužnost zahteva da ih malo zaobiñem, onda ću tako i morati da učinim. Kada zarobimo neki brod, čak i imperatorovi zakoni mi dozvoljavaju udeo u plenu. Od sada će i Britanija dobijati svoj udeo. Tebi, Alektuse, poveravam da sastavljaš naše izveštaje tako da... prikriju šta se dešava." 13. Visok i jasan, zvižduk stražara dopre preko močvare. U podnožju Tora su ga čuli, i talasavi uzvik prenese poruku naviše. "Neko dolazi. Prizovite maglu i pošaljite barku da ga dovede na Avalon!" Dierna prebaci svoj dugačak veo preko glave i ramena. Srce poče da joj kuca sa neobičnim uzbuñenjem; zastala je na trenutak, začuñena time, a onda je duboko uzdahnula i istupila iz svoje senovite kuće na blistavi letnji dan. Kritički je odmerila sveštenice koje su je očekivale. Krida je to primetila i zabacila glavu. "Zar se bojiš da ti nećemo služiti na čast? Zašto si toliko pažljiva? Pa, to je samo jedan Rimljanin." "Ne sasvim", odvrati Vrhovna sveštenica. "On je iz plemena koje se ne ralzikuje mnogo od naših, a primoran je, kao i mnogi naši mladići, da se uklopi u rimske kalupe. A tog čoveka su označili bogovi..." Ućutkana, Krida pokri lice velom. Dierna klimnu glavom i povede kolonu krivudavom stazom. Kad su se približile obali, u susret im iziñe Ceridahos, u punoj opremi Vrhovnog druida. Pratio ga je Leval, koji je već video današnjeg gosta. Pitala se kako će Tor izgledati u admiralovim očima. Tokom godina, prve zemljane kuće zamenjene su kamenim, ali i dalje su čučale na padini brda. Samo veliki Put Procesije, sa svojim parovima stubova, imao je u sebi veličanstvenost nalik rimljanskoj, mada sasvim drugačije. A uspravno kamenje na vrhu Tora bilo je drevno i kada je Rim bio tek šačica koliba na sedam brežuljaka. Velika barka Avalona stajala je izvučena na obalu, pod jabukovim drvećem. Bila je sagrañena u vreme njene majke, dovoljno velika da nosi i konje i ljude, a upravjalo se veslima - ne motkama, kao manji čamac kojim se stanovnici močvare provlače kroz tršćake. Dierna uñe i zauze mesto na
pramcu, i na njen znak veslači se otisnuše i barka tiho zaplovi vodom. Pred njima je na vodi svetlucala blistava izmaglica, optačući zlatom daleke bregove. Kada su stigli na sredinu jezera, Dierna ustade, lako održavajući ravnotežu zbog dugogodišnjeg iskustva, mada je danas voda zaista bila glatka kao pod u dvorani za ples. Duboko je udahnula i podigla ruke, preplićući prstima kao da prede nevidljivu nit. Veslači podigoše vesla dok je barka plutala, čekajući, na granici izmeñu svetova. Čarolija koja priziva maglu tka se u umu, ali vidi se i u spoljašnjem svetu, vezujući ih meñusobno u ovakvim trenucima. Njen dah dobijao je na snazi; osećala je kako joj mišići u grlu vibriraju, mada i dalje nije bilo nikakvog zvuka. Dierna sklopi oči, prizivajući Boginju u sebi i prikupljajući svu svoju snagu u jedinstven čin volje. Osetila je vrtoglavo pomeranje i oduprla se iskušenju da pogleda, svesna da je trenutak izmeñu vremena najopasniji. U godinama otkako je Gospa Kaileja podigla prepreku od magle kako bi ih zaštitila, mnoge sveštenice naučile su ovu čaroliju. No, u svakom stoleću našle su se jedna ili dve koje su poslate na probu i nestale kada su pokušale da razdvoje maglu i vrate se, izgubljene izmeñu svetova. Iznenada se oko nje uskovitla vlaga. Dierna otvori oči i ugleda sivu vodu i masu drveća - i, kako se magla razilazila, purpurni plašt čoveka koji ju je čekao na obali. Teleri nije bila sa njim. Kada su razgovarale preko činije Vida, imala je utisak da joj je Teleri oprostila. Sve do ovog trenutka Dierna se nadala da će doći i ona. Na trenutak joj misli poleteše ka jugozapadu. Teleri, ja te još volim. Zar ne shvataš? Neophodnost te je odvela sa Avalona, nisam te ja oterala! A Teleri, koja je šetala baštom svoje vile u Dubrisu, zanjihala se, na trenutak obuzeta vrtoglavicom kao da je pogledala u činiju Vida. Oteturala se do kamene klupe i sela, a iza zatvorenih kapaka videla je Jezero Avalona. Gotovo se razbolela od čežnje pred tim prizorom. Karausije je upravo stigao tamo, pomisli ona. Sedeće kraj Dierne, i ona će mu možda dopustiti da se popne na sveti Tor. Je li pogrešila što je odbila poziv Vrhovne sveštenice? Isto koliko je nekada želela da ode na Avalon, sada je želela da se vrati. Ali nije htela da ode; ne zato što joj nije bilo stalo, nego zato što joj je previše stalo. Želim im da se nauživaju jedno drugog! Grčevito je preplela prste pod naborima haljine. A što se mene tiče, ako se ikada vratim na Avalon, živa ili mrtva, nikada ga više neću napustiti... "Evo Doline Avalona", reče Dierna kada je barka ponovo prošla kroz maglu i počela da klizi vodom ka Toru. Karausije zatrepta i ispravi se, kao da se budi iz sna. Ljudi iz pratnje, iako su se bunili, morali su da ostanu i čekaju kod konja. Sveštenica, naviknuta da čita sa lica, videla je u nihovim očima olakšanje i znala je da su i oni slušali priče o svetom ostrvu. Čak i prinčevima iz britanskih kraljevskih kuća retko je bilo dozvoljeno da šetaju po ovom svetom tlu. Kada je bilo potrebe, sveštenice su odlazile kod njih da blagoslove zemlju. Dierna nije učinila ovaj izuzetak zbog Karusijevog položaja ili njegove moći u svetu Rimljana, nego zbog onog sna. Slutilo je na dobro, osećala je, što je čak i u ovo doba godine, kada je najopterećeniji, admiral odgovorio na njen poziv. No, i bila je činjenica da su stvari odlično tekle otkako je Karausije, krajem prethodnog leta, odlučio da koristi prihode od otetog plena za finansiranje svojih aktivnosti. Flota je imala izuzetno uspešnu sezonu i pokupila je mnogo plena, koji je opet ubrzavao opremanje brodova i dalju zaštitu obale. Možda je neprijatelj suviše iznuren da bi ih dalje gnjavio. Pod jabukovim drvećem stajale su sveštenice u plavim odeždama, a iza njih druidi. Kada se barka primakla, oni počeše da pevaju. "Šta kažu?" upita Karausije, jer reči su bile na drevnom narečju britanskog jezika. "Pozdravljaju Branitelja, Sina Stotinu Kraljeva..." On je delovao zbunjeno. "To je suviše velika čast, ako je meni namenjena. Moj otac je upravljao barkom veoma nalik ovoj, po kanalima delte gde se Rena uliva u severno more."
"Duh poseduje plemenitost koja prevazilazi krv. Ali o tome ćemo govoriti drugi put", odvrati mu ona. Barka pristade, i Krausije stupi na obalu. Prišla mu je Krida sa peharom dobrodošlice, načinjenim od obične gline, ali punim bistre vode sa Svetog kladenca, sa jakim ukusom gvožña. Dierni je bilo milo što Krida nosi veo, koji je sakrivao možda neprijatan izraz lica. Potom je predala gosta na staranje Levalu, kako bi ga nahranili i pokazali mu zgrade skupljene u podnožju Tora, a sveštenice je vratila na svakodnevne poslove. Ponovo su se sreli tek posle večere. "Druidi izvode svoje obrede na Toru po danjem svetlu", govorila je Dierna dok je vodila Karausija ka Putu Procesije. "Ali po noći on pripada sveštenicama." "Rimljani kažu da Hekata vlada u satima tame, i da su veštice njene kćeri koje koriste senke kako bi prikrile dela na koja se ne usuñuju po danu", odvrati on. "Misliš li da smo čarobnice?" Pred njima su se nalazili kameni stubovi koji čuvaju Put. Ona zastade i zagleda se u njega, i u držanju glave i ramena vide napetost koje ranije nije bilo. "Pa, postoje trenuci, kada to zahteva dobrobit zemlje, kada možda i jesmo. Ali dajem ti reč da ti nećemo nauditi, niti ćemo te vezati bilo kakvom magijom." On poñe za njom izmeñu stubova, a onda naglo stade, trepćući. "Možda nećete ni morati... Ovde ima dovoljno magije da začara svakog čoveka." Dierna ga je gledala u oči. "Znači, ipak osećaš! Ti si hrabar čovek, Karausije. Ako ostaneš pribran, Tor ti neće nauditi. Reću ću ti samo ovoliko: ako su moje vizije istinite, već si hodio ovim putem..." On je zapanjeno pogleda, ali ostatak puta prešao je ćutke. Mesec, koji će sutradan biti pun, dizao se iznad bregova i penjao istočnim nebom. Prelazili su iz tame na svetlost i ponovo u tamu, obilazeći oko brda. Kada su stigli do vrha, mesec je već bio visoko na nebu; kamenje u krugu bacalo je oštre, crne senke, ali oltar u središtu bio je potpuno osvetljen, a srebrni sud sa vodom na njemu sijao je kao da je osvetljen iznutra. "Gospo, zašto si me dovela ovamo?" Reči su bile grube, ali glas mu je drhtao, i znala je da pokušava da kontroliše upravo svest o onome što je poricao. "Budi miran, Karausije", tiho reče ona, obilazeći na drugu stranu kamenog oltara. "Kada stojiš na palubi svog broda, zar ne osluškuješ vetar i zar se ne trudiš da osetiš raspoloženje mora? Budi miran i dozvoli da ti kamenje govori. Video si Teleri kako gleda u srebrnu činiju i znaš da ti to neće nauditi. Sada je na tebe red." "Teleri je učila za sveštenicu", uzviknu on. "Ja sam vojnik, a ne sveštenik. Ne znam ništa o duhovnim stvarima - sve što sam postigao, postigao sam razumom i snagom." "Znaš ti više nego što se sećaš!" uzvrati Dierna. "Ne liči na tebe da odustaneš pre nego što si i pokušao. Pogledaj u činiju, gospodaru moj..." glas joj postade tih, "i reci mi šta vidiš..." Stajali su, gledajući se u oči, dok se mesec penjao sve više, i mada se njemu to činilo vrlo dugo, Dierna, navikla na ovakva bdenja, bila je odvojena od svih ovozemaljskih misli. Kako se tišina produbljivala, sve jače je osećala da je, u nekom drugom vremenu i na nekom drugom mestu, već gledala preko oltara tog čoveka. Sada se on naglo zanjiha i zatetura napred, stežući kamen dok se povijao nad srebrnom činijom. Glava mu pade kao da je voda privlači. Dierna položi ruke na njegove, smirujući ga i uravnotežavajući moć koja je pulsirala kroz njega. Pogledala je u činiju neusmerenim pogledom Vida, i kada počeše da se pojavljuju slike, znala je da ona i Karausije vide jedno isto. Na vodi je blistala mesečina; videla je ostrvo okruženo srebrnim morem. Dierna ga nikada nije videla budna, ali prepoznala je naizmenične prstenove kopna i vode, bogate njive blizu mora i brodove u unutrašnjoj luci, a u središtu ostrvo unutar ostrva, svo u stepeništima i terasama i krunisano hramovima koji su bledo blistali na mesečini. Ostrvo je bilo veliko koliko čitava dolina Avalona, ali po obrisima je bilo istovetno svetom Toru. Bila je to stara zemlja, majka Misterija. Dierna je znala da vidi ostrvo sa koga su pobegli učitelji druida, ostrvo sada potopljeno duboko pod morem. Slika se širila; sada je gledala ostrvo sa terase sa mermernom balustradom. Kraj nje je stajao muškarac. Na snažnim rukama, kojima je stezao ogradu, nosio je istetovirane zmajeve, a na čelu mu
je blistala kraljevska dijadema sunca, sada bleda na mesečini. Kosa mu je bila crna i lice orlovsko, ali poznavala je duh u njegovim očima. On se okrete ka njoj i raširi oči. "Srce Plamena!" Iznenada i neočekivano, Dierna oseti kako se u njoj, u odgovor, javlja želja. On posegnu ka njoj, a sliku iznenada zapljusnu ogroman talas morske vode. Dierna je osećala kako joj srce tuče dok je ulagala svu svoju disciplinu da povrati staloženost. Kada je mogla ponovo da vidi, Karausije je klečao, oslanjajući se na ruke i kolena, a iz prevrnute srebrne posude voda je curila po kamenu. Ona pohita ka njemu. "Duboko diši", šapnu ona, držeći ga za ramena dok drhtanje nije oslabilo. "Reci mi - šta si video?" "Ostrvo... na mesečini..." On sede na pete, trljajući podlaktice, i konačno je pogleda. "I ti si bila tamo, čini mi se..." Potom odmahnu glavom. "A bilo je i drugih slika. Bio sam ovde!" On se divlje osvrte. "Bila je borba, i neko je pokušavao da uništi kamenje!" On se namršti i zagleda se u nju. "Sada je prestalo. Ne mogu više da se setim..." Dierna uzdahnu, poželevši da ga zagrli kao što je zagrlila onog drugog, tako davno. Ali nije bilo na njoj da mu kaže za vezu izmeñu njih, ako je već sam nije svestan. Zapravo, ni ona sama nije bila sigurna šta je vizija značila; pojmila je samo osećanja unutar nje. Volela je ovog muškarca u nekom drugom životu - možda i u više njih - a kad je razmislila o njihovom prvom susretu, shvatila je da ga još voli. Ona je sveštenica, naučena da kontroliše i srce i volju, i čak i prema ljudima koji su začeli njenu decu nije osećala ništa drugo do poštovanje i strast obreda. Kako je mogla da bude toliko slepa? "Bio si kralj mora", tiho reče ona, "nekada davno, u zemlji koje više nema. Britanija je oduvek bila usmerena ka moru. A ovde opstaje delić te tradicije. Što se tiče kamenja..." Ona proguta knedlu. "Nekada davno, mladić po imenu Gaven umro je ovde, braneći ga. I on je bio sveti kralj. Ne znam jesi li to bio ti, ili si samo, kao ratnik, video prizor te borbe. Ali verujem da si ponovo roñen kako bi opet mogao da budeš zaštitnik Britanije." "Zakleo sam se da ću služiti imperatora..." reče Karausije drhtavim glasom. "Zašto mi je ovo pokazano? Ja nisam kralj." Dierna sleže ramenima. "Titula nije bitna. Bitna je samo posvećenost, a ti si je već primio kada si dao svoju krv za posvećenje tvrñave. Tvoja duša je kraljevska, ti si gospodar mora i vezan si za Misterije. Mislim da će doći dan kada ćeš morati da odlučiš hoćeš li prihvatiti svoju sudbinu." On ustade, i ona oseti kao im se volje sukobljavaju. U tom čoveku svakako je bilo snage, ma koliko neobučene. Učinila je ono što joj je naložila Boginja. Šta god on odluči, ona to mora da prihvati. Ona ga ćutke povede niz brdo. Ujutro im je stigla vest o hitnoj poruci za Karausija. Dierna naredi da glasnika dovedu na ostrvo, vezanih očiju, i ostavi ga da čeka dok je admiral vadio svitak iz kožne kutije. "Razbojnici?" upita ona kad vide kako mu se lice menja. On odmahnu glavom, pokazujući istovremeno očajanje i bes. "Ne Saksonci - ovo je poruka od lopova u Rimu!" On ponovo pogleda svitak, prevodeći naglas. "Optužen sam za udruživanje sa neprijateljima Rima i za protivljenje imperatoru... Kažu da sam namerno čekao da napadam gusare na putu kući, kako bih mogao da im otmem plen! Budale - zar misle da mogu svuda da budem ili da čitam misli varvarima?" Ona vrati pergament i bezvoljno se nasmeja. "Očito baš tako misle, jer me optužuju za tajne dogovore sa pljačkašima; navodno sam ih upućivao gde da napadnu i posle s njima delio plen." On odmahnu glavom. "Tu neće biti nikakvih tajni ako bih se ikada okrenuo protiv Rima!" "Ali ti si taj ovac trošio na Britaniju!" "Tačno, ali hoće li mi poverovati? Pozvan sam u Rim, da mi sudi sam imperator. Čak i ako me oslobode, svakako će me rasporediti na drugi kraj imperije i nikada me više neće pustiti da se vratim u Britaniju." "Nemoj ići!" uzviknu ona. Karausije odmahnu glavom. "Položio sam zavet imperatoru..."
"Položio si zavet i ovoj zemlji, i druge zavete pre toga, da ćeš braniti Misterije. Zar to može iko drugi u Dioklecijanovoj vojsci?" "Ako odbijem, postaću pobunjenik. To će značiti grañanski rat." On je mračno pogleda. "Ko može da te zaustavi? Maksimijan je zauzet Francima na Reni, a Dioklecijan Gotima na Danuviusu. Nemaju snage da obuzdaju jednog admirala koji je malo zastranio, a koji, ma šta mislili o njegovim metodama, ipak štiti imperiju. A ako i doñe do rata, neće biti prvi put." Ona izdrža njegov pogled. "I sam Dioklecijan je sin robova, čiju je slavu predskazala druidska sveštenica u Galiji. Moja reč je po snazi jednaka njenoj." On raširi oči. "Ne želim da budem imperator!" Dierna se iskezi. "Vrati se svojoj floti, Krausije, i vidi hoće li te podržati. Moliću se bogovima da te čuvaju. Ako doñe do borbe, možda i nećeš imati drugog izbora do da prihvatiš plodove svoje pobede!" Teleri je upućivala sluškinju koje haljine da spakuje za putovanje iz tvrñave Dubris u vilu, kada se na vratima njenih odaja pojavi legionar. "Gospo, stigao je glasnik. Možete li da doñete?" "Je li se nešto desilo admiralu?" Njeno srce naglo ubrza, i na trenutak nije znala je li to od nade ili straha. Karausije se pre godinu dana pobunio protiv imperatora i ojačao flotu, i saksonski napadi su oslabili. Ove godine nameravao je da učini još više. Pre tri dana otisnuo se na more, da premesti rat u saksonske zemlje. Ako bi uspeo da im spali sela, možda ne bi više bili toliko voljni da pljačkaju Britaniju. No, u žaru bitke može da bude pogoñen čak i zapovednik. Osećala se kao izdajnik. Muž je bio dobar prema njoj i branio je njen narod. Zgrozila se kad je shvatila koliko se gadi dužnosti koja je primorava da ostane sa njim. "Mislim da nije", reče legionar. "Mislim da je poruka za Karausija, a ne od njega. Ali ovaj momak jedva govori latinski, a njegov britanski je nekakav dijalekat koji niko od nas ne razume." "U redu." Ona dovrši uputstva sluškinji i poñe sa vojnikom do stražare. Glasnik, postariji čovek u izbledeloj ribarskoj tunici koji je zijao u kamene zidove kao da se bojao da će pasti na njega, mirno je čekao. Kada ga je pozdravila narečjem Durnovarije, sav je sinuo. "Iz Armorike je", promrmlja ona kada glasnik poče da govori. "Njihov narod često trguje sa našim, i govor im je prilično sličan." Teleri se naže napred, mršteći se. Glasnik je još govorio kada je u odaju ušao Alektus. "Je li Maksimijan krenuo na nas?" upita Alektus na latinskom kada je glasnik završio priču. "Tako on kaže", odvrati Teleri. "Ali zašto bi imperatori krenuli baš sada? Mislila sam da je Dioklecijan prihvatio Karausijevo pobijanje optužbi i da mu je oprostio što nije poslušao nareñenje za povratak." "To je bilo prošle godine", mračno reče Alektus, "kada su se imperatori borili na Reni. Ali ovog proleća stigla je vest da je Maksimijan sklopio mir sa Frnacima u Belgiki. Zar si zaista mislila da će Rim večito trpeti naše odbijanje poslušnosti? Verovatno ne treba da se začudimo ako je mlañi imperator iskoristio zatišje da izgradi flotu u Armorici." On stegnu usne. "Na kraju krajeva, i mi smo ovde gradili flotu. Voleo bih samo da smo imali više vremena za pripreme!" "Ali Karausije ne želi da se bori protiv Maksimijana! On je položio zavet imperatorima!" uzviknu Teleri. "Zavet položen krvlju u Portus Adurni vredi više. Bila si tamo - čula si ga kad se obavezao da će braniti ovu zemlju." Teleri je zamišljeno gledala Alektusovo uspravno držanje, i nehotice razmišljajući o tome koliko mu vojnički život prija. Karausije jeste veliki ratnik, ali mladićeve finansijske veštine omogućile su im da vode rat. Zbunjenost zbog koje je ranije izgledao još mlañi nego što jeste sada se pretvorila u ponos. "Ti želiš da se on pobuni", polako reče ona. "Ti želiš da se on proglasi za imperatora Britanije!" "Da, želim. Hrišćani kažu da čovek ne može da služi dva gospodara, i došao je trenutak da se Karausije odluči." Alektus priñe otvorenoj kapiji i zagleda se ka moru. "Kad trgovina oživljava, ne
dobijaju samo trgovci. Ti to možda ne možeš da vidiš, ali ja znam odakle potiče novac i kuda odlazi. Sada svima dobro ide. U hramovima se mole za Karausija, ako nisi znala, kao da je već imperator... Neka onda i postane gospodar kakav nam je potreban. Maksimijan će ga naterati da se odluči!" Alektus odmahnu glavom, izvuče iz torbice za pojasom voštane tablice i okrete se ka ribaru. "Pitaj ga koliko je brodova video i koliko ljudi nose. Pitaj ga kada su isplovili", oštro reče on. "Ako ne mogu da stojim kraj svog zapovednika sa mačem u ruci, mogu da mu dam ono što je možda i vrednije - informacije koje su mu potrebne za planiranje bitke i flotu spremnu da ga prati! Brzo - brod sa ovom porukom mora da uhvati plimu!" Rimljani se bore protiv Rimljana! Teleri se stresla i od same pomisli. Boginjo, zaštiti Krausija! poče ona da se moli, posramljena grozničavošću u Alektusovom pogledu, i oprosti mi što sam sumnjala! Noćas ću ponovo pogledati u srebrnu činiju. Možda će i Dierna imati vesti za mene. Ribar ih je naizmenično gledao, pokušavjaući da shvati. Teleri duboko uzdahnu i poče da ga ispituje. Karausije je stajao na zadnjoj palubi 'Oriona', blago se njišući dok se trirema ljuljala na talasima, skupljenih jedara. Najniži red veslača bio je sasvim dovoljan da održava položaj, dok su se drugi odmarali. Ostali brodovi pod njegovom komandom držali su formaciju u tri reda, osim jednog brzog jedrenjaka koji je poslao u potragu za neprijateljem. Sa leve strane pramca videla se zemlja, puna zelenih bregova i peščanih ravnica, oivičena sa zapada kamenitim liticama. Obala je delovala mirno, ali povremeno nabiranje vode otkrivalo je postojanje skrivenih struja. 'Orion' je bio dovršen preko zime, najveći njegov brod, ravan drevnim triremama, a drvo mu se beličasto presijavalo na suncu. Na pramcu je bio izdeljan lovac koji cilja u nevidljivi plen. Lik mu je bio rimljanski, ali ime broda predložila je Dierna. Rekla je da u tom sazvežñu postoji moć koja će im doneti pobedu. No, na krmi se nalazilo svetilište sa boginjom, u punoj ratnoj opremi - šlem, štit i koplje. Rimljanski oficiri obraćali su joj se kao Minervi, ali i nju je predložila Vrhovna sveštenica, rekavši Karausiju da je u molitvama pominje kao Brigu, koja se poštuje u Avalonu, na Devojačkom ostrvu. "Gospo, prizivam te teška srca", promrmlja Karausije. "Ne želim da se borim protiv Maksimijana. Daj mi znak, kako bih video svoj put, a ako se budemo borili, radi hrabrih ljudi koji me prate, budi milostiva prema njima i podari nam pobedu." On baci na oltar šaku žita i poli ga vinom. Menekrat, koga je sGm odabrao za kapetana 'Oriona', uze malo tamjana i baci ga na ugljevlje. Miris mora prijatno se pomešao sa mirisom tamjana. No, čak i dok se molio, admiralov um je proračunavao, planirao, pripremao se za sukob. Alektusova poruka nagnala je Karausija da se žurno vrati iz delte Rene, a kada je stigao u Dubris, odredi iz Rutupije i Adurnije već su čekali da mu se pridruže. Stigla je i nova poruka od Teleri Maksimijanova flota otisnula se na more i sada je napredovala uz kanal. Lično ih je Teleri videla u viziji, tri odreda od po deset brodova, prepunih ljudi. Karausijeve ukupne snage bile su veće, ali morao je da misli i na zaštitu provincije, dok je Maksimijan mogao da se obruši sa punom snagom na bilo koju tvrñavu koju odabere. Teleri je pisala kako je Vrhovna sveštenica obećala da će prizvati vetrove koji će usporiti Maksimijana, ali kako neće moći predugo da odlaže susret. Sasvim dovoljno, pomisli Karausije, jer isti vetar je njih nosio niz kanal, i sada su se već promicali kraj Portus Adurni. Snage su bile nejednake, ali Maksimijan mora da se snalazi sa robovima i unajmljenim ribarima, uz po koga oficira povučenog iz patrola po Sredozemlju i Reni. Imperator će se nadati da uhvati neprijatelja u klopku kraj obale i da ga primora na borbu na palubama, gde će moći da iskoristi ukrcane legionare. No, brodovi britanske flote mogli su da pokretljivošću nadoknade nedostatak ljudstva. Karausije je ponavljao u sebi da se čuva preteranog samopouzdanja. Saksonci, sa kojima je navikao da se bori, bili su dobri mornari, ali u borbi su tražili pojedinačnu slavu, a ne zajedničku pobedu. Karausijevi ljudi nikada se nisu borili protiv brodova sa rimljanskom disciplinom. S druge strane, neprijatelj ne poznaje kanal, i možda će i samo to danas biti dovoljna prednsot.
Shvativši da ga ljudi gledaju, on dovrši molitvu i zatvori vrata oltara. Menekrat uze lopaticu i baci ugljevlje u more. Karausije se osvrte i iskezi se. Imao je dobar brod, od bronzane grede koja je sekla talase tik ispod površine vode, pa do teških lanenih jedara. I imao je i dobre ljude - oficire koji su sem potpune vojne obuke imali za sobom i dve godine borbe protiv gusara, dvadeset iskusnih legionara, i sto šezdeset dvojicu slobodnih veslača, spremnih da brane Britaniju. A bogovi su im poslali vedar prolećni dan, sa tek ponekim oblakom i blagim vetrom u leña, taman dovoljnim da napravi snežnobelu penu na duboko modrim talasima; dan po kome se rado ide u smrt ili u pobedu. Nedostajao mu je Alektus, čiji su mu oštar um i sarkastični humor razvedrili mnoge mračne časove. No, iako je mladić zaista zasluživao svoje mesto u admiralovom štabu, nije imao stomak za more. Galebovi su leteli oko katarke, a onda se uputiše ka kopnu, pernati pirati još pohlepniji od Saksonaca. Budite strpljivi, pomisli admiral, uskoro ćete imati hrane. Sa pramca dopre uzvik osmatrača, i Karausije se ukoči, zaklonivši oči jednom rukom dok je gledao more. "Jedrenjak!" ponovo povika osmatrač. "Približava se punim veslima..." "Koji signal?" prodera se admiral, preskačući po dve stpenice do prolaza izmeñu klupa sa veslačima. "Neprijatelj na vidiku!" Sada je i Karausije video katarku i belu penu dok su veslači leteli preko talasa. Brodić je sve više rastao, sve dok nije žurno prišao, kao pače koje se vraća pod majčino okrilje. Karausiju se zgrči želudac. Došao je trneutak odluke. "Kolike snage?" povika admiral, stežući ogradu. "Tri odreda - dolaze uz kanal, u formaciji krstarice, pod lakim jedrima." Karausije oseti da ga dogañaji obuzimaju. "Spremaju se za iskrcavanje u Portus Adurni, i hoće da prenoće dalje od obale i da nas noću iznenade. Umesto toga, iznenadićemo mi njih, momci." On se okrete ka posadi. "Podignite štit!" Dok je pozlaćeni štit klizio naviše, u njemu blesnu sunce kao da je zvezda padalica. Sjaj je predstavljao rizik, ali čak i ako neki oštrooki neprijatelj i primeti blesak, ne bi znao kako da ga protumači ukoliko ne vidi i jedra. Iza Karausija, platno koje je štitilo veslače smota se uz bučno šuštanje. Ljudi su proveravali je li im oružje pri ruci, i gornji i srednji red veslača poseda na mesta. Pljuskanje talasa o bok broda delovalo je preglasno u nagloj tišini. Preko palube prelete senka; Karausije diže pogled i ugleda jasan obris orla. Sunce je bilo gotovo nad njim, pa se ptica ocrtavala na nebu kao crna silueta. Skliznula je kraj njih, zaokrenula u blesku crnog i belog perja, pa načinila krug oko broda, jednom, drugi i treći put. Potom uz krik odlete ka jugu, kao da vodi Britance ka neprijatelju. "Znak!" Karausije je jedva čuo Menekratov uzvik od tutnjave u sopstvenim ušima. Bogovi su ga uslišili; sve sumnje nestadoše. "Gospodar Nebesa nam ih je predao. Napred! Orao nam je pokazao put!" Paluba mu zadrhta pod nogama kad se stotinu osam vesala podiže i zaroni u more. 'Orion' jurnu napred, malo se nakrivi, a onda konačno glatko krenu kada su veslači uskladili ritam sa sve jačim ubrzanjem preko talasa. Iza njih su išle tri veće trireme, tako postorjene da se ni po katarkama nije moglo jasno videti koliko ih je. Sa obe strane imali su po kolonu lakših brodova; i oni su, primeti admiral sa zadovoljstvom, savršeno održavali formaciju. Karausije zatrepta i zakloni oči rukom. Na horizontu se ponovo pojavi beli blesak, i on se iskezi. "Hodite, mili moji, samo hodite - ne možete videti koliko nas je - recite sebi da ćemo biti lak plen i hodite ovamo!" Neprijatelj kao da ga je čuo. Kako se na vidiku pojavljivao ostatak Maksimijanove flote, Karausije primeti kako se jedra na njima žurno skupljaju, i kako se oko bokova pojavljuje pena dok su prelazili na vesla. Formacija klina u kojoj su plovili sada se sabi, ali nisu usporili. Karausije dade znak trubaču. Menekrat izdade nareñenje. Krmanoš 'Oriona' nasloni se na krmu svom težinom, i paluba se naže dok je veliki brod započinjao oštar zaokret nadesno. Niz katarki za njima zadrhta dok su ih brodovi
u koloni sledili u zaokretu. 'Orionovi' veslači nastaviše sa zamasima, ali brodovi iza njih su ubrzavali, a manji, brži brodovi u spoljašnjim kolonama hitali su napred i skretali na obe strane. "Orione", šapnu on, "evo idu tvoji lovački psi! Neka im bogovi podare dobar lov!" Rimljanski zapovednik pokušaće da ih uhvati kukama i napadne preko palube, na uobičajen način, kako bi iskoristio brojčanu prednost. Cilj britanske flote mora biti da unište ili onesposobe što više neprijateljskih brodova pre nego što ih ovi uhvate kukama. Sve više su se približavali. Karausijev štitonoša donese mu štit i kacigu. Na palubu doneše koplja, i 'Orionovi' vojnici su ih gomilali na prednjoj i zadnjoj palubi, dok su praćkaši pripremali kamenje. Sada je na najbližoj triremi već video sjaj neprijateljskih oklopa. Poslednji put se osvrnuo. Admiral može da planira strategiju, ali svaki kapetan procenuje, u situaciji koja se menja iz časa u čas, kako da sprovede u delo primljena nareñenja. Sada je kocka bačena, pomisli Karausije sa neobičnim olakšanjem, i on više nije važniji od bilo kod drugog vojnika. 'Orion' se naže u stranu, jer je Menekrat naredio da skrenu ka manjem brodu koji je odabrao za prvi plen. Neprijatelj, uvidevši opasnost, poče takoñe da skreće, i više nisu bili u prilici da se sudare pramcima, ali britanska trirema imala je dovoljnu brzinu i sudar je bio neizbežan. Vesla sa leve strane podigoše se visoko iz vode kad su se brodovi približili, i 'Orionova' tek naoštrena greda probi se kroz neprijateljska vesla i zadera bok drugog broda. Ovaj nije bio uništen, ali je, barem zasad, bio izbačen iz stroja. Jedno koplje pade na palubu i zazveketa; kao u odgovor, 'Orionovi' veslači dadoše se ponovo na posao i povukoše ga izvan dometa, hitajući ka glavnini neprijatelja. Uzvici i trube sa obe strane govorili su Karausiju da su bočne kolone počele da napadaju neprijateljski klin otpozadi; čak i laki brodovi mogu da nanesu veliku štetu udarajući gredom po krmi. Naredni protivnik, laña po imenu 'Herkul', prekasno je primetio opasnost u kojoj se našao. Karausije skoči u prolaz i zgrabi jednu gredu, kako ne bi pao kada 'Orion' zdrobi neprijatelja. Grede zaškripaše i nekoliko kopalja dolete preko boka, ali Menekratovi ljudi su već veslali unazad, odvajajući 'Oriona' pre nego što bi neprijateljski brod mogao da se sredi i uzvrati. Jedan mornar pade s kopljem u ramenu, ali ostali nisu posegnuli za oružjem, znajući da će ga uskoro osvetiti. Nalet vike i sudar oružja oglasiše da je neko sa drugog broda uspeo da nabaci kuke i priključi se borbi. No, 'Orion' je hitao dalje. Katarke su se njihale na vodi kao krošnje drveća na oluji. Iza njih je video stenovite litice na obali, sada znatno bliže. Kraj glave mu zazuja kamenje iz praćki, i osmatrač pade. Istog časa jedan mornar priskoči da ga podigne; ovaj je psovao, i videlo se kako mu lije krv iz rupe na slepoočnici. Brod sa koga su ih gañali sada je zaokretao ka njima, ali ne dovoljno brzo. Jedan Menekratov uzvik posla 'Orion' u juriš ka nezaštićenom boku neprijatelja. Zarili su se u njega, a slomljena vesla letela su na sve strane kao iverje. Komad drveta zabi se jednom veslaču u vrat kao strela, i ovaj pade. 'Orionov' pramac sunu naniže dok je neprijateljski brod tonuo. Kroz vazduh zazviždaše kuke, ali mornari su uspeli da ih odbiju. Karausije je nekoliko trenutaka strepeo da će ostati zaglavljeni zajedno, ali 'Orion' je opet uspeo da se otrgne. Obala je bivala sve bliža. Karausije pogleda u sunce i shvati da ih popodnevna plima vuče ka kopnu. On zgrabi trubača za ruku i poče da mu viče na uvo. Sledećeg trenutka nad zveketom umirućih brodova i ljudi pronese se zvuk trube. 'Orion' poñe unazad, i Rimljani pobedonosno zagalamiše. No, oni nisu poznavali ovu obalu i njene plime. Dok su britanski brodovi počinjali da se povlače, Rimljani su pokušavali da ih gone, ali neprijateljske trireme bile su teže i lošije opremljene, pa su se sporije kretale. Rimljani su preteći urlikali dok su se njihovi pokretljiviji protivnici pregrupisali, čekajući da plima ojača i povuče neprijatelje prema pretećoj britanskoj obali. Rimljanski kapetani shvatili su opasnost i počeli da skreću pažnju sa bitke na more. Nekolicina, već suviše blizu obale da bi se spasli, okrenuše pramce ka kopnu, tražeći uvale da se nasuču. Ostali, dok su im vesla lupala po zapenušanoj vodi, polako su se udaljavali od obale, hitajući na otvoreno more. Karausije je čekao, glave pune proračuna vremena i razdaljine, a 'Orion' je gonio neprijatelje, spreman da im preseče odstupnicu ukoliko se isuviše udalje. Iza zapenušanih struja, obala se izvijala u plitak zaliv. Kad je to primetio, admiral se ponovo obrati trubaču.
Zvuk roga ponovo se pronese preko talasa - 'Orion' je pozivao svoje lovčake pse da opet napadnu. Karausije pokaza ka najvećem od preostalih neprijteljskih brodova, i paluba se naže kada je njihov brod počeo da se okreće. Vesla su sevala sve hitrije, u brzom ritmu koji se može održavati samo onoliko koliko je potrebno da se približe drugom brodu za poslednjih nekoliko dužina. Karausije je sada već mogao da razabere lica. Primetio je centuriona sa kojim je služio na Reni, dok su obojica bili još gotovo dečaci, i podigao je mač u znak pozdrava. Neprijateljski brod, uvidevši opasnost, pokuša da skrene; admiral primeti izdeljanu morsku nimfu na pramcu. No, brod je veslao protiv plime, dok je 'Orion' imao snagu mora iza sebe. Sudariše se uz prodoran tresak od koga se oba broda izdigoše, dok su ljudi padali sa paluba. Karausije pade na kolena, zureći u naoružane ljude koji su se rojili oko njega. Sudar ih je proneo gotovo do polovine drugog broda; nije bilo potrebe za bacanjem kuka kako bi ostali povezani, a snaga vesala nikako ne bi mogla da ih razdvoji. Veslači su već poskakali sa klupa, grabeći oružje. Jedan mač sinu iznad njega; admiral se podiže na noge, isturivši štit, i zaboravi na sve misli sem na potrebu da se brani. Protivnici su bili veterani iz hiljada ovakvih sudara. Brzo su se oporavili od udara i počeli pregrupisavanje, probijajući se preko prednje palube 'Oriona' smrtonosnom delotvornošću. Karausije je primao njihove udarce štitom i gurao ga iz sve snage. Zateturao se od udarca po ivici kacige, ali sledećeg trenutka neki mornar i veslač, u smrtonosnom zagrljaju, padoše preko njegovog protivnika i baciše ga preko ograde. Žurno šapnuvši molitvu zahvlanicu, Karausije se podiže na noge. Tela su padala u vodu ili ležala na veslima. Gde god je bilo mesta da se stoji, ljudi su se borili mačevima i kratkim kopljima. Borba se prenela i na drugi brod, ali nije mogao da vidi ko pobeñuje. On brzo udahnu kada vide liticu kako se nadnosi nad njih. Senka litice pala je preko oba broda, i nekoliko ljudi podiže pogled, ali većina je bila suviše obuzeta borbom. Sledećeg časa bilo je prekasno. Rimljanski brod udari bokom o stenje, otkliza uvis i porinu se uz bučnu lomljavu greda. 'Orionov' pramac, odglavljen od udarca, zaškripa i poče da se oslobaña. Rimljanski brod bio je gotov, ali posada je i dalje ostala da se bori na 'Orionu'. Karausije zaškripa zubima i prikupi poslednju snagu dok su novi legionari skakali na njegovu palubu preko neprijateljske ograde što je tonula. Mislio je da je boj dotad bio žestok, ali sada je bio deset puta žešći, mnogo ogorčeniji nego protiv saksonskih gusara. Karausije oseti da mu se ruka sa mačem umara; ruka sa štitom ga je bolela od mnogih primljenih udaraca. Krvario je iz desetak posekotina; uskoro će ga gubitak krvi usporiti. Odvojili su se od rimljanske lañe i sada su i sami bili na milost i nemilost plime; nije bilo nikoga ko bi se prihvatio krme. Leševi su ležali svuda unaokolo, ali centurion i još jedan čovek preskočiše mrtva tela i jurnuše. Karausije raširi noge i pripremi se za odbranu. Možda je trebalo da se zadovolji planiranjem bitke i da ostane na obali; Maksimijan je svakako učinio upravo tako. Mladići nikada ne veruju da će poginuti, seti se on dok mu se mač spuštao na kacigu, pokidavši preñicu i oborivši je; niti starci, pomisli on dok je primoravao umornu ruku da se podigne i blokira naredni udarac. Okliznuo se na nečiju krv i pao na jedno koleno. Pogledavši preko ramena, shvatio je da ga je borba donela do Gospinog oltara. On brzo udahnu i polako izdahnu, i očajanje ustupi mesto ogromnoj smirenosti. Gospo, moj život pripada tebi, kriknu njegov duh. Nad njim se podiže senka. Karausije pokuša da podigne štit, znajući da neće imati vremena. A onda oseti drhtaj u daskama; paluba se prope, i udarac koji bi mu raspolutio lobanju ode u stranu. On ugleda nezaštićeni vrat neprijatelja i zamahnu; krv šiknu u purpurnom mlazu dok je Rimljanin padao. Karausije se trudio da se ispravi, oslanjajući se o mač. Oko njega nije bilo nikoga živog. On se podiže na noge i shvati da se obala više ne kreće. Samo tlo Britanije posegnulo je da ga spase; 'Orion' je bio nasukan.
Borba na palubi bila je završena. Preživeli su se ispravljali, i pod slojevima krvi Karausije u njima prepoznade svoje ljude. Ostali brodovi još su plutali tik kraj obale, i većina ih je bila britanska. Živ sam! Zurio je oko sebe, obuzet ogromnim čuñenjem. Pobeda je naša... Na licu kipa nad oltarom kao da se na trenutak video osmeh. Te noći, veći britanski brodovi usidrili su se u plićacima uvale, dok su manji namerno nasukani na pesak. Ljudi su podigli logor na obližnjoj livadi i podelili sledovanja, a kako su se vesti širile čitavim krajem, stizala su kola, noseći hranu i piće za proslavu. Zapovednika su posadili na hrpu drveta, pokrivenu plaštevima uzetim od neprijatelja. Karausije je govorio u sebi kako bi trebalo da izdaje nareñenja, da pravi nove planove, ali vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi i vina koje je neko našao na jednom zarobljenom brodu. A i bio je suviše srećan. Veče je bilo divno, a ljudi, njegovi ljudi, bili su najbolji i najhrabriji ljudi koje je ikada imao neki zapovednik. Sve ih je gledao sa licem blistavim kao sunce na zalasku, a oni su mu uzvraćali pohvalama, sve glasnijim kako je pristizalo više vina. "Neće nam se više niko smejati kao provincijskim budalama!" povika jedan veslač. "Britanski brodovi su najbolji, kao i britanski mornari!" "Nije ni trebalo primati nareñenja od glupaka iz Rima", mrmljao je neko. "Ove vode pripadaju Britaniji, i mi ćemo ih braniti!" "Karausije će ih braniti!" Obala je odjekivala od njegovog imena. "Karausija za imperatora!" povika Menekrat, izvlačeći mač. "Imperator, imperator..." Jedan po jedan, čitava flota prihvati uzvik. Karausije je bio zapljusnut njihovim osćenajima. Jupiterov Orao poveo ga je u bitku, a Gospa od Britanije spasla mu je život. Nije više mogao da sumnja, i kada su ga njegovi ljudi podigli na štit kako bi ga proglasili za imperatora, on podiže ruke, prihvatajući njihovu ljubav i njihovu zemlju. 14. Ponekad, kad bi se vazduh nad bregovima zgusnuo, a magla skotrljala preko močvara, Teleri je gotovo mogla da zamisli kako je ponovo u Avalonu. Uvek ju je čudilo što joj ta pomisao nanosi toliki bol. Ovo nije Letnja Zemlja, govorila je u sebi dok ju je konj nosio putem, nego močvare u zemlji Briganta; a ona nije više sveštenica Avalona, nego žena imperatora Britanije. Jahač ispred nje zaustavio je konja i upitno je pogledao, kao da je čuo njen uzdah. Teleri nekako uspe da se nasmeši. Za dve godine od kako je Karausije proglašen za imperatora, Alektus joj je postao dobar prijatelj. On nije imao izdržljivosti za duge marševe, i svakako nije bio za mornara, ali za pisaćim stolom bio je pravo čudo, a imperatoru su, čak više nego i zapovedniku, takvi ljudi neophodni za opstanak. Ponekad ju je čudilo što je Karausije tako dugo zadržao svoj položaj. Kada je prihvatio zahtev vojske i proglasio se za imperatora, Teleri je očekivala da će se Rim obrušiti na njih ognjem i mačem u roku od nekoliko meseci. No, izgleda da je gospodar Britanije mogao da se pobuni sa više izgleda na uspeh od generala iz bilo koje druge provincije - barem ako vlada morima i uživa podršku Avalona. Ipak, činilo joj se da se i Karausije iznenadio kada je Maksimijan, pošto je izgubio pomorsku bitku, na njegovo proglašenje reagovao krutim, zvaničnim pismom u kome ga je pozdravio kao bratskog imperatora. Rimljani su svakako imali neke svoje razloge: Maksimijanov mir sa Francima nije bio dugog veka; još je pokušavao da ih spreči da pregaze Galiju, istvoremeno umirujući Alamane na Reni, a Dioklecijan se na Danuviusu borio protiv Sarmata i Gota. Pričalo se i o borbama u Siriji. Rim nije imao koga da pošalje u bitku na nekom trećem mestu. Dok god Britanija ne bude ugrozila neki drugi deo imperije, imaperatori će smatrati da mogu da je prepuste samoj sebi. A i Karausije je postepeno učio da vladanje Britanijom nije samo odbrana obala od Saksonaca. Teleri baci pogled ka sivom kamenom zidu koji je vijugao preko bregova. Sa druge strane zida bili su slobodni Pikti, a iako su poreklom Kelti kao i Briganti sa ove strane zida, divlja plemena iz
Albe sejala su užas meñu svojim romanizovanim roñacima, jednak užasu koji su južni Britanci osećali pred Saksoncima, a pri tom dugotrajniji. Teleri navuče kapuljaču dublje na lice. Magla je postala gušća, a to joj je pomoglo da misli samo na put pred sobom, oivičen sivilom. Pesak na putu bio je taman od vlage. Ako ovako nastavi, moraće da upale baklje, iako je bila tek sredina popodneva. Njihov vodič zastade, podigavši ruku, i Teleri zaustavi svog konja, osluškujući. Bilo je teško razlikovati zvuke po takvom vremenu, ali nešto se približavalo... Pratnja smesta stade oko nje, spremnih kopalja. Mogli su da se bore, ali bilo bi glupo bežati kada i put jedva mogu da vide. Ona nape sluh i razabra ritmično trupkanje i zveckanje; svakako suviše pravilno za divlje piktske konjanike. Postajalo je sve bliže i glasnije. Alektus okrete konja da zapreči put ispred nje. Teleri začu struganje metala dok je on izvlačio mač. Pitala se ume li da ga valjano koristi. Znala je da vežba sa jednim centurionom, ali obuku je počeo tek pre dve godine. Ipak, prijala joj je njegova odlučnost da se postavi izmeñu nje i opasnosti. Na trenutak se ništa nije micalo. Zatim se iz magle pojaviše obličja, a potom čitav odred legionara stade tačno pred njom. "Gaj Martinije, option, garnizon Vindolanda; poslati smo da vas štitimo, gospo carice", zvanično pozdravi on. "Ali, gospa Teleri ima pratnju..." poče Alektus. "Mi smo tu kao pojačanje do Korstopituma", mračno reče option. "Noćas su se Pikti probili kod Verkovicijuma. Imperator je pošao za njima, a nas je poslao da vas u bezbednosti ispratimo do tvrñave." Čoveku kao da je bilo neprijatno što je postao običan čuvar dok se njegovi drugari ludo provode. Karausije je želeo da ona ostane u bezbednosti, u Eburakumu, i Teleri je sada razumela i zašto. Oduvek je smatrala Zid preprekom nepremostivom koliko i magle oko Avalona, ali ta kamena traka sada je izgledala tako krhko u prostranstvu močvara. To je samo ljudsko delo, a ono što jedni ljudi sagrade drugi mogu da poruše. Kada su stigli u Korstopitum, već je padao mrak, a magla se pretvorila u sitnu kišu. Grad je imao dobar položaj, na severnoj obali reke, gde se vojni put ukrštao sa starom putanjom za Albu. Ranijih godina stanovništvo se uvećavalo, jer su dolazile zanatlije da rade za vojsku i ljudi zaduženi za upravljanje vojnim dobrima. No, dok je Teleri jahala glavnom ulicom ka konačištu, sa kišom koja joj je kvasila vrat i butine, gradić je izgledao jadno. Mnoge zgrade bile su napuštene, a ostale su vapile za opravkama. No, već godinama je svaki imperator koji bi došao da obiñe Zid odsedao u Korstopitumu, a službeno konačište bilo je prostrano i udobno. Mada nije bilo mozaika, drveni podovi bili su pokriveni debelim ćilimima sa prugama u stilu lokalnih plemena, i bilo je nekog primitivnog šarma u prizorima iz lova koje je neki dokoni vojnik nacrtao na zidu. Suva odeća i topao mangal postepeno odagnaše jezu, i kad se pridružila Alektusu u velikoj trpezariji Teleri se dovoljno oporavila da bi mogla da sa saosećanjem sasluša njegove brige. "Imperator je snažan čovek, i naši bogovi ga štite", odvrati ona kada se on po treći put upitao gde će se Karausije skloniti od kiše. "Čoveku koji je navikao da se drži na palubi tokom najgorih oluja svakako neće biti teško da izdrži malo kiše." Alektus se strese, a onda se nasmeši; od toga nestadoše bore zabrinutosti zbog kojih je inače izgledao stariji. "Ume on da se brine o sebi", ponovi Teleri. "Tako mi je milo što si tu sa mnom!" "Naše udruživanje je dobro ispalo." On se uozbiljio, ali i dalje je zadržao onaj dečački izraz lica koji joj se toliko dopadao. "On ima snagu i moć da povede ljude za sobom. Ja umem da mislim, da proračunavam, pamtim i predviñam ono što čovek od dela nema vremena da primećuje. A ti, moja gospo, ti si Sveta Kraljica. Tvoja ljubav sve čini vrednim!" Ljubav? Teleri podiže jednu obrvu, ali je oćutala, ne želeći da mu kvari veru. Volela je Diernu, i Avalon, a to joj je oduzeto. Karausije joj je dolaizo u postelju znatno češće otkako je postao imperator, pa mu je trebao naslednik, ali ona mu nije rodila dete. Možda bi ih beba zbližila; ovako
je naučila da muža posmatra sa poštovanjem, pa čak i sa nešto naklonosti, ali najviše ih je vezivala dužnost. Da li voli Britaniju? Šta to znači? Sviñale su joj se zemlje Durotriga, gde je roñena, ali u ovim severnim močvarama nije videla ništa zbog čega bi ih zavolela. Da je mogla da proučava Misterije dugo kao Dierna, možda bi naučila i kako da voli jedan apstraktan pojam. No, Diernina dužnost bila je da brine za apstraktne stvari zbog kojih je prognala Teleri. Teleri nije želela da bude carica, ni Britanije ni Rima. Njoj je sve to bilo jednako nestvarno. Čak više nije ni sanjala slobodu. Iznenada se upitala da li je uopšte sposobna da išta više iskreno voli ili želi. Naredna poruka od Karausija stigla je jedva jedan sat pre samog imperatora; ležao je u nosiljci sa velikom ranom na butini. Jedan piktski konjanik uspeo je da mu se dovoljno približi. "Umem dobro da se borim na palubi, čak i kada se brod propinje na talasima", reče on, trzajući se dok mu je vojni lekar previjao ranu, "ali borba na konjskim leñima nešto je sasvim drugo! Ali zaustavili smo ih, i jedva je njih pet-šest uspelo da pobegne i javi poglavicama kako će imperator Britanije čuvati svoju zemlju." "Ali ne možeš svuda da stigneš, gospodaru, čak i kad bi jahao kao Sarmat. Snaga zida je u ljudima, ali oni moraju imati nešto što će braniti. Poslednji imperator koji je popravljao Zid bio je Severus, a to je bilo pre dva pokolenja. Čitavoj ovoj oblasti potrebna je obnova, a mi nemamo sredstava da donosimo novo drvo i kamen." "Tačno", reče Karausije, "ali i stanovništva je sada manje, i mnoge zgrade su napuštene. Ako ih porušimo, imaćemo dovoljno grañe. Grad će biti manji, ali čvršći..." On se ujede za usnu kada mu je lekar naneo melem na ranu. "Kao i Britanija..." brzo dovrši on, dok mu se sa čela slivao znoj. Alektus nestrpljivo odmahnu glavom. "Je li gadno?" upita on kada je lekar počeo da pakuje stvari. "Hoće li rana ostaviti trajne posledice?" Lekar, Egipćanin koji je i posle više decenija provedenih daleko od sunca svoje rodne zemlje išao uvek umotan u šalove i ogrtače, sleže ramenima i nasmeši se. "On je vrlo snažan. Lečio sam i mnogo gore rane od kojih su se ljudi oporavljali dovoljno da sutradan krenu u boj." "Ja ću se starati o nezi", rele Teleri. "Kad carica naredi, čak i imperator mora da posluša." Lekar klimnu glavom. "Ako bude mirno ležao i pustio da se telo samo leči, sve će biti u redu; u suprotnom, ostaće ožiljak." "Misliš, još jedan ožiljak", ispravi ga Karausije. "To ste i zaslužili kada rizikujete u borbi koju bi svaki konjički zapovednik sa pet godina iskustva mogao isto tako dobro da vodi!" strogo reče Alektus. "Kad bismo imali takvog", odvrati imperator. "U tome je problem. Sada kada porezi više ne idu u Rim, Britanija napreduje, ali tako samo postaje privlačnija za razbojnike, i sa kopna i sa mora. Ljudima iz južnih plemena bilo je pokolenjima zabranjeno da nose oružje, pa nisu ni od kakve koristi i većina ni ne želi da napusti svoj dom radi vojske. Isto se dešavalo, kažu, i na počecima rimske imperije, u samom Rimu." "Pa, kako su rešili problem?" upita Teleri. "Regrutovali su vojnike iz tek pokorenih varvarskih zemalja, čiji sinovi nisu zaboravili da su ratnici." "Pa, ne verujem da bi ti Dioklecijan dozvolio da mu preotimaš regrute", reče Alektus. "Tačno... ali moraću negde da nañem ljude..." Karausije zaćuta, i nije se bunio kada je lekar naredio da svi iziñu kako bi se ranjenik odmorio. Kada prvi bol umine, biće veoma loš pacijent, pomisli Teleri. Izgledao je neobično bespomoćan, tako ležeći, i ona oseti neočekivano saučešće prema njegovom bolu. Tokom zime, dok se rana zaceljivala, Karausije je mozgao o problemu kako da uravnoteži novac i ljude. Alektus se odlično starao o organizaciji, ali novac ništa ne vredi dok leži u riznici. Mora ga iskoristiti da kupi ljude. Divlja plemena sa severa bila su stari neprijatelj, i rimljanska Britanija ne bi
ih prihvatila čak i kada bi ovi pristali da ih imperator unajmi. Znao je da mora da traži negde drugde. Karausije je sve češće sanjao peščane ravnice i crvenkaste močvare svoje rodne zemlje, sa druge strane kanala, kao i plodne njive otete od mora. Ljudi koji su stvorili te njive bili su smireni i pribrani, ali dobri borci, a za mlañe sinove nikada nije bilo dovoljno zemlje. Ako bi poslao poruku, pomisli on, neko bi se sigurno javio. A što se tiče Saksonaca: njihova obala, istočno od zemlje Juta, blizu severnog mora, bila je jednako teška za život kao i menapijske zemlje. Oni nisu išli u pljačku samo radi slave, nego i zato što će osvojenim plenom moći da kupe hranu za gladna usta kod kuće. Ako bi im prišao kao zemljak, možda bi ih naveo na pregovore, a ako bi uspeo da nekakvim prilogom obezbedi njihovu saradnju, bio bi prvi imperator koji je ikada novcem od prikupljenog poreza kupio bezbednost za svoju zemlju. Učiniće to kada se bude vratio u Londinium. To je bilo jedino rešenje koje je mogao da vidi. Na majske ide, pred jugoistočnom obalom Britanije pojaviše se tri jedra. U proteklim godinama i najobičniji pastiri naučili su da prepoznaju kožna jedra saksonskih laña. Po selima odjeknuše zvona, a zatim nasutpi tišina dok su brodovi prolazili kraj njih. Izviñači u Rutupiji, dobro pamteći nareñenja, mračno su gledali kako brodovi ulaze u ušće Stoura i pod veslima napreduju uz reku. Krajem dana stigli su do Durovernuma, plemenskog sedišta Kanta, sa novoizgrañenim zidovima koji su se ružičasto presijavali pod zalazećim suncem. Karausije je stajao ispred bazilike i gledao germanske poglavare kako maršišraju uz glavnu ulicu, okruženi svojim ratnicima i rimskim legionarima koji su nosili baklje, nelagodno svesni da će možda morati da brane vekovne neprijatelje od mržnje gradskog življa. Ako su Saksonci i primetili napetost, to ničim nisu pokazali, ili su možda njihovi osmesi pokazivali da opasnost smatraju nečim u čemu treba uživati. No, Karausije je sročio poziv rečima koje su oni dobro razumeli, a ako je i zaboravio njihov jezik, imao je mlade ratnike iz Menapije, koje je doveo iz Germanije Inferior da mu budu garda; oni će mu pomoći oko jezika. Da bi potvrdio poslatu poruku, odabrao je za sebe odeću u germanskom stilu: dugačke pantalone, prikupljene na člancima, od fine, zlatno obojene vune, i lanenu tuniku obojenu plavo i prekrivenu trakama grčkog veza, sa zlatnim ukrasima oko doručja i vrata. O pojasu, pokrivenom zlatnim medaljonima, nosio je stari rimljanski konjički mač, kako bi ih podsetio na to da je i on ratnik. A preko svega toga stavio je purpurni plašt imperatora, sa brošem od teškog zlata, kako bi ih podsetio da je car. Evo, govorila je takva odeća, ovo je veliki i moćan poglavar, a ne lukavi Rimljanin koji bi prodao svoju čast za malo zlata; ovo je kralj sa kojim slobodni ratnici mogu slobodno da sklope savez. No, dok je gledao goste kako se približavaju, nije mislio na značenje svoje odeće, nego na njenu neverovatnu udobnost u poreñenju sa rimljanskom. U bazilici je bio pripremljen dugačak sto za gozbu. Karausije je seo u čelo, sa germanskim poglavarima sa obe strane. Njihovi ljudi posedali su za klupe duž stola, gde su ih robovi stalno snabdevali glaskim vinom. Britanci su navikli da sve gusare smatraju Saksoncima, ali zapravo ih je bilo iz više plemena. Visoki čovek desno od imperatora bio je Hlodovik, primorski Franak, pripadnik naroda koji je i sada zadavao Maksimijanu grdne nevolje. Kraj njega je sedeo zdepast čovek sede brade, jedan od poslednjih Herula sa severa, koji je pripojio svoje ratnike onima što su pratili voñu Angla, Vulfhera. Poslednji je bio mračan Frižanin po imenu Radbod. "Dobro ti je ovo vino", reče Vulfher, iskapivši pehar i pruživši ga robu da ga ponovo napuni. "U tvoje zdravlje", odvrati Karausije, podižući svoj pehar. Iz predostrožnosti je dao da mu se pehar do polovine napuni rastopljenim voskom. U mornarici je odavno naučio da mnogo pije, ali sposobnosti germanskih ratnika prerasle su u legendu, a da bi stekao njihovo poštovanje moraće je da drži korak sa njima. "Rado ćemo piti tvoje vino, ali kod kuće imamo jednako dobre amfore", dobaci Hlodovik. "Plaćene krvlju", odvrati Karausije. "Bolje je da dobijete takvo vino kao poklon, a da krv prolivate za plemenitije ciljeve."
"Stvarno?" nasmeja se Hlodovik. "Zar ovo tvoje vino nije iz Galije? Zar ti se zalihe nisu smanjile otkako si se posvañao sa Maksimijanom?" "Tvoji roñaci mu već nekoliko godina zadaju posla u Belgici", nasmeja se i Karausije. "Nema on ni brodove ni ljude da sprečava trgovinu sa Britanijom." "Vino je dobro", složi se Radbod, "ali zlato je bolje." "Imam zlata... za prijatelje. I srebra iz rudnika Mendip." Karausije dade znak, i robovi počeše da unose korpe hleba i tanjire sa jajima, sirom i ostrigama, a potom uslediše butovi govedine i ovčetine. "A kakve darove očekuješ zazvrat od svojih 'prijatelja'?" upita Hlodovik, sekući poveliko parče sa buta pred sobom. Sedeli su za stolom kao varvari, ali poglavice, koje su to cenile koliko i Riljani, jele su sa srebrnih tanjira i pili iz staklenih pehara. "Neka vaši mladići traže slavu na nekim drugim obalama. Nagrada će biti još veća ako i vi sami krenete protiv neprijatelja koji nas napada preko mora." "Ti si, gospodaru, dobar borac. Zašto bi se lišio takvog izazova?" upita Vulfher, smejući se i ponovo iskapivši pehar. "Istina je da se radije borim na moru. No, sada sam ovde vrhovni kralj i moram da provodim mnogo vremena na severu, vodeći rat protiv tamošnjih Obojenih Naroda." "A za to vreme bi ostavio vukove da ti čuvaju ovce?" Vulfher u neverici odmahnu glavom. "Ako su vukovi časne životinje, više bih verovao njima nego psima", odvrati Karausije. Prve količine iznesenog mesa već su nestale, i ratnici su se sada bavili čitavim pečenim veprom, koji je iznet pred njih preliven medom i okružen jabukama. Vulfher prekide jelo da bi ga pogledao. "Ti nisi Rimljanin, a zovu te imperator..." Karausije se osmehnu. "Roñen sam u močvarama Menapije, ali sada pripadam Britaniji." "Mi vukovi smo gladni i imamo mnogo vučića koje treba hraniti", dobaci Radbod. "Koliko bi dao?" Posle mesa stigoše posude sa ukuvanim voćem, slatki hlebovi i drugi slatkiši, a razgovor postade odreñeniji. Amfore galskog vina praznile su se jedna po jedna. Karausije je pio svaku čašu sa svojim gostima, nadajući se da se se ujutro setiti svega što su rekli. "Znači, imamo dogovor", konačno reče Hlodovik. "A imam još nešto što tražim od tebe." "Šta to?" upita Karausije, osećajući kako mu vino peva u žilama, ili je to možda bila pobeda. "Hoću da nam ispričaš kako si pobedio flotu imperatora Maksimijana..." Karausije polako ustade, pridržavjaući se za sto dok svet nije prestao da se okreće, a potom, pažljivo stupajući korak po korak, poče lagano putovanje do vrata. Uspeo je! U ime Jupitera Fidesa zakleo se da će platiti dogovorenu svotu, a varvarske poglavice položile su mu zavet, pozivajući se na Saksnota i Inga, i na Vodana od Koplja. Sada su ležali za stolom, položivši glave na ruke, a njihovi ratnici hrkali su na posteljama koje su im pripremljene tu, u sali. A on - Karausije - on je bio pobednik, i u piću i u pregovorima, jer samo je on bio u stanju da na sopstvenim nogama iziñe iz sale. Želeo je da ide u krevet. Ne - želeo je da ide u Telerin krevet. Sa ovog bojnog polja otići će pravo njoj i ponudiće joj ovu pobedu. Na vratima ga je čekao Edfrid, najmlañi iz njegove menapijske garde. Naslonio se dečaku na rame, smejući se što ne može da govori. No, ipak je uspeo da mu objasni kuda da ga vodi, kroz hodnike, pa preko puta do najbliže kuće, koja je pripadala glavnom gradskom magistratu, i gde je bila smeštena imperatorova pratnja. "Treba li vam pomoć, gospodaru?" upita Edfrid kad su se približili spavaćim odajama. "Da li da vam pošaljem ličnog roba, ili..." "Ne..." Karausije velikodušno odmahnu rukom. "Ja sam mornar, zn'š? U mornarici se smeju onom... ko ne trpi vino. Svući ću s' sam..." On se spotače i brzo se pridrža za zid. "Možda će m' žena pomoći..." i tu se ponovo nasmeja. Odmahujući glavom, mladić otvori vrata caričine spavaonice, podigavši baklju kako bi osvetlio pod mimo Karausija.
"Teleri!" povika on. "Uspeo sam! Pobedio sam!" Teturao se ka krevetu, a treperava baklja je bacala pred njim zanjihanu senku. "Morski vukovi pristli su na savez!" Čitavo veče govorio je germanskim jezikom i nije ni shvatao da ga govori i sada. Pokrivači se pomeriše; pod svetlom baklji on ugleda njeno belo lice i raširene oči. Utom ona vrisnu. Karausije ustuknu i poče da pada. Poslednje čega se sećao, pre nego što ga je popijeno vino konačno savladalo, bio je užas u Telerinim očima. Imperator se ujutro probudio sa groznom glavoboljom i odvratnim ukusom u ustima. Iskrivio je lice, nadajući se da je germanskim poglavicama još gore. Da li je počeo da stari, kada se toliko razboleo od jedne noći provedene u piću? Kad je otvorio oči, ustanovio je da se nalazi u Telerinom krevetu. Sam. Glasno je zastenjao, i vrata se otvoriše. Tiho i taktično, njegov lični rob ga izvuče iz vinom zamrljane germanske odeće, opra ga i obuče mu čistu tuniku. Karausije je našao Teleri u manjoj trpezariji, gde su često doručkovali. Podigla je pogled kada je ušao, i on stade kao ukopan, jer je na njenom licu, kao i noćas, ugledao čisti strah. "Izvinjavam se", kruto reče on, "što sam te uznemirio." Teleri je zurila u tanjir i nije odgovarala. "Želeo sam da ti kažem da sam pobedio. Sklopili smo mir. Germanski poglavari poslaće svoje ratnike." "Saksonci..." zasikta ona, stežući pesnice pod stolom. "Frižani, Franci i Heruli", ispravi je on, pitajući se šta joj je. Znala je ko dolazi. "Meni su svi oni smo saksonski vukovi! Mislila sam da mi neće smetati - prošlo je mnogo vrmena..." Teleri odmahnu glavom, i on vide da ona plače. "Teleri!" uzviknu on i poñe ka njoj. "Ne dodiruj me!" kriknu ona, ustavši toliko brzo da je srušila klupu. "I ti si od njihovih! Mislila sam da si Rimljanin, ali kada te pogledam, sada vidim njegovo lice!" "Čije, Teleri?" upita Karausije. Glas mu je drhtao od napora da ne viče. "Onog Saksonca..." odvrati ona, toliko tiho da ju je jedva čuo. "Saksonca koji je pokušao da me siluje kad mi je bilo osamnaest godina..." Leto je proticalo, a sa njim i najmirnija godina koja se pamti u južnim krajevima. Saksonci, sa novim zavetom na usnama i sa vrećama punim britanskog zlata, odabrali su sebi neke druge obale. No, Irce ništa nije sprečavalo. Počeli su da pljačkaju zemlje Silura i Demeta, i imperator je sa čitavim domaćinstvom pošao na zapad, da se bori protiv njih. Teleri je zamolila da ostane kod oca, ali imperator, znajući koliko zapadna plemena cene svoje kraljice, procenio je da bi trebalo da povede sa sobom i ženu i time pokaže koliko je siguran u pobedu. Teleri se činilo kako se on nada da će ponovo uspeti da je privuče u postelju. Pokušavala je da obuzda osećanja, ali od gozbe u Kantiakorumu više nije mogla da podnosi njegov dodir. Čak i kada nije nosio germansku odeću, niti bio okružen menapijskom gardom, kad god bi ga pogledala, videla je u njemu neprijatelja. Kao carica, imala je sopstvenu poslugu. Putovala je u nosiljci, okružena svojim ljudima, i ako nije delila muževljevu postelju, bilo je lako reći da je umorna od puta i da mora da spava sama. Kada budu stigli u Ventu Silurum, od njih će se očekivati da žive zajedno, i biće teže izgovarati se. I tako, kada su stigli do ušća Sabrine, ona izmoli dozvolu da ode u Akve Sulis i isproba tamošnje lekovite vode. Karausije je pristao, možda u nadi da će vreme zalečiti jaz izmeñu njih. Noć pre nego što će se dve grupe razdvojiti, zaustavili su se u Korinijumu, staroj prestonici Dobuna. Grad je bio mali, ali bogat, poznat po veštini pravljenja mozaika. Konačište je bogato opremljeno, pomisli Teleri dok se spuštala na ležaljku. Verovatno ni u Rimu ne bi mogli da naprave ništa luksuznije. Zato se utoliko više iznenadila kada se na vratima pojavila Dierna. Vrhovna sveštenica je, kao i uvek, vladala čitavom okolinom, koja je iznenada delovala prekićeno, čak i neukusno, u poreñenju sa klasičnom jednostavnošću njene plave odežde. Teleri se prekasno setila da je ona sada carica, viša po položaju od bilo koje sveštenice, pa se uspravila i zatražila da čuje otkuda Dierna tu.
"Dužnost - došla sam da razgovaram sa tvojim mužem, i sa tobom." Sveštenica sede na klupu. Teleri je pažljivo osmotri i primeti da su joj ruke čvrsto sklopljene u krilu, pokazujući da nije baš toliko smirena. "Da li on zna da si tu?" Teleri se ponovo zavali, nameštajući nabore haljine da lepše padaju. Nije bilo potrebe za odgovorom: vrata se opet otvoriše i pojavi se lično Karausije, sa Alektusom tik iza sebe. Iza njih su se videle visoke prilike varvarskih gardista, i Teleri se i nehotice ukoči. Potom se vrata zatvoriše. Imperator stade kao ukopan. Potom se pribra i pozdravi Diernu. "Gospo, ukazuješ nam čast." "Tačno", odvrait ona. "Ukazujem ti čast, ali ti ne ukazuješ čast nama tom varvarskom odećom na sebi." Teleri kratko uzdahnu. To se zove preći na stvar! Karausije pogleda svoje germanske pantalone i porumene, ali kada je podigao pogled, u njegovim očima nije bilo kolebanja. "Roñen sam kao varvarin", tiho reče on. "Ovo je odeća moje mladosti, i udobna je. A to je i odeća mojih saveznika." Diernine oči blesnuše. "Znači, odbacuješ bogove Britanije, koji su te tako visoko podigli? Nije sramota da se svinja valja u blatu, ali čovek bi trebalo da zna za bolje. Stajao si na Svetom Toru i čuo si pesmu letnjih zvezda. Nosio si na rukama zmajeve pre nego što je Atlantida potonula pod talasima. Hoćeš li se odreći mudrosti stečene u tolikim životima i vratiti se u blato u kome žive jednom roñeni? Ti više ne pripadaš njima, nego Britaniji!" "Tako je. Ali šta je Britanija? Drvo koje štiti ljude, podiže granje ka nebu", polako odgovori Karausije, "ali mora imati koren u zemlji, inače će umreti. Britanija je više od Avalona. Putujući ovim ostrvom, video sam ljude iz svih krajeva Imperije, čiji sinovi smatraju ovu zemlju za svoju. Štitiću sve njih - sve one koji su mi dati. Ne smeš me kriviti što uzimam ono malo udobnosti što mogu..." On potraži pogledom Teleri, ali bzro obori oči. "Tebi podršku daju prinčevi Britanije", uzviknu Alektus, "ljudi stare, keltske krvi koji su te učinili imperatorom! Zar ćeš njihove darove prepustiti robovima?" Karausije se ispravi, a lice mu je ponovo plamtelo. "Da li me i ti napadaš? Mislio sam da mogu da računam na tvoju odanost!" "Onda bi možda trebalo da razmisliš o svojoj", ogorčeno reče Alektus. "Ako si odlučio da se vratiš svojim korenima, ne smeš se žaliti što se ja sećam da su moji očevi bili kraljevi u Belgi!" Karausije je na trenutak zurio u njega. Potom pogleda Diernu, pa Teleri, i ovog puta ona odvrati pogled. Konačno, on uzdahnu. "Učini šta misliš da moraš. Ali grešiš. Vrlo dobro znam ko me je učinio imperatorom - proglasili su me vojnici i ljudi iz flote, a ne britanski prinčevi, koji više ne nose oružje. Britanija je nekada pripadala Keltima, ali više nije tako. U Moridunumu ima ljudi - iz mnogih naroda - koji prolivaju krv da bi vas branili. Moje mesto je kraj njih. Vama prepuštam razgovore o filozofiji." Carica Britanije putovala je u Akve Sulis da se okupa u lekovitoj vodi i odnese darove tamošnjoj Boginji. No, Teleri, žena, tražila je u tim vodama leka svojoj uznemirenoj duši. Pitala se hoće li ga naći. Dierna je odlučila da poñe sa njom, i čak ni carica nije mogla da odbije Gospu od Avalona. No, dok se njena nosiljka njihala preko mosta na Avonu, Teleri je gledala šumovite bregove oko grada i osećala početak mira. Hram je bio izgrañen u grčkom stilu, još u vreme imperatora Hadrijana. U njegovo vreme, pomisli Teleri dok je prilazila oltaru, bio je divan. No, godine su izgladile kamenje i izbrisale freske. Činilo joj se da je ovo mesto postalo produžetak Boginje, prijatno i udbno kao haljina koju nosiš dok ne poprimi obrise tvog tela. U dvorištu je zastala pred oltarom preko puta izvora i bacila na žar nekoliko zrna tamjana. Osećala je kraj sebe Diernu, koja je krila svoju moć pod velom što ju je pokrivao kao senka. Sveštenice Sulisa pozdravile su Gospu od Avalona kao sebi ravnu, ali u ovom kultu ona nije imala nikakvu vlast, i to saznanje je pružalo Teleri izvesno zadovoljstvo. Prešle su preko dvorišta i popele se stepeništem u hram, kraj Gorgonine glave koja ih je gledala sa postolja, okružena nimfama. Unutra su svetiljke blago osvetljavale kip Minerve Sulis u prirodnoj
veličini, sa pozlaćenim licem koje je sijalo ispod brozanog šlema. Uprkos ratniškoj opremi koju je nosila, lice joj je bilo smireno i zamišljeno. Gospo, pomisli Teleri dok ju je gledala, možeš li me naučiti mudrosti? Možeš li mi podariti mir? Nehotice se setila sveštenica kako pevaju na Svetom Toru, okupane u srebrnom sjaju mesečine. Tada je osećala prisustvo Boginje, koje ju je ispunjavalo svetlošću. Ovde je osećala samo odjek moći, i nije znala je li to zbog drugačije prirode hrama, ili zbog njene duše. Drugog dana boravka kupala se u lekovitoj vodi. Svim ostalim posetiocima bio je zabranjen ulaz, kako bi carica i njene gospe bile same. Kroz kolonadu oko bazena videlo se dvorište i oltar na kome je bila prethodnog dana. Svetlo se odbijalo od vode i poigravalo na drvenoj tavanici; izmaglica od vlage sa zagrejanog bazena u susednoj odaji davala je svemu veo tajanstvensoti. Voda je bila prijatna, a na miris sumpora brzo se navikla. Teleri leže na leña, lebdeći na vodi, i pokuša da se opusti. No, nikako nije mogla da zaboravi tugu u muževljevim očima kada ga je napuštala, i bol, jednake snage, mada drugačijeg uzroka, u Alektusovom pogledu. Srce joj se kidalo što su se njih dvojica zavadili. Sveštenica Sulisa predloži im da preñu u topli bazen, koji se, kao i ostali, punio iz svetog izvora, ali se zagrevao odozdo. Teleri jeknu od vreline, ali Dierna je ušla u bazen mirno kao da je to jezero Avalona; Teleri se ugrize za usnu i primora sebe da poñe za njom. Neko vreme je mogla da misli samo na reakciju svog tela. Osećala je kako joj srce ubrzano tuče i kako joj se sa čela sliva znoj. Kad je već mislila da će se onesvestiti, sveštenica joj pomože da iziñe i otprati je do kaldarijuma, čija joj se ledena voda uopšte nije činila hladna. Potom, kad joj je svaki nerv brideo, a krv joj brujala u žilama, dozvoliše joj da se vrati u veliki bazen. Ralzika u temperaturi ju je i iznurila i podstakla. Ovog puta bilo joj je lako da se opusti bez misli. "Ovo je materica Boginje", tiho reče Dierna. "Rimljani je zovu Minerva, a oni pre njih zvali su je Sulis. Za mene je ona Briga, Gospa ove zemlje. Kada ležim u ovoj vodi, vraćam se svojim korenima i obnavljam se. Hvala ti što si mi dopustila da te pratim." Teleri se okrete ka njoj, podigavši obrve. No, ipak je smatrala da tako učtive reči zaslužuju odgovor. "Nema na čemu. Ne mogu da tvrdim da imam tako uzvišene misli, ali ovo mesto me smiruje." "I u Avalonu ima mira. Sada mi je žao što sam te otpravila odande. Imala sam valjan cilj, ali to je teška sudbina za onog ko je ne prihvata voljno. Trebalo je da nañem drugi način." Dierna je ležala u zelenoj vodi, lebdeći, a dugačka kosa širila joj se oko lica u bronzanim uvojcima; njene pune dojke, bradavica potamnelih od rañanja, probijale su površinu vode. Teleri se potpuno zaprepastila. Žrtvovala je tri godine života, a sada joj saopštavaju da to uopšte nije bilo potrebno? "Rekla si mi da sudbina Britanije zavisi od moje spremnosti da se pokorim. Kakav drugi način postoji?" "Pogrešila sam što sam te poslala u brak po rimljanskim pravilima." Dierna ustade; iz kose joj se cedila voda. "Tada nisam znala da je Karausiju predodreñeno da postane kralj i da se mora spojiti sa svetom kraljicom, na drevni način." "Pa, sad je to gotovo i ne može se popraviti..." poče Teleri, ali svšetenica odmahnu glavom. "Nije tako. Sada je još važnije prikloniti imperatora drevnim misterijama, jer je u iskušenju da poñe drugim putem. Moraš ga dovesti na Avalon, Teleri, i tamo sa njim izvesti Veliki Obred." Teleri ustade toliko brzo da se oko nje podiže veliki talas. "Neću!" zasikta ona. "Kunem se Boginjom ovog svetog izvora! Izbacila si me iz Avalona, i neću da dotrčim nazad samo zato što si se ti predomislila. Bavi se magijom oko Karausija koliko god želiš, ali pre će se zatresti zemlja i nebo pasti nego što ću dopuzati nazad na tvoj mig!" Ona pohita ka stepenicama na ivici bazena, gde su čekale robinje sa peškirima. Osećala je na sebi Diernin pogled, ali nije se osvrnula. Kada se Teleri sutradan probudila, rekli su joj da je Gospa od Avalona otišla. Na trneutak je osetila bol, a onda se setila šta se desilo izmeñu njih, i bilo joj je milo. Pre podnevnog obroka, trube objaviše nečiji dolazak. Bio je to Alektus, i bilo joj je toliko drago što ga vidi da ga nije ni pitala zašto nije sa imperatorom. Šumoviti bregovi oko Akve Sulis pretvorili su se u zatvor. Iznenada se uželela ustalasanih bregova oko Durnovarije i pogleda na more.
"Vodi me očevoj kući, Alektuse!" povika ona. "Vodi me kući!" Njegovo lice pocrvene, pa preblede, i on se saže da joj poljubi ruku. 15. Te zime je jedan general u Egiptu pošao Karausijevim stopama i proglasio se za imperatora. Na to su vladari Rima odabrali dvojicu svojih najmlañih generala i dodelili im titulu i vlast cezara Galerija da pomogne Dioklecijanu na istoku, Konstantina Hlorusa na zapadu. Odluka je, izgleda, bila dobra, jer ne samo da su se Egipćani prisetili kome duguju pokornost, nego je, uz Konstantinovu pomoć, Maksimijan konačno uspeo da savlada Franke i Alemane na Reni. A kada se u ostatak imperije vratio mir, rimski imperatori konačno su mogli da iziñu na kraj sa manjim smetnjama, kao što je bila Britanija. Kada su se mora smirila sa dolaskom nove godine, jedrenjak sa Konstantinovom zastavom zaobišao je ostrvo Tanatus i pošao uz ušće Tamesisa, ka Londiniumu. Svici koje je nosio sadržali su vrlo jednostavnu poruku. Dioklecijan i Maksimijan Avgust zahtevali su od Karausija da se odrekne uzurpacije britanske provincije i da se vrati pod okrilje Rima. Takoñe je pozvan da doñe na suñenje u Rim. Ukoliko odbije, neka se pripremi za njihov gnev, iza koga će stajati čitava imperija. Imperator Britanije sedeo je u svojoj kancelariji, u guvernerskoj palati u Londiniumu, i zurio, ne videći, u Dioklecijanovu poruku. Nije više morao da je čita - zapamtio ju je od reči do reči. U palati je vladala tišina, ali spolja je dopiralo mrmljanje nalik na talase, koje se povremeno podizalo do oluje. "Ljudi čekaju", reče Alektus, koji je sedeo bliže prozoru. "Imaju pravo da ih saslušaš. Moraš im reći šta nameravaš da učiniš." "Čujem ih", odvrati Karausije. "Slušaj - njihovi glasovi liče na šum mora. Ali okean mogu da razumem. Stanovnici Londiniuma mnogo su nestalniji i mnogo opasniji. Ako se ne povinujem ovom zahtevu, hoće li me podržati? Radovali su se kada sam prisvojio purpur. Doneo sam im blagostanje. Ali plašim se da će onog ko me pobedi dočekati jednako oduševljeno." "Možda", oprezno reče Alektus, "ali neodlučnošću ih nećeš pridobiti. Oni žele da veruju kako ti znaš šta radiš; kako će njihovi životi i imanja biti bezbedni. Reci im da ćeš braniti Londinium, i biće zadovoljni." "Ja želim više od toga. Želim da to bude istina." Karausije odgurnu stolicu i poče da korača po podnom mozaiku. "A ne verujem da se to može postići ako budem logorovao u Dubrisu i čekao da Konstantin doñe." "Šta drugo možeš? Londinium je srce Britanije, iz njega teče životna krv; zašto bi inače ovde smestio štab? Njega moraš da štitiš." Karausije se okrete ka njemu. "Moram da štitim čitavu zemlju, a premoć na moru za to je najbitnija. Čak ni ojačavanje obalskih utvrñenja nije dovoljno. Moram odneti bitku prema neprijatelju. Ne smem im dozvoliti da iskrcaju na ove obale ni jednog jedinog legionara." "Ići ćeš u Galiju?" upita Alektus. "Ljudi će misliti da si ih napustio." "Pomorska baza Gesoriakum je u Galiji. Ako je Konstantin zauzme, nemamo više isturenu odbranu - a nemamo ni brodogradilišta, niti puteve snabdevanja koji nas povezuju sa imperijom." "A šta ako izgubiš?" "Jednom sam već pobedio..." Karausije je nepomično stajao, stežući pesnice. "Tada ti je flota bila na vrhuncu delotvornosti, posle mnogih borbi sa Saksoncima", primeti Alektus. "Sada ti je pola vojske na severu, da pomogne garnizonima na Zidu. Hoćeš li pozvati svoje saveznike, varvare?" "Ako budem morao..." "Ne smeš!" Sada i Alektus skoči sa stolice. "Već si im suviše dao. Ako pobediš uz njihovu pomoć, oni će tražiti još. Želim slobodu Britanije koliko i ti, ali više volim za vladara Rimljane nego saksonske vukove!"
"Sada imaš za vladara jednog Menapa!" Karausije primeti da viče i potrudi se da se savlada. "Guverneri Britanije dolazili su iz Galije, Dalmacije i Hispanije; legije koje vas brane nose strana imena." "Možda su se rodili kao varvari, ali sada su civilizovani. Oni priznaju da je ovo zemlja Kelta. Saksonci žele samo da napune trbuhe. Njihova sorta nikada neće pustiti koren na tlu Britanije." Karausije uzdahnu, setivši se kako je sveštenica njegovom krvlju nahranila zemlju. "Idem na jug, gde se ljudi još sećaju da sam im spasao domove, pa ću prikupiti one koji će ploviti sa mnom za Gesoriakum. Ti rauzmeš ove londiniumske trgovce, Alektuse. Ostani ovde i vladaj u moje ime dok nisam tu." Mladić iznenada pocrvene. Karausije se upita zašto. Posle toliko vremena, Alektus sigurno zna koliko mu imperator veruje. No, nije bilo vremena da se brinu tuñe brige. On otvori vrata i pozva pisara, već smišljajući kakva sve nareñenja mora da izda pre polaska. Na Toru je početak leta uvek bio odreñen za bojenje povesma lana i vune koja su istkana tokom duge zime. Takoñe je bila tradicija da Gospa od Avalona pomaže u tom poslu. Zvanično obrazloženje bilo je da se pruži primer devojkama, ali Dierni se uvek činilo da je taj običaj uveden stoga što, kada neko postane Vrhovna sveštenica, posao pripremanja boje i potapanja preñe postane prijatan odmor od drugih obaveza. Posao nije bio nimalo jendostavan - pravilno mešanje boja i odreñivanje tačnog vremena potapanja kako bi se dobila prava nijansa plave zahtevali su iskustvo i dobro oko. Ildeg je bila nadležna za bojenje, i Dierna je rado radila po njenim uputstvima. Nekoliko povesma vune već je visilo sa granja vrbe iza nje; kora drveta još je ponegde bila plavičasta, pošto je i prošle godine služilo u iste svrhe. Dalje niz obalu potoka pušili su se drugi kazani. Ildeg je išla od jednog do drugog, proveravajući je li sve učinjeno kako treba. Mala Lina, koja je pomagala Dierni, donela je još dva povesma i položila ih na prostirku, a onda je dodala još jedan komad drveta u vatru. Bilo je važno da tečnost u kazanu tiho struji, a da ne proključa. Dierna zakači jedno povesmo za kuku i polako ga spusti u kazan. U njemu je bila plava boja, pod dnevnim svetlom tamna kao talasi na otvorenom moru. Samo jednom je otplovila tako daleko da ne vidi kopno, kada ju je Karausije povezao na kanal u svom brodu. Smejao se njenom neznanju i rekao da i ona mora razumeti vode koje štite njeno voljeno ostrvo. Sada je gledala u kazan i ponovo videla more; kašika kojom je mešala stvarala je u njemu struje i belu penu na talasima. Karausije je možda i sada na moru, pomisli ona, i vodi svoju bitku. Stigla je vest da se uputio ka Gesoriakumu sa svim brodovima koje je mogao da skupi. Ali nije poveo Teleri, a ako je sveštenica čak i videla u vizijama nešto što bi moglo da bude od pomoći, bez druge obučene sveštenice koja bi primila poruku, ili bez obreda pripreme i svetog bilja kojim bi pojačala sopstvene moći, nije bilo načina da prenese ono što je videla. Nije očekivala da će joj biti toliko stalo da zna šta se dešava. "Izvuci odmah vunu, mila, inače će biti suviše tamna." Ildegin glas vrati Diernu u stvanrost. Ona žurno izvuče povesmo i ponese ga, onako vrelog, ka vrbi, dok je Lina otišla da donese još. Dierna duboko udahnu pre nego što je potopila novu vunu, jer su kisela isparenja iz kazana sa bojom mogla da ošamute, a potom ga pažljivo spusti u tamnoplavo more... Jedan list pade i poče lenjo da se okreće na površini. Sveštenica pruži ruku da ga izvadi, a onda tiho uzviknu i ispusti kašiku. To nije bio list, nego brod, sa još desetak drugih, i pojavljivao se i nestajao u uskovitlanoj pari. Ona zgrabi ivicu kazana, nesvesna vreline koja joj je pekla dlanove, i naže se bliže, pokušavajući da vidi. Videla je kao morska ptica, kružeći iznad brodova koji su vodili bitku. Prepoznala je 'Orion' i još neke. Čak i da ih nikada nije videla, poznala bi ih po brzini i pokretljivosti. Ostali brodovi - veći, teži i trapaviji - svakako su nepriateljski, rimljanski. Iza njih se video duačak peščani žal; bitka se vodila u velikom zalivu, gde je pokretljivost britanskih brodova predstavljala sasvim malu prednost. Kako je Karausije dozovlio da bude tako uhvaćen u zamku? U borbi protiv Maksimijanove flote pokazao je sjajnu pomorsku veštinu, ali kako su rimljanski borodovi, jedan po jedan, uspevali da nabace kuke i preñu na palubu britanskih laña, postalo je jasno da ovu bitku neće odlučiti veština, nego gruba sila.
Beži! kriknu njeno srce. Ovde ne možeš pobediti, moraš da pobegneš! Dierna se naže još dublje; na trenutak je jasno videla Karausija, sa okrvavljenim mačem u ruci. On podiže pogled. Da li ju je video? Da li ju je čuo? Potom se preko čitave vizije preli crveni talas. More se pretvaralo u krv! Mora da je vrisnula, jer sledećeg trenutka začu glasove kako je dozivaju po imenu i oseti meke ruke kako je odvlače. "Crveno..." šaputala je. "Voda je puna krvi..." "Ne, Gospo", odvrati Lina, "boja u vodi je plava! Oh, gospo moja, pogledajte svoje ruke!" Dierna jeknu od prvog talasa bola. Potom se i ostale okupiše oko nje, i u zbrci oko previjanja rana niko se nije setio da je pita šta je videla. Narednog jutra pozvala je Adven da joj spakuje stvari, i Levala i još jednog mladog druida da je prate, kao i ljude iz močvare da ih provezu kroz maglu u spoljašnji svet. Njeno držanje bilo je takvo da nije dozvoljavalo pogovor, ali ipak se ne bi ni usudila da govori o svojoj viziji, ako je to uopšte i bio Vid, a ne priviñenje roñeno iz straha. Ako je Karausije zaista poražen, onda će ili on ili vest o njegovoj smrti stići prvo u Portus Adurni, i zato i ona mora da poñe tamo. Ako je ostao živ, trebaće mu njena pomoć. Morala je da zna. Tegobno putovanje trajalo je nedelju dana. Kada su stigli do Vente Belgarum, Diernini dlanovi već su zacelili, a umesto jedne strepnje javila se druga. Loše vesti širile su se kao vetar, i čitav zapadni kraj znao je za veliku bitku kod Gesoriakuma. Dierna je tu noć provela bez sna, suviše obuzeta strepnjom da bi potražila Karausija čak i duhovnim okom, ne znajući je li ostao u životu. Ujutro su stigle nove vesti: zapovednički brod stigao je u luku, zajedno sa imperatorom, ali u pratnji je bilo veoma malo brodova. Flota koja je ulila strah u saksonska srca više nije postojala, kao ni ljudi koji su se u njoj borili, a Konstantin Hlorus prikupljao je snage za invaziju na Britaniju. Svuda se čulo mrmljanje. Ljudi koji su se obogatili za vreme pobunjeničke vlade bojali su se da će izgibiti imetak. Drugi su slegali ramenima, ne brinući se zbog eventualne promene gospodara, ili su nagañali kakve bi nagrade mogli da dobiju oni koji pomognu napadačima. No, ma šta Konstantin učinio ostalima, ako pobedi, u Britaniji za Karausija neće biti milosti. Diernin konj odmahnu glavom i preñe u kas kad ga je podbola. Vazduh u Portus Adurni izgledao je težak, uprkos svežem vetru sa mora. Dierna pomisli da bi osetila nevolje čak i da nije čula glasine. Atmosfera u tvrñavi još nije odgovarala porazu, ali naprosto je osećala strepnju. Primetila je i da se dežurni oficir nije bunio kada je zatražila da vidi imperatora. Ona je bila civil i nije imala šta da traži u vojnoj postaji oko koje će se uskoro povesti rat. No, videlo se da su snage koje je Karausije zadržao ovde toliko očajne da bi rado prihvatile pomoć, ma koliko besmislenu, čak i od neke lokalne veštice. Karausije je stajao nagnut nad stolom na kome je bila raširena mapa Britanije, premeštajući komadiće drveta tamo-amo, proračunavajući pokrete trupa. Na obrazu je imao ružnu ranu, a na listu zavoj. Dierna je na trenutak zastala na vratima, toliko obuzeta olakšanjem što ga vidi da nije mogla ni da se pomeri. A onda, iako nije načinila nikakav zvuk, on podiže pogled. "Teleri?" šapnu on. Dierna istupi napred, tako da je svetlo palo na nju. Karausije zatrepta, a nada koja mu je na trenutak oživela lice ustupi mesto nečem drugom, možda strahu. Zašto bih se čudila? pomisli ona dok je čekala da joj srce prestane da ubrzano bije. Želela sam da je on voli. Nije trebalo da doñem... Ali on je već išao ka njoj. "Gospo", promuklo reče on, "jesi li došla da prorekneš dobru sreću ili očajanje?" Pogled mu se smirio, ali to je bila smirenost čoveka spremnog da se suoči sa konačnom sudbinom. Je li mu ona to predstavljala? Ujela se za usnu, svesna da mu je to jedino i dozvolila. "Ni jedno ni drugo. Došla sam da ti pomognem, ako mogu." On se namršti, brzo razmišljajući. "Ako dolaziš iz Avalona, stigla si veoma brzo. Ili ti je Teleri poslala..." Dok je odmahivala glavom, ona primeti u njegovim očima brzo prikrivenu tugu. "Zar ona nije ovde, sa tobom?" "Otišla je u Durnovariju, kod svog oca." Nastupi kratka tišina. Sada se Dierna namršti. U Akve Sulis jasno je videla da je Teleri nesrećna. No, izgleda da je situacija mnogo gora nego što je mislila. Ona mene krivi za to, shvati ona. Zato nije htela da govori
sa mnom. No, sada nije mogla da učini ništa za Teleri. Suzbila je nelagodnost i prišla da pogleda mapu. "Gde misliš da će se Konstantin iskrcati i koliko vojske ćeš povesti tamo?" "Prva briga biće mu da zauzme Londinium", reče Karausije. Videla je da ga smiruje razgovor o konkretnom problemu. I to je bila nekakva akcija, a on nije bio tip čoveka koji će krotko prihvatiti svoju sudbinu, kao što su hrišćanski sveštenici preporučivali svojim sledbenicima. "Možda će krenuti pravo tamo", nastavi on, "ali iskrcavanje bi bilo veoma teško ukoliko je grad branjen. Možda će pokušati da se iskrca na Tanatus, pa da maršira preko Kantijuma; on zna da imam jaku podršku na jugoistoku. Da sam na njegovom mestu, pokušao bih napad iz dva pravca, pa bih deo snaga iskrcao na drugom mestu, možda negde izmeñu Portus Adurni i Klauzentuma. Ovde se nalazi Alektusov deo uprave, i bilo bi mudro uništiti ga što pre." Dok je govorio, premeštao je po mapi obojene štapiće, i Dierna na trneutak vide, jasno kao da gleda u sveti kladenac, vojnike kako marširaju zemljom. Ona odmahnu glavom da se oslobodi mašte, pa se ponovo usmeri na mapu. "A ti pripremaš odbranu?" "Alektus drži Londinium", odvrait on. "Ja sam garnizone na Zidu gotovo ispraznio, i te snage sada marširaju na jug, da nam se priduže. Pojačaću odbranu ovde, i u Venti. Moramo posebno da branimo gradove. Osim u pomorskim tvrñavama, na jugu gotovo da nema vojske. Borbe su se, još od Klaudijevog vremena, uvek vodile na obalama i na sevenroj granici, pa na jugu vojska i nije bila potrebna. Mogla bi da mi pomogneš, ako hoćeš, time što bi otišla u Durnovariju i pitala princa Eidina Minoka da li bi od svojih mladića obrazovao jedan odred." "Ali, Teleri..." "Teleri me je napustila", mirno reče on, potvrdivši njene strahove. "Ne tražim utehu. Znaš bolje od mene da je naš brak bio samo simboličan. Ona me nikada nije želela, a ja nikada nisam imao vremena da se potrudim i osvojim je. Voleo bih da sam mogao da je usrećim, ali neću je zadržavati protiv njene volje. Ipak, savez mi je još potreban, a ne mogu nju zamoliti da me zastupa." Lice mu je bilo potpuno bezosećajno, što je očito bila maska za duboki bol. Dierna se ujede za usnu, znajući da ne treba da ga vreña saosećanjem. Ona je udesila taj brak i mislila je da će svima odgovarati, ali jedini učinak bio je da je povredila devojku koju je volela kao sestru i muškarca koga je... poštovala? Mogu li se njena sadašnja osećanja nazvati poštovanje? Ona zaključi da njena osećanja uopšte nisu bitna. Bilo je previše drugog posla. "Poći ću, naravno", polako reče ona, pitajući se hoće li Teleri sada hteti da razgovara sa njom. "Ali bolje bih se osećala", dodade ona, "ako bi postavio nekoga drugog da zapoveda u Londiniumu." Nije bila sasvim sigurna šta joj tu smeta - da li nešto što je Alektus rekao u Korinijumu? "Iskusnijeg oficira?" upita Karausije. "Alektus dovoljno zna da bi mu u vojnim pitanjima pomogao zapovednik garnizona. Reč je o civilnom stanovništvu. Njihova podrška nam je neophodna, a Alektus je u izvrsnim odnosima sa svim londiniumskim trgovcima. Ako iko može da ih ubedi, onda je to on. Verujem mu utoliko više što on nije vojnik. Dugogodišnji oficir, suočen sa cezarskim legijama, mogao bi da se seti kako je prvi zavet položio Dioklecijanu. Ali za Alektusa sam siguran da nikada neće voljno predati Britaniju nazad Rimljanima." "U pravu si", reče Dierna, misleći na kraljevske loze, "ali da li je odan i tebi kao što je odan zemlji?" Karausije se ispravi i zagleda u nju, a ona se ukoči, svesna iznenadne napetosti izmeñu njih. "Zašto bi ti to bilo važno?" upita on. Dierna je i dalje nemo stajala. "Nisi ti htela imperatora Britanije, htela si svetog kralja", nastavi on. "Pozvala si me na ovo ostrvo svojom magijom i dala si mi kraljevsku nevestu; ti si me ubedila da se odreknem svog zaveta i svoje zemlje. Ali Alektus spada ovde. On te nikada neće uvrediti noseći varvarsku odeću..." Znači, i on se sećao svañe u Korinijumu. Srce ju je zabolelo od njegovo žalosnog osmeha, ali sledećeg trenutka ona vide u njegovim očima ne samo bol nego i ponos.
"Ja jesam roñen kao varvarin, Gospo, ali nisam glup. Zar misliš da nisam shvatio kako predstavljam samo tvoje oruñe u odbrani Britanije? Ali oruñe može da se slomi, a kada se to desi, majstor napravi drugo. Možeš li da me pogledaš u oči i kažeš da ćeš, ako ja padnem, odustati od pokušaja da oslobodiš ovu zemlju?" Dierna oseti da joj se oči neočekivan pune suzama, ali nije odvratila pogled. Njegovo strpljenje zahtevalo je odgovor. "Ne..." konačno šapnu ona, "ali to je zato što oruñem rukuje Boginja, a i ja sam u Njenoj ruci..." "Zašto onda plačeš?" On načini korak ka njoj. "Dierna! Ako smo jednako vezani, onda prestani, makar ovaj put, da pokušavaš svima da upravljaš prema svom osećanju dužnosti, i reci mi istinu!" Istinu... očajno pomisli ona. Da li je i ja znam? Ili dozovljavam sebi da vidim samo dužnost? "Plačem", konačno reče ona, "jer te volim." Karausije je na trenutak stajao potpuno nepomično. Ona vide kako ga napušta napetost i kako saginje glavu. "Ljubav..." šapnu on kao da nikada ranije nije čuo tu reč. A zašto bi on voleo mene? - upita se ona. "To nema nikakve veze", brzo reče Dierna. "Pitao si, i odgovorila sam." "Ti si Vrhovna sveštenica Avalona, sveta kao vestalke u Rimu." On je pogleda u oči, i ona se trže od osećanja iznenada otkrivenih u tom pogledu. Nije imala prava da očekuje od njega ljubav, ali znala je da ne bi mogla da podnese njegovu mržnju. "Kad kažeš da tvoja osećanja ne znače ništa, unižavaš i sebe i mene." Karausije je i dalje zurio u nju, kao da je njeno lice knjiga ispisana nekim nepoznatim jezikom koji pokušava da iščita. "Nisam govorila kao Vrhovna sveštenica, nego kao žena..." šapnu ona. Oči joj se opet ispuniše suzama. "A njoj je odavno zabranjeno da ima osećanja?" upita on sa avetinjskim humorom. "To isto bi mogao da kaže i imperator Britanije." Njegovo lice kao da se menjalo pod njenim zamagljenim pogledom. Videla to drugo lice i ranije, kada su zajedno tražili vizije u srebrnoj činiji na Toru. Volela sam ovog čoveka i ranije, pomisli ona sa iznenadnim uverenjem. Karausije se ispravi. Polako mu se vratila aura moći zbog koje je uvek i u svakoj prostoriji izgledao kao najkrupnija osoba. To nije bila aura moći imperatora, nego Kralja. Ima pravo, pomisli ona, pogodio je šta želim za Britaniju. No, Sveti Kralj koga je ona želela nije Alektus, nego on. On ode do vrata i reče nešto stražaru koji je stajao napolju. Potom čvrsto zatvori vrata i okrete se ka njoj. "Dierna..." Njeno srce poče da udara, ali činilo joj se da više nema snage za voljne pokrete. Karausije je zgrabi za ramena i saže se da je poljubi kao što se žedan čovek saginje nad izvor vode. Ona uzdahnu, sklopi oči, a on je privuče sebi kao da je osetio njenu želju. Dierna uzdrhta, iznenada bolno svesna svega što on oseća, jer njegove želje bile su i njene. Tog trenutka bilo joj je svejedno je li on kralj ili imperator ili običan čovek. Posle nekog vremena on je pusti i poče da petlja oko kopči na njenoj haljini. Dierna se nije bunila; njeni prsti bili su zaposleni njegovim telom koliko i njegovi njenim. Nešto duboko u njoj, još pošteñeno strasti, podsmešljivo primeti da je trapava kao devica. I zaista, ona nije upoznala muškarca osim u svečanim spajanjima na druidskim obredima, nikada nije uzela ljubavnika samo zbog želje. Pitala se kako će izvesti spajanje kada u prostoriji nije bilo kreveta. Karausije je ponovo poljubi i ona se privi uz njega; kosti su joj se topile, i tekla mu je u susret kao što reka teče ka moru. On je podiže i spusti je na mapu Britanije koja je stajala na stolu. Dierna se tiho nasmeja, svesna simbolike, znajući da je Boginja blagoslovila čak i ovo žurno spajanje, jer, bez ikakvih priprema i cermonija, Vrhovna sveštenica i imperator ipak su proslavljali Veliki Obred. Zidovi koje je Eidin Minok podigao oko svog grada bili su visoki i jaki. Teleri je mogla, ako poželi, da hoda čitavog dana, a da nikada ne ugleda more. Otkako je stigla iz Akve Sulis, provodila
je mnogo vremena u šetnji, na očajanje služavki koje joj je otac dodelio. A od Diernine posete više uopšte nije mogla da miruje. Teleri se ponekad pitala šta je Vrhovna sveštenica htela da joj kaže. Odbila je da je vidi, bojeći se da će Dierna pokušati da je ubedi da se vrati mužu, ili u Avalon. No, svešetenica je provela mnogo vremena u razgovoru sa princom, pa je možda Teleri i nije preterano zanimala. U svakom slučaju, Dierna je sada otišla, a Telerina braća i njihovi prijatelji zadovoljno su vežbali konjičke manevre na svojim rasnim konjima, učeći kako da lovačke veštine primene na bojištu. Uskoro će i oni otići, i onda više neće biti ničega što bi je podsećalo na Karausija i njegov rat. Pred njom prolete galeb, kričeći, i ona poskoči, smesta načinivši prstima znak protiv zla. "Oh, gospo moja, ne smete biti tako sujeverni", reče služavka Julija, koja je nedavno postala hrišćanka. "Nisu ptice zle, nego samo ljudi." "Osim ako to nije bila prirodna ptica, nego privid Zlog", reče Bet, druga sluškinja, smejući se dok se Julija krstila. Teleri odvrati pogled; njihovo bockanje bilo joj je jednako besmisleno kao ptičiji krik. "Idemo na tržnicu da vidimo tanjire i činije." "Ali, gospo, išli smo tamo pre dva dana..." poče Julija. "Rekli su da očekuju novu pošiljku", odvrati Teleri i poñe takvom brzinom da devojka nije imala daha da se dalje buni. Kada su se vratile u gradsku kuću njenog oca - devojke su nosile dva tamnosmeña ćupa sa prizorima lova u bareljefu - sunce je već zalazilo. Kupovina ćupova razvedrila je za neko vreme Teleri, ali oni su već prestali da je zanimaju, i kada su devojke upitale šta da rade se njima, ona sleže ramenima i reče da ih odnesu kućepazitelju ili u ñubre, jer je njoj svejedno. Teleri se uputi u svoje odaje i baci se na ležaj, a potom ponovo ustade. Bila je umorna, ali se plašila da spava, jer je često imala košmare. Tek što je ponovo sela, na vratima se pojavi, klanjajući se, kućni rob. "Gospo, vaš otac kaže da treba da doñete. Stigao je gospodar Alektus!" Teleri ustade tako naglo da oseti vrtoglavicu, pa se žurno pridrža za naslon ležaljke. Je li Alektus došao u ime imperatora, ili iz nekog drugog razloga? Iznenada zbunjena, ona skide ogrtač koji je nosila na tržnicu, zamrljan prašinom, i baci ga u stranu. "Kaži da mi donesu vode za umivanje i reci Juliji da mi izvadi tuniku od ružičaste svile i odgovarajući veo!" Kada se Teleri priduržila ocu i gostu u trpezariji, bila je smirena barem spolja. Kada je sela, razgovor se vratio na predstojeću invaziju. "Šta kažu uhode, hoće li Rimljani brzo doći?" pitao je princ. "Mislim da Konstantin nema dovljno brodova za svu vojsku koju mora da dovede, pa će morati da ih gradi. Porazio je Karausija kod Gesoriakuma, ali naši momci su ga ipak dobro isprašili." Alektus otpi malo vina, pogledavši ispod oka Teleri. Porumeneo je kada je ušla, ali pozdravio ju je vrlo zvanično. Dobro izgleda, pomisli ona, preplanuo od mnogo jahanja po suncu. A izgledao je i stariji - više nije bilo dečački mekih crta lica. "A ovi naši momci", nastavi princ, "hoće li i oni, kao što si rekao, 'dobro isprašiti' Rimljane?" "Ako budemo jedinstveni", reče Alektus. "Ali dok sam putovao, čuo sam govorkanja. Naš narod - ljudi keltske krvi - sada se budi. Lepo je izmaći ispod šape Rima, ali ima ih koji kažu kako bi trebalo da idemo dalje i da izaberemo kralja koji neće biti stranac." Teleri brzo pogleda oca, koji je nastavio da ljušti jabuku. "A kako bi odabrali takvog vrhovnog kralja?" upita princ. "Da su naši narodi u stanju da se ujedine, Cezar - onaj prvi - nikada ne bi stekao ni uporište na našim obalama. Naša tragedija jeste to što smo uvek spremniji da se borimo meñusobno nego protiv stranog neprijatelja." "Ali ako se slože? Ako neki znak ukaže na čoveka koga su odabrali naši bogovi?" tiho upita Alektus. "Ima mnogo znakova i mnogo tumačenja. Kada doñe vreme, svaki poglavar sudiće po onome što sam vidi..." Teleri je zurila u njih, pitajući se da li sanjaju oni ili ona. A šta je sa Karausijem? No, razgovor je već postao uopšteniji i okrenuo se obuci vojske i nabavci hrane, pa putevima kojima će se kretati.
Noć je bila topla, i kada se večera završila, Alektus upita Teleri bi li se prošetala atrijumom sa njim. Neko vreme su ćutke koračali. Potom Alektus iznenada zastade. "Teleri - zašto si napustila Karausija? Je li bio okrutan? Da li te je tukao?" Ona umorno odmahnu glavom. Očekivala je nešto ovakvo. "Tukao? Ne - nije mu bilo toliko stalo. Nije mi učinio ništa nažao, ali kad god bih ga pogledala, videla bih Saksonca." "Nikada ga nisi volela?" Ona ga pogleda u oči. "Nikada. Ali ti jesi, Alektuse, ili si mu se barem divio! Šta želiš da ti kažem?" "Mislio sam da će on spasti Britaniju!" uzviknu Alektus. "Ali to je bila samo promena gospodara. A ja sam uvek bio u njegovoj senci. A ti si pripadala njemu..." "Jesi li ozbiljno mislio ono što si rekao mom ocu, ili si ga samo iskušavao?" upita Teleri. On duboko uzdahnu. "Teleri, mogao bih da vodim ovu zemlju. Vlada zavisi od novca, a novac kontrolišem ja. Potičem od prinčeva Belge, i od silurskih, po majčinoj strani. Znam da to nije dovoljno. Ali ako bi ti mogla da me voliš - pošli bi za mnom ako bi ti pristala da budeš moja kraljica." Ona je odsutno opipavala haljinu. "A da li me voliš, ili samo želiš da se oženiš mnome, kao on, zato što bi ti to pomoglo da stekneš moć?" Ona podiže pogled i vide da Alektus drhti. "Teleri", šapnu on. "Zar ne znaš šta osećam prema tebi? Progoniš me u snovima. Ali kad smo se sreli, ti si bila princeza sa Avalona, a potom, odjednom, Karausijeva žena. Dao bih ti svoje srce na zlatnom tanjiru kada bi to poželela, ali radije bih ti ponudio Britaniju. Daj mi svoju ljubav i bićeš ne carica, nego Vrhovna kraljica." "A šta će biti sa mojim mužem?" Njegov pogled, još maločas blistav, postade surov. "Ubeñivaću ga dok se ne složi..." Ako i odustane od nje, Teleri nije mogla zamisliti Karausija kako dobrovoljno prepušta moć nekom drugom. No, Alektus je klečao pred njom, i zato joj ništa drugo nije bilo važno. On je uze za ruku i poljubi je, a onda je blago okrete i poljubi joj i dlan. Kako nežan dodir, pomisli ona. Alektus je ne bi sprečio ako bi sada ustala i udaljila se. No, dok je gledala njegovu pognutu glavu, osetila je kako je obuzima zaštitničko sažaljenje, i prvi put je shvatila da i ona poseduje moć. Karausiju je bila potrebna kao veza sa Britancima i sa Avalonom. Ovom čoveku potrebna je njena ljubav. Ona mu blago pogladi kosu, i kada je podigao glavu, ona ga primi u naručje. Glasnik koga je princ Eidin Minok poslao imperatoru javio je da će pričevi ljudi krenuti iz Durnovarije na junske ide. Princ je preporučivao da im se u susret, kod Sorviodunuma, pošalje oficir; tamo se glavni put sa jugoistoka ukršta sa putevima iz Akve Sulis i Glevuma. Nekoliko dana pred Dugodnevicu, Karausije, iznuren čitavom sedmicom pregovora sa lokalnim senatorima u Venti, odlučio je da im lično poñe u susret. Još je za jahanje nosio germanske pantalone, ali savetnici su ga ubedili da svoju menapijsku gardu obuče u rimljansku opremu. Kad je pogledao kolonu iza sebe, utvrdio je da izgledaju kao bilo koji drugi regruti poslati da služe na drugom kraju imperije. Kada su prispeli u Sorviodunum, Durotrigi još nisu stigli, ali vreme je bilo prijatno i sunčano; po takvom danu ne treba sedeti u kući, nego izići na svež vazduh. Dok je predvodio svoje ljude putem ka Durnovariji, Karausije je razmišljao kako bi najviše voleo da se nalazi na palubi broda. Ovo bi bio divan dan za plovidbu. No, morao se zadovoljiti njihanjem na konjskim leñima, i samo zamišljati da su bregovi oko njega, zapravo, morski talasi. Već se bližilo podne kada je jedan Menapijac uzviknuo; Karausije podiže pogled i ugleda na putu oblak prašine. Poslednjih godina naučio je da procenjuje brojnost konjice, i sada je znao da im se približava oko četrdeset ljudi, goneći konje brže nego što bi iskusan zapovednih zahtevao, verovatno pre u oduševljenju nego u žurbi. On podbode svog vranca, a Menapijci preñoše za njim u kas, žureći u susret Durotrizima. Uz osmeh je prepoznao Telerinog najstarijeg brata, snažnije grañenog od nje, ali sa istom crnm kosom. No, ionako je već znao ko mu ide u susret. Dobro izgledaju, pomislio je, osmotrivši ih -
oprema koju su nosili, sva nakićena ukrasima i medaljonima, više je priličila paradi nego putu - ali delovali su energično i odlučno. A jahali su, naravno, odlično. Samo je jedan konjanik jahao bez lakoće. Karausije zakloni oči jednom rukom, žmirkajući, i prepoznade Alektusa. Nije ga poznao odmah, jer ga još nikada nije video bez rimljanske odeće, a sada je jahao u žutoj tunici i purpurnom plaštu, kao belgički princ, što je, uostalaom, i bio. Izgleda da Karausije nije bio jedini koji se setio svojih korena, sada kad se bore protiv Rima. On se nasmeši i mahnu im dok su se zaustavljali pred njim u oblaku prašine. "Alektuse, momče, šta ti radiš ovde? Mislio sam da si u Londiniumu." "Ovo je moja zemlja i moj narod", odvrati Alektus. "Ovde mi je mesto." Karausije oseti probod nesigurnosti, ali nastavio je da se smeši. "Pa, svakako si mi doveo odličan odred Durotriga." On se osvrte ka jahačima i oseti još jaču nelagodnost, jer niko se nije smešio. Telerin brat potera svog konja malo bliže. "Zar si mislio da ste vi Rimljani - ili bolje da kažem vi Germani - jedini koji umete da se borite? Keltski ratnici su potresali zidine Rima dok je tvoj narod još puzao po blatu." Teudibar, jedan od njegovih Menapijaca, zareža nešto, ali Karausije mu dade znak da bude miran. "Da nisam verovao u vašu hrabrost", poče on, "ne bih tražio od tvog oca da vas pošalje. Britaniji je potrebno da se za nju bore svi njeni sinovi - i oni čiji su se preci borili protiv Cezara, i deca legija, dovedenih iz Sarmatije i Hispanije i svih krajeva imperije da puste koren u ovoj zemlji. Sada smo svi Britanci." "Ti nisi", reče jedan od Durotriga. "Ti si roñen preko mora." "Dao sam svoju krv Britaniji", odvrati Karausije. "Lično je Gospa od Avalona prihvatila moju žrtvu." Čak i sada mu srce poskoči od pomisli na Diernu. U Portus Adurni dao je više od svoje krvi; prolio je i svoje seme, sam svoj život, te noći u njenom zagrljaju, i to ga je obnovilo. "Gospa od Britona to odbija", reče Alektus. Ratnici mu oslobodiše prilaz. "Kćer Eidina Minoka više nije tvoja žena. Savezništvo je okonča-no, i naš zavet povučen." Karausije se ukoči od besa. Zar je taj mladić poludeo? "Plemena daju hrabre ljude", reče on u poslednjem pokušaju da smiri strasti, "ali tri stotine godina niste nosili oružje, osim lovačko. Bez pomoći britanskih legija, bićete lak plen Konstantinu." "Legije", prezrivo frknu Alektus. "One će poći za onim ko ih plaća. Zar nije to istorija vaše imperije? A vlast pripada meni. Bilo zbog novca ili iz ljubavi, čitava Britanija boriće se protiv napadača. Ali mora ih predvoditi čovek od stare loze." Karausiju poče da pulsira vena na slepočnici. "Znači, ti..." Alektus klimnu glavom. "Možda bi bilo drugačije da si imao sina sa Teleri, ali ona je odbacila tvoje seme. Prenela je ovlašćenje na mene." Karausije je slepo piljio u njega. Znao je da nikada nije stekao Telerinu ljubav, ali nije znao da ga ona mrzi. To ga je zabolelo, jer mu je još bilo stalo do nje, iako mu je Dierna pokazala šta zaista znači voleti. Deo njegovog uma, još sposoban za razložnost, govorio mu je da Alektus sve to govori da bi ga povredio. Da mu se Dierna nije onako potpuno predala, Alektus bi možda i uspeo. No, pošto je sećanje na njenu ljubav bilo u njemu kao živa voda, nikakvo Alektusovo izazivanje nije moglo da mu uzdrma muškost. Ona, a ne Teleri, daje moć vlasti. No, Durotrizi su očito verovali Alektusu, a on nije mogao da izda Diernu i kaže im šta mu je podarila. "Ovi ljudi nisu pod zavetom", polako reče on, "ali ti si, Alektuse, dao zavet meni. Kako da ti veruju ako mene izdaš?" Alektus sleže ramenima. "Zakleo sam se bogovima Rima - istim bogovima kojima si se ti zakleo da ćeš služiti Dioklecijana. Jedan pogažen zavet povlači drugi - 'oko za oko', kako kažu hrišćani." Karausije potera svog konja još bliže, primoravši mladića da ga pogleda u oči. "Izmeñu nas dvojice, Alektuse, nije postojao samo zavet", tiho reče on. "Mislio sam da imam tvoju ljubav." Mladić odmahnu glavom. "Više volim Teleri." Teleri, pomisli Karausije, a ne Britaniju.
"Uzmi je slobodno, imaš moj blagoslov", mračno reče on, "i neka ti pruži više nego što je ikada pružila meni. Ali što se tiče Britanije, verujem da su legije dovoljno razumne da se ne pokoravaju neobučenom dečaku, čak i kada deli zlato šakom i kapom. A možda druga plemena neće biti toliko voljna da se pokoravaju Durotrizima, koji su ih pokorili pre dolaska Rimljana. Slobodno pokušaj, Alektuse, ali ne verujem da će te narod ove zemlje slediti, a ja neću da napustim one koji polažu nadu u mene..." On prezrivo okrete konja. Odmakao je možda za dve konjske dužine kada jedan Menapijac uzviknu upozorenje. Karausije poče da se okreće, i zato ga koplje koje je bacio Telerin brat nije pogodilo u leña, nego u bok. U prvom trenutku osetio je samo udar. Potom koplje samo ispade od sopstvene težine. Kad je palo na put, Karausije oseti vrelu krv kako mu teče ispod rebara, a potom, konačno, prvi plameni probad bola. Čuo je uzvike i zveket mačeva. Jedan konj zanjišta. On zažmirka, pokušavajući da usmeri pogled, i ugleda jednog gardistu kako pada. Još nisam mrtav, pomisli on, a ljudi umiru zbog mene! Jedan duboki uzdah pomože mu da se pribere, i on izvuče mač. Poterao je konja ka Alektusu, ali izmeñu njih je bilo previše ljudi. Jedna oštrica sunu ka njemu; uspeo je da je odbije, zamahnuo je svojim mačem, osetio trzaj pri udaru, i video neprijatelja kako pada. Čista sreća, pomisli on, ali već ga je obuzimao brobeni gnev, i svakog trenutka je bio sve snažniji. Njegovi Menapijci, videći ga kako se bori, ohrabriše se i napadoše jednako žestoko. Sve oko njega bilo je mutno. Iznenada pred njim više nije bilo neprijatelja. Čuo je topot kopita i video da se Durotrizi prestrojavaju oko Alektusa i žurno se povlače. Mahali su oružjem kao da se svañaju. "Gospodaru", povika jedan gardista. "Vi krvarite!" Karausije uspe da vrati mač u korice i da pritisne ruku na bok. "Nije ozbiljno", jeknu on. "Otcepi traku sa svog plašta za zavoj. Bili su brojno jači od nas, ali smo ih potukli. Ako se sada povučemo, dobro će razmisliti pre nego što poñu za nama. "Nazad u Sorviodunum?" upita Edfrid. Imperator odmahnu glavom. Alektusova izdaja uzdrmala je sva njegova uverenja, i sve dok se ne izleči neće smeti da veruje ni u čiju odanost. Karausije se izvi da bi pogledao svoj bok. Krv je navirala iz rane, i bilo je teško videti je, ali osećao je da je ozbiljna. Iako je govorio nemarno, izgleda da bi mu mogli pomoći jedino londiniumski lekari. On se ispravi u sedlu i pogleda na zapad, gde su se bregovi stapali sa plavičastom izmaglicom. "Previj mi bok", reče on Teudibertu. "Gospodaru, rana je vrlo duboka. Moramo da nañemo pomoć." "Onamo", pokaza Karausije. "Jedini lek za ovu ranu nalazi se u Letnjoj Zemlji. Poći ćemo kao da se vraćamo u grad i skrenućemo čim im ne budemo pred očima. Izgubiće vreme tražeći nas na putu. Hajde, brzo, i ne odugovlačite zbog mene. Ako ne budem mogao da jašem, vežite me za sedlo; ako ne budem mogao da govorim, pitajte za put za Avalon." 16. Dierna kriknu od proboda bola. Nit joj puče meñu prstima i vreteno se otkotrlja u travu. "Gospo! Šta se desilo?" uzviknu Lina, devojka koja ju je služila ovog meseca. "Je li vas ubola pčela, ili ste povredili ruku?" Njene reči izgubiše se u zabrinutim uzvicima dok su im pritrčavale ostale žene. Sveštenica pritisnu ruku na bok i duboko udahnu, trudeći se da nadvlada bol. Nije poticao od srca; strašan probod pulsirao je znatno niže, ispod rebara, kao da je nešto unutra slomljeno. A bol nije poticao ni sasvim iznutra. Koža joj je, na pažljiv dodir, bila preosetljiva; a ipak, kada su joj raskopčali tuniku, nije se videla nikakva rana. Nikakva čarolija niti urok nisu mogli da se probiju kroz Dierninu svesnu zaštitu. A postojala je samo jedna živa osoba kojoj se toliko potpuno otvorila da bi mogla da oseti njegov bol. Shvatila je
da je, dok su vodili ljubav, Karausiju dala više od svog tela - dala mu je i deo svoje duše. Ona posla svoj duh da poleti putem kuda je došao bol, i oseti njegovu čežnju za njom. "Pogodila ju je magija", tužno reče stara Sigfola. "Pažljivo je podignite, kćeri. Moramo je odneti u postelju." Dierna je jedva smogla snage da progovori. "Nije... to... moj bol. Moram da se... odmorim, ali ti... Adven... idi do svetog kladenca. Neko... dolazi... pokušaj da Vidiš ko je to!" Dierna je čitavo popodne ležala u hladnoj tami svoje kuće, koristeći sve što je ikada nučila kako bi održala trans koji će je poštedeti bola. Fizička patnja postepeno postade podnošljiva, ali u njoj je raslo osećanje potrebe. Karausije ju je tražio, ali hoće li je naći na vreme? Bio je to dobar plan, pomisli Karausije, zaustavivši konja i isprekidano dišući, ali ipak je precenio svoju izdržljivost. Uprkos zavojima, svaki korak nanosio mu je nepodnošljiv bol. Kada je trebalo da izabere hoće li se zaustaviti ili izgubiti svest, procenio je da bi pauza zahtevala manje vremena. Ali morao je da zastaje sve češće i češće, a prilikom poslednjeg zastanaka stigla je galopom zaštitnica, da javi kako su im Durotrizi na tragu. "Hajde da ovde napravimo zasedu", reče Teudibert. Karausije odmahnu glavom. Šuma je bila suviše gusta za manevrisanje, ali ne i dovoljno gusta da pruži zaklon. "Onda ćemo se podeliti", reče ratnik. "Deo će produžiti niz dolinu, gde je tlo meko, pa će se naši tragovi dobro videti. Vi skrenite preko vresa. Uz malo sreće, poći će za nama." Imperator klimnu glavm. Tako će se spasti bar deo njegovih ljudi. Znao je da je to jedini način da ih natera da ga ostave. Alektus jeste izdajica, ali ovi mladići položili su mu zavet i neće dobrovoljno nadživeti svog zapovednika. "Neka vas Hehalena čuva." Prizvao je njihovu boginju da im pomogne dok su žurno odlazili. "Hajde da poñemo", reče Teudibert, "dok njihova buka još zaklanja našu." Teudibert je držao njegove uzde, jer se Karausije sada jedva držao u sedlu; uspeo je da savlada bolni uzvik kada je od konjskog koraka opet osetio talase bola. Tokom naredna dva dana isti prizor ponovio se nekoliko puta. Menapijci su bili izdržljivi i navikli na teška putovanja, ali Durotrizi su poznavali zemlju. Varke su neko vreme uspevale, ali neprijatelj ih je stalno ponovo pronalazio. Karausijeva jedina nada bila je da stigne na Avalon, gde će ga čuvati poštovanje Britanaca prema svetom ostrvu. Po podne trećega dana stigli su na istočni kraj močvara Letnje Zemlje. Sada je Karausije već bio preslab da bi sam sedeo na konju, pa je jahao privezan za Teudiberta. Menapijci su se razumeli u močvare, ali ne na konju. Poslali su dva čoveka da idu dalje sa životinjama. Preostala šestorica zadržala su samo konja koji je nosio Karausija, pa počeše da obilaze jezero, tražeći selo naroda iz močvare čiji bi žitelji mogli da ih prebace u Avalon. Nije im palo na pamet da su Britanci već pogodili kuda su se uputili i da su odjahali preko grebena Poldens da bi ih presreli. Karausije, koji bi to mogao da predvidi, sada više nije mogao da razmišlja. Trgao se tek kada je Teudibert naglo zaustavio konja, psujući. On se uspravi u sedlu i otvori oči. Padalo je veče. Preko mirne vode videle su se sojenice naroda iz močvare. Pred njima se nalazio komadić čvrstog tla, a na njemu se jasno videla grupa konjanika. "Sakriću vas u močvari", rečle Teudibert, odvezujući uže koje ih je držalo zajedno i vezujući slobodan kraj svom gospodaru oko pojasa. "Ne..." jeknu Karausije. "Radije ću umreti u borbi. Ali pošalji Edfrida u to selo. Neka ih zamoli da pozovu Gospu od Avalona." Još pre nekoliko trenutaka nije mogao ni da se pomeri, ali sada, ugledavši neprijatelja, uspeo je da sjaše i isuče mač. "Baš dobro", reče Teudibert kad su jahači pošli ka njima. "Umorio sam se od bežanja." On se nasmeši, a Karausije je jedva smogao snage da mu uzvrati. Na kraju se sve svede na užasno jednostavne stvari. Osećao je to i ranije pred bitku, kada svi planovi i pripreme postaju nevažni dok stojiš licem u lice sa neprijateljem. Ali ranije je bar počinjao
borbu nepovreñen. Ovog puta mogao se nadati jedino da zada dva ili tri dobra udarca pre nego što ga obore. U ušima mu je odjekivao topot kopita. Jedan konj se okliznu i pade, ali ostali su mu se približavali zastrašujućom brzinom. Karausije se naže u stranu i zamahnu mačem na najbližeg jahača. Teudibertovo koplje blesnu i Britanac pade. Drugi jahač već je bio nad njima; imperator zakorači unazad u blatnjavu vodu, trudeći se da održi ravnotežu, ali konj iznenada zastade, uplašen od nesigurnog tla. Jahač se okliznu i zgrabi grivu da se zadrži; Karausijev mač ga pogodi u bok. Naredni trenuci protekoše kao niz nepovezanih slika. Stajao je leña u leña sa Teudibertom, napola oslonjen o njega. Oseti je udar, i još jedan, i znao je da je pogoñen, ali više nije osećao bol. Zatreptao je, osvrćući se, i upitao se da li tako slabo vidi zbog tame ili zbog gubitka krvi. Stizalo je još jahača. Teudibert iznenada jeknu, i Karausije se zatetura jer je naglo izgubio oslonac. Poslednji trzaj gneva ponese ga da se okrene, zamahujući. Udarac je pogodio Teudibertovog ubicu u vrat dok se saginjao da izvuče koplje. Karausije se zatetura, trudeći se da podigne mač. No, nije više bilo protivnika. Oko njega je ležalo desetak tela; neki su ječali, neki su već bili mrtvi. Sa druge strane grebena čuli su se zvuci borbe, ali ništa nije mogao da vidi. Potom i to nestade. Moji odvažni menapijski momci pružili su mi poslednju priliku, pomisli on. Ne smem je protraćiti. S desne strane primetio je vrbe, gotovo srasle kraj same vode. Ako se tamo sakrije, niko ga neće naći. Vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi, ali odnekud je smogao snage da stigne do zaklona meñu drvećem. Tri dana i tri noći Dierna je bdela, dok je njen duh stremio ka čoveku koga voli. No, krajem drugog dana dodir je postao isprekidan, kao da on povremeno gubi svest. Trećeg dana ponovo se javio bol, a sa njim i strepnja koju je jedva podnosila. Tek iza ponoći zapala je u nemiran san, pun košmara u kojima je bežala kroz krvavo more, progonjena demonima bez lica. Probudila se na prvi predznak svitanja u otvorenim vratima, i shvatila da ju je trglo kucanje. "Uñi..." šapnu ona. Sela je u krevetu i shvatila da prvi put za tri dana ne oseća bol. Je li Karausije mrtav? Nije verovala u to jer još je osećala teret na duši. Pred sivim nebom stajala je Lina. "Gospo, došao je neko od naroda iz močvare. Kaže da je bilo borbe na ivici jezera. Jedan ratnik stigao je do njihovog sela, zahtevajući da oni nañu njegovog gospodara i odvedu ga Gospi od Avalona..." Dierna ustade, iznenañena što je tako nesigurna na nogama, i uze svoj plašt. Lina je već nosila kotaricu sa melemima i zavojima. Sveštenica joj se osloni o rame dok su silazile stazom, ali kada su stigle do barke, sveži vazduh već ju je oživeo. Prošle su kroz maglu i stigle do sela naroda iz močvare, sa kućama podignutim na visokim motkama u trsci. Sitni, tamnoputi ljudi već su bili na nogama, a meñu njima je stajao visok, plavokos momak koji je išao gore-dole obalom, uznemireno se osvrćući. "Domina", pozdravi je on primitivim vojničkim latinskim. "Durotrizi su nas napali - predvodio ih je Alektus. Gospodar Karausije je ranjen. Rekao je da ga dovedemo ovamo. I tako mi svih bogova, učinili smo tako." "Gde je on?" prekide ga Dierna. Mladić zatrese glavom. "Poslao me je u selo po pomoć. No, ljudi su videli borbu i bili su uplašeni. Koliko sam razumeo", on se osvrte oko sebe, "oni meni izgledaju kao deca, ali znam da su odrasli ljudi. Vratio sam se na bojište i našao samo mrtve. Ali moj gospodar nije meñu njima. Ovi mali nisu hteli ni da se maknu tokom noći, jer se plaše demona. Tragamo od prvog svitanja, ali Karausija nismo našli!" Imperator Britanije ležao je pola u jezeru, a pola na obali, gledajući kako mu se krv meša sa jezerskom vodom, bojeći je u crveno pod prvim zracima sunca. Nikada nije ni pomislio da svitanje može da bude toliko lepo. Noć je bila puna užasa. Satima se trudio, puzao preko korenja drveća i zaobilazio blato koje je pretilo da ga uhvati u svoj sluzavi zagrljaj. Neko vreme je svakako bio u
groznici, ali sada mu je bilo hladno - suviše hladno - toliko da nije mogao da oseti noge. Nije očekivao da će tako skončati. Belo obličje labuda iziñe iz magle koja je lebdela nad vodom i proñe kraj njega, ljupko kao u snu. Sa mesta gde je ležao nije video bregove, pa je mogao za zamisli kako se nalazi u svojim rodnim močvarama, tamo gde se otac svih reka grana u mnogo rukavaca, tražeći more. U njegovoj domovini, setio se, ljudi se predaju bogovima trostrukom smrću. Mračno je stegao usne kada je shvatio da je on već prošao dve trećine toga - bio je izboden na desetak mesta i napola udavljen. Ovo je dar, pomisli on. Povratio sam se, umesto da umrem u bunilu. Najmanje što mogu jeste da dovršim posao... Mudrošću odnekud izvan ovog života setio se: Boginja nikada ne umire, ali Bog daje svoj život zemlji. Sada je znao da je to već radio, činom volje koji ga je pretvarao iz žrtve besmislenog nasilja u ponudu bogovima, učinjenu u nadi da će Boginja moći da je nekako iskoristi. Uže kojim je bio vezan za Teudiberta još je stajalo oko njega. On nespretno opusti čvor i premesti petlju sebi oko vrata, a drugi kraj priveza za koren drveta. Stajaće uspravno koliko god bude mogao, jer jutro je veoma lepo, ali znao je da neće dugo izdržati. Negde iza ove magle nalazi se carica njegovog srca. Hoće li saznati koliko ju je voleo? Ovo je dar za tebe, pomisli on, i za boginju kojoj služiš. Roñen sam preko mora, ali moja smrt pripada Britaniji. Možda to nije ni važno. Dierna mu je jednom rekla da su, iza lica koja nose, svi bogovi jedno. Jedino je žalio što nije još jednom video more. Sunce se podizalo sve više, blistavo poigravajući na vodi. Odsjaji su gotovo isti kao na okeanu, pomisli on... a onda je to bio okean, i brujanje u ušima bila je pesma vetra u jedrima, a vrtoglavica je bila propinjanje broda koji ga nosi preko mora. Sad mu je sinulo: kao što su bogovi jedno tako su i vode jedno, sve potiču iz materice Boginje, sve su isto, najdrevnije more. Pred njim se iz okeana podiže ostrvo, oivičeno liticama od crvenog kamena i zelenim poljima iza njih. U središtu se nalazilo šiljato brdo, s čijeg je vrha sijao pozlaćeni krov hrama. Poznavao je to mesto, a poznao je i sebe, sa svešteničkim oznakama na čelu i kraljevskim zmijama na podlakticama. Istupio je napred, podigavši ruke u pozdrav, ne mareći više za telo koje je ostavio za sobom, beživotno i vezano. Preko vode se čuo glas žene koja će, iz života u život, uvek biti njegova voljena. Dozivala ga je. Dierna je koračala obalom jezera, dozivajući svog voljenog. Sada, kada je Karausije toliko blizu, veza izmeñu njih će je privući. Znala je da ostali idu iza nje, ali držrala je oči zatvorene, prateći miris duha izmeñu svetova. Kada je uspela, znala je to po svesti na oba nivoa da je drugi deo njene duše u blizini. Dierna otvori oči i ugleda ljudsko telo, zapleteno u korenje drveća i napola potopljeno, toliko prekriveno blatom i komadima trske da je izgledalo kao da se već stopilo sa tlom na kome je ležalo. Edfrid je protrčao kraj nje, stao kao ukopan kad je ugledao konopac oko Karausijevog vrata i načinio znak poštovanja pre nego što je pružio ruke i drhtavim prstima oslobodio i izvukao na obalu telo svog gospodara. Ljudi iz močvare užasnuto su šaputali, ali Edfrid je molećivo pogleda. "Ovo nije bila sramna smrt. Da li razumete?" Ona klimnu glavom, stegnutog grla. Zar nisi mogao da sačekaš još malo? jecalo je njeno srce. Zar nisi mogao da ostaneš da se oprostiš sa mnom? "Odneću ga i prirediću mu pogreb dostojan heroja..." poče mladić, ali Dierna odmahnu glavom. "Karausija je naša Boginja odabrala da bude kralj. U ovom i u drugim životima, on je vezan za ovu zemlju. A preko njega", dodade ona kad ju je prosvetlilo novo saznanje, "preko njega je i vaš narod vezan za Britaniju, i jednog dana će joj pripadati. Umotaj ga u moj plašt i položi ga u barku, i načinićemo mu grobnicu u Avalonu." Tokom čitavog tog dana, najdužeg u godini, Gospa od Avalona sedela je u svetom gaju kraj kladenca, čuvajući telo svog imperatora. Kad bi vetar promenio pravac, čula je odlomke pesme druida sa vrha Tora. Ildeg je vršila ulogu Vrhovne sveštenice. Dierna je odavno naučila da suzbija osećanja kada treba nešto uraditi, ali takoñe je naučila da ima trenutaka kada čak ni obuka ne može
da nadvlada krik iz srca. Stvarno posvećeni moraju da znaju kada doñe takvo vreme i da se povuku, kako magija ne bi pošla naopako. Da sam danas u krugu, svakako bih ga uništila, pomisli ona, gledajući Karausijevo mirno lice. Još sam u plodnim godinama, ali sada se osećam kao Smrt... Oprali su Karausija vodom sa svetog kladenca i povezali mu strašne rane. Sada su mu pripremali grob kraj Gavena, sina Eilaninog, koji je, prema predanju, i sam bio delom Rimljanin. Sahraniće ga kao kralja Britanije, ali to će ipak biti hladna postelja za čoveka sa kojim je legla u radosti. Kad bih se usudila, bacila bih se u grob sa njim i proslavila Veliki Obred kao u davna vremena, kada je kraljica sledila svog kralja i na Drugi Svet... Ali ona mu nije bila žena, i tuga zbog toga nanosila joj je još veći bol nego gubitak, i proklinjala je svoj ponos koji ju je zaslepio pred glasom sopstvenog srca. Jer sve ovo bilo je njeno delo, sada je to videla - njene odluke naterale su Karausija i Teleri u brak bez ljubavi i dovele su do Alektusove izdaje. Da se nije uplela, Karausije bi još plovio svojim voljenim morem, a Teleri bi bila srećna kao sveštenica Avalona. Dierna se zanjiha, obgrlivši grudi rukama, i zaplaka zbog svih njih. Mnogo kasnije, kada su glasovi svečanosti zamrli i kada je dugi sumrak dugodnevice zaklonio zemlju, kao da se i bol koji ju je obuzeo konačno umirio. Dierna sede, trepćući, i osvrte se oko sebe. Osećala se ispražnjeno, kao da su joj suze sprale sva osećanja. No, ostala joj je jedna misao. Ona može da plače, ali noćas druge žene leže u muževljevom naručju, a deca im mirno spavaju, jer Karausije je odbranio Britaniju. Izdaleka se začu tutnjava bubnja, spora kao otkucaji njenog srca. Dierna ustade dok je sa Tora silazila kolona druida u belim odorama. Sklonila se u stranu kako bi podigli kovčeg, i zauzela je mesto iza njega kada su ponovo počeli da se kreću. Sišli su do obale jezera, gde je barka obavijena crnim čekala da ponese gospodara mora na poslednje putovanje. Grob je bio iskopan na Stražarskom brdu, najdaljem ostrvu koje je ostalo unutar magle, Kapiji Avlona. Za one koji ne mogu da proñu kroz maglu, na ostrvu nije bilo ničeg zanimljivog, osim siromašnog sela naroda iz močvare u podnožju brega, isto ko što u tom svetu u podnožju Tora nije bilo ničeg sem par hrišćanskih koliba. No, nekada davno ovde je sahranjen drugi Branitelj Avalona, kako bi njegov duh mogao i dalje da štiti Dolinu. Kada je došao ovamo, druidi su tom titulom pozdravili i Karausija. Bilo je sasvim prikladno da njegovo telo počiva kraj tela onoga zbog koga je titula i smišljena. Kada su stigli do Stražarskog brda, pala je noć. Grob su okružavale baklje; njihova svetlost širila je prividnu toplotu preko lica čoveka koji je tu ležao, i odsijavala se sa bele odeće na druidima i plave na sveštenicama. No, Dierna je bila zaogrnuta crnim, i mada je svetlost poigravala i odbijala se od utkanih zlatnih niti kao da su u tkaninu uhvaćene zvezde, nije mogla da se probije kroz senku, jer noćas je ona bila Gospa od Tame. "Sunce nas je napustilo..." tiho reče sveštenica kada je pesma prestala. "Ovaj dan je vladao, ali sada je pala noć. Od ovog trenutka, moć svetlosti će se smanjivati, sve dok zimska hladnoća ne okuje svet." Dok je govorila, kao da se čak i sjaj baklji umanjio. Učenje Misterija pridaje veliku važnost cikličnim promenama prirode; sada ih je razumela čitavom dušom. "Duh ovog čoveka nas je napustio..." Glas joj je jedva primetno zadrhtao. "Vladao je u sjaju, kao sunce, i opao je, kao sunce. Kuda sunce odlazi kada nas napusti? Kažu da odlazi u južne zemlje. Tako i njegov duh sada putuje u Zemlju Leta. Žalimo što smo ga izgubili. Ali znamo da će se, u srcu zimske tame, sunce ponovo roditi. I zato dajemo ovo telo zemlji od koje je stvoreno, u nadi da će njegov blistavi duh jednom ponovo steći telo i doći meñu nas, u času kad bude potreban Britaniji." Dok su polagali telo u grob i počinjali da ga zatrpavaju, Dierna začu kako neko plače, ali njene oči bile su suve. To što je rekla njoj nije probudilo nadu - nije više bila u stanju da se nada. Ali Karausije nije odustao od borbe kad se sudbina okrenula protiv njega, i znala je da ni ona to neće učiniti. "Karausije ima svoju pobedu. Ali ima je u svetu duha. U ovom svetu, njegov ubica je još živ i razmeće se svojim delom. To je učinio Alektus - Alektus, koga je on voleo - Alektus, koji mora da
plati za svoju izdaju! U ovom trenutku, kada se plime moći okreću ka propadanju i gašenju, poslaću na njega svoju kletvu." Dierna duboko udahnu i podiže ruke ka nebesima. "Moći Noći, prizivam vas, ne magijom već po drevnim zakonima Neophodnosti, da padnete na ubicu. Neka mu nijedan dan ne bude sjajan, nijedna vatra topla, nijedna ljubav iskrena, sve dok ne plati za svoj zločin!" Ona se okrete i pokaza ka jezeru koje se blago talasalo. "Moći Mora, materice iz koje smo svi roñeni, moćnog okeana čije struje nas sve nose, neka svi pravci koje izabere poñu naopako! Podigni se i progutaj ga, o More, i udavi ga u svojim mračnim plimama!" On kleče kraj groba i zagnjuri prste u rastresitu zemlju. "Moći Zemlje, kojoj sada predajemo njegovo telo, neka čovek koji ga je ubio ne nañe mira na tvojoj površini! Neka sumnja u svaki svoj korak, i u svakog čoveka od koga zavisi, i u svaku ženu koju voli, dok ponor ne zine pod njim da ga proguta." Dierna ustade, mračno se smešeći zapanjenim licima oko sebe. "Ja sam Gospa, i šaljem na Alektusa, sina Cerialisovog, kletvu Avalona. Tako sam rekla, i tako će biti!" Godišnji ciklus je tekao ka žetvi, ali iako je vreme ostalo lepo, zemljom se širila letnja oluja glasina. Imperator je nestao. Neki su govorili da je mrtav, da ga je Alektus ubio. Ali drugi su to poricali, jer gde je onda telo? Krije se od neprijatelja, verovali su. Treći su opet šaputali da je pobegao preko mora, da se pokori Rimu. Bilo je sigurno jedino to da se Alektus proglasio za vrhovnog kralja, i da je poslao jahače širom Britanije da pozovu poglavice i zapovednike na veliko polaganje zaveta u Londiniumu. Narod Londiniuma se radovao. Teleri se trže od huke i čvršće pritegnu kožne zavese na nosiljci. Unutra je bilo tesno, ali nije mogla da podnese buku, ili joj je možda smetala pažnja tolikih očiju, tolikih umova usmerenih ka njoj. Bilo je durgačije kad je ranije dolazila ovamo, sa Karausijem. Kada mu se pridružila ovde, on je već bio prihvaćen kao imperator. Razlika je u tome što je sada i ona deo ceremonije. Trebalo bi da je ponosna i uzbuñena. Zašto se onda oseća kao zarobljenik u trijumfalnoj povorci nekog rimskog vojskovoñe? Bilo je nešto bolje kada su stigli u baziliku, iako je i tu bilo previše sveta. Stolovi su bili spremni za gozbu. Prinčevi i magistrati koji su već sedeli za njima odmeravali su je sa manje radoznalosti i više proračuna. Teleri je pokušavala da drži glavu visoko, ali čvrsto je stezala oca za ruku. "Čega se plašiš?" upita princ. "Ti si već carica. Da sam samo pomislio, dok si bila mršavo devojče, da podižem Gospu od Britanije, mogao sam ti kupiti grčkog učitelja." Ona ga pogleda i vide sjaj u njegovom oku, pa pokuša da se nasmeši. Zbrka boja na dnu dugog prolaza pretvori se u ljudske prilike. Ona ugleda Alektusa, ogrnutog purpurnim plaštom, nekako sitnog u poreñenju sa krupnim ljudima oko njega. Oči mu sinuše kad ju je ugledao. "Prinče Eidine Minoče - budi dobrodošao", zvanično reče on. "Doveo si svoju kćer. Pitam te sada hoćeš li mi je dati za ženu." "Gospodaru, zato smo i došli..." Teleri pogleda jednog, pa drugog. Zar niko neće pitati nju? No, možda je ona svoj pristanak dala već one noći u Durnovariji, a ostalo - ubistvo Karausija i sve što je usledilo - bilo je samo posledica. Ona istupi, i Alektus je uze za ruku. Gozba koja je usledila kao da nije imala kraja. Teleri je brljala po tanjiru, malodušno slušajući razgovore. Raspravljalo se o poklonu koji je Alektus razdelio vojsci po svom proglašenju. To je bila tradicija, pogotovo kada je novi imperator uzurpator, ali Alektusovi pokloni bili su velikodušni čak i po tom merilu. Trgovci su se, s druge strane, nadali novim povlasticama. Samo su poglavari starih keltskih loza obraćali nešto pažnje na nju, i sada je shvatila da je njen otac u pravu, i da su došli delom i zbog nje. Do trenutka kad su se mladenci uputili u krevet, Alektus je bio prilično pijan. Teleri ga je pridržavala dok se teturao, i sada je shvatila da ga je uvek viñala samo potpuno prisebnog. Zagrljaj
njenog prvog muža bio je nešto što treba otrpeti. Dok je pomagala Alektusu da se svuče, počela je da se pita hoće li njen drugi muž uopšte moći da obavi svoju bračnu dužnost. Uspela je da ubaci Alektusa u veliki krevet, pa je legla kraj njega. Sada, kad su ostali nasamo, morala je da ga pita mnogo stvari - izmeñu ostalih, i o Karausijevoj smrti. Nije se iznenadila što je osetila krivicu kada je čula da je ubijen; od trenutka kada je prihvatila Alektusovu ljubav, razumela je, donekle, šta on namerava. Ali nije očekivala bol. Kada se okrenula ka njemu, on je već hrkao. Usred noći, Alektus se trže iz sna, vrišteći da dolazi Konstantin sa ogormnom vojskom i krvavim kopljima. Privio se uz nju, jecajući, i Teleri ga je tešila kao da je dete. Bio je srećniji dok je služio Karausija. A ona, ako ne srećna, barem je imala čast. Koje od njih troje je krivo za ovu tragediju? Možda bi trebalo da okrivi Diernu, gorko pomisli ona. Posle nekog vremena Alektus poče da je ljubi, grleći je sve grčevitije, sve dok je nije uzeo sa očajničkom hitnjom. Na kraju je ponovo zaspao, ali Teleri je dugo ležala budna u mraku. Ona, koja je sanjala o slobodi, sama je odabrala ovaj kavez. Ali sada je to učinjeno, i moraće da trpi. Kada je konačno zapala u nemiran san, počela je da se moli Boginji kao što nije od detinjstva, dok je još sanjala da pobegne iz očeve kuće. U Avalonu je i Dierna trpela. Kletva protiv Alektusa je poslata; njeno ispunjenje mora se prepustiti većim silama. Ali neko vreme činilo joj se da te sile ne mare za nju. Prošla je godišnjica Karausijeve smrti, a svet se okretao dalje. Sveštenica je čekala, ali nije znala na šta. Prošla je još jedna godina. Ako Britanija i nije bila srećna pod Alektusovom vlašću, niko se nije usuñivao da suviše glasno govori protiv njega. No, on je i dalje plaćao varvarima, i obale su bile mirne. Što se tiče Konstantina, iako je njegova flota pobedila Karausijevu, pretrpela je velike gubitke, i kao što je Karausije i predvideo, biće potrebno mnogo vrmena i novca dok se izgradi dovoljno brodova za napad na ostrvo. Mesec je stajao visoko na nebu. Iako je počeo da opada, i dalje je bio dovoljno blistav da okolne zvezde izblede. Krov Kuće Devojaka je blistao, kao i stubovi Puta Procesije. Dierna duboko udahnu hladni noćni vazduh. Oko nje je vladala tišina. Nemir koji ju je sprečavao da zaspi mora da potiče iznutra. Nešto se menja i osećaju se odjeci u unutrašnjim ravnima. Prošla je još jedna godina otkako je Britanija odbacila gospodara koga je odabrao Avalon, i za sve to vreme Vrhovna sveštenica nije napuštala svoje ostrvo, ali povremeno su do njih stizale glasine. Konstantin je konačno krenuo u invaziju. Govorilo se da se iskrcao kod Londiniuma, i da su ga tamo dočekale snage Vrhovnog kralja. Druge glasine govorile su o iskrcavanju kod Klauzentuma i maršu na Kalevu. Da je Karausije ostao živ, koristila bi svu magiju Avalona da mu pomogne. Ali sada se više nikada neće uplitati u dogañaje u spoljašnjem svetu. Već je htela da se vrati u krevet, kada je ugledala nekoga kako trči uz brdo. Bila je to Lina, kojoj je bilo odreñeno da bdi kraj svetog kladenca. Vrhovna sveštenica se namršti i poñe joj u susret. "Pssst, tu sam." Ona zagrli devojku i povede je ka najbližoj klupi. "Uzdahni duboko, još jednom. Sad je sve u redu..." Grlila je Linu sve dok nije prestala da plače i drhti. "Kaži mi, kćeri, šta te je uplašilo?" "Kladenac!" Lina drhtavo uzdahnu. "Mesečina je blistala na vodi, blistala je kao ogledalo. Pogledala sam u nju, i iznenada se oko mene pojavila magla i ugledala sam ljude kako se bore mačevima. Bilo je strašno! Toliko krvi! Drago mi je što nisam čula vriske." "Jesu li to bili Rimljani? Jesi li videla Alektusa?" "Mislim da jesu - rimljanski vojnici napadali su britanski logor. Šatori su goreli. Sve se videlo od svetlosti meseca i požara. Rimljani su bili pod punim oružjem, ali naši su spavali. Neki su imali vremena da zgrabe štitove, ali većina je bila goloruka. Najžešća bitka bila je oko mršavog, tamnokosog čoveka sa zlatnom trakom oko čela. Borio se odvažno, ali ne naročito vešto." Alektus! pomisli Dierna. Moja kletva konačno je stigla na cilj. "Njegovi ljudi ginuli su jedan po jedan. Rimljani su pozvali kralja da se preda, ali on nije hteo, i zato su ga proburazili kopljem, ponovo, i ponovo, i ponovo, dok konačno nije pao."
"Znači, mrtav je", glasno reče Dierna, "a Karausije je osvećen. Budi mirna, mila moja, i neka se smire oni koji su ga izdali. U nekom drugom životu, možda ćemo se ponovo sresti." Te jeseni, dok je Cezar Konstantin ležao na lovorikama u prestonici koju je vratio Rimu, zemlju zahvatiše jake kiše. U dolini Avalona, oblaci su zaklanjali Tor i ležali nisko nad vodom, kao da se stapaju sa maglama koje ga štite. No, uprkos olovno sivom nebu, Dierna je osećala da joj je veliki teret pao sa srca, a njene sveštenice, primivši njeno raspoloženje, počele su da govore o izgradnji novih zidova oko staja i o zameni krova na glavnoj sali. Jednog jutra, ubrzo posle ravnodnevice, devojka zadužena za ovce vratila se plačući, jer je jedna ovca prošla kroz privremenu ogradu i nestala. Pošto su se, posle mnogo nedelja nerekidne kiše, oblaci najzad istanjili toliko da bi možda propustili i koji zrak sunca, i pošto je posle mnogo meseci mirovanja poželela da se malo razmrda, Dierna dobrovoljno poñe u potragu za njom. Nije bilo lako. Nivo vode porastao je zbog kiše, i neka mesta koja su inače bila potpuno suva sada su se takoñe pretvorila u močvaru. Dierna je pažljivo birala put, pitajući se otkuda glupoj životinji pomisao da uopšte odlazi sa brda. No, u mekom tlu bilo je lako tražiti tragove, i ona je išla za njima oko brda, iznad svetog kladenca, pa kroz voćnjake. Tragovi su se nastavljali, duž obale jezera, prema niskom bregu ostrva Briga, čiji je oltar bio okružen jabukovim drvećem. Dierna zastade, mršteći se, jer brdo, koje se samo u govoru računalo za ostrvo, sada je stvarno bilo okruženo vodom. Nad močvarom je ležala magla, još pregusta da bi se videlo nebo, ali propuštala je odsjaje sunca. I pod tim nejasnim svetlom činilo joj se da pod drvećem vidi nešto sivo. Znala je gde mora da je staza, mada nije mogla da je vidi. Pokupivši štap sa zemlje, kako bi mogla da opipava tlo pred sobom, ona poče da gaca kroz vodu. Magla se kovitlala oko nje, pri prvom koraku kao veo, ali posle trećeg pretvorila se u zavesu koja je sakrila i mesto sa koga je pošla i ono kuda je pošla. Ona zastade, obuzeta drevnom panikom, osećajući kako joj blatnjava voda pljuska oko članaka. Ovo je moja zemlja! pomisli ona. Poznajem ove staze otkako sam prohodala - morala bih da nañem put i vezanih očiju ili u snu! Ona duboko uzdahnu, prizivajući disciplinu koju je vežbala gotovo otkako živi na Avalonu. Dok joj je tutnjava u ušima jenjavala, ona začu poziv. "Di'na, pomozi mi!" Glas je bio slab, zbog udaljenosti ili iznurenosti, i još umrtvljen od magle. No, Dierna je napredovala. "U pomoć... zar me niko ne čuje?" Dierna jeknu, vida pomračenog od sećanja. "Beka!" Glas joj se slomio. "Nastavi da zoveš! Beka, dolazim!" Teturala se dalje, opipavajući put štapom. "Oh, Boginjo, molim te - toliko sam se trudila da nañem put..." Reči nestadoše u nepovezanom mrmljnju, ali bilo je dovoljno. Dierna se okrete i nañe se u dubljoj vodi, posegnu čulima jačim od vida, kao kada je tržila Karausija, i konačno ugleda obris drveta, a kraj samog njegovog korenja, žensku priliku. Videla je mokru crnu kosu, mlitavu kao morska trava, i tanku, blatnjavu šaku. Telo je, dok ga je vukla na više tlo, bilo lako kao dečije. Dierna privi ženu na grudi i zagleda se... pravo u Telerine oči. "Mislila sam..." od zbunjenosti joj se vrtelo u glavi. "Mislila sam da si moja sestra..." Čuñenje na Telerinom licu nestade, i ona zatvori či. "Izgubila sam se u magli", šapnu ona. "Mislim da sam bila izgubljena još od kako si me oterala. Pokušavala sam da se vratim na Avalon." Dierna je bez reči zurila u nju. Kada je čula da se Teleri udala za Alektusa, poželela je da prokune i nju, ali nije imala snage. Moglo se reći da je, čak i bez kletve, Teleri bila kažnjena istim onim moćima koje su uništile Karausijevog ubicu. Ali Teleri je još bila živa. Magla je lebdela oko njih kao lepljivi veo. Na čitavom svetu nije videla ništa živo sem Teleri, i sebe, i jabukovog drveta. "Prošla si kroz maglu..." polako reče Dierna. "To može samo sveštenica, ili ako se ide kroz Vilinsku Zemlju." Misao se pojavljivala polako, kao iz duboke vode. Može li da oprosti ovoj ženi, zbog čije se ljubavi Alektus okrenuo protiv svog kralja? Može li da oprosti samoj sebi, što je bila toliko uverena
da zna volju Boginje da im je svima nametnula ovakvu sudbinu? Dierna uzdahnu, oslobañajući se tereta za koji nije ni znala da ga nosi. "Nisi mene tražila... Oprosti mi..." "Misliš? Obećavam da ću se prema svakoj ženi u ovom hramu ponašati kao da mi je sestra, majka i kćer, kao da mi je rod roñeni..." Svešteničin glas dobijao je na snazi dok je ponavljala zavet Avalona. "Dierna..." Teleri podiže pogled, a njene crne oči, još tako lepe na tom izmučenom licu, ispuniše se suzama. Dierna pokuša da se nasmeši, ali sada je i sama plakala i mogla je samo da zagrli drugu ženu, njišući je kao dete. Nije znala koliko je vremena prošlo pre nego što su se smirile. Još ih je okruživao beli oblak, i bilo je hladno. "Izgleda da ćemo biti zarobljene ovde, osim ako se magla ne raziñe", reče ona sa lažnom veselošću. "Ali nećemo gladovati, jer na drvetu ima još jabuka." Ona blago nasloni Teleri o stablo i ustade da ubere jednu. Pri tom primeti pokret u vazduhu malo dalje od ostrva; a onda, kao da se zgusnula iz magle, pojavi se ženska prilika na malom splavu sa motkom, nalik na onakve kakve koristi narod iz močvare. Dierna se ukoči, čkiljeći da bolje vidi. Žena joj je izgledala poznata, a ipak, dok se prisećala ljudi iz sela u močvari, nije mogla da joj se seti ni lica ni imena. Uprkos hladnoći, nepoznata je bila bosonoga i obučena samo u haljinu od jelenje kože, sa vencem od crvenih bobica na čelu. "Zdravo", jedva je uspela da progovori. "Može li tvoj splav da prenese na Tor dve izgubljene žene?" "To jest, Gospu od Avalona, i buduću Gospu od Avalona... Zato sam i ovde", dopre do nje odgovor. Dierna zatrepta, a onda konačno shvati ko je došao po njih i duboko se pokloni. Žurno, kako Vilinska Kraljica ne bi nestala kao što se i pojavila, Dierna podiže Teleri na splav i pope se za njom. Sledećeg trenutka splav je već klizio ka oblaku. Magla je tu bila veoma gusta i sjajna, kao što ponekad izgleda kad se prolazi kroz nju ka spoljašnjem svetu. Ali sjaj koji ih je dočekao kada su izišle bila je jasna svetlost Avalona. DIERNA GOVORI Noćas, kada je izišao prvi pun mesec posle prolećne ravnodnevice, Teleri se popela na proročko sedište. Odavno nije korišćen taj oblik Vida, još od vremena Gospe Kaileje, pre nego što su sveštenice živele na Avalonu, ali dugo pamćenje druida sačuvalo je čitav obred. Sada mi Vid retko dolazi, a bio nam je veoma potreban, i vredelo je rizikovati jedan pokušaj. Svetom sada vlada Konstantin, sin Konstantina Hlorusa, a hrišćani, mada je neko vreme izgledalo da će se sami uništiti meñusobnim svañama, ujedinili su se pod Dioklecijanovim progonima i sada vladaju kao miljenici njegovg naslednika. Bogovi Rima bili su sasvim zadovoljni da dele naklonost naroda Britanije sa našima, ali hrišćanski bog je ljubomoran gospodar. Teleri se u Avalonu popela na visoko sedište, dok joj je crna kosa padala kao veo, a svete biljke omogućile su joj viziju onoga što će biti. Videla je Konstantina kako veličanstveno vlada i kako ga nasleñuju nedostojni sinovi. Drugi imperator, kasnije, trudio se da vrati stare bogove i umro je mlad u dalekoj zmelji. U njegovo vreme, varvari su ponovo napali Britaniju, a posle njih narod iz Eriua. Ali uprkos svemu, naše ostrvo je napredovalo kao nikada ranije, osim hramova starih bogova, koje su uništili hrišćani; oni našu Boginju zovu demon, a uništeni hramovi dižu osmuñene zidove ka nebu. Posle nekog vremena, drugi britanski general ugledao se na Karausija, proglasio se za imperatora i odjedrio sa svojim legijama put Galije. Ali bio je poražen, a ljudi koje je poveo sa sobom ostali su u Armorici. Sada je u imperiju počeo da se sliva talas za talasom varvara iz Germanije, i na kraju su prošli i kroz kapije Rima. Britanija, napuštena od legija, konačno je proglasila nezavisnost. Prošlo je više od stoleća, i Obojeni Narodi počeli su da stižu sa severa, uništavajući zemlju. Teleri je tu počela da govori o novom gospodaru, koga su ljudi nazvali Vortigern, Vrhovni kralj.
Poticao je od stare loze, kao i Alektus, ali, kao i Karausije, doveo je preko mora saksonske ratnike da bi zaštitio svoj narod. Tu sam pokušala da zaustavim priliv vizija, da upitam kakvu ulogu, u toj čudnoj budućnosti, može da ima Avalon. Ona je na to kriknula u odgovoru bez reči, opsednuta slikama suviše haotičnim da bi ih razumela. Pohitala sam da je vratim svesti, jer zaista je putovala vrlo daleko. Teleri sada spava. Moj mir je narušen, jer, i dok ležim, slike koje je videla žive u mom sećanju, i bojim se, u zemlji koja odbacuje Boginju i sva Njena dela i mudrost, za sveštenice koje će doći posle nas na ovo sveto ostrvo.
Treći deo: KĆER AVALONA @03 = 440-452. n.e. 17. Neobično jak mraz držao je čitavu Britaniju okovanu ledom. Iako je do Samena ostalo još deset dana, poslednja oluja isisala je svu boju iz zemlje i ostavila ledenu ivicu na svakoj uzvišici, a vetar je bio mrazno hladan. Bilo je opasno kretati se čak i pravim rimljanskim putevima. Ostrvo Mona, odvojeno od britanskog kopna uzanim kanalom, ležalo je prekriveno ledenim mirom. Narod sa ostrva već danima nije viñao strance. Vivijen je bila utoliko više iznenañena kada je pogledala kroz vrata štale i ugledala putnika kako skreće na stazu što je vodila ka farmi. Krupna, koščata mula na kojoj je stranac jahao bila je blatnjava sve to trbuha; stranac je, opet, bio toliko umotan u ogrtače i šalove da su mu se videla samo stopala. Zažmirkala je, na trenutak sigurna da ga poznaje. Ali to je, naravno, bilo nemoguće. Ona se saže da podigne tešku kofu sa mlekom, a onda poñe ka kuću, drobeći malim stopalima led koji je pokrio barice po stazi. "Tata, stiže neki čovek, stranac..." Glas joj je bio melodičan, tipično za sever, iako je roñena na mestu koje se zavlo Letnja Zemlja. Njen usvojeni brat jednom joj je šapnuo da ona potiče sa još neverovatnijeg mesta, ostrva po imenu Avalon, koje, zapravo, uopšte nije deo ovoga sveta. Otac ga je brzo ućutkao, i Vivijen, naravno, nije verovala u to, dok je bila budna, jer kako mesto usred kopna može da bude ostrvo? Ali ponekad, u snu, gotovo da se sećala i budila se sa čudnim osećanjem lišenosti. Njena prava majka bila je tamošnja Gospa, i jedino to je znala. "Kakav stranac?" Njen otac, Neten, pojavi se iza ugla kuće, sa punim naručjem drva. "Izgleda kao gomila krpa, sav je umotan zbog zime, ali takvi smo i ti i ja." Ona se nasmeši. "Ulazi unutra, curo", Neten mahnu na nju svim onim drvima, "pre nego što se mleko smrzne." Vivijen se nasmeja i proñe kroz vrata, ali Neten je ostao napolju, gledajući mulu kako polako napreduje stazom. Vivijen je spustila kofu i skinula ogrtač, a onda začu glasove i zastade da čuje. Betok, njena usvojena mati, prestade da meša po loncu, pa i sama oslušnu. "Talesine! Stvarno si ti", čule su Netena da govori. "Kakav te je zli vetar oduvao čak ovamo?" "Vetar iz Avalona, koji nije čekao da se vreme prolepša", stiže odgovor neobično prijatnog glasa, iako je bio promukao od hladnoće. "Sve mi se čini da nisi prešao toliki put samo da bi preneo Vivijeni pozdrave od majke!" odvrati Neten. "Ulazi, čoveče, pre nego što se sasvim smrzneš. Neću da se posle priča kako se najbolji bard Britanije smrznuo na mom pragu. Ne, ulazi, ja ću smestiti mulu kod mojih krava." Vrata se otvoriše, i u kuću uñe visok i mršav muškarac. Vivijen ustuknu, zureći u njega, kada je počeo da odmotava šalove, rasipajući oko sebe parčiće leda koji su se topili na dobro oribanom kamenom ognjištu. Ispod svih ogrtača nosio je belu vunenu odoru druida. Ono što je spolja kvarilo
izgled jahača bila je kutija za harfu od fokine kože, koju je smaknuo sa ramena i pažljivo spustio na pod. Potom se zadovoljno protegnuo. Vivijen je primetila da ima veoma lepe šake i kosu proreñenu na temenu, toliko svetlu da se nije moglo odrediti je li plava ili seda. Zaključila je da će isto tako izgledati i kada ostari; zapravo, njoj je i ovako izgledao star. On primeti Vivijenin pogled i raširi oči. "Ali ti si samo dete!" "Navršila sam četrnaestu, i dovoljno sam odrasla za udaju!" odvrati ona, uspravljajući se, iznenañena toplinom njegovog osmeha. "Pa, naravno - zaboravio sam koliko ličiš na svoju majku; ona mi doseže samo do ramena, ali svi uvek smatraju da je vrlo visoka." On se nakloni njenoj usvojenoj majci, čije se mrštenje polako pretvori u mrgodnu ljubaznost. "Blagoslov ovoj kući i njenoj gospodarici", tiho reče on. "I putniku koji je počastvovao naše ognjište", odvrati Betok, "mada ne verujem da nam zaista donosiš blagoslov." "Ni ja", reče Neten, ulazeći kroz vrata. Dok je on skidao ogrtač, Betok usu jabukovaču u drvenu čašu i ponudi je posetiocu. "Ali želim ti dobrodošlicu", dodade ona. "Večera će brzo biti gotova." Ona se okrete bakraču koji je visio nad vatrom, a Vivijen poče da postavlja drvene činije na sto. "Pa", reče Neten, "kakve su vesti?" Vivijen zastade da sluša, sa činijom u ruci. Talesin uzdahnu. "Gospina kćer, Anara, umrla je prošlog meseca." Moja sestra, pomisli Vivijen, pitajući se treba li da oseti tugu, pošto se te devojke uopšte nije sećala. "Je li to ona što je bila udata za Vortigernovog sina?" poluglasno upita Betok. Njen muž odmahnu glavom. "To je Idris, ali i ona je umrla, na poroñaju, koliko sam čuo." On se obrati Talesinu. "Žao mi je što to čujem..." Čekao je, očito se pitajući zašto je bard prešao toliki put samo bi im to rekao. "Gospa Ana me je poslala da dovedem Vivijen na Avalon..." reče Talesin. "Moj dom je ovde!" uzviknu Vivijen, gledajući naizmenično oca i barda. Talesin se još više uozbilji. "Znam. Ali potrebna si Gospi Ani." "Oče! Reci mu da me nećeš pustiti!" kriknu ona. Talesin iznenañeno pogleda Netena. "Nisi joj rekao?" "Šta mi nije rekao?" podiže glas Vivijen. "Šta ovo znači?" Neten porumene, izbegavjaući njen pogled. "Da nisam tvoj otac i da nemam nikakvog prava da te zadržim; ali nadao sam se da to nikada nećeš morati da saznaš." "Pa, čija sam onda kćer? Kažeš da nisi moj otac. Hoćeš li sada reći da Gospa nije moja majka?" "Oh, jeste ti ona majka", mračno reče Neten. "Betok i ja smo dobili od nje ovu kuću kada smo te usvojili, i obećala je da će to biti uvek naša zemlja, a ti uvek naša kćer, osim ako nekim slučajem obe tvoje sestre umru ne ostavljajući za sobom žensku decu. Najstariju je zadržala kraj sebe da uči za sveštenicu. Pošto je sada mrtva, znači da si ti njena jedina naslednica." Vivijen oseti da je prebledela. "I mene niko ni ne pita želim li da poñem?" "Potreba Avalona važnija je od naših ličnih želja", blago reče Talesin. "Žao mi je, Vivijen." Ona se ponosno uspravi, savlañujući suze. "Onda te neću kriviti. Kada moramo da poñemo?" "Najradije bih rekao odmah, ali moja sirota mula mora da se malo odmori. Polazimo sutra u zoru." "Tako brzo!" Ona odmahnu glavom. "Zašto me nije upozorila?" "Ni smrt nikoga nije upozorila, mila. Dovoljno si odrasla da počneš obuku, a uskoro će putovanje biti potpuno nemoguće. Ako te ne odvedem sada, ne bi mogla da stigneš na Avalon sve do proleća." Dok se penjala u potkrovlje da se spakuje, počeše da joj teku suze. Osećala se kao siroče. Bilo je jasno da je majka zove iz potrebe, a ne iz ljubavi. Avalon je bio lep san, ali nije želela da ostavi ljude koji su joj bili prodica, niti kamenito ostrvo koje je navikla da smatra svojim domom.
Talesin je sedeo kraj vatre, držeći u ruci čašu tople jabukovače. Lepo se naspavao, u toplom, prvi put za više dana. U ovoj kući vladao je mir. Ana je dobro izabrala kome će poveriti svoje dete. Šteta što nije mogla da je ostavi ovde. I nehotice se setio Gospe kakvu ju je poslednji put video, sa novim borama na visokom čelu i stegnutim usnama nad isturenom bradom. Sitna i ružna žena, možda bi rekao neko, ali od dana kada je stigao meñu druide, pre dvadeset godina, ona je Talesinu bila Boginja. Anu je obučila roñena majka, a ovu tetka, tako mu mu rekli. Nije uvek kćer nasleñivala majku, ali tokom stoleća mnogo kćeri Avalona udalo se u prinčevske kuće Britanije, i one su slale svoje kćeri na sveto ostrvo da i same postanu sveštenice. Anino dete vodi poreklo, posredno, još od Siane, za koju se pričalo da je bila kćer Vilinske Kraljice. On oseti pokret i podiže pogled. Sa potkrovlja se pojavi par nogu u pantalonama i obojcima. Gledao je neobičnu priliku, umotanu u široku tuniku, kako silazi niz lestvice i okreće se ka njemu, neprijateljski se mršteći. Talesin podiže jednu obrvu, i mrštenje se pretvori u nagoveštaj osmeha od koga se čitavo Vivijenino lice izmenilo. "Je li to odeća tvog usvojenog brata?" "Naučila sam da jašem kao muškarac; zašto se pri tom ne bih tako i oblačila? Tebi se ne dopada - hoće li se moja majka ljutiti?" On brzo savlada osmeh. "Neće joj se dopasti." Sveta Boginjo, pomisli on, ista je kao Ana. Naredne godine biće vrlo zanimljive. "Baš dobro!" Vivijen sede kraj njega i nalakti se na kolena. "To i hoću. Ako se bude protivila, reći ću joj da se ja protivim što me je odvela od kuće!" Talesin uzdahnu. "Ne mogu da te krivim zbog toga." Ne valja što te je poslala dok si bila vrlo mala, a potom te pozvala nazad bez ikakvog upozorenja, kao da si ti lutka na kanapu, pomisli on, ali Ana je uvek radila po svome. A i ja sam osetio njenu ruku na svom kanapu... On primeti da se Vivijen ukočila i shvati da mu je čula misli. On bez razmišljanja načini jedva primetan pokret levom rukom; njeno iznenañenje nestade, i ona posegnu za šoljom. Moraće dobro da pazi. Ova malena možda ima dar jednak majčinom, mada još nije prošla obuku. A od Gospe od Avalona on nikada ništa nije mogao da sakrije. Kad su konačno krenuli, već je bilo prošlo podne. Talesin je jahao mulu, a Vivijen malog planinskog ponija. Voda izmeñu ostrva i kopna bila je potpuno zaleñena, pa su mogli da je preñu jašući. Prošli su kroz selo nastalo kraj legionarske tvrñave u Segontiumu i uputili se putem koji su Rimljani izgradili preko zemlje Deceangla, sve do Deve. Vivijen nikada nije jahala izvan ostrva Mona, i brzo se umorila. No, ipak je držala korak, ne pokazujući umor; druid, naučen da ne obraća pažnju na telesne zahteve, nije ni pomislio da bi mladoj devojci moglo biti teško da jaše tolike sate. No, ma koliko Vivijen bila sitna, imala je čvrstu grañu tamnoputog naroda iz močvare od kojih je nasledila izgled. Nije videla majku od svoje pete godine, ali čvrsto je rešila da pred njom ne pokaže slabost. Stalno se pitala ko bi joj mogao biti pravi otac, i da li i on živi na Avalonu. Možda će je on voleti. Jahala je dalje, sa smrznutim suzama na licu, i te noći legla je gotovo previše umorna da zaspi jer ju je sve bolelo. Postepeno, kako su silazili na jug kroz dolinu Vej, navikla se na napor, iako i dalje nije volela jahanje, niti ponija koji joj je dodeljen. Ta životinja kao da je bila posednuta nekakvim demonom nezavisnosti - uporno je pokušavala da ide kuda ona želi, a želje joj se nimalo nisu slagale sa Vivijeninim. Izmeñu Deve i Glevuma gotovo da i nije bilo tragova Rimljana. Noću su nalazili zaklon kod pastira, ili kod malih porodica koje su jedva opstajale u brdima. Svi su poštovali druida kao da im je u posetu došao lično bog, ali Vivijen su dočekivali kao da im je ravna. Kako su zalazili dublje na jug, putevi su postajali sve bolji, mada je i dalje bilo veoma hladno, i ponegde bi primetili vilu u rimljanskom stilu, okruženu prostranim njivama.
Malo severnije od Korinijuma, Talesin skrete na put ka jednoj takvoj vili, naizgled vrlo udobnoj staroj kući sa dvorištem oivičenim pomoćnim zgradama. "Bila su vremena", reče druid dok su se primicali vili, "kada je sveštenik mog reda bio poštovani gost u svakoj britanskoj kući, a Rimljani su ga uvažavali kao pripadnika srodne vere. No, u poslednje vreme hrišćani su zatrovali um tolikom broju ljudi - oni poklonike svih drugih vera nazivaju demoni, čak i ako poštuju dobre bogove - da putujem prerušen u lutajućeg barda i otkrivam ko sam samo onima koji se drže starih običaja." "A kakvi su u ovoj kući?" upita Vivijen kada su se oglasili psi čuvari, a na vratima se pojavili ljudi da vide ko stiže. "Ovo su hrišćani, ali ne fanatični. Junije Priskus je dobar čovek, koji se stara o zdravlju svojih ljudi isto koliko i o svojim životinjama, ali pušta svakog da se sGm stara o svojoj duši, a neobično voli da sluša harfu. Ovde će nas lepo primiti." U susret im je, okružen psima, išao snažan muškarac crvene kose. Vivijenin poni baš je tad počeo da se propinje, i dok ga je umirila, Priskus im je već poželeo dobrodošlicu. Večerali su u stilu starih Rimljana; muškarci su ležali, a žene sedele na klupama kraj ognjišta. Domaćinova kćer Priscila, krupnooko dete od osam godina visoko gotovo koliko Vivijen, iskreno se divila gošći, pa je sela kraj njenih nogu, nudeći joj još hrane kad god bi Vivijen ispraznila tanjir. To je bilo vrlo često, jer su poslednjih dana odsedali kod siromašnih ljudi, i Vivijen se plašila da će im hrana kojom su ih nudili biti neophodna tokom zime. Sada joj se činilo da je prošlo čitavo stoleće od kako se pošteno najela i ugrejala. Jela je ne obraćajući mnogo pažnje na razgovore, ali kada se konačno malo zasitila, primetila je da se priča o Vrhovnom kralju. "Jesi li zaista siguran da je Vortigern toliko loš?" upita Talesin, spuštajući pehar za vino. "Zar se ne sećaš kako smo, kada je iz Rima stigao biskup Germanije, bili toliko očajni da smo pozvali biskupa da predvodi trupe protiv Pikta jer je pre stupanja u crkvu bio legionar? To je bilo iste godine kada se rodilo ovo dete." On se osmehnu Vivijeni i ponovo se okrete ka domaćinu. "Saksonci koje je Vortigern naselio na severu drže pod kontrolom Obojeni Narod; preselio je Votadine u Demeciju, a Kornove u Dumoniju, čime je smestio moćna plemena tamo gde mogu da nas štite od Iraca; a onaj anglički poglavica, Hengest, sa svojim ljudima čuva Saksonsku obalu. Samo kada vlada mir možemo da se svañamo meñu sobom, ali ne čini mi se da Vortigerna treba za uspehe kazniti grañanskim ratom." "Saksonaca je previše", reče Priskus. "Vortigern je Hengestu dao čitav Kantijum, ne pitajući za dozvolu njihovog kralja. Prihvatao sam Vortigerna dok ga je podržavalo Veće, ali Ambrozije Aurelijanus je naš pravi car, kao i njegov otac pre njega. Borio sam se za njega u Gulopumu. Da je neki od njih nadmoćno pobedio, znali bismo na čemu smo - a ovako će sirota Britanija proći kao ono dete koje je car Solomon ponudio da podeli izmeñu dve majke, raskomadano da bi zadovoljilo njihov ponos." Talesin odmahnu glaovm. "Pa, koliko se ja sećam, njegova pretnja opametila je posvañane žene, a možda će i sa našim voñama biti isto." Njegov domaćin uzdahnu. "Prijatelju moj, za to će biti potrebno nešto više od pretnje. Biće potrebno čudo." Na trenutak se namrštio, a onda je ustao, nasmešivši se svojoj ženi i devojčicama. "Ali ovo je turoban razgovor za ovako ledeno veče. Sad kad sam te nahranio, Talesine, da li bi hteo da nas razvedriš pesmom?" U vili su ostali dve noći, i Vivijeni je bilo žao kad su pošli dalje. No, druidski sveštenici umeju da predviñaju vreme, i Talesin je rekao da, ako ne krenu odmah, neće stići do Avalona pre snegova. Mala Priscila zagrlila je na rastanku Vivijen, obećavajući da je nikada neće zaboraviti, a Vivijen se, osećajući njeno dobro srce, upitala hoće li na Avalonu naći nekoga ko će joj se toliko dopasti kao drug. Tog i narednog dana su žurili, odspavavši samo par sati u pastirskoj kolibi kraj puta. Vivijen je uglavnom ćutala, ako se ne računa povremena poluglasna grdnja upućena poniju. Sledeću noć proveli su u Akve Sulis. Vivijen je zapamtila samo veličanstvene zgrade koje su počele da propadaju, i povremeni miris sumpora. Nije bilo vremena za razgledanje, i sledećeg jutra pošli su putem za Lindinis.
"Hoćemo li večeras stići do Avalona?" upita Vivijen iza njega. Talesin se okrete; put se uspinjao uz planinu Mendip, i životinje su usporile korak. On se namršti. "Na dobrom konju svakako, ali ove životinje ići će svojim tempom, ako uopšte budu išle. Pokušaćemo." Sredinom popodneva osetio je vlagu na šaci; kad je podigao glavu, video je da se čitavo nebo pretvorilo u neprekidni oblak, iz koga je počinjao da veje prvi sneg. Začudo, izgledalo je kao da je sa snegom otoplilo, ali bard je znao da je to privid. Devojka se nije žalila, ali kada je, ubrzo pošto su prošli put ka rudnicima olova, počeo da pada mrak, on skrete stazom ka grupici zgrada okruženih drvećem. "Ovde se preko leta prave krovne ploče", reče Talesin, "ali u ovo doba godine sve je prazno. Niko se neće buniti ako tu prenoćimo, pod uslovom da ujutro sakupimo i unesemo više drva nego što smo potrošili. Radio sam to i ranije." Sve je bilo vlažno i ledeno, do te mere da ni vatra nije pomagala. Vivijen je sela tik do plamena, drhteći, dok je bard pristavljao vodu za kašu. "Hvala", reče ona kad je dobila činiju. "Istina je da nisam želela da poñem na ovaj put, ali hvala ti što se staraš o meni. Moj otac - hoću da kažem, usvojeni otac - ne bi učinio više." Talesin je brzo pogleda, a onda poče da sipa kašu u svoju činiju. Njena tamna koža postala je bleda od zime, ali u crnim očima poigravao joj je plamen. "Jesi li ti moj otac?" iznenada upita Vivijen. On se na trenutak ukočio od šoka. No, brzo je mislio, jer se zaista i sam to pitao tokom ovog dugog putovanja. Bio je tek postao sveštenik pred svečanost na kojoj je ona začeta, i prvi put je učestvovao kraj Beltanskih vatri kao muškarac. A Ana, iako je bila pet godina starija od njega i već rodila dve kćeri, nosila je lepotu Boginje kao krunu. Sećao se kako ju je poljubio, sećao se ukusa meda na njenim usnama. Ali te noći svi su bili pijani, sastajući se i rastajući u zanosu plesa. Povremeno bi se neki par dodirnuo, zagrlio i nestao u senkama da izvede najstariji ples na svetu. Sećao se žene koja mu je ječala u naručju dok je izlivao u nju svoje seme i svoju dušu. Ali tog prvog puta zanos ga je potpuno obuzeo, i nije se sećao njenog lica niti imena. Devojka je još čekala i zasluživala je da joj odgovori. "Ne smeš to da me pitaš." Uspeo je da se nasmeši. "Nijedan pobožan muškarac ne sme tvrditi da je začeo dete Gospi. Čak i divlji Saksonci znaju za to. Ti si kćer kraljevske loze Avalona, i samo to smem da ti kažem, i ja i bilo koji drugi muškarac." "Zarekao si se Istini", reče ona, mršteći se. "Zar ne možeš da mi kažeš istinu?" "Svaki čovek bio bi ponosan na takvu kćer, Vivijen. Odlično si podnela ovaj naporan put. Kada budeš sama igrala kraj Beltanskih vatri, možda ćeš razumeti zašto ne mogu da ti odgovorim. Reći ću ti istinu, dete moje - moguće je, ali naprosto ne znam." Vivijen podiže glavu i pogleda ga u oči takvim pogledom da nije mogao da se otrgne, uprkos svoj dugoj obuci. "Ako mi je oduzet jedan otac", konačno reče ona, "moram da nañem drugog, a ne znam nikoga koga bih radije zvala ocem od tebe." Talesin je piljio u nju, onako skupljenu kraj vatre kao mala, smeña ptičica, i prvi put otkako je postao bard ostao je bez reči. Ana će zažaliti što me je poslala na ovaj put, pomisli on. Ova kćer nije Anara, koja je pokorno išla i po vodu i u smrt, kako god joj je Gospa naredila. Ali ja neću zažaliti kakva bi sveštenica mogla da se načini od ove devojke! Vivijen je još čekala. "Možda bi bilo najbolje da ne kažemo ovo tvojoj majci", konačno reče on, "ali obećavam ti biću ti otac što bolje budem umeo." Stigli su do jezera u sumrak. Vivijen je razgledala predeo bez mnogo oduševljenja. Jučerašnji sneg pokrio je blato i trsku, a padao je i dalje. Barice su bile zamrznute, a i u tamnoj vodi jezera
svetlucale su ledene ploče na poslednjem dnevnom svetlu. Dalje niz obalu videla je nekoliko koliba, podignutih motkama iznad močvanog blata. Sa druge strane vode nazirao se breg, vrha okruženog oblacima. Dok je gledala, odande dopreše prigušeni zvuci zvona. "Da li onamo idemo?" Talesin se na trenutak nasmeši. "Nadam se da ne - mada, da nismo narod Avalona, Inis Vitrin bio bi jedino sveto ostrvo koje bismo ikada videli." On podiže kravlji rog, čitav izrezbaren spiralama, koji je visio na grani jedne vrbe, i dunu. Zvuk je moćno odjekivao u nepomičnom vazduhu. Vivijen se pitala šta sad treba da se desi. Bard je gledao ka kolibama; ona poñe njegovim primerom i prva je primetila pokret u grmlju. Bila je to neka strarica, umotana u koru drveta i nekakvo prastaro krzno. Sudeći po visini i tamnim očima, koje su se jedine mogle videti na licu, svakako je pripadala narodu močvare. Vivijen se upita zašto Talesin taka čudno pilji u ženu, kao da mu je zanimljiva i opasna, baš kao da je naišao na zmiju. "Milostivi gospodaru i mlada gospo, čamac ne može da iziñe po ovakvoj zimi. Da li biste prihvatili da se odmorite u mojoj kući dok se vreme ne poboljša?" "Ne, ne bismo prihvatili", odlučno reče Talesin. "Dao sam zavet da ću dovesti ovo dete u Avalon što brže mogu, i umorni smo od dugog puta. Zar hoćeš da pogazim zavet?" Žena se tiho nasmeja, i Vivijen se naježi od nejnog glasa... ili možda samo od mraza. "Jezero je zamrznuto. Možda biste mogli da ga preñete pešice." Ona pogleda Vivijen. "Ako si roñena za sveštenicu, svakako imaš Vid i znaćeš kuda je bezbedno proći. Imaš li hrabrosti da pokušaš?" Devojka joj ćutke uzvrati pogled. Viñala je razne stvari, u kratkim blescima i odlomcima, još otkako zna za sebe, ali je znala da, bez valjane obuke, Vid može da bude i opasan. Ali u ovom razgovoru takoñe je osetila prizvuk nečega što nije razumela. "Led je nesiguran - izgleda čvrst, a onda pukne i ti potoneš", reče bard. "Bila bi šteta, pošto sam doveo dete čak dovde, da se sad udavi..." Reči kao da su lebdele u ledenom vazduhu, i Vivijen pomisli da se starica trgla, ali to je svakako bio privid, jer se ova sledećeg trenutka okrete, pljesnu dlanovima i uzviknu nešto na devojci nepoznatom jeziku. Istog časa niz lestvice provrveše sitni, tamnoputi ljudi ogrnuti krznima, toliko brzo reagujući da su sigurno sve vreme gledali. Iz zaklona od trske izvukli su barku, dovoljno dugačku i plitku da je mogla da primi čak i konje, a oko pramca bila je prekrivena nekom crnom materijom. Led se lomio i praskao dok su je vukli napred, i Vivijen je bilo milo što nije pokušala da se dokaže. Da li bi je starica pustila da pokuša? Sigurno je znala koliko je led tanak. U barci se nalazila i gomila krzna. Vivijen se žurno zamota u njih, jer kad su vozari potisnuli barku motkama i pokrenuli je dalje od obale, osetila je ledeni dodir vetra. Začudila se kad je ugledala staricu, za koju je mislila da samo još jedna seljanka, kako sedi na pramcu - potpuno uspravna, kao da ne oseća hladnoću. Sada je izgledala drugačije, kao da joj je odnekud gotovo poznata. Stigoše na sredinu jezera. Vozari su se prihvatili vesala, a vetar je ojačao, pa se barka njihala na talasima. Vivijen tek što je shvatila da se kroz sneg nazire obala ostrva, sa okruglom crkvicom sagrañenom od sivog kamena, kada vozari naglo podigoše vesla iz vode. "Gospo, ko će prizvait maglu?" upita jedan od njih na britanskom jeziku. U jednom strašnom trenutku, Vivijen pomisli da se obraća njoj, a onda, začuñena, ugleda staricu kako ustaje. Sada nije izgledala toliko mala, ni toliko stara. Mora da joj se na licu videlo šta oseća, jer je primetila lukavi Gospin osmeh pre nego što se okrenula ka ostrvu. Vivijen nije videla svoju majku od pete godine, i nije mogla da se seti njenog lica, ali sada ju je poznala. Optužujući je pogledala Talesina - mogao je da je upozori! No, njen otac, ako je to bio, gledao je Gospu, koja je iz časa u čas postajala sve viša i lepša dok je podizala ruke. Na trenutak je stajala, tela izvijenog u prizivanju, a potom joj sa usana poteče niz slogova u jasnom uzviku, i ona spusti ruke.
Vivijen oseti drhtaj u kostima dok su se pomerali iz jedne stvarnosti u drugu. Čak i pre nego što je magla počela da svetluca, znala je šta se desilo, ali i dalje je širila oči u čudu dok se magla razdvajala, otkrivajući ostrvo Avalon kako svetluca pod poslednjim zracima sunca koje više nije sijalo u svetu što ga je ona znala. Na kamenju u krugu na vrhu Tora nije bilo snega, ali zato je pokrivao ovalu i ležao na granama jabukovog drveća kao pupoljci, jer Avalon nije, čak ni sada, bio potpuno odvojen od sveta ljudi. Vivijeni se tada učinio kao vizija svetlosti, i u svim potonjim godinama svog života ona nikada nije videla ništa toliko lepo. Vozari su, smejući se, zamahnuli veslima i brzo dovezli barku do pristaništa. Već su bili primećeni - niz brdo su hitali druidi u belim ogrtačima i devojke i žene u haljinama od vune, prirodne boje ili obojene plavo. Gospa od Avalona zbaci ogrtače kojima se prerušila, prva iziñe na obalu i okrete se da uzme Vivijen za ruku. "Kćeri moja, dobro došla na Avalon." Vivijen ju je već umalo uhvatila za ruku, ali sada zastade, a ono što se tokom celog puta nakupljalo u njoj sada pokulja kroz reči. "Ako sam tako dobro došla, zašto ti je trebalo toliko dugo da pošalješ po mene, a ako sam ti kćer, zašto si me otrgla, bez i jedne reči upozorenja, iz jedinog doma za koji sam znala?" "Nikada ne objašnjavam ono što činim." Gospin glas iznenada postade leden. Vivijen se odjednom setila tog glasa iz najranijeg detinjstva; bila je željna maženja, a umesto toga dočekala bi je hladnoća, strašnija od udarca. Gospa produži nešto blaže. "Kćeri moja, doći će vreme kada ćeš i ti činiti isto tako. Ali za sada, tebe radi, moraš se podvrći istoj disciplini kao i svaka seoska novakinja na ovom ostrvu. Da li razumeš?" Vivijen je stajala bez reči, a Gospa - nije mogla da misli o njoj kao o majci - dade znak jednoj devojci. "Ravena, odvedi je u Kuću Devojaka i daj joj haljinu novakinje. Položiće zavet pre večere, u velikoj sali." Devojka je bila vitka, s plavom kosom ispod šala što ga je omotala oko glave i ramena. Progovorila je čim su se udaljile od Gospe. "Nemoj se plašiti..." "Ne plašim se. Besna sam!" zasikta Vivijen. "Zašto se onda toliko treseš da mu jedva držiš ruku?" Plavokosa devojka se nasmeja. "Veruj mi, nema razloga za strah. Gospa ne ujeda. Čak ni ne laje mnogo, ako paziš da radiš sve što ti kaže. Doći će vreme, veruj mi, kada će ti bili milo što si ovde." Vivijen odmahnu glaovm. Da je moja majka pokazala bes, možda bih poverovala da me voli... "I uvek nas pušta da postavljamo pitanja. Ponekad je nestrpljiva, ali nikad ne smeš pokazati da je se plašiš - od toga se strašno naljuti. I nikad ne smeš pustiti da te vidi kako plačeš." Znači, dobro sam počela, pomisli Vivijen. Dok je na putu dovde razmišljala o svojoj majci, nije ni pomišljala da će njihov susret ovako izgledati. "Jesi li je ikada ranije videla?" "Ona mi je majka", reče Vivijen, na trenutak uživajući u devojčinom zaprepašćenju. "Ali ti je sigurno znaš bolje od mene - ja sam je poslednji put videla dok sam bila vrlo mala." "Čudim se da nam nije rekla!" uzviknu Ravena. "Ali možda je mislila da bismo se tada drugačije ponašale prema tebi. Ili je to možda zato što smo sve mi, u neku ruku, njena deca. Sada smo nas četiri novakinje", nastavi da priča devojka, "ti, ja, Fiana i Nela. Spavaćemo zajedno u Kući Devojaka." Utom su stigle do zgrade. Ravena joj pomože da svuče odeću prljavu od puta i da se umije. Vivijen je dotle već izgubila svako zanimanje za ovozemaljasku odeću. Rado bi obukla i džak, samo da bude suv i čist. No, haljina koju joj je Ravena dodala bila je od gusto tkane sivkaste vune, a vuneni ogrtač, kad ga je prebacila preko ramena, bio je mek i topao. Potom su pošle u salu, gde su videle da se i Gospa presvukla. Sada na njoj nije bilo ni traga od starice. Stajala je u tamnoplavoj hljini i velu, sa vencem od jesenjih bobica na čelu. Kad je pogledala njene tamne oči, Vivijen je poznala - ne majku koje bi se setila, nego lice koje je viñala kad god bi se nagula nad šumsko jezero.
"Device, zašto si došla u Avalon?" "Zato što si poslala po mene", reče devojka. Videla je kako je majčin pogled potamneo od gneva, ali setila se šta joj je Ravena rekla i mirno ju je gledala u lice. Meñu devojkama začu se nervozno smejuckanje, koje prestade na jedan Gospin pogled. "Da li po svojoj slobodnoj volji tražiš da budeš primljena meñu sveštenice Avalona?" strogo upita Gospa, gledajući je u oči. Ovo je važno, pomisli Vivijen. Mogla je narediti Talesinu da ide čak do Mone po mene, ali on me ne može naterati da ostanem ovde; ne može čak ni ona, ma koliko moćna bila. Potrebna sam joj, i ona to zna. Na trenutak je došla u iskušenje da odbije. Na kraju je odlučila da ostane, ne iz ljubavi prema majci, niti iz straha, čak ni zbog pomisli na ledeni svet napolju, nego zato što su u njoj, dok je putovala preko jezera, i ranije, sa Talesinom, počela da se bude čula uspavana životom na farmi. Kada ih je njena majka izvela iz magle, Vivijen je osetila magiju koja je pripadala i njoj, i želela je još. "Iz kog god ralzoga da sam došla, želim da ostanem ovde - po svojoj slobodnoj volji", odlučno reče ona. "Onda te prihvatam u ime Boginje. Od sada si posvećena Avalonu." Prvi put otkako je stigla, majka zagrli Vivijen. Ostatak večeri nije uspela ni da zapamti - upozorili su je da sve žene na ostrvu treba da poštuje kao roñake, i predstavili su joj ih poimence; potom je dala zavet da će ostati devica. Hrana je bila jednostavna, ali dobro pripremljena; onako umorna i ugrejana kraj vatre, već je gotovo zaspala pre kraja večere. Ostale devojke su je, smejući se, povele sa sobom u Kuću Devojaka, pokazale joj krevet i dale joj lanenu košulju koja je mirisala na lavandu. Ali nije odmah zaspala. Krevet joj je bio čudan, kao i disanje ostalih devojaka i škriputanje kuće na vetru. Sve što se desilo otkako je Talesin stigao, jašući, u kuću u kojoj je bila usvojena, sada joj je prolazilo kroz glavu kao san. U susednom krevetu Ravena se još prevrtala. Tiho ju je pozvala. "Šta je bilo? Je li ti hladno?" "Ne." Ne u telu, pomisli Vivijen. "Htela sam da te pitam - jer ti si već neko vreme ovde - šta se desilo sa Anarom? Kako je umrla moja sestra?" Nastupila je duga tišina, a onda se začu uzdah. "Čule smo samo šaputanja", reče Ravena. "Ne znam zasigurno, ali... ona je završila obuku, pa su je poslali izvan magle da se sama vrati nazad. Više od toga verovatno ne zna čak ni Gospa. I ne smeš reći da sam ti kazala - pošto od tada niko više nije pomenuo Anarino ime. Čula sam da su, kad se nije vratila, pošli u potragu i da su je našli u močvari, udavljenu..." 18. Gospa od Avalona prolazila je kroz voćnjak iznad svetog kladenca. Na granama su zelene jabuke počinjale da pokazuju prve nagoveštaje boje. Kao i devojke što sede oko Talesina, pomisli ona, male su i nezrele, ali porašće. Sada je čula njihove glasove, kao i bardov dok je odgovarao. Prizvala je oko sebe sjaj koji će joj omogućiti da ostane neprimećena, pa je prišla bliže. "Četiri Blaga čuvaju se na Avalonu otkako su Rimljani došli u ovu zemlju", govorio je bard. "Znate li koja su to Blaga, i zašto su sveta?" Četiri novakinje sedele su na travi, nagnuvši premu bardu ošišane glave, plavu, crvenu, crnu i smeñu. Kosu su im odsekli zbog letnjih vrućina, takav je bio običaj. Vivijen se bunila, jer je kosa bila njen najveći ponos, blistava i gusta kao konjska griva. Ali ako je i plakala, činila je to samo dok je sama. Plava devojka, Ravena, podiže glavu. "Jedno je Mač Misterija, zar ne? Nosio ga je Gaven, jedan od drevnih kraljeva?" "Gaven ga je nosio, ali mač je mnogo stariji; iskovan je od vatre nebeske..." Bardov glas postade još melodičniji dok im je pričao legendu.
Vivijen je sedela i pažljivo slušala. Ana je u jedan mah pomislila da joj kaže kako šišanje nije nikakva kazna. No, Gospa od Avalona ne objašnjava svoje odluke, a detetu neće ništa koristiti ako je bude mazila. Zastade joj dah kad se preko Vivijeninog lika pokaza Anarino bledo lice u vodi, kose upletene u trsku. Opet je ponovila u sebi da je Anara umrla jer je bila slaba. Da se to ne bi ponovilo, Vivijen mora podneti sve što je potrebno da bi postala snažna. "A koja su ostala Blaga?" pitao je Talesin. "Postoji Koplje, mislim", reče Fiana, crvene kose pune sunca. "I Tanjir", dodade Nela, visoka koliko i Vivijen, mada mlaña od nje, sa ćubom od smeñih kovrdža. "I Pehar", šapatom reče Vivijen, "za koji kažu da je Pehar Ceridvenin, i Gral koji je Arianrod držala u svom kristalnom zamku, sav optočen biserima." "Pehar je sve to, jer sadrži sve, jer on jeste i sadrži svetu vodu kladenca. Pa, ipak, ako ih pogledate bez pripreme, neće vam se činiti ništa drugačiji od drugih sličnih predmeta - a to je stoga da bismo znali kako čak i svakodnevni predmeti mogu sadržati svetost. Ali ako biste ih dodirnule", on odmahnu glavom, "to bi bilo sasvim drugačije, jer dodirnuti Misterije bez pripreme, to donosi smrt. I zato ih držimo dobro skrivene." "Gde?" upita Vivijen, napetog pogleda. Od čega, upita se njena majka - od radoznalosti, ili poštovanja, ili želje za moći? "To je takoñe Misterija", odvrati Talesin, "koju znaju samo oni koji će biti njihovi čuvari." Vivijen se ispravi i nastavi da sluša. "Vama je dovoljno da znate koja su to Blaga i šta ona znače. Učili smo da Simbol nije ništa, a da je Stvarnost sve - a stvarnost koju sadrže ti simboli jesu četiri elementa od kojih je sve stvoreno Zemlja, Voda, Vazduh i Vatra." "Ali zar nisi ranije govorio da su simboli važni?" upita Vivijen. "Pričamo o elementima, ali ne možemo da ih zaista pojmimo. Simboli su ono što naš um koristi pri stvaranju magije..." Talesin pogleda devojku sa toplim osmehom, i Ana oseti neočekivani bol. Suviše je revnosna, pomisli ona. moraće da ide na probu! Videla je kako se Vivijen stresa i okreće, i kako, uprkos sjaju, gleda pravo u nju. Ana joj hladno uzvrati pogled, i Vivijen porumene i obori oči. Gospa se okrete i brzo poñe natrag kroz voćnjak. Imam trideset šest godina, mislila je, i još sam plodna. Mogu da rodim još kćeri. Ali dotle, ta devojka mi je jedino dete i jedina nada za Avalon. Vivijen je sedela na petama, trljajući krsta. Iza nje se oribano kamenje na stazi polako isparavalo; pred njom je čekalo suvo kamenje. Bolela su je i kolena, a ruke su joj bile crvene i ispucane od stalnog dodira sa vodom. Kad se osušilo, oribano kamenje je izgledalo isto kao i ono pred njom, što nije bilo nikakvo čudo, pošto ga je prala već treći put. Prvi put je bilo sasvim logično, pošto su krave odlutale sa pašnjaka i isprljale stazu. I bilo je pravedno da Vivijen čisti za njima, jer je u to vreme ona bila zadužena za krave. Ali drugo i treće ribanje bili su potuno nepotrebni. Nije se bojala teškog posla - navikla je to na imanju gde je bila usvojena - ali kakvog duhovnog značaja može imati ponavljanje posla koji je pažljivo i valjano obavila? Ili od čuvanja stoke, jer to je mogla da radi i kod kuće? Valjda da bi poverovala da joj je sada Avalon dom, pomisli ona nadureno dok je kvasila četku i bezvoljno prelazila njome preko narednog kamena. Ali dom je mesto gde te vole i gde pripadaš... Gospa joj je jasno stavila do znanja da je nije vratila na Avalon iz ljubavi, nego iz nužde. A Vivijen je zbog toga radila sve što se od nje zahtevalo, ali bez radosti i dureći se. Možda bi bilo drugačije, razmišljala je, prelazeći na naredni kamen, da je učila magiju. Ali to je bilo za starije učenice. Novakinje su samo slušale priče za decu i radile poslove posluge. A ne može čak ni da pobegne! Ponekad bi neka od starijih devojaka pratila Gospu na putovanju, ali mlañe devojke nikada nisu napuštale Avalon. Ako bi Vivijen i pokušala da ode, samo bi se izgubila u magli, pa bi lutala sve dok se ne udavi u močvari, kao što se desilo sa njenom sestrom. Možda bi je Talesin odveo, ako bi ga preklinjala. Verovala je da je on voli. No, on je pripadao Gospi - zar bi rizikovao njen gnev zbog kćeri koja možda i nije njegova? Za skoro dve godine
otkako je došla, Vivijen je samo jednom videla svoju majku zaista besnu, kada je saznala da je Vrhovni kralj oterao svoju ženu, koja je učila na Avalonu, i uzeo drugu, kćer Saksonca Hengesta. Pošto je istinski predmet besa bio na sigurnom rastojanju, u Londiniumu, Gospa nije imala na kome da iskali bes zbog uvrede nanesene Avalonu, i atmosfera na Avalonu bila je toliko napeta da se Vivijen čudila kad god bi pogledala nebo i videla da je još plavo. Učitelji su svakako bili u pravu kada su govorili o neophodnsti kontrole nad osećanjima. Moraću da budem strpljiva, razmišljala je dok je puzala napred. Imam vremena. A kada stignem do posvećenja i kada me pošalju kroz maglu, naprosto ću otići odavde... Sunce je zalazilo, pozlativši oblake, i nastupila je ona prigušena tišina koja nastaje u svetu izmeñu dana i noći. Vivijen shvati da će morati da požuri kako bi završila pre večere. A voda joj je gotovo nestala. Ona s naporom ustade i poñe niz stazu, mlatarajući kofom, kako bi donela još. Oko bunara se nalazila drevna kamena zgradica, koja se otvarala samo za pojedine svečanosti. Voda se izlivala kanalom do Jezera Ogledala, u koje su sveštenice gledale kada su želele da vide budućnost, a odatle se izlivala kanalom izmeñu drveća, do korita odakle se mogla uzimati za piće i druge svrhe, kao što je ribanje kamenja. Kada je prošla kraj Jezera Ogledala, ona uspori korak. Talesin ju je učio da je važna Stvarnost, a ne simbol, a stvarnost je govorila da je voda u koritu ista kao i voda u Jezeru. Ona se brzo osvrte. Vreme je odmicalo, a niko je neće videti... Vivijen brzo skrete i saže se da zagnjuri kofu. Jezero je bilo puno vatre. Kofa joj iskliznu iz ruke i zazveketa po kamenju, ali Vivijen je klečala kraj vode i zurila. Grčevito je stezala ivicu Jezera, jecajući od slika koje je u njemu videla, nesposobna da odvoji pogled. Neki grad je goreo. Crveni plamen lizao je kuće, pružajući uvis zlatne jezike kad god bi zahvatio nešto novo, a ogroman stub dima dizao se u nebo. Oko njega su hitale sitne prilike, potpuno crne pred plamenom, iznoseći stvari iz zapaljenih kuća. Na trenutak je pomislila da to ljudi pokušavaju da spasu svoju imovinu; potom je ugledala blesak mača. Jedan čovek pade, dok mu je iz vrata šikljala krv, a njegov ubica se nasmeja i baci kutiju koju mu je uzeo na ćebe već puno otetih stvari. Po ulicama su ležali leševi; na gornjem prozoru primetila je lice, usta otvorenih u nemom vrisku. No, plavokosi varvari bili su svuda, smejući se dok su ubijali. Prizor se promeni, šireći se da bi prikazao veću scenu; putevi koji su vodili iz grada bili su puni begunaca. Neki su upregli životinje u taljige na kojima su nosili svoju imovinu; drugi su taljige vukli sami, ili su teglili zavežljaje, ili su, još gore, besciljno teturali praznih ruku, a čak su im i oči bile prazne od užasa koje su videli. Na jednom prevrnutom kamenu videla je reč 'Venta', ali predeo oko grada bio je ravan i močvaran; ovo nije bila Venta Silura. Ovo što je videla mora da je daleko na istoku - prestonica starih zemalja Icena. Grčevito se držala te pomisli, pokušavajući da odvoji um od onoga što je gledala. No, vizija je nije napuštala. Videla je veliki grad Amulodunum, sa kapijom u plamenu, i mnoge druge rimljanske gradove, razrušene i spaljene. Saksonci su gredama rušili kapije i zidove. Gavrani su skakutali u stranu pred bandama pljačkaša koji su lutali napuštenim ulicama, a zatim se vraćali da se dalje goste nesahranjenim telima. Neki šugavi pas, pobedonosno iskežen, pretrčao je preko trga noseći otkinutu ljudsku ruku. U okolini gradova uništenje nije bilo toliko potpuno, ali užas je zahvatio svojim crnim krilima čitavu zemlju. Videla je stanovnike izdvojenih vila kako zakopavaju svoje srebro i upućuju se na zapad, gazeći dozrelo žito. Kao da je čitav svet bežao pred saksonskim vukovima. Vatra i krv tekli su zajedno u purpurnim vrtlozima; jecala je, ali nije mogla da odvrati pogled. Postepeno je postala svesna da joj neko govori, da joj neko odavno govori. "Duboko diši... Dobro je... To što vidiš je daleko, ne može ti nauditi... Udahni, izdahni, smiri se i reci mi šta vidiš..." Vivijen grčevito izdahnu vazduh, nešto mirnije ponovo udahnu i zažmirka da se oslobodi suza. Vizija je i dalje bila tu, ali sad je više ličila na niz slika u snu. Svest joj je lebdela negde izvan tela; bila je svesna, mada nije mnogo marila, da joj neko postavlja pitanja i da njen glas odgovara na njih.
"Pretpostavljam da je devojka iskrena. Nema mogućnosti da je histerična ili da izmišlja kako bi privukla pažnju?" upita stari Nektan, Vrhovni druid i poglavar druida na Avalonu. Ana se sarkastično nasmeši. "Nemoj se tešiti pomišlju da štitim svoju kćer. Sveštenice će ti reći da je ni po čemu nisam izdvajala i da bih je ubila sopstvneim rukama da sam mislila da je ukaljala Misterije. Ali zašto bi izmislila čitavu priču kad nije imala publiku? Vivijen je bila sama sve dok se njena drugarica nije začudila što nije došla na večeru i pošla da je traži. Kad su me pozvali, bila je u dubokom transu, a mislim da ćeš se složiti da umem da razlikujem pravi trans od glumatanja." "U dubokom transu", ponovi Talesin. "Ali ona još nije ni počela obuku!" "Tačno. A meni je bilo potrebno sve što sam ikada znala da bih je izvukla!" "A potom ste nastavili da je ispitujete?" upita bard. "Kada Boginja pošalje viziju tako neočekivanu i snažnu, moramo da je prihvatimo. Nismo se usudili da odbijemo upozorenje", reče Gospa, suzbijajući sopstvenu nelagodnost. "U svakom slučaju, šteta je već načinjena. Mogli smo samo da saznamo što više, i da se postaramo za devojku posle..." "Hoće li joj biti dobro?" upita Talesin. Lice mu je bilo potpuno belo, i Ana se namršti. Nije znala da on toliko voli devojku. "Vivijen se odmara. Mislim da nema razloga za brigu - ona je dovoljno žilava", suvo reče Ana. "Kada se probudi, sve će je boleti, ali ako se ičega i bude sećala, činiće joj se daleko kao san." Nektan se nakašlja. "Vrlo dobro. Ako je to bila prava vizija, šta treba da učinimo?" "Najvažnije sam već učinila, poslala sam glasnika Vortigernu. Sada je sredina leta, a devojka je videla polja spremna za žetvu. Ako je upozorenje tačno, on će imati nešto malo vremena." "Ako prihvati upozorenje", sumnjičavo reče Julija, jedna od starijih sveštenica. "Ta saksonska veštica vrti ga oko..." Ona primeti Anin izraz lica i prekide. "Čak i ako Vortigern sakupi sve svoje snage i poñe na Hengesta, malo šta će moći da učini", žurno reče Talesin. "Varvari su daleko brojniji. Šta si ono rekla da je Vivijen kriknula na kraju?" "Orlovi su odleteli zauvek. Sada Beli Zmaj ustaje i proždire zemlju..." šapnu Ana, drhteći. "To je katastrofa koje smo se plašili", reče Talenos, mlañi druid, "sudbina za koju smo se nadali da je nećemo doživeti!" "A šta predlažeš da učinimo, osim da cvilimo i busamo se u grudi kao hrišćani?" ledeno upita Ana. Znala je da je druid potpuno u pravu, jer sećala se užasa u Vivijeninom glasu - a otkako ga je čula, nije mogla ni da jede ni da spava. Ali ne sme im pokazati koliko se plaši. "Šta možemo da učinimo?" upita Elena, najstarija sveštenica. "Avalon je izdvojen od sveta da bi bio pribežište; još od Karausijevih vremena je tako. Moramo čekati dok plamen sam zgasne oko nas. Barem ćemo biti bezbedni..." Ostali je pogledaše sa prebacivanjem i ona, zbunjena, zaćuta. "Moramo se moliti Boginji da nam pomogne", reče Julija. "To nije dovoljno." Talesin odmahnu glavom. "Ako kralj nije sposoban, ili nije spreman da se žrtvuje za narod, onda to treba da učini Merlin od Britanije." "Ali mi nemamo..." poče Nektan, naglo prebledevši, i Ana, uprkos uznemirenosti što je pogodila na šta cilja Talesin, oseti gorak podsmeh što se stari sveštneik toliko prepao da će on morati da preuzme tu ulogu. "Da, Merlin", reče Talesin. "Nijedan sveštenik nije nosio tu titulu još od prve invazije Rima na Britaniju, kada je umro kako bi Karaktakus mogao da se bori dalje." "Merlin je jedan od Gospodara, blistava duša koja odbija da napusti svoju sferu kako bi mogla da bdi nad nama", reče Nektan, vrpoljeći se na klupi. "Novo otelotvorenje bi ga ponizilo. Možemo mu se moliti za savet, ali ne smemo tražiti da ponovo hodi meñu nama." "Čak i ako bi jedino to moglo da nas spase?" upita Talesin. "Ako je toliko uzvišen, onda će znati treba li da odbije. Ali svakako neće doći ako ga ne budemo pozvali!" Julija se naže ka njima. "U vreme Karaktakusa nije uspelo. Kralj za koga je Merlin umro ipak je zarobljen, a Rimljani su pobili druide na Svetom ostrvu."
Nektan klimnu glavom. "I mada je to bio strašan poraz, mi upravo sada žalimo za istim tim Rimljanima koji su nam ga naneli! Je li moguće da ćemo jednog dana živeti u miru i sa Saksoncima, kao što smo živeli i sa Rimljanima?" Ostali se zagledaše u njega, i sada on zbunjeno zaćuta. Rimljani su imali i civilizaciju, a ne samo vojsku, pomisli Ana. Saksonci su jedva nešto bolji od divljih planinskih vukova. "Čak i da se sutra rodi", glasno reče ona, "možda će biti prekasno dok odraste." "Čuo sam za još jedan način", tiho reč Talesin. "Odrastao čovek može da otvori svoju dušu kako bi Drugi ušao..." "Ne!" On gotovo krinu od straha. "Zabranjujem, u ime Boginje! Ne želim Merlina - potreban si mi ti, ovde i sada!" Gledala ga je pravo u oči, prizivajući sve svoje moći, i posle trenutka strašne napetosti koji kao da je užasno dugo trajao, junački sjaj u njegovom oku polako zgasnu. "Gospa od Avalona je govirla, i ja se pokoravam", promrmlj on. "Ali reći ću ti nešto. "Opet ju je gledao u oči. "Na kraju će morati da doñe do žrtve." Vivijen je ležala u svom krevetu u Kući Devojaka, gledajući kako čestice prašine poigravaju u poslednjem zraku sunca koji je prodirao kroz zavese na vratima. Sve ju je bolelo, i iznutra i spolja. Starije sveštenice rekle su joj da je to stoga što nije bila pripremljena za viziju. Njeno telo reagovalo je otporom, i mišići su se opirali jedni drugima do te mere da je čudo što nema slomljenih kostiju. Um joj je bio odvučen u onu drugu stvarnost. Da njena majka nije otvorila svoj um i posegnula za njenim, možda bi bila zauvek izgubljena. Za Vivijen je to bilo najveće čudo, što je njena majka bila spremna da toliko rizikuje, i što je njen duh prihvatio majčin dodir bez straha. Možda je Gospa samo htela da čuje viziju, govorio je onaj deo Vivijeninog uma koji je uvek u sve sumnjao. Ipak, u Aninom umu očito je bilo nečega što je um njene kćeri prepoznao. Vivijen je podozrevala da su njih dve zapravo mnogo sličnije nego što bi ijedna želela da prizna. Možda im je zato i teško da se slažu, pomislila je, smešeći se. No, Gospa od Avalona bila je obučena za sveštenicu. Vivijen možda ima dara koliko i njena majka, ili i više, ali dok ne nauči da ga korsiti, predstavljaće opasnost i za sebe i za sve oko sebe. Ovo iskustvo uozibiljilo ju je mnogo delotvornije od bilo kakve majčine kazne. Znala je da ga je zaslužila. Istina, zima po njenom dolasku bila je najgora koje se iko sećao; led koji je na Samen bio samo privid sredinom zime potpuno je okovao jezero, i narod iz močvare donosio im je hranu na saonicama. Neko vreme su svi bili suviše zauzeti preživljavanjem da bi mnogo mislili na obuku. Ali od tada je Vivijen sve radila uglavnom mehanički, naprosto izazivajući majku da je natera da uči. Zavesa na vratima se pomeri u stranu, i ona oseti miris od koga joj poñe voda na usta. Ravena proñe izmeñu kreveta i spusti na klupu pokriveni poslužavnik, smešeći se. "Spavala si čitavu noć i čitav dan. Mora da si gladna!" "Jesam", odvrati Vivijen, trgavši se kad se podigla na lakat. Ravena podiže platno, otkrivajući činiju gulaša, i Vivijen navali da jede. Unutra je bilo i mesa, što ju je začudilo, jer sveštenice na obuci uglavnom su se hranile vrlo lako, kako bi pročistile telo i pojačale osetljivost. Svakako su starije sveštenice smatrale da joj je pojačana osetljivost sada najmanje potrebna. No, ma koliko gladna bila, mogla je da pojede samo pola činije. Potom ponovo leže, uz uzdah. "Hoćeš li da spavaš?" upita Ravena. "Moram reći da izgledaš kao premlaćena!" "Tako se i osećam i želela bih da spavam, ali bojim se košmara." Ravena raširi oči i naže se tik do nje. "U sali su rekli samo da si videla nekakvu nesreću. Šta je to bilo? Šta si videla?" Vivijen je zurila u nju, drhteći, jer čak i tako obično pitanje opet je prizvalo slike užasa. Utom se začuše glasovi pred vratima, i Ravena se brzo ispravi. Vivijen odahnu od olakšanja kad se zavesa opet pomeri i u sobu uñe Gospa od Avalona. "Vidim da se lepo staraju o tebi", hladno reče Ana dok se Ravena brzo klanjala i izlazila. "Hvala... što si me vratila", reče Vivijen. Nastupi neprijatna tišina, ali činilo joj se da na majčinim obrazima vidi malo više boje nego maločas.
"Ja nisam... materinski nastrojena", reče Ana s naporom, "što je verovatno sasvim u redu, pošto dužnosti sveštenice moraju da mi budu važnije od roditeljskih. A kao sveštenica, učinila bih to za svakoga. Ali drago mi je što vidim da se oporavljaš." Vivijen zatrepta. Nije bilo rečeno ništa naročito - svakako nije bilo ni nalik na govor o kome je sanjala dok je kao dete maštala o majci. Ali Ana je sada bila ljubaznija nego ikada za protekle dve godine. Da li da se usudi da zatrži još malo? "Bolje mi je, ali bojim se da ponovo zaspim... Ako bi Talesin mogao da svira na harfi, to bi mi pomoglo da sanjam nešto lepše." Majka je na trenutak izgledala ljuta. A onda kao da se setila nečega, pa klimnu glavom. Kada je, kasnije te večeri, stigao bard da sedi kraj nje, i on je delovao napet i pun strepnje. Vivijen je pitala šta ne valja, ali on se samo nasmešio i rekao da joj je za taj dan bilo dovoljno nevolja i da neće da je opterećuje svojim problemima. U muzici koja je potekla sa blistavih struna njegove harfe nije bilo nikakve tuge; kada ju je obuzeo san, bio je dubok i bez snova. Tokom naredne godine pokazalo se da je Vivijen istinski prorok. To joj je dalo izvestan ugled meñu sveštenicama, ali ona bi mnogo radije trpela njihove preke poglede, jer vesti koje su počele da stižu pred žetvu, iako ublažene razdaljinom, bile su vrlo loše. Hengest Saksonac, tvrdeći da Vortigern nije poslao obećani novac, navalio je na britanske gradove ognjem i mačem. Za nekoliko kratkih meseci čitav jug i istok bili su opustošeni, i reke izbeglica slivale su se na zapad. Ma koliko brojni bili, Saksonci nisu mogli da zauzmu čitavo ostrvo. Kantijum je bio u Hengestovim rukama; teritorije Trinovanta, severno od reke Tamesis, postale su lovište Istočnih Saksa; a zemlje Icena čvrsto su držali njihovi savreznici, Angli. Svuda drugde, pljačkaši su napadali i povlačili se. No, Britanci koji bi jednom pobegli više se nisu vraćali svojim domovima, jer kako da prežive kada nema tržnica na kojima bi prodavali svoje proizvode? Pokorene zemlje bile su kao čir na telu Britanije, a okolna teritorija postajala je neosetljiva pre nego što bi je zaraza zahvatila. Dalje na zapadu, život se nastavljao manje-više nepromenjeno, osim straha. U Avalonu, odvojenom od sveta, sveštenicama je bilo teško da uživaju u bezbednosti. Povremeno bi mali narod iz močvare našao ponekog izbeglicu. Hrišćane su primali monasi na svom ostrvu, ali neki od ostalih došli su i na Avalon. Vrhovni kralj, uprkos svojoj ženi Saksonki, nije dokono sedeo. Malo-pomalo, počeše da stižu glasovi kako Vortigern drži Londinium i kako njegovi sinovi pokušavaju da prikupe ljude i povrate svoju zemlju, pozivajući dobrovoljce i pomoć iz nepokorenih delova Britanije. U proleće naredne godine, kada je Vivijeni bilo sedamnaest, narod iz močvare doneo je kroz maglu drugačiju poruku. Sin Vrhovnog kralja došao je da traži pomoć Avalona. U Kući Devojaka devojke su čučale pokrivene svim ćebadima, jer bilo je rano proleće i još je vladala hlandoća. "Ali, jesi li ga videla?" šaputala je mala Mandua, koja je došla prethodnog leta. "Je li lep?" Devojka je bila vrlo mlada, ali i vrlo razvijena, i Vivijen je smatrala da neće ostati dovoljno dugo da bi postala sveštenica. No, i ona sama ipak je bila smo novakinja, i mada nije bila najviša, bila je daleko najstarija meñu njima. Od devojaka koje su je dočekale kada je stigla ovamo, u Kući Devojaka ostala je samo njena prijateljica Ravena. "Svi prinčevi su lepi, kao i sve princeze", nasmeja se Ravena. "To je deo njihovog posla." "Zar nije ovaj bio oženjen tvojom sestrom?" upita Klaudija, izbeglica iz dobre porodice iz Kantijuma, mada ih više nikada nije pominjala. Vivijen odmahnu glavom. "Moja sestra Idris bila je žena Kategirna, Vortigernovog starijeg sina. Ovo je mlañi sin, Vortimer." Uspela je da ga nakratko pogleda kada je stigao. Bio je mršav, crnokos kao i ona, samo viši. Ipak joj se činilo da je suviše mlad da bi nosio mač, sve dok mu nije videla oči. Drvena zimska vrata na kraju sale se otvoriše, i one se sve okretoše. "Vivijen", začu se glas jedne starije sveštenice, "tvoja majka te zove. Hodi i obuci svečanu odeždu." Vivijen ustade, pitajući se šta bi to moglo da znači. Pet pari iskolačenih očiju gledalo ju je dok je prebacivala ogrtač preko ramena, ali niko se nije usudio da progovori. Upitala se hoće li, kad se
vrati, još biti devica. Čula je priče o magiji koja zahteva i takvu žrtvu. Stresla se od same pomisli, ali ako se to i desi, barem će morati da je proglase za sveštenicu. Gospa je čekala sa ostalima u velikoj sali, već odevena u purpur Majke, dok je stara Elena, umotana u crno, očito bila odabrana za ulogu Smrti. Nektan je takoñe bio u crnom, a Talesin je imao skerletnu odeždu. No, niko drugi nije bio u belom. Znači, čekamo princa, shvati ona. Iako Vivijen ništa nije rekla, njena majka se okrete i reče joj da stavi veo. Utom uñe princ Vortimer, drhteći u beloj vunenoj tunici pozajmljenoj od jednog mladog druida. Pogleda prikovanog za Gospu od Avalona, on se nakloni. Da li se bojiš? Trebalo bi. Vivijen se nasmeši iza vela, dok ih je Gospa, bez reči, predvodila pri izlasku. Ali kada su pošli stazom uz Tor, shvatila je da se i ona boji. Mesec je još bio mlad, i tek što je počeo put ka zapadu dok je noć odmicala ka ponoći. Liči na mene, pomisli Vivijen dok je gledala uvis. Ona se strese, jer baklje postavljene sa obe strane oltara nisu davale toplotu nego samo nejasno svetlo. Ona duboko udahnu, kao što su je učili, zahtevajući od tela da ne primećuje ledeni vazduh. "Vortimere, sine Vortigernov", Gospa je govorila tiho, ali njen glas ispunio je krug, "zašto si došao?" Dva sveštenika priñoše bliže, prateći princa, tako da je gledao u Gospu preko kamenog oltara. Stojeći kraj majčinog ramena, Vivijen je videla kako princ širi oči, i znala je da ne vidi sitnu tamnoputu ženu koja joj je bila majka, nego visoku i dostojanstvenu Vrhovnu sveštenicu Avalona. Vortimer proguta knedlu, ali uspeo je da mu glas bude miran. "Došao sam zbog Britanije. Vukovi joj komadaju telo, a hrišćanski sveštenici ne čine ništa, nego nam govore da to ispaštamo za svoje grehe. Ali nema greha u maloj deci koja živa gore u kućama, niti u bebama kojima su glave zdrobljene o kamen. Video sam to, Gospo moja, i gorim od želje da ih osvetim. Pozivam stare bogove, drevne zaštitnike mog naroda, u pomoć!" "Dobro govoriš, ali njihovi darovi ne daju se tek tako", reče Vrhovna sveštenica. "Mi služimo Velikoj Boginji, koja nema imena, a ipak je zovu mnogima, i iako je bestelesna, ima mnogo lica. Ako si došao da posvetiš svoj život Njoj, onda će možda Ona hteti da čuje tvoj poziv." "Moja majka je učila na ovom svetom ostrvu i vaspitala me je tako da volim i cenim stare običaje. Spreman sam da dam sve što se od mene bude tražilo." "Čak i život?" Elena istupi korak napred, i Vortimer proguta knedlu, ali klimnu glavom. Starica se suvo nasmeja. "Možda ću jednom zatražiti tvoju krv, ali ne danas..." Sada je bio red na Vivijen. "Ne tražim od tebe tvoju krv", reče ona, "nego tvoju dušu." On se okrete ka njoj, piljeći u nju kao da može da vidi kroz veo. "Ona pripada tebi..." On iznenada zažmirka. "Oduvek ti je pripadala. Sećam se... Podnosio sam ovu žrtvu i ranije." "Moraju se dati i telo i duh", strogo reče Ana. "Ako si zaista voljan, onda se ponudi na kamenom oltaru." Vortimer svuče svoju belu odeću i leže na leña, nag i drhteći, na ledeni kamen. Misli da ćemo ga ubiti, pomisli Vivijen, uprkos mojim rečima. Izgledao je još mlañi dok je tako ležao, i ona shvati da ne može biti više od godinu-dve stariji od nje. Elena i Nektan poñoše na sever i jug, dok ona zauze mesto na istoku, a Talesin na zapadu. Tiho mrmljajući, Vrhovna sveštenica priñe ivici kruga, pa poče da pleše izmeñu kamenja, krećući se u pravcu sunca. Prošla je krug jednom, pa drugi i treći put, i pri svakom njenom prolasku Vivijen je osećala da joj se svest menja, i izmenjenim vidom videla je nagoveštaj svetla kako se probija izmeñu uspravljenog kamenja. Kada je završila, sveštenica se vratila u središte. Vivijen se ispravi do pune visine, čvrsto se oslonivši stopalima dok je posezala ka nebesima, i krug se ispuni mirisom jabukovih pupoljaka dok je prizivala, drevnim i tajnim imenima, moći što čuvaju Istočnu Kapiju. Glas stare Elene postade zvučan dok je krug ispunjavala toplota juga; potom Talesin prizva zapad glasom punim muzike, i Vivijen oseti da je nosi plima moći. Tek kad je Nektanov glas prizvao čuvare severa, osetila je da ponovo stoji na zemlji. No, krug u koji se vratila nije više bio
sasvim na ovom svetu. Čak je i Vortimer prestao da drhti; u krugu je sada bilo sasvim prijatno toplo. Ana je otvorila staklenu posudicu koju je nosila za pojasom, i vazduh se ispuni mirisom ulja. Elena izli malo ulja na prste i saže se do Vortimerovih stopala da ispiše na njima simbol moći. "Vezujem te za svetu zemlju", šaputala je. "Živ ili mrtav, pripadaš ovoj zemlji." Potom ulje uze Vrhovna sveštenica i blago mu namaza penis, a Vortimer pocrvene kada je reagovao na dodir. "Zahtevam seme života koje nosiš, kako bi služio Gospi svim svojim moćima." Potom predade posudicu Vivijeni, koja priñe Voritmeru i poče da mu ispisuje na čelu treći simbol. Pri tom je zatreptala, jer sećanja izvan ovog života pokazala su joj plavokosog mladića s očima plavim kao more, a potom još jednog, sa tek istetoviranim kraljevskim zmajevima na rukama. "Sve tvoje snove i nadanja, sveti duh u tebi, sada posvećujem Njoj..." tiho reče ona i začudi se kad joj se sopstveni glas učinio umilan. Pitala se da li ga je volela u tim drugim životima. Ona podiže veo, saže se i poljubi mu usne, i na trenutak ugleda u njegovim očima odraz Boginje. Potom priñe majci i staroj Eleni kraj Vortimerovih nogu. Kadsu se uhvatile za ruke, ona oseti vrtoglavu promenu i trenutak panike kad njena dotadašnja ličnost nestade, i poče da drhti. Ranije je ovo gledala, ali ikada još nije učestvovala. A onda njenu svest zameni Drugo, usmereno na tri prilike koje su stajale u krugu, ali ne sadržano u njima, jer to Drugo obuhvatalo je svet. Bila je svesna Svoje trostruke prirode, a ipak je bila Jedno; iako je govorila kroz troja usta, čovek koji je ležao pred njom čuo je jedan glas. "Ti koji tražiš Boginju i veruješ da znaš šta si tražio - znaj da nikada neću biti ono što očekuješ, nego uvek nešto drugo i nešto više..." Vortimer se dotle uspravio, i sada je klečao na kamenu. Kako je mali izgledao, i kako nežan. "Ti očekuješ Moj glas, ali u tišini ćeš Me čuti; ti želiš Moju ljubav, ali kada je primiš, upoznaćeš strah; ti Me moliš za pobedu, ali tek ćeš u porazu upoznati Moje moći. Sad kad to znaš, da li mi se i dalje nudiš? Hoćeš li Mi se dati?" "Ja već potičem od Tebe..." Glas mu je zadrhtao, ali je nastavio. "Mogu samo da Ti vratim ono što je već Tvoje... Ne tražim ovo zbog sebe, nego zbog naroda Britanije." Dok je Vortimer govorio, sjaj unutar kruga je rastao. "Ja sam Velika Majka svega živog", začu se Njen odgovor, "i imam mnogo dece. Da li misliš da bilo kojim ljudskim delom ova zemlja može biti izgubljena ili da možeš biti odvojen od Mene?" Vortimer pognu glavu. "Imaš veliko srce, dete moje, i zato će, neko vreme, tvoja želja biti ispunjena. Prihvatam tvoju službu, kao što sam je prihvatala i ranije. Bio si Sveti kralj, i vladar. I opet ćeš sačuvati Britaniju. Sve što jedan čovek može da učini, ti ćeš postići, ali još nije vreme da Saksonci budu pokoreni. Drugo ime će se pamtiti pokolenjima zbog tog dela. Tvoji napori u ovom životu utrće mu put... Hoćeš li biti zadovoljan time?" "Moraću. Gospo, prihvatam Tvoju volju..." tiho reče on. "Počini onda, jer kao što si ti služio Meni, tako ću i Ja održati reč prema tebi, i kada budeš potreban Britaniji, vratićeš se..." Njegovo lice sinu kad se Boginja sagla da ga zagrli, i kada se odvojila od njega, ostao je da leži sklupčan na kamenu, usnuo kao malo dete. 19. Krajem leta, sunce je plamtelo na potpuno vedrom nebu i pretvaralo travu u zlato. Druidi su duž ivice jezera iskopali bazen, gde su se sveštenice kupale. Po tako toplom vremenu nije bilo potrebe za oblačenjem, i žene su raširile svoje haljine po travi i sušile se na suncu, ili su sedele, pričajući, na klupama u senci ogromnog hrastovog drveta. Vivijenina kosa donekle je izrasla posle redovnog letnjeg šišanja, ali i dalje je bilo dovoljno da zatrese glavom da bi je osušila. Sada se već navikla na kratku kosu, a po ovakvom danu i prijalo joj je što ne nosi dodatnu težinu. Raširila je tuniku na travu i legla, puštajući da joj sunce podari smeñu
boju i drugde, a ne samo po rukama i nogama. Njena majka sedela je na jednom panju, tako da joj je telo bilo u senci, ali glavu je zabacila da uhvati sunce dok joj je Julija češljala kosu. Gospa je obično nosila kosu upletenu oko glave i zakačenu ukosnicama, ali kad bi je rasplela, padala joj je preko kukova. Dok je češalj podizao svaki tamni pramen, kestenjasti prelivi hitali su niz njega kao plamen. Vivijen je kroz poluzatvorene kapke gledala majku kako se proteže od zadovljstva, kao mačka. Navikla je da smatra majku za malu i ružnu, večito namrštenu i usukanu, osim, naravno, kad bi se u obredu zaogrnula lepotom Boginje. Ali Ana sada nije bila ružna. Dok je ovako sedela, bila je Boginja u minijaturi, tela izdeljanog od stare slonovače, sa glatkim trbuhom na kome su se videle beličaste pruge od rañanja, i sa dojkama visokim i čvrstim. Čak je izgledala i srećna. Obuzeta radoznalošću, Vivijen pusti da joj pogled iziñe iz žiže, kao što su je učili, da bi videla Aninu auru. Plamtela je ružičastom svetlošću, koja je bila najjača oko trbuha. Nikakvo čudo da se čak i običnim vidom primećuje sjaj. Odjednom naježena od iznenadne, besne sumnje, Vivijen sede. Vukući tuniku za sobom, ona ode pravo do majke. "Kosa ti je divna", mirno reče ona. Ana otvori oči, ali i dalje se smešila. Nešto se očito promenilo. "Ali imala si puno vremena da je puštaš. Postala si sveštenica sa petnaest godina, zar ne? A sledeće godine si rodila prvo dete", zamišljeno dodade ona. "Meni je sada devetnaest. Zar ne misliš da je vreme da položim zavete, majko, kako bih i ja mogla da puštam kosu?" "Ne." Ana se nije ni pomerila, ali telo joj je postalo napeto. "Zašto? Već sam najstarija u Kući Devojaka. Treba li da postanem najstarija devica u istoriji Avalona?" Ana se ispravi sedeći, iako je još ostala donekle raspoložena. "Ja sam Gospa od Avalona i ja ću reći kada si spremna!" "Koju veštinu nisam naučila? U kome zadatku nisam uspela?" uzviknu Vivijen. "U poslušnosti!" Anine crne oči blesnuše, i Vivijen oseti majčinu moć, kao nalet vrelog vetra. "Je li?" Ona posegnu za jedinim oružjem koje joj je ostalo. "Ili samo čekaš da postanem nepotrebna, kada budeš rodila dete koje sada nosiš?" Videla je da je Ana pocrvenela, i znala je da je pogodila. Verovatno se to desilo na Dugodnevicu. Upitala se ko li je otac, i da li to čak i zna. "Trebalo bi da se stidiš, u godinama kada bih ja trebala da ti rañam unuke, ti ponovo ostaješ trudna!" Nije htela da zvuči optužujuće, ali i sama je čula žalostiv prizvuk u svom glasu, i sada je ona pocrvenela. Kad je Ana počela da se smeje, Vivijen se okrete, navlačeći tuniku, a majčin smeh pratio ju je kao kletva dok se trkom udaljavala. Posle leta provedenog u radu, Vivijen je bila snažna i izdržljiva. Bilo joj je svejedno kuda ide, ali noge su joj same izabrale bezbednu stazu oko ivice jezera, sve dalje od Tora. Vrućine su isušile većinu močvara, i uskoro se našla dalje od Avalona nego što je ikada bila od dolaska. Ali trčala je i dalje. Nije je zaustavio umor, nego magla, koja se iznenada podigla i zaklonila svetlost. Vivijen uspori, dok joj je srce ubrzano tuklo. Rekla je sebi da je to samo ovozemaljska magla, isparavanje vlažnog tla pod vrelim letnjim suncem. No, takva magla obično se pojavljuje predveče, a kad je poslednji put mogla da vidi sunce tek je počinjalo popodne. Svetlost je sada bila srebrnasta, i kao da je dopirala odasvud. Vivijen stade i osvrte se. Pričalo se da je Avalon premešten na mesto izmeñu ljudskog i vilinskog sveta. Oni koji znaju čaroliju mogli su da proñu kroz maglu i stignu na ljudske obale. No, povrmeno bi neko pogrešio, i tada bi se izgubio u drugom svetu. Majci bi bilo pametnije, pomisli ona dok joj se znoj sušio na iznenada lepljivoj koži, da me je pustila da uñem u maglu sa ljudske strane. Magla se proreñivala; načinila je još jedan korak, a onda stala, jer padina pred kojom se našla bila je puna jedre trave i potuno nepoznatog cveća. Bila je divna, ali nije spadala u njoj poznati svet. Sa druge strane brega čula se pesma. Vivijen se namršti, jer glas, mada vrlo prijatan, nikako nije uspevao da pogodi melodiju. Ona oprezno razdvoji paprat i pogleda preko ivice brega.
Pevao je neki starac, sedeći u cveću. Teme mu je bilo izbrijano kao kod druida, ali nosio je bezobličnu tuniku od tamne vune, a na grudima mu je visio drveni krst. Mora da je, onako iznenañena, ispustila neki glas, jer on je ugleda i osmehnu se. "Blagoslovena bila, mala vilo", tiho reče on, kao da se boji da će ona nestati. "Šta radite ovde?" upita ona, spuštjaući se niz brdo. "Mogao bih i ja tebe isto da pitam", reče on, primetivši njene izgrebane noge i oznojeno čelo. "Jer, mada zaista ličiš na vilinski narod, vidim da si smrtna devica." "Možete da ih vidite?" uzviknu ona. "Dat mi je taj dar, i mada me moja braća po veri upzoravaju da su ti stvorovi demoni ili privid, ne mogu da poverujem kako neko tako lep može biti zao." "Znači da ste veoma neobičan monah, koliko ja znam o njima", reče Vivijen, sedajući kraj njega. "Bojim se da je tako, ali ipak mi se čini da je naš Pelagije bio u pravu kada je propovedao da čovek treba da živi u miru sa svime pod kapom nebeskom. Mene je za sveštenika rukopoložio biskup Agrikola, i uzeo sam ime Fortunatus. On je Avgustinovu doktrinu, po kojoj su svi roñeni kao grešnici i mogu se nadati spasenju samo po milosti Božjoj, smatrao za jeres. Ali u Rimu misle drugačije, i zato popreko gledaju na nas u Britaniji. Braća na Inis Vitrinu primila su me i poslala da čuvam kapelu na Ptičjem ostrvu." On se nasmeši; potom mu pogled postade oštar, i on pokaza iza nje. "Ššš - eno je; baš je lepa, je li?" Vivijen polako okrete glavu, baš na vreme da vidi kako se talasavi sjaj ispod drveta zgušnjava u vitku priliku sa vencem od belih pupoljaka, odevenu u tanke, plavocrne velove. "Pozdravljam te, dobra majko", promrmlja devojka pognuvši glavu, uz drevni pokret ruku. "Ovo je devojka od stare loze, sestrice - poželimo joj dobrodošlicu!" Na te reči, vazduh se ispuni blistavim stvorenjima, zaogrnutim stotinama boja. Nekoliko trenutaka rojila su se oko nje; koža joj je bridela od dodira nematerijalnih ruku. Potom, uz tihi kikot, svi nestadoše. "Ah, sad razumem. Ti si sa onog drugog ostrva, sa Avalona." Otac Fortunatus klimnu glavom. I ona klilmnu glavom. "Zovem se Vivijen." "Kažu da je to vrlo blagosloveno ostrvo", mirno reče on. "Kako to da si zalutala?" Ona ga je na trenutak sumnjičavo gledala, a on joj je uzvratio toliko nedužnim pogledom da ju je potpuno razoružao. Osetila je da nikada neće upotrebiti protiv nje ono što mu kaže, niti protiv njene majke - pitao ju je samo zato što se zabrinuo za nju. "Bila sam ljuta. Moja majka je trudna - u njenim godinama - ali i dalje se ponaša prema meni kao da sam dete!" Vivijen odmahnu glavom; sada joj je bilo teško da se seti zašto je onoliko pobesnela. Otac Fortunatus raširi oči. "Nemam nikakvog prava da ti delim savete, jer zaista znam vrlo malo o ženama, ali novi život je svakako razlog za radost, pogotovo što je svako roñenje neka vrsta čuda. Sigurno će joj biti potrebna tvoja pomoć oko bebe. Zar se ne bi radovala da držiš to maleno u rukama?" Sada se Vivijen začudila; onako besna, nije ni pomislila na dete. Siroto stovrenjce, koliko će moći da ostane kraj Gospe? Svakako će biti potrebna bebi, ako već nije potrebna Ani. Otac Fortunatus bio je čudan stvor, ali razgovor sa njim joj je pomogao. Ona podiže pogled, pitajući se hoće li moći da nañe put kući, i shvati da je rasuta srebrnasta svetlost zgasnula do purpurnih odsjaja. "U pravu si - vreme je da se vratimo u svet", reče sveštenik. "Kako nalazite put?" "Vidiš li onaj kamen? Toliko je star da se nalazi i na Ptičijem ostrvu, i kada stanem na njega mogu malo da zavirim u Vilinsku Zemlju. Ima mnogo takvih mesta moći, izgleda, gde su velovi izmeñu svetova vrlo tanki. Došao sam pošto sam odslužio nedeljnu misu, da zahvalim Bogu na Njegovom delu, jer On je stvorio sve, i svakako je stvorio i ovo mesto, a ja ne znam ni za jedno lepše od ovoga. Slobodno poñi sa mnom, devojko. Na ostrvu Briga ima svetih žena koje će ti rado pružiti utočište..."
Ovo je prilika za kojom sam čeznula, pomisli Vivijen, da pobegnem i živim kako ja želim. No, ipak je odmahnula glavom. "Moram da se vratim svojoj kući. Možda ću uspeti da nañem još koje mesto na kome su velovi tanki." "U redu, ali zapamti ovaj kamen. Slobodno doñi ako ti zatrebam." Starac ustade i pruži ruke u blagoslovu, a Vivijen saže glavu da ga primi, kao da je pred njom druid. Boginjo, vodi me, pomisli ona kad je starac nestao u tami. Odvažno sam govorila, ali nemam pojma kuda da poñem. Ustala je i zatvorila oči, oslikavajući u umu ostrvo Avalon, smireno u purpurnom sumraku, sa poslednjnim ružičastim sjajem na zapadnom nebu i na vodi pod njim. Dok je smirivala svoje misli, začuše se prvi tonovi muzike, nalik na srebrnu kišu. Bili su gotovo nezemaljski lepi. No, muzika je povremeno zastajala, i u tim trenucima ljudske nesavršenosti znala je da to nije vilinska muzika, nego pesma gotovo nezemaljskog harfiste. Nebo u Vilinskoj Zemlji nikada nije bilo sasvim vedro, ali ni sasvim mračno. Mogla je da vidi put kroz purpurni sumrak i ona polako poñe ka muzici. Sada je bila glasnija i toliko žalobna da je poželela da zaplače. Nije to bilo samo zbog harmonije nego i zbog čežnje koja se osećala u njoj. Harfista je svirao o tuzi, o čežnji, i preko brda i dolina dozivao je putnika da se vrati... Zimski snegovi beli Potpuno su nestali, I prazan je svet celi. Oh, možda će ponovo biti, Ali nikad više isti. Vivijen poñe za muzikom i konačno se nañe na livadi gde je večernja magla tek počinjala da se diže sa vlažnog tla. U daljini se pod nebom jasno video poznati obris Tora. No, njen pogled bio je uperen u nešto bliže, u Talesina, koji je sedeo na šupljikavoj sivoj steni, svirajući harfu. Prolećni cvetići beli Potpuno su nestali, I prazan je svet celi. Oh, možda će ponovo biti, Ali nikad više isti. Ponekad, kad bi svirao, slike o kojima je Talesin pevao toliko su se stapale sa muzikom da je bio siguran kako bi mogao da ih dodirne, samo ako bi podigao prste sa struna. Devojka koja je dolazila ka njemu, zgusnuvši se iz vilinske magle, u prvi mah mu je izgledala kao vila, visoko podignute glave i tako lakog koraka da nije bio siguran dodiruje li uopšte tlo. No, ako je i bila prikaza, bila je prikaza iz Avalona, jer taj klizeći korak učile su samo sveštenice. Letnje njive zlata pune... Očaranao ju je gledao, iako su njegovi prsti nastavljali muziku. Poznavao ju je, ali bila je stranac, jer njegovo srce je prizivalo dete koje je voleo, a ovo je bila žena, i to divna. Za hleb u hladne zimske dane. Utom ga ona pozva po imenu, i to razbi čaroliju. Imao je vremena samo koliko da spusti harfu pre nego što mu se bacila u naručje, jecajući. "Vivijen, mila moja..." Pogladio ju je po leñima, svestan da ne drži u zagrljaju dete. "Strepeo sam za tebe."
Ona se odmače da ga pogleda. "Bio si užasnut - čulo se po pesmi. A moja majka? Je li i ona užasnuta? Pitala sam se je li već počela potraga po močvari." Talesin se zamisli. Gospa je malo govorila, ali video je u njenim očima mučan strah. "Prepala se. Zašto si pobegla?" "Bila sam besna", reče Vivijen. "Ne boj se, neću više nikad... čak ni kada se dete rodi. Jesi li znao?" iznenada upita ona. Zaslužuje istinu, pomisli on i klimnu glavom. "Desilo se kraj vatri, na Dugodnevicu." Video je da je shvatila i upitao se zašto ga je pomalo stid. "Znači, ovog puta se sećaš", reče ona tiho. "A sada više nisam potrebna ni tebi ni njoj." "Vivijen, nije istina!" Talesin je želeo da kaže kako će joj uvek biti otac, pogotovo sada, kada njena majka nosi njegovo dete, ali ovog trenutka, kada je toliko ličila na Anu kad je bila mlada, shvatio je da njegova osećanja nisu potpuno očinska, i nije znao šta da joj kaže. "Ona neće da me proizvede u sveštenicu! Šta da radim?" Talesin je ipak bio druid, i ma koliko muškarac u njemu bio zbunjen, sveštenik je reagovao na taj uzvik. "Postoji jedna stvar koju možeš da radiš baš zato što si devica", reče on, "nešto za šta postoji velika potreba. Druidima su data na čuvanje Četiri Blaga. Mač i Koplje mogu da čuvaju naši sveštenici, Tanjir čuva žena, ali Pehar može da čuva samo devica. Hoćeš li da se primiš toga?" "Hoće li mi majka dozvoliti?" Video je kako se bol na njenom licu pretvara u čuñenje. "Mislim da je volja Boginje da tako učiniš, Vivijen, a to je nešto čemu se čak ni Gospa od Avalona ne može protiviti." Ona se nasmeši, ali u Talesinovom srcu još je bilo tuge, a u mislima je još imao novu strofu koja kao da je bila deo iste pesme... Dete što je tu trčalo, Potpuno je nestalo I mesto njega vidim ženu. Oh, možda će ponovo biti, Ali nikad više ista. Svuda u Zapadnoj Zemlji, ljudi su hitali da prikupe letinu, jer i Saksonci su je prikupljali, svojim krvavim mačevima. Glasine su letele kao jata gavranova. Jedna banda, pod Hengestom, spalila je Kalevu; druga, koju je vodio njegov brat Horsa, nije uspela da zauzme Ventu Belgarum, ali je otišla da uništi Sorviodunum. Ako budu želeli da nastave, svakako će poći na sever, ka bogatom plenu u Akve Sulis i Mendipu. Ali postojao je još jedan put, manje korišćen, koji je vodio pravo na zapad, ka Lindinisu. Mada Saksonci nisu bili dovoljno brojni da nasele ovu zemlju, imali su dovoljno ratnika da je do te mere obogalje da postane plen nekog kasnijeg napada. Pričalo se da varvari ne mare za gradove i radionice. Kada popiju svo oteto vino, vraćaju se svom lošem pivu. Oni su hteli samo zemlju plodnu zemlju, visoku zemlju, koju neće progutati, kao u njihovoj domovini, slani morski talasi. Narod Letnje Zemlje klimao je glavom i govorio da će oni u svojim močvarma ostati bezbedni, ali u ovako sušnoj godini trava sa viših livada mogla se kositi za seno, a mesta gotovo uvek sakrivena vodom sada su bila pokrivena blistavo zelenim tepihom. No, Vivijen nije obraćala mnogo pažnje na to. Šta god varvari mogli da unište, na Avalon svakako neće doći. Nije se uznemirila ni kada je majčina trudnoća postala očigledna, jer Talesin je održao reč, i ona je konačno imala svoj cilj. Učila je o Četiri Blaga zajedno sa ostalim novakinjama, ali sada je shvatala da je to bio samo početak, iako je već bilo više nego što je znala većina drugih ljudi. Ono što joj je sada bilo potrebno nije bilo novo znanje - za rukovanje svetim predmetima nije
potrebna samo mudrost uma, nego i mudrost srca. Da bi postala Čuvar Grala, morala je da se izmeni. Obuka je, na neki način, bila naporna koliko i obuka novakinja, ali daleko usmerenija. Svakog dana se kupala u vodi svetog kladenca. Sveštenice su uvek pile tu vodu, ali ona se sada mnogo lakše hranila, uglavnom voćem i povrćem uz tek nešto malo žitarica, a izbegavala je i mleko i sir. Smršala je i ponekad joj se vrtelo u glavi; kretala se kroz svet kao da korača pod vodom, ali pod tim nejasnom svetlom sve stvari postajale su joj prozirne, i mogla je mnogo jasnije da vidi izmeñu svetova. Kako je napredovala sa obukom, počela je da shvata zašto je bilo teško naći devicu za tu dužnost. Sasvim mlada devojka ne bi imala dovoljno snažan um i snažno telo, a obično bi, kada dospe u njene godine, već postajala sveštenica i koristila pravo da prilazi Beltanskim vatrama. Nije joj nimalo smetalo što je mlañe devojke, koje su se dosad pitale šta je zgrešila, pa da nikako ne postaje sveštenica, sada posmatraju sa nekom vrstom divljenja. Dok je gledala kako majčino telo bubri od trudnoće, Vivijen je ostajala smirena i ljupka, uživajući u svom devičanstvu. Bila je svesna da Gral, kao i Boginja, ima mnogo obličja, ali činilo joj se jasno da je najvažnije ono obličje u kome ga čuvaju druidi, kao blistavi sud besprekorne čistote. Veče pred jesenju ravnodnevicu, kada se godina nalazi na granici izmeñu sunca i senke, druidi su došli po nju. Obukli su je u haljinu još besprekornije belu od njihovih, i u nemoj procesiji poveli je ka podzemnoj odaji. Tu je ležao mač na kamenom oltaru, u kanijama ispucalim od starosti. Kraj zida je stajalo oslonjeno koplje. Pored njega su se u zidu nalazile dve niše. U nižoj je, na belom platnu, počivao tanjir. U gornjoj - Vivijeni zastade dah kada je prvi put ugledala Gral. Nije znala kako bi izgledao neposvećenom oku - možda kao glinena šolja, ili kao srebrni pehar, ili kao staklena činija sa mozaikom žućkastog cveća. Vivijen je videla sud toliko čist da kao da nije bio načinjen od kristala nego od čiste vode, koja je pristala da se uobliči u polukuglu. Bila je sigurna da će njeni smrtni prsti naprosto proći kroz njega. Ali rekli su joj da mora da ga uzme, i ona poñe napred. Približavajući se, osetila je prvo pritisak, a onda plimu protiv koje se probijala kao da ide kroz potok. Ili je to možda vibracija, nejasno pomisli ona, jer sada kao da je čula blago brujanje, ako joj to nije zvonilo u ušima. Bilo je tiho, ali brzo je nadjačalo sve ostale zvuke. Kad se još primakla, upitala se hoće li joj se kosti rastočiti. Na tu pomisao Vivijen oseti drhtaj straha. Osvrnula se - druidi su je posmatrali sa iščekivanjem, jer očito su želeli da nastavi. Rekla je sebi da su strahovi koji su je obuzeli potpuno iracionalni, ali i dalje ih je osećala. Šta ako su se Talesin i njena majka zaverili da je se ovako otarase? Bila to istina ili ne, dobro je znala da bi joj donelo smrt ukoliko dodirne Gral dok je uplašena. Rekla je sebi da ne mora to da učini. Može da se okrene i ode, i da živi u sramoti. Ali ako može da bira izmeñu smrti i života kakav je dosada vodila, nema šta da izgubi. Ona ponovo pogleda Gral, i ovog puta ugleda posudu punu mora prostora, punu zvezda. Iz te tame dopirao je glas, toliko tih da ga je jedva čula, a ipak ga je osećala i u kostima. "Ja sam poništenje svega što je prošlo; iz Mene potiče sve što će doći. Obujmi Me, i Moje tamne vode će te poneti, jer Ja sam Pehar Žrtve. Ali ja sam i sud Roñenja, i iz Mojih dubina možeš se ponovo roditi. Kćeri, hoćeš li Mi prići i izneti Moju moć u svet?" Vivijen je osećala da joj niz obraze teku suze, jer u tom glasu nije čula Anu, nego pravu Majku za kojom je oduvek čeznula. Zastala je na tački ravnoteže izmeñu Tame i Svetlosti, i uzela Gral. Odaju zahvati talas zračenja, oboje i nijedno. Jedan druid kriknu i istrča napolje; drugi pade u nesvest. Ali ostala lica bila su otvorena i puna divljenja, i kada je Devica, sada svesna da je nešto više nego samo Vivijen, podigla Gral, ona sinuše od radosti. Prošla je izmeñu njih i popela se stepeništem, noseći izmeñu dlanova sveti sud. Odmerenim korakom, pošla je stazom koja je vodila ka svetom kladencu, gde je voda neprekidno izvirala iz svojih tajnih izvorišta, i tu je kleknula i napunila posudu. Iz udubljenja u kućici oko kladenca javi se
sjaj, sa mesta gde je ležala skrivena bočica sa svetom krvlju koju je otac Josif prepustio na staranje sveštenicama. Voda je iz svetog izvora tekla bistra i čista, ali na kamenu je ostavljala krvave mrlje. Dok ga je Vivijen podizala, Gral poče da sija ružičastom svetlošću. Taj divni sjaj sijao je kao zora u ponoć dok je nastavljala nizbrdo, stazom ka jezeru. Tu je ponovo podigla Gral i izlila njegov sadržaj u blistavom mlazu, pavo u vodeno prostranstvo. Pred njenim izmenjenim vidom, voda kladenca nosila je u sebi sjaj koji se širio u blistavim česticama, sve dok nije zablistalo čitavo jezero. Sve što bi voda dodirnula, znala je, primiće delić blagoslova, ne samo u Avalonu, nego u svim svetovima. Vivijeni je ceremonija Grala donela ogroman mir. No, u spoljašnjem svetu još su harali Saksonci. Jedno veče, nekoliko sedmica kasnije, kada su dani počinjali da kraćaju sa dolaskom Samena, jedna od devojaka dotrča sa jezera sa vešću da stiže barka. Veslao je Heron, jedan od retkih iz naroda močvare koji je znao čaroliju kojom se prolazi kroz magle Avalona, ali putnik je, sudeći po odeći, bio jedan od sveštenika sa ostrva Inis Vitrin. Pre nego što bi Vrhovna sveštenica stigla išta da kaže, svi koji su to čuli pohitaše nih stazu. Barka se nasuka na blato; ostavivši unutra monaha vezanih očiju, vozar iziñe na obalu, gacajući kroz plićak. "Otac Fortunatus!" uzviknu Vivijen, požurivši napred. Ana je zapanjeno pogleda, ali nije bilo vremena za pitanja. "Herone, zašto si doveo ovog stranca bez moje dozvole?" Na glas Vrhovne sveštenice, vozar pade na kolena. Pognuo se dok nije čelom dodirnuo blato, a monah je okrenuo glavu kao da može da je vidi ušima. Ruke mu nisu bile vezane, ali Vivijen je primetila da nije ni pokušao da ukloni povez sa očiju. "Gospo, doveo sam ga da govori za mene! Vučji narod..." On zatrese glavom i ućuta, drhteći. "On misli na Saksonce", reče na to Fortunatus. "Opljačkali su Lindinis i došli dovde. Heronovo selo, koje leži na južnoj obali jezera, već je u plamenu. Njegov narod našao je utočište u našoj opatiji, ali ako Saksonci stignu i tamo, kao što će najverovatnije biti, mi se ne možemo boriti. Ne krivite ovog čoveka, jer bila je moja zamisao da doñemo. Mi iz opatije spremni smo da postanemo mučenici vere, ali čini mi se bezdušno da nedužni muškarci, žene i deca umru sa nama. Trudili smo se da ih pokrstimo, ali oni i dalje više veruju u stare bogove nego u nove. Meni nije poznata moć koja bi ih zaštitila, osim moći Avalona." "Ti si vrlo čudan monah ako tako veruješ!" uzviknu Vrhovna sveštenica. "On može da vidi vilinski narod i uživa njihovo poštovanje", reče Vivijen. On okrete glavu ka njoj i nasmeši se. "Jesi li to ti, vilinska device? Drago mi je što znam da si se bezbedno vratila kući." "Čula sam tvoju molbu, ali takvu odluku ne mogu smesta da donesem", reče Ana. "Moraš sačekati dok se posavetujem sa ostalima. Još bolje, neka te Heron vrati na tvoje ostrvo. Ako odlučimo da vam priteknemo u pomoć, neće nam biti potreban vodič!" Rasrpava u valikoj sali trajala je sve do mraka. "Avalon je tajno mesto još od Karausijevih vremena", tvrdila je Elena. "Pre toga, koliko sam čula, Vrhovne sveštenice ponekad su se uplitale u poslove sveta, i to je uvek ispadalo loše. Mislim da ne treba da menjamo politiku koja nam je tako dobro služila." Jedan druid odlučno je klimao glavom. "Tako je, i meni se čini da ovaj napad, pogotovo tako strašan, samo potvrñuje vrednost naše izolacije." "Saksonci su pagani", reče Nektan. "Možda nam čine uslugu što oslobañaju zemlju od hrišćana, koji nazivaju našu Boginju demonom i ubijaju nas kao da smo sledbenici tog njihovog ñavola." "Ali oni ne ubijaju samo hrišćane!" pobuni se Julija. "Ako pobiju narod iz močvare, ko će upravljati barkama koje nas prevoze jezerom kada moramo da putujemo u Britaniju?" "Bilo bi stramno da ih napustimo, njih koji su nam služili tako dugo i tako dobro", dobaci jedan od mlañih druida.
"A hrišćani u opatiji su drugačiji", stidljivo reče Mandua. "Zar se nije i sama Majka Kaileja sprijateljila sa njihovim osnivačem?" "Kada ćete koristiti svoje moći, ako ne sada?" upita mladi druid. "Zašto uopšte učite magiju ako je ne koristite onda kada je potrebna?" "Moramo da čekamo Spasioca koga su obećali bogovi", reče Elena. "On će uzeti Mač i oterati ovo zlo iz zemlje!" "Neka samo što pre doñe!" šapnu Mandua. Još su raspravljali kada je Vivijen izišla iz sale, jer više nije mogla da ih sluša. Otac Fortunatus nije joj uputio samo lepe želje, jer nikako nije mogla da ga zaboravi. Svakako nisu baš svi hrišćani fanatici, ako meñu njima ima i takvih ljudi. A znala je da još postoji veza izmeñu Avalona i Inis Vitrina. Uprkos zaštiti kojom su se sveštenice toliko ponosile, stalno se pitala hoće li uništenje Inis Vitrina ipak imati uticaja i na Avalon. Kao što joj se često dešavalo u poslednje vreme, Vivijen vide da je i nehotice pošla ka svetilištu gde su čuvana Blaga. Imala je pravo da ulazi i izlazi kad god poželi, i druid koji je stajao na straži mirno joj se ukloni s puta. Zašto ih čuva? - upita se ona, posmatrajući avetinjski sjaj moći što je dopirao kroz platno kojim su predmeti bili pokriveni. Istina, ona je upotrebila Gral da blagoslovi zemlju, ali Avalon je ionako već bio sveto mesto. Zemlja kojoj je blagoslov potreban leži u spoljašnjem svetu. Još od Gavena niko nije koristio mač; nije ni znala kada su poslednji put upotrebljeni Tanjir i Koplje. Za koga ih onda čuvaju? Kao da je osetio njene misli, Gral jače zasija. On želi ovo, pomisli Vivijen u čudu. On želi da deluje u svetu! Ona se priseti proteklih nekoliko dana. Iako više nije bila obavezna na sva uzdržavanja kao u sedmicama pred ravnodnevicu, ona se navikla na takvu ishranu, a danas, zbog silnih uzbuñenja, nije jela ništa još od podneva. Umirena, ona duboko uzdahnu i poñe ka Gralu. "Šta to radiš?" Na vratima je stajao Talesin, očiju punih straha. "Nije bilo priprema, nije bilo ceremonije..." "Radim ono što treba. Svi ste suviše nesložni da biste preduzeli nešto, ali ja vidim samo potrebu i osećam da Gral želi da odgovori. Hoćeš li mi odreći to pravo?" "Imaš pravo. Ti si Čuvar." Jedva je uspeo da joj odgovori. "Ali ako si pogrešno razumela njegove želje, Gral će te uništiti..." "Rizikujem samo svoj život i imam pravo i na to..." blago reče ona i vide kako se njegovo lice menja, iz običnog ljudskog u nešto veće, kao što je videla da se povremeno dešavalo tokom obreda. "Kako ćeš preći na drugo ostrvo?" "Ako treba da budem tamo, onda Gral svakako ima moć da mi pokaže put." On pognu glavu. "Tako je. Idi do kladenca i obiñi oko njega tri puta, držeći u umu mesto na koje želiš da odeš, i kada završiš treći krug, bićeš tamo. Ne mogu da ti zabranim, ali pratiću te, ako pristaješ, da te pazim..." Vivijen klimnu glavom, a onda sjaj izbrisa sva ljudska čula dok je podizala Gral. Talesinu je bilo jasno da su Moći Avalona sačuvale svoje tajne, jer Devica koja je nosila Gral više nije bila Vivijen. No, on je sačuvao dovoljno svesti o sebi da oseti i strah i divljenje dok su prolazili izmeñu svetova. A onda slatku tamu Avalona zameni miris dima, a noćnu pesmu cvrčaka krici samrtnika. Ljudi Belog Zmaja napadali su Inis Vitrin. Neke zgrade već su bile u plamenu. Tamnoputi narod iz močvare pokušavao je da se brani, ali izgledali su kao deca pred snažnim Saksoncima. Borba se proširila od isposnica skupljenih oko stare crkve, po čitavom monaškom voćnjaku i oko pomoćnih zgrada sagrañenih oko kladenca. Devica stade pred njim, gledajući prizor. Gral, još zaklonjen velom, držala je prigrljen na grudi, i od njega joj je blistalo čitavo telo. U dubini kuće oko kladenca, kao u odgovor, pojavi se crvenkasti sjaj. Utom je neko ugleda i uzviknu. Narod močvare zastade, ali Saksonci, koji su čuli reč 'blago', potrčaše ka njoj, urlajući kao vukovi na tragu.
Saksonci su napadali vatrom. Pravo je, pomisli Talesin, da im se suprotstavi moć Vode. Iako ga je njihovo urlikanje nerviralo, ostao je da stoji odmah iza Device ka kojoj su hitali, a ona ih je posmatrala potpuno smireno. A onda, kada je već video odsjaj vatre na iskeženim zubima najbližeg Saksonca, onda podiže platno sa Grala. "Oh, ljudi krvi, gledajte krv svoje Majke!" uzviknu ona jasnim glasom, i poče da izliva vodu koju je zagrabila sa kladenca u Avalonu. "Ljudi pohlepe, primite blago koje ste želeli i hodite Meni!" Talesinu se činilo da se ka njima izliva reka svetlosti, toliko blistava da je jedva mogao da gleda u nju. No, Saksonci počeše da se teturaju kao da su oslepeli, urlajući nešto o tami. A onda ih voda proguta, i oni se podaviše. U narednim danima čuli su onoliko verzija čitavog dogañaja koliko očiju ga je videlo. Neki monasi zaklinjali su se da se pojavio lično sveti Josif, držeći u ruci usplamtelu bočicu sa krvlju Hristovom, koju je on doneo u Britaniju. Preživeli Saksonci zaklinjali su se da su videli veliku kraljicu Donjeg Sveta lično, pre nego što je reka koja okružava svet nabujala da ih proguta. Ljudi iz močvare, tajanstveno se smešeći, govorili su meñu sobom o boginji kladenca koja im je još jednom pomogla u nevolji. Možda je Talesin bio najbliži istini kada je opisivao Vrhovnoj sveštenici šta se dogodilo, jer on je bio dovoljno mudar i znao je da ljudske reči mogu samo da izopače stvarnost kada se izmeñu svetova dešava nešto natprirodno. Sama Vivijen nije umela ništa da kaže. Njoj je ostalo samo sećanje na sjaj, i ostao joj je poklon oca Fortunatusa, koji joj je poslao preko ljudi iz močvare: buketić vilinskog cveća. 20. Zima je mirno odmicala. Prve hladnoće oterale su razbojnike natrag u njihove jazbine na istoku, a žrtve su previle svoje rane i dale se na posao da obnove domove. Stigle su vesti da su Vortigernovi sinovi potisnuli Hengesta natrag na ostrvo Tanatus i da ga tamo opsedaju. Svet je strpljivo čekao proleće; a u Avalonu su svi iščekivali roñenje Gospinog deteta. Posle napada, Vivijen je još jednom zatražila da postane sveštenica, ali nije se iznenadila kada ju je majka ponovo odbila. Kao što je Ana rekla, morala je naučiti da ne uzima stvari u svoje ruke. Jedino ju je opravdavalo to što je uspela. Veće nikada ne bi odobrilo tako nešto, ali neuspeh bi bio kazna sam po sebi. Ono što je sGm Gral odobrio, Vrhovna sveštenica nije mogla da zabranjuje. Ipak, nije morala ni da nagrañuje nepromišljenost svoje kćeri. No, Vivijen se ovoga puta nije žalila. I ona i njena majka znale su da može da ode kad god poželi. Kada se rodi beba, odluka će svakako doći, jer svejedno da li će biti dečak ili devočica koja bi mogla da je nasledi, njeno roñenje sve će izmeniti. I tako je Vivijen, kao i Ana, čekala proleće sa sve većim nestrpljenjem. Prošla je Brigina svečanost, i sa jabukovog drveća počeše da opadaju pupoljci. Kako je proleće odmicalo ka ravnodnevici, na livadama, jedro zelenim posle zimskih poplava, počeše da niču maslačci, male purpurne orhideje i prve bele rade. U močvari su se mogli naći konjski bosiljak i poneki barski ljutić; na obalama je počela da se pojavljuje mlečika, a prvi nezaboravci ležali su u travi kao delići palog neba. Vreme je ostalo promenljivo, u jednom trenutku ledeno zimsko, a u narednom nasmejano obećanje leta. Bezbedno u majčinoj materici, Anino dete nastavljalo je da raste. Ana se podiže sa klupe, oslanjajući se o štap, i nastavi da se penje. Sve do sada nije ni pomislila da nazove penjanjem ono što su mlañe sveštenice činile desetak puta dnevno, ali u ovakvom stanju, klupa postavljena na pola puta od obale jezera, zbog starijih članova zajednice, bila joj je više nego korisna. Štap nije uzela za oslanjanje nego da održava ravnotežu, kako ne bi pala ako joj se noga oklizne na kamenu koji nije mogla da vidi.
Pogledala je svoj ogromni trbuh sa mešavinom očajanja i ponosa. Mora da izgleda kao konj kad gura taljige. Možda visoke žene mogu da izgledaju dostojanstveno u poodmakloj trudnoći, ali ona je delovala smešno. Talesin jeste mršav, ali je i visok, i izgleda da se ovo dete umetnulo na njega. Podsetila je sebe da je prve dve kćeri rodila bez mnogo problema, a obe su bile krupne i plave. Vivijen je posebno lako rodila, jer je i tada bila sitna. Ali onda mi nije bilo četrdeset godina, mračno pomisli ona. Kad joj je bilo šesnaest, čak i na dan poroñaja trčala je uz i niz Tor, a da se nije ni zadihala. Ovog puta, iako joj je oduševljenje zbog trudnoće učinilo prve dve trećine čekanja vrlo lakim, tokom poslednja tri meseca postalo joj je jasno da njeno telo više nema mladalačku izdržljivost. Ovo treba da mi bude poslednje dete... Neko osećanje, mnogo istančanije od sluha, navede je da zastane. Podigla je pogled i ugledala kćer kako je posmatra. Kao i uvek, pri pogledu na Vivijen osetila je i bol i ponos. Devojčine oštre crte lica nisu pokazivale nikakva osećanja, ali Ana je osećala u njoj istu onu mešavinu zavisti i prezira kao i kada je tek saznala za bebu. No, kako je Anin trbuh rastao, zavist kao da je nestajala. Sada počinje da shvata. Kad bi samo shvatila da sve ostalo - rad sveštenice, pogotovo uloga Gospe od Avalona - donosi isto toliko bola koliko i radosti! Moram je nekako navesti da to uvidi! Zadubljena u razmišljanje o kćeri, Ana je obraćala manje pažnje na stazu, i kada se okliznula o blatnjavu baricu šak ni štap joj nije pomogao. Pokušala je da izvije telo u stranu dok je padala, i osetila je bol istegnutih mišića u ruci na koju se dočekala. No, istureni trbuh neizbežno je primio ostatak težine pri padu. Ona glasno jeknu pri udaru, i na trenutak izgubi svest. Kada je mogla ponovo da gleda, kraj nje je klečala Vivijen. "Jesi li dobro?" Ana se ugrize za usnu kada joj utrobu zahvatiše sitni drhtaji koje je povremeno osećala čitave sedmice. No, ovog puta oni prerastoše u čvrst, bolan pritisak u materici. Ona polako ispusti vazduh. "Biće mi dobro", reče šapatom. "Pomozi mi da ustanem." Uz pomoć Vivijeninih snažnih ruku, uspela je da se podigne na noge. Pri tome oseti mlaz toplote na butinama; kad je spustila pogled, ugledala je prve kapi vode iz materice kako nestaju u suvom tlu. "Šta je bilo?" povika Vivijen. "Da li krvariš? Oh..." Povezala je ono što vidi sa onim što su učile sve novakinje, pripremajući se da budu i babice. Sada je gledala majku, nešto bleña nego do maločas. Ana se nasmeši devojčinoj zbunjenosti. "Tako je. Počelo je." Vivijen je zadivljeno gledala kako se trbuh njene majke grči pri novoj kontrakciji. Ana je prestala da korača i ščepala je ivicu stola, polako udišući vazduh. Nije mogla da podnese dodir odeće, pa su u njenoj kućici potpalili vatru, kako joj ne bi bilo hladno. Vivijen se znojila i u tankoj haljini, ali Juliji, koja je bila najiskusnija babica meñu njima, i staroj Eleni izgleda da je bilo sasvim prijatno dok su pričale kraj vatre. Poslednjih sati, otkako je poroñaj počeo, Vivijeni se više puta učinilo da je ovo vrlo čudan način da ljudska bića doñu na svet. Bilo je gotovo lakše verovati u rimljanske priče o rañanju iz labudovog jajeta i sličnim čudnim počecima. Kao dete, na Netenovom imanju, gledala je kako se rañaju životinje, ali to je bilo veoma davno, i mada se sećala mladunaca kako izlaze, mokri i koprcavi, sGm postupak nije joj bio uočljiv kao sada, kada je videla kako se pod majčinom golom kožom grče mišići. Ana uzdahnu i ispravi se, istežući leña. "Hoćeš li da te izmasiram?" upita Julija. Ana klimnu glavom i osloni se o sto dok joj je babica gladila leña. "Kako možeš i dalje da hodaš?" upita Vivijen. "Mislila sam da si se umorila. Zar ti ne bi bilo lakše da legneš?" Ona pokaza ka krevetu, gde je preko sveže slame ležalo čisto platno. "Da", odgovori joj majka, "jesam umorna, i ne", ona naglo zaškripa zubima i dade Juliji znak da prekine masažu dok ne umine nova kontrakcija, "nije lakše ležati, brem meni nije. Kada stojim, bebina težina joj pomaže da iziñe... moja devojčica." "Tako si uverena da će biti devojčica!" uzviknu Vivijen. "Šta ako nosiš dečaka? Možda upravo rañaš Branitelja Britanije."
"U ovom trenutku", zastenja porodilja, "bilo bi mi milo da vidim i hermafrodita." Julija načini znak protiv zla, a Vivijen zažmirka. Ova kontrakcija bila je jača i kada se završila, Anino lice bilo je vlažno od znoja. "Ali možda si u pravu. Mislim... da ću sad malo leći." Pustila je sto, a Vivijen joj je pomogla da legne. Jasno se videlo da su u tom položaju kontrakcije bolnije, ali u ovom trenutku bilo je veliko olakšanje što više ne stoji. "Postoji trenutak u svakom poroñaju... kada bi žena najradije odustala od svega..." Ana zatvori oči, pažljivo dišući za vreme sledeće kontrakcije. "Devojke vrište za majkom... čak i sveštenice. Često sam to čula. I ja sam je zvala, prvi put." Vivijen priñe bliže, i pri sledećoj kontrakciji Ana je zgrabi za ruku. Po snazi stiska bilo je jasno koliki napor ulaže da ne vrišti. "Jesi li stigla dotle?" Ana klimnu glavom. Vivijen je pogleda i ugrize se za usnu kada joj se majčini prsti ponovo zariše u šaku. Prošla je kroz ovo i da bi mene donela na svet... To ju je uozbiljilo. Proteklih pet godina borila se bez ikakve griže savesti protiv majke i jedino čemu se mogla nadati bilo je da će umeti da izdrži u tome. Ali sada je Ana ležala u rukama Boginje, nesposobna da sadrži Njenu moć. Devojka je od svega najmanje očekivala da će joj biti dozvoljeno da vidi majku u ovakvim trenucima ranjivosti. Kontrakcija uminu, i Ana je ležala dahćući. Vreme je promicalo, a naredna kontrakcija nije dolazila. Možda i one nailaze u talasima, kao oblaci nošeni olujnim vetrom. Vivijen se nakašlja. "Zašto si me pozvala ovamo?" "Tvoja obuka zahteva da vidiš rañanje deteta..." "Tvog deteta? Mogla sam to videti i pomažući nekoj od žena iz močvare..." Ana odmahnu glavom. "Njima bebe same ispadaju, kao mačići. I sa mnom je tako bilo, prva tri puta. Kažu da se docnija deca rañaju sve brže, ali mislim da je moja materica zaboravila kako se to radi..." Ona uzdahnu. "Htela sam da vidiš... da nekim stvarima ne može da zapoveda čak ni Gospa od Avalona." "Nećeš ni da me položiš za sveštenicu. Zašto bi meni ovo bilo važno?" Vivijenin glas postade oštar. "Zar misliš da nisam želela da te vidim zavetovanu? Da, sad vidim, mogla si i tako da shvatiš. Pravi razlog..." ona prekide, odmahujući glavom. "Teško je pomiriti želje majke i sveštenice. Ovo dete možda će biti dečak, ili devojčica bez i malo dara. Kao Vrhovnoj sveštenici, dužnost mi je da pripremim naslednicu. Nisam smela da rizikujem tvoj život dok ne saznam..." ona izgubi dah od novog bola. A kao majka? Vivijen se ipak nije usudila da pita. "Pomozi mi da ustanem", promuklo reče Ana. "Duže će trajati ako i dalje budem ležala." Ona pusti da je Vivijen povuče za ruku, a onda joj se osloni o rame. Vivijen je, zbog male visine, mogla da je pridržava zgodnije od ostalih. Ana je uvek delovala tako zapovednički da njena kćer dosada nije ni shvatila koliko su njih dve zapravo slične. "Pričaj mi..." reče Ana dok su išle tamo-amo po sobi, zastajući pri svakoj kontrakciji. "Pričaj mi... o... Moni.. i farmi." Vivijen je iznenañeno pogleda. Ana je nikada ranije nije pitala o detinjstvu. No, žena koja joj se oslanjala o rame, dahćući, nije bila majka koju je mrzela, a sažaljenje joj otvori srce, pa uspomene same potekoše. Pričala je o zelenom, vetrovitom ostrvu sa drvećem poreñanim duž obala prema kopnu, i o goloj obali prema prostranom, sivom moru. Pričala joj je o razubacanom kamenju koje je nekada bilo druidski hram, i o obredima koje su tamo još izvodile porodice čiji su preci preživeli pokolj pod Paulinusom. I pričala je o Netenovoj farmi i o teletu koje je spasla. "Sad je to sigurno matora krava, s mnogo svoje teladi." "Izgleda kao zdrav i srećan život... Nadala sam se da će tako biti, kada sam te dala Netenu." Kada je bol uminuo, ona se ispravi i nastavi da hoda, ali sada sporije. "Hoćeš li i ovo dete dati na usvojenje?" upita Vivijen.
"Trebalo bi... čak i ako bude bilo jasno da je roñena za sveštenicu", žurno reče Ana. "Ali u poslednje vreme pitam se postoji li mesto gde bi mogla da bezbedno raste." "Zašto onda ne bi ostala? Svi su mi govorili da sam suviše velika za početak obuke." "Ja mislim..." poče Ana. "Bolje da legnem." Niz nogu joj je klizio mlaz krvi. Julija priñe da je pregleda, pa objavi daj joj je materica otvorena za četiri prsta, što su svi, izgleda, smatrali za dobar napredak, mada je Vivijeni sve i dalje delovalo nestvarno. "Najbolje je... da dete ima iskustva sa životom napolju. Anara je odrasla ovde. Mislim da ju je to, na neki način, učinilo slabijom." Njen pogled iziñe iz žiže i vilice se ukočiše od naleta novog bola. "Šta joj se desilo?" upita Vivijen, nagnuvši se tik do nje. "Zašto je umrla moja sestra?" U prvi mah pomislila je da joj majka neće odgovoriti. A onda primeti suzu kako joj klizi ispod spuštenih kapaka. "Bila je tako lepa, moja Anara... nije bila kao mi", šaputala je Ana. "Kosa joj je bila sjajna kao žitno polje pod suncem. Toliko je pokušavala da udovolji..." Stvarno nije bila kao mi! - smrknuto pomisli Vivijen, ali oćutala je. "Rekla je da je spremna za probu, i ja sam želela da joj verujem... želela sam da bude tako. I pustila sam je. Molim se, Vivijen", ona je steže za ruku, "da nikada ne držiš u naručju mrtvo telo roñene kćeri!" "Jesi li zato odlagala moje proglašenje?" zapanjeno upita Vivijen. "Zato što si se bojala?" "Za ostale mogu da procenim, ali ne i za tebe..." Ona tiho zacvile od narednog bola, a onda se malo opusti. "Mislila sam da ću znati kada je Anara spremna... Mislila sam da ću znati!" "Gospo, moraš da se opustiš!" Julija se naže nad njom, ljutito pogledavši Vivijen. "Pusti sada devojku, a ja ću sedeti kraj tebe." "Ne..." šapnu Ana. "Mora i Vivijen da ostane." Julija se namršti, ali nije se protivila, nego uze da masira Anin napeti trbuh. U tišini što je usledila, Vivijen začu tiho talasanje muzike i postade svesna da se to čuje već prilično dugo. Nijedan muškarac ne sme da uñe u sobu gde se raña, ali Talesin možda sedi tik pred vratima. Volela bih da je i on ovde! ljutito pomisli Vivijen. Volela bih da svaki muškarac vidi kroz šta žena prolazi da bi mu podarila dete. Kontrakcije su postajale sve učestalije. Izgledalo je da Ana jedva ima vremena da udahne pre nego što joj se telo ponovo zgrči. Elena ju je držala za jednu ruku, a Vivijen za drugu, dok joj se Julija ponovo premestila niže nogu da je pregleda. "Hoće li još dugo?" šapnu deovjka dok je porodilja ječala. Julija sleže ramenima. "Ne preterano. Ovo je razdoblje kada telo završava otvaranje materice i priprema se da istisne dete. Budi mirna, Gospo moja", reče ona Ani, nastavljajući da joj blago masira trbuh. "Oh, Boginjo..." šapnu Ana. "Boginjo, molim te!" Ovo je nepodnošljivo, pomisli Vivijen. Ona se naže napred, mrmljajući ko zna kakve reči, samo da je ohrabri i umiri. Majčine oči, izbuljene od bola, uperiše se u njene, a onda iznenada kao da se izmeniše. Na trenutak je izgledala mlada; njena dugačka, znojem natopljena kosa postade kratka i kovržava. "Izarma!" šapnu ona. "Pomozi mi, i detetu!" A kao odjek začuše se reči: "Neka plod naših života bude vezan i priklonjen Tebi, Majko, Večita Ženo, koja poseduješ srž života Tvojih kćeri i držiš ga na dlanu i na srcu..." Dok je gledala bledo lice pod sobom, znala je da je i ona čula isto. Tog trenutka nisu bile majka i kćer, nego dve žene, sestrinske duše vezane jedna za drugu i za Veliku Majku iz života u život, još od kako su Mudri došli preko mora. A sa tim sećanjem doñoše i druga znanja, naučena u nekom drugom životu, u hramu čije su veštine porañanja daleko prevazilazile sve što je ikada bilo poznato ženama Avalona. Ona slobodnom rukom iscrta nad matericom porodilje simbol Boginje. Ana leže uz dubok uzdah, a Vivijen, iznenada ponovo pretvorena u sebe samu, oseti ogroman strah. A onda njena majka opet otvori oči, sada odlučne i mirne.
"Podig... nite... me!" zasikta ona. "Vreme je!" Julija poče da izdaje uputstva. Pomogle su Ani da prebaci stopala preko ivice kreveta, tako da je sada gotovo čučala, dok su Elena i Vivijen klečale u slami da bi je pridržavale. Julija žurno razastre novo, čisto platno pod nju i stade da čeka dok je Ana stenjala i napinjala se. To je trajalo i trajalo; držati je, delovalo je kao da pokušavaš da uhvatiš neku ogromnu silu prirode. No, Julija ju je podsticala, govoreći da već vidi bebinu glavu - još samo jedno, jako napinanje i sasvim će izići. Vivijen, osećajući drhtaje u čitavom majčinom telu, poče da priziva Boginju u najgrozničavoj molitvi koju je ikad izgovorila. Ona naglo udahnu i oseti kako u njoj izvire vrelina kao da je udahnula vatru. Svetlost joj suknu kroz sve udove, sila suviše jaka da bi se zadržala u jednom ljudskom telu; ali tog časa ona je bila Velika Majka i rañala je svet. Kada je izdahnula, moć pokulja iz nje, silinom munje, pravo u telo žene koju je držala, a ova se zgrči i nape svom snagom. Julija uzviknu da glava izlazi, i Ana se nape ponovo, uz krik koji se svakako čuo sve do Inis Vitrina, i nešto mokro, crveno i koprcavo skliznu pravo u babičine ispružene ruke. Devojčica... U iznenadnoj, vrtoglavoj tišini, svi su zurili u novi život koji se upravo pojavio na svetu. Potom beba pokrete glavu i začu se slab, piskav krik. "A, ovo će biti fina cura", mrmljala je Julija, brišući maleno lišce mekom krpom i podižući bebu kako bi krv izišla iz pupčanika. "Elena, pridrži Gospu dok mi Vivijen ovde pomogne." Vivijeni su rekli šta treba da radi, ali ruke su joj drhtale dok je podvezivala pupčanik na dva mesta, a potom, kada se izmeñu dva podveza olabavio, uze nož i preseče ga. "Dobro je. Sad drži malenu dok ja pomognem oko posteljice. Tamo na stolu imaš platno da je poviješ." Vivijen se jedva usuñivala da diše kad joj je babica spustila u ruke novoroñenče. Ispod slojeva poroñajne krvi bebina koža bila je ružičasta, a paperjasta kosa, kako se sušila, obećavala je da će biti plava. Ovo neće biti vilinsko dete, nego zlatno, od rase kraljeva. Elena je pitala kako će se beba zvati. "Igrena..." promrmlja Ana. "Ime joj je Igrena..." Kao u odgovor, beba otvori oči, i Vivijenino srce bilo je izgubljeno. No, dok je gledala u to lišce, iznenada je zahvati Vid. Videla je lepu plavu ženu, u koju je znala da će izrasti to dete, i videla je da i ona ima svoju bebu. Ali to je bio jedar dečak, i u sledećem trenutku videla ga je odraslog, kako jaše u boj sa junačkim sjajem u očima i sa Mačem Avalona o boku. "Ime joj je Igrena", sopstveni glas čula je kao iz velike daljine, "i iz njene materice će poteći Branitelj Britanije..." Talesin je sedeo kraj ognjišta u glavnoj sali, svirajući harfu. Ovog proleća često je svirao. Sveštenici i sveštenice smešili su se kada bi ga čuli i govorili su da njihov bard daje glas njihovoj radosti, ravan snazi radosti barskih ptica koje su sa toplijim vremenom zaposele močvare oko Avalona. Talesin bi se samo nasmešio, klimnuo glavom i nastavio da svira, u nadi da niko neće primetiti kako mu se oči ne smeše. Trebalo bi da bude srećan. Iako nije mogao da je prizna, bio je otac lepe kćeri, i Ana se lepo oporavljala. Ali opravljala se sporo. Iako tokom poroñaja nije vrištala, kao neke žene, on je sedeo dovoljno blizu njenih vrata da bi čuo zvuke koje je proizvodila dok je poroñaj trajao i trajao. Tada je svirao i da ne bi čuo, koliko i da bi razvedrio one unutra. Kako to trpe ljudi koji začnu po jedno dete svake godine? Kako muškarac da nosi svest da voljena žena rizikuje smrt kako bi istisnula iz materice dete koje je on tamo usadio? Možda oni ne vole svoje žene toliko koliko on voli Gospu od Avalona. Ili možda oni nisu ukleti druidskim izoštrenim čulima koja su omogućila Talesinu da deli njenu agoniju. Vrhovi prstiju raskrvarili su mu se dok je pokušavao da snagom svoje muzike stvori ogradu pred tolikim bolom. A sada je imao novu tugu. Njegova sećanja na Vivijenino roñenje bila su nejasna - tada je bio zauzet ubičajenim poslovima, a poroñaj je protekao lakše, i nije znao da je to dete njegovo. Ali, ko god da ju je začeo, Vivijen je sada bila njegova kćer. A Ana je konačno dala dozvolu za njeno
posvećenje. Sada je razumeo zašto je Vrhovna sveštenica tako dugo otezala. I on će živeti u strahu sve dok se devojka ne vrati bezbedno iz magle. I zato je svirao, puštajući veliku harfu da nariče za svime što prolazi i što, ako se ikada vrati, više nikad neće biti isto. A u takvoj muzici, njegov bol i strah pretvarali su se u harmoniju. Vivijen je išla obalom jezera i gledala preko vode, ka oštrom vrhu Tora, prikupljajući hrabrost za probu koja će je pretvoriti u sveštenicu Avalona. Ako je išta moglo da je ubedi kako se više ne nalazi u svetu u kome je provela poslednjih pet godina, onda je to bilo ovo, jer umesto dobro poznatog kamenog prstena, na vrhu je videla dopola izgrañenu kulu. Bila je posvećena bogu po imenu Mihajlo, tako su joj rekli, mada su ga umesto bog zvali angelos. On je bio Gospodar Svetlosti, koga hirišćani prizivaju da se bori sa zmajskim moćima boginje zemlje koja je nekada obitavala u brdu. I još obitava, pomisli ona, mršteći se, u Avalonu. No, kakve god bile namere graditelja, ta falusoidna kula izgledala je manje pretnja po zemlju, a više izazov nebesima, svetionik koji označava protok moći. I ti hrišćani su mnogo nasledili od starijih religija, a tako malo razumeju njihovo pravo značenje. Pretpostavljala je da bi trebalo da joj bude milo što, čak i ovako izobličene, Misterije delom ipak opstaju u svetu. A to je bila jedina misterija koju će ikada više videti ako ne bude uspela da se vrati u Avalon. Proba i posvećivanje bili su jedno isto, jer sveštenica će postati upravo činom pretvaranja stvarnosti Inis Vitrina, koji leži u ljudskom svetu, u stvarnost Avalona. Vivijen se okrete da pogleda zemlju iza sebe, gde se delta reke Bru širila kroz splet močvara i livada, prema ušću Sabrine. Ako bi duboko udahnula, možda bi mogla da oseti nagoveštaj slanog mirisa dalekog mora. Nastavila je da se kreće, pa je videla bledu traku puta koji je vijugao tamo-amo izmeñu sivih grebena planine Mendip i, sa druge strane, naizgled prijatnijih visina Poldensa. Negde iza njih leže Lindinis i rimski putevi. Činilo joj se da bi mogla da krene u ma kom pravcu i da nañe sebi novi život. To je već jednom uradila. Ali sada bi mogla da odabere i da se vrati. Nije imala ništa sem košulje na sebi i malog, srpastog noža za pojasom, ali majka ju je konačno oslobodila. Vivijen sede na neko staro deblo i zagleda se u vodomara kako leti prostranstvom neba. Sunce je blistalo na vodi i odbijalo se od uglačanog drveta male barke koju su joj ostavili - zapravo, više splava pokretanog motkom, kakvog koristi narod iz močvare. Vazduh je još zadržao podnevnu toplotu, ali sa zapada je stizao laki povetarac, noseći sa sobom sveži dah mora. Za nju je bila pobeda čak i što može da bira hoće li izići u spoljašnji svet ili će se vratiti u Avalon; ali već je znala kakvu će odluku doneti. Suviše često je sanjala ovu probu, zamišljala svaki trenutak, smišljala šta će učiniti. Bila bi šteta da protraći toliko planiranje. Ali nije to uticalo na njenu odluku. Više joj nije bilo važno hoće li jednog dana ona ili mala Igrena postati Vrhovna sveštenica, niti je morala da dokazuje svojoj majci da u njoj teče istinska drevna krv. Oduševljenje uspešnim poroñajem polako je bledelo, i Vivijen je znala da će se ona i Ana i dalje svañati - bile su suviše slične. Ali sada su se barem bolje razumele. Iako se Vivijenin cilj nije izmenio, roñenje male sestre izmenilo je njene motive. Da bi održala tu novu svest, morala je da se dokaže kao sveštenica. A želela je da se vrati, da se prepire sa majkom, da gleda kako Igrena raste i da sluša Talesinovu muziku. Što je sve divno i krasno, pomisli ona, ustajući da ponovo poñe duž obale. Ali i dalje to tek treba da učini. Magija, tako su je učili, predstavlja usmeravanje disciplinovane volje. Ali ponekad se volja mora zanemariti. Tajna leži u svesti kada treba primeniti kontrolu, a kada odustati. Nebo je sada bilo vedro, ali kako je morski vetar jačao, neizbežno će doneti maglu, koja će stići kotrljajući se sa reke Sabrine u vlažnom talasu, neizbežna kao plima. Nije trebalo da promeni maglu, nego sebe.
"Gospo od Života, pomozi mi, jer bez Tebe, ne mogu da preñem na Avalon. Pokaži mi put... Pomozi mi da razumem", šaputala je, a onda uz svest da to nije razmena nego samo saopštavanje činjenice, nastavi: "Ja sam žrtva za tebe..." Vivijen se namesti udobnije na deblu i ukrsti članke na nogama kako bi imala bolju ravnotežu, spustivši šake na kolena, otvorenim dlanovima naviše. Prvi korak je da pronañe svoje središte. Ona udahnu, zadrža dah, pa da polako ispusti, a sa njime i sve uznemirujuće misli koje bi joj sada smetale. Udahni, izdahni, ponavljala je pokret, brojeći, a svest se u njoj pomerala ka unutra i dopirala u bezvremeni mir. A onda joj je u umu ostala sam jedna misao. Vivijen ponovo udahnu i spusti svoju svest naniže, duboko u tlo. Ovde, u močvari, to je ličilo na traganje za vodom, a ne za čvrstim temeljima kakvi se nalaze pod Torom; ovde je morala da lebdi na varljivoj, tečnoj podlozi. Vivijen ju je usisavala kroz korenje, koje je njen duh širio, i uvlačila, naviše, u peckavom talasu koji joj je izvirao iz temena i šikljao u nebo. U prvom oduševljenju, učinilo joj se da će njena duša napustiti telo; ali sada već nagonskom reakcijom, ona ponovo povuče energiju naniže, duž kičme, pa opet nazad u zemlju. Energija ponovo poñe naviše, i ovog puta Vivijen ustade, podižući ruke dok je moć pulsirala kroz nju. Strujanje postepeno postade vibracija, stub energije od zemlje do nebesa, a ona je bila provodnik. Potom spusti ruke i pruži ih pred sebe, i tim pokretom njen duh se otvori da primi sve u vodoravnoj ravni. Osećala je sve oko sebe, jezero, močvare i livade, skroz do bregova i do mora, kao senke svetlosti u viziji. Magla je bila pokretni veo preko njenih čula, hladna na koži, ali peckava od moći. Još zatvorenih čiju, ona se polako okrete ka njoj i usmeri svu svoju potrebu u nemi poziv. I magla stiže kao ogromni sivi talas, zaklonivši livadu i močvaru i samo jezero, sve dok Vivijen nije ostala jedino živo biće na svetu. Kada je i otvorila oči, nije bilo neke razlike. Tlo je bilo samo tamnija senka oko njenih nogu, a voda senka pokreta pred njom. Napipavala je put dok nije stigla do splava - delovao je nekako krhko, kao da mu je magla isisala i srž, a ne samo boju. Ali na dodir je bio sasvim čvrst, čak i pred ovako izmenjenim čulima, i kada je ušla u njega i otisnula se, osetila je poznati trzaj kad se odsukao. Tamna masa obale začas iščeze. Sada nije imala ni uporište na čvrstom tlu, ni odredište pred smrtnim očima. Imala je dve mogućnosti - ili da sedi tu gde jeste do svitanja, kada će kopneni vetar razduvati maglu, ili da pokuša da nañe kroz maglu put do Avalona. Iz dubine sećanja ona poče da priziva čaroliju. Rekli su joj da je čarolija pomalo drugačija za svakog ko je korsiti - ponekad je treba izmeniti pri svakoj upotrebi. Nisu bile bitne same reči, nego stvarnosti na koje se odnose. A nije bilo dovoljno samo izgovoriti čaroliju - reči su samo pokretač, mnemonički podsetnik koji podstiče promenu u duhu. Vivijen pomisli na planinu koju je videla kako se, pod izvesnom svetlošću, pretvara u priliku usnule Boginje. Pomislila je na Gral, koji je sGm po sebi samo jednostavna posuda, sve dok ga ne pogledaš duhovnim okom. Šta je magla kada nije magla? Šta je, zapravo, prepreka izmeñu svetova? Nema prepreke... Ta pomisao naprosto joj se pojavila u svesti. "Šta je magla?" Nema ni magle... Postoji samo privid. Vivijen razmisli o tome. Ako je magla privid, šta je onda sa zemljom koju krije? Da li je Avalon fatamorgana ili, zapravo, hrišćansko ostrvo nije stvarno? Možda nijedno od tog dvoga ne postoji izvan njenog uma, ali u tom slučaju, šta je ličnost koja ih zamišlja? Njene misli pratile su opsenu naniže, u beskonačnoj spirali nelogičnosti, i pri svakom okretu gubile su odreñenost jer su stalno nestajale granice kojima ljudi definišu postojanje. Nema Ličnosti... Pomisao koja je bila Vivijen zadrhta od dodira rastakanja. Iskra svesti govorila joj je da je ovo tama u kojoj se utopila Anara. Je li to odgovor, da uopšte ništa ne postoji? Ništa.... i Sve... "Ko si Ti?" kriknu Vivijenin duh. Tvoja Ličnost...
Njena Ličnost nije bila ništa, svetlucava tačkica na ivici nestanka; a onda - istog časa, ili pre, ili posle, jer tu nije bilo Vremena - postade Jedno, sjaj koji ispunjava sve stvarnosti. U jednom beskonačnom trenutku, učestvovala je u toj ekstazi. A onda, kao list koji ipak nije dovoljno lak da bi leteo na vetru, ona pade, naniže, ka unutra, ponovo nastajući i stičući sve ono što je bila izgubila. Ali Vivijen koja se vratila u svoje telo nije bila sasvim ista Vivijen koja ga je napustila. I dok je preispitivala sebe, glas joj se vrati i ona zapeva talasave slogove magije za prelazak, i njime povrati svet. Znala je šta je učinila, čak i pre nego što su magle počele da se razdvajaju. To je bilo kao onaj trenutak kada se jednom pojavila izmeñu prepletenog drveća, sigurna da ide u pogrešnom pravcu, a onda, izmeñu dva koraka, osetila je promenu u svesti i znala je put. Kasnije, kada se Vivijen pitala kako to da je uspela tamo gde Anara nije, pomislila je da je to verovatno bilo baš zbog pet godina duge bitke kojom ju je majka naterala da izgradi ličnost koja može da podnese čak i dodir Ponora. Ali umesto da pridaje sebi preveliku važnost, znala je da je bilo onih koje su se izgubile tokom probe zato što su im duše već bile suviše blizu Jednog, pa su se duše stopile sa Njime bez razlike, kao što kap vode postaje jedno sa morem. Ushićenje tog spajanja još joj je bilo dovoljno blisko, i dok je nestajalo, Vivijen je brisala suze. Iznenada se setila koliko je plakala kada ju je majka poslala sa Netenom. Sve do sada nije dozvoljavala sebi da se seti tog dana. "Gospo... ne ostavljaj me samu!" šaputala je, i kao odjek javi joj se unutrašnja svest. "Nikada te nisam ostavila; nikada te neću ostaviti. Dok život traje, i duže, Ja sam tu..." Ali kako je unutrašnja svetlost bledela, magla se pretvarala u talasanje sjaja i rastakala se, i sledećeg trenutka Vivijen je stajala, ošamućena, pod punim sunčevim svetlom. Zažmirkala je od bleska svetlosti na vodi i bledom kamenu kuća i zelenoj travi Tora, i znala je da na svim svetovima nema lepšeg prizora od tog. Neko povika; ona zakloni oči rukom i prepoznade Talesinovu svetlu kosu. Pretržaivala je pogledom padinu, tražeći majku, i ukočila se očekujući stari bol. Talesin ju je čekao, verovatno još od trenutka kada je otišla. Zar njenoj majci nije stalo, čak ni sada, hoće li Vivijen uspeti ili neće? A onda joj srce poskoči; iznenada je znala da se njena majka krije jer ne može da prizna, ni sebi ni bilo kom drugom, koliko joj je stalo da njena najstarija živa kćer stigne bezbedno kući. 21. "Dig'i! Vivi, dig'i me!" Igrena je poružala punačke ručice, i Vivijen je, smejući se, podiže na ramena. Igrale su se po čitavoj bašti; dete bi prvo poželelo da siñe i istražuje, a onda da bude podignuto, pa da sve vidi. "Auh - muslim da je vreme da te Vivi spusti, mila, dok još imam leña!" Sa četiri godine, Igrena je imala već gotovo pola Vivijenine visine, i nesumnjivo je bila Talesinova kćer; iako je imala crvenkastiju kosu, oči su im oboma bile istvetno, duboko plave. Igrena se veselo zakikota i otapka stazom, goneći leptira. Mila Boginjo, pomisli Vivijen dok je gledala odsjaje sunca u tim kovrdžama, kako će lepo biti to dete! "Ne, mila", povika ona kada Igrena iznenada skrenu ka živici, "to cveće ne voli da ga bereš!" Ali bilo je prekasno. Igrena je pokušala da dograbi cveće, i iz ogrebotine na dlanu već su joj izvirale crvene kapljice. Lice joj postade purpurno i već je uzimala vazduh za novi vrisak. Vivijen pohita da je podigne u naručje. "Mir, mir, lepa moja, je li te nevaljali cvet gricnuo? Vidiš, moraš da paziš. Hajde, daj da poljubim, pa će proći!" Vriska poče da jenjava dok ju je Vivijen njihala u rukama. Na nesreću, devojčica je imala pluća jednako razvijena kao i sve ostalo, i svi koji su je čuli, a to je bio gotovo čitav Avalon, već su joj jurili u pomoć. "Samo se ogrebala..." poče Vivijen, ali prva meñu onima što su pristizali bila je njena majka, i pred njom se osetila kao najmlaña novakinja, uprkos plavom polumesecu na čelu. "Mislila sam da tebi mogu da je poverim!"
"Nije joj ništa!" uzviknu Vivijen. "Neka se nauči opreznosti na stvarima koje joj ne mogu ozbiljno nauditi. Ne možeš je zauvek držati pod staklenim zvonom!" Ana pruži ruke, i Vivijen, oklevajući, pusti devojčicu. "Svoju decu podiži onako kako ti želiš, kad ih budeš imala, ali nemoj mene učiti kako da podižem svoju!" dobaci Ana preko ramena dok je odnosila Igrenu. Ako si stvarno tako mudra mati, kako to da su prve dve kćeri koje si podizala sada mrtve, a da je u životu ostala sam ona koju si dala drugim ljudima? Sva crvena od stida, jer okupila se prilična publika, Vivijen uspe da se savlada i oćuti. Nije bila toliko besna da bi rekla jedinu stvar za koju je znala da joj majka nikada ne bi oprostila, i to baš zato što je možda istina. Otresla je prašinu sa suknje i strogo se zagledala u Eliju i Silviju, dve najmlañe novakinje. "Je li ona ovčija koža koju ste strugale potpuno čista? Onda, hajde", nastavi ona, pročitavši odgovor u njihovim oborenim očima, "koža neće mirisati ništa lepše od dugog stajanja, i mora se što pre očistiti i usoliti." Vivijen odlučno poñe ka štavionici, koja je bila postavljena niz vetar u odnosu na ostale zgrade, a devojke za njom. U ovakvim trenucima pitala se zašto je uopšte želela da bude sveštenica. I dalje je radila iste stvari. Jedina razlika bila je u tome što sada ima mnogo više odgovornosti. Kada su se približile jezeru, ona ugleda kako neko iz naroda močvare žurno hita splavom ka njima. "To je Heron!" uzviknu Elija. "Šta li hoće? Izgleda da mu se užasno žuri!" Vivijen zastade kao ukopana, setivši se saksonskog napada. Ali sigurno nije to - Vortimer je pre dve godine drugi put potisnuo Hengesta nazad na Tanatus. Devojke su već trčale ka obali. Ona poñe za njima, ali sporije. "Gospo!" Čak i u očajničkoj žurbi, Heron ju je svečano pozdravio. Otkako je donela Gral da ih spase, narod iz močvare poštovao ju je isto koliko i Gospu od Avalona, a ona nikako nije mogla da ih ubedi da prestanu. "Šta se desilo, Herone? Je li neka nesreća? Jesu li došli Saksonci?" "Nije opasnost po nas!" On se ispravi. "Odveli su dobrog sveštenika - oca Srećnog - ljudi su došli i odveli ga!" "Neko je odveo oca Fortunatusa?" Vivijen se namršti. "Ali, zašto?" "Kažu da ima loše misli koje se njihovom bogu ne dopadaju." Heron odmahnu glavom, očito nesposoban da razume u čemu je problem. Vivijen je bila jednako zbunjena, iako se sećala kako je Fortunatus rekao da neki hrišćani smatraju njegove ideje za jeres. "Hodi, Gospo! Tebe će slušati!" Vivijen je sumnjala u to. Njegova vera bila je dirljiva, ali izgledalo joj se mnogo lakše da poplaši saksonsku bandu nego da se snañe u svañama dve hrišćanske sekte. Činilo joj se da svedok sa Avalona neće ostaviti neki naročito povoljan utisak na Fortunatusove nadreñene. "Pokušaću da pomognem, Herone. Ti se vrati, a ja ću govoriti sa Gospom od Avalona. Samo to mogu da ti obećam..." Vivijen je očekivala da njena majka odbaci Heronovu priču s učtivim žaljenjem, ali, začudo, izgledalo je da se ipak zabrinula. "Mi jesmo odvojeni od Inis Vitrina, ali i dalje postoji veza izmeñu nas", govorila je Ana, mršteći se. "Čujem da nas oni ponekad sanjaju, a kada kod njih vladaju nevolje, i naš posao trpi. Ako hrišćanski fanatici ispune ostrvo mržnjom i strahom, posledice ćemo osetiti i mi u Avalonu." "Ali šta možemo da učinimo?" "Već neko vreme se mislim da bi Avalon trebalo više da zna o voñama u spoljašnjem svetu i o njihovoj politici. U ranija vremena, Gospa od Avalona često je putovala i savetovala prinčeve. Otkako su došli Saksonci, to je postalo nepreporučljivo. Ali zemlja je sada mnogo sigurnija nego proteklih godina." "Hoćeš li ići, Gospo?" zaprepašćeno upita Julilja.
Ana odmahnu glavom. "Mislila sam da pošaljem Vivijen. A uz put će moći da se raspita za tog Fortunatusa. Takvo iskustvo biće joj od koristi." Vivijen je piljila u nju. "Ali ja ne znam ništa o politici i prinčevima..." "Neću te poslati samu. Sa tobom će poći i Talesin. Rimljanima ćete reći da si njegova kćer - to će moći da razumeju." Vivijen brzo pogleda majku. Je li to bio odgovor na pitanje koje se ni ona ni Talesin nikada nisu usudili da postave? Ili joj je Gospa govorila kako treba da se ponaša? No, ma kakav razlog bio, razmišljala je devojka dok se spremala za putovanje, odabrala joj je jedinog saputnika sa kojim bi Vivijen uopšte pristala da napusti Avalon. Fortunatusov trag odveo ih je u Ventu Belgarum, čiji su čvrsti zidovi nosili tragove varvarskih napada, ali su i dalje stajali. Rekli su im da je glavni magistrat, čovek po imenu Elafije, trenutno domaćin biskupu koji im je došao u posetu, istom onom Germaniju koji im je bio toliko koristan protiv Pikta, pre deset godina. No, ovom prilikom njegova poseta bila je usmerena protiv njegovih, hrišćana. Dvojica britanskih biskupa bila su smenjena, a jedan broj sveštenika zatvoren, dok ne uvide u čemu su grešili. "Fortunatus je nesumnjivo meñu njima", reče Talesin dok su jahali kroz utvrñenu kapiju. "Podigni šal da pokriješ kosu, mila. Ti si čedna devica iz dobre porodice, sećaš se?" Vivijen ga pobunjenički pogleda, ali ga je ipak poslušala. Već je izgubila raspravu o putovanju u muškoj odeći, ali zarekla se da će, ako ikada postane Gospa od Avalona, uvek nositi odeću koja joj odgovara. "Pričaj mi o tom Germaniju", reče ona. "Verovatno neće hteti da razgovara sa mnom, ali dobro je poznavati neprijatelja." "On je sledbenik Martina, biskupa u Galiji, u Cezarodunumu, koga tamo sada poštuju kao sveca. Sveti Martin bio je imućan čovek koji je razdelio svu svoju imovinu, i čak je i ogrtač prepolovio da ga podeli sa nekim siromahom. Germanije propoveda protiv nejednakosti u bogatstvu, i zato je omiljen u narodu." "To mi se ne čini tako loše", primeti Vivijen, priterujući svog ponija tik kraj njegove mule. Posle Lindinisa i Durnovarije, počinjala je da se privikava na gradove, ali Venta je bila daleko najveći grad koji je ikada videla. Njen poni nervozno se trzao od mase sveta, baš kao i ona. "Da, ali masu brže ponese strah nego logika. Zato im on govori da će goreti u paklu ako ne budu imali dovoljno vere da bi im njihov bog oprostio, a, naravno, samo sveštenici rimske crkve imaju prava da odreñuju ko je dovoljno veran. On propoveda da je vandalska okupacija Rima, kao i naše nevolje sa Saksoncima, samo kazna božija zbog grehova bogataša. U ovako nesigurnim vremenima, takva filozofija veoma je privlačna." Vivijen klimnu glavom. "Da... svi želimo da okrivimo nekoga. A pretpostavljam da se Pelagije, i njegovi sledbenici, baš ne slažu s tim?" Upravo su prolazili širokom ulicom što je vodila ka forumu. Stražar na kapiji rekao je da se jereticima sudi u bazilici. "Sam Pelagije je mrtav već mnogo godina. Njegovi sledbenici uglavnom su ljudi iz stare rimljanske kulture, dobro obrazovani i navikli da misle svojom glavom. Njima se čini logičnije da će bog pre nagraditi dobronamernost i pravedno delovanje nego slepu veru." "Drugim rečima, oni misle da je važnije šta čovek čini nego u šta veruje, dok rimljanski sveštenici misle obrnuto..." zaključi Vivijen, i Talesin joj se nasmeši sa odobravanjem. Dvojica ljudi protrčaše kraj njih i poplašiše joj ponija. Talesin pruži ruku da preuzme uzde, a onda pogleda napred, pošto je zbog svoje i muline visine mogao da vidi dalje. "Nekakav nered - možda bi trebalo da ostanemo..." "Ne", reče Vivijen, "želim da vidim." Nastavili su, polako, dok nisu stigli do trga. Pred bazilikom se skupljala masa sveta. Čulo se mrmljanje nalik na prvo mumlanje grmljavine pred oluju. Mnogi od okupljenih nosili su jednostavnu radničku odeću, ali ali videla se i fino tkana nošnja, mada sada iznošena i prljava. Najverovantije izbeglice, kojima je takoñe stalo da nañu žrtvenog jarca na kome će iskaliti sve svoje jade. Talesin se saže sa mule da upita šta se dešava.
"Jeretici!" Upitani čovek pljunu na kaldrmu. "Ali biskup Germanije će ih srediti, svakako, i spašće ovu grešnu zemlju!" "Izgleda da smo stigli na pravo mesto", mirno reče Talesin, ali lice mu je bilo mračno. U pogrešno vreme... pomisli Vivijen, suviše zgrožena da bi išta rekla. Vrata bazilike se otvoriše, i dva čoveka u stražarskim uniformama iziñoše i postaviše se sa obe strane. Mrmljanje u masi se pojača. Ugledaše blesak zlata kada je izišao sveštenik, noseći vezeni plašt preko bele tunike. To je svakako biskup lično, zaključi Vivijen, jer imao je nekakav čudan šešir i nosio je ukrašen i pozlaćen štap nalik na pastirski. "Narode Vente!" povika on, i žamor se pretvori u prigušeno mrmljanje. "Bolno ste patili od paganskih mačeva. Razbojnici su harali ovom zemljom ka vukovi. Obraćali ste se Bogu - na kolenima ste ga pitali zašto vas kažnjava." Biskup mahnu štapom iznad glava i svi se pognuše, cvileći. Germanije ih na trenutak odmeri, a onda nastavi nešto mirnije. "Dobro ste pitali, deco moja, ali nije trebalo da molite Gospoda sa nebesa za milost, jer On čini po Svojoj volji, i samo Njegovom milošću možemo izbeći prokletstvo." "Moli se za nas, Germanije!" povika neka žena. "Još bolje - očistiću ovu zemlju. Svako od vas je roñen u grehu, i samo vera vas može spasti. A što se tiče Britanije, ovu pošast doneli su vam grehovi vaših vladara. Ali ko visoko leti, nisko pada. Pagani su bili srp u ruci Božjoj. Oni koji su jeli za bogatom trpezom, sada prose za koricu hleba, a oni koji su nosili svilene haljine, sada hode u ritama." On istupi, ponovo zamahnuvši onim savijenim štapom. "Tako je! Tačno! Bože, smiluj nam se!" Ljudi su se busali u grudi, bacajući se ničice na kamen. "Razmetali su se da će ih spasti njihova dela i govorili su da njihovo bogatstvo dokazuje ljubav Božju. Gde im je sad ljubav Božja? Pogani Pelagijevi jeretici su vas zaveli, ali milošću našeg Oca Nebeskog mi ćemo ih pročistiti!" Izgleda kao da je upravo i sam uzeo sredstvo za čišćenje, pomisli Vivijen; oči su mu bile iskočalene, i sa usana mu je prskala pljuvačka. Kako iko može da veruje u takve stvatri? No, ljudi su urlali u zanosu odobravanja. Njen poni pribijao se uz Talesinovu mulu, kao da čak i on želi da ga neko zaštiti. Vika se pojača kada su kroz vrata izišli novi stražari, gurajući pred sobom tri čoveka. Vivijen se ukoči, ne želeći da poveruje kako je jedan od tih okovanih nesrećnika Fortunatus. No, kao da je osetio njemu misao, prvi zatvorenik se ispravi i pogleda masu uz žalostan osmeh. Lice mu je bilo puno modrica i kosa raščupana, ali prepoznala je monaha sa kojim se sprijateljila. Potom stražari počeše da ih guraju niz stepenice. "Jeretici!" urlali su ljudi. "ðavoli! Vi ste navukli pagane na nas!" Da bar jesu, pomisli Vivijen. Kad bi sada naišla vojska pagana, mogla bi da rasturi ovaj poludeli skup. "Kamenujte ih!" povika neko, i sledećeg trenutka čitav forum prihvati taj uzvik. Ljudi su se saginjali da iščupaju kamenje iz kaldrme. Vivijen je videla kako ga bacaju; primetila je da je Fortunatusu glava okrvavljena; potom se masa sklopi oko njega. Biskup je dugo stajao i gledao, sa izrazom zgroženog zadovoljstva. Potom, kao da se prekasno setio kako bi hrišćani trebalo da budu ljubitelji mira, on se obrati jednom stržaru, i vojnici upadoše u gužvu, zamahujući drškama koplja. Čim je počela da prima udarce umesto da ih zadaje, masa poče da se rastače, i ubrzo se pretvori u nekoliko nemirnih grupa pod kontrolom stražara. Kada je borba počela, sveštenici su se povukli u baziliku. Čim je Vivijen mogla da vidi šta se dešava pred vratima, ona podbode svog ponija. "Vivijen, šta to radiš?" Talesinova mula odmah poñe za njom. No, ona je već stigla do skljokanih prilika koje su ostale u srcu borbe. Neki su već ječali i pokušavali da ustanu, ali tri čoveka ležala su potpuno nepomično, okruženi rasutim kamenjem. Vivijen skoči sa konja i naže se nad Fortunatusom. Preko starih rana sada mu je ponovo tekla krv. Jedno oko bilo mu je zatvoreno od otoka. Ona uplašeno potraži puls, i čim ga je dodirnula, drugo oko se otvori. Ona mu blago okrete glavu tako da može da je vidi.
"Ljupka gospo..." On zbunjeno zatrepta. "Ali ovo nije Vilinska zemlja." "Oče Fortunatuse, kako se osećate?" On je još trenutak piljio u nju, a onda se nasmešio. "Pa, to si ti... moja devica sa brega. Ali kosa ti je porasla... šta ti radiš ovde?" "Došla sam da vam pomognem. Da sam samo stigla ranije! Ali sada ćemo vas odneti i ponegovaćemo vas i sve će biti dobro!" Fortunatus pokuša da odmahne glavom, ali se trže i ostade da nepomično leži. "Mogao sam da pobegnem od biskupovih ljudi", šapnu on. "Mislio sam da naprosto preñem u Vilinsku zemlju. Ali dugujem mu pokornost." "Ne dam da se vratite, pa da ponovo pokušaju da vas ubiju!" povika Vivijen. U njegovom osmehu bilo je ogromnog mira. "Ne... sada mi je ostalo još samo malo da preñem." Ponekad je neki bolesnik koga bi narod iz močvare doneo u Avalon i umirao, i sada, ispod krvi, prepoznala je slično bledilo i modre prelive na nosu i slepoočnicama. Neko mlañi možda bi i preživeo ove povrede, ali Fortunatusa je upravo izdavalo srce. "Hoćeš li se moliti za mene?" Sada je Vivijen piljila u njega. "Ali ja sam paganka... sveštenica!" Pokazala je polumesec na čelu. "Bojim se da sam zapravo veći jeretik nego što Germanije čak i sluti", šapnu Fortunatus, "jer ne mislim da se Bog može zatvoriti u kutijice u koje ljudi pokušavaju da Ga smeste. Ako je On Otac, onda može svakako da bude i Majka, i ako je tako, zar nije Boginja kojoj služiš samo još jedno Njegovo obličje?" Vivijenina prva reakcija bila je gnev; onda se setila trenutka Jedinstva kada se vratila kroz maglu u Avalon. Moć koju je tada osetila nije bila ni muška ni ženska. "Možda je tako..." promrmlja ona. "Moliću se Jednom koje je iznad svih razlika da te privede Svetlu." Primetila je grč bola na njegovom licu; potom poče pliće da diše. "Često sam mislio... da će smrt biti... kao kad preñeš meñu vile. Korak ka unutra i u stranu... izvan ovog sveta." Vivijen su oči pekle od suza, ali klimnula je glavom i uhvatila ga za ruku. Usne mu se pokretoše kao da pokušava da se nasmeši. Potom osmeh poče da bledi. Vivijen je sedela kraj njega, osećajući kako život kaplje iz starca kao voda iz napukle činije. Činilo joj se vrlo dugo, ali kada je podigla pogled sa ispražnjenog tela, Talesin je tek zaustavljao mulu kraj nje. Ona odmahnu glavom, pokušavajući da ne plače. "Mrtav je, ali neću im dati njegovo telo. Pomozi mi da ga odnesem." Bard se okrete u sedlu i načini prstima znak, mrmljajući čaroliju zbrke. Shvativši njegovu nameru, Vivijen mu se pridruži. "Vi nas ne vidite... Vi nas ne čujete... Ovde nije bilo nikoga..." Neka hrišćani misle kako su Fortunatusa odneli demoni, ako tako žele, samo neka ih ne vide. Talesin podiže starog sveštenika sebi preko sedla i pomože Vivijeni da uzjaše ponija, a potom raširi svoj ogrtač preko tela, uze obe uzde i polako poñe preko trga. Opsena ih je štitila dok nisu izišli iz grada. Vivijen bi najradije sahranila starca na njegovom svetom ostrvu, kraj kamena sa koga je prelazio u Vilinsku zemlju, ali Talesin je znao za jednu hrišćansku kapelu, sada napuštenu, ali i dalje svetu. Tu su ga položili, uz druidske obrede, a Vivijen, setivši se onog trenutka u magli kada se sjedinila sa Svetlošću i dokučila da su sve istine Jedno, pomislila je da Fortunatusu to svakako ne bi smetalo. Iako je prvi deo putovanja završen promašajem, ostatak je bio mnogo uspešniji, mada Vivijen uopšte nije marila za to. Otputovali su u Londinium, gde se Vrhovni kralj, sa svojim snažnim sinovima, trudio da održi privid vladavine. Vivijen je prepoznala Vortimera, onoga koji je došao u Avalon, iako je sada izgledao stariji. U prvi mah pobrkao ju je sa Anom; nije mu rekla da je ona bila sveštenica koja je pod velovima predstavljala Devicu u njegovom obredu. On je bio tiho ponosan na svoje uspehe protiv varvara, i ona nije nimalo sumnjala u njegovu odanost Avalonu. Njegov otac, Vortigern, bio je sasvim drugačiji: matori lisac, sada oženjen riñokosom Saksonkom. Dugo je vladao i mnogo preturio preko glave, i Vivijen je procenila da bi rado
prihvatio svaki savez koji bi mu pomogao da održi moć. Ispričala mu je kako biskup Germanije svojim fanatizmom deli zemlju, iako se nije mnogo nadala da Vrhovni kralj želi ili može da preduzme nešto protiv njega. Ali poruku koju mu je donela od Gospe od Avalona, to je saslušao; Britanije radi, bio je spreman da se susretne sa svojim starim suparnikom Ambrozijem i da razgovara o saradnji, ukoliko se susret organizuje na neutralnom tlu. Potom ih je put vodio na zapad, ka uporištima u koja Saksonci još nisu stigli. U Glevumu je Ambrozije Aurelijanus, čiji se otac proglasio za imperatora i nadmetao se sa Vortigernom ko će dobiti suverenu vlast, prikupljao ljude. Sa zanimanjem je saslušao Gospinu poruku, jer iako je bio hrišćanin, od one razumne vrste, poštovao je druide i filzofe, i ranije se već sretao sa Talesinom. Bio je to visok čovek četrdesetih godina, crnokos i sa orlovskim, rimljanskim izgledom, ali većina njegovih ratnika bili su mladi. Jedan od njih, mršavi, plavokosi momak po imenu Uter, bio je gotovo njenih godina. Talesin ju je bockao da je stekla obožavaoca, ali ona ih je bojicu ignorisala. U poreñenju sa princom Vortimerom, taj Uter je bio dete. Ambrozije je saslušao njenu žalbu na Germanija sa nešto saosećanja, jer i sGm je poticao iz klase koju je galski biskup tako rado napadao. No, Venta Belgarum nalazila se na delu ostrva koje više nije bilo saveznik ni njemu ni Vortigernu, a u svakom slučaju, svetovni vladar nije imao nikakvu vlast nad crkvenim licima. Njegov odgovor bio je mnogo učtiviji od odgovora Vrhovnog kralja, ali Vivijen je osećala da ni njegovo delanje u tom smislu neće biti ništa korisnije. Kada su ona i Talesin pošli putem ka Avalonu, smrknuto je razmišljala da li da prokune Fortunatusove ubice; zaustavilo ju je samo nejasno uverenje da im je sGm stari sveštenik verovatno oprostio. Ubedivši Vortigerna i Ambrozija da razmisle o savezu, Vivijen je posejala seme jedinstva Britanije, ali prvi izdanci pojavili su se tek naredne godine. Stigla je vest da Saksonci ponovo okupljaju snage istočno od Kantijuma, i Vortimer, rešen da ih ovog puta uništi, obratio se Avalonu. I tako je ispalo da je, tik pred Beltan, Gospa od Avalona otišla sa svetog ostrva i otputovala na istok, sa svojom starijom kćeri, sveštenicama i bardom, kako bi se sastala sa prinčevima Britanije. Za većanje je bio odreñen Sorviodunum, gradić na obali reke, gde se put sa severa ukrštao sa glavnim drumom iz Vente Belgarum. Raskrsnica je bila prijatno mesto, u senci drveća, otvoreno prema prostranoj ravnici na severu. Kada su putnici iz Avalona stigli, okolne livade bile su prošarane šatorima, nalik na nekakvo neobično prolećno cveće. "Mi sa istoka prolivli smo krv za odbranu Britanije", rekao je Vortigern sa svoje klupe pod hrastovim stablom. On nije bio krupan rastom, ali i dalje je bio snažan, a u kosi je imao više sedih nego što je Vivijen pamtila. "U poslednjem pohodu, moj sin Kategirn kupio je svojim životom život Hengestovog brata, na ušću Ritergabela. Tela naših ljudi pretvorila su se u zid koji je sprečio Saksonce da stignu do vas." On pokaza krovove Sorviodunuma koji su mirno počivali na suncu. "I čitava Britanija vam je zahvalna", mirno reče Ambrozije sa druge strane kruga. "Stvarno?" odvrati Vortimer. "Lako je govoriti, ali reči neće zaustaviti Saksonce." I on je izgledao stariji, više nije bio blistavi mladić koji se posvetio Boginji, nego dokazani ratnik. No, lice mu je i dalje ostalo isto, sa istim divljim ponosom sokola u zelenim očima. Heroj, pomisli Vivijen dok ga je posmatrala, sedeći kraj majke. Sada je on Branitelj. Svi su znali da su ovaj sastanak udesile sveštenice, ali nije bilo politički zgodno da se to javno prizna. Izaslanstvo Avalona bilo je smešteno u senci živice, dovoljno blizu da sve vide i čuju. "Može li išta da ih zaustavi?" upita jedan stariji čovek. "Koliko god da ih pobijemo, iz Germanije stižu novi i novi..." "Možda, ali ako budemo snažni, potražiće sebi lakši plen. Neka se obruše na Galiju, kao što su učinili Franci. Možemo ih oterati! Dovoljan bi bio još samo jedan pohod. Mene više brine kako da ih sprečimo da ponovo doñu." "Tako je", reče Ambrozije. Izgledao je na oprezu, kao da traga za dubljim značenjem u Vortimerovim rečima. Vortigern se glasno nasmeja. Pričalo se da je došao samo zato što ga je sin nagovorio, i da se ne nada da će išta postići.
"Dobro znaš šta je za to potrebno", reče Vrhovni kralj. "Godinama sam se oko toga gložio sa tvojim ocem. Svejedno da li će biti imperator ili kralj, mora postojati jedan vladar kome će se pokravati čitava Britanija. I Rim je tako uspevao da stolećima zadržava varvare." "A ti bi theo da se pokoravamo tebi?" uzviknu jedan od Ambrozijevih ljudi. "Da predamo ovce na čuvanje onom ko je pozvao vukove?" Vortigern se okrete ka njemu, i Vivijen je tog časa shvatila kako je uspeo da tolike godine zadrži moć. "Poslao sam vukove da se bore protiv vukova, kao što su činili i Rimljani. Ali pre nego što sam se nagodio sa Hengestom, izgubio sam glas preklinjući svoje ljude da uzmu mač u svoje ruke i sami se brane - preklinjao sam ih, kao što sada preklinjem vas!" "Nismo mogli da isplatimo Hengesta, i zato se okrenuo protiv nas", reče Vortimer, mnogo mirnije. "Od tada je ono malo što su njegove horde ostavile bilo potrošeno na borbu protiv njih. A šta ste vi učinili, tamo u vašim mirnim planinama? Moramo da imamo ljude i sredstva za njih - ne samo za ovaj pohod, nego svake godine, kako bismo zaštitili ono što smo povratili." "Naše zemlje su opustošene, ali kroz nekoliko godina mira mogle bi da se iscele", preuze reč Vortigern. "A onda bi naše snage, ujedinjene, bile dovoljno jake da se probijemo kroz močvare i šume, koje štite Angle, i da opet zauzmemo zemlje Icena." Ambrozije je ćutke sedeo, ali nije skidao pogled sa Vortimera. Po prirodi stvari, mogao je očekivati da će nadživeti starca; ovaj mladić biće mu pravi suparnik, ili saveznik. "Odavno svi poštujemo tvoju odvažnost i pobede", polako reče on, "i svakako ti je na tome zahvalna čitava Britanija. Da nije bilo vas, vukovi bi nam odavno skočili za grlo. Ali ljudi žele da učestvuju u odlučivanju ko će trošiti njihov novac i koga će slediti. Tvoj narod ti duguje odanost. Ljudi sa zapada ne." "Ali tebe će pratiti!" uzviknu Vortimer. "Tražim samo da se borite, ti i tvoj narod, uz nas!" "Možda ti tražiš samo to, ali tvoj otac, čini mi se, želi da ga priznamo za voñu", odvrati Ambrozije. Nastupi teška tišina. "Evo šta pristajem", nastavi on. "Otvoriću svoja skladišta i poslaću vam sve što vam je potrebno za rat. Ali neću jahati pod Vortigernovom zastavom." Skup se rasturi u opštoj raspravi. Vivijeni su oči bile pune suza razočaranja, ali dok je žmirkala da ih otera, shvatila je da je Vortimer gleda sa nekakvom očajničkom nadom. Muška mudrost ga je izneverila. Šta je ostalo do da zatraži savet Avalona? Nije se začudila kada je okrenuo leña ostalima i pošao ka njima. Vivijen je čitavog života slušala o Plesu Divova, ali nikada nije bila tamo. Jašući duž reke ka severu, željno je iščekivala da ugleda prvu mrlju tamnog kamena u ravnici. No, prvi ju je video Talesin, ionako najviši od njih, i pokazao je Vortimeru, a zatim Vivijen i Ani. Vivijeni je bilo milo što im je princ ovo omogućio. Kada je zamolio Gospu od Avalona da predskaže budućnost, ona mu je odvratila da se to najbolje može učiniti tako što bi iskoristili moć iz jednog obližnjeg drevnog mesta. Vivijen se pitala je li to bila istina, ili samo Ana nije želela da se bavi magijom pred mnogim radoznalim očima. Tročasovno jahanje svakako je bilo dovoljno da obeshrabri dokone radoznalce. Iako je popodnevno sunce bilo toplo, Vivijen uzdrhta. Ravnica se činila beskonačna, pod beskonačnim nebom; osećala se neobično ranjivo, kao mrav što gamiže po kamenom putu. Ali tamne tačkice postepeno su rasle. Sada je mogla da razabere pojedinačno kamenje. Dobro je poznavala kameni krug na vrhu Tora, ali ovaj je bio veći, okružen velikim rovom, a kamenje je bilo tačno uobličeno; većina onog koje je još stajalo imala je poprečne kamene grede, tako da je sve zajedno odavalo utisak pre zgrade nego svetog gaja. Neko kamenje je popadalo, ali to je tek neznatno umanjilo njihovu moć. Mada je trava oko kruga bila zelena i gusta, unutra je rasla tek poneka bledunjava vlat. Čula je da unutar kruga sneg nikada ne pada, niti se zadržava na kamenju. Kad su se još primakli, primetila je deliće okolnog kamenja kako vire iz tla. Unutar prstena nalazio se manji krug stubova, kao i četiri visoka, u polukrugu oko kamena-oltara. Pitala se u kakve
stvarnosti se može proći kroz te tamne kapije. Sjahali su i sapeli konje - u ravnici nije bilo drveća za koje bi mogli da ih privežu. Vivijen, obuzeta radoznalošću, obiñe oko spoljašnjeg rova. "Pa, šta misliš?" upita je Talesin kada se vratila. "Čudno, ali stalno mislim na Avalon - ili pre na Inis Vitrin, gde obitavaju monasi. Teško da dva mesta mogu više da se razlikuju, ali unutrašnji krug gotovo je iste veličine kao krug koliba oko njihove crkve." "Tako je", reče Talesin žurno, gotovo sa strepnjom. Od prethodne večeri je postio, kako bi se pripremi za svoj udeo u predstojećoj magiji. "Prema našim predanjima, ovo mesto sagradili su mudraci koji su došli preko mora, iz Atlantide, u pradavna vremena, a verujemo da je svetac koji je zasnovao monašku zajednicu na Inis Vitrinu bio jedan od njih, ponovo roñen. Svakako je bio gospodar drevnog znanja i poznavao je načela razmera i broja. A postoji i još jedan razlog što se ovde oseća prisustvo Avalona." On pokaza preko ravnice, ka zapadu. "Jedna od linija moći pruža se odavde pravo do svetog kladenca." Vivijen klimnu glavom i ponovo se okrete da razgleda okolni predeo. Na istoku se video niz humki, koje su označavale grobove drevnih kraljeva, ali iza toga jedva da je bilo ljudskog traga, i talasavo prostranstvo trave bilo je samo ponegde prekinuto skupinicama kvrgavog drveća. Ovo je bilo pusto mesto, i mada su se u drugim delovima Britanije ljudi pripremali za veselu proslavu Beltana, ovde je bilo neke strogosti koja će uvek poricati vedrinu proleća. A niko od nas neće otići odavde neizmenjen... Ona se ponovo strese. Sunce je zalazilo, i kamenje je bacalo preko trave dugačke senke. Vivijen se nagonski odmače od njih, ali to ju je približilo usamljenom stubu koji je stajao kao stražar na severoistoku, čuvajući prilaz kamenom krugu. Talesin je prešao preko rova, do dugačkog kamena koji je ležao pljoštimice. Kleknuo je kraj njega, držeći u rukama rumeno prase koje su doneli sa sobom, vezano i koprcavo, i dok ga je ona gledala, on izvuče nož i precizno ga ubode odmah ispod vilice. Prase se trže, prodorno zaskičavši, a onda se zvuk pretvori u krkljanje. Bard ga je držao, i videlo se kako pomera usne u molitvi dok je crvena krv prskala šupljikavu površinu kamena. "Prvo ćemo pokušati na druidski način", tiho reče Ana Vortimeru. "On sada hrani njihove duhove i duhove ove zemlje." Kada je životinja iskrvarila, Talesin joj zguli traku kože i iseče ispod nje komadić mesa. Potom je ustao, već odsutnog pogleda, držeći u ruci crveno tkivo, natopljeno i crvenom svetlošću umirućeg sunca. "Hodi", tiho reče Ana kada je Talesin, hodajući kao u snu, pošao ka kamenom krugu. Vivijen se trgla dok je prelazila preko rova i preko mesta gde je žrtvovano prase, jer se osećala, mada ne tako snažno, isto kao kada je razdvojila maglu da bi se vratila na Avalon. Druid se ponovo zaustavio tik pred krugom. Stezao je i opuštao vilice, i sledećeg časa izvadio je iz usta komadić mesa i položio ga u podnožje jednog kamena, mrmljajući molitvu. "Gospodaru moj, došli smo na mesto moći", reče Ana princu. "Moraš ponovo reći zašto si nas doveo ovamo." Vortimer proguta knedlu, ali odgovorio je sigurnim glasom. "Gospo, želim da znam ko će vladati Britanijom i ko će povesti njene ratnike u pobedu." "Druidu, čuo si pitanje - možeš li da odgovoriš?" Talesinovo lice okrete se ka njima, ali oči ih nisu gledale. Istim pokretima kao u snu, on poñe ispod kamene grede i uñe u krug. Sunce je bilo gotovo na horizontu, i crni obrisi kamenja bili su oivičeni plamenom. Dok je išla za njim, Vivijen opet oseti trenutak vrtoglavice. Kada je ponovo mogla da usmeri svest, činilo joj se da je vazduh pun plamsavih čestica svetlosti. Druid podiže ruke ka zamirućem svetlu, okrete ih i promrmlja prema dlanovima nove reči prizivanja. Potom duboko uzdahnu, a zatim se sklupča kraj pljosnatog kamena u središtu, pokrivši lice dlanovima. "Šta sada?" šapnu Vortimer. "Sad čekamo", odgovori Vrhovna sveštenica. "Ovo je san transa, iz koga će izići prorok." Čekali su dok je nebo tamnelo, ali iako je padao mrak, sve unutar kruga ostajalo je nejasno vidljivo, kao da svetlost dopire odnekud iznutra. Blistave zvezde počinjale su svoj nebeski put. No,
vreme nije imalo značaja. Vivijen nije imala predstavu koliko je prošlo dok Talesin nije počeo da mrmlja i meškolji se. "Spavaču, probudi se; u ime One koja raña zvezde, pozivam te. Govori jezikom ljudi i reci nam šta si video." Ana kleče pred njega dok je pokušavao da ustane, oslanjajući se o kamen. "Tri kralja će biti, i boriće se za moć; Lisac, koji vlada sada, a posle njega Orao i Crveni Zmaj, koji će želeti da drži zemlju." Talesinov glas bio je dubok i spor, kao da još spava. "Hoće li uništiti Saksonce?" uipita Vortimer. "Soko će poslati Belog Zmaja u beg, ali tek Crveni Zmaj će ostaviti za sobom sina; njega će zvati pobednik Belog Zmaja." "A taj Soko..." poče Vortimer, ali Talesin ga prekide: "Soko u životu neće vladati; u smrti će čuvati Britaniju zauvek..." Druidu glava pade na grudi i glas mu se pretvori u šapat. "Ne traži da znaš više..." "Ne razumem." Vortimer sede na pete. "Već sam se posvetio Boginji. Šta još Ona želi od mene? Ovo je suviše znanja, ili nedovoljno. Pozovite Boginju, da čujem Njenu volju." Vivijen ga uznemireno pogleda, upozoravajući ga da pazi šta govori, jer reči izgovorene na tom mestu, u toj noći, imale su posebnu moć. Talesin je s mukom ustajao, otresajući glavom i žmirkajući kao da izranja iz duboke vode. "Pozovi Boginju!" Vortimer je sada govorio kao princ, navikao da nareñuje, a druid je i dalje bio dovoljno blizu transa da se povinuje bez pitanja. Vivijen se trže čitavim telom kada svetlucava energija unutar kruga odgovori na poziv. No, usmerila se u njenu majku. Vortimer zapanjeno jeknu kada se sićušna prilika Vrhovne sveštenice iznenada povećala do stasa većeg od svakog smrtnog. Od kamenja odjeknu duboki smeh. Stajala je tako nekoliko trenutaka, šireći ruke i pokrećući prste kao da ih isprobava; potom se umirila, gledajući Vivijenino zapanjeno lice, pa Talesina, čiji je izraz jasno pokazivao da je tak sad shvatio šta je učinio, bez priprema i bez savetovanja sa ostalima. No, Vortimer, sa plamenom nade u očima, baci Joj se pred noge. "Gospo, pomozi nam!" povika on. "Šta ćeš Mi dati?" Njen glas bio je spor, i kao da se zabavljala. "Svoj život..." "To si Mi već ponudio, i zaista, to ću ti i tražiti. Ali ne još. Ovo što tražim ove noći..." Ona se osvrte i ponovo se nasmeja, "biće žrtva device..." Užasnuta tišina koja je usledila kao da je bila veoma duga. Talesin je stezao dršku noža kao da se boji da bi mogao da mu pobegne, i odmahivao je glavom. "Neka Ti bude dovoljna krv praseta, Gospo. Devojku Ti nećemo dati." Boginja se zagleda u njega. Dok Ju je gledala, Vivijen kao da je naslutila obličja senki gavrana u letu, i shvatila je da im je noćas došla kao Tamna Majka od pehara. "Zarekli ste se - svi vi - da ćete Mi služiti", strogo reče Ona, "a ipak mi ne dajete ono što tražim." Vivijen poče da govori pre nego što je znala šta će reći. Samoj sebi je zvučala drhtavo. "Ako to dobiješ, čemu će ti koristiti?" "Meni neće uopšte korititi. Ja već imam sve." Kao da je ponovo počela da se zabavlja. "Vi ćete naučiti... da život može doći samo kroz smrt i da ponekad poraz donosi pobedu." Ovo je proba, pomisli Vivijen, setivši se Glasa u magli. Ona otkopča svoj ogrtač i pusti ga da padne. "Druidu, ko zarečena sveštenica Avalona nareñujem ti, u ime moći kojima smo se zakleli da služimo. Veži me, jer je telo slabo, učini kako Boginja nalaže." Ona priñe kamenu. Dok je Talesin, drhteći, uzimao pojas koji mu je pružila i vezivao joj ruke sa strane, Vortimer konačno doñe do glasa. "Ne! Ne smete!" "Prinče, da li bi poslušao da sam te molila da ne ideš u rat? Ovo je moj izbor i moja žrtva." Vivijenin glas bio je jasan, ali činilo joj se da dopire odnekud izdaleka. Mora da sam poludela, mislila je dok ju je Talesin podizao na kamen. Zaveo me je mračni duh ovog mesta. Ali bar će čisto umreti; videla ga je kako to vešto čini. Žena koja joj je bila i nije bila
majka mirno ih je posmatrala iz podnožja kamena. Majko, ako je ovo zaista tvoje delo, biću osvećena, jer ću biti slobodna, ali kada se vratiš sebi, moraćeš da nosiš ovo sećanje. Kamen joj je u prvi mah bio hladan; potom postade topao i prijatan. Talesin je bio crni obris pod zvezdama. Izvukao je nož; svetlo se odbijalo od oštrice, jer se njegovo drhtanje prenosilo na metal. Oče, nemoj me izneveriti... pomisli ona i sklopi oči. I u toj tami ona ponovo začu smeh Boginje. "Druidu, skloni taj nož. Ne zahtevam tu vrstu krvi, i princ je taj koji treba da je pusti..." Vivijen u prvi mah nije imala pojma na šta Boginja misli. A onda začu zveket noža ispuštenog na kamen. Otvorila je oči i videla Talesina zgrčenog kraj jednog od spoljašnjih kamenova; plakao je. Vortimer je stajao kao okamenjen. "Uzmi je..." blago reče Boginja. "Zar si mislio da ću čak i ja zahtevati žrtvu na veče Beltana? Njen zagrljaj će te učiniti kraljem." Ona polako priñe princu i poljubi ga u čelo. Potom iziñe iz kruga, i ubrzo i Talesin ode za Njom. Vivijen sede na kamen. "Možeš da me odvežeš", reče Vortimeru koji se još nije micao. "Neću pobeći od tebe." On se drhtavo nasmeja i kleče pred nju, petljajući oko čvora. Vivijen pogleda njegovu pognutu glavu s iznenadnom nežnošću, za koju je znala da je početak želje. Kada je pojas konačno skliznuo sa nje, on joj položi glavu u krilo, grleći joj butine. Izmeñu njih ona oseti vrelo pulsiranje; iznenada zadihana, provlačila mu je prste kroz crnu kosu. "Hodi, voljeni moj, kralju moj..." konačno je šapnula, i on je ustao i legao na kamen kraj nje. Vortimerove ruke postajale su sve odvažnije, sve dok nije osetila kako se rastače. Potom oseti kako je njegova težina pritiska na kameni oltar, i njena svest se rasu duž linija moći koje su se razilazile od ovog kamenja. Ovo je smrt... Nagoveštaj pomisli brzo uminu. Ovo je život... Njegov tihi krik ponovo je vrati. Te noći su umirali mnogo puta, i ponovo se rañali u zagrljajima. 22. Kada se princ Vortimer vratio na istok, Vivijen je pošla sa njim. Ana je sedela na svom poniju, kraj Talesina na muli, i gledala ih kako se udaljavaju. "I posle toliko godina, još me iznenañuješ", reče bard. "Nisi se čak ni protivila kada je rekla da želi da ode." "Izgubila sam pravo na to", promuklo reče Vrhovna svšetenica. "Vivijeni je bolje da ode nekuda gde će biti bezbedna od mene." "Reč je o Boginji, a ne o tebi..." poče Talesin, ali brzo ućuta. "Jesi li toliko siguran? Sećam se..." "Čega se sećaš?" On se okrete ka njoj i primeti na njenom licu nove bore. "Čula sam sebe da izgovaram te reči i osetila sam zadovoljstvo što te vidim kako stojiš nad njom sa onim nožem, i što ste svi bili tako preplašeni. Sve ove godine bila sam potpuno sigurna da vršim Gospinu volju, ali šta ako sam se zavaravala, i šta ako je iz mene govorio samo moj sopstveni ponos?" "Misliš li da si i mene varala?" upita Talesin. "Otkuda da znam?" uzviknu ona, stresavši se kao da sunce više nema snage da je zgreje. "Pa..." počako poče on, "reći ću ti isitnu. One noći nisam mogao da prosuñujem, zbog straha. Od svih nas, mislim da je samo Vivijen mogla jasno da vidi, i na kraju se pokazalo da je bila u pravu što je ponudila žrtvu." "A na mene nisi mislio?" uzviknu Ana. "Zar misliš da bih preživela pomisao na to da je moja reč osudila na smrt moje roñeno dete?" "A ja", vrlo tiho reče on, "da je umrla od moje ruke?" Na trenutak su se gledali u oči, i Ana je shvatila pitanje u njegovom pogledu. Opet je odbila da odgovori. Bolje je da veruje da je to njegova kćer, čak i sada.
On uzdahnu. "Svejedno je da li si to ti želela da je spaseš, ili se Boginja predomislila; treba da nam bude milo što je Vivijen dobro i što će imati priliku za sreću." Uspeo je čak i da se nasmeši. Ana se ujede za usnu, pitajući se čime je zaslužila da je taj čovek toliko voli. Više nije bila mlada i nikada nije bila lepa. A sada su joj mesečnice postale toliko nepravilne da nije znala je li još plodna. "Moja kćer je postala žena, a ja sam postala Smrt. Vodi me na Avalon, Talesine. Vodi me kući..." Durovernum je bio vreo i pretrpan, kao da je pola Kantijuma našlo utočište unutar njegovih čvrstih zidova. Saksonci su ga napadali nekoliko puta - ali grad nikada nije pao. Danas, dok se probijala kroz masu sveta držeći Vortimera pod ruku, Vivijen je pomislila kako će se grad naprosto raspasti ako u njega uñe još ljudi. Prolaznici su se gurkali laktovima i pokazivali Vortimera. Po onome što je od njih čula, znala je da vole što ga vide. Vivijen ga steže za ruku, i on je pogleda uz osmeh. Kada ostanu sami, moći će da opusti zaštitu i da zna šta on oseća prema njoj. No, u ovakvoj masi sveta morala je da podigne mentalni štit, čvrst koliko i zidine Durovernuma, ili bi od žamora misli naprosto poludela; zato je sada mogla da procenjuje samo po njegovom glasu i pogledu. Nikakvo čudo da se ljudi u spoljašnjem svetu tako često pogrešno razumeju. Pitala se hoće li ikada više upoznati mir Avalona. Kuća u koju su se uputili ležala je u južnom delu grada, blizu pozorišta. Pripadala je Eniju Klaudijanusu, jednom od Vortimerovih zapovednika, koji je prireñivao prijem. Vivijeni je bilo čudno što Vortimer i njegovi oficiri traće vreme na zabavu, bukvalno veče pred bitku, ali on joj je objasnio kako je važno pokazati pred svetom da su smireni i uvereni da se život nastavlja. Padala je noć, i pred njima su trčali robovi s bakljama. Oblaci na nebu plamteli su kao da gore. Vivijen pomisli da je ta blistava boja možda odraz požara u daljini, jer Saksonci su napredovali ka Londinijumu, ali u svakom slučaju izgledalo je fantastično. Setila se mnogih napuštenih imanja kraj kojih su prošli na putu dovde; čudilo ju je što u poljima ima ičega što bi gorelo. Zašto je došla? Da li zaista voli Vortimera, ili ju je samo zaneo telesni dodir? Da li ju je oteralo majčino nepoverenje? Nije znala, ali kad su ušli u atrijum i kad je videla rimljanski elegantne žene oko sebe, Vivijen se osetila kao dete koje je obuklo majčinu haljinu. Ovi ljudi jesu poreklom Britanci, ali su se očajnički držali sna o Imperiji. U bašti su svirali flautisti, a u atrijumu su akrobate skakale i prevrtale se u ritmu bubnjanja. Posluženje je, kako su joj rekli, bilo oskudno u poreñenju sa onim što bi bilo srevirano u bolja vremena, ali i ovo je bilo izvrsno pripremljeno. Ma koliko se trudila da umrtvi unutrašnja čula, Vivijen požele da zaplače. "Šta je bilo?" Vortimerova ruka na ramenu trže je iz mračnog raspoloženja. "Je li ti loše?" Vivijen podiže pogled, osmehnu se i odmahnu glavom. Pitali su se je li zatrudnela onomad, na kamenom oltaru, ali za dva meseca, koliko su ona i princ bili zajedno, mesečnice su joj bile redovne. Vortimer nije imao dete; pretpostavljala je da je tu reč o nagonu. Čovek koji se sprema da se suoči sa smrću želi da ostavi za sobom nešto. I ona se nadala detetu. "Samo sam umorna. Nisam navikla na ovakvu vrućinu." "Možemo brzo da odemo", odvrati joj on, uz osmeh od koga srce poče brže da joj udara. On se osvrte oko sebe sa opreznim izrazom lica. Vivijen je primetila da je čitavog dana nešto iščekivao; kada ostanu nasamo, nateraće ga da joj kaže o čemu je reč. Kada su prvi put vodili ljubav, unutar Plesa Divova, potpuno su poznavali jedno drugo. Kasnije, kada bi legala sa njim na mestima koja nisu bila tako zaštićena, njena nagonska zaštita sprečavala ih je da se potpuno spoje. Vortimer se nije žalio; možda njemu, koji ipak ima više iskustva, to ne smeta; možda su odnosi izmeñu muškaraca i žena obično takvi, pomisli ona kao krivac; možda je njen prvi put bio nešto posebno. Iznenada obuzeta nestrpljenjem, ona mu položi dlanove na mišice i svesno spusti barijeru. Prvo je osetila toplinu njegovih osećanja prema sebi, mešavinu strasti, ljubavi i pomalo čuñenja. Potom je zapljusnu sva svest koju je dotle odbijala, i videla je... Vortimer je stajao pred njom kao utvara. Dlanovi su joj govorili da je njegovo telo još čvrsto, da je to samo privid, ali pred njenim Vidom on je nestajao. Ona jeknu i jedva uspe da odvrati pogled, ali ni to joj nije mnogo koristilo. Od svih muškaraca koji su se nalazili u sobi tek poneki se nije
pretvorio u duha. Pogledala je ka gradu, i Videla je napuštene ulice, porušene kuće, bašte pune korova. Nije mogla to da podnese, nije htela to da vidi! Poslednjim naporom, ona sklopi či i isključi Vid. Kada je ponovo mogla da razmišlja, nalazili su se napolju i Vortimer ju je držao u zagrljaju. "Rekao sam da ti je pozlilo i da ću te odvesti kući..." Vivijen klimnu glavom. Objašnjenje je bilo sasvim u redu. Ne sme mu dopustiti da nasluti šta je upravo Videla. Te noći ležali su zagrljeni, kraj otvorenih kapaka, tako da su mogli da gledaju mesec kako se penje nebom. "Vivijen, Vivijen..." Vortimer ju je gladio po gustoj kosi. "Kad sam te prvi put video, bila si Boginja, isto kao i kada si mi se prvi put podala. Kada sam te zamolio da poñeš u Kantijum, još sam bio ošamućen, bio sam siguran da ćeš biti moja amajlija za pobedu. Ali sada volim u tebi smrtnu ženu." Podigao joj je pramen kose i poljubio je. "Udaj se za mene - želim da budeš zaštićena." Vivijen se strese. On je bio osuñen na smrt, ako ne u narednom boju, onda u nekom drugom. "Ja sam sveštenica." Posegnula je za starim odgovorom, mada više nije znala je li to istina. "Ne mogu da se udam za muškarca, već samo da se spojim sa njim u Velikom Obredu, pred licem bogova." "Ali u očima sveta..." poče on, ali ona mu položi prst na usne. "...ja sam ti ljubavnica. Znam šta govore. I drago mi je što se brineš za mene. Da bi me svi prihvatili, morali bismo da se venčamo u crkvi, a ja pripadam Gospi. Ne, ljubavi, dok god si živ, nije mi potrebna druga zaštita do Njena, i tvoja..." On je neko vreme ćutao. Potom uzdahnu. "Jutros je stigla vest da je Hengest krenuo na Londinium. Mislim da neće moći da ga zauzme, i u tom slučaju povlačiće se preko Kantijuma, a ja ću ga čekati. To je ona velika bitka za koju sam se spremao. Verujem da ću odneti pobedu, ali čovek rizikuje život kad god poñe u rat." Vivijeni stade dah. Znala je da mora biti još bitaka, ali nije očekivala jednu tako brzo! Ipak, uspela je da joj glas bude miran. "Ako ikada padneš u boju, zar misliš da će me tvoje ime štititi? Ako te izgubim, vratiću se u Avalon." "Avalon..." On duboko uzdahnu. "Sećam ga se, ali sada mi se čini kao san." Njegov dlan skliznu sa njene kose na obraz i čelo, potom na glatku kožu grla i najzad nad srce. "Liči na tebe - kosti su ti kao u ptice, mogao bih da te zdrobim jednom rukom, ali iznutra si snažna. Oh, Vivijen, da li me imalo voliš?" Ona mu se bez reči okrete i poljubi ga; shvatila je da plače tek kad je on uzeo da joj briše suze. Dotle je i njemu ponestalo reči, ali njihova tela umela su rečito da govore i bez toga. Te noći sanjala je da se vratila na Avalon i da gleda svoju majku kako tka. No, krov tkaonice sada je bio viši; prečke razboja su se pružale u duboke senke, noseći tkaninu tapiserije. Pogledala je uvis i ugledala vojsku u maršu, jezero i Tor i sebe, kao dete, na putu sa Talesinom, kroz kišu; ali kako je tkalja radila dalje, dovršeni delovi tapiserije nestajali su ispred njenog pogleda i gubili se u tami zaboravljenih godina. Bliže tlu, slike su bile jasnije. Videla je Ples Divova i sebe sa Vortimerom, i vojske, uvek još vojski, kako marširaju preko zemlje u krvi i vatri. "Majko!" uzviknu ona. "Šta to činiš?" Žena se okrete i Vivijen vide da to tka ona sama; tkala je i gledala. "Bogovi su pripremili razboj, ali mi stvaramo slike", reče ta Druga. "Tkaj mudro, tkaj dobro..." Potom se začu tutnjava, i razboj poče da se raspada. Vivijen je pokušavala da pohvata delove, ali klizili su joj iz prstiju. Neko ju je tresao. Otvorila je oči i ugledala Vortimera, i čula da neko je udara o vrata. "Saksonci... Saksonci su odbijeni od Londiniuma i sada se povlače! Gospodaru, morate doći..." Vivijen zatvori oči dok je Vortimer otvarao vrata. Znala je da je čekao tu vest, i sada je očajnički poželela da vest nije stigla. U sećanju je još videla tkalju i čula njeno upozorenje. Tkaj dobro... Šta je to značilo? Vortimer odlazi u rat i ona ne može da ga spreči. Šta drugo da uradi?
Vortimer se već oblačio. Ona ga zagrli i nasloni mu glavu na grudi; osetila je da mu srce ubrzano bije kada je spustio tuniku i zagrlio je. Buka pred vratima je rasla. Vortimer se trže, a ona ga još čvršće zagrli. On uzdahnu i poljubi je u kosu. Potom se, vrlo nežno, izvuče iz njenog zagrljaja. "Vortimere..." Ponovo je pružila ruke ka njemu, i on je uze za šake. Kad je pružio ruku da joj obriše suze, shvatila je da opet plače. "Tako, znači..." glas mu je drhtao. "Ti me voliš... kao što i ja volim tebe. Zbogom, voljena!" On se odmače od nje, uze tuniku i pojas i poñe ka vratima. Vivijen je zurila za njim, čekajući sve dok nije čula zvuk reze. Potom se sruči na krevet koji je još nosio otisak njihovih prepletenih tela, plačući kao da mora da potroši sve suze za ceo život. No, na kraju više nije imala suza. Dok je ležala i osluškivala tišinu, shvatila je da je ipak i dalje sveštenica. Zašto je provela silno vreme učeći magiju ako ne može da je iskoristi kako bi zaštitila čoveka koga voli? Sunce još nije odskočilo na nebu kada je pošla na put. Nije bilo nikakvih teškoća. Put kojim je prošla vojska što maršira u boj jedno je od najsigurnijih mesta na svetu, ukoliko nosiš dovoljno hrane. Osim toga, iz opreznosti se obukla kao dečak, u tuniku koju je dobila od jednog baštovana, i odsekla je kosu. Posle toliko godina privikla se na kratku kosu, a ako kasnije bude bilo potrebe da izgleda dostojanstveno, uvek će moći da je sakrije pod veo. Čak ni konj joj nije bio problem - uzela je ružnu i trapavu životinju koja je bila prespora za ratovanje. No, kada ga je ubedila da se pokrene, napredovao je, ma kako trapavo. Te noći je spavala na mestu odakle je videla Vortimerove logorske vatre, a sutradan se, bez ikakvih problema, priključila logorskim kuvarima kao kuhinjski potrčko. Trećeg dana, britanska izvidnica naišla je na grupu Saksonaca. Hengest se vraćao u staro uporište na Tanatusu. Vortimer se nadao da će mu preseći put i uništiti ga pre nego što ovaj uspe da preñe kanal prema ostrvu. Sada su skrenuli na istok, krećući se punom brzinom. Te noći su se ulogorili oklevajući, svesni da će neprijatelj možda nastaviti marš. No, samo ljudi mogu da snagom volje savladaju umor i daljinu; konji se moraju odmoriti ako Britanci žele da sačuvaju prednost konjice. Vivijen je drhtala na vlažnom morskom vazduhu, jer put ih je vodio blizu ušća Tamesisa, i poželela je da se nañe u Vortimerovom zagrljaju. No, bolje neka on veruje kako je bezbedna u Durovernumu. Namestila je sebi ležaj na maloj uzvišici, odakle je mogla da vidi njegov kožni šator. Tu je, u tami, prizvala stare bogove Britanije da čuvaju njegovo telo i daju mu snagu. Britanci su ustali u praskozorje, i kada je sunce izišlo, već su bili spremni, ostavljajući komoru da ih prati što najbrže ume. Sada je Vivijen proklinjala svog sporog konja; njena veza sa Vortimerom postala je dovoljno snažna, i tačno je osetila kada je on naišao na neprijatelje. Čuli su bitku pre nego što su je videli. Konji su ćulili uši kada je promenljivi vetar donosio nalete buke, nalik na tutnjavu dalekog mora. No, najbliža voda bio je kanal koji je odvajao ostrvo Tanatus od ostatka Kantijuma, a on je bio suviše plitak za moćne talase. To što su čuli bila je tutnjava bitke. Vojske su se susrele na ravnici kraj kanala. Iza njih se podizala tvrñava Rutupije, leñima okrenuta moru. U ovo doba godine slane livade bile su suve. I vazduh je bio pun lake izmaglice od prašine. Vrane su kružile nebom, grakćući u ushićenju iščekivanja. Kola se zaustaviše. Vozači su zadivljeno posmatrali bitku, pokazujućiu jedni drugima kad bi im se činilo da razumeju neki manevar; glasovi su im bili prigušeni i napeti. Vivijen je poterala konj malo dalje, napinjući se da bolje vidi. Prvi juriš izgleda da se razbio o zid saksonskih štitova, i bitka se pretvorila u klupka boraca. Povremeno bi se skupila grupa konjanika da jurne na neprijateljske pešake, ili bi se rasuti Saksonci udružili i pokušali da ponovo stvore formaciju. U opštoj zbrci bilo je nemoguće čak i nagañati koja strana nadvladava. Toliko se unela u posmatranje da nije ni čula viku iza sebe; trgla se tek kada je neka bradata prilika zgrabila uzde njenog konja; grupa Saksonaca pobegla je iz glavne bitke i odlučila da za besktvo iskoristi konje iz komore. Spasla ju je tvrdoglavost njenog konja, i njegovi oštri, žuti zubi. Ratnik je zaključio da je konj opasniji od jahača, pa se povukao. To je bila kobna greška, jer mu je Vivijen, obuzeta besom, zarila bodež u vrat. Dok je padao, sopstvenom težinom je stvorio ogrmnu ranu.
Ka njima je jurio još neko. Vivijen zgrabi grivu dok se konj propinjao i ritao. Ispustila je uzde, ali to nije ni bilo bitno, jer se slagala sa odlukom svog konja da beži. Kada se konačno zaustavio, zadihan i oznojen, dovoljno se pribrala da ponovo razmisli. U ruci je još držala okrvavljeni bodež. Stresla se i zamahnula da ga baci; ali onda se predomislila. Imala je krv, nešto što pripada neprijatelju, a bodež joj je dao sam Vortimer, jer imao ga je od detinjstva. Ona se osvrte ka sada dalekom boju, položi krvavu oštricu preko dlanova i poče da peva čaroliju. Prizivala je oštre mačeve Britanaca, neka kao ovaj bodež ubijaju neprijatelje; prizivala je krv Saksonaca da se proliva kao što se prolila krv njenog napadača. Prizivala je duhove zemlje, da bi se trava zaplitala oko nogu napadača, da bi ih vazduh gušio u grlu, da bi ih voda davila i da bi im plamen u trbuhu zgasnuo, kako više ne bi imali volje da se bore. Nije znala šta peva, jer je zapala u trans, i duh joj je lebdeo ko gavran nad bojnim poljem. Videla je Vortimera kako se probija ka krupnom Saksoncu sa zlatnom trakom na čelu i kosom upletenom u kike, koji je mahao ogromnom ratnom sekirom kao da je igračka. Ona vrisnu, prelete preko Vortimerove glave i obruši se na njegovog neprijatelja. Taj mora da je bio osetljiviji od ostalih, ili je možda zaista projektovala deo sebe u bitku, jer se trgao, promašio, a u njegovom pogledu krvožednost ustupi mesto sumnji. "Osuñen si, poginućeš, beži!" kriknu ona. Tri puta mu je obletela oko glave, a onda poñe ka moru. Vortimer se obruši na njega. Razmenjivali su udarce, ali veliki Saksonac uglavnom se samo branio. Konjanik skrete, zamahnuvši mačem. Sekira mu polete u susret i dočeka udarac, a potom skrete, dokači pancir na Vortimerovoj nozi i zari se konju u bok. Životinja strašno znajišta i zatetura se; sledećeg trenutka pade, priklještivši Vortimera u blatu, ali umesto da iskoristi stečenu prednost, varvarin povika nešto na svom jeziku i poče da trči ka vodi. Na obali je bilo nasukano desetak saksonskih laña. Kada videše voñu da se povlači, ostali ratnici poñoše za njim. Jedan brod je brzo bio napunjen i porinut; oni koji nisu stigli do njega na vreme bespomoćno su pljuskali po vodi. Britanci se stuštiše na njih, urlajući kao vukovi, i voda postade crvena. Drugi brod, gotovo pretovaren, poče polako da se odvaja od obale. Saksonski voña stajao je pred trećim, sam odbijajući napadače dok su njegovi ratnici hitali kraj njega. Brod se pokrete, i vojnici zagrajaše i povukoše voñu na palubu. Samo su tri saksonska broda pobegla sa bojišta, a šačica vojnika uspela je da prepliva kanal do druge obale. Meñu onima koji su ostali, britanski ratnici su žnjeli krvavu žetvu. Vivijen je lebdela nd vodom, gledajući kako skidaju konja sa tela svog zapovednika, i videla je Vortimera uspravljenog na noge, kako mu se na licu iznurenost smenjuje sa oduševljenjem kada je shvatio da je pobedio. Kada se Vivijen pribrala, ležala je na zemlji. Konj je mirno štrpkao travu kraj nje. Trgla se, jer sve ju je bolelo baš kao da se borila i telom, a ne samo duhom; uspela je da ustane, zarije bodež u zemlju kako bi obrisala krv, a potom ga je vratila u kanije. Tiho mrmljajući umirenja, pošto je konj počeo sumnjičavo da je gleda, uspela je da uhvati uzde i da ponovo uzjaše. Meñu malobrojnim stvarima koje je ponela iz Durovernuma bila je i torbica sa isceliteljskom opremom, jer znala je da će joj posle bitke biti i te kako potrebna. Vortimer je sigurno povreñen kada je konj pao na njega. Žureći da ga nañe, ona potera konja niz brdo. Kada ih je stigla, pobednici su već ušli u tvrñavu Rutupije. Vortimer je bio toliko zauzet izdavanjem nareñenja da nije uspevala da mu se približi, i zato je počela da pomaže drugima, mnogo teže ranjenim od njega. Činilo joj se da je i sGm vazduh pun osećanja istorije. Hengest nije tek tako odabrao Tanatus za svoje uporište. To je bio ulaz u Britaniju. Sama Rutupija bile je podignuta na temeljima male tvrñave, sagrañene kada se Cezar tek iskrcao na ovim obalama. Neko vreme tu se nalazila glavna britanska luka, i svetionik je bio podignut na ruševinama spomenika koji je nekada davno podignut u tu čast. Ono malo trgovine što je još opstajalo sada je išlo preko Klauzentuma i Dubrisa, ali zidovi
i opkopi Rutupije obnovljeni su u prošlom veku, kada su i sve ostale tvrñave na Saksonskoj obali bile ojačane, i još su bili u odličnom stanju. Već je pala noć kada se Vortimer konačno smirio, pa je Vivijen mogla da mu se približi. Skinuo je oklop, ali ranu nije ni pogledao. Neko je u tvrñavi našao vinski podrum, i britanski zapovednici već su počeli da nazdravljaju pobedi. "Jeste li videli kako su bežali? Plakali su kao žene, što i jesu, i davili su se u pokušaju da se popnu u lañe..." "Da, ali ubili su previše naših valjanih momaka", reče neko drugi. "Spevaćemo im pesmu, eto šta ćemo, da se ovaj dan zapamti!" Vivijen se namršti. Već je saznala da je Vortimer izgubio dvanaest visokih i još više nižih oficira. Možda mu je zato lice, okrenuto vatri, bilo tako mračno. Ipak, sGm Hengest je pobegao i prepustio mu pobedu. To je bio značajan uspeh. Ona mu tiho priñe i stade mu kraj ramena. "Gospodar se postarao za sve ostale. Vreme je da se i njegova rana previje." "Ma, to je samo ogrebotina - ima mnogo težih ranjenika." Nije se začudila što je nije poznao, jer svetlo je bilo slabo, a sigurno nije delovala upadljivo u baštovanskoj tunici i pantalonama, prljava i poprskana krvlju ranjenika. "Oni su već previjeni. Sada je red na zapovednika. Daj da vidim." Kleknula je pred njega, pognuvši ošišanu glavu, i položila mu ruku na koleno. Možda je njegovo telo prepoznalo dodir, jer se ukoči, zbunjeno se mršteći. "Tako si mlad - imaš li dovoljno iskustva da..." on prekide kada je podigla lice i nasmešila mu se. "Zar sumnjaš u moje iskustvo... gospodaru?" "Blagi Bože! Vivijen!" Trgao se kada je počela da pregleda ružnu zasektinu na butini. "Blaga Boginjo, svakako!" Ustala je i više se nije smejala. "U Njeno ime ti kažem: ako ne nañeš zasebnu sobu gde ću moći na miru da ti obradim ranu, skinuću ti pantalone ovde, pred svima." "Ima drugih stvari koje bih radije radio s tobom u toj zasebnoj sobi... ali neka bude po tvome", odvrati on poluglasno, kao što je i ona govorila. "Imam i ja tebi ponešto da kažem." Iskrivio je lice kada je ustao, jer rana se ohladila, ali uspeo je da ne hramlje dok ju je vodio u odaje tribuna, koji je ostao meñu poginulima. Vivijen je pažljivo natopila tkaninu pantalona, kako bi se osušena krv dovoljno rastvorila da bi ih svukla, a onda je počela da čisti ranu. Vortimer je ležao na boku, trudeći se da zaboravi bol od njenog staranja u veličanstvenoj analizi svih razloga zbog kojih nije smela da poñe za njim. Da mu je vojnik, pomislila je, morala bi da bude užasnuta. No, dovoljno dugo je živela sa majkom i razvila je odličnu odbranu od gunñanja koje je, u njenom slučaju, bilo toliko mentalno moćno da je zasta moglo da uništi volju, dok same reči nisu imale mnogo uticaja na nju. Pogotovo kada iza njih ne stoji bes, nego ljubav. "Zaista, da sam ti žena, mogao si mi narediti da ostanem kod kuće", konačno reče ona. "Zar nije bolje ovako? Malo ko je u prilici da ga neguje sveštenica Avalona." Sama rana nije bila preterano ozbiljna, ali bilo je nezgodno što je konj pao baš na tu stranu, i trebalo je izvaditi mnogo prljavštine koja je pri tom dospela unutra. On je i dalje gunñao. "I odsekla si tu divnu kosu!" završio je kada je ona spustila platno za pranje. "Da sam je ostavila, ne bih mogla da proñem kao dečko", odvrati ona. "Ti si Rimljanin; zar ti se ne sviñam ovakva?" "To su Grci voleli de..." on ljupko porumene. "Nadam se da sam ti već pokazao šta se meni dopada..." Ona mu se nasmeši i dodade mu komad kože. "Zagrizi ovo - sipaću ti vino na ranu." Trgao se od vrelog dodira alkohola, i čelo mu orosiše graške znoja. "Grizi i dalje, dok budem šila ranu. Imaćeš zanimljiv ožiljak..." Kada je završila, on je bio bled i drhtao je, ali nije dao ni glasa od sebe. Ona mu obujmi lice dlanovima i poljubi ga, i nije ga pustila sve dok mu se koža nije ugrejala. Potom ga je nežno celog oprala i obukla mu čistu tuniku. Kada je Enije Klaudijanus došao da ga potraži, Vortimer je već spavao, a ona je meñu stvarima poginulog tribuna našla tuniku dovoljno dugačku da joj posluži kao
haljina, i iskoristila je ostatak vode da se i sama upristoji do stanja kada će svi moći da je poznaju i prihvate njeno nareñenje da princa niko ne sme da uznemirava. Bitka kod Rutiupije skupo ih je koštala, ali nesumnjivo je predstavljala pobedu. Čak ni mračni posao brojanja mrtvih i njihovog sahranjivanja nije im pokvario oduševljenje. Hengest je bio oteran - ne samo sa kopna, nego i iz Britanije. Njegove tri lañe pobegle su preko mora - u Germaniju ili u germanski pakao, Britancima je bilo potpuno svejedno. Kuda god je otišao, najverovatnije će tamo i ostati, jer posle takvog poraza, gde će naći ljude dovoljno glupe da poñu za njim? "Znači, gotovo je? Pobedili smo?" Vivijen je u neverici odmahivala glavom. Saksonci su tako dugo bili pretnja. Vortimer je uzdahnuo i promeškoljio se na klupi, jer noga ga je još bolela. "Pobedili smo Hengesta, a on nam je bio najopasniji protivnik. Ali u Germaniji se varvari množe kao crvi na lešini, i još su gladni. Jednog dana će doći ponovo, a ako i ne doñu, još imamo Pikte i Irce. Nije gotovo, malena, ali izborili smo se za predah." On pokaza ka svežim grobovima. "Njihova krv dala nam je vremena za obnovu. Na zapadu i jugu još ima bogatstva. Sada će nam sigurno pomoći!" Ona ga radoznalo pogleda. "Šta tačno nameravaš?" "Hoću da poñem kod Ambrozija. Tako mi svih bogova, spasao sam Britaniju - sada će i on i moj otac morati da me saslušaju. Mogu da se mimo obojice proglasim za cara, ali ne želim da još više podelim zemlju. Ipak, sada imam na osnovu čega da pregovaram. Moj otac je star. Ako obećam Ambroziju da ću ga podržati kada otac umre, možda će me podržati sada." Vivijen mu se osmehnu, uzbuñena njegovom vizijom. Činilo joj se da je sve što se desilo posle nihovog spajanja u Plesu Divova bila sudbina, i konačno je razumela šta ju je navelo na to da poñe sa njim. Čula je da je Karausije, prvi koji se proglasio vladarem Britanije, bio oženjen ženom sa Avalona. Šta bi bilo prikladnije za Spasioca Britanije do da ima uz sebe sveštenicu, koja će ga savetovati i štititi? Vortimer joj je ponudio za putovanje drugog konja, ali Vivijen je zavolela svojeglavu ragu i nije želela da se rastaje od nje. Uprkos neravnomernom hodu, činilo joj se da jaše udobnije na svom matorom konju nego on na svom divnom sivom pastuvu. Zahtevala je da ostanu u Rutupiji dok mu se rana ne zaceli, ali on je bio uveren da mora da se sastane sa Ambrozijem odmah, dok još čitava Britanija odzvanja od vesti o njegovoj pobedi. Boravak u Londiniumu pokvario im je duboki jaz što se pojavio izmeñu Vortimera i njegovog oca, koji je, pošto se pripremio da pozdravi sina kao naslednika, bio razumljivo pogoñen kada je saznao za Vortimerovu nameru da, kako se otac izrazio, odbaci svoju pobedu. Vivijeni se činilo da bi Vortigern i njena majka mogli lako da se žale jedno drugom na neposlušnu decu, ali nije mu to i rekla. Voritmer je još više patio zato što je razumeo očevo gledište. Često je govorio koliko se Vortigern trudio da popravi grešku koju je počinio pozvavši Saksonce u Britaniju. Iako je bio svestan očevih mana, duboko ga je poštovao, i bolelo ga je što su se sukobili. Kada su konačno krenuli ka Kalevi, bio je bled i ćutljiv. No, tek kad su stigli u srazmernu udobnost Kaleve, Vivijen je saznala da ga ne muči samo duševni bol. Kada su se svukli za kupanje, videla je da mu je tkivo oko rane pocrvenelo i oteklo. Tvrdio je da ga ne boli, a ona je tvrdila da laže, i naterala ga je da pristane na lečenje vrelim oblozima. Te noći mu je, izgleda, bilo mnogo lakše, i kada su pošli u krevet, prišao joj je prvi put posle bitke. "Ne bismo smeli", šapnula je kada ju je je poljubio u grlo. "Boleće te..." "Neću ni primetiti..." njegove usne joj dodirnuše grudi, i ona tiho jeknu. "Ne verujem ti", rekla je drhtavim glasom, zapanjena saznanjem koliko se navikla na voñenje ljubavi sa njim i koliko joj je to nedostajalo. "Onda ćemo morati da se snalazimo..." On se podiže na lakat, a potom se pruži na leña, ali i dalje ju je mazio jednom rukom. "Tako si sićušna - ako si mogla da jašeš onu kljusinu čitavim putem, svakako ćeš moći da jašeš i na meni!"
Vivijen je osetila da crveni čak i u mraku, ali njegova ruka budila je u njoj želju kojoj nije mogla da se odupre. Ubrzo je strast voñenja ljubavi prevazišla njihovu kontrolu. Bilo je kao onaj prvi put, kada je njihovo spajanje postalo kanal za moći daleko iznad ljudskih, i te noći je spavaća soba u Kalevi takoñe bila sveto tle. "Oh, Vivijen..." šapnu on kada se oreol razišao i kada su počeli da se ponovo prisećaju kako su ipak obični ljudi. "Tako te volim. Nemoj me ostaviti, najdraža. Nemoj me pustiti da odem..." "Nikada", silovito reče ona, poljubivši ga još jednom. I tek se mnogo kasnije upitala zašto mu nije rekla da i ona njega voli. Ujutro su krenuli ka Glevumu, ali oko podneva, drugog dana putovanja, Vortimera uhvati groznica. Odbio je da se zaustave, i nije joj dao ni da mu pogleda ranu. Kako je popodne odmicalo, i ljudi iz pratnje su počeli da se brinu, a kada je naredila da skrenu ka Kunetiji umesto da poñu severnim ogrankom puta, niko se nije bunio. Te noći njegova noga bila je vrela i veoma tvrda. Vivijeni je bilo jasno da je, uprkos nezi, unutra svakako ostalo još prljavštine; pošto ju je dobro oprala, rasekla je konce, i iz rane pokulja gnoj. Smeštaj u Kunetiji bio je skroman, ali učinila je sve što je mogla da Vortimeru bude što udobnije. Ipak, nemirno je spavao, kao i ona, zabirnuta oko toga koliko će joj trajati zalihe trava i šta da učini kada joj nestanu. Jačinu Vortimerovih bolova shvatila je tek kada nije odbio da ostanu još jedan dan. Iz rane se još cedio gnoj, i mada se stanje nije poboljšavalo, barem se nije ni pogoršavalo. Sledećeg jutra ona sede kraj njegove postelje i uze ga za ruku. "Ne možeš da jašeš, a u takvom si stanju da ne možeš stići do Glevuma", ozbiljno reče ona. "A ovo nije dobro mesto za lečenje. Ali nismo daleko od Avalona. Oni imaju ogromne količine lekovitog bilja, i mnogo su veštiji u vidanju od mene. Ako bi pustio da napravimo konjsku nosiljku i prenesemo te na Avalon, sigurna sam da bi te oni izlečili." On joj je dugo gledao u oči. "Kada smo otišli u Ples Divova", konačno je rekao, "znao sam da će jedno od nas biti žrtvovano. Čini mi se da sam ranije već umirao za Britaniju." Nasmešio se na njeno uzbunjeno lice. "Neka bude po tvome. Oduvek sam želeo da se vratim u Avalon..." Posle dva dana putovanja stigli su u Sorviodunum. Vivijeni je bilo zlo od pomisli koliko su blizu onog kruga od kamenja gde je počeo njen život sa Vortimerom, ali poslednja tri dana već je bila bolesna od straha. Znala je da mu truckanje nosiljke svakako nanosi bol, ali sva njena veština jedva je uspevala da sprečava napredovanje infekcije. Voritmer je bio snažan čovek; ako stignu do Avalona, tamo će ga svakako izlečiti. I tako su nastavili dalje, i ubrzo po izlasku iz grada skrenuli su na drevnu stazu koja je vodila na zapad, preko bregova. Druge noći ulogorili su se na vrhu brda, nedaleko od puta. Brdo je bilo gusto obraslo šikarom, ali dok je tragala za drvima za loženje, Vivijen je shvatila da je vrh nekada bio izravnat i okružen jarcima i zemljanim zidovima, čineći tvrñavu kakve su se gradile u drevna vremena. Nije ništa rekla - poznavala je čini kojima će umiriti ovdašnje duhove, i nije želela da uzbunjuje muškarce. Ionako su bili uznemireni, jer dok nje nije bilo, Vortimer je zapao u bunilo i mrmljao je nešto o bitkama. Mislili su da se priseća bitke kod Rutupije, gde je bio ranjen, ali kada je oslušnula, čula je druga imena - pominjao je Brigante, oca Pavla, Gesoriakum i Maksimijana. Pod svetlošću vatre videla je koliko je smršao za tih par dana, i kada mu je otkrila butinu, zgrozila se od jasnih crnih pruga koje su se od rane širile ka slabinama. Ali očistila ju je i previla kao i obično i nije ničim pomenula svoj strah. Te noći dugo je ostala budna, hladeći Vortimerovo vrelo telo svežom izvorskom vodom. Da je voda bila iz svetog kladenca, možda bi ga izlečila. Nehotice je zaspala, još držeći krpu. Probudio ju je Vortimerov krik. Sedeo je i buncao o kopljima i neprijateljima na kapiji, ali ovog puta govorio je drevnim narečjem koje koristi narod iz močvare. Uplašena, počela je da ga doziva, prvo tim jezikom, a onda svojim. Tek tada mu se u pogled vratila svest, i sručio se nazad u ćebad, teško dišući. Vivijen dodade nova drva na žar, i plamen se ponovo javi.
"Video sam ih..." šaputao je on. "Obojene ljude sa zlatnim ogrlicama i bronzanim kopljima. Ličili su na tebe..." "Da", tiho reče ona. "Ovo je mesto drevnih." On je pogleda, obuzet strahom. "Kažu da sa ovakvih mesta mogu da te odnesu vile." "Volela bih da mogu. Tako bismo mnogo brže stigli u Avalon." Vortimer sklopi oči. "Mislim da neću stići donde. Vrati me u Kantijum, Vivijen. Ako me sahraniš na obali gde sam dobio bitku, moći ću da je čuvam, i Saksonci se više nikada neće tamo naseliti, ma koju drugu britansku luku zauzeli. Hoćeš li mi to obećati, mila?" "Ali nećeš umreti, ne možeš umreti!" panično povika ona, stežući ga za ruku. Ali ruka mu je bila vrela i toliko mršava da je osećala sve kosti u njoj. "Ti si Boginja... ali ni ti ne bi bila toliko okrutna da me držiš u životu sa tolikim bolom..." Vivijen je zurila u njega, sećajući se onog prvog obreda. Gospa mu je podarila pobedu, a sada, kako je i obećala, prihvata njegovu žrtvu. A Vivijen, kao sveštenica Boginje, bila je sredstvo kojim je to obećanje dato. Želela je da pomogne Vortimeru i da pobegne od magije za koju je roñena; a jedino je uspela da ga dovede do ove samotne smrti, u brdima koja pohode duhovi drevnih ratnika. "Izdala sam te..." šapnu ona, "ali nisam tako htela..." Uhvatila ga je za doručje i osetila kako mu se puls nepravilno menja. Vortimer otvori oči, potamnele od bola. "Zar je onda sve bilo uzalud? Je li svo ono ubijanje bilo bemsisleno? Drži me, Vivijen, inače ću ponovo poludeti. Daj mi da makar umrem priseban!" Smesta je shvatila da joj se obraća kao sveštenici, i da će ga, ako sada ne uspe, zaista izdati. Videla je kako život u njemu trne kao plamen. Iako je želela da mu se baci na grudi, naričući, ona samo klimnu glavom i primora sebe da se seti lekcija za koje se nadala da nikada neće biti zadovoljna što ih je zapamtila. Uzela ga je za ruke i zagledala mu se u oči, dok nisu počeli da dišu kao jedno. "Budi miran..." šaputala je. "Sve će biti dobro. Kad god izdahneš, izdahnućeš bol..." Njegova energija se smirivala, ali bila je mala, tako mala. Neko vreme su ćutke sedeli: potom on raširi oči. "Nema bola... kraljice moja..." Uperio je pogled u nju, ali Vivijen je znala da ne vidi nju. "Neka bogovi bdiju nad tobom... dok se ne sretnemo... ponovo." Njene usne automatski počeše da se kreću u melodiji koju je pevala nekada, u Atlantidi, pri smrti kralja. Ovog puta sam barem tu da ti olakšam prelazak! govorila je u sebi, a onda se upitala iz koga prethodnog života joj je došla ta misao. Osetila je da joj on steže prste. Potom ju je pustio i ispustio poslednji uzdah, kao da je, pošto se beskrajno dugo borio, konačno, mimo svake nade, dočekao pobedu. 23. "Jedan je za Boginju, koja je sve..." Igrenin osmeh blistao je kao sunce. Prošla je žetva, i godina je tekla ka Samenu, ali ovde, na obali jezera, svetlo je bilo zaslepljujuće jako, jer odbijalo se od talasića i od njene blistave kose. "Tako je, lepa moja", reče Talesin, gledajući je. "A umeš li da mi kažeš šta je dva?" Iza plavih voda, kopno je dozrevalo u svim bojama jeseni pod bledim nebom. "Dva je... nešto, ono u šta s Ona pretvara, kao Gospodar i Gospa, ili Svetlost i Tama." "To je vrlo dobro, Igrena!" On je zagrli. Barem je ovo dete smeo da voli. On potraži pogledom onu drugu kćer, koja je hodala obalom, pognute podšišane glave, povremeno zastajući da pogleda ka Stražarskom brdu gde su sahranili Vortimera. Prošla su već dva meseca otkako ju je narod močvare našao sa njegovim telom na staroj brdskoj tvrñavi i dovezao ih u Avalon, a ona je još žalila. Preklinjala ih je da joj dozvole da ga vrati u Rutupiju, ali to je bilo suviše opasno, pošto su tom obalom još lutali ostaci saksonskih bandi. Je li joj zato lice toliko smršalo? Začudo, mršavost se nije videla i na telu. Kada se okrenula, njena prilika ocrta se na pozadini tamne vode, i on vide ljupki oblik njenih grudi... "A tri je kada Dvoje dobiju bebu!" pobedonosno uzviknu Igrena.
Talesin duboko uzdahnu. Vivijen, koja je oduvek imala grudi ravne gotovo kao u dečaka, sada je imala telo žene. Zašto im nije rekla da nosi dete? "Jesam dobro rekla?" Igrena ga je nestrpljivo cimala za rukav. "Potpuno..." Sa pet godina, bila je bistirja od bilo kog drugog petogodišnjeg deteta koje je ikada video, ali u poslednje vreme izgledalo je da su joj pohvale važnije nego ranije. "Hoćeš li kazati mami, molim te? Hoće li ona biti zadovoljna?" Reči su se jasno pronosile kroz vazduh bez vetra, i Vivijen se okrete. Pogled joj se sreo sa Talesinovim, i video je kako se tuga u njenim očima pretvara u bes, kao da se seća svog detinjstva. Potom joj pogled postade nežan, i ona pohita da im priñe i zagrli dete. "Ja sam zadovoljna, Igrena. Kada sam bila tolika kao ti, nisam znala ni pola svega toga!" To baš i nije istina, pomisli bard, ali kada je Vivijeni bilo šest godina, otišla je kod Netena. Potom je počela da zaboravlja, i kada se vratila u Avalon, sve je morala da uči iz početka. "Sad možeš da trčiš po obali i skupljaš kamenčiće." Talesin se saže da poljubi dete. "Ali nemoj ići daleko i ne ulazi u vodu." "Nikakvo čudo što je Igrena zbunjena", reče Vivijen, gledajući za njom. U ovo doba godine nije bilo mnogo opasnosti; nivo jezera je opao jer davno nije bilo kiše, pa se gotovo moglo preći i pešice. "Ana više nema vremena za nju, zar ne? Sećam se kako mi je bilo kada je počela da mi okreće leña..." Talesin odmahnu glavom od gorčine u njenom glasu. "Ali bila je tako puna ljubavi dok je Igrena bila beba..." "Kažu da ima takvih žena. Uživaju u trudnoći i obožavaju decu dok su mala, ali kao da ne znaju šta da rade sa njima kada počnu da misle svojom glavom." "Mudro rečeno", odvrati on, prihvatajući njeno opažanje. "Siguran sam da ti, sa svojim detetom, nećeš ponoviti takvu grešku..." Vivijen se naglo ispravi, i toliko je prebledela da se uplašio da će pasti. "Moje dete?" Ona nagonski posegnu rukom da zaštiti trbuh. "Rodićeš ga, čini mi se, oko Beltana - mila moja, pa svakako si znala!" Ne, nije znala. Talesin ju je gledao kako crveni i bledi, i to mu je bilo jasno. Brzo ju je stegao za ruku. "Hajde, pa to je razlog za radost! Pretpostavljam da je Vortimerovo?" Vivijen klimnu glavom, ali sada je plakala - prvi put, shvati on, otkako je donela kući mrtvo telo svog voljenog. Na Samen, kada se mrtvi vraćaju da se goste sa živima i kada se završava pola godine vladavine Boginje i njena vlast prenosi na Boga, narod Britanije išao je u procesijama od sela do sela, pevajući i plešući u kostimima od slame. Narod iz močvare putovao je u čamcima sa bakljama, čija se svetlost prostirala preko vode kao tečni plamen. Na hrišćanskom ostrvu, monasi su pevali da odagnaju zle sile koje su hodile zemljom u toj noći, kada se otvaraju vrata izmeñu svetova. Povremeno bi neki bezazleni monah, hitajući izmeñu crkve i svoje ćelije, video svetlost na vodi, kako ulazi u maglu i nestaje. Oni koji bi to videli nisu smeli o tome da govore. No, za narod iz močvare to je bilo vreme radosti: u ovoj noći, kao i na veče Beltana, oni su dovršavali svoj ciklus na ostrvu Avalon. Gospa od Jezera je sedela na prestolu od preplerenih grana, pokrivenih belom konjskom kožom, zagledana u vatru koju su zapalili na velikoj livadi ispod svetog kladenca. Uskoro će ponoć, i svi su plesali; zemlja je tutnjala od udara bosih nogu i lupe bubnjeva. Imala je na grudima belu kobilu, a izmeñu obrva polumesec Boginje, i to je bilo sve od ukrasa. Ove noći ona je za sve bila sveštenica Velike Majke. Nije još bilo vreme za gozbu, ali vresovo pivo naveliko se točilo. U njemu je bilo vrlo malo alkohola, mada bi se, od dovoljne količine, pojavila prijatna vrtoglavica; no, Ana je pila samo izvorsku vodu iz roga okovanog srebrom. Kao i ukrasi na njoj, rog je bio veoma star. Možda ju je
ritam bubnjanja golicao po tabanima, pa je zato želela da se smeje. Dok je gledala svoju kćer kako blista lepotom rane trudnoće, osećala se prastara, ali noćas je ponovo bila mlada. Pogledala je ka vrhu Tora, gde su baklje treperile pod tamnim nebom kao vilinska svetla. To su, u neku ruku, i bile, jer rečeno je da duh onih koji niti su izišli izvan krugova sveta niti su ponovo roñeni mogu neko vreme da obitavaju u Vilinskoj zemlji. U ovoj noći sveštenici i sveštenice Avalona daju žrtvu svojim telom, puštajući drevne duhove da ih ispune, kako bi mogli da se vesele sa živima, a oni koji bi se u bilo koje drugo vreme jednako plašili i duhova i vilinskog naroda sada su ih rado primali. Vivijen je takoñe gledala Tor, toliko napeto da se njena majka uznemirila. Zar misli da će joj se vratiti ljubavnik? Ana bi je lako razuverila - godinu i jedan dan mrtvi ostaju u Letozemlji, da bi im se iscelila duša. Čak i previše tuge može da im naudi, i stoga se ne smeju prizivati nazad dok ne protekne odreñeno vreme. Ali duša koja je u svetu ostavila nedovršeni posao mogla bi da lebdi u blizini. Da li Vivijen muči tuga, ili krivica što je nešto ostalo nedovršeno? Neko baci još drva na vatru, i Ana poñe pogledom za eksplozijom iskri, sve dok se nisu izgubile meñu hladnim svetlima na nebu. Bližila se ponoć, a sa njom i njeno iščekivanje. Utom sa kladenca dopre treperavi uzvik čuvarke, probivši se kroz vrevu plesa. Baklje su se kretale, vijugajući niz Put Procesije oko Tora. Bubnjari podigoše ruke i raširi se tišina, nalik na čaroliju. Potom bubnjanje ponovo poče, sada vrlo tiho, nalik na uporne otkucaje srca koji su treperili i u telu i u zemlji. Ljudi su se povlačili, čučnuvši kraj hrane koju su doneli za gozbu, a avetinjska procesija se približavala. Lica sveštenika bila su obojena belo, a po telu su nosili iscrtane znake koji su bili drevni i kada su sveštenici Atlantide došli preko mora na ovo ostrvo, jer ovo je bila veoma stara magija. Ana nije meñu njima prepoznala Talesina, mada je bilo teško da se sasvim uveri. Niko nije unapred znao ko će biti kockom odabran za Rogatog, ali osetila je da joj se puls ubrzava od iščekivanja. Preci poñoše oko vatre, u korak. Ljudi počeše da uzvikuju imena, i pri svakom imenu neko bezlično belo lice bi se izmenilo, preuzimajući ličnost. Sada jedna starija žena radosno kriknu, a jedan od plesača, hramljući i mrmljajući kao starac, napusti kolonu i sede kraj nje. Devojka, možda njihova kćer, kleče pred njega, gladeći svoj trbuh kao da ga moli da se ponovo otelotvori u njenoj materici. Jedan po jedan, preci su se pridruživali gozbi. Vivijen, koja ih je posmatrala sa očajničkom nadom u očima, okrete lice, plačući. Ana odmahnu glavom. Možda će sledeće godine, ako Vivijen to bude zaista želela, moći da vidi Vortimera i da mu pokaže njihovo dete. Ana steže usne. Ona je svoju prvu bebu rodila mnogo mlaña, ali i dalje joj se činilo da nije pravedno što joj je kćer trudna. Kod Plesa Divova osećala se prastara; mesečnice su joj potpuno izostale nekoliko meseci i već je bila spremna da se proglasi za Smrt. No, potom su se vratile. Ana je sada smatrala da su bile prestale zbog brige. Još je bila plodna. Žena iz močvare kleče pred nju sa tanjirom, nudeći joj komadiće govedine, još zadimljene od vatre. Ani zakrča stomak, jer je zbog obreda postila, ali samo mahnu rukom da ih ne želi. Gozba je oko nje trajala i trajala. Neki preci, zadovoljeni, napustili su tela koja su ih primila, i sveštenici su se povlačili da operu boju sa sebe i pojedu nešto. Ana oseti kako joj koža bridi i znala je da se zvezdane plime okreću. Uskoro će se otvoriti putevi izmeñu prošlosti i budućnosti, povezujući svetove. Iz torbice o pojasu ona izvadi tri sićušne pečurke, koje joj je donela žena-mudrac iz Heronovog plemena. Još su bile jedre i sveže; usta joj se skupiše od gorkog ukusa, ali pažljivo ih je žvakala. Već je polako zapadala u stanje vrtoglavice kada joj priñe Nektan, klanjajući se. "Vreme je; kladenac čeka. Hajde da vidimo kakvu nam sudbinu pokazuje..." Ana ustade i malo se zanjiha, smešeći se zbog žamora nestrpljenja i radoznalosti koji se proneo kroz okupljene; stari druid brzo je pridrža. Potom poñoše uz brdo. Jezero Ogledala bilo je potpuno mirno pod svetlošću zvezda, i u njemu se nalazila obrnuta slika Lovca Svetova, koji je kročio njegovim dubinama isto kao i po nebu. Odrazi vatre vrtoglavo su poigravali po površini. Vrhovna sveštenica mahnu da se baklje sklone, i ljudi nemo zauzeše mesta oko jezerca.
Vivijen priñe da pogleda u vodu, kao i svakog Samena od one prve vizije u jezercu, ali Ana je zgrabi za ruku. "Glupačo, ne možeš da Vidiš dok nosiš dete!" To nije bilo sasvim tačno - bilo je samo teško, jer je trudna žena mnogo čvršće vezana za svoje telo nego inače, a kanalisana energija može da bude opasna po bebu. No, dok se gurala kraj kćeri, Ana je znala da je nije zato sprečila. Zatreptala je, pustivši oči da još trenutak normalno gledaju. Vreme je da im svima pokaže da je ona još Vrhovna sveštenica Avalona. Na ivici jezerca bila je postavljena ovčija koža. Nektan joj je pomogao da klekne, i Ana vrlo polako, pošto su sada pečurke razvile punu snagu, dohvati hladnu kamenu ivicu. Disciplina i dugo iskustvo smesta joj ukočiše mišiće u mestu. Dugačka kosa padala joj je sa obe strane lica, zaklanjajući bočni vid. Zurila je naniže, u tamu, i oči joj iziñoše iz žiže. Jedan duboki udah ju je umirio; pri sledećem se sva stresla; pri trećem, njena svest, osloboñena, poče da lebdi. Talasići u jezeru postadoše bregovi i doline. Izukrštani zraci svetlosti osvetljavali su čitavu zemlju. U ovoj noći zraci su pulsirali od duhova koji su hitali ka treperavim vatrama Samena. "Bela Kobilo, molim te, govori nam." Nektanov glas dopro je odnekud iz sveta koji je ostavila za sobom. "Kaži nam šta vidiš." "Zemlja je u miru i putevi su otvoreni; mrtvi se vraćaju svojim kućama..." "A naredna godina? Hoće li kiše i sunce blagosloviti naše njive?" Ani se oči ispuniše sivilom i ona se zakašlja kao da se davi. "Napunite ambare i popravite kuće, jer dolazi vlažna zima, i poplave će zahvatiti sve ravnice Britanije..." Negde u onom drugom svetu ljudi su žalosno mrmljali, ali Vid je hitao dalje. "U proleće vidim oluje, i reke koje se izlivaju preko obala. Biće vam ovo teška godina, i slaba žetva..." Potom nastupi pauza. Ana je lebdela na mestu izvan vremena, gledajući šare u duginim bojama kako nastaju i nestaju. "Ali hoćemo li imati mir?" Nektanov glas pozva je natrag u svet. "Hoće li Britanija biti bezbedna od ljudi?" Ona se zatrese od iznenadnog smeha. "Ljudi žive i u ovoj zemlji - kako može da bude bezbedna od njih?" Utom se javi novi glas, glas njene kćeri. "Hoće li se Saksonci vratiti?" Prizor se spiralno izvi, vrtoglavo, pokazavši joj sivo more i zemlje iza njega, gde su se smeñe poplavne vode širile po njivama u ravnici. Ana pokrete usne, ali, obuzeta vizijom, nije čula svoj glas. Videla je udavljene ljude i stoku, i žetvu još goru od one koju je prorekla Britaniji. Prolazile su nove godine, jednako vlažne, mada ne i toliko hladne. Posle nekog vremena, ljudi počeše da rastavljaju svoje kuće i da od te grañe prave ratne brodove. Videla je okupljanje vojski, videla je one tri lañe na kojima je Hengest pobegao, stotinu puta umnožene. "Ne..." Čula je sebe kako poriče viziju, ali nije mogla da pobegne. "Ne želim da..." "Šta vidiš?" Vivijenin glas bio je neumoljiv. "Pet zima je prošlo, i Saksonci se okupljaju, hitajući preko mora kao divlje guske. A ima ih mnogo - nikada ih nije bilo tako mnogo - i stižu, urlajući, na naše obale..." Ona zajeca, želeći da pobegne, da porekne znanje koje joj je nametnuto. Morala je da zaustavi katastrofu! Dovoljno su propatili; učiniće bilo šta, samo da spreči da se ovo desi... "Ana, dovoljno je!" oštro reče Nektan. "Neka vizija proñe; neka je tama odnese!" Zajecala je, a njegov glas postade blaži, pozivajući je po imenu, umirujući je, vodeći je kući. Na kraju je otvorila oči i srušila se, drhteći, pravo njemu u ruke. "Nije trebalo da postavljaš takvo pitanje", reče neko. "Stvarno?" začu se Vivijenin odgovor. "To je manje nego što je ona učinila za mene..." Kada su ostali pošli sa njenom majkom ka vatri, Vivijen je ostala kraj Jezera Ogledala. Bila je u iskušenju da i sama pogleda u njega, ali Jezero je retko davalo dve vizije uzastopno, a u svakom slučaju nije htela da izlaže opasnosti svoje dete. Vortimerovo dete. U kakvom li će se svetu ono roditi?
Preklinjao ju je da ga sahrani na Saksonskoj obali, ali nisu joj dozvolili da ga odnese donde. A Vortimer čak ni u bunilu nije verovao da bi njegov duh mogao da čuva više od delića Britanije. Na Stažarskom brdu njegove moći svakako su višestruko uvećane, pa možda i može da čuva sve. Ali ako nije tako, onda ga je izdala čak i pri sahrani. Pet godina... Ako je Ana tačno videla, Vortimerova velika pobeda dala im je samo toliko vremena da obnove Britaniju. No, Vivijen više nije imala snage za borbu; želela je samo da se zavuče na neko toplo mesto i sačeka da rodi dete. Kada se vratila do vatre, videla je da je Ana počela da se oporavlja od transa i da ponovo sedi na prestolu. Trebalo bi da je u krevetu, smrknuto pomisli Vivijen. Ana je delovala iznureno, ali narod močvare motao se oko nje kao roj pčela, i svakog trenutka bilo joj je sve bolje. Zašto joj je potrebno dokazivanje? upita se Vivijen. Ona je matica ove košnice već više od dvadeset godina... Ali barem ja mogu da idem u krevet ako poželim. Niko neće ni primetiti da me nema! Okrenula se da poñe stazom kroz voćnjak i zastala kao ukopana. Neko, ili Nešto, stajalo je meñu drvećem, na samoj granici izmeñu svetlosti i tame. To je senka, pomisli ona, ali promene svetlosti nisu je menjale. To je drvo... Ali poznavala je svako drvo u voćnjaku, a tamo ne bi trebalo da bude nijedno. Srce joj je udaralo sve jače dok je pružala čula sveštenice ka tom mestu, i osetila je: Vatra... tama... pohlepa grabljivca i užas njegove žrtve... Vivijen zacvile, i kao da ju je čuo, Drugi se pomeri. Izmeñu granja pojaviše se razgranati rogovi, okićeni purpurnim jesenjim lišćem. Ispod rogovlja, vatra je poigravala na odelu od komadića kože i na ukrasima od bakra i kostiju, a potom na mišićavim nogama, jer On je izišao iz senke meñu drvećem. Rogata glava se okrete; iz duboko usañenih očnih duplji zapljusnu je crveni sjaj. Vivijen se ukoči, raširivši oči, i neko drevno znanje reče joj da ne treba da beži. Neko ju je primetio i pokazao ostalima. Čitav veliki skup opet utonu u tišinu. Rogati poñe napred, opasan i spretan, noseći koplje koje je poslednji put videla oslonjeno o zid kraj Grala. Zastao je pred Vivijen, i Njegovi svetlucavi ukrasi zvecnuše i umiriše se. "Da li Me se plašiš?" Glas mu je bio grub i hladan. Taj glas nije pipadao nikome poznatom. "Da..." šapnu ona. Vrh koplja polako poñe od njenog grla ka materici. "Nema potrebe da se plašiš... zasad." Koplje se spusti. On prestade da se zanima za nju i poñe dalje. Vivijen oseti da je napušta snaga, i klonu na tlo, drhteći. Rogati je prolazio izmeñu ljudi, neke ni ne gledajući, druge dodirujući kopljem. Videla je da i snažni muškarci drhte; jedna žena se onesvestila. No, neki bi se još više ispravili kad bi im se On obratio, a u očima su imali borbeni sjaj. Konačno On stade pred Gospinim prestolom. Dok je sunce sijalo visoko, Zemlja, naša Majka, radila je mnogo; Dušom i telom neka je blažena, Došlo je vreme da malo počiva. "Gospo Leta", nastavi On, "doba Svetlosti se okončava. Predaj mi Svoju vlast." Vatra je sada gotovo zgasla; njegova senka, čudovišno uvećana zbog malog ugla, dopirala je tačno do Gospinog sedišta. Sveštenica ga mirno pogleda, bleda i ponosna. "Šest meseci je sve što živi uživalo u mom sjaju; moja moć je donela plodove zemlji i stadima." Leto vlada ponosito: Požnjeveno sad je žito, Voće zrelo sakupljeno, Za zimu je sve spremljeno. I ona je govorila obredne reči, ali govorila je kao sveštenica, dok je Biće ispod maske Rogatoga bilo nešto više. Njegov odgovor nije bio grub, nego samo neumoljiv.
Otresli su lišće jesenji vetrovi, Njive i polja pusti su, jalovi. Poslednje sunce nikoga ne vara, Promenila si se i postala stara. Sve na svetu sprema se da spava, Livade i šume i jezera plava. Kada gladni vetar počinje da duva, Zemlju će neko drugi da čuva." "Letina je požnjevena, tvoja deca su odrasla. Vreme je da pobedi tama, i da svetom vlada Zima." "Neću ti ga dati..." "Sam ću ga uzeti..." Ana je ustala, i ako i nije bila Boginja, ipak se zaogrnula veličanstvenim sjajem svšetenice i izgledala je jednako visoka kao On. "Tamni Lovče, hajde da se Ti i ja nagodimo..." Meñu okupljenima se začu iznenañeni žamor. "Sada vlada mir, ali Videla sam da će Britaniju ponovo napasti neprijatelji. Nudim Ti sebe, sada, u ovom svetom času kada su nam moći jednake, kako bismo napravili dete koje će spasti Britaniju..." On ju je na trenutak odmeravao, a onda zabaci glavu i grohotom se nasmeja. "Ženo, Ja sam neizbežan kao poslednjne lišće na granama i poslednji dah samrtnika. Ne možeš se pogañati sa Mnom. Uzeću ono što mi daješ, ali ishod toga je već zapisan u zvezdama i ne može se izmeniti." On pruži koplje tik ispred njenih grudi. Kada se Rogati pokrenuo, svetlost vatre obasja Anino telo, i Vivijen sa sažaljenjem vide da su joj nekada pune dojke sada mlitave, i da joj je trbuh prošaran beličastim prugama od rañanja. "Majko", uspela je da progovori kroz stegnuto grlo, "zašto to činiš? Ovo nije deo obreda..." Ana je na trenutak pogleda, i Vivijen začu, kao u magli sećanja, njen glas: "Nikada ne objašnjavam ono što činim..." Ana podmešljivo izvi usne i ponovo se okrete ka Rogatom Bogu. "Proleće u Leto", reče ona i koraknu ka njemu. "Leto u Jesen - mojom moći Život je donesen..." Koplje se zanjiha i zari se u zemlju. "Jesen u Zimu", odvrati on, i ljudi oko njih počeše lakše da dišu, prepoznavši uobičajene reči, "Zima u Proleće - moja vlast odmor doneće." "Tvoj uspon je moje opadanje", nastaviše oboje u glas, "sve što Ti izgubiš pripašće meni. Uvek željni, uvek se vraćamo, u Velikom Plesu uvek smo Jedno..." On pruži ruke i zagrli je. Kada su se razdvojili, odeća mu se pomerila i videlo se da je ispod nje vrlo muževan. Potom Rogati podiže Gospu u obe ruke i odnese je, a noćni vazduh je podrhtavao od Njegovog dubokog smeha. Sledećeg trenutka tamo gde su stajali ostalo je samo koplje, pobedonosno uspravno pred praznim prestolom. Nektan pogleda zapanjena lica oko sebe i nakašlja se, pokušavajući da povrati ritam obreda. Kraj je letnjeg zlatnog sjaja, Sunce se polako sklanja; Posle zimskog belog snega, Vratiće se snaga leta! Sve se stvari obnavljaju, Dok ciklusi sunca traju. Promene su sveta moćne, Ona čini sve što hoće! Da, ali šta je Ana htela? Vivijen se to uzalud pitala dok je gledala ka senkama u kojima je par nestao. I šta tu može da se učini?
Kako je godina tekla ka kratkodnevici, osećanje užasa koje je na Samen obuzelo čitav Avalon počelo je da jenjava, jer vreme je ostalo blago i vedro. Ljudi su šaputali da je Gospina žrtva bila prihvaćena i da su nesreće koje je prorekla odložene, jer uskoro je postalo jasno da je Ana trudna. Meñu sveštenicima i sveštenicama mnogo se nagañalo. Bilo je sasvim uobičajeno da se deca rañaju posle sparivanja na Beltan i na Dugodnevicu, ali Samen, uprkos prizivanju predaka, nije bio svečanost plodnosti. Neki su se smejali i govorili da nema obrednog razloga koji bi se tome protivio, nego je samo u to doba godine potreban zaista dubok trans da paru ne bi smetalo ledeno tlo na kome leže. Samo je Vivijen još brinula. Suviše jasno se sećala koliko se Ana mučila rañajući Igrenu, a to je bilo pre pet godina. Hoće li preživeti još jedan proñaj? Otišla je toliko daleko da je predložila majci da upotrebi bilje za koje su sveštenice znale da podstiče pobačaj, ali kada ju je Ana optužila da želi svu pažnju za sebe i svoje dete, posvañale su se žešće nego ikada, i Vivijen je otada ćutala. Nešto pre proslave Brige, kada bi svet trebalo da pokazuje prve znake proleća, naišle su prve oluje. Tri dana vetrovi su urlali oko krovova, goneći pred sobom oblake kao vojsku, a kada su vetrovi uminuli, zemlja je ostala bespomoćna pod kišom. Kiše su se nastavile tokom većeg dela meseca Brige, a potom i Marsa, ponekad kao pljusak, a ponekad tek kapajući, ali retko su kada mogli da vide sunce. Jezero je polako raslo iz dana u dan, sve dok nije doprlo do najviših tragova vode, zaostalih od drevnih poplava. Krovovi su bili natopljeni vodom, koja je nezadrživo kapala po podovima. Bilo je nemoguće sačuvati suvu odeću. Vazduh je bio toliko vlažan da je mahovina rasla na kamenju čak i unutar kamenog kruga. Oblaci su najčešće bili toliko niski da nije mogla da se vidi ni druga obala jezera. Kada bi se ponekad malo podigli, sa vrha Tora videli su samo blatnjavu vodu kako se pruža sve do ušća Sabrine u more. Samo su sveta ostrva još izvirivala iznad vode, a u daljini su se nazirale čudno smanjene planine Mendip. Na ostrvu Inis Vitrin, monasi su se sigurno pitali je li njihov Bog odlučio da pošalje novi Potop kako bi uništio čovečanstvo. Čak se i na Avalonu šaputalo o tome. No, dotle je prošlo vreme kada je Gospa mogla da se lako oslobodi deteta, a uostalom, iako su svi ostali bili bledi i mršavi, Gospa od Avalona je cvetala, kao da joj je ova trudnoća povratila mladost. Vivijen je najviše patila tog vlažnog i smrtonosnog proleća. Kao i uvek, na ravnodnevicu su im ambari i skladišta bili gotovo prazni, a ove godine bilo im je još gore, jer je deo hrane uništen visokom vodom. Jela je svoj deo hrane, misleći na dete, ali iako joj je trbuh rastao, ruke i noge bili su joj mršavi kao štapovi, i večito joj je bilo hladno. Govorilo se da će posle Beltana biti bolje. Vivijen je, preko svog ogromnog trbuha, mogla samo da se od srca složi sa time, jer izračunala je da će tog meseca roditi dete. Ali pre nego što je nastupilo otopljenje došla je bolest, uporna groznica sa mučninom i bolovima u mišićima, koji su se kod starih i slabih - a takvih je bilo mnogo - lako pretvarali u zapaljenje pluća i odnosili ih. Umro je i Nektan, i druidi su na njegovo mesto izabrali Talesina. Otišla je i stara Elena, i to nije bilo neočekivano, ali svi su se potresli kada je posle nje umrla i Julija. Mala Igrena takoñe se razbolela i nije htela da je neguje niko sem starije sestre, i tek što se izvukla iz opasnosti, kada je i Vivijen počela da oseća prve znake bolesti. Sedela je kraj vatre koja kao da nije imala snage da je zagreje, pitajući se koje bi biljne lekove mogla da uzme, a da ne ugrozi dete u sebi, kada se otvoriše vrata i uñe njena majka, sa kapima kiše na kosi i ogrtaču. Sada je u kosi imala mnogo sedih, ali na Ani su i one izgledale kao ukras, a ne kao znak starosti. Stresla je vodu sa ogrtača i okačila ga o kuku, i tek potom se okrenula ka kćeri. "Kako ti je, dete moje?" "Boli me glava", mračno reče Vivijen, "a i da ima neke jestive hrane, mislim da mi ne bi dugo ostala u stomaku." Primetila je da joj majka izgleda dobro uhranjena. Omlitavele dojke ponovo su joj narasle zbog trudnoće, i mada joj se trbuh zaoblio, još nije izgledala trapavo kao Vivijen, koja se osećala kao kazan na dve noge. "Treba da vidimo kako da ti olakšamo..." poče Ana, ali Vivijen odmahnu glavom. "Nisi imala vremena dok je Igrena bolovala. Zašto bi se gnjavila oko mene?"
Anino lice planu, ali glas joj je bio miran. "Tražila je da je ti paziš, a ja sam negovala Juliju. Boginja zna da je bilo dovoljno posla za sve, ovog strašnog proleća." "Pa, ne možemo se požaliti da nismo upozoreni. Kako mora da je prijatno znati da si pravi prorok..." Vivijen naglo prekide, zapanjena sopstvenom gorčinom, ali bolest ju je oslabila i nije mogla da se kontroliše. "To je užasno osećanje", obrecnu se njena majka, "i ti bi to trebalo da znaš! Ali bolesna si i svakako ne znaš šta govoriš." "Ili sam možda samo suviše umorna da bih marila", odvrati Vivijen. "Odlazi, majko, ili ćemo možda obe zažaliti." Ana je na trenutak zurila u nju; potom sede. "Vivijen, šta ne valja izmeñu nas dve? Obe nosimo u sebi novi život - trebalo bi da se radujemo zajedno, a ne da se čupamo za kose." Vivijen sede, trljajući leña. Znala je da se trudne žene lako iznerviraju, ali samo je njena majka umela da je potpuno izvede iz takta. "Zajedno? Ja sam ti kćer, a ne sestra. Trebalo bi da očekuješ dan kad ćeš postati baka, a ne da rodiš sebi još jednu bebu. Optužila si me da sam ljubomorna, ali da nije možda obrnuto? Čim si saznala da sam trudna, smesta si i ti zatrudnela, što si pre mogla!" "Nisam zato..." poče Ana. "Ne verujem ti!" "Ja sam Gospa od Avalona, i niko ne sumnja u moju reč! Oduvek si bila neposlušna i nije uopšte trebalo da postaneš sveštenica." Anine oči kao da su potamnele i raširile se dok se prepuštala besu. "Zašto misliš da ćeš biti valjana majka? Pogledaj se samo! Čak i u ovim godinma, ja sam u boljem stanju nego ti. Kako očekuješ da rodiš zdravo dete?" "Ne možeš to da kažeš! Ne smeš!" vrisnu Vivijen, jer upravo od toga je i sama strepela. "Hoćeš li da me urekneš, sad kad sam tako blizu poroñaja? Ili si to možda već učinila. Zar ti nije dovoljno što ti svi posvećuju svu svoju snagu i brigu? Zar si izvukla snagu i iz mog deteta da bi mogla da rodiš svoje?" "Ti si luda! Kako bih..." "Ti si Gospa od Avalona - ko zna kakve čarolije znaš! Ali od trenutka kada si začela, počela sam da slabim. Ti si se podala Lovcu. Kakve moći On daje onoj koja nosi u materici Njegovo dete?" "Optužuješ me da sam pogazila svoje zavete?" Anino lice postade potpuno belo. "Oh, sigurna sam da si to učinila u najplemenitije svrhe. Žrtvovaćeš svakoga ako zamisliš da to odgovara bogovima! Ali ovo je moj zavet, majko. Nećeš žrtvovati mene i nećeš nauditi mom detetu!" Od besa je zaboravila sve muke i bolove. Ana je nešto odgovarala, ali nije je čula. Drhteći od besa, Vivijen zgrabi ogrtač i zalupi vrata za sobom. Jednom je već pobegla, ali sada je Avalon zaista bio ostrvo. Vivijen se otisnula u prvom čamcu na koji je naišla i motkom ga je poterala kroz vodu. Onako okrupnjala od trudnoće, začudila se što joj je teško da održava ravnotežu i vesla, ali bila je uporna. Dovoljno često je negovala bolesnike iz Heronovog sela - sigurno će je sada primiti kod sebe. Nije baš padala kiša, ali magla je ležala nisko nad močvarom, a vetar je bio vlažan i hladan. Znoj na čelu kao da joj se ledio, jer zaista nije imala snage za ovakve napore, i uskoro su je leña zabolela jače nego ikada ranije. Bes koji ju je naterao na bekstvo postepeno je izbledeo, pretvorivši se prvo u nestrpljenje da što pre stigne do druge obale, a onda u strah. Već mesecima se nije bavila nikakvom magijom. Hoće li se magla pokoriti njenom pozivu? Pažljivo je ustala, jer tu je voda bila preduboka za motku, pa je prešla na vesla i podigla je ruke. Bilo je teško napustiti ličnost koja se toliko trudila da zadrži dete, bilo je teško zaboraviti da je besna na majku, ali Vivijen je to začas postigla; spustila je ruke svom snagom i povikala Reč Moći. Osetila je kako se oko nje menja ranvoteža svetova, i sledećeg časa pade. Čamac se divlje ljuljao pod njom i ušlo je i dosta vode, ali srećom se nije prevrnuo. Vivijen je jasno osećala razliku - ovde je vazduh bio nekako teži, i u vetru se osećao zadah blata i truleži. Pre nego što je sigla da ustane, osetila je grč u trbuhu, kratak, ali snažan. Presamitila se, stežući ivicu čamca, i tako sačekala da proñe. No, čim je sela, naišao je novi. Nije osećala mučninu, i to ju je začudilo, ali kada ju je
zahvatio i treći grč, umesto iznenañenja osetila je strepnju. Nemoguće da je poroñaj! Zar mesec dana pre roka? Bebe se ne rañaju čas posla, a znala je da je posebno prvom detetu potrebno duže vreme. U daljini se naziralo nekoliko stabala; zastajkujući pri svakoj kontrakciji, veslala je ka obali. Konačno, pomislila je kad se čamac nasukao; barem se neće poroditi nasred jezera. No, bolovi su bili vrlo jaki, i tek sad je pomislila da su bolovi u leñima, za koje je mislila da su početak bolesti, zapravo bili prvi znak predstojećeg poroñaja. Sad se setila kako žene iz močvare lako rañaju svoje bebe, a znala je da likom podseća na njih. Očajnički je poželela da se sada nalazi u njihovom selu. Postala je svesna da je urekla sebe mnogo gore nego što je optužila majku da čini, jer ova glupost bi je mogla koštati života, a i deteta. Nikada, pomislila je, jeknuvši kad ju je zahvatila nova kontrakcija, nikada više neću pustiti da mi bes pomrači razum! Niz nogu joj je klizila topla tečnost; tek sad je shvatila da to traje već neko vreme. Uspela je da se ispentra preko blatnjave obale, mada nigde nije bilo ni komadića suvog tla. Kada je stigla do drveća, znala je da neće moći dalje. Srećom, usred grmlja nalazilo se donekle zaklonjeno mesto. Raširila je ogrtač i umotala se u njega. I tu je, negde izmeñu podneva i sumraka, rodila Vortimervo dete. Bila je devjčica, gotovo suviše krhka da preživi, ali sićušna i savršena, sa kosom crnom kao i njena, i tiho je zacvilela kada je osetila ledeni vetar. Vivijen je podvezala pupčanik trakom koju je otkinula od svoje haljine i presekla ga malim srpastim nožem koji sveštenice uvek nose sa sobom. Imala je još toliko snage da stavi dete na grudi, pažljivo ga smestivši pod haljinu, i da ih oboje pokrije ogrtačem. Potom više nije mogla ništa. Zapala je u iznureni san, zaštićena starim drvetom. Tu ju je, kada je sumrak počeo da zaogrće močvaru senkama, našao lovac iz Heronovog sela i odneo je svojoj kući. 24. Vivijen je sedela na ostrvu Svetog Andrije, kraj svežeg groba pod leskovim drvećem. Zemlja je bila vlažna, ali ne i natopljena. Posle svečanosti kratkodnevice, oluje su postajale sve reñe. To joj je pružalo nekakvu utehu. Nije volela da misli kako mala Eilanta mora da leži pod hladnom kišom. Odavde je videla preko čitave doline, sve do Inis Vitrina. Bila je sigurna da je tačno našla mesto, da je upravo to tačka u stvarnom svetu koja odgovara mestu na kome je sahranila Vortimera, na Stražarskom brdu Avalona. Boginja je rekla da će Veliki Obred proizvesti Vortimera u kralja - ali to kraljevstvo bilo mu je dato tek na Drugom svetu. Možda će Eilanti otac moći tamo da pruži bezbednost, pošto u ovom svetu njema majka u tome nije uspela. Samo tri meseca je poživela Vivijenina kćerkica, a na samom kraju nije bila ništa krupnija od Igrene na dan kad se rodila. Vivijen je osećala prodoran bol u još prepunim grudima, iz kojih je kapalo mleko kao što su joj suze kapale iz očiju. Prekrstila je ruke, uzaludno zagrlivši samu sebe. Nije se potrudila da nañe bilje koje bi prekinulo priliv mleka. Vremenom će se prekinuti sam, opet suviše brzo; dotle je rado dočekivala bol. Pitala se hoće li joj vremenom presušiti i suze. Začula je korake po stazi i podigla pogled, očekujući da vidi pustinjaka koji je održavao kapelu na ovom brdu. Nije bio ni nalik na oca Fortunatusa, ali nije spadao ni meñu one koji misle kako su sve žene oruñe ñavolovo; prema tome, bio je sasvim ljubazan prema njoj. Sunce je bilo iza njega, i u prvi mah je razabrala samo visoku priliku okruženu svetlom. Nešto u njenom držanju podsetilo ju je na Rogatog, i ona se ukoči. Potom se prilika pomeri, i ona prepozna Talesina. Duboko je uzdahnula; nije ni znala da je zadržavala dah. "Žao mi je što je nikada nisam video", tiho reče on. Vivijen pogleda njegovo upalo lice i znala je da govori istinu, pa se na vreme uzdržala da ga ne zapita zašto bi mu to bilo važno. "Kažu da je bila vilinsko nahoče", reče ona umesto toga. "Kada je Eilanta počela da kopni, jedna žena iz Heronovog sela rekla je da je to zato što je neka vila zamenila moju bebu svojom, bolesnom, dok sam spavala posle poroñaja." "Misliš li da je to tačno?" blago upita on.
"Vilinski narod se retko množi. Ne verujem da imaju dovoljno dece, ni zdrave ni bolesne, da zamene sve one koji umru u zemljama ljudi. Ali moguće je. Vilinska Gospa je znala za moje dete rekla je lovcu koji me je spasao gde da nas potraži. Bila sam suviše izmorena da izgovorim i najsitniju čaroliju zaštite, a bile smo sasvim same." Sopstveni glas zvučao joj je šuplje, a Talesin ju je čudno gledao. Narod iz močvare plašio se da pominje njenu bebu, ali zašto bi to bilo važno? Uostalom, otkako je Eilanta umrla, više joj ništa nije bilo važno. "Nemoj se mučiti takvim mislima, Vivijen. U ovakvim godinama umiru i mnoge bebe koje su roñene u toploti kuće." "A šta je sa mojim novim bratom, Braniteljem Britanije?" gorko upita ona. "Piju li na Avalonu u njegovo zdravlje? Ili se rodila nova devojčica, da zameni Igrenu?" Talesin se trže, ali izraz lica mu je ostao isti. "Beba se još nije rodila." Vivijen se namršti, brzo računajući unazad do Samena. Ako se njena beba i rodila prerano, Anina je svakako kasnila. "Trebalo bi da budeš uz nju, da je držiš za ruku. Meni ničim ne možeš pomoći..." On se zagleda u nju. "Došao bih kod tebe, kćeri moja, ali Heron nam je donosio poruke da želiš da budeš sama." Ona sleže ramenima, jer stvarno je bilo tako, mada joj je često bio potreban baš on; da su druidi stvarno toliko mudri koliko veruju, Talesin je to trebalo da oseti. "Tvoja majka poslala je po tebe, Vivijen..." "Šta, opet?" Ona poče da se smeje. "Sada sam odrasla žena. Možeš joj reći da više nikada neću igrati kako ona svira." Talesin odmahnu glaovm. "Loše sam se izrazio. To nije bilo nareñenje, nego molba da te dovedem. Vivijen" - on se iznenada slomi - "ona se poraña već puna dva dana!" Tako joj i treba! pomisli Vivijen na to, ali sledećeg časa je obuze nalet straha. Njena majka ne može da umre. Ana je Gospa od Avalona, najmoćnija žena u Britaniji; ona je kao sam Tor, vole je ili je mrze, ali ona je oslonac, temelj na kome je Vivijen izgradila svoje osećanje ličnosti. Tako je govorio onaj deo nje za koji je Vivijen mislila da je sahranjen u malenom Eilantinom grobu. No, drugi deo nje, tako bolno naučen da misli kao sveštenica, govorio joj je da je to sasvim moguće. A jasno se videla da je Talesin uplašen. "Nisam mogla da održim u životu ni svoju bebu", kruto reče ona. "Šta očekujete da učinim?" "Samo da odeš kod nje. Potrebna si joj. Meni si potrebna, Vivijen." Prizvuk užasa u njegovom glasu dopre i do nje, i ona ga ponovo pogleda. "Ti si bi Rogati, zar ne?" tiho upita ona. "Ona raña tvoje dete." Iznenada se setila kako je On dodirnuo kopljem njen trbuh. Talesin pokri lice rukama. "Ne sećam se... ne bih nikada pristao, samo da sam znao." "Nijedan muškarac ne može tvrditi da je začeo dete u Gospi..." tiho reče ona. "Nije to tvoje delo, Talesine. Videla sam Boga, i nisam znala da je ušao u tvoje telo. Hajde, ustani i vodi me kući." "Oh, Vivijen, tako mi je milo što si došla!" Rovena žurno iziñe iz Gospine kućice i očajnički zagrli Vivijen. "Julija nije stigla da me obuči do kraja, i ne znam više šta da radim!" Vivijen odmahnu glavom i zagleda joj se u oči. "Draga moja, ja imam još manje obuke nego ti..." "Ali bila si tu i prošli put, i ti si joj kćer..." Rovena ju je gledala sa gotovo opipljivim iščekivanjem, kao što su ljudi ponekada gledali Gospu od Avalona. Vivijeni je od toga bilo neprijatno. "Čula sam za tvoju bebu, Vivijen, Zaista mi je žao", dodade Rovena sa zakašnjenjem. Vivijen oseti da joj lice postaje bezizražajno. Ona kruto klimnu glavom, obiñe devojku i pohita kroz vrata. U senovitoj sobi lebdeo je težak miris znoja i krvi. Ali još ne i smrti - Vivijen je suviše dobro poznavala zadah smrtnosti. Kad su joj se oči privikle na polumrak, zastade joj dah, jer je ugledala majku kako leži na slami. Klaudija, jedina od sveštenica koja je rodila više od jednog deteta, sedela je kraj nje.
"Zar ne hoda?" "Hodala je prvog dana i veći deo drugog", odvrati Rovena šapatom, "ali sada više ne može. Kontrakcije su se usporile, a materica je otvorena manje nego ranije...." "Vivijen..." Ma koliko majčin glas bio slab, i dalje je imao onaj večiti prizvuk naredbe. "Tu sam." Vivijen je uspela da zvuči mirno, uprkos šoku koji je osetila pred majčinim izmoždenim licem i izobličenim telom. "Šta želiš od mene?" Začudo, umesto odgovora začu se tihi smeh. Potom Ana uzdahnu. "Za početak, možda da mi oprostiš..." Otkuda je samo znala kako se Vivijen zarekla da joj nikada neće oprostiti? Kraj kreveta je stajala niska klupa; Vivijen sede, iznenada svesna sopstvenog umora. "Ja sam ponosna žena, kćeri moja. Mislim da si to nasledila od mene... Sve ono što mi se kod mene nije sviñalo, pokušala sam da kod tebe izbrišem. Sa vrlo malo uspeha." Ana iskrivi usne. "Da sam se ja savladavala, verovatno bi i ti. Nikako nisam želela da te oteram." Oči joj izgubiše usmerenost kad joj se trbuhom pronela nova kontrakcija, ali Vivijen je videla da je sasvim slaba. Kada se Ana ponovo opusitla, Vivijen se naže ka njoj. "Majko, pitaću te samo jednom. Da li si upotrebila magiju da oduzmeš snagu meni ili mom detetu?" Ana je poglea u oči, i Vivijen se zapanji kada vide da su pune suza. "Kunem se Boginjom da nisam." Vivijen klimnu glavom. Anin poroñaj mora da je počeo baš u vreme kada je njena mala Eilanta umrla, ali ako tu i postoji nekakva veza, svakako nije nastala majčinom voljom. A ovo nije bilo ni vreme ni mesto da okrivljuje Boginju. Možda će još moći da se nekako nagode sa njom. "Onda ti opraštam. Ako sam ti zaista toliko slična, možda će i meni jednom trebati oproštaj." Želela je da plače, da vrišti, ali nije mogla da tako traći snagu. Videla je da joj je majka suviše iznurena da bi podnela neka snažna osećanja. Ana pokrenu usne, ali utom naiñe nova kontrakcija. Dobro ju je podnela, ali kada se završila, bila je primetno umornija. "Pitaš se kako možeš da mi pomogneš? Nemaš ti to znanje; sumnjam da bi i Julija sada mogla da mi pomogne." "Pre tri dana gledala sam svoju kćer kako umire i nisam mogla ništa da učinim..." tiho reče Vivijen. "Neću te pustiti da odeš bez borbe, Gospo od Avalona!" Nastupi tišina. "Spremna sam da saslušam svaki predlog", reče Ana sa bledim osmehom. "Uvek sam bila stroga prema tebi, i red je da sada malo ti vladaš nada mnom. Ali ovde se nije reč samo o mom životu. Ako ništa drugo ne uspe, morate me raseći i izvaditi dete." "Čula sam da Rimljani rade takve stvari, ali to znači smrt za majku!" uzviknu Vivijen. Ana sleže ramenima. "Kažu da Vrhovna sveštenica zna kada joj doñe vreme, ali možda smo tu veštinu izgubili. Razum mi govori da ćemo i ja i dete svakako umreti ako ne uspem da ga rodim. Još je živo - osećam pokrete u sebi - ali neće opstati ako ovo bude dugo trajalo." Vivijen bespomoćno odmahnu glavom. "Ovoga sam se plašila kad sam te molila da se oslobodiš de..." "Kćeri moja, zar još ne razumeš? Znala sam šta rizikujem, kao što si znala i ti kada si legla na oltar, u Plesu Divova. Da nisam bila svesna opasnosti, to ne bi bila prava žrtva." Vivijen pognu glavu, setivši se šta joj je Vortimer rekao pre nego što je pošao u boj. Na trenutak je naslutila značenje svih ovih muka. Potom je slika žene koja je ležla pred njom vrati u sadašnjost. No, razmišljanje o Vortimeru dalo joj je ideju. Ona obujmi Anino lice dlanovima i zagleda joj se u oči. "U redu. Ali ako umreš, umrećeš boreći se, čuješ li me?" "Da... Gospo." Ana iskrivi lice kada joj se trbuh ponovo zgrčio. Vivijen ustade i priñe vratima. "Hoću da vrata budu otvorena, kao i prozori, da nam ulazi vazduh. A ti", ona mahnu ka Talesinu, "donesi harfu i reci ostalima da donesu bubnjeve. Videla sam kako muzika daje ljudima snagu u boju. Videćemo može li da pomogne i ovde."
Borile su se čitavo popodne, nošene ritmom bubnjeva. Nešto pre zalaska sunca, porodilja izvi leña i nape se, i Vivijen vide kako se poroñajni otvor širi oko krivine bebinog temena. Klaudija je držala Anu koja se napinjala, izobličenog lica, ponovo i ponovo. "Glava je suviše velika!" Rovena ih je uplašeno gledala. "Ne mogu više." Ana klonu na krevet. "Možeš!" smrknuto reče Vivijen. "U ime Brige, ova beba će se roditi!" Ona položi dlan na napeti trbuh i oseti kako mišići počinju da se pokreću. "Sad!" Ana naglo udahnu i kada je počela da se napinje, Vivijen joj iscrta na trbuhu drevni simbol, a potom ga pritisnu svom snagom. Moć joj je kuljala kroz dlanove, a porodilja se uvijala pod njom. Osetila je da nešto popušta, i Ana vrisnu. "Glava je izišla!" povika Rovena. "Drži je!" Anin trbuh se opet zgrči, sada nešto slabije, i Vivijen ga ponovo pritisnu. Krajičkom oka videla je da izlazi čitavo dete, ali svu pažnju je obratila na Anu, koja je zastenjala i pala na leña. "Gotovo je! Uspela si!" Pogledala je preko ramena. "Devojčica!" Beba besno dreknu. "Nije... Branitelj", zastenja Ana. "Ali ipak će... igrati... svoju ulogu." Potom naglo udahnu, sa izrazom iznenañenja. Rovena ispusti prigušeni uzvik koji natera Vivijen da se okrene. Još držeći bebu, devojka je zurila u svetlu krv koja je kuljala iz Anine materice. Vivijen opsova, dograbi krpu i gurnu je Ani meñu noge. Sledećeg časa krpa je bila potpuno natopljena. Beba je besno plakala dok su se trudile da zaustave krvarenje, ali žena na krevetu nije davala ni zvuka od sebe. Posle nekog vremena krvarenje se uspori. Vivijen se ispravi i pogleda majčino bledo lice. Anine oči još su bile otvorene, ali nije više ništa videla. Vivijen oseti da će zajecati. "Majko..." šapnula je i nije znala obraća li se Boginji ili ženi koja je tako nepomično ležala pred njom. "Zašto? Uspele smo!" Ali odgovora nije bilo, i trenutak kasnije ona se saže da joj sklopi oči. Beba je još vrištala. Kruto se krećući, Vivijen podveza pupčanik i preseče ga. "Operi je i povij", reče Raveni. "Nju pokrij", dodade, pokazavši telo, a onda naglo sede. "Blaga Boginjo", mrmljala je Rovena, "kako ćemo je hraniti?" Vivijen shvati da joj je prednji deo haljine mokar i da joj grudi pulsiraju, kao da reaguju na bebin plač. Ona uzdahnu, otkopča haljinu i pruži ruke. Beba se smesta privi uz njene grudi, zijajući, i Vivijen jeknu kada joj je našla bradavicu i povukla mleko. Njena kćer, ni sa puna tri meseca, nije tako željno sisala. Dete se zagrcnu, izgubi dojku i zinu da vrisne, ali Vivijen mu brzo ponovo primače bradavicu. "Šššš! Nisi ti kriva, malena", šaputala je, iako se pitala kakva li je duša odlučila da se otelotvori na Samen. Novoroñenče je ličilo na Igrenu, ali bilo je mnogo krupnije, svakako preveliko da bi ga rodila žena sitnog stasa, čak i da je bila mlada. Zašto bi ovo dete živelo, a njeno umrlo? Ona nehotice steže ruke, i beba zacvile, ali nije puštala bradavicu. To je verovatno odgovor, pomisli Vivijen. Naterala je sebe da opusti ruke. Ovo detence pohlepno je za životom i uvek će biti takvo. Počeše da ulaze drugi. Ona je gotovo nesvesno odgovarala na pitanja i izdavala nareñenja. Neko umota Anino telo i iznese ga napolje. Vivijen je i dalje sedela, držeći u naručju usnulu bebu. Nije se ni pomerila dok nije ušao Talesin. Strašno je ostario od jutros, odsutno pomisli Vivijen. Izgledao je kao starac. No, pustila je da je izvede iz senovite sobe na blistavo dnevno svetlo. "Ali Vivijen mora da se složi", reče Klaudija. "Mogli smo izabrati Juliju za Vrhovnu sveštenicu, ali i ona je mrtva. Nikada nismo razgovarali o nasleñivanju. Ani nije bilo ni pedeset godina!" "Možemo li da verujemo Vivijen? Jednom je pobegla..." reče jedan od mlañih druida. "Ali i vratila se", ozbiljno odvrati Talesin. Pitao se zašto raspravlja, zašto pokušava da nametne svojoj kćeri, ako mu je uopšte kćer, ulogu koja je ubila njenu majku. U ušima mu je još odzvanjao njen poslednji, užasnuti krik.
"Vivijen potiče od kraljevske loze Avalona i obučena je za sveštenicu", reče Talesin. "Naravno da ćemo odabrati nju. Ona veoma liči na Anu, i već joj je dvadeset šest godina. Dobro će služiti Avalonu." Blaga Boginjo, pa to je tačno, pomisli Talesin, setivši se koliko je lepa bila Ana kad je nosila Igrenu, i koliko je Vivijen ličila na nju držeći u naručju novu bebu, kojoj su dali ime Morgoza. Barem je bila u stanju da se bori za majčin život, a on je mogao samo da sedi i čeka. A Vivijen je smela i da pokaže tugu. On nije mogao žaliti Anu ni kao voljenu ni kao ljubavnicu, nego samo kao Vrhovnu sveštenicu. Ana, kriknu on u srcu, zašto si me tako brzo ostavila? "Talesine", reče Rovena, i on podiže pogled i pokuša da se se osmehne. Svima su se na licu videli šok i tuga; nisu samo Anine kćeri plakale što su izgubile majku. "Moraš reći Vivijen koliko nam je potrebna. Tebe će svakako poslušati." Zašto? upita se on. Zato da bi teret ubio i nju? Našao je Vivijen u voćnjaku, kako doji bebu. Pretpostavio je da joj nije bio potreban Vid da bi znala šta ima da joj kaže. "Staraću se o ovoj malenoj", umorno reče ona, "ali morate odabrati drugu Vrhovnu sveštenicu za Avalon." "Zar misliš da nisi dostojna? Meni taj razlog nije bio dovoljan kada su me druidi odabrali..." Ona ga pogleda i gotovo da se nasmejala. "Talesine, ti si najplemenitiji čovek koga sam ikad znala, a ja sam samo nezrela devojka. Nisam spremna za toliku odgovornost; nisam prikladna za to; ne želim to. Je li to dovoljno razloga?" Beba je zadremala i pustila dojku, i Vivijen je brzo pokri velom. "Nije... i ti to znaš. Tvoja majka obučavala te je za ovo, iako nije ni pomišljala da će tako brzo umreti. Ti veoma ličiš na svoju majku, Vivijen..." "Ali ja nisam Ana... oče. Razmisli!" naglo reče ona. "Čak i da nema nijednog drugpg razloga, obred kojim Vrhovni druid priznaje Vrhovnu sveštenicu ti i ja ne možemo da izvedemo..." Talesin je piljio u nju, jer zaista je zaboravio. Ana mu nikada nije rekla je li on začeo Vivijen, ali u svakom drugom pogledu bio joj je otac još od njene četrnaeste godine. Mada se ovog trenutka nije tako osećao. Ona toliko liči na majku - zašto ne može da bude njena majka, sada, kada mu je toliko potrebna? On nehotice zaječa i ustade, drhteći. Konačno je shvatio zašto je Vivijen onomad bežala. "Oče, šta ti je?" On pruži ruku kao da se brani od udarca i pri tom joj dodirnu meku kosu. Potom poñe, hitajući dugim koracima izmeñu drveća. "Oče, moram li i tebe da izgubim?" Čuo je njen krik, a i beba se probudila i počela da plače. Da, divlje pomisli on, a i ja moram da izgubim sebe, pre nego što nas sve osramotim. Ana mi nije dozvolila da prepustim svoje telo Merlinu, ali sada moram da ga pozovem. Nema drugog načina... Talesin nikada nije uspeo da se priseti dogañaja u satima izmeñu tog trenutka i sumraka. Mora da je u nekom času ušao u svoju sobu i uzeo harfu, jer, kada je posle dugog letnjeg sumraka nastupila noć, našao se, sa kutijom od fokine kože u ruci, u podnožju Tora. Zurio je u taj oštri vrh, načičkan kamenim zubima, crn pod sjajem izlazećeg meseca, i posvetio je svoj duh brizi bogova. Toliko puta se penjao na njega da su mu noge same nalazile put. Kada bude stigao do vrha, ako bude stigao, mesec će već biti na nebu. A kad se bude vratio, ako se bude vratio, neće biti isti. Kada je postajao sveštenik, staza nije vodila na Tor nego unutar njega, na ono mesto izvan ljudskog poimanja koje leži u srcu svih stvarnosti. Tada mu je pomogao dim svetog bilja. Ali od tada je posvetio dušu muzici. Ako mu moć harfe ne bude pomogla da dospe na mesto koje traži, onda ni ne treba tamo da dospe. Talesin pruži desnu ruku i izvuče iz nižih struna prve tonove, odabrašvi harmoniju koja se koristi za najdrevniju magiju, akord koji, ako se produži, ima moć da otvara puteve izmeñu svetova. Potom je levom rukom pošao ka višim strunama, oslobañajući tonove u svetlucanju umilnog zvuka.
Ponavljao je to, opet i opet, polako se krećući napred, sve dok iznenada nije ugledao, kao u odgovor, sjaj u travi. Osećao je da mu je staza pod nogama čvrsta, ali kada je pogledao naniže, avetinjske vlati trave njihale su mu se oko listova, a potom oko kolena. Harfa je odgovorila nizom pobedonosnih akorda dok je Talesin zalazio u Tor. Sveto ostrvo postojalo je u stvarnosti koja je bila možda za jedan stepen udaljena od ljudske. Oni koji žive na njemu skloni su da zaborave kako iza Avalona postoje drugi stepeni, čudniji nivoi. Talesin je hodio svetom putanjom oko brega, okolo i ka unutra. I onog prvog puta je ovako hodio, i to ga je dovelo do kristalne pećine skrivene u srcu planine, ali sada je osećao da se staza izdiže. Srce mu ispuni nada, i prsti su mu leteli po harfi sve brže. Utoliko se više iznenadio kada je naišao na prepreku. Muzika mu zastade kada je svetlo oko njega počelo da jača. Prepreka je svetlucala; pred njom je stajala jedna prilika. Talesin poñe korak unazad, i isto učini i Čuvar; on poñe napred, i Drugi mu poñe u susret; on pogleda priliku u oči i vide da to i jeste i nije on sam. Talesin je učinio isto ovo i jednom ranije, kada je proglašen za sveštenika, sa simbolima ogledala i plamena sveće. Ovo je bila Stvarnost. Nepomično je stajao, tragajući za smirenošću. "Zašto si došao ovamo?" "Želim da znam kako mogu da služim..." "Zašto? Time nećeš postati bolji od drugih ljudi. U životu za životom, svaki muškarac i svaka žena na kraju stižu do savršenstva. Ne zavaravaj se da ćeš, napredujući, biti osloboñen svojih problema. Ako preuzmeš teret znanja, put će ti biti teži. Zar ne bi radije čekao prosvetljenje u vremenu, kao drugi ljudi?" Je li to njegov Glas? Ove stvari svakako je već znao. Ali sada je postao svestan da ih ranije nije shvatao. "Zakon je da onom ko iskreno želi ne sme da se odbije pristup Misterijama... Nudim se Merlinu Britanije, kako bi preko mene moga da spase ovu zemlju." "Znaj da samo ti možeš da otvoriš kapiju izmeñu onoga što je napolju i onoga što je unutra. Ali pre nego što se vežeš za Njega, moraš da se suočiš sa Mnom..." Talesin zažmirka kada mu se nad glavom pojavi bledi plamen. Goreo je i u ogledalu. Zurio je u ogledalo, zgrožen onim što je u njemu video, jer lice pred njim blistalo je užasnom lepotom, i sada je znao šta će izgubiti ako ostane pri cilju koji ga je doveo ovamo. "Pusti me da proñem..." "Tri puta si tražio, i ne mogu da te odbijem... Jesi li spreman da patiš kako bi doneo svetu prosvetljenje?" "Jesam..." "Onda neka ti svetlost Duha pokaže put..." Talesin poñe napred. Sjaj se iskrio i svetlucao oko njega kada se stopio sa prilikom u ogledalu, i tada prepreke nestade. Ali nije se iznenadio kada mu je, iza naredne krivine, put ponovo bio preprečen. Ovog puta stajao je pred hrpom stena i zemlje, koja je drhtala kao da će se svakog trenutka srušiti. "Stoj..." Na taj siktav glas, nešto malo zemlje poče da se osipa. "Ne možeš da proñeš. Moja zemlja pokriće tvoju vatru." "Vatra gori u srcu zemlje; ona neće ugasiti moju svetlost." "Onda proñi, sa nedirnutom vatrom." Ono što je do maločas bilo čvrsto sada se pretvori u senku i nestade. Talesin duboko udahnu i poñe dalje. Obilazio je oko brda, ponovo i ponovo. Ledeni vetar koji je uvek duvao u ovim hodnicima jačao je, sve dok se nije pretvorio u orkan kome se jedva odupirao. "Stoj! Vetar će ti ugasiti vatru!" "Bez njega nijedan plamen ne može da opstane; tvoj vetar samo podstiče moj plamen!" I zaista, još dok je govorio nad njime planu ogromna svetlost; potom se ponovo smiri kada je vetar oslabio.
Nastavljao je dalje, drhteći, jer je vazduh postajao hladan i vlažan. Sada je čuo kako negde kaplje voda, istom onom večitom snagom koja je gotovo potopila svet. U zimi što se tek završila naučio je da se plaši kiše. Vazduh je postajao sve vlažniji, i njegov plamen poče da gasne. "Stoj..." Glas je sada bio dubok i grgotav. "Voda će ti ugasiti plamen, kao što će Veliko More Smrti progutati život kakav poznaješ." Talesin se trudio da diše u vazduhu koji se oko njega pretvorio u maglu. Sledećeg trenutka njegove svetlosti nestade. "Neka bude tako", reče on, kašljući. "Voda gasi vatru, a smrt će svesti ovo telo na njegove sastojke. Ali u vodi je skriven vazduh, i ti elementi se mogu spojiti i stvoriti novi plamen..." To je znao, ali bilo mu je teško da poveruje. S mukom je disao u tami, voda ga je ispunila, i potonuo je u mračno more bez snova. Nije očekivao da će biti tako. Iskra svesti koja je nekada bila Talesin pitala se šta se desilo sa njegovom harfom. Više nije osećao čak ni svoje telo. Nije uspeo. Možda će ujutro neko naći njegovo napušteno telo na Toru, pa će se svi pitati kako čovek može da se udavi na suvom. Pa, neka se pitaju. Razmišljao je o tome bez ikakvih osećanja. Lebdeo je, i postepeno, na tom mestu koje je bez ikakvih obličja, on oseti da se volja, sećanja i sama ličnost rastvaraju, i tu je upoznao mir. Mogao bi da ostane tako do kraja večnosti, da nije bilo glasova. "Sine zemlje i zvezdanog neba, ustani..." "Zašto uznemiravaš onoga ko je završio sa svetom i njegovim mukama? Neka počiva, bezbedan u Mom peharu. On pripada Meni..." Činilo mu se da je takav razgovor jednom već čuo, ali tada je tamu doveo muški glas. "Zavetovao je sebe Životu; preuzeo je da ponese sveti plamen u svet..." I ovo je već ranije čuo. Ali o kome to razgovaraju? "Talesine, Merlin od Britanije te poziva..." Glas je odzvnajao kao gong. "Talesin je mrtav", odvrati na to ženski glas. "Ja sam ga progutala." "Njegovo telo je živo, i potreban je svetu." Slušao je sa sve više zanimanja, jer sada se setio da je on bio Talesin, nekada davno. "Nema ga", reče on. "Bilo im je potrebno više nego što je mogao da im pruži. Uzmite telo koje je za sobom ostavio i upotrebite ga po svojoj volji." Nastupila je duga tišina, a onda, začudo, začu se muški smeh. "I ti moraš da se vratiš, jer će Mi biti potrebna tvoja sećanja. Pusti Me u sebe, sine, i ne strahuj..." Praznina oko njega poče da se ispunjava Prisustvom, ogromnim i zlatnim. Talesin se udavio u Tami; sada je goreo u Svetlosti. Tama ga je optočila, ali ovaj sjaj je polako ali sigurno prodirao do samog njegovog središta. Iako se bojao, shvatio je da se nudio upravo za ovo zaposedanje, i da je u konačnom činu samožrtvovanja otvorio vrata da Drugi uñe. Na trenutak je video Merlinovo lice, a onda Dvoje postaše Jedno. Prolaz oko njega blistao je od svetlosti. Merlin pogleda uvis i vide, nejasno i razmazano kao da gleda kroz vodu, prvi sjaj praskozorja. Tragali su još od zalaska sunca, kada Talesin nije došao na obrok. Nije nedostajao nijedan čamac, prema tome svakako je bio na ostrvu, osim ako, možda, pluta negde u jezeru. Vivijen, naizmenično plačući i proklinjući, sada je shvatila kako se on osećao kada je ona pobegla. Da je imala imalo veštine na harfi, pokušala bi da ga pesmom prizove kući, jer, čak i ako je tragao za svojom smrću, on svakako ne bi poželeo da i njegov instrument propadne. Kada se vratila iz kuće, gde je nahranila Morgozu, baklje tragača još su se kretale kroz voćnjak, bledo trepereći pod prvim jutarnjim svetlom. Uskoro će izići sunce, pomisli ona. Okrenula se ka Toru da pogleda istočno nebo... i stala kao ukopana. Breg je postao proziran kao staklo, i svetlo koje je kroz njega sijalo nije poticalo od sunca. Pred njenim zapanjenim pogledom svetlo je jačalo, dižući se sve dok nije zablistalo sa vrha Tora.
Brdo pod njim postepeno je postalo manje prozirno, i kako je jutarnje nebo dobijalo boju, tako se sjaj na vrhu Tora menjao, pa je mogla da vidi; prvo samo obris prilike, a onda je to postala Talesinova prilika. Ali sav je sijao... Ona povika i potrča ka Toru. Nije bilo vremena za dostojanstveno kruženje Putem Procesije. Vivijen se verala naviše, hvatajući se za busenje kad bi joj se bose noge okliznule na vlažnoj travi. Kada je stigla do vrha, isprekidano je disala. A na vrhu se zaustavila, držeći se za jedan od uspravljenih kamenova. Čovek koga je videla stajao je u središtu kruga, ruku podignutih u pozdravu rañanju sunca. Zurila mu je u leña, jedva se uzdržavši da ne dovikne pozdrav. Ovo nije bio čovek koga je zvala ocem. Odeća i visina bili su Talesinovi, ali držanje, pa čak i aura bili su drugačiji. Sjaj na istočnom nebu je rastao, šireći ružičaste i zlatne pruge. Ona odvrati pogled, ošamućena, kada je novoroñeno sunce provirilo preko ivice sveta. Kada je Vivijen mogla ponovo da usmeri pogled, čovek se okrenuo ka njoj. Zatreptala je, jer u prvi mah je videla samo siluetu ocrtanu plamenom. Potom joj se oči privikoše i ona prvi put jasno vide šta je postao. "Gde je Talesin?" "Ovde..." I glas je bio dublji. "Dok se privikava na moje prisustvo i dok se ja privikavam da ponovo budem zaogrnut telom, on će češće dominirati. Ali u ovom času Znaka, Ja moram da vladam." "A za šta je ovaj čas najbolji?" upita ona. "Za posvećenje Gospe od Avalona..." "Ne." Vivijen odmahnu glavom i pusti kamen. "To sam već odbila." "Ali ja to zahtevam u ime bogova..." "Ako su bogovi toliko moćni, zašto moja majka leži mrtva, i čovek koga sam volela, i moje dete?" "Mrtvi?" On podiže jednu obrvu. "Oni više nisu unutar tela, ali svakako znaš da ćeš ih ponovo videti... kao što si ih poznavala i ranije. Zar se ne sećaš... Izarma?" Čitavo njeno krhko telo se strese kada je čula ime koje je Ana prizivala dok je rañala Igrenu. Istog časa je ugledala, kratko, ali jasno kao odlomak iz sna, sve one živote u kojima su bili povezani, svaki put se trudeći da ponesu Svetlo još malo dalje... "U ovom životu Talesin ti je bio otac, ali nije uvek bilo tako, Vivijen. No, to nije važno. Sada nije najvažnije jedinstvo tela, nego duha. I zato te ponovo pitam - kćeri Avalona, hoćeš li dati smisao svoj patnji koju si videla, i prihvatiti svoju sudbinu?" Vivijen je zurila u njega, grozničavo razmišljajući. Nudio joj je moć veću od moći kraljeva. Njena majka proživela je čitav život na ovom ostrvu, i nikada je nije zaista upotrebila. Ali Vivijen je videla neprijatelje. U svetu kojim je vladao Rim, Avalon je mogao da bude tek nešto više od legende, mogao je da čuva drevnu mudrost, ali samo retko posežući da vodi poslove ljudi. Sada se sve menja. Legije su otišle, a Saksonci su uništili sav stari poredak. Iz ovog haosa može se pojaviti nova država, i zašto je ne bi predvodio Avalon? "Ako pristanem", polako reče ona, "moraš mi obećati da ćemo zajedno utirati put Branitelju Svetom Kralju koji će zgaziti Saksonce i zauvek vladati iz Avalona!" Sad joj se činilo da joj je to oduvek bio zadatak, sa Vortimerom, i pre njega, dok je bila Vrhovna sveštenica Avalona u drugim životima, i kada je duh Branitelja živeo u drugim muškarcima. "Tom cilju zaričem ovaj život i kunem se da ću činiti sve što je potrebno da to ispunim." Merlin klimnu glavom, i u očima mu se videla drevna tuga i bezvremena radost. "Kralj će doći", reče on, "i vladaće zauvek iz Avalona..." Vivijen duboko odahnu i priñe mu. On je jedan trenutak stajao i gledao naniže u nju, smešeći se; potom kleče pred nju i ona oseti kako joj usnama dotiče stopala. "Blagoslovena bila stopala koja su te dovela ovamo - neka bi ostala ukorenjena u ovom svetom tlu!" On joj položi dlanove odozgo na stopala i čvrsto ih pritisnu, i Vivijen oseti kako njena duša
poseže naniže, kroz tabane, pružajući se duboko u Tor. Kada je uspela da opet udahne, moć pokulja ponovo naviše, i ona se zanjiha kao drvo na vetru. "Blagoslovena bila tvoja materica; Sveti Gral i posuda života", glas Mu je drhtao, "iz koje se svi ponovo rañamo. Neka bi prenela blagoslov dalje." Kada joj je dodirnuo trbuh, ona oseti njegov poljubac kako gori, čak i kroz haljinu. Pomislila je na Gral, i videla ga kako purpurno blista, kao krv koja je kuljala iz materice njene majke, a onda je ona bila Gral, i iz nje se život izlivao, uvek dalje, u bolu i zanosu. Još je drhtala kad joj je poljubio dojke, tvrde i vrele od mleka za dete. "Blagoslovene bile tvoje grudi, koje će hraniti svu tvoju decu..." Kako je moć navirala naviše, grudi počeše da joj pulsiraju od slatkog bola. Sada su bile pune, za dete koje nije njeno, i znala je da, mada će ubuduće možda rañati drugu decu, uvek će, u neku ruku, hraniti one koji joj nisu deca po telu, već po duhu. Merlin je uze za ruke i poljubi joj oba dlana. "Neka su blagoslovene tvoje ruke, kojima će Boginja činiti Svoju volju..." Vivijen pomisli na Vortimerov stisak, kako popušta u smrti. Za njega je tada bila Boginja, ali želela je da daje život, a ne smrt. Čeznula je da dodirne Igreninu blistavu kosu i Morgozinu svilastu kožu. A ipak, kada je povila prste i osetila njihovu snagu, znala je da, šta god bili pozvani da donose - život ili smrt - moći će to da učine. "Blagoslovene bile tvoje usne koje će govoriti Reč Avalona svetu..." On je vrlo nežno poljubi. To nije bio poljubac ljubavnika, ali bio je pun plamena. Ona se zanjiha, mada je bila suviše čvrsto ukorenjena da bi pala. "Voljena moja, ovim te proizvodim za Vrhovnu sveštenicu i Gospu od Avalona, kako bi tvoje odluke imale vlast i nad kraljevima." On joj obujmi glavu dlanovima i poljubi tetovirani polumesec na njenom čelu. Na to joj je u lobanji eksplodirala svetlost, i otvorio joj se Vid; zajedno su živeli hiljade života, u hiljadu svetova. Bila je Vivijen, i bila je Ana. Bila je Kaileja, koja je prizvala magle da sakriju Avalon; bila je Dierna, koja je sahranila Karausija na svetom brdu; bila je svaka Vrhovna sveštenica koja je ikada stupila nogom na ovaj Tor. Njihova sećanja se probudiše u njoj, i znala je da od tog časa nikada više neće biti potpuno sama. A onda se svest smiri unutar njene lobanje. Vivijen je bila svesna svog tela, i otkrila je da ponovo može da pokreće stopala. A ipak je čoveka pred sobom videla dvostrukim vidom, uspravljeno kamenje je blistalo, i svaka vlat trave iza njih izgledala je oivičena svetlošću. Sada je znala da se, kao i Talesin, zauvek izmenila. Dotle se sunce već podiglo iznad bregova na istoku. Vivijen je mogla da pogleda jezero i sveta ostrva i da vidi, još bliže, narod Avalona, kako gleda uvis sa čuñenjem u očima. Talesin pruži ruku i ona je primi. Potom Merlin od Britanije i Gospa od Avalona poñoše niz Tor da počnu novi dan. VILINSKA KRALJICA GOVORI U Avalonu sada vlada žena-dete sa mojim licem. Trenutak ranije, bila je to njena majka; trenutak kasnije, možda će biti kćer Igrene, koja liči na moju kćer Sianu. Bilo je mnogo Vrhovnih sveštenica otkako je umrla Gospa Kaileja i moja kćer preuzela oznake Gospe od Avalona. Neke od njih nasleñivale su pravo po krvi, a neke zato što se u njima ponovo rodio drevni duh. Bila sveštenica ili kraljica, bio sveštenik ili mag, sistem se stalno smenjuje i ponavlja. Oni misle da je važna krv, i sanjaju o dinastijama, ali ja gledam razvoj duha koji prevazilazi smrtnost. U tome je razlika - iz života u život i iz doba u doba, oni rastu i menjaju se, a ja sam zauvek ista. Slično je i sa svetim ostrvom. Kako sveštenici one nove vere, koji poriču postojanje svih bogova sem jednog, stežu šape oko Britanije, tako Avalon sveštenica odlazi sve dalje iz svesti čovečanstva. A ipak ne mogu da se sasvim razdvoje, što smo mi iz Vilinske Zemlje već utvrdili. Duh zemlje prevazilazi sve dimenzije, i tako je i sa Duhom koji stoji iza svih njihovih bogova. Dolazi novo doba, kada će im se Avalon činiti dalek kao sada Vilinska Zemlja. Ova devojka što sada vlada na Toru upotrebiće svoje moći kako bi promenila svoju sudbinu, a ona koja dolazi za
njom učiniće isto to. Neće uspeti - čak ni Branitelj, kada doñe, vladaće vrlo kratko. Kako bi i bilo drugačije, kada su njihovi životi samo trenutak u životu sveta? Preživeće njihovi snovi, jer san je besmrtan - kao i ja. A mada će se svet potpuno izmeniti, a ti dogañaji će imati odjeka i ovde, opstaće mesta gde će nešto malo svetlosti Drugog sveta sijati i na svet ljudi. A ta svetlost neće biti izgubljena za čovečanstvo, dok god muškarci i žene budu tražili utehu na ovom svetom tlu po imenu Avalon.
MerionCimerBredli, MAGLEAVALONA(I) Prevela Zvezdana Šelmić
PROLOG Govori Morgana... U svoje vreme nazivali su me mnogim imenima: sestrom, ljubavnicom, sveštenicom, ženommudracem, kraljicom. Sada sam zaista postala žena-mudrac, a možda će doći vreme kada će biti potrebno da se o ovome zna. Ali, sasvim iskreno, mislim da će hrišćani pričati poslednju priču. Jer vilinski svet se sve više udaljava od sveta u kome vlada Hrist. Nisam u svañi sa Hristom, samo sa njegovim sveštenicima, koji Veliku Boginju nazivaju demonom i odriču joj da je ikada imala moć nad ovim svetom. U najboljem slučaju, kažu da su njene moći bile sotonske. Ili joj navlače plavi ogrtač Gospe od Nazareta - koja je takoñe imala svoje moći - i kažu da je bila večita devica. Ali šta jedna devica može znati o tugama i patnjama čovečanstva? A sada, kad se svet promenio, a Artur - moj brat, moj ljubavnik, kralj koji je bio i kralj koji će biti - leži mrtav (običan svet kaže da spava) na Svetom ostrvu Avalon, priču treba ispričati onako kakva je bila pre nego što su sveštenici Belog Hrista došli da sve prekriju svojim svecima i predanjima. Jer, kao što rekoh, sam svet se izmenio. Postojalo je vreme u kome je putnik, ako bi imao volje i poznavao samo nekoliko tajni, mogao da porine svoju lañu u Letnje more i da stigne ne u Glastonberi sa sveštenicima, nego na Sveto ostrvo Avalon; jer u to vreme kapije izmeñu svetova lebdele su u maglama i bile su otvorene, jedna pred drugom, onako kako bi putnik pomislio i poželeo. Jer to je velika tajna, koju su znali svi obrazovani muškarci u naše vreme: da onim što čovek misli stvaramo svet oko sebe, svakoga dana nov. A sada su sveštenici, misleći da to ugrožava moć njihovog Boga, koji je jednom stvorio svet da bude zauvek nepromenljiv, zatvorili te kapije (koje nikada i nisu bile kapije, osim u ljudskom umu), te staza vodi jedino na Ostrvo sveštenika, koje su osigurali zvucima svojih crkvenih zvona, odbijajući sve pomisli na drugi svet koji leži u tami. Još kažu je da taj svet, ako zaista postoji, vlasništvo Sotonino, i ulaz u Pakao, ako ne i sam Pakao. Ne znam šta je njihov Bog mogao i šta nije mogao da stvori. Uprkos pričama koje se pričaju, nikako nisam uspela da saznam mnogo o njihovim sveštenicima i nikada nisam nosila crninu njihovih robinja-kaluñerica. Ako su na Arturovom dvoru u Kamelotu tako mislili o meni kada sam stigla tamo (pošto sam uvek nosila tamne haljine Velike Majke, znamenje njene mudrosti), nisam ih razuveravala. I zaista, krajem Arturove vladavine to je moglo biti i opasno, pa sam pognula glavu pred neophodnošću, što moja velika gospodarica nikako ne bi učinila: Vivijen, Gospa od Jezera, nekada Arturov najbolji prijatelj, izuzev mene, a potom njegov najljući neprijatelj - opet, izuzev mene. No, borba je sada završena; konačno sam mogla da pozdravim Artura, kad je ležao na samrti, ne kao neprijatelja, mog i moje Boginje, nego samo kao brata, i kao umirućeg kome je potrebna pomoć Majke, što na kraju čeka sve ljude. Čak i sveštenici to znaju, uprkos svojoj devici Mariji u plavoj haljini; jer i ona postaje Majka Sveta u trenutku smrti. I tako je Artur konačno ležao, sa glavom u mome krilu, ne videći u meni ni sestru ni ljubavnicu ni neprijatelja, nego samo ženu-mudraca, sveštenicu, Gospu od Jezera; i stoga je počivao na grudima Velike Majke od koje smo se rodili i kojoj je konačno, kao i svi ljudi, morao da se vrati. I možda se - dok sam vodila barku koja ga je odnosila, ovog puta ne na Ostrvo Sveštenika, nego na pravo Sveto ostrvo u tamnom svetu iza našeg, na ono ostrvo Avalon gde, sada, samo retki mogu da odu - pokajao zbog neprijateljstva koje je niklo meñu nama. Dok budem pričala ovu priču, povremeno ću pominjati stvari koje su se zbile dok sam bila suviše mlada da bih ih shvatila, ili stvari koje su se desile dok mene još nije bilo; i moj slušalac će se povući, možda, i reći: Ovo je njena magija.
Ali oduvek sam posedovala dar Vida i sagledavanja uma muškaraca i žena; i za sve ovo vreme bila sam im svima bliska. A stoga, ponekad, sve što su mislili bilo mi je znano ovako ili onako. I zato ću ispričati ovu priču. Jer jednog dana, i sveštenici će je pričati, onako kako je oni znaju. Možda će izmeñu te dve priče moći da se nazre svetlucanje istine. Jer postoji nešto što sveštenici ne znaju, jer veruju u svog Jednog Boga i Jednu Istinu: da ne postoji istinita priča. Istina ima mnogo lica, i nalik je na stari put ka Avalonu; od naše sopstvene volje, i od naših sopstvenih misli, zavisi kuda će nas put odvesti i da li ćemo, na kraju, stići na Sveto ostrvo Avalon ili meñu sveštenike sa njihovim zvonima, smrću, Sotonom, Paklom i prokletstvom... ali možda sam nepravedna i prema njima. Čak i Gospa od Jezera, koja je mrzela svešteničku odeždu kao što bi mrzela otrovnu zmiju, i to sa dobrim razlogom, jednom me je izgrdila što sam ružno govorila o njihovom Bogu. "Svi su bogovi jedan Bog", rekla mi je tada, kao što je rekla mnogo puta ranije, i kao što sam ja mnogo puta ponovila svojim učenicama, i kao što će govoriti svaka sveštenica koja bude postojala posle mene, "i sve Boginje su jedna Boginja, i postoji samo jedan Tvorac. Svaki čovek ima svoju istinu, i Boga u njoj." I stoga, možda, istina lebdi negde izmeñu puta za Glastonberi, Ostrvo Sveštenika i puta ka Avalonu, zauvek izgubljenom u maglama Letnjeg mora. Ali ovo je moja istina: ja, koja sam Morgana, govorim vam ovo, Morgana koja je u kasnijem dobu nazvana Morgana le Fej. Knjiga prva GOSPODARICA MAGIJE 1. Čak i usred leta, Tintagel je bio uklet; Igrena, Gospa vojvode Gorloasa, gledala je sa grudobrana preko otvorenog mora. Dok je zurila u magle i izmaglice, pitala se kako uopšte da zna kada će noć i dan biti jednake dužine, kako bi mogla da održi Svetkovinu Nove godine. Ove godine, prolećne oluje bile su neobično divlje; danju i noću, morski talasi odjekivali su kroz zamak, sve dok više niko nije mogao da spava, a čak su i psi žalosno zavijali. Tintagel... još je bilo onih koji su verovali da je zamak podignut, na školji isturenog rta, magijom drevnog naroda Isa. Vojvoda Gorloas smejao se tome i govorio kako bi, kad bi posedovao išta od njihove magije, svakako to i upotrebio da spreči more koje, iz godine u godinu, polako podlokava obalu. Tokom četiri godine od kako je postala Gorloasva nevesta, Igrena je gledala zemlju, dobru zemlju, kako se obrušava u Kornsko more. Dugački prsti od crnog kamena, oštri i nazubljeni, pružali su se sa obale u okean. Kada je sunce sijalo, moglo je biti vedro i blistavo, nebo i voda su se sjajili kao dragulji kojima ju je Gorloas zatrpao onog dana kad mu je saopštila da nosi njegovo prvo dete. No, Igrena nije volela da ih nosi. Dragulj koji je sada nosila oko vrata dobila je u Avalonu: opal koji je ponekad podražavao plavetnilo mora i neba; no, danas, po magli, čak i dragulj je delovao sivkasto. Zvuci su se zbog magle nadaleko pronosili. Igreni se činilo, dok je stajala i osvrtala se ka kopnu, da čuje kopita konja i mazgi, kao i glasove, ljudske glasove, ovde u izdvojenom Tintagelu, gde su živeli samo koze i ovce, i pastiri i njihovi psi, kao i gospe iz zamka sa malobrojnim sluškinjama i nekolicinom staraca da ih štite. Igrena se polako okrenula i pošla natrag ka zamku. Kao i uvek, dok je stajala u njegovoj senci, osećala se kao patuljak pred drevnim kamenjem na kraju dugačkog zida koji se protezao sve do mora. Pastiri su verovali da su zamak izgradili Drevni iz izgubljenih zemalja Lioneza i Isa; po vedrom vremenu, govorili su ribari, duboko ispod vode mogu se videti njihovi zamkovi. Igreni su pre izgledali kao kamene kule, drevne planine i bregovi potopljeni večitim podrivanjem mora koje je čak i ovog časa nagrizalo školje ispod zamka. Ovde, na kraju sveta, gde more večno gloñe tle, bilo je lako poverovati u potopljene zemlje na zapadu; postojale su priče o ogromnoj
plamenoj planini koja se rasprsla, daleko na jugu, i stvorila tamo ogromno ostrvo. Igrena nikada nije bila sigurna veruje li u te priče ili ne. Da; stvarno su se čuli glasovi u magli. To nisu mogli biti divlji jahači sa druge strane mora, niti sa divljih obala Erina. Davno su prošla vremena kada je trebalo trzati se na svaki neobičan zvuk ili senku. Ne zbog njenog muža, vojvode; on je bio daleko na severu, boreći se sa Saksoncima, rame uz rame sa Ambrozijem Aurelijanusom, kraljem Britanije; da je nameravao da se vrati, poslao bi glasnika. A nije trebalo da se plaši. Da su jahači neprijatelji, straža i vojnici u tvrñavi na bedemu, koje je vojvoda Gorloas postavio da mu čuvaju ženu i dete, već bi ih zaustavili. Bila bi potrebna čitava vojska da se probije kroz njih. A ko bi poslao vojsku na Tintagel? Bilo je vreme - setila se Igrena bez gorčine, polako ulazeći u dvorište zamka - kada je mogla da zna ko jaše ka zamku. Sada je u toj misli bilo samo malo tuge. Od Morganinog roñenja više nije plakala za domom. A Gorloas je bio dobar prema njoj. Ugañao joj je dok se u početku plašila i mrzela ga, poklanjao joj je dragulje i lepe stvari, ratni plen, i okružio ju je gospama da joj se nañu, i uvek se ponašao prema njoj kao prema sebi ravnoj, osim na ratnim savetima. Nije ni mogla tražiti ništa više, osim da se udala za pripadnika Plemena. A tu nije imala nikakvog izbora. Kćer Svetog ostrva mora postupati onako kako je najbolje za njen narod, makar to značilo žrtvovati život, ili položiti devičanstvo u Svetom Braku, ili udati se za onoga sa kim je trebalo zapečatiti savez; i upravo to je Igrena učinila: udala se za rimskog vojvodu od Kornvola, čoveka koji je, iako se Rim povukao iz čitave Britanije, živeo na rimljanski način. Smaknula je ogrtač sa ramena; u dvorištu je bilo toplije, jer je bilo u zavetrini. A tu se, u magli koja se kovitlala i rastapala, za trenutak pred njom pojavila jedna prilika, otelotvorila se iz magle i vlage: njena polusestra, Vivijen, Gospa od Jezera, Gospa od Svetog ostrva. "Sestro!" Reč se zanjihala, i Igrena je po tome znala da je nije glasno uzviknula, nego je samo šapnula, prinevši ruke grudima. "Da li te zaista vidim pred sobom?" Lice prilike bilo je puno prebacivanja, a reči kao da su dopirale iz vetra koji je duvao iza zidova. Jesi li odustala od Vida, Igrena? I od svoje slobodne volje? Povreñena tolikom nepravdom, Igrena je uzvratila: "Ti si odredila da se moram udati za Gorloasa..." No, obličje njene sestre stopilo se sa senkama, nije bilo tamo, nikada nije ni bilo tamo. Igrena je žmirkala; kratko priviñenje je nestalo. Umotala se čvrsto u ogrtač, jer bilo joj je hladno, veoma hladno; znala je da je vizija upila snagu iz topline i života njenog sopstvenog tela. Nisam znala da i dalje mogu tako da vidim; bila sam sigurna da ne mogu... pomislila je. Potom je uzdrhtala, znajući da bi otac Kolumba ovo smatrao delom ñavola, i da bi trebalo da mu se ispovedi. Istina, ovde na kraju sveta, sveštenici su prilično aljkavi, ali neispoveñena vizija svakako bi se smatrala svetogrñem. Namrštila se; zašto bi posetu svoje sestre trebalo da smatra delom ñavola? Otac Kolumba neka kaže šta želi; možda je njegov Bog mudriji od njega. Što ne bi bilo naročito teško, pomislila je Igrena i jedva suzdržala kikot. Možda je otac Kolumba postao Hristov sveštenik zato što nijedna druidska škola nije htela da primi toliko glupog čoveka. Hristov bog nije, izgleda, mario je li sveštenik glup ili nije, samo ako ume da odmrmlja misu i da pomalo čita i piše. Ona, Igrena, bila je mnogo pismenija od oca Kolumbe i mogla je bolje da govori latinski ako bi poželela. Igrena nije sebe smatrala za naročito obrazovanu; nije imala upornosti potrebne za izučavanje dublje mudrosti Stare Vere, niti za upuštanje u Misterije dublje nego što je stvarno neophodno za jednu kćer Svetog ostrva. Ipak, mada bi u svakom Hramu Misterija bila smatrana za neupućenu, meñu romanizovanim varvarima mogla je proći kao dobro obrazovana gospa. U sobici kraj dvorišta, gde je po lepom vremenu dopiralo sunce, njena mlaña sestra, Morgoza, na pragu devojaštva sa punih trinaest godina, obučena u komotnu kućnu haljinu od nebojene vune i sa starim kaputom preko ramena, bezvoljno je prela, namotavajući neravnomernu preñu na vreteno. Na podu kraj vatre, Morgana se igrala starom preslicom, gurajući je zdepastim prstićima tamo-amo i gledajući nepravilne tragove u pepelu.
"Jesam li sad dosta prela?" bunila se Morgoza. "Bole me prsti! Zašto moram stalno da predem i predem, kao da sam sluškinja?" "Svaka gospa mora naučiti da prede", odgovorila je Igrena onako kako je znala da treba, "a tvoje predivo je prava sramota, čas debelo, čas tanko... prsti će ti se brzo navići na posao. Bolni prsti su znak da si bila lenja, pošto se još nisu izveštili." Uzela je od Morgoze preslicu i vreteno i sa lakoćom, bez razmišljanja, iz neravne preñe izvukla nit savršeno jednake debljine. "Gledaj, nit se može izvlačiti bez drmanja preslice..." Iznenda se umorila od uvek doličnog ponašanja. "Ali sada možeš da skloniš preslicu; uskoro će nam stići gosti." Morgoza je piljila u nju. "Nisam ništa čula", rekla je, "ni jahača ni vesti!" "To me nimalo ne čudi", odgovorila je Igrena, "jer nije bilo jahača. Bila je to Poruka. Vivijen je na putu ovamo, a sa njom je i Merlin." Ovo poslednje nije znala dok nije čula sopstvene reči. "I zato odnesi Morganu dadilji i poñi da obučeš svoju prazničnu haljinu, obojenu šafranom." Morgoza je žurno sklonila preslicu, ali je ipak zastala da se zagleda u Igrenu. "Haljinu boje šafrana? Zbog sestre?" Igrena ju je oštro ispravila. "Ne zbog naše sestre, Morgoza, nego zbog Gospe od Svetog ostrva i zbog Glasnika Bogova." Morgoza se zagledala u šareni pod. Bila je to visoka devojka koja je tek počela da izrasta i sazreva u ženu; njena gusta kosa bila je crvenkasta kao i Igrenina, a na licu je imala puno pegica, ma koliko ih inače pažljivo natapala mlekom i preklinjala travarku da joj donosi nove i nove kupke i masti za nju. Sa trinaest godina već je bila visoka koliko i Igrena, a jednog dana biće i viša. Zlovoljno je podigla Morganu i odnela je. Igrena je povikala za njom: "Reci dadilji da obuče detetu prazničnu haljinu, a onda je donesi dole; Vivijen je još nije videla." Morgoza je zlovoljno gunñala nešto u smislu da ne vidi zašto bi velika sveštenica želela da vidi jedno derište, ali rekla je to poluglasno, pa je Igrena mogla da se pravi da je nije čula. Kad se popela uz usko stepenište, obrela se u ledenim odajama; tu se nije palila vatra osim usred zime. Dok je Gorloas bio odsutan, delila je krevet sa služavkom, Gvenis, a njegovo produženo odsustvovanje dalo joj je izgovor da noću dovodi u krevet i Morganu. Ponekad je sa njima spavala i Morgoza, kako bi delili krznene pokrivače zbog velike hladnoće. Veliki bračni krevet, sa baldahinom i zavesama protiv promaje, bio je više nego dovoljan za tri žene i dete. Gvenis, koja je bila stara, dremala je u uglu, i Igrena je rešila da je ne budi, nego je svukla svakodnevnu haljinu od nebojene vune i žurno navukla svečanu odeždu, optočenu oko vrata svilenom trakom koju joj je Gorloas kupio u Londinijumu. Stavila je na ruke srebrno prstenje koje je imala još od detinjstva... sada je mogla da ga stavi samo na mali i domali prst... a oko vrata ogrlicu od ćilibara koju je dobila od Gorloasa. Haljina je bila boje rñe, sa zelenim ogrtačem. Našla je potom češalj od roga i počela da ga strpljivo provlači kroz kosu, sedeći na klupi i pažljivo ispravljajući pramenje. Iz susedne sobe čula je glasnu dreku i zaključila da dadilja češlja Morganu, kojoj se to nimalo ne dopada. Dreka je naglo prestala, što je verovatno značilo da je dadilja ćuškom umirila Morganu; ili je, možda, što se dešavalo ponekad kad bi Morgoza bila dobre volje, Morgoza preuzela češljanje, svojim veštim, strpljivim prstima. Igrena je upravo zato znala da će njena mlaña sestra umeti lepo da prede kada se reši na to, jer bila je vrlo spretna u svemu ostalom - od češljanja, preko grebenanja vune do ukrašavanja kolača. Igrena je uredila kosu, pričvrstila je na temenu zlatnom šnalom i stavila stari zlatni broš u nabor ogrtača. Pogledala se u starom bronzanom ogledalu koje joj je Vivijen poklonila za svadbu, a koje je, kako se pričalo, kupljeno čak u Rimu. Dok je nameštala ogrtač, utvrdila je da su joj grudi opet gotovo iste kao ranije; Morgana nije sisala već godinu dana, i sada su bile samo nešto mekše i nešto teže nego pre. Znala je da je vratila staru liniju, jer u ovoj haljini se udala, a sada kopče nisu bile nimalo zategnute. Kada se Gorloas vrati, očekivaće da mu ona ponovo doñe u postelju. Poslednji put kad su se videli, još je dojila Morganu, i on je uslišio njenu molbu da dopusti detetu da sisa dok ne proñe leto, kada tako mnogo dece umire. Znala je da je malo razočaran što nije dobio sina koga je želeo - Rimljani računaju naslednike samo po muškoj liniji, mada je razumnije računati preko majke; to
je bilo glupo, jer kako muškarac da bude siguran da je otac nekog deteta? Naravno, Rimljani su uvek silno brinuli o tome ko spava sa njihovim ženama, i zaključavali su ih i uhodili. No, to ne znači da je Igrenu trebalo nadgledati; bilo je dovoljno loše sa jednim muškarcem, pa ko bi onda poželeo još jednog, koji bi možda bio i gori? Iako je želeo sina, Gorloas je bio uviñavan i dopustio je da Morgana spava sa njom u krevetu i da sisa, i čak se držao dalje od nje i spavao sa služavkom, Etar, kako Igrena ne bi ponovo zatrudnela i izgubila mleko. I on je znao koliko dece umire ako se odbije pre nego što dovoljno ojačaju da jedu meso i tvrdi hleb. Deca hranjena kašom postaju bolešljiva, a leti često nema kozjeg mleka, čak i ako pristaju da ga piju. Deca odgajena na kravljem ili kobiljem mleku često povraćaju i umiru od toga, ili dobijaju groznicu koja ih opet odnosi. I zato je pustio da dalje doji Morganu, odlažući time roñenje sina koga je želeo za barem godinu i po dana. Bila mu je zahvalna na tome, i neće gunñati ma koliko brzo sada zatrudnela. Etari je posle tih poseta ubrzo stao da raste stomak i ona je počela da se ponosi; pa, rodiće sina vojvodi od Kornvola! Igrena nije obraćala pažnju na devojku; Gorloas je već imao sinovekopilane, od kojih je jedan i sada bio sa njim, u logoru vojskovoñe Utera. No, Etar se razbolela i pobacila, a Igrena je bila dovoljno uviñavna da se ne raspituje kod Gven koja je delovala vrlo zadovoljna razvojem dogañaja. Stara Gven znala je o travama suviše mnogo za Igrenin ukus. Jednog dana, zaključila je, nateraću je da mi tačno kaže šta je ubacila u Etarino pivo. Sišla je u kuhinju, dok se dugačka suknja vukla za njom po stepeništu. Morgoza je već bila tamo, u svojoj najlepšoj haljini, a i Morgana je imala prazničnu odoru, obojenu šafranom, pa je izgledala tamnoputa kao Pikt. Igrena ju je podigla i čvrsto je zagrlila. Mala, tamnoputa, nežna, toliko sitnih kostiju da je izgledalo kao da drži kakvu sitnu pticu. Na koga li liči to dete? Ona i Morgoza bile su visoke i crvenokose, tena boje zemlje kao i sve pripadnice Plemena, a Gorloas, iako crnokos, bio je Rimljanin, visok, vitak i orlovskog izgleda; ogrubeo od mnogih bitaka protiv Saksonaca, suviše ispunjen rimljanskim dostojanstvom da bi bio nežan prema svojoj mladoj ženi, i potpuno ravnodušan prema kćeri koja je došla umesto sina koga je trebalo da mu rodi. No, tešila se Igrena, svi Rimljani smatraju svojim svetim pravom da stiču moć nad životom i smrću preko svoje dece. Ima ih mnogo, bili hrišćani ili ne, koji bi smesta pristali da se devojčice uopšte ne rañaju, kako bi žene mogle odmah da im rode sina. Gorloas je bio dobar prema njoj, pustio ju je da zadrži kćer. Mada nije imao mnogo mašte, možda je shvatio šta ona, žena iz Plemena, oseća prema devojčici. Dok je izdavala nareñenja o ugošćavanju, da se donese vino i ispeče meso - ne zec, nego dobra ovčetina sa poslednjeg klanja - čula je kreštanje i lepet krila uplašenih kokoši u dvorištu, po čemu je znala da su stigli jahači. Sluge su delovale uplašeno, ali većina ih se već pomirila sa saznanjem da njihova gospodarica ima Vid. Pretvarala se da ga ima, koristeći se veštim nagañanjem i nekim sitnim trikovima; odgovaralo joj je da joj se dive. Možda je Vivijen u pravu, pomislila je sada, možda ga i dalje imam. Možda sam pogrešno poverovala da sam ga izgubila - jer sam mesecima posle Morganinog roñenja bila tako slaba i nemoćna. Sada sam se sasvim povratila. Moja majka je sve do smrti bila velika sveštenica, mada je rodila nekoliko dece. No, um joj je odgovarao, majka je tu decu rodila u slobodi, kao pripadnica Plemena, očevima koje je sama odabrala, a ne kao robinja nekog Rimljanina kome običaji daju moć nad ženama i decom. Nestrpljivo je odbacila takve misli; zar je važno da li ima Vid ili se samo pretvara da ga ima, ako time uspeva da održi poslušnost kod posluge? Polako je izišla u dvorište, koje je Gorloas voleo da naziva atrijumom, mada nije bilo ni nalik na vilu u kojoj je živeo dok ga Ambrozije nije proglasio vojvodom od Kornvola. Zatekla je konjanike kako sjahuju, i smesta je potražila pogledom jedinu ženu meñu nijma, ženu nižu od nje i ne više mladu, odevenu u mušku tuniku i vunene pantalone, umotanu u ogrtače i šalove. Pogledi su im se sreli preko dvorišta u znak dobrodošlice, ali Igrena je ipak otišla da se prvo pokloni pred visokim, vitkim starcem koji je sjahao sa koščate mule. Nosio je plavi ogrtač barda, a preko ramena je imao harfu. "Želim vam dobrodošlicu u Tintagel, gospodaru Glasniče; donosite blagoslov pod naš krov i
počastvujete nas svojim prisustvom." "Zahvaljujem ti, Igrena", odgovorio joj je zvučni glas, i Talesin, Merlin od Britanije, druid i bard; potom je sklopio dlanove pred licem, pa ih pružio ka Igreni u znak blagoslova. Pošto je obavila dužnost, Igrena je požurila ka polusestri i poklonila bi se i pred njom tražeći blagoslov; ali Vivijen se sagnula da je spreči u tome. "Ne, nemoj, dete, ovo je porodična poseta, biće vremena da mi ukažeš počast kada budeš morala..." Čvrsto je zagrlila Igrenu i poljubila je u usta. "A ovo je beba? Odmah se vidi da u njoj teče krv Drevnih; liči na našu majku, Igrena." Vivijen, Gospa od Jezera i od Svetog ostrva, imala je preko trideset godina; najstairja kćer stare sveštenice sa Jezera, nasledila je dužnost svoje majke. Podigla je Morganu u naručje i zanjihala je sa spretnošću žene navikle da drži decu. "Liči na tebe", rekla je Igrena, iznenañena, tek sada shvativši da je to mogla da vidi i ranije. Ali prošle su četiri godine otkako je poslednji put videla Vivijen, i to na venčanju. Toliko se stvari desilo, toliko se otada promenila. Tada je bila uplašena devojka od petnaest godina, predata u ruke čoveku dvostruko starijem. "Ali uñite u dvor, gospodaru Merline, sestro. Hodite u toplo." Osloboñena silnih šalova i ogrtača, Vivijen, Gospa od Jezera, bila je neobično sitna žena, jedva viša od napredne devojčice od osam-deset godina. Odevena u komotnu tuniku stegnutu širokim pojasom, sa nožem u kanijama, i u kabaste vunene pantalone, nogu umotanih u obojke, izgledala je sićušno kao dete obučeno u odeću odraslih. Lice joj je bilo sitno, crmpurasto i trouglasto, čela uskog ispod kose tamne kao senke pod tavanicom. Oči su joj bile crne i krupne na tako sitnom licu; Igrena dosad nije shvatila koliko joj je sestra sitna. Služavka je unela gostinski pehar; toplo vino, pomešano sa poslednjim začinima koje im je Gorloas poslao sa tržnica Londinijuma. Vivijen ga je uzela meñu dlanove, a Igrena je zažmirkala u nju; pokret kojim je uzela pehar učinio ju je iznenada visokom i upadljivom kao da je držala posvećeni sud Obreda. Držeći ga meñu dlanovima, polako ga je prinela usnama, mrmljajući blagoslov. Otpila je, okrenula se i predala ga Merlinu. On ga je uzeo uz dubok naklon i prineo ga usnama. Igrena, koja je bila jedva upućena u Misterije, nekako je osetila da je i sama deo ovog divnog, ozbiljnog obreda kada je primila pehar od gostiju, otpila gutljaj i izgovorila zvanične reči dobrodošlice. Potom je spustila pehar i neobično osećanje je nestalo; Vivijen je bila samo sitna, naizgled umorna žena, a Merlin samo pogrbljeni starac. Igrena ih je žurno povela ka vatri. "Dugo je putovanje od obala Letnjeg mora u ova vremena", rekla je, setivši se kako je ona tuda putovala, kao nevesta, uplašena i puna tihe mržnje, u kočiji neobičnog muža koji je, u tom času, bio samo glas i užas u noći. "Šta te dovodi ovamo tokom prolećnih oluja, sestro i gospo moja?" I zašto nisi došla ranije, zašto si me ostavila samu, da učim da budem žena, da nosim dete sama, uplašena i željna doma? I ako nisi mogla da doñeš ranije, zašto uopšte dolaziš, sad kad je prekasno i kad sam se već pomirila sa pokoravanjem? "Put je zaista dug", blago je rekla Vivijen, a Igrena je znala da je sveštenica čula, kao što je uvek čula, neizgovorene reči jednako dobro kao i ono što je bio izgovoreno. "A ovo su opasna vremena, dete. Ali ti si tokom ovih godina izrasla u ženu, iako si bila usamljena, usamljena kao tokom vremena potrebnog da se postane bard - ili" dodala je, uz nagoveštaj osmeha, "ili sveštenica. Da si sama odabrala taj put, bila bi jednako usamljena, Igrena. Da, naravno", nastavila je, pruživši ruke naniže, "možeš da mi sedneš u krilo, malena." Podigla je Morganu, a Igrena ju je iznenañeno pogledala; Morgana je, obično, bila stidljiva kao divlji zec. Pomalo ljubomorna, pomalo opet začarana, gledala je kako se dete gnezdi u Vivijeninom krilu. Vivijen je izgledala gotovo suviše sićušna da bi je čvrsto držala. Vilinska žena, stvarno; žena iz Starog Naroda. A Morgana će zaista možda veoma ličiti na nju. "A Morgoza, kako je ona napredovala otkako sam ti je poslala, pre godinu dana?" upitala je Vivijen, gledajući Morgozu u haljini boje šafrana, kako nadureno stoji pozadi, u senkama vatre. "Hodi i poljubi me, sestrice. Ah, bićeš visoka kao Igrena", rekla je, podužući ruke da zagrli
devojčicu kad je izišla iz senki, nadurena kao poludresirano kuče. "Da, sedi mi na koleno ako želiš, dete." Morgoza je sela na pod, položila glavu u Vivijenino krilo, a Igrena je primetila da su joj nadurene oči pune suza. Sve nas drži u šaci. Kako može imati toliku moć nad nama? Ili je to zato što je ona jedina majka koju je Morgoza ikada znala? Vivijen je bila odrasla žena kad se Morgoza rodila, i oduvek je bila ne samo sestra, nego i majka, nama obema. Njihova majka, zaista prestara za rañanje, umrla je dajući život Morgozi. Vivijen je ranije te godine takoñe rodila dete; njeno je umrlo, i Vivijen je preuzela da neguje Morgozu. Morgana se čvrsto ugnezdila u Vivijeninom krilu; Morgoza je naslonila riñu glavu na Vivijenino koleno. Sveštenica je jednom rukom držala bebu, a drugom je milovala devojčinu dugačku, svilenu kosu. "Došla bih kod tebe kad se rodila Morgana", rekla je Vivijen, "ali i ja sam tada bila trudna. Te godine sam rodila sina. Dala sam ga drugima na negu, i mislim da će ga usvojena majka možda poslati monasima. Ona je hrišćanka." "I ne smeta ti što će biti podignut kao hrišćanin?" upitala je Morgoza. "Je li lep? Kako se zove?" Vivijen se nasmejala. "Nazvala sam ga Balan", rekla je, "a njegova usvojena majka je svog sina nazvala Balin. Roñeni su u razmaku od svega deset dana, pa će svakako odrasti kao blizanci. I ne, ne smeta mi to što će odrasti kao hrišćanin. I njegov otac je to bio, a Priscila je dobra žena. Rekla si da je put dovde dug; veruj mi, dete, sada je duži nego onda kad si se udala za Gorloasa. Možda nije duži od Ostrva sveštenika, gde raste njihov Sveti Trn, ali od Avalona je duži, mnogo duži..." "I zato smo došli ovamo", iznenada se oglasio Merlin, a glas mu je bio nalik na zvonjavu velikog zvona, pa se Morgana naglo uspravila i počela da uplašeno cvili. "Ne razumem", rekla je Igrena, osećajući nelagodnost. "Ta dva ostrva leže tako blizu..." "Ta dva ostrva su jedno", rekao je Merlin, sedeći veoma uspravno, "ali sledbenici Hrista su rešili da kažu ne da oni neće imati drugih bogova do svog Boga, nego da nema drugih Bogova sem njihovog; da je on sam stvorio svet, da on sam vlada njima, da je on sam načinio zvezde i čitavo postanje." Igrena je brzo načinila sveti znak pred ovim svetogrñem. "Ali to ne može biti", pobunila se. "Nijedan Bog ne vlada svim stvarima... i šta je sa Boginjom? Šta je sa Majkom...?" "Oni veruju", rekla je Vivijen svojim mirnim, blagim glasom, "da nema Boginje; jer načelo žene, kako oni kažu, jeste načelo zla; kroz ženu, kako oni kažu, Zlo je ušlo u ovaj svet; postoji neka fantastična jevrejska bajka o jabuci i zmiji." "Boginja će ih kazniti", rekla je Igrena, potresena. "A mene si ipak udala za jednog takvog?" "Nismo znali koliko je njihovo svetogrñe", rekao je Merlin, "jer u naše vreme bilo je poštovalaca drugih bogova. Ali oni su poštovali i bogove drugih ljudi." "Ali kakve to veze ima sa dužinom puta od Avalona?" upitala je Igrena. "Sada stižemo do razloga naše posete", rekao je Merlin, "jer, kao što druidi znaju, vera čovečanstva uobličava svet i svu stvarnost. Još vrlo davno, kada su Hristovi sledbenici tek stigli na naše ostrvo, znao sam da je to bio moćan trenutak u vremenu, čas promene sveta." Morgoza je pogledala starca očima raširenim u čudu. "Zar si ti toliko star, Prečasni?" Merlin joj se nasmešio. "Ne u svom telu. Ali mnogo sam čitao u velikoj dvorani koja nije deo ovog sveta i u kojoj se nalaze Zapisi o Svemu. A osim toga, jesam živeo tada. Oni koji su gospodari ovog sveta dopustili su mi da se vratim, ali u drugom telu." "Ta priča je suviše složena za malenu, Prečasni Oče", blago ga je prekinula Vivijen. "Ona nije sveštenica. Merlin hoće da kaže, sestrice, da je živeo kada su hrišćani tek stigli ovamo, i da je odabrao, i da mu je bilo dopušteno da ponovo oživi, kako bi nastavio svoj rad. To su Misterije koje ne treba da pokušavaš da razumeš. Nastavi, Oče."
"Znao sam da je to jedan od onih trenutaka kada se menja istorija čitavog čovečanstva", rekao je Merlin. "Hrišćani žele da zbrišu svu mudrost sem svoje; i u toj borbi uništavaju sve oblike misterija sem onih koji odgovaraju njihovoj veri. Proglasili su za jeres da ljudi žive više od jednog života - što svaki seljak zna da je istina..." "Ali ako ljudi ne veruju u više od jednog života", pobunila se Igrena, potresena, "kako izbegavaju očaj? Kakav bi to Bog stvorio neke ljude nesrećnim, a druge srećnim i bogatim, ako će imati pred sobom samo jedan život?" "To ne znam", rekao je Merlin. "Možda žele da ljudi očajavaju nad svojom sudbinom, kako bi pali na kolena pred Hristom koji će ih odneti u raj. Ne znam šta veruju Hristovi sledbenici, niti čemu se nadaju." Za trenutak je zatvorio oči, a lice mu je postalo puno gorčine. "Ali u šta god da veruju, njihovo verovanje menja svet; ne samo u duhu, nego i materijalno. Pošto poriču svet duha, i postojanje prostranstava Avalona, ona prestaju da postoje za njih. Pri tom postoje i dalje, naravno; ali ne u istom svetu sa Hristovim sledbenicima. Avalon, Sveto ostrvo, više nije isto ostrvo kao Glastonberi na kome smo mi, od Stare vere, nekada dozvolilli monasima da sagrade svoju kapelu i manastir. Jer naša mudrost i njihova mudrost... koliko ti znaš o prirodnoj filozofiji, Igrena?" "Veoma malo", odgovorila je mlada žena, potresena, gledajući sveštenicu i velikog druida. "Nikada je nisam učila." "Šteta", rekao je Merlin, "jer ovo moraš da razumeš, Igrena. Pokušaću da ti kažem što jednostavnije. Pogledaj ovo", rekao je, i uzeo jednom rukom svoj zlatni medaljon, a drugom bodež. "Mogu li da stavim ovu bronzu i ovo zlato na isto mesto u isto vreme?" Žmirkala je i piljila u njega, ne shvatajući. "Ne, naravno da ne možeš. Mogu stajati jedno kraj drugog, ali ne na istom mestu ukoliko prvo ne pomeriš jedno." "A tako je i sa Svetim ostrvom", rekao je Merlin. "Sveštenici su nam se zavetovali, pre više stotina godina, pre nego što su Rimljani uopšte došli ovamo i pokušali da nas pokore, da se nikada neće podići protiv nas niti dići oružje na nas; jer mi smo bili tu pre njih, a oni su bili izbeglice i slabi. Poštovali su taj zavet - to im moram priznati. Ali u duhu, u svojim molitvama, nikada nisu propuštali da nam se suprotstave, moleći svog Boga da otera naše bogove, da njihova mudrost nadjača našu. U našem svetu, Igrena, ima dovoljno prostora za mnogo bogova i mnogo boginja. Ali u hrišćanskoj vaseljeni - kako ovo da kažem? - nema mesta za naš svet ni za našu mudrost. U njihovom svetu postoji samo jedan Bog; on ne samo što mora da pokori sve ostale bogove, nego mora tako učiniti da drugi bogovi nisu nikada ni postojali, da nikada nisu ni bili bogovi nego samo lažni idoli, delo njihovog ñavola. I tako, verujući u njega, svi ljudi bivaju spaseni u svom jedinom životu. U to oni veruju. A kako ljudi veruju, tako svet dejstvuje. I stoga, svetovi koji su nekada bili jedno sada se polako razilaze. Sada postoje dve Britanije, Igrena; njihov svet, pod njihovim jedinim Bogom i Hristom; i, pored njega i iza njega, svet u kome i dalje vlada Velika Majka, svet u kome je Stari Narod odabran da živi i obožava je. To se desilo ranije. Bilo je vreme kada se vilinski narod, Svetlucavi, povukao iz našeg sveta, odlazeći sve dalje i dalje u magle, tako da sada tek ponekad slučajni namernik može da provede noć u vilinskim brdima, a ako to učini, vreme teče dalje bez njega, i može da se vrati posle te jedne noći i da ustanovi da su mu svi srodnici mrtvi i da je prošlo desetak godina. A sada, Igrena, sada se to ponovo dešava. Naš svet - kojim vlada Boginja i Rogati, njen saputnik, svet kakav ti poznaješ, svet mnogo istina - biva potisnut iz glavnog toka vremena. Čak i sada, Igrena, ako se putnik otisne bez vodiča ka Ostrvu Avalon, ako ne poznaje odlično put, neće moći da dospe donde, nego će naći samo Ostrvo Sveštenika. Za većinu ljudi, naš svet je sada izgubljen u maglama Letnjeg mora. Čak i pre nego što su Rimljani otišli, ovo je počelo da se dešava; sada, kad crkve prekrivaju čitavu Britaniju, naš svet se sve više i više udaljava. Zato nam je bilo potrebno toliko vremena da stignemo ovamo; sve manje i manje je gradova i puteva Starog Naroda da nas vode. Svetovi se i dalje dodiruju, i dalje leže jedan na drugom, bliski kao ljubavnici; ali se polako udaljavaju, i ako se ne zaustave, jednog dana će možda postojati dva sveta, i niko neće moći da putuje izmeñu njih..."
"I neka!" ljutito ga je prekinula Vivijen. "I dalje mislim da treba da ih pustimo da odu! Ne želim da živim u svetu hrišćana, koji poriču Majku..." "Ali šta je sa svima ostalima, onima koji žive u očajanju?" Merlinov glas opet je zvučao kao ogromno zvono. "Ne, mora ostati staza, makar i tajna. Neki delovi sveta su i dalje jedno. Saksonci se kreću kroz oba sveta, ali naši ratnici sve više i više postaju Hristovi sledbenici. Saksonci..." "Saksonci su varvari i okrutni su", rekla je Vivijen. "Plemena ne mogu da ih sama oteraju sa ovih obala, a Merlin i ja smo uvideli da Ambrozije neće dugo ostati na ovom svetu, i da će ga njegov vojskovoña, Pendragon - zovu li ga Uter? - naslediti. Ali u ovoj zemlji ima ih mnogo koji se neće pokoriti Pendragonu. Šta god zadesilo naš svet u duhu, nijedan od naša dva sveta neće preživeti plamen i mač Saksonaca. Pre nego što povedemo duhovnu bitku koja će sprečiti svetove da se razdvoje, moramo spasiti srce Britanije od komadanja saksonskim oružjem. Ne napadaju nas samo Saksonci, nego i Jute, Škoti, svi divlji narodi koji silaze sa Severa. Svi gradovi, čak i sam Rim, opsednuti su; toliko ih mnogo ima. Tvoj muž se borio čitavog života. Ambrozije, vojvoda od Britanije, dobar je čovek, ali može očekivati vernost samo od onih koji su nekada bili verni Rimu; njegov otac je nosio purpur, pa je i Ambrozije želeo da postane car. A mi moramo imati voñu koji će odgovarati čitavom narodu Britanije." "Ali Rim opstaje", pobunila se Igrena. "Gorloas mi je rekao da će Rim, kad savlada nevolje u Velikom gradu, poslati svoje legije nazad! Zar se ne možemo obratiti Rimu za pomoć protiv divljih naroda sa Severa? Rimljani su bili najveći ratnici sveta, izgradili su veliki zid na Severu kako bi zadržali divlje jahače..." Merlinov glas je zazvučao prazno, što ga je činilo sličnim velikom zvonu. "Video sam to u Svetom Bunaru", rekao je. "Orao je odleteo i više se neće vratiti u Britaniju." "Rim ništa ne može", rekla je Vivijen. "Moramo naći svog voñu, koji će moći da zapoveda čitavoj Britaniji. Inače, kad se ujedine protiv nas, čitava će Britanija pasti i stotinama i stotinama godina ležaće u ruševinama pod saksonskim varvarima. Svetovi će se konačno razdvojiti i sećanje na Avalon neće ostati čak ni u predanjima, kako bi pružao čovečanstvu nadu. Ne, moramo imati voñu koji će moći da zahteva vernost od svih naroda obe Britanije - Britanije sveštenika i sveta izmaglice kojim vlada Avalon. Zalečen pojavom Vrhovnog Kralja", glas joj je postao jasan, s prizvukom proročanstva, "svetovi će se ponovo stopiti i postaće jedan, svet u kome ima mesta i za Boginju i za Hrista, i za pehar i za krst. A taj voña će nas ujediniti." "Ali gde da nañemo takvog kralja?" upitala je Igrena. "Ko će nam dati takvog voñu?" A onda je iznenada osetila strah, kao da joj se led sliva niz leña, jer Merlin i sveštenica su se okrenuli i pogledali je, a od njihovog pogleda se ukočila kao ptičica u senci sokola, shvativši da se glasnik-prorok druida zove Merlin. Ali kad je Vivijen progovorila, glas joj je bio veoma blag. "Ti, Igrena", rekla je. "Ti ćeš roditi tog Vrhovnog Kralja." 2. U sobi je nastala tišina, prekidana samo tihim pucketanjem vatre. Konačno je Igrena začula sebe kako duboko udiše, kao da se upravo probudila iz sna. "Šta mi to govorite? Znači li da će Gorloas biti otac tog Vrhovnog Kralja?" Čula je reči kako joj odjekuju i odzvanjaju u mislima, i upitala se kako to da nikada nije ni pomislila da Gorloasa čeka tako velika sudbina. Videla je kako se njena sestra i Merlin zgledaju, a primetila je i sitan pokret kojim je sveštenica naložila starcu da ćuti. "Ne, gospodaru Merline, ovo mora žena da kaže ženi... Igrena, Gorloas je Rimljanin. Plemena neće slediti čoveka koji je roñen kao sin Rima. Vrhovni Kralj koga će slediti mora biti dete Svetog ostrva, pravi sin Boginje. Tvoj sin, Igrena, da. Ali neće samo Plemena moći da oteraju Saksonce i druge divlje narode sa Severa. Trebaće nam podrška Rimljana, Kelta i Simrija, a oni će slediti samo svog vojskovoñu, svog Pendragona, sina čoveka kome su verovali da ih vodi i vlada nad njima. A Stari Narod, oni će tražiti sina plemenite majke. Tvog sina, Igrena - ali otac će
biti Uter Pendragon." Igrena se upiljila u njih, polako shvatajući, sve dok se kroz otupelost nije probio gnev. Potom je planula. "Ne! Ja imam muža i rodila sam mu dete! Ne dozvoljavam da se ponovo igrate piljaka sa mojim životom! Udala sam se onako kako ste mi naredili - i nikada nećete znati..." Reči su joj zastale u grlu. Nikada neće imati načina da im kaže kako je izgledala ta prva godina; čak ni Vivijen nikada neće znati. Mogla je da kaže bojala sam se, ili bila sam sama i užasnuta, ili silovanje bi mi lakše palo jer bih posle mogla da pobegnem i umrem, ali sve to bi bile samo reči koje bi sadržale tek mali deo onoga što je osećala. A čak i da je Vivijen znala sve, da joj je dodirnula um i saznala sve što nije mogla da joj kaže, Vivijen bi je pogledala sa saosećanjem i čak sa malo sažaljenja, ali ne bi se predomislila niti bi imalo umanjila ono što je zahtevala od Igrene. Dovoljno često je slušala sestru, dok je Vivijen još verovala da će Igrena postati sveštenica Misterija: Ako želiš da izbegneš sudbinu ili da izbegneš patnju, to te samo osuñuje da dvostruko propatiš u narednom životu. I zato nije ništa rekla, samo je pogledala Vivijen sa prigušenim otporom iz protekle četiri godine, kada je obavljala svoju dužnost, odvažno i usamljeno, podvrgavajući se sudbini i ne žaleći se više nego što je dopušteno ženama. Ali zar opet? Nikada, nemo je rekla u sebi Igrena, nikada. Tvrdoglavo je odmahnula glavom. "Slušaj me, Igrena", rekao je Merlin. "Ja sam ti otac, mada mi to ne pruža nikakva prava; krv Gospe prenosi plemstvo, a ti si potomak najstarije plemenite krvi, potomak kćerinih kćeri sa Svetog ostrva. Zapisano je u zvezdama, dete, da samo kralj koji potiče od dve plemenite loze, jedne iz Plemena koja poštuju Boginju, a druge iz redova onih koji se ugledaju na Rim, može zalečiti našu zemlju od svih ovih borbi. Mora nastati mir u kome će naša dva sveta opstajati rame uz rame, mir takav da u njemu opstanu i krst i pehar. Ako budemo imali takvog vladara, Igrena, čak i oni koji slede krst imaće svest o Misterijama da ih teši u njihovim praznim životima patnje i greha, u njihovom verovanju u jedan kratak život tokom koga se bira izmeñu večnog raja i večnog pakla. Inače će naš svet nestati u magli, i tokom stotina - možda i hiljada - godina Boginju i Sveto ostrvo zaboraviće čitavo čovečanstvo, osim onih malobrojnih koji će moći da se kreću izmeñu svetova. Hoćeš li dozvoliti da Boginja i njena dela izblede sa ovog sveta, Igrena, ti koju su rodili Gospa od Svetog ostrva i Merlin od Britanije?" Igrena je pognula glavu, podižući u umu zid pred nežnošću u starčevom glasu. Oduvek je znala, a da joj niko nije rekao, da je Talesin, Merlin od Britanije, stvorio sa njenom majkom iskru života iz koje je ona nastala, ali kćer Svetog ostrva ne govori o takvim stvarima. Kćer Gospe pripada jedino Boginji i onom muškarcu u čije ruke Gospa odluči da je preda - najčešće bratu, a samo vrlo retko muškarcu koji ju je začeo. Postojao je razlog za to: nijedan pobožan muškarac ne može tvrditi da je otac detetu Boginje, a sva deca koju rodi Gospa jesu deca Boginje. To što je Talesin pomenuo ovu činjenicu duboko ju je uznemirilo, ali ju je i dirnulo. No, i dalje je bila tvrdoglava i odgovorila je ne pogledavši ga: "Gorloas je možda odabrao Pendragona. Taj Uter svakako ne može biti toliko iznad ostalih sinova čovečanstva. Ako morate da nañete takvog, zašto ne upotrebite čarolije, pa da Gorloas bude proglašen za vojskovoñu Britanije, i za Velikog Zmaja? Onda, kad nam se bude rodio sin, možete imati svog Vrhovnog Kralja..." Merlin je odmahnuo glavom, ali opet je progovorila Vivijen, i to njihovo nemo razumevanje još više je naljutilo Igrenu. Zašto su se ovako ujedinili protiv nje? "Nećeš poneti Gorloasovog sina, Igrena", blago je rekla Vivijen. "Jesi li ti Boginja, kad udeljuješ ženama trudnoću u njeno ime?" drsko je upitala Igrena, znajući koliko je to detinjasto. "Gorloas je napravio sinove drugim ženama; zašto mu ne bih rodila jednog zakonitog, kao što želi?" Vivijen nije odgovorila na to. Samo je pogledala pravo u Igrenu. "Voliš li Gorloasa, Igrena?" upitala je vrlo blagim glasom. Igrena je oborila pogled. "To nema nikakve veze. To je pitanje časti. Bio je dobar prema meni..." prekinula je, ali misli su joj nastavile dalje: dobar prema meni kada nisam imala kome da
se obratim, kada sam bila sama i napuštena, i kad si me čak i ti prepustila sudbini. Ima li u tome ljubavi? "To je pitanje časti", ponovila je. "Dugujem mu to. Pustio me je da zadržim Morganu, jer bila je sve što sam imala u svojoj usamljenosti. Bio je ljubazan i strpljiv, što za muškarca njegovih godina nije lako. Želi sina, veruje da je to važno za njegov život i čast, i neću mu to uskratiti. Ako ponesem sina, to će biti sin vojvode Gorloasa, a ne nekog drugog muškarca. I u to se kunem, tako mi vatre i..." "Tišina!" Vivijenin glas, nalik na moćnu zvonjavu, smesta je prekinuo Igrenu. "Nareñujem ti, Igrena, ne polaži zavet koga se ne možeš pridržavati doveka!" "A zašto misliš da neću moći da ga održim?" planula je Igrena. "Odrasla sam u istini! I ja sam dete Svetog ostrva, Vivijen! Ti jesi moja starija sestra, moja sveštenica i Gospa od Avalona, ali ne možeš se ponašati prema meni kao da sam beslovesno dete poput moje Morgane, koje ne može da razume ni reč što joj se kaže, niti zna značenje zaveta..." Kad je čula svoje ime, Morgana se naglo uspravila u Gospinom krilu. Gospa od Jezera se nasmešila i pogladila je po tamnoj kosi. "Nemoj misliti da ovo maleno ne razume. Bebe znaju više nego što zamišljamo; ne mogu da govore, i zato smatramo da ni ne misle. A što se tiče tvoje bebe - pa, to je u budućnosti, i neću da govorim o tome pred njom; ali ko zna, jednog dana će možda i ona biti velika sveštenica..." "Nikada! Makar morala da postanem hrišćanka kako bih to sprečila", besnela je Igrena. "Zar misliš da ću te pustiti da praviš zavere oko života mog deteta kako si pravila oko moga?" "Mir, Igrena", rekao je Merlin. "Ti si slobodna, kao što je slobodno svako dete bogova. Došli smo da te ubedimo, a ne da ti naredimo. Ne, Vivijen..." rekao je, podigavši ruku kada je Gospa pokušala da ga prekine. "Igrena nije bespomoćna igračka sudbine. Ipak mislim da će, kada sve bude znala, pravilno odabrati." Morgana je počela da se buni u Gospinom krilu. Vivijen joj je tiho tepala, gladeći je po kosi, i dete se umirilo, ali Igrena je ustala i uzela ga, ljuta i ljubomorna zbog Vivijenine gotovo magične moći da umiri devojčicu. U njenom naručju Morgana je delovala čudno, tuñe, kao da ju je vreme koje je provela u Vivijeninom krilu izmenilo, učinilo nekako manje Igreninom. Igrena je osetila da joj se oči pune suzama. Morgana joj je bila sve na svetu, a sada su joj i nju oduzeli; Morgana je postala žrtva, kao i svi drugi, Vivijenine čarolije, čarolije koja svakoga pretvara u bespomoćnu igračku njene volje. Oštro se obratila Morgozi, koja je još držala glavu u Vivijeninom krilu. "Odmah ustani, Morgoza, i idi u svoju sobu; ti si gotovo žena, ne smeš se ponašati kao razmaženo dete!" Morgoza je podigla glavu, sklonivši zavesu riñe kose sa lepog, nadurenog lica. "Zašto si odabrala Igrenu za svoje planove, Vivijen?" upitala je. "Ona ne želi da učestvuje u tome. Ali i ja sam žena, i ja sam kćer Svetog ostrva. Zašto nisi odabrala mene za Utera Pendragona? Zašto ne bih ja bila majka Vrhovnog Kralja?" Merlin se nasmešio. "Hoćeš li tako spremno požuriti u susret svojoj sudbini, Morgoza?" "Zašto je odabrana Igrena, a ne ja? Ja nemam muža..." "U tvojoj budućnosti postoje kralj i mnogi sinovi; ali time se, Morgoza, moraš zadovoljiti. Nijedan muškarac ni žena ne mogu preuzeti tuñu sudbinu. Tvoja sudbina, i sudbina tvojih sinova, zavise od ovog Vrhovnog Kralja. Više od toga ne mogu da kažem", rekao je Merlin. "Dosta, Morgoza." Igrena je, stojeći sa Morganom u naručju, malo povratila kontrolu nad sobom. Progovorila je praznim glasom. "Nisam dovoljno gostoljubiva, sestro, gospodaru Merline. Dozvolite da vas sluge odvedu u gostinske odaje koje su spremne za vas, da vam donesu vino i vodu za umivanje, a u sumrak će biti spreman obrok." Vivijen je ustala. Glas joj je bio zvaničan, i Igrena je za trenutak osetila olakšanje; opet je bila gospodarica na svom ognjištu, ne pasivno dete nego žena Gorloasa, vojvode od Kornvola. "Znači, u sumrak, sestro." Ali Igrena je primetila kako se zgledala sa Merlinom, i mogla je da rauzme taj pogled jasno
kao reči: Pusti to zasad. Savladaću je, kao i uvek, kasnije. Igrena je osetila da joj je lice očvrslo kao gvožñe. Da, to je oduvek radila. Ali ovog puta neće biti tako. Jednom sam se pokorila njenoj volji, kada sam bila dete i kada nisam znala za bolje. Ali sada sam odrasla, žena sam, i nije me lako navesti kao dete koje je dala za nevestu vojvodi Gorloasu. Sada ću učiniti po svojoj volji, a ne po volji Gospe od Jezera. Sluge su odvele goste; Igrena se uputila u svoje odaje, spustila Morganu u krevet i nervozno se pozabavila oko nje, misli punih onoga što je čula. Uter Pendragon. Nikada ga nije videla, ali Gorloas je bio pun priča o njegovim vrlinama. Bio je blizak srodnik, sestrić, Ambrozija Aurelijanusa, Velikog Kralja Britanije, ali za razliku od Ambrozija, Uter je bio Brit iz Britanije, bez kapi rimske krvi, pa Simri i Plemena nisu okevali da ga prate. Nije bilo sumnje da će jednog dana Uter biti izabran za Velikog Kralja. Ambrozije više nije bio mlad: taj dan nije bio daleko. A ja ću biti kraljica... Kako to razmišljam? Zar da izdam Gorloasa i svoju čast? Kad je ponovo uzela ogledalo, iza sebe je na vratima ugledala sestru. Vivijen je skinula pantalone koje je nosila zbog jahanja, i obukla je komotnu haljinu od nebojene vune; kosa joj je bila raspuštena, meka i tamna kao vuna crne ovce. Izgledala je mala, krhka i stara, a oči su joj bile kao oči sveštenice u pećini odrastanja, pre mnogo godina i u drugom svetu... Igrena je nestrpljivo odbacila takve misli. Vivijen joj je prišla i pružila ruku da joj dodirne kosu. "Mala Igrena. Više nisi tako mala", nežno je rekla. "Znaš li, malena, da sam ti ja dala ime: Grena, po Boginji Beltanskih vatri... Koliko je prošlo otkako si služila Boginju u Beltanu, Igrena?" Igrena je tek malo pomerila usne; osmeh nije otišao dalje od zuba. "Gorloas je Rimljanin i hrišćanin. Da li zaista veruješ da njegovo domaćinstvo održava obrede Beltana?" "Ne, verovatno ne", rekla je vedro Vivijen. "Mada, da sam na tvom mestu, ne bih smela da se zakunem kako se sluge ne iskradaju na dan dugodnevice da pale vatre i ležu zajedno pod punim mesecom. Ali gospodar i gospa hrišćanskog domaćinstva ne mogu to da čine, bar ne pred očima svojih sveštenika i njihovog strogog i nepomirljivog Boga..." Igrena ju je oštro prekinula. "Ne govori tako o Bogu moga muža, koji je Bog ljubavi." "Ti tako kažeš. A ipak je poveo rat protiv ostalih bogova i ubija one koji ga ne obožavaju", odgovorila je Vivijen. "Trebalo bi da se molimo da nas poštedi takve ljubavi. Mogla bih ti se obratiti u ime zaveta koje si nekada položila, da učiniš ono što sam te molila u ime Boginje i Svetog ostrva..." "Ma nemoj", sarkastično je rekla Igrena. "Sada moja Boginja zahteva od mene da postanem kurva, a Merlin od Britanije i Gospa od Jezera će mi držati sveću!" Vivjanin pogled je planuo; prišla je za korak, i Igreni se za trenutak učinilo da će je sveštenica udariti. "Kako se usuuješ!" rekla je Vivijen, i mada joj je glas bio tih, odjeknuo je u čitavoj odaji, tako da je Morgana, koja je zaspala pod Igreninim vunenim pokrivačem, sela i zaplakala se od straha. "Eto, sad si mi probudila bebu..." rekla je Igrena i sela na ivicu kreveta, umirujući dete. Sa Vivijeninog lica postepeno je nestalo gnevnog rumenila. Sela je kraj Igrene. "Nisi me razumela, Grena. Zar misliš da je Gorloas besmrtan? Reći ću ti, dete, pokušala sam da pročitam u zvezdama sudbinu onih koji su važni za jedinstvo Britanije u narednim godinama, i kažem ti, njegovo ime nije tamo zapisano." Igrena je osetila da joj kolena klecaju i da joj popuštaju svi zglobovi. "Hoće li ga Uter ubiti?" "Kunem ti se: Uter neće imati udela u njegovoj smrti, i kada Gorloas umre, Uter će biti daleko odatle. Ali razmisli, dete. Tintagel je veliki zamak; zar misliš, kada Gorloas više ne bude mogao da ga brani, da Uter Pendragon neće požuriti da kaže nekom svom ratniku: Uzmi taj zamak i ženu koja je u njemu? Bolje Uter nego neki njegov ratnik." Morgana. Šta će biti sa mojim detetom; šta će biti sa Morgozom, mojom malom sestrom? Zaista, žena koja pripada nekom muškarcu mora se moliti da on poživi kako bi je štitio.
"Zar ne mogu da se vratim na Sveto ostrvo i da poživim u Avalonu kao sveštenica?" "To nije tvoja sudbina, malena", rekla je Vivijen. Glas joj je opet bio nežan. "Ne možeš se sakriti od svoje sudbine. Dato ti je da igraš ulogu u spasenju ove zemlje, ali put ka Avalonu ti je zauvek zatvoren. Hoćeš li poći putem svoje sudbine, ili moraju bogovi da te vuku njime protiv tvoje volje?" Nije čekala da Igrena odgovori. "Neće dugo trajati. Ambrozije Aurelijanus umire; mnogo godina je vodio Britance, a sada će se njegove vojvode sastati da izaberu Velikog Kralja. A ne mogu verovati nikome do Uteru. I tako će Uter biti i vojskovoña i Veliki Kralj. I trebaće mu sin." Igrena je osećala da se klopka zatvara oko nje. "Ako ti je već toliko važno, zašto to sama ne uradiš? Ako žena britanskog vojskovoñe i Velikog Kralja stiče toliku moć, zašto ne pokušaš da osvojiš Utera svojim čarolijama, i sama začneš novog kralja?" Vivijen ju je iznenadila dugom pauzom pre nego što je odgovorila. "Zar misliš da nisam pomislila na to? Ali zaboravljaš koliko sam stara, Igrena. Starija sam od Utera, a on nije mlad za jednog ratnika. Imala sam dvadeset šest godina kad se rodila Morgoza. Sada mi je trideset devet, Igrena, i moje godine rañanja su prošle." U bronzanom ogledalu, koje joj je ostalo u ruci, Igrena je videla sestrin odraz, izmenjen i izobličen, kako se talasa kao voda, zamagljujući se i bistreći. "Misliš?" upitala je Igrena. "A ja ti kažem da ćeš začeti još jedno dete." "Nadam se da neću", rekla je Vivijen. "Starija sam nego naša mati kada je umrla rañajući Morgozu, i ne mogu se nadati da bih izbegla takvoj sudbini. Ovo je poslednja godina u kojoj ću učestvovati u obredima Beltana; potom ću predati svoju dužnost nekoj mlañoj ženi i postaću žena-mudrac, kao Drevni. Nadala sam se da ću jednog dana predati mesto Boginje Morgozi..." "Pa zašto je onda nisi zadžrala u Avalonu i obučila je da bude sveštenica posle tebe?" Vivijen je izgledala veoma tužno. "Ona nije prikladna. Pod odeždom Boginje vidi samo moć, a ne beskonačno žrtvovanje i patnju. I stoga taj put nije za nju." "Meni se ne čini da si patila", rekla je Igrena. "Ne znaš ti ništa. Ni ti nisi odabrala da ideš tim putem. Ja, koja sam tome posvetila čitav život, kažem da bi ipak bilo jednostavnije živeti životom seljanke, tovarne životinje preko godine i rasplodne kada doñe vreme. Vidiš me obučenu i krunisanu kao Boginju, pobedonosnu kraj pehara; ne vidiš tamu pećine ni dubinu velikog mora... Tebi to nije suñeno, dete, i treba da zahvališ Boginji što je tvoja sudbina drugačija." Misliš da posle ove četiri godine ne znam ništa o patnji i nemom trpljenju, pomislila je Igrena, ali ništa nije rekla. Vivijen se naginjala nad Morganom, sa nežnim izrazom lica, gladeći detetovu svilastu, crnu kosu. "Ah, Igrena, ne možeš znati koliko ti zavidim - čitavog života sam čeznula za kćeri. Morgoza mi je kao roñeno dete, Boginja to zna, ali uvek mi je bila i strana kao da ju je rodila strankinja, a ne moja roñena mati... Čeznula sam za kćeri u čije bih ruke predala službu." Uzdahnula je. "Ali rodila sam samo jedno žensko dete, koje je umrlo, a moji sinovi su sada daleko." Stresla se. "Pa, takva mi je sudbina, i treba da pokušam da se pomirim kao i ti sa tvojom. Samo to tražim od tebe, Igrena, a ostalo ostavljam onoj koja je gospodarica svih nas. Kada Gorloas stigne kući, spremaće se za Londinijum na izbor Velikog Kralja. Moraš ga nekako ubediti da povede i tebe." Igrena je prasnula u smeh. "Samo to tražiš, a to je najteže od svega! Zar zaista misliš da će Gorloas opteretiti svoje ljude vodeći mladu ženu u Londinijum? Stvarno bih volela da poñem, ali Gorloas će me povesti kada smokve i narandže sa juga niknu u baštama Tintagela!" "Svejedno, moraš ga nekako ubediti i moraš potražiti Utera Pendragona." Igrena se opet nasmejala. "I verovatno ćeš mi dati neku čaroliju, pa će se on beznadežno zaljubiti u mene?" Vivijen ju je pogladila po kovrdžavoj, riñoj kosi. "Mlada si, Igrena, i verovatno nemaš pojma koliko si lepa. Mislim da Uteru neće trebati nikakve čarolije." Igrena je osetila da joj se telo iznenada grči od straha. "Možda bi mi ipak bila potrebna čarolija, da ne pobegnem od njega!"
Vivijen je uzdahnula. Dodirnula je opal koji je Igrena nosila oko vrata. "Ovo ti nije poklonio Gorloas..." "Ne. Ti si mi ga dala na dan venčanja, sećaš se? Rekla si da je pripadao majci." "Daj mi ga." Vivijen je posegnula pod Igreninu bujnu kosu i otkopčala lanac. "Kada ti se ovaj dragulj vrati, Igrena, seti se šta sam ti rekla i učini ono što Boginja bude zahtevala od tebe." Igrena je gledala u opal u rukama sveštenice. Uzdahnula je, ali se nije bunila. Ništa joj nisam obećala, ljutito je pomislila, baš ništa. "Hoćeš li i ti doći u Londinijum na izbor Velikog Kralja, Vivijen?" Sveštenica je odmahnula glavom. "Idem u zemlju drugog kralja koji još ne zna da se mora boriti zajedno sa Uterom. Ban od Armorike, u Donjoj Britaniji, postao je Veliki Kralj svoje zemlje, i njegovi druidi su mu rekli da mora izvršiti Veliki obred. Ja sam odabrana da služim u Svetom Braku." "Mislila sam da je Bretanja hrišćanska zemlja." "Oh, i jeste", ravnodušno je odgovorila Vivijen, "i sveštenici će zvoniti svojim zvonima, i poliće ga svojim svetim uljima, i reći će mu da se njegov Bog žrtvovao za njega. Ali narod neće prihvatiti kralja koji se nije i sam zakleo Velikoj Žrtvi." Igrena je duboko uzdahnula. "Toliko malo znam..." "U stara vremena, Igrena", rekla je Vivijen, "Veliki Kralj je svojim životom odgovarao za sreću svoje zemlje i zaklinjao se, kao što se zaklinje svaki Merlin od Britanije, da će - ukoliko zemlja doñe u opasnost - umreti kako bi zemlja opstala. A ukoliko odbije tu žrtvu, zemlja će nestati. Ja... ne bi trebalo da ti govorim o tome, jer to je Misterija, ali i ti ćeš, Igrena, na neki način ponuditi svoj život radi isceljenja svoje zemlje. Nijedna žena ne zna, kada leže da rodi, hoće li Boginja zahtevati njen život. I ja sam ležala, vezana i bespomoćna, sa nožem pod grlom, znajući da će, ukoliko umrem, moja krv iskupiti zemlju..." Glas joj je zamro u tišinu; i Igrena je ćutala, obuzeta čudom. "I deo Donje Britanije je nestao u maglama, a Veliki kameni oltar niko ne može da nañe. Put koji vodi ka oltaru sada je prazan kamen, osim ako se zna put do Karnaka", rekla je Vivijen, "ali kralj Ban se zarekao da održi svetove zajedno i da kapije budu otvorene pred Misterijama. I stoga će sklopiti Sveti Brak sa zemljom, u znak da će njegova krv biti prolivena da nahrani useve ukoliko zatreba. Prikladno je da moja poslednja služba Majci, pre nego što se pridružim ženamamudracima, bude vezivanje njegove zemlje za Avalon, i stoga ću u toj Misteriji biti njegova Boginja." Zaćutala je, ali Igrena je osećala kako je odaja puna odjeka njenog glasa. Vivijen se sagnula i podigla usnulu Morganu, veoma nežno je držeći. "Ona još nije devojka, a ja još nisam žena-mudrac", rekla je, "ali mi smo Trojstvo, Igrena. Zajedno činimo Boginju, i ona je sada ovde, sa nama." Igrena se upitala zašto nije pomenula njihovu sestru, Morgozu, a bile su toliko otvorene jedna pred drugom da je Vivijen to čula kao da je izgovoreno naglas. Odgovorila je šapatom, a Igrena je primetila da drhti. "Boginja ima četvrto lice, koje je tajna, i treba da joj se moliš, kao što se ja molim - a molim se, Igrena - da Morgoza nikada ne ponese to lice." 3. Igreni se činilo da beskonačno jašu kroz kišu. Putovanje u Londinijum ličilo je na putovanje na kraj sveta. Ranije je veoma malo putovala, osim nekada davno iz Avalona u Tintagel. Danas se razlikovala od uplašenog, očajnog deteta sa tog prvog putovanja. Sada je jahala uz Gorloasa, a on se udostojio da joj govori ponešto o zemljama kroz koje u prolazili, a ona se smejala i bockala ga, a noću, u šatoru, bila je spremna da mu ode u krevet. Povremeno bi joj nedostajala Morgana, i pitala se kako je detetu - da li plače za majkom noću, da li jede dok je Morgoza hrani? Ali bilo je prijatno opet biti slobodna, jahati u velikoj grupi ljudi, svesna njihovih pogleda punih divljenja i
njihove strepnje - niko se ne bi usudio da priñe Gorloasovoj gospi, osim povremenih pogleda iz daljine. Opet je bila devojka, ali sada se nije plašila i ustezala od stranca koji joj je bio muž i kome je nekako morala da ugodi. Sada je bila devojka bez detinjaste nespretnosti i uživala je u tome. Čak joj nije smetala ni neprekidna kiša koja je zaklanjala daleke bregove, tako da su jahali u uskom krugu u magli. Mogli bismo da se izgubimo u ovoj magli, da zalutamo u vilinske zemlje i da se nikada ne vratimo u svoj svet, gde Ambrozije umire i gde ambiciozni Uter planira spas Britanije od divljih plemena. Britanija bi mogla da potone kao Rim, da nestane pod varvarima, a mi nikada ne bismo saznali i ne bismo marili... "Jesi li umorna, Igrena?" Gorloasov glas bio je nežan i zabrinut. Zaista nije bio ni nalik na zloduha kakvim joj se činio u prvim danima pre četiri godine! Sada je bio samo sredovečan muškarac, kose i brade prošarane sedim (mada se pažljivo brijao, kao što je rimski običaj), prekriven ožiljcima od mnogih godina ratovanja i dirljivo željan da joj udovolji. Ko zna, da nije bila onako uplašena i puna otpora u početku, možda bi i tada primetila da je želeo da joj udovolji. Nije bio okrutan prema njoj, ili, ako je i bio, onda samo zato što je vrlo malo znao o ženskom telu i kako se ono koristi. Sada joj se činilo da je bio samo nespretan, ne i okrutan; da mu je rekla da je boli, milovao bi je nežnije. Mlada Igrena smatrala je bol i užas neizbežnim. Sada je znala šta treba. Vedro mu se nasmešila. "Ne, nimalo; mogla bih beskrajno da jašem! Ali u ovolikoj magli, kako znaš da se nećemo izgubiti i nikada ne stići do Londinijuma?" "Ne plaši se toga", ozbiljno joj je odgovoiro. "Vodiči su vrlo dobri i poznaju svaki pedalj puta. A pre večeri ćemo doći na stari rimski put koji vodi pravo u srce grada. Ove noći ćemo spavati pod krovom, u pravom krevetu." "Biće mi drago da opet spavam u pravom krevetu", smerno je rekla Igrena i videla, kao što je znala da će videti, kako mu se javlja nagli plamen na licu i u očima. Ali brzo je odvratio lice od nje; gotovo kao da je se plašio, a Igreni, koja je upravo otkrila tu svoju moć, stvar je godila. Jahala je uz njega, uživajući u izmnenadnoj nežnosti koju je osetila prema njemu, nežnosti pomešanoj sa žaljenjem što joj je postao drag tek sada, kada zna da će morati da ga izgubi. Ovako ili onako, znala je da su njihovi zajendički dani odbrojani; i setila se kako je prvi put saznala da će on umreti. Došao je njegov glasnik, da je upozori da se pripremi za vojvodin povratak; poslao je jednog od svojih ratnika, čoveka sumnjičavih očiju koji je svuda zavirivao, govoreći Igreni bez reči da bi on, da ima mladu ženu, stizao kući bez najave, u nadi da će je uhvatiti u nedoličnom ili preteranom ponašanju. Znajući da je potpuno nedužna, da joj je posluga sposobna i kuhinja u redu, Igrena ga je pustila da uhodi i poželela mu dobrodošlicu. Neka ispituje sluge koliko želi, saznaće da je Igrena od gostiju primila samo svoju sestru i Merlina od Britanije. Kada je glasnik otišao, Igrena se okrenula da preñe preko dvorišta i naglo se zaustavila. Preko nje je, uprkos jasnom suncu, pala senka i ispunila je bezrazložnim strahom. U tom trenutku ugledala je Gorloasa, pitajući se gde mu je konj, gde mu je pratnja? Izgledao je mršaviji i stariji, u prvi mah ga je jedva prepoznala, toliko je bio izmožden i ispijen. Na obrazu je nosio ožiljak od mača, koga se nije sećala. "Mužu moj!" uzviknula je. "Gorloase..." A onda, pogoñena neočekivaonom tugom na njegovom licu, zaboravila je strah od njega i godine gañenja, pritrčala mu i obratila mu se kao detetu. "Oh, mili, šta ti se desilo? Kako to da si ovako došao, sam, nenaoružan - jesi li bolestan? Jesi li..." I tu je prekinula. Jer nije bilo nikoga pred njom, osim varljivih senki oblaka i odjeka njenog sopstvenog glasa. Tokom čitavog dana je pokušavala da ubedi sebe kako je to bila samo Vest, kao ona koja ju je upozorila na Vivijenin dolazak. Ali znala je da nije u pravu: Gorloas nije imao Vid, a i da ga je imao ne bi ga koristio niti bi verovao u njega. Ono što je videla - a znala je mada nikad ništa slično nije videla - bila je slika njenog muža, njegov dvojnik, senka i najava njegove smrti. I kada je zaista stigao, zdrav i čitav, pokušala je da zatomi sećanje, govorila je sebi da je samo
zbog varke svetlosti videla iza njega onu senku, sa ranom od mača na obrazu i neizrecivim bolom u očima. Jer Gorloas nije bio ni ranjen ni obeshrabren; naprotiv, bio je dobro raspoložen, doneo joj je poklone, pa čak i nisku korala za Morganu. Potražio je po vrećama plena od Saksonaca i poklonio Morgozi crveni ogrtač. "Svakako je pripadao nekoj saksonskoj kurvi koja prati logore, ili možda nekoj od onih vrištavih žena sa mačem koje se bore rame uz rame sa muškarcima, polunage na bojnom polju", rekao je, smejući se i držeći devojku pod bradom, "pa će sasvim lepo pristajati i jednoj britanskoj devojci. Boja ti odgovara, sestrice. Kada malo odrasteš, možda ćeš biti lepa kao moja žena." Morgoza se povlačila, kikotala se i obarala pogled, ali vrtela se u novom ogrtaču. Kasnije, kad su se spremali za krevet (Morgana je, vrišteći, bila odneta u Morgozinu sobu), Gorloas se oštro obratio Igreni: "Moramo udati tu devojku čim stignemo, Igrena. Ona je mala kuja koja se uspali na svaki nagoveštaj muškog; jesi li videla kako je gledala ne samo mene nego i mlañe vojnike? Neću dozvoliti da iko okalja moju porodicu, niti da utiče na moju kćer!" Igrena mu je blago odgovorila. Nije mogla da zaboravi kako je videla njegovu smrt i nije htela da se svaña sa osuñenim čovekom. A i nju je pogodilo Morgozino ponašanje. Znači, Gorloas će umreti. Pa, ne treba biti naročit prorok da bi se predvidelo kako čovek od četrdeset pet godina, koji je većim delom života ratovao protiv Saksonaca, neće dočekati da mu deca odrastu. Ne smem dozvoliti da zbog toga poverujem u sve ostale gluposti koje mi je napričala, niti treba da očekujem kako će me Gorloas povesti u Londinijum! Ali sutradan, dok su sedeli posle doručka i dok je ona krpila veliku poderotinu na njegovoj najboljoj tunici, Gorloas se iznenada oglasio. "Zar se nisi upitala šta me je dovelo kući tako iznenada, Igrena?" Posle protekle noći, bila je dovoljno smaopouzdana da mu se nasmeši. "Treba li da dovodim u pitanje sreću koja mi je dovela muža posle godinu dana odsustva? Nadam se da to znači da su Saksonci poraženi i da je obala ponovo slobodna i u britanskim rukama." Odustno je klimao glavom i smešio se. No, brzo se uozbiljio. "Ambrozije Aurelijanus umire. Starog orla uskoro će nestati, a u njegovom gnezdu nema mladih koji bi poleteli umesto njega. Kao da legije ponovo kreću; on je bio Veliki Kralj čitavog mog života, i to dobar kralj svima koji su se, kao ja, nadali da će se Rim jednog dana vratiti. Sada znam da taj dan nikada neće doći. Kraljevi Britanije, iz bliza i iz daleka, pozvani su da se okupe u Londinijumu i izaberu novog Velikog Kralja i vojskovoñu, i moram da odem i ja. Bio je dalek put za ovako kratak boravak, jer moram ponovo da poñem za tri dana. Ali nisam mogao da proñem tako blizu, a da ne vidim tebe i dete. Biće to veliki skup, Igrena, i mnoge vojvode i kraljevi povešće i svoje gospe; da li bi želela da poñeš sa mnom?" "U Londinijum?" "Da, ako hoćeš da putuješ tako daleko", rekao je, "i ako pristaneš da ostaviš dete. Mislim da bi mirno mogla. Morgana je zdrava, a ovde ima dovoljno žena da se staraju o desetak takvih; a ako sam uspeo da ti opet napravim dete" - pogledao ju je u oči sa osmehom koji doskora nije ni mogla da zamisli na njegovom licu - "zasad ti još neće smetati da jašeš." Kad je nastavio, u njegovom glasu bilo je nežnosti kakvu ranije nije mogla ni da nasluti. "Radije se ne bih ponovo odvajao od tebe još neko vreme. Hočeš li da poñeš, ženo moja?" Moraš ga nekako ubediti da te povede u Londinijum, rekla je Vivijen. A sada nije bilo potrebno da ga uopšte moli. Igrena je osetila nagli nalet panike - kao da se nalazi na podivljalom konju. Podigla je čašu piva i otpila malo, kako bi prikrila zbunjenost. "Svakako ću poći ukoliko ti želiš." Dva dana kasnije bili su na putu, jašući na istok, ka Londinijumu i logoru Utera Pendragona i umirućeg Ambrozija, na izbor Velikog Kralja... Sredinom popodneva izišli su na rimski put i mogli su da jašu brže; a pred veče su ugledali predgrañe Londinijuma i osetili miris rečnog ušća. Igrena nikada nije ni pomislila da može postojati toliko kuća na jednom mestu; za trenutak je osetila, posle ledenih prostora severnih močvara, da ne može da diše, da se kuće zatvaraju oko nje. Jahala je kao u zanosu, osećajući da su je kamene kuće i ulice odvojile od vazduha i svetla i samog života... Kako ljudi mogu ovako da
žive? "Noćas ćemo spavati u kući jednog od mojih vojnika, koji živi u gradu", rekao je Gorloas, "a sutra ćemo se pojaviti na Ambrozijevom dvoru." To veče, dok su sedeli kraj vatre (kakav luksuz, pomislila je, paliti vatru ovako blizu ravnodnevice!), upitala ga je: "Šta misliš, ko će biti sledeći Veliki Kralj?" "Zašto je to važno ženi koja vlada zemljom?" Nasmešila mu se; bila je raspustila kosu pred spavanje i osetila je da se zagrejao od njenog osmeha. "Iako sam žena, Gorloase, moram da živim u ovoj zemlji i volela bih da znam kakvog čoveka će moj muž morati da prati u miru i ratu." "U miru! Neće biti mira, barem za moga života", rekao je Gorloas. "Bar ne dok ovoliko divljih naroda dolazi na naše bogate obale; moramo se svim silama upinjati da se odbranimo. A ima ih mnogo koji bi želeli da ponesu Ambrozijev ogrtač i da nas povedu u rat. Lot od Orknija, na primer. Grub čovek, ali pouzdan, odlučan voña, vešt u strategiji bitke. No, još je neoženjen: nema dinastije. Mlad je za Velikog Kralja, ali ambiciozan; nikada nisam video toliko ambicije kod tako mladog čoveka. I Urijens od Severnog Velsa. Nema problema sa dinastijom, već ima sinove. Ali on nema mašte; hoće sve da uradi onako kako je oduvek rañeno, kaže da je jednom uspelo, pa će uspeti opet. A čini mi se da nije dobar hrišćanin." "Koga bi ti odabrao?" upitala je Igrena. Uzdahnuo je. "Nijednog. Pratio sam Ambrozija čitavog života i pratio bih čoveka koga Ambrozije odabere; to je pitanje časti, a Ambrozijev čovek je Uter. To je jasno. Nije da volim Utera. On je razvratnik sa desetak kopiladi, nijedna žena nije sigurna u njegovoj blizini. Ide na mise zato što to radi vojska i zato što je to red. Više bih voleo da je iskreni paganin nego hrišćanin, zbog koristi koju bismo mogli da izvučemo iz toga." "Ali ipak ga podržavaš..." "Oh, da. On je dovoljno dobar vojnik i za Cezara; ljudi će ga pratiti i u pakao, ako uzmoraju. Ne preza ni od čega da bi ostao na glasu u vojsci - znaš kako to izgleda, obilazi logor i jede sa njima da bi se uverio kako je sledovanje dovoljno dobro, umesto da se odmara, kad može provodi dan u štabu da bi dobio povoljan otpust za starog, bezubog veterana, spava pred bitku sa vojskom, u polju. Ljudi bi poginuli za njega - i to i rade. A ima i pamet i maštu. Uspeo je da skopi mir sa nekim izdajničkim odredima i da ih povede sa sobom u bitku prošle jeseni - za moj ukus suviše misli na saksonski način, naprosto zna kako im radi pamet. Da, podržavam ga. Ali to ne znači da mi se dopada kao čovek." Igrena je slušala i mislila kako je Gorloas upravo ispričao više o sebi nego o kandidatima za Velikog Kralja. "Jesi li ikada pomislio na to", upitala je, "da si ti vojvoda od Kornvola, i da te Ambrozije ceni; da li bi ti mogao da postaneš Veliki Kralj?" "Veruj mi, Igrena, ne želim krunu. Da li ti želiš da budeš kraljica?" "Ne bih odbila", rekla je, setivši se Merlinovog proročanstva. "Govoriš tako jer si suviše mlada da znaš šta to znači", nasmešio se Gorloas. "Zar bi zaista volela da vladaš kraljevstvom onako kako moraš da vladaš svojom poslugom u Tintagelu, uvek da ih nadzireš i kontrolišeš? U svoje vreme, kad sam bio mlañi... ali ne želim da provedem ostatak života u ratovima. Ambrozije mi je dao Tintagel pre dosta godina, Igrena; do pre četiri godine nisam provodio u njemu dovoljno vremena ni da dovedem nevestu! Braniću ove obale dok god budem mogao da držim mač, ali želim da imam sina koji će se igrati sa mojom kćeri i želim da provodim vreme u miru, u pecanju sa stenja, u lovu, u sedenju na suncu i gledanju kako seljaci donose svoje plodove, a možda i da se pomirim sa Bogom, kako bi mi možda oprostio za sve ono što sam morao da učinim kao vojnik. Ali čak i kada u zemlji vlada mir, Veliki Kralj nema mira, jer kada neprijatelji napuste naše obale počeće prijatelji da se meñusobno bore, makar za njegovu milost. Ne, meni kruna ne treba, a kada doñeš u moje godine, razumećeš." Igrena je osetila peckanje u očima dok je slušala Gorloasa. Znači, ovaj grubi vojnik, ozbiljan muškarac koga se plašila, sada se oseća dovoljno opušteno kraj nje da bi joj otkrio deo svojih želja. Svim srcem je zaželela da mu pruži poslednje godine na suncu kao što je poželeo, sa decom
koja se igraju oko njega; ali čak i tu, pred svetlucavom vatrom, učinilo joj se da vidi zlokobnu senku usuda koji ga čeka. To je samo moja mašta, počela sam da zbog Merlinovih reči umišljam gluposti, pomislila je, a kad je Gorloas zevnuo i protegnuo se, rekavši da je umoran od jahanja, brzo je prišla da mu pomogne da se svuče. Jedva da je spavala u nepoznatom krevetu, meškoljeći se i prevrćući dok je slušala muževljevo tiho disanje; povremeno bi, ne budeći se, pružio ruku ka njoj, i tada ga je privijala na grudi i umirivala ga kao da joj je dete. Možda su Merlina i Gospu uplašile sopstvene senke, pomislila je, možda će Gorloas ipak imati vremena da stari na suncu. Možda je zaista pre spavanja posadio u njenu matericu seme sina za koga su joj rekli da ga nikad neće začeti. No, pred jutro je zapala u nemiran san, i sanjala je svet u magli, i obalu Svetog ostrva kako u toj magli polako nestaje; činilo joj se da vesla u barci, umorna i iscrpljena, tragajući za Ostrvom Avalon gde je Boginja, sa Vivijeninim licem, čekala da je upita je li dobro obavila ono što se od nje tražilo. Ali iako joj je obala bila poznata, sa jabučarima koji su tamo rasli blizu hrama, u snu je na hramu stajalo raspeće, a hor hrišćanskih monahinja u crnim odorama pevao je neku njihovu žalosnu himnu, a kada je počela da trči, tražeći sestru, zvuk crkvenih zvona prigušio je njene dozive. Probudila se uz prigušen jecaj, nalik na tihi krik, i sela u krevetu. Još je odasvud čula crkvena zvona. Gorloas je takoñe sedeo u krevetu. "To je crkva gde će Ambrozije ići na misu. Požuri sa oblačenjem, Igrena, pa ćemo poći zajedno." Dok je nameštala svileni ogrtač preko lanene donje hajine, na vrata je zakucao nepoznati sluga i zamolio da govori sa gospom Igrenom, ženom vojvode od Kornvola. Igrena je otišla na vrata i učinilo joj se da je prepoznala tog čoveka. Naklonio joj se, i tada se setila gde ga je videla pre mnogo godina, veslao je na Vivijeninoj barci. Stoga se setila sna i osetila je jezu iznutra. "Vaša sestra vam šalje ovo od Merlina", rekao je, "i obavezuje vas da ga nosite i da se sećate obećanja, ništa više od toga." Predao joj je mali paket umotan u svilu. "Šta je to, Igrena?" upitao je Gorloas, mršteći se iza nje. "Ko ti šalje poklone? Poznaješ li glasnika?" "On je jedan od slugu moje sestre, na Ostrvu Avalon", rekla je Igrena, odmotavajući paket; ali Gorloas je bio strog. "Moja žena ne može primati poklone od glasnika koje ja ne poznajem", rekao je i grubo joj oduzeo paket. Igrena je zaustila da se pobuni, a sva novootkrivena nežnost prema njemu nestala je u trenutku; kako se usuñuje? "Pa, to je onaj plavi dragulj koga si nosila kad smo se venčali", namrštio se Gorloas. "Kakvo je to obećanje? Ako ga stvarno šalje tvoja sestra, kako je došla do njega?" Igrena se brzo pribrala i prvi put u životu namerno je slagala muža. "Kada me je sestra posetila", rekla je, "dala sam joj opal i lanac kome je trebalo zameniti kopču; ona zna zlatara u Avalonu koji je mnogo bolji od kornvolskih. A poziva se na obećanje da ću bolje paziti na svoj nakit, jer sada sam odrasla žena, a ne nemarno dete koje ne ume da pazi na svoje dragocenosti. Mogu li sada da dobijem ogrlicu, mužu moj?" Predao joj je dragulj, i dalje se mršteći. "Moje zanatlije bi ti popravile to bez držanja pridika na koje tvoja sestra više nema prava. Vivijen previše umišlja; jeste da ti je zamenila majku dok si bila dete, ali sada više nisi pod njenim staranjem. Moraš se potruditi da budeš odrasla žena i da manje zavisiš od svog doma." "Pa, sad sam dobila dve pridike", ljutito je rekla Igrena, stavljajući lanac oko vrata. "Jednu od sestre i jednu od muža, kao da sam zaista nevaspitano dete." Iza njega kao da je opet naslutila onu senku smrti, strašnu prikazu mrtvaca. Iznenada se ponadala, duboko i strasno, da joj nije napravio dete, da neće poneti sina osuñenog čoveka... bilo joj je strašno zima. "Hajde, Igrena", umirivao ju je, pruživši ruku da je pogladi po kosi, "ne ljuti se na mene. Pokušaću da zapamtim da si ti odrasla žena od devetnaest godina, a ne dete od petnaest! Hajde, moramo se spremiti za kraljevsku misu, a sveštenici ne vole da se mnogo ulazi i izlazi pošto počnu."
Crkva je bila mala, načinjena od naboja i pruća, a unutra su gorele svetiljke; Igreni je bilo milo što je ponela debeli vuneni ogrtač. Gorloas joj je šapnuo da je sedi sveštenik, dostojanstven kao druid, bio Ambrozijev lični sveštenik koji je putovao sa vojskom, i da je ovo služba zahvalnosti zbog kraljevog povratka kući. "Je li kralj ovde?" "Upravo stiže u crkvu, i čeka ga sedište tamo, pred oltarom", promrmljao je Gorloas, pokazavši glavom. Smesta ga je poznala po tamnocrvenom ogrtaču, prebačenom preko crne, gusto izvezene tunike, i opasaču za mač prekrivenom draguljima. Ambrozije Aurelijanus mora da je imao oko šezdeset godina, pomislila je; bio je visok i mršav, obrijan po rimskim običajima, ali pogrbljen, i koračao je pažljivo kao da ima neki unutrašnji bol. Nekada je možda bio i lep; sada mu je lice bilo izborano i žuto, brci oboreni i gotovo sasvim sedi, a kosa proreñena. Kraj njega se nalazilo nekoliko savetnika ili drugih kraljeva; poželela je da zna ko su, ali sveštenik, kad je video kralja da ulazi, počeo je da čita iz neke velike knjige, pa se ugrizla za usnu i zaćutala, slušajući službu koju ni sada, posle četiri godine podučavanja kod oca Kolumbe, nije sasvim razumela, niti joj je do nje bilo stalo. Znala je da je neučtivo osvrtati se po crkvi, kao seoska prostakuša, ali je provirila ispod kapuljače i osmotrila ljude oko kralja; za jednog je pretpostavila da je Urijens od Severnog Velsa, a drugi je bio bogato odeveni muškarac, vitak i lep, kratko podšišan u rimskom stilu, sa kosom do brade. Upitala se je li to Uter, Ambrozijev pratilac, a možda i naslednik. Tokom čitave službe pažjivo je stajao kraj Ambrozija, a kada se ostareli kralj zateturao, lepi muškarac mu je ponudio ruku. Pažljivo je posmatrao sveštenika; ali Igrena, naučena da na licima ljudi pročita njihove misli, znala je da on ne sluša ni sveštneika ni službu, nego da se bavi svojim mislima. Podigao je glavu, jednom, i osmotrio pravo Gorloasa, za trenutak pogledavši u oči i Igrenu. Oči su mu bile crne, pod gustim, tamnim veñama, i Igrena je smesta osetila drhtaj gañenja. Ako je ovo Uter, pomislila je, neću da imam ništa sa njim; kruna bi uz njega bila preskupo plaćena. Mora da je stariji nego što izgleda, jer izgledao je kao da ima najviše dvadeset pet godina. Tokom službe pojavilo se komešanje na ulazu, i visok, otresit muškarac, širokih ramna, ali vitak, u debelom, tkanom ogrtaču kao što ih nose severnjavci, ušao je u crkvu, u pratnji pet-šest vojnika. Sveštenik je nastavio dalje, ne uznemirivši se, ali ñakon koji je stajao kraj njega podigao je glavu sa knjige himni i namrštio se. Dugajlija je skinuo kapu, otkrivši svetlu kosu, već prilično proreñenu na temenu. Pošao je kroz okupljenu pastvu, sveštenik je rekao Pomolimo se, i Igrena je kleknula. Pri tom je primetila da je visoki, plavokosi muškarac stigao blizu njih. Njegovi ljudi su kleknuli oko vojvodinih, a dugajlija se našao kraj nje. Kada se spustio na kolena, brzo se osvrnuo da vidi gde mu se nalaze ljudi, a onda je pokorno pognuo glavu da sasluša molitvu. Tokom čitave duge službe nije nijednom podigao glavu; čak i kada je pastva počela da se približava oltaru kako bi primili posvećeni hleb i vino, on nije pošao tamo. Gorloas je dodirnuao Igrenu po ramenu, i ona je pošla za njim - hrišćani su smatrali da žena treba da poštuje muževljevu veru, pa bi Bog okrivio samo Gorloasa ako bi se ona nečim obrukala. Otac Kolumba je mnogo raspravljao sa njom o pristojnim molitvama i pripremama, i Igrena je zaključila da nikada neće biti valjano pripremljena. Ali Gorloas bi se ljutio na nju, i na kraju krajeva nije mogla da prekine službu svañom sa njim, čak ni šapatom. Kada se vratila na mesto, usta punih mrvica od tvrdog hleba i sa kiselim vinom u praznom stomaku, primetila je da je dugajlija podigao glavu. Gorloas mu je kruto klimnuo glavom i prošao. Čovek je pogledao Igrenu, i za trenutak joj se učinilo da joj se osmehuje, kao i njenom mužu; osetila je da se i sama smeši. Na vojvodino ljutito mrštenje pošla je za njim i krotko kleknula kraj njega. Ali videla je da je plavušan i dalje pomatra. Po severnjačkom ogrtaču pretpostavila je da je to Lot od Orknija, onaj koga je Gorloas nazvao mladim i ambicioznim. Neki severnjaci su plavi kao i Saksonci. Počeo je završni psalm; slušala je reči, ne obraćajući mnogo pažnje na njih.
Poslao je spasenje svom narodu, u skladu sa svojim večnim zavetom... Njegovo je ime sveto i strašno; strah od Gospoda je početak mudrosti. Gorloas je pognuo glavu da primi blagoslov. Toliko je naučila o svom mužu za ovih nekoliko dana. Kada se udala za njega, znala je da je hrišćanin; danas je ionako većina sveta pripadala hrišćanima, a ako i nisu, zadržavali su to za sebe, osim u blizini Svetog ostrva gde je vladala Stara Vera, ili meñu severnjačkim varvarima, ili meñu Saksoncima. Ali nije znala koliko je on zaista pobožan. Blagoslov se završio; sveštenik i ñakoni su otišli, noseći svoj dugački krst i Svetu Knjigu. Igrena je pogledala prema kralju. Izgledao je žut i umoran, a kada se okrenuo da iziñe iz crkve, teško se oslonio o ruku tamnokosog mladića koji je stajao kraj njega i pridržavao ga tokom čitave službe. "Lot od Orknija ne gubi vreme, zar ne, gospodaru Kornvola", rekao je visok, plavokos muškarac u severnjačkom ogrtaču. "Ovih dana je stalno uz Ambrozija, i uvek je tako uslužan!" Aha, pomislila je Igrena, ovo nije vojvoda od Orknija kao što sam mislila. Gorloas se složio gunñanjem. "Je li ovo tvoja gospa, Gorloase?" Gorloas je odgovorio oklevajući i džangrizavo. "Igrena, draga, ovo je naš vojskovoña: Uter, koga Plemena zovu Pendragonom, po njegovom grbu." Lako se naklonila, iznenañeno žmirkajući. Uter Pendragon, ovaj nezgrapan čovek, plav kao Saksonci? Je li ovo velikodostojnik koji treba da nasledi Ambrozija - ovaj skitnica koji je ulaskom prekinuo misu? Uter je piljio - ne u njeno lice, shvatila je Igrena, nego u nešto niže, i Igrena, pitajući se nije li prosula pričesno vino na haljinu, primetila je da on zuri u opal koji je nosila na grudima. Smesta se upitala je li moguće da još nije video tako nešto. I Gorloas je primetio kuda Uter gleda. "Voleo bih da predstavim svoju gospu kralju", rekao je. "Budi pozdravljen, vojskovoño moj." I otišao je, ne sačekavši Uterov odgovor. "Ne sviña mi se kako te gleda, Igrena", rekao je kada su se našli van dometa sluha. "On nije čovek koga bi pristojna žena trebalo da poznaje. Izbegavaj ga." "Nije gledao u mene, mužu moj", odgovorila je Igrena. "Gledao je moj dragulj. Je li on pohlepan na dragulje?" "Pohlepan je na sve", kratko je odgovorio Gorloas. Koračao je tako brzo da se Igrena spoticala po kamenoj ulici, pa su sustigli kraljevu pratnju. Okružen sveštenicima i savetnicima, Ambrozije je izgledao kao svaki bolesni starac koji je gladan otišao na misu, pa sad jedva čeka da doručkuje i sedne. Hodao je držeći se jednom rukom za bok, kao da oseća bol. Ali nasmešio se vojvodi od Korvola zaista prijateljski, i Igrena je shvatila zašto čitava Britanija zaboravlja meñusobne svañe kako bi služila pod ovim čovekom i terala Saksonce sa svojih obala. "Pa, Gorloase, tako brzo si se vratio iz Kornvola? Nisam se nadao da ću te videti pred Većem, niti uopšte na ovom svetu", rekao je. Glas mu je bio tanak, zadihan, ali pružio je ruku, a Gorloas je pažljivo zagrlio starca. "Bolesni ste, gospodaru, i trebalo bi da ostanete u krevetu!" Ambrozije se nasmešio. "Naći ću se u njemu vrlo brzo i ostaću vrlo dugo, bojim se. Biskup mi je to rekao i doneo bi mi svetinje u krevet da sam poželeo, ali hteo sam da se još jednom pojavim. Hodi da doručkuješ sa mnom, Gorloase, pa ćeš mi pričati kako stoje stvari u tvom mirnom kraju." Njih dvojica su nastavili zajedno, a Igrena je išla iza muža. Sa druge kraljeve strane nalazio se vitak, tamnokos muškarac, obučen u skerlet: Lot od Orknija, setila se. Kada su stigli u kraljevu kuću i kad je Ambrozije smešten u udobnu stolicu, Veliki Kralj joj je dao znak da se približi. "Dobro došla na moj dvor, gospo Igrena. Tvoj muž mi kaže da si kćer Svetog ostrva." "Jesam, ser", stidljivo je odgovorila. "Neki tvoji sunarodnici su savetnici na mom dvoru; moji sveštenici ne vole što su druidi ravnopravni sa njima, ali ja im kažem da i jedni i drugi služe Velike nad nama, ma kako da se zvali. A mudrost je mudrost, ma odakle poticala. Ponekad mislim da vaši bogovi traže za sluge mudrije ljude nego naš Bog", govorio je Ambrozije, smešeći se. "Hodi, Gorloase, sedi za sto kraj
mene." Igreni, koja je sela na meku klupu, činilo se da je Lot od Orknija vrebao u blizini kao pas koji je šutnut, ali želi da dopuzi natrag do gospodara. Ako Ambrozije ima oko sebe ljude koji ga vole, to je dobro. Ali da li Lot voli svog kralja, ili samo želi da bude blizu prestola čija moć bi se mogla preneti i na njega? Primetila je da Ambrozije, iako je učtivo nudio goste da jedu pšenični hleb, mleko i svežu ribu iznete na sto, sam jede samo mrvice hleba natopljene mlekom. Takoñe je primetila da su mu beonjače obojene žućkasto. Ambrozije umire, rekao je Gorloas. Do sada je videla dovoljno samrtnika i znala je da je to tačno, a Ambrozije je, po onom što je rekao, to takoñe znao. "Stigle su mi vesti da su Saksonci obavili nekakve pregovore, da su zaklali konja, ili već nešto slično tome, i nad njegovom krvlju se zarekli na savez sa Severnjacima", rekao je Ambrozije. "Ovog puta bi borbe mogle da se prenesu u Kornvol. Urijense, možda bi trebalo da povedeš našu vojsku ka zapadu; ti i Uter, koji poznaje velške bregove kao što poznaje balčak sopstvenog mača. Rat će možda zahvatiti i tvoju mirnu oblast, Gorloase." "Ali zaštićeni ste, kao i mi na severu, obalama i grebenima koji okružuju našezemlje", odvratio je Lot od Orknija uglañenim glasom. "Ne verujem da će horda divljaka doći pod Tintagel, osim ako poznaje stenje i luke. A što se tiče kopnene strane, Tintagel se može braniti, pošto ima dugačak prilazni put." "Istina", rekao je Gorloas, "ali ostaju luke i obale na kojima se može nasukati čamac, i čak i ako ne mogu da stignu do dvorca, ostaju im imanja, bogata zemlja i usevi. Mogu da branim zamak, ali šta ću sa zemljom? Ja sam njihov vojvoda zato što mogu da ih branim." "Meni se čini da bi vojvoda, ili kralj, trebalo da bude nešto više od toga", rekao je Ambrozije, "ali ne znam šta. Nikada nisam imao dovoljno mira da smislim. Možda će ga naši sinovi imati. Možda u tvoje vreme, Lote, jer ti si najmlañi od nas." U susednoj prostoriji javilo se komešanje, a onda je ušao visoki, plavokosi Uter. Vodio je na povocu dva psa, i povoci su se prepleli jer su se psi koškali i kevtali. Zastao je na vratima, mirno ih razmrsujući, a onda je predao povoce slugi i ušao u sobu. "Uznemiruješ nas čitavo jutro, Utere", otrovno je rekao Lot, "prvo sveštenika na misi, a onda kralja za doručkom." "Jesam li vas uznemirio? Molim za oproštaj, gospodaru", rekao je Uter, smešeći se, a kralj je ispružio ruku, smešeći mu se kao mezimcu. "Oprošteno ti je, Utere, ali skloni pse odavde, molim te. E, uñi i sedi sa nama, dečače", rekao je Ambrozije, nespretno ustajući, a Uter je prišao da ga zagrli; Igrena je primetila da je to učinio veoma pažljivo i oprezno. Pa Uter voli kralja! pomislila je. Ovo nije samo ambicija ili ulagivanje! Gorloas je ustao kako bi oslobodio mesto kraj kralja, ali Ambrozije ga je zaustavio pokretom ruke. Uter je prebacio dugačke noge preko klupe i prekoračio je, pa je seo kraj Igrene. Ona je prikupila suknju, osećajući se čudno zbog njegove nespretnosti. Kako je trapav! Kao veliko, umiljato kuče! Morao je da pruži ruke kako ne bi pao pravo preko Igrene. "Izvinite me zbog nespretnosti, gospo", rekao je, smešeći joj se. "Zaista sam suviše veliki da vam sedim u krilu!" Nehotice mu je uzvratila osmeh. "Čak i vaši psi su suviše veliki za to, gospodaru Utere!" Poslužio se hlebom i ribom, i ponudio i njoj med dok ga je vadio iz vrča. Učtivo je odbila. "Ne volim slatkiše", rekla je. "I nisu vam potrebni, gospo", rekao je, a ona je primetila da joj opet gleda grudi. Zar nikada ranije nije video opal? Ili gleda u njene dojke? Iznenada je postala bolno svesna da joj grudi više nisu čvrste i visoke kao pre nego što je dojila Morganu. Osetila je da joj se lice žari, pa je brzo otpila gutljaj svežeg, hladnog mleka. Uter je bio visok i svetle puti, čvrste i nenaborane kože. Mogla je da oseti njegov znoj, čist i svež kao dečiji. Pa ipak, nije bio suviše mlad, jer plava kosa mu se već poprilično proredila na temenu. Osetila je neobičnu nelagodnost, kakvu nikada ranije nije iskusila; butina mu se nalazila
na klupi tik uz njenu i bila je strašno svesna toga. Oborila je pogled i gricnula hleb namazan maslacem, slušajući kako Gorloas i Lot raspravljaju šta će se desiti ako rat stigne do zapadnih zemalja. "Saksonci su borci, tačno", pridružio im se Uter, "ali oni se ipak donekle civilizovano bore. Severnjaci, Škoti, divlji narodi iz zemalja iza njih - to su ludaci, jurišaju goli i vrišteći, i važno je obučiti trupe da ih čvrsto dočekaju, a ne da se razbeže u strahu pred takvim jurišem." "Zato su legije bolje nego naši ljudi", rekao je Gorloas, "jer njih čine vojnici po izboru, disciplinovani, obučeni za borbu, a ne ratari i seljaci pozvani u borbu bez znanja kako se to radi, koji će se vratiti na svoja imanja čim opasnost proñe. Britaniji su potrebne legije. Ako bismo se ponovo obratili imperatoru..." Ambrozije se blago nasmešio. "Imperator ima dovoljno svojih problema. Potrebni su nam konjanici, legije konjanika; ali ako želimo legije u Britaniji, Utere, moraćemo da ih sami uvežbamo." "To se ne može učiniti", odlučno je rekao Lot, "jer naši ljudi se bore za odbranu svojih domova i iz odanosti prema svojim poglavarima klanova, a ne za nekog Velikog Kralja ili imperatora. I za šta se bore, ako ne za to da se vrate kući i uživaju u njima posle bitke? Ljudi koji me prate, prate mene - a ne neki ideal slobode. Imao sam problema da ih povedem ovako daleko na jug - govore, donekle opravdano, da kod nas nema Saksonaca, pa zašto bi išli da ih traže negde drugde? Kažu, kad Saksonci stignu do naše zemlje, biće vremena da se borimo i pobedimo, ali južnjaci bi trebalo da se sami postaraju za odbranu svoje zemlje." "Zar im nije jasno, ako doñu i zaustave Saksonce ovde, onda horde neće uopšte stići do njihovog..." počeo je Uter, ali Lot se nasmejao i podigao ruke. "Mirno, Utere! Ja to znam - samo moji ljudi ne znaju! Ambrozije, od ljudi severno od velikog zida nećeš dobiti nikakve legije za Britaniju, niti redovnu vojsku." "Možda je Cezar ipak bio u pravu", promuklo je rekao Gorloas. "Možda bi trebalo da obnovimo zid. Ne da zadržimo severnjake van velikih gradova, što je on hteo, nego da sprečimo Saksonce da uñu u naše zemlje, Lote." "Nemamo ljudi za to", nestrpljivo je rekao Uter. "Uopšte ne možemo odvojiti za to obučenu vojsku. Možda bi trebalo da na Saksonkim obalama ostavimo ugovorne trupe, a mi da uspostavimo uporište na zapadu, pred Škotima i severnjacima. Mislim da bi trebalo da napravimo glavno uporište u Letnjoj zemlji; onda neprijatelj neće moći da doñe usred zime i uništi nam logore kao pre tri godine, jer neće umeti da proñu izmeñu ostrva." Igrena je pažljivo slušala, jer bila je roñena u Letnjoj zemlji i znala je kako zimi more prodire u unutrašnjost i plavi zemlju. Ono što je preko leta bilo prohodno, mada blatnjavo tlo, zimi postaje niz jezera i prostranih unutrašnjih mora. Čak i vojski bi bilo teško da zañe u tu zemlju, osim usred leta. "To mi je i Merlin rekao", odgovorio je Ambrozije, "i ponudio je mesto za logor našim vojskama u Letnjoj zemlji." Urijens se oglasio promuklim glasom. "Ne volim da prepustim Saksonske obale ugovornim trupama. Saksonci su Saksonci i držaće se zakletve samo dok njima to odgovara. Mislim da je Konstantin ugovorom sa Vortigernom načinio najveću moguću grešku..." "Ne", prekinuo ga je Ambrozije. "Pas koji ima vučje krvi boriće se žešće protiv drugih vukova nego bilo koji drugi pas. Konstantin je Vortigernovim Saksoncima dao njihovu zemlju, i oni se bore da je brane. To Saksonci žele: zemlju. Oni su ratari i boriće se do smrti kako bi odbranili svoju zemlju. Ugovorne trupe su se odvažno borile protiv Saksonaca koji su došli da se iskrcaju na našim obalama..." "Ali sad ih ima tako mnogo", rekao je Urijens, "da zahtevaju da im se proširi teritorija, i zapretili su da će sami doći i uzeti je ukoliko im je ne damo mi. I sad, kao da nije dovoljno boriti se protiv Saksonaca sa druge strane mora, moramo da se borimo i protiv onih koje je Konstantin doveo u našu zemlju..." "Dosta", rekao je Ambrozije, podigavši mršavu ruku, a Igreni se učinio užasno bolestan. "Ne
mogu da popravljam greške, ako su i bile greške, onih ljudi koji su umrli pre nego što sam se rodio; dosta mi je da popravljam sopstvene greške, a neću poživeti dovoljno ni to da obavim. Ali učiniću što mogu dok sam živ." "Mislim da je najvažnije i najbolje", rekao je Lot, "da oteramo Saksonce iz svojih kraljevstava, a onda da se osiguramo od njihovog povratka." "Mislim da se to ne može", odgovorio je Ambrozije. "Oni su živeli tu još od svojih pradedova, i ako nećemo da ih sve pobijemo, nema načina da ih nateramo da napuste zemlju koju smatraju svojom; niti ćemo prekršiti ugovor. Ako počnemo da se meñusobno borimo, mi na britanskim obalama, kako ćemo imati snage i oružja za borbu kada nas napadnu spolja? Osim toga, meñu Saksoncima na obalama ima i hrišćana i boriće se uz nas protiv divljaka i njihovih varvarskih bogova." "Meni se čini", rekao je Lot, uz mračan osmeh, "da su britanski biskupi imali pravo kada su odbili da pošalju misionare da spasu duše Saksonaca na našim obalama, rekavši da, ukoliko Saksonci smeju da uñu u raj, onda oni sami to ne žele! Imamo dovoljno problema sa Saksoncima na ovom svetu, moramo li da ih trpimo i u raju?" "Mislim da pogrešno shvataš raj", javio se poznati glas, a Igrena je osetila neku neobičnu, šuplju opreznost. Pogledala je niz sto ka govorniku, koji je nosio običan sivi ogrtač, krojen kao monaški. Ne bi prepoznala Merlina u toj odeći, ali glas bi mu prepoznala u svako doba. "Zaista misliš da se ljudske svañe i nesavršenosti mogu nastaviti i u raju, Lote?" "Pa, što se toga tiče, nisam još razgovarao sa nekim ko je bio u raju", odgovorio je Lot, "a mislim da niste ni vi, gospodaru Merline. Ali govorite veoma mudro, kao sveštenik - jeste li u starosti stupili u Sveti Red, ser?" Merlin se nasmejao. "Imam nešto zajedničko sa vašim sveštenicima. Proveo sam mnogo vremena pokušavajući da odvojim ljudsko od božanskog, i kada sam uspeo, otkrio sam da ne postoji neka velika razlika. Ovde, na Zemlji, to se ne vidi, ali kada budemo ostavili svoja tela znaćemo više i znaćemo da naše razlike Bogu ne znače ništa." "Pa zašto se onda borimo?" upitao je Uter i nasmešio se kao da se šali sa starcem. "Ako će sve naše razlike biti poništene u raju, zašto ne spustimo oružje i lepo izgrlimo Saksonce kao braću?" Merlin se opet nasmešio i odgovorio prijateljskim glasom. "Kada svi budemo bili savršeni, upravo tako će se i desiti, gospodaru Utere, ali oni to još ne znaju, baš kao ni mi, a dok ljudska sudbina tera ljude da se bore, moramo učestvovati u njoj dok nas veže život smrtnika. Ali treba nam mir u ovoj zemlji kako bi ljudi mislili na raj, a ne na bitke i rat." Uter se nasmejao. "Nisam ljubitelj sedenja i razmišljanja o raju, starče; ostavljam to tebi i ostalim sveštenicima. Ja sam čovek ratnik, bio sam to čitavog života i očekujem se da proživim čitav život u ratu, kao što pristaje onome ko je muškarac, a ne monah!" "Budi pažljiv sa svojim nadama", odogvorio je Merlin, oštro ga pogledavši, "jer bogovi ti ih mogu i ispuniti." "Ne želim da postanem star i da razmišljam o raju i miru", rekao je Uter, "jer to mi se čini veoma dosadno. Želim rat, pljačku i žene - oh, da, žene - a sveštenici ne odobravaju ništa od toga." "Pa onda nisi mnogo bolji od Saksonaca, zar ne, Utere?" javio se Gorloas. "I tvoji sveštenici kažu da moramo voleti svoje neprijatleje, Gorloase", rekao je Uter, smejući se, i pružio ruku preko Igrene da dobrodušno potapše njenog muža po leñima, "i zato ja volim Saksonce, jer mi pružaju ono što želim od života! A i ti bi trebalo tako, jer kada budemo neko vreme imali ovakav mir, možemo uživati u gozbama i ženama, a onda ćemo se vratiti u rat, kao što pristaje pravim muškarcima! Zar misliš da žene vole muškarce koji žele da sede kraj vatre i obilaze svoje imanje? Zar misliš da bi tvoja lepa gospa bila srećna sa ratarom kao što je srećna sa vojvodom i ratnikom?" Gorloas je ozbiljno odgovorio. "Dovoljno si mlad da tako govoriš, Utere. Kada doñeš u moje godine, i tebi će biti muka od ratovanja." Uter se nasmejao. "Je li i tebi muka od ratovanja, gospodaru Ambrozije?"
Ambrozije se nasmešio, ali izgledao je veoma umorno. "Nije važno je li mi muka od ratovanja, Utere", rekao je, "jer Bog je u svojoj mudrosti odabrao da mi pošalje rat za čitav život, i tako i treba da bude, jer to je njegova volja. Braniću svoj narod, i to mora činiti i onaj ko doñe posle mene. Možda ćemo u tvoje vreme, ili u vreme naših sinova, proživeti dovoljno u miru da se upitamo za šta se to borimo." Javio se Lot od Orknija, svojim uglañenim glasom. "Eto, postali smo filozofi, gospodaru Merline, moj kralju; čak i ti, Utere, i ti si se upustio u filizofiju. Ali nismo rekli ništa što bi nam pomoglo da odlučimo šta ćemo protiv divljaka koji nadiru na nas sa istoka i sa zapada, i protiv Saksonaca na našim obalama. Mislim da nam je svima jasno da od Rima nema pomoći; ako želimo legije, moramo sami da ih stvorimo, a mislim da moramo imati i svog Cezara, jer kao što je vojnicima potrebno da imaju kapetane i kralja, tako je svim kraljevima ovog ostrva potrebno da imaju nekoga ko će njima vladati." "Čemu potreba da svog Velikog Kralja zovemo Cezarom? Ili da tako mislimo o njemu?" upitao je čovek za koga je Igrena čula da ga oslovaljavaju imenom Ektorijus. "Cezari su vladali Britanijom sasvim dobro u svoje vreme, ali sada vidimo veliki nedostatak takvog carstva - kada imaju nevolje u svom glavnom gradu, povlače legije i prepuštaju nas varvarima! Čak i Magnus Maksimus..." "On nije bio imperator", nasmešio se Ambrozije. "Magnus Maksimus je želeo da bude imperator, dok je komandovao ovdašnjim legijama - to je uobičajena ambicija svih vojskovoña." Igrena je videla da je dobacio preko njene glave brz osmeh Uteru. "I zato je poveo svoje legije na Rim, želeći da ga proglase imperatorom - ne bi bio ni prvi ni poslednji koji je to učinio, uz podršku vojske. Ali nikada nije stigao do Rima, i sve ambicije su mu propale, osim što je ostavio za sobom nekoliko lepih priča - u tvojim velškim brdima, Utere, i dalje se priča o Magnusu Velikom koji će se ponovo vratiti sa svojim velikim mačem, na čelu legija, i spasti ih od svih napadača..." "Zaista", nasmejao se Uter, "povezali su ga sa predanjem koje su dugo bili zaboravili, o kralju koji je bio i kralju koji će ponovo doći da izbavi svoj narod iz velike nevolje. Pa, kad bih mogao da nañem takav mač, i ja bih mogao da poñem u brda i podignem legija koliko god želim." "Možda nam upravo to i treba", ozbiljno je rekao Ektorijus, "kralj iz legende. Kad bi se našao kralj, ni mač ne bi trebalo dugo tražiti." "Tvoji sveštenici bi rekli", mirno se nadovezao Merlin, "da je jedini kralj koji je bio i koji će biti - njihov Hrist u raju, i da onima koji ga slede drugi nije potreban." Ektorijus se nasmejao, kratkim, oštrim smehom. "Hrist nas ne može povesti u bitku. Niti - ne nameravam da hulim, gospodaru - niti bi vojnici sledili zastavu Kneza Mira." "Možda bi trebalo da nañemo kralja koji bi ih podsetio na predanja", rekao je Uter, a u sobi je zavladala tišina. Igrena, koja još nikada nije slušala muškarce kako se savetuju, i dalje je umela dovoljno dobro da čita misli kako bi znala šta svi čuju u ovoj tišini: saznanje da Veliki Kralj koji sedi meñu njima neće dočekati naredno leto. Koji od njih će sedeti na njegovom prestolu, dogodine u ovo vreme? Ambrozije je zavalio glavu na naslon, i to je Lotu bio znak da se oglasi žurnim, ljubomornim glasom: "Veoma ste umorni, ser; zamorili smo vas. Dozvolite da pozovem vašeg komornika." Ambrozije mu se nežno nasmešio. "Ubrzo ću se dovoljno naodmarati, roñače, i to veoma dugo..." Ali i to malo reči predstalvjalo je preveliki napor, pa je uzdahnuo, dugim, drhtavim uzdahnom, i pustio da mu Lot pomogne da ode od stola. Muškarci su se potom podelili u grupice, prigušeno nastavljajući razgovor. Onaj po imenu Ektorijus prišao je vojvodi od Kornvola. "Moj gospodar od Orknija ne propušta priliku da se istakne, prerušivši to u brigu za kralja - sada smo mi zlobnici koji su zamorili Ambrozija i time mu skratili život." "Lotu nije važno ko će biti odabran za Velikog Kralja", odgovorio je Gorloas, "samo da Ambrozije ne bude u prilici da objavi svoj izbor, čime bi mnogi od nas - i ja meñu njima, a čini mi se i ti, Ektorijuse - bili obavezani."
"Kako to?" upitao je Ektorijus. "Ambrozije nema sina i ne može da imenuje naslednika, nego može samo da nam saopšti svoju želju i on to zna. Uter je suviše željan Cezarovog purpura da bi mi odgovarao, ali, sve u svemu, bolji je od Lota, i ako bi trebalo birati izmeñu dve kisele jabuke..." Gorloas je polako klimnuo glavom. "Naši ljudi će poći za Uterom. Ali Plemena, Bendigejd Vran i njima slični, neće poći za nekim ko je toliko Rimljanin; a Plemena su nam potrebna. Pošli bi za Orknijem..." "Lot nije graña za Velikog Kralja", rekao je Ektorijus. "Bolje da izgubimo podršku Plemena nego podršku čitave zemlje. Lot običava da sve podeli u sukobljene grupice, koje imaju poverenja samo u njega jednog. Fuj!" Pljunuo je. "On je zmija i tu nema šta drugo da se kaže." "A ipak je ubedljiv", rekao je Gorloas. "Ima pamet, i hrabrost, i maštu..." "Sve to ima i Uter. A imao Ambrozije priliku da to zvanično kaže ili ne, Uter je čovek koga on želi." Gorloas je mračno stegao zube. "Istina. Istina. Čast me obavezuje da ispunim Ambrozijevu volju. Ipak, voleo bih da njegov izbor padne na nekoga čiji bi karakter odgovarao njegovoj hrabrosti i sposobnostima voñe. Ne verujem Uteru, pa ipak..." Odmahnuo je glavom i pogledao Igrenu. "Dete, tebe ovo svakako ne zanima. Narediću da te moja pratnja odvede u kuću gde smo noćili." Otpuštena kao devojčica, Igrena je u podne stigla kući ne pobunivši se. Imala je o čemu da razmišlja. Znači, čak i muškarci, čak i Gorloas, mogu biti čašću vezani da otrpe ono što im se ne dopada. To joj ranije nije padalo na pamet. A Uterov pogled, uperen u nju, progonuo ju je u mislima. Kako je zurio u nju - ne; ne u nju, nego u njen dragulj. Je li ga Merlin nekako začarao, kako bi Utera privukla žena koja ga nosi? Moram li da postupam po Merlinovoj želji, i Vivijeninoj, moram li se mirno podati Uteru, kao što sam se podala Gorloasu? Od te pomisli se grozila. Pa ipak... stalno je osećala Uterov dodir na ruci i njegove zelene oči uperene u svoje. Mogla bih isto tako da verujem kako je Merlin začarao opal kako bih se ja zagledala u Utera! Stigli su do kuće, i ona je ušla unutra i skinula dragulj, pažljivo ga ušuškavši u džepić na pojasu. Kako je to glupo, pomislila je, pa ja ne verujem u te stare bajke o ljubavnim čarolijama. Ona je odrasla žena, ima devetnaest godina, nije glupo dete. Ima muža, a možda ovog časa u materici nosi seme koje će postati sin što ga on želi. A ako bi se i zagledala u nekog muškarca, ako bi poželela da se igra preljube, svakako ima muškaraca privlačnijih od tog velikog suklate, sa neurednom kosom nalik na saksonsku i severnjačkim manirima, koji prekida misu i upada na kraljev doručak. Pa, mogla bi da povede u krevet Gorloasovog oružara, koji je barem mlad i lep. A, naravno, kao dolična supruga, ionako je ne zanima da dovodi u krevet drugog muškarca osim zakonitog muža. A ako to i učini, svakako neće odabrati Utera. Pa on bi bio gori nego Gorloas, veliki, trapavi ovan, mada su mu oči sive kao more, a šake snažne i nenaborane... Igrena je poluglasno opsovala, izvukla iz prtljaga malu preslicu i sela da prede. Otkuda da je počela da razmišlja o Uteru, kao da ozbiljno razmatra ono što je Vivijen zatražila od nje? Zar će Uter zaista biti naredni Veliki Kralj? Videla je kako ju je gledao. No, Gorloas je rekao da je on požudan; da li tako gleda sve žene? Ako već mora da mašta, bolje da razmišlja o nečem razumnom, na primer kako je Morgani bez majke, i da li nastojnica pažljivo nadgleda Morgozu kako ne bi bacila oko na nekog od vojnika što čuvaju zamak. Morgoza bi sada mogla da se zaleti i izgubi devičanstvo s nekim privlačnim muškarcem, ne razmišljajući o časti i pristojnosti; nadala se da će otac Kolumba održati devojci dobru pridiku. Moja mati birala je ljubavnike kako bi začela decu, a ona je bila velika sveštenica Svetog ostrva. Vivijen je radila to isto. Igrena je pustila da joj preslica padne u krilo; namrštila se, razmišljajući o Vivijeninom proročanstvu da će njeno dete sa Uterom biti Vrhovni Kralj koji će zaceliti zemlju i sjediniti u miru zaraćene narode. Ono što je jutros čula za kraljevskim stolom ubedilo ju je da će takvog kralja trebati tražiti nadaleko.
Ponovo je uzela preslicu. Takav kralj im je potreban sada, a ne kada neko dete koje još nije ni začeto doraste do zrelosti. Merlin je opsednut starim predanjima o kraljevima - šta je ono pomenuo jedan od kraljeva, valjda Ektorijus, nešto o Magnusu Velikom, velikom vojskovoñi koji je napustio Britaniju u potrazi za imperatorskom krunom? Kakva glupost, misliti da će Uterov sin moći da se vrati kao taj Magnus. Kasnije popodne, zazvonila su zvona, a uskoro je u kuću ušao Gorloas, naizgled umoran i obeshrabren. "Ambrozije je umro pre nekoliko minuta", rekao je. "Zvona ga oglašavaju." Videla je tugu na njegovom licu. "Bio je star", rekla je, "i veoma voljen. Upoznala sam ga tek danas, ali jasno mi je da je on čovek koga svi koji ga znaju moraju voleti i pratiti." Gorloas je teško uzdahnuo. "Istina. A nemamo nikog takvog da ga nasledi; otišao je i ostavio nas bez voñe. Voleo sam ga, Igrena, i bilo mi je strašno da ga gledam kako pati. Da je ostavio dostojnog naslednika, radovao bih se što je konačno otpočinuo. Ali šta će sada biti sa nama?" Nešto kasnije zamolio ju je da mu spremi najbolju odeću. "U sumrak će se držati posmrtna misa, i moram da odem tamo. I ti bi trebalo, Igrena. Možeš li sama da se spremiš, ili da zamolim domaćina da ti pošalje služavku?" "Mogu i sama." Igrena je počela da sprema drugu haljinu, od fino tkane vune sa vezom oko vrata i doručja, i da upliće u kosu svilenu traku. Pojela je malo hleba i sira; Gorloas je odbio jelo, rekavši da je njegov Veliki Kralj sada pred Božjim prestolom gde mu se sudi po duši, i da će on postiti i moliti se sve do sahrane. Igrena, koja je na Svetom ostrvu naučila da je smrt samo kapija ka novom roñenju, nije mogla da ga razume; kako hrišćani mogu da se toliko boje i drhte od prelaska u večni mir? Setila se oca Kolumbe kako peva svoje žalosne psalme. Da, njihov Bog je Bog straha i kazne. Sada je znala da kralj, svoga naroda radi, mora raditi i stvari koje mu opterećuju savest. Ako čak i ona može to da razume i oprosti, kako milosrdni Bog može biti strog i osvetnički nastrojen kao najniži od njegovih smrtnika? Pretpostavljala je da to spada u njihove misterije. I dalje je razmišljala o tome kad je pošla sa Gorloasom na misu, i dok je slušala sveštenika kako žalosno zapeva o Božjem Sudu i danu gneva kada će se sve duše suočiti sa večitim prokletstvom. Na pola psalma ugledala je Utera Pendragona kako kleči na drugom kraju crkve, bledog lica koje je povremeno pokrivao dlanovima kako bi prikrio jecaje; nekoliko minuta kasnije, ustao je i izišao iz crkve. Shvatila je da je Gorloas oštro gleda, i opet je oborila pogled kako bi pobožno slušala beskonačne pesme. No, kada se misa završila, ljudi su se okupili ispred crkve i Gorloas ju je predstavio ženi krlaja Urijensa od Severnog Velsa, punačkoj, ozbiljnoj matroni, i Ektorijusovoj ženi Flavili, nasmešenoj i ne mnogo starijoj od Igrene. Malo je popričala sa njima, ali svi su najviše razmišljali kako će Ambrozijeva smrt delovati na vojnike i na njihove muževe, pa su joj misli lutale; nije mogla da se zainteresuje za njihove priče, a njihovo pobožno držanje ju je zamaralo. Flavila je bila negde oko šestog meseca trudnoće, i trbuh je počeo da joj se pomalja ispod rimskih tunika, pa je posle nekog vremena razgovor prešao na porodice. Flavila je rodila dve kećeri koje su umrle od letnje zaraze prošle godine i nadala se da će ove godine roditi sina. Urijensova žena, Gvinet, imala je sina starog otprilike kao Morgana. Raspitivale su se za Igrenino dete i raspravljale o korisnosti bronzanih amajlija protiv zimske groznice i o čaroliji polaganja svešteničih knjiga ispod kolevke radi zaštite od grčeva. "Grčeve izaziva loša hrana", rekla je Igrena. "Moja sestra, koja je sveštenica-isceliteljka, rekla mi je da dete koje sisa pune dve godine i čija je majka zdrava nikada nema grčeve, nego samo ako se prepusti loše hranjenoj dojilji ili se prerano odbije i hrani kašama." "Ja to smatram za glupo sujeverje", rekla je Gvinet. "Misna knjiga je sveta i deluje protiv svih bolesti, a naročito kod male dece, koja su krštena protiv grehova očeva, a nisu još počinila svoje." Igrena je nestrpljivo slegnula ramenima, ne želeći da se raspravlja o takvim besmislicama.
Žene su nastavile da pričaju o čarolijama protiv dečijih bolesti, a ona je stajala i osvrtala se tamoamo, tražeći priliku da ih ostavi. Posle nekog vremena pridružila im se još jedna žena, čije ime Igrena nije saznala; i ona je bila naduvena od poodmakle trudnoće, pa su je druge dve smesta uvukle u svoj razgovor, zanemarivši Igrenu. Posle nekog vremena ona se tiho povukla, rekavši (neprimećeno) da ide da potraži Gorloasa, pa je pošla ka zadnjem delu crkve. Tu se nalazilo malo groblje, a iza njega jabučar, grana belih od cvetova koji su se belasali u sumraku. Miris jabukovog drveća bio je svež i prijatan, pogotovo Igreni kojoj su gradski mirisi počeli da smetaju; i psi i muškarci su se olakšavali po kamenim ulicama. Iza svakih vrata nalazila se smrdljiva kuhinja prepuna svega, od prljavih posuda sa zadahom mokraće i trulog mesa, do sadržaja noćnih posuda. I u Tintagelu je postojalo kuhinjsko spremište za to, ali Igrena se starala da se svakih nekoliko nedelja zameni novim, a da se staro zatrpa, a more je spiralo sve. Polako je šetala kroz voćnjak. Neka stabla bila su veoma stara, čvornovata, sa nisko povijenim granama. Začula je tih zvuk i primetila da na jednoj od niskih grana sedi muškarac. Nije primetio Igrenu; držao je glavu pognutu, a lice pokriveno dlanovima. No, po svetloj kosi odmah je poznala Utera Pendragona. Taman je htela da se okrene i tiho udalji, znajući da ne bi voleo svedoka svome bolu, ali čuo je njene lake korake i podigao glavu. "Jesi li to ti, gospo od Kornvola?" Lice mu je bilo zgrčeno i mračno. "Sada možeš otrčati i reći vrlom vojvodi da se vojskovoña Britanije krije i plače kao starica!" Brzo mu je prišla, uznemirena tim ljutitim, neprijatlejskim licem. "Zar misliš da Gorloas ne žali, gospodaru? Kako hladan i bezosećajan mora da bude čovek kako ne bi plakao za kraljem koga je voleo čitavog života! Da sam ja muškarac, ne bih želela da sledim voñu koji ne bi plakao zbog smrti voljenih, zbog palih drugova, pa čak i hrabrih neprijatelja." Uter je duboko uzdahnuo, brišući lice vezenim rukavom tunike. "Pa, to je istina", rekao je. "Kad sam bio mlad, ubio sam saksonskog poglavicu Horsu u boju, posle mnogo bitaka u koje me je izazvao i potom ih izbegao, i plakao sam zbog njegove smrti, jer je bio hrabar čovek. Iako je bio Saksonac, bilo mi je žao što smo morali da budemo neprijatleji, a ne braća i drugovi. Ali u potonjim godinama počeo sam da se osećam suviše star da plačem zbog onoga što se ne može popraviti. Pa ipak - kada sam čuo svetog oca tamo u crkvi, kako priča o sudnjem danu i večnom prokletstvu pred Božjim prestolom, i kad sam se setio koliko je Ambrozije bio dobar i pobožan, i koliko je voleo i plašio se Boga, nikada ne propuštajući da postupi ljubazno i časno - ponekad mi je suviše teško da podnesem tog njihovog Boga, i gotovo da sam poželeo da mogu mirno slušati mudre druide, koji ne govore o presudama nego o onome što čovek zasluži u životu. Ako sveti biskup govori istinu, Ambrozije sada leži u plamenu pakla i neće se spasti sve do kraja sveta. Malo znam o raju, ali voleo bih da je moj kralj sada tamo." Pružila je ruku ka njemu. "Nemoj misliti da Hristovi sveštenici znaju više od ostalih smrtnika o onom što dolazi posle života. Samo bogovi to znaju. Na Svetom ostrvu, gde sam odrasla, učili su nas da je smrt samo kapija ka novom životu i većoj mudrosti, i mada nisam dobro poznavala Ambrozija, rado zamišljam kako sada uči, kraj nogu svog Boga, kakva je istinska mudrost. Koji bi mudar Bog osudio čoveka na pakao zbog neznanja, umesto da ga nauči kako da bolje postupa u narednom životu?" Osetila je da ju je Uter uhvatio za ruke i čula je njegov glas u tami. "Pa, tako je. Tako je Apostol rekao: 'Sada vidim kao u ogledalu, nejasno, ali tada ću videti licem u lice'. Možda ne znamo, možda ni sveštenici ne znaju, šta nas čeka posle smrti. Ako je Bog sveznajući, zašto bismo zamišljali da je manje milostiv od ljudi? Kažu da je Hrist poslat zbog Božje ljubavi, a ne iz osvete." Neko vreme su ćutke sedeli. Potom se oglasio Uter. "Gde si naučila tu mudrost, Igrena? Mi u crkvi imamo svete gospe, ali one nisu udate, niti zalaze meñu nas grešnike." "Roñena sam na Ostrvu Avalon; majka mi je bila sveštenica u tamošnjem Velikom Hramu." "Avalon", rekao je. "On leži u Letnjem moru, zar ne? Bila si jutros na Veću; znaš da ćemo ići tamo. Merlin mi je obećao da će me odvesti kralju Leodegrancu i predstaviti me na njegovom dvoru, mada, ako ispadne onako kako želi Lot od Orknija, Urijens i ja ćemo poći nazad u Vels
kao prebijeni psi, podvijenih repova; ili ćemo se boriti pod njegovom zastavom i ukazivati mu čast, na šta bih pristao kada sunce iziñe nad zapadnom obalom Irske." "Gorloas je rekao da ćeš svakako ti biti naredni Veliki Kralj", rekla je Igrena, i odjednom ju je zapanjilo saznanje da sedi tu, na grani drveta, sa narednim Velikim Kraljem Britanije, razgovarajući sa njim o veri i o državnim pitanjima. I on je to shvatio, osetilo mu se u glasu kada je rekao: "Nikada nisam mislio da ću razgovarati o ovakvim stvarima sa ženom vojvode od Kornvola." "Zar zaista misliš da žene ne znaju ništa o državnim pitanjima?" upitala je. "Moja sestra Vivijen, kao i naša majka pre nje, Gospa je od Avalona. Kralj Leodegranc i drugi kraljevi često dolaze da se savetuju sa njom o sudbini Britanije..." Uter ju je prekinuo uz osmeh. "Možda bi trebalo da se sa njom posavetujem o tome koji je najbolji način da sklopim savez sa Leodegrancom, i sa Banom od Donje Britanije. Jer ako oni slušaju njene savete, onda samo treba da steknem njeno poverenje. Reci mi, je li Gospa udata i je li lepa?" Igrena se zakikotala. "Ona je sveštenica, a sveštenice Velike Majke se ne udaju, niti sklapaju veze sa smrtnicima. One pripadaju samo bogovima." A onda se setila šta joj je Vivijen rekla, i da je muškarac koji sedi kraj nje na grani deo njenog proročanstva; ukočila se, uplašena od onog što je učinila - je li svojevoljno pošla u zamku koju su joj spremili Vivijen i Merlin? "Šta je bilo, Igrena? Je li ti hladno? Jesi li se uplašila rata?" upitao je Uter. Odgovorila je prvo čega se setila. "Razgovarala sam sa Urijensovom i Ektorijusovom ženom one ne izgledaju odveć zabrinute zbog državnih pitanja. Mislim da možda zato Gorloas ne veruje kako bih mogla da znam išta više od njih." Uter se nasmejao. "Poznajem gospe Flavilu i Gvinet - one zaista sve prepuštaju svojim muževima i bave se jedino predenjem, tkanjem, rañanjem dece i drugim ženskim poslovima. Zar tebe to ne zanima, ili si toliko mlada kao što izgledaš, premlada i za udaju, a kamoli za rañanje dece i brigu o njima?" "Udata sam četiri godine", odgovorila je Igrena, "i imam kćer od tri godine." "Na tome bih mogao da zavidim tvom vojvodi; svaki muškarac želi decu koja će ga naslediti. Da je Ambrozije imao sina, sada ne bismo bili u ovoj nevolji. No", uzdahnuo je, "ne volim ni da pomislim šta će zadesiti Britaniju ako ona krastača od Orknija postane Veliki Kralj, ili Urijens, koji misli da se sve može rešiti slanjem glasnika u Rim." U glasu mu se opet osetio jecaj. "Ljudi kažu da želim da postanem Veliki Kralj, ali rado bih se odrekao svih želja kad bi Ambrozije sedeo na ovoj grani sa nama, ili makar njegov sin, koji bi večeras bio krunisan u istoj ovoj crkvi! Ambrozije se bojao toga šta će se desiti kada njega ne bude više. Mogao je da umre još zimus, ali se nadao da će nas navesti da se složimo oko toga ko će ga naslediti..." "Kako to da nije imao sinova?" "Oh, imao je on sinove, dvojicu. Jednog su ubili Saksonci; zvao se Konstantin, kao kralj koji je pokorio ovo ostrvo. Drugi je umro od strašne groznice kada je imao svega dvanaest godina. Često je govorio da sam mu ja postao kao sin koga je želeo." Ponovo je zario lice u dlanove, plačući. "Učinio bi me i svojim naslednikom, ali ostali kraljevi ne bi pristali na to. Sledili su me kao vojskovoñu, ali bili su ljubomorni na moj uticaj - Lot, proklet bio, najgori je od svih. Nije to bilo zbog ambicije, Igrena, kunem se, nego da bih završio ono što je Ambroziju ostalo nezavršeno!" "Mislim da to svi znaju", rekla je, gladeći ga po ruci. Bila je bespomoćna pred tolikom tugom. "Mislim da Ambrozije ne može biti srećan, čak ni u raju, ako pogleda dole i vidi kolika tuga i zbrka vladaju, jer kraljevi već sklapaju zavere i svaki se trudi da osvoji moć za sebe! Pitam se da li bi mu bilo po volji da ubijem Lota kako bih stekao moć? Jednom nas je naterao da se zakunemo kao krvni pobratimi; to ne bih mogao da prekršim", govorio je Uter. Lice mu je bilo vlažno od suza. Igrena je, kao što bi učinila sa svojim detetom, uzela laki veo koji joj je zaklanjao lice kako bi ga obrisala. "Znam da ćeš učiniti časno ono što se mora, Utere, Nijedan čovek kome je Ambrozije verovao
ne bi mogao drugačije." Iznenada ih je zaslepio sjaj upaljene baklje; Igrena se ukočila u mestu, sa velom još na Uterovom licu. "Jesi li to ti, gospodaru Pendragone?" oštro je upitao Gorloas. "Jesi li video... ah, gospo, tu li si?" Igrena, postiñena i nekako kriva zbog muževljevog oštrog glasa, skliznula je sa grane. Suknja joj se zakačila za neku grančicu i zategla joj se iznad kolena, tako da su joj noge bile otkrivene; brzo ju je trgla da je oslobodi i čula je cepanje tkanine. "Mislio sam da si se izgubila - nisi bila u kući", grubo je rekao Gorloas. "Šta radiš ovde, pobogu?" I Uter je skliznuo sa grane. Čovek koga je maločas videla kako otvoreno plače za svojim kraljem i usvojenim ocem, obeshrabren zbog tereta koji ga je snašao, namah je nestao; glas mu je bio glasan i odsečan. "Eto, Gorloase, postao sam nestrpljiv zbog brbljanja onog sveštenika, pa sam izišao na čist vazduh bez pobožnog mumlanja; a tvoja gospa, kojoj razgovori uvaženih gospa takoñe nisu bili po ukusu, našla me je ovde. Madam, zahvaljujem se", rekao je, lako se naklonio i udaljio se. Primetila je kako pazi da mu svetlost baklje ne padne na lice. Nasamo sa Igrenom, Gorloas ju je pogledao sa ljutitom sumnjom. Dao joj je znak da poñe napred. "Moja gospo, moraš više paziti da izbegneš ogovaranja; rekao sam ti da se držiš podalje od Utera. Njegov ugled je takav da nijedna pristojna žena ne treba da bude viñena kako nasamo razgovara sa nim." Igrena se okrenula i ljutito odgovorila. "Zar to misliš o meni, da sam žena koja će se odšunjati i spariti sa nepoznatim muškarcem kao životinja u polju? Zar misliš da sam legla sa njim na toj grani, kao ptica? Hoćeš li da pregledaš moju haljinu, da vidiš je li izgužvana od grljenja sa njim na zemlji?" Gorloas je podigao ruku i udario je, ne prejako, ali pravo preko usta. "Ne igraj se sa mnom, gospo! Rekao sam ti da ga izbegavaš; poslušaj me! Mislim da si časna i poštena, ali ne verujem tom čoveku, niti želim da pružiš ženama povod za ogovaranje!" "Svakako da ne postoji opakiji um od onoga dobre žene - osim možda um sveštenika", besno je odgovorila Igrena. Protrljala je usta na mestu gde ju je Gorloas udario, pa je rasekla usnu o zube. "Kako se usuñuješ da podigneš ruku na mene? Kada te prevarim, možeš da mi odereš kožu sa leña, ali ne dam da me tučeš zbog razgovora! Zar misliš, za ime bogova, da smo razgovarali o ljubavi?" "A o čemu si uopšte razgovarala sa tim čovekom, u ovo doba, za ime Boga?" "O mnogo čemu", rekla je, "a uglavom o Ambroziju i o raju, i... da, o raju i o onome što možemo očekivati posle života." Gorloas ju je sumnjičavo odmerio. "To mi se čini malo verovatno, jer on nije umeo da ukaže poštovanje pokojniku ni time što bi ostao do kraja mise." "Smučilo mu se - kao i meni - od svih onih psalama, kao da se oplakuje najgori od svih ljudi, a ne najbolji od svih kraljeva!" "Pred Bogom su svi ljudi bedni grešnici, Igrena, a u Hristovim očima kralj nije ništa bolji od ostalih smrtnika." "Da, da", nestrpljivo je rekla. "Čula sam kako tvoji sveštenici tako govore, a takoñe provode mnogo vremena ubeñujući nas kako je Bog ljubav i naš otac na nebesima. A ipak sam primetila kako se veoma čuvaju da mu ne dopadnu šaka i žale za onima koji preñu u večni mir, baš kao oni koji se približavaju da budu žrtvovani na krvavom oltaru Velikog Gavrana. Kažem ti da sam pričala sa Uterom o onome što sveštenici znaju o raju, a čini mi se da ne znaju baš mnogo!" "Ako si razgovarala sa Uterom o veri, onda je to svakako jedini put da je taj krvavi čovek to učinio!" progunñao je Gorloas. Igrena je sada zaista bila besna. "Plakao je, Gorloase; plakao je za kraljem koji mu je bio kao otac. A ako se poštovanje prema mrtvima ukazuje sedenjem i slušanjem zapevanja sveštenika, onda nikad ne želim takvo poštovanje! Zavidela sam Uteru, jer je muškarac i može da doñe i ode kad mu se svidi, i, svakako, da sam roñena kao muškarac, ni ja ne bih mirno i pokorno sedela i
slušala one gluposti u crkvi. Ali nisam bila slobodna da odem, jer me je tamo odvukao čovek koji više poštuje sveštenike i psalme nego mrtve!" Stigli su do vrata kuće; Gorloas, lica tamnog od gneva, ljutito ju je gurnuo unutra. "Ne obraćaj mi se više takvim glasom, gospo, ili ću te ozbiljno prebiti." Igrena je shvatila da je bukvalno iskezila zube kao pobesnela mačka, a glas joj je bio siktav. "Samo probaj da me dodirneš, Gorloase, i naučiću te da kćer Svetog ostrva nije ničija robinja niti služavka!" Gorloas je zaustio da oštro odgovori, a Igrena je na trenutak pomislila da će je ponovo udariti. Umesto toga, s naporom je savladao bes i okrenuo se od nje. "Nije pristojno da stojim ovde i vičem dok je moj kralj i moj gospodar još nesahranjen. Možeš da noćas spavaš ovde, ako se ne bojiš da ostaneš sama; ako se bojiš, daću da te otprate do Ektorijusove kuće, da spavaš sa Flavilom. Ja i moji ljudi ćemo postiti i moliti se do izlaska sunca, kada će Ambrozije biti položen u zemlju na večni počinak." Igrena ga je pogledala iznenañeno, uz narastajući prezir. Znači, zbog straha od senke mrtvaca mada ju je zvao drugim imenom i smatrao to poštovanjem - on neće jesti, piti niti leći sa ženom dok kralja ne sahrane. Hrišćani kažu da su se oslobodili druidskih praznoverica, ali stvorili su svoje sopstvene, i Igrena je osećala da su njihova sujeverja mnogo strašnija, jer su odvojena od prirode. Iznenada joj je bilo veoma milo što noćas neće morati da legne sa njim. "Ne", rekla je, "ne bojim se da ostanem sama." 4. Ambrozije je sahranjen u zoru. Igrena, koju je pratio Gorloas, još ljut i ćutljiv, posmatrala je svetkovinu neobično odsutno. Četiri godine se trudila da se pomiri sa verom koju je poštovao Gorloas. Sada je znala da, mada će ukazivati njegovoj veri učtivo poštovanje kako ga ne bi razljutila - i zaista, vaspitanje ju je naučilo da su svi bogovi jedan i da niko nikada ne treba da ismeva ime pod kojim drugi poštuju Boga - neće više pokušavati da bude pobožna kao on. Žena treba da poštuje muževljeve bogove, i ona će se pretvarati da to čini, ali više nikada neće dopustiti da je obuzme strah da će njegov svevideći, osvetoljubivi Bog moći da stekne moć nad njom. Tokom svetkovine primetila je Utera; izgledao je umorno i izmoždeno, podbulih očiju, kao da je i on postio i bdeo; to ju je nekako dirnulo. Jadnik, niko ne mari da li gladuje, nema nikog da mu kaže koliko je to glupo, kao da mrtvi lebde oko živih i proveravaju kako se ponašaju, pa će biti ljubomorni što ovi jedu ili piju! Mogla je da se kladi kako kralj Urijens nije pravio takve gluposti; izgledao je sit i odmoran, i iznenada je poželela da bude stara i mudra kao Urijensova gospa, koja može da govori svom mužu i da mu kaže kako da se ponaša. Posle sahrane, Gorloas je odveo Igrenu nazad u kuću i jeo je sa njom, ali je i dalje bio ćutljiv i smrknut, i smesta se udaljio. "Moram na Veće", rekao je. "Lot i Uter će se sigurno posvañati, i moram im nekako pomoći da se sete šta je Ambrozije želeo. Žao mi je što te ostavljam samu, ali poslaću čoveka da te prati po gradu, ako želiš." Dao joj je malo kovanog novca i dozvolio joj da kupi sebi ono što možda poželi, a kazao je i da će njegov čovek poneti vreću, ukoliko ona poželi da na tržnici kupi začine i druge potrepštine za domaćinstvo u Kornvolu. "Nema razloga da doñeš čak ovamo, a da ne kupiš ono što ti je možda potrebno. Ja nisam siromah, i možeš da kupiš sve što ti treba za voñenje domaćinstva, ne moraš da me prvo pitaš; seti se da ti verujem, Igrena", rekao je, obuhvativši joj lice dlanovima i poljubivši je. Mada to nije kazao, znala je da je to njegov način da se izvini zbog sumnjičavosti i onog udarca, i malo se odobrovoljila; uzvratila mu je poljubac sa istinskom nežnošću. Bilo je uzbudljivo šetati se kroz veliku tržnicu Londinijuma; ma koliko grad bio prljav i smrdljiv, izgledalo je da se u njemu održava četiri ili pet jesenjih vašara odjednom. Zastava vojvode od Korvola, koju je nosio njen pratilac, čuvala ju je da je ne guraju preterano. Ipak je bilo pomalo zastrašujuče ići kroz ogromnu tržnicu, pored stotina trgovaca koji su oglašavali svoju robu. Činilo joj se da je sve što vidi novo i divno, upravo ono što joj je potrebno, ali rešila je da vidi čitavu tržnicu pre nego što išta kupi; i tek tada je uzela začine, kao i lepu tkanu vunu sa
ostrvlja, mnogo finiju od one od kornvolskih ovaca - Gorloas će ove godine dobiti novi ogrtač; počeće da tka obrube čim se vrati u Tintagel. A sebi je kupila nekoliko smotuljaka bojene svile; biće prijatno vesti po tako jasnim bojama, pravi odmor za ruke posle grube vune i lana. Naučiće tome i Morgozu. A dogodine je krajnje vreme da nauči Morganu da prede; ako je zaista zanela još jedno dete, dogodine u ovo vreme biće teška i nezgrapna, pa će joj najviše odgovarati da sedi i uči kćer da prede. Dete od četiri godine svakako je dovoljno staro da uči kako se drži preslica i kako se izvlači nit, mada će njena preña svakako biti dobra samo za vezivanje paketa konca za bojenje. Takoñe je kupila šarenih traka; biće lepe na Morganinim svečanim haljinicama, a mogu se skidati sa onih iz kojih dete izraste, pa prišivati na nove, veće. Sada, kad je dovoljno velika da više ne umrlja odeću, treba da bude obučena kako dolikuje kćeri vojvode od Kornvola. Tržica je bila dupke puna; u daljini je primetila ženu kralja Urijensa i druge lepo obučene gospe, i upitala se da li su svi oženjeni članovi Veća poslali svoje gospe u pazar po Londinijumu ovog jutra, dok se oni raspravljaju. Igrena je kupila srebrne kopče za cipele, mada je bila sigurna da se i u Kornvolu mogu naći slične, jer joj se dopalo da nosi cipele sa kopčama donetim čak iz Londinijuma. Ali kada joj je prodavac ponudio i broš od srebrnog filigrana oko zrna ćilibara, odbila je, zapanjena što je potrošila toliko novca. Bila je veoma žedna, i pogled na prodavce jabukovače i toplih pita ju je mamio, ali činilo joj se neprikladno da sedi i jede na otvorenoj tržnici, kao pas. Rekla je pratiocu da se vrati u kuću, odlučivši da tamo jede hleba, sira i piva. Vojniku je, izgleda, bilo krivo, pa mu je dala jedan od preostalih novčića i rekla mu da kupi sebi piće ako želi. Kada se vratila u kuću, bila je umorna, pa je bezvoljno sedela nad paketima. Rado bi smesta počela da pravi opšive, ali to će morati da sačeka dok se vrati u svoje malo utočište. Ponela je sa sobom preslicu, ali predenje joj se činilo suviše dosadno, pa je sela i razgledala pazar sve dok nije ušao Gorloas, neizgled veoma umoran. Pokušao je da sa zanimanjem razgleda šta je sve nakupovala, pohvalio ju je zbog štedljivosti, ali bilo joj je jasno da se bavi drugim mislima, mada su mu se dopale trake za Morganine haljine i rekao je da je dobro što je kupila srebrne kopče. "Trebalo bi da imaš i srebrni češalj, a možda i novo ogledalo, tvoje staro bronzano je izgrebano. Neka Morgoza uzme to staro, sad je već odrasla devojka. Sutra poñi i izaberi sebi novo, ako želiš." "Hoće li sutra ponovo biti Veće?" "Bojim se da hoće, a verovatno i prekosutra i naksutra, sve dok ne ubedimo Lota i ostale da izvrše Ambrozijevu volju i prihvate Utera za Velikog Kralja", gunñao je Gorloas. "Tvrdoglavi magarci, svi redom! Da je barem Ambrozije ostavio za sobom sina, mogli bismo mu se lepo zakleti na vernost kao Vrhovnom Kralju i onda samo izabrati vojskovoñu, prema vrlinama dokazanim u boju. Tada se pitanje ne bi ni postavljalo, izabrali bismo Utera; čak i Lot to zna. Ali Lot je užasno željan da postane Veliki Kralj, i to samo zato što mu se čini da bi bilo lepo nositi krunu i primati zavete od nas ostalih. A na Severu bi ljudi želeli kralja iz svojih krajeva, i zato podržavaju Lota - zapravo, čini mi se da će, ako na kraju izaberemo Utera, svi kraljevi sa severa, osim možda Urijensa, otići kući, ne zaklevši mu se na vernost. Ali čak i radi zadržavanja odanosti njih sa severa, ne bih pristao da položim zakletvu Lotu. Jedino što bih voleo u vezi sa njim jeste da ga šutnem u stražnjicu nekog blatnjavog dana!" Slegnuo je ramenima. "Ovo je dosadan razgovor za ženske uši, Igrena. Donesi mi malo hleba i hladnog mesa, ako hoćeš. Noćas uopšte nisam spavao i umoran sam kao da sam čitav dan ratovao; rasprave su težak posao." Zaustila je da kaže kako bi njoj to bilo zanimljivo, a onda je slegnula ramenima i okanila se toga. Neće pokušavati da izmami od njega priču, kao da je dete koje moli za bajku pred spavanje. Ako mora da sazna šta se dešava samo iz brbljanja ljudi na tržnici, neka. On će noćas biti umoran i želeće samo da spava. Ležala je budna kraj njega, do kasno u noć, i razmišljala o Uteru. Kako to izgleda, znati da te je Ambrozije odabrao za Velikog Kralja, i znati da u to tek treba da ubediš ostale, možda čak i mačem? Nervozno se promeškoljila, pitajući se da li je Merlin stvarno bacio čini na nju, kad ne
može da se otrgne od misli o Uteru. Konačno je zadremala, i u zemlji snova se našla u voćnjaku gde je razgovarala sa Uterom, gde mu je svojim velom brisala suze. Sada, u snu, on je uhvatio kraj vela i privukao je sebi, i položio je usne na njene; i u tom poljupcu bilo je slasti, slasti koju nije nijednom osetila tokom ovih godina sa Gorloasom, i shvatila je da se predaje tom poljupcu, osećajući kao joj se telo rastapa. Pogledala ga je u plave oči i pomislila u snu: Uvek sam bila dete, do ovog trenutka nisam znala kako je to biti žena. Glasno je rekla: "Nisam znala kako izgleda voleti." Privukao ju je bliže sebi i legao preko nje, i Igrena je, osećajući kako joj vrelina i slast obuzimaju čitavo telo, ponovo je podigla usne ka njegovim, i probudila se, iznenañena, i ustanovila da ju je Gorloas zagrlio dok je spavala. Slast sna joj je još ispunjavala čitavo telo, pa ga je sanjivo zagrlila oko vrata, ali ubrzo je postala nestrpljiva i jedva je čekala da on završi i da ponovo padne u težak, nemiran san. A ona je ležala budna, drhteći, sve do zore, pitajući se šta se dešava sa njom. Veće je trajalo čitave te sedmice, i Gorloas je svako veče dolazio kući bled i besan, izmožden svañama. Jednom je planuo. "Sedimo tamo i pričamo, a na obalama se Saksonci možda spremaju da povedu rat protiv nas! Zar te budale ne vide koliko nam bezbednost zavisi od ugovornih trupa koje drže saksonske obale i koje neće slediti nikoga do Utera, ili nekog od svojih? Zar se Lot toliko ispizmio na Utera da bi radije sledio obojenog poglavicu koji služi bogu-konju?" Čak su i zadovoljstva tržnice izbledela; većim delom nedelje padala je kiša, i Igrena, koja je u sledećoj kupovini nabavila igle, sedela je i krpila svoju i muževljevu odeću, i žalila što nije ponela ñerñef da može lepo da veze. Uzela je neke od kupljenih tkanina i počela da od njih pravi peškire, porubljujući ih i ukrašavajući šarenim koncem. Sledeće nedelje dobila je mesečnicu i osećala se obeshrabreno i iznevereno; Gorloas joj ipak nije usadio sina koga je želeo. Nije joj još ni dvadeset, nemoguće da je već postala jalova! Setila se priče koju je nekada čula, o ženi udatoj za postarijeg muža, koja mu nikako nije rañala sina sve dok se jedne noći nije iskrala i legla sa pastirom u polju, pa je starac muž bio veoma zadovoljan lepim, zdravim dečakom. Da i jesam jalova, pomislila je ljutito Igrena, to je svakako njegova krivica! On je star i krv mu se istanjila od godina ratovanja. A onda se setila sna, osećajući i strah i krivicu. Merlin i Vivijen su tako rekli; rodiće sina Velikom Kralju, sina koji će isceliti zemlju od ovih nevolja. Sam Gorloas je rekao: da je Ambrozije ostavio za sobom sina, ne bi bilo svih ovih natezanja. Da je Uter odabran za Velikog Kralja, stvarno bi trebalo da odmah napravi sebi sina. A ja sam mlada i zdrava. Da sam njegova krlajica rodila bih mu sina... Kad god bi stigla dotle, rasplakala bi se od iznenadnog, skrivenog očajanja. Udata sam za starca, i sa devetnaest godina život mi je završen. Mogla bih isto tako da budem matora starica, koja ne mari hoće li živeti ili umreti, pa samo da sedim kraj vatre i razmišljam o raju! Povukla se u postelju i rekla mužu da je bolesna. Tokom te nedelje, u kuću joj je došao Merlin, dok je Gorloas bio na Veću. Poželela je da iskali na njemu sav svoj jad i bes - on je započeo ovo, bila je smirena i pomirena sa životom sve dok on nije došao! Ali bilo je nezamislivo obratiti se grubo jednom Merlinu od Britanije, bio joj otac ili ne. "Gorloas mi kaže da si bolesna, Igrena. Mogu li ti nekako pomoći svojim isceliteljskim znanjem?" Očajno ga je pogledala. "Samo ako možeš da me podmladiš. Osećam se tako stara, oče, tako stara!" Pomilovao ju je po blistavim, riñim uvojcima. "Ne vidim nijednu sedu u tvojoj kosi niti boru na tvom licu, dete." "Ali moj život je završen. Ja sam starica, žena jednog starca..." "Mir, mir", tešio ju je, "umorna si i bolesna, i biće ti svakako bolje kada se mesec ponovo promeni. Ovako je najbolje, Igrena", rekao je, oštro je pogledavši, i iznenada je shvatila da joj je pročitao misli; kao da se obratio pravo njenom umu, ponavljajući ono što joj je kazao u Tintagelu: Nećeš roditi sina Gorloasu. "Osećam se... kao u zamci", rekla je, pognula glavu, rasplakala se i ućutala.
Gladio ju je po neočešljanoj kosi. "San je najbolji lek za ovu tvoju bolest, Igrena. A snovi su pravi lek za ono što te muči. Ja, koji sam gospodar snova, poslaću ti jedan lekovit." Pružio joj je ruku nad lice, blagoslovio je i otišao. Upitala se da nije neko njegovo delo, ili neka Vivijenina čarolija - možda je ipak bila začela Gorloasvog sina i pobacila ga; takve stvari se dešavaju. Nije mogla da zamisli Merlina kako joj sipa u pivo neku travku ili mañiju, ali možda je imao dovoljno moći da je začara izdaleka. A onda je pomislila da je možda tako i najbolje. Gorloas je star, videla je senku njegove smrti. Zar želi da sama podiže sina do zrelosti? Kada se Gorloas to veče vratio kući, činilo joj se da opet vidi iza njega senku njegovog strašnog usuda, smrt kako vreba, posekotinu od mača preko oka, lice izmoždeno tugom i očajem; i odvratila je lice od njega, osećajući, kada ju je dodirnuo, da je grli mrtav čovek, leš. "Hodi, mila moja, ne usteži se", tepao joj je Gorloas, sedeći na krevetu kraj nje. "Znam da si umorna i bolna, mora da si se uželela kuće i deteta, ali sada više neće dugo trajati, imam vesti za tebe, slušaj pa ću ti ispričati." "Je li Veće stiglo blizu odluke o kralju?" "Možda jeste", rekao je Gorloas. "Jesi li čula gužvu na ulicama danas po podne? Pa, Lot od Orknija i kraljevi sa severa su otišli. Sada su sasvim ubeñeni da Lot neće biti izabran za Velikog Kralja sve dok Sunce i Mesec ne iziñu zajedno na zapadu, i zato su otišli, ostavljajući nas ostale da uradimo ono što znamo da je Ambrozije želeo. Da sam na Uterovom mestu - i to sam mu i rekao - ne bih nikuda išao sam po zalasku sunca; Lot je pri odlasku izgledao kao džukela kojoj je odsečen rep, i ne bih se iznenadio kad bi rešio da zaleči ranjeni ponos time što bi poslao nekog sa bodežom da prati Utera." "Zaista misliš da će Lot pokušati da ubije Utera?" šapnula je. "Pa, on nije dorastao Uteru u borbi. Nož u leña, to bi više ličilo na Lota. Milo mi je što više nije meñu nama, mada bi mi laknulo kada bi se Lot zakleo da će čuvati mir. Zavet nad nekom svetom relikvijom, koji se ne bi usudio da pogazi - a čak i tada bih ga se čuvao", rekao je Gorloas. Kad su legli, okrenuo se ka njoj, ali odmahnula je glavom i odgurnula ga. "Samo još jedan dan", rekla je, i on je uzdahnuo, okrenuo se i skoro istog časa zaspao. Znala je da neće moći još dugo da ga odbija. No, obuzimao ju je užas, sad kad je videla smrtni usud kako vreba nad njim. Govorila je sebi da, ma šta se desilo, mora ostati verna supruga časnog čoveka koji je bio dobar prema njoj. A to joj je prizvalo sećanje na sobu u kojoj su Merlin i Vivijen razbili njenu sigurnost i sav njen mir. Osetila je kako joj naviru suze, ali je pokušala da priguši jecaje, kako ne bi probudila Gorloasa. Merlin je rekao da će joj poslati san koji će joj zalečiti jad, ali sve ovo je i počelo snom. Bojala se da zaspi, plašeći se da će doći novi san koji će razbiti ono malo mira što joj je ostalo. Jer znala je da će joj ovo uništiti život, ako dozvoli; moraće da pogazi reč. A mada nije bila hrišćanka, dovoljno je slušala njihove propovedi da zna kako je ovo, po njihovim merilima, težak greh. Da je Gorloas mrtav... Igrena je zadržala dah, obuzeta užasom; prvi put je dozvolila sebi da pomisli tako nešto. Kako je mogla poželeti da on umre - njen muž, otac njene kćeri? Kako je mogla znati da bi je Uter poželeo, čak i da Gorloas više ne stoji izmeñu njih? Kako može da leži kraj jednog muškarca i da razmišlja o drugom? Vivijen je govorila kao da se takve stvari često dešavaju...jesam li samo detinjasta i naivna, a da nemam pojma o tome? Neću spavati da ne bih sanjala... Ako bude nastavila ovako da se prevrće, shvatila je, Gorloas će se probuditi. Ako bude plakala, želeće da zna zašto. A šta da mu kaže? Igrena se tiho iskrala iz kreveta, obmotala dugački ogrtač oko nagog tela i pošla da sedi kraj zamiruće vatre. Zurila je u plamen i pitala se zašto bi se Merlin od Britanije, druidski sveštenik, savetnik kraljeva, Glasnik bogova, uplitao u život jedne mlade žene. Zapravo, šta jedan druidski sveštenik radi kao savetnik na dvoru kralja koji bi trebalo da je hrišćanin?
Ako mislim da je Merlin toliko mudar, zašto nisam spremna da se pokorim njegovoj volji? Dosta kasnije osetila je da su joj se oči zamorile od gledanja u žar i upitala se da li da se vrati i legne kraj Gorloasa ili da ustane i šeta, kako ne bi zaspala i pri tom sanjala Merlinov obećani san. Ustala je i tiho otišla do kućnih vrata. S obzirom na trenutno raspoloženje, nije se nimalo iznenadila kad se osvrnula i ugledala svoje telo kako još sedi kraj vatre, umotano u ogrtač; nije se mučila da otvara vrata sobe, kao ni vrata kuće, nego je skliznula kroz njih kao utvara. A napolju je utvrdila da je veliko dvorište kuće Gorloasovog prijatelja nestalo. Stajala je na širokoj ravnici, gde se nalazio krug od velikog kamenja, tek dodirnut svetlom praskozorja... ne; ta svetlost nije bilo sunce, nego velika vatra na zapadu, od koje je plamtelo čitavo nebo na toj strani. Na zapadu, gde se nalaze izgubljene zemlje Lioneza i Isa; i veliko ostrvo Atlas - Alamezios, ili Atlantida, zaboravljeno kraljevstvo mora. Tamo je zaista besneo ogroman požar, planina se rasprsla i za jednu jedinu noć je stradalo stotinu hiljada muškaraca, žena i dece. "Ali sveštenici znaju", javio se glas kraj nje. "Jer tokom poslednjih stotinu godina gradili su hram zvezde ovde u ravnici, kako ne bi izgubili račun o godišnjim dobima, niti o dolasku pomračenja meseca i sunca. Ovi ljudi ovde o tome ne znaju ništa, ali znaju da smo mudri, sveštenici i sveštenice sa druge strane mora, i gradiće za nas, kao što su i ranije..." Igrena je podigla pogled, bez iznenañenja, ka prilici u plavom ogrtaču koja je stajala kraj nje, i mada mu je lice bilo sasvim drugačije, i nosio je neobičnu kapu obavijenu zmijama, kao i zlatne zmije oko ruku - ukrasi ili narukvica - njegove oči bile su oči Utera Pendragona. Vetar je postajao sve jači preko visoravni gde je kameni krug iščekivao sunce, podižući se nad kamenom u temelju. Očima svog živog tela Igrena nikada nije videla Hram sunca u Salizberiju, jer druidi nisu hteli da mu se približavaju. Ko može, pitali su, da obožava Veće bogove osim bogova u hramu izgrañenom ljudskim rukama? I zato su održavali svoje svečanosti u gajevima posañenim rukom bogova. Ali kada je bila devojčica, Vivijen joj je pričala kako je tamo sve tačno izračunato, veštinama danas izgubljenim, tako da čak i oni koji ne poznaju tajne sveštenika mogu da predvide kada će doći pomračenje i da prate kretanja zvezda i godišnjih doba. Igrena je znala da Uter, koji je stajao kraj nje - da li je to zaista Uter, ovaj visoki muškarac u svešteničkom ogrtaču satkanom pre mnogo stoleća u zemlji koju danas smatraju predanjem? gleda na zapad, ka usplamtelom nebu. "Znači, konačno je došla, kao što su nam rekli", kazao je i položio joj ruku preko ramena. "Nikada nisam stvarno verovao sve do ovog trenutka, Morgana." Igrena, žena vojvode Gorloas, za trenutak se upitala zašto je ovaj čovek zove imenom njenog deteta; ali pre nego što je stigla da dovrši pitanje u sebi setila se da 'Morgana' nije ime, nego titula sveštenice, koja znači samo 'žena koja je došla preko mora', u veri koju je čak i Merlin od Britanije smatrao predanjem i senkom predanja. Čula je sebe kako progovara bez namere. "I meni se činilo nemoguće da Lionez, Ahtarah i Ruta padnu i nestanu kao da nikada nisu ni postojali. Da li veruješ da je tačno da su bogovi kaznili zemlju Atlantide zbog njenih grehova?" "Ne verujem da bogovi tako rade", odgovorio je čovek kraj nje. "Zemlja drhti u velikom okeanu iza okeana koje mi poznajemo, i mada narod Atlantide govori o izgubljenim zemljama Mu i Veliki Brazil, ja znam da se u najvećem okeanu iza zalaska sunca zemlja trese, a ostrva se izdižu i nestaju i tamo gde ljudi ne znaju ništa o dobru i zlu, nego žive onako nedužno kao pre nego što su nam bogovi dali saznanje da biramo izmeñu dobra i zla. A ako zemaljski bogovi prosipaju gnev i osvetu podjednako na grešne i bezgrešne, onda ovo daleko uništenje ne može biti kazna za grehe, nego je put prirode. Ne znam ima li to uništavanje svrhe, ili se zemlja još nije smirila u svom konačnom obliku, kao što ni mi, muškarci i žene, još nismo savršeni. Možda se i zemlja trudi da uzvisi dušu i usavrši se. Ne znam, Morgana. Te stvari su posao najviših Posvećenika. Znam samo da smo povratili tajnu hramova, što nismo smeli da uradimo, i stoga smo prokleti." Zadrhtala je. "Ali sveštenici su nam tako naredili." "Nijedan sveštenik nas ne može razrešiti ovog kršenja zaveta, jer reč data pred bogovima
odjekuje kroz vreme. I stoga ćemo ispaštati. Nije bilo dobro da se sve znanje o našim hramovima izgubi pod morem, i stoga smo poslati da prenesemo to znanje iz života u život, uz punu svest o tome da ćemo patiti zbog kršenja zaveta. Moralo je biti tako, sestro." "Zašto da budemo kažnjeni posle ovog života za ono što nam je naloženo da učinimo? Zar sveštenici misle da je pravo da ispaštamo što smo ih poslušali?" "Ne", odgovorio je čovek, "ali seti se zaveta koji smo dali..." i tu mu se glas slomio. "Zakleli smo se, u hramu sada izgubljenom pod morem, gde veliki Orion više neće vladati. Zakleli smo se da podelimo usud onoga ko je ukrao vatru sa nebesa, kako čovek ne bi morao da živi u tami. Veliko dobro nam je doneo taj dar vatre, ali i veliko zlo, jer čovek se naučio zloupotrebi i izopačenosti... i tako onaj ko je ukrao vatru, mada mu se ime poštuje u svakom hramu jer je čovečanstvu doneo svetlost, trpi zauvek muke okovan, dok mu lešinar večito kljuca srce... To su Misterije: da se čovek može slepo povinovati sveštenicima i njihovim zakonima, pa da živi u neznanju, ili da se voljno protivi, poštujući donosioca Svetla, i podnese patnje na Točku Ponovnog Roñenja. A vidi..." pokazao je naviše, ka mestu gde se njihala prilika Većeg-odbogova, sa tri zvezde čistote i pravednosti oko pojasa. "On još stoji tamo, mada mu je hram nestao; i pogledaj, eno Točka kako se okreće svojom kružnom putanjom, mada se zemlja ispod njega možda grči u mukama i baca hramove i gradove i čovečanstvo u plamenu smrt. A mi smo ovde izgradili novi hram, kako njegova mudrost nikada ne bi nestala." Čovek za koga je znala da je Uter, iznutra, obgrlio ju je rukom, i znala je da je zaplakala. Grubo je privukao njeno lice svojem i poljubio ju je, a ona je osetila na usnama so njegovih suza. "Ne mogu da se pokajem", rekao je. "U hramu nam govore da se istinska radost nalazi samo u slobodi od Točka koji znači roñenje i ponovno roñenje, da moramo naučiti da preziremo zemaljske radosti i patnje, i da čeznemo samo za mirom sadašnjosti u večnosti. Ali ja volim život na Zemlji, Morgana, i volim te ljubavlju koja je jača od smrti, i ako je greh cena što smo vezani zajedno, život za životom tokom vekova, onda ću grešiti radosno i bez žaljenja, jer to me vraća tebi, ljubljena moja!" Igrena nikada u životu nije iskusila takav poljubac, strastan, ali ipak je izgedalo kao da ih neki smisao iznad obične požude navodi da ostanu vezani. U tom trenutku zapljusnulo ju je sećanje kako je prvi put upoznala ovog čoveka - sećanje na velike mermerne stubove i zlatne zvezde velikog Orionovog hrama, i Grada Zmija ispod njega, sa avenijama sfingi, životinja sa telom lava i licem žene, koje su vodile ka velikom putu za Hram... stajali su tu, na goloj ravnici, sa krugom od neobrañenog kamena i sa požarom na zapadu koji je predstavljao samrtno svetlo zemlje u kojoj su roñeni, gde su obitavali zajedno u Hramu još od ranog detinjstva i gde su spojeni u svetom plamenu, da se nikad ne rastave dok god su živi. A sada su učinili ono što će ih spojiti i posle smrti... "Volim ovu zemlju", grubo je rekao on. "Ovde gde smo sada, hramovi se prave od neobrañenog kamena, a ne od srebra, zlata i mesinga, ali ja već volim ovu zemlju i rado dajem život kako bih je očuvao, ovu hladnu zemlju u kojoj sunce nikad ne sija..." Stresao se pod ogrtačem, ali Igrena ga je povukla, tako da su okrenuli leña zamirućem plamenu Atlantide. "Gledaj na istok", rekla je, "jer uvek, dok velika svetlost zamire na zapadu, postoji obećanje ponovnog roñenja na istoku." I tako su stajali, zagrljeni, pod blistaivm suncem koje je izlazilo iza oka na velikom kamenu. Čovek je šaputao. "Ovo je zaista veliki ciklus života i smrti..." Još dok je govorio, privukao ju je uz sebe. "Doći će dan kada će ljudi zaboraviti, i ovo će biti samo prsten od kamenja. Ali ja ću se sećati, i vratiću ti se, ljubljena, kunem ti se." A onda je čula Merlinov ozbiljni glas. "Budi oprezna sa svojim nadama, jer će ti se svakako ispuniti." A onda tišina; Igrena se našla naga, umotana samo u ogrtač, sklupčana kraj poslednjeg hladnog pepela vatre u sobi u kojoj su odseli; A Gorloas je tiho hrkao u krevetu. Drhteći, čvrsto se umotala u šal i ušunjala se, smrznuta do kostiju, nazad u postelju, tražeći poslednje ostatke toplote. Morgana. Zar je dala to ime detetu zato što je ona pod njim roñena? Je
li ovo bio samo čudan san koji joj je poslao Merlin, kako bi je ubedio da je poznavala Utera Pendragona u nekom ranijem životu? Ali ovo nije bio san - snovi su zbrkani, čudni, svet u kome je sve glupost i varka. Znala je da je nekako odlutala u predele Istine, kuda duša odlazi kada je telo negde drugde, i nekako se vratila sa sećanjem umesto sna. Jedno joj je ipak bilo jasno. Ako su se ona i Uter poznavali i voleli u prošlosti, to objašnjava otkuda joj snažno osećanje da ga poznaje, zašto joj nije stranac, zašto čak i njegovi grubi - ili dečački - maniri njoj ne deluju uvredljivo, nego samo kao deo osobe kakva on jeste i kakva je oduvek bio. Setila se nežnosti sa kojom mu je brisala suze velom, sada svesna šta je tada mislila: Da, uvek je bio ovakav. Plahovit kao dečak, žureći ka onome što želi, ne pitajući za cenu. Jesu li zaista njih dvoje doneli tajne iščezle mudrosti u ovu zemlju, pre mnogo naraštaja, kada su iščezle zemlje tek nestale pod zapadnim okeanom, i jesu li zajedno trpeli kazne zbog kršenja zaveta? Kazne? Tog časa, ne znajući zašto, shvatila je da je upravo ponovno roñenje - ljudski život - trebalo da bude kazna, život u ljudskom telu umesto u beskonačnom miru. Nasmešila se. Je li to zaista kazna, pomislila je, ili nagrada - živeti u ovom telu? Jer razmišljajući o iznenadnom buñenju svog tela u naručju čoveka koji je bio, ili će biti, ili je davno bio, Uter Pendragon, znala je jasno kao nikada ranije, ma šta sveštenici govorili o tome: život, roñen ili ponovno roñen, u ovom telu, dovoljna je nagrada. Ušuškala se u krevetu i legla, sada nimalo sanjiva, gledajući u tamu i smešeći se. Znači, Vivijen i Merlin su znali, možda, ono što joj je bilo suñeno da uvidi: da je vezana za Utera vezom koja je njen brak činila samo površnim i privremenim. Učiniće po njihovoj volji; to je deo njene sudbine. Ona i čovek koji je sada Uter vezani su, pre mnogo života, sudbinom ove zemlje u koju su došli kada je Stari Hram pokopan. Sada, kada su Misterije ponovo ugrožene, ovog puta hordama varvara i divljaka sa severa, vratili su se zajedno. Dato joj je da rodi jednog od velikih junaka koji će se, kako je rečeno, vratiti u život kada budu potrebni, kralja koji je bio, i jeste, i ponovo će doći da spase svoj narod... čak i hrišćani imaju sličnu priču, jer kažu da je majka njihovog Isusa, dok ga je nosila, imala vizije i proročanstva da će roditi kralja. Nasmešila se u tami, razmišljajući o sudbini koja je ponovo ujedinjuje sa čovekom koga je volela pre toliko stoleća. Gorloas? Kakve veze ima Gorloas sa njenom sudbinom, osim što ju je pripremio? Inače bi možda bila premlada da razume šta joj se dešava. U ovom životu nisam sveštenica. Ipak, znam da sam i dalje poslušno dete svoje sudbine; kao što svi muškarci i žene to moraju biti. A za sveštenike i sveštenice ne postoji brak. Oni se daju onako kako moraju, po volji bogova, kako bi rodili one koji su ključni za sudbinu čovečanstva. Setila se velikog sazvežña po imenu Točak, na severu. Seljaci ga nazivaju Velika Kola, ili Veliki Medved, i ono večito kruži oko najsevernije zvezde; ali Igrena je znala da on predstavlja, svojim pojavljivanjem i nestajanjem, beskrajni Točak Roñenja, Smrti i Ponovnog Roñenja. A Div koji korača nebom, sa mačem za pojasom... Igreni se za trenutak učinilo da vidi junaka koji će doći, sa velikim mačem u ruci, mačem pokoritelja. Sveštenici sa Svetog ostrva postaraće se da on dobije mač, mač iz predanja. Gorloas se promeškoljio i posegnuo ka njoj, i ona mu se poslušno približila. Gañenje je potpuno nestalo pred nežnošću i sažaljenjem, jer sada se nije bojala da će je opteretiti neželjenim detetom. To nije njena sudbina. Siroti, osuñeni čovek, nije imao udela u toj Misteriji. On je od onih koji se jednom rañaju; ili, ako i nije, nije se sećao, a njoj je bilo drago što ga može utešiti ta obična sudbina. Kasnije, kada su ustali, uhvatila je sebe kako peva; Gorloas ju je radoznalo pogledao. "Čini mi se da si ozdravila", rekao je, i ona mu se nasmešila. "Pa, jesam", rekla je. "Nikad se nisam bolje osećala." "Znači da ti je Merlinov lek koristio", rekao je Gorloas, a ona se nasmešila i nije odgovorila. 5.
Izgledalo je da se narednih dana u gradu govori samo o tome - da se Lot od Orknija povukao i otišao na sever. Postojao je strah da će to odložiti konačan izbor; ali samo tri dana kasnije, Gorloas se vratio u kuću, gde je Igrena završavala novu haljinu od tkanine koju je našla na tržnici, i rekao da je Veće Ambrozijevih savetnika učinio ono što su sve vreme znali da je Ambrozije želeo, i da je izabrao Utera Pendragona da vlada čitavom Britanjom kao Veliki Kralj nad kraljevima u zemlji. "Ali šta je sa severom?" upitala je. "On će nekako urazumiti Lota ili će ratovati protiv njega", odgovorio je Gorloas. "Ne volim Utera, ali on je naš najbolji borac. Ne bojim se Lota i siguran sam da ga se ni Uter ne boji." Igrena je osetila ono poznato meškoljenje Vida i znala je da će Lot imati važnu ulogu u narednim godinama... ali oćutala je; Gorloas joj je odavno pokazao da ne želi da ona razgovara o muškim poslovima, a i bolje da se ne svaña sa osuñenim čovekom za ovo malo vremena što mu je preostalo. "Vidim da si završila novu haljinu. Nosićeš je, ako želiš, kada Uter bude u crkvi proglašen za Velikog Kralja i krunisan, a potom će održati prijem za sve muškarce i njihove gospe, pre nego što poñe u zapadne predele da ga i oni proglase kraljem", rekao je. "On nosi ime Pendragona, Najvećeg Zmaja, po zastavi koju nosi, a oni imaju neki sujeveran obred o zmajevima i kraljevima..." "Zmaj je isto što i zmija", rekla je Igrena. "Simbol mudrosti; druidski simbol." Gorloas se nezadovoljno namrštio i rekao da neće da ima posla sa takvim simbolima u hrišćankoj zemlji. "Pomazanje rukom biskupa trebalo bi da im bude dovoljno." "Ali nisu svi ljudi dorasli višim Misterijama", rekla je Igrena. Naučila je to još kao dete na Svetom ostrvu, a otkako je sanjala o Atlantidi, činilo joj se da je sve što je tada naučila o Misterijama, a što je mislila da je zaboravila, poprimilo novo značenje i dubinu u njenom umu. "Mudri ljudi znaju da simboli nisu potrebni, ali ne i običan svet sa sela; njima trebaju zmajevi koji lete nad kraljem, baš kao što im trebaju vatre Beltana, i Veliki Brak kada se kralj venčava sa zemljom..." "Te stvari su hrišćanima zabranjene", strogo je rekao Gorloas. "Apostol je rekao: samo je jedno ime pod nebesima koje nas može spasti, i svi ostali znaci i simboli su izopačeni. Ne bi me čudilo da čujem tako nešto od Utera, tog nedostojnika, koji se petlja u razvratne obrede pagana, računajući na glupost prostaka. Nadam se da ću dočekati Velikog Kralja Britanije koji će se držati samo hrišćanskih obreda!" Igrena se nasmešila. "Mislim da nijedno od nas neće doživeti da vidi taj dan, mužu moj. Čak je i Apostol u tvojim svetim knjigama napisao da je za bebe mleko, a za snažne muškarce meso, dok običan narod, koji se jednom raña, mora da ima svoje Svete Kladence i prolećne vence i obredne plesove. Bio bi tužan dan za Britaniju kad se julske vatre ne bi palile i kad venci ne bi padali u Svete Kladence." "Čak i ñavoli mogu da pogrešno navode svete reči", odgovorio je Gorloas, ali nije se ljutio. "Možda je to Apostol i hteo da kaže, kada je rekao da žene moraju da ćute u crkvi, jer one lako padaju u takve greške. Kad budeš starija i mudrija, Igrena, znaćeš da je tako. A dotle, spremi se kako najlepše umeš za službu u crkvi i za veselje potom." Igrena je obukla novu haljinu i četkala kosu sve dok nije zasijala kao najfiniji bakar; kada se pogledala u srebrnom ogledalu - Gorloas je poslao na tržnicu po njega, posle svega, i poklonio joj ga - iznenada se potišteno upitala hoće li je Uter uopšte primetiti. Bila je divna, da, ali bilo je i drugih žena, lepih kao i ona, a mlañih, neudatih žena koje nisu rañale - zašto bi želeo nju, staru i iskorišćenu? Tokom čitave crkvene svečanosti pažljivo je gledala kako se Uter zariče i kako ga biskup pomazuje. Bar ovog puta psalmi nisu bili žalosno zapevanje o Božjem srdžbi i kazni, nego vesele pesme, pune hvale i zahvalnosti, a zvona su zvučala vedro, a ne gnevno. Potom, u kući koja je bila Ambrozijev štab, čekali su ih specijaliteti, vino i mnogo svečanosti, jer Ambrozijevi vojni poglavari zaklinjali su se jedan po jedan na vernost Uteru.
Igrena se umorila mnogo pre kraja. No, konačno je i to bilo gotovo, i dok su se poglavari sa gospama okupljali oko vina i hrane, malo se izdvojila, posmatrajući blistavi skup. I tu ju je, konačno, kao što je napola slutila da će biti, pronašao Uter. "Moja gospo od Kornvola." Duboko mu se naklonila. "Gospodaru Pendragone, moj kralju." Grubo joj je odgovorio: "Nema potrebe za takvim učtivostima meñu nama dvoma, gospo", i uhvatio ju je za ramena, baš kao u snu, pa se zagledala u njega, napola očekujući da će na njegovim mišicama videti zlatne vezene zmije. Ali govorio je sasvim obično. "Sada više ne nosiš onaj dragulj. Bio mi je tako čudan. Kada sam te prvi put video da ga nosiš, bilo je to kao u snu koji sam jednom sanjao... Imao sam groznicu, proletos, i Merlin me je negovao, i sanjao sam čudan san, a sada znam da sam te u tom snu prvi put video, mnogo pre nego što sam ti prvi put ugledao lice. Mora da sam zurio kao seoski klipan, gospo Igrena, jer sam se neprekidno trudio da se setim tog sna, i kakvu si ulogu u njemu imala, a kakvu je imao opal oko tvog vrata." "Rekli su mi da je jedna od osobina mog dragulja", odgovorila je, "da budi sećanja duše. I ja sam sanjala..." Položio joj je ruku na mišicu. "Ne mogu da se setim. Zašto mi se čini da si nosila nešto zlatno oko doručja, Igrena? Imaš li zlatnu narukvicu u obliku - možda zmaja?" Odmahnula je glaovm. "Sada ne", rekla je, ukočena pomišlju da je on, nekako i bez njenog znanja, delio to čudno sećanje i san. "Smatraćeš me neučtivim klipanom, gospo od Kornvola. Mogu li da te ponudim vinom?" Ćutke je odmahnula glavom. Znala je da bi joj, ako pokuša da uzme pehar, ruka zadrhtala i da bi prosula piće. "Ne znam šta se dešava sa mnom", ljutito je rekao Uter. "Sve što se zbiva ovih dana - smrt mog oca i kralja, rasprave svih ovih kraljeva, to što su me izabrali za Velikog Kralja - čini mi se nestvarno, a ti, Igrena, najnestvarnija si od svega! Jesi li bila na zapadu, gde veliki prsten od kamenja stoji u ravnici? Kažu da je u davna vremena to bio druidski hram, ali Merlin tvrdi da nije, da je sagrañen davno pre nego što su druidi došli u ove krajeve. Jesi li bila tamo?" "Ne u ovom životu, gospodaru." "Voleo bih da ti ga pokažem, jer jednom sam sanjao da stojim tamo sa tobom - oh, ne misli da sam ludak, Igrena, što uvek pričam o snovima i proročanstvima", rekao je uz nagao, dečački osmeh. "Hajde da lepo pričamo o običnim stvarima. Ja sam običan poglavar sa severa koji se iznenada probudio i ustanovio da je postao Veliki Kralj Britanije, i možda sam malo poludeo od iznenañenja!" "Biću sasvim obična", složila se Igrena, smešeći se. "A da si oženjen, pitala bih te kako ti je žena i ima li tvoj najstariji sin problema sa - oh, to je najobičnija stvar koji bih mogla da te pitam - da li su mu izbili zubi pre vrućina, ili da li je imao osipe od pelena!" Nasmejao se. "Mislićeš da nisam dovoljno star za ženidbu", rekao je. "Imao sam dovoljno žena, Bog zna koliko. Možda ne bi trebalo da tako govorim ženi najpobožnijeg poglavara; otac Džerom bi rekao da sam imao previše žena za duševni mir! Ali nikada nisam sreo neku do koje bi mi bilo stalo, pošto bismo ustali iz postelje, a uvek sam se plašio da se oženim nekom sa kojom nisam spavao, jer bih se možda i od nje tako umorio. Uvek mi se činilo da bi trebalo da postoji veza čvršća od one izmeñu muškarca i žene, mada hriščani smatraju da je to dovoljno - kako oni kažu, bolje oženiti se nego goreti? E, nisam izgoreo, jer sam zagasio vatru, ali ipak osećam da mora postojati plamen koji se neće predati tako brzo, i da takvom ženom treba da se oženim." Iznenada je promenio temu. "Da li voliš muža?" Vivijen ju je isto pitala, a ona joj je odgovorila da nije važno. Nije znala šta govori. Sada je tiho rekla: "Ne. Dali su me njemu kada sam bila premlada da bih marila za koga se udajem." Uter se okrenuo i počeo ljutito da korača. "A vidim da nisi kurva koja se tumba po tuñim krevetima, i zašto me je, za ime svih bogova, opčarala žena udata za jednog od mojih najodanijih voña..."
Znači, Merlin je bacio malo čini i na Utera. No, sada joj to nije smetalo. To joj je bila sudbina, a ono što će se desiti moraće da se desi. Ali nije mogla da veruje da joj je sudbina da prevari Gorloasa, ovde i ovako. To kao da je bio deo sna o velikoj ravnici, i kao da je mogla da nazre senku velikog prstena od kamenja, kad joj je položio ruku na rame. Ali bila je zbunjena. Ne, to je bio drugi svet i drugi život. Činilo joj se da joj čitava duša i čitavo telo žude za stvarnošću onog poljupca u zajedničkom snu. Sakrila je lice dlanovima i zaplakala. On je zurio u nju, uplašen i bespomoćan, malo ustuknuvši. "Igrena", šapnuo je. "Šta da radimo?" "Ne znam", jecala je. "Ne znam." Njena sigurnost pretvorila se u jadnu zbunjenost. Je li san bio poslat samo da je začara, magijom, i navede da prevari Gorloasa i pogazi svoju čast i zadatu reč? Na rame joj je pala šaka, teška i preteća. Gorloas je bio ljut i sumnjičav. "Šta je posredi, moja gospo? Šta ste joj to rekli, kralju, kad mi žena izgleda tako jadno? Znam da ste čovek bez vaspitanja i samilosti, ali čak i tako, ser, obična pristojnost bi trebalo da vas uzdrži od udvaranja ženi vazala na sopstvenom krunisanju!" Igrena ga je ljutito pogledala. "Gorloase, nisam ovo zaslužila od tebe! Da li sam ikada išta uradila da zaslužim ovakve optužbe, i to na javnom mestu?" Glave su se zaista okretale ka njima, jer ljutite reči bile su glasno izgovorene. "Pa zašto onda plačeš, gospo, ako ti nije rekao ništa neprilično?" Ruka kojom ju je stezao za zglob bila je čvrsta kao da želi da ga slomi. "Što se toga tiče", rekao je Uter, "moraš pitati gospu zašto plače, jer ja ne znam. Ali pusti joj ruku, da te ne bih naterao. Bio joj muž ili ne, niko se ne sme tako ponašati prema ženi pod mojim krovom." Gorloas je pustio Igreninu ruku. Videla je da se crveni otisci njegovih prstiju polako pretvaraju u modrice; protrljala ih je, a suze su joj tekle niz lice. Pred mnogim licima koja su ih okružavala osećala se zgroženo, kao da ju je neko osramotio; pokrila je lice velom i još jače zaplakala. Gorloas ju je gurao napred. Nije čula šta je rekao Uteru; tek kada su izišli na ulicu, pogledala ga je u čudu. "Neću te optužiti pred svima, Igrena", ljutito je rekao Gorloas, "ali Bog mi je svedok da bih imao pravo. Uter te je maločas gledao onako kako muškarac gleda ženu koju je upoznao na način na koji nijedan hrišćanin ne sme poznavati tuñu ženu!" Igrena je osećala kako joj srce bije u grudim; znala je da je on u pravi i bila je zbunjena i očajna. Uprkos činjenici da je videla Utera svega četiri puta i dvaput ga sanjala, bila je svesna da su se gledali i razgovarali kao da su godinama ljubavnici, znajući sve jedno o drugom, o telu i umu i srcu. Setila se sna, u kome je izgledalo da su vezani godinama vezom koja, možda i nije bila brak, ali se nije mnogo razlikovala od toga. Ljubavnici, partneri, sveštenik i sveštenica - ma kako to zvali. Kako je mogla reći mužu da je Utera videla samo u snu, ali da je počela da misli o njemu kao o muškarcu koga je volela toliko davno da je ona, Igrena, u to vreme bila tek neroñena senka; da je njena srž ista kao i kod žene koja je volela onog čudnog čoveka sa zlatnim zmijama na rukavima... Kako to da kaže mužu, koji o Misterijama ništa ne zna i ni ne želi da zna? Grubo ju je gurao napred, ka kući u kojoj su odseli. Znala je da je spreman da je udari ako progovori i reč; ali njeno ćutanje još ga je više žestilo. "Zar nemaš ništa da mi kažeš, ženo?" povikao je i zgrabio je za već bolnu ruku, toliko snažno da je uzviknula od bola. "Zar misliš da nisam video kako si gledala svog ljubavnika?" Otrgla je ruku, osećajući da je spreman da joj je iščupa. "Ako si to video, onda si video i da sam se okrenula od njega i kad je samo hteo da me poljubi! A nisi ga čuo kad mi je rekao da si mu ti odani saradnik i da ne želi da uzme ženu prijatelju..." "Ako sam mu ikada i bio prijatelj, sada svakako više nisam!" rekao je Gorloas, lica tamnog od gneva. "Zar zaista misliš da ću podržavati čoveka koji bi mi preoteo ženu, na javnom mestu, posramivši me pred svim okupljenim poglavarima?" "Nije to uradio!" opet je zaplakala Igrena. "Samo sam mu jednom dodirnula usne!" Činilo joj
se da je sve još surovije zato što je želela Utera, ali se držala pristojnosti. Pa, ako me optužuje za krivicu kada uopšte nisam kriva za ono što je po njegovim rečima nedelo, zašto nisam uradila ono što je Uter želeo? "Video sam kako ga gledaš! A ne ulaziš mi u krevet od kako si prvi put videla Utera, neverna kučko!" "Kako se usuñuješ!" jeknula je, pobesnevši; zgrabila srebrno ogledalo koje joj je poklonio i bacila mu ga u glavu. "Povuci reč, ili se kunem da ću se baciti u reku pred tvojim očima ako me ikada dodirneš! Lažeš, i znaš da lažeš!" Gorloas se sagnuo i ogledalo se razbilo o zid. Igrena je dograbila ogrlicu od ćilibara - još jedan novi poklon od muža - i bacila je za ogledalom; žurno je strgla lepu novu haljinu i zavitlala mu je u glavu. "Kako se usuñuješ da me tako nazoveš, ti koji si me zatpao poklonima kao da sam jedna od onih koje prate vojničke logore? Ako misliš da sam kurva, gde su pokloni koje sam dobila od ljubavnika? Sve poklone koje sam dobila, dobila sam od muža, brbljivog kučkinog sina koji pokušava da kupi moju naklonost radi svoje požude, jer sveštenici su ga učinili napola evnuhom! Od sada ću nositi samo ono što sama izatkam, a ne tvoje odvratne poklone, ti huljo sa usnama i umom lažnim kao i tvoji prljavi poljupci!" "Ćuti, ženo nečastiva!" proderao se Gorloas, udarivši je tolikom snagom da je pala na pod. "A sad se diži i pokrij se pristojno, kao hrišćanka, i nemoj više da se svlačiš kako bih poludeo kad te takvu vidim! Jesi li time zavela i mog kralja?" Nesigurno je ustala, šutnuvši ostatke haljine što je dalje mogla, i jurnula ka njemu da ga udari, još jednom i još jednom. On ju je zgrabio i pokušao da je umiri; činilo joj se da će je zdrobiti. Igrena je bila snažna, ali Gorloas je bio krupan čovek i ratnik, i ubrzo je prestala da se otima, znajući da je beskorisno. Počeo je da je gura ka krevetu. "Naučiću te da ne gledaš tako ljude, osim svog zakonitog muža!" siktao je. Prezrivo je zabacila glavu. "Zar misliš da ću te ikada ponovo pogledati, osim sa gañenjem kakavo bih osećala prema zmiji? Oh, da, možeš me odvesti u krevet i prisiliti me da ti se pokorim, jer tvoje hrišćansko milosrñe ti dopušta da mučiš sopstvenu ženu! Ne marim šta ćeš mi reći, Gorloase, jer u srcu znam da sam nedužna! Sve do ovog časa osećala sam se krivom što me je neka čarolija navela da zavolim Utera. Sada mi je krivo što nisam uradila ono što me je molio, makar zato što si spreman da poveruješ lažima o mojoj krivici, a ne istini o mojoj nedužnosti, a dok sam ja strepela za svoju i tvoju čast, ti si spreman da poveruješ kako bih svoju čast bacila u prašinu!" Prezir u njenom glasu naterao je Gorloasa da opusti ruke i zagleda se u nju. Kada je progovorio, glas mu je bio promukao. "Da li zaista tako misliš, Igrena? Jesi li zaista nedužna?" "Zar misliš da bih se ponizila da lažem o tome? Pred tobom?" "Igrena, Igrena", ponizno je rekao. "Dobro znam da sam suviše star za tebe, i da su mi te dali bez ljubavi i bez tvoje volje, ali sam mislio da si možda, u poslednje vreme, počela da misliš malo bolje o meni, a kad sam te video kako plačeš pred Uterom..." Zagrcnuo se. "Nisam mogao da podnesem da tako gledaš onog požudnog i pokvarenog čoveka, a da mene gledaš samo iz dužnosti i sa mirenjem - oprosti mi, oprosti mi, preklinjem te - ako sam te zaista pogrešno optužio..." "Pogrešno si me optužio", rekla je ledenim glasom, "i dobro je što me moliš da oproštaj, koji nećeš dobiti sve dok se pakao ne ohladi i dok Zemlja ne potone u zapadni okean! Bolje idi i pomiri se sa Uterom - zar zaista misliš da ćeš moći da izdržiš gnev Velikog Kralja Britanije? Ili ćeš na kraju poklonima kupovati njegovu milost, kao što si pokušao sa mnom?" "Ćuti!" ljutito je rekao Gorloas, opet pocrvenevši; ponizio se pred njom, i znala je da joj ni to nikada neće oprostiti. "Pokrij se!" Igrena je shvatila da je još naga do pojasa. Prišla je krevetu, gde je ostavila staru haljinu, i polako je obukla i počela da namešta čipku. On je podigao ogrlicu i ogledalo i pružio joj ih, ali ona je odvratila pogled, pa je posle nekog vremena rešio da ih spusti na krevet, gde ih je Igrena
ostavila da leže i ne pogledavši ih. Za trenutak je zurio u nju, a onda je naglo otvorio vrata i izišao. Kad je ostala sama, Igrena je počela da pakuje stvari u bisage. Nije znala šta namerava da učini; možda da poñe i potraži Merlina, da mu se izjada. On je pokrenuo ovaj lanac dogañaja koji ju je posvañao sa Gorloasom. Barem je znala da više neće moći da popusti i živi pod njegovim krovom. Srce joj se grčilo od bola: bili su venčani po rimskim običajima, a po njima je Gorloas imao potpunu vlast nad kćerkom. Mora nekako uspeti da se pretvara dok ne uspe da skloni Morganu na bezbedno mesto! Možda da je pošalje kod Vivijen, na Sveto ostrvo, i da je na usvojenje. Ostavila je na krevetu nakit koji joj je dao Gorloas i spakovala je jedino haljine koje je sama sašila u Tintagelu, a od nakita samo opal koga je dobila od Vivijen. Kasnije je shvatila da baš zbog tog trenutka odugovlačenja nije uspela da pobegne, jer upravo dok je stavljala na krevet poklone koje je dobila od njega, odvajajući ih od svojih stvari, Gorloas se vratio u sobu. Brzo je pogledao njene spakovane bisage i kruto klimnuo glavom. "Dobro je", rekao je, "spremna si za polazak. Odlazimo pre sumraka." "Kako to misliš, Gorloase?" "Upravo sam bacio zavet vernosti Uteru u lice i rekao sam mu ono što je trebalo odmah da mu kažem. Sad smo, dakle, neprijatelji. Idem da organizujem odbranu zapada pred Saksoncima i Ircima, ukoliko se tamo pojave; rekao sam mu da ću ga, ako namerava da dovede vojsku u moju zemlju, obesiti na prvo drvo kao zločinca." Zurila je u njega; jedva je uspela da progovori. "Poludeo si, mužu moj. Kornvolci ne mogu sami braniti zapad ako Saksonci nadru tuda. Ambrozije je to znao; Merlin to zna; Bože pomozi, i ja to znam, a ja sam samo obična domaćica! Hoćeš li u jednom trenutku ludila uništiti sve za šta je Ambrozije živeo i borio se poslednjih godina, zbog neke besmislene svañe sa Uterom usled tvoje bolesne ljubomore?" "Odmah ti je žao Utera!" "Bilo bi mi odmah žao i saksonskog poglavice, kada bi izgubio najvernijeg podanika zbog besmislene svañe! Za ime Božje, Gorloase, u ime naših života i života ljudi koji od tebe očekuju pomoć kada doñu Saksonci, preklinjem te da prekineš svañu sa Uterom i da ne razvrgneš savezništvo tek tako! Lot je već otišao; ako i ti odeš, ostaće samo ugovorne trupe i nekoliko malih kraljeva da ga slede u odbranu Britanije!" Očajnički je odmahnula glavom. "Bolje da sam se bacila sa litice u Tintagelu nego što sam pošla u Londinijum! Zakleću se, u šta god želiš, da me usne Utera Pendragona nikad nisu dodirnule! Hoćeš li raskinuti savez za koji je Ambrozije umro, samo zbog žene?" Gorloas ju je prostrelio pogledom. "Čak i da te Uter nikada nije ni video, gospo, ne bih sledio čoveka koji je toliko raskalašan i toliko loš hrišćanin; nimalo ne verujem Lotu, ali sada znam da Uteru verujem još manje. Trebalo je od početka da slušam glas savesti i da uopšte ne pristanem da ga podržavam. Stavi moju odeću u druge bisage. Poslao sam po konje i naše ljude." Pogledala je njegovo neumoljivo lice i shvatila da će je, ako se pobuni, opet udariti. Sad je bila u zamci, nije mogla da pobegne, čak ni na Sveto ostrvo pod sestrinu zaštitu - sve dok Gorloas drži njenu kćer u Tintagelu. Još je slagala savijene košulje i tunike u bisage kada je čula zvona na uzbunu. "Ostani tu!" strogo je rekao Gorloas i žurno izišao. Igrena je, ljuta, požurila za njim, i našla se pred grubim vojnikom koga nije poznavala. Držao je koplje popreko preko ulaznih vrata, sprečavajući je da prekorači prag. Njegovo kornvolsko narečje jedva je mogla da razume, ali shvatila je da je vojvoda naredio da njegova gospa ima da ostane u kući, u bezbednosti; on je bio zadužen da to i izvrši. Bilo bi joj ispod dostojanstva da se nateže sa njim, a podozrevala je da bi je u tom slučaju samo bacio preko praga kao vreću žita. Na kraju je uzdahnula i vratila se u kuću, da završi pakovanje. Sa ulice je čula buku i viku, zvuke ljudi u trku, zvona sa obližnje crkve, mada nije bilo vreme za službu. Jednom je začula i zveckanje mačeva i upitala se da nisu to Saksonci
prodrli u grad - ovo bi zaista bilo dobro vreme za napad, sad kad su Ambrozijevi poglavari posvañani! Pa, to bi rešilo jedan od njenih problema, ali šta bi bilo sa Morganom, samom u Tintagelu? Dan se vukao, a pred veče Igrena je počela da se plaši. Da li su Saksonci na kapijama grada, da li su se Uter i Gorloas opet posvañali, je li neko od njih mrtav? Kada je Gorloas konačno otvorio vrata sobe, bilo joj je gotovo milo što ga vidi. Lice mu je bilo mračno i zatvoreno, vilice stegnute kao u velikom bolu, ali reči kojima joj se obratio bile su kratke i bespogovorne. "Polazimo u sumrak. Možeš li da sediš u sedlu, ili da te jedan vojnik nosi iza sebe? Nećemo imati vremena da jašemo kako damama odgovara." Poželela je da ga zaspe pitanjima, ali nije htela da mu pruži zadovoljstvo da vidi koliko joj je stalo. "Dok ti možeš da jašeš, mužu moj, i ja ću se držati u sedlu." "Postaraj se da tako i bude, jer se nećemo zadržavati dovoljno dugo da se predomisliš. Uzmi najtopliji ogrtač; biće hladno jahati noću, a sa mora nailazi magla." Igrena je vezala kosu u punñu i umotala se u debeli ogrtač preko tunike i pantalona koje je uvek oblačila za jahanje. Gorloas ju je podigao na konja. Ulica je bila puna tamnih vojničkih prilika sa dugačkim kopljima. Gorloas je tiho razgovarao sa jednim od kapetana, a onda se vratio i uzjahao; oko njih dvoje jahalo je desetak vojnika. Uzeo je uzde Igreninog konja i ljutito trgao glavom. "Hajde." Nije bila sigurna kuda idu; ćutke je jahala tamo kuda je Gorloas vodio, kroz sve gušći sumrak. Negde daleko na nebu nazirala se vatra, ali Igrena nije znala je li to stražarska vatra ili negde gori kuća, ili samo skitnice lože radi kuvanja, negde na tržnici. Nije znala kuda se ide izmeñu zbijenih kuća ka reci, ali kad je oko njih počela da se pojavljuje gusta magla, pretpostavila je da se približavaju obali, i posle nekog vremena začula je škripanje užeta na splavu koji je vozio do broda. Jedan vojnik je sjahao i poveo njenog konja na splav; Gorloas je jahao kraj nje. Nekoliko jahača zaplivalo je na konjima. Shvatila je da je sigurno veoma kasno - u ovo doba godine dan dugo traje, ali bilo je gotovo nečuveno jahati noću. A onda je sa obale začula uzvik. "Odlaze! Odlaze! Prvo Lot, a sada i vojvoda od Kornvola! Ostajemo bez zaštite!" "Svi vojnici napuštaju grad! Šta ćemo raditi kad se Saksonci iskrcaju na južnu obalu?" "Kukavice!" povikao je neko sa obale kad je brod, uz mnogo škripe, počeo da se udaljava. "Kukavice, bežite dok je zemlja u plamenu!" Iz tame je doleteo kamen. Pogodio je jednog vojnika u grudni oklop. Ovaj je opsovao, ali Gorloas mu se oštro i tiho obratio i vojnik je zaćutao, gunñajući. Sa obale je doletelo još nekoliko uvreda i kamenica, ali brzo su se udaljili. Kad su joj se oči privikle na tamu, Igrena je videla Gorloasa, lica bledog i nepomičnog kao u kamenog kipa. Čitave noći joj se nije obratio, mada su jahali do zore, i tek kad je došlo svitanje, rumeno i vlažno, zaogrnuvši svet purpurnom maglom, zaustavili su se nakratko kako bi se ljudi i konji odmorili. Gorloas je raširio ogrtač, kako bi Igrena mogla da se ispruži, i doneo joj je tvrdog hleba i sira i pehar vina, vojničko sledovanje, ali i dalje joj se nije obraćao. Bila je umorna i ugruvana od jahanja, a i zbunjena; znala je da se Gorloas posvañao sa Uterom i povukao svoju vojsku, ali ništa više. Zar ga je Uter mirno pustio da ode? Pa, Lota je pustio. Posle kratkog odmora, Gorloas je opet doveo konje i pokušao da je podigne u sedlo, ali Igrena se pobunila. "Neću da jašem dalje dok mi ne kažeš kuda idemo i zašto!" Govorila je tiho, ne želeći da posrami Gorloasa pred vojnicima, ali gledala ga je bez straha. "Zašto smo se iskrali iz Londinijuma kao lopovi pod zaklonom noći? Sada ćeš mi reći šta se dešava, osim ako nećeš da me vežeš za konja i tako nosiš do Kornvola, a ja ću vrištati celim putem!" "Zar misliš da bih se ustezao da to učinim kad bih morao?" odgovorio je Gorloas. "Ne pokušavaj da me izazoveš, ti za koju sam se zavetovao za čitav život i održao reč, i zbog koje sam zauvek zaboravio kralja!" "Kako se usuñuješ da mene okriviš za to", planula je Igrena. "Nisi to učinio zbog mene nego
zbog svoje nerazumne ljubomore! Nisam kriva ni za kakav greh koji bi tvoj pokvareni um mogao da mi pripiše..." "Tišina, ženo! I Uter se zakleo da si nedužna. Ali ti si žena i sigurno si ga nečim omañijala otišao sam kod Utera, u nadi da ćemo izgladiti svañu, i znaš li šta je taj zli i pokvareni čovek tražio od mene? Zahtevao je da se razvedem od tebe i da mu te dam!" Igrena se upiljila u njega razrogačenih očiju. "Ako tako loše misliš o meni, da sam preljubnica, veštica, sva ta zla, zašto se onda nisi obradovao mogućnosti da me se tako lako otarasiš?" A u njoj je ključao nov gnev, na Utera koji je takoñe smatra za ženu koja se može predavati iz ruke u ruku bez svog pristanka. Zahtevao je od Gorloasa da mu je preda kao nepotrebnu, mada ju je sam Gorloas tražio od Gospe od Avalona! Zar je ona konj da je prodaju kao na prolećnom vašaru? Nešto duboko u njoj je uzdrhtalo od tajnog zadovoljstva - Uter ju je želeo, toliko da se svañao sa vojvodom i odbijao saveznike preotimanjem žene. A nešto drugo u njoj je bilo besno. Zašto je nije pitao, nju lično, da ostavi Gorloasa i doñe mu po svojoj slobodnoj volji? No, Gorloas je ozbiljno razmatrao njeno pitanje. "Zaklela si mi se da nisi preljubnica. A nijedan hrišćanin neće oterati ženu osim ako mu je bila neverna." Rastrzana nestrpljenjem i iznenadnim kajanjem, Igrena je ostala mirna. Nije mogla da mu bude zahvalna, ali ju je barem saslušao. Ipak, bilo joj je jasno da je ovde reč uglavnom o njegovom ponosu; čak i da veruje da ga je prevarila, ne bi želeo da njegovi vojnici misle kako njegova mlada žena više voli nekog mlañeg muškarca. Možda bi čak radije sakrio njenu preljubu nego da ih pusti da misle kako ne ume da sačuva vernost mlade žene. "Gorloase..." zaustila je, ali on ju je ućutkao pokretom ruke. "Dosta. Nemam strpljenja da pričam sa tobom. Kad stignemo u Tintagel, možeš natenane da zaboraviš svoju glupost. Što se tiče Pendragona, on će imati pune ruke posla oko rata na Saksonskim obalama. Ako te je očarao, pa, mlada si i žensko si, i malo poznaješ svet i muškarce. Neću ti više prebacivati. Za godinu ili dve imaćeš sina da ti odvrati misli od čoveka koji ti se toliko dopao." Igrena je ćutke pustila da je Gorloas podigne na konja. On, izgleda, mora da veruje u to što veruje, i nije mogla ničim da prodre pod tu gvozdenu površinu. No, um joj se tvrdoglavo vraćao na ono što su Vivijen i Merlin rekli: da je njena sudbina vezana za Uterovu. Posle onog sna verovala je u to, znala je zašto su se ponovo sreli. A evo je, odlazi iz Londinijuma sa mužem, savezništvo je propalo, a Gorloas je očito čvrsto rešen da je Uter više nikada ne vidi. Pa, dok traje rat na Saksonskim obalama Uter neće imati vremena da dokono putuje do na kraj sveta, u Tintagel, a čak i da može, nije bilo načina da uñe u zamak, koga i šačica ljudi može da brani do kraja sveta. Gorloas može da je ostavi tamo, i tu će i ostati sve dok ne ostari, zatvorena iza zidova, ponora i litica. Igrena je prebacila ogrtač preko lica i zaplakala. Više nikada neće videti Utera. Svi Merlinovi planovi su propali; vezana je za starca koga mrzi - sada je znala da ga mrzi, što ranije nije dozvolila sebi ni da pomisli - a čovek koga voli nije mogao da smisli ništa pametnije nego da ubedi ponosnog Gorloasa da je dobrovoljno njemu preda! Kasnije joj se činlo da je plakala tokom čitavog dugog putovanja, tokom svih dana i noći dok su putovali preko močvara i kroz doline Kornvola. Druge noći ulogorili su se i podigli šatore da se pošteno odmore. Jedva je dočkala toplu hranu i priliku da spava u šatoru, mada je znala da više neće moći da izbegava muževljev krevet. Nije mogla da viče i otima se, jer svuda oko šatora bili su njegovi vojnici. Bila mu je žena već četiri godine. Niko živi ne bi poverovao u priču o silovanju. Nije imala snage da mu se opire, niti je želela da izgubi poslednje dostojanstvo u nekakvom otimanju. Stegla je zube i odlučila da ga pusti neka čini šta želi - mada je žalila što nema neku mañiju za koje se priča da štite posvećenice Boginje. Kada one ležu sa muškarcima oko Beltanskih vatri, začinju samo ako to žele. Činilo joj se suviše bolno da zanese sina koga on želi baš kad je ovako ponižena, potpuno smoždena. Merlin je rekao: Nećeš roditi sina Gorloasu. Ali nije verovala Merlinovom proročanstvu, jer videla je da su mu svi planovi propali. Kakav okrutan, proračunat starac! Iskoristio ju je onako kako su muškarci iskorišćavali svoje kćeri još od dolaska Rimljana, dajući ih kao kurve ovom ili
onom muškarcu, nudeći ih kao konja ili kozji sir! Našla je kakav-takav mir sa mužem, a sad je taj mir nestao, okrutno i nizašta! Tiho je plakala dok se spremala za krevet, pomirena i očajna, čak ni dovoljno sigurna u svoju sposobnost da ga odvrati oštrim rečima - po tome kako se ponašao videla je da je spreman da je silom uzme, kako bi oterao sećanja na drugog muškarca time što će je prisvojiti onako kako je jedino znao. Osetila je njegov poznati dodir i njegovo lice nad svojim u tami, a činio joj se kao stranac. Pa ipak, kad ju je privukao, bio je nesposoban; mlitav i opšten, i mada ju je cimao i tapšao, očajnički pokušavajući da se uzbudi, nije ništa vredelo, i na kraju ju je pustio, uz divlju i tihu psovku. "Jesi li bacila neke ćini na moju muškost, ti prokleta kučko?" "Nisam", rekla je, tiho i prezrivo, "mada, kada bih znala takve čini, rado bih ih bacila na tebe, snažni i otmeni mužu moj. Zar očekuješ da plačem što ne možeš da me silom uzmeš? Pokušaj, i ležaću i smejaću ti se u lice!" Za trenutak se podigao nad njom, stežući pesnicu. "Da", rekla je, "udari me. Neće biti prvi put. A možda ćeš se tako osećati dovoljno muški da bi ti se koplje pridiglo!" Opet je opsovao, okrenuo joj leña, ali Igrena je ležala budna, drhteći, znajući da je upravo doživela trenutak osvete. I zaista, čitavim putem do Kornvola, ma koliko da se trudio, Gorloas nije imao moći da je dodirne, sve dok konačno Igrena nije počela da se pita da nije, ni ne znajući, njen pravedni gnev zaista bacio nekakvu čaroliju na njegovu muškost. No, tada je uvidela, gorkom intuicijom sveštenice, da nikada više neće biti potentan sa njom. 6. Kornvol joj se više nego ikada činio kao na kraju sveta. U ono prvo vreme pošto ju je Gorloas ostavio pod stražom - sada ledeno ćutljivom, bez reči za nju, ni dobre ni loše - Igrena se pitala da li Tintagel uopšte i postoji u stvarnom svetu, ili je, kao i Avalon, prešao u postojanje u magli, u vilinskom kraljevstvu, bez ikakve veze sa svetom koga je posetila na jedinom kratkom putovanju napolje. Čak i tokom tog kratkog odsustva izgledalo joj je da je Morgana porasla iz bebe u devojčicu, ozbiljnu, tihu devojčicu koja neumorno postavlja pitanja o svemu što vidi. I Morgoza je porasla, telo joj se zaoblilo, detinjasto lice je poprimilo obrise visokih jagodica i dugačkih trepavica pod tamnim obrvama; Igrena je videla da je postala lepotica, ne znajući da je i ona sama sa četrnaest godina isto tako izgledala. Morgoza se oduševila poklonima koje joj je donela Igrena; skakutala je oko sestre kao zahvalno kuče, kao i oko Gorloasa. Uzbuñeno je pričala sa njim, vežbajući pogledanje sa strane, i pokušala je da mu sedi u krilu kao da nije starija od Morgane. Igrena je videla da je Gorloas prestao da se smeje i odguruje je kao kuče, nego je gladi po dugačkoj riñoj kosi, smešeći se, i štipka je za obraze. "Suviše si velika za ovakve gluposti, Morgoza", oštro je rekla. "Zahvali se gospodaru Kornvola i nosi poklone u svoju sobu. I skloni svilu, jer nećeš je nositi dok ne odrasteš. Nemoj misliti da ćeš odmah početi da izigravaš gospu!" Morgoza je pokupila sve lepe stvari i otišla u svoju sobu, plačući. Igrena je primetila da Gorloas pogledom prati devojku. Morgozi je tek četrnaest godina, užasnuto je pomislila, a onda se zgrozila pri pomisli da je i njoj bilo samo godinu više kada su je dali njemu za nevestu. Kasnije ih je primetila zajedno u hodniku. Morgoza je poverljivo spustila glavu vojvodi na rame, i videla je kako je ovaj gleda. Igrenu je obuzeo strašan gnev, ne toliko na devojku koliko na Gorloasa. Videla je da su se sa nelagodnošću razdvojili kad je ušla u hodnik, i kada se Gorloas udaljio, pogledala je u Morgozu toliko prodorno da se devojka nesigurno zakikotala i oborila pogled. "Zašto me tako gledaš, Igrena? Zar se bojiš da će me Gorloas zavoleti više nego tebe?" "Gorloas je bio suviše star i za mene; zar nije još stariji za tebe? Sa tobom mu se čini da je opet dobio mene, onakvu kakvu me je prvi put video, suviše mladu da ga odbijem ili pogledam drugog muškarca. Više nisam poslušna devojčica nego žena koja ima svoje mišljenje, i možda
misli da bi mu sa tobom bilo lakše." "U tom slučaju", nadureno je rekla Morgoza, "možda treba da paziš da ti muž uvek bude zadovoljan, a ne da se žališ ako druge žene čine za njega ono što ti ne možeš." Igrena je podigla ruku da je ošamari, a onda se obuzdala uz veliki napor volje. Prizvala je svu smirenost. "Zar misliš da mi je važno koga Gorloas vodi u krevet? Sigurna sam da je uživao u vojničkim curama, ali više bih volela da se moja sestra ne nañe meñu njima. Nimalo ne želim njegove zagrljaje, i da te mrzim, rado bih mu te prepustila. Ali ti si premlada. Kao što sam i ja bila premlada. A Gorloas je hrišćanin. Ako ga pustiš da legne sa tobom i ako ti napravi dete, neće imati drugog izbora do da te na brzinu uda za nekog svog vojnika koji pristaje na polovnu robu ti Rimljani nisu kao naš svet, Morgoza. Možeš da privučeš Gorloasa, ali neće me oterati da bi se oženio tobom, veruj mi. U našem narodu devičanstvo nije naročito važno - žena koja je dokazala plodnost, narasla od zdravog deteta, kod nas je najbolja žena. Ali kod hrišćana nije tako. Kažem ti: ponašaće se prema tebi kao da si se osramotila, a čovek za koga bi uspeo da te uda nateraće te da čitavog života patiš što ti nije on usadio dete koje nosiš. Da li to želiš, Morgoza, ti, koja možeš da se udaš za kralja ako poželiš? Hoćeš li da upropastiš sebe, sestro, meni u inat?" Morgoza je prebledela. "Nisam imala pojma..." šapnula je. "Oh, ne. Ne želim da budem osramoćena. Oprosti mi, Igrena." Igrena ju je poljubila i dala joj srebrno ogledalo i ćilibarsku ogrlicu, i Morgoza se zapiljila u nju. "Ali to su pokloni od Gorloasa..." "Zarekla sam se da više ne koristim njegove darove", odgovorila je. "Sad su tvoji, za onog kralja koga je Merlin video u tvojoj budućnosti, sestro. Ali moraš se držati čedno dok on ne doñe po tebe." "Ne plaši se", rekla je Morgoza i opet se nasmešila. Igreni je bilo milo što je uspela da obuzda Morgozu; ona je bila hladna i proračunata, i nikada je neće poneti osećanja niti trenutak. Dok ju je gledala, Igrena je poželela da je i ona roñena bez sposobnosti da voli. Volela bih da mogu da budem zadovoljna sa Gorloasom, ili da mogu mirno da pokušam - kao što bi Morgoza svakako učinila - da se otarasim Gorloasa i postanem Uterova kraljica. Gorloas je ostao u Tintagelu svega četiri dana, i bilo joj je milo što ga vidi kako odlazi. Ostavio je u Tintagelu desetak vojnika, a kad je odlazio, pozvao ju je k sebi. "Ti i dete bićete ovde bezbedni i dobro čuvani", kruto je rekao. "Idem da okupim muškarce iz Kornvola protiv irskih jahača i severnjaka - ili protiv Utera, ako bi došao da traži i uzme ono što mu ne pripada, bilo ženu bilo zamak." "Mislim da će Uter imati suviše posla u svom kraju da bi se bavio time", odgovorila je Igrena, čvrsto stežući usne od očajanja. "Daj Bože", rekao je Gorloas, "jer imamo dovoljno neprijatelja i bez njega. Ali voleo bih da doñe, kako bih mu pokazao da Kornvol nije njegov, kao što misli da je sve njegovo i da može da uzima!" Na to Igrena nije odgovorila. Gorloas je otišao sa svojim vojnicima, a Igrena je ostala sama da sredi kuću, da povrati nekadašnju bliskost sa detetom, da pokuša da zaceli pokvareno prijateljstvo sa svojom sestrom, Morgozom. No, pomisao na Utera uvek ju je pratila, ma koliko se unela u domaćičke poslove. Čak je nije progonio ni pravi Uter, čovek koga je videla u voćnjaku, u dvoru i u crkvi, nagao i nekako detinjast, čak pomalo trapav. Taj Uter, Pendragon, Veliki Kralj, pomalo ju je plašio - mislila je da bi trebalo da malo zazire od njega, kao nekada od Gorloasa. Kada bi pomislila na Utera kao muškarca, na poljupce i zagrljaje i na ono što bi još mogao da zatraži od nje, ponekad bi osetila onu rastapajuću slast koju je upoznala u snu, ali u drugim prilikama obuzeo bi je paničan strah, kao ono izmoždeno dete koje je ustalo u jutro posle venčanja, hladno od straha i užasa. Pomisao na čin venčanja činila joj se strašna, pa čak i groteskna, baš kao i onda. Ono što joj se stalno ponovo vraćalo, u tišini noći dok je ležala kraj usnule Morgane, ili kada bi sedela na terasi nad morem i vodila kćerkine ručice u prvim trapavim pokušajima da prede, bio
je drugi Uter, Uter koga je videla kod prstena od kamenja van vremena i van običnih mesta; sveštenik Atlantide, sa kojim je delila Misterije. Taj Uter, za koga je znala da bi ga volela više nego sopstveni život, da ga se nikada ne bi plašila ni užasavala, i ma šta se desilo izmeñu njih, bila bi to sama slast, radost veća od ikoje koju je dosad iskusila. Sasvim jednostavno, kada mu se približila, znala je da je otkrila neki izgubljeni deo sebe; sa njim je ponovo bila cela. Šta god se desilo izmeñu njih kao izmeñu običnog muškarca i žene, iza toga bi ležalo nešto što nikada neće moći da umre ili da izgubi na snazi. Delili su sudbinu i nekako je moraju zajedno ispuniti... i često se, kada bi dotle dospela u mislima, zaustavljala i u neverici posmatrala sebe. Zar je poludela, kad razmišlja o zajedničkoj sudbini i drugoj polovini sopstvene duše? Činjenice su svakako jednostavnije i manje lepe. Ona, udata žena, pristojna mati, naprosto je postala opsednuta muškarcem mlañim i lepšim od svog zakonitog muža, i počela je da mašta o njemu, pa se zato posvañala sa dobrim i časnim čovekom kome je bila data. Potom bi sedela i prela, stežući zube od osećanja krivice, i pitala se hoće li provesti čitav život pateći zbog greha koji je počinila tek u mislima. Proleće je prešlo u leto, i vatre Beltana su davno prošle. Zemljom se širila izmaglica od žege, i more je bilo toliko plavo i bistro da se Igreni ponekad činilo kako daleko u obacima može da vidi izgubljene gradove Lioneza i Atlantide. Dani su počeli da se skraćuju, i noću se ponekad javljao mraz, kad je Igrena čula prvu daleku tutnjavu rata - vojnik je doneo sa tržnice vest da su se na obali pojavili irski pljačkaši, da su spalili selo i crkvu i odneli jednu ili dve žene, i da vojske, kojima ne komanduje Gorloas, marširaju na zapad, u Letnju Zemlju i na sever, ka Velsu. "Kakve vojske?" upitala ga je Igrena, i on je odgovorio: "Ne znam, gospo, jer ih nisam video; oni koji su ih videli kažu da su nosile orlove kao rimske legije u stara vremena, što je nemoguće. Ali su rekli da su na zastavi imali i crvenog zmaja." Uter! pomislila je Igrena i trgla se. Uter je blizu, a neće ni znati gde sam! Tek potom je upitala za vesti o mužu, i vojnik joj je rekao da je i Gorloas u Letnjoj Zemlji, i da vojske tamo održavaju nekakavo veće. Te noći, dugo je zurila u svoje staro bronzano ogledalo, želeći da umesto njega ima vidovito staklo sveštenice, u kome bi videla šta se dešava nadaleko. Čeznula je da se posavetuje sa Vivijen, ili sa Merlinom. Oni su izazvali sve ove nevolje - jesu li je sada zaboravili? Zašto ne dolaze da vide kako su im planovi propali? Jesu li našli neku drugu ženu sličnog porekla, kako bi bacili nju Uteru pred noge, kako bi zanela kralja koji će jednog dana isceliti zemlju i sve zaraćene narode? Ali iz Avalona nije stizala nikakva poruka, a vojnici nisu dozovljavali Igreni ni da odjaše do tržnice; Gorloas, kako su joj sa puno poštovanja rekli, zabranio joj je izlaske zbog stanja u kome se nalazi zemlja. Jednom, gledajući sa visokog prozora, videla je kako dolazi jahač i kako se na unutrašnjem prilazu zaustavlja da razgovara sa stražarima. Jahač je izgledao ljut, i Igreni se činilo da besno gleda zidove, ali na kraju se okrenuo i odjahao nazad, i Igrena se pitala je li to bio glasnik poslat njoj, koga straža nije propustila. Dakle, bila je zatvorenik muževljevog zamka. Mogao je da kaže, pa čak i da veruje, da ju je ostavio tu kako bi bila zaštićena, zbog nereda u zemlji, ali istina je bila dugačija: ljubomora ga je navela da je zatvori. Isprobala je tu teoriju nekoliko dana kasnije, pozvavši pred sebe zapovednika straže. "Želim da pošaljem poruku svojoj sestri, da je pozovem da doñe u posetu", rekla je. "Hoćeš li poslati glasnika u Avalon?" Činilo joj se da zapovednik izbegava njen pogled. "Pa, gospo, ne mogu. Gospodar Kornvola je vrlo jasno rekao da svi moramo da ostanemo tu gde smo i da štitimo Tintagel u slučaju opsade." "Zar ne možeš da najmiš jahača u selu, pa neka on odnese poruku? Dobro bih mu platila." "Gospodaru se to ne bi dopalo, gospo. Žao mi je." "Razumem", rekla je i otpravila ga. Nije još stigla do tolikog očajanja da pokuša da podmiti nekog vojnika. Ali, što je više razmišljala o tome, postajala je sve bešnja. Kako se Gorloas usudio da je zatvori ovde, nju, sestru Gospe od Avalona? Ona mu je žena, a ne robinja niti
sluškinja! Konačno se odlučila na očajnički korak. Nije bila obučavana da koristi Vid; korisitla ga je ponekad, na svoju ruku, kao devojčica, ali osim kratke vizije sa Vivijen nikada ga nije oprobala kao odrasla žena, a otkako je videla Gorloas osuñenog na smrt, čvrsto se zatvorila pred drugim prikazama. No, ta vizija nije ništa vredela, jer Gorloas je i dalje bio veoma živ. Ali nekako je pretpostavljala da bi mogla videti šta joj predstoji. Bio je to opasan korak - odrasla je uz priče o tome šta se dešava onima koji se upliću u veštine kojima nisu vični, i isprva je pokušala da nañe srednje rešenje. Kad je lišće počelo da žuti, ponovo je poslala po zapovednika straže. "Ne mogu ovde ostati zauvek, zatvorena kao pacov u zamci", rekla je. "Moram da odem na tržnicu. Moramo da kupimo boje i treba nam sveže kozje mleko, a potrebne su nam i igle i čiode, i još mnogo šta za nadolazeću zimu." "Gospo, nije nam nareñeno da vas puštamo napolje", odgovorio je i opet odvratio pogled. "Ja primam nareñenja od gospodara, a on se nije javljao." "Onda ću ostati ovde i poslaću neku od svojih žena", rekla je. "Neka poñe Etar ili Izota, a sa njom gospa Morgoza - da li je to u redu?" On kao da je osetio olakšanje, jer je rešila da ga poštedi od neposlušnosti pred gospodarem; zaista je bilo neophono da neko iz domaćinstva ode na tržnicu pre zime, i on je to znao jednako dobro kao i ona. Bilo je nečuveno sprečavati gospodaricu kuće da učini ono što joj je, na kraju krajeva, osnovna dužnost. Morgoza je podivljala od radosti kada joj je Igrena rekla kuda će ići. Nikakvo čudo, pomislila je Igrena. Niko od nas nije izlazio čitavog leta. Čak su i pastiri slobodniji od nas, jer oni barem vode ovce na ispašu! Bila je obuzeta iskrenom zavišću dok je gledala kako Morgoza oblači purpurni ogrtač koga joj je poklonio Gorloas i kako uz pratnju Etar, Izote, dvojice vojnika i dve sluškinje koje će nostiti pakete izjahuje na svom poniju. Gledala ju je sa prilaznog puta, držeći Morganu za ruku, sve dok nisu nestali sa vidika, i osećala je da neće imati snage da ponovo uñe u zamak koji joj je postao tamnica. "Majko", upitala ju je Morgana, "zašto ne možemo i mi na tržnicu sa tetkom?" "Zato što tvoj otac ne želi da idemo, zlato." "A zašto? Misli da ćemo biti nevaljale?" Igrena se nasmejala. "Sve mi se čini da on upravo to misli, mila." Morgana je bila ćutljiva - sitno, tiho, zatvoreno stvorenjce, sa tamnom kosom sada dovoljno dugačkom da se plete i ukrašava mašnom izmeñu lopatica, ali tako lepom i pravom da se stalno izlačilo pramenje. Oči su joj bile tamne i ozbiljne, a obrve prave i visoke, već toliko guste da su joj bile najizrazitija crta na licu. Mala vila, pomislila je Igrena, ni nalik na čoveka: patuljak. Bila je sitna, baš kao i pastirova kćer koja još nije napunila dve godine, mada je Morgani bilo gotovo četiri, a govorila je jasno i mudro kao da joj je osam ili devet godina. Igrena je podigla kćer i čvrsto je zagrlila. "Malo moje!" Morgana je otrpela milovanje, i čak je i zauzvrat poljubila majku, što je Igrenu iznenadilo, jer Morgana nije lako pokazivala osećanja, ali uskoro je počela da se meškolji - nije bila tip deteta koje želi da dugo bude grljeno; više je volela da sve radi sama. Čak je počela da se sama oblači i da sama obuva cipele. Igrena ju je spustila, i mala je mirno pošla sa njom natrag u zamak. Igrena je sela za razboj, a Morgani je rekla da uzme preslicu i sedne kraj nje. Devojčica je poslušala, i Igrena se, pre nego što je pokrenula razboj, malo zagledala u nju. Bila je uredna i precizna; preña joj je bila nejednaka, ali je okretala preslicu vešto kao igračku, vrteći je izmeñu prstića. Da su joj šake veće, već bi prela jednako dobro kao Morgoza. Posle nekog vremena je progovorila: "Ne sećam se više oca, majko. Gde je on?" "Daleko, sa vojnicima u Letnjoj Zemlji, dete." "Kada će doći kući?" "Ne znam, Morgana. Da li želiš da se vrati?" Mala se za trenutak zamisila. "Ne", rekla je, "jer kad je bio ovde - tek malo se sećam - morala
sam da spavam sa tetkom, a tamo je bilo mračno i prvo sam se bojala. Naravno, onda sam bila jako mala", ozbiljno je dodala, a Igrena je prikrila osmeh. Malo kasnije je nastavila: "A neću da se vrati kući jer ćeš onda ti plakati." Pa, Vivijen je lepo rekla: žene nisu svesne koliko mnogo bebe shvataju od onoga što se dešava oko njih. "Zašto ne rodiš još jednu bebu, majko? Druge žene imaju novu bebu čim prva prestane da sisa, a meni su već četiri godine. Čula sam Izotu kako kaže da bi trebalo da mi rodiš brata. Mislim da bih volela da imam malog brata pa da se igram sa njim, pa čak i malu sestru." Igrena je zaustila da odgovori. "Zato što tvoj otac, Gorloas..." ali se brzo zaustavila. Bez obzira na to koliko zrelo Morgana zvuči, ipak ima samo četiri godine, i Igrena ne sme da joj se poverava. "Zato što Majka Boginja nije smatrala za potrebo da mi podari sina, dete." Na terasu je došao otac Kolumba. "Ne treba da govorite sa detetom o Boginjama i sujeverjima", strogo je rekao. "Gorloas želi da ona bude odgajena kao dobra hrišćanska devojka. Morgana, tvoja mati nije rodila sina zato što je tvoj otac ljut na nju, i Bog joj nije podario sina kako bi je kaznio zbog greha." Igrena je po ko zna koji put poželela da baci čunak na tu zloguku pticu. Zar se Gorloas ispovedao ovom čoveku, zar je on upućen u sve što se dešava izmeñu njih dvoje? Često se to pitala, u proteklim mesecima, ali nikada nije imala prilike da ga upita, a znala je da joj ionako ne bi odgovorio. Morgana je iznenada ustala i izbekeljila se na sveštenika. "Odlazi, starče", jasno je rekla. "Ne volim te. Ti teraš majku da plače. Moja majka zna više od tebe, i ako kaže da joj Boginja nije podarila dete, onda ću verovati njoj, a ne tebi, jer moja majka ne laže!" Otac Kolumba se ljutito obratio Igreni. "Vidite li sada šta se dešava zbog vaše tvrdoglavosti, gospo? Dete treba istući. Dajte mi je da je kaznim zbog ovog nepoštovanja!" Na to su u Igreni buknuli bes i pobuna. Otac Kolumba je pošao ka Morgani, koja je stajala, ne ustuknuvši. Igrena se isprečila izmeñu njih. "Ako dodirneš moju kćer, svešteniče", rekla je, "ubiću te na mestu. Moj muž te je doveo ovamo, i ne mogu da te oteram, ali onog trenutka kad mi se ponovo pojaviš pred očima, pljunuuću te. Gubi se odavde!" On se nije predavao. "Gospodar Gorloas mi je poverio duhovno staranje o čitavom domaćinstvu, gospo, a ponos mi nije dozvoljen, pa ću vam zato oprostiti to što ste rekli." "Nije mi stalo do tvog oproštaja ni koliko do šugave koze! Gubi mi se sa očiju ili ću pozvati služavke da te izbace. Ako neće da budeš odnesen odavde, starče, gubi se sam i ni ne pokušavaj da se pojaviš preda mnom sve dok ne pošaljem po tebe - a to će biti kada sunce iziñe nad zapadnom Irskom! Odlazi!" Sveštenik se zagledao u njene užagrele oči i podignutu ruku, pa je ipak žurno izišao. Sada kad je počinila čin otvorene pobune, bila je ukočena sopstvenom odvažnošću. Ali barem se oslobodila sveštenika, a oslobodila je i Morganu. Neće dozvoliti da njenu kćer vaspitavaju tako da se stidi toga što je žensko. Morgoza se sa tržnice vratila kasno uveče, sa pažljivo odabranom robom - Igrena je znala da ni sama ne bi mogla bolje - sa glavom šećera za Morganu, koju je kupila od svog džeparca, i sa puno priča sa tržnice. Sestre su do ponoći sedele u Igreninoj sobi, razgovarajući dugo pošto je Morgana zaspala, sisajući svoj šećer, umazanog lica, još ga čvrsto stežući. Igrena joj ga je uzela i sklonila, pa se vratila da dalje ispituje Morgozu o novostima. Ovo je strašno, da moram da čujem vesti sa tržnice o sopstvenom mužu! "U Letnjoj Zemlji je veliki skup", rekla je Morgoza. "Kažu da je Merlin sklopio mir izmeñu Lota i Utera. Kažu i da se Ban od Donje Britanije ujedinio sa njima i da im šalje konje dopremljene iz Španije..." tu je malo zastala zbog neobične reči. "Gde je to, Igrena? U Rimu?" "Ne, nego daleko na jugu, za mnogo liga bliže Rimu nego što smo mi", odgovorila je Igrena. "Bila je bitka sa Saksoncima, i Uter je bio tamo pod zastavom sa zmajem", nastavila je Morgoza. "Čula sam svirača kako peva baladu, kako je vojvoda od Kornvola zatvorio svoju gospu u Tintagelu..." Igrena je i u mraku videla kako je devojka raširila oči. "Igrena, reci mi istinu, je li ti Uter ljubavnik?"
"Nije", rekla je Igrena, "ali Gorloas veruje da jeste, i zato se i posvañao sa Uterom. Nije mi verovao kad sam mu rekla istinu." Grlo joj se steglo od suza. "Sada bih volela da je to tačno." "Kažu da je kralj Lot lepši od Utera", rekla je Morgoza, "i da traži sebi ženu, i šapuće se da će izazvati Utera kako bi postao Veliki Kralj, ako zaključi da bi to mogao da izvede. Je li lepši od Utera? Je li Uter tako božanstven kao što se priča, Igrena?" Odmahnula je glavom. "Ne znam, Morgoza." "Pa kažu da ti je ljubavnik..." "Nije me briga šta se priča", prekinula ju je Igrena, "ali što se toga tiče, rekla bih da su obojica pristali muškarci. Lot je crnokos, a Uter plav kao severnjak. Ali njegovo lice nije razlog što mislim da je Uter bolji čovek." "Nego zašto?" upitala je Morgoza, oštro i ispitivački, a Igrena je uzdahnula, znajući da je devojka ne bi razumela. Ali želja da nekome poveri makar deo svojih osećanja, koja nikada neće moći u potpunosti da razotkrije, navela ju je da odgovori. "Pa... ne znam. Samo... pa, kao da ga poznajem od početka sveta, kao da mi nikada nije bio stranac, ma šta radio i ma šta se desilo izmeñu nas." "Ali ako te uopšte nije ni poljubio..." "To nije bitno", umorno je rekla Igrena i tog časa je konačno, rasplakavši se, kazala ono što je već dugo znala, a nije želela da prizna. "Čak i ako mu u ovom životu više nikada ne ugedam lice, vezana sam za njega i ostaću vezana do smrti. A ne mogu da poverujem da Boginja ne bi stvorila ovolike teškoće u mom životu, ako mi nije suñeno da ga ikada više vidim." Pod slabim svetlom videla je kako je Morgoza posmatra sa mešavinom divljenja i zavisti, kao da je u njenim očima Igrena iznenada postala junakinja neke stare, romantične bajke. Želela je da joj kaže: ne, nije tako, ovo uopšte nije romantično, naprosto se tako desilo, ali znala je da to ne može reći, jer Morgoza nije imala dovoljno iskustva da razlikuje romantiku od ovakve, konačne stvarnosti, čvrste kao stena na dnu mašte. Bolje neka misli da je romantično, ako joj to prija, pomislila je i shvatila da se ovakva stvarnost Morgozi nikada neće desiti: ona živi u drugačijem svetu. Sada je, eto, rešila da se otarasi sveštenika koji je pripadao vojvodi, i priznala je Morgozi da voli Utera. Vivijen je govorila nešto o svetovima koji se razdvajaju, i Igreni se činilo kao da se nalazi u svetu odvojenom od običnog u kome Gorloas možda ima pravo što očekuje da mu ona bude verna domaćica, sluškinja, sluga, robinja - njegova žena. Sada ju je samo Morgana vezivala za ovaj svet. Pogledala je umazano, zaspalo dete, crne kose rasute na sve strane, i na mlañu sestru razrogačenih očiju, i upitala se da li bi, zbog ovoga što joj se desilo, mogla da napusti čak i te dve poslednje veze koje je zadržavaju u ovom svetu. Pomisao joj je nanela veliki bol, ali u sebi je odgovorila šapatom. "Da. Čak i to." I tako joj je naredni korak, koga se toliko plašila, sasvim lako pao. Ležala je te noći budna izmeñu Morgoze i svoje sestre, pokušavajući da odluči šta joj je činiti. Da li da pobegne i veruje kako će je Uter naći uz pomoć svog dela sna? Skoro odmah je odbacila tu pomisao. Da li da pošalje Morgozu u Avalon sa porukom da je zatvorena? Ne; ako je to postalo opšte poznato - za balade po tržnicama - onda bi joj sestra pritekla u pomoć kad bi mislila da bi to vredelo. A srce joj je nagrizao nemi glas sumnje i očajanja. Vizija je bila lažna... ili su možda, kad je ona onako odbila svaku pomisao na Utera, odustali od plana, našli mu drugu ženu koja će spasti Britaniju, kao što bi, kad se velika sveštenica razboli pred veliku Proslavu, odabrali zamenu za nju. Pred jutro, kad je nebo već porumenelo, zapala je u nemiran san. I tada, kad je već prestala da se nada, našla je pomoć. Baš kad se budila, kao da joj je neki glas rekao u umu: Samo ovog jednog dana se oslobodi deteta i deovjke, i znaćeš šta ti je činiti. Dan je svanuo vedar i blistav, i dok su doručkovali kozji sir i sveže pečeni hleb, Morgoza je pogledala blistavo more. "Tako sam se umorila od sedenja u četiri zida - do juče nisam ni znala koliko mi je dosadila ova kuća!"
"Pa, onda uzmi Morganu i iziñite na ceo dan sa pastirskim ženama", predložila je Igrena. "Verovatno bi i ona želela da malo iziñe." Spakovala im je komade mesa i hleba; Morgani je to bila prava svečanost. Igrena ih je ispratila, nadajući se da će sada nekako uspeti da izbegne budne oči oca Kolumbe, jer, mada joj se pokorio i više joj se nije obraćao, svuda ju je pratio pogledom. Sredinom prepodneva, dok je sedela i tkala, pojavio se pred njom. "Gospo..." Nije ga ni pogledala. "Naredila sam ti da se držiš dalje od mene, svešteniče. Tuži me vojvodi kada doñe kući, ako želiš, ali mi se ne obraćaj." "Jedan od vojvodinih ljudi je pao sa litice i povreñen je. Ostali misle da umire i pozvali su me da odem kod njega. Ne morate se plašiti; bićete i dalje pažljivo čuvani." Znala je to - nije ni pomislila da bi, ako bi se otarasila sveštenika, mogla nekako da pobegne. U svakom slučaju, kuda bi pošla? Ovo je Gorloasova zemlja i niko od njegovih seljaka ne bi pružio sklonište njegovoj odbegloj ženi. Uopšte nije nameravala da tek tako pobegne. "Idi i neka te ñavo nosi, kako mi se više ne bi približavao", rekla je i okrenula mu leña. "Ako hoćeš da me proklinješ, ženo..." "Zašto bih trošila dah na kletve? Vrlo rado bih ti poželela da te Bog što pre pozove u svoj raj, i neka više uživa u tvom društvu nego ja." Čim je otišao, požurujući malog magarca duž prilaznog puta, shvatila je zašto je osećala da se mora otarasiti sveštenika. On je, na svoj način, bio posvećen u Misterije, mada ne iste kao njene, i brzo bi shvatio i osudio ono što je smerala da učini. Otišla je u Morgozinu sobu i našla srebrno ogledalo. Potom je sišla u kuhinju i zatražila od služavke da joj u sobi založi vatru. Piljili su u nju, jer dan nije bio hladan, ali ona je ponovila zahtev kao da je najnormalnija stvar na svetu i pokupila je iz kuhinje još nekoliko sitnica: so i malo ulja, komadić hleba i bočicu vina - što su žene, nesumnjivo, smatrale da će joj biti podnevni obrok, pa je uzela i malo sira da to potvrdi. Kasnije će ga baciti galebovima. Napolju, u bašti, našla je cvetove lavande, pa čak i nekoliko plodova divlje ruže. Odsekla je svojim malim nožem i nekoliko grančica kleke, samo simbolično, i jednu granu leske. Kad se ponovo našla u sobi, odmotala je pojas i svukla odeću, ostavši naga i uzdrhtala pred vatrom. Nikad ranije nije činila ovo i znala je da joj Vivijen to ne bi odobrila, jer oni koji nisu vični umeću proricanja mogu upasti u nevolje ako se time bave. Ali sa ovim što ima, znala je, izazvala bi Vid čak i kad ga ne bi posedovala. Bacila je kleku u vatru, a kad se podigao oblak dima privila je granu leske na čelo. Položila je plodove i cveće pred vatru, a onda stavila na grudi so i ulje, uzela zalogaj hleba i gutljaj vina, položila, drhteći, srebrno ogledalo tako da na njega pada svetlost, i potom iz bureta za kupanje nasula čistu kišnicu preko glatke površine. Počela je da šapuće. "Običnim i neobičnim stvarima, vodom i vatrom, solju, uljem i vinom, plodovima i cvećem, preklinjem te, Boginjo, dopusti mi da vidim svoju sestru Vivijen." Vodena površina polako se namreškala. Igrena je zadrhtala na iznenadnom naletu ledenog vetra, upitavši se za trenutak hoće li čarolija zakazati, da nije ipak počinila svetogrñe. Nejasno lice odraženo u ogledalu isprva je bilo njeno, a onda se polako menjalo, pretvorivši se u divno lice Boginje, sa vencem oskoruša oko čela. A onda, kad se voda smirila i izbistrila, Igrena je videla; ali ne živo lice, kao što je mislila i nadala se. Videla je poznatu sobu. Nekada je to bila odaja njene majke u Avalonu, i bila je puna žena, u tamnim ogrtačima sveštenica, i isprva je uzalud tražila pogledom sestru, jer žene su ulazile i izlazile, muvale se tamo-amo i u sobi je vladala zbrka. A onda je ugledala sestru, Vivijen; izgledala je bolesno, umorno i ispijeno, i hodala je, hodala je tamo-amo, oslonjena na ruku jedne od sveštenica, i Igrena je shvatila, užasnuta, šta vidi. Jer Vivijen, u svetloj haljini od nebojene vune, bila je otečena od deteta, lica ispijenog od patnje, i neprekidno je hodala i hodala, kao što su je, setila se Igrena, babice terale da radi kad je rañala Morganu... Oh, ne! Oh, Majko Ceridven, blagoslovena Boginjo, ne... naša majka je tako umrla, ali Vivijen je bila sigurna da više ne može zaneti... i sada će umreti, ne može roditi dete u tim
godinama i preživeti... zašto, kad je znala da je začela, zašto nije popila neki napitak da se otarasi deteta? Ovo je propast svih njenih planova, ovo je kraj... A i ja sam snovima uništila svoj život... Tu se Igrena postidela što misli o svom jadu kada Vivijen treba da legne u porodiljski krevet iz koga teško da će ikada ustati. Užasnuta i rasplakana, nije čak mogla ni da odvrati pogled od ogledala, a uto je Vivijen podigla glavu, gledajući preko glave sveštenice na čiju se ruku oslanjala, i u njenom otupelom pogledu, bledom od bola, pojavili su se uviñanje i nežnost. Igrena nije mogla da je čuje, ali bio je isto kao da se Vivijen obratila pravo njenom umu. Devojčice... sestrice... Grena... Igrena je poželela da krikne od tuge, bola i straha, ali nije mogla da sada optereti Vivijen i svojim osećanjima. Unela je čitavo srce u jedan uzvik. Čujem te, majko, sestro moja, sveštenice i Boginjo moja... Igrena, kažem ti, ni u ovom času ne gubi nadu, ne očajavaj! Ima razoga svim našim patnjama, videla sam to... ne očajavaj... i za trenutak, naježivši se, Igrena je osetila laki dodir na obrazu, kao pravi nežni poljubac, i Vivijen je šapnula: "Sestrice...", a potom je Igrena videla kako se sestrino lice grči od bola i kako pada kao pokošena u ruke sveštenice, a površina ogledala se opet namreškala, i Igrena je u njemu kroz vodu videla samo svoje uplakano lice. Stresla se, dohvatila odeću, bilo šta samo da se ugreje, i bacila čarobnjačko ogledalo u vatru; potom se bacila na krevet i zajecala. Vivijen mi je rekla da ne očajavam. Ali kako da ne očajavam kad ona umire? Ležala je i plakala dok je nisu uhvatili grčevi. Konačno, kad su joj suze presušile, umorno je ustala i umila se hladnom vodom. Vivijen umire, možda je već mrtva. Ali poslednjim rečima obavezala je Igrenu da ne gubi nadu. Obukla se i stavila oko vrata dragulj koji je dobila od Vivijen. A onda je, u blagom mreškanju vazduha pred sobom, ugledala Utera. Ovog puta je znala da je ovo Vest, a ne sam čovek. Ništa telesno, pogotovo ne Uter Pendragon, ne bi moglo da uñe u njene čuvane odaje, a da ga neki vojnik ne vidi i ne zaustavi. Bio je ogrnut teškom tkaninom, ali na rukama - i po tome je znala da ne sanja - imao je zmije kakve je videla kad je sanjala o životu u Atlantidi. Samo što ovo nisu bili zlatni ukrasi, nego žive zmije, koje su podigle glave i šištale, ali ona ih se nije plašila. "Voljena moja", rekao je, i mada je to zaista bio njegov glas, soba je bila tiha i videlo se plamsanje vatre, a kroz njegov šapat čula je tiho pucketanje klekovih grančica. "Doći ću ti na Kratkodnevicu. Kunem ti se da ću doći, na bilo koji način. Budi spremna za mene na dan kratkodnevice..." A onda je ostala sama, u sobi punoj sunca, i sa odrazom mora spolja, a u dvorištu duboko dole, čula je smeh, Morgozin i svoje kćerkice. Igrena je duboko udahnula i mirno ispila ostatak vina. Na prazan stomak, posle posta, osetila je kako joj smesta udara u glavu blagom vrtoglavicom. Potom je tiho pošla niz stepenice da čeka vesti za koje je znala da će stići. 7. Prvi dogañaj bio je Gorloasov povratak kući. I dalje obuzeta vrtoglavicom onog trenutka vizije - i uplašena, jer nikada nije ozbiljno pomislila da će Vivijen jednog dana umreti, a uprkos rečima nade, nije mogla ni da zamisli da će sada uspeti da preživi - Igrena je očekivala nešto drugo; neku magičnu vest od Utera, ili vest da je Gorloas mrtav i da je ona slobodna. Gorloas lično, prašnjav, gladan i namršten, naveo je Igrenu da poveruje u to kako je čitavo priviñenje bilo jedino zavaravanje ili nameštaljka Zlog. Pa, ako je tako, ima i u tome dobrog, jer bi značilo da mi je sestra živa i da sam videla samo varku roñenu iz sopstvenih strahova. I zato je mirno pozdravila Gorloasa, dočekavši ga hranom, kupatilom, čistom odećom i samo prijatnim rečima. Neka misli, ako hoće, da se pokajala zbog svoje nepromišljenosti i da pokušava da mu se ponovo umili. Više joj nije bilo važno šta Gorloas misli o njoj. Više ga nije mrzela niti ga se gadila kao u prvim godinama jada i očajanja. Te patnje
su je pripremile za ono što je došlo kasnije. Poslužila je Gorloasa hranom i pićem, postarala se za smeštaj vojnika koliko se moglo i pazila je da ga ne ispituje. Za trenutak je dovela Morganu, opranu, očešljanu i lepu, da se nakloni pred ocem, a onda je naložila Izoti da je odvede u postelju. Gorloas je uzdahnuo i odgurnuo tanjir. "Postaje lepa; ali liči na vilinsko dete, kao da pripada narodu iz šupljih brda. Odakle joj ta krv? U mom narodu je nema." "Ali moja mati je od stare krvi", rekla je Igrena, "a i Vivijen. Mislim da je njen otac svakako bio neko iz vilinskog naroda." Gorloas se stresao. "Čak ne znaš ni ko joj je otac - jedna od pametnih stvari koje su Rimljani učinili bilo je da dokrajče taj narod. Ne bojim se naoružanog čoveka koga mogu da ubijem, ali se plašim podzemnog naroda iz šupljih bregova, sa tim začaranim krugovima i hranom koja te može navesti da lutaš omañijan stotinama godina, i sa vilinskim munjama koje doleću iz tame da ubiju čoveka, bez razloga, i pošalju ga u pakao... ðavo ih je stvorio da ubijaju hrišćane, i Božje delo je ubiti ih, čini mi se!" Igrena je pomislila na bilje i napitke koje su žene iz vilinskog naroda donosile čak i svojim porobljivačima za isceljenje; na otrovne strele koje mogu oboriti divljač kada se nikako drugačije ne može uloviti; na svoju majku, poreklom od vilinskog naroda, i na Vivijeninog nepoznatog oca. A Gorloas je, kao hrišćčani, želeo da uništi taj jednostavan narod u ime svog Boga? "Pa", rekla je, "mora biti po Božjoj volji, valjda." "Morgana bi možda trebalo da odraste u manastiru časnih sestara, kako je veliko zlo koje je nasledila od tvoje stare krvi nikada ne bi zahvatilo", razmišljao je Gorloas. "Kada još odraste, razmislićemo o tome. Jedan sveti čovek mi je davno rekao da žene nose krv svojih majki i da je tako još od Evinog vremena: da ono što je u ženi, koja je puna greha, može zahvatiti žensko dete; ali da će sin nositi očevu krv baš kao što je Hrist svoren po liku svog oca, Boga. Pa ako budemo imali sina, Igrena, ne moramo se plašiti da će se na njemu pokazati krv starog, zlog naroda iz brda." Igrenu je obuzeo bes, ali je pazila da ga ne naljuti. "Mora da je i to volja tvoga Boga." Jer ako je on zaboravio, ona je znala da je više nikada neće moći dodirnuti kao muškarac ženu. Sada više nije bilo važno šta će joj reći ili učiniti. "Reci mi šta te je ovako neočekivano dovelo kući, mužu moj." "Uter, naravno", rekao je Gorloas. "Bilo je veliko proglašenje kralja na Ostrvu Zmaja, koje je blizu Glastonberija i sveštenika - ne znam zašto mu sveštenici dozvoljavaju da opstane, jer to je prokleto mesto, gde ukazuju počasti Rogatome iz šuma i gaje zmije, a takve gluposti nije prikladno raditi u hrišćanskoj zemlji. Kralj Leodegranc, koji vlada Letnjom Zemljom, slaže se sa mnom i odbio je da sklopi savez sa Uterom. Leodegranc ne voli Utera ništa više nego ja, ali neće da sada zarati sa Pendragonom; nije dobro da meñusobno ratujemo dok se Saksonci okupljaju na istočnim obalama. Ako Škoti doñu ovog leta, naći ćemo se izmeñu čekića i nakovnja. A sada mi je Uter poslao ultimatum - ili ću staviti svoje Kornvolce pod njegovu komandu, ili će doći da me primora na to. I zato sam ovde - možemo da držimo Tintagel zauvek, ako uzmoramo. Ali upozorio sam Utera da ću se boriti protiv njega, ako doñe u Kornvol. Leodegranc je sklopio primirje sa Uterom, dok Saksonci ne odu, ali ja neću." "Zaboga, to je glupo", rekla je Igrena, "jer Leodegranc je u pravu - Saksonci neće izdržati ako se svi Britanci ujedine. Ako se svañate meñu sobom, Saksonci mogu da napadaju jedno po jedno kraljevstvo, i ubrzo će čitava Britanija služiti njihovim bogovima!" Gorloas je odgurnuo tanjire. "Ne očekujem da žena zna išta o časti, Igrena. Hodi u krevet." Mislila je da joj više neće biti važno šta će joj učiniti, da je to vreme prošlo; ali nije bila spremna za očajničku bitku sa njegovim ponosom. Na kraju ju je opet istukao, proklinjući je. "Bacila si čini na moju muškost, prokelta veštice!" Kada je zaspao, iscrpljen, Igrena je ležala budna, bolno izubijanog lica, tiho plačući kraj njega. Je li ovo nagrada za njenu pitomost, isto što je dobila i za grube reči? Sada je zaista imala razloga da ga mrzi, i na neki način se nije osećala kriva što ga se gnuša. Iznenada se divlje ponadala da će
ga Uter ubiti. Odjahao je sutradan u zoru, ostavivši za sobom samo nekolicinu vojnika da brane Tintagel. Iz razgovora koje je čula u hodniku pre polaska, znala je da on namerava da dočeka iz zasede Uterovu vojsku kada bude ušla iz močvara u dolinu. A sve to zbog onog što je smatao čašću; lišiće Britaniju Velikog Kralja, ostaviće zemlju golu kao ženu da je siluju saksonske horde - i sve to stoga što nije bio muškarac pred svojom ženom i što se bojao da će Uter to postati. Kada je otišao, dani su se vukli, prazni i tihi. Potom su naišli prvi mrazevi, sa snegom u močvarama, pa se čak ni močvare nisu videle osim u najvedrijim danima. Čeznula je za vestima; osećala se kao jazavac zarobljen u zimskoj jazbini. Zimska kratkodnevica. Uter je rekao da će joj doći na Kratkodnevicu - ali sada je počela da se pita da nije to bio samo san. Kako su prolazili dani jeseni, mračni i hladni, počela je da sumnja u viziju, ali je znala da pokušaj da je potvrdi, da je ponovi, ne bi uspeo. Još kao dete, naučila je da je toliko oslanjanje na umetnost magije pogrešno. Bilo je dozvoljeno tragati za zračkom svetlosti u tami, i to je i bila uradila; ali magija se ne sme pretvoriti u večitog savetnika za svaki korak, jer na kraju ne bi umela da učini ništa u životu bez pomoći natprirodnog. Nikada nisam bila sposobna da se oslonim na samu sebe, gorko je pomislila. Dok je bila dete, tražila je pomoć od Vivijen. Ali čim je dorasla do žene, udali su je, da bi potom osećala da mora od Gorloasa očekivati svaku odluku, a u njegovom odsustvu stalno se savetovati sa ocem Kolumbom. I tako se sada, znajući da ima izglede da započne sama da razmišlja, zagledala u sebe. Učila je kćer da prede i počela je da uči sestru Morgozu kako da tka u bojama; gomilala je zalihe hrane, jer je počelo da joj se čini kako će zima biti hladnija i duža nego obično; i pažljivo je osluškivala svaku i najsitniju novost koju bi doneli pastiri sa tržnice, ili putnici - ali putnika je bilo sve manje kako se zima nadvijala nad Tintagel. Već je prošla Samha kada je u zamak došla torbarka, umotana u krpe i pocepane šalove, umorna i bolnih nogu. Stopala su joj bila zavijena u krpe, a ona sama nije bila naročito čista, ali Igrena ju je pustila unutra i dala joj mesto pored vatre, kao i činiju kozjeg paprikaša sa bajatim hlebom, što bi inače verovatno jedino i jela. Kada je primetila da žena hramlje od udarca o stenu, zatražila je od kuvara da ugreje vodu i našla čistiju krpu za previjanje. Kupila je od nje dve igle bile su prilično grube, imala je mnogo bolje od toga, ali trebalo je da uči Morganu prvim bodovima. Potom, smatrajući da je to zaslužila, upitala je ženu ima li vesti sa severa. "Vojnici, gospo", rekla je starica i uzdahnula, "a Saksonci se okupljaju na severnim putevima, i bitka... i Uter pod zastavom sa zmajem, Saksonci severno od njega, a, kažu, vojvoda od Kornvola je južno od njega i protiv njega. Bitke svuda, čak i na Svetom ostr..." Igrena ju je prekinula. "Dolaziš sa Svetog ostrva?" "Da, gospo, noćila sam tamo kraj jezera i izgubila sam se u magli... Sveštenici su mi dali suvog hleba i naredili mi da doñem na misu i pokajem se, ali kakve grehe može imati ovakva starica? Moji gresi odavno su počinjeni, zaboravljeni i oprošteni i više niko ni ne žali zbog njih", rekla je, piskavo se smejući; Igreni se činilo da nije naročito pametna, a da je ono malo pameti koje je nekada posedovala razvejano teškoćama, usamljenošću i dugim lutanjem. "A stari i siromašni imaju malo prilike za grehe, osim da sumnjaju u Božju dobrotu, a ako Bog ne može da razume takvu sumnju, onda nije tako mudar kao što njegovi sveštenici misle, he he he... ali nisam želela da slušam misu, a unutra je bilo hladnije nego napolju, pa sam pošla da lutam kroz maglu, i onda sam videla čamac, i nekako sam se našla na Svetom ostrvu, i tamo su mi žene i Gospa dale hrane i ugrejale me, kao i vi... he he he..." "Videla si Gospu?" uzviknula je Igrena, nagnuvši se da joj se zagleda u lice. "Oh, pričaj mi o njoj, to mi je sestra..." "Da, to mi je rekla, da joj je sestra udata za vojvodu od Kornvola, ako je vojvoda od Kornvola još živ, što ona nije znala, he he he... oh, da, dala mi je poruku za vas, zato sam došla čak ovamo kroz močvare i preko stenja koje mi je izranjavilo noge, he he he...e, a šta mi je rekla, jadna ja, ne mogu da se setim, mislim da sam izgubila poruku u maglama oko Svetog ostva, sveštenici, znate,
rekli su mi da nema nikakvog Svetog ostrva, sada ni zauvek, rekli su, Bog ga je potopio u more i ako mislim da sam se tamo provodila to je samo čarolija i ñavolovo zavaravanje..." Zastala je, sagnula se i zakašljala; Igrena je čekala. Konačno nije izdržala. "Pričaj mi o Gospi od Avalona. Jesi li je videla?" "Oh, da, videla sam je, ne liči na vas, više je kao vilinska žena, sitna i tamna..." Ženine oči su sinule i razbistrile se. "Sad sam se setila poruke. Rekla je, reci mojoj sestri Igreni da se seti snova i da ne gubi nadu, i ja sam se na to nasmejala, he he he, kakve veze imaju snovi, osim možda vama gospama iz velikih kuća, a ne nama koji lutamo drumovima po magli... A, da, još i ovo: rodila je lepog sina u vreme žetve, i rekla mi je da kažem kako se oseća neobično dobro, iznad svih nada i očekivanja, i da je dečaku dala ime Galahad." Igrena je duboko uzdahnula od olakšanja. Znači, Vivijen je zaista, van svih očekivanja, preživela poroñaj. Torbarka je nastavila: "Takoñe je rekla, he he he, da je on sin jednog kralja i da je prikladno da jedan kraljevski sin služi drugog... Da li vam to išta znači, gospo? Meni zvuči kao još snova i mesečevih senki, he he he..." Počela je da se kikoće, sklupčana u svojim krpama, pružajući mršave ruke da ih ogreje na vatri. Ali Igrena je razumela značenje poruke. Jedan kraljevski sin treba da služi drugoga. Znači, Vivijen je zaista rodila sina kralja Bana od Donje Britanije, posle obreda Veikog Braka. A ako, prema njenom i Merlinovom proročanstvu, Igrena rodi sina Uteru, Velikom Kralju Britanije, jedan će služiti drugoga. Za trenutak je osetila da podrhtava na ivici istog histeričnog smeha kao izmoždena starica. Nevesta još nije odvedena u krevet, a mi već ugovaramo kako ćemo odgajati sinove! Tako opijena, Igrena kao da je videla tu decu, jedno roñeno i jedno neroñeno, kako lebde oko nje kao senke; Je li Vivijenin sin Galahad tamniji blizanac, parnjak njenog neroñenog sina sa Uterom? Činilo joj se da ih vidi kroz plamsaje vatre; tamnokosog, vitkog momka sa Vivijeninim očima; i drugog, sa kosom svetlom kao u severnjaka... a onda, u blesku kraj vatre, ugledala je posvećene sudove Obreda druida, koji se sada čuvaju u Avalonu pošto su Rimljani spalili svete gajeve. Tanjir, pehar, mač i koplje, svetlucave i bleštave, sačinjene od četiri elementa: tanjir od zemlje, pehar od vode, mač od vatre, koplje od vazduha... ošamućeno je gledala sudove pod plamsajima vatre i pomislila kako postoji po jedan za svakog od njih. Kakva sreća. Žustro je zažmirkala i uspravila se. Vatra je zamrla do ugljevlja; stara torbarka je spavala, nogu ušuškanih u šalove i krpe, privukavši se sasvim blizu vatre. Odaja je bila prazna. Služavka je dremala na klupi, čvrsto umotana u šal i ogrtač; ostala posluga je otišla u krevet. Zar je prespavala pola noći tu, kraj vatre, i sve sanjala? Probudla je služavku, koja se gunñajući povukla u svoj krevet. Ostavivši torbarku da spava kraj vatre, Igrena je drhteći otišla u svoju sobu, zavukavši se pored Morgane i čvrsto je zagrlivši, kao da bi da time otera priviñenja i strah. Došla je zima, vrlo rano. U Tintagelu nije bilo mnogo drva za loženje, samo neka vrsta kamena koja je gorela, ali se uvek strašno dimila i garavila vrata i tavanice. Ponekad su morali da lože osušenu morsku travu, od čega je čitav zamak zaudarao na mrtvu ribu, kao more pri oseci. I konačno su počele da dolaze glasine o Uterovoj vojsci koja se približava Tintagelu, spremna da preñe velike močvare. Pod drugim okolnostima, Uterova vojska bi lako porazila Gorloasa. Ali ako ih dočekaju u zasedi? Uter ne poznaje ove krajeve! Biće mu dovoljno teško zbog stenovitog i nepoznatog terena, jer znaće da se kornvolska vojska okuplja u blizini Titangela. Uter neće očekivati zasedu tako rano! Nije mogla ništa drugo do da čeka. To je ženska sudbina, da sedi kod kuće, u zamku ili kolibi - tako je od dolaska Rimljana. Pre toga su keltska plemena slušala savete žena, a daleko na severu postojalo je ostrvo žena-ratnica koje su pravile oružje i učile vojskovoñe kako se ono koristi... Igrena je ležala budna u postelji svake noći, misleći na muža i na ljubavnika. Kako možeš zvati ljubavnikom, mislila je, čoveka sa kojim se nisi ni poljubila. Uter se zarekao da će doći na dan kratkodnevice, ali kako da preñe močvare i proñe kroz zamke koje je postavio Gorloas i koji ga
sada čeka u zasedi...? Kad bi barem bila vešta u magiji ili kad bi bila sveštenica, kao Vivijen. Odrasla je uz bajke o zlu koje snañe one koji magijom nameću svoju volju Božijoj. Znači, onda treba da pusti da Uter padne u zasedu i da mu pobiju vojsku? Govorila je sebi da će Uter poslati uhode i izviñače i da mu nije potrebna pomoć jedne žene. No, i dalje je osećala da mora biti nečega pametnijeg što bi mogla učiniti umesto da samo sedi i čeka. Nekoliko nedelja pre noći kratkodnevice udarila je oluja i besnela je dva dana, tako snažna da je Igrena znala da na severu, u močvarama, ne može preživeti ništa što nije ukopano u zemlju kao zec. Čak i ljudi bezbedno sklonjeni u zamku čučali su kraj vatre i osluškivali, drhteći, bes vetra. Preko dana je bilo toliko mračno, zbog snega i susnežice, da Igrena nije mogla ni da prede. Zalihe baklji bile su toliko male da se nije usuñivala da ih troši, pa su uglavnom sedeli u tami, i Igrena je pokušavala da se seti starih priča iz Avalona, kako bi zabavljala i umirivala Morganu i Morgozu. No, kada da bi dete i devojka konačno zaspali, Igrena je sedela umotana u ogrtač kraj male vatre, suviše napeta da legne, znajući da bi ionako ležala budna, zureći bolnim očima u tamu i pokušavajući da pošalje misli preko mnogih liga koje leže izmeñu nje i... koga? Gorloasa, kako bi shvatio kuda vodi njegovo izdajstvo? Jer to je bilo izdajstvo; zakleo se na savezništvo sa Uterom kao Velikim Kraljem, a onda je, zbog ljubomore i nepoverenja, pogazio reč. Ili Utera, koji pokušava da se ulogori u nepoznatoj močvari, usred oluje, izgubljen i zasplepljen? Kako da dosegne Utera? Pokušavala je da prikupi u sebi sva sećanja na sitne čarolije koje je naučila kao devojčica u Avalonu. Telo i duša, tako su je učili, nisu čvrsto povezani; duša u snu napušta telo i odlazi u zemlju snova, gde je sve priviñenje, a ponekad, kad te obuče druidi, odlazi u predele istine, kuda ju je Merlin jednom poveo. ...Jednom, dok je rañala Morganu i dok su bolovi trajali naizgled večito, nakratko je napustila svoje telo, ugledavši sebe kako leži dole, izmučeno biće oko koga se roje babice i služavke, dok je ona lebdela, osloboñena bola i patnje, negde iznad njega; potom se neko nagnuo nad njom, žurno joj govoreći kako mora više da se trudi, jer već se vidi bebino teme, i zato se vratila novom bolu i dodatnim naporima, i sve ostalo je zaboravila. Ali ako je mogla tada, moći će još jednom. Drhteći pod ogrtačem, Igrena je zurila u vatru i poželela, iznenada, da bude negde drugde... Uspela je. Kao da je stajala pred sobom samom, potpuno izoštrene svesti. Glavna promena bilo je to što više nije čula urlik vetra oko zidova zamka. Nije se osvrnula - rekli su joj da kada napustiš telo ne smeš da se osvrćeš, jer telo će privući dušu nazad - ali nekako je i bez očiju videla, svuda oko sebe, i znala je da njeno telo još nepokretno sedi kraj zgasle vatre. Sad kad je uspela, obuzeo ju je strah. Trebalo je da prvo podložim vatru, pomislila je - ali znala je da, ako se sad vrati u telo, neće imati hrabrosti da ponovo pokuša. Pomislila je na Morganu, na živu vezu izmeñu sebe i Gorloasa - mada ju je sada odbacivao i prezrivo govorio o detetu, veza je ipak postojala, i mogla bi da nañe Gorloasa kad bi ga potražila. Još dok joj se ta misao stvarala u umu, našla se... negde drugde. ...Gde se to obrela? Videla je plamen male svetiljke, a pod njenim oskudnim svetlom primetila je muža, okruženog mnogim glavama; ljudi su se sabili u maloj, kamenoj kolibi u močvarama. Gorloas je govorio. "Borio sam se uz Utera mnogo godina, pod Ambrozijem, i ako ga imalo poznajm, on će računati na hrabrost i iznenañenje. Njegovi ljudi ne poznaju kornvolsko vreme i neće znati da ako sunce zañe usred oluje, do ponoći nastupa mir; zato neće krenuti pre izlaska sunca, nego će u zoru biti spremni da nas zaskoče što ranije. Ali ako uspemo da opkolimo njegov logor za tih nekoliko sati izmeñu razvedravanja i svitanja, možemo ih iznenaditi dok budu pakovali logor. Svi će biti spremni za marš, a ne za bitku. Uz samo malo sreće možemo ih srediti pre nego što izvuku oružje iz kanija! Čim Uterova vojska bude smoždena, ako on i ne pogine, svakako će podviti rep i pobeći iz Kornvola, da se nikada ne vrati." Kraj male svetiljke Igrena je videla da se Gorloas kezi kao životinja. "A ako pogine, njegova vojska će se razbežati kao pčele iz košnice kada neko ubije maticu!" Igrena je osetila da se grči; čak i ovako bestelesnoj, nalik na utvaru, činilo joj se da Gorloas
mora osetiti njeno prisustvo. I zaista, podigao je glavu i namrštio se, trljajući obraz. "Osećam promaju - ovde je hladno", promrmljao je. "A kako bi drugačije bilo? Ovde je hladno kao u grobu, kad se nad nama kovitla sneg", odgovorio je gunñanjem jedan oficir - ali čak i pre nego što je počeo da govori Igrena se udaljila odatle, lebdeći u bestelesnom limbu, drhteći, opirući se snažnoj potrebi da se vrati u Tintagel. Česnula je za osećanjem telesnosti, za vatrom, a ne da luta izmeñu svetova, kao neka nemirna prikaza mrtvaca... Kako da stigne do Utera, da ga upozori? Izmeñu njih nije postojala spona; nikada nisu razmenili ni strastan poljubac, koji bi im spojio tela i time vezao bestelesan duh, kakav je sada bila. Gorloas ju je optužio za preljubu; Igrena je panično poželela da je to bila istina. Bila je slepa u tami, bestelesna, nepostojeća; znala je da bi je samo nagoveštaj pomisli vratio u sobu u Tintagelu, gde njeno telo, zgrčeno i ledeno hladno, čuči kraj ugasle vatre. Borila se da ostane u strašnoj, slepoj tami, otimajući se i moleći bez reči. Daj da stignem do Utera, znajući da je po neobičnim zakonima sveta sada to nemoguće; u ovom telu nije imala spone sa Uterom. Ali moja veza sa Uterom jača je od telsne, jer je trajala više od jednog života, osećala je kako raspravlja sa nečim neopipljivim, kao da se obraća sudiji višem od onoga koji je načinio zakone u ovom životu. Tama sada kao da ju je pritiskala, i osećala je da ne može da diše, da je negde duboko u telu koje je ostavila sada smrznuta, sleñena, da jedva diše. Nešto u njoj je uzviknulo: Vrati se, vrati, Uter je odrasato čovek, ne treba da se ti staraš o njemu, a ona je odgovorila, otimajući se: On je samo muškarac, nije otporan na izdajstvo! Sada, u strašnoj tami postojala je još dublja tama, i Igrena je znala da više ne gleda svoju nevidljivu ličnost, nego nešto Drugo. Drhteći, rastrzana, nije slušala telesnim ušima, nego je osećala naredbu svakim nervom čitavog svog bića: "Vrati se. Moraš se vratiti. Nemaš prava da budeš ovde. Zakoni su stvoreni i čvrsti; ne možeš nekažnjeno ostati ovde." Čula je sebe kako govori u tami: "Ako moram, platiću potrebnu kaznu." "Zašto želiš da ideš tamo kuda je zabranjeno ići?" "Moram da ga upozorim", žurno je odgovorila, a onda, iznenada, kao leptir koji širi krila nad čaurom, nešto u Igreni, veće od nje, otvorilo se i raširilo krila i tama je nestala, i strašno obličje koje ju je upozoravalo pretvorilo se u običnu prikazu pod velom, ženu nalik na nju, sveštenicu, svakako ne Boginju niti sveštenicu Smrti. Igrena je mirno govorila: "Mi smo vezani i zarečeni, za čitav život i posle toga; nemaš prava da zabranjuješ." Iznenada je primetila da joj se u rukama nalaze zlatne zmije kakve je nosila u onom čudnom snu o krugu od kamenja. Podigla je ruke i uzviknula reč na čudnom jeziku. Kasnije nije uspevala da se seti ničeg više sem jednog sloga, jer počinjala je sa velikim "Aahhh..." i to je bila reč moći; nije znala ni kako joj se reč javila, njoj koja u ovom životu nije čak ni sveštenica. Strašna prikaza je nestala, i Igrena je ugledala svetlost, nalik na svetlost izlazećeg sunca... Ne, bila je slabija od obične svetiljke, iskra grubo zaklonjena tankom pločicom od roga u drvenoj kutiji, samo plamsaj u ledenoj senci male, kamene kolibe, urušene i skrpljene svežnjevima trske. No pod nekim neobičnim, nepostojećim svetlom - ili je, ovako bestelesna, videla u tami i bez očiju? - uspela je da u senkama razabere nekoliko lica, lica koja je viñala oko Utera u Londinijumu: kraljeve, poglavare i vojnike. Iscrpljeni i smrznuti, čučali su oko male svetiljke kao da ih njena iskra može nekako ugrejati. A Uter je bio meñu njima, usukan i iscrpljen, ruku krvavih od promrzlina, sa vunenim ogrtačem prebačenim preko glave. To nije bio ponosan i veličanstveni sveštenik-ljubavnik kakvog je ugledala u prvom priviñenju, čak ni trapavi i nezgrapni mladić koji je upao u crkvu i sve ih uznemirio; ovaj umorni, izmoždeni čovek sa vlažnim pramenjem kose preko lica, nosa rumenog od hladnoće, nekako joj se činio stvarniji, čak i lepši nego ikada ranije. Igrena, puna sažaljenja, čeznula je da ga zagrli i ugreje, i osetila je kao da je uzviknula: Utere! Znala je da je čuo, jer je videla kako je podigao glavu i osvrnuo se po hladnom zaklonu, drhteći kao da ga je zahvatio neki još hladniji vetar; a onda je videla, kroz ogrtače i pokrivače u koje je bio umotan, zmije kako mu se uvijaju oko ruku. Nisu bile prave; uvijale su se kao žive
zmije, mada nijedna zmija koju je čovek ikada video ne bi izišla iz jazbine po ovakvom vremenu. Ali videla ih je, a Uter je nekako video nju, i zaustio da progovori. Žurno mu je dala znak da ćuti. Morate krenuti i spremiti se za marš ili ste propali! Poruka se nije u njenom umu uobličila kao reči, ali znala je da je prešla pravo iz njenih misli u njegove. Mećava će oslabiti posle ponoći. Gorloas i njegova vojska misle da ste prikovani tu gde ste, i napašće vas i smožditi! Morate se spremiti da dočekate njihov napad. Reči su se utisnule u njega, bez zvuka, poslednjim ostacima njene snage. I čak i dok su se stvarale, znala je da je snaga volje koja ju je dovela ovamo preko ponora, protiv zakona prirode, sada na izmaku. Nije bila svikla na ovakav posao, i otimala se, ne želeći da ode dok ne izgovori upozorenje. Hoće li mu poverovati, hoće li se spremiti da dočekaju Gorloasa? Ili će ostati ovde, nepokretni u tami posle oluje, pa će ih Gorloas zateći kao kvočke sklupčane na motki kako čekaju lisicu? No, nije mogla ništa više. Zahvatili su je smrtonosna hladnoća i nesvestica od potpune iscrpljenosti; osećala je kako se stapa sa hladnoćom i tamom, kao da oluja besni i kroz njeno telo... ...ležala je na kamenom podu, pred hladnim pepelom vatre. Preko nje je duvao ledeni vetar, kao da ju je oluja iz tame pratila, pa sada besni i unutar njenog tela... Ne, nije bilo to. Drveni kapci na sobi otvorili su se pred poslednjim udarima oluje; sada su lupali, propuštajući u sobu mlazeve ledene kiše. Bilo joj je zima. Toliko zima da se osećala kao da nikada više neće moći da se pomeri, da će ležati tu i smrznuti se i da će se jeza u njenom telu ubrzo pretvoriti u san smrti. U tom času nije joj ni bilo važno. Mora postojati kazna za kršenje zabrane; to je zakon. Učinila sam nešto zabranjeno i ne mogu ostati nekažnjena. Ako je Uter bezbedan, prihvatiću to, makar mi kazna bila i smrt... i zaista, u tom času, dok se Igrena grčila i pokušavala da se nekako zagreje oskudnom toplotom ogrtača, činilo joj se da bi smrt bila blagodet. Barem joj više ne bi bilo hladno... Ali Morgana, Morgana koja spava u krevetu kraj tog prozora, ako se prozor ne zatvori prehladiće se i možda će dobiti plućnu groznicu... Igrena nije mogla da se pomeri sebe radi. Ali radi svog deteta i nedužne sestre primorala je sebe da se bolno pokrene, da natera ukočene šake i stopala da se pokrenu. Trapavo, krećući se kao pijana, oteturala se do prozora i uspela da ga nekako zatvori smrznutim rukama. Vetar joj je dvaput oteo kapke iz ruku, i čula je svoje jecaje dok se borila sa njima. Nije mogla da oseti, ali znala je da je iščupala nokat u borbi sa kapcima, koji su joj se otimali kao živo biće. Konačno je uspela da uhvati bravu obema šakama i da zalupi kapke poslednjom snagom, uštinuvši prst, leden i modar, dok je pokušavala da pričvrsti drvenu rezu. U sobi je i dalje bilo hladno, ledeno hladno, i znala je da će se bez vatre Morgana i Morgoza razboleti... želela je samo da se zavuče u krevet izmeñu njih, onako umotana u ogrtač, da se ugreje izmeñu njihovih toplih, mladih tela, ali do jutra su još bili dugi sati, a ona je bila kriva što se vatra ugasila. Drhteći i čvršće se umotavajući u ogrtač, uzela je posudu za žar i ponela je niz stepenice, osećajući kako joj kamen ranjava stopla pri svakom koraku. U kuhinji su se tri sluškinje sklupčale kao psi kraj poluugasle vatre; tu je bilo toplo, a nad žarom se pušio poklopljen lonac - sigurno kaša za doručak. Pa, ovo je njena kuhinja i njena kaša. Igrena je zagrabila šoljom iz lonca i ispila vrelu, neslanu kašu, ali čak ni to je nije zagrejalo. Potom je napunila posudu za žar ugljevljem, poklopila i nju i vatru, pa je, držeći je prevojem suknje, ponovo pošla uz stepenice. Bila je iscrpljena, tresla se, i uprkos toplom napitku toliko je drhtala da se bojala da će pasti. Ne smem da padnem, jer ako padnem, neću moći da ustahnem, i žar iz posude će nešto upaliti... Kleknula je pred hladno ognjište u svojoj sobi, osećajući kako joj telo protresaju snažni drhtaji i raspinju je bolovima u grudima; ali sada joj nije bilo hladno, i osećala je toplotu kako joj prožima telo. Pažljivo je dodavala ugljevlju sitno granje iz sanduka, a potom i cepke; vatra je konačno zahvatila cepanicu i suknula ka tavanici. Igrena se sada toliko zagrejala da je zbacila ogrtač i oteturala se ka krevetu; podigla je Morganu i legla držeći dete u naručju; ali nije znala je
li zaspala ili umrla. Ne, nije umrla. Smrt joj ne bi donela raspinjuću, drhtavu vrelinu i hladnoću... Znala je da je dugo ležala, umotana u vrele krpe, koje su se hladile, pa ih je neko zamenjivao novim; znala je da joj sipaju niz grlo vrele napitke, ponekad grozne smeše bilja protiv groznice, a ponekad žestoka pića pomešana sa toplom vodom. Dani, nedelje, godine, stoleća, proticali su dok je ležala, plamtela i tresla se i patila zbog groznih napitaka koje su joj sipali niz grlo kad je bila suviše slaba da bi ih i povratila. Jednom se pojavila Morgoza i pogledala je sa prebacivanjem. "Ako si bila bolesna, Igrena, zašto me nisi probudila i poslala da ja založim vatru?" Tamna prilika koja joj je zabranila putovanje stajala je u uglu sobe, i sada je Igrena mogla da joj vidi lice; bila je to Smrt, koja čuva zabranjena vrata, i sada će je kazniti... Morgana je došla i pogledala je, sa strahom na malom, ozbiljnom licu, i Igrena je poželela da umiri kćer, ali bila je suviše slaba da bi govorila. A i Uter je bio tu, ali znala je da niko drugi ne može da ga vidi, a činilo joj se neprilično da doziva drugog muškarca osim zakonitog muža... niko ne bi pomislio ništa ružno ako bi dozivala Gorloasa. Ali čak i ako umire, nije želela da pozove njega, nije više htela da ga vidi, ni u životu ni u smrti. Da li je izneverila Gorloasa ovim zabranjenim čaranjem? Ili je to bio samo san, ništa stvarniji od pokušaja da upozori Utera? Da li ga je spasla? Činilo joj se da ponovo luta ledenim prostranstvima, slepo pokušavajući da se probije kroz oluju kako bi ga upozorila; jednom je došao otac Kolumba i mrmljao nad njom na latinskom, a nju je uhvatila panika. S kakvim pravom dolazi ovamo da je brine svojim oproštajnim obredima, kada ona nema snage da se brani? Bavila se čaranjem, po njegovim merilima bila je zla, i trebalo bi da je osudi što je izdala Gorloasa, trebalo bi da osveti svog gospodara. Oluja se vratila, besneći kroz nju, beskonačno je lutala kroz orkan, pokušavajući da nañe Morganu koja se izgubila, samo je i Morgoza bila tamo, sa krunom na glavi, krunom Velikog Kralja čitave Britanije. Potom se Morgana pojavila, stojeći na pramcu barke koja je plovila Letnjim morem ka obalama Avalona, Morgana u ogrtaču sveštenice, ogrtaču kakav je nosila Vivijen... a potom se sve pretvorilo u tamu i tišinu. A onda je soba bila puna sunca i Igrena se promeškoljila, ustanovivši kako ne može da ustane. "Mirno lezite, gospo", rekla je Izota, "uskoro ću vam doneti lek." Igrena je uspela da progovori, ali se iznenadila što šapuće. "Ako sam uspela da preživim tvoje bilje, verovatno ću preživeti i to. Koji je dan danas?" "Još samo deset dana do kratkodnevice, gospo, a što se tiče toga šta se desilo, pa, svi znamo da se vatra u vašoj sobi sigurno ugasila preko noći, a prozor vam se otvorio zbog oluje. Gospa Morgoza kaže da se probudila i videla kako ga zatvarate, i da ste potom izišli i vratili se noseći ugljevlje. Ali niste ništa rekli, nego ste zapalili vatru, pa nije znala da ste bolesni sve do jutra, kad ste već goreli u groznici i niste prepoznali ni nju ni dete." To je bilo jednostavno objašnjenje. Samo Igrena je znala da je njena bolest bila više od toga, da je to kazna što je pokušala sa čaranjem koje je bilo daleko iznad njenih snaga, pa su joj telo i duh bili iscrpljeni gotovo neizlečivo. "Šta je sa..." Igrena je naglo prekinula; nije mogla da pita za Utera, šta će pomisliti o njoj? "Ima li vesti od mog gospodara, vojvode?" "Nema, gospo. Znamo da je bila bitka, ali nećemo čuti nikakve vesti dok se putevi ne raščiste posle velike oluje", odgovorila je služavka. "Ali sada više ne smete da govorite, gospo. Morate pojesti malo tople kaše i ponovo spavati." Igrena je pokorno popila ono što su joj doneli i zaspala. Vesti će stići kada doñe vreme. 8. Na dan kratkodnevice, uveče, vreme se opet promenilo, ovog puta nabolje. Sneg se čitavog dana topio i kapljao, putevi su postali blatnjavi i spustila se magla koja je ležala preko mora i dvorišta, pa su glasovi i šapat naizgled beskonačno odjekivali kada bi neko progovorio. Sredinom popodneva nakratko se pojavilo i sunce, i Igrena je izišla u dvorište prvi put otkako se razbolela.
Sada se osećala sasvim oporavljena, ali ju je, kao i sve ostale, izjedala glad za novostima. Uter se zakleo da će doći na kratkodnevicu. Kako će uspeti, ako se izmeñu njih nalazi Gorloasova vojska? Čitavog dana bila je ćutjiva i rasejana; čak je i viknula na Morganu, koja je jurcala okolo kao luda od radosti što je slobodna posle dugog zatočeništva pred zimom. Ne smem biti gruba sa detetom zato što misilim na ljubavnika! - pomislila je Igrena, naljutivši se na sebe, pa je pozvala Morganu da je poljubi. Kad je usnama dodirnula njen meki obraz, osetila je jezu; svojim zabranjenim čaranjem, upozorivši ljubavnika na zasedu, možda je osudila na smrt oca svog deteta... ...ali ne, Gorloas je izdao Velikog Kralja; šta god ona, Igrena, učinila ili ne učinila, Gorloas je bio osuñen na smrt, a izdajom ju je i zaslužio. Osim ako uspe da dovrši izdaju ubivši čoveka koga je njegov kralj, Ambrozije, zadužio za odbranu čitave Britanije. Došao je otac Kolumba, zahtevjaući da zabrani ženama i slugama da pale vatre kratkodnevice. "A vi bi trebalo da im pružite dobar primer time što ćete večeras doći na misu", rekao je. "Davno je bilo, gospo, kada ste poslednji put primili pričešće." "Bila sam bolesna", ravnodušno je odgovorila, "a što se tiče pričešća, kao da se sećam kako ste mi dali poslednje pomazanje dok sam bila bolesna. Mada sam možda samo sanjala - mnogo šta sam sanjala.""Mnogo šta", odvratio je sveštenik, "što ne bi smela da sanja nijedna hrišćanka. Svog gospodara radi, gospo, dao sam vam pričešće kada niste bili u stanju da se ispovedite i primite ga kako treba." "Da - jasno mi je da to nije bilo mene radi", odgovorila je Igrena, podigavši malo gornju usnu. "Ne želim da postavljam granice Božjoj milosti", rekao je sveštenik, i Igrena je znala i ono što nije hteo da joj kaže: ako mora, on će radije pogrešiti na stranu milosti, jer Gorloas, ko zna zašto, voli ovu ženu, a prepustiće Bogu da je kazni, što će ovaj svakako i učiniti... Ali na kraju je rekla da će doći na misu. Ma koliko malo poznavala tu novu veru, Ambrozije je bio hrišćanin. Hrišćanstvo je vera civilizovanih naroda Britanije i svakako će se sve više širiti; Uter će se pokoriti pritisku javnosti, ma šta on lično mislio o veri. Nije, zapravo, znala - nije imala prilike da sazna šta on stvarno misli o savesti. Hoće li ikada saznati? Zakleo mi se da će doći na kratkodnevicu. Ipak, oborila je pogled i pokušala da prati misu. Pao je sumrak i Igrena je u kuhinji razgovarala sa poslugom, kad je čula komešanje na kraju prilaza i topot jahača, a onda i uzvik u dvorištu. Prebacila je ogrtač preko ramena i istrčala, sa Morgozom za petama. Na kapiji su stajali ljudi u rimljanskim ogrtačima kakve je nosio i Gorloas, ali straža im je preprečila put svojim dugačkim kopljima. "Moj gospodar Gorloas ostavio je nareñenje; samo vojvoda lično sme da uñe dok je on odsutan." Jedan od ljudi u središtu grupe pridošlica uspravio se, neverovatno visok. "Ja sam Merlin od Britanije", rekao je, a zvučni glas je odzvanjao kroz tamu i maglu. "Skloni se, čoveče, zar ćeš meni zabraniti prolaz?" Stražar je nagonski ustuknuo, ali istupio je otac Kolumba uz odlučan pokret odbijanja. "Ja ću ti zabraniti. Moj gospodar, vojvoda od Kornvola, naročito je rekao da ti, stari čarobnjače, ne smeš ni u kom slučaju ući ovamo." Vojnici su zinuli, a Igrena je, uprkos besu glupi, nametljivi sveštenik! - morala da se zadivi njegovoj hrabrosti. Nije bilo lako suprotstaviti se Merlinu od Britanije. Otac Kolumba je podigao veliki, drveni krst koji je nosio za pojasom. "U ime Hrista, nareñujem da odeš! U ime Boga, vrati se u predele tame odakle si i došao!" Merlinov zvonki smeh odjeknuo je od visokih zidova. "Dobri brate po Hristu", rekao je, "tvoj Bog i moj Bog su jedno te isto. Zar zaista misliš da ću nestati pred tim tvojim krstom? Ili misliš da sam neka varalica iz tame? Ne, osim ako Božju noć ne nazoveš nailaskom tame! Dolazim iz zemlje koja nije ništa mračnija od Letnje Zemlje i, vidi, ovi ljudi sa mnom nose prsten vojvode od Kornvola lično. Gledaj." Svetlo baklje blesnulo je kad je jedan od ljudi pod ogrtačem pružio ogoljenu ruku. Na kažiprstu se sijao Gorloasov prsten. "A sad nas pusti unutra, oče, jer nismo neprijatelji, nego umorni i prozebli smrtnici koji su
dugo jahali. Ili moramo da se prekrstimo i izgovorimo molitvu kako bismo ti to i dokazali?" Igrena je istupila, nervozno oblizujući usne. Šta se to dešava? Kako su došli u posed Gorloasovog prstena, osim ako su njegovi glasnici? Neko će joj se svakako obratiti. Nije videla nikoga poznatog, a znala je da Gorloas ne bi odabrao Merlina za glasnika. Je li onda Gorloas mrtav, a vest o tome joj ovako dolazi? Naglo je progovorila, a glas joj je ispao grub. "Dajte da vidim prsten. Je li to zaista njegov znak ili varka?" "To je zaista njegov prsten, gospo Igrena", odgovorio joj je poznati glas, a Igrena, pognuta kako bi pod slabim svetlom videla prsten, ugledala je poznate šake, krupne i žuljevite. A nad njima je videla ono što je videla samo u snu. Oko Uterovih maljavih podlaktica, plavo istetovirane, uvijale su se dve zmije, po jedna na svakoj ruci. Pomislila je da će je kolena izdati i da će pasti na ploče u dvorištu. Zakleo joj se: Doći ću na kratkodnevicu. I došao je, noseći Gorloasov prsten! "Gospodaru vojvodo!" uzviknuo je otac Kolumba i pošao ka njemu, ali Merlin je podigao ruku da ga ućutka. "Tiho! Glasnik je tajna", rekao je. "Ne govori ni reč." I sveštenik se povukao, zbunjen, ali poslušan, uveren da je čovek u ogrtaču Gorloas. Igrena se naklonila, i dalje se boreći protiv neverice i strepnje. "Uñite, gospodaru", rekla je, i Uter, još krijući lice pod kapuljačom, pružio je ruku sa prstenom i obuhvatio joj prste. Njena šaka bila je ledena, a njegova topla i čvrsta, i to ju je umirivalo dok su ulazili u zamak. Rešila je da se spase banalnostima. "Da li da donesem vina, gospodaru, ili da pošaljem po hranu?" Promrmljao joj je gotovo u uho: "Za ime božje, Igrena, udesi da ostanemo nasamo. Sveštenik ima oštre oči, čak i u mraku, a hoću da misli kako je zaista Gorloas došao ovamo." Obratila se Izoti. "Donesi hranu i pivo vojnicima ovde u predvorju, i gospodaru Merlinu. Donesi im vode za umivanje i sve drugo što zatraže. Ja ću razgovarati sa gospodarem u našim odajama. Neka nam odmah pošaju hranu i vino." Posluga se razletela na sve strane da je posluša. Merlin je pustio vojnike da skinu ogrtače, a svoju harfu je pažljivo položio na jednu klupu. Morgoza se pojavila na vratima, drsko piljeći u vojnike. Pogled joj je pao na Uterovu visoku priliku, i brzo mu se naklonila. "Gospodaru Gorloas! Dobro došao, dragi brate!" rekla je i pošla ka njemu. Na Uterov neprimetan znak, Igrena je stala pred njega. Namrštila se. Ovo je smešno, pomislila je. Čak i ogrnut, Uter liči na Gorloasa koliko i ja! "Gospodar je umoran", oštro je rekla, "i nije raspoložen da priča sa decom. Odvedi Morganu u svoju sobu i zadrži je tamo; noćas će spavati kod tebe." Namrštena i nadurena, Morgoza je podigla Morganu i odnela je uz stepenice. Pazeći da ostanu dosta iza njih, Igrena je uzela Utera za ruku i povela ga gore. Kakva je ovo prevara, i zbog čega? Srce joj je toliko lupalo da je pomislila da će se onesvestiti dok ga je uvodila u spavaću sobu i zatvarala vrata. Čim su se našli unutra, pružio je ruke da je zagrli; zbacio je kapuljaču i stajao, vlažne kose i brade, pruženih ruku, ali ona nije pošla ka njemu. "Gospodaru, kralju moj! Šta je ovo, zašto misle da si ti Gorloas?" "Mala Merlinova čarolija", odgovorio je Uter, "uglavnom zbog ogrtača i prstena, ali i zbog malo čaranja; ništa ne bi izdržalo da me vide pod punim svetlom ili bez ogrtača. Vidim da tebe nismo zavarali; nisam to ni očekivao. Ovo je varka, a ne Poruka. Zakleo sam se da ću doći, Igrena, na kratkodnevicu, i održao sam reč. Zar neću dobiti čak ni poljubac zvog ovolikog potucanja?" Prišla je i uzela mu ogrtač, ali je izbegla da ga dodirne. "Gospodaru, kralju moj, kako si došao do Gorloasovog prstena?" Lice mu se smračilo. "A, to? Odsekao sam mu ga sa šake u boju, ali krivokletnik je podvio rep i pobegao. Nemoj me pogrešno proceniti, Igrena, došao sam ovamo po pravu, a ne kao lopov po noći; varka je smišljena da bi se sačuvao tvoj ugled pred očima sveta, ništa drugo. Ne želim da
moja buduća žena bude žigosana kao preljubnica. Ali došao sam ovamo po pravu; Gorloasov život je za mene završen. Držao je Tintagel kao vazal pod zakletvom Ambroziju Aurelijanusu; ponovio je zavet preda mnom, a sada je to porekao. To ti je svakako jasno, gospo Igrena? Nijedan kralj ne trpi da njegovi vazali krše dati zavet vernosti i oružjem se suprotstavljaju svom kralju." Klimnula je glavom u znak da razume. "Zbog njega mi je već propala godina ratovanja protiv Saksonaca. Kada je napustio London sa svojim ljudima, nisam mogao da im se suprotstavim pa sam se sklonio, pobegao, i pustio da zauzmu grad. Moj narod, koga sam se zakleo da branim." Glas mu je bio gorak. "Lotu mogu da oprostim; on je odbio da položi zakletvu. To je pitanje koje moram da sredim sa Lotom - sklopiće mir sa mnom ili ću ga zbaciti sa prestola i obesiti - ali on nije krivokletnik niti izdajica. Tvom mužu sam verovao; zakleo mi se i pogazio reč, i stoga sam ostavljen u ruševinama Ambrozijevog truda i sve moram da počnem ispočetka. Za to je kriv Gorloas, i došao sam da mu oduzmem Tintagel. A oduzeću mu i život, i on to zna." Lice mu je bilo kao kamen. Igrena je progutala knedlu. "A uzećeš mu i gospu - sa punim pravom, silom, kao i Tintagel?" "Oh, Igrena", rekao je, privlačeći je obema rukama. "Dobro znam kakva je tvoja odluka, znao sam to kad sam te video u noći velike oluje. Da me nisi upozorila, izgubio bih svoje najbolje ljude, a svakako i sopstveni život. Zahvaljujući tebi, kad me je Gorloas napao, bio sam spreman. Tada sam mu uzeo prsten zajedno sa prstom, a uzeo bih mu i ruku, kao i glavu, ali mi je pobegao." "Dobro znam da nisi imao drugog izbora, gospodaru moj", rekla je Igrena, ali tog časa se na vratima začulo kucanje. Služavka je unela poslužavnik sa hranom i vrčem vina, i promrmljala: "Gospodaru", uz naklon. Igrena se nagonski oslobodila Uterovog zagrljaja, preuzela hranu i vino i zatvorila vrata za ženom. Uzela je Uterov ogrtač, koji se, uostalom, nije mnogo razlikovao od onih što su ih nosili Gorloasovi ljudi, i obesila ga kraj kreveta da se suši; sagnula se da mu pomogne da izuje čizme; uzela mu je opasač sa kanijama mača. Kao prava odana gospa i supruga, pomislila je, ali znala je da je već donela odluku. Baš kao što je Uter rekao: Tintagel pripada Velikom Kralju Britanije; baš kao i gospa u njemu, i to po svojoj volji. Bila je kraljev saveznik. Žene su spremile sušeno meso sa sočivom, veknu svežeg hleba, meki sir i vino. Uter je jeo kao da je izgladneo. "Već dva meseca sam napolju, zahvaljujući prokletom izdajniku koga nazivaš svojim mužem; ovo mi je prvi obrok pod krovom još od Samhe - dobri Otac tamo dole svakako će me podsetiti da izgovorim Sve Svete." "Ovo je spremljeno za večeru posluzi i meni, gospodaru, uopšte nije prikladno..." "Meni se čini dovoljno dobro i za proslavu Božića, posle onog što sam jeo po mrazu", rekao je, glasno žvaćući, kidajući hleb snažnim prstima i sekući komadine sira svojim nožem. "I zar ćeš mi se obraćati sa gospodaru i kralju moj? Toliko sam sanjao o ovom času, Igrena", rekao je, spustivši sir i zagledavši se u nju. Zagrlio ju je oko struka i privukao je uz svoju stolicu. "Zar nemaš za mene nijednu reč ljubavi? Je li moguće da si još verna mužu?" Igrena ga je pustila da je zagrli. "Donela sam odluku", glasno je rekla. "Toliko sam čekao ovaj čas..." šapnuo je i povukao je naniže tako da mu je gotovo klekla kraj kolena, pa ju je nežno pogladio po licu. "Počeo sam da se plašim da nikad neće doći, a sada nemaš nijednu reč ljubavi niti ljubazan pogled za mene - Igrena, jesam li ipak samo sanjao da si me volela, da si me želela? Treba li da te ostavim na miru?" Osetila je jezu i počela da se trse od glave do pete. "Ne, ne", šapnula je, "a ako je i bio san, onda sam ga sanjala i ja." Pogledala je naviše ka njemu, ne znajući šta dalje da kaže ili učini. Nije ga se plašila, kao što se plašila Gorloasa, ali sad, kad je došao trenutak, upitala se, obuzeta panikom, kako je stigla dotle. I dalje ju je držao obgrljenu. Sada ju je namestio da mu sedne u krilo i pustila ga je da je smesti tako da joj je glava počivala na njegovim grudima. Obuhvatio je njen krhki struk jednom šakom. "Do sada nisam shvatao koliko si vitka", rekao je. "Visoka si; mislio sam da si krupna, kraljevskog stasa - a ipak si sićišna. Mogao bih te zdrobiti
golim rukama, imaš kosti kao ptičica..." Sklopio je prste oko njenog struka. "A tako si mlada..." "Nisam baš toliko mlada", rekla je i odjednom se nasmejala. "Udata sam pet godina i imam dete." "Izgledaš mi premlada za to", odogovorio je Uter. "Je li to ona malena koju sam video dole?" "Moja kćer, Morgana", rekla je Igrena. Odjednom je shvatila da i on oseća nelagodnost i da odlaže. Nagonski je razumela da je on sa svojih trideset i nešto godina imao posla samo sa ženama koje je dovoljno pozvati, i da je pristojna žena sa osećanjem časti njemu nešto sasvim nepoznato. Poželela je, obuzeta bolom, da zna šta da učini ili kaže. Još odlažući, prevukla je slobodnom rukom preko tetoviranih zmija na njegovim podlakticama. "Ovo nisam ranije videla..." "Nisi", rekao je, "stavili su mi ih za vreme krunisanja na Ostrvu Zmaja. Voleo bih da si mogla da budeš tamo sa mnom, kraljice moja", šapnuo je i obuhvatio joj lice dlanovima, kako bi je poljubio u usta. "Ne želim da te uplašim", šaputao je, "ali toliko dugo sam sanjao o ovom času, toliko dugo..." Pustila ga je da je poljubi, drhteći, osećajući da neobična situacija pokreće nešto duboko u njenom telu. Sa Gorloasom nikada nije bilo ovako... i odjednom se ponovo uplašila. Sa Gorloasom je uvek bilo nešto što je on radio, u čemu ona nije učestvovala, nešto u čemu se držala po strani, sposobna da kritički posmatra. Uvek je ostajala ono što jeste, Igrena. A sada, na dodir Uterovih usana, znala je da više ne može ostati izdvojena, da više nikada neće biti ista ona Igrena od ranije. To ju je užasnulo. Pa ipak, saznanje koliko je on želi sada joj je teklo venama. Čvršće je stegla njegova doručja. "Videla sam ih u snu... ali sam mislila da je to samo san." On je ozbiljno klimnuo glavom. "I ja sam ih sanjao pre nego što sam ih dobio. A čini mi se da si i ti imala nešto slično oko ruku..." Uzeo ju je za krhko doručje i prevukao prstom. "Samo što su bile zlatne." Ostila je kako joj se kosa na vratu ježi. To, znači, uopšte nije bio san, nego vizija iz Zemlje Istine. "Ne mogu da se setim čitavog sna", rekao je Uter, gledajući nekuda preko njenog ramena. "Sećam se samo da smo stajali zajedno u velikoj ravnici, i da je tu bilo nešto nalik na prsten od stenja... Šta to znači, Igrena, kad sanjamo iste snove?" Odgovorila je, osećajući da joj se grlo steže kao da će zaplakati. "Možda znači samo da smo suñeni jedno drugom, kralju moj... gospodaru.... ljubavi moja." "Kraljice moja, ljubavi..." Iznenada ju je pogledao u oči, dugim pogledom i dugim pitanjem., "Vreme sanjanja je sada završeno, Igrena." Zavukao joj je prste u kosu, vadeći ukosnice, puštajući da se raspe preko vezene kragne i preko njegovog lica; gladio je dugačke uvojke drhtavim rukama. Ustao je, i dalje je držeći u naručju. Nikada ne bi pomislila da u njegovim rukama ima toliko snage. Prešao je sobu u dva ogromna koraka i položio je na krevet. Kleknuo je kraj nje i ponovo je poljubio. "Kraljice moja", promrmljao je. "Voleo bih da si krunisana kad i ja... Održali su obrede kakve nijedan hrišćanin ne poznaje; ali Stari Narod, koji je bio ovde davno pre nego što su Rimljani došli na ostrva, ne bi me priznao za kralja bez toga. Dugo sam putovao donde, a deo tog puta svakako nije bio kroz svet kakav poznajem." To ju je podsetilo na ono što joj je Vivijen pričala o razdvajanju svetova i o maglama izmeñu njih. A pomisao na Vivijen podestila ju je na ono što je Vivijen tražila od nje, i koliko je oklevala da prihvati. Nisam znala. Bila sam tako mlada i neiskusna. Nisam znala ništa, nisam znala da mogu da se izgubim, da budem rastrzana, zanesena... "Jesu li tražili da sklopiš Veliki Brak sa zemljom, kao u stara vremena? Znam da je kralj Ban od Benvika u Donjoj Britaniji to učinio..." Iznenada je osetila strašan ubod ljubomore, što je neka žena ili sveštenica mogla da za njega prestavlja zemlju koju se zarekao da brani. "Ne", odgovorio je. "A nisam siguran ni da bih pristao, ali nisu to tražili od mene. Merlin je rekao da je on, kao i svaki Merlin od Britanije, položio zakletvu da umre ako zatreba, žrtvujući se
za svoj narod..." Uter je tu prekinuo. "Ali to ti sigurno ne znači mnogo." "Zaboravio si da sam odrasla u Avalonu; moja mati je bila sveštenica, a moja najstarija sestra sada je Gospa od Jezera." "Jesi li i ti sveštenica, Igrena?" Odmahnula je glavom, zaustivši da kaže samo ne. A onda se predomislila. "U ovom životu nisam." "Pitam se..." Ponovo ju je pogladio po liniji gde su se nekada nalazile zmije, drugom rukom dodirujući svoje. "Čini mi se da sam oduvek znao da sam živeo i pre - čini mi se da je život suviše velika stvar da bi se živeo samo jednom, a onda se ugasio kao svetiljka pod vetrom. I zašto sam, kad sam te prvi put ugledao, osetio da sam te poznavao i pre nego što je svet stvoren? Te stvari su misterije, i mislim da ti o njima znaš više nego ja. Kažeš da nisi sveštenica, ali se dovoljno rauzmeš u čaranje da si uspela da dopreš do mene, one noći sa velikom olujom, i da me upozoriš... mislim da možda ne treba da pitam dalje, ili ću čuti od tebe ono što nijedan hrišćanin ne sme sa zna. A što se tiče ovoga..." opet je vrhom prsta dodirnuao zmije, "ako sam ih nosio pre ovog života, možda mi je zato starac koji ih je stvorio u noći krunisanja rekao da su moje po pravu. Čuo sam da su hrišćanski sveštenici prognali sa naših ostrva sve ovakve zmije... ali ja se ne plašim zmajeva i nosiću ih kao simbol da ću raširiti svoju zaštitu nad ovom zemljom kao zmajeva krila." "U tom slučaju", šapnula je, "svakako ćeš biti najveći od svih kraljeva, gospodaru." "Ne zovi me tako!" ljutito ju je prekinuo, nagnuvši se nad nju i pokrivši joj usta svojima. "Utere", šapnula je, kao u snu. Počeo je da je miluje po vratu i sagnuo se da joj poljubi obnaženo rame. Ali kada je počeo da joj svlači haljinu, trgla se i odvojila od njega. Oči su joj se ispunile suzama i nije mogla da govori, ali on joj je položio ruke na ramena i zagledao joj se u oči. "Zar je tako loše postupao sa tobom, voljena?" tiho je upitao. "Bog me ubio ako ikada učinim išta što bi te uplašilo, sada i zauvek. Čitavim srcem bih želeo da nikada nisi bila Gorloasova žena. Da sam te ja prvi našao... ali što je gotovo, gotovo je. No, kunem ti se, kraljice moja: nikada nećeš imati razloga da me se plašiš." Pod nemirnim svetlom svetiljke oči su mu izgledale crne, mada je znala da su plave. "Igrena, ja sam... dosada ti nisam rekao, jer mi se nekako činilo da to već znaš. Ja vrlo malo znam o takvim ženama kao što si ti. Ti si moja ljubav, moja žena, moja kraljica. Kunem ti se krunom i muškošću da će biti moja kraljica i da nikada neću pogledati nijednu drugu ženu, niti te zanemariti. Zar misliš da bi mi poslužila kao kurva?" Glas mu je drhtao, i Igrena je znala da ga je obuzeo strah - strah da će je izgubiti. Saznanje da se i on plaši, saznanje da je i on ranjiv, odagnalo je njen strah. Zagrlila ga je oko vrata i odgovorila jasnim šapatom. "Ti si moja ljubav, moj gospodar i moj kralj, i voleću te dok sam živa, i onoliko dugo posle toga koliko Bog dozvoli." Sada je pustila da joj svuče haljinu, i tako obnažena sama mu je prišla u naručje. Nikada, nikada ne bi ni pomislila da može biti tako. Sve do ovog časa, uprkos braku od pet godina i roñenju deteta, bila je nevina, devica, neiskusna devojka. Sada su joj se telo, um i srce stopili, spojivši je sa Uterom kao da Gorloas nikada nije ni postojao. U vrtoglavici je pomislila da čak ni dete u majčinoj utrobi ne može biti toliko blisko... Ležao joj je na ramenu, umoran, golicajući joj grudi kosom. "Volim te, Igrena", promrmljao je. "Šta god da se sada desi, volim te. A ako Gorloas doñe ovamo, ubiću ga pre nego što stigne da te ponovo dodirne." Nije želela da misli o Gorloasu. Zagladila mu je kosu preko čela. "Spavaj, ljubavi", promrmljala je, "spavaj." Ona nije želela da spava. Čak i kad je njegovo disanje postalo duboko i sporo, ona je ležala budna, milujući ga pažljivo, da ga ne probudi. Grudi su mu bile glatke gotovo koliko i njene, sa tek po kojom nežnom i svetlom maljicom; sve dosad je mislila da su svi muškarci teški i dlakavi. Telo mu je mirisalo nekako slatko, mada puno znoja i sokova ljubavi. Osećala je da joj nikada neće dosaditi da ga dodiruje. U isto vreme je čeznula da se on probudi i ponovo je zagrli, ali je i
ljubomorno čuvala njegov umorni san. Sada nije osećala ni strah, ni stid; ono što je sa Gorloasom bilo dužnost i pokoravanje prevorilo se u gotovo neizdrživo uživanje, kao da se ponovo sjedinila sa nekim skrivenim delom sopstvenog tela i duše. Konačno je ipak malo odspavala, nemirno, sklupčana uz njega. Spavala je možda jedan sat kad ju je naglo probudilo komešanje u dvorištu. Sela je i zabacila dugačku kosu. Uter ju je sanjivo povukao nazad. "Lezi mirno, ljubavi, zora je još daleko." "Ne", rekla je sa čvrstim nagonom, "sada ne smemo oklevati." Navukla je haljinu i tuniku, podižući kosu drhtavim rukama. Svetiljka se ugasila i u mraku nije mogla da pronañe ukosnice. Konačno je dohvatila veo da poveže kosu, obula cipele i strčala niz stepenice. I dalje je bilo suviše mračno da bi se jasno videlo. U velikoj sali ostalo je samo svetlucanje prituljene vatre. A onda je naišla na sitno komešanje vazduha i ukopala se u mestu. Pred njom je stajao Gorloas, sa velikom posekotinom od mača na licu, gledajući je sa neizrecivim bolom, prebacivanjem i tugom. Ista ona vizija koju je imala i ranije, glasnik usuda; podigao je ruku i videla je da su mu tri prsta i prsten odsečeni. Lice mu je bilo utvarno bledo, ali gledao ju je sa bolom i ljubavlju, a usne su mu se pokrenule i znala je da izgovara njeno ime, mada ga nije čula u ukočenoj tišini koja je vladala. I tog časa je znala da ju je i on voleo, na svoj grubi način, i ma šta da je učinio što ju je povredilo, činio je to iz ljubavi. Zaista, iz ljubavi prema njoj se posvañao sa Uterom, odbacivši čast i vojvodstvo. A ona mu je na ljubav uzvratila mržnjom i nestrpljenjem; tek sada je shvatila je Gorloas osećao prema njoj ono što ona oseća prema Uteru. Grlo joj se steglo i glasno bi uzviknula njegovo ime, ali nepokretni vazduh se ustalasao i on je nestao; nikad nije ni bio tu. Istog časa se prekinula i nepomična tišina i začula je viku u dvorištu. "Prolaz!" vikali su muški glasovi. "Prolaz! Svetlo ovamo, svetlo!" U dvoranu je ušao otac Kolumba, gurnuo baklju u ugljevlje i brzo je zapalio. Požurio je da širom otvori vrata. "Kakva je to galama..." "Vaš vojvoda je ubijen, Kornvolci", vikao je neko. "Donosimo vojvodino telo! Prolaz! Gorloas od Kornvola leži mrtav i donosimo njegovo telo radi sahrane!" Igrena je osetila kako je Uter grli s leña, inače bi pala. Otac Kolumba se glasno pobunio. "Odlazite! To je nemoguće! Pa, vojvoda je sinoć došao kući i sada spava u odajama svoje gospe..." "Ne. " Bio je to Merlinov glas, tih, ali odzvanjao je do najdaljih uglova dvorišta. Uzeo je još jednu baklju i zapalio je na sveštenikovoj, a onda je predao jednom vojniku. "Vojvoda krivokletnik nije došao u Tintagel kao živ čovek. Vaša gospa stoji ovde sa vašim vrhovnim poglavarem, Velikim Kraljem, Uterom Pendragonom. Danas ćeš ih venčati, oče." Začuli su se mnogi uzvici i mrmljanje, i sluge koje su utrčale tupo su stajale i gledale kako u dvoranu unose grubi odar, životinjske kože sastavljene u postelju. Igrena se povukla od pokrivenog lica i tela. Otac Kolumba se nagnuo nad njim, nakratko otkrio lice, prekrstio ga i okrenuo se. Lice mu je bilo puno bola i besa. "Ovo je čarolija, mañija." Pljunuo je i ponovo načinio znak krsta. "Ova varka je tvoje delo, matori čarobnjače!" "Ne obrćaaj se tako mome ocu, svešteniče!" rekla je Igrena. Merlin je podigao ruku. "Ne treba mi zaštita žene - niti muškarca, gospodaru Utere", rekao je. "A ovo nije bila čarolija. Videli ste ono što ste želeli da vidite - svog gospodara kako se vraća kući. Samo što vaš gospodar nije bio verolomni Gorloas, koji je izgubio Tintagel, nego istinski Veliki Kralj i gospodar koji je došao ovamo da uzme ono što je njegovo. Drži se svojih molitvi, oče, jer čeka nas sahrana, a kada se to sredi, venčanje i misa za tvog kralja i moju gospu, koju je odabrao da mu bude kraljica." Igrena je stajala u Uterovom zagrljaju. Uhvatila je prezrivi, gadljivi pogled oca Kolumbe; znala je da bi se najradije okomio na nju i nazvao je vešticom i kurvom, ali je ćutao u strahu od
Utera. Sveštenik joj je okrenuo leña i kleknuo kraj Gorloasovog tela; molio se. Trenutak kasnije kleknuo je i Uter, a plava kosa svetlucala mu je na svetlosti baklji. Igrena je prišla da klekne kraj njega. Siroti Gorloas. Mrtav je, umro je smrću izdajnika; zaista ju je zaslužio, ali ju je voleo, a sada je mrtav. Nečija ruka spustila joj se na rame i zaustavila je. Merlin ju je za trenutak pogledao u oči i nežno joj se obratio. "Ispunilo se, Grena. Tvoja sudbina, baš kao što je predskazano. Postaraj se da je ispuniš sa svom hrabrošću koju imaš." Kleknula je kraj Gorloasa i počela da se moli - prvo za Gorloasa, a onda, plačući, za sebe; zbog nepoznate sudbine koja sada leži pred njima. Je li zaista od početka sveta bilo zapisano, ili se desilo zbog čarolija Merlinovih, i iz Avalona, i zbog njenog čaranja? Sada je Gorloas ležao mrtav, a kad je pogledala Uterovo lice, već voljeno i drago, znala je da će uskoro doći i ostali i da će on preuzeti terete svog kraljevstva, i da više nikada neće biti sasvim njen kao ove jedne noći. Klečeći izmeñu mrtvog muža i čoveka koga će voleti čitavog života, borila se sa iskušenjem da se poigra njegovom ljubavlju, da ga okrene, kao što je znala da bi mogla, od misli o državi i da ga veže samo za sebe. Ali Merlin ih nije spojio njenog uživanja radi. Znala je da bi se takvim ponašanjem pobunila protiv sudbine koja ih je spojila, i da bi tako sve uništila. Kad je otac Kolumba ustao i dao znak vojnicima da odnesu telo u kapelu, dodirnula mu je ruku. Nestrpljivo se okrenuo. "Gospo?" "Imam mnogo toga da ti ispovedim, oče, pre nego što vojvodu položimo na počinak - i pre nego što se udam. Hoćeš li saslušati moju ispovest?" Iznenañeno i namršteno ju je pogledao. "U zoru, gospo", konačno je rekao i udaljio se. Merlin je pratio Igrenu pogledom kad mu je ponovo prišla. Pogledala ga je pravo u oči. "Ovde i sada, oče, od ovog trenutka, budi svedok da sam zauvek završila sa čarolijama. Neka bude volja Božja." Merlin joj se nežno zagledao u izmučeno lice. Glas mu je bio blaži nego što ga je ikada čula. "Zar misliš da bi sve naše čarolije mogle doneti išta drugo sem Božje volje, dete moje?" Uhvativši se male sujete - da nije to učinila, znala je da bi se rasplakala pred svim ovim ljudima kao malo dete - obratila se Merlinu. "Idem da se obučem, oče, kako bih pristojno izgledala." "Moraš dočekati dan kako pristaje kraljici, kćeri." Kraljici. Od te reči se stresla. Ali zbog toga je učinila sve što je učinila, zbog toga je i roñena. Polako je pošla uz stepenice. Mora da probudi Morganu i da joj kaže da joj je otac mrtav. Na sreću, dete je bilo suviše malo da bi ga pamtilo i da bi mnogo tugovalo. Dok je dozivala služavke i nareñivala da joj donesu najbolje haljine i nakit i da joj urede kosu, zamišljeno je položila dlan na stomak. Na neki način, poslednjim dodirom magije pre nego što je se zauvek odrekla, znala je da je već ove noći, dok su bili samo ljubavnici, a ne kralj i kraljica, začela Uterovog sina. Upitala se, zna li to Merlin. Govori Morgana... Mislim da je prvo čega se zaista sećam venčanje moje majke sa Uterom Pendragonom. Oca se jedva sećam. Kada sam kao mala bila nesrećna, činilo mo se da ga se sećam, krupnog muškarca sa crnom kosom i bradom; sećam se da sam se igrala lancem koji je nosio oko vrata. Sećam se da sam se kao devojčurak, kad bih bila žalosna, kad bi me majka ili učitelji grdili, ili kad bi me Uter - retko - primetio dovoljno dugo da mi nešto prebaci, tešila razmišljanjem o tome kako bi me moj pravi otac, da je živ, voleo i uzimao u krilo i donosio mi lepe stvari. Sad kad sam starija i kad znam kakav je čovek bio, mislim da bi me najverovatnije poslao u manastir čim bi mi se rodio brat i da više nikada ne bi ni pomislio na mene. Ne bih rekla da je Uter ikada bio neljubazan prema meni; naprosto se nije zanimao za devojčice. Majka je uvek bila u središtu njegove pažnje, kao i on njene, i to mi se nije sviñalo što sam izgubila majku zbog tog krupnog, plavokosog, trapavog muškarca. Kad bi Uter otišao u
bitku - a bilo je mnogo bitaka dok sam bila devojčurak - moja majka Igrena me je pazila i mazila, i učila me da predem i da tkam šare. Ali čim bi bili primećeni Uterovi ljudi, vraćala sam se u svoje odaje, zaboravljena sve dok on ponovo ne ode. Je li onda čudno što sam mrzela, što sam se gadila pogleda na zastavu sa zmajem u rukama konjanika koji se približava Tintagelu? A kad mi se rodio brat, postalo je još gore. Jer to vrištavo stvorenje, crveno i belo, bilo je uvek na majčinim grudima; a što je najgore, očekivala je da ga volim koliko i ona. "Ovo je tvoj mali brat", govorila je, "treba da ga dobro paziš, Morgana, i da ga voliš." Da ga volim? Mrzela sam ga iz dubine duše, jer kad god bih se približila majci, ona se povlačila i govorila kako sam sada velika devojčica, suviše velika da bih joj sedela u krilu, suviše velika da mi ona vezuje mašne, suviše velika da joj položim glavu u krilo tražeći utehu. Najradije bih ga stalno štipala, ali znala sam da bi me majka zamrzela zbog toga. Ponekad mi se čini da me je svejedno mrzela. A Uter je svašta očekivao od mog brata. Ali mislim da se uvek nadao još jednom sinu. To mi niko nije rekao, ali nekako sam znala - možda sam načula iz ženskih razgovora, možda sam imala Vid čak i tada - da je prvi put legao sa mojom majkom dok je ona još bila Gorloasova žena, i da i dalje ima onih koji veruju da taj sin nije Uterov nego sin vojvode od Kornvola. Kako su mogli da poveruju u to, tada nisam razumela, jer je Gorloas, kako kažu, bio crnokos i nalik na orla, a moj brat liči na Utera, plavokos sa sivim očima. Čak i tokom bratovljevog života, a on je krunisan za kralja pod imnom Artur, svakakave priče su se pričale o tome otkuda mu to ime. Čak se govorilo da je to po Art-Uteru, Uterovom medvedu; ali to nije tačno. Kada je još bio beba, zvali su ga Gvideon - svetli - zbog svetle kose; to ime je kasnije dobio i njegov sin - ali to je već druga priča. Istina je sasvim obična: kada je Gvideonu bilo šest godina, poslali su ga na odgajanje Ektorijusu, jednom od Uterovih vazala u severnim zemljama, blizu Eborakuma, a Uter je smatrao da moga brata treba krstiti kao hrišćanina. I pri tom su mu dali ime Artur. Ali od roñenja pa do šeste godine, uvek mi je bio za petama; čim su ga odbili od sise, moja majka, Igrena, predala ga je meni i rekla: "Ovo je tvoj mali brat i moraš da ga voliš i da se staraš o njemu." A ja bih najradije ubila malog drekavca i bacila ga sa litice, i otrčala bih kod, majke i molila je da ponovo bude samo moja, samo što bi majka pitala šta je bilo sa njim. Jednom, kad je došao Uter i kad se ona uparadila u najbolje haljine, kao i uvek, sa ogrlicom od ćilibara i onim draguljem, i kad me je pogledala i ravnodušno poljubila kao i brata, spremna da otrči kod Utera, pogledala sam njene blistave obraze - naglo porumenele, disanje ubrzano od radosti što joj je došao njen muškarac - i zamrzela i Utera i brata. I dok sam ja stajala plačući na vrhu stepeništa, čekajući da doñe dadilja i odvede nas, on je počeo da se gega za njom i da je doziva - "Mama, mama" - u to vreme je jedva umeo da govori - i pao je i posekao bradu o stepenik. Ja sam vrisnula za majkom, ali ona je već pošla kod Kralja i ljutito je odgovorila preko ramena: "Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu." I otišla je. Podigla sam ga, vrištao je, i obrisala mu krv svojim velom. Posekao je usnu o zube - mislim da ih je imao svega osam ili deset - i neprekidno je vrištao i dozivao majku, ali pošto ona nije dolazila, sela sam na stepenište i stavila ga u krilo, a on me je zagrlio oko vrata i zagnjurio mi lice u tuniku i posle nekog vremena je tako, jecajući, i zaspao. Bio mi je težak u krilu, a kosa mu je bila meka i vlažna; bio je vlažan još negde, ali nije mi smetalo, a po tome kako me je grlio znala sam da je u snu zaboravio da nije u majčinom naručju. 'Igrena nas je oboje zaboravila', pomislila sam, napustila je njega baš kao i mene. Sada, izgleda, ja treba da mu budem majka. I tako sam ga malo prodrmala, i kad se probudio, zagrlio me je oko vrata da ga ponesem, pa sam ga prebacila preko kuka kao što sam videla da radi dadilja. "Ne plači", rekla sam. "Odvešću te kod dadilje." "Mama", cvileo je. "Mama je otišla, sada je sa kraljem", rekla sam, "ali ja ću se starati o tebi, braco." I kad je stavio svoju punačku ručicu u moju shvatila sam šta je Igrena mislila: ja sam suviše velika devojčica da bih cvilela i plakala za mamom, jer sada imam malog brata o kome treba da se staram.
Mislim da mi je tada bilo nepunih sedam godina. Kada se majčina sestra Morgoza udala za kralja Lota od Orknija, shvatila sam samo da sam dobila svoju prvu haljinu kao odrasla i ogrlicu od ćilibara i srebra. Volela sam Morgozu, jer je imala vremena za mene kada majka nije, i pričala mi je priče o ocu - čini mi se da Igrena posle njegove smrti nikada nije izgovorila njegovo ime. Ali, mada sam volela Morgozu, plašila sam je se, jer bi me ponekad uštinula ili me povukla za kosu i nazvala me dosadnim derištem, i ona mi se prva rugala tako da me natera u plač, mada me sada takve reči ispunjavaju ponosom: "Ti si dete vilinskog naroda. Zašto ne obojiš lice u plavo i ne obučeš jelensku kožu, Morgano od Vila?" Vrlo malo sam znala o razlozima venčanja, ili zašto se Morgoza udaje tako mlada. Znala sam da je majci milo što će se udati i otići, jer je zamišljala da Morgoza zavodljivo gleda Utera; verovatno nije bila svesna da Morgoza zavodljivo gleda svakog živog muškarca. Bila je kao kuja u žaru, mada mislim da je to bilo uglavnom zato što nikome nije bilo stalo da pazi na nju. Na venčanju, obučena u svoju novu svečanu haljinu, čula sam ih kako razgovaraju kako je sreća što je Uter požurio da izgladi svañu sa Lotom od Orknija, pa mu je čak dao za nevestu svoju svastiku. Lot mi se dopao; samo je Uter, izgleda, bio neosetljiv na njegov šarm. Morgoza ga je, izgleda, zaista volela - ili joj se možda činilo korisnim da se ponaša kao da ga voli. Mislim da se iz tog vremena sećam prvog susreta sa Gospom od Avalona. Kao i Morgoza, ona mi je tetka, majčina sestra; takoñe je bila sićušna kao svi pripadnici vilinskog naroda, i blistava, sa purpurnim trakama upletenim u tamnu kosu. Nije bila mlada, čak ni tada, ali smatrala sam, kao što sam uvek smatrala, da je divna; a glas joj je bio dubok i bogat. Kod nje mi se najviše sviñalo to što je uvek razgovarala sa mnom kao da sam joj ravna po godinama, a nije mi tepala kao većina odraslih kad razgovara sa detetom. Malo sam zakasnila u dvoranu, jer moja dadilja nikako nije uspevala da mi uplete trake u kosu, i na kraju sam to sama uradila; oduvek sam imala spretne prste i mogla sam da brzo i vešto obavljam stvari koje su teške i odraslima. Već sam umela da predem dobro kao majka i bolje od Morgoze. Bila sam vrlo ponosna na sebe, onako u haljini boje šafrana i sa zlatno optočenim trakama, i sa ćilibarskom ogrlicom umesto detinjastih korala koje sam prerasla. Ali za velikim stolom nije bilo slobodnih mesta, i razočarano sam kružila oko njega tražeći sedište, znajući da će me majka svakog časa oterati za manji sto, ili će pozvati dadilju da me odvede, ili će narediti služavci da mi donese stolicu pa će se svi zagledati u mene. A mada sam u Kornvolu bila kneginja, na Uterovom dvoru u Karleonu bila sam samo kraljičina kćer sa čovekom koji je izdao Velikog Kralja. A onda sam ugledala sitnu, tamnokosu ženu - toliko sitnu da sam isprva pomislia da je samo nešto starija od mene - kako sedi na ukrašenoj stolici. Pružila je ruke prema meni. "Hodi ovamo, Morgana", rekla je. "Da li me se sećaš?" Nisam se sećala, ali sam pogledala tamnoputo, blistavo lice i osetila kako je poznajem od početka sveta. Ali malo sam oklevala, jer sam se bojala da će me pozvati da joj sednem u krilo, kao da sam beba. Umesto toga, nasmešila se i pomerila na kraj stolice. Sada sam videla da nije devojčica, nego gospa. "Ni ti ni ja nismo baš velike", rekla je. "Mislim da će ova stolica biti dovoljna za obe, pošto je načinjena za krupnije ljude." Od tog časa sam je zavolela, toliko da sam se ponekad osećala kriva jer mi je otac Kolumba, majčin ispovednik, rekao da bi trebalo da poštujem oca i majku više od ikoga drugog. I tako sam tokom svadbenog pira sedela sa Vivijen, i saznala sam da je ona odgajila Morgozu - majka im je umrla rañajući Morgozu, a Vivijen ju je dojila kao svoje dete. Što me je zadivilo, jer sam bila besna kada je Igrena odbila da nañe novoroñenom bratu dojilju, nego je odlučila da ga sama hrani. Uter je rekao da je to nedolično za kraljicu, i ja sam se slagala sa tim; mrzela sam da vidim Gvideona na Igreninim grudima. Pretpostavljam da sam, zapravo, bila ljubomorna, mada me je bilo sramota da to i kažem.
"Je li onda tvoja majka, i Igrenina, bila kraljica?" Jer bila je odevena bogato kao i Igrena, kao neka severnjačka kraljica. "Ne, Morgana, nije bila kraljica, nego velika sveštenica, Gospa od Jezera; a ja sam posle nje postala Gospa od Avalona. Jednog dana ćeš možda i ti biti sveštenica. Ima u tebi stare krvi, a možda imaš i Vid." "Šta je to Vid?" Namrštila se. "Igrena ti nije rekla? Kaži mi, Morgana, da li ponekad vidiš stvari koje drugi ne vide?" "Stalno", rekla sam, shvativši da me ova gospa potpuno razume. "Samo što otac Kolumba kaže da je to delo ñavola. A majka kaže da o tome ne smem da pričam, nikada i nikome, čak ni njoj, jer na hrišćanskom dvoru te stvari nisu pristojne, pa ako Uter sazna za to, poslaće me u manastir. Mislim da ne bih volela da odem u manastir, pa da nosim samo crne haljine i da više ne smem da se smejem." Vivijen je izgovorila reč zbog koje bi meni dadilja oprala usta grubim sapunom kojim se u kuhinji ribaju podovi. "Slušaj me, Morgana. Tvoja majka je u pravu kad kaže da ne smeš o tome da razgovaraš sa ocem Kolumbom..." "Ali Bog će se ljutiti na mene ako budem lagala sveštenika." Opet je rekla onu ružnu reč. "Slušaj, drago dete: sveštenik će se ljutiti ako ga slažeš, i reći će da se to ljuti njegov Bog. Ali Veliki Tvorac ima pametnija posla nego da se ljuti na mlad svet, a ovo je pitanje tvoje savesti. Veruj mi, Morgana: nikad ne govori ocu Kolumbi više nego što moraš, nego uvek veruj u ono što ti Vid kaže, jer on dolazi pravo od Boginje." "Je li Boginja isto što i Devica Marija, Majka Božja?" Namrštila se. "Svi bogovi su jedan Bog i sve Boginje su jedna Boginja. Velika Boginja se neće ljutiti ako je nazoveš Marijinim imenom, jer ona je bila dobra i volela je ljude. Slušaj, mila, ovo nije razgovor za svečanost. Ali kunem ti se da nikada nećeš morati u manastir, ma šta Uter bude rekao. Sada kad znam da imaš Vid, pokrenuću zemlju i nebo, ako moram, da te dovedem u Avalon. Može li to da bude naša tajna, Morgana? Obećavaš mi?" "Obećavam", rekla sam, a ona se sagnula i poljubila me u obraz. "Sušaj, harfisti počinju da sviraju za ples. Zar Morgoza nije divna u toj plavoj haljini?" 9. Na dan proleća, sedme godine vladavine Utera Pendragona u Karleonu, Vivijen, sveštenica Avalona i Gospa od Jezera, pošla je u zoru da pogleda u čarobno ogledalo. Mada je tradicija po kojoj je bila Gospa i sveštenica starija i od druida, delila je sa njima jedno od osnovnih načela druidske vere: da moćne sile koje su stvorile Vaseljenu ne mogu biti potpuno obožavane u kući načinjenoj ljudskim rukama, niti se Beskonačnost može sadržati u bilo kom predmetu koga je načinio čovek. Stoga Gospino ogledalo nije bilo od bronze, čak ni od srebra. Iza nje su se dizali veliki kameni zidovi drevnog Hrama Sunca, koji su izgradili Sjajni kada su došli ovamo iz Atlantide, pre više stoleća. Pred njom se nalazilo veliko jezero, okruženo visokom, uznjihanom trskom i poluzaklonjeno maglom koja je, čak i u vedre dane, sada ležala preko čitavog Avalona. A iza Jezera nalazila su se ostrva i druga jezera, koja su sva zajedno nosila naziv Letnje Zemlje. Ležala je uglavnom pod vodom, blatom i slanim močvarama, ali na vrhuncu leta, bare i neka plića jezera su se sušili na suncu i zemlja je ležala tamo, plodna i spremna za ispašu, puna trave i korova. Odavde se, zapravo, povlačilo unutrašnje more, odstupajući svake godine pred suvim tlom; jednog dana sve ovo će biti bogata polja... ali ne u Avalonu. Avalon je sada zauvek ležao okružen maglama, skriven od svih osim od vernika, a kada su ljudi dolazili na hodočašće u manastir koji su hrišćanski sveštenici nazvali Staklenim Gradom, nisu mogli da vide Hram Sunca, jer je ležao u nekom drugom svetu; Vivijen je mogla da vidi, kad bi usmerila Vid na njega, crkvu koja je tu sagrañena. Znala je da odavno stoji tu, mada nikada nije stupila nogom u nju. Pre više vekova - tako joj je
Merlin rekao, i verovala mu je - mala grupa sveštenika došla je ovamo sa juga, a sa sobom su doveli nazarenskog proroka da ga obuče; prema priči, sam Isus je bio obrazovan ovde, u obitavalištu druida gde se nekada dizao Hram Sunca, i tu je naučio sve njihove mudrosti. A godinama kasnije, kada je - prema priči - njihov Hrist odveden na žrtvovanje, odigravši svojim životom Misteriju žrtvovanog Boga koja je starija od same Britanije, jedan od njegovih roñaka se vratio ovamo, zabio svoj štap u tlo Svetog Brda, a on je iznikao u trnovito drvo sa pupoljcima, ne samo zajedno sa ostalim šibljem, na dan dugodnevice, nego u dubokom snegu. A druidi, u znak sećanja na blagog proroka koga su poznavali i voleli, pristali su da Josif od Arimateje sagradi, na tlu Svetog ostrva, kapelu i manastir svoga Boga; jer svi bogovi su jedan. Ali to se desilo vrlo davno. Hrišćani i druidi obitavali su jedni uz druge, obožavajući Jednoga, ali onda su na Ostrvo došli Rimljani i, mada se znalo da su popustljivi prema lokalnim božanstvima, prema druidima nisu imali milosti: sekli su i spaljivali njihove svete gajeve i proturali laži o žrtvovanju ljudi u njima. Jedini njihov zločin, naravno, bio je taj što su ohrabrivali narod da ne prihvata rimske zakone i mir sa Rimljanima. A onda je, jednim velikim činom druidske magije, kako bi zaštitili poslednje dragoceno pribežište svoje škole, načinjena poslednja velika promena u svetu; promena koja je uklonila Ostrvo Avalon iz sveta čovečanstva. Sada je ležalo sakriveno u maglama koje su ga zaklanjale, osim pred onim posvećenicima koji su školovani ovde ili su poznavali tajne puteve preko Jezera. Plemena su znala da je tu, i tu su se klanjala. Rimljani, hrišćani još od Konstantinovog vremena, jer on je preraspodelio sve svoje legije u skladu sa nekom vizijom koju je imao u bici, verovali su da su druidi iščezli pred njihovim Hristom, ne znajući da nekolicina preostalih druida živi i prenosi svoju drevnu mudrost u skrivenoj zemlji. Vivijen je mogla da vidi, kad bi želela, udvojenim Vidom, jer ona je bila Velika sveštenica Avalona. Kada bi poželela, mogla je da vidi kulu koju su sagradili na samom Toru, na Svetoj planini posvećenja; kulu posvećenu Mihajlu, jednom od jevrejskih anñela čija je drevna dužnost bila da kontorliše niže svetove sa demonima. To se Vivijeni činilo kao svetogrñe, čak i sada, ali je tešila sebe pomišlju da se kula uopšte ne nalazi u njenom svetu; ako uskogrudi hrišćani žele da misle o starim bogovima kao o demonima, utoliko gore po hrišćane. Boginja je živela, ma šta hrišćani mislili o njoj. Sada je počela da misli na svoj posao: trebalo je da pogleda u čarobno ogledalo dok je mladi mesec još na nebu. Mada je i dalje bilo dovoljno svetla da bi bilo sasvim vidno, Gospa je ponela sa sobom malu svetiljku sa sićušnim, treperavim plamenom. Okrenula je leña trsci i slatini i pošla u kopno stazom, polako se penjući obalom pokrivenom trskom, prošavši kraj drevnih, istrulelih stubova kuća koje su kraj jezera sagrañene u vrlo davna vremena. Mala svetiljka je treperila, postajući sve primetnija u tami, a nad drvećem je lebdeo čisti, vitki srp mladog meseca, jedva vidljiv, sijajući kao srebrni ukras oko Gospinog vrata. Išla je starim hodočasničkim putem, polako - jer, mada je i dalje bila čvrsta i snažna, više nije bila mlada - dok nije došla do jezerca ogledala, koje je ležalo, bistro, izmeñu uspravljenog kamenja neizmerno starog. Voda je bila bistra, odražavajući mesečinu, a kad se nagnula nad nju, uhvatila je i plamen Gospine male svetiljke. Sagnula se, zagnjurila dlan u vodu i otpila - bilo je zabranjeno spuštati u jezerce išta načinjeno ljudskom rukom, mada su ranije, kada bi voda nabujala i dala izvor, hodočasnici dolazili sa bocama i vrčevima i odnosili ono što su mogli da uhvate. Okusila je bistru vodu metalnog ukusa, i kao i uvek osetila komešanje divljenja; ovaj kladenac tekao je od početka sveta i teći će zauvek, čaroban i bogat, dostupan svim ljudima. Ovakav izvor svakako je mogao da bude samo dar Velike Boginje, i Vivijen je klekla dok je pila, podižući lice ka tankom srpu na nebu. No, posle kratkog naleta divljenja, koje ju je obuzelo još kada je prvi put došla ovamo, kao novakinja u Kući Devojaka, posvetila se poslu. Postavila je svetiljku na zaravnjenu stenu kraj same ivice jezerca, kako bi se njeno svetlo ogledalo unutra, baš kao i mladi mesec. Sada su bila prisutna četiri elementa: vatra, u svetiljki; voda, koju je pila; zemlja, na kojoj je stajala; a dok je
prizivala moći vazduha, videla je, kao i uvek tokom prizivanja, kako blagi povetarac mreška površinu. Za trenutak je sela, zadubljena u meditaciju. Potom je konačno uobličila pitanje koje je došla da postavi čarobnom ogledalu. Kako je u Britaniji? Kako je moja sestra, i njena kćer koja je roñena za sveštenicu, i sin koji je nada Britanije? Za trenutak, dok je vetar mreškao površinu jezerceta, videla je samo zbrkane slike kako lebde - jesu li u njenom umu, ili u nemirnoj površini jezerca? Nazrela je bitke, zamućene nemirnom vodom; videla je Uterovu zastavu sa zmajem i videla je svoja Plemena kako se bore uz njega. Videla je Igrenu u plaštu i sa krunom, kao što ju je videla i u stvarnosti. A onda, u trenutku od koga joj je srce brže zakucalo, videla je Morganu u suzama; a u drugom i užasnom blesku Vida, videla je plavokoso dete kako leži bez svesti, nepokretno - živo ili mrtvo? Potom je mesec nestao u magli, i vizija je nestala, i ma koliko se trudila, Vivijen nije više ništa mogla da prizove sem nejasnih nagoveštaja: Morgoza sa drugim sinom, Lot i Uter kako koračaju po velikoj dvorani i ljutito raspravljaju, i zbrkano sećanje na izubijano dete na samrti. Ali jesu li te stvari već bile ili su samo upozorenje na predstojeće dogañaje? Ugrizavši se za usnu, Vivijen je podigla svetiljku. Bacila je preostale kapi čistog ulja u jezerce - ulje koje je gorelo radi Vida ne sme se više koristiti za ovozemaljske svrhe - i brzo pošla u sve gušću tamu duž hodočasničkog puta, u obitavalište sveštenica. Čim je stigla, prizvala je nadzornicu. "Pripremite sve da izjašemo u praskozorje", rekla je, "i neka se novakinje spreme za službu pri punom mesecu, jer pre nego što svane novi dan ja moram biti u Karleonu. Pošaljite vest Merlinu." 10. Putovali su uglavnom tokom jutra, prikrivši se preko dana i ponovo izjahavši u sumrak. U ovom času zemlja je bila mirna - rat je bio daleko na istoku. No, znalo se da su lutajuće bande krvoločnih severnjaka i Saksonaca napadale sela i izdvojene kuće. Stoga su i putnici, ako nisu imali naoružanu pratnju, bili oprezni i nisu nikome verovali. Vivijen je napola očekivala da nañe Uterov dvor napušten, prepušten ženama, deci i onima koji ne mogu da se bore, ali izdaleka je videla zastavu sa zmajem kako leprša, što je značilo da je kralj u dvoru. Stegla je usne; Uter nije voleo druide sa Svetog ostrva i nije im verovao. Ipak, ona je postavila na presto čoveka koga nije volela, jer je bio najbolji od svih voña koji su se pojavli na ostrvu, i sada, nekako, mora da sarañuje sa njim. Barem nije bio toliko vatreni hrišćanin da bi se dao na posao da zbriše druge vere. Bolje je, pomislila je, imati za Velikog Kralja nevernika nego religijskog fanatika. Otkako je poslednji put bila na Uterovom dvoru, zidine su postale više, a na njima su se videli stražari, koji su bučno zaustavili njihovu grupu. Dala je ljudima uputstva da ne izgovaraju njene titule, nego da samo kažu kako je došla kraljičina sestra. Nije bilo vreme da zahteva ukazivanje poštovanja Gospi od Avalona; posao zbog koga je došla bio je suviše hitan. Pustili su ih kroz travom obrasli opkop, kraj spoljašnjeg bedema. Čula je u pozadini zvuk oružara i kovača kako udaraju po nakovnjima. Pastirske žene, obučene u grube tunike od ovčije kože, uvodile su stado na noćenje. Vivijen je u tome prepoznala pripremu za opsadu i blago je podigla obrve. Pre samo nekoliko godina Igrena je istrčala da je dočeka u dvorištu Tintagela. Sada ju je ozbiljan komornik, bogato odeven, i samo sa jednom rukom - svakako veteran iz borbi pod Uterom - dočekao dubokim naklonom i sproveo je u gornje odaje. "Izvinjavam se, Gospo", rekao je, "ovde imamo malo prostorija. Morate deliti ovu sobu sa dvema kraljičinom gospama." "Biću počastvovana", mračno je odgovorila. "Poslaću vam služavku. Tražite od nje sve što vam ustreba." "Sve što meni trba", rekla je, "jeste malo vode za umivanje i da čujem kada mogu videti sestru."
"Gospo, siguran sam da će vas moja kraljica primiti u odgovarajuće vreme..." "Znači da je Uter pravi dvor nalik na cezarov? Slušaj me, momče, ja sam Gospa od Avalona i nisam navikla da me ostavljaju da čekam. Ali ako je Igrena postala tako uzvišena, molim te da mi pošalješ gospu Morganu što je pre moguće!" Jednoruki veteran se trgao, ali kada je odgovorio, glas mu je bio manje zvaničan, a više ljudski. "Gospo, siguran sam da će vas Kraljica smesta primiti, ali došli ste u trenutku nevolja i opasnosti. Mladi princ Gvideon je jutros pao sa konja koga mu niko nije dopustio da jaše, i kraljica ne želi da ga napusti ni za trenutak." "Boginje mi! Znači, došla sam prekasno!" šapnula je Vivijen. "Vodi me tamo, smesta", rekla je glasno. "Ja sam vešta u isceljivanju i sigurna sam da bi me Igrena pozvala kad bi znala da sam ovde." Naklonio joj se. "Ovuda, Gospo." Dok je išla za njim, Vivijen je shvatila da čak nije imala vremena ni da skine ogrtač i muške pantalone koje je nosila zbog jahanja; a želela je da se pojavi sa punim dostojanstvom Avalona. Pa, ovo je bilo važanije. Komornik je zastao pred jednim vratima. "Rizikujem glavu što ću sada uznemiriti kraljicu. Ona ne dozvoljava ni da joj njene gospe donesu hranu ili piće..." Vivijen je gurnula teška vrata i upala u sobu. Mrtva tišina; bilo je jezivo kao u samrtničkoj sobi. Igrena, bleda i ispijena, sva izgužvana, klečala je kao kameni kip kraj kreveta. Sveštenik u crnim haljinama nepokretno je stajao, poluglasno mrmljajući molitve. Ma koliko da se tiho kretala, Igrena ju je čula. "Kako se usuñuješ..." počela je besno da šapuće, ali brzo je prekinula. "Vivijen! Mora da mi te je Bog poslao!" "Dobila sam upozorenje da sam ti možda potrebna", rekla je Vivijen. Ovo nije bio trenutak za pominjanje magičnih vizija. "Ne, Igrena, plakanje ništa ne pomaže", dodala je. "Daj da ga pogledam i vidim koliko je ozbiljno." "Kraljev lekar..." "On je verovatno matora budala koja zna samo za trave i kozju balegu", mirno je rekla Vivijen. "Ja sam lečila ovakve rane još dok si ti puzala, Igrena. Daj mi da vidim dete." Uterovog sina videla je samo jednom i to nakratko; imao je oko tri godine i izgledao je kao svako drugo plavokoso i plavooko detence. Sada je ležao ispružen, neobično visok za svoje godine - mršav, ali mišićavih ruku i nogu, prekrivenih ogrebotinama kao kod svakog živahnog dečaka. Sklonila je pokrivače i videla da mu je čitavo telo pokriveno modricama. "Je li iskašljavao krv?" "Nimalo. Imao je krvi na usnama, ali to je bilo od izbijenog zuba." Vivjan je takoñe primetila posečenu usnu i šupljinu izmeñu preostalih zuba. Mnogo ozbilnija je bila modrica na slepoočnici, i Vivijen je za trenutak osetila istinski strah. Je li ovo kraj svih njenih planova? Prešla mu je prstima preko glave. Primetila je da se trgao kada je dodirnula modricu, i to je bio najbolji mogući znak. Da je imao krvarenje unutar lobanje, do sada bi bio toliko duboko u komi da ne bi osetio nikakav bol. Spustio je ruku i uštinula ga za butinu, vrlo jako, i on je jeknuo u snu. "Nanosiš mu bol!" pobunila se Igrena. "Ne", rekla je Vivijen, "pokušavam da vidim hoće li živeti ili umreti. Veruj mi, živeće." Nežno ga je pljesnula po obrazu i on je za trenutak otvorio oči. "Donesite mi sveću", rekla je Vivijen, i polako mu je pomerila ispred očiju. Pratio ju je pogledom za trenutak pre nego što je ponovo zatvorio oči, uz bolno ječanje. Vivijen je ustala. "Pazi da vlada tišina, i ne sme jesti ništa sem vode i supe, ništa čvrsto dan ili dva. I ne natapaj mu hleb u vino; samo u supu ili mleko. Za tri dana, jurcaće na sve strane." "Kako znaš?" pobunio se sveštenik. "Zato što sam vešta u isceljivanju, a šta si mislio?" "Zar nisi ti čarobnica sa Ostrva veštica?"
Vivijen se tiho nasmejala. "Ni slučajno, oče. Ja sam žena koja je, kao i ti, provela život proučavajući svete stvari, a Bog je smatrao prikladnim da me obdari veštinom lečenja." Mogla je, setila se, da okrene njegove reči protiv njega; znala je, ako on i nije, da je Bog koga su oboje poštovali veći i manje netrpeljiv od svakog sveštenika. "Igrena, moramo da razgovaramo. Hodi..." "Moram da budem ovde kad se ponovo probudi, tražiće me..." "Glupost; pošalji mu dadilju. Ovo je veoma važno!" Igrena ju je prostrelila pogledom. "Dovedite Izotu da sedi kraj njega", rekla je jednoj od žena, uz ljutiti pogled, i pošla za Vivijen u hodnik. "Igrena, kako se ovo desilo?" "Nisam sigurna - pričali su nešto kako je jahao očevog pastuva - zbunjena sam. Znam samo da su ga uneli kao mrtvaca..." "I imala si ogromnu sreću što nije bio mrtav", oštro je rekla Vivijen. "Zar Uter ovako čuva život svog jedinog sina?" "Vivijen, ne prebacuj mi - pokušala sam da mu rodim druge", rekla je Igrena, a glas joj je drhtao. "Ali mislim da je to kazna zbog neverstva, da više ne mogu da rañam sinove Uteru..." "Jesi li poludela, Igrena?" prasnula je Vivijen, a onda se savladala. Nije bilo pošteno da grdi sestru koju je upravo otrgla od sinovljeve bolesničke postelje. "Došla sam jer sam predvidela neku opasnost po tebe i dete. Ali o tome možemo i kasnije. Pozovi služavke, presvuci se - kada si poslednji put nešto pojela?" oštro je upitala. "Ne sećam se - mislim da sam sinoć uzela malo hleba i vina..." "Onda pozovi poslugu i doručkuj", nestrpljivo je rekla Vivijen. "Još sam prašnjava od jahanja. Idem da se umijem i obučem kako to pristoji gospi u zamku, a onda ćemo razgovarati." "Da li se ljutiš na mene, Vivijen?" Vivijen ju je potapšala po ramenu. "Ljutim se, ako se to može tako reći, samo na sudbinu koja nam je zapala, a to je glupo od mene. Idi i presvuci se, Igrena, i pojedi nešto. Dete ovog puta nije ozbiljno stradalo." U sobi ju je čekala vatra, a na stoličici pred njom primetila je sićušnu žensku osobu, obučenu u tako tamnu i jednostavnu haljinu da je Vivijen za trenutak pomislila da je posredi neka služavka. Tek potom je primetila da je jednostavna haljina sašivena od najfinije tkanine i bogato izvezena, i prepoznala je Igreninu kćer. "Morgana", rekla je i poljubila je. Devojka je bila visoka gotovo kao ona. "Pa, ja još mislim o tebi kao o detetu, a ti si već gotovo žena..." "Čula sam da si došla, tetka, i pohitala sam da te pozdravim, ali rekli su mi da si odmah otišla kod mog brata. Kako je on, gospo?" "Gadno je ugruvan i modar, ali sasvim će se oporaviti bez ikakvog lečenja sem malo odmora", rekla je Vivijen. "Kada se probudi, moram nekako ubediti Igrenu i Utera da ga drže daleko od lekara i njihovih glupih napitaka; ako ga nateraju da povraća, samo će mu pogoršati stanje. Od tvoje majke nisam izvukla ništa sem plača i cviljenja. Možeš li ti da mi kažeš kako se ovo desilo? Zar ovde nema nikoga ko može valjano da čuva dete?" Morgana je preplela tanke prste. "Nisam sigurna šta se desilo. Moj brat je odvažno dete i uvek želi da jaše konje koji su suviše brzi i suviše snažni za njega, ali Uter je naredio da sme da jaše samo sa konjušarem. Tog dana je njegov poni hramao, pa je tražio drugog konja, ali kako je uspeo da izvede Uterovog pastuva, to niko ne zna; svi konjušari znaju da on ne sme ni da priñe Munji, i svi poriču da su ga uopšte videli. Uter se zarekao da će obesiti konjušara koji ga je pustio, ali verujem da je taj sad već daleko odavde. Ipak, kažu da se Gvideon držao konju na leñima kao ovca zakačena u gustiš sve dok neko nije pustio kobilu u žaru pred pastuva, a ne možemo da otkrijemo ko je to učinio. I, naravno, pastuv je jurnuo za kobilom, a moj brat je pao istog časa!" Njeno lice, malo i tamnoputo, sada se zgrčilo. "Hoće li zaista preživeti?" "Zaista će preživeti." "Je li iko javio Uteru? Majka i sveštenik su rekli da on ničemu ne bi služio u bolesničkoj
sobi..." "Igrena će se svakako postarati za to." "Svakako", rekla je Morgana, a cinični osmeh na njenom licu iznenadio je Vivijen. Morgana, očito, nije nimalo volela Utera, a nije poštovala ni majčinu ljubav prema njemu. No, ipak je bila dovoljno razumna da se seti da Uteru treba javiti šta se desilo sa njegovim sinom. Ovo uopšte nije obična mlada devojka. "Koliko ti je sada godina, Morgana? Godine tako brzo prolaze da ne mogu više da se sećam, mora da počinjem da starim." "Na dugodnevicu će mi biti jedanaest." Sasvim dovoljno, pomislila je Vivijam, da počne obuku za sveštenicu. Spusitla je pogled i shvatila da je još u odeći prašnjavoj od puta. "Morgana, hoćeš li da pošalješ služavke da mi donesu vodu za umivanje i da mi pomognu da se obučem kako treba za pojavljivanje pred kraljem i kraljicom?" "Po vodu sam već poslala; eno je tamo, u bakraču kraj vatre", rekla je Morgana, a posle kratke pauze stidljivo dodala: "Bila bih počastvovana da vam sama pomognem, gospo." "Ako želiš." Vivijen je pustila da joj Morgana pomogne da svuče gornju odeću i spere prašinu od puta. Bisage su bile donete u sobu, pa je obukla zelenu haljinu; Morgana je sa divljenjem dodirnula tkaninu. "Ovo je divna zelena boja. Naše žene ne umeju da naprave takvu. Reci mi, od čega je pravite?" "Vrbovnik, samo to." "Mislila sam da od njega izlaze samo plave boje." "Ne. Ovaj se drugačije obrañuje, kuva se i posebno pripravlja... kasnije ćemo pričati o bojama, ako te zanima umeće trava. Sada nas zanimaju druge stvari. Reci mi, je li tvoj brat već upadao u slične nevolje?" "Ne baš. On je snažan i izdržljiv, ali je obično dovoljno poslušan", rekla je Morgana. "Jednom ga je neko zavitlavao što jaše tako malog ponija, a on je rekao da je ratniku i vojniku najpreča dužnost da sluša nareñenja, a da je njemu otac naredio da ne sme jahati velike i snažne konje. I zato ne mogu da shvatim kako to da je uzjahao Munju. No, ipak, ne bi se povredio da nije..." Vivijen je klimnuula glavom. "Volela bih da znam ko je pustio tu kobilu i zašto." Morgana je raširila oči kad je shvatila šta to znači. Vivijen se zagledala u nju. "Razmisli. Je li on još koji put ovako jedva izbegao smrt, Morgana?" Morgana je oklevala sa odgovorom. "Imao je letnju groznicu - ali to su lane imala sva deca. Uter je rekao da ne bi smeo da se igra sa pastirskim dečacima. Od njih je dobio groznicu. Čini mi se da su četvorica umrla. Ali jednom je bio i otrovan..." "Otrovan?" "Izota - a ja joj verujem svim srcem, gospo - Izota se kune da mu je u supu stavila samo hranljive trave. A bio je bolestan kao da mu se u kaši našla najsmrtonosnija pečurka. A kako je to moguće? Ona razlikuje jestive od otrovnih, a nije mnogo stara i vrlo dobro vidi." Morgana je opet raširila oči. "Gospo Vivijen, zar misliš da se neko zaverio protiv života mog brata?" Vivijen je privukla devojčicu uz sebe. "Došla sam zato što sam dobila upozorenje. Nisam još shvatila odakle opasnost potiče, nisam imala vremena. Imaš li još Vid, Morgana? Kad smo poslednji put razgovarale, rekla si..." Devojčica je pocrvenela i oborila pogled. "Zabranila si mi da govorim o tome, a Igrena kaže da treba da okrenem misli ka stvarnosti, a ne mašti, pa sam tako i pokušala..." "Igrena je tu u pravu; ne smeš da nemarno govoriš o takvim stvarima onima koji se jednom rañaju", rekla je Vivijen. "Ali preda mnom uvek možeš da govoriš otvoreno. Moj Vid mi pokazuje samo ono što je važno za bezbednost Svetog ostrva i za opstanak Avalona, ali Uterov sin je sin tvoje majke i tim putem će ga tvoj Vid naći i moći ćeš da kažeš ko pokušava da izazove njegovu smrt. Uter ima dovoljno neprijatelja, sam Bog to zna." "Ali ja ne znam kako da koristim Vid."
"Pokazaću ti, ako želiš", rekla je Vivijen. Devojčica ju je pogledala, lica napetog od straha. "Uter je zabranio čaranje na svom dvoru." "Uter nije moj gospodar", polako je rekla Vivijen, "a niko ne može vladati tuñom savešću. Ipak - da li misliš da je vreñanje Boga ako pokušaš da otkriješ da li to neko ugrožava život tvog brata ili je posredi samo niz nezgoda?" "Ne", nesigurno je rekla Morgana, "mislim da to nije ružno." Zastala je, progutala knedlu i konačno prevalila preko jezika: "A mislim da me ti ne bi navela da radim nešto loše, tetka." Vivijenino srce se zgrčilo od bola. Čime je zaslužila ovoliko poverenje? Čitavom dušom je poželela da je ova mala, ozbiljna devojčica njena kćer, kćer koju je dugovala Svetom ostrvu, a koju nikada nije uspela da rodi. Čak i pošto je rizikovala kasnu trudnoću, koja ju je umalo ubila, rodila je samo sinove. A ovo je, izgleda, naslednica koju joj je poslala Boginja, devojčica sa Vidom, koja ima puno poverenje u nju. Za trenutak nije mogla da progovori. Jesam li spremna da budem nemilosrdna i prema ovoj devojčici? Mogu li da je obučim, ne štedeći je, ili će me ljubav učiniti manje strogom nego što se mora biti u obuci Velike Sveštenice?" Mogu li da iskoristim njenu ljubav prema meni, koju ničim nisam zaslužila, da je dovedem Boginji pred noge? No, zbog mnogih godina discipline, odgovorila je jasnim i potpuno mirnim glasom. "Neka tako bude. Donesi mi srebrnu ili bronzanu činiju, savršeno čistu i oribanu peskom, i napuni je svežom kišnicom, a ne vodom iz bunara. Pazi da ne razgovaraš ni sa jednim muškarcem ili ženom pošto napuniš činiju." Čekala je, pribrana, sedeći kraj vatre, sve dok se Morgana nije vratila. "Morala sam sama da je oribam", rekla je, ali činija koju je džrala bila je čista i blistava, do ivice puna bistre vode. "Sada raspleti kosu, Morgana." Devojčica ju je radoznalo pogledala, ali Vivijen ju je pretekla tihim i strogim glasom. "Bez pitanja." Morgana je izvukla koštanu ukosnicu, i njena dugačka kosa, tamna, gusta i savršeno prava, pala joj je preko ramena. "Sada, ako imaš ikakav nakit, skini ga, i stavi ga tamo, da ne bude blizu činije." Morgana je skinula dva mala posrebrena prstena i broš sa haljine. Pošto je ništa više nije pridržavalo, haljina joj je skliznula sa ramena, i Vivijen joj je bez reči pomogla da je svuče, tako da je ostala samo u košulji. Potom je Vivijen otvorila vrećicu koju je nosila oko vrata i izvukla malo tucanog bilja, koje je odaju ispunilo slatkasto-mošusnim mirisom. Nekoliko zrnaca je ubacila u činiju sa vodom pre nego što je progovorila tihim, neutralnim glasom. "Pogledaj u vodu, Morgana. Neka ti um bude potpuno miran, i reci mi šta vidiš." Morgana je prišla i kleknula pred činiju, napeto zagledana u bistru površinu. U sobi je vladala potpuna tišina, toliko duboka da je Vivijen čula tiho cvrčanje nekog sitnog insekta napolju. Potom je Morgana progovorila, nesigurnim, zbunjenim glasom. "Vidim brod. Zaogrnut je crnim i na njemu su četiri žene... četiri kraljice, jer nose krune... a jedna od njih si ti... ili sam to ja?" "To je barka za Avalon", tiho je rekla Vivijen. "Znam šta vidiš." Blago je prešla dlanom preko vode i videla da za njom ostaju talasići. "Pogledaj ponovo, Morgana. Reci mi šta vidiš." Ovog puta ćutanje je bilo duže. Devojčica je na kraju ipak progovorila, istim onim čudnim glasom. "Vidim jelene - veliko krdo jelena, a meñu njima čoveka obojenog tela - oh, pao je, ubiće ga..." Glas joj je zadrhtao i Vivijen je ponovo prešla rukom preko površine vode, i površinom su se proneli talasići. "Dosta", naredila je. "Sada vidi svog brata." Opet tišina, tišina koja se otegla i razvukla; Vivijen je osetila da joj telo hvata grč od nepokretnosti, ali usled duge obuke uspela je da se ne pokrene. Morgana je konačno promrmljala. "...kako nepokretno leži... ali diše, uskoro će se probuditi. Vidim majku... ne, nije to majka, to je moja tetka Morgoza, i sva njena deca su sa njom... ima ih četvoro... čudno, svi nose krune... a evo
još jednog, drži bodež... zašto je tako mlad? Je li to njen sin? Oh, ubiće ga, ubiće ga - oh, ne!" Glas joj se podigao do vriska. Vivijen joj je dodirnula rame. "Dosta", rekla je. "Probudi se, Morgana." Devojčica je tresla glavom kao kuče koje se budi iz sna. "Jesam li išta videla?" upitala je. Vivijen je klimnula glavom. "Jednog dana ćeš naučiti da vidiš i pamtiš", rekla je. "Za sada je dovoljno i ovo." Sada je bila spremna za susret sa Uterom i Igrenom. Lot od Orknija je, koliko je znala, bio častan čovek i zakleo se da podržava Utera. Ali ako Uter umre bez naslednika... Morgoza je rodila dva sina i verovatno će ih biti još - Morgana je videla četvoricu, a malo kraljevstvo Orknija nikako nije moglo da izdržava četiri kneza. Braća, kada odrastu u muškarce, najverovatnije će se zakrviti. A Morgoza... Vivijen je uzdahnula, setivši se Morgozine ogromne ambicije. Ako Uter umre bez naslednika, onda će Lot, oženjen kraljičinom roñenom sestrom, biti logičan izbor za presto. A potom će biti prvo Lot Veliki Kralj, pa Lotovi sinovi u četiri manja kraljevstva... Da li bi se Morgoza upustila u zaveru protiv života jednog deteta? Vivijen nije htela ni da pomisli to o devojčici koju je othranila na sopstvenim grudima. Ali Morgoza i Lot, sa svojim ambicijama! Verovatno je bilo sasvim lako podmititi konjušara ili ubaciti svog čoveka na Uterov dvor, sa nareñenjem da dovodi dete u opasnost što je češće moguće. Naravno, nije bilo tako lako nadmudriti odanu dadilju koja je bila majčina verna služavka, ali nju su mogli da drogiraju, makar i pićem jačim nego obično, kako bi je pomeli, pa da nešto smrtonosno uspe da proñe pored nje. A ma kako dobro dečko umeo da jaše, potrebna je snaga kakvu nema nijedan šestogodišnjak da se obuzda pastuv koji je nanjušio kobilu u žaru. Svi naši planovi bi se srušili u trenutku... Za večerom je zatekla Utera samog za stolom, dok su vazali i posluga jeli hleb i slaninu za manjim stolom u dvorani. Ustao je i učtivo je pozdravio. "Igrena je još kraj sina, svastiko; preklinjao sam je da ode da spava, ali rekla je da će spavati tek kad se on probudi i prepozna je." "Već sam razgovarala sa Igrenom, Utere." "Oh, da, rekla mi je to i kazala je da si dala reč da će dečko preživeti. Je li to bilo mudro? Ako sada umre..." Uterovo lice bilo je mračno i zabrinuto. Nije izgledao ništa stariji nego onda kada se oženio Igrenom; kosa mu je toliko plava da se u njoj ne primećuju sede vlasi, pomislila je Vivijen. Bio je bogato odeven u rimskom stilu, a bio je i glatko obrijan, opet kao Rimljanin. Nije nosio krunu, ali oko mišica je imao ukrase od čistog zlata, kao i bogat zlatni okovratnik. "Ovog puta neće umreti. Imam nešto iskustva sa povredama glave. Povrede po telu nisu doprle do pluća. Za dan ili dva već će trčati okolo." Uterovo lice se malo opustilo. "Ako ikada otkrijem ko je pustio tu kobilu... trebalo bi da ga živog oderem od batina što je jahao Munju!" "To ne bi imalo svrhe. Već je platio cenu za nepromišljenost, i sigurna sam da će ga to naučiti pameti", rekla je Vivijen. "Ali treba da bolje čuvaš svog sina." "Ne mogu ga paziti danju i noću." Uterovo lice bilo je izmoždeno. "Često sam odsutan zbog ratova, a tako velikog dečaka ne mogu držati vezanog za dadiljinu kecelju! Jednom već umalo da ga izgubimo..." "Morgana mi je rekla." "Loša sreća, loša sreća. Čovek sa samo jednim sinom uvek je na udaru loše sreće", rekao je Uter. "Ali ja sam ispao neučtiv, roñako. Evo, sedi kraj mene, podelićemo jelo ako želiš. Znam da je Igrena želela da pošalje po tebe, i ja sam joj dozvolio da otpremi glasnika, ali stigla si brže nego što smo mogli i da sanjamo - znači, istina je da veštice sa Svetog ostrva umeju da lete?" Vivijen se nasmejala. "Volela bih da mogu! Ne bih upropastila dva para dobrih cipela po baruštinama! Avaj, narod Avalona, kao i sam Merlin, moraju da hodaju ili jašu, baš kao obični ljudi." Uzela je komad pšeničnog hleba i poslužila se maslacem iz male drvene kutije. "Ti, koji
nosiš zmije oko ruku, trebalo bi da znaš da ne treba verovati takvim pričama! Ali nas povezuje krvna veza. Igrena je kćer moje majke, i znam kada sam joj potrebna." Uter je stegao usne. "Dosta mi je snova i čarolija. Ne želim ih više u svom životu." Time je ućutkao Vivijen, baš kao što je i nameravao. Pustila je da joj sluga donese usoljnu ovčetinu i ljubazno je razgovarala o sveže skuvanom bilju, prvom te godine. Kada je pojela nešto malo, spustila je nož. "Ma kako da sam došla ovamo, Utere, to je sreća i znak da tvoje dete čuvaju bogovi, jer on je potreban zemlji." "Neću moći da podnesem još mnogo takve sreće", rekao je Uter umorno. "Ako si zaista čarobnica, svastiko, molim te da daš Igreni amajliju protiv jalovosti. Kada smo se venčali, mislio sam da će mi dati mnogo dece, pošto je već rodila kćer matorom Gorloasu, ali imamo samo jedno, a njemu je već šest godina." U zvezdama je zapisano da nećeš imati druge sinove. No, Vivijen nije to rekla čoveku pred sobom. "Razgovaraću sa Igrenom, kako bih se uverila da nije u pitanju neka bolest koja je sprečava da začne." "Oh, začinje ona često, ali ne može da nosi dete duže od mesec ili dva, a ono koje je uspela da rodi iskrvarilo je do smrti kad su mu presekli pupak", mračno je rekao Uter. "Bio je nedonesen, pa je možda tako i bilo bolje, ali ako možeš da joj daš neku amajliju za zdravu decu - ne znam da li verujem u te stvari, ali spreman sam da se uhvatim za svaku slamku!" "Nemam takve amajlije", rekla je Vivijen, iskreno ga žaleći. "Nisam ja Velika Boginja da dajem ili oduzimam decu, a i da mogu, ne bih to činila. Ne mogu se uplitati u ono što je sudbina odredila. Zar ti tvoj sveštenik to nije rekao?" "Da, otac Kolumba mi stalno govori o pokoravanju Božjoj volji, ali sveštenik nema kraljevstvo kojim treba vladati i koje će zapasti u haos ako umrem bez naslednika", rekao je Uter. "Ne mogu da poverujem da Bog to želi!" "Niko ne zna šta Bog želi", rekla je Vivijen, "ni ti, ni ja, čak ni otac Kolumba. Ali meni izgleda sigurno - a da bi se to videlo nisu potrebne ni amajlije ni čarolije - da moraš čuvati život svog jedinca, pošto će on naslediti presto." Uter je stegao usne. "Neka me Bog poštedi takve sudbine", rekao je. "Ako bi dečak umro, žalio bih zbog Igrene, kao i zbog sebe - on je dobro i pametno dete - ali on ne može biti naslednik Velikog Kralja Britanije. Uzduž i popreko kraljevstva ne postoji čovek koji ne zna da je on začet dok je Igrena još bila Gorloasova žena, a rodio se čitav mesec ranije nego što bi trebalo da je moj sin. Istina, bio je mali i žgoljav, i bebe se ponekad rañaju pre vremena, ali ne mogu ići okolo i objašnjavati to onima koji jedva broje na prste, zar ne? Kada odraste, on će biti vojvoda od Kornvola, ali ne mogu ni da pomislim da ga proglasim za Velikog Kralja posle sebe. Čak i ako doživi da odraste, što mi se u ovom času čini malo verovatno." "Sasvim liči na tebe. Zar misliš da su svi na dvoru slepi?" "Ali šta je sa onima koji nikada nisu bili na dvoru? Ne, moram dobiti naslednika na čijem roñenju neće biti mrlje. Igrena mi mora roditi sina." "Neka ti Bog ispuni želju", rekla je Vivijen, "ali ne možeš naturiti svoju volju Bogu, niti dozvoliti da Gvideon nastrada. Zašto ga ne pošalješ na odgajanje u Tintagel? To je prilično daleko, a ako ga poveriš na staranje svom najvernijem vazalu, to će uveriti svakoga da je on pravi sin Kornvola i da ne nameravaš da ga proglasiš za naslednika Velikog Kralja; možda onda više neće pokušavati da ga ubiju." Uter se namrštio. "On neće biti bezbedan sve dok mi Igrena ne rodi drugog sina", rekao je, "makar ga poslao čak u Rim ili u zemlju Gota!" "S obzirom na opasnosti na putu, to ne bi bilo praktično", složila se Vivijen. "Imam onda još jedan predlog. Pošalji ga kod mene, da ga odgajamo u Avalonu. Tamo ne može da doñe niko sem vernika koji služe Svetom ostrvu. Moj najmlañi sin ima već sedam godina, ali uskoro će biti poslat kralju Banu u Donjoj Britaniji, kako bi bio odgajan kako priliči velikaškom sinu. Ban ima još sinova, pa mu Glahad nije naslednik, ali Ban ga priznaje, dodelio mu je imanja, i primiće ga na dvor kao paža i vojnika kada odraste. Tvoj sin će u Avalonu naučiti sve što treba da zna o
istoriji svoje zemlje, i o svojoj sudbini... i o sudbini Britanije. Utere, niko od tvojih neprijatelja ne zna gde leži Avalon i stoga neće moći da mu naude." "Bio bi bezbedan. Ali iz praktičnih razloga to nije moguće. Moj sin mora biti odgajen kao hrišćanin; crkva je moćna. Nikada ne bi prihvatili kralja..." "Mislila sam da si rekao da on ne može biti kralj posle tebe", suvo je rekla Vivijen. "Pa, uvek ostaje mogućnost", očajno je rekao Uter, "ako Igrena ne rodi drugog sina. Ako bude odgajen meñu druidima i njihovom magijom - sveštenici bi rekli da je to zlo." "Da li ti ja izgledam zla, Utere? Ili Merlin?" Pogledala ga je pravo u oči, i Uter je oborio pogled. "Ne, naravno." "Pa zašto onda ne poveriš Igreninog sina njegovoj i mojoj mudrosti, Utere?" "Zato što ne verujem magiji Avalona", konačno je rekao Uter. Nervoznim pokretom dodirnuo je istetovirane zmije na podlakticama. "Na onom ostrvu video sam stvari od kojih bi svaki dobar hrišćanin prebledeo - a do vremena kad moj sin odraste, to ostrvo će biti hrišćansko. Nema potrebe da se kralj razume u takve stvari." Vivijen je osetila da će pobesneti. Budalo, Merlin i ja smo te doveli na presto, a ne tvoji hrišćanski sveštenici i biskupi. No, nije bilo svrhe upuštati se u svañu sa Uterom. "Treba da postupiš onako kako ti savest nalaže, Utere. Ali preklinjem te da pošalješ dečaka nekuda na odgajanje, i da to mesto ostane tajna. Objavi da ga šalješ kako bi bio odgajen daleko od laskanja kojima bi bio okružen kao knez - to je sasvim uobičajeno - i neka ljudi misle da je otišao u Donju Britaniju, gde ima roñake na Banovom dvoru. Potom ga pošalji kod nekog od svojih siromašnijih vazala - kod nekog od Ambrozijevih starih dvorana, možda; kod Urijensa, Ektorijusa, kod nekoga malo poznatog i vrlo poverljivog." Uter je polako klimao glavom. "Igreni će biti strašno da se odvoji od deteta", rekao je, "ali knez mora biti vaspitavan onako kako odgovara njegovoj budućoj sudbini i mora dobiti vojničko obrazovanje. Čak ni tebi, svastiko, neću reći kuda ću ga poslati." Vivijen se nasmešila za sebe. Zar zaista misliš da možeš čuvati tajnu od mene, Utere, ako bih poželela da je saznam? - pomislila je. No, ne bi bilo diplomatski da to i glasno kaže. "Imam još nešto da te zamolim, zete", rekla je. "Pusti me da odgajam Morganu u Avalonu." Uter se zapiljio u nju, a onda je odmahnuo glavom. "Nemoguće." "Šta je nemoguće Velikom Kralju, Pendragone?" "Za Morganu postoje samo dve sudbine", rekao je Uter. "Mora se udati za čoveka potpuno vernog meni, nekoga u koga imam poverenja. Ili, ako ne nañem dovoljno snažnog saveznika kome bih je dao, ići će u manastir. Neće ona meni podizati Kornvol u ovom kraljevstvu." "Meni ne izgleda dovoljno pobožna za dobru monahinju." Uter je slegnuo ramenima. "S obzirom na izdržavanje koje bih joj obezbedio, svaki manastir bi je rado primio." Vivijen se sada naljutila. Uperila je pogled u Utera. "A misliš da ćeš dugo držati svoje krljevstvo bez podrške Plemena, Utere? Njima nije stalo do tvoje vere i tvog Hrista. Oni gledaju u Avalon, i kada su ti one..." ispružila je prst i dodirnula njegove tetovirane podlaktice. Uter se nervozno trgao, ali Vivijen je nastavila. "Kada su ti one stavljene na ruke, zakleli su se da će poštovati Pendragona. Ako ti Avalon uskrati podršku - koliko smo te visoko postavili, Utere, toliko nisko možemo da te bacimo." "Lepe reči, gospo. Ali možeš li da ispuniš pretnju?" odvratio je Uter. "Da li bi učinila to za jednu devojku, i to još kćer Kornvola?" "Isprobaj me." Pogled joj je bio nepomičan. Ovog puta on nije spustio pogled; bio je dovoljno ljut da je gleda u oči. Boginjo! pomislila je Vivijen. Da sam deset godina mlaña, kako bismo vladali ovaj čovek i ja! U životu je upoznala svega jednog ili dvojicu muškaraca koji su joj bili jednaki po snazi; samo je Uter bio protivnik vredan njenog truda. A i mora da bude takav, kako bi očuvao kraljevstvo na okupu dok predskazani kralj ne doraste do krune. Čak ni zbog Morgane nije smela to da ugrozi. No, pomislila je da bi mogla da ga urazumi.
"Slušaj me, Utere. Devojčica ima Vid; roñena je sa njim. Nema načina da izbegne Neviñeno, to će je pratiti kuda god pošla, a ako se bude poigravala takvim stvarima, proglasiće je za vešticu i prezreće je. Da li to želiš kneginji na svom dvoru?" "Zar sumnjaš u Igreninu sposobnost da podiže svoju kćer kako priliči hrišćanki? U najgorem slučaju, ne može počiniti ništa loše iza manastirskih zidova..." "Ne!" rekla je Vivijen, toliko glasno da su se za manjim stolom podigle glave. "Utere, ta devojčica je roñena za sveštenicu. Stavi je iza manastirskih zidova i uginuće kao galeb u kavezu. Zar bi mogao da pošalješ Igrenino dete da umre ili da čitavog života pati? Zaista verujem - a razgovarala sam sa njom - da bi tamo umrla." Videla je da ga je to pogodilo, pa je požurila da nastavi. "Ona je roñena za to. Pusti da je obučimo kako treba. Utere, je li ona zaista toliko srećna ovde, ili je toliko dragocena na tvom dvoru da bi ti bilo žao da je pošalješ?" Uter je polako odmahnuo glavom. "Pokušao sam da je volim, Igrene radi. Ali ona je... neprirodna", rekao je. "Morgoza ju je ranije zavitlavala i govorila joj da je od vilinskog naroda; da nisam znao kakvo joj je poreklo, lako bih u to poverovao." Vivijen se napeto nasmešila. "Istina. Ona je kao ja, i kao naša majka. Ona nije za manastir, niti za brak." "A kako da oduzmem Igreni oboje dece odjednom?" očajno je upitao Uter. To je pogodilo Vivijen i osetila je bol, gotovo krivicu, ali je odmahnula glavom. "I Igrenu je rodila sveštenica. Pokoriće se sudbini kao i ti, Utere. A ako se bojiš gneva svog domaćeg sveštenika", dodala je, voñena predosećanjem, i po njegovom pogledu primetila da je pogodila, "onda ne reci nikome kuda je šalješ. Razglasi, ako želiš, da si je poslao na školovanje u manastir. Ona je suviše ozbiljna i mudra za život na dvoru, za male flertove i ženska ogovaranja. A Igrena, ako bude znala da su joj deca sretna i bezbedna, da dorastaju do svoje sudbine, biće zadovoljna sve dok ima tebe." Uter je pognuo glavu. "Neka bude tako", rekao je. "Dečaka će odgajati moj najneupadljiviji i najverniji vazal - ali kako da ga pošaljem tamo u tajnosti? Zar ga opasnost neće pratiti?" "Može biti poslat tajnim putevima, i pod čarolijom, kao što si ti došao u Tintagel", rekla je Vivijen. "Meni ne veruješ, a da li bi verovao Merlinu?" "Poverio bih mu život", rekao je Uter. "Neka ga Merlin odvede. A potom i Morganu u Avalon." Zagnjurio je lice u dlanove, kao da je teret koji je nosio prevelik za njega. "Ti si mudra", rekao je, podigavši glavu i zagledavši se u nju sa netremičnom mržnjom. "Voleo bih da si glupa žena koju bih mogao da prezirem, prokleta bila!" "Ako su tvoji sveštenici u pravu", mirno je rekla Vivijen, "već sam dovoljno prokleta i možeš da budeš miran." 11. Sunce je zalazilo kad su sigli do Jezera. Vivijen je okrenula ponija kako bi pogledala Morganu, koja je jahala malo iza nje. Devojčciino lice bilo je bledo od umora i gladi, ali nije se žalila, i Vivijen, koja je namerno nametnula brz korak kako bi joj ispitala izdržljivost, bila je zadovoljna. Život sveštenice u Avalonu nije lak, i morala je da sazna kako Morgana podnosi umor i teškoće. Sada je usporila ponija i pustila da joj se Morgana primakne. "Tamo leži Jezero", rekla je. "Uskoro ćemo biti unutar zidova, gde ćemo naći vatru, hranu i piće." "Biće mi milo zbog sve troje", rekla je Morgana. "Jesi li umorna, Morgana?" "Malo", stidljivo je rekla devojčica, "ali žao mi je što se putovanje završava. Volim da vidim nove stvari, a nikada ranije nisam putovala." Zaustavile su konje na ivici vode, i Vivijen je pokušala da vidi poznatu obalu onako kako bi izgledala strancu - tamnosive vode Jezera, visoka trska na obali, nemi, niski oblaci i nanosi algi u vodi. Sve je bilo tiho, i Vivijen je mogla da čuje devojčicine misli: ovde je tako pusto, mračno i
strašno. "Kako ćemo stići do Avalona? Mosta nema - svakako nećemo plivati sa konjima?" upitala je Morgana. Setivši se da se baš tako mora kada vode nadoñu posle prolećnih kiša, Vivijen je požurila da je umiri. "Ne; pozvaćemo brod." Podigla je ruke preko lica, zatvorila oči kako bi isključila svetlo i zvuk, i poslala nemi poziv. Za nekoliko trenutaka, preko sive površine Jezera, pojavila se niska barka. Optočena s jednog kraja crnim i srebrom, toliko tiho je plovila da je izgledalo da lebdi na vodi kao lokvanj - nisu se čula vesla, ali kada je prišla bliže, videli su se nemi veslači kako zamahuju bez ikakvog pljuska ili zvuka. Svi su bili sitni, tamnoputi muškarci, polunagi, istetovirani plavim magičnim simbolima, i Vivijen je primetila kako Morgana širi oči kada je to primetila; ali nije rekla ništa. Svuše mirno prima sve ovo, pomislila je Vivijen. Dovoljno je mlada da ne primeti misteriju u ovome što činimo; moram joj nekako skrenuti pažnju na to. Ćutljivi veslači nasukali su čamac i privezali ga neobično ispletenim užetom od trske. Vivijen je dala devojčici znak da sjaše, pa su prvo odveli konje na barku. Jedan od tetoviranih ljudi pružio je Morgani ruku kako bi joj pomogao da se ukrca; očekivala je da će se pokazati kako je nematerijalna, vizija, kao i barka, ali umesto toga je ustanovila da je ruka čvrsta i žuljevita kao rog. Na kraju je i Vivijen zauzela mesto na pramcu, i barka se otisnula na Jezero, polako i tiho. Pred njima su se dizali Ostrvo i Tor sa visokom kulom Svetog Mihajla; preko tihe vode pronosila se prigušena zvonjava. Morgana se iz navike prekrstila, a jedan od veslača se tako namrštio na nju da se trgla i brzo spusitla ruku. Dok je barka klizila kroz vodeno bilje mogla je da razabere zidove crkve i manastira. Vivijen je osetila kako devočicu obuzima strah - da li će na kraju ipak otići na Ostrvo sveštenika, gde će se oko nje zatvoriti zidovi manastira? "Da li idemo u crkvu na Ostrvu, tetka?" "Nećemo stići u crkvu", mirno je odgovorila Vivijen, "mada je istina da običan putnik, ili ti, da si sama, nikako ne može stići u Avalon. Čekaj i videćeš, i ne postavljaj nikakva pitanja; to ti je dužnost dok si na obuci." Morgana je zaćutala. Oči su joj i dalje poigravale od straha. "Ovo je kao bajka o vilinskoj barci", ipak je rekla, "koja jedri sa ostrva ka Zemlji Mladosti..." Vivijen nije obraćala pažnju na nju. Stajala je na pramcu barke, duboko dišući, prizivajući snagu za čin magije koji je trebalo da izvede; na trenutak se upitala ima li još dovoljno snage za to. Stara sam, pomislila je obuzeta panikom, ali moram poživeti dok Morgana i njen brat ne odrastu. Mir čitave zemlje zavisi od onoga što mogu učiniti da ih sačuvam! Prekinula je takve misli; sumnja je bila opasna. Podsetila se da je ovo činila skoro svakog dana otkako je odrasla, i da joj je do sada to bilo toliko prirodno da bi mogla da uradi i u snu ili na samrti. Nepokretno je stajala, ukočena, obuzeta napetošću magije, a onda je ispružila ruke i podigla ih nad glavom, dlanova okrenutih ka nebu. Potom ih je, naglo izdahnuvši vazduh, spustila - a sa njima je pala i magla, pa je prizor crkve nestao, kao i obale Ostrva sveštenika, čak i Tor. Barka je klizila kroz gustu, neprozirnu maglu, tamnu kao noć koja ih je okruživala, a u tami je čula Morganu kako brzo diše kao neka mala, uplašena životinja. Počela je da govori - kako bi uverila devojčicu da nema čega da se plaši - a onda je zaćutala. Morgana je sada bila sveštenica na obuci i mora naučiti da savlada strah kao što je savladala umor i glad na putu. Barka je zašla u maglu. Brzo i sigurno - jer na ovom Jezeru nema drugih barki - hitala je kroz gustu, lepljivu vlagu; Vivijen ju je osećala na licu i u kosi, ovlaženoj čak i kroz vuneni šal. Morgana je počela da drhti od hladnoće. A onda, kao da se zavesa razmakla, magla je nestala, i pred njima su se pružile osunčana voda i zelena obala. Tor je bio tu, ali Vivijen je čula devojčicu kako je jeknula od šoka i čuñenja. Na vrhu Tora nalazio se krug od uspravljenog stenja, blistav na sunčevoj svetlosti. Ka njemu je vodio prostran put, krivudajući naviše zavojito, oko ogromnog brega. U podnožju Tora stajale su se zgrade u kojima stanuju sveštenici, a na padini su se videli Sveti Kladenac i srebrni sjaj bazena sa ogledalom. Duž obale su nicali zasadi jabuka, a iza njih ogromni hrastovi, sa zlatastim izdancima
imele na granju u visini. "Divno je..." šapnula je Morgana, a Vivijen je u njenom glasu osetila čuñenje. "Gospo, je li ovo stvarno?" "Stvarnije je od bilo kog drugog mesta koje si ikada videla", odgovorila je, "a uskoro ćeš to i iskusiti." Barka je pošla ka obali i teško zagrebala po pesku; nemi veslači su je osigurali konopcem i pomogi Gospi da se iskrca. Potom su izveli konje, a Morganu su ostavili da iziñe sama. Devojčica nikada neće zaboraviti taj prvi pogled na Avalon pri zalasku sunca. Zeleni travnjaci spuštali su se do same trske duž Jezera, a labudovi su plovili, tiho kao i barka, preko bistrih voda. Ispod zasada hrastova i jabuka nalazile su se niske zgrade od sivog kamena, i Morgana je videla prilike u belom kako polako hodaju duž šetališta sa stubovima. Odnekuda se, vrlo tiho, čuo zvuk harfe. Nisko, iskošeno svetlo - je li to ono sunce koje je poznavala? - zasipalo je predeo zlatom i tišinom, i ona je osetila kako joj se grlo steže od suza. Dolazim kući, pomislila je, ne znajući zašto, mada je čitav život provela u Tintagelu i Karleonu i nikada ranije nije videla ovu vilinsku zemlju. Vivijen je izdala uputstva oko konja i ponovo se okrenula ka Morgani. Videla je na licu devojčice izraz čuñenja i divljenja, pa je ćutala dok Morgana nije drhtavo udahnula, kao da se budi iza sna. Žene u tamno obojenim haljinama i tunikama od jelenske kože, poneka sa plavo tetoviranim polumesecom izmeñu obrva, sišle su stazom do njih; neke su ličile na Morganu i Vivijen, sitne i tamnopute, kao da su Pikti, ali neke su bile visoke i vitke, sa plavom ili crvenkastom kosom, a na dve ili tri se jasno videlo da su rimskog porekla. Poklonile su se pred Vivijen, ćutke joj iskazujući poštovanje, a ona je podigla ruku u gestu blagosiljanja. "Ovo je moja srodnica", rekla je. "Zove se Morgana. Biće jedna od vas. Uzmite je..." pri tom je pogledala devojčicu, koja je stajala drhteći u sve jačoj tami posle zalaska sunca, koja je pogasila fantastične boje predela. Dete je bilo umorno i uplašeno. Čeka je još mnogo poslova i iskušenja; ne mora početi baš ovog časa. "Sutra", rekla je Morgani, "sutra ćeš poći u Kuću Devojaka. Tamo neće biti važno što si moja roñaka i kneginja, nećeš imati ime ni bilo kakve povlastice osim onoga što sama zaslužiš. Ali večeras poñi sa mnom; imaćemo malo vremena da razgovaramo o ovom putovanju." Morgana je osetila kako joj kolena klecaju od naglog olakšanja. Žene pred njom, sve nepoznate, u čudnim haljinama i plavim šarama na čelu, uplašile su je više nego čitav Uterov dvor. Primetila je Vivijenin blagi pokret, i sveštenice - jer pretpostavila je da su to sveštenice - su se okrenule i otišle. Vivijen je pružila ruku i Morgana ju je prihvatila, osetivši da su joj prsti umirujuće hladni i čvrsti. Vivijen je opet bila ona poznata roñaka, ali istovremeno i čudesna osoba koja je dozvala maglu. Morgana je opet osetila potrebu da se prekrsti i upitala se da li bi čitava ova zemlja nestala, jer otac Kolumba kaže da sva ñavolja dela i vradžbine nestaju pred tim znakom. Ali nije se prekrstila; odjednom je shvatila da to više nikada neće učiniti. Taj svet je zauvek ostao iza nje. Na ivici jabučnjaka, izmeñu dva upravo procvetala drveta, stajala je kućica od pletera i naboja. Unutra je gorela vatra, i mlada žena - nalik na ostale koje je videla, u tamnoj haljini i tunici od kože - dočekala ih je nemim naklonom. "Ne obraćaj joj se", rekla je Vivijen. "Ona je, u ovom času, pod zavetom ćutanja. Sveštenica je četvrtu godinu i zove se Ravena." Ravena je ćutke svukla Vivijeninu gornju odeću i izula joj blatnjave i od puta pohabane cipele; na Vivijenin znak pomogla je i Morgani. Donela im je vode za umivanje, a kasnije i hranu: ječmeni hleb i suvo meso. Za piće je bilo samo hladne vode, ali bila je sveža i ukusna, drugačija od svake vode koju je Morgana dosad okusila. "Ovo je voda iz Svetog Kladenca", rekla je Vivijen. "Ovde ne pijemo ništa drugo; ona donosi vizije i bistar vid. A med je iz naših košnica. Jedi meso i uživaj u njemu, jer ga više godinama nećeš okusiti; sveštenice ne jedu meso sve do kraja obuke."
"Zašto, gospo?" Morgana nije mogla da je oslovi sa 'tetka' niti sa 'roñako'. Izmeñu nje i poznatih imena nalazilo se sećanje na priliku nalik na Boginju koja priziva maglu. "Je li loše jesti meso?" "Svakako da nije, i doći će dan kada možeš jesti sve što se stavi pred tebe. Ali ishrana bez životinjskog mesa daje visok nivo svesti, a to ti je potrebno dok učiš kako da upotrebljavaš Vid i koristiš magijske moći, umesto da one koriste tebe. Kao i druidi na početku obuke, sveštenice jedu samo hleb i voće, i ponekad malo ribe iz jezera, i piju jedino vodu iz Svetog Kladenca." "Ti si pila vino u Karleonu, Gospo", stidljivo je rekla Morgana. "Naravno, i pićeš ga i ti, kada budeš znala koje je odgovarajuće vreme za jelo i piće, a kada je vreme za post", strogo je rekla Vivijen. To je ućutkalo Morganu, pa je sedela i grickala hleb sa medom. Ali iako je bila gladna, hrana kao da joj je zastajala u grlu. "Jesi li dosta jela?" upitala je Vivijen. "Dobro, onda neka Ravena odnese posuñe - treba da spavaš, dete. Ali sedi ovde kraj mene, pred vatru, da malo pričamo, jer sutra će te Ravena odvesti u Kuću Devojaka, i više me nećeš viñati, osim na svečanostima, dok ne budeš dovoljno obučena da se smenjuješ sa starijim sveštenicama, kako bi spavala u mojoj kući i služila me. Do tada ćeš već biti pod zavetom ćutanja, nećeš smeti da pitaš ni da odgovaraš. Ali večeras si još moja srodnica, nisi zakleta na službu Boginji i možeš me pitati sve što poželiš." Pružila je ruku, i Morgana je sela kraj nje na klupu pred vatrom. Vivijen se okrenula leñima. "Hoćeš li mi izvaditi ukosnicu, Morgana? Ravena je otišla na počinak, i ne bih da je ponovo uznemiravam." Morgana je izvukla koštanu šnalu iz njene kose; kosa joj se spustila u vodopadu dugačkih, tamnih vlasi sa sedim pramenom na jednoj slepoočnici. Vivijen je uzdahnula i pružila bose noge ka vatri. "Lepo je biti opet kod kuće - poslednjih godina sam previše putovala", rekla je. "A nisam više dovoljno snažna da mi to pričinjava zadovoljstvo." "Rekla si da smem da postavljam pitanja", plašljivo je kazala Morgana. "Zašto neke žene nose plavi znak na čelu, a neke ne?" "Plavi polumesec je znak da su zaklete na službu Boginji, da žive i umru po njenoj volji", rekla je Vivijen. "One koje su došle samo da malo uvežbaju Vid ne polažu tu zakletvu." "A hoću li je ja položiti?" "To ćeš sama odlučiti", rekla je Vivijen. "Boginja će ti reći da li želi da položi ruku na tebe. Samo hrišćani koriste svoje manastire kao spremište za nepotrebne kćeri i udovice." "Ali kako ću znati da li me Boginja želi?" Vivijen se nasmešila u tami. "Pozvaće te glasom koji nećeš moći da ne razumeš. Ako čuješ taj poziv, neće biti mesta na svetu gde bi mogla da se sakriješ od njega." Morgana se upitala da li se i Vivijen tako zaklela, ali bila je suviše stidljiva da bi pitala. Pa naravno! Ona je Velika sveštenica, Gospa od Avalona... "I ja sam se tako zaklela", tiho je rekla Vivijen, onako kako je već uobičavala da odgovara na neizgovorena pitanja, "ali znak je vremenom izbledeo... ako pažljivo pogledaš, mislim da i dalje možeš da ga razabereš pri korenu kose, ovde." "Da, malo... šta to znači zakleti se Boginji, Gospo? Ko je ta Boginja? Jednom sam pitala oca Kolumbu da li Bog ima neko drugo ime, a on je rekao ne, rekao je da postoji samo jedno Ime koje nas može spasti i da je to Isus Hrist, ali..." prekinula je, zbunjena. "Ja vrlo malo znam o tim stvarima." "Znati da ne znaš jeste početak mudrosti", odgovorila je Vivijam "Potom, kad počneš da učiš, nećeš morati da zaboraviš sve ono što si mislila da znaš. Bog ima mnogo imena, ali svuda je Jedan; i tako, kad se moliš Mariji, majci Isusovoj, moliš se, ni ne znajući, Majci Sveta u jednom od njenih mnogih oblika. Bog kome se klanjaju sveštenici i Jedan Veliki naših druida jesu isti Jedan, i zato Merlin ponekad ulazi meñu hrišćanske savetnike Velikog Kralja; on zna, ako oni i ne znaju, da je Bog Jedan." "Vaša majka je bila ovde sveštenica pre tebe, tako mi je rekla majka..."
"To je tačno, ali to nije samo pitanje nasleña. Pre će biti da sam nasledila njenu nadarenost Vidom, a po svojoj slobodnoj volji sam se zaklela Boginji. Boginja nije pozvala tvoju majku, niti Morgozu. Zato sam poslala Igrenu da se uda za tvog oca, a potom za Utera, a Morgozu da se uda onako kako odredi kralj. Igrenin brak je poslužio Boginji; nad Morgozom nije imala nikakvu moć." "Znači da se sveštenice koje pozove Boginja nikada ne udaju?" "Obično ne. One se ne zaklinju nijednom muškarcu, osim u Velikom Braku, gde se sveštenik i sveštenica spajaju predstavljajući Boga i Boginju, a tako roñena deca nisu deca smrtnika, nego Boginje. To je Misterija, i naučićeš je kada doñe vreme. Ja sam tako roñena, i nemam ovozemaljskog oca..." Morgana je zurila u nju. "Znači li... znači li to da je tvoja majka legla sa Bogom?" šapnula je. "Ne, naravno da nije. Samo sa sveštenikom, ispunjenim moćima Boga, sveštenikom čije ime nikada nije saznala, jer je u tom trenutku ili u to vreme Bog ušao u njega i opseo ga, tako da je muškarac ostao zaboravljen i nepoznat." Lice joj je bilo daleko, puno sećanja na neobične stvari; Morgana je videla misli kako joj se kreću preko čela. Kao da je vatra bacala slike po sobi, veliku priliku Rogatog... Naglo se stresla i čvršće se umotala u ogrtač. "Jesi li umorna, dete? Trebalo bi da spavaš..." Ali Morgana je opet bila radoznala. "Jesi li se rodila u Avalonu?" "Da, mada sam odrala na Druidskom ostrvu, daleko na severu, meñu Ostrvima. A kada sam odrasla, Boginja je položila ruku na mene - u meni je tekla krv sveštenice, baš kao što mislim da teče i u tebi, dete moje." Glas joj je bio dalek; ustala je i zagledala se u vatru. "Pokušavam da se setim pre koliko godina sam došla ovamo sa staricom... mesec je tada bio dalje na jugu, jer bilo je vreme žetve, a nailazili su mračni dani Samhe, na izmaku godine. Bila je to teška zima, čak i u Avalonu; noću smo čuli vukove, a sneg je bio dubok, i gladovali smo, jer niko nije mogao da se probije kroz oluje, i bilo je male dece koja su umrla kad je majkama nestalo mleka... Potom se Jezero zamrzlo, i doneli su nam hranu na saonicama. Tada sam bila devojka, grudi mi još nisu porasle, a sada sam stara, starica, strašilo... toliko godina, dete." Morgana je osećala kako Vivijeni drhti ruka; teško je ležala na njenoj. Trenutak kasnije Vivijen je privukla devojčicu uz sebe i ostala stojeći, grleći je oko struka. "Toliko meseci, toliko dugodnevica... a sada izgleda da Samha ponovo pada odmah posle Beltana - brže nego što je mesec rastao od mladog do punog dok sam bila mlada. A i ti ćeš stajati ovde pred vatrom, i ostarićeš kao što sam ja ostarila, osim ako Majka ima za tebe druge zadatke... oh, Morgana, Morgana, malena, trebalo je da te ostavim u majčinoj kući..." Morgana je čvrsto zagrila sveštenicu. "Ne bih mogla da ostanem tamo! Radije bih umrla..." "Znam to", uzdahnula je Vivijen. "Mislim da je Majka već položila ruku na tebe, dete. Ali došla si iz života punog obilja u život pun oskudnosti, Morgana, i može se desiti da ti poverim zadatke teške kao oni što ih je meni postavila Velika Majka. Sada misli samo na to kako da naučiš korišćenje Vida i da živiš u divnim predelima Avalona; ali nije lako služiti volji Ceriveden, kćeri moja, ona nije samo Velika Majka ljubavi i rañanja, nego i Gospa od tame i smrti." Uzdahnula je i pogladila deovjčicu po kosi. "Ona je takoñe Morigan, donosilac napora, i Veliki Gavran... oh, Morgana, Morgana, volela bih da si moje roñeno dete, ali čak i tako ne bih mogla da te poštedim, moram te upotrebiti za njene svrhe kao što sam nekada i ja bila upotrebljena." Pognula je glavu i na trenutak ju je položila devojčici na rame. "Veruj mi da te volim, Morgama, jer doći će čas kad ćeš me mrzeti isto onoliko koliko me sada voliš..." Morgana je bez razmišljanja pala na kolena. "Nikada", šapnula je. "Ja sam u rukama Boginje... i u tvojim..." "Neka nikada ne zažališ zbog tih reči", rekla je Vivijen. Pružila je ruke ka vatri. Bile su sitne i snažne i pomalo otekle od starosti. "Ovim rukama sam porañala decu; i videla sam kako životna krv teče iz njih. Jednom sam izdala muškarca i oterala ga u smrt, muškarca koji mi je ležao u naručju i kome sam se zaklela na ljubav. Uništila sam mir tvoje majke, a sada sam joj oduzela decu. Zar me ne mrziš, zar me se ne bojiš, Morgana?"
"Bojim te se", rekla je devojčica, još klečeći pred njom, dok joj je sitno, tamno lice blistalo od plamena vatre, "ali nikada te neću mrzeti." Vivijen je duboko uzdahnula, odbacivši predviñanja i jezu. "Ne, ne bojiš se mene", rekla je, "već nje. Obe smo u njenim rukama, dete. Tvoje devičanstvo je žrtvovano Boginji. Postaraj se da tako i ostane dok Majka ne objavi svoju volju." Morgana je položila šake preko Vivijeninih. "Neka bude tako", šapnula je, "Kunem se." Sutradan je otišla u Kuću Devojaka i tu je ostala mnogo godina. Govori Morgana... Kako da pišem o stvaranju sveštenice? Ono što nije očito, tajna je. Oni koji su išli tim putem, znaće, dok oni koji nisu, nikada neće znati, mada bih mogla da zapišem sve zabranjene stvari. Sedam puta je dolazilo i prolazilo veče Beltana; sedam puta su nas zime zaogrtale hladnoćom. Vid je dolazio lako, Vivijen je rekla da sam roñena za sveštenicu. Nije bilo lako narediti mu da doñe kada sam želela i samo kada sam želela, i zatvoriti kapije Vida kada nije bilo prikladno da vidim. Najteže su mi padale male čarolije, koje prisiljavaju um da stupa neutabanim stazama. Prizvati vatru i zapaliti je voljom, dozvati maglu, doneti kišu - sve je to bilo jednostavno, ali znati kada da prizoveš kišu ili maglu, a kada da to prepustiš bogovima, to nije bilo tako jednostavno. Bilo je i drugih nauka, u kojima mi moje znanje Vida nije nimalo pomagalo; umeće sa travama, i umeće isceljivanja, duge pesme iz kojih se nijedna jedina reč ne sme zapisati, jer kako se znanje o Velikima sme prepustiti ičemu načinjenom ljudskom rukom? Neke lekcije bile su čisto uživanje, jer bilo mi je dozovljeno da učim da sviram na harfi i da je sama pravim, koristeći sveto drvo i creva obredno ubijene životinje; a neke lekcije su bile užasne. Najteže od svega, mislim, bilo je gledati u sebe, pod dejstvom droga koje oslobañaju um od tela, bolesnog i punog grčeva, dok um slobodno lebdi van granica vremena i prostora, i čitati stranice prošlosti i budućnosti. Ali o tome ne smem ništa da kažem. Konačno je došao dan kada sam izbačena iz Avalona, obučena samo u košulju, nenaoružana osim malog bodeža sveštenice, da se vratim - ako uzmognem. Znala sam da će me, ako ne uspem, oplakivati kao mrtvu, ali kapije mi se više nikada neće otvoriti osim ako uspem da im to naredim snagom svoje volje i nareñenja. A kada su se magle sklopile oko mene, dugo sam lutala obalama nepoznatog Jezera, slušajući samo zvona i žalostivo zapevanje kaluñera. I konačno sam uspela da razbijem maglu i da je prizovem, sa stopalima na zemlji i glavom meñu zvezdama, pružajući se od obzorja do obzorja, i glasno uzvikujući reč Moći... I magla se razdvojila i ugledala sam pred sobom istu onu osunčanu obalu na koju me je Gospa dovela pre sedam godina, i kročila sam na čvrsto tlo svog doma, i plakala sam kao i prvi put kad sam stigla tu kao uplašeno dete. A potom su mi meñu obrve ucrtali znak polumeseca, rukom same Boginje... ali to je Misterija o kojoj je zabranjeno pisati. Oni koji su osetili kako im čelo gori od poljupca Ceridven znaće o čemu govorim. Dva proleća potom, kada sam osloboñena zaveta ćutanja, u Avalon se vratio Galahad, koji je već uvežbao boj protiv Saksonaca služeći svog oca, kralja Bana od Donje Britanije. 12. Sveštenice iznad odreñenog stepena smenjivale su se služeći Gospu od Jezera, a u ovo doba godine, kada je Gospa bila veoma zauzeta pripremama za predstojeću svečanost Dugodnevice, jedna od njih je uvek spavala u maloj kući od naboja, kako bi Gospa imala nekog na raspolaganju i danju i noću. Bilo je toliko rano da se sunce još krilo u magli na ivici obzorja kada je Vivijen stupila u sobu iza svoje, gde je spavala sluškinja, i tiho se sagnula da je probudi. Žena se uspravila u krevetu, brzo navlačeći preko haljine tuniku od kože. "Reci vozarima da se pripreme. I pošalji moju roñaku Morganu da mi pomogne." Nekoliko minuta kasnije Morgana je sa poštovanjem zastala pred ulazom, jer Vivijen je klečala raspirujući vatru. Nije načinila nikakav zvuk; posle devet godina obuke za sveštenicu
kretala se toliko tiho da nije odala svoje prisustvo ni korakom ni dahom. Ali posle toliko godina takoñe je dobro poznavala ponašanje sveštenica, toliko dobro da se nije ni iznenadila kada se Vivijen okrenula čim je ona stigla do vrata. "Uñi, Morgana", rekla je. Nasuprot uobičajenim navikama, Vivijen ovog puta nije ponudila roñaku da sedne, nego ju je ostavila da stoji i neko vreme ju je pažjivo posmatrala. Morgana nije bila visoka; nikada neće ni biti, a tokom ovih godina u Avalonu dostigla je svoju punu visinu, jedva koji centimetar više od Gospe. Tamna kosa bila joj je začešljana niz leña i pričvršćena kožnom uzicom; nosila je tamnoplavu haljinu i tuniku od jelenje kože kao i sve sveštenice, a plavi polumesec tamno joj se presijavao sa čela. No, ma koliko bila neprimetna i obična meñu ostalima, u očima je nosila sjaj koji je odgovorio na Vivijenin ispitivački pogled, i Vivijen je iz iskustva znala da će, ma koliko bila mala i krhka, umeti da se, kad zatreba, zaogrne čarolijom, pa će izgledati ne samo visoka nego i veličanstvena. Već je izgledala bezvremenski, i Vivijen je znala da će isto tako izgledati i kada joj se u kosi pojave sede vlasi. Osetila je drhtaj olakšanja. Ne, nije lepa, pomislila je, a onda se upitala zašto bi joj to bilo važno. Morgana bi svakako, kao i svaka druga mlada žena, bez obzira na zakletvu Boginji, više volela da bude lepa i sigurno je veoma nesrećna što nije tako. Vivijen je malo iskrivila usne. Kada doñeš u moje godine, devojko, pomislila je, više neće biti važno jesi li lepa ili nisi. Jer svi koji te budu poznavali smatraće da si prekrasna kad god budeš poželela da to smatraju; a kada ne budeš, možeš se opustiti i pretvarati se da si obična žena koju su davno prošle takve misli. I sama je vodila sličnu bitku pre više od dvadeset godina, dok je pratila kako Igrena odrasta i stiče bakarnu, tamnoputu lepotu za koju bi Vivijen, tada još mlada, rado prodala i dušu i sve svoje moći. Ponekad, u trenucima nesigurnosti, pitala se da nije gurnula Igrenu u brak sa Gorloasom samo da je ne bi podbadala ljupkost mlañe sestre, podsećajući je na to koliko je sama ozbiljna i obična. Ali navela sam je da zavoli čoveka koji joj je bio suñen još pre nego što je kamenje u prstenu na ravnici Salisberija naslagano jedno na drugo, pomisila je. Shvatila je da Morgana još ćutke stoji, čekajući da ona prva progovori, i nasmešila joj se. "Zaista starim", rekla je. "Za trenutak sam se izgubila u sećanjima. Nisi više dete kao kada si došla ovamo, pre mnogo godina; ali ponekad to zaboravljam, moja Morgana." Morgana se nasmešila i od toga joj se lice preobrazilo, jer do maločas je delovalo nadureno. Kao Morgoza, pomislila je Vivijen, mada inače izmeñu njih nema nikakve sličnosti. To je Talesinova krv. "Mislim da ti ništa ne zaboravljaš, roñako", rekla je Morgana. "Možda. Jesi li doručkovala, dete?" "Ne. Ali nisam gladna." "Vrlo dobro. Želim da odeš na barku." Morgana, koja se naučila ćutanju, odgovorila je samo pokretom poštovanja i slaganja. Takav zahtev, naravno, ni po čemu nije bio neobičan - barku iz Avalona uvek mora voditi sveštenica koja poznaje tajne puteve kroz maglu. "Ovo je porodični posao", rekla je Vivijen, "jer moj sin prilazi ostrvu, i mislila sam da bi mu valjalo u susret poslati roñaku." Morgana se nasmešila. "Balan?" upitala je. "Zar se njegov usvojeni brat Balin ne boji za dušu ukoliko ode dalje od crkvenih zvona?" U Vivijeninim očima pojavio se nagoveštaj osmeha. "Obojica su ponosni ljudi i vešti ratnici, i vode besprekoran život, čak i po merilima druida, ne nanoseći nikome zlo i nikome se ne suprotstavljajući, i uvek težeći da isprave nepravdu ako naiñu na nju. Ne sumnjam da se Saksoncima čine četiri puta strašniji kada se bore rame uz rame. Zapravo, oni se ničega ne plaše, osim zle magije i one pokvarene sveštenice koja je jednom od njih majka..." i tu se zakikotala kao devojka, a Morgana se zakikotala sa njom. Potom se uozbiljila. "Pa, ne žalim što sam poslala Balana na odgajanje u spoljašnji svet. On nije bio pozvan da postane druid, i postao bi vrlo loš druid, a mada je za Boginju izgubljen, ona će ga svakako pripaziti, makar joj se molio sa brojanicama i obraćao joj se kao Devici Mariji. Ne,
Balan je daleko na obali, bori se uz Utera protiv Saksonaca, i drago mi je zbog toga. Govorila sam o svom mlañem sinu." "Mislila sam da je Galahad još u Bretanji." "I ja sam, ali noćas sam ga videla Vidom... ovde je. Kad sam ga poslednji put videla, imao je samo dvanaest godina. Rekla bih da je pirlično izrastao; mora da mu je preko šesnaest, i spreman je da ponese oružje, samo nisam sigurna da mu je suñeno da ga ponese." Morgana se nasmešila, i Vivijen se setila kako je Morgana, kad je tek stigla, kao usamljeno dete, ponekad smela da provodi slobodno vreme sa jedinim detetom koje je tu odgajano, sa Galahadom. "Ban od Benvika sada mora da je već star", primetila je Morgana. "Star je, da; i ima mnogo sinova, pa je moj sin meñu njima samo još jedno neželjeno starčevo kopile. Ali polubraća ga se boje i voleli bi da on nekuda ode, a prema detetu iz Velikog Braka ne smeju da se ponašaju kao prema bilo kom kopiletu." Vivijen je odgovarala na neizgovoreno pitanje. "Otac mu je dodelio imanja u Bretanji, ali još pre nego što je Galahad napunio šest godina postarala sam se da njegovo srce zauvek ostane ovde, kraj Jezera." Primetila je blesak u Morganinim očima i opet odgovorila na neizgovoreno. "Okrutno je ostaviti ga večito nezadovoljnog? Možda. Nisam ja okrutna, nego Boginja. Njegova sudbina leži u Avalonu, a videla sam ga Vidom kako kleči pred Svetim Sudom..." Morgana je opet, ironično, načinila gest odobravanja kojim sveštenica pod zavetom ćutanja pokazuje da je shvatila nareñenje. Vivijen se odjednom razljutila na sebe. Sedim ovde i opravdavam ono što sam učinila od svog života, i života mojih sinova, i to pred jednim devojčurkom! Ne dugujem joj nikakva objašnjenja! Kad je ponovo progovorila, glas joj je bio leden i dalek. "Idi sa barkom, Morgana, i dovedi mi ga." Morgana je po treći put načinila znak nemog slaganja i okrenula se da poñe. "Samo trenutak", rekla je Vivijen. "Doručkovaćeš ovde sa nama kada ga dovedeš; on ti je roñak." Kad se Morgana opet nasmešila, Vivijen je shvatila da je sve vreme pokušavala da je navede na to, i iznenadila se. Morgana je sišla stazom ka ivici Jezera. Srce joj je još udaralo brže nego inače; u poslednje vreme, kad bi razgovarala sa Gospom, često je osećala mešavinu ljuvavi i ljutnje, a nijedno nije smela da pokaže, kao ni čudne misli koje su joj se javljale. Čudila se samoj sebi, jer je odavno naučila da zauzdava svoja osećanja onako kako je zauzdavala reči, pa i misli. Galahada se sećala još od prve godine koju je provela u Avalonu - suvonjav, tamnoput, živahan dečak. Nije ga mnogo volela, ali pošto je čeznula za svojim mlañim bratom, puštala je da se dečko mota oko nje. Potom je on poslat na odgajanje i otad ga je videla samo jednom, kada je imao dvanaest godina, sav od očiju, zuba i kostiju koje su virile iz okraćale odeće. Tada je prezirao sve što je ženskog roda, a ona je bila zauzeta najtežim delom obuke, pa nije obraćala mnogo pažnje na njega. Sitni, tamnoputi veslači na barci poklonili su se pred njom u znak poštovanja prema Boginji koju su predstavljale sve starije sveštenice, a ona im je bez reči dala znak i zauzela mesto na pramcu. Optočena barka brzo je i nemo zašla u maglu. Morgana je osećala vlagu kako joj svetluca na čelu i u kosi; osećala je studen do kostiju, ali je naučila da ne obraća pažnju na to. Kada su izronili iz magle, sunce je izišlo iza daleke obale, i videla je kako ih tamo čekaju konj i jahač. Barka je polako napredovala, ali Morgana se na trenutak zaboravila i stajala je nezaštićena, gledajući konjanika. Bio je krhke grañe, orlovskog lica, još tamnijeg zbog purpurne kape sa orlovim perom i purpurnog ogrtača koji je ljupko padao oko njega. Kada je sjahao, prirodna lakoća kojom se kretao, plesačka gracioznost, oduzeli su joj dah. Da li je ikada poželela da bude plavokosa i obla, kada neko tamnoput i mršav može biti ovako lep? Oči su mu takoñe bile tamne i blistale su od
nagoveštaja šeretluka - šeretluka koji bi i sam po sebi pokazao Morgani ko je on, mada na njemu nije ostalo nikakvog traga od onog mršavog dečaka sa koščatim nogama i ogromim stopalima. "Galahade", rekla je, pazeći da joj glas ostane tih kako ne bi zadrhtao - trik svih sveštenica. "Ne bih te prepoznala." On se lako poklonio, i pri tom mu se plašt zanjihao - zar nije to nekada prezirala kao akrobatski trik? Kod njega je izgledalo sasvim prirodno. "Gospo", rekao je. Ni on mene nije prepoznao. Neka ostane tako. Zašto se baš tada setila Vivijeninih reči? Tvoje dostojanstvo je posvećeno Boginji. Pazi da ostane tako dok Majka ne objavi svoju volju. Prepadnuta, Morgana je prvi put u životu shvatila da je požudno pogledala nekog muškarca. Svesna da to nije za nju, da je njoj suñeno da provede život onako kako Boginja odredi, gledala je na muškarce prezrivo, kao na nešto što sveštenica uzima u ime Boginje, ili ih odbija - što zavisi od trenutka. Vivijen joj je naredila da ove godine ne učestvuje u svečanostima Beltanskih vatri, posle kojih neke sveštenice začinju po volji Boginje, a ta deca se ili rañaju, ili ih se otarase znanjima o bilju i lekovima koje su stekle - neprijatan postupak, ali često bolji od još neprijatnijeg i opasnijeg čina rañanja i dosadne dece koja se odgajaju u Avalonu ili se šalju u svet, kako Gospa odredi. Morgani je bilo milo što će se ovog puta izvući, jer znala je da Vivijen ima za nju druge planove. Dala mu je znak da se ukrca. Nikad ne pružaj ruke ka strancu - reči stare sveštenice koja ju je obučavala; Sveštenica Avalona mora biti kao posetilac iz drugog sveta. Upitala se zašto je morala da prekine pokret kojim je posegnula ka njegovom doručju. Iznenada je postala svesna, sa sigurnošću od koje joj je krv proključala u slepoočnicama, da pod njegovom tamnom kožom leže čvrsti mišići, koji pulsiraju od života, i poželela je da ga ponovo pogleda uoči. Brzo se okrenula, pokušavajući da se savlada. Kad je progovorio, glas mu je bio dubok i milozvučan. "A, sad kad si pokrenula ruke poznao sam te. Sve drugo na tebi se promenilo. Sveštenice, zar mi nisi nekada bila roñaka po imenu Morgana?" Tamne oči su zablistale. "Ništa više nije onako kao kada sam te zvao Vilinskom Morganom..." "Bila sam, i još sam. Ali prošle su godine", rekla je i okrenula se na drugu stranu, dajući nemim veslačima znak da otisnu barku od obale. "Ali magija Avalona nikada se ne menja", promrmljao je on, i znala je da se ne obraća njoj. "Magla, trska i barske ptice... a onda barka, kao magija, koja se udaljava od tihe obale... Znam da ovde nema ničega za mene, a ipak se stalno vraćam..." Barka je tiho prelazila preko Jezera. Čak i sada, pošto je Morgana već godinama znala da u tome nema magije, nego da je reč o dugoj obuci u tihom veslanju, još ju je opčinjavala mistična tišina u kojoj su se kretali. Okrenula se da prizove maglu, ali bila je svesna mladića iza sebe. On je stajao, lako održavajući ravnotežu kraj konja, jedne ruke prebačene preko sedla, lako menjajući položaj bez pokreta, pa se nije primetno njihao niti gubio ravnotežu dok je barka klizila i skretala. Morgana je to postigla posle duge obuke, ali on je to, izgleda, uspevao iz prirodne ljupkosti. Činilo joj se da oseća na leñima njegove tamne oči kao opipljivu toplotu dok je odlazila na pramac i podizala ruke, a dugački rukavi joj lepršali. Duboko je udahnula, pripremajući se za magijski čin, znajući da mora da usmeri svu usredsreñenost u to, veoma ljuta na sebe što je toliko svesna muškog pogleda na sebi. E, neka vidi! Neka me se plaši i neka me vidi kao oličenje Boginje! Osetila je da se u njoj oglašava nešto pobunjeničko, dugo prigušivano. Ne, želim da u meni vidi ženu, a ne Boginju, čak ni sveštenicu, ali ponovo je duboko udahnula i izbrisala čak i sećanje na tu želju. Podigla je ruke prema nebu; spustila ih je, a magla se pojavila za njenim lepršavim rukavima. Oko njih su se sklopili magla i tišina. Morgana je nepokretno stajala, osećajući tik uz sebe topotu mladićevog tela. Kad bi se samo malo pomerila, dodirnula bi mu ruku i znala bi kakvo je to osećanje spojenih ruku. Malo se odmakla i zauzela izdvojeno držanje. A sve to vreme se čudila
samoj sebi. Ovo mi je roñak, ponavljala je u sebi, to je Vivijenin sin koji mi je sedeo u krilu kada je bio mali i usamljen! Namerno je prizvala sliku trapavog dečaka prekrivenog ogrebotinama, ali kada su izišli iz magle, tamne oči su se smešile na nju, i osetila je da je obuzima vrtoglavica. Naravno, kad nisam doručkovala, pomislila je, gledajući Galahadov gladni pogled dok je posmatrao Avalon. Primetila je da se prekrstio. Vivijen bi se naljutila da je to videla. "Ovo je zaista vilinska zemlja", rekao je on tiho, "a ti si Vilinska Morgana, kao i uvek... ali sada si i žena, i to lepa, roñako." Nisam lepa, nestrpljivo je pomislila, to što on vidi jeste čaroija Avalona. A ono pobunjeničko u njoj opet se oglasilo: Želim da misli da sam lepa - ja, a ne čarolija! Stegla je usne i znala je da izgleda strogo i nepristupačno, opet oličenje sveštenice. "Ovuda", kruto je kazala. Kad je dno barke zagrebalo pesak, dala je znak veslačima da se postaraju za njegovog konja. "Uz tvoje dopuštenje, gospo", rekao je on, "sam ću se postarati za konja. To nije obično sedlo." "Kako želiš", rekla je Morgana, pa je stajala i gledala kako on rasedlava konja. Ali bila je suviše radoznala da bi mogla da ćuti. "Zaista čudno sedlo... čemu služe te dugačke kožne trake?" "Koriste ih Skiti - zovu se stremeni. Moj usvojeni otac poveo me je na hodočašće, i to sam video u njihovoj zemlji. Čak ni rimske legije nemaju takvu konjicu, jer Skiti pomoću ovoga mogu da kontrolišu i zaustavljaju konje usred galopa, i stoga mogu da se bore jašući", raspričao se on, "a čak i pod lakim jahačkim oružjem, vitez na konju je nepobediv pred svakim pešakom." Nasmešio se, a tamno lice mu je sinulo. "Saksonci me zovu Alfgar - elfska strela koja dolazi iz tame i pogaña neprimećena. Na Banovom dvoru promenili su mi ime i nazvali me Lanselet, što na njihovom jeziku znači otprilike isto. Jednog dana ću imati legiju ovako opremljenih konja, a onda nek se Saksonci pripaze!" "Tvoja majka mi je rekla da si već postao ratnik", rekla je Morgana, zaboravivši da utiša glas, i on joj se opet nasmešio. "A, sad sam ti poznao i glas, Vilinska Morgano... kako si se usudila da mi se pojaviš kao sveštenica? Pa, pretpostavljam da je to Gospina volja. Ali više mi se dopadaš ovako nego onako ozbiljna kao Boginja", rekao je, sa onim poznatim šeretlukom u glasu, kao da su se rastali koliko juče. Morgana je prikupila poslednje ostatke dostojanstva. "Da, Gospa nas čeka, i ne smemo je pustiti da čeka predugo." "Oh, da", našalio se, "uvek moramo da žurimo da joj učinimo po volji... pretpostavljam da si sad jedna od onih koje joj prinose i odnose, i drhteći čekaju svaku njenu reč." Na to Morgana nije znala šta da odgovori. "Hodi ovuda", rekla je. "Sećam se puta", uzvratio je i ćutke pošao kraj nje umesto da je prati sa dužnim poštovanjem. "I ja sam obično trčao kod nje i drhtao kad bi se namrštila, sve dok nisam otkrio da mi nije samo majka, nego smatra sebe većom od svake kraljice." "A tako i jeste", oštro je rekla Morgana. "Svakako, ali ja sam živeo u svetu gde muškarci ne trče na svaki znak neke žene." Primetila je da je stegnuo vilice i da više nema onog šeretluka u pogledu. "Više bih voleo majku punu ljubavi nego strogu Boginju koja svakim dahom odreñuje muškarcima hoće li živeti ili umreti." Na to Morgana opet nije umela da odgovori. Ubrzala je korak, pa je morao da potrčkava kako bi je sustigao. Ravena, i dalje ćutljiva - jer zarekla se na večno čutanje, osim kada bi bila u proročkom transu - pustila ih je u kućicu uz klimanje glavom. Kad su joj se oči privikle na polutamu, Morgana je primetila da je Vivijen, koja je sedela kraj vatre, odlučila da dočeka sina ne u običnoj tamnoj haljini i kožnoj tunici svešteice, nego u purpurnoj haljini, sa kosom začešljanom visoko iznad čela i ukrašenom draguljima. Čak i Morgana, koja je znala sve trikove prerušavanja, uzdahnula je od veličanstvenog prizora. Kao da sama Boginja dočekuje molioca u svom podzemnom
obitavalištu. Morgana je primetila da je Galahad stegao vilice i zgrčio pesnice. Čula ga je kako diše i shvatila da ulaže ogroman napor da mu glas ostane miran. "Gospo i majko moja, pozdravljam te." "Galahade", rekla je ona. "Hodi i sedi kraj mene." Umesto toga, seo je preko puta. Morgana je ostala kraj vrata, a Vivijen joj je dala znak da i ona sedne. "Čekala sam vas oboje za doručak. Hajde, pridružite mi se." Čekala ih je sveže skuvana riba iz Jezera, začinjena travama i maslacem; takoñe, vreo ječmeni hleb i sveže voće, hrana kakvu je Morgana retko kad imala prilike da okusi u skromnom staništu sveštenica. Ona i Vivijen su jele malo, ali Galahad se poslužio svime sa zdravim apetitom mladića koji još raste. "Pa, ovo posluženje je dostojno kralja, majko." "Kako ti je otac i kako je u Bretanji?" "Sasvim dobro, mada protekle godine nisam mnogo bio tamo. Poslao me je na dalek put, kako bih za njega proučio skitsku konjicu. Mislim da čak ni Rimljani sada nemaju takvu konjicu. Imamo krda iberijskih konja - ali tebe svakako ne zanima gajenje konja. Sada sam došao sa porukom za Pendragonov dvor, o novom okupljanju saksonskih vojski; mislim da neće napasti punom snagom pre Dugodnevice. Kad bih samo imao vremena i novca da obučim legiju takvih konjanika!" "Voliš konje", iznenñeno je rekla Vivijen. "Zar te to čudi, gospo? Sa životinjama uvek znaš šta misle, jer ne mogu da lažu, niti da se pretvaraju", odgovorio je. "Svi putevi prirode biće ti otvoreni", rekla je Vivijen, "kada se vratiš u Avalon da živiš kao druid." "Još ta stara pesma, Gospo? Mislio sam da sam ti već odgovorio kad smo se poslednji put videli." "Galahade", rekla je, "imao si dvanaest godina. Bio si suviše mlad da bi poznavao život." Nestrpljivo je odmahnuo rukom. "Sada me niko ne zove Galahad, osim tebe i druida koji su mi nadenuli to ime. U Bretanji i na bojnom polju ja sam Lanselet." Nasmešila mu se. "Zar misliš da me je briga šta kažu vojnici?" "Znači, naredićeš mi da čučim i Avalonu i sviram harfu dok se napolju, u stvarnom svetu, vode bitke na život i smrt, gospo?" Vivijen ga je ljutito pogledala. "Pokušavaš li da mi kažeš kako ovaj svet nije stvaran, sine?" "Jeste stvaran", odgovorio je Lanselet uz nestrpljiv pokret ruku, "ali na drugi način, odvojen od borbi napolju. Vilinska zemlja, večiti mir - oh, da, meni je to dom, postarala si se za to, Gospo. Ali izgleda mi da ovde čak i sunce drugačije sija. I ovde se ne dešavaju prave životne bitke. Čak je i Merlin dovoljno mudar da to zna." "Merlin je, izgleda, prošao godine kada se uči razlikovanje stvarnog od nestvarnog", rekla je Vivijen, "a to moraš i ti. U svetu ima dovoljno ratnika, sine moj. Tvoje je da naučiš da vidiš dalje od njih i možda da im nareñuješ kada da dolaze i odlaze." Odmahnuo je glavom. "Ne! Gospo, ne govori više, taj put nije moj." "I dalje nisi dovoljno odrastao da znaš šta želiš", mirno je rekla Vivijen. "Hoćeš li nam dati sedam godina, kao što si dao svom ocu, da saznaš je li ovo tvoj životni put ili nije?" "Za sedam godina", nasmešio se Lanselet, "nadam se da ću dočekati da Saksonci budu oterani sa naših obala i nadam se da ću imati udela u tome. Nemam vremena za magiju i misterije druida, Gospo, i ne bih pristao i da ga imam. Ne, majko, preklinjem te da mi daš svoj blagoslov i pošalješ me iz Avalona, jer iskreno rečeno, Gospo, otići ću sa tvojim blagoslovom ili bez njega. Živeo sam u svetu gde muškarci ne čekaju na nareñenje žene da bi došli ili otišli." Morgana se trgla kad je videla beli gnev kako preleće preko Vivijeninog lica. Sveštenica je ustala, sitno grañena, ali veličanstvena u besu. "Opireš se Gospi od Avalona, Galahade od Jezera?"
Nije se povukao pred njom. Morgana, koja je primetila da je prebledeo uprkos tamnoj koži, znala je da ispod njegove ljupkosti postoji i čelik, snage jednake Gospinoj. Tiho je odgovorio. "Da si mi to naložila dok sam još bio željan tvoje ljubavi i pažnje, gospo, svakako bih uradio tako kako želiš. Ali nisam više dete, gospo i majko moja, i što pre to shvatimo, brže ćemo postići sklad i preskočiti ove svañe. Život druida nije za mene." "Jesi li postao hrišćanin?" upitala je, sikćući od besa. On je uzdahnuo i odmahnuo glavom. "Ne, zapravo. Čak i ta uteha mi je uskraćena, mada sam na Banovom dvoru mogao da proñem kao hrišćanin kada sam želeo. Čini mi se da ne verujem ni u jednog Boga osim u ovog." Položio je dlan na mač. Gospa se skljokala na klupu i uzdahnula. Potom je duboko udahnula i nasmešila se. "Tako, dakle", rekla je. "Ti si muškarac i nema načina da te ubedim. Mada bih volela kada bi o ovome razgovarao sa Merlinom." Morgana, koja je sve pažljivo posmatrala, primetila je kako sa mladićevih šaka nestaje napetost. Misli da je ona odustala, pomislila je. Ne poznaje je dovoljno da bi znao da je bešnja nego ikada. Lanselet je bio dovoljno mlad da bi pustio da mu se olakšanje oseti i u glasu. "Zahvalan sam ti na razumevanju, majko. I rado ću potražiti savet od Merlina, ako ti to godi. Ali čak i hrišćanski sveštenici znaju da je poziv za službu Bogu Božji dar i da nema veze sa onim što neko želi ili ne želi. Bog, ili ako više voliš bogovi, nisu me pozvali, niti su mi dali ikakav dokaz da On - ili oni - uopšte postoje." Morgana se setila šta joj je Vivijen rekla pre mnogo godina: Težak je teret roditi se nedokazan. No, sad se prvi put upitala. Šta bi Vivijen stvarno uradila da sam ikada, tokom svih ovih godina, došla kod nje i rekla joj kako želim da odem? Gospa je suviše uverena da zna volju Boginje. Te jeretičke misli su je uznemirile i brzo ih je odbacila, ponovo upravivši pogled u Lanseleta. Isprva je samo bila opčinjena njegovom tamnom lepotom i gracioznoću. Sada je videla i pojedinosti; prvo paperje brade - nije imao vremena da se obrije ili je odlučio da ne brije lice kao Rimljani; vitke ruke bile su divno oblikovane, pogodne da drže oružje ili harfu, ali pomalo žuljevite preko dlanova i prstiju, i to više na desnoj ruci nego na levoj. Na jednoj podlaktici imao je mali ožiljak, belu liniju koja je izgledala kao da postoji već mnogo godina, i još jedan, polumesečast, na levom obrazu. Trepavice su mu bile dugačke kao u devojke. Ali nije imao bespolni izgled kao mnogi dečaci pre nego što im nikne brada; ličio je na mladog jelena. Morgana je pomislila kako nikada ranije nije videla toliko muževno biće. Pošto je bila uvežbana da tako misli, lako je zaključila: U njemu nema nimalo mekoće od odrastanja uz žene, što bi ga učinilo podložnim ženskom rodu. Poriče da oseća dodir Boginje u sebi; jednog dana će imati problema sa njom... I misli su joj se opet promenile, jer setila se kako će jednog dana ona igrati ulogu Boginje na nekoj velikoj svečanosti, i osetila je prijatnu vrelinu u telu. Možda bi on mogao da bude Bog... Izgubljena u sanjarenjima, nije čula o čemu govore Lanselet i Gospa sve dok je nije osvestio Vivijenin glas koji je izgovorio njeno ime; pribrala se sa naporom, kao da je lutala negde izvan sveta. "Morgana?" ponovila je Gospa. "Moj sin je dugo bio van Avalona. Povedi ga sa sobom, provedite dan na obalama ako želite, danas si osloboñena svih dužnosti. Kada ste oboje bili deca, sećam se, to vam se dopadalo, da šetate obalom Jezera. Večeras ćeš, Galahade, večerati sa Merlinom, a spavaćeš sa mladim sveštenicima koji nisu pod zavetom ćutanja. A sutra, ako i dalje budeš tako želeo, poći ćeš sa mojim blagoslovom." Duboko joj se poklonio pre nego što su zajedno izišli. Sunce je visoko odskočilo, i Morgana je shvatila da je propustila pozdravljanje zore; pa, imala je Gospinu dozvolu da odsustvuje, a u svakom slučaju ionako više nije bila mlada sveštenica kojoj propuštanje ove službe može doneti kaznu. Danas je nameravala da nadgleda nekoliko mladih žena koje su pripremale boje za svečane odežde - ništa što ne bi moglo da sačeka do sutra ili do nekog drugog dana. "Idem u kuhinju", rekla je, "da uzmem malo hleba da ponesemo. Možemo da lovimo barske ptice - da li voliš lov?" Klimnuo je glavom i nasmešio joj se. "Ako donesem majci na poklon nekoliko ptica, možda
će se manje ljutiti na mene. Voleo bih da se pomirimo", rekao je, gotovo se smejući. "Kada je ljuta, još me plaši - kad sam bio mali, verovao sam da, kad nije sa mnom, odbacuje izgled smrtnika i postaje sama Boginja. Ali ne bi trebalo tako da govorim o njoj - koliko vidim, veoma si joj privržena." "I ona je bila privržena prema meni kao pomajka", polako je odgovorila Morgana. "A što ne bi bila? Ona ti je roñaka, zar ne? Tvoja majka - ako se dobro sećam - bila je žena Kornvola, a sad je žena Pendragona... je li tako?" Morgana je klimnula glavom. To je bilo toliko davno da se sada jedva sećala Igrene i ponekad joj se činilo da je odavno bila bez majke. Naučila je da živi bez potrebe za majkom sem Boginje i imala je mnogo sestara meñu sveštenicama, pa joj ovozemaljska majka nije ni bila potrebna. "Nisam je videla već mnogo godina." "Ja sam Uterovu kraljicu video samo jednom, iz daleka - veoma je lepa, ali mi se činila hladna i daleka." Lanselet se nasmejao sa nelagodnošću. "Na očevom dvoru navikao sam se na žene koje zanimaju samo lepe haljine, dragulji i dečica, a ponekad, ako nisu udate, zanima ih i da nañu muža... Ne znam mnogo o ženama. Ti uopšte ne ličiš na njih. Ne ličiš ni na jednu ženu koju sam ikada video." Morgana je osetila da je pocrvenela. Odgovorila je tihim glasom, kako bi ga podsetila. "Ja sam sveštenica, kao tvoja majka..." "Oh", rekao je, "ali se razlikuješ od nje kao noć od dana. Ona je veličanstvena, strašna i divna, i čovek može samo da je voli i obožava i da je se plaši, ali ti, osećam da si ti još stvarna, uprkos svim tim misterijama oko sebe! Oblačiš se kao sveštenica i izgledaš kao sveštenica, ali kad ti pogledam u oči, vidim u njima pravu ženu, koju bih mogao da dodirnem." Nasmejao se, a ona ga je uhvatila za ruku i uzvratila mu smehom. "Oh, da, stvarna sam, stvarna kao zemlja po kojoj hodaš ili ptica na onom drvetu..." Išli su zajedno duž obale, a Morgana ga je povela stazicom, pažljivo izbegavajući ivice puta za procesije. "Je li ovo sveto mesto?" upitao je on. "Je li zabranjeno penjati se na Tor ako nisi sveštenik ili druid?" "Zabranjeno je samo o velikim svečanostima", rekla je, "a ti svakako možeš poći sa mnom. Ja smem da idem kuda želim. Sada na Toru nema nikoga sem ovaca na ispaši. Hoćeš li da se popnemo?" "Da", rekao je. "Sečam se da sam se jednom, kao dete, popeo gore. Mislio sam da je zabranjeno i bio sam siguran da će me kazniti ako se sazna da sam bio tamo. Još se sećam pogleda sa vrha. Pitam se da li je još tako ogroman kao što mi se činio kad sam bio dečačić." "Možemo se popeti putem za procesije, ako želiš. Nije tako strm, jer vijuga oko Tora, ali je duži." "Ne", rekao je. "Voleo bih da se popnem pravo uz padinu, samo" - malo je zastao - "da li je suviše dugo i strmo za devojku? Ja sam se penjao i težnim padinama, u lovu, ali možeš li ti tuda u tim dugačkim suknjama?" Nasmejala se i rekla mu da se često tuda penje. "A što se tiče sukanja, navikla sam na njih", rekla je, "a ako mi budu zasmetale, podići ću ih za pojas da oslobodim kolena". Njegov osmeh bio je divan i širok. "Nikada nisam mislio da čednost ima neke veza sa otkrivanjem kolena dok se penješ - muškaci svakako znaju da žene takoñe imaju noge. Sigurno nije odveć neprilično videti ono što možeš i sam da zamisliš. Znam da neki hrišćanski sveštenici govore o tome, ali oni, izgleda, misle da je ljudsko telo ñavolovo delo, a ne Božje, i da niko ne može da vidi žensko telo, a da ne poludi od želje da ga ima." Odvratio je pogled, i Morgana je shvatila da je ispod spoljašnje samouverenosti on i dalje stidljiv, i to joj se dopalo. Zajedno su pošli uzbrdo. Morgana, koja je bila snažna i izdržljiva zbog mnogo trčanja i hodanja, nametnula je tempo koji ga je iznenadio, i posle prvih nekoliko koraka imao je problema da je prati. Na oko pola puta uz padinu Morgana je zastala, i strašno joj je prijalo da čuje njegovo teško disanje dok je ona i dalje disala sasvim lako. Umotala je donju ivicu
suknje oko pojasa, ostavivši samo jedan sloj tkanine preko kolena, i pošla uz strmiji, stenovitiji deo padine. Nikada ranije nije se nimalo ustezala da otkrije noge, ali sada, kad je znala da ih on gleda, bila je neobično svesna da su lepo uobličene i snažne, i pitala se da li je on ipak smatra nepristojnom. Kad su stigli na vrh, prešla je preko grebena i sela u senku kamenog kruga. Minut ili dva kasnije stigao je i on i bacio se na tlo, dahćući. Kada je ponovo mogao da progovori, rekao je: "Izgleda da sam suviše jahao, a nisam se dovoljno penjao peške! A ti, čak se nisi ni zadihala." "Da, ali ja sam navikla da dolazim ovamo, a ne idem uvek svečanim putem", odgovorila je. "A na Ostrvu sveštenika nema čak ni senke od ovog kamenja", rekao je on. "Nema. U njihovom svetu postoje samo crkva i zvonik. Ako želimo da slušamo ušima duha, možemo čuti zvona... ovde su to senke, a u njihovom svetu senke smo mi. Ponekad se pitam da li zato izbegavaju crkvu i drže velike gozbe na naše praznike - zato što bi im bilo neprijatno da osećaju oko sebe senke kamenja, a možda čak i onih koji još imaju senku Vida, da osećaju oko sebe kretanje druida i da čuju šapat njihovih pesama." Lanselet se stresao i za trenutak je izgledalo kao da su oblaci zaklonili sunce. "A ti, imaš li Vid? Možeš da vidiš kroz veo koji razdvaja svetove?" "Svi to imaju", rekla je Morgana, "ali ja sam naučila da ga koristim bolje od većine žena. Hoćeš li da vidiš, Galahade?" On se opet stresao. "Molim te, roñako, ne zovi me tim imenom." Nasmejala se. "Znači, mada živiš meñu hiršćanima, veruješ u isto što i vilinski narod, da onaj koji zna tvoje pravo ime može da nareñuje tvom duhu? Ti znaš moje ime, roñače. Kako bi više voleo da te zovem? Lans?" "Kako god želiš, osim po imenu koje mi je dala majka. Još se bojim njenog glasa kada izgovori to ime izvesnim tonom. Kao da sam taj strah posisao sa njenih grudi..." Pružila je ruku ka njemu i položila vrh prsta na mesto izmeñu obrva koje je osetljivo na Vid. Lako je dahnula na njega i začula njegov iznenañeni dahtaj, jer kameni prsten oko njih kao da se istopio i nestao u senkama. Sada se pred njima pružao čitav vrh Tora, sa malom crkvom od naboja pod niskim kamenim zvonikom na kome je bio grubo nacrtan anñeo. Lanselet se brzo prekrstio kad je ka njima, naizgled, pošla kolona u sivo obučenih prilika. "Da li nas vide, Morgana?" šapnuo je. "Neki od njih, možda, mogu da nas nazru kao senke. Možda će pomisliti da smo njihovi, ili da su im oči zaslepljene od sunca pa im se priviña", rekla je, zadržavši dah, jer to što mu je rekla bila je Misterija o kojoj, zapravo, ne bi smela da razgovara sa neposvećenom osobom. Ali nikada u životu nije bila ovako bliska sa nekim; osećala je da ne bi mogla da podnese da išta taji pred njim, i stoga mu je podarila ovo, govoreći sebi kako ga gospa želi u Avalonu. Kakav bi Merlin od njega postao! Čula se prigušena pesma: Jagnješce Božje, koje odnese od nas sva zla sveta, Gospode Hriste, smiluj se na nas... Lanselet je poluglasno pevao dok je crkva nestajala, a kamenje se ponovo pojavljivalo. "Molim te", tiho je rekla Morgana. "To je uvreda za Veliku Boginju, pevati ovde te pesme; svet koji je ona načinila nije zao i njene sveštenice ne dozvoljavaju ljudima da ga nazivaju takvim." "Kako želiš." Zaćutao je, i opet mu je preko lica prešla senka oblaka. Glas mu je bio melodičan, toliko sladak da je poželela da opet čuje kako peva. "Sviraš li harfu, Lanse? Glas ti je dovoljno lep za barda." "Učili su me kao dete. Potom sam imao samo onoliko časova koliko priliči velikaškom sinu", odvratio je Lanselet. "Zavoleo sam muziku upravo koliko je potrebno da budem nezadovoljan sopstvenim glasom." "Tako? Onaj ko uči za druida mora biti prvo bard, pa tek onda sveštenik, jer muzika je jedan od ključeva za zakone Vaseljene." Lanselet je uzdahnuo. "To je iskušenje; jedan od retkih razloga zbog kojih bi prihvatio taj
poziv. Ali moja majka bi me naterala da sedim u Avalonu i sviram harfu dok se svet oko nas raspada i dok Saksonci i divlji severnjaci pale i pljačkaju - jesi li ikada videla selo koje su Saksonci opustošili, Morgana?" Brzo je odgovorio na sopstveno pitanje. "Ne, nisi, zaklonjena si ovde u Avalonu, van sveta gde se takve stvari dešavaju, ali ja moram da mislim na to. Ja sam vojnik, i čini mi se da u ovakva vremena muškarcu pristaje jedino da brani ovu divnu zemlju od palikuća i pljačkaša." Lice mu se smračilo, jer gledao je strašne stvari. "Ako je rat toliko loš", odvratila je Morgana, "zato se ne skloniš ovamo od njega? U poslednjoj velikoj čaroliji, koja je uklonila ovo sveto mesto iz pokvarenog sveta, umrlo je mnogo starih druida, a nemamo odovoljno sinova da ih obučimo u zamenu." Uzdahnuo je. "Avalon je divan, i kad bih mogao da učinim sva kraljevstva tako mirnim, rado bih ostao ovde zauvek i proveo bih dane svirajući i razgovarajući sa duhovima velikog drveća... ali čini mi se da to nije muški posao, čučati ovde u bezbednosti dok drugi, napolju, moraju da pate. Morgana, hajde da sada ne razgovaramo o tome. Pusti me da zaboravim, molim te, bar danas. Spoljašnji svet pun je teškoća, i došao sam ovamo na dan ili dva mira; zar mi to nećeš omogućiti?" Njegov glas, melodičan i dubok, malo je zadrhtao, a bol koji se u njemu osećao toliko ju je povredio da je na trenutak pomislila da će zaplakati. Uhvatila ga je za ruku i čvrsto stegla. "Hodi", rekla je. "Želeo si da vidiš je li pogled onakav kakvim ga se sećaš..." Povela ga je dalje od kamenog prstena, pa su pogledali preko Jezera. Blago se talasajući pod suncem, blistava voda pružala se oko čitavog Ostrva; daleko u dubini, mali čamac, sa ove visine gledan jedva veći od kakve ribe, hitao je površinom. Druga ostrva, nejasna u magli, dizala su se kao mutni oblici, nejasna zbog daljine i magičnog vela koji je uklonio Avalon iz sveta. "Nedaleko odave", rekao je on, "nalazi se stara vilinska tvrñava na vrhu brega, a pogled sa zida je takav da se vidi i Tor, i Jezero, i ostrvo u obliku sklupčanog zmaja..." pokazao je pravac skladnim pokretom ruke. "Znam to mesto", rekla je Morgana. "To je jedna od starih magijskih linija moći koje prekrivaju zemlju; jednom su me odveli tamo da osetim zemaljske moći. Vilinski narod se razumeo u te stvari - ja mogu da ih pomalo osetim, podrhtavanje zemlje i vazduha. Možeš li ti da ih osetiš? I ti si od te krvi, pošto si Vivijenin sin." Odgovorio joj je vrlo tiho. "Lako je osetiti kako zemlja i vazduh podrhtavaju od moći, ovde na magičnom ostrvu." Okrenuo je leña pogledu, zevnuo i protegnuo se. "Ovaj uspon me je, izgleda, umorio više nego što sam mislio; a jahao sam veći deo noći. Spreman sam da sednem na sunce i pojedem malo tog hleba što si ga ponela!" Morgana ga je povela u samo središte kamenog prstena. Ako je imalo osetljiv, pomislila je, biće svestan ogromne moći koja ovde vlada. "Lezi na zemlju i ona će te ispuniti svojom snagom", kazala je dok mu je pružala komad hleba, debelo namazan maslacem i medom i umotan u komad jelenje kože. Polako su jeli, ližući med sa prstiju, a onda ju je on uhvatio za ruku i u šali joj liznuo malo meda sa prsta. "Kako si slatka, roñako", nasmejao se, a ona je osetila kako joj se čitavo telo budi od tog dodira. Uhvatila ga je za ruku da mu uzvrati na isti način, a onda ju je naglo ispustila, kao da se opekla; za njega je to možda samo igra, ali za nju nije. Okrenula se da sakrije usplamtelo lice u travu. Moć iz zemlje kao da je tekla kroz nju, ispunjavajući je snagom same Boginje. "Ti si dete Boginje", konačno je rekla. "Zar ne znaš ništa o njenim misterijama?" "Vrlo malo, mada mi je otac jednom rekao kako sam začet - da sam dete Velikog Braka izmeñu kralja i zemlje. I zato je, valjda, mislio da bi trebalo da sam odan čitavoj Britaniji koja mi je i otac i majka... Bio sam u samom središtu starih misterija, u velikoj Aleji stenja u Karnaku, gde se nekada nalazio drevni Hram; to je mesto puno moći, kao i ovo. Osećam ovde prisustvo moći", rekao je. Okrenuo se da je pogleda u lice. "Ti si na ovom mestu nalik na Boginju", začuñeno je rekao. "U stara vremena, to znam, muškarci i žene su se ovde spajali pod njenom moći, mada su sveštenici želeli da to zabrane, kao što bi voleli da unište drevno kamenje poput
ovog oko nas i onog u Karnaku... Već su uspeli da unište deo, ali posao je suviše veliki." "Boginja će ih sprečiti u tome", mirno je rekla Morgana. "Možda", odgovorio je Lanselet i posegao ka plavom polumesecu na njenom čelu. "Tu si me dodirnula kako bih video drugi svet. Ima li to veze sa vidom, Morgana, ili je to još jedna od tih Misterija o kojima ne smeš da govoriš? Pa, neću te pitati. Ali osećam se kao da sam upao u neku staru vilinsku tvrñavu gde, kažu, stotinu godina proñe u jednoj noći." "Ne baš tako mnogo", nasmejala se Morgana, "mada je istina da vreme u njima drugačije teče. Ali neki bardovi, kako sam čula, i dalje mogu da dolaze i odlaze iz vilinske zemlje... ona se udaljila u magle više od Avalona, to je sve." I stresla se dok je govorila. "Kad se vratim u stvarni svet", rekao je Lanselet, "možda će Saksonci biti već poraženi... i oterani." "A ti ćeš plakati jer više nećeš imati razloga da živiš?" On se nasmejao i odmahnuo glavom, i dalje je držeći za ruku. Malo kasnije je progovorio sasvim tiho. "Jesi li već išla do vatri Beltana da služiš Boginji?" "Ne", tiho je odvratila Morgana. "Ja sam devica sve dok Boginja to želi; najverovatnije do Velikog Braka... Vivijen mi još nije saopštila svoju ili Boginjinu volju." Pognula je glavu i pustila da joj kosa padne preko lica, postiñena pred njim, kao da može da joj pročita misli i da zna kako je žudnja prožima kao nagli plamen. Hoće li mu zaista prepustiti to čuvano devičanstvo ukoliko bude zatražio? Zabrana joj se ranije nije činila teška; sada, kao da se izmeñu njih nalazio plameni mač. Nastupilo je dugo ćutanje, dok su preko sunca prelazile senke, i nije bilo nikakvog zvuka sem zujanja sitnih buba u travi. Lanselet je konačno podigao ruku i privukao je, kako bi je blago poljubio, poljupcem koji je pekao kao vatra, u polumesec na čelu. Glas mu je bio blag i napet. "Svi bogovi zajedno zabranjuju mi da zañem u ono što je Boginja označila kao svoje, draga roñako. Smatram te svetom kao što je sama Boginja." Čvrsto ju je zagrlio; osećala je njegovo drhtanje i toliko duboku sreću da ju je obuzeo bol. Nikada ranije nije znala kako izgleda biti srećan, još od kako je bila malo i nerazumno dete; sreća je bila nešto čega se nejasno sećala iz vremena pre nego što ju je majka opteretila staranjem o mlañem bratu. A ovde, na Ostrvu, život je stremio u slobodne prostore duha i iskusila je zanos i ushićenje moći, baš kao i patnju i trpljenje bola i teškoća; ali nikada čistu sreću kao ovog trenutka. Sunce kao da je jasnije sijalo, oblaci su se kretali preko neba kao ogromna krila u blistavom, svetlucavom vazduhu, svaki pupoljak deteline u travi sijao je svojom unutrašnjom svetlošću, sjajem koji kao da je zračio i iz nje. Videla je svoj odraz u Lanseletovim očima i znala je da je lepa, i da je on želi, i da su njegova ljubav i poštovanje toliki da će bez razmišljanja suzbiti tu želju. Osećala je da je svet prepun radosti. Vreme se zaustavilo. Lebdela je u oduševljenju. On joj je samo gladio obraz, dodirom nežnim kao paperje, i nijedno od njih nije želelo više. Poigravala se njegovim prstima, osećajući žuljeve na dlanovima. Posle dosta vremena, on ju je privukao uz sebe i pokrio je svojim plaštom. Ležali su bok uz bok, jedva se dodirujući, puštajući da se moć sunca, zemlje i vazduha kreću kroz njih u potpunom skladu, i ona je utonula u san bez snova u kome je i dalje bila svesna njihovih prepletenih prstiju. Činilo joj se kao da su nekada, vrlo davno, već ležali ovako, zadovoljni, bezvremeni, u beskonačnom radosnom miru, kao da su deo uspravljenog stenja koje će zauvek stajati tu; kao da su oboje iskusili i zapamtili da su bili ovde. Kasnije se probudila i videla da on još spava, i sedela je pamteći svaku crtu njegovog lica uz silnu nežnost. Kad se probudio, već je prevalilo podne; nasmešio joj se i protegnuo se kao mačak. Još je bila zaokupljena radošću kad je progovorio. "Idemo dole da lovimo barske ptice. Voleo bih da se pomirim sa majkom - toliko sam srećan da ne mogu da podnesem pomisao na svañu sa bilo kojim stvorenjem danas, ali možda će nam duh prirode poslati neku pticu kojoj je suñeno da postane večera..." Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. "Povešću te na mesto gde ptice love, i ako je to volja Boginje, nećemo uloviti ništa, pa ne treba da se osećamo krivi što ćemo im izmeniti sudbinu. Ali
tamo je vrlo blatnjavo, i moraću da ponovo zadignem haljinu. Da li bacaš štap kao Pikti, ili imaš male otrovne strele, ili ih vrebaš da im zavrneš vrat?" "Mislim da najmanje pate ako se brzo uhvate u mrežu i ako im se smesta slomi vrat", zamišljeno je rekao Lanselet, a ona je klimnula glavom. "Doneću mrežu i zamku..." Nisu nikoga videli dok su silazili niz Tor, prešavši za nekoliko minuta put kojim su se penjali više od sata. Morgana je ušla u kućicu gde se čuvao pribor za lov i iznela mrežu i zamku; tiho su pošli obalom i našli trsku na daljem kraju Ostrva. Izuli su se i zagazili u vodu, krijući se u trsci i šireći mreže. Nalazili su se u ogrmomnoj Torovoj senci, i bilo je hladno; vodene ptice već su počele da se spuštaju u lov. Trenutak kasnije začulo se otimanje i leptršanje ptice, koja se zaplela nogama u Morganinu zamku; ona je brzo prišla, uhvatila je i slomila joj vrat. Uskoro je i Lanselet uhvatio jednu, pa još jednu; vezali su im vratove zajedno trakom od trske. "Dosta je", rekao je on. "Ovo je dobar sport, ali na ovakav dan radije ne bih više ubijao bez potrebe, a ovde je jedna ptica za majku i dve za Merlina. Hoćeš li i jednu za sebe?" Odmahnula je glavom. "Ja ne jedem meso", rekla je. "Tako si sićušna", odgovorio je, "da ti verovatno ne treba mnogo hrane. Ja sam krupan i brzo ogladnim." "Jesi li i sad gladan? Još je prerano za većinu bobica, ali možda ćemo naći malo gloginja od zimus..." "Ne", rekao je, "ne sada; večera će mi više prijati ako malo izgladnim." Popeli su se na obalu, natopljeni vodom. Morgana je svukla kožnu tuniku kako bi je osušila na žbunju, jer bi se inače ukrutila, a skinula je i suknju, ocedivši je od vode, i stajala je, ne razmišljajući o tome, u rublju od nebeljenog lana. Našli su mesto gde su ostavili cipele, ali se nisu obuli, nego su seli u travu, ćutke se držeći za ruke i gledajući ptice kako plivaju, povremeno isturivši rep kako bi zaronile za ribom. "Kako je mirno", rekao je Lanselet. "Kao da smo jedini na svetu, van vremena i prostora i daleko od svih briga i nevolja, od svih bitaka, kraljevstava i problema..." Morgani glas je zadrhtao kad je shvatila da se ovo zlatno vreme mora završiti. "Volela bih da ovaj dan potraje zauvek!" "Morgana, zar plačeš?" zabrinuto ju je upitao. "Ne", brzo je odgovorila, stresavši izdajničku kap sa trepavica, pri čemu se svet za trenutak zaogrnuo duginim bojama. Nikada nije umela da plače; nije prolila nijednu suzu zbog straha ili bola, tokom svih ovih godina obuke za sveštenicu. "Roñako... Morgana," rekao je i zagrlio je, gladeći joj obraz. Okrenula se i privila se uz njega, zagnjurivši mu lice na grudi. Bio je topao; osećala je otkucaje njegovog srca. Malo kasnije on se sagnuo i prstom joj podigao bradu, i usne su im se spojile. "Voleo bih da nisi obećana Boginji", šapnuo je. "I ja", tiho je rekla. "Hodi, hodi - pusti da te zagrlim, ovako - zakleo sam se da naću... navaljivati." Sklopila je oči; više nije marila. Zavet joj se činio udaljen hiljadu milja i hiljadu godina, i nije je uplašila čak ni pomisao na Vivijenin bes. Godinama kasnije, pitala se šta bi se desilo da su ostali tako makar još nekoliko minuta; nesumnjivo bi Boginja, u čijim rukama su se nalazili, učinila sa njima po svojoj volji. Ali čim su im se usne ponovo spojile, Lanselet se malo ukočio, kao da je čuo nešto gotovo nečujno. Morgana se odvojila od njega i sela. "Šta je to, Morgana?" "Ne čujem ništa", rekla je, napinjući se da čuje još nešto sem pljuskanja vode u Jezeru, vetra u trsci i riba koje su povremeno iskakale iz vode. I onda ga je čula, nalik na tih uzdah... kao da neko plače. "Neko plače", rekao je Lanselet i brzo ustao. "Tamo... neko je povreñen ili se izgubio, zvuči kao devojčica..."
Morgana je brzo pošla za njim, bosonoga, ostavivši tuniku i suknju na grmlju. Bilo je sasvim moguće da se neka mlada sveštenica izgubi ovde, mada one ne bi smele da napuštaju okolinu Kuće Devojaka. No, devojčice su devojčice, i ponekad i one krše pravila; jedna starija sveštenica rekla je jednom da je Kuća Devojaka predviñena za one devojčice koje u životu znaju samo da prosipaju stvari, kvare ih i zaboravljaju, sve dok ne prospu, ne pokvare i ne zaborave sve što mogu, i time načine u životu malo mesta za mudrost. A sada, kad je Morgana postala prava sveštenica, počela je da podučava mlañe, i ponekad joj se činilo da je stara sveštenica bila u pravu: ona sigurno nije bila tako glupa i praznoglava kao devojčice koje su sada obitavale u Kući Devojaka. Pošli su za zvukom. Bio je nejasan, čas se sasvim gubio, čas se sasvim jasno čuo. Sa Jezera je počela da se navlači magla, i Morgana nije bila sasvim sigurna je li to obična magla zbog vlage i zalaska sunca, ili spoljašnja magla plašta koji je okruživao magično ostrvo. "Tamo", rekao je Lanselet, naglo skrenuvši u maglu. Morgana je pošla za njim i ugledala nejasnu priliku devojčice, stopljenu sa senkama, kako stoji u vodi do članaka i plače. Da, shvatila je Morgamna, zaista je tamo; a potom, ne, ovo nije sveštenica. Bila je veoma mlada i neverovatno lepa; bila je sva bela i zlatna, kože boje slonovače sa samo malo prizvuka korala, očiju plavih kao nebo, dugačke, plave, blistave kose koja je sijala u magli kao živo zlato. Imala je belu haljinu koju je bez uspeha pokušavala da sačuva od vode. I nekako je uspevala da lije suze bez ružnog izobličavanja lica, pa je i tako uplakana izgledala lepše nego ikada. "Šta se desilo, dete?" upitala je Morgana. "Jesi li se izgubila?" Devojčica se zapiljila u njih kad su joj se približili. "Ko ste vi?" šapnula je. "Mislila sam da me niko neće čuti - dozivala sam sestre, ali niko me nije čuo, a onda je zemlja počela da se kreće, i mada je prvo bila čvrsta, iznenada sam se našla ovde u vodi, i trska je bila svuda oko mene, i plašila sam se... Kakvo je ovo mesto? Nisam ga nikada ranije videla, a u manastiru sam već skoro čitavu godinu..." I pri tom se prekrstila. Morgana je shvatila šta se desilo. Veo se istanjio, što se ponekad dešavalo na mestima vrlo zgusnute moći, a devojčica je nekako bila dovoljno osetljiva da bude svesna toga. To se zbivalo, ponekad, kao trenutna vizija, pa je neko mogao da vidi drugi svet kao senku ili kratko priviñenje; ali proći u drugi svet, to se retko dešavalo. Devojčica je pošla ka njima, ali močvarno tlo ugnulo se pod njenim nogama, i ona je preplašeno zastala. "Budi mirna", nežno je rekla Morgana. "Ovde je tlo malo nesigurno. Ja poznajem staze i pomoći ću ti, mila." Ali tek što je pošla, pružene ruke, Lanselet ju je pretekao, podigao devojčicu i preneo je na suvo. "Cipele su ti mokre", rekao je, jer zaškripale su kad ju je spustio. "Izuj ih da se osuše." Začuñeno ga je pogledala; prestala je da plače. "Baš si jak. Čak ni moj otac nije toliko jak. A mislim da sam te negde već videla." "Ne znam", rekao je Lanselet. "Ko si ti? Ko ti je otac?" "Moj otac je kralj Leodegranc", rekla je, "ali ja sam ovde u školi, u manastiru..." glas joj je opet zadrhtao. "Gde je manastir? Nigde ne vidim zgrade, čak ni crkvu..." "Nemoj plakati", rekla je Morgana, prišavši, i devojčica je malo ustuknula. "Jesi li ti od vilinskog naroda? Imaš taj plavi znak na čelu..." podigla je ruku i ponovo se prekrstila. "Ne", sumnjičavo je rekla, "ne možeš biti demon, jer nisi nestala kad sam se prekrstila, a sestre kažu da demoni tada nestaju - ali si mala i ružna kao oni iz vilinskog naroda..." Lanselet ju je prekinuo. "Ne, nijedno od nas nije demon, i mislim da bismo mogli da te odvedemo nazad do manastira." Morgana je, preneražena, primetila da on gleda nepoznatu devojčicu onako kako je do pre nekoliko minuta gledao nju, sa ljubavlju, željom, gotovo obožavanjem. Sad se obratio Morgani. "Možemo joj pomoći, zar ne?" upitao je. Morgana je tad ugledala sebe onako kako je morala izgledati Lanseletu i neobičnoj zlatnoj devojčici - sitna, tamnoputa, sa varvarskim plavim znakom na čelu, blatnjava do kolena, nepristojno obnaženih
ruku, raspuštene kose. Mala i ružna kao neko iz vilinskog naroda. Morgana od Vila. Tako su je zadirkivali još od detinjstva. Osetila je nalet mržnje prema samoj sebi, prezira prema svom sitnom, tamnoputom telu, polunagim udovima, blatnjavoj odeći. Zgrabila je suknju sa žbunja i navukla je, iznenada svesna svoje nagosti; potom se umotala u prljavu tuniku. Za trenutak, dok ju je Lanselet gledao, osetila je da sad i njemu izgleda kao ružna, varvarska tuñinka; ovo prekrasno zlatno stvorenje pripadalo je njegovom svetu. Prišao je devojčici i nežno je uzeo za ruku, uz naklon pun poštovanja. "Hodi, odvešćemo te nazad." "Da", tupo je rekla Morgana. "Pokazaću vam put. Pratite me, i budite tik iza mene, jer tlo je nesigurno i mogli biste se zaglibiti." Na trenutak je bila u iskušenju da ih oboje odvede u neprolaznu močvaru - mogla je to, znala je put - i da ih tamo ostavi, neka se udave ili neka zauvek lutaju kroz maglu. "Kako se zoveš?" upitao je Lanselet. "Ime mi je Gvenvir", odgovorila je devojčica, a Lanselet je uzvratio mrmljanjem. "Kakvo ljupko ime, prikladno za gospu koja ga nosi." Morgana je osetila nalet tolike mržnje da je mogla da se onesvesti. Znala je da će je osećati do smrti, i u tom trenutku iskreno je poželela da umre. Dan je sasvim izbledeo, pretvorio se u maglu, kaljugu i ružnu trsku, i sa njim je nestala sva njena sreća. "Hodite", rekla je olovnim glasom, "i pokazaću vam put." Kad se okrenula da poñe, začula ih je kako se uglas smeju i upitala se, uz novi nalet mržnje, da li se smeju njoj. Čula je Gvenvirin detinji glas. "Ali ti ne spadaš na ovo užasno mesto, zar ne? Ti ne izgledaš kao neko od vilinskog naroda, nisi mali i ružan." Ne, pomislila je Morgana, nije, on je divan, a ja - ja sam mala i ružna. Reči su joj opekle srce; zaboravila je da liči na Vivijen, i da je za nju Vivijen lepa. Čula je Lanseleta kako odgovara: "Ne, ne, voleo bih da se vratim sa tobom - zaista bih - ali obećao sam da ću večerati sa nekim roñacima, a majka se već ionako ljuti na mene; ne želim da se i stari gospodin naljuti - Ali ne, ja ne pripadam Avalonu..." i trenutak kasnije: "Ne, ona je... pa, roñaka moje majke, ili nešto slično, poznajemo se od detinjstva, to je sve." I sada je znala da govore o njoj. Znači, tako brzo se sve što je bilo izmeñu njih pretvorilo u daleku rodbinsku vezu. Borila se da savlada suze, od kojih joj se grlo bolno steglo, znajući da bi, ako zaplače, izgledala još ružnija, i zakoračila je na suvo. "Eno tamo tvog manastira, Gvenvir. Pazi da se držiš staze, li ćeš se ponovo izgubiti u magli." Primetila je da devojčica drži Lanseleta za ruku. Morgani se činilo da ju je jedva pustio. "Hvala ti, oh, hvala ti!" rekla je devojčica. "Treba da zahvališ Morgani", podsetio ju je Lanselet. "Ona poznaje puteve koji vode u Avalon i iz njega." Devojčica ju je plašljivo, postrance pogledala i lako se naklonila. "Zahvaljujem ti, gospodarice Morgana." Morgana je duboko udahnula i ponovo navukla plašt sveštenice, sa čarolijom koju je mogla da prizove kad god poželi; uprkos prljavoj i poderanoj odeći, bosim nogama, mokroj i raščupanoj kosi, znala je da sada izgleda visoka i veličanstvena. Načinila je gest blagoslova i okrenula se, ćutke, pozvavši Lanseleta pokretom ruke. Znala je, mada nije videla, da su se u devojčicine oči vratili čuñenje i strah, ali je ćutke pošla, bešumno klizeći tlom kao prava sveštenica Avalona. Lanseletovi koraci, nesigurni, pratili su njene bešumne. Trenutak kasnije se osvrnula, ali magla se sklopila i devojčica je nestala u njoj. Lanselet je progovorio uzdrhtalim glasom. "Kako si to učinila, Morgana?" "Šta sam učinila" upitala je. "Odjednom si izgledala kao... kao... kao moja majka. Bila si visoka, daleka i izdvojena i - nisi bila sasvim stvarna. Kao ženski demon. Uplašila si sirotu devojčicu, nije trebalo to da uradiš!" Morgana se ugrizla za jezik, opet besna. Odgovorila je dalekim i zagonetnim glasom. "Roñače, ja sam to što jesam", i okrenula se, požurivši stazom ispred njega. Bila je smrznuta, umorna i puna unutrašnje mučnine; čeznula je za samoćom u Kući Devojaka. Lanselet je izgleda prilično zaostao za njom, ali više joj nije bilo važno. Odavde može i sam da nañe put.
13. Pred proleće naredne godine, kroz pljusak i oluju pozne zime, u Avalon je jedne noći stigao Merlin. Kada je Gospa čula vest, iznenañeno je podigla pogled. "Po ovakvoj noći i žabe bi se udavile", rekla je. "Šta ga dovodi po ovom vremenu?" "Ne znam, Gospo", rekao je mladi druid koji je doneo vest. "Čak nije poslao ni po barku, nego je sam došao skrivenim stazama i rekao da vas mora videti još večeras, pre nego što zaspite. Poslao sam po suvu odeću za njega - možete zamisliti kako njegova izgleda. Poslao bih mu i hranu i vino, ali je zamolio da večera sa vama." "Reci mu da je dobrodošao", kazala je Vivijen, pazeći da joj lice ostane neutralno - dobro je naučila veštinu prikrivanja misli - ali kada je mladić otišao, dopustila je sebi da začuñeno gleda za njim i da se namršti. Poslala je po dežurne služavke i naložila im da donesu za nju uobičajenu skromnu večeru, ali i hranu i vino za Merlina, i da ponovo raspire vatru. Posle nekog vremena, napolju su se začuli njegovi koraci, i kada je ušao, pošao je pravo ka vatri. Talesin je sada bio pogrbljen, potpuno sede kose i brade, i izgledao je nekako neprilično u zelenoj odeždi barda-početnika, koja mu je bila prekratka, pa su mu koščati članci nogu provirivali ispod ivice odeće. Posadila ga je kraj vatre - primetila je da i dalje drhti - i prinela mu jelo i piće, dobro jabukovo vino iz samog Avalona, u graviranom srebrnom peharu. Potom je sela na stoličicu kraj njega i stala da ga posmatra kako jede, grickajući hleb i suvo voće. Kada je odgurnuo tanjir i prihvatio se vina, progovorila je. "Sad mi reci sve, oče." Starac joj se nasmešio. "Nisam mislio da ću te ikada čuti da me tako zoveš, Vivijen. Ili misliš da sam pristupio nekom crkvenom redu?" Odmahnula je glavom. "Ne", rekla je, "ali bio si ljubavnik moje majke, koja je bila Gospa pre mene, i otac si dvema mojim sestrama. Zajedno smo služili Boginji i Avalonu duže nego što mogu da se setim, i možda mi noćas nedostaje uteha očinskog glasa... ne znam. Večeras se osećam tako stara, oč... Talesine. Misliš li da sam suviše stara da bih ti bila kćer?" Stari druid se nasmešio. "Ni slučajno, Vivijen. Ti si bezvremena. Znam koliko ti je godina - ili bih mogao da izračunam ako ustreba - ali meni i dalje izgledaš kao devojka. I sada bi mogla da imaš ljubavnika koliko poželiš, ako ushtedneš." Odmahnula je rukom. "Budi siguran da nikada nisam našla muškarca koji bi mi značio išta više od neophodnosti, ili dužnosti, ili zadovoljstva za jednu noć", rekla je. "A samo jednom, čini mi se, srela sam muškarca, osim tebe, koji mi je dorastao po snazi..." Nasmejala se. "Mada, da sam bila deset godina mlaña - šta misliš, kako bi mi pristajao tron žene Velikog Kralja i majke njegovog sina?" "Mislim da Galahad - kako sada želi da ga zovemo? Lanselet? - mislim da on nije graña za kralja. On je vizionar, trska koja se povija na vetru." "Ali da mu je otac Uter Pendragon..." Talesin je odmahnuo glavom. "On je sledbenik, Vivijen, nije voña." "Svejedno. To mu je od odrastanja na Banovom dvoru, gde su ga odgajali kao kopile. Da je odgajen kao kraljevski sin..." "A ko bi vladao Avalonom za to vreme, da si odabrala krunu u hrišćanskom svetu?" "Da sam vladala uz Utera", rekla je, "ne bi to bio hriščanski svet. Mislila sam da će Igrena imati moć nad njim i da će je iskorititi Avalona radi..." On je odmahnuo glavom. "Nema smisla žaliti zbog lanjskih snegova, Vivijen. Došao sam da pričamo o Uteru. On umire." Podigla je glavu i zagledala se u njega. "Znači, već je vreme." Srce joj je ubrzano tuklo. "Premlad je da umre..." "Vodio je svoju vojsku u boj, mada bi mudriji čovek u njegovim godinama to prepustio generalima; ranjen je i dobio je groznicu. Ponudio sam mu svoje usluge kao iscelitelja, ali Igrena je to zabranila, baš kao i sveštenici. Ionako ne bih mogao da pomognem; njegovo vreme je došlo.
Video sam mu to u očima." "Kako je Igrena?" "Baš onako kako si predvidela", rekao je stari druid. "Lepa je, dostojanstvena i pobožna, i uvek je u crnini zbog dece koju je izgubila. Rodila je još jednog sina na Sve Svete; poživeo je svega četiri dana. A njen domaći sveštenik ubedio ju je da je to kazna za njene grehe. Nije napravila ništa ni nalik na skandal otako se udala za Utera - osim što je prvo dete rodila tako brzo. Ali to je bilo dovoljno. Pitao sam je šta će biti sa njom posle Uterove smrti, i kad je prestala da plače zbog toga, rekla je da će se povući u manastir. Ponudio sam joj da doñe u Avalon, gde bi mogla da bude blizu kćeri, ali ona je rekla da to ne bi bilo prikladno za jednu hrišćansku kraljicu." Vivijenin osmeh malo je otvrdnuo. "Nikad ne bih pomislila da će Igrena reći tako nešto." "Vivijen, ne smeš je kriviti, čak ni u mislima, zbog onoga što si sama počinila. Avalon ju je izagnao kada joj je bio najpotrebniji; hoćeš li grditi sirotu devojku što je našla utehu u veri jednostavnijoj od tvoje?" "Nisam ni sumnjala - ti si jedina osoba u Britaniji koja može o Velikoj Kraljici da govori kao o devojci!" "Za mene, Vivijen, čak i ti si ponekad devojčica - ista ona devojčica koja mi se nekada pela u krilo i opipavala žice na harfi." "A sada jedva mogu da sviram. Prsti su mi sa godinama izgubili finoću dodira", rekla je Vivijen. On je odmahnuo glavom. "A, ne, draga moja", kazao je, pruživši svoje mršave, čvornovate staračke prste. "U poreñenju sa ovim, tvoje ruke su mlade, a ja ipak svakog dana razgovaram sa svojom harfom, a i ti bi mogla. Tvoje ruke su odabrale da tkaju moć, a ne muziku." "A šta bi bilo sa Britanijom da sam odabrala drugačije?" planula je Vivijen. "Vivijen", rekao je on, pomalo strogo, "nisam te grdio. Samo sam rekao kako stvari stoje." Uzdahnula je i spustila bradu na dlanove. "Imala sam pravo kad sam rekla da mi je večeras potreban otac. Znači, već nas je snašlo ono čega smo se bojali i ono što smo planirali sve ove godine. Šta je sa Uterovim sinom, oče? Je li spreman?" "Mora biti spreman", odvratio je Merlin. "Uter neće doživeti dugodnevicu. I već se okupljaju krunisane glave, kao i kada je Ambrozije ležao na samrti. Što se tiče dečaka - ti ga nisi videla?" "Povremeno ga primetim u magijskom ogledalu", rekla je. "Izgleda mi zdrav i snažan, ali to mi ništa ne govori sem da može izgledati kao kralj ako do toga doñe. Ti si ga posećivao, zar ne?" "Po Uterovoj volji, odlazio sam povremeno da vidim kako raste. Postarao sam se da ima iste one latinske i grčke knjige iz kojih je tvoj sin toliko naučio o strategiji i ratovanju; Ektorijus je Rimljanin do srži, i Cezarova osvajanja i Aleksandrova istraživanja deo su njegovog bića. On je obrazovan čovek i pripremio je za ratovanje obojicu sinova. Mladi Kajus bio je u svom prvom boju prošle godine; Artur se bunio što ne ide i on, ali on je poslušan Ektorijusov sin i pokorio se ocu." "Ako je toliki Rimljanin", upitala je Vivijen, "hoće li Artur biti spreman da se pokori Avalonu? Jer on mora vladati Plemenima, baš kao i Piktima." "Postarao sam se za to", rekao je Merlin, "jer sam udesio da upozna neke pripadnike malog naroda, rekavši da su oni saveznici Uterovih vojnika u ovom ratu za odbranu našeg ostrva. Sa njima je naučio da gaña iz vilinskog luka, da se nečujno kreće preko močvare i..." malo je oklevao pre nego što je naglasio, "...ume da ubije jelena i ne plaši se da zañe meñu njih." Vivijen je na trenutak zatvorila oči. "On je tako mlad..." "Boginja uvek odabira najmlañe i najjače muškarce da vode njene ratnike", rekao je Talesin. Vivijen je pognula glavu. "Neka bude tako", kazala je. "On će biti iskušan. Dovedi ga ovamo, ako možeš, pre nego što Uter umre." "Ovamo?" Merlin je odmahnuo glavom. "Ne pre iskušavanja. Tek tada mu možemo pokazati put za Avalon i za dva područja kojima mora vladati." Vivijen je opet pognula glavu. "Onda na Zmajevo ostrvo." "Hoćeš li mu prirediti drevno iskušenje? Uter nije bio iskušan pred krunisanje..."
"Uter je bio ratnik; bilo je dovoljno učiniti ga gospodarem zmaja", rekla je Vivijen. "Ovaj dečak je mlad i neiskusan. Mora biti iskušan." "A ako ne uspe..." Vivijen je zaškripala zubima. "Ne sme da ne uspe!" Talesin je sačekao da ga ona pogleda u oči. "A ako ne uspe..." ponovio je. Uzdahnula je. "Lot je svakako spreman za taj slučaj." "Trebalo je da uzmeš jednog od Morgozinih sinova i da ga odgajiš ovde, u Avalonu", rekao je Merlin. "Gaven je pristao dečak. Usijana glava, prznica - bik, dok je Uterov sin mladi jelen. Ali Gaven je ono od čega se prave kraljevi, čini mi se, a takoñe je sin Boginje - i Morgoza je kćer tvoje majke, i njeni sinovi imaju kraljevsku krv." "Ne verujem Lotu", silovito je rekla Gospa, "a Morgozi verujem još manje!" "No, Lot ipak drži klanove sa severa, i mislim da bi ga Plemena prihvatila..." "Ali oni koji se drže Rima nikada ne bi", prekinula ga je Gospa, "a onda bi u Britaniji postojala dva kraljevstva, uvek zaraćena i nedovoljno snažna da odbiju Saksonce i divlje severnjake. Ne. To mora biti Uterov sin, i on ne sme da omane!" "Biće onako kako Boginja želi", strogo je rekao Merlin. "Postaraj se da ne mešaš svoju volju sa njenom." Vivijen je pokrila lice dlanovima. "Ako ne uspe - ako ne uspe, sve će biti uzalud", naglo je rekla, "sve što sam učinila Igreni, sve što sam učinila onima koje volim. Oče, jesi li predvideo da neće uspeti?" Starac je odmahnuo sedom glavom, a glas mu je bio pun saosećanja. "Boginja mi nije objavila svoju volju", rekao je, "a ti si predvidela da će ovaj dečak imati moći da vodi čitavu Britaniju. Upozorio sam te na ponos, Vivijen - misleći da ti znaš šta je najbolje za svakog živog muškarca i ženu. Dobro si vladala Avalonom..." "Ali sam stara", rekla je, podigavši lice, i videla je sažaljenje u njegovom pogledu. "i jednog dana, uskoro..." Merlin je pognuo glavu; i on je živeo po tom zakonu. "Kada doñe taj čas, znaćeš; ali još nije došao, Vivijen." "Ne", rekla je, savlañujući iznenadno očajanje koje ju je obuzelo, što joj se ponekad dešavalo vrelina u telu, oluja u umu, "kada doñe, kada više ne budem mogla da vidim šta leži preda mnom, znaću da je vreme da predam vladavinu Avalonom nekom drugom. Morgana je još mlada, a Ravena, koju veoma volim, zavetovala se na ćutanje i na glas Boginje. Još nije vreme; ali ako doñe prebrzo..." "Kada god doñe, Vivijen, to će biti pravo vreme", rekao je Merlin. Ustao je, visok i nesiguran, i Vivijen je primetila da se teško oslanja o štap. "Znači, dovešću dečaka na Zmajevo ostrvo, čim počne prolećno otapanje, i videćemo da li je spreman da postane kralj. A onda ćeš mu predati mač i pehar, u znak večne veze izmeñu Avalona i spoljašnjeg sveta..." "Mač svakako", rekla je Vivijen "Za pehar... nisam sigurna." Merlin je pognuo glavu. "To prepuštam tvojoj mudrosti. Ti si, a ne ja, glas Boginje. Ali ipak, za njega nećeš biti Boginja..." Vivijen je odmahnula glavom. "Srešće Majku kada trijumfuje", rekla je, "i iz njene ruke će primiti mač pobede. Ali prvo mora da se dokaže i mora se sresti sa Devicom Lovcem..." Licem joj je preleteo nagoveštaj osmeha. "I bez obzira na to šta se potom desi", rekla je, "nećemo rizikovati kao sa Uterom i Igrenom. Postaraćemo se za kraljevsku krv, ma šta kasnije ispalo od toga." Pošto je Merlin otišao, dugo je sedela, zagledana u slike u vatri, videći samo prošlost, ne pokušavajući da pogleda kroz maglu vremena prema budućnosti. I ona je, pre više godina, toliko godina da se sada nije sećala tačnog broja, položila svoje devičanstvo Rogatom Bogu, Velikom Lovcu, gospodaru plesa spirale života. Jedva je i pomislila na devicu koja će učestvovati u tom delu predstojećeg krunisanja, nego je pustila da joj misli
odlutaju u prošlost, ka drugim prilikama, kada je igrala ulogu Boginje u Velikom Braku... ...za nju je to uvek bila samo dužnost; ponekad prijatna, ponekad neprijatna, ali uvek dužnost, nalog Velike Majke koja je vladala njenim životom otkako je prvi put došla ovamo. Odjednom je pozavidela Igreni, i nešto duboko u njoj zapitalo se zašto zavidi ženi koja je izgubla svu svoju decu, jer neka su umrla, a neka su usvojena, a sada će postati udovica i okončati život iza manastirskih zidova. Zavidim joj na ljubavi koju je upoznala... Ja nemam kćeri, moji sinovi su mi strani i tuñi... Nikada nisam volela, razmišljala je. Niti sam saznala kako izgleda biti voljena. Strah, divljenje, poštovanje... to mi je ukazivano. Nikada ljubav. A bilo je vremena kada sam mislila da bih se svega odrekla za jedan pogled bilo kog ljudskog bića, onakav kakvim je Uter gledao Igrenu na venčanju. Duboko je uzdahnula, poluglasno ponovivši Merlinove reči. "Pa, nema smisla žaliti zbog lanjskih snegova." Podigla je glavu, i sluškinja je bešumno prišla. "Gospo...?" "Donesi mi... ne", rekla je, naglo se predomislivši; neka devojka spava. Nije tačno da nikada nisam volela ni bila voljena. Neizmerno volim Morganu, a ona voli mene. Sada će i to morati da se okonča. Ali i to mora biti po Boginjinoj volji. 14. Bledi srp mladog meseca stajao je zapadno od Avalona. Morgana je polako išla uzbrdo, pronalazeći put bosim nogama, bešumna i bleda kao mladi mesec. Kosa joj je bila raspuštena, jedina haljina neukrašena. Znala je da je stražari i sveštenice posmatraju, ćutke, kako neka nepozvana osoba ne bi uznemirila njeno ćutanje nepotrebnim rečima. Iza tamne zavese kose oči su joj bile oborene. Nepogrešivo je išla stazom, bez potrebe za gledanjem. Ravena je ćutke išla iza nje, bosonoga kao i Morgana, a raspuštena kosa zaklanjala joj je lice. Naviše i naviše kroz sve gušći sumrak, sa svega nekoliko bledih zvezda na sivoj kupoli neba. Prsten od kamenja bio je siv i senovit, a unutra se video usamljeni, bledi plamsaj - ne vatra; neka vilinska svetlost, čiji je plamen magično sijao iz začaranog kruga. Pod poslednjim svetlom zalazećeg meseca, za trenutak odraženim sa svetlucave površine Jezera u dubini, ka njima je ćutke pošla mlada sveštenica, zapravo devojčica, odevena u nebojenu vunu, sa kratkom kosom nalik na zgusnutu tamu. Ponudila je Morgani pehar i Morgana ga je prihvatila i ćutke otpila, a zatim ga je predala Raveni, koja je popila preostale kapi. Srebro i zlato svetlucali su na zamirućem sjaju. Morgana je iz nevidljivih ruku preuzela veliki mač sa unakrsnim balčakom, jeknuvši malo od njegove neočekivane težine. Bosonoga, smrzuta mada to nije osećala, pošla je u krug unutar prstena od kamenja. Ravena je iza nje primila dugačko koplje i zarila ga u srce začarane vatre. Svetlost je zahvatila vrh i ona ga je ponela, sledeći Morganu, duž istog kamenog kruga, a nejasni sjaj vilinske vatre ocrtavao je za njom liniju kroz tamu. Vrativši se do vatre u središtu, ugledale su Vivijenino lice; bezvremeno, večito, kako bestelesno lebdi u vazduhu - lice Boginje, svetlucavo. Mada je Morgana znala da je to učinak svetlucave materije nanesene na obraze i čelo, i okolne tame i tamne odeće, uvek je ostajala bez daha kad bi to videla. Bestelesne, svetlucave šake položile su nešto u ruke prvo njoj, pa Raveni. Morgana je zagrizla oštro, gorko drvo i primorala sebe da proguta zalogaj, uprkos mučnini. Spustila se tišina. Oči su svetlucale u tami, ali nisu se videla lica. Osećala se kao da stoji sred mnoštva sveta na vrhu Tora, ali nije uspevala da razabere ni jedno jedino lice. Čak je i Vivijenino bestelesno lice nestalo u tami. Osećala je toplotu Raveninog tela kraj sebe, mada se uopšte nisu dodirivale. Pokušala je da umiri um, da se udubi u meditaciju, zadubivši se u naučeno ćutanje, ne znajući zašto je dovedena ovamo. Vreme je proticalo; zvezde su postajale sve jače na sve tamnijem nebu. Vreme, pomislila je Morgana, vreme u Avalonu drugačije teče, ili možda i ne postoji. U mnogim noćima tokom dugih godina išla je zavojitom stazom uz Tor, okušavajući Misterije vremena i prostora unutar kamenog prstena. No, večeras je sve delovalo čudnije, tamnije, nekako opterećeno misterijom; nikada
ranije druge sveštenice nisu je pozvale da igra glavnu ulogu u obredu. Znala je da je ono što je dobila, magijski obrok, zapravo biljka koja pojačava vid; to nije umanjivalo ni moć ni magiju. Posle nekog vremena, u tami, počela je da nazire slike u umu, male, obojene slike kao sa vrlo velike udaljenosti. Videla je krdo jelena u trku. Ponovo je videla veliku tamu nad zemljom kada je sunce zašlo i dunuo hladan vetar, i uplašila se da je to kraj sveta; ali starije sveštenice su joj objasnile, kad su se okupile u dvorištu, da je Bog Mesec umanjio sjaj Boginje, i stoga je veselo potrčala sa njima da se pridruži kricima kojima su ga žene terale. Kasnije su joj objasnili kako se kreću sunce i mesec, i kako, povremeno, jedno od njih prelazi preko lica drugog; to je bilo prirodno, a verovanja prostog sveta po kome su to lica bogova bilo je samo simbol, potreban čovečanstvu u ovoj fazi evolucije kako bi mogli da shvate veliku istinu. Jednog dana će svi muškarci i žene znati unutrašnju istinu, ali im neće biti potrebna. Posmatrala je unutrašnjim Vidom, kao što je činila čitavog života, kako se godišnja doba ponovo i ponovo kreću oko velikog kamenog prstena; pomatrala je roñenje, plodnost i umiranje Boga; videla je velike povorke kako zavojito krivudaju ka hrastovom gaju pre nego što je kamenje bilo tu postavljeno... vreme je bilo prozirno, prestalo je da ima značenje kada su sitni, obojeni ljudi došli, procvetali i bili posečeni, pa onda Plemena, pa Rimljani kad je na njih došao red, pa visoki stranci sa obala Galije, a za njima... vreme je nestalo, i videla je samo kretanje naroda i rast sveta, led se spuštao, povlačio i ponovo napredovao, videla je velike hramove Atlantide, sada zauvek potopljene pod pokrovom okeana, videla je nove svetove kako se izdižu i cvetaju... i tišinu i velike zvezde kako se njišu i okreću iza noći... Iza sebe je čula jeziv zvuk zavijanja i koža joj se naježila. Ravena je kriknula, Ravena čiji glas nikada nije čula; Ravena, koja je jednom, kada su zajedno služile u Hramu, uhvatila svetiljku iz koje se prelivalo ulje i, opečena zapaljenim uljem, sedela je prigušujući vriske dlanovima dok su joj previjali opekotine, kako ne bi prekršila zavet kojim je stekla glas Boginje. Zauvek će imati ožiljke; jednom je, pogledavši je, Morgana pomislila: Moj zavet je mali u poreñenju sa njenim, a ipak sam bila toliko blizu da ga prekršim sa crnokosim muškarcem umilnog glasa. A sada je Ravena, u noći bez mesečine, glasno vrisnula, piskavim, strašnim vriskom, kao žena na poroñaju. Tri puta je vrisak odjeknuo Torom, i Morgana je opet uzdrhtala, znajući da čak i sveštenici na drugom ostrvu koje odgovara njihovom mora da su se probudili u svojim usamljeničkim ćelijama i prekrstili se, čuvši taj krik progonjenog koji je odzvanjao izmeñu svetova. Posle krika nastupila je tišina, tišina koja se Morgani učinila puna dahtanja - premda je zadržavala dah - nevidljivih iskušenica što su sada okruživale strašnu samotnost u kojoj su se nalazile samo tri nepokretne sveštenice. Potom je, dahćući i gušeći se, kao da joj je glas uništen od dugog ćutanja, Ravena povikala: "Ah... sedam puta Točak, Točak sa trinaest paoka, okrenuo se na nebu... sedam puta je Majka rodila svog tamnog sina..." Opet ćutanje, još dublje, osim jecavog dahtanja proročice u zanosu. "Ah... ah... gorim", povikala je ponovo, "gorim... vreme je... vreme je..." pa opet potonula u duboko ćutanje, opterećeno užasom. "Oni trče! Trče prolećnom stazom, trče... bore se, biraju sebi kralja... ah, krv, krv... i najveći od svih njih, i on trči, i eno krvi na parošcima njegovog ponosa..." Opet se odužilo ćutanje, i Morgana, koja je u tami ispod kapaka videla prolećnu trku jelena, opet je ugledala ono što je uočila u davno zaboravljenom pogledu u srebrnu činiju - čoveka meñu jelenima, kako se otima i bori... "To je dete Boginje, on trči, trči... Rogati mora da umre... i Rogati mora da bude krunisan... Devica Lovac mora pozvati kralja sebi, mora položiti svoje devičanstvo Bogu... ah, stara žrtva, stara žrtva... gorim, gorim..." I reči su počele da se nagomilavaju jedna preko druge i da zamiru u dugom, jecavom vrisku. Iza sebe, čak i sklopljenim očima, Morgana je videla kako Ravena pada bez svesti i ostaje da leži, dahćući, i to je bio jedini zvuk u sve dubljoj tišini. Negde se javila sova: jednom, dva puta, tri puta.
Iz tame su došle sveštenice, tmaste i neme, sa plavim sjajem na čelu. Nežno su podigle Ravenu i odnele je. Podigle su i Morganu, i osetila je da su joj bolnu glavu nežno položili na ženske grudi dok su je odnosili. Potom više ništa nije znala. Tri dana kasnije, kada je donekle povratila snagu, Vivijen je poslala po nju. Morgana je ustala i pokušala da se obuče, ali i dalje je bila slaba i prihvatila je pomoć jedne od mlañih sveštenica, zahvalna što je devojka pod zavetom ćutanja, pa nije mogla da joj se obrati. Dugi post, užasna mučnina od obrednog bilja, napetost obreda, još su joj držali telo; prethodno veče pojela je malo supe, a jutros malo hleba u mleku, ali i dalje joj je bilo muka i osećala se prazna od dugih napora, a glava joj je pulsirala, i mesečno krvarenje zahvatilo ju je snagom kakvu ranije nije poznavala. Znala je da i to može biti posledica svetog bilja. Bolesna i nimalo radoznala, poželela je da je Vivijen ostavi da se na miru oporavi, ali pokorila se Vivijeninoj volji kao što bi se pokorila Boginjinoj, da se Boginja nagnula sa nebesa i glasno joj se obratila. Kada je bila obučena i očešljana, kose povezane kožnom vrpcom, i kada joj je polumesec na čelu bio premazan svežim slojem boje, pošla je stazom ka kući u kojoj živi Velika Sveštenica. Sada je imala povlasticu da uñe bez kucanja ili najavljivanja. U ovoj kući uvek joj se činilo da je Vivijen čeka, sedeći na stolici nalik na presto, kao Boginja na svom tamnom prestolu, ali danas se Vivijen muvala u dnu sobe, a vatra nije gorela, nego je ognjište bilo hladno i tamno. Vivijen je nosila običnu haljinu od nebojene vune sa kapuljačom preko kose, i Morgana je prvi put jasno shvatila da je Vivijen sveštenica, ne devojka, niti Majka, nego drevna žena-mudrac - koja je takoñe Stara Smrt. Lice joj je bilo izborano i izmoždeno, i Morgana je pomislila: Pa naravno, ako se od obreda razbolela i Ravena, i ja, a obe smo mlade i snažne, šta tek mora da se desilo Vivijeni, koja je ostarila u službi onoj kojoj sve služimo? A onda joj se Vivijen okrneula i nasmešila joj se, osmehom punim ljubavi, i Morgana je opet osetila nalet stare ljubavi i nežnosti. Ali kao što to pristoji mlañoj sveštenici u prisustvu Gospe, čekala je da Vivijen prva progovori. Vivijen joj je dala znak da sedne. "Jesi li se oporavila, dete?" Morgana se skljokala na klupu i znala je da je čak i od kratke šetnje potpuno iscrpljena. Odmahnula je glavom. "Znam", rekla je Vivijen. "Ponekad, kada ne znaju kako ćeš reagovati, daju ti previše. Sledeći put nemoj uzeti sve što ti daju - proceni koliko možeš da uzmeš - dovoljno da ti da Vid, ali ne dovoljno da se toliko razboliš. Sada imaš to pravo; stigla si do stepena kada se pokornost može umanjiti po tvojoj proceni." Te reči su zbog nečeg počele da odjekuju u Morganinom umu: pokornost se može umanjiti po tvojoj proceni, pokornost se može umanjiti po tvojoj proceni. Još sam bolesna od toga što su mi dali, pomislila je i odmahnula glavom, nestrpljivo, kako bi oterala zvuk i slušala dalje Vivijen. "Koliko si razumela od Raveninog proročanstva?" "Vrlo malo", priznala je Morgana. "Bilo mi je veoma tajanstveno. Nisam sigurna ni zašto sam bila tamo." "Delom", rekla je Vivijen, "da bi joj predala svoju snagu; ona nije snažna. Još je vezana za postelju, i brinem se za nju. Ona zna koliko trave sme da uzme, ali čak i to malo je, izgleda, bilo previše; povraćala je krv i još krvari. Ali neće umreti." Morgana je pružila ruku da se osloni; osećala se prazna, i opet ju je zahvatio talas mučnine, učinivši je bledom i ošamućenom. Bez reči je ustala, oteturala se napolje i počela da povraća, izbacivši hleb i mleko koje je jutros pojela. Čula je Vivijen kako je poziva po imenu, i kada se pribrala i uspravila, držeći se za dovratak i tresući se, prišla joj je mlada sveštenica da joj krpom obriše lice; tkanina je bila vlažna i blago je mirisala na slatko bilje. Vivijen joj je pomogla da uñe i pružila joj malu posudu. "Polako ispij", rekla je. Opeklo joj je jezik i na trenutak je pojačalo mučninu - bilo je to neko žestoko piće severnih Plemena, zvali su ga voda života. Okusila ga je samo jednom ili dva puta. Ali kad je ispila, osćala
je snažnu toplotu kako joj se širi iz praznog stomaka, i posle nekoliko minuta bilo joj je bolje, bila je mirnija, gotovo opijena. "Još malo", rekla je Vivijen. "Od toga će ti ojačati srce. A sad, je li ti bolje?" Morgana je klimnula glavom. "Hvala." "Večeras ćeš moći da jedeš", rekla je Vivijen, i Morgani se u tom neobičnom stanju učinilo da je to nareñenje, kao da Vivijen može narediti i njenom želucu da se pristojno ponaša. "Dobro. Hajde da popričamo o Raveninom proročanstvu. U drevna vremena, davno pre nego što su mudrost i vera druida stigli ovamo iz potopljenih hramova zapadnog kontinenta, vilinski narod od koga potičemo i ti i ja - živeo je ovde, na obalama unutrašnjeg mora, i pre nego što su naučili da seju ječam i žanju ga, živeli su, sakupljajući voće i loveći jelene. A u ta vremena nisu imali kralja, nego samo kraljicu koja im je bila mati, mada nisu naučili da je smatraju za Boginju. A pošto su živeli od lova, njihove kraljice i sveštenice naučile su da im dozivaju jelene i da mole njihove duhove da im se žrtvuju i umru radi opstanka Plemena. Ali žrtva zahteva žrtvu - jelen je umirao za Pleme, i neko iz Plemena morao je zauzvrat da umre, ili makar da rizikuje kako bi jeleni, ako požele, mogli da uzmu njegov život u zamenu za svoj. Tako je održavana ravnoteža. Da li me razumeš, mila moja?" Morgana je čula neobično tepanje, i nejasno se upitala, onako bolesna i poluopijena: Da li to znači da ću ja biti žrtva? Je li moj život odabran za Pleme? Nije važno. Ja sam predata Boginji na život i smrt. "Razumem, Majko. Bar mislim da razumem." "Zato je Majka Plemena svake godine birala sebi para. I pošto se on složio da da svoj život radi Plemena, Pleme mu je davalo deo svog života. Čak i ako su mala deca na majčinim grudima gladovala, on je uvek imao svega u izobilju i mogao je da legne sa svakom ženom Plemena ako poželi, kako bi on, najbolji i najsnažniji, mogao da im usadi decu. Osim toga, Majka Plemena je često već prošla godine rañanja, i stoga je on morao da odabere mlade devojke, a nijedan muškarac u Plemenu nije se smeo buniti zbog njegovog izbora. A potom, kad bi prošla godina otprilike u ovo doba - on bi stavio jelenje rogove i ogrnuo neuštavljenu jelensku kožu, kako bi jeleni mislili da je jedan od njih, i trčao bi sa krdom dok je Majka Lovac bacala na njih čini. Ali do tog časa krdo bi odabralo svog kralja, i ponekad bi taj kralj nanjušio stranca i okomio se na njega. I tada je Rogati umirao." Morgana je opet osetila jezu kao i na Toru, kad se taj obred odigravao pred njenim očima. Godišnji kralj će umreti kako bi njegov narod živeo. Da li je bilje još delovalo na njen um, kad sve tako jasno vidi? "Pa, vreme je proteklo, Morgana", tiho je nastavila Vivijen, "i sada nam ti stari obredi više nisu potrebni, jer ječam raste i žrtve su bez krvi. Samo u vremenima velike opasnosti Plemena zahtevaju takvog voñu. A Ravena je predvidela da je ovo vreme takve opasnosti. I stoga će se opet održati svečanost čoveka koji trči sa jelenima, rizikujući smrt za dobro svog naroda. Jesi li me čula kako pričam o Velikom Braku?" Morgana je klimnnula glavom; tako je roñen Lanselet. "Plemena vilinskog naroda, i sva plemena sa severa, dobili su velikog voñu, i odabrani će biti iskušan drevnim obredom. Ako preživi iskušavanje - što će, do izvesne mere, zavisiti od snage kojom Devica Lovac može da začara jelene - postaće Rogati, Kralj jelen, par Device Lovca, krunisan rogovima boga. Morgana, pre mnogo godina rekla sam ti da tvoje devičanstvo pripada Boginji. Sada ga ona zahteva na žrtvu Rogatom Bogu. Ti ćeš biti Devica Lovac i nevesta Rogatog. Ti si odabrana za tu službu." U sobi je sve bilo mirno, kao onda kad su stajale u središtu kamenog prstena tokom obreda. Morgana se nije usuñivala da prekine ćutanje. Konačno, znajući da Vivijen čeka nekakvu reč pristanka - kako su glasile one davne reči: To je pretežak teret da bi se nosio bez pristanka pognula je glavu. "Moje telo i moja duša pripadaju njoj, da čini sa njima šta joj je volja", šapnula je. "A tvoja volja je njena volja, Majko. Neka bude tako."
15. Otkako je došla ovamo, Morgana je izbivala iz Avalona svega dva-tri puta, i to samo radi kratkih putovanja u male zemlje na ivicama Letnjeg mora, kako bi upoznala okolna mesta koja su sadržala, uprkos zanemarenosti, ranije stare moći. Vreme i mesto sada nisu bili njena briga. Odvedena je sa Ostrva u zoru, u tišini, ogrnuta plaštom i velom kako nijedno neupućeno oko ne bi videlo namenjenu, a nosili su je u zatvorenoj nosiljci kako joj ni sunce ne bi palo na lice. Za manje od dana putovanja od Svetog ostrva potpuno je izgubila pojam o vremenu, prostoru i pravcu, udubljena u meditaciju, nejasno svesna početka magijskog zanosa. Nekada se borila da nadvlada začetak ekstaze. Sada ga je jedva dočekala, potpuno otvarajući um Boginji, pozivajući je da je obuzme, kao oruñe, da joj uzme telo i dušu, kako bi u svemu mogla da se ponaša kao sama Boginja. Veče; mesec je bio gotovo pun kada je provirio kroz zavese nosiljke. Kada su trkači stali, osetila je kako je zapljuskuje hladnim svetlom, nalik na poljubac Boginje, i osetila je vrtoglavicu početka ekstaze. Nije znala gde se nalazi i nije joj bilo važno. Išla je tamo kuda je nose, pasivna, slepa, u zanosu, znajući samo da ide u susret svojoj sudbini. Nalazila se unutar kuće, gde su je predali u ruke nepoznatoj ženi, koja joj je donela hleba i meda, što Morgana nije ni okusila - neće prekinuti post pre obrednog obroka - kao i vodu, koju je žudno ispila. Bio je tu i krevet, tako postavljen da ga mesec osvetljava; nepoznata žena pošla je da zatvori drvene kapke, ali Morgana ju je zaustavila zapovedničkim pokretom. Veći deo noći ležala je u zanosu, osećajući mesečinu kao vidljivi dodir. Konačno je zaspala, ali nemirno, tonući u san i budeći se kao nesiguran putnik, a u umu su joj sjaktale neobične slike - njena majka, pognuta nad plavom kosom uljeza Gvideona, sa belim grudima i bakarnom kosom nekako zabranjenim umesto punim dobrodošlice; Vivijen, samo što je nekako Morgana bila žrtvena životinja, a Gospa od Avalona ju je vodila nekuda vezanu užetom, i čula je sebe kako nadureno govori: ne moraš da cimaš, idem; Ravena, kako bezvučno vrišti. Ogromna rogata prilika, pola čovek, pola životinja, naglo je sklonila zavesu i stupila u njenu sobu - probudila se i napola sela, ali nije bilo nikoga, samo mesečina, i nepoznata žena koja je tiho spavala kraj nje. Brzo je ponovo legla i zaspala, ovog puta duboko i bez snova. Probudili su je oko sat pre zore. Sada, za razliku od zanosa prethodnog dana, bila je potpuno budna i oštro svesna svega - hladnog, svežeg vazduha, ružičaste izmaglice tamo gde će sunce uskoro izaći, snažnog mirisa sitnih, tamnoputih žena u odeći od loše štavljene kože. Sve je bilo oštro ocrtano i blistavo obojeno, kao da je sve upravo izišlo ispod ruku Boginje. Tamne žene šaputale su meñu sobom, ne želeći da uznemire sveštenicu što stiže izdaleka; čula ih je, ali je razumela tek poneku reč njihovog jezika. Posle nekog vremena, najstarija od njih - ona koja ju je sinoć dočekala i uvela unutra - prišla je Morgani i donela joj svežu vodu. Morgana se zahvalila naklonom, što je pozdrav sveštenice sveštenici, a onda se upitala zašto je to učinila. Žena je bila stara; njena kosa, dugačka, zamršena i prihvaćena koštanom ukosnicom, bila je gotovo potpuno seda, a na tamnoj koži imala je izbledele plave mrlje. Odeća joj je bila od jednako loše uštavljene kože kao i kod ostalih, ali preko nje nosila je plašt od jelenjeg krzna, prošaran magijskim simbolima; oko vrata je imala dve ogrlice, jednu od divnih zrna ćilibara - ni Vivijen nije imala lepšu - a drugu od naizmenično nanizanih komadića roga i zlatinh pločica. Držala se dostojanstveno kao sama Vivijen, i Morgana je znala da je ovo Majka plemena i sveštenica svog naroda. Žena je svojim rukama počela da priprema Morganu za obred. Svukla ju je i obojila joj tabane i dlanove u plavo, i obnovila joj polumesec na čelu; na grudima i trbuhu iscrtala joj je pun mesec, nad tamnim trouglom izmeñu nogu ucrtala joj je tamni mesec. Nakratko, gotovo površno, rastavila je devojci noge i opipala je; Morgana, nimalo postiñena, znala je čemu to. Za ovaj obred sveštenica mora biti devica. No, plemenska sveštenica joj neće naći manu; Morgana je bila nedirnuta, ali osetila je iznenadan poluprijatan nalet straha, a istog trenutka postala je svesna da je užasno gladna. Pa, naučila je da zanemari glad, i posle nekog vremena glad ju je napustila.
Sunce je upavo izlazilo kad su je izveli napolje, ogrnutu plaštom istim kao staričin, sa magijskim simbolima - mesecom i jelenjim rogovima. Bila je svesna krutosti sveže obojenog tela, a nešto duboko u njoj, vrlo daleko, iznenañeno se i na trenutak prezrivo zagledalo u te simbole misterija starijih od druidske mudrosti kojoj je bila tako pažljivo naučena. To je trajalo samo trenutak i smesta je nestalo; verovanja neznano drevnih pokolenja dala su ovom obredu svoje moći i svetost. Videla je iza sebe okruglu kamenu kuću; preko puta nje nalazila se druga, iz koje su upravo izvodili mladića. Nije ga jasno videla; suce na izlasku sijalo joj je u oči, i mogla je da razabere samo da je visok, plavokos i snažno grañen. Znači da nije iz njihovog naroda? Ali to se nje nije ticalo. Muškarci iz plemena - naročito starci, sa čvornovatim mišićima kovača, crni kao metal koji su kovali - bojili su mladićevo telo od glave do pete plavim biljem, ogrnuvši ga plaštom od neštavljenih koža i premazujući ga jelenjom mašću. Na glavu su mu pričvrstili rogove; na tiho izgovoreno nareñenje, on je mahnuo glavom kako bi proverio da mu neće spasti, ma kakav pokret načinio. Morgana je posmatrala ponosni pokret te mlade glave i iznenada je osetila kako joj telo zapljuskuje talas svesti, da joj obuzima butine i sliva se u tajne delove njenog tela. Ovo je Rogati, ovo je Bog, ovo je parnjak Device Lovca... Upleli su joj u kosu nisku purpurnih bobica i krunisali je prvim prolećnim cvećem. Dragocena ogrlica od zlata i kostiju skinuta je sa puno poštovanja sa vrata Majke plemena i postavljena oko njenog; osetila je njenu težinu kao težinu same magije. Oči su joj bile zaslepljene suncem na izlasku. Stavili su joj nešto u ruku - bubanj, napetu kožu razapetu preko drvenog rama. Kao da dopire ko zna otkud, čula je svoju ruku kako ga gladi. Stajali su na padini, gledajući u dolinu prekrivenu gustom šumom, praznom i nemom, ali mogla je da oseti život u njoj - jelene kako se tiho kreću, vitkih nogu, životinje kako se penju po drveću, ptice kako se gnezde i lepršaju, pune života prve plime punog meseca proleća. Osvrnula se na trenutak i pogledala padinu iza sebe. Nad njima, ocrtana belom kredom, nalazila se ogromna prilika, nije znala da li muškarca ili životinje, jer oči su joj bile zaslepljene; je li to bio jelen u trku, ili muškarac u hodu, ili falus, uspravan i takoñe pun prolećne plime? Nije videla mladića kraj sebe, osećala je samo život u njemu. Čitavu padinu prekrilo je ozbiljno ćutanje puno iščekivanja. Vreme je nestalo, sve je bilo prozirno, nešto u čemu se kretala, kupala, slobodno koračala. Bubanj je ponovo bio u rukama stare sveštenice, ali nije se sećala kad joj ga je predala. Oči su joj bile zaslepljene suncem i osećala je glavu Boga meñu dlanovima, koji ju je blagosiljao. Nešto na tom licu... pa naravno: pre nego što su se bregovi podigli, poznavala je to lice, tog muškarca, svog para, od pre početka sveta... nije čula svoje obredne reči, samo je osećala snagu u njima: Poñi i pokori... trči sa jelenima... brz i snažan kao prolećne plime... neka su zauvek blagoslovene noge koje su te ovamo donele... Nije bila svesna reči, samo moći, svojih ruku u blagoslovu, sile koja joj je tekla iz tela, kroz telo, kao što je sila samog sunca tekla kroz nju i kroz muškarca pred njom. Sada je moć zime slomljena i novi život proleća ići će sa tobom i odvešće te do pobede... život Boginje, život sveta, krv zemlje naše Majke, prolivena za naš narod... Podigla je ruke, bacajući blagoslov na šumu, na zemlju, osećajući nalet moći kako joj teče kroz šake kao vidljivo svetlo. Mladićevo telo blistalo je kao i njeno pod sunčevom svetlošću; niko oko njih nije se usudio da progovori sve dok, naglo privukavši ruke, nije osetila talas moći kako ih sve zahvata, oslobañajući napev koji se podigao svuda unaokolo. Nije čula reči, samo tutnjavu moći u njima: Život narasta u proleće, jeleni trče u šumi, i naš život trči sa njima. Kralj Jelen sveta će ih dovesti, Kralj Jelen, Rogati koga je blagoslovila Majka pobediće... Stigla je do poslednjeg čvora napetosti, tetiva luka napeta strelom snage koja će je odaslati. Dodirnula je Rogatog, oslobañajući moć, i dok ih je sve prožimala, pošli su, trčeći kao vetar niz padinu, jureći kao da ih nose prolećne plime. Iza njih, sluteći da je moć napušta, Morgana se sklupčala i legla na zemlju, osećajući njenu hladnu vlagu kako joj prožima telo. Ali nije bila svesna toga, bila je obuzeta Vidom.
Ležala je gotovo beživotno, ali deo nje pošao je sa njima, trčeći uz njih, jureći niz padinu, trkajući se sa muškarcima iz plemena, za petama Rogatom. Lajavi uzvici, kao da su psi, vili su se nad njima, i nešto u njoj znalo je da to uzvikuju žene, ubrzavajući trk. Sunce je odskočilo, veliki Točak Života koji se okreće na nebesima, neuspešo hitajući za njenim božanskim parnjakom, Tamnim Sinom... Život zemlje, tutnjeće plime proleća, zapljuskivali su i odjekivali u srcima trkača. Potom, kao mir koji sledi za talasom, sa osunčane padine nad njima sklopila se tama šume i progutala ih, i brzo su sa trka prešli na bešuman korak, oponašajući pažljive korake jelena; i bili su jeleni, prateći rogove svog Rogatog, noseći ogrtače koji će opčarati jelene, ogrlice koje simbolišu beskrajan lanac života, život, jelo, teret i smrt kako bi se nahranila deca Majke. ...čuvaj svoju decu, Majko, tvoj Kralj Jelen mora umreti kako bi nahranio život njenog Tamnog Sina... Tama, unutrašnji život šume, sklopila se oko njih; tišina, tišina jelena... Morgana, sada svesna šume i jelena u svom srcu bacila je svoje moći i svoj blagoslov kroz šumu i preko nje. Deo nje ležao je na osunčanoj padini, u zanosu, iscrpljen, puštajući da je život sunca zapljuskuje, njeno telo i krv i unutrašnje biće, a deo nje trčao je s jelenima i muškarcima dok nisu svi postali jedno... stopili se u jedno... plime života bili su tihi jeleni u gustišu, male srne, vitke i spretne, život je kipteo u njima baš kao što je kipteo u njenom telu, plime života u muškarcima, koji su nemo i napeto stupali kroz senke... ... Negde u šumi osetila je Kralja Jelena kako podiže glavu, njušeći vazduh, svestan mirisa neprijatelja, jednog od svoje vrste, jednog iz tuñinskog plemena života... nije znala je li blagosiljala četvoronogog Kralja Jelena ili dvonogog, bili su jedno u životu Majke Zemlje, i njihova sudbina počivala je u rukama Boginje. Rogovlje je odgovorilo na njihanje rogovlja, njuškanje je upijalo mirise šume, tragajući za tuñincem, za plenom, za grabljivcem, za suparnikom tamo gde ga nije moglo biti. Ah, Boginjo... pošli su, probijali su se kroz grmlje, ljudi za njim bili su još tiši, trčali su, trčali... trči dok ti srce tuče kao da će pući u grudima, trči dok ti život u telu ne preplavi sve znanje i misli, trči, tražeći i krijući se, trči sa jelenima koji beže i ljudima koji gone, trči sa kovitlacem života velikog sunca i plimom proleća, trči sa tokom života ... Nepokretno ležeći, lica zagnjurenog u zemlju, sa sunčevom toplotom u leñima, vreme se naizmenično vuklo i letelo, Morgana je počela da vidi - i nekako izdaleka joj se činilo da je sve ovo već videla, u viziji, nekada, negde, vrlo davno - visokog, žilavog mladića, kako steže nož, kako pada, pada meñu jelenima, meñu razmahnutim kopitama - znala je da je glasno vrisnula i istovremeno je znala da je njen vrisak odjeknuo svuda, pa je čak i Kralj Jelen zastao usred juriša, uplašen, kad ga je čuo. U tom času sve se zaustavilo, i u tom strašnom trenutku ćutanja videla je da se mladić nekako uspravio, dahćući, da je jurnuo pognute glave, zamahujući rogovljem, jurišajući glavom napred, da se njiše i upire, rvući se sa jelenom, svojim snažnim šakama i mladim telom... nož je blesnuo naviše; krv je linula na zemlju, i on je krvario, Rogati, krv na njegovim rukama, krv iz duboke posekotine na boku, krv kako lije na zemlju, žrtva prolivena Majci kako bi se život hranio njenom krvlju... a onda je krv Kralja Jelena potekla preko njega u bujici kad je nož našao srce, i ljudi oko njega su jurnuli sa kopljima... Videla je kako ga donose nazad, prekrivenog krvlju njegovog blizanca i suparnika, Kralja Jelena. Svuda unaokolo muvali su se mali, tamnoputi ljudi, prebacujući mu preko ramena toplu, sirovu kožu. Vraćali su se u trijumfu, vatre su buknule u sve gušćoj tami, i kada su žene podigle Morganu, videla je, bez čuñenja, da sunce zalazi, i zeteturala se, kao da je i ona čitavog dana trčala sa lovcima na jelene. Ponovo su je krunisali trijumfalnim purpurom. Doneli su pred nju Rogatog, koji je krvario, i blagoslovila ga je i označila mu čelo krvlju jelena. Doneli su glavu sa rogovljem koje će oboriti narednog Kralja Jelena; rogovlje koje je nosio Rogati, izlomljeno, bačeno je u vatru. Uskoro se osetio miris pečenog mesa i ona se upitala je li to meso muškarca ili jelena... Postavili su ih da sede jedno uz drugo, i prve zalogaje doneli su njima, još pune krvi i masnih
sokova. Morgana je osećala da joj se vrti u glavi, bogati ukus mesa nadjačao ju je posle dugog posta; za časak se pobojala da će joj opet pozliti. On je kraj nje gladno jeo, i u svetlosti vatre primetila je da ima lepe, snažne šake... žmirnula je, setivši se u trenutku udvojenog vida da su se oko tih ruku uvijale zmije, a onda su opet nestale. Svuda oko njih muškarci i žene iz Plemena učestovali su u obrednoj gozbi, pevajući trijumfalni napev na starom jeziku koji je Morgana samo napola razumela: On je likovao, on je ubio... krv naše Majke prolivena je na zemlju... krv Boga prolivena je na zemlju... i on će ustati i vladati zauvek... on je likovao, likovaće zauvek, sve do kraja sveta... Stara sveštenica, koja ju je tog jutra oslikala i opremila, podigla joj je do usana srebrnu posudu; osetila je kako joj žestoko piće pali grlo i žari je čitavim putem naniže. Vatra, sa snažnim ukusom meda u pozadini. Već je bila pijana od krvi u mesu - u proteklih sedam godina svega nekoliko puta je okusila meso. U glavi joj se vrtelo dok su je odvodili, svlačili i ponovo joj ukrašavali nago telo bojom i vencima, bojeći joj bradavice i čelo krvlju ubijenog jelena. Boginja prima svog para i ponovo će ga ubiti na kraju vremena, rodiće svog Tamnog Sina koji će ubiti Kralja Jelena... Devojčica, obojena u plavo od glave do pete, sa širokom posudom u rukama, trčala je preko uzoranih polja, rasipajući tamne kapi u trku, i Morgana je čula snažan uzvik koji se uzdizao iza nje. "Polja su blagoslovena; daj nam hranu, o Majko naša!" Na trenutak, nešto duboko u Morgani, ošamućeno i pijano i samo napola prisutno u njoj, hladno je primetilo kako mora da je poludela; ona, civilizovana i obrazovana žena, kneginja, sveštenica i pripadnica kraljevske loze Avalona, koju su obučili druidi, čuči ovde obojena kao divljak i zaudarajući na sveže prolivenu krv, i trpi ovo varvarsko paradiranje... ...a onda je sve opet nestalo, i puni mesec, ozbiljan i ponosan, podigao se iznad oblaka koji su ga zaklanjali od vida. Naga i okupana mesečinom, Morgana je osetila svetlost Boginje kako pada preko nje, kroz nju... više nije bila Morgana, bila je bezimena, sveštenica, devica i majka... ovenčali su je oko slabina vencem od purpurnih bobica; gruba simbolika ispunila ju je iznenadnim strahom, i osetila je punu težinu devičanstva kako se uliva u nju i preplavljuje je kao prolećna plima. Buktinja joj je plamtela u oči dok su je vodili u tamu, u odjeke tišine iznad i pozadi, u pećinu. Svuda oko sebe, po zidovima, videla je svete simbole, oslikane na početku vremena, jelena i rogovlje, muškarca sa rogovima na čelu, nabrekli stomak i pune grudi One Koja Daje Život... Sveštenica je položila Morganu na ležaj od jelenjih koža. Na trenutak joj je bilo hladno i uplašila se, zadrhtavši, a staričino čelo naboralo se od saosećanja; privukla je Morganu u naurčje i poljubila je u usta, a Morgana se na trenutak privila uz staricu, grleći je u iznenadnom užasu, kao da je njeno naručje zapravo majčino... a onda se žena nasmešila, ponovo je poljubila, dodirnula joj grudi pokretom blagosiljanja i otišla. Ležala je tako, osećajući život zemlje oko sebe; kao da se širila, ispunivši pećinu, mali grubi crteži bili su joj oslikani na grudima i trbuhu, a nad njom se nalazila ogromna prilika od krede, muškarac ili jelen, u trku sa podignutim penisom... nevidljivi mesec spolja zapljuskivao joj je telo svetlošću dok se Boginja javljala u njoj, u telu i u duši. Protegla je ruke i znala je da se na njeno nareñenje, van pećine, pod svetlom plodonosnih vatri, spajaju muškarci i žene, privučeni jedni drugima pulsiranjem života. Malu, u plavo obojenu devojku, koja je raznosila poljima oploñujuću krv, zgrabio je mišićavi stari lovac, i Morgana ju je videla kako se nakratko otima i uzvikuje, kako nestaje pod njegovim telom, šireći noge pred nepopustljivom silom prirode u njima. Videla je bez vida, očiju sklopljenih zbog sjaja baklje, čujući samo uzvike.
Sada se on nalazio na ulazu u pećinu, bez rogovlja na čelu, umrljane kose, tela obojenog u plavo i umrljanog krvlju, sa belom kožom nalik na kredu kojom je bila nacrtana ogromna prilika iznad pećine... Rogati, njen par. I on se nesigurno kretao, nag, osim venca oko slabina nalik na njen, i videla je uspravni život kako buja u njemu, kao na onoj prilici od krede. Kleknuo je kraj nje, i kraj baklje, ošamućen, i sad je videla da je tek nešto stariji od dečaka, da ne pripada malom, tamnoputom narodu, nego je visok i plavokos... Zašto su izabrali kralja koji nije od njihovog naroda? Pomisao joj je proletela kroz um kao zrak mesečine i nestala; više nije razmišljala. Sada je trenutak da Boginja dočeka Rogatog dobrodošlicom - klečao je na ivici ležaja od kože, njišući se i žmirkajući pod svetlošću baklje. Pružila je ruke ka njemu, stegla ga za mišice, povukla ga na sebe, osećajući meku toplotu i težinu njegovog tela. Morala je da ga vodi. Ja sam Velika Majka koja zna sve stvari, koja je devica i majka i žena-mudrac, koja vodi devicu i njenog para... ošamućena, užasnuta, oduševljena, samo napola prisebna, osetila je silu života kako ih oboje obuzima, krećući njeno telo bez učešća volje, krećući i njega, vodeći ga da snažno prodre u nju, i oboje su počeli da se kreću ne znajući kakva ih je sila zahvatila. Čula je svoj krik kao iz velike daljine, čula je njegov glas, visok i drhtav u tišini, ne znajući da je i jedno od njih uzviknulo tog časa. Baklja je dogorela i ugasila se, a kad ih je obavila tama, sva divlja snaga njegove mladosti planula je i slila joj se u matericu. Jeknuo je i pao preko nje, beživotan osim što je promuklo dahtao. Malo ga je odigla, njišući ga u naručju, grleći ga sa umornom toplinom. Osetila je da joj je poljubio grudi. Potom se polako, umorno, njegovo dahtanje svelo na obično disanje, i ubrzo je shvatila da joj je zaspao u naručju. Poljubila ga je u kosu i obraz sa divljom nežnoću, a onda je i sama zaspala. Kada se probudila, noć je već odmakla; mesečina je prodrla u pećinu. Bila je užasno umorna, čitavo telo ju je bolelo, i posegnula je izmeñu nogu i utvrdila da krvari. Zabacila je vlažnu kosu i pod mesečinom pogledala ispruženo beloputo telo koje je kraj nje još spavalo premorenim snom. Bio je visok, snažan i divan, mada pod mesečinom nije mogla da mu razabere lice, a magijski Vid ju je napustio; sada je imala samo mesečevu svetlost i sjaj, a ne ubedljivo lice Boginje. Ponovo je bila Morgana, a ne senka Velike Majke; bila je ponovo ono što jeste, potpuno svesna onoga što se dešavalo. Na trenutak je pomislila na Lanseleta, koga je volela i kome je čeznula da pruži ovaj dar. Sada je došao on, ne ljubavnik nego stranac bez lica... ne, ne sme tako da razmišlja. Ona nije žena nego sveštenica, i dala je snagu svog devičanstva Rogatom, kao što joj je bilo odreñeno za sudbinu pre nego što su položeni temelji sveta. Prihvatila je svoju sudbinu onako kako mora jedna sveštenica Avalona i osećala je da se protekle noći desilo nešto užasno važno. Bilo joj je hladno, pa je legla, pokrivši se jelenskom kožom. Malo je nabrala nos od njenog zadaha; bili su je natrljali slatkim travama, pa barem nema buva u njoj. Vešta u procenjivanju plime, pretpostavila je da je ostao još jedan sat do svitanja. Mladić kraj nje je osetio njeno meškoljenje i sanjivo je seo. "Gde smo to?" upitao je. "Ah, da, sećam se. U pećini. Pa, već je skoro svanulo." Nasmešio se i pružio ruke ka njoj; pustila ga je da je povuče k sebi i da je poljubi, grleći je snažnim rukama. "Noćas si bila Boginja", promrmljao je, "ali sad kad sam budan, vidim da si žena." Tiho se nasmejala. "A ti nisi Bog, nego muškarac?" "Mislim da mi je dosta da budem Bog, a osim toga, čini mi se da je to suviše uobraženo za čoveka od krvi i mesa", rekao je. "Sasvim mi odgovara da budem samo čovek." "Možda postoji vreme kada treba biti Bog i Boginja, i vreme kada treba biti od krvi i mesa", rekla je ona. "Sinoć sam te se bojao", priznao je. "Mislio sam da si Boginja, veća od života... a zapravo si tako sićušna!" Iznenada je zažmirkao. "Pa, ti govoriš mojim jezikom. Nisam primetio - ti, znači, nisi iz ovog plemena?" "Ja sam sveštenica sa Svetog ostrva." "A sveštenica je žena", rekao je, nežno joj gladeći grudi koje su se naglo probudile od njegovog dodira. "Misliš li da će se Boginja naljutiti na mene ako mi se žena više dopada?"
Nasmejala se. "Boginja je mudra i razume se u muškarce." "A njena sveštenica?" Odjednom se postidela. "Ne... nisam bila sa muškarcem pre ovoga", rekla je, "a i to nisam bila ja, nego Boginja..." Privukao ju je još bliže. "Pošto su Bog i Boginja upoznali zadovoljstvo, zar ne bi trebalo to da učine i muškarac i žena?" Ruke su mu postale smelije, i povukao ju je na sebe. "To mi se čini sasvim prikladno", odgovorila je. Ovog puta mogla je da uživa pri punoj svesti, u mekoći i čvrstini, u snažnim, mladim rukama i neobičnoj nežnosti ispod grubog pristupa. Oduševljeno se smejala neočekivanom zadovoljstvu, potpuno mu se otvorivši, osećajući njegovo uživanje kao svoje. Nikada u životu nije bila toliko srećna. Iscrpljeni, legli su prepletenih udova, blaženo i umorno milujući jedno drugo. Konačno, kad je svetlo postalo primetno, on je uzdahnuo. "Uskoro će doći po mene", rekao je, "i čeka me još mnogo čega - odvešće me nekuda da mi daju mač i još mnogo šta." Seo je i nasmešio joj se. "A voleo bih da se operem, i da obučem odeždu dostojnu civilizovanog čoveka, i da se oslobodim sve ove krvi i plave boje... kako sve prolazi! Sinoć nisam ni znao da sam sav umazan krvlju - vidi, i ti si zamazana jelenjom krvlju tamo gde sam ležao na tebi..." "Mislim da će uskoro doći i po mene, pa će me okupati i dati mi čistu odeću", rekla je, "a to važi i za tebe, u nekom potoku." On je uzdahnuo sa blagom, dečačkom setom. Glas mu je podrhtavao, nesigurni bariton; kako može biti tako mlad, taj mladi div koji se borio sa Kraljem Jelenom i ubio ga običnim nožem? "Pretpostavljam da se više nikada nećemo sresti", rekao je, "jer ti si sveštenica i posvećena si Boginji. Ali hoću da ti kažem nešto..." sagnuo se da je poljubi izmeñu grudi. "Ti si mi bila prva. Bez obzira na to koliko žena budem imao, čitavog života ću te se sećati i voleću te i blagosiljaću te. Obećavam ti." Niz obraz mu je skliznula suza. Morgana je posegnula za uglom odeće i nežno je obrisala, privivši mu glavu na grudi. Na taj pokret on kao da je prestao da diše. "Tvoj glas", šapnuo je, "I to što si upravo učinila - zašto mi se čini da te poznajem? Je li to zato što si Boginja, a u njoj su sve žene jedno? Ne..." Ukočio se, ustao, obuhvatio joj lice dlanovima. Pod sve jačim svetlom videla je kako se dečačko lice menja u lice muškarca. Još samo napola svesna zašto joj se činilo da ga poznaje, začula je njegov promukli uzvik. "Morgana! Ti si Morgana! Morgana, moja sestra! Oh, Bože, Device Marijo, šta smo to učinili?" Polako je pokrila oči dlanovima. "Moj brat", šapnula je. "Ah, Boginjo! Brat! Gvideon..." "Artur", promrmljao je on. Čvrsto ga je zagrila, i on je gotovo odmah zajecao, još je grleći. "Nikakvo čudo što mi se činilo da te poznajem od pre nego što je svet stvoren", plakao je. "Oduvek sam te voleo, a ovo... oh, Bože, šta smo to učinili..." "Nemoj plakati", bespomoćno je rekla, "nemoj plakati. Mi smo u rukama one koja nas je dovela ovamo. Nije važno. Ovde nismo brat i sestra, nego muškarac i žena pred Boginjom i ništa više." I nikad te više neću upoznati. Brate moj, dete moje, ti koji si mi kao malo dete ležao na grudima. Morgana, Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu, i otišla je i ostavila nas, a on mi je plakao u naručju dok nije zaspao. A ja nisam znala. "U redu je", ponovo je rekla, njišući ga, "ne plači, brate moj, voljeni, mali moj, ne plači, u redu je." Ali, dok ga je tešila, obuzimalo ju je očajanje. Zašto si nam to učnila? Velika Majko, Gospo, zašto? I nije znala obraća li se Vivijeni ili Boginji. 16.
Čitavim putem do Avalona Morgana je sedela u svojoj nosiljci, bolne glave, i to pitanje joj je odjekivalo u umu: Zašto? Bila je iscrpljena posle tri dana posta i dugog dana obreda. Nejasno je bila svesna da je noćašnja gozba i voñenje ljubavi trebalo da oslobode tu silu, i da su to i učinili, vraćajući je u normalno stanje, osim jutrošnjeg šoka. Dovoljno je poznavala sebe da bi znala da će, kada šok i iscrpljenost proñu, za njima uslediti gnev, i želela je da stigne do Vivijen pre nego što gnev pokulja, dok još bude mogla da održi nešto makar nalik smirenosti. Ovog puta išli su preko Jezera i dozvolili su joj, na njen vatreni zahtev, da deo puta prevali pešice; više nije bila obredno zaklonjena Devica za svetkovinu, nego samo jedna od sveštenica sa Jezera. Dok su klizili barkom preko Jezera, zatražili su od nje da prizove maglu kako bi otvorila kapiju ka Avalonu; ustala je i obavila to gotovo bez razmišljanja, toliko je prihvatila tu Misteriju kao deo svog života. No, dok je podizala ruke u prizivanju, obuzeo ju je nagli, parališući trenutak sumnje. Promena u njoj činila joj se tako velika; je li zadržala snagu potrebnu za otvaranje kapije? Ta pobuna bila je tako snažna da je na trenutak oklevala, a veslači su je pogledali sa učtivom zabrinutošću. Osećala je da je njihovi pogledi peku, i u trenutku dubokog srama učinilo joj se da je ono što joj se noćas desilo ostavilo na njenom licu trag jezikom požude. Zvuk crkvenih zvona blago se pronosio preko Jezera, i Morgana se iznenada vratila u detinjstvo i čula je oca Kolumbu kako gorljivo govori o čednosti kao najbližem putu ka Mariji, Majci Božjoj, koja je čudom rodila svog Sina bez i trenutka ovozemaljskog greha. Čak i u ono vreme Morgana je pomislila: Kakva je to glupost, kako žena da začne dete, a da nije upoznala muškarca? Ali na zvuk crkvenih zvona kao da se nešto u njoj zdrobilo i povuklo, i osetila je kako joj niz lice klize suze. "Gospo, jeste li bolesni?" Odmahnula je glavom i čvrsto odgovorila: "Ne, samo sam na trenutak osetila slabost." Duboko je uzdahnula. Artur nije bio u čamcu - ne, pa naravno, njega je Merlin odveo na Skriveni Put. Boginja je Jedna - Devica Marija, Velika Majka, Devica Lovac... i ja imam udela u Njenoj veličini. Ponovo je podigla ruke, brzo navlačeći zavesu magle kroz koju će stići do Avalona. Noć se spuštala, ali, mada je Morgana bila umorna i gladna, smesta je otišla do Gospine kuće. No, na vratima, kad je htela da uñe, zaustavila ju je sveštenica. "Gospa sada nikoga ne može da primi." "Glupost", rekla je Morgana, osećajući začetak besa kako se probija kroz prijatnu neosetljivost i nadajući se da će tako ostati dok se ne suoči sa Vivijen. "Ja sam joj roñaka; pitaj je mogu li da uñem." Sveštenica je ušla i brzo se vratila. "Gospa kaže: Reci Morgani da odmah ide u Kuću Devojaka, a ja ću razgovarati sa njom kada doñe pravi čas." Morganin gnev na trenutak je toliko buknuo da je umalo odgurnula ženu u stranu i silom upala u Vivijeninu kuću. No, ipak se uzdržala. Nije znala kakva bi kazna snašla sveštenicu koja prekrši zavet poslušnosti, ali uprkos naraslom gnevu, neki tih, hladan i racionalan glas rekao joj je da to ni ne želi da otkrije na ovaj način. Duboko je uzdahnula, pribrala se koliko da postavi na lice izraz smirenosti dostojan sveštenice, poslušno se naklonila i udaljila se. Suze koje je uspela da savlada kad je čula crkvena zvona nad Jezerom počele su da se probijaju, i na trenutak je umorno poželela da sme da im se prepusti. Kada konačno ostane sama u Kući Devojaka, u svojoj tihoj sobi, moći će da plače ukoliko bude morala; ali suze neće doći, samo stid, bol i bes koje nije mogla ničim da pokaže. Kao da su joj čitavo telo i duša bili upleteni u veliki čvor bola. Tek kroz deset dana Vivijen je poslala po nju; puni mesec koji je sijao nad likovanjem Rogatog smanjio se na nebu do naizgled bolesnog, bledog srpa. Kada je jedna od mlañih sveštenica donela poruku da Vivijen zahteva njeno prisustvo, Morgana se prepustila tinjajućem gnevu. Poigrala se sa mnom kao što se ja poigravam harfom. Reči su joj toliko odzvanjale u umu da je isprva, kad je začula svirku na harfi iz Vivijenine kuće, pomislila da je to odjek njenih mračnih
misli. Potom joj se učinilo da to Vivijen svira. Ali za sve godine koje je provela u Avalonu naučila je mnogo o muzici, i poznavala je zvuk Viijanine harfe; Gospa je, u najboljem slučaju, bila prosečan svirač. Sada je ponovo oslušnula, pitajući se ko bi to mogao da svira. Talesin? Pre nego što je postao Merlin, znala je da je bio najveći od svih bardova, poznat širom čitave Britanije. Dovoljno često ga je slušala kako svira u danima velikih proslava i na najozbiljnijim obredima; ali njegove ruke sada su ostarile. Veština se nije umanjila, ali čak ni u najboljem izdanju ne bi mogao da proizvede ovakve zvuke - ovo je bio novi harfista, znala je da ga nije ranije čula. A znala je, i pre nego što ga je videla, da ima harfu veću čak i od Talesinove, i da prsti nepoznatog muzičara razgovaraju sa žicama kao da ih je začarao. Vivijen joj je jednom ispričala neku staru priču iz dalekih zemalja, priču o sviraču čije su žice mogle da nateraju kamenje u prstenu da zapleše, a drveće da odbaci lišće od žalosti, a kada je sišao u zemlju mrtvih, stroge sudije su se pokolebale i pustile njegovu umrlu voljenu da iziñe. Morgana je nepokretno stajala pred vratima, a sve što je bilo u njoj nestajalo je u muzici. Iznenada je osetila da sve suze koje je suzdržavala proteklih deset dana mogu sada da joj poteku, da će joj bes slabiti, ako dopusti, i izliti se suzama koje će ga sasvim sprati, ostavljajući je slabu kao devojčicu. Naglo je povukla vrata i ušla bez najave. Talesin, Merlin, bio je tu, ali nije on svirao; ruke su mu bile pažljivo sklopljene u krilu dok je sedeo nagnut napred, slušajući. I Vivijen je sedela, u jednostavnoj kućnoj odeći, ne na uobičajenom mestu, nego dalje od vatre; počasno mesto je prepustila nepoznatom harfisti. Nio je to mlad čovek, u zelenoj odeždi barda; glatko obrijan na rimljanski način, kovrdžave kose tamnije od zarñalog gvožña. Oči su mu bile duboko usañene pod čelom koje je izgledalo gotovoo preveliko za njega, i mada je Morgana zbog nečeg očekivala da budu crne, pokazalo se da su zapravo zaslepljujući plave. Namrštio se zbog njenog upada i zaustavio ruke usred melodije. I Vivijen je izgledala nezadovoljna, ali je prešla preko njene neučtivosti. "Hodi ovamo, Morgana, i sedi kraj mene. Znam da voliš muziku, i pomislila sam da bi volela da čuješ Kevina Barda." "Slušala sam napolju." Merlin se nasmešio. "Hodi onda da ga slušaš. On je nov u Avalonu, ali mislim da bi imao čemu da nas nauči." Morgana je prišla i sela na stoličicu kraj Vivijen. "Ovo je moja roñaka Morgana", rekla je Gospa od Avalona. "I ona je potomak kraljevske loze Avalona. Pred sobom vidiš, Kevine, buduću Gospu od Jezera." Morgana je načinila iznenañen pokret; Vivijen joj nikada ranije nije rekla šta planira za nju. No, nalet zahvalnosti brzo je bio ugušen gnevom. Misli da može jednom laskavom reči da me natera da dotrčim i ližem joj stopala kao kuče. "Neka taj dan što kasnije doñe, Gospo od Avalona, i neka nas tvoja mudrost još dugo vodi", smesta je rekao Kevin. Govorio je njihovim jezikom kao da ga je dobro naučio - ali bilo je jasno da mu nije maternji; malo oklevanje i razmišljanje pre nekih reči, mada mu je naglasak bio gotovo besprekoran. Pa, on svakako ima savršen sluh. Morgana je procenila da mu je oko trideset godina, možda malo više. Ali nije ga pažljivije pogledala posle onog prvog iznenañenja zbog plavih očliju; pogled joj je bio uperen u veliku harfu koju je držao na kolenu. Kao što je i pretpostavila, bila je veća čak i od harfe na kojoj je Talesin svirao na velikim svečanostima. Bila je načinjena od tamnocrvenog, sjajnog drveta, sasvim različitog od bledog vrbovog drveta od koga se harfe prave u Avalonu; upitala se da li joj to daje taj svetlucavi, svilasti ton. Povijena ivica se izvijala u liniji ljupkoj kao oblak, sa držačima žice izrezbarenim od neobične, blede kosti, i bila je obojena i ukrašena runskim slovima nepoznatim Morgani, koja je naučila, kao svaka obrazovana žena, da čita i piše grčkim pismom. Kevin je pratio njen ispitivački pogled i delovao je nekako manje nezadovoljno kad je progovorio: "Diviš se mojoj gospi." Nežno je previkao rukama preko tamnog drveta. "Nazvao sam je tako kada su mi je
načinili - to je bio dar od kralja. Ona je jedina žena, stara ili mlada, čije milovanje me nikada ne umori i čiji glas mi nikada ne dosadi." Vivijen se nasmešila harfisti. "Malo muškaraca se može pohvaliti tako odanom ljubavnicom." Njegov osmeh je postao ciničan. "Oh, kao i svaka žena, ona je spremna da odgovori na milovanje svake ruke, ali mislim da zna da je moj dodir najviše uzbuñuje, a kako je kao i sve žene sujetna, siguran sam da mene najviše voli." "To mi zvuči kao da nemaš lepo mišljenje o ženama od krvi i mesa." "Pa, i nemam, Gospo. Osim Boginje..." izgovoio je te reči uz neobičan naglasak, ne baš sasvim nalik na šeretluk. "Zadovoljan sam što nemam ljubavnice osim ove ovde moje gospe, koja mi nikada ne prebacuje ako je zanemarim, nego je uvek ljupka i spremna za mene." Morgana je podigla pogled. "Možda se prema njoj ponašaš bolje nego prema ženama od krvi i mesa, a ona te nagrañuje prema zasluzi." Vivijen se namrštila, i Morgana je znala da je govorila suviše drsko. Kevin je naglo podigao glavu i pogledao Morganu u oči. Na trenutak su se gledali, i iznenadilo ju je njegovo duboko neprijateljstvo i osećanje da razume razlog njenog gneva, kao da je nekada osetio i savladao nešto slično. Možda bi progovorio, ali Talesin mu je klimnuo glavom, pa se opet nagnuo nad harfu. Sada je primetila da svira drugačije od većine muzičara, koji drže mali instrument preko tela i sviraju levom rukom. On je postavio harfu izmeñu kolena i nagnuo se ka njoj. To ju je zbunilo, ali kad je muzika ispunila sobu, kao da mesečina kaplje sa žica, zaboravila je na to, jer videla je kako mu se lice menja i postaje mirno i daleko, bez cinizma. Zaključila je da joj se više dopada kada svira nego kada govori. U sobi nije bilo drugog zvuka, samo harfa koja ju je ispunjavala do tavanice, kao da su slušaoci utišali čak i disanje. Zvuk je zbrisao sve drugo, i Morgana je spustila veo preko lica i pustila suze da joj teku. Činilo joj se da u muzici čuje bujanje prolećnih plima, slatku svest koja joj je ispunila telo dok je te noći ležala pod mesečinom, čekajući nailazak zore. Vivijen je pružila ruku, što je činila samo dok je Morgana bila dete, i počela nežno da joj gladi jedan po jedan prst. Morgana nije uspevala da zaustavi suze. Podigla je Vivijeninu ruku i poljubila je. Pa ona je stara, pomislila je uz strašno osećanje gubitka, ostarila je otkako sam došla ovamo... Sve do sada Vivijen joj se činila bezvremenom, nepromenljivom, kao sama Boginja. Ah, ali i ja sam se promenila, nisam više dete... jednom mi je rekla, tek što sam došla ovamo, da će doći dan kada ću je mrzeti isto onoliko koliko je i volim, a ja tada nisam mogla da joj poverujem... Borila se sa suzama, bojeći se da će ispustiti zvuk koji bi je odao ili, još gore, prekinuo tok muzike. Ne, ne mogu da mrzim Vivijen, pomislila je, i sav njen gnev pretopio se u tugu, toliku da je na trenutak pomislila da će početi grčevito da jeca. Zbog sebe, zbog promena u sebi, zbog Vivijen koja je bila tako lepa, oličenje same Boginje, i koja je sada bila bliža Smrti, i zbog saznanja da će i ona, kao i Vivijen, tokom neumoljivih godina jednog dana stati pred lice Smrti; zbog dana kada se penjala na Tor sa Lanseletom i ležala tamo na suncu, gladna njegovog dodira, ne znajući jasno šta želi; i zbog nečega što je izgubila, nepovratno. Ne samo devičanstvo, nego poverenje koje nikada ponovo neće steći. Morgana je znala da kraj nje Vivijen takoñe tiho plače ispod vela. Podigla je pogled. Kevin je bio nepokretan, samo su mu prsti preletali preko žica; potom je uzdisanje muzike zadrhtalo i stoplio se sa tišinom, i on je podigao glavu, pa ponovo zahvatio žice, prešavši na vedru melodiju, pesmu koju pevaju sejači u njivama, u ritmu plesa i sa nimalo učtivim rečima. Sada je i pevao. Glas mu je bio snažan i jasan, i Morgana je, pod zaklonom vedre muzike, sela tako da mu gleda ruke, odgurnuvši veo u stranu i zaboravivši da pri tom obriše izdajničke suze. Tada je primetila da, ma koliko vešte bile, sa njegovim šakama nešto nije u redu. Delovale su nekako izobličeno, i kad se pažljivije zagledala, primetila je da na jednom ili dva prsta nedostaje drugi zglob, tako da je zapravo vešto svirao patrljcima, a da mu na levoj ruci potpuno nedostaje mali prst; a po čitavim šakama, divnim i veštim dok je svirao, bilo je neobičnih belih mrlja. Kad je spustio harfu, nagnuvši se da je umiri, rukav mu se zasukao sa doručja, ugledala je na njemu
stašne bele ožiljke, nalik na ožiljke od opekotina ili neke strašne, nezarasle rane. Sada kad ga je pažljivije pogledala, videla je da i na licu nosi čitavu mrežu tankih ožiljaka, preko brade i vilice. Primetio je njen pogled i podigao glavu, ponovo je pogledavši u oči grubim, ljutitim očima. Morgana je odvratila pogled, pocrvenevši; posle muzike koja joj je uznemirila čitavu dušu, nije smela da mu ovako povredi osećanja. "Pa", iznenada je rekao Kevin, "moja gospa i ja smo uvek spremni da pevamo za one koji vole njen glas, ali pretpostavljam da me niste pozvali ovamo samo da bih vas zabavljao, gospo; a to važi i za vas, gospodaru Merline." "Ne sasvim", odgovorila je Vivijen svojim raskošnim, dubokim glasom, "ali pružio si nam leppotu koje ću se sećati još mnogo godina." "I ja", rekla je Morgana. Sada je bila pred njim stidljiva onoliko koliko je do maločas bila drska. Ipak se nagnula kako bi pažjivije pogledala veliki instrument. "Nikada nisam videla ovako načinjenu harfu." "To mi je jasno", rekao je Kevin, "jer je načinjena po mom nacrtu. Harfist koji me je naučio mojoj veštini digao je ruke u užasu kao da sam načinio svetogrñe pred njegovim bogovima, i zakleo se da će proizvoditi nepriličnu buku, prikladnu samo da otera neprijatelje. Kao velike ratne harfe, dvostruko više od čoveka, koje vuku na taljigama uz galske planine i ostavljaju tamo na vetru da stvaraju avetinjske zvuke, kakvi bi poplašili čak i rimske legije. Pa, svirao sam na jednoj od tih ratnih harfi, i zahvalni kralj mi je dopustio da steknem harfu načinjenu tačno onako kako sam želeo..." Talesin ga je prekinuo. "Govori istinu", rekao je Vivijeni, "mada ni ja nisam poverovao kad sam ga prvi put čuo - koji bi čovek i smrtnik mogao da svira na jednom od onih čudovišta?" "Ja jesam", rekao je Kevin, "i zato je kralj naložio da mi načine moju gospu. Imam i jednu manju, napravljenu na isti način, ali ne tako finu." "Zaista je divna", rekla je Morgana. "Od čega su to držači žice? Je li to fokina kost?" Odmahnuo je glavom. "Rekli su mi da su izrezbareni od zuba ogromne životinje koja živi u toplim predelima, daleko na jugu", kazao je. "Znam samo da je materijal fin i gladak, ali ipak čvrst i izdržljiv. Skuplji je od zlata, mada je manje upadljiv." "Držiš je drugačije od svih drugih svirača koje sam videla..." "Da", rekao je Kevin uz onaj svoj neobični osmeh, "imam samo malo snage u rukama i morao sam da isprobavam kako da je najbolje iskoristim. Video sam da mi gledaš šake. Kada sam imao šest godina, kuću u kojoj sam živeo spalili su Saksonci, a mene su prekasno izvukli. Niko nije ni pomislio da ću preživeti, ali sve sam ih iznenadio, i pošto nisam mogao ni da hodam ni da se borim, smestili su me u ugao i odlučili da sa tako izlomljenim rukama" - skoro bezosećajno je raširio prste - "možda mogu da naučim da predem i tkam sa ženama. Ali to mi nije išlo, a jednog dana u selo je došao harfista i za činiju supe seo je da zabavlja bogalja. Kada mi je pokazao žice, pokušao sam da sviram. I svirao sam, ne neki način, pa je on te zime zarañivao hleb učeći me da sviram i pevam, i rekao je da bih mogao da zarañujem za život od toga. I tako sam deset godina samo sedeo u uglu i svirao, sve dok mi konačno noge nisu dovoljno ojačale da sam mogao ponovo da učim da hodam." Slegnuo je ramenima, izvukao iza nedara parče tkanine, umotao harfu i smestio je u kožnu kutiju ukrašenu simbolima. "A onda sam postao harfista u selu, a na kraju i kod kralja. Kada je stari kralj umro, njegov sin nije imao uho za muziku, i pomislio sam da bi bilo najbolje da se izgubim iz kraljevstva pre nego što se polakomi na zlato na mojoj harfi. Tako sam dospeo na Ostrvo druida, i tu sam učio za barda, i konačno su me poslali u Avalon - i evo me tu", slegnuo je ramenima, "ali i dalje mi niste rekli zašto ste naložili da doñem, gospodaru Merline, kod vas i ovih gospa." "Zato", rekao je Merlin, "što sam star, a dogañaji koje smo pokrenuli ove noći možda neće doneti ploda još čitavo pokolenje. A kada to vreme doñe, mene više neće biti." Vivijen se nagnula napred. "Jesi li dobio upozorenje, oče?" "Ne, ne, draga. Ne bih traćio Vid na takvu stvar; ne savetujemo se sa bogovima da bismo znali hoće li naredna zima doneti vejavice. Kao što si ti dovela ovamo Morganu, tako sam ja doveo
Kevina Barda, kako bih imao nekog mlañeg od sebe ko će pratiti dogañaje kada mene ne bude više bilo. Sad čujte moje vesti: Uter Pendragon leži na samrti u Karleonu, a kada lav padne, skupljaju se hijene. Uz to, stigla nam je vest da se vojske okupljaju u kentskim zemljama, gde su ugovorni narodi odlučili da je došao trenutak da se podignu i otmu nam ostatak Britanije. Poslali su po plaćenike preko mora, sa severa Galije, kako bi im pomogli da zbace naš narod i poruše sve što je Uter načinio. I ovo je ćas da se svi naši narodi bore pod zastavom koju smo se toliko godina trudili da podignemo. Nema mnogo vremena - oni moraju dobiti kralja, i to sada. Ne smemo čekati još jedan mesec, ili će se obrušiti na nas. Lot želi presto, ali južnjaci ga neće slediti. Tu su i ostali - vojvoda Markus od Kornvola, Urijens u Severom Velsu - ali nijedan od njih nema podršku van sopstvenih zemalja, i možemo postati kao onaj magarac koji je umro od gladi izmeñu dva plasta sena, ne mogavši da se odluči od koga prvo da jede... Moramo uzeti Pendragonovog sina, ma koliko da je mlad." "Nisam znao da Pendragon ima sina", rekao je Kevin. "Ili je priznao onog sina koga je njegova žena rodila u Kornvolu, ubrzo pošto su se venčali? Uter mora da je strašno žurio sa ženidbom, kad nije ni sačekao da ona rodi svoje dete pre nego što ju je odveo u krevet..." Vivijen je podigla glavu. "Mladi princ je Uterov sin", rekla je, "neka niko ne sumnja u to, ili će prestati da sumnja kada ga vidi." "Je li tako? Onda je Uter dobro učinio što ga je krio", rekao je Kevin, "jer sin žene drugog čoveka..." Vivijen ga je ućutkala jednim pokretom. "Igrena je moja sestra i potomak je kraljevske loze Avalona. Uterov i Igrenin sin je onaj čiji je dolazak predskazan, kralj koji je bio i koji će biti. Već je uzeo rogove i krunisan je meñu Plemenima..." "Koji će britanski kralj prihvatiti dečaka od sedamnaest godina za svog Vrhovnog Kralja?" skeptično je upitao Kevin. "Može da bude hrabar kao legendarni Kučulen, ali oni će želeti veštog ratnika." "Što se toga tiče, on je obučen za ratovanje i za sve što treba da radi kraljevski sin", rekao je Talesin, "mada ne zna da je od kraljevske krvi. Ali mislim da je za vreme ovog punog meseca stekao predstavu o svojoj sudbini. Uter je bio poštovan kao nijedan kralj pre njega; njegov Artur postići će još i više. Video sam ga na prestolu. Pitanje nije hoće li ga prihvatiti, nego šta možemo učiniti da ga opremimo svim mogućim odlikama Vrhovnog Kralja, kako bi se svi zaraćeni kraljevi udružili protiv Saksonaca umesto da ratuju meñu sobom!" "Našla sam načina da se to uradi", rekla je Vivijen, "i to će i biti urañeno za vreme mladog meseca. Imam mač za njega, mač iz predanja, mač koji još nije držala ruka živog junaka." Zastala je na trenutak, a onda je polako nastavila. "A u zamenu za taj mač, zahtevaću od njega obećanje. Zakleće se na vernost Avalonu, uprkos svemu što bi hrišćani mogli da učine. Tada će se možda plima okrenuti, i Avalon će se vratiti iz magle, a monasi i njihov mrtvi Bog nestaće u senkama i magli, dok Avalon bude ponovo sijao u svetlosti spoljašnjeg sveta." "Ambiciozan plan", rekao je Kevin, "ali ako se Vrhovni Kralj Britanije zaista zakune Avalonu..." "To je planirano otkako se rodio." "Dečak je odgajen kao hrišćanin", polako je rekao Talesin. "Hoće li pristati na takav zavet?" "Šta dečaku mogu značiti reči bogova, u poreñenju sa legendarnim mačem sa kojim će voditi svoj narod, i sa slavom velikih mrtvaca?" Vivijen je slegnula ramenima. "Šta god ispalo, suviše smo daleko otišli da bismo sada stali; svi smo upleteni. Za tri dana biće mlad mesec, i u tom trenutku on će dobiti svoj mač." Nije bilo mnogo šta više da se kaže. Morgana je tiho sedela i slušala, istovremeno uzbuñena i zgrožena. Suviše sam dugo u Avalonu, pomislila je, suviše dugo sam bila zaklonjena meñu sveštenicama, usmerena samo na svete stvari i tajne mudrosti. Zaboravila je da napolju postoji svet. Ranije nekako nije shvatala da je Uter Pendragon, majčin muž, Vrhovni Kralj člitave Britanije, i da će njen brat to postati jednog dana. Bez obzira, pomislila je uz prizvuk onog novog
cinizma, na mrlju na roñenju. Možda će suparnički kraljevi jedva dočekati kandidata koji nije dužan nijednoj njihivoj struji, sina Pendragona, lepog i skromnog, koji bi poslužio kao simbol na koji bi se svi oslanjali. Kandidat za Vrhovnog Kralja koga su Plemena već prihvatila, kao i Pikti, kao i Avalon... i tu se Morgana trgla, setivši se svog udela u tome. To joj je ponovo probudilo gnev, a kad su se Kevin i Talesin spremili da poñu, setila se zašto je želela, pre deset dana, kad joj je još sve bilo vrlo sveže u umu, da suoči Vivijen sa svojim gnevom. Kevinovu harfu u ukrašenoj kožnoj kutiji bilo je teško nositi, pošto je bila mnogo veća od običnih harfi, i kada ju je natrovario na sebe, izgledao je čudno, sa jednim ukočenim kolenom i vukući stopalo. Ružan je, pomislila je, ružan i nakazan čovek; ali kad zasvira, ko bi na to i pomislio? U ovom čoveku ima više nego što iko od nas sluti. A onda se setila šta je rekao Talesin; znala je da gleda sledećeg Merlina Britanije, kao što je Vivijen nju nazvala sledećom Gospom od Jezera. Objava nije izazvala reakciju, mada, da je Vivijen to rekla pre putovanja koje joj je izmenilo život, bila bi uzbuñena i ponosna. Sada je sve bilo zasenjeno onim što joj se desilo. Sa mojim bratom, mojim bratom. Nije bilo važno dok smo bili sveštenik i sveštenica, Bog i Boginja, dok smo se spajali pod moćima obreda. Ali ujutro, kad smo se probudili i kad smo bili samo muškarac i žena... to je bilo stvarno, to je bio greh... Vivijen je stajala na vratima, gledajući ih kako odlaze. "Za toliko povreñenog čoveka, on se dobro kreće. Sreća za svet što je preživeo i što nije postao ulični prosjak ili pijačni tkač prostirki. Takva veština ne bi smela da se krije u tami, čak ni na kraljevskom dvoru. Takav glas i ruke pripadaju bogovima." "Svakako je nadaren", rekla je Morgana, "ali pitam se - je li mudar? Merlin od Britanije ne treba da bude samo učen i nadaren, nego i mudar. I - i čestit." "To prepuštam Talesinu", rekla je Vivijen. "Ono što će biti, mora biti; to nije moje da zapovedam." Morganu je iznenada zaokupio gnev. "Da li to zaista izjavljuješ da postoji nešto na licu zemaljskom što ti se čini da ne možeš da zapovediš, Gospo? Mislila sam da veruješ da je tvoja volja ujedno volja Boginje, i da smo svi mi lutke koje te služe!" "Ne smeš tako govoriti, dete moje", rekla je Vivijen, iznenañno je pogledavši. "Sigurno nisi htela da budeš tako drska prema meni." Da je Vivijen na njene reči odgovorila gnevom, to bi samo još više razljutilo Morganu; ova nežnost ju je umirila. "Zašto, Vivijen?" upitala je i osetila, posramljena, da je suze ponovo guše. Sada je Vivijenin glas bio hladan. "Jesam li te ipak ostavila predugo meñu hrišćanima, koji stalno govore o grehu?" upitala je. "Razmisli, dete. Ti si od kraljevske loze Avalona; i on je. Je li trebalo da te dan nekom običnom muškarcu? Ili da budućem Vrhovnom Kralju dam običnu ženu?" "A ja sam ti verovala kad si rekla.... verovala sam da je to delo Boginje...." "Pa, i bilo je", nežno je rekla Vivijen, ne shvatajući, "ali čak i tako, nisam mogla da te dam nekome ko te nije dostojan, Morgana moja." Glas joj je bio nežan. "On je bio tako mlad kad ste se rastali - mislila sam da te nikako ne može prepoznati. Žao mi je što si ga prepoznala, ali na kraju krajeva, ranije ili kasnije svakako bi shvatila. A on još dugo ne mora da sazna." Morgana se ukočila, pokušavajući da nadvlada bes. "On već zna. Zna. I mislim da mu je bilo još strašnije nego meni." Vivijen je uzdahnula. "Pa, tu više ništa ne možemo da učinimo", rekla je. "Što je učinjeno, učinjeno je. A u ovom trenutku nada Birtanije je važnija od tvojih osećanja." Morgana se okrenula i nije čekala da sluša dalje. 17. Mesec je bio taman na nebu; u ovo doba, tako su pričali mladim sveštenicama u Kući Devojaka, Boginja sakriva svoje lice od čovečanstva, savetujući se sa samim nebesima i sa bogovima koji leže iza bogova koje mi znamo. I Vivijen se držala kuće za vreme tamnog meseca, a samotnost su joj čuvale dve mlade sveštenice.
Veći deo dana ostala je u krevetu, ležeći sklopljenih očiju i pitajući se da nije ipak onakva kakvom ju je Morgana nazvala - pijana od moći, uverena da joj je sve na raspolaganju kako bi se poigravala po svom nahoñenju. Ono što sam učinila, razmišljala je, učinila sam da spasem ovu zemlju i ovaj narod od patnji i uništenja, od povratka varvarstva, od razaranja većeg nego što su Goti priredili u Rimu. Htela je da pošalje po Morganu, željna njihove nekadašnje bliskosti. Ako ju je devojka zaista omrznula, to će biti najveća cena koju je ikada platila za nešto što je uradila. Morgana je bila jedino ljudsko biće koje je ikada zaista volela. Ona je kćer koju dugujem Boginji. Ali, što je učinjeno, učinjeno je, i ne može se opozvati. Kraljevska loza Avalona ne sme se uprljati običnom krvlju. Razmišljala je o Morgani sa tužnom nadom da će je mlada žena jednog dana razumeti; ali bilo tako ili ne, Vivijen je znala da je učinila ono što je morala i ništa više. Te noći je malo spavala, zapadajući u haotične snove i vizije, misleći na sinove koji su se udaljili od nje, na spoljašnji svet u koji je mladi Artur odjahao sa Merlinom; je li na vreme stigao do umirućeg oca? Šest nedelja je Uter Pendragon ležao bolestan u Karleonu, tonući i isplivavajući; ali nije se činilo verovatno da će još dugo poživeti. Kako se bližila zora, ustala je i obukla se, toliko tiho da se nijedna od mladih sveštenica nije ni promeškoljila. Da li Morgana spava u Kući Devojaka, ili i ona leži budna, nemirnog srca, i plače? Morgana nikada nije zaplakala pred njom, sve do dana kada im je Kevinova harfa uzburkala srca, a čak je i tada krila suze. Što je učinjeno, učinjeno je! Nisam mogla da je poštedim. Ali čitavim srcem želim da je moglo biti drugog načina... Tiho je izišla u baštu iza svoje kućice. Ptice su se budile; cvetovi jabuke, meki i slatkog mirisa, padali su drveća po kome je Avalon dobio ime. Doneće plod kada doñe vreme, kao što će ono što ja sada radim doneti ploda kada bude vreme za to. Ali ja više neću cvetati, niti ću doneti ploda. Teret godina joj je teško ležao na umu. Starim; čak i sada, ponekad, Vid me izdaje, Vid koji mi je dat kako bih vodila ovu zemlju. Njena mati nije dočekala ove godine. Doći će vreme - zapravo, već je skoro došlo - kada će morati da se odrekne svog tereta i službe, predajući stvarnu vlast nad Avalonom narednoj Gospi, stojeći kraj nje u senci kao žena-mudrac - ili kao sama Smrt. Morgana još nije spremna. Ona još živi po vremenu sveta i još drhti i plače zbog onoga što se nije moglo izbeći. Preletela je u mislima preko niza sveštenica, mladih i starih. Nijednoj ne bi poverila vladavinu zemljom. Morgana će jednog dana dorasti do te zrelosti; ali još nije. Ravena Ravena bi možda imala potrebnu snagu. Ali Ravena je posvetia svoj glas bogovima; Ravena je bila za božansko ludilo dalekih svetova, a ne za ozbiljna savetovanja i procene na ovom svetu. Šta će biti sa Britanijom ako ona umre pre nego što Morgana doraste do svojh punih moći? U visinama je još bilo mračno, mada se na istoku magla prosvetljavala od svitanja. Svetlost je narastala pred njenim očima; crveni oblaci polako su se stvarali, uvijajući se u oblik crvenog zmaja, kolutajući se nad čitavim obzorjem. Potom je preko neba blesnula velika zvezda padalica, od čega je crveni zmaj izbledeo; njen sjaj je na trenutak zaslepeo Vivijen, a kada je opet mogla da pogleda, crveni zmaj je nestao, a promenljivi oblaci bili su beli od izlazećeg sunca. Vivijen je osetila da joj se kičmom uspinje drhtaj. Ovakav znak ne viña se dvaput u životu mora da se video u čitavoj Britaniji. Znači, nema više Utera, pomislila je. Zbogom zmaju koji je raširio krila nad našim obalama. Sada će se Saksonci obrušiti na nas. Uzdahnula je, i tada, bez upozorenja, pojavilo se talasanje u vazduhu, i pred njom se u bašti obreo čovek. Zadrhtala je, ne od straha kakav bi u kući odrasla žena osetila pred neznancem Vivijen se nije plašila nijednog živog čoveka - nego zato što je odavno iskusila pravu Poruku ove vrste. Vizija koja joj se nametnula, nepozvana, morala je imati ogromnu moć. Moć kao zvezda padalica, znak kakav se viña samo jednom u životu... U prvi mah nije prepoznala čoveka koji je stajao pred njom; iscrpljujuća bolest izbledela mu je plavu kosu, sakupila široka ramena, povila kičmu; koža mu je bila žućkasta, a oči upale od bola. Čak i tako, Uter Pendragon je izgledao, kao i uvek, krupniji od većine muškaraca; i mada je
u zaklonjenoj bašti bilo malo zvukova, tako da je čula cvrkut ptica kroz njegov glas - da, i videla je procvetalo drveće kroz njegovo telo - činilo joj se da govori kao i uvek kad joj se obraćao, grubo, bez topline. Dakle, Vivijen, srećemo se poslednji put. Postoji veza izmeñu nas, ne onakva kakvu bih voleo; nismo bili prijatelji, svastiko. Ali verujem tvojim vizijama, jer ono što si govorila uvek je ispadalo tačno. A ti si jedina koja se može postarati da naredni Vrhovni Kralj Britanije uzme ono što mu po pravu pripada. Sada je videla da preko grudi nosi trag velike rane. Kako to da je Uter Pendragon, ležeći bolestan u Karleonu, umro od rane, a ne od duge bolesti? Umro sam onako kako treba da umre ratnik; ugovorne trupe ponovo su prekršile zavet, i moje vojske nisu mogle da im se suprotstave dok nisam naredio da me odnesu tamo, kako bih se pojavio na bojnom polju. Tada su se povukli, ali Esk, saksonski poglavica - neću počastvovati tog krvoločnog divljaka titulom kralja - probio se i ubio trojicu mojih stražara; a ja sam ga ubio pre nego što je njegov čuvar stigao da ubije mene. Ali dobili smo tu bitku. Narednu bitku će voditi moj sin. Ako dospe do prestola. Vivijen je začula svoj glasan odgovor u tišini. "Artur je kralj preko stare kraljevske loze Avalona. Nije mu potrebna Pendragonova krv da bi zauzeo presto Vrhovnog Kralja." Ali to, od čega bi živi Uter planuo od gneva, izazvalo je samo mračan osmeh, i začula je njegov glas poslednji put. Verujem da je potrebno više čak i od tvoje magije, svastiko, da bi manji kraljevi Britanije to uvideli. Možeš loše misiti o Pendragonovoj krvi, ali na nju će Merlin morati da se pozove kako bi posadio Artura na moj presto. I tada, na njene oči, obličje Utera Pendragona je izbledelo, a pred njom se stvorio drugi muškarac iz sveta živih koga je Vivijen viñala samo u snovima. I u razdirućem trenutku Vivijen je shvatila zašto je za nju svaki muškarac bio samo dužnost, ili put ka moći, ili zadovoljstvo za jednu noć; na trenutak je stajala na vlažnoj ravnici pre nego što je kamenje postavljeno na vrh Tora, i oko ruku je nosila žive zlatne zmije... izbledeli polumesec zaplamteo je na čelu kao strašni rogati mesec, i poznala ga je, saznanjem van vremena i prostora... Glasno je kriknula, krikom ogromne žalosti kakvu nije iskusila u životu, u agoniji lišavanja kakvu nije ni slutila sve do ovog časa. Potom je bašta bila prazna i ptice su beslovesno cvrkutale u vlažnom ćutanju magle koja je prikrila sunce na izlasku. A daleko u Karleonu, Igrena, saznavši da je udovica, plače za svojom ljubavi... sada je na njoj da ga oplakuje... Vivijen se oslonila na orošenu koru velikog drveta, zgrčena od neočekivane tuge. Nisu se zaista poznavali. On je nije voleo, i nije joj verovao sve do trenutka sopstvene smrti, kada je smrtnički plašt jednog života morao da spadne. Neka Boginja bude milostiva... prošao je život, a ja ga nisam poznala... prošao, ponovo prošao, i hoću li ga poznati kada se ponovo sretnemo ili ćemo opet biti slepi, prošavši jedno kraj drugog kao stranci? Ali tu nije bilo odgovora, samo ćutanje, i nije mogla čak ni da plače. Igrena će plakati za njim... ja ne mogu... Brzo se pribrala. Nije bio trenutak da stoji i oplakuje ljubav nalik na san u snu; vreme je ponovo počelo da teče, i sada je pomislila na viziju sa blagom strepnjom. Nije mogla da nañe u sebi žaljenje za mrtvim čovekom, nikakvo osećanje osim ogorčenja; mogla je znati da će uspeti da umre u najnepogodnijem mogućem trenutku, pre nego što je imao prilike da proglasi svog sina naslednikom pred suparničkim kraljićima koji bi svi želeli da postanu Vrhovni Kralj. Zašto nije ostao u Karleonu, zašto je popustio pred ponosom koji ga je naveo da se još jednom pokaže u bici? Da li je uopšte video svog sina, je li Merlin stigao na vreme? Poruka je nestala iz sećanja; nije bilo načina da je prizove i postavi joj ovozemaljska pitanja. Uter joj je zaista došao u trenutku smrti - baš dobro što Igrena to neće saznati. Ali sada ga više nije bilo. Vivijen je pogledala naviše. Na nebu se još nije video mesec; možda bi još stigla da vidi nešto u svom ogledalu. Da li da pozove Ravenu? Ne, nije bilo vremena, a Ravena možda ne bi pristala
da prekine ćutanje radi vizije u vezi sa poslovima u spoljašnjem svetu. Morgana? Trgla se od pomisli na Morganin pogled. Hoće li proživeti život kao ja, sa mrtvim srcem unutar tela? Duboko, drhtavo je udahnula i okrenula se da ode iz bašte. I dalje je bilo veoma vlažno i hladno; izlazak sunca još je bio zaklonjen izmaglicom. Nije bilo nikoga da je vidi dok je hitala tajnim putem ka Svetom Kladencu, gde se pognula da pije, zabacivši kosu, zagrabivši vodu šakama. Potom je prišla jezercu-ogledalu. Toliko godina je dolazila ovamo da je uzimala moć viñenja zdravo za gotovo; ali sada se, ipak, pomolila. Boginjo, ne oduzimaj mi moć, još ne, još samo malo... Majko, znaš da ne tražim to zbog sebe, već samo da bi ova zemlja bila bezbedna dok je ne predam u ruke koje sam pripremila da je čuvaju. Na trenutak je videla samo talasiće preko jezerca i stegnula je šake kao da će time podstaći viziju. Potom su, polako, počele da se stvaraju slike: videla je Merlina kako hodi zemljom svojim tajnim putevima, čas kao druid i bard, kako priliči Glasniku bogova; čas kao stari prosjak ili torbar, ili kao običan harfist. Lice je počelo da se talasa i menja, i videla je Kevina Barda, čas u beloj odori Glasnika Avalona, čas u otmenim haljinama, suočenog sa hrišćanskim sveštenicima... a iza njegove glave lebdela je senka, bio je okružen senkama, senkama hrastovog gaja, senkom krsta; videla ga je sa svetim peharom posvećenih sudova Obreda... videla je mladog Artura, čela još umrljanog krvlju jelena sa kojim se borio i ubio ga, i Morganu kako se smeje, krunisanu cvećem, lica takoñe umrljanog krvlju... Nije htela da to vidi, i divlje je poželela da odvrati pogled, ali nije se usudila da prekine tok vizija. Videla je rimljansku vilu, i Artura kako stoji izmeñu dvojice dečaka - jedan je bio njen Lanselet, njen mlañi sin; pretpostavila je da je stariji Arturov usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin... videla je Morgozu okruženu sinovima; jedan po jedan su se spuštali na kolena pred Arturom. Potom je ugledala barku za Avalon, optočenu crnim kao plaštom, i Morganu na pramcu, samo što je Morgana bila starija.... starija, i u suzama. Vivijen je nestrpljivo prešla rukom preko površine vode. Nije bilo vremena da tako stoji, tražeći savet od vizija koje kao da nisu imale značaja u ovom trenutku. Brzo je pošla nizbrdo, prema svojoj kućici, i prizvala sveštenicu-služavku. "Obuci me", kruto je rekla, "i pošalji po Merlina; mora poći za Karleon, i dovesti mi mladog Artura ovamo pre nego što mladi mesec ostari za jedan dan. Nema vremena za gubljenje." 18. Ali Artur nije došao u Avalon za vreme mladog meseca. Morgana, u Kući devojaka, videla je rañanje mladog meseca, ali nije prekinula post. Bila je slaba, i znala je da bi joj od jela samo bilo muka. Pa, možda se to i može očekivati. Ponekad se tako osećala kada bi trebalo da dobije mesečnicu; kasnije će joj biti bolje. I kasnije, tokom dana, zaista se osetila bolje i popila je malo mleka i uzela hleba; a to popodne Vivijen je poslala po nju. "Uter leži mrtav u Karleonu", rekla je. "Ako misliš da treba da budeš uz svoju majku..." Morgana je na trenutak razmišljala o tome, ali na kraju je odmahnula glavom. "Nisam volela Utera", rekla je, "i Igrena to dobro zna. Neka bi Boginja dala da je njeni sveštenici uteše bolje nego što bih ja mogla." Vivijen je uzdahnula. Izgledala je umorno i izmoždeno, i Morgana se upitala da nije i njoj možda zlo od posledica mladog meseca. "Žalim što moram tako da kažem", rekla je Vivijen, "ali bojim se da si u pravu. Odrekla bih se tebe, nje radi, da ima potrebe. Bilo bi dovoljno vremena da se vratiš u Avalon pre..." tu je prekinula. "Znaš da je Uter, za života, držao Saksonce pod kontrolom, mada uvek u bitkama; nikada nismo imali više od nekoliko meseci mira. Sada će, bojim se, biti još gore; mogu se pojaviti čak i pred vratima Avalona. Morgana, ti si sada prava sveštenica, videla si sveto oružje..." Morgana je odgovorila znakom, i Vivijen je klimnula glavom, "Možda će doći dan kada će taj mač morati da se podigne u odbranu Avalona, a možda i Britanije." Zašto mi to govori? upitala se Morgana. Ja sam sveštenica, a ne ratnik; ne mogu podići mač u
odbranu Avalona. "Sećaš se mača." Bosonoga, smrznuta, ići u krug sa težinom mača u ruci, čuti Ravenu, nemu, kako glasno i užasnuto vrišti... "Sećam se." "Onda imam zadatak za tebe", rekla je Vivijen. "Kada se taj mač ponese u bitku, mora biti okružen svom magijom koju imamo. Ti ćeš načiniti kanije za mač, Morgana, i ugradićeš u njih sve čarolije koje znaš, kako onaj ko ga ponese u bitku ne bi izgubio krv. Možeš li to?" Zaboravila sam, pomislila je Morgana, da će to biti posao za sveštenicu koliko i za ratnika. A Vivijen je, starim trikom praćenja misli, odgovorila: "Znači, i ti ćeš imati udela u bici za odbranu tvoje zemlje." "Neka bude tako", rekla je Morgana, pitajući se zašto Vivijen, velika sveštenica Avalona, ne uzme taj posao na sebe. Gospa joj nije odgovorila. "Za ovo moraš raditi sa mačem pred sobom; hodi, i Ravena će ti služiti, u ćutanju magije." Mada je pokušala da se spomene kako predstavlja samo posudu moći, a ne samu moć, da moć dolazi od Boginje, Morgana je bila dovoljno mlada da iskusi zanos kada su je ćutke odveli na tajno mesto gde se mora obavljati takav posao, okruženu sveštenicama koje će predosetiti svaku njenu potrebu kako ne bi morala da prekine ćutanje u kome će nakupiti moć potrebnu za tvorenje čarolija. Mač je položen pred nju, na lanenu tkaninu; kraj njega je bila plitka posuda sa vodom, izrañena od srebra sa zlatnim ukrasima oko ivice. Bila je ispunjena vodom iz Svetog Kladenca; ne za piće - voda i hrana bili su posebno spremljeni - nego da bi mogla da pogleda u nju i vidi stvari koje su joj potrebne za posao koji mora da obavi. Prvog dana je iskrojila, koristeći se upravo mačem, postavu od tanke jelenje kože. Prvi put je imala fini alat za takav posao, i uživala je u naročitoj gvozdenoj igli koja joj je data da načini šavove; osetila je ponos, mada je znala koliko je to detinjasto, što nije ni na trenutak uzviknula od bola kada se nekoliko puta ubola. Nije mogla da uzdrži tihi uzdah zadovoljstva kada su joj pokazali neprocenjivi komad purpurne kadife, obojene bojom koja, kao što je jednom čula, košta po unci više nego što je potrebno da se kupi vila i unajme radnici na imanju za godinu dana. To će pokriti jelenju kožu, i na njoj će morati da uradi, zlatnim i svilenim nitima koje su je čekale, magijske čarolije i njihove simbole. Krojeći oblike od kože i kadife koja će doći preko nje utrošila je prvi dan; i pre nego što je zaspala, udubljena u meditaciju o onome što mora da učini, gotovo u zanosu, malo je posekla ruku i pokapala jelenju kožu svojom krvlju. Boginjo! Veliki Gavrane! Krv je prolivena na ove kanije, kako ne bi morala da bude prolivena kada kanije budu ponesene u bitku. Nemirno je spavala, sanjajući kako sedi na visokom bregu sa koga se vidi ćitava Britanija i kako veze čarolije, utiskujući ih kao vidljivo svetlo u tkaninu same zemlje. Pod njom je trčao Kralj Jelen, a uz brdo je ka njoj išao muškarac i uzeo joj je mač iz ruke... Naglo se probudila. Artur! pomislila je. Artur će nositi mač, on je Pendragonov sin... I ležala je u tami, shvativši da joj je zato Vivijen poverila ovaj zadatak, da načini magijske kanije za mač koji će on nositi kao simbol svih svojih naroda. Artur je prolio krv njenog devičnstva, a ona će, takoñe poreklom od svete loze Avalona, stvoriti magijske kanije za njegovu bezbednost, čuvajući kraljevsku krv. Čitavog tog dana ćutke je radila, pogledajući u činiju, puštajući da se slike podižu, povremeno zastajući u iščekivanju nadahnuća u toku meditacije; izvezla je rogati mesec, kako bi Boginja uvek nadgledala mač i čuvala svetu krv Avalona. Bila je toliko obuzeta magijskim ćutanjem da je svaki predmet na kome bi joj se zaustavio pogled, svaki pokret njenih zaposlenih ruku, postajao moć čarolije. Povremeno joj se činilo da vidljiva svetlost teče iz njenih prstiju dok je za rogatim mesecom sledio puni mesec, pa potom mladi mesec, jer sve stvari imaju svoja razdoblja. Potom, pošto je znala da Vrhovni Kralj Britanije mora vladati hrišćanskom zemljom, i pošto su prvi Hristovi sledbenici došli u Britaniju ovde, kod druida, izradila je simbol hrišćanstva i druidstva u
prijatlejstvu, krst unutar trostrukog krilatog kruga. Izvezla je na purpurnoj kadifi znake magijskih elemenata, zemlje, vazduha, vode i vatre, a potom se zagledala u posudu pred sobom, u kojoj su se vizije kretale i preplitale, pomaljajući se iz tame i nestajući u njoj; palicu i zemljani tanjir, zmiju isceljenja i krila mudrosti i plameni mač moći... povremeno joj se činilo da igla i konac prolaze kroz njeno telo i kroz telo zemlje, probijajući zemlju i nebo i njenu krv i telo... znak za znakom i simbol za simbolom, svaki označen njenom krvlju i vodom Svetog Kladenca. Radila je tri dana, malo spavajući, pojevši tek nekoliko komadića sušenog voća, pijući samo vodu iz Kladenca. Povremeno je, iz velike daljine unutar uma, gledala sopstvene prste kako rade bez svesnog napora, magiju kako se sama tka, krv i kosti zemlje, krv njene nevinosti, snagu Kralja Jelena koji je umro i prolio krv kako junak ne bi umro... Do trećeg zalaska sunca je završila; svaki delić kanija bio je prekriven prepletenim simbolima, od kojih neke nije ni poznavala; svakako su poticali pravo iz ruku Boginje, samo prolazeći kroz njene ruke. Podigla ju je i ubacila mač u nju; odmerila ga je u ruci; potom je progovorila, prekinuvši obredno ćutanje: "Završeno je." Sada, kad je duga napetost popustila, bila je svesna da je iscrpljena, potresena i bolesna. To su mogle biti posledice obreda i produžene upotrebe Vida; što je svakako poremetilo i njenu mesečnicu, koju je morala dobiti na dan mladog meseca. Govorilo se da je to sreća, jer sveštenice se u to vreme odvajaju od svojih moći, isto kao i u obredima mladog meseca, kada se Boginja povlači kako bi sačuvala izvor svoje moći. Vivijen je došla da uzme kanije. Nije mogla da obuzda tihi uzvik divljenja kada ih je pogledala, i zaista, čak i Morgani, koja je znala da ih je izvezla svojim rukama, činilo se da prevazilaze ljudske moći, da su prepune magije. Vivijen ih je samo nakratko dodirnula pre nego što ih je umotala u dugačku, belu, svilenu traku. "Dobro si radila", rekla je, i Morgana je osetila da joj se vrti u glavi. Kako to da misli da me može proceniti? zapitala se. I ja sam sveštenica, prevazišla sam njene nauke... I sopstvene misli su je zaprepastile. Vivijen ju je nežno pogladila po obrazu. "Idi i spavaj, najdraža moja; izmorila si se ovim velikim poslom." Morgana je spavala dugo i duboko, bez snova; ali posle ponoći, iznenada, probudila ju je glasna zvonjava zvona za uzbunu, crkvenih zvona, užas iz detinjstva. Saksonci su nas napali! Ustani i naoružaj se! Činilo joj se da se istog časa probudila, ali nije se nalazila u Kući Devojaka, nego u crkvi, gde je na kamenom oltaru počivalo oružje; a na nogarama kraj njega ležao je naoružan muškarac, pokriven plaštom. Nad glavom je i dalje čula zvonjavu upozorenja, od koje bi se probudili i mrtvi... ne, jer mrtvi vitez nije se ni pomerio, i ona se brzo pomolila za oproštaj i zgrabila mač... i sada se zaista probudila, u osvetljenoj sobi i u tišini. Čak ni crkvena zvona sa drugog ostrva nisu remetila tišinu njene kamene odaje. Sanjala je zvona, mrtvog viteza i kapelu sa upaljenim kandilima, oružje na oltaru, mač, sve. Otkuda da sam to videla? Vid mi nikad ne dolazi bez poziva... je li to bio samo san? Kasnije tog dana bila je pozvana; svesnim delom uma setila se delova vizija koji su joj lebdeli kroz um, poluviñeni, dok je vezla kanije sa mačem pred sobom. Padanje na zemlju zvezde padalice, udar groma, veliki plamen; vučenje još zadimljene padalice da je prekuju mali tamnoputi kovači koji su obitavali u zemunicama pre nego što je podignut prsten od kamenja; moćno, oružje za kralja, slomljeno i prekovano, ovog puta u dugački, listoliki mač, okupan i prekaljen u krvi i vatri, očvrsnut... mač tri puta prekovan, nikada izvañen iz zemljine materice i stoga dvosturko svet... Znala je ime mača. Ekskalibur, što znači seći čelik. Mačevi od meteoritskog gvožña su retki i dragoceni. Ovaj bi mogao koštati koliko celo kraljevstvo. Vivijen joj je naložila da se pokrije velom i doñe. Dok su polako silazile nizbrdo, ugledala je visoku priliku Talesina, Merlina, a uz njega Kevina, kako korača svojim nesigurnim, nakaznim korakom. Činio joj se trapav i ružan više nego ikada ranije, nepriličan kao grudva loja na ivici
filigranskog svećnjaka. A kraj njih - Morgana se ukočila, prepoznavši to vitko, mišićavo telo, tu svetlucavu, srebrnastu kosu. Artur. Pa naravno, znala je da je mač za njega. Zar nije najprirodnije da doñe kako bi ga primio? On je ratnik, kralj. Mali brat koga sam držala u krilu. Sve joj se činilo nestvarno. Ali kroz tog Artura, ozbiljog dečaka koji je sada kročio izmeñu dvojice druida, naslutila je mladića koji je nosio rogovlje Rogatog Boga; onako tih i ozbiljan, videla je kako je zamahnuo rogovljem, u smrtonosnoj, očajničkoj borbi, i kako je stigao do nje okrvavljen jelenjom krvlju - ne dete nego mučkarac, ratnik, kralj. Na Merlinov šapat, kleknuo je na jedno koleno pred Gospom od Jezera. Lice mu je bilo puno poštovanja. Pa naravno, pomislila je, on još nije video Vivijen, samo mene, a ja sam bila u tami. Ali potom je ugledao Morganu; primetila je kao mu licem preleće izraz prepoznavanja. I njoj se naklonio - barem su ga, pomislila je bez potrebe, tamo gde je odgajen naučili lepom ponašanju dostojnom kraljevskog sina - i promrmljao: "Morgana." Pognula je glavu pred njim. Poznao ju je uprkos velu. Možda bi trebalo da klekne pred Kraljem. Ali gospa iz Avalona ne povija koleno pred ljudskom moći. Merlin bi kleknuo, kao i Kevin, da se to tražilo od njih; Vivijen nikad, jer ona nije samo sveštenica Boginje, nego otelotvorenje Boginje, onako kako sveštenici muških bogova ne mogu ni da pojme. Tako ni Morgana više nikada neće kleknuti. Gospa od Jezera mu je pružila ruku, zapovedivši da ustane. "Dugo si putovao", rekla je, "i umoran si. Morgana, odvedi ga u moju kuću u daj mu nešto da pojede pre nego što ovo učinimo." On se nasmešio, ne kao budući kralj, ne kao Odabrani, nego kao gladan dečak. "Zahvaljujem, gospo." U Vivijeninoj kući zahvalio se sveštenici koja mu je donela jelo, i gladno je navalio. Kada je utolio prvu glad, obratio se Morgani. "Da li i ti živiš ovde?" "Gospa obitava sama, ali je naizmenično služe sveštenice. Stanovala sam ovde sa njom kada je na mene bio red da služim." "Ti, kraljičina kćer! Ti služiš?" Strogo je odgovorila. "Moramo služiti pre nego što počnemo da nareñujemo. I ona je služila u mladosti, i u njoj ja služim Boginji." Razmislio je o tome. "Ne poznajem tu Veliku Boginju", konačno je rekao. "Merlin mi je rekao da ti je Gospa... roñaka." "Ona je sestra Igreni, našoj majci." "Pa, onda mi je tetka", rekao je Artur, oprobavajući reči na jeziku kao da nisu sasvim prikladne. "Sve ovo mi je tako čudno. Uvek sam nekako pokušavao da zamislim da mi je Ektorijus otac, a Flavila mati. Naravno, znao sam da postoji nekakva tajna; i pošto Ektorijus nije hteo da priča o tome, mislio sam da je svakako u pitanju nešto sramotno, da sam kopile ili nešto još gore. Ne sećam se Utera - svog oca; uopšte. Niti majke, mada sam ponekad, kad bi me Flavila kaznila, sanjao kako živim negde drugde, sa ženom koja me mazi, a onda me odguruje - je li Igrena, naša majka, nalik na tebe?" "Ne, ona je visoka i crvenokosa", rekla je Morgana. Artur je uzdahnuo. "Pa, onda znači da je se uopšte ne sećam. Jer sanjao sam uvek nekoga nalik na tebe - to si bila ti..." Prekinuo je, jer glas mu je zadrhtao. Opasno tlo, pomislila je Morgana, ne usuñujemo se da govorimo o tome. "Uzmi još jednu jabuku", mirno je rekla. "One rastu na ostrvu." "Hvala." Uzeo je jednu i zagrizao. "Sve mi je tako novo i neobično. Toliko stvari mi se desilo od... od..." Glas ga je izdao. "Stalno mislim na tebe. Ne mogu drugačije. Istina je ono što sam rekao, Morgana - sećaću te se čitavog života jer si mi bila prva, i uvek ću misliti na tebe i voleću te..." Znala je da bi trebalo da kaže nešto grubo i bolno. Umesto toga, reči su joj bile ljubazne i daleke. "Ne smeš tako misliti o meni. Za tebe ja nisam žena, nego predstavnica Boginje koja ti je
došla, i svetogrñe je sećati me se kao obične smrtnice. Zaboravi me i pamti Boginju." "Pokušao sam..." Prekinuo je, stežući pesnice, a onda je ozbiljno nastavio. "U pravu si. Tako treba da mislim o tome - samo još jedna od čudnih stvari koje su mi se desile otkako su me otpravili iz Ektorijusove kuće. Tajanstvene, magične stvari. Kao bitka sa Saksoncima..." Ispružio je ruku i zasukao rukav tunike kako bi pokazao zavoj, debelo premazan već pocrnelom smolom. "Tamo sam ranjen. Samo, sve je bilo kao u snu, u mojoj prvoj bici. Kralj Uter..." oborio je pogled i progutao knedlu. "Stigao sam prekasno. Nisam ga ni upoznao. Ležao je u crkvi, i video sam ga mrtvog, sa oružjem položenim na oltar - rekli su mi da je to običaj, da kada hrabar vitez leži mrtav, njegovo oružje počiva sa njim. A onda, dok su sveštenici još pevali Nunc Dimitis, zazvonila su zvona na uzbunu, napali su Saksonci - stražari su upali pravo u crkvu i oteli konopce od zvona iz ruku sveštenika koji su oglašavali mrtvaca, a svi kraljevi ljudi su zgrabili oružje i istrčali. Ja nisam imao mač, samo bodež, ali sam zgrabio koplje jednog od vojnika. Moja prva bitka, pomislio sam, ali Kaj - moj usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin - rekao mi je da je ostavio mač u kući gde smo odseli, i poslao me je da otrčim i donesem ga. Znao sam da je to samo da bi me udaljili od bitke; Kaj i moj usvojeni otac rekli su da još nisam spreman za krv. I umesto da otrčim u svratište, ušao sam u crkvu i uzeo kraljev mač sa oltara... Pa", rekao je, braneći se, "on se njime borio protiv Saksonaca dvadeset godina i svakako bi mu bilo milo da se mač i dalje bori, umesto da beskorisno leži na kamenu! I tako sam otrčao i taman sam hteo da ga dam Kaju kad se pojavio Merlin i rekao najstrašnijim glasom koji sam ikada čuo: 'Otkuda ti taj mnač, dečače?' Bio sam besan jer me je nazdvao dečakom, posle svega što sam učinio na Zmajevom ostrvu; rekao sam mu da je to mač za borbu sa Saksoncima, a ne za ležanje po starom kamenju, i onda je došao Ektorijus i video me sa mačem u ruci, i onda su i on i Kaj kleknuli pred mene, samo tako! Osećao sam se veoma čudno - rekao sam: 'Oče, zašto klečiš, zašto teraš mog brata da kleči? Oh, ustani, ovo je strašno', a Merlin je rekao onim glasom: 'On je Kralj, i pravo je da uzme mač'. I onda su Saksonci stigli preko zida - čuli smo njihove rogove - i nije bilo vremena za priču o mačevima niti o bilo čemu drugom; Kaj je zgrabio koplje, a meni je ostao mač i krenuli smo. Ne sećam se mnogo bitke - valjda je uvek tako. Kaj je ranjen, ozbiljno je ranjen u nogu. Posle, dok mi je Merlin previjao ruku, rekao mi je ko sam, zapravo. Mislim, ko mi je, u stvari, bio otac. I Ektorijus je došao i kleknuo i rekao da će biti dobar vitez meni kao što je bio mom ocu i Ambroziju pre njega, i bilo mi je tako neprijatno... i jedino što me je zamolio bilo je da uzmema Kaja za komornika kada budem na dvoru. I naravno da sam rado pristao - uostalom, Kaj mi je brat, hoću da kažem, uvek sam o njemu mislio kao o o bratu. Bilo je mnogo gužve oko tog mača, ali Merlin je rekao svim vitezovima da je sudbina uredila da ga uzmem, i zamisli, poslušali su ga." Nasmešio se, i Morgana je osetila plimu ljubavi i sažaljenja pred njegovom zbunjenošću. Zvona koja su je probudila... videla je, ali nije znala šta vidi. Oborila je pogled. Sada će izmeñu njih uvek postojati spona. Hoće li svaki udarac koji ga snañe tako padati, kao mač u njeno otvoreno srce? "A sada izgleda da ću dobiti novi mač", rekao je Artur. "Prvo uopšte nisam imao mač, a sad ću imati dva naročita!" Uzdahnuo je i rekao gotovo kao da se žali. "Ne razumem kakve veze ima sve ovo sa postavljanjem kralja." Ma koliko često viñala Vivijen u odeždi Velike Sveštenice Avalona, Morgana se nikada nije navikla na taj prizor. Spazila je Artura kako gleda čas jednu čas drugu, i po njegovom pogledu primetila je koliko su slične. Ćutao je, ponovo zadivljen. Morgana je opet osetila praznu mučninu. Barem ga nisu naterali na magijski post, pomislila je. Možda je trebalo da jede sa njim, ali od pomisli na hranu zavrtelo joj se u glavi. Produženi magijski rad može da to učini; nikakvo čudo da je Vivijen tako ispijena. "Hodi", rekla je Vivijen i pošla napred - Gospa od Avalona, ovde, ide čak i ispred kralja povevši ih od kuće, pa duž obala Jezera, u zgradu u kojoj obitavaju sveštenici. Artur je tiho išao uz Morganu, i na trenutak je napola očekivala da će pružiti ruku kao kada je bio sasvim mali i da će se uhvatiti za nju... ali sada je ta mala šaka koju je nekada držala bila šaka ratnika, veća od
njene, ogrubela od dugog vežbanja mačem i drugim oružjem. Iza Artura i Morgane išao je Merlin, a uz njega Kevin. Sišli su uskim stepeništem, i okružio ih je vlažan miris podzemlja. Morgana nije videla nikoga da pali svetiljku, ali iznenada se pojavio sićušan plamen u tami i oko njih je blesnula bleda svetlost. Vivijen se zaustavila, tako naglo da su naleteli na nju, i Morgana se na trenutak iznenadila što je Vivijen mala i meka, kao obična žena, a ne daleka slika Boginje. Gospa je pružila ruku i uhvatila Artura za doručje; nije uspela da ga obuhvati. "Arture, sine Igrene od Avalona i Pendragona, nasledni kralju Britanije", rekla je, "pogledaj najsvetije predmete u čitavoj svojoj zemlji." Svetlo je palo na zlato i dragulje u peharu i tanjiru, na dugačko koplje, na purpur, zlato i srebro kanija. A iz kanije Vivijen je izvukla dugačku, tamnu oštricu. Na balčaku su se mutno presijavali dragulji. "Mač posvećenih sudova Obreda druida", tiho je rekla. "Zakuni mi se sada, Arture Pendragone, Kralju Britanije, da ćeš, kada doñeš do krune, jednako postupati sa druidima i hrišćanima, i da će te voditi sveta magija onih koji su te postavili na presto." Artur je posegnuo za mačem, razrogačenih očiju; Morgana je u njegovom pogledu videla da zna kakakv je to mač. Vivijen ga je sprečila brzim pokretom. "Dodirnuti svete predmete nepripremljen, to znači smrt", rekla je. "Arture, zakuni se. Sa ovim mačem u ruci nema poglavice ni kralja, paganskog ni hrišćanskog, koji će moći da ti se suprotstavi. Ali to nije mač za kralja koji će slušati samo hrišćanske sveštenike. Ako se ne zakuneš, možeš odmah da odeš, noseći oružje kakvo možeš da dobiješ od svojih hrišćanskih sledbenika, ali narodi koji slušaju Avalon slediće te tek kada budeš mogao to da im zapovediš. Ili ćeš se zakleti, pa ćeš steći njihovo savezništvo preko svetog oružja Avalona? Odaberi, Arture." Zurio je u nju, malo se mršteći, a slabo svetlo presijavalo mu se u kosi, koja je izgledala gotovo bela. "U ovoj zemlji može postojati samo jedan vladar", rekao je. "Avalon ne sme vladati nada mnom." "Niti smeju sveštenici koji bi te pretvorili u ruku svog mrtvog Boga", tiho je rekla Vivijen, "ali nećemo te terati. Odaberi hoćeš li uzeti ovaj mač ili nećeš, hoćeš li ga odbiti i vladati u svoje ime, prezrevši pomoć Starih bogova." Morgana je videla da je to uspelo - onog dana kada je trčao sa jelenima i kada su mu Stari bogovi omogućili pobedu, tako da je priznat za kralja u tom narodu, prvom koji ga je priznao. Brzo je odgovorio. "Bože sačuvaj da prezrem..." i tu se zaustavio, progutavši knedlu. "Kako da se zakunem, Gospo?" "Samo ovako: da ćeš postupati jednako sa svim ljudima, bili oni poštovaoci hrišćanskog Boga ili ne, i da ćeš uvek ukazivati poštovanje bogovima Avalona. Jer ma šta govorili hrišćani, Arture Pendragone, i ma kako zvali svog Boga, svi bogovi su jedan Bog, i sve Boginje su jedna Boginja. Zakuni se samo da ćeš poštovati tu istinu, i da se nećeš držati jednog Boga i prezreti ostale." "Video si", rekao je Merlin, glasom dubokim i zvučnim u tišini, "da ja iskreno poštujem Hrista i da sam klečao pred oltarom i primio njihov sveti zalogaj." Artur je delovao uznemireno. "Pa, to je istina, gospodaru Merline. A ti si, čini mi se, savetnik kome treba da verujem više nego ikom drugom. Da li mi nalažeš da se zakunem?" "Gospodaru i kralju moj", rekao je Talesin, "ti si vrlo mlad, i možda će tvoji sveštenici i biskupi smatrati da treba da upravljaju savešću čak i jednog kralja. Ali ja nisam sveštenik; ja sam druid. I reći ću ti samo da mudrost i istina nisu svojina nijedne vrste sveštenika. Upitaj svoju savest, Arture, da li bi bilo pogrešno zakleti se da ćeš postupati pošteno prema svim ljudima i svim bogovima koje poštuju, umesto da se prepustiš samo jednom bogu." "Pa, onda ću se zakleti", tiho je rekao Artur, "i primiću mač." "Onda klekni", rekla je Vivijen, "u znak da je kralj samo čovek, i da je sveštenica, čak i velika sveštenica, samo žena, a da su bogovi iznad svih nas." Artur je kleknuo. Svetlost u njegovoj plavoj kosi, primetila je Morgana, bila je nalik na krunu. Vivijen mu je položila mač u šaku; čvrsto je stegao balčak. Duboko je udahnuo.
"Primi ovaj mač, kralju moj", rekla je Vivijen, "i pravedno ga nosi. Ovaj mač nije načinjen od gvožña otetog iz tela zemlje, naše majke; svet je, iskovan od metala koji je pao sa nebesa, toliko davno da čak ni druidsko predanje ne zna tačan broj godina, jer iskovan je pre nego što su druidi došli u ove zemlje." Artur je ustao sa mačem u ruci. "Šta ti se više dopada?" upitala je Vivijen. "Mač ili kanije?" Artur je sa divljenjem pogledao bogato izvezene kanije, ali je odgovorio: "Ja sam ratnik, Gospo. Kanije su divne, ali meni se više dopada mač." "Svejedno", rekla je Vivijen, "uvek nosi kanije sa sobom; u njih su utkane sve magije Avalona. Dok nosiš te kanije, čak i ako budeš ranjen, nećeš izgubiti toliko krvi da ti život bude u opasnosti; začarene su magijom za zaustavljanje krvi. To je retka i dragocena stvar, i čarobna." Nasmešio se - gotovo se nasmejao što je prekinuta duga napetost. "Voleo bih da sam ga imao kada sam dobio ovu ranu od Saksonaca; krvario sam kao ovca na klanici!" "Tada nisi bio kralj, gospodaru. Ali sada će te magijske kanije štititi." "Čak i tako, kralju moj", javio se Kevin melodičnim glasom, zaklonjen iza Merlina, "ma koliko verovao kanijama, savetujem ti da dovedeš majstore borbe i da ne prestaješ da vežbaš sa oružjem!" Artur se nasmejao dok je pripasivao mač u kanijama. "Ne sumnjaj u to. Moj usvojeni otac doveo je starog sveštenika da me nauči da čitam, a on mi je čitao iz jedne od svetih knjiga o tome kako je ñavo iskušavao Gospoda Isusa, govoreći mu kako mu je Otac dao anñele da ga čuvaju; a Isus je rekao da je loša zamisao dovoditi Boga u iskušenje. A kralj je samo od krvi imesa - seti se, svoj prvi mač sam uzeo kraj Uterovog mrtvog tela. Nemoj misliti da ću tako iskušavati Boga, druidu." Sa opasanim posvećenim mačem Obreda, Artur je izgledao nekako viši, dostojanstveniji. Morgana je mogla da ga zamisli krunisanog i kraljevski odevenog, posañenog na visoki presto... i na trenutak je izgledalo da je mala prostorija oko njega prepuna drugih ljudi, senovitih, naoružanih, bogato obučenih, otmenih, postavljenih tik oko njega. Njegovi sadruzi... a onda su oni nestali, i on je ponovo bio samo mladić koji se nesigurno smeši, još se osećajući pomalo nelagodno zbog položaja koji je upravo stekao. Okrenuli su se i izišli iz podzemne kapele. Ali pre nego što su potpuno napustili odaju, Artur se okrenuo na trenutak i pogledao ostale posvećene sudove, koji su ostali u senci. Na licu mu se primećivala nesigurnost, gotovo vidljivo pitanje. Jesam li dobro postupio, da li sam učinio svetogrñe prema Bogu koga su me naučili da poštujem kao Jedinog? Talesinov glas bio je tih i nežan. "Znaš li koja mi je najveća želja, gospodaru i kralju moj?" "Koja, gospodaru Merline?" "Da jednog dana - ne sada, jer zemlja još nije spremna, kao ni oni koji poštuju Hrista - ali jednog dana druid i sveštenik bi trebalo da služe zajedno; u njihovoj velikoj crkvi, njihove velike pokore trebalo bi da se slave ovim peharom i tanjirom za hleb i vino, u znak da su svi bogovi Jedan." Artur se prekrstio i odgovorio gotovo šapatom. "Amin, gospodaru Merline, i neka bi Isus omogućio to jednog dana na ovim ostrvima." Morgana je osetila kako joj se ježe podlaktice i začula je svoj glas, ni ne znajući da je progovorila sve dok Vid se nije oglasio kroz nju. "Taj dan će doći, Arture, ali ne onako kako ti misliš. Pazi se tog dana, jer bi mogao dobiti znak da je tvoj posao gotov." Artur je odgovorio prigušenim glasom. "Ako taj dan ikada doñe, gospo, to će mi zaista biti znak da sam obavio ono zbog čega sam došao na presto, i biću zadovoljan time." "Pazi šta govoriš", vrlo tiho je rekao Merlin, "jer reči koje izgovaramo stvaraju senke onoga što će doći, i izgovarajući ih izazivamo dogañaje, kralju moj." Morgana je zažmirkala kad su izišli na sunce. Zateturala se i Kevin je pružio ruku da je pridrži. "Jesi li bolesna, gospo?" Nestrpljivo je odmahnula glavom, zapovedivši vrtoglavici da nestane. Artur ju je uznemireno
gledao. Ali dotle su već svi bili na suncu, i um mu je ponovo bio zaokupjen trenutnim poslom. "Krunisaće me u Glastonberiju, na Ostrvu sveštenika. Da li je moguće da napustite Avalon, Gospo, kako biste otišli tamo?" Vivijen mu se osmehnula. "Mislim da nije. Ali Merlin će poći sa tobom. A i Morgana će posmatrati tvoje krunisanje ako želiš, i ako ona želi", dodala je, a Morgana se upitala zašto Gospa tako govori i zašto se smeši. "Morgana, dete moje, hoćeš li poći sa njima u barci?" Morgana se naklonila. Stala je na pramac barke koja je pošla ka obali, noseći sada samo Artura i Merlina, a kad su se približili obali, primetila je da ih čeka nekoliko naoružanih ljudi. Videla je zaprepašćenje u njihovim očima kad su ugledali zaogrnutu barku Avalona kako se iznenada pojavljuje iz magle, a jednog od njih je prepoznala. Lanselet se nije promenio od onog dana pre dve godine, samo je bio viši, lepši, bogato odeven u tamni purpur, i imao je mač i štit. I on je nju prepoznao, i naklonio joj se. "Roñako", rekao je. "Poznaješ moju sestru, gospu Morganu, vojvotkinju od Kornvola, sveštenicu Avalona", rekao je Artur. "Morgana, ovo je moj najboji prijatelj, naš roñak." "Upoznali smo se." Lanselet se nagnuo nad njenom rukom, i Morgana je ponovo, kroz nelagodnost i mučninu koji su je obuzimali, osetila iznenadan talas one čežnje koja je nikada neće sasvim napustiti. On i ja smo suñeni jedno drugom; trebalo je da imam hrabosti onog dana, pa makar to značilo kršenje zaveta... Videla je u njegovom pogledu da se setio, videla je po nežnosti sa kojom joj je dodirnuo ruku. Potom je uzdahnula, podigla pogled i pustila da joj predstave ostale. "Moj usvojeni brat, Kaj", rekao je Artur. Kaj je bio krupan, tamnokos i Rimljanin do srži, a kada se obratio Arturu, sa prirodnom opuštenošću i ljubavlju, videla je da Artur ima dvojicu čvrstih voña koji će mu voditi vojske. Ostali vitezovi predstavljeni su joj kao Bedvir, Lukan i Balin; pri pomenu imena ovog poslednjeg iznenañeno je podigla pogled, baš kao i Merilin; to je bio usvojeni brat Vivijeninog starijeg sina, Balana. Balin je bio plavokos i širokih ramena, u pohabanoj odeći, ali kretao se graciozno kao i njegov polubrat, Lanselet. Odeća mu je bila siromašna, ali oružje i oklop su blistali, dobro održavani, i delovali su kao da se često koriste. Morgana je bila zadovoljna što prepušta Artura njegovim vitezovima; ali prvo je ceremonijalno podigla njegovu ruku da je poljubi. "Doñi na moje krunisanje ako budeš mogla, sestro", rekao je. 19. Nekoliko dana kasnije Morgana je pošla, sa još nekoliko žitelja Avalona, na Arturovo krunisanje. Za sve godine provedene u Avalonu - osim nekoliko trenutaka kada je otvorila izmaglicu kako bi odvela Gvenvir u njen manastir - nikada nije stupila na tlo Ostrva sveštenika, Inis Vitrin, Ostrvo Stakla. Činilo joj se da sunce sija neobično grubo, za razliku od blagog i maglovitog sjaja nad Avalonom. Morala je da se podseti kako je za gotovo sve ljude u Britaniji ovo stvarni svet, a da Avalon predstavlja samo začarani san, kao i kraljevstvo vila. Za nju je Avalon bio stvaran, a ovaj svet je bio grubi san iz koga se, ko zna zašto, sada nikako nije budila. Prostor oko crkve bio je ispunjen šarenim šatorima i paviljonima, nalik na neobične pečurke. Morgani se činilo da crkvena zvona odjekuju danju i noću, sat za satom, zveketavim zvukom koji joj je pritiskao živce. Artur ju je pozdravio, i prvi put je upoznala Ektorijusa, dobrog viteza i ratnika koji je odgajio njenog brata, i njegovu ženu Flavilu. Za ovo putovanje u spoljašnji svet, na Vivijenin savet, odbacila je plave haljine sveštenice Avalona i tuniku od jelenje kože, i obukla je jednostavnu haljinu od crne vune, sa lanenom košuljom i belim velom preko upletene kose. Ubrzo je shvatila da u toj odeći izgleda kao matrona; meñu britanskim ženama mlade devojke išle su raspuštene kose i nosile su jarko obojene hajine. Svi su je smatrali za pripadnicu manastira na Inis Vitrinu, nedaleko od crkve, gde su sestre nosile tako ozbiljne haljine; Morgan se nije potrudila da ih razuveri. A nije ni Artur, mada je podigao obrve i značajno joj se nasmešio.
"Pomajko", rekao je Flavili, "mnogo stvari treba da se uradi - sveštenici žele da razgovaraju sa mnom o mojoj duši, a kraljevi Orknija i Severnog Velsa žele da ih primim. Hoćeš li da povedeš moju sestru do naše majke?" Do naše majke, pomislila je Morgana; ali naša majka nam je oboma postala stranac. Potražila je u umu nekakav nagoveštaj radosti zbog predstojećeg susreta, ali nije uspela da ga nañe. Igrena je mirno pustila oboje dece da odu, dete iz prvog braka bez radosti, i dete iz drugog punog ljubavi; kakva žena to može da uradi? Morgana je uhvatila sebe kako se priprema da bude stroga u prvom susretu sa Igrenom. Čak joj se ne sećam ni lica, pomislila je. Ali kada je videla Igrenu, shvatila je da bi je svakako prepoznala. "Morgana!" Zaboravila je, ili se sećala samo u snovima, koliko je Igrenin glas bogat i topao. "Drago moje dete! Pa ti si već odrasla žena. U srcu te uvek vidim kao devojčicu - i kako si umorna i neispavana - jesu li ti sve ove svetkovine teško pale, Morgana?" Morgana je poljubila majku, opet osećajući kako je suze guše u grlu. Igrena je bila prelepa, a ona - opet su joj se u sećanju pojavile poluzaboravljene reči: mala i ružna kao da je od vilinskog naroda - da li je i Igrena mislila da je ona ružma? "Ali šta je to?" Igrenine lake ruke dodirnule su polumesec na njenom čelu. "Obojena si kao da si od vilinskog naroda - je li to prikladno, Morgana?" Morganin glas bio je strog. "Ja sam sveštnica Avalona i sa ponosom nosim znak Boginje." "Onda ga pokri velom, dete, ili ćeš uvrediti opaticu. Stanovaćeš sa mnom u manastiru." Morgana je stegla usne. Da li bi opatica, da je došla u Avalon, krila svoj krst kako ne bi uvredila mene, ili Gospu? "Ne želim da te vreñam, majko, ali ne bi bilo prikladno da obitavam meñu zidovima manastira; opatica to ne bi volela, a ne bi ni Gospa, a ja sam podreñena Gospi i živim po njenim pravilima." Od pomisli na obitavanje unutar tih zidova, čak i samo tokom tri noći krunisanja, uz stalno oglašavanje tih paklenih zvona, ledila joj se krv. Igrena je izgledala uznemirena. "Pa, neka bude po tvome. Možda bi želela da odsedneš kod moje sestre, kraljice od Orknija. Da li se sećaš Morgoze?" "Rado ću primiti svoju roñaku Morganu", rekao je blagi glas, i Morgana je podigla pogled, suočivši se sa slikom sopstvene majke, onakve kakvom je se sećala iz detinjstva; ponosna, raskošno odevena u jarku svilu, sa draguljima i bogato upletenom kosom oko čela. "Pa, ti si bila tako mala devojčica, a sad si odrasla i postala si sveštenica!" Morgana se našla u njenom toplom i mirisnom naručju. "Dobro došla, roñako, hodi da sedneš kraj mene. Kako je naša sestra Vivijen? Čujemo velike stvari o njoj, da je ona glavna pokretačka snaga svih velikih dogañaja koji su doveli Igreninog sina na presto. Čak ni Lot nije mogao da se suprotstavi onome koga podržavaju i Merlin i vilinski narod i sva Plemena i svi Rimljani. I tako će tvoj mali brat postati kralj! Hoćeš li doći na dvor, Morgana, da ga savetuješ, kao što bi Uter dobro uradio da je primao savete Gospe od Avalona?" Morgana se nasmejala, opustivši se u Morgozinom zagrljaju. "Kralj će učiniti onako kako smatra da treba, to je prvi nauk koji moraju znati svi oko njega. Pretpostavljam da Artur dovoljno liči na Utera da bi to znao." "Pa, sada više nema mnogo sumnje u to ko mu je otac, s obzirom na to koliko se o tome govorilo u poslednje vreme", rekla je Morgoza i na trenutak ljupko uzdahnula. "Ne, Igrena, ne smeš ponovo da plačeš - treba da se raduješ, a ne da žališ, što tvoj sin toliko liči na oca i što je prihvaćen u čitavoj Britaniji zato što se latio vladanja svim njenim zemljama i narodima." Igrena je zatreptala; poslednjih dana je preterala sa plakanjem, pomislila je Morgana. "Drago mi je zbog Artura", počela je, ali glas joj se prekinuo i nije mogla da nastavi. Morgana ju je pogladila po ruci, ali je osetila nestrpljenje; uopšte nije mislila na decu, samo na Utera, na Utera... Čak i sada, kad je bio mrtav i sahranjen, njena majka će odbaciti nju i Artura radi sećanja na čoveka koga je toliko volela da je zaboravljala na sve ostalo. Sa olakšanjem se ponovo obratila Morgozi. "Vivijen kaže da imaš sinove..." "Istina je", rekla je Morgoza, "mada su gotovo svi dovoljno mali da budu ovde, meñu ženama.
Ukoliko Artur pogine u boju - a čak ni Uter nije bio imun na tu sudbinu - moj Gaven mu je najbliži roñak, osim ako ti imaš sina, Morgana - ne? Zar su sveštenice Avalona postale čedne kao monahinje, kad u tvojim godinama nisi podarila Boginji ni sina ni kćer? Ili si podelila sudbinu svoje majke i izgubila mnogo dece na poroñaju? Oprosti mi, Igrena - nisam htela da te podsetim..." Igrena je savladala suze. "Ne treba da plačem zbog Božje volje; imam više od većine žena. Imam kćer koja služi Boginji uz koju sam odrasla, i sina koji će sutra biti krunisan očevom krunom. Moja ostala deca su u Hristovom naručju." Za ime Boginje, pomislila je Morgana, kakav način da se zamišlja Bog, sa pokolenjima mrtvih koji se veru po njemu! Znala je da je to samo izraz, uteha ožalošćenoj majci, ali uznemirila ju je bogohulna zamisao. Setila se da joj je Morgoza postavila pitanje i odmahnula je glavom. "Ne, nisam rañala decu, Morgoza - sve do ovog Beltana čuvala sam devičanstvo za Boginju." Naglo je prekinula; ne sme reći više. Igrena, koja je postala veća hrišćanka nego što bi Morgana i pomislila, bila bi užasnuta i od same pomisli na obred u kome je igrala ulogu Boginje pred roñenim bratom. A onda ju je zapljusnuo novi užas, gori od prvog, toliko da je osetila nalet mučnine. To se desilo pod punim mesecom, i mada je od tada mesec rastao, opadao i ponovo rastao, ona još nije dobila svoju mesečnicu, niti je bilo ikakvog predznaka o tome. Bila je zadovoljna što neće imati problema sa njom tokom krunisanja i mislila je da je to reakcija na veliku magiju; sve do ovog trenutka nije ni pomislila da bi moglo postojati drugo objašnjenje. Obred obnavljanja i plodnosti useva i zemlje, i materica žena iz plemena. To je znala. A bila je toliko slepa i toliko ponosna da je pomislila kako sveštenica, kako Boginja može biti izuzeta iz smisla čitavog obreda. Gledala je druge mlade sveštenice kako trpe mučninu posle sličnih obreda, sve dok ne počnu da narastaju od svog zrelog ploda; gledala je rañanje dece, nekima je pri tome i pomogla svojim veštim rukama sveštenice. A ni jedan jedini put, glupa i slepa, nije ni pomislila da bi i ona mogla da iz obreda iziñe otežale materice. Primetila je Morgozin oštar pogled, pa je namerno zevnula kako bi prikrila ćutanje. "Putovala sam od praskozorja", rekla je, "i nisam doručkovala; gladna sam." Igrena se brzo izvinila i poslala svoje žene po hleb i pivo koje je Morgana silom pojela, mada joj je od jela bilo muka, a sada je znala i zašto. Boginjo! Majko Boginjo! Vivijen je znala da se ovo može desiti, a nije me poštedela! Znala je šta mora da učini i znala je da to mora učiniti što pre; ali neće moći da se time pozabavi tokom tri dana Arturovog krunisanja, jer nije mogla da doñe do trava i korenja kakvo bi lako našla u Avalonu, a i nije se usuñivala da se sada razboli. Osetila je da se grozi od pomisli na bol i bolest, ali to se mora učiniti, bez odlaganja, ili će sredinom zime roditi sina sinu svoje majke. Osim toga, Igrena ne sme znati ništa o tome - to bi joj se učinilo kao nepojmljivo zlo. Morgan je naterala sebe da jede i da razgovara o sitnicama, i da ogovara kao svaka žena. Ali um joj je neprekidno radio. Da, lepo rublje koje nosi izrañeno je u Avalonu, nigde nema takvog rublja, možda je to zbog grebenanja u Jezeru, koje daje snažnija i duža vlakna, i belja nego igde drugde. Ali u srcu je mislila drugo. Artur nikako ne sme saznati, ima dovoljno briga na srcu oko krunisanja. Ako mogu da ponesem ovaj teret i ćutim kako bih njemu olakšala, učiniću tako. Da, naučila je da svira harfu - oh, pa glupo je, majko, misliti da je grešno da žena ume da svira. Čak i ako Sveta knjiga kaže da žene u crkvi moraju ćutati, strašno je i pomisliti kako bi Božje uho povredio glas žene koja peva njemu u slavu; zar nije i Njegova mati povala njemu u slavu kada je saznala da će poneti dete Duha Svetog? Potom, kad je Morgana uzela harfu i zapevala majci, ispod napeva ležalo je očajanje, jer je znala, kao i Vivijen, da će ona biti naredna Gospa od Avalona i da duguje Boginji makar jednu kćer. Bilo bi nepromišljeno otarasiti se deteta začetog u Velikom Braku. Ali kako da postupi drugačije? Majka hrišćanskog Boga radovala se što joj je Bog dao dete, ali Morgana je mogla samo da besni u nemom ogorčenju zbog Boga koji je uzeo oblik njenog neprepoznatog brata... Navikla je da živi na dva nivoa svesti, ali usne su joj ipak prebledele, i glas joj je bio napet, i bilo joj je milo kad ju je Morgoza prekinula.
"Morgana, tvoj glas je divan, nadam se da ću ga čuti i na svom dvoru. I, Igrena, nadam se da ćemo se još dosta viñati dok traje krunisanje, ali sada moram da se vratim i vidim kako mi je beba. Ne volim crkvena zvona i molitve, a čini mi se da je Morgana umorna od puta. Mislim da ću je povesti do svojih šatora i naterati je da legne, pa će ujutro biti sveža i odmorna da vidi Artura krunisanog." Igrena nije ni pokušala da prikrije olakšanje. "Da, a ja treba da budem na podnevnoj službi", rekla je. "Znajte, obe, da ću, kada Artur bude krunisan, ja preći u manastir u Tintagelu. Artur me je zamolio da ostanem uz njega, ali nadam se da će uskoro steći svoju kraljicu, pa mu ja neću biti potrebna." Da, zahtevaće da se Artur oženi, i to što pre. Morgana se pitala koji će od ovih sitnih kraljeva osvojiti čast da bude kraljev tast. A moj sin bi mogao da bude naslednik prestola... ne. Ne, neću čak ni da mislim na to. I opet ju je obuzeo ogorčeni bes, nalik na gušenje; zašto, zašto joj je Vivijen ovo učinila? Pokrenula je nebo i zemlju da bi njih dvoje, Artur i Morgana, izigravali bogove i boginje... zar se sve svodi na to? Igrena ih je obe zagrlila i poljubila, obećavši da će se ubrzo ponovo videti. Dok su išle ka blistavom nizu paviljona, Morgoza je prva progovorila. "Igrena se toliko promenila da je ne bih poznala - ko bi i pomislio da će postati tako pobožna? Očito će pred kraj života biti strah i trepet gomili časnih sestara; mada to nije lepo reći, milo mi je što neću biti meñu njima. Nimalo mi se ne dopada manastirski život." Morgana je naterala sebe da se nasmeši. "I meni se čini; izgleda da ti brak i materinstvo prijaju. Procvetala si kao divlja ruža u živici, tetka." Morgana se lenjo nasmešila. "Moj muž je dobar prema meni, i odgovara mi da budem kraljica", rekla je. "On je severnjak i zato ne misli da je loše savetovati se sa ženom, kao što to tvrde one budale Rimljani. Nadam se da Artura nije pokvarilo vaspitavanje u rimljanskoj porodici - to bi ga možda učinilo moćnim ratnikom, ali ako prezire Plemena, neće dugo vladati. Čak je i Uter bio dovoljno mudar da to zna i da dozvoli da ga krunišu na Zmajevom ostrvu." "I Artura su tamo krunisali", rekla je Morgana. Više nije smela da govori. "Tako je. Čula sam nešto o tome i mislim da je mudro postupio. Što se mene tiče, ja sam ambiciozna; Lot me pita za savet, i u našoj zemlji sve ide dobro. Sveštenici su veoma ljuti na mene i kažu da se ne držim onako kako doliči jednoj ženi - sigurno misle da sam nekakva zla čarobnica ili veštica, zato što ne sedim skromno u uglu, predući i tkajući. Ali Lot ne obraća mnogo pažnje na sveštenike, iako je njegov narod uglavnom hrišćanski... iskreno rečeno, većina sveta tamo ne mari mnogo da li je bog u njihovoj zemlji beli Hrist, ili Boginja, ili Rogati, ili saksonski Bog-Konj, samo dok im usevi uspevaju i dok su im trbusi puni. Mislim da je to sasvim u redu - zemlja kojom vladaju sveštenici puna je tirana, i na zemlji i na nebesima. Uter se malo previše oslanjao na njih poslednjih godina, ako mene pitaš. Neka bi Boginja dala da Artur bude razumniji." "Zakleo se da će jednako postupati prema bogovima Avalona, pre nego što mu je Vivijen dala druidski mač." "Dala mu ga je?" upitala je Morgoza. "Otkuda joj samo ta pomisao? Ali dosta smo pričale o bogovima i kraljevima i tome slično - Morgana, šta te muči?" Pošto Morgana nije odgovorila, nastavila je. "Zar misliš da ne mogu da poznam noseću ženu kad je vidim? Igrena ništa nije primetila, ali ona ima oči samo za svoju tugu." Morgana je naterala sebe da olako odgovori. "Pa, možda je i tako; učestvovala sam u obredima Beltana." Morgoza se nasmejala. "Ako ti je to bilo prvi put, možda nećeš znati još mesec dana, ali želim ti sreću. Već si prošla najbolje godine za rañanje - ja sam u tvojim godinama imala troje. Savetujem ti da ne kažeš Igreni - ona je sad tolika hrišćanka da bi joj bilo teško da prihvati dete Boginje. Pa, pretpostavljam da sve žene vremenom ostare. I Vivijen mora da je već dosta zašla u godine. Nisam je videla otkako se rodio Gaven."
"Meni se čini ista kao i uvek", rekla je Morgana. "I tako nije došla na Arturovo krunisanje. Pa, možemo i bez nje. Ali mislim da se neće zadovoljiti da dugo ostane u pozadini. Jednog dana, nimalo ne sumnjam, odlučiće da na naše oltare postavi Boginjin pehar umesto hleba i vina hrišćanske ljubavi, i priznajem da neću plakati kada doñe taj dan." Morgana je osetila proročku groznicu kad je u umu ugledala sveštenika kako podiže pehar Misterija pred Hristovim oltarom; jasno je videla Lanseleta kako kleči, lica osvetljenog kako nikad dotle nije videla... odmahnula je glavom da otera neželjeni Vid. Dan Arturovog krunisanja svanuo je sunčan i blistav. Čitave noći su pristizali, uzduž i popreko Britanije, da vide krunisanje Vrhovnog Kralja ovde na Ostrvu sveštenika. Bile su tu grupice sitnih, tamnoputih ljudi; pripadnici Plemena obučeni u kožu i grubu odeću ukrašenu tamnim kamenjem sa Severa, crvenokosi, visoki i bradati; a više od svih ostalih bilo je Rimljana iz civilizovanih zemalja. A bili su tu i visoki ljudi širokih ramena i plave kose, Angli i Saksonci iz ugovornih trupa, postavljenih južnije, u Kentu, koji su došli da obnove prekinuti savez. Padine su bile prepune sveta; Morgana čak ni na Beltanskim svečanostima nije videla toliko ljudi na jednom mestu i osetila je strah. Ona je imala povlašćeno mesto, sa Igrenom, Lotom, Morgozom i njenim sinovima, i sa ektorijusovom porodicom. Kralj Lot, vitak, tamnokos i prijatan, poljubio joj je ruku i zagrlio ju je, pa je napravio čitavu predstavu nazivajući je roñakom i nećakom, ali Morgana, koja je videla ispod površinskog osmeha, primetila je u Lotovom pogledu ljutnju i gorčinu. On je planirao i spletkario da spreči ovakav dan. Sada će njegov sin, Gaven, biti proglašen Arturovim najbližim naslednikom; hoće li to zadovoljiti njegovu ambiciju, ili će nastaviti da podriva vlast Vrhovnog Kralja? Morgana je začkiljila u Lota i zaključila da joj se uopšte ne dopada. A onda su zazvonila crkvena zvona i duž svih padina oko nje proneo se uzvik, a kroz vrata crkve izišao je vitak mladić, sa suncem u blistavoj kosi. Artur, pomislila je Morgana. Njihov mladi kralj, kao junak iz predanja, sa tim velikim mačem u ruci. Mada sa svog mesta nije mogla da čuje reči, videla je kako mu sveštenik stavlja na glavu tanki zlatni krug Uterove krune. Artur je podigao mač i rekao nešto što nije čula. No, pronosilo se od usta do usta, i kada je čula reči, Morgana je osetila isto uzbuñenje kao kada joj je došao, pobedonosan i krunisan, posle pobede nad Kraljem Jelena. Za sve narode Britanije, rekao je, moj mač da vas štiti, i moja ruka da donese pravdu. Pojavio se Merlin u svečanoj beloj odeždi; kraj časnog biskupa od Glastonberija delovao je blago i smireno. Artur se kratko naklonio obojici, uhvativši ih za ruku. Boginja mu ga je podstakla da to učini, pomislila je Morgana - i tog časa je začula Lotov glas. "Prokleto pametno, da tako stane zajedno sa Merlinom i biskupom, u znak da će ga obojica savetovati!" "Ne znam ko ga je tome naučio", rekla je Morgoza, "ali verujte mi da Uter nije ni mogao imati glupog sina." "Na nas je red", rekao je Lot i ustao, pruživši ruku Morgozi. "Hodi, gospo; ne brini da li ćeš uznemiriti tu gomilu matorih bradonja i sveštenika. Ne stidim se da priznam da si mi ti desna ruka i da si mi ravna u svemu. Utera bi trebalo da je stid što nije tako postupao sa tvojom sestrom." Morgozin osmeh bio je malo mračan. "Možda je naša sreća što Igrena nije imala dovoljno snage volje da to zahteva." Morgana je ustala, voñena iznenadnom pomišlju, i pošla sa njima. Lot i Morgoza učtivo su je propustili pred sebe. Mada nije kleknula, lako je naklonila glavu. "Donosim ti pozdrave Avalona, gospodaru Arture, i onih koji služe Boginji." Iza leña je čula mrmljanje sveštenika i videla je Igrenu meñu sestrama iz manastira, umotanim u crno. Mogla je da nasluti šta je Igrena pomislila: Smela i otvorena, i kao dete je bila tvrdoglava. Pravila se da ništa ne primećuje. Ona je sveštenica Avalona, a ne neka od tih kvočki koje služe Bogu!
"Želim ti dobrodošlicu, i tebi i Avalonu, Morgana." Artur ju je uzeo za ruku i postavio je kraj sebe. "Ukazujem ti čast kao jedinoj sestri, i kao vojvotkinji od Kornvola po roñenju, draga sestro." Pustio joj je ruku, a ona je morala da pogne glavu kako se ne bi onesvestila, jer pred očima joj se maglilo i vrtelo joj se u glavi. Zašto baš sada moram ovako da se osećam? To je Arturovo delo. Ne, nije njegovo, nego je delo Boginje. To je njena volja, a ne naša. Pristupio je Lot, kleknuo pred Arturom, a Artur ga je podigao. "Dobro došao, dragi tečo." Isti taj dragi teča, pomislila je Morgana, ako ne grešim, želeo je da umreš kao dete. "Lote od Orknija, da li ćeš braniti svoje obale od severnjaka i hoćeš li mi doći u pomoć ako obale Britanije budu ugrožene?" "Hoću, roñače, kunem se." "Onda ti nareñujem da zadržiš presto Orknija i Lotije u miru, i nikada neću pokušavati da ti ga oduzmem, milom ili silom", rekao je Artur i sagnuo se da poljubi Lota u obraz. "Neka bi ti i tvoja gospa vladali dugo i mudro na severu, roñače." Lot je ustao. "Dozvoli da ti predložim jednog viteza za tvoju družinu; preklinjem te da ga učiniš jednim od svojih sadruga, gospodaru Arture. Moj sin, Gaven..." Gaven je bio krupan, visok i snažno grañen, prilično nalik na Igrenu i Morgozu. Crvenkaste kovrdže okruživale su mu glavu, i mada nije bio mnogo stariji od Artura - zapravo, pomislila je Morgana, morao bi da bude malo mlañi, jer Morgoza se udala za Lota tek posle Arturovog roñenja - već je bio mladi div, preko metar i osamdeset. Kleknuo je pred Artura, a Artur ga je podigao i zagrlio ga. "Dobro došao, roñače. Rado ću te učiniti prvim od mojih sadruga; nadam se da ćeš se pridružiti mojim najdražim prijateljima i da će te lepo dočekati", rekao je i klimnuo glavom trojici mladića koji su stajali kraj njega. "Lanselete, Gaven nam je roñak. Ovo je Kaj, a ovo je Bedvir; oni su mi usvojena braća. Sada imam sadruge, baš kao Aleksandar Veliki." Morgana je čitavog dana stajala i gledala kako kraljevi iz čitave Britanije prilaze da izjave odanost prestolu Vrhovnog Kralja i da se zakunu da će mu se pridružiti u ratu i da će braniti svoje obale. Plavokosi kralj Pelinor, gospodar Jezerske zemlje, došao je da klekne pred Artura i da ga zamoli za dozvolu da ode pre kraja svečanosti. "Šta, Pelinore", nasmejao se Artur. "Ti, za koga sam misio da će mi biti najčvršća uzdanica, napuštaš me tako brzo?" "Dobio sam loše vesti od kuće, gospodaru. Tamo besni nekakav zmaj. Zakleo sam se da ću ga naći i ubiti." Artur ga je zagrlio i predao mu zlatan prsten. "Neću da zadržavam nijednog kralja kada ga narod zove u nevolji. Idi i postaraj se da zmaj umre, a onda mi donesi njegovu glavu." Već se bližilo veče kada su se izreñali svi kraljevi i velikaši koji su došli da se zakunu na savezništvo sa svojim Vrhovnim Kraljem. Mada je bio samo dečak, Artur je izdržao dugo popodne uvek jednako učtiv, obraćajući se svakoj osobi koja mu je prišla kao da je prva po redu. Samo Morgana, u Avalonu naučena da čita lica, videla je na njemu znakove umora. Ali konačno je bilo gotovo, i sluge su počele da donose gozbu. Morgana je očekivala da će Artur sesti da večera sa mladićima koje je označio kao svoje sadruge; dan je bio dug; on je bio mlad i čitavog dana je vrlo smerno obavljao svoju dužnost. No, on je seo sa biskupima i starijim kraljevima koji su bili članovi Veća njegovog oca - Morgani je bilo drago što vidi da je i Merlin meñu njima. Na kraju krajeva, Talesin mu je, zapravo, deda, mada nije bila sigurna da li Artur to zna. Kada je završio sa jelom (a trpao ga je u sebe kao izgladneli dečak koji još raste) ustao je i zašao meñu goste. U svojoj jednostavnoj beloj tunici, sa tankom zlatnom krunom kao jedinim ukrasom, isticao se meñu blistavo obučenim kraljevima i plemićima kao beli jelen u tamnoj šumi. Njegovi sadruzi su ga pratili; ogromni mladi Gaven, i Kaj, crn, sa rimskim orlovskim crtama lica i sarkastičnim osmehom - kada je prišao bliže, Morgana je videla da u uglu usana ima ožiljak, još crven i ružan, od koga mu se ta strana lica krivila u neprijatan kez. To je bila šteta; pre toga je verovatno bio pristao. Lanselet je bio lep kao devojka - ne; kao nešto divlje, muževno i divno, možda kao divlja
mačka. Morgoza ga je pohlepno posmatrala. "Morgana, ko je taj lepi mladić - onaj izmeñu Kaja i Gavena, onaj u purpuru?" Morgana se nasmejala. "To ti je nećak, tetka; Vivijenin sin Galahad. Ali Saksonci su ga nazvali Vilinska strela, a uglavnom ga oslovljavaju sa Lanselet." "Ko bi pomislio da Vivijen, koja sasvim obično izgleda, može da ima tako lepog sina! Njen stariji sin Balan - on nije lep; grub je, snažan i izdržljiv, i veran kao stari pas, ali liči na Vivijen. Niko živi nju ne bi mogao da nazove lepom!" Te reči pogodile su Morganu pravo u srce. Kažu da ja ličim na Vivijen; znači li to da svi misle da sam ružna? Ona devojčica je rekla da sam mala i ružna kao neko iz vilinskog naroda. Hladno je odgovorila. "Ja mislim da je Vivijen veoma lepa." Morgoza je šmrknula. "Lako je videti da si odrasla u Avalonu, koji je još izdvojeniji od većine manastira. Mislim da ne znaš šta muškarci smatraju lepotom žene." "Ma hajde", umirujuće je rekla Igrena, "ima i drugih vrlina sem lepote. Ovaj Lanselet ima majčine oči, a niko nikada nije porekao da Vivijen ima divne oči; ona je toliko ljupka da niko ne zna i ne mari je li lepa, toliko ih začara svojim lepim očima i blagim glasom. Lepota nije jedino u kraljevskom stasu, bledoj koži i plavim kovrdžama, Morgoza." "Ah, nisi dovoljno prefinjena, Igrena", odvratila je Morgoza. "Ti si kraljica, a svi uvek misle da su kraljice lepe. A bila si udata za čoveka koji te je voleo. Većina nas ostalih nije te sreće, i utešno je znati da se drugi muškarci dive tvojoj lepoti. Da si provela čitav život sa starim Gorloasom, i tebi bi bilo milo što imaš bledo lice i divnu kosu, i trudila bi se da zaseniš one žene koje imaju samo šarm, lepe oči i mio glas. Muškarci su kao deca - vide samo ono što im najviše treba, punu dojku..." "Sestro!" planula je Igrena, i Morgoza je odgovorila uz mračan osmeh. "No, dobro, tebi je bilo lako da budeš puna vrlina, jer je čovek koga si volela bio kralj. Većina nas ostalih nije te sreće." "Zar ne voliš Lota posle svih ovih godina, Morgoza?" Morgoza je slegnula ramenima. "Ljubav je razonoda za izlete u polju i sedenja kraj ognjišta u zimu. Lot se savetuje sa mnom o svemu, i u vreme rata mi prepušta da vladam domaćinstvom; i kad god donese plen od zlata ili dragulja ili lepe odeće, ja prva biram. Zato sam mu zahvalna. Uz to, on nikada nije došao u priliku čak ni da pomisli da podiže tuñeg sina. Ali to ne znači da treba da se pravim slepa kada neki mladić ima lepo lice i ramena kao mladi bik - ili kada mu se dopadne njegova kraljica." Nimalo ne sumnjam, pomislila je Morgana, pomalo zgañena, da se Morgozi to čini kao velika vrlina i da sebe smatra za vrlo čednu kraljicu. Prvi put posle mnogo godina osetila se zbunjena, znajući da se čednost ne može tek tako odrediti. Hrišćani su je cenili više od svih drugih vrlina, dok je u Avalonu najveća vrlina bila prepustiti svoje telo Bogu ili Boginji, u skladu sa tokovima prirode; i jedni i drugi su vrlinu onih drugih smatrali za najcrnji grehi i nezahvlanost prema svom Bogu. Ako su jedni u pravu, onda su drugi svakako stašno zli. Njoj se činilo da hrišćani odbacuju najsvetiju stvar pod kapom nebeskom, ali oni bi nju smatrali za kurvu. Ako bi govorila o vatrama Beltana kao o svetoj dužnosti prema Boginji, čak i Igrena, koja je odrasla u Avalonu, zapiljila bi se u nju i pomislila bi da ju je opseo neki demon. Ponovo se zagledala u mladiće koji su se približavali; Artur, plavokos i sivook; Lanselet, vitak i gibak; i krupni, crvenokosi Gaven, koji je nadvisivao ostalu dvojicu kao što bi bik nadvisio par španskih konja. Artur je prišao da se pokloni pred majkom. "Gospo", počeo je, ali se brzo popravio. "Majko, je li ti dan bio dug?" "Ništa duži nego tebi, sine. Hoćeš li da sedneš sa nama?" "Samo na trenutak, majko." Dok je sedao, Artur, mada se dobro najeo, rasejano je uzeo šaku slatkiša koje je Morgana sklonila sa svog tanjira. Od toga je Morgana ponovo shvatila koliko je on još mlad. I dalje je žvakao krem od badema kad je progovorio. "Majko, da li želiš da se ponovo udaš? Ako želiš, naći ću najbogatijeg - i najljubaznijeg - kralja da se oženi tobom. Kralj Urijens od Severnog Velsa je udovac; on bi svakako bio srećan da nañe dobru ženu." Igrena se nasmešila. "Hvala ti, dragi sine. Ali pošto sam bila žena Vrhovnog Kralja, ne želim
da budem žena nekog nižeg. A volela sam tvog oca; ne želim da ga zameni neko drugi." "Pa, majko, neka bude kako ti želiš", rekao je Artur, "samo sam se bojao da ćeš biti usamljena." "Teško je biti usamljen u manastiru, sine, sa drugim ženama. A i Bog je tu." "Ja bih radije živela u pustinjačkoj izbi usred šume nego u kući punoj brbljivih žena!" rekla je Morgoza. "Ako je Bog tamo, mora da mu je teško da doñe do reči!" Kada joj je Igrena odgovorila, Morgana je na trenutak u njoj prepoznala nekadašnju veselu majku. "Pretpostavljam da, kao i svaki uviñavan muž, provodi više vremena slušajuči svoje neveste nego govoreći im - ali ko se potrudi da oslušne, ustanoviće da glas Božji nije daleko. Ali jesi li ti ikada ćutala dovoljno dugo da oslušneš i čuješ ga, Morgoza?" Morgoza se nasmejala i načinila pokret kojim borac priznaje poraz. "A ti, Lenselete?" upitala je, izazivački se smešeći. "Jesi li već krunisan, jesi li možda i oženjen?" On se nasmejao i odahnuo glavom. "Oh, ne, tetka. Moj otac, kralj Ban, svakako će mi naći ženu. Ali za sada želim samo da sledim svog kralja i da mu služim." Artur se nasmešio svom prijatelju i pljesnuo ga po ramenu. "Sa ovakva dva snažna roñaka, biću jednako bezbedan, potpuno sam siguran, kao oni nekadašnji imperatori!" Igrena mu se tiho obratila. "Arture, mislim da je Kaj ljubomoran; reci nešto lepo i o njemu." Morgana, koja je to čula, podigla je pogled ka nadurenom, ožiljcima izbrazdanom Kaju. Njemu je ovo zaista teško padalo; pošto je godinama smatrao Artura za posvojče svog oca, sada mu zapoveda mlañi brat - koji je postao kralj - i okružen je novim prijateljima kojima je predao svoje srce. "Kada mir doñe u ovu zemlju", rekao je Artur, "naći ćemo žene i zamkove za sve vas, nimalo ne sumnjam. Ali tebe ću, Kaje, zadržati kod sebe da mi budeš komornik." "Zadovoljan sam time, brate - oprosti, trebalo je da kažem gospodaru i kralju moj." "Ne", odvratio je Artur, smesta se okrenuvši da zagrli Kaja. "Neka me Bog kazni ako ikada budem zahtevao od tebe da me tako zoveš, brate!" Igrena je progutala knedlu. "Arture, kada tako govoriš, čini mi se kao da čujem glas tvog oca." "Voleo bih, sebe radi, da sam ga bolje poznavao, gospo. Ali znam da kralj ne može uvek da postupa po svojoj volji, baš kao ni kraljica." Podigao je Igreninu ruku da je poljubi, i Morgana je pomislila: Znači, već je to naučio o kraljevanju. "Verovatno su ti već kazali da bi trebalo da se oženiš", rekla je Igrena. "Pa, izgleda." Artur je slegnuo ramenima. "Valjda svaki kralj ima kćerku koju bi voleo da uda za Vrhovnog Kralja. Mislim da ću pitati Merlina kojom od njih treba da se oženim." Potražio je pogledom Morganu i na trenutak je izgledao strašno ranjiv. "Ionako ne znam mnogo o ženama." Lanselet je vedro upao. "Pa, onda da ti nañemo najlepšu i najotmeniju ženu u kraljevstvu." "Ne", polako je rekao Kaj. "Pošto Artur kaže, vrlo razumno, da su njemu sve žene slične, naći ćemo mu onu sa najvećim mirazom." Artur se nasmejao. "Prepuštam to tebi, Kaje, i ne sumnjam da ću biti oženjen jednako brzo kao što sam bio krunisan. Predlažem da se posavetuješ sa Merlinom, a svakako će i njegova svetost, nadbiskup, imati šta da kaže o tome. A šta je sa tobom, Morgana? Da li da ti nañem muža, ili ćeš biti jedna od dvorskih dama moje kraljice? Ko bi imao viši položaj na dvoru i u kraljevstvu nego kćer moje majke?" Morgana je jedva uspela da odgovori. "Gospodaru moj i kralju, ja sam zadovoljna u Avalonu. Molim te, ne uznemiravaj se oko traženja muža za mene." Čak ni onda, divlje je pomislila, čak ni ako nosim dete! Čak ni onda! "Neka onda bude tako, sestro, mada ne sumnjam da će nadbiskup imati da kaže nešto i o tome - on smatra da su sve žene Avalona zle čarobnice ili veštice." Morgana nije odgovorila, a Artur je pogledao ostale kraljeve i savetnike gotovo kao krivac; uhvatio je Merlinov pogled i brzo rekao: "Izgleda da sam proveo koliko sam smeo sa svojom majkom, sestrom i sadruzima; moram ponovo da se vratim kraljevanju, gospo." Naklonio se Igreni, pa Morgozi, ali kada se približio Morgani sagnuo se da je poljubi u obraz. Ukočila se.
Majko, Boginjo, kakvu smo zbrku napravili. On kaže da će me uvek voleti i čeznuti za mnom, a upravo to ne sme da učini! Da je barem Lanselet tako osećao... Uzdahnula je, i Igrena je prišla da je uhvati za ruku. "Umorna si, kćeri. Dugo stajanje na suncu te je izmorilo. Jesi li sigurna da nećeš da se vratiš sa mnom u manastir, gde je tako mirno? Ne? Pa, onda, povedi je u svoj šator, Morgoza, hoćeš li?" "Da, draga sestro, idi i odmori se." Pratila je pogledom mladiće dok su se udaljavali. Artur je uviñavno podešavao korak prema Kajevom hramanju. Morgana se vratila u šator sa Morgozom; bila je umorna, ali morala je da ostane na oprezu dok je Lot govorio o nekom planu koga je pomenuo Artur, o borbi na konjima, sa taktikom napada kakva bi smoždila naoružane bande saksonskih jahača i pešaka, od kojih većina nije obučena za bitku. "Dečko je majstor strategije", rekao je Lot. "To bi moglo da uspe; na kraju krajeva, upravo grupice Pikta i Škota, i Plemena, boreći se iz zaklona, mogli su da obeshrabre rimske legije, kako sam čuo - Rimljani su bili toliko navikli na uredno ratovanje po pravilima, i na neprijatelje koji se lepo grupišu na bojnom polju. Konjanici uvek imaju prednost nad svakim pešakom; rimljanske konjičke jedinice, kako su me učili, uvek su odnosile najveće pobede." Morgana se setila Lanseleta kako zaneseno govori o svojim teorijama ratovanja. Ako Artur deli to oduševljenje i ako je spreman da sa Lanseletom radi na stvaranju konjičkih jedinica, možda će zaista doći vreme kada će saksonske horde biti isterane iz ove zemlje. Tada će zavladati mir, duži od legendarnih dvesta godina Rimskog mira. A ako Artur ponese mač Avalona i druidske sudove obreda, onda će im predstojati vreme čuda... Vivijen je jednom govorila o Arturu kao o kralju koji dolazi iz legende, noseći legendarni mač. A Boginja će možda ponovo vladati ovom zemljom, a ne mrtvi Bog hrišćana, sav od patnje i smrti... Zanela se u sanjarenje i trgla se tek kad ju je Morgoza blago prodrmala za rame. "Draga moja, gotovo da si zaspala, idi lepo u krevet; izvinićemo te mi", rekla je i poslala je svoju služavku da pomogne Morgani da se svuče, da opere noge i uplete kosu. Spavala je dugo i duboko, bez snova, jer umor mnogih dana iznenada se sručio na nju. Ali kada se probudila, jedva je shvatila gde se nalazi i šta se desilo, znala je samo da joj je strašno muka i da se mora iskobeljati iz šatora da povraća. Kada se ispravila, dok joj je u glavi sve zvonilo, Morgoza je bila kraj nje, čvrsta i ljubazna ruka da joj pomogne da se vrati unutra. Tako je se Morgana sećala iz najranijeg detinjstva, naizmenično ljubazne i grube. Sada joj je obrisala znojavo čelo vlažnim peškirom i posadila je kraj sebe, naloživši služavki da donese njenoj roñaci čašu vina. "Ne, ne, neću, ponovo će mi pozliti..." "Popij to", strogo je rekla Morgoza, "i pokušaj da pojedeš ovaj komad hleba, tvrd je i neće ti smetati - sada moraš imati nešto u stomaku." Nasmejala se. "Zapravo, i imaš nešto u stomaku što ti prireñuje sve ove nevolje." Postiñena, Morgana je odvratila pogled. Morgozin glas ponovo je bio ljubazan. "Hajde, devojko, sve smo mi prošle kroz to. Znači, noseća si - pa šta? Nisi ni prva ni poslednja. Ko je otac - ili ne treba da pitam? Videla sam kako gledaš Vivijeninog lepog sina - je li on taj srećnik? Ko bi te krivio? Nije? Znači, dete Beltanskih vatri? Mogla sam da pomislim. A zašto da ne?" Morgana je stegla pesnice pred Morgozinom dobroćudnom otvorenošću. "Neću ga; kada se vratim u Avalon, znam šta treba da uradim." Morgoza ju je uznemireno pogledala. "Oh, draga, zar moraš? U Avalonu bi rado dočekali dete Boga, a ti si pripadnik kraljevske loze Avalona. Neću da kažem da nisam i sama tako postupala rekla sam ti da sam pazila da nikada ne rodim dete koje nije Lotovo, što ne znači da sam spavala sama kad god je bio negde daleko u ratovima. A i zašto bih? Kao da je on spavao sam! Ali jedna stara babica mi je rekla, a ona se razume u svoj posao, da žena nikada ne sme pokušati da pobaci prvo dete koje začne, jer bi time mogla da povredi matericu i da više nikada ne začne ponovo."
"Ja sam sveštenica, a Vivijen stari; ne želim da mi dete smeta u dužnostima u hramu." Čak i dok je to govorila, znala je da prikriva istinu; u Avalonu je bilo žena koje su vršile svoju dužnost sve do poslednjih meseci trudnoće, a tada su ostale žene pažljivo rasporeñivale poslove tako da može da se odmara pre poroñaja; a potom su imale vremena da neguju bebu pre nego što bi je poslale na usvojenje. Neke od kćeri bile su podignute meñu sveštenicama, kao Igrena. Morgoza je do svoje dvanaeste godine rasla u Avalonu kao Vivijenina usvojena kćer. Morgoza ju je pažljivo pogledala. "Da, mislim da se svaka žena tako oseća kada prvi put ponese dete u materici - kao da je u zamci, ljuta zbog nečega što ne može da izmeni i čega se plaši. Znam da je tako bilo sa Igrenom, bilo je i sa mnom, pretpostavljam da je isto sa svakom ženom." Pružila je ruke i zagrlila Morganu, čvrsto je privivši uz sebe. "Ali, drago dete, Boginja je dobra. Kako dete bude raslo u tebi, Boginja će ti u srce uliti ljubav prema njemu, makar da ti nije bilo stalo do čoveka koji ti ga je napravio. Dete, udala sam se sa petnaest godina za daleko starijeg čoveka; onog dana kad sam shvatila da sam noseća bila sam spremna da se bacim u more - činilo mi se da je to kraj moje mladosti, kraj mog života. Ah, nemoj plakati", dodala je, gladeći Morganu po kosi, "uskoro ćeš se osećati bolje. Ni ja ne volim da idem okolo sa ogromnim stomakom i da se teturam kao dete koje uči da hoda, ali to će proći, a beba na grudima je toliko zadovoljstvo da vredi malo trpeti zbog toga. Rodila sam četvoro i rado bih rodila još jedno toliko često sam poželela da imam makar jednu devojčicu. Ako ti ne bi volela da tvoje dete raste u Avalonu, ja ću ga usvojiti - šta misliš o tome?" Morgana je duboko, drhtavo uzahnula i podigla glavu sa Morgozinog ramena. "Izvini pokvasila sam ti čitavu haljinu." Morgoza je slegnula ramenima. "Dobro je ako joj se ne desi ništa gore. Vidiš? Mučnina je prošla, i čitavog dana ćeš se dobro osećati. Šta misliš, da li bi te Vivijen pustila da mi doñeš u goste? Možeš se vratiti na Orkni sa nama, ako želiš - nisi još bila tamo, a promena će ti prijati." Morgana se zahvalila, ali je rekla da se mora vratiti u Avalon, a pre toga još mora da ode i pozdravi se sa Igrenom. "Ne bih ti savetovala da joj se poveravaš", rekla je Morgoza. "Postala je tolika hrišćanka da bi bila šokirana - ili bi mislila da joj je dužnost da bude šokirana." Morgana se bledo nasmešila - nije nameravala da se poverava Igreni, kao ni bilo kome drugom. Pre nego što Vivijen sazna, neće saznati niko drugi. Bila je zahvalna Morgozi na savetima, ali nije nameravala da ih se pridržava. Odlučno je rekla u sebi da ima moć odlučivanja; ona je sveštenica, i šta god bude učinila biće to po njenoj proceni. Dok se opraštala od Igrene, stalno prekidana prokletim zvonima koja su pozivala kaluñerice na dužnosti, razmišljala je kako Morgoza više nego Igrena liči na majku kakve se sećala. Igrena je postala stara, neosetljiva i pobožna, i sa olakšanjem se oprostila od nje. Kad se vrati u Avalon, znala je, vratiće se kući; sada više nije imala drugu kuću. Ali ako joj Avalon više nije dom, šta će onda? 20. Morgana se rano ujutro iskrala iz Kuće Devojaka i uputila u divlju močvaru iza Jezera. Zaobišla je Tor i zašla u šumu; uz malo sreće, naći će ono što joj je potrebno bez mnogo lutanja po magli. Znala je šta joj je sve potrebno - odreñeni koren, zatim kora sa jednog grma i dve trave. Sve se moglo naći u Avalonu. Mogla je to da uzme i iz skladišta u Kući Devojaka, ali bi morala da objasni šta će joj, a toga se grozila. Nije želela ni zavitlavanje ni saučešće ostalih žena; bolje da ih sama nañe. Ne mora da se radi ovoga izlaže milosti neke druge osobe. Jedna od trava koje su joj bile potrebne rasla je u baštama Avalona; uzbrala ju je neprimećena. Za ostale je morala napolje, i prešla je priličan put pre nego što je primetila da još nije zašla u maglu. Osvrnula se i zaključila da se našla u delu Avalona koji ne poznaje - a to je bilo potpuno besmisleno. Živela je u Avalonu preko deset godina, poznavala je svaku udolinu i brdašce, svaku stazu i gotovo svako drvo. Nemoguće je da se izgubila u Avalonu, ali ipak joj se upravo to desilo;
zalutala je u gušći deo šume, gde je drveće starije i zbijenije nego što je igde videla, i primetila je potpuno nepoznato drveće, grmlje i trave. Je li moguće da je nekako prošla kroz maglu ne primetivši je, i da se sada nalazi na kopnu koje okružuje Jezero i ostrvo u njemu? Ne; u mislima je ponovo prešla svaki korak. Nije bilo magle. U svakom slučaju, Avalon je gotovo ostrvo, i da je došla do njegovog kraja, naišla bi na vode Jezera. Postojala je skrivena, gotovo suva staza za jahače, ali nije joj prišla ni blizu. Čak i onog dana kada je sa Lanseletom našla Gvenvir u magli, bili su okruženi močvarom, a ne šumom. Ne, ne nalazi se na Ostrvu sveštenika, a osim ako nekako nije stekla čudesnu moć hodanja po vodi, nije mogla biti ni na kopnu. A nije bila ni u Avalonu. Podigla je pogled, pokušavajući da se orijentiše po suncu, ali nije mogla da ga vidi; bilo je gotovo podne, ali svetlost je bila kao blagi sjaj na nebu, kao da je dopirala sa svih strana istovremeno. Morgana je počela da oseća ledeni strah. Znači, nije se nalazila u poznatom svetu. Je li moguće da u druidskoj magiji koja je uklonila Avalon iz sveta postoji još jedna nepoznata zemlja, svet oko ili iza Avalona? Pogledala je gusto drveće, drevne hrastove i leske, paprat i vrbe, i znala je da se ne nalazi u svetu koji bi joj bio poznat. Primetila je čvornovati hrast, neizmerno star, koga bi inače svakako morala da poznaje. Ovako staro i dostojanstveno stablo druidi bi proglasili za sveto. "Boginje mi! Gde sam to?" Gde god da je bila, nije mogla da stane. Ili će dolutati na neko poznato mesto, naći neki znak koji bi je uputio kuda da krene, ili će doći do početka magle kroz koju bi se vratila u svoj svet. Polako je išla kroz sve gušću šumu. Učinilo joj se da se pred njom nalazi čistina, pa je pošla tamo. Bila je okružena leskovim stablima; nagonski je osetila da nijedno od njih nikada nije dodirnuo metal druidskog noža kako bi odsekao rašlje za nalaženje vode, skrivenog blaga ili otrova. Na ostrvu Avalon postojao je leskov gaj, ali poznavala je sve drveće u njemu; i sama je tamo sekla rašlje, pre više godina kada se učila tome. Ovo nije bilo to mesto. Na samoj ivici gaja primetila je busen travke koja joj je bila potrebna. Pa, može i da je uzme, neka bar nešto dobro ispadne od ovolikog lutanja. Prišla je i kleknula, podvivši suknju pod kolena, i počela da kopa za korenom. Dvaput je, dok je kopala, osetila da je neko posmatra, ono neobično peckanje meñu lopaticama koje osećaju svi što su živeli u divljini. Ali kada bi podigla pogled, mada je primetila senku pokreta meñu drvećem, nije videla nikoga da je gleda. Treći put je sačekala sa podizanjem pogleda koliko je god mogla, govoreći sebi da ionako neće videti nikoga. Otrgla je travku iz zemlje i počela da čisti koren, mrmljajući čaroliju namenjenu njegovoj upotrebi - molitvu Boginji da obnovi život iščupane biljke, da umesto jednog uzetog grma uvek na njegovo mestu izrastu novi. Ali osećanje da je posmatraju postalo je jače, i Morgana je konačno podigla pogled. Gotovo nevidljiva na ivici drveća, stojeći u senci, posmatrala ju je žena. Nije bila sveštenica; Morgana je nikada ranije nije videla. Nosila je sivozelenu haljinu, boje vrbovog lišća kada u pozno leto ostari i postane prašnjavo, i nekakav taman ogrtač. Na grlu joj se primećivao odsjaj zlata. Morgana je na prvi pogled pomislila da je to pripadnica malog, tamnoputog naroda sa kojim je iščekivala smrt Kralja Jelena. No, žena se držanjem potpuno razlikovala od pripadnica tog naroda; držala se kao sveštenica ili kraljica. Morgana nije mogla da joj proceni godine, ali duboko usañene oči i bore oko njih govorile su joj da žena nije mlada. "Šta to radiš, Morgano od vila?" Osetila je ježenje duž kičme. Kako je žena znala njeno ime? No, veštinom sveštenice prikrila je strah dok je odgovarala. "Ako znaš moje ime, gospo, svakako vidiš i šta radim." Odlučno je otrgla pogled od njenih tamnih očiju i posvetila se guljenju kore. Kada je podigla pogled, napola očekujući da nepoznata žena iščezne kao što se i pojavila, ona je još bila tu, mirno je gledajući kako radi. Progovorila je, pogleda uperenog u Morganine ogrubele ruke i nokat slomljen od kopanja. "Da, vidim šta radiš i šta nameravaš da učiniš. Zašto?" "Šta se tebe to tiče?" "Mom narodu život je dragocen", rekla je žena, "jer mi se ne rañamo i ne umiremo lako kao vi.
Ali čudi me da ti, Morgana, koja nosiš kraljevsku krv Starog Naroda, i stoga si mi daleka roñaka, želiš da pobaciš jedino dete koje ćeš ikada roditi." Morgana je progutala knedlu. Podigla se na noge, svesna svojih grubih i prljavih ruku, napola oguljenog korena u šaci, suknje izgužvane od klečanja na vlažnoj i blatnjavoj zemlji - kao da je mala guščarica pred Velikom Sveštenicom. Odgovorila je braneći se. "Zašto tako govoriš? Još sam mlada. Zašto misliš da, ako pobacim ovo dete, neću roditi desetoro drugih?" "Zaboravila sam da je vilinska krv u tebi razreñena, da ti Vid dolazi izmenjen i nepotpun", rekla je nepoznata žena. "Neka ti bude dovoljno ovo: videla sam. Dvaput razmisli, Morgana, pre nego što odbiješ ono što ti je Boginja poslala od Kralja Jelena." Morgana je odjednom ponovo počela da plače. Progovorila je mucajući. "Ne želim ga! Ne želim ga! Zašto mi je Boginja to učinila? Ako dolaziš od nje, možeš li da mi odgovoriš?" Žena ju je tužno pogledala. "Ja nisam Boginja, Morgana, niti njen izaslanik. Moj narod ne poznaje ni bogove ni boginje, samo grudi naše majke koja je pod našim nogama i nad našom glavom, od koje potičemo i kojoj se vraćamo kada nam vreme istekne. Stoga cenimo život i plačemo kada vidimo da se uništava." Prišla je i uzela od Morgane koren. "Ovo ti ne treba", rekla je i bacila ga na tlo. "Kako se zoveš?" uzviknula je Morgana. "Kakvo je ovo mesto?" "Ne možeš izgovoriti moje ime na svom jeziku", rekla je gospa, a Morgana se iznenada upitala na kojem to jeziku govore. "Što se tiče ovog mesta, to je leskov gaj, i samo je to što jeste. On vodi ka mom mestu, a ona staza tamo", pokazala je, "odvešće te na tvoje mesto, u Avalon." Morgana je pratila pogledom pruženu ruku. Da, tamo je bila staza; zaklela bi se da nije bila tamo kada je došla u gaj. Gospa je još stajala kraj nje. Neobično je mirisala, ne snažnim mirisom neopranog tela kao ona plemenska sveštenica, nego neobičnim, neuhvatljivim mirisom, kao na neku nepoznatu travku ili list, čudnim, svežim, gotovo gorkastim mirisom. Kao od obrednog bilja za Vid, Morgana je osetila da joj pada čarolija na oči, tako da je videla više nego ikada ranije, kao da je sve novo i čisto, a ne obično i svakodnevno. Gospa je progovorila tihim, opčinjujućim glasom. "Možeš ostati ovde, sa mnom, ako želiš; učiniću da zaspiš, pa ćeš roditi svoje dete bez bola, a ja ću ga uzeti zbog snažnog života koji je u njemu, i živeće duže nego što bi živeo u tvom narodu. Jer vidim sudbinu za njega, u tvom svetu pokušaće da čini dobro, kao i većina vas, a činiće samo zlo. Ali ako ostane ovde, sa mojim narodom, živeće dugo i dugo, ti bi rekla skoro zauvek - možda kao naš čarobnjak, živeći sa drvećem i divljim stvarima koje čovek nikada nije ukrotio. Ostani ovde, malena; daj mi bebu koju ne želiš da rodiš, a onda se vrati svom narodu, znajući da je on živ i da mu niko neće nauditi." Morgana je osetila strašnu jezu. Znala je da ova žena pred njom nije sasvim ljudsko biće; i u njoj je teklo pomalo te drevne vilinske krvi - Morgana od vila, ime kojim ju je Lanselet nekada zavitlavao. Istrgla se iz ženinih ruku i potrčala, stazom koju joj je ova pokazala, potrčala divlje kao da je goni demon. Iza sebe je čula ženin glas. "Onda pobaci dete, ili ga zadavi kad se rodi, Morgano od vila, jer tvoj narod ima svoju sudbinu, a šta zapada sinu Kralja Jelena? Kralj mora umreti kada na njega doñe red da padne..." Ali glas joj je zamirao dok je Morgana zalazila u maglu, trčeći, spotičući se, otržući se od granja koje ju je kačilo i usporavalo dok je panično bežala, sve dok nije izbila iz magle na blistavo sunce i u tišinu i shvatila da ponovo stoji na poznatim obalama Avalona. Mesec je ponovo bio mlad. Avalon je bio prekriven izmaglicom i letnjom maglom, ali Vivijen je bila sveštenica već toliko godina da je poznavala mesečeve mene kao da joj teku u plimama sopstvene krvi. Ćutke je koračala podom svoje kućice, i posle nekog vremena se obratila jednoj od sveštnica. "Donesi mi moju harfu." Ali kada je sela sa bledom vrbovom harfom na kolenu, samo je dokono dodirnula strune, bez želje u srcu da svira. Kako je noć pred jutro počela da bledi, Vivijen je ustala i uzela malenu svetiljku. Sveštenicaslužavka brzo je izišla iz unutrašnje sobe gde je spavala, ali Vivijen je bez reči odmahnula
glavom i dala joj znak da se vrati u krevet. Izišla je, tiho kao utvara, pošla stazom ka Kući Devojaka i ušunjala se unutra, krećući se tiše od mačke. U sobi gde je spavala Morgana prišla je krevetu i zagledala se u uspavano lice toliko nalik na njeno. Morgana je, u snu, imala lice one devojčice koja je došla u Avalon pre toliko godina i koja je stekla mesto u najdubljem delu Vivijeninog srca. Pod tamnim trepavicama videli su se podočnjaci nalik na modrice, a ivice kapaka bile su joj crvene, kao da je plakala pre nego što je zaspala. Podigavši svetiljku, dugo je gledala svoju mladu roñaku. Volela je Morganu više nego što je ikada volela Igrenu, ili Morgozu koju je hranila na svojim grudima; kao što nije volela ni jednog od muškaraca sa kojima je delila postelju za jednu noć ili razdoblje. Čak ni Ravenu, koju je od sedme godine obučavala za sveštenicu, nije toliko volela. Samo jednom je osetila tako silovitu ljubav, takav unutrašnji bol kao da je svaki udisaj voljene osobe agonija - prema kćeri koju je rodila prve godine kad se zarekla za sveštenicu, koja je poživela jedva šest meseci i koju je, plačući poslednji put, Vivijen sahranila pre nego što je napunila petnaestu godinu. Od trenutka kad su joj spustili tu kćer u naručje, pa do trenutka kad je krhko detence ispustilo poslednji dah, Vivijen je udisala svaki svoj dah u mešavini delirijuma ljubavi i bola, kao da je voljeno dete deo njenog tela, i kao da oseća svaki trenutak njenog zadovoljstva i bola kao svoj sopstveni. To je bilo na početku njenog života, i Vivijen je znala da je žena kakvom je roñena ostala sahranjena u leskovom gaju u Avalonu. Žena koja je bez suza otišla od tog malenog groba bila je potpuno drugačija osoba, daleka od svakog ljudskog osećanja. Ljubazna, da; zadovoljna, čak i srećna, ponekad; ali ne ista žena. Volela je svoje sinove, ali od trenutka kada su roñeni pomirila se sa pomišlju da će ih predati drugim majkama na usvajanje. Dopustila je sebi da malo voli Ravenu... ali Vivijen je ponekad osećala, u najdubljim ponorima srca, da joj je njena umrla kćer poslata nazad dobrotom Boginje kao Igrenino dete. Sada plače, i kao da mi svaka njena suza peče srce. Boginjo, dala si mi ovo dete da ga volim, a ipak moram da je prepustim ovim mukama... Čitavo čovečanstvo pati, sama Zemlja ječi od muka svojih sinova. U svojoj patnji, Majko Ceridven, postajemo bliži tebi... Vivijen je brzo prinela ruku očima, odmahujući glavom kako bi jedina prolivena suza nestala bez traga. I njoj je odreñeno šta mora biti; njene patnje nisu još ni počele. Morgana se promeškoljila i okrenula na bok, a Vivijen, iznenada uplašena da će se Morgana probuditi i da će ponovo morati da se suoči sa optužbom njenih očiju, brzo se iskrala iz sobe i tiho se vratila u svoju kuću. Legla je na krevet i pokušala da zaspi, ali nije zatvorila oči. Jednom, pred jutro, ugledala je senku kako se kreće preko zida, i uspela je da u tami razabere lice; bila je to Smrt, koja ju je čekala, u obličju stare žene obučene u krpe i komadiće tame. Majko, jesi li došla po mene? Ne još, kćeri moja, ti koja jesi ja. Čekam ovde kako bi se setila da te čekam, kao što čekam svakog smrtnika... Vivijen je žmirnula, a kad je otvorila oči ugao je bio taman i prazan. Sada mi svakako više ne treba podsećanje da me čeka... Tiho je ležala, čekajući kao što je bila naučena da čeka, sve dok se u sobu nije prokralo svitanje. Pa i dalje, dok se nije obukla, a post mladog meseca prekinuće tek doveče, kada se prvi srp bude video na večernjem nebu. Potom je pozvala služavku. "Dovedi mi gospu Morganu", rekla je. Kada je Morgana došla, primetila je da se obukla kao sveštenica najvišeg stepena, visoko začešljane i upletene kose, sa malenim srpolikim nožem na tamnoj uzici oko pojasa. Vivijen se mračno nasmešila, a kada su se pozdravile i kad je Morgana sela kraj nje, rekla je: "Dvaput je mesec bio mlad; reci mi, Morgana, je li Rogati u gaju ubrzao tvoju matericu?" Morgana ju je hitro pogledala, pogledom malene životinje uhvaćene u zamku. Potom je odgovorila kao da se brani: "Sama si mi rekla da treba da postupam po svojoj proceni; pobacila sam ga."
"Nisi", rekla je Vivijam, umirivši glas da bi zvučao što ravnodušnije. "Zašto me lažeš? Kažem ti da nisi." "Ali hoću!" Vivijen je u devojci osetila moć; na trenutak, kad je Morgana brzo ustala sa klupe, učinilo joj se da je odjednom postala visoka i preteća. Ali to je bio trik sveštenica i Vivijen je to znala. Prevazišla me je, ne mogu je više kontrolisati. Ipak je rekla, prizivajući svu svoju vlast. "Nećeš to uraditi. Kraljevska krv Avalona ne sme se odbacivati." Morgana je odjednom pala na tle, i Vivijen se načas uplašila da će se devojka slomiti i divlje zajecati. "Zašto si mi to učinila, Vivijen? Zašto si me ovako iskoristila? Mislila sam da me voliš!" Lice joj se grčilo, ali nije zaplakala. "Boginja zna, dete, da te volim onako kako nisam volela nijedno drugo ljudsko biće na svetu", mirno je rekla Vivijen, uprkos probodu bola u srcu. "Ali kada sam te dovela ovamo, kazala sam ti: doći će vreme kada ćeš me mrzeti onoliko koliko si me tada volela. Ja sam Gospa od Avalona; ne moram da pravdam svoje postupke. Radim ono što moram, ništa više i ništa manje, a tako ćeš činiti i ti kada doñe tvoje vreme." "Taj dan nikada neće doći!" povikala je Morgana, "jer, kažem ti, ovde i sada, da si me poslednji put iskoristila i poigrala se sa mnom kao sa lutkom! Nikada više - nikada!" Vivijen je pazila da joj glas ostane miran, glas obučene sveštenice koja ostaje smirena makar nebesa pala na nju. "Pazi kako me proklinješ, Morgana; reči izgovorene u besu umeju da se na zao način vrate kada su ti najmanje potrebne." "Da te prokunem - nisam ni pomislila na to", brzo je rekla Morgana. "Ali neću više da budem tvoja igračka. Što se tiče deteta zbog čijeg si začinjanja pokrenula nebo i zemlju, neću ga roditi u Avalonu da bi se ti naslañivala svojim delom." "Morgana..." zaustila je Vivijen, pruživši ruku ka devojci, ali Morgana je ustuknula. Progovorila je u potpunoj tišini. "Neka Boginja postupi sa tobom kao što si ti postupila sa mnom, Gospo." Ne rekavši više ni reč, okrenula se i izišla iz sobe, ne čekajuči na dozvolu. Vivijen je ukočeno sedela, kao da su Morganine poslednje reči zaista bile kletva. Kada je konačno opet mogla jasno da misli, pozvala je jednu sveštnicu; dan je već odmakao, i mesec, najtanji mogući srp, video se, tanak i srebrnast, na zapadnom nebu. "Reci mojoj roñaci, gospi Morgani, da doñe ovamo; nisam joj dala dozvolu da ode." Sveštenica je otišla i dugo se nije vraćala; već se smračilo kada je Vivijen poslala drugu služavku da joj donese hranu kako bi prekinula dugi post, i tek tada se prva vratila. "Gospo", rekla je i naklonila se, a lice joj je bilo belo. Vivijeni se grlo steglo, i zbog nečega se setila kako se nekada davno jedna sveštenica, obuzeta dubokim očajanjem, pošto je rodila dete koje nije želela, obesila o sopstveni pojas za jedno drvo u hrastovom gaju. Morgana! Je li zato Smrt došla da me upozori? Zar će položiti ruke na njen život? Jedva je progovorila suvim usnama. "Naložila sam ti da mi dovedeš gospu Morganu." "Gospo, ne mogu." Vivijen je ustala sa stolice i lice joj je postalo užasno: mlada sveštenica ustuknula je toliko brzo da se gotovo saplela o svoje suknje. "Šta se desilo gospi Morgani?" "Gospo..." zamucala je mlada žena, "ona... ona nije u svojoj sobi, i svuda sam pitala. Našla sam... našla sam ovo u njenoj sobi", rekla je i pokazala veo i tuniku od jelenje kože, srebrni polumesec i mali srpoliki nož koji je Morgana dobila kada je postala sveštenica. "A na obali su mi rekli da je pozvala barku i otišla na kopno. Mislili su da ide po tvom nalogu." Vivijen je duboko udahnula, pružila ruku i uzela od sveštenice nož i polumesec. Pogledala je hranu na stolu i zahvatilo ju je strašno osećanje slabosti; sela je da brzo pojede malo hleba i popije čašu vode sa Svetog Kladenca. Tada je progovorila. "Nisi ti kriva, žao mi je što sam bila gruba prema tebi." Ustala je, sa Morganinim nožem i polumesecom u ruci, i ugledala pulsirajuću venu tamo gde bi mogla lako da prevuče nožem i pusti da život isteče iz nje. Tako će biti da je Smrt došla po mene, a ne po Morganu. Ako joj treba krv, neka uzme moju. Ali Morgana je
ostavila nož; neće se obesiti niti preseći vene. Svakako je otišla kod majke po savet i utehu. Vratiće se jednog dana, a ako se i ne vrati, to je u rukama Boginje. Kada je opet ostala sama, izišla je iz kuće i, pod bledim sjajem mladog meseca, popela se stazom do svog ogledala. Artur je krunisan za kralja, pomislila je; sve na čemu sam radila proteklih dvadeset godina desilo se. A ipak sam ostala sama i napuštena. Neka bude Boginjina volja sa mnom, ali daj da još jednom vidim lice svoje kćeri, svog jedinog deteta, pre nego što umrem; daj da saznam da će sa njom sve biti u redu. Majko, u tvoje ime. Ali lice ogledala pokazivalo je samo tišinu i senke, a iza svega toga mač u rukama njenog sina, Balana. Govori Morgana... Sitni, tamni veslači nisu me dva puta pogledali; navikli su na Vivijenine dolaske i odlaske u odeći kakvu bi odabrala, i šta god sveštenica odlučila, njima se činilo u redu. Niko nije ni pokušao da mi se obrati, a što se mene tiče, odlučno sam držala lice okrenuto ka spoljašnjem svetu. Trebalo je da se iskradem iz Avalona tajnom stazom. Ovako, brodom, Vivijen će svakako čuti da sam otišla... ali čak ni sebi se nisam usuñivala da priznam strah koji me je sprečavao da poñem tajnom stazom, jer me možda koraci ne bi odveli na kopno, nego u onu čudnu zemlju gde raste nepoznato cveće i drveće, nedirnuto ljudskom rukom, i gde sunce nikada ne sija, i gde podrugljivi pogled vilinske žene vidi pravo u moju dušu. Još sam nosila bilje, vezano u vrećici za pojasom, ali kako se brod udaljavao, gonjen tihim veslima, u magle Jezera, odvezala sam vrećicu i pustila je da padne u vodu. Kao da je tamo pod površinom Jezera nešto blesnulo, nalik na senku... sjaj zlata, možda dragulja; ali odvratila sam pogled, znajući da veslači čekaju da podignem maglu. Avalon je ležao iza mene, napušten; Ostrvo je ležalo pod izlazećim suncem, ali nisam se okrenula da poslednji put pogledam Tor i prsten od kamenja. Neću da budem Vivijenina igračka, da rodim bratovljevog sina za neku tajnu svrhu Gospe od Jezera. Nekako uopšte nisam sumnjala u to da će biti sin. Da sam verovala da ću roditi kćer, ostala bih u Avalonu, podarivši Boginji kćer koju sam joj dugovala. Nikada, tokom svih proteklih godina, nisam prestala da žalim što mi je Boginja poslala sina, umesto kćer koja bi joj služila u hramu i u gaju. I tako sam poslednji put izgovorila magijske reči, bar sam tako verovala, i magle su se povukle, i stigli smo do obale Jezera. Osećala sam se kao da se budim iz dugog sna. Kada sam prvi put ugledala Avalon, upitala sam je li stvaran; setila sam se sada šta mi je Vivijen tom prilikom odgovorila: "Stvarniji je od svakog drugog mesta." Ali više nije bio stvaran. Gledala sam običnu trsku i mislila, samo ovo je stvarno, a godine u Avalonu su samo san koji će izbledeti i nestati kada se probudim. Padala je kiša; kapi su hladno pljuskale u Jezero. Prebacila sam teški ogrtač preko glave i stupila na stvarnu obalu, gledajući na trenutak kako brod ponovo zalazi u maglu, a onda sam se odlučno okrenula. Ni na trenutak se nisam dvoumila kuda ću poći. Ne u Kornvol, mada mi je duša čeznula za zemljom mog detinjstva, za dugačkim prstima stenja koje se proteže u tamno more, za dubokim i senovitim dolinama izmeñu strmih litica, za voljenom i poluzaboravljenom obalom oko Tintagela. Igrena bi me rado primila tamo. Ali ona je bila zadovoljna izmeñu manastirskih zidova, i meni se činilo dobro da tamo ostane neuznemiravana. A nisam ni pomislila da odem kod Artura, mada bi se svakako sažalio nada mnom i pružio mi zaklon. Boginja je postupala sa nama na svoj način. Osećala sam nekakvo nejasno žaljenje zbog onoga što se desilo onog jutra - ono što smo učinili kao Bog i Boginja moralo se zbog obreda, ali ono što se desilo u zoru, to smo učinili mi. Ali i to je bilo po volji Boginje. Samo ljudska vrsta pravi razlike zbog stepena srodstva; životinje ne znaju ništa o tome, i uostalom, muškarac i žena su samo životinje. Ali iz ljubaznosti prema Arturu, koji je odgajen kao hrišćanin, on nikada ne
treba da sazna da je začeo sina pri onome što bi smatrao za strašan greh. Što se mene tiče, nisu me odgajili monasi, niti su uticali na mene. Dete koje sam nosila u materici - to sam čvrsto odlučila - ne potiče od nekog smrtnika. Poslao mi ga je Kralj Jelen, Rogati, i bilo je zakonito kao i svako dete zaklete sveštenice. I stoga sam pošla ka severu, bez straha od dugog putovanja preko močvara i pustara koje će me na kraju dovesti do kraljevstva Orkni, i do moje roñake Morgoze.
MerionCimerBredli, MAGLEAVALONA(II) Prevela Zvezdana Šelmić
Knjiga druga UZVIŠENA KRALJICA 1. Daleko na severu, gde je Lot bio kralj, sneg je debelo pokrivao pustare, i čak i u podne često je bilo magle. U retkim danima kada je sijalo sunce muškarci su mogli da izañu u lov, ali žene su bile zarobljene u zamku. Morgoza, dokono okrećući preslicu - mrzela je predenje kao i uvek, ali u sobi je bilo suviše mračno za neki finiji posao - osetila je ledenu promaju sa otvorenih vrata i podigla pogled. Progovorila je sa blagim prebacivanjem. "Suviše je hladno za to, Morgana, a čitavog dana si se žalila da ti je zima; hoćeš da nas sve pretvoriš u ledenice?" "Nisam se žalila", rekla je Morgana. "Jesam li rekla i reč? Soba je pretrpana i smrdi na dim. Htela sam samo da se nadišem - ništa više!" Zatvorila je vrata i vratila se do vatre, trljajući šake i stresajući se. "Nije mi bilo toplo još od ravnodnevice." "Nimalo ne sumnjam u to", rekla je Morgoza. "Tvoj mali putnik, tamo unutra, otima ti svu toplotu iz kostiju - njemu je toplo i udobno, a majka mu se smrzava. Uvek je tako." "Barem je ravnodnevica prošla, ranije sviće i kasnije se smrkava", rekla je jedna od Morgozinih žena. "A za nedelju ili dve, možda će vaša beba biti sa vama..." Morgana nije odgovorila, nego je ostala kraj vatre, drhteći i trljajući šake kao da je bole. Morgoza je pomislila da devojka izgleda kao sopstvena senka, lica smršalog i oštrog, ruku koščatih kao u kostura u poreñenju sa ispupčenim stomakom trudnice. Pod očima je imala velike tamne podočnjake, a kapci su joj bili crveni kao da neprestano plače; ali tokom svih meseci koje je Morgana provela u njenoj kući, Morgoza je nije videla da proliva ni suzu. Utešila bih je, ali kako, kada ne plače? Morgana je nosila Morgozinu staru haljinu, nekada tamnoplavu, sada izbledelu i iskrzanu, i smešno predugačku. Delovala je neuredno, gotovo zapušteno, i Morgozi se činilo da njena roñaka uopšte ne mari za to da se lati igle i konca i malo upristoji odeću. I članci na nogama toliko su joj otekli da su se prelivali preko cipela; to je bilo stoga što je u ovo doba godine mogla da jede samo usoljenu ribu i staro povrće. Svima je bila potrebna sveža hrana, ali po ovakvom vremenu bilo ju je teško nabaviti. Pa, možda će muškarci imati sreće u lovu, pa će moći da iznese pred Morganu malo svežeg mesa; posle četiri svoje trudnoće, Morgoza je poznavala večitu glad pred poroñaj. Jednom, setila se, kada je bila trudna sa Gavenom, otišla je u mlekarnik i pojela šaku gline koju su čuvali radi zatvaranja posuda. Jedna stara babica rekla joj je da, kada trudnica oseća nezadrživu potrebu da jede čudne stvari, to znači da su baš one detetu potrebne i da treba da mu ih pruži. Možda će sutra imati sveže bilje iz planinskog potoka - za tim žudi svaka trudnica, naročito krajem zime. Morganina divna tamna kosa bila je zamršena - izgledala je kao da se nije očešljala vać nedeljama. Sada se okrenula od vatre, uzela češalj sa police i počela da češlja jednog od Morgozinih pasa. Bolje bi ti bilo da malo urediš svoju kosu, pomislila je Morgoza, ali oćutala je; Morgana je u poslednje vreme bila toliko nervozna da je bolje bilo ni ne obraćati joj se. To je sasvim prirodno pred sam poroñaj, pomislila je, gledajući devojčine mršave ruke kako provlače češalj kroz pseću dlaku; kučence je kevtalo i cvilelo, a Morgana ga je umirivala glasom blažim nego kad se obraćala ljudima. "Ne može još dugo trajati, Morgana", nežno je rekla Morgoza. "Do praznika sveća svakako ćeš se poroditi." "Jedva čekam." Morgana je još jednom pomilovala psa i spustila ga na pod. "Eto, sad si dovoljno pristojan da sediš meñu damama, maleni... kako si sad lep, tako očešljan!"
"Podložiću vatru", rekla je jedna od žena, po imenu Bet, spustivši preslicu i ubacivši klupče u kotaricu sa vunom. "Muškarci će uskoro stići kući - već se smračilo." Prišla je vatri, saplela se o komad drveta i gotovo pala na ognjište. "Garete, štetočino mala, hoćeš li skloniti ovo smeće?" Bacila je štap u vatru, a petogodišnji Garet, koji je gurkao štapiće okolo i poluglasno im pričao, ispustio je krik besa - štapovi su mu bili vojska! "E, Garete, sad je mrak, i tvoja vojska mora pod šatore", brzo je rekla Morgoza. Dečko je, gunñajući, odgurao štapiće u ugao, ali dva je pažljivo smestio pod tuniku - ti su bili deblji, a Morgana ih je pre nekoliko meseci izdeljala tako da liče na muškarce u šlemovima i oklopima, i obojila im tunike sokom od bobica. "Hoćeš li mi napraviti još jednog rimskog viteza, Morgana?" "Ne sada, Garete", odgovorila mu je. "Ruke me bole od zime. Možda sutra." Prišao joj je i namrštio se, stojeći joj tik uz koleno. "Kada ću biti dovoljno veliki da idem u lov sa ocem i Agravenom?" "Tek kroz nekoliko godina, mislim", rekla je Morgana, smešeći se. "Tek kada budeš dovoljno visok da se ne izgubiš u smetovima!" "Ali ja sam velik!" odgovorio je, malo se propevši na prste. "Vidi, kad sediš, viši sam od tebe!" Ljutito je šutno stolicu. "Ovde nemam šta da radim!" Pa", rekla je Morgana, "uvek mogu da te naučim da predeš, i onda ti neće biti dosadno." Podigla je Betinu preslicu i pružila mu je, ali on je ustuknuo i iskrivio lice. "Ja ću biti vitez! Vitezovi ne moraju da predu!" "Baš šteta", mračno je rekla Bet. "Možda ne bi nosili toliko tunika i plašteva kada bi znali koliko je teško ispresti ih!" "Ali postojao je vitez koji je umeo da prede, bar tako kaže priča", rekla je Morgana, pruživši ruke ka dečaku. "Hodi ovamo. Ne, sedi na klupu, Garete, sada si pretežak da bih te držala u krilu kao bebu. U davna vremena, pre nego što su došli Rimljani, živeo je vitez po imenu Ahil, i bio je pod kletvom; stara čarobnica rekla je njegovoj majci da će on poginuti u boju, i zato ga je majka obukla u suknje i sakrila ga meñu žene, pa je naučio da prede i tka i radi sve što rade devojke." "I, je li poginuo u boju?" "Jeste, jer kada je grad Troja bio opsednut, pozvali su sve vitezove i ratnike da doñu i zauzmu ga, a Ahil je pošao sa ostalima, i bio je najbolji od svih vitezova. Priča se da je mogao da bira, hoće li dugo poživeti u miru, umreti kao starac u svom krevetu i biti zaboravljen, ili će živeti kratko, umreti mlad i postati slavan, i on je odabrao slavu; tako muškarci pričaju. Borio se sa vitezom iz Troje po imenu Hektor - mi bismo rekli Ektorijus..." "Je li to isti ser Ektorijus koji je odgajio našeg kralja Artura?" upitao je dečak razrogačenih očiju. "Sigurno nije, jer ovo se desilo pre mnogo stotina godina, ali možda mu je to bio neki predak." "Kada ja budem na dvoru i kada postanem Arturov saputnik", počeo je Garet, očiju okruglih kao tanjirići, "biću najbolji ratnik i osvojiću sve trofeje na turnirima. Šta je bilo sa Ahilom?" "Ne sećam se - priču sam čula veoma davno, još na Uterovom dvoru", odgovorila je Morgana, trljajući krsta kao da je bole. "Pričaj mi o Arturovim vitezovima, Morgana. Ti si zaista videla Lanseleta, zar ne? I ja sam ga video, na kraljevom krunisanju - je li on ubio nekog zmaja? Pričaj mi, Morgana..." "Ne gnjavi je, Garete, vidiš da joj nije dobro", prekinula ga je Morgoza. "Otrči u kuhinju i traži da ti daju komad hleba." Dečko je izgledao naduren, ali ipak je izvadio ispod tunike izdeljanog viteza i otišao, poluglasno mu govoreći. "Pa, ser Lanselete, idemo da pobijemo sve zmajeve iz Jezera..." "Zna da priča samo o ratu i ratovanju", nestrpljivo je rekla Morgoza, "i o svom dragom Lanseletu, kao da nije dosta to što je Gaven već otišao u rat sa Arturom! Nadam se da će, kad Garet odraste, u zemlji vladati mir!" "Biće mir", odustno je rekla Morgana, "ali to neće biti važno, jer će umreti od ruke svog najboljeg prijatelja..."
"Šta?" uzviknula je Morgoza, ali devojčine oči bile su prazne i rastrojene; Morgoza ju je blago protresla. "Morgana!" povikala je. "Morgana, jesi li bolesna?" Morgana je zažmirkala i odmahnula glavom. "Izvini - šta si mi rekla?" "Šta sam ti rekla? Bolje ponovi šta si ti rekla meni!" uzviknula je Morgoza, ali kad je srela Morganin uznemireni pogled, sva se naježila. Pogladila ju je po ruci, zaključivši da je maločas bila u bunilu. "Izgleda da si zaspala otvorenih očiju." Nije želela da pomisli kako je Morgana imala trenutak Vida. "Moraš bolje paziti na sebe, Morgana, jedva jedeš, ne spavaš..." "Od hrane mi je muka", uzdahnula je Morgana. "Da je bar leto, mogla bih da jedem voće... noćas sam sanjala da jedem jabuke iz Avalona..." Glas joj je zadrhtao i brzo je spustila glavu kako Morgoza ne bi videla suze kako joj se otkidaju sa trepavica; ali stegla je pesnice i nije zaplakala. "Svima nam je dosadila usoljena riba i dimljena slanina", rekla je Morgoza, "ali ako je Lot imao dobar lov, moraš jesti malo svežeg mesa." Morgana je, pomislila je, u Avalonu naučila da ne obraća pažnju na glad, žeñ i zamor; sada, ovako trudna, kada bi mogla malo da se opusti, odlučila je da sve trpi ne žaleći se. "Ti si učila za sveštenicu, Morgana, i naučila si da postiš, ali tvoje dete ne može da trpi glad i žeñ, a ti si suviše mršava..." "Ne zavitlavaj me!" ljutito je rekla Morgana, pokazavši svoj ogroman trbuh. "Ali ruke i lice su ti sama kost i koža", rekla je Morgoza. "Ne smeš tako da se izgladnjuješ, imaćeš dete i moraš da misliš na njegovo dobro!" "Misliću na njegovo dobro kada ono bude mislilo na moje!" obrecnula se Morgana, ustajući, ali Morgoza ju je uhvatila za ruke i primorala da ponovo sedne. "Drago dete, znam kroz šta prolaziš, ja sam rodila četvoro dece. Ovih nekoliko poslednjih dana gori su od svih prethodnih meseci!" "Trebalo je da budem pametna i da ga se oslobodim dok je bilo vreme!" Morgoza je zaustila da oštro odgovori, ali ipak je samo uzdahnula. "Prekasno je da se kaješ što nisi učinila ovako ili onako; još deset dana, i sve će se završiti." Izvukla je svoj češalj ispod tunike i počela da češlja Morganinu zamršenu kosu. "Pusti", otresla se Morgana, sklanjajući glavu od češlja. "Sama ću se očešljati sutra. Bila sam preumorna da mislim na to. Ali ako ti je muka da me gledaš ovako zapuštenu - pa, daj mi taj češalj!" "Mirno sedi, lenavan", rekla je Morgoza. "Zar se ne sećaš, kad si bila devojčica u Tintagelu, plakala si da te ja češljam jer je tvoja dadilja - kako li se ono zvala... setila sam se, Gvenis, tako je - jako ti je čupala kosu, a ti si govorila: 'Neka me češlja tetka Morgoza'?" Provlačila je češalj kroz čvorove, gladeći pramen po pramen, nežno milujući Morganu. "Imaš divnu kosu." "Tamna je i gruba kao konjska dlaka usred zime!" "Ne, meka je kao vuna crne ovce i sjajna kao svila", odgovorila je Morgoza, još gladeći tamno pramenje. "Mirno sedi, da ti je upletem... Oduvek sam želela devojčicu, da je lepo oblačim i uplićem joj kosu... ali Boginja mi je poslala same sinove, i zato ti moraš da mi budeš kćerka sad, kad sam ti potrebna..." Privila je takmnokosu glavu na grudi, i Morgana je ostala tako, drhteći od neprolivenih suza. "Oh, mirno, mirno, malena, ne plači, neće još dugo trajati, mir, mir... nisi se dovoljno pazila, treba ti majčinska briga, malena moja..." "Samo je... ovde tako mračno... željna sam sunca..." "Preko leta imamo i previše svetla, vidno je sve do ponoći", rekla je Morgoza, "i zato je zimi ovako." Morgana se još tresla od nekontorlisanih jecaja, a Morgoza ju je čvršće zagrlila i počela blago da je njiše. "Mir, malena, lenavan, mir, znam kako ti je... nosila sam Gavena u najmračnije doba zime. Bilo je mračno i olujno kao i sada, a ja sam imala samo šesnaest godina i bila sam strašno uplašena, tako sam malo znala o deci, žalila sam što nisam ostala kao sveštenica u Avalonu, ili na Uterovom dvoru, ili bilo gde drugde samo da nisam ovde. Lot je stalno bio u ratovima, mrzela sam sebe što sam ogromna, stalno mi je bilo muka, bolela su me leña i bila sam ostavljena sama sa nepoznatim ženama. Možeš li da poveruješ, čitave te zime krila sam u krevetu
svoju staru lutku i svake noći je grlila i plakala nad njom dok ne bih zaspala. Kakvo sam dete bila! Ti si barem odrasla žena, Morgana." "Prestara sam da se ovako ponašam", zagrcnula se Morgana, ali i dalje je grlila Morgozu, a ona ju je milovala po kosi. "A sada je to dete koje sam rodila pre nego što sam odrasla otišlo u rat oprotiv Saksonaca", rekla je, "a ti, koju sam držala u krilu kao lutkicu, ti ćeš roditi svoje dete. Ah, da, znala sam da ima nešto što želim da ti kažem: kuvareva žena, Marged, rodila je dete - sigurno je zato jutros kaša bila puna grudvica - pa ćemo imati dojilju pri ruci. Mada, možda, kada budeš videla bebu, svakako ćeš poželeti da sama dojiš svoje dete." Morgana je načinila pokret pun gañenja, i Morgoza je morala da se nasmeši. "To sam i ja mislila, pre nego što bih rodila svako dete, ali kad bi ih jednom pogledala u lice, osećala sam da nisam u stanju da ih ispustim iz zagrljaja." Osetila je da se Morgana trgla. "Šta je bilo, Morgana?" "Bole me leña; predugo sam sedela", odgovorila je Morgana, naglo ustavši i prešavši preko sobe, trljajući krsta. Morgoza je zamišljeno začkiljila; da, stomak joj se u poslednjih par dana primetno spustio, sada neće još dugo trajati. Treba da se postara da se kreveti u ženskoj sobi ispune svežom slamom i da babice budu pri ruci. Lotovi ljudi našli su jelena u bregovima; kad je bio oderan i očišćen, miris pečenja nad velikom vatrom ispunio je čitav zamak; čak ni Morgana nije odbila komad presne džigerice sa koje je kapala krv - to je po običaju bilo odvajano za žene koje nose dete. Morgoza je videla kako joj se lice grči od gañenja, kao i njoj kad su joj tokom trudnoća davali slične stvari, ali Morgana je, kao i Morgoza nekada, gladno žvakala zalogaj, jer telo joj je zahtevalo hranu, iako joj se um bunio. No, kasnije, kad je meso bilo gotovo i kad ga je posluga sekla i raznosila, odbila je da ga uzme. Morgoza je uzela komad mesa i stavila ga Morgani u tanjir. "Pojedi ga", naredila je. "Ne, Morgana, poslušaćeš me, ne možeš tako izgladnjivati i sebe i dete." "Ne mogu", poluglasno je rekla Morgana. "Pozliće mi - skloni ga na stranu i pokušaću kasnije da ga pojedem." "Šta ne valja?" Morgana je oborila glavu. "Ne mogu da jedem... meso jelena", promrmljala je, "jela sam ga za Beltan kada... i sada mi je muka od tog mirisa..." A dete je začeto kraj obrednih vatri Beltana. Šta je toliko muči? To bi trebalo da bude prijatno sećanje, pomislila je Morgoza, smešeći se pri sećanju na slobode Beltana. Upitala se da nije devojka pala u ruke nekog posebno grubog muškarca, pa je pretrpela nešto nalik na silovanje - to bi objasnilo njen gnev i očaj zbog trudnoće. Ipak, što je učinjeno učinjeno je, a Morgana je dovoljno odrasla da zna kako nisu svi muškarci grubijani, makar da je slučajno naišla na takvog koji nije ni nežan ni vešt sa ženama. Morgoza je uzela komad ražanog hleba i natopila ga u sok od pečenja u tanjiru. "Onda pojedi ovo - i to je korisno koliko i meso", rekla je, "a ja sam ti spremila čaj od ružinih plodova; gorak je i prijaće ti. Sećam se koliko sam u trudnoći želela kisele stvari." Morgana je poslušno jela, i Morgozi se učinilo da joj se lice malo zarumenelo. Napravila je grimasu od gorkog napitka, ali ga je ipak žedno ispila. "Ne sviña mi se", rekla je, "ali čudno, ne mogu da prestanem da ga pijem." "Tvoje dete ga želi", ozbiljno je rekla Morgoza. "Bebe u materici znaju šta je dobro za njih i zahtevaju da to jedemo i pijemo." Lot, koji je sedeo izmeñu dvojice svojih lovaca, prijateljski se nasmešio svojoj svastiki. "Stara i mršava životinja, ali dobra večera za poznu zimu", rekao je. "Drago mi je što nismo naišli na noseću košutu. Videli smo ih tri, ali rekao sam ljudima da ih ostave na miru, i čak smo vratili i pse - hoću da se jeleni razmnožavaju na miru, a vidim da im je vreme, jer mnoge košute su teške." Zevnuo je i uzeo u krilo malog Gareta, lica masnog i sjajnog od mesa. "Uskoro ćeš biti
dovoljno veliki da poñeš sa nama u lov", rekao je. "Svakako zajedno sa malim vojvodom od Kornvola." "Ko je vojvoda od Kornvola, oče?" upitao je Garet. "Pa, beba koju Morgana nosi", odgovorio je Lot, smešeći se, a Garet se zagledao u Morganu. "Ne vidim nikakvu bebu. Gde je tvoja beba, Morgana?" Morgana se nelagodno nasmejala. "Idućeg meseca ću ti je pokazati." "Hoće li ti je doneti prolećna vila?" "Moglo bi se reći", odgovorila je Morgana, nehotice se osmehnuvši. "Kako može beba da bude vojvoda?" "Moj otac je bio vojvoda od Kornvola. Ja sam njegovo jedino bračno dete. Kada je Artur došao na presto, vratio je Tintagel Igreni; od nje ću ga naslediti ja, a od mene moji sinovi, ako ih budem imala." Morgoza se zagledala u mladu ženu. Njen sin bliži je prestolu od mog Gavena, pomislila je. Ja sam Igrenina roñena sestra, a Vivijen joj je samo polusestra, pa je Gaven bliži roñak od Lanseleta. Ali Morganin sin biće Arturov nećak. Pitam se je li Morgana pomislila na to? "Znači, Morgana, tvoj sin je vojvoda od Kornvola..." "Ili vojvotkinja", opet se nasmešila Morgana. "Ne, vidim po tvom stomaku, nizak je i širok, vidi se da će biti sin", rekla je Morgoza. "Rodila sam četvoro i gledala sam moje žene tokom trudnoće..." Zlobno se nasmešila Lotu. "Moj muž veoma ozbiljno shvata onu staru izreku po kojoj je kralj otac svog naroda!" Lot se dobroćudno nasmešio. "Mislim da je pošteno da moji zakoniti sinovi, deca moje kraljice, imaju dosta polubraće; leña su nezaštićena bez braće, kaže se, a ja imam mnogo sinova... Hajde, roñako, hoćeš li da uzmeš harfu i da nam malo pevaš?" Morgana je odgurnula od sebe ostatak natopljenopg hleba. "Suviše sam jela da bih sad pevala", rekla je, mršteći se, i počela ponovo da hoda salom, a Morgoza je primetila da opet pritiska krsta. Garet je pošao za njom i povukao je za suknju. "Pevaj mi. Pevaj mi onu pesmu o zmaju. Morgana." "Suviše je duga za večeras - ti uskoro moraš u krevet", odgovorila mu je, ali je otišla u ugao, uzela malu harfu koja je tamo stajala i sela na klupu. Dodirnula je nekoliko struna, sagnula se da podesi jednu od njih, a onda je zapevala vojničku vinsku pesmu. Lot se pridružio horu, kao i njegovi ljudi, i njihovi grubi glasovi podigli su se do zadimljenih greda pod tavanicom: Saksonci dolaze noću, dok sav pošten narod spava, ubijaju i sve žene, za krevet im je bolja krava! "Tu pesmu svakako nisi naučila u Avalonu, roñako", iscerio se Lot, kad je Morgana ustala da odloži harfu. "Pevaj još", molio je Garet, ali ona je odmahnula glavom. "Nemam daha za pevanje", rekla je. Spustila je harfu i uzela preslicu, ali trenutak kasnije spustila ju je i opet počela da šetka salom. "Šta te muči, devojko?" upitao je Lot. "Nemirna si kao medved u kavezu!" "Leña me bole od sedenja", rekla je, "a od tog mesa što me je tetka naterala da pojedem sada me boli stomak." Prinela je ruke leñima i iznenada se previla kao da ju je uhvatio grč; potom je prestrašeno kriknula, a Morgoza, koja ju je pažljivo gledala, videla je kako predugačka haljina postaje tamna i vlažna, natopljena tečnošću sve do kolena. "Oh, Morgana, upiškila si se!" povikao je Garet. "Ti si suviše odrasla da se tako upiškiš mene bi dadilja istukla da sam to uradio!" "Pst, Garete!" oštro je rekla Morgoza i žurno prišla Morgani, koja je stajala presamićena, lica
crvenog od iznenañenja i stida. "U redu je, Morgana", rekla je, uhvativši je pod ruku. "Da li te boli ovde - i ovde? Znala sam. Počela si da se porañaš, zar nisi znala?" A kako bi i znala? Ovo joj je prvo dete, a Morgana nikada nije volela da sluša ženske priče, pa nije prepoznala znake. Mora da je čitavog dana osećala prve bolove. Pozvala je Bet. "Povedi vojvotkinju od Kornvola u žensku sobu i pozovi Megan i Branven. I raspustite joj kosu; ne sme imati na sebi ništa vezano ni savijeno." Pogladila je Morganu po kosi. "Volela bih da sam znala za ovo kad sam ti jutros uplela kosu - brzo ću doći i ostaću sa tobom, Morgana." Gledala je devojku kako izlazi, teško oslonjena o dadiljinu ruku. Potom se obratila Lotu. "Moram da odem kod nje. To joj je prvo dete, i biće prepadnuta, sirotica." "Nema razloga za žurbu", mirno je odgovorio Lot. "Pošto joj je prvi put, potrajaće čitavu noć, i imaćeš vremena da je držiš za ruku." Dobroćudno se nasmešio svojoj ženi. "Baš ti se žuri da na ovaj svet doneseš suparnika našem Gavenu!" "Kako to misliš?" tiho ga je upitala. "Sasvim jednostavno - Artur i Morgana roñeni su iz jedne materice, i njen sin je bliži prestolu od našeg." "Artur je mlad", hladno je rekla Morgoza, "i ima dovoljno vremena da začne deset sinova. Zašto misliš da mu već sad treba naslednik?" Lot je slegnuo ramenima. "Sudbina je nepredvidiva", rekao je. "Artura kao da u bitkama štiti čarolija - i ne sumnjam da Gospa od Jezera ima nešto sa tim, neka je prokleta - a Gaven je strašno odan svome kralju. Ali sudbina može da okrene leña Arturu, i ako taj dan doñe, voleo bih da Gaven bude najbliži prestolu. Razmisli dobro, Morgoza; život novoroñenčeta je nesiguran. Možda bi valjalo da zamoliš svoju Boginju da mali vojvoda od Kornvola ne udahne drugi dah." "Kako bih mogla to da učinim Morgani? Pa ona mi je kao kćer!" Lot je nežno zagolicao ženu pod bradom. "Ti si majka puna ljubavi, Morgoza, inače te ne bih voleo. Ali ne verujem da Morgana jako želi to dete. Čuo sam je kako govori da žali što ga nije pobacila..." "Bila je bolesna i umorna", ljutito je rekla Morgoza. "Zar misliš da ja nisam govorila takve stvari, kad god bi mi dosadilo da guram okolo ogromnu stomačinu? Sve žene to govore u poslednjim mesecima trudnoće." "Ipak, ako se Morganino dete rodi mrtvo, mislim da ne bi previše žalila za njim. A ne bi trebala ni ti." Morgoza je počela da brani roñaku: "Ona je dobra prema našem Garetu, pravi mu igračke i priča mu priče. Sigurna sam da će biti dobra majka i svome detetu." "Ipak, nama nije u interesu da Morgana shvati kako je njen sin Arturov nasledinik." Lot je zagrlio Morgozu. "Slušaj, mila, ti i ja imamo četvoricu sinova, i kada svi budu odrasli, svakako će se zavaditi - Lotija nije dovoljno veliko kraljevstvo za sve njih! Ali ako Gaven postane Vrhovni kralj, onda će se naći kraljevstvo za svakog od njih." Polako je klimala glavom. Lot nije voleo Artura, kao što nije ni Utera; ali nikada ne bi pomislila da je toliko nemilosrdan. "Znači, tražiš da ubijem njeno dete čim se rodi?" "Ona je naša roñaka i moj gost", rekao je Lot, "i stoga nam je svetinja. Ne bih želeo da na mene padne kletva čedomora. Kažem ti samo ovo - život novoroñenčeta je krhak, osim ako se o njemu vrlo pažljivo stara, a ako Morgani bude teško, valjalo bi da niko nema vremena da se stara o bebi." Morgoza je stegnula zube i okrenula mu leña. "Moram da idem kod nje." Lot se iza nje smešio. "Dobro razmisli šta sam ti rekao, ženo." U maloj odaji bila je spremljena vatra za žene; nad ognjištem se krčkao kotao kaše, jer noć će biti duga. Bila je spremljena sveža slama. Morgoza je zaboravila, kao i sve žene zadovoljne svojom decom, užase poroñaja, ali od pogleda na svežu slamu zacvokotala je i stresla se. Morgani su obukli komotnu haljunu, a kosa joj je visila niz leña, raspuštena; hodala je sobom gore-dole, oslonjena o Meganinu ruku. Sve je imalo prizvuk svečanosti, i zaista je i bilo svečanost za druge
žene. Morgoza je prišla roñaci i uzela je pod ruku. "Hodi, malo ćeš hodati sa mnom, a Megan će poći da spremi pelene za bebu", rekla je. Morgana ju je pogledala, i Morgoza je pomislila da devojčine oči izgledaju kao kod životinje u klopci, koja čeka lovčevu ruku da joj prereže grlo. "Hoće li dugo trajati, tetka?" "Hajde, hajde, ne smeš da misliš mnogo unapred", nežno je rekla Morgoza. "Ako već moraš, pomisli da si se, zapravo, porañala čitavog dana, pa će sada ići sve brže." Ali u sebi je mislila drugačije. Neće joj biti lako, tako je sitna, a nije želela da rodi dete; svakako je čeka duga i teška noć... Potom se setila da Morgana ima Vid i da je ne vredi lagati. Potapšala ju je po bledom obrazu. "Nije važno, dete, dobro ćemo te paziti. Uvek dugo traje s prvim detetom - niko ne voli da napusti udobno gnezdo - ali učinićemo sve što možemo. Je li neko doneo mačku?" "Mačku? Jeste, tu je, ali zašto, tetka?" upitala je Morgana. "Zato, malena, što ako si ikada videla mačku kako se maci, znaš da ona za to vreme prede, a ne vrišti od bola, i možda će ti njeno zadovoljstvo pri rañanju pomoći da manje osećaš bolove", rekla je Morgoza, gladeći malo, čupavo stvorenje. "Ovu magiju za poroñaj možda u Avalonu nisi videla. Da, sada možeš da sedneš i malo se odmoriš; i drži mačku u krilu." Gledala je Morganu kako za trenutak mirno miluje mačku, ali potom se opet previla od oštrog bola, i Morgoza ju je brzo naterala da ustane i nastavi da hoda. "Sve dok budeš mogla - tako ide brže", rekla je. "Umorna sam, tako sam umorna..." mrmljala je Morgana, privijajući se uz Morgozu, lica izobličenog kao da će zaplakati. "Volela bih da je majka ovde..." i brzo se ujela za usnu, kao da je požalila zbog trenutka slabosti, a onda je počela da polako korača, gore-dole po pretrpanoj sobi. Sati su se polako vukli. Neke žene su spavale, ali bilo ih je dovoljno da se stalno smenjuju u hodanju uz Morganu, koja je vremenom postajala sve uplašenija i bleña. Izišlo je sunce, a babice još nisu dozvolile Morgani da legne u slamu, mada je bila toliko umorna da se spoticala i jedva je koračala. U jednom trenutku rekla bi da joj je hladno i umotala bi se u krzneni ogrtač; sledećeg časa bi ga zbacila, tvrdeći da sva gori. Neprekidno je povraćala, tako da je na kraju izbacivala samo zelenu žuč; nikako nije mogla da se zaustavi, mada su je terali da pije tople biljne napitke koje je žedno iskapljivala. Ali potom bi ponovo počinjala da povraća, a Morgoza, koja ju je posmatrala, neprekidno misleći na Lotove reči, pitala se ima li potrebe da razmišlja hoće li ga poslušati ili neće... moglo se desiti da Morgana ne preživi ovakav poroñaj. Na kraju više nije mogla da hoda, pa su je pustili da legne, dahćući i grizući usne od sve jačih bolova; Morgoza je kleknula kraj nje, držeći je za ruku dok su se sati vukli. Podne je već davno prevalilo kad ju je Morgoza tiho upitala: "Da li je on - otac deteta - mnogo krupniji od tebe? Ponekad, kad se beba tako dugo raña, to znači da se umetnula na oca i da je prevelika za majku." Upitala se, kao i više puta ranije, ko je otac tog deteta. Videla je kako je na Arturovom krunisanju Morgana gledala Lanseleta; ako je dete njegovo, to bi moglo da objasni zašto je Vivijen bila toliko besna, pa je sirota Morgana morala da pobegne iz Avalona... Tokom svih ovih meseci Morgana nije ni pomenula razloge zbog kojih je napustila hram, a za dete je rekla samo to da je začeto kraj Beltanskih vatri. Vivijen je bila toliko nežna prema Morgani da joj ne bi dozvolila da zatrudni sa bilo kim... Ali ako se Morgana pobunila protiv sudbine koja joj je odreñena, ako je uzela Lanseleta za ljubavnika, ili ga je zavela za vreme Beltana, to bi objasnilo zašto je Vivijenina sveštenica, odabrana za narednu Gospu od Jezera, pobegla iz Avalona. Ali Morgana je opet izvrdala. "Nisam mu videla lice; došao mi je kao Rogati", rekla je, i Morgoza je znala, sa ono malo Vida što je imala, da je mlada žena laže. Zašto? Sati su se vukli. Morgoza je jednom izišla u glavnu salu, gde su se Lotovi ljudi kockali. Lot je sedeo i gledao ih, držeći u krilu jednu od Morgozinih mladih sluškinja i poigravajući se njenim grudima; kad je Morgoza ušla, devojka je uplašeno podigla pogled i pokušala da ustane, ali Morgoza je slegnula ramenima. "Ostani gde si; nisi nam potrebna kao babica, a barem večeras ću
ostati kraj svoje roñake i neću imati vremena da se svañam sa tobom oko mesta u njegovom krevetu. Sutra će možda biti drugačije." Devojka je pognula glavu, pocrvenevši. "Kako ide Morgani, mila?" upitao je Lot. "Nije dobro", reklaje Morgoza. "Meni nikada nije bilo tako teško." Potom je besno povikala: "Jesi li urekao moju roñaku da se ne bi podigla iz porodiljske postelje?" Lot je odmahnuo glavom. "Ti su zadužena za magiju u ovom kraljevstvu, gospo. Ne želim Morgani nikakvo zlo. Sam Bog zna da bi bilo šteta izgubiti jednu lepu ženu - a Morgana je sasvim lepa, uprkos oštrom jeziku! Ona je, uostalom, tvoja roñaka, mila, a to samo čini stvari nezgodnije..." Morgoza se osmehnula mužu. Ma kakve lepe igračke birao za krevet - a devojka koju je držao u krilu bila je upravo to - znala je da se njih dvoje dobro slažu. "Gde je Morgana, majko?" upitao je Garet. "Rekla je da će mi danas izdeljati još jednog viteza za igranje!" "Bolesna je, sine." Morgoza je duboko uzdahnula, jer ponovo ju je obuzela teška strepnja. "Uskoro će ozdraviti", rekao je Lot, "a onda ćeš imati malog roñaka da se igra sa tobom. Biće ti usvojeni brat i prijatelj - imamo izreku koja keže da roñačke veze traju tri kolena, a usvojeničke sedam, a pošto će ti Moganin sin biti ovoje, biće ti mnogo više od brata." "Biće mi drago da imam druga", rekao je Garet. "Agraven me zavitlava i naziva me glupom bebom, i kaže da sam suviše veliki za drvene vitezove!" "Pa, Morganin sin biće ti drug, kada malo odraste", rekla je Morgoza. "Prvo će ličiti na kučence, dok ne otvori oči, ali za godinu ili dve biće dovoljno velik da se igrate zajedno. Ali Boginja sluša molitve male dece, sine, i zato treba da se moliš Boginji da te čuje i podari Morgani jakog i zdravog sina, a ne da joj se prikaže kao Smrt..." i tu je počela da plače. Garet je začuñeno gledao majčine suze. "Je li tako loše, mila?" upitao je Lot. Morgoza je klimnula glavom. No, nije bilo potrebe da plaši dete. Obrisala je oči krajem suknje. Garet je podigao pogled. "Molim te, draga Boginjo, podari mojoj roñaci Morgani snažnog sina, pa da odsrastemo i zajedno budemo vitezovi." Morgoza je morala da se nasmeje i pogladi ga po bucmastom obrazu. "Takvu molitvu Boginja će sigurno uslišiti. Sada moram da se vratim Morgani." Ali dok je izlazila iz sale, osećala je na sebi Lotov pogled, i setila se šta joj je ranije rekao - da bi za sve njih bilo bolje da Morganin sin ne ostane u životu. Bila bih zadovoljna i da Morgana preživi sve ovo, pomislila je i prvi put je požalila što tako malo zna o magiji Avalona, sada, kada joj je potrebna neka čarolija kojom bi olakšala muke Morgani. Devojci je tako teško, tako strašno, nijedan njen poroñaj nije se mogao porediti sa ovim... Vratila se u žensku sobu. Babice su sada naterale Morganu da kleči u slami, kako bi pomogla detetu da isklizne iz materice; ali ona je visila izmeñu njih potpuno beživotno, pa su dve žene morale da je pridržavaju. Sada je isprekidano vrištala, povremeno grizući usne kako bi savladala krike, pokušavajući da bude hrabra. Morgoza je prišla i kleknula kraj Morgane u okrvavljenu slamu; pružila je ruke, i Morgana ih je zgrabila, gledajući u Morgozu gotovo bez prepoznavanja. "Majko!" uzviknula je. "Majko, znala sam da ćeš doći..." Potom joj se lice ponovo zgrčilo i zabacila je glavu, usta izobličenih od bezglasnog vriska. Oglasila se Megan. "Držite je, gospo - ne, nego iza leña, tako, držite je uspravno..." i Morgoza je uhvatila Morganu ispod ruku, osećajući kako devojka drhti, grči se i jeca dok se borila i otimala, slepo, da ih se oslobodi. Više nije bila u stanju da im pomaže, čak ni da ih pusti da učine što god mogu, nego je glasno vrištala kad god bi je dodirnule. Morgoza je zažmurila, ne želeći da gleda dok je svom snagom držala Morganino krhko telo koje se grčilo. Ponovo je vrisnula: "Majko! Majko!", ali Morgoza nije znala da li priziva Igrenu ili Boginju. Potom se skljokala u Morgozino naručje, gotovo onesvešćena; u sobi se osetio oštar zadah krvi, i Megan je podigla nešto tamno i naborano.
"Pogledajte, gospo Morgana", rekla je, "imate divnog sina...", a potom se nagnula nad njim, duvajući u malena usta. Začuo se oštar, besan zvuk, krik novoroñenčeta besnog što se našlo u hladnom svetu van majke. Ali Morgana je ležala u Morgozinom naručju, potpuno iscrpljena, i nije imala snage ni da otvori oči i pogleda svoje dete. Beba je bila oprana i povijena; Morgana je popila šolju vrelog mleka sa medom i sa travama protiv krvarenja, i sada je ležala dremajući, umorna, i nije se čak ni promeškojila kada se Morgoza sagnula da je poljubi u čelo. Preživeće i ozdraviće, mada Morgoza nikada nije videla tako težak poroñaj, i bilo je neobično što će i majka i dete ostati živi. A babica je rekla da je, posle ovolikih teškoća, malo verovatno da će Morgana ikada više začeti. Što je sasvim dobro, pomislila je Morgoza. Sada je shvatila da su njeni poroñaji, koji nisu bili nimalo laki, bili sitnica u poreñenju sa ovim. Podigla je povijeno dete i zagledala se u maleno lice. Izgleda da je lepo disao, mada ponekad, kada dete ne zaplače odmah nego mu treba disati u usta, kasnije ponovo prestane da diše i umre. Ali dečačić je imao zdravu ružičastu boju, čak su mu i noktići bili ružičasti. Tamna kosa, potpuno ravna, fine tamne maljice na rukama i nogama - da, ovo je dete vilinske loze, kao i Morgana. Možda je zaista Lanseletov sin, i stoga dvostruko bliži Arturovom prestolu. Dete bi smesta trebalo predati dojilji... i tu je Morgoza počela da okleva. Nesumnjivo će, kad se malo odmori, Morgana želeti da uzme i podoji svoje dete; uvek tako biva, ma koliko poroñaj bio težak. A što je bio teži, to više majka uživa u negovanju svoje bebe; što se više mučila, više oseća ljubav i divljenje kada joj se beba konačno nañe na grudima. A potom je i nehotice pomislila na Lotove reči: Ako želim da vidim Gavena na prestolu, to dete mu stoji na putu. Nije želela da ga sluša dok je to govorio, ali sada, dok je zaista držala dete u rukama, nije mogla da potisne misao da ne bi bilo loše ako bi dadilja slučajno suviše pritisnula dete ili ako bi bilo preslabo da sisa. A ako ga Morgana uopšte ne uzme u ruke niti ga podoji, neće joj biti suviše žao; ispašće da je bila volja Boginje da ne preživi... Želim samo da je poštedim tuge... Morganino dete, verovatno i Lanseletovo, sa dvostrukim nasleñem kraljevske loze Avalona... ako se Arturu nešto desi, narod će prihvatiti ovo dete za vladara. Ali nije bila sigurna da je to Lanseletovo dete. I mada je Morgoza rodila četiri sina, Morgana je bila ona devojčica koju je mazila i pazila kao lutku, i nosila je u naručju; češljala ju je, umivala i donosila joj poklone. Može li to da učini Morganinom detetu? Ko može reći da Artur neće imati deset sinova od svoje kraljice, ko god da ona bila? Ali Lanseletov sin... da, Lanseletovog sina bi bez kajanja mogla da prepusti smrti. Lanselet nije bio bliži roñak Arturu nego Gaven, ali Artur ga je ipak više voleo i stalno se savetovao sa njim. Baš kao što je ona uvek bila u Vivijeninoj senci, zanemarena sestra, preskočena u korist Vrhovne kraljice - nikada nije oprostila Vivijeni što je za Utera odabrala Igrenu - isto tako će odani Gaven uvek biti u senci prodornijeg Lanseleta. Ako se Lanselet poigrao sa Morganom ili je obeščastio, to je samo razlog više da ga mrzi. Jer nije bilo razloga da Morgana nosi Lanseletovo kopile u tajnosti i tuzi. Zar Vivijen misli da je njen dragi sin možda suviše dobar za Morganu? Morgoza je znala da je devojka krišom preplakala sve ove duge mesece; je li bila bolesna od ljubavi i napuštena? Vivijen, prokleta bila, koristi živote kao kockice za igru! Bacila je Igrenu Uteru u naručje, ni ne pomislivši na Gorloasa, uzela je Morganu za Avalon; hoće li upropastiti i Morganin život? Kad bi samo mogla da bude sigurna da je ovo Lanseletovo dete! Kao što je žalila, dok se Morgana porañala, što ne poznaje dovoljno magije da joj olakša muke, tako je sada zažalila što ne zna odgovarajuće čarolije. Dok je živela u Avalonu, nije je zanimalo niti je imala upornosti da proučava druidsku mudrost. No ipak, pošto ju je odgajala Vivijen, naučila je ponešto od sveštenica koje su je mazile i razmazile; usput i ne razmišljajući,
da bi udovoljile detetu, pokazale su joj neke jednostavije čarolije i magije. Pa, sada bi mogla da ih upotrebi. Zatvorila je vrata sobe i potpalila novu vatru; odsekla je tri vlasi meke dečije kose, a potom se sagnula nad usnulom Morganom da i njoj odreže nekoliko vlasi. Ubola je detetu prst svojim makazicama, brzo ga uljuljkavši da utiša ljutitu dreku; potom je ubacila tajne trave u vatru zajedno sa kosom i krvlju, šapnula reč koju je znala i zagledala se u plamen. I ostala bez daha kada se plamen uskovitlao, pa zamro, i kada se u nju za trenutak zagledalo lice - mlado lice, okruženo plavom kosom i poluzaklonjeno rogovljem koje je bacalo senku preko plavih očiju tako nalik na Uterove... Morgana je govorila istinu kada je rekla da joj je došao kao Rogati Bog; a ipak je lagala... Morgana je morala da zna; upriličili su Sveti Brak za Artura, pre nego što je krunisan. Je li Vivijen planirala i ovo, dete koje će biti roñeno sa dvostrukim nasleñem kraljevske loze? Začula je tihi zvuk iza sebe i podigla pogled, pravo u Morganu koja se nekako podigla na noge i sada je stajala kraj kreveta, grčevito se pridržavajući, bleda kao smrt. Usne su joj se jedva micale; samo tamne oči, duboko upale od patnje, blistale su od plamena, zagledane u magične predmete spuštene na pod pred ognjištem. "Morgoza", rekla je, "zakuni mi se - ako me voliš, zakuni mi se - da nećeš ovo reći ni Lotu ni ikome drugom! Zakuni se, ili ću te prokleti svim kletvama koje znam!" Morgoza je spustila dete u kolevku i okrenula se Morgani, uhvativši je za ruku da je povede nazad u krevet. "Hodi, lezi, odmori se, malena - moramo da razgovaramo o ovom. Artur! Zašto? Je li to Vivijenino delo?" Morgana je ponovila, još uznemirenija. "Zakuni se da nećeš ništa reći! Zakuni se da nećeš više govoriti! Zakuni se! Zakuni se!" Oči su joj divlje blistale. Morgoza se zagledala u nju, uplašena da će pasti u groznicu. "Morgana, dete..." "Zakuni se! Ili ću te prokleti vetrom i vatrom, morem i kamenom..." "Ne!" Morgoza ju je prekinula, uhvativši je za ruke u pokušaju da je smiri. "Evo, kunem se, kunem se." A nije želela da se zakune. Trebalo je da odbijem, pomislila je, trebalo da da razgovaram sa Lotom... ali bilo je prekasno, sad se već zaklela... a nije nimalo želela da je prokune sveštenica iz Avalona. "A sad mirno lezi", tiho je rekla. "Moraš da spavaš, Morgana." Devojka je sklopila oči, a Morgoza je sedela kraj nje i zamišljeno joj gladila ruku. Gaven je Arturov čovek, ma šta se desilo, razmišljala je. Lot se neće okoristiti ako on dospe na presto. Ovo - ma koliko Artur imao sinova, ovo mu je prvenac. Artur je odgajen kao hrišćanin i stalo mu je da vlada hrišćanima; smatraće dete plodom rodoskrvnuća i stoga sramotom. Dobro je znati neku ružnu tajnu o kralju. Uostalom, mada volim Lota, postarala sam se da doznam odreñene pojedinosti o njegovim gresima i podlostima. Dete se probudilo u kolevci i zaplakalo. Morgana, kao i sve majke kada se dete oglasi, otvorila je oči na taj zvuk. Bila je preslaba i da se pomeri, ali je šapnula: "Moja beba - je li to moja beba? Morgoza, želim da uzmem moju bebu u ruke." Morgoza se sagnula da podigne mali zavežljaj iz kolevke, ali je zastala; ako Morgana jednom uzme dete, poželeće da ga podoji, zavoleće ga, počeće da se brine za njegovo dobro. Ali ako dete bude predato dojilji pre nego što ga majka i vidi... pa, onda neće osećati prema njemu gotovo ništa, i mali će zaista postati pravi sin svojih usvojenih roditelja. Bilo je sasvim dobro gajiti Arturovog prvoroñenog sina, sina koga se ne usuñuje da prizna, tako da oseća najdublju odanost prema Lotu i Morgozi kao prema pravim roditeljima; tako će mu braća biti Lotovi sinovi, a ne deca koju će Artur možda imati kad se oženi. Niz Morganino lice su tekle suze. "Daj mi moju bebu, Morgoza", preklinjala je, "daj mi da je
uzmem u ruke, želim da ga vidim..." Morgoza je odgovorila nežno ali nepokolebljivo. "Ne, Morgana; nisi dovoljno snažna da ga držiš, a kamoli da ga dojiš. Osim toga", brzo je smišljala laž za devojku koja nema pojma o gajenju dece, "ako ga uzmeš makar jednom, neće pristati na dojiljine grudi, i zato joj ga moramo odmah odneti. Možeš ga uzeti kada budeš malo snažnija i kada počne dobro da sisa." I, mada je Morgana zaplakala i pružila ruke, jecajući, Morgoza je iznela dete iz sobe. A sad, pomislila je, ovo će biti Lotov posinak i uvek ćemo imati oružje protiv Vrhovnog kralja. A udesila sam i da Morgana, kada prezdravi, ne mari mnogo za njega i da bude zadovoljna da mi ga prepusti. 2. Gvenvir, kćer kralja Leodegranca, sedela je na visokom zidu oko bašte, držeći se obema rukama za kamenje, i gledala konje u dvorištu štale, duboko pod sobom. Iza sebe je osećala slatki miris kuhinjskog bilja, začina i mirisnih trava koje je žena njenog oca koristila za spravljanje lekova i napitaka. Bašta joj je bila jedno od omiljenih mesta, možda i jedini otvoreni prostor koji joj se zaista dopadao. Osećala se sigurnije meñu četiri zida, po pravilu, ili kada bi bila bezbedno okružena - zidovi oko kuhinjske bašte činili su je gotovo jednako bezbednu kao zamak. Odavde odozgo, sa vrha zida, mogla je da gleda preko čitave doline, a dolina je bila velika i protezala se dokle god pogled dopire... Gvenvir je za trenutak ponovo pogledala u bezbednost bašte, jer ruke su opet počele da joj podrhtavaju od utrnulosti, a grlo joj se steglo. Tu, na zidu koji je okružavao njenu baštu, bila je bezbedna; ako bi počela da oseća paniku, mogla bi da se okrene i sklizne niz zid, pa će opet biti bezbedna u bašti. Žena njenog oca, Alienor, jednom ju je zapanjeno upitala dok je govorila o tome: "Bezbedna od čega, dete? Saksonci nikada ne dopiru ovoliko na zapad. Pošto se nalazimo na brdu, možemo da ih primetimo miljama pre nego što dospeju dovde - upravo vidik nas čini bezbedne, pobogu!" Gvenvir nije umela da objasni. Bar ne rečima koje bi razumno zvučale. Kako da kaže razumnoj, praktičnoj Alienor da je upravo težina neba i širina zemlje plaše? Nije imala čega da se plaši, i bilo je glupo što se plaši. Ali i dalje bi se zadihala od straha i osetila kako joj se utrnulost penje iz trbuha u grlo i kako joj se šake znoje i gube svaki osećaj dodira. Svi su bili očajni zbog nje - kućni sveštenik ponavljao joj je da su napolju samo zeleni Božji predeli, otac je vikao da neće trpeti u svojoj kući te ženske gluposti - i stoga se naučila da to nikada ne pominje. Samo u manastiru su je razumeli. Oh, dragi manastir gde se osećala udobno kao miš u rupi, i gde nikada, nikada nije morala da izlazi napolje, osim u ozidanu manastirsku baštu. Rado bi se vratila tamo, ali sada je bila odrasla žena, a njena maćeha imala je malu decu i bila joj je potrebna Gvenvirina pomoć. Plašila ju je i pomisao na brak, ali tada će bar imati svoju sopstvenu kuću gde će moći da radi šta joj je volja i gde će biti gospodarica; niko se neće usuñivati da je ismeva! Dole u dvorištu štale konji su galopirali, ali Gvenvirine oči bile su uperene u vitkog mladića u crvenom, sa tamnim kovrdžama iznad preplanulog čela, koji se kretao meñu njima. Bio je brz koliko i sami konji; razumela je zašto su mu Saksonci dali ime Vilinska Strela. Neko joj je došapnuo da on u sebi ima vilinske krvi. Voleo je da ga zovu Lanselet od Jezera, i zaista ga je i videla na magičnom Jezeru, onog užasnog dana kada se izgubila, bio je u društvu one strašne vilinske žene. Lanselet je uhvatio konja koga je želeo; nekoliko očevih ljudi dovikivalo mu je upozorenja, a Gvenvir je užasnuto jeknula, i sama poželevši da uzvikne od straha; tog konja nije jahao čak ni kralj, nego samo jedan ili dva najbolja konjušara. Lanselet je, smejući se, odmahnuo rukom na njihova upozorenja; pozvao je konjušara da doñe i drži konja dok mu on stavlja sedlo. Čula je njegov nasmejani glas. "Kakva korist od jahanja damskog ponija, koga svako može uzjahati sa uzdom od upletene slame? Hoću da vidite - sa ovako nameštenim sedlom, mogu da kontrolišem vašeg najdivljijeg konja i da ga pretvorim u pastuva za bitku! Evo, ovako..." Zategnuo je nešto ispod konja, a onda ga uzjahao, držeći se samo jednom rukom. Konj se propeo; Gvenvir je otvorenih usta gledala
kako se Lanselet naginje nad njega, primoravajući ga da se spusti i povinuje, da mirno korača. Životinja je pognula glavu i pošla postrance, a Lanselet je deo znak jednom od kraljevih vojnika da mu doda dugačko koplje. "A sad gledajte", povikao je. "Zamislite da je ona bala slame tamo Saksonac koji me napada onim njihovim velikim mačem..." Pri tom je oslobodio konja, koji je pošao galopom preko dvorišta; ostali konji su se razbežali kada je jurnuo na balu slame i probo je dugačkim kopljem, a onda izvukao mač iz kanija, zaustavio konja usred galopa i počeo da vitla mačem oko sebe u širokim krugovima. Čak i kralj je ustuknuo kad je konj jurnuo ka njemu. Lanselet je zaustavio životinju pred kraljem, sjahao i naklonio se. "Gospodaru! Molim vas za dozvolu da obučim konje i vojnike, kako biste mogli da ih povedete u boj kada Saksonci ponovo doñu, da ih porazite kao u Selidonskoj šumi prošlog leta. Imali smo mnogo pobeda, ali jednog dana odigraće se ogromna bitka koja će za sva vremena odlučiti hoće li Saksonci ili Rimljani vladati ovom zemljom. Obučavamo sve konje do kojih možemo da doñemo, ali vaši su bolji od svih koje možemo da kupimo ili uzgajimo." "Nisam se zakleo na odanost Arturu", odgovorio je njen otac. "Uter je bio nešto drugo; bio je proveren vojnik i Ambrozijev čovek. Artur je samo dečak..." "I dalje verujete u to, posle svih bitaka koje je dobio?" upitao je Lanselet. "On je na prestolu već više od godinu dana, on je vaš Vrhovni kralj, gospodaru. Bez obzira na to jeste li mu se zakleli ili ne, svaka bitka koju on povede protiv Saksonaca štiti i vas. Konji i vojnici - to je sasvim mali zahtev." Leodegranc je klimao glavom. "Ovo nije mesto za razgovor o upravljanju kraljevstvom, ser Lanselete. Video sam šta umeš sa konjem. On je tvoj." Lanselet se duboko poklonio i učtivo se zahvalio kralju Leodegrancu, ali Gvenvir je u videla da mu oči blistaju kao u oduševljenog dečaka. Upitala se koliko mu je godina. "Uñimo u zamak", rekao je njen otac. "Pićemo zajedno, i izneću ti svoju ponudu." Gvenvir je skliznula sa zida i potrčala kroz baštu do kuhinje, gde je žena njenog oca nadgledala mešenje. "Madam, moj otac će doći sa izaslanikom Vrhovnog kralja, Lanseletom; tražiće hranu i piće." Alienor ju je iznenañeno pogledala. "Hvala ti, Gvenvir. Idi i uredi se, pa možeš da poslužiš vino. Ja sam suviše zauzeta." Gvenvir je otrčala u svoju sobu i navukla najlepšu haljinu preko košulje koju je nosila, i stavila oko vrata korale. Rasplela je kosu i ostavila je raspuštenu, talasavu od čvrstog splitanja. Potom je stavila tanki zlatni krug u kosu i sišla, pazeći da lako i morno korača; znala je da joj plava haljina pristaje najlepše od svih, ma koliko skupe bile. Uzela je bronzanu posudu, napunila je toplom vodom iz kotla koji je visio blizu vatre, i posula odozgo ružine latice; ušla je u glavnu salu baš kad i njen otac i Lanselet. Spustila je posudu, prihvatila njihove ogrtače i okačila ih o zid, a onda im je prišla i ponudila toplu, mirisnu vodu za pranje ruku. Lanselet se nasmešio, i znala je da ju je prepoznao. "Jesmo li se mi sreli na Ostrvu sveštenika, gospo?" "Poznaješ moju kćer, ser Lanselete?" Lanselet je klimnuo glavom, a Gvenvir je objasnila svojim najslañim i najstidljivijim glasom odavno je naučila da njen otac ne voli kad odvažno govori: "Oče, pokazao mi je put do manastira kada sam se jednom izgubila." Leodegranc joj se nežno nasmešio. "Moja mala praznoglavica, izgubi se čim ode na tri koraka od kapije. Pa, ser Lanselete, šta misliš o mojim konjima?" "Rekao sam vam - bolji su od svega što bismo mogli da kupimo ili odgajimo", odgovorio je on. "Nabavili smo nekoliko iz mavarskih zemalja, dole u Španiji, i ukrstili smo ih sa ponijima sa visoravni, tako da smo dobii konje otporne i prilagoñene našoj klimi, ali ipak brze i hrabre. Ali treba nam još. Ne možemo da ih odgajimo u dovoljnom broju. Vi ih imate mnogo, a mogu vam pokazati kako da ih obučite kako biste mogli da ih povedete u bitku..." "Ne", prekinuo ga je kralj. "Ja sam star čovek. Ne želim da učim nove načine vojevanja. Ženio
sam se četiri puta, ali sve moje ranije žene rañale su mi samo bolešljive devojčice koje su umirale već prve godine, ponekad i pre krštenja. Imam kćeri; kada se najstarija uda, njen muž će voditi moje ljude u bitke, i može da ih obučava kako bude želeo. Reci svom Vrhovnom kralju da doñe ovamo, pa ćemo razgovarati o tome." Lanselet se malo ukrutio. "Ja sam roñak i kapetan svog gospodara Artura, ser, ali ni ja ne mogu da mu nareñujem da dolazi i odlazi." "Onda ga zamoli da poseti starca koji ne želi da se udaljava od svog ognjišta", rekao je kralj, pomalo gorko. "Ako ne želi da doñe mene radi, moža će doći da bi saznao kako nameravam da raspolažem svojim konjima i vojskom koja ih jaše." Lanselet se naklonio. "Svakako će doći." "Onda dosta o tome; sipaj nam vina, kćeri", rekao je kralj, i Gvenvir je stidljivo prišla da im naspe vina u pehare. "A sad, beži, dete, da bismo moj gost i ja mogli da razgovaramo." Gvenvir je čekala u bašti sve dok nije izišao sluga i zatražio ser Lanseletovog konja i oružje. Konj na kome je došao i konj koga je dobio od njenog oca dovedeni su do vrata, a ona je iz senke zida gledala i čekala da Lanselet krene; potom je izišla na otvoreno i zastala, čekajući. Srce joj je tuklo - hoće li on misliti da je drska? Ali primetio ju je i nasmešio se, i od tog osmeha srce joj se razigralo. "Zar se ne bojiš tog velikog, divljeg konja?" Lanselet je odmahnuo glavom. "Gospo, ne verujem da se oždrebio konj koga ne bih mogao da jašem." Gotovo je šaputala. "Je li istina da koristiš magiju kako bi upravljao konjima?" On je zabacio glavu i zvonko se nasmejao. "Ni slučajno, gospo; ja ne posedujem magiju. Volim konje i razumem njihovo ponašanje i znam kako misle - to je sve. Zar ti izgledam kao čarobnjak?" "Ali - kažu da imaš vilinske krvi", rekla je, a njegov smeh postao je ozbiljan. "Moja majka zaista pripada starom narodu koji je vlado ovom zemljom pre nego što su stigli Rimljani, pa čak i pre Plemena sa severa", rekao je. "Ona je sveštenica na ostrvu Avalon i veoma je mudra žena." "Vidim da ne želiš da loše govoriš o svojoj majci", rekla je Gvenvir, "ali sestre na Inis Vitrinu kažu da su žene Avalona zle veštice i da služe ñavolima..." On je odmahnuo glavom, još mračan. "Nije tako", rekao je. "Ne poznajem dobro svoju majku; odrastao sam daleko od nje. Bojim je se, jednako koliko je i volim. Ali siguran sam da nije zla. Dovela je mog gospodara Artura na presto i dala mu mač da se bori protiv Saksonaca - zar ti se to čini zlo? A što se tiče njene magije - samo neznalice tvrde da je ona čarobnica. Mislim da je dobro kada je žena mudra." Gvenvir je oborila glavu. "Ja nisam mudra; veoma sam glupa. Čak i meñu sestrama, naučila sam da čitam samo koliko je potrebno da se razume misa, i potom su rekle da mi je to dosta učenja, pa su me upućivale u ono što žena treba da zna - kuvanje, biljke, napici i vidanje rana..." "Za mene je sve to veća misterija nego obučavanje konja, koje se tebi čini kao magija", rekao je Lanselet uz široki osmeh. Potom se nagnuo u sedlu i dodirnuo joj obraz. "Ako Bog bude dobar i Saksonci ostanu još nekoliko meseci dalje od naših obala, videću te ponovo, kada doñem ovamo u pratnji Vrhovnog kralja. Moli se za mene, gospo." Odjahao je, a Gvenvir ga je pratila pogledom, uzdrhtalog srca, ali ovog puta to osećanje bilo je gotovo prijatno. Doći će ponovo, želi da doñe ponovo. A njen otac je rekao da će se ona udati za nekoga ko će voditi konje i vojsku u bitkama; ko bi bio bolji za to od kapetana Vrhovnog kralja i njegovog roñaka? Znači, namerava da je uda za Lanseleta? Osetila je da crveni od oduševljenja i sreće. Prvi put u životu osetila se lepa, smela i hrabra. Ali u dvorcu joj je otac rekao: "Privlačan momak, taj Vilinska Strela, i dobar je sa konjima, ali suviše je lep da bi mu se priznalo išta više od toga." Gvenvir je progovorila, iznenañena sopstvenom odvažnošću. "Ako ga je Vrhovni kralj učinio kapetanom, mora da je najbolji borac!"
Leodegranc je slegnuo ramenima. "Kraljev je roñak, svakako nije mogao ostati bez neke važne vojne titule. Je li pokušao da ti osvoji srce ili", tu se namrštio tako da ju je prepao, "tvoje devojaštvo?" Osetila je da ponovo crveni i strašno se naljutila na sebe. "Ne, on je častan čovek, i ono što mi je rekao mogao je da mi kaže i u tvom prisustvu, oče." "Pa, nemoj samo da uvrtiš nešto u tu tvoju praznu glavicu", gunñao je Leodegranc. "Ti možeš da dobiješ nešto veće od njega. On je samo jedno od kopiladi kralja Bana, sa Bog zna kakvom ženskom iz Avalona!" "Njegova majka je Gospa od Avalona, vrhovna sveštenica Starog naroda - a on je kraljevski sin..." "Sin Bana od Benvika! Ban ima šest bračnih sinova", rekao je njen otac. "Zašto da se udaš za kraljevog vojnika? Ako sve proñe kako sam isplanirao, udaćeš se za samog Vrhovnog kralja!" Gvenvir je ustuknula. "Bojala bih se da budem Vrhovna kraljica!" "Ti se ionako svega bojiš", grubo je rekao otac. "Zato ti i treba muškarac, da se stara o tebi, a bolje da to bude kralj nego neki kraljev vojnik!" Video je da su joj usne zahdrhtale i opet je postao nežan. "Hajde, hajde, mala moja, nemoj plakati. Moraš mi verovati da znam šta je najbolje za tebe. Zato sam tu, da pazim na tebe i da ti udesim dobar brak sa čovekom koji će paziti na moju lepu praznoglavicu." Da je besneo na nju, Gvenvir bi mogla da ostane pri svome. Ali kako, očajno je pomislila, kako da se žalim na najboljeg od svih očeva, koji ima na umu samo moje dobro? 3. Jednog ranog prolećnog dana, u godini posle Arturovog krunisanja, gospa Igrena sedela je u svom manastiru, pognuta nad kompletom vezenih prostirki za oltar. Čitavog života volela je fini ručni rad, ali kao devojka i kasnije, udata za Gorloasa, stalno je bila zauzeta - kao i sve žene - predenjem, tkanjem i šivenjem odeće za svoje domaćinstvo. Kao Uterova kraljica, sa punom kućom slugu, mogla je da se posveti finom vezu i tkanju traka i poruba od svile; a ovde, u manastiru, mogla je dobro da upotrebi svoju veštinu. Inače, pomislila je pomalo kao krivac, sa njom bi bilo kao i sa većinom monahinja - tkala bi samo obične, tamne, vunene haljine kakve su sve nosile, pa i ona, ili fino, mada dosadno, belo tkanje za velove, rukave i prostirke za oltar. Svega dve ili tri sestre umele su da tkaju od svile ili da fino vezu, a od njih je Igrena bila najveštija. Bila je pomalo uznemirena. Jutros, kad je sela za svoj ñerñef, ponovo joj se učinilo da čuje krik; trgla se, okrenuvši se pre no što je uspela da se savlada; činilo joj se da je odnekud Morgana kriknula "Majko!", a krik je bio pun agonije i očajanja. Ali manastir je oko nje bio tih i prazan, i trenutak kasnije Igrena se prekrstila i ponovo se posvetila poslu. Pa ipak... odlučno je odbila od sebe iskušenje. Odavno je odbila da koristi Vid kao ñavolovo delo; nije htela da ima veze sa čarolijama. Nije verovala da je Vivijen sama po sebi zla, ali Stari Bogovi Avalona svakako su saveznici ñavola, inače ne bi mogli da sačuvaju snagu u hrišćanskoj zemlji. A ona je prepustila svoju kćer tim Starim bogovima. Pred kraj prošlog leta Vivijen joj je poslala poruku: Ako je Morgana sa tobom, reci joj da je sve u redu. Uznemirena, Igrena joj je odgovorila da nije videla Morganu od Arturovog krunisanja; mislila je da je devojka još bezbedna u Avalonu. Igumanica manastira bila je nezadovoljna što jedna od njenih monahinja prima glasnika iz Avalona; čak i kada je Igrena objasnila da je u pitanju poruka od njene sestre, gospa je i dalje bila nezadovoljna i odlučno je rekla da više ne sme biti nikakvih dodira, čak ni preko glasnika, sa tim paganskim mestom. Igrena je u to vreme bila veoma uznemirena - ako je Morgana otišla iz Avalona, mora da se posvañala sa Vivijen. Bilo je nečuveno da sveštenica koja je položila zakletvu i stekla najviši rang napusti Ostrvo, osim ako su to zahtevali poslovi Avalona. Da Morgana ode bez znanja i dozvole Gospe bilo je tako neverovatno da se Igrena ježila od te pomisli. Kuda li je mogla otići? Je li odbegla sa nekim ljubavnikom, hoće li živeti u grehu bez ikakvog obreda, ni crkvenog ni
onog iz Avalona? Je li otišla kod Morgoze? Da li već negde leži mrtva? Ipak, iako se neprekidno molila za kćer, Igrena je odlučno odbijala stalno iskušenje da upotrebi Vid. No, većim delom zime činilo joj se da je Morgana stalno negde u blizini; ne bleda, ozbiljna sveštenica kakvu je videla na krunisanju, nego devojčica koja joj je bila jedina uteha tokom očajničkih, usamljeničkih godina u Kornvolu, kada je i sama bila tek nešto više od deteta, a istovremeno i supruga i majka. Mala Morgana, u haljini boje šafrana ukrašenoj šarenim trakama, ozbiljno dete, tamnih očiju, zaogrnuta purpurnim plaštom; Morgana sa malim bratom u naručju njeno dvoje usnule dece, crna i zlatna kosa jedna kraj druge na jastuku. Koliko je samo, upitala se, zanemarivala Morganu pošto je pripala svom voljenom Uteru i rodila mu sina koji će ga naslediti? Morgana nije bila srećna na Uterovom dvoru i nikada nije volela Utera. I baš zato, kao i zbog Vivijenine moći ubeñivanja, pristala je da Morgana bude odgajena u Avalonu. Tek sada se osetila kriva; da nije prenaglila što je poslala kćer daleko od sebe, kako bi mogla da se u potpunosti posveti Uteru i njegovoj deci? Nehotice se prisetila stare avalonske izreke: Boginja ne zasipa svojim darovima one koji ih odbacuju... Poslavši svoju decu od sebe, jedno na usvajanje (radi njegove bezbednosti, podsetila je samu sebe, setivši se Artura kako leži samrtnički bled posle pada sa konja), a drugo u Avalon - poslavši ih od sebe, da nije posejala seme gubitka? Da li je Boginja odbila da joj podari još jedno dete zato što se ovih tako lako odrekla? Raspravljala je o tome sa svojim ispovednikom, više puta, a on ju je uveravao da je bila u pravu što je poslala Artura, jer svaki dečak ranije ili kasnije mora otići u drugu kuću; no, rekao je da nije smela da šalje Morganu u Avalon. Ako je dete bilo nesrećno na Uterovom dsvoru, trebalo ju je poslati u neku manastirsku školu. Pošto je saznala da Morgana više nije u Avalonu, pomislila je da pošalje glasnika na dvor kralja Lota, kako bi saznala da nije možda tamo; ali tada je naišla rana zima, i svaki dan se vodila bitka protiv hladnoće, mraza, sveprisutne vlage; čak i sestre su tokom zime gladovale, deleći ono malo svoje hrane sa prosjacima i seljacima. A jednom tokom te teške zime, učinilo joj se da čuje Morganin glas kako je bolno doziva: "Majko! Majko!" Morgana, sama i preplašena - Morgana na samrti? Gde, oh, Bože, gde je? Stegla je krst koji je, kao i sve sestre u manastiru, nosila oko pojasa. Isuse Hriste, čuvaj je i pazi na nju, Marijo, Majko Božja, makar da je grešnica i čarobnica... sažali se nad njom, Isuse, kao što si se sažalio na ženu iz Magdale koja je bila gora od nje... Trgla se kad je shvatila da joj je suza kapnula na fino platno koje je vezla; može da ostavi mrlju. Pažljivo je obrisala oči i malo odmakla ñerñef, začkiljivši da bolje vidi - eto, polako stari, vid joj se ponekad zamagljuje; ili je to ovog puta bilo zbog suza? Odlučno se ponovo nagnula nad vez, ali stalno je pred sobom videla Morganino lice i u mislima je neprekidno čula onaj očajnički vrisak, kao da joj se duša odvaja od tela. I ona je tako vrištala, za majkom koje se jedva sećala, kada je rañala Morganu... da li sve žene na poroñaju dozivaju majku? Obuzeo ju je užas. Morgana se negde poraña po toj strašnoj zimi... Morgoza je nešto nagoveštavala na krunisanju, govorila je da Morgana probira hranu kao trudnica. Igrena je nehotice počela da računa na prste; da, ako je to bilo tačno, Morana će roditi dete usred zime. A sada, čak i usred proleća, kao da je ponovo čula taj krik; očajnički je želela da ode do kćeri, ali kuda, kuda? Začula je iza leña korake i učtivo nakašljavanje, a potom glas jedne od devojaka koje su rasle u manastiru: "Gospo, u spoljašnjoj sobi čekaju vas posetioci; jedan od njih je sveštenik, nadbiskup lično!" Igrena je spustila vez. Barem nije bio umrljan; sve suze koje žene proliju ne ostavljaju traga na svetu, gorko je pomislila. "Zašto bi nadbiskup želeo da vidi baš mene?" "Nije mi rekao, gospo, a mislim da nije rekao ni majci nadzornici", rekla je devojčica, sasvim spremna da malo ogovara, "ali zar niste poslali darove tamošnjoj crkvi u vreme krunisanja Vrhovnog kralja?" To je bilo tačno, ali Igrena nije mislila da bi nadbiskup došao čak ovamo da govori o davnom dobročinstvu. Možda je želeo još nešto. Sveštenici su retko pohlepni na lično bogatstvo, ali su
često, naročito ako su im crkve bogate, pohlepni na srebro i zlato za oltar. "Ko su ostali?" upitala je, znajući da će devojčica rado odgovoriti. "Ne znam, gospo, ali znam da je majka nadzornica želela da zabrani pristup jednom od njih, zato što", raširila je oči, "zato što je čarobnjak, tako je rekla, i što je druid!" Igrena je ustala. "To je Merlin od Britanije, jer on mi je otac, i nije nikakav čarobnjak, dete, nego učen čovek vičan mnogim mudrostima. Čak i crkveni oci kažu da su druidi dobri i plemeniti ljudi, i pristaju da služe Bogu zajedno sa njima, pošto priznaju Boga u svim stvarima, a Hrista priznaju za jednog od Božjih proroka." Devojčica se lako naklonila, prihvativši ispravku, a Igdena je sklonila vez i pažljivo namestila veo preko lica. Kada je ušla u spoljašnju sobu, u njoj je zatekla ne samo Merlina i nepoznatog, mršavog čoveka u tamnim haljinama koje su sveštenici počeli da nose u poslednje vreme kako bi se razlikovali od svetovnjaka, nego i trećeg muškarca, koga je jedva prepoznala, čak i kada se okrenuo; za trenutak joj se učinilo da gleda Uterovo lice. "Gvideone!" uzvinula je i brzo se popravila. "Arture. Oprosti mi; zaboravila sam." Pošla je da klekne pred Vrhovnim kraljem, ali on je brzo pružio ruke da je spreči. "Majko, nemoj nikada klečati preda mnom. Zabranjujem ti." Igrena se naklonila Merlinu i mračnom, mršavom nadbiskupu. "Ovo je moja majka, Uterova kraljica", rekao je Artur, a nadbiskup je na to razvukao usne u nešto što je verovatno trebalo da predstavlja osmeh. "Ali sada je na mnogo višem položaju od kraljevskog, pošto je nevesta Hristova." Teško da sam nevesta, pomislila je Igrena. Pre će biti da sam udovica koja je našla sklonište u njegovom domu. Ali oćutala je i pognula glavu. "Gospo", nastavio je Artur, "ovo je Patricije, nadbiskup Ostrva sveštenika, sada nazvanog Glastonberi, koji je tamo tek postavljen." "Da, Božjom voljom", rekao je nadbiskup, "pošto sam nedavno prognao sve zle čarobnjake iz Irske, došao sam da ih oteram i iz svih hriščanskih zemalja. U Glastonberiju sam našao mnogo popustljivih sveštenika, spremnih da podnose da običan svet obožava druide, na šta bi naš Gospod, koji je umro radi nas, plakao krvavim suzama!" Talesin, Merlin, pogovorio je svojim najblažim glasom. "Pa zašto onda da budeš strožiji od Hrista, brate? Jer je on, koliko se sećam, bio često kritikovan što ga viñaju sa izgnanicima i grešnicima, pa čak i sa sakupljačima poreza, i gospama kao što je Magdalena, mada su mu lako mogli naći nazaretsku gospu kao Jovanu Krstitelju. I na kraju, čak i kada je umirao na krstu, zar nije obećao lopovu da će se još te večeri videti u raju?" "Mislim da previše ljudi uzima slobodu da iščitava Sveto Pismo i pada u takve greške", strogo je rekao Patricije. "Oni koji žele da nešto nauče treba da slušaju svoje sveštenike koji će im već reći šta zaista piše u Svetim knjigama." Merlin se blago nasmešio. "Ne mogu ti se pridružiti u toj želji, brate. Ja verujem da je Božja volja da svi ljudi sami traže mudrost, a ne da je očekuju od drugih. Bebe, možda, moraju da dobijaju hranu koju je prvo sažvakala dadilja, ali odrasli treba sami da jedu i piju na izvoru mudrosti." "Hajde, hajde!" prekinuo ih je Artur uz osmeh. "Ne želim rasprave izmeñu dvojice svojih najdražih savetnika. Mudrost gospodara Merlina mi je dragocena; on me je doveo na presto." "Gospodaru", rekao je nadbiskup, "doveo vas je Bog." "Uz Merlinovu pomoć", rekao je Artur, "i obećao sam mu da ću uvek saslušati njegove savete. Zar želite da prekršim zavet, oče Patricije?" Izgovorio je ime sa severnjačkim naglaskom, naglaskom zelje u kojoj je odrastao. "Hodi, majko, sedi da razgovaramo." "Prvo dozvoli da pošaljem po vino da se osvežite posle dugog jahanja dovde." "Hvala, majko, i budi ljubazna pa pošalji vina i Kaju i Gavenu, koji su jahali sa mnom. Nisu hteli da me puste samog. Zahtevaju da mi služe kao komornici i paževi, kao da bez njih ne bih umeo sam da se snañem. Umem da se staram o sebi kao svaki vojnik, uz pomoć samo jednog ili
dvojice običnih slugu, ali oni ne pristaju na to..." "Tvoji saputnici dobiće sve najbolje", rekla je Igrena i izišla da naredi da se posluži hrana i piće posetiocima i njihovoj pratnji. Doneseno je vino za goste, i Igrena ga je sama sipala. "Kako si, sine moj?" Pažljivo ga je pogledala. Izgledao je deset godina stariji od mršavog dečaka koji je krunisan prošlog leta. Porastao je, činilo joj se, za čitav pedalj, i ramena su mu bila šira. Na licu je imao crveni ožiljak; lepo je zaceljivao, hvala Bogu... pa, nijedan vojnik ne može da izbegne ranjavanje. "Kao što vidiš, majko, ratovao sam, ali Bog me je čuvao", odgovorio je. "A sada sam došao ovamo zbog mirnodopskog pitanja. Ali kako je tebi ovde?" Nasmešila se. "Oh, ovde se ništa ne dešava", rekla je. "Ali dobila sam iz Avalona vest da je Morgana otišla sa Ostrva. Da li je možda na tvom dvoru?" Odmhanuo je glavom. "Nije, majko. Osim toga, teško bi se moglo reći da ja imam dvor", rekao je. "Kaj mi održava zamak - morao sam da ga nateram na to, više je želeo da jaše sa mnom u rat, ali naredio sam mu da ostane i čuva mi kuću. A nekoliko očevih starih vitezova, prestarih za jahanje, ostali su tamo sa svojim ženama i najmlañim sinovima. Morgana je na Lotovom dvoru - to mi je rekao Gaven kada je njegov brat, mladi Agraven, došao na jug da se bori u mojoj vojsci. Rekao je da je Morgana došla da pomaže njegovoj majci; video ju je svega dva puta, ali bila je dobro i činila mu se raspoložena; svira Morgozi na harfi i čuva ključeve ormana sa biljem. Pretpostavljam da je malo opčinila Agravena." Licem mu je preleteo izraz bola, i Igrena se začudila, ali nije ništa rekla. "Hvala Bogu da je Morgana bezbedna meñu rodbinom. Plašila sam se za nju." Nije bio trenutak, pogotovo pred sveštenikom, da pita je li Morgana rodila dete. "Kada je Agraven došao na jug?" "U ranu jesen, zar ne, gospodaru Merline?" "Mislim da je tako." Znači, Agraven ne bi ni znao ništa; i ona je tada videla Morganu i ništa nije primetila. Ako je sa Morganom zaista tako, ako to nije samo plod majčinske uobrazilje. "Pa, majko, došao sam da pričam sa tobom o ženskim poslovima - izgleda da ću se oženiti. Nemam naslednika izuzev Gavena..." "To mi se ne dopada", rekla je Igrena. "Lot godinama čeka svoju priliku. Ne veruj njegovom sinu." Arturove oči planule su od gneva. "Čak ni ti ne smeš tako da govoriš o mom roñaku Gavenu, majko! On se zakleo da mi bude saputnik, i volim ga kao brata koga nikada nisam imao, kao što volim i Lanseleta! Da Gaven želi moj presto, trebalo je samo da ne pazi pet minuta, i završio bih prerezanog vrata, a ne sa običnim ožiljkom na licu, i Gaven bi postao Vrhovni kralj! Spreman sam da mu verujem, svojim životom i čašću!" Igrenu je iznenadila njegova žestina. "Onda mi je drago što imaš tako odanog i poverljivog pratioca, sine." Dodala je uz oprezan osmeh. "To mora da veoma boli Lota, što te njegovi sinovi toliko vole!" "Ne znam šta sam učinio da me toliko vole, ali vole me, i smatram da je to veliki blagoslov." "Tako je", rekao je Talesin, "Gaven će ti biti odan do smrti, Arture, a i posle toga, ako Bog dopusti." Nadbiskup se strogo oglasio. "Čovek ne sme pomisliti da poznaje Božju volju..." Talesin ga je prenebregao. "Poverljiviji je od Lanseleta, Arture, mada me žalosti što to moram da kažem." Artur se nasmešio, i Igrena je pomislila, sa bolom u srcu, da je isti Uter i po tome, jer ume da izazove ogromnu odanost svojih sledbenika. Koliko liči na oca! "Hajde, gospodaru Merline, grdiću čak i vas ako tako govorite o mom najboljem prijatelju. I Lanseletu sam spreman da poverim svoj život i svoju čast." Merlin je uzdahnuo. "Oh, da, život mu možeš poveriti, u to sam siguran... nisam siguran da neće pokleknuti na konačnoj probi, ali svakako te veoma voli i dao bi život da te zaštiti."
"Gaven je svakako dobar hrišćanin", rekao je Patricije, "ali u Lanseleta nisam toliko siguran. Verujem da će doći vreme kada će svi oni koji sebe nazivaju hrišćanima, a nisu to, biti otkriveni kao poklonici demona, što i jesu. Ko god ne prihvata vlast svete Crkve kao volju Božju biće, kao što Hrist kaže, 'Oni koji nisu sa mnom, ti su protiv mene'. Ipak, širom Britanije mnogo je onih koji su jedva bolji od pagana. U Tari sam se obračunao sa takvima, kada sam zapalio vatre Pashe na Uskrs na jednom od njihovih neznabožačkih brda, a kraljevi druidi nisu mogli da mi se suprostave. Pa čak i na ostrvu Glastonberi, kuda je hodio sveti Josif iz Arimateje, našao sam sveštenike koji obožavaju nekakav sveti izvor! Zatvoriću ga, makar morao da se obratim samom rimskom biskupu!" Artur se nasmešio. "Ne mogu da zamislim da rimski biskup ima ikakvu predstavu o onome što se dešava u Britaniji." "Oče Patricije", rekao je blago Talesin, "zatvaranjem svetog kladenca veoma biste naškodili narodu ove zemlje. To je dar od Boga..." "To je deo neznabožačkih obreda." Nadbiskupov pogled blistao je od fanatizma. "On potiče od Boga", tvrdio je stari druid, "jer nema ničega u ovoj Vaseljeni što ne potiče od Boga, a prostom svetu potrebni su jednostavni znaci i simboli. Ako obožavaju Boga u vodi koja teče iz njegovog tla, kako to može biti zlo?" "Bog se ne može poštovati u simbolima koje je načinio čovek..." "Tu se potpuno slažemo, brate", rekao je Merlin, "jer deo druidske mudrosti leži u izreci da se Bog, koji je iznad svega, ne može štovati u zgradi načinjenoj ljudskim rukama, nego samo pod njegovim prostranim nebom. A vi ipak gradite crkve i punite ih zlatom i srebrom. Zašto je onda zlo piti iz svetog izvora koji je Bog načinio i blagoslovio ga vidom i isceljenjem?" "ðavo vam daje znanje o takvim stvarima", strogo je rekao Patricije, a Talesin se nasmejao. "Ah, ali sumnje pružaju i Bog i ñavo, a na kraju vremena svi će stići do njega i pokoriće se njegovoj volji." Artur ih je prekinuo pre nego što je Patricije stigao da odgovori. "Dobri očevi, nismo došli ovamo radi teoloških rasprava!" "Tako je", sa olakšanjem je rekla Igrena. "Govorili smo o Gavenu, i o drugom Morgozinom sinu - beše li Agraven? I o tvojoj ženidbi." "Šteta", rekao je Artur, "pošto me Lotovi sinovi toliko vole, a Lot - u to ne sumnjam - Lot je spreman da svoju decu pusti u blizinu Vrhovnog kralja, šteta je što Morgoza nema kćer, kako bih mogao da im budem zet, pa bi bili mirni što je njihov unuk moj naslednik." "To bi bilo pogodno", rekao je Talesin, "jer oboje potičete od kraljevske loze Avalona." Patricije se namrštio. "Zar nije Morgoza sestra tvoje majke, gospodaru Arture? Venčati se sa njenom kćeri bilo bi jedva bolje nego leći sa roñenom sestrom!" Artura je ovo zbunilo. "Slažem se", rekla je Igrena. "Čak i da Morgoza ima kćer, na to ne bi smeo ni da pomisliš." "Lako bih zavoleo Gavenovu sestru", rekao je Artur. "Pomisao na ženidbu nepoznatom devojkom nimalo mi se ne dopada, a mislim da ni ona ne bi bila presrećna!" "Tako je sa svim ženama", rekla je Igrena, i začudila se sopstvenim rečima - zar je još puna gorčine zbog tih davnih dogañaja? "Brakove moraju da ugovaraju ljudi mudriji od mladih devojaka." Artur je uzdahnuo. "Kralj Leodegranc ponudio mi je svoju kćer... zaboravio sam kako se zove... a takoñe je ponudio da njen miraz bude njegovih stotinu najboljih vojnika, potpuno naoružanih i - slušaj ovo, majko - isto toliko dobrih konja koje on gaji, kako bi Lanselet mogao da ih obuči. To je jedna od tajni imperatora: njihove najbolje kohorte bile su konjica; pre njih, samo su Skiti koristili konje za borbu, a ne za transport zaliha i za glasnike. Kad bih imao četiri stotine ljudi u konjici - pa, majko, mogao bih da oteram Saksonce nazad na njihove obale, i skičali bi celim putem kao i njihovi psi!" Igrena se nasmejala. "To mi se ne čini kao razlog za ženidbu, sine. Konji se mogu kupiti, a vojnici unajmiti."
"Da, ali Leodegranc neće da ih prodaje. Mislim da smatra kako u naknadu za takav miraz - a to je svakako miraz dostojan kralja - može lepo da se poveže krvnim vezama sa Vrhovnim kraljem. Nije jedini došao na tu pomisao, ali ponudio je više od bio koga drugog. Ono što želim da te zamolim majko... ne želim da pošaljem običnog glasnika kako bih javio kralju da prihvatam njegovu kćer i da treba da je spakuje i pošalje mi je. Da li bi htela da poñeš i preneseš moj odgovor kralju, i da je dopratiš na moj dvor?" Igrena umalo da klimne glavom, ali onda se setila da se ovde zavetovala. "Zar ne možeš da pošalješ nekoga kome toliko veruješ, Gavena ili Lanseleta?" "Gaven je ženskaroš. Nisam siguran da bi bilo dobro da se mota oko moje neveste", nasmejao se Artur. "Neka onda bude Lanselet." "Igrena, mislim da bi trebalo da poñeš", ozbiljno je rekao Merlin. "Zašto, deda?" upitao je Artur "Zar Lanselet ima neke mañije zbog kojih će devojka zavoleti njega umesto mene?" Talesin je uzdahnuo, a Igrena je požurila da odgovori. "Poći ću, ako me opatica pusti." Majka nadzornica, pomislila je, svakako mi ne može zabraniti da odem na sinovljevo venčanje. Shvatila je da je, posle godina kada je bila kraljica, vrlo teško tiho sedeti iza zidova i čekati plime velikih dogañaja koje zapljuskuju zemlju. Takav je možda usud svake žene, ali ona će ga izbegavati sve dok bude mogla. 4. Gvenvir je osetila poznatu mučninu u dubini stomaka; počela je da se pita hoće li morati da žuri u toalet pre poslaska. Šta da uradi ako je potreba sustigne pošto uzjaše i iziñe? Pogledala je Igrenu, koja je stajala, visoka i smirena, vrlo nalik na majku nadzornicu njenog nekadašnjeg manastira. Igrena je delovala prijateljski i puna majčinske ljubavi u onoj prvoj poseti, pre godinu dana, kada je brak ugovoren. Sada, kada je došla da otprati Gvenvir do novog doma, delovala je strogo i puna zahteva, bez ikakvog traga onog užasa koji je polako zahvatao Gvenvir. Kako može da bude tako mirna? Gvenvir se usudila da je upita, vrlo tiho, plašljivo gledajući konje i kola koji su čekali. "Zar se ne bojite? Toliko je daleko..." "Da se bojim? Ne, zašto?" odgovorila je Igrena. "Mnogo puta sam bila u Karleonu, a malo je verovatno da će Saksonci sada poći u rat. Putovanje po zimi je neprijatno, zbog blata i kiše, ali je bolje nego pasti u ruke varvarima." Gvenvir je osetila da je obuzimaju šok i krivica, pa je stegla pesnice, zagledana u svoje čvrste, ružne cipele za putovanje. Igrena ju je uhvatila za ruku i ispravila joj tanke prste. "Zaboravila sam, ti nikada ranije nisi odlazila od kuće, osim do manastira i nazad. Bila si u Glastonberiju, zar ne?" Gvenvir je klimnula glavom. "Volela bih da se vratim tamo..." Osetila je na trenutak na sebi Igrenin oštar pogled i zgrčila se; možda će gospa shvatiti koliko je nesrećna što se udaje za njenog sina, pa će je omrznuti... ali Igrena ju je samo čvršće stegla za ruku. "Ni ja nisam bila srećna kada sam pošla da se udam za vojvodu od Kornvola. Nisam bila srećna sve dok nisam uzela u naručje svoju kćer. Ali ja nisam imala ni punih petnaest godina; ti si već napunila osamnaest, zar ne?" Gvenvir je stegla Igreninu ruku, osećajući da panika pomalo jenjava, ali svejedno, čim je izišla kroz kapiju, učinilo joj se da čitavo nebo predstavlja ogromnu pretnju, onako nisko i puno sivih kišnih oblaka. Put pred kućom predstavljao je more blata po kome su gacali konji. Sada su se spojili u jahačku kolonu sa još vojnika. Gvenvir se činilo da ih ima više nego što ih je ikada u životu videla, i svi su se dovikivali, a konji su njištali i dvorište je bilo puno zbrke. Ali Igrena ju je čvrsto držala za ruku i Gvenvir je, zgrčena, morala za njom. "Zahvalna sam vam što ste došli da me pratite, gospo..." Igrena se nasmešila. "Ja sam bila koristoljubiva - dopala mi se prilika da iziñem iz manastirskih zidova." Načinila je dugačak korak kako bi preskočila hrpu konjske balege koja se pušila u blatu. "Pazi kuda ideš, dobro je, dete - gle, tvoj otac je za nas odvojio ova dva lepa
ponija. Da li voliš da jašeš?" Gvenvir je odmahnula glavom. "Mislila sam da ću moći da se vozim u kočiji..." šapnula je. "Pa, možeš, ako želiš", rekla je Igrena, zbunjeno je gledajući, "ali brzo ćeš se umoriti od toga, čini mi se. Kada moja sestra Vivijen ide na putovanja, obično oblači muške pantalone. Trebalo je da ti nañem par, mada u mojim godinama meni ne bi pristajale." Gvenvir je pocrvenela. "Na bih mogla to", rekla je, drhteći, "zabranjeno je ženi da oblači mušku odeću, tako piše u Svetom..." Igrena se nasmejala. "Apostol je, izgleda, vrlo malo znao o severnim zemljama. Tamo gde je on živeo uvek je toplo", rekla je, "a čula sam da u krajevima gde je živeo naš Gospod ni ne znaju za pantalone, nego muškarci nose dugačke haljine, kao Rimljani. Mislim da je hteo da kaže samo kako žene ne smeju da nose odeću nekog odreñenog muškarca, a ne da ne smeju da nose odeću krojenu na muški način. A moja sestra Vivijen svakako spada u najpristojnije žene; ona je sveštenica u Avalonu." Gvenvir je razrogačila oči. "Ona je veštica, madam?" "Ne, ne, ona je žena-mudrac, poznaje bilje i lekove, i ima Vid, ali se zarekla da nikada ne naudi ni čoveku ni životinji. Čak ne jede ni meso", rekla je Igrena. "Živi skromno kao opatica. Gledaj", pokazala je, "eno Lanseleta, Arturovog prvog sapunika. Došao je da nas prati i da vrati konje i vojnike..." Gvenvir se nasmešila, osećajući kako rumeni. "Poznajem Lanseleta", rekla je, "došao je jednom da pokaže mom ocu šta sve ume sa konjima." "Tako je", rekla je Igrena. "On jaše kao neki od onih kentaura o kojima govore drevne priče, koji su bili pola ljudi, a pola konji!" Lanselet je skliznuo sa konja. Obrazi su mu bili crveni koliko i rimljanski ogrtač koji je nosio; okovratnik mu je bio podignut visoko oko lica. Poklonio se pred gospama. "Madam", rekao je Igreni, "jeste li srpemni za put?" "Mislim da jesmo. Kneginjin prtljag već je smešten u ona kola tamo, čini mi se." Igrena je pokazala kabasta, pretovarena kola, pokrivena kožama; krevetski okvir i posteljina, veliki izrezbareni sanduk, veliki i mali razboj, lonci i tepsije. "Da. Nadam se da se nećemo zaglibiti u ovom blatu", rekao je Lanselet, gledajući par upregnutih volova. "Ne brinem se zbog tih kola, nego zbog onih drugih - zbog kraljevog venčanog poklona Arturu", dodao je, bez oduševljenja, gledajući druga, mnogo veća kola. "Ja bih pre uredio da se sto načini tek u Karleonu, da Uter nije ostavio dovoljno stolova i ostalog nameštaja - ne nameravam da zamerim gospi zbog njenog nameštaja", dodao je, brzo se osmehnuvši Gvenvir, koja je na to porumenela, "ali sto, kao da moj gospodar Artur nema dovoljno stolova u dvorcu?" "Da, ali taj sto je jedna od očevih najvećih dragocenosti", rekla je Gvenvir. "To je ratni plen od jednog od kraljeva Tare, koga je moj deda porazio i odneo mu najveći sto za salu... okrugao je, znaš, pa bard može da sedne u sredinu i da peva svima, a sluge da slobodno prolaze okolo i dolivaju vino i pivo. A kada ugošćava druge kraljeve, ne mora da brine ko sedi bliže čelu a ko dalje... zato je moj otac i pomislio da će odgovarati Vrhovnom kralju, koji takoñe mora da smesti svoje plemenite saputnike tako da ne izgleda da nekoga više ceni od drugih." "To je zaista kraljevski dar", učtivo je rekao Lanselet, "ali potrebna su tri para volova da ga vuku, a sam Bog zna koliko će drvodelja morati da ga sastavlja kada stignemo; uz to, mi ćemo, umesto da mirno putujemo kao konjanici, morati da tapkamo brzinom najsporijeg vola. No, dobro, venčanje ne može početi dok bez nas, gospo." Nakrivio je glavu, oslušnuo i povikao: "Dolazim za minut, čoveče! Ne mogu svuda da stignem odjednom!" Naklonio se. "Gospe, moram da pokrenem ovu vojsku! Da vam pomognem da uzjašete?" "Mislim da bi Gvenvir volela da putuje u kolima", rekla je Igrena. Laneselet se nasmešio. "Pa, to je kao da je sunce zašlo iza oblaka - ali biće kako želite, gospo. Nadam se da ćete nam uskoro opet zasijati." Gvenvir je osetila prijatnu zbunjenost, kao i uvek kada bi joj se Lanselet obratio tako biranim
rečima. Nikada nije znala misli li ozbiljno ili je zavitlava. Sad, kad je odjahao, opet je osetila strah. Konji su se motali oko nje, masa ljudi dolazila je i odlazila - kao da su stvarno vojska, kako ih je Lanselet nazvao, a ona se osećala kao zanemareni deo prtljaga, kao ratni plen. Ćutke je pustila da joj Igrena pomogne da se popne u kola, puna jastuka i krzna, i sklupčala se u uglu. "Da ostavim zavese otvorene kako bismo imali svetla i vazduha?" upitala je Igrena, gnezdeći se na jastucima. "Ne!" zadihano je odvratila Gvenvir. "Ja... bolje ću se osećati ako budu navučene." Igrena je slegnula ramenima i navukla zavese. Gledala je kroz pukotinu kako prvi konjanici kreću, a za njima kolona kola. Kraljevski miraz, zaista, tolika vojska. Naoružani konjanici, sa oklopima i opremom, da se priključe Arturovim vojskama - gotovo da je ličilo na ono kako je zamišljala rimljanske legije. Gvenvir je spustila glavu na jastuke, bleda, sklopljenih očiju. "Je li ti muka?" zbunjeno je upitala Igrena. Gvenvir je odmahnula glavom. "Samo je... tako veliko..." rekla je. "Ja... bojim se", dodala je šapatom. "Bojiš se? Ali, drago dete..." Igrena je prekinula započetu rečenicu. "Pa, uskoro će ti biti bolje." Gvenvir je prebacila ruke preko očiju i jedva je osetila kada su se kola pokrenula; namerno je zapala u polusan u kome je mogla da savladava paniku. Kuda je to pošla, pod tim ogromnim nebom, preko prostranih močvara i brojnih bregova? Čvor panike u trbuhu sve joj se jače stezao. Svuda oko sebe čula je zvuke konja i jahača, vojske u maršu. Bila je samo deo nameštaja, kao konji, vojnici, oprema i ogromni sto. Bila je samo nevesta sa onim što joj pripada, odećom, draguljima, posuñem i priborom za tkanje. Nije više bila ono što jeste, nije joj ostalo ništa, bila je samo deo imovine Vrhovnog kralja koji se nije potrudio ni da doñe i vidi ženu koju će mu poslati u koloni sa konjima i spremom. Bila je samo još jedna kobila, priplodna kobila za Vrhovnog kralja, koja treba da mu podari kraljevskog sina. Gvenvir je mislila da će savladati gnev koji ju je gušio. Ne, ne sme biti besna, to nije pristojno; majka nadzornica rekla joj je u manastiru da je ženina dužnost da se uda i da raña decu. Želela je da postane monahinja i da ostane u manastiru, da nauči da čita i da ispisuje lepa slova četkicom i zašiljenim perom, ali to nije bilo prikladno za kneginju; mora da se pokori očevoj volji koja je isto što i volja Božija. Žene moraju posebno da se staraju da ispunjavaju volju Božiju, jer preko žene je čovečanstvo zapalo u Prvobitni greh, i svaka žena mora biti svesna dužnosti da se iskupi za greh počinjen u rajskim vrtovima Edena. Nijedna žena ne može biti zaista dobra, osim Majke Božije; sve ostale žene su zle i nikada neće moći da budu drugačije. Ovo joj je kazna što se rodila kao Evina kćer, grešna, puna gneva i pobune protiv volje Božije. Šaputala je molitvu i ponovo nametnula sebi polusan. Igrena, koja se pomirila sa vožnjom iza navučenih zavesa uprkos želji za svežim vazduhom, pitala se šta je devojci. Nije rekla ni reč protiv udaje - pa, ni Igrena se nije bunila protiv udaje za Gorloasa; setila se koliko je bila besna i užasnuta, i saosećala je sa Gvenvir. Ali zašto da se krije iza zavesa kad može da poñe uzdignute glave u susret novom životu? Čega se toliko plaši? Zar joj se čini da je Artur nekakvo čudovište? Ne udaje se za starca, triput starijeg od sebe; Artur je mlad i sasvim je spreman da joj pruži počasti i poštovanje. Te noći spavale su u šatoru razapetom na pažljivo odabranom suvom mestu, osluškujući vetar i kišu. Igrena se tokom noći probudila i čula Gvenvir kako cvili. "Šta je bilo, dete? Jesi li bolesna?" "Ne... gospo, mislite li da ću se dopasti Arturu?" "Nema razloga da mu se ne dopadneš" nežno je rekla Igrena. "Svakako znaš da si veoma lepa." "Jesam li?" Rekla je to sasvim tiho i zvučala je samo naivno, a ne kao da želi da izmami još koji kompliment. "Gospa Alienor kaže da mi je nos prevelik i da imam pege kao pastirica." "Gospa Alienor..." Igrena se setila da treba da bude uviñavna; Alienor nije bila mnogo starija od Gvenvir, a za šest godina je rodila četvoro dece. "Mislim da je ona možda malo kratkovida. Ti
si zaista ljupka. Imaš najlepšu kosu koju sam ikada videla." "Ja mislim da Arturu nije stalo do lepote", rekla je Gvenvir. "Čak se nije postarao ni da sazna da nisam zrikava ili šepava, klempava ili sa zečjom usnom." "Gvenvir", nežno je rekla Igrena, "svaka žena se udaje već prema mirazu, ali Vrhovni kralj mora da se ženi onako kako mu nalože savetnici. Zar misliš da on ne leži budan noću, pitajući se šta mu je sreća udelila, i zar misliš da te neće dočekati pun zahvalnosti i radosti zato što mu donosiš lepotu, lepo vaspitanje i učenost? On se pomirio da prihvati sve što mora, ali biće utoliko srećniji kada otkrije da nisi - kako si ono rekla? - rošava, zrikava ili sa zečjom usnom. On je mlad i nema mnogo iskustva sa ženama. A Lanselet mu je, sigurna sam, već rekao da si lepa i puna vrlina." Gvenvir je uzdahnula. "Lanselet je Arturov roñak, zar ne?" "Tačno. On je sin Bana od Benvika i moje sestre, koja je velika sveštenica Avalona. Roñen je u Velikom Braku - znaš li išta o tome? U Donjoj Britaniji ima dosta sveta koji poštuje drevne paganske obrede", pričala je Igrena. "Čak i Uter, kada je proglašen za Vrhovnog kralja, morao je da ode na Ostrvo zmaja i da se tamo kruniše po starim obredima, mada nisu zahtevali od njega da se oženi zemljom; u Britaniji to čini Merlin, kako bi se žrtvovao za kralja ukoliko iskrsne potreba..." "Nisam znala da ti obredi još postoje u Britaniji", rekla je Gvenvir. "Da li je... da li je i Artur tako krunisan?" "Ako i jeste", odgovorila je Igrena, "meni nije pričao. Možda su se sada stvari promenile, pa je dovoljno da mu Merlin bude jedan od glavnih savetnika." "Poznajete li Merlina, gospo?" "On mi je otac." "Zaista?" Gvenvir se kroz tamu zagledala u nju. "Gospo, je li istina da je Uter Pendragon došao do vas pre nego što ste se venčali, da vam je prišao uz pomoć Merlinovih veština, čarobnjački prerušen u Gorloasa, pa ste legli sa njim misleći da je on vojvoda od Kornvola i da ste i dalje verna supruga?" Igrena je zažmirkala; čula je nagoveštaje priča o tome kako je neobično brzo rodila Uteru sina, ali ovu priču nikada nije čula. "Tako se priča?" "Ponekad, gospo. Bardovi pevaju o tome." "Pa, to nije tačno", rekla je Igrena. "Nosio je Gorloasov ogrtač i imao je Gorloasov prsten, jer mu ga je oteo u borbi - Gorloas je izdao Vrhovnog kralja i time izgubio pravo na život. Ali ma šta priče pričale, ja sam sasvim dobro znala da je u pitanju Uter i niko drugi." Grlo joj se steglo: čak i sada joj se činilo da je Uter još živ, u nekoj dalekoj bici. "Voleli ste Utera? Znači, to nije bila Merlinova magija?" "Ne", rekla je Igrena. "Veoma sam ga volela, mada mislim da je on isprva rešio da se oženi sa mnom zato što potičem od kraljevske loze Avalona. I tako, vidiš, brak sklopljen radi dobrobiti kraljevstva takoñe može ispasti srećan. Volela sam Utera; mogu samo da poželim tu sreću i tebi, da se i ti i moj sin tako zavolite." "I ja se tome nadam." Gvenvir je opet stegla Igreninu ruku. Igreni su se njeni prsti učinili mali i meki, lomni, za razliku od njenih snažnih i sposobnih. Ovo nije ruka za staranje o bebama ili ranjenicima, nego za fini vez i molitve. Leodegranc je trebalo da ostavi ovo dete u njenom manastiru, a Artur je trebalo da potraži drugu nevestu. Stvari će se zbivati onako kako je Bog uredio; bilo joj je žao uplašene Gvenvir, ali i Artura koji će dobiti ovako detinjastu i nespremnu nevestu. No, ni ona sama nije bila ništa bolja kada je pošla za Gorloasa; možda će devojčina snaga vremenom porasti. Sa prvim zracima sunca, logor se probudio i počele su pripreme za celodnevno putovanje koje će ih dovesti u Karleon. Gvenvir je bila bleda i slaba, i kada je pokušala da ustane, okrenula se na bok i povratila. Igrena je na trenutak osetila nedostojno podozrenje, a onda ga je odbacila; devojka, zatvorena i mirna, bila je bolesna od straha, to je bilo sve. "Rekla sam ti da će ti biti loše
zbog zatvorenih kola. Danas moraš jahati kako bi se nadisala vazduha ili ćeš se na venčanju pojaviti bleda, a ne rumena. Pri tom je mislila: A i ja ću poludeti ako budem morala da provedem još jedan dan iza navučenih zavesa; takvo venčanje bilo bi za priču, sa bolesnom i bledom nevestom i besnom mladoženjinom majkom. "Hajde, ako pristaneš da jašeš, Lanselet će jahati sa tobom, pa će te razvedriti svojim pričama." Gvenvir je uplela kosu, i čak se potrudila da lepo namesti veo; malo je jela, ali je popila nešto piva i strpala komad hleba u džep, tvrdeći da će ga pojesti kasnije, dok budu jahali. Lanselet je bio na nogama od praskozorja. Kad mu je Igrena rekla da treba da jaše sa Gvenvir, zato što je devojka uplašena što nikada ranije nije odlazila od kuće, oči su mu sinule. "To će mi biti zadovoljstvo, gospo." Igrena je jahala sama iza dvoje mladih, zadovoljna što ima vremena da se usami i posveti svojim mislima. Kako su lepi - Lanselet tamnokos i odvažan, a Gvenvir plava i beloputa. Artur je takoñe plav, i deca će im biti divna. Pomalo se iznenadila kad je ustanovila da jedva čeka da postane baka. Biće prijatno imati oko sebe malu decu i maziti ih, ali takvu decu koja nisu njena, pa neće morati da se brine i strepi zbog njih. Jahala je obuzeta prijatnim sanjarenjem; u manastiru je navikla da sanjari. Zagledana u dvoje mladih koji su jahali rame uz rame, primetila je da se devojka uspravila u sedlu, da je rumena i da se smeši. Dobro je učinila što ju je naterala da iziñe na vazduh. A onda je primetila kako se gledaju. Blagi Bože! Tako me je Uter gledao dok sam bila Gorloasova žena - kao da je mrtav gladan, i kao da sam ja hrana koju ne može da dosegne... Šta će biti ako se njih dvoje vole? Lanselet je častan, a Gvenvir, mogla bih se zakleti, svakako je čedna, i šta ih očekuje sem jada? Potom se pokajala zbog takvih sumnji; jahali su pristojno udaljeni jedno od drugog, nisu pokušavali da se dodirnu, smešili su se zato što su mladi i što je dan lep; Gvenvir je išla na svoje venčanje, a Lanselet je vodio konje i vojnike svom kralju, svom roñaku i prijatelju. Zašto ne bi bili srećni i veselo razgovarali izmeñu sebe? Ja sam samo matora zloslutnica. Ali i dalje je bila uznemirena. Šta će ispasti od ovoga? Blagi Bože, da li je izdaja prema Tebi ako se pomolim za trenutak Vida? Potom se upitala postoji li častan način da se Artur izvuče od ovog venčanja. Jer ako se Vrhovni kralj oženi devojkom koja je već poklonila svoje srce drugom, to bi bila tragedija. Britanija je puna devojaka spremnih da ga vole i udaju se za njega. Ali miraz je spremljen, devojka je napustila očevu kuću, podreñeni kraljevi i plemići se okupljaju da vide venčanje svog mladog kralja. Igrena je odlučila da razgovara sa Merlinom. Kao Arturov glavni savetnik, možda on može da spreči taj brak - ali može li, čak i on, to da učini ne izazivajući rat i uništenje? A bila bi šteta i za Gvenvir da bude tako javno odbačena, pred očima čitave Britanije. Ne, prekasno je, venčanje se mora obaviti kako je ugovoreno. Igrena je uzahnula i jahala dalje, oborene glave, i dan je za nju izgubio svu lepotu. Ljutito je ponavljala u sebi da su svi strahovi i sumnje besmisleni, samo plod mašte dokone žene; i da joj je to poslao ñavo kako bi je naveo da upotrebi Vid koga se odrekla, i tako da ponovo postane plen čaranja. No, dok je jahala, stalno je ponovo pogledala Gvenvir i Lanseleta, i gotovo vidljivu izmaglicu koja je lebdela izmeñu njih, kao oreol gladi, želje i čežnje. Stigli su u Karleon nešto pre zalaska sunca. Zamak se nalazio na brdu, gde je nekada bila rimljansko utvrñenje, i neki od zidova koje su izgradili Rimljani još su se držali - izgleda, pomislila je Igrena, verovatno sasvim isto kao i u vreme Rimljana. Na trenutak, kad je ugledala padine prekrivene ljudima i šatorima, upitala se nije li u pitanju opsada. Ali onda je shvatila da je to narod koji se sakupio zbog kraljevog venčanja. Kad je videla toliku masu, Gvenvir je prebledela i ponovo se prepala; Lanselet je pokušavao da uredi dugačku, razvučenu kolonu kako bi dobila makar privid dostojanstva, a Gvenvir je spustila veo preko lica i ćutke jahala kraj Igrene. "Šteta što moraju da te vide umornu od puta", priznala je Igrena, "ali, gle, eno Artura, pošao nam je u susret." Devojka je bila toliko umorna da je jedva podigla glavu. Artur, u dugačkoj, plavoj tunici, sa
opasanim mačem u skupocenim kanijama, zaustavio se na trenutak da razgovara sa Laneseletom, koji je bio na čelu kolone; potom je, dok su se vojnici i jahači razdvajali pred njim, uputio ka Igreni i Gvenvir. Naklonio se pred majkom. "Jeste li dobro putovali, madam?" Ali gledao je Gvenvir; Igrena je videla kako širi oči pred njenom lepotom i naprosto je pročitala devojčine misli. Da, ja sam lepa, Lanselet misli da sam lepa, hoće li moj gospodar Artur biti zadovoljan mnome? Artur je pružio ruku da joj pomogne da sjaše; malo se zateturala, a on joj je pružio i drugu ruku. "Gospo i ženo moja, dobro došla u svoj dom i u moju kuću. Nadam se da ćeš biti srećna ovde, i neka ovaj dan bude pun radosti za tebe i mene." Gvenvir je osetila da crveni. Da, Artur je lep, rekla je u sebi, sa tom zlatnom kosom i ozbiljnim, mirnim, sivim očima. Koliko je drugačiji od mangupski nasmešenog Lanseleta! I kako je drugačije gleda - Lanselet ju je gledao kao da gleda kip Device u crkvi, ali Artur je ozbiljno, procenjivački posmatra, kao da mu je potpuno nepoznata, pa ne zna je li mu prijatelj ili neprijatelj. "Hvala, gospodaru i mužu moj", odgovorila je. "Kao što vidiš, donela sam ti obećani miraz u ljudima i konjima..." "Koliko konja?" brzo je upitao on. Gvenvir se zbunila. Šta ona zna o tim dragocenim konjima? Je li baš morao da joj stavi do znanja da je pristao na brak zbog konja, a ne zbog nje? Uspravila se u punoj visini - bila je veoma visoka za ženu, viša od nekih muškaraca - i dostojanstveno odgovorila. "Ne znam, gospodaru Arture, nisam ih brojala. Moraćeš da pitaš svog kapetana. Sigurna sam da će ti Lanselet reći njihov broj, do poslednje kobile i ždrebeta." Pametno, pametno, pomislila je Igrena kad je primetila da Artur crveni zbog ovog prebacivanja. Nasmešio se kao krivac. "Oprosti mi, gospo, niko ne očekuje od tebe da se baviš takvim stvarima. Siguran sam da će mi Lanselet reći sve što treba kada doñe vreme. Mislio sam i na ljude koji su došli sa tobom - čini mi se da bi trebalo da ih pozdravim kao nove podanike, baš kao što sam pozdravio njihovu i moju kraljicu." Na trenutak je izgledao onoliko mlad koliko je i bio. Osvrnuo se po masi ljudi, kola, volova, konja, i bespomoćno raširio ruke. "U ovakvoj zbrci, mislim da me ionako ne bi čuli. Dozvoli da te otpratim do kapija zamka." Uhvatio ju je za ruku i poveo je stazom, tražeći najsuvlja mesta. "Bojim se da je ovo staro i mračno mesto. To je bilo uporište mog oca, ali ja nisam živeo ovde dovoljno dugo da se toga sećam. Možda ćemo jedne godine, ako nas Saksonci neko vreme ostave na miru, moći da potražimo neko mesto pogodnije za dom, ali u ovom trenutku moramo se zadovoljiti ovim." Dok ju je vodio kroz kapiju, Gvenvir je pružila ruku da dodirne zid. Bio je debeo, od čvrstog rimskog kamena, nagomilanog i stamenog, kao da se tu nalazi od početka sveta; ovde je sve bezbedno. Gotovo sa ljubavlju povukla je prstom preko zida. "Mislim da je ovde lepo. Sigurna sam da ću biti bezbedna - mislim, da ću biti srećna u ovom zamku." "Nadam se, gospo - Gvenvir", rekao je, prvi put izgovorivši njeno ime, i to sa neobičnim naglaskom. Iznenada se upitala gde li je odrastao. "Suviše sam mlad da vladam svim ovim - svim tim ljudima i kraljevstvima. Biće mi drago da imam pomoć." Primetila je da mu glas drhti kao da se plaši - ali čega bi, za ime sveta, muškarac trebalo da se plaši? "Moj teča Lot, kralj Orknija - on je oženjen mojom tetkom po majci, Morgozom - rekao je da njegova žena vlada jednako dobro kao i on kada je on odsutan zbog rata ili većanja. Spreman sam da ti omogućim isto to, gospo, i da te pustim da vladaš uz mene." Gvenvir je ponovo obuzela panika. Kako može to da očekuje od nje? Otkuda žena da vlada? Šta se nje tiču divlji varvari, pripadnici severnjačkih Plemena i njihove varvarske žene? Odgovorila je drhtavim glasićem. "Nikada to ne bih zahtevala, gospodaru i kralju moj." "Arture, sine", strogo je rekla Igrena, "pa na šta ti misliš? Devojka je jahala dva dana i premorena je! Ovo nije trenutak za razgovore o upravljanju kraljevstvom, dok su nam cipele još blatnjave od puta! Molim te, predaj nas svojim komornicima, a sutra će biti dovoljno vremena da
se upoznaš sa svojom nevestom!" Gvenvir je upravo pomislila kako je Arturova koža još belja od njene; već drugi put ga je videla da crveni na grdnju kao dete. "Izvini, majko; i ti, gospo." Podigao je ruku, dajući znak, i ka njima je, blago šepajući, pošao vitak, tamnokos mladić sa ožiljkom na licu. "Moj usvojeni brat, Kaj, i moj komornik", predstavio ga je Artur. "Kaje, ovo je Gvenvir, moja gospa i kraljica." Kaj se duboko naklonio, smešeći se. "Vama na usluzi." "Kao što vidiš", rekao je Artur, "moja gospa je donela svoj nameštaj i ostale stvari. Gospo, neka si dobro došla u svoju kuću. Naloži Kaju sve što smatraš da treba, pogotovo kako misliš da je najbolje da smesti tvoje stvari. Za sada, moram te zamoliti za dopuštenje da se udaljim; moram se postarati za ljude, konje i opremu." Ponovo se duboko naklonio, i Gvenvir se učinilo da mu je na licu primetila olakšanje. Upitala se da se nije razočarao u nju, ili se zaista oženio smo zbog miraza u konjima i vojsci, kao što je već pomislila. Pa, bila je spremna na to; ali ipak, bilo bi prijatno da je obratio malo pažnje na nju lično. Shvatila je da je visoki, tamnokosi Kaj gleda, očekujući da progovori. Bio je pažljiv i miran - neće morati da ga se plaši. Uzdahnula je i poonovo pružila ruku da dodirne čvrste zidove oko sebe, kao da će time moći da umiri glas. Kada je progovorila, zvučala je kao prava kraljica. "U najvećim kolima, ser Kaje, nalazi se veliki irski sto. To je venčani poklon mog oca gospodaru Arturu. To je ratni plen i veoma je vredan. Postarajte se da bude sastavljen u Arturovoj najvećoj dvorani. Ali pre toga, molim vas, postarajte se da se pripremi soba za gospu Igrenu i da je neko služi noćas." Pomalo se iznenadila - činilo joj se da zvuči baš kao prava kraljica. Ni Kaju, izgleda, nije bilo teško da je prihvati kao takvu. Naklonio se veoma duboko. "Biće smesta izvršeno, gospo i kraljice", rekao je. 5. Tokom čitave noći grupe putnika okupljale su se pred dvorcem; tek je svanulo kada je Gvenvir pogledala napolje i utvrdila da je čitava padina brda, sve do samog zamka, prekrivena konjima, šatorima i masom muškaraca i žena. "Izgleda kao svetkovina", rekla je Igreni, koja je delila krevet sa njom njene poslednje devojačke noći, i starija žena se nasmešila. "Kada se Vrhovni kralj ženi, to je svetkovina veća od svega što se može desiti u zemlji. Vidi, oni ljudi su podanici kralja od Orknija." Možda je Morgana sa njima, pomislila je, ali je oćutala. Kao mlada žena, govorila je sve što bi pomislila, ali to je davno prestala. Kako je to čudno, pomislila je Igrena; tokom godina kada raña decu, žena prvo i pre svega mora da misli na sinove. Ako uopšte i pomisli na kćeri, onda misli samo kako će odrasti i pripasti nekom drugom, postati deo druge porodice. Je li ona bila drugačija samo zato što joj je Morgana bila prvenče, te stoga najbliža srcu? Artur se fizički vratio posle dugog odsustva, ali, kao i svi muškarci, odavno ju je nadrastao i više nije bilo načina da se premosti jaz. Ali za Morganu - to je otkrila na Arturovom krunisanju - ostala je vezana vezom duše koja se ne može prekinuti. Je li to zato što Morgana, kao i ona, potiče sa Avalona? Da li zato svaka sveštenica želi da rodi kćer koja će poći njenim stopama i koju nikada neće izgubiti? "Toliko je sveta", rekla je Gvenvir. "Nisam znala da u čitavoj Britaniji ima toliko ljudi." "A ti ćeš im svima biti kraljica - to je zastrašujuće, znam", rekla je Igrena. "I ja sam se tako osećala kad sam se udavala za Utera." Na trenutak joj se učinilo da je Artur loše odabrao svoju kraljicu. Gvenvir je bila lepa, to da, i pitoma i učena, ali kraljica mora biti sposobna da zauzme mesto na čelu dvora. Možda je Gvenvir suviše stidljiva i povučena za to. Najjednostavnije rečeno, kraljica je kraljeva gospa; ne samo njegova domaćica i gospodarica kuće - to može da radi svaki komornik ili sluga - nego, kao i sveštenice Avalona, simbol života, podsetnik na to da život nije samo ratovanje i vladanje. Kralj, kada se sve kaže i učini, bori se za zaštitu onih koji ne mogu da se sami bore, žena u plodnim godinama, male dece i staraca. Meñu Plemenima, snažne žene se bore rame uz rame sa muškarcima - oni su imali čak i školu ratovanja
koju su vodile žene - ali od početka civilizacije postalo je muški posao da se lovi i brani ognjište, gde su sklonjene trudne žene, deca i starci; a ženski posao jeste da se ognjište održava, njih radi. Kao što se kralj spaja sa vrhovnom sveštenicom u simboličnom braku sa zemljom, u znak da će doneti snagu svom kraljevstvu, tako i kraljica, spajajući se sa kraljem, stvara simbol središnje sile iza svih vojski i ratova - doma kao središta iz koga će muškarci crpsti snagu... Igrena je nestrpljivo odmahnula glavom. Svi ti simboli i unutrašnje istine su prikladni, možda, za Avalon, ali ona, Igrena, bila je dovoljno dobra kraljica i bez takvih misli, a Gvenvir će imati dovoljno vremena da misli na to kada ostari i kada joj više ne budu potrebne! U ova civilizovana vremena, kraljica nije seoska sveštenica koja nareñuje kako će se starati o njivama, kao što ni kralj nije najbolji lovac na jelene! "Hodi, Gvenvir, Kaj je ostavio služavku da ti pomogne, ali pošto sam ti ja svekrva, treba ja da te spremim za venčanje, pošto tvoja majka nije tu da te pripremi za ovaj veliki dan." Devojka je, obučena, izgledala kao anñeo; nežna kosa lebdela joj je oko glave kao Sunčevi zraci, gotovo skrivajući sjaj zlatne trake koju je nosila. Haljina joj je bila od bele tkanine, tanke gotovo kao paučina; Gvenvir je rekla Igreni, sa stidljivim ponosom, da je tkanina doneta iz daleke zemlje, dalje čak i od Rima, i da je skuplja od zlata. Otac je kupio jednu balu za crkveni oltar, i dao je deo i njoj, da sašije venčanicu. Ostalo je i za svečanu tuniku za Artura - to je mu je bio venčani poklon od nje. Došao je Lanselet da ih otprati na ranu misu koja će prethoditi venčanju; potom će čitav dan biti posvećen gozbi i veselju. Blistao je u purpurnom ogrtaču koji je nosio i ranije, ali bio je obučen za jahanje. "Da li nas napuštaš, Lanselete?" "Ne", ozbiljno je odgovorio, ali gledao je samo Gvenvir. "Kao jedna od zabava za danas, novi konjanici - i Arturova konjica - prikazaće šta mogu da učine; ja sam jedan od konjanika koji će vam po podne prirediti igre. Artur smatra da je vreme da objavi narodu svoje planove." Igrena je ponovo primetila onaj beznadežni, opijeni pogled u njegovim očima kada je pogledao Gvenvir, i sjaj devojčinog osmeha kada mu je uzvratila pogled. Nije mogla da čuje šta govore jedno drugom - nije nimalo sumnjala u to da je razgovor sasvim nedužan. Ali reči im nisu bile potrebne. Igrena je opet osetila očajničku svest da ovo neće izići na dobro, nego će svima doneti jad. Pošli su kroz hodnike, a uz put su im se pridruživali posluga, plemići i svi koji su se uputili na jutarnju misu. Na stepeništu kapele prišla su im dvojica mladića koji su nosili, kao i Lanselet, dugačka, crna pera na kapama; Kaj, setila se, takoñe je imao takvo. Je li to nekakva oznaka Arturovih saputnika? "Gde je Kaj, brate?" upitao je Lanselet. "Zar ne bi trebalo da doñe da isprati gospu u crkvu?" Jedan od pridošlica, visok i krupan čvek - Gvenvir je pomislila kako nimalo ne liči na Lanseleta - odgovorio je: "Kaj i Gaven oblače Artura za venčanje. Zapravo sam mislio da ćeš biti sa njima, vas trojica ste Arturu kao braća. Poslao me je da ih odmenim, kao roñak gospe Igrene. Gospo", obratio se Igreni, naklonivši se, "je li moguće da me ne prepoznajete? Ja sam sin Gospe od Jezera. Ime mi je Balan, a ovo je naš usvojeni brat, Balin." Gvenvir im je učtivo klimnla glavom. Je li moguće, pomislila je, da je ovaj krupni, grubi Balan zaista Lanseletov brat? Kao kad bi se bik proglasio za brata najboljeg južnjačkog pastuva! Balin, njegov usvojeni brat, bio je onizak i crvenog lica, sa kosom žutom kao u Saksonaca, i nosio je bradu kao Saksonci. "Lanselete", rekla je, "ako je tvoja volja da budeš sa mojim gospodarem i kraljem..." "Mislim da bi trebalo da odeš kod njega, Lanselete", nasmejao se Balan. "Kao i sve mladoženje, Artur je poludeo od nervoze. Naš gospodar je na bojnom polju pravi Pendragon, ali ovog jutra, dok se priprema za svoju nevestu, postao je samo dečak, što zapravo i jeste!" Siroti Artur, pomislila je Gvenvir, ovaj brak za njega je veći posao nego za mene - ja barem ne treba da radim ništa do da se pokoravam svom ocu i svom kralju! Obuzeo ju je talas veselja, ali ga je brzo prigušila; siroti Artur, morao bi da je uzme radi dobrobiti svog kraljevstva, čak i da
je zaista stara, ružna ili rošava. To mu je samo još jedna bolna dužnost, kao kad vodi vojsku u boj protiv Saksonaca. Od Saksonaca barem zna šta da očekuje! "Gospodaru Lanselete", blago je rekla, "da li biste radije bili uz mog gospodara Artura?" U njegovim očima jasno je videla da ne želi da je napusti; postala je, za dan ili dva, vešta u čitanju neizgovorenih poruka. Nikada nije razmenila sa Lanseletom nijednu jedinu reč koju ne bi mogla da glasno uzvikne pred Igrenom, ili ocem, ili skupom svih biskupa Britanije. Ali prvi put joj se činio rastrzan suprotnim željama. "Poslednje što bih želeo jeste da vas napustim, madam, ali Artur mi je prijatelj i roñak..." "Bože sačuvaj da ikada stanem izmeñu vas dvojice", rekla je i pružila mu svoju malu ruku da je poljubi. "Ovim brakom postajete i moj odani roñak. Idite kod mog gospodara i kralja i recite mu..." oklevala je, prepadnuta od sopstvene smelosti; da li je pristojno da to kaže? Neka im je svima Bog na pomoći, kroz jedan sat postaće Arturova žena, zar je važno ako bude zvučala suviše smelo, kada će poruka sadržati samo pristojnu brigu za njenog muža? "Recite mu da mu rado vraćam najodanijeg kapetana i da ga čekam sa ljubavlju i pokornošću, ser." Lanselet se nasemšio. Taj osmeh kao da je dodirnuo neku strunu duboko u njoj, i osetila je da i sama počinje da se smeši. Kako može da se oseća delom njega? Čitav život kao da joj se sveo na dodir njegovih usana na nadlanici. Progutala je knedlu i odjednom je shvatila šta to oseća. Uprkos pristojnoj poruci o ljubavi i pokornosti Arturu, činilo joj se da bi rado prodala dušu kad bi vreme moglo da se vrati unazad, pa bi mogla da kaže ocu kako se neće udati ni za koga sem za Lanseleta. To je bilo nešto stvarno, kao sunce oko nje i trava pod njenim nogama, stvarno ponovo je progutala knedlu - stvarno kao Artur koji se upravo sprema za venčanje, zbog koga i ona mora na misu kako bi se pripremila. Je li to neka okrutna Božja šala što nisam znala šta osećam sve dok nije postalo prekasno? Ili je to neki pokvareni trik neprijatelja, kako bi me odmamio od dužnosti prema ocu i mužu? Nije čula šta joj Lanselet govori; bila je svesna samo njegove šake koja je pustila njenu, kao i toga da joj je okrenuo leña i da odlazi. Jedva je čula učtive reči one dvojice usvojene braće, Balina i Balana - koji je od njih, zapravo, sin sveštenice sa Jezera? Balan; Lanseletov brat, ali ni nalik njemu, kao što gavran ne liči na velikog orla. Postala je svesna da joj Igrena nešto govori. "Ostavljam te saputnicima, mila. Hoću da pre mise porazgovaram sa Merlinom." Gvenvir je sa zakašnjenjem sinulo da to Igrena čeka njenu dozvolu da se udalji. Njen položaj Vrhovne kraljice već je bio stvarnost. Jedva je čula šta je rekla Igreni pre nego što se ova povukla. Igrena je prešla preko dvorišta, mrmljajući izvinjenja ljudima koje je morala da gurne, pokušavajući da stigne do Talesina. Svi su bili obučeni u jarku svečanu odeću, ali on je nosio svoj uobičajeni sivi ogrtač. "Oče..." "Igrena, dete." Talesin je pogledao naniže u nju, i Igreni se učinilo neobično utešno to što joj se stari druid obratio isto kao i kada je imala četrnaest godina. "Mislio sam da ćeš lebdeti oko neveste. Kako je lepa! Artur je našao sebi blago. Čuo sam da je pametna i učena, baš kao i pobožna, što će se dopasti biskupu." "Oče", obratila mu se Igrena, spustivši glas kako je niko unaokolo ne bi čuo, "moram da te pitam nešto - postoji li ikakav častan način da Artur izbegne ovaj brak?" Talesin je zbunjeno zažmirkao. "Ne, mislim da ne postoji. Ne sad, kad je sve spremno da se venčaju posle mise. Bože pomozi nam, zar smo svi bili prevareni, je li ona jalova, ili iskorišćena, ili..." Merlin je odmahnuo glavom. "Osim ako je gubava, ili ako nosi dete drugog muškarca, nema načina da se prekine; a čak i tada, opet će izbiti skandal, i od Leodegranca ćemo napraviti neprijatelja. Zašto me to pitaš, Igrena?" "Verujem da je ona čedna. Ali videla sam je kako gleda Lanseleta, a i on nju. Zar može išta dobro ispasti ako je nevesta zaljubljena u drugoga, a taj drugi je mladoženjin najbolji prijatelj?" Merlin ju je oštro pogledao; njegove stare oči bile su svevideće kao i uvek. "Oh, tako znači, je
li? Uvek sam smatrao da je naš Lanselet suviše lep i šarmantan za svoje dobro. Pa ipak, mislim da je on častan momak; možda je to samo mladalačka zanesenost, i kada mladenci budu venčani i legli zajedno, zaboraviće na to, ili će se sećati samo sa malo tuge, kao na nešto što se možda moglo desiti." "U devet slučajeva od deset kazala bih da si u pravu", rekla je Igrena, "ali ti ih nisi video, a ja jesam." Merlin je ponovo uzdahnuo. "Igrena, Igrena, ne kažem da grešiš, ali kada je sve gotovo, šta možemo da učinimo? Leodegranc će biti strašno uvreñen i krenuće u rat protiv Artura, a Artur već ima dovoljno izazivača - ili možda nisi čula za onog malog severnjačkog kralja koji je poslao Arturu poruku kako je odrao brade jedanaest kraljeva da bi načinio sebi plašt, i kako Artur mora da mu pošalje danak ili će doći i po Arturovu bradu?" "Šta je Artur učinio?" "Pa, poslao je tom kralju poruku da što se tiče njegove brade, tek je počela da mu raste, i ne bi mu korisitla za plašt; ali ako je ipak želi, neka doñe i pokuša da je uzme, ako bude mogao da nañe put kroz leševe Saksonaca. I poslao mu je glavu jednog Saksonca - upravo se vratio iz nekog pohoda - i rekao da je njegova brada bolja za postavljanje plašta od brade prijatelja uz čiji bok bi trebalo da se bori. I na kraju je rekao da će poslati kolegi kralju poklon, ali da on od svojih prijatelja ne uzima danak, pa ga nikome ni ne plaća. I tako nije bilo ništa; ali, kao što vidiš, Artur ne može dozvoliti sebi da stekne nove neprijatelje, a Leodegranc bi bio baš gadan. Bolje da se oženi devojkom, a mislim da bih isto rekao i da smo je zatekli u krevetu sa Lanseletom - što se nije desilo, a svakako ni neće." Igrena je otkrila da krši ruke. "Šta da radimo?" Merlin ju je blago dodirnuo po obrazu. "Učinićemo ono što smo oduvek činili, Igrena - ono što moramo, ono što Bogovi narede. Učinićemo najbolje što možemo. Niko od nas nije pošao ovim putem svoje sreće radi, dete moje. Ti, koja si odrasla u Avalonu, ti to znaš. Šta god pokušali da učinimo kako bismo izmenili svoju sudbinu, kraj je u rukama Bogova - ili, kako bi biskup svakako više voleo da kažem, u rukama Boga. Što sam stariji, sve sam sigurniji da nije važno kakvim rečima uobličavamo istu istinu." "Gospa ne bi bila zadovoljna da vas čuje kako govorite", rekao je tamnoput, mršav čovek iza njega, u tamnim haljinama kakve bi odgovarale svešteniku ili druidu. Talesin se upola okrenuo i nasmešio se. "Svejedno, Vivijen zna da je to istina, baš kao i ja... Igrena, mislim da ne poznaješ našeg najnovijeg i najvećeg barda - doveo sam ga da peva i svira na Arturovom venčanju. Kevin, gospo." Kevin se duboko naklonio. Igrena je primetila da hoda oslanjajući se na izrezbareni štap; njegovu harfu je, u kutiji, nosio dečko od dvanaest-trinaest godina. Mnogi bardovi i harfisti koji nisu druidi često su slepi ili hromi - retko koji zdrav momak ima dovoljno vremena i dokolice da se posveti umetnosti, u ovim ratnim vremenima - ali druidi se obično biraju izmeñu onih koji imaju zdravo telo, a ne samo oštar um. Retko je da muškarac sa bilo kakvom telesnom manom bude posvećen u druidske mudrosti - smatralo se da to Bog obeležava njihove unutrašnje mane. Ali bilo bi neoprostivo grubo pomenuti to; mogla je samo da zamisli da je Kevin toliko nadaren da je prihvaćen uprkos svemu ostalom. On joj je zakratko odvratio misli od problema, ali kada je ponovo razmislila, Talesin je bio u pravu. Nije bilo načina da se venčanje spreči bez skandala, a najverovatnije i rata. U zgradici koja je predstavljala crkvu blistala su svetla i oglasilo se zvono. Igrena je ušla u crkvu. Talesin je kruto kleknuo; to je učinio i dečko koji je nosio Kevinovu harfu, ali Kevin nije kleknuo - Igrena se na trenutak upitala da li, pošto nije hrišćanin, time omalovažava službu, kao što je nekada izgledalo da čini Uter. A onda je, primetivši kako se neobično drži, zaključila da mu je noga verovanto ukočena i da uopšte ne može da klekne. Primetila je da biskup gleda u njega, mršteći se. "Slušjte reči Isusa Hrista, Gospoda našeg", počeo je biskup. "Gle, gde god se skupe dvoje ili troje u moje ime, ja sam meñu vama, i sve što zatražite u moje ime, daće vam se..."
Igrena je kleknula, navlačeći veo preko lica, ali ipak je bila svesna Artura, koji je ušao u crkvu sa Kajem, Lanseletom i Gavenom, obučen u tanku, belu tuniku i plavi plašt, bez ukrasa osim tanke, zlatne krune, i purpura i dragulja na kanijama velikog mača. Izgleda da je, i bez pogleda, mogla da oseti Gvenvir, u onoj krhkoj beloj haljini, belu i zlatnu kako i Artur, kako kleči izmeñu Balina i Balana. Lot, sed i mršav, klečao je izmeñu Morgoze i jednog od svojih mlañih sinova; a iza njega - kao da je harfa ispusitla neki visok, nedozvoljen ton usred svešteničkog pevanja. Podigla je glavu, oprezno, i pokušala da vidi, znajući ko to tamo kleči. Morganino lice i telo krili su se iza Morgoze. Pa ipak, kao da je mogla da oseti njeno prisustvo, kao pogrešnu notu u harmoniji mise. Posle ovoliko godina, zar ponovo čitam misli? U svakom slučaju, šta jedna sveštenica Avalona radi u crkvi? Kada je Vivijen posećivala nju i Utera dok su bili u braku, ili nije prisustvovala službi Božjoj, ili je dolazila da sluša i gleda sa učtivom, ozbiljnom pažnjom kakvu bi posvetila detetu što se igra gozbe sa lutkama. No, sada je mogla da vidi Morganu - promenila se, mršavija je, lepša, obučena u jednostavnu haljinu od tamne vune, sa odgovarajućim belim velom preko glave. Nije ništa radila; klečala je, pognute glave i oborenog pogleda, slika i prilika pažljivog poštovanja. Ali čak je i sveštenik, izgleda, osetio uznemirenost i nestrpljenje koji su zračili iz nje; dva puta je zastao i pogledao je, mada nije mogao da je optuži ni za šta što ne bi bilo potpuno ozbiljno i pristojno, i zato je trenutak kasnije nastavio sa službom. Ali ni Igrena sada nije mogla da se usmeri na službu. Pokušavala je, mrmljala je odgovore, ali nije mogla da razmišlja o sveštenikovim rečima, niti o svom sinu koji će se sada oženiti, niti o Gvenvir koja je - osetila je to, ne videći je - ispod vela gledala Lanseleta koji je stajao kraj Artura. Mogla je da misli samo na svoju kćer. Kada se služba završi, kao i venčanje posle nje, moći će da je vidi i saznaće kuda je otišla i šta joj se desilo. Tog časa, podigavši pogled na trenutak, dok je ñakon naglas čitao priču o svadbi u Kani, pogledala je Artura; i primetila je da je i njegov pogled uperen u Morganu. 6. Smeštena meñu Morgozine gospe, Morgana je tiho slušala službu, pognute glave i sa izrazom učtivog poštovanja. Iznutra se sva tresla od nestrpljenja. Kakva glupost - kao da zgrada sagrañena ljudskim rukama može biti rečima nekog sveštenika pretvorena u obitavalište Duha koji uopšte nije ljudsko delo. Misli su joj lutale. Bila je umorna od Morgozinog dvora; sada se vratila u glavni tok dogañaja i osećala se kao da je iz mrtvaje bačena u korito divlje reke. Opet se osećala živa. Čak i u Avalonu, onako tihom i zaklonjenom, imala je utisak da je u dodiru sa tokom žiota; ali meñu Morgozinim ženama osećala se prazno, nepokretno, beskorisno. Sada se ponovo kretala, jer od kako je rodila sina, stajala je u mestu. Na trenutak je pomislila na svog sinčića, malog Gvideona. On ju je jedva poznavao; kada bi ga podigla da ga pomazi, otimao se da se vrati usvojenoj majci. Čak i sada, od sećanja na njegove ručice oko vrata osetila se slaba i žalosna, ali je oterala tu pomisao. On čak nije ni znao da je njen sin, odrašće misleći da je Morgozin. Morgana je bila zadovoljna time, samo nije uspevala da priguši povremenu tugu. Pa, pretpostavljala je da sve žene osećaju takvo žaljenje kada moraju da napuste svoje dete; ali sve žene to moraju da dožive, osim onih domaćica koje su srećne da čine za svoju bebu ono što može da uradi svaka usvojena majka ili služavka, jer nemaju nikakav veći posao za koji su sposobne. Čak i pastirica mora da ostavi svoju decu kako bi se starala o stadu; a tek kraljica ili sveštenica! Čak i Vivijen je prepustila decu drugima. I Igrena. Artur je bio muževan i lep; porastao je, dobio je šira ramena - više nije bio onaj mršavi dečak koji joj je prišao sa jelenskom krvlju na licu. To je bila moć, a ne ovo mlitavo mrmljanje o moćima njihovog Boga koji se nešto petljao okolo, pretvarao vodu u vino, što ionako predstavlja svetogrñe prema Boginji. Ili je priča, zapravo, govorila o tome da esencija Duha pretvara spajanje muškarca i žene u bračnoj vezi u nešto sveto, kao u Velikom Braku? Artura radi, nadala se da će tako biti sa ovom ženom, ko god da je; sa mesta gde je klečala iza Morgoze, videla je samo oreol svetloplave kose, sa još svetlijim zlatom nevestinske krune, i belu haljinu od neke fine i
skupocene tkanine. Artur je podigao pogled ka svojoj nevesti, pogledaovši pri tom Morganu. Primetila je da mu se lice menja, i pomislila je uz osećanje nelagodnosti: Znači, prepoznao me je. Ja se sigurno nisam promenila toliko kao on; on je od dečaka postao muškarac, a ja - ja sam već bila žena, pa se nisam promenilo toliko kao on. Nadala se da će nevesta voleti Artura, i da će on voleti nju. U umu su joj odzvanjale Arturove odlučne reči: čitavog života ću te se sećati, voleću te i blagosiljati. Ali ne sme da bude tako. On mora da zaboravi, mora naučiti da vidi Boginju u svojoj venčanoj ženi. Kraj njega je stajao Lanselet. Kako to da su godine toliko izmenile i uozbiljile Artura, a da je Lanselet ostao nedirnut i nepromenjen? Ne, i on se promenio; izgledao je tužan, na licu je nosio dugačak ožiljak koji je dopirao do kose i ostavljao u njoj tanku belu prugu. Kaj je bio mršaviji i nekako pognut, i jače je hramao; gledao je Artura onako kako verni pas gleda gospodara. Napola nadajući se, napola strahujući, Morgana se osvrnula da vidi je li Vivijen došla na Arturovo venčanje kao što je došla na krunisanje. No, Gospe od Jezera nije bilo. Bio je tu Merlin, sede glave pognute tako da je izgledalo kao da se moli, a iza njega je stajao - visoka prilika sa dovoljno razuma da ne klekne pred ovim glupim glumatanjem - stajao je bard Kevin; baš dobro! Misa se završila; biskup, visok, asketski muškarac kiselog lica, izgovarao je završne reči. Čak je i Morgana pognula glavu - Vivijen ju je naučila da pokaže makar spoljašnje znake poštovanja prema drugim verama, pošto su, kako je rekla, sve vere deo Bogova. Jedina glava u crkvi koja se nije pognula bila je Kevinova; on je stajao ponosan i uspravan. Morgana je poželela da ima hrabrosti da ustane i stane kraj njega, takoñe podignute glave. Zašto je Artur tako ponizan? Zar nije položio zakletvu da će poštovati Avalon jednako kao i sveštenike? Hoće li doći dan kada će ona ili Kevin morati da ga podsete na tu zakletvu? Onaj beli, pobožni crkveni anñeo kojim će se oženiti svakako neće biti od pomoći. Trebalo je da ožene Artura ženom iz Avalona; ne bi bilo prvi put da se sveštenica udaje za kralja. Ta pomisao ju je potresla; prigušila je nelagodnost, zamišljajući Ravenu kao Vrhovnu kraljicu. Barem bi imala hrišćansku vrlinu ćutljivosti... Morgana je brzo pognula glavu i ugrizla se za usnu, uplašena da će se glasno nasmejati. Misa se okončala; ljudi su počeli da izlaze. Artur i njegovi saputnici su ostali, a na Kajev znak, prišli su im Morgoza i Lot, pa je Morgana pošla za njima. Primetila je da su u crkvi ostali i Igrena, Merlin i ćutljivi harfista. Podigla je oči i uhvatila majčin pogled; znala je, nečim moćnim kao Vid, da bi se, samo da nije sveštenika u blizini, smesta našla u majčiom naručju. Malo je porumenela i sklonila se od Igreninih željnih očiju. Mislila je na Igrenu što je manje mogla, svesna samo da u njenom prisustvu mora čuvati jedinu tajnu koju Igrena nikada ne sme da sazna, ko je otac njenog deteta... Jednom, tokom one duge i očajničke borbe koje je jedva mogla da se seti, učinilo joj se da je glasno kriknula, kao dete, dozivajući majku, ali nikada nije bila sasvim sigurna. Čak i sada se bojala dodira sa majkom koja je nekada imala Vid, koja je poznavala puteve Avalona; Morgana je mogla da zaboravi sve što je učila u detinjstvu i svu krivicu, ali zar je ne bi Igrena prezrela zbog onoga što, na kraju krajeva, nije bio njen izbor? Lot je prišao da klekne pred Arturom, ali ovaj ga je, ozbiljnog i ljubaznog mladog lica, podigao i poljubio u oba obraza. "Drago mi je što si došao na moje venčanje, tečo. Drago mi je što imam tako odanog prijatleja i roñaka da mi čuva severne obale, a tvoj sin Gaven mi je dragi prijatelj i najbliži saputnik. A ti, tetka, dugujem ti zahvalnost to si mi dala svog sina za tako odanog saputnika." Morgoza se nasmešila. I dalje je lepa, pomislila je Morgana - daleko lepša od Igrene. "Pa, ser, ubrzo ćete morati ponovo da mi zahvaljujete, jer imam mlañe sinove koji govore samo tome kako će uskoro doći vreme da i oni služe Vrhovnom kralju." "Biće dobro došli, baš kao i njihov najstariji brat", učtivo je rekao Artur i pogledao kraj Morgoze, ka Morgani koja je klečala. "Dobro došla, sestro. Na krunisanju sam ti dao obećanje koje ću sada održati. Hodi." Pružio joj je ruku. Morgana je ustala, osećajući stisak njegove šake i napetost u njoj. Nije je gledao u oči, nego ju je poveo kraj ostalih, do devojke u belom koja je klečala u oblaku zlatne kose.
"Gospo moja", blago je rekao, i Morgana na trenutak nije bila sigurna kojoj od njih dve se obraća; gledao je jednu, pa drugu, a kad je Gvenvir ustala i podigla oči, susrela je Morganin pogled u trenutku šoka i prepoznavanja. "Gvenvir, ovo je moja sestra Morgana, vojvotkinja od Kornvola. Želim da ona bude prva meñu tvojim pratiljama, jer je najvišeg porekla od svih njih." Morgana je videla kako Gvenvir oblizuje usne malim, ružičastim jezikom, nalik na mačji. "Gospodaru i kralju moj, gospa Morgana i ja se poznajemo." "Šta? Kako?" upitao je Artur, smešeći se. Morgana je kruto odgovorila. "Dok je bila u manastirskoj školi u Glastonberiju, gospodaru. Izgubila se u magli i zašla na obale Avalona." Kao i tog davnog dana, iznenada joj se učinilo da je nešto sivo i tupo, nalik na pepeo, prekrilo i upropastilo divan dan. Morgana se osećala, uprkos lepoj haljini i divno istkanom velu, kao da je neko smešno, patuljasto, primitivno stvorenje u poreñenju sa Gvenvirinom vazdušastom belinom i lakoćom. To je potrajalo samo trenutak, a onda je Gvenvir prišla i zagrlila je, poljubivši je u oba obraza kao što i priliči roñakama. Morgana je, uzvraćajući zagrljaj, osetila da je Gvenvir krhka kao dragoceno staklo, za razliku od njene čvornovate čvrstine; osetila je kako se povlači, stidljivo i ukočeno, kako ne bi morala da oseti kako se Gvenvir povlači od nje. Sopstvene usne su joj se učinile grube u dodiru sa ružinom mekoćom devojčinog obraza. "Neka mi je dobro došla sestra mog gospodara i muža", tiho je rekla Gvenvir, "moja gospa od Kornvola - mogu li da te zovem Morgana, sestro?" Morgana je duboko udahnula pre nego što je odgovorila. "Kako vam god godi, gospo moja." Čim je to izgovorila, shvatila je da je zvučalo neljubazno, ali nije znala kako je trebalo da odgovori. Stojeći kraj Artura, podigla je pogled i primetila Gavena kako je gleda i mršti se. Lot je bio hriščanin samo zato što je to bilo korisno, ali Gaven je bio iskreno pobožan, na svoj grubi način. Od njegovog kritičkog pogleda Morgana se ukočila; imala je prava da bude ovde isto koliko i Gaven. Bilo bi veselo videti ove ukrućene Arturove saputnike kako gube glavu oko Beltanskih vatri! Pa, Artur se zakleo da će poštovati ljude iz Avalona jednako kao hrišćane, a ovo mu je bio dvor. Možda je zato i ona bila tu. "Nadam se da ćemo biti prijateljice, gospo", rekla je Gvenvir. "Sećam se kako ste me ti i gospodar Lanselet vratili kada sam se izgubila u onoj strašnoj magli - čak i sad zadrhtim kad se setim tog užasnog mesta", kazala je i podigla pogled ka Lanseletu, koji je stajao iza Artura. Morgana, otvorena da oseti raspoloženje oko sebe, pratila je njen pogled i upitala se zašto se Gvenvir obraća njemu; a onda je shvatila da devojka to čini nehotice, jer je prosto vezana za Lanseletov pogled... a Lanselet je gledao Gvenvir onako kako gladan pas gleda sočnu kost. Ako je Morgana već morala da ponovo sretne ovo belo i ružičasto stvorenje baš u Lanseletovom prisustvu, onda baš dobro što se to desilo sada, kad će se Gvenvir udati za nekoga drugog. Osetila je da još drži Artura za ruku, i to ju je takoñe uznemirilo; i ta veza će se prekinuti kada on odvede Gvenvir u postelju. Gvenvir će postati Boginja za Artura i on više neće gledati Morganu tako da je duboko uznemirava. Ona je Arturu sestra, a ne ljubavnica; nije majka njegovog sina, nego sina Rogatog Boga, i tako mora biti. Ali ni ja nisam prekinula tu vezu. Istina, bila sam bolesna posle roñenja sina i nisam želela da padnem kao zrela jabuka u Lotovu postelju, pa sam izigravala čednost kad god je Lot mogao da me vidi. Ali pogledala je Lanseleta, nadajući se da će nekako uspeti da prekine to zgledanje sa Gvenvir. On se nasmešio, ali i dalje je gledao kraj nje. Gvenvir je uhvatila Morganu jednom, a Igrenu drugom rukom. "Uskoro ćete mi biti kao roñena sestra i mati", rekla je, "jer ja nemam ni sestru ni majku u životu. Hodite da stojite kraj mene tokom venčanja, majko i sestro." Ma koliko pokušavala da odoli Gvenvirinom šarmu, Morgana se raznežila od tih spontanih reči i uzvratila je stiskom na dodir devojčinih sitnih, vrelih prstiju. Igrena je pružila ruku kraj Gvenvir da dodirne Morganu, i Morgana joj se prva obratila. "Nisam imala vremena da te dostojno pozdravim, majko." U trenutku dok su sve tri stajale u kratkom zagrljaju, pomislila je:
Sve žene su, zaista, sestre pred Boginjom. "Pa, hajdemo", ljubazno je rekao Merlin. "Hajde da potpišemo i overimo taj brak, pa da se onda gostimo i veselimo." Morgana je pomislila da biskup deluje mračno, ali i on je progovorio prijateljskim glasom: "Sada kada su nam duhovi uzdignuti i puni vere, izvedimo venčanje dostojno hrišćanskog naroda na ovaj dan pun dobrih simbola." Dok je tokom ceremonije stajala kraj Gvenvir, Morgana je osećala kako devojka drhti. Setila se dana lova na jelene. Ona je barem imala podršku obreda, ali čak i tada se plašila i grlila je staru sveštenicu. Iznenada, podstaknuta ljubaznošću, poželela je da može dati Gvenviri, koja je ipak vaspitana u manastiru i nije uopšte posedovala drevna znanja, nekoliko saveta koje su dobijale mlade sveštenice. Tada bi znala kako da pusti strujanja sunca, leta, zemlje i života da teku kroz nju. Zaista bi postala Boginja za Artura, a on bi postao Bog za nju, i njihov brak ne bi bio prazno obličje, nego istinska unutrašnja veza na svim nivoima života... Umalo je već počela da traži prave reči, a onda se setila da je Gvenvir hrišćanka i da ne bi bila nimalo zahvalna na takvoj lekciji. Uzdahnula je, osujećena, znajući da ne sme da progovori. Podigla je pogled i ugledala Lanseleta, i na trenutak su se gledali u oči; nehotice se setila onog sunčanog trenutka na Toru, kada je trebalo da se spoje kao muškarac i žena, kao Boginja i Bog... znala je da se i on setio. Ali oborio je oči i odvratio pogled, prekrstivši se kad i sveštenik. Jednostavna svetkovina brzo se završila. Morgana se potpisala kao svedok na bračnom ugovoru, primetivši kako je njen rukopis gladak i ujednačen u poreñenju sa Arturovim grubim i Gvenvirinim neurednim i detinjastim slovima - zar su kaluñerice u Glastonberiju mogle da je nauče samo tome? Lanselet se takoñe potpisao, kao i Gaven, i kralj Bors od Britanije, koji je došao kao svedok, i Lot, pa Ektorijus, i kralj Pelinor, koji je bio brat Gvenvirine majke. Uz Pelinora je bila njegova mlada kćer, koju je sad ozbiljno prizvao bliže. "Moja kćer, Elena - vaša roñaka, gospo i kraljice moja. Molim vas da je primite u svoju službu." "Radovaću se da je primim meñu svoje gospe", nasmešila se Gvenvir. Morgana je pomislila kako Pelinorova kćer liči na Gvenvir; bila je sva zlatna i ružičasta, mada nije imala Gvenvirin sjaj, i nosila je jednostavnu lanenu haljinu boje šafrana, koja je prigušivala zlatasti sjaj njene kose. "Kako se zoveš, roñako? Koliko ti je godina?" "Ja sam Elena, gospo, i trinaesta mi je." Duboko se naklonila, toliko duboko da se zateturala i Lanselet ju je prihvatio da je zadrži. Ona je duboko pocrvenela i sakrila lice pod veo. Lanselet se nasmešio, i Morgana je osetila oštar ubod ljubomore. Nju nije ni pogledao, gledao je samo ove blede, zlatno-bele anñele; svakako je i on smatrao da je mala i ružna. U tom trenutku sve njeno saosećanje prema Gvenvir pretvorilo se u bes, i morala je da okrene lice u stranu. Gvenvir je naredne sate morala da provede pozdravljajući se, kako je izgledalo, sa svim kraljevima iz čitave Britanije, i da bude predstavljena njihovim ženama, sestrama i kćerima. Kada je došlo vreme da se sedne za gozbu, osim prema Morgani, Eleni, Igreni i Morgozi, morala je da pokaže naročitu ljubaznost i ljupkost takoñe pred Flavilom, Arturovom usvojenom majkom i Kajevom majkom; kraljicom Severnog Velsa, koja se zvala isto kao ona, Gvenvir, ali je bila tamnokosa i izgledala je kao Rimljanka; i još pred desetinom drugih. Šapatom se obratila Morgani. "Uopšte ne znam kako da im popamtim imena! Mogu li naprosto da im se svima obraćam sa 'moja gospo', pa da se nadam da neće shvatiti zašto?" Morgana je odgovorila šapatom, na trenutak deleći osećanje veselja. "To je jedna od pogodnosti kad si Vrhovna kraljica, madam, jer niko se ne usuñuje da te pita zašto! Šta god učinila, smnatraće da je to dobro! A ako i ne budu, neće se usuditi da ti to kažu!" Gvenvir se tiho zakikotala. "Ali, Morgana, moraš me zvati po imenu - a ne madam. Kad god kažeš madam, osvrćem se i tražim neku punačku matoru gospu nalik na Flavilu ili ženu kralja Pelinora!" Gozba je konačno počela. Morgana je sada imala bolji apetit nego na Arturovom krunisanju. Sedela je izmeñu Gvenvir i Igrene, i dosta je jela; izgleda da je avalonska uzdržljivost ostala iza
nje. Čak je uzela i malo mesa, mada joj se nije dopalo, a pošto na stolu nije bilo vode, a pivo je bilo uglavnom za sluge, morala je da pije vino koje joj se uopšte nije dopadalo. Zbog toga je počelo pomalo da joj se vrti u glavi, mada piće nije bilo ni približno jako kao snažni destilati uobičajeni na dvoru Orknija, koje je mrzela i nikada nije popila ni kap. Posle nekog vremena pojavio se Kevin, spreman da svira, i razgovori su zamrli. Morgana, koja ga nije čula otkako je otišla iz Avalona, slušala je, puštajući da je obuzmu sećanja. Iznenada se zaželela Vivijen. Čak i kada je podigla pogled i ugledala Lanseleta - koji je, kao Arturov najbliži saputnik, sedeo tik kraj njega, bliže čak i od Gavena koji mu je naslednik, i služio se iz iste posude - pomislila je na njega samo kao na drugara iz detinjstva na Jezeru. Vivijen je moja prava majka, a ne Igrena, nju sam dozivala... Pognula je glavu, žmirkajući da zaustavi suze koje nije želela da prolije. Muzika je zamrla, i začuo se Kevinov bogati glas. "Imamo ovde još jednog muzičara", rekao je. "Da li bi gospa Morgana pevala za ovo društvo?" Kako je znao, upitala se, da čeznem da dorinem harfu? "Biće mi zadovoljstvo da sviram na vašoj harfi, ser, ali nisam dodirnula dobar instrument već godinama, samo ono što se našlo na Lotovom dvoru." Oglasio se Artur, prilično zlovoljnim glasom. "Šta, moja sestra da peva kao unajmljeni muzičar pred svim ovim ljudima?" Kevin je delovao postiñeno, i pravo mu i budi, pomislila je Morgana. Iznenada obuzeta gnevom, ustala je i odgovorila: "Ono što pristane da učini vrhunski harfista Avalona, i meni će biti čast! Muzika je služenje Bogovima!" Preuzela je harfu od njega i smestila se na klupu. Instrument je bio veći od njenog i na trenutak nije uspela da se snañe sa strunama; a onda je našla one prave i ruke su joj se sigurnije kretale, svirajući severnjačku pesmu koju je čula na Lotovom dvoru. Sada joj je bilo milo što je pila vino, koje joj je pročistilo grlo; čula je sopstveni glas, bogat i milozvučan - bio je jak kao i uvek, mada to nije shvatala sve do sada. Imala je kontraalt, dubok i snažan, a učili su je bardovi Avalona, i ponovo je osetila ponos. Gvenvir je možda lepa, ali ja imam glas barda. Čak joj je i Gvenvir prišla kada je zavšrila. "Imaš divan glas, sestro", rekla je. "Jesi li u Avalonu naučila da tako lepo pevaš?" "Da, madam, muzika je sveta - zar ti u manastiru nisi učila da sviraš?" Gvenvir se trgla. "Ne, neprilično je da žena podiže glas pred Gospodom..." Morgana se nasmejala. "Vi, hrišćani, izgleda, strašno volite reč neprilično, naročito kada se odnosi na žene", rekla je. "Ako je muzika zlo, onda je zlo i za muškarce; a ako je dobra, zar ne bi žene trebalo da rade sve dobro što mogu, kako bi se iskupile za onaj greh na početku sveta?" "Svejedno, nisu me pustili - jednom sam dobila batine što sam dirala harfu", žalosno je rekla Gvenvir. "Ali ti si nas sve začarala, i jasno mi je da je ta magija dobra." "Svi muškarci i žene u Avalonu uče muziku; ali malo ih je obdarenih kao gospa Morgana. Lep glas se raña, a ne dobija se učenjem. A pošto je to dar od Boga, meni se čini da je neprilično odbacivati takav dar, bilo da je dat muškarcu ili ženi. Ne možemo verovati da bi Bog toliko pogrešio da obdari ženu glasom, pošto Bog ne greši, pa ga moramo prihvatiti kod koga god da se nañe." "Ne mogu da raspravljam o teologiji sa jednim druidom", javio se Ektorijus, "ali da imam kćer roñenu sa takvim darom, smatrao bih to iskušenjem, jer ona bi bila u iskušenju da napusti mesto dodeljeno ženama. Nigde nije rečeno da je Marija, Majka božja, igrala ili pevala..." Merlin je tiho progovorio: "Ali rečeno je da je, kada se Sveti Duh spustio na nju, podigla glas i zapevala Moju dušu je uvećao Gospod... ali izgovorio je to na grčkom: Megalynei he psyche mou ton Kyrion... Samo su Ektorijus, Lanselet i biskup razumeli grčke reči, mada ih je i Morgana čula više puta. Biskup je odlučno rekao: "Ali pevala je samo pred Bogom. Samo je Marija Magdalena pevala i igrala pred muškarcima, i to pre nego što joj je naš Spasitelj spasao dušu, jer to je bio deo njenog pokvarenog ponašanja."
Igrena je progovorila sa prizvukom mangupluka. "Kralj David je pevao i svirao, pisano je, i to na harfi. Zar mislite da je tukao svoje žene i kćeri kada bi svirale na harfi?" Upala je i Morgana. "Ako je Marija od Magdale - mislim na priču - pevala i igrala, pa je ipak spasena, nigde nije rečeno da joj je Isus naredio da lepo sedi u ćošku i ćuti! Ako je sipala dragoceno miro na kosu Isusu, a on nije dozvolio da je apostoli kazne, onda je mogao da uživa i u svemu ostalom! Bogovi daju ljudima ono što je najbolje, a ne ono što je najgore!" "Ako je to oblik u kakvom je religija poznata ovde u Britaniji", kruto je rekao Patricije, "stvarno su nam potrebna savetovanja kakva crkva povremeno saziva!" Namrštio se, i Morgana, već požalivši brzoplete reči, oborila je glavu - bilo je stvarno glupo začinjati svañu izmeñu Avalona i crkve baš na Arturovom venčanju. Ali zašto Artur nije ništa rekao? Iznenada su svi počeli da pričaju uglas, pa je Kevin ponovo uzeo harfu i zasvirao živahnu melodiju, uz koju je posluga počela da raznosi sveže ñakonije koje više niko nije mogao da jede. Posle nekog vremena, Kevin je spustio harfu, i Morgana, kao što je učinila i u Avalonu, nasula mu je vina i klekla da mu ga ponudi. Nasmešio se i primio pehar, davši joj znak da sedne kraj njega. "Zahvaljujem se, gospo Morgana." "Dužnost mi je i zadovoljstvo da služim takvog barda, gospodaru. Jesi li skoro došao iz Avalona? Je li moja roñaka Vivijen dobro?" "Dobro je, ali je dosta ostarila", tiho je odgovorio on. "A mislim i da čezne za tobom - trebalo bi da se vratiš." Morgana je opet osetila nalet starog očajanja; brzo je odvratila pogled. "Ne mogu. Ali pričaj mi vesti o domu." "Ako želiš sveže vesti iz Avalona, moraš da odeš tamo. Ja sam odustan više od godine, pošto sam zamoljen da donesem Gospi vesti o kraljevstvu - Talesin je sada prestar da bude Glasnik Bogova." "Pa", rekla je Morgana, "sada ćeš imati šta da joj pričaš o venčanju." "Reći ću joj da si živa i zdrava", rekao je Kevin, "pošto te je već ožalila. Sada više nema Vid. I pričaću joj o njenom mlañem sinu, koji je Arturov najbliži saputnik; zaista", dodao je, izvivši usne u sarkastičan osmeh, "kad ga gledam sa Arturom, liči mi na onog najmlañeg učenika koji se za večerom naslonio Hristu na grudi..." Morgana nije mogla da savlada tihi smeh. "Naš biskup bi te svakako optužio za svetogrñe, kad bi te čuo da tako govoriš." "Pa, eno Artura kako sedi kao Hrist meñu apostolima, namećući hrišćanstvo čitavoj zemlji", rekao je Kevin. "Što se tiče biskupa, on je neznalica." "Zašto, zato što nema sluha za muziku?" Morgana sve do sada nije shvatala koliko su joj nedostajale ovakve razmene duhovitosti; Morgoza i njene gospe bile su toliko male, toliko ograničene na ogovaranje i sitnice! "Rekao bih da je svaki čovek bez sluha za muziku zaista neznalica, pošto bez muzike čovek ne govori, nego njače", uzvratio je Kevin, "ali nije reč samo o tome. Je li ovo dobar trenutak za venčanje?" Morgana je toliko dugo bila van Avalona da na trenutak nije shvatala na šta on misli; ali on je pokazao ka nebu. "Mesec opada. To je loš trenutak za venčanje, i gospodar Talesin im je to i rekao. Ali biskup je odredio da se održi tik posle punog meseca, kako bi svi ovi ljudi mogli po svetlu da putuju kući, i zato što je danas svečanost nekog njihovog sveca - ne znam kojeg. Merlin je razgovarao i sa Arturom i rekao mu je da mu ovaj brak neće donesti radosti - ne znam zašto. Ali nije bilo časnog načina da se prekine, izgleda; sve je otišlo predaleko." Morgana je nagonski znala na šta je mislio stari druid - i ona je videla kako se gledaju Gvenvir i Lanselet. Je li je trenutak Vida naveo da se trgne od Gvenvir još onoga dana u Avalonu? Tog dana zauvek mi je oduzela Lanseleta, pomislila je, a onda se setila da je bila pod zakletvom da čuva devičanstvo za Boginju, i zbunjeno se zamislila. Da li je trebalo da pogazi
zakletvu njega radi? Posramljeno je oborila glavu, gotovo uplašena, na trenutak, da će joj Kevin pročitati misli. Vivijen joj je govorila da sveštenica uvek treba da postupa po svojoj proceni. Izgleda da je bila u pravu, bez obzira na zavet, što je poželela Lanseleta... Učinila bih bolje, čak i za Avalon, da sam onda primila Lanseleta; tada bi Artur dobio kraljicu nedirnutog srca, jer Lanselet bi stvorio vezu sa mnom, a dete koje sam rodila bilo bi poreklom iz drevne kraljevske loze Avalona... Ali za nju su imali druge planove, i to ju je nateralo da zauvek napusti Avalon, da rodi dete koje je uništilo sve njene nade da će moći da podari Boginji kćer; posle Gvideona više neće moći da rodi. Da je verovala svom nagonu i proceni, Vivijen bi bila besna, ali bi morala da nañe nekog drugog pogodnog za Artura... Čineći pravo, pogrešila sam; poslušavši Vivijenine reči, pomogla sam propast ovog braka, jer znam da ga čeka propast... "Gospo Morgana", nežno je rekao Kevin, "uznemirena si. Mogu li ti nekako pomoći?" Morgana je odmahnula glavom, opet suzdržavajući suze. Upitala se, zna li on da je ona data Arturu u obredu. Ne bi mogla da prihvati njegovo sažaljenje. "Ništa, gospodaru. Možda samo delim tvoje strahove zbog ovog venčanja pod opadajućim mesecom. Brinem se za brata, to je sve. I žao mi je žene kojom se oženio." Dok je izgovarala te reči, znala je da su istinite; ma koliko se plašila za Gvenvir i pomalo je mrzela, ipak ju je žalila - udala se za čoveka koji je ne voli, a voli čoveka za koga ne može da se uda. Ako bih oduzela Lanseleta od Gvenvir, učinila bih uslugu bratu, kao i njegovoj ženi, jer ako ga odvedem, ona će ga zaboraviti. U Avalonu je naučila da otkriva svoje pobude, i sada se u sebi trgla; nije bila iskrena. Ako uzme Lanseleta od Gvenvir, to neće biti za dobro njenog brata niti kraljevstva, nego samo i isključivo zato što želi Lanseleta za sebe. Ne za sebe. Svoju magiju moraš koristiti radi drugih; ne smeš se zavaravati. Poznavala je dovoljno ljubavnih čarolija. Bilo bi to za Arturovo dobro! Koristilo bi krljevstvu, ponavljala je u sebi, kad bih preotela Lanseleta od žene svoga brata; ali uporna savest sveštenice ponavljala je u njoj: Ne smeš tako. Zabranjeno je koristiti magiju da bi Vaseljena činila tebi po volji. No, ipak će pokušati; mora pokušati bez pomoći, samo svojim ženskim veštinama. Odlučno je rekla sebi da ju je Lanselet jednom poželeo, bez pomoći magije; svakako ga može navesti da je ponovo poželi! Gvenvir se umorila od gozbe. Jela je više nego što je želela, i mada je popila samo jednu čašu vina, bilo joj je strašno vruće, pa je zabacila veo kako bi se rashladila. Artur je pošao da razgovara sa mnogobrojnim gostima, i polako se približavao stolu za kojim je sedela ona, okružena gospama, pa je konačno stigao i do nje; uz njega su bili Lanselet i Gaven. Žene su se malo sabile na klupi kako bi napravile mesta, i Artur je seo kraj nje. "Ovo je prva prilika da stvarno razgovaramo, ženo moja." Pružila mu je svoju malu ruku. "Razumem. Ovo više liči na veće nego na svadbu, mužu i gospodaru moj." On se namejao, pomalo kao krivac. "Izgleda da su svi dogañaji u mom životu sada takvi. Kralj uopšte nema privatnost. Pa", ispravio se, smešeći se, kad je primetio kako je porumenela, "gotovo uopšte - mislim da će biti nekoliko izuzetaka, ženo moja. Zakon zahteva da nas isprate u krevet zajedno, ali ono što se potom dešava ne tiče se nikoga doli nas dvoje, čini mi se." Oborila je pogled, znajući da je video kako je pocrvenela. Ponovo je, postiñena, shvatila da je zaboravila na njega, da je gledala Lanseleta i pitala se, uljuljkana u slatke snove, kako bi bilo da se danas udala za njega - kakva ju je prokleta sudbina učinila Vrhovnom kraljicom? Opet ju je onako gladno pogledao, i nije se usudila da mu uzvrati pogled. Primetila je kako odvraća pogled na čas pre nego što je preko njih pala senka gospe Morgane; Artur joj je napravio mesta da sedne. "Hodi i sedi sa nama, sestro, za tebe će uvek biti mesta", rekao je, tako malaksalim glasom da se Gvenvir na trenutak upitala koliko je on popio. "Kada se gosti malo umore od gozbe, spremili smo im još malo zabave, možda uzbudljivije od muzike barda, ma koliko ova bila lepa. Nisam
znao da pevaš, sestro. Znao sam da se baviš čaranjem, ali ne i da u to spada i sviranje. Jesi li nas sve opčarala?" "Nadam se da nisam", nasmejala se Morgana, "jer se inače nikada ne bih usudila da ponovo zapevam - kako ide ona stara priča, o bardu koji je pesmom pretvorio zle divove u krug od kamenja, pa su tako i ostali, hladni i kameni sve do dana današnjeg?" "To nisam nikada čula", rekla je Gvenvir, "mada su mi u manastiru pričali o zlim ljudima koji su se podsmevali Hristu na putu prema krstu, pa je svetac podigao ruku i pretvorio ih u vrane koje lete svetom i zauvek nariču zbog nepromišljenih šala... a bila je i priča o svecu koji je pretvorio krug čarobnica, tokom nekog njihovog zlog obreda, u krug od kamenja." "Kad bih imao vremena", dokono je počeo Lanselet, "proučavao bih filozofiju umesto da ratujem i da se bavim konjima, i pokušao bih da otkrijem ko je podigao to kamenje i zašto." Morgana se nasmejala. "To se u Avalonu zna. Vivijen ti je mogla reći, da si je pitao." "Da", rekao je Lanselet, "ali ono što kažu sveštenice i druidi možda je jednako neistina kao ove pobožne bajke, Gvenvir - oprosti, trebalo je da kažem gospo i kraljice moje. Arture, oprosti, nisam mislio da pokažem nepoštovanje prema tvojoj gospi, ali zvao sam je po imenu kada je bila mlaña, i dok još nije bila kraljica..." Ali Morgani je bilo jasno da on naprosto traži izgovor da naglas izgovori njeno ime. Artur je zevnuo. "Dragi prijatelju, meni ne smeta ako ne smeta mojoj gospi. Bože sačuvaj da ne postanem jedan od onih muževa koji drže ženu zaključanu u kavezu, daleko od svih drugih ljuskih bića. Muž koji ne može da zadrži pažnju i vernost svoje supruge, verovatno ih ni ne zaslužuje." Nagnuo se da uhvati Gvenvir za ruku. "Mislim da se gozba otegla. Lanselete, koliko će još trebati da se jahači pripreme?" "Mislim da će brzo biti spremni", odgovorio je Lanselet, jedva otrgavši pogled od Gvenvir. "Da li moj gospodar i kralj zapoveda da odem i vidim?" Namerno muči sebe, pomislila je Morgana, ne može da podnese da gleda Gvenvir sa Arturom, a ne može ni da je ostavi samu sa njim. Namerno je pretvorila istinu u šalu. "Mislim, Lanselete, da bi naši mladenci želeli da malo razgovaraju nasamo. Hajde da ih ostavimo i odemo da vidimo jesu li jahači spremni." "Gospodaru..." počeo je Lanselet, a kad je Gvenvir zaustila da se pobuni, brzo je završio. "Dozvoli mi da se udaljim." Artur je klimnuo glavom, a Morgana je uzela Lanseleta za ruku. Pustio je da ga odvuče odatle, ali videla je da se stalno osvrće, kao da ne može da prestane da gleda Gvenvir. Srce joj se grčilo; u istom trenutku joj se činilo i da ne može da podnese toliki njegov bol, ali i da će učiniti sve da ga udalji, kako ne bi mogao da gleda Gvenvir. Iza leña je čula Arturove reči: "Sve do sinoć nisam imao pojma da će mi sudbina, osim neveste, dodeliti i lepoticu", i Gvenvir kako odgovara: "Ali to nije bila sudbina, gospodaru, nego moj otac." Pre nego što je Morgana uspela da čuje šta će Artur reći, udaljili su se van domašaja sluha. "Sećam se", počela je da govori, "jednom, pre mnogo goidna, u Avalonu, govorio si da je konjica ključ za pobedu nad Saksoncima - to i disciplinovana vojska, kao kod Rimljana. Pretpostavljam da to planiraš da izvedeš sa ovim konjanicima." "Istina je da sam ih lično uvežbavao. Nisam ni pomislio da se žena može sećati nekog pitanja vojne strategije, roñako." Morgana se nasmejala. "Živim u strahu od Saksonaca, kao i sve žene na ovim ostrvima. Jednom sam prošla kroz selo koje je opustošila njihova banda, i sve žene, od petogodišnjih devojčica do matorih baka bez zuba i kose, bile su silovane. Sve što pruža nadu da ih oteramo jednom zauvek meni je važno, možda važnije nego muškarcima i vojnicima, jer oni treba da se plaše samo smrti." "Nisam ni pomislio na to", ozbiljno je priznao Lanselet. "Trupe Utera Pendragona takoñe su sklone da po selima traže sebi žene - baš kao i Arturove - ali u načelu nema silovanja. A zaboravio sam, Morgana, da si ti u Avalonu naučila da često misliš na stvari koje drugim ženama malo znače." Podigao je pogled i stegao je za ruku. "Zaboravio sam harfe Avalona. Mislio sam da
mrzim to mesto, da nikada neću poželeti da se vratim. A ipak - ponekad - neka sitnica me povuče natrag. Zvuk harfe. Sunčevo svetlo na kemenu. Miris jabuka i zujanje pčela na suncu. Pljuskanje ribe u jezeru i krici barskih ptica u zalazak sunca..." "Da li se sećaš", tiho je upitala, "onog dana kad smo se popeli na Tor?" "Sećam se", rekao je sa iznenadnom gorčinom. "Voleo bih da tog dana nisi bila zakleta Boginji." Odgovorila mu je sasvim tiho. "A ja žalim zbog toga od kako pamtim." Glas joj se slomio, i Lanselet ju je ispitivački pogledao. "Morgana, Morgana - roñako, nikada te nisam video da plačeš." "Da li se, kao i većina muškaraca, plašiš ženskih suza?" Odmahnuo je glavom i obgrlio je oko ramena. "Ne", tiho je priznao, "jer suze ih čine stvarnijim, ranjivijim - plašim se žena koje nikad ne plaču, jer znam da su snažnije od mene, i uvek pomalo strahujem šta će učiniti. Stalno sam se bojao... Vivijen." Osetila je da je hteo da kaže majke, i da se uplašio te reči. Nalazili su se pod niskim gredama štale; oko njih su bili vezani konji u dugačkom nizu. Osećao se prijatan miris sena i slame. Napolju je videla ljude kako se muvaju tamo-amo, podižući plastove sena i postavljajući lutke od punjene kože, a bilo ih je i koji su u štali sedlali konje. Neko je primetio Lanseleta i povikao: "Hoće li Vrhovni kralj i gospoda uskoro biti spremni da nas vide, ser? Ne bi trebalo da izvedemo konje, pa da čekaju i postanu nemirni." "Uskoro" uzvratio je Lanselet. Pokazalo se da se iza obližnjeg konja nalazi Gaven. "Oh, roñako", obratio se Morgani. "Lanse, ne uvodi je ovamo, ovo nije mesto za gospu, neke od ovih prokletih životinja još su divlje. I dalje hoćeš da izvedeš onog belog pastuva?" "Rešio sam da bude spreman da ga Artur povede u narednu bitku, makar zbog njega slomio vrat!" "Ne šali se s time", rekao je Gaven. "Ko kaže da se šalim? Ako Artur ne može da ga jaše, sam ću ga jahati u bici i po podne ću mu ga pokazati u čast kraljice!" "Lanselete", rekla je Morgana, "ne rizikuj glavu zbog toga. Gvenvir ne ume da razlikuje konje, i diviće ti se i ako uzjašeš ponija i preñeš sa kraja na kraj dvorišta, isto kao da je videla samog kentaura!" Na trenutak ju je gotovo prezrivo pogledao. Jasno je razumela šta to znači: Kako bi i mogla da razumeš potrebu da se danas pokažem u što boljem svetlu? "Idi i sedlaj konja, Gavene, i javi ljudima: treba da budemo spremni za pola sata", rekao je Lanselet. "Upitaj Kaja hoće li i on sa prvom grupom." "Nemoj mi reći da će Kaj jahati, sa onom svojom bogaljastom nogom!" uzviknuo je jedan vojnik sa neobičnim naglaskom. Gaven ga je pogledao i ljutito odgovorio: "Hoćeš li mu zameriti zbog toga - ovo je jedina vojna vežba u kojoj ta noga nije važna i zbog koje će moći da se izvuče iz kuhinje i ženskih odaja?" "Ah, da, sad razumem", rekao je vojnik i nastavio da sedla svog konja. Morgana je dodirnula Lanseletovu mišicu; spustio je pogled ka njoj, opet sa vragolastim pogledom. Eto, pomislila je, udešava nešto, rizikuje da slomi vrat, čini nešto za Artura, zaboravio je na ljubav, ponovo je srećan. Kad bi samo mogao stalno da bude ovako zauzet, ne bi patio ni zbog Gvenvir ni zbog bilo koje druge žene. "Pokaži mi tog opasnog konja koga ćeš jahati", rekla je. Poveo ju je izmeñu redova privezanih konja. Izdaleka je primetila srebrnastu njušku i dugačku grivu, nalik na laneni veo - krupan konj, u ramenima visok koliko i Lanselet. Životinja je zatresla glavom i zarzala kao u ružnom snu o zmajevima koji bljuju vatru. "Oh, lepotane moj", rekao je Lanselet i potapšao konja po njušci; ovaj se trgao i ustuknuo. Lanselet se obratio Morgani: "Lično sam ga navikavao na ñem i uzengije - to je moj venčani poklon Arturu, da ga jaše, i biće umiljat kao kućno ljubimče."
"Lep poklon", rekla je Morgana. "Ne, to je jedino što sam mogao da mu poklonim", rekao je Lanselet. "Ja nisam bogat. Uostalom, njemu zlato i dragulji ne trebaju, ima ih i previše. Ovaj poklon mogu da mu dam samo ja." "Dar od srca", rekla je Morgana. Kako voli Artura, pomislila je; zato se i muči toliko; i dalje voli Artura. Da je umesto njega Gaven, ženskaroš, uopšte mi ne bi bilo žao; Gvenvir je čedna, i uživala bih da gledam kako ga odbija. "Volela bih da ga uzjašem", rekla je naglas. "Ne bojim se ja nijednog konja." Lanselet se nasmejao. "Ti se ničega ne bojiš, zar ne?" "Oh, ne, roñače dragi", naglo se uozbiljila, "bojim se mnogo čega." "Pa, ni ja nisam neustrašiv, bojim se bitke i Saksonaca, i bojim se da ću poginuti pre nego što iskusim sve što mi život nudi", rekao je on. "I zato se ne usuñujem da odbijem nijedan izazov... A najviše se bojim da i Avalon i hrišćani greše, i da nema ni Bogova ni raja, ni drugog života, i da ću, kad umerem, zauvek nestati. Zato se i bojim da umrem pre nego što iskusim sve u životu." "Meni se čini da ti je malo šta ostalo da okusiš", rekla je Morgana. "Oh, jeste, jeste, Morgana, ima toliko stvari za kojima čeznem, i kad god mi neka promakne, strašno žalim i pitam se da li me slabost ili glupost sprečavaju da uradim ono što želim..." rekao je i iznenada se okrenuo i gladno je zagrlio, privivši je uz sebe. Očajanje, pomislila je Morgana sa gorčinom; ne želi on mene, nego samo da na trenutak zaboravi Artura i Gvenvir kako se noćas grle. Vešto i uvežbano milovao joj je grudi; pritisnuo je usne na njene, i osetila je kako se pripija uz nju čitavim telom. Stajala mu je u naručju, nepokretna, osećajući drhtavicu i narastajuću glad kako je ipsunjavaju nečim nalik na bol; bila je jedva svesna svojih sitnih pokreta kojima se pripijala uz njega. Otvorila je usne pod njegovima, osećajući njegove dlanove svuda po sebi. No, kada ju je blago pogurao ka gomili sena, ipak se pobunila. "Dragi moj, poludeo si, po štali se muva bar pedeset Arturovih vojnika i jahača..." "Zar ti smeta", šapnuo je, a onda je odgovorila tresući se od uzbuñenja. "Ne. Ne!" Puistila je da je polegne u seno. Duboko u sebi je pomislila sa gorčinom: kneginja, vojvotkinja od Kornvola, sveštenica Avalona, gužva se po štali kao neka mlekarica, a čak ne može da se izgovori ni na Beltanske vatre. Ali odbacila je to i pustila da je on miluje, ne opirući se. Bolje ovako nego da Arturu prepukne srce. Nije znala misli li to ona ili muškarac koji je ležao preko nje, čije su joj grube, žurne ruke nanosile bol; poljupci su mu bili gotovo divlji, zarivajući joj se u usta. Osetila je da joj vuče haljinu i pomerila se da mu to olakša. A onda su se začuli glasovi, lupa, vika, buka nalik na udare čekića, uplašeni vrisak, i odjednom se javilo desetak glasova. "Kapetane!" vikali su. "Gospodaru Lanselete! Pa gde je? Kapetane!" "Ovamo dole, čini mi se..." jedan od mlañih vojnika trčao je izmeñu konja. Divlje opsovavši u pola glasa, Lanselet se brzo postavio izmeñu Morgane i mladog vojnika, a ona je sakrila lice pod velom i zgrčila se, već polunaga, što dublje u slamu kako je ne bi videli. "Prokletvstvo! Zar ne mogu da se udaljim ni na trenutak..." "Oh, ser, brzo doñite, jedan od novih konja... ovde imaju kobilu u žaru... dva pastuva počela su da se tuku... mislim da je jednom već slomljena noga..." "Grom i pakao!" Lanselet je brzo nameštao odeću, ustajući da se nadnese nad momka koji ih je prekinuo. "Dolazim..." Mladić je primetio Morganu; u trenutku užasa ponadala se da je nije prepoznao - to bi bila lepa, sočna priča za dvor. Ali ne tako strašna kao ono što ne znaju... da sam rodila bratovljevo dete. "Jesam li vas prekinuo u nečemu, ser?" upitao je mladić, pokušavajući da proviri iza Lanseleta i kezeći se. Morgana je bila neutešna. Šta će sad biti sa njegovim ugledom? Ili muškarcu odgovara da ga nañu kako se valja u senu? Lanselet uopšte nije odgovorio, nego je gurnuo mladića da poñe, tako da je ovaj umalo pao. "Idi i nañi Kaja i konjušara, da odu sa tobom." Brzo
se vratio, sav u žurbi, i poljubio Morganu koja je nekako uspela da ustane. "Bogova mi! Od svih prokletih..." Čvrsto ju je zagrlio, gladnim prstima, i tako ju je grubo poljubio da je osetila da joj na licu ostaje crveni žig. "Bogova mi! Večeras - kunem se! Kunem se!" Nije mogla da mu odgovori. Mogla je samo da klima glavom - ošamućena, zbunjena, jer čitavo telo vrištalo joj je od želje za prekinutim ispunjenjem - i da ga gleda kako žurno odlazi. Minut-dva kasnije pojavio se drugi mladić i naklonio joj se, a ostali vojnici jurcali su tamo-amo, i negde daleko se začuo užasan, gotovo ljudski krik životinje na samrti. "Gospo Morgana? Ja sam Griflet. Gospodar Lanselet šalje me da vas otpratim do paviljona. Rekao mi je da vas je doveo ovamo da vidite konja koga on obučava za kralja, ali da ste se okliznuli i pali u seno, i da je baš pokušavao da vidi jeste li povreñeni kada je počela potraga za njim - kada je izbila ona tuča sa konjem kralja Pelinora. I moli vas da ga izvinite i vratite se u zamak..." Pa, pomislila je, ovo bar objašnjava zašto mi je suknja izgužvana, a kosa i veo puni sena. Neće morati da iziñe pred majku i sestru kao ona žena iz Svetog Pisma koju su uhvatili u preljubi; mladi Griflet pružio joj je ruku, i ona se oslonila na nju punom težinom. "Izgleda da sam uganula članak", rekla je, hramljući čitavim putem do zamka. Ako se povredila i pala, to će objasniti otkuda seno po njoj. Delom je bila zadovoljna što je Lanselet brzo razmišljao; delom je bila očajna što je nije priznao i zaklonio. Artur je otišao sa Kajem u štale, uznemiren nezgodom sa konjima. Pustila je da se Gvenvir uzmuva oko nje i da Igrena pošalje po hladnu vodu i lanene zavoje kako bi joj previla članak, i sela je kraj Igrene, u senci, kada su konji i jahači izišli da prikažu svoje veštine. Artur je održao mali govor o novoj legiji Karleona koja će oživeti dane slave Rima i spasti zemlju. Njegov usvojeni otac, Ektorijus, sav je sijao. Potom je izjahalo desetak konjanika, prikazujući nove veštine kojima se konj može zaustaviti usred galopa, propeti i okrenuti u mestu, usklañen sa čitavom grupom. "Posle ovoga", objavio je Artur, "niko više neće moći da kaže da su konji dobri samo za vuču!" Nasmešio se Gvenviri. "Kako ti se dopadaju moji vitezovi, gospo moja? Meni liče na stare rimske konjanike - plemiće koji su smeli da poseduju i uvežbavaju sopstvenog konja." "Kaj jaše kao kentaur", rekla je Igrena Ektorijusu, i starac se zadovoljno nasmešio. "Arture, veoma je lepo od tebe što si dao Kaju jednog od najboljih konja." "Kaj je suviše dobar vojnik i suviše dobar prijatelj, da bi čučao u kući", odlučno je rekao Artur. "Je li on tvoj usvojeni brat?" upitala je Igrena. "Tačno. Bio je ranjen u svojoj prvoj bici i bojao se da će biti osuñen da zauvek sedi kod kuće, sa ženama", odgovorio je Artur. "Strašna sudbina za vojnika. Ali na konju može da se bori isto kao i drugi." "Gledaj", uzviknula je Igrena, "legija je zdrobila sve mete - nikada nisam videla takvo jahanje!" "Mislim da niko ne može da se odupre takvom napadu", rekao je kralj Pelinor. "Kakva šteta što Uter Pendragon nije doživeo da vidi ovo, dečko - izvini - gospodaru i kralju moj." "Prijatelj mog oca", toplo je rekao Artur, "može da me zove kako god želi, dragi Pelinore! Ali treba odati priznanje mom prijatelju i kapetanu, Lanseletu." Morgozin sin, Gaheris, nespretno se poklonio pred Arturom. "Gospodaru, smem li da odem do štala i gledam kako ih rasedlavaju?" Bio je to veseo, pametan dečak od oko četrnaest godina. "Možeš", rekao je Artur. "Kada će i on doći da se pridruži Gavenu i Agravenu, tetka?" "Ove godine, možda, ako braća mogu da ga podučavaju vojničkim veštinama i da paze na njega", rekla je Morgoza, a onda je naglo podigla glas: "Ne! Ne ti, Garete!" i pokušala da uhvati bucmastog šestogodišnjaka. "Gaherise! Vrati ga ovamo!" Artur se nasmejao i raširio ruke. "Ništa ne brini - dečake privlače štale kao psi buve. Pričali su mi kako sam jahao očevog pastuva kad mi je bilo jedva šest godina! Ne sećam se toga; to je bilo tik pre nego što me je Ektorijus usvojio", dodao je, a Morgana se stresla, setivši se plavokosog
deteta kako leži, naizgled mrtvo, u senci neke činije sa vodom - ne, slika je nestala. "Da li te članak jako boli, sestro?" saosećajno je upitala Gvenvir. "Evo, nasloni se na mene..." "Gaven će paziti na njega", nemarno je rekao Artur. "Mislim da je on najbolji čovek koga imamo za obuku mladih vitezova i jahača." "Bolji od ser Lanseleta?" upitala je Gvenvir. Samo je želela da izgovori njegovo ime, pomislila je Morgana. Ali on je želeo mene, još maločas, a večeras će biti prekasno... bolje nego da Arturu prepukne srce. Ako budem morala, reći ću Gvenvir. "Lanselet?" upitao je Artur. "On je naš najbolji jahač, mada je suviše vratoloman za moj ukus. Momci ga odreda obožavaju, naravno - gledaj, tetka, eno tvog malog Gareta, prati ga u stopu kao kučence - sve će učiniti za njega. Ali on nije tako vešt u podučavanju mladića kao Gaven; suviše lako plane i voli da se producira. Gaven postupa polako i postepeno; uči ih korak po korak, tako da se nikada niko nije povredio zbog nemarnosti. Gaven je moj najbolji ratni učitelj. Gedaj, eno Lanseleta na konju koga obučava za mene..." Prasnuo je u smeh. "ðavo mali!" rekla je Igrena. Garet je visio o sedlu kao majmun, a Lanselet je, smejući se, podigao dečka pred sebe u sedlo i poterao konja u galop, jureći pravo uz brdo prema zaklonu gde je kraljevska porodica sedela u senci i posmatrala. Vratolomno su jurili pravo ka njima, pa je čak i Artur jeknuo, a Igrena je ustuknula, prebledevši. Lanselet je zaustavio konja tako da se propeo i okrenuo u mestu. "Tvoj konj, gospodaru Arture", rekao je sa uživanjem, držeći uzde jednom rukom, "i tvoj roñak. Tetka Morgoza, uzmi ovog malog mangupa i dobro ga ispraši!" dodao je, spustivši Gareta gotovo pravo Morgozi u krilo. "Mogao je da pogine pod kopitama!" Garet nije čuo ni reč od Morgozine grdnje, jer je gledao samo Lanseleta, očiju punih divljenja. "Kada odrasteš", rekao je Artur, smejući se i golicajući dečaka, "učiniću te vitezom, pa ćeš moći da putuješ i boriš se protiv divova i zlih jahača, i da spasavaš plemenite gospe." "Oh, ne, gospodaru Arture", odgovorio je mališa, očiju još prikovanih za konja koga je Lanselet jahao poljem. "Postaću vitez gospodara Lanseleta, i zajedno ćemo ići u pohode." Ektorijus se tiho nasmejao. "Mladi Ahil je, izgleda, našao svog Patrokla." "Ja sam ostao u senci", dobroćudno je rekao Artur. "Čak i moja nevesta ne može da otrgne pogled od Lanseleta, i moli ga da je zove po imenu, a sada mali Garet želi da bude njegov vitez! Da mi Lans nije najbolji prijatelj, pobesneo bih od ljubomore." Pelinor je gledao jahača u kasu. "Onaj prokleti zmaj još se krije u jezeru u mojoj zemlji, i izlazi da ubija seljake i krave. Kad bih imao takvog konja, na kome bih mogao da se borim... Mislim da ću obučiti bojnog konja i ponovo poći na zmaja. Poslednji put sam jedva izvukao živu glavu." "Zmaj, ser?" upitao je mali Garet. "Da li bljuje vatru?" "Ne, momče, ali užasno smrdi i diže buku kao ti šezdeset pasa uglas laju u trbuhu", odgovorio je Pelinor, a Ektorijus je dodao: "Zmajevi ne bljuju vatru, dečko. To se veruje zbog davnog običaja da se zvezda padalica naziva zmajem, jer ima dugačak, plameni rep - možda je nekada bilo zmajeva koji su bljuvali vatru, ali toga se ne seća nijedan živi čovek." Morgana ih nije slušala, mada se pitala koliko u Pelinorovoj priči ima istine, a koliko preterivanja da bi zadivio dete. Pogledom je pratila Lanseleta, koji je pokazivao šta sve konj ume. Aertur se obratio Gvenviri. "Nikada nisam umeo da tako uvežbam konja - Lanselet ga sprema meni za bitke. Zamisli, pre dva meseca bio je divalj kao neki od Pelinorovih zmajeva, a pogledaj ga sada!" "Meni i dalje izgleda divalj", rekla je Gvenvir, "ali ja se bojim i najpitomijih konja." "Konj za bitku ne sme biti pitom kao damski poni", rekao je Artur. "Mora imati duha - blagi Bože na nebesima!" povikao je, naglo ustavši. Odnekuda se pojavila bela mrlja; nekakva domaća ptica, možda guska, iznenada je poletela uvis, pravo pod konjska kopita. Lanselet, koji je opušteno jahao, bez mnogo pažnje, trgao se kad se konj uplašeno propeo; borio se da povrati kontrolu, ali je skliznuo gotovo pravo pod kopita; napola onesvešćen, uspeo je da se otkotrlja u
stranu. Gvenvir je vrisnula. Morgoza i ostale gospe takoñe su kriknule, a Morgana, potpuno zaboravivši da bi trebalo da ima uganut članak, skočila je i potrčala ka Lanseletu, uspevši da ga izvuče ispod konjskih kopita. I Artur je potrčao ka konju, zgrabio ga za uzde i uspeo da ga odvuče od Lanseleta koji je ležao bez svesti. Morgana je kleknula kraj njega, brzo mu opipavši slepoočnicu, gde se već pojavila modrica oko mlaza krvi koja je tekla u prašinu. "Je li mrtav?", uzviknula je Gvenvir. "Je li mrtav?" "Ne", rekla je Morgana sa olakšanjem. "Donesite hladne vode; mora da je ostalo onog lanenog zavoja. Slomio je zglob ruke, čini mi se; pao je na ruku kako ne bi slomio vrat! A rana na glavi..." sagnula se da mu položi glavu na grudi, osećajući kako se polako podižu i spuštaju. Primila je posudu hladne vode od Pelinorove kćeri i komadom tkanine pokvasila mu čelo. "Neka neko uhvati tu gusku i slomi joj vrat - a guščara treba išibati. Gospodar Lanselet je mogao da izgubi glavu ili da povredi kraljevog konja." Došao je Gaven da vrati konja u štalu. Nesreća je prekinula slavlje, i gosti su jedan po jedan počeli da se povlače u paviljone i šatore. Morgana je previla Lanseletu glavu i ruku, na sreću uspevši da završi stavljanje udlaga pre nego što je počeo da se meškolji, ječi i trza se od bola; potom je, u dogovoru sa domaćicom, poslala Kaja po neke biljke koje će ga uspavati, i uredila da ga odnesu u postelju. Ostala je uz njega, mada je nije prepoznao; samo je ječao i zurio u prazno. Jednom se zagledao u nju i promrmljao "Majko..." i srce joj se zgrčilo. Posle nekog vremena, zapao je u težak, nemiran san, a kada se probudio, prepoznao ju je. "Morgana? Roñako? Šta se desilo?" "Pao si sa konja." "Sa konja? Kakvog konja?" zbunjeno je upitao, a kada mu je ispričćala odlučno je odgovorio: "To je smešno. Ja ne padam sa konja", i ponovo zaspao. Morgana je sedela kraj njega, pustivši da je drži za ruku i osećajući da će joj srce prepući. Još je osećala njegove poljupce na usnama i na bolnim grudima. No, trenutak je prošao i bila je svesna toga. Čak i ako se bude setio, neće je više želeti; nikada je i nije želeo, osim da ublaži agoniju od pomisli na Gvenvir i na ljubav prema svom kralju i roñaku. Postajalo je sve mračnije; daleko u zamku ponovo su se začuli zvuci muzike - svirao je Kevin. Čuli su se smeh, pesma, veselje. Iznenada su se otvorila vrata, i ušao je Artur, sa bakljom u ruci. "Hteli smo da budeš meñu svedocima koji će ispratiti mladu u postelju, pošto si potpisala bračni ugovor", rekao je. "Ali pretpostavljam da on ne sme da ostane sam, a ne bih voleo da ga prepustim komornicima, čak ni Kaju. Ima sreće što si uz njega. Ti si mu usvojena sestra, zar ne?" "Ne", odgovorila je Morgana sa neočekivanim gnevom u glasu. Artur je prišao krevetu i uzeo Lanseleta za mlitavu ruku. Ranjenik je jeknuo, promeškoljio se i otvorio oči, žmirkajući. "Arture?" "Tu sam, prijatelju", rekao je Artur, a Morgana je pomisila da nikada nije čula toliko nežnosti u muškom glasu. "Je li tvoj konj... dobro?" "Ma, dobro je. Mani sad konja", odgovorio je Artur. "Da si poginuo, čemu bi mi služio konj?" Bio je na ivici suza. "Šta se... desilo?" "Uplašila ga je neka prokleta guska. Guščar se krije. Mislim da zna da ću dati da ga išibaju do krvi!" "Nemoj", rekao je Lanselet. "On je samo siroto, glupo stvorenje bez imalo mozga. Ne treba ga kriviti što su guske pametnije od njega, pa je jedna uspela da pobegne. Obećaj mi, Gvideone." Zapanjila se što je upotrebio staro ime. Artur mu je stegao ruku i sagnuo se da ga poljubi u obraz, pažljivo izbegavajući povreñenu stranu lica. "Obećavam, Galahade. A sad, spavaj." Lanselet ga je čvrsto stegao za ruku. "Umalo da ti upropastim prvu bračnu noć, zar ne?" rekao je, uz prizvuk koji se Morgani učinio kao strašna ironija.
"Veruj da jesi - moja nevesta se tako strašno rasplakala zbog tebe, da se pitam šta bi bilo da sam ja slomio vrat!" nasmejao se Artur. "Arture", ljutito je rekla Morgana, "iako si kralj, on mora da ćuti!" "Tako je." Artur se ispravio. "Poslaću ujutro Merlina da ga pogleda; ipak, noćas ne bi smeo da ostane sam..." "Ja ću biti sa njim." Još je bila besna. "Pa, ako si sigurna..." "Idi nazad kod Gvenvir! Tvoja nevesta te čeka!" Artur je uzdahnuo. "Ne znam šta da joj kažem", konačno je priznao. "Ni šta da radim." Ovo je smešno - zar očekuje da ću mu dati uputstva, ili možda njegovoj nevesti? Pogledala ga je u oči i oborila pogled. "Arture", nežno je rekla, "to je vrlo jednostavno. Učini onako kako te Boginja navede." Izgledao je kao nesrećno dete. Kad je progovorio, glas mu je bio promukao. "Ona... ona nije Boginja. Ona je samo devojka, i... i to uplašena." Trenutak kasnije, više nije mogao da izdrži. "Morgana, zar ne znaš da te još..." Nije mogla da podnese ni pomisao na ono što će joj reći. "Ne!" prekinula ga je, podigavši ruku. "Arture, zapamti barem jedno. Za nju ćeš ti uvek biti Bog. Priñi joj kao Rogati..." Artur se prekrstio i uzdrhtao. "Bože, oprosti mi; ovo je kazna..." šapnuo je i zaćutao. Stajali su i gledali se, nesposobni da progovore. Konačno se oglasio Artur. "Morgana, nemam nikakvog prava.... hoćeš li me barem poljubiti?" "Brate moj..." Uzdahnula je, popela se na prste i poljubila ga u čelo. Potom mu je preko čela načinila znak Boginje. "Budi blagosloven", šapnula je. "Arture, idi kod nje, idi kod svoje neveste. Obećavam ti, u ime Boginje, da će sve biti dobro, kunem ti se u to." Progutao je knedlu - videla je kako mu se kreću mišići u vratu. Potom je otrgao pogled od njenog. "Bog te blagoslovio, sestro", promrmljao je. Vrata su se zatvorila za njim. Morgana se sručila na stolicu i ostala tako, nepokretna, zagledana u usnulog Lanseleta, izmučena slikama koje su joj se kovitlale u umu. Lanseletovo lice, kako joj se smeši na osunčanom Toru. Gvenvir, blatnjava i mokre odeće, kako se drži Lanseletu za ruku. Rogati Bog, lica zamazanog jelenskom krvlju, kako sklanja zavesu na ulazu u pećinu. Lanseletove usne na njenim grudima - zar je to bilo pre svega nekoliko sati? "Barem neće Arturovu prvu bračnu noć provesti sanjajući Gvenvir", ljutito je promrmljala. Legla je na ivicu kreveta, pažljivo se privivši uz ranjenika; ćutke je ležala, čak ni ne plačući, jer bila je suviše ojañena za to. Ali te noći nije sklopila oči. Borila se protiv Vida, protiv snova, željna ćutanja i praznine misli kojima je naučena u Avalonu. A daleko odatle, u najudaljenijem krilu zamka, Gvenvir je ležla budna, gledajući nežno i sa krivicom Arturovu kosu koja je sijala na mesečini, njegove grudi koje su se dizale i spuštale od tihog disanja. Suze su joj polako klizile niz obraze. Toliko želim da ga volim, pomislila je, a potom se šapatom pomolila. "Oh, Bože, sveta Device Marijo, pomozite mi da ga volim onako kako bi trebalo, on je moj kralj i gospodar i tako je dobar, zaslužio je nekoga ko će ga voleti više nego što ja mogu." Činilo joj se da noć oko nje odiše tugom i očajanjem. Ali zašto, upitala se. Artur je srećan. Nema šta da mi prebaci. Otkuda onda tolika tuga oko mene? 7. Jednog dana krajem leta, kraljica Gvenvir sedela je sa nekoliko svojih gospi u velikoj sali Karleona. Bilo je popodne i strašna vrućina; većina ih se pretvarala da prede ili da češlja poslednju prolećnu vunu za predenje, ali vretena su se nesigurno okretala, a čak je i kraljica, koja je bila najbolja vezilja meñu njima, prestala da ubada iglu u fini prostirač za oltar koji je spremala za biskupa. Morgana je spustila vunu očešljanu za predenje i uzdahnula. U ovo doba godine uvek je bila
željna doma, čeznula je za maglama koje su se navlačile sa mora preko litica Tintagela... nije ih videla od detinjstva. Artur je sa vojskom, legijom Karleona, odjahao na južnu obalu, da pregleda novu tvrñavu koju su tamo sagradili Saksonci iz ugovornih trupa. Ovog leta nije bilo napada, i sasvim može biti da su Saksonci, osim onih koji su sklopili ugovor sa Arturom i mirno živeli u zemlji Kenta, zauvek odustali od Britanije. Dve godine postojanja Arturove konjaničke legije svele su borbe sa Sasksoncima na povremene letnje vežbe; ali Artur je rešio da ovo razdoblje mira iskoristi da ojača odbranu na obalama. "Opet sam žedna", rekla je Pelinorova kćer Elena. "Mogu li da odem, gospo moja, i zamolim da pošalju još vode?" "Pozovi Kaja - on će se postarati za to", odgovorila je Gvenvir. Veoma je narasla, pomislila je Morgana. Od uplašenog i pitomog deteta postala je kraljica. "Trebalo je da se udaš za Kaja kada je kralj to poželeo, gospo Morgana", rekla je Elena, kad se vratila i sela na klupu kraj Morgane. "On je jedini muškarac u zamku ispod šezdeset godina, i njegova žena nikada neće ležati sama po pola godine." "Slobodno ga uzmi, ako ga želiš", ljubazno je odvratila Morgana. "I dalje se pitam zašto ti nisi", rekla je Gvenvir, kao da govori o nekoj staroj tuzi. "To bi bilo tako zgodno - Kaj, kraljev usvojeni brat koga ovaj veoma voli, i ti, Arturova sestra i vojvotkinja od Kornvola po roñenju, sada kad gospa Igrena više ni ne izlazi iz svog manastira!" Druzila, kćer jednog od sitnih kraljeva sa istoka, počela je da se kikoće. "Recite mi, ako se kraljev brat i sestra venčaju, zar to nije rodoskrvnuće?" "Polusestra i usvojeni brat, gusko jedna", odgovorila je Elena. "Ali reci mi, gospo Morgana, zar su te odbili samo njegovi ožiljci i hromost? Kaj svakako nije lepotan, ali bio bi dobar muž." "Nisi me prevarila", uzvratila je Morgana, pretvarajući se da je raspoložena za šalu - zar ove žene misle samo na udaju? "Uopšte ti nije stalo do moje bračne sreće sa Kajem, nego samo želiš da venčanje prekine letnju dosadu. Ali nemoj biti pohlepna. Ser Griflet se proletos oženio Meleasom, i to bi trebalo da bude dosta venčanja za sada." Bacila je pogled na Meleas, čija je haljina već otešnjala oko struka zbog trudnoće. "Čak ćete imati i bebu da je mazite, dogodine u ovo vreme." "Ali ti se tako dugo ne udaješ, gospo Morgana", rekla je Alienor od Galije. "A teško da se možeš nadati boljoj prilici nego što je kraljev usvojeni brat!" "Ne žurim sa udajom, a Kaj ne mari za mene mnogo više nego ja za njega." Gvenvir se nasmejala. "Tačno. Ima jezik oštar gotovo koliko i ti, i nije nimalo dobroćudan njegovoj ženi trebaće više strpljenja nego što je imala sveta Brigita, a ti, Morgana, uvek imaš spreman oštar odgovor." "Osim toga, ako se uda, moraće da prede za svoje domaćinstvo", dodala je Meleas. "Kao i obično, Morgana se izvlači od svog udela u predenju!" Njeno vreteno počelo je ponovo da se okreće, i kalem se spustio ka podu. Morgana je slegnula ramenima. "Istina je da radije češljam vunu, ali više nema šta da se češlja", rekla je i, oklevajući, uzela u ruke ispušteno vreteno. "A ipak si najbolja predilja meñu nama", rekla je Gvenvir. "Tvoja nit uvek je ravnomerna i ne kida se. Moja se prekine čim je pogledaš." "Oduvek sam imala vešte ruke. Možda sam se naprosto umorila od predenja, pošto me je majka naučila tome dok sam bila veoma mala", priznala je Morgana i počela, oklevajući, da okreće nit meñu prstima. Istina - mrzela je predenje i izvlačila se kad god je mogla... uvrtala je i okretala nit meñu prstima, primoravajući telo na nepomičnost kako bi se samo prsti kretali dok se kalem okreće i okreće, spuštajući se prema podu... dole, pa gore, uvrtan meñu njenim prstima... bilo je toliko lako da je mogla da padne u trans. Žene su pričale o sitnim dnevnim dogañajima, o Meleas i njenim jutarnjim mučninama, o ženi koja je došla sa Lotovog dvora sa skandaloznim pričama o Lotovim neverstvima... Svašta bih mogla da im ispričam kad bih želela, kako čak ni ženina
sestričina nije mogla da izbegne njegovim požudnim rukama... morala sam da upotrebim svu svoju pamet i oštar jezik kako me ne bi odvukao u krevet; svejedno mu je, mlada ili stara, vojvotkinja ili mlekarica, samo da nosi suknju... Okreći nit, uvrći, gledaj vreteno kako se okreće, okreće. Gvideon sada mora da je već veliki dečko, tri godine su mu, spreman je za drveni mač i vitezove kao što ih je ona pravila Garetu, umesto da samo mazi mačke i baca kockice. Setila se Arturove težine u krilu kada je bila devojčica, ovde u Karleonu, dok je Uter vladao... kakva sreća što Gvideon nimalo ne liči na oca; Arturova umanjena kopija na Lotovom dvoru dala bi mnogima o čemu da pričaju. Ranije ili kasnije, neko će ipak sastaviti vreteno i kalem i istkati pravu nit do odgovora... Morgana je ljutito podigla glavu. Bilo je suviše lako pasti u trans tokom predenja, ali mora obaviti svoj deo posla, ove zime moraju imati preñe za tkanje, a gospe spremaju stolnjak za bankete... Kaj nije jedini muškarac u zamku ispod šezdeset godina; bio je tu i Kevin, bard, koji je došao sa vestima iz Letnje zemlje... kako se polako kalem spušta ka podu... uvrći, okreći nit, kao da joj prsti žive sopstvenim životom, odvojenim od njenog... čak i u Avalonu je mrzela predenje... u Avalonu, meñu sveštenicama, pokušavala je da radi više nego što je trebalo meñu bojama, kako bi izbegla omrznuto predenje, od koga joj je um lutao dok su prsti radili... dok se nit okreće, to liči na spiralni ples na Toru, okolo i okolo, kao što se svet okreće oko sunca na nebu, mada obične neznalice misle da je obrnuto... Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, možda se kalem okreće oko niti, a nit se njiše sama po sebi, uvijajući se kao zmija... kao zmaj na nebu... da je muško, izjahala bi sa legijom Karleona, barem ne bi morala da sedi i prede, prede, prede, u krug i u krug... ali čak i legija Karleona ići će i krug oko Saksonaca, a Saksonci oko njih, u krug i u krug, i krv će kružiti u njihovim venama, crvena krv koja teče, teče... prosipa se po ognjištu... Morgana je čula sopstveni vrisak tek kada je već narušio ćutanje u sobi. Ispustila je vreteno, koje se otkotrljalo pravo u prurpurnu krv što je kapala sa ognjišta... "Morgana! Sestro, jesi li ubola prst na vreteno? Šta ti je?" "Krv na ognjištu..." mucala je Morgana. "Vidi, tamo, tamo, tik ispod sedišta Vrhovnog kralja, ubijen je tamo kao žrtvena ovca pred kraljevim nogama..." Elena ju je protresla; ošamućena, Morgana je prevukla dlanom preko očiju. Nije bilo nikakve krvi, samo se sporo pomerala svetlost popodnevnog sunca. "Sestro, šta si videla?" nežno je upitala Gvenvir. Majko Boginjo! Opet se desilo! Morgana je pokušala da umiri disanje. "Ništa, ništa... mora da sam na trenutak zadremala, pa sam sanjala." "Zar ništa niste videli?" Kala, debela žena potkomornika, pažljivo je gledala Morganu. Morgana se setila kako je prošli put, pre više od godinu dana, zapala u trans nad predenjem i predvidela kako će Kajev omiljeni konj slomiti nogu u štali, pa će morati da ga zakolju. Nestrpljivo je odogovorila: "Ne, ništa, samo sam sanjala - noćas sam sanjala da jedem gusku, a nisam je okusila od Uskrsa! Zar svaki san mora da bude važan?" "Ako nameravaš da prorokuješ, Morgana", bocnula ju je Elena, "mogla bi da nam kažeš nešto razumno - na primer, kada će muškarci doći kući, pa da im ugrejemo vino, ili treba li Meleas da sprema odeću za dečaka ili za devojčicu, ili kada će kraljica zatrudneti!" "Zaveži, životinjo", zasiktala je Kala, jer Gvenvirine su se oči ispunile suzama. Morganu je glava strašno bolela zbog posledica nehotičnog transa; činilo joj se da joj svetlaci lete pred očima, blede tračice boje koja će se raširiti preko čitavog vidnog polja. Znala je da bi trebalo da oćuti, ali ipak je prasnula. "Dosta mi je te stare šale! Nisam ja seoska vračara, da se petljam u poroñaje, ljubavne napitke, predskazanja i čini. Ja sam sveštenica, a ne veštica!" "Mir, mir", smireno je rekla Meleas. "Pustite Morganu na miru. Od ovog sunca svakome mogu da se priviñaju stvari; čak i ako je videla krv na ognjištu, možda je to zbog nekog nemarnog sluge koji će tu spustiti nedopečeno meso, pa će se prosuti crveni sok iz njega! Hoćeš li da piješ, gospo?" Prišla je kofi vode, zagrabila punu kutlaču i pružila je, a Morgana ju je žedno iskapila. "Koliko znam, u svakom proročanstvu postoji zrnce istine - bolje bi bilo da je pitamo kada će Elenin otac konačno uloviti tog zmaja koga goni i u vreme i u nevreme." Kao što se moglo i očekivati, uspela je da skrene razgovor. "Ako uopšte i postoji zmaj",
nasmejala se Kala. "Možda on samo traži izgovor da ode od kuće kad mu dosadi ognjište!" "Da sam ja muškarac i da sam oženjena Pelinorovom gospom", dodala je Alienor, "verovatno bih više volela društvo zmaja koga ne mogu da nañem nego istinskog zmaja u sopstvenom krevetu." "Reci mi, Elena", upitala je Meleas, "postoji li zaista zmaj, ili ga tvoj otac goni samo zato što je to lakše nego da se stara o stadima? Muškarci ne moraju da sede i predu kada je rat, ali u vreme mira svakako im može dosaditi da se bave štalama i pašnjacima." "Ja nikada nisam videla zmaja", rekla je Elena. "Bože sačuvaj. Ali nešto odnosi krave s vremena na vreme, i jednom sam videla širok sluzavi trag u poljima, i osetila sam zadah; i tu je bila i krava, gotovo pojedena, i isto prekrivena sluzi. To nije ličilo na vuka, čak ni na žderavca." "Krave koje nestaju", nasmejala se Kala. "Vilinski narod, valjda, nije baš toliko hrišćanski da ne bi ukrao kravu ponekad, kad ne mogu da nañu jelena." "A kad smo već kod krava", odlučno je rekla Gvenvir, "mislim da treba da pitam Kaja ima li ovcu ili jare za klanje. Treba nam mesa. Ako se muškarci vrate kući noćas ili sutra, ne možemo im dati kašu i hleb sa maslacem! A čak i maslac počinje da se topi na ovoj vrućini. Hodi sa mnom, Morgana. Volela bih da nam tvoj Vid kaže kada će pasti kiša! Vi ostale, sklonite preñu i vunu sa klupa. Elena, dete, odnesi moj vez u moje odaje i pazi da se ne zamrlja." Kad su izišle, nastavila je tihim glasom: "Jesi li zaista videla krv, Morgana?" "Sanjala sam", tvrdoglavo je odvratila Morgana. Gvenvir ju je oštro pogledala, ali izmeñu njih je ponekad postojala istinska toplina, i stoga nije dalje navaljivala. "Ako jesi, neka bi dao Bog da je to saksonska krv, kao i prosuta daleko od ovog ognjišta. Hodi, idemo da pitamo Kaja o zalihama mesa. Nije vreme za lov, a ionako ne bih volela da muškarci, čim doñu, ponovo odu." Zevnula je. "Volela bih da vrućina prestane. Možda ćemo imati oluju - mleko se jutros zgrušalo. Treba da kažem služavkama da naprave sir od onog što je ostalo, a ne da ga bace svinjama." "Ti si uzorna domaćica, Gvenvir", suvo je primetila Morgana. "Meni to ne bi palo na pamet, ne bih ni primetila; ali miris kozjeg sira tako se teško skida sa posuña! Više bih volela dobro utovljene svinje." "Dovoljno su debele za ovo doba godine, sa toliko zrelog žira", odgovorila je Gvenvir, ponovo zagledana u nebo. "Gledaj, je li ono bila munja?" Morgana je pratila njen pogled i videla blesak na nebu. "Jeste. Muškarci će stići pokisli i smrznuti, treba da im spremimo toplo vino", odsutno je rekla, a onda se trgla i primetila da je Gvenvir neobično gleda. "Sada zaista verujem da imaš Vid - jer ne čuju se ni kopita ni uzvici sa osmatračnice", rekla je Gvenvir. "Svejedno, reći ću Kaju da se postara da bude mesa." I otišla je preko dvorišta, a Morgana je ostala da stoji, pritiskajući dlanom bolnu glavu. Ovo nije dobro. U Avalonu je naučila da kontroliše svoj Vid, da ne dopusti da je zatekne nespremnu, kada ga nije sama prizvala... Uskoro će zaista postati seoska veštica, deliće amajlije i proricaće muške i ženske bebe i nove ljubavnike, iz čiste dosade što živi jednolično, meñu ženama. Ogovaranje ju je strašno gnjavilo, pa je radije prela, a predenje ju je teralo u trans... Jednog dana ću, izgleda, pasti toliko nisko da ću dati Gvenvir amajliju koju želi, kako bi rodila Arturu sina... jalovost je strašan teret za kraljicu, a za ove dve godine ona je samo jednom, izgleda, zatrudnela. Ipak, Gvenvirino i Elenino društvo bilo joj je podnošljivo; većina ostalih žena nikada nije razmišljala dalje od narednog obroka i narednog okreta vretena. Gvenvir i Elena bar su bile učene, a povremeno, kad bi opušteno sedela sa njima, gotovo je mogla da zamisli sebe meñu sveštenicama u Kući Devojaka. Oluja je naišla tik pred zalazak sunca - prvo grad koji je tukao po dvorištu i odbijao se od zidova, a za njim pljusak; a tada su sa osmatračnice najavili jahače. Gvenvir je naredila da se u dvorište iznesu baklje, i ubrzo su zidovi Karleona odzvanjali od buke muškaraca i konja. Gvenvir se posavetovala sa Kajem, i on je zaklao ne jare nego ovcu, pa se već spremalo i pečenje i čorba.
Većina legije ulogorila se u spoljašnjem dvorištu i u polju, a Artur je, kao pravi komandant, prvo obišao ljude i konje pre nego što je ušao u dvorište gde ga je čekala Gvenvir. Pod kacigom je nosio zavoj i pomalo se oslanjao o Lanseletovu ruku, ali je na njen zabrinut pogled samo odmahnuo rukom. "Sitnica - grupa Juta na obali. Saksonci iz ugovornih trupa već su ih uglavnom razbili pre nego što smo mi stigli. Ha! Osećam ovčije pečenje - je li to neka magija, kad si znala da dolazimo?" "Morgana mi je rekla da ćete doći, a čeka vas i vrelo vino", odgovorila je Gvenvir. "Vidi, vidi, prava je blagodet za izgladnelog čoveka da ima sestru obdarenu Vidom", rekao je Artur i vedro se nasmešio Morgani, koja se još grčila od glavobolje i prenapetih nerava. Poljubio ju je i ponovo se obratio Gvenviri. "Povreñen si, mužu moj, dozvoli da pogledam..." "Ne, ne, kažem ti da nije ništa. Nikada ne gubim mnogo krvi, znaš već, bar dok nosim ove kanije sa sobom", rekao je, "ali kako si ti, gospo, posle ovoliko meseci? Mislio sam..." Njene oči su se polako ispunile suzama. "Opet sam pogrešila. Oh, gospodaru moj, ovog puta bila sam tako sigurna, tako sigurna..." Uhvatio ju je za ruku, ne znajući kao da izrazi razočaranje pred tolikim ženinim bolom. "No, dobro, zamolićemo Morganu da ti da neku amajliju", rekao je; ali lice mu se bolno zgrčilo dok je gledao Meleas kako dočejuje Grifleta poljupcem, ponosno isturajući trbuh. "Nismo mi još za bacanje, Gvenvir." Da, pomislila je Gvenvir, ali ni ja više nisam u prvoj mladosti. Većina žena koje poznajem, osim Morgane i Elene koje još nisu udate, imale su povelike dečake i devojčice pre nego što su navršile dvadesetu; Igrena je rodila Morganu sa petnaest godina, a Meleas ima samo četrnaest i po! Pokušavala je da izgleda smireno i vedro, ali izjedalo ju je osećanje krivice. Šta god kraljica mogla da učini za svog muža, prva dužnost joj je da mu rodi sina, a ona tu dužnost nije izvršila, mada se molila dok je kolena nisu zabolela. "Kako je moja draga gospa?" Lanselet se naklonio pred njom, smešeći se, a ona mu je pružila ruku da je poljubi. "Ponovo smo se vratili kući da te nañemo lepšu nego ikada. Ti si jedina gospa čija lepota nikada ne bledi. Počinjem da mislim da je Bog tako naredio, da sve ostale žene ostare i izboraju se i usuču, a ti da budeš zauvek lepa." Nasmešila mu se, utešena. Možda je baš dobro što nije trudna i ružna... primetila je da je pogledao Meleas sa nekako podsmešljivim izrazom, i osetila je da ne bi mogla da podnese da bude ružna pred Lanseletom. Čak je i Artur izgledao izmoždeno, kao da je tokom čitavog pohoda spavao u istoj tunici i umotavao se, po svakom vremenu, u svoj fini, mada iznošeni ogrtač; ali Lanselet je bio kao iz kutije, očetkane odeće, kao da se spremio za uskršnje slavlje - kosa mu je bila podšišana i očešljana, kožni pojas uglačan, i čak i orlova pera na kapi bila su suva i nepovijena. Više liči na kralja nego sam Artur, pomislila je Gvenvir. Dok su služavke raznosile poslužavnike sa mesom i hlebom, Artur je privukao Gvenvir uz sebe. "Hodi i sedi izmeñu Lanseleta i mene, Gven, pa da pričamo - kao da je prošla čitava večnost otkako sam čuo glas koji nije grub i muški, i osetio miris ženske odeće." Pogladio ju je po kosi. "Hodi i ti, Morgana, i sedi kraj mene - umoran sam od pohoda, želim da čujem sitna ogovaranja, a ne vojničke razgovore!" Gladno je zagrizao komad hleba. "A dobro je i jesti svež hleb; dosadio mi je onaj tvrdi, vojnički, i meso ukvareno od predugog čuvanja!" Lanselet se nasmešio Morgani. "A ti, kako si ti, roñako? Pretpostavljam da nema vesti iz Letnje zemlje ili iz Avalona? Tu je još neko ko ih je željan - moj brat Balan jahao je sa nama." "Nemam vesti iz Avalona", rekla je Morgana, osećajući da je Gvenvir posmatra - ili je gledala Lanseleta? " Ali godinama nisam videla Balana - on verovatno ima svežije vesti od mojih?" "Eno ga tamo", rekao je Lanselet, pokazavši ka ljudima u holu. "Artur mu je naredio da jede sa nama pošto mi je roñak, i bilo bi lepo od tebe, Morgana, da mu odneseš pehar vina sa glavnog stola. Kao i svi muškarci, radovaće se pozdravu neke žene, makar to bila roñaka, a ne dragana."
Morgana je uzela sa stola jedan pehar, od roga optočenog drvetom, i naredila sluzi da ga napuni vinom; potom ga je uzela obema rukama i zaobišla sto za kojim su sedeli vitezovi. Bila je prijatno svesna njihovih pogleda, mada je znala da bi tako gledali svaku otmenu i dobro odevenu ženu posle više meseci pohoda; to nije bio kompliment njenoj lepoti. Barem je Balan, koji joj je bio roñak, gotovo brat, nije tako gladno gledao. "Pozdravljam te, roñače. Lanselet, tvoj brat, šalje ti vino sa kraljevog stola." "Molim te da ga prva otpiješ, gospo", rekao je, a onda zažmirkao. "Morgana, jesi li to ti? Jedva sam te poznao, toliko si porasla. Uvek te zamišljam u haljinama Avalona, ali, zapravo, veoma ličiš na moju majku. Kako je Gospa?" Morgana je prinela pehar usnama - uobičajena učtivost na ovom dvoru, ali možda potiče od vremena kada su se pokloni od kralja probali pred gostom, jer trovanje suparnika nije bilo neuobičajeno. Potom mu je pružila vino, i Balan je povukao dug gutljaj pre nego što ju je ponovo pogledao. "Nadala sam se da ću od tebe čuti vesti o Vivijen, roñače - godinama nisam odlazila u Avalon", rekla je. "Da, znam da si bila na Lotovom dvoru", odgovorio je on. "Jesi li se posvañala sa Morgozom? Čuo sam da se to dešava svim ženama..." Morgana je odmahnula glavom. "Ne; ali rešila sam da se držim podalje od Lotovog kreveta, a to nije bilo lako izvesti. Ni udaljenost izmeñu Orknija i Karleona možda nije dovoljno velika." "I tako si došla na Arturov dvor da budeš dvorska dama njegovoj kraljici", rekao je Balan. "Ovo je mnogo finiji dvor nego Morgozin, rekao bih. Gvenvir dobro pazi na svoje devojke i udešava im dobre brakove - vidim da je Grifletova gospa već narasla od svog prvenčeta. Tebi još nije našla muža, roñako?" Morgana je primorala sebe da vedro odgovori. "Je li to ponuda, ser Balane?" On se nasmejao. "Suviše si mi bliska roñaka, Morgana, inače bih prihvatio tvoj predlog. Ali čuo sam priče da te je Artur namenio Kaju; meni se to čini kao dobar izbor, pošto si ipak napustila Avalon." "Kaj ne mari za mene ništa više nego ja za njega", oštro je odgovorila Morgana, "a osim toga, uopšte nisam rekla da se nikada neću vratiti u Avalon, nego samo da ću to učiniti onog dana kada me Vivijen pozove da doñem." "Kada sam bio samo momčić", rekao je Balan - i na trenutak, dok je pogled njegovih tamnih očiju počivao na Morgani, pomislila je da može da nazre sličnost sa Lanseletom čak i u ovom krupnom, tamnom čoveku. "Loše sam mislio o Gospi - o Vivijen - zato što sam mislio da me nije volela kao što majka treba da voli. Ali sada sam pametniji. Kao sveštenica, nije imala vremena da podiže sina. I zato me je predala u ruke ženi koja se bavila samo time, i time mi je podarila i mog usvojenog brata, Balina... Oh, da, kao dečak sam se osećao kriv i zbog toga što sam više voleo Balina nego našeg Lanseleta, koji je od moje krvi i mesa. Ali sada znam da mi je Balin istinski brat u srcu, a Lanselet, mada mu se divim što je tako dobar vitez, uvek će mi biti stranac. A osim toga", nastavio je ozbiljno, "kada me je Vivijen predala na odgajanje gospi Priscili, dala me je u domaćinstvo gde sam mogao da spoznam istinskog Boga i Hrista. Čini mi se čudno, jer da sam ostao u Avalonu sa svojom porodicom, postao bih paganin, baš kao što je Lanselet..." Morgana se osmehnula. "Pa", rekla je, "tu ne mogu da se složim sa tobom, jer mislim da je Gospa pogrešila što je dozvolila da njen roñeni sin zaboravi Bogove. Ali čak mi je i Vivijen često govorila da ljudi treba da se naklone onoj veri koja im najviše odgovara, njenoj ili nekoj drugoj. Da sam ja bila istinski pobožna i hrišćanka u duši, nesumnjivo bi me pustila da poštujem onu veru koja mi leži na srcu. No, iako sam do jedanaeste godine živela sa Igrenom, koja je dobra hrišćanka, mislim da mi je bilo suñeno da upoznam duhovne stvari onako kako nam ih šalje Boginja." "Balin bi o tome bolje raspravljao sa tobom nego ja", rekao je Balan, "jer on je pobožniji i bolji je hrišćanin od mene. Verovatno bi trebalo da ti kažem ono što bi rekao svaki sveštenik - da postoji samo jedna istinska vera kojoj treba da se posvete muškarci i žene. Ali ti si mi roñaka, a
znam da je moja majka dobra žena, i verujem da će čak i Hrist shvatiti njenu dobrotu kada doñe Sudnji dan. Što se ostalog tiče, ja nisam sveštenik, a mislim da ove stvari treba prepustiti njima, koji su školovani za to. Veoma volim Balina, ali on je trebalo da postane sveštenik, a ne ratnik, jer tako je osetljiv na pitanja vere i savesti." Pogledao je ka velikom stolu. "Reci mi, sestro, ti ga poznaješ bolje od mene - šta tako teško leži na srcu našeg brata Lanseleta?" Morgana je pognula glavu. "I kad bih znala, to nije moja tajna da ti je poverim." "U pravu si što me podsećaš na to da gledam svoja posla", rekao je Balan, "ali teško mi je da ga posmatram kako pati, a on svakako pati. Loše sam mislio o našoj majci, kao što rekoh, jer me je vrlo mladog poslala od kuće, ali ona mi je dala usvojenu majku punu ljubavi, i brata vršnjaka, koji je rastao zajedno sa mnom i sa kojim sam u svemu bio jednak, a dala mi je i dom. Sa Lanseletom nije tako dobro postupila. On nigde nema dom - ni u Avalonu, a još manje na dvoru Bana od Benvika, gde su ga smatrali samo za još jednog kraljevog kopilana... Vivijen je zaista bila nepravedna prema njemu, i voleo bih da mu Artur nañe ženu, kako bi konačno stekao dom." "Pa", vedro je rekla Vivijen, "ako kralj poželi da se udam za Lanseleta, treba samo da odredi dan." "Ti i Lanselet? Zar niste suviše bliski roñaci?" upitao je Balan i na trenutak se zamislio. "Ne, mislim da niste - Igrena i Vivijen samo su polusestre, a Gorloas i Ban od Benvika nisu uopšte u srodstvu. Mada bi ljudi od crkve verovatno rekli da je srodstvo usvojenjem isto kao i krvno srodstvo, što se braka tiče... pa, Morgana, piću sa zadovoljstvom na tvojoj svadbi onog dana kada te Artur da mome bratu i kada ti naloži da ga voliš i paziš onako kako Vivijen nikada nije! A nijedno od vas neće morati da napusti dvor - ti si kraljičina omiljena gospa, a Lanselet je najbolji prijatlej našeg kralja. Nadam se da će se to ostvariti!" Posmatrao ju je, ljubazno i pomalo zabrinuto u isto vreme. "Odavno si prošla godine kada je Artur trebalo da te da nekom muškarcu." A zašto bi kralj morao da me daje, kao da sam neki konj ili pas? upitala se u sebi Morgana, ali je slegnula ramenima; dugo je živela u Avalonu i povremeno je zaboravljala da su Rimljani uveli takav običaj, da su žene svojina muških roñaka. Svet se promenio i nije bilo svrhe buniti se zbog onoga što se ne može izmeniti. Ubrzo potom počela je da obilazi ogromni sto koji je bio Gvenvirin venčani poklon Arturu. Svečana sala ovde u Karleonu, ma koliko velika, nije bila dovoljno prostrana; na jednom mestu morala je da se pentra preko klupa, pošto ih je sto pritisnuo tik uza zid. Posluga je takoñe morala da se provlači, noseći tanjire i pehare sa vrelim posluženjem. "Zar Kevin nije ovde?" upitao je Artur. "Onda moramo zamoliti Morganu da nam peva zaželeo sam se harfi i svega što prija civilizovanom čoveku. Ne čudi me što Saksonci neprekidno ratuju. Čuo sam grozno zavijanje njihovih pevača, i svakako nemaju nikakvog razloga da ostaju kod kuće!" Morgana je zamolila jednog od Kajevih poslužitelja da joj donese harfu iz njenih odaja. I on je morao da se penje preko klupa, i umalo da padne; samo Lanseletova brzina, jer on je pružio ruku da prihvati dečaka i harfu, spasla je instrument od pada. Artur se namrštio. "Lepo je od mog tasta što mi je poklonio ovaj veliki sto", rekao je, "ali u Karleonu nema dovoljno velike odaje za njega. Kada Saksonci budu zauvek oterani, mislim da ću morati da sagradim salu naročito za njega!" "Tada je nikada nećeš sagraditi", nasmejao se Kaj. "Reći 'kada Saksonci budu zauvek oterani' isto je kao i reći 'kada se Isus vrati' ili 'kada se pakao smrzne' ili 'kada sazreju maline na jabukovom drveću u Glastonberiju'." "Ili kada kralj Pelinor ulovi svog zmaja", zakikotala se Meleas. Artur se nasmešio. "Ne smete se podsmevati Pelinorovom zmaju", rekao je, "jer stigla je vest da je ponovo viñen; Pelinor je pošao da ga nañe i ovog puta zaista ubije - stvarno, pitao je i Merlina ima li neku čaroliju za hvatanje zmajeva!" "Oh, da, viñen je - kao trolovi u brdima, koji se preko dana pretvaraju u kamenje, ili kamenje u prstenu koje igra u noćima punog meseca", kezio se Lanselet. "Uvek ima ljudi koji vide sve što
požele - neki vide svece i čuda, a drugima se priviñaju zmajevi i vilinski narod. Ali ja nikada nisam čuo da je živ muškarac ili žena video pravog zmaja ili vilu." Morgana se i nehotice setila onog dana u Avalonu kada je pošla u potragu za travama i zalutala u čudnu zemlju u kojoj je razgovarala sa vilinskom ženom, koja je zatražila da usvoji njeno dete... a šta je, zapravo, videla? Ili je to bila samo bolesna mašta trudnice? "Ti to kažeš, ti koji si odrastao kao Lanselet od Jezera?" tiho je upitala, a Lanselet se okrenuo ka njoj. "Ponekad mi se sve čini tako nestvarno", rekao je, "a tebi ne, sestro?" "To je zaista tačno, ali ponekad se tako uželilm Avalona..." "Da, i ja, roñako", rekao je on. Još od noći Arturove ženidbe nije joj, ni rečju ni pogledom, pokazao da mu je ona išta više od druga iz detinjstva i usvojene sestre. Mislila je da se odavno navikla na taj bol, ali sada ju je ponovo obuzeo kad su se njegove lepe, tamne oči tako lepo zagledale u njene. Ranije ili kasnije moraće da bude onako kako je Balan rekao; oboje smo slobodni, kraljeva sestra i njegov najbolji prijatelj... "Pa, kada Saksonci budu zauvek oterani - i nemojte se smejati kao da je to nemoguće! To se može desiti, sada, i mislim da i oni to znaju - tada ću sagraditi sebi zamak, sa velikom salom dovoljnom čak i za ovaj sto. Već sam odabrao mesto - to je tvrñava na bregu, starija i od Rimljana, koja gleda dole na samo Jezero, a blizu je ostrvskog kraljevstva tvog oca, Gvenvir. Sigurno znaš to mesto, tamo gde se reka uliva u Jezero..." "Znam", rekla je. "Kada sam bila sasvim mala, jednom sam otišla tamo da berem jagode. Naišli smo na razrušeni bunar, a kraj njega smo našli vilinske strele. Drevni narod koji je živeo na kredi ostavio je svoje tragove." Baš čudno, pomislila je Gvenvir, setiti se da je nekada volela da šeta pod širokim, visokim nebom, ni ne misleći ima li u blizini zidova ili bezbednog zatvorenog prostora; a sada bi joj pozlilo i zavrtelo joj se u glavi čim bi izišla iz zidova, kada ne bi mogla da ih vidi ili dodirne. Ponekad je čak osećala strah i kada bi prelazila preko dvorišta, i morala je da požuri kako bi ponovo dodirnula zid koji znači bezbednost. "To mesto je lako utvrditi", govorio je Artur, "mada se nadam, kada sredimo Saksonce, da ćemo imati malo mira i dokolice na ovom ostrvu." "Neobična želja za jednog ratnika, brate", rekao je Kaj. "Šta ćeš raditi kada doñe mir?" "Pozvaću Kevina barda da smišlja pesme, i sam ću krotiti svoje konje i jahaću ih iz zadovoljstva", odgovorio je Artur. "Moji saputnici i ja gajićemo sinove bez potrebe da se u svaku malu šaku stavi mač pre nego što doraste do njega! I neću morati da se plašim da će neko od njih biti obogaljen ili ubijen pre nego što odraste. Kaje - zar ne bi bilo mnogo bolje da nisi morao da poñeš u bitku pre nego što si dovoljno odrastao da umeš da se čuvaš? Ponekad mislim da nije trebalo da stradaš ti, nego ja, jer Ektorijus je želeo da me sačuva zbog Utera!" Zabrinuto i sa ljubavlju gledao je svog usvojenog brata, a Kaj mu je uzvratio osmehom. "Osim toga", dodao je Lanselet, "održavaćemo umeće ratovanja prireñujući turnire, kao u drevna vremena, i krunisaćemo pobednike lovorovim vencima - šta je lovor, Arture, i raste li na našim ostrvima? Ili postoji samo u zemlji Ahila i Aleksandra?" "To bi Merlin mogao da ti kaže", rekla je Morgana kada ga je Artur zbunjeno pogledao. "Ne znam ni ja, ali ima li lovor ili ne, tu su druge biljke kojima možemo da okitimo pobednike." "I imaćemo vence i za harfiste", dodao je Lanselet. "Pevaj, Morgana." "Bolje da vam pevam sada", rekla je Morgana, "jer verujem da, kada vi muškarci budete održavali svoje turnire, nećete dozvoliti da vam žene pevaju." Uzela je harfu i počela da svira. Sedela je vrlo blizu mesta gde se nalazila to popodne, kada je videla krv prolivenu na kraljevom ognjištu... hoće li se to zaista desiti, ili joj se samo pričinilo? Zašto bi uopšte verovala da još poseduje Vid? Sada joj više nije dolazio osim u tim neželjenim zanosima... Počela je da peva drevnu tužbalicu koju je čula u Tintagelu, tužbalicu ribarske žene koja je videla kako more odnosi čamce. Znala je da ih je opčinila svojim glasom, i u tišini dvorane nastavila je da peva stare pesme sa ostrva koje je čula na Lotovom dvoru; legendu o ženi foki, koja je izišla iz mora kako bi našla smrtnog ljubavnika, pesme o usamljenim ženama pastirima,
pesme za predenje i za češljanje vune. Čak i kad joj se glas zamorio, tražili su još, ali ona se pobunila i podigla ruke. "Dosta je - ne, zaista, ne mogu više da pevam. Promukla sam kao gavran." Ubrzo je Artur pozvao sluge da pogase baklje u dvorani i da osvetle gostima put do kreveta. Jedna od Morganinih dužnosti bila je da isprati neudate devojke koje su služile kraljicu u bezbednost dugačke spavaonice iza kraljičinih odaja, na suprotnom kraju zgrade od vojnika. Ali zadržala se na trenutak, očiju uperenih u Artura i Gvenvir, koji su se opraštali od Lanseleta. "Rekla sam ženama da ti pripreme najbolji krevet, Lanselete", rekla je Gvenvir, ali on se nasmejao i odmahnuo glavom. "Ja sam vojnik - dužnost mi je da obiñem konje i vojsku pre nego što legnem." Artur se nasmejao, držeći Gvenvir oko struka. Moramo da te oženimo, Lanse, kako ne bi provodio tako usamljeničke noći. Učinio sam te kapetanom svoje konjice, ali ne treba da provodiš noći spavajući sa njima!" Gvenvir je osetila bol u grudima kad je uhvatila Lanseletov pogled. Činilo joj se da gotovo može da mu pročita misli, da će on reći naglas, kao što je jednom rekao: Moje srce je toliko puno kraljice da u njemu nema mesta ni za jednu drugu gospu... Zadržala je dah, ali Lanselet je samo uzdahnuo i nasmešio joj se. Ne, pomislila je, ja sam udata žena, hrišćanka, greh je čak i misliti na to; moram otrpeti pokoru. A potom, osetivši kako joj se grlo steže tako da ne može da guta, osetila je još jednu nezvanu misao. Dovoljna je pokora to što moram biri razdvojena od onog koga volim... i glasno je jeknula, tako da ju je Artur iznenañeno pogledao. "Šta je bilo, ljubavi, jesi li se povredila?" "Samo... samo me je ubola igla", rekla je i odvratila pogled, pretvarajući se da traži iglu po naborima haljine. Videla je kako je Morgana gleda i ujela se za usnu. Uvek me gleda... a ima Vid; da li zna za sve moje grešne misli? Da li me zato tako ljutito posmatra? No, Morgana je uvek bila ljubazna prema njoj kao roñena sestra. A kada je bila trudna, u prvoj godini braka - kada je dobila groznicu i pobacila dete u petom mesecu - nije mogla da podnese blizinu nijedne gospe, a Morgana se starala o njoj gotovo kao majka. Zašto je sada tako nezahvalna? Lanselet im je ponovo poželeo laku noć i povukao se. Gvenvir je bila gotovo bolno svesna Arturove ruke oko svog struka i otvorene želje u njegovom pogledu. Pa, dugo su bili razdvojeni. Ali osetila je iznenadno, oštro gañenje. Ni jedan jedini put od tada nisam zatrudnela - zar on ne može da mi da dete? Oh, ali to je sigurno njena krivica - jedna babica joj je pričala da postoji bolest kod stoke, kada pobacuju mladunčad, s vremena na vreme, i da žena ponekad dobije tu bolest i ne može da nosi dete duže od mesec ili dva, najviše tri. Nekako, nepažnjom, mora da je dobila tu bolest, možda je ušla u mlekarnik u pogrešno vreme, ili je pila mleko krave koja je pobacila tele, uništivši time život Arturovog sina i naslednika... Za sve je ona kriva... Rastrzana krivicom, pošla je za Arturom u njihove odaje. "To nije samo šala, Gven", rekao je Artur, sedajući da se svuče. "Moramo oženiti Lanseleta. Jesi li videla kako se momci roje oko njega, i kako je dobar prema njima? Trebalo bi da ima svoje sinove. Setio sam se, Gven! Oženićemo ga Morganom!" "Ne!" Reč joj se otrgla pre nego što je razmislila, i Artur ju je iznenañeno pogledao. "Šta ti je? Zar to nije savršeno, pravi izbor? Moja draga sestra i moj najbolji prijatelj? A njena deca, pazi, biće svakako najbliži naslednici prestola, ako se desi da nam bogovi ne podare decu... Ne, ne, nemoj plakati, ljubavi", počeo je da je moli, a Gvenvir je znala, ponižena i posramljena, da joj se lice iskrivilo u plač. "Nisam hteo ništa da ti prebacim, najdraža ljubavi moja, deca dolaze kada Boginja poželi i samo ona zna kada ćemo imati decu i hoćemo li ih uopšte imati. A iako mi je Gaven veoma drag, ne želim da na presto posle moje smrti doñe Lotov sin. Morgana je dete moje majke, a Lanselet mi je roñak..." "Lanseletu svakako nije važno ima li sinove ili ne", rekla je Gvenvir. "On je peti - ili šesti - sin kralja Bana, a pri tom je i kopile."
"Nikad nisam mislio da ću od tebe, baš tebe, čuti kako prebacuješ zbog porekla mom roñaku i najboljem prijatelju", rekao je Artur. "A on nije obično kopile, nego je začet u Velikom Braku..." "Paganski obredi! Da sam ja kralj Ban, izbacila bih sve to čarobnjačko ñubre iz svog kraljevstva - a to bi i ti trebalo da učiniš!" Artur se nelagodno promeškoljio, zavlačeći se pod pokrivač. "Lanselet ne bi imao baš mnogo razloga da me voli, ako bih oterao njegovu majku iz svog kraljevstva. A zakleo sam se da čuvam Avalon, nad mačem koji su mi dali pred krunisanje." Gvenvir je pogledala veliki mač Ekskalibur, koji je visio na ivici kreveta u svojim magičnim kanijama prekrivenim mističnim simbolima koji kao da su svetleli bledim sjajem i podsmevali joj se. Ugasila je svetlo i legla kraj Artura. "Naš Gospod Hrist čuvaće te bolje od tih pokvarenih čarolija", rekla je. "Nisi baš morao da se petljaš sa njihovom divljom Boginjom i čarolijama pre nego što si postao kralj, zar ne? Znam da su takve stvari činjene u Uterovo vreme, ali ovo je hriščanska zemlja!" Artur se opet promeškoljio. "Mnogo je sveta u ovoj zemlji, Drevnog naroda koji je obitvao ovde davno pre nego što su došli Rimljani - ne možemo im oduzeti njihove Bogove. A... ono što se desilo pre nego što sam krunisan - pa, to se tebe ne tiče, moja Gvenvir." "Čovek ne može služiti dva gospodara", rekla je Gvenvir, čudeći se sopstvenoj smelosti. "Više bih volela da si u potpunosti hrišćanski kralj, gospodaru moj." "Dugujem pravdu čitavom svom narodu", rekao je Artur, "ne samo onima koji slede Hrista..." "Meni se čini", prekinula ga je Gvenvir, "da su oni tvoji neprijetelji, a ne Saksonci. Pravi rat za jednog hrišćanskog kralja samo je protiv onih koji ne poštuju Hrista." Artur se na to nelagodno nasmejao. "Sad si zvučala kao biskup Patricije. On bi više voleo da pokrstimo Saksonce nego da ih pobijemo, kako bi mogli da živimo u miru sa njima. Ja sam više kao oni sveštenici iz starih vremena, od kojih je zatraženo da pošalju misionare meñu Saksonce znaš li šta su odgovorili, ženo moja?" "Ne, nisam nikada čula..." "Rekli su da neće slati misionare meñu Saksonce, jer bi tako bili prisiljeni da se u miru sretnu sa njima, makar pred Božjim prestolom." Artur se nasmejao od srca, ali Gvenvir se nije ni nasmešila, i on je uzdahnuo. "Pa, razmisli o tome, Gvenvir. Meni to izgleda kao najbolji mogući brak - moj najbolji prijatelj i moja sestra. Tako bi mi on postao brat, a njegovi sinovi bili bi moji naslednici..." Zagrlio ju je u tami i dodao: "Ali sada se moramo potruditi da nam ne trebaju drugi naslednici, ljubavi, osim onih koje ćeš mi ti podariti." "Bože pomozi", šapnula je Gvenvir, primićući mu se i pokušavajući da zaboravi sve drugo osim Artura koga je grlila. Pošto je ispratila devojke u krevet, Morgana je stajala kraj prozora. Elena, sa kojom je delila krevet, tiho joj se obratila: "Hodi da spavaš, Morgana; kasno je, mora da si umorna." Odmahnula je glavom. "Izgleda da mi je mesec večeras ušao u krv - uopšte mi se ne spava." Nije želela da legne i zatvori oči; čak i ako nema Vid, mučiće je mašta. Svuda unaokolo, ratnici povratnici spajali su se sa svojim ženama - uz mračan osmeh pomislila je kako to liči na Beltan u Avalonu... čak i neoženjeni vojnici, bila je sigurna, nekako su našli ženu za ovu noć. Svi, od kralja do konjušara, ležali su večeras u nečijem naručju, osim kraljičinih devica; Gvenvir je smatrala za dužnost da čuva njihovu nevinost, baš kao što je Balan rekao. A mene čuvaju sa kraljičinim devicama. Lanselet, na Arturovom venčanju... od toga nije ispalo ništa, mada ne njihovom krivicom. A Lanselet se držao dalje od dvora kad god je mogao... svakako zato da ne bi gledao Gvenvir u Arturovom zagrljaju! Ali sada je ovde... i kao i ona, noćas je sam, meñu vojnicima i konjanicima, i svakako sanja o kraljici, o jedinoj ženi u kraljevstvu koju ne može da ima. Jer svakako bi svaka druga žena na dvoru, udata ili ne, bila spremna da ga primi, baš kao i ona. Da nije bilo nezgode na Arturovom venčanju, imala bi ga tada; a pošto je on častan čovek, da je zatrudnela, oženio bi se
njome. Mada ne verujem da bih začela, s obzirom na to šta sam pretrpela rañajući Gvideona... ali to ne bih morala da mu kažem. A usrećila bih ga, čak i ako mu ne bih rodila sina. Nekada me je želeo, pre nego što je video Gvenvir, a želeo me je i kasnije... da nije bilo nesreće, učinila bih da je zaboravi u mom zagrljaju... A ni ja nisam toliko ružna.. kada sam večeras pevala, mnogi vitezovi gledali su me sa željom... Mogla bih učiniti da me Lanselet poželi... "Zar nećeš u krevet, Morgana?" nestrpljivo je upitala Elena. "Neću još... mislim da ću malo prošetati napolju", odgovorila je Morgana, mada je kraljičinim damama to bilo zabranjeno, i Elena se trgla, sa onom pitomošću koja je Morganu često dovodila u očajanje. Upitala se da li je to primila od kraljice kao groznicu ili kao novu modu nošenja velova. "Zar se ne bojiš, sa tolikim muškarcima ulogorenim okolo?" Morgana se nasmejala. "Pa, zar ne misliš da mi je dosadilo da ležim sama?" Ali primetila je da je šala povredila Elenu, pa je dodala mnogo nežnije. "Ja sam kraljeva sestra. Niko me neće dodirnuti protiv moje volje. Zar zaista misliš da sam toliko privlačna da muškarac ne može da mi odoli? Meni je dvadeset šest godina, nisam privačna mlada devojka kao ti, Elena." Ipak je legla kraj Elene, ne svlačeći se. U tami i tišini, baš kao što se i plašila, njena mašta - ili je to bio Vid? - zasipala ju je slikama: Artur sa Gvenvir, muškarci sa ženama širom zamka, spojeni u ljubavi ili običnoj požudi. A Lanselet, je li i on sam? Ponovo ju je obuzelo sećanje, jasnije od mašte, i jasno je videla onaj dan, blistavo sunce na Toru, Lanseletove poljupce kako joj lutaju telom; i osetila je gorčinu žaljenja što je bila obavezna da se uzdrži. A onda, kada se Artur oženio Gvenvir, kada joj je umalo pokidao odeću i uzeo je tamo, u štalama - tada ju je želeo... Sada, oštro kao Vid, u umu joj se pojavila slika: Lanselet koji hoda dvorištem, sam, lica praznog od usamljenosti i osujećenja... Nisam koristila Vid niti magiju da ga privučem iz sebičnosti... došao mi je sam od sebe... Tiho, da ne bi probudila mladu devojku, izvukla se ispod Elenine ruke i izišla iz kreveta. Bila je samo izula cipele; sada se sagnula da ih obuje, a potom se iskrala iz sobe, krećući se bešumno kao utvara iz Avalona. Ako je to samo san stvoren u mojoj mašti, ako nije tamo, malo ću prošetati po mesečini da se smirim, a potom ću se vratiti u postelju, i ništa se loše neće desiti. Ali slika joj je trajala u umu i znala je da je Lanselet tamo sam, budan kao i ona. I on je iz Avalona... Sunčeve plime teku i u njegovoj krvi... Prokrala se kraj dremljivog stražara i bacila pogled na nebo. Mesec, u prvoj četvrti, jasno je sijao na popločani prostor ispred štala. Ne, nije tu; okolo, sa strane... Nije tu, pomislila je Morgana, samo sam sanjala, to je samo moja mašta. Umalo se okrenula da se vrati u postelju, iznenada obuzeta stidom; šta ako je stražar nañe ovde, i svi saznaju da se kraljeva sestra iskrala iz kuće, svakako u potrazi za kurvanjem, kada su svi pošteni ljudi već spavali... "Ko je to? Stani, pokaži se!" Glas je bio tih i grub; Lanseletov glas. Iznenada, ma koliko željna, Morgana se uplašila; Vid joj je pokazao istinu, ali šta sada? Lanselet je prineo ruku maču; u senci je izgledao strašno visok i mršav. "Morgana", tiho je rekla, i on je spustio ruku sa oružja. "Roñako, ti si?" Izišla je iz senke, a njegovo lice, oštro i uznemireno, smirilo se kad ju je pogledao. "Tako kasno? Jesi li pošla da me tražiš - ima li nekih problema? Artur... kraljica..." Čak i sada misli samo na kraljicu, pomislila je Morgana i osetila drhtaj u vrhovima prstiju i listovima nogu, bes i uzbuñenje. "Ne", rekla je, "sve je u redu - koliko ja znam. Nisam upućena u tajne kraljevske spavaće sobe!" On je porumeneo, videla se senka na licu u tami, i odvratio je pogled. "Nisam mogla da spavam", nastavila je Morgana. "Kako to da me pitaš šta radim napolju, kad ni ti nisi u krevetu?
Ili te je Artur noćas odredio za stražara?" Osetila je da se Lanselet smeši. "Nije, kao ni tebe. Postao sam nemiran kad su svi oko mene pospali - možda mi se mesec uvukao u krv." Isto to je i ona rekla Eleni, i nekako joj se učinilo kao dobar simbol, znak da su im umovi usklañeni i da odgovaraju jedno drugom, baš kao što harfa, nedirnuta, zabruji kada se svira na drugom instrumentu. Lanselet je tiho govorio u tami kraj nje. "Nemiran sam u ovakvim noćima, mislim na mnoge noći ratovanja..." "I jedva čekaš da se vratiš u rat, kao svi vojnici?" Uzdahnuo je. "Ne. Mada je verovatno nedostojno da vojnik sanja o miru." "Ja ne mislim tako", tiho je rekla Morgana. "Jer zašto i vodiš rat, ako ne da bi jednog dana zavladao mir? Ako vojnik suviše voli svoj poziv, postaje samo alatka za ubijanje. Šta je dovelo Rimljane na naše mirno ostrvo, ako ne želja za porobljavanjem i bitkama?" Lanselet se nasmešio. "Tvoj otac je jedan od tih Rimljana, roñako. Kao i moj." "Ja ipak više cenim miroljubiva Plemena, koja su želela da u miru obrañuju svoje useve i obožavaju Boginju. Ja sam pripadnik majčinog naroda - i tvog." "Da, ali oni drevni junaci o kojima smo večeras govorili - Ahil i Aleksandar - smatrali su ratovanje jedinim zanimanjem za muškarca, i čak i sada, na našim ostrvima, ispalo je da svi muškarci misle samo na rat, a mir smatraju samo pauzom i ženskim poslom." Uzdahnuo je. "To su teške misli - nikakvo čudo da ne možemo da spavamo, Morgana. Večeras bih rado dao sve oružje ikada iskovano, i sve junačke pesme o Ahilu i Aleksandru, za jednu jabuku iz voćnjaka Avalona..." Odvratio je pogled. Morgana ga je ćutke uhvatila za ruku. "I ja bih, roñače." "Ne znam zašto toliko čeznem za Avalonom - nisam dugo živeo tamo", zbunjeno je govorio Lanselet. "A ipak mislim da je to najlepše mesto na čitavom svetu - ako se uopšte nalazi na ovom svetu. Mislim da ga je stara druidska magija ukolonila iz ovog sveta, jer je bio suviše dobar za nas nesavršene ljude, i bolje je da bude kao san o raju, nedostižan..." pribrao se i kratko nasmejao. "Moj ispovednik ne bi voleo da čuje ovakve reči!" Morgana se tiho nasmejala. "Znači li da si postao hrišćanin, Lanse?" "Ne baš dobar, na žalost", odogvorio je. "No, njihova vera mi se čini tako jednostavna i dobra da bih želeo da mogu da verujem u to - jer oni kažu: veruj u ono što nisi video, propovedaj ono što ne znaš, to je bolje nego verovati u ono što vidiš. Čak i Isus je, kažu, kad je ustao iz mrtvih, izgrdio čoveka koji je gurnuo prst u njegove rane kako bi proverio da nije samo utvara, jer mnogo je dostojnije verovati bez gledanja." "Ali svi ćemo ponovo ustati", tiho je rekla Morgana, "ponovo i ponovo i ponovo. Ne rañamo se samo jednom da bismo potom otišli u raj ili pakao, nego živimo ponovo i ponovo sve dok se ne izjednačimo sa Bogovima." On je oborio glavu. Sada kad su joj se oči privikle na tamu i mesečinu, mogla je jasno da ga vidi, liniju slepoočnice kako se izvija kraj oka, dugačku, usku bradu, meke i crne obrve i kovrdžavu kosu. Opet ju je srce zabolelo od tolike lepote. "Zaboravio sam da si ti sveštenica i da veruješ..." Držali su se za ruke; osetila je kako on izvlači svoju. "Ponekad ne znam u šta verujem. Možda sam predugo daleko od Avalona", rekla je. "Ni ja ne znam u šta verujem", odgovorio je on, "ali video sam toliko ljudi da umiru, i toliko žena i male dece tokom ovog dugog, predugog rata, da mi se čini sa sam se borio otkako sam dovoljno porastao da držim mač. A kada ih vidim da umiru, čini mi se da je vera zavaravanje, i da svi umiremo kao životinje i da potom ne postojimo više - kao pokošena trava i lanjski sneg." "Ali i to se ponovo vraća", šapnula je Morgana. "Je li? Ili je i to privid?" Glas mu je bio pun gorčine. "Čini mi se da ni u čemu nema smisla da su sve priče o bogovima i Boginji smao bajke za malu decu. Oh, Bože, Morgana, zašto ovako govorimo? Trebalo bi da ideš na spavanje, roñako, a trebalo bi i ja..."
"Otići ću ako želiš", rekla je, i još dok se okretala, obuzela ju je sreća, jer je osetila da ju je ponovo uhvatio za ruku. "Ne, ne - kada sam sam, obuzimaju me čudne misli i strašne sumnje, i ako već moram da ih imam, onda bolje da ih izgovorim kako bih čuo koliko su smešne. Ostani sa mnom, Morgana..." "Koliko god želiš", šapnula je i osetila da joj se oči pune suzama. Pružila je ruke da ga zagrli oko pojasa; osetila je njegove ruke oko sebe kako je stežu, a zatim puštaju. "Tako si mala - zaboravio sam koliko si sitna - mogao bih da ti prstima slomim vrat, roñako..." zavukao joj je prste u kosu, koju je samo ututkala pod veo. Sada ju je gladio, obmotavši jedan pramen oko prsta. "Morgana, Morgana, ponekad mi se čini da si ti jedino u mom životu što je uvek bilo dobro - kao jedna od vila iz legendi, vila koja dolazi iz nepoznate zemlje da govori smrtnicima o lepoti i nadi, a potom se povlači na zapadna ostrva i nikada se ne vraća..." "Ali ja neću otići", šapnula je. "Nećeš." U kraju popločanog dvorišta nalazila se kamena klupa na kojoj su ponekad jahači čekali svoje konje; povukao ju je tamo. "Sedi kraj mene..." i tu je zastao. "Ne, to nije mesto za damu..." i počeo je da se smeje. "A nije bila ni štala, onog dana - da li se sećaš, Morgana?" "Mislila sam da si ti zaboravio, kad te je onaj ñavolji konj zbacio..." "Ne zovi ga ñavoljim. Mnogo puta je spasao Arturu život u bitkama, i Artur ga smatra za svog anñela čuvara", rekao je Lanselet. "Oh, to je bio strašan dan. Učinio bih ti nažao, roñako, da sam te tada uzeo. Često sam želeo da ti se izvinim i da čujem od tebe da me ne kriviš i da mi ne uzimaš za zlo..." "Za zlo?" Podigla je pogled, obuzeta vrtoglavicom od navale osećanja. "Za zlo? Možda onima koji su nas prekinuli..." "Zaista?" Glas mu je bio sasvim blag. Obujmio joj je lice dlanovima i polako se nagnuo da je poljubi. Morgana se privila uz njega, razdvajajući usne pod njegovim. Bio je sveže obrijan, na rimljanski način, i osetila je bockanje od dodira njegovog lica na obrazu i toplu slast njegovog jezika u ustima. Privukao ju je još bliže, gotovo je podigavši sa zemlje, tiho mrmljajući. Poljubac je trajao sve dok na kraju, oklevajući, nije morala da se odvoji kako bi udahnula vazuduh, a on se tiho, začuñeno nasmejao. "Znači, evo nas opet... čini mi se kao da smo već bili ovde... i ovog puta ću odrubiti glavu svakome ko pokuša da nas prekine... ali stojimo usred dvorišta i ljubimo se kao da smo posluga! Šta ćemo sada, Morgana? Kuda da idemo?" Nije znala - kao da nije bilo dobrog mesta za njih. Nije mogla da ga povede u sobu koju je delila sa Elenom i još četiri dvorske dame, a Lanselet je još ranije rekao da najviše voli da spava meñu vojnicima. A nešto duboko u njoj govorilo joj je da ovo nije pravi način; kraljeva sestra i njegov najbolji prijatelj ne bi trebalo da lutaju okolo tražeći plast sena. Najbolji način, ako zaista znaju šta osećaju jedno prema drugom, bio bi da sačekaju jutro i zatraže Arturovu dozvolu da se venčaju... No, duboko u srcu, toliko duboko da nije bila svesna toga, znala je da Lanselet to ne želi; u trenutku strasti može da je poželi, ali to je sve. A da li da ga zbog trenutka strasti uhvati u zamku za ceo život? Plemenske svečanosti su poštenije, tada se muškarac i žena spajaju sa sunčevim i mesečevim plimama u krvi, po volji Boginje; i samo ako kasnije požele da stvore dom i podižu decu, postavlja se pitanje braka. Duboko u srcu znala je i da ni sama ne želi da se uda za Lanseleta, mada je osećala da bi za njegovo dobro, i Arturovo, čak i Gvenvirino, trebalo da ga neko odvede sa dvora. Ali to je bila samo prolazna misao. Obuzela ju je vrtoglavica od njegove blizine, od zvuka njegovog srca koje joj je tuklo tik uz obraz - želeo ju je; sada u njegovom srcu nije bilo ni pomisli na Gvenvir, niti na ikoga drugog sem nje. Neka sa nama bude po volji Boginje, muškarac i žena... "Znam", šapnula je i uhvatila ga za ruku. Iza štala i kovačnice vodila je staza prema voćnjaku. Trava je bila gusta i meka, i žene su tu ponekad sedele u sunčanim popodnevima. Lanselet je prostro svoj ogrtač po travi. Svuda oko njih lebdeo je neuhvatljivi miris zelenih
jabuka i trave. Gotovo kao da smo u Avalonu, pomislila je Morgana. Lanselet kao da je opet pročitao njene misli, jer je promrmljao: "Noćas smo našli sebi delić Avalona", a potom ju je povukao da legne kraj njega. Skinuo joj je veo i počeo da joj gladi kosu, ali kao da mu se nije žurilo dalje, nego ju je samo nežno grlio i povremeno se saginjao da je poljubi u obraz ili čelo. "Trava je suva - nije bilo rose. Sasvim verovatno da će pre jutra pasti kiša", mrmljao je, milujući joj ramena i šake. Osećala je njegov dlan, žuljevit od mača i tvrd, tako tvrd da se iznenadila setivši se da je on pune četiri godine mlañi od nje. Znala je tu priču - rodio se kada je Vivijen već mislila da su je prošle godine plodnosti. Svojim dugačkim prstima mogao je da joj obuhvati čitavu šaku i potpuno je sakrije; poigravao se njenim prstima, pa prstenjem, a potom je premestio ruke na grudni deo njene haljine i počeo da je otkopčava. Osećala je vrtoglavicu i drhtala je, jer strast ju je prožimala kao plima koja preplavljuje plažu, naprosto se izgubila u njegovim poljupcima. Promrmljao je nešto što nije čula, ali nije ga pitala šta je rekao, jer reči joj više nisu bile važne. Morao je da joj pomogne da svuče haljinu. Odeća je na dvoru bila sloenija od one koju nose sveštenice, i Morgana se osećala trapavo i pomalo neprijatno. Hoće li mu se dopasti? Grudi su joj bile tako meke i mlitave, postale su takve otkako je rodila Gvideona; sećala se kakve su bile kad ih je on prvi put dodirnuo, male i čvrste. Ali on, izgleda, ništa nije primećivao. Poigravao se njenim dojkama, mazeći joj bradavice najpre prstima, a potom, vrlo nežno, usnama i zubima. Tu se potpuno izgubila, ništa nije postojalo osim njegovih ruku koje je dodiruju, vreline u njenim dlanovima dok mu je gladila ramena, leña, grudi... zbog nečeg je mislila da su malje na muškim grudima oštre i grube, ali kod njega nije bilo tako; bile su meke i svilaste kao njena kosa. Kroz izmaglicu se setila da je prvi put bila sa mladićem od ciglih sedamnaest godina, koji je jedva znao šta da radi, pa je ona morala da ga vodi, da mu pokazuje šta dalje... i to je bio jedini put za nju, tako da je sada za Lanseleta bila gotovo devica... U naletu tuge, poželela je da joj je ovo zaista prvi put, kako bi mogla da se blaženo seća; trebalo je tako da bude, trebalo je tako da se desi... Privila je telo uz njega, pripijajući se, ječeći, nije mogla da podnese, sada, da čeka ni minut duže... Izgleda da on još nije bio spreman, mada ga je ona jedva čekala, telo joj je preplavila plima života i želje. Privijala se uz njega, gladno, ljubeći ga i izazivajući usnama. Šapnula je njegovo ime, naprosto preklinjući, sada već uplašena. On je nastavio da je nežno ljubi, milujući je i umirujući, ali njoj umirivanje nije bilo potrebno, čitavo telo joj je vrištalo za ispunjenjem, bila je u agoniji želje. Pokušala je da progovori, da ga moli, ali ispustila je samo jecavi uzdah. On ju je nežno grlio, još je milujući. "Šššš, ne, šššš, Morgana, čekaj, nemoj više - ne želim da te povredim ili da te obeščastim, nikad ne bih ni pomislio na to - evo, lezi kraj mene, pusti da te zagrlim, sve će biti dobro..." Očajna i zbunjena, pustila je da tako i učini, ali čak i dok joj je telo vrištalo za zadovoljstvom koje joj je pružao, u njoj je narastao gnev. Šta je sa tokom života izmeñu njihovih tela, izmeñu muškarca i žene, sa plimama koje Boginja doziva u njima? Činilo joj se da on prigušuje tu plimu, da pretvara njenu ljubav u igru i izigravanje. I to kao da mu nije smetalo, kao da je smatrao da tako treba da bude, da su oboje zadovoljni time... kao da su bila važna samo njihova tela, kao da nema drugog načina. Za sveštenicu, odraslu u Avalonu i naviklu na ogromne plime života i večnosti, ovo pažljivo i prenežno voñenje ljubavi bilo je gotovo svetogrñe, odbijanje da se predaju volji Boginje. A tada, obuzeta mešavinom zadovoljstva i poniženja, počela je da izmišlja izgovore za njega. On nije odrastao u Avalonu kao ona, nego je predat na usvojenje u dvor vojnika; postao je vojnik čim je dovoljno odrastao da drži mač, proveo je život po bojnim poljima, možda ne zna, možda je navikao samo na žene koje su mu pružale tek trenutno olakšanje, ili žene koje su želele da se poigravaju voñenjem ljubavi i nisu pružale ništa... Ne želim da te povredim ili da te obeščastim, rekao je, kao da veruje da bi u njihovom spajanju bilo nečeg lošeg ili nečasnog. Sada se malo odmakao od nje, ali i dalje ju je dodirivao, poigravao se njome, provlačio joj prste kroz fine malje izmeñu butina, ljubio joj vrat i grudi. Zatvorila je oči, privijena uz njega, ljuta i očajna - pa, pa, možda je to i zaslužila, ponela se kao kurva što mu je sama prišla, možda je ona kriva što se tako
ponaša prema njoj... i bila je silno ošamućena što ga je pustila da se tako ponaša, pustila bi ga da joj radi sve što poželi, znajući da će, ako zatraži više, možda izgubiti i ovo, a želela ga je, i dalje ga je želela nepodnošljivom željom koja nikada neće biti sasvim utoljena. A on je uopšte nije želeo... u srcu je još čeznuo za Gvenvir, ili za nekom ženom koju bi mogao da ima ne dajući joj ništa osim praznog dodira kože... ženu koja bi bila zadovoljna da mu se poda, a da ne traži ništa sem malo zadovoljstva. Kroz bol i glad ljubavi osetila je i prezir, i to je bilo najbolnije - nije ga ništa manje volela, znala je da će ga zauvek voleti, ništa manje nego u ovom trenutku gladi i očajanja. Sela je i ponovo navukla haljinu, zakopčavajući je drhtavim prstima. On je ćutke sedeo i gledao je, pružajući ruke da joj pomogne. Posle dugog ćutanja, žalosno se oglasio: "Pogrešili smo, Morgana moja, ti i ja. Da li se ljutiš na mene?" Nije mogla da govori; grlo joj se stezalo od bola. Konačno je uspela da se primora da progovori: "Ne, nisam ljuta", rekla je, a znala je da bi trebalo da podigne glas i vikne na njega, da zahteva ono što nije mogao da joj pruži - ni njoj, a verovatno nijednoj drugoj ženi. "Ti si mi roñaka - ali nije učinjena nikakva šteta", rekao je drhtavim glasom. "Barem ne moram da krivim sebe zbog toga... nisam te obeščastio pred čitavim dvorom... ne bih to učinio ni za šta na svetu... veruj mni, roñako, veoma te volim..." Sada više nije mogla da uzdrži jecaje. "Lanselete, molim te, u ime Boginje, ne govori tako kakva je šteta učinjena? Ovo je način Boginje, ono što smo oboje želeli..." On je uznemireno odmahnuo rukom. "Govoriš o Boginji i paganskim običajima... gotovo da me plašiš, roñako; trebalo bi da se uzdržavam od greha, a gledam te sa požudom, iako znam da to ne valja." I sam je počeo da se oblači drhtavim rukama. Kad je nastavio da govori, gotovo se gušio. "Greh mi se, izgleda, čini još strašniji - voleo bih da ne ličiš toliko na moju majku, Morgana..." To je bilo kao udarac u lice, kao okrutan i neočekivan udarac. Na trenutak nije mogla da progovori. Potom joj se načas učinilo da je obuzima gnev Boginje i osetila je da raste i nadnosi se nad njega, znajući da sija sjajem Boginje kao u barci za Avalon; osećala je kako se, inače mala i beznačajna, širi nad njim, i videla je moćnog viteza, kapetana kraljevske konjice, kako se povlači od nje, sitan i uplašen, kao što su svi muškarci mali pred Boginjom. "Ti si - ti si bedna budala, Lanselete", rekla je. "Nisi dostojan čak ni kletve!" Okrenula se i pobegla, ostavivši ga sa napola zakopčanim pantalonama, da gleda za njom, zapanjen i posramljen. Osećala je kako joj srce tuče. Želela je da vrisne na njega, prodorno kao galeb; a želela je i da se prepusti i zajeca u agoniji, u očajanju, da ga preklinje za dublju ljubav koju joj je uskratio, odbivši Boginju u njoj... U umu su joj sevali delići misli, stara priča o Boginji koju je jedan muškarac iznenadio i odbio, i kako su ga njeni lovački psi rastrgli zbog toga... a osećala je i tugu što je sve o čemu je sanjala ovih dugih godina sada bilo uništeno. Sveštenik bi rekao da je to cena greha. Slušala sam to dovoljno često od Igreninog kućnog sveštenika pre nego što sam otišla u Avalon. Jesam li u srcu veća hrišćanka nego što to priznajem? I opet joj se činilo da će joj srce prepući zbog propasti duboke ljubavi. U Avalonu se ovo ne bi moglo desiti - oni koji ovako prilaze Boginji nikada ne odbijaju njenu moć... Nemirno je koračala tamo-amo, u venama joj je ključao bes, a znala je da je niko ne može razumeti osim drugih sveštenica Boginje. Vivijen, čežnjivo je pomislila, Vivijen bi me razumela, ili Ravena, ili bilo koja od nas koje smo odrasle u Kući Devojaka... Šta sam radila sve ove godine, daleko od moje Boginje? Govori Morgana... Tri dana kasnije dobila sam od Artura dozvolu da napustim dvor i odjašem za Avalon; rekla sam samo da sam se zaželela Ostrva i Vivijen, moje usvojene majke. A za to vreme nisam razgovarala sa Lanseletom, osim što smo izmenjivali sitne svakodnevne učtivosti kad ne bismo mogli da izbegnemo susret. Čak i tada sam primetila da neće da me gleda u oči, i bila sam besna i posramljena, i pazila sam da se što reñe susrećemo...
I tako sam uzela konja i odjahala na jug, kroz brda; i nisam se vratila u Karleon godinama, niti sam znala išta o dogañajima na Arturovom dvoru... ali to je priča za neko drugo vreme. 8. U proleće naredne godine, Saksonci su se skupljali pred obalama, i Artur je sa svojim ljudima proveo čitavu godinu okupljajući vojsku za bitku za koju su znali da im prestoji. Artur je poveo vojsku u bitku i odbio Saksonce, ali to nije bila onako odlučujuća bitka i pobeda kao što su se nadali; i sami su pretrpeli mnogo gubitaka, i biće im potrebno više od godinu dana da se oporave, ali nije imao dovoljno konja i vojnika da ih zauvek porazi, kao što se nadao. U ovoj bici Artur je ranjen, i rana u početku nije izgledala ozbiljna; ali kasnije se zagnojila i zapalila, pa je veći deo jeseni proveo vezan za krevet - prve pahulje već su padale preko zidova Karleona kada je najzad mogao da hoda po dvorištu, oslanjajući se o štap, a ožiljke će nositi do groba. "Proleće će biti u punom jeku kada budem mogao ponovo da uzjašem", mračno je rekao Gvenvir koja je stajala blizu dvorišnog zida, čvrsto umotana u plavi ogrtač. "Sasvim moguće", rekao je Lanselet, "a možda i duže, dragi gospodaru, ako se prehladiš pre nego što se rana sasvim zaceli. Hajde unutra, molim te - gledaj, eno pahulja na Gvenvirinom ogrtaču." "A i u tvojoj bradi, Lanse - ili su to samo prve sede?" upitao je Artur, šaleći se, i Lanselet se nasmejao. "Oboje, verujem - tu si ti u prednosti, kralju moj, tvoja brada toliko je plava da se u njoj sede neće ni videti kada doñu. Evo, osloni mi se na ruku." Artur bi ga najradije odbio, ali javila se i Gvenvir. "Ne, uzmi ga pod ruku, Arture, pokvarićeš sve naše fine obloge ako padneš - a kamenje je klizavo, jer sneg se topi čim padne." Artur je uzdahnuo i oslonio se o prijateljevu ruku. "Sad znam kako mora izgledati kada si star." Gvenvir je prišla da ga pridrži sa druge strane, i on se nasmejao. "Hoćete li me ovako voleti i pridržavati kada zaista budem imao sedu bradu i kosu i kad budem hodao sa štapom kao Merlin?" "Čak i kada ti bude devedeset, gospodaru", nasmejao se Lanselet. "Mogu lepo da zamislim, Gvenvir te pridržava za jednu, a ja za drugu ruku dok se zajedno teturamo ka tvom prestolu - svi ćemo imati oko devedeset!" Naglo se uozbiljio. "Brinem se zbog Talesina, gospodaru, postaje sve slabiji, a i vid ga izdaje. Zar ne bi trebalo da se vrati u Avalon i provede u miru poslednje godine?" "Svakako bi trebalo", rekao je Artur. "Ali on kaže da neće da me ostavi samog, da me savetuju jedino sveštenici..." "Zar možeš imati bolje savetnike od sveštenika, gospodaru?" planula je Gvenvir. Smetala joj je i sama reč Avalon; plašila se pomisli da se Artur zakleo da će štititi njihov paganski način života. Ušli su u salu gde je plamtela vatra, i Artur je načinio uvreñen pokret kad ga je Lanselet spustio na stolicu. "Jeste, smestite starca kraj vatre i dajte mu da pije čaja - čudo da ste me uopšte pustili da obučem pantalone i cipele umesto spavaćice!" "Dragi gospodaru..." počela je Gvenvir, ali Lanselet joj je spustio ruku na rame. "Ne uzbuñuj se, roñako, svi muškarci su takvi, postanu detinjasti kad se razbole - on nema pojma koliko mu je dobro što ga neguje nežna gospa i ugaña mu odabranom hranom, čistom posteljinom i čajevima zbog kojih se buni... Ja sam svoju ranu odbolovao u vojnom logoru, a negovao me je mračan starac suviše hrom za bitku, i ležao sam u sopstvenoj nečisti jer nisam mogao da ustanem, a niko nije dolazio da mi pomogne; od hrane sam imao samo gorko pivo i tvrdi hleb. Prestani da gunñaš, Arture, ili ću se postarati da ubuduće neguješ svoje rane onako kako priliči pravom vojniku!" "Da, on bi to i uradio", rekao je Artur, toplo se osmehnuvši prijatelju. "Nisi mnogo plašljiv pred svojim kraljem, prinče Galahade..." Uzeo je koštanu kašiku iz ženine ruke i počeo da jede vino sa medom i udrobljenim hlebom. "Da, ovo je dobro i greje - ima unutra onih začina, zar ne,
koje si naredila da poručim iz Londinijuma..." Kad je Artur ispraznio činiju, prišao im je Kaj. "Pa, kako je rana posle čitavog sata hodanja, gospodaru? Da li te i dalje jako boli?" "Ne toliko kao poslednji put, i to je sve što mogu da kažem", odgovorio je Artur. "Tek sada sam doznao šta je to pravi strah, strah da ću umreti neobavljenog posla." "Bog to ne bi dozvolio", brzo je rekla Gvenvir. Artur ju je potapšao po ruci. "I ja sam to sebi govorio, ali nešto duboko u meni stalno je ponavljalo da je to veliki greh ponosa, jer bojao sam se da ni ja ni bilo koji ćovek ne može biti pošteñen onoga što mu Bog nameni - dugo sam razmišljao o tome dok sam ležao, nesposoban da se podignem na noge." "Ne vidim šta je još ostalo neučinjeno, osim konačne pobede nad Saksoncima, gospodaru", rekao je Kaj, "ali sada moraš u krevet, umoran si od šetnje." Kada se Artur našao u postelji, Kaj mu je skinuo odeću i pregledao veliku ranu, koja je još pomalo krvarila kroz zavoje. "Poslaću po žene", rekao je, "i moraš ponovo staviti obloge preterao si sa naporom. Dobro je što se nije otvorila dok si šetao." Kada su žene donele kotlove koji su se pušili i počele da pripremaju smeše bilja u vreloj vodi, natapajući u njima zavoje i spuštajući ih na ranu tako da se Artur trzao i besneo, Kaj je nastavio: "Da, ali čak i ovako si imao sreće, Arture. Da te je taj mač pogodio samo za pedalj u stranu, Gvenvir bi imala još jedan razlog za tugu, a ti bi bio nadaleko poznat kao uškopljeni kralj... kao u onoj devnoj legendi! Sigurno je znaš - kralja su ranili u slabine, i kako nestaje njegova moć, tako i njegova zemlja vene, sve dok ne naiñe neki mladić koji uspe da ponovo otvori stare izvore..." Gvenvir se stresla, a Artur se meškoljio od bola zbog vrelih obloga. "To nije priča koju treba pričati ranjeniku!" "Hteo sam da budeš svestan koliko si imao sreće, što tvoja zemlja neće uvenuti i postati sterilna", rekao je Kaj. "Do Uskrsa, mislim, kraljičina materica opet će imati posla, ako budete imali sreće..." "Daj Bože", rekao je Artur, ali Gvenvir se trgla i odvratila pogled. Još jednom je bila začela, i ponovo je sve pošlo naopako, toliko brzo da je jedva i primetila da nosi dete - hoće li uvek biti tako? Zar je jalova, je li to kazna Božja što se nije više trudila da od muža napravi pravog hrišćanina? Jedna žena podigla je oblog i pošla da ga zameni; Artur je pružio ruku ka Gvenvir. "Ne, neka moja gospa to uradi, njene ruke su nežnije", rekao je, i Gvenvir je uzela vrelu krpu - toliko vrelu da je opekla prste, ali primila je bol sa zadovoljstvom, kao pokoru. Ona je kriva, ona je kriva za sve; trebalo bi da je otera zbog jalovosti i da uzme ženu koja će moći da mu rodi dete. Pogrešio je što se uopšte oženio njome - imala je osamnaest godina i već je prošla doba najveće plodnosti. Možda... Da je Morgana ovde, zaista bih je molila za amajliju koja bi me učinila plodnom... "Čini mi se da su nam postale potrebne Morganine isceliteljske veštine", rekla je. "Arturova rana ne zarasta kako bi trebalo, a ona je poznata po isceliteljskom umeću, baš kao i sama Gospa od Avalona. Zašto ne pošaljemo glasnika u Avalon i zamolimo jednu od njih da doñe?" Kaj se namrštio na nju. "Ne vidim da ima potrebe za tim. Arturova rana se sasvim lepo zaceljuje - video sam i mnogo teže ranjenike da se sasvim oporavljaju." "Svejedno, rado bih video svoju dragu sestru", rekao je Artur, "ili svog prijatelja i dobročinitelja, Gospu od Jezera. Ali po onome što mi je Morgana rekla, mislim da ih nećemo videti zajedno..." "Poslaću poruku u Avalon", rekao je Lanselet, "i zamoliću majku da doñe, ako ti to želiš, Arture", Ali posmatrao je Gvenvir, i na trenutak se u se gledali u oči. Tokom meseci Arturove bolesti činilo joj se da je uvek bio uz nju i da joj je bio toliki oslonac da nije znala kako bi se snašla bez njega; u prvim danima, kad niko nije verovao da će Artur preživeti, bdeo je uz nju, neumoran, i tolika ljubav prema Arturu terala ju je da se stidi zbog svojih misli. On je Arturov roñak, baš kao i Gaven, jednako je blizak naslednik, jer sin je Igrenine roñene sestre; ako Arturu
doñe kraj, on bi nam bio najbolji mogući kralj... u davna vremena, kralj je bio samo kraljičin muž... "Pa, da pošaljemo po Gospu Vivijen?" upitala je Gvenvir. "Samo ako želiš da je vidiš", uzdahnuo je Artur. "Mislim da mi sada treba samo ogromna količina onog strpljenja koje je pominjao biskup kad smo poslednji put razgovarali. Bog je zaista bio milostiv prema meni, jer ležim ubogaljen tek pošto smo oterali Saksonce, i ako nastavi da bude milostiv, moći ću da jašem kada ponovo budu došli. Gaven je na severu i sakuplja vojsku, zar ne, za Lota i Pelinora?" "Jeste." Lanselet se nasmejao. "Rekao je Pelinoru da njegov zmaj mora da čeka dok ne sredimo belog konja... mora povesti sve svoje snage i doći kad ga pozovemo. A Lot će takoñe doći, mada je ostario - neće propustiti priliku da kraljevstvo ipak preñe na njegove sinove." I zaista će preći na njegove sinove, ako ja ne rodim naslednika Arturu, pomislila je Gvenvir; činilo joj se da svaka izgovorena reč, ma o čemu, predstavlja strelu uperenu u njenu srce, jer izneverila je prvu dužnost svake kraljice. Artur ju je voleo, mogli bi da budu srećni, samo kad bi na trenutak mogla da se oslobodi osećanja krivice zbog toga što mu nije rodila dete. Ponekad joj je bilo drago zbog Arturove rane, jer nije mogao ni da pomisli da legne sa ženom, i niko nije mogao ništa da joj prebaci; mogla je da ga pazi i mazi, da bude samo njen, što se retko dešava kada muž ne pripada ženi, nego svom kraljevstvu. Mogla je da ga voli, a da ne razmišlja uvek o svojoj krivici; kad bi je dodirnuo, mislila je na ljubav, a ne na strah i očajničku nadu. Hoće li me ovog puta konačno oploditi; a ako uspe, hoće li sve ići dobro ili ću opet pobaciti dragocenu nadu za kraljevstvo? Pazila ga je, negovala ga danju i noću kao majka bolesno dete, a kada je malo ojačao, sedela je kraj njega i pričala mu i pevala - mada nije imala Morganin umilni glas zalazila je u kuhinju i spremala mu ono što bi bolesnik mogao poželeti da jede, kako bi povratio težinu posle strašne bolesti koja ga je ispijala čitavog leta. Ali čemu sva moja nega ako se ne postaram da mu podarim naslednika za kraljevstvo? "Voleo bih da je Kevin ovde", rekao je Artur. "Voleo bih da čujem malo muzike - ili Morgana; u dvoru uopšte nemamo prikladne muzičare!" "Kevin se vratio u Avalon", rekao je Lanselet. "Merlin mi je kazao da je otišao nekim svešteničkim poslom, toliko tajnim da nije mogao da mi kaže ništa više - čudim se što sveštenici dopuštaju da druidske misterije i dalje traju u hrišćanskoj zemlji." Artur je slegnuo ramenima. "Bio kralj ili ne, ja ne zapovedam ničijom savešću." "Boga treba poštovati onako kako on želi, Arture", rekla je Gvenvir, "a ne onako kako ljudi odaberu. Zato nam je i poslao Hrista." "Ali nije ga poslao u ovu zemlju", rekao je Artur, "a kada je sveti Josif došao u Glastonberi, i zabo svoj štap u zemlju, ovaj je procvetao, i stoga su ga druidi dočekali dobrodošlicom, a on se nije libio da učestvuje u njihovim obredima." "Biskup Patricije kaže da je to jeretička priča, puna zla", bila je uporna Gvenvir, "a sveštenici koji se klanjaju zajedno sa druidima trebalo bi da budu raščinjeni i prognani, baš kao i druidi!" "To se neće desiti dok sam ja živ", čvrsto je rekao Artur. "Zakleo sam se da ću štititi Avalon." Nasmešio se i pružio ruku ka velikom Ekskaliburu koji je visio u kanijama od purpurnog baršuna. "A i ti bi trebalo da budeš zahvalna zbog njihove magije, Gvenvir - da nisam imao uz sebe ove kanije, ništa me ne bi spaslo. Čak i ovako sam umalo na smrt iskrvario, i samo je magija to sprečila. Zar ne bi bila strašna nezahvalnost kad bih izdao njihovu dobru volju?" "Zar veruješ u to?" upitala je Gvenvir. "Stavljaš magiju i čarolija iznad volje Božje?" "Pa, mila", pomilovao ju je Artur po plavoj kosi, "zar veruješ da čovek može išta protiv volje Božje? Ako su me ove kanije spasle da ne iskrvarim, znači da Bog nije želeo da umrem. Meni se čini da je moja vera bliža Bogu od tvoje, ako se plašiš da neki čarobnjak može da pokvari ono što Bog odredi. Svi smo mi u Božjim rukama." Gvenvir je brzo pogledala Lanseleta; on se smešio, i na trenutak joj se činilo da im se oboma podsmeva, ali to je brzo minulo i bila je sigurna da je primetila samo prolaznu senku. "Pa, ako želiš muziku, Arture, doći će Talesin da ti svira; iako je ostario i više ne može da peva, i dalje je
veoma vešt sa harfom." "Pozovi ga, onda", rekao je Artur i nasmejao se. "U Svetom Pismu se kaže da je stari kralj Saul zvao svog mladog svirača da mu muzikom olakša misli, a ja sam, evo, mladi kralj koji poziva starog muzičara da ga razvedri!" Lanselet je pošao u potragu za Merlinom, i kada se ovaj pojavio sa harfom, dugo su sedeli u sali i slušali muziku. Gvenvir se setila Morgane koja je tu svirala. Kad bi samo bila ovde, da mi da amajliju - pre nego što se moj kralj oporavi... a onda je pogledala preko vatre ka Lanseletu i osetila malaksalost. On je sedeo na klupi, zavaljen i zadubljen u muziku, ruku podignutih pod potiljak, dugačkih nogu pruženih tik do vatre. I drugi su se skupljali da slušaju muziku: Elena, Pelinorova kćer, bila je toliko odvažna da priñe i sedne kraj Lanesleta, ali on uopšte nije obraćao pažnju na nju. Lanseleta bi trebalo oženiti. Treba da pišem kralju Pelinoru i kažem mu da treba da uda Elenu za Lanseleta; ona mi je roñaka, liči na mene i slobodna je... ali znala je da to neće učiniti; ponavljala je u sebi da će biti dovoljno vremena kada Lanselet jednog dana sam kaže da želi da se oženi. Ako se Artur ne oporavi... Oh, ne, ne, ne smem tako da mislim... Krišom se prekrstila. No, pomislila je, davno je poslednji put bila u Arturovom naručju, a najverovatnije ionako ne može da joj napravi dete... Uhvatila je sebe kako se pita kako bi bilo leći sa Lanseletom - da li bi on mogao da joj da dete koje želi? Šta ako uzme Lanseleta za ljubavnika? Znala je da ima žena koje tako rade... Morgoza sada to više nije tajila; pošto je prošla godine kada bi mogla da začne, ponašala se jednako skandalozno kao Lot. Osetila je da rumeni i ponadala se da niko nije primetio kako gleda Lanseletove ruke, spuštene u krilo, pitajući se kako bi izgledalo da je te ruke miluju - ne, nije se usuñivala da misli o tome. Kada žena uzme ljubavnika, mora se postarati da ne zatrudni, da ne rodi dete koje bi je otkrilo ili osramotilo njenog muža, pa ako je jalova, to ne bi ni bilo važno... možda bi joj donelo sreću... Za ime Božje, otkuda njoj, pristojnoj hrišćanki, takve misli? Jednom ranije već su joj dolazile, i kada ih je pomenula na ispovesti, sveštenik je rekao da je sasvim prirodno da, pošto joj muž leži bolestan, misli na te stvari; ne sme se osećati kriva, nego treba da se još više moli i pazi na muža i misli samo kako je njemu još teže nego njoj. A Gvenvir je znala da je to dobar, ljubazan i razuman savet, ali je osećala da ga nije sasvim razumnela, nego je samo zapamtila da je ona grešna žena i da su joj misli grešne i zle. Inače bi je sveštenik svakako izgrdio i zadao joj tešku pokoru, i tada bi se osećala bolje i slobodnije... Lanselet mi nikada ne bi prebacivao zbog jalovosti... Shvatila je da je neko izgovorio njeno ime i zbunjeno je podigla glavu, kao da svi mogu da čuju njene misli. "Ne, dosta je muzike, gospodaru Merline", rekao je Artur. "Gledajte, smračuje se, a moja gospa je živa zaspala. Najverovatnije se premorila negujući me... Kaje, uredi da se postavi večera, a ja ću odmah leći i obedovaću u krevetu." Gvenvir je ustala, otišla do Elene i zamolila je da preuzme njeno mesto u sali; ona će ostati sa svojim gospodarem. Kaj je pošao da potraži sluge, a Lanselet je ostao da pomogne Arturu koji je hramao, oslanjajući se na štap, do svoje sobe. Lanselet mu je pomogao da legne, nežno kao prava negovateljica. "Ako mu išta zatreba preko noći, pošalji po mene, znaš gde ja spavam", tiho je rekao Gvenviri. "Mogu da ga podignem lakše od bilo koga drugog..." "Oh, ne, ne, mislim da to neće biti potrebno", odgovorila je, "ali ipak ti hvala." Bio je tako visok dok je stajao kraj nje; nežno joj je položio dlan na obraz. "Ako hoćeš da poñeš i spavaš sa svojim gospama, ostaću ja da ga pazim - izgledaš kao da ti je potrebna duga noć neprekidnog sna. Ponašaš se kao majka koja ne može da trene sve dok se ne uveri da će joj beba spavati čitavu noć ne budeći se. Mogu ja da pazim na Artura - nema potrebe da i ti sediš kraj njega! Mogu da spavam u sobi do njegove, da me lako dozove."
"Tako si dobar", rekla je, "ali radije ću ostati uz njega." "Ali pošalji po mene ako mu zatrebam. Ne pokušavaj da ga sama podižeš", rekao je Lanselet. "Obećaj mi, Gvenvir." Kako je divno zvučalo njeno ime na njegovim usnama; mnogo lepše nego da je rekao kraljice ili moja gospo... "Obećavam ti, prijatelju." Sagnuo se i blago joj usnama dotakao čelo. "Izgledaš premoreno", rekao je. "Idi u krevet i lepo spavaj." Ruka mu se na trenutak zadržala na njenom obrazu, a kada ju je spustio, osećala je da će joj obraz biti hladan i bolan kao da je boli zub. Otišla je da legne kraj Artura. Neko vreme je mislila da on spava. No, na kraju je progovorio u tami. "On nam je najbolji prijatelj, zar ne, ženo moja?" "Ni roñeni brat ne bi bio bolji." "Kaj i ja smo odrasli kao braća, i veoma ga volim, ali istina je ono što kažu, da je krv gušća od vode, a krvni roñak je bliskiji nego što sam mogao i da zamislim dok nisam upoznao jednog..." Artur se promeškoljio u krevetu i uzdahnuo. "Gvenvir, želim nešto da ti kažem..." Preplašila se i srce je počelo da joj bije - je li video kako je Lanselet ljubi, hoće li je optužiti za neverstvo? "Obećaj mi da nećeš ponovo plakati, ne mogu to da podnesem", govorio je on. "Kunem ti se da ne želim da ti prebacujem - ali sada smo već više godina u braku, a za sve to vreme samo si dvaput začela - ne, ne, molim te, nemoj plakati, pusti da završim", molio je. "Moguće je da nisi ti kriva, nego ja. Imao sam druge žene pre tebe, kao i svi muškarci. I mada nisam ni pokušavao da od njih sakrijem ko sam, za sve ove godine nije došla nijedna od njih, niti neki njihov roñak, da kažu kako je ta i ta žena rodila moje kopile. Može biti da u mom semenu nema života, pa kada i začneš, dete ne stigne ni da oživi..." Oborila je glavu, puštajući da joj kosa sakrije lice. Zar i on sebe krivi? "Slušaj me dobro, Gvenvir moja - moramo imati dete, kraljevstva radi. Ako se ikada desi da mi rodiš naslednika, budi sigurna da neću postavljati pitanja. Što se mene tiče, svako dete koje rodiš priznaću i podići ću kao svog naslednika." Pomislila je da joj lice toliko gori da će joj kosa buknuti. Zar misli da je sposobna da ga prevari? "Nikada, nikada to ne bih mogla, gospodaru i kralju moj..." "Znaš kako to ide u Avalonu - ne, ne prekidaj me, ženo, pusti da završim - kada se muškarac i žena spoje, kaže se da su dete rodili Bogovi. Gvenvir, voleo bih da nam Bog pošalje dete, ko god izvršio Božju volju začevši ga - da li me razumeš? A ako se desi da to bude moj najdraži prijatelj i najbliži roñak, blagoslovio bih ga, kao i dete koje bi meni rodila. Ne, ne, ne plači, neću više govoriti", uzdahnuo je i pružio ruke ka njoj, privlačeći je sebi na rame. "Nisam dostojan tolike tvoje ljubavi." Posle nekog vremena je zaspao, ali Gvenvir je ležala budna, a suze su joj klizile niz lice. Oh, ne, mislila je, ljubavi moja, najdraži gospodaru moj. Ja nisam dostojna tvoje ljubavi, a sada si mi dao dozvolu da te prevarim. Iznenada, prvi put, pozavidela je i Arturu i Lanseletu. Oni su muškarci, žive aktivnim životom, moraju da odlaze u svet i rizikuju život u bitkama, ali muškarci ne moraju da donose ovako užasne odluke. Šta god činila, kakvu god odluku morala da donese, možda i malu, makar i kakvo meso da bude za večeru, to joj je opterećivalo dušu, kao da od toga zavisi sudbina kraljevstva. Sada je trebalo da sama odluči, a ne da se pokori volji Božjoj, da li da pokloni naslednika prestolu ili ne; i da li naslednik da bude od krvi Utera Pendragona ili - ili drugačije; kako ona, žena, da donese takvu odluku? Gvenvir je navukla krzneni pokrivač poreko glave i sklupčala se pod njim. Još koliko večeras, sedela je i gledala Lanseleta kako sluša harfu, i došla je na novu ideju. Odavno ga je volela, ali sada je počela da shvata da ga i želi; u srcu je bila ista kao Morgoza, koja se kurvala kad god bi poželela, sa muževljevim vitezovima, pa čak, kako se šaputalo, i sa lepim paževima i slugama. Artur je tako dobar, zaista ga je zavolela; ovde, u Karleonu, našla je sigurnost. Ne bi mogla da podnese da ljudi u zamku i okolini počnu da šapuću tajne o njenom ponašanju, kao što su već glasno govorili o Morgozinom.
Gvenvir je želela da bude dobra, da joj duša ostane čista i vrline nedirnute, ali bilo joj je važno i da ljudi vide njene vrline i da je smatraju dobrom i savršenom kraljicom; ona lično nije otkrila ništa loše u Morgani, na primer, koja je živela uz nju pune tri godine, i bila je, koliko je Gvenvir znala, čedna koliko i ona sama. No, ipak se govorkalo da je Morgana veštica pošto je živela u Avalonu, i što se razumela u lekovito bilje i u Poruke, pa su ljudi na dvoru i u okolini šaputali da je Morgana u savezu sa vilinskim narodom, ili i sa ñavolom; pa čak se i sama Gvenvir, ma koliko dobro poznavala Morganu, ponekad pitala može li biti neistina nešto što toliko ljudi veruje. A sutra će morati da se suoči sa Lanseletom i da dalje neguje Artura, znajući da joj je dao dozvolu - kako će ponovo pogledati Lanseletu u oči? On je poreklom iz Avalona, sin je Gospe od Jezera, može biti da ume pomalo da čita misli, pa će joj videti u očima šta misli. A onda ju je zapljusnuo bes, toliko dubok da se prepala, jer obuzeo joj je telo kao bujica. Ležala je u krevetu, besna i uplašena, misleći da više nikada neće smeti da iziñe iz sobe, od straha šta bi učinila. Sve žene na dvoru želele su Lanseleta - da, čak i Morgana; videla je svoju zaovu kako ga gleda, i zato je, kad je jednom davno Artur rekao da bi njih dvoje trebalo da se venčaju, bila toliko uznemirena - Morgana bi za Lanseleta svakako bila suviše otvorena. A možda su se ionako posvañali, jer poslednjih dan-dva pre Morganinog odlaska za Avalon primetila je da meñusobno razgovaraju manje nego inače i da se ne gledaju u lice. Morgana joj je nedostajala, svakako... ali ipak joj je bilo milo što Morgana nije na dvoru, i nije želela da pošalje glasnika u Tintagel da vidi je li otišla tamo. Zamišljala je sebe kako ponavlja Morgani ono što joj je Artur upravo rekao; umrla bi od stida, ali pretpostavljala je da bi joj se Morgana samo nasmejala; Morgana bi svakako rekla da je na njoj da odluči hoće li uzeti Lanseleta za ljubavnika ili ne; ili, možda, da to treba Lanselet da odluči. Kao da ju je prožimao vreli plamen, nalik na pakleni, pri pomisli da se ponudi Lanseletu, a on da je odbije. Tada bi svakako umrla od sramote. Nije znala kako bi ikada više pogledala Lanseleta, ili Artura, ili bilo koju od svojih gospa koje nikada nisu bile u takvom iskušenju. Čak bi je bilo sramota i da se ispoveda o tome, jer time bi otkrila svešteniku da je Artur manje hrišćanin nego što bi trebalo. Kako da ikada više iziñe iz kuće, kako da napusti bezbednost i zaštitu koju su joj pružali ova soba i ovaj krevet? Ovde joj se nije moglo desiti ništa loše. Bilo joj je pomalo loše. Sutra će to reći svojim gospama, a one će pomisliti, baš kao i Lanselet, da je premorena od danonoćnog staranja oko Artura. Nastaviće da bude, kao i uvek, dobra i čestita kraljica i hrišćanka - nikada ne bi ni mogla da bude drugačija. Artur je bio uznemiren zbog rane i duge nepokretnosti, i to je sve; kada se oporavi, neće ni pomisliti tako nešto i svakako će joj biti zahvalan što ga nije poslušala i što ih je time oboje spasla od strašnog greha. Ali baš kad je trebalo da utone u san, setila se nečega što joj je rekla jedna od žena, još davno nekoliko dana pre nego što je Morgana otišla sa dvora. Kazala je da bi Morgana trebalo da joj da amajliju... Pa, trebalo je; ako bi Morgana mogla da je začara tako da nema drugog izbora do da voli Lanseleta, onda bi bila osloboñena strašne odluke... Kada se Morgana vrati, pomislila je, razgovaraću sa njom. Ali Morgana nije bila na dvoru već više od dve godine, i može biti da nikada više neće ni doći. 9. Postala sam prestara za ovakva putovanja, pomislila je Vivijen dok je jahala kroz kišu pozne zime, pognute glave i čvrsto umotana u ogrtač. A onda ju je obuzela ozlojeñenost: Ovo bi trebalo da bude Morganina posao, ona je trebalo da bude Gospa od Avalona posle mene. Talesin joj je pre četiri godine rekao da je Morgana bila u Karleonu na Arturovom venčanju i da je postala Gvenvirina gospa i ostala tamo. Gospa od Jezera da poslužuje kraljicu? Kako se Morgana usudila da tako izda svoj predodreñeni put? Pa ipak, kad je poslala u Karleon poruku da Morgana treba da se vrati u Avalon, glasnik se vratio sa vešću da je Morgana napustila dvor... mislili su da je otišla u Avalon. Ali nije stigla na Ostrvo. Niti je u Tintagelu sa Igrenom, niti na dvoru Lota od Orknija. Kuda
je onda otišla? Ko zna kakvo ju je zlo snašlo dok je putovala sama. Možda su je zarobili razbojnici koji lutaju zemljom - možda je izgubila pamćenje ili je silovana, ubijena, bačena u neki jarak da joj nikada ne nañu ni kosti... Oh, ne, pomislila je Vivjan, da joj se desilo neko zlo, svakako bih to videla u ogledalu... ili Vidom... Ali ipak nije mogla da bude sigurna. Vid ju je sada često izdavao, i kada bi pokušala da ga upotrebi, pred očima joj se javljala samo izluñujuća siva magla, veo nepoznatog, koji se sada nije usuñivala da razdvoji. A Morganina sudbina bila je sakrivena negde pod tim velom. Boginjo, pomolila se kao i mnogo puta ranije, Majko, dala sam ti svoj život, vrati mi sada moje dete dok sam još živa... Ali čak i dok je govorila, znala je da neće biti odgovora, nego samo sivi veo nepoznatog, da će odgovor Boginje ostati skriven pod neprozirnim nebom. Da li se toliko umarala i kada je poslednji put putovala ovamo, pre pola godine? Sada joj se činilo da je uvek, pre ovoga, jahala lako kao devojka, a sada kao da joj je drmusanje na magarcu izmestilo svaku koščicu u mršavom telu, a hladnoća se uvlačila u nju i glodala je malim, ledenim zubima. Jedan od pratilaca okrenuo se ka njoj. "Gospo, vidim farmu pod nama. Izgleda da ćemo stići pre mraka." Vivijen mu se zahvalila, pokušavajući da ne zvuči onoliko zahvalno koliko se osećala. Nije mogla da pred pratnjom pokaže svoju slabost. Gavan ju je dočekao u uskom dvorištu čim je sjahala sa magarca, prihvativši je da ne bi zakoračila u bunjište. "Dobro došli, Gospo", rekao je. "Kao i uvek, drago mi je da vas vidim. Moj sin, Balin, i vaš sin biće ovde pre jutra - poslao sam u Karleon poruku da bi trebalo da doñu ovamo." "Je li toliko ozbiljno, stari prijatelju?" upitala je Vivijen, a Gavan je klimnuo glavom. "Teško da ćete je i poznati, Gospo", rekao je. "Sva se istopila, a strašno malo jede i pije, kaže da joj hrana pali utrobu. Sada više ne može dugo trajati, čak i uz sve vaše lekove." Vivijen je klimnula glavom i uzdahnula. "Bojala sam se toga", rekla je. "Kada ta bolest nekoga zahvati, nikada ne popušta. Možda mogu da joj malo olakšam." "Bože pomozi", rekao je Gavan, "jer lekovi koje ste nam ostavili kad ste bili prošli put sada malo pomažu. Budi se i plače noću kao malo dete, kada misli da je služavka i ja nećemo čuti. Čak nemam srca ni da se molim da ostane sa nama još malo, Gospo." Vivijen je opet uzdahnula. Kada je poslednji put bila ovde, pre pola godine, ostavila je svoje najjače lekove, i gotovo da je poželela da Priscila u jesen dobije groznicu i brzo umre, pre nego što lekovi prestanu da deluju. Malo šta je sad mogla da učini. Pustila je da je Gavan uvede u kuću i posadi kraj vatre, a služavka joj je usula činiju vrele supe iz kotla kraj ognjišta. "Dugo ste jahali po kiši, Gospo", rekao je on. "Sedite i odmorite se, a moju ženu videćete posle večernjeg obroka - ponekad u ovo doba dana uspe da malo odspava." "Ako može makar malo da se odmori, to je blagoslov, i neću da je uznemiravam", rekla je Vivijen, grejući smrznute šake na činiji i gnezdeći se na klupi bez naslona. Jedna služavka joj je svukla ogrtač i cipele, dok je druga došla sa ugrejanim peškirom da joj ugreje noge, a Vivijen je, zadigavši suknju kako bi mogla da ugreje koščata kolena, na trenutak uživala u udobnosti, zaboravivši tužni razlog zbog koga je došla. Utom se iz unutrašnje sobe začuo tihi krik, i služavka se trgla i stresla. "To je gospodarica", rekla je, "sirotica - mora da se probudila. Nadala sam se da će uspeti da odspava do večere. Moram da odem kod nje." "Idem i ja", rekla je Vivijen i pošla je za ženom u unutrašnju sobu. Gavan je sedeo kraj vatre, i videla je na njegovom licu izraz užasa kada je slabašni krik zamro. Uvek ranije, otkako se Priscila razbolela, Vivijen je na njoj nalazila tragove nekadašnje lepote, neku sličnost sa vedrom mladom ženom koja je usvojila njenog sina Balana. Sada su i lice i usne i izbledela kosa bili iste sivožute boje, i čak i plave oči delovale su nekako ugasle, kao da je bolest isisala iz nje svu boju. Kada je poslednji put došla kod nje, Priscila je barem deo dana provodila na nogama; sada se videlo da je vezana za postelju već mesecima... pola godine
načinilo je ogromnu promenu. A ranije su Vivijenini lekovi i biljni napici mogli da joj pruže olakšanje i delimičan oporavak. Sada, znala je, sada je prekasno za svaku pomoć. Izbledele oči na trenutak su neusmereno lutale po sobi, a usne su se drhtavo pomerale preko poluotvorenih usta. Potom je Priscila ugledala Vivijen, žmirnula i progovorila šapatom. "Jeste li to vi, Gospo?" Vivijen joj je prišla i pažljivo je uzela za mršavu ruku. "Žao mi je što te zatičem tako bolesnu. Kako si mi, draga prijateljice?" Blede, ispucale usne izvile su se u grimasi za koju je Vivijen u prvi mah pomislila da predstavlja izraz bola; tek potom je shvatila da je to trebalo da bude osmeh. "Ne mogu ni da zamislim da bih mogla da budem još bolesnija", šaptala je Priscila. "Mislim da su me Bog i njegova Majka zaboravili. A ipak, milo mi je što te opet vidim i nadam se da ću doživeti da ponovo vidim i svoje drage sinove i da ih blagoslovim..." Umorno je uzdahnula, pokušavajući da se malo pomeri u postelji. "Leña me strašno bole od ovolikog ležanja, a ipak, kad god me neko dodirne, kao da se noževi zarivaju u mene. I tako sam žedna, a ne usuñujem se da pijem jer se bojim bola..." "Pomoći ću ti koliko god mogu", rekla je Vivijen. Saopštila je posluzi šta joj sve treba, a potom je prebrisala rane od ležanja u postelji i isprala Priscili usta rashlañujućom tečnošću, kako joj, mada ne može da pije, barem usta ne bi bila suva. Potom je sela kraj nje, držeći je za ruku, ne mučeći bolesnicu rečima. Nešto posle sumraka, u dvorištu su se začuli zvuci i Prisila se trgla. Oči su joj bile grozničave. "Moji sinovi!" uzviknula je. I zaista, samo malo kasnije, u sobu su ušli Balan i Balin, saginjući se zbog niske tavanice. "Majko", rekao je Balan i pognuo se da poljubi Priscilu u ruku, a tek tada se okrenuo da se nakloni pred Vivijen. "Gospo." Vivijen je pružila ruku da pogladi po obrazu svog starijeg sina. Nije bio lep kao Lanselet; bio je krupan i nabijen, ali oči su mu bile tamne i krupne kao i njene, ili kao Lanseletove. Balin je bio sitniji, čvornovat, i imao je sive oči. Znala je da je svega deset dana stariji od njenog sina. Izgledao je kao Priscila nekada, plavokos i rumen. "Sirota moja mati", mrmljao je, gladeći Priscilu po ruci. "Ali sada je gospa Vivijen došla da ti pomogne, i brzo ćeš sasvim ozdraviti, zar ne? Tako si mršava, majko, moraš pokušati da jedeš više kako bi se što pre oporavila..." "Ne", šapnula je ona, "više nikada neću biti snažna, sve dok ne budem srela Isusa u raju, dragi sine." "Oh, majko, ne smeš tako da govoriš!" uzviknuo je Balin, a Balan je pogledao Vivijen i uzdahnuo. Obratio joj se savim tiho, kako ga ne bi čuli ni Priscila ni njen sin. "Ne shvata da ona umire, gospo - majko. Stalno tvrdi kako će se brzo oporaviti. Ja sam se iskreno nadao da će umreti u jesen, kada smo svi dobili groznicu, ali uvek je bila tako snažna..." Balan je odmahnuo glavom i Vivijen je primetila da su mu oči pune suza; brzo ih je otro. Malo kasnije, rekla je da treba da iziñu i ostave bolesnicu da se odmori. "Oprosti se sa sinovima, Priscila, i blagoslovi ih", rekla je, i Prisciline oči su se malo razvedrile. "Volela bih da se zaita oprostimo, pre nego što postane još gore - ne bih želela da me vide onakvu kakva sam izgledala jutros", promrmljala je, i Vivijen je videla užas u njenim očima. Nagnula se nad nju i nežno joj se obratila. "Mislim da mogu da ti obećam prestanak bolova, ako zaista želiš da se tako završi." "Molim te", šapnula je samrtnica, i Vivijen je osetila kako je njena mršava šaka steže sa razumevanjem. "U tom slučaju, ostavljam te sa tvojim sinovima", nežno je rekla Vivijen, "jer oni su obojica tvoji sinovi, draga moja, iako si rodila samo jednog od njih." Izišla je u spojašnju sobu i tu zatekla Gavana. "Neka mi donesu moje bisage", rekla je; kad su stigle, neko vreme ih je pretraživala. Potom se
obratila domaćinu. "Sada joj je nešto lakše, ali malo čime mogu da joj pomognem, osim da joj prekratim patnje. Mislim da i ona to želi." "Znači, nema više nade - baš nikakve?" "Nema. U njoj je ostala samo patnja, i ne mogu ni da zamislim da bi vaš Bog želeo da ona i dalje pati." Gavan je bio potresen. "Često je govorila... kako bi volela da je imala hrabrosti da se baci u reku dok je još mogla da stigne donde..." "Znači, vreme je da ode u miru", tiho je rekla Vivijen, "ali hoću da znaš: sve što učinim, sve je po njenoj volji." "Gospo", odvratio je Gavan, "uvek sam vam verovao, a moja žena vas voli i veruje vam. Ne tražim ništa više. Ako se njene patnje sada završe, znam da će vas blagosiljati." Ali lice mu je potamnelo od bola. Pošao je za Vivijen kad je ona ponovo ušla u unutrašnju sobu. Priscila je tiho pričala sa Balinom; sada mu je pustila ruku i on je, plačući, prišao ocu. Potom je pružila mršavu ruku Balanu i nastavila drhtavim glasom: "I ti si mi bio dobar sin, momče. Uvek pazi na svog usvojenog brata i moli se za moju dušu." "Hoću, majko", rekao je Balan i sagnuo se da je zagrli, ali ona je drhtavo uzviknula od bola i straha kad je pošao ka njoj, pa ju je samo uhvatio za ruku i stegao je. "Evo sada tvog leka, Prisila", rekla je Vivijen. "Reci laku noć i spavaj..." "Tako sam umorna", šapnula je samrtnica. "Biće mi milo da zaspim... blagoslovena bila, Gospo, kao i tvoja Boginja..." "U njeno ime, koje pruža milost", promrmljala je Vivijen i podigla Priscili glavu kako bi mogla da pije. "Bojim se da pijem - gorko je, a kad god nešto progutam, strašno me boli..." šapnula je Priscila. "Kunem ti se, sestro, da kada ovo popiješ, nećeš više osećati nikakav bol", mirno je rekla Vivijen i nagnula činiju. Priscila je ispila i podigla ruku da dodirne Vivijenino lice. "Poljubi me i ti za zbogom, Gospo", rekla je, opet uz onaj avetinjski osmeh, i Vivijen je dodirnula usnama koščato čelo. Donosila sam život, a sada dolazim kao Smrt... Majko, činim za nju samo ono što će neko možda učiniti za mene jednog dana, pomislila je Vivijen i opet zadrhtala, podigavši oči i susrevši Balinov namršteni pogled. "Hodi", tiho je rekla, "pusti je da se odmori." Izišli su u spoljašnju sobu. Gavan je ostao u unutrašnjoj, držeći ženu za ruku; i u redu je, pomislila je Vivijen, da njih dvoje ostanu zajedno. Služavka je postavila večeru i Vivijen je sela da jede i pije, jer bila je umorna od dugog jahanja. "Jeste li dojahali iz Arturovog dvora u Karleonu za ovaj jedan dan, deco?" upitala je i nasmešila se - ta deca su odrasli muškarci! "Da, iz Karleona", rekao je Balan, i bilo je to grozno jahanje, po ovoj hladnoći i kiši!" Poslužio se usoljenom ribom i namazao maslac na hleb, a onda predao drvenu činiju Balinu. "Ti ništa ne jedeš, brate." Balin se stresao. "Nemam srca da jedem dok nam majka leži tako bolesna. Ali hvala Bogu da ste došli, Gospo, ona će se sad brzo oporaviti, zar ne? Vaši lekovi mnogo su joj pomogli poslednji put, bilo je to kao čudo, i sada će joj opet biti bolje, zar ne?" Vivijen je zurila u njega - je li moguće da ne shvata? Tiho mu se obratila. "Najbolje bi bilo da se ona što pre pridruži svome Bogu, Baline." On ju je iznenañeno pogledao. "Ne! Ona ne sme da umre!" uzviknuo je. "Gospo, recite mi da ćete joj pomoći, da je nećete pustiti da umre..." Vivijen je strogo odgovorila. "Ja nisam vaš Bog i ne darujem život i smrt, Baline. Zar bi želeo da ona još dugo ovako pati?" "Ali vi ste vični svim vrstama magije", ljutito se pobunio Balin. "Zašto ste došli ovamo, ako ne
da je ponovo izlečite? Čuo sam da kažete kako možete da joj prekratite muke..." "Postoji samo jedan lek za bolest koja muči tvoju majku", rekla je Vivijen, spustivši mu ruku na rame da ga uteši, "a to je milosrñe." "Baline, dosta je bilo," rekao je Balan, spustivši mu ruku na drugo rame. "Zar zaista misliš da treba još da pati?" Ali Balin je naglo podigao glavu i prostrelio Vivijen pogledom. "Znači, koristili ste svoje veštičje trikove da je lečite dok je to valjalo vašem zlom savezniku - Boginji", vikao je, "a sada, kada vam više neće koristiti, pustićete je da umre..." "Smiri se, čoveče", rekao je Balan, a glas mu je sada bio grub i napet. "Zar nisi video - naša majka blagoslovila je i poljubila Gospu, ona je to želela..." Ali Balin je zurio u Vivijen i podigao je ruku kao da će je udariti. "Judo!" povikao je. "I ti si izdala poljupcem..." Okrenuo se i otrčao u unutrašnju sobu. "Šta ste to uradili? Ubica! Gnusni ubica! Oče! Oče, ovde je ubica i zla čarobnica!" Gavan, potpuno beo, pojavio se na vratima sobe, pokušavajući da ga utiša pokretima, ali Balin ga je gurnuo u stranu i upao u sobu. Vivijen je pošla za njim i videla je da je Gaven već sklopio oči pokojnici. Balin je to takoñe video i okomio se na nju, nepovezano vičući. "Ubica! Izdajstvo, čarolije! Gnusna, zla veštice!" Gavan je obujmio sina kako bi ga smirio. "Ne smeš tako govoriti nad majčinim telom ženi kojoj je verovala i koju je volela!" Ali Balin je besneo i vikao, otimajući se da dopre do Vivijen. Pokušala je da progovori, da ga umiri, ali on nije slušao. Konačno je otišla u kuhinju i sela kraj vatre. Došao je Balan i uhvatio je za ruku. "Žao mi je što on to ovako prihvata, Gospo. On je pametan čovek, i kada šok proñe, biće ti zahvalan koliko i ja - sirota majka, toliko je patila, a sada se to okončalo, i zahvalan sam ti zbog toga." Oborio je glavu, pokušavajući da ne zajeca naglas. "Ona mi je... bila mi je kao majka..." "Znam, sine, znam", promrmljala je Vivijen, gladeći ga po kosi kao da je još onaj trapavi dečačić od pre dvadeset i više godina. "I treba da plačeš za svojom usvojenom majkom, bio bi bez srca i duše da ne plačeš..." I on se slomio i zajecao, klečeći kraj nje, lica zagnjurenog u njeno krilo. Došao je Balin i stao nad njih, lica tamnog od besa. "Znaš da nam je ubila majku, Balane, a ipak si njoj došao po utehu?" Balan je podigao glavu, savladavajući jecaje. "Učinila je po volji naše majke. Zar si toliko glup da ne vidiš - čak i uz Božju pomoć naša majka poživela bi možda još pola meseca. I zar zameraš što ju je neko poštedeo tih poslednjih bolova?" Ali Balin je bio neutešan. "Moja majka, moja majka je mrtva!" "Smiri se, i meni je bila usvojena majka", ljutito je rekao Balan, a onda mu se lice opustilo. "Oh, brate, brate, i ja sam u žalosti, zašto da se svañamo? Hodi, popij malo vina, njene patnje su prestale i sada je sa Bogom - bolje da se molimo za nju nego da se svañamo. Hajde, brate, hajde da jedemo i odmorimo se, i ti si umoran." "Ne", uzviknuo je Balin, "neću se odmarati pod krovom pod kojim se nalazi gnusna čarobnica koja mi je ubila majku!" Došao je i Gavan, bled i besan, i udario Balina preko usta. "Mir!" rekao je. "Gospa od Avalona naš je gost i prijatelj! Ne smeš kvariti gostoljubivost ove kuće takvim svetogrñem! Sedi, sine, i jedi, ili ćeš izgovoriti reči zbog kojih ćeš kasnije zažaliti!" Ali Balin je zurio u njega kao divlja životinja. "Neću ni jesti ni sedeti pod ovim krovom dok je pod njim i ova... ova žena." "Kako se usuñuješ da vreñaš moju majku?" prasnuo je Balan. "Znači, svi ste protiv mene", uzviknuo je Balin. "Odlazim; neću da budem pod istim krovom koji štiti ubicu moje majke!" Okrenuo se i istrčao iz kuće. Vivijen se skljokala u stolicu. Balan je došao da je uhvati za ruku, a Gavan joj je nasuo pehar vina.
"Pijte, Gospo - i primite izvinjenje zbog mog sina", rekao je. "On je van sebe; brzo će se srediti." "Da poñem za njim, oče, da ne bi možda naudio sebi?" upitao je Balan, ali Gavan je odmahnuo glavom. ""Ne, sine, ne, bolje ostani ovde, sa majkom. Njemu reči sada ne mogu pomoći." Vivijen je drhtala dok je pila vino. I nju je obuzela tuga za Priscilom i za vremenom kada su zajedno sedele, svaka sa svojim sinom u naručju... Priscila je bila tako lepa i vedra, smejale su se i igrale sa svojim bebama, a sada je Priscila ležala mrtva, a Vivijen joj je sopstvenom rukom pružila napitak smrti. To što je vršila Priscilinu volju samo joj je olakšavalo savest, ali nije umanjivalo tugu. Zajedno smo bile mlade, a sada ona leži mrtva, a ja sam stara, stara kao sama Smrt; a one lepe bebe koje su nam se igrale oko nogu - jedna je i sama seda, a druga bi me najradije ubila, kao gnusnu čarobnicu i ubicu... Činilo joj se da joj kosti zveckaju od ledene tuge. Stajala je kraj vatre, ali i dalje je drhtala i nije mogla da se zgreje. Umotala se u šal, a Balan je došao da je odvede na najbolju stolicu, da joj ušuška jastuk pod krsta, da joj doda čašu toplog vina. "Ah, i ti si je volela", rekao je. "Nemoj se mnogo brinuti zbog Balina, on će se brzo opametiti. Kada bude opet mogao da misli, znaće da si učinila veliku milost našoj majci..." prekinuo je i polako pocrveneo. "Da li se ljutiš na mene, Gospo, što i dalje majkom nazivam onu koja je upravo umrla?" "Ni najmanje", odgovorila je Vivijen, otpivši vino, i pomilovala sina po žuljevitoj šaci. Nekada je ta šaka bila tako mala i nežna da je mogla da je obujmi svojom, kao ružin pupoljak, a sada je on to mogao da učini sa njenom. "Boginja zna da ti je ona bila više majka nego ja." "Da, trebalo je da znam da ćeš me razumeti", odgovorio je Balan. "I Morgana mi je to rekla kada sam je poslednji put video na Arturovom dvoru." "Morgana? Je li ona sada kod Artura, sine? Je li bila tamo i kada si otišao?" Balan je tužno odmahnuo glavom. "Ne, poslednji put sam je video... pre više godina, Gospo. Otišla je sa Arturovog dvora, da razmislim... pre nego što je Artur dobio onu veliku ranu... pa, na Dugodnevicu su bile tri godine. Mislili smo da je kod tebe, u Avalonu." Vivijen je odmahnula glavom i pridržala se za doručje velike stolice. "Nisam videla Morganu još od Arturove ženidbe." Tek sad joj je palo na pamet: možda je otišla preko mora. "Šta je sa tvojim bratom, Lanseletom? Je li on na dvoru ili se vratio u Bretanju?" "Neće se on vraćati tamo sve dok je Artur živ, mislim", rekao je Balan, "mada u poslednje vreme često izbiva iz dvora..." A Vivijen je, delićem Vida, naslutila neizgovorene reči koje je Balan oćutao, ne želeći da prenosi ogovaranja; Kada je Lanselet na dvoru, ljudi primećuju kako ne može da odvoji pogled od kraljice Gvenvir, i dvaput je odbio Artura kad je ovaj hteo da ga oženi. Balan je žurno nastavio: "Lanselet je rekao da će srediti prilike u Arturovom kraljevstvu i uvek je nekuda na putu; ubio je više lutajućih razbojnika i rasturio više bandi nego ijedan od Arturovih saputnika. Kažu da vredi kao čitava legija, Gospo..." tu je Balan podigao glavu i tužno pogledao Vivijen. "Tvoj mlañi sin, majko, veliki je vitez, kao onaj Aleksandar iz starih legendi. Ima i takvih koji tvrde da je bolji vitez od samog Artura. Ja ti nisam toliki ponos, gospo." "Svi mi radimo ono što nam bogovi dodele, sine" nežno je rekla Vivijen. "Drago mi je što vidim da nisi ljubomoran na brata što je bolji vitez od tebe." Balan je odmahnuo glavom. "Pa, to bi bilo kao da sam ljubomoran na Artura što nisam ja kralj, majko", rekao je. "A Lanselet je skroman i dobar prema svima, i pobožan uz to - jesi li znala da je postao hrišćanin?" Vivijen je odmahnula glavom. "To me ne čudi mnogo", rekla je, sa prizvukom ljutnje u glasu koga nije bila svesna dok nije progovorila. "Tvoj brat se oduvek plašio onoga što ne razume, a Hristova vera pogodna je za one koji sebe smatraju grešnim..." Tu je prekinula. "Izvini, sine moj, nisam mislila ništa loše. Znam da je to i tvoja vera." Balan je zatreptao i nasmešio se. "Ovo je zaista čudo, Gospo, da se ti izvinjavaš zbog nečega što si rekla!"
Vivijen se ugrizla za usnu. "Zar me zaista smatraš takvom, sine?" Klimnuo je glavom. "Da, uvek si bila najponosnija od svih žena - i činilo mi se da tako i treba da bude", rekao je. A Vivijen se ljutila na sebe što je spala na to - da se poverava svom sinu! Brzo je potražila drugu temu za razgovor. "Rekao si da je Lanselet dvaput odbio da se oženi? Šta misliš, šta čeka? Da li želi veći miraz nego što može da dobije od neke devojke?" Opet joj se učinilo da čuje Balanove neizgovorene misli: Ne može da dobije onu koju želi, jer ona je već udata za našeg kralja... - ali Balan je odgovorio drugačije: "Kaže da ne želi uopšte da se ženi i šali se da više voli svog konja nego što bi mogao da voli ženu koja ne može da ide sa njim u bitke. Kaže da će jednog dana uzeti za ženu neku saksonsku ratnicu. Niko ne može da se meri sa njegovim vojničkim veštinama, ni u ratu ni na turnirima koje Artur održava u Karleonu. Ponekad namerno izlazi na turnir bez štita, ili uzima drugog konja, kako ne bi imao preveliku prednost nad ostalima. Balin ga je jednom izazvao i pobedio, ali je odbio da primi nagradu, jer je otkrio da su Lanseletu pukle uzengije." "Znači, i Balin je dobar i častan vitez?" upitala je Vivijen. "Oh, da, majko, ne smeš suditi o mom bratu po ovom ispadu večeras", žurno je rekao Balan. "Kada se borio protiv Lanseleta, zaista nisam znao za koga od njih da navijam. Lanselet mu je lično ponudio nagradu, govoreći da ju je pošteno zasužio, pošto on nije smeo dozvoliti da izgubi kontrolu nad konjem - stvarno je tako rekao! Ali Balin nije hteo da je primi, i stajali su i učtivo raspravljali o tome kao junaci iz onih drevnih priča koje nam je Talesin pričao kad smo bili deca!" "Znači, možeš da se ponosiš obojicom braće", rekla je Vivijen, i razgvor je prešao na druge stvari; posle nekog vremena, Vivijen je ustala i rekla da želi da pomogne oko priprema za sahranu. Ali kada je ušla u unutrašnju odaju, utvrdila je da sve žene pomalo zaziru od nje i da je iz sela došao sveštenik. Dočekao ju je veoma učtivo, ali Vivijeni je ubrzo postalo jasno da je smatra za jednu od sestara iz obližnjeg manastira. I zaista, tako je i izgledala zbog tamne putne haljine, a nije želela da se večeras svaña sa njim. I tako, kada su joj ponudili gostinski krevet, prihvatila je i ubrzo je zaspala. No, sve o čemu je razgovarala sa Balanom sada joj se vraćalo u misli, kroz snove, i u jednom trenutku učinilo joj se da kroz sivu, ustalasanu maglu vidi Morganu kako trči kroz šumu neobičnog drveća, sa vencem od cveća kakvo ne raste u Avalonu, i u snu je rekla, baš kao i čim se probudila: 'Ne smem više da odlažem, moram je potražiti Vidom, ili onim što mi je od Vida ostalo.' Sutradan ujutro, prisustvovala je Priscilinoj sahrani. Balin se vratio i stajao je kraj groba, plačući, a pošto je svetkovina završena i svi su ušli u kuću da popiju za dušu, prišla mu je i nežno mu se obratila. "Zar me nećeš zagrliti i oprostiti mi, usvojeni sine? Veruj mi da delim tvoju tugu. Prisicla i ja smo bile prijateljice čitavog života; zar bih joj inače poverila da odgaja mog sina? A ja sam majka tvog usvojenog brata." Pružila je ruke, ali Balinovo lice otvrdlo je i postalo hladno; samo joj je okrenuo leña i udaljio se. Gavan ju je pozvao da ostane nekoliko dana i odmori se, ali Vivijen je zatražila da joj pripreme magarca; rekla je da se mora vratiti u Avalon, i primetila je da je Gavan, iako je bio iskreno gostoljubiv, osetio olakšanje - ako neko kaže svešteniku ko je ona, zapravo, to bi moglo da pokvari zadušnice njegove žene. Utom im je prišao i Balan. "Hoćeš li da odjašem sa tobom do Avalona, Gospo? Ponekad na putu ima razbojnika." "Ne", rekla je, pruživši mu ruku i smešeći se. "Ja ne izgledam kao da nosim zlato sa sobom, a prate me pripadnici Plemena - možemo da se krijemo u brdima ukoliko doñemo u opasnost. A ne predstavljam ni iskušenje za onoga ko je pošao u potragu za ženom." Nasmejala se. "Pošto Lanselet želi da pobije sve razbojnike u ovoj zemlji, uskoro će biti onako kako se priča da je bilo u stara vremena, da devica od petnaest godina sa tovarom zlata može sama da putuje zemljom, a da je niko ni ne dodirne! Ostani ovde, sine, ožali svoju majku i pomiri se sa svojim usvojenim bratom. Ne smeš se svañati sa njim zbog mene, Balane." I tu je uzdrhtala kao od mraza, jer joj se u umu pojavila slika i učinilo joj se da čuje udar mačeva i da vidi svog sina kako krvari iz velike
rane... "Šta se desilo, Gospo?" tiho ju je upitao on. "Ništa, sine - samo mi obećaj da ćeš se pomiriti sa Balinom." On je oborio glavu. "Hoću, majko. I reći ću mu da si mi to rekla, kako bi znao da se ne ljutiš na njega." "Boginje mi, svakako se ne ljutim", rekla je Vivijen, ali i dalje je osećala ledenu hladnoću, iako joj je zimsko sunce upiralo u leña. "Neka te ona blagoslovi, kao i tvog brata, mada sumnjam da on želi ikakav blagoslov sem od sopstvenog Boga. Hoćeš li ti primiti blagoslov u ime Boginje, Balane?" "Hoću", rekao je, sagnuvši se da poljubi Vivijen u ruku; dugo je stajao i gledao za njom kad je odjahala. Dok je išla ka Avalonu, govorila je sebi da je ono što je videla bilo samo posledica umora i straha; u svakom slučaju, Balan je Arturov saputnik, i bilo je sasvim moguće da u nekom od ratova protiv Saksonaca bude i ranjen. Ali slika joj je i dalje bila u umu, kako se Balan i njegov usvojeni brat svañaju zbog nje, sve dok nije ljutito odmahnula rukom i poželela da više ne vidi sinovljevo lice sve dok ne bude mogla da ga vidi pred sobom, od krvi i mesa! Brinula je i zbog Lanseleta. On je odavno prošao godine za ženidbu. No, bilo je dosta muškaraca kojima nije stalo do braka, nego traže samo društvo svog pola, i često se pitala nije li Banov sin jedan od takvih. Pa, Lanselet ima pravo da ide svojim putem; pristala je na to kada je napustio Avalon. Ako pokazuje veliku odanost kraljici, barem ostali neće moći da ga zavitlavaju da voli dečake. Ali potom je prestala da misli na sinove. Nijedan od njih nije joj bio blizak kao Morgana, a Morgana... gde je ona? I dosad je bila uznemirena, ali sada, kad je čula vesti od Balana, plašila se za Morganin život. Pre večeri poslaće glasnika u Tintagel, gde je obitavala Igrena, kao i na sever, u Lotov dvor, kuda je Morgana možda otišla da bi bila sa svojim detetom... Videla je malog Gvideona, u ogledalu, jednom ili dvaput, ali nije obraćala mnogo pažnje na njega, sve dok dobro napreduje. Morgoza je bila pažljiva prema svoj deci, pošto je imala mnogo svoje, i biće dovoljno vremena da se misli na Gvideona kada doñe vreme za usvajanje. Tada bi mogao da doñe u Avalon... Uz pomoć dugogodišnje gvozdene discipline uspela je da izbaci iz misli čak i Morganu, i da stigne u Avalon u raspoloženju kakvo pristaje sveštenici koja je upravo ponudila napitak smrti svojoj staroj prijateljici - ozbiljna, ali ne obuzeta bolom, jer smrt je samo početak novog života. Priscila je bila hrišćanka. Verovala je da će do sada već biti u raju, sa svojim Bogom. Ali i ona će se ponovo roditi na ovom nesavršenom svetu, da traži savršenstvo Bogova, ponovo i ponovo... Balan i ja smo se rastali kao stranci, i tako i mora biti. Više mu nisam majka, a ne bi trebalo da želim više nego kad sam prestala da budem devica... Ali srce joj je ipak bilo puno tuge. Zaista, došlo je vreme da se odrekne vladavine nad Avalonom, da neka mlaña žena postane Gospa od Jezera, a ona da ostane samo žena mudrac, da savetuje i pomaže, ali da više ne poseduje tu strašnu moć. Odavno je bila svesna da je Vid napušta. No, nije mogla da odustane od moći sve dok ne bude mogla da je preda u ruke spremne da je prime. Smatrala je da može da čeka dok Morgana ne zaboravi gorčinu i vrati se u Avalon. Ali ako se Morgani išta desilo... Čak i ako nije, imam li pravo da i dalje budem Gospa ako me je Vid napustio? Na trenutak, kad se približila Jezeru, bilo joj je toliko hladno i bila je tako prokisla da, kada se posada čamca okrenula ka njoj, očekujući da prizove maglu, nije uspela da se seti čarolije. Zaista je krajnje vreme da predam drugoj svoje moći... A onda su joj se reči moći pojavile u umu i izgovorila ih je, ali veći deo te noći provela je budna, obuzeta užasom. Čim je svanulo, zagledala se u nebo; mesec je opadao, i sada ne vredi da gleda u ogledalo. Hoću li ikada išta videti u tom ogledalu, sad kad me je Vid napustio? Uz gvozdenu disciplinu, primorala je sebe da ne kaže ni reč o tome mladim sveštenicama koje su je služile. Ali kasnije je razgovarala sa drugim ženama mudracima. "Ima li u Kući Devojaka neka koja je još devica, koja
još nije otišla ni u zasad ni kod vatri?" "Tu je Talesinova kćer", rekla je jedna od žena. Vivijen je na trenutak bila zbunjena - pa, Igrena je odrasla, udata i udovica, majka Vrhovnog kralja koji vlada u Karleonu, a Morgoza je takoñe udata i ima mnogo sinova. Potom se pribrala. "Nisam znala da on ima kćer u Kući Devojaka", rekla je. Nekada, pomislila je, znala je svaku devojčicu primljenu u Kuću Devojaka, i ona je lično proveravala Vid i pogodnost za učenje druidske mudrosti kod svake od njih. Ali poslednjih godina to je zanemarila. "Recite mi. Koliko je stara? Kako se zove? Kada nam je došla?" "Zove se Ninijan", rekla je stara sveštenica. "Majka joj je Branven - da li je se sećaš? Branven je rekla da ju je začela sa Talesinom kraj Beltanskih vatri. Izgleda kao da je to bilo još nedavno, ali devojčica ima jedanaest ili dvanaest godina, možda i više. Dobro je dete i poslušna je, a sada nema mnogo devojčica izmeñu kojih možemo da biramo, Gospo! Nema ih više kao što su bile Ravena ili tvoja mala usvojenica, Morgana. A gde je sada Morgana, Gospo? Trebalo bi da nam se vrati!" "Zaista bi trebalo" rekla je Vivijen, suviše posramljena da bi rekla kako ne zna gde je Morgana, čak ni da li je još u životu. Kako se uopšte usuñujem da ostanem Gospa od Avalona kada čak ne znam ni ime svoje naslednice, niti koga sve ima u Kući Devojaka? Ali ako je ta Ninijan kćer Talesinova i sveštenice Avalona, onda svakako ima Vid. A čak i ako ga nema sama po sebi, Vivijen će je naučiti da vidi, ukoliko je još devica. "Postarajte se da mi dovedu Ninijan pre zore", rekla je, "tri dana od danas." I mada je u očima stare sveštenice videla da izgara od radoznalosti, zaključila je, ne bez zadovoljstva, da je i dalje Gospa od Avalona čije se odluke ne dovode u pitanje, jer starica je nije ništa pitala. Ninijan joj je došla sat pre zore, na kraju razdoblja mladog meseca; Vivijen je veći deo noći provela bez sna, ispitujući samu sebe. Znala je da okleva da odbaci svoju vlast, ali ako ne može da je preda u Morganine ruke, svakako će žaliti zbog toga. Prevrtala je u rukama mali nož koji je Morgana ostavila kada je pobegla iz Avalona, a onda ga je spustila i podigla oči da pogleda Talesinovu kćer. Stara sveštenica, baš kao i ja, gubi pojam o vremenu; njoj je svakako više od jedanaest ili dvanaest godina. Devojka je drhtala pred njom, i Vivijen se setila kako je i Morgana drhtala kad ju je prvi put videla kao Gospu od Avalona. Nežno joj se obratila. "Ti si Ninijan? Ko su ti roditelji?" "Ja sam Branvenina kćer, Gospo, ali ne znam ime svog oca. Rekla mi je samo da sam začeta kraj Beltanskih vatri." Pa, to je bilo sasvim razumno. "Koliko si stara, Ninijan?" "Navršiću četrnaest ove godine." "A jesi li bila već kod vatri, dete?" Devojka je odmahnula glavom. "Nisam još bila pozvana." "Imaš li Vid?" "Samo malo, čini mi se, Gospo", rekla je, i Vivijen je uzdahnula. "Dobro, to ćemo još videti, dete; hodi sa mnom." Povela ju je iz svoje izdvojene kućice, uzbrdo, skrovitom stazom ka Svetom Kladencu. Devojka je bila viša od nje, vitka i plavokosa, sa ljubičastim očima - pomalo liči na Igrenu kad je bila njenih godina, pomislila je Vivijen, mada je Igrenina kosa bila više crvenkasta nego zlatna. Odjednom joj se učinilo da vidi Ninijan u odeždi Gospe, i nestrpljivo je odmahnula glavom kako bi oterala neželjenu prikazu. To je svakako bilo samo slučajno sanjarenje... Dovela je Ninijan do jezerca, i tu se na trenutak zaustavila da pogleda u nebo. Pružila joj je nožić koji je dala Morgani kad je ova postala sveštenica i tiho joj se obratila. "Pogledaj u ogledalo, dete moje, i vidi u njemu onu koja tu obitava." Ninijan ju je pogledala sa oklevanjem. "Gospo, rekla sam vam da imam vrlo malo Vida..." Vivijen ju je odjednom razumela - devojka se plašila neuspeha. "Nije važno. Videćeš Vidom
koji je nekada bio moj. Ne boj se, dete, nego pogledaj u ogledalo umesto mene." Nastupila je tišina, a Vivijen je posmatrala devojčinu pognutu glavu. Na površini jezerca naizgled je samo vetar talasao vodu, kao i uvek. A onda je Ninijan progovorila tihim, nesigurnim glasom. "Ah, vidim... spava u naručju sivog kralja..." I tu je zastala. Šta joj to znači? Vivijen nije uspela da razume reči. Želela je da se obrati Ninijan, da joj nametne Vid, ali se uzdržala, najvećim naporom u čitavom životu, i oćutala, znajući da čak i njene nemirne misli mogu da devojci pokvare Vid. Progovorila je jedva čujnim šapatom. "Reci mi, Ninijan, da li vidiš dan kada će se Morgana vratiti u Avalon?" Opet je nastupilo ćutanje. Blagi povetarac - predznak zore - pristigao je do njih, i staklasta površina vode opet se ustalasala. Konačno je Ninijan odgovorila. "Ona stoji u čamcu... kosa joj je sad potpuno seda..." i opet je ućutala, uzdišući kao od bola. "Vidiš li još nešto, Ninijan? Reci mi..." Devojčino lice zgrčilo se od bola i užasa. "Ah, krst... svetlo me peče, pehar u njenim rukama Ravena! Ravena, zar ćeš nas ostaviti?" Kratko je jeknula od šoka i strepnje, i pala na tle, onesvešćena. Vivijen je nepokretno stajala, stegnutih šaka, a potom je duboko uzdahnula i sagnula se da podigne devojku. Zagnjurila je ruku u vodu i poprskala Ninijan po licu. Devojka je ubrzo otvorila oči, preplašeno pogledala Vivijen i briznula u plač. "Izvinite, Gospo - ništa nisam videla", jecala je. Tako. Govorila je, ali ne seća se šta je videla. Mogla sam je poštedeti ovoga, jer nije mnogo koristilo. Bilo je besmisleno ljutiti se na nju - učinila je samo ono što joj je nareñeno. Vivijen ju je pogladila po rasutoj plavoj kosi. "Ne plači", rekla je. "Ne ljutim se na tebe. Da li te boli glava? Idi - idi i odmori se, dete moje." Boginja dodeljuje svoje darove po svojoj volji. Ali zašto si, Majko naša, odredila da vršim tvoju volju nesavršenim oruñima? Oduzela si mi moć da vršim tvoju volju; zašto si mi onda oduzela i onu koja je mogla da ti služi kad mene više ne bude? Pritiskajući dlanovima čelo, Ninijan je polako pošla niz stazu ka Kući Devojaka, a posle nekog vremena i Vivijen je krenula za njom. Jesu li Ninijanine reči bile samo buncanje? Mislila je da nisu - bila je sigurna da je devojka videla nešto. Ali to što je videla Vivijeni nije ništa značilo, a devojka je sada sve zaboravila, pa nije mogla da je dalje ispituje. Spava u naručju sivog kralja. Da li to znači da se Morgana nalazi u zagrljaju smrti? Hoće li im se Morgana vratiti? Ninijan je rekla samo: Ona stoji u čamcu... Znači, Morgana će se vratiti u Avalon. Kosa joj je sad potpuno seda. Znači, neće se brzo vratiti, ako se uopšte vrati. To je barem bilo jasno. Krst. Svetlo me peče. Ravena, Ravena, pehar u njenim rukama. To je svakako bio delirijum, pokušaj da se neka strašna vizija pretoči u reči. Ravena je mogla da nosi pehar, magijsko oružje vode i Boginje... da, Ravena je imala dovoljno moći da rukuje Posvećenim sudovima Obreda. Vivijen je sedela, zureći u zid svoje sobe, pitajući se znači li to da im je Morgana zauvek otišla. Ravena će nositi moć Gospe od Jezera. Činilo joj se da se devojčine reči ne mogu drugačije protumačiti. Čak i tako, to nije značilo ništa. Šta god činila, ostajem u mraku - bolje da sam se obratila Raveni, koja bi mi odgovorila samo ćutanjem! Ali ako je Morgana zaista u zagrljaju smrti ili je zauvek izgubljena za Avalon, nema druge sveštenice dorasle da ponese teret. Ravena je dala svoj glas Boginji radi proročanstava... zar da Boginju nema ko da služi zato što je Ravena odabrala ćutanje? Vivijen je sedela sama u svom obitavalištu, zureći u zid, mozgajući o Ninijaninim zagonetnim rečima. Jednom je ustala i sama se popela stazom, kako bi se zagledala u neme vode Kladenca, ali one su ostale sive, sive kao nepomično nebo. U jedan mah joj se učinilo da vidi neki pokret. "Morgana?" šapnula je i zagledala se duboko u nemo jezece. Ali lice koje je odatle gledalo u nju nije bilo Morganino - bilo je to mirno, nepomično lice
same Boginje, krunisane golim trnjem... ...Da li to vidim sopstveni odraz, ili odraz Smrti?... Na kraju je odustala, premorena. Znala sam ovo još kad sam prvi put pošla stazom - doći će vreme kada će preostati samo očajanje, kada želiš da pokidaš veo nad svetinjom, i kada joj se obraćaš, a znaš da ti neće odgovoriti jer nije tamo, jer nikada nije bila tamo, nema Boginje nego postojiš samo ti, a sama si pred podsmehom odjeka iz praznine... Ovde nema nikoga, nikada i nije bilo nikoga, i Vid je samo san i zavaravanje... Dok se umorno spuštala niz brdo, primetila je mesečev srp na nebu. Ali sada joj više nije bilo važno, pošto je obredno ćutanje zasad bilo završeno. Šta da radim sa ovim izigravanjem Boginje? Sudbina Avalona leži u mojim rukama, a ostala sam sama sa staricama, decom i napola obučenim devojkama... sama, potpuno sama! A stara sam i umorna, i smrt čeka na mene... U kućici ju je dočekala vatra i pehar toplog vina kraj njene omiljene stolice, kako bi mogla da se zagreje. Umorno je sela, a jedna od služavki ćutke je prišla da joj skine cipele i omota joj ramena šalom. Nema nikoga sem mene. Ali i dalje imam svoje kćeri, nisam sasvim sama. "Hvala vam, deco", rekla je, neobično toplo, a jedna od sluškinja stidljivo je oborila pogled. Vivijen nije znala njeno ime - kako sam mogla postati tako nemarna? - ali bila je sigurna da se ova nalazi pod zavetom ćutanja. Druga je tiho odgovorila. "Počastvovane smo da te služimo, Majko. Hoćeš li poći da se odmoriš?" "Još ne", rekla je Vivijen, a potom dodala bez razmišljanja. "Poñi i zamoli sveštenicu Ravenu da doñe kod mene." Činilo joj se da je prošlo dugo vremena pre nego što je Ravena tiho ušla u sobu. Vivijen ju je dočekala klimanjem glave, a Ravena joj je prišla i naklonila se. Na Vivijenin znak, sela je preko puta nje. Vivijen joj je pružila pehar, još dopola pun toplog vina, i Ravena je otpila, zahvalivši se osmehom, pa ga je spustila kraj sebe. Konačno je Vivijen oprezno počela. "Kćeri moja, jednom si prekršila svoj zavet kad nas je Morgana napustila. Sada je tražim, a ne mogu da je nañem. Nije u Karleonu, nije u Tintagelu, nije sa Lotom i Morgozom u Lotiji... a ja starim. Nema nikoga da služi... Pitam te kao što bih pitala predstavicu Boginje: Hoće li se Morgana vratiti?" Ravena je ćutala. Na kraju je odmahnula glavom. "Znači li to da se Morgana neće vratiti? Ili da ne znaš?" upitala je Vivijen. No, mlaña sveštenica je samo načinila bespomoćan pokret. "Ravena", rekla je Vivijen, "znaš da moram predati svoje mesto, a nema nikoga da ga preuzme, nikoga ko je dovoljno dugo sveštenica, nikoga ko je dovoljno daleko dospeo - osim tebe. Ako nam se Morgana ne vrati, ti moraš biti Gospa od Jezera. Zavetovala si se na ćutanje i pridržavala si se toga. Sada je vreme da odustaneš od zaveta i da iz mojih ruku preuzmeš brigu o ovom mestu - nema drugog načina." Ravena je odmahnula glavom. Bila je visoka, nežno grañena i - Vivijen je tek sada shvatila ne više mlada; svakako je bila deset godina starija od Morgane - već se bliži četrdesetoj. A došla je ovamo kao devojčica, još joj ni grudi nisu propupele. Kosa joj je bila dugačka i tamna, a lice tamnoputo i oštro, sa krupnim očima pod gustim obrvama. Izgledala je izmoždeno i strogo. Vivijen je pokrila lice dlanovima i promuklo progovorila, kroz suze koje nije mogla da prolije. "Ja... ne mogu, Ravena." Trenutak kasnije, još zaklonjenog lica, osetila je na obrazu nežan dodir. Ravena je ustala i nagnula se nad nju. Nije progovorila, samo je čvrsto zagrlila Vivijen i na trenutak ju je tako držala, a Vivijen, osećajući uz sebe toplotu mlañe žene, počela je da jeca, shvativši da će zauvek plakati bez ikakvog olakšanja. A na kraju, kad je prestala zbog umora, Ravena ju je poljubila u obraz i ćutke se udaljila. 10.
Igrena je jednom rekla Gvenvir da Kornvol leži na kraju sveta. Gvenvir se tako i činilo - kao da uopšte ne postoje krvoločni Saksonci, niti Vrhovni kralj. Niti Vrhovna kraljica. Ovde, u ovom dalekom kornvolskom manastiru, mada je po vedrom vremenu mogla da preko mora vidi oštre obrise Tintagela, ona i Igrena bile su samo dve hrišćanske gospe. Iznenadila je samu sebe kad je pomislila: milo mi je što sam došla. Ipak, kada ju je Artur zamolio da poñe, bojala se da napusti zatvorene zidove Karleona. Putovanje joj se činilo kao beskonačan košmar, čak i brza i udobna vožnja starim rimskim putem ka jugu; kada su napustili rimski put i počeli putovanje preko visokih, otvorenih močvara, Gvenvir se upaničeno grčila u svojoj kočiji, jedva sposobna da razabere šta joj je užasnije, visoko, otvoreno nebo ili dugi, dugi predeli pokriveni travom, bez drveća, iz kojih je probijalo oštro i hladno stenje nalik na kosti same zemlje. Dugo ne bi videla nikakvo živo biće osim gavrana koji su visoko kružili, čekajući da nešto umre, ili, u daljini, divljih ponija, koji su se zaustavljali da otresu zamršenom grivom pre nego što bi se udaljili galopom. A ipak, u ovom dalekom kornvolskom manastiru, sve je bilo mirno; milozvučno zvono odbijalo je sate, a ruže su rasle u zatvorenoj manastirskoj bašti i preplitale se na zidu od crvene cigle. Nekada je tu bila rimljanska vila. Sestre su, kako su joj rekle, podigle pod sa jedne od velikih odaja, jer je na njemu bio oslikan neki skandalozan paganski prizor - Gvenvir je bila radoznala kakav je to prizor bio, ali niko joj nije rekao, a ona se nije usuñivala da pita. Svuda oko sobe bili su naslikani mali delfini i neobične ribe, a u sredini je ostao pod od obične cigle. Ponekad je, po podne, sedela tamo sa sestrama i polako vezla, dok se Igrena odmarala. Igrena je umirala. Poruka je u Karleon stigla pre dva meseca. Artur je morao da putuje na sever, u Aborakum, kako bi nadgledao dogradnju tamošnjeg rimskog zida, pa nije mogao da ode kod nje, a nije bilo ni Morgane. Pošto Artur nije mogao da ide, a nije se moglo očekivati da Vivijen, s obzirom na godine, izdrži dugo putovanje, Artur je preklinjeo Gvenvir da ode i ostane sa njegovom majkom; pristala je tek posle mnogo ubeñivanja. Gvenvir je vrlo malo znala o negovanju bolesnika. Koja god bolest da je zahvatila Igrenu, barem je bila bezbolna - ali žena je bila kratkog daha i nije mogla da hoda, a da se ne zadiše i zakašlje. Sestra koja se starala o njoj rekla je da je to zagušenje pluća, ali nije iskašljavala krv i nije imala groznicu. Usne su joj bile blede, nokti modri, a članci su joj toliko otekli da je jedva mogla da stoji; izgledala je gotovo suviše iscrpljena da bi govorila i uglavnom je ostajala u postelji. Gvenvir se nije činila tako strašno bolesna, ali sestra je rekla da zaista umire, i da može poživeti još najviše oko nedelju dana. Bio je najlepši deo leta, a ovog jutra Gvenvir je iz manastirske bašte donela belu ružu i položila je na Igrenin jastuk. Igrena se sinoć nekako podigla na noge kako bi otišla na večernje, ali danas je bila toliko izmoždena da nije mogla da ustane. Ipak, nasmešila se Gvenvir i progovorila škripavim glasom. "Hvala ti, draga kćeri." Prinela je cvet licu, pažljivo mirišući latice. "Oduvek sam želela ruže u Tintagelu, ali tamo je tle suviše siromašno, malo šta može da raste na njemu... Živela sam tamo pet godina i nikada nisam odustala od pokušaja da napravim nekakvu baštu." "Kad ste došli da me povedete na venčanje, svakako ste videli baštu mog oca", rekla je Gvenvir, uz iznenadan nalet nostalgije za tom dalekom, zaklonjenom baštom. "Sećam se kako je bila lepa - podsetila me je na Avalon. Cveće je tamo tako divno, u dvorištima Kuće Devojaka." Na trenutak je zaćutala. "Je li poslata poruka Morgani u Avalon?" "Poslata je, majko. Ali Talesin nam je rekao da Morgana nije ni bila u Avalonu", odgovorila je Gvenvir. "Svakako je sa kraljicom Morgozom u Lotiji, a u ova vremena potrebno je strašno dugo da glasnik ode i vrati se." Igrena je duboko uzdahnula i ponovo počela da kašlje, a Gvenvir joj je brzo pomogla da sedne. Nešto kasnije, Igrena je uspela da promrmlja; "Ipak, Vid je trebalo da kaže Morgani da doñe kod mene - ti bi došla da znaš da ti majka umire, zar ne? Da, jer došla si ovamo, a ja ti nisam roñena majka. Zašto Morgana nije došla?" Ništa joj ne znači što sam tu, pomislila je Gvenvir. Ne želi ona mene. Niko ne mari jesam li
ovde ili negde drugde. I od te pomisli zabolelo ju je srce. Ali Igrena ju je gledala sa očekivanjem, i morala je da odgovori nešto. "Možda Morgana nije dobila poruku. Možda je otišla negde u manastir i postala hrišćanka, pa je odbacila Vid." "Možda je tako... ja sam to učinila kad sam se udala za Utera", mrmljala je Igrena. "Ali ponekad mi se ipak nameće, i neželjen, i mislim da bih znala da je Morgana bolesna ili na samrti." Glas joj je bio uvreñen. "Došao mi je Vid kad si se udavala... reci mi, Gvenvir, voliš li mog sina?" Gvenvir je odvratila pogled od bolesničinih bistrih, sivih očiju; može li Igrena da joj vidi u dušu? "Volim ga i verna sam mu, gospo." "Da, verujem da jesi... i jeste li srećni zajedno?" Igrena je na trenutak uhvatila Gvenvir za obe ruke i iznenada se nasmešila. "Pa, svakako jeste. A bićete i još srećniji, pošto mu konačno nosiš sina." Gvenvir je zinula i zagledala se u Igrenu. "Ja... nisam znala." Igrena se opet nasmešila, nežnim i toplim osmehom. Da, pomislila je Gvenvir, verujem; kada je bila mlada, bila je dovoljno lepa da Uter odbaci svu opreznost i potraži je uz pomoć magije i čarolija. "Često tako biva", govirila je Igrena, "mada nisi toliko mlada - čudim se da nisi i ranije rodila dete." "To nije zbog nedostatka želje, niti zbog nedovoljno molitvi, gospo", rekla je Gvenvir, toliko potresena da je jedva znala šta govori. Da li kraljica majka bunca? Ovo je bilo suviše okrutno za šale. "Kako... zašto mislite da sam... da sam noseća?" "Zaboravila sam da nemaš Vid", rekla je Igrena. "Mene je odavno napustio, a i odbacila sam ga, ali, kao što rekoh, ponekad mi se nametne, a nikada me nije prevario." Gvenvir je počela da plače, a Igrena je, uznemirena, pružila mršavu ruku da je pogladi po mišici. "Pa šta je to, kažem ti lepe vesti, a ti plačeš, dete?" Sad će mislii da ne želim dete, a ne mogu da podnesem da ona misli loše o meni... Gvenvir je odgovorila drhtavim glasom. "Za sve godine braka samo dvaput sam bila trudna, a i tada sam nosila dete samo mesec ili dva. Recite mi, gospo, da li..." Grlo joj se steglo i nije se usudila da izgovori reči. Reci mi, Igrena, hoću li roditi ovo dete, jesi li me videla sa Arturovim detetom na grudima? Da li bi njen sveštenik smatrao to za petljanje sa čarolijama? Igrena ju je potapšala po ruci. "Volela bih da mogu da ti kažem nešto više, ali Vid dolazi i odlazi po svojoj volji. Dao Bog da se sve dobro završi, draga moja; možda ne vidim dalje zato što, u vreme kada se tvoje dete rodi, neću više biti tu da ga vidim - ne, ne, dete, nemoj plakati", molila je. "Sporemna sam da se oprostim od ovog života još otkako dam videla Arturovo venčanje. Volela bih da vidim tvog sina, volela bih da držim u krilu Morganino dete, ako taj dan ikada doñe, ali Utera više nema, a moja deca su dobro. Možda me Uter čeka posle smrti, ili druga deca koju sam izgubila na roñenju. A ako ih nema..." Slegnula je ramenima. "Nema načina da saznam." Igrena je zatvorila oči. Umorila sam je, pomislila je Gvenvir. Ćutke je sedela dok joj svekrva nije zaspala, a onda je ustala i iskrala se u baštu. Bila je otupela; naprosto joj se činilo neverovatno da je trudna. Da je i pomislila na to, kašnjenje mesečnice pripisala bi napornom putovanju... jer tokom prve tri godine braka, svako kašnjenje smatrala je za znak trudnoće. Potom, u onoj godini kada je Artur prvo bio odsutan zbog bitke u Celidonskoj šumi i duge kampanje koja joj je prethodila, a potom ranjen i preslab da bi je dodirnuo, sve je ostalo isto. Konačno je shvatila da su njeni mesečni ritmovi nepravilni - nije bilo načina da ih pamti po mesečevim menama, jer ponekad bi prošla i dva ili tri meseca bez ikakvog znaka. Ali sada, kad joj je Igrena rekla, pitala se kako nije ranije pomislila na to; nije joj ni palo na pamet da sumnja u reči kraljice majke. Nešto duboko u njoj je reklo Čarolije, a drugi glas ju je uporno podsećao: Sve to potiče od ñavola i nije mu mesto meñu ovim svetim ženama. Ali treći glas je govorio: Zašto bi bilo zlo reći mi takvu vest? To je isto, pomislila je, kao kad je anñeo
sišao pred Devicu Mariju da joj najavi roñenje sina... i tu se Gvenvir na trenutak zaprepastila zbog sopstvene uobraženosti; i počela je da se kikoće od pomisli na sličnost izmeñu Igrene, stare i na samrti, i Božjeg anñela. Tog časa oglasilo se manastirsko zvono, i Gvenvir, mada je tu bila gost i nije imala nikakvih obaveza, pošla je u kapelu i klekla na svoje uobičajeno mesto meñu gostima. Ali jedva da je čula išta od službe, jer i srce i um bili su joj obuzeti najgrozničavijom molitvom koju je izgovorila čitavog života. Došao je odgovor na sve moje molitve. Oh, hvala ti, Bože i Isuse i Device Marijo! Artur je pogrešio. Nije on bio kriv. Nije bilo potrebe... i ponovo ju je obuzeo parališući stid kakav je osetila i kad joj je rekao ono, gotovo joj dajući dozvolu da ga prevari... I kako sam samo bila pokvarena što sam uopšte razmišljala o tome... ali sada, uprkos toj pokvarenosti, Bog ju je nagradio. Gvenvir je podigla glavu i počela da sa ostalima peva Magnifikat, tako usrdno da je opatica podigla glavu i oštro je pogledala. Ne znaju zašto sam tako zahvalna... ne znaju koliko treba da budem zahvalna... Ali ne znaju ni koliko sam bila pokvarena, jer razmišljala sam i na ovom svetom mestu o onome koga volim... I tada, uprkos radosti, ponovo ju je obuzeo bol: Sada će me gledati nabreklu od Arturovog deteta i misliće da sam ružna i debela i nikada me više neće pogledati sa ljubavlju i čežnjom. I uprkos srcu punom radosti, na trenutak je bila mala, sitna i mračna. Artur mi je dao dozvolu, i mogli smo leći zajedno, barem jednom, a sada više nikad... nikad... nikad... Zagnjurila je lice u šake i zaplakala, tiho, i više joj nije bilo važno da li je opatica gleda. Te noći, Igrena je toliko teško disala da uopšte nije mogla da se ispruži u postelji; morala je da sedi uspravno, poduprta mnogim jastucima, kako bi uopšte disala, i neprekidno je šištala i kašljala. Opatica joj je dala bočicu nečega što je trebalo da očisti pluća, ali Igrena je rekla da joj je od toga samo muka i nije htela da uzme još. Gvenvir je sedela kraj nje, ponekad zadremavši, ali bila je budna čim bi se starija žena promeškoljila, kako bi joj dodala gutljaj vode ili protresla jastuke i time joj barem malo olakšala muke. U sobi je gorela samo mala svetiljka, ali mesečina je bila jasna, a noć je bila toliko topla da su vrata ka bašti stajala otvorena. A izdaleka se čuo sveprisutni prigušeni zvuk mora iza bašte, koje je udaralo o stenje. "Čudno", promrmljala je Igrena nekako dalekim glasom, "nikada nisam pomislila da ću doći ovamo da umrem... Sećam se kako sam se strašno osećala, koliko sam bila usamljena, kada sam došla u Tintagel, kao da sam stigla na sam kraj sveta. Avalon je bio tako lep, tako divan, tako pun cveća..." "I ovde ima cveća", rekla je Gvenvir. "Ali ne onakvog kao kod moje kuće. Ovde je sve jalovo i tako stenovito", odgovorila je. "Jesi li nekada bila na Ostrvu, dete?" "Školovala sam se u manstiru na Inis Vitrinu, madam." "Na Ostrvu je tako divno. A dok sam putovala ovamo preko močvara, sve je bilo visoko, golo i prazno, i bojala sam se..." Igrena je načinila slabačak pokret ka njoj, a Gvenvir ju je uhvatila za ruku i uplašila se koliko je hladna. "Ti si dobro dete", rekla je Igrena, "što si došla čak ovamo, kad moja roñena deca nisu mogla. Sećam se koliko se plašiš putovanja - a sada si došla ovako daleko, iako si trudna." Gvenvir je počela da trlja izmeñu dlanova njene ledene šake. "Ne zamarajte se pričom, majko." Igrena je ispustila zvuk nalik na smeh, ali to se izgubilo u šištanju. "Zar misliš da je sada važno, Gvenvir? Pogrešno sam te procenila - čak i na dan tvog venčanja, otišla sam kod Talesina i upitala ga postoji li neki način da se Artur izvuče od tog braka." "Ja... nisam znala. Zašto?"
Činilo joj se da Igrena okleva sa odgovorom, ali nije mogla da bude sigurna, možda se samo trudila da prikupi snagu kako bi nastavila. "Ne znam... možda sam pomislila da nećeš biti srećna sa mojim sinom." Opet ju je spopao napad kašlja, toliko snažan da je izgledalo da nikada neće doći do daha. Kada se malo smirila, javila se Gvenvir. "Sada zaista više ne smete da pričate, majko - hoćete li da dovedem sveštenika?" "Do ñavola sa svim sveštenicima", jasno je rekla Igrena. "Ne dopuštam da se motaju oko mene - oh, nemoj me tako gledati, dete!" Na trenutak je nepomično ležala. "Mislila si da sam veoma pobožna, kad sam se povukla da poslednje godine provedem u manastiru. Ali kuda sam mogla da odem? Vivijen bi me primila u Avalon, ali nisam mogla da joj zaboravim da me je dala Gorloasu... Iza onog zida leži Tintagel, nalik na zatvor... meni je i bio zatvor. A ipak je to jedino mesto koje mogu nazvati svojim. I smatram da sam ga i zaslužila, s obzirom na to šta sam sve tamo pretrpela..." Ponovo duga bitka za dah. Potom je nastaivla: "Volela bih da je Morgana ovde... ona ima Vid, trebalo bi da zna da umirem..." Gvenvir je sedela, očiju punih suza. Nežno je trljala ledene ruke, koje su joj se sada činile krute i ledene kao kandže. "Sigurno bi došla da je znala, draga majko." "Ja nisam sigurna... poslala sam je pravo u Vivijenine ruke. Mada sam znala koliko Vivijen može da bude okrutna, da će iskoristiti Morganu kao što je iskoristila mene, za dobrobit ove zemlje i zbog svoje ljubavi prema moći", šaputala je Igrena. "Poslala sam je od sebe jer mi se činilo bolje, kada treba birati izmeñu dva zla, da malena bude u Avalonu i u rukama Boginje, a ne u rukama crnih sveštenika koji bi je naučili da smatra sebe zlom samo zato što je žena." Gvenvir je bila zaprepašćena. Još je trljala Igrenine ledene ruke i zamenila je vrele cigle koje su joj grejale noge; ali i stopala su joj bila hladna kao led, a kada ih je protrljala, Igrena je rekla da ih uopšte ne oseća. Smatrala je da mora pokušati još jednom. "Sada, kad vam se bliži kraj, zar ne želite da razgovarate sa Hristovim sveštenikom, draga majko?" "Rekla sam ti da neću", odvratila je Igrena, "jer bih, posla svih ovih godina ćutanja radi mira u kući, mogla konačno da im kažem šta mislim o njima... volela sam Morganu, toliko da sam je poslala kod Vivijen, da im barem ona umakne..." Ponovo je počela da šišti. "Artur", konačno je rekla. "On mi nikada nije bio sin... uvek je bio Uterov - samo nada za naslednika i ništa više. Volela sam Utera i rañala sam mu sinove jer mu je bilo strašno važno da ima sina koji će ići njegovim stopama. Naš drugi sin - koji je umro kad su mu presekli pupak - njega bih, čini mi se, mogla da volim, kao što sam volela Morganu... Reci mi, Gvenvir, je li ti moj sin ikada prebacio što mu još nisi rodila naslednika?" Gvenvir je pognula glavu, osećajući da je u očima peku suze. "Ne, bio je tako dobar... nijednom mi nije prebacio. Jednom mi je rekao da nije začeo sina ni u jednoj ženi, mada ih je imao mnogo, pa možda krivica i nije do mene." "Ako te voli zbog tebe same, onda je on neprocenjivi dragulj meñu muškarcima", rekla je Igrena, "i utoliko bolje što ćeš moći da ga usrećiš... Morganu sam volela zato što mi je ona bila sve što sam imala. Bila sam mlada i uplašena; nikada nećeš moći ni da zamisliš koliko sam bila nesrećna te zime kad sam bila trudna sa njom, sama i daleko od kuće, i još nedorasla. Bojala sam se da ću roditi čudovište, zbog silne mržnje koju sam osećala dok sam je nosila, ali ispala je prava lepotica, ozbiljna, pametna, nalik na vilinsko dete. Samo sam nju i Utera volela... gde je ona, Gvenvir? Gde je kad nije došla svojoj majci na samrti?" Gvenvir je bila puna saosećanja. "Svakako ne zna da ste bolesni..." "Ali, Vid!" uzviknula je Igrena, bacakajući se po jastuku. "Gde je ona, zar ne vidi da umirem? Ah, znala sam da je u strašnoj nevolji, još na Arturovom krunisanju, a ipak nisam ništa rekla, nisam htela da znam, mislila sam da mi je dosta bola i nisam ništa rekla kad sam joj bila potrebna... Gvenvir, reci mi istinu! Je li Morgana negde rodila dete, sama i daleko od svih koji je vole? Je li ti govorila o tome? Da li me mrzi, kad neće da mi doñe ni na samrti, samo zato što joj
nisam na Arturovom krunisanju rekla koliko se plašim za nju? Oh, Boginjo... Odbacila sam Vid radi mira u kući, pošto je Uter bio Hristov sledbenik... Pokaži mi gde je sada moje dete, moja kćer...." Gvenvir je pokušala da je umiri. "Sada se morate smiriti, majko... mora biti po volji Božjoj. Ne smete ovde prizivati pagansku Boginju..." Igrena se naglo uspravila; uprkos bolesnom, oteklom licu i modrim usnama, tako je pogledala snaju da se Gvenvir iznenada setila: Ovo je Vrhovna kraljica ove zemlje. "Ne znaš šta govoriš", rekla je Igrena, glasom punim ponosa, sažaljenja i prezira. "Boginja je iznad svih ostalih Bogova. Vere se pojavljuju i nestaju, kao što su Rimljani ustanovili, a svakako će saznati i hrišćani, ali ona je iznad svih." Dozvolila je da je Gvenvir vrati na jastuke. "Volela bih da mi se noge ugreju", gunñala je. "Da, znam da si stavila vrele cigle, ali ne mogu da ih osetim. Jednom sam u nekoj drevnoj knjizi što mi je dao Talesin čitala o naučniku koga su naterali da popije kukutu. Talesin kaže da su ljudi uvek ubijali svoje mudrace. Baš kao što su ljudi na dalekom jugu razapeli Hrista na krst, tako su ovog mudrog i svetog čoveka naterali da popije kukutu, zbog neke klevete, a kraljevi su rekli da je njegovo učenje lažno. A dok je umirao, rekao je da mu se hladnoća penje od nogu, i to su mu bile poslednje reči... Ja nisam popila kukutu, ali osećam se kao da jesam... a sada mi hladnoća stiže do srca..." Stresla se i smirila, i Gvenvir je na trenutak pomislila da je prestala da diše. No, srce joj je još nesigurno tuklo. Igrena više nije govorila, ležala je na jastucima, šišteći, i nešto pre zore škripavo disanje konačno je prestalo. 11. Igrena je sahranjena u podne, posle kratke i sumorne službe; Gvenvir je stajala kraj groba, a suze su joj tekle niz lice dok je telo u čarašvu spuštano u otvorenu zemlju. Ipak, nije mogla da valjano žali za svekrvom. Njen život ovde bio je laž, nije bila prava hrišćanka. Ako je njihova vera u pravu, ona sada gori u paklu. A nije mogla da podnese tu misao, jer stalno joj je bilo na umu kako je Igrena bila dobra prema njoj. Oči su je pekle od neispavanosti i suza. Nisko nebo kao da je pojačavalo nejasni užas; bilo je teško, kao da će svakog časa linuti kiša. Ovde, unutar manastirskih zidova, bila je bezbedna, ali uskoro će morati da ode odavde i da danima jaše preko močvara, okružena pretećim, širokim nebom sa svih strana, nebom koje će počivati nad njom i nad detetom... Gvenvir se stresla i prekrstila šake preko stomaka, kao da uzalud pokušava da zaštiti dete od pretnji tog neba. Zašto se uvek toliko plašim? Igrena je bila paganka i podlegla je ñavoljim trikovima, ali ja sam bezbedna, imam Hrista da me štiti. Čega se plašim pod širokim Božjim nebesima? Ali ipak se plašila, istim besmislenim strahom koji ju je tako često hvatao. Ne smem se plašiti. Ja sam Vrhovna kraljica čitave Britanije; jedina koja je još imala tu titulu sada spava ovde, pod zemljom... Vrhovna sam kraljica i nosim Arturovog sina. Zašto bih se plašila bilo čega na Božjem svetu? Sestre su završile sa pevanjem i udaljile se od groba. Gvenvir se opet stresla i čvršće se uvila u ogrtač. Sada mora valjano da se čuva, da dobro jede, da se mnogo odmara, da pazi da ništa ne poñe naopako kao ranije. Krišom je računala na prste. Ako je to bilo poslednji put pre polaska... ali ne, nije imala mesečnicu već više od deset nedelja i nije mogla da bude sigurna. Ipak, bila je sigurna da će se njen sin roditi negde oko Uskrsa. Da, to je dobro vreme; setila se kako je gospa Meleas rodila sina, bila je sredina zime, i vetar je zavijao oko zamka kao da svi ñavoli čekaju da zgrabe dušu novoroñenčeta; Meleas se nije smirila sve dok sveštenik nije došao u žensku sobu i krstio njenu bebu skoro pre nego što je zaplakala. Ne, Gvenvir je bila sasvim zadovoljna što se neće porañati usred zime. No, pošto će roditi odavno željeno dete, pristala bi da ga rodi i na samu kratkodnevicu! Oglasilo se zvono, i Gvenvir je utom prišla opatica. Nije joj se naklonila - ovozemaljska moć, rekla joj je jednom, na ovom mestu ne znači ništa - ali Gvenvir je ipak bila Vrhovna kraljica, pa je opatica učtivo klimnula glavom pre nego što je progovorila. "Hoćete li ostati ovde sa nama, gospo? Bili bismo veoma počastvovani ukoliko tako odlučite."
Oh, samo kad bih mogla da ostanem! Ovde je tako mirno... Gvenvir je odgovorila ne krijući žaljenje. "Ne mogu. Moram da se vratim u Karleon." Ne mogu da odlažem da saopštim Arturu dobre vesti, vesti o njegovom sinu... "Vrhovni kralj mora da čuje za.... za smrt svoje majke", rekla je. A onda, znajući šta bi žena želela da čuje, brzo je dodala: "Budite uvereni da ću mu reći koliko ste lepo postupali sa njom. Imala je sve što bi mogla da poželi u poslednjim danima života." "Bilo nam je zadovoljstvo; svi smo voleli gospu Igrenu", rekla je stara monahinja. "Reći ćemo vašoj pratnji da bude spremna za polazak rano ujutro, ukoliko nam Bog pošalje lepo vreme." "Sutra? Zašto ne danas?" upitala je Gvenvir, a onda je zastala - ne, to bi zaista bila uvredljiva žurba. Nije ni znala koliko jedva čeka da saopšti lepe vesti Arturu, da zauvek prekine sa nemim prebacivanjem zbog jalovosti. Uhvatila je opaticu pod ruku. "Sada se morate mnogo moliti za mene i za bezbedno roñenje kraljevog sina." "Je li tako, gospo?" Opatičino naborano lice sinulo je od zadovoljstva što joj se poverava jedna Vrhovna kraljica. "I molićemo se za oboje. Sestrama će biti milo da misle kako smo prve koje se mole za novog kneza." "Poslaću darove manastiru..." "Božji darovi i molitve ne mogu se kupiti zlatom", dostojanstveno je rekla opatica, ali ipak je izgledalo da joj je milo. U sobi kraj Igrenine, gde je u poslednje vreme spavala, njena služavka muvala se okolo, pakujući bisage. Kad je Gvenvir ušla, ova je podigla pogled i počela da gunña. "Ne odgovara dostojanstvu Vrhovne kraljice, madam, da putuje sa samo jednim slugom! Pa, to može žena svakog viteza! Treba da uzmete još jednog iz neke od obližnjih kuća, kao i gospu koja će putovati sa vama!" "Pozovi jednu od iskušenica da ti pomogne", rekla je Gvenvir. "Ali brže ćemo putovati ako nas je što manje." "U dvorištu sam čula da se Saksonci iskrcavaju na južnim obalama", gunñala je dalje žena. "Uskoro više neće moći uopšte da se putuje zemljom!" "Ne budi glupa", rekla je Gvenvir. "Saksonci na južnim obalama sklopili su ugovor o vernosti Vrhovnom kralju. Oni znaju šta sve mogu Arturove legije, saznali su to u Celidonskoj šumi. Zar misliš da žele da postanu hrana gavranovima? U svakom slučaju, brzo ćemo ponovo biti u Karleonu, a krajem leta preselićemo dvor u Kamelot, u Letnju zemlju - Rimljani su tu tvrñavu odbranili od svih varvara. Nikada nije bila zauzeta. Čak i sada ser Kaj je tamo i gradi veliku salu za Arturov Okrugli sto, kako bi svi saputnici i kraljevi mogli da sede zajedno za njim." Kao što se i nadala, to je ženi skrenulo misli. "To je blizu vašeg nekadašnjeg doma, zar ne, gospo?" "Da. Sa visina Kamelota, ostrvsko kraljevstvo mog oca je na strelomet. Zapravo, kao dete sam jednom i išla tamo", odgovorila je, setivši se kako je, kao devojčica, čak i pre nego što je otišla u manastirsku školu na Inis Vitrinu, bila u ruševinama stare rimljanske tvrñave. Tada je bilo malo šta da se vidi, osim starog zida, i sveštenik nije propustio da održi prigodno predavanje o tome kako zemaljska slava brzo bledi... Te noći sanjala je kako stoji na vrhu Kamelota; ali približavala joj se magla sa obale, pa je izgledalo kao da ostrvo pliva u moru oblaka. Sa druge strane videla je visoki Tor na Inis Vitrinu, krunisan prstenom od kamenja, mada je znala da su sveštenici porušili to kamenje pre više od sto godina. Nekim trikom Vida, učinilo joj se da na Toru stoji Morgana i podsmeva joj se, krunisana vencem od vrbovih izdanaka. A potom se Morgana stvorila kraj nje u Kamelotu i zajedno su gledale preko čitave Letnje zemlje, sve do Ostrva sveštenika, videći njen nekadašnji dom gde je kraljevao njen otac Leodegranc, kao i Ostrvo zmaja okruženo maglom. Ali Morgana je nosila neobičnu odeću i visoku, dvostruku krunu, i stajala je tako da Gvenvir nije mogla jasno da je vidi, nego je samo znala da je tu. Ja sam Morgana od vila, rekla je, i pokloniću ti sva ova kraljevstva da im budeš Vrhovna kraljica, ako klekneš i pokloniš mi se. Gvenvir se naglo probudila, a Morganin izazivački smeh još joj je odzvanjao u ušima. Soba je
bila prazna i tiha, osim bučnog hrkanja služavke čiji je ležaj bio na podu. Gvenvir se prekrstila i legla da spava dalje. Ali na samoj ivici sna učinilo joj se da gleda u bistre, mesečinom obasjane vode nekog jezerca, a umesto njenog lica, odatle ju je gledalo Morganino, krunisano vrbovim prućem, kao kod žetvenih lutki koje su seljaci ponekad još pravili, i bilo je veoma udaljeno. I Gvenvir je opet morala da sedne i prekrsti se pre nego što se usudila da ponovo zaspi. Činilo joj se da se gotovo odmah probudila, ali sama je zahtevala da krenu u praskozorje. Čula je kišu kako pljušti po krovu dok se oblačila uz svetiljku, ali ako odlože polazak zbog kiše može se desiti da ostanu u manastiru i čitavu godinu. Bila je otupela i osećala je mučninu, ali sada je znala zbog čega, i krišom je pogladila još ravan trbuh kao da uverava sebe da je to istina. Nije uopšte bila gladna, ali je naterala sebe da pojede malo hleba i hladnog mesa... čekalo ju je dugo putovanja. A pošto se njoj nije nimalo putovalo po kiši, moglo se očekivati da će i razbojnici i Saksonci takoñe radije ostati pod nekim krovom. Baš je nameštala kapuljaču svog najtoplijeg ogrtača, kad je ušla opatica. Posle nekoliko učtivih reči zahvalnosti za bogate poklone koje je Gvenvir predala manastiru za svoju i Igreninu dušu, optica je prešla na pravi razlog ove oproštajne posete. "Ko sada vlada Kornvolom, gospo?" "Pa... nisam sigurna", rekla je Gvenvir, pokušavajući da se seti. "Znam da je Vrhovni kralj predao Tintagel Igreni kada se oženio, kako bi imala svoj dom, i pretpostavljam da ga posle nje nasleñuje gospa Morgana, kćer Igrene i starog vojvode Gorloasa. Čak ne znam ni ko je tamo namesnik." "Ne znam ni ja", rekla je opatica. "Neki sluga ili vitez gospe Igrene, najverovatnije. Zato sam i došla da razgovaram sa vama, madam... zamak Tintagel pravi je dragulj, i trebalo bi da u njemu žive ljudi, ili će i u ovim krajevima izbiti rat. Ako se gospa Morgana uda i doñe da živi ovde, sve će biti dobro - verovatno; ne poznajem gospu, ali ako je Igrenina kćer, verujem da je dobra žena i dobra hrišćanka." Pogrešno veruješ, pomislila je Gvenvir, i opet joj se učinilo da čuje podsmešljivi smeh iz sna. Ali nije mogla da pred stranom osobom loše govori o Arturovoj sestri. "Prenesite moju poruku kralju Arturu, gospo", rekla je opatica. "Neko bi trebalo da doñe da živi u Tintagelu. Čula sam glasine koje su se širile ovim krajevima kada je Gorloas umro - da ima sina kopilana i još neke roñake, i možda bi neki od njih pokušali da ponovo pokore ovaj kraj. Dok je Igrena živela ovde, svi su znali da je Tintagel pod Arturovom zaštitom, ali sada bi valjalo da kralj pošalje ovamo nekog od svojih najboljih vitezova - možda da ga oženi gospom Morganom." "Reći ću to Arturu", odgovorila je Gvenvir. Razmišljala je o tome dok se spremala za polazak. Malo je znala od zemljoposedništvu, ali setila se kakav je haos vladao pre nego što je Uter krunisan, pa i pošto je umro, ne ostavivši naslednika; pretpostavljala je da bi se nešto slično moglo desiti u Kornvolu, ako ostane bez vladara. Morgana je bila vojvotkinja od Kornvola i trebalo bi da doñe i vlada. A onda se setila kako je Artur jednom rekao kako bi njegov najbolji prijatelj trebalo da se oženi njegovom sestrom. Pošto Lanselet nije bogat i nema svoje zemlje, bilo bi dobro kad bi oboje došli da zajedno vladaju Kornvolom. A sada ću roditi Arturu sina, i bilo bi najbolje da pošaljemo Lanseleta sa dvora, kako više nikada ne bih videla njegovo lice i pomislila na stvari na kakve udata žena i dobra hrišćanka ne sme da misli. Ipak, nije mogla da podnese pomisao da se Lanselet oženi Morganom. Je li ikada na ovom grešnom svetu postojala tako pokvarena žena kao ona? Putovala je lica zaklonjenog ogrtačem, ne slušajući razgovore vitezova u svojoj pratnji, ali posle nekog vremena shvatila je da prolaze kraj nekog spaljenog sela. Jedan od vitezova zatražio je od nje dozvolu da se malo zaustave, pa je pošao da potraži preživele; vratio se vrlo mračan. "Saksonci", rekao je ostalima i naglo prekinuo kad je primetio da ga i kraljica sluša. "Ne bojte se, madam, otišli su, ali moramo požuriti da ovo javimo Arturu. Ako bismo vam našli boljeg konja, da li biste mogli da jašete brže?" Gvenvir je osetila da joj se grlo steže. Upravo su izišli iz duboke doline, i nebo se nadvijalo
nad njima, visoko i otvoreno, puno pretnji - osećala se onako kako se mora osećati neka zverčica u travi kad se nad njom nadvije senka sokola. Kad je odgovorila, osetila je da joj glas drhti kao u devojčice. "Sada ne mogu da jašem brže. Nosim dete Vrhovnog kralja i ne usuñujem se da ga izložim opasnosti." Opet joj se učinilo da vitez - bio je to Griflet, muž njene dvorske dame Meleas - okleva pre nego što će progovoriti, kao da se ugrizao za jezik. Konačno je rekao, jedva prikrivajući nestrpljenje. "Pa, madam, onda najbolje da vas otpratimo u Tintagel, ili u neki veći zamak u blizini, ili nazad u manastir, kako bismo mogli da jašemo punom brzinom i stignemo u Karleon pre svitanja. Ako nosite dete, svakako ne smete jahati noću! Hoćete li dozvoliti da jedan od nas otprati vas i vašu služavku u Tintagel ili nazad u manastir?" Volela bih da se opet nañem izmeñu zidova, ako u okolini ima Saksonaca... ali ne smem biti tolika kukavica. Artur mora čuti za svog sina. Tvrdoglavo je odgovorila. "Zar ne može jedan od vas da odjaše za Karleon, a ostali da me prate dalje? Ili unajmite glasnika koji će brzo odneti vest." Griflet je izgledao kao da bi najradije počeo da psuje. "Ne mogu verovati nijednom unajmljenom glasniku iz ovog kraja, madam, a ionako nas ima premalo čak i za miran kraj, jedva dovoljno da vas štitimo. Pa, ako mora biti tako, najverovatnije su Arturovi ljudi već dobili vesti." Okrenuo se, bled i stegnutih vilica, i izgledao je tako besan da ga je Gvenvir umalo pozvala natrag i pristala na njegov predlog; ali odlučno je rekla u sebi da ne sme biti kukavica. Sada, kad će roditi kraljevskog sina, mora se ponašati kao kraljica i hrabro jahati dalje. A ako se nañem u Tintagelu kad zemlju preplave Saksonci, moraću da čekam dok se rat završi i dok zemljom ponovo zavlada mir, a to bi moglo da potraje... a ako Artur ne sazna da nosim dete, možda će poželeti da me zauvek ostavi tamo. Zašto bi želeo da u Kamelot odvede jalovu kraljicu? Sasvim moguće da će poslušati savet onog starog druida koji me mrzi, Talesina, koji mu je prvi doglavnik, pa će me zameniti nekom ženom koja će mu rañati novog šmrkavca svakih deset meseci... Ali sve će biti dobro, samo kad Artur sazna... Činilo joj se da joj ledeni močvarni vetar prodire pravo u kosti; posle nekog vremena zatražila je da se ponovo zaustave kako bi prešla u kočije... smetalo joj je drmusanje na konju. Griflet je izgledao besan, i na trenutak je pomislila da će zaboraviti na učtivost i opsovati je, ali izdao je potrebna nareñenja, i uskoro se našla u kočiji, zadovoljna zbog sporog napredovanja i navučenih zavesa koje su zaklanjale zastrašujuće nebo. Kiša je pred veče prestala i pojavilo se sunce, nisko nad močvarom. "Ovde ćemo postaviti šatore", rekao je Griflet. "Ovde, u močvari, bar možemo nadaleko da vidimo. Sutra ćemo izbiti na stari rimski put, pa ćemo moći da putujemo brže..." Potom je spustio glas i rekao ostalim vitezovima nešto što Gvenvir nije uspela da čuje, ali nije se pobunila, svesna da je besan zbog sporosti putovanja. No, svi su znali da trudnica može lako da pobaci ako brzo jaše, a ona je već dvaput pobacila - zar bi želeli da i ovog puta pobaci Arturovog sina? Loše je spavala pod šatorom, zemlja ju je onako mršavu stalno žuljala, ogrtač i ćebad bili su mokri, sve ju je bolelo od jahanja na koje nije navikla. Ali posle nekog vremena ipak je zaspala, uprkos kiši koja je lila i kapala kroz šator; probudio ju je zvuk jahača i poziv: Grifletov glas, grub i oštar. "Ko to jaše? Stoj!" "To si ti, Griflete? Poznao sam ti glas", dopro je uzvik iz tame. "Ja sam, Gaven, i tražim tvoju grupu - je li kraljica sa vama?" Gvenvir je prebacila ogrtač preko spavaćice i izišla iz šatora. "To si ti, roñače? Otkuda ti ovde?" "Nadao sam se da ću vas zateći u manastiru", rekao je Gaven, sjahavši. Iza njega su se u tami nazirali drugi jahači - četvorica ili petorica Arturovih vojnika, mada Gvenvir nije mogla da im razabere lica. "Pošto ste ovde, madam, pretpostavljam da je kraljica Igrena preminula..." "Umrla je pretprošle noći", rekla je Gvenvir, i Gaven je uzdahnuo.
"Pa, to je Božja bolja", rekao je. "Ali zemlja je pod uzbunom, madam - pošto ste već ovde i toliko odmakli, pretpostavljam da morate nastaviti do Karleona. Da ste još u manastiru, trebalo je da vas ispratim, zajedno sa sestrama koje požele da potraže zaštitu, do zamka Tintagel, i da vas ostavim tamo dok zemlja opet ne bude bezbedna." "A sad možeš da uštediš sebi put", nervozno je rekla Gvenvir, ali Gaven je odmahnuo glavom. "Pošto je moja poruka sad beskorisna, a pretpostavljam da će sestre više voleti da ostanu iza manastirskih zidova, moram da odem u Tintagel sa porukom da svi Arturu verni vojnici smesta doñu. Saksonci se okupljaju blizu obale, sa više od stotinu brodova - stigle su vesti preko svetionika. Legija je u Karleonu, i tu se okuplja sva vojska. Kada je vest prispela u Lotiju, smesta sam odjahao da se pridružim Arturu; a on me je poslao u Tintagel da prenesem vesti i njima." Duboko je uzdahnuo. "Čak je i Merlin sada samo glasnik, kao i ja." "A ja sam kazao kraljici", rekao je Griflet, "da bi trebalo da ostane u Tintagelu, ali sada je prekasno da se vraćamo tamo! A pošto putevima ide vojska - Gavene, možda bi ipak trebalo da otpratiš kraljicu do Tintagela." "Ne", odlučno je rekla Gvenvir. "Sada moram da se vratim i ne bojim se da putujem kada se mora." Štaviše, ako Artura opet čeka rat, utoliko će mu biti važnija vest koju mu je nosila. Gaven je već nestrpljivo odmahivao glavom. "Ne mogu ići brzinom ženskog jahanja, osim ako je u pitanju sama Godpa od Jezera, koja jaše čitavog dana rame uz rame sa muškarcima! A vi ste vrlo loš jahač, gospo - ne, ne želim da vas vreñam, niko ni ne očekuje da jašete kao vitez, ali ne smem da zakasnim..." "A kraljica je noseća i mora da putuje što je sporije moguće", jednako nestrpljivo mu je rekao Griflet. "Mogu li najsporiji od tvojih jahača da prate kraljicu, Gavene, kako bih ja pošao sa tobom u Tintagel?" Gaven se nasmešo. "Ne sumnjam da želiš da budeš u glavnom toku dogañaja, Griflete, ali ovo je tvoj zadatak i niko ti na tome ne zavidi", rekao je. "Možeš li da mi nañeš malo vina i hleba? Putovaću cele noći, kako bih bio u Tintagelu pred zoru. Imam poruku za Markusa, koji je vojskovoña Kornvola i treba da povede svoje vitezove. Ovo je možda velika bitka koju je Talesin predskazao, kada ćemo ili nestati ili zauvek oterati Saksonce iz ove zemlje! Ali svi muškarci moraju da doñu i da se bore uz Artura." "Sada će čak i ugovorne trupe biti uz njega", rekao je Griflet. "Jaši dalje ako moraš, Gavene, i neka te Bog čuva." Dvojica vitezova su se zagrlili. "Srešćemo se opet kada Bog odredi, prijatelju." Gaven se naklonio pred Gvenvir. Ona je pružila ruku da ga zaustavi. "Trenutak - je li moja roñaka Morgoza dobro?" "Kao i uvek, madam." "A moja zaova, Morgana - je li na sigurnom, na Morgozinom dvoru?" Gaven se iznenadio. "Morgana? Ne, madam, nisam video Morganu već godinama. Svakako nije dolazila u Lotiju, jer bi mi to majka kazala", odgovorio je, učtivo uprkos nestrpljenju. "A sada moram da krenem." "Neka Bog bude sa tobom", rekla je; stajala je potom i gledala ih kako nestaju u noći. "Zora je već blizu", kazala je. "Vredi li da pokušavamo da spavamo dalje, ili bolje da podignemo logor i krenemo za Karleon?" Grifletu kao da je bilo milo. "Istina, po ovoj kiši ionako ne bismo mnogo spavali", rekao je, "a ako možete da putujete, gospo, voleo bih da krenemo dalje. Bog zna šta nas sve čeka dok ne stignemo u Karleon." Ali kada je sunce izišlo nad močvarom, zamenivši kišu, izgledalo je da putuju zemljom kojom je rat već protutnjao. U ovo doba godine trebalo bi da su seljaci u poljima, ali mada su prošli kraj nekoliko izdvojenih planinskih imanja, nisu videli nijednu ovcu na ispaši, nisu čuli nijednog psa da zalaje, niti je ijedno dete izišlo da ih gleda; čak ni duž rimskog puta nisu sreli ni jednog jedinog putnika. Gvenvir je, drhteći, shvatila da se proširila vest o uzbuni, i oni koji nisu mogli da pomognu, zatvorili su se u kuće kako bi se sakrili od vojska sa obe strane.
Hoće li putovanje ovom brzinom ugroziti moje dete? Znala je da može da bira izmeñu dva zla - da ugrozi i sebe i Arturovo dete ovim ubrzanim putovanjem ili da se zadrži na putu i možda padne u ruke Saksoncima. Zaključila je da Griflet više ne bi trebalo da ima razloga da se žali što ih ona usporava. No, dok je jahala, ne želeći da se skloni u kočiju kako mu ne bi dala razloga da se žali zbog sporosti, činilo joj se da svuda unaokolo lebdi strah. Bližilo se veče, a dan je bio dug, kada su ugledali osmatračnicu koju je još Uter sagradio nad Karleonom. Velika purpurna zastava Pendragona lepršala je u visini, i Gvenvir se prekrstila kad su prošli kraj nje. Sad kada se svi hrišćani skupljaju protiv varvara, je li prikladno da ovaj simbol drevne vere i ñavola služi za prizivanje vojski jednog hrišćanskog kralja? Jednom je već pričala o tome sa Arturom, a on joj je rekao da se zakleo svom narodu kako će vladati nad njima kao Veliki zmaj, jednako nad hrišćanima i nehrišćanima, i nasmejao se, pruživši ruke sa zmijama tetoviranim preko lakata. Gadila se tih zmija, simbola koje nijedan hrišćanin ne bi smeo da nosi, ali on je ostao uporan. "Nosim ih kao simbol krunisanja, kada sam dobio Uterovo mesto nad ovom zemljom. Nećemo više govoriti o tome, gospo." I ništa što je pokušala nije ga moglo naterati na razgovor, niti da sasluša šta bi o tome imao da kaže sveštenik. "Sveštenici su jedno, a kraljevi drugo, Gvenvir moja. Voleo bih kad bismo sve delili, ali ti nećeš da se petljaš u ovo, i zato ne možemo da razgovaramo o tome. A što se tiče sveštenika, ovo nije njihov posao. Pusti, kažem ti." Glas mu je bio odlučan, ne besan, ali ipak je sagnula glavu i više nije govorila o tome. No, sada, dok je jahala pod zastavom Pendragona, stresla se. Ako naš sin treba da vlada hrišćanskom zemljom, je li prikladno da druidska zastava vijori nad zamkom njegovog oca? Polako su prolazili kroz vojne logore u ravnici oko Karleona. Neki vitezovi, koji su je dobro poznavali, prilazili su da pozdrave kraljicu, a ona im se smešila i mahala. Prošli su kraj Lotove zastave i kroz njegovu vojsku, severnjake sa kopljima i dugačkim sekirama, odevene u grubo bojenu odeću; na njihovoj zastavi nalazio se Morigan, Veliki Gavran rata. Gavenov brat, Gaheris, izišao je iz tog logora i naklonio joj se, prošavši kraj Grifletovog konja dok su nastavljali ka zamku. "Je li te moj brat našao, Griflete? Nosio je poruku za kraljicu..." "Sreo nas je pošto smo već putovali čitavog dana", rekla je Gvenvir, "i bilo je lakše da nastavimo dovde." "Poći ću sa vama u zamak - svi Arturovi saputnici pozvani su da većeraju sa kraljem", rekao je Gaheris. "Gaven je bio besan što je poslat kao glasnik, ali niko ne jaše brže od mog brata. Tvoja gospa je ovde, Griflete, ali priprema se da sa detetom preñe u novi zamak - Artur kaže da sve žene moraju tamo, jer ih je lakše braniti, a može odvojiti samo nekolicinu da štite zamak." U Kamelot! Gvenvir se srce steglo - jahala je čak od Tintagela kako bi saopštila Arturu vesti o detetu koje očekuje, a on će je sad spakovati i poslati u Kamelot? "Ne poznajem onu zastavu", rekao je Griflet, gledajući zlatnog orla koji se vijorio kao živ. Izgledao je vrlo star. "To je simbol Severnog Velsa", odgovorio je Gaheris. "Urijens je tu, sa svojim sinom Avalohom. Urijens tvrdi da je njegov otac preuzeo simbol od Rimljana, pre više od stotinu godina. Možda je to čak i tačno! Ljudi iz Urijensovih brda čvrsti su borci, mada ne bih to rekao njima u lice." "A čija je ono zastava?" upitao je Griflet, ali ovog puta, mada je Gaheris zaustio, odgovorila je Gvenvir. "To je zastava mog oca, Leodegranca, plavo polje sa zlatnim krstom." Ona sama je, kao mlada devojka u Letnjoj zemlji, pomogla majčinim gospama da izvezu tu zastavu. Pričalo se da je njen otac izabrao taj simbol pošto je čuo priču kako je jedan od rimskih imperatora video znak krsta na nebu pre jedne od svojih bitaka. Trebalo bi da se svi borimo pod tim znakom, a ne pod
zmijama iz Avalona! Stresla se, a Gaheris ju je podozrivo pogledao. "Je li vam hladno, gospo? Moramo što pre u zamak, Griflete, Artur svakako jedva čeka svoju kraljicu." "Mora da ste umorni od jahanja, kraljice", rekao je Griflet, ljubazno je pogledavši. "Sad ćete brzo biti sa svojim gospama." Kada su se približili ulazu u zamak, susretali su sve više Arturovih saputnika koje je poznavala, a oni su joj mahali i pozdravljali je prijateljski, bez preterane učtivosti. Dogodine u ovo vreme, pomislila je, dolaziće da pozdrave svog kneza. Krupan i trapav muškarac, u kožnom oklopu i sa čeličnim šlemom, preprečio je put njenom konju - izgledalo je kao da je zapeo, mada se naklonio Gvenviri, ali ona je videla da je namerno stao pred nju. "Madam, sestro moja", rekao je, "zar me ne prepoznaješ?" Gvenvir se namrštila i zagledala se u njega, i malo kasnije ga je poznala. "To si ti..." "Meleagrant", rekao je on. "Došao sam da se borim uz našeg oca i tvog muža, sestro." Griflet mu se prijateljski nasmešio. "Nisam znao da vaš otac ima sina, kraljice. Svi su dobro došli da se bore uz Artura..." "Možda ćeš reći koju lepu reč o meni svom mužu, kralju, sestro", rekao je Meleagrant. Gvenvir ga je gledala i osećala blago gañenje. Bio je vrlo krupan, gotovo džin, i kao većina krupnih muškaraca delovao je deformisano, kao da mu je jedna strana tela jača od druge. Jedno oko svakako mu je bilo krupnije od drugog, i imao je tik; no, pokušavajući da bude pravedna, Gvenvir je pomislila kako fizičke mane nisu njegova krivica, a nije imala ništa protiv njega lično. Ali bilo je vrlo uobraženo nazvati je sestrom pred ovolikim ljudima, a sada ju je još ščepao za ruku i izgledalo je da će je poljubiti. Brzo je stegla pesnicu i otrgla se. Pokušala je da zvuči što odlučnije. "Kada zaslužiš, Meleagrante, moj otac svakako će te pomenuti Arturu i on će te načiniti jednim od svojih vitezova. Ja sam samo žena i ne mogu to da ti obećam. Je li moj otac ovde?" "Sa Arturom je, u zamku", nadureno je trekao Meleagrant, "a mene je ostavio kao psa, ovde napolju, sa konjima!" Gvenvir je sada bila sasvim odlučna. "Ne vidim zašto bi tražio išta više, Meleagrante. Dao ti je mesto sebi uz bok, jer nekada je veoma voleo tvoju majku..." Meleagrant ju je oštro prekinuo. "Svi u našoj zemlji znaju, baš kao i moja majka, da sam kraljevski sin, njegov jedini živi sin! Sestro, pomeni me našem ocu!" Brzo je povukla ruku da je ne bi opet uhvatio. "Pusti me, Meleagrante! Moj otac tvrdi da mu nisi sin, a kako ja da kažem išta drugo? Nisam poznavala tvoju majku - to se tiče samo tebe i mog oca!" "Ali moraš me saslušati", žurno je rekao Meleagrant, vukući je za rukav, i Griflet je morao da se postavi izmeñu njih. "Mirno, mirno, momče", rekao je, "ne možeš tako razgovarati sa kraljicom, ili će Artur narediti da mu uveče donesu tvoju glavu na poslužavniku! Siguran sam da će ti naš kralj i gospodar dati zasluženo mesto, a ako se budeš dobro borio u ovoj bici, svakako će te rado primiti meñu svoje saputnike. Ali ne smeš ovako uznemiravati kraljicu!" Meleagrant se okrenuo ka njemu, toliko viši od njega da je Griflet, mada i sam krupan i snažan, izgledao kao dete. "Ti ćeš mi zapovedati kako da razgovaram sa roñenom sestrom, ti mali crve?" Griflet je spustio ruku na mač. "Dobio sam zadatak da pratim moju kraljicu, momče, i obaviću zadatak koji sam dobio od Artura. Sklanjaj mi se sa puta da te ne bih prisilio da se skloniš!" "Ti i ko još?" iskezio se Meleagrant. "Ja, za početak", rekao je Gaheris, brzo stajući kraj Grifleta. Kao i Gaven, i on je bio krupan i jak, naizgled dvosturko veći od vitkog Grifleta. "I ja", javio se Lanselet iz tame iza njih, brzo prilazeći Gvenvirinom konju; osetila je da bi mogla da zaplače od olakšanja. Nikad joj se nije činio lepši nego sada; mada je bio vitak i lako grañen, nešto u njegovom držanju nateralo je Meleagranta da se povuče. "Da li te ovaj čovek
gnjavi, gospo Gvenvir?" Progutala je knedlu i klimnula glavom, postiñena što ne može da progovori. Meleagrant je i dalje režao. "A ko si mi pa ti, momče?" "Pazi se", rekao je Gaheris, "ne poznaješ gospodara Lanseleta?" "Ja sam Arturov kapetan konjice", rekao je Lanselet, mirno kao da se zabavlja, "i kraljičin zaštitnik. Imaš li nešto da mi kažeš?" "Hoću da razgovaram sa svojom sestrom", rekao je Meleagrant, ali Gvenvir ga je prekinula piskavim glasom. "Nisam ja njegova sestra! Ovaj čovek tvrdi da je sin mog oca, jer je njegova majka neko vreme bila jedna od kraljevih miljenica! On nije sin mog oca, nego niskoroñeni klovn kome je mesto na njivi, mada je moj otac bio dovoljno ljubazan da mu da mesto u svom domaćinstvu!" "Najbolje da nam se skloniš sa puta", rekao je Lanselet, prezrivo odmerivši Meleagranta, i bilo je lako videti da Meleagrant zna ko je Lanselet i da nimalo ne želi da se sukobi sa njim. Povukao se, preteći i dalje. "Zažalićeš jednog dana zbog ovoga, Gvenvir", gunñao je, ali se sklonio i pustio ih da proñu. Lanselet je bio elegantno obučen, kao i uvek, u purpurnu tuniku i ogrtač; kosa mu je bila pažljivo ošišana i očešljana, a lice glatko izbrijano. Ruke su mu bile bele i glatke koliko i Gvenvirine, mada je znala koliko su čvrste i snažne. Bio je lepši nego ikada. A došao je u pravi čas da je spase od ružnog sukoba sa Meleagrantom. Nasmešila se - nije mogla da se uzdrži; kao da se nešto pokrenulo duboko u njoj. Ne, sada ne smem tako da ga gledam, biću majka Arturovog sina... "Sigurno ne želiš da preñeš kroz glavnu salu, gospo, u tom ofucanom jahaćem odelu", rekao je. "Jeste li uglavnom putovali po kiši? Hajde da te provedem, zajedno sa poslugom, kroz sporedna vrata; tako možeš poći pravo u svoje odaje i osvežiti se, pa da se sretneš sa Arturom u sali kad se presvučeš, ugreješ i osušiš - ali ti drhtiš! Da li ti je hladno zbog vetra, Gvenvir?" Odavno je imao dozvolu da joj se obraća po imenu, bez onog 'moja kraljice', ili 'gospo', ali nikada joj se to nije učinilo tako divno. "Uviñavan si prema meni, kao i uvek", rekla je i pustila da joj on povede konja. "Griflete", rekao je Lanselet, "idi i reci našem kralju da je kraljica bezbedno stigla u svoje odaje. A ti, Gaherise, sigurno jedva čekaš da se vratiš meñu svoje saputnike. Ja ću otpratiti kraljicu." Na ulazu joj je pomogao da sjaše, a ona je bila svesna samo njegovog dodira. Oborila je pogled, izbegavajući njegove oči. "Velika sala puna je Arturovih saputnika", rekao je, "i vlada opšta zbrka - Okrugli sto odnet je pre tri dana, troja kola su ga odvukla za Kamelot, a Kaj je pošao da ga sastavi u novoj sali. Sada je poslat jahač da pozove Kaja nazad, kao i sve one koji mogu da odu iz Letnje zemlje..." Uplašeno ga je pogledala. "Gaven nam je rekao da se Saksonci iskrcavaju - je li to onaj rat koga se plašio Artur?" "Godinama smo svi znali da do toga mora doći, Gven", tiho je odgovorio on. "Zbog ovoga je Artur obučavao legije, a ja sam radio sa konjicom. Kada se ovo završi, možda ćemo imati mir za kojim svi čeznemo, čitavog mog života, a i Uterovog." Naglo ga je zagrlila. "Možeš poginuti", šapnula je. Sada je prvi put skupila hrabosti da učini tako nešto. Stajala je privijena uz njega, zagnjurivši mu lice u rame, i osetila je da ju je i on zagrlio. Uprkos strahu, iskusila je slast zbog toga. Progovorio je drhtavim glasom. "Svi smo znali da se ovo jednog dana mora desiti, draga moja. Srećom, imali smo godine da se spremimo i imamo Artura da nas povede - da li si uopšte svesna koliko je on dobar voña i koliko nam je svima drag? Mlad je, ali on je najveći Vrhovni kralj koga smo imali još od drevnih vremena, i sa njim na čelu svakako ćemo oterati Saksonce - a što se ostalog tiče, to je volja Božja, Gvenvir." Nežno ju je potapšao po ramenu. "Sirota mala, tako si umorna, hajde da te povedem kod tvojih gospi." Ali osećala je da mu ruke drhte, i posramila se što mu se bacila u naručje kao neka vojnička kurva. U njenim odajama vladala je zbrka. Meleas je pakovala odeću u kutije, a Elena je
nadgledala služavke. Elena je pritrčala da je zagrli. "Roñako, tako smo se brinule što putuješ drumovima - nadali smo se da ćeš dobiti poruku pre nego što napustiš manastir, pa ćeš biti bezbedna u Tintagelu..." "Ne", rekla je Gvenvir. "Igrena je umrla. Gaven nas je sreo kad smo već putovali čitav dan, a osim toga, moje mesto je uz muža." "Gospo", upitala je Meleas, "je li se Griflet vratio sa vama?" Gvenvir je klimnula glavom. "Dopratio me je dovde. Sigurno ćeš ga videti za večerom Gaheris mi je rekao da su svi Arturovi saputnici pozvani na večeru sa kraljem..." "Ako se to može nazvati večerom", rekla je Meleas. "Meni pre liči na podelu vojničkih sledovanja - ovo mesto postalo je običan vojni logor, a biće i gore. Ali Elena i ja smo učinile sve što smo mogle da očuvamo red." Inače uvek nasmešena, punačka ženica sada je delovala zabrinuto i umorno. "Spakovala sam sve vaše haljine i stvari koje bi vam mogle zatrebati ovog leta, pa ste spremni da već ujutro odjašete za Kamelot. Kralj je rekao da moramo smesta tamo, jer sve je spremno za useljenje, pošto se Kaj svojski potrudio. Ali nismo mislili da ćemo otići ovako, na brzinu i gotovo kao pod opsadom." Ne, pomislila je Gvenvir, posle toliko jahanja ne pristajem da ponovo poñem na put! Moje mesto je ovde, a moj sin ima pravo da se rodi u očevom zamku. Neću dopustiti da me šalju tamoamo kao komad prtljaga! "Smiri se, Meleas", rekla je, "možda ipak ne moramo toliko da žurimo. Pošalji nekoga po vodu i nañi mi neku haljinu koja nije natopljena i izgužvana od blata i putovanja. A ko su sve ove žene?" Te žene, kako se pokazalo, bile su supruge nekih saputnika i kraljeva podreñenih Arturu, koje će sa njima poći u Kamelot; bilo je najlakše da putuju u grupi, a tamo će biti bezbedne od Saksonaca. "To je blizu tvog doma", rekla je Elena, kao da će to svakako prelomiti Gvenvir da poñe. "Možeš da posetiš ženu svog oca, kao i svoju malu braću i sestre. Ili će, dok je Leodegranc u ratu, tvoja maćeha biti sa nama u Kamelotu." To ne bi godilo nijednoj od nas, pomislila je Gvenvir, a onda se postidela. Poželela je da prekrati raspravu sa nekoliko reči, trudna sam, ne mogu da putujem, ali grozila se uzbuñenja i navale pitanja koje bi to svakako izazvalo. Artur treba da sazna prvi. 12. Kada je Gvenvir ušla u veliku salu, koja je delovala golo i pusto bez velikog Okruglog stola i svih onih zastava i tapiserija, Artur je sedeo za improvizovanim stolom kraj vatre, okružen nekolicinom saputnika, a ostali su bili oko njih. Toliko je bila željna da mu saopšti vest, ali nije mogla da se istrči pred čitavim dvorom! Moraće da sačeka do večeras, kad budu sami u krevetu to je bilo jedino vreme kada je pripadao samo njoj. Ali kada je podigao pogled i video je, ustao je i prišao da je zagrli. "Gven, najdraža moja!" rekao je. "Nadao sam se da će te Gavenova poruka zadržati na sigurnom, u Tintagelu..." "Ljutiš se što sam se vratila?" Odmahnuo je glavom. "Ne, naravno. Znači, putevi su još bezbedni, i imala si sreće", rekao je. "Ali ovo svakako znači da je moja majka..." "Umrla je pre dva dana i sahranjena je u manastiru", rekla je Gvenvir, "a ja sam smesta pošla da ti javim vest. A jedino što ti imaš da mi kažeš jeste da mi prebaciš što nisam ostala u Tintagelu zbog rata!" "Ne prebacujem ti, draga ženo", nežno je rekao, "nego se brinem za tvoju bezbednost. Ali ser Griflet je dobro pazio na tebe, kao što vidim. Hodi i sedi sa nama." Poveo ju je ka klupi i posadio je kraj sebe. Srebro i grnčarija su nestali - pretpostavljala je da je i to poslato u Kamelot, i upitala se šta se desilo sa lepom crvenom činijom iz rimljanskih vremena, koju je kao venčani poklon dobila od maćehe. Zidovi su bili goli i sve je delovalo pusto, a oni su jeli iz običnih drvenih činija, grubo izdeljanih i svakako kupjenih na lokalnoj tržnici. "Ovde već izgleda kao da je bilo bitke!" rekla je, zamačući komad hleba u činiju.
"Činilo mi se mudro da sve pošaljem za Kamelot", rekao je, "a onda smo čuli glasine o iskrcavanju Saksonaca i nastala je zbrka. Tvoj otac je ovde - svakako ćeš želeti da se pozdraviš sa njim." Leodegranc je sedeo u blizini, mada ne u najbližem krugu oko Artura. Prišla je da ga poljubi, a pod rukama je osetila njegova koščata ramena - otac joj se oduvek činio vrlo krupan, a sada je iznenada izgledao star i izmožden. "Rekao sam gospodaru Arturu da nije trebalo da te šalje na takvo putovanje u ova vremena", rekao je. "Oh, da, svakako je lepo od Artura što je želeo da neko bude kraj samrtničke postelje njegove majke, ali on ima dužnosti i prema svojoj ženi, a Igrena ima neudatu kćer koja je mogla da bude kraj nje - gde je to vojvotkinja od Kornvola kad nije mogla ona da ode?" "Ne znam gde je Morgana", odgovorio je Artur. "Moja sestra je odrasla žena i svoj je gospodar. Ne mora da traži moju dozvolu da bi otišla nekuda." "Da, sa kraljevima je uvek tako", svadljivo je rekao Leodegranc, "vladaju svima osim svojim roñakama. Alienor je ista takva, i imam tri kćeri, nisu još dorasle za udaju, a misle da mogu da vladaju mojim domaćinstvom! Videćeš ih u Kamelotu, Gvenvir. Poslao sam ih tamo, u bezbednost, a najstarija, Izota, dovoljno je velika - možda bi htela da je učiniš svojom dvorskom damom, kad ti je već polusestra? A pošto nemam živih sinova, želim da zamolim Artura da je uda za jednog od svojih najboljih vitezova kad doraste za to." Gvenvir je začuñeno odmahnula glavom pri pomisli na Izotu - zar je njena polusestra dovoljno odrasla da doñe na dvor? Pa, imala je barem sedam godina kad se Gvenvir udala - sada je već odrasla devojka od dvanaest ili trinaest. Elena nije bila ništa starija kad su je doveli u Karleon. Ako bi ga zamolila, Artur bi svakako dao Izotu nekom od svojih najboljih vitezova, možda Gavenu, ili možda - pošto će Gaven jednog dana postati kralj Lotije - Gaherisu, koji je kraljev direktan roñak. "Sigurna sam da ćemo Artur i ja naći nekoga za moju sestru", rekla je. "Lanselet je još neoženjen", predložio je Leodegranc, "a i vojvoda Markus od Kornvola. Mada bi svakako bilo mnogo zgodnije kad bi se Markus oženio gospom Morganom, onda bi imala nekog ko bi joj pazio zamak i branio zemlju. A mada je, koliko znam, dotična gospa poreklom sa Avalona, vojvoda Markus svakako bi umeo da je ukroti." Gvenvir se nasmešila pri pomisli na Morganu, ukroćenu i bezbedno udatu za nekoga koga joj oni pronañu. Zašto bi Morgana radila po svome? Nijedna druga žena ne postupa po svojoj volji, čak je i Igrena, kraljeva majka, bila udata onako kako su njeni roñaci smatrali za najbolje. Artur bi trebalo da upotrebi svoju vlast i dobro uda Morganu pre nego što ih ova sve ostramoti! Gvenvir je ovom prilikom rešila da zaboravi kako je Artur pominjao Morganinu udaju za Lanseleta, i kako se ona protivila tome. Ah, bila sam sebična... ne mogu da ga imam za sebe i zato se unapred ljutim na njegovu ženu. Ne, rekla je u sebi, bila bi srećna da se Lanselet oženi, samo ako je devojka pogodna i čedna! "Mislio sam da je vojvotkinja od Kornvola jedna od tvojih dvorskih dama", rekao je Leodegranc. "Bila je", odgovorila je Gvenvir, "ali je otišla pre nekoliko godina da poseti neku roñaku i nikada se nije vratila." I tu se ponovo upitala: gde li je Morgana? Nije u Avalonu, nije u Lotiji sa Morgozom, nije bila u Tintagelu sa Igrenom - možda je u Donjoj Britaniji, ili je otišla na hodočašće u Rim, ili je u vilinskoj zemlji, ili u samom paklu, mada je Gvenvir u to sumnjala. Ovako ne može dalje - Artur ima pravo da zna gde obitava njegova najbliža roñaka, sada kad mu je majka umrla! Ali Morgana bi svakako došla kod majke na samrti, samo da je mogla. Vratila se da sedne kraj Artura. Lanselet i kralj crtali su po drvenom stolu vrhovima bodeža, rasejano se služeći iz iste činije. Ugrizla se za usnu - mogla je mirno da ostane i u Tintagelu, pošto je Arturu svejedno je li ona tu ili ne - i povukla bi se na klupu kraj svojih gospi, ali Artur je podigao pogled i nasmešio joj se, pruživši ruku. "Ne, draga moja, nisam mislio da te oteram - zaista moram da razgovaram sa kapetanom svoje konjice, ali ima mesta i za tebe." Dao je znak jednom slugi. "Donesi još mesa za moju gospu. Laneselet i ja smo počistili ovu činiju - a mislim da negde ima i svežeg hleba, ako ga je ostalo, jer
bez Kaja kuhinja je u haosu." "Mislim da sam dovoljno jela", rekla je Gvenvir, oslanjajući mu se o rame, a on ju je odsutno pomilovao. Osećala je Lanseletovo telo, snažno i čvrsto, sa druge strane, i izmeñu njih je bila mirna i bezbedna. Artur se nagnuo napred, još je gladeći po kosi jednom rukom, a drugom je držao bodež kojim je crtao. "Vidi, možemo li da provedemo konje ovuda? Bili bismo brzi, a kola sa zalihama i prtljagom mogla bi da idu okolo, ravnicom; jahači bi tako bili mnogo brži - Kaj je naložio da se peče hleb za putovanje i da se skladišti, još od pre tri godine, od bitke u Celidonskoj šumi. Verovatno će se iskrcati ovde..." Pokazao je jedno mesto na grubo nacrtanoj mapi. "Leodegrance, Urijense, hodite da vidite ovo..." Prišao je njen otac, sa još jednim čovekom, vitkim, tamnoputim i kočopernim, mada mu je kosa bila seda, a lice izborano. "Kralju Urijense", rekao je Artur, "pozdravljam te kao prijatelja mog oca i svog. Da li si upoznao moju gospu Gvenvir?" Urijens se naklonio. Glas mu je bio prijatan i melodičan. "Zadovoljstvo mi je da vas vidim, madam. Kada se zemlja smiri, dovešću moju ženu, ako smem, da vam je predstavim u Kamelotu." "Biće mi milo", rekla je Gvenvir, osećajući da joj je glas neiskren - nikada nije naučila da ubedljivo izgovara ove učtive besmislice. "To neće biti ovog leta, čeka nas mnogo posla", rekao je Urijens i nagnuo se nad Arturovu mapu. "U Ambrozijevo vreme proveli smo vojsku ovim putem - nismo imali toliko konja, osim zaprežnih, ali mogu da proñu tuda. Morate paziti na močvare dok prolazite južno od Letnje zemlje..." "Nadao sam se da neću morati da se pentram tuda", rekao je Lanselet. Urijens je odmahnuo glavom., "Sa toliko konja, to bi bilo najbolje." "Na tim bregovima konji će se sklizati i lomiti noge", protivio se Lanselet. "I to je bolje, ser Lanselete, nego da se i ljudi i konji i kola zaglibe - bolje brda nego močvare", rekao je Urijens. "Gledajte, ovde leži stari rimski zid..." "Ne mogu ništa da vidim tu gde su toliki ljudi škrabali", nestrpljivo je rekao Lanselet. Otišao je do ognjišta i izvukao dugačak štap, ugasio mu zažareni kraj i počeo da crta po podu ugarakom. "Evo, ovde je Letnja zemlja, a ovde su jezera i rimski zid... imamo, recimo, trista konja i dvesta ovde..." "Toliko?" sa nevericom je upitao Urijens. "Ni Cezarove legije nisu imale više!" "Sedam godina smo ih obučavali, zajedno sa vojnicima koji će ih jahati", rekao je Lanselet. "Zahvaljujući tebi, dragi roñače", rekao je Artur. Lanselet se okrenuo i nasmešio se. "Zahvaljujući tebi, kralju moj, koji si imao mudrosti da predvidiš šta ćemo sve moći sa njima." "Neki vojnici još ne znaju da se bore jašući", primetio je Urijens. "Što se mene tiče, borio sam se dovoljno dobro predvodeći pešake..." "A to je sasvim dovoljno", dobroćudno ga je prekinuo Artur, "jer nemamo dosta konja za sve koji bi hteli da se bore jašući, kao ni dovoljno sedala i uzengija, mada sam uposlio sve sarače u kraljevstvu, i dobro sam ih plaćao za naporan posao, pa sam zbog povećanih nameta ispao pohlepni tiranin." Nasmejao se i pogladio Gvenvir po leñima. "Sve ovo vreme jedva da sam imao dovoljno zlata da kupim svojoj gospi svile za vez! Sve je otišlo na konje, kovače i sedla!" Iznenada se uozbiljio i namrštio. "A sada je vreme da se isproba sve što smo učinili i sve što možemo učiniti - Saksonci su ovog puta prava poplava, prijatelji moji. Ako ne možemo da ih zaustavimo, a dvostruko su brojiniji od nas, u ovoj zemlji će siti biti jedino gavrani i vukovi!" "To je prednost konjice", ozbiljno je rekao Lanselet. "Naoružan jahač može da se bori sa pet ili deset pešaka. Videćemo, i ako smo bili u pravu, zaustavićemo Saksonce jednom zauvek. Ako ne uspemo - pa, izginućemo braneći svoj dom i zemlju koju volimo, kao i naše žene i decu." "Da", tiho je rekao Artur, "tako će biti. Jer šta smo uopšte radili otkako smo dovoljno porasli
da držimo mač, Galahade?" Nasmešio se Lanseletu, jednim od svojih retkih, ljupkih osmeha, i Gvenvir je osetila ubod bola. Meni se nikad ne smeši tako, pomislila je. No, kada čuje vest koju mu nosim... Lanselet mu je na trenutak odgovorio osmehom, a onda je uzdahnuo. "Dobio sam poruku od svog polubrata, Lajonela - Banovog najstarijeg sina. Rekao je da će isploviti za tri dana - ne", prekinuo je i počeo da računa na prste, "već su isplovili - glasnik je kasnio. Ima četrdeset brodova i nada se da će uspeti da razbije saksonsku flotu, i da ih što više natera na stenje, ili južno, ka kornvolskoj obali, gde neće moći da se zgodno iskrcaju. Tada će se njegova vojska iskrcati i odmarširati do nas. Treba da mu pošaljem glasnika i javim tačno mesto gde ćemo se naći." Pokazao je mapu na podu. Utom se na ulazu u sobu začulo komešanje i glasovi, i kroz rasute klupe i stolove prošao je jedan visok, mršav, prosed muškarac. Gvenvir nije videla Lota od Lotije još od bitke u Celidonskoj šumi. "Pa, nisam očekivao da ću ikada videti Arturovu salu ovako, bez Okruglog stola - šta je, Arture, roñače, igraš se kockica sa svojim školskim drugovima?" "Okrugli sto je već odnesen u Kamelot, roñače", odgovorio je Artur, ustajući, "sa svim ostalim nameštajem i ženskom opremom - ovo ovde je vojni logor, i čekamo jutro da pošaljemo poslednje žene u Kamelot. Većina ih je već tamo, zajedno sa svom decom." Lot se naklonio pred Gvenvir. "Pa, znači da Arturova sala zaista ostaje prazna. Ali je li bezbedno da žene i deca putuju u ovo ratno vreme?" "Saksonci još nisu prodrli ovako duboko u kopno", rekao je Artur, "i nema nikakve opasnosti ukoliko odmah poñu. Odrediću pedeset vojnika - a to je nezahvalan posao - da ostanu sa njima i čuvaju Kamelot. Kraljici Morgozi dobro je tamo gde se nalazi, u Lotiji - i drago mi je što je i moja sestra sa njom!" "Morgana?" Lot je odmahnuo glavom. "Već godinama nije dolazila u Lotiju. Vidi, vidi. Pitam se kuda li je otišla. I sa kim? Uvek sam mislio da u toj devojci ima nečega! Ali zašto u Kamelot, gospodaru Arture?" "Zato što ga je lako braniti", rekao je Artur. "Pedeset vojnika može da ga brani do Hristovog povratka. Ako bih ostavio žene ovde u Karleonu, trebalo bi da iz bitke povučem dvesta vojnika. Ne znam zašto je moj otac odredio Karleon za svoje uporište - nadao sam se da ćemo pre dolaska Saksonaca uspeti da preselimo dvor u Kamelot, a tada bi morali da marširaju kroz čitavu Britaniju da bi doprli do nas, i mogli bismo da sami izaberemo mesto gde ćemo ih dočekati. Ako ih zavedemo u močvare i jezera Letnje zemlje, gde predeo nije nikada isti dve godine uzastopce, tada bi blato i močvare obavili pola posla umesto lukova, strela i sekira, a mali narod Avalona dokrajčio bi ih svojim vilinskim strelama." "Svakako će doći i do toga", rekao je Lanselet, ustajući sa poda gde je na kolenima proučavao mapu. "Avalon je već poslao trista vojnika, i doći će ih još, kažu. A kad sam poslednji put razgovarao sa Merlinom, rekao je da su poslali jahače i u tvoju zemlju, gospodaru Urijense, kako bi sav Drevni narod što obitava u tvojim brdima došao da se bori uz nas. I tako imamo legiju, jahače za borbu u ravnici, oklopljene i naoružane kopljima, od kojih svaki može da se nosi sa deset Saksonaca. Potom imamo mnoštvo pešaka, opremljenih lukovima i mačevima, koji mogu da se bore u brdima i dolinama. A imamo i mnogo pripadnika Plemena, sa džilitima i sekirama, i Drevni narod, koji može da se bori iz zasede i da neprimećen ubija neprijatelja svojim vilinskim strelama. Mislim da možemo da spremni dočekamo sve Saksonce iz čitave Galije i sa svih obala kontinenta!" "A upravo to ćemo i morati da uradimo", rekao je Lot. "Borim se sa Saksoncima još od Ambrozijevih vremena - baš kao i ovde prisutni Urijens - i nikada nisam morao da čekam ovoliku njihovu vojsku." "Otkako sam krunisan, znao sam da dolazi ovaj dan - Gospa od Jezera upozorila me je na to kad mi je dala Ekskalibur. A sada je poslala sav narod Avalona da se bori pod zastavom Pendragona."
"Svi ćemo biti tu", rekao je Lot, ali Gvenvir se stresla, a Artur ju je zabrinuto pogledao. "Draga moja, jahala si čitavog dana, kao i juče, a u zoru moraš da kreneš dalje. Da li da pozovem tvoje gospe da te odvedu u krevet?" Odmahnula je glavom, kršeći ruke u krilu. "Ne, nisam umorna, ne - Arture, nedostojno je da se narod Avalona, kojim vladaju čarobnjaci, bori uz hrišćanskog kralja! A ako ih okupiš pod tom paganskom zastavom..." "Kraljice moja", blago je rekao Lanselet, "zar da narod Avalona sedi i gleda kako im domovi padaju u ruke Saksoncima? Britanija je i njihova zemlja - boriće se kao i mi, da se odbrane od varvara. A Pendragon je i njihov kralj." "Baš to mi se ne dopada", rekla je Gvenvir, pokušavajući da zvuči smireno, a ne kao devojčica koja se usuñuje da progovori na ratnom veću. Na kraju krajeva, pomislila je, Lot je ptihvatio Morgozu kao jednog od svojih savetnika, a Vivijen se nikada nije ustezala da govori o državnim poslovima! "Ne sviña mi se što treba da se borimo rame uz rame sa narodom Avalona. Ova bitka treba da predstavlja uporište civilizacije, Hristovih sledbenika, potomaka Rima, protiv onih koji ne priznaju našeg Boga. Drevni narod nam je neprijatelj, baš kao i Saksonci, i ovo neće biti hrišćanska zemlja sve dok svi oni ne budu mrtvi ili proterani u brda, zajedno sa svojim demonskim bogovima! I ne dopada mi se, Arture, što si odabrao da se boriš pod paganskom zastavom. Trebalo bi da uzmeš, kao Urijens, Hristov krst za simbol, kako bismo mogli da razlikujemo prijatleje od neprijatelja!" Lanselet ju je zaprepašćeno gledao. "Jesam li ti onda i ja neprijatelj, Gvenvir?" Odmahnula je glavom. "Ti si hrišćanin, Lanselete." "Moja majka je ista ona Gospa od Jezera koju si optužila da je veštica", rekao je, "a ja sam odrastao u Avalonu, i Drevni Narod je moj narod. Moj otac, koji je hrišćanski kralj, takoñe je sklopio Veliki Brak sa Boginjom, svoje zemlje radi!" Bilo je jasno da je ljut. Artur je položio ruku na balčak Ekskalibura, koji je počivao u kanijama od zlata i purpurnog baršuna. Pri pogledu na njegovu ruku spuštenu na magične simbole kanije i na zmije koje su mu se uvijale oko zgloba, Gvenvir je skrenula oči. "Kako će nam Bog podariti pobedu", rekla je, "ako ne odbacimo sve simbole čarobnjaštva i ne borimo se pod njegovim krstom?" "Pa, ima nečega u tome što kaže kraljica", pomirljivo je rekao Urijens, "ali ja nosim svoje orlove u ime svojih očeva i Rima." "Nudim ti svoju zastavu sa krstom, Kralju Arture", rekao je Leodegranc, "ako je želiš. Ponesi je svoje kraljice radi." Artur je odmahnuo glavom. Samo po rumenilu na obrazima Gvenvir je videla da je ljut. "Zakleo sam se da ću se boriti pod kraljevskom zastavom Pendragona, i to ću i učiniti makar me koštalo života. Ja nisam tiranin. Ko god želi, može da nosi Hristov krst kao svoj simbol, ali Pendragonova zatava je simbol pod kojim će se boriti svi narodi Britanije - hrišćani, druidi, Drevni narod. Kao što je zmaj vladar svih životinja, tako je Pendragon vladar svih naroda! Svih, kažem!" "A Urijensovi orlovi i Veliki Gavran Lotije boriće se uz zmaja", rekao je Lot, ustajući. "Zar Gaven nije ovde, Arture? Treba da razgovaram sa svojim sinom, i mislio sam da ću ga zateći ovde, uz tebe!" "Nedostaje mi koliko i tebi, tečo", rekao je Artur. "Ne znam kuda da se okrenem bez njega, ali morao sam da po njemu pošaljem poruku u Tintagel, jer niko nije brži jahač od njega." "Oh, imaš ti dovoljno ljudi oko sebe", gorko je rekao Lot. "Vidim da je Lanselet uvek na tri koraka od tebe, spreman da ispuni upražnjeno mesto." Lanselet je porumeneo, ali je brzo odgovorio. "Uvek je tako, roñače, svi Arturovi saputnici se bore za čast da budu najbliži kralju, a kada je Gaven ovde, čak i Kaj, koji je Arturov usvojeni brat, i ja, koji sam kraljičin zaštitnik, moramo da odstupimo." Artur je ponovo pogledao Gvenvir. "A sada, kraljice moja, zaista moraš poći da se odmoriš. Savetovanje može potrajati do duboko u noć, a ti moraš biti spremna za polazak u praskozorje." Gvenvir je stegla pesnice. Ovog puta, samo ovog puta, daj mi hrabrosti da govorim... "Ne",
odlučno je rekla. "Ne, gospodaru moj, neću poći na put u zoru, ni u Kamelot, niti ikuda drugde na licu zemaljskom." Artur je opet porumeneo od besa. "Otkuda to, madam? Ne možeš se zadržavati ovde kad je zemlja u ratu. Rado bih ti omogućio dan ili dva odmora pre nego što nastaviš put, ali moramo požuriti da te smestimo na bezbedno mesto pe nego što doñu Saksonci. Kažem ti, Gvenvir, kada svane, tvoj konj i prtljag biće spremni. Ako ne možeš da jašeš, putovaćeš u kočiji ili će te nositi u stolici, ali poći moraš." "Neću!" ljutito je rekla. "I ne možeš me naterati, osim ako me postaviš na konja i vežeš za sedlo!" "Bože sačuvaj", rekao je Artur. "Ali zašto to, gospo?" Bio je uznemiren, ali pokušavao je da zvuči vedro i raspoloženo. "Sva ona silna vojska napolju spremna je da sluša moja nareñenja, a evo pobune na mom roñenom ognjištu, od moje roñene žene!" "Tvoja vojska mora da sluša nareñenja", očajnički je rekla Gvenvir. "Oni nemaju razloga da ostanu ovde! Ja ću ostati makar samo sa jednom služavkom i babicom, gospodaru, ali neću putovati nikuda - čak ni do obale reke - dok se ne rodi naš sin!" Eto, rekla sam... tu, pred svim ovim muškarcima... Artur je sad shvatio, i umesto da izgleda presrećan, kao da se obeshrabrio. Odmahnuo je glavom. "Gvenvir..." počeo je, pa prekinuo. Lot se nasmejao. "Jeste li trudni, madam? Pa, čestitam! Ali to ne sme da vas spreči da putujete. Morgoza je jahala svaki dan, sve dok se nije toliko raskrupnjala da konj nije mogao da je nosi, a na vama se još ne vidi da ste noseći. Naše babice kažu da svež vazduh i kretanje koriste trudnoj ženi, a kada je moja omiljena kobila ždrebna, ja je jašem sve do šest nedelja pred ždrebljenje!" "Ja nisam kobila", hladno je rekla Gvenvir, "i dvaput sam pobacila. Hoćeš li me ponovo izložiti toj opasnosti, Arture?" "Ipak, ne možeš ostati ovde. Ovo mesto ne se može dobro braniti", uznemireno je rekao Artur, "a svakog časa ćemo možda morati da izjašemo sa vojskom! A nije pošteno ni tražiti od tvojih gospi da ostanu uz tebe i rizikuju da ih zarobe Saksonci. Siguran sam da ti neće škoditi, mila moja, jer u grupi koja je prošle nedelje pošla za Kamelot bilo je i trudnih žena - a ti ne možeš ostati ovde bez ijedne gospe, ovo će biti samo vojni logor, moja Gven!" Gvenvir je pogledala svoje gospe. "Zar nijedna od vas neće ostati ovde sa svojom kraljicom?" "Ja ću ostati, roñako, ako Artur dozvoli", rekla je Elena. "Ja sam njena roñaka i mogu da izdržim sve što može da izdrži Gvenvir, čak i da živim u vojnom logoru sa samim muškarcima." Prišla je i uhvatila Gvenvir za ruku. "Ali zar ne možeš da putuješ u kočiji? Kamelot je toliko bezbedniji." Lanselet je takoñe prišao Gvenviri. Sagnuo se nad nju i tiho rekao: "Gospo, preklinjem te da poñeš sa ostalim ženama. Ovaj kraj će možda biti uništen za nekoliko dana, čim doñu Saksonci. U Kamelotu ćeš biti blizu očeve zemlje. Moja majka takoñe je u Avalonu, na dan putovanja odande - ona je poznata isceliteljka i babica, i siguran sam da će doći i starati se o tebi, ili čak i ostati uz tebe kad se beba rodi. Ako pošaljem majci poruku da doñe kod tebe, hočeš li poći?" Gvenvir je pognula glavu, pokušavajući da ne zaplače. Opet moram da radim kako mi se naredi, kao i svaka žena, bez obzira na ono što želim! Sad je čak i Lanselet navalio da je natera da izvrši nareñenje. Setila se kako je putovala ovamo iz Letnje zemlje - čak i uz Igrenu bila je užasnuta, a danas je čitav dan jahala iz Tintagela, preko užasnih močvara - sad je konačno bila bezbedna, unutar zidova, i činilo joj se da više nikada neće imati snage da napusti zaklon. Možda kad ojača, kad bude držala sina u naručju... tada bi se možda odvažila na putovanje, ali sada ne... a Lanselet joj je ponudio pomoć svoje majke, čarobnice! Zašto je i pomislio da bi pustila vešticu blizu svog sina? Artur je mogao da popusti zakletvama i vezama sa Avalonom, ali njenog sina pagansko zlo nikada neće ni dodirnuti. "Ljubazno od tebe, Lanselete", tvrdoglavo je rekla, "ali nikuda ne idem dok mi se ne rodi sin." "Čak i ako te odvedemo u sam Avalon?" upitao je Artur. "Ti i naš sin tamo biste bili na najsigurnijem mogućem mestu."
Stresla se i prekrstila se. "Device Marijo, Bože sakloni!" šapnula je. "Radije bih pošla pravo u vilinsku zemlju!" "Gvenvir, slušaj me.." počeo je on, a onda je uzdahnuo i digao ruke, i znala je da je pobedila. "Neka bude po tvome. Ako ti se putovanje čini opasnije od ostanka ovde, neću te terati da poñeš..." "Zašto je puštaš da to radi, Arture?" ljutito je upitao Gaheris. "Lepo ti kažem, treba da je spakuješ na konja i pošalješ je, htela ona to ili ne! Kralju moj, zar ćeš popustiti pred ženskim buncanjem?" Artur je umorno odmahnuo glavom. "Mir, roñače", rekao je. "Lako je videti da nisi oženjen. Gvenvir, radi kako želiš. Elena može da ostane sa tobom, kao i jedna služavka, babica i tvoj sveštenik, ali niko više. Svi ostali moraju da poñu u zoru. A sada moraš da ideš u svoje odaje. Gven, nemam više vremena za ovo!" Gvenvir mu je podnela obraz za poljubac i izišla, uopšte se ne osećajući kao da je odnela pobedu. Ostale žene krenule su u praskozorje. Meleas je preklinjala da ostane sa kraljicom, ali Griflet nije pristao. "Elena nema ni muža ni dete", rekao je. "Neka ona ostane. No, da sam ja kralj Pelinor, ne bih ostavio kćer ovde, bez obzira na kraljicu. Ti ideš, gospo moja." I Gvenvir se učinilo da ju je prostrelio pogledom. A Artur joj je jasno rekao da će glavni deo dvorca biti odvojen za vojsku, kao i da se ona mora držati svojih odaja, zajedno sa Elenom i služavkama. Većina nameštaja bila je poslata za Kamelot; dovukli su krevet iz gostinskih odaja, i spavala je u njemu sa Elenom. Artur je noći provodio sa vojskom, i jednom dnevno je slao nekoga da se raspita za nju, ali retko ga je viñala. Isprva je očekivala da će svakog dana izjahati u bitku sa Saksoncima, ili da će se bitka odigrati ovde, ali prolazio je dan za danom, pa nedelja za nedeljom, a vesti nisu pristizale. Dolazili su usamljeni jahači i glasnici, ali ona je, zatvorena u svojim odajama i maloj bašti, čula samo one vesti koje su mogle da prikupe služavka i babica, uglavnom krnje i izobličene ogovaranjen. Vreme joj se oteglo; ujutro je imala mučnine i želela je samo da leži u krevetu, mada joj je kasnije bivalo bolje, pa bi nemirno šetkala baštom, nemajući drugog posla do da zamišlja Saksonce na obali i da misli na svoje dete... Rado bi šila novu opremu za bebu, ali nije imala vune za predenje, a veliki razboj već je bio odnet. No, ostao joj je mali razboj, i oprema za predenje i vez koju je nosila sa sobom u Tintagel, pa je počela da planira da istka zastavu... Artur joj je jednom obećao da, ukoliko mu rodi sina, može da traži kakav god poklon želi, i nameravala je da ga zamoli da odbaci pagansku zastavu Pendragona i uzme Hristov krst. Tako će ova zemlja postati zaista hrišćanska, a Arturova legija će biti pod zaštitom Device Marije. Dok ju je smišljala, bila je najlepša moguća - plava, protkana zlatom i njenom neprocenjivom purpurnom svilom za odeždu Device Marije. Nije imala drugog posla, pa ju je šila od jutra do večeri, i uz Eleninu pomoć brzo je rasla. A u svaki bod utkaću molitve da Artur bude bezbedan i da ovo bude hrišćanska zemlja od Tintagela do Lotije... Jedno popodne posetio ju je Merlin, časni Talesin. Oklevala je - je li u redu da pusti da joj se približi taj stari paganin i obožavalac demona, sad kad nosi Arturovog sina, koji će jednog dana biti kralj hrišćanske zemlje? Ali kad je susrela starčev ljubazni pogled, setila se da je on Igrenin otac i da će njenoj bebi biti pradeda. "Neka te Večnost blagoslovi, Gvenvir", rekao je, šireći ruke u znak blagoslova. Ona se prekrstila, a onda se upitala nije li ga time uvredila, ali on je to, izgleda, shvatio kao razmenu blagoslova. "Kako ti je, gospo, ovako zatvorenoj?" upitao je, osvrćući se po sobi. "Pa, ovde si kao u tamnici! Bilo bi ti bolje u Kamelotu, ili u Avalonu, ili na ostrvu Inis Vitrina - tamo si bila na školovanju kod monahinja, zar ne? A tamo bi barem imala svežeg vazduha i kretala bi se! Ova soba je tako mala!"
"Imam dovljno vazduha u bašti", rekla je Gvenvir, rešivši u sebi da vetri posteljinu svakog dana i da služavka mora da provetri i počisti sobu prepunu njihovih sitnica - svakako je bila premala za četiri žene. "Onda pazi, dete, da se svakog dana šetaš na svežem vazduhu, čak i ako pada kiša - vazduh je lek za sve bolesti", rekao je on. "Verujem da ti je ovde dosadno. Ne, dete, nisam došao da ti prebacujem", nežno je dodao. "Artur mi je rekao srećnu vest, i radujem se zbog tebe, kao i svi mi. A ja se naročito radujem - malo koji čovek doživi da dočeka svoje praunuke." Njegovo izborano lice kao da je sijalo od dobronamernosti. "Ako ikako mogu da ti pomognem, samo naredi, gospo moja. Da li ti šalju dobru, svežu hranu, ili samo vojnička sledovanja?" Gvenvir ga je uveravala da ima sve što poželi - svakog dana stizala joj je kotarica najboljeg jestiva - ali nije mu rekla da jedva ima apetita. Pričala mu je o Igreninoj smrti i kako je sahranjena u Tintagelu, i kako je poslednje što je učinila bilo da joj kaže za dete. Vid je jedva pomenula, ali je uznemireno upitala starca: "Ser, znate li gde obitava Morgana, kada nije došla čak ni kod majke na samrti?" On je polako odmahnuo glavom. "Žao mi je, ali ne znam." "Ali to je nečuveno, da se ne javi roñacima kuda je otišla!" "Možda je - kao što čine neke sveštenice Avalona - otišla na neki magijski pohod, ili se zatvorila kako bi potražila vizije", glasno je razmišljao Talesin, mada je i on delovao uznemireno. "U tom slučaju mi ne bi rekli, ali sve mislim, da je u Avalonu, tamo gde moja kćer obitava sa sveštenicama, to bih znao. A ne znam." Uzdahnuo je. "Morgana je odrasla žena i ne mora tražiti ničiju dozvolu da odlazi i dolazi." Tako joj i treba, pomislila je Gvenvir, neka pati zbog sopstvene tvrdoglavosti i bezbožnog načina na koji sprovodi svoju volju! Stegla je pesnice i nije odgovorila druidu, pazeći da drži oči oborene kako ne bi primetio koliko je besna... on lepo misli o njoj, i ne bi volela da bude drugačije. I nije primetio, jer Elena mu je pokazivala zastavu. "Vidite, evo kako provodimo svoje zatvoreničke dane, dobri oče." "Brzo raste", nasmešio se Merlin. "Vidim da niste ostavile vremena - kako ono kažu vaši sveštenici, ñavo nalazi posla za dokone ruke - niste ostavile vremena ñavolu da se bavi vama, vredne ste kao pčele. Već se nazire divna šara." "A dok ga tkam, ja se molim", rekla je Gvenvir kao da se brani. "Sa svakim bodom molim se da Artur i Hristov krst likuju nad Saksoncioma i njihovim paganskim Bogovima! Nećete mi prebaciti, gospodaru Merline, što se bavim ovim, iako ste naložili Arturu da se bori pod paganskom zastavom?" Merlin je blago odgovorio. "Molitva nikada nije uzaludna, Gvenvir. Zar misiš da mi ne znamo ništa o molitvama? Kad je Artur dobio svoj veliki mač Ekskalibur, bio je položen u kanije u koje je sveštenica ugradila molitve i čini radi bezbedosti i zaštite, i postila je i molila se pet dana, dok je radila na njemu. A svakako si primetila da i kad biva ranjen, gubi vrlo malo krvi." "Više bih volela da ga štiti Hrist, a ne čarolije", vatreno je odgovorila Gvenvir, a starac se na to nasmešio. "Bog je jedan i samo jedan - sve ostalo se svodi na to da neznalice pokušavaju da stave Boga u oblik koji mogu da razumeju. Na ovom svetu ništa se ne dešava bez blagoslova Jedinog, koji će nam podariti pobedu ili poraz, već kako nañe za shodno. I Zmaj i Devica simboli su onoga što je veće od nas." "Ali zar se ne biste naljutili kad bi zastava Pendragona bila poderana, a umesto nje podignut simbol Device?" upitala je Gvenvir. On je stajao tik do nje, i sad je pružio izboranu šaku da pogladi blistavu svilu. "Ovako lepa stvar", nežno je rekao, "i načinjena sa toliko ljubavi; kako bih mogao da je prezrem? Ali ima onih koji vole simbol Pendragona onoliko koliko ti voliš Hristov krst - zar bi im uskratila njihove svetinje? Oni iz Avalona - druidi, sveštenici i sveštenice - znali bi da je zastava samo simbol, i da simbol ne znači ništa, nego je sve u stvarnosti. Ali mali narod, ne, oni ne bi razumeli, a oni moraju imati svog zmaja kao simbol kraljeve zaštite." Gvenvir je pomislila na mali narod Avalona i u dalekim brdima Velsa, čiji su ratnici došli
noseći bronzane sekire i male lukove i strele, tela grubo premazanih bojom. Stresla se od užasa što tako divalj narod treba da se bori uz hrišćanskog kralja. Merlin je primetio njen drhtaj i pogrešno ga protumačio. "Ovde je hladno i vlažno", rekao je. "Moraš više izlaziti na sunce." Ali tada je shvatio i blago ju je obgrlio oko ramena. "Drago dete, moraš zapamtiti - ovo je zemlja svih nas, ma kojim Bogovima se klanjali, i ne borimo se protiv Saksonaca zato što oni ne poštuju naše Bogove, nego zato što žele da spale i opljačkaju naše zemlje i otmu nam sve što imamo. Borimo se da očuvamo mir u našim zemljama, gospo, bile one paganske ili hrišćanske, i zato se toliko mnoštvo okupilo uz Artura. Zar bi više volela da je on tiranin koji tera duše da robuju njegovom Bogu, što se čak ni imperatori nisu usuñivali da čine?" Ali ona je samo drhtala, i Talesin je rekao da mora da ide, ali da mu ona slobodno javi ukoliko joj išta ustreba. "Je li bard Kevin u zamku, gospodaru Merline?" upitala je Elena. "Da, mislim da jeste - trebalo je da se setim. Poslaću ga da vam malo svira dok sedite ovde kao u manastiru." "To bi nam veoma prijalo", rekla je Elena, "ali ja sam, zapravo, htela da pitam smem li da pozajmim njegovu harfu... ili vašu, gospodaru." On je malo oklevao sa odgovorom. "Kevin vam ne bi pozajmio svoju harfu - njegova gospa je ljubomorna na žene." Nasmešio se. "A što se tiče moje, ona je posvećena Bogovima i niko drugi ne sme da je dodirne. Ali gospa Morgana nije ponela svoju harfu kada je otišla; još je u njenim odajama. Da uredim da vam je donesu, gospo Elena? Umete li da svirate na njoj?" "Ne baš najboje", rekla je Elena, "ali dovoljno da je ne oštetim, a tako ćemo imati šta da radimo kad se umorimo od šivenja." "To važi za tebe", rekla je Gvenvir. "Ja sam oduvek smatrala da je nepristojno da žena svira na harfi." "Onda je svakako nepristojno", rekla je Elena, "ali mislim da ću poludeti ovako zatvorena ako ne budem imala šta da radim, a ionako nema nikoga ko bi me video, makar da igram naga kao Saloma pred Herodom!" Gvenvir se zakikotala, a onda se pribrala i uplašila - šta li će Merlin pomisliti? Ali starac se od srca nasmejao. "Poslaću vam Morganinu harfu, gospo, i slobodno se bavite svojom nepristojnom razonodom - mada zaista ne vidim čega nepristojog ima u sviranju!" Te noći Gvenvir je sanjala kako Artur stoji kraj nje, i da su zmije na njegovim podlakticama oživele i počele da gamižu ka njenoj zastavi, ostavljajući je prekrivenu sluzi i zagañenu... Probudila se dahćući i grcajući, i čitavog dana nije imala snage da napusti postelju. To popodne, Artur je došao da je poseti i stajao je kraj nje vrlo uznemiren. "Ne vidim da ti ova zatvorenost išta koristi, gospo moja", rekao je. "Voleo bih da si bezbedna u Kamelotu! Dobio sam vesti od kraljeva Donje Britanije - nasukali su trideset saksonskih brodova na stenje, a za desetak dana krećemo i mi." Ugrizao se za usnu. "Voleo bih da se sve ovo završi, da svi budemo bezbedni u Kamelotu. Moli se Bogu, Gven, da dospemo donde." Seo je na krevet kraj nje, i ona ga je uhvatila za ruku, ali dodirnula je prstom jednu od istetoviranih zmija i povukla se, uz jecaj užasa. "Šta je bilo, Gven?" šapnuo je, privlačeći je u naručje. "Sirota moja mala, razbolela si se u ovom zatvoru... toga sam se i bojao!" Borila se da savlada suze. "Sanjala sam... sanjala sam... oh, Arture", počela je da moli, uspravivši se u krevetu i odgurnuvši pokrivače. "Ne mogu da podnesem da mislim na to, da ćeš pustiti tog lažnog zmaja da sve pokrije, kao u mom snu... Pogledaj šta sam ti napravila!" Ustala je i, bosonoga, povukla ga obema rukama ka razboju. "Vidi, bezmalo je gotova, za tri dana može da bude spremna..." On ju je opet zagrlio. "Voleo bih da ti to nije toliko važno, Gvenvir. Izvini, poneću je u bitku zajedno sa zastavom Pendragona, ako želiš, ali ne mogu pogaziti zavet koji sam dao." "Bog će te kazniti ako se budeš pridržavao zaveta datog paganima, a ne njemu!", uzviknula je. "Oboje će nas kazniti..."
On je odgurnuo njene ruke. "Sirota moja, bolesna si i uznemirena - nikakvo čudo, kad živiš ovde. A sada, avaj, sada je prekasno da te pošaljem odavde, čak i kad bi pristala da ideš, jer možda na putu ka Kamelotu već ima saksonskih bandi. Pokušaj da se smiriš, ljubavi", rekao je i pošao ka vratima. Potrčala je za njim i uhvatila ga za ruku. "Nisi ljut...?" "Ljut? Kad si toliko bolesna i izmučena?" Poljubio ju je u čelo. "Ali nećemo više govoriti o ovome, Gvenvir. A sada moram da idem, očekujem glasnika koji treba da stigne svakog časa. Poslaću Kevina da ti svira. Njegova muzika će te razvedriti." Opet ju je poljubio i otišao, a Gvenvir se ponovo grozničavo posvetila zastavi. Kevin je došao sutradan predveče, teško se poštapajući; harfu je držao prebačenu preko ramena, i tako je još više ličio na nekog stravičnog grbavca. Gvenvir se učinilo da je na ulazu gadljivo nabrao nos, i iznenada je ugledala sobu njegovim očima, prepunu rasutih ženskih sitnica, punu ustajalog vazduha. Podigao je ruku u druidskom blagoslovu i Gvenvir se trgla - to je mogla da prihvati od Talesina, ali Kevinov pokret ispunio ju je užasom, kao da će začarati i nju i bebu paganskim činima; krišom se prekrstila i upitala se da li ju je video. Elena mu je prišla i učtivo mu se obratila. "Dozvolite da vam pomognem sa harfom, gospodaru." Slegnuo je ramenima kao da hoće da je otera, ali njegov bogati pevački glas bio je potpuno učtiv. "Zahvaljujem, ali niko ne sme da dodirne Moju Gospu. Ako je već sam teglim, mada se jedva krećem uz pomoć štapa, zar ne mislite da imam razloga za to, madam?" Elena je pognula glavu kao izgrñeno dete. "Nisam mislila ništa loše, ser." "Naravno. Niste mogli znati", odgovorio je on, a Gvenvir se učinilo da se bolno zgrčio dok je spuštao harfu na pod. "Je li vam udobno, gospodaru? Da donesemo pehar vina da osvežite grlo pre nego što zapevate?" upitala je Gvenvir, i on je učtivo prihvatio ponudu. Potom je primetio zastavu sa krstom na razboju i obratio se Eleni. "Vi ste kćer kralja Pelinora, zar ne, madam? Da li to tkate zastavu pod kojom će vaš otac poći u bitku?" Gvenvir je brzo odgovorila umesto nje. "Elenine ruke vešte su koliko i moje, ali zastava je za Artura." Odgovorio je pomalo odsutno, kao da se divi prvim dečijim pokušajima predenja. "Divna je, i biće lepa tapiserija u Kamelotu kada stignete tamo, madam. Ali siguran sam da će Artur poneti zastavu Pendragona, kao i njegov otac pre njega. No, gospe ne vole da govore o bitkama. Da li da vam sviram?" Položio je ruke na strune i počeo da svira; Gvenvir je slušala, očarana, i služavka se takoñe prikrala da osluškuje, svesna veličanstvenog talenta. On je dugo svirao dok je padala tama; dok ga je slušala, Gvenvir se našla u svetu gde nije bilo važno jesu li ljudi pagani ili hrišćani, jesu li u ratu ili miru, nego je važan samo ljudski duh, koji plamti u večnoj tami kao večita baklja. Kad su zvuci harfe konačno utihli, Gvenvir nije mogla da progovori i primetila je da Elena tiho plače. Trebalo joj je vremena da smogne glasa. "Ne mogu da izrazim rečima šta si nam pružio, gospodaru Kevine. Reći ću samo da ću se zauvek sećati ovoga." Kevinov neobični osmeh kao da se podsmevao i njenim i njegovim osećanjima. "Madam, u muzici onaj ko daje prima isto onoliko koliko i onaj ko sluša." Okrenuo se ka Eleni. "Vidim da imate harfu gospe Morgane. Znači, i vi znate da sam rekao istinu." Ona je klimnula glavom. "Ja sam samo nespretan početnik u muzici", rekla je ipak. "Volim da sviram, ali nikom nije prijatno da me sluša - zahvalna sam ostalim ženama što imaju strpljenja dok se borim sa strunama." "To nije tačno, znaš da volimo da te slušamo", rekla je Gvenvir, a Kevin se nasmešio. "Možda je harfa jedini instrument koji ne može zvučati loše bez obzira na nespretnog svirača - pitam se nije li zato posvećena Bogovima." Gvenvir je stegla usne - zar je morao da pokvari lepotu večeri pominujući svoje paklene Bogove? Ipak je on samo bogalj; da nije muzike, nikad mu ne bi bilo dozvoljeno da sedi sa
uglednim ljudima - negde je čula da je roñen kao obično seljačko derište. Nije htela da ga uvredi kad im je pružio toliko zadovoljstva, ali odvratila je pogled; neka Elena ćaska sa njim ako želi. Ustala je i prišla vratima. "Ovde je vrućina kao u paklu", nervozno je rekla i otvorila ih. Preko neba, sada tamnog, letela su plamena koplja, dolazeći sa severa. Na njen krik pritrčale su i Elena i služavka, pa je čak i Kevin dohramao do vrata. "Oh, šta je ovo, šta ovo znači?" vrisnula je. Kevin joj je tiho odgovorio. "Severnjaci kažu da je to sevanje kopalja u zemlji divova; kada se vidi na zemlji, predskazuje veliku bitku. I zaista, upravo nas to čeka - bitka u kojoj će Arturova legija, madam, možda odlučiti, uz pomoć svih Bogova, hoćemo li živeti kao civilizovani ljudi ili ćemo zauvek nestati u tami. Trebalo je da odete u Kamelot, gospo Gvenvir. Nije dobro da u ovakvom trenutku Vrhovni kralj brine zbog žena i dece." Gvenvir se okomila na njega. "Šta ti znaš o ženama i deci - ili o bitkama, druidu?" "Pa, ovo mi neće biti prva bitka, kraljice moja", pomirljivo je rekao on. "Moja Gospa je poklon od kralja kome sam svirao na ratnim harfama kako bi pobedio. Zar mislite da je trebalo da se sklonim u bezbednost sa devojkama i evnusima u suknjama koji se nazivaju hrišćanskim sveštenicima? Ne ja, madam. Čak ni Talesin, ma koliko da je star, neće pobeći od bitke." Nastupilo je ćutanje, a na nebesima su i dalje plamtela svetla sa severa. "Ako dozvolite, kraljice, moram poći mom gospodaru Arturu da razgovaram sa njime i sa gospodarom Merlinom o značaju ovih vatri za bitku koja nas čeka." Gvenvir se osećala kao da joj je zario nož u trbuh. Čak i ovaj seljački bogalj sme da bude sa Arturom, a ona, njegova žena, mora da čuči ovde, daleko od pogleda, mada nosi u sebi nadu za kraljevstvo! Mislila je da će, ako ikada zanese Arturu sina, svakako dobiti dostojno mesto uz njega i da će joj ukazivati veliko poštovanje, a ne da će se ponašati prema njoj kao prema beskorisnoj ženi koju je morao da uzme zbog miraza u konjima! Ali, eto, bila je potisnuta u kraj jer nije mogao da je se otarasi, i čak je i njenu zastavu odbio kao nepotrebnu. Kevin ju je zabrinuto gledao. "Jeste li bolesni, kraljice moja? Gospo Elena, pomozite joj!" Pružio je ruku ka Gvenvir, ali ona je videla samo izobličen zglob oko koga su se uvijale plavo tetovirane zmije... trgla se i zamahnula na njega, jedva svesna šta čini, pa je Kevin, ionako nepostojan na nogama, izgubio ravnotežu i srušio se na kameni pod. "Dalje od mene", uzviknula je, dahćući. "Ne dodiruj me tim užasnim zmijama - paganine, prokletniče, ne polaži te zmije na moje dete..." "Gvenvir!" Elena je žurno prišla, ali umesto da je pridrži, sagnula se nad Kevinom i pomogla mu da ustane. "Gospodaru, ne proklinjite je - bolesna je i ne zna šta čini." "Oh, ne znam?" vrisnula je Gvenvir. "Zar misliš da ne znam kako me svi gledate - kao budalu, kao da sam slepa i gluva? I ne možeš me umiriti lepim rečima dok se šunjaš sveštenicima iza leña da govoriš Arturu o paganskim zakletvama i činima, koje će nas sve predati u ruke zlim čarobnjacima i vešticama... odlazi odavde, ili će se moja beba roditi izobličena jer sam gledala tvoje prokleto lice..." Kevin je zažmurio i stegao pesnice, ali tiho se okrenuo i počeo da sa mukom namešta harfu na rame. Nespretno je posegnuo za štapom; Elena mu ga je dodala, i Gvenvir je čula njen šapat. "Oprostite joj, gospodaru, bolesna je i ne zna..." Kevinov melodičan glas bio je oštar. "To dobro znam, gospo. Zar mislite da nikada ranije nisam čuo ovako umilne reči od neke žene? Izvinite, hteo sam samo da vam pružim zadovoljstvo", rekao je, i Gvenvir, lica zagnjurenog u dlanove, čula je zvuk štapa i vučenja nogu dok je bolno odlazio iz sobe. Ali čak i kad je otišao, nije podizala lice - oh, ukleo ju je tim zlim zmijama, osećala je kako je ujedaju po čitavom telu, svetla na nebu nanosila su joj bol, osećala je kako joj plamte u mozgu... Vrisnula je, pokrila lice rukama i pala, grčeći se, dok su je svetla prožimala... malo se pribrala kad je čula Elenin vrisak. "Gvenvir! Roñako, pogledaj me, reci nešto! Oh, neka nam sveta Devica pomogne... pošaljite po babicu! Gledajte, krv..." "Kevin", vrištala je Gvenvir. "Kevin je prokleo moje dete..." I panično se podigla, dok ju je
prožimao bol, i počela da lupa pesnicama o kameni zid. "Oh, Bože, pomozi mi, pošaljite po sveštenika, sveštenika, možda on može da poništi kletvu..." Ne obraćajući pažnju na potok vode i krvi koji joj je tekao niz butine, odvukla se do zastave koju je tkala, neprekidno se grozničavo krsteći, a onda je sve nestalo u tami i košmaru. Prošli su dani dok nije postala svesna da je bila opasno bolesna, da je umalo na smrt iskrvarila pošto je pobacila dete od četiri meseca, suviše malo i slabo da bi disalo. Artur. Sada će me sigurno mrzeti. Nisam uspela da mu rodim sina... Kevin, Kevin me je prokleo tim zmijama... Lebdela je u strašnim snovima o kopljima i zmijama, i kada je jednom došao Artur i pokušao da je pogladi po glavi, užasnuto se odmakla od zmija koje kao da su gamizale po njegovim rukama. Čak i kada je bila van opasnosti, nije povratila snagu, nego je ležala potpuno bezvoljno, ne krećući se, a suze su joj tekle niz lice. Nije imala snage ni da ih obriše. Ne, bilo je pogrešno misliti da ju je Kevin prokleo, to mora da je bilo ludilo groznice... ovo joj nije prvi pobačaj, i ako je iko kriv, onda je kriva ona, što je ostala ovde gde nije imala svežeg vazduha, gde nija imala dobru hranu ni društvo svojih dvorskih dama. Došao je sveštenik, pa se i on složio da je nije Kevin prokleo... Bog ne bi koristio ruke paganina da je kazni. "Ne smete tako brzo prebacivati krivicu na druge", ozbiljno je rekao. "Ako je iko kriv, svakako ste to vi. Imate li na savesti neki greh koji niste ispovedili, gospo Gvenvir?" Da nije ispovedila? Ne. Odavno je ispovedila svoju ljubav prema Lanseletu i bila je razrešena, i otada se trudila da misli samo na svog gospodara. Ne, nije zbog toga... a ipak je bila kriva. "Nisam uspela da ubedim... nisam bila dovoljno snažna da ubedim Artura da odbaci paganske zmije i zastavu Pendragona", tiho je rekla. "Zar bi Bog kaznio moje dete zbog toga?" "Samo vi znate šta vam leži na savesti, gospo. I ne govorite o kažnjavanju deteta... ono se sada nalazi u Hristovom naručju... kažnjeni ste vi i Artur, ako je u pitanju kazna, u šta nisam sasvim siguran", dodao je skromno. "Šta sad da radim? Šta da uradim pa da Bog pošalje Arturu sina koji će naslediti Britaniju?" "Jeste li zaista učinili sve što možete da se postarate da Britanija ima hrišćanskog kralja? Ili ste odustali od reči koje ste znali da morate izgovoriti, pošto želite da ugodite svom mužu?" strogo je pitao sveštenik. A kada je otišao, ona je ostala da leži i gleda zastavu. Znala je da svetla sa severa plamte na nebu svake noći, predskazujući veliku bitku koja predstoji; no, jednom je rimski imperator ugledao na nebu krst, i to je promenilo sudbinu Britanije. Kad bi mogla da Arturu pokaže takav znak... "Hodite, pomozite mi da ustanem", rekla je ostalim ženama. "Moram završiti zastavu kako bi je Artur poneo u bitku." To veče Artur je došao u njene odaje, baš kad je završavala poslednje bodove, a žene su palile svetiljke. "Kako ti je sada, draga moja? Milo mi je što vidim da si ustala i što ti je dovoljno dobro da radiš", rekao je i poljubio je. "Najdraža, ne smeš toliko da žališ... nijedna žena ne bi uspela da rodi zdravo dete pod ovim uslovima, sa bitkom koja preti - trebalo je, trebalo je da te pošaljem u Kamelot. Još smo mladi, Gvenvir moja. Bog će nam možda poslati još mnogo dece." Ali videla je bolan izraz na njegovom licu i znala je da je tužan koliko i ona. Stegla ga je za ruku i povukla da sedne kraj nje, na klupu kraj razboja. "Zar nije lepa?" upitala je glasom deteta koje moli za pohvalu. "Veoma je lepa. Mislio sam da nikada neću videti nešto ovako lepo tkano", položio je ruku na purpurne kanije Ekskalibura koji je uvek bio uz njega, "ali ovo je još lepše." "A utkala sam u nju molitve za tebe i tvoje saputnike", rekla je, ulagujući se. "Arture, slušaj me - šta misliš, je li moguće da nas je Bog kaznio zato što nismo prikladni da podarimo ovom kraljevstvu još jednog kralja, ti i ja, ukoliko se ne zareknemo da ćemo mu verno služiti, ne na paganski način nego na novi, Hristov? Sve sile paganskog zla ujedinile su se protiv nas, i moramo se protiv njih boriti krstom."
Položio je ruku na njenu. "Hajde, draga, to je glupo. Znaš da poštujem Boga koliko god mogu..." "Ali i dalje se ta paganska zastava sa zmijama vije nad tvojom vojskom", uzviknula je i počela da trese glavom. "Draga moja, ne mogu pogaziti reč datu Gospi od Avalona koja me je postavila na presto..." "Bog te je, niko drugi, postavio na presto", vatreno ga je prekinula. "Ah, Arture, ako me voliš, učini to, ako želiš da nam Bog pošalje još jedno dete! Zar ne vidiš kako nas je oboje kaznio uzevši sebi našeg sina?" "Ne smeš tako da govoriš", odlučno je rekao on. "Tako misliti o Bogu sujeverna je glupost. Došao sam da ti kažem da se Saksonci konačno okupljaju, i da moramo krenuti da ih presretnemo na planini Badon. Voleo bih da ti je dovoljno dobro da odeš u Kamelot, ali to nije moguće zasad..." "Ah, znam dobro da sam ti samo na smetnji", gorko je uzviknula. "Nikad ti ništa nisam ni značila - šteta što nisam umrla zajedno sa svojim detetom." "Ne, ne, ne smeš tako da govoriš", nežno je rekao. "Uveren sam da ću, uz pomoć mog Ekskalibura i mojih saputnika, odneti pobedu. I moraš se moliti za nas danju i noću, Gvenvir moja." Ustao je i nastavio. "Nećemo poći pre zore. Pokušaću da doñem i oprostim se od tebe noćas, pre no što poñemo, zajedno sa tvojim ocem, Gavenom i možda Lanseletom - on te je pozdravio. Gvenvir, on se veoma zabrinuo kad je čuo da si se razbolela. Hoćeš li moći da razgovaraš sa njima ako doñu?" Pognula je glavu i odgovorila sa gorčinom. "Učiniću po volji svom kralju i gospodaru. Da, neka doñu, mada se čudim što tražiš od mene da se molim - ne mogu čak ni da te ubedim da odbaciš tu pagansku zastavu i umesto nje podigneš Hristov krst... A Bog svakako zna šta ti je u srcu, jer Bog te nije pustio da poñeš u bitku verujući da će tvoj sin naslediti ovu zemlju, pošto još nisi odlučio da od nje napraviš hrišćansko kraljevstvo..." On joj je naglo pustio ruku, i osetila je njegov pogled na sebi. Konačno se sagnuo, uhvatio je ispod brade i naterao je da podigne lice. "Draga moja gospo", tiho je rekao, "najdraža moja ljubavi, zar zaista veruješ u to?" Nije mogla da govori, samo je klimnula glavom, brišući nos rukavom kao dete. "Kažem ti, draga gospo, i neka i Bog čuje, da ne verujem da on tako postupa i ne verujem da mu je stalo do toga kakvu zastavu nosim. Ali ako ti je to toliko važno..." Zastao je i progutao knedlu. "Gvenvir, ne mogu podneti da te vidim toliko uznemirenu. Ako ponesem u bitku zastavu Hrista i Device, hoćeš li prestati da tuguješ i hoćeš li se moliti Bogu za mene od sveg srca?" Pogledala ga je, preobražena, srca punog divlje radosti. Zar će joj zaista to učiniti? "Oh, Arture, molila sam se, toliko sam se molila..." "E pa", uzdahnuo je Aretur, "kunem ti se, Gvenvir - poneću samo tvoju Hristovu zastavu u bitku, i to će biti jedini simbol koji će se vijoriti nad mojim legijama. Neka tako bude, amen." Poljubio ju je, ali Gvenvir se učinilo da je veoma tužan. Zgrabila ga je za obe ruke i poljubila ih, i prvi put joj se činilo da zmije na njegovim rukama ne znače ništa, da su samo izbledele slike, i da je stvarno poludela kad je mislila da mogu nauditi njenom detetu. Pozvao je štitonošu, koji je čekao pred vratima, da uñe i uzme zastavu, i da je podigne nad logorom. "Krećemo na marš sutra ujutro", rekao je, "i svi treba da vide zastavu moje gospe sa Devicom Marijom i krstom kako se vijori nad Arturovom legijom." Štitonoša je bio zapanjen. "Ser - gospodaru - a šta ćemo sa Pendragonovom zastavom?" "Odnesi je u skladište i reci da je negde sklone. Poći ćemo pod simbolom Boga." Štitonoša je poslušao, a Artur se nasmešio Gvenviri, ali u tom osmehu nije bilo zadovoljstva. "Doći ću da te posetim u sumrak, zajedno sa tvojim ocem i nekim tvojim roñacima. Večeraćemo ovde; narediću da donesu hranu za nas. Elena ne treba da se brine kako će nas nahraniti. Do viñenja, draga ženo", i izišao je. Večera je na kraju održana u jednoj od malih sala, jer Gvenvirine odaje nisu bile dovoljno prostrane da im tu bude udobno. Gvenvir i Elena obukle su najbolje haljine koje su im ostale u
Karleonu i uplele su trake u kosu; bilo je uzbudljivo imati nekakvu svečanost posle mračnog zatvoreništva proteklih nedelja. Gozba - mada, zapravo, nije bila ništa bolja od vojnih sledovanja - bila je postavljena na sklopivim stolovima. Većina Arturovih starijih savetnika već je prešla u Kamelot, uključujući i biskupa Patricija, ali na večeru su pozvani Merlin, Talesin, pa kralj Lot, kralj Urijens od Velsa, vojvoda Markus od Kornvola, Lanseletov stariji polubrat, kao i Lajonel od Bretanje, Banov najstariji sin i naslednik. Lanselet je takoñe bio tu i ugrabio je trenutak da priñe Gvenvir i poljubi joj ruku, gledajući je u oči sa beznadežnom nežnošću. "Jesi li se oporavila, gospo moja? Brinuo sam za tebe." Poljubio ju je, zaklonjen senkama, zapravo samo joj je dotakao slepoočnicu mekim usnama. Došao je i kralj Leodegranc, namršten i užurban, i poljubio je u čelo. "Žao mi je što si bolesna i žao mi je što si izgubila dete, ali Artur je trebalo da te spakuje za Kamelot u kočiji - tako bih ja postupio sa Alienor, da je počela da mi protivureči", gunñao je. "A sada, eto, vidiš da ti ostanak nije ništa koristio!" "Ne smete je grditi", nežno je rekao Talesin, "dovoljno je patila, gospodaru. Ako joj Artur ne prebacuje, ne treba to da čini ni njen otac." Elena je taktično promenila temu. "Ko je, zapravo, vojvoda Markus?" "On je roñak Gorloasa od Kornvola, koji je umro pre nego što je Uter došao na presto", rekao je Lanselet, "i zamolio je Artura da, u slučaju da pobedimo na planini Badon, zadrži Kornvol, oženivši se našom roñakom Morganom." "Taj starac?" zapanjeno je upitala Gvenvir. "Mislim da bi bilo dobro da Morgana dobije starijeg muža - ni ona nije neka lepotica pa da privuče mladića", rekao je Lanselet. "Ali pametna je i učena, a osim toga, vojvoda Markus je ne traži za sebe već za svog sina Drustana, koji je jedan od najboljih vitezova Kornvola. Artur ga je sada proizveo za jednog od svojih saputnika, u predvečerje bitke. Mada je sasvim verovatno da će se, ako se Morgana ne vrati na dvor, Drustan oženiti kćerkom starog bretonskog kralja Hela..." Nasmejao se. "Dvorska ogovaranja o venčanjima - zar nemamo o čemu drugom da razgovaramo?" "Pa", odvažno je rekla Elena, "mogli biste da nam pričate i o svom venčanju, ser Lanselete." On je otmeno pognuo glavu. "Onog dana kad mi vaš otac ponudi vas, gospo Elena, neću ga odbiti. Ali vaš otac bi vas sigurno rado udao za čoveka bogatijeg od mene, a pošto je moja gospa već udata", naklonio se Gvenviri, ali primetila mu je tugu u očima, "nimalo se ne žurim sa ženidbom." Elena je pocrvenela i oborila pogled. "Pozvao sam Pelinora da nam se pridruži", rekao je Artur, "ali on je rešio da ostane u logoru sa vojskom, da ih pripremi za pokret. Neka kola već kreću. Gledajte", pokazao je ka prozoru. "Severna koplja ponovo plamte!" "Zar bard Kevin neće biti sa nama?" upitao je Lanselet. "Pozvao sam ga da doñe ukoliko može", rekao je Talesin. "Ali odgovorio je da ne želi da uvredi kraljicu svojim prisustvom. Zar si se svañala sa njim, Gvenvir?" Oborila je pogled pre nego što je odgovorila. "Grubo sam mu se obratila kad sam bila bolesna i u velikim bolovima. Ako ga vidite, gospodaru Merline, hoćete li mu preneti da bih želela da ga zamolim za oproštaj?" Pošto je Artur bio uz nju, a njena zastava se vijorila nad njegovim logorom, osećala je ljubav i blagost prema svima, čak i prema bardu. "Mislim da on zna da si govorila obuzeta svojim mukama", nežno je rekao Talesin, i Gvenvir se upitala šta mu je rekao mlañi druid. Vrata su se naglo otvorila i u odaju su ušli Lot i Gaven. "Pa šta je ovo, gospodaru Arture?" s vrata je počeo Lot. "Pendragonova zastava, koju smo se zarekli da sledimo, ne stoji više nad logorom, i Plemena su veoma uznemirena - reci mi, šta si to učinio?" Artur je pod svetlom baklji bio veoma bled. "Samo to, roñače - mi smo hrišćanski narod i borićemo se pod zastavom Hrista i Device Marije." Lot se namrštio na njega. "Strelci iz Avalona se premišljaju da li da te napuste, Arture.
Podigni svoju Hristovu zastavu, ako ti savest tako nalaže, ali ostavi uz nju i Pendragonovu zastavu sa zmijama mudrosti, ili će ti se vojska rasuti i izgubiti jedinstvo koje nas je okupljalo tokom ovog dugog čekanja! Zar da odbaciš sve što si stekao? Pikti su svojim vilinskim strelama pobili mnogo Saksonaca, i mogu da ih pobiju još mnogo. Preklinjem te, ne uklanjaj olako njihovu zastavu i ne odbijaj njihovo savezništvo!" Artur se nelagodno nasmešio. "Baš kao onaj imperator koji je video znak na nebu i rekao: Pod ovim znakom ćemo pokoravati, tako ćemo i mi. Ti, Urijense, koji se držiš rimskog orla, ti znaš tu priču." "Znam je, kralju moj", rekao je Urijens, "ali je li mudro odreći se naroda Avalona? Kao i ja, gospodaru Arture, i ti nosiš zmije na rukama, u znak zemlje starije od krsta." "Ali ako odnesemo pobedu, ovo će biti nova zmelja", rekla je Gvenvir. "A ako izgubimo, više neće biti važno." Lot ju je prezrivo pogledao. "Trebalo je da znam da je ovo tvoje delo, kraljice." Gaven je nemirno prišao prozoru i pogledao dole, u logor. "Vidim kako se kreću izmeñu vatri, pripadnici malih naroda - iz Avalona, i iz tvoje zemlje, Urijense. Arture, roñače moj", prišao je kralju, "Preklinjem te, kao najstariji od tvojih saputnika, vrati Pendragonovu zastavu na polje radi onih koji žele da je slede." Artur je malo oklevao, ali kad je pogledao Gvenvirine blistave oči nasmešio joj se. "Zakleo sam se ovako. Ako preživimo bitku, naš sin će vladati zemljom pod znakom krsta. Neću da utičem ni na čiju savest, ali kao što je rečeno u Svetom Pismu - ja i moja kuća služićemo Gospodu." Lanselet je duboko uzdahnuo i malo se odmaknuo od Gvenvir. "Gospodaru i kralju moj, podsećam te, ja sam Lanselet od Jezera i poštujem Gospu od Avalona. U njeno ime, kralju moj, koja ti je prijatelj i dobročinitelj, molim te - dozvoli mi da ja ponesem u bitku Pendragonovu zastavu. Tako ćeš održati zavet, a nećeš pogaziti reč datu Avalonu." Artur je opet oklevao. Gvenvir je nestrpljivo odmahnula glavom, a Lanselet je pogledao Talesina. Shvativši ćutanje kao odobravanje, Lanselet se već spremao da iziñe iz odaje kad se javio Lot. "Arture, ne! Iovako se dosta priča kako ti je Lanselet miljenik i naslednik! Ako on ponese Pendragonovu zastavu, svi će misliti da si mu prepustio svoj simbol i nastupiće rascep u kraljevstvu, na tvoje sledbenike pod krstom i Lanseletove pod zmajem." Lanselet se okomio na Lota. "Ti nosiš svoju zastavu - kao i Leodegranc, kao i Urijens, kao i vojvoda Markus od Kornvola - zašto ja ne bih nosio zastavu Avalona?" "Ali zastava Pendragona je zastava čitave Britanije ujedinjene pod Velikim Zmajem", rekao je Lot, a Artur je uzdahnuo i klimnuo glavom. "Moramo se boriti pod jednim simbolom, a taj simbol će biti krst. Žao mi je što moram da te odbijem, roñače", dodao je i uhvatio ga za ruku, "ali to ne smem da ti dozvolim." Lanselet je stajao stegnutih usana, vidljivo uzdržavajući gnev, a onda je prišao prozoru. Lot je nastavio iza njegovih leña. "Čuo sam od mojih severnjaka - oni kažu da su ovo koplja Saksonaca koji nas čekaju, da se glasaju divlji labudovi i da nas sve čekaju gavrani..." Gvenvir je čvrsto držala Artura za ruku. "Pod ovim znakom ćeš pokoravati", tiho je rekla, i Artur ju je stegao za ruku. "Mada su protiv nas sve sile pakla, a ne samo Saksonci, gospo, uz pomoć svojih saputnika ne mogu izgubiti. A pogotovo uz tvoju, Lanselete", rekao je Artur i pokušao da privuče Lanseleta bliže njima dvoma. Lanselet je na trenutak nepokretno stajao, lica još otvrdlog od besa, a onda je duboko uzdahnuo. "Neka bude tako, kralju Arture. Samo..." Oklevao je, i Gvenvir, koja je stajala tik uz njega, osetila je da je uzdrhtao čitavim telom. "Ne znam šta će reći u Avalonu kada čuju za ovo, gospodaru i kralju moj." Na trenutak je u odaji vladala potpuna tišina, a plamena koplja sa severa i dalje su letela nebom. A onda je Elena navukla zavese, sakrivši predznak, i veselo uzviknula: "Hodite i sednite za večeru, gospodari! Jer ako u zoru polazite u boj, ne smete poći gladni, a mi smo učinile za vas sve
što smo mogle!" No, dok su sedali za trpezu, dok su Lot, Urijens i vojvoda Markus razgovarali sa Arturom o strategiji i postavljanju trupa, Genvir je uhvatila pogled Lanseletovih tamnih čiju i videla je da su pune tuge i užasa. 13. Kada je Morgana otišla iz Arturovog dvora u Karleonu, zamolivši za dozvolu samo koliko da poseti Avalon i svoju usvojenu majku, mislila je jedino na Vivijen - tako nije morala da razmišlja na ono što se desilo njoj i Lanseletu. Kad god bi pustila misli da joj dolutaju do tog dogañaja, naprosto je gorela od stida; ponudila mu se, potpuno iskreno, na stari način, a on je želeo da se sa njom samo igra, kao dete, podsmevajući joj se kao ženi. Nije znala je li besna na njega ili na sebe - da li zato što se on poigrao sa njom, ili zato što ga je bila toliko željna... Stalno je žalila zbog grubih reči koje mu je uputila. Zašto ga je tako izvreñala? On je onakav kakvim ga je načinila Boginja, ništa gori i ništa bolji od toga. No, dok je putovala ka istoku, sve više je smatrala da je ona kriva; davne Gvenvirine reči, mala i ružna kao da je od vilinskog naroda, nisu joj izbijale iz glave. Da je imala više da pruži, da je lepa kao Gvenvir... da se zadovoljila onim što je mogla da pruži... a onda bi joj misli pošle drugim pravcem - on ju je uvredio, i nju, a preko nje i Boginju... tako izmučena, putovala je preko zelenih bregova. Posle nekog vremena počela je da misli na ono što je čeka u Avalonu. Napustila je Sveto ostrvo bez dozvole. Odbacila je čin sveštenice, ostavljajući za sobom čak i mali bodež koji je dobila pri posvećenju; a otada je uvek spuštala kosu duboko na čelo kako bi sakrila istetovirani polumesec. Sada je u jednom usputnom selu trampila mali posrebreni prsten za plavu boju kakvu koriste pripadnice Plemena, i osvežila je izbledeli znak. Sve ovo mi se desilo zato što sam pogazila zavete Boginji... a onda se setila šta joj je Lanselet rekao u očajanju, da ne postoje ni Bogovi ni Boginje, nego su to samo oblici koje ljudi daju, obuzeti strahom, onome što ne mogu da razumeju. Ali čak i da je to tačno, njena krivica nije ništa manja. Jer bilo da Boginja ima oblik koji joj pripisuju, ili je to samo još jedno ime za ogromne, nepoznate sile prirode, ipak je napustila hram i način života i mišljenja kome je bila obavezna, i zanemarila je velike plime i ritmove zemlje. Jela je hranu zabranjenu sveštenicama, ubijala je životinje, ptice i biljke, ne zahvaljujući se onom deliću Boginje koji je žrtvovan njenog dobra radi, živela je ne razmišljajući, dala se muškarcu ne proveravajući pre toga volju Boginje u sunčanim plimama, samo iz zadovoljstva i požude - ne, nikako ne može očekivati da se naprosto vrati i da sve bude kao ranije. A dok je putovala preko bregova, kroz dozrevajuće useve i oploñujuću kišu, bila je svesna, sa sve jačim bolom, koliko se udaljila od učenja Vivijen i Avalona. Razlika je dublja nego što sam mislila. Čak i oni koji obrañuju zemlju, kada su hrišćani, vode život daleko od zemlje; kažu da im je njihov Bog dao vlast nad svim biljkama i životinjama koje postoje. A mi, koji obitavamo u bregovima i močvarama, šumama i dalekim poljima, mi znamo da ne vladamo mi prirodom, nego ona vlada nad nama, od trenutka kada požuda uzbudi slabine naših očeva, kada se materice naših majki pokrenu da nas iznesu na svet, pod njenu vlast, kao i životinje i biljke koji se moraju žrtvovati da bismo imali hranu i odeću i snagu da živimo... sve, sve to je pod vlašću Boginje, i bez njenog blagoslova niko od nas ne bi mogao da udahne dah života, nego bi sve uvenulo i umrlo. A čak i kada doñe trenutak smrti, kako bi drugi mogli da preuzmu naše mesto na zemlji, i to je njeno delo, nje koja nije samo Zelena Gospa plodne zemlje, nego i Tamna Gospa semena koje leži skriveno pod snegovima, i gavrana i sokola koji donose laganu smrt, i crva koji polako rade da unište ono čemu je prošlo vreme, pa čak i Naša Gospa truleži, uništenja i smrti na kraju svega... Prisećajući se svega toga, Morgana je na kraju uspela da shvati i da je to što se desilo sa Lanseletom, na kraju krajeva, samo sitnica; njen najveći greh nije bio sa Lanseletom nego u njenom sopstvenom srcu, što je zaboravila Boginju. Zar je važno šta sveštenici misle da je dobro, čedno, grešno ili sramno? Njen ranjeni ponos bio je samo zdravo pročišćenje.
Boginja će se postarati za Lanseleta, na svoj način, kada doñe vreme. To se mene ne tiče. U tom trenutku činilo joj se da bi bilo najbolje da nikada nije ni ugledala svog roñaka. Ne; ne može očekivati da se tek tako vrati na položaj odabrane sveštenice... ali Vivijen će se možda sažaliti na nju i pustiće je da se iskupi za grehe prema Boginji. U tom času činilo joj se da bi bila zadovoljna samo da obitava u Avalonu, čak i kao sluškinja ili ponizna radnica u poljima. Osećala se kao bolesno dete, koje jedva čeka da zagnjuri glavu majci u krilo i isplače se... poslaće po svog sina i urediće da ga usvoje u Avalonu, meñu sveštenicima, i nikada više neće odstupiti od puta kome je naučena... I kada je prvi put ugledala Tor, visok i ponosan, zelen i neporeciv, kako se uzdiže nad bregovima koji su ležali pred njom, suze su joj linule niz obraze. Vraćala se kući, tamo gde pripada, uz Vivijen, staće u prsten od kamenja i moliće se Boginji da uspe da ispravi svoje greške, da se vrati na mesto sa koga su je odvukli ponos i samosvest. Činilo joj se da Tor igra žmurke sa njom, čas se video, visok iza bregova kao uzbuñeni penis, čas se skrivao iza malih brda, čas nestajao u vlažnoj magli; ali na kraju je stigla do obala Jezera, tamo gde je stigla i pre mnogo godina sa Vivijen. Sive vode, pod večernjim svetlom, ležale su prazne pred njom. Trska je pod crvenskastim nebom delovala tamno i golo, a obale Ostrva sveštenika tek su se nazirale u večernjoj izmaglici. Ali ništa se nije micalo na vodi, iako je uložila čitavo srce i um u vatreni napor da dosegne Sveto ostrvo, da prizove barku... Čitav sat nepokretno je stajala, a onda se oko nje sklopila tama, i znala je da nije uspela. Ne... barka neće doći po nju, ni ove noći niti ikada više. Došla bi po sveštenicu, po Vivijeninu odabranu, voljenu usvojenicu; ali neće doći po begunicu koja je živela po dvorovima i četiri godine radila po svome. Jednom ranije, u vreme posvećivanja, izbačena je iz Avalona, i položila je test koji je značio da može postati sveštenica - da će umeti da se vrati bez pomoći. Nije mogla da prizove barku; strašno se plašila da glasno uzvikne reč moći koja bi je prizvala kroz maglu. Nije mogla da joj naredi, ona koja je odbacila pravo da se naziva detetom Avalona. Dok je voda gubila boju i dok su se poslednji zraci sunca stapali sa večernjom izmaglicom, Morgana je žalosno gledala ka dalekoj obali. Ne, nije se usuñivala da pozove čamac; ali postojao je još jedan put u Avalon, sa druge strane Jezera, kuda može da proñe tajnom stazom kroz močvaru, pa u skriveni svet. Bolna od usamljenosti, počela je da ide obalom, vodeći konja. Prisustvo ogromne životinje u sumraku, koja je frktala iza nje, predstavljalo je slabu utehu. Ako ne uspe ni to, provešće noć na obali Jezera; neće joj biti prvi put da spava sama, na otvorenom. A ujutro će već naći put. Sećala se onog usamljeničkog putovanja, bez prerušavanja, ka Lotovom dvoru daleko na severu, pre više godina. Omekšala je od dobrog života i luksuza na dvoru, ali uspeće ponovo, ako bude morala. Sve je bilo tako mirno; nisu se čula zvona sa Ostrva sveštenika, niti pevanje iz manastira, niti ptice; kao da se kretala kroz začaranu zemlju. Morgana je ubrzo našla mesto koje je tražila. Bilo je sve mračnije, i svaki grm i svako drvo poprimali su preteći izgled, nalik na čudne stvari, čudovišta i zmajeve. Ali Morgani se polako vraćala navika iz vremena kada je živela u Avalonu; bila je svesna da joj ovde ništa neće nauditi, ako sama ne smera neko zlo. Počela je da napreduje skrovitom stazom. Na pola puta moraće da proñe kroz maglu; inače bi je staza odvela samo do manastirske kuhinje. Naterala je sebe da ne misli više na tamu, nego da se upusti u meditaciju, usmeravjući se na mesto kuda želi da stigne. Tako je svaki korak predstavljao čaroliju, vodeći je spiralnim plesom kao da se penje uz Tor, ka kamenom prstenu... kretala se sasvim tiho, poluzatovrenih očiju, pažljivo čineći svaki korak. Osećala je hladnu maglu oko sebe. Vivijen nije smatrala za tako veliko zlo što je legla sa svojim polubratom i rodila dete s njim... dete roñeno od stare kraljevske loze Avalona, sa više prava na presto od samog Artura. Da je rodila dete Lanseletu, ono bi moglo da bude odgajeno ovde, u Avalonu, i da postane jedan od najvećih druida. A šta će sad biti sa njenim sinom? Zašto je predala Gvideona Morgozi u ruke? Ja sam neprirodna majka, pomislila je Morgana. Trebalo je da pošaljem po svog sina. Ali nije
mogla da pogleda Artura u oči i da mu kaže za dete. Nije želela da je sveštenici i dvorske dame gledaju i kažu Ovo je žena koja je rodila dete Rogatom Bogu, na stari, paganski način, kao u plemenima koja boje lica, nose rogove i jure sa jelenima kao životinje... Dečaku je dobro tamo gde je, Arturov dvor nije mesto za njega, a šta bi i radila sa trogodišnjim dečakom koji je prati u stopu? Ili Artura? Ali ponekad je mislila na njega, sećajući se večeri kada su joj ga prinosili, okupanog i sitog, kada je sedela držeći ga i pevušeći mu, ne misleći ni na šta, čitavog tela ispunjenog bezumnom srećom... kada je inače bila toliko srećna? Samo jednom, pomislila je, kad sam ležala sa Lanseletom pod suncem na Toru, kada smo lovili barske ptice po obalama Jezera... a onda je zatreptala i shvatila da je dosad već morala da stigne mnogo dalje, da je trebalo da iziñe iz magle i nañe se na čvrstom tlu Avalona. I zaista, močvara je nestala - okruživalo ju je drveće, i staza je bila čvrsta, a nije se našla ni u svešteničkim kuhinjama. Sada bi morala da se nalazi na livadi iza Kuće Devojaka, iza koje se uzdiže voćnjak; treba da smisli šta da kaže kad je nañu, čime da dokaže narodu Avalona da ima prava da bude tu. A ima li prava? Nekako joj se činilo da je manje mračno; možda izlazi mesec pre tri ili četiri dana bio je pun, uskoro će biti dovoljno svetlo da nañe pravi put. Nije mogla očekivati da svako drvo i svaki grm budu isti kao kad je živela ovde i poznavala svaki korak svake staze. Morgana je čvršće uhvatila konja za uzde, iznenada uplašena da će se izgubiti na nekada poznatom putu. Ne, zaista je postajalo svetlije, sada je sasvim jasno videla drveće i grmlje. Ako mesec izlazi, zašto ga ne vidi nad drvećem? Da li je nekako uspela da se okrene, hodajući poluzatovrenih očiju, provlačeći se stazom koja vodi kroz maglu i izmeñu svetova? Kad bi našla makar jedno poznato mesto! Sada više nije bilo oblaka - videlo se nebo, i izmaglica je nestala, ali nije uspevala da nazre nijednu zvezdu. Možda je suviše dugo bila daleko od svega ovoga? Nije nigde videla mesec, mada je odavno trebalo da se nañe na nebu... A onda kao da joj je ledena voda potekla niz leña i pretvorila joj krv u tečni led. Onog dana kad je pošla u potragu za korenjem i biljkama, kada je želela da pobaci dete koje je nosila... zar je ponovo zalutala u začaranu zemlju koja nije ni Britanija ni tajni svet u koji je druidska magija prenela Avalon, nego ona još starija, mračnija zemlja u kojoj ne postoje ni zvezde ni sunce...? Naredila je ustreptalom srcu da se smiri; opet je uhvatila konja za uzde i oslonila se o njegov topao, znojav bok, osećajući čvrstinu mišića i kostiju, slušajući meko, frktavo disanje, stvarno i odreñeno. Ako se samo malo smiri i bolje pogleda, svakako će naći put... Ali u njoj je narastao strah. Ne mogu da se vratim. Ne mogu da se vratim u Avalon, nisam dostojna, ne mogu da nañem put kroz maglu... I onog dana kad je bila posvećena osetila je na trenutak isti strah, ali je umela da ga odlučno odbaci. No, tada sam bila mlaña i nedužna. Nisam izdala Boginju niti tajna učenja, nisam izdala život... Borila se da savlada narastajuću plimu panike. Strah je najgori od svega. Strah te ostavlja na milost i nemilost svakoj slučajnosti. Čak i divlje životinje mogu da nanjuše strah i da te napadnu, dok bi od nekog odvažnog pobegle. Zato najhrabriji muškarci mogu bezbedno da jure sa jelenima, sve dok im se na koži ne oseća strah... da li zato premazuju tela jakom plavom bojom od bilja, da bi prikrili miris straha? Možda su najhrabriji muškarci i žene oni u čijem umu se ne stvaraju slike onoga što im se može desiti ukoliko stvari poñu naopako. Ovde ništa nije moglo da joj naudi, čak i ako je zalutala u vilinsku zemlju. Jednom je već bila tamo, ali žena koju je srela nije joj ničim naudila niti pretila. Taj narod je stariji i od druida, ali i oni žive po pravilima i volji Boginje, i možda bi je čak i odveli na pravi put. Dakle, nema čega da se plaši; u najgorem slučaju, neće sresti nikoga, pa će provesti noć sama meñu drvećem. Sada je videla svetlo - da li je to svetiljka koja gori u Kući Devojaka? Ako jeste, pa, uskoro će biti kod kuće, a ako nije, moći će da upita one koje sretne kuda treba da poñe. Ako je zautala na
Ostrvo sveštenika, možda će se sveštenik na koga naiñe uplašiti od nje kao da je vilinska žena. Upitala se da li te žene ponekad dolaze da izazivaju sveštenike; bilo je sasvim moguće da ovde, u samim nedrima Boginje, neki sveštenik sa više mašte od drugih može da oseti puls ovog mesta, da uvidi kako je njegov način života poricanje sila života koje teku u svakom otkucaju sveta. Oni poriču život umesto da ga potvrñuju, od života srca i prirode do života koji teče u korenu izmeñu muškarca i žene... Da sam ja Gospa od Avalona, u noćima mladog meseca slala bih devojke meñu sveštenike u manastiru, kako bih im pokazala da se sa Boginjom ne sme šaliti niti je odbijati, da su oni muškarci i da žene nisu zlo delo njihovog izmišljenog ñavola, nego da će Boginja postupiti sa njima po svome... da, na Beltan ili na Kratkodnevicu... Ili bi ti ludi sveštenici oterali devojke, smatrajući ih za demone koji su došli da im iskušavaju veru? Na trenutak joj se učinilo da čuje Merlinov glas: Neka svaki čovek bude slobodan da služi Bogu koji mu se najviše dopada... Zar čak i onom, upitala se, koji poriče i sam život zemlje? Ali znala je šta bi Talesin odgovorio: Čak i njemu. Sada je kroz drveće mogla jasno da razabere oblik baklje koja je plamtela žutom i plavom svetlošću na kraju dugačke motke. Na trenutak je ostala zaslepljena, a onda je ugledala čoveka koji je držao baklju. Bio je mali i tamnoput, ni sveštenk ni druid. Oko bokova je imao komad tačkaste jelenje kože, a preko ramena neku vrstu grubog plašta; ličio je na pripadnika nekog od Plemena, samo što je bio viši. Kosa mu je bila dugačka i tamna, i u njoj je nosio venac od obojenog lišća; jesenjeg lišća, mada jesen još nije stigla. Morganu je to zbog nečeg preplašilo. Ali glas mu je bio tih i blag kad joj se obratio drevnim narečjem. "Dobro došla, sestro; da li si zalutala? Hodi ovuda. Daj da ti ja vodim konja - poznajem puteve." Pomislila je da to zvuči kao da su je očekivali. Morgana je pošla za njim, kao u snu. Staza je postajala sve čvršća i lakša za hodanje, a svetlost baklje razbila je maglovitu tamu. On je vodio konja, ali povremeno bi se okrenuo da joj se nasmeši. Potom ju je uhvatio za ruku, kao da vodi dete. Zubi su mu bili veoma beli, a oči, tamne pod sjajem baklje, bile su vedre. Sada se videlo još baklji; u jednom trenutku, nije primetila kada, predao je njenog konja nekom drugom i poveo je u krug baklji - nije se sećala kada je ušla meñu zidove, ali našla se u velikoj sali u kojoj su se gostili muškarci i žene, sa vencima u kosi. Neki su imali vence od jesenjeg lišća, ali bilo je i žena sa vencima od ranog prolećnog cveća, malih bledih pupoljaka koji se kriju pod lišćem čak i pre nego što se sneg otopi. Odnekuda se čula harfa. Njen vodič još je bio kraj nje. Poveo ju je ka glavnom stolu i tu je, ne čudeći se, prepoznala ženu koju je jednom već videla, a ta žena imala je u kosi venac od vrbovih pupoljaka. Njene sive oči delovale su bezvremenski i sveznajuće, kao da je mogla da vidi i zna sve. Vodič je posadio Morganu na klupu i dodao joj pehar. Bio je od nekog njoj nepoznatog metala... piće u njemu bilo je slatko i meko, i imalo je ukus treseta i vresa. Žedno je otpila i shvatila je da pije prebrzo posle dugog gladovanja; osetila je vrtoglavicu. Potom se setila stare priče - ako zalutaš u vilinsku zemlju, ne smeš da piješ niti da jedeš njihovu hranu... ali to je bila samo stara priča i ništa više; oni joj ne bi naudili. "Kakvo je ovo mesto?" upitala je. "Ovo je zamak Čeriot", odgovorila joj je gospa, "i dobro si došla u njemu, Morgana, kraljice Britanije." Morgana je odmahnula glavom. "Ne, ne, nisam ja kraljica. Moja majka je bila Vrhovna kraljica, ali ja sam samo vojvotkinja od Kornvola..." Gospa se nasmešila. "Sve je to jedno. Umorna si i dugo si putovala. Jedi i pij, mala sestro, a sutra će te neko odvesti tamo kuda želiš da odeš. Sada je vreme za gozbu." Na tanjiru pred njom bilo je voća i hleba, mekog tamnog hleba od neke njoj nepoznate žitarice, ali činilo joj se da ga je nekad ranije već okusila... primetila je da čovek koji ju je doveo ovamo nosi zlatne narukvice, isprepletane kao žive zmije... protrljala je oči, pitajući se da ne
sanja, a kada je ponovo pogledala, to su bile samo narukvice, ili možda tetovirana šara, kao ona koju je Artur dobio prilikom proglašenja za kralja. Ponekad, kad bi ga pogledala, baklje su tako bacale svetlost da joj se činilo kako nad čelom ima senku jelenjih rogova; a gospa je bila krunisana i ukrašena zlatom, ali drugi put bi izgledalo da ima samo venac od vrbe, a oko vrata ogrlicu od školjki, malih, jezerskih školjki posvećenih Boginji i prepolovljenih tako da liče na žensko telo. Sedela je izmeñu njih, a odnekuda se čula harfa, muzika nežnija čak i od one u Avalonu... Više nije bila umorna. Slatko piće oslobodilo joj je um od zamora i tuge. Kasnije joj je neko dodao harfu, pa je i ona svirala i pevala; glas joj još nikada nije bio tako mek, jasan i umilan. Dok je svirala, počela je da sanja, i činilo joj se da sva lica oko nje liče na ljude koje je ranije poznavala... Kao da je hodala obalama sunčanog ostrva i svirala neobično izvijenu harfu; a potom kao da je sedela u prostranom kamenom dvorištu i slušala mudrog druida u neobičnoj, dugačkoj odeždi, koji ju je učio da koristi kompas i spravu za nalaženje zvezda, a neke pesme i zvuci otvarali su zaključana vrata i podizali kamene krugove, i ona ih je sve naučila, i ovenčali su je zlatnom zmijom... Gospa je rekla da je vreme za počinak - sutra će neko povesti na pravi put i nju i njenog konja. Te noći je spavala u čistoj sobi obloženoj lišćem - ili su to bile tapiserije koje su se pokretale i menjale, pričajući priče o svemu što je ikada bilo? Videla je i samu sebe, utkanu u tapiseriju, sa harfom u ruci, sa Gvideonom u krilu, a videla je i sebe sa Lanseletom - poigravao se njenom kosom i držao je za ruku, i pomislila je da bi trebalo nečega da se seti, nekog razloga zbog koga bi trebalo da je ljuta na Lanseleta; ali nije uspevala da se seti šta bi to moglo biti. Kada je gospa rekla da će to veče biti svečanost i da bi Morgana mogla da ostane sa njima dan ili dva i da pleše sa njima, pristala je... činilo joj se da je prošlo vrlo dugo otkako je poslednji put plesala i bila vesela. Ali kada je razmislila kakva bi to svečanost mogla da bude, nije uspevala da se seti... Ravnodnevica je još bila daleko, a nije mogla da vidi ni mesec ni sunce, pa da proceni uz pomoć onoga što je naučila. Stavili su joj u kosu cvetni venac, od blistavog letnjeg cveća, jer, kako je gospa rekla, ti nisi neiskusna devojka. Noć je bila bez zvezda, i smetalo joj je što ne može da vidi mesec, baš kao što preko dana nije videla ni sunce. Da li je potrajalo jedan dan, ili dva, ili tri? Zbog nećeg joj i nije bilo važno; jela je kad ogladni, spavala kad se umori i tu gde je umor stigne, sama, ili bi legla u krevet, mek kao trava, sa nekom od gospinih devojaka. Jednom se iznenadila kad ju je devojka pomalo je ličila na Ravenu - zagrlila oko vrata i počela da je ljubi; uzvraćala joj je poljupce bez čuñenja i stida. Sve je bilo kao u snu, gde su moguće i najčudnije stvari, i to ju je čudilo, pomalo, ali nekako kao da nije bilo važno, živela je u začaranom snu. Ponekad se pitala šta se desilo sa njenim konjem, ali kad je pomenula polazak, gospa je rekla da još ne treba da razmišlja o tome, jer oni bi želeli da još malo ostane sa njima... jednom, mnogo godina kasnije, kad je pokušavala da se seti šta joj se sve dešavalo u zamku Čeriot, setila se da je ležala u gospinom krilu i sisala joj sa grudi, i nije joj bilo čudno što ona, odrasla žena, leži u majčinom krilu, i što je ljube i maze kao bebu. Ali to je svakako bio san, jer bila je ošamućena od slatkog, jakog vina... A ponekad joj se činilo da je gospa, zapravo, Vivijen. Jesam li se razbolela, pitala bi se tada, da li ležim u groznici i sanjam sve ove čudne stvari? Izišla je sa gospinim devojkama u potragu za biljem i korenjem, i izgleda da uopšte nije bilo važno koje je godišnje doba. A na svečanosti - je li to bilo te noći ili neke druge? - plesala je uz harfe, i ponovo je svirala za plesače, a njena svirka bila je puna i tuge i sreće. Jednom, dok je tražila cveće i bobice za vence, zapela je o nešto; izbeljene kosti neke životinje. Oko vrata je još imala komadić kožne vrpce sa nekakvom crvenom krpicom - nalik na vrećicu u kojoj je ponela najvažnije stvari kad je pošla iz Karleona. Šta li se desilo mom konju, pomislila je, da li ga neguju ovde u štalama? Nigde u vilinskom zamku nije primetila štale, ali pretpostavljala je da negde ipak postoje. Za sada je bilo dovoljno plesati, pevati, puštati da vreme prolazi... Jednom ju je onaj čovek što ju je doveo ovamo izdvojio iz kruga plesača. Nikada mu nije
saznala ime. Sada, kada nije mogla da vidi ni sunce ni mesec, mogu li njihove plime tako snažno da odjekuju u njoj? "Imaš uz sebe nož", rekao je on. "Moraš ga skloniti, ne mogu da podnesem njegovu blizinu." Odvezala je kožnu vrpcu oko pojasa na kojoj se nalazio nož i odbacila ga, ne gledajući gde je pao. Potom joj je on prišao, i njegova tamna kosa stopila se sa njenom; usne su mu bile slatke, kao bobice i kao snažno piće od vresa. Sam ju je svukao. Ona se odavno navikla na hladnoću nije joj smetalo to što je na travi hladno, što je naga pod njegovim telom. Dodirnula ga je; bio je topao, čitavo telo bilo mu je toplo, njegova muškost bila je vrela i snažna, ruke kojima joj je rastavljao butine bile su snažne i željne. Dočekala ga je gladnom dobrodošlicom, čitavim telom, kao da je devica; kretala se zajedno sa njim i osetila je ritam puisiranja zemljine plime oko sebe. A onda se uplašila... nije želela da je on oplodi, bilo joj je tako teško kad je rañala Gvideona, još jedno dete svakako bi je ubilo. Ali kad je zaustila da progovori, on joj je nežno položio prste na usne i znala je da može da joj pročita misli. "Nemoj strahovati od toga, mila gospo, plime nisu dobre za to... ovo je vreme zadovoljstva, a ne ploñenja", blago je rekao, i poverovala mu je; i da, imao je rogovlje nad čelom, opet je ležala sa Rogatim, i kao da su zvezde padale u šumi svuda oko njih, ili su to bili samo svici? Jednom je šetala kroz šumu sa devojkama, pa je naišla na jezerce i nagnula se nad njega, i ugledala je Vivijenino lice kako je gleda kroz vodu. Vivijen je sada bila proseda, čak puna sedih vlasi, i na licu je imala mnogo novih bora. Otvorila je usne; kao da je zvala. Koliko dugo sam ovde, upitala se Morgana. Najmanje četiri ili pet dana, možda čak i čitavu sedmicu. Svakako moram da poñem. Gospa je rekla da će me neko odvesti do Avalona... Otišla je do gospe i rekla joj da sada mora da ode. Ali već je padala noć - sutra će svakako biti dovoljno vremena... Drugi put je u vodi ugledala Artura, i njegovu vojsku kako se okuplja... Gvenvir je delovala umorno i nekako starija; opraštala se od Lanseleta držeći ga za ruku, a on ju je poljubio u usta. Da, gorko je pomislila Morgana, on voli takve igre. Gvenvir svakako odgovara da je on voli i obožava, a da joj ničim ne ugrozi čast... ali bilo je lako zaboraviti i na njih. A onda se jedne noći naglo probudila, čuvši izdaleka strašan krik, i na trenutak joj se činilo da stoji na Toru, u središtu kamenog prstena, i da sluša užasan krik kako odzvanja kroz svetove glas koji je čula samo jednom otkako je odrasla, promukli, neravnomeran glas, ogrubeo od nekorišćenja, glas Ravene, koja je prekidala ćutanje samo kada su Bogovi imali poruku koju se nisu usuñivali da predaju nikome drugom... Ah, Pendragon je izdao Avalon, zmaj je odleteo... zastava sa zmajem ne lebdi više pred saksonskim ratnicima... plačite, plačite, ako Gospa bude morala da krene iz Avalona, jer svakako se više neće vratiti... a potom plač, jecanje u nagloj tami... I tišina. Morgana je sedela u blagoj tami, a um joj se izbistrio prvi put otkako je stigla u ovu zemlju. Predugo sam bila ovde, pomislila je, došla je zima. Sada moram da odem, sada, pre kraja ovog dana... ne, ne mogu ni to da kažem, ovde sunce ne izlazi niti zalazi... moram da odem sada, odmah. Znala je da bi trebalo da zatraži svog konja, a onda se setila: konj je odavno ležao mrtav u šumi. Obuzeo ju je užas. Koliko dugo sam bila ovde? Potražila je svoj nož, a onda se setila da ga je sama bacila. Brzo je navukla haljinu - delovala je izbledelo. Nije se sećala da ju je prala, kao ni rublje, ali ništa nije izgledalo odveć prljavo. Odjednom se upitala da nije poludela. Ako se obratim gospi, ona će me opet ubediti da ne idem... Žurno je uplitala kosu... zašto ju je nosila raspuštenu, ona, odrasla žena? I uputila se stazom za koju je znala da će je odvesti u Avalon. Govori Morgana... Sve do dana današnjeg ne znam koliko sam dana i noći provela u vilinskoj zemlji - čak i moj um se zamagli kada pokušavam da prebrojim. Ma koliko se trudila, uspevam samo da utvrdim
kako ih je bilo ne manje od pet i ne više od trinaest. A nisam sigurna ni koliko je vremena prošlo u spoljašnjem svetu, ili u Avalonu, dok sam bila tamo, ali pošto ljudi pažljivije od vilinskog naroda mere vreme, znam da je proteklo oko pet godina. Možda - a sve sam sigurnija u to kako starim - možda je ono što mi smatramo za proticanje vremena samo navika koju smo ugradili u svoju krv i kosti, navika da brojimo: prste novoroñenčeta, izlaske i zalaske sunca, tako često mislimo koliko dana mora da proñe ili koliko meseci pre nego što kukuruz sazri ili pre nego što se dete rodi ili pre nego što se održi neki odavno čekani skup; i sve posmatramo kroz promene godina i sunca, što je prva sveštenička tajna. U vilinskoj zemlji nisam bila svesna proticanja vremena, i zato vreme za mene nije teklo. Jer kada sam izišla iz njihove zemlje, primetila sam bore na Gvenvirinom licu, a Elenina divna mladost počela je da gasne; ali moje ruke nisu bile mršavije, na mom licu nije bilo bora, i mada u mojoj porodici kose rano počinju da sede - Lanselet je već imao sede vlasi sa devetnaest godina moja kosa bila je crna i nedirnuta vremenom kao gavranovo krilo. Počela sam da mislim kako je, kad su druidi odvojili Avalon od sveta u kome se sve broji i računa, to počelo da se dešava i ovde. Vreme ne protiče u Avalonu neprimećeno kao u snu, kao u vilinskoj zemlji. Primećujemo ga. Vidimo mesec i sunce Boginje, i osećamo ritmove kamenog prstena, i zato nas vreme nije sasvim napusitlo. Ali ne teče isto kao drugde, mada bi neko pomislio da se sunce i mesec ponašaju uvek isto, da bi trebalo da se kreću kao i u spoljašnjem svetu... ali nije tako. Poslednjih godina dešava mi se da provedem u Avalonu mesec dana, a kada se vratim napolje, utvrdim da je prošlo čitavo godišnje doba. I to sam često činila poslednjih godina, jer nisam imala strpljenja da sačekam dogañaje u spoljašnjem svetu; i kada su ljudi primetili da ostajem stalno mlada, još više su verovali da sam vila ili veštica. Ali to je sve bilo mnogo, mnogo kasnije. Jer kada sam čula strašan Ravenin krik koji je prodro izmeñu svetova, dosežući moj, um iako sam boravila u bezvremenskom snu vilinskog sveta, pošla sam... ali ne u Avalon. 14. U spoljašnjem svetu sunce je blistavo sijalo kroz retke oblake nad Jezerom, a izdaleka se čuo blagi zvuk crkvenih zvona. U prisustvu tog zvuka Morgana se nije usuñivala da podigne glas kako bi uzviknula reč moći koja bi prizvala barku, niti da uzme oblik Boginje. Gledala je sebe u ogledalu površine Jezera. Koliko dugo je provela u vilinskoj zemlji? Sad, kad joj um više nije bio začaran, znala je - mada je mogla da se priseti svega dva ili tri dana - da je bila tamo dovoljno dugo da joj se lepa tamna haljina iskrza tamo gde se vukla po tlu; negde je izgubila nož, ili ga je sama bacila - nije bila sigurna. Sada se sećala nekih stvari koje su joj se tamo desile kao da su deo sna ili ludila, i pocrvenela je od stida. Ali kroz sve se provlačilo sećanje na muziku umilniju nego što je ikada čula u svetu ili u Avalonu, ili ma gde drugde osim kada je stigla na ivicu predela Smrti dok je rañala sina... tada je gotovo poželela da preñe granicu, samo da bi izbliza čula tu muziku. Sećala se zvuka sopstvenog glasa dok je pevala uz vilinsku harfu nikada nije tako lepo svirala i pevala. Volela bih da se vratim tamo i da ostanem zauvek. I umalo se okrenula da se vrati, ali mučio ju je Ravenin preplašeni krik. Artur je izdao Avalon i zavet pod kojim je primio mač i bio uveden u najveće svetilište druida. A postoji opasnost po Vivijen ukoliko poñe iz Avalona - polako, pokušavajući da sredi misli, Morgana se prisećala. Pošla je iz Karleona - činilo joj se pre svega nekoliko dana, krajem leta. Nikada nije stigla u Avalon, a sada joj je izgledalo da neće ni stići... tužno je pogledala crkvu na vrhu Tora. Kad bi samo mogla da se prokrade u Avalon... ali staze su je vodile samo u vilinsku zemlju. Znači, negde je izgubila nož i konja; sad se setila da je videla izbledele kosti, i stresla se. Kad je malo bolje pogledala, crkva na Toru bila je nekako drugačija, sveštenici mora da su je dograñivali, a svakako nisu mogli toliko da je dograde za mesec ili dva... Uplašeno je stegla ruke u pesnice. Moram nekako saznati koliko je meseci proteklo dok sam lutala sa gospinim devojkama i uživala sa vilinskim muškarcem koji me je tamo odveo...
Ali ne, nemoguće da je to trajalo više od dve ili najviše tri noći... žurno je razmišljala, ne znajući da je to početak zbrke koja će beskonačno rasti i koju nikada neće uspeti da razreši. A sada, razmišljajući o tim noćima, osetila je strah i stid, drhteći od sećanja na zadovoljstvo kakvo nikada ranije nije iskusila, dok je ležala u naručju vilinskog muškarca - a sada, kad se oslobodila njihovih čarolija, to joj se činilo kao nešto sramotno, nešto učinjeno u snu. A milovanja koja je razmenjivala s vilinskim devojkama, nešto o čemu ranije nije ni sanjala - uz to, bilo je nečega i sa samom gospom... sad, kad je malo razmislila, gospa je prilično ličila na Vivijen, i to ju je takoñe postidelo... u vilinskoj zemlji osećala se kao da je čitavog života čeznula za tim stvarima, a u spoljašnjem svetu se ne bi usudila da ih učini, ne bi čak ni pomislila na to. Uprkos toplom suncu, počela je da drhti. Nije znala koje je godišnje doba, ali na ivici Jezera videla je krpice neotopljenog snega, zaklonjene trskom. Za ime Boginje, je li moguće da je prošla čitava zima i da je opet proleće? A ako je u spoljašnjem svetu proteklo dovoljno vremena da Artur isplanira izdaju Avalona, onda je svakako proteklo više vremena nego što se usuñivala da pomisli. Izgubila je nož, konja i sve ostalo što je nosila sa sobom. I cipele su joj bile iznošene, nije imala hrane, i bila je sama na obalama neprijateljske zemlje, daleko od bilo kog mesta gde bi je prepoznali kao kraljevu sestru. Pa, i ranije je umela da trpi glad. Licem joj je preleteo nagoveštaj osmeha. Ovde je bilo velikih kuća i manastira gde bi, kao prosjakinja, mogla da dobije hleba. Mogla bi da se vrati na Arturov dvor - možda bi uz put naišla na neko selo u kome su potrebne usluge babice, pa bi mogla da svojom veštinom zaradi hranu. Poslednji put čežnjivo je pogledala obalu sa druge strane Jezera. Da li bi se usudila da ponovo pokuša da izgovori reč moći koja bi je uvela u Avalon? Ako bi razgovarala sa Ravenom, možda bi mogla da sazna kakva to tačno opasnost preti... zaustila je da uzvikne reč, a onda se predomislila. Nije mogla da se suoči ni sa Ravenom; sa Ravenom koja se tako dosledno pridržavala zakona Avalona, koja nije učinila ništa čime bi osramotila odeždu sveštenice. Kako da pogleda Ravenine bistre oči, noseći u sebi sećanja na ono što je činila u spoljašnjem svetu i u vilinskoj zemlji? Ravena bi joj u trenutku pročitala misli... na kraju su se obale Jezera i obrisi crkve izgubili u suzama, a ona je okrenula leña Avalonu i našla rimski put koji vodi ka jugu, kraj rudnika i sve do Karleona. Tek posle tri dana putovanja srela je još nekog putnika. Prve noći spavala je u napuštenoj ovčarskoj kolibi, bez večere, samo sa zaklonom od vetra. Drugog dana naišla je na farmu sa koje su svi otišli, sem malounog guščara; ali on ju je pustio da sedi kraj ognjišta, i izvadila mu je trn iz noge, pa joj je dao deo svog hleba. Prelazila je i veće razdaljine bez hrane. No, kako se približavala Karleonu, zaprepastilo ju je kad je naišla na dve spaljene kuće, i useve kako trunu u poljima... kao da su ovuda prošli Saksonci! Ušla je u jednu od kuća, koja je izgledala kao da je opljačkana, jer malo šta je ostalo unutra; u jednoj sobi našla je stari, izbledeli ogrtač, suviše ofucan, verovatno, da bi ga uzeli čak i pljačkaši; no, bio je od tople vune, i Morgana se umotala u njega, mada je sada još više ličila na prosjakinju; hladnoća joj je smetala više od gladi. Pred veče su se pojavile kokoške u napuštenom dvorištu; živina robuje navikama, a ove još nisu shvatile da ovde neće dobiti hranu. Morgana je uhvatila jednu i zavrnula joj vrat, a na uništenom ognjištu zapalila je vatru; ako bude imala sreće, niko neće primetiti dim kako se izvija iz ruševina, ili će pomisliti da je to delo duhova. Očistila je kokošku i ispekla je na zelenom štapu iznad vatre. Bila je toliko matora i žilava da joj je bilo teško da je savlada čak i svojim snažnim zubima, ali toliko dugo je gladovala da joj nije bilo važno, i isisala je srž iz kostiju kao da je posredi najfinija divljač. U jednoj od pomoćnih zgrada našla je komad stare kože. Iz onoga što je verovatno bila radionica odnet je svaki delić alata i metala, ali ostalo je nešto rasute kože, pa je Morgana u to umotala ostatke kokoške. Trebalo je i da popravi cipele, ali nije imala nož. Pa, možda će u nekom selu moći da pozajmi jedan na nekoliko minuta. Kakvo ju je ludilo navelo da baci svoj nož? Bilo je nekoliko dana posle punog meseca, i kada je napustila uništenu farmu primetila je inje
na kamenom pragu, a na nebu se nalazio bledi dnevni mesec. Dok je prelazila preko dvorišta, noseći zavežljaj sa mesom i debeli štap - svakako ga je neki pastir izdeljao pa ostavio - začula je divlje kokodakanje, pa je potražila gnezdo i pojela tek sneseno jaje, sirovo i još toplo. Sada je bila sasvim sita i zadovoljna. Vetar je bio oštar i hladan; brzo je hodala, zadovoljna što ima ogrtač, ma koliko ofucan i izbledeo. Jutro je već prilično odmaklo, i počela je da razmišlja da li da sedne ukraj puta i pojede malo hladnog pečenja, kad je iza sebe na putu začula topot kopita kako je sustiže. Prva pomisao bila joj je da nastavi mirno dalje - gledala je svoja posla i imala je jednako pravo da ide putem kao i svaki drugi putnik. A onda se setila uništene farme, pa se predomislila i sišla sa puta, sakrivši se iza žbunja. Nije bilo načina da predvidi kakvi to ljudi idu iza nje, jer Artur je bio toliko zauzet Saksoncima da nije imao vremena za održavanje mira u zemlji i zaštite na putevima. Ako joj se putnik učini bezopasan, može ga upitati za novosti; ako ne, pa, ostaće skrivena dok se on ne udalji. Bio je samo jedan konjanik, na visokom, vitkom konju, umotan u sivi ogrtač; jahao je sam, bez sluge i bez tovarnog konja. Ali iza sebe je nosio veliki paket - ne, nije ni to; on je bio pogrbljen u sedlu - i tada je shvatila ko to mora biti, i izišla je iz zaklona. "Kevine harfisto!" rekla je. On je zaustavio konja; životinja je bila dobro uvežbana i nije se propela. Pogledao je Morganu, mršteći se, usana izvijenih u prezriv osmeh - ili je to bilo samo zbog ožiljaka? "Nemam ništa za tebe, ženo..." i tu je naglo prekinuo. "Boginje mi! Pa to je gospa Morgana... otkuda ti ovde, madam? Prošle godine sam čuo da si bila u Tintagelu, kraj majke na samrti, ali kada je Vrhovna kraljica otišla na jug posle sahrane rekla je da nisi bila tamo..." Morgana se zateturala i osnonila se o štap. "Moja majka - mrtva? Nisam čula..." Kevin je sjahao, oslanjajući se o konjski bok dok nije preneo težinu na štap. "Sedi ovde, madam - zar nisi čula? Pa gde si bila, za ime Boginje? Vest je stigla čak i do Vivijen u Avalonu, ali ona je sada suviše stara i krhka za tako daleki put." Tamo gde sam bila, pomislila je Morgana, ne dopiru vesti. Možda onda kad sam viedela Igrenino lice u šumskom jezercu, možda me je dozivala, a ja je nisam čula. Srce joj se grčilo od bola; odavno se udaljila od Igrene - rastale su se kada je njoj bilo jedanaest godina i kad su je poslali u Avalon - ali sada ju je rastrzao bol, kao da je još ona mala devojčica koja je plakala dok je napuštala Igreninu kuću. Oh, moja majka, a ja nisam znala... Sedela je na ivici puta, a suze su joj tekle niz lice. "Kako je umrla? Jesi li čuo?" "Od srca, verujem; pre godinu dana, u proleće. Veruj mi, Morgana, čuo sam da je bilo sasvim prirodno i da su to već godinama očekivali." Morgana u prvi mah nije mogla da ovlada glasom kako bi progovorila; uz bol, osetila je i užas, jer očito je obitavala van ovog sveta mnogo duže nego što je mislila da je moguće... Kevin je rekao pre godinu dana, u proleće. Znači, dok je bila u vilinskoj zemlji proteklo je više od jednog proleća! Jer u leto, kada je napustila Arturov dvor, Igrena nije bila ni bolesna! Nije bilo pitanje koliko je meseci bila odsutna, već koliko godina! Može li navesti Kevina da joj kaže, a da mu ne otkrije gde je bila? "U bisagama imam vina, Morgana - ponudio bih te njime, ali moraš ga sama uzeti... u poslednje vreme nešto teže hodam. Izgledaš mršava i bleda, jesi li i gladna? I otkuda da te sretnem ovako nasred puta, odevenu", gadljivo je nabrao nos, "gore od svake prosjakinje?" Morgana je brzo potražila pogodan odgovor. "Obitavala sam... u samoći, daleko od sveta. Nisam videla ljudsko biće ni sama ne znam koliko dugo. Čak sam izgubila i pojam o vremenu." A to je bilo tačno, jer ma kakav narod obitavao u vilinskoj zemlji, to svakako nisu bila ljudska bića. "To mogu da ti poverujem", rekao je Kevin. "Verujem da čak nisi čula ni za veliku bitku..." "Vidim da je čitav ovaj kraj spaljen." "Oh, to je bilo pre tri godine", rekao je Kevin, a Morgana se na to trgla. "Neke ugovorne trupe prekršile su zavet i prošle ovuda, paleći i pljačkajući. Artur je u toj bici ozbiljno ranjen i proveo
je u postelji pola godine." Primetio je Morganin izraz lica i pogrešno protumačio njenu zabrinutost. "Sada mu je sasvim dobro, ali za sve to vreme nije stao na noge - verujem da su mu nedostajale tvoje isceliteljske veštine, Morgana. Potom je Gaven doveo čitavu Lotovu vojsku sa severa i imali smo mir pune tri godine. A onda, prošlog leta, imali smo veliku bitku na planini Badon - Lot je tu poginuo - da, to je bila pobeda o kojoj će bardovi pevati stotinama godina. Mislim da nije ostao u životu nijedan saksonski voña od Kornvola do Lotije, osim onih koji su priznali Artura za kralja. Nije bilo ničeg sličnog još od Cezarovih vremena. A sada zemljom vlada mir - i Artur." Morgana je ustala i prišla bisagama. Našla je mešinu sa vinom. "Uzmi i hleb i sir", rekao je Kevin. "Bliži se podne i ješću sa tobom." Kada ga je poslužila i otvorila svoj zavežljaj sa ostacima kokoške, ponudivši ga, on je odmahnuo glavom. "Hvala ti, ali ja sada više ne jedem meso, pod zavetom sam... čudim se da te vidim da jedeš meso, Morgana, ti, visoka sveštenica..." "Da nije toga, gladovala bih", rekla je Morgana, i ispričala mu otkuda joj kokoška. "Ali otkako sam otišla iz Avalona nisam se pridržavala te zabrane. Jedem sve što stigne pred mene." "Ja lično mislim da i nije važno jedemo li meso, ribu ili žito", rekao je Kevin, "mada hrišćani silno drže do svojih postova - ili barem taj Patricije koji je sada Arturov biskup. Ranije su sveštenici koji su živeli sa nama u Avalonu pominjali Hristove reči kako ne prlja usta ono što ulazi u njih, nego ono što iz njih izlazi, i kako stoga ljudi treba ponizno da jedu sve što im Bog podari. A čuo sam i da Talesin tako kaže. Ali što se mene tiče - svakako znaš da, na odreñenom nivou misterija, ono što se pojede veoma utiče na um - sada se ne usuñujem da jedem meso, jer me čini pijanim kao previše vina!" Morgana je klimnula glavom - i ona je imala slično iskustvo. Kada je pila sveto bilje, nije mogla da jede ništa sem hleba i voća; čak i od sira i sočiva bilo joj je muka. "Ali kuda si se sad uputila, Morgana?" Kad mu je rekla, zurio je u nju kao da je poludela. "U Karleon? Zašto? Tamo nema ničega - ili možda ni ne znaš, mada mi je teško da poverujem u to... Artur ga je predao jednom od vitezova koji su se dobro pokazali u bici. Na dan Duhova preselio je čitav dvor u Kamelot - ovog leta biće godinu dana kako živi tamo. Talesinu se to nije dopalo, što je otvorio dvor na hrišćanski praznik, ali učinio je to da ugodi svojoj kraljici. Sad je u svemu sluša." Morgana se začudila mračnom izrazu njegovog llica. "Ali ako nisi čula za bitku, svakako nisi čula ni da je Artur izdao narod Avalona i Plemena." Morgana je zaustavila pehar na pola puta do usana. "Zato sam i došla, Kevine. Čula sam da je Ravena prekinula ćutanje i predskazala nešto takvo..." "Bilo je to više od proročanstva", rekao je bard. Nelagodno je protegnuo nogu, kao da mu dugo sedenje u jednom položaju nanosi bol. "Artur je izdao - šta je tačno učinio?" Morgani je zastao dah. "Nije ih valjda predao u ruke Saksoncima...?" "Znači, nisi čula. Plemena su se zaklela da slede zastavu Pendragona, još na Arturovom krunisanju, kao i na Uterovom pre toga... a došao je i mali narod iz vremena pre Plemena, noseći svoje bronzane i kremene sekire i vilinske strele - oni ne trpe hladno gvožñe, baš kao ni vilinski narod. Svi, svi su bili zakleti da slede Velikog Zmaja. A Artur ih je izdao... uklonio je simbol zmaja, mada smo ga preklinjali da pusti neka Gaven ili Lanselet ponesu tu zastavu u boj. Ali on se zakleo da će na planinu Badon nositi samo svoju zastavu sa krstom i Devicom. I tako je i učinio." Morgana je užasnuto zurila u njega, sećajući se Arturovog proglašenja za kralja. Čak se ni Uter nije tako obavezao narodu Avalona! I izdao je zavet? "I Plemena su ga napustila", šapnula je. Kevin je odgovorio obuzet dubokim gnevom. "Neki su bili blizu toga; deo Drevnog Naroda iz velških brda zaista je otišao kući kad se zavijorio krst - kralj Urijens nije mogao da ih zaustavi. Što se tiče ostalih - pa, tog dana smo bili svesni da nas Saksonci drže izmeñu čekića i nakovnja. Mogli smo ili da poñemo u bitku uz Artura i njegove vitezove, ili da živimo pod vladavinom Saksonaca, jer to je bila ona velika bitka kakva je bila predskazana. A on je nosio sveti mač
Ekskalibur, deo Posvećenih sudova Obreda. Sasvim moguće da je i Boginja znala da će joj biti gore ukoliko zemljom budu vladali Saksonci. I tako se borio i Boginja mu je podarila pobedu." Ponudio je mešinu sa vinom Morgani, a kada je ona odmahnula glavom, iskapio ju je. "Vivijen je trebalo da doñe iz Avalona i optuži ga za kršenje zaveta", nastavio je, "ali nije želela da to učini pred čitavim narodom. I tako sam se uputio za Kamelot, da ga podsetim na datu reč. Ako to ne pomogne, Vivijen se zarekla da će lično doći u Kamelot, na dan kada prima molioce iz naroda, a Artur se zakleo da će ih lično primati i presuñivati, na Duhove. Tada će, rekla je, stati pred njega kao običan molilac, podsetiti ga na zavet i reći će mu šta se zbiva sa onima koji pogaze datu reč." "Neka bi Boginja dala da se Gospa od Jezera nikada toliko ne ponizi", rekla je Morgana. "I ja bih radije razgovarao s njim grubo, a ne biranim rečima, ali to nije moj izbor", rekao je Kevin. Pružio joj je ruku. "Hoćeš li mi pomoći da ustanem? Mislim da moj konj može da nas nosi oboje, a ako ne može, čim stignemo do grada, nabavićemo ti jednog. Trebalo bi da budem otmen kao veliki Lanselet, i da te pustim da jašeš sama, ali..." pokazao je svoje ubogaljeno telo. Morgana ga je povukla na noge. "Snažna sam, mogu da hodam. Ako budemo išta kupovali u gradu, bolje da nañemo cipele i nož. Nemam uz sebe ni novčića, ali vratiću ti dug čim budem mogla." Kevin je slegnuo ramenima. "Ti si mi sestra po Avalonu - ono što je moje, to je i tvoje, takav je zakon. Nećemo više govoriti o plaćanju." Morgana je osetila da crveni od stida što je Kevin podseća na stara pravila. Stvarno sam bila van sveta. "Da ti pomognem da uzjašeš. Hoće li konj mirno stajati?" On se nasmešio. "Kad ne bi hteo, bio bi mi od vrlo male koristi na ovakvim usamljeničkim putovanjima! Hajdemo - voleo bih da sutra stignemo do Kamelota." U gradu ugneždenom meñu brdima našli su zanatliju da popravi Morganine cipele, i kupili su stari, bronzani bodež; čovek koji im ga je prodao rekao je da od velike bitke nije bilo finijeg sečiva. Kevin joj je kupio i pristojan ogrtač, rekavši da onaj koji je našla na farmi nije dobar ni za konjsko ćebe. Ali prilično su se zadržali, i kada su se ponovo našli na putu, već je ozbiljno vejalo, i rano se smračilo. "Trebalo je da ostanemo u gradu", rekao je Kevin. "Mogao sam sviranjem na harfi da zaradim večeru i prenoćište za oboje. Da sam sam, spavao bih pod nekom živicom ili zidom, umotan u ogrtač. Ali jedna gospa iz Avalona ne može tako." "Zašto misliš da nikad nisam tako spavala?" upitala je Morgana. On se nasmejao. "Pa, da znaš da mi izgledaš kao da si u poslednje vreme često tako spavala! Ali ma koliko požurivali konja, ne možemo večeras stići u Kamelot - moramo negde potražiti zaklon." Posle nekog vremena, kroz sve jaču vejavicu, razabrali su obrise neke napuštene zgrade. Čak ni Morgana nije mogla da uñe u nju bez saginjanja; najverovatnije je to bila štala, ali toliko dugo bez životinja da nije više bilo ni zadaha, a krov od šindre bio je uglavnom čitav. Sapeli su konja i upuzali unutra. Kevin joj je pokretom naložio da raširi stari ogrtač na prljavi pod, pa su se umotali i legli jedno kraj drugog. Ali bilo je toliko hladno da je na kraju, kad je čuo kako Morgani cvokoću zubi, Kevin zaključio kako moraju uzeti oba ogrtača za pokrivač i leći tik jedno do drugog kako bi se ugrejali. "Ako ti se neće smučiti od blizine ovog mog izobličenog tela", dodao je, a ona je osetila u njegovom glasu bol i bes. "Od onoga što je na tebi izobličeno, Kevine, znam samo da tim slomljenim prstima stvaraš lepšu muziku nego ja, pa čak i nego Talesin, sa zdravim šakama", odgovorila je i privila se uz njega da se zgreje. Konačno je osetila da bi mogla da zaspi, glave oslonjene o njegovo rame. Čitavog dana je hodala i bila je umorna; duboko je spavala, ali se probudila čim se kroz pukotine u zidu probila prva svetlost. Bila je sva ukočena od ležanja na podu, i kada se osvrnula po blatnjavim zidovima oko sebe osetila je užas. Ona, Morgana, sveštenica iz Avalona, vojvotkinja od Kornvola, da leži ovako u štali, izgnana iz Avalona... hoće li se ikada vratiti? A bila je i na gorim mestima od ovog, u zamku Čeriot u vilinskoj zemlji, daleko od svakog
hrišćanstva i paganstva, van dveri ovoga sveta... ona koju je Igrena tako pažljivo vaspitavala, ona, sestra Vrhovnog kralja, školovana kod Gospe od Jezera, prihvaćena od strane Boginje... sada je sve to odbacila. Ne, nije odbacila, bilo joj je oduzeto kad ju je Vivijen poslala na proglašenje kralja i kad je zanela dete sopstvenog brata. Igrena je mrtva, moja majka je umrla, i ne mogu se više vratiti u Avalon, nikada u ovom svetu... beznadežno se rasplakala, prigušujući jecaje ogrtačem. Kevinov glas bio je promukao i nežan u polutami. "Plačeš za majkom, Morgana?" "Za majkom - i za Vivijen - a uglavnom najviše zbog sebe." Morgana nije bila sigurna je li to rekla naglas. Kevin ju je zagrlio, a ona mu je spustila glavu na grudi i plakala je i plakala sve dok joj suze nisu presušile. "Govorila si istinu, Morgana", rekao je on mnogo kasnije, još joj gladeći kosu, "ne gadiš me se." "Kako bih mogla", odgovorila je, privijajući se uz njega, "kad si tako dobar prema meni?" "Ne misle sve žene tako", rekao je on. "Čak i kada priñem Beltanskim vatrama, desi se da čujem - jer ima sveta koji misli da neko ko je hrom mora biti i gluv i nem - čujem ih mnoge, čak i devojke koje pripadaju Boginji, kako šapuću saveštenici da ih postavi daleko od mene, kako ne bih mogao da ih vidim kada doñe vreme da se udaljimo od vatri..." Morgana je naglo sela. "Da sam ja bila ta sveštenica, oterala bih tu ženu od vatri, jer se usudila da zahteva u kakvom obliku Bog treba da joj priñe... šta si ti učinio, Kevine?" On je slegnuo ramenima. "Pošto nisam hteo da kvarim obred niti da mučim neku ženu takvim izborom, udaljio sam se tako tiho da niko nije ni primetio. Čak ni Bog ne može da promeni ono što vide na meni i što o meni misle. Još pre nego što su mi druidski zakoni zabranili da ležem sa ženama koje se daju za novac, nisam mogao da ih platim dovoljno da bi me prihvatile. Možda bi trebalo da postanem hriščanski sveštenik, jer oni, koliko čujem, uče svoje sveštenike tajni života bez žene. Ili bi trebalo da žalim što su pljačkaši koji su me obogaljili zaboravili i da me uškope, pa bi mi bilo svejedno. Izvini - ne bi trebalo da govorim o tome. Ali pitam se da li si pristala da legneš kraj mene zato što si mislila da u ovom bogaljastom telu nema muškosti, pa nisi tako razmišljala o meni..." Morgana ga je slušala, užasnuta agonijom gorčine u njegovim rečima, ranama nanetim njegovoj muškosti. Znala je koliko života postoji u njegovim rukama, koliko je osetljiv kao muzičar. Čak i pre Boginje, može li žena da gleda samo u izobličeno telo? Setila se kako se bacila Lanseletu u naručje, i setila se koliko joj je bio ranjen ponos, i znala je da se ta rana nikada neće sasvim zaceliti. Polako se sagnula i poljubila ga u usta, a zatim u ožiljke na ruci. "Nikada ne sumnjaj u to, za mene si ti muškarac, i Boginja me je navela da ovo učinim." Ponovo je legla i okrenula se ka njemu. On ju je oštro pogledao pod sve jačim svetlom. Na trenutak se trgla kad mu je ugledala lice zar misli da ga ona sažaljeva? Ne; ona deli svest o njegovim patnjama, što je sasvim drugačije. Pogledala ga je pravo u oči... da, da mu lice nije toliko puno gorčine, toliko izobličeno patnjom, bio bi lep; crte su mu pravilne, oči tamne i nežne. Sudbina mu je slomila telo, ali ne i duh kukavica ne bi mogao da izdrži zadatke kakve postavljaju druidi. Pod plaštom Boginje, kao što mi je svaka žena sestra, kćer i majka, tako mi je svaki muškarac otac, ljubavnik i sin... Moj otac je umro pre nego što sam stigla da ga upamtim, a sina nisam videla otkako je prohodao... ali ovom muškarcu ću pružiti ono što Boginja želi... Ponovo je poljubila šaku prekrivenu ožiljcima i stavila je sebi pod haljinu, pravo na grudi. Bio je neiskusan - što joj se učinilo čudno za čoveka njegovih godina. Ali kako bi i moglo biti drugačije? pomislila je. Ovo je prvi put da činim ovo po svojoj slobodnoj volji, i da taj dar bude primljen jednostavno, kao što je i ponuñen. To je zacelilo nešto u njoj. Čudno što joj je tako sa muškarcem koga jedva poznaje i prema kome oseća samo ljubaznost. Čak i tako neiskusan, bio je pažljiv i nežan sa njom, i osetila je kako u njoj izvire ogromna i neizreciva nežnost.
"Čudno", rekao je on kasnije, tihim, zamišljenim glaom. "Znao sam da si sveštenica i da si mudra, ali nekako nisam ni pomislio da si i lepa.," Promuklo se nasmejala. "Lepa? Ja?" Ali bila mu je zahvalna što je, makar i na trenutak, to pomislio. "Morgana, reci mi - gde si bila? Ne bih te ispitivao, ali šta god da je, teško ti leži na srcu." "Ne znam", izletelo joj je. Nije ni pomislila da će mu reći. "Van sveta, izgleda - pokušavala sam da stignem u Avalon - a nisam uspevala da uñem, put mi je, izgleda, zatvoren. Dva puta sam već bila... drugde. U drugoj zemlji, u zemlji snova i čarolija - u zemlji gde vreme stoji i ne stoji, i nema ničeg sem muzike..." Tu je zaćutala; hoće li harfista pomisliti da je poludela? Pogladio ju je prstom po ivici oka; prst mu je bio hladan, jer su zbacili pokrivače sa sebe; sada ju je pažljivo ušuškao u ogrtač. "I ja sam jednom bio tamo i čuo sam njihovu muziku..." rekao je, dalekim, zamišljenim glasom, "i na tom mestu nisam bio ni izdaleka ovako ubogaljen, i njihove žene mi se nisu smejale... Jednog dana, možda, kada prestanem da se bojim ludila, ponovo ću otići tamo... pokazali su mi skrivene puteve i rekli su da mogu da doñem, zbog moje muzike..." Ponovo je zapao u dugo ćutanje. Ona se stresla i odvratila pogled. "Bolje da ustanemo. Ako nam se konj nije smrzao noćas, danas ćemo stići u Kamelot." "A ako stignemo zajedno", tiho je dodao Kevin, "verovaće da si došla sa mnom iz Avalona. Njih se ne tiče gde si izbivala - ti si sveštenica, i tvoja savest se ne tiče nikoga živog, čak ni njihovih biskupa, pa čak ni samog Talesina." Morgana je poželela da ima da odene pristojnu haljinu; stići će na Arturov dvor obučena kao prosjakinja. Pa, tu se ništa nije moglo. Kevin ju je gledao dok je ureñivala kosu, a onda je pružio ruke, pa mu je pomogla da ustane; ali ponovo je u njegovom pogledu primetila gorčinu. Navikao je da podiže oko sebe stotinu ograda gorčine i gneva. Ipak, dok su izlazili kroz niska vrata, dodirnuo joj je ruku. "Nisam ti se zahvalio, Morgana..." Nasmešila se. "Oh, ako treba da se zahvaljuje, onda je to obostrano, prijatelju - ili ne bih smela tako da te zovem?" Prsti prekriveni ožiljcima na trenutak su se stegli oko njenih... a onda je ugledala divlji plamen, i njegovo lice okruženo vatrom, izobličeno u vrisku, i oganj svuda oko njega... oganj... ukočila se i otrgla ruku, užasnuto zureći u njega. "Morgana!" uzviknuo je. "Šta je bilo?" "Ništa, ništa - samo grč u nozi", slagala je i izbegla je da ga dodirne kada je pružio ruku ka njoj. Smrt! Smrt na lomači! Šta je to značilo? Čak ni najgori izdajnici ne umiru tom smrću... ili sam videla samo ono što mu se desilo kao detetu? Ma koliko kratak, trenutak Vida ju je potresao, kao da je sama izgovorila reč koja ga je oterala u takvu smrt. "Hodi", rekla je, gotovo grubo. "Idemo odavde." 15. Gvenvir nikada nije želela da se petlja sa Vidom; zar nije u Svetom Pismu rečeno da nijedan čovek ne zna šta mu donosi dan? Pa ipak, tokom protekle godine, otkako su preselili dvor u Kamelot, jedva da je i pomislila na Morganu, a ovog jutra se probudila setivši se da ju je sanjala u snu ju je Morgana uzela za ruku, povela ju je ka Beltanskim vatrama i naložila joj da kraj njih legne sa Lanseletom. Kada se sasvim probudila, mogla je da se nasmeje glupom snu. Snove svakako šalje ñavo, jer ona je uvek sanjala zle stvari, kakve ne bi smela ni da zamisli hrišćanska žena, a najčešće je sanjala Morganu. Pa, ona je otišla sa našeg dvora, i ne moram više da mislim na nju... ne, ne želim joj zlo, želim da se pokaje za svoje grehe i da nañe mir u manstiru... ali negde daleko odavde. Sad, kad je Artur napustio paganstvo, Gvenvir je osećala da bi mogla da bude čak i srećna, samo da nije tih snova u kojima je Morgana navodi na sramotne stvari. A sada ju je san progonio dok je sedela i vezla oltarske prekrivače za crkvu; toliko ju je progonio da joj se činilo grešno da veze zlatni krst
misleći na Lanseleta. Spustila je vez i prošaptala molitvu, ali misli su joj nastavile istim tokom. Artur, kad ga je zamolila na Božić, obećao je da će zabraniti Beltanske vatre u čitavoj zemlji; smatrala je da bi to učinio i ranije, samo ga je Merlin sprečavao. Svakome bi bilo teško, razmišljala je, da ne voli starca - bio je tako blag i dobar; da je samo hrišćanin, bio bi bolji od svakog sveštenika. Ali Talesin je rekao da ne bi bilo lepo prema seljacima ako im se oduzme jednostavna vera u Boginju koja im čuva polja i useve, i plodnost životinja i žena. Oni su ionako malo kada mogli da greše, ulagali su sve snage u oranje i žetvu, kako bi imali dovoljno hrane da ne gladuju; nije se moglo očekivati da će se ñavo petljati sa takvim ljudima, ako ñavola uopšte ima. Ali Gvenvir mu je odgovorila: "Verovatno mislite da oni ne greše kada prilaze Beltanskim vatrama i slede paganske obrede, ležući sa onima sa kojima nisu u braku..." "Bog zna koliko je u njihovim životima malo radosti", mirno je odgovorio Talesin. "Zar je zaista tako loše što četiri puta u godini, pri smeni godišnjih doba, mogu da se provesele i rade ono što im čini zadovoljstvo? Ne bih imao mnogo razloga da volim Boga koji bi to proglasio grešnim. Da li ih ti smatraš grešnim, kraljice?" Smatrala ih je; tako bi morala da misli svaka hrišćanka - ići u polja, plesati naga i leći sa prvim muškarcem koji se pojavi... sramno, kvarno i grešno. Talesin je uzdahnuo i odmahnuo glavom. "Pa ipak, kraljice moja, niko nije gospodar tuñe savesti. Čak i ako misliš da je to sramota i greh, zar zaista misliš da znaš šta je dobro za druge? Čak ni mudraci ne znaju sve, a možda Bogovi imaju i druge svrhe sem onih koje mi, sa ovo malo mudrosti, možemo da uvidimo." "Ako umem da razlikujem dobro i zlo - a znam, jer nas sveštenici uče tome, i Bog nas uči u Svetom Pismu - zar ne bi trebalo da se plašim kazne Božje ukoliko ne stvorim zakone koji će odvraćati moj narod od greha?" upitala je Gvenvir. "Bog bi krivicu svalio na mene ukoliko dozvolim zle stvari koje mogu da sprečim, i da sam ja kralj, već bih ih odavno zabranila." "Pa, gospo, onda mogu reći samo da je sreća za ovu zemju što ti nisi kralj. Kralj mora da štiti svoje podanike od stranaca, od napadača, i da vodi narod u bitke - kralj se mora prvi postaviti izmeñu svoje zemlje i opasnosti, baš kao što seljak ustaje da brani svoja polja od pljačkaša. Ali nije njegova dužnost da odreñuje šta srce sme da oseća." Vatreno mu se usuprotivila. "Kralj je zaštitnik svog naroda, a zašto da im štiti tela, ako pusti da im duše padnu u ruke ñavolu? Slušajte, gospodaru Merline; ja sam kraljica, a majke iz ove zemje šalju svoje kćeri da me služe i da se uče dvorskom ponašanju - razumete li? Pa, kakva bih ja kraljica bila kad bih puštala da se kćeri drugih žena nedostojno ponašaju i zatrudne, ili - kao što je činila kraljica Morgoza, kako čujem - da puštam svoje gospe u kraljev krevet, ukoliko poželi da se provodi sa njima? Majke mi poveravaju svoje kćeri, jer znaju da ću ih štititi..." "To je drugo, poveravaju ti devojke suviše mlade da bi znale šta žele, prema kojima treba biti strog kao majka da bi valjano odrasle", rekao je Talesin. "Ali kralj vlada nad odraslim ljudima." "Bog nije rekao da treba da vlada jedan zakon za dvor, a drugi za prost narod! On želi da se svi pridržavaju njegovih zapovesti - a šta bi bilo da nema zakona? Šta mislite, šta bi bilo sa ovom zemljom kad bi moje gospe izlazile u polja i nedostojno se ponašale? Zašto bi se takve stvari dešavale čak i nadomak crkvenih zvona?" Talesin se nasmešio. "Sve mi se čini da, čak i da nema zakona koji to zabranjuje, ti ne bi izlazila u polja na Beltan, gospo moja. Primetio sam već - nimalo ne voliš da izlaziš na otvoreno." "Ja sam vaspitana kao hrišćanka, savetuju me sveštenici, i odlučila sam da ne idem", oštro mu je odvratila. "Ali, Gvenvir", rekao joj je vrlo blago, gledajući je bledoplavim očima usañenim u izborano lice, "razmisli malo. Pretpostavimo da se donese zakon protiv toga, a da ti po savesti osećaš da je to ipak ispravna stvar, prepustiti se Boginji, priznajući time da je ona iznad svih nas, iznad tela i duše? Ako tvoja Boginja želi da tako činiš, zar bi dopustila da te donošenje nekakvog zakona udalji od Beltanskih vatri? Razmisli, draga gospo: pre manje od dvesta godina - zar ti biskup Patricije nije pričao o tome? - ovde, u Letnjoj zemlji, bilo je izričito zakonom zabranjeno poštovati Hrista, jer bi se time rimskim bogovima oduzimalo njihovo drevno pravo. A bilo je hrišćana koji su radije umirali nego da učine takvu sitnicu, da zapale malo mirisa pred nekim
idolom - da, vidim da si čula tu priču. Hoćeš li dopustiti da tvoj Bog bude tiranin kao rimski imperatori?" "Ali Bog je stvaran, on postoji, a ti idoli su delo ljudskih ruku", odvratila je Gvenvir. "Ne baš, isto važi i za Devicu Mariju koju je Artur poneo u bitku; to je slika koja pruža mir umu vernika. Meni je, kao druidu, strogo zabranjeno da posedujem sliku bilo kog Boga, jer sam, tokom mnogih života, naučio da mi nisu potrebne - mogu da mislim na Boga kao da se nalazi u meni. Ali oni koji se jednom rañaju ne mogu tako, i zato im je potrebna Boginja u okruglom kamenju i jezercima, kao što je tvom prostom narodu potrebna slika Device Marije i krsta, koju neki vitezovi nose na štitu, kako bi se znalo da su krišćanski vitezovi." Gvenvir je znala da u tom rasuñivanju postoji neka greška, ali nije mogla da se raspravlja sa Merlinom; u svakom slučaju, on je ipak samo starac i paganin. Kada rodim Arturu sina - jednom mi je rekao da tada mogu da zatražim od njega sve što poželim; e, tada ću ga zamoliti da zabrani Beltanske i žetvene vatre. Setila se tog razgovora, mesecima kasnije, onog jutra kad je sanjala. Morgana bi joj svakako dala isti savet - da legne sa Lanseletom kraj vatri... Artur je rekao da joj neće postavljati nikakva pitanja ukoliko rodi dete, naprosto joj je dao dozvolu da uzme Lanseleta za ljubavnika... osećala je da joj lice gori dok se saginjala nad krstom; nije se osećala dostojna da ga dodiruje. Spustila je oltarski prekrivač sa krila i umotala ga u komad grublje tkanine. Radiće na njemu kad bude smirenija. Na ulazu u sobu začuo se Kajev neravnomeran korak. "Gospo moja", rekao je, "kralj me šalje da pitam hoćete li doći na vojno vežbalište. Želeo bi da vam nešto pokaže." Gvenvir je klimnula glavom svojim gospama. "Elena, Meleas, hodite sa mnom", rekla je. "Vi ostale, možete da poñete ili da ostanete ovde i radite, kako želite." Jedna od žena, postarija i pomalo kratkovida, odlučila je da ostane i nastavi sa predenjem; sve ostale, željne izlaska na sunce, okupile su se iza Gvenvir. Preko noći je padao sneg, ali zima je već jenjavala, i sada se sneg brzo topio na suncu. Kroz travu su se pomaljali mali pupoljci; kroz mesec dana sve će biti puno cveća. Kada je došla u Kamelot, njen otac, Leodegranc, poslao joj je svog najboljeg vrtlara, kako bi odlučio koje će povrće i začini tu najbolje rasti. Ali vrh brega bio je naseljen davno pre dolaska Rimljana i na njemu je već bilo mnogo bilja; Gvenvir mu je naložila da ih sve presadi u kuhinjsku baštu, a kada su naišli na mesto gde je raslo divlje cveće, Gvenvir je izmolila od Artura da joj tu ostavi mesta za travnjak, pa je vežbalište sagrañeno dalje niz padinu. Plašljivo je podigla pogled dok su prelazili preko travnjaka. Ovde je bilo tako otvoreno, tako blizu neba; Karleon se nalazio mnogo bliže zemlji. Ovde, u Kamelotu, u kišnim danima, bilo je kao da se nalaze na ostrvu usred magle - kao u Avalonu - ali u vedre i sunčane dane, kao što je ovaj, ležao je visok i otvoren, kao da nadgleda sve okolne zemlje, a kad se stane na sam vrh, moglo se gledati preko milja i milja bregova i šuma... Osećala se kao da je preblizu nebesima; svakako nije u redu da ljudska bića, obični smrtnici, vide toliko daleko - ali Artur je rekao da, iako u zemlji vlada mir, kaljevski dvor mora biti teško pristupačan. Nije je dočekao Artur, nego Lanselet. Postao je još lepši, pomislila je. Sad, kad više nije morao da nosi kratko podšišanu kosu zbog kacige, pustio ju je da izraste, i kovrdžala mu se na ramenima. Nosio je i kratku bradu - to joj se dopadalo, mada ga je Artur zadirkivao zbog nje i tvrdio da je to znak taštine; Artur je i dalje nosio vojnički kratku kosu, i komornici su ga brijali svakog dana. "Gospo, kralj te očekuje", rekao je Lanselet i uhvatio je za ruku kako bi je otpratio do niza sedišta koja je Artur izgradio kraj drvene ograde vežbališta. Artur joj se naklonio, zahvalivši osmehom Lanseletu, dok ju je uzimao za ruku. "Evo, Gven, sedi kraj mene - pozvao sam te jer želim da ti pokažem nešto naročito. Gledaj tamo..." Videla je grupu mlañih vitezova i nekolicinu dečaka koji su služili u kraljevoj kući kako glume bitku na vežbalištu; podeljeni u dve grupe, borili su se opremljeni drvenim mačevima i
velikim štitovima. "Gledaj", rekao je Artur, "onaj visoki, u ofucanoj košulji boje šafrana. Da li ti možda liči na nekoga?" Gvenvir je pogledala dečaka, prateći njegove vešte pokrete mačem i štitom - odvojio se od ostalih i napadao kao mahnit, prevrćući ih; jednog momka je tako gadno udario po glavi da je ostao da leži onesvešćen, a drugi se zateturao od žestokog udarca po štitu. Dečko je bio vrlo mlad - na ružičlastom licu tek su mu se nazirali prvi tragovi brade, pa je i dalje izgledao kao anñelak ali bio je visok gotovo dva metra, krupan i širokih ramena kao bik. "Bori se kao besan", rekla je Gvenvir, "ali ko je to? Kao da sam ga viñala na dvoru..." "To je onaj momak koji je došao na dvor i nije hteo da kaže kako se zove", rekao je Lanselet kraj njih, "pa si ga dala Kaju da pomaže u kuhinji. Prozvali su ga 'Lepi', jer su mu ruke tako fine i bele. Kaj ga je vrlo grubo zavitlavao, preteći da će ih uništiti mešajući pomije i čisteći povrće. Naš Kaj ima vrlo gadan jezik." "Ali dečko mu nikada nije uzvratio", dodao je Gaven sa druge strane. "Mogao bi da prelomi Kaja nadvoje golim rukama, ali kada su ga ostali momci podsticali da udari - jedom je Kaj napravio stvarno kvarnu šalu o njegovom poreklu, rekao je da je sigurno nikogović, sin ñubretara, pošto mu ti poslovi baš leže - Lepi mu je samo pogledao preko glave i rekao da ne bi bilo lepo udariti nekoga ko je postao bogalj služeći svog kralja." "To je Kaju palo teže nego da ga je pretukao", mračno je rekao Lanselet. "Kaj smatra da i nije ni za šta drugo do da se bavi pomijama i nošenjem tanjira. Jednog dana, Arture, moraš naći neki pohod za Kaja, makar da poñe i traga za Pelinorovim zmajem." Elena i Meleas zakikotale su se iza njih. "Dobro, dobro, hoću", rekao je Artur. "Kaj je suviše dobar i odan da bismo ga i mi zavitlavali. Znate da sam želeo da mu dam Karleon, ali on nije hteo da ga primi. Rekao je da mu je otac naložio da me svojim rukama služi sve dok bude živ, i da će radije doći ovamo, u Kamelot, da upravlja domaćinstvom. Ali taj dečko - Lepi, Lanse, tako si rekao? Da li te podseća na nekoga, ženo moja?" Zagledala se u dečaka, koji je sada jurišao na poslednjeg člana protivničke grupe, a dugačka, plava kosa vijoril mu je na vetru. Imao je visoko, široko čelo i veliki nos, a ruke, kojima je stezao oružje bile su glatke i bele... onda je pogledala kraj Artura i ugledala isti takav nos i plave oči, mada skrivene u masi riñe kose, i rekla: "Pa, liči mi na Gavena", kao da ju je to zapanjilo. "Bože, pomozi nam, stvarno je tako", nasmejao se Lanselet. "Ja to uopšte nisam primetio - a stalno ga gledam. Ja sam mu dao tu košulju, uopšte nije imao nijednu čitavu..." "A dao si mu i druge stvari", rekao je Gaven. "Kada sam ga upitao ima li sve što mu je potrebno, rekao mi je za tvoje darove. Plemenito od tebe što si pomogao dečaku, Lanse." Artur ga je iznenañeno pogledao. "Znači li da je on od tvoje krvi, Gavene? Nisam znao da imaš sina..." "Ne, kralju moj. To je moj... moj najmlañi brat, Garet. Ali nije mi dozvolio da kažem." "Nisi čak ni meni rekao, roñače?" prebacio mu je Artur. "Zar tajiš stvari pred svojim kraljem?" "Nije tako", pobunio se Gaven, sav pocrvenevši, pa je izgledalo kao da su mu kosa i krupno, široko lice iste boje; Gvenvir se činilo čudno da tako krupan i grub muškarac može da pocrveni kao dete. "Nikada ne bih ni pomislio, kralju moj, ali dečko me je molio da ne kažem ništa - rekao je da sam ja stekao ugled jer sam ti roñak, ali da ako on stekne ugled na dvoru i kod velikog Lanseleta - baš tako je rekao, Lanse, kod velikog Lanseleta - želi da to bude zbog njegovih dela, a ne zvog imena i porekla." "To je glupo", rekla je Gvenvir, ali Lanselet se nasmešio. "Ne - to je časno. Često sam žalio što nisam imao hrabosti da tako učinim, umesto da me trpe što sam Banovo kopile, pa nisam morao ni za šta da se izborim sam - zato sam se tako žestoko trudio da budem sjajan ratnik, kako niko ne bi rekao da nisam zaslužio svoj položaj..." Artur je nežno položio ruku Lanseletu na mišicu. "Toga nikada ne treba da se plašiš, prijatelju", rekao je. "Svi znaju da si mi ti najbolji od svih vitezova i da si najbliži mom presltolu. Gavene", obratio se riñem vitezu, "ni tebe ne cenim zato što si mi roñak i naslednik, nego zato što si odan i pouzdan, i što si mi desetinama puta spasavao život. Bilo je i takvih koji su mi govorili
kako ne bih smeo dopustiti da me štiti prvi naslednik, jer ako takav dobro obavlja svoju dužnost,o nikada neće doći do prestola, ali mnogo puta mi je bilo milo što imam tako odanog roñaka da mi štiti leña." Zagrlio je Gavena ok ramena. "Znači, to ti je brat, a ja nisam imao pojma." "Nisam znao ni ja kada je tek došao na dvor", rekao je Gaven. "Kad sam ga poslednji put video, na tvom krunisanju, bio je dečačić ne viši od mog mača, a sada - pa, vidiš i sam. Ali jednom sam ga video u kuhinji i pomislio sam da je možda neko očevo kopile. Bog zna da ih je Lot imao mnogo - ali onda sam ga prepoznao, a on me je molio da ne otkrijem ko je, kako bi sam došao do slave." "Pa, godinu dana Kajeve obuke načinilo bi čoveka od svake mamine maze", rekao je Lanselet, "a on je stvarno sve muški trpeo." "Čudi me da ga nisi prepoznao, Lanselete - umalo što te nije ubio na Arturovom venčanju", vedro je rekao Gaven. "Zar si zaboravio kako si ga predao našoj majci i naredio joj da ga izlema kako bi naučio da ne trči pod konjska kopita..." "A ubrzo potom sam umalo slomio vrat - da, sada se sećam", nasmejao se Lanselet. "Znači, to je taj mali mangup! Ali daleko je prevazišao ostale momke, trebalo bi da vežba sa pravim oružjem, uz vitezove. Meni se čini da bi već sad bio meñu najboljima. Dopuštaš li mi, kralju moj?" "Čini kako želiš, prijatelju." Lanselet je otpasao mač. "Pričuvaj mi ga, gospo", zamolio je Gvenvir. Preskočio je ogradu, uzeo jedan od drvenih mačeva za vežbu i potrčao ka krupnom, riñokosom dečaku. "Prevelik si za tu decu, momče - hodi ovamo i oprobaj se sa nekim tvoje veličine!" Sa nekim tvoje veličine? - užasnuto je pomislila Gvenvir. Lanselet uopšte nije bio krupan, bio je tek nešto viši od nje, a mladi Lepi bio je viši od njega za čitavu glavu! U prvi mah dečko je oklevao pred kraljevim kapetanom konjice, ali Artur mu je uputio pokret ohrabrenja, i dečakovo lice sinulo je od divlje radosti. Jurnuo je na Lanseleta, podigavši drveno oružje na udarac, i zapanjio se kad ga je spustio, a Lanselet nije bio tu; Lanselet ga je izbegao, okrenuo se i udario ga po ramenu. U poslednji čas je povukao oružje, tako da je samo dodirnuo dečaka, ali mu je pocepao košulju. Garet se brzo pribrao, dočekao na vreme naredni Lanseletov udarac; na trenutak se Lanselet okliznuo na vlažnoj travi i izgledalo je kao da će pasti, a onda je pokleknuo pred dečakom. Lepi je odstupio. Lanselet je ustao i proderao se: "Idiote! Zamisli da sam ja moćni saksonski ratnik!" Potom je snažno udario dečaka po leñima, okrenuvši mač pljoštimice, tako da je ovaj ispustio mač i odleteo preko pola vežbališta; pao je i ostao da leži, ošamućen. Lanselet je požurio da mu priñe i sagne se nad njim, smešeći se. "Nisam hteo da te povredim, momče, ali moraš naučiti da se bolje čuvaš." Pružio mu je ruku. "Hajde, osloni se o mene." "Počastvovali ste me, ser", rekao je dečko, porumenevši, "a i koristilo mi je da osetim vašu snagu." Lanselet ga je pljesnuo po ramenu. "Neka bi bilo da se uvek borimo rame uz rame, a ne kao neprijatelji, Lepi", rekao je i vratio se do kralja. Momak je podigao svoj mač i vratio se ostaloj mlañariji, koja se okupila i počela da ga zavitlava. "Pa, Lepi, umalo da pobediš kraljevog kapetana..." Artur se nasmešio dok je Lanselet ponovo preskakao ogradu. "To je bilo lepo obavljeno, Lanse. Biće od njega dobar vitez - kao što je njegov brat", dodao je, klimnuvši glavom Gavenu. "Roñače, nemoj mu reći da znamo ko je - razlozi zbog kojih želi da krije svoje ime sasvim su časni. Ali reci mu da sam ga video i da ću ga učiniti vitezom na Duhove, kada svaki molilac sme da iziñe pred mene, ako doñe i zamoli me za mač kakav odgovara njegovom položaju." Gaven je na to sav sinuo. Sada bi, pomislila je Gvenvir, svako ko ih je obojicu video znao da su roñaci, jer osmesi su im bili isti. "Zahvaljujem ti, kralju moj. Neka bi ti služio dobro kao ja." "To je teško moguće", rekao je Artur sa ljubavlju. "Imam ogromnu sreću sa svojim prijateljima i saputnicima." Gvenvir je pomislila kako Artur zaista izaziva ljubav i odanost kod svakoga - to je tajna
njegove vladavine, jer mada je vešt u bitkama, nije veliki borac; više puta je videla kako, u bitkama kojima su se zabavljali i održavali spremnost za borbu, Lanselet, pa čak i stari Pelinor, izbacuju Artura iz sedla ili ga ruše na zemlju. Artur nikada nije bio ljut ni uvreñen, nego je dobroćudno govorio kako mu je milo što ima tako dobre borce da ga čuvaju, i da je bolje što su mu prijatelji nego neprijatelji. Dečaci su uskoro pokupili svoje oružje za vežbu i otišli. Gaven se udaljio da razgovara sa bratom, a Artur je poveo Gvenvir ka utvrñenom zidu. Kamelot se nalazio na širokom i visokom bregu, sa vrhom ravnim i prostranim kao čitav grad, i tu su, unutar zida, sagradili svoj zamak. Sada je Artur poveo Gvenvir na svoj omiljeni vidikovac, gde se moglo popeti na zid i gledati preko doline. Osetila je vrtoglavicu i pridržala se za zid. Odavde je mogla da vidi ostrvski dom svog detinjstva, zemlju kralja Leodegranca, a malo severnije videlo se ostrvo, nekako sklupčano i nalik na usnulog zmaja. "Tvoj otac stari, a nema sinova", rekao je Artur. "Ko će vladati posle njega?" "Ne znam - verovatno bi voleo da ti odrediš nekoga ko će biti moj namesnik", rekla je Gvenvir; jedna od njenih sestara je umrla na poroñaju, u dalekom Velsu, a druga je umrla tokom opsade zamka. A očeva druga žena nije mu rodila živog sina, pa je Gvenir bila jedini naslednik kraljevstva. Ali kako bi ona, žena, uspela da ga zadrži pred onima koji su pohlepni za zemljom? Pogledala je ka očevom kraljevstvu. "Tvoj otac - Pendragon - da li je i on proglašen kraljem na Ostrvu zmaja?" "Tako mi je rekla Gospa od Jezera, i rekla je da je i on dao zavet da će uvek čuvati staru veru i Avalon - kao i ja", mračno je odvratio Artur i ostao zagledan u Ostrvo zmaja. Upitala se kakve su mu paganske misli ispunile um. "Ali kada si se okrenuo jedinom istinskom Bogu, on ti je podario najveću pobedu, pa si odbio Saksonce zauvek od naših obala." "Glupo je tako govoriti", rekao je Artur. "Mislim da nijedna zemlja na može biti bezbedna zauvek, nego samo dok Bog to želi..." "A Bog ti je dao sve ove zemlje, Arture, da bi vladao njima kao hrišćanski kralj. Baš kao kod proroka Ilije - biskup mi je to ispričao - kada je izišao sa Božjim sveštenicima i susreo se sa sveštenicima Baala, pa su prizivali svako svoga Boga, i Jedini Bog bio je najveći, a za Baala se pokazalo da je samo idol, pa im nije odgovorio. Da u Avalonu ima ikakve moći, zar bi ti Bog i Devica dali takvu pobedu?" "Moja vojska odbila je Saksonce, ali može se desiti da budem kažnjen zbog krivokletstva", rekao je Artur. Nije volela kad mu se na licu pojave bore tuge i užasa. Pošla je malo ka jugu, napinjući vid - odavde se, ako se dobro pogleda, mogao videti sam vrh crkve Svetog Mihajla na Toru - crkva koja je sagrañena zato što je sveti Mihajlo bio gospodar donjeg sveta, koji se borio da zadrži paganske bogove u Paklu. No, ponekad bi se desilo da joj se zamagli pred očima, pa bi umesto crkve ugledala Tor krunisan prstenom od kamenja. Sestre u Glastonberiju rekle su joj da je nekada bilo tako, u davna i zla paganska vremena, ali sveštenici su se potrudili da obore i odvuku kamenje iz prstena. Pretpostavljala je da ga ponekad još vidi zato što je grešna. Jednom je sanjala kako leži sa Lanseletom pod tim kamenjem, i da mu pruža ono što u javi nikada nije... Lanselet. On je tako dobar, nikada nije tražio od nje više nego što jedna hrišćanka, uz to udata, može da pruži bez gubitka časti... ali zapisano je da je sam Hrist rekao: ko god pogleda ženu sa željom, već je u srcu počinio preljubu... dakle, grešila je sa Lanseletom, i tu se nije moglo ništa, oboje su već prokleti. Stresla se i otrgla pogled od Tora, jer činilo joj se da bi Artur mogao da joj pročita misli. On je pomenuo Lanseletovo ime... "Šta ti misliš, Gven? Krajnje je vreme da se Lanselet oženi." Jedva je uspela da zadrži smiren glas. "Onog dana kad zatraži da ga oženiš, gospodaru i kralju, treba to i da učiniš." "Ali on to neće tražiti", rekao je Artur. "Ne želi da me napusti. Pelinorova kćer bila bi mu dobra žena, a ona ti je roñaka - zar ne misliš da bi to bilo pogodno? Lanselet nije bogat, Ban ima
suviše kopiladi da bi im dao veća imanja. Ovako bi bilo dobro za oboje." "Da, svakako si u pravu", rekla je Gvenvir. "Elena ga prati pogledom kao momci na vežbalištu i jedva čeka da joj uputi ljubaznu reč ili makar pogled." Mada ju je srce bolelo, možda bi i bilo najbolje da se Lanselet oženi, jer suviše je dobar da bi ostao vezan za ženu koja može tako malo da mu pruži; tada bi mogla da se iskupi za svoj greh čvrstim obećanjem da više neće grešiti, što ne bi mogla kad bi Lanselet bio u blizini. "Pa, opet ću razgovarati sa Lanseletom o tome. On kaže da ne želi da se ženi, ali navešću ga da razume kako to ne znači izgnanstvo sa mog dvora. Zar ne bi bilo dobro kad bi naša deca, jednog dana, imala Lanseletove sinove u pratnji?" "Daj Bože da taj dan doñe", rekla je Gvenvir i prekrstila se. Zajedno su stajali na uzvišici, gledajući ka Letnjoj zemlji koja je ležala pod njima. "Eno jahača na putu", rekao je Artur, gledajući na put koji je vodio ka zamku. "To je bard Kevin, dolazi iz Avalona. A barem ovog puta bio je dovoljno pametan da poñe na put sa slugom." "Nije to sluga", rekla je Gvenvir, posmatrajući vitku priliku koja je jahala iza Kevina na istom konju. "To je žena. Čudim se - mislila sam da su druidi kao sveštenici i da se drže dalje od žena." "Pa, to važi za neke od njih, mila, ali čuo sam od Talesina da svi koji nemaju najviši čin smeju da se žene, i da često to i čine", rekao je on. "Možda je Kevin našao sebi ženu, a možda samo putuje sa nekom koja je pošla u istom pravcu. Pošalji neku od svojih gospi da javi Talesinu ko dolazi, a još jedna neka poñe u kuhinje - ako večeras budemo imali muziku, valjalo bi da uz nju ide i gozba! Idemo polako da ga pozdravimo - harfista vešt kao Kevin zaslužuje da mu lično kralj poželi dobrodošlicu." Kad su stigli do velike kapije, ova je već bila otvorena, a došao je i Kaj da dočeka velikog harfistu u Kamelotu. Kevin se naklonio pred kraljem, ali Gvenvir nije skidala pogled sa vitke, loše odevene prilike koja je jahala iza njega. Morgana se naklonila. "Evo, vratila sam se na tvoj dvor, brate." Artur je prišao da je zagrli. "Dobro došla nazad, sestro - dugo je potrajalo", rekao je, priljubivši obraz uz njen. "Sada, kad više nemamo majku, trebalo bi da se držimo zajedno. Ne napuštaj me više, sestro." "Nisam ni pomislila na to", rekla je ona tiho. Gvenvir je takoñe prišla da je zagrli, osećajući koliko je Morgana mršava i koščata. "Izgledaš kao da odavno putuješ drumovima, sestro." "Istina - dolazim izdaleka", rekla je Morgana, a Gvenvir ju je držala za ruku dok su ulazili u zamak. "Gde si bila? Tako dugo te nije bilo - već sam mislila da se nikada nećeš vratiti", rekla je Gvenvir. "I ja sam već to pomislila", rekla je Morgana. No, Gvenvir je primetila da ipak nije odogovorila gde je bila. "Ono što si ostavila kod nas - harfa, haljine i sve to - sve je ostalo u Karleonu. Sutra ću poslati glasnika po sve", rekla je Gvenvir, i uvela ju je u sobu u kojoj su spavale njene gospe. "Do tada, ako želiš, pozajmiću ti haljinu - dugo si putovala, sestro, i izgledaš kao da si spavala u štali. Jesu li te napali pljačkaši i oteli ti prtljag?" "Zaista sam imala lošu sreću uz put", rekla je Morgana, "i ako mi pošalješ služavku da se okupam i obučem se u čisto, biću ti duboko zahvalna. Rado bih uzajmila i češalj, ukosnice i cipele." "Moja haljina biće ti predugačka", rekla je Gvenvir, "ali svakako ćeš moći nekako da je upotrebiš dok ne stigne tvoja odeća. Češljeve, velove i cipele rado ću ti dati - ove tvoje izgledaju kao da si u njima išla do Lotije i nazad!" Dala je znak jednoj od služavki. "Donesi moju crvenu haljinu, veo koji ide uz nju, cipele i pojas - sve odaberi tako da sestra mog gospodara bude obučena kako odgovara njenom položaju. I pošalji po služavku za kupanje." Gadljivo je pogledala haljinu koju je Morgana već skidala. "Ako to ne može da se valjano opere i zakrpi, bolje je daj nekoj mlekarici!"
Kada se Morgana pojavila za kraljevim stolom, nosila je crvenu haljinu, koja je dobro pristajala uz njen ten; tražili su da im peva, ali nije pristala, rekavši da je sad tu Kevin i da niko neće hteti da sluša vrapca kako cvrkuće kad imaju pred sobom slavuja. Sutradan je Kevin zatražio prijem kod kralja, i ostao je sa njim i Talesinom više sati, pa su im čak i večeru posebno odneli; ali Gvenvir nikada nije saznala o čemu su razgovarali - Artur joj je malo govorio o državnim poslovima. Svako su se ljutili na njega što je odbacio zavet Avalonu, ali ranije ili kasnije moraće to da prihvate - on je sada hrišćanski kralj. Što se tiče Gvenvir, nju su zaokupljale druge brige. Tog proleća na dvoru je zavladala groznica, i neke od njenih gospi takoñe su se razbolele, tako da sve do posle Božića nije imala vremena da misli ni na šta drugo. Nikada ne bi ni pomislila da će joj biti drago što je Morgana uz nju, ali Morgana se dobro razumela u bilje i lečenje, i smatrala je da baš zbog njene veštine niko u dvoru nije umro - čula je da je u okolini dosta sveta poumiralo, doduše uglavnom deca i starci. I njena mala polusestra Izota dobila je groznicu, ali kad joj je majka čula za to, nije dozvolila da devojka ostane na dvoru, nego su je vratili na ostrvo, a kasnije su čuli da je umrla. Žalila je za njom - zavolela ju je i nadala se da će je udati za nekog od Arturovih saputnika kad malo poodraste. I Lanselet je dobio groznicu, a Artur je naredio da ga smesti u dvor i da ga neguju njene gospe. Dok je još postojala opasnost da se i sama razboli, nije mu prilazila - nadala se da je možda opet trudna, ali ispalo je da nije; kao i obično, samo njene uzaludne nade i zavaravanja. Kada je počeo da se oporavlja, često je odlazila da sedi kraj njega. Morgana je takoñe dolazila i svirala na harfi, sve dok nije mogao da ustane iz postelje. Jednog dana, posmatrajući ih dok su pričali o Avalonu, Gvenvir je primetila kako ga Morgana gleda. Pa ona ga još voli! - pomislila je. Znala je da se Artur još nada braku Morgane i Lanseleta, i gledala je, bolesna od ljubomore, kako Lanselet zaneseno sluša Morgnaninu harfu. Glas joj je tako umilan; nije lepa, ali tako je mudra i učena - lepih žena je mnogo, Elena je lepa, i Meleas, i kćer kralja Rojna, pa čak je i Morgoza lepa, ali zašto bi Lenseletu stalo do toga? Primetila je i koliko je Morgana nežna prema njemu dok ga pridiže i poji ga svojim biljnim lekovima i napicima. Ona, Gvenvir, nikada nije umela sa bolesnicima, nije bila vešta i sedela je kao glupača dok je Morgana pričala, smejala se i zabavljala ga. Mračilo se, i na kraju je Morgana rekla: "Više ne vidim strune na harfi i promukla sam kao gavran - ne mogu više da pevam. Sad treba da popiješ lekove, Lanselete, a onda ću ti poslati slugu da te spremi za spavanje..." Lanselet je uz mračan osmeh primio pehar iz njene ruke. "Tvoji napici me osvežavaju, roñako, ali imaju grozan ukus..." "Popij to", nasmejala se Morgana. "Artur te je stavio meni pod komandu dogod budeš bolestan..." "Da, a da sam odbio, sigurno bi me istukao i poslao u krevet bez večere, a dok pijem lekove kao dobar dečko, dobiću poljubac i medenjak", rekao je Lanselet. Morgana se opet nasmejala. "Medenjak još ne možeš da dobiješ, ali ima fine kaše. Ako popiješ čitav pehar, dobićeš poljubac za laku noć, a medenjake ću ti ispeći kad dovoljno ozdraviš da ih jedeš." "Da, mama", rekao je Lanselet, mršteći nos. Gvenvir je bilo jasno da se Morgana uopšte ne šali, jer kad je ispio pehar, sagnula se i blago ga poljubila u čelo, a potom ga je ušuškala u pokrivače kao prava mati. "Eto, sad budi dobro dete i spavaj", rekla je, smejući se, ali Gvenvir je taj smeh zvučao gorko. Potom se udaljila. Gvenvir je ostala kraj Lanseletovog kreveta. "U pravu je, dragi moj, trebalo bi da spavaš." "Dosadilo mi je da Morgana uvek bude u pravu", odvratio je Lanselet. "Sedi još malo sa mnom, ljubavi..." Retko se usuñivao da joj se tako obraća, ali sela je na ivicu kreveta i pustila da je uhvati za ruku. Malo kasnije, privukao ju je naniže i poljubio je; ležala je duž ivice njegovog kreveta i
puštala da je ljubi i dalje, ali posle nekog vremena on je umorno uzdahnuo i nije se pobunio kad je ustala. "Najdraža ljubavi moja, ne možemo više ovako. Moraš mi dozvoliti da napustim dvor." "Šta? Da juriš Pelinorovog omiljenog zmaja? Pa šta bi onda Pelinor radio u slobodno vreme? To je njegova omiljena divljač", šalila se Gvenvir, ali srce ju je bolelo. On ju je uhvatio za obe ruke i opet je povukao da sedne. "Ne, ne šali se sa tim, Gven, i ti i ja znamo, a neka nam Bog pomogne, mislim da i Artur zna, da nikada nisam voleo nikoga sem tebe, još od dana kad sam te ugledao u kući tvog oca. A ako treba da ostanem odan svom kralju i prijatelju, moram da napustim dvor kako te više nikada ne bih video..." "Neću te sprečavati, ako osećaš da moraš da ideš..." "Kao i kad sam ranije odlazio", zadihano je rekao on. "Kad god bih odjahao u rat, napola sam čeznuo da padnem Saksoncima u ruke kako se više ne bih vraćao beznadežnoj ljubavi - Bože, oprosti mi, ponekad sam mrzeo svog kralja, koga sam se zakleo da volim i služim, i tada sam mislio kako nijedna žena ne bi smela da raskine prijateljstvo kakvo vlada izmeñu nas, i zaklinjao sam se da više neću misliti na tebe, osim kao na ženu svog kralja. Ali sad više nema ratova, sedim ovde dan za danom, gledam te kraj njega na prestolu i zamišljam te u njegovom krevetu, kao srećnu i zadovoljnu ženu..." "Zašto misliš da sam išta srećnija i zadovoljnija od tebe?" upitala je drhtavim glasom. "Ti barem možeš da odabereš da ostaneš ili odeš, ali ja sam predata Arturu u ruke, a da me ništa nisu pitali. Ne mogu da se spakujem i odjašem kada mi stvari nisu po volji, nego moram da ostanem meñu četiri zida i radim ono što se od mene očekuje... ako moraš da ideš, ne mogu tražiti da ostaneš; a ako ostaneš, ne mogu ti reći da odeš. Ti bar možeš da odlučiš hoćeš li biti srećniji ako odeš ili ako ostaneš!" "Zar misliš da za mene ima sreće, ostao ili otišao?" upitao je Lanselet, i na trenutak joj se učinilo da će zaplakati. No, brzo se savladao i nastavio. "Ljubavi, šta hočeš da uradim? Bože sačuvaj da te i dalje činim nesrećnu. Ako odem, onda su tvoje dužnosti jasne, da budeš Arturu dobra žena, ništa više i ništa manje. Ako ostanem... " nije nastavio. "Ako smatraš da ti je dužnost da odeš", rekla je, "onda moraš da odeš." I suze su joj potekle niz lice, zamagljujući joj vid. Kad je ponovo progovorio, njegov glas bio je napet kao da je zadobio smrtnu ranu. "Gvenvir..." toliko retko joj se obraćao punim imenom, uvek je koristio reči gospo ili kraljice moja, a u šali uvek bi rekao Gven. Kad je sad upotrebio puno ime, učinilo joj se da nikada ništa lepše nije čula. "Gvenvir, zašto plačeš?" Sada je morala da laže, i to dobro, jer nije mogla da mu kaže istinu. "Zato što..." reči su je gušile. "Zato što ne znam hoću li preživeti ako odeš." On je progutao knedlu i uhvatio je za obe ruke. "Pa onda... pa, ljubavi... ja nisam kralj, ali otac mi je dao malo imanje u Bretanji. Hoćeš li da odeš sa dvora sa mnom? Ja... ne znam, možda bi tako bilo časnije nego da ostanem na dvoru i volim Arturovu ženu..." Znači, voli me, pomislila je Gvenvir, želi me, to je najčasniji način... ali zahvatila ju je panika. Poći sama, tako daleko, čak i sa Lanseletom... a onda je pomislila šta će svi govoriti o njoj, kako će biti obeščašćena... On je ležao, i dalje je držeći za ruke. "Nikada ne bismo mogli da se vratimo, to znaš - nikada. A verovatno će nas oboje ekskomunicirati - meni to ne bi mnogo značilo, ja nisam tako veliki hrišćanin. Ali, ti, moja Gvenvir..." Ona je brzo zaklonila lice velom i zaplakala, znajući kolika je kukavica. "Gvenvir", rekao je on. "Ne bih te navodio na greh..." "Već smo zgrešili, oboje", gorko je rekla. "A ako su sveštenici u pravu, već smo zbog toga prokleti", mračno je dodao Lanselet, "a ipak, od tebe sam dobio samo nekoliko poljubaca - dobili smo svo zlo i krivicu, a nimalo zadovoljstva za koje kažu da ide uz greh. A nisam uopšte siguran da verujem sveštenicima - kakav bi to Bog bio da ide noću okolo kao neki stražar i zaviruje okolo kao seoska alapača kako bi video je li neko legao sa susedovom ženom..."
"I Merlin je rekao nešto slično", kazala je tiho Gvenvir. "A ponekad mi se čini da je bio u pravu, mada se često pitam nije li me to ñavo naveo na iskušenje..." "Oh, ne govori mi o ñavolu", prekinuo ju je on i ponovo ju je povukao da legne kraj njega. "Ljubavi moja, otići ću ako želiš, ili ću ostati, ali ne mogu da podnesem da te gledam tako nesrećnu..." "Ne znam ni sama šta želim", jecala je ona, puštajući da je grli. "Već smo platili za svoj greh", promrmljao je Lanselet i osetila je njegove usne na svojima. Drhteći, prepustila se poljupcu, osećajući njegove ruke na svojim grudima. Već se ponadala da mu ovog puta to neće biti dovoljno, ali u hodniku se začuo neki zvuk i Gvenvir se naglo uspravila, obuzeta panikom. Sedela je na ivici kreveta kad je u sobu ušao Lanseletov štitonoša. "Gospodaru", nakašljao se, "gospa Morgana mi je rekla da ste spremni za spavanje. Ako dozvoljavate, gospo..." Opet Morgana, prokleta bila! Lanselet se nasmejao i pustio Gvenvirinu ruku. "Da, i nimalo ne sumnjam da je gospa umorna. Obećavaš li da ćeš doći i sutra da me posetiš, kraljice moja?" Bila je i besna i zadovoljna što mu glas tako mirno zvuči. Okrenula je lice od sveltosti svetiljke koju je nosio sluga; znala je da su joj i veo i haljina izgužvani, a lice umazano od suza i kosa raščupana. Kako izgleda - šta li će sluga misliti da su radili? Brzo je namestila veo preko lica i ustala. "Laku noć, ser Lanselete. Kervale, dobro se staraj o najboljem prijatelju mog kralja." Potom je izišla, očajnički se nadajući da će stići do svojih odaja pre nego što se ponovo rasplače. Oh, Bože, kako - kako se usuñujem da se molim Bogu za priliku da dalje grešim? Trebalo bi da se molim da me izbavi od iskušenja, a to ne mogu! 16. Dva dana pre večeri Beltana, bard Kevin ponovo je došao na Arturov dvor. Morgani je bilo drago da ga vidi; proleće je bilo dugo i zamorno. Lanselet se oporavio od groznice i otišao na sever, u Lotiju, i Morgana je pomislila da bi i ona trebalo da poñe, kako bi videla sina; ali nije htela da putuje sa Lanseletom, a ni njemu se ne bi dopalo njeno društvo. Mom sinu je dobro tamo gde je, pomislila je, posetiću ga neki drugi put. Gvenvir je bila ćutljiva i žalosna; tokom godina Morganinog odsustva, kraljica je od vesele, detinjaste žene postala ćutljiva i zamišljena, pobožnija nego što je razumno. Morgana je podozrevala da čezne za Lanseletom, a znajući Lanseleta, pomislila je, uz prisenak prezira, da on ne bi ni ostavio neku ženu na miru niti bi je naveo da zaista počini greh. A Gvenvir mu je bila dobar par - niti bi htela da mu se poda, niti da ga zaboravi. Pitala se šta Artur misli o tome, ali nije imala hrabrosti da ga pita. Morgana je poželela Kevinu dobrodošlicu na dvor, a za sebe je mislila kako nije nemoguće da zajedno proslave Beltan - sunčeve plime su joj tekle u krvi, i ako već ne može da ima muškarca koga želi (a znala je da bi to bio jedino Lanselet), možda bi bilo najbolje da uzme ljubavnika koji bi uživao u njoj; bilo je prijatno biti željena. A za razliku od Artura i Lanseleta, Kevin je sa njom otvoreno razgovarao o državničkim poslovima. Da je ostala u Avalonu, pomislila je u trenutku gorkog žaljenja, sada bi se već savetovali sa njom o svim važnijim pitanjima. Pa, za to je svakako bilo prekasno; što je učinjeno, učinjeno je. Dočekala je Kevina u velikoj sali i poslužila ga hranom i vinom, posao koji joj je Gvenvir rado prepustila - Gvenvir je volela da sluša Kevina kako svira na harfi, ali nije mogla da podnese da ga gleda. Tako ga je Morgana poslužila, i razgovarali su o Avalonu. "Je li Vivijen dobro?" "Dobro je, i još je rešena da doñe u Kamelot na Duhove", rekao je Kevin, "što je dobro, jer Artur mene neće da sluša. Mada je obećao da neće zabraniti Beltanske vatre, barem ne ove godine." "Ne bi mu ni vredelo da ih zabranjuje", rekla je Morgana. "Ali ima on problema i mnogo bliže kući. Iza onog prozora, tako blizu da se gotovo vidi iz zamka, leži Leodegrancovo kraljevstvo jesi li čuo?" "Slučajni prolaznik rekao mi je da je on umro", odgovorio je Kevin, "i da nije ostavio sina iza
sebe. Njegova gospa, Alienor, umrla je na poroñaju, nekoliko dana posle njegove smrti. U njihovoj zemlji groznica je bila okrutna." "Gvenvir nije htela da ode ni na sahranu", rekla je Morgana. "Nema za čim da tuguje - otac je nije mnogo voleo. Artur će se posavetovati sa njom oko postavljanja namesnika - on kaže da je kraljevstvo sad njeno, i ako budu imali dva sina, mlañi će ga naslediti. Ali meni se ne čini verovatno da će Gvenvir roditi makar jednog sina." Kevin je polako klimao glavom. "Da, pobacila je dete pre planine Badon i bila je strašno bolesna. Otada nisam čuo čak ni glasine o novoj trudnoći", rekao je. "Koliko je Vrhovnoj kraljici sad godina?" "Najmanje dvadeset pet, čini mi se", odgovorila je Morgana, ali nije bila sigurna, jer predugo je obitavala u vilinskoj zemlji. "Prestara je za prvo dete", rekao je Kevin, "mada ne sumnjam u to da se, kao i sve jalove žene, usrdno moli za čudo. Šta to sprečava kraljicu da začne?" "Ja nisam babica. Meni se čini dovoljno zdrava; uz to, odrala je kolena moleći se, a bez učinka." "Pa, Bogovi čine po svojoj volji", rekao je Kevin, "ali svima će nam trebati njihova milost ukoliko Vrhovni kralj umre bez sina! A sada nema pretnji od Saksonaca spolja koje bi sprečile suparničke kraljeve u Britaniji da se meñusobno zarate i razdele zemlju. Nikada nisam verovao Lotu, ali on je mrtav, a Gaven je strašno odan Arturu, pa se Lotije ne treba plašiti, osim ako Morgoza ne nañe sebi ljubavnika sa ambicijama da postane Vrhovni kralj." "Lanselet je otišao tamo i trebalo bi da se brzo vrati", rekla je Morgana, a Kevin je nastavio. "I Vivijen će zbog nečega ići u Lotiju, mada smo svi smatrali da je suviše stara za takvo putovanje." Znači, videće mog sina... Morgani je srce poskočilo u grudima, i osetila je nešto nalik na bol, a grlo joj se steglo kao od suza. Kevin to, izgleda, nije primetio. "Nisam sreo Lanseleta uz put", rekao je on. "Očito je pošao drugim putem, ili je svratio da pozdravi majku, ili je možda", lukavo se nasmešio, "zastao da održi Beltan. To bi usrećilo svaku ženu u Lotiji. Morgoza svakako ne bi dopustila da joj takav plen izmakne." "Ona je sestra moje majke", rekla je Morgana, "i mislim da je Lans suviše dobar hrišćanin za tako nešto. Ima dovoljno hrabrosti da se suoči sa Saksoncima u boju, ali za takvu bitku nije dovoljno hrabar." Kevin je podigao obrve. "Oho, znači tako? Ne sumnjam da govoriš iz iskustva", rekao je, "ali učtivosti radi, reći ćemo da znaš preko Vida! Ali Morgoza bi rado videla Arturovog najboljeg viteza okaljanog skandalom - tako bi se Gaven našao bliže prestolu. A čujem da dotičnu gospu muškarci veoma cene - nije suviše stara, ali je i dalje lepa, a kosa joj je riña bez ijedne sede vlasi..." "Oh", otrovno je rekla Morgana, "na tržnicama Lotije prodaje se kana iz Egipta." "A i vitka je, i kažu da koristi magiju kako bi privukla muškarce", rekao je Kevin. "Ali to je samo ogovaranje. Čuo sam da dosta dobro vlada Lotijom. Zar je toliko ne voliš, Morgana?" "Ni slučajno. Ona mi je roñaka i bila je dobra prema meni", brzo je rekla Morgana, i već je zaustila da doda: Usvojila je moje dete, jer tako bi posle mogla da pita je li čuo neke vesti o Gvideonu... a onda se predomislila. Čak ni Kevinu to nije mogla da prizna. "Ali ne volim što je moja roñaka Morgoza izišla na loš glas u Britaniji, kao obična kurva." "Nije baš tako strašno", nasmejao se Kevin i spustio pehar sa vinom. "Ako gospa voli lepe muškarce, nije ni prva ni poslednja. A pošto je sada udovica, niko nema prava da broji muškarce koji prolaze kroz njen krevet. Ali ne smem pustiti da me Vrhovni kralj čeka. Poželi mi sreću, Morgana, jer moram da mu prenesem loše vesti, a znaš kakva sudbina od davnina čeka onog ko kralju donese neprijatne vesti!" "Artur nije takav", rekla je Morgana. "Ali ako nije tajna, kakve to loše vesti donosiš?" "Zapravo nikakve, jer odavno je, i mnogo puta, rečeno da Avalon neće pristati da Artur vlada kao hrišćanski kralj, ma kakvu veru lično poštovao. Ne sme dozvoliti sveštenicima da ukinu obožavanje Boginje, niti da dodirnu hrastove zasade. A ako to učini, treba da mu prenesem
poruku od Gospe: ruka koja mu je dala sveti mač druida može ga okrenuti u njegovim rukama i poseći ga." "To mu neće biti prijatno da čuje", rekla je Morgana, "ali možda će ga podsetiti na dati zavet." "Da, a Vivijen može da upotrebi i još jedno oružje", rekao je Kevin, ali kad je Morgana upitala kakvo je to oružje, nije hteo da odgovori. Kada je otišao, Morgana je ostala da sedi i razmišlja o predstojećoj noći. Za večerom će biti muzike, a kasnije - pa, Kevin je bio prijatan ljubavnik, nežan i spreman da joj ugodi, a ionako joj je dosadilo da spava sama. I dalje je sedela u sali kada je došao Kaj da javi kako je stigao još jedan jahač. "Tvoj roñak, gospo Morgana. Hoćeš li da ga dočekaš i poslužiš vinom?" Morgana je pristala - zar se Lanselet tako brzo vratio? - ali pokazalo se da je došao Balan. U prvi mah ga je jedva prepoznala - bio je još krupniji, toliko velik da je pomislila kako mora imati posebno velikog konja kako bi ovaj mogao da ga nosi. Ali on je nju smesta prepoznao. "Morgana! Budi pozdravljena, roñako", rekao je i seo kraj nje, prihvativši ponuñeni pehar. Rekla mu je da Artur razgovara sa Kevinom i Merlinom, i da će ga videti za večerom, i zapitala je za novosti. "Jedina novost jeste to da je onaj zmaj ponovo primećen na severu", rekao je Balan, "i eto, to zaista nije Pelinorova izmišljotina - video sam mu tragove i razgovarao sam sa dvoje ljudi koji su ga zaista videli. Nisu lagali, nisu izmišljali priče kako bi zabavljali okolinu ili ispali važniji nego što jesu; bili su užasnuti i uplašeni za sopstveni život. Rekli su da je zmaj izišao iz jezera i ugrabio njihovog slugu - pokazali su mi njegovu cipelu." "Kakvu cipelu, roñače?" "Spala mu je dok ga je zmaj odvlačio, i nisam ni pomislio da dodirnem sluz kojom je bila prekrivena", rekao je Balan. "Zamoliću Artura da mi da nekoliko vitezova, pa da odjašemo i dokrajčimo ga." "Moraš pozvati i Lanseleta, ako se vrati", rekla je Morgana što je vedrije mogla. "Potrebno mu je malo vežbe sa zmajevima. Mislim da Artur pokušava da ga oženi Pelinorovom kćeri." Balan ju je oštro pogledao. "Ne zavidim devojci koja dobija za muža mog mlañeg brata", rekao je. "Čuo sam da je njegovo srce već zauzeto - ili moža ne bi trebalo da govorim..." "Ne bi trebalo", rekla je Morgana. Balan je slegnuo ramenima. "Neka bude tako. Znači, Artur nema naročitog razloga da traži Lanseletu nevestu sa kojom bi živeo daleko od dvora", rekao je. "Nisam znao da si se vratila na dvor, roñako. Dobro izgledaš." "A kako je tvoj usvojeni brat?" "Balin je bio dobro kad sam ga poslednji put video", rekao je Balan, "mada i dalje ne voli Vivijen. Ipak, nemam razloga da verujem kako je kivan na nju zbog smrti naše majke. Besneo je i zaklinjao se na osvetu kad je umrla, ali morao bi zaista da bude lud ako i sada misli tako. U svakom slučaju, ako i misli, nije mi to pominjao kad je bio ovde na Duhove prošle godine. To je Arturov najnoviji običaj, možda nisi znala - kuda god lutali po Britaniji, svi njegovi stari saputnici moraju da se okupe ovde na Duhove i da večeraju za njegovim stolom. Tada prima i nove saputnike, proglašavajući ih vitezovima, i prima sve molioce, ma koliko niskog porekla bili..." "Da. Čula sam za to", rekla je Morgana, osetivši drhtaj nelagodnosti. Kevin je pominjao Vivijen - rekla je u sebi da je samo brine pomisao da žena Gospinih godina dolazi ovamo kao običan molilac. Kao što je Balan rekao, čovek bi morao da bude potpuno lud da posle toliko vremena i dalje pomišlja na osvetu. To veče je bilo muzike, Kevin je divno svirao i pevao; a još kasnije, noću, Morgana se iskrala iz odaje u kojoj je spavala sa Gvenvirinim neudatim gospama, bešumno kao duh - ili kao sveštenica obučena u Avalonu - i otišla u odaju u kojoj je spavao Kevin. Ostala je tamo do zore, sasvim zadovoljna, ali nešto što je Kevin rekao - mada su imali da pričaju i o drugim stvarima sem o Arturu - i dalje ju je uznemiravalo.
"Artur neće da me sluša", rekao je Kevin. "Rekao mi je da u Engleskoj žive hrišćani, i da mada neće nikoga kažnjavati što poštuje druge Bogove, i dalje će podržavati sveštenike i crkvu, jer oni podržavaju njega. I poslao je poruku Gospi od Avalona da, ako želi mač nazad, treba da doñe i uzme ga." Čak i kad se ponovo zavukla u svoj krevet, Morgana je ležala potpuno budna. Reč je bila o maču iz legende, koji je vezao uz Artura mnoge severnjake i pripadnike Plemena; a odanost Avalonu vezivala je tamnopute narode od pre vremena Rimljana. Sada se, izgleda, Artur sve više udaljavao od tih saveznika. Trebalo bi da razgovara sa njim - ali ne, ni nju ne bi slušao; ona je samo žena i sestra - a izmeñu njih je još počivalo sećanje na ono jutro posle proglašenja za kralja, pa nikada nije mogla sa njim da sasvim otvoreno razgovara. A nije iza sebe imala ugled Avalona; odbacila ga je sopstvenim rukama. Možda će ga Vivijen navesti da uvidi koliko je važno da održi zavet. Ali ma koliko to ponavljala u sebi, dugo je potrajalo dok je uspela da zatovri oči i zaspi. 17. Čak i pre nego što je ustala iz kreveta, Gvenvir je osećala blistavu svetlost iza zavesa - Došlo je leto. A potom, Beltan. Vrhunac paganstva - bila je sigurna da će se mnoge sluge i sluškinje iskrasti sa dvora večeras, kada se Beltanske vatre zapale na Ostrvu zmaja u čast njihove Boginje, kako bi tamo ležali u poljima... A neke će se, svakako, vratiti kući sa oploñenom matericom, sa detetom njihovog Boga... dok ja, hrišćanka, ne uspevam da rodim sina svom dragom gospodaru... Okrenula se u krevetu i zagledala se u Artura koji je još spavao. Oh, da, on je bio njen dragi gospodar, i volela ga je. Primio ju je kao deo miraza, na neviñeno; ali ipak ju je voleo, mazio, poštovao - nije ona kriva što nije mogla da izvrši prvu dužnost svake kraljice i rodi mu sina koji će naslediti kraljevstvo. Lanselet - ne; zarekla se samoj sebi, kada je poslednji put otišao sa dvora, da više neće misliti na njega. I dalje ga je bila željna, u srcu i duši i telu, ali zarekla se da će biti odana i verna žena Arturu; Lanselet više neće dobiti od nje ni one sitne igre i poigravanja od kojih je oboje obuzimala bolna želja za nečim više... to je bilo prizivanje greha, ako ne i sam greh. Beltan. Pa, možda bi, kao hrišćanka i kraljica na hrišćanskom dvoru, trebalo da danas priredi takve gozbe i zabave da svi na dvoru uživaju, a da pri tom ne naude svojoj duši. Znala je da je Artur razaslao poziv na velike viteške igre sa nagradama na Duhove - kao što je činio svake godine otkako je preselio dvor ovamo, u Kamelot; ali imao je dovoljno vitezova da se i danas održi neki turnir - ponudiće srebrni pehar kao nagradu. A biće i svirke i plesa, dok će za žene spremiti ono što su ponekad činile iz zabave, ponudiće svilenu traku onoj koja uspe da isprede najviše za jedan sat, ili da istka najveći komad platna - da, treba da bude tako nedužnih zabava kako niko ne bi zažalio za zabranjenom igrom sa Ostrva zmaja. Sela je i počela da se oblači; mora da poñe i razgovara sa Kajem. No, mada je bila zauzeta čitavog jutra, pa je i Artur bio zadovoljan kad mu je ispričala šta je uradila, jer smatrao je da je to najbolji način, pa je zajedno sa Kajem čitavo pre podne raspravljao kakve nagrade da se dodele za najbolje rukovanje mačem i za najveštije jahanje, da, a trebalo bi da bude i neka nagrada, možda ogrtač, za najboljeg meñu dečacima - ipak je, duboko u srcu, osećala da je pritiska dodatna misao. Na ovaj dan drevni Bogovi zahtevaju da poštujemo podnost, a ja, ja sam i dalje jalova. I tako, na sat pred podne, kada će se oglasiti trube da okupe ljude pred vežbalištem da počnu sa takmičenjem, Gvenvir je potražila Morganu, iako još nije bila sasvim sigurna šta će joj reći. Morgana je preuzela na sebe sobu za bojenje ispredene vune, a takoñe je bila zadužena za pivaru - znala je kako da spreči kvarenje piva, a i kako se pripremaju jači napici za lekove i miomirisi od cvetnih latica, lepši od onih koji se donose sa druge strane mora i skuplji su od zlata. U zamku je bilo žena koje su verovale da je to magijska veština, ali Morgana je rekla da nije, nego je odmalena bila poučavana osobinama biljaka, semenja i cveća. Svaka žena mogla bi da
radi to isto, rekla je Morgana, samo ako ima spretne prste i dovoljno strpljenja. Gvenvir ju je našla u prazničnoj haljini podvijenoj iznad kolena i sa krpom preko kose, kako njuška kacu sa pivom koje je počelo da se kvari. "Bacite to", rekla je. "Bilo je suviše ohlañeno i ukiselilo se. Sutra ćemo spremiti novu kacu - za danas ima dovoljno, čak i za kraljičinu gozbu, ma otkuda da joj je to palo na pamet." "Zar tebi nije do gozbe, sestro?" upitala je Gvenvir. Morgana se okrenula. "Pa i nije", rekla je, "ali čudim se tebi, Gven - mislila sam da ćeš na Beltan biti obuzeta pobožnim postom i molitvama, makar da bi pokazala kako nisi od onih koji se vesele u čast Boginje useva i polja." Gvenvir je porumenela - nikada nije znala da li je Morgana zavitlava. "Možda je Bog naredio da se ljudi vesele u čast dolaska leta, a nema potrebe da se pominje Boginja... oh, ne znam šta da mislim - zar ti veruješ da Boginja daje život usevima, poljima i matericama ovaca, koza i žena?" "Tako su me učili u Avalonu, Gven. Zašto me to sad pitaš?" Morgana je skinula krpu kojom je bila zaklonila kosu, i Gvenvir je iznenada pomislila kako je ona, zapravo, lepa. Morgana je bila starija od Gvenvir - svakako je prešla tridesetu; ali nije izgledala ni dana starija nego onda kada ju je Gvenvir prvi put videla... nikakvo čudo da je svi smatraju za čarobnicu! Nosila je fino tkanu haljinu od tamnoplave une, veoma jednostavnu, ali u kosu je uplela šarene trake i pričvrstila ih je zlatnom iglom. U poreñenju sa njom, Gvenvir se osećala naprosto kao kokoška, kao obična domaćica, mada je bila Vrhovna krlajica čitave Britanije, a Morgana samo paganska vojvotkinja. Morgan je znala tako mnogo, a ona je bila neznalica - umela je samo da se potpiše i pomalo da sriče molitvenik. Dok je Morgana bila vešta u svim vrstama pismenosti, mogla je da čita i piše, i da, razumela se i u voñenje domaćinstva - umela je da prede i tka i da lepo veze, i da boji vunu i priprema pića, a poznavala je i bilje i magiju. Gvenvir se na kraju ipak predala. "Sestro moja kažu da je to šala, ali možda - možda je istina da znaš... sve vrste čarolija i čini za plodnost? Ja... ne mogu više ovako da živim, da svaka gospa na dvoru posmatra svaki moj zalogaj kako bi pogodila jesam li trudna, ili da paze koliko čvrsto stežem pojas! Morgana, ako zaista poznaješ amajlije kao što kažu da ih poznaješ - sestro, preklinjem te - hoćeš li ih primeniti na mene?" Dirnuta i potresena, Morgana joj je položila ruku na mišicu. "U Avalonu, to je tačno, kaže se da takve stvari mogu da pomognu kada žena ne zanese kada bi trebalo - ali, Gvenvir..." Oklevala je, i Gvenvir je osetila kako crveni od stida. Morgana je konačno nastavila. "Ja nisam Boginja. Možda je njena volja da ti i Artur nemate dece. Zar bi zaista pokušala da promeniš volju Božju čarolijama i činima?" Gvenvir je vatreno odgovorila. "Čak i Hrist se molio u vrtu: 'Ako je to volja Tvoja, neka me ovaj pehar mimoiñe...'" "Ali Gven, takoñe je rekao: 'Neka ne bude po mojoj volji, nego po Tvojoj'", podsetila ju je Morgana. "Čudim se da znaš za to..." "Jedanaest godina sam provela u Igreninoj kući, Gvenvir, i slušala sam propovedi jednako kao i ti." "Ipak, ne vidim zašto bi bila Božja volja da kraljevstvo opet bude zahvaćeno haosom ukoliko Artur umre", rekla je Gvenvir i začula sopstveni glas kako se podiže, oštar i ljutit. "Sve ove godine bila sam mu verna - da, znam da mi ne veruješ, verovatno misliš ono što misle sve žene na dvoru, da sam prevarila svog gospodara sa Lanseletom - ali nije tako, Morgana, kunem ti se da nije..." "Gvenvir, Gvenvir! Nisam ti ja ispovednik! Nisam te uopšte optužila!" "Ali optužila bi me da si mogla, i mislim da si ljubomorna", odvratila je Gvenvir gnevno, a potom kriknula: "Oh, ne! Ne želim da se svañam sa tobom, Morgana, sestro moja - ne, došla sam da te molim za pomoć..." Osetila je da je na ivici suza. "Nisam činila ništa zlo, bila sam dobra i odana žena, održavala sam kuću svog gospodara i trudila se da dvor ostane častan, molila sam se za njega i trudila se da vršim volju Božju, ni u čemu nisam grešila, pa ipak... ipak... ma koliko odana i pažljiva - nikada nisam uspela da izvršim svoju osnovnu dužnost. Svaka ulična kurva,
svaka vojnička poleguša može da ide okolo isturajući ogroman stomak i svoju plodnost - a ja... ja nemam ništa, ništa..." počela je divlje da jeca, pokrivši lice rukama. Morganin glas zvučao je zbunjeno, ali i nežno, i pružila je ruke da zagrli Gvenvir. "Ne plači, ne plači - Gvenvir, pogledaj me, zar si toliko očajna što nemaš dece?" Gvenvir se trudila da savlada plač. "Ni na šta drugo ne mislim, ni danju ni noću..." Morgana je progovorila posle dugog ćutanja. "Da, vidim da ti je teško." Izgledalo je kao da čuje Gvenvirine misli: Da imam dete, ne bih mislila danju i noću na ljubav zbog koje mi je čast ugrožena, jer sve moje misli bile bi posvećene Arturovom sinu. "Rado bih ti pomogla, sestro - ali nisam voljna da se bavim amajlijama i magijom. U Avalonu su nas učili da su takve stvari potrebne prostom narodu, ali da se pametni ne petljaju u to, nego nose teret koji im pošalju Bogovi." Dok je još govorila, osećala se dvoličnom; setila se jutra kada je izišla u potragu za korenjem i biljem za napitak od koga bi pobacila Arturovo dete. To svakako nije bilo predavanje volji Boginje! Ali na kraju to ipak nije učinila... A onda se iznenada upitala: Ja, koja nisam želela dete i koja sam gotovo umrla rañajući ga, ja imam dete; a Gvenvir, koja čezne za detetom danju i noću, ostala je prazne materice i praznih ruku. Je li to dobrota Bogova? "Gvenvir", rekla je, "hoću da imaš ovo na umu - amajlije često deluju drugačije nego što očekuješ. Zašto veruješ da Boginja kojoj ja služim može da ti pošalje sina, kad Bog, koji bi trebalo da je veći od svih ostalih, ne može to?" Zvučalo je kao svetogrñe, i Gvenvir se zastidela same sebe. Zamislila se, a onda je odgovorila stegnutog grla. "Mislim da Bogu možda nije stalo do žena - svi njegovi sveštenici su muškarci, a Sveto Pismo stalno ponavlja kako su žene grešnice i zle - možda me zato ne čuje. I zato želim da se obratim Boginji - jer Bog ne mari..." I tu je opet počela da plače. "Morgana", uzviknula je, "ako ne možeš da mi pomogneš, kunem se da ću noćas otići čamcem na Ostrvo zmaja, podmitiću sluge da me odvezu, i kada se zapale vatre, preklinjaću Boginju da mi podari dete... kunem se da ću to učiniti, Morgana..." Ugledala je sebe na svetlu vatri, kako obilazi plamen, kako se udaljava u naručju nepoznatog i bezličnog muškarca, kako leži u njegovim rukama - od te pomisli čitavo telo zabolelo ju je od sramnog zadovoljstva. Morgana ju je slušala sa narastajućim užasom. Nikada to ona neće učiniti, izgubiće hrabrost u poslednjem trenutku... i ja sam se plašila, čak i ja, a oduvek sam znala da moje devičanstvo pripada Boginji. A onda je čula očajanje u snahinom glasu i promenila mišljenje. Možda bi ipak i mogla; a ako to učini, mrzeće sebe čitavog života. U sobi se čulo jedino Gvenvirino jecanje. Morgana je sačekala da se malo smiri pre nego što je progovorila. "Sestro, učiniću za tebe što mogu. Artur može da ti napravi dete, ne moraš ići do Beltanskih vatri, niti tražiti drugog muškarca. Nikada ne smeš glasno reći da sam ti to rekla, obećaj mi, i ne postavljaj mi nikakva pitanja. Ali Artur već ima jedno dete." Gvenvir je zurila u nju. "Rekao mi je da nema dece..." "Može biti da ni ne zna. Ali lično sam videla dete. Odgajaju ga na Morgozinom dvoru." "Pa, znači da on već ima sina, i ako mu ga ja ne rodim..." "Ne!" brzo ju je prekinula Morgana, a glas joj je bio grub. "Rekla sam ti - ne smeš nikada govoriti o tome, to dete on nikada neće moći da prizna. Ako mu ne rodiš sina, onda kraljevstvo prelazi na Gavena. Gvenvir, ne postavljaj mi više pitanja, jer ne mogu ti reći više od ovoga - ako nisi začela, to nije Arturova krivica." "Nisam začinjala od prošle žetve - i ukupno svega tri puta za sve ove godine..." Gvenvir je progutala knedlu, brišući suze velom. "Ako se ponudim Boginji - ona bi imala milosti prema meni..." Morgana je uzdahnula. "Možda je i tako. Ne smeš ići na Ostrvo zmaja. Znam da možeš da začneš - možda će ti amajlija pomoći da izneseš trudnoću do kraja. Ali opet te upozoravam, Gvenvir: amajlije ne vrše ono što muškarci i žene žele od njih, nego deluju po svojim zakonima,
a ti zakoni su čudni kao proticanje vremena u vilinskoj zemlji. Ne pokušavaj da mene okriviš, Gvenvir, ako amajlija bude delovala drugačije nego što očekuješ." "Ako mi bude pružila makar malu priliku da rodim dete svom gospodaru..." "Tako bi trebalo da bude", rekla je Morgana i okrenula se. Gvenvir je pošla za njom kao dete za majkom. Kakva će to amajlija biti, i zašto Morgana deluje tako čudno i ozbiljno - kao da je ona sama Velika Boginja? No, pomislila je, duboko uzdahnuvši, treba da primi sve, samo ako će tako steći ono što najviše želi. Sat kasnije, kada su se oglasile trube i kad su i Morgana i Gvenvir već sedele jedna do druge na ivici vežbališta, Elena se nagnula ka njima. "Gledajte!" rekla je. "Ko to izjahuje uz Gavena?" "To je Lanselet", bez daha je rekla Gvenvir. "Vratio se kući." Bio je lepši nego ikada. Negde je stekao crveni ožiljak na obrazu, koji bi trebalo da izgleda ružno, ali davao mu je opaku lepotu divlje mačke. Jahao je kao da je srastao sa konjem, i Gvenvir je slušala Elenino brbljanje, ne čujući je, jer oči su joj bile uperene u njega. Gorka, gorka ironija. Zašto baš sada, kad sam rešila i zarekla se da više ne mislim na njega nego na dužnost prema mom kralju i gospodaru... Oko vrata, ispod zlatne ogrlice koju joj je Artur poklonio kad je prošlo pet godina od kako su se venčali, osećala je težinu Morganine amajlije, utkane u vrećicu koju je nosila izmeñu dojki. Nije znala, i nije želela da zna, šta je Morgana stavila unutra. Zašto sada? Nadala sam se da će doći kući za Duhove, tada bih već nosila Arturovo dete, i on me više ne bi gledao, pošto bi bilo jasno da sam rešila da poštujem svoj brak. No, i protiv svoje volje setila se Arturovih reči: Ako se desi da mi rodiš dete, neću postavljati pitanja... razumeš li šta ti govorim? Gvenvir je isuviše dobro razumela. Lanseletov sin bio bi naslednik kraljevstva. Da li joj je ovo novo iskušenje ponuñeno zato što je već pala u strašni greh, prihvativši Morganine čarolije, i što je divlje i nepromišljeno pretila, nadajući se da će ubediti Morganu da joj pomogne...? Nije ni važno, samo ako mogu da rodim sina svom kralju... ako me Bog prokune zbog toga, kakve veze ima? Prepala se sopstvenog svetogrña, ali bilo je svetogrñe i pomisliti na odlazak do Beltanskih vatri... "Gledaj, Gaven je pao, čak ni on ne može da se nosi sa Lanseletom na konju", vedro je govorila Elena. "A i Kaj! Kako je Lanselet mogao da obori hromog čoveka?" "Ne budi veća budala nego što moraš, Elena", rekla je Morgana. "Šta misliš, da bi Kaj bio zahvalan Lanseletu da ga je poštedeo? Ako je Kaj rešio da učestvuje na turniru, svakako je spreman da podnese povrede! Niko mu nije naredio da se takmiči." Kao da je od trenutka kad se Lanselet pojavio bilo predodreñeno ko će pobediti. Kad su ga videli, ostali saputnici su počeli da dobroćudno gunñaju. "Nema smisla da se uopšte prijavljujemo kad je Lanselet ovde", rekao je Gaven, smejući se i grleći svog roñaka. "Zar nisi mogao da doñeš dan ili dva kasnije, Lanse?" Lanselet se takoñe smejao, rumen u licu. Primio je zlatni pehar i bacio ga uvis. "I tvoja majka me je molila da ostanem na njenom dvoru za Beltan. Nisam došao da bih te lišio nagrade nagrade mi nisu potrebne. Gvenvir, gospo moja", uzviknuo je, "primi ovo nazad, i bolje mi daj tu traku koju nosiš oko vrata. Pehar neka ode na oltar ili na kraljičin sto!" Dovedena u nepriliku, Gvenvir je prinela ruku grlu i traci na kojoj se nalazila Morganina amajlija. "Ovo ti ne mogu dati, prijatelju..." Nespretno je petljala oko rukava ukrašenog vezom od sitnih bisera. "Uzmi ovo u znak priznanja mom zaštitniku. Što se tiče nagrade - pa, daću nagrade svima vama..." pokazala je Gavena i Gareta, koji su prišli iza Lanseleta. "Lepo izvedeno", rekao je Artur, ustajući, a Lanselet je primio vezenu svilu i poljubio je, pa ju je pričvrstio na kacigu. "Ali moj najbolji borac ipak mora da bude nagrañen. Sedećeš sa nama za glavnim stolom, Lanselete, i pričašćeš nam šta ti se sve dešavalo otkako si otišao sa dvora." Gvenvir se izvinila i povukla zajedno sa gospama, kako bi se spremile za gozbu. Elena i Meleas brbljale su o Lanseletovim vrlinama, o jahačkoj veštini, o dostojanstvenom odbijanju
nagrade. Gvenvir je mislila samo na njegov pogled kada ju je zamolio za traku koju je nosila oko vrata. Podigla je pogled i susrela Morganin mračni, zagonetni osmeh. Ne mogu da se molim čak ni za smirenost. Izgubila sam pravo da se molim. Tokom prvog sata gozbe išla je unaokolo, proveravajući da li su svi gosti valjano smešteni i usluženi. Kad je sela na svoje mesto za glavnim stolom, svi su već bili pijani, uglavnom, a napolju je bio mrak. Sluge su unele svetiljke i baklje, kačeći ih po zidovima, a Artur se vedro oglasio. "Vidiš, gospo moja, sad i mi imamo Beltanske vatre unutar četiri zida." Morgana je prišla da sedne blizu Lanseleta. Gvenvir je osećala da joj lice gori od vreline i popijenog vina; okrenula se da ih ne gleda zajedno. Lanselet je široko zevnuo. "Pa, zaista je Beltan - potpuno sam smetnuo s uma." "A Gvenvir je kazala da moramo imati svečanost kako niko ne bi došao u iskušenje da se iskrade i posveti drevnim obredima", rekao je Artur. "Ima više načina da se odere vuk, ne moraš ga isterivati da iskoči iz kože - da sam zabranio vatre, ispao bih tiranin..." "A i pokazao bi se neveran prema Avalonu, brate moj", tiho je dodala Morgana. "Ali ako moja gospa uspe da udesi tako svima bude prijatnije da sede za gozbom umesto da izlaze u polja i igraju oko vatri, onda smo mnogo jednostavnije postigli isti cilj!" Morgana je slegnula ramenima. Gvenvir se učinilo da je nešto zabavlja. Jedva da je nešto popila - možda je bila jedina potpuno trezna osoba za kraljevim stolom. "Putovao si u Lotiju, Lanselete - da li tamo održavaju obrede Beltana?" "Tako kaže njihova kraljica", odgovorio je Lanselet, "ali koliko ja znam, možda se samo šalila sa mnom - nisam video ništa što bi pokazalo da gospa Morgoza nije najveća hrišćanka." Ali Gvenvir se učinilo da pri tome sa nelagodnošću gleda Gavena. "Obrati pažnju, Gavene, nisam rekao ništa protiv gospe od Lotije, nisam u svañi sa tobom ni tvojima..." Odgovorilo mu je samo tiho hrkanje i Morganin smeh. "Gle, Gaven je zaspao sa glavom na stolu! I mene zanimaju vesti iz Lotije, Lanselete... mislim da niko ko je tamo odrastao ne može lako da zaboravi Beltanske vatre. Sunčeve plime teku u krvi svakoga ko je odrastao na Avalonu, kao ja, ili kao kraljica Morgoza - zar ne, Lanselete? Arture, sećaš li se proglašenja kralja na Ostrvu zmaja? Koliko je godina prošlo - devet, deset..." Artur kao da je bio nezadovoljan, ali odgovorio je sasvim mirno. "To je mnogo godina, sestro, a svet se menja sa svakim godišnjim dobom. Mislim da je vreme takvih obreda prošlo, osim možda za one koji žive od polja i useva i moraju da se obraćaju Boginji za blagoslov - tako bi rekao Talesin, a ja mu ne bih protivurečio. Ali mislim da drevni obredi nemaju mnogo veze sa nama koji obitavamo u zamkovima i gradovima i koji poznajemo Hristove reči." Podigao je svoj pehar, iskapio ga i progovorio pomalo pijanim glasom. "Bog će nam dati sve što želimo - sve što je pravo da imamo - bez potrebe da se obraćamo starim Bogovima, zar ne, Lanse?" Gvenvir je osetila na sebi Lanseletov pogled pre nego što je odgovorio. "Ko od nas ima sve što je ikada poželeo, kralju moj? To nijedan kralj i nijedan Bog ne mogu da nam podare." "Ali ja želim da moji... moji podanici imaju sve što im treba", ponovio je. "A i moja kraljica, jer upriličila nam je Beltanske vatre ovde..." "Arture", blago je rekla Morgana, "ti si pijan." "Pa, što ne bih bio?" dobroćudno je upitao Artur. "Na mojoj gozbi, kraj moje... moje vatre, pa zašto sam se inače toliko borio sa Saksoncima? Sedite ovde, za mojim Okruglim stolom i uživajte u... u miru... u dobrom pivu i vinu, i u dobroj muzici - gde je bard Kevin? Zar neću moći da na svojoj gozbi slušam muziku?" Lanselet je počeo da se smeje. "On je svakako otišao da se klanja Boginji kraj vatri i da svira harfu tamo, na Ostrvu zmaja." "E, to je izdaja", zaplitao je jezikom Artur. "I još jedan razlog da zabranim Beltanske vatre, kako bih imao muziku..." Morgan se vedro nasmejala. "Ne možeš zapovedati tuñoj savesti, brate moj. Kevin je druid i ima pravo da ponudi muziku svojim Bogovima, ukoliko tako poželi." Naslonila je bradu na dlanove, a Gvenvir se učinilo da liči na mačku koja se oblizuje. "Ali mislim da je on već održao
Beltan na svoj način - svakako se povukao u krevet, jer čitavo ovde prisutno društvo suviše je pijano da bi razlikovalo njegovu muziku od moje ili od Gavenovog hrkanja! Čak i dok spava, on svira muziku iz Lotije", dodala je kad je tišinu prekinulo posebno glasno hrkanje, pa je dala znak jednom od komornika, koji je prišao i nekako podigao Gavena na noge. Ovaj se nesigurno naklonio Arturu i isteturao se iz sale. Lanselet je podigao pehar i iskapio ga. "Mislim da je i meni bilo dovoljno muzike i gozbe jahao sam od pre zore, kako bih stigao na turnir, i uskoro ću te zamoliti za dozvolu da se povučem u postelju, Arture." Gvenvir je shvatila koliko je pijan tek po tom usputnom Arture; inače je uvek pazio da se pred drugima obraća Arturu sa 'gospodaru' ili 'kralju moj', a 'roñače' ili 'Arture' govorio je samo kad bi bili nasamo. No, kako je gozba odmakla, tek poneko je bio dovoljno trezan da to primeti - bilo je isto kao da su bili sami njih troje. Artur nije čak ni odgovorio Lanseletu; malo se skljokao u svojoj stolici, a oči su mu bile poluzatvorene. Pa, pomislila je, i sam je rekao - ovo je njegova gozba i njegovo ognjište, a ako čovek ne sme da se napije u sopstvenoj kući, zašto bi onda proveo tolike godine u borbama za bezbednost doma? A ako je Artur večeras suviše pijan da bi je pozvao u svoju postelju... osetila je težinu trake oko vrata, koja je nosila amajliju, a amajlija ju je zapekla izmeñu dojki. Beltan je; zar nije mogao da ostane trezan toga radi? Da mu je naloženo da doñe na pagansku gozbu, to bi zapamtio, pomislila je, i obrazi su joj planuli od te neprilične pomisli. Mora da sam i ja pijana! Ljutito je pogledala Morganu, mirnu i treznu, kako se poigrava strunama harfe. Zašto se Morgana tako smeši? Lanselet se nagnuo ka njoj. "Mislim da je našem kralju i gospodaru dovoljno gozbe i vina, madam. Potražiću Arturovog komornika da ga smesti u krevet." Lanselet je ustao. Gvenvir je videla da je i on pijan, ali dobro je to podnosio, i samo se kretao nešto pažljivije nego obično. Kad je počela da obilazi goste kako bi im poželela laku noć, osetila je da joj se vrti u glavi i da su joj koraci nesigurni. I dalje svesna Morganinog zagonetnog osmeha, opet je čula reči proklete čarobnice: Ne pokušavaj mene da okriviš, Gvenvir, ako amajlija bude delovala drugačije nego što očekuješ... Lanselet se probio izmeñu gostiju koji su napuštali salu. "Ne mogu da nañem Arturovog glavnog slugu - neko u kuhinji je rekao da su svi otišli na Ostrvo zmaja, do vatri... je li Gaven još tu, ili Balan? Oni su jedini dovoljno krupni i snažni da ponesu u krevet našeg kralja i gospodara..." "Gaven je suviše pijan da bi i sebe nosio", rekla je Gvenvir, "dok Balana nisam uopšte videla. A ti sigurno ne možeš da ga poneseš, jer viši je i teži od tebe..." "Svejedno, pokušaću", nasmejao se Lanselet i nagnuo se nad Artura. "Hodi, roñače - Gvideone! Nema nikog ko bi te odneo u krevet - osloni se na mene. Hajde, ustani, budi dobar momak", rekao je, kao da se obraća detetu, i Artur je otvorio oči i nesigurno se podigao na noge. Ni Lanselet nije čvrsto koračao, pomislila je Gvenvir dok je išla za njima, a i njeni koraci bili su nesigurni... mora da predstavljaju divan prizor, ako je iko od posluge dovoljno trezan da ih primeti: Vrhovni kralj i Vrhovna kraljica i kraljev kapetan konjice, teturaju se ka krevetu u Beltanskoj noći, suviše pijani da bi ih noge nosile... No, Artur se malo istreznio kad ga je Lanselet prevukao preko praga spavaće sobe; prišao je posudi sa vodom u uglu ispljuskao se po licu, a dosta je i popio. "Hvala ti, roñače", rekao je, i dalje zaplićući jezikom. "Moja gospa i ja imamo na mogo čemu da ti budemo zahvalni, to je sigurno, i znam da nas oboje voliš..." "Bog mi je svedok u tome", rekao je Lanselet, ali pogledao je Gvenvir sa nečim nalik na očajanje. "Da poñem i nañem ti nekog slugu, roñače?" "Ne, ostani tu na trenutak", rekao je Artur. "Hteo bih nešto da ti kažem, a ako ne budem imao hrabrosti sada, pijan, trezan ti nikada neću reći. Gven, možeš li da se snañeš bez svojih dama? Ne želim da ovo čuje iko ko bi preneo dalje. Lanselete, hodi ovamo i sedi kraj mene." Seo je na ivicu kreveta i pružio ruku ka prijatelju. "I ti, mila - a sad me oboje slušajte. Gvenvir nema dece - a zar mislite da nisam video kako se vas dvoje gledate? Jednom sam o tome govorio Gven, ali ona je
tako čestita i pobožna da me nije poslušala. Ali sada, na Beltan, kada sav život na zemlji kipti od plodnosti... kako to da vam kažem? Saksonci imaju staru izreku, prijatelj je onaj kome možeš da pozajmiš svoju najdražu ženu i najdraži mač..." Gvenvir je osećala da joj lice gori; nije mogla da pogleda nijednog od njih. Artur je polako nastavio. "Tvoj sin, Lanse, biće naslednik mog kraljevstva, i to je mnogo bolje nego da ono preñe na Lotove sinove...Oh, da, biskup Patricije nazvao bi to strašnim grehom, svakako, kao da je njegov Bog matora alapača koja se noću šunja da vidi ko spava u čijem krevetu... mislim da je mnogo veći greh ne obezbediti naslednika za kraljevstvo. Tada bismo se našli u istom onakvom haosu kakav je pretio pre nego što je Uter došao na presto - prijatelju, roñače moj - šta kažeš?" Gvenvir je videla kako Lanselet vlaži usne jezikom, i osetila je da su i njoj usta suva. Konačno je progovorio. "Ne znam šta da kažem, kralju moj - prijatelju - roñače. Bog zna - nema druge žene na licu zemaljskom..." i tu mu se glas slomio; pogledao je Gvenvir, a njoj se učinilo da ne može da podnese čežnju u njegovom pogledu. Na trenutak je pomislila da će se onesvestiti, pa je pružila ruku da se osloni o krevetski okvir. Još sam pijana, pomislila je, sve ovo samo sanjam, nemoguće da sam ga čula kako govori to što je upravo rekao... i osetila je užasan stid. Činilo joj se da neće preživeti ako bude nastavio tako da govori o njoj. Lanselet ju je i dalje gledao u oči. "To treba da kaže moja... moja gospa." Artur joj je pružio obe ruke. Svukao je čizme i bogatu odeždu koju je nosio na gozbi; samo u košulji, ličio joj je na dečaka za koga se udala pre toliko godina. "Hodi ovamo, Gven", rekao je i povukao je da mu sedne u krilo. "Znaš koliko te volim - ti i Lans ste, mislim, dvoje ljudi koje volim najviše na svetu, osim..." progutao je knedlu i prekinuo, i Gvenvir se začudila. Mislila sam samo na svoju ljubav, nisam ni pomislila na Artura. On me je uzeo na neviñeno, neželjenu, a ukazao mi je ljubav i učinio me časnom kraljicom. A nikada nisam ni pomislila da, kao što ja volim Lanseleta, možda postoji žena koju Artur voli, a ne može je imati... ili bar ne bez greha i izdaje. Pitam se da li mi se Morgana zato podsmeva, što zna za Arturovu tajnu ljubav... ili za njegove grehe... Artur je govorio dalje. "Mislim da nikada ne bih imao hrabrosti ovo da kažem, da nije Beltan... Stotinama godina su naši očevi činili ovakve stvari bez stida, pred licem naših Bogova i po njihovoj volji. A - slušaj me pažljivo, najdraža - ako sam ovde sa tobom, Gvenvir moja, i ako se začne dete, onda se možeš sasvim istinito zakleti da je dete začeto u tvojoj bračnoj postelji, i niko od nas nikada neće zasigurno znati... draga moja, ljubavi, hoćeš li pristati na to?" Gvenvir nije mogla da diše. Polako, polako, pružila je ruku i položila je u Lanseletovu. Osetila je Arturov dodir u kosi kada se Lanselet nagnuo i poljubio je u usta. Godinama sam udata, a sad se plašim kao da sam devica, pomislila je, a onda se setila šta je Morgana rekla dok joj je stavljala amajliju oko vrata. Pazi šta tražiš, Gvenvir, jer Boginja bi ti to mogla dati... U onom trenutku pomislila je kako Morgana hoće da kaže samo da, pošto toliko želi dete, može da umre na poroñaju. Sada je znala da je u tim rečima bilo mnogo više značenja, jer pokazalo se da može da ima Lanseleta, bez ikakve krivice, po volji i sa dozvolom sopstvenog muža... Ovo sam, zapravo, želela; posle tolikih godina sigurno je da sam jalova, neću roditi dete, ali barem ću njega imati... Otkopčala je haljinu drhtavim rukama. Činilo joj se da se čitav svet sveo na ovo, na ovu savršenu svest o samoj sebi, o telu bolnom od želje, o gladi kakvu nikada nije ni pomislila da će osetiti. Lanseletova koža bila je tako meka - mislila je da su svi muškarci kao Artur, preplanuli i maljavi, ali Lanseletovo telo bilo je glatko kao u deteta. Ah, ali obojicu ih je volela, Artura utoliko više što je bio toliko velikodušan da joj ovo pruži... a sada su je obojica grlili. Sklopila je oči i prepustila se poljupcima, ne znajući koje su čije usne. Ali Lanseletova ruka gladila ju je po obrazu i polako se spuštala niz vrat, ka traci sa amajlijom. "Šta ti je ovo, Gven?" upitao je, sa usnama uz njene.
"Ništa", rekla je, "ništa. Neka glupost koju mi je dala Morgana." Brzo ju je strgla i bacila je u ugao, spustivši se ponovo u naručje svog muža i svog ljubavnika.
MerionCimerBredli, MAGLEAVALONA(III) Prevela Zvezdana Šelmić
Knjiga treća KRALJ-JELEN 1. U ovo doba godine, u Lotiji je izgledalo da sunce jedva ikada zalazi; kraljica Morgoza se probudila kada su kroz zavese prodrli prvi zraci, ali bilo je toliko rano da su galebovi tek počeli da se meškolje. No, već je bilo dovoljno svetla kako bi razabrala maljavo, mišićavo telo mladića koji je spavao kraj nje... a tu povlasticu je uživao većim delom zime. On je bio jedan od Lotovih vlastelina i bacao je čežnjive poglede na kraljicu još i pre Lotove smrti. A tokom strašne tame protekle zime, bilo bi previše zahtevati od nje da spava sama u ledenim kraljevskim odajama. Nije Lot bio tako dobar kralj, razmišljala je, čkiljeći zbog sve jače svetlo. No, vladao je dugo još otkako je Uter Pendragon preuzeo presto, i narod se navikao na njega; bilo je sveta dobro zašlog u srednje godine koji nije pamtio nikakvog drugog kralja. Već je bio na prestolu, pomislila je, kad se mladi Lohlan rodio... a i ona je tada bila na prestolu. Ali ta pomisao bila je manje prijatna, i brzo ju je odbacila. Oca je trebalo da nasledi Gaven, ali on je jedva posećivao svoju rodnu zemlju posle Arturovog krunisanja, i narod ga nije poznavao. Ovde, u Lotiji, gde je vladao mir, Plemena su bila sasvim zadovoljna vladavinom jedne kraljice, a ukoliko im zatreba vojskovoña, imali su mladog Agravena. Od pradavnih vremena narodom su vladale kraljice, kao što je Boginja vladala ostalim Bogovima, i bili su zadovoljni takvim poretkom. Ali Gaven je ostao uz Artura... čak i pošto je Lanselet došao na sever nešto pre Beltana - rekao je da proverava postavljanje svetionka duž obale kako se brodovi ne bi razbijali o stenje. Ali Morgoza je pre pomislila da je došao kako bi u Arturovo ime proverio šta se dešava u Lotiji, i ima li onih koji su nezadovoljni vladavinom Vrhovnog kralja. Tada je čula za Igreninu smrt - pre toga, vesti nisu stigle u Lotiju. Ona i Igrena nisu bile bliske ni kada je Morgoza bila mlaña, jer uvek je zavidela starijoj sestri na lepoti, i nikad joj nije oprostila što je Vivijen nju odabrala za Utera Pendragona; ona bi bila bolja Vrhovna kraljica od te glupače, tako pokorne, pobožne i pune ljubavi. A kad se sve kaže i učini, i kad se pogase svetla, svi muškarci su isti, i nad svima je smešno lako vladati, jer su dovoljno glupi da zavise od onoga što žena može da im da. Ona je dobro vladala iza Lotovog prestola; a vladala bi i bolje sa Uterom, jer se ne bi tako glupo spetljala sa sveštenicima. No, kada je čula za Igreninu smrt, iskerno ju je ožalila i požalila je što nije imala vremena da ode u Tintagel pre no što je ova umrla. Sada je imala tako malo prijateljica..,. Njene služavke uglavnom je birao Lot, i to po lepoti i spremnosti da mu uskoče u krevet, a naviše je cenio žene koje ne razmišljaju i ne pričaju mnogo; ona mu je, rekao je jednom, bila sasvim dovoljna u tome. Savetovao se sa njom o svemu i cenio je njenu mudrost, a pošto mu je rodila četiri sina, vratio se onome što je najviše voleo u krevetu - lepim ženama bez mnogo pameti. Morgoza mu nikada nije gunñala zbog toga i bilo joj je milo što je pošteñena daljih trudnoća. A ako bi poželela da se poigra sa nekom bebom, imala je uz sebe usvojenog Gvideona; Lotove žene uvek su bile trudne - Gvideon je imao sasvim dovoljno drugova kraljevske krvi! Lohlan se promeškoljio kraj nje, promrmljao nešto i sanjivo je zagrlio, i ona je za sada prestala da razmišlja. Nedostajao joj je - dok je Lanselet bio na dvoru, poslala je Lohlana da spava meñu ostalim mladićima. Mada, što se Lanseleta tiče, mogla je zadržati Lohlana u krevetu, ili spavati sa psima! Pa, sad se opet vratio; Lot joj nikada nije prebacivao zbog takvih razonoda, baš kao ni ona njemu. No, kada je uzbuñenje minulo i pošto se Lohlan spustio stepeništem do zahoda napolju,
Morgoza je iznenada pomislila kako joj Lot nedostaje. On, doduše, u ovim aktivnostima nikada nije bio naročito dobar... bio je već star kad se udala za njega. Ali kad bi to obavili, umeo je da razumno priča sa njom, i ustanovila je da joj nedostaju godine u kojima su se budili zajedno, ležali u krevetu i pričali o svemu što treba obaviti i o svemu što se dešavalo u kraljevstvu, kao i u čitavoj Britaniji. Kada se Lohlan vratio odozdo, sunce se već podiglo i vazduh je bio pun galebova. Čula je razne zvuke u prizemlju, a odnekud je dopirao miris svežeg hleba. Privukla ga je koliko da ga na brzinu poljubi. "Poñi što pre, mili", rekla je. "Hoću da odeš pre nego što se pojavi Gvideon - on je sad već veliki momak i počinje da primećuje stvari." Lohlan se nasmejao. "Taj momak sve primećuje još od vremena kad ga je dadilja nosala okolo. Dok je Lanselet bio ovde, pratio je svaki njegov korak - čak i za vreme Beltana. Ali mislim da ne treba da se brineš - on nije dovoljno odrastao da misli na to." "Nisam baš tako sigurna", odgovorila je Morgoza i pogladila ga po obrazu. Gvideon je navikao da ništa ne učini dok nije siguran da ga neće ismejati kao premladog. Onako opsednut sobom, nije mogao da podnese da mu kažu kako je suviše mali za nešto - čak i kad su mu bile samo četiri godine, dobio je napad besa kad su mu zabranili da ide u potragu za ptičjim gnezdima po liticama. I umalo je poginuo pokušavajući da u stopu prati starije dečake. Setila se tog dogañaja, i drugih sličnih, kad mu je govorila kako to i to više nikada ne sme da radi, a on bi se uozbiljio, onako mali, i odgovarao: "Da, ali ja ću to ipak uraditi, i ne možeš me sprečiti." Jedini odgovor koji je pomagao bio je: "Nećeš, inače ću te lično istući." A zapravo nije ni bilo važno hoće li dobiti batine ili neće - samo je postajao još tvrdoglaviji, dok stvarno ne bi postala spremna da ga prebije; a jednom, kada se strašno iznervirala, uplašila se same sebe što je tako jako udarila bespomoćno dete. Nijedan njen sin, čak ni tvrdoglavi Garet, nije bio toliko nemoguć. Gvideon je radio po svome, uvek, i kada je postao stariji morala je da preñe na prefinjenije metode: "Ne smeš, ili ću reći tvojoj dadilji da ti skine pantalone i išiba te pred svima kao da si beba od četiri ili pet godina." To je pomagalo, neko vreme - jer mali Gvideon je veoma držao do svog dostojanstva. Ali sada je opet radio po svome i nije bilo načina da ga spreči u tome; bio bi potreban snažan muškarac da ga ispraši onako kako zaslužuje, a on je umeo da svakog ko bi mu naudio natera da zažali zbog toga, ranije ili kasnije. Pretpostavljala je da će postati ranjiviji kada počne da mari šta devojke misle o njemu. Bio je tamnoput, od vilinskog roda, kao i Morgana, ali sasvim pristao, baš kao Lanselet. A možda će se pokazati da je njegova nezainteresovanost za žene samo spoljašnjost, kao kod Lanseleta. Razmišljala je malo o tome, osećajući ubod poniženja. Lanselet... najlepši muškarac koga je godinama videla, i jasno mu je stavila do znanja da ni kraljica nije van njegovog domašaja... ali Lanselet se pravio da ne razume i namerno ju je sve vreme zvao 'tetka' - neko bi po njegovom ponašanju pomislio da je ona zaista zašla u godine, da je Vivijenina bliznakinja, a ne dovoljno mlada da joj bude kćer! Doručkovala je u krevetu, razgovarajući sa sluškinjama o onome što se tog dana mora obaviti. Dok se izležavala, zavaljena u jastuke - doneli su joj svežeg hleba, a u ovo doba godine bilo je puno maslaca - u sobu je ušao Gvideon. "Dobro jutro, majko", rekao je. "Bio sam napolju i doneo sam ti sveže jagode. A u kuhinji imaju pavlake. Ako hoćeš, otrčaću da ti donesem malo." Pogledala je jagode, još orošene u drvenoj činiji. "Baš lepo od tebe, sine", rekla je i uspravila se u krevetu da ga čvrsto zagrli. Dok je bio malo mlañi, voleo je da se uvuče meñu pokrivače kraj nje, a ona ga je hranila hlebom i medom, i ušuškavala ga u krzna kao malo dete; nedostajao joj je dodir toplog dečijeg tela, ali pretpostavljala je da je on to zauvek prerastao. On se ispravio i zagladio kosu - mrzeo je neurednost. Kao i Morgana, veoma je pazio na urednost. "Rano si izašao, mili", rekla je. "Zar samo zbog svoje stare, usvojene majke? Ne, ne želim pavlaku. Hoćeš li da se ugojim kao matora krmača?" On je malo nakrenuo glavu, nalik na krhku pticu, i zamšljeno pogledao Morgozu. "Svejedno",
rekao je. "Ti bi bila lepa i da si debela. Ima na ovom dvoru žena - Mara, na primer - nije ništa krupnija od tebe, a svi drugi, i muškarci i žene, zovu je Debela Mara. Ali ti nekako ne izgledaš toliko krupna, jer ko god te pogleda, vidi samo tvoju lepotu. Možeš slobodno da jedeš pavlaku ako želiš, majko." Kako detaljan odgovor za jedno dete! No, on polako postaje muškarac. Verovatno će biti nalik na Agravena, neće biti mnogo visok - uvek će se videti da potiče od Drevnog Naroda. A, uostalom, u poreñenju sa onim ogromnim Garetom uvek će izgledati kao dete, čak i kad mu bude dvadeset godina! Videlo se da se vrlo pažljivo umio i očešljao; a videlo se i da je sveže podšišan. "Kako lepo izgledaš, mili", rekla je dok je dečak pažljivo birao najlepšu jagodu iz činije. "Jesi li se sam ošišao?" "Ne", rekao je on. "Naterao sam komornika da to učini; rekao sam mu da mi je dosadilo da izgledam kao kućni pas. Lot je uvek bio podšišan i glatko obrijan, baš kao i Lanselet dok je bio kod nas. Hoću da izgledam kao čovek." "Ti uvek tako izgledaš, mili", rekla je, zagledana u malu, smeñu šaku koja je držala jagodu. Bila je sva izgrebana od trnja i gruba, kao kod svakog živahnog dečaka, ali primetila je da je pažljivo oribana, i da nokti nisu prljavi i izlomljeni, nego pažljivo podsečeni. "Ali zašto si jutros obukao prazničnu tuniku?" "Zar sam obukao prazničnu?" upitao je sa nedužnim izrazom lica. "Pa, izgleda da jesam. Znaš..." zastao je, i znala je da, ma kakve razloge imao, a svakako je imao dobre, ona ih nikada neće saznati. On je konačno mirno odgovorio. "Pokvasio sam moju svakidašnju u rosi dok sam ti brao jagode, gospo." Potom je naglo nastavio. "Mislio sam da ću mrzeti ser Lanseleta, majko. Garet je neprestano pričao o njemu kao o božanstvu." Morgoza se setila da je Gvideonu, mada nije plakao pred njom, prepuklo srce kada je Garet otišao na jug, u dvor kralja Artura. Nedostajao je i Morgozi - Garet je bio jedina osoba na svetu koja je imala nekakav uticaj nad Gvideonom, i mogao je da ga utera u red sa svega par reči. Otkako je Garet otišao, Gvideon nije hteo nikoga da sluša. "Mislio sam da će se pokazati kako je on uobražena budala", nastavio je Gvideon, "ali on to uopšte nije. Ispričao mi je o svetionicima više nego što je Lot ikada znao. I rekao je da, kada još porastem, treba da doñem na Arturov dvor i postanem vitez, ukoliko se pokažem kao dobar i častan čovek." Duboko usañene tamne oči zamšljeno su svetlucale. "Sve žene su rekle da ličim na njega - i pitale su, a ja sam bio ljut što nisam znao šta da im odgovorim. Majko", nagnuo se napred, otkrivši neobično ranjiv izraz lica, "reci mi istinu - je li Lanselet moj otac? Mislio sam da je to možda razlog što ga Garet toliko voli..." A ti nisi prvi koji postavlja sebi to pitanje, mili, pomislila je Morgoza, gladeći dečakovu meku kosu. Neobično detinjasto, njegovo lice ju je navelo da joj glas bude nežniji nego ikada. "Ne, mali moj. Od svih ljudi u kraljevstvu, Lanselet sigurno nije tvoj otac - postarala sam se da to proverim. Onu godinu kada si ti začet, Lanselet je proveo u Donjoj Britaniji, boreći se uz svog oca, kralja Bana. I ja sam na to pomislila, ali ti ličiš na njega zato što je Lanselet sestrić tvoje majke, isto kao što je i moj." Gvideon ju je sumnjičavo gledao, i Morgoza kao da je mogla da mu pročita misli: rekla mu je upravo ono što bi odgovorila i da mu Lanselet jeste otac. "Možda ću jednog dana otići u Avalon", rekao je Gvideon, "a ne na Arturov dvor. Da li moja prava majka sada boravi u Avalonu, pomajko?" "Ne znam." Morgoza se namrštila... taj njen usvojeni sin opet ju je naterao da govori sa njim kao da je odrastao; često joj je to činio. Sinulo joj je da je, posle Lotove smrti, Gvideon jedini u njenoj kući sa kojim povremeno razgovara kao jedna odrasla osoba sa drugom. Oh, da, Lohlan je dovoljno odrastao u krevetu, noću, ali sa njim nije mogla da razgovara ništa ozbiljnije nego kao sa pastirima i sluškinjama! "Iziñi sada, Gvideone, mili, treba da se obučem..." "Zašto bih izišao? upitao je on. "Dovoljno dobro znam kako izgledaš, znam to još od kako mi je bilo pet godina."
"Da, ali sada si stariji", rekla je, i opet ju je obuzelo osećanje bespomoćnosti. "Neprikladno je da ostaneš u sobi dok se oblačim." "Zar ti je toliko stalo do prikladnosti, pomajko?" upitao je, značajno pogledavši udubljenje na jastuku gde je ležao Lohlan. Morgoza je osetila da je obuzimaju osujećenost i gnev - umeo je da je uvuče u takve rasprave kao da je odrastao, ili kao da je čak i druid! Oštro je uzvratila. "Tebi ne moram da podnosim račune o onome što činim, Gvideone!" "Zar sam rekao da moraš?" Pretvorio se u oličenje povreñene nevinosti. "Ali ako sam stariji, onda treba da naučim više o ženama nego što sam znao kad sam bio beba, zar ne? Hoću da ostanem i da pričam sa tobom." "No, pa ostani, kad već hoćeš", rekla je, "ali okreni mi leña, jer neću da piljiš u mene, ser Bezočni!" On se poslušno okrenuo, ali kada je ustala i dala služavki znak da joj donese haljinu, oglasio se: "Ne, obuci onu plavu haljinu, majko, onu što je tek sišla sa razboja, i uzmi ogrtač boje šafrana." "Sad ćeš mi još i savetovati kako da se oblačim? Šta se to dešava?" "Volim da te vidim odevenu kao pravu gospu i kraljicu", ubedljivo je odgovorio. "I reci im da ti naprave onu visoku frizuru, sa zlatnom dijademom, hoćeš li, majko? Meni za ljubav?" "Eto, hoćeš da se udesim kao za svečanosti Dugodnevice, pa da sedim i češljam vunu u svojim najlepšim haljinama - sve žene će mi se smejati, dete!" "Neka se smeju", uzvratio je Gvideon. "Zar se ne bi lepo obukla meni za ljubav? Ko zna šta se sve može desiti danas? Možda će ti kasnije biti milo što si me poslušala." Morgoza se nasmejala i predala se. "Oh, neka bude po tvome - ako hoćeš da se obučem kao da je praznik, neka bude tako... napravićemo svoj mali praznik! A sada mi se čini da će kuvari morati da spreme kolače sa medom za tu izmišljenu svečanost..." Ipak je on dete, pomislila je, i samo pokušava da mi izmami malo slatkiša. Ali doneo mi je jagode, zar ne? "Pa, Gvideone, da naredimo da za večeru bude kolača sa medom?" On se okrenuo. Morgoza nije stigla da se zakopča, i primetila je kako se njegov pogled za trenutak zadržao na njenim belim grudima. Znači, nije baš toliko dete. "Ja veoma volim kolače sa medom", rekao je, "ali možda bi trebalo spremiti i ribu." "Ako treba da imamo ribe", odgovorila mu je, "moraćeš opet da se presvučeš i da odeš da je sam upecaš. Muškarci su svi zauzeti setvom." On joj je brzo odgovorio. "Zamoliću Lohlana da ode - njemu će to biti provod. A i potreban mu je, zar ne, majko, jer zadovoljna si njime, čini mi se." Glupost! pomislila je Morgoza. Neću valjda da crvenim pred dečakom njegovih godina! "Ako hoćeš da pošalješ Lohlana u ribolov, učini tako, mili. Danas verovatno možemo i bez njega." Pomislila je da bi volela da zna šta Gvideon, zapravo, ima na umu, jer i sam se svečano obukao i zahtevao je da se i ona udesi i spremi dobru večeru. Pozvala je glavnu domaćicu. "Gospodar Gvideon bi za večeru želeo kolač sa medom. Postaraj se za to." "Dobiće kolač", odgovorila je domaćica i nežno pogledala dečaka. "Kako je sladak, pravi mali anñeo." Anñeo! Nikad ne bih ni pomislila da ga tako nazovem, pomislila je Morgoza, ali nije ništa rekla. Naredila je ženama da joj naprave visoku frizuru. Verovatno nikada neće saznati šta je Gvideon naumio. Dan je polako odmicao, sasvim običan. Morgoza se ponekad pitala ima li Gvideon Vid, ali nikada to ničim mije nagovestio, a kada ga je jednom otvoreno pitala, ponašao se kao da ne zna o čemu je reč. Ako ga i ima, pomislila je, barem jednom bi ga uhvatila kako se hvališe time. No, dobro. Iz ko zna kakvih detinjastih razloga, Gvideon je poželeo svečanost i ubedio ju je da pristane na to. Otkako nema Gareta, dečak je verovatno veoma usamljen - imao je malo čega zajedničkog sa ostalim Lotovim sinovima. A nije bio ni zaljubljen u oružje i viteške poslove kao Garet, nije imao ni Morganin dar za muziku, mada je imao lep glas, i ponekad je uzimao male gajde kakve sviraju pastiri i svirao neobične, žalobne melodije. Ali to nije bila strast kao kod Morgane, koja bi, kad god bi mogla, po čitav dan provela sa harfom, srećna i zadovoljna.
Ipak, imao je brz i oštar um. Lot je pre tri godine poslao po učenog sveštenika iz Ione, i ovaj je živeo kod njih u učio dečaka da čita; trebalo je da u učenju učestvuje i Garet, ali Gareta knjige nisu zanimale. Poslušno se borio sa slovima i latinskim, ali kao ni Gaven - a bogami kao ni Morgoza - nije umeo da se usmeri na pisane znake niti na tajanstveni jezik onih starih Rimljana. Agraven je bio dovoljno brz - on je preuzeo da se bavi pisanijima i računima za čitavo imanje, jer imao je dara za brojeve; ali Gvideon je upijao svaku reč. Za godinu dana umeo je da čita jednako dobro kao sveštenik, a govorio je latinski kao da je sin nekog od drevnih imperatora, pa se tada Morgoza prvi put upitala ima li ipak nečega u onome što govore stari druidi - da se svi rañamo ponovo i ponovo, i u svakom životu učimo sve više i više. Svaki otac bi bio ponosan na takvog sina, pomislila je. A Arturu njegova kraljica još nije rodila dete. Jednog dana - da, jednog dana ću imati šta da kažem Arturu, a tada ću držati u šaci našeg kralja. Uživala je u toj pomisli. Čudila se što Morgana nikada nije iskoristila uticaj koji je mogla imati na Artura - mogla ga je naterati da joj ugovori brak sa najbogatijim od nižih kraljeva, mogla je steći dragulje, moć... ali Morgani nije bilo stalo do takvih stvari, nego samo do njene harfe i do gluposti koje pričaju druidi. Barem ona, Morgoza, može bolje iskoristiti moć do koje je tako neočekivano došla. Sedela je u glavnoj dvorani, neobično fino odevena, češljala vunu od prolećne striže i odlučivala: Gvideonu je neophodan nov ogrtač - on tako brzo raste da mu stari jedva dopire do kolena, a ove godine će svakako rasti još više. Treba li možda da mu da Agravenov stari ogrtač, a da Agravenu napravi novi? Gvedon je došao, u svojoj prazničnoj tunici boje šafrana, i sa uživanjem počeo da njuška miris kolača sa medom, punog začina, koji je dopirao u odaju, ali nije ni pokušao da predloži da ga što pre načnu, što bi svakako učinio pre samo nekoliko meseci. U podne joj se obratio: "Majko, uzeću malo hleba i sira, pa idem da obiñem ograde - Agraven mi je rekao da proverim da li su sve čitave." "Ne u tim prazničnim cipelama", rekla je Morgoza. "Naravno. Ići ću bos", rekao je Gvideon, brzo otkopčavajući obuću da je ostavi kraj ognjišta; tuniku je podigao pod pojasom, pa mu je bila visoko iznad kolena, uzeo je štap i nestao, a Morgoza je ostala da se mršti za njim - uopšte nije ličilo na Gvideona da tako lako posluša, bez obzira na to šta je Agraven želeo! Šta je danas sa tim dečakom? Lohlan se vratio oko podneva sa lepom, krupniom ribom, toliko teškom da Morgoza nije mogla da je podigne; zadovoljno ju je pogledala - biće je dovoljno za sve koji sede za glavnim stolom, a ostaće i hladnog ribljeg pečenja za naredna tri dana. Očišćena, začinjena biljem, ležala je spremna za pećnicu kad se vratio Gvideon, opet čist i očešljan, i ponovo se obuo. Pogledao je ribu i nasmešio se. "Da, ovo će zaista ličiti na svečanost", zadovoljno je rekao. "Jesi li obišao sve ograde, brate?" upitao je Agraven, koji je upravo stigao iz štala gde se starao o jednom bolesnom konju. "Jesam, i uglavnom su sve u dobrom stanju", rekao je Gvideon, "ali na samom vrhu severnog kraja, gde smo jesenas napasali ovce, postoji veliki otvor, gde je sve kamenje iz ograde popadalo. Moraš uputiti ljude da to srede pre nego što ponovo pošalješ stoku na ispašu u taj kraj, jer sve će se razbežati pre nego što stigneš da vikneš na njih." "Išao si sam čak tamo?" Morgana se namrštila na njega. "Ti nisi koza - mogao si da padneš i slomiš nogu u ponoru, a niko te ne bi našao danima! Koliko puta sam ti govorila - kada ideš na severne litice, uvek povedi sa sobom i jednog pastira!" "Imao sam razloga da idem sam", odvratio je Gvideon sa onim tvrdoglavim izrazom lica, "i video sam ono što sam želeo da vidim." "Šta ima tamo da se vidi zbog čega vredi rizikovati da se povrediš i danima čekaš pomoć?" ljutito je upitao Agraven. "Nikad još nisam pao", rekao je Gvideon, "a kada se i to desi, samo ću ja patiti. Šta se tebe tiče koliko rizikujem?" "Ja sam ti stariji brat i glava ove kuće", rekao je Agraven, "i ima da me poštuješ, inače ću te
prebiti!" "Možda bih ti pri tom razbio glavu, pa bi unutra ušlo i malo pameti", odvratio je Gvideon. "Činjenica je da se sama od sebe nikada neće naći tamo unutra." "Ti, pokvareni mali..." "Ah, samo kaži", povikao je Gvideon, "rugaj mi se zbog porekla, ti... ja ne znam ime svog oca, ali znam ko je tvoj otac, i ako mogu da biram, više mi se dopada moj položaj!" Agraven je zakoračio ka njemu, ali Morgoza je brzo ustala i zakolonila Gvideona. "Ne izazivaj dečaka, Agravene." "Ako se uvek bude krio iza tvoje suknje, majko, zar je čudno što ga ne mogu naučiti poslušnosti?" pobunio se Agraven. "Tome bi mogao da me nauči samo neko mnogo bolji od tebe", rekao je Gvideon, i Morgoza se trgla od gorčine u njegovom glasu. "Mir, dete - ne govori tako sa svojim bratom", brzo je rekla, i Gvideon se povukao. "Izvini, Agravene - nisam smeo da budem tako nepristojan." Nasmešio se, onim ljupkim, krupnim očima pod dugačkim trepavicama, slika i prilika poslušnog deteta. Agraven je i dalje gunñao. "Ja mislim samo na tvoje dobro, bezobrazniče mali zar misliš da hoću da ti polomim kosti? I otkuda ti samo pomisao da se sam vereš po liticama?" "Pa", rekao je Gvideon, "inače ti ne bi znao za rupu u ogradi, i možda bi poslao tamo na ispašu ovce, ili čak i koze, i sve bi se razbežale. A ja nikada ne cepam odeću, zar ne, majko?" Morgoza je morala da se nasmeje, jer to je bilo tačno - Gvideon je umeo da čuva odeću. Ima takvih dečaka. Garet bi obukao novu tuniku i za jedan sat već bi bila izgužvana, zamrljana i prljava; Gvideon se verao po severnim liticama u svojoj svečanoj odeći, a izgledala je kao da je tog časa preuzeta od pralje. Gvideon je odmerio Agravena, koji je nosio radno odelo. "Ali ti ne možeš takav sesti za sto sa majkom, koja je obukla svoje najlepše haljine. Idi i uzmi svoju lepu tuniku, brate. Zar ćeš sesti da večeraš u tom odelu, kao seljak?" "Ne dam da mi zapoveda mali uobraženko", gunñao je Agraven, ali se ipak uputio ka svojoj sobi, a Gvideon se nasmešio od nekog tajanstvenog zadovoljstva. "Agravenu je potrebna žena, majko", rekao je. "U proleće je naprasit kao bik, a osim toga, ti više ne treba da mu tkaš i krpiš odeću." Morgozi je to bilo smešno. "Svakako si u pravu, ali ne želim još jednu kraljicu pod svojim krovom. Nijedna kuća nije dovoljno velika da bi u njoj vladale dve žene." "Onda mu nañi ženu niskog porekla, i vrlo glupu", rekao je Gvideon, "pa će jedva čekati da joj ti nareñuješ šta da radi, jer će se bojati da će napraviti neku grešku pred otmenim svetom. Nijalova kćer sasvim bi odgovarala - veoma je lepa, a Nijalovi su bogati, mada ne previše, jer im je pre šest godina, u onoj strašnoj zimi, pocrkalo pola stoke. Donela bi dobar miraz, jer Nijal se plaši da neće moći da je uda. Devojka je imala boginje kad joj je bilo šest godina, i zato ne vidi dobro, a nije baš ni puno bistra. Ume sasvim lepo da tka i prede, ali nema vida ni pameti ni za šta bolje, pa joj neće smetati ako stalno bude bila trudna." "Vidi, vidi, ti si već postao pravi provodadžija", oprezno je rekla Morgoza. "Agraven bi trebalo da te postavi za svog savetnika, kad si tako pametan." Ali pomislila je da je dečak u pravu. Trebalo bi da uskoro porazgovara sa Nijalom. "Sasvim bi mogao", ozbiljno je odgovorio Gvideon, "ali ja se ne bih toga primio, majko. Hteo sam da ti kažem, dok sam bio na liticama, video sam... ali evo lovca Donilka, on će ti reći." I zaista, krupni lovac je upravo ulazio u odaju, i duboko se naklonio pred Morgozom. "Gospo", rekao je, "na putu su jahači, i približavaju se velikoj kući - imaju nosiljku opremljenu nalik na barku sa Jezera, a sa njima je grbavac sa harfom, i sluge u odeždi Avalona. Biće ovde za pola sata." Avalon! Morgoza je primetila Gvideonov potajni osmeh i znala je da se on spremao za ovo. Ali nikada nije ni pomenuo da ima Vid! Koje dete se ne bi hvallisalo time? Pomisao da je on to umeo da krije, da uživa utoliko više što je njegova veština samo njemu poznata, učinila joj se jeziva, toliko da se na trenutak trgla, gotovo u strahu od svog usvojenog sina. A znala je da je on
to primetio i da mu nije neprijatno. "Baš dobro", rekao je, "što imamo kolač sa medom i ribu, i što smo svi odeveni svečano, pa možemo dostojno dočekati goste iz Avalona, zar ne, majko?" "Da", rekla je Morgoza, zureći u svog usvojenog sina. "Stvarno, baš dobro, Gvideone." Dok je stajala u glavnom dvorištu kako bi dočekala jahače, prisetila se dana kada su Vivijen i Talesin došli u daleki zamak Tintagel. Talesin je svakako odavno prestareo za takva putovanja, iako je još u životu. Čulo bi se da je umro. A Vivijen više nije putovala u pantalonama i čizmama kao muškarci, kako bi jahala punom brzinom. Gvideon je ćutke stajao kraj nje. U žutoj tunici, i tek očešljan, veoma je ličio na Lanseleta. "Ko su nam gosti, majko?" "Najverovatnije Gospa od Jezera", rekla je Morgoza, "i Merlin čitave Britanije, Glasnik Bogova." "Pričala si da je moja majka bila sveštenica Avalona", rekao je Gvideon. "Ima li njihov dolazak neke veze sa mnom?" "Ma hajde, samo nemoj izigravati kao da ima stvari koje ne znaš!" obrecnula se Morgoza, ali se brzo savladala. "Ne znam zašto su došli, mili; ja nemam Vid. Ali to je sasvim moguće. Hoću da ti poslužuješ vino, i da slušaš i učiš, ali da nisi progovorio ni reč dok te nešto ne upitaju." Pomislila je da bi tako nešto teško palo njenim pravim sinovima - Gaven, Gaheris i Garet bili su bučni i radoznali, i bilo je teško naučiti ih dvorskom ponašanju. Njih trojica liče na velike, dobroćudne pse, a Gvideon je više nalik na mačku, tih, brz, probirljiv i oprezan. I Morgana je kao dete bila takva... Vivijen je pogrešila što je odbacila Morganu, sve i ako je bila ljuta na nju što je zatrudnela... i zašto joj je to bilo važno? I ona je rañala decu, uklučujući i onog prokletog Lanseleta, koji je doveo Arturovo kraljevstvo u takav haos da smo čak i mi čuli koliko ga kraljica voli. Utom se upitala zašto stalno misli kako Vivijen nije želela da Morgana rodi to dete. Morgana jeste u svañi sa Avalonom, ali možda je to Morganino delo, a ne Gospino. Zadubila se u misli, i Gvideon je morao da joj dodirne ruku i poluglasno je podseti. "Tvoji gosti, majko." Morgoza se duboko naklonila pred Vivijen, koja je izgledala kao da se smanjila. Ranije je izgledalo da uopšte ne stari, ali sada je delovala izmoždeno, bila je izborana, a oči su joj duboko upale. Ali i dalje se onako ljupko smešila, a glas joj je bio dubok i milozvučan kao i ranije. "Ah, milo mi je što te vidim, sestrice", rekla je, privukavši Morgozu u zagrljaj. "Koliko je vremena prošlo? Ne volim da pomišljam na protekle godine! Kako si mladolika, Morgoza! Tako lepi zubi, a kosa ti je blistava kao i uvek. Upoznala si harfistu Kevina na Arturovom venčanju, pre nego što je postao Merlin čitave Britanije." Izgledalo je da je i Kevin ostario, jer bio je pogrbljen i čvornovat, nalik na drevno hrastovo drvo; što je sasvim prikladno, pomislila je, za nekoga ko toliko drži do hrastova; osetila je kako joj se usne izvijaju u blagi osmeh sitne pakosti. "Dobro nam došli, majstore hartfisto - trebalo je da kažem gospodaru Merline. Kako je časni Talesin? Je li još u svetu živih?" "Živ je", rekla je Vivijen pošto je još jedna žena izišla iz nosiljke. "Ali sada je star i osetljiv, i više ne može da poñe na ovakav put." Potom je nastavila: "Ovo je Talesinova kćer, dete hrastovih gajeva - Ninijan. Ona ti doñe polusestra, Morgoza." Morgoza se malo zbunila kad je mlada žena prišla da je zagrli, progovorivši umilnim glasom: "Radujem se što sam upoznala sestru." Ninijan je tako mlada! Imala je lepu, crvenkasto-zlatnu kosu i plave oči pod dugačkim, svilastim trepavicama. Vivijen je nastavila: "Ninijan putuje sa mnom, sad kad sam stara. Ona je jedina sem mene koja obitava na Avalonu, a da je od stare kraljevske krvi." Ninijan je bila odevena kao sveštenica; kosa joj je bila očešljana preko čela, ali plavi polumesec, oznaka sveštenice, sveže obojen, jasno se video. Govorila je kontrolisanim glasom sveštenice, punim moći; ali delovala je mlada i bespomoćna dok je stajala kraj Vivijen. Morgoza je pokušala da se priseti da je domaćica i da su joj ovo gosti; osećala se kao mala
sudopera pred ovom sveštenicom i druidom. A onda se ljutito prisetila da su obe ove žene njene polusestre, a što se Merlina tiče, pa on je samo grbavac! "Budite dobrodošli u Lotiju i u moj dom. Ovo je moj sin Agraven, koji vlada ovde dok je Gaven na Arturovom dvoru. A ovo je moj usvojeni sin, Gvideon." Dečak se ljupko naklonio otmenim gostima, ali pozdravio ih je samo učtivim mrmljanjem. "Lep momak, i poodrastao", rekao je Kevin. "Znači, to je Morganin sin?" Morgoza je podigla obrve. "Vredi li išta poricati nekome ko poseduje Vid, gospodaru?" "Morgana mi je to rekla, kad je čula da sam se zaputio na sever, u Lotiju", rekao je Kevin, i licem mu je preletela senka. "Znači, Morgana sada obitava u Avalonu?" upitala je Morgoza, a Kevin je odmahnuo glavom. Morgoza je primetila da se i Vivijen uzmemirila. "Morgana je na Arturovom dvoru", rekao je Kevin. "Ima posla u spoljašnjem svetu", dodala je Vivijen, stežući usne. "Ali vratiće se u Avalon kada doñe vreme. Tamo je čeka položaj koji mora preuzeti." "Govorite li o mojoj majci, Gospo?" tiho je upitao Gvideon. Vivijen je pogledala pravo u njega i odjednom je delovala visoko i dostojanstveno - stara veština sveštenica, pomislila je Morgoza, ali Gvideon to još nije video. A kada je Gospa progovorila, glas joj je ispunio čitavo dvorište. "Zašto me pitaš, dete, kada sasvim dobro znaš odgovor? Ne zbijaj šale sa Vidom. Poznajem te bolje nego što slutiš, a na ovom svetu još ima stvari za koje ne znaš!" Gvideon je ustuknuo, otvorenih usta, i odjednom je opet postao samo dete. Morgoza je podigla obrve; znači, i dalje postoji nešto čega se on može uplašiti! Barem jednom nije pokušao da se izvuče ili pruži objašnjenje na svoj lukavi način. Ponovo se vratila u svoju ulogu. "Izvolite unutra", rekla je. "Sve je pripremljeno da vas dočekamo, sestre moje i gospodaru Merline." Kad je ugledala crveni stoljnjak na glavnom stolu, čaše i fine tanjire postavljene po njenom nalogu, pomislia je, čak i ovde, na kraju sveta, naš dvor nije svinjac! Povela je Vivijen ka svom sedištu, a Kevina je smestila do nje. Dok se Ninijan uspinjala na podijum, malo se saplela, i Gvideon se smesta stvorio kraj nje, spreman da pruži ruku i izgovori par učtivih reči. Vidi, vidi, naš Gvideon je konačno počeo da primećuje lepe žene. Ili je to samo lepo vaspitanje i želja da se iskupi pošto ga je Vivijen izgrdila? Bila je potpuno svesna da odgovor nikada neće saznati. Riba je bila savršeno spravljena, lako se odvajala od kostiju, a kolača sa medom bilo je toliko da će svi ukućani dobiti po malo; Morgoza je poslala po dodatno burence piva, kako bi i za manjim stolovima svi dobili po piće. Bilo je puno sveže ispečenog hleba, mleka, maslaca, kao i ovčijeg sira. Vivijen je jedva jela, kao i uvek, ali hvalila je hranu. "Dočekala si nas zaista kraljevski. Ni u Kamelotu me ne bi bolje ugostili. Nisam očekivala ovakvu dobrodošlicu, jer stigli smo bez najave", rekla je. "Jeste li bili u Kamelotu? Jesi li videla moje sinove?" upitala je Morgoza, ali Vivijen je odmahnula glavom i namrštila se. "Ne, još ne. Mada ću se uputiti tamo na dan koji Artur naziva Duhovi, po ugledu na sveštenike", odvratila je, a Morgozi se zbog nečega učinilo da joj se leña ježe; ali zbog gostiju nije imala vremena da razmisli o tome. "Video sam vaše sinove na dvoru, gospo", rekao je Kevin. "Gaven je zadobio malu ranu na planini Badon, ali lepo se zacelila i ožiljak je sakriven bradom... počeo je da nosi kratku bradu po ugledu na Saksonce, ne zato što želi da liči na njih, nego da ne bi morao da se brije svakog dana i time ozleñuje ožiljak. Možda će na taj način uvesti na dvor novu modu! Gaherisa nisam video on je na jugu, obezbeñuje obalu. Garet će postati vitez na velikoj svečanosti koju Artur prireñuje na Duhove. On je jedan od najkrupnijih i najpoverljivijih ljudi na dvoru, mada ga ser Kaj i dalje podbada i naziva ga 'ser Lepi' zbog njegovog lepog lica." "Trebalo je da odavno postane Arturov vitez!" ljubomorno je rekao Gvideon, a Kevin je malo
ljubaznije pogledao dečaka. "Tako, znači, spreman si da braniš svog roñaka, dečko? On svakako zaslužuje da postane vitez, i već sada se tako i ponašaju prema njemu. Ali Artur je želeo da mu ukaže čast na prvoj velikoj svečanosti u Kamelotu, pa će ga proglasiti vitezom uz sve počasti koje kralj može da ukaže. Budi miran, Gvideone, Artur dobro zna koliko je on častan, baš kao što zna i za Gavena. A on je jedan od najmlañih vitezova." Gvideon se oglasio još stidljivije: "Poznajete li moju majku, gospodaru harfisto? Gospu MMorganu?" "Da, momče, dobro je poznajem", blago je odgovorio Kevin, i Morgoza je pomislila kako taj ružni čovek ima barem divan glas. "Ona je jedna od najlepših gospi na Arturovom dvoru, i jedna od najljupkijih, a svira na harfi dobro kao neki bard." "Hajde, hajde", rekla je Morgoza, smešeći se, iznenañena očitom ljubavlju u harfistovom glasu. "Lepo je pričati bajke da bi se zabavilo dete, ali mora se imati na umu i istina. Morgana lepa? Izgleda sasvim obično! Igrena je bila lepa dok je bila mlada, svi muškarci su to znali, ali Morgana uopšte ne liči na nju." Kevinov glas bio je pun poštovanja. "Druidi imaju jednu drevnu izreku... lepota nije samo u licu, nego leži iznutra. Morgana je zaista veoma lepa, kraljice Morgoza, mada njena lepota ne liči na vašu ništa više nego što vrba liči na zumbul. A ona je jedina osoba na dvoru čijim rukama bih ikada poverio Moju Gospu." Pokazao je rukom ka svojoj harfi, koja je bila otpakovana i postavljena kraj njega. Morgoza je shvatila znak i upitala Kevina da li bi ih počastvovao jednom pesmom. On je uzeo harfu i zapevao; neko vreme u dvorani je vladala potpuna tišina, tako da su se čuli samo harfa i bardov glas. Dok je pevao, svi iz druge sale su se primakli što su više mogli kako bi slušali pesmu. Ali kada je završio, i kad je Morgoza dala znak ostalima da se raziñu - mada je dopustila Lohlanu da ostane, pod uslovom da ćuti i ne miče se od vatre - rekla je: "I ja volim muziku, gospodaru Harfisto, i pružili ste nam zadovoljstvo kakvog ću se dugo sećati. Ali niste prešli sav taj dugi put od Avalona do severa samo da bih ja mogla da večeram sa harfistom. Molim vas, recite mi zašto ste tako neočekivano došli ovamo." "Nismo došli baš neočekivano", rekla je Vivijen, smešeći se, "jer zatekli smo vas svečano odevene i spremne da nas poslužite vinom, ribom i kolačima od meda. Znali ste za moj dolazak, a pošto ti imaš samo nagoveštaj Vida, mogu samo da nagañam ko je to mogao da te upozori." Ironično je pogledala Gvideona, a Morgoza je na to klimnula glavom. "Ali nije mi rekao zašto, jedino je tražio da pripremim sve što treba za svečanost, a ja sam mislila da je to samo dečiji hir." Gvideon je stajao tik uz Kevina kad je ovaj počeo da pakuje harfu, i pružio je ruku ka instrumentu, oklevajući. "Smem li samo da dodirnem strune?" "Smeš", blago je odgovorio Kevin, i Gvideon je dodirnuo nekoliko žica tako da su zabrujale. "Nikada nisam video tako finu harfu." "I nećeš više. Mislim da ne postoji bolja od ove, čak ni u Velsu, gde imaju čitavu školu bardova", rekao je Kevin. "Moja Gospa je dar od jednog kralja, i nikad se ne odvajam od nje. A baš kao i mnoge žene", dodao je, učtivo se naklonivši Vivijeni, "sa godinama postaje sve lepša." "Volela bih da mi glas postaje umilniji kako godine protiču", nasmešila se Vivijen, "ali Tamna Majka je odlučila drugačije. Samo njena besmrtna deca pevaju sve lepše svake godine. Neka Moja Gospa nikada ne peva slabije nego danas." "Voliš li muziku, gospodaru Gvideone? Umeš li da sviraš na harfi?" "Ja nemam harfu da učim", rekao je Gvideon. "Kol, koji je jedini harfista na dvoru, sada ima tako krute prste da retko kada dodirne strune. Nismo imali muziku već skoro dve godine. Pomalo sviram ma malim gajdama, a Aran - on je bio Lotov gajdaš u ratovima - naučio me je da sviram u gajde od roga... eno ih tamo. Otišao je sa kraljem Lotom na planinu Badon, i kao i Lot, nije se više vratio." "Donesi mi te gajde", rekao je Kevin, a kada ih je Gvideon doneo sa mesta gde su visile na zidu, obrisao ih je krpom, izduvao prašinu iznutra, a zatim ih primeo usnama i postavio
izobličene prste na niz rupa izdubljenih u cevi. Odsvirao je kratku melodiju za ples, a potom je spustio instrument. "Nisam vešt u ovome", rekao je, "prsti mi nisu dovoljno brzi. Pa, Gvideone, ako voliš muziku, u Avalonu će te naučiti i tome - hajde, da čujem kako sviraš na ovim gajdama." Gvideonu su usta bila suva - Morgoza je primetila kako brzim pokretom oblizuje usne - ali uzeo je gajde i oprezno dunuo u njih. Potom je počeo da svira neku sporu melodiju, i Kevin je malo kasnije klimnuo glavom. "Dosta je", rekao je. "Ti si ipak Morganin sin - bilo bi čudno da uopše nisi nadaren. Mnogo čemu ćemo moći da te naučimo. Ima u tebi grañe za barda, ali mnogo je verovatnije da ćeš postati sveštenik ili druid." Gvideon je zažmirkao i umalo nije ispustio gajde; uspeo je da ih prihvati krajem tunike. "Za barda? Kako to mislite? Recite mi jasnije!" Vivijen je prodorno osmotrila. "Kucnuo je čas, Gvideone. Ti si potomak druida i nosiš krv dve kraljevske loze. U Avalonu će ti biti pružena drevna znanja i tajne mudrosti, kako bi jednog dana mogao da poneseš zmaja." Morgoza ga je gledala kako guta knedle, privikavajući se na tu pomisao. Pretpostavljala je da će pomisao na tajna znanja privući Gvideona više od svega što bi mogli da mu ponude. Počeo je da muca. "Rekli ste... dve kraljevske loze..." Vivijen je blago odmahnula glavom kad je Ninijan zaustila da odgovori, pa je devojčin odgovor bio kratak. "Sve će ti biti objašnjeno kada doñe pravi čas, Gvideone. Ako treba da postaneš druid, prvo što ćeš naučiti jeste kada da ćutiš i da ne postavljaš nikakva pitanja." On ju je ćutke pogledao. Vredelo je truda - samo kad sam dočekala dan kada će Gvideon od divljenja ostati bez reči! pomislila je Morgoza. Pa, to je i nije čudilo; Ninijan je bila veoma lepa ličila je na Igrenu u njenim godinama, pa i na nju, samo što joj je kosa bila plava, a ne riña. "Ovoliko mogu odmah da ti kažem", tiho je rekla Vivijen. "Majčina majka tvoje majke bila je Gospa od Jezera, i poticala je od duge loze sveštenica. Igrena i Morgoza takoñe nose krv plemenitog Talesina, pa tako i ti. Mnoge kraljevske loze na ovim ostrvima, i meñu druidima, postoje i dalje u tebi, i ako si dostojan, čeka te velika sudbina. Ali moraš se pokazati dostojan nećeš postati kralj samo zato što si od kraljevske krvi, nego zbog hrabrosti, mudrosti i dalekovidosti. Pazi, Gvideone, onaj koji nosi zmaja mora biti veći kralj od onoga koji sedi na prestolu, jer presto se može osvojiti silom, oružjem ili veštinom, ili kao što ga je stekao Lot, roñenjem u pravom krevetu i začećem od pravog kralja. Ali Veliki Zmaj može se steći jedino sopstvenim naporima, ne samo u ovom životu, nego i u prethodnim. Ovo što ti govorim je Misterija." "Ja... ne razumem!" priznao je Gvideon. "Naravno!" oštro je odgovorila Vivijen. "Baš kao što sam rekla - to je Misterija, i mudri druidi su je ponekad proučavali tokom mnogih života, a razumeli su je ponekad manje i od tebe. Neću da kažem da bi trebalo da razumeš, nego da treba da slušaš i čuješ, i da naučiš da se pokoravaš." Gvideon je opet progutao knedlu i pognuo glavu. Morgoza je primetila kako mu se Ninijan smeši, a on je duboko uzdahnuo i seo kraj njenih nogu, ćutke slušajući, i prvi put ne pokušavajući da brzo i ma šta odgovori. Možda mu je upravo potrebna obuka za druida, pomislila je Morgoza. "Znači, došli ste da mi kažete da sam dovoljno dugo odgajala usvojenog Morganinog sina, i da je došlo vreme da poñe u Avalon i bude poučavan druidskim znanjima. Ali niste prešli čitav taj dugi put samo da mi to kažete - mogli ste poslati nekog nižeg druida da preuzme dečaka. Već godinama sam znala da Morganinom sinu ne bi pristajalo da provede život meñu pastirima i ribarima. A gde bi drugde ležala njegova sudbina do u Avalonu? Molim vas, recite mi i ostalo oh, da, postoji još nešto, vidim vam po licima." Kevin je zaustio da odgovori, ali Vivijen je počela oštrim glasom. "Zašto bih ti govorila sve svoje misli, Morgoza, kad ti pokušavaš sve da preokreneš u svoju korist i korist svojih sinova? Čak i u ovom času, Geven je najbliži prestolu Vrhovnog kralja, ne samo zbog porekla, nego i po Arturovoj ljubavi. A još kad se Artur oženio sa Gvenvir, predvidela sam da mu ona neće rañati decu. Pomislila sam da će najverovatnije umreti na poroñaju, pa nisam htela da se uplićem u onu
kratku sreću koju bi Artur doživeo sa njom - a potom bismo mu našli pogodniju ženu. Ali predugo sam oklevala, a sada on neće da je otera, mada je jalova - a ti u tome vidiš samo prliku za napredovanje tvojih sinova." "Nemoj smatrati da je jalova, Vivijen." Kevinovo lice bilo je puno gorčine. "Bila je trudna pre planine Badon, i nosila je to dete punih pet meseci - mogla ga je i roditi. Mislim da je pobacila zbog vrućine, zbog zatvorenosti u zamku, kao i zbog svog straha od Saksonaca... i zato što ju je žalio; mislilm da je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem." "Znači, nije u pitanju samo to što nema dece", rekla je Ninijan. "Gvenvir je i inače nanela veliko zlo Arturu. Ona je odana sveštenicima, i već je mnogo uticala na kralja. Ako se jednog dana desi da rodi dete koje uspe da odraste... to bi bilo najgore od svega." Morgoza je pomislila da će se ugušiti. "Gaven..." "Gaven je hrišćanin, kao i Artur", oštro je rekla Vivijen. "On samo želi da u svemu ugodi Arturu!" "Ne znam da li je Artur zasta odan hrišćanskom Bogu", rekao je Kevin, "ili je to sve samo zbog Gvenvir, kako bi joj ugodio, jer je žali..." "Je li za vladara pogodan čovek koji pogazi zakletvu zbog jedne žene?" upitala je ljutito Morgoza. "Je li Artur, znači, pogazio zakletvu?" "Čuo sam ga", odgovorio je Kevin, "kako kaže da su mu Hrist i Devica Marija podarili pobedu na planini Badon, pa sada više neće da ih odbacuje. A čuo sam i više, kada je razgovarao sa Talesinom - rekao je da je Devica Marija jednaka Velikoj Boginji, i da mu je ona podarila pobedu kako bi spasao zemlju... i da je zastava Pendragona pripadala njegovom ocu, a ne njemu..." "Ipak", rekla je Ninijan, "nije imao prava da je potpuno odbaci. Mi iz Avalona doveli smo Artura na presto, i duguje nam..." Morgoza ju je nestrpljivo prekinula. "Zar je važno koja zastava vijori nad kraljevom vojskom? Vojnicima je potrebno nešto da im raspali maštu..." "Kao i obično, propustila si srž stvari", rekla je Vivijen. "Upravo ono što postoji u njihovim snovima i mašti mi iz Avalona moramo da kontrolišemo, ili će borba protiv Hrista biti izgubljena, a njihove duše će robovati lažnoj veri! Simbol zmaja treba uvek da je pred njima, jer on označava težnju čovečanstva da se razvija, a ne da misli samo na grehe i pokajanje!" "Ne znam..." zamišljeno je rekao Kevin, "možda bi bilo dobro da postoje te niže misterije za neuke, a onda bi mudri mogli da se upute u viša znanja. Možda je čovečanstvu bilo suviše lako da dospe do Avalona, pa ga stoga nisu cenili." "Znači, ti bi pristao da sediš i gledaš kako Avalon nestaje sve dublje u magli, kao vilinska zemlja?" upitala je Vivijen. "Gospo", odlučno je počeo da se brani Kevin, "ja samo kažem da je možda već prekasno da se to spreči - Avalon će uvek postojati za ljude koji umeju da ga potraže, ma koliko vremena prošlo. Ako ne mogu da nañu put do Avalona, to je možda znak da nisu spremni za njega." "Ipak", rekla je Vivijen onim strogim glasom, "ja ću zadržati Avalon u spoljašnjem svetu, ili ću umreti pokušavajući to!" U sali je zavladala tišuina, i Morgoza je shvatila da se smrzla. "Potpali vatru, Gvideone", rekla je i počela da doliva vino. "Popij malo, sestro, hoćeš li? I vi, gospodaru harfisto." Ninijan je preuzela dolivanje, a Gvideon je nepomično sedeo, kao da sanja ili je u transu. Morgoza mu se obratila. "Gvideone, poslušaj šta sam ti rekla...". Ali Kevin je pružio ruku da bi joj naredio da ćuti. Šapatom je progovorio. "Dečko je u transu. Govori, Gvideone." "Sve je u krvi", šapnuo je on, "krv, prosuta kao žrtva na drevnim oltarima, krv prosuta po prestolu..." Ninijan se zateturala i prosula ostatak vina iz pehara pravo preko Gvideona u Vivijenino krilo. Brzo je ustala, uplašena, a Gvideon je zatreptao i stresao se kao kučence. "Šta..." počeo je da muca. "Izvinite... da vam pomognem." Uzeo je mešinu od Ninijan. "Oh, liči na prolivenu krv, idem da iz kuhinje donesem krpe". Žurno se udaljio, koračajući kao svaki živahan momak. "Pa, eto vam vaše krvi", gadljivo je rekla Morgoza. "Hoće li se i moj Gvideon izgubiti u
snovima i bolesnim priviñenjima?" Vivijen je odgovorila, brišući lepljivo vino sa haljine. "Ne potcenjuj nadarenost drugih samo zato što ti nemaš Vid, Morgoza!" Gvideon se vratio sa krpama, ali kad se sagnuo da počne da briše vino, zateturao se, i Morgoza mu je uzela krpu i dala znak jednoj služavci da doñe i obriše sto i ognjište. Gvideon je izgledao bolestan, ali, mada bi u običnoj situaciji počeo da glumata kako bi privukao njenu pažnju, sada se brzo okrenuo kao da se stidi. Poželela je da ga zagrli i uteši, jer on je bio njena poslednja beba kad su svi ostali odrasli i otišli, ali znala je da joj se ne bi zahvalio i zato je ostala nepomična, zureći u svoje prepletene prste. Ninijan mu je pružila ruku, ali tek ga je Vivijen povratila, strogo i nepomično gledajući u njega. "Reci mi istinu: otkada imaš Vid?" On je oborio pogled. "Ne znam... nisam znao šta je to." Ušeprtljao se, pazeći da je ne gleda u oči. "I krio si to, zbog ponosa i zbog želje za moći, zar ne? Sada te je to nadvladalo, a moraš i ti da nadvladaš njega. Nismo došli prerano - nadam se da nismo zakasnili. Ne drže te noge? Onda sedi ovde i budi miran." Na Morgozino zaprepašćenje, Gvideon je ćutke seo kraj nogu dveju sveštenica. Ninijan mu je stavila ruku na teme, a on se naslonio na nju. Vivijen se obratila Morgozi. "Kao što sam ti već rekla, Gvenvir neće roditi sina Arturu, ali on neće da je otera. Najviše zato što je ona hrišćanka, a njihova vera zabranjuje mužu da otera ženu..." Morgoza je slegnula ramenima. "Pa šta? Ona je jednom pobacila, ili možda i više puta. A sada više nije tako mlada. Život žene je pun nesigurnosti." "Da, Morgoza", rekla je Vivijen. "Jednom si već pokušala da iskoristiš tu nesigurnost života, kako bi tvoj sin postao naslednik prestola - zar ne? Upozoravam te, sestro - ne uplići se u ono što su bogovi odredili!" Morgoza se nasmešila. "Sve mi se čini da si me dugo učila - ili je to bio Talesin? - da je sve što se dešava zapravo volja bogova. Da je Artur umro pre nego što je nasledio Uterov presto, ne sumnjam da bi bogovi našli drugog ko bi im služio umesto njega." "Nisam došla ovamo da raspravljam o teologiji, glupačo", planula je Vivijen. "Da je bilo po mome, zar misliš da bih ti poverila brigu o životu i smrti kraljevske loze Avalona?" Morgoza je odgovorila jednako žučno. "Boginja je odlučila da ne bude po tvome, sve mi se čini. Dosadio mi je ovaj razgovor o starim proročanstvima... ako uopšte postoje bogovi, u šta nisam nimalo sigurna, ne verujem da traće vreme uplićući se u ljudske poslove. I neću da čekam da oni učine ono što je meni jasno da se mora učiniti - ko može reći da Boginja ne dela mojim rukama?" Primetila je da je Vivijen šokirana - da, jednako je pobožna kao i Igrena, jer veruje u svu tu priču o bogovima. "Što se tiče kraljevske loze Avalona, možeš videti da sam je dobro odgajala." "Meni izgleda kao zdrav i snažan momak", rekla je Vivijen, "ali možeš li se zakleti da ga nisi okužila iznutra, Morgoza?" Gvideon je podigao glavu. "Moja pomajka je bila dobra prema meni", oštro je rekao. "Gospa Morgana je ta koja nije mislila na svog sina - ni jedan jedini put nije došla da vidi jesam li uopšte živ!" Kevin ga je strogo prekinuo. "Rečeno ti je da govoriš samo kad ti se neko obrati, Gvideone. A ti ne znaš ništa o Morganinim razlozima i namerama." Morgoza je oštro pogledala bogaljastog malog barda. Je li se Morgana poveravala ovom izobličenom nedonoščetu, dok sam ja morala da saznam njenu tajnu uz pomoć čini i Vida? Osetila je da je obuzima gnev, ali tada se oglasila Vivijen. "Dosta je. Dobro si ga odgajala dok ti je to odgovaralo, Morgoza, ali primećujem da nisi zaboravila da je on za jedno koleno bliži prestolu nego Artur u njegovim godinama, a za dva kolena bliži od tvog sina Gavena! Što se tiče Gvenvir, ne vidim da će ona odigrati ikakvu ulogu u sudbini Avalona - ne može biti da je potpuno
lišena Vida, jer jednom je prodrla kroz maglu i našla se na obalama Avalona. Možda bi, kad bi dobila sina i kad bi shvatila da je to delo veštine i volje Avalona..." Pogledala je Ninijan. "Ona može da začne - uz pomoć dobre čarobnice, koja bi je sprečila da pobaci." "Za to je prekasno", rekao je Kevin. "Njeno je delo što je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem. Činjenica je da ona nije preterano pametna." "Činjenica je da ti ne možeš da je smisliš, Kevine", rekla je Ninijan. "Zašto?" Harfista je oborio pogled i zagledao se u svoje zgrčene, ožiljcima prošarane šake. "Tačno je", konačno je rekao. "Ne mogu da pošteno sudim o Gvenvir - i ja sam samo čovek. Ali čak i kad bih je voleo, rekao bih da ona nije kraljica za kralja koji mora vladati uz pomoć Avalona. Ne bih žalio kad bi joj se desila neka nesreća. Jer kad bi i rodila Arturu sina, ona bi mislila da je to Hristova milost, makar i sama Gospa od Jezera stajala kraj njene postelje. Mogu samo da se molim da je ne zadesi takva sreća." Morgoza se nasmešila kao mačka. "Gvenvir pokušava da bude veća hrišćanka od samog Hrista", rekla je, "ali ja pomalo poznajem njeno Sveto Pismo, jer Lot je doveo ovamo sveštenika iz Ione kako bi poučavao dečake. Njena Biblija kaže da će biti proklet onaj ko otera svoju ženu, osim zbog neverstva. A čak i ovde, u Lotiji, čuli smo - da kraljica nije baš tako čedna. Artur je često odsutan zbog ratova, a svi znaju koliko ona voli tvog sina, Vivijen." "Ne znaš ti Gvenvir", rekao je Kevin. "Ona je neshvatljivo pobožna, a Lanselet je toliko dobar prijatelj Arturu da mislim da Artur ne bi preduzeo ništa protiv njih, osim ako bi ih zatekao u krevetu pred čitavim dvorom." "Čak i to bi se moglo udesiti", rekla je Morgoza. "Gvenvir je suviše lepa da bi je druge žene volele. Svakako neko iz njene blizine može da napravi otvoreni skandal, primoravši time Artura da..." Vivijen je gadljivo iskrivila lice. "Koja žena bi tako izdala drugu ženu?" "Ja bih", rekla je Morgoza, "ako bih bila ubeñena da je to za dobrobit čitavog kraljevstva." "Ja ne bih", oglasila se Ninijan, "a Lanselet je častan čovek, i Arturov najbolji prijatelj. Ne verujem da bi izdao Artura zbog Gvenvir. Ako želimo da uklonimo Gvenvir, moramo potražiti drugi način." "Ima još nešto", umorno je rekla Vivijen. "Gvenvir, koliko mi znamo, nije učinila ništa loše ne možemo je odvojiti od Artura dogod se pridržava pogodbe, sve dok je Arturu verna žena. Ako se napravi skandal, u njemu mora biti istine. Avalon se zarekao na istinu." "Ali ako postoji istinski skandal?" upitao je Kevin. "Onda ona mora da snosi posledice", rekla je Vivijen, "ali ja neću da učestvujem ni u kakvim lažnim optužbama." "Ipak, ona ima barem jednog neprijatelja", zamišljeno je rekao Kevin. "Leodegranc od Letnje zemlje je nedavno umro, a za njim i njegova mlada žena, zajedno sa detetom. Sada je Gvenvir njihova kraljica; ali Leodegranc je imao roñaka - čoveka koji tvrdi da mu je sin, ali ja u to ne verujem - i mislim da bi taj voleo da postane kralj na stari način, koji poštuju Plemena - da spava sa kraljicom." "Dobro je što taj običaj ne vlada na Lotovom dvoru, zar ne?" oglasio se Gvideon. Ipak, govorio je tiho, pa su mogli da se pretvaraju da ga nisu čuli. Besan je što ne obraćamo pažnju na njega, pomislila je Morgoza. Treba li da se naljutim što me kuče grize tek izniklim zubima? "Po starim običajima", rekla je Ninijan, mršteći lepo čelo, "Gvenvir nije udata ni za koga dok mu ne rodi prvog sina, a ako drugi čovek može da je uzme od Artura..." "Da, to je pitanje", nasmejala se Vivijen. "Artur može da zadrži ženu, koristeći oružje. A nimalo ne sumnjam da bi to svakako i učinio." Naglo se uozbiljila. "Jedino u šta možemo biti sigurni jeste da će Gvenvir ostati jalova. Ako se desi da opet začne, postoje čarolije koje će obezbediti da ne iznese trudnoću do kraja. Što se tiče Arturovog naslednika..." zastala je i pogledala Gvideona, koji je i dalje sedeo kao sanjivo dete, glave položene u Ninijanino krilo. "Evo ovde sina kraljevske loze Avalona - i sina Velikog Zmaja." Morgoza je zadržala dah. Nijednom joj, tokom svih ovih godina, nije palo na pamet da to što
je Morgana zatrudnela sa polubratom nije samo splet nesrećnih okolnosti. Sada je shvatila koliko je Vivijenin plan bio složen i bila je zapanjena tim lukavstvom - da se posle Artura na presto dovede Arturov sin, a pri tom i dete Avalona. Šta biva sa Kraljem Jelenom kada odraste mladi jelen...? Morgoza za trenutak nije znala je li to njena pomisao, ili odjek misli sveštenica Avalona koje su sedele kraj nje; često je imala te uznemirujuće, krnje trenutke Vida, mada nikada nije naučila da ih kontroliše - iskreno rečeno, nije joj ni bilo važno. Gvideon je raširio oči; nagnuo se napred, otvorenih usta. "Gospo", rekao je kao bez daha, "je li istina... da sam ja... sin Vrhovnog kralja?" "Jeste", odgovorila je Vivijen, stežući usne, "mada sveštenici to nikada neće priznati. Za njih je to najveći od svih grehova, da čovek napravi sina kćeri svoje majke. Oni su rešili da postanu svetiji od same Boginje, koja je majka svima nama. Ali tako je." Kevin se okrenuo; polako i uz napor, sbog obogaljenog tela, kleknuo je pred Gvideona. "Prinče i gospodaru moj", rekao je, "sine kraljevske loze Avalona i sine sina Velikog Zmaja, došli smo da te odvedemo u Avalon, gde ćeš se pripremiti za sudbinu koja te čeka. Ujutro moraš biti spreman za polazak." 2. 'Ujutro moraš biti spreman za polazak...' Bilo je kao ružan san kad su otvoreno rekli ono što sam ja skrivala tolike godine, čak i tokom vremena kada niko nije ni pomislio da ću preživeti njegovo roñenje... Mogla sam da odem u smrt, a da niko ne sazna da sam rodila dete svog brata. Ali Morgoza je saznala moju tajnu, a Vivijen je znala... postoji stara izreka, troje mogu da sačuvaju tajnu samo ako dvoje od njih leže u grobu... Vivijen je planirala ovo, iskoristila me je kao što je iskoristila Igrenu! Ali san je sada počeo da se rastače, talasajući se i muteći kao da se sve dešava pod vodom. Borila sam se da ga zadržim, da čujem, ali činilo mi se da je tamo i Artur i da je isukao mač i krenuo na Gvideona, a dete je dohvatilo Ekskalibur i izvuklo ga iz kanija... Morgana je naglo sela u svom krevetu u Kamelotu, grčevito stežući ćebe. Ne, pomislila je, ne, to je samo san, samo san. Čak ne znam ni ko sedi uz Vivijen u Avalonu, verovatno Ravena, a ne ta plavokosa žena koja toliko liči na moju majku koju često viñam u snovima. A ko zna postoji li takva žena na ovom svetu ili u Avalonu, ili je to samo zbrkano sećanje na moju majku? Ne sećam se nikoga imalo nalik na nju iz Kuće Devojaka... Trebalo bi da sam tamo. Ja bi trebalo da sam uz Vivijen, a svojom voljom sam se odrekla toga... "Gledajte", doviknula je Elena od prozora. "Već dolaze jahači, a još su puna tri dana do Arturove velike svečanosti!" Ostale žene su se iskupile oko Elene, gledajući polje oko Kamelota; već je bilo prošarano šatorima i paviljonima. "Eno zastave mog oca", rekla je Elena. "Eno i njega, jaše sa mojim bratom, Lamorakom - on je dovoljno odrastao da postane Arturov vitez. Pitam se hoće li ga Artur primiti." "On nije bio dovoljno odrastao da se bori na planini Badon, zar ne?" upitala je Morgana. "Nije bio, ali se ipak borio, kao i svi muškarci dovoljno odrasli da drže mač, i svi dečaci", ponosno je odgovorila Elena. "Onda ne sumnjam da će ga Artur proglasiti za viteza, makar samo da bi ugodio Pelinoru", rekla je Mortgana. Velika bitka na planini Badon vodila se pre godinu dana, na Duhove, i Artur se zarekao da će na taj dan uvek održavati veliku svečanost i okupljati sve svoje vitezove; na Duhove će primati i sve molioce i deliti pravdu. I svi podreñeni kraljevi iz malih zemalja dolaziće pred Vrhovnog kralja da obnove savezništvo. "Moraš otići kod kraljice da joj pomogneš da se obuče", rekla je Morgana Eleni, "a i ja moram da poñem. Čeka me mnogo posla, ako će velika svečanost početi za samo tri dana!" "Ser Kaj će se već postarati za sve", pobunila se Elena.
"Da, on će se postarati za ishranu i smeštaj mnoštva gostiju", vedro je odvratila Morgana, "ali ja treba da obezbedim cveće za salu, i da se postaram da srebrni pehari budu uglačani, i najverovatnije ću ja morati da pravim kolače sa bademom i sve slatkiše - Gvenvir će imati druga posla." I zaista, Morgani je bilo drago što će imati toliko posla; tako neće misliti na onaj užasan san. U poslednje vreme, kada bi sanjala o Avalonu, očajnički ga je gonila od sebe... nije znala da je Kevin odjahao na sever, u Lotiju. Ne, pomislila je, a ne znam ni sada, jer to je bio samo san. Ali kasnije tokom dana, kada je u dvorištu srela starog Talesina, naklonila mu se, a kada je pružio ruku da je blagoslovi, stidljivo mu se obratila. "Oče..." "Da, drago dete?" Pre deset godina, pomislila je, naljutila bih se što mi se Talesin uvek obraća kao da sam dete od sedam godina, koje će mu se sledećeg časa popeti u krilo i početi da ga vuče za bradu. Sada ju je, začudo, to umirivalo. "Hoće li Kevin, Merlin, biti ovde za Duhove?" "Pa, ne znam, dete", rekao je Talesin uz prijatan osmeh. "Otišao je na sever, u Lotiju. Ali znam koliko te on voli i da će se vratiti čim uzmogne. Mislim da ga ništa ne može odvojiti od ovog dvora dok si ti tu, mala Morgana." Zna li čitav dvor da smo bili ljubavnici? Mislila sam da sam bila opreznija. Morgana je ljutito odgovorila starcu. "Da, svi na dvoru govorkaju kako Kevin harfista dolazi i odlazi kako mu ja naredim - a to uopšte nije tačno." Talesin se opet nasmešio. "Drago dete, nikada se nemoj stideti ljubavi. A to Kevinu mnogo znači, što neko tako ljubazan, ljubak i lep kao ti..." "Zar mi se podsmevaš, oče?" "Zašto bih, malena? Ti si kćer moje drage kćeri, i volim te; sigurno znaš da te smatram najlepšom i najnadarenijom od svih žena. A Kevin, nesumnjivo, misli o tebi još lepše, a ti si jedina na ovom dvoru sem mene, i svakako jedina žena, sa kojom može da razgovara o muzici. Ako ne znaš da za Kevina sunce izlazi i zalazi kad ti doñeš ili odeš, onda si jedina na dvoru koja to ne zna. Zaslužila si da budeš sjaj njegovih dana i noći. Merlinu od Britanije uopšte nije zabranjeno da se ženi, ukoliko to poželi. On nije kraljevske krvi, ali je plemenit u srcu, i jednog dana će biti Vrhovni druid, ukoliko ga hrabrost ne izda. A onog dana kada bude zatražio tvoju ruku, mislim da ga ni Artur ni ja nećemo odbiti." Morgana je pognula glavu i zagledala se u tle. Oh, pomislila je, kako bi to bilo dobro, samo kad bih mogla da volim Kevina onako kako on voli mene. Cenim ga, drag mi je, uživam i u krevetu sa njim, ali brak? Ne, pomislila je, ne, ma koliko mi bio odan. "Ne želim da se udajem, oče." "Pa, svakako ćeš učiniti po svojoj voji, dete", blago je rekao Talesin. "Ti si gospa i sveštenica. Ali nisi baš mlada, a pošto si napustila Avalon - ne, ne prebacujem ti, samo mi se čini da bi bilo dobro kad bi odlučila da se udaš i zasnuješ svoj dom. Ne bih voleo da čitavog života služiš Gvenvir. Što se tiče Kevina harfiste, on će svakako doći ovamo ako uzmogne, ali on ne jaše brzo kao drugi muškarci. Dobro je što ga ne prezireš zbog telesnih mana, drago dete." Kad je Talesin otišao, Morgana je pošla ka pivari, duboko zamišljena. Želela je da zaista voli Kevina onako kako je Talesin verovao da ga voli. Zašto sam prokleta osećanjima prema Lanseletu? Dok je pripremala mirisnu ružinu vodu kojom će gosti prati ruke i kojom će se zaslañivati slatkiši, razmišljala je o tome. Pa, kad je Kevin tu, barem neće imati razloga da čezne za Lanseletom - mada joj to ionako ne bi koristilo, mračno je pomislila. Želja mora biti obostrana ili je besmislena. Odlučila je da Kevina, kada ponovo stigne na dvor, dočeka toplo, kako bi samo mogao da poželi. Svakako neće smetati da poñem u krevet sa njim... Avalon sam zauvek izgubila... razmisliću o tome. Moj san se zasad pokazao tačan, on je u Lotiji... a mislila sam da me je Vid napustio... Kevin se vratio u Kamelot veče uoči Duhova; čitavog dana, reke naroda slivale su se u Kamelot i okolinu, kao da se istovremeno održavaju po dva prolećna i žetvena sajma. Bila je to
najveća svečanost ikada održana u ovim krajevima. Morgana je dočekala Kevina zagrljajem i poljupcem od kojih su bardove oči sinule, i povela ga je u gostinske odaje, pomogla mu da skine ogrtač i putničke cipele, poslala ih po slugi da se očiste, i dala mu trake da ukrasi harfu. "Oh, Moja Gospa će biti lepša od kraljice", rekao je Kevin, smejući se. "Zar nisi ljubomorna na svoju jedinu suparnicu, Morgana, ljubavi?" Nikad ranije je nije tako nazvao, i Morgana je prišla tik kraj njega, pustivši ga da je zagrli oko struka. On je tiho nastavio. "Nedostajala si mi." Za trenutak joj je zagnjurio lice u grudi. "I ti meni, mili", rekla je, "i kada večeras svi odu na počinak, to ću ti i dokazati... šta misliš, zašto sam udesila da imaš sopstvenu gostinsku sobu, kad čak i Arturovi najdraži saputnici moraju da budu po dvojica u sobi, a ponegde i dvojica u krevetu?" "Mislio sam da je to zato što niko neće da deli sobu sa mnom." "Recimo da je to radi dostojanstva Avalona", rekla je Morgana, "mada čak i Talesin mora da deli sobu sa biskupom..." "Ne zavidim mu", rekao je Kevin. "Radije bih spavao u štali, sa ostalim magarcima!" "Ja bih najviše volela da Merlin od Britanije ima sopstvenu sobu, makar ne bila veća od pregrade za jednog od tih magaraca", rekla je Morgana. "Ali dovoljno je velika za tebe i Moju Gospu, i", nasmešila se i značajno pogledala postelju, "za mene, usuñujem se da kažem." "Uvek ćeš biti dobro došla, a ako Moja Gospa bude ljubomorna, okrenuću je licem prema zidu." Poljubio ju je i na trenutak čvrsto zagrlio svom snagom svojih žilavih ruku. Potom ju je pustio i nastavio. "Mislim da bi volela da znaš - putovao sam sa tvojim sinom u Avalon. On je napredan momak, bistar, i ima tvoj dar za muziku." "Sanjala sam ga pre neko veče", priznala je. "Sanjala sam ga kako svira u gajde, nalik na Gavenove." "Onda si sanjala istinu", rekao je Kevin. "Dopao mi se, a ima i Vid. U Avalonu će učiti za druida." "A potom?" "Potom? Oh, mila", rekao je Kevin, "stvari moraju da idu svojim tokom. Ali ne sumnjam da će od njega ispasti dobar bard i čuveni mudrac - ne brini za njega." Blago joj je dodirnuo rame. "Ima tvoje oči." Rado bi ga dalje ispitivala, ali žurno je potražila drugu temu. "Gozba će biti tek sutra", rekla je, "ali večeras će Arturovi najbliži prijatelji biti pozvani na večeru. Garet će sutra biti proglašen za viteza, a Artur, koji Gavena voli kao brata, odlučio je da mu priredi porodični prijem." "Garet je dobar čovek i dobar vitez", rekao je Kevin, "i rado ću mu ukazati počast. Ne volim previše kraljicu Morgozu, ali njeni sinovi su dobri ljudi i veliki Arturovi prijatelji." Iako je to bila porodična večera, za Arturovim stolom je bilo mnogo rodbine: Gvenvir i njena roñaka Elena, kao i Elenin otac, kralj Pelinor, i njen brat Lamorak; Talesin i Lanselet, i trojica Lanseletove polubraće - Balan, sin Gospe od Jezera, Bors i Lajonel, sinovi Bana od Donje Britanije. Bio je tu i Garet, a kao i uvek, Gaven je stajao iza Arturove stolice. Artur se bunio kad su ušli u salu. "Sedi bar večeras sa nama, Gavene - ti si mi roñak, i kralj Orknija, i ne volim što stojiš iza mene kao sluga!" Gaven je kratko odgovorio: "Ponosan sam što stojim i služim svog kralja i gospodara." Artur je na to pognuo glavu. "Osećam se kao jedan od onih drevnih imperatora", požalio se. "Zar mi treba danonoćna zaštita čak i u sopstvenom dvorcu?" "Zbog dostojanstva svog prestola, ser, vi ste jednaki tim imperatorima, pa i veći", bio je uporan Gaven, i Artur se bespomoćno nasmejao. "Svojim vitezovima ništa ne mogu da odbijem." "Znači", poluglasno je rekao Kevin Morgani, jer sedeli su jedno do drugog, "ne čini to iz uobraženosti ili ponosa, nego samo da bi udovoljio svojim vitezovima..." "Mislim da je zaista tako", tiho je odgovorila Morgana. "On upravo ovo najviše voli, da sedi u svojoj sali i posmatra mir koji je sam stvorio; ma koliko nedostataka imao, Artur zaista voli red i
mir i vladavinu zakona." Kasnije je Artur zatražio tišinu i pozvao k sebi mladog Gareta. "Večeras ćeš bdeti u crkvi kraj svog oružja", rekao je, "a ujutro, pre mise, vitez koga sam odabereš proglasiće te za mog viteza. Dobro i časno si me služio, ma koliko da si mlad. Ako želiš, lično ću te proizvesti u viteza, ali razumeću ako poželiš da ti tu čast ukaže tvoj brat." Garet je nosio belu tuniku; kosa mu se kovrdžala oko lica kao zlatni oreol. Delovao je gotovo kao dete, visoko dete od gotovo metar i devedeset, sa ramenima poput mladog bika. Na obrazima je nosio meke zlataste malje, previše tanke da bi ih brijao. Kad je odgovorio, malo je mucao od žustrine. "Ser, molim vas - ne želim da uvredim ni vas ni mog brata, ali - ako se složi - može li me vitezom proglasiti ser Lanselet, kralju i gospodaru moj?" Artur se nasmešio. "Pa, ako Lanselet pristane, nemam ništa protiv." Morgana se setila dečačića koji je Lanseletom prozvao drvenu lutku što mu je ona izdeljala. Koliko malo ljudi, pomislila je, uspe da ostvari san svog detinjstva? "Biću počastvovan, roñače", ozbiljno je rekao Lanselet, i Garetovo lice je sinulo kao da ga je obasjala baklja. Potom se Lanselet naglašeno učtivo obratio Gavenu. "Ali i ti treba da mi daš dopuštenje, roñače - ti si ovom momku umesto oca, a ne želim da ti umanjim prava..." Gaven je u neprilici pogledao jednog, pa drugog, i Morgana je primetila da Garet grize usne verovatno je tek sad shvatio da se njegova želja mogla shvatiti i kao uvreda brata; osim toga, sam kralj mu je ponudio da ga proizvede za viteza, a on je tu čast odbio. Ipak je on samo dete, uprkos svoj visini, snazi i veštini sa oružjem! "Ko bi želeo da ga ja proglasim vitezom", progunñao je Gaven, "kada je sam Lanselet pristao da to obavi?" Lanselet je zagrlio oba brata. "Učinili ste mi veliku čast, obojica. Hajde, momče, poñi", rekao je i pustio Gareta, "uzmi oružje i idi u crkvu, a ja ću posle ponoći doći da bdim sa tobom." Gaven je gledao mladića kako žurno odlazi, nespretnim dugim koracima. "Ti bi trebalo da si jedan od onih drevnih Grka", kazao je, "iz priča koje su nam pričali dok smo bili mali. Kako se ono zvao - Ahil, valjda - onaj koji je voleo samo mladog Patrokla, i nije mario za sve lepotice iz Troje - sam Bog zna da te svi mladići na dvoru obožavaju. Šteta što ne mariš mnogo za grčki način ljubavi!" Lanselet je strašno pocrveneo. "Ti si mi roñak, Gavene, i možeš to da mi kažeš - ne bih to otrpeo ni od koga dugog, čak ni kao šalu." Gaven se opet glasno nasmejao. "Da, šala - za nekoga ko priznaje odanost samo našoj čednoj kraljici..." "Kako se usuñuješ!" planuo je Lanselet, okomio se na njega i tako snažno ga ščepao za ruku da mu ju je mogao i slomiti. Gaven se otimao, ali Lanselet, mada je bio niži rastom, povukao je ruku unazad, režeći kao pobesneli vuk. "Mir! Bez svañe u kraljevskoj dvorani!" Kaj se ubaco izmeñu njih dvojice, i Morgana je požurila da pomogne. "Pa, Gavene, šta bi onda rekao svim onim sveštenicima koji tvrde da više od svega na svetu vole Devicu Mariju? Zar bi rekao da su na grčki način odani svom Hristu? Uostalom, kažu nam da se Isus nikada nije ženio i da je jednog od svoje dvanaestorice sledbenika zagrlio na poslednjoj večeri..." Gvenvir je tiho kriknula. "Morgana, molim te! Kakvo svetogrñe!" Lanselet je pustio Gavenovu ruku; Gaven je ostao da trlja modricu, a Artur ih je namršteno posmatrao. "Vas dvojica ste kao deca, bockate se i podbadate - zar da pošaljem Kaja da vas išiba u kuhinji? Hajde, lepo se pomirite! Nisam čuo kakva je šala bila u pitanju, ali ti, Lanse, svakako ne bi smeo da je tako ozbiljno primiš!" Gaven se nasmejao. "Samo sam se šalio, Lanse - znam da te juri toliko žena da ono što sam rekao ne može biti istina." Lanselet je na to slegnuo ramenima i nasmešio se, nalik na nakostrešenu pticu. Kaj se isto nasmejao. "Svi muškarci na dvoru zavide ti zbog lepote, Lanse." Protrljao je ožiljak koji mu je ružno izvijao gornju usnu. "Ali to možda i nije toliki blagoslov, a, roñače?"
Sve se završilo dobroćudnim smehom, ali kasnije je Morgana u dvorištu videla Lanseleta kako šetka, još nakostrešen. "Šta je bilo, roñače, šta te muči?" Uzdahnuo je. "Voleo bih da odem sa dvora." "Kraljica te nikada neće pustiti." "Čak ni sa tobom, Morgana, neću da razgovaram o njoj", kruto je odvratio, i sad je na Morganu bio red da uzdahne. "Nisam je čuvar tvoje savesti, Lanselete. Ako ti Artur ne zamera, zašto bih ti ja prebacivala i jednom jedinom rečju?" "Ne razumeš!" planuo je on. "Ona je data Arturu kao roba sa pijace, kao deo pogodbe oko konja, jer njen otac je želeo da srodstvo sa kraljem uñe u cenu! A ona mu je suviše odana da bi se pobunila... "Nisam rekla ništa protiv nje, Lanselete", podsetila ga je Morgana. "Optužbe silaze sa tvojih, a ne sa mojih usana." Mogla bih ga navesti da me poželi, pomislila je, ali od toga joj je umalo pripala muka. Jednom je igrala tu igru, a on je se, uprkos želji, uplašio, kao što se plašio Vivijen; plašio je se toliko da ju je gotovo mrzeo, upravo zbog te želje. Ako mu kralj naredi, uzeće je, ali i to bi se uskoro pretvorilo u mržnju. Uspeo je da je pogleda u oči. "Proklela si me, i... i veruj mi, sad sam proklet." Stari bes i prezir iznenada su se istopili. On je takav kakav je. Uhvatila ga je za obe ruke. "Roñače, ne muči se zbog toga. To se desilo pre mnogo godina, i ne verujem da ijedan Bog ili Boginja slušaju ljutite reči mlade devojke koja misli da joj se neko podsmeva. A ja sam bila upravo to." On je duboko uzdahnuo i ponovo se ushodao. "Večeras sam mogao da ubijem Gavena. Drago mi je što si nas prekinula, makar i onom jeretičkom šalom. Ja... čitavog života sam morao to da trpim. Kao dečak, na Banovom dvoru, bio sam lepši nego Garet sada, a na dvoru Donje Britanije, kao i na mnogim drugim mestima, takav dečak mora više da se čuva od devojke. Ali nijedan muškarac to ne vidi niti razume ako nije sam doživeo, i misli da je to dobra stvar za prostačke šale. Nekada sam i ja tako mislio, a onda sam, neko vreme, čak smatrao da drugačije i ne može biti..." Nastupilo je dugo ćutanje dok je on mračno posmatrao popločano dvorište. "I zato sam počeo da se oprobavam sa ženama, bilo kakvim - Bože pomozi mi, čak i sa tobom, koja si mi roñaka i koja si zavetovala devičanstvo Boginji - ali malo koja je mogla makar malo da me uzbudi, sve dok nisam video... nju." Morgani je bilo milo što nije izgovorio Gvenvirino ime. "A od tog trenutka druge nisu postojale. S njom znam da sam muškarac." "Ali ona je Arturova žena..." "Bože! Bože!" Lanselet se naglo okrenuo i udario pesnicom o zid. "Zar misliš da me to ne muči? On mi je prijatelj; da je Gvenvir udata za bilo koga drugog na licu zemaljskom, oteo bih je i poveo sa sobom..." Po pokretima grla Morgana je videla da guta knedle. "Ne znam šta će biti sa nama. A Artur mora imati naslednika. Sudbina čitave Britanije važnija je od naše ljubavi. Volim ih oboje - i strašno se mučim, Morgana, strašno se mučim!" Kolutao je očima; Morgani se na trenutak učinilo da u njima nazire ludilo. Godinama kasnije se pitala. Jesam li mogla išta da kažem, išta da učinim te noći? "Sutra ću moliti Artura", rekao je Lanselet, "da me pošalje na nekakav težak pohod - da zauvek sredim Pelinorovog zmaja, da pokorim divlje severnjake iza Rimskog zida - svejedno šta, Morgana, bilo šta, bilo šta što će me odvesti odavde... " i na trenutak, pošto je u njegovom glasu naslutila tugu dublju od suza, Morgana je poželela da ga zagrli i njiše na grudima kao bebu. "Mislim da bih večeras umalo zaista ubio Gavena, da nas nisi prekinula", nastavio je Lanselet. "A on se samo šalio, mada bi umro od užasa da je samo znao..." Lanselet je odvratio pogled i nastavio šapatom. "Ne znam je li to što je on rekao istina. Poveo bih Gvenvir i otišao odavde, pre nego što se skandal pročuje po svim dvorovima sveta, da volim ženu svog kralja, pa ipak...
zapravo ne mogu da ostavim Artura... ne znam da li je možda volim samo zato što sam se time približio njemu." Morgana je podigla ruku da ga prekine. Neke stvari nije želela da zna. Ali Lanselet je uopšte nije primećivao. "Ne, ne, moram nekome reći, inače ću umreti - Morgana, znaš li kako sam prvi put legao sa kraljicom? Odavno sam je voleo, još otkako sam je ugledao u Avalonu, ali mislio sam da ću provesti život, ne ostvarivši taj san - Artur mi je prijatelj i nisam hteo da ga izdam. A ona, ona nemoj nikada pomisliti da me je izazivala! Ali... bilo je to po Arturovoj volji. Na sam Beltan..." I sve joj je ispričao, a Morgana je ukočeno stajala i mogla je da misli samo na jedno: Znači, tako je amajlija delovala... bolje da me je Boginja kaznila leprom umesto da sam to dala Gvenviri! "Ali još ne znaš sve", šaputao je on. "Dok smo ležali zajedno - nikad, nikad mi nije bilo tako, tako..." Mučio se da rečima izrazi ono što Morgana nije htela da zna. "Ja... ja sam dodirnuo Artura - dodirnuo sam ga. Volim je, o, Bože, volim je, nemoj me pogrešno shvatiti, ali da ona nije Arturova žena, da nije bilo toga... ne verujem da bi ona..." Zagrcnuo se i nije uspeo da završi rečenicu, a Morgana je nepokretno stajala, bez reči od užasa. Je li to osveta Boginje - da ona, koja beznadežno voli ovog čoveka, postane poverenica i njemu i ženi koju on voli, da joj budu povereni svi tajni strahovi koje on nikome drugome ne može reći, sve nerazumljive strasti koje se kovitlaju u njemu? "Lanselete, ne bi trebalo meni da govoriš sve to. Neki muškarac - možda Talesin, možda sveštenik..." "Šta sveštenik može znati o tome?" očajnički ju je upitao. "Mislim da se nijedan muškarac nikada nije ovako osećao - sam Bog zna da sam se naslušao muških želja, oni ne govore ni o čemu drugom, a ponekad neki muškarac otkrije neku svoju čudnu želju, ali nikada, nikada nešto ovako strašno i grešno! Ja sam proklet", kriknuo je. "To mi je kazna što želim ženu svog kralja, to što sam sapet tom strašnom vezom - čak i Artur, da zna, mrzeo bi me i prezirao. On zna da volim Gvenvir, ali ovo čak ni on ne bi mogao da mi oprosti, a Gvenvir - ko zna da me i ona, čak i ona, ne bi mrzela i prezirala..." Glas mu je zamro. Morgana je mogla da mu kaže samo ono što je naučila u Avalonu. "Boginja zna šta je u ljudskim srcima, Lanselete. Ona će ti pružiti utehu." "Ali od ovoga bi se čak i Boginja zgrozila", užasnuto je šaputao Lanselet. "I šta sa čovekom koji vidi lice Boginje čak i na ženi koja ga je rodila... ne mogu da se obratim njoj... Gotovo da sam u iskušenju da odem i bacim se Hristu pred noge. Njegovi sveštenici kažu da on oprašta svaki greh, ma koliko užasan, i da je izgovorio reči oproštaja čak i onima koji su ga razapeli..." Morgana je oštro odgovorila da ni po čemu nije primetila da su sveštenici tako meka srca prema grešnicima. "Da, svakako si u pravu", rekao je Lanselet, tupo zureći u prazno. "Nigde mi nema pomoći, sve dok ne padnem u bici ili odjašem i bacim se pred nekog zmaja..." Vrhom cipele je čačkao busen trave koja se probila kroz popločano dvorište. "A greh i dobro i zlo samo su laži koje koriste sveštenici i ljudi, dok je istina samo da rastemo i umiremo i venemo baš kao ova trava tu." Okrenuo se na peti. "Pa, idem da bdim uz Gareta, jer obećao sam mu... barem me on sasvim nedužno voli, kao da mi je mlañi brat ili sin. Trebalo bi da se plašim da kleknem pred oltar, kad bih verovao i jednu reč od onoga što njihovi sveštenici govore, jer proklet sam. Pa ipak - kako bih želeo da postoji Bog koji bi mi oprostio i dao mi do znanja da mi je oprošteno..." Već je pošao, ali Morgana ga je uhvatila za bogato izvezeni rukav svečane tunike. "Čekaj. Kakva je to priča o bdenju u crkvi? Nisam znala da su Arturovi vitezovi postali tako pobožni." "Artur često razmišlja o svom proglašenju za kralja na Ostrvu zmaja", rekao je Lanselet, "i jednom je rekao da su Rimljani, sa svojim mnogobrojnim bogovima, kao i drevni paganski narodi, imali nešto što je potrebno u životu, da muškarci, kada preuzimaju neku veliku obavezu, čine to uz molitve, pa im to usmerava misli na veliki cilj. I tako je razgovarao sa sveštenicima, i smislili su kao mali obred, da svaki mladi vitez koji se nije okušao u boju - gde bi bio iskušan suočavanjem sa smrću - kada se takav mladić proglašava za viteza, treba čitavu noć da bdi i moli
se kraj svog oružja, a ujutro ispoveda sve svoje grehe, biva razrešen i tek tada proizveden u viteza." "Znači, to je neka vrsta uvoñenja u Misterije. Ali on nije tvorac Misterija, nema nikakvog prava da koristi Misterije niti da nekoga posvećuje u njih, pogotovo ne u ime njihovog Hrista. Boginje mi, zar će nam i Misterije oduzeti?" Lanselet je odgovorio kao da se brani. "Savetovao se o tome sa Talesinom, koji je pristao." Morgana se zaprepastila što čak i jedan od najviših druida pristaje da okalja Misterije. No, postojalo je vreme, govorio je Talesin, kada su hrišćani i druidi zajedno služili bogovima. "U pitanju je ono što se dešava u čovekovoj duši", nastavio je Lanselet, "a nije bitno je li on hrišćanin, druid ili paganin. Ako se Garet suoči sa misterijama svog srca, i ako stoga postane bolji u duši, zar je bitno otkuda to potiče, od Boginje ili od Hrista ili od onog Imena koje druidi ne smeju da izgovore - ili možda iz njegove sopstvene dobrote?" "Pa, naučio si da ubeñuješ isto kao Talesin!" gorko je rekla Morgana. "Da, naučio sam da baratam rečima." Usne su mu se izvile u mračan osmeh. "Voleo bih da mi Bog - bilo koji Bog - pomogne da u svom srcu nañem nešto u šta bih verovao, i što bi mi pružilo utehu!" "I ja bih to volela, roñače. Moliću se za tebe." "Ali kome?" upitao je Lanselet i otišao, ostavljajući Morganu duboko uzmemirenu. Nije još bila ponoć. U crkvi se videlo svetlo, jer tamo su bdeli Garet i Lanselet. Pognula je glavu, setivši se noći kada je i sama bdela, i nagonski je rukom potražila na boku mali srpoliki nož koji je tu godinama visio. A ja sam ga odbacila. Kako smem da govorim o kaljanju Misterija? Utom se vazduh pred njom iznenada zatalasao i uskomešao kao u vrtlogu, i osetila je da će se onesvestiti, jer pred njom je na mesečini stajala Vivijen. Bila je starija i mršavija. Oči su joj gorele kao ugljevlje pod ravnim obrvama, a kosa joj je bila gotovo potpuno seda. Morgani se činilo da je gleda nežno i žalosno. "Majko..." zamucala je, ne znajući da li se obraća Vivijeni ili Boginji. A onda se slika zatalasala i Morgana je shvatila da Vivijen nije tu; bila je to samo Poruka. "Zašto si došla? Šta želiš od mene?" šapnula je Morgana, klečeći i osećajući njihanje Vivijeninih haljina na noćnom vetru. Oko čela je nosila venac vrbovog lišća, kao kraljica u vilinskoj zemlji. Priviñenje je pružilo ruku, i Morgana je osetila kako joj na čelu plamti izbledeli polumesec. Noćni stražar je prošao preko dvorišta, noseći upaljeni fenjer; Morgana je klečala, sama, zureći u prazno. Brzo je ustala pre nego što ju je čovek primetio. Odjednom je izgubia želju da poñe u Kevinov krevet. On će je čekati, ali ako se ne pojavi, neće ni pomisliti da joj prebaci zbog toga. Tiho se prokrala kroz hodnike do sobe koju je delila sa Gvenvirinim neudatim gospama, i uvukla se u krevet koji je delila sa mladom Elenom. Mislila sam da me je Vid zauvek napustio. No, Vivijen me je ipak našla i pružila mi ruku. Da li zato što sam potrebna Avalonu? Ili zato što, kao i Lanselet, polako ludim? 3. Kada se Morgana probudila, zamak je svuda oko nje već bio budan, pun buke i zbrke svečanosti. Duhovi. U dvorištu su se vijorile zastave, reka ljudi je proticala kroz kapiju u oba smera, sluge su pravile spiskove za turnir, paviljoni su prekrili čitav Kamelot i padine oko njega nalik na neobično i divno cveće. Nije bilo vremena za snove i vizije. Gvenvir je poslala po nju da joj uredi kosu - nijedna žena u Kamelotu nije imala tako vešte prste kao Morgana, i Morgana je obećala da će tog jutra napraviti kraljici frizuru na poseban način, sa četiri pletenice, kakvu je i sama nosila za velike svečanosti. Dok je češljala Gvenvirinu lepu plavu kosi i razdvajala pramenove za uplitanje, Morgana je ispod oka pogledala krevet iz koga je njena snaha ustala. Artura su sluge već obukle i odavno je izišao. Paževi i komornici su nameštali postelju, odnoseći prljavo odelo na pranje i
iznoseći čiste haljine da ih Gvenvir odabere. Delili su tu postelju, pomislila je Morgana, njih troje, Lanselet, Gvenvir i Artur - ne, tako nešto nije bilo potpuno nepoznato; sećala se nečega iz vilinske zemlje, nečega što nije uspevala da tačno prizove. Lanselet se mučio, a ona nije imala pojma šta Artur misli o svemu tome. Dok su se njene sitne, brze šake kretale kroz Gvenvirinu kosu, pitala se šta o tome misli njena zaova. Misli su joj se odjednom ispunile erotskim slikama, sećanjima na onaj dan sa Arturom na Ostrvu zmaja, kad se probudio i privukao je u zagrljaj, i na noć kada je ležala u polju, u Lanseletovom naručju. Oborila je pogled i nastavila da upliće svilastu kosu. "Suviše zatežeš", požalila se Gvenvir. Morgana se brzo izvinila i naterala šake da se opuste. Artur je tada bio samo dečak, a ona je bila devica. Lanselet - je li dao Gvenviri ono što je njoj uskratio, ili se kraljica zadovoljila onim detinjastim milovanjima? Ma koliko pokušavala, Morgana nije uspevala da izbaci iz uma strašne slike koje su je proganjale, ali nastavila je da upliće kosu, lica pretvorenog u masku. "Evo, to će držati - daj mi srebrnu šnalu", rekla je, pričvršćujući poslednje pramenove. Gvenvir se ogledala, oduševljena, u bakarnom ogledalu koje je bilo jedna od njenih dragocenosti. "Divna je, draga sestro - puno ti hvala", rekla je, okrenuvši se i zagrlivši Morganu, koja se ukočila u njenom zagrljaju. "Ne zahvaljuj se - lakše je napraviti frizuru drugome nego sebi", rekla je Morgana. "Čekaj, šnala će ispasti..." i brzo ju je ponovo namestila. Gvenvir je blistala, bila je divna - i Morgana joj je uzvratila zagrljaj, naslonivši na trenutak svoj obraz na njen. Tog časa joj se činilo dovoljno da samo dodirne tu lepotu, pa da i na nju preñe malo ljupkosti. A onda se opet setila šta joj je Lanselet rekao. Nisam ništa bolja od njega, pomislila je. I ja gajim čudne i naopake želje, i otkuda mi pravo da ikoga prezirem? Zavidela je kraljici, koja se srećno smejala dok je nareñivala Eleni da u njenim sanducima potraži pehare za nagradu pobednicima turnira. Gvenvir je jednostavna i otvorena, nikada je ne muče takve mračne misli; Gvenvirine tuge su jednostavne, tuge i jadi svake žene, strah za muževljev život, tuga zbog toga što nema decu - jer i pored amajlije nije bilo ni traga od trudnoće. Ako jedan muškarac nije uspeo da joj napravi dete, sasvim verovatno nisu uspela ni dvojica, otrovno je pomislila Morgana. Gvenvir se smešila. "Da siñemo? Nisam pozdravila goste - kralj Urijens je došao iz Severnog Velsa, sa svojim odraslim sinom. Da li bi volela da budeš kraljica Velsa, Morgana? Čula sam da će Urijens zamoliti kralja da mu nañe ženu..." Morgana se nasmejala. "Misliš da bih mu bila dobra kraljica zato što najverovatnije ne bih mogla da mu rodim sina koji bi bio Avalohov konkurent za presto?" "Istina, verovatno si prestara da prvi put rañaš", rekla je Gvenvir, "ali ja se i dalje nadam da ću moći da podarim svom kralju i gospodaru naslednika." Gvenvir nije znala da Morgana već ima dete, i nikada to neće ni saznati. Ali to je smetalo Morgani. Artur bi trebalo da zna da ima sina. On krivi sebe što Gvenvir ne raña - trebalo bi da zna makar svog mira radi. A ako se desi da Gvenvir uopšte ne rodi, onda kralj ipak ima naslednika. Niko ne mora znati da ga je rodila njegova sestra. A Gvideon je potomak kraljevske loze Avalona. Sada je dovoljno odrastao da poñe u Avalon i postane druid. Zaista je trebalo da odem i pogledam ga, davno pre ovog dana... "Slušajte", rekla je Elena, "čuju se fanfare u dvorištu - stigao je neko važan, i moramo da požurimo - jutros se u crkvi služi misa." "I Garet će postati vitez", rekla je Gvenvir. "Šteta što Lot nije doživeo da vidi svog najmlañeg sina kao viteza..." Morgana je slegnula ramenima. "On nije preterano uživao u Arturovom društvu, kao ni Artur u njegovom." Tako, pomislila je, Lanseletov štićenik postaće vitez; a onda se setila šta joj je Lanselet pričao o obrednom bdenju pred proglašenje - o podsmevanju Misterijama. Je li moje da razgovaram sa Arturom o njegovim dužnostima prema Avalonu? U bitku na planini Badon poneo
je sliku Device Marije; odbacio je zastavu sa zmajem; a sada je jednu veliku Misteriju predao u ruke hrišćanskih sveštenika. Posavetovaću se sa Talesinom... "Moramo da siñemo", rekla je Gvenvir dok je oko pojasa pričvršćivala pojas sa džepovima, nameštajući ključeve. Delovala je fino i otmeno sa novom frizurom, u haljini boje šafrana; Elena je nosila zelenu haljinu, a Morgana crvenu. Sišle su niz stepenište i pridružile se skupu pred crkvom. Gaven je pozdravio Morganu kao roñaku, a potom se naklonio pred kraljicom. Iza njega je primetila poznato lice i malo se namrštila, pokušavajući da se seti gde je ranije srela tog viteza; bio je visok, krupan, bradat, plav gotovo kao Saksonac ili severnjak, a onda se setila: Balanov usvojeni brat, Balin. Hladno mu se naklonila. On je glupa, uskogruda budala, ali ipak je u srodničkim vezama sa Vivijen preko tog usvojenja, a Vivijen je njena najbliža i najdraža roñaka. "Pozdravljam vas, ser Baline." On se malo namrštio, ali setio se lepog ponašanja. Nosio je izbledeo i odrpan kaput; očito je doputovao izdaleka i nije imao vremena da se presvuče i osveži. "Idete li na misu, gospo Morgana? Jeste li odbacili varke Avalona i odrekli se tog zlog mesta, i prihvatili našeg Gospoda i spasitelja Hrista, gospo?" Morgani je to pitanje predstavljalo uvredu, ali nije to rekla. Oprezno se masmešila. "Idem na misu da vidim kako će našeg roñaka Gareta proizvesti u viteza." Kao što se i nadala, to je navelo Balina da promeni temu. "Gavenov mlañi brat. Balan i ja ga poznajemo slabije od ostalih", rekao je. "Teško je misliti na njega kao na odraslog - uvek mi se čini da je još onaj mališa koji je poplašio konje na dan Arturovog venčanja, pa je Galahad umalo poginuo." Morgana se setila da je to Lanseletovo pravo ime - pobožni Balin se svakako plašio da izgovori ono drugo. Naklonio joj se i ušao u crkvu; Morgana ga je gledala, idući za Gvenvir, i mrštila se. Na njegovom licu video se fanatizam, i bilo joj je sasvim milo što Vivijen nije ovde, mada su oba Gospina sina bila ovde - i Lanselet i Balan; oni bi svakako mogli da spreče neku ozbiljniju nevolju. Crkva je bila iskićena cvećem, a ljudi su odreda nosili blistave svečane odore, pa su i sami ličili na gomilu cveća. Garet je nosio belu lanenu tuniku, a Lanselet, odeven u purpur, klečao je kraj njega - i primetila je koliko su različiti u još nečemu: Garet je bio srećan i nedužan, a Lanselet žalostan i izmučen. No, dok je klečeći slušao sveštenika koji je čitao o Duhovima, delovao je smireno, potpuno različito od onog izmučenog čoveka koji joj je otvorio dušu. "...i kada dan Duhova bi okončan, okupiše se svi na jednom mestu; i tada sa neba dopre zvuk silnog vetra, koji ispuni čitavu kuću u kojoj su se našli. I pojaviše se jezici kao od vatre, koji se podeliše i opkoliše svakog od njih. I svi behu ispunjeni Svetim Dahom, i počeše da govore drugim jezicima, jer Sveti Duh im to dade. U to vreme živehu u Jerusalimu čisti Jevreji, od svih naroda pod kapom nebeskom; i kada se taj zvuk zbi, mnoštvo ih doñe, zbunjeno, jer svaki ih slušaše kako govore na njegovom jeziku. A delovahu kao da izgubiše razum, govoreći jedni drugima: ' Gle! Nisu li ti propovednici Galilejci? Kako to da ih svaki od nas čuje kao da govore našim jezikom? Parćani, Medi, Elamiti i ljudi iz Mesopotamije, iz Judeje i Kapadokije, Azije, Frigije i Pamfilije, i gosti iz Rima, Jevreji, Krićani i Arapi; a čujemo ih kao da govore našim jezikom.' I svi behu zapanjeni, pitajući se šta to znači. Tada apostol Petar podiže glas i reče im: 'Judejci, i svi vi ostali, čujte moje reči; ovi ljudi nisu pijanice kao što mislite, jer tek je treći čas; nego je ovo kao što prorok Isaija reče: Bog reče, u poslednjim danima sveta, poslaću svoj Duh u sva tela, i vaše će kćeri prorokovati, i vaši sinovi imaće vizije, a starci će sanjati snove.' Morgana je klečala i razmišljala. Pa, oni su, zapravo, stekli Vid i nisu ga shvatili. I nisu ni želeli da shvate; njima je to samo dokazivalo da je njihov Bog veći od ostalih. Sveštenik je sada pričao o poslednjim danima sveta, kako će Bog deliti darove vizija i prorokovanja, ali pitala se zna li iko od ovih hrišćana koliko su ti darovi obična stvarr. Svako može savladati te moći kada mu se valjano pokaže kako. Ali to bi značilo da ne bi želeli da zadivljuju mase svojim veštinama. Druidi koriste svoje moći da čine pojedinačna dobra, a ne da okupljaju publiku! Kada su vernici počeli da prilaze kako bi dobili hleb i vino u znak sećanja na mrtve, Morgana je odmahnula glavom i povukla se, mada je Gvenvir pokušala da je povuče napred; ona nije
hrišćanka i nije htela da se pretvara. Kasnije, pred crkvom, posmatrala je svečanost kad je Lanselet isukao mač i dodirnuo njime Gareta, govoreći svojim čvrstim, melodičnim, ozbiljnim glasom: "Ustani sada, Garete, Arturov viteže, koji si sada postao brat svima nama ovde, i svakom vitezu iz naše družine. Ne zaboravi da braniš svog kralja, i da živiš u miru sa svim vitezovima Arturovim i svim miroljubivim svetom, i uvek se seti da ratuješ protiv zla i da braniš one kojima je potrebna zaštita." Morgana se setila kako je Artur primio Ekskalibur iz Gospinih ruku. Bacila je pogled na njega, pitajući se seća li se i on toga, i da li je zato ustanovio ovu ceremoniju, kako bi mladići, proizvedeni pred njim u vitezove, imali čega se de sećaju. Možda ovo ipak nije ismevanje svetih Misterija, nego pokušaj da se očuvaju što je bolje moguće... ali zašto da se to čini u crkvi? Hoće li doći dan kada neće primati one koji nisu pravi hrišćani? Tokom službe, Garet i njegov roñak i zaštitnik Lanselet prvi su primili hleb i vino, čak i pre kralja. Zar to ne znači da će primanje u vitezove postati crkveni obred? Lanselet nije imao prava da to čini; on nije ništa upućeniji u Misterije od ostalih. Da li je ovo kaljanje ili iskren pokušaj da se Misterije uvedu u srce i dušu čitavog dvora? Nije znala odgovor. Posle službe nastupila je pauza pre turnira. Morgana je pozdravila Gareta i predala mu svoj poklon, fini pojas od bojene kože, o kome je mogao da nosi mač i bodež. On se sagnuo da je poljubi. "Oh, kako si porastao, maleni - verujem da te majka ne bi prepoznala!" "Svima nam se to dešava, draga roñako", nasmešio se Garet. "Ne verujem da bi i ti prepoznala svog sina!" Utom su ga opkolili drugi vitezovi, gurajući se da ga pozdrave i čestitaju mu; Artur je sklopio ruke i obratio mu se takvim glasom da je Garet sav sinuo. Morgana je primetila da je Gvenvir oštro posmatra. "Morgana, šta je to Garet rekao - tvoj sin?" Morgana je oštro odgovorila. "Ako ti nikad nisam poverila da ga imam, snajo, to je zbog tvoje vere. Rodila sam sina Boginje, posle obreda kraj Beltanskih vatri. Usvojen je na Lotovom dvoru; nisam ga videla otkako je napunio godinu. Jesi li sad zadovoljna, ili ćeš svima ispričati moju tajnu?" "Ne", odgovorila je Gvenvir, prebledevši. "Kolika je to tuga sigurno bila, napustiti svoje dete! Žao mi je, Morgana; neću reći čak ni Arturu - i on je hrišćanin i zgrozio bi se." Nemaš pojma koliko bi se zgrozio, mračno je pomislila Morgana. Srce joj je ubrzano tuklo. Može li Gvenvir da čuva njenu tajnu? Sada ih je već suviše mnogo znalo za to! Fanfare su objavile početak turnira; Artur je pristao da se ne prijavljuje za borbe, jer niko nije želeo da napada svog kralja, ali jednu stranu u velikom boju vodiće Lanselet, kao kraljev miljenik, a druga je kockom pripala Urijensu od Severnog Velsa, krupnom čoveku odavno zašlom u srednje godine, ali i dalje snažnom i mišićavom. Kraj njega je bio njegov drugi sin, Akolon. Dok je Akolon navlačio rukavice, Morgana je primetila da je otkrio podlaktice; na njima je nosio plave tetovirane zmije. Znači, prošao je ispit na Ostrvu zmaja! Gvenvir se svakako šalila kada joj je predlagala udaju za kralja Urijensa. Ali Akolon - on bi bio sasvim prikladan muž; ne računajući Lanseleta, svakako je bio najprivlačniji muškarac na bojnom polju. Morgana je uhvatila sebe kako se divi njegovoj veštini sa oružjem. Hitar i dobro grañen, kretao se sa priodnom lakoćom čoveka kome su takve vežbe sasvim obične i koji je od detinjstva rukovao oružjem. Ranije ili kasnije, Artur će odlučiti da je uda; ako je ponudi Akolonu, da li bi odbila? Posle nekog vremena pažnja joj je popustila. Većina žena je odavno prestala da gleda bitku; radije su ćaskale o spletkama i vestima koje su čule; neke su igrale kocke na svojim zaklonjenim sedištima; samo nekolicina je pažljivo gledala, jer su uložile trake, šnale ili novčiće u opkladu na svoje muževe, braću ili dragane. "Uopšte se ne vredi kladiti", nezadovoljno je rekla jedna od njih, "kad ionako znamo da će Lanselet pobediti; uvek je tako." "Hoćeš da kažeš da nepošteno pobeñuje?" upitala je Elena neprijateljski, a nepoznata žena je
požurila da odgovori. "Nikako. Ali trebalo bi da u ovakvim prilikama ostane po strani, jer ionako niko ne može da ga pobedi." Morgana se nasmejala. "Videla sam onog mladog Gareta, Gavenovog brata, kako ga glavačke baca u prašinu", rekla je, "a on je to sasvim lepo primio. Ali ako hoćeš, ulažem u opkladu purpurnu vrpcu da će nagradu odneti Akolon, da će pobediti čak i Lanseleta." "Dogovoreno", rekla je žena, i Morgana je na to ustala. "Ne volim da gledam muškarce kako se mlate zabave radi - bilo je toliko pravih bitaka da se umorim kad samo čujem za njih." Klimnula je glavom Gvenviri. "Sestro, mogu li da odem u dvoranu i proverim je li sve spremno za gozbu?" Gvenvir je klimnula glavom u odgovor, i Morgana je zašla iza sedišta i uputila se ka glavnom dvorištu. Velika kapija bila je otvorena, a na straži je ostalo svega nekoliko vojnika koji nisu želeli da učestvuju na turniru. Morgana je pošla u zamak i nikada nije shvatila kakvo predosećanje ju je okrenulo ka kapiji, niti zašto je stajala i gledala dva jahača kako se približavaju, kad je bilo jasno da su to samo zakasneli učesnici slavlja. Ali kada su se primakli, naježila se od predosećanja, a onda se dala u trk, i kad su projahali kroz kapiju, već je glasno plakala. "Vivijen", kriknula je, a onda je zastala, plašeći se da se baci u zagrljaj svojoj roñaci; umesto toga, kleknula je u prašinu i pognula glavu. Blagi, poznati glas, nimalo promenjen, upravo onakav kakav je čula u snovima, nežno je rekao: "Morgana, drago moje dete, to si ti! Koliko sam godina želela da te vidim. Hajde, hajde, mila, nikada ne moraš da klečiš preda mnom." Morgana je podigla lice, ali suviše je drhtala da bi mogla da ustane. Vivijen, lica zaklonjenog sivim velovima, naginjala se nad njom; pružila joj je ruku, koju je Morgana poljubila, a onda ju je podigla u zagrljaj. "Mila, koliko dugo..." rekla je, a Morgana se bezuspešno trudila da ne plače. "Toliko sam brinula zbog tebe", rekla je Vivijen, čvrsto stežući Morganu za ruku dok su išle ka ulazu. "Povremeno bih te videla, tek jedva, u jezercu - ali sad sam stara, i vrlo retko mogu da koristim Vid. Ipak, znala sam da si živa, da nisi umrla na poroñaju, niti daleko preko mora... Čeznula sam da te vidim, malena." Glas joj je bio nežan kao da nikada nije bilo svañe meñu njima, i Morganu su zapljusnula stara osećanja. "Čitav dvor je na turniru. Morgozin najmlañi sin je jutros proglašen za viteza", rekla je. "Mislim da sam morala znati da dolaziš..." A onda se setila sinoćnjeg trenutka Vida; zaista je znala. "Zašto si došla, Majko?" "Mislila sam da si čula kako je Artur izdao Avalon", rekla je Vivijen. "Kevin je razgovarao sa njim u moje ime, ali bez uspeha. I zato sam došla da se pojavim pred njegovim prestolom i da zahtevam pravdu. Niži kraljevi u Arturovo ime zabranjuju staru veru, sveti gajevi se uništavaju, čak i u zemlji kojom vlada Arturova žena po nasleñu, a Artur nije učinio ništa..." "Gvenvir je preterano pobožna", promrmljala je Morgana i osetila da joj se usne prezrivo grče; da, pobožna je, a ipak je primila u postelju muževljevog roñaka i miljenika, uz dozvolu svog pobožnog kralja! Ali sveštenica Avalona ne prenosi dalje tajne koje joj se povere. Vivijen kao da joj je pročitala misli. "Ne, Morgana", rekla je, "ali možda će doći ćas kada će neka tajna postati oružje kojim ću naterati Artura da se drži zakletve. Jednu takvu već imam, ali tebe radi, dete, neću je koristiti na ovom dvoru. Reci mi..." Osvrnula se. "Ne, ne ovde. Povedi me nekuda gde ćemo nasamo razgovarati, i gde mogu da se osvežim i uredim kako bih dostojno stala pred Artura na njegovoj velikoj gozbi." Morgana ju je povela u sobu koju je delila sa Gvenvirinim gospama, jer sve su bile na turniru; sluge su takoñe otišle, pa je sama donela Vivijeni vodu za umivanje, i vino, i pomogla joj da promeni prašnjavu odeću, otrcanu od puta. "U Lotiji sam videla tvog sina", rekla je Vivijen. "Rekao mi je Kevin." U srcu je osetila stari bol - znači, Vivijen je ipak dobila od nje ono što je htela: sina iz dvostruke kraljevske loze, za Avalon. "Hoćeš li u Avalonu od njega načiniti druida?" "Prerano je da bi se znalo od čega je stvoren", rekla je Vivijen. "Bojim se da je predugo bio
ostavljen Morgozi. No, svejedno mora da ostane u Avalonu, kako bi bio odan starim bogovima, pa ako Artur nastavi da krši svoj zavet, moći ćemo da ga podsetimo kako postoji sin Pendragonove krvi koji će preuzeti njegovo mesto - nećemo trpeti kralja tiranina, koji primorava narod da poštuje tog njihovog boga robovanja, greha i stida! Mi smo ga doveli na Uterov presto, mi ćemo ga i srušiti ako uzmoramo, i utoliko pre ako postoji neko iz drevne kraljevske loze Avalona, sin Boginje, koji će ga zamenti. Artur je dobar kralj, i nerado bih mu pretila time; ali ako budem morala, pretiću - Boginja će me voditi." Morgana se stresla; hoće li njeno dete dovesti do smrti roñenog oca? Odlučno je odvratila lice od Vida. "Mislim da Artur neće toliko izdati Avalon." "Neka Boginja učini da bude tako", rekla je Vivijen, "ali i tada hrišćani ne bi prihvatili sina začetog u obredima Beltana. Moramo čuvati Gvideonu mesto blizu prestola, kako bi mogao da bude naslednik svog oca, i jednog dana ćemo ponovo imati kralja roñenog preko Avalona. Pazi, Morgana, hrišćani bi smatrali da je tvoj sin roñen u grehu; ali pred Boginjom on je najvišeg mogućeg roda, jer i majka i otac potiču od nje - on je svet, a ne zao. I mora i sam početi da tako misli o sebi, a ne da ga zalude sveštenici koji bi mu rekli da je njegovo začeće i roñenje sramotno." Pogledala je Morganu pravo u oči. "Misliš li i dalje da je sramotno?" Morgana je pognula glavu. "Uvek si mogla da mi čitaš iz srca, roñako." "Igrena je kriva", rekla je Vivijen, "a i ja, što smo te ostavile sedam godina na Uterovom dvoru. Onog dana kad sam shvatila da si roñena za sveštenicu, trebalo je da te odvedem odande. Ti si sveštenica Avalona, drago dete, zašto se nikada nisi vratila?" Okrenula se sa češljem u ruci, a dugačka, seda kosa visila joj je preko lica. Morgana je odgovorila šapatom, dok su joj se suze slivale kroz čvrsto stegnute kapke. "Ne mogu, ne mogu, Vivijen. Pokušala sam - nisam mogla da nañem put." Obuzelo ju je poniženje i stid zbog toga, i glasno je zaplakala. Vivijen je spustila češalj i privila Morganu na grudi, držeći je i njišući kao dete. "Mila, mila moja devojčice, ne plači, ne plači... Da sam znala, dete, došla bih po tebe. Ne plači sada - sama ću te povesti nazad, poći ćemo zajedno kada predam Arturu svoju poruku. Povešću te sa sobom pre nego što mu padne na pamet da te uda za nekog tupoglavog hrišćanskog magarca... da, da, dete, vratićeš se u Avalon... poći ćemo zajedno..." Obrisala je Morganino vlažno lice svojim velom. "Hajde, sad mi pomozi da se obučem, tako da mogu da stanem pred svog roñaka, Vrhovnog kralja..." Morgana je duboko uzdahnula. "Da, hajde da ti upletem kosu, Majko." Pokušala je da se nasmeje. "Jutros sam očešljala i kraljicu." Vivijen ju je odvojila od sebe i ljutito je pogledala. "Zar je Artur odredio tebe, sveštenicu Avalona i princezu po roñenju, da budeš služavka njegove žene?" "Ne, ne", brzo je rekla Morgana, "poštuju me koliko i samu kraljicu - uredila sam Gvenviri kosu samo iz prijateljstva; i ona bi uredila moju, ili bi mi zakopčala haljinu, kao sestra sestri." Vivijen je odahnula sa olakšanjem. "Ne bih volela da te ne poštuju. Ti si majka Arturovog sina. On mora naučiti da te poštuje zbog toga, baš kao i Leodegrancova kćer..." "Ne!" uzviknula je Morgana. "Ne, preklinjem te - Artur ne sme da zna, ne sme da sazna pred čitavim dvorom - slušaj me, majko", molila je, "svi oni su hrišćani. Zar da me posramiš pred njima?" "Mora naučiti da ne misli ružno o svetim stvarima!" neumoljivo je uzvratila Vivijen. "Ali hrišćani vladaju ovom zemljom", rekla je Morgana, "a to ne možeš izmeniti sa svega nekoliko reči..." U sebi se pitala da li je Vivijen zbog poodmaklih godina izgubila mudrost. Nije bilo načina da se samo tako zatraži ponovno uspostavljanje starih prava Avalona, čime bi bilo izbrisano dvesta godina hrišćanstva. Sveštenici bi je oterali sa dvora kao ludakinju i nastavili kao i dosad. Vivijen se svakako dovoljno razume u vladanje da bi to znala! I zaista, Vivijen je klimnula glavom. "U pravu si, treba polako da radimo", rekla je. "Ali moramo makar podsetiti Artura na obećanje da će štititi Avalon, a o detetu ću razgovarati sa njim nasamo, jednog dana. Ne možemo ga glasno pomenuti pred neznalicama."
Morgana je pomogla Vivijeni da uredi kosu i da se obuče u dostojanstvenu odeždu sveštenice Avalona, spremne za veliku svečanost. Ubrzo potom začule su zvuke koji su govorili da je turnirska bitka okončana. Ovog puta će nagrade svakako biti predate unutra, tokom gozbe; pitala se da li ih je opet Lanselet osvojio sve odreda u čast svog kralja. Ili možda kraljice, mračno je pomislila. I ko bi to nazvao čašću? Spremile su se da napuste odaju, i kad su prošle kroz vrata Vivijen joj se nežno obratila. "Hoćeš li se vratiti u Avalon sa mnom, drago dete?" "Ako me Artur pusti..." "Morgana, ti si sveštenica Avalona, i ne moraš tražiti dozvolu, čak ni od Vrhovnog kralja, da ideš kuda poželiš. Vrhovni kralj je voña u boju - on ne poseduje živote svojih podanika, pa čak ni podreñenih kraljeva, kao oni istočnjački tirani koji misle da im pripada čitav svet i životi svih muškaraca i žena u njemu. Reći ću mu da si mi potrebna u Avalonu, pa ćemo videti šta će odgovoriti na to." Morgana je osetila da je guše suze. Oh, vratiti se u Avalon, otići kući... ali čak i dok je držala Vivijen za ruku, nije mogla da poveruje da će se vratiti tamo. Kasnije će reći Znala sam, znala sam, i shvatiće očajanje i predosećanje koje ju je zahvatilo na te reči, ali ovog časa bila je sigurna da su to samo njeni strahovi, osećanje da nije dostojna onoga što je svojom voljom odbacila. A onda su sišle u Arturovu veliku salu, gde se održavala gozba na Duhove. Ovo je Kamelot, pomislila je Morgana, kao da ga ranije nije videla i kao da ga možda više nikada neće videti. Veliki Okrugli sto, Leodegrancov venčani dar, sada je bio postavljen u salu koja mu je odgovarala po veličanstvenosti; zidovi su bili prekriveni svilom i zastavama, a zbog veštog rasporeda, pogled je smesta skretao ka mestu gde je sedeo Artur, na prestolu u dnu sale. Danas je kraj njega i kraljice sedeo Garet, a svi ostali vitezovi su bili oko njih, u finoj odeći i sa blistavim oružjem, dok su gospe bile lepe kao cveće. Jedan za drugim prilazili su niži kraljevi, i svaki bi kleknuo pred Artura i izneo mu darove; Morgana je posmatrala Arturovo lice, ozbiljno i nežno. Bacila je pogled na Vivjnan - svakako i ona vidi da je Artur izrastao u dobrog kralja, da ga niko ne može potcenjivati, čak ni Avalon i druidi. Ali otkuda njoj pravo da presuñuje izmeñu Artura i Avalona? Osetila je poznati, stari nemir, kao u ono vreme kada je u Avalonu učila da otvori um pred Vidom kako bi ga koristila, i uhvatila sebe kako, ko zna zašto, želi da je Vivijen ostala stotinama milja odatle. Pogledala je okupljene vitezove - Gaven, plavook i snažan kao buldog, smešio se na svog najmlañeg brata; Garet je sijao kao tek prekovano zlato. Lanselet je bio mračan i divan, i kao da su mu musli odlutale na drugi kraj sveta. Pelinor, sed i nežan, a uz njega njegova kćer Elena, koja ga je posluživala. A onda je Arturovom prestolu prišao neko ko nije bio vitez. Morgana ga nije videla ranije, ali primetila je da ga je Gvenvir prepopznala i zgrčila se. "Ja sam jedini živi sin kralja Leodegranca", rekao je on, "i brat tvoje kraljice, Arture. Zahtevam da priznaš moje pravo na Letnju Zemlju." "Na ovom dvoru se ne zahteva, Meleagrante", mirno je rekao Artur. "Razmotriću tvoju molbu i posavetovaću se sa kraljicom, i može biti da ću pristati da te proglasim za njenog namesnika. Ali ne mogu sada da donesem odluku." "Onda možda neću ostati da je čekam!" povikao je Meleagrant. Bio je ogroman rastom, a na gozbu je došao ne samo sa mačem i bodežom, nego i sa ogromnom bronzanom bojnom sekirom; bio je odeven u loše uštavljene kože i krzno, i delovao je divlje i bezočno kao neki saksonski razbojnik. Njegova dvojica pratilaca izgledala su još gore. "Ja sam jedini živi Leodegrancov sin." Gvenvir se nagnula da nešto šapne Arturu. "Moja gospa mi kaže", rekao je on, "da je njen otac poricao da te je začeo. Budi siguran da ćemo pažljivo razmisliti o celoj stvari, i ako je tvoja molba valjana, uslišićemo je. Za sada, ser Meleagrante, molim te da imaš poverenja u moju odluku i da mi se pridružiš na gozbi. Razgovaraćemo sa mojim savetnicima i učiniti najpravednije što se može." "Do ñavola sa gozbom!" ljutito je povikao Meleagrant. "Nisam došao ovamo da se gostim
ñakonijama, da gledam gospe i da se divim odraslim ljudima koji se zabavljaju kao dečaci! Kažem ti, Arture, ja sam kralj te zemlje, i ako se usudiš da me odbiješ, utoliko gore po tebe - i po tvoju gospu!" Položio je ruku na držalje svoje ogromne sekire, ali Kaj i Garet stvorili su se u trenu kraj njega i zavrnuli mu obe ruke iza leña. "U kraljevoj sali se ne poteže oružje", grubo je rekao Kaj, a Garet mu je izbio sekiru iz ruke i položio je pred Arturov presto. "Idi na svoje mesto, čoveče, i jedi. Za Okruglim stolom mora da vlada red, i ako je kralj rekao da će postupiti pravedno, ti imaš da čekaš na to!" Grubo su ga okrenulli, ali Melagrant je uspeo da im se istrgne. "Doñavola sa vašom gozbom i do ñavola sa vašom pravdom! I do ñavola sa vašim Okruglim Stolom i svim vitezovima!" Ostavio je sekiru i okrenuo se, udaljivši se korakom od koga se čitava odaja tresla. Kaj je zakoračio za njim, a Gaven je napola ustao, ali Artur mu je dao znak da ponovo sedne. "Neka ga", rekao je. "Postaraću se za njega kad doñe vreme. Lanselete, pošto si ti miljenik moje žene, možda će tebi biti odreñeno da se obračunaš sa tim samoživim razbojnikom." "Sa zadovoljstvom, kralju moj", rekao je Lanselet, trgavši se kao da je bio zadremao, a Morgana je naslutila da on nema pojma na šta je to upravo pristao. Glasnici na vratima i dalje su objavljivali da svi mogu prići i tražiti pravdu od kralja; nastupila je kratka, smešna pauza, kada je došao neki seljak i ispričao kako se gloži sa susedom oko male vetrenjače na granici izmeñu njihovih imanja. "I nikako ne možemo da se složimo, ser", rekao je, gužvajući u rukama svoju vunenu kapu, "pa smo rešili, on i ja, da je naš kralj učinio našu zemlju dovoljno bezbednom da u njoj vredi imati vetrenjaču, pa sam rekao da ću doći ovamo, ser, da saslušam vaše mišljenje i da mu se obojica pokorimo." Usred dobroćudnog smeha, pitanje je bilo razrešeno; ali Morgana je primetila da se jedino Artur nije smejao, nego je ozbiljno saslušao seljaka, presudio, i da je tek kada mu se ovaj zahvalio i udaljio se, uz mnogo naklona i reči, dozvolio sebi da se nasmeje. "Kaje, postaraj se da mu u kuhinji daju nešto za jelo pre nego što poñe kući, nahodao se dovde." Uzdahnuo je. "Ko je sledeći? Daj Bože da je nešto dostojnije moje mudrosti - hoće li uskoro dolaziti da me pitaju za savete o gajenju konja ili nečem sličnom?" "To pokazuje šta oni misle o svom kralju, Arture", rekao je Talesin. "Ali treba da saznaju da se sa time mogu obratiti i lokalnom vlastelinu, i da se postaraš da ti ljudi umeju da dele pravdu u tvoje ime." Podigao je glavu da vidi narednog molioca. "Ali ovo je verovatno vrednije kraljeve pažnje, jer dolazi jedna žena, i to, izgleda, u ozbiljnoj nevolji." Artur joj je dao znak da priñe. Bila je mlada, samouverena, ponosna, očito upućena u ponašanje na dvoru. Nije imala pratioca, osim jednog malog, ružnog kepeca, jedva metar visokog, ali širokih ramena i mišićavog, koji je nosio kratku i čvrstu sekiru. Naklonila se pred kraljem i ispričala svoju priču. Služila je gospu koja je ostala, kao i mnogi tokom godina ratovanja, sama na svetu; njeno imanje je na severu, blizu drevnog rimljanskog zida koji se proteže miljama, sa propalim tvrñavama i osmatračnicama, sada uglavnom sklonim padu. No, banda petorice braće, pravih razbojnika, obnovila je pet tih utvrñenja i sada su postepeno uništavali čitavu oblast. Jjedan od njih, koji je sebe prozvao Crvenim vitezom od Crvene zemlje, stao je da opseda njenu gospu; a njegova braća su još gora od njega. "Crveni Vitez, ha!", rekao je Gaven. "Znam tog gospodina. Borio sam se sa njim kad sam silazio na jug posle poslednje posete Lotovoj zemlji, i jedva sam izvukao živu glavu. Arture, bilo bi dobro poslati vojsku da raščisti te momke - u tom kraju zemlje nema nikakvog zakona." Artur se namrštio i klimnuo glavom, ali uto je sa svog mesta ustao mladi Garet. "Gospodaru Arture, to je na granici zemlje moga oca. Obećao si mi zadatak - održi obećanje, kralju moj, i pošalji me da pomognem ovoj gospi u odbrani imanja od tih zlikovaca!" Mlada žena je pogledala Gareta, za bezbradim blistavim licem, odevenog u belu svilenu tuniku koju je obukao radi proglašenja za viteza, i prsnula je u smeh. "Ti? Pa ti si još dete. Nisam znala da je veliki Vrhovni kralj počeo da prima naprednu decu da ga služe za stolom!" Garet je
pocrveneo kao dete. On je zaista dopunjavao kraljev pehar - to su radili mnogi dečaci plemenitog porekla, usvojeni na dvoru. Garet se još nije dosetio da mu to više nije dužnost, a Artur, koji je voleo mladića, nije mu prebacio zbog toga. Žena se uspravila. "Kralju i gospodaru moj, došla sam da zamolim da odredite jednog ili više svojih čuvenih vitezova kako bi pobedili tog Crvenog Viteza - Gavena, Lanseleta ili Balina, jednog od onih koji su čuveni kao borci protiv Saksonaca. Zar ćete pustiti da me vaša posluga ismeva?" "Vitez Garet nije više posluga, madam", rekao je Artur. "On je brat Gavenov, i obećava da će postati jednako dobar vitez kao i njegov brat, ako ne i bolji. Zaista sam mu obećao prvi pohod koji mogu da mu dodelim i poslaću ga sa vama. Garete", nežno je rekao, "nareñujem ti da poñeš sa ovom gospom, da je čuvaš od opasnosti na putovanju, a kada stignete u njenu zemlju, da joj pomogneš da upriliči odbranu od tih razbojnika. Ako ti ustreba pomoć, pošalji mi glasnika, ali ona svakako ima dovoljno vojnika - treba im samo neko vešt i vičan strategiji, a to si naučio od Kaja i Gavena. Madam, dodelio sam dobrog čoveka da vam pomogne." Nije se usudila da odgovori samom kralju, ali se ljutito namrštila na Gareta. "Zahvaljujem se, gospodaru Arture", rekao je on. "Uteraću strah u kosti razbojnicima koji seju strah po našim granicama." Naklonio se Arturu i okrenuo se prema gospi, ali ona mu je okrenula leña i žurno izišla iz sale. "On je premlad za ovo, ser", tiho je rekao Lanselet. "Zar nije trebalo da pošalješ Balana ili Balina, ili nekoga iskusnijeg?" Artur je odmahnuo glavom. "Zaista mislim da Garet može ovo da izvede, i više bih voleo da nijedan od mojih vitezova ne bude popularniji od drugih - ova gospa bi morala da bude zadovoljna što je dobila viteza koji će pomoći njenom narodu." Artur se zavalio u sedištu i dao Kaju znak da mu napuni tanjir. "Deljenje pravde izaziva glad. Zar nema više molilaca?" "Ima još jedan, gospodaru Arture", rekla je tiho Vivijen i ustala sa mesta gde je sedela, meñu kraljičinim gospama. Morgana je pokušala da ustane sa njom, ali Vivijen ju je jednim pokretom vratila na stolicu. Delovala je viša nego što je bila, jer se držala veoma uspravno. A u tome je učestvovao i sjaj - sjaj Avalona... njena kosa, potpuno seda, bila joj je upletena visoko nad čelom; na boku je nosila mali srpoliki nož, nož sveštenice, a na čelu joj je blistao znak Boginje, plavi polumesec. Artur ju je na trenutak gledao, iznenañen, a onda ju je prepoznao i dao joj znak da priñe. "Gospo od Avalona, odavno niste počastvovali ovaj dvor svojim prisustvom. Hodi da sedneš kraj mene, roñako, i reci mi kako ti mogu pomoći." "Ukazujući poštovanje Avalonu, kao što si se zakleo da ćeš činiti", rekla je Vivijen. Glas joj je bio vrlo jasan i dubok, a pošto je bio glas sveštenice, mogao se čuti i u najdaljim uglovima sale. "Kralju moj, tražim da pogledaš mač koji i sada nosiš i da se setiš onoga ko ti ga je predao u ruke, kao i onoga na šta si se zakleo..." Godinama potom, sve što se desilo tog dana bilo je nadugačko i naširoko prepričavano, ali ni dvoje od nekoliko stotina prisutnih nije moglo da se složi šta se prvo desilo. Morgana je videla kako Balin ustaje i juri napred, i videla ga je kako grabi veliku sekiru koju je Meleagrant ostavio pred prestolom, a potom je nastupila gužva i vika, i začula je sopstveni vrisak kada se sekira sručila naniže. Ali nije videla sam udarac, nego samo Vivijeninu sedu kosu iznenada obojenu krvlju, i Vivijen kako pada bez glasa. A onda su svi počeli da viču; Lanselet i Gaven su ščepali Balina, koji im se otimao; Morgana je izvuklaj bodež i jurnula, ali Kevin ju je čvrsto uhvatio svojim deformisanim prstima. "Morgana, Morgana, ne, prekasno je..." rekao je, glasa izobličenog od jecaja. "Ceridven! Majko Boginjo...! Ne, ne, ne gledaj je sada, Morgana..." Pokušao je da je okrene, ali Morgana je ukočeno stajala, kao da se skamenila, i slušala Balina kako urla. "Pogledajte gospodara Talesina!" iznenada je rekao Kaj. Starac je ležao skljokan na stolici.
Kaj se sagnuo da ga pridigne, a onda se, uz tiho izvinjenje Arturu, mašio kraljevog pehara kako bi usuo malo vina starcu u usta. Kevin je ostavio Morganu i nespretno se probio do vremešnog druida, gde se nagnuo nad njim. Treba da mu priñem, pomislila je Morgana, ali noge kao da su joj srasle sa podom, nije mogla ni da se makne. Zurila je u onesvešćenog starca, kako ne bi morala da pogleda užasnu crvenu mrlju na podu, jer bile su natopljene i haljine i kosa i dugački ogrtač. U svom poslednjem času Vivijen je ščepala svoj mali srpoliki nož. I sada joj je ruka tu počivala, umrljana njenom sopstvenom krvlju - bilo je tako mnogo krvi, tako mnogo. Lobanja lobanja joj je bila rascepljena, i svuda je bila krv - krv na prestolu, prolivena kao kad se žrtvuje životinja, tu u podnožju Arturovog prestola... Arturu se najzad povratio glas. "Ti, zločinče", promuklo je rekao, "šta si to učinio? To je ubistvo, hladnokrvno ubistvo pred samim prestolom tvog kralja..." "Ubistvo, kažeš?" odgovorio je Balin izobličenim glasom. "Da, ona je bila najgori ubica u ovom kraljevstvu, zaslužila je da umre deset puta - oslobodio sam tvoje kraljevstvo jedne pokvarene, zle čarobnice, kralju moj!" Artur je bio više ljut nego žalostan. "Gospa od Jezera mi je bila prijatelj i dobročinilac! Kako se usuñuješ da tako govoriš o mojoj roñaki, o onoj koja mi je pomogla da sednem na presto?" "Pozivam gospodara Lanseleta da posvedoči kako je ona izazvala smrt moje majke", rekao je Balin, "dobre i pobožne hrišćanke, po imenu Priscila, koja je usvojila i odgajila njegovog brata Balana! A ubila je moju majku, tvrdim da ju je ubila svojim zllim činima..." Lice mu se grčilo; iako ogroman rastom, počeo je da plače kao dete. "Ubila je moju majku, kažem vam, i osvetio sam joj se, kao što pristoji svakom vitezu!" Lanselet je užasnuto zatvorio oči, lice mu se grčilo, ali nije plakao. "Gospodaru Arture, život ovog čoveka pripada meni! Dozvoli mi da osvetim svoju majku..." "I sestru moje majke", rekao je Gaven. "I moje", dodao je Gaheris. Morgana se najzad trgla iz transa. "Ne, Arture!" povikala je. "Daj ga meni! Ubio je Gospu od Jezera pred tvojim prestolom, dozvoli da žena iz Avalona osveti krv Avalona - gledaj kako gospodar Talesin leži bez svesti, to je kao da je ubio i tvog dedu..." "Sestro, sestro..." Artur je pružio ruke ka Morgani. "Ne, ne, sestro... ne, daj mi taj bodež..." Morgana je stajala, odmahujući glavom i čvrsto držeći bodež. Talesin je iznenada ustao i uzeo ga od nje drhtavim staračkim prstima. "Ne, Morgana. Ne prolivajmo još krvi - Boginja zna, to je dovoljno - njena krv je prolivena kao žrtva za Avalon u ovoj sali..." "Žrtva! Da, žrtva Bogu, jer Bog će zgromiti sve ove zle čarobnice i njihove bogove!" drao se Balin kao opsednut. "Dozvoli da ubijem i nju, gospodaru Arture, da očistimo ovaj dvor od njihovih zlih čarolija..." Toliko se otimao da su Lanselet i Gaven jedva uspevali da ga zadrže, pa su dali znak Kaju, koji je prišao da im pomogne kako bi oborili Balina pred presto, a on se otimao i dalje. "Tišina!" uzviknuo je Lanselet, osvrćući se. "Upozoravam vas, ako iko dodirne Merlina ili Morganu, odrubiću mu glavu, ma šta Artur rekao na to - da, gospodaru Arture, i umreću od tvoje ruke odmah potom ako poželiš!" Lice mu je bilo izobličeno od gneva i očajanja. "Kralju, gospodaru", urlao je Balin, "preklinjem te, dozvoli da pobijem sve čarobnjake i veštice u ime Hrista koji ih sve mrzi..." Lanselet je snažno udario Balina preko usta; ovaj je jeknuo i zaćutao, a krv mu je linula iz rasečene usne. "S tvojom dozvolom, gospodaru", rekao je Lanselet; otkopčao je svoj bogati plašt i njime nežno pokrio užasno, isceñeno telo svoje majke. Artur kao da je lakše disao sad kad se leš više nije video. Samo je Morgana i dalje iskolačenih očiju zurila u beživotnu masu pokrivenu purpurnim ogrtačem koga je Lanselet nosio o praznicima. Krv. Krv u podnožju kraljevog prestola. Krv prolivena preko ognjišta... činilo joj se da odnekuda čuje Ravenin vrisak.
"Postarajte se za gospu Morganu, inače će se onesvestiti", blago je rekao Artur. Morgana je osetila kako joj pomažu da sedne a neko joj je prineo usnama pehar. Pokušala je da ga odgurne, a onda joj se učinilo da čuje Vivijenin glas. Popij. Sveštenica mora čuvati svoju snagu i volju. Poslušno je pila, slušajući Arturov strogi i ozbiljni glas. "Baline, ma iz kojih razloga... ne, dosta je, čuo sam sve što si imao da kažeš - ni reč više - ti si ili ludak ili hladnokrvni ubica. Šta god da si rekao, ti si ubio moju roñaku i isukao oružje pred svojim Vrhovnim kraljem na same Duhove. Ipak, neću da te ubiju na mestu - Lanselete, vrati mač." Lanselet je vratio mač u kanije. "Učiniću po tvojoj volji, gospodaru. Ali ako ne kazniš ovo ubistvo, molim te za dozvolu da smesta napustim dvor." "Oh, kazniću ga." Arturovo lice bilo je mračno. "Baline, jesi li se dovoljno urazumio da me čuješ? Onda čuj svoju sudbinu: Zauvek si prognan sa ovog dvora. Neka telo ove gospe bude pripremljeno i stavljeno na dvokolice, i nareñujem ti da ga otpratiš u Glastonberi, i da ispričaš tvoju priču nadbiskupu, i da izvršiš pokajanje koje ti on odredi. Stalno si pominjao Boga i Hrista, ali nijedan hrišćanski kralj ne dozvoljava ličnu osvetu oružjem pred sopstvenim prestolom. Da li si čuo moje reči, Baline, nekadašnji moj viteže?" Balin je pognuo glavu. Lanseletov udarac mu je slomio nos; iz usta mu je tekla krv, i govorio je s mukom zbog razbijenih zuba. "Čuo sam, kralju i gospodaru moj. Poći ću." Seo je, pognute glave. Artur je dao znak slugama. "Molim vas, pozovite nekoga da ukloni njeno telo..." Morgana se otrgla od onih koji su je držali i klekla je kraj Vivijen. "Gospodaru, preklinjem te, dozvoli mi da je pripremim za sahranu..." Trudila se da zadrži suze koje se nije usuñivala da prolije. Ovo nije bila Vivijen, ovo slomljeno, mrtvo telo, ruka nalik na usukanu kandžu koja je još stezala bodež sveštenice. Uzela je bodež, poljubila ga i premestila ga za svoj pojas. Samo će to zadržati. Velika, milostiva Majko, znala sam da nikada nećemo zajedno stići u Avalon... Neće plakati. Osetila je da Lanselet kleči kraj nje. "Srećom, Balan nije ovde", promrmljao je. "Strašno je izgubiti majku i usvojenog brata u jednom trenutku ludila - ali da je Balan bio ovde, možda se ovo ne bi desilo! Ima li Boga, ima li milosti?" Srce ju je bolelo zbog Lanseleta. On se plašio svoje majke i mrzeo ju je, ali i obožavao kao oličenje same Boginje. Poželela je da zagrli Lanseleta, da ga uteši, da ga navede da plače; ali osećala je i gnev. Poricao je vlast svoje majke - kako se sada usuñuje da je žali? Talesin je kleknuo kraj njih i progovorio drhtavim, staračkim glasom. "Dajte da vam pomognem, deco. Imam pravo..." Sklonili su se u stranu kada je pognuo glavu i počeo da mrmlja drevnu molitvu za mrtve. Artur je ustao. "Danas više neće biti svečanosti. Imali smo previše tragedija. Oni meñu vama koji su gladni neka završe sa jelom i tiho se udalje." Polako je prišao mestu gde je ležalo telo. Položio je ruku Morgani na rame; uprkos tupom jadu, osećala ju je na sebi. Čula je goste kako polako odlaze, jedan za drugim, a čula je i tih zvuk harfe; samo jedan par ruku u čitavoj Britaniji umeo je tako da svira. Konačno se slomila i suze su joj potekle dok je Kevinova harfa svirala tužbalicu za Gospom; uz te zvuke je Vivijen, sveštenica Avalona, polako izneta iz velike sale u Kamelotu. Morgana, koja je išla kraj nosila, samo jednom se osvrnula na veliku odaju i Okrugli sto, i na usamljenu, pognutu Arturovu priliku, jer on je jedini ostao kraj harfiste. Uprkos tuzi i očajanju, pomislila je: Vivijen nije stigla da preda Arturu poruku iz Avalona. Ovo je sala hrišćanskog kralja, i sada više niko ne može da tvrdi drugačije. Kako bi se Gvenvir radovala tome. Artur je držao pružene ruke; nije znala zašto, možda se molio. Primetila je zmije tetovirane na njegovim podlakticama i setila se mladog jelena i tek proglašenog kralja koji joj je prišao sa krvlju Kralja-Jelena na rukama i licu, i na trenutak joj se učinilo da čuje podrugljivi glas vilinske kraljice. A potom se čuo samo žalobni zvuk Kevinove harfe i Lanseletov plač kraj nje, dok su nosili Vivijen na večni počinak.
Govori Morgana... Pratila sam Vivijenino telo iz velike sale Okruglog stola, plačući drugi put u životu koji pamtim. A kasnije te noći posvañala sam se sa Kevinom. Radeći sa kraljičinim ženama, pripremila sam Vivijenino telo za sahranu. Gvenvir je poslala svoje žene, kao i platno, trave i pokrov od baršuna, ali ona sama nije došla. To je bilo sasvim u redu. Sveštenicu Avalona za poslednji počinak treba da pripremaju druge sveštenice. Čeznula sam za svojim sestrama iz Kuće devojaka; ali barem je neće dodirivati hrišćanske ruke. Kada sam završila, došao je Kevin da bdi nad telom. "Poslao sam Talesina da se odmori. Sada imam toliku vlast, jer sam Merlin od Britanije; on je veoma star i osetljiv - čudo da ga danas nije izdalo srce. Plašim se da je neće dugo nadživeti. Balin se sada smirio", dodao je. "Mislim da je možda svestan šta je počinio - ali svakako je to učinio u naletu ludila. Spreman je da prati njeno telo do Glastonberija i da izvrši pokajanje kakvo mu odredi nadbiskup." Besno sam ga gledala. "I ti ćeš pristati na to? Da je predaš u ruke crkvi? Nije me briga šta će se desiti ubici", rekla sam, "ali Vivijen mora biti odneta u Avalon." Progutala sam knedlu da se ne bih ponovo rasplakala. Trebalo je da zajedno otputujemo u Avalon... "Artur je odredio", tiho je rekao Kevin, "da ona bude sahranjena tamo, pred crkvom u Glastonberiju, gde je svi mogu videti." U neverici sam odmahnula glavom. Zar su danas svi poludeli? "Vivijen mora počivati u Avalonu", rekla sam, "gde su sahranjene sve sveštenice Majke, od početka vremena. A ona je bila Gospa od Jezera!" "Takoñe je bila Arturov prijatelj i dobročinilac", rekao je Kevin, "i on će se postarati da njen grob postane mesto hodočašća." Pružio je ruku kako bi me sprečio da progovorim. "Ne, slušaj me, Morgana - ima dobrih razloga za to. Nikada za Arturove vladavine nije počinjen tako ozbiljan zločin. On ne sme sakriti njen grob daleko od očiju i sećanja. Mora biti sahranjena negde gde će sve ljude podsećati na kraljevu pravdu i na pravdu crkve." "I ti ćeš to dozvoliti!" "Morgana, najdraža moja", nežno je rekao on, "nemam šta ja da dozvoljavam ili zabranjujem. Artur je Vrhovni kralj, i u njegovom kraljevstvu se izvršava njegova volja." "A Talesin je to mirno podneo? Ili si ga zato i poslao da se odmori, kako ti ne bi bio na putu dok pripremaš ovo svetogrñe? Hoćeš li da Vivijen bude sahranjena po hrišćanskim običajima, ona koja je bila Gospa od Jezera - da je sahrane isti oni koji svog Boga okružuju kamenim zidovima? Vivijen je mene odabrala da posle nje budem Gospa od Jezera, i ja ti zabranjujem, zabranjujem, čuješ li me?" Kevin je tiho odgovorio. "Morgana. Ne, saslušaj me, mila. Vivijen je umrla ne odredivši svoju naslednicu..." "Bio si tamo onog dana kada je rekla da je odabrala mene..." "Ali ti nisi bila u Avalonu kad je umrla, i odavno si napustila to mesto", rekao je Kevin, a njegove reči pale su mi na glavu kao ledena kiša, tako da sam se stresla. Zurio je u nosiljku i u Vivijenino telo koje je ležalo na njoj, pod pokrovom; nisam mogla da učinim ništa čime bi joj lice postalo prikladno da se vidi. "Vivijen je umrla ne odredivši naslednicu svog položaja, i zato ostaje meni, kao Merlinu od Britanije, da odredim šta treba činiti dalje. A ako je ovo Arturova volja, samo Gospa od Jezera - i oprosti mi, mila, što ću to reći, ali u Avalonu sada nema Gospe - samo ona može da porekne ono što ja kažem. Vidim da kralj ima dobre razloge za ono što želi. Vivijen je provela čitav život pokušavajući da u ovoj zemlji uvede vladavinu mira i zakona..." "Došla je da prebaci Arturu što je zanemario Avalon!" očajno sam povikala. "Umrla je, ne obavivši to, i sada ti pristaješ da je zakopaju u hrišćansko tle, gde se čuju crkvena zvona, kako bi mogli da je pokore u smrti kao i u životu?" "Morgana, Morgana, sitrotice moja!" Kevin je pružio ruke ka meni, one izobličene ruke koje
su me tako često milovale. "I ja sam je voleo, veruj mi! Ali ona je umrla. Bila je velika žena, čitav život je posvetila ovoj zemlji - zar misliš da je važno gde će ležati njena prazna ljuska? Otišla je na mesto koje nas sve čeka posle smrti, a, koliko je poznajem, siguran sam da je tamo čeka sve najbolje. Zar misliš da bi zamerila što će njeno telo počivati tamo gde će najbolje poslužiti svrhama kojima je posvetila ceo svoj život - da kraljeva pravda pobedi sve zlo u ovoj zemlji?" Njegov bogat, nežan, melodičan glas bio je tako ubedljiv da sam na trenutak oklevala. Vivijen više nije bilo; upravo hrišćani prave veliku razliku izmeñu posvećene i neposvećene zemlje, kao da nije sveta sva zemlja, koja je deo naše Majke. Poželela sam da mu padnem u naručje i da zaplačem za jedinom majkom koju sam ikada imala, da plačem nad uništenjem poslednje nade da ću se sa njom vratiti u Avalon, da plačem za svime što sam odbacila i za svojim uništenim životom... Ali ono što je tada rekao nateralo me je da se povučem, užasnuta. "Vivijen je bila stara", rekao je, "i živela je u Avalonu, daleko od stvarnog sveta. Ja sam, uz Artura, morao da živim u svetu gde se vode bitke i donose odluke. Morgana, najdraža moja, slušaj me. Prekasno je zahtevati da Artur poštuje svoju zakletvu Avalonu u istom obliku u kome ju je dao. Vreme prolazi, zvuk crkvenih zvona pokriva zemlju, i narod je time zadovoljan. Ko smo mi da kažemo kako to nije volja Bogova? Želeli mi to ili ne, najdraža ljubavi moja, ovo je hrišćanska zemlja, i mi koji poštujemo sećanje na Vivijen nećemo joj pomoći time što bismo svima objavili da je došla da postavlja kralju nemguće zahteve." "Nemoguće zahteve?" Raširila sam ruke. "Kako se usuñuješ?" "Morgana, saslušaj moje razloge..." "Nisu to razlozi, to je izdaja! Kad bi Talesin čuo ovo..." "Govorim ono što sam čuo i Talesina da govori", nežno je rekao on. "Vivijeni nije bilo suñeno da učini ono što je želela, da stvori zemlju mira - nije bitno da li bi bila hrišćanska ili druidska; volja Boginje biće ipak izvršena, ma kojim imenom je ljudi zvali. Ko smo mi da kažemo kako nije bila volja Boginje da Vivijen pogine pre nego što ponovo pokrene sukobe u zemlji koja je konačno doživela mir i uspeh? Opet ti kažem, ne smemo opet pokrenuti borbe, i da Balin nije ubio Vivijen, ja bih podigao glas protiv onoga što bi zatražila - a mislim da bi to učinio i Talesin." "Kako se usuñuješ da govoriš u njegovo ime?" "Talesin me je proglasio Merlinom od Britanije", rekao je Kevin, "i svakako mi je verovao da ću govoriti u njegovo ime kada on to ne bude mogao da čini." "Sad ćeš još reći da si postao hrišćanin! Zašto ne nosiš brojanice i raspeće?" Odgovorio je tako blagim glasom da sam se umalo opet rasplakala. "Zar zaista misliš da bi to bila velika razlika, Morgana?" Kleknula sam pred njim, kao što sam učinila i pre godinu dana, i privila njegove ruke na grudi. "Kevine, ja sam te volela. Zato te i molim - budi veran Avalonu i sećanju na Vivijen! Hodi sa mnom, večeras. Ne čini ovo svetogrñe, nego me otprati do Avalona, gde Gospa od Jezera treba da počiva, zajedno sa ostalim sveštenicama Boginje..." Nagnuo se nad mene; osećala sam bes i nežnost u njegovim izobličenim šakama. "Ne mogu, Morgana. Najdraža, zar ne možeš da se smiriš i da osetiš mudrost u onome što govorim?" Ustala sam, stresavši njegov dodir, i podigla sam ruke, prizivajući moć Boginje. Čula sam u svom glasu grmljavinu moći sveštenice. "Kevine! U njeno ime, u ime one koja me je navela da ti priñem, u ime muškosti koju ti je dala, pozivam te na poslušnost! Ti nisi podreñen Arturu niti Britaniji, nego samo Boginji i svojim zavetima! Hodi, napustimo ovo mesto! Poñi sa mnom u Avalon, da odnesemo tamo njeno telo!" U tami sam videla da me okružuje sjaj Boginje; Kervin je na trenutak klečao, drhteći, i znala sam da će me sledećeg trenutka poslušati. A tada, ne znam šta se desilo - možda mi je kroz um proletelo da nisam dostojna, da nemam prava... odbacila sam Avalon, svojom voljom, otkuda mi pravo da zapovedam Merlinu od Britanije? Čarolija se prekinula; Kevin je načinio nagao pokret i nespretno ustao.
"Ne zapovedaj mi, ženo! Ti, koja si odbacila Avalon, kojim pravom pokušavaš da nareñuješ jednom Merlinu? Trebalo bi ti da klečiš preda mnom!" Odgurnuo me je obema rukama. "Ne izazivaj me više!" Okrenuo mi je leña i othramao, a na zidovima su lelujale senke njegovog izobličenog tela; gledala sam ga kako odlazi, suviše potresena da bih čak i plakala. I četiri dana kasnije Vivijen je sahranjena, uz sve crkvene počasti, na svetom ostrvu Glastonberi. Ali ja nisam otišla tamo. Nikada, zaklinjala sam se, nikada neću stupiti nogom na Ostrvo sveštenika. Artur ju je iskreno žalio, i izgradio joj je veliku grobnicu, zaklevši se da će jednog dana on i Gvenvir biti položeni kraj nje. Što se tiče Balina, nasbiskup Patricije naredio mu je da ode na hodočašće u Rim i u Svetu zemlju; ali pre nego što je pošao u izgnanstvo, Balan je čuo priču od Lanseleta, našao je Balina, i dva usvojena brata borila su se meñu sobom, i Balin je smesta poginuo, od prvog udarca; ali Balan je dobio groznicu od rana i nije ga nadživeo ni za čitav dan. I tako je Vivijen - kažu da je o tome ispevana i pesma - bila osvećena; ali čemu to, kad je ostavljena u hrišćanskoj grobnici? A ja... nisam znala čak ni ko je odabran da posle nje bude Gospa od Jezera, jer nisam mogla da se vratim u Avalon. ...Nisam bila dostojna Lanseleta, nisam bila dostojna čak ni Kevina... nisam uspela da ga navedem da izvrši svoju dužnost prema Avalonu... ...Trebalo je da odem kod Talesina i da ga molim, makar i na kolenima, da me odvede natrag u Avalon, kako bih tamo iskupila svoje greške i opet se vratila pod okrilje Boginje... Ali pre kraja tog leta, i Talesina više nije bilo; mislim da nikada nije zasigurno shvatio da je Vivijen mrtva, jer čak i pošto je sahranjena, govorio je o njoj kao da će uskoro doći da se zajedno vrate u Avalon; a i o mojoj majci je govorio kao da je živa, kao da je devojčica koja obitava u Kući devojaka. Krajem leta je umro mirno i sahranjen je u Kamelotu, a čak ga je i biskup ožalio kao mudrog i učenog čoveka. A te zime smo čuli da se Meleagrant proglasio za kralja Letnje zemlje. U proleće, Artur je otišao na pohod na jug, a Lanselet je pošao da obiñe kraljev zamak u Karleonu, kada je Meleagrant poslao glasnika pod zastavom primirja, moleći svoju sestru Gvenvir da doñe i razgovara sa njim o vladanju tom zemljom na koju su oboje polagali pravo. 4. "Bolje bih se osećao, a mislim da bi i mome kralju bilo draže, kad bi Lanselet bio tu da te prati", ozbiljno je rekao Kaj. "Na Duhove je ta spodoba bila spremna da potegne oružje pred kraljevskim prestolom, i nije hteo da čeka kraljevu pravdu. Bio on tvoj brat ili ne, ne sviña mi se što hoćeš da ideš sama, samo sa jednom pratiljom i komornikom." "Nije mi on brat", rekla je Gvenvir. "Njegova majka je neko vreme bila kraljeva naložnica, ali ju je oterao zato što ju je zatekao sa drugim. Ona je tvrdila, i možda je to rekla i sinu, da je Leodegranc njegov otac. Kralj ga ikada nije priznao. Da je častan čovek, čovek u koga se može imati poverenja, možda bi postao moj namesnik, i bio bi dobar kao i svako drugi. Ali neću mu dozvoliti da izvlači korist iz takvih laži." "Pa zar ćeš mu poći sa poverenjem, bez zaštite?" upitala je Morgana tiho. Gvenvir je pogledala Kaja, pa Morganu, odmahujući glavom. Zašto Morgana deluje tako smireno, kao da se ne plaši? Zar se Morgana nikada ničega ne plaši, zar ne postoje nikakva osećanja iza tog smirenog, neprozirnog lica? Znala je da Morgana, kao i svi od krvi i mesa, ponekad mora osetiti bol, strah, tugu, bes - ali samo dva puta ju je videla da ta osećanja i pokazuje, a i to je bilo davno; jednom kad je pala u trans i sanjala krv na ognjištu - tada je uplašeno kriknula - i jednom kad je Vivijen bila ubijena pred njenim očima i kada se umalo onesvestila. "Nimalo mu ne verujem", rekla je Gvenvir, "i smatram da je on pohlepni samozvanac. Ali,
razmisli, Morgana. Njegov zahtev je zasnovan naj tvrdnji da mi je brat. Ako me ičim uvredi, ili ako se ne bude ponašao prema meni časno kao prema sestri, time će pokazati da je lagao. Stoga se neće usuditi da me ne dočeka kao svoju sestru i kraljicu, zar ne?" Morgana je slegnula ramenima. "Ja mu ne bih verovala ni toliko." "Ti, svakako, kao i Merlin, imaš čarolije koje su ti rekle šta će se desiti." Morgana je odgovorila gotovo ravnodušno. "Nisu mi potrebne čarolije da znam da je razbojnik uvek razbojnik, i nije natprirodno što ne dozvoljavam prvom nasilniku da me opljačka." Šta god da je Morgana govorila, Gvenvir je uvek osećala potrebu da joj protivureči; uvek joj se činilo da je Morgana smatra za glupaču bez dovoljno pameti i da se sama obuje. Zar Morgana misli da ona, Gvenvir, ne može srediti neki problem u Arturovom odsustvu? Ipak, još od onog zlosrećnog Beltana pre godinu dana, kada je molila Morganu da joj da nekakvu amajliju protiv jalovosti, retko se usuñivala da je gleda u oči. Morgana joj je rekla da amajlije često ne deluju onako kako želimo... a sada, kad god bi pogledala Morganu, pomislila bi da se možda njena zaova takoñe seća tih reči. Bog me kažnjava; možda zbog petljanja sa čarolijama, možda zbog te naopake noći. Kao i uvek kad bi dozvolila sebi i najmanje sećanje na tu noć, osetila je da joj čitavo telo gori od mešavine oduševljenja i srama. Oh, lako je reći da su sve troje bii pijani, ili tvrditi da je sve što je činila te noći bilo uz Arturovu saglasnost, zapravo na njegovo navaljivanje. Ipak, to je bio strašan greh, preljuba. A od te noći je čeznula za Lanseletom, danju i noću; ipak, retko su bili u stanju da se pogledaju. Nije mogla da ga gleda u oči. Da li je mrzi kao grešnu ženu, preljubnicu? Mora da je prezire. A ipak, užasno, očajnički ga je želela. Posle tih Duhova, Lanselet je retko bivao na dvoru. Nikada nije ni pomislila da mu je stalo do majke, a još manje do brata, Balana, ali oboje ih je duboko ožalio. Sve to vreme je uglavnom bio van dvora. "Voleo bih da je Lanselet ovde", rekao je Kaj. "Ko da prati kraljicu na ovakav put, osim viteza koga je Artur proglasio za njenog miljenika i zaštitnika?" "Da je Lanselet ovde", rekla je Morgana, "mnoge naše nevolje bi se okončale, jer on bi umirio Meleagranta sa nekoliko reči. Ali nema svrhe pričati o onome što ne može biti. Gvenvir, da poñem sa tobom kao bih te štitila?" "Za ime Božje", rekla je Gvenvir, "nisam ja dete koje ne ume da načini ni korak bez dadilje! Povešću svog komornika, ser Lukana, kao i Braku da me češlja i oblači ako ostanem tamo duže od jedne noći, a ona će spavati kraj mog kreveta; zar mi je potrebno još nešto?" "Ipak, Gvenvir, moraš imati pratioca koji odgovara tvom položaju. Na dvoru ima još nekoliko Arturovih vitezova." "Povešću Ektorijusa", rekla je Gvenvir. "On je Arturov usvojeni otac, plemenitog je roda i veteran je iz mnogih Arturovih ratova." Morgana je nestrpljivo zatresla glavom. "Stari Ektorijus i Lukan koji je izgubio ruku na planini Badon - zašto ne povedeš i Kaja i Merlina, pa da okupiš oko sebe sve stare i kljaste? Treba ti pratilac vešt u borbi, koji može da te zaštiti, Gvenvir, u slučaju da je taj čvek smislio da te zarobi i traži otkup, ili i nešto još gore." Gvenvir je strpljivo ponovila. "Ako se ne bude ponašao prema meni kao prema sestri, njegov zahtev gubi snagu. A ko bi i čime ugrozio svoju sestru?" "Ne znam je li Meleagrant baš tako dobar hrišćanin", rekla je Morgana, "ali ako ga se ti ne bojiš, Gvenvir, znači da ga poznaješ bolje nego ja. Očito si rešena da u pratnju uzeš samo matore veterane - neka bude po tvome. Mogla bi da mu ponudiš da se oženi tvojom roñakom Elenom, kako bi njegov zahtev još dobio na težini, pa da ga postaviš za namesnika..." Gvenvir se stresla, setivši se ogromnog grubijana odevenog u loše štavljene kože i krzna. "Elena je otmena mlada gospa; nikad je ne bih dala nekom takvom", rekla je. "Razgovaraću sa njim - ako mi se učini da je pošten ratnik i da je u stanju da održava mir u kraljevstvu, onda će se
zakleti na pokornost našem kralju Arturu, i neka vlada ostrvom - ni ja ne volim sve Arturove vitezove, ali čovek može da bude dobar kralj čak i ako ne voli da sedi sa gospama i čavrlja." "Čudno da to ti kažeš", rekla je Morgana. "Kad te čovek čuje kako hvališ mog roñaka Lanseleta, pomislio bi da veruješ kako dobar vitez mora biti lep i da se otmeno ponaša." Gvenvir nije htela da nastavlja svañu. "Hajde, sestro, ja volim i Gavena, a on je grubi severnjak koji se spotiče o samog sebe i ne ume da prozbori ni reč sa ženama. Koliko ja znam, Meleagrant je možda i dragulj u blatu, i zato i idem tamo - da ga lično procenim." I tako je narednog jutra Gvenvir pošla, u pratnji šestorice vitezova, sa Ektorijuson, Lukanom, služavkom i devetogodišnjim pažem. Nije posetila dom svog detinjstva od kako ga je napustila zajedno sa Igrenom, da bi se venčala sa Arturom. Nije bilo daleko; nekoliko milja niz brdo, pa do obala jezera, koje se u ovo doba godine pretvaralo u lepljivu močvaru, sa stokom koja se napasala po njemu i sa ostrvcima obraslim ljupkim cvećem. Na obali su čekala dva čamca, sa istaknutim zastavama njenog oca. Bilo je drsko od Meleagranta što ih koristi bez dozvole, ali na kraju krajeva, sasvim je moguće da on zaista veruje kako je Leodegrancov zakonti naslednik. Možda je to čak i istina; možda je njen otac lagao. Iskrcala se na ovoj istoj obali, na putu za Karleon, pre toliko godina... kako je mlada bila, i kako nevina! Lanselet je bio kraj nje, ali sudbina ju je dala Arturu - Bog zna da je pokušavala da mu bude dobra žena, mada joj Bog nije podario dece. A onda ju je opet obuzelo očajanje. Mogla je da rodi svom mužu trojicu ili petoricu ili sedmoricu sinova, a onda bi došla kuga, ili boginje, ili zaraza gnojnog grla, i svi njeni sinovi bi pomrli... to se dešavalo. I njena majka je rodila četiri sina, a nijedan nije napunio ni pet godina, a Alienorin sin je umro zajedno sa njom. Morgana... Morgana je rodila sina svom zlom, veštičjem bogu, i koliko je ona znala, taj sin je živeo i napredovao, a ona, verna hrišćanska supruga, nije mogla da rodi dete, a sada je možda bila i prestara za to. Na pristaništu ih je čekao lično Meleagrant, klanjajući se; pozdravio ju je kao sestru i pozvao je da uñe u njegov manji čamac. Gvenvir kasnije nije uspela da razabere kako se desilo da je čitava pratnja bila odvojena od nje, osim malog paža. "Sluge moje gospe mogu da poñu drugim čamcem, u ovom ću joj ja biti pratnja", rekao je Meleagrant, uzevši je za ruku sa preteranom prisnošću koja joj se nije dopala; no, morala je da se ponaša diplomatski i da ga ne ljuti. U poslednji čas, obuzeta trenutkom panike, dala je znak ser Ektorijusu. "Sa mnom će poći i moj komornik", zahtevala je, i Meleagrant se nasmešio, a njegovo ogromno, grubo lice je pocrvenelo. "Kako god želi moja sestra i kraljica", rekao je i pustio da Ektorijus i Lukan uñu sa njom u manji čamac. Počeo je da petlja oko prekrivača koji joj je raširio da sedne, a veslači su zaveslali na jezero. Bilo je plitko i gusto obraslo travom; ponekad je ovde bilo potpuno suvo. Iznenada, kad je Meleagrant seo kraj nje, Gvenvir je osetila kako je hvatra napad starog užasa; želudac joj se zgrčio, i na trenutak je pomislila da će povraćati. Obema rukama se uhvatila za sedište. Meleagrant joj je bio suviše blizu; odmakla se koliko je god mogla na uzanom sedištu. Bilo bi joj mnogo prijatnije da je Ektorijus blizu; njegovo prisustvo uvek ju je umirivalo, kao da joj je otac. Primetila je veliku sekiru koju je Meleagrant nosio za pojasom - ličila je na onu koju je ostavio kraj prestola, onu koju je Balin zgrabio kako bi ubio Vivijen... Meleagrant joj se obratio, nagnuvši se toliko blizu da joj se smučio od njegovog smrdljivog daha: "Je li mojoj sestri loše? Sigurno nemaš morsku bolest, jezero je tako mirno..." Opet se odmakla od njega, pokušavajući da se pribere. Bila je sama sa njim, ne računajući dvojicu staraca, i to nasred jezera, a svuda unaokolo bili su samo trava, voda i horizont zaklonjen trskom... zašto je došla ovamo? Zašto nije ostala u svojoj zidom zaklonjenoj bašti u Kamelotu? Ovde nije bilo bezbednosti, nalazila se napolju, pod ogromnim otvorenim nebom, i osećala se mučno, izloženo, kao da je naga... "Uskoro ćemo stići na obalu", rekao je Meleagrant, "i ako želiš da se odmoriš pre nego što preñemo na posao, sestro, naredio sam da se za tebe pripreme kraljičine odaje..." Čamac je zagrebao po plićaku obale. Stara staza još je bila tu, primetila je, uska i zavojita;
vodila je naviše ka zamku i starom zidu sa koga je jednog popodneva gledala Lanseleta kako trči meñu konjima. Osetila je zbunjenost, kao da se to desilo koliko juče, kao da je ona još ona stidljiva devojčica. Stalno je pružala ruku da dodirne zid, da oseti njegovu čvrstinu, i sa olakšanjem je prošla kroz kapiju. Stara sala delovala je manja nego kada je živela tu; navikla se na ogromne prostorije u Karleonu i Kamelotu. Stari presto njenog oca bio je prekriven kožama kakve je nosio Meleagrant, a u podnožju se nalazilo veliko, crno medveñe krzno. Sve je izgledalo zapušteno, kože su bile izlizane i masne, sala nepočišćena, sa kiselkastim zadahom znoja; nabrala je nos, ali toliko joj je laknulo što je opet meñu zidovima da joj zadah i nije mnogo smetao.Upitala se kuda je nestala njena pratnja. "Hoćeš li da se odmoriš i osvežiš, sestro? Da te otpratim u tvoje odaje?" Nasmešila se. "Neću biti ovde dovoljno dugo da ih nazovem svojim, mada je istina da bih volela da se umijem i skinem ogrtač. Hoćeš li poslati nekoga da nañe moju služavku? Trebalo bi da imaš ženu ako nameravaš da postaneš namesnik ovde, Meleagrante." "Ima dovoljno vremena za to", odgovorio je, "ali pokazaću ti odaje koje sam pripremio za svoju kraljicu." Poveo ju je uz staro stepenište. I ono je bilo loše održavano i zapušteno; Gvenvir se mrštila i on joj se sve manje činio dobar za namesnika. Da se uselio u zamak i obnovio ga, da je doveo ženu i sluge da ga dobro održavaju, da je stavio nove tkanine i dobro ga očistio, da je doveo uredne stražare - ali njegovi vojnici su izgledali divljačnije čak i od njega, a nigde se nije videla ni jedna jedina žena. Počela je da je obuzima strepnja. Možda i nije bilo mudro što je došla ovamo, što nije zhtevala da pratnja svakog trenutka bude uz nju... Okrenula se na stepeništu. "Hoću da me prati moj komornik, ako nemaš ništa protiv, i hoću da odmah pošalješ po moju služavku!" "Kako god želiš", iskezio se on. Zubi su u bili vrlo duački, žuti i prljavi. Liči na divlju životinju, pomislila je i naslonila se na zid, užasnuta. No, odnekud je smogla snage da mu odlučno odgovori. "Odmah, molim te. Pozovi ser Ektorijusa, ili ću se vratiti u salu dok ne doñe služavka. Ne pristoji se Arturovoj kraljici da ide sama sa nepoznatim čvekom..." "Čak ni sa bratom?" upitao je Meleagrant, ali Gvenvir se sagla da izbegne njegovu pruženu ruku, ugledala ser Ektorijusa kako ulazi u salu i povikala: "Svekre! Poñi sa mnom, molim te! I pošalji ser Lukana da nañe moje sluge!" Starac se polako popeo uz stepenice do njih, obišavši Meleagranta, i Gvenvir je pružila ruku da se osloni o njega. Meleagrant je izgledao vrlo nezadovoljan. Stigli su na vrh stepeništa, do odaja u kojima je nekada obitavala Alienor; Gvenvir je imala malu sobu iza njene. Meleagrant je otvorio vrata. Iznutra ju je zapahnuo ustajao, vlažan vazduh, i Gvenvir je oklevala. Možda bi bilo bolje da odmah siñe dole i preñe na posao; teško da bi se mogla osvežiti i odmoriti u ovako zapuštenoj sobi... "Ne ti, starče", rekao je Meleagrant, naglo se okrenuvši i gurnuvši Ektorijusa niz stepenice. "Mojoj gospi tvoje usluge više nisu potrebne." Ektorijus se zateturao, izgubio ravnotežu, a u tom času Meleagrant ju je gurnuo u sobu i zalupio vrata za njom. Čula je kako pada reza i pala je na kolena; kad je uspela da ustane, bila je sama u sobi, i nikakva lupnjava o vrata nije dovela do odgovora s druge strane. Znači, Morgana je bila u pravu. Jesu li pobili njenu pratnju? I Ektorijusa i Lukana? Soba u kojoj je Alienor rañala decu, u kojoj je živela i umrla, sada je bila hladna i vlažna; na prostranom krevetu ostale su samo stare krpe, a slama je zaudarala na buñ. Alienorin stari rezbareni sanduk još je bio tu, ali drvo je delovalo masno i prljavo, a u njemu se ništa nije nalazilo. Ognjište je bilo zatrpano pepelom, kao da u njemu vatra nije paljena godinama. Gvenvir je lupala na vrata i vikala dok je nisu zaboleli i ruke i grlo; bila je gladna i premorena, bilo joj je muka od smrada i prljavštine. Ali nije mogla da razvali vrata, dok je prozor bio premali da bi prošla kroz njega - a sa druge strane je iponako bio ponor od pet metara. Bila je zatvorenik. Kroz prozor se videlo samo zapušteno dvorište sa jednom jedinom kravom koja je lunjala unaokolo i povremeno mukala.
Sati su se vukli. Gvenvir je morala da prihvati dve činjenice: neće moći da sama iziñe iz sobe, a neće uspeti ni da privuče pažnju nekoga ko bi joj pomogao u tome. Pratnja joj je nestala - bili su mrtvi ili zatočeni, u svakom slučaju nisu mogli da joj pomognu. Sužavka i paž najverovatnije su ubijeni, a svakako neće moći da ih dozove. Bila je tu, sama, prepuštena čoveku koji će je verovatno iskoristiti kao taoca kako bi od Artura iskamčio nekakav ustupak. Ona lično je najverovatnije bila bezbedna. Kao što je objasnila Morgani, njegov zahtev zasnovan je na činjenici da je on jedini živi sin njenog oca; kopile, ali ipak od kraljevske krvi. No, kada se setila njegovog divljačkog osmeha i ogromnog tela, užasnula se; mogao bi lako da je prisili da ga prizna za namesnika ovog kraljevstva. Dan je polako odmicao; sunce je lagano ušlo u sobu kroz maleni prozor, a onda se povuklo, i konačno je počela da pada noć. Gvenvir je ušla u malu sobu iza ove, koja je pripadala njoj dok je bila dete; nekada je u Alienorinim odajama prebivala njena majka. Mračni, uzani prostor, jedva veći od ostave, delovao je utešno i bezbedno; ko bi joj tu naudio? Nije joj smetalo što je i tu bilo zagušljivo i prljavo, što je slama istrulila; uvukla se u krevet i umotala se u ogrtač. Potom se vratila u spoljašnju sobu i pokušala da odgura teški Alienorin sanduk na vrata. Utvrdila je da se strašno plaši Meleagranta, a još više njegovih razbojničkih vojnika. Svakako im ne bi dozvolio da je povrede - jedino čime može da se cenka jeste njena bezbednost. Artur bi ga ubio, ponavljala je u sebi, Artur bi ga ubio ukoliko joj nanese i najmanju povredu ili uvredu. Ali, upitala se, da li će Arturu uopšte biti stalo do toga? Mada je bio ljubazan i dobar prema njoj svih ovih godina, i ukazivao joj sve počasti, možda mu neće biti krivo da se otarasi žene koja ne može da mu rodi dete - žene koja je, osim toga, zaljubljena u drugog i ne ume to da sakrije od njega. Da sam ja na Arturovom mestu, ne bih preduzela ništa protiv Meleagranta; rekla bih mu da može slobodno da me zadrži, ukoliko smatra da bi mu to koristilo. A šta Meleagrant želi? Da je ona, Gvenvir, mrtva, niko drugi ne bi mogao da polaže pravo na presto Letnje zemlje; njene sestre su imale sitnu decu, ali su živele daleko i verovatno nisu marile za ovu zemlju. Možda je nameravao da je ubije ili da je ostavi da umre od gladi. Noć se vukla. Jednom je začula ljude i konje kako se muvaju u dvorištu; prišla je prozorčiću i provirila, ali videla je samo nekoliko baklji, i mada je vikala dok je grlo nije opet zabolelo, niko nije podigao pogled, kao da je nisu primetili. Jednom, usred noći, kada je zapala u kratak, košmaran dremež, trgla se, jer učinilo joj se da čuje Morganu kako je doziva; uspravila se na prljavoj slami, zureći u tamu, ali bila je sama. Morgana, Morgana, ako možeš da me vidiš svojim čarolijama, reci mom gospodaru kada stigne kući da je Meleagrant varalica, da je ovo bila zamka... a onda se upitala hoće li se Bog naljutiti na nju što priziva Morganine čarolije da je spasu. Počela je tiho da se moli sve dok je sopstveni jednolični glas nije ponovo uspavao. Ovog puta je duboko spavala, bez snova, i kada se probudila, suvih usta, shvatila je da je uveliko dan, a da je ona još zatvorenik u pustim i prljavim odajama. Bila je gladna i žedna, i bilo joj je muka od smrada, ne samo od trule slame i buñi, nego i od onog ugla koji je morala da upotrebi radi sebe. Koliko dugo će je ostaviti ovde samu? Jutro je odmicalo i Gvenvir više nije imala snage ni hrabrosti čak ni da se moli. Da li joj je ovo kazna što nije dovoljno cenila ono što je imala? Bila je verna Arturu, ali želela je i drugog muškarca. Petljala je sa Morganinim čarolijama. Ali ako je ovo kazna za neverstvo sa Lanseletom, očajno je mislila, za šta sam bila kažnjena dok sam još bila verna Arturu? Čak i da Morgana može da vidi, svojom magijom, da je Gvenvir zarobljena, hoće li se potruditi da joj pomogne? Morgana nije imala razloga da je voli; zapravo, Morgana je gotovo sigurno prezire. Je li ikome stalo do nje? Zašto bi iko mario šta joj se dešava? Prošlo je i podne kada je začula korake na stepeništu. Skočila je na noge, čvrsto se umotavši u ogrtač, i povukla se što dalje od vrata. Ušao je Meleagrant, i kad ga je videla, povukla se još
dublje. "Zašto si mi ovo učinio?" upitala je. "Gde je moja služavka, gde su mi paž i komornik? Šta si učinio sa mojom pratnjom? Zar misliš da će ti Artur dozvoliti da vladaš ovom zemljom kad si tako uvredio njegovu kraljicu?" "Nisi više njegova kraljica", tiho je rekao Meleagrant. "Kada završim s tobom, neće te primiti nazad. U stara vremena, gospo, kraljičin ljubavnik bio je kralj zemlje, i ako te zadržim i ako mi rodiš sina, niko neće moći da mi porekne pravo da vladam." "Od mene nećeš dobiti sinove", rekla je Gvenvir, hladno se smejući. "Jalova sam." "Pih - bila si udata za bezbradog momka", rekao je on i dodao još nešto što Gvenvir nije sasvim razumela, ali bilo joj je jasno da je užasno prosto. "Artur će te ubiti", rekla je. "Neka proba. Napasti ostrvo mnogo je teže nego što misliš", rekao je Meleagrant, "a možda neće ni želeti da pokuša, pošto bi morao da te uzme nazad..." "Ne mogu da se udam za tebe. Već imam muža." "Niko u mom kraljevstvu neće mariti zbog toga", rekao je Meleagrant. "Ima ih mnogo koji preziru zakone sveštenika, a ja sam sve sveštenike prognao! Vladam ovde po drevnim zakonima i postaću kralj po tim zakonima, koji kažu da ovde vlada onaj ko spava sa tobom..." "Ne", šapnula je i ustuknula, ali on je skočio i privukao je sebi. "Nisi po mom ukusu", grubo je rekao. "Mršava, ružna, bleda - više volim žene koje imaju malo mesa na kostima! Ali ti si kćer starog Leodegranca, osim ako je tvoja majka imala vreliju krv nego što mislim! I zato..." Privio ju je uz sebe. Otimala se, uspela je da oslobodi jednu ruku i udarila ga je preko lica. On je kriknuo kad ga je pogodila laktom u nos, zgrabio ju je za ruku i grubo je protresao; potom ju je stegnutom pesnicom udario u bradu. Osetila je kako nešto puca i i kako joj u usta navire krv. Nastavio je da je udara pesnicama; podigla je ruke, užasnuta, da bi se zaštitila od udaraca, ali on je nastavio da je tuče. "Pazi", drao se, "ne pokušavaj to više, ima da znaš ko ti je gazda..." Opet ju je uhvatio za ruku i snažno je zavrnuo. "Oh, ne, ne - molim te, molim te, to me boli... Artur... Artur će te ubiti..." Odgovorio joj je psovkama, povukao je za ruku tako da se srušila na krevet, a onda je kleknuo kraj nje i počeo da se svlači. Otimala se i vrištala; opet ju je udario, pa se smirila, zgrčena u uglu kreveta. "Svuci haljinu!" naredio joj je. "Ne!" povikala je, obgrlivši se. On je ponovo pružio ruku, zavrnuo joj doručje i razderao joj haljinu do struka. "Hoćeš li sad da je skineš, ili da je pokidam na krpice?" Tresući se i jecajući, Gvenvir je drhtavim prstima skinula haljinu preko glave, svesna da bi trebalo da se opire, ali suviše užasnuta od njegovih pesnica i udaraca. Kada se svukla, cimnuo ju je da legne, pritisnuo je o prljavu slamu i grubo joj raširio noge. Otimala se sasvim malo, uplašena od batina, zgañena od njegovog smrdlivog daha, od njegovog dlakavog tela, od njegovog mesnatog uda koji se bolno zario u nju, upirući i upirući dok nije pomislila da će se raspasti od pritiska. "Ne povlači se od mene, prokleta bila!" proderao se on, upirući i dalje; kriknula je od bola i on ju je ponovo udario. Nepomično je ležala, jecajući, i pustila da čini sa njom šta želi. Činilo joj se da to večito traje, snažni ravnomerni trzaji, sve dok konačno nije osetila kako se on grči i zariva se još dublje u nju; onda se svalio sa nje, i ostavio je da se bori za dah, pokušavajući da prikupi odeću. Ustao je i pritegao pojas. "Zar me nećeš sad pustiti?" preklinjala je. "Obećavam ti... obećavam..." On se iskezio. "Zašto bih te pustio?" upitao je. "Ne, sad si tu i tu ćeš i ostati. Treba li ti nešto? Haljina umesto te?" Ustala je, plačući, posramljena i zgañena. Jedva je uspela da odgovori. "Mogu li... da dobijem malo vode... i nešto za jelo? I..." počela je još jače da plače, ovog puta od stida, "i noćnu
posudu?" "Šta god želite, gospo", sarkastično je rekao Meleagrant i izišao, opet je zaključavši. Znatno kasnije, pojavila se neka grbava veštica i donela joj masno pečenje, komad heljdinog hleba, i vrčeve sa vodom i pivom. Donela je i ćebad i noćnu posudu. "Ako odneseš poruku mom gospodaru Arturu", rekla je Gvenvir, "daću ti ovo..." pokazala joj je zlatni češalj koji je imala u kosi. Staričino lice je sinulo pri pogledu na zlato, ali brzo je odvratila pogled, uplašena, i izgubila se iz sobe. Gvenvir se ponovo rasplakala. Konačno je uspela da se malo smiri, jela je i pila, i pokušala da se malo opere. Bilo joj je muka i sve ju je oblelo, ali najgore je bilo osećanje iskorišćenosti, stida, užasne prljavštine. Je li istina ono što je Meleagrant rekao - da je Artur neće primiti nazad, sad kad je neoprostivo ukaljana? Možda je tako... da je ona muškarac, ne bi želela da dodirne išta što je Meleagrant upotrebio... Ne, to nije pošteno; nije učinila ništa loše, uhvaćena je u zamku i prevarena, iskorišćena protiv svoje volje. Da, ali upravo to sam i zaslužila... ja nisam verna žena, volim drugoga... Bilo joj je muka od krivice i stida. Ali posle nekog vremena počela je da se smiruje i da razmišlja o svojoj sudbini. Nalazila se u Meleagrantovom zamku - starom zamku njenog oca. Bila je zarobljena i silovana, a Meleagrant je izjavio kako namerava da zadrži ostrvsko kraljevstvo u svojstvu njenog ljubavnika. Nije dolazilo u obzir da mu Artur to dozvoli; ma šta mislio o njoj lično, njegova čast Vrhovnog kralja zahtevaće da povede rat protiv Meleagranta. To neće biti lako, ali nije nemoguće osvojiti ostrvo. Nije znala kakav je Meleagrant u borbi - osim, pomislila je u retkom trenutku humora, osim protiv bespomoćne žene, koju je pretukao i naterao na pokornost. Ali ne dolazi u obzir da on može da se suprotstavi Vrhovnom kralju koji je porazio Saksonce na planini Badon. A onda će morati da ga pogleda u oči i kaže mu šta joj se desilo. Možda bi iblo jednostavnije da se ubije. Ma koliko pokušavala, nije mogla ni da zamisli sebe kako Arturu priča šta joj je Meleagrant učinio... Trebalo je da mu se više opirem; Artur se u bitkama suočavao sa smrću, jednom je ozbiljno ranjen i to ga je vezalo za krevet pola godine, a ja - ja sam prestala da se opirem posle nekoliko udaraca... Poželela je da ume da čara kao Morgana; pretvorila bi ga u svinju! Ali Morgana mu nikada ne bi pala u ruke, ona bi pogodila da je u pitanju zamka; i upotrebila bi onaj svoj mali bodež - možda ga ne bi ubila, ali bi izgubio želju, a možda i sposobnost da tako napada žene! Pojela je i popila koliko je mogla, oprala se i malo istresla prljavštrinu iz haljine. Opet je počelo da se smračuje. Nije imala čemu da se nada - niko neće posumnjati, niko neće poći po nju sve dok Meleagrant ne počne da se razmeće onim što je učinio, dok ne objavi da je on ljubavnik kćeri kralja Leodegranca. Pošla je svojom voljom, u odgovarajućoj pratnji dvojice Arturovih vitezova. Sve dok se Artur ne vrati sa južnih obala, a možda tek nedelju ili deset dana potom, pošto se ne vrati u dogovoreno vreme, on će početi da podozreva da nešto nije kako treba. Morgana, zašto te nisam poslušala? Ti si me upozorila da je on divljak... Na trenutak je gotovo mogla da vidi bledo, nepomično lice svoje zaove - mirno, pomalo podsmešljivo - i to toliko jasno da je morala da protrlja oči; Morgana joj se smeje? Ne, to je bila samo igra svetlosti i odmah je nestala. Kad bi mogla da me vidi svojom magijom... možda bi mogla da pošalje nekoga... ne, ne bi, ona me mrzi, smejala bi se mojoj nesreći... a onda se setila: Morgana se smejala i podsmevala, ali kada doñe do ozbiljne nevolje, niko nije ljubazniji od nje. Morgana ju je negovala posle pobačaja; pristala je, iako se bunila, da joj pomogne onom amajlijom. Možda je Morgana ipak ne mrzi. Možda je Morganina podsmešljivost samo odbrana od Gvenvirinog ponosa, od njenog mrštenja zbog magije Avalona. Nameštaj u sobi postao je teško vidljiv zbog sumraka. Trebalo je da traži nekakvu svetiljku. Sada joj je bio jasno da će provesti i drugu noć u zatočeništvu, a možda će se Meleagrant vratiti... od te pomisli joj je opet pripala muka; i dalje ju je sve bolelo od njegove grubosti, usne su joj otekle, i pojavile su joj se modrice na ramenima, i najverovatnije i na licu. I mada je, ovako sama,
mogla sasvim smireno da razmišlja o načinima da mu se suprotstavi, možda i da ga otera, znala je, po užasu koji ju je od toga obuzeo, da će se, ako je on ponovo dodirne, samo zgrčiti od straha i da će ga pustiti da radi šta god želi, samo da bi izbegla nove udarce... toliko se bojala, toliko se bojala da će joj opet naneti bol... I kako Artur da joj oprosti, kad nije ozbiljno pretučena, nego se predala kao kukavica, posle svega par udaraca... kako da je primi nazad kao kraljicu, kako da je voli i poštuje, kada je dozvolila drugom čoveku da je ima...? Nije mu smetalo kada su ona i Lanselet... on je u tome učestvovao... ako je bilo greha, nije bio njen, učinila je ono što je želeo njen gospodar... Oh, da, ali Lanselet je njegov roñak i najbolji prijatelj... Začulo se kretanje u dvorištu; Gvenvir je prišla prozoru i provirila, ali videla je i dalje samo jedan ugao, i istu onu usamljenu kravu. Odnekuda se čula buka, vika i zveka oružja, ali nije mogla da vidi šta se dešava, a i zvuk je bio prigušen zidovima i stepeništem; možda se samo oni Meleagrantovi razbojici svañaju, ili možda - Oh, ne! Bože sačuvaj! - možda ubijaju njenu pratnju. Pokušala je da izvije vrat kako bi videla nešto više, ali nije videla ništa. Uto se spolja začuo zvuk. Vrata su se naglo otvorila i pojavio se Meleagrant, sa isukanim mačem u ruci. Mahnuo je na nju mačem. "Ulazi - u onu malu sobu", naredio je. "Smesta, i da nisam čuo ni glasa, gospo, ili ćeš gadno proći." Znači li to da je neko došao da me spase? Meleagrant je izgledao strašno, i znala je da od njega ništa neće saznati. Povukla se, polako, u malu unutrašnju sobu. On je pošao za njom, sa rukom na maču, i Gvenvir se zgrčila, drhteći čitavim telom u iščekivanju udarca... hoće li je sad ubiti, ili će je upotrebiti kao taoca kako bi uspeo da pobegne? Nikada nije saznala. Meleagrantova glava je iznenada eksplodirala u masu krvi i mozga; čudno, polako se skljokao, i Gvenvir za njim, upola onesvešćena, ali pre nego što je pala na pod, našla se u Lanseletovom naručju. "Gospo, kraljice moja... o, voljena..." Čvrsto ju je zagrlio, a potom je, tek napola svesna, Gvenvir shvatila da je on ljubi po čitavom licu. Nije se bunila; sve je bilo kao u snu. Meleagrant je ležao na podu u lokvi krvi, sa mačem kraj sebe. Lanselet je morao da je prenese preko leša pre nego što ju je postavio na noge. "Kako... kako si znao?" zamucala je. "Morgana", odgovorio je on. "Kada sam stigao u Kamelot, Morgana je rekla da je pokušala da te zadrži do mog dolaska. Osećala je da je u pitanju zamka - uzeo sam konja i pošao za tobom, sa desetak ljudi. Našao sam tvoju pratnju zarobljenu tu blizu, u šumi - bili su vezani i zapušenih usta - čim sam ih oslobodio, nije bilo teško - očito je smatrao da je sasvim bezbedan." Sada ju je Lanselet pustio koliko da vidi modrice, pocepanu haljinu, posečenu usnu. Dodirnuo ju je drhtavim prstima. "Sad mi je žao što je tako brzo umro", rekao je. "Rado bih ga naterao da pati tako kao ti - oh, sirota moja ljubavi, najdraža moja, tako si surovo iskorišćena..." "Ne znaš", šapnula je, "ne znaš ti..." i ponovo je zajecala, privijajući se uz njega. "Došao si, došao si, mislila sam da niko neće doći, da me niko više ne želi, da me više niko neće dodirnuti sad kad sam tako okaljana..." On ju je čvrsto grlio, neprekidno je ljubeći sa zanesenom nežnošću. "Okaljana? Ti? Ne, to je on, on je, i platio je za to..." mrmljao je izmeñu poljubaca. "Mislio sam da sam te zauvek izgubio, mogao je da te ubije, ali Morgana je rekla da nije, da si živa..." Čak i u tom trenutku Gvenvir je osetila mešavinu straha i strepnje - zar Morgana zna kako je ona ponižena i napastvovana? Oh, Bože, kad samo Morgana ne bi znala! Ne bi mogla da podnese da Morgana zna za ovo! "A ser Ektorijus i ser Lukan?" "Lukan je dobro; Ektorijus nije mlad i pretrpeo je ozbiljan šok, ali nema razloga da ne preživi", rekao je Lanselet. "Moraš da siñeš, voljena, da bi te videli i znali da im je kraljica živa." Gvenvir je pogledala svoju pocepanu haljinu i dodirnula modrice na licu. Oklevala je. Jedva je
progovorila kroz stegnuto grlo. "Mogu li samo malo da se upristojim? Neću da vide..." Nije mogla da nastavi. Lanselet je malo oklevao, a onda je klimnuo glavom. "Da. Neka misle da se nije usudio da te dodirne. Bolje je tako. Došao sam gore sam, jer znao sam da mogu sam protiv Meleagranta; ostali su dole. Hajde da pogledamo po drugim sobama - takav čovek ne bi živeo bez nekakve žene." Ostavio ju je na trenutak, i jedva je podnela njegovo odsustvo. Povukla se što dalje od Meleagrantovog tela na podu, gledajući u njega kao da je vuk koga je ubio neki pastir, čak i bez gañenja zbog krvi. Malo kasnije, Lanselet se vratio. "Našao sam jednu čistu sobu i sanduke sa haljinama kakve priliče gospi - mislim da je to soba starog kralja. Ima čak i ogledalo." Poveo ju je niz hodnik. Soba je bila počišćena, a slama u prostranom krevetu bila je sveža i čista, sa čaršavima, ćebadima i krznenim pokrivačima - ne suviše čistim, ali ni gadnim. Prepoznala je rezbareni sanduk, i u njemu je našla tri haljine; videla je Alienor u jednoj od njih, a ostale su bile sašivene za nekog višeg rastom. Dok ih je držala u rukama, oči su joj se ispunile suzama. Mora da su pripadale mojoj majci, pomislila je. Pitam se zašto ih otac nikada nije dao Alienori... Nikada nisam dobro upoznala oca. Nemam predstavu o tome kakav je čovek bio, bio mi je samo otac. To joj se učinilo tako tužno da umalo nije ponovo zaplakala. "Obući ću ovo", rekla je i bledo se nasmejala. "Ako uspem bez služavke..." Lanselet ju je nežno pogladio po licu. "Ja ću te obući, moja gospo." Počeo je da joj pomaže oko haljine. A onda mu se lice zgrčilo i podigao ju je u naručje, onako poluodevenu. "Kad samo pomislim na tu... tu životinju kako te dodiruje", rekao je, lica zagnjurenog u njene grudi, "a ja, koji te volim, jedva se usuñujem da te dodirnem..." Morala je da bude iskrena prema sebi: Bog ju je nagradio zbog vrline i obuzdavanja time što ju je predao Meleagrantu, da je siluje i zlostavlja! A Lanselet, koji je pun ljubavi i nežnosti, koji se pažljivo držao po strani kako ne bi izneverio svog roñaka - on je morao da bude svedok tome! Okrenula se da ga zagrli. "Lanselete", šapnula je, "najdraža ljubavi moja - ukloni mi sećanje na to što mi je on radio hajde da još malo ostanemo ovde..." Oči su mu se ispunile suzama; nežno ju je spustio na postelju, milujući je drhtavim rukama. Bog me nije nagradio zbog vrlina. Zašto bih sad verovala da će me kazniti? A onda se uplašila: možda uopšte nema Boga, možda nema nijednog od svih bogova u koje veruju ljudi. Možda je to sve samo velika laž sveštenika, kako bi mogli da nareñuju ljudima šta da rade, šta da ne rade, šta da veruju, pa čak i da nareñuju kraljevima. Podigla se i povukla Lanseleta ka sebi, gladno ga ljubeći rasečenim usnama, milujući ga po čitavom telu, ovog puta bez straha i stida. Više nije marila, nije se uzdržavala. Artur? Artur je nije zaštitio od bezočnosti. Propatila je ono što je morala da propati, a sada, sad može makar ovo. Artur je kriv što je prvi put legla sa Lanseletom, a sada će raditi ono što sama želi. Napustili su Meleagrantov zamak dva sata kasnije, jedno uz drugo, ruku pruženih izmeñu konja kako bi se sve vreme dodirivali, i Gvenvir više nije pazila; gledala je pravo u Lanseleta, visoko podignute glave, radosna i zadovoljna. Ovo je njena prava ljubav, i više nikada se neće truditi da je skriva od bilo koga. 5. Na obalama Avalona sveštenice su lagano išle duž obale obrasle trskom, sa bakljama u rukama... Trebalo je da budem meñu njima, ali postojao je neki razlog što nisam... Vivijen bi se naljutila na mene što nisam tamo, ali ja sam, izgleda, bila na nekoj udaljenoj obali i nisam mogla da izgovorim reč koja bi me dovela do njih... Ravena je polako išla, njeno bledo lice bilo je izborano, a na slepoočnicama je imala sedo pramenje... kosa joj je bila raspuštena; je li moguće da je još devica, da je nije dodirnuo niko sem Boga? Njena bela odežda kretala se na istom vetru od koga su poigravale baklje. Gde je Vivijen, gde je Gospa? Sveti čamac se nalazio na obali večne zemlje, ali ona više neće doći da
zameni Boginju... i ko je ono, sa velom i vencem Gospe? Nikada je nisam videla, osim u snovima... Gusta, bezbojna kosa, nalik na zrelo žito, bila je spletena nisko nad čelom; ali oko struka, tamo gde bi trebalo da visi srpoliki nož sveštenice... oh, Boginjo! Svetogrñe! Na boku njene blede odežde visi raspeće; borila sam se protiv nevidljivih veza kako bih jurnula i otkinula tu svetogrdnu stvar, ali Kevin je stupio izmeñu nas i uhvatio me za ruke šakama koje su se uvijale kao izobličene zmije... a onda je počeo da se uvija u mojim rukama... i zmije su pokušavale da me ujedu... "Morgana! Šta je bilo?" Elena ju je drmala za rame. "Šta je bilo? Plakala si u snu..." "Kevin", promrmljala je i sela, a raspletena kosa, crna kao gavranovo krilo, njihala se oko nje kao tamna voda. "Ne, ne, nisi bila ti - ali imala je svetlu kosu nalik na tvoju, i raspeće..." "Sanjala si, Morgana", rekla je Elena. "Probudi se!" Morgana je zatreptala i stresla se, a potom je duboko uzdahnula i pogledala Elenu smireno kao i uvek. "Izvini - ružan san", rekla je, ali oči su joj još bile uplašene. Elena se upitala kakvi to snovi progone kraljevu sestru; svakako su strašni, jer ona je došla ovamo sa onog strašnog ostrva veštica i čarobnjaka... pa ipak, Morgana joj se nikada nije činila zla. Kako žena može biti tako dobra, ako obožava ñavola i odbija da primi Hrista? Odvratila je pogled od Morgane. "Moramo da ustanemo, roñako", rekla je. "Kralj se danas vraća, tako je rekao sinoćni glasnik." Morgana je klimnula glavom i iskobeljala se iz postelje, svlačeći spavaćicu; Elena je čedno odvratila pogled. Morgana kao da nije znala za stid - zar nikada nije čula da svi gresi stižu na ovaj svet preko ženskog tela? Sada je stajala besramno naga, preturajući po svom sanduku u potrazi za prazničnom haljinom; Elena se okrenula i počela da se oblači. "Požuri, Morgana, moramo kod kraljice..." Morgana se nasmešila. "Ne žuri toliko, roñako. Moramo dati Lanseletu vremena da se udalji. Gvenvir nam ne bi zahvalila kad bismo izazvale skandal!" "Kako možeš tako da govoriš, Morgana? Posle svega što se desilo, sasvim je razumljivo što se Gvenvir plaši da bude sama preko noći, pa želi da njen zaštitnik spava pred njenim vratima... i zaista, sreća je što je Lanselet stigao na vreme da je spase od još gore sudbine..." "Ne budi veća budala nego što moraš biti, Elena", umorno i strpljivo je rekla Morgana. "Zar zaista veruješ u to?" "Ti, naravno, znaš istinu preko svoje magije", planula je Elena, tako glasno da su ostale žene koje su spavale u istoj sobi okrenule glave da čuju oko čega se svañaju kraljičina roñaka i kraljeva sestra. Morgana je brzo spustila glas. "Veruj mi da ne želim skandal, baš kao ni ti. Gvenvir mi je snaja, a i Lanselet mi je roñak. Sam Bog zna da Artur ne bi smeo da prebacuje Gvenviri zbog onoga što se desilo sa Meleagrantom - sirotica, ona nije kriva za to, i svakako se moralo objaviti kako je Lanselet stigao na vreme da je spase. Ali nimalo ne sumnjam u to da će Gvenvir reći Arturu, barem u potaji, kako ju je Meleagrant iskoristio - ne, Elena, videla sam kako je izgledala kada ju je Lanselet doveo sa ostrva, i čula sam šta je rekla, da se strašno plaši da ju je onaj prokleti razbojnik oplodio!" Elena je strašno prebledela. "Ali on joj je brat", šapnula je. "Zar bi ijedan čovek počinio takav greh?" "Pobogu, Elena, kako si glupa!" rekla je Morgana. "Zar misliš da je to najstrašniji deo priče?" "A ti si rekla - rekla si da Lanselet leži u njenoj postelji dok je kralj odsutan..." "Ne čudim se tome i ne mislim da je to bilo prvi put", odvratila je Morgana. "Razmisli malo, Elena - zar joj zameraš? Posle onoga što joj je učinio Meleagrant, čudilo bi me da je Gvenvir uopšte ikada poželela da je dodirne ijedan muškarac, i zbog nje mi je milo što Lanselet možda može da joj pomogne da zaleči rane. A sada će je, možda, Artur oterati, kako bi mogao da ipak stekne sina." Elena se zagledala u nju. "Možda će Gvenvir otići u manastir - jednom mi je kazala da nikada
nije bila sreća kao u manastiru na Glastonberiju. Ali hoće li je oni primiti ako se sazna da je bila ljubavnica muževljevog zapovednika konjice? Oh, Morgana, tako se stidim zbog nje!" "To nema nikakve veze sa tobom", rekla je Morgana. "Zašto bi ti marila?" Elena je samu sebe iznenadila kad je planula. "Gvenvir ima muža, udata je za Vrhovnog kralja, i njen muž je najčasniji i najljubazniji kralj koji je ikada vladao ovom zemljom! Nije joj potrebno da traži ljubav negde drugde! A kako da Lanselet pogleda ijednu drugu gospu kad ga je kraljica uzela za sebe?" "Pa", rekla je Morgana, "možda će sada ona i Lanselet otići sa dvora. Lanselet poseduje imanja u Donjoj Britaniji, a njih dvoje se odavno vole, mada mislim da do ove nesreće nisu spavali zajedno." Slagala je mirne duše; ono što joj je kazao izmučeni Lanselet ostaće zauvek pokopano u dubinama njenog srca. "Ali onda će se Arturu smejati svi hrišćanski kraljevi na našim ostrvima", primetila je Elena. "Ako njegova kraljica pobegne sa njegovim prijateljem i zapovednikom konjice, nazvaće ga rogonjom, a možda i gorim imenima." "Mislim da Arturu ne bi bilo važno šta govore o njemu", počela je Morgana, ali Elena je odmahnula glavom. "Ne, Morgana, mora da mu bude važno. Niži kraljevi moraju da ga poštuju, kako bi mu se pridružili kad ustreba. A kako to da učine ako dozvoli svojoj ženi da otvoreno živi u grehu sa Lanseletom? Da, znam da govorimo o ovih nekoliko dana. Ali možemo li biti sigurni da će se oni na tome zaustaviti? Moj otac je Arturov prijatelj i vazal, ali mislim da bi se čak i on podsmevao kralju koji ne može da vlada ni svojom ženom, i upitao bi se kako takav čovek može da vlada kraljevstvom." Morgana je slegnula ramenima. "Pa šta možemo da uradimo, osim da ubijemo krivce?" "Kakav razgovor!" stresla se Elena. "Ne, Lanselet mora da napusti dvor. Ti si mu roñaka, zar ne možeš da mu to objasniš?" "Avaj", rekla je Morgana, "bojim se da nemama toliko uticaja na svog roñaka." Duboko u sebi osetila je poznati ledeni ujed bola. "Kad bi se Lanselet oženio", rekla je Elena, izgledajući kao da se čudi sopstvenoj hrabrosti. "Kad bi se oženio mnome! Morgana, ti se razumeš u čini i magiju, možeš li mi dati amajliju koja bi skrenula Lanseletovu pažnju sa kraljice na mene? I ja sam kraljevska kćer, i svakako sam lepa koliko i Gvenvir - a barem nisam udata!" Morgana se gorko nasmejala. "Moje čini, Elena, mogu biti gore od beskorisnih - pitaj jednom Gvenvir kako se jedna takva amajlija okrenula protiv nje! Ali, Elena", rekla je, odjednom se uozbiljivši, "da li bi zaista pošla tim putem?" "Ako bi se stvarno oženio mnome", rekla je Elena, "mislim da bi shvatio da nisam manje dostojna ljubavi nego ona." Morgana je uhvatila devojku za bradu i zagledala joj se u lice. "Slušaj me, dete", počela je, i Elena je osetila da joj tamne oči čarobnice gledaju pravo u dušu. "Elena, to neće biti lako. Rekla si da ga voliš, ali ljubav u ustima devojke je samo stvar mašte. Da li zaista znaš kakav je on čovek? Da li bi tvoja ljubav opstala i posle godina braka? Ako želiš samo da legneš sa njim - to bih lako mogla da ti udesim. Ali kada nestanu opčinjenost i čini, on će te možda mrzeti što si ga izigrala. A šta onda?" Elena je počela da muca. "Čak... čak i to bih rizikovala. Morgana, moj otac me je nudio drugim proscima, ali obećao mi je da me nikada neće prisiljavati na udaju. Kažem ti, ako ne mogu da se udam za Lanseleta, poći ću u manastir, zauvek, kunem se..." Devojka je drhtala čitavim telom, ali nije zaplakala. "Ali zašto molim tebe, Morgana? Kao i svi mi, kao i Gvenvir, i ti bi rado uzela Lanseleta, za muža ili ljubavnika, a kraljeva sestra može sama da bira..." Tog časa je Elena pomislila da je oči varaju, jer u hladnom pogledu sveštenice kao da su na trenutak zasvetlucale suze. Od prizvuka u njenom glasu i Elenu su zaplekle oči. "Oh, ne, dete. Lanselet me ne bi uzeo, čak i kad bi mu Artur naredio. Veruj mi, Elena, malo ćeš sreće naći sa Lanseletom."
"Mislim da žene i inače ne nalaze mnogo sreće u braku", rekla je Elena. "Samo mlade devojke maštaju o tome, a ja nisam baš tako mlada. Ali žena mora da se uda, ranije ili kasnije, a ja bih najradije pošla za Lanseleta. Ionako ne mislim da možeš da učiniš nešto tako!" otelo joj se. "Zašto mi se podsmevaš? Jesu li sve tvoje čini i amajlije samo priča za malu decu?" Očekivala je da će Morgana planuti, kako bi odbranila svoju veštinu, ali Morgana je samo uzdahnula i odmahnla glavom. "Ne bih se mnogo pouzdala u ljubavne čini, rekla sam ti to još na početku. One služe da usmeravaju volju neznalicama. Veština Avalona je sasvim drugačija i ne sme se prizivati olako, zato što bi neka devojka radije legla sa jednim muškarcem nego sa drugim." "Oh, uvek je tako sa veštinama mudraca", planula je Elena. "Mogu da uradim ovo ili ono, ali neću jer nije pravo da se uplićemo u Božije poslove, ili zvezde ne stoje dobro, ili uvek nešto tako..." Morgana je opet uzdahnula. "Roñako, mogu ti dati Lanseleta za muža, ako ga zaista želiš. Mislim da nećeš biti srećna, ali do sada si bila pametna i rekla si da u braku ni ne očekuješ sreću... Veruj mi, Elena, najviše bih volela da vidim Lanseleta dobro oženjenog i daleko od ovog dvora i od kraljice. Artur mi je brat, i ne želim da ga sustigne stramota, a to se mora desiti ranije ili kasnije. Ali moraš zapamtiti da si me sama molila. Pazi da ne počneš da jadikuješ kada se sve pretvori u gorčinu." "Kunem se da ću prihvatiti sve što se desi, samo ako mogu da ga dobijem za muža", rekla je Elena. "Ali zašto bi to učinila, Morgana? Samo da napakostiš Gvenvir?" "Veruj u to ako želiš, ili veruj i da suviše volim Artura da bih volela skandal koji bi uništio sve što je on postigao", mirno je rekla Morgana. "I zapamti još nešto, Elena: čini retko deluju onako kako misliš da će delovati..." Kada se bogovi odluče, zar je važno šta čine smrtnici, čak i činima i čarolijama? Vivijen je dovela Artura na presto... pa ipak, Boginja je sprovela svoju volju, a ne Vivijeninu, jer je uskratila Arturu sina koga bi mu rodila kraljica. A kada je ona, Morgana, pokušala da popravi ono što je Boginja propustila da učini, samo je bacila Gvenvir i Lanseleta jedno drugom u zagrljaj. Pa, barem će to moći da popravi, postaravši se da Lanselet bude dobro oženjen. A i Gvenir je u zamci; možda će i njoj biti drago da se nekako izvuče iz toga. Usne su joj se izvile u nešto nalik na osmeh. "Pazi, Elena, postoji mudra izreka: 'Pazi dobro za šta se moliš, jer to možeš i dobiti.' Mogu ti dati Lanseleta za muža, ali zauzvrat ću tražiti dar." "Šta ti ja mogu dati što bi ti vredelo, Morgana? Ti ne voliš dragulje, to znam..." "Ne trebaju mi dragulji ni blago", rekla je Morgana, "samo ovo. Rañaćeš decu Lanseletu, jer videla sam njegovog sina..." Tu je zastala, osećajući kako joj se koža ježi duž kičme, kao kada ju je obuzimao Vid. Elenine plave oči bile su razrogačene od čuda. Gotovo ju je čula kako misli: Znači, istina je, udaću se za Lanseleta i rañaću mu decu... Da, istina je, mada nisam to znala dok nisam progovorila... ako delujem u okvirima Vida, znači da se ne uplićem u poslove Boginje, i stoga ću uspeti. "Neću ti ništa reći o tvom sinu", mirno je rekla. "On mora sam dočekati svoj usud..." Odmahnula je glavom kako bi rasterala neobičnu tamu Vida. "Tražim samo da mi daš svoju prvu kćer kako bi se obrazovala u Avalonu." Elena je raširila oči. "Da bude čarobnica?" "Lanseletova majka je bila Vrhovna sveštenica Avalona", rekla je Morgana. "Ja nisam rodila Boginji kćer. Ako mojom zaslugom rodiš Lanseletu sina za kojim žudi svaki muškarac, moraš mi se zakleti - svojim Bogom - sa ćeš mi dati da odgajim tvoju kćer." Soba je prosto odzvanjala od tišine. Konačno je Elena progovorila. "Ako se sve to zbude, i ako rodim sina Lanseletu, kunem ti se da ćeš dobiti za Avalon njegovu kćer. Kunem se imenom Hristovim", rekla je i prekrstila se. Morgana je klimnula glavom. "A ja se zauzvrat kunem", rekla je, "da će mi ona biti kao kćer koju nikada nisam rodila i da će zalečiti veliko zlo..."
Elena je zažmirkala. "Veliko zlo? O čemu to govoriš, Morgana?" Morgana se malo zanjihala; napeta tišina u sobi je prekinuta. Bila je svesna pljuštanja kiše pod prozorima i hladnoće u sobi. Namrštila se. "Ne znam - misli su mi odlutale. Elena, takvu stvar ne možemo udesiti ovde. Moraš tražiti dozvolu da poñeš u posetu ocu i moraš se postarati da i ja budem pozvana kako bih ti pravila društvo. Postaraću se da tamo bude i Lanselet." Duboko je uzdahnula i počela da oblači haljinu. "Kad smo već kod Lanseleta, do sada je imao dovoljno vremena da ode iz kraljičinih odaja. Hodi, Gvenvir će nas čekati." I zaista, kad su Elena i Morgana stigle kod kraljice, tamo nije bilo ni traga od Lanseleta, niti od bilo kog muškarca. Ali u jednom trenutku, kada je Elena bila dovoljno daleko, Gvenvir je pogledala Morganu u oči, i Morgana je pomislila da nikada nije videla toliko gorčine u njoj. "Prezireš me, Morgana, zar ne?" Konačno, pomislila je Morgana, konačno je Gvenvir postavila pitanje koje ju je već nedeljama mučilo. Poželela je da joj oštro odgovori: Ako te i prezirem, zar to nije zato što si ti prva prezirala mene? Ipak, odgovorila je što je blaže mogla. "Nisam ti ja ispovednik, Gvenvir, i ti, a ne ja, veruješ da će te Bog prokleti zato što si legla sa čovekom koji ti nije muž. Moja Boginja je blaža prema ženama." "Trebalo je..." počela je Gvenvir, ali se savladala. "Artur ti je brat, u tvojim očima on ne može da pogreši..." "Ja to nisam rekla." Morgana nije mogla da podnese bol na kraljičinom licu. "Gvenvir, sestro moja, niko te ne optužuje..." Ali Gvenvir je odvratila lice. Progovorila je kroz stegnute zube. "Ne, a ne treba mi ni tvoje sažaljenje, Morgana." Imaš ga, želela to ili ne, pomislila je Morgana, ali nije to rekla; ona nije iscelitelj, koji proseca stare rane kako bi ponovo krvarile. "Jesi li spremna za doručak, Gvenvir? Šta bi želela da jedeš?" Otkako više nema ratova, sve više se ponašam kao da sam sluškinja, kao da je ona višeg porekla od mene. Tu igru svi igraju, mirno je razmišljala Morgana, i ne može se zameriti Gvenviri zbog toga. No, u kraljevstvu postoji plemstvo koje bi i te kako zamerio; a ni njoj se nije dopadalo što Artur to prihvata, što sada, kad nema ratova, njegovi vitezovi postaju sluge, mada bi mogli da budu kraljevi i plemići po roñenju. U Avalonu je bila spremna da služi Vivijen, jer je ona bila živi predstavnik Boginje, i njena mudrost i magijske moći činili su je gotovo nadljudskom. Ali znala je da i sama može steći te moći, ukoliko se ozbiljno potrudi; a možda će doći dan kada će i nju tako služiti, ukoliko primi u sebe moć Boginje. Ali za vojskovoñu jednog kraljevstva ili za njegovu ženu - ne, te moći su nedostižne osim u vreme ratova; ljutila se što je Artur tako uredio dvor, podrazumevajući da poseduje moć kakva pripada samo najvećim druidima i sveštenicama. Artur i dalje nosi mač iz Avalona, a ako ne održi zavet koji je Avalonu dao, oni će tražiti da im ga vrati. Uto se Morgani učinilo da se sve u sobi ukočilo i da se otvorila kao da je sve oko nje veoma udaljeno; i dalje je videla Gvenvir, usta napola otvorenih usred reči, ali istovremeno je videla i kroz nju, kao da se nalazi u vilinskom kraljevstvu. Sve je izgledalo daleko i sitno, a istovremeno se nadvijalo nad njom, dok joj je u glavi vladala duboka tišina. U toj tišini je ugledala zidove šatora, i Artura kako spava sa isukanim Ekskaliburom u ruci. I nagnula se nad njim - nije mogla da uzme mač, ali je Vivijeninim malim, srpolikim nožem presekla kaiše koji su držali kanije o pojasu; sada su bile stare, baršun se izlizao, a dragoceni metalni ukrasi su potamneli. Morgana je uzela kanije i našla se na obali velikog jezera, gde ju je zapljusnuo zvuk trske... "Rekla sam ne, ne želim vino, od vina za doručak sam ceo dan umorna", rekla je Gvenvir. "Možda bi Elena mogla da u kuhinji nañe sveže mleko - Morgana? Jesi li dobro?" Morgana je zažmirkala i zagledala se u Gvenvir. Polako se pribrala, pokušavajući da usmeri pogled. Ništa od toga nije bilo istina, nije nikad hitala duž obala jezera sa kanijama u ruci... ali sve oko nje delovalo je kao vilinski svet, i sve je videla kao kroz ustalasanu vodu, i ličilo je na san koji je jednom sanjala - kad bi samo mogla da se seti... i dok je uveravala kraljicu da joj je dobro i obećavala da će sama poći u mlekarnik po mleko ako ga u kuhinji nema, um joj je i dalje
lutao lavirintima sna... kad bi samo mogla da se seti šta je to sanjala, sve bi bilo dobro... No, dok je izlazila na svež vazduh, hladan i usred leta, više se nije osećala kao da će se svet oko nje svakog časa pretopiti u vilinsko carstvo. Glava ju je bolela kao da će pući, i čitavog dana je bila opsednuta magijom tog čudnog sna. Kad bi samo mogla da se seti... bacila je Ekskalibur u Jezero, tako je, tako da ga se ne dočepa vilinska kraljica... ne, nije ni to... i ponovo bi počela da raspetljava složenu nit sna. No, iza podneva, kad je sunce stalo da se kloni ka zapadu, začula je trube koje su objavljivale Arturov dolazak i osetila je da se čitav Kamelot budi. Zajedno sa ostalim ženama, potrčala je na bedeme kako bi gledala približavanje kraljeve pratnje, pod razvijenim zastavama. Gvenvir je kraj nje drhtala. Bila je viša od Morgane, ali je nekako, sa onim njenim mršavim, vitkim rukama i krhkim ramenima, Morgani izgledala kao da je samo dete, visoko, mršavo dete, nervozno zbog neke vragolije za koju mora da bude kažnjeno. Drhtavom rukom je dodirnula Morganin rukav. "Sestro - mora li moj gospodar da sazna? Sad je gotovo, a Meleagrant je mrtav. Nema razloga da Artur ponovo povede rat. Zašto ne bi mislio da je Lanselet stigao po mene na vreme... na vreme da spreči..." Glas joj je podrhtavao kao u devojčice, i nije mogla da nastavi. "Sestro", odvratila je Morgana, "ti moraš da odlučiš hoćeš li mu reći ili ne." "Ali... ako čuje od nekog drugog..." Morgana je uzdahnula; zar Gvenvir ni jedan jedini put ne može da kaže šta misli? "Ako Artur i čuje nešto što bi ga uznemirilo, to svakako neće čuti od mene, a niko drugi nema prava da mu o tome govori. Ali svakako ne može da ti prebaci što si zarobljena, pretučena i primorana." Tog časa je znala, jasno kao da je lično čula, šta je sveštenik svakako govorio uzdrhtaloj Gvenvir - sada, ili dok je bila dete? Nijedna žena neće biti napastvovana osim ako je sama izazivala muškarca, kao što je Eva navela praoca Adama na prvi greh; mučenice Device Marije u Rimu radije su umirale nego da izgube čast... zato je Gvenvir drhtala. Negde duboko u umu, ma koliko pokušavala da zaboravi dodir Lanseletovih ruku, zaista je verovala da je ona kriva, da zaslužuje smrt zbog greha što je dozvolila da bude silovana. A pošto nije sama radije umrla, Artur ima pravo da je ubije zbog toga... nikakva umirivanja nikada neće utišati taj glas u Gvenvirinom umu. Oseća se kriva zbog Meleagranta kako ne bi osećala krivicu zbog ovoga sa Lanseletom... Gvenvir je drhtala kraj nje, uprkos toplom suncu. "Volela bih da što pre stigne, pa da uñemo unutra. Gledaj, eno sokola na nebu. Bojim se sokola, uvek se bojim da će se obrušiti na mene..." "Oni bi, mislim, smatrali da si suviše velika i žilava za njih, sestro", vedro je rekla Morgana. Sluge su otvarale veliku kapiju, kako bi kralj sa pratnjom ušao kroz nju. Ser Ektorijus još je ozbiljno hramao posle noći provedene u hladnom zatvoru, ali je izišao zajedno sa Kajem, a Kaj, kao čuvar zamka, naklonio se pred Arturom. "Dobro došao kući, kralju i gospodaru moj." Artur je sjahao i prišao da ga zagrli. "To je preterano zvanična dobrodošlica, Kaje, razbojniče jedan - je li sve u redu?" "Sada jeste, gospodaru", rekao je Ektorijus, "ali opet treba da budeš zahvalan svom komandantu konjice." "Tačno", rekla je Gvenvir, prilazeći, pod ruku sa Lanseletom. "Kralju i gospodaru moj, Lanselet me je spasao iz zamke izdajnika, i od sudbine kakvu ne sme da doživi nijedna hrišćanka." Artur je uhvatio jednom rukom Gvenvir, drugom Lanseleta za ruku. "Zahvalan sam ti kao i uvek, dragi moj prijatelju, baš kao i moja žena. Hodite, razgovaraćemo nasamo o tome." Pošao je u zamak, još izmeñu njih. "Pitam se kakvim lažima će mu napuniti glavu, ta čedna kraljica i njen najbolji vitez?" Morgana je začula reči, tiho i jasno izgovorene, odnekud iz mase; ali nije mogla da odredi ko ih je izgovorio. Možda mir i nije tako velika blagodet, pomislila je. Pošto nema rata, dvorani nemaju šta da rade, nego prenose sva moguća govorkanja i skandale. No, ako Lanselet ode sa dvora, onda će skandal biti izbegnut. Odlučila je da učini sve što
može kako bi se to postiglo što pre. Te večeri, za stolom, Artur je zamolio Morganu da donese svoju harfu i da im peva. "Dugo nisam čuo tvoju muziku, sestro", rekao je i sagnuo se da je poljubi. Odavno to nije činio. "Rado ću pevati", rekla je, "ali kada će se Kevin vratiti na dvor?" Nerado se sećala njihove svañe; nikada, nikada mu neće oprostiti što je dozvolio izdaju Avalona! Ipak, uprkos svemu, nedostajao joj je i sa žaljenjem se prisećala vremena kada su bili ljubavnici. Dosadilo mi je da spavam sama, to je sve... Ali to ju je nateralo da razmišlja o Arturu, i o svom sinu u Avalonu... ako Gvenvir ode sa dvora, Artur će se svakako ponovo oženiti; ali ovog časa to nije izgledalo verovatno. A ako Gvenvir ne rodi sina, zašto njihov sin ne bi bio proglašen za očevog naslednika? On je svakako od kraljevske krvi, krvi Pendragona i Avalona... A Igrena je umrla i skandal joj ne bi naudio. Sela je na izrezbarenu stoličicu kraj prestola i položila harfu kraj nogu; Artur i Gvenvir su sedeli sasvim blizu jedno drugog, držeći se za ruke. Lanselet se pružio na podu kraj Morgane, zagledan u harfu, ali videla je kako povremeno pogleda u Gvenvir i zgrčila se od strašne čežnje u njegovim očima; kako samo može da tako otvara srce pred svakim ko ga pogleda? A onda je shvatila da samo ona razume njegovo srce - svi ostali su u njemu videli tek dvorjanina koji sa poštovanjem posmatra svoju kraljicu, smejući se i šaleći sa njom kao najbolji prijatelj njenog muža. Dok je prelazila rukama preko struna, svet kao da se ponovo udaljio i postao vrlo mali i dalek, a istovremeno ogroman i čudan; stvari su gubile obličje, tako da joj je harfa izgledala istovremeno kao dečja igračka i kao nešto čudovišno - ogromna, bezoblična stvar koja ju je pritiskala, a ona je bila negde visoko na prestolu i čkiljila je kroz uznjihane senke, zagledana u tamnokosog mladića, sa uzanom, metalnom trakom preko čela; i dok ga je gledala, osetila je oštar probod bola, pogledala ga je u oči i kao da joj je neka ruka dodirnula najprisniji deo tela, uzbuñujući je, izazivajući glad i čežnju... Osetila je da su joj prsti skliznuli sa struna, sanjala je nešto... ustalasano lice, mladića kako joj se smeši, ne, nije to bio Lanselet nego neko drugi... ne, sve je bilo samo senka... Začuo se Gvenvirin jasan glas. "Pomozite gospi Morgani", rekla je, "onesvestiće se!" Osetila je kako je Lanselet pridržava i podigla je pogled ka njegovim tamnim očima - bilo je kao u snu, obuzela ju je želja od koje je sva drhtala... ne, to je samo sanjala. To nije stvarnost. Zbunjeno je prinela ruku čelu. "To je zbog dima, dima sa ognjišta..." "Evo, popij ovo." Lanselet joj je dodao pehar. Kakvo je ovo ludilo? Jedva da ju je dodirnuo, a ona se gotovo razbolela od želje za njim; pomislila je da je to odavno zaboravila, da je želja tokom godina sagorela u njoj... pa ipak, od njegovog dodira, nežnog i bezličnog, ponovo je usplamtela. Znači li da je sanjala njega? On me ne želi, ne želi nijednu ženu osim kraljice, pomislila je i zagledala se kroz njega u ognjište, gde nije gorela vatra jer je bilo leto, nego je bilo prekriveno zelenim lišćem kako ne bi zjapilo, crno i prazno. Otpila je malo vina koje joj je prineo Lanselet. "Žao mi je - čitavog dana mi nije bilo dobro", rekla je, setivši se onoga jutros. "Neka neko drugi preuzme harfu, ja više ne mogu..." "Ako dozvolite, ja bih pevao", rekao je Lanselet i uzeo harfu. "Ovo je priča o Avalonu, koju sam čuo kao dete. Mislim da ju je načinio sam Talesin, mada ju je možda samo preradio od neke starije pesme." Počeo je da peva staru baladu. O kraljici Arianrod, koja je prešla preko potoka i od toga zatrudnela; proklela je svog sina čim ga je rodila, i rekla je da neće imati imena dok mu ga ona ne da, a on ju je prevarom naterao da mu da ime, i kasnije ga je ponovo proklela i rekla je da nikada neće imati ženu, ni od krvi i mesa, a ni od vilinskog naroda, pa je on načinio sebi ženu od cveća... Morgana je sedela i slušala, i dalje opsednuta snom, i činilo joj se da je Lanseletovo lice prepuno strašne patnje, i dok je pevao o ženi od cveća, Blodeuved, na trenutak je pogledao kraljicu. Ali onda se okrenuo Eleni, i učtivo pevao kako je kosa cvetne žene bila načinjena od
lepih, zlatnih ljiljana, i kako su joj obrazi bili nalik na latice jabukovog cveta, i kako je bila odevena u haljinu svih cvetnih boja, plavu, purpurnu i žutu, nalik na letnju livadu... Morgana je nepomično sedela, oborivši bolnu glavu u dlanove. Kasnije je Gaven doneo gajde, pa je počeo da svira neku divlju tužbalicu, punu krikova morskih ptica i tuge. Lanselet je seo kraj Morgane i nežno je uhvato za ruku. "Je li ti sada bolje, roñako?" "Oh, da - dešavalo mi se to i ranije", rekla je Morgana. "Kao da sam zaspala i sve videla kroz senke..." Pa ipak, pomislila je, uopšte nije bilo tako. "Majka mi je jednom pričala o nečem sličnom", rekao je Lanselet, i Morgana je po tome videla koliko je tužan i umoran; nikada ranije nije govorio ni njoj, ni bilo kome drugom, koliko je znala, o svojoj majci niti o godinama provedenim u Avalonu. "Njoj se, izgleda, činilo da to dolazi zbog Vida. Jednom je rekla da je to kao da je dospela u vilinsku zemlju, i da gleda odande kao zatvorenik, ali ne znam je li ona ikada bila u vilinskoj zemlji ili se samo poslužila njome za poreñenje..." Ali ja jesam, pomislila je Morgana, i uopšte nije tako... više kao da pokušavaš da se prisetiš zaboravljenog sna... "I meni se ponekad to dešavalo", nastavio je Lanselet. "Povremeno mi se desi da ne vidim stvari jasno, nego kao da je sve udaljeno i pomalo nestvarno... i ne mogu da dodirnem stvari ukoliko ne preñem veliku razdaljinu do njih... možda to ima veze sa vilinskom krvi koja nam teče u žilama..." Uzdahnuo je i protrljao oči. "Ponekad sam ti se podsmevao zbog toga, kad si bila sasvim mala, sećaš li se? Zvao sam te Morgana od vila, a ti si se strašno ljutila." Klimnuila je glavom. "Dobro se sećam, roñače", odvratila je, misleći kako je, uprkos umoru, novim borama i sedim kovrdžama, njegovo lice i dalje najlepše koje je ikada videla. Ljutito je zažmirkala; tako je kako je i tako mora biti; on je voli samo kao roñaku. Opet joj se učinilo da je svet nestao u senkama; nije bilo važno šta ona čini. Ovaj svet nije ništa stvarniji od vilinskog kraljevstva. Čak je i muzika bila daleka - Gaven je uzeo harfu i pevao je baladu koju je čuo od Saksonaca, o čudovištu koje je živelo u jezeru i o nekom njihovom junaku koji je zaronio u jezero i iščupao čudovištu ruku, a onda se suočio sa majkom čudovišta u njihovoj jazbini... "Grozna pripovest", poluglasno je rekla Lanseletu, a on se nasmešio i odgovorio: "Većina saksonskih pripovesti je takva. Ratovi, krvoprolića i junaci koji umeju da se bore, ali nemaju mnogo soli u glavi..." "A sada, izgleda, treba da živimo u miru sa njima", rekla je Morgana. "Da, tako će biti. Mogu da živim sa Saksoncima, ali ne i sa onim što oni nazivaju muzikom... mada su im priče dovoljno zabavne za duge večeri kraj ognjišta." Uzdahnuo je i gotovo nečujno nastavio. "Izgleda da ja nisam roñen da sedim kraj ognjišta..." "Rado bi ponovo pošao u boj?" Odmahnuo je glavom. "Ne, ali dvor mi je dosadio." Morgana je primetila da je pogledao Gvenvir koja je sedela kraj Artura i slušala Gavena, smešeći se. Lanselet je opet uzdahnuo, i taj uzdah kao da mu se oteo iz dubine duše. "Lanselete", rekla je tiho i žurno, "moraš otići odavde ili ćeš propasti." "Da, propašću i dušom i telom", odgovorio je on, ne podižući pogled. "O tvojoj duši ništa ne znam - to moraš pitati sveštenike..." "Kad bih samo mogao!" odgovorio je Lanselet, suzbijajući gnev; udario je pesnicom o pod kraj harfe, tako da su strune tiho zabrujale. "Voleo bih da mogu da verujem da postoji Bog u kakvog veruju hrišćani..." "Moraš otići odavde, roñače. Idi na neki pohod kao Garet, ubijaj razbojnike koji otimaju zemlju radi otkupa, ili ubijaj zmajeve, ili šta god hoćeš, ali idi!" Videla je kako on guta knedlu. "A šta će biti sa njom?" Sada se gorko smešio. "Ne moraš biti sveštenik da bi znao - kada su dva muškarca, a to važi i za žene, u zamci, kada ne mogu da pobegnu od samih sebe", rekla je Morgana. "Najlakše je okriviti nju za sve. Ali i ja
znam kako izgleda voleti zabranjenom ljubavlju..." Brzo je prekinula i odvratila pogled, osećajući kako crveni; nije nameravala da mu toliko otkrije. Pesma se završila, i Gaven je ponovo podigao harfu. "Posle ove mračne priče treba nam nešto vedro - recimo, pesma o ljubavi, a to prepuštam plemenitom Lanseletu..." "Predugo sam sedeo na dvoru pevajući pesme o ljubavi", rekao je Lanselet, a onda je ustao i obratio se Arturu. "Sada kad si se vratio, gospodaru moj, i kad možeš sam da se staraš o svemu, molim te da me pošalješ sa dvora, na nekakav pohod." Artur se nasmešio svom prijatelju. "Zar ćeš tako brzo da odeš? Ne mogu da te zadržavam ako si rešen da poñeš, ali kuda bi išao?" Pelinor i njegov zmaj, pomislila je Morgana, oborenog pogleda, zagledana u odsjaje vatre, i uobličila je te reči u umu što je jasnije mogla, pokušavajući da ih dobaci Arturu. "Pomišljao sam na zmajeve..." rekao je Lanselet. Arturove oči su nestašno zaiskrile. "Možda bi bilo dobro da dokrajčiš Pelinorovog zmaja. Priča je svakog dana sve više, i ljudi se plaše da putuju u taj kraj! Gvenvir mi kaže da je Elena zamolila da ode u posetu ocu. Mogao bi da otpratiš gospu donde, i nareñujem ti da se ne vratiš dok Pelinorov zmaj ne bude mrtav." "Avaj", nasmejao se Lanselet, "znači da si me prognao zauvek! Kako da ubijem zmaja koji postoji samo u snu?" I Artur se nasmejao. "Najbolje da nikada ne sretneš drugačijeg zmaja, prijatelju! Eto, nareñujem ti da dokrajčiš tog zmaja jednom zauvek, pa makar to uradio sastavljajući smešnu baladu o njemu!" Elena je ustala i naklonila se kralju. "Ako dozvoljavate, gospodaru, molim vas da i gospa Morgana poñe sa mnom." Morgana je pazila da ne gleda Lanseleta. "Rado bih pošla sa Elenom, brate moj, ako tvoja gospa može bez mene. U njenoj zemlji postoji bilje o kome malo znam, a rado bih naučila nešto od njihovih travarki. Potrebno mi je za lekove i čarolije." "Pa", rekao je Artur, "idi ako želiš. Ali biću usamljen bez svih vas." Nasmešio se Lanseletu. "Moj dvor nije moj dvor bez mog najboljeg viteza. Ali neću da te zadržavam protiv tvoje volje, a to neće ni moja krljica." U to baš nisam sigurna, pomislila je Morgana, gledajući Gvenvir kako pokušava da se savlada. Artur je dugo bio odsutan; jedva je čekao da legne sa svojom ženom. Hoće li mu Gvenvir iskreno reći da voli drugoga, ili će pokorno poći u njegovu postelju i nastaviti da se pretvara? U tom času, Morgana je ugledala sebe kao kraljičinu senku... njena i moja sudbina su se nekako preplele... Ona, Morgana, legla je sa Arturom i rodila mu sina, za čime je Gvenvir čeznula; Gvenvir je imala Lanseletovu ljubav za koju bi Morgana rado prodala dušu... Ličilo bi na njihovog, hrišćanskog Boga da pravi takve zavrzlame - on ne voli ljubavnike. Ili se to Boginja okrutno šali sa nama? Gvenvir je pogledala Morganu. "Izgledaš bolesna, sestro. Je li ti još loše?" Morgana je klimnula glavom. Ne smem da je mrzim. Ona je žrtva, baš kao i ja... "Sva sam izmoždena. Uskoro ću u krevet." "A sutra", rekla je Gvenvir, "ti i Elena ćete nam uzeti Lanseleta." To je bilo rečeno olako, kao šala, ali Morgana je mogla da vidi duboko u Gvenvir i znala je da se i druga žena, baš kao i ona, bori protiv besa i očajanja. Da, Boginja je preplela naše sudbine, a ko može protiv nje? Ali stegla je srce pred Gvenvir. "Čemu služi kraljičin miljenik, ako nije obuzet borbom protiv nečega lošeg? Zar bi ga radije zadržala na dvoru, daleko od mesta na kojima može da stekne ugled, sestro?" "Niko od nas to ne bi učinio", rekao je Artur, prišavši iza Gvenvir i obgrlivši je oko struka. "Pošto je, dobrotom mog prijatelja i miljenika, moja kraljica bezbedno dočekala moj povratak. Laka ti noć, sestro." Morgana je stajala i gledala ih kako odlaze, a onda je osetila Lanseletovu ruku na svom ramenu. Nije govorio, samo je stajao i gledao Artura i Gvenvir. Dok su tako ćutke stajali, znala je
da bi, bez ikakvog napora, mogla večeras da ima Lanseleta. Ovako očajan, pošto je video da se žena koja voli vratila svom mužu, i da mu je taj muž toliko drag da neće ni prstom mrdnuti da je povrati, poći će sa Morganom ako ga ona pozove. A dovoljno je častan da bi se potom i oženio mnome... Ne, dobiće ga Elena, možda, ali ne ja. Ona je nedužna; neće je omrznuti, kao što bi svakako omrznuo mene. Nežno je sklonila Lanseletovu ruku sa ramena. "Umorna sam, roñače. I ja idem u postelju. Laku noć, mili. Budi blagosloven." Znala je koliko je ironična kad je dodala i 'Lepo spavaj', jer bila je sigurna da on neće oka sklopiti. Pa, to je odgovaralo njenom planu. No, veći deo noći i ona je provela budna, gorko žaleći zbog onoga što nije učinila. Ponos je loše društvo u krevetu, smrknuto je mislila. 6. U Avalonu se uzdizao Tor, ovenčan kamenim prstenom, i u noći mladog meseca uz njega se polako pela procesija sa bakljama. Predvodila ih je žena svetle kose, upletene u krunu nad širokim, niskom čelom; bila je odevena u belo, sa srpolikim nožem o pojasu. Pod svetlošću baklji izgledalo je da traži Morganu, skrivenu u senkama oko kruga, i da je pogledom pita: Gde si ti koja bi trebalo da si na mom mestu? Zašto oklevaš? Tvoje mesto je ovde... Arturovo kraljevstvo se izmiče kontroli Gospe, i ti to dozvoljavaš. On se već za sve obraća sveštenicima, a ti, koja bi trebalo da za njega budeš Boginja, ti ne činiš ništa. On drži mač koji pripada posvećenim sudovima Obreda; hoćeš li ga primorati da živi dostojno njega, ili ćeš mu ga oduzeti i srušiti ga? Seti se, Artur ima sina, i njegov sin mora odrasti u Avalonu, kako bi Artur mogao da preda kraljevstvo Boginje svom sinu... A onda je izgledalo da je Avalon izbledeo, i ona je videla Artura u očajničkom boju, sa Ekskalibrom u ruci, i videla je kako pada, proboden drugim mačem, i kako baca Ekskalibur u Jezero kako ne bi pao u ruke njegovog sina... Gde je Morgana, koju je Gospa pripremala za ovaj dan? Gde je ona koja je u ovom času trebalo da zameni Boginju? Gde je Veliki Gavran? Odjednom mi se učinilo da jato gavranova kruži nada mnom, ponirući da mi kljuje oči, kružeći oko mene, dozivajući me Raveninim glasom. "Morgana! Morgana, zašto si nas napustila, zašto si me izdala?" "Ne mogu", uzviknula sam, "Ne mogu da nañem put..." Ali Ravenino lice se pretopilo u Vivijenino, a potom u lice same Smrti... Morgana se probudila, svesna da leži u osunčanoj sobi u Pelinorovoj kući; zidovi su bili okrečeni belo, na način starih Rimljana. Kroz prozore se čulo kako negde u daljini grakću gavranovi; uzdrhtala je od toga. Vivijen se nikada nije ustezala da se uplete u tuñe živote, ako je to bilo za dobro Avalona ili kraljevstva. Ne bi trebalo ni ona da se usteže. No, oklevala je tokom mnogih sunčanih dana. Lanselet je provodio dane po bregovima oko Jezera, tragajući za zmajem - kao da zmaj zaista postoji, pakosno je pomislila Morgana - a večeri kraj vatre, razmenjujući priče i pesme sa Pelinorom, pevajući Eleni dok je sedeo kraj njenih nogu. Elena je bila lepa i nevina, a i ličila je na svoju roñaku Gvenvir, mada je bila pet godina mlaña. Morgana je puštala da dani promiču, uverena da će svi postati svesni koliko je logično da se Lanselet i Elena venčaju. Ne, gorko je pomislila, da ijedno od njih ima dovoljno pameti, Lanselet bi se odavno oženio mnome. Sada je vreme da se deluje. Elena se okrenula u krevetu koji su delile i otvorila oči; nasmešila se i sklupčala uz Morganu. Ona mi veruje, pomislila je Morgana bolno; misli da joj iz prijateljstva pomažem da osvoji Lanseleta. Da je mrzim, ne bih mogla da joj nanesem veće zlo. "Sada je Lanselet imao dovoljno vremena da se uželi Gvenvir", tiho je rekla. "Kucnuo je tvoj čas, Elena." "Hoćeš li dati Lanseletu amajliju ili ljubavni napitak...?" Morgana se nasmejala. "Ne verujem mnogo u ljubavne napitke, mada ćemo mu večeras sipati
u vino nešto od čega će biti spreman na svaku ženu. Večeras nećeš spavati ovde, nego u šatoru kraj šume, a Lanselet će dobiti poruku da je Gvenvir došla i poslala po njega. I tako će doći kod tebe, u tami. Mogu da učinim samo toliko - moraš biti spremna za njega..." "A on će misliti da sam ja Gvenvir..." Elena je progutala knedlu. "To znači da će..." "Neko kratko vreme će misliti da si ti Gvenvir", mirno je rekla Morgana, "ali brzo će se sabrati. Ti si devica, zar ne?" Devojka je strašno pocrvenela, ali je klimnula glavom. "Pa, posle napitka koji mu budem dala, on neće moći da se zaustavi", rekla je Morgana, "osim ako se ti upaničiš i pokušaš da se otmeš - upozoravam te, neće ti biti nimalo prijatno, pošto si devica. Kad jednom počnem neću moći da prekinem, zato mi bolje sada reci želiš li to." "Dobiću Lanseleta za muža, i Bože sačuvaj da odustanem dok se to ne ostvari." Morgana je uzdahnula. "Neka bude tako. A sad - znaš kakav miris Gvenvir koristi..." "Znam, ali meni se ne dopada, suviše je jak za moj ukus." Morgana je klimnula glavom. "Ja joj ga pravim - znaš da sam vešta u takvim stvarima. Kada budeš otišla da legneš u šator, moraš namirisati njime i sebe i postelju. To će ga podsetiti na Gvenvir i uzbudiće ga..." Devojka je nabrala nos. "Meni se čini nepošteno..." "I jeste nepošteno", rekla je Morgana. "Pomiri se sa tim. Ono što ćemo učiniti skroz je nepošteno, Elena, ali je u dobre svrhe. Arturovo kraljevstvo neće se dugo održati ukoliko se sazna da je kralj rogonja. Kada neko vreme budete venčani, pošto ti toliko ličiš na Gvenvir, svakako će se proneti glas da je Lanselet sve vreme zapravo voleo tebe." Pružila je Eleni bočicu sa mirisom. "A sad, ako imaš nekog od posluge kome veruješ, neka postave šator negde gde ga Lanselet neće videti do večeras..." "Verujem da bi čak i sveštenik odobrio ovo", rekla je Elena, "jer time spasavamo Lanseleta preljube sa udatom ženom. Ja sam slobodna za udaju..." Morgana je osećala da se neiskreno, napeto smeši. "Ako time možeš da umiriš savest, utoliko bolje... ima sveštenika koji kažu da je najvažnija posledica, i ma čime se koristili, da je opravdano ukoliko je u dobre svrhe..." Shvatila je da Elena još stoji pred njom, kao dete u školi. "Hajde sad, Elena", rekla je. "Idi i pošalji Lanseleta u još jedan dan potrage za zmajem. Moram da spremim čarolije." Gledala ih je kako za doručkom koriste isti pehar i tanjir. Lanseletu se Elena dopadala onako kako bi mu se dopadalo umiljato kučence. Neće biti grub prema njoj kad se budu venčali. Vivijen je bila upravo ovako bezobzirna, nije se ustezala da pošalje brata u krevet roñene sestre... Morganu je sećanje zabolelo. Ovo je za dobro kraljevstva, pomislila je, i kad je pošla u potragu za travama, kako bi ih potopila u vino i dobila napitak koji će dati Lanseletu, pokušala je da izgovori molitvu Boginji koja spaja muškarce i žene u ljubavi, ili u običnoj požudi, kao životinje u žaru. Boginjo, dobro mi je poznata požuda... mislila je, pazeći da joj ruke budu mirne dok je lomila bilje i ubacivala ga u vino. Osetila sam njegovu želju, mada nije hteo da mi da ono što sam od njega želela... Sedela je i posmatrala lagano kuvanje bilja u vinu; podizali su se sitni mehurovi, polako se razbijali i ispuštali gorkoslatke pare oko nje. Svet je izgledao tako mali i dalek, boca je ličila na dečju igračku, svaki mehurić bio je dovoljno veliki da ponese i nju u sebi... čitavo telo ju je bolelo od želje za koju je znala da nikada neće biti utoljena. Osećala je da prelazi u stanje u kome se stvara moćna magija... Činilo joj se da se istovremeno nalazi i u zamku i napolju, da je deo nje napolju u bregovima, da prati Pendragonovu zastavu koju Lanselet povremeno nosi... uvijao se veliki crveni zmaj... ali zmajevi ne postoje, bar ne takvi, a Pelinorov zmaj je svakako samo šala, san, nestvaran koliko i zastava koja vijori negde, daleko na jugu, nad zidinama Kamelota, zmaj koga je neki umetnik izmislio za zastavu, kao što Elena pravi skice za tapiserije. A i Lanselet to svakako zna. Tragajući za zmajem, zapravo je uživao u prijatnom jahanju preko brda, prateći san ili maštu, što mu je
davalo dovoljno vremena da sanjari o Gvenvirinom naručju... Morgana je spustila pogled na vino i bilje u malenoj boci, i dodavala je još vina, kap po kap, kako ne bi sve isparilo. On će sanjati o Gvenvir, a večeras će zagrliti ženu koja miriše kao Gvenvir. No, pre toga Morgana će mu dati napitak koji će u njemu probuditi divljaka, kako ne bi mogao da se zaustavi kada shvati da pred sobom nema iskusnu ženu, svoju ljubavnicu, nego zgrčenu devicu... Morgana je na trenutak počela da sažaljeva Elenu, jer ovo što joj sprema zapravo će biti obično silovanje. Ma koliko Elena želela Lanseleta, ona je devica i nema pojma kolika je razlika izmeñu romantičnih snova o njegovim poljupcima i onoga što je zaista čeka - uzeće je muškarac suviše opijen da bi znao šta radi. Ma koliko Elena to bude očekivala i ma koliko hrabro sve podnela, teško da će pamtiti dogañaj kao romantičan. Ja sam svoje devičanstvo dala Kralju-Jelenu... ali to je bilo drugačije. Od detinjstva sam znala šta me čeka i učila sam dok sam odrastala da obožavam Boginju koja spaja muškarce i žene u ljubavi ili požudi... Elena je odgajena kao hrišćanka, i naučili su je da misli kako je sama životna sila zapravo nekakav probitni greh zbog koga je čovečanstvo osuñeno na umiranje... Za trenutak je pomislila da potraži Elenu, da je pripremi, da je ohrabri da razmišlja o tome onako kako su mislile sveštenice: ogromna prirodna sila, čista i bezgrešna, koju treba dočekati dobrodošlicom kao strujanje života, koje ponese čoveka kao bujica... ali Elena bi mislila da je to još veći greh. E pa, neka se snañe kako ume; možda će zbog ljubavi prema Lanseletu uspeti da se izvuče bez mnogo patnje. Morgana se opet usmerila na tiho kuvanje bilja u vinu, ali u isto vreme joj se činilo i da jaše preko bregova... dan nije bio lep za jahanje; nebo je bilo tamno i oblačno, duvao je vetar, bregovi su bili goli i pusti. Ispod njih se videlo more, zapravo jezero, sivo i bezlično, kao sveže iskovani metal; i površina jezera kao da je polako ključala, ili je to bila samo tečnost u njenoj posudi? Tamni mehuri su se dizali i ispuštali grozan zadah, a onda se, polako, iz jezera promolio dug, tanak vrat sa konjskom glavom i grivom, dugo zmijoliko telo, koje se kretalo ka obali... raslo je, puzalo i presijavalo se, sve dok nije izišlo čitavom duživom na obalu. Lanseletovi psi jurnuli su ka njemu, zalećući se u vodu, panično lajući. Čula ga je kako ih doziva i videla ga je kako stoji, ukočen, zagledan u vodu, paralisan, nesposoban da poveruje sopstvenim očima. A onda je Pelinor dunuo u svoj lovački rog da dozove ostale, a Lanselet je obo konja, oslonivši koplje o sedlo, i vrtoglavom brzinom jurnuo niz brdo. Jedan od pasa je strašno zaskičao; potom je nastupila tišina, i Morgana je, sa svog udaljenog mesta, ugledala ljigavi trag od mesta gde je napola pojedeno telo psa ležalo u bari sluzi. Pelinor je takoñe jurnuo, i čula je Lanseleta kako ga upozorava da ne krene pravo na zver... bila je crna, nalik na ogromnog crva, osim karikature konjske glave. Lanselet ju je napao, izbegavajući pokretljivu glavu, i zabio ogromno koplje pravo u njega. Obala se zatresla od divljeg urlika... ugledala je veliku glavu kako se njiše ogromnim pokretima, levo pa desno, levo pa desno... Lanselet je skočio sa propetog, preplašenog konja i potrčao ka čudovištu. Glava se spustila, i Morgana se trgla kad je videla ogromna otvorena usta. Lanseletov mač je pogodio zmaja u oko, i iz njega je linula masa krvi i neke crne, smrdljive tečnosti... a sve su to bili samo mehurići koji su se podizali iz vina... Morganino srce je divlje tuklo. Zavalila se u stolici i otpila malo nerazblaženog vina iz bočice. Je li to samo košmar, ili je zaista videla Lanseleta kako ubija zmja u koga niko nije istinski verovao? Sedela je neko vreme nepomično, ubeñujući sebe da je samo sanjala, a onda je naterala sebe da ustane, kako bi dodala malo slatkog sirupa u smešu, jer će slast prikriti ukus ostalog bilja. Za večeru će morati da bude slane govedine, kako bi svi ožedneli i popili mnogo vina, a pogotovo Lanselet. Pelinor je pobožan čovek - šta li će pomisliti kada svi po zamku počnu da se pare? Ne, bolje je da samo Lanselet pije začinjeno vino, a možda bi trebalo, iz sažaljenja, da da malo i Eleni... Usula je začinjeno vino u bočicu i sklonila ga. Istog časa se začuo uzvik, i u sobu je uletela Elena. "Oh, Morgana, doñi odmah, treba nam tvoje vidarsko umeće - otac i Lanselet su ubili zmaja,
ali obojica su opečeni..." "Opečeni? Kakva je to glupost? Zar zaista veruješ da zmajevi lete i bljuju vatru?" "Ne, ne", nestrpljivo je rekla Elena, "ali to stvorenje je bacalo nekakvu sluz koja peče kao vatra - moraš doći da im previješ rane..." Morgana je u neverici pogledala u nebo. Sunce je zalazilo i bilo je tek za širinu dlana iznad zapadnog horizonta; provela je ovde skoro čitav dan. Brzo je pošla, dovikujući sluškinjama da donesu platno za zavoje. Pelinor je imao veliku opekotinu duž čitave ruke - da, zaista je ličila na opekotinu; prosto je progrizla kroz rukav, i kralj je zaurlao od bola kad je preko nje sunula melem. Lanselet je imao manju opekotinu na boku, a na jednoj nozi mu je sluz izjela čitavu čizmu, ostavljajući samo tanak sloj nečega nalik na pekmez. "Treba dobro da očistim mač", rekao je Lanselet. "Ako ovako deluje na kožu čizme, pomisli šta je moglo da mi uradi sa nogom..." Stresao se. "Toliko o onima koji su mislili da je moj zmaj samo mašta", rekao je Pelinor, podižući glavu da otpije vino koje mu je prinela kćer. "I hvala Bogu da sam imao dovoljno pameti da isperem ruku u jezeru, ili bi mi je ta sluz čitavu pojela kao što je pojela onog jadnog psa - jesi li video leš, Lanselete?" "Psa? Jesam", odgovorio je Lanselet, "i nadam se da više nikada neću videti takvu smrt... Najbolje ćeš ih uveriti ako postaviš glavu zmaja nad kapijom..." "Ne mogu", rekao je Pelinor i prekrstio se. "U toj zveri nije bilo nijedne poštene kosti, sva je bila meka i sluzava, kao kišna glista... i već se sva pretvorila u sluz. Pokušao sam da odsečem glavu, ali naprosto se rastvorila na vazduhu... Ne verujem da je to uopšte bila prava zver, nego nešto što je došlo pravo iz pakla!" "Ipak, mrtva je", rekla je Elena, "a ti si izvršio ono što ti je naredio kralj, jednom zauvek si dokrajčio očevog zmaja." Poljubila je oca. "Izvini, oče", nežno je rekla, "jer i ja sam mislila da je taj zmaj plod mašte..." "Daj Bože da je zaista bio", rekao je Pelinor i ponovo se prekrstio. "Više bih voleo da mi se smeju odavde do Kamelota nego da se ponovo suočim sa tako nečim! Nadam se da više nema takvih zveri... Gaven je pričao svašta o životinjama koje žive po jezerima." Dao je znak peharniku da mu naspe još vina. "Mislim da bi večeras trebalo da se napijemo, ili ću mesec dana sanjati to čudovište!" Da li bi to bilo najbolje? upitala se Morgana. Ne, ako svi u zamku budu pijani, to neće odgovarati njenom planu. "Ako se ja staram o vašim ranama, ser Pelinore, morate me poslušati. Ne smete više da pijete i morate pustiti da vas Elena odvede u krevet i da vam stavi vrele cigle kraj nogu. Izgubili ste dosta krvi, i morate piti supu i čaj, a ne vino." Gunñao je, ali je poslušao, i kada ga je Elena odvela uz pomoć slugu, Morgana je ostala sama sa Lanseletom. "Pa", rekla je, "kako ćeš proslaviti pobedu nad svojim prvim zmajem?" On je podigao pehar. "Molitvom da mi bude i poslednji. Zaista sam mislio da mi je kucnuo čas. Radije bih se suočio sa čitavom hordom Saksonaca, i to naoružan samo sekirom!" "Neka bi Boginja dala da takvih susreta više ne bude", složila se Morgana i napunila mu pehar začinjenim vinom. "Ovo sam napravila za tebe, lekovito je i zalečiće ti rane. Moram da odem i proverim je li Elena dobro smestila Pelinora..." "Ali vratićeš se, roñako?" upitao je, uhvativši je za ruku; videla je da vino već deluje. I ne samo vino, pomislila je. Susret sa smrću čini čoveka željnim žene... "Vratiću se, obećavam; a sad me pusti", rekla je, i obuzela ju je gorčina. Zar sam tako nisko pala da bih ga prihvatila i drogiranog i besvesnog? Elena će ga uzeti takvog... što bi ona bila bolja? Ali ona ga želi za muža, ma koliko je to koštalo. Ja neću to. Ja sam sveštenica, i znam da ovo što gori u meni nije od Boginje... jesam li toliko slaba da primam Gvenvirine odbačene haljine, a potom i odbačenog ljubavnika? I mada je um govorio ne, čitavo telo je vrištalo da, i obuzeo ju je prezir prema samoj sebi dok je išla hodnikom ka odajama kralja Pelinora.
"Kako ti je otac, Elena?" Iznenadila se koliko joj je glas miran. "Sad se smirio, i mislim da će zaspati." Morgana je klimnula glavom. "Sada moraš da poñeš u šator, i tokom noći će ti doći Lanselet. Ne zaboravi Gvenvirin miris..." Elena je bila veoma bleda, a oči su joj gorele. Morgana ju je uhvatila za ruku i predala joj bočicu sa vinom. "Prvo popij ovo, dete", rekla je, a i njoj je drhtao glas. Elena je poslušno ispila vino. "Slatko je, i puno trava... je li to ljubavni napitak?" Morganin osmeh je ostao ukočen na usnama. "Veruj i tako, ako hoćeš." "Čudno, peče me u ustima, a nekako i iznutra... Morgana, da nije to otrov? Nećeš valjda... Morgana, da li me mrziš što ću postati Lanseletova žena?" Morgana je čvrsto zagrlila devojku i poljubila je; njeno toplo telo ju je nekako uzbudilo, i nije znala oseća li želju ili nežnost. "Da te mrzim? Ne, ne, roñako, kunem ti se, ne bih uzela Lanseleta za muža sve i da me moli na kolenima... hajde, popij do kraja, mila... namiriši se ovde i ovde... zapamti šta on želi od tebe. Ti ga možeš naterati da zaboravi kraljicu. Sad idi, dete, i čekaj ga u šatoru..." Još jednom je zagrlila i poljubila Elenu. "Neka te Boginja blagoslovi." Toliko liči na Gvenvir. Mislim da je Lanselet već napola zaljubljen u nju, a ja ću samo završiti posao... Duboko, drhtavo je uzdahnula, pripremajući se da se vrati u salu, kod Lanseleta. On se nije ustezao da nalije sebi još začinjenog vina, i podigao je zastakljen pogled kad je ona ušla. "Ah, Morgana... roñako..." povukao ju je uz sebe. "Pij sa mnom..." "Ne, ne sada. Slušaj me, Lanselete, nosim ti poruku..." "Poruku, Morgana?" "Da", rekla je. "Kraljica Gvenvir je došla ovamo da poseti svoju roñaku, i spavaće u šatoru kraj livade." Uhvatila ga je za ruku i povukla ga ka vratima. "I poslala ti je poruku: ne želi da uzmeniri svoju poslugu, pa moraš da odeš kod nje vrlo tiho, kad već bude u postelji. Hoćeš li učiniti to?" U njegovim tamnim očima jasno je videla izmaglicu od pića i strasti. "Nisam video glasnika Morgana, nisam znao da mi želiš dobro..." "Ne znaš koliko ti želim baš dobro, roñače..." Želim da se oženiš i prekineš tu beznadežnu, strašnu ljubav sa ženom koja ti može doneti samo beščašće i očajanje... "Poñi", nežno je rekla, "tvoja kraljica te čeka. Ako sumnjaš u mene, poslala ti je ovaj znak." Pružila mu je maramicu; bila je Elenina, ali sve maramice su slične, a ova je bila natopljena mirisom koji je on povezivao sa Gvenvir. Pritisnuo ju je na usne. "Gvenvir", šapnuo je. "Gde je, Morgana, gde je?" "U šatoru. Popij vino..." "Hoćeš li da nazdraviš sa mnom?" "Kasnije", rekla je, smešeći se. On se pomalo teturao; uhvatio se za nju, i pri tom ju je zagrlio. Taj dodir ju je uzbudio, ma koliko lak bio. Požuda, čvrsto je pomislla, životinjska želja, to nema nikakve veze sa Boginjom... Trudila se da sačuva mir. On je drogiran, kao životinja, neće mariti, uzeo bi je bez razmišljanja, kao što bi uzeo Gvenvir, Elenu... "Poñi, Lanselete, kraljica ne sme da čeka." Videla ga je kako nestaje u senkama oko šatora. Tiho će se uvući unutra. Elena će ležati u krevetu, a svetlo će padati na njenu zlatnu kosu toliko nalik na kraljičinu - ali biće dovoljno mračno da joj ne bi razabrao lice, i čitavo telo i krevet odisaće joj Gvenvirinim mirisom. Mučila je sebe takvim mislima, i ushodala se po dugačkoj, praznoj odaji, zamišljajući kako će njegovo vitko, nago telo skliznuti pod pokrivače, kako će zagrliti Elenu i prekriti je poljupcima. Ako mala glupača bude dovoljno pametna da ćuti dok se sve ne završi... Boginjo! Uskrati mi Vid, ne daj da vidim Elenu u njegovom naručju... Nemirna i napeta, Morgana nije znala da li zbog Vida ili zbog sopstvene mašte vidi Lanseletovo nago telo, oseća dodir njegovih ruku... kako ih se jasno sećala... Vratila se u salu gde su sluge raspremale stolove.
"Dajte mi vina", promuklo je rekla. Jedan sluga joj je, začuñen, napunio pehar. Sada će misliti da nisam samo veštica, nego i pijanica. Bilo joj je svejedno. Popila je vino i zatražila još. To joj je nekako preseklo Vid i oslobodilo je svesti o Eleni, preplašenoj i ushićenoj, pritisnutoj njegovim čvrstim, uzbuñenim telom... Nemirno, kao mačka, hodala je po sali, a treptaji Vida su dolazili i nestajali. Kada je procenila da je došlo vreme, duboko je uzdahnula, pripremajući se za ono što je znala da mora učiniti. Paž koji je spavao pred kraljevim vratima trgao se kad se Morgana sagnula nad njim. "Madam, ne možete uznemiriti kralja u ovo doba noći..." "Tiče se časti njegove kćeri." Morgana je uzela baklju iz držača na zidu i visoko je podigla; mogla je da oseti kako mu izgleda, visoka i strašna, jer osećala je da poprima zapovedničko obličje Boginje. Povukao se, užasnut, i prošla je kraj njega. Pelinor je ležao u visokoj postelji, nemirno se meškoljeći zbog bolova u opečenoj ruci. I on se trgao, zagledan u Morganino bledo lice pod svetlošću baklje. "Brzo doñite, gospodaru", rekla je, a glas joj je bio tih i napet od savladane strasti. "To je izdaja gostoprimstva... Smatrala sam da treba da znate. Elena..." "Elena? Šta..." "Nema je u našem krevetu", rekla je Morgana. "Hodite brzo, gospodaru." Bilo je mudro što mu nije dala da pije; da je zaspao od vina, ne bi se tako brzo pribrao. Pelinor je, iznenañen i pun neverice, navukao nešto od odela, vičući da dozove kćerkine služavke. Morgani se činilo da su išli za njom niz stepenice i kroz vrata brzo kao kad zmaj zamahne repom, pri čemu su ona i Pelinor bili glava zveri. Odgurnula je u stranu krilo svilenog šatora, visoko podigavši baklju i gledajući sa okrutnim likovanjem Pelinorovo gnevno lice. Elena je ležala zagrlivši Lanseleta oko vrata, nasmešena i blažena; Lanselet, koga je probudila svetlost, osvrtao se, šokiran i potpuno svestan, a lice mu je bilo puno neverice. Ali nije rekao ni reč. "Sada ćeš platiti", povikao je Pelinor, "ti požudni probisvete, što si obeščastio moju kćer..." Lanselet je zagnjurio lice u šake. "Iskupiću se... gospodaru Pelinore", rekao je. Potom je podigao glavu i pogledao Morganu pravo u oči. Nije skrenula pogled; ali osećala se kao da ju je proburazio mačem. Pre ovoga ju je barem voleo kao roñaku. Pa, možda je i bolje da je mrzi. Pokušaće i ona njega da mrzi. Ali pred Eleninim licem, posramljenim, ali i nasmešenim, poželela je da vrisne i da ga zamoli za oproštaj... Govori Morgana... Lanselet se oženio Elenom na Preobraženje; od čitave svečanosti sećam se samo Eleninog lica, radosnog i nasmejanog. Dok je Pelinor stigao da organizuje venčanje, već je znala da nosi u trbuhu Lenaseletovog sina, i mada je on delovao natmureno, mršav i bled od očajanja, bio je nežan prema njoj i ponosan na njen veliki trbuh. Sećam se i Gvenvir, lica upalog od silnog plača i izraza neverovatne mržnje kada mi se obratila. "Možeš li da mi se zakuneš da ovo nije tvoje delo, Morgana?" Pogledala sam je pravo u oči. "Zar zavidiš svojoj roñaci na mužu, kad već imaš svog?" Na to nije mogla da mi odgovori. A ja sam ponavljala u sebi: da je bila iskrena prema Arturu, da je pobegla sa Lanseletom sa dvora, da su otišli da žive van Arturovog kraljevstva, kako bi Artur mogao da uzme drugu ženu koja bi mu rodila naslednika, ja se ne bih uplitala. Ali od tog dana Gvenvir me je mrzela; i to mi je bilo najteže, jer sam je na neki čudan način ipak volela. Izgleda da nije mrzela svoju roñaku; poslala je Eleni bogat dar i srebrni pehar kad je rodila sina, i kada je Elena dečaka krstila Galahad, prema ocu, proglasila se za kumu i zarekla se da će on biti naslednik kraljevstva ukoliko ona ne rodi Arturu sina. Te godine je izgledalo da je opet zatrudnela, ali od toga nije ispalo ništa, i sve mislim da je zapravo posredi bila samo njena želja za detetom, kao i njena mašta. Brak nije ispao gori od većine drugih. Artura je te godine čekao rat na severnoj obali, i
Lanselet je malo vremena bio kod kuće. Kao i većina muževa, provodio je vreme u ratu, dolazeći kući dva ili tri puta godišnje kako bi obišao imanje - Pelinor im je dao zamak blizu svog; tada bi uzeo nove košulje i ogrtače koje mu je Elena tkala i vezla (posle ženidbe sa Elenom, Lanselet se oblačio otmeno kao sam kralj), poljubio sina, kasnije i kćeri, jednom spavao sa ženom, ili možda dva puta, a potom opet odlazio. Elena je uvek izgledala srećna. Ne znam je li zaista i bila srećna, je li bila od onih žena koje sreću nalaze kod kuće, oko dece, ili je čeznula za nečim drugim i samo je junački trpela ono što je sama odabrala. Što se mene tiče, ostala sam na dvoru još dve godine. A onda, na Duhove druge godine, dok je Elena čekala drugo dete, Gvenvir je dočekala svoju osvetu. 7. Kao i na svake Duhove, koji su bili velika Arturova svečanost, Gvenvir je bila budna od zore. Na ovaj dan, svi vitezovi koji su se borili uz Artura doći će na njegov dvor, a ove godine stići će i Lanselet... ...Prošle godine nije došao. Poslao je poruku da se nalazi u Donjoj Britaniji, na poziv svog oca, kralja Bana, koji je želeo da sredi nemire u svom kraljevstvu; ali Gvenvir je duboko u srcu znala zašto Lanselet nije došao, zašto je rešio da ostane daleko. Ne zato što ne bi mogla da mu oprosti što se oženio Elenom. Do toga su doveli Morgana i njena pakost - Morgana, koja bi najradije uzela Lanseleta za sebe, pa nije prezala ni od čega da ga odvoji od žene koju je zaista voleo. Gvenvir je pretpostavljala da bi Morgana radije videla Lanseleta u paklu, ili u grobu, nego u Gvenvirinom naručju. Lanselet je veoma nedostajao i Arturu, to je videla. Mada je sedeo na svom prestolu u Kamelotu i udeljivao pravdu najrazličitijim ljudima - a bio je voljen, mnogo voljeniji od bilo kog kralja o kome je Gvenvir ikada čula - videla je da on uvek razmišlja o danima boja i pokoravanja; pretpostavljala je da su svi muškarci takvi. Artur će do groba nositi ožiljke od rana koje je zadobio u tim bitkama. U vreme kada su iz godine u godinu ratovali kako bi u zemlji uspostavili mir, Artur je govorio da najviše želi da dokono sedi kod kuće u Kamelotu i uživa u svom zamku. Sada bi bio najsrećniji kada bi mogao da okupi svoje najstarije vitezove, pa da pričaju o starim, lošim vremenima kada je na svakom koraku bilo Saksonaca, Juta i divljih severnjaka. Pogledala je usnulog Artura. Da, i dalje je bio najlepši i najbolji od svih vitezova; ponekad je mislila da je lepši i prijatniji oku čak i od Lanseleta, mada je bilo nepravedno porediti ih, jer jedan je bio tako plav, a drugi tako crn. A ipak su roñaci, od jedne su krvi... upitala se kako je Morgana dospela u tu porodicu. Možda je ona doista zamenjena kao beba, možda uopšte nije ljudsko biće, nego su je zli vilenjaci ostavili da seje zlo meñu ljudima... čarobnica odgajena meñu nevernicima. I na Arturu se osećalo takvo poreklo, mada je uspela da ga navikne da redovno odlazi na misu i da govori o sebi kao o hrišćaninu. Morgani se ni to nije dopadalo. E pa, ona će se boriti svi snagama da spase Arturovu dušu! Veoma ga je volela, on je bio najbolji muž koji je ikada postojao, čak i da nije Vrhovni kralj nego samo običan vitez. Ludilo koje ju je nekada obuzelo sada je svakako sasvim nestalo. Pravo je i prikladno da lepo misli o roñaku svog muža. Pa, bila je Arturova želja da ona legne sa Lanseletom. A sada je sve to odavno gotovo, i ispovedila se i oprošteno joj je; sveštenik joj je rekao da je sada kao da greh nije ni počinjen, i mora se truditi da ga zaboravi. Pa ipak, stalno ga se ponovo sećala, pomalo, ovog jutra kad je znala da će Lanselet doći na dvor sa svojom ženom i sinom... on je sada oženjen čovek, oženjen njenom roñakom. Sada nije bio roñak samo njenom mužu, nego i njoj. Može da ga pozdravi poljupcem, i to neće biti greh. Artur se okrenuo u postelji, kao da su ga uznemirile njene misli, i nasmešio joj se. "Danas su Duhovi, mila", rekao je, "i doći će svi naši roñaci i prijatelji. Hajde, da te vidim nasmešenu." Nasmešila mu se, a on ju je povukao k sebi, ljubeći je i milujući joj grudi. "Sigurna si da ti neće smetati ono što ćemo danas učiniti? Ne bih voleo da iko pomisli da si
manje vredna od mene", rekao je sa strepnjom. "Ti nisi stara, možda će nas Bog ipak blagosloviti detetom, ako je to njegova volja. Ali niži kraljevi su zahtevali da to učinim - život je nesiguran, i stoga moram da imenujem naslednika. Kada se rodi naš prvi sin, mila, biće kao da ovog dana nije ni bilo, i siguran sam da mladi Galahad neće zameriti svom roñaku što je postao naslednik, nego će ga služiti i poštovati kao Gaven mene..." To još može da se obistini, pomislila je Gvenvir, predajući se muževljevim nežnim milovanjima. U Bibliji ima takvih priča: majka Jovana Krstitelja, roñaka Device Marije - Bog je otvorio njenu matericu kad je već odavno prošla godine za rañanje, a njoj, Gvenviri, još nije ni trideset... a i Lanselet je jednom rekao da je njegovoj majci bilo preko trideset godina kad ga je rodila. Možda će ovog puta, posle toliko godina, ustati iz muževljeve postelje noseći u sebi seme njegovog sina. A sad, kad je naučila ne samo da mu se prepušta kao svaka dobra supruga nego i da uživa u njegovom dodiru, u njegovoj muškosti, svakako je mnogo spremnija da začne i iznese trudnoću... Tako je izgledalo i pre tri godine, kada je mislila da nosi Lanseletovo dete, ali nešto je ipak pošlo naopako... tri meseca nije imala mesečnicu i rekla je nekim svojim gospama da je trudna; a onda, posle još tri meseca, kada je trebalo da oseti prve pokrete, pokazalo se da to nije bilo ništa... ali sada, svakako, sa ovom novom toplinom koju je iskusila otkako se probudila, ovog puta biće sve kako ona želi. A Elena neće moći da se ponovo pravi važna pred njom... Neka neko vreme bude majka kraljevog naslednika, ali Gvenvir će biti majka kraljevog sina... Pomenula je to kasnije, dok su se oblačili, i Artur ju je uznemireno pogledao. "Je li Lanseletova žena neljubazna ili zlobna prema tebi, Gvenvir? Mislio sam da ste vas dve dobre prijateljice..." "Oh, jesmo", rekla je Gvenvir, suzbijajući suze, "ali sa ženama je uvek tako... one koje imaju sinove misle da su bolje od onih koje su jalove. Žena svinjara, na poroñaju, svakako pakosno sažaljeva kraljicu koja ne može svom gospodaru da podari nijednog sina." Artur je prišao da je poljubi u vrat. "Nemoj, mila, nemoj da plačeš. Više volim tebe nego ijednu ženu koja bi mi do sada rodila čak i deset sinova." "Zaista?" upitala je pomalo zlobno Gvenvir. "Moj otac me je dao tebi sa stotinu konjanika, kao deo nagodbe - a ti si me spremno primio kako bi dobio konje - ali pokazalo se da si loše prošao..." On je podigao pogled i pogledao je plavim očima punim neverice. "Zar si sve ove godine tako mislila, Gvenvir moja? Ali sigurno znaš da si mi, od prvog časa kad sam ti video lice, bila milija od bilo kog drugog!" rekao je i zagrlio ju je. Ona se držala kruto, boreći se sa suzama, a on ju je poljubio u ugao oka. "Gvenvir, Gvenvir, kako možeš da misliš... ti si mi žena, voljena, moja najdraža žena, i ništa na svetu ne može nas rastaviti. Da sam želeo priplodnu kobilu koja bi mi rañala sinove, Bog zna da sam mogao naći stotinu takvih!" "Ali nisi", rekla je, i dalje ukočena i hlana u njegovom zagrljaju. "Rado bih usvojila tvog sina, i odgajila ga kao tvog naslednika. Ali ti nisi smatrao da sam dostojna da odgajim tvog sina... i ti si me gurnuo Lanseletu u krevet." "Oh, moja Gven", rekao je, sa izrazom krivice kao kod kažnjenog deteta. "Zar mi još zameraš to davno ludilo? Bio sam pijan, a činilo mi se da ti se Lanselet dopada... Mislio sam da ti pružim zadovoljstvo, i ako je istina da nisi začela mojom krivicom, onda si mogla roditi dete nekoga ko mi je tako blizak da bih mirne duše mogao to dete da proglasim naslednikom. Ali najviše zato što sam bio pijan..." "Ponekad", rekla je sa kamenim izrazom lica, "ponekad mi se čini da Lanseleta voliš više nego mene. Da li si zaista mislio da pružiš zadovoljstvo meni, ili njemu, koga toliko voliš...?" Trgao je ruku sa njenog vrata kao da ga je ubola. "Znači, greh je što volim svog roñaka i što mislim i na njega? Istina je da vas oboje volim..." "Sveto Pismo govori o gradu koji je uništen zbog takvih grehova", rekla je Gvenvir. Artur je bio belji od košulje na njemu. "Ja časno volim svog roñaka Lanseleta, Gven; i sam kralj David je pisao o svom roñaku Jonatanu: Tvoja ljubav prema meni je divna i prevazilazi
ljubav žene. Bog ga nije kaznio zbog toga. Tako je sa ratnim drugovima. Zar misliš da je takva ljubav greh, Gvenvir? Zakleo bih se pred prestolom Božjim..." Grlo mu se steglo i nije mogao da nastavi. Gvenvir je čula kako joj glas postaje piskav od histerije. "Možeš li da se zakuneš da kada si ga doveo u našu postelju... Videla sam, dodirivao si ga sa više ljubavi nego ženu koju ti je nametnuo moj otac - kada si me naveo na taj greh, možeš li da se zakuneš da to nije bilo zbog tvog greha, da sve te lepe reči nisu bile samo način da prikriješ greh zbog koga se vatra sa nebesa sručila na Sodomu?" Zurio je u nju, i dalje strašno bled. "Mora da si poludela, gospo moja. Te noći o kojoj govorimo... bio sam pijan, ne znam šta misliš da si videla. Bio je Beltan, i snaga Boginje bila je u nama. Mislim da ti se um pomračio od silnih molitvi, Gvenvir." "Nijedan hrišćanin ne bi tako govorio!" "Zato i ne volim da smatram sebe za hrišćanina!" proderao se, konačno izgubivši strpljenje. "Dosta mi je ove priče o grehu! Da sam te oterao od sebe - da, jer to su mi savetovali, a nisam pristao jer sam te suviše voleo - da sam uzeo drugu ženu..." "Ne! Radije si me delio sa Lanseletom, kako bi i njega imao..." "Reci to još jednom", kazao je vrlo tiho, "i bila mi žena ili ne, voleo te ili ne, ubiću te, moja Gvenvir!" Ali ona je sada već histeirčno jecala i nije mogla da se zaustavi. "Govoriš da želiš sina i da si me zato naveo na neoprostivi greh - ako sam zgrešila, pa me je Bog zato kaznio jalovošću, zar me nisi ti naterao na taj greh? Pa čak i sada, tvoj naslednik je Lanseletov sin. Smeš li da tvrdiš da ne voliš Lanseleta više od svega, kad si proglasio njegovog sina za naslednika, a ne svog, kad mi nisi dao da usvojim tvog sina..." "Hajde da pozovem tvoju poslugu, Gvenvir", uzdahnuo je Artur. "Van sebe si. Kunem ti se da nemam sina, a ako i imam neko slučajno začeto dete iz ratnih dana, to je sa ženom koju ne poznajem i koja nije znala ko sam. Nikada nijedna žena nije došla da mi kaže da je rodila moje dete. Bez obzira na sve sveštenike i grehove, ne verujem da bi se ijedna žena stidela da prizna da je rodila sina Vrhovnom kralju bez dece. Nikada nisam uzeo ženu protiv njene volje, niti udatu. Kakve su to gluposti o mom sinu koga bi htela da usvojiš? Kažem ti da nemam sina. Često sam se pitao da me nije neka bolest iz detinjstva, ili ona rana, možda učinila jalovim... Ja nemam sina." "To je laž!" besno je rekla Gvenvir. "Morgana mi je zabranila da to pominjem, ali još davno sam otišla kod nje da je zamolim za amajliju protiv jalovosti. Bila sam očajna, rekla sam da ću se podati drugom čoveku, pošto mi se činilo najverovatnije da ti ne možeš da začneš dete. I tada mi se Morgana zaklela da možeš da začneš dete, da je videla tvog sina, usvojenog na dvoru u Lotiji, ali me je naterala da obećam da neću nikome govoriti o tome..." "Usvojen na dvoru u Lotiji..." ponovio je Artur i uhvatio se za grudi, kao da tu oseća strašan bol. "Oh, blagi Bože..." šapnuo je, "a ja nisam imao pojma..." Gvenvir je osetila da je obuzima užas. "Ne, ne, Arture, Morgana laže! Sigurno je to rekla iz zlobe, ona je naterala Lanseleta i na ženidbu Elenom, iz ljubomore... sigurno je lagala da me zatruje..." "Morgana je sveštenica Avalona", smireno je rekao Artur. "Ona ne laže, Gvenvir, mislim da se moramo raspitati za to. Pošalji po Morganu..." "Ne, ne", preklinjala je Gvenvir. "Žao mi je što sam to rekla - bila sam van sebe - oh, dragi gospodaru i mužu moj, žalim zbog svake reči koju sam rekla! Molim te, oprosti mi... molim te!" Zagrlio ju je. "I ti treba da oprostiš meni, draga gospo moja. Sada vidim koliku sam ti nepravdu naneo. Ali kada oslobodiš vetrove, moraš ih pustiti da duvaju, makar pretili i da te rastrgnu..." Nežno ju je poljubio u čelo. "Pošalji po Morganu." "Oh, gospodaru moj, Arture, molim te... obećala sam joj da ti to nikada neću pomenuti..." "E, znači da si prekršila obećanje", rekao je Artur. "Nisam tražio da mi kažeš, ali ti si to učinila, i sad kad je rečeno, ne možeš nazad." Prišao je vratima i pozvao komornika. "Poñi gospi Morgani i naloži joj da doñe ovamo što pre može."
Kad je čovek otišao, Artur je pozvao Gvenvirinu sluškinju, i Gvenvir je stajala kao skamenjena dok joj je žena oblačila prazničnu haljinu i češljala je. Otpila je malo zagrejane vode i vina, ali grlo joj se stezalo. Izgovorila je neoprostive reči. Ali ako je istina da mi je ovog jutra podario dete... osetila je snažan bol u čitavom telu, čak i u materici. Može li išta da se ukoreni i raste uz ovoliku gorčinu? Posle nekog vremena stigla je Morgana u tamnocrvenoj haljini, sa purpurnim svilenim trakama upletenim u kosu; lepo se obukla za svečanost i delovala je živahno i blistavo. A ja sam samo jalovo drvo, pomislila je Gvenvir. Elena ima Lanseletovog sina; čak i Morgana, koja nema muža i ni ne želi ga, čak i ona se kurvala i rodila je sina ko zna kome; Artur je začeo sina nekoj nepoznatoj ženi, a ja... ja nemam sina. Morgana je prišla da je poljubi; Gvenvir je ukočeno stajala u njenom zagrljaju. Potom se Morgana obratila Arturu. "Naredio si mi da doñem, brate?" "Izvini što sam te uznemirio ovako rano, sestro", rekao je on. "Gvenvir, ponovi pred Morganom ono što si mi rekla. Neću da se po mom dvoru pronose nepotvrñena govorkanja." Morgana je pogledala Gvenvir i primetila tragove suza i crvene oči. "Dragi brate", rekla je, "tvoja kraljica je bolesna. Je li opet trudna? Ma šta da je rekla, postoji poslovica - reč nikoga nije ubila." Artur je hladno pogledao Gvenvir, i Morgana se povukla; ovakvog Atura nije poznavala, ovo je bilo strogo lice Vrhovnog kralja koji sedi na prestolu i deli pravdu. "Gvenvir", rekao je, "ne samo kao tvoj muž, nego i kao tvoj kralj, nareñujem ti: ponovi pred Morganom ono što si rekla iza njenih leña, i ono što je ona tebi rekla, da imam sina usvojenog na dvoru u Lotiji..." Istina je, pomislila je tog časa Gvenvir. Uvek ranije, čak i kada je Vivijen ubijena na njene oči, Morganino lice uvek je bilo hladno i smireno lice sveštenice... Istina je, i to joj zbog nečega mnogo znači... ali zašto? "Morgana", rekao je Artur. "Reci mi - je li to istina? Imam li sina?" Šta to znači Morgani? Zašto bi želela da se to krije, čak i od Artura? Mogla bi želeti da njeno kurvanje ostane skriveno, ali zašto bi krila od Artura da on ima sina? A onda je naslutila istinu, i glasno je jeknula. Sveštenica Avalona ne laže, pomislila je Morgana. Ali ja sam izgnana iz Avalona, i zbog toga, da ne bi sve bilo uzaludno, moram sad da lažem, i to dobro i brzo... "S kim?" ljutito je upitala Gvenvir. " S jednom od onih pokvarenih sveštenica Avalona koje ležu sa muškarcima u grehu i požudi na njihovim poganim svečanostima?" "Ti ne znaš ništa o Avalonu", rekla je Morgana, trudeći se da joj glas ostane miran. "Tvoje reči su kao vetar, bez smisla..." Artur ju je uhvatio za uku. "Morgana... sestro moja..." i na trenutak je pomislila da će zaplakati... kao što je on plakao u njenom naručju, onog jutra kada je prvi shvatio kako ih je Vivijen oboje saterala u klopku... Usta su joj bila suva, a oči su je pekle. "Govorila sam o... tvom sinu... samo da bih utešila Gvenvir, Arture. Plašila se da ti ne možeš da joj napraviš dete..." "Da si bar htela da utešiš mene", rekao je Artur, ali osmeh mu se nije raširio dalje od iskrivljenih usana. "Sve ove godine živeo sam u uverenju da ne mogu da začnem sebi sina, čak ni da bih spasao kraljevstvo - Morgana, moraš nam reći istinu." Morgana je duboko uzdahnula. U mrtvoj tišini koja je vladala u sobi mogla je da čuje lavež negde daleko iza prozora, i neku malu bubu kako zuji ko zna gde. Konačno je progovorila. "U ime Boginje, Arture, pošto zahtevaš da ti kažem - rodila sam sina Kralju-Jelenu, deset mesečevih mena posle tvog proglašenja za kralja na Ostrvu zmaja. Morgoza ja uzela da se stara o njemu, i zaklela mi se da nikada ništa nećeš saznati od nje. Sada si čuo od mene. Neka se tu i završi." Artur je bio samrtnički bled. Čvrsto ju je zagrlio, i osećala je njegovo drhtanje. Suze su mu tekle niz lice, a on nije ni pokušao da ih zaustavi ili obriše. "Oh, Morgana, Morgana, sirota moja sestro - znao sam da sam ti naneo veliko zlo, ali nisam ni sanjao da je bilo toliko veliko..."
"Znači, istina je?" povikala je Gvenvir. "Ova nečista kučka, tvoja sestra, toliko je pokvarena da je vežbala svoje veštine čak i na sopstvenom bratu!" Artur se naglo okrenuo ka njoj, i dalje grleći Morganu. Progovorio je glasom kakav Gvenvir nikada ranije nije čula. "Tišina! Ni reč da nisi rekla protiv moje sestre - nije to ni njeno delo ni njena krivica!" Duboko, drhtavo je uzdahnuo, i Gvenvir je imala vremena da začuje odjek sopstvenih strašnih reči. "Sirota sestro moja", ponovio je Artur. "A nosila si taj teret sama i nikada mi ništa nisi rekla... ne, Gvenvir", žurno je rekao, opet se okrenuvši ka njoj, "nije ono što ti misliš. To je bilo na mom proglašenju za kralja, i nismo prepoznali jedno drugo - bio je mrak, a nismo se videli još otkako sam bio tako mali da me je Morgana nosila u naručju. Za mene je ona bila samo sveštenica Majke, a ja sam za nju bio samo Rogati, i kada smo se prepoznali, bilo je prekasno i šteta je već učinjena", rekao je, i kao da se opet borio sa suzama. Potom je čvrsto zagrlio Morganu. "Morgana, Morgana, trebalo je da mi kažeš!" "I opet misliš samo na nju!" povikala je Gvenvir. "A ne misliš na najveći od svih grehova ona ti je sestra, dete tvoje majke, i zbog toga će te Bog kazniti..." "Već me je kaznio", rekao je Artur, i dalje grleći Morganu. "Ali zgrešio sam nesvesno, bez zle namere." "Možda te je zbog toga kaznio jalovošću", rekla je Gvenvir, "i ako bi se sada pokajao i ispovedio..." Morgana se nežno odvojila od Artura. Gvenvir je gledala, u neizrecivom gnevu, kako Morgana svojom maramicom briše njegove suze, gotovo nesvesnim pokretom, kao majka ili starija sestra, bez ikakve pokvarenosti koju bi Gvenvir toliko želela da vidi. "Gvenvir", rekla je, "suviše misliš na grehe. Artur i ja nismo zgrešili. Spojili smo se voljom Boginje, zbog sila života, i ako se rodilo dete, ono je roñeno u ljubavi, ma šta da nas je spojilo. Artur ne može priznati sina koga mu je rodila sestra, to je tačno. Ali on nije prvi kralj koji ima kopile čije postojanje ne sme da prizna. Dečak je zdrav i snažan, a i bezbedan je u Avalonu. Boginja - a ni tvoj Bog - nije osvetoljubivi demon koji jedva čeka da kažnjava ljude zbog izmišljenih grehova. Ono što se desilo izmeñu Artura i mene nije trebalo da se desi, ni on ni ja to nismo želeli, ali desilo se - a Boginja ne bi tebe kažnjavala jalovošću zbog tuñih greha. Zar kriviš Artura zbog toga što nemaš dece, Gven?" "Da!" povikala je Gvenvir. "On je zgrešio, i Bog ga je kaznio - zbog rodoskrvnuća, zbog začinjanja sina sopstvenoj sestri - zbog služenja Boginji, opakoj, zloj prikazi... Arture, reci mi da ćeš se pokajati, da ćeš na ovaj sveti dan otići kod biskupa i ispovediti mu se, i da ćeš okajati grehe onako kako ti on odredi, jer možda će ti onda Bog oprostiti i prestati da nas oboje kažnjava!" Artur je nesigurno pogledao Morganu, pa Gvenvir. "Okajanje?" upitala je Morgana. "Greh? Zar zaista vreuješ da je tvoj Bog zlobni starac koji se šunja okolo da bi video ko spava sa tuñim ženama?" "Ja sam ispovedila svoje grehe", uzviknula je Gvenvir, "okajala sam ih i razrešena sam, ne kažnjavan nas Bog zbog mojih grehova! Reci da ćeš i ti to učiniti, Arture! Kad ti je Bog podario pobedu na planini Badon, zarekao si se da ćeš odbaciti staru zastavu sa zmajem i da ćeš vladati kao hrišćanski kralj, ali ovaj greh nisi ispovedio. Sada se pokaj i zbog toga, i neka nam Bog na ovaj dan podari pobedu kao i na planini Badon - oslobodi se svih grehova, i daj mi sina koji će posle tebe vladati u Kamelotu!" Artur se okrenuo i naslonio se na zid, pokrivši lice dlanovima. Morgana je umalo pošla ka njemu, ali ju je zastavio Gvenvirin uzvik. "Dalje od njega, ti...! Zar ćeš ga navesti na još neki greh? Zar nisi dovoljno učinila, ti i tvoj demon koga nazivaš Boginjom, ti i ona matora veštica koju je Balin s pravom ubio zbog njenih kvarnih čarolija..." Morgana je čvrsto zažmurila, i izgledalo je kao da će zaplakati. Uzdahnula je. "Ne mogu da slušam kako blatiš moju veru, Gvenvir. Ja tvoju nisam dirala, seti se. Bog je Bog, ma kako ga zvali, i uvek je dobar. Mislim da je greh smatrati Boga okrutnim ili osvetoljubivim, a ti ga smatraš gorim nego većina sveštenika. Molim te da dobro razmisliš šta ćeš uraditi pre nego što predaš Artura u ruke sveštenicima." Okrenula se i napustila sobu, a njene purpurne haljine su se
njihale oko nje. Artur se okrenuo ka Gvenvir. Kad joj se obratio, učinio je to nežnije nego ikada ranije, čak i dok su ležali zagrljeni. "Najdraža ljubavi moja..." "Zar možeš tako da me zoveš?" gorko je odvratila i okrenula mu leña. Pošao je za njom, položio joj ruku na rame i okrenuo je ka sebi. "Najdraža gospo i kraljice moja - zar sam ti naneo toliko zlo?" "Čak i sada", odvratila je drhteći, "čak i sada misliš samo na zlo koje si naneo Morgani..." "Zar treba da budem srećan pri pomisli na ono što sam učinio svojoj sestri? Kunem ti se da je nisam prepoznao sve dok nije bilo gotovo, a onda, kad sam je prepoznao, ona me je tešila, kao da sam još onaj dečačić koji joj je sedeo u krilu... Da se okomila na mene i optužila me, kao što je imala prava da učini, mislim da bih otišao da se utopim u Jezeru. Ali nikada nisam ni pomislio na moguće posledice... bio sam tako mlad, i čekali su me Saksonci i bitke..." Bespomoćno je raširio ruke. "Pokušao sam da učinim onako kako mi je naredila - da ostavim to za sobom, da se sećam da smo to što smo učinili - učinili u neznanju. Oh, verovatno je to i bio greh, ali nisam svesno odabrao da grešim..." Delovao je tako izmučeno da je Gvenvir na trenutak bila u iskušenju da mu kaže ono što je želeo da čuje, da zaista nije učinio nikakvo zlo; da ga zagrli i uteši. Ali nije to učinila. Nikada, nikada Artur nije došao njoj po utehu, nikada joj nije stavio do znanja da je učinio nešto loše; čak i sada je uporno tvrdio da greh zbog koga su ostali bez dece nije bio greh; brinuo se samo zbog zla koje je naneo onoj prokletoj čarobnici, svojoj sestri! Opet je zaplakala, besna jer je znala da plače od tuge, a ne od gneva. "Zar misliš da si naudio samo Morgani?" "Ne vidim da sam naudio ikome drugom", tvrdoglavo je rekao. "Gvenvir, pa to je bilo pre nego što sam te uopšte i video!" "Ali oženio si se mnome, ne ispovedivši ovaj veliki greh, i čak i sada se pravdaš, mada bi trebalo da ga okaješ i budeš osloboñen, i spaseš nas oboje kazne..." "Gvenvir moja", umorno je rekao on, "ako je tvoj Bog takav da kažnjava čoveka zbog greha koji nije ni znao da čini, zar misliš da bi povukao kaznu ako se poverim svešteniku i izgovorim molitve kakve mi on zada, i ono što mi još odredi, ne znam - da jedem samo hleb i vodu..." "Ako se istinski pokaješ..." "Oh, Bože, zar misliš da se nisam pokajao?" planuo je Artur. "Kajao sam se kad god bih pogledao Morganu, svih ovih dvanaest godina! Zar bi moje kajanje bilo jače kad bih ga izveo pred jednim od onih sveštenika koji jedva čekaju da se domognu nekakve moći nad kraljem?" "Ti misliš samo na svoj ponos", ljutito je rekla Gvenvir, "a i ponos je greh. Kad bi samo bio ponizan, Bog bi ti oprostio!" "Ako je tvoj Bog takav, ne treba mi njegov oproštaj!" Artur je stezao pesnice. "Ja moram da vladam svojim kraljevstvom, Gven, a to ne mogu dok klečim pred nekim sveštenikom i prihvatam sve što mi on odredi za iskupljenje! A treba da mislim i na Morganu - ionako je nazivaju čarobnicom, kurvom, vešticom! Nemam prava da ispovedim greh za koji znam da će javno osramotiti moju sestru!" "I Morgana ima dušu koju treba spasti", rekla je Gvenvir, "a ako narod ove zemlje vidi kako njihov kralj može da odbaci ponos i da misli na svoju dušu, da se ponizno kaje za svoje grehe, onda će im to pomoći da spasu svoje duše, i to će ti biti priznato u zaslugu čak i u raju!" Artur je uzdahnuo. "Eto, govoriš kao da si mi savetnik, Gvenvir. Ja nisam sveštenik, i ne tiču me se duše mog naroda..." "Kako se usuñuješ da tako govoriš?" povikala je. "Kao što je kralj iznad svog naroda i raspolaže njihovim životima, tako raspolaže i njihovim dušama! Trebalo bi da si prvi u pobožnoti kao što si prvi u hrabrosti na bojnom polju - šta bi mislio o kralju koji šalje vojnike u boj, a sam sedi u bezbednosti i gleda ih izdaleka?" "Ništa lepo", rekao je Artur, i Gvenvir je shvatila da ga ima u šaci. "A šta bi mislio o kralju koji vidi kako njegovom narodu nedostaju pobožnost i vrline, a tvrdi da ga zanimaju samo njegovi sopstveni gresi?"
Artur je opet uzdahnuo. "Zašto ti je toliko stalo, Gvenvir?" "Zato što ne mogu da podnesem pomisao da ćeš patiti u paklenom ognju... i zato što bi, kad bi se ti oslobodio svojih greha, Bog možda prestao da nas kažnjava jalovošću." Tu joj se glas prekinuo i briznula je u plač. On ju je zagrlio i privio joj glavu na rame. "Zar zaista veruješ u to, kraljice moja?" nežno je upitao. Setila se; jednom ranije, kada je isprva odbio da ponese u bitku zastavu sa Devicom Marijom, isto ovako joj se obratio. I tada je odnela pobedu i privela ga Hristu, i Bog mu je podario pobedu. Ali tada nije znala da on na duši nosi ovaj neispoveñeni greh. Klimnula je glavom na njegovom ramenu i začula ga kako uzdiše. "Onda sam i tebi naneo zlo, i moram to nekako da popravim. Ali ne vidim zašto bi i Morgana morala da se stidi zbog ovoga." "Uvek Morgana", besno je rekla Gvenvir. "Nećeš da ona pati, ona je u tvojim očima savršena pa reci mi, onda, je li pravo da ja patim zbog tvojih grehova, ili ti? Zar je toliko voliš više od mene da ćeš pustiti da ostanem bez dece samo da bi greh ostao skriven?" "Čak i ako sam ja zgrešio, moja Gven, Morgana nije kriva..." "Nije, naravno", planula je Gvenvir, "jer ona poštuje onu drevnu Boginju, a sveštenici kažu da je ta Boginja ona ista zmija zla koju je naš Gospod isterao iz Edenskog vrta! Morgana se čak i sada drži svojih prljavih i kvarnih obreda - Bog kaže da oni koji nisu čuli reč Gospodnju mogu biti spaseni, ali šta će biti sa Morganom, koja je odrasla u hrišćanskom domu, a potom se sva predala gresima Avalona? Tokom svih godina koje je provela na ovom dvoru, slušala je o Hristu, a zar nije rečeno da oni koji čuju reči Hristove i ne pokaju se, svakako će biti prokleti? Pogotovo žene moraju da se pokaju, pošto je greh stigao na ovaj svet preko žene..." Artur ju je prekinuo. "Šta želiš da učinim, moja Gvenvir?" "Danas su Duhovi", rekla je, brišući oči i pokušavajući da priguši jecaje, "dan kada se Sveti Duh spustio na ljude. Hoćeš li poći na misu i uzeti pričešće, noseći na duši ogroman greh?" "Pa... izgleda da neću", rekao je Artur slomljenim glasom. "Ako zaista veruješ u to, Gvenvir, neću te odbiti. Pokajaću se, mada i dalje mislim da to nije bio greh, i izvršiću pokoru koju mi odredi biskup." Pokušao je da se nasmeši, ali ispala je samo strašna grimasa. "Nadam se, tebe radi, ljubavi, da si u pravu što se tiče Božje volje." A Gvenvir, čak i kad ga je zagrlila, jecajući od zahvalnosti, na trenutak je osetila strašan strah i sumnju. Setila se kako je stajala u Meleagrantovoj kući, svesna da je molitve neće spasti. Bog je nije nagradio zbog vrline, i kada je Lanselet došao po nju, zar se nije zaklela da se više nikada neće kriti ni kajati, jer Bog koji je nije nagradio zbog vrline svakako je neće ni kazniti zbog grehova. Bogu ionako nije stalo do toga... Ali Bog ju je ipak kaznio; Bog joj je oduzeo Lanseleta i dao ga Eleni, i tako, opasnost kojoj je izložila svoju dušu nije ništa vredela... ispovedila se i okajala grehe, ali Bog ju je i dalje kažnjavao. A sada je znala da to možda nije njena krivica, možda je nosila i težinu Arturovog greha, greha koji je počinio sa svojom sestrom. Ali ako se oboje oslobode greha, ako on okaje taj strašni neispoveñeni greh, ako postane ponizan, Bog će mu nesumnjivo oprostiti... Artur ju je poljubio u teme i pogladio je po kosi. Potom se odmakao, i osetila je hladnoću i usamljenost kad je sklonio ruke, kao da nije ništa bezbednija unutar zidova nego pod otvorenim nebom, strašnim, ogromnim, punim užasa. Ponovo je pošla ka njemu, da se skloni u njegovo naručje, ali on se sručio u stolicu i ostao tako, iscrpljen, poražen, hiljadama milja daleko od nje. Konačno je podigao glavu i rekao, uz uzdah koji kao da mu se otrgao iz dubine duše: "Pošalji po oca Patricijusa." 8. Kad je ostavila Artura i Gvenvir u njihovim odajama, Morgana je dograbila ogrtač i izletela napolje, ne mareći za kišu. Otišla je do visokih grudobrana i pošla da šeta po njima, sama; šatori Arturovih sledbenika i vitezova, nižih kraljeva i gostiju, prekrili su podnožje brega na čijem vrhu se nalazio Kamelot, i čak su se i po kiši videle žive boje na zastavama. Ali nebo je bilo mračno, a
niski, gusti oblaci gotovo su dodirivali brdo; nemirno koračajući, Morgana je pomislila kako je Sveti Duh mogao da odabere i lepši dan da se spusti na svoj narod - pogotovo na Artura. Oh, da, Gvenvir mu neće dati mira sve dok ne ode sveštenicima na milost i nemilost. A šta je sa njegovim zavetom Avalonu? Pa ipak, ako je Gvideonova sudbina da jednog dana sedne na očev presto, ako je to ono što je Merlin planirao... niko ne može da umakne od svoje sudbine. Čak ni žene, mračno je pomislila. Talesin, koji je poznavao stare pesme i priče, jednom joj je ispričao drevnu pripovest o narodu koji je obitavao na jugu, u Svetoj zemlji ili blizu nje, i o čoveku kome je na roñenju rečeno da će ubiti svog oca i oženiti se svojom majkom. Roditelji su se užasnuli i ostavili ga u planini da umre, pa su ga našli i odgajili pastiri, i jednog dana, kad je sreo svog oca, ne znajući ko je to, sporečkao se sa njim, ubio ga, i oženio se njegovom udovicom; prema tome, upravo ono što su roditelji preduzeli da bi sprečili ispunjenje kletve omogućilo je da se ona ostvari - da je odastao u roditeljskoj kući, ne bi učinio ono što je učinio iz neznanja... I ona i Artur su učinili to što su učinili iz neznanja, ali vilinska žena je proklela njenog sina: Odrekni se svoje bebe, ili je ubij čim se rodi; šta biva sa Kraljem-Jelenom kada odraste novi mladi jelen? Činilo joj se da je svet oko nje siv i čudan, kao da je zalutala u magle Avalona, i u glavi joj je odzvanjalo čudno brujanje. Svuda oko nje začula se strašna buka... ne, to su crkvena zvona, zvoni za misu. Čula je da ni vilinski narod ne trpi zvuk crkvenih zvona, i da su se zato povukli u daleka brda... znala je da ne može da ode i mirno je odsluša, kao obično, iz učtivosti prema kraljici, kako bi dala primer ostalima. Zidovi bi je gušili, a mrmljanje sveštenika i tamjan bi je izludeli; bolje da ostane ovde, na čistoj kiši. Tek sad se setila da navuče kapuljaču; trake u kosi bile su joj potpuno mokre, mora da joj je frizura upropašćena. Kad je pokušala da ih namesti, na prstima joj je ostala crvena boja; tako skupa tkanina, a tako loše obojena. Utom je kiša malo oslabila, i meñu šatorima su počeli da se kreću ljudi. "Danas neće biti turnira", rekao je neki glas iza nje, "inače bih zatražio jednu od tih traka koje nameštaš, pa bih je poneo kao zastavu, gospo Morgana." Morgana je zažmirkala, pokušavajući da se pribere. Mladić, vitak i tamnokos, sa crnim očima; delovao joj je poznat, ali nije mogla da se seti... "Ne sećaš me se, gospo?" upitao je sa prebacivanjem. "A čuo sam da si uložila traku u opkladu na moj uspeh na turniru pre dve godine - ili možda tri?" Sad ga se setila; bio je to sin kralja Urijensa od Severnog Velsa. Akolon mu je ime; kladila se sa jednom od kraljičinih gospi koja je tvrdila da niko ne može da u boju pobedi Lanseleta... Nikada nije saznala ko je dobio opkladu; na te Duhove je ubijena Vivijen. "Sećam te se, ser Akolone, ali na te Duhove, ako se možda sećaš, desilo se strašno ubistvo, i stradala je moja usvojena majka..." On se smesta uozbiljio. "Izvinjavam se što sam te podsetio na taj žalosni dogañaj. Pretpostavljam da će, dok smo ovde, biti još mnogo turnira, pošto u zemlji vlada mir - moj gospodar Artur želi da se uveri je li njegova vojska još sposobna da nas sve brani." "Verovatno neće biti potrebe za tim", rekla je, "jer čak i divlji Severnjaci idu da osvajaju neke druge zemlje. Da li ti nedostaju dani ratova i slave?" Ima lep osmeh, pomislila je. "Borio sam se na planini Badon", rekao je on. "To mi je bila prva bitka, i umalo da postane i poslednja. Sve mi se čini da mnogo više volim turnire. Boriću se ako moram, ali bolje je takmičiti se u veštinama sa prijateljima koji ne žele da te ubiju, dok nas gledaju lepe gospe i dive nam se - u pravom boju, gospo, nema nikoga da se divi viteštvu, a i viteštva ima vrlo malo, uprkos svim pričama o hrabrosti..." Dok su razgovarali, približili su se crkvi; zvonjava mu je gotovo prigušila glas - vrlo prijatan, melodičan glas. Upitala se da li mladić svira na harfi. Naglo se okrenula da se udalji od zvonjave. "Zar nećeš poći na svetu misu, gospo Morgana?" Nasmešila se i pogledala njegova doručja, gde su se preplitale zmije. Prevukla je prstom preko jedne od njih. "A ti?"
"Ne znam. Mislio sam da poñem i vidim prijatelje - ne, mislim da ipak neću", rekao je, smešeći se, "kad mogu da umesto toga razgovaram sa gospom..." "Zar se ne bojiš za svoju dušu?" ironično je upitala. "Oh, moj otac je dovojno pobožan za obojicu... on sada nema ženu i svakako želi da prouči teren i vidi kakvi su izgledi za još jedno osvajanje. Naslušao se priča o apostolima i zna da je bolje oženiti se nego goreti u paklu, a on je prilično zagoreo - mnogo više nego što bih rekao da priliči čoveku u njegovim godinama..." "Ostao si bez majke, ser Akolone?" "Da, još pre nego što sam prohodao; a ostao sam i bez maćehe broj jedan, dva i tri", rekao je Akolon. "Moj otac ima tri živa sina, svakako mu ne treba još naslednika, ali suviše je pobožan da bi poveo neku ženu pravo u krevet, pa zato mora da se opet oženi. Čak je i moj najstariji brat već oženjen i ima i sina." "Tebe je dobio u poodmaklim godinama?" "U srednjim godinama", reko je Akolon. "Nisam baš toliko mlad. Da nije bilo ratova dok sam bio mlañi, možda bih otišao na Avalon i posvetio se svešteničkom zvanju. Ali moj otac je pod stare dane postao hrišćanin." "Ali ti ipak nosiš zmije." Klimnuo je glavom. "A imam i pomalo njihove mudrosti, mada ne dovoljno da bih bio zadovoljan. U ovakva vremena mlañi sinovi nemaju mnogo posla. Otac mi je rekao da će na ovom skupu potražiti ženu i za mene", rekao je uz osmeh. "Voleo bih da si kćer nekog manje važnog, gospo." Morgana je osetila da je pocrvenela kao devojčica. "Oh, ja sam prestara za tebe", rekla je, "i kralju sam samo polusestra po majci. Moj otac je bio vojvoda Gorloas, prvi koga je Uter Pendragon ubio kao izdajnika..." Akolon je zastao pre nego što je odgovorio. "U ova vremena možda je opasno nositi zmije - ili će postati opasno, ako sveštenici postanu još moćniji. Kada je Artur došao na presto, čuo sam da ga Avalon podržava, da mu je Merlin dao mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda. Ali sada je njegov dvor tako hrišćanski... otac mi je pričao da se plašio da će Artur vladati zemljom na druidski način, ali izgleda da nije ispalo tako..." "Istina", ljutito je rekla Morgana. "Ali on i dalje nosi druidski mač..." Akolon ju je pažljivo pogledao. "A ti nosiš polumesec Avalona." Morgana je pocrvenela. Sada su svi ušli u crkvu, i vrata su bila zatvorena. "Kiša se pojačala - gospo Morgana, sva ćeš pokisnuti i prehladićeš se. Moraš da uñeš. Ali hoćeš li doći da sediš kraj mene na današnjoj gozbi?" Oklevala je, smešeći se. Artur i Gvenvir svakako neće tražiti njeno društvo posle ovoga što se danas desilo. Ona, koja se sigurno seća kako izgleda postati žrtva Meleagrantove požude... zar može da me krivi, ona koja se tešila u naručju muževljevog najboljeg prijatelja? Oh, ne, nje to bilo silovanje, ni slučajno, ali ja sam data Rogatom bez pitanja da li to želim... nije me želja dovela bratu u postelju, nego poslušnost prema volji Boginje... Akolon je i dalje čekao na njen odgovor, željno je gledajući u lice. Ako poželim, poljubiće me, preklinjaće me da ga makar dodirnem. Znala je to i to joj je malo zacelilo ponos. Nasmešila mu se, i videla je da ga je to ushitilo. "Vrlo rado, ako možemo da sedimo dalje od tvog oca." Iznenada joj je sinulo: tako ju je gledao i Artur. Toga se Gvenvir boji. Ona zna ono što ja nisam znala: kad bih samo pružila ruku Arturu, navela bih ga da prestane da je sluša; Artur mene više voli. Ne želim Artura, drag mi je samo kao brat, ali ona to ne zna. Boji se da bih, uz pomoć tajnih znanja Avalona, jednim pokretom mogla ponovo da ga dovedem u svoju postelju. "Molim te, uñi i presvuci haljinu", rekao je Akolon, a Morgana mu se opet nasmešila i uhvatila ga za ruku. "Vidimo se na gozbi."
Tokom čitave mise, Gvenvir je sedela sama, trudeći se da se pribere. Nadbiskup je održao uobičajenu propoved za Duhove, pričajući o spuštanju Svetog Duha, a ona je razmišljala. Ako se Artur istinski pokajao zbog svojih grehova i postao hrišćanin, moraću da se zahvalim Svetom Duhu što se danas spustio na nas dvoje. Osetila je da nesvesno dodiruje stomak; danas su legli zajedno, i kroz devet meseci možda će držati u naručju naslednika kraljevstva... Bacila je pogled ka Lanseletu, koji je klečao kraj Elene. Primetila je, ljubomorno, da je Elenin stomak opet narastao. Još jedan sin ili kćer. I sad Elena uživa, uz muškarca koga sam tako dugo i duboko volela, i ima sina koga je ja trebalo ja da rodim... pa, moram pognuti glavu i biti ponizna još neko vreme, neće mi smetati da se pretvaram kako verujem da će njen sin naslediti Arturov presto... o, kakva sam ja grešnica, govorim Arturu o odricanju od ponosa, a ja sam puna ponosa. Crkva je bila prepuna, kao i uvek na ovaj dan. Artur je delovao bledo i iscrpljeno; razgovarao je sa biskupom, ali nije bilo vremena da njih dvoje popričaju pre mise. Klečala je kraj njega kao kraj stranca, kao pre nego što su prvi put legli u postelju, užasnuta od nepoznatih stvari koje je očekuju. Treba da se pomirim sa Morganom... Zašto se osećam kriva? Morgana je grešna... ja sam okajala svoje grehe, ispovedila sam ih i razrešena sam... Morgana nije došla u crkvu; svakako nije imala drskosti da doñe kad se pokazalo kakva je istinski - veštica, čarobnica, paganka, počniteljka rodoskrvnuća. Misa se otegla, ali konačno se začuo blagoslov i ljudi su počeli da izlaze. Na trenutak se našla tik uz Elenu i Lanseleta; on je zaštitnički obgrlio svoju ženu, kako je neko ne bi gurnuo. Gvenvir je podigla pogled ka njima, kako ne bi morala da gleda Elenin poveliki trbuh. "Odavno vas nismo videli na dvoru", rekla je. "Oh, na severu ima mnogo posla", odgovorio je Lanselet. "Zmajeva više nema, nadam se", primetio je Artur. "Bogu hvala, nema ih", nasmešio se Lanselet. "Moj prvi zmaj umalo da mi bude i poslednji... Bože, oprosti mi što sam se podsmevao Pelinoru kada je govorio o toj zveri! Sad kad više nema Saksonaca za ratovanje, pretpostavljam da će naši vitezovi morati da se bave zmajevima, razbojnicima i svim drugim problemima koji more narod." Elena se stidljivo osmehnula Gvenviri. "Moj muž je kao i svi muškarci - radije bi išao u bitku, makar i protiv zmajeva, nego da ostane kod kuće i uživa u miru za koji se toliko borio! Je li i Artur takav?" "Mislim da ima sasvim dovojno bitaka i ovde, jer ljudi dolaze kod njega da im udeli pravdu", odgovorila je Gvenvir. "Kada se ovo očekuje?" upitala je, gledajući Elenin trbuh. "Šta misliš, hoće li biti opet sin, ili kćer?" "Nadam se da će biti sin, ne želim kćerku", rekla je Elena, "ali neka bude po Božjoj volji. Gde je Morgana? Zar nije došla u crkvu? Je li bolesna?" Gvenvir se pakosno nasmešila. "Verovatno znaš koliko je Morgana dobra hrišćanka." "Ali ona mi je prijateljica", rekla je Elena, "i ma koliko bila loša hrišćanka, ja je volim i moliću se za nju." Naravno, gorko je pomislila Gvenvir. Udesila je da se udaš samo da bi meni napakostila. Elenine mile plave oči kao da su se zamaglile, a glas joj je delovao lažno. Ako bude još malo ostala da sluša Elenu, morće da je zadavi. Izvinila se i udaljila, a malo kasnije za njom je pošao i Artur. "Nadao sam se da će Lanselet ostati sa nama nekoliko nedelja, ali on se ponovo sprema na Sever", rekao je. "Ali kazao je da Elena može da ostane, ako ti želiš. Toliko je blizu poroñaja da ne bi želeo da putuje kući sama. Možda se i Morgana uželela svoje prijateljice. Pa, sredite vi to izmeñu sebe..." Okrenuo se i pogledao je praznim očima. "Moram da odem kod nadbiskupa. Rekao je da hoće da razgovaramo odmah posle mise." Poželela je da ga zgrabi, da ga zadrži, da ga obgrli obema rukama, ali sve je već predaleko otišlo.
"Morgana nije bila u crkvi", rekao je on. "Kaži mi, Gvenvir, jesi li joj išta rekla..." "Ni jednu jedinu reč, ni dobru ni lošu", piskavo je odvratila Gvenvir. "Ne tiče me se gde je ona - volela bih da je u paklu!" Učinilo joj se da je zaustio da je izgrdi, i zbog nečeg je to čak i želela. Ali on je samo uzdahnuo i oborio glavu. Nije mogla podneti da ga gleda tako poraženog, nalik na prebijenog psa. "Gven, molim te, ne svañaj se više sa Morganom. Ona je već dovoljno povreñena..." Kao da se postideo zbog molbe, naglo se okrenuo i udaljio se od nje, uputivši se prema nadbiskupu koji se još pozdravljao sa svojom pastvom. Kad mu je Artur prišao, sveštenik se naklonio, izvinio se ostalima i izgubio se u gužvi zajedno sa kraljem. U zamku je bilo mnogo posla: trebalo je dočekati goste na ulazu u salu, razgovarati sa Arturovim nekadašnjnim vitezovima, objašnjavati da je Artur zauzet sa jednim od svojih savetnika - to nije bila laž, jer Particije je stvarno bio Arturov savetnik - i da će stoga kasniti. Neko vreme su svi bili zauzeti pozdravljanjem sa starim prijateljima, pričom o dogañajima u svojim domovima i selima, o sklopljenim brakovima, zadevojčenim kćerima i odraslim sinovima, novoroñenim bebama, pohvatanim razbojnicima i izgrañenim putevima, pa je Arturovo odsustvo jedva i primećeno. No, na kraju su i uspomene presušile, i ljudi u sali su počeli da mrmljaju. Gvenvir je znala da će se hrana ohladiti; ali kraljevska gozba ne može početi u odsustvu samog kralja. Naredila je da se posluže pivo, vino i medovina, znajući da će, do trenutka kad jelo stigne na stolove, većina gostiju biti suviše pijana da primeti da je hladno. Uočila je Morganu daleko niz sto, kako se smeje i priča sa mladićem koga nije poznavala, mada je videla da oko ruku ima istetovirane zmije Avalona; hoće li iskoristiti svoje kurvinske čini da i njega zavede, kao što je pre njega zavela Lanseleta i Merlina? Morgana je toliko pokvarena da nije mogla da ostavi nijednog muškarca na miru. Kad je Artur konačno stigao, polako i teško koračajući, obuzeo ju je nemir; nikada ga nije videla takvog, sem kad je bio gotovo smrtno ranjen. Iznenada je osetila da mu je nanela ranu dublju nego što je mislila, do same duše, i na trenutak se upitala nije li Morgana bila u pravu što mu ništa nije rekla. Ne. Kao njegova odana žena, učinila je što je trebalo da bi obezbedila mir njegovoj duši i konačno spasenje; šta u poreñenju sa tim znači malo poniženja? Skinuo je svoju prazničnu odeću i ostao je u običnoj, neukrašenoj tunici; nije nosio čak ni tanku zlatnu krunu, kao obično u sličnim prilikama. Njegova zlatna kosa delovala je mračno, kao da je osedeo. Kad su ga videli da ulazi, svi vitezovi su počeli da tapšu i viču; on je ozbiljno stajao, primajući pozdrav, smešeći se, i na kraju je podigao ruku. "Izvinjavam se što ste morali toliko da me čekate", rekao je. "Molim vas da mi oprostite i da se posvetite mesu." Seo je i uzdahnuo. Sluge su počele da kruže sa velikim činijama i tanjirima, a oni zaduženi za sečenje već su oštrili noževe. Gvenvir je pustila da joj sluga stavi na tanjir parče pačetine, ali samo se igrala hranom. Posle nekog vremena se odvažila da podigne pogled ka Arturu. Uprkos izobilju jela, na tanjiru je imao samo komad hleba, čak i bez maslaca, a u peharu mu je bila voda. "Ali ti ništa ne jedeš", pobunila se. On se mračno nasmešio. "Ne znači da mi se ne sviña gozba. Siguran sam da je hrana divna kao i uvek, ljubavi." "Nije dobro postiti na dan svečanosti..." Iskrivio je lice. "Pa, ako baš moraš da znaš", nestrpljivo je rekao, "biskup smatra da je moj greh toliko strašan da se ne može iskupiti uobičajenim pokajanjem, a pošto si ti to želela, eto..." Umorno je raširio ruke. "Došao sam na gozbu za Duhove u košulji i bez ukrasa, i postiću i moliću se sve dok se ne iskupim - ali biće po tvome, Gvenvir." Podigao je pehar i otpio malo vode, tako odlučno da je znala da ne treba više da mu kaže ni reč. Ali nije htela da ispadne ovako... Gvenvir se sva ukočila da se ne bi rasplakala; svi su ih gledali, i svakako je bilo dovoljno strašno što kralj na gozbi posti. Napolju je padala kiša, čulo se kako udara o krov. U sali je vladala neobična tišina. Konačno je Artur podigao glavu i zatražio muziku.
"Neka nam Morgana peva - ona je bolja od svih minstrela!" Morgana! Morgana! Uvek Morgana! Ali šta je mogla da učini? Primetila je da je Morgana skinula jarku haljinu koju je jutros nosila i zamenila je grubljom, tamnom, nalik na kaluñeričku. Sada nije toliko ličila na kurvu, bez onih jarkih traka u kosi; prišla je, uzela harfu i sela je kraj kraljevog stola da peva. Pošto je izgledalo da Artur to želi, začulo se malo smeha i šala, a kada je Morgana završila, harfu je uzeo neko drugi, pa još neko. Nastupilo je šetkanje izmeñu stolova, razgovor, smeh, pesma. Prišao im je Lanselet i Artur mu je dao znak da sedne kraj njih, kao u stara vremena. Sluge su iznosile velike tanjire sa slatkišima i voćem, jabukama pečenim u mleku i vinu, i najrazličitijim pecivom. Sedeli su i pričali ni o čemu naročitom, i Gvenvir je na trenutak bila srećna; kao u stara vremena, kad su svi bili prijatelji, kada su se svi voleli... zašto nije uvek ostalo tako? Posle nekog vremena Artur je ustao. "Mislim da ću poći da malo razgovaram sa svojim starim vitezovima... moje noge su mlade, a neki od njih su postali stari i sedi. Pelinor više ne izgleda kao da bi mogao da se bori sa zmajem. Kao da bi mu bitka sa Eleninim kučetom-mezimcem bila sasvim po meri!" "Otkako se Elena udala", rekao je Lanselet, "on kao da više ništa nema od života. Takvi ljudi umiru ubrzo pošto to uvide. Nadam se da sa njim neće biti tako - volim Pelinora i nadam se da će još dugo biti sa nama." Stidljivo se nasmešio. "Nikada se nisam osećao kao da imam oca - mada je Ban bio dobar prema meni, na neki svoj način - a sada, prvi put u životu, imam roñaka koji se prema meni ponaša kao prema sinu. Nisam imao ni braću, sve dok nisam odrastao i upoznao Banove sinove, Lajonela i Borsa. Odrastao sam, a da nisam valjano naučio njihov jezik. A Balan je imao drugog posla." Artur se jedva nasmešio otkako je došao iz biskupovih odaja, ali sada se osmehivao. "Da li se u tom slučaju dalji roñak može računati kao brat, Galahade?" Lanselet ga je stegao za ruku. "Neka me Bog ubije ako to ikada zaboravim, Gvideone..." podigao je pogled ka Arturu, i Gvenvir je na trenutak pomislila da će ga Artur zagrliti; ali on se brzo povukao i spustio ruke. Lanselet je zbunjeno zurio u njega, ali Artur je brzo ustao. "Eno Urijensa i Markusa od Kornvola - i on je ostario... Videće da njihov kralj nije toliko uobražen da ne bi došao da popriča sa njima na ovaj dan. Ostani kraj Gvenvir, Lanse, neka sve bude kao u stara vremena." Lanselet ga je poslušao i ostao je da sedi kraj Gvenvir. "Je li Artur bolestan?" upitao je. Gvenvir je odmahnula glavom. "Izgleda da mora da okaje neki greh, pa se duri zbog toga." "Pa, Artur sigurno nema na duši neki veliki greh", rekao je Lanselet na to. "On je jedan od najbesprekornijih ljudi koje znam. Ponosan sam što smo još prijatelji - ja to ne zaslužujem, Gven, znam." Tako žalosno ju je pogledao da je Gvenvir opet umalo briznula u plač. Zašto nije mogla da ih voli obojicu bez greha, zašto je Bog odredio da žena sme da ima samo jednog muža? Postala je gora od Morgane, kad može sebi da postavlja takva pitanja! Dodirnula mu je ruku. "Jesi li srećan sa Elenom, Lanselete?" "Srećan? Koji je živ čovek srećan? Snalazim se koliko mogu." Pogledala je svoje ruke. Na trenutak je zaboravila da joj je ovaj čovek bio ljubavnik i sećala se samo da joj je bio prijatelj. "Volela bih da budeš srećan. Zaista." Na trenutak ju je uhvatio za obe ruke. "Znam, mila. Nisam želeo da danas doñem. Volim te i volim Artura - ali prošla su vremena kada sam mogao da budem zadovoljan kao njegov zapovednik konjice i..." glas mu se slomio. "I kraljičin miljenik." Ona je naglo podigla pogled, ruku još u njegovim. "Da li ti se ponekad čini da više nismo mladi, Lanselete?" Klimnuo je glavom i uzdahnuo. "Da - često." Morgana je ponovo uzela harfu i počela da peva. "Glas joj je milozvučan kao i ranije", rekao je Lanselet. "Sećam se kako je pevala moja majka - nije pevala tako dobro kao Morgana, ali je imala isti mek, dubok glas..."
"Morgana je mlada kao i ranije", ljubomorno je rekla Gvenvir. "Tako je sa onima od stare krvi, izgledaju uvek mladi sve dok jednog dana iznenada ne ostare", rekao je Lanselet; potom se naglo sagnuo da je poljubi u obraz, sasvim ovlaš. "Nikad nemoj misliti da si manje lepa od Morgane, moja Gven. Ti imaš sasvim drugačiju lepotu." "Zašto mi to govoriš?" "Ljubavi, ne mogu da podnesem da te vidim nesrećnu..." "Mislim da ne znam kao izgleda biti srećan", odgovorila mu je. Kako je moguće da se Morgana ne menja? Ona je veštica koja je uništila moj i Arturov život; njoj je sve lako, sedi, peva i smeje se, a onaj vitez sa zmijama oko doručja joj se divi. Uskoro je Lanselet rekao da mora da se vrati Eleni, pa ju je ostavio; kada se Artur vratio, prilazili su mu vitezovi da ga pozdrave, da mu predaju poklone i pričaju o starim vremenima. Posle nekog vremena došao je i Urijens od Severnog Velsa, mršav i sed, ali još je imao sve zube i vodio je vojsku u boj kad bi trebalo. "Došao sam da te zamolim nešto, Arture", rekao je. "Želim da se opet oženim, i voleo bih da se orodim sa tvojom kućom. Čuo sam da je Lot od Lotije mrtav, i stoga molim tvoju dozvolu da se oženim njegovom udovicom, Morgozom." Artur je morao da savlada smeh. "E, za to ćeš, prijatelju, morati da tražiš dozvolu od Gavena. Lotija je sada njegova, i ne sumnjam da bi rado udao majku, ali gospa je svakako dovoljno odrasla da ima i svoje mišljenje o tome. Ne mogu joj narediti da se uda - to bi bilo kao da nareñujem sopstvenoj majci..." Gvenviri je iznenada sinula ideja. To bi bilo savršeno rešenje - i sam Artur je rekao da bi, ako se raščuje po dvoru, Morgana mogla da se nañe u nevolji. Pružila je ruku da dodirne Arturov rukav i tiho mu se obratila. "Arture, Urijens je važan saveznik. Govorio si mi da su velški rudnici vredni nama koliko i Rimljanima, zbog gvožña i olova... a imaš roñaku čija je udaja tvoja briga." Iznenañeno ju je pogledao. "Urijens je suviše star!" "Morgana je starija od tebe", odgovorila u je, "a pošto on već ima sinove i unuke, neće mu smetati ako mu Morgana ne podari decu." "To je istina", rekao je Artur, mršteći se, "i to mi se čini kao dobra ideja." Ponovo se obratio Urijensu. "Ne mogu narediti gospi Morgozi da se ponovo uda, ali moja sestra, vojvotkinja od Kornvola, nije udata." Urijens se naklonio. "Nisam ni pomislio da ciljam tako visoko, kralju moj, ali ako bi tvoja sestra pristala da bude kraljica moje zemlje..." "Nijednu ženu ne bih terao na brak protiv njene volje", rekao je Artur, "ali pitaćemo je." Dao je znak pažu da se približi. "Upitaj gospu Morganu da li bi došla ovamo kad završi pesmu." Urijens je posmatrao Morganu, čija je tamna haljina naglašavala bledu kožu. "Tvoja sestra je veoma lepa. Svaki muškarac bi bio srećan da dobije takvu ženu." Kad se Urijens vratio za svoje mesto za stolom, Artur je zamišljeno pogledao Morganu koja im je prilazila. "Dugo je neudata - svakako želi da ima dom u kome bi bila gospodarica, umesto da uvek služi druge žene. A i suviše je učena za nekog mladića. Urijensu će biti drago što je ljupka i što će dobro upravljati njegovim domom. Ipak, voleo bih da on nije baš toliko star..." "A ja mislim da će ona biti srećnija sa starijim čovekom", rekla je Gvenvir. "Morgana nije praznoglava curica." Morgana je prišla i naklonila im se. Kao i uvek na javnom mestu, bila je nasmešena i mirna, i Gvenviri je prvi put bilo milo zbog toga. "Sestro", rekao je Artur, "imam prosca za tebe. A posle ovoga jutros", spustio je glas, "mislim da bi bilo dobro da se neko vreme udaljiš sa dvora." "I meni bi bilo drago da odem, brate." "Pa onda, da li bi volela da živiš u Severnom Velsu? Čujem da je tamo prilično pusto, ali sigurno nije kao u Tintagelu..." Na Gvenvirino iznenañenje, Morgana je pocrvenela kao da joj je petnaest godina. "Neću pokušavati da se pravim iznenañena, brate."
Artur se nasmejao. "Pa, nije mi rekao da je već razgovarao sa tobom, prepredenjak jedan." Morgana je porumenela i počela da se poigrava šalom. Uopšte ne izgleda kao da joj je toliko godina, pomislila je Gvenvir. "Možeš mu reći da ću rado živeti u Severnom Velsu." "Zar ti ne smeta razlika u godinama?" blago je upitao Artur. Ona je opet porumenela. "Ako njemu ne smeta, ne smeta ni meni." "Neka bude tako", rekao je Artur i dao znak Urijensu, koji je prišao, sav sijajući. "Moja sestra mi je rekla da bi rado postala kraljica Severnog Velsa, prijatelju. Ne vidim razloga da se venčanje odlaže, možemo da održati već u nedelju." Podigao je pehar i obratio se čitavom skupu. "Pijmo za venčanje, prijatelji moji - za venčanje moje sestre i mog dobrog prijatelja, kralja Urijensa od Severnog Velsa!" Prvi put je današnja gozba počela da liči na svečanost za Duhove, jer su pljesak, uzvici čestitanja i buka naprosto uzavreli. Morgana je stajala nepomično, kao okamenjena. Ali pristala je, rekla je da je razgovarao sa njom... pomislila je Gvenvir, a onda se setila mladića koji je pričao s Morganom. Zar nije to bio Urijensov sin - Akolon, jeste, Akolon. Pa nije valjda očekivala da će je on zaprositi; Morgana je starija od njega! Mora da je bio Akolon - hoće li ona napraviti scenu? A onda ju je zapljusnula mržnja. Neka sad Morgana vidi kako je to biti udata za čoveka koga ne voliš! "Znači, postaćeš i ti kraljica, sestro", rekla je i uzela Morganu za ruku. "Ja ću ti biti deveruša." Uprkos slatkim rečima, Morgana ju je pogledala pravo u oči, i Gvenvir je znala da nije uspela da je zavara. Neka bude tako. Barem ćemo se osloboditi jedna druge. I više se nećemo pretvarati da smo prijateljice... Govori Morgana... Za brak osuñen da se završi onako kao moj, počeo je sasvim dobro. Gvenvir mi je priredila lepo venčanje, s obzirom na to koliko me je mrzela; imala sam sedam deveruša, od kojih su četiri bile kraljice. Artur mi je dao lep i skup nakit - nikada nisam mnogo marila za nakit, pošto nisam navikla da ga nosim u Avalonu, a ni kasnije, mada sam imala nekoliko komada koji su pripadali Igreni. Sada mi je dao još mnogo dragulja naše majke, a deo je bio plen od Saksonaca. Bunila bih se, ali Gvenvir me je podsetila na to da će Urijens očekivati da njegova žena bude lepo odevena i ukrašena kao kraljica, pa sam slegnula ramenima i pustila da me okiti kao dečiju lutku. Setila sam se jedne ogrlice, od ćilibara; viñala sam je na Igreni kad sam bila dete, ali ne i kasnije. Jednom sam je našla u njenoj kutiji za nakit, a ona mi je rekla da ju je dobila od Gorloasa i da će jednog dana pripasti meni, ali pre nego što sam dorasla da je nosim, postala sam sveštenica Avalona i nakit mi nije bio potreban. Sada je ipak bila moja, uz toliko drugog nakita da sam se bunila kako nikad neću stići da sve nosim. Jedino što sam ih molila - da odgode venčanje kako bih mogla da pozovem Morgozu da doñe, jer ona mi je jedina živa roñaka - nisu pristali da učine. Možda su mislili da bih tako imala vremena da se opametim i kažem kako sam, pristajući da se poñem u Severni Vels, imala na umu Akolona, a ne starog kralja. Sigurna sam da je Gvenvir to znala. Pitala sam se šta će Akolon misliti o meni; gotovo sam mu se obećala, a isto veče sam se javno verila sa njegovim ocem! Nisam imala prilike da ga pitam. No, na kraju krajeva, pretpostavila sam da bi Akolon više voleo nevestu od petnaest godina, a ne od trideset četiri. Žena od preko trideset godina - žene uglavnom tako kažu - mora se zadovoljiti muškarcem koji je već bio ženjen, pa je uzima zbog porodičnih veza, ili zbog lepote, ili imanja, ili da bude majka njegovoj deci. Pa, moje porodične veze su stvarno bile odlične. Što se tiče ostatka - imala sam dovoljno dragulja, ali jedva sam mogla zamisliti sebe kao majku Akolonu i ostaloj deci koju starac možda ima. Možda treba da budem i baka njegovim unucima. Ponavljala sam sebi da je Vivijenina majka postala baka kad je bila mlaña nego ja sada; rodila je Vivijen sa trinaest godina, a Vivijen je rodila svoju kćer pre nego što je sama napunila četrnaest.
Tokom tri dana od Duhova do venčanja, samo jednom sam nasamo razgovarala sa Urijensom. Možda sam se nadala da će on, kao hrišćanski kralj, odbiti da me uzme kada sazna; a moglo se desiti da želi mlañu ženu, koja bi mogla da mu rodi još dece. Ni ja nisam želela da me uzme ne znajući i da mi kasnije zamera, a znala sam koliko hrišćani drže do nevinosti neveste; to su valjda nasledili od Rimljana, koji su se ponosili porodicom i obožavali nevinost. "Odavno sam prešla tridesetu, Urijense", rekla sam, "i nisam devica." Nisam umela da to kažem na prijatan ili učtiv način. On je pružio ruku da dodirne plavi polumesec na mom čelu. Sada je bio izbledeo; primetila sam to u ogledalu, koje je bilo jedan od Gvenvirinih darova. Vivijenin je takoñe bio izbledeo još kad sam došla u Avalon, ali ona ga je osvežavala plavom bojom. "Bila si sveštenica Avalona, jedna od devojaka Gospe od Jezera, što je isto kao da si kaluñerica, zar ne?" Potvrdila sam. "Deo mog naroda još veruje u to, i ja se trudim da to suzbijem. Seljaci misle da hrišćanstvo odgovara kraljevima i bogatašima, koji mogu da plaćaju sveštenike da ih molitvama izbave od pakla, ali teško bi im palo kada Drevni, koji su obitavali na našim bregovima od nezapamćenih vremena, ne bi nastavili po svome. Akolon misli isto tako, ali sada je sveštenicima pripalo mnogo vlasti, i moram paziti da ih ne vreñam. Što se mene tiče, svejedno mi je koji Bog sedi na nebeskom prestolu i koga poštuje moj narod, sve dok u mom kraljevstvu vlada mir. Ali nekada sam i ja nosio rogove. Kunem se da ti nikada neću prebaciti zbog toga, gospo Morgana." Oh, Majko Boginjo, pomislila sam, ovo je smešno, ovo je ludilo, mora da mi se podsmevaš... mogla sam imati srećan brak sa Akolonom. I Akolon je mlad i verovatno bi želeo mladu ženu... "Još nešto moraš da znaš", rekla sam Urijensu. "Rodila sam dete Rogatog..." "Rekao sam da ti neću prebacivati zbog onoga što je davno prošlo, gospo Morgana..." "Ne razumeš. Ispalo je tako da posle muka koje sam imala rañajući to dete, više ne mogu da začnem." Jedan kralj bi svakako želeo plodnu nevestu, mislila sam, voleo bi je isto koliko i njegov mladi sin... Potapšao me je po ruci. I sad mi se čini da je zaista hteo da me uteši. "Imam dovoljno sinova", rekao je. "Ne trebaju mi novi. Deca su lepa stvar, ali ja ih imam sasvim dovoljno." Glup je i star, pomislila sam... ali je ljubazan. Da je tvrdio da me ludački voli, sigurno bi mi se smučio, ali ljubaznost će biti lako trpeti. "Da li žališ za svojim sinom, Morgana? Ako želiš, možemo poslati po njega, pa da bude usvojen na mom dvoru, i kunem se da ni on ni iko drugi neće čuti od mene neljubaznu reč, a on će biti vaspitan onako kako priliči sinu vojvotkinje od Korvola i kraljice od Severnog Velsa." Od te ljubaznosti oči su mi se ispunile suzama. "Veoma si ljubazan", rekla sam, "ali njemu je dobro tamo gde je, u Avalonu." "Pa, ako se predomislš, svakako mi reci", kazao je on. "Rado bih primio još jednog dečaka u kuću, a pretpostavljam da bi on po godinama odgovarao da se druži sa mojim najmlañim sinom, Uvenom." "Mislila sam da je Akolon tvoj najmlañi sin." "Ne, ne. Uvenu je samo devet godina. Njegova majka je umrla rañajući ga... ne bi verovala da neko u mojim godinama može da ima tako malog sina, zar ne?" Oh, verovala bih, pomislila sam ironično, jer muškarci su tako ponosni na svoju sposobnost da začinju sinove, kao da je to neka velika veština. Kao da to ne može svaki mačor! Žena mora da nosi dete u sebi skoro godinu dana i da pati rañajući ga, pa ona i ima razloga za ponos; ali muškarci svoj deo posla obave bez ikakvog truda! Ali kad sam odgovorila, pokušala sam da to zvuči kao šala: "Još kao devojčica sam čula izreku u mom kraju: muž od četrdeset godina možda neće postati otac, ali muž od šezdeset sigurno hoće." Namerno sam to učinila. Da je prebledeo i uvredio se, znala bih kako ubuduće da se ponašam prema njemu i uvek bih pazila da mu se obraćam tiho i pokorno. No, on se od srca nasmejao.
"Izgleda da ćemo se dobro slagati, draga moja", rekao je. "Dosta sam se ženio mladim devojkama koje ne umeju da se smeju. Nadam se da ćeš biti zadovoljna udajom za ovakvog starca. Moji sinovi mi se smeju što sam se oženio ponovo posle Uvenovog roñenja, ali iskreno rečeno, gospo Morgana, muškarac se navikne na brak i ne voli da posle toga živi sam. A kada je moja poslednja žena umrla od letnje groznice - pa, istina je da sam pomislio da se orodim sa tvojim bratom, ali isto tako sam bio i usamljen. A čini mi se da ti, pošto si ostala tako dugo neudata, nećeš imati ništa protiv da stekneš dom i muža, makar da nije mlad i lep. Znam da te nisu pitali - ali nadam se da nećeš biti previše nesrećna." Barem ne očekuje da poludim od sreće zbog velike časti što ću se udati za njega, pomislila sam. Mogla sam mu reći da to neće biti neka velika promena - nisam bila srećna još otkako sam napustila Avalon, i pošto sam uvek bila nesrećna, prijalo bi mi da se sklonim od Gvenvirine zlobe. Nisam više mogla da izigravam njenu odanu roñaku i prijateljicu, i povremeno bih se rastužila zbog toga, jer nekada smo stvarno svi bili drugovi, a nisam ja to izmenila. Svakako nisam želela da joj otmem Lanseleta; ali kako da joj objasnim da ga, iako sam ga nekada želela, sada prezirem i da ga ne bih primila za muža ni na poklon. Oh, da, da me je Artur udao za njega pre nego što je on i video Gvenvir - ali i tada je već bilo prekasno. Bilo je prekasno još od onog popodneva u kamenom prstenu. Da sam mu tada dozvolila da me uzme, ne bi se desilo ništa od ovoga... ali što je učinjeno, učinjeno je, a ja nisam znala šta Vivijen planira za mene; a na kraju tih planova ležala je moja udaja za Urijensa. Kad smo prvi put legli zajedno, bilo je onako kako sam očekivala. On me je gladio, petljao po meni, neko vreme je ležao na meni i trudio se, frkćući i dahćući, a onda je sve bilo gotovo, i on se svalio sa mene i zaspao. Pošto nisam očekivala ništa bolje, nisam se razočarala, i nije mi bilo krivo da se sklupčam uz njega; to mu se dopalo, i mada je posle prvih par nedelja retko legao sa mnom, uvek je voleo da spavam u njegovom krevetu, i ponekad bi me satima držao u naručju, pričajći o svemu i svačemu, i čak slušajući ono što bih ja imala da kažem. Za razliku od Rimljana, pripadnici Plemena nikada se nisu libili da poslušaju savet žene, i barem zbog toga mi je bilo drago - što je pristajao da me sasluša i što nikada nije odbacivao moje reči zato što ih je izgovorila jedna žena. Severni Vels je lepa zemlja, sa velikim bregovima i planinama koje su me podsećale na Lotiju. Ali dok je Lotija bila visoka i gola, Urijensova zemlja bila je zelena i plodna, puna drveća i cveća, a tlo je bilo bogato i usevi dobri. Urijens je svoj zamak sagradio u veoma lepoj dolini. Njegov sin Avaloh, i Avalohova žena i deca, slušali su me u svemu, a njegov najmlañi sin zvao me je 'majko'. Počela sam da shvatam kako izgleda podizati sina, starati se o detetu iz dana u dan, gledati ga kako se pentra na drveće i dere ruke i noge, kako izrasta iz odeće ili je cepa po šumi, kako je drzak prema učiteljima ili beži u lov u vreme kad bi trebalo da je nad knjigom; sveštenik koji je Uvena učio slovima bio je očajan, ali se zato učitelj ratovanja ponosio njime. Ma koliko bio nemiran, volela sam ga; služio me je za stolom i često je sedeo u sali i slušao me dok sam svirala na harfi - kao i svi u toj zemlji, imao je sluha i jasan glas; i kao i svi na dvoru, Urijensova porodica je više volela da sama svira nego da sluša plaćene minstrele. Posle godinu-dve počela sam da smatram Uvena svojim sinom, a on se, naravno, nije sećao svoje majke. Ma koliko divalj, sa mnom je uvek bio nežan; dečake u tim godinama teško je zauzdavati, ali bilo je divnih trenutaka, posle više dana grubosti ili durenja, kada bi se iznenada pojavio da sedne kraj mene u sali i da peva uz moju harfu, ili da mi donese divlje cveće ili loše štavljenu zečju kožu, a nekoliko puta, plašljiv i nespretan kao mlada roda, sagnuo bi se da me ovlaš poljubi u obraz. U to vreme bih često požalila što nisam imala svoju decu da ih podižem. Na tom mirnom dvoru bilo je malo šta drugo da se radi, jer bio je daleko od ratova i nevolja na jugu. A onda, godinu dana posle moje udaje za Urijensa, Akolon se vratio kući. 9. Leto u brdima: voćnjaci u kraljičinoj bašti prekriveni belim i ružičastim cvetovima. Dok je šetala pod drvećem, Morgana je osećala u krvi bolnu želju za domom, sećajući se proleća u
Avalonu i drveća u istim ovakvim belim i ružičastim oblacima. Godina je hitala ka letnjoj dugodnevici; Morgana se preračunavala, osećajući se kao krivac što posle pola života provedenog u Avalonu plime više ne teku u njenoj krvi. Ne, zašto da se lažem? Nisam zaboravila, i plime nisu prestale da teku u meni, nego više ne dozvoljavam sebi da ih osetim. Morgana je mirno razmišljala o sebi - ozbiljna i skupa haljina, kakva priliči kraljici... Urijens joj je dao sve haljine i nakit koji su pripadali njegovoj poslednjoj ženi, a imala je i nakit koji joj je ostao od Igrene; Urijens je voleo da je vidi okićenu draguljima koji pristaju kraljici. Neki kraljevi svoje zatvorenike ubijaju, ili ih šalju da skapaju u rudnicima; ako kralju Severnog Velsa prija da svoje zatvorenike kiti draguljima i da ih vuče sa sobom i naziva kraljicom, zašto da ne? Ipak, osećala je punu snagu leta u sebi. Dalje niz breg čula je nekog orača kako tihim uzvicima goni volove. Dugodnevica pada sutra. U nedelju će sveštenik poneti baklje u njive i nosiće ih u krug, pevajući psalme i blagoslove. Bogatiji baroni i vitezovi, koji su svi odreda hrišćani, ubedili su narod da je to pristojnije nego stari način, kada su ljudi palili vatre u poljima i prizivali Gospu u starim obredima. Morgana je poželela - ne prvi put - da je samo jedna od sveštenica, a ne potomak velike kraljevske loze Avalona. Još bih bila tamo, pomislila je, bila bih jedna od njih, služila bih Gospi... ne bih bila ovde, kao brodolomac, izgubljena u tuñoj zemlji... Naglo se okrenula i pošla kroz rascvetanu baštu, oborenog pogleda, odbijajući da dalje gleda jabukovo drveće. Proleće stiže ponovo i ponovo, a za njim leto, puno plodova. A ja sam sama i jalova kao neka od onih devica iza zidova hrišćanskih manastira. Odlučno je savladala suze koje su joj ovih dana, izgleda, uvek bile spremne, i ušla je unutra. Zalazeće sunce bojilo je iza nje polja u purpur, ali nije htela to da vidi; ovde je sve bilo suvo i jalovo. Baš kao i ja. Služavka joj se obratila čim je ušla kroz vrata. "Gospo, kralj se vratio i želi da vas vidi u svojim odajama." "Da, naravno", rekla je Morgana, više sebi nego služavki. Osetila je strašnu glavobolju, i na trenutak nije mogla da diše, nije mogla da prisili sebe da uñe u mračni zamak koji je, čitave hladne zime, bio zatvoren oko nje kao klopka. A onda je naredila sebi da ne izmišlja, stegla je zube i uputila se u Urijensove odaje, gde ga je zatekla poluodevenog i ispruženog kraj ognjišta, dok mu je sluga masirao leña. "Opet si se premorio", rekla je, ali nije dodala da više nije toliko mlad da se toliko muva okolo. Bio se uputio u obližnji grad da raspravi neku nesuglasicu oko meñe. Znala je da želi da ona sedne kraj njega i sasluša sve priče koje je čuo uz put. Smestila se na stolicu i slušala ga na pola uha. "Možeš da ideš, Bereče", rekao je on slugi. "Moja gospa će mi doneti odeću." Kad je sluga otišao, obratio se Morgani. "Hoćeš li da mi istrljaš noge? Tvoje ruke su veštije od njegovih." "Naravno. Ali moraćeš da sedneš na stolicu." Pružio je ruke da ga ona povuče kako bi ustao. Namestila mu je noge na stoličicu i klekla kraj njega, masirajući mu mršava, žuljevita stopala sve dok se nisu zarumenela od priliva krvi, pa su opet izgledala živa; onda je donela bočicu i počela da mu utrljava biljno ulje u čvornovate prste. "Treba da kažeš obućaru da ti napravi nove čizme", rekla je. "Stare su ti ispucale i žulje te ovde - vidiš plik?" "Ali te stare mi tako dobro pristaju, a nove su uvek veoma krute", pobunio se on. "Uradi kako želiš, gospodaru", odgovorila je Morgana. "Ne, ne, u pravu si, kao i uvek", brzo je rekao on. "Pozvaću ga sutra da mi izmeri noge." Morgana je sklonila ulje i ustala da mu donese par bezobličnih, mekih, starih cipela. Pitam se da li je svestan da su mu to možda poslednje čizme, pa je zato oklevao, pomislila je. Nije želela da razmišlja šta će za nju značiti smrt starog kralja. Nije želela da on umre - uvek je bio ljubazan prema njoj. Obula mu je meke kućne cipele i ustala, brišući ruke peškirom. "Je li sad bolje,
gospodaru?" "Divno, mila, hvala ti. Niko me ne pazi tako dobro kao ti", rekao je on. Morgana je uzdahnula. Kad bude imao nove čizme, noge će ga još više mučiti; dobro je predvideo da će nova obuća biti kruta i da će mu isto toliko žuljati noge kao i ova stara. Možda bi trebalo da se okani jahanja i da lepo sedi kod kuće, ali on to ne bi pristao da učini. "Trebalo bi da Avaloh ide da sreñuje ovakve poslove", rekla je. "Mora naučiti da vlada svojim narodom." Njegov najstariji sin bio joj je vršnjak. Odavno je čekao da počne da vlada, a izgledalo je da će Urijens večito živeti. "Jeste, jeste - ali ako ne odem lično, ljudi će misliti da stari kralj ne mari za njih", rekao je Urijens. "Ali kad na zimu putevi postanu neprohodni, možda ću učiniti tako..." "Bilo bi dobro", rekla je Morgana. "Ako opet promrzneš, možda više nećeš moći da koristiš ruke." "Znaš, Morgana", dobroćudno joj se nasmešio on, "činjenica je da sam ja starac, i tu se ništa ne može učiniti. Šta misliš, ima li za večeru pečene svinjetine?" "Da", rekla je, "a ima i ranih trešanja. Postarala sam se za to." "Ti si sjajna domaćica, draga moja", rekao je on i uhvatio je za ruku dok su izlazili iz sobe. Rekao je to jer misli da je ljubazan, pomislila je ona. Urijensovo domaćinstvo već je bilo okupljeno za večeru: Avaloh; Avalohova žena, Malina, i njihova deca; Uven, vitak i crnpurast, sa trojicom usvojene braće i sveštenikom koji ih je poučavao; a malo niže, za dugačkim stolom, vojnici i njihove gospe, i starije sluge. Kad su Urijens i Morgana seli za sto, Morgana je dala slugama znak da iznesu hranu. Malinino mlañe dete počelo je da se otima i dreči. "Baka! Hoću kod bake u krilo! Hoću da me baka hrani!" Malina - vitka, plavokosa, bleda, mlada žena, u poodmakloj trudnoći - namrštila se na mališu. "Ne, Kone, sedi lepo i ćuti!" Ali dete je već stiglo do Morgane, a ona se nasmejala i podigla ga u krilo. Ne ličim baš na baku, pomislila je. Malina je otprilike mojih godina. Ali Urijensovi unuci su je voleli, i ona je čvrsto zagrlila dečačića, uživajući u maloj, kovrdžavoj glavi koja joj se privijala uz grudi i u prstićima koji su je stezali. Isekla je svinjetinu i počela da hrani Kona iz svog tanjira, a onda mu je izrezala komad hleba u obliku svinje. "Evo, sad imaš još svinjetine..." rekla je, brišući masne prste, a onda se pozabavila svojom večerom. Čak i sada je jedva jela meso; močila je hleb u sok od pečenja, i to je bilo sve. Brzo se najela, dok su ostali još uveliko jeli; zavalila se u stolici i počela da tiho peva Konu, koji se zadovoljno smestio u njenom krilu. Posle nekog vremena postala je svesna da je svi slušaju, i odmah je ućutala. "Molim te, nastavi da pevaš, majko", rekao je Uven, ali Morgana je odmahnula glavom. "Ne, umorna sam - slušajte, šta se to čuje iz dvorišta?" Ustala je i dala zak jednom slugi da joj osvetli put do vrata. Stao je iza nje, držeći baklju visoko, baš na vreme da vidi jahača kako ulazi u veliko dvorište. Sluga je namestio baklju u držač na zidu i požurio da pomogne ovom da sjaše. "Gospodaru Akolone!" I zaista je bio on, sa skerletnim ogrtačem koji je vijorio oko njega kao reka krvi. "Gospo Morgana", rekao je uz dubok naklon, "ili bi trebalo da kažem - gospo majko?" "Molim te, nemoj", nestrpljivo je rekla Morgana. "Uñi, Akolone, tvoj otac i braća će ti se obradovati." "A ti mi se ne raduješ, gospo?" Ugrizla se za usnu, iznenada uplašena da će zaplakati. "Ti si kraljevski sin, ja sam kraljevska kćer. Treba li da te podsećam na to kako se ugovaraju ovakvi brakovi? Nije to bila moja želja, Akolone, a kad sam razgovarala sa tobom, nisam imala pojma..." prekinula je, a on ju je pažljivo pogledao pre nego što se sagnuo da joj poljubi ruku. Progovorio je dovoljno tiho da ga ni sluga ne čuje. "Sirota Morgana. Verujem ti, gospo. Znači, pomirili smo se... majko?" "Samo ako prestaneš da me zoveš majkom", rekla je, uspevši da se nasmeši. "Nisam baš toliko
stara. Dosta je što Uven..." Pošto su u meñuvremenu ušli u salu, Kon je ustao i opet počeo da plače za 'bakom'. Morgana se nasmejala, bez radosti, i sagnula se da podigne mališu. Bila je svesna da je Akolon posmatra; zato nije podizala pogled sa deteta u krilu, ćutke slušajući kako Urijens pozdravlja sina. Akolon je prišao da se zvanično zagrli sa bratom i da se nakloni pred snajom; kleknuo je da poljubi oca u ruku, a onda se okrenuo Morgani. "Poštedi me daljih učtivosti, Akolone", rekla je ona. "Ruke su mi masne od mesa, držala sam dete, a ono nije baš uredno pri jelu." "Kako želite, gospo", rekao je Akolon, prilazeći stolu i prihvatajući tanjir mesa od sluge. Ali i dok je jeo i pio, i dalje ju je posmatrao. Sigurna sam da je još besan na mene. Zaprosio me je ujutro, a uveče me je video verenu sa njegovim ocem; svakako misli da sam to učinila zbog ambicije - zašto da se udam za kraljevog sina, ako mogu da dobijem kralja? "Ne", odlučno je rekla i blago prodrmala Kona. "Ako hoćeš da mi ostaneš u krilu, budi tih i ne brljaj mi haljinu tim masnim prstima..." Kad me je poslednji put video, bila sam odevena u purpur, bila sam kraljeva sestra, za koju se verovalo da je veštica... sada sam baka sa prljavim detetom u krilu, staram se o domaćinstvu i gunñam matorom mužu da ne jaše u ofucanim čizmama od kojih ga bole noge. Morgana je bila bolno svesna svake sede vlasi i bore na svom licu. Za ime Boginje, zašto bih marila šta Akolon misli o meni? Ali marila je i bila je svesna toga; navikla je da je mladići gledaju i dive joj se, a sada se osećala kao da je stara, ružna i neprivlačna. Nikada nije smatrala sebe lepoticom, ali uvek je spadala u mlad svet, dok je sada sedela sa starim gospama. Opet je umirila dete, jer Malina je upitala Akolona za novosti sa Arturovog dvora. "Nema nekih velikih vesti", rekao je Akolon. "Mislim da su ti dani zauvek okončani. Arturov dvor je miran, a kralj i dalje okajava neki nepoznati greh - ne pije vino, čak ni na velikim svečanostima." "Ima li znaka da će kraljica roditi naslednika?" upitala je Malina. "Nema", rekao je Akolon, "mada mi je pred turnir jedna od njenih gospi rekla da je kraljica možda trudna." Malina se obratila Morgani. "Ti dobro poznaješ kraljicu, zar ne, svekrvo?" "Poznavala sam je", rekla je Morgana, "a što se tiče te vesti, kraljica uvek misli da je trudna čim joj mesečnica zakasni za jedan dan." "Kralj je budala", rekao je Urijens. "Trebalo je da je odavno otera i da uzme ženu koja bi mu rodila sina. Suviše dobro se sećam kakav je haos vladao zemljom kada se mislilo da će Uter umreti, ne ostavivši sina. Sada bi pitanje naslednika moralo da se odlučno reši." "Čuo sam da je kralj odredio za naslednika nekog svog roñaka - Lanseletovog sina", rekao je Akolon. "To mi se ne dopada - Lanselet je sin Bana od Benvika, a ne želimo da nam umesto naših vladaju strani kraljevi." "Lanselet je sin Gospe od Jezera", odlučno je rekla Morgana, "i potiče od stare kraljevske loze." "Avalon!" prezrivo je rekla Malina. "Ovo je hrišćanska zemlja. Avalon nam ništa ne znači." "Znači, više nego što misliš", odvratio je Akolon. "Čuo sam da mnogi ljudi, koji se sećaju Pendragona, nisu zadovoljni što je Arturov dvor tako hrišćanski, a seti se i da je Artur, pre krunisanja, položio zakletvu da će pomagati narod Avalona." "Da", rekla je Morgana, "i zato nosi veliki mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda u Avalonu." "Hrišćani mu to, izgleda, ne zameraju", rekao je Akolon, "a sad sam se setio još nekih vesti sa dvora - saksonski kralj Edrik je primio hrišćanstvo, i svečano je kršten, sa čitavom svitom, u Glastonberiju, a tom prilikom je kleknuo pred Artura u znak da sve saksonske zemlje prihvataju Artura za Vrhovnog kralja." "Artur? Kralj Saksonaca? Čudima nikad kraja!" rekao je Avaloh. "Čujem da je on često govorio kako se sa Saksoncima može razgovarati samo mačem!"
"Ipak, eto, saksonski kralj je klečao u crkvi na Glastonberiju, i Artur je primio njegov zavet i rukovao se sa njim", rekao je Akolon. "Možda će oženiti Lanseletovog sina nekom saksonskom princezom kao bi zauvek okončao borbe. A meñu Arturovim savetnicima je i Merlin, i reklo bi se da je on jednako dobar hrišćanin kao i svi ostali!" "Gvenvir je sad sigurno srećna", rekla je Morgana. "Oduvek je tvrdila kako je Bog podario Arturu pobedu na planini Badon, zato što je nosio zastavu sa svetom Devicom. Kasnije sam je čak čula kako govori da je Bog spasao Arturu život kako bi on mogao da dovede Saksonce pod okrilje crkve." Urijens je slegnuo ramenima. "Ja i dalje ne bih verovao Saksoncu sa sekirom, pa makar nosio i biskupsku mitru!" "Ne bih ni ja", rekao je Avaloh, "ali ako se saksonske poglavice mole i okajavaju grehe kako bi spasli dušu, barem za to vreme neće ići da spaljuju sela i crkve. A što se tiče pokajanja i posta šta mislite, šta Artur to nosi na savesti? Kada sam bio u njegovoj vojsci, nisam bio vitez i nisam ga dobro upoznao, ali činio mi se kao neobično dobar čovek, a ovako duga kazna okajanja znači da nosi na duši neki neobično veliki greh. Gospo Morgana, znaš li to ti, koja si mu sestra?" "Ja sam mu sestra, a ne ispovednik." Morgana je znala da joj je glas preoštar, pa je brzo zaćutala. "Ko god da je petnaest godina vodio ratove sa Saksoncima ima na savesti više nego što želi da prizna", rekao je Urijens. "Ali samo retki se sete da pomisle na to kada ratovi proñu. Svi mi znamo kako izgleda ubijanje, pljačkanje i prolivanje krvi nevinih. No, bitke su završene i za našeg života se neće ponoviti, Bogu hvala, i pošto smo sklopili mir sa ljudima, imamo vremena da ga sklopimo i sa Bogom." Znači, Artur još okajava, a onaj matori nadbiskup Patricije još drži njegovu dušu u šaci! Pitam se kako se to dopada Gvenviri. "Pričaj nam još o dvoru", zamolila je Malina. "Šta je sa kraljicom? Šta nosi dok je na dvoru?" Akolon se nasmejao. "Ja ne znam ništa o ženskoj odeći. Imala je nešto belo, sa biserima Marhaus, veliki irski vitez, doneo joj je to kao dar od irskog kralja. A njena roñaka Elena, kako čujem, rodila je Lanseletu kćer - ili je to bilo lane? Još ranije je rodila sina, onog koga je Artur odredio za naslednika. A bio je i nekakav skandal na dvoru kralja Pelinora - čini mi se da je njegov sin, Lamorak, pošao u Lotiju, i sada se govori da će se oženiti Lotovom udovicom, starom kraljicom Morgozom..." Avaloh se nasmejao. "Taj momak mora da je poludeo. Morgozi je najmanje pedeset godina!" "Četrdeset pet", rekla je Morgana. "Starija je od mene deset godina." Smesta se upitala zašto tako sipa so na sopstvenu ranu... Da li želim da Akolon shvati koliko sam stara, ja, baka Urijensovim unucima...? "Stvarno je poludeo" rekao je Akolon. "Peva joj balade, nosi njen steznik sa sobom i sve te gluposti..." "Rekao bih da je njen steznik sada dovoljno velik za konjski kolan", rekao je Urijens, a Akolon je odmahnuo glavom. "Ne - video sam Lotovu gospu, i ona je još lepa žena. Nije devojčica, ali to je čini samo još lepšom. Mene više zanima zašto bi zrela žena želela tako neiskusnog momka. Lamoraku nije više od dvadeset." "A šta bi takav momak želeo od jedne matore gospe?" bio je uporan Avaloh. Urijens se na to nasmejao. "Možda je gospa vrlo vešta meñu čaršavima. Mada ne bih rekao da je imala mnogo šta da nauči, udata godinama za starog Lota! Ali svakako je imala i druge učitelje..." Malina je pocrvenela. "Molim vas! Je li ovakav razgovor prikladan za jednu hrišćansku kuću?" "Da nije, snaho", odvratio je Urijens, "ne verujem da bi tvoj steznik toliko narastao." "Ja sam udata žena", reklaje Malina i još više pocrvenela. "Ako u hrišćanskoj kući ne sme da se razgovara o onome što se niko ne stidi da radi, onda
Gospo sačuvaj da ikad postanem hrišćanka!" rekla je Morgana. "Ipak", rekao je Avaloh, "možda stvarno nije lepo da sedimo i ogovaramo roñaku gospe Morgane." "Kraljica Morgoza nema muža koga bi vreñala svojim ponašanjem", rekao je Akolon, "zašla je u godine, i sama je svoj gospodar. Njenim sinovima svakako je milo što se zadovoljava ljubavnikom i što ne želi da se uda za dete! Zar nije ona i vojvotkinja od Kornvola?" "Ne", rekla je Morgana. "Igrena je bila vojvotkinja posle Gorloasove smrti. Goroloas nije imao sinove, i pošto je Uter dao Tintagel Igreni kao venčani poklon, pretpostavljam da sada pripada meni." Odjednom ju je obuzela čežnja za domom, za napola zaboravljenom zemljom, za oštrim obrisima zamka i kula visoko pod oblacima, za naglim spuštanjem u skrivene doline, za večitim zvukom mora pod dvorcem... Tintagel! Moj dom! Ne mogu da se vratim u Avalon, ali nisam beskućnik... Kornvol pripada meni. "A po rimskim zakonima", rekao je Urijens, "pretpostavljam da sam kao tvoj muž, mila, ja takoñe vojvoda od Korvola." Morgana je osetila da je obuzima gnev. Samo preko mene mrtve, pomislila je. Urijensu nije stalo do Kornvola, nego samo smatra da je Tintagel, baš kao i ja, njegova svojina. Kad bih mogla da odem tamo, da živim sama kao Morgoza u Lotiji, kao svoj gospodar, bez ikoga ko bi mi nareñivao... U umu joj se pojavila slika: kraljičine odaje u Tintagelu, a ona je bila veoma mala i igrala se na podu starom preslicom... Ako se Urijens usudi da posegne za Kornvolom, dobiće ga... tačno dva metra dužine, plus malo prašine meñu zubima! "Pričajte mi sad šta ima ovde novo", rekao je Akolon. "Proleće je kasnilo - video sam da se njive tek oru." "Ali oranje je gotovo završeno", rekla je Malina, "i u nedelju ćemo poći da blagoslovimo polja..." "I biće izabrana Prolećna Devica", rekao je Uven. "Bio sam u selu i video sam kako je biraju meñu najlepšim devojkama... nisi bila ovde prošle godine, majko", obratio se Morgani. "Izaberu najlepšu devojku za Prolećnu Devicu, i ona obilazi polja kada sveštenik doñe da ih blagoslovi... i nose lutku načinjenu od ostataka poslednje žetve. Otac Eian to ne voli", dodao je, "ali ne znam zašto, tako je lepo..." Sveštenik se nelagodno nakašljao. "Blagoslov crkve bi bio dovoljan - zašto tražimo više od reči Gospodnje da bi polja bujala? Slamnata lutka koju nose sećanje je na strašna stara vremena kada su ljudi i životinje živi spaljivani kako bi njihovi životi učinili polja plodnim, a Prolećna Devica je sećanje na... pa, neću da govorim pred decom o tom zlom i idolopokloničkom običaju!" "U ta vremena", obratio se Akolon Morgani, "kraljica je bila Prolećna Devica i Prolećna Gospa, i ona je blagosiljala polja, kako bi bila plodna." Morgana je opet na njegovim doručjima primetila izbledele plave zmije Avalona. Malina se čedno prekrstila. "Bogu hvala što živimo meñu civilizovanim ljudima." "Ne verujem da bi od tebe tražili da to radiš, snaho", primetio je Akolon. "Svakako ne bi", primetio je Uven, netaktičan kao i svaki dečak, "nisi dovoljno lepa. Ali naša majka jeste, zar ne, Akolone?" "Drago mi je što misliš da je moja kraljica lepa", žurno je rekao Urijens, "ali prošlost je prošlost - više ne spaljujemo mačke i ovce u poljima, niti ubijamo kraljevog žrtvenog jarca kako bi prosuli njegovu krv, i više nije ni potrebno da kraljica blagosilja polja na taj način." Nije, pomislila je Morgana. Sada je sve jalovo, sada imamo sveštenike sa njihovim krstovima, koji su zabranili paljenje vatri plodnosti - čudo da Gospa nije lišila polja plodova, pošto je besna jer joj je uskraćeno ono što joj pripada... Uskoro su svi pošli na počinak; Morgana, koja je poslednja ustala od stola, krenula je da pregleda brave i zasune, a potom se, sa malom svetiljkom u ruci, uputila da proveri je li Akolon dobro smešten - sobu koja je nekada pripadala njemu sada su zauzimali Uven i njegova usvojena braća. "Je li ti tu dobro?"
"Imam sve što bih mogao poželeti", rekao je Akolon, "osim gospe koja bi mi ukrašavala odaje. Moj otac je srećan čovek, gospo. A i ti zaslužuješ da budeš žena jednom kralju, a ne kraljevom mlañem sinu." "Moraš li uvek da mi se podsmevaš?" planula je ona. "Rekla sam ti da nisam imala izbora!" "Obećala si se meni!" Morgana je znala da je potpuno prebledela. Čvrsto je stegla usne. "Što je učinjeno, učinjeno je, Akolone." Podigla je svetiljku i okrenula se da ode. On se oglasio iza njenih leña, gotovo pretećim glasom. "Izmeñu nas još nije gotovo, gospo." Morgana nije odgovorila; žurno je pošla niz hodnik do sobe koju je delila sa Urijensom. Služavka ju je čekala da joj otkopča haljinu, ali Morgana ju je otpravila. Urijens je sedeo na ivici kreveta i stenjao. "Čak i ove papuče me žuljaju! Ahhh, kako je dobro leći!" "Onda lezi i dobro se odmori, gospodaru moj." "Ne", rekao je on i povukao je uz sebe. "Znači, sutra će biti blagosiljanje polja... i možda treba da budemo zahvalni što živimo u civilizovanoj zemlji, i što kralj i kraljica više ne moraju da blagosiljaju polja ležući zajedno pred svima. Ali ove večeri, pred blagoslov, draga moja gospo, možda bi trebalo da održimo svoje lično blagosiljanje, nasamo u svojim odajama - šta bi rekla na to?" Morgana je uzdahnula. Uvek je veoma pazila da ne povredi ponos svog ostarelog muža: nikada nije dozvolila sebi da mu pokaže koliko je nespretan dok se koristi njenim telom. Ali Akolon ju je podsetio na godine provedene u Avalonu - na baklje na vrhu Tora, na Beltanske vatre i na device koje čekaju u uzoranim njivama... a večeras je morala da sluša žgoljavog sveštenika kako blati ono što je za nju svetinja nad svetinjama. A sad se čak i Urijens podsmevao tome. "Sve mi se čini da blagoslov, onako kako bismo ga izveli ti i ja, bolje da ne izvodimo. Ja sam stara i jalova, a ni ti nisi kralj kakav bi mogao da pruži njivama veliku plodnost!" Urijens je zurio u nju. Tokom godinu dana braka nikada mu se nije tako grubo obratila. Bio je toliko zapanjen da joj nije ni prebacio zbog toga. "Ne sumnjam da si u pravu", tiho je rekao. "Pa, onda da prepustimo to mlañem svetu. Hodi u krevet, Morgana." Ali kada je legla kraj njega, neko vreme je tiho ležao, a onda je stidljivo prebacio ruku preko nje. Sada je i Morgana zažalila zbog grubih reči... bilo joj je hladno, bila je usamljena, ležala je grizući usne da ne bi zaplakala, ali kada joj se Urijens obratio, pretvarala se da je zaspala. Dugodnevica je svanula vedra i divna; Morgana, koja se rano probudila, shvatila je da, ma koliko govorila sebi da sunčane plime više ne teku njenim žilama, ipak oseća u sebi težinu leta. Dok se oblačila, pogledala je svog usnulog muža. Ponela se kao budala. Zašto je bez reči prihvatila Arturovu odluku, plašeći se da ga ne dovede u nepriliku pred podreñenim kraljevima? Ako on nije u stanju da zadrži svoj presto bez ženske pomoći, onda nije ni zaslužio da ga zadrži. On je izdao Avalon, postao je nevernik; udao ju je za istog takvog nevernika. A ona je ipak poslušno pristala na ono što joj je on spremio. Igrena je pustila da je koriste kao oruñe politike. A nešto duboko u Morgani, mrtvo ili uspavano od dana kad je pobegla iz Avalona, noseći Gvideona u materici, iznenada se probudilo i promeškoljilo, migoljeći se, polako kao uspavani zmaj, pokretima prikrivenim i blagim kao prve kretnje deteta u utrobi; i to nešto joj je tiho i jasno reklo: Ako nisam dozvolila da me koristi Vivijen, koju sam volela, zašto bih pokorno saginjala glavu i puštala da me koristi Artur? Ja sam kraljica Severnog Velsa, i vojvotkinja od Kornvola, gde Gorloasovo ime još nešto znači, i potičem od kraljevske loze Avalona. Urijens je zastenjao i nespretno se okrenuo u krevetu. "Oh, Bože, svaki mišić me boli, i kao da umesto prstiju na nogama imam žeravicu - juče sam predaleko jahao. Morgana, hoćeš li da mi
istrljaš leña?" Zaustila je da mu besno odgovori. Imaš deset ličnih slugu, a ja sam ti žena, a ne rob, ali brzo se savladala. Umesto toga se nasmešila. "Da, naravno", rekla je, i poslala je paža da donese njena biljna ulja. Neka misli da je ona i dalje pokorna u svemu; lečenje je deo posla sveštenice. Možda najmanje važan deo, ali tako je mogla da sazna njegove misli i planove. Masirala mu je leña i bolna stopala, slušajući pojedinosti spora oko meñe zbog koga je juče tako daleko putovao. Urijensu bi svaka žena bila dovoljno dobra kraljica. Njemu je potrebno samo nasmešeno lice i ruke spremne da ga neguju. Pa, i imaće to sve dok mi tako bude odgovaralo. "Izgleda da ćemo imati lep dan za blagosilajnje useva. Na Dugodnevicu nikada nije padala kiša", rekao je Urijens. "Gospa obasjava svoja polja ako su njoj posvećena - tako su me učili dok sam bio mladi paganin, i govorili su da Veliki Brak ne treba vršiti po kiši." Nasmejao se. "Ipak, sećam se, jednom kad sam bio veoma mlad - kiša je padala neprekidno deset dana, a sveštenica i ja smo ličili na dve svinje koje se valjaju po blatu!" Morgana je morala da se nasmeši; slika je zaista bila smešna. "Čak i pri svečanostima, Boginja voli da se šali", rekla je, "a jedno od njenih imena je i Velika Krmača, i mi smo svi njeni prasići." "Oh, Morgana, to su bila lepa vremena", rekao je on, a onda se uozbiljio. "Naravno, to je bilo veoma davno - sada narod od svojih kraljeva najviše traži dostojanstvo. Ti dani su zauvek nestali." Jesu li? Nisam sigurna. Ali Morgana nije ništa rekla. Činilo joj se da je Urijens, dok je bio mlad, bio i dovoljno čvrst kralj, da je mogao da se odupre plimi hrišćanstva koja je zapljusnula zemlju. Da je Vivijen pokušala da na presto dovede kralja koji nije toliko vezan za sveštenike... ali naravno, ko je mogao predvideti da će Gvevnir postati nerazumno pobožna? I zašto Merlin nije ništa preduzeo? Ako Merlin od Britanije i svi mudraci Avalona nisu učinili ništa na nadvladaju plimu koja je potopila zemlju i sve stare bogove, zašto onda da krivi Urijensa, koji je ipak samo starac željan mira? Nije bilo razloga da od njega stvori sebi neprijatelja. Ako on bude zadovoljan, neće mariti šta ona radi... mada još nije znala šta će raditi. Ali znala je da su dani njene pokornosti okončani. "Volela bih da sam te tada poznavala", rekla je i pustila da je poljubi u čelo. Da sam se udala za njega čim sam došla u godine za brak, Severni Vels nikada ne bi postao hrišćanska zemlja. Ali još nije prekasno. Ima onih koji nisu zaboravili da kralj nosi, iako izbledele, zmije Avalona oko ruku. I da je oženjen sveštenicom Gospe. Ovde bih joj bolje služila nego tokom svih onih godina na Arturovom dvoru, u Gvenvirinoj senci. Pomislila je da bi Gvenvir bila mnogo zadovoljnija sa mužem kao što je Urijens, koji bi ostao uvek vezan za nju, nego sa nekim kao što je Artur, koji vodi život u kakvom ona ne može da učestvuje. U svoje vreme, i Morgana je imala uticaja na Artura - uticaja kakvog može imati samo žena koja ga je učinila muškarcem, koja za njega nosi lice Boginje. No, obuzeta glupim ponosom, pustila ga je da padne u ruke Gvenviri i njenim sveštenicima. Sada, kad je prekasno, počela je da shvata šta je Vivijen nameravala. Nas dvoje smo mogli da vladamo zemljom; Gvenvir bi zvali Vrhovnom kraljicom, ali njoj bi pripadalo samo Arturovo telo; meni bi pripadali njegovo srce, um i duša. Ah, kakva sam budala bila... On i ja smo mogli vladati - u ime Avalona! Sada je Artur rob sveštenika. A ipak nosi veliki mač druidskog Obreda, a Merlin od Britanije ni ne pomišlja da mu ga oduzme. Moram nastaviti posao koji je Vivijen ostavila nedovršen... Oh, Boginjo, toliko toga sam zaboravila... Tu je prekinula, uplašena od sopstvene smelosti. Urijens je baš napravio pauzu u priči; prestala je da mu trlja stopala, i on ju je upitno pogledao. "Sasvim sam sigurna da si ispravno postupio, mužu moj", žurno je rekla i uzela na dlanove još mirišljavog ulja. Nije imala pojma o čemu je bila reč, ali Urijens se nasmešio i nastavio sa pričom, a Morgana se ponovo zadubila u misli. Ja sam i dalje sveštenica. Čudno kako sam opet sigurna u to, posle toliko godina, sad kad sam
prestala čak i da sanjam Avalon. Razmišljala je o vestima koje im je doneo Akolon. Elena je rodila kćer. Ona nije mogla da rodi kćer Avalonu, ali kao što je učinila i Vivijen, umesto svog deteta odvešće na Avalon usvojeno. Pomogla je Urijensu da se obuče, sišla sa njim i lično mu donela iz kuhinje sveže pečeni hleb i penušavo mlado pivo. Služila ga je, mažući hleb medom. Neka misli da mu je ona najpokorniji od svih podanika, neka misli da mu je obična uslužna ženica. To joj ništa nije značilo, ali jednog dana će možda biti važno da ima njegovo poverenje, kako bi mogla da radi ono na šta se odluči. "Kosti me bole čak i usred leta - Morgana, mislim da ću otići na jug, u Akva Sulis, da se malo kupam u lekovitoj vodi. U Sulu postoji veliko rimsko kupatilo, deo se još nije urušio. Veliki bazeni su zagušeni, a kada su došli Saksonci, odneli su sve što je tamo moglo da se nañe i čak su srušili kip Poginje, ali izvor je još tamo, neoštećen - dan za danom i godinu za godinom izbacuje toplu vodu i pare, valjda iz samog središta zemlje. To je divan prizor! I ima toplih jezeraca u kojima čovek može da spere sav umor iz kostiju. Nisam bio tamo već par godina, ali poći ću opet, sad kada je zemlja mirna." "Svakako bi trebalo", složila je Morgana, "sad kad vlada mir." "Bi li pošla sa mnom, mila? Ostavićemo moje sinove da paze na stvari ovde, a ruševine bi te svakako zanimale." "Rado bih ih videla", rekla je, sasvim iskreno. Pomislila je na hladne vode Svetog kladenca na Avalonu, kako izviru neiscrpne, večite, sveže i bistre... "Ipak, nisam sigurna da li bi valjalo da baš sve prepustimo tvojim sinovima. Avaloh je budala. Akolon je pametan, ali on je samo mlañi sin - ne znam da li bi ga narod slušao. Kad bih ostala ovde, Avaloh bi možda pristao da se savetuje sa svojim mlañim bratom." "Odlična ideja, mila moja", sinuo je Urijens. "A to bi ionako bilo predugo putovanje za tebe. Ako si ti ovde, ne bih nimalo oklevao da sve prepustim mladićima - reći ću im da moraju da se posavetuju sa tobom o svemu." "A kada bi pošao?" Uopšte ne bi bilo loše, pomislila je Morgana, kad bi se znalo da Urijens bez dvoumljenja prepušta njoj da upravlja zemljom. "Možda sutra. Ili možda već odmah posle blagosiljanja polja. Hoćeš li narediti da me spakuju?" "Jesi li siguran da možeš da putuješ tako daleko? Ni mladiću ne bi bilo lako da toliko jaše..." "Ma hajde, mila, nisam još prestar za jahanje", namrštio se on, "a siguran sam da će mi izvori činiti dobro." "Svakako hoće." Morgana je ustala, jedva okusivši doručak. "Pozvaću sluge da spreme sve što treba za polazak." Tokom duge procesije kroz polja uvek je bila uz njega, stojeći na brežuljku iznad sela i prateći plesače pod maskama, nalik na mlade jarce... pitala se da li iko od njih sluti pravo značenje zelenih grana okićenih belim i crvenim trakama, i lepe devojke raspuštene kose, ozbiljne i smirene, koja je išla sa njima. Bila je sveža i mlada, nije joj bilo ni četrnaest godina, a kosa joj je bila bakarno zlatna i dopirala joj je gotovo do kolena; nosila je zelenu haljinu, koja je izgledala veoma stara. Zna li iko od njih šta to rade, shvata li iko koliko je smešan sveštenik koji ih prati sa dvojicom dečaka u crnom koji su nosili sveće i krstove, dok se sveštenik molio na lošem latinskom; Morgana je bolje znala latinski od njega! Ovi sveštenici toliko mrze plodnost i život, da je čudo da njihovi takozvani blagoslovi ne učine polja potpuno neplodna... Glas koji se začuo iza nje kao da joj je pogodio misli. "Pitam se, gospo, da li iko sem nas dvoje zna šta, zapravo, gledamo." Akolon ju je na trenutak uhvatio za ruku, kako bi joj pomogao da prekorači uzvišenje na pooranoj zemlji, i ponovo je primetila zmije, blistavoplave na njegovim doručjima. "Kralj Urijens zna i trudi se da zaboravi. To mi se čini gore nego da uopšte ne zna." Očekivala je da će ga to razljutiti; kao da je to i želela. U Akolonovim snažnim rukama koje su
je dodirivale osećala je glad, unutrašnji pomak... on je mlad, pun života, a ona - ona je sredovečna žena njegovog starog oca... a gledali su ih Urijensovi podanici, i čitava porodica i porodični sveštenik! Nije mogla ni slobodno da govori, morala je da se hladno ponaša prema njemu; on joj je pastorak! Ako Akolon kaže išta ljubazno ili sažaljivo, počeće da vrišti, da čupa kosu i grebe noktima sopstveno lice... No, on je progovorio mirno, glasom koji se nije mogao čuti ni metar od njih. "Možda je ovo dovoljno za Gospu koju mi poštujemo, Morgana. Boginja nas neće izneveriti sve dok meñu nama postoji makar jedan vernik koji joj daje ono što joj pripada." Nakratko se osvrnula ka njemu. Pogled mu je počivao na njoj, i mada je dodir njegovih ruku bio pažljiv, učtiv i bezličan, činilo joj se da joj čitavo telo obuzima vrelina. Odjednom se preplašila i poželela da se povuče. Ja sam žena njegovog oca, i od svih žena na svetu ja sam mu ponajpre zabranjena. U ovoj hrišćanskoj zemlji, više sam mu zabranjena nego Arturu. Uto joj je u umu sinulo sećanje iz Avalona, na koje nije mislila barem deset godina; jedan od druida, koji su mlade sveštenice poučavali tajnim znanjima, rekao im je: ako želite poruku Bogova prema kojoj biste upravljali svojim životom, tražite ono što se ponavlja, opet i opet; jer to je poruka koju šalju Bogovi, karmička lekcija koju morate naučiti u ovoj inkarnaciji. Dolazi opet i opet, sve dok ne postane deo vaše duše i vašeg večnog duha. Šta mi se to stalno ponavlja, opet i opet...? Svaki muškarac koga je poželela bio joj je suviše blizak rod - Lanselet je bio sin njene usvojene majke; Artur je bio sin njene majke; a sad, ovo je sin njenog muža... Ali svi oni su mi roñaci samo po zakonima što su ih doneli hrišćani koji žele da vladaju ovom zemljom... da uvedu novu tiraniju; ne samo da donose zakone, nego da vladaju i umom, srcem i dušom. Da li ću se u životu susresti sa svom tiranijom njihovih zakona, kako bih kao sveštenica znala zašto ih moramo zbaciti? Primetila je da joj ruke drhte. Pokušala je da se pribere. "Zar zaista veruješ da bi Boginja povukla dah života iz ove zemlje ako joj niko ne bi više davao ono što joj pripada?" Tako nešto se moglo reći u Avalonu, u razgovoru sveštenika i sveštenice. Morgana je vrlo dobro znala da jedini odgovor glasi da su bogovi to što jesu i da će upravljati zemljom po svom nahoñenju bez obzira na to kako ljudi gledaju na celu stvar. Ali Akolon se, u odgovor, nasmešio divljim, životinjskim osmehom belih zuba. "Onda se moramo postarati, gospo, da joj uvek pružimo ono što joj pripada, kako život ne bi iščezao sa lica zemje." Tada joj se obratio imenom koje koriste samo sveštenici u obredima, i Morgana je osetila da joj srce toliko lupa da joj se zavrtelo u glavi. Kako život ne bi iščezao sa lica zemlje. Kako moj život ne bi iščezao iz mene... nazvao me je jednim od imena Boginje... "Budi miran", uznemireno je rekla. "Ovo nije ni vreme ni mesto za ovakav razgovor." "Ne?" Stigli su do ivice njive. Pustio joj je ruku i ona je smesta osetila hladnoću usamljenosti. Maskirani plesači pred njima i dalje su mahali granjem, a Prolećna Devica, dugačke kose nošene povetarcem, kružila je oko njih, ljubeći ih redom - obrednim, glumljenim poljupcem, jer jedva da je dodirnula usnama svaki obraz. Urijens je nestrpljivo dao Morgani znak da mu priñe; poslušala ga je, ukočeno, i dalje osećajući hladno mesto na doručju gde ju je Akolon držao. "Tvoj je zadatak, draga", užurbano je reko Urijens, "da podeliš ovo plesačima koji su nas danas zabavljali." Dao je znak slugi, koji je napunio Morgani ruke kolačićima i ušećerenim voćem; bacila je to ka plesačima i gledaocima, koji su počeli da se otimaju, smejući se i gurajući. Opet podsmevanje svetim stvarima... ovo je sećanje na vremena kada se narod otimao za deliće tela žrvovanih... Neka obredi budu zaboravljeni, ali zašto da im se ovako podsmevaju? Punili su joj ruke slatkišima, ponovo i ponovo, i ona ih je bacala u masu. Niko nije znao o ovome ništa više od plesača koji su ih zabavljali; zar su svi zaboravili? Prolećna Devica prišla je Morgani, nasmejana i rumena od nedužnog ponosa; mada je bila lepa, Morgana je odmah videla da joj je čelo nisko, oči tupe, a šake grube od rada. Ona je bila samo mlada devojka koja je pokušavala
da obavi posao sveštenice, a da nije imala pojma šta, zapravo, radi; bilo bi glupo ljutiti se na nju. Ipak je ona žena, i radi posao Majke najbolje što ume; nije ona kriva što nije školovana u Avalonu za ovaj veliki posao. Morgana nije tačno znala šta treba da radi, ali kad je devojka na trenutak kleknula pred kraljicom, Morgana je zauzela napola zaboravljen položaj blagosiljanja, i na trenutak je bila svesna da preko nje leži neka senka, nečega što je iza i iznad nje... položila je dlanove devojci na čelo, i osetila je kako izmeñu njih teče energija, a devojčino priglupo lice na trenutak se preobrazilo... Boginja deluje i u njoj, pomislila je Morgana, a onda je ugledala Akolonovo lice; gledao ju je začuñeno i zadivljeno. Viñala je i ranije takakv izraz lica, kada je prizivala magle Avalona... i zapljusnula ju je svest o moći, kao da se ponovo rodila. Opet sam živa. Posle toliko godina, ponovo sam sveštenica, i Akolon mi je pomogao da to postanem... A onda je napetost popustila, devojka se povukla, spotičući se, i trapavo se naklonila pred kraljevskom porodicom. Urijens je podelio novčiće plesačima, i nešto veći poklon seoskom svešteniku kako bi zapalio sveće u crkvi, a potom su pošli kući. Morgana je mirno išla kraj Urijensa, lica pretvorenog u masku, ali iznutra je ključala od života. Njen pastorak Uven prišao je da ide uz nju. "Ove godine bilo je lepše nego obično, majko. Šana je tako lepa - Prolećna Devica, kćer kovača Evana. Ali ti, majko, kada si je blagoslovila, bil si tako lepa, da je trebalo ti da budeš Prolećna Devica..." "Ma hajde", nasmejala se Morgana. "Zar zaista misliš da sam mogla da se obučem u zeleno i raspustim kosu, pa da igram po oranicama? Osim toga, ja nisam devica!" "Nisi", rekao je Uven, ispitivački je posmatrajući, "ali si izgledala kao Boginja. Otac Eian kaže da je Boginja, zapravo, demon koji dolazi da sprečava narod u služenju dobrom Hristu, ali znaš šta ja mislim? Ja mislim da su ljudi obožavali Boginju davno pre nego što su naučili da poštuju svetu Hristovu majku." Akolon je išao blizu njih. "Pre Hrista je bila Boginja", rekao je on, "i ništa ne smeta ako je budeš smatrao Marijom, Uvene. Uvek treba da poštuješ Gospu, svejedno kako se zvala. Ali ne bih ti savetovao da ovako govoriš pred ocem Eianom." "A, ne", rekao je dečak, razrogačenih očiju. "On ne voli žene, čak ni ako su Boginje." "Pitam se šta li misli o kraljicama", promrmljala je Morgana. Uto su sitigli do zamka, pa je morala da se postara za Urijensov prtljag, i u opštoj zbrci koja je vladala čitavog dana puštala je da joj se nove misli vrte po glavi, znajući da će kasnije imati vremena da ozbiljno razisli o svemu. Urijens je otputovao oko podneva, sa odredom vojnika i nekoliko slugu, oprostivši se od Morgane nežnim poljupcem i posavetovavši Avaloha da sasluša Akolonove savete, kao i Morganine. Uven se nadurio; želeo je da putuje sa ocem, koga je obožavao, ali Urijens nije hteo da se petlja sa detetom. Morgana je morala da ga teši, obećavajući mu naročit provod dok je otac odsutan. Ali na kraju se sve smirilo, i Morgana je mogla da sedne sama kraj vatre u velikoj sali - Malina je odvela decu u krevet - i da razmišlja o svemu što se desilo tog dana. Napolju je bio sumrak, dugo veče Dugodnevice. Morgana je uzela preslicu, ali se samo pretvarala da radi, izvlačeći tek povremeno malo niti; nije volela predenje ništa više nego ranije, a jedna od retkih stvari koje je tražila od Urijensa bila je da uzme još dve predilje, kako ona ne bi morala da radi taj omrznuti posao; umesto toga, tkala je dvorstuko više od ostalih. Nije se usuñivala da prede; to bi je bacilo u ono čudno stanje izmeñu sna i jave, a bojala se onoga što bi tada mogla da vidi. Zato je samo povremeno okretala preslicu, kako je sluge ne bi videle da sedi dokona... mada niko ne bi imao prava da joj prebaci, jer bila je u poslu od jutra do mraka... Bilo je sve mračnije, preostalo je samo nekoliko rumenih pruga na zapadu, a uglovi sale bili su neobično tamni. Morgana je začkiljila, zamišljajući cveno sunce kako se spušta iza kamenog prstena na Toru, sveštenice kako hodaju u povorci sa bakljama, kako nestaju u senkama... pred njom je na trenutak blesnulo Ravenino lice, nemo i tajanstveno, učinilo joj se da je Ravena
otvorila neme usne da izgovori njeno ime... lica su lebdela pred njom u polutami: Elena, kose raspletene kao onda kad su je našli sa Lanseletom u postelji: Gvenvir, besna i pobedonosna na Morganinom venčanju; smireno, nepomično lice nepoznate plavokose žene, žene koju je viñala samo u snovima, Gospe od Avalona... opet Ravena, uplašena, preteća... Artur, sa svećompokajnicom, kako korača meñu svojim podanicima... oh, ali sveštenici se nikada ne bi usudili da natreraju kralja na javno pokajanje, valjda... A onda je ugledala barku Avalona, obavijenu crnim kao za sahranu, i u magli sopstveno lice kao odraz, i još tri žene u crnom, kao i barka, i ranjenika koji joj nepomično leži u krilu... U odaji je blesnula svetlost baklje. "Pokušavaš da predeš u mraku, majko?" Zbunjena svetlošću, Morgana je podigla pogled. "Rekla sam ti da me ne zoveš tako!" obrecnula se. Akolon je namestio baklju u držač i prišao da sedne kraj njenih nogu. "Boginja je Majka svima nama, gospo, i ja te priznajem kao takvu..." "Podsmevaš mi se?" uznemireno je upitala Morgana. "Ni slučajno." Kad joj je prišao tako blizu, primetila je da mu usne drhte. "Video sam ti danas lice. Zar da se podsmevam tome - noseći ovo?" Pružio je ruke, i zbog poigravanja svetlosti, plave zmije na njegovim doručjima kao da su se uvijale i podizale obojene glave. "Gospo, Majko, Boginjo..." Obgrlio ju je oko struka i zagnjurio joj glavu u krilo. "Tvoje lice je za mene lice Boginje..." promrmljao je. Polako, kao u snu, Morgana mu je pružila ruke i sagnula se da ga poljubi u vrat, prekriven mekim kovrdžama. Nešto u njoj se uplašeno pitalo: Šta to radim? Da li je to zato što me je nazvao Boginjom, onako kao sveštenik sveštenicu? Ili zato što, kad god mi se obrati, kad god me dodirne, osećam da sam stara, jalova, napola mrtva u ovom braku sa mrtvim čovekom i mrtvim životom? Akolon je podigao lice i poljubio je pravo u usta. Morgana, koja je čeznula za poljupcem, osetila je da se topi i otvara, drhteći, napola od bola, a napola od zadovoljstva, dok je dodir njegovog jezika budio sećanja u čitavom telu... tako dugo, tako dugo, čitave ove godine telo joj je bilo umrtvljeno, nije mu dozvoljavala da se probudi, samo da bude svesno onoga što Urijens čini... Ja sam svštenica, moje telo mi pripada da ga dajem kome hoću u znak poštovanja prema Njoj! Ono što sam činila sa Urijensom bilo je greh, popuštanje pred požudom! Ovo je istinsko i sveto... Osećala je da mu ruke drhte; ali kada je progovorio, glas mu je bio tih i praktičan. "Mislim da su svi u zamku legli. Znao sam da ćeš biti ovde i da ćeš me čekati..." Morgani je njegova sigurnost na trenutak zasmetala; a onda je pognula glavu. Oboje su u rukama Boginje, i ona neće odbiti strujanje koje je nosi, kao reka; dugo, dugo je plutala u mrtvaji, a sad je ponovo uletela u struju života. "Gde je Avaloh?" On se kratko nasmejao. "Otišao je u selo da legne sa Prolećnom Devicom... to je jedan od običaja za koje seoski sveštenik ne zna. Oduvek je bilo tako, još otkad je otac ostario, a mi postali odrasli. Avaloh misli da se to ne prepliće sa njegovim hrišćanskim dužnostima, jer on je otac svom narodu, što većem broju njih, kao što je i Urijens bio u mladosti. Avaloh mi je ponudio da bacamo kocku za večeras, i umalo sam prihvatio, a onda sam se setio kako si je blagosiljala, i znao sam sa kim treba da budem..." "Avalon je tako daleko", promrmljala je kao da se buni. Akolon joj je zagnjurio lice u grudi. "Ali ona je svuda." "Neka tako bude", šapnula je Morgana i ustala. Povukla je i njega da ustane i zakoračila prema stepeništu, ali onda je zastala. Ne, ne tamo; u ovom zamku ne postoji krevet u koji bi mogli da legnu. Sinula joj je izreka druida: Može li ono što nije čovekovo delo biti poštovano pod krovom načinjenim ljudskim rukama? Dakle, napolje, u noć. Dok su izlazili u prazno dvorište, preko neba je preletela zvezda padalica, takvom brzinom da se Morgani na trenutak učinilo da su se nebesa zanjihala, a zemlja pod njenim nogama pošla unatrag... a onda se sve smirilo, i ostala joj je samo vrtoglavica. Znak. Boginja mi želi dobrodošlicu nazad, sebi...
"Hodi", šapnula je, držeći Akolona za ruku, i povela ga u voćnjak, gde su aveti belih cvetova lebdele u tami i padale oko njih. Raširila je svoj ogrtač u travu, kao magijski krug pod nebom; potom mu je prižila ruke. "Hodi." Tamna senka njegovog tela nadvila se nad nju i zaklonila nebo i zvezde. Govori Morgana... Čak i dok smo ležali zajedno pod zvezdama na tu Ravnodnevicu, znala sam da ono što smo upravo učinili nije toliko voñenje ljubavi koliko magijski čin ogromne moći; da su me njegove ruke, dodir njegovog tela, ponovo pretvorili u sveštenicu, i da je to bilo po njenoj volji. Ma koliko slepa za sve u tom času, čula sam u tami oko nas šapat i znala sam da nismo sami. On je želeo da me zadrži u naručju, ali ja sam ustala, voñena silom koja me je obuzela, i podigla ruke iznad glave, pa ih polako spustila, zatvorenih očiju, zadržavši dah u napetosti moći... i tek kad sam čula kako je on jeknuo sa strahopoštovanjem, usudila sam se da otvorim oči i ugledala njegovo telo oivičeno onim istim blagim svetlom koje se videlo i oko mene. Učinjeno je, i ona je sa mnom... Majko, nisam dostojna u tvojim očima... ali došlo je vreme... zadržala sam dah da ne bih počela divlje da jecam. Posle toliko godina, posle moje izdaje i bezverništva, ona mi se vratila i ja sam ponovo sveštenica. Bleda mesečina mi je pokazala, na ivici livade na kojoj smo ležali, mada nisam videla ni senku, svetlucanje očiju nalik na neku životinju u živici. Nismo bili sami, mali narod bregova znao je da smo tu i šta radimo, i došli su da prisustvuju spajanju nepoznatom u ovoj zemlji još otkako je Urijens ostario, a svet postao siv i hrišćanski. Čula sam odjek šapata i odgovorila sam na jeziku na kome sam znala samo desetak reči, jedva čujno, dok je Akolon još zadivljeno klečao. "Učinjeno je; neka bude tako!" Sagnula sam se i poljubila ga u čelo, ponavljajući: "Učinjeno je. Poñi, mili; blagosloven bio." Znala sam da bi on radije ostao, da sam bila ona ista žena sa kojom je pošao u baštu; ali pred sveštenicom se ćutke udaljio, ne dovodeći u pitanje reč Boginje. Te noći za mene nije bilo sna. Hodala sam baštom, sama, sve do svitanja, i već sam znala, drhteći od užasa, šta se mora učiniti. Nisam znala kako, ni da li, sama, mogu učiniti ono što sam započela, ali pošto sam pre mnogo godina postala sveštenica, a potom to odbacila, znala sam da moram sama poći tim putem. Te noći mi je ukazana velika milost; ali znala sam da ne mogu očekivati znake koji bi mi pomogli sve dok ne postanem sama, bez pomoći, sveštenica za kakvu sam učila. I dalje sam imala na čelu, izbledeo pod onim smešnim velom koji je Urijens zahtevao da nosim, znak njene milosti, ali to mi sada neće pomoći. Zagledana u sve bleñe zvezde, nisam znala hoće li me izlazak sunca iznenaditi u bdenju; sunčeve plime nisu tekle mojim venama već pola mog života, i više nisam umela da odredim tačno istok, kuda bi trebalo da se okrenem kako bih pozdravila sunce u trenutku izlaska. Više nisam znala ni kako mesečeve plime teku u mom telu... toliko sam se udaljila od Avalona. Sama, samo sa izbledelim sećanjima, moram se nekako setiti svega onoga što je nekada bilo deo mene. Pre zore sam se ušunjala u kuću, i dok sam se kretala kroz tamu, našla sam jedini simbol Avalona koji sam imala - mali srpoliki nož koji sam uzela sa Vivijeninog mrtvog tela, nož nalik na onaj koji sam nosila kao sveštenica i koji sam ostavila u Avalonu kad sam pobegla odande. Ćutke sam ga pričvrstila za pojas, ispod odeće; više ga nikada neću ostaviti, i biće i sahranjen sa mnom. Tako sam, skrivenu, nosila jedinu uspomenu na tu noć. Čak nisam ni osvežila bojom polumesec na čelu, delom zbog Urijensa - on bi me pitao zašto to činim - a delom i zato što sam znala da još nisam dostojna da ga nosim; nisam htela da nosim polumesec onako kako je on nosio izbledele zmije na rukama, kao ukras i poluzaboravljeni simbol na ono što je nekada bilo i više se neće ponoviti. Tokom narednih meseci, a potom i godina, deo mene se kretao kao obojena lutka, izvršavajući dužnosti koje se zahtevaju od mene - prela sam i tkala, pravila biljne lekove, starala se o potrebama sinova i unuka, slušala muževljeve priče, vezla mu lepu odeću i negovala ga u
bolesti... sve to sam činila bez mnogo razmišljanja, samo površinom uma i neosetljivog tela, pogotovo onda kada bi me on nakratko i bezosećajno uzeo. Ali nož je bio tu, mogla sam da ga dodirnem kako bih se uverila da sam naučila da opet računam sunčeve plime, od kratkodnevice do kratkodnevice i opet... računala sam ih sa naporom, na prste, kao dete ili sveštenica-početnica; protekle su godine dok nisam uspela da ih opet osetim u krvi i da precizno i bez razmišljanja znam na kom mestu će izići sunce ili mesec kako bih ih pozdravila, čega sam takoñe morala da se setim. Opet sam, u sitne sate dok su svi oko mene spavali, proučavala zvezde, puštajući da mi njihov uticaj prodre u krv, dok su se okretale oko mene, svc dok ne bih postala samo uporište nepokretne zemlje, središte kovitlave igre oko i iznad mene, spiralnih pokreta godišnjih doba. Rano sam ustajala i kasno legala kako bih imala vremena da se zaputim u brda, pod izgovorom da tražim bilje za lekove, i tamo sam tražila stare linije sile, prateći ih od drevnog kamenja do malih izvora... bio je to naporan posao, i protekle su godine dok nism pronašla svega nekoliko linija u okolini Urijensove kuće. Ali čak i tokom te prve godine, dok sam se borila se izbledelim sećanjima, pokušavajući da se setim onoga što sam znala pre toliko godina, uvidela sam da moji napori nisu neprimećeni. Nikada nisam bila bez pratnje, mada nikada nisam videla ništa više nego one prve noći, sjaj oka u tami, nagoveštaj pokreta negde na ivici vidnog polja... njih su vrlo retko viñali, čak i u dalekim brdima, a još reñe u selima i njivama; živeli su svojim životom, tajno, u napuštenim bregovima i šumama, gde su pobegli pred Rimljanima. Ali znala sam da su tu, da me čuva mali narod koji nikada nije izgubio dodir sa Njom. Jednom sam, u dalekim bregovima, našla prsten od kamenja, ne veliki kao onaj na Toru u Avalonu, niti kao onaj još veći koji je nekada bio hram Sunca na velikim ravnicama krede; ovde mi je kamenje dopiralo jedva do ramena (a ja nisam visoka), a krug je imao prečnik koliko visok čovek. Mala kamena ploča, izbledela i prekrivena lišajima, bila je napola pokrivena travom u samom središtu. Oslobodila sam je rastinja, i kad god sam mogla da neprimećena proñem kroz kuhinju, ostavljala sam njenom narodu stvari kakve su retko mogli da nañu - komad heljdinog hleba, malo sira, grudvu maslaca. A jednom, kad sam otišla tamo, našla sam u središtu prstena venac mirišljavog cveća kakvo raste na ivici vilinske zemlje; bilo je osušeno tako da nikada ne izbledi. Kad sam sledeći put povela Akolona pri punom mesecu, nosila sam to cveće oko čela dok smo se spajali onim ozbiljnim spajanjem koje poništava jedinku i čini nas samo Boginjom i Bogom, potvrñujući beskonačni život vaseljene, tok moći izmeñu muškog i ženskog kao izmeñu zemlje i neba. Potom sam imala pratnju kad god bih pošla dalje od bašte. Znala sam da ne treba da ih tražim pogledom, ali bili su tamo i znala sam da će biti tu i ako mi zatrebaju. Nisam uzalud dobila u detinjstvu ime Morgana od Vila... jer oni su me sada priznavali za svoju sveštenicu i kraljicu. Došla sam do kamenog prstena, hodajući noću, kada se žetveni mesec spustio nisko na nebu i kada je dah četvrte zime postao hladan u predvečerje Dana Mrrtvih. Tu sam, umotana u ogrtač i drhteći od hladnoće, bdela i postila; sneg je padao kad sam ustala i pošla ka kući, ali pošto sam izišla iz kruga, naišla sam na kamen koji nije bio tu kad sam dolazila, i kad sam se sagla, ugledala sam čitavu šaru od belog kamenja. :: : :: Premestila sam jedan kamen kako bih načinila naredni u nizu magijskih brojeva - plime su se promenile i sad su bile pod uticajem zimskih zvezda. Potom sam pošla kući, drhteći, da ispričam kako me je noć zatekla u brdima i kako sam prespavala u praznoj pastirskoj kolibi - Urijens se uplašio zbog snega i poslao je dvojicu ljudi da me traže. Sneg, dubok u planini, držao me je vezanu za kuću dobar deo zime, ali znala sam da će, kad se oluje smire i kad se usudim da rizikujem putovanje do kamenog prstena za Kratkodnevicu, kamenje biti čisto... sneg nikada nije ostajao u velikim prstenovima, to sam znala i pretpostavljala sam da to važi i za manje krugove, gde magija takoñe deluje.
I u samom središtu kruga ugledala sam mali zavežljaj - komadić kože uvezan likom. Prsti su mi postali vešti kao nekada i nisam bila nespretna dok sam ga odmotavala i istresala sadržaj na dlan. Izgledalo je kao nekoliko suvih semenki, ali to su bile malene gljive kakve se, ponekad, mogu naći oko Avalona. One se ne koriste za jelo, i većina sveta smatra ih otrovnim, ali kada se uzimaju po malo, uz post, mogu da otvore vrata Vida... to je bio dar dragoceniji od zlata. One uopšte nisu rasle u toj zemlji, i mogla sam samo da nagañam koliko daleko je mali narod morao da luta u potrazi za njima. Ostavila sam im ono malo hrane koju sam ponela, suvo meso, voće i saće, ali ne da bih uzvratila dar; poklon je bio neprocenjiv. Sada sam znala da ću moći da se zatvorim u svoju sobu na Kratkodnevicu i da ponovo potražim Vid koji sam odbacila. Ako uspem da otvorim kapije Vida, usudiću se da potražim prisustvo same Boginje i da je molim da mi vrati ono što sam odbacila. Nisam se plašila da će me odbiti. Ona mi je poslala ovaj dar, kako bih mogla da je potražim. Duboko sam se naklonila u znak zahvalnosti, znajući da su moje molitve uslišene, a moje pokajanje okončano. 10. Sneg je počeo da se topi na bregovima, i prvo rano divlje cveće pojavilo se u retkim dolinama kada je Gospa od Jezera pozvana na obalu da pozdravi Merlina od Britanije. Kevin je delovao bled i izmožden, ispijenog lica, a iskrivljene udove vukao je teže nego ikada, i morao je da se pomaže štapom. Ninijan je primetila, pazeći da prikrije sažaljenje, da je morao da preda Moju Gospu u ruke slugi, i pretvarala se da ne vidi, znajući koliki je to udarac bio njegovom ponosu. Usporila je korake stazom ka svom obitavalištu, i tu mu je poželela dobrodošlicu, pozvala žene da založe vatru i poslala po vino, od koga je on samo malo otpio, ozbiljno se naklonivši u znak zahvalnosti. "Šta te dovodi ovamo na samom početku godine, Prečasni?" upitala ga je. "Dolaziš li iz Kamelota?" On je odmahnuo glavom. "Bio sam tamo deo zime", rekao je, "i mnogo sam razgovarao sa Arturovim saveticima, ali početkom proleća pošao sam na jug, do ugovornih trupa - sada bih, verovatno, trebalo da kažem u saksonska kraljevstva. A pretpostavljam da znaš koga sa video tamo, Ninijan. Pitam se je li to Morgozino ili tvoje delo." "Ni njeno ni moje", tiho je odgovorila. "Gvideon je tako odabrao. Znao je da mora da stekne vojno iskustvo, ma koliko ga poučavali duridi - bilo je i pre njega druida-ratnika. A rešio je da poñe na jug, u saksonska kraljevstva - oni su sad Arturovi saveznici, ali tamo ga Artur neće primetiti. Nije želeo - iz razloga koje i ti i ja dobro znamo - da ga Artur vidi." Zastala je pre nego što je nastavila. "Ne bih mogla da se zakunem da Morgoza nije učestvovala u njegovoj odluci. On se savetuje sa njom, ako ikada poželi da se posavetuje sa nekim." "Je li?" Kevin je podigao obrve. "Pa, valjda - ona je jedina majka koju je ikada imao. A vladala je Lotovim kraljevstvom dobro kao muškarac, i još vlada, čak i sa novim ljubavnikom." "Nisam čula da je našla novog ljubavnika", rekla je Ninijan. "Ne uspevam da dobro vidim dogañaje u drugim kraljevstvima, ne kao Vivijen." "Da, ona je imala Vid da joj pomogne", rekao je Kevin, "a kada ju je Vid napustio, pomagale su joj devojke koje su ga imale. Zar ga ti nemaš, Ninijan?" "Imam - malo", uzvratila je, oklevajući. "Ali povremeno me izneveri..." Na trenutak je zaćutala, zagledana u ploče na podu. "Mislim da... da se Avalon sve više udaljava od sveta ljudi, gospodaru Merline. Koje je godišnje doba u spoljašnjem svetu?" "Prošlo je deset dana od ravnodnevice, Gospo", rekao je Kevin. Ninijan je duboko uzdahnula. "A ja sam tu svečanost održala pre sedam dana. Baš kao što sam mislila - zemlje se razdvajaju. Za sada tek po koji dan svakog meseca, ali bojim se da ćemo uskoro biti daleko od sunčevih i mesečevih plima koliko i ono vilinsko kraljevstvo o kome se priča... sve je teže prizvati magle i izaći iz ove zemlje." "Znam", rekao je Kevin. "Šta misliš, zašto sam došao u doba najveće plime?" Nasmešio se.
"Trebalo bi da se raduješ - nećeš stariti kao žene u spoljašnjem svetu." "To me ne teši", stresla se Ninijan. "Pa ipak, u spoljašnjem svetu nema nikoga do čijeg bi mi usuda stalo, osim..." "Osim Gvideona", rekao je Kevin. "Tako sam i mislio. Ali postoji neko za čiju sudbinu bi takoñe trebalo da brineš..." "Za Artura u njegovom dvorcu? On nas je odbacio", odvratila je Ninijan, "i Avalon mu više ne pomaže..." "Nisam mislio na Artura", rekao je Kevin, "a on ni ne traži pomoć od Avalona, sada." Oklevao je. "Čuo sam od naroda u bregovima - u Velsu opet postoje kralj i kraljica." "Urijens?" Ninijan se podrugljivo nasmejala. "Pa on je stariji od tih bregova, Kevine! Šta on može da učini za mali narod?" "Nisam mislio ni na Urijensa", uzvratio je Kevin. "Zar si zaboravila? Morgana je tamo, a Drevni narod ju je prihvatio za svoju kraljicu. Ona će ih štititi, čak i od Urijensa, sve dok je živa. Zar si zaboravila da je Urijensov sin učio ovde, i da nosi zmije oko ruku?" Ninijan je na trenutak nempomično ćutala. "To zam zaboravila. On nije najstariji sin, pa sam mislila da nikada neće vladati..." "Najstariji sin je budala", rekao je Kevin, "mada sveštenici misle da je dobar naslednik svog oca, i što se njih tiče, zaista je tako - pobožan je i prost, i neće se petljati u njihovu crkvu. Sveštenici ne veruju drugom sinu - Akolonu - baš zato što nosi zmije. A otkako je Morgana otišla tamo, on se setio svega i služi je kao kraljicu. A za narod u brdima ona je kraljica, bez obzira na to ko sedeo na prestolu koga su ustanovili Rimljani. Za njih, kralj je onaj ko svake godine umire sa jelenima, ali kraljica je večna. A može biti da će Morgana na kraju učiniti ono što je Vivijen ostavila nedovršeno." Ninijan je, iznenañena, začula gorčinu u sopstvenom glasu. "Kevine, ni jednog jedinog dana otkako je Vivijen umrla, a ja preuzela njeno mesto, nije mi bilo dozvoljeno da zaboravim da ja nisam Vivijen, da u poreñenju sa njom nisam ništa. Čak me i Ravena prati onim svojim ogromnim očima koje uvek govore: Ti nisi Vivijen, ne možeš raditi ono čemu je Vivijen posvetila čitav život. Znam to dobro - odabrana sam samo zato što sam poslednja od Talesinove krvi i što nije bilo nikoga drugog, jer ja nisam od kraljevske loze Avalona! Ne, ja nisam Vivijen, i nisam Morgana, ali odano sam služila na mestu koje nisam želela i koje mi je nametnuto zbog Talesinove krvi. Bila sam verna svojim zavetima - zar to nikome ništa ne znači?" "Gospo", blago je rekao Kevin, "Vivijen je bila sveštenica kakva se raña jednom u mnogo stotina godina, čak i u Avalonu. A njena vladavina dugo je trajala - bila je Gospa trideset devet godina, i malo je nas koji se sećamo vremena pre nje. Svaka sveštenica koja bi morala da je nasledi osećala bi se mala u poreñenju sa njom. Nemaš zbog čega da prebacuješ sebi. Bila si verna svojim zavetima." "A Morgana nije", rekla je Ninijan. "Tačno. Ali ona je od kraljevske loze Avalona i rodila je naslednika Kralju-Jelenu. Nije na nama da je osuñujemo." "Braniš je, jer si joj bio ljubavnik", planula je Ninijan, a Kevin je podigao ruku. Nije ranije primetila; duboko usañene u tamno i izobličeno lice, njegove oči bile su plave, kao samo središte ognja. "Hoćeš li da počneš svañu sa mnom, Gospo? To je završeno pre mnogo godina, a kada sam poslednji put video Morganu, nazvala me je izdajnikom i oterala me je od sebe tako grubim rečima kakve ne bi mogao da oprosti nijedan čovek čijim žilama teče krv. Zar misliš da je suviše volim? Ali nije moje da je osuñujem, kao ni tvoje. Ti si Gospa od Jezera. Morgana je moja kraljica i kraljica Avalona. Ona radi svoj posao u svetu, baš kao što ga ti radiš ovde - a ja tamo kuda me Bogovi odvedu. A ovog proleća su me odveli na jug, gde sam, na dvoru kralja koji sebe smatra Arturovim podanikom, video Gvideona." Ninijan je odavno naučila da joj lice bude neprozirno; ali znala je da Kevin, koji je učio isto što i ona, može da vidi koliko joj je za to potrebno napora, i osetila je da njegove oštre oči mogu da proniknu duboko u nju. Želela je da ga upita za vesti, ali se uzdržala. "Morgoza mi je rekla da
je naučio strategiju i da u borbi nije kukavica. Zašto se onda uputio meñu te varvare koji radije razbijaju jedni drugima glave močugama umesto da ih iskoriste za razmišljanje? Znala sam da je pošao na jug, u saksonska kraljevstva, zato što je jedan od njih poslao po druida koji bi umeo da čita i piše i razumeo se u račun i mape. A rekao mi je da želi da okusi bitku bez Arturovog prisustva, pa pretpostavljam da mu se to i ispunilo. Iako u zemlji vlada mir, uvek ima borbi meñu nižim kraljevima - zar nije saksonski vrhovni bog oličenje rata i bitaka?" "Gvideona tamo zovu Mordred, što na njihovom jeziku znači Zli Savetnik. To je kompliment to znači da je zao prema onima koji bi im naudili. Oni svakom gostu daju ime; Lanseleta su nazvali Vilinska Strela." "Meñu Saksoncima svaki druid, čak i vrlo mlad, izgleda mudriji nego što jeste, u poreñenju sa njihovim tvrdim glavama! A Gvideon je bistar. Čak i kao dečak mogao je da smisli deset odgovora na svako pitanje!" "Bistar je", polako je rekao Kevin, "i dobro zna kako da postane voljen, to sam već video. Mene je dočekao kao da sam mu u detinjstvu bio omiljeni ujak, i rekao je da je divno videti poznato lice iz Avalona, grlio me je i hvalio - sve kao da me strašno voli." "Svakako je bio usamljen, a ti si bio glasnik doma", rekla je Ninijan, ali Kevin se namrštio i otpio malo vina, a onda je spustio pehar i opet ga zaboravio. "Koliko je Gvideon odmakao u učenju magije?" "Nosi zmije", rekla je Ninijan. "To može da znači i mnogo i malo", uzvratio je Kevin. "To bi trebalo da znaš..." I mada je to zvučalo nedužno, Ninijan je osetila ubod; sveštenica koja nosi polumesec na čelu mogla bi da bude kao Vivijen - ili kao ona sama. "Treba da se vrati na Dugodnevicu", kazala je ona, "da postane kralj Avalona, što je položaj koji je Artur izgubio. A sada je odrastao muškarac..." "On nije spreman da bude kralj", upozorio ju je Kevin. "Zar sumnjaš u njegovu hrabrost? Ili odanost?" "Oh, hrabrost", prezrivo je rekao Kevin. "I bistrina - ali ja ne verujem njegovom srcu, jer ne mogu da ga razumem. A on nije Artur." "Za Avalon je dobro što nije", planula je Ninijan. "Ne trebaju nam više izdajnici koji se zaklinju na odanost Avalonu i zaboravljaju na to! Sveštenici mogu da postave na presto pobožnog prevrtljivca, koji će služiti ma kog boga koji im se u tom času učini koristan..." Kevin je podigao izobličenu ruku, tako odlučnim pokretom da je Ninijan zaćutala. "Avalon nije svet! Mi nemamo ni snagu, ni vojsku, ni veštinu, a Artur je veoma voljen. Ne u Avalonu, to znam, nego širom i popreko ovih ostrva, gde je Artur ona ruka koja je stvorila toliko željeni mir. U ovom treutku, svaki glas protiv Artura bio bi ućutkan za par meseci, ako ne i dana. Artur je voljen - on je oličenje čitave Britanije. A čak i da je drugačije, ono što činimo mi u Avalonu od male je važnosti u spoljašnjem svetu. Kao što si primetila, nestajemo u magli." "Utoliko pre moramo brzo da delamo, kako bismo srušili Artura i postavili na presto Britanije kralja koji će vratiti Avalon u svet, a Boginju... "Ponekad se pitam može li se to izvesti", tiho je rekao Kevin. "Možda smo proveli čitav život u snu bez stvarnosti." "Ti to kažeš? Ti, Merlin od Britanije?" "Bio sam na Arturovom dvoru, a ne zaklonjen na ostrvu koje se sve više udaljava od spoljašnjeg sveta" blago je rekao Kevin. "Ovo je moj dom, i umreću ovde, kao što sam se zakleo... ali sa Britanijom sam sklopio Veliki Brak, Ninijan, a ne samo sa Avalonom." "Ako Avalon umre", rekla je Ninijan, "onda će i Britanije ostati bez srca i takoñe umreti, jer Boginja je povukla svoju dušu iz te zemlje." "Misliš li, Ninijan?" Kevin je uzdahnuo. "Bio sam uzduž i popreko tih zemalja, po svim vremenima u i svako doba - Merlin od Britanije, soko Vida, glasnik Velikog Gavrana - i vidim da u zemlji postoji novo srce, i da sija iz Kamelota." Zaćutao je. Posle duge pauze, oglasila se Ninijan. "Znači, to si rekao Morgani kad te je
nazvala izdajnikom." "Ne - rekao sam nešto drugo", odvratio je on. "Možda, Ninijan, mi ni ne znamo volju Boginje, onako kako mislimo da znamo. Kažem ti, ako pokušamo da srušimo Artura, ova zemlja će zapasti u haos gori od onog kad je Ambrozije umro i Uter morao da se bori za krunu. Zar misliš da Gvideon može da se bori kao Artur da bi preuzeo zemlju? Arturovi vitezovi smesta će se obrušiti na svakoga ko ustane protiv njihovog kralja i junaka - on je za njih kao bog i ne može da pogreši." "Nikada nismo želeli", rekla je Ninijan, "da se Gvideon suoči sa ocem i bori se sa njim za krunu - nego samo da jednog dana, kada Artur shvati da neće imati naslednika, mora da se okrene sinu koji potiče od kraljevske loze Avalona i zaklet je na odanost Avalonu i pravim bogovima. A da bi se to zbilo, on mora biti proglašen Kraljem-Jelenom u Avalonu, kako bi, kada Artur potraži naslednika, bilo glasova koji će govoriti za njega. Čula sam da je Artur odabrao za naslednika Lanseletovog sina, pošto je kraljica jalova. Ali Lanseletov sin je samo dete, a Gvideon je već odrastao čovek. Ako se sada išta desi Arturu, šta misliš, koga će odabrati - Gvideona, odraslog čoveka, ratnika i druida - ili dete?" "Arturovi vitezovi neće podržati nepoznatog čoveka, pa bio on i dvaput ratnik i druid. Njverovatnije bi proglasili Gavena namesnikom u ime Lanseletovog sina dok ovaj ne odraste. A vitezovi su hrišćani, uglavnom, i odbacili bi Gvideona zbog načina na koji je roñen - incest kod njih važi za težak greh." "Oni ne znaju ništa o svetim stvarima." "Svakako. Moraju imati vremena da se priviknu na novu ideju, a to vreme još nije došlo. Ali ako Gvideon sada ne može da bude priznat za Arturovog sina, treba da se zna kako sveštenica Morgana, koja je Arturova sestra, ima sina, i da je taj sin bliži prestolu od Lanseletovog deteta. A ovog leta će opet biti rata..." "Mislila sam da je Artur zaveo mir." "Ovde u Britaniji, da. Ali u Donjoj Britaniji postoji neko ko će proglasiti Britaniju svojim carstvom." "Ban?" zapanjeno je upitala Ninijan. "On se odavno zakleo - sklopio je Veliki Brak pre nego što je Lanselet i roñen. On je svakako prestar da ratuje protiv Artura." "Ban je star i slab", rekao je Kevin. "Njegov sin Lajonel vlada u njegovo ime, a Lajonelov brat Bors jedan je od Arturovih vitezova, i obožava Lanseleta. Nijedan od njih ne bi ugrozio Arturovu vladavinu. Ali postoji neko ko hoće. Naziva sebe Lucijus; nekako se dokopao drevnih rimljanskih orlova i proglasio sebe za imperatora. On će izazvati Artura..." Ninijan je osetila da se ježi. "Je li to Vid?" "Morgana mi je jednom rekla", nasmešio se Kevin, "kako nije potreban Vid da bi se znalo ko je razbojnik. I nije potreban Vid da bi se znalo kako će ambiciozan čovek izazvati nekoga ako to podstiče njegovu ambiciju. Ima onih koji misle da je Artur ostario, zato što mu kosa više ne sija kao zlato i zato što više ne nosi zmaja. Ali ne potcenjuj ga, Ninijan. Ja ga poznajem, a ti ne. On nije budala!" "Mislim da ga suviše voliš, s obzirom na to da si se zarekao da ga uništiš." "Da ga volim?" Kevin se hladno nasmešo. "Ja sam Merlin od Britanije, glasnik Velikog Gavrana, i sedim uz njega u savetu. Artura je lako zavoleti. Ali zakleo sam se Boginji." Opet se kratko nasmejao. "Mislim da mi razum zavisi od toga - što znam da ono što koristi Avalonu mora na kraju koristiti i Britaniji. Ti vidiš da je Artur neprijatelj, Ninijan. A za mene je on Kralj-Jelen, koji štiti svoje krdo i svoju zemlju." "A šta biva sa Kraljem-Jelenom kada odraste mladi jelen?" upitala je Ninijan drhtavim šapatom. Kevin je zagnjurio lice u šake. Izgledao je star, bolestan i umoran. "Taj dan još nije došao, Ninijan. Ne pokušavaj da previše guraš Gvideona, jer će biti uništen, bez obzira na to što ti je ljubavnik." Ustao je i othramao iz sobe bez osvrtanja, ostavljajući Ninijan besnu. Kako li je samo saznao?
Ja nisam pod zavetom kao hrišćanske kaluñerice, rekla je u sebi. Ako odlučim da povedem muškarca u krevet, to je moja odluka... čak i ako mi je taj muškarac bio učenik, i ako je bio samo dečak kada je došao ovamo! Već tih prvih godina prirastao joj je srcu, usamljeni dečak, izgubljen i jadan, bez ikoga ko bi ga voleo, pazio i pitao se kako mu je... Morgoza je bila jedina majka za koju je znao, a sada je bio odvojen i od nje. Kako je Morgana imala srca da napusti tako dobrog sina, pametnog, lepog i mudrog, i nikada da ni ne upita kako je on, ili da doñe da ga vidi? Ninijan nikada nije rodila dete, mada je ponekad, posle Beltana, mislila da joj je materica puna i da će roditi kćer Boginji. Ali to se nikada nije desilo, i nije se bunila protiv takvog usuda. Ali u tim prvim godinama pustila je da joj Gvideon priraste srcu. A onda je otišao od njih, kao što moraju svi muškarci, kada postanu prestari da uče od sveštenica; prešao je kod druida da uči umetnost ratovanja. A vratio se na Beltan, i mislila je da je slučajno što se našao blizu nje tokom obreda oko vatre, pa su se izdvojili zajedno... Ali nisu se rastali kad je to doba prošlo; i kad god bi ga, potom, put naveo u Avalon, jasno mu je stavljala do znanja da ga želi, a on je nije odbijao. Ja sam najbliža njegovom srcu, pomislila je, ja ga najbolje poznajem - šta Kevin zna o njemu? A sada je došlo vreme da se on vrati u Avalon, i da bude iskušan kao Kralj-Jelen... Zamislila se: gde da mu nañe devicu? U Kući Devojaka jedva da ima nekoga ko je makar napola dostojan te velike uloge, pomislila je, i iznenada ju je obuzeo bol i užas. Kevin je u pravu. Avalon nestaje i umire; tako ih malo dolazi ovamo po drevna znanja, i nema nikoga ko bi održao obrede... a jednog dana neće uopšte biti nikoga... i opet je osetila ono gotovo bolno ježenje koje joj se javljalo, povremeno, kao nagoveštaj Vida. Gvideon se vratio u Avalon nekoliko dana pred Beltan. Ninijan ga je zvanično pozdravila u barci, a on joj se s poštovnjem naklonio pred devojkama i okupljenim narodom Ostrva, ali kada su ostali sami, zagrlio ju je i poljubio, smejući se, sve dok oboje nisu ostali bez daha. Ramena su mu postala šira, a na licu je nosio crveni ožiljak. Videlo se da se borio; više nije imao mirni izgled sveštenika i ñaka. Moj ljbavnik i moje dete. Da li zato Velika Boginja nema muža, kao kod Rimljana, nego samo sinove, kao što smo svi mi njena deca? A ja, koja sedim na njenom mestu, moram osećati da mi je muž istovremeno i sin... jer svi koji vole Boginju su i njena deca... "U svim zemljama vlada nemir", rekao je on, "ovde u Avalonu i meñu Drevnim narodima u bregovima, jer na Ostrvu zmaja Drevni narod će ponovo birati kralja... Zato si me pozvala ovamo, zar ne?" Pomislila je kako on ponekad naprosto izaziva bes, kao uobraženo dete. "Ne znam, Gvideone. Vreme možda još nije zrelo, a plime možda nisu spremne. A nigde u našim kućama ne mogu da nañem devojku koja bi bila Prolećna Devica." "Ali to će ipak biti ovog proleća", tiho je rekao on, "i na ovaj Beltan, jer to sam video." Ona je malo iskrivila usne. "A jesi li onda video i sveštenicu koja će te primiti u obredu kada osvojiš rogovlje, pod pretpostavkom da te Vid nije zaveo i odveo te u smrt?" Kad ju je pogledao, pomislila je da je postao još lepši, hladnog i smirenog lica, mračnog od skrivene strasti. "Jesam, Ninijan. Zar nisi znala da si to ti?' Iznenada ju je obuzela jeza. "Ja nisam devica. Zašto mi se podsmevaš, Gvideone?" "Video sam te", rekao je on, "i ti to vrlo dobro znaš. U njoj se stapaju Devica, Majka i Smrt. Biće stara ili mlada, onako kako joj odgovara, Devica, Zver, Majka, lice Smrti u munji, i teći će i menjaće se i opet će steći devičanstvo..." Ninijan je oborila pogled. "Gvideone, ne, to je nemoguće..." "Ja sam njen ljubavnik", nastavio je on neumoljivo, "i to ću opet postati... nije ovo vreme za device - sveštenici mnogo drže do te gluposti. Ja je pozivam kao Majku da mi da ono što mi pripada u životu..." Ninijan se osećala kao da pokušava da se suprotstavi moćnoj plimi koja je nosi. "Oduvek je
bilo ovako: kada poñe za jelenima, Majka ga ispraća, ali Devica ga dočekuje..." Ipak, u njegovim rečima bilo je logike. Svakako je bolje uzeti za obrede sveštenicu koja zna šta radi, umesto nekog napola osposobljenog deteta koje je tek stiglo u hram i kome u prilog ide jedino to što je suviše mlada da bi osetila zov Beltanskih vatri... Gvideon je govorio istinu: Majka se uvek obnavlja, Majka, pa Smrt, pa ponovo Devica, baš kao i mesec koji se krije na noćnom nebu. Pognula je glavu. "Neka bude tako. Sklopićeš Veliki Brak sa zemljom i sa mnom u njeno ime." Ali kada je ostala sama, osetila je strah. Kako je mogla da pristane na to? Kakva je to moć u Gvideonu, kada uspeva svakoga da natera da radi po njegovom? Je li to nasledio od Artura, sa krvlju Pendragona? Opet je osetila jezu. Šta biva sa Kraljem-Jelenom... Morgana je sanjala... Beltan, i jelen koji juri u brdima... i život šume joj teče kroz telo, kao da je svaki deo šume i deo života u njoj... našao se meñu jelenima, u punom trku, nag muškarac sa rogovljem privezanim oko čela, i drugo rogovlje se spušta, i njegova tamna kosa je oblivena krvlju... ali opet je na nogama, juriša, nož sija na suncu kroz drveće, i Kralj-Jelen se ruši i zvuk njegove rike potresa šumu kricima očaja. A ona se našla u mračnoj pećini, tela prekrivenog islikanim simbolima, i jedno je sa pećinom, a svuda oko nje plamte Beltanske vatre, iskre lete u nebo - oseća ukus sveže krvi na usnama, a na ulazu u pećinu pojavljuje se senka od rogovlja... ne može biti pun mesec, ne vidi baš jasno da njeno nago telo nije vitko telo device, nego su joj grudi meke, pune i ružičaste kao što su bile kada je rodila dete, i kao da će iz njih svakog časa poteći mleko, a pre obreda su svakako proverili je li još devica... šta će joj reći, kada nije dočekala Kralja-Jelena kao Prolećna Devica? Kleknuo je kraj nje i ona je podigla ruke, pružajući mu dobrodošlicu u obredu i u svom telu, ali njegove oči su mračne i očajne. Njegov dodir je nežan, izazivački, poigrava se sa zadovoljstvom, odbijajući obred moći... to nije Artur, ne, ovo je Lanselet, Kralj-Jelen, koji će zbaciti starog jelena, ljubavnika Prolećne Device, ali kada ju je pogledao, oči su mu i dalje bile obuzete onim bolom koji ju je svu prožeo, i rekao je, da ne ličiš toliko na moju majku, Morgana... Užasnuta, osećajući kako joj lupa srce, Morgana se probudila u svojoj sobi, sa Urijensom koji je hrkao kraj nje. I dalje obuzeta strašnom magijom sna, protresla je glavom da bi nekako odagnala užas. Ne, Beltan je prošao... održala je obrede sa Akolonom kao što je znala da treba, nije ležala u pećini i čekala Kralja-Jelena... i zašto ju je sada posetio san o Lanseletu, pitala se, zašto nije sanjala Akolona, kada ga je učinila svojim sveštenikom i gospodarem Beltana, i svojim ljubavnikom? Zašto je, posle toliko godina, sećanje na odbijanje i svetogrñe moralo da je pogodi pravo u dušu? Pokušala je da se smiri i ponovo zaspi, ali san nije dolazio, i ležala je budna, potresena, sve dok u njenu sobu nisu prodrli prvi zraci letnjeg sunca. 11. Gvenvir je počela da mrzi praznik Duhova, od kada je Artur redovno stao da upućuje pozive starim vitezovima da doñu u Kamelot i obnove prijateljstvo. Kako je mir u zemlji jačao, a stari vitezovi se rasuli, svake godine ih je dolazilo sve manje, jer mnogi su bili vezani za porodicu i imanje. A Gvenviri je to bilo milo, jer sastanci na Duhove suviše su je podsećali da dane kada Artur nije bio hrišćanski kralj, nego je nosio omrznutu zastavu Pendragona. Na Duhove, dvor je pripadao njegovim vitezovima i ona uopšte nije učestvovala u njegovom životu. Sada je stajala iza njega dok je pečatom zatvarao dvadesetak poziva koje su načinili njegovi pisari, za svakog podreñenog kralja i za mnoge stare vitezove. "Zašto šalješ poseban poziv ove godine? Oni koji nemaju druga posla svakako bi došli i bez toga." "Ali ove godine to nije dovoljno", rekao je Artur, okrenuvši se da joj se nasmeši. Shvatila je
da je osedeo, mada je bio toliko plavokos da se to nije videlo osim ako se priñe sasvim blizu. "Hoću da znaju da će biti toliko turnira da će svi shvatiti kako je Arturova legija još u stanju da se dobro bori." "Zar misliš da iko sumnja u to?" "Možda i ne. Ali tu je onaj Lucijus iz Donje Britanije - Bors me je obavestio, i kao što su svi podreñeni kraljevi došli da mi pomognu kad su Saksonci i severnjaci napali naše ostrvo, tako sam i ja obavezan da pomognem njima. Zamisli, naziva sebe rimskim imperatorom!" "A ima li ikakvog prava na to?" upitala je Gvenvir. "Zar moraš da pitaš? Svakako ga ima mnogo manje od mene", rekao je Artur. "Ženo moja, već više od stotinu godina nema rimskog imperatora. Konstantin je bio imperator i nosio je purpur, a posle njega Magnus Maksimus, koji je došao preko Kanala kako bi pokušao da postane imperator; ali nikada se nije vratio u Britaniju, i sam Bog zna šta mu se desilo i gde je umro. A posle njega, Ambrozije Aurelijanus podigao je narod protiv Saksonaca, pa potom Uter, i pretpostavljam da je svako od njih mogao da se proglasi za imperatora, kao i ja, ali ja sam zadovoljan što sam Vrhovni kralj Britanije. Kada sam bio dečak, čitao sam malo istorije Rima, i nije ništa novo što poneki nikogović stekne odanost par legija, pa prisvoji pravo da nosi purpur. Ali ovde, u Britaniji, simbol orla nije dovoljan da bi neko postao imperator. Inače bi Urijens to već bio! Pozvao sam ga da doñe - odavno nisam video sestru." Gvenvir nije odgovorila na to, bar ne direktno. Stresla se. "Ne želim da ponovo vidim rat u zemlji i da slušam o ubistvima..." "Ne želim ni ja. Mislim da svi kraljevi više žele mir." "Ja nisam tako sigurna. Meñu tvojim ljudima ima ih mnogo onih koji stalno govore o starim vremenima, kada su se neprekidno borili protiv Saksonaca. A sada zameraju Saksoncima što su postali hrišćani, bez obzir na to što kaže biskup..." "Ja mislim da oni ne žale za ratom", rekao je Artur, smešeći se svojoj kraljici. "Mislim da žale za vremenom kada su bili mladi i kada su svi bili bliski. Zar ti nikada ne čezneš za tim godinama, ženo moja?" Gvenvir je osetila da crveni, jer dobro se sećala... onih dana kada je Lanselet bio njen zaštitnik i kada su se voleli... hrišćanska kraljica ne bi smela tako da razmišlja, pa ipak nije mogla da se obuzda. "Zaista žalim, mužu moj. A, kao što kažeš, možda je to samo žal za madošću... nisam više mlada", uzdahnula je, a on ju je uhvatio za ruku. "Najdraža moja", rekao je, "za mene si jednako lepa kao i prvog dana kad smo legli zajedno." Znala je da govori istinu. Ali primorala je sebe da ostane mirna, da ne pocrveni. Nisam mlada, pomislila je, i ne pristoji se da mislim na te dane i da žalim, jer sam tada bila grešnica i preljubinca. Sada sam to okajala i pomirila se sa Bogom, a čak je i Artur okajao svoj greh sa Morganom. Primorala je sebe da misli na praktične stvari, kao što priliči kraljici čitave Britanije. "Pretpostavljam da ćemo imati više gostiju nego ikada - moram da se posavetujem sa Kajem i ser Lukanom gde da ih sve smestimo i kako da ih ugostimo. Hoće li doći i Bors iz Donje Britanije?" "Doći će, ako bude mogao", rekao je Artur, "mada mi je Lanselet poslao poruku - tražio je dozvolu da ode i pomogne svom bratu Borsu ukoliko je opsednut. Javio sam mu da doñe ovamo, jer može se desiti da svi poñemo.. Sad, kad Pelinora više nema, Lanselet je postao kralj kao Elenin muž, jer sin im je još mali. A Agraven će doći u ime Morgoze iz Lotije, i Urijens - ili možda neki od njegovih sinova. Urijens se sjajno drži za svoje godine, ali nije besmrtan. Njegov najstariji sin prilična je budala, ali Akolon je jedan od mojih starih vitezova, a Urijens ima Morganu da ga savetuje." "Meni se to ne čini pravo", rekla je Gvenvir. "Sveti apostol je rekao da žene treba da se pokoravaju mužu, a Morgoza ipak vlada Lotijom, dok je Morgana desna ruka svom kralju u Severnom Velsu." "Moraš se setiti, gospo moja, da ja potičem od kraljevske loze Avalona. Nisam kralj samo zato što sam sin Utera Pendragona, nego zato što sam Igrenin sin, a ona je kćer stare Gospe od Jezera. Gvenvir, od pamtiveka je Gospa vladala zemljom, a kralj je bio samo vojskovoña u vreme
ratova. Čak i u doba Rimljana, legije su imale posla sa onima koje su nazvali podreñenim kraljicama, koje su vladale plemenima, a neke od njih su bile sjajni ratnici. Zar nikada nisi čula za kraljicu Boadiceu? Ona je, pošto su joj legije silovale kćeri i pošto je i sama premlaćena kao pobunjenik protiv Rima, podigla vojsku i gotovo oterala Rimljane sa naših obala." "Nadam se da su je ubili", gorko je rekla Gvenvir. "Oh, jesu, i rastrgli je... ali to je bio znak da Rimljani ne mogu pobediti ukoliko ne prihvate činjenicu da u ovim zemljama vlada Gospa... Svaki vladar Britanije, sve do mog oca, Utera, nosio je titulu koju su Rimljani skovali za vojskovoñu podreñenog kraljici: dux bellorum, ratni vojvoda. Uter, i ja posle njega, držimo presto Britanije kao dux bellorum Gospe od Avalona, Gvenvir. Nemoj to da zaboraviš." "Mislila sam da si raskrstio sa time", nestrpljivo je rekla ona, "da si postao hrišćanski kralj i da si se pokajao zbog službe vilinskom narodu tog zlog ostrva..." Artur je odvratio jednako nestrpljivo. "Moj lični život i moja vera su jedno, Gvenvir, ali Plemena me podržavaju zato što nosim ovo!" Udario je po balčaku Ekskalibura, koji je nosio o pojasu, u starim purpurnim kanijama. "Preživeo sam ratove zbog magije ovog sečiva..." "Preživeo si ratove zato što te je Bog poštedeo da bi preveo ovu zemlju u hrišćanstvo", rekla je Gvenvir. "Jednog dana, možda. To vreme još nije došlo, gospo. U Lotiji je narod sasvim zadovoljan što živi pod Morgozinom vladavinom, a Morgana je kraljica u Kornvolu i u Severnom Velsu. Ako doñe vreme da sve ove zemlje priñu Hristu, zahtevaće da dobiju kralja umesto kraljice. Ja vladam ovom zemljom takvom kakva je, Gvenvir, a ne onakvom kakva bi biskupi želeli da bude." Gvenvir bi rado rapravljala dalje, ali primetila je u njegovom pogledu nestrpljenje i brzo se povukla. "Možda će jednom čak i Saksonci i Plemena prići krstu. Doći će dan, kao što je rekao biskup Patricije, kada će Hrist biti jedini kralj nad svim hrišćanima i kada će kraljevi i kraljice biti njegove sluge. Daj Bože da to bude što pre", rekla je i prekrstila se. Artur se nasmejao. "Rado ću biti Hristov sluga", rekao je, "ali ne i biskupov. Mada će biskup Patricije svakako biti meñu gostima, i ti ćeš ga ugostiti što bolje možeš." "A doći će i Urijens iz Severnog Velsa", rekla je Gvenvir, "a sa njim svakako i Morgana. A iz Pelinorove zemlje? Lanselet?" "Doći će", rekao je Artur, "mada se bojim, ako želiš da ponovo vidiš svoju roñaku Elenu, da ćeš morati da putuješ kod nje; Lanselet je javio da ona opet očekuje poroñaj." Gvenvir se trgla. Znala je da Lanselet provodi malo vremena kod kuće za ženom, ali Elena je podarila Lanseletu ono što ona nije mogla - sinove i kćeri. "Koliko je godina Eleninom sinu? On treba da mi bude naslednik, treba da ga usvojimo na dvoru", rekao je Artur. "Ponudila sam to čim se rodio", odvratila je Gvenvir, "ali Elena je rekla da, bez obzira na to što će jednog dana biti kralj, treba da bude vaspitan jednostavno i skromno. Tebe je usvojio običan čovek, i to ti nije naudilo." "Pa, možda je u pravu", rekao je Artur. "Voleo bih bar jednom da vidim Morganinog sina. On je sada već odrastao - sedamnaest godina je prošlo. Znam da ne može da me nasledi, sveštenici to ne bi dozvolili, ali on je ipak jedini moj sin i voleo bih da ga jednom vidim i da mu kažem... ne znam šta bih mu rekao. Ali rado bih ga jednom video." Gvenvir se uzdržala od gnevnog odgovora koji joj je bio na vrh jezika; nova rasprava na ovu temu ne bi donela ništa. "Dobro mu je tamo gde je", mirno je rekla. Govorila je istinu, i kad je izgovorila reči, znala je da su tačne; bilo joj je milo što Morganin sin odrasta na čarobnjačkom ostrvu, gde hrišćani ne zalaze. S obzirom na to, bilo je još sigurnije da nikakav preokret neće moći da ga dovede na Arturov presto - sveštenici i narod sve su manje verovali magiji Avalona. Da je odrastao na dvoru, možda bi neka sitna duša i poverovala da je Morganin sin dostojniji naslednik od Lanseletovog. Artur je uzdahnuo. "Ipak, teško je kad znaš da imaš sina koga nikada nisi video", rekao je. "Možda jednog dana." Ali ipak je slegnuo ramenima. "Svakako si u pravu, draga. Šta ćemo sa
gozbom? Znam da ćeš ti učiniti da bude nezaboravna, kao i uvek." Tako je i bilo, pomislila je Gvenvir tog jutra, gledajući mnoštvo šatora i paviljona. Veliko turnirsko polje bilo je raščišćeno i oivičeno konopcima i zastavama, a na letnjem vetru je lepršalo pedesetak zastava podreñenih kraljeva i preko stotinu vitezova. Kao da se ulogorila čitava vojska. Potražila je Pelinorovu zastavu, belog zmaja koga je uzeo pošto je ubio zmaja iz jezera. Lanselet će biti tu... prošlo je više od godinu dana otkako ga je videla, a i to je bilo zvanično, pred dvorom. Prošle su godine otkako je ostala nasamo sa njim makar i na trenutak; dan pre no što će se oženiti Elenom, došao je da je potraži i oprosti se. I on je bio Morganina žrtva; nije je izdao, oboje su bili žrtva okrutnog Morganinog trika. Kada joj je ispričao, plakao je, a ona je čuvala uspomenu na njegove suze kao najveći kompliment koji joj je ikada dao... ko je još video Lanseleta da plače? "Kunem ti se, Gvenvir, uhvatila me je u zamku - Morgana mi je prenela lažnu poruku i maramicu sa tvojim mirisom. A mislm da me je i opila, ili je bacila neku čaroliju na mene." Pogledao ju je u oči, plačući, pa se i ona rasplakala. "A i Eleni je ispričala nekakvu laž, kako sam bolestan od ljubavi prema njoj... i bili smo zajedno. Isprva sam mislio da si to ti, jer bio sam kao opčinjen. A onda, kad sam shvatio da u naručju držim Elenu, ipak nisam mogao da se zaustavim. Tada su došli sa bakljama... šta sam mogao da učinim, Gven? Oduzeo sam devičanstvo kćeri svog domaćina. Pelinor je imao prava da me istog časa ubije..." Glas mu se slomio. "Bože, više bih voleo da sam se bacio na njegov mač..." Upitala ga je da li to znači da onda uopšte ne mari za Elenu. Znala je da je neoprostivo postaviti takvo pitanje, ali nije mogla da živi bez tog odgovora... ali iako je Lanselet bio spreman da joj govori o svom jadu, nije hteo da govori o Eleni; samo je kruto rekao da to nije Elenina krivica i da je vezan čašću da pokuša da je usreći koliko god može. Pa, to je bilo to. Morgana je učnila kako je želela. Ona će samo videti Lanseleta i dočekaće ga kao muževljevog roñaka, i ništa više. Ludilo je davno prošlo, ali ipak će ga videti i to je bolje nego ništa. Pokušala je da se umesto toga pozabavi mislima o gozbi. Ispečena su dva vola, hoće li to biti dosta? Pre nekoliko dana ulovljen je veliki divlji vepar, a sa okolnih imanja su donesene dve svinje, i sve je ispečeno pod žarom; već je tako dobro mirisalo da se grupa gladne dece motala okolo, udišući fine mirise. Bile su spremne stotine heljdinih hlebova, od kojih je dobar deo podeljen narodu koji je došao da se okupi po ivicama polja i gleda zabavu gospode, kraljeva i vitezova; bile su tu i jabuke pečene u pavlaci, puna vedra oraha, slatkiši za dame, kolači sa medom, zečevi i male ptice ukuvane u vinu... ako gozba ne ispadne uspešna, to svakako neće biti zbod nedostatka fine i obilne hrane! Okupili su se nešto iza podneva; duga kolona bogato odevenih plemića i gospi ulazila je u veliku salu i bivala odvedena na unapred odreñena mesta. Vitezovi su, kao i obično, smešteni oko velikog Okruglog stola; ma koliko veliki bio, za njime više nije bilo mesta za sve zvanice. Gaven, koji je uvek bio najbliži Arturu, predstavio je svoju majku, Morgozu. Oslanjala se o ruku mladića koga Gvenvir u prvi mah nije prepoznala; Morgoza je bila vitka kao i uvek, kose još tamne i guste, okićene draguljima. Naklonila se pred Arturom, koji joj je dao znak da ustane, a potom je zagrlio. "Dobro došla na moj dvor, tetka." "Čula sam da jašeš samo bele konje", rekla je Morgoza, "pa sam ti dovela jednog iz saksonskih zemalja. Tamo imam jednog usvojenog sina, koji ti ga je poslao na poklon." Gvenvir je primetila da Artur steže zube i mogla je da pogodi ko bi bio taj usvojeni sin. Ipak, Artur se uzdržao. "Zaista kraljevski dar, tetka", rekao je. "Nisam htela da uvedem konja u salu, kao što čujem da je običaj meñu Saksoncima", vedro je rekla Morgoza. "Ne verujem da bi gospa od Kamelota volela da njena sala, spremna za goste, postane staja! A tvoje sluge svakako već imaju puno posla, Gvenvir!" Zagrlila je kraljicu; obujmljena toplotom, Gvenvir je stigla da primeti da je Morgozino lice prekriveno debelim slojem šminke i da su joj blistave oči oivičene ugljem; ali ipak je bila veoma lepa.
"Hvala na uviñavnosti, gospo Morgoza", rekla je Gvenvir. "Ne bi bilo prvi put da mom gospodaru dovedu ovamo poklonjenog konja ili psa, i znam da je to samo učtivost, ali ne sumjam da će konj biti sasvim zadovoljan da čeka napolju - gostoprimstvo Kamelota svakako ne znači mnogo čak ni najboljim konjima. On će radije jesti u štali! Mada nam je Lanselet pričao o nekom Rimljaninu koji je naredio da njegovog konja poje vinom iz zlatnog vedra i proglasio ga za plemića i ovenčao ga lovorom..." Mladić koji je pratio Morgozu se nasmejao. "Sećam se, Lanselet je pričao tu priču na venčanju moje sestre. Bio je to imperator Gaj Bogoliki, koji je proglasio svog omiljenog konja za senatora, a kada je umro, naredni imperator je rekao nešto u smislu da konj barem nije davao pogrešne savete i nije počinio ubistvo. Ali ne čini ništa slično, gospodaru Arture - mi nemamo sedišta dovoljno prostrana za takvog viteza, ukoliko odlučiš da unaprediš svog pastuva!" Artur se od srca nasmejao i uhvatio mladića za ruku. "Neću, Lamorače", rekao je, i Gvenvir se trgla kad je shvatila ko mora biti mladić kraj Morgoze: Pelinorov sin. Da, čula je govorkanja - da je Morgoza odabrala za miljenika mladića i da to ne krije pred dvorom - kako žena može deliti postelju sa muškarcem dovoljno mladim da joj bude sin? Lamoraku je i sada jedva dvadeset pet godina! Pogledala je Morgozu sa mešavinom divljenja, užasa i zavisti. Izgleda tako mlada, veoma je lepa uprkos tolikim bojama, i čini šta želi, nimalo ne marećii ako je zbog toga svi kritikuju! Kad je progovorila, glas joj je bio leden. "Hoćeš li da doñeš i sedneš kraj mene, roñako, a muškarci neka pričaju svoje priče?" Morgoza je uhvatila Gvenvir za ruku. "Hvala ti, roñako. Tako retko dolazim na dvor, da mi je strašno milo što ću barem jednom sedeti meñu gospama i ćaskati o tome ko se udao, ko je našao ljubavnika i kakva je nova moda! Toliko sam zauzeta vladanjem Lotijom da imam vrlo malo vremena za ženske stvari, i to mi je pravi lukrsuz i zadovoljstvo." Pogladila je Lamoraka po ruci, i kad je mislila da je niko ne gleda, poljubila ga je u slepoočnicu. "Ostavljam te sa vitezovima, mili." Njen teški miris, kojim su odisale i haljine i ukrasi, umalo da ošamuti Gvenvir kada je kraljica Lotije sela kraj nje na klupu. "Ako si toliko zauzeta državnim poslovima, roñako, zašto ne oženiš Agravena, pa neka on vlada umesto oca, a ti da se odrekneš tereta? Tvoj narod je svakako nesrećan što nema kralja..." Morgoza se veselo, toplo nasmejala. "Pa, onda bih morala da živim neudata, pošto je u toj zemlji kralj onaj koji se oženi kraljicom, a to mi, draga moja, uopšte ne bi odgovaralo! A Lamorak je premlad za kralja, mada ima druge dužnosti, i sasvim sam zadovoljna njime..." Gvenvir je slušala, zadivljena i zgañena; kako može žena Morgozinih godina da pravi od sebe budalu sa tako mladim čovekom? Pa ipak, on je pratio Morgozu pogledom kao da je najlepša i najdivnija žena na svetu. Jedva da je pogledao Izotu od Kornvola, koja se upravo klanjala pred prestolom uz svog matorog muža, vojvodu Markusa od Kornvola. Izota je bila tako lepa da se dvoranom proneo žamor; visoka i vitka, sa kosom boje tek iskovanog bakarnog novčića. Ali Makrus je svakako više cenio irsko zlato koje je nosila oko vrata i na kopči ogrtača, i irske bisere koje je uplela u kosu, nego blago njene lepote. Gvenvir je pomislila da je Izota najlepša žena koju je ikada videla. U poreñenju sa njom, Morgoza je delovala isprano i naduvano, ali Lamorak ju je ipak netremice gledao. "Da, Izota je veoma lepa", rekla je Morgoza, "ali na dvoru vojvode Markusa priča se da je bacila oko na njegovog naslednika, mladog Drustana, više nego na samog Markusa, i ako bude imala dovoljno pameti da rodi dete starcu... mada, samo nebesa znaju da bi u tome bolje uspela sa mladim Drustanom." Nasmejala se. "Ne izgleda kao da je preterano srećna u bračnoj postelji. Ipak, ne verujem da Markus želi od nje mnogo više doli sina za Kornvol. Markus čeka samo sina, pa da objavi kako Kornvol pripada onome ko ga drži, a ne Morgani, koja ga je nasledila od Gorloasa - gde je moja roñaka Morgana? Jedva čekam da je zagrlim!" "Eno je sa Urijensom", rekla je Gvenvir, gledajući kralja Severnog Velsa koji se približavao prestolu. "Artur bi bolje postupio da je udao Morganu u Kornvol", rekla je Morgoza. "Ali verovatno je
smatrao da je Markus suviše star za nju. Mada je lepo mogao da je uda za mladog Drustana njegova majka je roñaka kralja Bana od Donje Britanije, i stoga je daleki rod i Lanseletu, i lepa je gotovo kao sam Lanselet, zar ne, Gvenvir?" Veselo se nasmešila. "Oh, gotovo sam zaboravila, ti si veoma pobožna, ti nikada ne gledaš nijednog muškarca osim svog muža. Pa, tebi je lako da budeš čedna, jer udata si za lepog, mladog i otmenog Artura!" Gvenvir je osetila da će poludeti od Morgozinog brbljanja. Zar žene ne misle ni na šta drugo? Morgoza je nastavljala. "Pretpostavjam da moraš malo popričati sa Izotom - ona je nova u Britaniji. Čula sam da slabo govori naš jezik, da mnogo bolje razume irski. Ali čula sam i da je u svojoj zemlji bila poznata po umeću sa magijom i biljem, i kada se Drustan borio sa irskim vitezom Marhausom, izlečila ga je kada su svi mislili da će umreti, i sada je on njen odani vitez i zaštinik - ili se barem priča da je to razlog. Mada, ona je tako lepa da se ne može znati... možda treba da je upoznam sa Morganom, i ona je vrlo vešta sa biljem i isceljivanjem. Imale bi o čemu da razgovaraju, a čini mi se da Morgana zna malo irski. I Morgana je udata za čoveka dovoljno starog da joj bude otac - stvarno mislim da je Artur tu pogrešio!" "Morgana se udala za Urijensa po svojoj volji", kruto je rekla Morgoza. "Zar misliš da bi Artur udao svoju dragu sestru bez njenog pristanka?" Morgoza je gotovo frknula. "Morgana je dovoljno puna života da bude nezadovoljna u krevetu jednog starca", rekla je, "a da ja imam posinka tako lepog kao Akolon, znam da se ne bih zadržala na tome!" "Hajde, pozovi gospu od Kornvola da sedne sa nama", rekla je Gvenvir, kako bi prekinula Morgozino ogovaranje. "I Morganu, ako hoćeš." Morgana je bila bezbedno udata za Urijensa; šta se tiče Gvenvir ako poželi da napravi od sebe budalu ili izloži besmrtnu dušu opasnosti, ležući sa nekim drugim muškarcem? Sa Morganom i dvojicom mlañih sinova, Urijens je prišao da pozdravi Artura, koji je uzeo starog kralja za obe ruke, pozdravio ga kao zeta i poljubio Morganu u oba obraza. "Nisi mi valjda doneo poklone, Urijense? Od roñaka mi nisu potrebni pokloni, dovoljna mi je njihova ljubav", rekao je. "Ne nosim ti samo poklon, želim i da te molim za nešto", rekao je Urijens. "Hoćeš li da primiš mog sina Uvena za viteza Okruglog stola?" Artur se nasmešio vitkom, tamnoputom mladiću koji je klečao pred njim. "Koliko ti je godina, mladi Uvene?" "Petnaest, kralju i gospodaru moj." "E pa, ustani, ser Uvene", veličanstveno je rekao Artur. "Noćas ćeš bdeti kraj svog oružja, a sutra ćeš biti proglašen za viteza." "S tvojom dozvolom", javio se Gaven, "mogu li ja da ukažem tu čast svom roñaku Uvenu, gospodaru Arture?" "Ko bi bio bolji za to od tebe, prijatelju i roñače moj?" odgovorio je Artur. "Ako ti to odgovara, Uvene, neka bude tako. Rado te primam za viteza tebe radi, i zato što si posinak moje drage sestre. Dajte mu mesta tamo za stolom, ljudi, a ti, Uvene, možeš sutra da učestvuješ na turniru u mojoj grupi." "H-hvala, gospodaru", zamucnuo je Uven. Artur se nasmešio Morgani. "Hvala ti na ovom poklonu, sestro." "To je poklon i meni, Arture", odgovorila je Morgana. "Uven mi je kao pravi sin." Gvenvir je okrutno pomislila kako Morgana konačno izgleda saobrazno svojim godinama; na licu su joj se primećivale bore, a u vranoj kosi imala je sede vlasi, mada su joj tamne oči bile duboke kao i uvek. A govorila je o Uvenu kao o roñenom sinu, i gledala ga je sa ponosom i ljubavlju. A njen roñeni sin mora da je još stariji od ovog... I tako Morgana, prokleta bila, ima dva sina, a ja nemam ni usvojenog! Morgana je, sedeći sa Urijensom malo dalje za stolom, bila svesna Gvenvirinog pogleda na sebi. Koliko me mrzi! Čak i sada, kada ne mogu da joj naudim! Ona, pak, nije mrzela Gvenvir; čak je prestala da se gnuša braka sa Urijensom, znajući da ju je upravo to na neki okolišan način
vratilo onome što je nekada bila - sveštenica Avalona. Ipak, da nije Gvenvir, mogla sam se udati za Akolona, a ovako smo prepušteni na milost slugama koje nas uhode i koji bi nas izdali Urijensu samo radi nagrade... Ovde, u Kamelotu, moraju biti posebno oprezni. Gvenvir ni od čega ne bi prezala da je uvali u nevolje. Nije trebalo da doñe. No, Uven je želeo da ona prisustvuje njegovom proglašenju za viteza, a ona mu je bila jedina mati koju je ikada imao. Urijens ipak neće večito živeti - mada je ponekad, tokom ovih godina, pomišljala da je rešio da se takmiči sa drevnim kraljem Metuzalemom - a sumnjala je da bi čak i najgluplji svinjari Severnog Velsa prihvatili Avaloha za kralja. Kad bi mogla da rodi Akolonu dete, onda niko ne bi dovodio u pitanje njegovo pravo da vlada uz nju. Bila je spremna da rizikuje - Vivijen je, na kraju krajeva, bila starija od nje kada je rodila Lanseleta, a dočekala je da ga vidi odraslog. Ali Boginja joj nije poslala ni nagoveštaj nade u začeće, i iskreno rečeno, nije to mnogo ni želela. Uven joj je bio dovoljan kao sin, a Akolon joj nije prebacivao zbog toga što nema dece - svakako je smatrao da niko ne bi ni pomislio da je rodila Urijensovo dete, mada je Morgana bila uverena da bi lako ubedila matorog muža da prizna dete za svoje; verovao joj je u svemu, i dovoljno često je ležala u njegovoj postelji - čak i suviše često, za svoj ukus. Sada se obratila Urijensu. "Hajde da ti ja napunim tanjir. Ona pečena svinja preteška je za tebe, biće ti muka. Da uzmeš ovaj raženi hleb, recimo, pa ga umačeš u sok od pečenja, a evo i divnih, debelih zečijih leña." Pozvala je slugu koji je nosio poslužavnik sa ranim voćem i odabrala svom mužu nekoliko jagoda i trešanja. "Evo, znam da ovo voliš." "Suviše si dobra prema meni, Morgana", rekao je on, a ona ga je potapšala po mišici. Vredelo je truda - sve vreme koje je provodila starajući se o njemu, pazeći na njegovo zdravlje, vezući mu košulje i ogrtače, pa čak povremeno nalazeći mlade žene za njega i dajući mu biljne napitke koji su mu makar nakratko vraćali pravu muškost; Urijens je ubeñen da ga ona obožava i nikada nije dovodio u pitanje njenu odanost niti joj je odbio išta što je tražila. Gozba je odmicala svojim tokom - ljudi su se kretali salom, grickali kolače i slatkiše, uzimali još vina i piva, razgovarali sa prijateljima i roñacima koje su viñali samo jednom ili dvaput godišnje. Urijens je još jeo jagode; Morgana je zamolila za dozvolu da ode i razgovara sa roñakama. "Kako god želiš, najdraža", promrmljao je on. "Trebalo je da mi podšišaš kosu, sada svi vitezovi nose kratku..." Pogladila ga je po ono malo preostalih kovrdža. "Oh, ne, mili. Mislim da ova dužina bolje odgovara tvojim godinama. Sigurno ne bi voleo da izledaš kao ñačić ili kao monah." A osim toga, pomislila je, imaš toliko malo kose da bi, kad bih je skratila, ćela na temenu sijala kao svetionik! "Pogledaj, plemeniti Lanselet još nosi dugačku kosu, kao i Gaven i Garet - a njih niko ne bi proglasio starim." "U pravu si, kao i uvek", smesta je priznao Urijens. "Pretpostavljam da duža kosa pristaje zrelim ljudima. U redu je da dečak kao Uven ostriže grivu." Uven je, zaista, veoma skratio kosu, po novoj modi, tako da mu je vrat ostao go. "Vidim da i Lanselet ima sede u kosi - očito niko od nas ne postaje mlañi, mila." Kad se Lanselet rodio, ti si već bio deda, ljutito je pomislila Morgana, ali je samo promrmljala da su svi svakako stariji nego pre deset godina - istina sa kojim se svakako niko ne bi raspravljao i udaljila se. Lanselet je i dalje, pomislila je, najlepši čovek koga je ikada videla; u poreñenju sa njim čak je i Akolon delovao suviše savršeno, suviše preciznih crta lica. Imao je sede u kosi, to da, kao i u kratko podšišanoj bradi; ali u očima mu je svetlucao onaj stari osmeh. "Dobar ti dan, roñako." Začudila se njegovoj veselosti. Pa ipak, Urijens je rekao istinu, više nismo tako mladi, pomislila je, i malo ko se seća vremena kada smo svi bili dobri prijatelji. Zagrlio ju je, i osetila je svilasti doditr njegove brade po obrazima. "Zar Elena nije ovde?" upitala je.
"Ne, pre tri dana mi je rodila drugu kćer. Nadala se da će roditi dete ranije, kako bi se dovoljno oporavila da doñe na Duhove, ali devojčica je lepa i krupna i potrajalo je dok se rodila. Očekivali smo je još pre tri nedelje!" "Koliko dece sad imate, Lanse?" "Troje. Galahad je velik momak, ima sedam godina, a Nimui je peta. Ne viñam ih baš često, ali dadilje kažu da su bistri i spretni za svoje godine, a Elena je odlučila da novu devojčicu krsti Gvenvir, prema kraljici." "Mislim da ću otići na sever da je posetim", rekla je Morgana. "Siguran sam da će ti se obradovati. Pomalo je usamljena", rekao je Lanselet. Morgana je bila sigurna da joj se Elena uopšte neće obradovari, ali to se ticalo samo njih dve. Lasnelet je pogledao ka podijumu, gde je Gvenvir dovela Izotu od Kornvola da sedi kraj nje, dok je Artur razgovarao sa vojvodom Markusom i njegovim nećakom. "Poznaješ li mladog Drustana? Čujem da je dobar harfista, mada ni prineti Kevinu, naravno." Morgana je odmahnula glavom. "Hoće li Kevin svirati na gozbi?" "Nisam ga video", rekao je Lanselet. "Kraljica ga ne voli - dvor je postao suviše hrišćanski za to, mada ga Artur ceni kao savetnika koliko i kao muzičara." "Jesi li i ti postao hrišćanin?" "Voleo bih da jesam", odgovorio je, duboko uzdahnuvši. "Ta vera mi se čini tako jednostavna - navodno, svi treba samo da verujemo da je Hrist umro radi naših grehova, jednom zauvek. Ali suviše dobro mi je poznata istina... o načinu na koji dejstvuje život, kako živimo živote jedan za drugim i kako samo sami možemo da pokrenemo uzroke i popravimo štetu koju smo načinili. Nije u moći jednog čoveka, ma koliko bio svet i blagosloven, da iskupi sve grehove svih ljudi, koji su ih pokolenjima stvarali. Kako drugačije da objasniš zašto neki ljudi imaju sve, a drugi tako malo? Ne, ja mislim da se sveštenici okrutno poigravaju ljudima, ubeñujući ih da oni u ime Boga mogu da saslušaju njihove grehove i da im oproste u njegovo ime - oh, voleo bih da je to istina. A neki njihovi sveštenici su dobri i pošteni ljudi." "Nikada nisam srela nijednog ni upola dobrog i učenog kao što je bio Talesin", rekla je Morgana. "Talesin je bio velika duša", rekao je Lanselet. "Možda jedan život služenja bogovima ne može stvoriti toliko mudrosti, a on je jedan od velikana koji su ih služili stotinama godina. U poreñenju sa njim, Kevin je jednako nedostojan da bude Merlin kao što je moj sinčić nedostojan da sedne na Arturov presto i povede njegovu vojsku u boj. A Talesin je bio dovoljno veliki da se ne svaña sa sveštenicima, jer znao je da oni služe svom Bogu najbolje što umeju, a možda će, posle mnogo života, shvatiti da je njihov Bog veći nego što oni zamišljaju. A znam da je poštovao snagu volje koju ulažu u čedan život." "Meni se to čini kao svetogrñe i odbijanje života", rekla je Morgana, "a znam da je i Vivijen tako mislila." Zašto stojim ovde i raspravljam o veri sa Lanseletom, pomislila je, baš sa njim od svih ljudi na svetu? "Vivijen je, kao i Talesin, došla iz drugog sveta i iz drugog vremena", rekao je Lanselet. "Oni su u svoje vreme bili divovi, a mi sada moramo da se zadovoljimo onim što imamo. Ti toliko ličiš na nju, Morgana." Nasmešio se kao krivac, a njoj se zgrčilo srce; setila se kada joj je jednom već rekao nešto slično... ne, i to sam sanjala, ali ne mogu da se svega setim... On je nastavio: "Vidim da si došla sa mužem i dobrim pastorkom - on će biti dika meñu vitezovima. Oduvek sam ti želeo sreću, Morgana, a ti si mi se godinama činila nesrećna, ali sada si kraljica u svojoj zemlji i imaš dobrog sina..." Naravno, pomislila je, šta bi jedna žena još mogla da poželi? "Moram da odem i pozdravim kraljicu..." "Da", rekla je, i nije uspela da prikrije gorčinu u glasu. "To sigurno jedva čekaš da učiniš." "Oh, Morgana", žalosno je reko on, "toliko dugo se znamo, svi smo roñaci, zar ne možemo ostaviti prošlost na miru? Zar me toliko prezireš, zar je još toliko mrziš?" Morgana je odmahnula glavom. "Ne mrzim ni tebe ni nju", rekla je. "Zašto bih? Ali mislila
sam, sad si oženjen - a i Gvenvir zaslužuje da je ostaviš na miru." "Nikada je nisi razumela", uspalio se Lanselet. "Siguran sam da je mrziš još od kako ste obe bile devojčice! To nije lepo od tebe, Morgana! Ona je okajala svoj greh, a ja - pa, oženjen sam, kao što kažeš, drugom. Ali neću je se kloniti kao da je gubava. Ako želi moje prijateljstvo, kao muževljevog roñaka, imaće ga!" Morgana je znala da je iskren; pa, njoj to ništa nije značilo. Sada joj je Akolon pružao ono što je tako dugo želela od Lanseleta... a, začudo, i to je bilo bolno, kao mesto odakle je izvañen bolan zub; toliko dugo ga je volela da je sada, kada je mogla da ga pogleda bez želje, osećala prazninu duboko u sebi. "Izvini, Lanse", tiho je rekla. "Nisam želela da te naljutim. Kao što si rekao, to je sve davno prošlo." On, izgleda, stvarno veruje da on i Gvenvir mogu da budu obični prijatelji... možda bi to i mogao, a Gvenvir je postala tako pobožna da za nju uopšte ne sumnjam... "Tako, dakle, Lanselete, kao i uvek, ćaskaš sa najlepšim gospama na dvoru", rekao je nečiji veseli glas, i Lanselet se okrenuo i čvrsto zagrlio pridošilcu. "Garete! Kako ti je, tamo na severu? Znači, sad si i ti oženjen i glava porodice... koliko ti je žena rodila dece, dvoje ili troje? Lepi, sad izgledaš bolje nego ikada - čak ni Kaj ne bi mogao da ti se podsmeva!" "Voleo bih da ga imam u kuhinji", nasmejao se Kaj, prilazeći da potapše Gareta po ramenu. "Četiri sina, je li tako? Gospa Lionors raña blizance, kao divlje mačke u tvojoj domaji, zar ne? Morgana, ti kao da se podmlañuješ sa godinama", dodao je, sagavši se da joj poljubi ruku; oduvek ju je voleo. "Ali kada vidim Gareta odraslog, i to tako lepog, osećam se starija od planina", namejala se i Morgana. "Žena zna da je ostarila kada zagleda svakog visokog mladića i govori sebi, znala sam ga pre no što je prohodao..." "Avaj, u mom slučaju to je istina, roñako." Garet se sagnuo da je zagrli. "Sećam se kako si mi deljala drvene vitezove kad sam bio obična beba..." "Još se sećaš tih lutaka?" Morgani je bilo milo. "Naravno - jednog od njih Lionors još čuva", rekao je Garet. "Divno je obojen, crveno i plavo, i moj najstariji sin bi ga se rado dočepao, ali meni je suviše drag. Znaš li da sam ga, kao mališa, nazivao Lanseletom, roñače?" I Lanselet se nasmejao, a Morgana je pomislila kako ga nikada nije videla tako bezbrižnog i vedrog kao sada, meñu prijateljima. "Tvoj sin je otprilike kao moj Galahad, čini mi se. Video sam ga pre nekoliko dana, prvi put otkako je prohodao. A curice su lepe, ili mi se barem učinilo tako." Garet se opet obratio Morgani. "Kako je moj usvojeni brat Gvideon, gospo Morgana?" "Čula sam da je u Avalonu. Nisam ga viñala", kratko je odgovorila i požurila da se udalji, ostavivši Lanseleta okruženog prijateljima. Ali uto im se pridružio Gaven i sagnuo se da čvrsto zagrli Morganu. Gaven je bio ogroman, čudovišno težak, sa ramenima koja su izgledala - a verovatno su i bila - dovoljno široka da bi mogao da obori i bika; lice mu je bilo prekrivneo brojnim ožiljcima. "Tvoj sin Uven izgleda kao dobar momak. Mislim da će postati dobar vitez, a takvi će nam možda trebati - jesi li video svog brata Lajonela, Lanse?" "Ne - je li on ovde?" upitao je Lanselet, osvrćući se, i brzo je našao visokog, dežmekastog čoveka u pomalo neobičnom ogrtaču. "Lajonele! Kako stoje stvari u tvom maglovitom kraljevstvu sa one strane mora, brate?" Lajonel je prišao da ih pozdravi, govoreći sa tako neobičnim naglaskom da je Morgani bilo teško da ga razume. "Šteta što nisi tamo, Lanselete - možda ćemo imati ozbiljnih problema, jesi li čuo? Jesi li čuo šta javlja Bors?" Lanselet je odmahnuo glavom. "Poslednje što sam čuo o njemu bilo je da će se oženiti kćerkom kralja Hoela", rekao je. "Zaboravio sam joj ime..." "Izota - isto kao i kraljica Kornvola", rekao je Lajonel. "Ali do sada se još nisu venčali. Hoel, to sigurno znaš, spada u one koji nikada ne kažu ni da ni ne, nego beskrajno mozgaju o tome je li
veća prednost imati za saveznika Donju Britaniju ili Kornvol..." "Markus nikome ne može predati Kornvol", suvo je rekao Gaven. "Kornvol je tvoj, zar ne, gospo Morgana? Koliko se sećam, Uter ga je dao gospi Igreni kada je došao na presto, pa si ga ti nasledila i od Igrene i od Gorloasa, mada ga je Gorloas izgubio zbog izdaje prema Uteru, ako dobro pamtim pripovest - sve se to desilo pre neo što sam se rodio, a ti si bila još dete." "Vojvoda Markus upravlja zemljom umesto mene", rekla je Morgana. "Nisam čula da polaže pravo na nju, mada sam jednom čula priču kako bi trebalo da se udam za vojvodu Markusa, ili za njegovog nećaka, Drustana..." "Bilo bi dobro da jesi", rekao je Lajonel, "jer Markus je pohlepan čovek - dobio je veliko blago uz svoju irsku gospu, a ne sumnjam da će pokušati da prisvoji i Kornvol i Tintagel, ako pomisli da bi mu to moglo uspeti, kao što lisici uspeva da pobegne sa kokoškom." "Više mi se dopadalo kada smo svi bili samo Arturovi vitezovi", rekao je Lanselet. "Ja sada vladam u Pelinorovoj zemlji, Morgana je kraljica u Severnom Velsu, a ti, Gavene, trebalo bi da si kralj u Londonu, kad bi se pozvao na svoja prava..." Gaven se na to iskezio. "Nemam ni dara ni volje za kraljevanje, roñače. Ja sam ratik, a život na jednom mestu i na dvoru ubio bi me od dosade! Sasvim sam srećan što će Agraven vladati uz moju majku. Mislim da su Plemena u tom pogledu u pravu - žene ostaju kod kuće i vladaju, a muškarci lunjaju okolo i vode ratove. Ne bih da se odvajam od Artura, ali priznajem da mi je dojadio život na dvoru. Ipak, turnirska bitka je bolja od nikakve." "Sigurna sam da ćeš ti biti pobednik", rekla je Morgana, smešeći se svom roñaku. "Kako ti je majka, Gavene? Nisam još razgovarala sa njom. Čula sam da joj osim Agravena još neko pomaže u vladanju", dodala je pomalo zlobno. Gaven se široko nasmešio. "Da, to je sad nova moda - i to je tvoje delo, Lanselete. Pošto si se ti oženio Pelinorovom kćerkom, pretpostavljam da je Lamorak pomislio da nijedan vitez ne može da bude čuven i galantan ukoliko nije postao ljub..." Brzo je prekinuo kad je video Lanseletovo lice i požurio da se ispravi, "miljenik i zaštitnik velike i lepe kraljice. Mislim da to nije samo poza - Lamorak, izgleda, zaista voli moju majku, i ne zameram mu zbog toga. Ona se udala za starog kralja Lota kad joj je bilo jedva petnaest godina, i čak i kad sam bio dečačić pitao sam se kako uspeva da živi sa njim, a da ipak uvek bude mila i dobra." "Morgoza je zaista mila i dobra", rekla je Morgana, "mada nije imala lak život uz Lota. On ju je, doduše, u svemu pitao za savet, ali dvor je bio toliko pun njegove kopiladi da uopšte nije morao da unajmljuje vojsku, i svaka žena koja bi se pojavila na dvoru bila je plen za njega, čak i ja, nećaka njegove žene. Smatra se da je takvo ponašanje u redu kod kralja, a ako neko zamera Morgozi zbog istih stvari, imaću šta da mu kažem!" "Znam da si ti prijatelj moje majke, Morgana", rekao je Gaven. "Znam i da je Gvenvir ne voli. Gvenvir..." Pogledao je Lanseleta, slegnuo ramenima i zaćutao. Umesto njega nastavio je Garet. "Gvenvir je toliko pobožna, a nikada nijedna žena nije morala da se požali na Arturovo ponašanje - možda je Gvenviri zato teško da razume kako žena može poželeti nešto više u životu od onoga što može da nañe u braku. Što se mene tiče, srećan sam što me je Lionors odabrala svojom slobodnom voljom i što je uvek zauzeta trudnoćama ili dojenjem, pa nema vremena da pogleda nekog drugog muškarca sve i kad bi to želela. Mada", dodao je, smešeći se, "nadam se da to i ne želi, jer ako bi poželela, misim da ništa ne bih mogao da joj odbijem." Lanselet se malo razvedrio. "Ne mogu da zamislim kako bi gospa udata za tebe, Garete, mogla da poželi još nekoga." "Sada moraš da misliš na druge stvari, roñače", rekao je Gaven, "jer, eno, kraljica te gleda, i treba da odeš i da joj izraziš poštovanje kao njen miljenik." I zaista, tog trenutka je jedna od Gvenvirinih gospi prišla da im se obrati gotovo dečijim lasom. "Vi ste ser Lanselet, zar ne? Kraljica vas je zamolila da doñete da razgovarate sa njom." Lanselet se na to naklonio Morgani. "Nastavićemo kasnije, Gavene i Garete", rekao je i udaljio se. Garet je namršteno gledao za njim. "Potrčao je čim mu je pružila ruku", promrmljao je. "Zar si očekivao nešto drugo, brate?" vedro je rekao Gaven. "On joj je miljenik otkako se
udala za Artura, a da je bilo drugačije - znaš kako Morgana kaže: takve stvari se smatraju da pristoje kralju, pa zašto bi kritikovali kraljicu zbog sličnog ponašanja? Ne, sad je takva moda zar nisi čuo priče o ovoj mladoj irskoj kraljici, udatoj za matorog vojvodu Markusa, i o tome kako joj Drustan peva pesme i sledi je u stopu... on je harfista, kažu, dobar koliko i Kevin! Jesi li ga čula kako svira, Morgana?" Odmahnula je glavom. "Nemoj nazivati Izotu kraljicom Kornvola", rekla je. "Ja sam jedina kraljica Kornvola. Markus je tamo samo moj namesnik, a ako je to zaboravio, vreme je da se podseti." "Mislim da je Izoti svejedno kako Markus naziva sebe", rekao je Gaven, okrenuvši se da pogleda dugi sto za kojim su sedele gospe. Morgoza se pridružila Gvenviri i irskoj krajici, a i Lanselet je razgovarao sa njima; Gvenvir mu se smešila, a Morgoza je rekla neku šalu na koju su se svi nasmejali, samo je Izota od Kronvola zurila u prazno, bleda i povučena. "Nikada nisam video tako nesrećnu ženu kao što je ova irska kraljica." "Da sam ja udata za starog vojvodu Markusa, sumnjam da bih bila srećna", rekla je Morgana, a Gaven ju je na to grubo zagrlio. "Artur je pogrešio što te je udao za matorog Urijensa, Morgana - sigurno si i ti nesrećna." Morgana je osetila da joj se grlo steže, kao da će se rasplakati od Gavenove ljubaznosti. "Možda nijedna žena ne može da nañe mnogo sreće u braku..." "Ne bih rekao", odvratio je Garet. "Lionors mi se čini sasvim srećna." "Da, ali Lionors je udata za tebe", nasmejala se Morgana. "A ja nisam bila te sreće, ja sam samo tvoja matora roñaka." "Svejedno", rekao je Gaven, "ne zameram ništa svojoj majci. Ona je bila odana Lotu sve dok je bio živ, i nikada se nije pred njim razmetala svojim ljubavnicima. Ona je dobra žena, a Lamorak je dobar čovek i dobar vitez. Što se tiče Gvenvir..." Iskrivio je lice. "Šteta što je Lanselet nije odveo nekuda daleko dok je još bilo vremena da Artur nañe sebi drugu ženu - mada mislim da će mladi Galahad biti dobar vladar, kada to vreme doñe. Lanselet potiče od stare kraljevske loze Avalona, a kralj je i po očevoj liniji, preko Bana od Donje Britanije." "Ipak", rekao je Garet, "ja mislim da je tvoj sin bliži prestolu od njegovog, Morgana". Tek sad se setila da je on bio dovoljno odrastao da se seća Gvideonovog roñenja. "A Plemena bi radije poklonila poverenje Arturovoj sestri - u davna vremena, sestrin sin bio je prirodan naslednik, u doba kada se vladavina prenosila ženskom krvlju." Namrštio se i zamislio na trenutak. "Morgana, je li on Lanseletov sin?" upitao je. Pretpostavljala je da je pitanje sasvim logično - njih dvoje su prijatelji od detinjstva. Ali odmahnula je glavom, pokušavajući da prikrije nervozu tako što će odgovoriti šalom. "Ne, Garete, da je tako, odavno bih ti rekla. Sve u vezi sa Lanseletom tebe je oduševljavalo. Oprostite mi, roñaci, moram da odem kod vaše majke - ona je uvek bila dobra prema meni." Okrenula se i polako pošla ka uzvišenju na kome su se nalazile gospe; odaja je bila sve zakrčenija kako su svi pozdravljali poznanike i stvarali grupice. Nikada nije volela pretrpane prostore, a u poslednje vreme je provodila toliko vremena na zelenim bregovima Velsa da se odvikla od zadaha zbijenih tela i dima sa ognjišta. Pokušavajući da se drži po strani, sudarila se sa čovekom koji se zateturao čak i od njenog lakog tela, pa je morao da se pridrži za zid, i tako se našla licem u lice sa Merlinom. Nije govorila sa Kevinom još od dana Vivijenine smrti. Hladno ga je pogledala u oči i okrenula se dalje. "Morgana..." Pravila se da ga ne čuje, ali Kevin je nastavio, glasom hladnim koliko i njen pogled. "Hoće li kćer Avalona odvratiti pogled kada joj se obraća Merlin?" Duboko je uzdahnula. "Ako mi nareñuješ da te slušam u ime Avalona, tu sam. Ali to ne pristaje tebi, koji si predao Vivijenino telo hrišćanima. To je za mene izdaja." "A ko si ti da govoriš o izdaji, gospo, ti koja si kraljica u Velsu, dok je Vivijenin presto u Avalonu prazan?"
Planula je. "Jednom sam pokušala da govorim u ime Avalona, a ti si mi naredio da ćutim." Pognula je glavu, ne čekajući njegov odgovor. Ne, on je u pravu. Kako se usuñujem da govorim o izdaji kada sam pobegla iz Avalona, suviše mlada i glupa da shvatim šta je Vivijen planirala? Tek sada počinjem da shvatam da mi je ona omogućila da vladam kraljevom savešću. A ja sam to odbacila i pustila da ga Gvenvir odvede u ruke sveštenicima. "Govori, Merline. Kćer Avalona te sluša." On je na trenutak ćutao, zagledan u nju, i ona se sa žaljenjem setila godina kad joj je on bio prijatej i saveznik na dvoru. "Tvoja lepota, kao i Vivijenina, raste sa godinama, Morgana", konačno je rekao. "U poreñenju sa tobom svaka žena na ovom dvoru, uključujući i onu Irkinju koju nazivaju lepoticom, izgleda kao šarena lutka." Bledo se nasmešila. "Nisi me zaustavio imenom Avalona da bi sad sipao komplimente, Kevine." "Nisam? Loše sam se izrazio, Morgana - potrebna si u Avalonu. Ona koja sada tamo vlada..." Na trenutak je zbunjeno zaćutao. "Zar si toliko zaljubljena u svog postarijeg muža da ne možeš da se odvojiš od njega?" "Ne", rekla je, "nego tamo delam i u ime Boginje." "To znam", odgovorio je, "i to sam i rekao Ninijani. A ako Akolon bude nasledio oca, poštovanje Boginje tamo će rasti... ali Akolon nije naslednik prestola, a stariji sin je hrišćanska budala." "Akolon nije kralj, nego druid", rekla je Morgana, "a Avalohova smrt ne bi donela ništa - u Velsu sada poštuju rimljanske običaje, a Avaloh ima sina. Malog Kona, pomislila je, koji mi sedi u krilu i zove me bakom. Kevin je odgovorio na njene neizgovorene reči. "Život deteta nije siguran, Morgana. Mnoga ne dočekaju zrelost." "Neću da ubijam", rekla je, "čak ni u ime Avalona, i to im možeš slobodno preneti." "Kaži im to sama", rekao je Kevin, "Ninijan mi je kazala da ćeš ići tamo posle Duhova." Morgana je na to osetila praznu, hladnu mučninu i bilo joj je milo što je na bogatoj gozbi tek ponešto okusila. Znaju li onda sve? Da li me posmatraju i prosuñuju, dok varam starog muža koji mi veruje, i to sa Akolonom? Pomislila je na Elenu, uzdrhtalu i posramljenu pod svetlošću baklji koje su je zatekle nagu u Lanseletovom naručju. Znaju li šta planiram pre nego što i ja postanem sigurna u to? Ali radila je samo ono što joj je Boginja odredila. "Šta si došao da mi kažeš, Merline?" "Samo da je tvoje mesto u Avalonu još upražnjeno, i da Ninijan to zna jednako dobro kao i ja. Volim te, Morgana, i nisam izdajnik - boli me što tako misliš o meni, ti koja si mi toliko pružila." Pružio je izobličene ruke. "Vlada li mir meñu nama, Morgana?" "U ime Gospe, neka bude mir", rekla je i poljubila ga pravo u usta. Za njega Boginja ima moje lice... i prožeo ju je bol. Boginja daje život i muškost... i smrt. Kad su im se usne dodirnule, Merlin se trgao i povukao, a na licu mu se odražavao strah. "Zar me se gnušaš, Kevine? Kunem ti se životom, neću da činim ubistva. Nemaš čega da se plašiš", rekla je, ali on je pružio zgrčenu šaku da bi je prekinuo. "Ne zaklinji se, Morgana, jer ćeš platiti kaznu za krivokletstvo... niko od nas ne zna šta će Boginja zahtevati od njega. I ja sam sklopio Veliki Brak, i moj život je tog dana izgubljen. Živim samo po volji Boginje, i moj život nije tako sladak da bih odbio da ga žrtvujem", rekao je. Mnogo godina kasnije, Morgana će se setiti tih reči i one će joj olakšati najteži posao u čitavom životu. Nagnuo se ka njoj, u pozdravu koji pripada samo Gospi od Avalona ili Vrhovnom druidu, a onda se brzo okrenuo. Morgana je stajala, drhteći, i gledala ga kako odlazi. Zašto je to učinio? I zašto je se uplašio? Pošla je dalje kroz gomilu; kada je stigla do platforme, Gvenvir joj se ledeno osmehnula, ali Morgoza je ustala i primila je u topao, mirišljav zagrljaj. "Drago moje dete, izgledaš umorna - znam da ne voliš okupljenu masu!" Pružila joj je srebrni
pehar, i Morgana je otpila malo vina, a onda je odmahnula glavom. "Ti kao da postaješ sve mlaña, tetka!" Morgoza se veselo nasmejala. "To je zato što se družim sa mladima - jesi li videla Lamoraka? Dok on misli da sam divna, i ja tako mislim, pa i izgledam tako... to je jedina čarolija koja mi treba!" Prešla je prstom preko bora koje je Morgana imala na slepoočnici. "Preporučujem ti to, mila, ili ćeš ubrzo postati stara i preka... zar nema lepih mladića na Urijensovom dvoru?" Morgana je preko ramena primetila kako se Gvenvir gadljivo mršti, mada je svakako mislila da se Morgoza šali. Barem moja veza sa Akolonom nije opšte poznata. A onda se naljutila. Za ime Boginje, neću se valjda stideti onoga što radim! Nisam ja Gvenvir! Lanselet je razgovarao sa Izotom od Kornvola. Da, on je uvek umeo da uoči najlepše gospe, i Morgana je videla da se to Gvenviri ne dopada; kraljica je progovorila sa nervoznom žurbom. "Gospo Izota, poznaješ li sestru mog muža, Morganu?" Irska lepotica je pogledala Morganu praznim pogledom i nasmešila se. Bila je veoma lepa, plavozelenih očiju i oštro srezanog lica. Mada je bila visoka, Morgana je primetila da su joj kosti tako sitne da izgleda kao dete okićeno draguljima, biserom i zlatom, koji su na njoj delovali preteški. Odjednom se sažalila na devojku i prećutala prve reči koje su joj pale na pamet: Znači, sada tebe zovu kraljica Kornvola? Moraću da porazgovaram sa vojvodom Markusom! Umesto toga, učtivo joj se obratila. "Roñaci mi kažu da si vešta sa biljem i lečenjem, gospo. Uskoro, ako budem imala vremena pre povratka u Vels, rado bih razgovarala sa tobom o tome." "Vrlo rado", učtivo je odvratila Izota. Lanselet je podigao pogled. "Rekao sam joj i da umeš da sviraš, Morgana. Hoćemo li te čuti danas?" "Kad je Kevin tu? Moja muzika nije ništa u poreñenju sa njegovom", rekla je Morgana, ali Gvenvir se stresla i prekinula je. "Volela bih da me Artur posluša i otpravi tog čoveka sa dvora. Nimalo mi se ne sviña da ovde borave čarobnjaci i veštice, a to strašno lice mora da pripada zloj duši! Ne znam kako možeš podneti da ga dodirneš, Morgana - ja bih pomislila da će se svaka pristojna žena razboleti od njegovog dodira, ali ti si ga ipak zagrlila i poljubila kao da ste roñaci..." "Sasvim je jasno", rekla je Morgana, "da mi potpuno nedostaje osećanje za pristojnost - i radujem se tome." Izota od Kornvola progovorila je tihim, umilnim glasom. "Ako spoljašnjost odaje stanje duše, znači da bi Kevinova muzika trebalo da nam bude znak, gospo Gvenvir, da je njegova duša ravna najvećim anñelima. Zao čovek ne bi mogao tako da svira." Uto im je prišao Artur, i čuo je poslednje reči. "Pa ipak", rekao je, "neću da vreñam svoju kraljicu prisustvom nekoga ko joj je tako neprijatan - niti ću biti drzak da naredim jednom takvom umetniku da svira, kako bi ga slušali i oni koji ga ne poštuju." Zvučao je nezadovoljno. "Morgana, bi li nam ti svirala?" "Moja harfa je ostala u Velsu", odgovorila je. "Možda bih mogla da pozajmim jednu, malo kasnije. Sada je sala tako pretrpana i bučna da bi se muzika izgubila... Lanselet je jednako dobar u muzici kao i ja." Lanselet, koji je stajao iza njih, odmahnuo je glavom. "Oh, ne, roñako. Ja umem da razlikujem strune, jer sam odrastao u Avalonu i majka mi je dala harfu da učim čim sam mogao da je držim. Ali ja nemam dar za muziku kao ti, ili kao Markusov nećak - jesi li čula kako Drustan svira, Morgana?" Odmahnula je glavom. "Zamoliću ga da doñe da nam svira", rekla je na to Izota. Poslala je paža da ga dovede, i Drustan je brzo stigao, vitak i mlad, crne kose i očiju; zaista pomalo liči na Lanseleta, pomislila je Morgana. Izota ga je zamolila da svira, a on je poslao po harfu i seo na stepenik platforme, svirajući neke bretonske melodije. Bile su žalobne, u vrlo starim skalama, i navele su Morganu da razmišlja o drevnoj zemlji Lioneza, dalekoj i potonuloj negde iza obala Tintagela. On je zaista bio nadareniji od Lanseleta; čak i od nje, pomislila je. Mada nije bio ni prineti Kevinu, ipak je bio sjajan svirač. I glas mu je bio melodičan i umilan. Pod zaklonom muzike Artur se tiho obratio Morgani. "Kako si ti, sestro? Odavno nisi dolazila
u Kamelot - nedostajala si nam." "Oh, je li?" upitlaa je Morgana. "Mislila sam da si me udao u Severni Vels upravo zbog toga da moja gospa", ironično je pogledala Gvenvir, "ne bi morala da gleda ništa što joj je gadno, ni Kevina ni mene." "Kako možeš tako da govoriš?" pobunio se Artur. "Ja te veoma volim, to sigurno znaš, a Urijens je dobar čovek, i izgleda da se oslanja na tebe - svakako upija svaku tvoju reč! Želeo sam da ti nañem dobrog muža, Morgana, takvog koji ima sinove i neće ti prebacivati što ne možeš da mu rañaš decu. A danas sam rado primio u vitezove tvog lepog mladog pastorka. Šta bi još mogla da poželiš, sestro?" "Stvarno, šta? Šta bi žena mogla da želi osim dobrog muža, dovoljno starog da joj bude deda, i kraljevstva kojim će vladati, negde na kraju sveta - trebalo bi da padnem na kolena i zahvalim ti, brate!" Artur ju je uhvatio za ruku. "Zaista sam učinio ono što sam mislio da će ti odgovarati, sestro. Urijens jeste prestar za tebe, ali neće ni on večito živeti. Zaista sam mislio da sam te usrećio." On to, izgleda, zaista misli, zaključila je Morgana. Kako može da bude tako dobar i mudar kralj, a da uopšte nema mašte? Ili je upravo to tajna njegove vladavine, da se drži jednostavnih istina i ne traži ništa više? Da li ga je zato privukla hrišćanska vera, koja je tako jednostavna, sa tako malo jednostavnih pravila? "Želim da svi budu srećni", rekao je Artur, i znala je da je to osnovna crta njegove naravi; zaista je želeo da svakoga učini srećnim, sve do najnižeg od svojih podanika. Dozvolio je ono što se dešavalo izmeñu Gvenvir i Lanseleta zato što je znao da bi kraljica bila nesrećna kad bi ih razdvojio, a nije želeo ni da povredi Gvenvir uzevši drugu ženu ili ljubavnicu koje bi mu rodile sina. Nije dovoljno bezobziran za Vrhovnog kralja, pomislila je, dok je pokušavala da sluša Drustanove žalobne pesme. Artur je počeo da priča o olovu i rudnicima u Kornvolu - trebalo bi da ona poñe i obiñe ih, vojvoda Markus bi trebalo da shvati kako nije vladar te zemlje, a ona i Izota će se svakako sprijateljiti, pošto obe vole muziku - vidi kako pažljivo sluša Drustana. Ne voli ona muziku, drugi su razlozi što ne skida pogled sa njega, pomislila je Morgana, ali nije ništa rekla. Zamislila se o četiri kraljice koje su sedele za ovim stolom i uzdahnula; Izota ne može da odvoji oči od Drustana, i ko da joj zameri zbog toga? Vojvoda Markus je star i strog, sa brzim, drskim, zlovoljnim pogledom koji ju je podsetio na Lota od Orknija. Morgoza je poslala po svog mladog Lamoraka i sad su njih dvoje nešto šaputali. Pa, ko bi je i krivio? Bila je udata za Lota - a ni on nije bio premija - kada joj je bilo četrnaest godina, i sve dok je on bio živ pazila je na njegov ponos i nikada se nije razmetala svojim mladim ljubavnicima. A ja nisam ništa bolja od njih, jednom rukom negujem Urijensa, dok drugom mazim Akolona, a pravdam se time što Akolona nazivam svojim sveštenikom... Upitala se da li ijedna žena čini drugačije. Gvenvir je Vrhovna kraljica, a ona je prva našla ljubavnika... i na to se Morgani učinilo da joj se srce skamenilo u grudima. Ona, Morgoza i Izota su udate za stare ljude, i takav im je bio život. Ali Gvenvir je udata za lepog muškarca, gotovo vršnjaka, i pri tom još i Vrhovnog kralja - zašto bi ona bila nezadovoljna? Drustan je odložio harfu, naklonio se i uzeo rog sa vinom da osveži grlo. "Ne mogu više da pevam", rekao je, "ali ako bi gospa Morgana želela da uzme moju harfu, neka samo izvoli, mnogo sam čuo o njenoj veštini u muzici." "Da, pevaj nam, dete", rekla je Morgoza, a pridružio joj se i Artur. "Da, davno nisam čuo tvoj glas - to još je najumilniji glas koji sam ikada čuo... možda zato što je to prvi glas koji sam ikada čuo", rekao je. "Mislim da si mi pevala uspavanke pre nego što sam umeo da govorim, a i ti si tada bila samo dete. Uvek te se tako sećam, Morgana", dodao je, i pred bolom u njegovim očima Morgana je morala da pogne glavu. Da li zato Gvenvir ne može da mi oprosti, zbog toga što ja za njega nosim lice Boginje? Uzela je Drustanovu harfu i sagla se nad strune, dodirujući ih jednu po jednu. "Drugačije je podešena od moje", rekla je, a onda je podigla pogled, jer se u donjem delu sale
osetilo komešanje. Javila se truba, oštro i prodorno unutar zidova, i začula se tutnjava koraka naoružanih ljudi. Artur je napola ustao, a onda je ponovo seo kad su četvorica naoružanih ljudi, sa mačem i štitom, ušli u salu. Kaj ih je presreo, buneći se - na Duhove nije dozvoljeno unositi oružje u kraljevu dvoranu. Grubo su ga odgurnuli u stranu. Nosili su rimljanske kacige - Morgana je videla par takvih, sačuvanih u Avalonu - kratke vojne tunike i rimljanske oklope, a crveni ogrtači lepršali su za njima. Morgana je žmirnula - kao da su posredi rimski legionari koji su stigli pravo iz prošlosti; jedan od njih nosio je na vrhu koplja pozlaćenu figuru orla. "Arture, vojvodo od Britanije", uzviknuo je jedan od njih. "Nosimo ti poruku od Lucijusa, imperatora Rima!" Artur je ustao i načinio jedan korak ka njima. "Ja nisam vojvoda, nego Vrhovni kralj Britanije", suvo je rekao, "i ne poznajem nikakvog impratora Lucijusa. Rim je odavno pao u ruke varvarima - i ne sumnjam da postoje mnogi samozvanci. Ipak, čovek ne ubija psa zato što ga gnjavi. Recite svoju poruku." "Ja sam Kastor, centurion legije Valerija Vitriksa", rekao je isti onaj koji je počeo da govori. "Legije se opet stvaraju u Galiji, pod zastavom Lucijusa Valerijusa, imperatora Rima. Lucijusova poruka je ovo: ti, Arture, vojvodo od Britanije, možeš da vladaš i dalje na isti način, pod uslovom da mu pošalješ, u roku od šest nedelja, imperatorski porez od šest vreća zlata, dva tuceta bisera i po tri tovara gvožña, olova i bakra iz svoje zemlje, uz stotinu lakata tkane vune i stotinu robova." Lanselet je skočio i našao se pred kraljem.. "Gospodaru Arture", uzviknuo je, "dozvoli mi da izbacim ove neposlušne pse i da ih pošaljem da se skičeći vrate svom gospodaru, i neka kažu tom idiotu Lucijusu ako želi danak od Engleske neka doñe i pokuša da ga uzme..." "Čekaj, Lanselete", blago je rekao Artur, smešeći se na svog prijatelja, "nije to način." Na trenutak je ispitivački gledao legionare; Kastor je napola isukao mač, i Artur mu se mračno obratio: "Na ovaj sveti dan u mom dvoru ne sme se potezati oružje, vojniče. Ne očekujem da varvari iz Galije poznaju ponašanje u civiizovanoj zemlji, ali ako ne vratiš mač u kanije, kunem ti se da ću dozvoliti Lanseletu da ti ga uzme kako najbolje ume. A svakako ste čuli za ser Lanseleta, čak i u Galiji. Ali ne želim da se pred mojim prestolom proliva krv." Kastor, iskežen od gneva, vratio je mač u kanije. "Ne bojim se tog tvog Lanseleta", rekao je. "Njegovo vreme je davno prošlo, još u doba ratova protiv Saksonaca. Ali ja sam poslat kao glasnik, i nareñeno mi je da ne prolivam krv. Kakav odgovor da odnesem mom imperatoru, vojvodo Arture?" "Nikakav - ako odbijaš da mi se u mom dvoru obraćaš mojom pravom titulom", rekao je Artur. "Ali kaži Lucijusu ovako: Uter Pendragon je nasledio Ambrozija Aurelijanusa kada nije bilo Rimljana da nam pomognu u strašnoj borbi protiv Saksonaca, a ja, Artur, nasledio sam svog oca Utera, a moj nećak Galahad naslediće mene na prestolu Britanije. Niko ne može da polaže pravo na purpurnu odeždu imperatora - Rimsko carstvo više ne vlada Britanijom. Ako Lucijus želi da vlada u svojoj rodnoj Galiji i ako ga narod prihvati za kralja, svakako neću doći da mu to osporim; ali ako polaže pravo na makar pedalj Britanije ili Donje Britanije, od nas će dobiti samo trideset dobrih britanskih strela, i to tamo gde će mu najviše koristiti." Kastor je odgovorio bled od besa. "Moj imperator je predvideo da ćeš dati neki takav neposlušan odgovor, i naredio mi je da ti kažem ovako: Donja Britanija je već u njegovim rukama, a Banov sin Bors je zatvorenik u sopstvenom dvorcu. A kada imperator Lucijus opustoši čitavu Donju Britaniju, doći će u Britaniju, kao nekadašnji imperator Klaudije, i pokoriće ponovo i ovu zemlju, uprkos vašim obojenim divljačkim poglavicama što zaudaraju na balegu!" "Kaži svom imperatoru", rekao je Artur, "da moja ponuda od trideset britannskih strela i dalje stoji, samo ću je podići na tri stotine, i jedini danak koji će dobiti od mene pogodiće ga pravo u srce. Reci mu i da ću ga, ukoliko mom vitezu ser Borsu nedostaje i dlaka sa glave, prepustiti Lanseletu i Lajonelu, koji su Borsova braća, neka ga živog oderu i obese da visi na bedemima
zamka. Sada se vrati svom imperatoru i prenesi mu moju poruku. Ne, Kaje, neka ih niko ne dira glasnik je po svim običajima svet." Vladala je užasnuta tišina dok su legionari izlazili iz sale, a koraci im odzvanjali po kamenom podu. Kada su izišli, razlegao se žamor, ali Artur je podigao ruke i opet je zavladala tišina. "Sutra neće biti turnirske bitke, jer uskoro nas čeka prava", rekao je, "a što se tiče nagrada, nudim vam plen od ovog samozvanog imperatora. Vitezovi, hoću da u zoru budete spremni na put ka obali. Kaje, ti se postaraj za snabdevanje. Lanselete", nasmešio se, pogledavši svog prijatelja, "ostavio bih te ovde da čuvaš kraljicu, ali pošto je tvoj brat zarobljen, znam da bi radije pošao sa nama. Zamoliću sveštenike da održe misu za one koji žele da budu razrešeni grehova pre polaska u bitku, sutra u zoru. Ser Uvene", potražo je pogledom svog najnovijeg viteza, koji je sedeo meñu mladima, "sada ti umesto ratničkih igara nudim slavu ratnika. Molim te, kao sina svoje sestre, da putuješ uz mene i štitiš me od izdaje." "P-počastvovan sam, kralju moj", zamucao je Uven, blistavog lica, i tog časa je Morgana mogla da nasluti zašto su svi toliko odani Arturu. "Urijense, dragi moj zete", rekao je Artur, "prepuštam kraljicu tvojoj zaštiti - ostani u Kamelotu i čuvaj je do mog povratka." Sagnuo se da poljubi Gvenvirinu ruku. "Gospo moja, molim te da nas izviniš od dalje gozbe - opet nas čeka rat." Gvenvir je bila potpuno bela u licu. "Nema potreba da se izvinjavaš, gospodaru moj. Neka te Bog čuva, mužu moj." Nagnula se da ga poljubi. On je ustao i pošao iz sale. "Gavene, Lajonele, Garete - svi moji vitezovi, za mnom!" Lanselet je na trenutak oklevao pre neg što je pošao za njim. "Podari i meni blagoslov pre nego što poñem, kraljice moja." "Oh, Bože... Lanselete..." Ne misleći na brojne oči koje su ih posmatrale, Gvenvir mu se bacila u naručje. On ju je nežno zagrlio i rekao nešto tako tiho da Morgana nije mogla da čuje, ali videla je da Gvenvir plače. Ipak, kada je podigla glavu, lice joj je bilo suvo, bez suza. "Neka te Bog čuva, najdraža ljubavi moja." "Neka čuva i tebe, ljubavi srca mog", vrlo tiho je rekao Lanselet. "Vratio se ili ne, budi blagoslovena." Okrenuo se ka Morgani. "Sada se zaista radujem što ćeš posetiti Elenu. Prenesi mojoj daragoj ženi pozdrave od mene i reci joj da sam pošao sa Arturom kako bih izbavio svog roñaka Borsa od razbojnika koji je sebe proglasio za imperatora Lucijusa. Reci joj da ću moliti Boga da je čuva i štiti, i kaži deci da ih volim." Na trenutak je ćutke stajao, i Morgana je pomislila da će poljubiti i nju; umesto toga, samo se nasmešio i pogladio je po obrazu. "Neka Bog blagoslovi i tebe, Morgana - želela ti njegov blagoslov ili ne." Okrenuo se i pošao ka dnu sale, gde su se vitezovi okupljali oko Artura. Urijens se popeo na platformu i naklonio se pred Gvenvir. "U tvojoj sam službi, gospo moja." Ako se nasmeje starcu, ošamariću je! pomislila je Morgana, odjednom puna zaštitničkog osećanja. Urijens je mislio sve najbolje, a dužnost koju je dobio bila je samo zvanična, više počast zbog roñačkih veza; Kamelot je bio sasvim bezbedan u rukama Kaja i Lukana, kao i uvek. Ali Gvenvir je odavno navikla na dvorsku diplomatiju. Ozbiljno je odgovorila: "Zahvaljujem ti, ser Urijense. Budi dobrodošao ovde. Morgana mi je draga prijateljica i sestra, i biće mi milo da opet bude na mom dvoru." O, Gvenvir, Gvenvir, kakva si ti lažljivica! Morgana je odgovorila što je ljubaznije mogla. "Ali prvo moram da odem i posetim svoju roñaku Elenu. Lanselet me je zamolio da joj odnesem vesti." "Uvek si bila tako dobra", rekao je Urijens, "a pošto rat neće zahvatiti našu zemlju, nego će biti na drugoj strani kanala, možeš da poñeš kad god želiš. Zamoliću Akolona da te prati, ali on će najverovatnije morati da ide sa Arturom." On bi zaista prepustio Akolonu da me čuva; on o svima misli samo lepo, pomislila je Morgana i poljubila muža sa istinskom toplinom. "Kada završim posetu Eleni, gospodaru moj, mogu li da posetim i roñake u Avalonu?" "Uradi kako god želiš, gospo moja", rekao je Urijens, "ali pre nego što odeš, da li bi mi
raspakovala prtljag? Moj sobar to ne ume ni izbliza ko ti. I bi li mi ostavila malo svojih biljnih melema i lekova?" "Naravno", rekla je, i kad je pošla da se sprema za put, mračno je pomislila kako će on svakako, pre rastanka, želeti da noćas spava sa njom. Pa, trpela je to i ranije, pa će moći još jednom. Kakva sam kurva postala! 12. Morgana je znala da će se odvažiti na ovakvo putovanje samo ako bude išla korak po korak, milju po milju, dan po dan. Prema tome, prvi korak je bio da ode do Pelinorovog zamka; gorka ironija, jer prvi zadatak bio joj je da prenese Lanseletovu poruku njegovoj ženi i deci. Čitavog prvog dana pratila je stari rimski put, ka severu, preko ustalasanih bregova. Kevin se ponudio da je prati, i bila je u iskušenju da prihvati; zahvatio ju je stari strah, da neće ni ovog puta naći put do Avalona, da se neće usuditi da prizove barku; da će opet zalutati u vilinsku zemlju i zauvek ostati tamo. Nije se usuñivala da poñe u nju posle Vivijenine smrti... Ali sada mora da se okuša, kao kada je bila tek proizvedena za sveštenicu... odbačena iz Avalona, morala je dokazati da je u stanju da se vrati... svojom snagom, a ne Kevinovom, mora zaslužiti pristup. I dalje je bila uplašena; toliko je vremena prošlo. Četvrtog dana ugledala je Pelinorov dvorac, i u podne, jašući duž močvarnih obala jezera u kome sada nije bilo ni traga od zmaja koji je nekada tu vrebao (mada je posluga drhtala, držala se na okupu i šapatom pričala užasne priče o zmajevima), spazila je nešto manju kuću koju je Pelinor dao Eleni i Lanseletu kad su se venčali. Bila je to više vila nego dvorac; u danima mira bilo je mnogo manje utvrñenja nego ranije. Prostrani travnjaci spuštali su se od puta, i kako se Morgana približavala kući, jato gusaka je nadiglo strašnu galamu. Dočekao ju je lepo odeven komornik, pitajući je za ime i svrhu. "Ja sam gospa Morgana, žena kralja Urijensa od Severnog Velsa. Nosim poruku od gospodara Lanseleta." Odveli su je u sobu gde je mogla da se umije i osveži, a zatim u veliku salu, gde je gorela vatra i gde su joj posluženi pšenični kolači, sa medom i bocom dobrog vina. Morgana je umalo počela da zeva od tolikih formalnosti - ipak je ona roñaka, a ne državnik u poseti. Posle nekog vremena, u odaju je provirio dečačić, i kada je video da je sama, ušao je. Bio je plavokos, plavook i pegav, i smesta je znala čiji je to sin, mada uopšte nije ličio na oca. "Jesi li ti gospa Morgana koju zovu Morgana od vila?" "Jesam. Ja sam uz to tvoja roñaka, Galahade." "Kako znaš moje ime?" sumnjičavo je upitao. "Jesi li ti čarobnica? Zašto te zovu Morgana od vila?" "Zato što potičem od stare kraljevske loze Avalona i što sam tamo usvojena i odrasla. A tvoje ime sam saznala ne zbog čarolija nego zato što ličiš na svoju majku, koja mi je takoñe roñaka." "I moj otac se zove Galahad", rekao je mališa, "ali Saksonci ga zovu Vilinska Strela." "Došla sam da ti donesem pozdrave od njega, kao i tvojoj majci i tvojim sestrama", rekla je Morgana. "Nimui je smešna devojčica", rekao je Galahad. "Već je velika, ima pet godina, ali plakala je kada je otac došao i nije dala da je podigne i poljubi, jer ga nije prepoznala. Da li ti poznaješ mog oca?" "Poznajem ga", rekla je Morgana. "Njegova majka, Gospa od Jezera, bila mi je tetka i usvojena mati." On se mrštio sa nevericom. "Moj mama mi je rekla da je Gospa od Jezera zla čarobnica." "Tvoja majka je..." Morgana je prekinula u pola reči; ipak je on samo dete. "Tvoja majka nije poznavala gospu kao ja. Ona je bila dobra i mudra žena, i velika sveštenica."
"Oh!" Videla je da se Galahad trudi da to razume. "Otac Grifin kaže da samo muškarci mogu da budu sveštenici, zato što su muškarci stvoreni po liku Božjem, a žene nisu. Nimui je rekla da želi da bude sveštenica kad poraste, i da nauči da čita i piše i svira na harfi, a otac Grifin joj je rekao da žene ne smeju to da rade." "Onda otac Grifin greši", rekla je Morgana, "jer ja umem sve to, a još i više." "Ne verujem ti", rekao je Galahad, neprijateljski je odmeravajući. "Misliš da svi greše osim tebe, je li? Moja mama kaže da deca ne smeju da se raspravljaju sa odraslima, a ti ne izgledaš mnogo starija od mene. Koliko ti je godina?" Morgana se nasmejala ljutitom detetu. "Starija sam od tvojih roditelja, Galahade, iako nisam veoma visoka." Uto su se začuli koraci i ušla je Elena. Postala je punačka, krupnih grudi - doduše, pomislila je Morgana, rodila je dosad troje dece i najmlañe još doji. Ali i dalje je bila ljupka, sa blistavom, zlatnom kosom, i zagrlila je Morganu kao da su se videle koliko juče. "Vidim da si upoznala mog sina", rekla je. "Nimui je u njenoj sobi, kažnjena je - bila je drska prema ocu Grifinu - a Gveni, Bogu hvala, spava - ona je svojeglava beba i noćas me je držala budnu. Jesi li došla iz Kamelota? Zašto moj gospodar nije stigao sa tobom, Morgana?" "To sam i došla da ti kažem", rekla je Morgana. "Lanselet neće dolaziti kući još neko vreme. Izbio je rat u Donjoj Britaniji, a njegov brat Bors zarobljen je u svom zamku. Svi Arturovi vitezovi pošli su da mu pomognu i da zbace čoveka koji se proglasio za imperatora." Elenine oči su se ispunile suzama, ali mladi Galahad se sav uzbudio. "Da sam stariji", rekao je, "i ja bih bio vitez i moj otac bi me poveo sa sobom, i borio bih se protiv Saksonaca - i protiv svih imperatora!" Elena je saslušala Morganinu priču. "Taj Lucijus mi se čini kao ludak!" "Bio lud ili ne, ima vojsku i tvrdi da je vladar Rima", rekla je Morgana. "Lanselet me je poslao da te posetim, i naložio mi je da poljubim decu - mada verujem da je ovaj mladić prerastao ljubljenje, nije on beba", dodala je, smešeći se Galahadu. "Moj pastorak Uven smatrao je da je prerastao ljubljenje kad je bio otprilike kao ti, a pre nekoliko dana postao je Arturov vitez." "Koliko je njemu godina?" upitao je Glahad, a kada je Morgana odgovrila petnaest, ljutito se namrštio i počeo da računa na prste. "Kako je izgledao moj dragi gospodar?" upitala je Elena. "Galahade, idi kod učitelja. Hoću da razgovaram sa svojom roñakom." Nastavila je tek kad je mališa otiao. "Pred Duhove sam imala više vremena da razgovaram sa mužem nego tokom čitavog braka. Ovo je prvi put za sve ove godine da je bio kod kuće više od nedelju dana!" "Barem ti ovog puta nije napravio dete", reka je Morgana. "Nije", složila se Elena, "i bio je vrlo uviñavan i nije me pozvao u krevet poslednjih nedelja dok smo očekivali Gvenino roñenje - rekao je da sam toliko krupna da mu to ne bi činilo zadovoljstvo. Ne bih ga odbila, ali, iskreno rečeno, mislim da mu i nije bilo stalo... i eto ti jedan trač, Morgana." "Zaboravljaš", rekla je Morgana uz mračan osmeh, "da sam čitavog života poznavala Lanseleta." "Kaži mi", rekla je Elena, "jednom sam se zaklela da te nikada neću pitati - ali je li ti Lanselet bio ljubavnik, jesi li ikada legla sa njim?" Morgana se zagledala u njeno ispijeno lice. "Ne, Elena. Bilo je vreme kada sam mislila... ali nikada nije došlo do toga. Nisam ga volela, a ni on nije voleo mene." I sama se iznenadila kad je shvatila da govori istinu, mada nikada ranije nije to pomislila. Elena je zurila u pod, gde je padalo sunčevo svetlo kroz komadić bezbojnog stakla zaostalog još od Rimljana. "Morgana - dok je bio tamo na Duhove, je li video kraljicu?" "Pošto Lanselet nije slep i pošto je ona sedela kraj Artura, pretpostavljam da ju je video", suvo je rekla Morgana. Elena je načinila nestrpljiv pokret. "Znaš o čemu govorim!" Zar je još toliko ljubomorna? Zar još toliko mrzi Gvenvir? Dobila je Lanseleta, rodila mu je
decu, zna da je on častan, šta još želi od njega? Ali pred mladom ženom koja je kršila ruke, na ivici suza, morala je da omekša. "Elena, on je razgovarao sa kraljicom i poljubio ju je na rastanku kada je pošao u rat. Ali kunem ti se da je razgovarao onako kako priliči dvorjaninu, a ne kao ljubavnik. Njih dvoje se znaju od mladosti i ne mogu zaboraviti da su se nekada voleli onako kako se ne dešava dvaput u životu, ali zašto mu to zameraš? Ti si mu žena, Elena, i po načinu na koji mi je saopštio šta da ti kažem, videla sam da te veoma voli." "A ja sam se zaklela da ću se time zadovoljiti, zar ne?" Elena je opet oborila glavu, i Morgana je videla kako užurbano trepće, ali nije zaplakala, i konačno je podigla pogled. "Ti koja si imala toliko ljubavnika, jesi li ikada saznala šta znači voleti?" Morgana je na trenutak osetila kako je obuzima stari vihor, ludilo ljubavi koje je zahvatilo nju i Lanseleta, na osunčanom bregu Avalona, i bacilo ih u naručje jedno drugom, spajajući ih ponovo i ponovo, dok se nije sve okončalo gorčinom... uložila je ogroman napor da odagna to sećanje i da misli na Akolona, koji je ponovo probudio ženu u njoj kada se osećala stara, mrtva, zanemarena... koji ju je vratio Boginji, koji ju je ponovo načinio sveštenicom... Osetila je da crveni. Polako je klimnula glavom. "Da, dete, znala sam - znam šta je to ljubav." Videla je da Elena želi da joj postavi još stotinu pitanja, i pomislila je kako bi rado sve podelila sa ženom koja joj je bila prijateljica još otkako je napustila Avalon, čiji je brak ona udesila - ali ne. Tajanstvenost je deo moći sveštenice, a ako bi govorila o sebi i Akolonu, to bi značilo pokvariti čaroliju i pretvoriti se u nezadovoljnu ženu koja se uvlači u krevet sopstvenog pastorka. "Hajde, Elena", rekla je, "treba da razgovaramo o još nečemu. Seti se, nekada si mi se zaklela - ako ti pomognem da dobiješ Lanseleta, daćeš mi ono što budem tražila od tebe. Nimui je napunila pet godina, dovoljno je velika za usvajanje. Sutra idem za Avalon. Spremi je da me prati." "Ne!" Uzvik je gotovo ličio na vrisak. "Ne, ne, Morgana - ne misliš to ozbiljno!" Morgana se toga i bojala. Pazila je da joj glas bude strog i ozbiljan. "Zaklela si se, Elena." "Kako mogu da obećam dete koje se nije ni rodilo? Nisam znala šta to znači - oh, ne, ne moju kćer - ne možeš mi je uzeti, ne tako malu!" "Zaklela si se", ponovila je Morgana. "A ako odbijem?" Elena je ličila na nakostrešenu mačku spremnu da brani mačiće od ogromnog, besnog psa. "Ako odbiješ", rekla je Morgana, tiho kao i uvek, "kada Lanselet doñe kući, ispričaću mu kako je udešen ovaj brak, kako si plakala i preklinjala me da bacim na njega čini kako bi zaboravio Gvenvir i zagledao se u tebe. On misli da si ti nedužna žrtva moje magije, Elena, i krivi mene, a ne tebe. Treba li da sazna istinu?" "Ne bi, valjda!" Elen je prebledela od užasa. "Iskušaj me", reka je Morgana. "Ne znam koliko hrišćani poštuju zakletve, ali sigurna sam da se meñu onima koji poštuju Boginju do nje veoma drži. Tako sam primila i tvoju. Čekala sam da rodiš drugu kćer, ali Nimui je moja, jer si mi je obećala." "Ali - ali šta će biti sa njom? Ona je hrišćansko dete - kako da je pošaljem u... u svet paganskih čarolija?" "Ja sam joj ipak roñaka", blago je rekla Morgana. "Koliko me već poznaješ, Elena? Jesi li ikada videla da sam učinila nešto nečasno ili pokvareno, pa da zato oklevaš da mu prepustiš svoje dete? Neću da je prinesem zmaju na žrtvu, i davno su prošla vremena kada su čak i zločinci spaljivani na žrtvenim lomačama." "Pa šta je onda čeka u Avalonu?" upitala je Elena, toliko uplašeno da se Morgana upitala nije li i Elena ipak obdarena Vidom. "Postaće sveštenica, steći će svu mudrost Avalona", rekla je Morgana. "Jednog dana će umeti da čita zvezde i poznavaće sve što postoji na nebu i zemlji." Uhvatila je sebe da se smeši. "Galahad mi je rekao da je poželela da nauči da čita, piše i svira na harfi - a u Avalonu joj to niko
neće zabraniti. Život će joj biti manje težak nego da je pošalješ da uči u nekom manastiru. Svakako ćemo od nje zahtevati manje postova i pokajanja dok ne odraste." "Ali... šta da kažem Lanseletu?" mucala je Elena. "Šta god hoćeš", odgovorila je Morgana. "Bilo bi najbolje da mu kažeš istinu, da si je poslala da uči u Avalonu, kako bi popunila prazno mesto koje je tamo ostalo. Ali odaberi sama - možeš mu reći i da se udavila u jezeru, ili da ju je odneo duh Pelinorovog zmaja, što se mene tiče." "A sveštenik? Kad otac Grifin čuje da će moja kćer postati čarobnica u paganskoj zemlji..." "Još manje me je briga šta ćeš njemu reći", kazala je Morgana. "Ako hoćeš, reci mu da si prodala dušu mojim čarolijama kako bi stekla muža, i zauzvrat mi obećala svoju prvu kćer... ne? Tako sam i mislila." "Ti si užasna, Morgana", rekla je Elena, i iz očiju su joj linule suze. "Zar ne mogu da dobijem nekoliko dana da je pripremim za rastanak, da joj spakujem sve što će joj trebati..." "Ne treba joj mnogo", rekla je Morgana. "Jedna rezervna haljina, i topla odeća za put, debeo ogrtač i čvrste cipele, i to je sve. U Avalonu će dobiti haljinu učenice. Veruj mi", blago je dodala, "prema njoj će se svi ponašati sa ljubavlju i poštovanjem, kao prema unuci najveće od svih sveštenica. Neće biti primoravana na telesna iskušenja dok ne odraste dovoljno da ih lako istrpi. Mislim da će biti srećna." "Srećna? Na ostrvu punom zlih čarolija?" Duboka ubeñenost Morganinog odgovora pogodila je Elenu pravo u srce. "Zaklinjem ti se - ja sam bila srećna u Avalonu, i svakog dana otkako sam otišla, čeznula sam , od zore do mraka, da se vratim tamo. Jesi li me ikada čula da lažem? Hodi - hoću da vidim dete." "Naredila sam joj da ostane u svojoj sobi i prede do mraka. Bila je gruba prema svešteniku i to joj je kazna", rekla je Elena. "Ja ukidam tu kaznu", rekla je Morgana. "Sad sam joj ja zaštitnik i usvojena majka, i više nema nikakvog razloga da bude učtiva prema sveštenicima. Povedi me kod nje." Pošle su na put narednog dana u zoru. Nimui je plakala dok se opraštala od majke, ali nije prošao ni sat, a već je počela da ispod kapuljače radoznalo virka u Morganu. Bila je visoka za svoje godine, pre kao Morgoza ili Igrena nego kao Vivijen, plavokosa, ali sa dovoljno bakarnih odsjaja u zlatnim vlasima da je Morgana bila uverena da će kasnije imati riñu kosu. A oči su joj imale gotovo istu boju kao male šumske ljubičice koje rastu kraj potoka. Pre polaska samo su popile malo vina i vode. "Jesi li gladna, Nimui?" upitala je Morgana. "Možemo da stanemo i doručkujemo čim nañemo neku čistinu, ako želiš." "Da, tetka." "U redu." Uskoro je sjahala i podigla devojčicu sa ponija. "Moram da..." Devojčica je pocrvenela i oborila pogled. "Ako moraš da piškiš, idi sa služavkom iza onog drveta", rekla je Morgana, "i nikada se više nemoj stideti da govoriš o onome što je stvorio Bog." "Otac Grifin kaže da nije pristojno..." "I nikada mi više ne ponavljaj išta što ti je rekao otac Grifin", blago je rekla Morgana, ali iza tih reči krila se gvozdena odlučnost. "To je prošlo, Nimui." Kada se devojčica vratila, bila je razrogačena od čuda. "Videla sam kako iza drveta viri neko veoma mali. Galahad kaže da su tebe zvali Morgana od vila - je li to bila vila, tetka?" Morgana je odmahnula glavom. "Ne, to je bio neko od Drevnog naroda iz bregova - oni su stvarni koliko i ti ili ja. Bolje je da ne razgovaramo sa njima, Nimui, i da ih ne primećujemo. Oni su veoma stidljivi i boje se ljudi koji žive u selima i na farmama." "Pa gde onda oni žive?" "U bregovima i šumama", rekla je Morgana. "Ne mogu da gledaju kako zemlju, koja je njihova mati, paraju plugom i teraju da raña, i zato ne žive u selima." "Ako ne oru i ne seju, tetka, šta onda jedu?" "Samo ono što im zemlja daje svojom voljom", rekla je Morgana. "Korenje, bobice i trave,
voće i semenje - meso jedu samo na velikim svečanostima. Kao što sam ti rekla, bolje je da ne razgovaraš sa njima, ali možeš im ostaviti malo hleba na ivici proplanka, mi ga imamo i previše." Odlomila je komad vekne i sačekala da ga Nimui odnese do ivice šume. Elena im je zaista spakovala dovoljno hrane za deset dana puta, umesto za kratko jahanje do Avalona. Ona je malo jela, ali je pustila da se dete najede, i sama joj je mazala hleb medom; biće dovoljno vremena da se nauči uzdržljivosti, a i bila je u godinama kada se brzo raste. "Ti ne jedeš meso, tetka", rekla je Nimui. "Je li danas post?" Morgana se odjednom setila kako je ispitivala Vivijen. "Ne, nego i inače retko jedem meso." "Zar ga ne voliš? Ja ga veoma volim." "Onda jedi koliko god želiš. Sveštenice retko jedu meso, ali nije im zabranjeno, pogotovo kad su deca kao ti." "Jesu li one kao monahinje? Da li stalno poste? Otac Grifin kaže..." Prekinula je, setivši se da ne treba da ponavlja sveštenikove reči, i Morgana je bila zadovoljna; dete je brzo učilo. "Htela sam da kažem kako njegove reči više ne moraš uzimati kao pravilo ponašanja. Ali možeš mi reći šta ti je kazao, i jednog dana ćeš naučiti da sama razlikuješ šta je u njegovim rečima bilo istina, a šta glupost ili nešto još gore." "On kaže da muškarci i žene moraju da poste zbog svojih grehova. Je li to tačno?" Morgana je odmahnula glavom. "Narod Avalona ponekad posti kako bi naučili svoje telo da čini ono što mora, ne zahtevajući ono čega nema - postoji vreme kada čovek mora da bude bez hrane, ili vode, ili sna, i telo mora da bude sluga umu, a ne njegov gospodar. Um se ne može usmeriti na svete stvari, ili mudrost, ili se upustiti u dugu meditaciju koja otvara uvid u druge svetove, ako telo viče 'Nahrani me!' ili 'Vode!'. Zato učimo da ga ućutkamo. Da li razumeš?" "P-pa ne baš", nesigurno je rekla mala. "Razumećeš kad budeš starija. Za sada, pojedi taj hleb, i spremi se da nastavimo put." Nimui je pojela hleb sa medom i obrisala ruke o busen trave. "Ni oca Grifina nisam uvek mogla da razumem, ali on se tada ljutio. Kaznio me je kada sam ga upitala zašto moramo da postimo i molimo se za oproštaj grehova kada je Hrist već umro da bi nam bilo oprošteno, a on je rekao da je to paganstvo i naterao mamu da me pošalje na spavanje bez večere. Šta je paganstvo, tetka?" "To je sve ono što sveštenici ne vole", rekla je Morgana. "Otac Grifin je budala. Čak i najbolji hrišćanski sveštenici ne gnjave decu, koja ne mogu da greše, prčama o takvim stvarima. Ima dovoljno vremena za priče o grehu, Nimui, kada budeš bila u stanju da zgrešiš, ili da biraš izmeñu dobra i zla." Nimui se poslušno popela na ponija, ali posle nekog vremena ponovo se oglasila. "Tetka Morgana - ja nisam baš tako dobra devojčica. Stalno grešim. Uvek sam radila pokvarene stvari. Nimalo se ne čudim što je majka želela da me otera. Zato me je i poslala na to pokvareno mesto, što sam bila nevaljala." Morgana je osetila da joj se grlo steže. Upravo se spremala da i sama uzjaše, ali je sada žurno prišla Nimui i čvrsto je zagrlila, ljubeći je. "Nikada nemoj tako da govoirš, Nimui! Nikad! To nije tačno, kunem ti se da nije! Tvoja majka nije želela da te otera, uopšte nije želela, a da je mislila da je Avalon pokvareno mesto, ne bi te pustila tamo, ma kako da sam joj pretila!" "Pa zašto me je onda oterala?" šapnula je devojčica. Morgana ju je i dalje čvrsto grlila. "Dala mi te je zato što si obećana Avalonu još pre nego što si se rodila, dete moje. Tvoja baka bila je sveštenica tamo, a ja nisam rodila kćer Boginji, i ti sad ideš u Avalon kako bi naučila mudrost i služila Boginji." Primetila je da joj suze padaju u Nimuinu plavu kosu. "Ko ti je rekao da je to kazna?" "Jedna služavka - dok me je pakovala... Čula sam kako kaže da mama ne treba da me šalje na to pokvareno mesto - a otac Grifin mi je često govorio da sam pokvarena devojčica..." Morgana je sela na zemlju, držeći Nimui u krilu i njišući je u zagrljaju. "Ne, ne", blago je govorila, "ne, mila moja, ne. Ti si dobra devojčica. Ako si ponekad neposlušna ili lenja ili drska, to nije greh, to je samo zato što nisi dovljno odrasla da se bolje ponašaš, a kada naučiš da budeš
bolja, onda ćeš takva i biti." Kad joj se učinilo da je razgovor odmakao predaleko za tako malo dete, požurila je da promeni temu. "Gledaj onog leptira! Nikada ranije nisam videla tako šarena krila! Hodi, podići ću te na ponija", rekla je, i pažljivo je slušala devojčicu koja je nastavila da priča o leptirima. Sama bi stigla do Avalona za jedan dan, ali Nimuin poni svojim kratkim nogama nije mogao da savlada toliku razdaljinu, pa su noć proveli na proplanku. Nimui nikada ranije nije spavala na otvorenom, a kada su ugasili vatru, uplašila se mraka, pa je Morgana pustila da joj se malena zavuče u naručje i ležala je pokazujući joj zvezde. Devojčica je bila umorna od jahanja i brzo je zaspala, ali Morgana je ostala budna. Nimuina glava teško joj je ležala na mišici, i osećala je kako je hvata strah. Toliko dugo je bila van Avalona. Korak po korak, polako je povratila sva stečena znanja, ili barem sve čega je mogla da se seti; ali da nije zaboravila nešto veoma važno? Konačno je zaspala, ali pred jutro joj se učinilo da čuje korake na proplanku, i pred njom se pojavila Ravena. Nosila je tamnu haljinu i tuniku od srneće kože, i progovorila je: "Morgana! Morgana, najdraža moja!" Njen glas, glas koji je Morgana čula jedan jedini put tokom svih godina u Avalonu, bio je tako pun iznenañenja, radosti i čuñenja da se Morgana naglo probudila i osvrnula se po čistini, napola očekujući da vidi Ravenu od krvi i mesa. Ali proplanak je bio prazan, osim pramička magle koji je zaklanjao zvezde, i Morgana je opet legla, ne znajući je li sanjala, ili je, uz pomoć Vida, Ravena saznala za njen dolazak. Srce joj je tuklo; osećala ga je gotovo kao bol u grudima. Nije trebalo da budem odsutna tako dugo, trebalo je da pokušam da se vratim kad je Vivijen ubijena. Čak i da sam umrla pokušavajući, trebalo je da probam... Hoće li me primiti sada, ovako staru, umornu, iskorišćenu, dok polako ostajem bez Vida, sad kad nemam šta da im pružim...? Dete kraj nje nešto je promrmljalo u snu i promeškoljilo se; malo se pomerila i uvukla se dublje u Morganino naručje. Morgana ju je zagrlila. Dovodim im Vivijeninu unuku, pomislila je. Ali ako me prime samo zbog nje, to će biti gore od smrti. Zar me je Boginja zauvek prognala? Najzad je opet zaspala, i probudila se kad je jutro već odmaklo, praćeno retkom kišom. Posle tako lošeg početka, čitav dan im je pošao naopako; oko podneva Nimuin poni izgubio je potkovicu, i mada je Morgana bila nestrpljiva i rado bi premestila devojčicu da jaše sa njom - i ona sama je bila lak teret za životinju koja bi lako nosila i dvostruko težu osobu - nije želela da obogalji ponija, pa su morali da potraže najbliže selo i kovača. Nije htela da se po zemlji govorka kako kraljeva sestra putuje za Avalon, ali sada se tu ništa nije moglo. U ovom kraju zemlje bilo je tako malo novosti da je svaki dogañaj bio prenošen brzinom vetra. Pa, tu nije mogla ništa; siroti konjić nije bio kriv. Jedva su našli selo, podalje od glavnog puta. Kiša je padala čitavog dana; mada je bila sredina leta, Morgana je drhtala, a devojčica je bila mokra i nemirna. Morgana nije obraćala mnogo pažnje na nju; bilo joj je žao male, pogotovo kad je počela tiho da plače za majkom, ali ni tu se ništa nije moglo, a jedan od prvih naika koje stiču buduće sveštenice jeste upravo trpljenje usamljenosti. Moraće da plače dok sama ne nañe utehu ili nauči da živi bez nje, kao i sve devojke u Kući. Podne je odavno prošlo, mada su oblaci bili toliko gusti da se sunce nije moglo ni nazreti. Ipak, u ovo doba godine dani su dugi, a Morgana nije želela da još jednom noće na otvorenom. Odlučila je da jašu dalje sve dok vide put, i bilo joj je milo što je, čim su krenuli dalje, Nimui prestala da cvili i počela da se raspituje za mesta kraj kojih su prolazili. Sada su već bili vrlo blizu Avalona. Nimui je bila toliko sanjiva da se njihala u sedlu, i Morgana ju je na kraju podigla sa ponija i stavila pred sebe. Kada su stigli na obalu Jezera, dete se probudilo. "Jesmo li stigli, tetka?" upitala je čim ju je spustila na zemlju. "Ne, ali sad više nije daleko", odgovorila je Morgana. "Za pola sata, ako sve bude kako treba, bićeš spremna za večeru i spavanje." A ako ne bude kako treba? Morgana je odbila da misli o tome. Sumnja ubija moć, a Vid... Provela je pet godina u napornom prisećanju svega, od samog početka; sada je opet na prvom
koraku, izbačena iz Avalona, i ovo je bila proba...Imam li moći da se vratim...? "Ništa ne vidim", rekla je Nimui. "Je li to ovde? Pa ovde ničega nema, tetka." Uplašeno je gledala muljevitu obalu i trsku koja se povijala pod kišom. "Poslaće nam barku", rekla je Morgana. "Ali kako će znati da smo tu? Kako da nas vide po ovoj kiši?" "Ja ću ih pozvati", rekla je Morgana. "Sad budi tiha, Nimui." U sebi je ponavljala uplašeni dečji uzvik, ali sada, kada je konačno stajala na obali doma, osećala je kako u njoj izvire staro znanje, kako je ispunjava kao pehar i preliva se preko ivice. Na trenutak je pognula glavu u najgrozničavijoj molitvi koju je ikada izgovorila, a onda je duboko udahnula i podigla ruke, prizivajući. Za trenutak, uplašena od poraza, nije videla ništa; a onda, kao zrak svetlosti koji je polako obasjava, osetila je moć, i čula je kako je devojčica kraj nje dahnula od čuda; ali nije imala vremena za to, osećala je sopstveno telo kao munju, most imeñu Zemje i Neba. Nije svesno izgovorila reč moći, ali je osetila kako pulsira u njoj... tišina. Tišina, Nimui bleda i nema kraj nje. A onda se u tamnim, mračnim vodama Jezera osetio pokret, kao kad se magla kreće... potom se pojavila senka, a onda, duga, tamna i blistava, iz magle je izronila barka Avalona. Morgana je ispustila dah, dug, nalik na jecaj. Klizila je bešumno kao senka sve do obale, ali zvuk nasukavanja bio je čvrst i stvaran. Nekoliko malih, tamnih ljudi izišlo je da prihvati konje, duboko se klanjajući Morgani. "Oni će poći drugom stazom, gospo", rekli su i nestali u tami. Ostali su namestili čamac tako da Morgana uñe prva, potom su preneli zapanjenu devojčicu i pomogli uplašenoj posluzi. I dalje bešumno, osim nekoliko poluglasnih reči muškarca koji je preuzeo konje, barka se ponovo otisnula na Jezero. "Kakva je ono senka, tetka?" šapnula je Nimui kad su ih vesla odgurnula od obale. "To je crkva na Glastonberiju", rekla je Morgana, čudeći se koliko joj je glas miran. "To je na drugom ostrvu, onom koje se vidi odavde. Tvoja baka, majka tvog oca, sahranjena je tamo. Jednog dana ćeš možda videti njen grob." "Idemo li tamo?" "Ne danas." "Ali čamac ide pravo tamo... čula sam da na Galstonberiju postoji manastir..." "Ne", rekla je Morgana, "ne idemo tamo. Čekaj pa ćeš videti, i budi tiha." Sada je dolazila prava proba. Možda su je videli iz Avalona, Vidom, i poslali joj barku, ali ako bude mogla da raskrili maglu nad Avalonom... To će biti proba svega što je činila proteklih godina. Ne sme pokušati i rizikovati da ne uspe, mora jednostavno ustati i učiniti to, ne zaustavljajući se da razmišlja. Sada su bili u samom središtu Jezera, i još jedan zamah vesla uvešće ih u struju koja ide pravo ka ostrvu Glastonberi... Morgana je brzo ustala, odeća se njihala oko nje, i podigla je ruke. Opet se setila... baš kao prvi put kad je to učinila, šokirana i iznenañena što je ogromni tok moći nem, kada bi trebalo da odjekuje kao grmljavina... Nije se usudila da otvori oči dok nije čula Nimuin uzvik straha i čuñenja... Kiša je nestala, i pod poslednjim zracima zalazećeg sunca, ostrvo Avalon ležalo je pred njima, zeleno i divno, okruženo osunčanim Jezerom, sa osunčanim kamenjem na vrhu Tora, sa suncem na belim zidovima hrama koji je Morgana jedva videla od suza; zanjihala se u barci i svakako bi pala da je neko nije pridržao za rame. Dom, dom, tu sam, stigla sam kući... Osetila je kako je čamac zastrugao po pošljunčanoj obali i pribrala se. Činilo joj se neprikladno što ne nosi odeždu sveštenice, mada je pod haljinom, kao i uvek, imala mali Vivijenin nož čvrsto privezan oko pojasa. Činilo joj se neprikladno... njeni svileni velovi, prstenje na tankim prstima... kraljica Morgana od Severnog Velsa, a ne Morgana od Avalona... pa, to se nije moglo promeniti. Ponosno je podigla glavu, duboko udahnuvši, i uzela je devojčicu za ruku. Ma koliko se promeila, ma koliko godina prošlo, ona je Morgana od Avalona, sveštenica Velike Boginje. Iza Jezera magle i senki, ona je možda žena postarijeg, smešnog kralja, u nekoj dalekoj
zemlji... ali ovde je sveštenica, potomak drevne kraljevske loze Avalona. Nije se iznenadila kad je, iskrcavši se, ugledala pred sobom postrojene sluge a iza njih tamne haljine sveštenica... znale su i došle su da joj požele dobrodošlicu. Iza svih njih primetila je lice i priliku koju je viñala samo u snovima, visoku ženu, plavokosu i kraljevskog držanja, sa zlatnom kosom spletenom nisko nad čelom. Žena je brzo prišla Moragni i zagrlila je. "Dobro došla, roñako", tiho je rekla. "Dobro došla kući, Morgana." I Morgana je izgovorila ime koje je čula samo u snovima dok joj ga Kevin nije rekao, potvrñujući ih. "Pozdravljam te, Ninijan, i dovodim ti Vivijeninu unuku. Ona će biti usvojena ovde, i zove se Nimui." Ninijan ju je radoznalo zagledala; šta li je slušala svih ovih godina, upitala se Morgana. Ali brzo je odvratila pogled i sagnula se da osmotri devojčicu. "Znači, ti si Galahadova kćer?" "Ne", rekla je Nimui, "Galahad je moj brat. Ja sam kćer plemenitog viteza Lanseleta." Ninijan se nasmešila. "Znam", rekla je, "ali mi ovde ne koristimo ime koje su tvom ocu dali Saksonci, nego ono koje je imao od početka, isto kao tvoj brat. Pa, Nimui, jesi li došla ovamo da postaneš sveštenica?" Nimui se osvrnula po osunčanom predelu. "Tako mi je rekla moja tetka Morgana. Ja bih volela da naučim da čitam i pišem, i da sviram na harfi, i da znam sve o zvezdama i svemu što ona zna. Jeste li vi ovde zaista zle čarobnice? Mislila sam da su čarobnice stare i ružne, a ti si veoma lepa." Ugrizla se za usnu. "Opet sam nepristojna." Ninijan se nasmejala. "Uvek govori istinu, dete. Da, ja sam čarobnica. Mislim da nisam ružna, ali sama moraš odlučiti jesam li dobra ili zla. Pokušavam da vršim volju Boginje, a to svi treba da rade." "Pokušaću i ja, ako mi objasnite kako", rekla je Nimui. Sunce se spustilo iza obzorja, i obalu je iznenada zahvatio sivkasti sumrak. Ninijan je dala znak; sluga koji je držao baklju zapalio je još jednu, i svetlost se brzo prenosila od ruke do ruke sve dok obala nije bila potpuno osvetljena. Ninijan je pogladila devojčicu po obrazu. "Dok ne budeš dovoljno odrasla da sama uvidiš njenu volju, hoćeš li se pokoravati našim pravilima i ženama koje ti budu nadreñene?" "Pokušaću", rekla je Nimui, "ali ja stalno zaboravljam stvari. I postavljam previše pitanja." "Možeš da postavljaš sva pitanja koja ti padnu na pamet, kada je pravo vreme za takve stvari", rekla je Ninijan, "ali jahala si čitavog dana i već je kasno, pa ti za večeras dajem prvo nareñenje da budeš dobra devojčica i da odeš da večeraš, okupaš se i spavaš. Pozdavi se sa svojom roñakom i poñi sa Leanom u Kuću Devojaka." Dala je znak zdepastoj ženi u haljini sveštenice. Nimui je malo šmrcnula. "Moram li sada da se oprostim sa njom? Zar nećeš doći da se pozdravimo sutra, tetka Morgana? Mislila sam da ću ovde biti sa tobom." Morgana je odgovorila što je nežnije mogla. "Ne, moraš poći u Kuću Devojaka i raditi ono što ti budu rekli." Poljubila je malu u meki obraz. "Neka te Boginja blagoslovi, mila. Srešćemo se opet kada ona to odredi." Dok je govorila, videla je ovu istu Nimui odraslu i visoku, bledu i ozbiljnu, sa plavim polumesecom na čelu i sa senkom Smrti... zanjihala se, i Ninijan je pružila ruku da je pridrži. "Umorna si, gospo Morgana. Pošalji dete da se odmori i poñi sa mnom. Razgovaraćemo sura." Morgana je još jednom poljubila Nimui u čelo i devojčica je poslušno otišla sa Leanom. Morgana je osećala da se oko nje sklapa sve tamnija magla; Ninijan joj je pružila ruku. "Osloni se o mene", rekla je. "Idemo u moje odaje, da se odmoriš." Odvela ju je do kućice koja je nekada bila Vivijenina, u malu sobu u kojoj su spavale žene na koje je došao red da služe Gospu od Jezera. Kad je ostala sama, Morgana je pokušala da se pribere. Na trenutak se upitala da li ju je Ninijan dovela ovamo kako bi naglasila da je ona, a ne Morgana, Gospa od Jezera... a onda je to odbacila; takvo ponašanje odgovara dvoru, a ne Avalonu. Ninijan joj je jednostavno pružila najpogodniju i najizdvojeniju sobu. Nekada je ovde živela Ravena, u svom posvećenom ćutanju, kako bi Vivijen mogla da je poučava...
Morgana se oprala, onako umorna, i uzela ogrtač od nebojene vune koji je našla preko kreveta; čak je i pojela nešto hrane koja je stigla, ali nije ni dodirnula toplo, začinjeno vino. Kraj ognjišta je stajala kamena zdela sa vodom, i zahvatila je punu čašu odatle, pijući je sa suzama u očima. Sveštenice Avalona piju samo vodu sa Svetog kladenca... opet je bila mlada Morgana, i spavala je u svom domu. Otišla je u krevet i zaspala kao dete. Nije shvatila šta ju je probudilo. Čula je korak u sobi, a onda je nastuplla tišina. Pri poslednjim plamsajima zgasle vatre ugledala je priliku u velovima, i na trenutak je pomislila da je to Ninijan došla da razgovara sa njom; ali kosa koja je padala preko ramena bila je dugačka i tamna, a tamnoputo lice bilo je divno i mirno. Na jednoj ruci se video taman, ogrubeo ožiljak davne opekotine... Ravena! Sela je u krevetu. "Ravena! Jesi li to ti?" Ravena je dodirnula usne prstima, u drevnom gestu ćutanja; prišla je Morgani, sagnula se i poljubila je. Bez reči je zbacila dugačak ogrtač i legla uz Morganu, zagrlivši je. U polutami, Morgana je mogla da razabere ostatak ožiljka na čitavoj ruci i preko jedne blede dojke... nijedna nije izgovorila ni reč, ni tada, ni kasnije. Izgledalo je da su i stvarni svet i Avalon nestali, i opet se nalazila u senkama vilinske zemlje, zagrljena sa jednom gospom... Morgana je začula duboko u umu reči drevnog blagoslova Avalona, dok ju je Ravena dodirivala, polako, u obrednoj tišini, i zvuk kao da je odjekivao u njoj. Neka su blagoslovene noge koje su te donele ovamo... blagoslovena kolena na koja ćeš pasti pred njenim oltarom... blagoslovena kapija Života... A onda je svet počeo da se menja i kreće oko nje, i na trenutak kraj nje nije bila nema Ravena, nego prilika oivičena svetlošću, koju je videla jednom, pre mnogo godina, u vreme kada je završila svoje veliko ćutanje... i Morgana je znala da i sama blista u svetlu... ali je i dalje ćutala. A onda je kraj nje opet bila samo Ravena, privijena uz nju, kose namirisane biljem koje se koristi samo u obredima, dodirujući joj obraz nemim usnama. Morgana je u njenoj tamnoj kosi primetila sede vlasi. Ravena se promeškoljila i ustala. I dalje nije govorila, ali je odnekud izvukla srebrni polumesec, obredni ukras sveštenice. Morgana je zadržala dah, svesna da je upravo taj polumesec ostavila ovde onog dana kad je pobegla iz Avalona noseći u utrobi Arturovo dete... nemo, uzdržavši se od gotovo izgovorenog protivljenja, pustila je da joj ga Ravena stavi oko vrata; pri tom joj je na trenutak, pod poslednjom svetlošću zalazećeg meseca, pokazala nož koji je nosila oko pojasa. Morgana je klimnla glavom, znajući da se, dok je živa, neće rastati od Vivijeninog obrednog noža; bila je zadovoljna što će Ravena nositi njen sve dok ga jednog dana ne preuzme Nimui. Ravena je uzela mali, vlo oštar nož, i Morgana ju je gledala, ukočena kao u snu. Neka bude tako, pomislila je, čak i ako želi da prolije moju krv pred Boginjom od koje sam pokušala da pobegnem... ali Ravena je okrenula nož ka sopstvenom grlu; ubola se u vrh grudne kosti kako bi ispustila jednu jedinu kap krvi, i Morgana, pognuvši glavu, takoñe je uzela nož i načinila mali ubod nad srcem. Stare smo, i Ravena i ja, i više ne lijemo krv iz materice nego iz srca... Kasnije se pitala šta je to značilo. Ravena se nagnula nad nju i olizala kapljucu krvi koja se pojavila; na to se i Morgana sagnula i spustila usne na malu posekotinu na Raveninim grudima, znajući da je ova zakletva mogo ozbiljnija od one koju je položila kad je postala žena. Potom ju je Ravena opet zagrlila. Dala sam svoje devičanstvo Rogatom. Rodila sam dete Bogu. Plamtela sam od strasti prema Lanseletu, a Akolon me je ponovo učinio sveštenicom u uzoranim njivama koje je blagoslovila Prolećna Devica. Pa ipak, nikada nisam saznala kako izgleda biti prihvaćen iz obične ljubavi... Morgani se činilo, kao u snu, da leži u majčinom krilu... ne, ne kod Igrene, nego opet u naručju Velike Boginje... Kada se probudila, bila je sama. Otvorivši oči i ugledavši sunce Avalona, zaplakala je od sreće i na trenutak se upitala da nije sve to sanjala. No, pod dojkom je imala malu posekotinu, a na jastuku kraj nje ležao je srebrni polumesec, obredni nakit sveštenice, koji je ostavila ovde kad je pobegla iz Avalona. Ali bila je sigurna da joj ga je Ravena stavila oko vrata... Morgana ga je čvrsto vezala oko vrata. Nikada ga više neće ostaviti; kao i Vivijen, biće
sahranjena sa njim oko vrata. Prsti su joj drhtali dok je vezivala čvor na kožnoj vrpci, znajući da je ovo iskupljenje. Na jastuku je bilo još nešto, i na trenutak se zatalasalo i izmenilo, neotvoreni ružin pupoljak, rascvetala ruža, a kada ga je Morgana uzela u ruke, ostao je plod, šipak, nabubreo, obao i purpuran, pun oporog života ruže. Dok ga je gledala, uvenuo je, smežurao se i ostao joj na dlanu, potpuno suv; i Morgana je iznenada shvatila. I cvet i plod su samo početak. U semenu leži život i budućnost. Duboko uzdahnuvši, Morgana je umotala seme u komadić svile, znajući da će morati da opet ode iz Avalona. Njen posao nije dovršen, sama je odabrala mesto gde će raditi još kad je pobegla iz Avalona. Jednog dana, možda, moći će da se vrati, ali to vreme još nije došlo. I moram kriti ko sam i šta sam, kao što ruža leži skrivena u semenu. Ustala je i obukla odeću kraljice. Haljina sveštenice jednog dana će joj opet pripadati, ali tek je morala da zasluži pravo da je nosi. Potom je sela i čekala da je Ninijan pozove. Kada je ušla u središnju odaju, gde je tako često gledala Vivijen, vreme se zanjihalo, okrenulo i ustalasalo, pa se Morgani na trenutak činilo da će svakako videti Vivijen kako sedi, kako je često činila, umanjena ogromnim sedištem, a ipak upečatljiva, ispunjavajući čitavu sobu... a onda je žmirnula, i pred njom je bila Ninijan, visoka, vitka i plavokosa; Morgani se učinilo da je Ninijan samo dete, koje je selo da se poigra na prestolu. A onda ju je zapljusnulo ono što joj je Vivijen rekla dok je stajala pred njom, pre mnogo godina: dostigla si trenutak kada se poslušnost mora meriti sopstvenom procenom... i na trenutak joj se učinilo da bi u ovom času bilo najbolje skloniti se u stranu, govoriti Ninijani samo ono što će je umiriti. A onda ju je zahvatio talas prezira prema ovom detetu, ovoj običnoj, glupoj devojci u odeći sveštenice, koja želi da sedi na Vivijeninom mestu i izdaje nareñenja u ime Avalona. Ona je odabrana samo zato što je od Talesinove krvi... Kako se usuñuje da sedi tamo i da mi izdaje nareñenja...? Pogledala je devojku, znajući, ko zna kako, da je poprimila stari sjaj i veličanstvenost, a onda je, u naglom naletu Vida, izgledalo da može da čita Ninijanine misli. Ona bi trebalo da bude ovde, na mom mestu, mislila je Ninijan, kako da izdajem nareñenja kraljici Morgani od vila... i misao se zamaglila, napola od čuñenja pred neobičnom i moćnom sveštenicom koja je stajala pred njom, a napola od običnog prezira. Da nije pobegla od nas i odbacila svoje dužnosti, ja ne bih morala da se trudim da ispunim mesto za koje, kako obe znamo, ja nisam pogodna. Morgana je prišla, pruženih ruku, i Ninijan se iznenadila koliko je blagim glasom progovorila. "Žao mi je, siroto dete, dala bih život da mogu da se vratim ovamo i preuzmem teret od tebe. Ali ne mogu, ne usuñujem se. Ne mogu da se krijem ovde i izbegavam zadatak koji mi je dat, samo zato što čeznem za domom." Više nije osećala bes, niti prezir prema devojci koja je gurnuta, bez svoje volje, na mesto koje je pripadalo njoj; sada ju je samo žalila. "Počela sam na zapadu posao koji moram da dovršim - ako ga ostavim na pola, bolje da nisam ni počinjala. Ti ne možeš preuzeti moje mesto tamo, i stoga, neka nam Boginja obema pomogne, moraš da zadržiš moje mesto ovde." Sagnula se i zagrlila devojku, čvrsto je stežući. "Sirota moja roñako, takva nam je sudbina, i ne možemo uteći... da sam ostala ovde, Boginja bi radila sa mnom nešto drugo, ali čak i kada sam pokušala da pobegnem od dužnosti na koju sam se zaklela, ona mi je našla posla i tamo... niko ne može da pobegne. Obe smo u njenim rukama, i prekasno je da kažemo kako je moglo biti drugačije... ona će činiti sa nama po svojoj volji." Ninijan se na trenutak ukočeno držala, a onda se njeno neprijateljstvo istopilo, i privila se uz Morganu, gotovo kao Nimui. "Želela sam da te mrzim..." šapnula je, napola u suzama. "I ja tebe, možda. Ali ona je želela drugačije, a pred njom smo sestre..." Oklevala je, usne su joj se opirale da izgovore reči koje su u njoj bile tako dugo, i rekla je nešto drugo, a Ninijan je pognula glavu i promrmljala prikladan odgovor. "Pričaj mi o svom radu na zapadu, Morgana", zamolila je. "Ne, sedi kraj mene, mi smo jednake po položaju, to znaš..." Kada joj je Morgana ispričala sve što je mogla, Ninijan je klimnula glavom. "Čula sam
ponešto od Merlina", rekla je. "U toj zemlji, znači, ljudi se opet okreću staroj veri... ali Urijens ima dva sina, a stariji je očev naslednik. Dakle, tvoj posao je da udesiš da Vels dobije kralja iz Avalona - što znači da Akolon mora da nasledi oca, Morgana." Morgana je zatvorila oči i sedela pognute glave. "Neću da ubijam, Ninijan", konačno je rekla. "Suviše sam se nagledala ratova i krvoprolića. Avalohova smrt ne bi ništa rešila - na dvoru se poštuju rimljanski običaji, otkako su došli sveštenici, a Avaloh ima sina." Ninijan je odmahnla rukom. "Sina koji može biti vaspitan u staroj veri - koliko mu je godina, četiri?" "Toliko je imao kada sam došla u Vels", rekla je Morgana, misleći na dete koje joj je sedelo u krilu, prljalo je masnim prstićima i zvalo je 'bako'. "Dosta, Ninijan. Učinila sam sve ostalo, ali čak ni za Avalon neću da ubijam." Ninijan ju je oštro pogledala. "Nikada ne imenuj izvor iz koga nećeš da piješ!" upozorila ju je. Morgana je iznenada shvatila da je žena kraj nje takoñe sveštenica, a ne samo nespretno dete; ne bi mogla da bude tu gde jeste, nikada ne bi prošla probe i zadatke koje zahteva proglašenje Gospe od Avalona, da nije bila prihvatljiva za Boginju. Neočekivano ponizno, shvatila je zašto je poslata ovamo. Ninijan je i dalje upozoravala: "Činićeš onako kako Boginja želi kada položi ruku na tebe, i znam to po simbolu koji nosiš..." Uperila je pogled na Morganine grudi, kao da može da vidi kroz haljinu seme koje je nosila, ili srebrni polumesec na kožnoj vrpci. Morgana je pognula glavu. "Svi smo u njenim rukama", šapnula je. "Neka tako bude", rekla je Ninijan, i na trenutak je u sobi vladala takva tišina da je Morgana mogla da čuje pljuskanje ribe u Jezeru. "Šta ćemo sa Arturom, Morgana?" upitala je Ninijan. "On i dalje nosi mač koji je deo Posvećenih sudova Obreda. Hoće li konačno poštovati datu zakletvu? Možeš li ga naterati na to?" "Ne znam šta mu je u srcu", rekla je Morgana, i to je bilo teško priznati. Imala sam moć nad njim, a bila sam prevelika kukavica da je iskoristim. Odbacila sam je. "Moraće ponovo da se zarekne na verost Avalonu, ili ćeš ti morati da mu oduzmeš mač", rekla je Ninijan, "a ti si jedina osoba kojoj se može poveriti takav zadatak. Ekskalibur, posvećeni mač Obreda, ne sme ostati u rukama Hristovog sledbenika. Ti znaš da Arturu njegova kraljica nije rodila sina, pa je za naslednika proglasio Lanseletovog sina, mladog Galahada, jer kraljica je postala prestara." Gvenvir je mlaña od mene, pomislila je Morgana, a ja bih i dalje mogla da rodim dete da nisam imala onako težak poroñaj sa Gvideonom. Zašto su svi tako sigurni da više nikada neće zaneti? Ali pred Ninijaninom uverenošću nije želela da postavlja pitanja. U Avalonu ima dovoljno magije, i svakako su imali i oči i ruke na Arturovom dvoru; i stvarno, najmanje im je trebalo da hrišćanka Gvenvir rodi Arturu sina... pogotovo sada. "Artur ima sina", rekla je Ninijan, "i dok ne doñe njegov dan, može da preuzme drugo kraljevstvo - mesto odakle će početi da ponovo osvaja zemlju za Avalon. U davna vremena biti kraljev sin nije značilo ništa, bilo je važno biti Gospin sin, a naslednik je bio sin kraljeve sestre... shvataš li na šta mislim, Morgana?" Akolon mora naslediti presto Velsa, ponovila je u sebi Morgna, a onda je čula i ono što Ninijan nije rekla: A moj sin je sin kralja Artura. Sada je sve imalo smisla. Čak i njena jalovost posle Gvideonovog roñenja. "Šta će biti sa Arturovim naslednikom - Lanseletovim sinom?" upitala je. Ninijan je slegnula ramenima i Morgana se na trenutak upitala, užasnuta, da li je Nimui namenjeno da bude Galahadova savest onako kako je ona postala Arturova. "Ne mogu sve da vidim", rekla je Ninijan. "Da si ti bila Gospa ovde... ali vreme je proteklo i moraju se praviti drugačiji planovi. Artur još može da održi zakletvu Avalonu i da zadrži mač Ekskalibur, i onda ćemo postupati na jedan način. A ako ne učini to, moramo se pripremiti za nešto drugo, jer za svaki kraj se moramo pripraviti. U svakom slučaju, Akolon mora da vlada na zapadu, i to je tvoj zadatak. A naredni kralj će vladati iz Avalona. Kada Artur padne - mada zvezde kažu da će doživeti starost - doći će kralj Avalona. Ili će, kažu zvezde, ovom zemljom
zavladati takva tama da će biti kao da on nikada nije ni postojao. A kada presto preuzme naredni kralj, Avaon će se vratiti u glavni tok vremena i istorije... a tada će u zapadnim zemljama postojati podreñeni kralj, koji će vladati svojim Plemenima. Akolon će visoko dospeti kao tvoj par - a na tebi je da pripremiš zemlju za velikog kralja iz Avalona." Morgana je opet pognula glavu. "U tvojim sam rukama." "Sada moraš da se vratiš", rekla je Ninijan, "ali prvo treba da upoznaš nekoga. Njegovo vreme još nije došlo... ali imaćeš još jedan zadatak." Podigla je ruku, i kao da je samo to čekao, jedan mladić je otvorio vrata i ušao u sobu. Kad ga je Morgan ugledala, stao joj je dah od bola koji ju je čitavu obuzeo. Kao da je ponovo videla mladog Lanseleta - vitkog i gipkog kao živa vatra, sa kovrdžama oko obraza, nasmešenog... Lanseleta, onakvog kakav je bio onog dana kad su zajedno ležali u senci kamenog prstena, kao da je vreme skliznulo i vratilo se unazad, kao u vilinskoj zemlji... A onda je shvatila ko to mora da bude. Prišao je i sagnuo se da joj poljubi ruku. I hodao je kao Lanselet, glatkim pokretima koji su gotovo ličili na ples. Ali nosio je odeću barda, i na čelu je imao istetoviran mali hrastov list, a oko ruku su mu se uvijale zmije Avalona. Vreme joj se zakovitlalo u glavi. Ako će Galahad biti kralj zemlje, hoće li onda moj sin biti Merlin, mračna polovina, spreman za žrtvovanje? Na trenutak joj se činilo da se kreće meñu senkama kralja i druida, i da vidi blistavu senku koja sedi kraj Arturovog prestola kao kraljica, ona, koja je rodila Arturu sina u senci... Tamna Gospa moći. Znala je da bi sve što kaže zvučalo glupo. "Gvideone. Nimalo ne ličiš na oca." On je odmahnuo glavom. "Ne", rekao je. "Ja nosim krv Avalona. Jednom sam video Artura, kada je hodočastio u Glastonberi sa sveštenicima - otišao sam tamo skriven pod svešteničkim haljinama. On se suviše klanja sveštenicima, taj naš kralj Artur." Osmeh mu je bio preteći, kao kod mačke. "Nemaš razloga da voliš svoje roditelje, Gvideone", rekla je Morgna, stežući ga za ruku, ali ju je iznenadila ledena mržnja u njegovom pogledu... a onda je sve nestalo i on je opet bio nasmešeni mladi druid. "Moji roditelji su mi poklonili najbolje što sam mogao dobiti", rekao je, "kraljevsku krv Avalona. Imam nešto da te zamolim, gospo Morgana." Potpuno besmisleno, poželela je da je oslovi kao majku, makar samo jednom. "Reci mi; ako je u mojoj moći, učiniću." "Nije to velika stvar", reko je Gvideon. "Za manje od pet godina, kraljice Morgana, povešćeš me da vidim Artura i da mu kažeš da sam njegov sin. Svestan sam" - kratak, uznemirujući osmeh - "da me on ne može priznati za naslednika. Ali želim da barem jednom pogleda svog sina u lice. Samo to tražim." Ona je pognula glavu. "Toliko ti svakako dugujem, Gvideone." Neka Gvenvir misli šta god želi - Artur je već okajao ovo. Ko bi mogao da se ne ponosi ovim ozbiljnim i dostojanstvenim mladim druidom. Ni ona... sad je znala, posle toliko godina... bilo ju je stid zbog onoga što mu je učinila, a postala je i svesta da se tako osećala još otkako je pobegla iz Avalona. Sada kad je videla svog sina odraslog, nemo se poklonila pred neizbežnošću Vivijeninog Vida. "Kunem ti se da će taj dan doći", rekla je, "kunem ti se Svetim Kladencem." Oči su joj se zamaglile, i ljutito je zatreptala da suzbije izdajničke suze. Ovo nije njen sin; možda je Uven njen sin, ali Gvideon nije. Ovaj tamnoputi, lepi pladić toliko nalik na Lanseleta koga je volela kao devojka, on nije njen sin koji prvi put gleda majku što ga je ostavila pre nego što je prohodao; on je sveštenik, a ona je sveštenica Velike Boginje, i ako nisu jedno drugom ništa više od toga, barem nisu ni manje. Položila je ruke na njegovu pognutu glavu. "Budi blagosloven", šapnula je. 13.
Kraljica Morgoza odavno je prestala da veruje kako ima Vid. Ipak, dva puta je poslednjih dana, dok je crveno lišće padalo na ledenom vetru koji je duvao Lotijom, sanjala svog usvojenog sina Gvideona; i nije se nimalo iznenadila kada joj je jedan sluga saopštio da se putem približava jahač. Gvideon je nosio ogrtač neobične boje, grub i sa koštanom kopčom kakvu nikada nije videla, i kada je pružila ruke da ga zagrli, povukao se. "Ne, majko..." Zagrlio ju je jednom rukom i brzo objasnio. "Dobio sam ranu od mača, ovde, u Britaniji - ne, nije ozbiljno", požurio je da je umiri. "Nije se zagnojila i možda neću imati čak ni ožiljak, ali na dodir me strašno boli!" "Znači, borio si se u Britaniji? Mislila sam da si bezbedan u Avalonu", pobunila se dok ga je vodila da ga smesti kraj vatre. "Nemam južnjačkih vina za tebe..." On se nasmejao. "Ionako su mi dosadila - sasvim će mi prijati pivo, ili neko jače piće, ako imaš... sa toplom vodom i medom, ako može. Ukočio sam se od jahanja." Pustio je da mu služavka izuje čizme i okači ogrtač da se suši, i zavalio se sa olakšanjem. "Kako je dobro biti ovde, majko." Prineo je pehar usnama i sa zadovoljstvom otpio. "I putovao si tako daleko, po zimi, ranjen? Imaš li da mi javiš neke velike vesti?" Odmahnuo je glavom. "Ne - samo sam se uželeo kuće. Tamo dole je sve tako zeleno, jedro i vlažno, sa maglom i crkvenim zvonima... čeznuo sam za svežim vazduhom bregova, za kricima galeba i za tvojim licem, majko..." Ponovo je pružio ruku ka peharu koji je bio spustio, i primetila je da oko doručja nosi zmije. Nije bila ozbiljno upućena u mudrosti Avalona, ali znala je da su one znak najvišeg svešteničkog ranga. Primetio je njen pogled i klimnuo je glavom, ali nije ništa rekao. "Jesi li u Britaniji nabavio taj ružni ogrtač, loše tkan i krojen, prikladan samo za slugu?" On se nasmejao. "Čuvao me je od kiše. Uzeo sam ga od velikog poglavara jedne strane zemlje, koji se borio u legijama onoga koji sebe naziva imperatorom Lucijusom. Arturovi ljudi su se brzo obračunali sa njim, veruj mi, i bilo je plena za sve - doneo sam ti u bisagama srebrni pehar i zlatan prsten, majko." "Borio si se u Arturovoj vojsci?" upitala je Morgoza. Nikada ne bi to očekivala; primetio je njeno čuñenje i ponovo se nasmejao. "Da, borio sam se pod tim velikim kraljem koji me je začeo", rekao je sa prezrivim osmehom. "Oh, ne plaši se, tako mi je naloženo u Avalonu. Pazio sam da budem meñu ratnicima Cerdiga, saksonskog poglavara koji me veoma voli, i nisam se pojavio pred Arturom. Gaven me nije prepoznao, a pazio sam da me Garet ne vidi osim kad sam imao ovakav ogrtač - svoj sam izgubio u boju, a plašio sam se da će, ako budem nosio ogrtač iz Lotije, Garet doći da obiñe ranjenog zemljaka, pa sam uzeo ovaj..." "Garet bi te svuda prepoznao", rekla je Morgoza, "i nadam se da ne misliš da bi te tvoj usvojeni brat ikada izdao." Gvideon se nasmešio, i Morgoza je pomislila da nimalo ne liči na onog dečačića koji joj je nekada sedeo u krilu. "Želeo sam da se javim Garetu, i kad sam sam ležao ranjen i bolan, umalo da to i učinim. Ali Garet je Arturov čovek, i voli svog kralja, to sam video, i nisam hteo da time opterećujem svog najboljeg brata", rekao je. "Garet - Garet je jedini..." Nije dovršio rečenicu, ali Morgoza je znala šta bi rekao; ma koliko svuda bio stranac, Garet mu je brat i voljeni prijatelj. Odjednom se nasmešio, onim retkim osmehom od koga je izgledao tako mlad. "Kuda god sam se kretao meñu Saksoncima, majko, svi su me pitali da li sam Lanseletov sin! Ja ne vidim neku veliku sličnost, ali zapravo slabo poznajem sopstveno lice... gledam u ogledalo samo kada se brijem!" "Ipak", rekla je Morgoza, "svako ko je video Lanseleta, pogotovo u mladosti, čim te pogleda zna da si mu neki rod." "Tako sam i ja odgovarao - ponekad sam glumio bretanjski naglasak i govorio da sam i ja roñak starog kralja Bana", rekao je Gvideon. "Ali spreman sam da pomislim kako je naš Lanselet, sa licem koje tako privlači žene, mogao da začne dovoljno kopiladi da ljudi prestanu da se čude
kad sretnu nekoga ko liči na njega! A nije? Baš čudno... ali jedino što sam načuo o njemu bilo je da je napravio kraljici sina, i da je dete poslato da ga usvoji ona njena roñaka koju su udali za Lanseleta... Mnogo se priča o Lanseletu i kraljici, ali svi se slažu da za druge žene pod kapom nebeskom on ima tek po koju lepu reč. Ima čak i žena koje su se bacale na mene, govoreći da, kad već ne mogu da dobiju Lanseleta, mogu da uzmu njegovog sina... " Ponovo se nasmešio. "Plemenitom Lanseletu to mora da teško pada. Ja imam oko za lepe žene, ali kad mi se tako naturaju..." Slegnuo je ramenima, i Morgoza je morala da se nasmeje. "Znači, druidi te nisu lišili toga, sine moj?" "Nikako", odgovorio je. "Ali žene su uglavnom budale, pa više volim da se ne zamlaćujem sa onima koje očekuju da se ponašam prema njima kao da su nešto naročito ili da obraćam pažnju na to što govore. Ti si me naučila da se klonim glupih žena, majko." "Šteta što to ne važi i za Lanseleta", rekla je Morgoza, "jer svi se slažu da Gvenvir nema više pameti nego što je potrebno da se veže steznik, a što se Lanseleta tiče, mislim da nije imala ni toliko." Ti imaš Lanseletovo lice, dečko, pomislila je, ali i majčinu pamet! Kao da je čuo njene misli, on je spustio prazan pehar i pokretom ruke otpravio služavku koja je prišla da ga napuni. "Ne više, tako sam umoran da bih se opio od još jednog gutljaja! Radije bih večerao. Imao sam sreće u lovu, i dosta mi je mesa, zaželeo sam se domaće hrane - kaše i hleba... Majko, pre nego što sam pošao u Britaniju, u Avalonu sam sreo gospu Morganu." Zašto mi to govori, upitala se Morgoza. Bilo je jasno da ne oseća nikakvu ljubav prema svojoj pravoj majci, i osetila se kriva zbog toga. Postarala sam se da ne voli nikoga sem mene. Pa, učinila je onako kako je morala, i nije žalila zbog toga. "Kako izgleda moja roñaka?" "Ne naročito mlada", rekao je Gvideon. "Meni je izgledala starija od tebe, majko." "Ne", rekla je Morgoza, "Morgana je deset godina mlaña od mene." "Svejedno, izgleda izmoždena i stara, a ti..." nasmešio joj se, i Morgoza je osetila kako je obuzima sreća. Nijedan od mojih sinova ne voli me kao ovaj usvojeni, pomislila je. Morgana je dobro učinila što mi ga je prepustila. "Oh", rekla je, "pa i ja sam ostarila, momče... kad si se ti rodio, imala sam odraslog sina!" "Onda si dvaput veća čarobnica od nje", kazao je Gvideon, "jer čovek bi se zakleo da si živela u vilinskoj zemlji, gde ti vreme nije moglo ništa... meni izgledaš isto kao onog dana kad sam otišao u Avalon, majko." Uhvatio ju je za ruku, prineo je usnama i poljubio, a ona je prišla da ga zagrli, pazeći da ne dodirne ranu. Pogladila ga je po crnoj kosi. "Znači, Morgana je sada kraljica Velsa." "Tačno", rekao je Gvideon, "i čujem da je kralj Urijens veoma ceni. Artur je njenog pastorka Uvena proglasio za člana svoje lične straže, odmah uz Gavena, a on i Gaven su dobri prijatelji. Uven nije loš momak - pomalo liči na Gavena, čini mi se - obojica su čvrsti i istrajni, i toliko odani Arturu da, izgleda, smatraju kako sunce izlazi i zalazi tamo gde on mokri..." Morgoza je tu primetila kratak, mračan osmeh. "Ali taj nedostatak ima mnogo ljudi - i zato sam i došao da razgovaram sa tobom, majko. Znaš li nešto o planovima Avalona?" "Znam ono što su Ninijan i Merlin rekli kada su došli da te odvedu", odvratila je Morgoza. "Znam da ti treba da budeš Arturov naslednik, čak i ako on veruje da će ostaviti kraljevstvo onom Lanseletovom sinu. Znam da si ti mladi jelen koji će oboriti Kralja-Jelena..." Rekla je to starim jezikom, i Gvideon je podigao obrve. "Onda znaš sve", rekao je. "Ali ovo možda ne znaš... to ne može da se učini sada. Pošto je Artur porazio onoga što se proglasio za rimskog imperatora, Lucijusa, njegova zvezda plamti jače nego ikada ranije. Svako ko bi podigao oružje na Artura bio bi smesta rastrgnut, od naroda ili od njegovih vitezova - nikada nisam video da svet toliko voli jednog čoveka. Mislim da sam upravo zato morao da ga osmotrim izdaleka, da vidim kako izgleda kralj koga toliko vole..." Zaćutao je, i Morgoza je osetila nelagodnost. "I, jesi li?" Gvideon je polako klimnuo glavom. "On je zaista kralj... čak i ja, koji nemam razloga da ga volim, osetio sam čaroliju koja se širi oko njega. Ne možeš da zamisliš koliko ga obožavaju."
"Čudno", rekla je Morgoza. "Ja, na primer, nikada nisam smatrala da je on nešto naročito." "Budi iskrena", rekao je Gvideon. "Nema ih mnogo - možda čak nema nikoga u ovoj zemlji ko bi uspeo da ujedini sve struje tako kao on! Rimljani, Velšani, Kornvolci, zapadnjaci, Englezi sa istoka, Britanci, Devni Narod, narod Lotije... širom njegovog kraljevstva, majko, ljudi se zaklinju Arturovoj zvezdi. Čak i oni Saksonci koji su se nekada borili sa Uterom na život i smrt sada tvrde da je Artur i njihov kralj. On je veliki ratnik... ne, ne on lično, ne bori se ništa bolje od drugih, nije ni upola dobar kao Lanselet ili čak i Garet, ali je veliki vojskovoña. A to je nešto... nešto u njemu. Lako ga je zavoleti. I dok ga svi tako obožavaju, ja ne mogu da učinim ništa." "U tom slučaju", rekla je Morgoza, "treba nekako umanjiti njihovu ljubav. Moramo ga osramotiti. On nije bolji od bilo kog drugog čoveka, Bog to zna. Napravio je dete sopstvenoj sestri, a i ovde i po svetu se zna da se ne ponaša časno sa svojom kraljicom. Postoji reč za čoveka koji zadovoljno sedi dok se drugi muškarac udvara njegovoj ženi, a to ipak nije lepa reč." "Od toga bi se svakako moglo početi", rekao je Gvideon. "Mada se u poslednje vreme, kažu, Lanselet drži daleko od dvora i pazi da ne ostane nasamo sa kraljicom, kako se uz njeno ime ne bi vezao skandal. Ali kažu i da je ona plakala kao dete, a i Lanselet sa njom, kada je morao da ode i bori se uz Artura protiv tog Lucijusa, a ja nikad nisam video da se neko tako bori kao Lanselet. Čovek bi pomislio da jedva čeka da pogine. Ali nikada nije čak ni ranjen, kao da je zaštićen magijom. Pitam se... ipak je on sin Vrhovne sveštenice Avalona. Možda ima nekakvu natprirodnu zaštitu." "Morgana bi to znala", suvo je primetila Morgoza, "ali ne predlažem ti da je pitaš." "Znam da Artur ima magiju koja ga štiti", rekao je Gvideon, "jer nosi posvećeni Ekskalibur, mač druidskog Obreda, i magijske kanije koje ga štite od prolivanja krvi. Bez njih, tako mi je Ninijan rekla, iskrvario bi na smrt u Celidonskoj šumi, a posle toga... Prvi Morganin zadatak jeste da oduzme Arturu taj mač, osim ako ne položi novu zakletvu Avalonu. A ne sumnjam da je moja majka sposobna da to izvede. Ta ne preza ni od čega, majko. Od njih dvoje, ipak mi se više dopada otac - on, mislim, ni ne zna kakvo je zlo stvorio kad me je začeo." "Nije znala ni Morgana", oštro je rekla Morgoza. "Oh, dosta mi je Morgane... čak i Ninijan je dozvolila da je ona opčara", odgovorio je Gvideon jednako oštro. "Nemoj ti sad da je braniš, majko." Vivijen je bila takva, pomislila je Morgoza, mogla je svakoga da opčini da radi po njenoj volji, i muškarce i žene... Igrena je bez reči pristala da se uda za Gorloasa, a kasnije i da zavede Utera... a ja sam pošla za Lota... a sada i Ninijan čini ono što Morgana poželi. A činilo joj se da i njen usvojeni sin poseduje makar deo te moći. Setila se, obuzeta iznenadnim bolom, Morgane, pognute glave, i sebe kako je češlja kao dete, one noći kad se rodio Gvideon; Morgane, koja joj je bila kao kćer koju nikada nije imala; a sada je bila rastrzana izmeñu Morgane i Morganinog sina, koji joj je oduvek bio miliji od roñenih sinova. "Zar je toliko mrziš, Gvideone?" "Ne znam šta osećam", priznao je Gvideon, gledajući je tamnim, žalosnim očima toliko nalik na Lanseletove. "Čini mi se da nije u skladu sa zakonima Avalona mrzeti majku koja me je rodila i oca koji me je začeo... Voleo bih da sam odrastao na dvoru, kao očev sin i njegov zakleti pristalica, a ne kao njegov ogorčeni neprijatelj..." Pokrio je lice dlanovima i tako nastavio. "Umoran sam, majko. Umoran sam i dosta mi je borbe, a znam da tako misli i Artur... on je doneo mir na naša ostrva - od Kornvola do Lotije. Ne volim ni da pomislim da je taj veliki kralj, taj veliki čovek, moj neprijatelj, i da za dobro Avalona moram da ga srušim i uništim, ubijem ili obeščastim. Radije bih da ga volim, kao svi ostali. Voleo bih da pogledam svoju majku - ne tebe, majko, nego gospu Morganu - voleo bih da gledam onu koja me je rodila kao majku, a ne kao veliku sveštenicu koju sam se zakleo da u svemu slušam. Voleo bih da mi je ona majka, a ne Boginja. Voleo bih da, kad mi Ninijan leži u naručju, ona bude samo moja ljubav, koju volim zato što ima ljupko lice kao ti i umilan glas kao ti... tako sam umoran od bogova i boginja... voleo bih da sam tvoj i Lotov sin i ništa više, toliko sam umoran od svoje sudbine..." Dugo je ostao ćuteći, skrivenog lica, a ramena su mu se tresla. Konačno je podigao glavu i progovorio, uz gorak osmeh koji ju je sprečavao da iskoristi ovaj
trenutak slabosti. "Sad bih popio još malo tog žestokog pića koje se peče u našim bregovima, i to bez vode i meda..." Kad ga je dobio, iskapio ga je, ni ne pogledavši vrelu kašu i meki hleb koji je devojka takoñe donela. "Kako je ono pisalo u starim Lotovim knjigama, zbog kojih je kućni sveštenik lemao mene i Gareta do krvi ne bi li nam utuvio rimljanski jezik u glavu? Koji je to stari Rimljanin rekao 'Ne zovi čoveka srećnim dok ne umre'? Znači, moj je zadatak da donesem svom ocu tu najveću od svih sreća na svetu, i zašto onda da se bunim protiv svoje sudbine?" Dao je znak da mu se pehar opet napuni; kada je Morgoza oklevala, sam je dohvatio bocu. "Napićeš se, sine moj. Bolje prvo večeraj." "Pa napiću se", gorko je rekao Gvideon. "Neka bude tako. Pijem za smrt i beščašće... Arturovo i moje!" Opet je iskapio pehar i bacio ga u ugao, gde je pao uz metalni zvuk. "Neka bude kako je sudbina odredila - Kralj-Jelen će vladati šumom do dana koji Gospa odredi... jer sve životinje su roñene i združene sa svojom vrstom i žive i vrše volju životnih sila, a na kraju predaju svoje duše Gospi da se opet o njima stara..." Govorio je to na neobičan način, čudno naglašavajući reči, i čak je i Morgoza, koja nije poznavala druidske mudrosti, znala da su to obredne reči i zadrhtala je dok ih je slušala. On je duboko uzdahnuo. "Ali noćas ću spavati u majčinoj kući i zaboraviću i Avalon, i kraljeve, i jelene, i sudbine. Zar neću? Zar ne smem?" Kad ga je jako piće najzad savladalo, pao joj je pravo u naručje. Zadržala ga je tako, milujući ga po mekoj, crnoj kosi, toliko nalik na Morganinu, i spavao je sa glavom na njenim grudima. Ali čak i u snu se trzao i ječao i mrmljao kao da ga pohode noćne more, a Morgoza je znala da to nije samo od bola zbog nezaceljene rane.
MerionCimerBredli, MAGLEAVALONA(IV) Prevela Zvezdana Šelmić
Knjiga četvrta ZAROBLJENIK U HRASTU 1. U dalekim bregovima Severnog Velsa kiša je padala već danima i zamak kralja Urijensa kao da je plivao u magli i vlazi. Putevi su se pretvorili u blato do kolena, sa planina su se slivale bujice i sve je bilo promrzlo i mokro. Morgana, umotana u ogrtač i debeli šal, osećala je kako joj se prsti koče i usporavaju čunak dok ga je provlačila preko razboja; odjednom se uspravila u stolici, i čunak joj je ispao iz ledenih ruku. "Šta je bio, majko?" upitala je Malina, trgavši se od oštrog zvuka u tihoj odaji. "Na putu je jahač", rekla je Morgana. "Moramo se pripremiti da ga dočekamo." Tek tada je primetila zabrinut izraz na licu svoje snahe i ugrizla se za jezik; opet je dozvolila sebi da zapadne u trans, što joj se u poslednje vreme sve češće dešavalo kada bi uzela da se bavi ženskim poslovima. Odavno je prestala da prede, ali tkanje, koje je volela, činilo joj se bezbedno, ukoliko se usmeri samo na to i ne prepusti se sanjivoj jednoličnosti pokreta. Malina ju je gledala pomalo oprezno, pomalo zabrinuto, kao i uvek kad bi Morgana pokazala da vidi nešto. Malina svakako nije mislila da u tome ima ičeg lošeg, pa čak ni magičnog naprosto se njena svekrva ponekad čudno ponašala. Ali ona je o tome razgovarala sa sveštenikom, a kad čuje za ovo, sveštenik će opet doći i pokušati da diskretno sazna od nje otkuda joj se priviñaju stvari, a ona će morati da izigrava priglupu domaćicu i da se pretvara da nema pojma o čemu je on ispituje. Jednog dana biće suviše umorna ili neoprezna i reći će tom svešteniku šta misli o njemu. Onda će stvarno biti gužve... Pa, šta je tu je, nije mogla da se izvlači. Dosta dobro se slagala sa ocem Eianom, koji je bio Uvenov učitelj - za jednog sveštenika, bio je prilično obrazovan. "Reci ocu Eianu da će njegov učenik stići na večeru", rekla je Morgana i opet prekasno shvatila šta čini; znala je da Malina razmišlja o svešteniku i odgovorila je na njene misli, a ne na reči. Izišla je iz sobe, osećajući da mlada žena zuri za njom. Čitave zime, koja je bila teška, sa mnogo kiše, snega i oluja, nije im došao ni jedan jedini putnik. Morgana se nije usuñivala da prede; to je suviše brzo otvaralo kapije transa. Sada je, izgleda, i tkanje počelo slično da deluje. Vredno je šila, kako bi snabdela odećom sve članove domaćinstva, od Urijensa do Malinine nove bebe, ali to joj je smetalo očima; preko zime nije bilo svežeg bilja, pa nije mogla da se bavi ni pripremanjem melema i lekova. Nije imala društvo njene dvorske dame bile su žene Urijensovih oficira i bile su gluplje čak i od Maline; nijedna nije umela da iščita ni jedan jedini redak iz Biblije, i bile su šokirane što Morgana ume da čita, piše i pomalo govori latinski i grčki. A nije mogla da večito sedi sa harfom. I zato je čitavu zimu provela u narastajućoj dosadi i očajanju... ...a najgore je, pomislila je, to što je uvek u iskušenju da sedne i prede, da se prepusti snovima, da pusti um da joj luta, da vidi Artura u Kamelotu, ili Akolona na njegovom pohodu - pre tri godine sinulo joj je kako bi Akolon treblo da provede neko vreme na Arturovom dvoru, da bi ga Artur dobro upoznao i počeo da mu veruje. Akolon je nosio zmije Avalona, i to bi se moglo pokazati kao dobra veza sa Arturom. Akolon joj je strašno nedostajao; u njegovom prisustvu, ona je uvek bila onakva kakvu ju je on video - visoka sveštenica, sigurna u svoje ciljeve i u sebe. Ali to je bila njihova tajna. Tokom dugih, usamljeničkih godišnjih doba, Morgani su se stalno vraćali strahovi i sumnje; možda je ona ipak samo onakva kakvom je smatra Urijens, usamljena kraljica, sve starija, sa telom i umom koji polako venu? Ipak je čvrsto vladala domaćinstvom, i u zamku i u okolim selima, i zato su joj se svi obraćali
za savet. U okolini se govorilo: Kraljica ju mudra. Čak ni kralj ništa ne čini dok se ne posavetuje sa njom. Plemena i Drevni narod gotovo su počeli da je obožavaju; ipak, nije se usuñivala da se često pojavljuje na godišnjim svečanostima. Sada je u kuhinji izdavala nareñenja za svečanu večeru - onoliko koliko se moglo pri kraju zime, dok su putevi zatvoreni. Iz ormana koje je lično držala pod ključem izdvojila je suvo grožñe i voñe, kao i malo začina da se skuva poslednji komad slanine. Malina će reći ocu Eianu da će Uven doći do večere. Urijensu će vesti odneti sama Morgana. Otišla je u njegove odaje, gde ga je zatekla kako dokono baca kockice sa jednim pažom; soba je bila zagušljiva, puna ustajalog vazduha i starosti. To njegovo dugo zapaljenje pluća ove zime barem me je poštedelo njegove postelje, pomislila je Morgana. Dobro je što je Akolon proveo ovu zimu kod Artura; verovatno bismo bili neoprezni i neko bi nas otkrio. Urijens je spustio kockice i pogledao je. Bio je mršaviji, izmožden od duge groznice. Morgana je u nekoliko navrata pomislila da neće preživeti i grčevito se borila da ga spase; zato što ga je ipak na neki način volela i nije želela da umre, a delom i zato što bi ga na prestolu istog časa nasledio Avaloh. "Nisam te video čitavog dana. Bio sam usamljen, Morgana", rekao je Urijens, gotovo dureći se. "Ovaj moj Hju nije ni upola tako lep za gledanje." "Zaista?" Morgana je namerno počela da se šali, onako kako je znala da Urijens voli. "A ja sam vas namerno ostavila same, misleći da si pod starost zavoleo lepe mladiće... ako ga ne želiš, mužu moj, mogu li ja da ga uzmem?" Urijens se nasmejao. "Teraš sirotana da pocrveni", dobroćudno je rekao. "Ali kad si me ostavila ceo dan samog, mogao sam da biram, da li da režim na njega ili na psa." "E, sad sam došla sa dobrim vestima. Večeras ćemo te preneti u salu - Uven se zaputio ovamo i stići će taman na večeru." "Bogu hvala", rekao je Urijens. "Ove zime sam mislio da ću umreti, a da više ne vidim moje sinove." "Pretpostavljam da će se Akolon vratiti za letnje svečanosti." Morgana je osetila duboko u telu ujed gladi, ogromne, i kao da je videla pred sobom Beltanske vatre, do kojih je ostalo još samo dva meseca. "Otac Eian opet me je spopao da zabranim svečanosti", požalio se Urijens. "Dosadilo mi je da ga slušam kako kuka. On hoće da posečemo gajeve, pa da se narod zadovolji blagosiljanjem useva i da odustane od Beltanskih vatri. Činjenica je da se svake godine javlja sve više starih obreda - a ja sam mislio da će ih biti sve manje, kako stari svet polako umire. Hteo sam da stari običaji odumru sa Drevnim narodom, koji ne može da se prilagodi novim običajima. Ali ako se sada i mladi svet okreće paganstvu, moramo da učinimo nešto - možda da zaista posečemo gajeve." Ako to učiniš, postaću ubica, pomislila je Morgana, ali pazila je da joj glas bude nežan i razuman. "To bi bila greška. Hrastovi daju hranu za svinje, a i za ljude. I mi smo morali da koristimo žirovo brašno zbog duge zime. A gaj je tu već stotinama godina - to drveće je sveto." "Zvučiš kao paganka, Morgana." "Zar ti misliš da hrastov gaj nije delo Božje?" uzvratila je. "Zašto bi kažnjavali nedužno drveće zbog toga što ga glupi ljudi koriste na način koji se ne dopada ocu Eianu? Mislila sam da ti voliš svoju zemlju." "Volim je", nadurio se Urijens, "a i Avaloh misli da treba poseći gaj, kako pagani više ne bi imali pribežište. Umesto njega mogli bismo da sagradimo crkvu ili kapelu." "Ali i Drevni su tvoji podanici", rekla je Morgana, "a kao mladić si sklopio Veliki Brak sa zemljom. Zar ćeš lišiti Drevni narod gaja koji im daje zaklon i hranu i koji je njihova crkva, grañena rukama Boga, a ne ljudi? Zar ćeš ih osuditi da umru od gladi, što se dešavalo u drugim zemljama?" Urijens se zagledao u svoje čvornovate šake. Tetovirane zmije na njima toliko su izbledele da su predstvljale samo nejasne plave mrlje. "Pa, tebe zovu Morgana od vila - Drevni narod nije
imogao steći boljeg zastupnika. Pošto moliš za njihov zaklon, gospo moja, poštedeću ga dok god sam živ, ali kad me Avaloh nasledi, on će činiti po svome. Hoćeš li da mi doneseš cipele i ogrtač, pa da večeram u glavnoj sali kao kralj, a ne kao starac u spavaćici i papučama?" "Svakako", rekla je Morgana, "ali ne mogu da te podignem. Neka te Hju obuče." Ipak, kad je oblačenje bilo ogotovo, očešljala je Urijensu kosu i pozvala gardiste koji su očekivali kraljev poziv. Dvojica su ga ponela, načinivši sedište od prepletenih šaka, i prenela ga u glavnu salu, gde je Morgana poreñala jastuke po kraljevskom sedištu i nadgedala dok su smeštali u njih krhko staračko telo. Dotle je već primetila jurnjavu meñu pooslugom i čula je jahače u dvorištu... Uven, pomislila je, jedva pogledavši mladića koji je stupio u salu. Bilo je teško poverovati kako je ovaj mladi vitez, sa širokim ramenima i velikim ožiljkom preko jednog obraza, isti onaj mršavi dečačić koji bi se često došunjao do nje, nalik na pripitomljenu zverčicu, tokom njene prve, očajničke godine na Urijensovom dvoru. Uven je ocu poljubio ruku, a onda se naklonio pred Morganom. "Oče moj. Draga majko..." "Lepo je što si nam se vratio, momče", rekao je Urijens, ali Morgana je zapanjeno zurila u drugog čoveka, koji je u salu ušao posle Uvena. Za trenutak nije mogla da poveruje, kao da je videla duha - da je on stvarno tu, ostila bih ga Vidom... a onda je shvatila. Toliko sam se trudila da ne mislim na Akolona, kako ne bih poludela... Akolon je bio mršaviji od mlañeg brata i nije bio toliko visok. Nakratko je pogledao Morganu dok je klečao pred ocem, ali kada joj se obratio, glas mu je bio bezlično učtiv. "Drago mi je što sam se vratio kući, gospo..." "Lepo je što ste tu", mirno je odgovorila ona, "obojica. Uvene, ispričaj nam kako si stekao taj užasan ožiljak na obrazu. Mislila sam da su se, posle poraza imperatora Lucijusa, svi zakleli Arturu da više neće praviti nevolje!" "Kao i obično", olako je odgovorio Uven. "Neki bandit se uselio u napuštenu tvrñavu i zabavljao se napadajći seljake i nazivajući sebe kraljem. Lotov sin, Gaven, pošao je sa mnom i začas smo ga sredili, a Gaven je tom prilikom stekao i ženu - gospu udovicu, sa mnogo zemlje. Što se tiče ovoga", lako je dodirnuo ožiljak. "Dok se Gaven borio sa gospodarem, meni je pripao njegov pomoćnik - ružno kopile koje se borilo levicom i uspelo da me iznenadi. A bio je i trapav - radije bih se borio sa dobrim mačevaocem nego sa lošim! Da si bila tamo, majko, ne bih imao ovakav ožiljak - onaj što me je krpio imao je prste kao kobasice! Da li me je stvarno puno nagrdio?" Morgana je nežno pogladila pastorka po obrazu. "Meni ćeš uvek biti lep, sine. Ali možda bih još mogla da ti pomognem - vidim da je rana još otekla i upaljena; pre spavanja ću ti doneti obloge, kako bi bolje zacelila. Sada te sigurno boli." "Tako je", priznao je Uven, "ali i dalje mislim da sam imao sreće što nisam dobio trovanje krvi, kao jedan od naših vojnika. Joj, kakva smrt!" Stresao se. "Kada je rana počela da otiče, mislio sam da sam i ja gotov, a moj drug Gaven je rekao da dok god mogu da pijem vino nisam u opasnosti - i pazio je da budem dobro snabdeven. Kunem ti se da sam bio pijan pune dve nedelje, majko!" zakikotao se. "Bio sam spreman da dam sav plen iz tog razbojničkog zamka za jedan tanjir tvoje supe, majko - nisam mogao da žvaćem ni hleb ni suvo meso, i umalo sam umro od gladi. Doduše, izgubio sam i tri zuba..." Morgana je ustala da izbliza pogleda ranu. "Otvori usta. Da", rekla je i dala znak jednm slugi. "Donesi ser Uvenu čorbu i kuvano voće", naredila je. "Neko vreme ne smeš ni pokušavati da žvaćeš. Posle večere ću te previti." "Neću se buniti, majko. I dalje me strašno boli, a osim toga, na Arturovom dvoru postoji jedna devojka - ne bih želeo da odvrati pogled od mene kao da sam demon." Nasmejao se. No, uprkos svim bolovima jeo je neverovatno mnogo, pričajući priče sa dvora i sve ih zabavljajući. Morgana se nije usuñivala da skrene pogled sa svog pastorka, ali tokom čitave večere osećala je na sebi Akolonov pogled, kako je greje kao da je izišla na sunce posle zimskog mraza.
Večera je bila vrlo vesela, ali Urijens je počeo da izgleda umoran i Morgana je pozvala njegovu gardu. "Danas si prvi put ustao iz kreveta, mužu moj - ne smeš da se premoriš." Uven je brzo ustao. "Dozvoli da te ja ponesem, oče." Sagnuo se i podigao starca kao da je dete. Morgana je pošla za njima dvojicom, ali se još jednom osvrnula ka sali. "Postraj se za stvari ovde, Malina - ja ću previti Uvenu obraz pre nego što poñem na počinak." Uskoro je Urijens bio ušuškan u svom krevetu, a Uven je ostao kraj njega dok je Morgana požurila u kuhinju da mu pripremi melem za ranu. Morala je da probudi kuvara koji je dremao i da ga pošalje da ugreje još vode... ako želi da se bavi ovim, morala bi da u svojim odajama drži mangal i mali bakrač vode... kako to da se nije ranije setila? Vratila se gore i namestila Uvena da sedi kako bi mogla da mu privije na obraz tkaninu natopljenu vrelim biljnim melemom, i mladić je uzdahnuo od olakšanja kada je melem počeo da izvlači bol iz zapaljene rane. "Oh, kako je ovo dobro, majko - ona devojka na Arturovom dvoru ne bi umela tako da me neguje. Kada se oženim njome, majko, hoćeš li je naučiti bar nekim stvarima? Zove se Šana i iz Kornvola je. Ona je jedna od dvorkinja kraljice Izote - kako to da Markus naziva sebe kraljem Kornvola, majko? Mislio sam da Tintagel pripada tebi." "To je tačno, sine, nasledila sam ga od Igrene i vojvode Gorloasa. Nisam znala da je Markus poverovao da je kralj", odgovorila je Morgana. "Da li se usudio da proglasi i Tintagel svojim vlasništvom?" "Ne, jer koliko sam čuo, uopšte nema tamo vitezove", rekao je Uven. "Ser Drustan je otišao u izgnanstvo, u Donju Britaniju..." "Zašto? Je li postao izdajnik zbog Lucijusa?" upitala je Morgana. Ovaj razgovor o dvorovima bio joj je kao dah života u mrtvilu ovog izolovanog mesta. Uven je odmahnuo glavom. "Ne... priča se da su on i kraljica Izota počeli suviše dobro da se slažu", rekao je on. "Mada ne mogu mnogo da je krivim... Kornvol je na kraju sveta, vojvoda Markus je star i gunñav, a njegovi komornici kažu i da je impotentan - što čini vrlo teškim život jedne sirote gospe; Drustan je, opet, lep i svira harfu, a gospa je lubitelj muzike." "Zar nam sa dvora nisi doneo nikakvu drugu priču osim o pokvarenim ženama?" pobunio se Urijens, mršteći se, i Uven se nasmejao. "Pa, rekao sam gospi Šani da njen otac može da ti pošalje glasnika, i nadam se, dragi oče, da ga nećeš odbiti kada doñe. Šana nije bogata, ali meni ni ne treba veliki miraz, jer imam mnogo plena iz Donje Britanije - pokazaću ti deo, a doneo sam i poklone majci." Podigao je ruku da pogladi Morganu po obrazu dok se naginjala nad njim da mu promeni oblog. "Ti svakako nisi kao gospa Izota, da okreneš leña mom dobrom starom ocu i da počneš da ga varaš." Morgana je osetila da crveni; brzo se nagnula nad posudu sa melemom, mršteći nos zbog gorkog mirisa. Uven je mislio da je ona najboja žena na svetu, i njegovo poverenje joj je godilo, ali bilo je gorčine u saznanju da je to potpuno nezasluženo. Barem nikada nisam napravila budalu od Urijensa i nisam mu poturala pod nos svoje ljubavnike... "Ali trebalo bi da odeš u Kornvol, čim se otac dovoljno oporavi za putovanje", ozbiljno je nastavio Uven, trzajući se malo kada je melem iz obloga dopro do novog zapaljenog mesta na obrazu. "Moraš raščistiti sa Markusom, majko, da ne može polagati pravo na ono što je tvoje. Toliko dugo nisi bila u Tintagelu da je narod možda i zaboravio da ima kraljicu." "Siguran sam da nije baš tako", rekao je Urijens. "Ali ako mi ovog leta bude dobro, zamoliću Artura, kada odem na Duhove, da se postara o Morganinoj zemlji." "A ako se Uven oženi Korvolkom", rekla je Morgana, "neka on čuva Tintagel u moje ime - da li bi voleo da mi budeš namesnik, Uvene?" "To mi je najveća želja", rekao je Uven, "osim možda da makar jednu noć spavam bez četrdeset različitih bolova u vilici." "Popij ovo", rekla je Morgana, sipajući mu u vino još jedan lek, "i obećavam ti da ćeš spavati." "Spavao bih ja i bez toga, gospo, toliko mi je drago što sam u svojoj kući i u svom krevetu, i da me neguje moja majka." Uven se sagnuo da zagrli oca, a potom je poljubio Morganinu ruku.
"Ali rado ću popiti tvoj lek." Iskapio je vino i pozvao jednog Urijensovog gardistu da mu osvetli put do sobe. Akolon je takoñe prišao da zagrli oca. "I ja ću u krevet... gospo, ima li tamo jastuka i pokrivača, ili je soba prazna i gola? Toliko dugo nisam bio kod kuće, da me ne bi čudilo da zateknem golubove kako se gnezde u onoj staroj sobi koja je bila moja dok je otac Eian pokušavao da mi batinama utuvi u glavu malo latinskog." "Rekla sam Malini da se postara za sve što bi ti moglo biti potrebno", rekla je Morgana, "ali doći ću da proverim. Hoću li ti biti potrebna noćas, gospodaru?" obratila se Urijensu, "ili da i ja poñem na počinak?" Odgovorilo joj je samo tiho hrkanje, i paž Hju je požurio da namesti gospodareve jastuke. "Poñite, gospo Morgana. Ako se probudi, ja ću biti uz njega." "Šta je to sa mojim ocem?" upitao je Akolon kad su izišli. "Imao je zapaljenje pluća ove zime", rekla je Morgana, "a nije više mlad." "A ti si morala da ga neguješ potpuno sama", rekao je Akolon. "Sirota Morgana..." Pogladio ju je po ruci; na zvuk njegovog nežnog glsa, Morgana je morala da se ugrize za usnu. Nešto duboko u njoj, zaleñeno čitave zime, polako se topilo, i pomislila je da će se rasplakati. Brzo je pognula glavu, izbegavajući njegov pogled. "A ti, Morgana, zar nećeš ništa da mi kažeš, ni da me pogledaš...?" Pružio je ruku da je dodirne, a ona je odgovorila kroz stegnute zube. "Čekaj." Pozvala je slugu da donese čiste čaršave i dodatnu ćebad. "Da smo znali da dolaziš, čekala bi te najbolja posteljina i sveža slama u krevetu." "U mom krevetu nije najvažnija sveža slama", šapnuo je on, ali ona je pazila da ga ne pogleda pred slugom koji je nameštao krevet, pripremao toplu vodu i svetiljku i slagao Aolonovo oružje i odeću. Kad su na trenutak ostali sami, on joj se obratio šapatom. "Mogu li kasnije da doñem u tvoju sobu, Morgana?" Odmahnula je glavom i odgovorila takoñe šapatom. "Doći ću ja kod tebe - mogu da smislim neki izgovor što nisam bila u sobi usred noći, ali otkad je tvoj otac bolestan, često dolaze da me zovu k njemu - ne smeju te zateći kod mene..." Na brzinu ga je stegnula za ruku. Njegova ruka kao da ju je opekla. Pošla je sa komornikom da poslednji put obiñe zamak i proveri je li sve zaključano i bezbedno. "Neka vam Bog podari miran san, gospo", rekao je komornik i udaljio se; Morgana se šunjala kroz salu u kojoj je spavala garda; pa uz stepenice, kraj sobe u kojoj je Avaloh spavao sa Malinom i mlañom decom, pa kraj sobe u kojoj je nekada spavao mali Kon sa svojim učiteljem i usvojenom braćom, sve dok ga nije odnelo zapaljenje pluća. U udaljenom krilu bila je Urijensova soba, i njena, pa soba koju su obično davali veoma važnim gostima i, na kraju hodnika, soba koju je ona odredila za Akolona. Šunjala se ka njegovoj sobi, suvih usta, nadajući se da je bio dovoljno razuman da ostavi odškrinuta vrata... zidovi su stari i debeli i nije bilo načina da čuje njene korake pred zatvorenim vratima. Zavirila je u svoju sobu; potom je brzo ušla i izgužvala posteljinu. Njena lična sluškinja, Rua, stara je i gluva, i tokom čitave zime Morgana ju je proklinjala zbog gluvoće i gluposti, ali sada će joj to koristiti... pa ipak, čak ni ona ne sme ujutro zateći Morganinu postelju nedirnutu; čak i stara Rua je svesna da kralj Urijens nije dovoljno zdrav da bi spavao sa svojom kraljicom. Koliko često sam govorila sebi da se ne stidim ovoga što činim... Pa ipak, morala je paziti da ne izazove skandal, jer tako ne bi postigla ništa. Ali mrzela je tajanstvenost i skrivanje. On je ostavio vrata odškrinuta. Morgana je skliznula unutra, osećajući kako joj srce bije, i čvrsto zatvorila vrata; osetila je oko sebe gladni zagrljaj koji joj je smesta probudio čitavo telo. Njegova usta su se sklopila preko njenih kao da je bio željan nežnosti koliko i ona... kao da su očajanje i usamljenost čitave zime prosto nestali, kao da se led otopio, kao da će je zahvatiti bujica... Privila se uz Akolona i pokušala da uzdrži jecaje. Sve njene odluke kako Akolon ne sme da joj bude ništa više nego sveštenik Boginje, da neće dozvoliti ličnu vezu izmeñu njih dvoje, naprosto su nestale pred ovolikom njegovom željom.
Koliko se samo ljutila na Gvenvir, koja je ugrožavala dvor i kraljev ugled, jer svi preziru čoveka koji ne ume da obuzdava svoju ženu. A sada, u Akolonovom naručju, sve njene odluke su nestale. Utonula je u njegove ruke i pustila da je odnese u krevet. 2. Noć je već bila odmakla kada se Morgana izvukla iz Akolonove postelje. On je duboko spavao; provukla mu je prste kroz kosu, blago ga poljubila i iskrala se iz sobe. Nije spavala bojala se da će se uspavati i da će je zateći svitanje. Ostao je još čitav sat do zore. Protrljala je oči; pekle su je. Negde napolju začuo se lavež psa, neko dete je zaplakalo i ućutalo, u bašti su se čule prve ptice. Još nedelju dana, pomislila je, gledajući napolje kroz uzani otvor u zidu, i u ovo doba će već biti dan. Za trenutak se naslonila na zid, obuzeta sećanjima na proteklu noć. Nikada nisam znala kako izgleda biti samo žena, pomislila je. Rodila sam dete, bila sam udata četrnaest godina, imala sam ljubavnike... ali ništa nisam znala, ništa... Iznenada ju je neko grubo uhvtio za mišicu. Začula je Avalohov promukli glas. "Zašto se šunjaš po kući u ovo doba, devojko?" Očito je od nje pomislio da je neka sluškinja; neke od njih su bile sitne i tamnopute, zbog krvi Drevnog naroda. "Pusti me, Avaloše", rekla je, gledajući u lice svog najstarijeg pastorka. Bio je težak i mek, očiju uraslih u salo. Akolon i Uven su bili lepi muškarci, a i na Urijensu se videlo da je nekada bio pristao. Ali za Avaloha to nije važilo. "Oh, moja gospa majka!" uzviknuo je on, uzmakavši i naglašeno se klanjajući. "Ponavljam, šta radiš u ovo doba?" I dalje ju je držao za mišicu; podigla je njegovu šaku kao da je neka gadna buba. "Zar moram da ti se pravdam? Ovo je moja kuća i mogu da idem kuda i kada hoću, i to je jedini moj odgovor." Ne voli me, pomislila je, gotovo isto koliko i ja ne volim njega. "Ne igraj se sa mnom, gospo", rekao je Avaloh. "Zar misliš da ne znam u čijem naručju si provela noć?" Prezrivo je odgovorila. "Znači, sad se igraš čarobnjaka i Vida?" On je spustio glas i sada joj se gotovo ulagivao. "Znam da ti je strašno dosadno, da si udata za čoveka koji bi mogao da ti bude otac - ali neću da povredim svog oca otkrivajući mu gde njegova žena provodi noći, pod uslovom", tu ju je zagrlio i silom je privukao uz sebe. Sagnuo se i gricnuo joj vrat, grebući je neobrijanim obrazima, "pod uslovom da poneku provedeš sa mnom." Otrgla se od njega i pokušala da zvuči vedro. "Ma hajde, Avaloše, zašto bi progonio svoju matoru maćehu kad imaš Prolećnu Devicu i sve lepotice iz sela..." "Ali ti si mi se oduvek dopadala", prekinuo ju je i opet pružio ruku da je pomazi po ramenu, a zatim ju je zavukao pod napola otkopčani ogrtač. Ona se opet otrgla i njegovo lice se pretvorilo u ružnu masku. "Zašto izigravaš čednost? Jesi li bila sa Akolonom ili Uvenom, ili možda sa obojicom zajedno?" Zapanjeno ga je pogledala. "Uven mi je sin! Ja sam jedina majka koju pamti!" "Zar da verujem da bi te to zaustavilo, gospo Morgana? Na Arturovom dvoru svi znaju da si bila Lanseletova ljubavnica i da si pokušala da ga preotmeš od kraljice, i da si spavala i sa Merlinom - da se nisi ustezala od voñenja ljubavi i sa sopstvenim bratom, i da te je zato kralj i oterao sa dvora, kako ga više ne bi izazivala i odvajala od hrišćanstva - zašto bi prezala od svog pastorka? Zna li Urijens kakvu je kurvu uzeo za ženu, gospo?" "Urijens zna o meni sve što treba da zna", rekla je Morgana, čudeći se koliko joj je glas miran. "Što se tiče Merlina, u to vreme nijedno od nas nije bilo u braku, a ni on ni ja nikada nismo marili za pravila hrišćanskog dvora. Tvoj otac to zna i ne zamera mi. Niko sem njega nema prava da mi zamera na ponašanju, a ako mi bude zamerio, pravdaću se njemu, a ne tebi, Avaloše. A sada idem u svoju sobu i preporučujem i tebi da učiniš isto." "Znači, pozivaš se na pagansko ponašanje u Avalonu", zarežao je Avaloh. "Kurvo, kako se usuñuješ da tvrdiš da si dobra..." Zgrabio ju je i silom poljubio. Morgana mu je zarila prste u
trbuh, na šta je jeknuo i pustio je, psujući. "Ništa ja ne tvrdim", besno je rekla. "Ne moram da ti se pravdam za svoje ponašanje, a ako budeš razgovarao s Urijensom, reći ću mu da si položio ruke na mene na način kakav ne pristoji jednom pastorku, i videćemo kome će on verovati." Avaloh je frknuo. "Reći ću ti nešto, gospo: možeš da umiruješ mog oca kako god želiš, ali on je star, i onog dana kada postanem kralj ove zemlje, budi sigurna da neću imati milosti prema onima koji su preživeli samo zato što moj otac nije mogao da zaboravi da je nekada nosio zmije!" "Zamisli samo", prasnula je Morgana. "Prvo pokušavaš da odvučeš u postelju očevu ženu, a onda se hvališeš kako ćeš biti dobar hrišćanin kada naslediš očevo kraljevstvo!" "Ti si me prva začarala - kurvo!" Morgana je morala da se nasmeje. "Začarala? Tebe? Zašto? Avaloše, sve da ostaneš jedini muškarac na svetu, radije ih povela u postelju nekog psa! Tvoj otac je dovoljno star da mi bude deda, ali radije bih legla sa njim nego sa tobom! Zar misliš da sam ljubomorna na Malinu, koja peva po čitav dan kad siñeš u selo zbog žetve ili oranja? Kad bih i bacila čini na tebe, to ne bi bilo zato da uživam u tvojoj muškosti nego da je uništim! A sad sklanjaj ruke sa mene i idi negde gde će te primiti, jer ako me samo još jednom dodirneš, kunem se da ću ti uništiti muškost!" Poverovao je; videla je to po načinu na koji se povukao. No, otac Eian će svakako čuti za ovo, i doći će da je ispituje, i ispitivaće i Akolona, i sluge, a onda će se opet okomiti na Urijensa da poseče sveti gaj i time uništi staru veru. Avaloh se neće zaustaviti dok ceo dvor ne bude igrao kako on svira. Mrzim Avaloha! Iznenadila se kad je shvatila da je ta mržnja fizičko osećanje, bol pod grudnom kosti, drhtanje čitavog tela. Nekada sam bila ponosna; sveštenica Avalona ne laže. A sada moram da u najmanju ruku izbegavam istinu. Čak i Urijens bi mislio da sam preljubnica, da se tajno iskradam do Akolona da zadovoljim požudu... Plakala je od besa kad je opet osetila Avalohove ruke na ramenima i grudima. Optužiće je, ranije ili kasnije, i čak i ako joj Urijens poveruje, svi će je nadgledati. Oh, bila sam srećna, prvi put posle toliko godina, a sad je sve propalo... Pa, sunce je izlazilo, uskoro će se posluga probuditi, a ona mora da im izda uputstva za nastupajući dan. Da li Avaloh samo nagaña? Urijens mora da ostane u krevetu, Avaloh se svakako neće usuditi da ga baš danas uznemiri. Ona mora da pripremi sveži melem za Uvenovu ranu i da iskopa korenje da mu zaleči slomljene zube. Uven je voli - on svakako ne bi slušao Avalohove optužbe. Na tu pomisao osetila je novi nalet gneva, jer setila se Avalohovih reči: Jesi li bila sa Akolonom ili Uvenom, ili možda sa obojicom zajedno...? Ja sam Uvenu majka kao da sam ga rodila! Za kakvu me ženu on smatra? I je li moguće da se na Arturovom dvoru govorka kako je spavala sa kraljem? Kako sad da navedem Artura da prizna Gvideona za sina? Galahad je Arturov naslednik, ali moj sin mora biti priznat, jer potiče od kraljevske loze Avalona. Ipak, ne smem dozvoliti sebi nikakav skandal, pogotovo vezan za rodoskrvnuće sa pastorkom... Zamislila se nad sobom. Kada je shvatila da nosi Arturovo dete, zahvatio ju je očajnički gnev, a sada joj se to činilo nevažno; na kraju krajeva, ona i Artur uopšte nisu poznali jedno drugo. Ali Uven - koji joj nije roñak po krvi - bio joj je sin mnogo više nego Gvideon; Uvena je ona podigla... Pa, sada više nije mogla ništa da učini. Pošla je u kuhinju i saslušala kuvara kako kuka što je sva slanina potrošena i što su ostave prazne, pa će biti teško hraniti pridošlice. "Pa, moraćemo da pošaljemo Avaloha u lov još danas", rekla je Morgana i zaustavila Malinu na stepeništu dok je nosila mužu jutarnje kuvano vino. "Videla sam da si pričala sa Avalohom", rekla je Malina. "Šta ti je rekao?" Malo se mrštila, i Morgana, koja je tako glupoj ženi mogla sa lakoćom da čita misli, shvatila je da je se snaha plaši; smatrala je nepravednim što je Morgana još vitka i čvrsta dok je ona, Malina, debela i izmoždena od trudnoća i poroñaja, i što Morgana uvek ima blistavo čistu crnu kosu dok Malina, neprekidno zauzeta oko beba, nema vremena da svoju uredi.
Morgana je odgovorila istinu, ali je pazila i da ne povredi snahina osećanja. "Razgovarali smo o Akolonu i Uvenu. Ali ostave su prazne, i Avaloh će danas morati u lov na divlje svinje." Tog časa joj je sinulo šta mora da učini, i za trenutak je ukočeno stajala, slušajući u sećanju Ninijanine reči: Avaloh ne sme naslediti oca, i svoj odgovor... Malina je piljila u nju, čekajući da nastavi rečenicu, i Morgana se brzo pribrala. "Reci mu da mora da poñe u lov, još danas, najkasnije sutra, ili ćemo prebrzo potrošiti poslednje brašno." "Svakako ću mu reći, majko", odgovorila je Malina. "Jedva će dočekati izgovor da ode." I mada joj je glas bio žaloban, Morgana je znala da je osetila olakšanje što nije u pitanju ništa ozbiljnije. Sirotica, udata za tu svinju. Uznemirena, setila se šta joj je Avaloh tačno rekao: Onog dana kada postanem kralj ove zemlje, budi sigurna da neću imati milosti prema onima koji su preživeli samo zato što moj otac nije mogao da zaboravi da je nekada nosio zmije! Znači, to joj je posao: da se postara da Akolon nasledi oca, ne zbog svoje bezbednosti ili osvete, nego da bi očuvala staru veru koju su ona i Akolon vratili u ovu zemlju. Kad bih imala pola sata da sve ispričam Akolonu, on bi pošao u lov sa Avalohom, i ne sumnjam da bi sve sredio. Potom je postala hladna i proračunata. Da li da ostanem čistih ruku, da li da sve prepustim Akolonu? Urijens je star; ali može da poživi još godinu, ili još pet godina. Sada, kad Avaloh sve zna, udružiće se sa ocem Eianom da unište svaki uticaj koji bi Akolon i Morgana mogli da imaju, i sve što je do sada učinila propašće. Ako Akolon želi ovo kraljevstvo, možda bi on trebalo da se postara da ga stekne. Ako Avaloh umre od otrova, umreću i ja - kao čarobnica. Ali ako sve prepusti Akolonu, to bi sviše ličilo na onu staru baladu: U lov dva brata poñoše... Da li da kažem Akolonu, da li da pustim da pobesni i preuzme stvar u svoje ruke? Uznemirena, još ne znajući šta da učini, pošla je da potraži Akolona. Našla ga je u Urijensovoj sobi kako govori: "Danas Avaloh ide u lov na divlje svinje - ostave su gotovo prazne. Poći ću i ja sa njim. Odavno nisam lovio u svojoj zemlji..." "Ne", oštro je rekla Morgana. "Ostani danas sa svojim ocem. Bićeš mu potreban, a Avaloh ima lovce da mu pomažu." Moram mu nekako staviti do znanja šta nameravam, pomislila je, a onda se predomislila. Ako bude znao šta ona planira - mada ni sama još nije znala na šta će je nužda naterati - nikada neće pristati, osim možda u prvom naletu gneva kad čuje šta joj je Avaloh rekao. A ako i bude tako - mada mislim da ga dovoljno poznajem, možda me glad za njegovim telom zavarava, možda je manje častan nego što ja mislim - ako bi i pristao da učestvuje u ovome, postaće bratoubica, a to ne odgovara budućnosti koju sam predvidela za nas. Meni je Avaloh rod samo preko muža; nema krvne veze koja bi me osramotila. Da sam rodila Urijensu sina, bilo bi drugačije. Sada joj je bilo drago što nije rodila dete Urijensu. "Neka Uven ostane sa ocem", rekao je Akolon. "Pošto mu je rana na obrazu još zapaljena, on treba da sedi kraj ognjišta." Kako da ga navedem da shvati? Njegove ruke moraju ostati čiste; mora biti ovde kada stignu vesti... šta da mu kažem, kako da mu stavim do znanja koliko je ovo važno, jer to je možda najvažnije od svega što bih ikada mogla da tražim od njega? Zbog hitnje i nemogućnosti da kaže šta zaista misli, glas joj je bio oštar. "Možeš li da me poslušaš bez rasprave, Akolone? Ako treba da negujem Uvena, neću imati vremena da se staram i o vašem ocu, a u poslednje vreme je ionako prečesto bio prepušten posluzi!" A ako Boginja bude sa mnom, bićeš potrebniji svom ocu nego ikada ranije, pre nego što se ovaj dan završi... Petljala je sa rečima, u nadi da Urijens neće shvatiti šta se dešava. "Tražim to kao tvoja majka", rekla je, ali istovremeno se obraćala Akolonu svom snagom uma: Nareñujem ti u ime Majke... "Poslušaj me", rekla je, a onda se okrenula od Urijensa tako da je samo Akolon vidi i dodirnula izbledeli plavi polumesec na svom čelu. Akolon ju je gledao - zbunjeno, ispitivački -
ali ona se brzo opet okrenula, blago odmahujući glavom, nadajući se da je barem razumeo zašto ne mogu da otvoreno razgovaraju. On se namrštio. "Naravno, ako ti je toliko stalo. Nije mi teško da ostanem uz oca." Avaloh je izjahao sredinom prepodneva, sa četvoricom lovaca, i dok je Malina bila u donjoj sali, Morgana se ušunjala u njihovu spavaću odaju, prevrćući po razbacanim stvarima, dečijoj odeći i prljavim pelenama. Konačno je našla malu bronzanu narukvicu koju je često viñala na Avalohovoj ruci. U Malininom kovčegu bilo je i zlatnih predmeta, ali se nije usuñivala da ih uzme, jer bi Malinina služavka mogla da primeti da nešto nedostaje. I ovako ju je zatekla u sobi. "Šta želite, gospo?" upitala je služavka. Morgana je odglumila bes. "Neću da živim u kući koja više liči na svinjac! Gledaj sve ove prljave pelene, smrde do neba! Smesta ih nosi dole i daj ih praljama, a onda počisti i provetri sobu - ili treba ja da uzmem metlu u ruke?" "Nikako, gospo", rekla je sluškinja, prebledevši, i uzela iz Morganinih ruku gomilu odeće. Morgana je brzo sakrila bronzanu narukvicu pod haljinu i sišla u kuhinju po vrelu vodu za Uvenove obloge; to je bilo najvažnije, a danas mora tako urediti kućne poslove da po podne bude slobodna... Poslala je po najboljeg vidara, jer joj je bio potreban njegov alat, i posadila Uvena da sedne sa otvorenim ustima kako bi mogla da pronañe slomljeni koren zuba. On je stoički podneo čačkanje i čupanje (mada se koren opet slomio, pa je morala po drugi put da ga traži; srećom mu je čitava vilica bila utrnula i neosetljiva), i konačno je uspela da izvuče i poslednji ostatak, pa je posula ranu svojim najjačim melemom protiv bolova i ponovo stavila obloge na otekli obraz. Potom je napojila Uvena žestokim pićem i poslala ga u krevet; on se bunio, tvrdeći da je jahao i borio se i kad je bio u mnogo gorem stanju nego sad, ali ona mu je odlučno naredila da legne i pusti da lekovi što bolje deluju. Tako je i Uven bio sklonjen sa puta i biće van sumnje. A pošto je poslala sluškinje da peru, Malina je počela da se žali. "Ako treba da imamo novu odeću za Duhove i ako treba da završim Avalohov ogrtač - ti ne voliš da predeš, majko, ali ja moram da tkam Avalohov ogrtač, a sve žene greju vodu za pranje i spremaju prakljače..." "Oh, to sam potpuno zaboravila", rekla je Morgana. "Pa, tu se ništa ne može, moraću da predem - osim ako bi možda pristala da mi prepustiš tkanje." Još bolje od narukvice, pomislila je - ogrtač koji mu sprema njegova žena. "Hoćeš li, majko? Ali ti na razboju imaš novi ogrtač za kralja..." "Urijensu nije toliko potreban kao Avalohu", rekla je Morgana. "Uzeću da tkam Avalohov ogrtač." A kada završim, pomislila je i stresla se, ogrtač mu ionako više neće trebati... "Onda ću ja da predem", rekla je Malina, "i biću ti zahvalna, majko - ti tkaš lepše od mene." Prišla je i prislonila obraz uz svekrvin. "Uvek si tako dobra prema meni, gospo Morgana." Ali ti ne znaš šta ću danas tkati, dete. Malina je sela i uzela preslicu. Za trenutak je zastala, pritiskajući dlanovima leña. "Nije ti dobro, snaho?" "Nije to ništa - mesečnica mi kasni četiri dana", rekla je Malina. "Bojim se da sam opet noseća, a nadala sam se da ću moći da dojim bebu još godinu dana..." Uzdahnula je. "Avaloh ima dovoljno žena u selu, ali mislim da se i dalje nada da ću mu roditi sina umesto sirotog Kona. On uopšte ne voli devojčice - čak nije ni plakao lane, kad je Meva umrla, baš pred moj poroñaj. Ali opet sam rodila žensko, i on je bio strašno besan na mene. Morgana, ako se zaista razumeš u čarolije, možeš li mi dati neku amajliju da sledeći put rodim sina?" Morgana se nasmešila dok je provlačila čunak kroz potku. "Ocu Eianu se to ne bi dopalo. On bi ti rekao da se za sina moliš Devici Mariji." "Pa, njen sin je bio čudo, a i ja počinjem da verujem da bi bilo čudo kad bih opet uspela da rodim sina", rekla je Malina. "Ali možda je sve to samo zbog ovog strašnog, hladnog vremena." "Napraviću ti lekoviti čaj za to", rekla je Morgana. "Ako si zaista noseća, kunem ti se da ti neće naškoditi, a ako ti samo sve kasni zbog mraza, vratiće ti mesečnicu." "Je li to neka čarolija iz Avalona, majko?" Morgana je odmahnula glavom. "To je samo poznavanje lekovitog bilja", rekla je pre nego što
je otišla u kuhinju da spravi čaj. "Popij ga što vrelijeg", rekla je kad ga je pružila Malini, "i umotaj se u šal dok predeš, pokušaj da se ugreješ." Malina je poslušno ispila napitak, kriveći lice zbog ukusa. "Oh, grozno je!" Morgana se nasmešila. "Trebalo je da stavim i malo meda, kao kad pravim čajeve za decu." Malina je uzdahnula i ponovo uzela preslicu u ruke. "Gvinet je dorasla do preslice - ja sam naučila da predem kad mi je bilo pet godina." "I ja sam", rekla je Morgana, "ali molim te, nemoj danas početi da je učiš. Ne volim buku dok tkam." "Dobro, onda ću reći dadilji da odvede svu decu na sprat", rekla je Malina, i Morgana je prestala da misli na nju, jer počela je da polako provlači čunak kroz potku i da se navikava na šaru. Ogrtač je trebalo da bude na zelene i smeñe kvadrate, što nije teška šara za dobru tkalju; dok god bude mogla da automatski broji niti, neće morati mnogo da misli na to... predenje bi bilo bolje. No, svi su znali koliko ona ne voli preslicu i primetili bi da se baš danas ponudila da prede. Čunak je leteo preko tkanine: zeleno, smeñe, zeleno, smeñe, menjala je čunak posle svakog desetog reda, uzimajući drugu boju niti. Ona je naučila Malinu kako da oboji vunu u ovu zelenu boju, jer ona je to naučila u Avalonu... zeleno kao mlado lišće u proleće, smeñe kao zemlja i trulo lišće po kome divlja svinja rije u potrazi za žirom... čunak je leteo preko razboja, i posle svakog reda sabijala je češljem niti; ruke su joj se kretale automatski, nalevo, pa nadesno, pa naniže, sabijajući, pa po drugi čunak... Kad bi Avalohov konj pao i slomio mu vrat, spasao bi me onoga što moram da učinim... Bilo joj je hladno, drhtala je, ali je naterala sebe da ne obraća pažnju, usmerivši se na čunak koji se provlačio ispod i iznad niti, ispod i iznad, puštajući da joj se slike slobodno pojavljuju u umu; Akolon u Urijensovoj sobi kako igra kockica sa ocem, Uven kako spava, nemirno se prevrćući u postelji, jer mu je bol iz obraza prodirao i u san, ali sada će sve lepo zarasti... Kad bi divlji vepar nasrnuo na Avaloha, i kad bi lovci bili prespori da mu pomognu... Rekla sam Ninijani da neću da ubijam. Nikada ne imenuj izvor iz koga ne želiš da piješ... Pred očima joj se pojavila slika Svetog kladenca u Avalonu, sa vodom koja je izvirala i prelivala se u jezerce. Čunak je proletao, gore pa dole, zeleno i smeñe, zeleno i smeñe, kao sunce kad prodire kroz zeleno lišće na smeñu zemlju, gde se prolećne plime bude, pa šuma bruji od života, sokovi se bude u smeñem drvetu... čunak je bio sve brži, sve brži, svet joj se zamaglio pred očima... Boginjo! Ti koja juriš kroz šumu sa jelenima... svi ljudi su u tvojim rukama, i sve zveri... Pre mnogo godina bila je Devica Lovac, blagosiljala je Rogatog i poslala ga da trči s jelenima i da ih pobedi ili umre, po Boginjinoj volji. Vratio joj se... sada više nije bila ta Devica, koja drži sve moći lovaca. Kao Majka, imala je moć plodnosti, satkala je čini kojima je odvela Lanseleta u Eleninu postelju. Ali materinstvo se za nju završilo u krvi pri Gvideonovom roñenju. Sada je sedela sa čunkom u rukama i tkala smrt, kao da je senka same Smrti. Svi su ljudi u tvojim rukama, da žive ili umru, Majko... Čunak je blistao, pojavljivao se i nestajao, zeleno, smeñe, zeleno kao lišće u šumi, gde trče zveri... divlji vepar koji njuška, rokće i rije svojim dugačkim kljovama, krmača sa prasićima okupljenim iza nje, ispod potke... čunak joj je leteo u rukama i nije videla ništa, samo je čula roktanje svinja u šumi. Ceridven, Boginjo, Majko, Smrti, Veliki gavrane... Gospo života i smrti... Velika Krmačo, ti koja jedeš svoje mlade... Zovem te, prizivam te... Ako si zaista tako odlučila, ti to treba da izvedeš... Vreme je klizilo i menjalo se oko nje, ležala je u bari i sunce joj je peklo leña dok je trčala s Kraljem Jelenom, kretala se kroz šumu, polako, rokćući... osećala je život, lovce kako trupkaju i viču... Majko! Velika Krmačo... Morgana je nekim delićem svesti bila svesna da joj se ruke i dalje kreću, sasvim mirno, zeleno i smeñe, smeñe i zeleno, ali pod spuštenim kapcima uopšte nije videla sobu ni niti, nego samo prolećno zelenilo pod drvećem, blato i mrtvo lišće, smeñe od zime, i kao da je bila na sve četiri u mirisnom blatu... Život Majke ovde pod drvećem... iza sebe je čula tiho njuškanje i skičanje svojih mladih, i osećala je njihove njuščice kako riju u potrazi za korenjem i žirom... smeñe i zeleno,
zeleno i smeñe... Šok joj je protresao čitavo telo kada je čula trupkanje u šumi i udaljene uzvike... telo joj je bilo nepokretno nad razbojem, tkajući smeñu nit i menjajući je za zelenu, čunak za čunkom, samo su joj prsti bili živi, ali u isto vreme je osećala nalet užasa i gneva, i jurnula je, puštajući da je zahvati život krmače... Boginjo! Ne dozvoli da nedužni pate... Lovci ti ništa ne znače... Nije mogla ništa da učini, samo je užasnuto gledala, drhteći od zadaha krvi, krvi svog para... krv je lila iz ogromnog vepra, ali to joj nije bilo važno, on je morao da umre, kao i Kralj Jelen... kada doñe vreme, njegova krv mora linuti na zemlju... iza sebe je čula skičanje svojih preplašenih prasića i iznenada kao da ju je obuzela Velika Boginja, i nije znala da li je više Morgana ili Velika Krmača, čula je svoje duboko roktanje - kao kada je, u Avalonu, podigla ruke i navukla na sebe izmaglicu Boginje, tako je sada zabacila glavu, drhteći, rokćući, jer čula je iza sebe strah svojih prasića... načinila je nekoliko kratkih, naglih koraka, mahala je glavom, počela je da trči u krug... zeleno i smeñe u njenim očima, nebitan čunak u tuñim prstima, neprimećen... a onda, izluñena od tuñinskih mirisa, krvi, gvožña, nepoznatog, stranaca na dve noge, osetila je ubod metala i oči su joj se nalile krvlju kroz zeleno i smeñe u šumi, osetila je da joj se kljove zarivaju, osetila je vrelu krv kako teče dok je napušta život i onda više ništa nije osećala... a čunak je nastavljao dalje, olovno težak, tkajući zeleno i smeñe preko agonije u trbuhu i crvenila krvi u očima i srcu, vrisci su joj još odjekivali u ušima i u tihoj sobi, gde se čulo samo škripanje razboja i šuškanje vune na preslici... njihala se, ćutke, iscrpljena od transa... skljokala se preko razboja i ostala da leži na njemu, nepokretna. Posle nekog vremena začula je Malinin glas, ali nije se ni pokrenula ni odgovorila. "Ah! Gvinet, Morga - majko, jesi li bolesna? Oh, nebesa, ona hoće da tka, a zna da od toga uvek dobija ovakve napade! Uvene! Akolone! Hodite, majka se onesvestila za razbojem..." Osećala je kako je žene tapšu po rukama, kako je zovu po imenu, čula je Akolonov glas, osetila je kako ju je podigao i poneo. Nije se pokrenula, nije progovorila, nije mogla - pustila je da je položi u postelju, da donese vino da je povrati, osetila je kako joj curi niz vrat, i želela je da kaže, dobro sam, pusti me, ali umesto toga čula je sopstveno preplašeno skičanje i ostala je nepokretna, agonija ju je rastrzala, i znala je da će je Velika Krmača pustiti kad umre, ali će prvo morati da istrpi sve njene muke... i čak i dok je ležala, slepa, u transu, u agoniji, čula je zvuk lovačkog roga i znala je da to donose kući Avaloha, mrtvog na konju, jer proburazila ga je krmača, napavši ga trenutak pošto je ubio njenog vepra... a onda je on ubio krmaču... smrt, krv, ponovno roñenje i tok života mešali su se u šumi, kao što se čunak kreće preko razboja... Prošli su sati. I dalje nije mogla ni da se pomeri bez užasnog bola; to joj je gotovo prijalo. Nisam mogla da ostanem nedodirnuta njegovom smrću, ali Akolonove ruke su čiste... Pogledala ga je pravo u oči. Naginjao se nad njom, zabrinut i preplašen, i na trenutak su bili sami. "Možeš li sad da govoriš, ljubavi?" šapnuo je. "Šta se desilo?" Odmahnula je glavom, još nije mogla da govori. Ali njegov dodir bio je nežan i brižan. Znaš li šta sam učinila za tebe, ljubavi najdraža? Sagnuo se da je poljubi. Nikada neće saznati koliko je malo nedostajalo da budu otkriveni i pobeñeni. "Morao bih da se vratim kod oca", uznemireno je rekao on. "Stalno plače i ponavlja kako bi, da sam i ja pošao u lov, moj brat ostao živ - uvek će me kriviti zbog toga." U njegovim tamnim očima primećivao se nemir. "Ti si mi naredila da ne idem", rekao je. "Da li si magijom znala šta će se desiti, voljena?" Uspela je da smogne malo glasa u bolnom grlu. "To je volja Boginje", rekla je. "Kako Avaloh ne bi uništio ono što smo ovde stekli." Uprkos ogromnom bolu, uspela je da pokrene jedan prst i pogladila je tetoviranu zmiju na ruci koja joj je dodirivala lice. Njegov izraz se promenio i odjednom postao pun straha. "Morgana! Da li je ovo tvoje delo?" "Zar treba da pitaš?" šapnula je. "Čitavog dana sam tkala, videli su me i Malina i sluge i deca... to je njena volja i njeno delo, a ne moje."
"Ali znala si, znala si da će...?" Polako je klimnula glavom, očiju punih suza, a on se saguo da joj poljubi usne. "Neka bude tako. Takva je volja Boginje", rekao je i izišao. 3. U šumi se nalazilo mesto gde se hitri potok širio meñu stenjem u duboko jezerce; Morgana je sela kraj njega, na pljosnati kamen sa koga se lepo videla voda, i naterala Akolona da sedne kraj nje. Tu ih niko neće videti, sem malog drevnog naroda, a oni nikada ne bi izdali svoju kraljicu. "Mili moj, koliko godina već radimo zajedno - reci mi, Akolone, šta ti misliš da radimo?" "Gospo, bio sam zadovoljan što sam znao da ti imaš cilj", rekao je, "i nisam želeo da te ispitujem. Da si tražila samo ljubavnika", pogledao ju je u oči i uhvatio ju je za ruku, "mogla si da biraš i meñu onima koji su spretniji od mene u takvim igrama... ja te volim, Morgana, i bio sam... zadovoljan i počastvovan... što si izabrala mene, makar i samo za sadruga i za nekoga ko će smeti da te nežno dodirne, ali nije me to privuklo tebi, kao sveštenika sveštenici." Oklevao je, i neko vreme je sedeo šarajući čizmom po pesku. "Bilo mi je jasno", nastavio je posle nekog vremena, "da imaš neku svrhu, da ti nije želja samo da obnoviš veru u ovoj zemlji, niti da ponovo dosegneš mesečeve plime - mada mi je bilo drago da ti pomažem u tome i da delim obrede sa tobom, gospo. Ti si istinski bila gospa ove zemlje, naročito drevnom narodu koji u tebi vidi Boginju. Neko vreme sam mislio da nam je dato samo da obnovimo staru veru. Ali sada mi je jasno, mada ne znam zašto", dodirnuo je zmije koje su mu se preplitale preko podlaktica, "da sam preko ovoga vezan za ovu zemlju, da patim, pa i umrem za nju ako bude trebalo." Iskorisitla sam ga, pomislila je Morgana, isto onako nemilosrdno kao i Vivijen mene... "Dobro znam", nastavio je on, "da se ta velika žrtva traži jednom u stotinu godina. Ipak, kad sam dobio ovo", opet je dodirnuo zmije, "bilo mi je jasno da mogu i ja biti taj koga će Gospa pozvati da izvrši drevnu žrtvu. Od tada sam na to pomišljao samo kao na maštariju nezrelog dečaka. Ali ako treba da umrem..." Glas mu je zamro, nalik na talasiće u jezercu. Sve je bilo mirno; mogli su da čuju neku bubu kako se probija kroz suvu travu. Morgana nije rekla ni reč, mada je osećala njegov strah. On će morati da bez ičije pomoći prevaziñe granice straha, baš kao što je to učinila ona... i Artur, i Merlin, i svako ko se suočio sa konačnom proverom. A ako i njega čeka takva provera, mora biti spreman za nju. "Da li se to traži od mene, gospo?" upitao je on. "Da umrem? Mislio sam - ako je potrebna žrtva u krvi - da je Avaloh već postao njen..." Primetila je kako mu se grče mišići na licu; stegao je vilicu i s mukom progutao knedlu. I dalje nije govorila, mada ju je srce bolelo dok ga je gledala. Ko zna zašto, setila se Vivijeninh reči: Doći će vreme kada ćeš me mrzeti onoliko koliko me sada voliš... I opet je osetila nalet ljubavi i bola. Ipak, stegla je srce; Akolon je stariji nego što je Artur bio na Ostrvu zmaja. I mada je Avaloh zaista bio žrtva krvi, prolivene u čast Boginje, ničija krv ne može da zameni neku drugu, niti bi Avalohova smrt oslobodila njegovog brata obaveze da žrtvuje svoj život. Utom je Akolon konačno duboko uzdahnuo. "Neka bude tako - dovoljno često sam u bitkama gledao smrti u oči. Zakleo sam joj se, do smrti, i neću da budem krivokletnik. Reci mi kakva je njena volja, gospo." Tek sad je smela da ga uhvati za obe ruke. "Mislim da nećeš morati da žrtvuješ svoj život, a svakako ne na oltaru. Ipak, potrebna je provera; a smrt nikada nije daleko od takvih provera. Hoće li te umiriti ako ti kažem da sam se i ja suočila sa smrću na taj način? A evo me ovde, kraj tebe. Reci mi: jesi li se zakleo na vernost Arturu?" "Ja nisam njegov vitez", rekao je Akolon. "Videla si da je Uven postao vitez, ali ja nisam, mada sam se uvek srčano borio rame uz rame sa njima." Morgani je to bilo drago, mada je znala da je sada spremna da iskoristi i takav zavet vernosti protiv Artura. "Slušaj me, mili moj", rekla je. "Artur je dva puta izdao Avalon; a samo iz Avalona može doći kralj koji će vladati čitavom ovom zemljom. Mnogo puta sam pokušavala da podsetim Artura na zavet koji je dao. No, on me ne sluša, a ipak je, u oholosti, zadržao sveti mač
Ekskalibur, koji pripada Posvećenim sudovima Obreda, a ima i magijske kanije koje sam mu ja načinila." Primetila je da je on prebledeo. "Ti to zaista nameravaš - da srušiš Artura?" "Ne, ne nameravam - ukoliko bude prestao da uporno krši svoj zavet Avalonu", reka je Morgana, "a daću mu svaku moguću priliku da postane onakav kakav se zarekao da će biti. A Arturov sin još nije spreman za toliki izazov. Ti nisi dečak, Akolone, i učio si veštinu kraljevanja, a ne magije, uprkos ovome." Dodirnula je vrhom prsta njegove tetovirane zmije. "Reci mi sada, Akolone od Velsa, ako sve ostale mogućnosti propadnu, hoćeš li biti zaštitnik Avalona, hoćeš li izazvati izdajnika i oduzeti mu mač koji je stekao izdajom?" Akolon je duboko uzdahnuo. "Da izazovem Artura? Dobro je što si me prvo pitala jesam li spreman da umrem. Sve govoriš u zagonetkama. Nisam znao da Artur ima sina." "Njegov sin je sin Avalona i prolećnih vatri", rekla je Morgana. Misila je da je odavno prestala da se stidi zbog toga - ja sam sveštenica, ne moram da podnosim muškarcima račune o onome što smeram - ali nije smogla snage da pogleda Akolona u oči. "Slušaj, i sve ću ti ispričati." On je nemo sedeo dok mu je pričala o proglašenju kralja na Ostrvu zmaja, i o svemu što se dešavalo kasnije; ali kad je rekla da je pobegla iz Avalona i kako je rodila Gvideona, pružio je ruku i čvrsto je stegao za prste. "On je prošao svoje probe", govorila je dalje, "ali je mlad i neiskusan; niko nije ni pomislio da bi Artur pogazio svoj zavet. I Artur je bio mlad, ali je proglašen za kralja kada je Uter već bio star i na samrti, i ljudi su svuda tragali za kraljem koji bi bio poreklom sa Avalona. Sada je Arturova zvezda visoko i svi ga poštuju, i čak i uz pomoć svih moći Avalona, Gvideon ne bi mogao da izazove Artura kako bi mu preoteo presto." "Zašto misliš da ja mogu da uzmem Arturu Ekskalibur, a da me njegovi ljudi ne ubiju na mestu?" upitao je Akolon. "A nema mesta na svetu gde bih mogao da ga zateknem bez čuvara, pa da ga tada izazovem." "To je istina", rekla je Morgana, "ali ne moraš ga izazvati na ovom svetu. Postoje i druge oblasti, koje uopšte ne spadaju u ovaj svet, i u nekoj od njih možeš uzeti od njega mač Ekskalibur, na koji je izgubio i poslednji nagoveštaj prava, ko i magijske kanije koje ga štite od ranjavanja. Kad jednom bude razoružan, biće isti kao i svaki drugi čovek. Videla sam njegove prve vitezove - Lanseleta, Gavena, Gareta - kako ga sa lakoćom pobeñuju na turnirima. On nije najveći ratnik, niti mu je to ikada i bilo potrebno, pošto je imao taj mač i kanije. A kada Artur bude mrtav..." Morala je da prekine i umiri sopstveni glas, znajući da će zaslužiti kletvu bratoubice, istu onu koje je želela da poštedi Akolona kada je Avaloh morao da umre. "Kada Artur bude mrtav", ponovila je, "ja sam najbliža njegovom prestolu, jer sam mu sestra. Vladaću kao Gospa od Avalona, a ti ćeš biti moj par i vojskovoña. Istina, kada doñe vreme, i ti ćeš biti izazvan i ubijen kao Kralj Jelen... ali do tada ćeš biti kralj, moja desna ruka." Akolon je uzdahnuo. "Nikada nisam ni pomislio da ću biti kralj. Ali ako mi ti zapovedaš, gospo, vršiću njenu volju - i tvoju. Ali da izazovem Artura i uzmem mu mač..." "Nisam ni pomislila da te uputim, ne dajući ti svu pomoć koju mogu. Zašto sam inače provela duge godine u učenju magije, i zašto sam te učinila svojim sveštenikom? A postoji i neko veći od mene, ko će nam oboma pomoći kada doñe vreme za tvoju proveru." "Govoriš o onim magijskim područjima?" upitao je Akolon, gotovo šapatom. "Opet te ne razumem." To me ne čudi; ni sama ne znam šta nameravam da učinim, niti šta da kažem, pomislila je Morgana, ali je prepoznala neobičnu izmaglicu u umu i videla je kako se zgušnjava, u stanje u kome se stvaraju najjače čini. Sada moram verovati Boginji, i nek me ona vodi. Ne samo mene nego i njega koji stoji uz mene i koji će uzeti mač iz Arturovih ruku. "Veruj mi i pokori se." Ustala je i pošla kroz šumu, bez šuma, tražeći... šta je tražila? Upitala se u sebi i začula je svoj glas: "Raste li ovde leska, Akolone?" On je klimnuo glavom i odveo je u šumarak, koji je u ovo dovba godine razvijao tek pupoljke
lišća i cvetova. Divlje svinje pojele su sve lešnike; po gustom pokrivaču starog lišća ostale su razbacane samo slomljene ljuske. No, videli su se i novi izdanci, od kojih će nastati mlada stabla, kako život šume ne bi nikada bio prekinut. Cvet, plod i seme. I sve se vraća i niče i raste i konačno predaje tela Gospi da ih ona ponovo čuva. Ali ona koja radi, ćutke i sama, u srcu prirode, ne može da razvije svoju magiju bez snage Njega, onog koji trči sa jelenima i sa letnjim suncem izvlači najveće bogatstvo iz njene materice. Ispod leskovog stabla se okrenula da pogleda Akolona, i dok je deo njenog uma bio svestan da joj je on ljubavnik, sveštenik koga je sama odabrala, znala je i da je on upravo pristao na probu koja prevazilazi njene pojedinačne moći. Leskov gaj bio je sveto mesto čak i pre nego što su Rimljani došli na ova ostrva u potrazi za olovom i kalajem. Na ivici gaja nalazilo se jezerce, oivičeno sa tri sveta drveta, leskom, vrbom i jovom - što je magija starija čak i od magije hrasta. Površina jezerceta bila je delimično zaklonjena opalim lišćem i grančicama, ali voda je bila bistra i tamna, smeña kao šuma, i ugledala je u njoj odraz sopstvenog lica kad se sagnula da zagrabi vodu u dlanove, kako bi ovlažila čelo i usne. Odraz lica se talasao i menjao, i ugledala je na trenutak neobične, duboke oči žene iz onog starijeg sveta. A od onog što je videla u tim očima nešto duboko u njoj zgrčilo se od užasa. Svet se oko njih lagano menjao - bila je sigurna da neobični predeo u kome su se našli leži negde na granicama Avalona, a ne u dalkim pustarama Severnog Velsa. Ipak, u umu joj se javio glas: Ja sam svuda, i gde god se leska ogleda u svetom jezercu, tu sam i ja. Čula je Akolonov zadivljeni uzdah i okrenula se. Gospa iz vilinskog carstva bila je sa njima, nema i uspravna u onoj svetlucvoj odeždi, čela ovenčanog vrbom. Da li je govorila ona ili gospa? Postoje i druge probe, a ne smo trk sa jelenima... i odjednom se začuo rog, dalek i jeziv, odnekud iz leskovog gaja... ako je to bio leskov gaj. A onda se lišće podiglo i zašumelo, i začuo se nalet iznenadnog vetra, od koga su se grane zanjihale i zaškripale, i Morganino telo i krv obuzela je jeza straha. On dolazi... Polako, oklevajući, okrenula se i primetila da nisu sami u gaju. Na samoj ivici izmeñu svetova, stajao je on... Nikada nije pitala Akolona šta je on video... ona je videla samo senku jelenskog rogovlja, blistavo zlatno i purpurno lišće na istoj grani sa prvim prolećnim pupoljcima, tamne oči... jednom je legla sa njim, ovako u šumi, ali znala je da sada nije došao zbog toga. Sada i ona, pa čak i gospa, moraju da se povuku. Njegov korak, lak na lišću, ipak je nekako pokretao i vetar koji je prožimao čitav gaj, pa su joj lepršali i kosa i ogrtač. Bio je visok i crn, i izgledalo je da je istovremeno odeven u bogatu odeždu i u lišće, a mogla bi se zakleti da je u isto vreme videla i njegovo telo, glatko i nago. Dao je znak, podižući vitku ruku, i Akolon je poslušno pošao napred, korak po korak... i sada je videla i Akolona, sa krunom i ogrtačem, sa lišćem i rogovljem na čelu, kako svetluca u neobičnom, nepokretnom svetlu vilinskog sveta. Morgana je osećala da će je vetar svakog časa srušiti; osećala je da se u gaju nalaze obličja i lica koja nije mogla jasno da vidi; nije bila na probi ona, nego njen čovek. Činilo joj se da čuje uzvike i zvuk roga; da li to jahači jezde kroz vazduh, ili tutnjava njihovih kopita odjekuje po šumskom tlu, stvarajući tu strašnu buku od koje nije mogla jasno da misli? Znala je da Akolon više nije uz nju. Stajala je, stežući leskovo stablo, krijući lice; nije znala, nikada neće saznati, ni ne treba da zna u kakvom vidu će se odigrati Akolonovo proglašenje za kralja... to nije bilo u njenoj moći, ni da učini ni da zna. Prizvala je moći Rogatog preko gospe, a on je otišao tamo kuda neće moći da ga prati. Nije znala koliko dugo je tako ostala, držeći se za lesku, čela bolno pritisnutog o koru drveta... a onda je vetar zamro i Akolon je opet bio uz nju. Stajali su zajedno, sami u leskovom gaju, i čuli su samo odjeke grmljavine sa tamnog i vedrog neba, na kome je sunčeva ivica plamtela kao usijani metal iza tamnog kruga meseca u pomračenju, a zvezde su sijale u nepostojećoj noći. Akolon ju je obgrlio. "Šta je to, šta je to?" šaptao je. "Pomračnje." Nije mogla da poveruje koliko joj je glas miran. Osećala je da joj od dodira
njegove ruke srce opet normalno kuca, jer grlio ju je, topao i živ. Tlo joj je bilo sasvim mirno pod nogama, čvrsta zemlja leskovog gaja, a kada je pogledala jezerce, ugledala je grančice, odlomljene na neprirodnom vetru koji je zahvatio gaj. Neka ptica kao da se požalila na iznenadnu tamu, a kraj njihovih nogu neko malo, ružičasto prase rovalo je po smeñem lišću. A onda se vratila svetlost, toliko blistava da je mogla da prati ivicu senke koja se udaljavala. Primetila je da Akolon zuri uvis i oštro ga opomenula. "Spusti pogled - sad, kad je pomračenje prestalo, možeš da oslepiš!" On je brzo poslušao i zagledao se u nju. Kosa mu je bila raščupana od nezemaljskog vetra, i u njoj je ugledala purpurni list od koga je zadrhtala, jer stajali su pod leskom koja tek što je počela da pupi. "Otišao je", šapnuo je Akolon, "i ona... ili si to bila ti? Morgana, je li se to desilo, je li to bilo stvarno?" Zagledana u njegovo ošamućeno lice, Morgana je primetila nešto u njegovom pogledu, nešto čega ranije tu nije bilo - dodir neljudskog. Pružila je ruku i sklonila mu purpurni list iz kose, pa mu ga pružila. "Ti, koji nosiš zmije... zar treba da pitaš?" "Ah..." Primetila je da se sav stresao. Oteo joj je crveni list iz ruke i bacio ga. "Kao da sam leteo visoko nad svetom i video sam stvari koje smrtnik nikada ne vidi..." A onda je pružio ruke ka njoj, cepajući joj haljinu u divljoj hitnji i povlačeći je na zemlju. Pustila ga je da radi šta želi i ošamućeno je ležala na vlažnom tlu dok se on slepo zarivao u nju, voñen silom koju nije mogao da razume. Dok je ležala nema pod tom ogromnom snagom, na trenutak joj se učinilo da se preko njegovog lica opet pojavila senka rogovlja i purpurnog lišća; ona u ovome nije učestvovala, bila je samo tlo pod kišom i vetrom, grmljavinom i munjama, i kao da se munja zarila kroz nju pravo u tlo na kome je ležala... Potom je tama potpuno nestala i dnevne zvezde su zgasle, a Akolonove ruke, nežne i pune izvinjenja, pomogle su joj da ustane i da uredi odeću; sagnuo se da je poljubi, pokušao je da nešto objasni, da se makar izvini, ali ona se nasmešla i položila mu dlan preko usana. "Ne, ne... dovoljno je..." U gaju je opet vladala tišina, i unaokolo su se čuli samo zvuci uobičajeni za tih, prolećni dan. "Moramo da se vratimo, ljubavi", mirno je rekla Morgana. "Neće znati gde smo, a sigurno vlada panika zbog pomračenja, kao da je to neki neverovatan i natprirodan dogañaj..." Tu se bledo osmehnula; danas su oboje videli nešto mnogo neverovatnije od pomračenja sunca. Akolonova ruka u njenoj bila je hladna i čvrsta. "Nisam imao pojma", šapnuo je Akolon, "da ličiš na nju, Morgana." Ja jesam ona. Morgana to ipak nije glasno rekla. On je tek počeo; trebalo je, možda, da bude bolje pripremljen za ovakvu probu. Ipak, pošto je morao, dočekao ju je, a prihvatilo ga je nešto što daleko prevazilazi njene male moći. Srce joj se zgrčilo kad se okrenula da pogleda njegovo nasmešeno, voljeno lice. Prihvaćen je. Ali to nije značilo da će pobediti; značilo je samo da sme da se okuša u konačnoj probi, za koju je ovo bio samo početak. Nisam se ovako osećala kad sam kao Prolećna Devica poslala Artura - mada nisam znala da je to Artur - da poñe na svoju probu. Oh, Boginjo, koliko sam mlada bila, koliko smo mladi bili oboje... srećom, jer nismo znali šta činimo. A sada sam dovoljno stara da znam šta činim, i kako da smognem hrabrosti da ga pošaljem da se suoči sa smrću? 4. U predvečerje Duhova, Artur i njegova kraljca pozvali su na večeru samo one koji su im rod. Sutra će se održati ogroman banket, kao i obično, za sve Arturove podreñene kraljeve i sve vitezove, ali Gvenvir je, dok se pažljivo oblačila, osećala da će ova večera biti napornija. Odavno je prihvatila neizbežno. Njen muž i gospodar učiniće sutrašnjim činom javnim i neporecivim ono što se odavno znalo. Sutra će Galahad biti proglašen za viteza Okruglog Stola. Oh, godinama je ona to znla, naravno, ali Galahad je tada bio samo plavokosi dečačić koji raste negde u zemljama
kralja Pelinora. Kad bi pomislila na njega, bivalo bi joj čak i milo; Lanseletov sin, koga je rodila njena roñaka Elena - sada odavno pokojna, umrla je na poroñaju - bio je sasvim prihvaljiv naslednik kralja. Ali sada ga je osećala kao ovaploćeno prebacivanje ostareloj kraljici koja nije donela ploda. "Uznemirena si", primetio je Artur, gledajući je dok je nameštala dijademu u kosu. "Izvini, Gvenvir - mislio sam da bi to bio dobar način da upoznamo dečka, što mora biti ako on treba da nasledi moj presto. Da im kažem da si bolesna? Ne moraš se pojaviti - upoznaćeš ga neki drugi put." Gvenvir je stegla usne. "Svejedno je, sad ili kasnije." On ju je uhvatio za ruku. "Više ne viñam često Lanseleta - biće mi milo da opet razgovaram sa njim." Izvila je usne, ali bila je svesna da je to daleko od osmeha. "Čudi me da to kažeš - zar ga ne mrziš?" Artur se nelagodno nasmešio. "Tada smo svi bili tako mladi. Kao da se sve desilo u nekom drugom svetu, a Lans mi je sada samo najbolji i najstariji prijatelj, gotovo brat, isto koliko i Kaj." "Kaj ti jeste brat", rekla je Gvenvir, "a njegov sin Artur je jedan od tvojih najodanijih vitezova. Sve mi se čini da bi on bio bolji naslednik od Galahada..." "Mladi Artur je dobar čovek i vitez na koga se može osloniti. Ali on nije od kraljevske krvi. Sam Bog zna koliko sam puta za sve ove godine poželeo da mi je stari Ektorijus zaista bio otac... ali nije, i tu je kraj priče, Gven." Trenutak kasnije, oklevajući - nikada nije govorio o tome, još od onih užasnih Duhova - nastavio je: "Čuo sam da je... drugi momak, Morganin sin - sad u Avalonu." Gvenvir je podigla ruke kao da bi da se zaštiti od udarca. "Ne!" "Udesiću stvari tako da ne moraš da ga sretneš", rekao je, ne gledajući je, "ali kraljevska krv je kraljevska krv i moram nešto da učinim za njega. Ne može preuzeti moj presto, sveštenici ne bi pristali na to..." "Oh", rekla je Gvenvir, "znači, kad bi sveštenici pristali, svakako bi proglasio Morganinog sina za svog naslednika..." "Sigurno će se mnogi pitati zašto to nisam učinio", rekao je Artur. "Hoćeš da pokušam da im objasnim?" "Moraš ga držati daleko od dvora", zamislila se Gvenvir. Nisam znala da mi je glas toliko grub kad sam besna. "Gde bi na dvoru mogao da smestiš osobu koja je odrasla u Avalonu i učila za druida?" "Merlin od Britanije je jedan od mojih savetnika", suvo je odvratio Artur, "i to je oduvek bio, Gven. Oni koji veruju u Avalon takoñe su moji podanici. Rečeno je: Imam i druge ovce, koje nisu iz ovog stada..." "To je svetogrñe, a ne šala", primetila je Gvenvir, pazeći da joj glas bude blaži, "i teško da priliči u predvečerje Duhova." "Pre Duhova oduvek je bila Dugodnevica, ljubavi", rekao je Artur. "Sada bar više nemamo vatre Dugodnevice, čak ni na Ostrvu zmaja, a koliko ja znam, na tri dana jahanja oko Kamelota ne pale se vatre - osim u samom Avalonu." "Sveštenici su postavili straže na ostrvu Glastonberi, u to sam sigurna", rekla je Gvenvir, "tako da niko iz te zemlje neće moći da doñe ili ode..." "Biće veoma žalosno ako doñe dan kada ta zemlja bude potpuno izgubljena", rekao je Artur. "Kao što je žalosno što seljaci više nemaju svoje svečanosti... onima u gradu, možda, stari obredi nisu ni potrebni. Da, da, znam, samo je jedno ime koje nas može spasti, ali možda onima koji žive u tako bliskom odnosu sa zemljom treba i nešto više od spasenja..." Gvenvir je zaustila da odgovori, ali se uzdržala. Kevin je bio samo užasni stari bogalj, i druid, a vremena druida su se sada činila davna kao i vremena Rimljana. Čak su i Kevina na dvoru više znali kao odličnog harfistu nego kao Merlina čitave Britanije. Sveštenici ga nisu poštovali kao dobrog i ljubaznog čoveka, kao nekada Talesina; Kevinov jezik bio je brz i u raspravama vrlo
oštar.. Ipak, Kevin je o staroj veri znao više čak i od Artura, i Artur je navikao da mu se obraća za savet kad god se pojavi pitanje koje uključuje stare zakone i običaje koji nisu mogli da se ukinu. "Da ovo nije isključivo porodična večera, naredila bih Merlinu da doñe da nam svira." Artur se nasmešio. "Mogu poslati nekoga da ga zamoli, ako želiš, ali ne može se nikome narediti da svira tako kako on čini, čak i kralju. Mogu mu naložiti da večera za našim stolom, ali za pesmu bih morao da ga zamolim." Uzvratila mu je osmeh. "Znači, kralj moli svog podanika, umesto da bude obrnuto?" "U svemu mora postojati ravnoteža", rekao je on. "To je jedna od stvari koju sam nučio vladajući - kralj u mnogo čemu ne može da nareñuje, nego mora da ubeñuje. Možda su zato rimski imperatori pali, jer počeli su da veruju kako mogu nareñivati sve i svakome... Pa, gospo moja, gosti nas čekaju. Jesi li sada dovloljno lepa?" "Opet mi se podsmevaš. Znaš koliko sam stara." "Jedva da si starija od mene", rekao je Artur, "a moj komornik mi kaže da sam i dalje naočit." "Da, ali to je drugo. Muškarci ne stare tako kao žene." Zagledala mu se u lice, na kome su se jedva primećivle bore - on je bio muškarac u naponu snage. Uhvatio ju je za ruku. "Ne bi mi pristajalo da imam za kraljicu neku devojčicu. Ti si ono što mi treba." Pošli su ka vratima; prišao im je komornik i tiho nešto rekao, a Artur je pogledao Gvenvir. "Imaćemo još gostiju za svojim stolom. Gaven je javio da mu je došla majka, a ne možemo izbeći da pozovemo i Lamoraka, jer on joj je par i saputnik", rekao je. "Nisam video Morgozu godinama, ali i ona mi je rod. A kralj Urijens i Morgana došli su sa svojim sinovima..." "Onda će ovo zaista biti porodični skup." "Da, jer tu su i Garet i Gaven - Gaheris je u Kornvolu, a Agraven nije mogao da napusti Lotiju", nabrajao je Artur, i Gvenvir je opet osetila nalet stare tuge... Lot od Lotije imao je tako mnogo sinova. "Pa, draga moja, naši gosti su okupjeni u maloj sali. Hoćemo li im se pridružiti?" Velika sala sa Okruglim Stolom bila je Arturovo mesto - muško sastajalište, gde su se okupljali kraljevi i ratnici. Ali mala sala, sa zavesama koje je naručila iz Galije, i sa uglačanim stolovima i klupama - tu se Gvenvir najviše osećala kao kraljica. Iz dana u dan postajala je sve kratkovidija; u pravi mah, uprkos jakom svetlu, videla je samo pruge boja na haljinama gospi i ogrtačima muškraraca. Ona ogromna prilika, mora da ima barem dva metra ispod te ćube od kose, to je svakako Gaven - prišao je da se nakloni pred svojim kraljem, a onda se uspravio i čvrsto ga zagrlio kao roñaka. Za njim je prišao Garet, nešto uzdržaniji, a potom je došao Kaj da potapše Gareta po ramenu, da ga podseti na to kako su ga nekada zvali Lepi, i da se raspita za njegovo jato dece, i dalje premlade da bi došla na dvor - gospa Lionors još je bila u postelji posle roñenja najmlañeg, pa je ostala u njihovom dvorcu, na severu tik kraj starog rimskog zida. Koliko ih sada ima, osam ili devet? Gvenvir je svega dva puta videla gospu Lionors, jer je, barem prema Garetu, uvek ili bila trudna ili je dojila najmlañe dete. Garet više nije bio lepotan, ali je bio pristao kao i uvek, i kako su Artur, Gaven i Garet starili, tako je sličnost izmeñu njih postajala sve jača. Sada je Gareta zagrlio vitak muškarac crne, prosede kose, i Gvenvir se ugrizla za usnu; Lanseleta godine uopšte nisu izmenile, osim što je postao još lepši. Urijens nije bio tako otporan na proticanje godina. Izgledao je veoma star, mada je i dalje bio uspravan i čvrst. Kosa mu je bila potpuno seda, i čula ga je kako govori Arturu da se tek nedavno oporavio od zapaljenja pluća i da je tog proleća sahanio najstarijeg sina, koga je usmrtila divlja svinja. "Znači, ser Akolone, jednog dana ćeš ti postati kralj Severnog Velsa? Pa, neka bude tako - Bog dao, Bog uzeo, tako kaže u Svetom pismu." Urijens je pošao da se sagne da poljubi kraljičinu ruku, ali Gvenvir ga je pretekla nagnuvši se da ga poljubi u obraz. Bio je bogato obučen, uglavnom u zeleno, sa lepim ogrtačem zelenosmeñih šara. "Naša kraljica postaje sve mlaña", rekao je on, dobroćudno se smešeći. "Čovek bi pomislio da si obitavala u vilinskoj zemlji, roñako." Gvenvir se nasmejala. "Možda bi trebalo da nacrtam bore na licu, inače bi biskupi i sveštenici
mislili da sam naučila čarolije kakve ne dolikuju hrišćanki - ali takve šale ne pristoje u predvečerje velikog praznika. Pa, Morgana" - barem jednom je mogla da šalom dočeka svoju zaovu - "ti izgledaš mlaña od mene, a znam da si starija. U čemu je tvoja magija?" "Nema magije", odgovorila je Morgana svojim melodičnim, dubokim glasom. "Samo imam toliko toga na umu, u zemlji na kraju sveta, da mi se čini kao da vreme tamo ne protiče, i zato, možda, ni ne starim." Kada ju je pažljivije pogledala, Gvenvir je ipak mogla da na Morganinom licu primeti tragove starenja; koža joj je još bila sveža i glatka, ali oko očiju je imala sitne bore, i kapci su joj bili pomalo opušteni. Ruka koju je pružila Gvenviri bila je mršava i koščata, tako da je prstenje visilo. Morgana je barem pet godina starija od mene, pomislila je Gvenvir. Tog časa joj se pričinilo da njih dve nisu žene u srednjim godinama, nego one dve devojčice koje su se srele u Avalonu. Lanselet je prišao i prvo je pozdravio Morganu. Gvenvir nije mogla da poveruje da će opet osetiti onu strašnu ljubomoru... sad kad Elene više nema... a Morganin muž je toliko star da svakako neće dočekati naredni Božić. Čula je Lanseleta kako laska kroz smeh i Morganu kako smehom odgovara. Ali ona ne gleda Lanseleta kao ljubavnika... stalno gleda princa Akolona - i on je vrlo lep... pa, muž joj je gotovo dvostruko stariji od nje... i Gvenvir je osetila pravedan prezir. "Hajdemo za sto", rekla je, davši znak Kaju. "Galahad mora u ponoć da ode i bdi kraj svog oružja; a možda bi, kao mnogi mladići, voleo da se pre toga malo odmori kako ne bi bio sanjiv..." "Neću biti sanjiv, gospo", odgovorio je mladić, i Gvenvir je opet osetila ljubomoru. Tako bi volela da je ovaj plavokosi mladić njen sin. Bio je visok, širokih ramena, krupniji nego što je Lanselet ikada bio. Lice mu se naprosto blistalo od mnogo sapuna i duboke unutrašnje sreće. "Ovde mi je sve tako novo - Kamelot je divan grad, naprosto ne mogu da poverujem da je stvaran! A doputovao sam ovamo sa svojim ocem - majka mi je čitavog života govorila o njemu kao da je kralj ili svetac, sasvim iznad svih ostalih smrtnika." "Oh, Lanselet je ipak smrtan, Galahade", rekla je Morgana. "Kada ga bolje upoznaš, i tebi će to biti jasno." Galahad joj se učtivo naklonio. "Vas se sećam", rekao je. "Vi ste došli i odveli Nimui od kuće, i majka je plakala - je li moja sestra dobro, gospo?" "Nisam je videla nekoliko godina", rekla je Morgana, "ali da joj se nešto desilo, svakako bih čula." "Sećam se samo da sam bio besan na vas, jer ste mi govorili kako u svemu grešim - vi ste delovali tako sigurno, a moja majka..." "Majka ti je svakako rekla da sam zla čarobnica." Nasmešila se - kao mačka, pomislila je Gvenvir - na Galahada crvenog kao rak. "Pa, Galahade, nisi ti prvi koji me smatra za takvu." Nasmešila se i Akolonu, koji joj je tako otvoreno uzvratio osmeh da se Gvenvir zapanjila. "Pa jeste li vi čarobnica, gospo?" upitao je otvoreno Galahad. "Pa", odgovorila je Morgana, opet sa onim mačkastim smeškom, "tvoja majka je svakako imala razloga da me smatra za čarobnicu. Pošto je ona sada pokojna, mogu ti reći istinu Lanselete, je li ti Elena ikada pričala kako me je molila i preklinjala za amajliju koja bi skrenula tvoju pažnju na nju?" Lanselet se zagledao u Morganu, i Gvenviri se na trenutak učinilo da mu je lice puno bola. "Zašto zbijaš šalu sa davno prošlim danima, roñako?" "Oh, nije to šala", rekla je Morgana, i na trenutak je pogledala i Gvenvir u oči. "Mislila sam da je vreme da prestaneš da slamaš srca po čitavoj Britaniji i Galiji. I tako sam udesila vaš brak, i nisam požalila, jer sada imate dobrog sina koji je naslednik kraljevstva mog brata. Da se nisam uplela, ti bi zauvek ostao neženja, i još bi nam svima lomio srca - zar ne, Gven?" značajno je upitala. Znala sam. Samo nisam znala da će to Morgana tako otvoreno priznati... Gvenvir je iskoristila povlasticu kraljice da promeni temu. "Kako je moja imenjakinja, tvoja mala Gvenvir?"
"Verena je sa Lajonelovim sinom", rekao je Lanselet, "i jednog dana biće kraljica Bretanje. Sveštenik je rekao da je srodstvo suviše blisko, ali da se to može srediti velikim prilogom - skupo sam platio crkvi da se ne buni, a platio je i Lajonel - maloj je svega devet godina i venčanje će se održati tek kroz šest godina, ili više." "A tvoja starija kćer?" upitao je Artur. "Ona je u manastiru, ser", odgovorio je Lanselet. "Elena ti je tako rekla?" upitala je Morgana, i u očima joj se opet pojavio blesak zlobe. "Ona zauzima mesto tvoje majke u Avalonu, Lanselete. Zar nisi znao?" "Sve je to isto", pomirljivo je rekao on. "Sveštenica iz Kuće Devojaka nalik je monahinji svete crkve, žive čedno i u molitvama, i služe Bogu svaka na svoj način." Brzo se obratio kraljici Morgozi, koja im je prilazila. "Pa, tetka, ne mogu reći da se godine ne vide na tebi, ali svakako su bile veoma ljubazne." Koliko liči na Igrenu! Naslušala sam se šala o njoj i smejala sam joj se, ali sada zaista verujem da je mladi Lamorak mogao da se zaljubi u nju! Morgoza je bila krupna i visoka, još guste riñe kose, raspuštene preko zelene haljine - na koju je utrošena ogromna količina svile, izvezene biserjem i zlatnim nitima. U kosi joj je svetlucala tanka kruna sa blistavim topazom u središtu. Gvenvir je pružila ruke da zagrli roñaku. "Koliko ličiš na Igrenu, kraljice Morgoza. Volela sam je i često je se sećam." "Dok sam bila mlaña, takva izjava bi u meni izazvala napad ljubomore, Gvenvir - bila sam besna što je moja sestra Igrena lepša od mene i što joj se klanja toliko kraljeva i velikaša. Sada se sećam samo da je bila lepa i dobra, i milo mi je što još ličim na nju." Okrenula se da zagrli Morganu, i Gvenvir je primetila da se njena zaova naprosto izgubila u naručju kupne kraljice... Zašto li sam se ikada plašila Morgane? Ona je tako sićušna i samo je kraljica beznačajnog kraljevstva... Morgana je nosila haljinu od obične tamne vune, a jedini ukrasi bili su joj srebrna traka oko vrata i po jedna srebrna narukvica na svakoj ruci. Njena kosa, gusta i crna kao i uvek, bila je jednostavno začešljana oko glave. Artur je prišao da zagrli sestru i tetku. Gvenvir je uhvatila Galahada za ruku. "Ti ćeš sedeti kraj mene, roñače." Da, to je sin kakvog je trebalo da rodim Lanseletu - ili Arturu... "Sad kad si upoznao svog oca", rekla je pošto su seli, "jesi li otkrio, kao što reče Morgana, da on nije svetac, već čovek vredan ljubavi?" "Da, ali zar nisu i sveci takvi?" upitao je Galahad blistavih očiju. "Ne mogu da ga smatram za običnog čoveka, gospo, jer on je svakako više od toga. I on je kraljevski sin, i siguran sam, kad bi se za naslednika uzimao najbolji sin umesto najstarijeg, da bi on vladao Donjom Britanijom. Mislim da su srećni ljudi kojima je otac najveći uzor", dodao je. "Imao sam vremena da porazgovaram sa Gavenom - on je svog oca prezirao, ali o mom ocu svi govore samo sa divljenjem!" "U tom slučaju, nadam se da se nikada nećeš razočarati u njega", rekla je Gvenvir. Posadila je Galahada izmeñu sebe i Artura, kao što dolikuje usvojenom nasledniku kraljevstva; Artur je odlučio da kraj njega sedi kraljica Morgoza, kraj nje Gaven i Uven, Gavenov prijatelj i štićenik, kao što je Garet bio Lanseletov dok su svi bili mladi. Kraj njih su sedeli Morgana i njen muž, a zatim ostali gosti; svi su bili rod, ali nije mogla da im jasno razabere lica. Nakrivila je vrat i začkiljila da bi bolje videla, prebacujući sebi - od čkiljenja će poružneti - i brzo je protrljala bore oko očiju. Iznenada se upitala da nije njen nekadašnji strah od otvorenog prostora poticao upravo od kratkovidosti. Možda se plašila sveta samo zato što nije mogla da ga vidi? Obratila se Arturu preko Galahada, koji je uništavao hranu sa zdravim apetitom dečaka koji još raste. "Jesi li poručio Kevinu da večera sa nama?" "Da, ali poslao je odgovor da ne može da doñe. Pošto nije u Avalonu, možda je odlučio da ovaj sveti dan provede na svoj način. Pozvao sam i biskupa Patricijusa, ali on bdi u crkvi srešćeš ga tamo u ponoć, Galahade." "Mislim da je proglašenje za kralja svakako pomalo nalik proglašenju za sveštenika", rekao je
Galahad; tog časa je nastupilo zatišje za stolom, i njegov mladićki glas čuo se sa kraja na kraj stola. "Obojica se zaklinju da će služiti Bogu i ljudima i da će postupati pravedno..." "I ja sam uvek tako mislio, momče", odgovorio je Garet. "Neka bi Bog dao da uvek bude tako." "Oduvek sam želeo da moji vitezovi budu potpuno pravedni", rekao je Artur. "Ne zahtevam da budu i vernici, Galahade, ali nadam se da će svi biti dobri ljudi." Javio se i Lanselet. "Možda će ovi mladići živeti u svetu gde je lakše biti dobar", rekao je, a Gvenviri se učinilo da je zvučao žalosno. "Ali ti jesi dobar, oče", rekao je Galahad. "Širom i popreko ove zemlje priča se da si ti najveći vitez kralja Artura." Lanselet se nasmejao, nekako postiñeno. "Da - kao onaj saksonski junak koji je iščupao ruku čudovištu iz jezera. Moja dela su stigla u pesmu zato što nisu dovoljno uzbudljiva za pričanje kraj vatre, zimi." "Ali ti jesi ubio zmaja, zar ne?" upitao je Galahad. "Oh, da - i zaista je bio užasna zver. Ali tvoj deda je učestvovao u tome isto koliko i ja", rekao je Lanselet. "Gvenvir, gospo moja, nikada nismo imali tako dobru večeru za tvojim stolom..." "Suviše je dobra", veselo je rekao Artur, trljajući se po trbuhu. "Kad bi ovakve svečanosti bile češće, postao ih debeo kao neki od onih pivopija, saksonskih kraljeva. A sutra su Duhovi, i čeka nas još jedna gozba, za još više sveta - ne znam kako moja gospa to uspeva!" Gvenvir je osetila ponos. "Ova gozba je moj ponos, a sutrašnja će biti ser Kajev - meso za nju već se peče po dvorištima. Gospodaru Urijense, pa ti nisi ni probao meso..." Urijens je odmahnuo glavom. "Uzeo sam krilce od neke ptice. Otkako mi je sin poginuo, zarekao sam se da više ne jedem svinjsko meso." "Da li i tvoja kraljica deli tvoj zavet?" upitao je Artur. "Kao i uvek, Morgana kao da posti nikakvo čudo što si tako niska i mršava, sestro!" "Nije mi teško da ne jedem svinjetinu." "Je li ti glas umilan kao i ranije, sestro? Pošto Kevin nije mogao da nam se pridruži, možda bi ti mogla da nam pevaš ili sviraš..." "Da si mi ranije rekao, ne bih ovoliko jela. Sada ne mogu da pevam. Možda kasnije." "Hajde, onda, ti, Lanselete", rekao je Artur. Lanselet je slegnuo ramenima i dao znak posluzi da donesu harfu. "Kevin će sutra pevati ovo ja mu nisam ni prineti. Zapisao sam reči od jednog saksonskog pesnika. Jednom sam rekao da bih mogao da živim sa Saksoncima, ali ne i sa onim što oni smatraju muzikom. Ipak, kad sam lane živeo meñu njima, čuo sam ovu pesmu i plakao sam dok sam je slušao, a onda sam pokušao da je, ma koliko trpavo, prevedem na naš jezik." Ustao je da bi uzeo malu harfu. "Posvećujem je tebi, kralju moj", rekao je, "jer govori o tuzi koju sam upoznao dok sam živeo daleko od dvora i od svog kralja - ali muzika je saksonska. Ranije sam mislio da su sve njihove pesme o ratovima i bitkama." Počeo je da svira tihu, žalosnu melodiju; prsti mu nisu bili vešti kao Kevinovi, ali tužbalica je imala svoju moć, koja je postepeno utišala sve prisutne. Lanselet je pevao promuklim glasom čoveka koji nije učio pevanje: Koja tuga je nalik na tugu onoga ko je usamljen? Jednom sam bio u društvu kralja koga sam voleo, i ruke su mi otežale od poklona koje mi je dao, a srce mi je otežalo od zlata njegove ljubavi. Kraljevo je lice kao sunce svima oko njega, ali sada mi je srce prazno i lutam sam po svetu. Gajevi cvetaju, drveće i livade bujaju,
ali kukavica, najtužnija ptica, jeca od usamljeničke tuge izgnanstva, a sada i moje srce luta, u potrazi za onim što više nikada neće videti; sva lica su mi slična ako ne mogu da vidim lice svog kralja, i sve zemlje su mi slične kada ne mogu da vidim jedra polja i livade svog doma. I zato ću ustati i poći za svojim srcem u lutanje za onim što je za mene blistava livada doma kada ne mogu da vidim lice svog kralja i kada mi je ruka opterećena samo zlatnom narukvicom, a srce mi je prazno bez njegove ljubavi. I tako ću lutati ribarskim stazama i stazama velikih kitova i dalje, kroz zemlje talasa bez ikoga da mi pravi društvo osim sećanja na one koje sam voleo i na pesme koje sam pevao kad mi je srce bio puno, i na usamljeni doziv kukavice. Gvenvir je sagnula glavu da sakrije suze. I Artur je pognuo glavu, sakrivši oči rukom. Morgana je zurila u prazno i Gvenvir je na njenom licu ugledala tragove suza. Artur je ustao i obišao oko stola; zagrlio je Lanseleta i obratio mu se drhtaivm glasom. "Ali sada si opet sa svojim kraljem i prijateljem, Galahade." Gvenvir je osetila staru gorčinu u srcu. Pevao je o svom kralju, a ne o svojoj kraljici i ljubavi. Njegova ljubav prema meni nikada nije bila više nego deo ljubavi prema Arturu. Zatvorila je oči da ih ne bi videla kako se grle. "Bilo je divno", tiho je rekla Morgana. "Ko bi i pomislio da saksonski grubijani mogu da stvaraju takvu muziku - mora da je to ipak Lanseletovo delo..." Lanselet je odmahnuo glavom. "Muzika je njihova. Reči su samo jadan odjek njihovih..." Javio se glas koji kao da je bio tihi odjek Lanseletovog. "Ima meñu Saksoncima i muzičara i pesnika, a ne samo ratnika, gospo." Gvenvir se okrenula ka glasu. Mladić u tamnoj odeći, vitak, crnokos, ostalo nije mogla da vidi; samo je glas, uprkos blagom prizvuku severnjačkog naglaska, zvučao potpuno isto kao Lanseletov, imao je isti ton i visinu. Artur mu je dao znk da priñe. "Za mojim stolom sedi neko koga ne poznajem - a na poorodičnoj večeri to nije u redu. Kraljice Morgoza...?" Morgoza je odmah ustala. "Nameravala sam da ti ga predstavim pre nego što sednemo za sto, ali bio si suviše obuzet razgovorom sa starim prijateljima, kralju moj. Ovo je Morganin sin, koji je odrastao usvojen na mom dvoru - Gvideon." Mladić je prišao i naklonio se. "Kralju Arture", rekao je, i dalje glasom toliko nalik na Lanseletov. Gvenvir je na trenutak osetila vrtoglavu radost: ipak je ovo Lanseletov sin, a ne Arturov - a onda se setila da je Morganina tetka, Vivijen, bila Lanseletova mati. Artur je zagrlio mladića. Govorio je nešto, ali toliko tihim i drhtavim glasom da se na dva koraka odatle nije ništa čulo. "Sin moje voljene sestre biće primljen na mom dvoru kao roñeni sin, Gvideone. Hodi i sedi kraj mene, momče." Gvenvir je pogledala Morganu. Imala je crvene mrlje na obrazima, jake kao da su nacrtane, i grizla je donju usnu sitnim, oštrim zubima. Zar je moguće da je Morgoza nije upozorila da će predstaviti njenog sina ocu - ne, zapravo kralju, oštro je podsetila sebe Gvenvir; nema razloga da misli kako dečko ima ikakvog pojma ko mu je otac. Mada, ako se ikada pogledao u ogledalu, svakako je zaključio, kao i svi koji ga vide, da je Lanseletov sin. Ipak nije dečak. Mora da mu je najmanje dvadeset pet godina; odrastao je čovek.
"Tvoj roñak, Galahad", rekao je Artur, i Galahad je smesta pružio ruku. "Ti si bliži rod kralju nego ja, roñače - ti imaš veće pravo da budeš na mom mestu", rekao je sa dečačkom otvorenošću. "Čudim se kako to da me ne mrziš!" Gvideon se nasmešio. "A otkuda znaš da te ne mrzim, roñače?" a Gvenvir se prepala, sve dok nije ugledala njegov osmeh. Da, on je zaista Morganin sin, ima isti onaj mačiji osmeh kao ona ponekad! Galahad je žmirnuo, ali brzo je zaključio da je u pitanju šala. Gvenvir je naprosto mogla da mu čita misli - je li ovo sin mog oca, je li Gvideon kopile mog oca i kraljice Morgane? Delovao je i povreñeno, kao kuče koje je prišlo mašući repom i bilo oterano. "Ne, roñače", rekao je Gvideon, "to što misliš nije istina." Gvenvir je osetila da joj dah zastaje u grlu kad je zaključila da momak ima isti osmeh kao Lanselet, od koga se mračno i ozbiljno lice pretovrilo u oličenje veselosti, kao da ga je obasjao zrak sunca. "Nisam... nije..." pokušao je da se brani Galahad. "Ne", ljubazno je rekao Gvideon, "nisi ništa rekao, ali vrlo je jasno šta si pomislio, i šta sigurno misle svi ovde prisutni." Podigao je glas, tek malo, glas toliko nalik na Lanseletov, uprkos blagom severnjačkom naglasku: "U Avalonu, roñače, srodstvo se računa po ženskoj liniji. Ja potičem od kraljevske loze Avalona, i to mi je sasvim dovoljno. Bilo bi glupo da neki muškarac tvrdi kako je otac deteta jedne visoke sveštenice Avalona. Ali naravno, kao i većina ljudi, voleo bih da znam ko mi je otac, a ono što ti misliš već sam često čuo - da sam Lanseletov sin. Na sličnost sa njim često su mi skretali pažnju - pogotovo meñu Saksoncima, gde sam proveo tri godine učeći da budem ratnik", dodao je. "Tvoj ugled meñu njima, ser Lanselete, uopšte nije opao sa godinama! Ne mogu da nabrojim koliko mi je ljudi reklo da uopšte nije sramota biti kopile takvog čoveka, ser!" Nasmejao se, smehom koji je bio jezivi odjek smeha čoveka kome je govorio, i kao da je i Lanseletu bilo neprijatno. "Ali na kraju sam uvek morao da im kažem kako nisu u pravu. Od svih ljudi u ovom kraljevstvu koji su me mogli začeti, za samo jednog znam da mi nije otac. I eto, moram vas obavestiti da je u pitanju samo porodična sličnost. Ja sam ti roñak, Galahade, a ne brat." Mirno se zavalio u stolici. "Hoće li te biti veoma sramota što će svi koji nas vide misliti da jesam? Na kraju krajeva, ne možemo svakome koga sretnemo da objašnjavamo istinu." Galahad je delovao zbunjeno. "Ne bi mi smetalo ni da si mi zaista brat, Gvideone." "Ali onda bih bio sin tvog oca i verovatno bih ja bio naslednik prestola", rekao je Gvideon i nasmešio se - i Gvenviri je sinulo da on istinski uživa u nelagodnosti koju je izazvao u čitavom društvu; zaista je Morganin sin, makar po tom prizvuku zlobe. Progovorila je Morgana, onim svojim tihim glasom koji se ipak svuda čuo. "Ni meni ne bi bilo neprijatno da te je začeo Lanselet, Gvideone." "Verovatno ne bi, gospo", rekao je Gvideon. "Oprosti mi, gospo Morgana. Oduvek sam majkom zvao samo kraljicu Morgozu..." Morgana se nasmejala. "Ako ti ja ne ličim na majku, Gvideone, znaj da ni ti meni ne ličiš na sina. Drago mi je zbog ovog porodičnog skupa, Gvenvir", rekla je. "Moglo mi se desiti da se sretnem sa svojim sinom sutra, pri velikoj gozbi, bez ikakvog upozorenja." "Mislim da bi svaka žena bila ponosna na ovakvog sina", rekao je Urijens, "a što se tiče tvog oca, ko god da je on bio, mladi Gvideone, ne ide mu u prilog što se nije oglasio." "Oh, ne bih baš rekao", odvratio je Gvideon, i Gvenvir je primetila da je na trenutak pogledao ka Arturu. Ko zna zašto govori da ne zna ko mu je otac, ali svakako laže. Ko zna zašto, osetila je nelagodnost. Ali koliko bi još neprijatnije bilo kad bi upitao Artura zašto on, njegov sin, nije proglašen za naslednika. Avalon, to prokleto mesto! Poželela je da čitavo ostrvo potone u more, kao zemlja Is iz drevne priče, i da više nikad niko ne čuje za njega! "Ali ovo je Galahadovo veče", rekao je Gvideon, "A ja mu otimam pažnju. Hoćeš li bdeti kraj oružja noćas, roñače?" Galahad je klimnuo glavom. "To je običaj pred proglašenje za Arturovog viteza." "Ja sam bio prvi", rekao je Garet, "i to je dobar običaj. Čini mi se da je to najbliže što običan
vernik može prići svešteniku - da se zakune kako će uvek služiti svom kralju i svojoj zemlji i svom Bogu." Nasmejao se. "Kako sam bio glup madić - gospodaru Arture, jesi li mi ikada oprostio što sam odbio tvoju ponudu da me lično proglasiš za viteza, nego sam tražio da to učini Lanselet?" "Da ti oprostim? Ja sam ti zavideo, momče", nasmešio se Artur. "Zar misliš da ne znam da je Lanselet mnogo veći ratnik nego ja?" Prvi put se oglasio Kaj, a lice puno ožiljaka iskrivilo mu se od osmeha. "Rekao sam mu tada da je dobar borac i da će biti dobar vitez, ali da dvoranin od njega nikada neće postati!" "Utoliko bolje", odmah je rekao Artur. "Sam Bog zna da mi je takvih dosta!" Nagnuo se da bi se obratio Galahadu. "Da li bi više voleo da te za viteza proglasi tvoj otac, Galahade? On je proglasio mnogo mojih vitezova..." Dečko je pognuo glavu. "Ser, to treba da odluči moj kralj. Ali meni se čini da viteštvo potiče od Boga i da nije važno ko ga dodeljuje. Ja... nisam mislio tako kako zvuči, ser - hoću da kažem, zavet se daje kralju, ali je upućen i Bogu..." Artur je polako klimnuo glavom. "Znam šta si mislio, momče. Vrlo slično je i sa kraljem - on se zaklinje da će vladati svojim narodom, ali zavet se ne daje narodu već Bogu..." "Ili Boginji", dodala je Morgana, "koja je simbol zemlje kojom će kralj vladati." Pogledala je pravo Artura i ovaj je oborio pogled. Gvenvir se ugrizla za usnu... Morgana podseća Artura na zavet koji je dao Avalonu - prokleta bila! Ali to je odavno prošlost i Artur je sada hrišćanski kralj... i vlast nad njima ima samo Bog. "Svi ćemo se moliti za tebe, Galahade, kako bi postao dobar vitez, a jednog dana i dobar kralj", rekla je Gvenvir. "Kad polažeš takvu zakletvu, Galahade", rekao je Gvideon, "ti na neki način sklapaš Veliki Brak sa zemljom, kao nekadašnji kraljevi. Ali verovatno nećeš biti na tako teškoj probi." Mladić je porumeneo. "Moj kralj Artur osvojio je svoj presto u boju, roñače, ali ja sada ne mogu da se tako dokažem." "Moglo bi se nešto i upriličiti", tiho je rekla Morgana, "a ako ćeš vladati i Avalonom kao i hrišćanskim zemljama, jednog dana te i to čeka, Galahade." Galahad je odlučno stegao usne. "Neka bi to vreme došlo što kasnije - ti ćeš, gospodaru moj, svakako živeti još mnogo godina - a do tad će svi stari narodi koji još veruju da moraju da poštuju pagansku veru svakako nestati." "Ne verujem", rekao je Akolon, i to je bilo prvi put da je progovorio te večeri. "Sveti gajevi još stoje, a u njima se stara vera poštuje jednako kao i na početku sveta. Mi ne ljutimo Boginju uskraćivanjem poštovanja, jer bi se inače okomila na ljude, uništila žetvu i pomračila i samo sunce koje nam daje život." Galahad je bio zapanjen. "Ali ovo je hrišćanska zemlja! Zar do vas nisu stigli sveštenici da vam pokažu kako zli, stari bogovi meñu kojima obitava i ðavo više nemaju moći? Biskup Patricije mi je rekao da su svi sveti gajevi posečeni!" "Nisu", rekao je Akolon, "i neće ni biti dok god je moj otac živ, i ja posle njega." Morgana je zaustila da progovori, ali Gvenvir je primetila da joj je Akolon položio ruku na nadlanicu. Nasmešila mu se i oćutala. Gvideon je nastavio razgovor. "A nisu ni u Avalonu, gde Boginja živi. Kraljevi dolaze i odlaze, ali Boginja će biti večna." Kakva šteta, pomislila je Gvenvir, što je ovaj lepi mladić paganin! Pa, Galahad je dobar i pobožan hrišćanski vitez, i biće hrišćanski kralj! No, dok je pokušavala da se uteši time, osetila je talas jeze. Kao da su ga Gvenvirine misli uznemirile, Artur se nagnuo ka Gvideonu, naizgled uznemiren. "Da li si došao na dvor da bi postao moj vitez, Gvideone? Ne moram da ti kažem kako je sin moje sestre uvek dobrodošao meñu vitezove." "Priznajem da sam ga zato dovela", rekla je Morgoza, "ali nisam znala da će ovo biti Galahadova velika svečanost. Ne bih htela da mu umanjimo slavlje. Neka druga prilika će nam sasvim odgovarati."
Galahad je bio velikodušan. "Neće mi smetati da bdim i zakunem se sa svojim roñakom." Gvideon se nasmejao. "Suviše si velikodušan, roñače", rekao je, "ali vidi se da malo znaš o kraljevanju. Kraljev naslednik mora biti proglašen sam, bez ikoga ko bi delio pažnju sa njim. Ako bi nas Artur obojicu proglasio za vitezove, a ja sam dosta stariji i veoma ličim na Lanseleta - pa, ionako se dovoljno govorka o mom poreklu; ne bi valjalo da time bacimo senku na tvoje proglašenje. Ni na moje", dodao je, smejući se. Morgana je slegnula ramenima. "Ionako će se svašta pričati o kraljevom roñaku, Gvideone. Daj im malo svežeg mesa za žvakanje!" "Još nešto", vedro je rekao Gvideon. "Ni slučajno ne nameravam da bdim kraj svog oružja u hrišćanskoj crkvi. Ja potičem iz Avalona. Ako me Artur primi meñu svoje vitezove ovakvog kakav sam, dobro; ako me ne primi, i to je dobro." Urijens je podigao čvornovate staračke ruke kako bi pokazao izbledele zmije. "Ja sedim za Okruglim Stolom bez ikakvog hrišćanskog zaveta, pastorče." "I ja", rekao je Gaven. "Mi smo svoju vitešku titulu osvojili u vreme ratova, i nisu nam bile potrebne ovakve svečanosti. Ima nas dosta kojima bi teško palo kad bi nas primoravali na te dvorjanske kerefeke." "Čak i ja bih", dodao je Lanselet, "pomalo oklevao da polažem te hrišćanske zavete, jer ja sam grešan čovek. Ipak, ja sam Arturov do smrti, i on to zna." "Bože sačuvaj da ikada zaboravim", nasmešio mu se Artur. "Ti i Gaven ste stubovi mog kraljevstva. Ako bih izgubio i jednog od vas, mislim da bi mi se presto raspao i srušio sa sve Kamelotom!" Podigao je glavu, jer su se utom otvorila vrata na drugom kraju dvorane, i ušao je sveštenik u beloj odeždi sa dvojicom mladića takoñe obučenih u belo. Galahad je spremno ustao. "Sa tvojim dopuštenjem, gospodaru moj..." I Artur je ustao, zagrlivši svog naslednika. "Blagosloven bio, Galahade. Idi na svoje bdenje." Dečko se naklonio i okrenuo se da zagrli i oca; Gvenvir nije čula šta mu je Lanselet rekao. Pružila je ruku i Galahad se sagnuo da je poljubi. "Dajte mi svoj blagoslov, gospo." "Uvek, Galahade", rekla je Gvenvir, a Artur je na to dodao: "Videćemo se u crkvi. Moraš bdeti sam, ali doći ćemo da te obiñemo." "Suviše me počastvuješ, kralju moj. Zar ti nisi bdeo pred krunisanje?" "Jeste, još kako", nasmešila se Morgana, "ali na sasvim drugačiji način." Kada je čitavo društvo pošlo ka crkvi, Gvideon je malo zaostao kako bi se našao kraj Morgane. Ona je podigla pogled ka svom sinu - nije bio visok kao Artur, koji se uvrgao na Pendragona, ali u poreñenju sa njom izgledao je veoma visok. "Nisam očekivala da te sretnem ovde, Gvideone." "Ni ja nisam očekivao da ću biti tu, madam." "Čula sam da si se borio u poslednjem ratu, i to meñu Arturovim saksonskim saveznicima. Nisam znala da si i ratnik." On je slegnuo ramenima. "Nisi imala prilike da saznaš mnogo šta o meni, gospo." "Da li me mrziš što sam te napustila, sine moj?" upitala je Morgana potpuno neočekivano, ni sama ne znajući šta će reći sve dok nije začula svoj glas. Gvideon je oklevao sa odgovorom. "Možda - možda, dok sam bio mnogo mlañi", konačno je odgovorio. "Ali ja sam dete Boginje, i to što nisam imao ovozemaljske roditelje kraj sebe nateralo me je da stvarno postanem takav. Sada ti ništa ne zameram, Gospo od Jezera." Morgana se na trenutak izgubila u izmaglici; kao da je kraj nje stajao mladi Lanselet... sin ju je blago pridržao da ne padne. "Pazi, ovde je staza neravna..." "Kako su svi u Avalonu?" upitala je Morgana. "Ninijan je dobro", rekao je on. "Sada više nisam u dodiru ni sa kim drugim odande." "Jesi li sreo tamo Galahadovu sestru, devojku po imenu Nimui?" Namrštila se, pokušavajući
da proceni koliko Nimui sada ima godina. Galahadu je šesnaest - Nimui sada ima najmanje četrnaest, gotovo je odrasla. "Ne znam je", rekao je Gvideon. "Stara sveštenica-prorok - Ravena, zar ne? - odvela ju je u ćutanje i samoću. Nijedan muškarac ne sme da joj vidi lice." Pitam se zašto je Ravena to učinila. Morgana se iznenada stresla, ali je to prikrila. "Kako je Ravena? Je li dobro?" "Nisam čuo ništa loše", rekao je Gvideon, "mada, kad sam je poslednji put video na svečanostima, izgledala je starija i od samih hrastova. Ipak, glas joj je bio mlad i umilan. Ali nikada nisam nasamo razgovarao sa njom." "Sa njom nije razgovarao nijedan živi muškarac, Gvideone, a veoma malo žena. Živela sam tamo dvanaest godina, a glas sam joj čula svega pet ili šest puta." Nije želela da priča ni da misli o Avalonu, i zato je promenila temu, trudeći se da joj glas deluje opušteno: "Znači, ratovao si rame uz rame sa Saksoncima?" "Da, u Bretanji - proveo sam neko vreme na Lajonelovom dvoru. Lajonel je mislio da sam Lanseletov sin i tražio je da ga oslovljavam sa 'striče', a ja ga nisam razuveravao. Lanseletu neće ništa škoditi da se misli kako je napravio jedno-dva kopileta. A Saksonci oko Ceardiga dali su mi svoje ime. Lanseleta su nazvali Vilinska Strela - oni daju ime svakome ko postigne nešto naročito. Mene su prozvali Mordred - to bi na našem jeziku značilo nešto kao 'Smrtonosan Savet' ili 'Zao Savet', i sve mi se čini da posredi nije neki kompliment!" "Nije potrebna velika mudrost da bi ispao pametniji od Saksonaca", rekla je Morgana, "ali reci mi, šta te je navelo da doñeš ovamo pre vremena koje sam ja odabrala?" Gvideon je slegnuo ramenima. "Mislio sam da bi trebalo da vidim svog suparnika." Morgana se uplašeno osvrnula. "Ne govori to naglas!" "Nemam razloga da se plašim Galahada", tiho je nastavio on. "Ne izgleda mi kao neko ko će poživeti dovoljno dugo da bi vladao." "Je li to Vid?" "Nije mi potreban Vid da bih znao da je neophodan neko jači od Galahada da bi seo na presto Pendragona", rekao je Gvideon. "Ali ako će te to umiriti, gospo, tako mi Svetog Kladenca, Galahad neće umreti od moje ruke. Ni od tvoje", dodao je kad je video kako se stresla. "Ako ga Boginja ne želi na prestolu novog Avalona, mislim da to treba da prepustimo njoj." Na trenutak je položio ruku Morgani na rame; ma koliko dodir bio nežan, ona se opet stresla. "Hodi", rekao je on, i Morgani se učinilo da mu je glas jednako saosećajan kao kod sveštenika koji daje razrešenje. "Hajde da odemo i vidimo mog roñaka kako bdi. Ne bi bilo pravo da mu išta pokvari ovako lep trenutak u životu. Možda ih neće imati još mnogo." 5. Ma koliko često dolazila u Kamelot, Morgoza od Lotije nikada se nije umarala od dvorskog života. Sada je znala da će, kao Arturu podreñena kraljica i majka jednog od prve trojice njegovih vitezova, dobiti počasno mesto na turniru. Sedela je u crkvi kraj Morgane; na kraju službe Galahad će biti proglašen za viteza, a sada je klečao kraj Artura i Gvenvir, bled, ozbiljan i sav blistav od uzbuñenja. Biskup Patricije lično je došao iz Glastonberija da odsluži misu za Duhove u Kamelotu; sada je stajao pred njima u beloj odeždi i pevao: "U Tvoje ime nudimo ovaj hleb, telo Tvoje..." Morgoza je zaklonila usta punačkom šakom, prikrivajući zevanje. Ma koliko često posećivala hrišćanske svečanosti, nikada nije razmišljala o njima; nisu bile čak ni zanimljive kao svečanosti u Avalonu, gde je živela kao dete. No, ona je još od svoje četrnaeste godine smatrala da su svi bogovi i sve vere samo igra za odrasle ljude. Ništa od toga nema veze sa stvarnim životom. Ipak, kad god je dolazila na Duhove redovno je bila na misi, najviše zbog Gvenvir - ona joj je bila domaćica, Vrhovna kraljica i roñaka, na kraju krajeva - i sada je, zajedno sa čitavom kraljevskom porodicom, pošla da primi pričest. Morgana, koja je sedela kraj nje, bila je jedina sa čitavog dvora koja nije pošla ka oltaru. Vrlo glupo od nje, dokono je pomislila Morgoza. Ne samo da se
time izdvaja od običnih ljudi, nego i mnogi pobožni dvorjani smatraju da je ona veštica i čarobnica, a meñu sobom je nazivaju i gorim imenima. Uostalom, kao da je pričešće nešto strašno! Jedna verska laž ista je kao i druga, zar ne? Kralj Urijens imao je mnogo bolje osećanje za prikladnost, mada je Morgoza smatrala da on nije ništa veći vernik od Gvenvirine mačke ljubimice. Oko ruku je nosio zmije Avalona, pa ipak je, zajedno sa svojim sinom Akolonom, pošao ka oltaru. No, kada je došao red na završnu molitvu, uključujući i onu za mrtve, otkrila je da su joj se oči ispunile suzama. Nedostajao joj je Lot - njegova cinična veselost, njegova neobična odanost; uostalom, podario joj je četiri divna sina. Gaven i Garet su klečali u blizini, jer pripadaju Aturovom dvoru - Gaven je, kao i uvek, bio tik uz Artura, a Garet sa svojim bliskim prijateljem, Morganinim pastorkom Uvenom; čula je Uvena da se Morgani obraća kao majci i razabrala je u njenom glasu istinski materinski prizvuk dok je razgovarala sa njim - a oduvek je mislila da Morgana nije sposobna za tako nešto. Uz šuštnje haljina i tiho zveckanje mačeva u kanijama, svi prisutni su poustajali i pošli u crkvenu portu. Gvenvir, mada nekako izmoždena, i dalje je bila lepa, sa dugačkim, zlatnim pletenicama preko ramena i sa zlatnim pojasom na svilenoj haljini. I Artur je sjajno izgledao. O boku je nosio Ekskalibur u kanijama - onim istim starim, crvenim kanijama koje je imao već preko dvadeset godina. Gvenvir je svakako mogla da mu odavno izveze nove, mnogo lepše, pomislila je Morgoza. Galahad je kleknuo pred kralja; Atur je uzeo od Gavena veoma lep mač. "Ovo je za tebe, dragi moj roñače i usvojeni sine." Dao je znak Gavenu, koji je pričvrstio mač oko mladićevog pojasa. Galahad je podigao pogled i dečački se nasmešio. "Zahvaljujem ti, kralju moj. Nadam se da ću ga nositi uvek i samo u tvojoj službi." Artur mu je položio obe ruke na glavu. "Rado te primam u družinu Okruglog stola, Galahade, i proglašavam te za viteza. Budi uvek veran i pravedan, i služi prestolu i pravednim ciljevima." Podigao je mladića, zagrlio ga i poljubio. Gvenvir ga je takoñe poljubila, i njih troje su pošli prema turnirskoj poljani, a ostali za njima. Gvenvir se našla izmeñu Morgane i Gvideona, a Urijens, Akolon i Uven bili su odmah iza njih. Poljana je bila okićena zelenim granjem i raznobojnim trakma, a organizatori su žurili na sve strane. Primetila je Lanseleta kako grli Galahada i predaje mu novi, sasvim beli štit. "Hoće li se Lanselet danas boriti?" upitala je. "Mislim da neće", odgovorio je Akolon. "Čuo sam da će biti glavni sudija; ionako je već previše puta pobeñivao na turnirima. Meñu nama rečeno, on više i nije tako mlad, a ugledu kraljičonog miljenika ne bi mnogo koristilo da ga iz sedla izbaci neki junoša što je tek postao vitez. Čuo sam da ga je Garet već više puta pobedio, a jednom i Lamorak..." Morgoza se nasmešila. "Lepo od Lamoraka što se uzdržava da se hvali tom pobedom - malo je ljudi koji bi ćutali o tome kako su nadjačali Lanseleta, makar i u turnirskom boju!" "A ja mislim da bi većina mladih vitezova bila veoma nesrećna pri pomisli da Lanselet više nije kralj turnira. On im je uzor i junak", tiho je rekla Morgana. Gvideon se nasmejao. "Hoćeš da kažeš da mladi jeleni ne žele da izazovu viteza koji je Kralj Jelen meñu njima?" "Mislim da za starije vitezove važi upravo to", rekao je Akolon, "a što se tiče mladih, malo koji ima dovoljno iskustva i znanja da bi smeo da ga izazove. On još ima čemu da ih nauči." "Ja ga ne bih izazivao", tiho je rekao Uven. "Mislim da nema viteza na ovom dvoru koji ne voli Lanseleta. Garet sada može da ga pobedi u svako doba, ali neće da ga sramoti na Duhove; a sa Gavenom je uvek bio ravan. Jednom su se na Duhove njih dvojica borili više od sata, i Gaven mu je jednom izbio mač iz ruke. Ne znam da li bih mogao da ga savladam prsa u prsa, ali on će ostati najbolji sve dok je živ, i svi ćemo se postarati da tako bude." "Izazovi ga jednog dana", nasmejao se Akolon. "Ja sam to jednom učinio, i isprašio me je za manje od pet minuta! On možda jeste star, ali je i dalje vešt i snažan." Otpratio je Morganu i Urijensa do sedišta koja su im odreñena. "Uz vašu dozvolu, idem da se
prijavim za turnir dok ne bude kasno." "Ja takoñe", rekao je Uven, saginjući se da poljubi oca u ruku. Potom se obratio Morgani. "Majko, ja nemam svoju gospu. Hoćeš li mi dati nešto da ponesem kao amajliju?" Morgana mu se sa ljubavlju nasmešila i dala mu traku sa rukava, a on ju je obmotao oko mišice. "Odlučio sam da izazovem Gvena na takmičenje u snazi." "Gospo Morgana", veselo je rekao Gvideon, "bolje povuci poklon - zar ćeš dozvoliti da ga tako lako izgubiš?" Morgana je pogledala Akolona i nasmejala se. Morgoza je primetila kako joj je lice oživelo. Uven je njen sin, mnogo više nego Gvideon; ali Akolon joj je, jasno se vidi, mnogo više od toga, pomislila je. Pitam se da li stari kralj zna - i da li mu je svejedno. Prišao im je Lamorak, i Morgoza je bila polaskana - na poljani je bilo mnogo lepih žena, mogao je uzeti amajliju od bilo koje, ali je ipak, pred svima, pred čitavim Kamelotom, njen dragi mladić prišao da se pokloni pred njom. "Gospo moja, hoćeš li mi dati amajliju?" "Sa zadovoljnstvom, mili." Dala mu je jednu ružu iz buketa koji je nosila na grudima. On je poljubio cvet; pružila mu je i ruku da je poljubi, prijatno svesna da je njen mladi vitez jedan od najlepših meñu prisutnma. "Ti kao da si začarala Lamoraka", rekla je Morgana, i iako mu je maločas javno dala amajliju, Morgoza je od njenog hladnog glasa porumenela. "Zar misliš da mi trebaju čini i čarolije, roñako?" Morgana se nasmejala. "Ja bih upotrebila sasvim drugu reč. Mladići, izgleda, najviše žele samo lepo lice." "Pa, Morgana, Akolon je mlañi od tebe, a svakako si ga opčinila do te mere da mu mlañe žene uopšte ne padaju na pamet - niti lepše. Ja sam poslednja koja bi ti prebacivala, mila. Udata si protiv svoje volje, a muž bi po godinama mogao da ti bude deda." Morgana je slegnula ramenima. "Ponekad mislim da Urijens zna - možda mu je milo što imam ljubavnika koji me neće nagovarati da ga ostavim." Pomalo oklevajući - nije postavila Morgani nijedno lično pitanje još otkako se rodio Gvideon - Morgoza je ipak morala da pita. "Znači, ti i Urijens ste u svañi?" Morgana je opet slegnula ramenima. "Misim da Urijensu nije dovoljno stalo do mene da bi bio u svañi." "Kako ti se dopada Gvideon?" upitala je Morgoza. "Plaši me", rekla je Morgana. "Ipak, bilo bi teško ne pasti pod njegove čini." "A šta si očekivala? Ima Lanseletovu lepotu i tvoju snagu umna - a i ambiciozan je." "Kako je čudno što ti poznaješ mog sina bolje nego ja", rekla je Morgana sa toliko gorčine u glasu da je Morgoza, kojoj je već navrh jezika bio oštar odgovor - Morgana ga je napusitla, zašto se sad čudi? - umesto toga samo potapšala roñaku po nadlanici. "Oh, mila, čim dečak preraste majčino krilo, svi ga poznaju bolje nego majka! Sigurna sam da i Artur i njegovi vitezovi, čak i tvoj Uven, poznaju Gavena bolje nego ja, a njega uopšte nije teško upoznti - tako je neverovatno jednostavan. I da si ti podizala Gvideona, opet ga ne bi poznavala - rado priznajem da ja nisam uspela da ga upoznam." Morgana se samo nelagodno nasmešila. Okrenula se da pogleda turnir, koji je upravo počinjao; klovnovi i dvorske lude izigravali su turnirsku bitku, mašući svinjskim bešikama umesto oružjem i donjim rubljem umesto štitovima, a publika se valjala od smeha. Na kraju su se naklonili svi zajedno, a Gvenvir im je, istim pokretom kao što će kasnije predati nagrade prvim pobednicima, bacila pune šake slatkiša. Pobili su se oko njih, izazvavši još smeha, a onda su otišli, jer u kuhinji ih je čekala obilna večera. Heraldi su oglasili da će prva na programu biti borba izmeñu kraljičinog miljenika, ser Lanseleta od Jezera, i kraljevog, ser Gavena od Lotije. Kad su izišli na poljanu, dočekao ih je gromoglasan pljesak - Lanselet je bio vitak, tamnoput i još tako lep, uprkos borama na licu i sedima u kosi, da je Morgani zastao dah.
Da, pomislila je Morgoza, gledajući njeno lice, još ga voli, uprkos tolikim godinama. Možda ona to ni ne zna, ali voli ga. Borba je ličila na pažljivo uvežban ples; borci su kružili jedan oko drugog, a mačevi i štitovi resko su odzvanjali od udaraca. Morgoza nije primetila da je ijedan od njih imao i najmanju prednost, i kada su na kraju spustili oružje, nalonili se Kralju i zagrlili se, obojicu je opet pozdravio buran pljesak. Potom su došle igre na konjima: prikazivanje veštine jahanja, kroćenje divljeg konja Morgoza se nejasno sećala kako je nekada Lanselet učinio nešto slično, možda na Arturovom venčanju - sve joj se činilo tako davno. Potom su došle pojedinačne borbe jahača, sa zatupljenim kopljima, ali i takva koplja mogu da izbace čoveka iz sedla i pošteno ga tresnu o ledinu. Jedan mladić je nezgodno pao na nogu i vrištao je od bolova dok su ga odnosili, a potkolenica mu je štrčala pod nemogućim uglom. To je bila jedina ozbiljna povreda, ali bilo je i mnogo modrica, slomljenih prstiju, ošamućivanja, a jedan jahač je jedva izbegao da ga loše obučeni konj ne ritne u glavu. Gvenvir je na kraju podelila nagrade, a Artur je pozvao Morganu da i ona učestvuje u podeli. Akolon je dobio jednu od nagrada za jahanje, i kada je prišao da klekne i primi nagradu od Morgane, Morgoza se zapanjila; odnekud iz gledališta čuo se tih, ali jasan šapat: "Veštice! Kurvo!" Morgana je pocrvenela, ali ruke joj nisu zadrhtale dok je predavala pehar Akolonu. Artrur se tiho obratio jednom komorniku. "Vidi ko je to bio!" i čovek je smesta otišao, ali Morgoza je bila sigurna da u ovakvoj masi nikad neće moći da prepoznaju glas. Kada se Morgana vratila da sedne pred početak drugog dela turnira, bila je bleda i besna; ruke su joj se tresle i teško je disala, valjda zbog stegnutog grla. "Nemoj brinuti zbog toga, mila", rekla je Morgoza. "Šta misliš, kako sve zovu mene kad nastupi nerodna godina, ili kad je neki razbojnik besan što smo ga uhvatili, pa ne može više da divlja okolo?" "Zar misliš da mi je stalo šta taj šljam misli o meni?" odvratila je Morgana, ali Morgoza je znala da je to samo gluma. "U mojoj zemlji me vole." Drugi deo turnira počeli su saksonski ratnici, prikazujući veštinu rvanja. Svi su bili krupni i maljavi, i to ne samo po licima nego i po čitavom gotovo nagom telu; stenjali su, napinjali se i znojili, stežući i cimajući jedni druge snagom od koje se lome kosti. Morgoza se nagnula napred, besramno uživajući u njihovoj muškoj snazi; ali Morgana je odvratila pogled, kao da se gadi. "Ma hajde, Morgana, postaješ čedna kao naša kraljica. Kakav izraz lica!" Morgoza je zaklonila oči od sunca i zagledala se ka poljani. "Izgleda da će glavna bitka uskoro početi gledaj! Je li ono Gvideon? Šta to smera?" Gvideon je istrčao na poljanu, jednim pokretom oterao heralda koji je pošao ka njemu i oglasio se snažnim, jasnim glasom koji se dobro čuo po čitavoj poljani. "Kralju Arture!" Morgoza je primetila da se Morgana sva zgrčila, potpuno bleda, i da snažno steže ogradu. Šta je taj momak smislio? Zar će napraviti scenu ovde, pred pola Arturovog naroda, i zahtevati da ga prizna za svog sina? Artur je ustao, i Morgozi se učinilo da je i njemu nelagodno, ali glas mu je jasno odzvanjao. "Da, nećače?" "Čuo sam kako je običaj da se na ovakvim turnirima dozvoljavaju izazovi, ako ih kralj dopusti. Došao sam da izazovem na borbu ser Lanseleta!" Lanselet je jednom rekao - Morgoza se jasno sećala - da mu takvi izazovi zagorčavaju život; svaki junoša žudi da izazove kraljičinog miljenika. Artur je odgovorio ozbiljnim glasom. "Takav je običaj, ali ne mogu da govorim u Lanseletovo ime. Ako pristane na borbu, ne mogu da je zabranim, ali moraš izazvati njega lično i zadovoljiti se njegovim odgovorom." "Oh, prokleti dečak!" gunñala je Morgoza. "Nisam imala pojma šta namerava..." Ali Morgana je naslutila da njenoj roñaci ipak nije baš toliko neprijatno. Podigao se vetar, i turnirsku poljanu je zaklonila prašina. Gvideon je otišao do kraja niza
paviljona, gde je na klupi sedeo Lanselet. Nije se čulo šta su govorili, ali Gvideon se ljutito okrenuo od njega. "Gospodo!" povikao je. "Uvek sam slušao kako je miljenikova dužnost da prihvati svaki izazov! Zahtevam da mi Lanselet iziñe na megdan ili neka mi preda svoju dužnost! Da li je stekao tu titulu vojničkom veštinom ili na neki drugi način, gospodaru Arture?" "Volela bih da je tvoj sin još dovoljno mali da mogu da mu isprašim tur!" rekla je Morgoza. "Zašto kriviš njega?" upitala je Morgana. "Zašto ne kriviš Gvenvir što je svog muža učinila tako ranjivim? Svi u čitavom kraljevstvu znaju da ona voli Lanseleta, ali njoj ne viču da je veštica i kurva kad doñe da deli nagrade!" Dotle je Lanselet ustao i prišao Gvideonu; odmerenim udarcem teške rukavice pogodio je mladića preko usta. "Sada si mi dao razloga da ti iziñem na megdan, mladi Gvideone. Sad ćemo videti ko se plaši borbe!" "Zato sam i došao", odgovorio je Gvideon kao da nije osetio ni udarac ni uvredu, mada mu se na licu videla krv. "Čak ti priznajem da si prvi zadao ranu, ser Lanselete. Prikladno je da čovek tvojih godina ima neku prednost." Lanselet je nešto rekao svojim pomoćnicima, i jedan od njih je zauzeo mesto glavnog sudije. Na tribinama se čulo mrmljanje dok su Lanselet i Gvideon uzimali mačeve i prilazili kralju da mu se obredno naklone, čime bitka zvanično počinje. Ako u publici ima ikoga ko ne misli da su njih dvojica otac i sin, pomislila je Morgoza, onda taj neko vrlo loše vidi. Obojica su podigla mačeve, lica skrivenih pod kacigama. Bili su u dlaku iste visine; mogli su se razlikovati jedino po oklopima, jer Lanseletov je bio izubijan od mnogih bitaka, a Gvideonov blistavo nov. Polako su kružili jedan oko drugog, a onda su jurnuli i Morgoza na trenutak uopšte nije mogla da prati pokrete mačeva, toliko su bili brzi. Ipak, odmah se videlo da je Lanselet daleko nadmoćniji od mladića, i trenutak kasnije uspeo je da zada strašan udarac. Gvideonu je pošlo za rukom da ga dočeka ivicom štita, ali mač je držala toliko snažna ruka da se on zateturao, izgubio ravotežu i pao punom dužinom. Lanselet je odmah spustio mač i prišao da mu pomogne da ustane. Morgoza nije čula šta mu je rekao, ali pokret je bio potpuno dobroćudan, u stilu: 'Je li ti sad dosta, momak?' Gvideon je pokazao tanak mlaz krvi na Lanseletovom ručnom zglobu, iz male posekotine koju je uspeo da mu nanese. Glas mu je bio jasan. "Ti si naneo prvu ranu, ser Lanselete, a ja drugu. Da pokušamo još jednom?" Nastupilo je opšte mrmljanje neslaganja; u ovakvim borbama uvek se prestajalo kod prve nanesene rane, pošto je oružje bilo potpuno naoštreno. Kralj Artur je ustao. "Ovo je svečanost i turnirska borba, a ne dvoboj! Ne dozvoljavam da se na ovakvom mestu izravnavaju stari računi, osim ako se borite pesnicama i močugama! Nastavite ako hoćete, ali upozoravam vas: ako nako bude ozbiljno ranjen, obojica ćete pasti u nemilost!" Borci su se naklonili i razdvojili, opet kružeći kako bi stekli prednost; potom su jurnuli kao jedan, i Morgoza je dahnula od žestine koju su obojica pokazivala. Činilo joj se da će svakog časa jedan od njih proburaziti onog drugog! Jedan borac je pao na kolena - na njegov štit se sručila kiša udaraca, mačevi su zveknuli i kao da su srasli oštricama, a onda je jedan počeo da se spušta sve niže i niže, vrhom ka tlu... Gvenvir je ustala i kriknula. "Ne dozvoljvam da se ovo nastavi!" Artur je bacio na poljanu svoje žezlo: to je uvek bio znak da se borba smesta prekine, ali borci ga nisu primetili, i sudije su morale da ih silom razdvoje. Gvideon je stajao odmoran i uspravan, smešeći se dok je skidao kacigu. Lanseletu je štitonoša morao da pomogne kako bi ustao; teško je disao, a niz lice su mu se slivali krv i znoj. Opet je nastupilo opšte mrmljanje u publici, čak i meñu ostalim vitezovima; Gvideonova popularnost nije nimalo porasla time što je osramotio opšteg ljubimca. No, on se ipak naklonio pred starijim vitezom. "Počastvovan sam, ser Lanselete. Došao sam na ovaj dvor kao stranac, čak nisam ni vitez, i zahvalan sam ti što si me podučio u mačevanju." Njegov osmeh je bio istovetni odraz Lanseletovog. "Hvala vam, ser." Lanselet je nekako smogao snage da se nasmeši. Tog časa su toliko ličili da je to bilo naprosto
neprijatno. "Veoma odvažno si se borio, Gvideone." "Pa onda", rekao je Gvideon, kleknuvši pred njim u prašinu, "molim vas, ser, da me proglasite za viteza." Morgozi je zastao dah. Morgana je sedela kao okamenjena. No, sa mesta gde su sedeli Saksonci doprlo je glasno odobravanje. "Sjajan gest! Mudro, mudro - kako sad da ga odbije, kad ga je već pohvalio kao borca!" Lanselet je pogledao Artura. Kralj je nepomično sedeo, ali trenutak kasnije klimnuo je glavom. Lanselet je dao znak štitonoši, koji je doneo mač. Lanselet ga je uzeo i pričvrstio Gvideonu oko pojasa. "Uvek ga nosi u službi svog kralja i za pravedne ciljeve", rekao je stari vitez. Sada je bio smrtno ozbiljan. Sa Gvideonovog lica nestalo je podsmeha i cinizma; bio je ozbiljan i ljubak, netremice zagledan u Lanseleta, i Morgoza je primetila da mu usne drhte. Morgoza je odjednom bila puna saosećanja prema njemu - kopile, čak ga ni otac nije priznao, bio je usamljeniji nego i sam Lanselet nekada. Ko da ga krivi što je izveo čitavu predstavu kako bi ga roñaci primetili? Trebalo je odavno da ga dovedemo na Arturov dvor, pomislila je, Artur je mogao da ga prizna makar privatno kad ne sme javno. Kraljevski sin ne bi morao da radi ovakve stvari. Lanselet je položio ruke Gvideonu na čelo. "Uz dozvolu našeg kralja, primam te u časnu družinu Okruglog Stola. Uvek služi našem kralju, i pošto si ovu čast zaslužio više veštinom nego grubom snagom - mada si i toga pokazao dosta - proglašavam te članom družine, i dajem ti ime, ne Gvideon, nego Mordred. Sada zauzmi svoje mesto meñu Arturovim vitezovima." Gvideon - ne, Mordred, trgla se Morgoza, jer davanje imena novom vitezu podjednako je ozbiljan čin kao i samo krštenje - Mordred je ustao i uzvratio Lanseletu zagrljaj. Izgledao je duboko dirnut, kao da nije čuo uzvike i pljesak. Kad je progovorio, glas mu se gotovo slomio. "Sada sam osvojio najveću nagradu dana, ma koga proglasili za pobednika turnira, ser Lanselete." "Ne", tiho je rekla Morgana Morgozi, "stvarno ga ne razumem. Ovo je poslednje što sam mogla očekivati." Nastupila je duga pauza dok su se vitezovi rasporeñivali za završnu borbu. Neki su otišli da piju vode ili da na brzinu pojedu malo hleba; drugi su se okupljali u grupicama, raspravljajući na koju stranu da se svrstaju; treći su pošli da provere konje. Morgoza je krenula na poljanu, gde je ostalo nekoliko mladića. Meñu njima je primetila Gareta - bio je za glavu viši od svih. Mislila je da on razgovara sa Lanseletom, ali kada je prišla bliže, videla je da su je oči prevarile; govorio je nešto Gvideonu, i glas mu je bio ljutit. Uspela je da čuje samo par poslednjih reči. "...čime ti je ikada naudio? Da ga tako osramotiš pred čitavim dvorom..." Gvideon se na to nasmejao. "Ako našem roñaku treba zaštita pred dvorom punim prijatelja, neka mu je Bog na pomoći kad se nañe meñu Saksoncima ili severnjacima! Ma hajde, usvojeni brate, ne sumnjam da Lanselet ume da čuva svoj ugled! Je li to jedino što imaš da mi kažeš posle toliko godina, brate, da me grdiš što sam uznemirio nekoga koga toliko voliš?" Garet se nasmejao i čvrsto zagrlio Gvideona. "Isti si mangup kao nekada - otkuda ti je samo tako nešto palo na pamet? Da si ga zamolio, Artur bi te odmah proglasio za viteza!" "Siguran sam da je tako", odgovorio je Gvideon, "on je uvek dobar prema svojim roñacima. Tebe bi, na primer, sigurno odmah proglasio za viteza zato što si Gavenov brat, ali ni ti nisi hteo tim putem, usvojeni brate." Nasmejao se. "A mislim da mi Lanselet ipak ponešto i duguje posle svih ovih godina koje sam proveo noseći njegovo lice!" Garet je slegnuo ramenima kao krivac. "Pa, čini mi se da se ne ljuti na tebe; onda valjda i ja moram da ti oprostim. Sada si i ti video koliko je on dobar čovek." "Aha", tiho je rekao Gvideon, "toliko je..." a onda je podigao pogled i primetio Morgozu. "Majko, otkud ti ovde? Mogu li da ti pomognem?" "Došla sam samo da pozdravim Gareta, koji mi se nije obratio čitavog dana", rekla je Morgoza, i krupajlija se sagnuo da joj poljubi ruku. "Na kojoj ćeš strani biti?" upitala je sina. "Kao i uvek, na Gavenovoj, meñu kraljevim ljudima", odgovorio ja Garet. "Imaš li ti bojnog
konja, Gvideone? Hoćeš li se boriti na kraljevoj strani? Lako ćemo ti napraviti mesta." Gvideon je odgovorio uz onaj svoj zagonetni, mračni osmeh. "Pošto me je Lanselet proglasio za viteza, pretpostavljam da bi trebalo da se borim u vojsci ser Lanseleta od Jezera, uz Akolona, za Avalon. Ali ja danas neću više učestvovati na turniru, Garete." "Zašto?" upitao je Garet i položio mu ruku na rame, gledajući naniže u njega kao i uvek Morgoza se na trenutak setila mnogo mlañeg Gareta kako isto ovako gleda svog malog brata. "To se očekuje od onih koji su tek proglašeni za vitezove - Galahad će se boriti, da znaš." "A na čijoj strani?" upitao je Gvideon. "Na strani svog oca Lanseleta ili na strani svog kralja koji ga je proglasio za naslednika čitavog kraljevstva? Zar to nije okrutna proba odanosti?" Garet ga je iznenañeno pogledao. "A kako bi ti podelio vitezove za turnirsku bitku, osim izmeñu dvojice najvećih vitezova meñu nama? Zar misliš da Artur ili Lanselet to smatraju probom odanosti? Artur neće izići na poljanu samo zato da se niko ne bi dvoumio da li da napadne svog kralja, ali Gaven je njegov vojskovoña još otkako je krunisan! Zar ćeš probuditi stari skandal? Ti?" Gvideon je slegnuo ramenima. "Pošto ionako ne nameravam da se pridružim nijednoj strani..." "Ali šta će svet misliti o tebi? Reći će da si kukavica, da zazireš od borbe..." "Dovoljno sam se borio u Arturovoj vojsci da mi ne bude važno šta će svet reći", odbrusio je Gvideon, "ali ako baš želiš, reci im da mi konj hramlje i da ne želim da ga izlažem ozbiljnijoj povredi - to je častan izgovor." "Ja bih ti pozajmio konja, ili Gaven", zbunjeno je odgovorio Garet, "ali ako želiš častan izgovor, radi šta hoćeš. Ali zašto, Gvideone? Ili treba da te zovem Mordrede?" "Ti, usvojeni brate, uvek smeš da me zoveš kako god želiš." "Ali zar mi nećeš reći zašto se plašiš borbe?" "Ti jedini smeš nekažnjeno da mi kažeš tu reč", rekao je Gvideon, "ali pošto si me pitao, reći ću ti. To je za tvoje dobro, brate." Garet se namrštio. "Kako to misliš, za ime Božje?" "Ne znam mnogo o tvom Bogu, niti mi je stalo do njega", rekao je Gvideon, oborenog pogleda. "Kao što znaš, brate - a odavno znaš - ja imam Vid..." "Da, pa šta?" nestrpljivo je upitao Garet. "Jesi li ružno sanjao, kako ću ti pasti pod konja?" "Ne šali se sa time", rekao je Gvideon, a Morgoza je osetila kako joj se krv ledi kad je pogledao Gareta. "Činilo mi se..." Progutao je knedlu, kao da mu se grlo steglo toliko da ne može da govori. "Video sam te kako ležiš na samrti - klečao sam kraj tebe, a ti nisi hteo da mi kažeš ni reč - i znao sam da je moje delo što ležiš tako, bez iskre života u sebi." Garet je nabrao usne i bezvučno zazviždao. No, odmah potom je pljesnuo usvojenog brata po ramenu. "Znaš, momče, ja ne verujem mnogo u snove i vizije. A od sudbine ionako niko ne može da pobegne. Zar te to nisu naučili u Avalonu?" "Jesu", tiho je rekao Gvideon. "I ako padneš od moje ruke na bojnom polju, onda je to sudbina... ali neću da iskušavam sudbinu u igri, brate. Neki nesrećan slučaj može povući moju ruku da pogrešno udari... Neka ostane ovako, Garete. Danas neću izlaziti u boj, ma šta svet rekao." Garet je i dalje delovao uznemireno. "Pa, čini kako želiš, momče. Ostani onda uz našu majku, pošto će se Lamorak boriti uz Lanseleta." Sagnuo se da poljubi majci ruku i udaljio se; Morgoza je, namrštena, zaustila da upita Gvideona šta je to tačno video, ali on se mrštio, zureći u tlo, pa je radije odustala. "Pa, ako ću imati mladog dvorjanina da sedi kraj mene", rekla je umesto toga, "možeš li mi doneti malo vode da popijem pre nego što se vratim na tribine?" "Svakako, majko", rekao je on i pošao ka buradima sa vodom. Morgozi je završna turnirska bitka uvek više ličila na zbrku; sada je od sunca počela da je boli glava i jedva je čekala da se sve završi. Bila je i gladna, a iz daljine je dopirao miris svežeg pečenja. Gvideon je sedeo kraj nje i sve joj objašnjavao, mada ona nije poznavala finese borbe i nije ni marila za to. Ipak, primetila je da se Galahad dobro držao i da je zbacio dva jahača; to ju je
začudilo, jer delovao je tako nežno. S druge strane, njoj je i Garet delovao kao krhko dete, a bio je najubojitiji ratnik na poljani. Na kraju je on primio nagradu za najboljeg borca na kraljevoj strani, pod Gavenovom komandom. Niko se nije iznenadio što je nagradu na Lanseletovoj strani dobio Galahad; to je bio običaj kada je neko tog dana proglašen za viteza, i Morgoza je to i glasno rekla. "I ti si mogao da osvojiš nagradu, Gvideone", rekla je, ali on se samo nasmejao i odmahnuo glavom. "Ne treba mi, majko. Zašto da svom roñaku pokvarim dan? A Galahad se dobro borio niko mu ne može zameriti što je nagrañen." Bilo je mnogo manjih nagrada, i kada su sve podeljene, vitezovi su pošli do svojih paviljona, gde su ih štitonoše čekale da ih poliju kofama vode i pomognu im da obuku čistu odeću. Morgoza je pošla sa gospama do odaje koja im je stavljena na raspolaganje, kako bi mogle da urede haljine i kosu, i da speru prašinu i znoj. "Šta misliš, Morgana", upitala je Morgoza, "je li Lanselet stekao neprijatelja?" "Mislim da nije. Zar nisi videla kako su se zagrlili?" "Izgledali su kao otac i sin. Volela bih da je zaista tako!" Morganino lice bilo je kao kamen. "Suviše je godina prošlo da bismo sada govorili o tome, tetka." Možda je zaboravila da ja znam čiji je on stvarno sin, pomislila je Morgoza. No, Morgana je i dalje bila ledeno mirna, pa je Morgoza odlučila da bude pomirljiva. "Hoćeš li da ti sredim pletenice na leñima?" Čim joj je Morgana okrenula leña, uzela je četku i dala se na posao. "Mordred", mrmljala je dok je radila. "Pa, stvarno je vešt savetnik, Boga mi! Sada je stekao položaj hrabrošću i odvažnošću, i ne mora se pozivati na srodstvo sa Arturom. Saksonci su mu dali dobro ime. Ali nisam znala da je tako dobar borac. Stvarno je uspeo da postane dogañaj dana! Bez obzira na to što je Galahad odneo nagradu, svi će pričati samo o Mordredovom odvažom gestu." Prišla im je jedna od kraljičinih gospi. "Gospo Morgana, je li ser Mordred tvoj sin? Nisam znala da imaš sina..." "Rodila sam ga vrlo mlada", mirno je rekla Morgana, "a Morgoza ga je usvojila. I ja sam ga gotovo zaboravila." "Sigurno si veoma ponosna na njega! Zar nije naočit? Lep je gotovo kao Lanselet!" rekla je žena i oči su joj zasvetlucale. "Stvarno jeste, zar ne", složila se Morgana, toliko učtivim glasom da je jedino Morgoza, koja ju je dobro poznavala, znala koliko je, zapravo, besna. "To im obojici stvara neprijatnosti. Ali Lanselet i ja smo unuci iste bake, i kada sam bila mala, više sam ličila na njega nego na svog brata. Naša majka bila je visoka i crvenokosa kao kraljica Morgoza, ali gospa Vivijen pripadala je starom narodu Avalona." "Pa ko mu je onda otac?" upitala je žena, i Morgoza je primetila kako Morgana steže pesnice. No, uspela je da se ljubazno nasmeši. "On je dete Beltana, i sin je bogova, kao i sva deca začeta oko vatri. Sigurno se sećaš da sam kao vrlo mlada bila sveštenica kod Gospe od Jezera." Žena je pokušala da bude učtiva. "Zaboravila sam na to - tamo se još poštovala stara vera?" "I sada se poštuje", tiho je rekla Morgana. "I neka bi Boginja učinila da tako ostane do kraja sveta." Kao što je i nameravala, to je ućutkalo ženu, i Morgana se obratila Morgozi. "Jesi li spremna, roñako? Hajdemo u salu." Kada su izišle iz odaje, duboko je odahnula od olakšanja. "Brbljive glupače - slušaj ih samo! Zar nemaju ništa pametnije da rade sem da ogovaraju?" "Verovatno nemaju", rekla je Morgoza. "Njihovi pobožni hrišćani, očevi i muževi, postarali su se da nemaju čime drugim da se zaokupe." Vrata velike odaje Okruglog Stola, gde se održavala gozba na Duhove, bila su zatvorena, kako bi ušli svi zajedno. "Artur svake godine izmišlja neke nove otmenosti", rekla je Morgoza. "Sada ćemo praviti svečanu povorku?"
"Pa šta si očekivala?" upitala je Morgana. "Sad kad nema ratova, mora nečim zagolicati maštu naroda, a dobro je izabrao da to čini velikim predstavama - čujem da mu je to savetovao Merlin. Običan svet - a, Boga mi, i plemići - voli velike predstave, i druidi to znaju još od vremena kada su zapalili prve beltanske vatre. Gvenvir je utrošila mnoge godine truda da od ovog načini najveću svečanost u svim hrišćanskim zemljama." Nasmešila se, i to je bio prvi iskreni osmeh koji je Morgoza videla na njenom licu čitavog dana. "Čak i Artur zna da ne bi mogao da ih okupi samo zbog mise i gozbe - ako nema nekog velikog čuda pri ruci, ne sumnjam da će Artur i Merlin da ga izmisle! Baš šteta što nisu uspeli da odlože pomračenje sunca za danas!" "Je li bilo pomračenje i u Velsu? Moj narod se poplašio", rekla je Morgoza, "a ove glupače od Gvenvirinih družbenica sigurno su vrištale i cičale kao da dolazi kraj sveta!" "Gvenvir, izgleda, voli da se okružuje glupačama", rekla je Morgana. "Ona sama, zapravo, i nije glupa, mada voli da se tako misli. Pitam se kako ih samo podnosi." "Trebalo bi da si malo strpljivija sa njima", upozorila ju je Morgoza, a Morgana je slegnula ramenima. "Nije me briga šta te glupače misle o meni." "Ne mogu da zamislim da toliko dugo živiš u Urijensovom kraljevstvu, a da si tako malo naučia o veštini vladanja", rekla je Morgoza. "Šta god o njoj mislili muškarci, žena zavisi od dobre volje ostalih žena - zar nisi to saznala još u Avalonu?" "Žene Avalona nisu takve glupače", oštro je odvratila Morgana, ali Morgoza ju je dobro poznavala i znala je da takvim tonom samo prikriva usamljenost i patnju. "Morgana, zašto se ne vratiš u Avalon?" Morgana je pognula glavu; znala je da će se slomiti i rasplakati ako joj Morgoza kaže još jednu ljubaznu reč. "Moje vreme još nije došlo. Nareñeno mi je da ostanem sa Urijensom..." "I Akolonom?" "Da, i sa Akolonom. Mogla sam zanti da ćeš mi prebaciti zbog toga." "Ja imam najmanje prava da ti prebacujem. Ali Urijens neće još dugo živeti..." Morganin glas i lice bili su podjednako ledeni. "Tako sam i ja mislila kad smo se venčali, pre toliko godina. On će, izgleda, živeti koliko i Talesin, a Talesin je umro sa preko devedeset godina." Utom su stigli Artur i Gvenvir i počeli su da polako prolaze ka čelu kolone - Artur je bio sav u belom, a Gvenvir je blistala u beloj svili i draguljima. Velika vrata širom su se otvorila, pa su ušli prvo njih dvoje, a zatim Morgana kao kraljeva sestra, sa svojim mužem i njegovim sinovima, Akolonom i Uvenom; onda Morgoza sa porodicom, kao kraljeva tetka; potom Lanselet i njegovi, a za njima ostali vitezovi, jedan po jedan, i svi su išli oko Okruglog Stola do svojih sedišta. Neki vešt majstor još je pre više godina zlatom i purpurom ispisao imena svakog viteza na njegovoj stolici. Sada, čim je ušla, Morgoza je primetila da je stolica najbliža kraljevoj, čuvana toliko godina za naslednika, dobila natpis, Galahadovo ime. Ali to je videla samo krajičkom oka. Jer, na velikim prestolima, predviñenim za kralja i kraljicu, nalazilo se prebačno grubo belo platno, nalik na ono koje su umesto zastava koristili klovnovi na turniru. Platno je bilo iškrabano grubim crtežima - na jednom prestolu bio je nacrtan vitez kako stoji na glavama dve krunisane prilike, koje su ñavolski ličile na Artura i Gvenvir; a na drugom je bila skaredna slika od koje je čak i Morgoza, inače nimalo čedna, morala da pocrveni, jer prikazivala je sitnu, crnokosu ženu, gotovo nagu, u zagrljaju ogromnog rogatog ñavola, a svuda unaokolo, zauzeti raznim nastranim pozama, nalazili su se nagi ljudi. Gvenvir je počela da vrišti. "Isuse i Marijo! Bože sakloni!" Artur je stao kao ukopan, a onda se okomio na sluge. "Kako je ovo... ovo..." ostao je bez reči, pa je samo mahnuo rukom ka crtežima, "dospelo ovamo?" "S-ser", zamucao je komornik, "nije bilo tu kad smo završili pripremu sale - sve je bilo u redu, čak i cveće pred kraljičinim mestom..." "Ko je poslednji ulazio ovamo?" grmeo je Artur. Dohramao je Kaj. "Gospodaru i brate moj, ja sam bio poslednji. Došao sam da proverim je li
sve u redu, i kunem ti se Bogom koji nas sigurno gleda, sve je bilo kako se samo poželeti može. I ako ikada nañem prokletog psa koji se ušunjao ovamo da ostavi te stvari ovde, ovako ću ga zgromiti!" I načinio je pokret kao da zavrće šiju piletu. "Postarajte se za kraljicu!" oštro je rekao Artur. Žene su počele da ciče i brbljaju kada je Gvenvir stala da pada u nesvest. Morgana ju je pridržala i tiho, oštro joj se obratila. "Gven, nemoj im pružiti to zadovoljstvo! Ti si kraljica - šta te se tiču nekakve gadosti našarane po platnu? Saberi se!" Gvenvir je počela da plače. "Kako su mogli - kako su mogli - kako neko može toliko da me mrzi?" "Svako živi mora da uvredi po koju budalu", rekla je Morgana, pomažući joj da priñe sedištu. Preko njega je još stajalo platno sa crtežima, i Gvenvir je ustuknula kao da je dodirnula nešto prljavo. Morgana ga je bacila na pod. Na stolu su bili spremni vinski pehari; Morgana je dala znak služavki da napuni jedan za kraljicu. "Ne daj da te to pogodi, Gven - pretpostavljam da je ovaj predstavljao mene", rekla je. "Zaista se šapuće kako dovodim ñavole sebi u postelju, i zar misliš da me je briga?" "Nosite tu gadost odavde i spalite je", naredio je Artur, "i donesite mirišljavo drvo i tamjan da odagnamo zadah zla." Lakeji su požurili da ga poslušaju. "Naći ćemo ko je ovo učinio", rekao je Kaj. "Sigurno je to neki sluga koga sam otpustio, pa se vratio da me osramoti zato što sam pokazao koliko se ponosim lepotom sale ove godine. Ljudi, poslužite vino i pivo, i neka prvi pehar spere stid i zbrku i sruči ih na tu smrdljivu gnjidu koja je pokušala da nam pokvari slavlje. Zar da mu dopustimo? Hajde! Pijmo za kralja Artura i njegovu gospu!" Odgovorilo mu je tek nekoliko zbunjenih glasova, ali to se pretvorilo u opšti uzvik zadovoljstva kad su se Artur i Gvenvir svima naklonili. Svi su se smestili za sto. "Dovedite mi molioce", rekao je Artur. Morgoza je gledala kako dovode pred kralja nekog čoveka za žalbom koja je delovala glupo, odnosila se na meñe. Potom je došao vlastelin koji se žalio kako je njegov vazal ubio jelena na njegovom lovištu. Morgoza je sedela blizu Gvenvir, pa se nagnula da se tiho obrati kraljici. "Zašto Artur lično rešava ovakve stvari? Svaki činovnik bi ih sredio, umesto da mu oduzimaju vreme.." Gvenvir je odgovorila tihim mrmljanjem. "I ja sam pre tako mislila. Ali on svake godine na Duhove reši jedan ili dva ovakva slučaja, da običan narod ne bi mislio kako on mari samo za veliku gospodu i za svoje vitezove." Pa, to je prilično mudro, pomislila je Morgoza. Bila su još dva ili tri sitna molioca, a onda je izneseno meso i došli su zabavljači. Jedan čovek je izvlačio male ptice i jaja iz najneverovatnijih mesta. Morgoza je pomislila kako je Gvenvir sada sasvim mirna, i pitala se da li će ikada uhvatiti onog ko je napravio crteže. Onaj što je prikazivao Morganu kao kurvu već je bio dovoljno gadan; ali drugi je, izgleda, bio mnogo ozbiljniji - pokazivao je Lanseleta kako gazi i kralja i kraljicu. Danas je kraljičinom miljeniku suñeno da bude napadan, pomislila je Morgoza. To što je ponižen na bojnom polju lako se popravilo time što je bio ljubazan prema mladom Gvideonu - ne, Mordredu - i što se kasnije lepo videlo da se ne ljute jedan na drugog. Ali, uprkos Lanseletovoj omiljenosti meñu vitezovima, sigurno ima i takvih koji ne vole što je Gvenvir toliko upadljivo vezana za njega. "Šta je sledeće?" upitala je Morgoza kraljicu. Gvenvir se nasmešila; šta god da je, bilo je jasno da ona unapred uživa. Začuo se zvuk roga, vrata su se širom otvorila i opet su se začuli rogovi, grubi saksonski rogovi. Trojica ogromnih Saksonaca, sa zlatnim narukvicama, obučenih u kožu i krzno, ušli su noseći ogromne mačeve o pojasu i rogate kacige u rukama. Oko čela su imali tanke zlatne trake. Dostojanstveno su ušli u dvoranu Okruglog Stola, svaki sa svojom pratnjom. "Gospodaru Arture", uzviknuo je jedan od njih. "Ja sam Adelrik, gospodar Kenta i Anglije, a ovo su moja braća kraljevi. Došli smo da ti odamo počast, jer ti si najveći hrišćanin od svih kraljeva, i da te zamolimo da sklopimo mir sa tobom i tvojim dvorom zauvek!"
"Lot se sigurno prevrće u grobu", primetila je Morgoza, "ali Vivijen bi bila zadovoljna." Morgana joj nije odgovorila. Ustao je biskup Patricije i prišao saksonskim kraljevima da ih pozdravi. Potom se obratio Arturu. "Gospodaru moj, posle dugih godina ratovanja ovo je velika radost za mene. Molim te da primiš ove ljude kao podreñene kraljeve i da prihvatiš njihov zavet, u znak da svi hrišćanski kraljevi treba da budu braća." Morgana je bila potpuno bleda. Umalo da ustane i progovori, ali Urijens ju je tako strogo pogledao da je odustala. Morgoza je nastavila da dobroćudno brblja. "Sećam se da su nekada biskupi odbijali čak i da pošalju nekoga da pokrsti ove varvare. Lot mi je pričao kako su tvrdili da neće da se sretnu sa Saksoncima čak ni u raju, i da zato neće da im šalju misionare - smatrali su da je najpravednije da svi Saksonci gore u paklu. No, to je ipak bilo pre trideset godina!" "Od kako sam došao na presto", počeo je Artur, "čeznuo sam za završetkom ratova koji su pustošili ovu zemlju. Godinama već živimo u miru, gospodaru biskupe, i sada vas pozdravljam dobrodošlicom, gospodo, na moj dvor i u moje društvo." "Naš običaj je", rekao je jedan Saksonac - nije bio Adelrik, primetila je Morgana, Adelrik je imao smeñ ogrtač, a ovaj je bio u plavom - da se zaklinjemo nad čelikom. Možemo li se zavetovati pred krstom tvog mača, gospodaru Arture, u znak da smo se sreli kao hrišćanski kraljevi, pod jedinim Bogom koji upravlja svima nama?" "Neka bude tako", tiho je rekao Artur, pa je sišao sa uzvišenja kako bi stao pred njih. Pod svetlošću brojnih baklji i svetiljki, Ekskalibur je blesnuo kao munja kad ga je isukao. Uspravio ga je vrhom naniže, i čitavom dužinom dvorane pružila se senka krsta. Svi vitezovi su kleknuli. Gvenvir je izgledala veoma zadovoljna; Galahad je porumneo od radosti. Morgana je bila bleda od besa, i Morgoza ju je čula kako šapuće sa Urijensom. "Usudio se da sveti mač Avalona ovako koristi! Ja sam sveštenica Avalona, ne mogu da sedim i da to mirno gledam!" Počela je da ustaje, ali Urijens ju je ščepao za ruku. Otimala se, ali Urijens je, ma koliko star, ipak bio ratnik, a Morgana je bila sitna; Morgoza je u jedan mah pomislila da će joj polomiti kosti, ali Morgana nije ni jeknula. Stegla je zube i uspela da se otrgne. Progovorila je, dovoljno glasno da je Gvenvir sigurno čuje. "Vivijen je umrla ostavivši posao nedovršen. A ja sam dokono sedela dok su tada neroñena deca odrastala i postajala vitezovi, i Artur je pao u ruke sveštenicima!" "Gospo", rekao je Akolon, naginjući se nad nju, "čak ni ti ne možeš da pokvariš ovaj sveti dan, inače ćeš proći isto kao druidi pod Rimljanima. Govori nasamo sa Arturom, prebaci mu tada ako moraš - siguran sam da će ti Merlin pomoći!" Morgana je oborila pogled, grizući usne. Artur je zagrlio saksonske kraljeve jednog po jednog i poveo ih do sedišta bizu svog. "Vaši sinovi, ako se pokažu valjani, biće dobrodošli u družinu mojih vitezova", rekao je i naredio slugama da donesu darove - mačeve i fine bodeže, kao i bogat ogrtač za Adelrika. Morgoza je uzela komad kolača, lepljiv od meda, i stavila ga pred Morganine stegnute usne. "Suviše voliš gladovanje, Morgana", rekla je. "Pojedi ovo! Bleda si, samo što nisi pala sa stolice!" "Nisam bleda od gladi", rekla je Morgana, ali je poslušno uzela zalogaj. Popila je i malo vina, i Morgoza je primetila da joj ruke drhte. Na jednoj je imala tamne modrice od Urijensovog stiska. Tek tada je Morgana ustala. Tiho se obratila Urijensu. "Ne brini, voljeni mužu moj. Neću reći ništa čime bih uvredila tebe, niti tvog kralja." Potom se glasno obratila Arturu. "Gospodaru i brate moj! Mogu li da te zamolim nešto?" "Moja sestra i žena mog odanog podreñenog kralja Urijensa može da traži šta god želi", veikodušno je rekao Artur. "I najniži tvoj podanik, ser, može da traži da iziñe pred tebe", rekla je ona. "Molim te da primiš i saslušaš i mene." Artur je podigao obrve, ali je odgovorio zvanično kao i ona. "Večeras pre spavanja, ako ti odgovara. Primiću te u svojim odajama, zajedno sa tvojim mužem ako želiš." Volela bih da se pretvorim u muvu i čujem taj razgovor! pomislila je Morgoza.
6. U odaji koju je Gvenvir dodelila kralju Urijensu i njegovoj porodici, Morgana je očešljala kosu olovno teškim prstima, a služavka joj je obukla čistu haljinu. Urijens se žalio kako je previše jeo i pio i kako mu se nimalo ne ide na audijenciju kod kralja. "Onda lezi u krevet", rekla je Morgana. "Ja imam štošta da mu kažem, to nema nikakve veze sa tobom." "Nije tako", odgovorio je Urijens. "I ja sam učio u Avalonu. Zar misliš da mi čini zadovoljstvo dok gledam kako se svete stvari stavljaju u službu hrišćanskog Boga koji želi da uništi sva druga znanja na ovom svetu? Ne, Morgana, ti kao sveštnica Avalona nisi jedina koja treba da pokaže negodovanje zbog toga. Tu je i kraljevstvo Severnog Velsa, i ja kao vladar, i Akolon koji će vladati kad mene više ne bude." "Otac je u pravu, madam", rekao je Akolon, gledajući je u oči. "Naš narod nam veruje da ih nećemo izdati, da nećemo dozvoliti zvonjavu crkvenih zvona u njihovim svetim gajevima..." Na trenutak joj se učinilo, mada je znala da se ni ona ni Akolon nisu pomerili, kako se nalaze u jednom od tih gajeva, spojeni pred Boginjom. Urijens, naravno, nije video ništa. "Morgana, stavi Arturu do znanja da kraljevstvo Severnog Velsa neće pokorno pasti pod vlast hrišćana." Morgana je slegnula ramenima. "Kako želiš." Bila sam budala, razmišljala je. Bila sam sveštenica na njegovom proglašenju za kralja, rodila sam mu sina. Trebalo je da iskoristim vlast koju sam imala nad kraljevom savešću - tako bih ja, a ne Gvenvir, postala vladar u senci. Dok sam se krila i lizala rane kao životinja, izgubila sam vlast nad Arturom. Tamo gde sam nekada mogla da nareñujem, sada moram da molim, a nemam čak ni moći Gospe! Već je pošla ka vratima kad se začulo kucanje; sluga je požurio da ih otvori, i ušao je Gvideon. I dalje je nosio saksonski mač koji je dobio od Lanseleta, ali skinuo je oklop i imao je bogatu purpurnu odeću; nije znala da on može tako otmeno da izgleda. Video je da su joj oči sinule. "Dobio sam ovo od Lanseleta. Pili smo u sali, i od Artura je stigla poruka da kralj želi da me vidi u svojim odajama... Rekao sam da je moja jedina tunika iscepana i okrvavljena, a on je rekao da smo iste visine i da će mi pozajmiti odeću. Kad sam se obukao, rekao mi je da mi stoji bolje nego njemu i da je zadržim - da sam prilikom proglašenja za viteza dobio sasvim malo poklona, za razliku od Galahada koga je kralj bogato darivao. Da li zna da je Artur moj otac kad mi je to rekao?" Urijens je iznenañeno zatreptao, ali nije rekao ništa. Akolon je odmahnuo glavom. "Ne, usvojeni brate. Lanselet je veoma velikodušan čovek, i to je sve. Kada je Garet tek stigao na dvor, ni ne javivši se svojim roñacima, Lanselet mu je dao odeću i oružje, kako bi bio valjano opremljen. A ako se pitaš da li to Lanselet, zapravo, voli da gleda svoju odeću na telu lepih mladića, pa, to se već ranije pominjalo, mada nikada nisam čuo da je Lanselet ikome na ovom dvoru, bio mlad ili star, rekao išta što nije bilo potpuno učtivo i ljubazno." "Tako, znači?" upitao je Gvideon, i Morgana je naprosto videla kako pažljivo odlaže ovaj podatak kao zlato u sanduče sa blagom. "Sada se sećam", polako je nastavio, "kako se na nekoj gozbi u Lotovom dvoru pričalo kako su Lanseletu, dok je bio samo momčić, utrapili u ruke harfu i zatražili da peva, pa je zapevao neku baladu o Rimu ili o vremenu Aleksandra Velikog, i o ljubavi dvojice vitezova, i kako su mu se smejali zbog toga. Od tada on peva samo o lepoti naše kraljice, ili o viteškim pustolovinama sa zmajevima." Morgana je osetila da joj je podsmeh u njegovom glasu nepodnošljiv. "Ako si došao da tražiš poklon zbog proglašenja za viteza, razgovaraćemo kad se vratim od Artura, ali ne sada." Gvideon je oborio pogled. Sad ga je prvi put videla bez onog njegovog ogromnog samopouzdanja. "Majko, kralj je poslao i po mene - mogu li da idem sa vama?" Sad joj se više dopadao, jer ipak je uspeo da prizna svoju slabost. "Artur ti ne misli ništa loše, sine, ali ako želiš da odemo zajedno, najgore što ti se može desiti jeste da te otpravi iz sobe i kaže ti da doñeš kasnije."
"Hajde, usvojeni brate", rekao je Akolon i uhvatio Gvideona za ruku, tako da je ovaj mogao da vidi tetovirane zmije. "Neka kralj i njegova gospa poñu prvi, a mi ćemo za njima..." Dok je išla pod ruku sa Urijensom, Morgana je razmišljala kako je lepo što Akolon pokušava da se sprijatelji sa njenim sinom i da ga priznaje za brata. U isto vreme je i zadrhtala, i Urijens ju je zabrinuto pogledao. "Je li ti hladno, Morgana? Bolje uzmi ogrtač..." U kraljevim odajama plamtela je vatra, i Morgana je čula harfu. Artur je sedeo na drvenoj stolici pretrpanoj jastucima. Gvenvir je vezla usku traku koja se presijavala od zlatne preñe. Sluga je zvanično najavio: "Kralj i kraljica Severnog Velsa, njihov sin Akolon i ser Lanselet..." Gvenvir je podigla pogled na Lanseletovo ime, a onda se nasmejala. "Ne, mada su veoma slični. Ser Mordred, zar ne, čijem smo proglašenju za viteza danas prisustvovali?" Gvideon se ćutke naklonio kraljici. No, pošto su svi bili porodica, Artur nije mnogo držao do protokola. "Sedite, svi... poslaću po vino..." "Meni je za danas dosta vina, Arture", rekao je Urijens. "Popio sam ga toliko da bi i brod mogao da plovi po njemu! Meni ne treba više, hvala - možda mladići imaju svežije glave za to." Gvenvir je pošla ka Morgani, i Morgana je shvatila da će, ukoliko odmah ne progovori, Artur započeti muške razgovore, a ona će morati da pokorno ćuti u uglu sa kraljicom, ili da šapuće o ženskim stvarima - vezu, slugama, ko je sve trudan... Dala je znak peharniku. "Ja bih popila malo", rekla je, setivši se sa bolom da se kao sveštenica Avalona ponosila time što pije samo vodu iz Svetog Kladenca. Ipak je otpila malo. "Veoma me je uznemirio prijem onih Saksonaca, Arture. Ne", brzo ga je prekinula kad je zaustio da odgovori. "Ne govorim ko žena koja se upliće u državničke poslove. Ja sam kraljica Severnog Velsa i vojvotkinja od Kornvola, i ono što se tiče kraljevstva tiče se i mene." "Onda bi trebalo da ti bude milo što vlada mir", rekao je Artur. "Čitavog života, otkako sam dovoljno odrastao da držim mač, trudio sam se da okončam ratove sa Saksoncima. Čitavo vreme sam verovao da se to može postići samo ako ih oteram tamo otkuda su došli na naše obale. Ali mir je mir, i ako se može postići samo sklapanjem ugovora sa njima, neka bude tako. Ima više načina da se postupi s bikom, a ne samo da ga ispečeš za večeru. Možeš i da ga uškopiš i upregneš u plug." "Ili da ga ostaviš da ti opasuje krave? Hoćeš li tražiti od podreñenih kraljeva da udaju svoje kćeri za Saksoce, Arture?" "Možda i to", rekao je Artur. "I Saksonci su samo ljudi - sećaš li se one pesme što ju je pevao Lanselet? I oni čeznu za mirom - živeli su na ostrvima koja su stalno pljačkana i pustošena. Ili hoćeš da kažeš kako bi trebalo da ratujem sve dok i poslednji Saksonac ne bude ubijen ili oteran? Mislio sam da žene žele mir." "I ja ga želim, i milo mi je što ga imamo, čak i sa Saksoncima", rekla je Morgana, "ali hoćeš li ih naterati da se odreknu i svojih bogova i prihvate tvojeg, time što su ti se zaklinjali na krst?" Gvenvir ih je pažljivo slušala. "Nema drugih bogova, Morgana. Oni su pristali da odbace ñavole koje su obožavali nazivajući ih bogovima, i to je sve. Sada poštuju jedinog pravog Boga i Hrista koji je došao u njegovo ime da spase čovečanstvo." "Ako zaita veruješ u to, gospo i kraljice moja", rekao je Gvideon, "onda je to za tebe istina svi bogovi su jedan Bog i sve boginje su jedna Boginja. Ali zar misliš da ćeš naterati ljude u čitavom svetu da veruju baš u tvoju istinu?" "Zar je to preterano? Postoji samo jedna istina", odgovorila je Gvenvir, "i mora doći dan kada će svi ljudi to priznati." "Kad te slušam, strepim za svoj narod", rekao je Urijens. "Ja sam se zarekao da ću čuvati svete gajeve, a tako i moj sin posle mene." "Otkud to, ja sam mislila da si ti hrišćanin, roñače..." "I jesam", rekao je Urijens, "ali neću da blatim tuñe bogove." "Ali nema drugih bogova", opet je počela Gvenvir. Morgana je zaustila da progovori, ali Artur ju je pretekao. "Dosta s tim, dosta - nisam vas
pozvao ovamo da raspravljamo o teologiji! Ako imate živaca za to, potražite sveštenike, oni su uvek voljni za raspravu. Obratite njih ako već morate! Šta si želela da mi kažeš, Morgana? Samo to da sumnjaš u dobru volju Saksonaca, bez obzira na to da li se kunu nad krstom ili ne?" "Ne", rekla je Morgana, i tek tad je primetila da se u odaji nalazi i Kevin, zaklonjen u senci zajedno sa svojom harfom. Baš dobro; Merlin čitave Britanije prisustvovaće njenom protestu u ime Avalona! "Pozivam Merlina za svedoka: naterao si ih da se zakunu pred krstom - a za krst si iskoristio Ekskalibur, sveti mač Avalona, deo Posvećenih sudova Obreda! Gospodaru Merline, zar to nije svetogrñe?" "To je bio samo gest, kako bih privukao pažnju svih", brzo je rekao Artur. "To je radila i Vivijen, kada mi je tražila da se nad tim istim Ekskaliburom zakunem kako ću se boriti za mir u ime Avalona." Oglasio se i Merlin, svojim dubokim, milozvučnim glasom. "Morgana, draga moja, krst je simbol stariji od Hrista i postojao je i pre prvih Nazarećaninovih sledbenika. U Avalonu još žive sveštenici koji su došli uz patrijarha Josifa iz Arimateje, i oni se mole zajedno sa druidima..." "Ali ti sveštenici nisu ni pokušali da kažu kako je njihov Bog jedini", ljutito je rekla Morgana, "a ni najmanje ne sumnjam da bi ih biskup Patricije ućutkao samo kad bi mogao, i ostao bi da propoveda samo svoje viñenje vere!" "Mi ovde ne raspravljamo o biskupu Patricijusu i njegovim verovanjima, Morgana", odvratio je Kevin. "Neka neposvećeni misle da su se Saksonci zakleli na vernost pred Hristovim krstom. I mi imamo žrtvovanog Boga, bilo da ga vidimo u krstu ili u snopu žita koje mora biti ubijeno na zemlji i potom ponovo podignuto iz mrtvih..." "Tvoji žrtvovani bogovi, Merline", rekla je Gvenvir, "poslati su samo zato da bi čovečanstvo bilo spremno kada Hrist doñe da umre kako bi iskupio naše grehe..." Artur je nestrpljivo odmahnuo rukom. "Tišina, svi! Saksonci su se zakleli na mir pred simbolom koji za njih ima značenje..." Ali Morgana ga je prekinula. "Od Avalona si dobio sveti mač, i Avalonu si se zavetovao da ćeš čuvati i poštovati Svete Misterije! A sada mač tih Misterija pretvaraš u krst smrti, vešala za mrtve! Kada je Vivijen došla na dvor, došla je da traži od tebe da ispuniš svoj zavet prema Avalonu. A onda je ubijena! Sada sam ja došla da dovršim ono što ona nije uspela, i da zahtevam od tebe da vratiš sveti mač Ekskalibur koji si pokušao da pretvoriš u predmet poštovanja svog Hrista!" "Doći će dan kada će svi lažni bogovi nestati", rekla je Gvenvir, "i svi paganski simboli služiće jedinom pravom Bogu i njegovom Hristu." "Nisam govorila tebi, praznoglava glupačo!" obrecnula se Morgana, "a taj dan će doći samo preko mene mrtve! Vi hrišćani imate svece i mučenike - zar mislite da ih Avalon nema?" Dok je govorila, sva se stresla, znajući da je, nesvesno, govorila Vidom, i da postoji telo viteza, prekriveno crnim, sa krstom preko plašta... Poželela je da se okrene, a u ovom društvu to nije smela, i da se baci Akolonu u naručje. "Baš preteruješ u svemu, Morgana!" rekao je Artur uz izveštačeni smeh, i taj smeh ju je razbesneo, jer oterao je i strah i Vid. Uspravila se u svojoj punoj visini, znajući da je prvi put posle mnogo godina zaogrnuta moćima i vlašću sveštenice Avalona. "Slušaj me, Arture od Britanije! Kao što su te snaga i moć Avalona postavili na presto, tako snaga i moć Avalona mogu i da te unište! Dobro razmisli zašto blatiš Posvećene sudove Obreda! Nemoj više ni pomisliti da ih staviš u službu svog hrišćanskog Boga, jer svaki predmet Moći nosi svoju kletvu..." "Dosta!" Artur je ustao, strašno namršten. "Bila mi sestra ili ne, ne možeš izdavati nareñenja kralju čitave Britanije!" "Ne govorim ja svom bratu", uzvratila je, "nego upravo kralju! Avalon te je doveo na presto, Arture, Avalon ti je dao taj mač koji si zloupotrebio, i u ime Avalona ja te sada pozivam da ga vratiš kod ostalih Posvećenih sudova Obreda. Ako želiš da ga koristiš samo kao mač, onda zaduži svoje kovače da ti iskuju drugi!"
Nastupila je užasna tišina, i na trenutak joj se učinio da sve njene reči padaju u ogroman prazan prostor bez odjeka, negde izmeñu svetova, da se tamo daleko u Avalonu druidi bude, da se sigurno čak i Ravena meškolji i ječi zbog Arturove izdaje. Ali prvi zvuk koji je potom začula bio je nervozni smeh. "Kakve gluposti pričaš, Morgana!" Bila je to Gvenvir. "Znaš da Artur to ne može da učini!" "Ne uplići se, Gvenvir", rekla je Morgana, zlokobnim i pretećim glasom. "To nema nikakve veze sa tobom, osim što si ti navela Artura da prekrši zavet Avalonu!" "Urijense", kazala je Gvenvir, "Zar ćeš mirno stajati i slušati kako tvoja drska žena ovako razgovara sa Vrhovnim kraljem?" Urijens se nakašljao; kada je progovorio, glas mu je bio nervozan koliko i Gvenvirin. "Morgana, možda si pomalo nerazumna... Artur je načinio dramatičan gest iz političkih razloga, kako bi zaokupio maštu posmatrača. Ako je to učinio mačem Moći, pa, utoliko bolje. Bogovi mogu da se staraju o sebi, mila moja - zar misliš da je Boginji potrebna tvoja zaštita?" Da je Morgana imala pri sebi neko oružje, tog časa bi na mestu ubila Urijensa. Došao je da je podrži, a sada je ovako napušta! "Morgana", počeo je Artur, "pošto vidim da si uznemirena, dozvoli da ti kažem nešto: nisam nameravao nikakvo obesvećenje. Ako mač Avalona služi i kao krst za zakletve, zar to ne znači da su moći Avalona iskorišćene da se pomogne ovoj zemlji? Tako mi je savetovao Kevin..." "Oh, da, znala sam da je on izdajnik još kad je dozvolio da Vivijen bude sahranjena van Svetog ostrva", odbrusila je Morgana. "Bilo tako ili ne", rekao je Artur, "saksonski kraljevi imali su svoj veliki trenutak, i zakleli su se na mom maču!" "Ali to nije tvoj mač!" planula je Morgana. "To je mač Avalona! A ako ga ne nosiš onako kako si se zakleo, treba da ga predaš u ruke nekome ko ume da poštuje dati zavet..." "To je možda bio mač Avalona, u prošlom pokolenju", odvratio je Artur, sada besan koliko i Morgana; stezao je balčak Ekskalibura, kao da neko već pokušava da mu ga otme. "Mač pripada onome ko ga koristi, i ja sam stekao pravo da bude moj time što sam njime oterao sve neprijatelje iz ove zemlje! Nosio sam ga u bitkama i oslobodio sam ovu zemlju u boju na planini Badon..." "I potom si pokušao da ga potčiniš hrišćanskom bogu", prekinula ga je Morgana. "Sada, u ime Boginje, zahtevam da ga vratiš svetilištu na Jezeru!" Artur je duboko uzdahnuo. Kada je progovorio, glas mu je bio proračunato miran. "Odbijam. Ako Boginja želi svoj mač nazad, neka doñe da mi ga lično oduzme." Potom mu je glas postao blaži. "Draga moja sestro, molim te, ne svañaj se sa mnom oko imena kojim nazivamo svoje bogove. Ti si mi sama rekla da su svi bogovi Jedan Bog." On nikada neće shvatiti zašto je to što govori pogrešno, očajno je pomislila Morgana. Ipak, pozvao je Boginju, neka uzme mač ako ga želi nazad. Neka, onda, bude tako; Gospo, dozvoli da ja budem tvoja ruka. Pognula je glavu. "Dobro, prepuštam Boginji da povrati svoj mač." A kada ona završi sa tobom, Arture, požalićeš što se nisi prepustio meni... Pošla je da sedne kraj Gvenvir, a Artur se obratio Gvideonu. "Ser Mordrede", rekao je, "proglasio bih te za viteza da si me samo zamolio. Učinio bih to zbog Morgane i zbog sebe - nisi morao da se pomažeš trikovima da bi postao vitez." "Smatrao sam da bi u tom slučaju bilo mnogo govorkanja, od one vrste koja ti ne bi odgovarala", rekao je Gvideon. "Hoćeš li mi oprostiti zbog ovog što sam učinio?" "Ako ti je Lanselet oprostio, ja nemam razloga da ti išta zameram", odgovorio je Artur, "a pošto te je on bogato obdario, čini mi se da nije ljut na tebe. Voleo bih da mogu da te priznam za sina, Mordrede. Do pre nekoliko godina nisam ni znao da postojiš - Morgana mi nije rekla šta se desilo posle mog proglašenja za kralja. Pretpostavljam da si svestan kako, za sveštenike i biskupe, i samo tvoje postojanje predstavlja znak greha." "Zar verujete u to, ser?" Artur je pogledao svog sina pravo u oči. "Oh - ponekad verujem u jedno, ponekad u drugo, kao i svi ljudi. Nije važno šta ja verujem. Stvari stoje ovako - ne mogu da te javno priznam, iako
si ti sin kakvog bi svaki čovek, pogotovo kralj bez dece, mogao samo da poželi. Moj presto mora da nasledi Galahad." "Ako doživi to", rekao je Gvideon, a kada ga je Artur zapanjeno pogledao, tiho je nastavio. "Ne, ser, ne pretim mu. Zakleću se u šta go želite, krst ili hrast, u Sveti Kladenac ili u ove zmije", pokazao je podlaktice, "koje ste vi poneli pre mene; Neka boginja pošalje iste takve zmije, žive, da mi oduzmu život ako ikada podignem ruku na svog roñaka Galahada. Ali video sam - on će umreti, časno, za krst koji poštuje." "Bože, sačuvaj nas od zla!" povikala je Gvenvir. "Tačno, gospo. Ali ako on ne doživi da nasledi tvoj presto - oče i kralju moj, on je ratnik i vitez, i običan je smrtnik, a ti možeš doživeti godine kralja Urijensa. Šta onda?" "Ako Galahad umre pre nego što sedne na moj presto - Bože otkloni od njega svako zlo", rekao je Artur, "neću imati izbora. Kraljevska krv je kraljevska krv, a tvoja jeste kraljevska, i od Pendragona i od Avalona. Ako doñe takav strašni dan, pretpostavljam da bi čak i biskupi više voleli da vide tebe na prestolu, nego da zemlja opet zapadne u haos kakvog su se plašili posle Uterove smrti." Ustao je i položio obe ruke sinu na ramena, gledajući ga u oči. "Voleo bih da mogu da kažem nešto više, sine moj. Ali što je učinjeno, učinjeno je. Reći ću ti samo još ovo - svim srcem bih želeo da si ti sin moje kraljice." "Ja takoñe", dodala je Gvenvir, ustajući da ga zagrli. "Ipak, neću se ponašati prema tebi kao prema bilo kom podaniku", rekao je Artur. "Ti si Morganin sin. Mordrede, vojvodo od Kornvola, viteže Okruglog Stola, ti ćeš biti glas Okruglog Stola meñu saksonskim kraljevima. Dobićeš pravo da presuñuješ u ime kralja i da prikupljaš poreze u moje ime, zadržavajući od njih onoliki deo koliki ti je potreban da održavaš onakvo domaćinstvo kakvo je prikladno jednom kraljevskom izaslaniku. Ukoliko želiš, dajem ti dozvolu da se oženiš kćerkom jednog od saksonsih kraljeva, čime bi stekao sopstveni presto, makar nikada ne dospeo na moj." "Velikodušni ste, ser", rekao je Gvideon, klanjajući se. Da, pomislila je Morgana, a to će držati Gvideona daleko od očiju, sve dok se ne ukaže potreba za njim, ako je uopšte bude. Artur je stvarno vešt vladar! "Veoma si velikodušan prema mom sinu, Arture", rekla je glasno. "Smem li da te zamolim još nešto?" Artur je delovao oprezno, ali ipak je ljubazno odgovorio. "Biće mi zadovoljstvo da ti dam, sestro, sve što je u mojoj moći." "Proglasio si mog sina za vojvodu od Kornvola, ali on još ne poznaje taj kraj. Čula sam da vojvoda Markus sada tvrdi da je Kornvol njegov. Hoćeš li poći sa mnom u Tintagel, da to proverimo?" Arturovo lice se vidljivo opustilo; zar je mislio da će ona opet potegnuti pitanje Ekskalibura? Ne, brate moj, nikada više pred ovim dvorom; kada opet posegnem za Ekskaliburom, biće to u mojoj zemlji i na mestu koje pripada Boginji. "Ni ne pamtim kad sam poslednji put bio u Kornvolu", rekao je Artur, "a ne mogu da napustim Kamelot do kraja Dugodnevice. Ali ostani ovde kao moj gost, a onda ćemo poći zajedno u Tintagel, da proverimo hoće li vojvoda Markus, ili iko drugi, protivurečiti onome što kažu Artur i Morgana, vojvotkinja od Kornvola." Okrenuo se ka Kevinu. "A sada dosta o državnim poslovima - gospodaru Merline, ne bih vam nareñivao da pevate pred čitavim dvorom, ali ovako, u mojim ličnim odajama, u prisustvu samo moje porodice, mogu li vas zamoliti za pesmu?" "Sa zadovoljstvom ću pevati", rekao je Kevin, "ako se gospa Gvenvir ne protivi." Pogledao je kraljicu, ali ona je ćutala, pa je uzeo harfu i počeo da svira. Morgana je ćutke sedela kraj Urijensa, slušajući muziku. Artur je stvarno učinio kraljevski poklon svojoj porodici: Kevinovu muziku. Gvideon je slušao, ruku sklopljenih na kolenima, nem i očaran; Barem u tome je moj sin, pomisila je. Urijens je slušao sa učtivom pažnjom. Morgana je na trenutak podigla oči, susrevši Akolonov pogled. Moramo nekako udesiti da se noćas sretnemo, pomislila je, makar morala da dam Urijensu omamljujući napitak; mnogo šta treba da mu
kažem... a onda je brzo oborila pogled. Nije ništa bolja od Gvenvir... Urijens ju je držao za ruku, mazeći joj prste; osetila je kako dodiruje modrice koje joj je napravio ranije, i umesto bola osetila je gañenje. Ako je poželi, moraće da mu poñe u postelju; ovde, na ovom hrišćanskom dvoru, ona je njegovo vlasništvo, kao konj ili pas koga sme da mazi ili tuče kako mu padne na pamet! Artur je izdao i nju i Avalon; i Urijens je bio nepošten prema njoj. Kevin ju je takoñe izdao... Ali Akolon je neće izneveriti. Akolon će vladati u ime Avalona, kao kralj čiji je dolazak predskazala Vivijen; a posle Akolona vladaće Gvideon, kralj druid, kralj Avalona i čitave Britanije. A iza kralja biće kraljica, i vladaće u ime Boginje kao u stara vremena... Kevin je podigao glavu i pogledao je u oči, i Morgana je uzdrhtala, svesna da mora da prikriva sopstvne misli. On ima Vid, a odan je Arturu. On je Merlin čitave Britanije, a ipak mi je neprijatelj! No, Kevin je progovorio sasvim blago. "Pošto je ovo porodični skup i pošto bih i ja voleo da slušam muziku, mogu li kao nagradu da zamolim da gospa Morgana peva?" Morgana je pošla da sedne na njegovo mesto, osećajući u rukama moć harfe. Moram da ih začaram, pomislila je, kako ne bi mislili ništa zlo. I postavila je prste na strune. 7. "Nisam znao da je tvoje pravo na Tintagel opet uzurpirano", rekao je Urijens kad su ostali sami u svojoj sobi. "Stvari koje ti ne znaš, mužu moj, brojne su kao žirovi u šumi", nestrpljivo je odvratila. Kako je ikada mogla pomisliti da će uspeti da trpi tu budalu? Bio je ljubazan, to da, nikada nije bio grub prem njoj, ali njegova glupost sve više ju je nervirala. Želela je da bude sama, da razmisli o svojim planovima, da se posavetuje sa Akolonom, a umesto toga mora da umiruje ovog matorog idiota! "Trebalo bi da znam kakvi su ti planovi", nadureno je nastavio Urijens. "Ljutim se što nisi razgovarala sa mnom ako si već nezadovoljna onim što se dešava u Tintagelu - ja sam ti muž i trebalo je prvo da se obratiš meni, a ne Arturu!" U njegovom durenju bilo je i ljubomore, i Morgana je tek sad shvatila da je on danas saznao ono što je krila tolike godine - ko je otac njenog sina. Ali zar Urijens misli da je posle četvrt veka i dalje zadržala neku moć nad svojim bratom, zbog nečega što samo budale i hrišćani smatraju grehom? Pa, ako nije dovoljno bistar da shvati šta se dešava pred njegovim roñenim očima, zašto bih mu ja to objašnjavala i crtala kao detetu? "Artur je bio nezadvoljan", nestrpljivo je odgovorila, "jer smatra da žena ne bi smela da razgovara sa njim tako kao ja večeras. Zato sam ga zamolila za pomoć, kako ne bi pomislio da sam se pobunila protiv njega." Nije govorila više ništa. Ona je sveštenica Avalona i neće lagati, ali nema potrebe da govori više istine nego što je neophodno. Neka Urijens misli, ako mu to odgovara, kako je ona samo htela da se pomiri sa Arturom. "Baš si ti pametna, Morgana", rekao je, gladeći je po doručju. Zgañeno je pomislila kako je on sigurno već zaboravio da joj je sam naneo tu povredu. Osetila je da joj usne drhte kao u deteta. Želim Akolona, želim da ležim u njegovom naručju i da me mazi i teši, ali kako da izvedemo da se sretnemo u potaji? Zažmirkala je kako bi oterala suze. Samo je snaga mogla da joj pruži bezbednost; snaga i prikrivanje. Urijens je bio izišao radi sebe, i sad se vratio, zevajući. "Čuo sam stražara da oglašava ponoć", rekao je. "Moramo u krevet, gospo." Počeo je da svlači svečanu odeću. "Jesi li veoma umorna, mila?" Nije mu odgovorila, plašeći se da bi zaplakala. On je njeno ćutanje shvatio kao pristanak i privukao je bliže, ljubeći je u vrat, a onda ju je povukao ka krevetu. Ćutke je trpela, pitajući se bi li mogla da se seti neke travke ili čarolije kojom bi okončala starčevu suviše živahnu muškost proklet bio, to je odavno trebalo da ga proñe, niko ne bi ni pomislio da su upotrebljene čini.
Kasnije je ležala, pitajući se zašto ne može da ga ravodušno otrpi, da dozvoli da je uzme bez ikakvog razmišljanja, kao što je tako često činila u ovim dugim godinama... kakve veze ima, zašto bi ga primećivala išta više nego neku poludivlju mačku koja joj njuška oko skuta? Nemirno je spavala, sanjala je kako je negde našla dete i kako mora da ga podoji, ali grudi su joj bile prazne i strašno su je bolele... kad se probudila, bol je još bio tu. Urijens je pošao u lov sa nekim Arturovim vitezovima - to su se dogovorili još pre nekoliko dana. Bilo joj je muka i osećala je vrtoglavicu. Nikakvo čudo, pomislila je, juče sam jela više nego inače za tri dana. Ali kada je počela da zakopčava haljinu, grudi su joj zaista bile bolne. Učinilo joj se da su bradavice, inače smeñe i male, sada nekako otekle i ružičaste. Srušila se na krevet, jer kolena su je izdala. Pa ona je jalova! Znala je da je jalova - kad je rodila Gvideona rekli su joj da verovatno više nikada neće začeti, i tokom svih ovih godina nikad nije zatrudnela, ni sa jednim muškarcem. Osim toga, bližila se četrdeset devetoj godini, odavno je prošla doba rañanja. Ali ipak, sada je bilo jasno da je trudna. Mislila je da je davno prošla svaka mogućnost za to. Mesečnice su joj postale neredovne i nije ih imala po više meseci, i smatrala je da je to kraj. Prva reakcija bio je strah; rañajući Gvideona, bila je na ivici smrti... Urijens bi se svakako oduševio ovim navodnim dokazom svoje muškosti. Ali kada je ovo dete začeto, Urijens je imao zapaljenje pluća; ionako je bilo malo verovatno da je to njegovo dete. Je li ga začela sa Akolonom, na dan pomračnja sunca? U tom slučaju, to je dete Boga koji im se tada ukazao u leskovom gaju. Šta da radim sa bebom, ovako matora? Ali možda ću roditi sveštenicu za Avalon, onu koja će vladati posle mene, kada izdajnik bude zbačen sa prestola na koji ga je postavila Vivijen... Napolju je bilo mračno i sivo, promicala je kiša. Turnirska poljana bila je ugažena i blatnjava, a u blatu su se valjale odbačene zatave i trake; grupa podreñenih kraljeva spremala se da izjaše, a nekolicina služavki, sukanja zadignutih do kolena, spremala se da ponese prakljače i zavežljaje rublja ka obali Jezera. Na vratima se začulo kucanje; sluga je progovorio tiho, sa puno poštovanja. "Kraljice Morgana, Vrhovna kraljica je zamolila vas i kraljicu od Lotije da doñete na doručak sa njom. A Merlin od Britanije pita hoćete li ga primiti ovde, u podne." "Idem kod kraljice", odgovorila je Morgana. "Merlinu reci da ću ga primiti." Nije joj se sviñao nijedan od tih susreta, ali nije se usuñivala da se izvlači, pogotovo ne sada. Gvenvir će joj uvek biti neprijatelj. Ona je dovela do toga da Artur padne u ruke sveštenicima i izda Avalon. Možda planiram pad pogrešne osobe, pomislila je Morgana. Kad bih uspela nekako da udesim da Gvenvir napusti dvor, možda da pobegne sa Lanseletom u njegov dvorac, jer on je sad udovac i može da se oženi njome... ali brzo je odbacila takvu pomisao. Verovatno ju je Artur zamolio da se pomiri sa mnom, cinično je pomislila. I on je svestan da ne može da dozvoli sebi nesuglasice sa podreñenim kraljevima, a ako smo Gvenvir i ja u svañi, Morgoza će, kao i uvek, biti na mojoj strani. To bi nastao ozbiljan porodični rascep, i on bi izgubio Urijensa, kao i Morgozine sinove. Ne sme dozvoliti sebi da izgubi Gavena, Gareta i sve severnjake... Morgoza je već bila u kraljičinim odajama; od mirisa hrane Morgani je opet osetila mučninu, ali uspela je da se savlada gvozdenom voljom. Svi su znali da ona malo jede, pa nikom neće biti neobično. Gvenvir je prišla da je poljubi, i Morgana je na trenutak osetila istinsku nežnost prema njoj. Zašto da budemo neprijatelji? Bile smo prijateljice, nekada davno... Nije ona mrzela samu Gvenvir, nego sveštenike koji su preko nje stekli veliki uticaj. Sela je za sto i poslužila se hlebom i medom, ali nije ništa pojela. Gvenvirine gospe bile su pobožne glupače, kakve je Gvenvir uvek birala. Dočekale su Morganu radoznalim pogledima i velikim izigravanjem ljubaznosti. "Tvoj sin, ser Mordred - kako je to fini momak, sigurno si ponosna na njega", rekla je jedna od njih, i Morgana je, lomeći komad hleba, staloženo primetila da ga nije videla otkako je prohodao. "Moj pravi sin je Uven, sin mog muža, i njegovi viteški podvizi me čine ponosnom", rekla je, "jer njega sam podizala od malih nogu. Ali ti si ponosna na Mordreda kao da ti je roñeni sin, zar
ne, Morgoza?" "Ali Urijensov sin nije tvoj roñeni sin?" upitala je neka druga žena. "Nije", strpljivo je odgovarala Morgana. "Imao je devet godina kad sam se udala za gospodara Severnog Velsa." Jedna od devojaka se zakikotla i rekla kako bi ona, na Morganinom mestu, obratila više pažnje na onog drugog Urijensovog sina, beše li Akolon? Morgana je stegla zube. Da li da je ubijem na mestu? upitala se. Ali ne; gospe na Gvenvirinom dvoru nisu imale nikakvog posla sem da traće vreme u glupim šalama i ogovaranju. "A sad mi reci..." kikotala se Alais, koja je bila služavka dok je i Morgana bila Gvenvirina gospa, i kojoj je Morgana bila deveruša kad se udavala. "Je li on zaista Lanseletov sin?" Morgana je podigla obrve. "Ko? Akolon? Pokojna žena kralja Urijensa ne bi ti nimalo zahvalila na takvom mišljenju, gospo." "Znaš dobro šta ja mislim", frknula je Alais. "Lanselet je Vivijenin sin, a ona je podizala i tebe - a ko bi mogao da ti zameri? Reci nam istinu, Morgana, ko je otac tog lepog mladića? Nije mogao biti niko drugi, zar ne?" Morgoza se nasmejala, pokušavajući da razbije napetost. "Naravno, sve smo mi pomalo zaljubljene u Lanseleta - jadan on, to mora da je strašan teret", rekla je. "Ali ti ne jedeš ništa, Morgana", primetila je Gvenvir. "Da pošaljem nekoga u kuhinju, ako ti se ovo ne dopada? Hoćeš li komad šunke? Ili neko bolje vino?" Morgana je odmahnula glavom i stavila zalogaj hleba u usta. Zar se nije ovo već jednom dešavalo? Ili je možda sve sanjala... vrtelo joj se u glavi, pred očima su joj poigravale sive tačke. Zaista bi imale o čemu da pričaju tokom mnogih dosadnih dana kad bi se matora kraljica Severnog Velsa onesvestila kao trudnica! Zarila je nokte u dlanove i nekako uspela da se malo pribere. "Juče sam na gozbi popila previše - već dvadeset godina, znaš, ne mogu da podnesem vino, Gvenvir." "Ah, to je bilo vrlo dobro vino", rekla je Morgoza, pohlepno se oblizujući. Gvenvir je učtivo odvratila da će joj spakovati burence da ponese kad bude polazila za Lotiju. Morgana, sa koje je ovo odvratilo pažnju, imala je utisak da joj se oko čela steže stravična, mučiteljska glavobolja, a osećala je na sebi i Morgozin ispitivački pogled. Trudnoća ne može da se sakrije... a zašto bi je i skrivala? Zakonito je udata; ljudi će se verovatno smejati kada matori kralj Severnog Velsa i njegova sredovečna kraljica postanu roditelji u tim godinama, ali to će biti dobroćudan smeh. No, Morgana je osećala da će prsnuti od besa. Osećala se kao jedna od onih plamenih planina o kojima joj je pričao Gaven, tamo daleko u severnim zemljama... Kada su sve gospe otišle, pa je ostala nasamo sa Gvenvir, kraljica ju je uhvatila za ruku i počela da se izvinjava. "Morgana, žao mi je, zaista izgledaš bolesna. Možda bi trebalo da se vratiš u krevet." "Možda i hoću", odgovorila je Morgana. Gvenvir nikada ne bi pogodila šta mi je, pomislila je. Kad bi se to njoj desilo, Gvenvir bi bila srećna, čak i u tim godinama! Pod Morganinim ljutitim pogledom, kraljica je pocrvenela. "Žao mi je, nisam želela da te moje gospe tako muče - trebalo je da ih prekinem, mila." "Zar misliš da mi je važno šta one govore? One su kao laste što cvrkuću, a otprilike toliko su i pametne", odvratila je Morgana sa punom merom prezira, zaslepljujućeg kao i bol što joj je razdirao glavu. "Ali koliko tvojih žena zaista zna ko je otac mog sina? Naterala si Artura da se ispovedi - jesi li ispričala i svim svojim dvorskim damama?" Gvenvir ju je uplašeno pogledala. "Mislim da ih vrlo malo zna - oni koji su bili tu sinoć, kad ga je Artur priznao. I biskup Patricijus." Pogledala je Morganu i ova je zatreptala. Godine su prema njoj bile milostive, pomislila je. Vremenom postaje sve lepša, a ja se sušim kao matoro šiblje... "Izgledaš strašno umorna, Morgana", rekla je Gvenvir, i Morganu je iznenadilo što, uprkos starim neprijateljstvima, izmeñu njih postoji i ljubav. "Poñi da se odmoriš, sestro."
Ili je to samo zato što je ostalo tako malo nas koji smo zajedno bili mladi? I Merlin je ostario, a godine nisu bile milostive prema njemu kao prema Gvenvir; bio je još pogrbljeniji, nogu je vukao uz pomoć štapa, a njegove šake i mišice, sa krupnim, čvornovatim mišićima, izgledale su kao grane drevnog, čvornovatog hrasta. Stvarno je mogao pripadati onom narodu patuljaka o kome se pričalo da obitava pod planinama. Jedino su pokreti njegovih ruku i dalje bili odmereni i lepi, uprkos iskrivljenim i oteklim prstima, i ti pokreti podsećali su je na davne dane, i kako je dugo učila harfu i jezik gestova i pokreta ruku. Nastupio je grubo, odmahnuvši rukom kad mu je ponudila vino ili drugo osveženje; seo je bez dozvole, po staroj navici. "Morgana, mislim da grešiš što zameraš Arturu zbog Ekskalibura." Znala je da joj glas zvuči grubo i oštro. "Nisam ni očekivala da se složiš sa mnom, Kevine. Ti svakako smatraš da je valjan svaki način upotrebe Posvećenih sudova Obreda." "Pa, ne vidim šta je tu loše", odgovorio je Kevin. "Svi Bogovi su jedan - tako je govorio čak i Talesin - i ako se ujedinimo služeći Jednom..." "Ali upravo sa time se ja ne slažem", rekla je Morgana. "Njihov Bog želi da bude Jedan - i jedini - i da potisne čak i sećanje na Bogove kojima mi služimo. Kevine, slušaj me - zar ne vidiš kako to sužava svet, ako umesto mnogih postoji samo jedan? Ja mislim da je pogrešno pretvarati Saksonce u hrišćane. Oni stari sveštenici iz Glastonberija nili su u pravu. Zašto bismo se svi sretali posle smrti? Zašto ne bi bilo mnogo staza, jedna za Saksonce, druga za nas, treća za one koji sami odluče da veruju u Hrista, ne uništavajući tuñu veru..." Kevin je odmahnuo glavom. "Ne znam, draga moja. Izgleda da se odigrala duboka promena u načinu na koji ljudi posmatraju svet, kao da jedna istina treba da potisne druge - kao da svaka istina sem njihove mora biti lažna." "Ali život nije tako jednostavan", pobunila se Morgana. "To znam ja, i znaš ti, a tokom beskonačnog vremena, to će shvatiti čak i sveštenici." "Ali ako unište sve druge istine na svetu, tada će biti prekasno", rekla je Morgana. Kevin je uzdahnuo. "Sudbinu ne može da spreči niko, Morgana, a mislim da nam se približava taj dan." Pružio je čvornovatu šaku i uhvatio je za ruku; učinilo joj se da joj se nikada nije tako blago obratio. "Nisam ti neprijatelj, Morgana. Poznajem te još od kada si bila devica. A potom..." Tu je prekinuo, i primetila je da guta knedle. "Ja te volim, Morgana. Želim ti samo dobro. Nekada - oh, da, to je bilo vrlo davno, ali ne zaboravljam koliko sam te voleo i koliko sam se povlašćen osećao kada sam mogao da govorim sa tobom o ljubavi... Niko ne može da pobedi plime, niti sudbinu. Da smo, možda, ranije pokrstili Saksonce, možda bi to učinili isti oni sveštenici koji su sagradili kapelu u kojoj su služili veri zajedno sa Talesinom. Naša tvrdoglavost je to sprečila, pa su ostali fanatici kao Patricije, koji uobraženo vide Tvorca samo kao osvetničkog Oca vojnika, a ne i kao Majku punu ljubavi, koja se stara o njivama i zemlji... Kažem ti, Morgana, dolazi plima koja će poneti sobom sve ljude kao slamu." "Što je učinjeno, učinjeno je", rekla je Morgana. "Ali kakav je odgovor?" Kevin je pognuo glavu i Morgana se zaprepastila kad je shvatila koliko on, zapravo, želi da joj položi glavu na grudi; ne na grudi žene, nego na grudi Majke Boginje koja bi mogla da mu umiri strahove i očajanje. "Možda nema nikakvog odgovora", tiho je rekao on. "Možda uopšte ne postoje ni Bog ni Boginja oko čijeg se postojanja toliko gložimo. Neću da se svañam sa tobom, Morgano od Avalona. Ali neću ni da mirno sedim i gledam kako opet guraš ovo kraljevstvo u rat i haos, kako uništavaš mir koji nam je Artur stvorio. Neko znanje, neka pesma, neka lepota moraju ostati sačuvani za dane pre nego što svet opet potone u tamu. Kažem ti, Morgana, video sam kako se tama sklapa. Možda bismo, u Avalonu, mogli da očuvamo naša tajna znanja - ali prošlo je vreme kada smo ih mogli širiti svetom. Zar misliš da bih se bojao da umrem kada bi nešto od Avalona time moglo da opstane meñu ljudima?" Morgana je, polako kao začarana, pružila ruku da mu obriše suze; ali trgla se i povukla ruku,
obuzeta iznenadnim užasom. Pred očima joj se zamaglilo - položila je ruku na lobanju koja je plakala, a njena šaka je izgledala kao mršava, sasušena šaka same Smrti. I on je to video, i zurio je u nju, zgrožen, u jednom strašnom trenutku. A onda je sve nestalo, i Morgana je čula kako joj glas postaje čvrst. "Znači, ti bi da izneseš svete stvari u svet, kako bi sveti mač Avalona postao osvetnički Hristov mač?" "To je mač Bogova", rekao je Kevin, "a svi Bogovi su jedan. Više volim da Ekskalibur bude u svetu, gde ga ljudi mogu slediti, nego da stoji skriven u Avalonu. Sve dok ga budu sledili, zar je važno u ime kog Boga to čine?" "Ja ću rado umreti da to sprečim", hladno je rekla Morgana. "Pazi se, Merline od Britanije: ti si sklopio Veliki Brak i obavezao se da ćeš umreti radi očuvanja Misterija. Pazi se, jer može se desiti da treba da izvršiš tu obavezu!" Njegove lepe oči zagledale su se pravo u njene. "Oh, gospo i Boginjo moja, molim te, posavetuj se sa Avalonom pre nego što išta učiniš! Zaista mislim da je došlo vreme da se vratiš u Avalon." Položio je ruku preko njene, a ona je nije povukla. Glas joj je bio pun suza koje su je pritiskale čitavog dana. "Ja... volela bih da mogu da se vratim... ali baš zato što toliko želim, ne smem da odem tamo", rekla je. "Neću se vraćati sve dok ne budem mogla da ostanem zauvek..." "Vratićeš se, jer to sam video", umorno je rekao Kevin. "Ali ja neću. Ne znam kako, Morgana, ljubavi moja, ali izgleda mi da više nikada neću piti vodu sa Svetog Kladenca." Pogledala je njegovo ružno, izobličeno telo, lepe ruke i oči. Nekada sam volela ovog čoveka, pomislila je. Uprkos svemu, i dalje ga je volela i voleće ga dok oboje ne umru; poznavali su se od početka vremena i zajedno su služili svojoj Boginji. Vreme je skliznulo i na trenutak je izgledalo da stoje van vremena, da mu ona daje život, da ga obara kao drvo, da on ponovo niče kao šiblje, da on umire njenom voljom, i da je uzima u naručje i vraća u život... drevna sveštenička drama koja se igrala pre nego što su se druidi i hrišćani uopšte pojavili na svetu. I on će sve to da odbaci? "Ako Artur pogazi zavet, zar ne treba da mu ga oduzmem?" "Jednog dana", rekao je Kevin, "Boginja će se obračunati sa njim na svoj način. Ali Artur je kralj Britanije voljom Boginje. Morgano od Avalona, čuvaj se! Zar se usuñuješ da se suprotstaviš sudbini koja vlada ovom zemljom?" "Činim ono što mi je odredila Boginja!" "Boginja - ili tvoja volja, ponos, ambicija i briga za one koje voliš? Opet ti kažem, Morgana, čuvaj se. Jer može biti da su dani Avalona prošli, a i tvoji sa njima." Tu je Morgana konačno izgubila kontrolu. "I ti se usuñuješ da sebe nazoveš Merlinom od Britanije?" vrisnula je na njega. "Odlazi, prokleti izdajniče!" Dohvatila je ñerñef i bacila mu ga u glavu. "Odlazi! Gubi mi se sa očiju i budi zauvek proklet! Odlazi odavde!" 8. Deset dana kasnije kralj Artur je, sa svojom sestrom, kraljicom Morganom, i njenim mužem, Urijensom od Velsa, pošao za Tintagel. Morgana je imala vremena da odluči šta joj je činiti, i dan pre toga ugrabila je trenutak da razgovara sa Akolonom. "Čekaj me na obali Jezera - pazi da te ne primete ni Artur ni Urijens." Pružila je ruku da se pozdravi, ali on ju je čvrsto zagrlio i počeo da je ljubi. "Gospo - ne mogu dozvoliti da tek tako poñeš u susret opasnosti!" Oslonila se o njega na trenutak. Bila je tako umorna, tako umorna, uvek je morala da bude jaka, da se stara da sve ide kako treba! Ali on ne sme nikada ni pomisliti da je slaba! "Tu nema pomoći, voljeni. Inače bi pred nama bila samo smrt. Ne možeš doći na presto okrvavljenih ruku. A kada se nañeš na Arturovom prestolu - sa Ekskaliburom u ruci i Avalonom iza sebe da ti pomaže - onda možeš vratiti Urijensa u njegovu zemlju, neka vlada tamo koliko god Bog želi." "A Artur?"
"Ni Arturu ne želim zlo", mirno je rekla Morgana. "Ne bih volela da pogine. Ali obitavaće tri dana i tri noći u vilinskoj zemlji, a kada se vrati, ovde će proteći pet ili više godina; Artur i njegov presto biće tada samo priča koje se sećaju stariji ljudi, a opasnost od vlasti sveštenika odavno će proći." "Ali ako on nekako nañe izlaz..." Morganin glas je zadrhtao. "Šta biva sa Kraljem Jelenom kada odraste mladi jelen? Sa Arturom mora biti onako kako odredi sudbina. A ti ćeš imati njegov mač." Izdaja, pomislila je, i srce joj je ubrzano tuklo dok su jahali kroz sivo, mračno jutro. Magla je nadolazila od Jezera. Ja volim Artura. Ne bih ga izdala, ali on je prvi izdao zavet dat Avalonu. I dalje je osećala mučninu, a jahanje ju je samo pogoršavalo. Nije se sećala da joj je bilo ovoliko loše dok je nosila Gvideona - Mordreda, ispravila se u sebi. Ali može biti da će, kada doñe na presto, on odlučiti da vlada pod svojim pravim imenom, imenom koje je bilo i Arturovo i u kome nema nikakvog prizvuka hrišćanstva. A kada Kevina stave pred svršen čin, svakako će odlučiti da podrži novog kralja, kralja iz Avalona. Magla je bivala sve gušća, olakšavajući tako Morgani izvršenje plana. Stresla se i čvršće se uvila u ogrtač. Mora to učiniti sada, ili će uskoro skrenuti od jezera i uputiti se na jug, u Kornvol. Magla je već sad bila toliko gusta da je jeva uspevala da razabere prilike trojice vojnika koji su jahali pred njima; kad se okrenula u sedlu, utvrdila je da su i ona trojica pozadi jednako skrivena od pogleda. No, tlo neposredno oko njih jasno se videlo, mada je magla unaokolo bila gusta kao zavesa, ne propuštajući nijedan zrak sunca. Pružila je ruke, uspravljajući se u sedlu, šapućući reči čarolije koju se nikada ranije nije usudila da upotrebi. Osetila je trenutak strašnog užasa - znala je da je to samo hladnoća, jer moć joj ističe iz tela - i Urijens je u tom času nadureno podigao glavu. "Nikada nisam video ovakvu maglu - sigurno ćemo se izgubiti i moraćemno da prenoćimo na obali jezera! Možda bi trebalo da potražimo zaklon u opatiji na Glastonberiju..." "Nismo se izgubili", rekla je Morgana, mada je magla bila toliko gusta da je jedva mogla da vidi kopita sopstvenog konja. Oh, kao devojka u Avalonu bila sam tako ponosna što govorim samo istinu! Je li to veština vladanja, što moram da lažem da bih služila Boginji? "Znam svaki korak puta kojim idemo - noćas se možemo skloniti na mestu koje znam, blizu obale, pa ćemo ujutro nastaviti dalje." "Nismo mogli stići tako daleko", rekao je Artur, "jer još čujem zvona Glastonberija kao zvone Angelus..." "Zvuk se kroz maglu pronosi dalje", rekla je Morgana, "a u ovakvoj magli stiže veoma daleko. Veruj mi, Arture." Osmehnuo joj se sa puno ljubavi. "Tebi sam oduvek verovao, draga sestro." Oh, da; uvek joj je verovao, još od onog dana kad ga je Igrena stavila Morgani u ruke. U prvo vreme mrzela je drečavo stvorenjce, a onda je shvatila da je Igrena napustila i zanemarila njih oboje, i da se mora starati o njemu, i obrisala mu je suze... Morgana je nestrpljivo stegla srce. To je bio pre sto godina. Posle toga Artur je sklopio Veliki Brak sa svojom zemljom, a onda ju je izdao, predavši zemlju koju se zarekao da štiti u ruke sveštenicima koji će oterati sve bogove koji hrane zemlju i čine je plodnom. Avalon ga je doveo na presto, preko nje kao sveštenice, a sada... Avalon će ga, preko nje, i srušiti. Neću mu nauditi, Majko... da, oduzeću mu mač, koji je deo Posvećenih sudova Obreda, i daću ga u ruke onome koji će ga nositi u ime Boginje, ali neću mu ničim nauditi... Ali šta biva sa Kraljem Jelenom kada odraste mladi jelen? Tako stoje stvari u prirodi i ne mogu se menjati zbog njenih osećanja. Artur će se suočiti sa svojom sudbinom bez zaštite čarolija koje je posedovao, kanija koje mu je ona sama načinila pošto su se spojili u Velikom Braku, kada je, ni ne znajući, začela njegovog sina. Često je slušala kako njegovi vitezovi pričaju da magija štiti Arturov život, da može pretrpeti ogromne rane, a ipak da ne iskrvari do smrti. Neće ona ničim nauditi sinu svoje majke i ocu svoga deteta. Ali magija koju mu je darovala pošto je izgubila devičanstvo, to će mu oduzeti, a onda neka Boginja
čini sa njim šta joj je po volji. Magična magla toliko se zgusnula oko njih da je Morgana jedva videla Urijensovog konja. Njegovo lice, ljutito i nadureno, isplivalo je iz magle. "Jesi li sigurna da znaš kuda nas vodiš, Morgana? Ja nikad nisam bio ovde, sasvim sam siguran, ovo brdo ne poznajem..." "Kunem ti se da poznajem svaki korak puta, sa maglom ili bez nje." Morgana je na tlu primetila neobičnu grupu žbunića; nisu se promeniii od dana kada je pokušavala da uñe u Avalon, dana kada se plašila da pozove čamac... Boginjo, molila se u sebi, pazeći da se ne čuje ni šapat, učini da crkvena zvona ne zazvone dok pokušavam da uñem, inače će sve opet nestati u magli i nikada nećemo naći ulaz u tu zemlju... "Ovuda", rekla je, stegavši dizgine i obovši konja petama. "Za mnom, Arture." Brzo je odjahala u maglu, znajući da oni ne mogu za njom toliko brzo, jer nije bilo dovoljno svetla. Čula je iza sebe Urijensa kako psuje, prigušenim glasom, i Artura kako tiho umiruje konja. Iznenada joj je kroz um proletela slika - kostur konja, još u opremi koja je pripadala njoj... pa, tako mora biti. Magla je počela da se razilazi, i odjednom su se našli na punom dnevnom svetlu izmeñu ogoljenog drveća. Svetlo je bilo jasno i zeleno, mada se sunce nije videlo, i čula je Arturov uzvik iznenañenja. Iz šume su se pojavila dva čoveka i povikala jasnim glasovima. "Arture, gospodaru! Zadovoljstvo je dočekati vas ovde!" Artur je brzo zaustavio konja, kako ih ne bi zgazio. "Ko ste vi i otkuda znate moje ime?" upitao je. "I kakvo je ovo mesto?" "Pa, gospodaru, ovo je zamak Čeriot, a naša kraljica je odavno želela da joj budete gost!" Artur je delovao zbunjeno. "Nisam znao da na ovom mestu postoji zamak. Mora da smo jahali kroz maglu dalje nego što smo bili svesni." Urijens je bio sumnjičav, ali Morgana je već videla kako čarolija vilinske zemlje zahvata Artura, tako mu više ne bi palo na pamet da postavlja pitanja; kao u snu, sve što se desi naprosto se dešavalo, i nije bilo potrebe da se išta pita. Ali ona mora zadržati prisebnost... "Kraljice Morgana", rekao je jedan od one dvojice, naočit i tamnoput, kao da je predak ili ulepšani pripadnik malog, tamnog naroda Avalona, "naša kraljica vas čeka i rado će vas primiti. A vi ćete, gospodaru Arture, biti gost na gozbi..." "Posle ovoliko jahanja po magli, gozba će nam svima prijati", dobroćudno je rekao Artur i pustio da mu pridošlice povedu konja u šumu. "Poznaješ li ovdašnju kraljicu, Morgana?" "Poznajem je još otkako sam bila mlada devojka." Podsmevala mi se... i ponudila mi je da odgaji moju bebu u vilinskom svetu... "Čudno da nikada nije došla u Kamelot da sklopi savez sa mnom", namrštio se Artur. "Ne sećam se tačno, ali kao da sam nekada davno čuo za zamak Čeriot... ali ne sećam se." Odustao je. "Pa, u svakom slučaju, ovi ljudi deluju prijateljski. Prenesi moje pozdrave kraljici, Morgana, a svakako ćemo je videti za gozbom." "Svakako", rekla je Morgana, gledajući kako ga domaćini odvode. Moram zadržati prisebnost; računaću vreme po otkucajima srca, ne smem izgubiti račun, inače ću se izgubiti u sopstvenim čarolijama... Spremila se u sebi za susret sa kraljicom. Bila je nepromenjena, uvek ista, visoka žena koja je pomalo ličila na Vivijen, kao da je Morganina roñaka. A tako ju je i zagrlila i poljubila. "Šta te donosi na naše obale tvojom slobodnom voljom, Morgano od Vila?" upitala je. "Tvoj vitez je ovde, jedna od mojih gospi ga je našla..." dala je znak, i tu se stvorio Akolon. "Našli su ga kako luta kroz trsku oko Jezera, ne nalazeći put u magli..." Akolon je ščepao Morganu za ruku; dodir mu je bio stvaran i čvrst... ali nije znala čak ni to da li se nalaze pod krovom ili napolju, da li je stakleni presto kraljice u raskošnom gaju ili u ogromnoj, izdubljenoj dvorani, veličanstvenijoj čak i od dvorane Okruglog Stola u Kamelotu. Akolon je kleknuo pred prestolom, i kraljica mu je položila obe ruke na glavu. Uhvatila ga je za jedno doručje i podigla ga, a zmije kao da su se pokrenule oko njegovih podlaktica i otpuzale pravo na kraljičin dlan; ona se odsutno poigravala njima, mazeći ih po plavim glavama. "Dobro si
odabrala, Morgana", rekla je. "Mislim da me on nikada neće izdati. Gledaj, Artur se nagostio, i eno gde leži..." Mahnula je rukom; jedan zid se otvorio i pod bledom svetlošću Morgana je ugledala Artura kako spava, sa jednom rukom pod glavom, a drugu prebačenom preko tela mlade devojke dugačke, crne kose, koja je izgledala kao da je kćer kraljice - ili kao sama Morgana. "Kada se probudi, naravno, misliće da si to ti, i da ga je u snu iskušavao ñavo", nasmešila se kraljica. "Toliko se udaljio od nas da će se stideti što mu se ispunila najveća želja... zar nisi to znala, Morgana, draga moja?" A Morgana kao da je čula Vivijenin udaljeni glas, kao u snu, kako je mazi. Ali to je govorila kraljica. "Eto, tako spava kralj, u naručju one koju će voleti do smrti... a šta kad se probudi? Hoćeš li da uzmeš Ekskalibur, a njega da izbaciš nagog na obalu, neka te zauvek traži po magli?" Morgana se setila konjskog kostura pod vilinskim drvećem... "Ne to", rekla je i stresla se. "Onda će ostati ovde, ali ako je zaista pobožan koliko ti kažeš i ako se seti da izgovori molitve koje bi ga izbavile od priviñenja, sve će nestati, i zatražiće svog konja i svoj mač - šta onda da činimo, gospo?" "Ja ću uzeti mač", mračno je rekao Akolon, "i ako može da mi ga opet uzme, samo neka proba." Došla je crnokosa devojka, noseći Ekskalibur u kanijama. "Uzela sam mu ga dok je spavao", rekla je, "a stalno me je zvao tvojim imenom..." Morgana je dodirnula balčak optočen draguljima. "Razmisli, dete", rekla je kraljica, "zar ne bi bilo bolje da Posvećene sudove Obreda smesta vratiš u Avalon, a da Akolon postane kralj sa onakvim mačem kakav može sam da stekne?" Morgana je uzdrhtala. Kao da se smračilo u sali, ili gaju, ili gde god da su bili, i da li to Artur spava kraj njenih nogu, ili je veoma daleko? No, Akolon je pružio ruku i uzeo mač. "Ja ću uzeti Ekskalibur i kanije", rekao je, i Morgana je kleknula da mu ga pripaše. "Neka bude tako, voljeni - nosi ga vernije nego onaj kome je načinjena ova kanija..." "Boginjo sakloni da ikada izneverim tebe, makar morao da umrem", šapnuo je on, glasom drhtavim od osećanja, i podigao Morganu na noge da je poljubi; činilo joj se da su se grlili sve dok nije pala senka noći, i da je kraljičin ljubak, podsmešljiv osmeh svetlucao svuda oko njih. "Kada Artur zatraži mač, dobiće ga... i nešto nalik na kanije, mada ga neće čuvati od gubitka nijedne kapi krvi... Dajte ga mojim kovačima", rekla je kraljica služavkama, i Morgana je zurila kao u snu - je li sanjala da je maločas opasala Akolona Ekskaliburom? Kraljica je nestala i devojka sa njom, i činilo joj se da ona i Akolon leže sami u velikom gaju, da je vreme Beltanskih vatri, i on ju je uzeo u naručje, kao sveštenik sveštenicu. A onda su bili samo muškarac i žena, i činilo joj se da je vreme stalo, da joj se telo topi i da u njoj nema ni nerva ni kosti ni volje, a njegovi poljupci bili su kao plamen na njenim ledenim usnama... Neka ga Kralj Jelen izazove, ja ću ga pripremiti... Kako to, ležali su nagi u gaju, po njenoj koži bili su iscrtani znaci, kako to da joj je telo mlado i nežno, kako to da je, dok je on prodirao u nju, osetila razdirući bol kao da joj opet oduzima devičanstvo koje je nekada davno dala Rogatom, kako to da je pod njim opet devica, kao da je čitav njen život nestao? Zašto joj se čini da nad njegovim čelom stoji senka rogovlja? Ko je taj muškarac koji je drži u naručju, i koliko ih vremena deli? Ležao je preko nje, iscrpljen, i njegov slatki dah ličio joj je na med; mazila ga je i ljubila, a kada se malo odmakao od nje, jedva ga je poznala, nije znala je li kosa što mu je pala preko lica zlatna ili crna, i kao da su joj male zmije puzale preko grudi, ružičastih, nežnih, gotovo dečijih. Tanušne plave zmije preplele su se oko njenih bradavica i osetila je drhtavicu divnog bola i zadovoljstva od njihovog dodira. A onda je shvatila: ako zaista poželi, vreme će se vratiti, izokrenuće se, i moći će da iziñe iz pećine onog jutra sa Arturom, i da upotrebi svoju moć da ga zauvek veže za sebe, kao da se ništa od ovoga nikada nije desilo... A onda je začula Artura kako traži svoj mač i kako proklinje čarolije. Odnekud izdaleka, kao da ga gleda iz vazduha, videla ga je kako se budi i znala je da je njihova sudbina, prošla i buduća, sada u njegovim rukama. Ako bude mogao da se suoči sa onim što se desilo izmeñu njih, ako je
pozove po imenu i zamoli je da mu se vrati, ako bude mogao da prizna sebi da je samo nju voleo svih ovih godina i da niko drugi nikada nije stao izmeñu njih... Onda neka Lanselet uzme Gvenvir i ja ću biti kraljica u Avalonu... ali kraljica sa detetom, a on će pasti kada doñe red na novog Kralja Jelena... Ovog puta Artur se neće užasnuto okrenuti od nje zbog onog što su učinili, a ona ga neće odgurnuti, oblivena detinjastim suzama... Na trenutak joj se činilo da čitav svet čeka, da odjekne onim što će Artur reći... Progovorio je, i to je odjeknulo kao pogrebna zvonjava sudbine, kroz čitav vilinski svet, i kao da je samo tkanje vremena uzdrhtalo i streslo sa sebe teret godina. "Isuse i Marijo, zaštitite me od zla", rekao je. "Ovo je neka užasna čarolija, mora da ju je splela moja sestra svojim činima!" Stresao se i povikao: "Donesite mi moj mač!" Morgana je osetila u srcu razdirući bol. Pružila je ruku ka Akolonu i opet joj se učinilo da on nad čelom ima senku rogovlja; ponovo je imao Ekskalibur oko pojasa - je li stalno bio tu? - a zmije koje su se preplitale oko njenog nagog tela opet su bile izbledele plave mrlje oko njegovih doručja. "Gledaj", mirno je rekla, "donose mu mač koji liči na Ekskalibur - vilinski kovači su ga načinili ove noći. Pusti ga da ode, ako možeš. Ali ako ne možeš - pa, učini kako budeš morao, voljeni. Neka je Boginja sa tobom. Čekaću u Kamelotu da trijumfalno dojašeš." Poljubila ga je i otpravila ga od sebe. Sve do ovog trenutka nije se sasvim suočila sa saznanjem: jedan od njih moraće da umre, brat ili ljubavnik, dete koje je držala u naručju, Rogati koji joj je bio ljubavnik, sveštenik i kralj... Šta god se desilo danas, pomislila je, nikada, nikada više neću upoznati ni trenutak sreće, jer jedan on onih koje volim moraće da umre... Artur i Akolon otišli su tamo kuda nije mogla da ih prati; trebalo je još da misli i na Urijensa, i na trenutak je pomislila da ga ostavi u vilinskom kraljevstvu. Beskonačno bi lutao začaranim salama i šumama, dok ne umre... Ne. Dosta je smrti, ma šta se desilo, pomislila je i potražila Urijensa, koji je ležao, još usnuo. Kad mu je prišla, probudio se i seo, naizgled srećan, sit i napit. "Ovdašnje vino prejako je za mene", rekao je. "Gde si bila, mila, i gde je Artur?" U ovom času, pomislila je, vilinska devojka donosi Arturu mač toliko nalik na Ekskalibur da će on, još začaran, verovati da to i jeste... oh, Boginjo, trebalo je da pošaljem mač u Avalon, zašto bi još neko morao da umre zbog njega? Ali bez Ekskalibura Akolon ne bi mogao da vlada kao kralj iz Avalona... Kada ja budem kraljica, u zemlji će vladati mir, i ljudi će moći slobodno da misle, bez sveštenika koji bi im odreñivali šta ta rade i šta da veruju... "Artur je morao da požuri napred", nežno je rekla. "Hodi, dragi moj mužu, moramo da se vratimo u Kamelot." Zbog magije vilinske zemlje nije postavljao dalja pitanja. Doveli su im konje, i visoki, lepi muškarci ispratili su ih deo puta. "Odavde ćete svakako naći put", rekao je jedan od njih. "Kako je brzo nestalo sunce", požalio se Urijens, jer oko njih se iznenada sklopila siva magla sa kišom. "Morgana, koliko smo bili kod te kraljice? Osećam se kao da sam imao groznicu, ili kao da sam bio začaran..." Nije mu odgovorila. I on se provodio sa vilinskim devojkama, pomislila je, pa šta? Nije marila kako se zabavljao, samo neka je ostavi na miru. Nagli nalet mučnine podsetio ju je na to da u vilinskoj zemlji nije nijednom pomislila na trudnoću koja ju je opterećivala, a sada, kada svi budu čekali njenu reč, kada Gvideon preuzme presto i kada Akolon bude vladao... sada će biti debela i grozna... svakako je bila prestara da bez opasnosti iznese trudnoću. Je li prekasno da nañe trave koje bi je oslobodile neželjenog tereta? S druge strane, ako rodi Akolonu sina, sada kad vlast prelazi u njegove ruke, da li bi time povećala svoju moć kraljice? Da li da se odrekne dodatne vlasti nad njim? Dete koje mogu da zadržim, dete koje bih mogla da držim u naručju, beba koju bih smela da volim... I dalje se sećala koliko je mio bio Artur kao beba, i kako ju je grlio oko vrata. Gvideona su joj oduzeli, Uven je imao već devet godina kad je počeo da je zove majkom. Osećala je oštar bol i
slast jaču od ljubavi kako joj raspinju telo, glad za dečijim zagrljajem... ali razum joj je govorio da, s obzirom na godine, ne bi preživela još jedan poroñaj. Jahala je kraj Urijensa kao u snu. Ne, ne bi preživela ovaj poroñaj, ali osećala je da nije u stanju da preduzme korake kako bi ubila neroñeno dete. Ruke će mi već biti uprljane krvlju voljenih... oh, Boginjo, zašto me ovako iskušavaš? Učinilo joj se da se Boginja pojavila pred njom, sad kao vilinska kraljica, sad kao Ravena, ozbiljna i puna razumevanja, sad kao Velika Krmača koja je ubila Avaloha... i proždraće dete koje ja rodim... Morgana je osećala da je na ivici delirijuma ili ludila. Kasnije, odlučiću kasnije. Sada mi je dužnost da Urijensa vratim u Kamelot. Pitala se koliko su bili u vilinskom svetu. Ne više od mesec dana, pretpostavljala je, inače bi jače osećala postojanje deteta u sebi... nadala se da je ipak bilo samo nekoliko dana. Ne suviše malo, inače bi se Gvenvir pitala kako to da su se tako brzo vratili; ni suviše mnogo, jer bi bilo prekasno da učini ono što je sada znala da mora: ne može roditi ovo dete i ostati živa. Stigli su u Kamelot sredinom prepodneva; putovanje zaista nije bilo predugo. Morgani je bilo milo što Gvenvir nigde nema, a kada je Kaj upitao za Artura, odgovorila je lažima bez trenutka olkevanja: zadržali su ga u Tintagelu. Ako mogu da ubijem, laž nije tako veliki greh, uznemireno je pomislila, ali osećala se nekako uprljana lažima, jer ona je sveštnica Avalona i ceni istinu u svojim rečima... Povela je Urijensa u njegovu sobu; starac je delovao umorno i zbunjeno. Postaje prestar da bi vladao. Avalohova smrt teže ga je pogodila nego što sam mislila. Ali i on je odgajan u istini Avalona - šta biva sa Kraljem Jelenom kada doraste mladi jelen? "Lezi sada, mužu moj, i odmori se", rekla je, ali on je postao uznemiren. "Treba da krenem za Vels. Akolon je premlad da vlada sam, on je samo mladunac. Potreban sam svom narodu!" "Mogu bez tebe još jedan dan", umirivala ga je, "a onda ćeš biti snažniji." "Predugo sam bio odsutan", bunio se on. "I zašto smo uopšte išli za Tintagel? Morgana, ne mogu da se setim zašto smo krenuli! Jesmo li zaista bili u nekoj zemlji gde sunce uvek sija...?" "To si sigurno sanjao", rekla je. "Zašto ne bi sad malo odspavao? Da pošaljem po jelo? Čini mi se da jutros nisi jeo..." Ali kada je stigla hrana, od mirisa joj je opet pozlilo. Naglo se okrenula, pokušavajući da to prikrije, ali Urijens je ipak primetio. "Šta ti je, Morgana?" "Ništa", ljutito je odgovorila. "Jedi i spavaj." Ali on joj se nasmešio i pružio ruku da je privuče kako bi sela na krevet. "Zaboravljaš da sam ja već bio ženjen - umem da prepoznam trudnu ženu kad je vidim." Bilo je jasno da je oduševljen. "Posle ovoliko godina - Morgana, ti si trudna! Pa to je divno - jednog sina sam izgubio, ali dobiću drugog - da ga nazovemo Avaloh ako bude sin, mila?" Morgana se trgla. "Zaboravljaš koliko sam ja stara", rekla je, okamenjenog lica. "Ne verujem da ću izneti trudnoću dovoljno dugo da bi dete preživelo. Ne nadaj se sinu pod starost." "Dobro ćemo paziti na tebe", rekao je Urijens. "Posavetuj se sa kraljičinim babicama, i ako bi jahanje kući moglo da dovede do pobačaja, ostaćeš ovde do roñenja deteta." Poželela je da plane na njega. Otkuda znaš da je dete tvoje, starče? To je svakako Akolonovo dete... ali nije mogla da odagna iznenadni strah da je to ipak možda Urijensovo dete... dete starca, slabačko, nekakvo čudovište, kao Kevin... ne, sigurno je poludela! Kevin nije čudovište, bio je povreñen u detinjstvu - vatra, opekotine, lomovi, kosti su mu pogrešno srasle. Ali Urijensovo dete svakako bi bilo izobličeno, bolesno, a Akolonovo bi bilo zdravo i snažno... a ona, ona je već prošla godine rañanja; da li bi dete ispalo čudovište zbog nje? To se ponekad dešava kada suviše stara žena rodi... Je li poludela kad dopušta sebi takve bolesne misli? Ne. Ne želi da umre, a svakako ne bi preživela roñenje ovog deteta. Mora nekako doći do trava... ali kako? Na dvoru nije imala nikog poverljivog; nijednoj od Gvenvirinih gospi ne bi poverila da joj to nabavi, a ako se nekako sazna kako je matora kraljica Morgana zatrudnela sa
svojim još matorijim mužem, kako bi se smejale! Bio je tu i Kevin, Merlin - ali njega je ona sama oterala, odbacivši njegovu ljubav i odanost... pa, na dvoru svakako postoje babice, i možda bi mogla neku od njih da podmiti dovoljno da bi ćutala. Ispričaće neku dirljivu priču o tome kako je teško rodila Gvideona i kako se boji da u ovim godinama ponovo raña. I one su žene, razumeće je. U svom prtljagu već je imala neke trave - treba joj samo još jedna, sama po sebi bezopasna, ali pomešana sa druge dve delovaće kako treba. Neće ona biti prva žena, čak i na dvoru, koja se oslobaña neželjenog deteta. Ali mora raditi krišom, jer joj Urijens nikada ne bi oprostio... Za ime Boginje, pa zar je to važno? Do trenutka kad se sazna, ona će biti kraljica na Arturovom - na, na Akolonovom prestolu, a Urijens će biti u Velsu, ili mrtav, ili u paklu... Ostavila je Urijensa da spava i išunjala se iz sobe; našla je jednu od kraljičiih babica, zatražila onu treću, neškodljivu travu i vratila se u sobu. Smešala je napitak nad vatrom. Znala je da će biti strahovito bolesna od toga, ali tu nije bilo pomoći. Napitak je bio gorak kao žuč; ispila ga je, kriveći lice, oprala čanak i sklonila ga. Kad bi samo znala šta se dešava u vilinskoj zemlji! Kad bi samo znala kako se njen ljubavnik snalazi sa Ekskaliburom... Osećala je mučninu, ali bila je suviše nemirna da bi legla kraj Urijensa; nije mogla da podnese blizinu spavača, a nije se usuñivala ni da zatvori oči iz straha od slika smrti i krvi, koje bi je svakako mučile. Posle nekog vremena uzela je malu preslicu i sišla u kraljičinu salu, gde je znala da će zateći žene - kraljicu Gvenvir i njene gospe, čak i Morgozu od Lotije - zauzete beskrajnim predenjem i tkanjem. Nikada nije prestala da mrzi predenje, ali to će je držati pri svesti, a i bolje je da ne bude sama. A ako joj se otvori Vid - pa, barem je više neće mučiti što ne zna šta se dešava sa dvojicom voljenih na granici vilinske zemlje... Gvenvir ju je dočekala ledenim zagrljajem i odvela je do mesta blizu vatre i blizu kraljičinog sedišta. "Na čemu to radiš?" upitala je Morgana, zagledajući Gvenvirin vez. Kraljica ga je ponosno raširila. "To je zavesa za crkveni oltar - vidiš, evo Device Marije, sa anñelom koji je došao da joj kaže da će roditi sina Božjeg... a ovde je Josif, sav u čudu - vidiš, napravila sam ga starog, starog, sa dugačkom bradom..." "Da sam ja stara kao Jopsif i da mi devojka obećana za ženu kaže, pošto je bila nasamo sa tako lepim anñelom, da će roditi dete, svašta bih se pitala o tom anñelu", nedužno je rekla Morgoza. Morgana se prvi put upitala koliko je zaista bilo čudesno to bezgrešno začeće. Ko zna, možda je Isusova majka rešila da sakrije trudnoću lepom bajkom o anñelima... s druge strane, u svim verama sem te nije nikakvo čudo da devojka zatrudni sa Bogom... Na primer ja, pomislila je na ivici histerije, uzevši pregršt vune kako bi počela da prede, ja sam poklonila devičanstvo Rogatom i rodila sam sina Kralju Jelenu... hoće li me Gvideon postaviti na nebeski presto kao Majku Božju? "Baš nemaš poštovanja, Morgoza", požalila se Gvenvir, i Morgana je požurila da pohvali Gvenvirin vez; upitala je i ko je nacrtao shemu za rad. "Ja sam je sama napravila", odgovorila je kraljica, i Morgana se iznenadila; nije imala pojma da Gvenvir ima takav dar. "Otac Patricije obećao mi je da će me naučiti da kopiram slova i bojim ih zlatom i purpurom", nastavila je kraljica. "Kaže da imam veštu ruku za jednu ženu... nikad nisam ni pomislila da bih to mogla, Morgana, a ipak, ti si napravila one divne kanije koje Artur nosi - rekao mi je da si ih ti vezla. Veoma su lepe." Gvenvir je pričala dalje, neumorno kao da je dvostruko mlaña. "Ponudila sam da mu načinim nove, mnogo puta - smetalo mi je što hrišćanski kralj nosi paganske simbole, ali on je kazao da mu je te načinila njegova draga, voljena sestra i da ih nikada neće ostaviti. I zaista su veoma lepe... jesu li zlatne niti za vez načinjene u Avalonu?" "Naši kovači veoma su vešti", rekla je Morgana, "a zlatari su nenadmašni." Od okretanja preslice bilo joj je muka. Koliko će potrajati dok je ne obuzme strašna mučnina od droge? Odaja je bila mala i kao da je zaudarala na ustajale, prazne živote ovih žena, koje su prele, tkale i šile, beskonačno, kako bi muškarci imali odeću... jedna od Gvenvirinih gospi bila je u poodmakloj
trudnoći i šila je pelene... druga je vezla ivicu na teškom ogrtaču za oca, muža, sina ili brata... a bio je tu i Gvenvirin lepi vez za oltar, povlastica kraljice za koju druge žene predu, tkaju i šiju. Preslica se okretala i okretala; vreteno se spuštalo ka podu, a preña je ispadala glatka. Kada je naučila da radi ovo? Nije se ni sećala vremena kada nije umela da lepo prede... jedno od najranijih njenih sećanja bilo je kako sedi na zidu zamka u Tintagelu, kraj Morgoze, i prede; čak i tada joj je preña bila ravnomernija od tetkine, a bila je mlaña deset godina. Rekla je to Morgozi, i ova se nasmejala. "Prela si lepše od mene već sa sedam godina!" Vreteno se okretalo, polako se spuštajući ka kamenom podu; povremeno bi namotala preñu ili uzela novu pregršt vune... kao što je izvlačila nit, tako je izvlačila i živote - nikakvo čudo što je jedno od obličja Boginje žena koja prede... Od trenutka kad se čovek rodi mi mu predemo za pelene, sve dok mu na kraju ne ispredemo i otkamo mrtvački pokrov. Bez nas, muškarci bi vodili zaista ogoljen život... Činilo joj se da - kao što je u vilinskom carstvu pogledala kroz veliki otvor i videla Artura kako spava kraj devojke koja je imala njeno lice - i sada pred sobom vidi otvaranje velikog prostora; i dok se vreteno spuštalo ka podu, a preña uvrtala, kao da je ugledala Arturovo lice lutao je, sa mačem u ruci... i sad se naglo okrenuo, da vidi Akolona, sa Ekskaliburom u ruci... ah, eno bore se, sada im nije videla lica, nije čula reči koje su dobacivali jedan drugom... Tako su se žestoko borili da se Morgani činilo čudno, dok je ošamućeno posmatrala kako se vreteno preslice okreće, što ne može da čuje udare velikih mačeva... Artur je spustio strašan udarac koji bi svakako ubio Akolona da ga je tačno pogodio, ali Akolon je uspeo da ga dočeka štitom i zadobio je samo ranu na nozi - i rana se otvorila bez krvi, dok je Artur, kad je primio udarac u rame, počeo naglo da krvari, niz ruku su mu potekli crveni mlazevi, i izgledao je zaprepašćen, uplašen, i jednom rukom je brzo potražio kanije koje su mu visile o boku... ali to su bile lažne kanije, talasale su se čak i pred Morganinim očima. Sada su njih dvojica bili u gvozdenom zagrljaju, napinjući se, mačeva sučeljenih pri samom balčaku, tražeći slobodnom rukom nekakvu prednost... Akolon se snažno izvio, i mač u Arturovoj ruci, lažni Ekskalibur načinjen tokom jedne noći vilinskim čarolijama, slomio se kod samog balčaka - videla je Artura kako se povija u stranu u očajničkom pokušaju da izbegne smrtonosni udarac, snažno šutnuvši Akolona. Akolon se sklupčao u naletu bola, i Artur mu je oteo iz ruke pravi Ekskalibur i bacio ga što je dalje mogao, a onda je skočio na palog protivnika i dograbio kanije. Čim ih je imao u ruci, rana na ramenu prestala je da krvari, a iz Akolonove noge krv je pokuljala... Morgana je u čitavom telu osetila raspinjući bol; presamitila se... "Morgana!" oštro je rekla Morgoza, zadržavši dah. "Kraljica Morgana je bolesna - doñite da joj pomognete!" povikala je. "Morgana!" uzviknula je Gvenvir. "Šta ti je?" Vizija je nestala. Ma koliko se trudila, nije više mogla da vidi dvojicu boraca, niti koji je pobedio, da li je jedan od njih mrtav - kao da se nad njima sklopila velika tamna zavesa, uz zvonjavu crkvenih zvona - u poslednjem trenutku ugledala je dvokolice kako nose dvojicu ranjenika u Glastonberi, kuda nije mogla da ih prati... Stegla je ivice stolice kad joj je prišla Gvenvir, sa još jednom gospom, koja je kleknula da podigne Morganinu glavu. "Oh, haljina je natopljena krvlju - ovo nije obično krvarenje." Morgana je jedva govorila, toliko su joj usta bila suva. "Ne - bila sam trudna i ovo je pobačaj Urijens će biti besan na mene..." "Kakva sramota!" rekla je jedna od žena, vesela i punačka, otprilike njenih godina. "Znači, njegovo veličanstvo od Velsa biće besno, je li? Pa, ko je njega odredio za Boga? Nije trebalo da puštaš tog matorog jarca u krevet, gospo moja, opasno je imati pobačaj u tim godinama! Sram ga bilo, matorog razvratnika, što te je doveo u takvu opasnost! On će biti besan, nije nego!" Gvenvir je potpuno zaboravila na neprijateljstvo; pošla je sa Morganom dok su je nosili i držala ju je za ruku kao oličenje saučešća. "Oh, sirota Morgana, kako je to tužno, sad kad si se opet ponadala. Suviše dobro znam koliko ti je strašno, sirota moja sestro..." ponavljala je, držeći Morganinu ledenu ruku i pridržavajući joj
glavu dok je povraćala, obuzeta jezivom mučninom. "Poslala sam po Broku, ona je najveštija babica na dvoru, postaraće se za tebe, sirota moja..." Činilo joj se da će je Gvenvirina pažnja zadaviti. Bila je raspinjana strašnim bolovima, kao da joj je mač stajao zabijen u utrobi, pa ipak, pa ipak, nije bilo strašno kao kad je rañala Gvideona, a to je preživela... drhtala je i povraćala, ali pokušavala je da ostane pri svesti, da bude svesna svega što se dešava. Možda bi ionako pobacila - napitak nije mogao da deluje tako brzo. Došla je Broka, pregledala je, onjušila ono što je povratila i znalački podigla obrve. Poluglasno se obratila Morgani. "Gospo, trebalo je da bolje pazite - ovaj napitak je mogao da vas ubije. Imam travu koja bi to isto učinila mnogo brže i bezbolnije. Ali ne brinite, neću reći Urijensu - ako nema ni toliko pameti da poštedi ženu vaših godina trudnoće, onda ono što ne zna ne može da mu naudi." Morgana je dozvolila da je obuzme mučnina. Posle nekog vremena postala je svesna da je ozbiljnije bolesna nego što je očekivala... Gvenvir ju je pitala da li ipak želi da vidi sveštenika; odmahnula je glavom i zatvorila oči, u nemoj pobuni, ne mareći hoće li preživeti ili umreti. Pošto Akolon ili Artur moraju umreti, i ona će poći u tu senku... zašto ne može da ih vidi, jesu li još u Glastonberiju, koji od njih će se pojaviti živ? Sveštenici će svakako negovati Artura, svog hrišćanskog kralja, ali hoće li ostaviti Akolona da umre? Ako Akolon mora u zemlju senki, neka ga prati duh njegovog sina, pomislila je; ležala je oblivena suzama, slušajući negde u daljini glas stare babice, Broke. "Da, gotovo je. Žao mi je, Vaše veličanstvo, ali znate dobro kao i ja da je ona prestara za rañanje dece. Da, gospodaru, uñite da vidite..." Glas joj je bio neočekivano grub. "Muškarci nikada ne misle na to, i koliko krvi moraju da proliju i koliko nevolja da otrpe žene radi njihovog zadovoljstva! Ne, bilo je prerano da bi se videlo je li bio dečak, ali ona ima jednog lepog sina, i ne sumnjam da bi vam rodila još jednog, da je bila dovoljno snažna i dovoljno mlada da ga iznese do kraja!" "Morgana, najdraža, pogledaj me", molio je Urijens. "Tako mi je žao, tako mi je žao što si bolesna, ali ne žali, draga, ja i dalje imam dvojicu sinova, ne krivim te..." "Oh, ne krivite je, je li?" gunñala je stara babica. "Bolje da je ne okrivite nijednom rečju, vaše veličanstvo, jer još je veoma slaba i bolesna. Unećemo još jednu postelju ovamo da bi spavala na miru dok sasvim ne prezdravi. Evo..." i Morgana je osetila babičinu ruku pod glavom; na usnama joj se našlo nešto toplo i prijatno. "Hajde, mila, popij sad ovo, ima puno meda i trava protiv krvarenja. Znam da ti je muka, ali probaj da ipak popiješ, eto, dobra devojčica..." Morgana je progutala gorkoslatki napitak, a oči su joj bile pune suza. Na trenutak joj se učinilo da je dete, da je Igrena drži i neguje u nekoj dečjoj bolesti. "Majko..." rekla je, i još dok je govorila znala je da je to delirijum, da je Igrena odavno umrla, da ona nije dete ni devojka, nego stara, stara žena, suviše stara da bi ležala ovde, da bi na ovako ružan način okončala život... "Ne, vaše veličanstvo, ona ne zna šta govori - evo, evo, mila, samo lepo lezi i pokušaj da spavaš, smestili smo ti tople cigle kod nogu, i začas ćeš se zagrejati..." Umirena, Morgana je zapala u san. Sada joj se činilo da je opet dete u Avalonu, u Kući Devojaka, i da joj se obraća Vivijen, pričajući joj nešto što nije uspela da zapamti, nešto o Boginji koja prede ljudske živote, i predala je Morgani preslicu i naredila joj da prede, ali nit nikako nije ispadala glatka, nego čvornovata i zamršena i na kraju se Vivijen naljutila. "Hajde, daj meni..." i Morgana joj je dala pokidane niti i preslicu; samo što to nije bila Vivijen, nego je imala lice Boginje, preteće, a Morgana je bila tako mala, tako mala... prela je i prela, prstima premalim da drže preslicu, a Boginja je imala Igrenino lice... Osvestila se dan ili dva kasnije, potpuno prisebna, samo što je u čitavom telu osećala ogroman, prazan bol. Položila je dlanove na trbuh. Mogla sam poštedti sebe bola, pomislila je. Trebalo je da znam da bih ionako pobacila. Pa, što je učinjeno učinjeno je, i sada moram da se pripremim za vest da je Artur mrtav, moram smisliti šta da radim kada se Akolon vrati - Gvenvir će svakako otići u manastir, ili, ako želi, preko mora u Donju Britaniju sa Lanseletom. Neću ih sprečavati... Ustala je, obukla se i uredila. "Trebalo bi da ostaneš u krevetu, Morgana, još si bleda", rekao je Urijens. "Ne. Neke čudne plime dolaze, mužu moj, i moramo se spremiti za njih", odgovorila je i
nastavila da upliće u kosu trake i dragulje. Urijens je stajao kraj prozora. "Gledaj, vitezovi vežbaju ratne veštine - čini mi se da je Uven najbolji jahač meñu njima. Kaži, mila, zar ne jaše bolje i od Gavena? A to kraj njega je Galahad. Morgana, nemoj žaliti zbog deteta koje si izgubila. Uven će te uvek smatrati za majku. Rekao sam ti još kad smo se venčali, nikada ti neću prebaciti zbog jalovosti. Rado bih imao još jedno dete, ali pošto nam to nije suñeno, pa, nemamo za čim da žalimo. Osim toga", stidljivo je rekao i uhvatio je za ruku, "možda je tako i bolje - nisam ni znao koliko je malo nedostajalo da te izgubim." Stala je uz prozor kraj njega, dok ju je on pridržavao oko struka; osećala je istovremeno i gañenje i zahvalnost zbog njegove pažnje. Nikada ne treba da sazna, pomislila je, da je to bio Akolonov sin. Neka se ponosi što je u tim godinama mogao da začne dete. "Gledaj", rekao je Urijens, naginjući se da bolje vidi, "šta to prolazi kroz kapiju?" Jahač. Pratio ga je sveštenik u tamnoj odeždi, na muli, i vodili su konja natovarenog telom... "Hodi", rekla je i povukla ga za ruku, "moramo da siñemo." Bleda i nema, sišla je sa njim u dvorište, osećajući se visoka i zapovednička, kako i priliči kraljici. Kao da je vreme stalo; kao da su opet bili u vilinskoj zemlji. Ako je Artur pobedio, zašto nije sa njima? Ali ako je ovo Arturovo mrtvo telo, gde je svetkovina koja prati mrtvog kralja? Urijens je pokušao da je pridrži, ali ona ga je odgurnula i uhvatila se za dovratak. Sveštenik je zbacio kapuljaču. "Jesi li ti kraljica Morgana od Velsa?" upitao je. "Jesam." "Imam poruku za tebe", rekao je on. "Tvoj brat Artur leži ranjen u Glastonberiju, i neguju ga kaluñerice, ali oporaviće se. Poslao ti je ovo", mahnuo je rukom ka umotanom telu na tovarnom konju, "kao poklon, i naložio mi je da ti kažem da on ima svoj mač Ekskalibur i kanije." Dok je govorio, povukao je pokrivač sa tela, i Morgana je, osećajući kako je napušta snaga, ugledala Akolonove mrtve oči kako prazno zure u nebo. Urijens je kriknuo, kao da umire. Uven se probio kroz okupljenu gomilu, i kad mu je otac pao, kao pokošen, preko tela srednjeg sina, Uven ga je prihvatio i zadržao ga. "Oče, dragi oče! Oh, blagi Bože, Akolon", jeknuo je i pošao ka konju na kome je ležalo Akolonovo telo. "Gavene, prijatelju, pridrži mog oca - moram da pomognem majci, pašće u nesvest..." "Ne", rekla je Morgana. "Ne." Čula je sopstveni glas kao iz daljine, nije bila svesna ni protiv čega se to buni. Najradije bi jurnula ka Akolonu i bacila se preko njegovog tela, vrišteći od očajanja i bola, ali Uven ju je čvrsto držao. Na stepeništu se pojavila Gvenvir. Neko joj je šapatom objasnio šta se desilo, i Gvenvir je sišla niz stepenice, gledajući Akolona. "Umro je kao pobunjenik protiv Vrhovnog kralja", jasno je rekla. "Za njega nema hrišćanske sahrane! Bacite njegovo telo gavranima, a glava neka mu bude izložena na bedemima, jer bio je izdajnik!" "Ne! Oh, ne!" povikao je Urijens. "Preklinjem vas, kraljice, Gvenvir, poznaješ me, ja sam ti jedan od najodanijih podanika, a moj siroti dečak je platio za svoje zločine - preklinjem te, gospo, i Isus je umro kao običan zločinac, izmeñu dvojice lopova, i čak i za lopova raspetog kraj njega imao je milosti... Pokaži milost kao što je on pokazao..." Gvenvir kao da ga nije čula. "Kako je moj gospodar Artur?" "Oporavlja se, gospo, ali izgubio je mnogo krvi", rekao je sveštenik. "Ali poručuje vam da ne strahujete. Oporaviće se." Gvenvir je uzdahnula. "Kralju Urijense", rekla je, "našeg dobrog viteza Uvena radi, učiniću kako želiš. Neka Akolonovo telo bude preneseno u kapelu i položeno tamo..." Morgana je smogla glasa da se pobuni. "Ne, Gvenvir! Neka bude pristojno položen u zemlju, ako imaš srca da mu to dozvoliš, ali on nije bio hrišćanin - ne sahranjuj ga na hrišćanski način. Urijens je toliko pun bola da ne zna šta govori." "Smiri se, majko", rekao je Uven i stegao je za rame. "Mene i mog oca radi, ne pravi skandale. Ako Akolon nije služio Hrista, utoliko pre mu je potrena milost Božja pred izdajstvom koje je počinio!"
Morgana je htela da se buni, ali nije imala glasa. Pustila je da je Uven uvede unutra, ali čim su ušli, stresla je njegovu ruku i pošla dalje sama. Osećala se smrznuta iznutra, beživotna. Činilo joj se da je pre svega nekoliko časova ležala u Akolonovom naručju, u vilinskoj zemlji, i opasala ga je Ekskaliburom... a sada je stajala do kolena u neumoljivoj plimi, gledajući kako joj opet sve odnosi, a svet je bio pun optužujućih pogleda - Uvenovog i Urijensovog. "Da, znam da si ti smislila ovu izdaju", rekao je Uven, "ali nije mi žao Akolona, kad je dozvolio da ga žena zavede na pogrešan put! Budi barem toliko pristojna, majko, da ne uvlačiš mog oca u tvoje zavere protiv kralja!" Prostrelio ju je pogledom, a onda se okrenuo ka ocu, koji je ošamućeno stajao, stežući neki deo nameštaja. Uven ga je smestio na stolicu, kleknuo i poljubio mu ruku. "Dragi oče, i dalje sam uz tebe..." "Oh, sine, sine moj..." očajnički je kriknuo Urijens. "Odmori se malo, oče, moraš biti snažan", rekao je Uven. "Pusti me da se postaram za majku. I njoj je loše..." "Majkom je zoveš!" povikao je Urijens, naglo se uspravivši i sa mržnjom gledajći Morganu. "Da te nikada više nisam čuo da zoveš tu užasnu ženu majkom! Zar misliš da ne znam kako je ona, svojim čarolijama, navela mog dobrog sina da se pobuni protiv kralja? A sada mislim da je svojim veštičjim moćima izazvala i Avalohovu smrt - da, i smrt onog sina koga je mogla da mi rodi - poslala je u smrt trojicu mojih sinova! Pazi da ne upravi svoje čini i na tebe, da te ne zavede i ne izda, prepustivši te smrti i uništenju - ne, ona nije tvoja majka!" "Oče! Gospodaru moj!" pobunio se Uven, pružajući ruku ka Morgani. "Oprosti mu, majko, on ne zna šta govori, oboje ste van sebe od bola - molim vas, za ime Božje, smirite se, danas smo imali dovoljno tuge..." Ali Morgana ga je jedva čula. Taj čovek, taj muž koga nije želela, on je sve što je ostalo posle propasti njenih planova! Trebalo je da ga ostavi da umre u vilinskoj zemlji, jer sad će se motati okolo, mator i beskoristan, a Akolon je mrtav, Akolon koji je želeo da oživi sve ono što je njegov otac poštovao, pa zanemario, sve što je Artur obećao Avalonu, pa pogazio reč... i sve što je ostalo, to je samo ova matora budala... Izvukla je srpasti nož Avalona i zbacila Uvenove čvrste ruke. Jurnula je napred, visoko podigavši bodež; ni dok ga je spuštala, nije znala šta će učiniti njime. Osetila je gvozdeni stisak na desnici i kako joj neko otima bodež. Uven joj je umalo slomio ruku dok se otimala. "Ne, smiri se... majko!" molio ju je. "Majko, je li te obuzeo nečastivi? Majko, gledaj, to je samo otac... Oh, Bože, zar ne možeš da se sažališ nad njegovim bolom? Nije on hteo da te optuži, toliko je ojañen da ne zna šta govori, da je pri sebi bio bi svestan kolike su to gluposti... ni ja te ne optužujem... majko, majko, slušaj me, daj mi taj nož, majko draga..." To što ju je stalno zvao majkom i strepnja u njegovom glasu konačno su prodrli kroz izmaglicu koja je Morgani prekrila oči i um. Pustila je da joj Uven uzme bodež, primetivši, kao izdaleka, da su joj prsti okrvavljeni, jer posekla se dok su se otimali oko sečiva. I on je bio povreñen, jer strpao je prst u usta i sisao ga kao da mu je deset godina. "Dragi oče, oprosti joj", preklinjao je, saginjući se nad Urijensom, koji je ležao bled kao smrt. "Rastrojena je, i ona je volela mog brata - a seti se koliko je bila bolesna, danas uopšte nije ni smela da ustaje iz kreveta! Majko, dozvoli da pošaljem po služavku da te vrati u krevet - evo, znam da ćeš ga želeti nazad", dodao je, predajući joj mali nož. "Znam da si ga dobila od svoje usvojene majke, gospe od Avalona, pričala si mi još dok sam bio mali. Oh, sirota moja majko", nastavio je, obgrlivši je oko ramena. Sećala se vremena kada je bila viša od njega, jer bio je mršav dečačić kostiju krhkih kao ptičje, a sada se nadnosio nad njom, zaštitnički je grleći. "Najdraža majko, sirota moja majko, hajde, hajde, nemoj plakati, znam da si volela Akolona isto koliko i mene... sirota majko..." Morgana je poželela da može zaista da plače, da može da kroz suze isplače strašno očajanje i tugu, jer osećala je Uvenove suze na potiljku. I Urijens je stajao sav u suzama, ali ona je bila suvog lica. Svet je bio siv, krunio se na ivicama, i sve što bi pogledala zadobijalo bi ogromno, preteće obličje, a istovremeno je bilo veoma malo i daleko, kao da bi mogla da ga podigne sa dva
prsta... nije se usudila da se pomeri, jer od njenog dodira sve bi moglo da se raspadne; jedva je primetila da su stigle služavke. Podigle su je, krutu i nepokretnu, i odnele je u krevet, skinule su joj krunu i najlepšu haljinu koje je stavila očekujući triujumf, i nekako je bila svesna da joj je odeća opet natopljena krvlju, ali to joj nije bilo važno. Mnogo kasnije je došla k sebi i znala je da je oprana, obučena u čisto i da leži u krevetu kraj Urijensa, a kraj nje je na stoličici dremala služavka. Podigla se na laktove da pogleda usnulog muža, lica crvenog i naduvenog od plača, i bilo joj je kao da gleda nepoznatog čoveka. Da, on je bio dobar prema njoj, na neki svoj način. Ali sada je to prošlo i moj posao u ovoj zemji je završen. Nikada više, sve dok sam živa, neću videti njegovo lice, niti ću saznati gde je sahranjen. Akolon je mrtav, a njeni planovi uništeni. Artur i dalje nosi mač Ekskalibur i magijske kanije koje mu štite život, i pošto onaj kome je poverila taj zadatak nije uspeo, pobegavši u smrt gde nije mogla da ga sledi, moraće ona sama da bude ruka Avalona koja će ga uništiti. Krećući se toliko tiho da ni miša ne bi probudila, obukla se i vezala oko struka bodež Avalona. Ostavila je sve lepe haljine i dragulje koje je dobila od Urijensa i umotala se u najobičniju tamnu haljinu, pomalo nalik na odeždu monahinja. Našla je vrećicu sa biljem i lekovima, i u mraku, samo na osnovu dodira, obojila je tamni polumesec na čelu. Potom je uzela najprostiji ogrtač koji je mogla da nañe - ne njen, izvezen zlatom i draguljima, nego služavkin, običnu krpu sa kapuljačom - i bešumno se iskrala niz stepenice. Iz kapele se čulo pevanje; Uven je nekako uspeo da upriliči bdenje nad Akolonovim telom. Pa, nije ni važno. Akolon je slobodan, nije bitno kakav će cirkus napraviti sveštenici oko prazne gline koja je ostala za njim. Sada nije bilo važno ništa sem preuzimanja mača Avalona. Okrenula je leña kapeli. Jednog dana imaće vremena da ga ožali; sada mora da nastavi tamo gde on nije uspeo. Tiho je ušla u štalu i našla svog konja: uspela je da ga osedla, ma koliko nespretna bila. Odvela je životinju do male bočne kapije. Bila je gotovo suviše slaba da bi uzjahala, i na trenutak se njihala u sedlu, pitajući se da li će pasti. Da li da sačeka, da li da pozove Kevina da je prati? Merlin od Britanije obavezan je da poštuje volju Gospe. Ali ne sme da veruje ni Kevinu, jer on je izdao Vivijen i prepustio je istim sveštenicima koji sada zapevaju nad Akolonovim bespomoćnim telom. Šapatom se obratila konju, i on je počeo da kasa, a sa podnožja brda Morgana se okrenula da poslednji put pogleda Kamelot. Vratiću se samo jednom u ovom životu, a onda više neće biti Kamelota u koji bih mogla da se vratim. Još dok je šaputala te reči, pitala se šta znače. Ma koliko često putovala u Avalon, Morgana je samo jednom stupila nogom na Ostrvo sveštenika; putovanje za opatiju Glastonberi, gde je ležala sahranjena Vivijen i gde je i Igrena provela svoje poslednje godine, bilo je za nju čudnije nego prolazak kroz magle u skrivene zemlje. Ovde je postojala skela, i dala je skeledžiji novčić da bi je prevezao preko Jezera, pitajući se šta bi ovaj učinio ako bi ona iznenada ustala, kao u barci za Avalon, i bacila čini koje bi ih odvele u maglu, a odatle u Avalon... ali nije to učinila. Da li zato što ne mogu? pitala se. Vazduh je bio hladan i svež, sunce će izići za jedan sat. Zvonjava crkvenih zvona bila je jasna i tiha, i Morgana je videla dugačku kolonu prilika obučenih u sivo kako polako odmiče ka crkvi. Braća rano ustaju da se mole i pevaju svoje psalme, i Morgana je na trenutak osluškivala. Tu je bila sahranjena njena majka, i Arturova. I Vivijen je položena na počinak uz zvuk istih psalama. Pošto je bila i muzičar, bilo ju je lako dirnuti; sada je na trenutak nepomično slušala tihu melodiju nošenu povetarcem praskozorja, i oči su je pekle od suza; je li moguće da planira napad na ovom svetom tlu? Pusti to, pomirite se, deco... kao da je čula mrmljanje Igreninog zaboravljenog glasa. Sada su svi ušli u crkvu. Mnogo je sušala o ovdašnjoj opatiji... znala je da postoji bratstvo kaluñera, a malo dalje i posebna kuća u kojoj obitavaju monahinje, zaklete da budu Hristove
device do smrti. Morgana je gadljivo zgrčila lice; Bog koji više voli da njegovi vernici misle na raj nego na ovaj svet, koji im je dat da bi u njemu učili i uzdizali duh, činio joj se tuñ, a sada, kad je zaista videla muškarce i žene kako se okupljaju za molitvu ni ne pomislivši da se dodirnu ili razgovaraju, bilo joj je muka. Oh, da, i u Avalonu postoje svete device - i ona je bila takva dok nije došlo njeno vreme, a Ravena nije prepustila Boginji samo svoje telo, nego i svoj glas. A i njenu usvojenu kćer, Lanseletovu kćer Nimui, Ravena je odabrala da živi u samoći, da je niko ne vidi... ali Boginja zna da je to retka odluka, a ne obaveza svake žene koja želi da joj služi. Morgana nije verovala ono što se ponekad govorkalo po Avalonu, da kaluñeri i monahinje samo izigravaju svetost i čestitost, kako bi zadivili seljake svojom čistotom, a da se iza zidova manastira prepuštaju svim vrstama razvrata. Da, takve bi prezirala. Oni koji izaberu da služe duhu, a ne telu treba tako i da čine; pritvornost bi bila odvratna. Ali saznanje da oni zaista žive na taj način, da neka sila koja sebe naziva božanskom više ceni jalovost nego plodnost - to joj se činilo kao strašna izdaja svih sila koje donose život na ovaj svet. Budale, ako ne i nešto gore, sužavaju svoj život, pa žele da suze i sve ostale živote po svojoj praznoj meri... Ali nije smela da se tu zadržava. Okrenula je leña crkvenim zvonima i pošla ka gostinskoj zgradi, tragajući umom, prizivajući Vid da je odvede do Artura. U gostinskoj kući bile su tri žene - jedna je dremala kraj vrata, druga je mešala kazan pun kaše u kuhinji, daleko pozadi, a treća je bila pred vratima sobe u kojoj je, vrlo nejasno, osećala Arturovo prisustvo; bio je u dubokom snu. Kada se približila, sve žene su se, u sivim haljinama i pod velovima, promeškoljile; i one su bile svete, na svoj način, i imale su nešto vrlo nalik na Vid - u njenom prisustvu osećale su pretnju svom načinu života, možda dodir neobičnosti Avalona. Jedna je ustala i stala pred nju. "Ko si ti", upitala je šapatom, "i zašto dolaziš u ovaj čas?" "Ja sam kraljica Morgana od Severnog Velsa i Kornvola", odgovorila je Morgana tihim, zapovedničkim glasom, "i došla sam da posetim svog brata. Ti se usuñuješ da mi to zabraniš?" Pogledala je ženu pravo u oči, a onda je mahnula rukom, u pokretu najjednostavnije moguće čarolije, prevlasti, i žena se povukla, nesposobna da joj prepreči put. Znala je da će ta ista žena kasnije pričati bajke o čaranju i užasu, ali zapravo je bilo samo ovo: jednostavna prevlast snažne volje nad osobom koja je svesno izabrala život potčinjenosti. U sobi je gorela mala svetiljka, i Morgana je mogla da razabere Artura, neobrijanog, izmoždenog, plave kose natopljene znojem. Kanije su ležale u podnožju kreveta... mora da je očekivao da će ona preduzeti nešto, pa nije hteo da ih ostavi ni za čas. A u ruci je držao balčak Ekskalibura. Ko zna kako, ko zna kako, njegov um ga je upozorio. Morgana je umalo počela da okleva. I on ima Vid; mada je bio toliko plavokos i naizled različit od naroda Britanije, i on je pripadao drevnoj kraljevskoj lozi Avalona i mogao je da joj čita misli. Znala je da bi, ukoliko ona pruži ruku ka Ekskaliburu, mogao da oseti njenu nameru, i probudio bi se - i ubio je; tu se nije nimalo zavaravala. On je dobar hrišćanin, ili barem tako misli o sebi, ali postavljen je na presto da bi ubijao neprijatelje i, na neki tajanstveni način koji Morgana nije mogla sasvim da razume, Ekskalibur se prepleo sa samom srži Arturovog kraljevanja. Da nije tako, da je u pitanju samo mač, on bi ga spremno vratio u Avalon i našao sebi drugi, jači i bolji... ali Ekskalibur je za njega postao vidljivi i konačni znak da je on kralj. Ili se možda mač prepleo sa Arturovom dušom, možda bi me ubio po svojoj volji, ukoliko bih pokušala da ga uzmem... a bih li se usudila da se suprotstavim volji takvog magijskog simbola? Morgana se trgla i prekorela sebe zbog ovog uzleta mašte. Položila je ruku na svoj bodež; bio je strašno oštar, a ona je, ako ustreba, mogla da se kreće brzinom zmije u napadu. Videla je pulsiranje vene na Arturovom grlu i znala je da bi, ukoliko je zaseče brzo i duboko, presekla veliku arteriju ispod nje, i Artur bi umro pre nego što bi stigao da krikne. Ubijala je ona ranije. Bez oklevanja je poslala Avaloha u smrt, a pre samo tri dana ubila je nedužno dete u svojoj materici... on, koji je ležao pred njom u dubokom snu, bio je mnogo veći izdajnik, svakako. Jedan pokret, brz i tih... ah, ali to je dete koje joj je Igrena predala u naručje,
njena prva ljubav, otac njenog sina, Rogati Bog, kralj... Udari, budalo! Zato si došla ovamo! Ne. Već je bilo previše smrti. Rodila nas je ista žena, i ne bih mogla da pogledam majku u oči, u zemlji iza smrti, ako mi ruke budu umrljane bratovljevom krvlju. Na trenutak je, znajući da se nalazi na ivici ludila, čula Igrenin nestrpljivi uzvik. Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu... Učinilo joj se da se Artur promeškoljio u snu, kao da je i on čuo taj glas; Morgana je vratila bodež za pojas, pružila ruku i uzela kanije. To je barem imala pravo da uzme - svojim rukama ih je načinila, čini koje je utkala u njih njene su. Sakrila je kanije pod ogrtač i žurno, kroz praskozorje, pošla ka skeli. Dok ju je skeledžija vozio preko, osetila je da joj se koža ježi i kao da je ugledala senku barke Avalona... na drugoj obali okupili su se oko nje, posada barke Avalona. Sada brzo, brzo, mora se vratiti u Avalon... ali sunce je izlazilo i preko vode je ležala senka crkve, i iznenada je sunčeva svetlost zapljusnula čitav predeo, a sa njom je na sve strane odjeknula zvonjava. Morgana je stala kao paralisana; kroz ovaj zvuk nije mogla da prizove maglu, niti da izgovori čaroliju. Obratila se jednom od ljudi. "Možete li da me odvezete u Avalon? Brzo?" Čovek se stresao. "Ne mogu, gospo. Postaje sve teže bez sveštenice koja bi izgovorila čaroliju, a čak i sa njom, u zoru, podne i veče, kada zvone zvona za molitvu, nema načina da se proñe kroz maglu. Sada nema. Čarolija više ne otvara put dok zvone zvona, mada, ako sačekamo da se utišaju, može biti da uspemo da se vratimo." Zašto, zašto mora biti ovako, upitala se Morgana. Verovatno je u nekoj vezi sa saznanjem da je svet takav kakav je zato što ljudi veruju da je takav... godinu za godinom, tokom poslednja tri ili četiri pokolenja, ljudi su se sve više privikavali na pomisao da postoji samo jedan Bog, jedan svet, jedan način opisivanja stvarnosti, i da je ono što se ne slaže sa tom ogromnom jedninom svakako zlo i neprijateljsko, i da zvuk crkvenih zvona i senka njihovih svetilišta drže zlo daleko. I kako je sve više i više ljudi verovalo u to, to je postalo istina, a Avalon je samo san utonuo u gotovo nepristupačni drugi svet. Da, ona je i dalje mogla da prizove maglu... ali ne ovde, ne u senci crkvenog tornja preko vode, niti u buci crkvenih zvona koja joj je ispunjavala srce užasom. Zarobljeni su na obali Jezera! A sada je bila svesna da se barka otiskuje od obale Ostrva sveštenika, kako bi prešla jezero i našla nju na drugoj obali. Artur se probudio i utvrdio da su kanije nestale, i sada će je goniti... Pa, neka je prati ako može, ima i drugih puteva u Avalon, gde senka crkve ne sprečava prolaz. Brzo je uzjahala i poterala konja duž obale Jezera, uz krug; na kraju će stići do mesta gde, barem leti, može da proñe kroz maglu; mesta gde su ona i Lanselet jednom našli Gvenvir, zalutalu iz manastira. To nije Jezero nego močvara, i u Avalon se može ući otpozadi, iza Tora. Znala je da mali, tamnoputi ljudi trče za njenim konjem, i da će moći tako da izdrže pola dana, ako treba. Ali sada je čula i topot kopita... gonili su je, Artur joj je za petama, a sa njim su naoružani vitezovi. Obola je konja, ali to je bio damski konj, a ne životinja za trke... Brzo je skliznula niz konja, sa kanijama u ruci. "Raziñite se", šapnula je ljudima, i oni kao da su se stopili sa drvećem i maglom... ako treba, mogli su da se kreću kao senke, i niko živi ih neće naći ako oni ne budu želeli da ih nañu. Morgana je čvrsto stegla kanije i potrčala duž obale Jezera. U umu je čula Arturov glas i osećala njegov gnev... On ima Ekskalibur; osećala ga je, kao ogorman sjaj u umu, sveti predmet Avalona... ali kanije nikada više neće imati. Uzela ih je obema rukama, zavitlala ih nad glavom i bacila, svom snagom, daleko u Jezero, i videla je kako tonu u duboke, bezdane vode. Ljudska ruka ih više neće dohvatiti - ležaće tamo sve dok koža i baršun ne istrunu, a srebrne i zlatne niti ne potamne i izobliče se, i dok i poslednja čarolija utkana u njih ne nestane potpuno sa ovog sveta. Artur ju je gonio jašući, sa Ekskaliburom u ruci... ali ona i njena pratnja su nestali. Morgana se povukla u tišinu, pretvorila se u senku i drvo, kao da se deo nje preselio u zemlju vila; dok je nepomično stajala, pokrivena ćutanjem sveštenice, nijedan smrtnik ne bi video ni njenu senku... Artur ju je zvao po imenu. "Morgana! Morgana!" Pozvao je i treći put, glasno i besno; ali i same senke su bile nepomične,
i konačlo, zbunjen od jahanja u krug - jednom je prošao tako blizu da je Morgana osetila dah njegovog konja - umorio se i pozvao pratnju, i kada su došli zatekli su ga kako se njiše u sedlu, zavoja natopljenih krvlju, i poveli su ga putem kojim su i došli. Tada je Morgana podigla ruku, i opet se na svet vratio uobičajeni zvuk ptica, vetra i drveća. Govori Morgana... Godinama kasnije, slušala sam kako se priča da sam kanije uzela čarolijama, i da me je Artur gonio sa stotinom vitezova, i da sam i ja imala oko sebe stotinu vilinskih vitezova; i kada nam se Arturova potera primakla, ja sam i sebe i svoje vitezove pretvorila u kameno prstenje... Jednog dana će svakako dodati kako sam, kad je sve bilo gotovo, prizvala kočije sa upregnutim krilatim zmajevima, i kako sam na njima odletela u vilinsku zemlju. Ali nije bilo tako. Bilo je samo ovako, jer mali narod ume da se krije u šumi i da postane jedno sa drvećem i senkama, a tog dana ja sam bila jedna od njih, kao što su me naučili u Avalonu; i kada je pratnja odvela Artura, gotovo onesvešćenog od duge potere i krvarenja, oprostila sam se sa ljudima iz Avalona i odjahala sam za Tintagel. Ali kada sam tamo stigla, više mi nije bilo važno šta se dešava u Kamelotu, jer sam bila veoma bolesna, neko vreme čak i na samrti. Ni danas ne znam šta mi je bilo; znam samo da je leto polako prešlo u jesen dok sam ležala u postelji, a negovale su me sluge koje sam tamo zatekla, i nije im bilo važno hoću li uopšte preživeti. Znam da sam imala blagu groznicu, da sam bila toliko umorna da nisam imala snage ni da sednem zbog jela, da sam bila toliko bezvoljna da mi je čak bilo svejedno i hoću li preživeti. Moje sluge - nekih sam se sećala još iz vremena kada sam živela tamo kao dete, sa Igrenom mislile su da sam začarana; možda je čak i bilo tačno. Markus od Kornvola primio me je sa svim počastima, i pomislila sam kako, eto, Arturova zvezda doseže visoko, i Markus svakako veruje da sam došla po Arturovoj volji, i zato neće zasad - izazivati Artura čak ni zbog zemalja za koje veruje da su njegove. Pre godinu dana možda bih se tome smejala ili bih se čak nagodila sa Markusom, obećala bih mu te zemlje ukoliko okupi i povede vojsku protiv Artura. I sada mi je to palo na um; ali Akolon je bio mrtav, i činilo mi se da ništa više nije važno. Artur je imao Ekskalibur... ako Boginja želi da mu oduzme mač, moraće sama to da učini, jer ja nisam uspela, i više nisam bila njena sveštenica... ...Mislim da me je to najviše bolelo, što nisam uspela, što sam izneverila Avalon, što ona nije pružila ruku kako bi mi pomogla da izvršim njenu volju. Artur, sveštenici i izdajnik Kevin bili su jači od magije Avalona, i više nije ostao niko. Niko nije ostao. Niko. Neprekidno sam žalila za Akolonom, i za detetom čiji je život završen skoro pre nego što je počeo, koje je odbačeno kao smeće. Žalila sam i za Arturom, koji mi je ostao neprijatelj; i neverovatno, žalila sam čak i za Urijensom, i za životom u Velsu, jer to je bio jedini mir koji sam ikada upoznala. Ubila sam ili odbacila ili su umrli svi na ovom svetu koje sam ikada volela. Igrene više nije iblo, a Vivijen je poginula i sahranjena je meñu sveštenicima njihovog Boga smrti i osvete. Akolon je umro, sveštenik koga sam ja posvetila da se upusti u poslednju bitku protiv hrišćanskih sveštenika. Artur mi je postao neprijatelj; Lanselet me odavno mrzi i plaši me se, i to ne bez razloga. Gvenvir me se boji i prezire me, i čak ni Elene više nema... a Uven, koji mi je bio kao roñeni sin, sad me takoñe mrzi. Nikome više nije stalo hoću li živeti ili umreti; i zato nije bilo stalo ni meni... I poslednje lišće je opalo i počele su strašne zimske oluje, kad je jednog dana služavka došla da mi kaže kako je došao neki muškarac da me poseti. "U ovo doba godine?" Pogledala sam kroz prozor, u kišu koja je neprekidno lila sa neba sivog i praznog kao moj um. Koji bi se putnik probijao po ovakvom vremenu, boreći se protiv oluje i tame? Ne; ko god da je, ne zanima me. "Reci mu da vojvotkinja od Kornvola ne prima nikoga i otpravi ga odavde." "Po kiši, sad kad samo što nije pala noć, gospo?" Iznenadila sam se što se žena pobunila;
posluga me se uglavnom plašila, smatrajući me za čarobnicu, i to mi je sasvim odgovaralo. Ali žena je bila u pravu; Tintagel je uvek bio gostoljubiv, još od vremena mog davno pokojnog oca i Igrene... neka bude tako. "Pružite putniku gostoprimstvo koje odgovara njegovom položaju", rekla sam, "dajte mu hranu i postelju; ali recite da sam bolesna i ne mogu da ga primim." Otišla je, a ja sam ležala zagledana u kišu i tamu, osećajući hladoću kako prodire kroz uski prozor i pokušavajući da se vratim u smirenu prazninu gde sam se najprijatnije osećala. Ali ubrzo su se vrata opet otvorila i pojavila se ista žena, i ja sam naglo sela u postelji, drhteći od besa, prvog osećanja koje me je obuzelo posle mnogo nedelja. "Nisam te pozvala i nisam ti rekla da se vratiš! Kako se usuñuješ?" "Nosim poruku za vas, gospo", rekla je ona, "poruku koju nisam smela da odbijem, jer govorio je jedan od velikih... Rekao je: 'Ne obraćam se vojvotkinji od Kornvola nego Gospi od Avalona, a ona ne može da odbije Glasnika Bogova kada Merlin traži da ga primi i razgovara sa njim'..." Žena je tu zastala. "Nadam se da sam dobro ponovila... naterao me je da ponovim dva puta pred njim, kako bi bio siguran da sam sve zapamtila." Sada sam, uprkos svemu, osetila radoznalost. Merlin? Ali Kevin je Arturov čovek, svakako ne bi došao tek tako. Zar nije sklopio savez sa Arturom i hrišćanima, i izdao Avalon? Ali možda je sada neko drugi na tom položaju. Glasnik Bogova, Merlin od Britanije... i pomislila sam na svog sina Gvideona, ili Mordreda, sad su ga verovatno tako zvali; možda je to bio on, jer samo on bi me sada smatrao za Gospu od Avalona... Dugo sam ćutala pre nego što sam odgovorila. "Reci mu da ću doći... ali ne ovakva. Pošalji nekoga da me obuče." Jer znala sam da sam preslaba da bih se sama obukla. A nisam htela nikoga da primim ovakva, slaba, bolesna, u spavaćoj sobi; ja, koja sam bila sveštenica Avalona, uspeću da stojim na svojim nogama pred Merlinom, makar mi donosio smrtnu presudu zbog neuspeha... ja sam još Morgana! Uspela sam da ustanem, obukli su mu haljinu i cipele, i upleli mi kosu i pokrili je velom sveštenice; pošto je služavka dvaput zabrljala, sama sam obojila simbol meseca na čelu. Moje ruke - primetila sam to sasvim ravnodušno, kao da pripadaju nekome drugom - ruke su mi drhtale, i bila sam toliko slaba da sam pustila da me služavka uhvati za ruku dok sam milela niz strme stepenice. Ali Merlin ne sme videti koliko sam slaba. U sali je gorela vatra; pomalo se dimila, kao i uvek kad pada kiša, i kroz dim sam mogla da razaberem samo obrise čoveka koji je sedeo kraj vatre, okrennut leñima, umotan u sivi ogrtač ali kraj njega je stajala visoka harfa koju sam morala da prepoznam; po Mojoj Gospi sam poznala čoveka. Kevinova kosa bila je sada potpuno seda, ali ustao je i ispravio se koliko je mogao kad sam ušla u odaju. "Tako", rekla sam, "i dalje zoveš sebe Merlinom od Britanije, iako služiš samo Arturu i izdao si Avalon?" "Ni sam ne znam kako da nazovem sebe", tiho je rekao Kevin, "osim možda slugom onih koji služe Bogove, koji su svi Jedan." "Zašto si onda došao?" "Ni to ne znam", rekao je melodični glas koji sam toliko volela, "osim možda zato da bih vratio dug zadužen pre nego što su nastale ove planine, draga moja." Onda je podigao glas i obratio se služavci. "Gospodarica ti je bolesna! Odvedi je do stolice!" Vrtelo mi se u glavi, i kao da se oko mene skupljala siva izmaglica; kad sam se pribrala, sedela sam kraj vatre sa Kevinom, a služavke nije bilo. "Sirota Morgana, sirota devojčice", rekao je on, i prvi put od Akolonove smrti koja me je skamenila, učinilo mi se da bih mogla da zaplačem; ali stegla sam zube, jer ako prolijem i jednu jedinu suzu, znala sam da će se sve u meni istopiti, i onda ću plakati i plakati bez kraja i konca sve dok se ne pretvorim u jezero suza... "Nisam ja devojčica, Kevine Harfisto", rekla sam kroz stegnute zube, "a ti si slagao da bih te primila. Sada reci šta imaš i idi." "Gospo od Avalona..." "Nisam ja to", rekla sam i setila sam se kako sam, kad smo se poslednji put videli, oterala
ovog čoveka od sebe, kako sam vikala na njega i nazvala ga izdajnikom. To kao da nije bilo važno; možda je sudbina htela da dvoje izdajnika Avalona lepo sede ovde kraj vatre, jer i ja sam izdala svoj zavet Avalonu... kako sam se samo usudila da sudim Kevinu? "Pa, šta si onda?" tiho je upitao on. "Ravena je stara i ćuti već godinama. Ninijan nikada neće imati moći da vlada. Ti si potrebna..." "Kada smo poslednji put razgovarali", prekinula sam ga, "rekao si da su dani Avalona okončani. Zašto bi na Vivijeninom mestu sedeo iko drugi, do deteta tek napola spremnog za taj posao, jer ionako svi samo čekaju dan kada će Avalon zauvek nestati u magli?" Osećala sam da mi se grlo steže od gorčine. "Pošto si izdao Avalon i odabrao Arturovu zastavu, zar ti neće biti lakše da obaviš svoj posao ukoliko u Avalonu nema nikog sem matore proročice i nedozrele sveštenice...?" "Ninijan je Gvideonova ljubav, telom i dušom", rekao je Kevin. "I čini mi se da su tamo potrebni tvoj glas i tvoja ruka. Čak i ako je Avalonu suñeno da nestane u magli, zar ćeš odbiti da nestaneš sa njim? Nikada nisam mislio da si kukavica, Morgana." Pogledao me je pravo uoči. "Umrećeš ovde, Morgana, umrećeš od bola i izgnanstva..." Okrenula sam lice u stranu. "Zato sam i došla ovamo..." i prvi put mi je bilo jasno da sam zaista došla ovamo da umrem. "Sve što sam pokušala da učinim, propalo je. Nisam uspela... trebalo bi da budeš srećan, Merline, što je Artur pobedio." On je odmahnuo glavom. "A, ne, draga moja, nisam srećan", rekao je. "Ja činim ono što mi Bogovi narede, ništa više, a ti činiš isto to. A ako ti je suñeno da vidiš kraj sveta kakav smo poznavali, najdraža ljubavi moja, neka nas sudbina nañe na pravom mestu, kako služimo onako kako nam je naš Bog odredio da služimo... Meni je pripalo da te pozovem u Avalon, Morgana, ne znam zašto. Bilo bi mi lakše da je tamo samo Ninijan, ali, Morgana, tvoje mesto je u Avalonu, a moje tamo gde odrede Bogovi. A u Avalonu se možeš izlečiti." "Izlečiti", prezrivo sam rekla. Nije mi bilo važno. Kevin me je tužno gledao. "Najdraža ljubavi moja", ponovio je. Sada mi se činilo da je on jedina živa osoba koja me poznaje onakvu kakva sam zaista; pred svima drugima, čak i pred Arturom, nosila sam drugačije lice, uvek pokušavajući da izgledam drugačija i bolja nego što jesam; čak i pred Vivijen, kako bi me smatrala dostojnijom da budem sveštenica... Za Kevina sam bila Morgana, takva i nikakva drugačija. Shvatila sam da bi, čak i da pružim ruku prema njemu kao Smrt, on video samo moje lice, Morganu... Uvek sam osećala da je ljubav nešto drugo, da je to onaj plamen koji sam osećala prema Lanseletu, prema Akolonu. Prema Kevinu sam osećala malo šta osim smirenog saučešća, prijateljstva, ljubaznosti; ono što sam mu dala meni je malo značilo, pa ipak... pa ipak je samo on rešio da doñe do mene, samo je njemu bilo važno hoću li umreti ovde od tuge ili neću. Ali kako se usudio da ugrozi moj mir, kada sam gotovo uspela da proñem u tu konačnu prazninu koja vlada posle života? Odvratila sam lice od njega i rekla: "Ne". Nisam mogla da se ponovo vratim u život, nisam moga da se borim i patim, da živim sa mržnjom onih koji su me nekada voleli... ako preživim, ako se vratim u Avalon, moraću opet da se upustim u bitku protiv Artura koga sam volela, moraću da gledam Lanseleta još zarobljenog Gvenvirinom ljubavlju. Prestala sam da marim, više ne bih mogla da otrpim bol koji mi je u srcu... Ne, ja sam ovde, u miru i tišini, a uskoro ću, sad sam znala, poći još dalje u mir... ošamućenost toliko nalik na smrt sve se više približavala, a ovaj Kevin, ovaj izdajnik, hoće da me vrati nazad? "Ne", rekla sam opet i okrenula se, pokrivajući lice rukama. "Ostavi me na miru, Kevine Harfisto. Došla sam ovamo da umrem. Ostavi me sada." Nije se pokrenuo, nije progovorio, a ja sam sedela sasvim mirno, sa velom preko lica. Posle nekog vremena on će svakako ustati i ostaviti me, jer ja nisam imala snage da odem. I sedeću tu dok me služavke ne vrate u postelju, iz koje više neću ustati. A onda sam u tišini začula tihe zvuke harfe. Kevin je svirao, a potom je i zapevao. Čula sam deo te balade, jer često ju je pevao na Arturovom dvoru. Bila je to pesma o drevnom bardu, ser Orfeju, koji je navodio drveće da pleše i kamenje da se poreña u krug i igra, i sve
životinje iz šume da doñu i legnu mu kraj nogu umesto da ga raspore kandžama. Ali potom je, samo danas, otpevao i drugi deo balade, koji je bio Misterija i koji nikada ranije nisam čula. Pevao je kako je posvećenik, Orfej, izgubio svoju voljenu i kako je sišao u Zagrobni svet i tamo govorio sa Gospodarima Smrti, i molio za nju, i kako je dobio dozvolu da siñe u predele tame, i izvede je napolje, i kako ju je našao u Ravnicama Neumirućih... A onda mu je glas progovorio pravo iz duše... i čula sam ono što je mogao da bude i moj glas i moje reči. "Ne pokušavaj da me izvedeš, jer rešena sam da ostanem ovde, u smrti. Ovde, u ovim večitim zemljama sve počiva, i nema bola ni borbe; ovde mogu da zaboravim i ljubav i tugu." Soba oko mene je nestala; više nisam osećala dim sa ognjišta, niti ledenu kišu iza prozora. Nisam više bila zarobljenik sopstvenog tela, bolesna, ošamućena i nepokretna. Kao da sam stajala u bašti punoj bezmirisnog cveća i večitog mira, i samo se daleki zvuk harfe probijao kroz tišinu. A ta harfa je, bez moje želje, svirala upravo meni. Pevala je o vetrovima Avalona, dahom jabukovih pupoljaka i mirisom zrelih jabuka; donosila mi je hladnu svežinu magle nad Jezerom, i zvuke trke jelena duboko u šumi gde još živi mali narod, i osunčano leto kada sam ležala na suncu u kamenom prstenu, sa Lanseletovim rukama oko sebe, dok se krv života prvi put dizala u meni kao sok mlade biljke. Potom sam opet osetila u naručju tešku mekoću svog malog sina, njegovu mekanu kosu na svom licu, njegov dah pun mleka, sladak i mek... ili je to u mom krilu bio Artur, koji se privija uz mene i tapka me po obrazu punačkom ručicom... opet je Vivijenina ruka dodirnula moje čelo, blagosiljajući, i osetila sam da sam postala most izmeñu zemlje i neba dok sam pružala ruke, prizivajući... vetrovi su hujali visoko u gaju gde sam ležala sa mladim jelenom u pomračenju sunca, i Akolonov glas je izgovorio moje ime... A sada više nije bila samo harfa, nego i glasovi, mrtvih i živih, koji su me dozivali: "Vrati se opet, vrati se, sam život te doziva zadovoljstvom i bolom..." A onda se u glasu hrfe pojavio novi ton. "Ja te zovem, Morgano od Avalona... sveštenice Majke..." Podigla sam glavu i nisam videla Kevinovo izobločeno telo i žalosno lice, nego je umesto njega stajao Neko, visok i sjajan, sa sunčevim odsjajem oko lica i sa harfom i lukom u rukama. Dah mi je zastao pred Bogom, a glas je pevao dalje... "Vrati se u život, vrati se opet meni... ti koja si se zaklela... život te čeka iza ove tame smrti..." Pokušavala sam da skrenem pogled. "Meni ne nareñuje Bog, nego Boginja..." "Da", rekao je poznati glas u tišini večnosti, "ali ti si Boginja i ja te pozivam..." i na trenutak, kao u mirnim vodama ogledala u Avalonu, ugledala sam sebe u odeždi i sa krunom Gospe Života... "Ali ja sam stara, stara, sada pripadam smrti, a ne životu..." šaputala sam, a u tišini su se sa usana Boga čule reči koje se ponavljaju u obredu. "...biće ona stara i mlada, onako kako sama odluči..." I pred mojim očima pojavilo se moje sopstveno lice, opet mlado i sveže kao kod device koja je poslala mladog jelena da se bori sa Kraljem Jelenom... da, a bila sam stara kada mi je došao Akolon, a ipak sam ga poslala da izazove kralja, a bila sam noseća... iako i stara i jalova, jer život je pulsirao u meni kao večiti život zemlje i Gospe... a Bog je stajao preda mnom, večiti Jedan koji me poziva nazad u život... zakoračila sam, jednom, pa još jednom, i već sam počela da se penjem, uvis iz tame, prateći daleke tonove harfe koja mi je pevala o zelenim bregovima Avalona i o vodama života... a onda sam shvatila da stojim, da pružam ruke ka Kevinu... a on je polako odložio harfu i uspeo da me uhvati u naručje, poluonesvešćenu. Na trenutak su me opekle blistave ruke Boga... a onda je to bio samo Kevinov mio, melodičan, polupodsmešljiv glas. "Ne mogu da te držim, Morgana, to svakako znaš." Nežno me je vratio u stolicu. "Kada si poslednji put pojela nešto, Morgana?" "Ne sećam se", priznala sam i odjednom sam postala svesna strašne slabosti; on je pozvao služavku i obratio joj se blagim, zapovedničkim glasom druida i iscelitelja. "Donesi svojoj gospodarici hleba i toplog mleka sa medom."
Podigla sam ruku da se pobunim, a služavka kao da je negodovala, i setila sam se da je već dva puta pokušala da me nagovori da pojedem baš isto to. Ali otišla je da ga posluša, i kada se vraitla, Kevin je uzeo hleb i potopio ga u mleko i dao mi, polako, nekoliko zalogaja. "Dosta", rekao je. "Predugo si gladovala. Ali pre nego što zaspiš, moraš popiti još malo mleka, sa umućenim jajetom... pokazaću im kako da ga spreme. Prekosutra ćeš, verovatno, biti dovoljno snažna za put." I tu sam počela da plačem. Plakala sam, konačno, za Akolonom koji je ležao mrtav na svom plaštu, i za Arturom koji me sada mrzi, i za Elenom koja mi je bila prijatelj... i za Vivijen, koja je ležala mrtva u hrišćanskom grobu, i za Igrenom, i za sobom, za sobom koja sam preživela sve to... "Sirota Morgana, sirota devojčice", rekao je opet Kevin i privio me na svoje koščate grudi, i ja sam plakala i plakala dok konačno nisam zaćutala, a on je pozvao služavke da me odnesu u krevet. I prvi put posle mnogo dana, zaspala sam. A dva dana kasnije sam pošla za Avalon. Malo se sećam tog putovanja na sever, jer bili su mi bolesni i telo i um. Čak se nisam ni začudila što me je Kevin napustio pre nego što smo stigli do Jezera. Stigla sam na obalu u sumrak, kada vode Jezera izgledaju purpurne, a nebo kao da je u plamenu; i iz tog plamena pojavila se barka, obojena u crno i obmotana crnim, sa toliko tihim veslima da je ličila na san. Na trenutak mi je izgledalo da je to Sveti Čamac onog bezobalnog mora koje se ne sme pominjati, a od tamne prilike na pramcu učinilo mi se da je Ona, i da sam nekako premostila jaz izmeñu zemlje i neba... ali ne znam je li to bila stvarnost ili san. A kada su magle pale preko nas, osetila sam u duši pomeranje koje mi je pokazalo da sam opet dospela na svoje mesto. Ninijan me je dočekala na obali i zagrlila me, ne kao nepoznatu ženu koju je videla samo dva puta, nego onako kako kćer pozdravlja majku koju nije godinama videla; onda me je odvela do kuće u kojoj je nekada obitavala Vivijen. Ovog puta nije poslala mladu sveštenicu da me služi, nego se sama starala o meni, smestila me u krevet u unutrašnjoj odaji, donela mi vode sa Svetog Kladenca; a kada sam je okusila, znala sam da će lečenje dugo potrajati, ali da je ipak moguće. Dovoljno sam znala o moći. Bilo mi je dovoljno da skinem sa pleća teret sveta; bilo je vreme da to prepustim drugima i da pustim da me moje kćeri neguju. Polako, polako, u tišini Avalona, vraćala mi se snaga. Konačno sam mogla da ožalim Akolona - a ne uništenje mojih planova i nada... sada sam videla da je to ipak bilo samo ludilo; ja sam sveštenica Avalona, a ne kraljica. Ali mogla sam da ožalim i kratko i gorko leto naše ljubavi; mogla sam da ožalim i dete koje nije doživelo da se rodi, i da opet otpatim što ga je moja sopstvena ruka poslala u senke. Bilo je to dugo žaljenje, i ponekad sam se pitala treba li da žalim čitavog života i da se nikada više ne oslobodim toga; ali na kraju sam mogla da se sećam bez plakanja i da prizovem u um dane ljubavi bez beskrajne tuge koja bi izvirala iz srži mog bića. Nema tuge veće od sećanja na ljubav i saznanje da je zauvek nestala; čak ni u snovima mu više nisam videla lice, i mada sam čeznula za tim, na kraju sam zaključila da je i tako dobro, inače bih ostatak života provela u snovima... ali konačno je došao i dan kada sam mogla da se osvrnem i da znam kako su dani žalosti prošli; moj ljubavnik i moje dete bili su na drugoj obali, i čak i ako ih ikada budem srela iza kapija smrti, niko od nas to neće znati... ali ja sam bila živa, i bila sam u Avalonu, i trebalo je da postanem Gospa od Jezera. Ne znam koliko godina sam provela u Avalonu pre kraja. Sećam se samo da sam lebdela u ogromnom, bezimenom miru, van radosti i tuge, svesna samo ozbiljnosti i sitnih, svakodnevnih poslova. Ninijan je uvek bila uz mene; upoznala sam i Nimui, koja je izrasla u visoku, ćutljivu, plavokosu devojku, plavu kao Elena kad sam je tek upoznala. Postala mi je kao kćer koju nikada nisam imala, i dolazila je kod mene dan za danom, i učila sam je svemu onome što sam naučila od Vivijen, tokom mojih prvih godina u Avalonu. Tokom tih poslednjih dana bilo je onih koji su videli drvo Svetog Trna kako prvi put cveta sledbenicima Hristovim, u vreme kada su oni mirno poštovali svog Boga, ne pokušvajući da oteraju lepotu iz sveta, nego voleći ga onakvog kakvim ga je Bog načinio. Sve više ih je dolazilo
u Avalon da izbegne strašne vetrove proganjanja. Patricije je ustanovio nove oblike vere, pogled na svet u kome nije bilo mesta za pravu lepotu i misterije prirode. Zbog onih hrišćana koji su dolazili kod nas da izbegnu uskogrudost svojih, konačno sam nešto i naučila o Nazarećaninu, drvodeljinom sinu koji je razgovarao s Bogom i koji je propovedao trpeljivost; i tako sam utvrdila da nikada nisam bila u svañi sa Hristom, nego sa njegovim glupim i uskogrudim sveštenicima koji su od svoje uskogrudosti mislili da je njegova. Nisam znala je li to trajalo tri godine, ili pet, ili deset. Čula sam šapate spoljašnjeg sveta nalik na senke, kao odjek crkvenih zvona koja smo ponekad čuli čak i na našoj obali. Znala sam kada je Urijens umro, ali nisam žalila za njim; već godinama je bio mrtav za mene, ali mogla sam se nadati da je na kraju našao nekog leka svojim tugama. Bio je dobar prema meni, što je bolje umeo, i neka počiva u miru. Povremeno bi do mene doprle glasine o Arturu i o delima njegovim i njegovih vitezova, ali u smirenosti Avalona to kao da nije bilo važno; njihova dela ličila su na drevne priče i legende, pa nikada nisam znala govore li o Arturu, Kaju i Lanseletu, ili o Liru i deci Dajaninoj; a kada se šapatom pričalo o ljubavi izmeñu Lanseleta i Gvenvir, ili kasnije, o Markusovoj ženi, Izoti, i mladom Drustanu, to je ipak prilično ličilo na staru priču o Diarmidi i Greni iz drevnih vremena. Kao da nije bilo važno, kao da sam još davno, u detinjstvu, čula sve te priče. A onda, jednog proleća kada je zemlja ležala divna pred nama i kada se prvo jabukovo drveće okitilo belim cvetovima, Ravena je prekinula ćutanje i kriknula, i time je naterala moj um da se vrati ovozemaljskim stvarima za koje sam verovala da sam ih zauvek ostavila za sobom. 9. "Mač, mač Misterija je nestao... sad pogledajte pehar, pogledajte sve Posvećene sudove Obreda... nestali su, nestali su, odneti su od nas..." Morgana je čula krik kroz san, pa ipak, kad se odšunjala do vrata sobe u kojoj je spavala Ravena, sama i u tišini kao i uvek, žene koje su je služile spavale su; one nisu čule krik. "Ali ovde vlada tišina, Gospo", rekle su joj. "Jeste li sigurni da niste ružno sanjali?" "Ako i jesam, onda je sveštenica Ravena sanjala isto to", rekla je Morgana, posmatrajući uznemirena lica devojaka. Činilo joj se da svake godine sveštenice iz Kuće Devojaka postaju sve mlañe, sve više nalik na decu... kako se mogu takvim devojčicama poveriti svete stvari? Device, kojima se grudi tek pomaljaju... šta one mogu znati o životu Boginje koja je život sveta? Opet se glasni krik prolomio Avalonom, i činilo joj se da su ga svi morali čuti, ali kada je upitala devojke "Eto - jeste li sad čule?" one su je opet zbunjeno pogledale. "Da li sanjate otvorenih očiju, Gospo?" upitale su, i Morgana je shvatila da gorki krik užasa i bola nije stvarni zvuk. "Idem kod nje", rekla je. "Ali to se ne sme..." počela je jedna od devojaka, a onda je ustuknula, otvorenih usta, kada je shvatila ko je, zapravo, Morgana, i pognula je glavu dok je ova prolazila kraj nje. Ravena je sedela u krevetu, dugačke kose rasute u ludačkom neredu, očiju podivljalih od užasa; Morgana je na trenutak pomislila da joj je u um zaista dopro neki odjek Raveninog košmara... A onda je Ravena zatresla glavom, i bila je potpuno budna i pribrana. Duboko je uzdanula, i Morgana je znala da se trudi da progovori, da prelomi godine ćutanja; sada kao da je sopstveni glas nije slušao. Konačno je progovorila, drhteći čitavim telom. "Videla sam - videla sam... izdaju, Morgana, na najsvetijim mestima Avalona. Nisam mu videla lice, ali videla sam veliki mač Ekskalibur u njegovoj ruci..." Morgana je pružila ruku da je prekine. "Pogledaćemo u ogledalo kada iziñe sunce", rekla je. "Ne muči se više da govoriš, mila." Ravena je još drhtala; Morgana ju je čvrsto stegla za ruku, i pri svetlosti baklje primetila je da je njena nadlanica izborana i pegava od starosti, a da su Ravenini prsti nalik na izuvijanu užad oko tankih, krhkih kostiju. Stare smo, pomislila je, nas
dve, koje smo došle kao device da služimo Vivijen... oh, Boginjo, kako godine prolaze... "Moram da govorim sada", šapnula je Ravena. "Predugo sam ćutala... ćutala sam čak i kada sam se plašila da će do ovoga doći... slušaj grmljavinu i kišu - dolazi oluja, oluja koja će otkinuti Avalon i odneti ga u bujici... i tama će se sklopiti nad zemljom..." "Pst, mila! Smiri se", šapnula je Morgana i zagrlila uzdrhtalu ženu, pitajući se da nije skrenula umom, da nije sve to opsena, grozničavi san... nije bilo grmljavine, nije bilo kiše, napolju je mesec blistavo sijao nad Avalonom i voćnjacima u cvetu. "Ne boj se. Ostaću ovde sa tobom, a ujutro ćemo pogledati u ogledalo da vidimo je li se išta od toga stvarno desilo." Ravena se tužno nasmešila. Uzela je Morganinu baklju i ugasila je; u iznenadnoj tami Morgana je, kroz proreze na prozorskim kapcima, primetila blesak munje u daljini. Tišina; a potom, vrlo daleko, tiha tutnjava. "Nisam sanjala, Morgana. Oluja dolazi, i bojim se. Ti imaš više hrabrosti od mene. Ti si živela u svetu i upoznala istinske tuge, a ne snove... ali sada možda moram da zauvek prekinem ćutanje... i plašim se..." Morgana je legla kraj nje, pokrivši obe Raveninim ćebetom, i zagrlila je Ravenu da je smiri. Dok je ćutke ležala, osluškujući disanje druge žene, setila se noći kada je dovela ovamo Nimui, i kako je Ravena došla da joj poželi dobrodošlicu u Avalon... Zašto mi se sada čini da je to, od svih ljubavi koje sam upoznala, bila najiskrenija?... Ali sada je samo nežno grlila Ravenu, položivši joj glavu na svoje rame, umirujući je. Mnogo kasnije prolomila se nagla grmljavina, i obe su se trgle. "Vidiš?" šapnula je Ravena. "Psst, mila, to je samo oluja." Dok je govorila, spustila se kiša, šušteći, unevši u sobu ledeni vazduh i prekinuvši razgovor. Morgana je nemo ležala, prstiju prepletenih sa Raveninim. To je samo oluja, mislila je, ali nešto od Raveninog strah prešlo je i na nju i sada je i ona drhtala. Oluja koja će se sa nebesa sručiti na Kamelot i uništiti godine mira koji je Artur doneo ovoj zemlji... Pokušala je da prizove Vid, ali grmljavina kao da je davila misli; mogla je samo da leži kraj Ravene i da ponavlja u sebi: To je samo oluja, oluja, kiša, vetar i grmljavina, to nije gnev Boginje... Potrajalo je dok oluja nije minula, i kada se probudila svet je bio umiven, nebo bledo i vedro, voda je svetlucala na svakom listu i klizila niz svaku vlat trave, kao da je svet bio potopljen u vodu, a potom nije prosušen. Ako je Ravenina oluja zaista išla na Kamelot, zar bi za sobom ostavila ovako ulepšan svet? Morgani se činilo da ne bi. Ravena se probudila i pogledala je, očiju raširenih od užasa. Morgana je progovorila prva, tiho i praktično kao i uvek. "Idemo odmah kod Ninijan, a onda do ogledala, pre nego što iziñe sunce. Ako će se na nas sručiti gnev Boginje, moramo znati kako i zašto." Ravena je ćutke klimnula glavom, ali kada su se obukle i spremile da iziñu, dodirnula je Morgani mišicu. "Idi kod Ninijan", šapnula je, još se trudeći da potčini kontroli sopstveni glas. "Ja ću dovesti... Nimui. I ona je deo ovoga..." Morgana se toliko iznenadila da se umalo pobunila; a onda je, pogledavši sve bleñe nebo na istoku, poslušno pošla. Može biti da je Ravena videla, u košmaru proročanstva, neki razlog što Nimui treba dovesti ovamo i držati je izdvojenu. Setila se dana kad joj je Vivijen rekla kakva joj je misija. Sirota devojka! Ali to je volja Boginje, sve su one u njenim rukama. Dok je sama, ćutke, išla kroz vlažni voćnjak, videla je da nije sve ipak toliko mirno i lepo... vetar je uništio cvetove i voćnjak je ležao pod belim pokrovom nalik na sneg; ove jeseni biće malo voća. Možemo da sve preoremo i posejemo pšenicu. Ali samo njena volja donosi zrele plodove... Zašto se onda uznemiravam? Biće sve po njenoj volji... Ninijan, tek probuñena, pogledala ju je kao da je poludela. Nije ona prava sveštenica, pomislila je Morgana; Merlin je govorio istinu - odabrana je samo zato što je Talesinov rod. Možda je došlo vreme da se prekine sa pretvaranjem ko je prava Gospa od Avalona i da zauzmem svoje mesto. Nije želela da uvredi Ninijan, niti da ispadne željna moći, pa da zato razvlasti mlañu ženu... Imala je ona dosta moći... ali prava sveštenica, odabrana od Boginje, ne bi mogla da
prespava Ravenin krik. No, ova žena je nekako uspela da izvrši sve zadatke potrebne da se postane sveštenica; Boginja je nije odbacila. Šta li će Boginja želeti da ona učini? "Kažem ti, Ninijan, videle smo i ja i Ravena... moramo stići pre svitanja da pogledamo u ogledalo!" "Ja ne verujem mnogo u to", tiho je rekla Ninijan. "Ono što se mora desiti, svakako će se desiti... ali ako želiš, Morgana, poći ću sa vama..." Tiho, nalik na tačke tame u belom i vlažnom svetu, pošle su ka ogledalu ispod Svetog Kladenca. Dok su išle, Morgana je bila svesna, kao da ih gleda krajičkom oka, visoke i neme Ravene, pod velom, i Nimui, nalik na bledu senku, svu u pupoljcima i bledom cveću, nalik na jutro. Morganu je iznenadila devojčina lepota - čak ni Gvenvir na vrhuncu mladosti nije bila toliko lepa. Osetila je ubod ljubomore i besa. Ja, i pored svih žrtvi, nisam od Boginje dobila takav dar... "Nimui je devica", rekla je Ninijan. "Ona mora da gleda u ogledalo." Na površini jezerceta odražavale su se njihove četiri tamne prilike, oštro ocrtane pod sve bleñim nebom, na kome su prve ružičaste pruge već bile glasnici izlaska sunca. Nimui se nagnula nad jezercem, razdvojivši obema rukama dugačku, plavu kosu, i Morgana je u svom umu iznenada ugledala površinu srebrne činije, i Vivijenino ukočeno, hipnotičko lice... Kad je Nimui progovorila, glas joj je bio tih i zbunjen. "Šta bi trebalo da vidim, majko?" Morgana je čekala da Ravena odgovori, ali vladala je tišina. Zato je progovorila Morgana. "Je li Avalon opljačkan i postao žrtva izdaje? Šta se desilo sa Posvećenim sudovima Obreda?" Tišina. Samo je nekoliko ptica počelo tiho da cvrkuće, i čulo se tiho strujanje vode koja je tekla kanalom iz Svetog Kladenca da bi ispunila jezerce. Dole, na padinama, Morgana je videla bele površine uništenih voćnjaka, a visoko gore blede oblike kamenog prstena na vrhu Tora. Tišina. Na kraju se Nimui promeškoljila. "Ne vidim mu lice..." šapnula je, a jezerce se zatalasalo, i Morgani se učinilo da vidi pogrbljenu priliku kako se polako i sa mukom kreće... sobu u kojoj je nemo stajala onog dana, iza Vivijen, dok je Talesin polagao Arturu u ruke Ekskalibur, i čula je njegov strašni glas... "Ne - smrt je dodirnuti Posvećene sudove bez pripreme..." Morgana je na trenutak čula Talesinov glas, a ne Nimuin... ali on je bio u pravu, on je Merlin od Britanije, i uzeo ih je iz skrovišta, koplje, pehar i tanjir, i, sakrivši ih pod ogrtač, pošao je preko Jezera do mesta gde je u tami sijao Ekskalibur... sada su Posvećeni sudovi Obreda opet bili svi zajedno. "Merlin!" glasno je šapnula Ninijan. "Ali zašto?" Morgana je znala da joj je lice kao od kamena. "Jednom mi je govorio o tome. Rekao je da je Avalon sada van sveta, i da svete stvari moraju biti u svetu kako bi služile čoveku i Bogovima, ma kako ih čovek zvao..." "Obesvetiće ih", zadihala se Ninijan, "staviće ih u službu Bogu koji želi da otera sve ostale Bogove..." Morgana je u tišini čula kaluñere kako zapevaju. A onda je sunce dodirnulo ogledalo i pretvorilo ga u tečnu vatru koja joj je zapljusnula glavu i oči, pekući i žareći, i izgledalo je da čitav svet gori na svetlosti plamenog krsta... Zatvorila je oči i pokrila ih obema rukama.. "Neka ih, Morgana", šapnula je Ravena. "Boginja će se starati gde treba..." Morgana je opet čula kaluñere kako pevaju - Kyrie eleison, Christe eleison... Gospode, smiluj se, Hriste, smiluj se... Posvećeni sudovi samo su simbol, Boginja je ovo svakako dopustila kao znak da Avalonu takve stvari više nisu potrebne, da mogu da idu u svet i služe ljudima... Pred očima joj je i dalje goreo plameni krst; opet ih je pokrila i okrenula se od svetla. "Čak ni ja ne mogu da opozovem Merlinov zavet. On je položio veliku zakletvu i sklopio je Veliki Brak sa zemljom u kraljevo ime, a sada je pogazio reč i njegov život više ne postoji. Ali pre nego što se obračunam sa izdajnikom, moram razrešiti izdaju. Sudovi se moraju vratiti u Avalon, makar morala da ih donesem svojim rukama. U zoru krećem za Kamelot." Plan se sklapao pred njenim očima kad se šapatom oglasila Nimui. "Moram li i ja da idem? Je li do mene da osvetim Boginju?"
Ona, Morgana, postaraće se za Posvećene sudove Obreda. Oni su ostavljeni njoj na staranje, i da je ona zauzela ovde svoje pravo mesto, umesto što se bavila svojim tugama i utehom, ovo se nikada ne bi ni desilo. Ali Nimui će biti oruñe kojim će kazniti izdajnika. Kevin nikada nije video Nimui. Od svih koji obitavaju u Avalonu, Merlin nikada nije video onu koja je živela u tišini i izdvojenosti. I kao što uvek biva kada Boginja kažnjava, Merlinova nezaštićena tvrñava će ga uništiti. Odgovorila je polako, stežući pesnice... kako to da se ikada prepustila tom izdajniku?... "Poći ćeš za Kamelot, Nimui. Ti si roñaka kraljice Gvenvir i Lanseletova kćer. Molićeš da te primi meñu svoje gospe, i molićeš da ostane tajna, čak i pred kraljem Arturom, da si živela u Avalonu. Ako moraš, pretvaraj se da si postala hrišćanka. Tamo ćeš upoznati Merlina. On ima jednu veliku slabost. Veruje da ga se žene klone zato što je ružan i hrom. A ženi koja ne pokaže strah ili gañenje pred njim, prema ženi pred kojom ponovo stekne muškost za kojom čezne i koje se plaši, toj ženi će učiniti sve, čak će joj žrtvovati i svoj život... Nimui", rekla je, gledajući pravo u oči uplašenoj devojci, "zavešćeš ga i dovešćeš ga u svoju postelju. Vezaćeš ga za sebe takvim činima da postane tvoj rob, telom i dušom." "A onda?" upitala je Nimui, drhteći, "šta onda? Moram li da ga ubijem?" Morgana je zaustila da progovori, ali Ninijan ju je pretekla. "Smrt kakvu bi ti mogla da mu pružiš bila bi suviše blaga za takvog izdajnika. Dovešćeš ga, začaranog, ovamo, u Avalon, Nimui. I tu će umreti prokletničkom smrću kakva čeka izdajnike, u hrastovom gaju." Morgana je zadrhtala, jer znala je kakva ga sudbina čeka - da bude živ odran, a zatim zatvoren u pukotinu u hrastu, koja će biti zaptivena glinom i iverjem, ostavljajući samo toliko prostora da može da diše, kako ne bi umro suviše brzo... Pognula je glavu, pokušavajući da prikrije drhtanje. Zaslepljujuće sunce je nestalo iz vode; nebo je bilo prekriveno belim oblacima zore. "Naš posao je ovde okočan", rekla je Nimui. "Hodi, majko..." Ali Morgana se otrgla. "Nije okončan - i ja moram da krenem za Kamelot. Moram da saznam kakvu je upotrebu izdajnik namenio Posvećenim sudovima Obreda." Uzdahnula je; nadala se da više nikada neće morati da napusti obale Avalona, ali niko drugi nije mogao da učini ono što se moralo učiniti. Ravena je pružila ruke. Toliko je drhtala da se Morgana plašila da će pasti; i kada je progovorila, šapatom, glas joj je bio samo daleko šištanje i grebanje, nalik na vetar u mrtvom granju. "I ja moram da idem... to mi je sudbina, da ne ležim tu gde su svi pre mene bili položeni u začaranu zemlju... Idem sa tobom, Morgana." "Ne, ne, Ravena", pobunila se Morgana. "Ne ti!" Ravena nikada nije napuštala Avalon, otkako je došla, pre pedeset godina... takvo putovanje ne bi mogla da preživi! Ali ničim nije mogla da uzdrma Raveninu rešenost; iako drhteći od užasa, bila je odlučna: videla je svoju sudbinu i mora poći sa Morganom, po svaku cenu. "Ali ja neću putovati kao Ninijan, u svešteničkoj odeždi, sa nosiljkom i pratnjom", bunila se Morgana. "Prerušiću se u staru seljanku, kao što je Vivijen nekada često putovala." Ali Ravena je samo odmahivala glavom. "Kuda ti možeš da putuješ, Morgana, mogu i ja." Morgana je i dalje osećala užasan strah - ne za sebe, već za Ravenu. "Neka bude tako", ipak je rekla, i počele su da se spremaju. Kasnije tog dana, napustile su Avalon tajnim putevima. Nimui je putovala sa pratnjom kao kraljičina roñaka, glavnim putem, a Morgana i Ravena, umotane u prosjačke prnje, išle su u Kamelot peške, sporednim putevima. Ravena je bila snažnija nego što je Morgana mislila; išle su dan za danom, polako i pešice, ali ponekad je izgledalo da je Ravena snažnija od njih dve. Na farmama su prosile ostatke hrane, krale su komañe hleba ostavljeno psima, spavale su jednom u napuštenoj vili i jednom pod plastom sena. I te poslednje noći, prvi put otkako su pošle na put, Ravena je progovorila. "Morgana", rekla je, dok su ležale u senci sena, umotane u ogrtače, "sutra je u Kamelotu Uskrs, i moramo da stignemo u svitanje." Morgana je poželela da upita zašto, ali znala je da Ravena ne bi umela da joj odgovori, osim da je to videla kao njihovu sudbinu. "Onda krećemo pre zore", rekla je umesto toga. "Odavde
imamo još samo sat hoda - mogle smo ići još malo i prespavati u senci Kamelota, samo da si mi ranije rekla, Ravena." "Nisam mogla", šapnula je Ravena, "bojala sam se." I Morgana je znala da njena saputnica plače u tami. "Tako se bojim, Morgana, tako se bojim!" "Rekla sam ti da je trebalo da ostaneš u Avalonu!" odbrusila je Morgana. "Ali čekao me je posao u ime Boginje", šaputala je Ravena. "Sve ove godine obitavala sam u zaklonu Avalona, a sada Ceridven, naša Majka, zahteva da joj uzvratim za zaklon i sigurnost koje mi je dala... ali bojim se, tako se bojim, Morgana, zagrli me, zagrli me, tako se bojim..." Morgana ju je čvrsto zagrlila i poljubila, njišući je u naručju kao dete. A onda, kao da su zajedno utonule u veliko ćutanje, i počela je drugačije da je grli, da je dodiruje, da je mazi, tela su im se spajala u nečem nalik na paniku. Nisu rekle ni reč, ali Morgana je osećala kako svet oko njih treperi u neobičnom, posvećenom ritmu, bez svetla, čak je i mesec bio mlad - postojale su samo one, dve žene, potvrñujući postojanje života u senci smrti. Kao što devojke i muškarci pod svetlošću prolećnog meseca i Beltanskih vatri potvrñuju postojanje života, podražavajući izviranje vode i sañenje, koje će doneti njemu smrt u njivi, a njoj na poroñaju; tako su u senci i tami žrtvovanog boga, pod mladim mesecom, sveštenice Avalona zajedno prizivale život Boginje, a ona im je odgovarala u tišini... Na kraju su ćutke ležale, zagrljene, i Ravena je najzad prestala da plače. Ležale su kao smrt, i Morgana je osećala da joj je srce usporilo i gotovo stalo. Moram da je pustim, makar i u senke smrti, mislila je, ako je to volja Boginje... A nije mogla čak ni da plače. Niko nije obratio pažnju na dve seljanke, nimalo mlade, u opštoj gunguli na kapijama Kamelota tog jutra. Morgana je navikla na to; Ravena, koja je čak i u tihom Avalonu živela izdvojeno, potpuno je prebledela i pokušala da se sakrije pod ofucanu maramu. I Morgana je pazila da uvek bude pod maramom - bilo je dosta onih koji bi mogli da poznaju gospu Morganu, čak i ovako osedelu i obučenu u rite. Govedar koji je preko dvorišta vodio junicu naleteo je na Ravenu i umalo ju je oborio, i počeo je da je psuje kad je i dalje stajala i zbunjeno piljila u njega. "Moja sestra je gluvonema", brzo je rekla Morgana, i njegov izraz lica se promenio. "Oh, sirotica - slušaj, idite onuda gore, u donjem delu kraljeve velike sale svima dele dobru večeru. Vas dve možete da se ušunjate i gledate ih dok ulaze - kralj je sa nekim sveštenikom predvideo neki veliki dogañaj za danas. Vi ste sa sela i ne znate kako to izgleda? Pa, kod nas svi znaju da mu je to običaj - kralj nikada ne seda za veliku gozbu ako nije spremio neko veliko čudo, a priča se da je za danas spremio nešto zaista veliko." Ne sumnjam, pomislila je Morgana, ali učtivo se zahvalila govedaru, istim onim grubim seljačkim naglaskom koji je korisitla i maločas. Potom je povukla Ravenu ka donjoj sali, koja se brzo popunjavala - velikodušnost kralja Artura na ovakvim gozbama bila je dobro poznata, i mnogim ljudima ovo će biti najbolji obrok čitave godine. U vazduhu je lebdeo miris pečenja, i većina ljudi koja se gurala oko njih halapljivo je pričala samo o tome. Što se Morgane tiče, njoj je bilo samo muka, a posle jednog pogleda na Ravenino bledo, užasnuto lice, odlučila je da se sklone odatle. Nije trebalo da poñe i ona. Ja nisam uspela da primetim opasnost po Posvećene sudove; ja nisam uspela na vreme da vidim da je Merlin izdajica. A kada učinim ono što moram, kako li ću uspeti da pobegnem u Avalon kada je Ravena u ovakvom stanju? Pronašla je ugao u kome će ostati neprimećene, a ipak su imale srazmerno dobar pogled na sve što se dešavalo. Na gornjem kraju odaje nalazio se ogromni sto, čuveni Okrugli Sto koji je već prerastao u legendu, sa velikom platformom za kralja i kraljicu, i sa lepo ispisanim imenima vitezova na sedištima koja su im pripadala. Na zidovima su visile jarke zastave. Posle godina provedenih u skromnosti Avalona, Morgani se sve ovo činilo razmetljivim rasipništvom. Posle dugog vremena nastupilo je komešanje, a potom je odnekud dopro zvuk fanfara, pa se kroz masu proneo šapat. Biće neobično gledati dvor ovako spolja, pomislila je Morgana, kad sam
tako dugo bila deo njega! Kaj je otvarao velika vrata na gornjem kraju dvorane, i Morgana se sledila - Kaj bi je poznao, ma u šta da se obukla! Ali zašto bi on uopšte i pogledao prema njoj? Koliko je godina provela u mirnom Avalonu? Nije imala pojma. Ali Artur je izgledao još viši, još veličanstveniji, toliko plavokos da niko ne bi mogao da kaže postoje li i sede vlasi meñu pažljivo očešljanim kovrdžama. I Gvenvir je bila vitka i dostojanstvena kao i uvek, mada su joj grudi visile pod divnom haljinom. "Pogledaj kako je mladolika kraljica", promrmljao je neko blizu Morgane, "a Artur se oženio one godine kada sam rodila prvog sina; a pogledaj mene." Morgana je bacila pogled na tu ženu, pogrbljenu i bezubu. "Čula sam da je ona veštica, kraljeva sestra, Morgana od Vila, dala oboma amajliju koja zadržava mladost..." "Čarolije ili ne", mrmljala je druga bezuba starica, "da je kraljica Gvenvir morala da čisti balegu iz staja svako jutro i svako veče, i da raña bebu svake godine i doji je svaki čas, ništa joj od te lepote ne bi ostalo! Stvari tako stoje, ali volela bih da mi neki pop kaže zašto ona dobija sve dobro u životu, a ja samo loše?" "Ne gunñaj", rekla je prva žena. "Danas ćeš napuniti trbuh i videćeš svu gospodu i dame, a znaš šta druidi kažu, zašto su stvari ovakve. Kraljica ima lepe haljine i dragulje i bavi se kraljevanjem zato što je u prethodnim životima bila dobra, a ti i ja i nama slični su siroti i ružni jer smo bili glupi; ali jednog dana, ako budemo pazili šta radimo u ovom životu, čeka nas bolja sreća." "Ma da", mumlala je treća starica, "sveštenici i druidi sasvim su isti. Druidi pričaju to, a popovi kažu da treba da vršimo svoju dužnost u ovom životu, pa ćemo stići u raj i živeti sa Isusom i gostiti se tamo sa njim, i nikada se više nećemo vraćati na ovaj pokvareni svet! Sve se svodi na isto, ma šta ljudi govorili - neki se rañaju u bedi i umiru u bedi, a drugi imaju sve što požele!" "Da, ali ona nije nimalo srećna, koliko čujem", javio se novi glas iz grupice. "Ma koliko kraljevala, nikada nije rodila bebu, a ja imam dobrog sina da mi obrañuje zemlju, i kćer udatu za komšiju, i još jednu kćer koja je služavka kod opatica na Glastonberiju! A kraljica Gvenvir morala je da usvoji ser Galahada, onog tamo, koji je sin Lanseleta i njene roñake Elene, da im on bude naslednik!" "Da, to su oni rekli", kazala je četvrta starica, "ali i ti i ja znamo da je kraljica Gvenvir bila odsutna sa dvora tokom šeste ili sedme godine njegove vladavine - tako nekako - i misliš da niko nije uzeo da malo računa na prste? Žena mog polubrata bila je sudopera ovde, na dvoru, i on kaže da se svuda priča kako kraljica provodi noći ne u muževljevom, nego u sasvim drugom krevetu..." "Ućuti, torokušo matora", javila se prva žena. "Ako te samo jedan komornik čuje da tako govoriš, baciće te u bunar! Ja kažem da je Galahad dobar vitez i da će od njega biti dobar kralj, dugo nam poživeo Artur! I koga briga ko mu je mati? Mogao bi da bude i Arturovo kopile - plav je kao on. A pogledaj onog ser Mordreda - svi znaju da on jeste kraljevo kopile sa nekom kurvom." "Ja sam čula nešto još gore", javila se nova žena. "Čula sam da je Mordred sin neke od onih vilinskih veštica i da ga je Artur primio na dvor kako bi zauzvrat živeo stotinu godina - videćete, on neće ostariti, taj ser Mordred. Pogledajte samo Artura, sigurno mu je preko pedeset, a izgleda kao da mu je trideset!" Neka žena je prostački opsovala. "Šta se to sve mene tiče? Ako se ñavo već bavio takvim stvarima, mogao je tom ser Mordredu dati Arturovo lice, pa da svi vide da je Arturov sin! Arturova majka bila je od stare krvi Avalona - jeste li ikada videli gospu Morganu? I ona je tamnoputa, a Lanselet, koji im je roñak, isti je takav... Ja pre verujem drugoj priči, da je Mordred kopile ser Lasneleta i gospe Morgane! Treba samo da ih vidite - Morgana je sasvim lepa, onako mala i crnokosa." "Nema je meñu gospama", primetila je neka žena, a ona koja je poznavala sudoperu na dvoru odmah je počela da objašnjava. "Oh, pa ona se posvañala sa Arturom i otišla u vilinsku zemlju,
ali svi znaju da na Sve Svete ona leti okolo po dvorcu na leskovoj grani, i ko god je vidi smesta oslepi." Morgana je zagnjurila lice u ogrtač da priguši smeh. Ravena ju je pogledala, puna negodovanja, ali Morgana je odmahnula glavom; moraju biti mirne i neprimnećene. Vitezovi su se smeštali na svoja mesta. Lanselet se pri tom kratko osvrnuo po sali, i Morgani se na trenutak učinilo da ju je primetio, da ju je pogledao pravo u oči - stresla se i sagnula glavu. Komornici su se uzmuvali po odaji, sipajući vino u gornjem delu, a pivo iz kožnih mešina u donjem, kako bi i seljaci mogli da piju. Morgana je pružila svoju i Raveninu činiju, i kada je Ravena odbila da pije, obratila joj se oštrim šapatom. "Popij! Izgledaš kao smrt, a moraš biti dovoljno jaka za ono što predstoji, ma šta to bilo." Ravena je prinela činiju usmana i otpila, ali jedva je uspela da proguta. Žena koja je rekla da je Morgana lepa na svoj način primetila je šta se dešava. "Je li tvojoj sestri zlo?" upitala je. "Uplašena je", odogovorila je Morgana. "Nikada ranije nije bila na dvoru." "Baš su fini, gospodari i gospe, zar ne? Kakav prizor! A uskoro ćemo i mi dobiti lepu večeru", obratila se žena Raveni. "Hej, zar me ona ne čuje?" "Nije gluva, samo je nema", opet je rekla Morgana. "Možda može da razume ponešto od onog što joj ja kažem, ali ne razume nikoga drugog." "Sad kad kažeš, i izgleda mi prilično priglupa", rekla je druga žena i pogladila Ravenu po glavi kao da je pas. "Je li oduvek takva? Kakva šteta, a ti moraš da se staraš o njoj. Ti si dobra žena. Roditelji ponekad takvu decu vežu za drvo, kao stoku, a ti je, evo, vodiš i na dvor. Gledaj samo popa u zlatnoj haljini! To je biskup Patricije, kažu da je iz svoje zemlje oterao sve zmije... zamisli samo! Kako li je to uradio, štapom?" "Time se misli da je oterao sve druide - njih nazivaju zmijama mudrosti", rekla je Morgana. "Otkud ti to znaš?" ljutnula se žena. "Čula sam da su sigurno bile zmije, a svi ti mudraci, popovi i druidi, ionako se drže zajedno, ne bi se tukli meñu sobom!" "Sigurno", odgovorila je Morgana, ne želeći da privlači dalju pažnju. Zagledala se u biskupa Patricija. Iza njega je stajao neko u kaluñerskoj odeći - pogrbljen, i kao da se se mukom kretao šta će jedan Merlin u biskupovoj pratnji? Morala je da sazna, pa makar opet privukla pažnju. "Šta li će se desiti? Sigurna sam da su misu već odslušali jutros, u kapeli, sva ta gospoda..." "Ja sam čula", rekla je jedna od žena, "da je kapela veoma mala, pa će sada služiti misu za sve, pre jela - eno, biskupovi pomoćnici unose oltar sa belim pokrovom. Šššš - slušajte!" Morgana je pomislila da će poludeti od gneva i očajanja. Zar će potpuno, nepovratno obesvetiti Posvećene sudove Obreda, upotrebivši ih za hrišćansku misu? "Priñite bliže, dobri ljudi", počeo je da peva biskup, "jer danas staro ustupa mesto novom. Hrist je pobedio sve stare, izmišljene bogove koji će sada biti sluge njegove. Jer istinski Hrist je rekao ljudima: Ja sam način i istina Životna. A rekao je i: Niko neće stići Ocu mom sem onih koji doñu u moje ime, jer nema drugog imena pod nebesima koje vas može spasti. I stoga, sve ono što je nekada bilo posvećeno lažnim bogovima, pre nego što su ljudi upoznali istinu, sada će biti posvećeno Hristu i Jedinom, Istinskom Bogu..." Morgana ga više nije slušala; sada je shvatila šta planiraju - Ne! Zaklela sam se Boginji. Ne smem dozvoliti ovo svetogrñe! Okrenula se da dodirne Ravenu po mišici. Čak i ovde, usred prepune sale, bile su otvorene jedna drugoj. Upotrebiće Posvećene sudove Boginje da prizovu Prisustvo... koje je Jedno... ali oni će to učiniti u ime svog uskogrudog Hrista koji naziva sve Bogove demonima, ako nisu pozvani u njegovo ime! Pehar koji hrišćani koriste pri misi jeste oličenje vode, kao što je tanjir na kome drže svoj sveti hleb, zapravo, posvećeni sud od elementa, zemlje. Sada, koristeći drevne predmete Boginje, prizvaće svog uskog Boga; a umesto svete vode iz čiste zemlje, koja dolazi iz bistrog, kristalnog izvora Boginje, uprljaće je vinom! U peharu Boginje, o Majko, nalazi se oličenje Ceridven, na kome se napajaju svi ljudi i odakle potiče sve dobro ovog sveta. Usuñuješ se da prizoveš Boginju, svešteniče, ali hoćeš li smeti da ostaneš u njenoj blizini kada se pojavi? Morgana je preplela prste u najusrdnijoj molitvi u životu.
Ja sam tvoja sveštenica, o Majko! Molim ti se, upotrebi me kako god želiš! Osetila je slivanje moći, osetila je kako postaje sve viša i viša, jer moć joj je zapljuskivala dušu i telo i ispunjavala je; više nije bila svesna Raveninih ruku koje su je pridržavale, jer sveto prisustvo ju je ispunjavalo kao što vino ispunjava pehar... Pošla je napred i ugledala je Patricijusa, ošamućenog, kako se povlači pred njom. Nije se bojala, iako je znala da dodirnuti Posvećene sudove Obreda bez pripreme znači smrt... Kako li je Kevin uspeo da pripremi biskupa? - upitala se na trenutak. Je li mu izdao i tu tajnu? Bila je potpuno uverena da je čitav njen dosadašnji život bio samo priprema za ovo sada, na trenutak kada će, kao sama Boginja, podići pehar svojim rukama. Kasnije je slušala kako su neki ljudi videli da Sveti Pehar kroz odaju nosi devojka obučena u svetlucavo belo; drugi su pričali kako su čuli olujni vetar i zvuk mnogih harfi. Morgana je znala samo da je podigla pehar obema rukama, da je videla kako blista kao ogroman sveltucavi dragulj, rubin, živo, toplo srce koje joj je pulsiralo meñu dlanovima... pošla je ka biskupu i on je pao pred njom na kolena. "Pij", šapnula je ona. "Ovo je Sveto Prisustvo..." Poslušno je otpio, i Morgana se na trenutak upitala šta li je on video, ali nestao joj je iz misli čim je pošla dalje, ili se pehar kretao, vukući i nju za sobom... nije znala tačno. Čula je zvuk mnogih krila pred sobom i osetila je slatkasti miris, ni tamjan, ni parfem... Ljudi su kasnije govorili kako je pehar bio nevidljiv; drugi su pričali da je sijao kao prava zvezda, zaslepljujući svako oko koje bi pogledalo u njega... Svako u sali imao je pred sobom tanjir pun baš onih ñakonija koje najviše voli... kasnije je bezbroj puta slušala taj deo priče, i po tome je znala da je u rukama imala posudu Ceridven. Za ostale priče nije imala objašnjenje, i nije joj ni trebalo. Ona je Boginja i čini po svojoj volji... Kad je prišla Lanseletu, čula ga je kako šapuće: "Jesi li to ti, majko? Ili samo sanjam?" Prinela je pehar njegovim usnama, puna ogromne nežnosti; danas je bila majka svima njima. Čak je i Artur kleknuo pred njom kad mu je prinela pehar usnama. Ja sam sve - Devica i Majka i ona koja daje život i smrt. Samo rizikujete, vi koji me zaboravljate i prizivate druga Imena... znajte da sam ja Jedna... Od svih prisutnih u velikoj sali, samo ju je Nimui poznala, činilo joj se, jer podigla je pogled pun zaprepašćenja i poznavanja; da, i Nimui je rasla učeći kako da prepozna Boginju, ma u kom obliku se pojavila. "I ti, dete moje", šapnula je Morgana sa beskrajnim razumevanjem, i Nimui je klekla da pije, i Morgana je osetila negde duboko izviranje požude i osvete. Da, i to je deo mene, pomislila je... Zateturala se, osetila je da je Ravena pridržava. Je li Ravena uz nju, da li zajedno drže pehar? Ili je to samo priviñenje, možda Ravena još čuči u svom uglu, pridržavajući Morganu tokom sile koja iz njih dve hita u Boginju što drži pehar? Morgana ni kasnije nije znala je li zaista nosila pehar, ili je i to bio deo ogromne magije koju je istkala za Boginju... ipak, činilo joj se da je nosila pehar po čitavoj velikoj dvorani, da su svi prisutni, muškarci i žene, klečali da piju, da su je obuzeli slast i sjaj, da je hodala kao da je nose ona ogromna krila koja je mogla da čuje... a onda se pred njom našlo Mordredovo lice. Ja nisam tvoja majka, ja sam Majka Svih... Galahad je bio bled i zapanjen. Je li u njenim rukama video pehar života ili svetu posudu Hristovu? Zar je važno? Garet, Gaven, Lukan, Bediver, Palomides, Kaj... svi stari vitezovi i mnogi koje nije poznavala, i na kraju joj se činilo da se svi nalaze negde van prostora sveta, i da su sa njima svi koji su ikada roñeni, čak i oni koji su odavno napustli ovaj svet, jer svi su došli da im se danas pridruže za Okruglim Stolom - Ektorijus i Lot, odavno poginuli na planini Badon; mladi Drustan, koga je u naletu ljubomore ubio Markus; Lajonel i Bors; Balin i Balan, ruku pod ruku, opet braća iza kapija smrti... svi koji su se ikada okupljali oko Okruglog Stola, u prošlosti i sada, danas su se okupili u trenutku van vremena, pod mirnim i mudrim pogledom Talesinovim. A onda je pred njom klečao Kevin, i prinela je pehar njegovim usnama... Čak i ti. Danas sve praštam... šta god došlo u vremenu koje nas čeka... Na kraju je prinela pehar i svojim usnama. Voda Svetog Kladenca bila joj je slatka na usnama, i kada je sada videla da svi u sali jedu i piju, uzela je zalogaj hleba, i učinilo joj se da u ustima
ima meki kolač sa medom, kakav joj je Igrena pravila dok je bila dete u Tintagelu. Vratila je pehar na oltar, gde je sijao kao zvezda... Sada! Sada, Ravena, Velika Magija! Bila je potrebna sva snaga druida da izmeste Avalon sa ovog sveta, ali sada nam ne treba toliko... pehar, tanjir i koplje moraju otići... moraju zauvek nestati sa ovog sveta, da budu bezbedni u Avalonu, da ih više nikada ne dodirne niti uprlja smrtnik. Nikada više ne smeju biti upotrebljeni ni za naše čini u kamenom prstenu, jer uprljalo ih je vreme provedeno na hrišćanskom otlaru. Ali više ih nikad ne smeju dodirnuti sveštenici uskogrudog Boga koji poriče sve druge istine... Osetila je Ravenin dodir, ruke kako je stežu, a iza njenih ruku kao da je osetila i dodir drugih ruku, nije znala čijih... u dvorani kao da su ogromna krila poslednji put zamahnula, i olujni vetar projurio je kroz salu i nestao. Pojavila se bela dnevna svetlost, a oltar je bio go i prazan, i bela tkanina ostala je zgužvana i pod njom nije bilo ničega. Videla je bledo, užasnuto lice biskupa Patricijusa. "Bog nas je posetio", šapnuo je, "i danas smo pili vino života iz Svetog Grala..." Gaven je skočio na noge. "Ali ko je ukrao sveti sud?" povikao je. "Svi smo ga videli... Kunem se da ću poći da ga nañem i vratim na ovaj dvor! Provešću u potrazi ako treba i godinu i jedan dan, sve dok ga ne budem našao i video jasnije nego ovde..." Naravno, morao je biti Gaven, pomislila je Morgana, on je uvek prvi kada se treba suočiti sa nepoznatim! Eto, išao joj je na ruku. Ustao je i Galahad, bled i blistav od uzbuñenja. "Godinu dana, ser Gavene? Ja se kunem da ću provesti čitav život, ako ustreba, sve dok ne budem našao Sveti Gral..." Artur je podigao ruku i pokušao da progovori, ali groznica je već uzela maha i svi su vikali u glas, zaklinjući se. Sada im je to najmilije, pomislila je Morgana. Ratovi su dobijeni, u zemlji vlada mir. Izmeñu ratova, čak i rimski imperatori su imali dovoljno pameti da zaposle legije izgradnjom puteva i pokoravanjima novih zemalja. Oni sad misle kako će ih ovaj pohod ponovo ujediniti, kao u stara vremena. Opet će biti družina Okruglog Stola, ali ovo će ih rasuti na sve četiri strane sveta... u ime onog Boga koga si hteo da nametneš Avalonu, Arture! Boginja čini kao što njoj odgovara... Mordred je ustao i govorio je, ali Morgana je tog časa videla samo Ravenu, palu ničice na pod. Seljanke oko nje još su brbljale o hrani i piću koje su okusile pod čarolijom pehara. "Bilo je belo vino, bogato i slatko kao med i grožñe... okusila sam ga samo jednom, nekad davno..." "Ja sam imala kolač od šljiva, pun suvog grožña i šljiva i sa prelivom od gustog, crnog vina... Nikada nisam jela ništa tako dobro..." Samo je Ravena nemo ležala, bleda kao smrt, i kada se Morgana sagnula nad njom, znala je ono što je znala čim ju je videla kako leži. Težina Velike Magije bila je prevelika za užasnutu ženu; čvrsto se držala, nošena Velikom Magijom, sve dok se Gral nije vratio u Avalon, nesebično izlivajući svoju snagu Morgani kako bi obavila posao Boginje; a onda je snaga nestala, i ponela sa sobom i njen život. Morgana ju je čvrsto zagrlila, obuzeta bolom i očajanjem. I nju sam ubila. Zaista, zaista, sada sam ubila poslednju osobu koju sam volela... Majko, Boginjo, zašto nisi uzela mene? Ja više nemam za šta da živim, ni koga da volim, a Ravena nikad nije naudila nikom živom, nikad, nikad... Videla je Nimui kako silazi sa sedišta kraj kraljice i kako razgovara sa Merlinom, sva mila i ljupka, i kako mu polaže ruku na mišicu. Artur je razgovarao sa Lanseletom, i obojici su niz lice tekle suze; videla ih je kako se grle i ljube, što nisu činili još od dečaštva. Potom ga je Artur ostavio i pošao u donji deo sale, pomešavši se sa podanicima. "Je li sve u redu, moj narode?" Svi su mu pričali o magijskoj gozbi, ali kada je prišao bliže, neko je povikao: "Ovde je jedna gluvonema starica, gospodaru Arture, i mrtva je - nije mogla da izdrži toliko uzbuñenje!" Artur je prišao Raveni, koja je beživotno ležala u Morganinom naručju. Morgana nije podigla glavu. Hoće li je poznati, hoće li povikati, optužiti je kao vešticu...?
Glas mu je bio blag i poznat, ali dalek. Naravno, pomislila je, on sada ne razgovara sa sestrom, sveštenicom, sa nekim sebi ravnim, on u meni vidi samo pogrbljenu, matoru seljanku, sedu i umotanu u rite. "Je li to tvoja sestra, dobra ženo? Žao mi je što se ovo desilo na svečanosti, ali Bog ju je uzeo u trenutku blagoslova, i poneo ju je njegov anñeo. Hoćeš li da je sahranimo ovde? Ležaće u crkvenom dvorištu, ako želiš." Žene oko nje su zapanjeno dahnule, i Morgana je znala da je to najveća milost koju je mogao da ponudi. Odgovorila je ne skidajući kapuljaču. "Ne", rekla je, a onda, kao začarana, morala je da ga pogleda u oči. Toliko su se oboje promenili... ona je stara i izmoždena, a ni Artur više nije mladi Kralj Jelen... Ni tada ni kasnije Morgana nije saznala da li ju je Artur prepoznao. Na trenutak su se gledali u oči, a onda je on blago produžio. "Hoćeš li onda da je odneseš kući? Neka bude kako želiš, majko. Reci mojim konjušarima da ti daju konja - pokaži im ovo." Spustio joj je u ruku prsten. Morgana je pognula glavu, čvrsto žmureći da ne bi zaplakala, i kada je ponovo podigla pogled, Artur je otišao. "Hajde, pomoći ću ti da je poneseš", rekla je jedna od žena, i pridružila joj se još jedna, pa su ponele Ravenino mršavo telo napolje iz sale. Morgana je došla u iskušenje da se osvrne još jednom ka dvorani Okruglog Stola, jer znala je da je više nikada neće videti, niti će ikada više stupiti nogom u Kamelot. Sada je njen posao okončan, i može da se vrati u Avalon. Ali vratiće se sama. Sada će uvek biti sama. 10. Gvenvir je posmatrala pripreme u dvorani i slušala blagi glas biskupa Patricijusa. Niko ne može prići Ocu mom sem onih koji doñu u moje ime. Neodlučno je posmatrala pehar. Nešto u njoj je govorilo: Ova divna stvar treba da bude posvećena, kao što Patricije želi, službi Hristovoj; čak je i Merlin konačno prišao krstu. Ali nešto drugo se bunilo, potpuno protiv njene volje. Ne. Bilo bi bolje da ga uništimo, da pretopimo zlato ako treba, i da od njega načinimo novi pehar, koji će od samog početka biti posvećen istinskoj službi istinskom Bogu. Jer ovaj pripada Boginji, kako je već zovu, a to je ona kurva koja je od samog početka vremena bila neprijatelj Boga... Sveštenici govore istinu, žena je donela zlo na ovaj svet. Tu se malo zbunila, jer sigurno ne mogu sve žene biti sasvim zle - čak i Bog je odabrao ženu da rodi njegovog sina, a Hrist je pričao o nebesima svojim odabranim učenicima, i njihovim sestrama i ženama... Barem neko se odrekao te Boginje. Osetila je da joj je lice omekšalo kada je pogledala Nimui - ona je Elenina kćer i veoma liči na Elenu kad je bila mlada, ali čak je i lepša, ima nešto od Lanseletove nasmejane veselosti i plesačke ljupkosti. Nimui je bila tako lepa i čedna da Gvenvir nije mogla da poveruje kako u njoj ima išta zlo, pa ipak je od detinjstva živela u domu same Boginje. A sada se pokajala zbog te službe i stigla u Kamelot, preklinjući da niko ne sazna da je živela u Avalonu, čak ni biskup Patricije. Čak ni Artur. Nimui je teško išta odbiti, pomislila je Gvenvir; rado je pristala da čuva tajnu mlade devojke. Prenela je pogled sa Nimui na Patricijusa, koji je stajao spreman da uzme pehar u ruke. A onda... ...Gvenviri se učinilo da ogromna anñeoska krila padaju u senku iza blistave prilike, koja je u rukama držala pehar, sada nalik na blistavu zvezdu. Bio je purpuran, kao živo srce, kao svetlucavi rubin... ne, bio je plav kao najvedrije nebo, i osećao se miris kao da su sakupljene sve ruže iz svih bašta u koje je ulazila tokom života. Kroz salu je dunuo snažan, čist vetar, i mada je trajala služba Božja, Gvenvir je poželela da ustane i istrči u bregove, u prostranstva koja pripadaju Bogu, pod njegovo ogromno, široko, isceliteljsko nebo. Duboko u srcu znala je da se više nikada neće plašiti da napusti bezbednost četiri zida; bez straha će hodati pod otvorenim nebom i po bregovima, jer kuda god pošla, Bog će biti sa njom. Nasmešila se; u neverici je čula
samu sebe kako se glasno smeje, i neki sitan, gotovo zaboravljeni glas u njoj je upitao: Zar usred mise? ali prava Gvenvir je odgovorila, još se smejući, mada niko nije mogao da je čuje. Ako ne smem da se radujem Bogu, šta onda Bog može da mi znači? A onda, kroz miomirise i radost, anñeo se našao pred njom i prineo pehar njenim usnama. Otpila je, drhteći, oborenog pogleda, ali osetila je dodir na kosi i podigla oči, i videla da pred njom nije anñeo već žena u plavom, sa krupnim, žalosnim očima. Nije bilo nikakvog zvuka, ali žena joj se obratila. Ja sam bila davno pre Hrista i ja sam te načinila takvom kakva si. Stoga, voljena moja kćeri, zaboravi sav stid i budi vesela jer si i ti ista kao ja. Gvenvir je osetila da joj čitavo telo i dušu ispunjava čista radost. Nije bila tako srećna još od detinjstva. Čak ni u Lanseletovom naurčju nije upoznala takvo potpuno blaženstvo. Oh, kad bih samo mogla da to prenesem i svom dragom! Znala je da je anñeo, ili već oblik u kome ju je dodirnulo Prisustvo, pošao dalje, i bilo joj je žao što je otišao, ali radost je još pulsirala u njoj, i podigla je oči, puna ljubavi, baš kad je anñeo prinosio plameni pehar Lanseletovim usnama. Oh, kad bih mogla da ti pružim makar deo ove radosti, sirota ljubavi moja! Plamen i vetar prohujali su kroz dvoranu i nestali. Gvenvir je jela i pila, mada nije bila svesna šta ima pred sobom; znala je samo da je slatko i sočno, i prepustila se uživanju u ukusu. Šta god dobili danas, sve će biti sveto... U dvorani je vladala tišina; delovala je nago i prazno pod podnevnim suncem, i Gaven je ustao i povikao. A za njim i Galahad. "Kunem se da ću provesti čitav život, ako ustreba, sve dok ne budem našao Sveti Gral..." Biskup Patricije delovao je iscrpljeno, i Gvenvir se setila da je on star; a oltar na kome je pehar bio sad je ostao prazan. Brzo je ustala i prišla mu. "Oče", rekla je, pruživši mu pehar sa vinom. Otpio je, i boja je počela da mu se vraća na izborano lice. "Nešto sveto svakako je došlo meñu nas", šapnuo je. "Istinski sam jeo za stolom Gospodnjim, iz pehara iz koga je On pio poslednje, svete noći pre nego što je raspet..." Gvenvir je počela da shvata šta se desilo - šta god da su videli, bila je to vizija Boga. "Jesi li videla, kraljice, pehar Hristov?" šapnuo je biskup. "Avaj, nisam, dragi oče", blago mu je odgovorila. "Možda nisam bila dostojna toga, ali videla sam anñela, čini mi se, i na trenutak mi su činilo da je to Majka Božja i da je stajala preda mnom..." "Bog je svakom od nas namenio viziju", rekao je Patricije. "Koliko sam se molio da nam se nešto prikaže, da ispuni sve ove ljude ljubavlju prema istinskom Hristu..." Gvenvir se setila drevne izreke: Pazi dobro za šta ćeš se moliti, jer možeš to i da dobiješ. Nešto je svakako ispunilo vitezove. Ustajali su jedan za drugim i zaklinjali se da će provesti godinu i jedan dan u potrazi. Družina Okruglog stola rasuće se na sve četiri strane sveta, pomislila je. Pogledala je na oltar gde je ležao pehar. Ne, pomislila je. I Patricije i Kevin su pogrešili. I Artur. Ne možeš prizvati Boga da služi tvojim ciljevima. Bog razbija ljudske ciljeve kao moćna oluja, kao lepet anñeoskih krila koji sam danas čula u ovoj sali, i sve ih uništava... Šta mi je, kako smem da okrivljujem Artura, pa čak i biskupa, zbog onog što su učinili? A zašto ne? Oni nisu Bog, samo su ljudi, i njihovi ciljevi nisu sveti! Pogledala je Artura, koji je hodio meñu seljacima i podanicima u donjem delu sale... tamo se nešto desilo, neka seljanka je pala mrtva, možda od prevelike radosti zbog Svetog Prisustva. Kada se vratio, izgledao je žalostan. "Gavene, moraš li da ideš...? Galahade...? Zar i ti, sine moj? Borse, Lajonele... šta, zar svi?" "Gospodaru Arture", javio se Mordred. Nosio je, kao i uvek, purpurno odelo koje mu je tako leo pristajalo, naglašavajući i sličnost sa mladim Lanseletom. "Šta je bilo, dragi momče?" blago je upitao Artur. "Kralju moj, tražim dozvolu da ne idem u potragu", rekao je on. "Mada je možda obavezna za sve tvoje vitezove, neko mora da ostane uz tebe." Gvenvir je osetila ogromnu nežost prema mladiću. Ah, on je pravi Arturov sin, a ne Galahad, sav u snovima i vizijama! Zar zaista pre nekog vremena nije volela Mordreda i nije mu verovala?
"Bog te blagoslovio, Mordrede", rekla je, i mladić joj se nasmešio. Artur je klimnuo glavom. "Neka bude tako, sine moj." Prvi put ga je tako oslovio pred svima; Gvenvir je po tome osetila koliko je uznemiren. "Neka nam je Bog obojici na pomoći, Gvideone - htedoh reći, Mordrede - kad se toliko mojih vernih vitezova raziñe po svetu, sam Bog zna hoće li se ikada vratiti..." Uhvatio je Mordreda za obe ruke, i Gvenviri se na trenutak učinilo da se oslonio o sinovljevu snažnu mišicu. Lanselet joj je prišao i naklonio se. "Gospo, imam li tvoju dozvolu?" Učinilo joj se da se u njoj mešaju suze i radost. "Oh, ljubavi, moraš li da ideš u tu potragu?" upitala je, ne mareći hoće li je neko čuti. I Artur je delovao uznemireno; pružio je ruke svom roñaku i prijatelju. "Zar nas napuštaš, Lanselete?" Lanselet je klimnuo glavom; na licu je nosio izraz zanosa, nadzemaljski, blistav. Znači, i on je osetio tu veliku radost? Ali zašto onda mora da ide u potragu za njom? Svakako je već nosi u sebi! "Sve ove godine, ljubavi moja", rekla mu je, "govorio si mi da uopšte nisi dobar hrišćanin. Zašto onda moraš da me napustiš zbog te potrage?" Videla je da on traži reči. "Sve ove godine nisam znao da li je Bog samo drevna priča koju sveštenici koriste da nas plaše. Sada sam video..." Ovlažio je usne jezikom, pokušavajući da nañe reči za nezemaljsko osećanje. "Video sam... nešto. Ako postoje takve vizije, svejedno da li ih šalje Hrist ili ñavo..." "Svakako ih šalje Bog, Lanselete", žurno ga je prekinula Gvenvir. "Verujem ti, jer i ti si videla, i znaš", odgovorio je, pritiskajući njene ruke sebi na srce. "Ja nisam siguran - možda je moja majka bila u pravu, ili Talesin kad je govorio da su svi bogovi Jedan - sad sam rastrzan izmeñu tame neznanja i svetlosti koja nadvladava očajanje, koja mi govori..." Opet je tražio prave reči. "Kao da sam čuo veliko zvono, izdaleka, svetlo, nalik na svetionik u daljini, i oni su rekli: 'Poñi...' i znam da je istina, prava istina, tamo, tamo, tik van mog domašaja, i samo kad bih mogao da poñem i nañem je i raskinem veo koji je skriva... ona je tamo, samo ako mogu da je dosegnem, moja Gvenvir. Zar ćeš mi zabraniti potragu, sada kada znam da zaista postoji nešto vredno da se traži?" Činilo joj se kao da su sami u odaji, a ne na dvoru, pred svima. Znala je da bi u svemu drugom uspela da ga ubedi, ali ko sme da se postavi izmeñu čoveka i njegove duše? Bog nije smatrao za potrebno da mu pruži sigurnost i radost, i znala je da on mora da poñe u potragu za njima, jer kad bi ona osetila da su joj nadohvat ruke, svakako bi čitav život utrošila pokušavajući da ih nañe. Pružila mu je obe ruke, osećajući se kao da ga je zagrlila pred čitavim dvorom u pola belog dana. "Idi onda, voljeni, i neka Bog nagradi tvoju potragu istinom za kojom žudiš." "Neka Bog bude uz tebe, kraljice moja", odgovorio je on, "i neka Bog da da ti se jednog dana vratim." Potom se obratio Arturu, ali Gvenvir nije čula šta su govorili. Videla je samo da je zagrlio Artura kao što je činio dok su svi bili mladi i nedužni. Artur je stajao, sa rukom na Gvenvirinom ramenu, i gledao ga kako odlazi. "Ponekad mislim", tiho je rekao, "da je Lans najbolji od svih nas." Ona se okrenula ka njemu, srca prepunog ljubavi prema divnom čoveku koga je imala za muža. "I ja tako mislim, ljubavi moja", rekla je. "Ja vas oboje volim, Gven", rekao je Artur, iznenadivši je. "Nemoj nikada, nikada da pomisliš da mi nisi najdraža na svetu. Gotovo da mi je milo što mi nikada nisi rodila sina", dodao je, šapatom, "jer tada bi možda mislila da te volim zbog toga, a sada mogu da ti kažem: volim te više od svega na svetu, osim moje dužnosti prema ovoj zemlji koju mi je Bog poverio na staranje, a na to ne možeš da budeš ljubomorna..." "Ne", tiho je rekla ona. A onda je i sama rekla, prvi put sasvim iskreno, bez ograda. "I ja tebe volim, Arture, nemoj nikada da sumnjaš u to." "Nikada nisam ni sumnjao, ljubavi moja." Poljubio joj je obe ruke, i Gvenvir je opet osetila da je ispunjava ona ogromna radost. Koja je žena imala tako pun život, da je vole dva najveća čoveka koja postoje na ovom svetu?
Svuda oko njih polako se ponovo širila uobičajena dvorska vreva, zahtevajući da se misli na svakodnevne stvari. Izgleda da je svako video nešto drugo - anñela; devojku kako nosi Gral; neki su, kao i ona, videli Devicu Majku; a mnogi nisu videli ništa, nego samo svetlost, prejaku da bi se gledalo u nju, i bili su ispunjeni mirom i srećom, i dobili su za jelo ono što najviše vole. Sada se proširila priča kako su, voljom Hristovom, videli sam Gral iz koga je Hrist pio na Poslednjoj Večeri sa svojim učenicima, kada je podelio hleb i vino kao svoje telo i svoju krv. Je li biskup Patricije odlučio da proturi tu priču, dok su svi još zbunjeni i dok niko ne zna šta je tačno video? Gvenvir se setila šta joj je Morgana nekada pričala - i brzo se prekrstila: Isus iz Nazareta, govorili su u Avalonu, došao je ovamo u mladosti da uči od mudrih druida u Glastonberiju, a posle njegove smrti njegov poočim, Josif iz Arimateje, došao je ovamo i zabo svoj štap u zemlju, i tu je štap olistao i pretvorio se u Sveti Trn. Zar ne bi bilo logično da je Josif doneo sa sobom i pehar? Šta god da se desilo, svakako je bilo sveto... jer da nije, da nije došlo od Boga, bilo bi strašno zlo, neka užasna čarolija, a kako bi tolika radost i lepota mogle da budu zle? No, ma šta biskup rekao, nešto je pošlo loše, pomislila je Gvenvir, drhteći. Jedan po jedan, vitezovi su ustajali i polazili u potragu, i sada je stajala pred gotovo praznom salom. Svi su otišli, svi vitezovi osim Mordreda, koji se zarekao da će ostati, i Kaja, koji je previše star i hrom da bi pošao. Artur je baš završio razgovor sa Kajem - mora da ga je tešio što ne može i on u potragu sa ostalima. "Ah, i ja bi trebalo da poñem sa njima, ali ne mogu", rekao je. "Ne želim da im pokvarim san." Prišla je i svojom rukom mu sipala vino, i odjednom je poželela da se nalaze u svojim odajama, a ne ovde, ostavljeni sami u dvorani Okruglog Stola. "Arture, planirao si ovo - rekao si mi da se za Uskrs sprema nešto divno..." "Da", rekao je on, svalivši se u svoju stolicu, "ali kunem ti se da nisam znao šta biskup i Merlin spremaju. Znao sam da je Kevin doneo ovamo iz Avalona Posvećene sudove Obreda." Položio je ruku na svoj mač. "Ja sam dobio mač prilikom krunisanja i sada sam ga predao u službu ovom kraljevstvu i Hristu. Činilo mi se, kao što je i Merlin rekao, da najsvetije misterije drevnog sveta treba preneti u službu Bogu, pošto su svi Bogovi jedan, kao što nam je Talesin uvek govorio. U stara vremena su druidi zvali svog Boga drugim imenima, ali ove stvari pripadaju Bogu i treba ih njemu i dati. Ali ipak ne znam šta se danas desilo pred našim očima." "Ne znaš? Ti ne znaš? Zar ti se ne čini da si prisustvovao istinskom čudu, da je sam Bog došao pred nas da nam pokaže da Sveti Gral treba da služi njemu?" "Ponekad mi se čini i tako", polako je odvratio Artur, "ali ipak se pitam... nije li nas to začarala Merlinova magija, kako bismo mislili baš tako? Jer sada su me moji vitezovi napustili, i ko zna hoće li se ikada vratiti." Pogledao ju je u lice; primetila je, ovako iz blizine, da su mu obrve potpuno sede i da ima mnogo sedih i u kosi. "Jesi li znala da je Morgana bila ovde?" upitao je on. "Morgana?" Gvenvir je odmahnula glavom. "Ne, nisam znala... zašto nije došla da nas pozdravi?" On se nasmešio. "Još pitaš? Kada je napustila ovaj dvor, bila je u mojoj nemilosti." Stegao je usne i opet dodirnuo balčak Ekskalibura, kao da proverava je li još tu. Sada je nosio kožne kanije, grube i ružne; nikada se nije usudila da ga upita šta se desilo sa onima koje mu je Morgana napravila još davno, ali sada je pretpostavljala da je to bio razlog njihove svañe. "Ti ni ne znaš - ona se pobunila protiv mene. Htela je da svog ljubavnika, Akolona, postavi na presto umesto mene..." Gvenvir je mislila da posle današnje vizije više nikada neće osetiti gnev prema nekom živom biću; čak i sada je osećala sažaljenje prema Morgani, pa čak i prema Arturu, jer znala je koliko je voleo svoju sestru i verovao joj, a ona ga je izdala. "Zašto mi nisi rekao? Ja joj nikada nisam verovala." "Baš zato", odgovorio je Artur, stežući je za ruke. "Mislio sam da ne bih mogao da podnesem da mi kažeš kako joj nikada nisi verovala i kako si me često upozoravala na nju. Ali Morgana je
danas bila ovde, prerušena u staru seljanku. Izgledala je stara, Gvenvir, stara, bolesna i bezopasna. Mislim da je došla prerušena kako bi još jednom videla mesto gde je nekada bila veoma ugledna, i možda da vidi svog sina... Izgledala je starija od naše majke kada je umrla..." Zaćutao je, računao malo na prste i nastavio. "Pa, i jeste starija, a i ja sam stariji nego što je moj otac ikada bio, moja Gvenvir...Mislim da Morgana nije došla u nameri da pravi nevolje, a ako i jste, sveta vizija ju je svakako sprečila..." i tu je zaćutao. Gvenvir je znala, sigurno i nagonski, da ne želi glasno da kaže kako još voli Morganu i kako mu nedostaje. Kako godine protiču, sve je više stvari koje ne mogu da kažem Arturu, niti on meni... ali barem smo danas razgovarali o Lanseletu i o ljubavi koja je meñu nama vladala. Na trenutak joj se učinilo da je ta ljubav bila najveća istina njenog života i da se nikada ne može izmeriti, jer je to beskonačni, večni tok, i što više bude volela, imaće više ljubavi da pruži, i sada je bila spremna da je pruži svakome, jer tako ju je naučila vizija. Čak je i prema Merlinu, danas, osećala toplinu i nežnost. "Pogledaj kako se Kevin muči sa harfom. Da pošaljem nekoga da mu pomogne, Arture?" Artur se nasmešio. "Ne treba, jer Nimui mu pomaže, vidiš li?" I opet je osetila talas ljubavi, ovog puta prema Lanseletovoj i Eleninoj kćeri - detetu dvoje ljudi koje je najviše volela. Nimui je uhvatila Merlina pod ruku... kao u staroj priči o devici koja se zaljubila u zver iz dubina šume! Ah, ali danas je čak i ona osećala ljubav prema Merlinu, i bilo joj je drago što su se našle Nimuine snažne ruke da mu pomognu. Kako su proticali dani u gotovo praznom Kamelotu, Nimui joj je sve više i više postajala kao kćer koju nikada nije imala. Devojka je pažljivo i učtivo slušala kad joj je govorila, odmereno joj laskala, uvek je bila spremna da pomogne. Genviri se samo jedna stvar kod Nimui nije sviñala premnogo vremena je provodila slušajući Merlina. "On možda sada naziva sebe hrišćaninom, dete", upozorila ju je kraljica, "ali u srcu je i dalje stari paganin, pod zakletvom varvarskh obreda druida, kojih si se ti odrekla... na rukama mu se još vide zmije!" Nimui je pogladila svoje baršunaste podlaktice. "Pa, ima ih i Artur", blago je rekla, "a i ja bih ih nosila, roñako, da nisam videla veliku svetlost. On je mudar čovek, i u čitavoj Britaniji ne postoji neko ko bi umilnije svirao na harfi." "A vezuje vas i Avalon", rekla je Gvenvir, nešto oštrije nego što je nameravala. "Ne, ne", odvratila je Nimui, "preklinjem te, roñako, nemoj mu to nikada reći. On nije video moje lice u Avalonu, ne poznaje me, i ne želim da misli da sam prebeg iz jedne vere u drugu..." Delovala je toliko uznemireno da je Gvenvir smesta omekšala. "Pa, ako ti je toliko stalo, neću mu reći. Ni Arturu nisam rekla da si nam došla iz Avalona." "A ja toliko volim muziku i harfu", molila je dalje Nimui. "Zar ne smem da razgovaram sa njim?" Gvenvir je morala da se popustljivo nasmeši. "I tvoj otac je bio dobar muzičar - jednom je rekao da mu je majka dala harfu u ruke da se igra pre nego što je dorastao i do mača-igračke. Ona ga je naučila da svira. Više bih volela Merlina kad bi se držao samo harfe, umesto da pokušava da bude Arturov savetnik." Stresla se. "Ja mislim da je on čudovište!" "Žao mi je što vidim da si toliko protiv njega, roñako", strpljvo je rekla Nimui. "Nije on kriv za to - sigurna sam da bi i sam mnogo više voleo da je lep kao moj otac i snažan kao Garet!" Gvenvir je pognula glavu. "Znam da je to ružno od mene... ali od detinjstva sam osećala odbojnost prema izobličenim ljudima. Nisam sigurna, ali može biti da je upravo pogled na Kevina doprineo da pobacim, kada sam poslednnji put bila u prilici da rodim sina. A ako je Bog dobar, zar ne znači da sve što potiče od njega mora da bude lepo i savršeno, pa sve što je ružno i izobličeno mora biti delo Sotonino?" "Ne", rekla je Nimui. "Meni se čini sasvim drugačije. Sam Bog je slao iskušenja narodu u Svetom Pismu, obeležio je Jova leprom i čirevima, i učinio je da Jonu proguta ogormna riba. I stalno nam govore kako je on terao svoj Izabrani narod da pati, i čak je i sam Hrist patio. Reklo bi
se da su svi oni patili zato što je bila volja Božja da pate više od ostalih. Može biti da Kevin pati zbog nekog velikog greha koji je počiino u nekom prethodnom životu." "Biskup Patricije kaže da je to pagansko verovanje i da hrišćani ne smeju poverovati u tako užasnu laž - da se stalno ponovo rañamo. Zar ne bi trebalo da odemo u raj?" Nimui se nasmešila, jer setila se šta joj je Morgana nekad davno rekla. Nemoj mi više nikad ponavljati šta ti je rekao otac Grifin. Rado bi sad isto to rekla Gvenviri, ali pazila je da joj glas ostane blag. "Oh, ne, roñako, čak i u Svetom Pismu se kaže kako su se ljudi pitali ko je bio Jovan Krstitelj. I za Isusa Hrista su neki govorili da je ponovo roñeni prorok Ilija, a on je odgovorio: Velim vam da je Ilija već došao ponovo meñu vas, a vi ga niste poznali. I ljudi su znali - tako piše u Svetom Pismu - da on misli na Jovana. I tako, ako je i sam Hrist verovao da se ljudi ponovo rañaju, zašto bi bilo pogrešno da ljudi veruju u to?" Gvenvir se upitala otkud to da Nimui tako dobro poznaje Sveto Pismo, kad je živela u Avalonu. Setila se da je i Morgana možda bolje poznavala Bibliju nego ona sama. "Mislim da sveštenici možda ne žele da verujemo u druge živote", nastavila je Nimui, "zato što žele da budemo što bolji u ovom životu. Mnogi sveštenici veruju da je ostalo još sasvim malo vremena do kraja sveta i Hristovog povratka, i zato se boje da bi ljudi čekali da budu dobri u narednom životu, pa neće imati vremena da dostignu savršenstvo pre Hristovog dolaska. Ako ljudi znaju da će se ponovo roditi, zašto bi se naročito trudili da budu dobri u ovom životu?" "To mi se čini kao opasno uverenje", rekla je Gvenvir, "jer kad bi ljudi verovali da će na kraju svi biti spaseni u nekom od narednih života, šta bi ih sprečilo da čine grehe u ovom životu, jer nadali bi se da će milost Božja ipak da nadvlada." "Ništa neće sprečiti ljude da čine grehe", rekla je Nimui, "ni strah od sveštenika, ni od gneva Božjeg, ni od bilo čega drugog, nego tek kada budu stekli dovoljno mudrosti da shvate da su greške beskorisne i da se za svako zlo mora platiti, ranije ili kasnije." "Oh! Pssst, dete", brzo je rekla Gvenvir. "Zamisli samo da te neko čuje kako jeretički govoriš! Mada je istina", dodala je trenutak kasnije, "da mi se od onog Uskrsa čini kako u ljubavi Božjoj postoji beskrajna milost, i možda Bogu i nije toliko stalo do grehova kao što neki sveštenici žele da verujemo... a sada izgleda i ja govorim jeretički!" Nimui se samo nasmešila. Nisam došla na dvor da prosvećujem Gvenvir, pomislila je. Moj zadatak je mnogo opasniji, i nije trenutak da joj objašnjavam istinu - kako svi ljudi, i muškarci i žene, moraju jednog dana stići do prosvetljenja. "Zar ti ne veruješ da će se Hrist jednog dana vratiti, Nimui?" Ne verujem, pomislila je Nimui, Ja verujem da veliki, prosvetljeni ljudi, kao Hrist, dolaze samo jednom, posle mnogih života provedenih u sticanju mudrosti, a zatim odlaze zauvek u večnost; ali verujem da će božanske moći poslati druge velike mudrace da propovedaju ljudima istinu i da će ih ljudi uvek dočekivati krstom, vatrom i kamenjem. "Nije važno šta ja verujem, roñako, važna je istina. Neki sveštenici propovedaju kako je njihov Bog - Bog ljubavi, a drugi tvrde da je zao i osvetoljubiv. Ponekad mi se čini da su sveštenici poslati da kažnjavaju narod; pošto ljudi nisu hteli da slušaju Hristove reči o ljubavi, Bog im je poslao sveštenike pune mržnje i uskogrudosti." Tu je prekinula, jer nije htela da naljuti Gvenvir. Srećom, kraljica je ostala mirna. "Pa, Nimui, poznavala sam i takve sveštenike", rekla je. "A ako su neki sveštenici loši ljudi", rekla je Nimui, "nije nelogično da neki druidi mogu da budu dobri." U toj logici sigurno postoji neka greška, pomislila je Gvenvir, ali nije mogla da je ulovi. "Pa, mila, možda si i u pravu. Ali muka mi je da te gledam sa Merlinom. Mada znam ga je Morgana cenila... po dvoru se čak govorkalo i da su njih dvoje ljubavnici. Često sam se pitala kako žena tako uzdržljiva kao što je Morgana može da mu dopusti da je dodirne." Nimui nije znala za tu činjenicu i zapamtila ju je za kasije. Da li je tako Morgana saznala za njegovu nebranjenu tvrñavu? "Od svega što sam učila u Avalonu", nedužno je rekla, "najviše sam
volela muziku, a u Svetom Pismu mi se najviše dopada onaj psalm koji kaže da slavimo Gospoda lautom i harfom. A Kevin mi je obećao da će mi pomoći da nañem neku harfu, pošto sam došla bez moje. Smem li da ga pozovem ovamo, roñako?" Gvenvir je načas oklevala, ali nije mogla da se odupre umiljatom devojčinom osmehu. "Naravno da smeš, najdraže moje dete", rekla je. 11. Posle nekog vremena došao je Merlin - ne, pomislila je Nimui, moram da zapamtim: on je sada samo Kevin Harfista, izdajnik Avalona - a za njim je išao sluga, noseći Moju Gospu. On je sada hrišćanin, mislila je dalje Nimui, i nema zakona koji bi zabranjivao drugim osobama da dodirnu njegovu harfu; to mu je lakše nego da drži posvećenu osobu da mu pomaže oko Moje Gospe kada ga izda snaga. Koristio je dva štapa, jedva vukući za njima svoje izmučeno telo. Ali nasmešio se gospama. "Morate smatrati, kraljice moja i gospo Nimui, da je moj duh izveo pred vama učtivi naklon, za kakav moje telo više nije sposobno." "Molim te, roñako", šapnula je Nimui, "ponudi ga da sedne - on ne može dugo da stoji." Gvenvir je dala Merlinu znak rukom. Barem sada joj je bilo milo što je kratkovida, pa ne može da jasno vidi njegovo izobličeno telo. Nimui se na trenutak uplašila da Kevinov pratilac potiče iz Avalona i da će je poznati, možda čak i pozdraviti. No, to je bio samo sluga u dvorskoj livreji. Kako li je Morgana, ili stara Ravena, mogla da vidi toliko unapred, pa da je kao dete izdvoje, da bi sada, kao odrasla, bila jedina zrela sveštenica Avalona koju Merlin ne poznaje makar iz viñenja? Shatala je da je ona samo paok u velikom točku sveta, poslata bez oružja, osim lepote i dugo čuvanog devičanstva, da izvrši osvetu Boginje nad ovim čovekom koji ih je sve izdao. Nimui je uzela jastuk sa svoje stolice kako bi ga namestila Merlinu pod ruku. Njegove kosti kao da su se probijale kroz kožu, i kada mu je ovlaš dodirnula lakat, učinilo joj se da u oteklim zgobovima vlada takva vatra da ju je opekla. I na trenutak je osetila sažaljenje i pobunu. Pa Boginja već vrši svoju osvetu! Ovaj čovek je svakako dovoljno patio! Njihov Hrist bio je mučen na krstu jedan dan; ovaj čovek je raspet u tom bolnom telu čitavog života! No, drugi su bili spaljeni zbog vere, a nisu se slomili, nisu izdali Misterije. Stegla je srce i umiljato se obratila Merlinu. "Gospodaru Merline, da li biste mi svirali na harfi?" "Za tebe, gospo moja", rekao je Kevin svojim divnim glasom, "sviraću šta god želiš i mogu samo da žalim što nisam onaj drevni bard koji je umeo tako da svira da je drveće igralo!" "Oh, ne", nasmejala se Nimui. "Šta bismo radili kad bi drveće doplesalo ovamo! Čitava sala bi bila puna zemlje, i ni sve služavke sa krpama i metlama ne bi mogle da je očiste! Molim vas, ostavite drveće tamo gde je i pevajte!" Merlin je spustio ruke na harfu i zasvirao. Nimui je sela kraj njega na pod, gledajući naviše svojim krupnim očima, sva usmerena na njegovo lice. Merlin je gledao naniže u devojku onako kako bi veliki pas gledao gospodara - sa poniznom odanošću i sav usmeren na to. Gvenvir je to sasvim razumela. Ona sama je toliko često bila predmet sličnih osećanja da nije razmišljala o njima - to je jednostavno počast koju muškarci odaju lepoti. No, možda bi trebalo da upozori Nimui kako joj ne bi zavrteo glavu. Ipak, nije mogla da shvati kako Nimui može da sedi tako blizu njegove rugobe i da ga tako pažljivo gleda. Bilo je u Nimui nečega što je zbunjivalo Gvenvir. Devojčina usmerenost nije bila ono što je na prvi pogled izgledala. Nije to uživanje muzičara u umetnosti, niti je obično divljenje naivne devojke prema starijem i iskusnom muškarcu. Ne, pomislila je Gvenvir, a nije ni iznenadna strast; to bi mogla da razume, i da saoseća - i sama je poznavala tu naglu, nadmoćnu ljubav koja ruši sve prepreke. Nju je pogodila kao munja, uništivši sve nade da će brak sa Arturom biti dobar i uspešan. Predstavljala je prokletstvo, ali dobro je znala da je došla sama od sebe, da ni ona ni Lanselet tu ništa nisu mogli da učine. Ona se suočila sa tim, i mogla bi da shvati da se isto dogodilo i Nimui - čak i ako je Kevin, Merlin, izgledao kao najmanje verovatan predmet takve
strasti. Ne, ovo nije to... nije joj bilo jasno otkuda to zna, ali znala je. Obična požuda? Možda je tako što se tiče Kevina - Nimui je veoma lepa, i mada je Kevin bio veoma obazriv, ona je u stanju da zaludi svakog muškarca; ali Gvenvir nije mogla da poveruje da bi Nimui bila tako uzbuñena takvom osobom, kada je prema svim lepim vitezovima bila ljubazna, ali hladna i nedostižna. Sedeći kraj Merlinovih nogu, Nimui je osećala na sebi Gvenvirin pogled. Ipak nije skretala oči sa Kevina. Na neki način ga začaravam, pomislila je. Njen cilj je zahtevao da ga ima prepuštenog sebi na milost i nemilost - da joj bude rob i žrtva. Opet je savladala blesak sažaljenja. Ovaj čovek je učinio nešto mnogo gore nego što je samo otkrivanje Misterija ili tajnog učenja; predao je svete stvari u ruke hrišćanima, da ih okaljaju. Nimui je pazila da ne razmišlja dalje kako hrišćani nisu želeli da okaljaju, nego da posvete te stvari. Hrišćani ne znaju ništa o unutrašnjim istinama Misterija. U svakom slučaju, Merlin je pogazio zavet. A Boginja se pojavila da spreči kaljanje... Nimui je bila dovoljno upućena u Misterije da bi znala čemu je prisustvovala; čak i sada se stresla od pomisli na ono što se desilo vitezovima tog svečanog dana. Nije potpuno razumela, ali znala je da je osetila prisustvo nečeg veoma svetog. A Merlin je bio spreman da to okalja. Ne, on mora da umre kao pas, što i jeste. Harfa je zaćutala. "Imam harfu za tebe, gospo", rekao je Kevin, "ako ćeš je primiti. Ja sam je načinio, sopstvenim rukama, dok sam bio samo momčić u Avalonu, kada sam tek stigao tamo. Pravio sam i druge, i bile su bolje, ali ova je dobra i dugo sam je nosio. Ako je primaš, tvoja je." Nimui se pobunila, rekavši kako je takav dar suviše vredan, ali u sebi je osetila ogromnu radost. Ako dobije nešto što je njemu lično veoma važno, nešto što je načinio svojim rukama, to će ga vezati za nju, isto kao da je uzela pramen njegove kose ili kap krvi. Malo je ljudi, čak i u Avalonu, koji znaju da zakoni magije tako odreñuju: nešto što je toliko prepleteno sa umom, srcem i ljubavlju - a Nimui je dosad shvatila da je muzika njegova najveća ljubav - sadrži više duše te osobe nego što pramen kose sadrži njegovog tela. On sam mi, svojom slobodnom voljom, stavlja u ruke svoju dušu, pomislila je. Kada je poslao po harfu, prešla je prstima preko nje; mada mala i grubo načinjena, postolje joj je bilo uglačano od mnogo upotrebe, i njegovi prsti su sa ljubavlju prebirali po strunama... čak i sada ju je nežno dodirivao. Prevukla je prstima po strunama, osluškujući zvuk. Zaista, harfa je bila dobra; nekako je uspeo da postigne onu savršenu krivinu i sklop koji strunama daju najumilniji zvuk. A učinio je to kao dečak, tim bolnim rukama... Nimui je opet osetila nalet sažaljenja i bola. Zašto se nije držao muzike, zašto se uplitao u državne poslove? "Suviše ste ljubazni prema meni." Pustila je da joj glas drhti, nadajući se da će on to shvatiti kao strast, a ne kao trijumf... sada će uskoro biti moj, posedovaću njegovo telo i dušu. Ali sve se prebrzo dešavalo. Moćne plime Avalona koje su tekle u njenoj krvi govorile su joj da mesec raste; moćna magija koja njoj treba stvara se samo pri mladom mesecu, u mračno doba noći kada Gospa ne baca svoje svetlo na svet, nego se saznaju njene tajne namere. Mora paziti da stast ne naraste previše, kao ni njeno saosećanje. Poželeće me pri punom mesecu; veza koju hoću da stvorim dvosekli je mač, uže sa dva kraja... i ja ću njega želeti, to ne mogu da sprečim. Jer da bi začaranost bila potpuna, mora uključiti i začaranog i začarivača, i znala je, u grču užasa, da će magija koju sprema zahvatiti i nju, i da će joj se vratiti. Neće moći da izigrava strast i želju; moraće da ih oseća. Srce joj se grčilo od straha, jer znala je da se, čak i kada Merlin bude bespomoćan u njenim rukma, može desiti da i ona bude bespomoćna u njegovim. A šta će onda biti sa mnom, o Boginjo, o Majko... to je previsoka cena... ne dozvoli da se to desi, ne, ne, bojim se... "Pa, Nimui, mila moja", rekla je Gvenvir, "sada kad imaš u rukama harfu, hoćeš li da mi pevaš i sviraš?" Pazila je da joj kosa zakloni lice kada je plašljivo pogledala Merlina. "Smem li?" "Molim te, sviraj", rekao je on. "Glas ti je umilan, a već čujem da će tvoje ruke iz struna izvući čaroliju..."
I zaista hoće, ako mi Boginja pomogne. Nimui je položila prste na strune, svesna da ne sme svirati pesme iz Avalona koje bi on mogao da prepozna. Počela je da svira vinsku pesmu koju je čula na dvoru, sa rečima nimalo prikladnim za mladu devojku; videla je da se Gvenvir zapanjila. Dobro je, pomislila je, ako se zgrozi zbog mog neprikladnog ponašanja, neće se mnogo pitati o mojim razlozima. Potom je otpevala tužbalicu koju je čula od jednog severnjačkog harfiste, žalosnu pesmu ribara na pučini, koji traži na obali svetla svog doma. Potom je ustala, stidljivo gledajući Kevina. "Hvala što ste mi pozajmili harfu - mogu li da je ponekad opet dobijem, kako bih sačuvala veštinu u prstima?" "To je poklon za tebe", rekao je on. "Sada kad sam čuo kakvu muziku možeš da stvaraš na njoj, ni ne može da pripada nikome drugom. Zadrži je, molim te - ja imam dosta harfi." "Suviše ste ljubazni", promrmljala je ona. "Ali molim vas, sada kada mogu i sama da sviram, nemojte me zanemariti i lišiti me zadovoljstva da vas slušam." "Sviraću ti kad god me zamoliš", rekao je Kevin, i znala je da to misli od sveg srca. Potrudila se da se očeše o njega dok se saginjala da uzme harfu. Obratila mu se šapatom, tako da ni Gvenvir ne čuje. "Moja zahvalnost se ne može iskazati rečima. Možda će biti prilike da je izrazim na neki prikladniji način." Pogledao ju je, ošamućen, i trgla se kad je shvatila da mu uzvraća istim takvim pogledom. Čarolija sa dve oštrice. I ja sam žrtva... On je otišao, a ona je sela kraj Gvenvir, pokušavajući da se opet usmeri na predenje. "Kako lepo sviraš, Nimui", rela je Gvenvir. "Ne moram da pitam gde si to naučila... čula sam Morganu kako jednom peva istu tu tužbalicu." Nimui je odvratila pogled. "Pričajte mi o Morgani. Ona je otišla iz Avalona pre nego što sam ja stigla tamo. Bila je udata za kralja od... beše li Lotije?" "Severnog Velsa", ispravila ju je Gvenvir. Nimui, koja je sve to odlično znala, ipak je pažljivo slušala. I dalje nije razumela Morganu i želela je da sazna kako gospa Morgana izgleda onima koji su je poznavali u spoljašnjem svetu. "Morgana je bila moja dvorska dama", pričala je Gvenvir. "Postala je to na dan mog i Arturovog venčanja. On je, naravno, bio usvojen i odgajen daleko od nje i jedva ju je poznavao..." Dok je pažljivo slušala, Nimui, koja je naučila da raspoznaje osećanja, shvatila je da Gvenvir, osim što ne voli Morganu, ima još nešto u sebi: poštovanje, divljenje, čak i neku vrstu nežnosti. Da Gvenvir nije tako fanatična, bezumna hrišćanka, mogla bi da voli Morganu. Dok priča o Morgani, mada je smatra za zlu čarobnicu, Gvenvir makar ne brblja pobožne gluposti koje su Nimui gnjavile gotovo do suza. Ali ipak nije mogla da je sluša sa punom pažnjom. Sedela je u stavu dubokog zanimanja, na pravim mestima se čudila i divila, ali um joj je bio u kovitlacu. Bojim se; mogu postati Merlinov rob i žrtva umesto on moj, kako planiram... Boginjo! Velika Majko! Ne moram ja da se suočim sa njim, nego ti... Mesec raste; za četiri noć biće pun, i već je osećala u sebi komešanje plime života. Pomislia je na Merlinov vreli pogled, na njegove magične oči, na lepotu njegovog glasa, i znala je da je već duboko upetljana u čaroliju koju je sama spremala. Već je prestala da oseća i najmanje gañenje prema njegovom iskrivljenom telu, jer osećala je samo snagu i životnu silu koje su tekle u njemu. Ako mu se dam pod punim mesecom, razmišljala je, naše plime života će se stopiti u bujicu, moji ciljevi postaće i njegovi, stopićemo se u jedno telo... Osećala je bol i agoniju želje, čeznula je da je maze te osetljive ruke, da oseti njegov topli dah na svojim usnama. Sve ju je bolelo od gladi koja je, znala je, barem delom odjek njegove želje i osujećenosti; magijska veza koju je stvorila meñu njima značila je da njegove muke moraju mučiti i nju. Kada život poteče punom snagom pod punim mesecom, Boginja dobija telo svog ljubavnika... To nije bilo sasvim neverovatno. Ona je kćer kraljičinog miljenika i kraljevog najboljeg druga. Kevin, Merlin, za razliku od hrišćanskih sveštenika, sme da se oženi. Dvoru će odgovarati brak tako visokih ličnosti, mada će neke gospe biti zgrožne što ona pristaje da svoje ljupko telo
prepusti čoveku koga smatraju čudovištem. Artur svakako zna da Kevin, posle ovog što je učinio, ne sme da se vrati u Avalon, ali na dvoru ima dobro mesto kao kraljev savetnik. Osim toga, on je i nenadmašan muzičar. Imali bismo gde da živimo i bili bismo srećni... kada mesec bude pun, kada bude blistao od života, on će mi usaditi dete u matericu... i nosiću ga sa radošću... on nije roñen kao čudovište, bio je povreñen u detinjstvu i zato je ovakav... njegovi sinovi će biti lepi... i tu je prekinula, uznemirena snagom svojih maštanja. Ne, ne sme se toliko duboko uplesti u čini. Mora se uzdržati, mada narastajući mesec ispunjava krv u njoj agonijom osujećenosti. Moraće da čeka, da čeka... Kao što je čekala tolike godine... Postoji magija povezana sa predavanjem životu. Sveštenice Avalona to znaju kada ležu u poljima na Beltan, prizivajući život Boginje u svoja tela i srca... ali postoji i dublja magija, koja dolazi od čuvanja moći, od preprečavanja toka. Hrišćani znaju nešto o tome, jer zahtevaju da njihove svete device žive čedno i izdvojeno, kako bi mogle da plamte tamnijim plamenom te okovane sile; tako njihovi čedni sveštenici slivaju sve svoje moći u svoje misterije, kakve god da su. Nimui je osećala tu moć u svakom Raveninom pokretu, u svakoj njenoj reči, jer ona nikada nije trošila reči na sitnice, i zato je sila u njima bila ogromna. Često se pitala, onako sama u hramu Avalona, jer bilo joj je zabranjeno da se pomeša sa drugim devojkama i da ide na obrede, a osećala je kako joj životna sila teče venama sa toliko moći da je ponekad dobijala napade histeričnog smeha ili je počinjala da grebe sopstveno lice i čupa kosu... zašto su je tako izdvojili, zašto mora da trpi taj ogroman teret bez olakšanja? Ali verovala je Boginji i slušala je svoje učitelje; sada su joj poverili ovaj ogroman posao i ne sme ih izneveriti zbog sopstvene slabosti. Bila je kao sud prepun moći, nalik na Posvećene sudove, koji kažnjavaju smrću onoga ko ih dodirne bez pripreme, a sva ta moć, potekla od dugih priprema, biće njena, kako bi vezala Merlina za sebe... ali moraće da čeka, dok plime života ne nabujaju i opet opadnu; pod mladim mesecom upotrebiće drugu plimu, koja potiče sa druge strane meseca... ne plodnu već jalovu, ne životnu nego mračnu magiju, stariju od ljudskog života... A Merlin je sve to znao; znao je za staru kletvu o mladom mesecu i praznoj materici... mora biti toliko začaran da se ni ne upita zašto ga je odbila u prolećnoj plimi i potražila ga u oseci. Imala je jednu prednost: on nije znao da ona zna sve to, jer nikad je nije video u Avalonu. No, veza izmeñu njih ima dva kraja, i ako ona može da pročita njegove misli, može i on njene; mora biti oprezna u svakom trenutku, inače će je prozreti i pogoditi koji joj je naum. Moram ga toliko zaslepeti željom da zaboravi... da zaboravi sve što je naučio u Avalonu. A u isto vreme ne sme dozvoliti da je nadvlada njegova želja, i moraće da suzbija svoju. Neće biti lako. Počela je da smišlja sledeći korak prema njemu. Pričajte mi o svom detinjstvu, reći će mu, pričajte mi kako ste tako povreñeni. Saosećanje stvara moćne veze; a znala je i kako će ga dodirnuti samo vrhovima prstiju... i znala je, u očajanju, da već traži načina da bude kraj njega i da ga dodirne, ne zbog posla koji je čeka nego zbog sopstvene gladi. Mogu li da izvedem ovu čaroliju, a da ne uništim i sebe? "Nisi bila na kraljičinoj gozbi", mrmljao je Merlin, gledajući Nimui duboko u oči, "a ja sam načinio novu pesmu za tebe... Bio je pun mesec, a u mesecu je velika moć, gospo..." Pogledala ga je sa ogromnim zanimanjem. "Zaista? Ja tako malo znam o tim stvarima... jeste li vi čarobnjak, gospodaru Merline? Ponekad se osećam tako bespomoćna, možda na meni isprobavate svoje čini..." Sakrila se za vreme punog meseca, jer bila je sigurna da bi on za to vreme, samo ako je pogleda u oči, mogao da joj pročita misli i možda pogodi koji joj je naum. Pošto je vrhunac magijske plime prošao, verovatno će biti u stanju da ga se čuva. "Morate odmah da mi je otpevate." Sedela je i slušala, osećajući kako joj čitavo telo podrhtava isto kao strune harfe pod njegovim prstima. Na mogu da podnesem, ne mogu... Moram početi čim mesec bude mlad. Ako dočeka još jedan
pun mesec, znala je da će se predati bujici gladi i želje koja je narastala izmeñu njih... i više neću biti u stanju da ga izdam... biću njegova zauvek, u ovom životu i posle njega... Pružila je ruku da dodirne čvornovate otekline koje su nekada bile njegova doručja, i taj dodir ju je ispunio čežnjom. Po naglom širenju njegovih zenica i po brzom udisaju, mogla je da pretpostavi kako je to delovalo na njega. Izdaju, pomislila je, po neizbežnim zakonima sudbine, izdaju kažnjava Boginja, hiljadostruko, u svakom narednom životu; izdajnik i izdani bivaju kažnjeni i povezani ljubavlju i mržnjom tokom hiljadu godina. Ali ona ovo čini po nareñenju Boginje, poslata je da kazni izdajnika zbog počinjene izdaje... hoće li ipak i ona biti kasnije kažnjena? Ako hoće, znači da ne postoji pravda čak ni u svetu gde obitavaju bogovi... Hrist je rekao da istinsko pokajanje briše sve grehe... Ali sudbina i zakoni svemira ne mogu se tek tako odbaciti. Zvezde se ne zaustavljaju na svojim putanjama samo zato što im neko viče da stanu. Pa, neka bude; možda će ona izdati Merlina zbog nečega što je neko od njih učinio pre nego što je drevna zemlja nestala pod talasima i potonula u more. To joj je sudbina, i nije se usuñivala da je dovodi u pitanje. On je prestao da svira i blago položio ruku na njenu; ona je, kao ošamućenma, prinela usne njegovima. Sada, sada je prekasno da se vratim. Ne. Bilo je prekasno da se vrati još kada je pognula glavu i prihvatila ono što joj je Morgana naložila. Bilo je prekasno da se vrati još onog dana kada je položila zavet Avalonu... "Pričajte mi o sebi", šapnula je. "Želim da znam sve o vama, gospodaru moj..." "Ne zovi me tako. Moje ime je Kevin." "Kevine", ponovila je, pazeći da joj glas bude blag i nežan, i pri tom mu je ovlaš dodirnula mišicu. Tkala je magiju dan za danom, dodirima, pogledima i prošaptanim rečima, dok je mesec polako opadao. Posle onog prvog, kratkog poljupca ponovo se povukla, kao da je uplašena. I jesam. Ali plašim se sebe... Nikada, nikada tokom dugih godina izdvojenosti nije ni pomislila da je sposobna za ovakvu strast, ovakvu glad; i znala je da čini deluju i na nju, isto kao i na njega. U jednom trenutku, nepodnošljivo izmučen njenim blagim dodirima, maženju njene meke kose po obrazu kad bi se naginjala nad njim dok je svirao, okrenuo se, zgrabio je i čvrsto je stegao, a ona se otimala u pravom, nepritvorbom strahu. "Ne, ne... ne mogu... zaboravljate se... molim vas, pustite me..." vikala je, a kada ju je on samo još čvršće stegao, zagnjurivši lice u njene grudi i prekrivši ih poljupcima, počela je tiho da plače. "Ne, ne, bojim se, bojim se..." Tad ju je pustio i povukao se, naizgled ošamućen. Teško, šumno je disao. Sedeo je sklopljenih očiju, a čvornovate ruke mlitavo su mu visile. Nešto kasnije smogao je snage da progovori. "Voljena moja, moja mila, bela ptičice, srce moje najdraže - oprosti mi... oprosti mi..." Nimui je shvatila da bi sada mogla da iskoristi čak i svoj iskreni strah. "Verovala sam ti", počela je da cvili. "Verovala sam ti..." "Nisi smela", promuklo je rekao on. "Ja sam samo čovek, i svakako sam muškarac..." i Nimui se zgrozila od njegove gorčine. "Ja sam čovek od krvi i mesa, i volim te, Nimui, a ti se igraš sa mnom kao da sam kuče i očekuješ da budem pitom kao uškopljeni poni... zar misliš da ja, bogalj, nisam muškarac?" Nimui je u njegvom umu videla sećanje na priliku kada je to isto rekao prvoj ženi koja mu je ikada prišla, i videla je Morganu njegovim očima i njegovim umom, ne Morganu kakvu je ona poznavala nego tamnu, zanosnu ženu, blagog glasa, ali na neki način i užasnu, ženu koju je obožavao i plašio je se jer je i kroz izmaglicu strasti znao da će iznenada blesnuti munja... Nimui mu je pružila ruke, svesna da joj drhte i da on nikada neće saznati zašto. Pažljivo je zaklonila misli kad je progovorila. "Nikad nisam pomislila na to. Oprosti mi, Kevine. Ja... nisam mogla drugačije..." I to je sve tačno. Boginjo, sve je tačno. Ali ne onako kako on misli. Ono što ja kažem nije isto kao ono što on čuje.
A ipak, upros sažaljenju i želji osetila je i prezir. Inače ne bih mogla da podnesem, da radim ono što treba... ali čovek tako prepušten tuñoj milosti i zaslužuje prezir... i ja drhtim, rastrzana sam... ali neću se prepustiti milosti zbog gladi mog tela... Zato joj je Morgana dala ključ za ovog čoveka, i potpuno joj ga prepustila. Sada je bilo vreme da se izgovore reči koje će učvrstiti čaroliju, učiniti ga njenim, telom i dušom, kako bi mogla da ga odvede u Avalon, gde ga čeka sudbina izdajnika. Pretvaraj se! Pretvaraj se da si jedna od onih praznoglavih devica koje Gvenvir sakuplja, koje sve imaju pamet samo meñu nogama! Počela je da muca. "Izvini... znam da si ti muškarac - izvini što sam se uplašila..." Podigla je oči ka njemu, pazeći da ih zakloni kosom, jer bojala se da će je on pogledati duboko u oči i da će morati da mu se otvori. "Ja... da, želela sam da me poljubiš, ali onda si postao tako grub, uplašila sam se. Ovo nije ni vreme ni mesto, mogao bi neko da doñe i zatekne nas, a onda bi se kraljica naljutila, a ja sam njena dvorska dama, i svima nam stalno govori da ne trčimo za muškarcima..." Je li dovoljno glup da poveruje u ovakve besmislice? "Sirota moja mila!" Kevin se sagnuo da joj izljubi ruku. "Ah, kakva sam ja životinja što sam te poplašio, kad te toliko volim... Toliko te volim da ne mogu da podnesem! Nimui, Nimui, zar se toliko plašiš kraljičinog gneva? Ja ne mogu..." zastao je i duboko uzdahnuo. "Ne mogu ovako da živim - da li bi želela da odem sa dvora? Nikada, nikada ne bih..." Opet je prekinuo da bi je uhvatio za obe ruke. "Ne mogu da živim bez tebe. Moram da te imam, ili ću umreti. Zar se nećeš sažaliti na mene, ljubavi?" Oborila je pogled i duboko uzdahnula, svesna njegovog izobličenog lica i grčevitog dahtanja. "Šta da ti kažem?" šapnula je. "Kaži da me voliš!" "Volim te." Znala je da to zvuči kao da je ona začarana. "Znaš da te volim." "Kaži da ćeš mi dati svu svoju ljubav, kaži da ćeš... oh, Nimui, Nimui, ti si tako lepa i mlada, a ja sam iskrivljen i ružan! Ne mogu da poverujem da ti je stalo do mene, čak i sada mi se čini da sanjam kako si se, ko zna zašto, zagledala u mene ovakvog, možda da bi mogla da se podsmevaš životinji koja ti cvili kraj nogu kao pas..." "Ne", prekinula ga je i brzo, kao da se uplašila sopstvene smelosti, sagnula se i blago ga poljubila u oči, u dva laka, brza pokreta. "Nimui, hoćeš li mi doći u krevet?" "Bojim se", šapnula je. "Mogli bi da nas vide, a ne usuñujem se da budem tako razvratna mogli bi da nas otkriju." Nabrala je usne kao dete kad se prenemaže. "Ako nas otkriju, muškarci će o tebi misliti sve najbolje, i niko te neće grditi, ali ja, ja sam devojka i na mene bi ukazivali prstom kao na kurvu, ili i nešto gore..." Pustila je da joj niz obraze poteku suze, ali u sebi je već likovala. Evo ga, pao mi je pravo u mrežu... "Sve ću učiniti da te zaštitim, da te umirim..." Kevinov glas drhtao je od iskrenosti. "Znam kako muškarci vole da se prave važni svojim osvajanjima devojaka", rekla je. "Kako sa znam da nećeš pričati po čitavom Kamelotu da si osvojio kraljičinu roñaku i oduzeo joj devičanstvo?" "Veruj mi, preklinjem te, veruj mi - šta da učinim? Kakav dokaz iskrenosti da ti pružim? Znaš da sam tvoj, telom, srcem i dušom..." Ne treba mi tvoja prokleta duša, ljutito je pomislila, na ivici suza zbog napetosti i straha. On ju je i dalje držao za obe ruke. "Kada?" šapnuo je. "Kada ćeš biti moja? Kako da ti dokažem da te volim više od svega?" "Pa... ne mogu da te dovedem kod sebe. Spavam u sobi sa još četiri kraljičine gospe, i svakog muškarca koji bi pokušao da uñe uhvatili bi stražari..." Kevin se sagnuo i prekrio joj ruku poljupcima. "Sirota moja mala ljubavi, nikad ti ne bih naneo sramotu. Imam svoju sobu - mala je i jedva pristaje psu, ali sam sam u njoj, uglavnom zato što niko nije hteo da stanuje sa mnom. Ne znam bi li se ti usudila da doñeš tamo." "Mora postojati neki bolji način..." šaputala je Nimui, pazeći da joj glas bude blag i nežan.
Proklet bio, kako da ti predložim, a da ne prekinem sa ovim izigrvanjem devičanstva, nevinosti i gluposti? "Ne mogu da zamislim da bi bilo gde u zamku bili bezbedni, pa ipak..." ustala je i privila se uz njega, tako da su joj grudi tik dodirivale njegovo čelo. Kevin ju je čvrsto obgrlio i zagnjurio lice u nju, a ramena su mu se tresla. "U ovo doba godine", rekao je, "toplo je i vedro, i retko pada kiša. Da li bi se usudila da iziñeš sa mnom napolje, Nimui?" Odgovorila je što je bezazlenije mogla. "Sve bih se usudila, samo da budem sa tobom, ljubavi moja." "Onda... večeras?" "Oh", šapnula je, trgnuvši se, "mesečina je tako jaka, neko bi nas video... sačekaj nekoliko dana, onda neće biti mesečine..." "Kada mesec bude mlad..." Kevin se trgao, i znala je da je nastupio trenutak opasnosti, trenutak kada pažljivo ulovljena riba može da sklizne sa udice, i iz mreže, i da ostane slobodna. U Avalonu su se za vreme mladog meseca sveštenice zatvarale i magija se odlagala... ali on ne zna da je ona iz Avalona. Hoće li u njemu pobediti strah ili želja? Nepokretno je stajala, puštajući samo da joj prsti podrhtavaju u njegovoj šaci. "To je nezgodno vreme..." "Ali ja se bojim da će nas videti. Nemaš pojma koliko bi se kraljica naljutla na mene kad bi znala da sam postala razvratna i da te želim..." rekla je i primakla mu se malo bliže. "Nama dvoma sigurno nije potreban mesec da bismo se videli..." Čvrsto ju je zagrlio i zagnjurio joj lice u grudi, prekrivajući ih gladnim poljupcima. "Ljubavi moja mala", šapnuo je, "neka bude kako ti želiš, bio mesec pun ili mlad..." "A posle ćeš me odvesti iz Kamelota? Ne želim da budem osramoćena..." "Bilo kuda", rekao je on. "Kunem se... zakleću se i tvojim Bogom, ako treba." Pognula je glavu tik uz njegovu, provlačeći mu prste kroz divne kovrdže. "Hrišćanski Bog ne voli ljubavnike i mrzi kada žena legne sa muškarcem... zakuni se svojim Bogom, Kevine, zakuni se zmijama koje nosiš..." "Kunem se", šapnuo je on, i značenje te zakletve kao da je ustalasalo vazduh oko njih. Oh, budalo, zakleo si se svojoj smrti... Nimui se stresla, ali Kevin, još zagnjuren u nju, vlažeći joj haljinu vrelim dahom, nije primećivao ništa osim njenih grudi. Pošto su se obećali jedno drugom, uzeo je da ih doriruje, ljubi, čak je i malo pomerio haljinu da bi mogao da obujmi dlanom jednu dojku. "Ne znam kako ću izdržati da čekam." "Ne znam ni ja", odgovorila je i mislila je to od sveg srca. Volela bih da je ovo gotovo... Mesec se neće videti, ali mesečeva plima okrenuće se tačno dva sata posle zalaska sunca, tri dana od danas; osećala je oseku kao užasnu mučninu u krvi, jer izvlačila joj je život iz vena. Veći deo tog vremena provela je sama u sobi, rekavši kraljici da je bolesna, što nije bilo daleko od istine. Uglavnom je sedela sa prstima na Kevinovoj harfi, razmišljajući, ispunjavajući prostor oko sebe magijskom vezom koja je sad postojala meñu njima. Izabrala je zlokobno vreme, i Kevin je to znao, kao i ona; ali bio je suviše zaslepljen obećanjem njene ljubavi. Svanuo je dan za kojim će uslediti noć mladog meseca; Nimui je to osećala u telu. Načinila je sebi napitak od bilja koji će sprečiti da dobije krvarenje mladog meseca - nije želela da se on zgadi videvši krv, niti da se seti tabua Avalona. Morala je da pazi da ne misli mnogo o fizičkim činjenicama; jer, ma koliko bila uvažavana kao sveštenica, ipak je bila nervozna devica kakvu je izigravala. Pa, utoliko bolje, neće morati da glumata. Naprosto će biti ono što jeste - devojka koja se prvi put daje muškarcu koga voli i želi. A ono što će se zbiti potom, pa, tako joj je Boginja naredila. Nije znala kako da pregrmi taj dan. Nikad joj se brbljanje Gvenvirinih gospi nije činilo tako besmisleno, tako prazno. Po podne više nije mogla da prede, pa je donela harfu koju je dobila od Kevina i svirala im je i pevala; ali ni to nije bilo lako, jer je morala da izbegava pesme Avalona, a
sada su joj samo one lebdele u umu. Ali čak i taj najduži dan stigao je do zalaska sunca. Oprala se i namirisala telo, pa je sela u salu blizu Gvenvir; jedva da je pojela nešto, bilo joj je muka dok je gledala prostačko ponašanje za stolom i pse koje su puštali u salu. Videla je Kevina meñu kraljevim savetnicima, blizu sveštenika koji je ispovedao neke gospe. I nju je gnjavio, ispitujući je zašto ne traži duhovni savet, a kada je rekla da joj nije potreban, namrštio se kao da je ona najgora grešnica na svetu. Kevin. Gotovo je osećala njegove gladne ruke na svojim grudima, i činilo joj se da jasno čuje ono što joj je govorio njegov pogled. Noćas. Noćas, voljena moja. Noćas. Oh, Boginjo, kako da učinim to čoveku koji me voli, koji mi je prepustio svoju dušu... Zaklela sam se. Moram održati zavet ili ću postati izdajnik kao i on. Sreli su se na trenutak u dnu sale, dok su se kraljičine gospe povlačile u svoje odaje. Obratio joj se žurno i veoma tiho. "Sakrio sam tvog i mog konja u šumi iza kapije. Kasnije..." glas mu je zadrhtao, "kasnije ću te odvesti kuda god budeš želela, gospo." Ne znaš da ću ja voditi tebe. Ali bilo je prekasno za odustajanje. Odgovorila mu je kroz suze, jer nije mogla da ih zaustavi. "Oh, Kevine... ja te volim..." Znala je da je to istina. Toliko duboko mu se uvukla u srce da nije znala, nije mogla čak ni da zamisli, kako će podneti da se rastane od njega. Činilo joj se da noćni vazduh pulsira od magije, da i drugi svakako vide svetlucanje i tamu koji su se nadvili nad njom. Mora ih uveriti da izlazi zbog nekog običnog posla. Rekla je gospama sa kojima je delila sobu da je obećala ženi jednog komornika da će joj zalečiti zubobolju i da će biti odsutna više sati. Potom je uzela svoj najtamniji, debeo ogrtač i vezala oko struka, ispod haljine, mali srp koji je dobila u Avalonu, pa izišla. Malo se kasnije zavukla u neki mračan ugao da premesti mali srp u džep koji se vezuje - šta god se desilo, Kevin ga ne sme videti. Srce će mu prepući ako ne doñem na sastanak, pomislila je; ne bi ni znao koliko je imao sreće... Tama. Ni senke u dvorištu bez mesečine. Počela je da drhti dok je oprezno gazila kroz bledu svetlost zvezda. Uskoro je naišla na još gušću tamu i čula njegov glas, prigušen i promukao. "Nimui?" "Ja sam, voljeni." Šta je veća krivica, pogaziti zavet Avalonu ili ovako lagati Kevina? Oboje je strašno... je li laž ikada dobra? Uhvatio ju je za ruku, i krv joj je proključala od njegovog dodira. Sada su oboje bili duboko utonuli u magiju. Poveo ju je kroz kapiju, pa niz strmu padinu koja je odvajala drevnu trvrñavu Kamelot od okolnih bregova. Zimi je to reka ili močvara; sada je bila suva i gusto obrasla močvarnim biljem. Poveo ju je u šumarak. Oh, Boginjo, oduvek sam znala da ću svoje devičanstvo položiti u gaju... ali nisam znala da će to biti u činima mladog meseca... Zagrlio ju je i poljubio. Kao da mu je čitavo telo plamtelo. Prostro je oba ogrtača na travu i povukao je dole, a iskrivljene šake toliko su mu se tresle da je morala sama da otkopča haljinu. "Drago mi je što je mrak", rekao je on glasom ni nalik na svoj. "Tako se nećeš uplašiti mog izobličenog tela..." "Ništa ne tebi ne može da me uplaši, ljubavi", šapnula je i pružila ruke ka njemu. U tom trenutku bila je potpuno iskrena, jer bila je obuzeta magijom koju je istkala, i znala je da je on, telom, srcem i dušom, sad u njenim rukama. Ipak, uprkos magiji, bila je sasvim neiskusna i trgla se u istinskom strahu od dodira njegove nabrekle muškosti. On ju je ljubio, mazio i umirivao, a onda je osetila plamsaj loše plime, gustu tamu veštičjeg časa. Onog časa kad je dostigla vrhunac, povukla ga je na sebe, znajući da bi odlaganjem do pojave mladog meseca na nebu izgubila velik deo moći. On je osetio njeno drhtanje. "Nimui, Nimui, ljubavi moja mala", mrmljao je, "ti si devica - ako želiš možemo da... zadovoljimo jedno drugo, a da ti ne oduzmem devičanstvo..." To ju je dovelo na ivicu suza - on, on, izluñen od želje, sa tom strašnom stvari koja je stajala
izmeñu njih, i dalje je mislio na njeno dobro... ali povikala je: "Ne! Ne! Želim te!" i povukla ga je ka sebi, vodeći ga obema rukama, i gotovo se radujući iznenadnom bolu; bol, krv, vrhunac njegove vrtoglave želje, probudili su groznicu i u njoj, i privila se uz njega, dahćući, podstičući ga promuklim kricima. A onda ga je odgurnula, u poslednjem trenutku, dok je dahtao i molio. "Zakuni se!" šapnula je. "Jesi li moj?" "Kunem se! Ah, ne mogu da podnesem - ne mogu - daj mi..." "Čekaj! Zakuni se! Reci da si moj!" "Kunem se, kunem se dušom..." "I treći put - ti si moj!" "Tvoj sam! Kunem se!" I osetila je u njemu grč užasa, jer znao je šta se desilo, ali sada je bio zarobljenik sopstvene groznice, očajnički se kretao u njoj, stenjući i dahćući, kriknuvši kao u neizdrživoj agoniji; osetila je da se magija spušta na nju tačno u trenutku najveće oseke, jer on je kriknuo i teško se skljokao na njeno poslušno telo, a ona je iskusila u sebi njegovo seme. Bio je miran kao smrt, a ona je drhtala, jer osećala je da joj je dah kratak kao da je iscrpljena. Nije bilo ni traga zadovoljstvu o kome su ponekad govorile žene, ali osećala je nešto veće od zadovoljstva - ogromno likovanje. Jer čarolija je teško ležala na oboma, i imala je njegov duh, dušu i srž. Osetila je u dlanovima njegovo seme, koje se pomešalo sa krvlju njene nevinosti upravo u trenutku promene meseca. Umočila je prste u nju i označila mu čelo, i od tog dodira magija je delovala na njega i seo je, beživotan i mlitav. "Kevine", rekla je. "Popni se na svog konja i jaši." Ustao je, olovno teškim pokretima. Pošao je ka konju i njoj je postalo jasno da sa ovom čarolijom mora da bude veoma odmerena. "Prvo se obuci", rekla je, i on je mehanički navukao široki ogrtač i vezao ga oko pojasa. Kretao se kruto, i pod svetlošću zvezda videla je sjaj u njegovim očima; znao je, sada, iza vlasti magije, da ga je ona izdala. Grlo joj se steglo od agonije i divlje nežnosti, poželela je da ga ponovo povuče dole, da odagna čini i da mu prekrije lice poljupcima, i da plače i plače zbog izdaje njihove ljubavi. Ali i ja sam se zaklela, i to je sudbina. I sama se obukla i uzjahala, i ćutke su pošli, putem za Avalon. Morgana će poslati čamac da ih u zoru čeka na obali. Nekoliko sati pre svitanja Morgana se probudila iz nemirnog sna, osetivši da je Nimuin posao obavljen. Tiho se obukla, probudila Ninijan i sveštenicu na dužnosti i pošla pred njima do obale, sve tri u tamnim ogrtačima i tunikama od jelenje kože, i sa srpolikim noževima, crne drške, oko pojasa. Ćutke su čekale, i kada je nebo počelo da bledi od nagoveštaja zore, dala je znak barci da se otisne i gledala ju je kako nestaje u magli. Potom su opet čekale. Svetlo je jačalo, i baš kad je sunce počelo da izlazi, čamac se ponovo pojavio iz magle. Morgana je videla Nimui na pramcu, sa ogrtačem navučenim preko glave, visoku i uspravnu; samo što joj je lice bilo skriveno u senci ogrtača. Na dnu čamca ležala je skljokana hrpa odeće. Šta mu je učinila? Je li mrtav ili začaran? Morgana je poželela da je mrtav, da je oduzeo sebi život u užasu ili očajanju. Dva puta je pobesnela na tog čoveka i nazvala ga je izdajnikom Avalona, i treći put je zaista postao izdajnik, jer odneo je Posvećene sudove Obreda iz njihovog skloništa. Oh, da, zaslužuje on smrt, čak i takvu kakvom će umreti ovog jutra. Razgovarala je sa druidima, i oni su se složili, svi odreda, da izdajnik treba da umre u hrastovom gaju, i to nimalo brzo niti milostivo. Ovakva izdaja nije se desila u Britaniji još od vremena Eilian, koja se tajno udala za sina rimskog prokonzula i poslala lažne proroke kako bi sprečila Plemena da se podignu protiv Rima. Eilian je umrla u vatri, i tri njene sveštenice sa njom, a Kevin nije počinio samo izdaju, nego i svetogrñe, baš kao što je Eilian izvrtala glas Boginje. I to se mora kazniti. Dvojica veslača pomogla su Merlinu da ustane. Bio je poluodeven; ogrtač je bio labavo vezan i jedva je prikrivao njegovu golotinju. Kosa mu je bila raščupana, lice prazno... drogiran ili
začaran? Pokušao je da hoda, ali nije imao štapove, pa se zateturao i žurno se pridržao za najbližeg veslača. Nimui je ukočeno stajala, ne gledajući ga, lica još skrivenog pod ogrtačem; ali kada su sinuli prvi zraci sunca, zbacila je kapuljaču, i u tom času, dodirnuto suncem, Kevinovo lice se oslobodilo čarolije, i Morgana je videla kako mu se u očima javlja zaprepašćenje i užas; znao je gde se nalazi i šta se desilo. Videla je da je pogledao Nimui, žmirnuvši na barku Avalona. A onda mu se na licu ukazalo da je shvatio svu težinu svoje izdaje, i oborio je glavu u šoku i stidu. Dakle, sada zna kako je izdati, ali i biti izdan. A tada je i sama pogledala Nimui. Devojka je bila bleda, bez kapi krvi u licu, neuredne dugačke kose, mada je žurno pokušavala da je poveže. Pogledala je Kevina, a usne su joj zadrhtale kada je žurno odvratila pogled. I ona je njega volela; čarolija se okrenula i na nju. Trebalo je da znam da tako moćne čini moraju da se vrate i svom tvorcu. No, Nimui joj se pokonila duboko, prema običajima Avalona. "Gospo i majko", rekla je ravnim glasom, "dovela sam ti izdajnika koji je ukrao Posvećene sudove Obreda." Morgana je prišla da zagrli devojku, ali ova se brzo povukla. "Dobro nam došla nazad, Nimui, sveštenice, sestro", rekla je i poljubila devojku u vlažan obraz. Osećala je Nimuin jad u čitavom telu. Oh, Boginjo, da li je ovo uništilo i nju? Ako jeste, Kevinov život će nas preskupo koštati. "Idi sada, Nimui", blago je rekla. "Pusti da te odvedu u Kuću Devojaka - tvoj posao je okončan. Ne moraš prisustvovati onome što će uslediti, uradila si svoj deo i dovoljno si patila." "Šta će biti sa... sa njim?" šapnula je Nimui. Morgana ju je čvrsto zagrlila. "Dete, dete, to ne treba da te brine. Ti si obavila svoj posao, bila si hrabra i snažna, i to je dovoljno." Nimui je drhtavo uzdahnula kao da će zaplakati, ali uzdržala se. Pogledala je Kevina, ali on je izbegavao njen pogled, i na kraju, toliko drhteći da je jedva koračala, pustila je da je dve sveštenice odvedu. Morgana im se tiho obratila. "Nemojte je mučiti pitanjima. Što je učinjeno, učijeno je. Pustite je na miru." Kada je Nimui otišla, Morgana se opet okrenula ka Kevinu. Pogledala ga je u oči, i obuzeo ju je bol. Taj čovek joj je bio ljubavnik, ali i više od toga; bio je jedina osoba koja nikada nije pokušala da je uključi u političke stvari, nije pokušao da koristi njeno poreklo niti visoki položaj, nikada nije tražio od nje ništa osim ljubavi. Prizvao ju je u život dok je bila u Tintagelu, prikazao joj se kao Bog, bio joj je možda jedini prijatelj, od svih muškaraca i žena koje je upoznala u čitavom životu. Uprkos ogromnom bolu, uspela je da progovori. "Pa, Kevine Harfisto, lažni Merline, izdajnički Glasniče, imaš li nešto da kažeš pre nego što čuješ presudu?" Kevin je odmahnuo glavom. "Ništa što bi tebi bilo važno, Gospo od Jezera." Kroz izmaglicu bola setila se da je on bio prvi koji ju je oslovio tom titulom. "Neka bude tako", rekla je, osećajući da joj je lice kao od kamena. "Vodite ga i izvršite presudu." On je načinio samo jedan nesigurni korak izmeñu čuvara, a onda se okrenuo da je pogleda, prkosno zabačene glave. "Ne, čekaj", rekao je. "Ipak imam nešto da ti kažem, Morgano od Avalona. Jednom sam ti rekao da je moj život sitnica koju bih rado podario Boginji, i hoću da znaš da sam ovo učinio nje radi." "Hoćeš da kažeš da si radi Boginje predao Posvećene sudove Obreda u ruke sveštenicima?" uzviknula je Ninijan zapanjeno. "Pa onda si ne samo krivokletnik, nego i ludak! Vodite izdajnika!" naredila je, ali Morgana im je dala znak da čekaju. "Da ga saslušamo." "Stvarno je tako", rekao je Kevin. "Gospo, rekao sam ti već jednom - dani Avalona su okončani. Nazarećanin je pobedio, i mi moramo da se povlačimo sve dublje i dublje u maglu sve dok ne postanemo samo legenda ili san. Hoćeš li poneti Posvećene sudove sa sobom u tamu,
pažljivo ih čuvajući do svitanja novog dana koji nikada neće doći? Ako Avalon već mora da iščezne, smatrao sam ispravnim da njegove svete stvari iziñu u svet, da služe božanskom, ma pod kojim imenom ga poštovali. A zbog toga što sam učinio, Boginja se pokazala makar jednom na ovom svetu, na način koji nikada neće biti zaboravljen. Nestanak Grala neće biti zaboravljen, moja Morgana, ni kada ti i ja postanemo samo legende i priče za malu decu. Mislim da to nije uzaludno, a nemoj misliti ni ti, koja si nosila taj pehar kao njena sveštenica. A sada čini sa mnom šta želiš." Morgana je pognula glavu. Sećanje na trenutak ekstaze i otkrovenja, kada je nosila Gral u obličju Boginje, ostaće sa njom sve do smrti; i svima ostalima koji su prisustvovali viziji, bez obzira na to šta su tačno videli, život se se nepovratno izmenio. Ali ona sada stoji pred Kevinom u svojstvu osvetničke Boginje, same Smrti, pobesnele krmače koja će proždrati sopstvene mlade, Velikog Gavrana, Uništiteljke... Ali on je ipak toliko dao Boginji. Pružila je ruku ka njemu... i zaustavila se, jer je opet ugledala ono što je jednom već videla, lobanju pod svojim prstima... ...on je sada osuñen, vidi sopstvenu smrt, a vidim je i ja... Ali ne sme da pati, niti da bude mučen. Govorio je istinu; učinio je ono što mu je Boginja naložila, a sada i ja moram tako... Čekala je da joj se glas smiri pre nego što je progovorila. U daljini se čula tiha grmljavia. "Boginja je milostiva", rekla je. "Vodite ga u hrastov gaj, kao što je odreñeno, ali tamo ga ubijte brzo, jednim udarcem. Sahranite ga pod velikim hrastom, i neka ga se odsada pa zauvek svi klone. Kevine, poslednji Glasniče Boginje, proklinjem te da sve zaboraviš, da se ponovo rodiš bez znanja i prosvetljenja, da sve što si postigao u svojim prethodnim životima bude izbrisano, i da ti se duša rodi kao prvi put. Stotinu puta ćeš se ponovo rañati, Kevine Harfisto, uvek ćeš tražiti Boginju i nikada je nećeš naći. Pa ipak, na kraju, Kevine, nekadašnji Merline, kažem ti - ako te ona želi, budi siguran da će te opet naći." Kevin je gledao pravo u nju. Nasmešio se, onim lepim, umiljatim osmehom, i progovorio gotovo šapatom: "Zbogom, onda, Gospo od Jezera. Reci Nimui da sam je voleo... ili ću joj možda reći sam. Jer mislim da će proći mnogo, mnogo vremena dok se ti i ja ne sretnemo opet, Morgana." I opet je njegove reči naglasila tiha grmljavina. Morgana se stresla kada je on othramao, ne osvrćući se, uz pomoć dvojice stražara. Zašto se osećam tako posramljeno? Pokazala sam milostivost; mogla sam narediti da ga muče. I mene će nazvati izdajicom mekog srca, zato što nisam naredila da ga odvedu u taj gaj da bi vrištao i molio za smrt sve dok se samo drveće ne strese od užasa... Jesam li slabić što neću da muče čoveka koga sam nekada volela? Hoće li mi se Boginja osvetiti što je njegova smrt bila tako laka? Neka bude tako, makar mene čekala smrt kakvu nisam mogla njemu da odredim. Trgla se i zagledala u olujne oblake na nebu. Kevin je patio čitavog života. Neću da njegovoj sudbini dodajem išta osim smrti. Na nebu je planula munja, i Morgana je uzdrhtala - ili je to bilo samo od hladnog vazduha koji je donosiisla oluja? - Tako odlazi poslednji od velilkih Merlina, u oluji koja se nadnela nad Avalon. Dala je znak Ninijani. "Idi. Postaraj se da moja presuda bude doslovce izvršena, da ga ubiju jednim udrcem i da njegovo telo ne ostane na površini zemlje više od jednog sata." Primetila je da je Ninijan gleda; zar je moguće da svi znaju kako su njih dvoje nekada bili ljubavnici? "A ti?" upitala je Ninijan. "Idem kod Nimui. Biću joj potrebna." Ali Nimui nije bila u svojoj sobi u Kući Devojaka, niti bilo gde drugde u kući, niti, kada je Morgana požurila kroz dvorišta mokra od kiše, u kući gde je živela izdvojena sa Ravenom. Nije je bilo ni u hramu, a jedna od sveštenica na dužnosti rekla je Morgani da je Nimui odbila i hranu i vino, pa čak i kupanje. Morgana je osećala kako strašna strepnja u njoj raste sa svakim bleskom munje, i pozvala je sve iz hrama da tragaju; ali pre nego što su i počeli, stigla je Ninijan, potpuno bleda, a pratili su je ljudi poslati da provere hoće li Kevin umreti onako kako je Morgana odredila. "Šta je bilo?" upitala je Morgana ledenim glasom. "Zašto moja presuda nije izvršena?"
"Ubijen je jednim udarcem, Gospo od Jezera", šapnula je Ninijan, "ali u istom trenutku sa neba se sručila munja i pogodila ogromni hrast - naprosto ga je rascepila. Sada u svetom hrastu stoji ogromna pukotina, od neba do zemlje..." Morgana je osetila da joj se grlo steglo. Ništa čudno, sa olujom uvek dolaze i munje, i uvek udaraju najvišu tačku. Ali da se to desi u istom satu kada je Kevin predskazao smrt Avalona... Opet se stresla, ali se brzo obgrlila ispod ogrtača kako je drugi ne bi videli da drhti. Kako da predstavi ovaj znak, jer svakako je bio znak, osim kao potvrdu skorog uništenja Avalona? "Bog je pripremio mesto za izdajnika. Sahranite ga, onda, u pukotinu u hrastu..." Naklonili su se i otišli, kroz grmljavinu i pljusak, i Morgana je, uznemirena, shvatila da je zaboravila na Nimui. Sada je prekasno, rekao je neki glas u njoj. Našli su je u podne, baš kad se posle oluje pojavilo sunce; plutala je u trsci na Jezeru. Dugačka kosa bila joj je rasuta po površini kao vodeno bilje, a Morgana, ošamućena od bola, nije mogla da žali što Kevin nije otišao sam u senovitu zemlju iza smrti. 12. Tokom mračnih dana posle Kevinove smrti, Morgana je često pomišljala na to da ju je Boginja zaista odabrala da uništi vitezove Okruglog stola. Ali zašto je odlučila da uništi i Avalon? Starim. Ravena je mrtva, i Nimui, koja je trebalo da bude Gospa podle mene. A Boginja nije položila ruku ni na koga drugog da joj bude proročica. Kevin leži sahranjen u hrastu. Šta će sada biti sa Avalonom? Činilo joj se da se svet talasa, da iza magle traje sve veće ubrzanje. Niko osim nje i nekoliko najstarijih sveštenica nije mogao da otvori prolaz kroz maglu, a i one su imale malo razloga da pokušavaju. Ponekad bi se desilo da iziñe na otvoreno i da ne vidi ni sunce ni mesec, i tada bi znala da je zalutala preko granica vilinske zemlje; ali mogla je samo ponekad da nasluti vilinski narod meñu drvećem, i nije ni pokušavala da potraži kraljicu. Pitala se da ih nije Boginja napustila, jer neke devojke iz Kuće Devojaka vratile su se u svet, a druge su zalutale u vilinsku zemlju i nikada se nisu vratile. Boginja se poslednji put pojavila na ovom svetu kada je nosila Gral kroz Arturovu dvoranu u Kamelotu, pomislila je Morgana, a onda se, zbunjena, upitala je li Boginja zaista nosila Gral, ili su to samo ona i Ravena stvorile priviñenje. Prizvala sam Boginju i našla je u sebi. Znala je da više nikada neće moći da se obrati za utehu ili savet nikom drugom doli sebi. Nije bilo sveštenica niti proročica, ni druida niti savetnika, niti Boginje da joj se obrati; niko nije postojao sem nje, a nju nije imao ko da vodi. Povremeno je, po navici koja je trajala čitavog života, pokušavala da prizove lik Boginje da je posavetuje, ali ne bi videla ništa, osim ponekad Igrenu - ne postariju, pobožnu Uterovu udovicu, nego mladu i lepu majku koja joj je prva natovarila ovaj teret, koja joj je naredila da se stara o Arturu, a kasnije je prepustila Vivijeni. Povremeno bi videla i Vivijen, koja ju je poslala u postelju Rogatom, ili Ravenu, koja ju je podržavala u velikom trenutku prizivanja. One su Boginja. I ja sam Boginja. Druga ne postoji. Nije joj više bilo stalo do gledanja u magijsko ogledalo, ali povremeno bi, po mladom mesecu, odlazila da pije sa izvora i da pogleda u vodu. Ali videla je samo nagoveštaje koji bi je mučili: vitezove Okruglog Stola kako jašu na sve strane, prateći snove i nagoveštaje vizije i Vida, ali niko nije našao pravi Gral. Neki su zaboravili pohod i pošli u potragu za pustolovinama; drugi su naišli na pustolovinu veću nego što im odgovara, pa su poginuli; treći su činili dobra dela, a neki zla. Jedan ili dvojica, u prodornoj viziji vere, sanjali su svoj Gral i tako su umrli. Drugi su, prateći poruke sopstvenih vizija, pošli na hodočašće u Svetu Zemlju; a neki su se, zahvaćeni vetrom koji je duvao širom zemlje, povukli u samoću i pustinjački život, tražeći, u grubim pećinama i kolibama, život ćutanja i pokajanja - ali kakve vizije su im dolazile, jesu li videli Gral ili nešto drugo, Morgana nije znala, niti ju je zanimalo. Nekoliko puta je na trenutak ugledala poznato lice. Videla je Mordreda u Kamelotu, kraj
Artura. I Galahada je videla, kako traga za Gralom; ali potom ga više nije videla, i pitala se je li ga potraga odvela u smrt. A jednom je videla Lanseleta, polunagog, umotanog u životinjske kože, dugačke i čupave kose, bez oklopa i mača, kako trči kroz šumu, i u njegovim očima razabrala je sjaj ludila; pa, i pretpostavljala je da ovakva potraga može da dovede samo do ludila ili očajanja. Ipak, tražila ga je ponovo u ogledalu, svakog mladog meseca, ali dugo nije imala uspeha. Potom ga je videla kako spava, nag i izubijan, negde na slami, a oko njega su se dizali zidovi tamnice... a onda ga više nije videla. Oh, bogovi, i on je nestao... kao i toliki Arturovi vitezovi... Gral stvarno nije bio blagoslov za Arturov dvor, nego kletva... I to sa pravom, kletva izdajniku koji je hteo da ga ukalja... A sada je zauvek nestao iz Avalona. Morgana je dugo verovala da je Boginja uzela Gral i odnela ga u obitavališta Bogova, kako ljudi više ne bi mogli da ga ukaljaju, i bila je time zadovoljna; bio je uprljan hrišćanskim vinom, koje nije samo vino nego i krv, i ona ne bi imala predstavu kako da ga ponovo očisti. Iz spoljašnjeg sveta dopirao je šapat, preko starog bratstva sveštenika koji su navraćali u Avalon; neki od njih su bili hrišćani, od one stare vrste koja je nekada služila Bogu zajedno sa druidima, čvrsto uvereni da je Hrist nekada obitavao u Avalonu i da se tu učio mudrosti. Sada, bežeći pred sve većom snagom novih hrišćana, koji su želeli da unište sve vere sem svoje, dolazili su u Avalon, i Morgana je od njih čula ponešto o Gralu. Sveštenici su govorili da je to zaista pehar iz koga je Hrist pio na Poslednjoj Večeri, i da je pehar odnesen na nebesa, kako se više nikada ne bi pojavio na svetu. Ipak, govorkalo se i da je viñen na onom drugom ostrvu, Inis Vitrinu, kako svetluca u dubinama njihovog izvora, onog istog izvora koji je na Avalonu sveto ogledalo Boginje; i stoga su sveštenici na Inis Vitrinu počeli da ga zovu Izvor Pehara. A pošto su stari sveštenici proveli neko vreme u Avalonu, Morgani su počeli da dolaze glasovi kako je Gral viñan, povremeno, nad njihovim oltarom. To mora da je volja Boginje. Oni ga neće okaljati. Ali nije znala je li Gral zaista tamo, u drevnoj crkvi hrišćanskog bratstva... koja je sagrañena tačno na mestu crkve na drugom ostrvu, tako da se čak govorilo kako, kad se magla proredi, drevni bratstvenici Avalona mogu da čuju monahe kako pevaju u njihovoj crkvi na Inis Vitrinu. Morgana se setila onog dana kada se magla istanjila i propustila Gvenvir u Avalon. Vreme je na Avalonu sada čudno teklo. Morgana nije znala je li prošla godina i jedan dan, koliko su se vitezovi zarekli da tragaju, i ponekad joj se činilo da su u spoljašnjem svetu morale proteći godine... Dugo je mislila na reči koje je izgovorio Kevin: ...magle se sklapaju nad Avalonom. A onda, jednog dana, bila je pozvana na obalu Jezera, ali nije joj trebao Vid da bi znala ko stoji u barci. Avalon je nekada bio i njegov dom. Lanseletova kosa sada je bila potpuno seda, a lice mršavo i izmoždeno, ali kada je iskočio iz čamca, uz jedva primetan trag one nekadašnje plesačke lakoće, prišla mu je i uhvatila ga za ruke, a na licu mu nije videla nikakav trag ludila. Pogledao ju je u oči, i odjednom je izgledalo kao da je ona nekadašnja Morgana, kada je Avalon bio hram pun sveštenica i druida, a ne usamljena zemlja skrivena u magli sa jedva šačicom ostarelih sveštenica, nekoliko matorih druida i gripicom napola zaboravljenih drevnih hrišćana. "Kako to da vreme ne utiče na tebe, Morgana?" upitao je on. "Sve se promenilo, čak i ovde, u Avalonu - pogledaj, čak je i kameni prsten skriven u magli!" "Oh, još je on tamo", rekla je Morgana, "mada bi neke od nas mogle i da se izgube ukoliko bi pošle ka njemu." I uz bol u srcu setila se dana - kako je to bilo davno! - kada je ležala sa Lanseletom u senci tog kamenja. "Mislim da će ipak jednog dana potpuno nestati u magli, kako ga nikada ne bi uništila ljudska ruka niti zub vremena. Nema više ko da služi kraj njega... čak se ni Beltanske vatre više ne pale u Avalonu, mada sam čula da se stari obredi održavaju u divljini Severnog Velsa i u Kornvolu. Mali narod neće dopustiti da stara vera umre dok su oni u životu.
Čudi me da si uspeo da doñeš ovamo, roñače." On se nasmešio - i sada je mogla da vidi tragove bola i jada - da, čak i ludila - oko njegovih očiju. "Pa, jedva da sam znao kuda dolazim, roñako. Sećanje me sve češće izdaje. Bio sam lud, Morgana. Bacio sam mač i živeo sam kao životinja u šumi, a onda sam neko vreme, ne znam koliko dugo, bio zarobljen u nekakvoj tamnici." "To sam videla", šapnula je. "Nisam znala šta to znači." "Nisam ni ja, a ne znam ni sad", rekao je Lanselet. "Sasvim malo se sećam tog vremena - to je Božji blagoslov, čini mi se, jer ne pamtim šta sam sve činio. Mislim da to nije bilo prvi put - bilo je prilika, tokom onih godina sa Elenom, kada nisam bio svestan šta činim..." "Ali sada ti je dobro", žurno ga je prekinula. "Hodi da doručkuješ sa mnom, roñače - prerano je za bilo šta drugo, ma iz kojih razloga da si došao." Pošao je za njom, i Morgana ga je povela u svoju kućicu; osim sveštenica koje su je služile, on je bio prva osoba koja je ušla u nju posle više godina. Čekala ih je riba iz Jezera, i lično ga je poslužila. "Ah, ovo je dobro", rekao je i bacio se na jelo - upitala se kada li se poslednji put setio da jede. Kosa mu je bila uredno očešljana kao i uvek, njegova kovrdžava kosa - sada potpuno seda, a imao je dosta sedih i u bradi - i bila je pažljivo podšišana, a ogrtač, mada istanjen i ofucan od putovanja, bio je iščetkan i čist. Video ju je kako gleda ogrtač i malo se nasmejao. "U stara vremena ne bih upotrebio ovaj ogrtač ni kao podlogu za sedlo", rekao je. "Izgubio sam svoj ogrtač, mač i oklop, ne znam gde - možda su mi ih oteli u nekoj rñavoj pustolovini, ili sam ih bacio obuzet ludilom. Znam samo da sam jednog dana čuo nekoga kako izgovara moje ime; bio je to jedan vitez - možda Lamorak, mada mi je sve još nejasno u sećanju. Bio sam preslab za put, ali, iako je on odjahao sutradan, počeo sam polako da se prisećam ko sam, a oni su mi dali odeću i pustili me da sedim za stolom i jedem nožem, umesto da mi bacaju otpatke u drvenom čanku..." Drhtavo, nervozno se nasmejao. "Čak i kada nisam znao da sam Lanselet, imao sam svoju prokletu snagu, i mislim da sam nekima od njih naudio. Čini mi se da sam izgubio veći deo te godine... sećam se samo sitnica, a uvek mi je bilo na umu da se ne odam da sam Lanselet, jer bih time osramotio i vitezove i Artura..." Zaćutao je, i Morgana je po onome što je prećutao nagañala koliko je izmučen. "Pa, polako sam dovoljno ojačao za put, a Lamorak je ostavio novac za konja i opremu. Ali veći deo te godine je tama..." Uzeo je još malo hleba i odlučno pokupio sa tanjira ostatke ribe. "Šta je bilo sa pohodom?" upitala je Morgana. "Stvarno, šta? Čuo sam ponešto", rekao je, "tu i tamo, tu i tamo, dok sam jahao po zemlji. Gaven se prvi vratio u Kamelot." Morgana je morala da se nasmeši. "On je uvek bio podložan promeni mišljenja, svakom veruje." "Osim kad je u pitanju Artur", rekao je Lanselet. "On je odaniji Arturu od bilo kog psa! A na putu ovamo sreo sam Gareta." "Dragi Garet, on je najbolji od svih Morgozinih sinova! Šta ti je rekao?" "Rekao je da je imao viziju", polako je kazao Lanselet, "koja mu je naložila da se vrati na dvor, da vrši dužnost prema kralju i zemlji i da ne gubi vreme u potrazi za priviñenjima svetih stvari. I dugo smo razgovarali, nagovarao me je da prekinem potragu za Gralom i da se vratim sa njim u Kamelot." "Čudi me da nisi pristao", rekla je Morgana. On se nasmešio. "I ja se čudim, roñako. A obećao sam da ću se vratiti čim budem mogao." Lice mu je iznenada postalo ozbiljno. "Garet mi je rekao da je Mordred sada uvek u kraljevoj blizini. A kada nisam hteo da se sa njim vratim na dvor, kazao mi je da bi za Artura bilo najbolje da pronañem Galahada i da ga smesta pošaljem u Kamelot, jer on ne veruje Mordredu i njegovom uticaju na Artura... izvini što loše govorim o tvom sinu, Morgana." "On mi je jednom rekao da Galahad neće doživeti da vlada... ali zakleo mi se, zavetom za koji ne verujem da bi ga pogazio, kako on neće imati udela u njegovoj smrti."
Lanselet je delovao uznemireno. "Video sam mnogo loših pustolovina koje se mogu desiti na ovom ukletom pohodu. Daj Bože da pronañem Galahada pre nego što upadne u neku od njih!" Nastupila je tišina. Znala sam duboko u srcu - zato je Mordred odbio da ide u potragu, pomislila je Morgana. Iznenada je shvatila da je odavno prestala da veruje kako će njen sin, Gvideon Mordred - ikada biti kralj. Pitala se kada je počela da se navikava na tu pomisao. Možda još onda kada je Akolon poginuo, a Boginja nije pružila ruku da zaštiti svog izabranika. Galahad će biti kralj, i biće hrišćanski kralj. A to bi moglo da znači da će ubiti Gvideona. Šta biva sa Kraljem Jelenom kada doraste mladi jelen? Ali ako su dani Avalona okončani, možda će Galahad moći mirno da sedne na presto, bez potrbe da ubija suparnike. Lanselet je spustio ostatak hleba sa medom i pogledao u ugao sobe. "Je li ono Vivijenina harfa?" "Da. Moju sam ostavila u Tintagelu. Ali pretpostavljam da ova pripada tebi po pravu nasleña, ako je želiš." "Ja više ne sviram, niti imam volje za to, Morgana. Sa pravom pripada tebi, kao i sve ostalo što je pripadalo mojoj majci." Morgana se setila reči koje su joj se zarile u srce - pre koliko vremena! - 'Voleo bih da ne ličiš toliko na moju majku, Morgana!' Sada u tom sećanju nije bilo bola, nego topline; Vivijen nije sasvim nestala sa sveta ako je nešto ostalo u njoj. "Sada nas je tako malo ostalo", nespretno je rekao Lanselet, "tako nas je malo koji se sećamo starih dana u Karleonu - čak i u Kamelotu..." "Artur je tamo", rekla je Morgana, "i Gaven, i Garet, i Kaj, i još mnogi drugi, dragi moj. I svakako se svakog dana pitaju gde je Lanselet. Zašto si ovde, a ne tamo?" "Rekao sam da me pamćenje izdaje - jedva sam i bio svestan da sam dospeo ovamo", rekao je Lanselet. "Ali sad kad sam tu, da te pitam - čuo sam da je Nimui bila ovde." Morgana se setila: sama mu je to rekla, jednom, kada je kazao kako je njegova kćer u manstiru gde je nekada bila i Gvenvir. "Hteo bih da znam šta je bilo sa njom - je li dobro, je li postala sveštenica?" "Žao mi je", rekla je Morgana. "Izgleda da za tebe imam samo loše vesti - Nimui je umrla, pre godinu dana." Nije htela da mu kaže ništa više. Lanselet nije znao ništa o Merlinovoj izdaji, niti o Nimuinoj poseti dvoru. Samo bi ga ražalostilo kad bi saznao. Nije postavljao pitanja; jedino je duboko uzdahnuo i oborio pogled. "A beba, mala Gvenvir, ona se udala, u Bretanji je, a Galahad je nestao u pohodu. Nikada nisam upoznao svoju decu. Nisam ni pokušavao - činilo mi se da su oni jedino što mogu da dam Eleni, i zato sam joj ih potpuno prepustio, čak i dečaka. Putovao sam sa Galahadom kada je prvi put pošao u Kamelot, i za tih deset dana puta upoznao sam ga bolje nego za prethodnih šesnaest godina. Mislim da bi od njega bio dobar kralj, ako to doživi..." Pogledao je Morganu, gotovo molećivo; znala je da čezne za umirenjem, ali nije imala čime da ga teši. "Ako poživi, biće dobar kralj", rekla je, "ali mislim da će biti hrišćanski kralj." Na trenutak joj se učinilo da su zvuci Avalona oko nje zamrli, kao da su čak i talasi na Jezeru i šaputanje trske zaćutali kako bi je bolje čuli. "Ako preživi potragu za Gralom - ili je napusti ipak će sveštenici imati najviše uticaja na njega, i u čitavoj zemlji postojaće samo jedan Bog i jedna vera." "Zar bi to bilo tako strašno, Morgana?" tiho je upitao Lanselet. "Hrišćanski Bog donosi duhovnu obnovu - zar je to loše, kad je čovečanstvo već zaboravilo Misterije?" "Nisu ih zaboravili, nego su im bile suviše složene. Želeli su Boga koji će se starati o njima, koji neće zahtevati od njih da se prosvećuju, koji će ih prihvatiti takve kakvi jesu, sa svim gresima, i koji će ih osloboditi grehova ako se pokaju. On nije takav, nikada neće biti, ali to je, izgleda, jedini način na koji neprosvetljeni mogu da pojme Boga." Lanselet se gorko osmehnuo. "Možda je vera koja zahteva da svaki čovek iz života u život radi na svom spasenju zaista suviše zahtevna za ljude. Oni ne žele da čekaju Božju pravdu, nego da je vide odmah. A taj mamac su im obećali ovi novi sveštenici." Morgana je znala da je to tačno i ljutito je pognula glavu. "A pošto njihovo viñenje Boga
oblikuje njihovu stvarnost, tako će i biti - Boginja je bila stvarna dok su je ljudi poštovali i stvarali je u sebi. Sada će stvarati u sebi Boga kakvog misle da žele - onakvog kakvog, možda, i zaslužuju." Pa, tako mora biti, jer kako čovek vidi stvarnost, ona takva i postaje. Dok su drevni Bogovi, i Boginja, smatrani za davaoce života i pomagače, takva je bila i priroda; a kada su sveštneici naučili ljude da prirodu smatraju za zlu, tuñinsku, neprijateljsku, a stare Bogove za demone, svi će i postati takvi, napajajući se iz onog dela čoveka koga žele da se odreknu, umesto da puste da ih vodi. Slučajno se setila nečega što je pročitala u knjigama Urijensovog kućnog sveštenika u Velsu. "I tako će svi ljudi postati baš onakvi kao što je rekao neki apostol. Kazao je da će u Kraljevstvu Božjem svi biti evnusi... mislim da ne bih želela da živim u takvom svetu, Lanselete." Umorni vitez je uzdahnuo i odmahnuo glavom. "Ne bih ni ja, Morgana. Ali možda će takav svet biti jednostavniji od našeg i biće lakše znati šta treba da se radi. Zato sam i došao da tražim Galahada, jer mada će biti hrišćanski kralj, mislim da će biti bolji od Mordreda..." Morgana je stegla pesnice, skrivene rukavima. "Nisam ja Boginja! Nije - nije na meni da odlučujem! Došao si da ga tražiš ovde, Lanselete? On nikada nije bio jedan od nas. Moj sin, Gvideon - Mordred - odrastao je u Avalonu. Ako bi napustio Arturov dvor, možda bi došao ovamo. Ali Galahad? On je pobožan kao i Elena - gadilo bi mu se da stupi nogom na ovaj svet veštica i vila!" "Ali rekao sam ti da nisam ni znao da sam stigao ovamo", odvratio je Lanselet. "Hteo sam da odem na Inis Vitrin i Ostrvo sveštenika, jer sam čuo glasine o magijskom svetlu koje se pojavljuje u njihovoj crkvi, i da su dali novo ime svom izvoru. Čuo sam da se sada zove Izvor Pehara - mislio sam da je Galahad možda pošao tamo. Ovamo me je dovela samo davna navika." Pogledala ga je u oči i ozbiljno upitala: "Šta ti misliš o ovoj potrazi, Lanselete?" "Zaista ne znam, roñako. Kada sam pošao, bilo je kao i kada sam krenuo da ubijem Pelinorovog zmaja - sećaš li se toga, Morgana? Niko od nas nije verovao u njega, ali na kraju sam ga ipak pronašao i ubio. A stvarno znam da je nešto veoma sveto došlo u Kamelot onoga dana kad smo videli Gral." Kada je zaustila da nešto kaže, silovito ju je prekinuo. "Nemoj mi reći da mi se pričinilo, Morgana - nisi bila tamo i ne znaš kako je izgledalo! Prvi put sam osetio da negde postoji Misterija koja je iznad života. I zato sam pošao u potragu, mada je deo mene mislio da je to ludilo - i neko vreme sam jahao sa Galahadom, i činilo mi se da je njegova vera podsmevanje mojoj, jer on je bio tako čist i njegova vera tako lepa i jednostavna, a ja sam bio star i nečist..." Lanselet se zagledao u pod, i primetila je da guta knedlu. "Zato smo se, na kraju, i rastali, da ne bih uništio tu blistavu veru... a onda ne znam kuda sam išao, jer su mi se na um spustile magla i tama, i činilo mi se da Galahad svakako... mora znati sve moje grehe i da me sigurno prezire." Uzbuñeno je podigao glas, i Morgana je na trenutak u njegovim očima primetila nezdravi sjaj, baš kao kod onog nagog čoveka koji je jurio šumom. "Nemoj misliti na to, mili", brzo je rekla. "To je završeno." On je duboko, drhtavo uzdahnuo i videla je da mu se oči smiruju. "Moj pohod je sada da nañem Galahada. Ne znam šta je on video - možda anñela - niti zašto je zov Grala u nekome odjeknuo tako snažno, a u nekome jedva. Od svih prisutnih vitezova, mislim da jedino Mordred nije video ništa, ili je ćutao o onome što je video." Moj sin je odrastao u Avalonu; njega ne može da zavara magija Boginje, pomislila je Morgana i već je zaustila da objasni Lanseletu šta je video - i on je u ranoj mladosti učio u Avalonu i ne bi smeo da misli o tome kao o nekoj hrišćanskoj misteriji. No, kad je opet čula onaj neobični prizvuk u Lanseletovom glasu, pognula je glavu i oćutala. Boginja mu je dala utešnu viziju; ne bi bilo pravedno uništiti je objašnjenjima. To je želela, na tome je radila. Artur je izdao Boginju, a Boginja je rasula njegovo bratstvo na vetru koji duva iz njenog svetilišta. A najcrnja ironija tek je usledila: njena najsvetija vizija podstakla je najdublju legendu hrišćanske vere. Na kraju mu je ipak pružila ruku. "Lanselete, ponekad verujem da nije važno šta činimo. Bogovi nas pokreću po svojoj volji, bez obzira na to
šta mi mislimo da činimo. Mi smo samo njihove igračke." "Da sam to verovao", odvratio je Lanselet, "poludeo bih jednom zauvek." Morgana se tužno nasmešila. "A je bih poludela da nisam verovala u to. Ja moram da verujem da nisam imala moć da postupim drugačije." ...Moram verovati da nikada nisam imala mogućnost izbora... mogućnost da odbijem proglašenje za kralja, mogućnost da ubijem neroñenog Mordreda, mogućnost da odbijem kada me je Artur dao Urijensu, mogućnost da se ne upletem u Avalohovu smrt, mogućnost da zadržim Akolona... mogućnost da poštedim Kevina Harfistu izdajničke smrti, i Nimui... "A ja moram da verujem", rekao je Lanselet, "da čovek ima moć da upozna ono što je ispravno, da odabere izmeñu dobra i zla i da zna da je taj izbor važan..." "Oh, da, ako zna šta je dobro. Ali zar ti se ne čini, roñače, da na ovom svetu zlo uvek ima masku dobrog? Ponekad mi se čini da Boginja udešava da sve loše izgleda ispravno, i da jedino što možemo..." "Pa, u tom slučaju Boginja je zla baš koliko sveštenici tvrde!" "Lanselete", nagnula se prema njemu, "nikada nemoj kriviti sebe. Radio si ono što si morao! Veruj samo da ti je to bila odreñena sudbina..." "Ne, jer bih se smesta ubio, kako Boginja više ne bi mogla da me koristi za novo zlo", silovito je rekao Lanselet. "Morgana, ti imaš Vid, a ja ne mogu... ne mogu da verujem da je volja Božja da Artur i njegov dvor padnu Mordredu u ruke! Rekao sam ti da sam došao ovamo zato što me pamćenje izdaje. Ne razmišljajući, pozvao sam barku Avalona i došao ovamo, ali, znaš, mislim da sam možda postupio bolje nego što sam bio svestan. Ti, koja imaš Vid, možeš da pogledaš u ogledalo i da mi kažeš kuda je Galahad otišao! Spreman sam i da izazovem njegov gnev i da mu naredim na napusti pohod i vrati se u Kamelot..." Zemlja kao da je zadrhtala pod Morganinim nogama. Jednom je neoprezno stala u baricu živog peska i osetila je kako blato podrhtava i klizi u stranu; i ovo je bilo tako, i znala je da mora smesta da se baci na sigurno tle... čula je sebe da govori, kao iz veike daljine. "Zaista ćeš se vratiti u Kamelot sa svojim sinom, Lanselete..." i istovremeno se pitala otkuda hladnoća koja kao da joj isisava život iz tela. "Pogledaću u ogledalo tebe radi, roñače. Ali ja ne poznajem Galahada i možda neću videti ništa što bi ti pomoglo." "Ipak, reci mi da ćeš učiniti ono što možeš", molio je Lanselet. "Kazala sam da ću pogledati u ogledalo. Ali sve će biti po volji Boginje. Hodi." Sunce je već bilo visoko, i dok su išli niz breg prema Svetom Kladencu, nad glavama im je graknuo gavran. Lanselet se prekrstio zbog lošeg predznaka, a Morgana je podigla glavu. "Šta veliš, sestro?" U umu je začula Ravenin glas. Nemoj se bojati. Mordred neće ubiti Galahada. A Artur će ubiti Mordreda. "Znači, Artur će još biti Kralj Jelen..." Lanselet se okrenuo i zapiljio u nju. "Šta si rekla, Morgana?" Ne na Sveti Kladenac, rekla je Ravena u njenom umu. Idi u kapelu, i to odmah. Vreme je. "Kuda idemo?" upitao je Lanselet. "Jesam li zaboravio put do Svetog Kladenca?" Morgana je podigla glavu i shvatila da su ih koraci odveli ne do Svetog Kladenca nego do male kapele gde je drevno hrišćansko bratstvo držalo svoje službe. Pričali su da je izgrañena kada je drevni Josif pobo svoj štap u zemlju na bregu zvanom Verial. Pružila je ruku i uzela jedan izdanak Svetog Trna; ubo ju je do kosti. Ne znajući tačno šta čini, pružila je ruku i označlila Lanseletovo čelo mrljom krvi. On ju je zapanjeno pogledao. Čula je sveštenike kao tiho pevaju: Kyrie eleison, Christe eleison. Tiho je ušla i samu sebe začudila kad je kleknula. Kapela je bila puna magle, i Morgani se činilo da kroz nju nazire onu drugu kapelu, onu na Inis Vitrinu, i da čuje i njihove glasove kako pevaju Kyrie eleison, a čuli su se i ženski glasovi; da, to mora da je na Inis Vitrinu, jer u kapeli na Avalonu nema žena, ovo mora da su monahinje iz njihovog manastira. Na trenutak joj se učinilo da kraj nje kleči Igrena i da čuje njen glas, jasan i blag, kako peva Christe eleison. Sveštenik je
bio za oltarom, a onda joj se učinilo da je i Nimui tamo, sa zlatnom kosom puštenom niz leña, lepa i ljuka kao Gvenvir dok je bila mlada devojka u manastiru. No, umesto stare, divlje ljubomore, Morgana ju je sad posmatrala puna ljubavi prema toj lepoti... magla se zgusnula; jedva je videla Lanseleta koji je klečao kraj nje, ali pred njom je, pred oltarom one druge kapele, klečao Galahad, podignutog blistavog lica, a na njemu se odražavao sjaj... i znala je da i on vidi kroz maglu, da vidi kapelu u Avalonu, u kojoj se nalazi Gral... Čula je iz druge kapele zvonjavu malih zvona, i čula je... nikada nije utvrdila koga sveštenika, ovog ovde u Avalonu, ili onog na Inis Vitrinu... ali u njenom umu to je bio blagi Talesinov glas... i mrmljao je: "Jer te noći u kojoj je Hrist izdat, naš Gospod uze pehar i blagoslovi ga, i reče: Svi pijte odavde, jer ovo je moja krv koju ću proliti vas radi. Kad god pijete iz njega, uvek me se sećajte." Videla je senku sveštenika koji je podigao pehar za misu, ali to je bila i Devica Grala, Nimui... ili je to ona sama prinosila pehar njegovim usnama? Lanselet je jurnuo napred, vičući: "Ah, svetlost! Svetlost!" i pao je na kolena, zaklanjajući oči rukama, a onda se nagnuo još napred i pao ničice na pod. Pod dodirom Grala, lice mladića u senci postalo je jasno, čvrsto, stvarno, i magla je nestala; Galahad je klečao i pio iz pehara. "Jer kao što grožñe sa mnogog čokota biva ceñeno da bi dalo jedno vino, tako se mi spajamo u ovoj žrtvi i postajemo Jedno sa Velikom Svetlošću koja je beskonačna..." I dok je blistao od zanosa, osvetljen nezemaljskim svetlom, on je duboko udahnuo u potpunoj radosti i pogledao pravo u svetlo. Pružio je ruke da uzme pehar... i pao napred, skljokavši se na pod kapele, i ostao je tamo, ne mičući se. Dodirnuti svete stvari bez pripreme donosi smrt... Morgana je videla Nimui - ili je to bila ona sama? - kako pokriva Galahadovo lice belim velom. A onda je Nimui nestala, a pehar je ostao na oltaru, običan zlatni pehar Misterija, bez nezemaljskog svetla... nije bila sigurna da je svetla uopšte i bilo... sve je bilo optočeno maglom. A Galahad je ležao mrtav na podu kapele u Avalonu, hladan i nepomičan kraj Lanseleta. Dugo je prošlo dok se Lanselet nije promeškoljio, i kada je podigao hlavu, Morgana je videla da mu je lice osenčeno tragedijom. "A ja nisam bio dostojan da ga pratim", šapnuo je. "Moraš ga vratiti u Kamelot", blago je rekla Morgana. "On je okončao potragu za Gralom - ali to je bila njegova poslednja potraga. Nije mogao da podnese tu svetlost." "Nisam mogao ni ja", šapnuo je Lanselet. "Gledaj, svetlost mu je još na licu. Šta li je video?" Polako je odmahnula glavom, osećajući kako joj se ruke ježe. "Ni ti ni ja nikada to nećemo saznati, Lanselete. Znam samo da je umro sa Gralom na usnama." Lanselet je pogledao oltar. Sveštenici su se tiho udaljili, ostavljaući Morganu samu sa mrtvim i živim vitezom; a pehar, optočen maglom još je blistao. Lanselet je ustao. "Da. A ovo će se vratiti sa mnom u Kamelot, kako bi svi znali da je potraga okončana... i da vitezovi više ne bi ginuli i ludeli u potrazi za nepoznatim." Zakoračio je ka oltaru gde je Gral blistao, ali Morgana ga je čvrsto obgrlila i zadržala. "Ne! Ne! To nije za tebe! Oborio te je i jedan pogled na njega! Dodirnuti svete stvari bez pripreme donosi smrt..." "Onda ću umreti", rekao je on, ali čvrsto ga je držala, i uskoro je ostetila da se on predaje. "Zašto, Morgana? Zašto mora da se nastavi potraga koja donosi smrt?" "To ne", rekla je Morgana. "Potraga za Gralom je završena. Ti si pošteñen da bi se vratio u Kamelot i rekao im to. Ali ne možeš ga vratiti u Kamelot. Nijedan čovek ne može ga zadržati. Oni koji ga traže iz vere..." Slušala je sopstveni glas, mada nije znala šta će reći sledeće, "oni će ga naći, ovde, van sveta smrtnika. Ali ako bi se vratio sa tobom u Kamelot, pao bi u ruke sveštenicima i postao bi im oruñe..." Osećala je da joj je glas pun suza. "Preklinjem te, Lanselete. Ostavi ga ovde, u Avalonu. Neka na ovom novom svetu, bez magije, ostane makar jedna Misterija koju sveštenici ne mogu da opišu i objasne jednom zauvek, koju ne mogu da uguraju u
svoju uskogrudu dogmu o onome što jeste i što nije..." Glas joj se slomio. "U danima koji dolaze, sveštenici će govoriti ljudima šta je dobro, a šta loše, šta da misle, za šta da se mole, šta da veruju. Ne vidim sve do kraja - možda je čovečanstvu potrebno razdoblje tame kako bi umeli da jednog dana cene blagoslov svetla. Ali u toj tami, Lanselete, neka bude makar jedna iskra nade. Gral je jednom bio u Kamelotu. Neka sećanje na taj dogañaj nikada ne bude pokvareno njegovim zarobljavanjem na nekom ovozemaljskom oltaru. Ostavi jednu Misteriju i jedan izvor vizija koji će ljudi moći da prate..." Čula je kako joj glas postaje promukao sve dok nije ličio na kreštanje poslednjeg gavrana. Lanselet se duboko naklonio pred njom. "Morgana, ili jesi li ti zaista Morgana? Mislim da ne znam ko si ni šta si. Ali to što govoriš je istina. Neka Gral ostane zauvek u Avalonu." Morgana je podigla ruku, i mali narod Avalona prišao je da podigne Galahadovo telo, ćutke ga ponevši ka barci Avalona. Držeći i dalje Lanseleta za ruku, Morgana je sišla na obalu i pogledala telo položeno u čamac. Na trenutak joj se učinilo da tamo leži Artur, a onda se vizija zatalasala i nestala, i to je bio samo Galahad, sa onim nezemaljskim mirom i ozarenošću na licu. "Poći ćeš sada u Kamelot sa svojim sinom", tiho je rekla Lanseletu, "ali ne onako kako sam prorekla. Mislim da nam je Vid dat da nam se podsmeva - vidimo ono što Bogovi žele da vidimo, ali nikada ne znamo šta to znači. Mislim da više nikada neću koristiti Vid, roñače." "Daj Bože." Lanselet ju je uhvatio za obe ruke i sagnuo se da ih poljubi. "I tako se konačno rastajemo", tiho je rekao. I tog časa, iako je rekla da više ne želi Vid, videla je u njegovim očima ono što je on video dok ju je gledao - devicu sa kojom je ležao u kamenom prstenu i koju je odbio iz straha pred Boginjom; ženu kod koje je otišao kada je poludeo od želje, pokušavajući da izbriše krivicu zbog ljubavi prema Gvenvir i Arturu; ženu koju je video, bledu i strašnu, kako bakljom osvetljava njega i Elenu u krevetu; a sada mračnu, tihu Gospu, tamnu i pod svetlošću, koja je podigla njegovog sina od Grala i zamolila ga da ostavi pehar zauvek van sveta. Nagnula se da ga poljubi u čelo. Reči nisu bile potrebne; oboje su znali da je to konačni oproštaj i blagoslov. Dok se on polako okretao i ulazio u magijsku barku, Morgana je gledala njegova opuštena ramena i sjaj zalazećeg sunca u njegovoj kosi. Sada je bila potpuno seda; Morgana se setila kako je izgledala u njegovim očima. I ja sam stara, pomislila je. I sada je znala da više nikada neće videti kraljicu u vilinskoj zemlji. Sada sam ja kraljica. Nema Boginje do te, a ja sam ona... A ipak, van svega postoji ona, i ona je u Igreni, i u Vivijen, i u Morgozi, i u Nimui, i u kraljici. A one žive u meni, kao i ona... I u Avalonu će živeti zauvek. 13. Daleko na severu, u zemlju Lotiju, vesti o potrazi za Gralom bile su retke i nepouzdane. Morgoza je čekala na povratak svog mladog ljubavnika, Lamoraka. A onda, pola godine kasnije, stigla je vest da je poginuo tokom potrage. On nije prvi, pomislila je Morgoza, a ni poslednji koji će izgubiti život u tom čudovišnom ludilu, u potrazi za nečim nepoznatim! Oduvek sam smatrala da su sve vere i Bogovi neka vrsta ludila. Pogledaj dokle su doveli Artura! A sada su mi uzeli Lamoraka, još tako mladog! Pa, sad ga više nije bilo, i mada joj je nedostajao i uvek će joj nedostajati, na neki način - bio je uz nju duže od bilo kog drugog, osim Lota - ne sme se prepustiti starosti i samoći. Pažljivo se pogledala u svom starom, bronzanom ogledalu, obrisala tragove suza, a onda se ponovo ogledala. Mada više nije imala onu zrelu lepotu zbog koje joj je Lamorak, opčinjen, pao pred noge, i dalje je bila lepa žena; u zemlji ima dovoljno muškaraca, i nije ih sve zahvatilo ludilo potrage. Ona je bogata, kraljica je, i ima svoja ženska oružja - još je lepa, ima sve zube, mada sada već mora da zatamnjuje obrve i trepavice... postale su nekako pepeljaste. Pa, muškaraca će uvek biti; svi su oni budale, i pametna žena može da radi sa njima šta želi. Ona nije budala kao Morgana, da se
uzbuñuje oko odanosti i vrline, niti cmizdravi idiot kao Gvenvir, da misli samo na svoju dušu. Povremeno bi do nje doprla poneka priča o pohodu, i svaka je bila sve bajkovitija od prethodne. Čula je da je Lamorak stigao do Pelinorovog zamka, privučen starim glasinama o magijskoj činiji koja se čuva u kripti ispod dvorca, i tu je umro, uzviknuvši da Gral lebdi pred njim u rukama device, u rukama njegove sestre, Elene, onakve kakva je bila kao dete... Često se pitala šta je zaista video. Iz zemalja oko rimljanskog zida stigla je priča da je Lanselet zatočen kao ludak negde u zemljama starog ser Ektorijusa, i da se niko ne usuñuje da to javi kralju Arturu; potom je čula da ga je brat, Bors, našao i poznao, i da se tada Lanselet oporavio i odjahao dalje, da li u dalju potragu ili natrag u Kamelot - niti je znala niti ju je zanimalo. Možda će sreća urediti da i on umre u potrazi, pomislila je; inače bi ga želja za Gvenvir opet odvukla kod Artura i na njegov dvor. Samo njen razumni Gvideon nije pošao u potragu, nego je ostao u Kamelotu, blizu Artura. Da su i Garet i Gaven imali dovoljno pameti da tako učine! Konačno je jedan njen sin došao na mesto kraj Artura koje mu pripada. Imala je još jedan način da sazna šta se dešava. Vivijen joj je rekla, dok je bila devojka u Avalonu, da nema strpljenja ni istrajosti da bude posvećena u Misterije; sada je znala da je Vivijen bila u pravu - ko bi poželeo da protraći život na tako nešto? Mnogo godina je verovala da su joj vrata magije i Vida zatvorena, osim nekoliko sitnih trikova koje je sama naučila. A onda, kada je prvi put upotrebila čaroliju da sazna ko je Gvideonov otac, počela je da shvata da je magija tu, nadohvat ruke, i da joj je potrebna samo volja; nisu potrebna ni složena druidska pravila i ograničenja, niti laži o Bogovima. To je jednostavno deo života, blizak i pristupačan, ni u kakvoj vezi ni sa dobrim ni sa zlim, nego na raspolaganju svakom ko je dovoljno voljan i spreman da ga upotrebi. Svi oni koji se pretvaraju da veruju, mislila je, samo pokušavaju da zadrže izvor moći u svojim rukama. Ali ja sam ih stekla sama i slobodna, ne vezujući se nikakvim zavetima u pogledu načina njihove upotrebe. I tako je ove noći, zatvorena da joj sluge ne bi smetale, počela sa pripremama. Osetila je bezlično sažaljenje nad belim psom koga je dovela, i trenutak iskrenog gañenja kad mu je presekla grkljan i podmetnula posudu da uhvati krv; ali, na kraju krajeva, to je njen pas, isto kao i svinja ubijena da bi se našla na trpezi, a moć prolivene krvi snažnija je i neposrednija od moći nakupljene dugim molitvama i pravilima Avalona. Kraj ognjišta je ležala jedna služavka, drogirana i spremna; ovog puta je odabrala takvu koja joj ništa ne znači i koja joj, zapravo, i nije potrebna. Naučila je to kada je poslednji put stvarala ovu magiju. Sa žaljenjem se setila kako je tada izgubila dobru predilju; ova barem nikome neće nedostajati, čak ni kuvaru koji ima bar petšest suvišnih pomoćnica. I dalje su joj pomalo smetale neke pojedinosti priprema. Krv kojom je označila ruke i čelo bila je neprijatno lepljiva, ali činilo joj se da gotovo vidi kako iz nje, nalik na dim, bujaju mali mlazevi moći. Mesec se na nebu pretvorio u najtanji srp, i znala je da je spremna ona koja u Kamelotu čeka na njen poziv. Istog časa kada je mesec prešao u odgovarauću četvrt neba, prolila je ostatak krvi u vatru i tri puta glasno pozvala. "Morag! Morag! Morag!" Drogirana žena kraj ognjišta - Morgoza se neodreñeno prisetila da joj je ime Beka, ili nešto slično - promeškoljila se, u očima joj se pojavila svest i dubina, i na trenutak, dok se budila, izgledalo je da nosi otmenu odeću Gvenvirinih sluškinja. I glas joj više nije bio grubo narečje priglupe seoske devojke, nego negovani govor dvorske dame sa juga. "Tu sam, na raspolaganju. Šta želš od mene, Kraljice Tame?" "Pričaj mi o dvoru. Šta je sa kraljicom?" "Veoma je usamljena otkako je Lanselet otišao, ali često dovodi kod sebe mladog Gvideona. Čuli su je da govori kako joj je on kao sin koga nikada nije imala. Mislim da je i zaboravila da je on sin kraljice Morgane", rekla je devojka, otmenim jezikom, tako različitim od onoga kojim se koristila praznoglava devojka grubih ruku u bezobličnoj odeći.
"Da li još stavljaš u njeno večernje vino onaj lek?" "Nema više potrebe, kraljice moja", rekao je tuñinski glas kroz devojku. "Kraljica nije imala mesečnicu već više od godinu dana, i zato sam prestala da joj dajem lek. Kralj ionako vrlo retko dolazi u njenu postelju." Znači, Morgozin poslednji strah sada je mogao da prestane - plašila se da će na neki način, uprkos svemu, Gvenvir roditi dete u poznim godinama i time ugroziti Gvideonov položaj na dvoru. Doduše, kraljevi podanici nikada ne bi prihvatili dete za kralja, pogotovo posle dugih i mirnih godina Arturove vladavine. A ni Gvideon, pretpostavljala je, ne bi se ustezao da okonča život malom, neželjenom suparniku. Ali bolje je ne rizikovati; sam Artur izbegao je njenu i Lotovu zaveru u detinjstvu, i doživeo je da ga krunišu. Predugo sam čekala. Lot je trebalo pre mnogo godina da postane kralj ove zemlje, a ja bih bila kraljica. Sada nema nikoga ko bi me zaustavio. Vivijen je mrtva; Morgana je stara; Gvideon će me učiniti kraljicom. Ja sam jedina žena na svetu koju pristaje da sluša. "Šta je sa ser Mordredom, Morag? Da li mu kralj i kraljica veruju?" No, glas je postao promukao i dubok. "Ne bih znala - Mordred je često sa kraljem - jednom sam čula kako mu kralj kaže... Auh, boli me glava, šta ću ovde kraj vatre? Kuvar će me živu odrati..." Bio je to glas maloumne Beke, promukao i uplašen, i Morgoza je znala da je, daleko u Kamelotu, Morag ponovo utonula u čudni san o dalekoj kraljici Lotije ili kraljici vilinske zemlje... Morgoza je dohvatila posudu sa krvlju, istresavši u vatru i poslednje kapi. "Morag! Morag! Ostani tu, nareñujem ti!" "Kraljice moja", začuo se daleki, otmeni glas, "ser Mordred je uvek u društvu jedne od gospi sa Jezera, kažu da je ona nekakav rod Arturu..." Ninijan, Talesinova kćer, pomislila je Morgoza. Nisam znala da je napustila Avalon. Ali zašto bi sada i ostajala tamo? "Ser Mordred je proglašen zapovednikom konjice dok je Lanselet odsutan sa dvora. Pronose se glasine... Auh, vatra, gospo moja, zar da se čitav zamak zapali?" Beka je trljala oči i ječala kraj ognjišta. Pobesnela, Morgoza ju je divljački gurnula, i devojka je, vrišteći, pala pravo u vatru; ali još je bila vezana i nije mogla da se skloni iz plamena. "Prokleta bila, probudiće čitavu kuću!" Morgoza je pružila ruke da izvuče devojku iz vatre, ali plamen joj je već uhvatio haljinu, i strašno je vrištala, Morgozi se činilo da će joj probiti uši. Sirotica, pomislila je, sada joj više niko ne može pomoći - toliko se ispekla da joj ne bi bilo pomoći ni da treba da ostane u životu! Izvukla je iz vatre devojku koja je vrištala, ne obraćajući pažnju na opekotine na sopstvenim rukama, i na trenutak se nagnula nad nju, polažući joj dlan na čelo kao da je umiruje; a onda joj je, jednim potezom, presekla grlo od uha do uha. Krv je linula u vatru, i u dimnjak se podigao gust dim. Morgoza je osetila da drhti od neočekivane moći, kao da se širi kroz čitavu sobu, kroz čitavu Lotiju, kroz čitav svet... nikada se nije toliko usudila, ali sada je iznenada uspela, ni ne pokušavajući. Činilo joj se da lebdi, bestelesna, nad čitavom zemljom. Posle mnogih godina mira, na putevima je opet bilo vojske, a na zapadnoj obali su se, iz zmajolikih brodova, iskrcavali maljavi muškarci i upućivali se da pljačkaju i ruše gradove, odnoseći žene iz manastira u kojima su izdvojeno živele... kao purpurni vetar, koji je dopirao čak do samog Kamelota... nije bila sigurna da li se to što vidi odigrava u zemlji sada, ili će se tek desiti. Povikala je kroz narastajuću tamu: "Daj mi da vidim moje sinove u potrazi za Gralom!" Tama je ispunila sobu, naglo, crna i gusta, sa čudnim zadahom nagorelog, a Morgoza je čučala, oborena naletom moći. Dim se malo razišao, a u tami su ostali mali vrtlozi i talasi, kao da ključa u loncu. Tada je Morgoza ugledala, pod sve jačim svetlom, lice svog najmlañeg sina, Gareta. Bio je prljav i ofucan od puta, iscepane odeće, ali smešio se vedro kao i uvek, i kako je svetlo raslo, Morgoza je videla šta to on gleda - Lanseletovo lice. E, Gvenvir ga sada ne bi poželela, jer bio je bolestan i propao, sede kose i sa jasnim tragovima ludila i patnje u borama oko očiju... najviše liči na nešto što bi okačili u polju da tera vrane od
letine! Obuzela ju je stara mržnja; nepodnošljivo - njen najmlañi i najbolji sin i dalje voli tog čoveka, i voleće ga i slediti isto kao kada je bio dečačić koji razgovara sa drvenim vitezovima... "Ne, Garete", čula je Lanseletov glas, blag uprkos napetoj tišini u sobi, "znaš zašto ja ne želim da se vratim na dvor. Neću da govorim o svom duševnom miru - još manje o kraljičinom - ali zakleo sam se da ću tražiti Gral godinu i jedan dan." "Ali to je ludilo! Do ñavola, šta znači Gral u poreñenju sa potrebama našeg kralja? Zakleo sam mu se na vernost, kao i ti, mnogo godina pre nego što je iko od nas i čuo za Gral! Kad samo pomislim da je naš kralj Artur na dvoru bez svojih vernih ljudi, osim nekoliko bogalja, bolesnika i kukavica... ponekad se pitam da nije sve to bilo delo nečastivog, koji se prerušio u Božji lik da bi rasuo Arturove vitezove po svetu!" "Ja znam da je to bilo Božje delo, Garete", tiho je rekao Lanselet. "Ne pokušavaj da me lišiš toga." Na trenutak je izgledalo da mu je u očima opet blesnuo plamen ludila. "Ali kada Bog postupa isto kao ñavo?" nesigurno je upitao Garet. "Ne mogu da zamislim kako je to mogla biti volja Božja da sve što je Artur stvarao četvrt stoleća bude ovako uništeno! Znaš li da se na obalama iskrcavaju divlji severnjaci, a kada narod tih zemalja vapi za Arturovim legijama da im pomognu, niko ne dolazi? I saksonske vojske se opet okupljaju, a Artur dokono sedi u Kamelotu, dok ti tragaš za svojom dušom - Lanselete, preklinjem te, ako nećeš da se vratiš na dvor, barem razgovaraj sa Galahadom i nateraj ga da se vrati Arturu! Ako je kralj star i ako će postajati sve slabiji - Bože nas sakloni od toga - onda možda tvoj sin treba da ga zameni, jer svi znaju da je on kraljev usvojeni sin i naslednik!" "Galahad?" mračno je upitao Lanselet. "Zar misliš da ja imam nekakav uticaj na svog sina? Ti i ostali zakleli ste se da ćete tragati za Gralom godinu i jedan dan, a ja sam neko vreme putovao zajedno sa Galahadom i znam da on ozbiljno misli ono što je rekao tog dana, da će ga tražiti čitav život." "Ne!" Garet se nagnuo u sedlu i zgrabio Lanseleta za ramena. "Moraš ga ubediti, Lanselete, on se po svaku cenu mora vratiti u Kamelot! Oh, Bože, Gvideon će me nazvati izdajnikom sopstvene krvi, i ja Gvideona veoma volim, ali - kako to da kažem, čak i tebi, koji si mi roñak i brat po srcu? Ne verujem uticaju tog čoveka na našeg kralja! Saksonci koji doñu kod Artura na kraju razgovaraju i sa njim, smatraju ga sinom Arturove sestre, a po njihovim običajima, to znaš, sestrin sin je naslednik..." "Seti se, Garete", blago ga je prekinuo Lanselet, "tako je bilo čak i u Plemenima pre dolaska Rimljana - a ti i ja svakako nismo Rimljani." "Ali zar se nećeš boriti za prava roñenog sina?" "Artur treba da kaže ko će ga naslediti na prestolu", rekao je Lanselet, "ako posle njega uopšte treba da bude neki kralj. Ponekad mi se činilo, dok sam lutao meñu vizijama ludila - ne, nisam hteo da govorim o tome, ali možda je to bilo nešto malčice nalik na Vid - činilo mi se da će tama pasti na zemlju kada Artura više ne bude." "Pa će biti kao da Artura nikad nije ni bilo? A šta je sa tvojom zakletvom Arturu?" upitao je Garet, i Lanselet je uzdahnuo. "Ako je takva tvoja volja, Garete, tražiću Galahada." "I to što pre", navaljivao je Garet, "moraš ga ubediti da je odanost prema kralju važnija od svih pohoda, Gralova i Bogova..." "A ako ne bude hteo?" tužno je upitao Lanselet. "Ako ne bude hteo", polako je rekao Garet, "onda on možda nije kralj kakav će nam trebati posle Artura. U tom slučaju, svi smo u Božjim rukama, i neka nam bude na pomoći!" "Roñače, bliži si mi od brata", zagrlio ga je Lanselet, "i svi smo mi u Božjim rukama, ma šta se desilo. Ali zaklinjem ti se da ću naći Gareta i dovesti ga u Kamelot, kunem se..." Kada su komešanje i tama nestali, Garetovo lice se stopilo sa tamom, i na trenutak su ostale samo Lanseletove oči, svetle i toliko nalik na Vivijenine da je Morgoza načas osetila kako je starija sestra i sveštenica posmatra sa namrštenim prebacivanjem. Šta si to sada učinila, Morgoza? A onda je i to nestalo, i Morgoza je ostala sama kraj vatre, koja se i dalje dimila, a
mlitavo, beskrvno telo devojke ležalo je na ognjištu. Lanselet! Lanselet, prolet bio, i dalje može da joj uništava planove! Morgoza je osetila da je mržnja obuzima kao bol, kako joj grč kreće od grla i spušta se sve do materice. Glava ju je bolela, i osećala je nailazak strašne mučnine koja uvek dolazi posle magije. Želela je samo da se spusti kraj ognjišta i da satima spava, ali moraće da bude snažna, makar ponovo korisitla čarolije; ona je kraljica Lotije, Kraljica Tame! Otvorila je vrata i izbacila pseći leš na gomilu ñubreta, istovremeno uklanjajući i mučni zadah. Sa telom male sudopere nije mogla sama. Već je htela da pozove pomoć, kad se setila kako joj izgledaju ruke i lice, prekriveni krvlju; ne smeju je videti takvu. Prišla je umivaoniku i posudi sa vodom i dobro se umila, pa ponovo očešljala. Mrlje krvi sa haljine nije mogla da ukloni, ali sada je vatra ugašena i u sobi je vrlo malo svetla. Konačno je pozvala komornika, i on se smesta pojavio na vratima sa radoznalim izrazom lica. "Šta se desilo, kraljice moja? Čuo sam viku i vriske - nešto ne valja?" Podigao je svetiljku, i Morgoza je vrlo dobro znala kako mu izgleda - divna i rastrojena - kao da ostacima Vida gleda kroz njegove oči. Kad bih samo pružila ruku, mogla bih da ga imam kraj devojčinog tela, pomislila je, osećajući bol i zadovoljstvo želje, i nasmejala se u sebi, ali pazila je da se ništa ne primeti; kasnije će biti dovoljno vremena za to. "Da, ozbiljna nevolja. Sirota Beka", pokazala je leš. "Pala je u vatru, i kada sam pokušala da joj pomognem oko opekotina, otela mi je nož iz ruke i presekla sebi grlo - mora da je poludela od bola, sirotica. Vidi, svu me je poprskala krvlju." Čovek je užasnuto kriknuo i sagnuo se da pogleda devojčino beživotno telo. "Oh, oh, sitora cura, ionako nije bila mnogo pametna. Nije trebalo ni da je pustite unutra, madam." Morgozu je uznemirio nagoveštaj prebacivanja u njegovom glasu; zar je zaista malopre pomišljala da ga dovede sebi u postelju? "Nisam te pozvala da me savetuješ. Nosi je odavde i postaraj se da bude pristojno sahranjena, i pošalji mi služavke. Ujutro krećem za Kamelot." Padala je noć, a gusta kiša još je više zaklanjala put. Morgoza je bila mokra i smrznuta, i samo se uvredila kada je zapovednik straže prišao da je pita: "Jeste li sigurni, madam, da smo na pravom putu?" Bacila je na njega oko pre više meseci; ime mu je Kormak, visok je i mlad, sa orlovskim crtama lica i snažnim ramenima i butinama. Sada je bila sigurna da je i veoma glup, bilo bi bolje da ga je ostavila kod kuće i sama bila voña. Ali postoje stvari koje čak ni kraljica Lotije ne može da učini. "Ne mogu da prepoznam ove puteve, ali po putu koji smo danas prešli sigurna sam da bi trebalo da budemo blizu Kamelota - osim ako se nisi izgubio u magli, Kormače, pa nas poveo opet ka severu." U nekoj drugoj prilici radovala bi se još jednom usputnom noćenju, u svom udobnom šatoru, sa svim udobnostima koje postoje, a možda, kada služavke zaspi, možda čak i sa Kormakom da joj greje postelju. Otkako sam sama naučila čaranje, svi muškarci su mi nadohvat ruke. A ipak kao da mi ovih dana nije stalo do njih... čudno, nisam potražila muškarca još od kako je stigla vest o Lamorakovoj smrti. Da li starim? Trgla se od te pomisli, i odlučila da dovede noćas Kormaka kod sebe... ali prvo moraju da stignu u Kamelot; mora se potruditi da zaštiti Gvideonove interese i da ga posavetuje. "Put mora da je tu negde, budalo. Putovala sam ovuda više puta nego što imam prstiju na rukama! Zar misliš da sam budala?" "Bože sačuvaj, madam. I ja sam često išao ovim putem, ali ipak, ko zna zašto, čini mi se da smo zalutali", rekao je Kormak, i Morgoza je osetila da se guši od besa. U mislima je prešla čitav put kojim je tako često dolazila iz Lotije: napustila je rimski put i išla dobro održavanim putem duž ivice močvare u kojoj je Ostrvo zmaja, a onda je trebalo ići duž grebena sve dok se ne doñe do puta za Kamelot, koji je Artur proširio i ponovo nasuo kako bi bio dobar koliko i rimski put. "Ipak smo nekako uspeli da promašimo put za Kamelot, tupane, jer eno onog ostatka rimskog
zida... ne znam kako, ali prošli smo skretanje za Kamelot pre više od pola sata", grdila ga je Morgoza. Sada nije bilo druge do da se okrenu nazad, čitav karavan, a noć se već zgusnula. Morgoza je navukla kapuljaču preko glave i poterala konja brže. U ovo oba godine svetlo bi trebalo da potraje još barem sat, ali na zapadu je ostao tek poneki trag rumenila. "Eno", rekla je jedna služavka, "vidite one četiri jabuke tamo - dolazila sam ovamo jednog leta da uzmem kaleme za kraljičinu baštu." Ali puta nije bilo, samo je nekakava stazica krivudala uz golo brdo, umesto širokog puta, a nad njom, čak i kroz maglu, morala bi se videti svetla Kamelota. "Gluposti", obrecnula se Morgoza, "promašili smo put, ko zna kako - zar misliš da u Arturovom kraljevstvu postoji samo jedna grupa od četiri stabla jabuke?" "Ali put bi trebalo da je baš tu, kunem se", mumlao je Kormak; ipak, pokrenuo je čitavu kolonu jahača i tovarnih konja, pa su kaskali dalje, a kiša je lila i lila kao da pada od početka vremena i da ne ume da stane. Morgoza je bila umorna i smrznuta, čeznula je za toplom večerom za Gvenvirinim stolom, za toplim, slatkim vinom i toplim krevetom, i kada je zapovednik straže ponovo prišao, obrecnula se na njega. "Šta je sad, tupane? Jesi li uspeo da opet zalutaš i da ponovo promašiš put dovoljno širok za šest konja?" "Kraljice moja, žao mi je, ali nekako... gledajte, opet smo se vratili na mesto gde smo zastali da odmorimo konje pre nego što smo skrenuli sa rimskog puta - onu krpu sam ja bacio, brisao sam njome balegu sa jednog tovarnog konja." Morgoza je eksplodirala od besa. "Je li ikada ijedna kraljica morala da se pati sa tolikim prokletim budalama oko sebe?" vikala je. "Zar moramo da po čitavoj Letnjoj Zemlji tražimo najveći grad severno od Londiniuma? Ili ćemo ići tamo-amo ovim putem čitave noći? Ako zbog magle ne možemo da vidimo svetla Kamelota, moramo da ga čujemo, to je zamak sa više od stotinu vitezova, sa poslugom, konjima i stokom, sa patrolama po svim okolnim putevima - što god išlo ovim putem, svakako se vidi sa osmatračnica!" No, na kraju nije bilo druge do da upale svetiljke i ponovo se upute na jug; sada je Morgoza lično jahala na čelu kolone, kraj Kormaka. Magla i kiša prigušivali su sve zvuke, čak i odjeke, sve dok, kroz vlažnu izmaglicu, nisu opet naišli na onaj ostatak rimskog zida kod koga su se jednom već okrenuli. Kormak je počeo da psuje, ali zvučao je i uplašeno. "Gospo, izvinite. Ne mogu da shvatim..." "Prokleti bili svi odreda!" vrisnula je Morgoza. "Hoćemo li jahati ovim putem tamo i ovamo čitave noći?" Ali i ona je prepoznala zid. Duboko je uzdahnula od besa i razočaranja. "Možda će do jutra kiša stati, pa ćemo moći da se vratimo svojim tragovima do rimskog puta. Barem ćemo znati dokle smo došli!" "Ako smo igde došli, ako nismo nekako zalutali u vilinsku zemlju", šapnula je jedna žena, brzo se krsteći. Morgoza je to dočula. "Dosta toga!" rekla je. "Dovoljno je gadno što smo zalutali po kiši i magli, poštedite me tih idiotskih gluposti! Šta je, što svi stojite? Noćas više ne možemo da jašemo, požurite i podignite logor ovde, ujutro ćemo znati šta da radimo..." Nameravala je da dovede kod sebe Kormaka, makar samo zato da ne bi mislila na strah koji je počeo da je obuzima... jesu li zaista izišli iz stvarnog sveta, nekud u nepoznato? Nije bila sigurna. Ležala je, budna, okružena poslugom, i u sebi ponovo prelazila put kojim su došli. U tami se nije čuo nikakav zvuk, čak ni žabe iz močvare. Nemoguće da se izgubio čitav grad Kamelot; a ipak je nestao u ništavilu. Ili sam se to ja, sa svim vojnicima i služavkama, izgubila u svetu čarolija? Kad god bi u mislima stigla dotle, požalila bi što je u besu odredila Kormaka da stražari; kad bi ležao kraj nje, ne bi imala to čudno osećanje da je čitav svet nekako iščašen... uporno je pokušavala da zaspi i svaki put bi uhvatila sebe kako, potpuno budna, zuri u tamu. Kiša je tokom noći stala; kada je svanulo, iako je bilo magle, nebo je bilo vedro. Morgoza se probudila iz nemirnog dremeža - sanjala je Morganu, sedu i staru, kako se gleda u ogledalo nalik na njeno - i izišla je iz šatora, nadajući se da će pogledati uzbrdo i ugledati Kamelot tamo gde bi i trebalo da bude, sa širokim prilaznim putem, inače bi značilo da se nalaze na nekakvom zabačenom putu na mnogo milja od mesta gde su želeli da budu. No, logor je bio u podnožju
starog rimskog zida, za koji je znala da se nalazi na oko milju južno od Kamelota, i dok su se vojnici spremali za put, podigla je pogled ka bregu na kome bi trebalo da je Kamelot; ali breg je bio zelen, obrstao travom i bezličan. Polako su pošli putem, blatnjavim i punim tragova od njihovog sinoćnjeg putovanja. U polju je paslo stado ovaca, ali kada su vojnici pokušali da razgovaraju sa pastirom, ovaj se sakrio iza zida i nisu ničim mogli da ga izmame. "I to je Arturov mir?" glasno se upitala Morgoza. "Čini mi se, gospo moja", pokorno je rekao Kormak, "da je ovde u pitanju nekakva čarolija šta god da je ovo, svakako nije Kamelot." "Pa šta je onda, za ime Božje?" upitala je Morgoza. "Šta, zaista?" promrmljao je on i nije se više upuštao u razgovor. Morgoza je ponovo podigla pogled svesna uplašenog jecanja neke žene. Na trenutak joj se učinilo da čuje Vivijenin glas kako govori ono što Morgoza nikada nije poverovala, da je Avalon nestao u magli, i da onaj ko se uputi tamo, čak i ako je druid ili sveštenica, ukoliko ne zna put, može da stigne samo na svešteničko ostrvo, Glastonberi... Vratiće se nazad do rimskog puta... ali Morgoza je osetila nagli nalet straha: hoće li ustanoviti da je i rimski put nestao, da je Lotija nestala, da je ostala sama na svetu sa ovih nekoliko mušaraca i žena? Uzdrhtala je kad se setila nekoliko reči iz Svetog Pisma koje je čula u propovedi Gvenvirinog kućnog sveštenika, o kraju sveta... I velim vam, dve će žene mleti žito jedna kraj druge, i jedna će biti uzeta, a druga će ostati... Je li Kamelot sa svima u njemu uzet u hrišćanski raj, je li nastupio kraj sveta, je li samo nekoliko nesrećnika poput nje ostalo da luta po opustošenom svetu? No, nisu mogli beskonačno ostati zureći u istu stazu. "Vratićemo se do rimskog puta", rekla je. Ako je još tamo, ako uopšte išta još postoji. Dok je gledala maglu kako se diže iz močvare nalik na magični dim, učinilo joj se da je svet nestao i da joj je čak i sunce nepoznato. Morgoza nije spadala u maštovite žene; bolje da se pokrenemo i pokušamo da se vratimo, pomislila je, nego da stojimo u ovoj nezemaljskoj tišini. Kamelot je stvaran, mesto u stvarnom svetu, nije mogao tek tako da nestane. Ipak, da smo Lot i ja uspeli u zaveri protiv Artura, možda bi čitava zemlja bila ovakva, nema, pusta i puna strahova... Zašto je sve tako tiho? Kao da na svetu nije bilo drugih zvukova osim konjskog topota, a i on je zvučao kao kamenje bačeno u vodu - prigušen i zamirući. Uskoro su stigli do rimskog puta - ili barem do mesta gde bi put trebalo da bude - kada su čuli konjski kas na tvrdom putu; dolazio je jahač, polako i mirno, iz pravca Glastonberija. Mogli su da kroz maglu razaberu tamnu priliku i teško natovarenog konja iza njega. Trenutak kasnije jedan vojnik je povikao: "Pogledajte! To je ser Lanselet od Jezera - Bog vam podario dobro jutro, ser!" "Pozdrav! Ko to jaše?" Zaista, bio je to Lanseletov dobro poznati glas, i kada je prišao bliže, svakodnevni zvuk konjskih kopita kao da je oslobodio nešto u svetu oko njih. Zvuk se u magli nadaleko pronosi, a ovo je bio jednostavan zvuk, negde su lajali psi, možda se čitav čopor gložio oko hrane posle duge noći, ali to je prekinulo nezemaljsku tišinu običnom, normalnom bukom. "Ovde je kraljica Lotije", doviknuo je Kormak, i Lanselet je pošao napred, zaustavivši konja pred njom. "Pa, tetka, nisam se nadao da ću te ovde sresti - jesu li Gaven ili Garet možda sa tobom?" "Nisu", rekla je, "sama idem za Kamelot." Ako takvo mesto uopšte postoji, nervozno je pomislila. Pažljivo je gledala Lanseleta u lice dok ju je pozdravljao. Delovao je umorno i ofucano od puta, odeća mu je bila pocepana i ne preterano čista, nosio je ogrtač kakav ranije ne bi dao ni konjušaru. Oh, divni Lanselete, Gvenvir ne bi sada mislila da si tako lep, pa čak ni ja ne bih pružila ruku da te pozovem u postelju. A onda se on nasmešio. Još je lep, uprkos svemu. "Hoćemo li, onda, zajedno dalje, tetka? Jer i ja idem tamo, po vrlo žalosnom poslu." "Čula sam da si u potrazi za Gralom. Jesi li ga našao ili nisi uspeo, kad si tako žalostan?"
"Nije suñeno čoveku kao ja da nañe najveću Misteriju. Ipak, vodim sa sobom nekog ko je zaista držao Gral u svojim rukama. Došao sam da javim da je pohod okočan i da je Gral zauvek nestao sa ovog sveta." Morgoza je tek tada primetila da tovarna životinja nosi, dobro zaklonjeno, ljudsko telo. "Ko...?" šapnula je. "Galahad", tiho je rekao Lanselet. "Moj sin je našao Gral, i sada znamo da niko ne može da ga pogleda i ostane u životu. Voleo bih da sam ja bio umesto njega - makar zato što ne bih morao da nosim kralju strašne vesti, da je onaj ko je trebalo da kraljuje posle njega otišao pre nas u svet u kome će zauvek moći da traga..." Morgoza se stresla. Sada će zaista biti kao da Artur nikada nije postojao, nećemo imati kralja osim onog nebeskog, koji će vladati preko sveštenika što su već obrlatili Artura... No, ljutito je odbacila takve misli. Galahad je mrtav. Artur će morati da odabere Gvideona da ga nasledi. Lanselet je žalosno gledao tovarnog konja sa Galahadovim telom. "Da nastavimo?" upitao je. "Nisam nameravao da noćim na putu, ali magla je bila gusta, i plašio sam se da ću zalutati. Već mi se učinilo da sam u Avalonu!" "Nismo mogli da nañemo Kamelot u magli, baš kao ni Avalon što ne može da se nañe..." počeo je Kormak, ali Morgoza ga je ljutito prekinula. "Dosta sa tim glupostima", rekla je. "Pogrešili smo put u tami, i pola noći smo jahali tamo-amo! I nama se žuri da stignemo do Kamelota, nećače." Nekoliko njenih ljudi poznavalo je Lanseleta i Galahada, i sada su se okupili blizu tela da bi uputili vitezu reči saučešća. Lanselet ih je saslušao, žalosnog lica, a onda je prekinuo takav razgovor. "Kasnije, prijatelji, kasnije, biće dovoljno vremena za žalost. Sam Bog zna da ne žurim da odnesem vest Arturu, ali od odlaganja neće biti olakšanja. Hajdemo." Magla je brzo nestajala kako se sunce uspinjalo na nebu. Pošli su putem kojim su Morgoza i njena pratnja satima jahali u potrazi za Kamelotom, i vrlo su brzo začuli još jedan zvuk koji je prekinuo začaranu tišinu jutra. Bio je to zov trube, jasan i srebrnast u mirnom vazduhu; dopirao je iz visina Kamelota. A tačno pred njom, kraj grupe od četiri jabukova stabla, širok i jasan pod jutarnjim svetlom, ležao je prostrani put koji je izgradila Arturova vojska. Bilo je sasvim prikladno da prva osoba koju je Morgoza videla na visoravni Kamelota bude njen sin Garet. Dolazio je da ih zaustavi na velikoj kapiji Kamelota; kada je prepoznao Lanseleta, požurio je ka njima. Lanselet se bacio sa konja i čvrsto zagrlio Gareta. "Znači, roñače, ti si..." "Da, tako je - Kaj je suviše star i hrom da bi i sada obilazio zidine Kamelota. Ah, dobar je dan kada si se ti vratio u Kamelot, roñače. Ali vidim da nisi našao Galahada, Lanse?" "Na žalost, našao sam ga", tužno je rekao Lanselet, i Garetovo otvoreno lice, i dalje dečačko uprkos gustoj bradi, zadobilo je drugačiji izraz kad je ugledao obrise mrtvog čoveka pod pokrivačem. "Moram odmah odneti ovu vest Arturu. Vodi me njemu, Garete." Garet je pognuo glavu, položivši ruku Lanseletu na rame. "Oh, ovo je strašan dan za Kamelot. Jednom sam već rekao da mi se čini kako je taj Gral delo nečastivog, a ne Boga!" Lanselet je odmahnuo glavom, i Morgozi se učinilo da nešto sija kroz njega, kao da mu je telo prozirno; a iza žalosnog osmeha krila se radost. "Ne, dragi moj roñače", rekao je, "moraš to zauvek izbiti sebi iz glave. Galahad je dobio ono što mu je namenio Bog i, neka nam je Bog na pomoći, to nas sve čeka. Ali njegovi dani su okončani, i osloboñen je ljudske sudbine. Mi našu još čekamo, dragi Garete - neka bi nam Bog dao da je dočekamo sa toliko hrabrosti kao on." "Amin", rekao je Garet i prekrstio se, na Morgozino iznenañenje i užas. Tek tada se trgao i pogledao je. "Majko, jesi li to ti? Oprosti mi - ti si poslednja osoba koju bih očekivao u Lanseletovom društvu." Brzo se sagnuo da joj poljubi ruku. "Hodite, madam, da vas odvedem kod kraljice. Ona
će vas dočekati dobrodošlicom sa svojim gospama dok Lanselet bude sa kraljem." Morgoza je dozvolila da je povede, pitajući se zašto je uopšte došla. U Lotiji je vladala kao kraljica, sa svim pravima, ali ovde u Kamelotu moći će jedino da sedi meñu Gvenvirinim gospama, i saznaće šta se dešava samo ako neki od sinova bude smatrao za potrebno da je obavesti. Obratila se komorniku. "Reci mom sinu Gvideonu - ser Mordredu - da mu je došla majka, i neka me poseti čim bude mogao." No, obuzeta snuždenošću, pomislila je da se na ovom čudnom dvoru on možda neće potruditi da joj iskaže ni onoliko poštovanja koliko Garet. I opet joj se učinilo da je pogrešila što je došla u Kamelot. 14. Gvenvir je godinama smatrala da, kada su vitezovi Okruglog stola okupljeni, Artur pripada njima, a ne njoj. Nije volela što se time upliću u njen život, nije volela da budu u Kamelotu; često je mislila da bi, kad Artur ne bi bio okružen dvorom, možda imali srećniji život nego ovako, kao kralj i kraljica u Kamelotu. Pa ipak, ove godine kada se tragalo za Gralom, počela je da shvata kako je ipak imala sreće, jer bez vitezova Kamelot je bio kao selo puno duhova, a i Artur je bio kao duh, jer se tiho kretao kroz napušteni zamak. Nije se moglo reći da nije uživala u Arturovom društvu sad, kada je najzad pripadao njoj. Tek sad je počela da shvata koliki je deo njega bio ugrañen u legije i izgradnju Kamelota. Bio je spreman da joj u svako doba bude na usluzi, i više je vremena provela sa njim nego u svim dugim godinama ratovanja i mira posle toga. Ali kao da je sa vitezovima otišao i deo njega, kuda god da su pošli, a sa njom je ostao samo delić. Volela je Artura kao čoveka jednako kao i kralja, ali sada je shvatila koliko je on manji bez zauzetosti kraljevanjem kojim se bavio većim delom života. I bilo ju je stid što je to primetila. Nikada nisu razgovarali o odsutnima. Tokom godine u kojoj se tragalo za Gralom, živeli su tiho i mirno, iz dana u dan, razgovarali su samo o svakodnevnim sitnicama, o hlebu i mesu, o voću iz voćnjaka i vinu iz podruma, o novom ogrtaču ili kopčama za cipele. A jednom se on osvrnuo po praznoj sali Okruglog Stola. "Da li da ga sklopimo do njihovog povratka, ljubavi? Čak i u ovoj ogromnoj sali ima malo mesta, a sada kad je sve prazno..." "Ne", brzo je rekla, "ne, mili, ostavi ga. Ova velika odaja sagrañena je za Okrugli Sto i bez njega bi bila kao prazna štala. Ostavi ga. Ti, ja i ostali koji smo tu možemo da obedujemo u manjoj sali." Nasmešio joj se, i znala je da mu je milo što je to rekla. "A kada se vitezovi vrate iz potrage, možemo opet da napravimo veliku gozbu", rekao je on, ali potom je zaćutao, i znala je da se pita koliko će ih se vratiti. Kaj je bio sa njima, i stari Lukan, i nekolicina vitezova suviše starih ili još slabih od zadobijenih rana. I Gvideon - sada se zvao Mordred - koji je stalno bio sa njima, kao odrasli sin; Gvenvir ga je često gledala i mislila: Takvog sina sam mogla roditi Lanseletu, i osećala je kako joj čitavo telo obuzima vrelina, ostavljajući je oblivenu znojem, jer sećala bi se noći kada ju je sam Artur gurnuo Lanseletu u naručje. Ti naleti vrućine često su je obuzimali, pa nikada nije znala da li je u sobi hladno ili toplo, ili to potiče odnekud iznutra. Gvideon je prema njoj bio nežan i ljubazan, zvao ju je 'gospo', ili ponekad, stidljivo, 'ujna'; sramežljivost sa kojom je koristio porodični izraz grejala joj je srce, i baš zato joj je postao drag. Ličio je i na Lanseleta, samo je bio ćutljiviji i uzdržaniji; kada bi Lanselet bio spreman na šalu ili igru rečima, Gvideon bi se nasmešio i izgovorio nešto nalik na udarac ili ubod iglom. Imao je čudan smisao za humor, ali morala je da se smeje čak i njegovim okrutnim šalama. Jedne noći, dok je umanjeno domaćinstvo sedelo za večerom, Artur mu se obratio: "Dok se Lanselet ne vrati, nećače, voleo bih da ti preuzmeš njegov položaj i budeš komandant konjice." Gvideon se nasmejao. "To će stvarno biti laka dužnost, ujače i gospodaru moj - u štalama je ostalo tako malo konja. Najbolji su otišli sa tvojim vitezovima, i ko zna, možda će baš neki konj uspeti da nañe Gral za kojim svi tragaju!"
"Pssst", rekla je Gvenvir. "Ne smeš se sprdati sa njihovim pohodom." "A zašto, ujna? Sveštenici stalno ponavljaju kako smo mi ovce na pašnjaku Gospodnjem, i ako ovca može da traži duhovnu utehu - pa, oduvek sam smatrao da je konj mnogo plemenitija životinja od ovce. Zašto se ne bi desilo da plemenitija od dve životinje uspešno okonča potragu? Možda će neki stari ratni konj, pun ožiljaka, steći duhovni mir, kao što kažu da će jednog dana lav ležati kraj jagnjeta i neće ni pomisliti da je vreme za užinu." Artur se nelagodno nasmejao. "Hoće li nam konji biti potrebni za rat? Od planine Badon, Bogu hvala, u zemlji je vladao mir..." "Ako ne računamo Lucijusa", rekao je Gvideon. "Ako sam nešto u životu naučio, onda je to da mir ne može da traje. Divlji severnjaci u zmajolikim brodovima iskrcavaju se na obale, i kada narod zove Arturove legije da ih zaštite, dobijaju samo odgovor da su Arturovi vitezovi otišli da traže duševni mir. I zato ljudi traže pomoć od saksonskih kraljeva na jugu. Ali kada se pohod okonča, svakako će se ponovo okrenuti Arturu i Kamelotu - i čini mi se da će ratnih konja nedostajati kada taj dan doñe. Lanselet je toliko zauzet Gralom i drugim velikim delima da nije imao vremena da se stara o kraljevskim štalama." "Pa, kazao sam ti da bih voleo da preuzmeš tu dužnost", rekao je Artur, i Gvenvir se zaprepastila kad je shvatila da je to izgovorio gunñavim, staračkim glasom, bez snage koju je ranije imao. "Kao kapetan konjice imaš ovlašćenja da uzimaš konje u moje ime. Lanselet je radio sa trgovcima odnekud sa juga, van Britanije..." "Onda ću i ja tako", rekao je Gvideon. "Konji iz Španije nemaju premca, ali sada, ujače i ujna, najbolji konji dolaze iz još veće udaljenosti. I sami Španci kupuju konje iz Afrike, iz jedne pustinjske zemlje. Ti Saraceni polako pokoravaju Španiju - čuo sam to od mladog saracenskog viteza Palomidesa, koji je doputovao ovamo i bio nam neko vreme gost, a potom je pošao da traži pustolovine meñu Saksoncima. On nije hrišćanin, i činilo mu se čudno što su svi vitezovi pošli u potragu za Gralom kada u zemlji vlada rat." "Razgovarao sam sa Palomidesom", rekao je Artur. "Imao je mač od španskog čelika, ali izrañen u toj južnoj zemlji - rado bih imao jedan takav, mada mislim da nije bolji od Ekskalibura. Nijedan naš mač nema takvu oštricu, kao brijač. Drago mi je što nikada nisam morao da se borim protiv takvog mača. Severnjaci imaju velike sekire i buzdovane, ali njihovo oružje ne može se uporediti čak ni sa saksonskim." "Ali su zato vatreniji borci od njih", rekao je Gvideon. "Zahvati ih ludilo bitke, kao nekada Plemena, i odbacuju čak i štitove... Ne, kralju moj, možda smo zaista dugo imali mir, ali kao što Saraceni polako zauzimaju Španiju, tako severnjaci i divlji Irci zauzimaju našu zemlju. Na kraju će se svakako pokazati da su Saraceni koristili Španiji, kao što su Saksonci koristili našoj zemlji..." "Koristili ovoj zemlji?" Artur je zapanjeno pogledao mladića. "Šta to govoriš, nećače?" "Kada su Rimljani otišli odavde, gospodaru Arture, ostali smo izdvojeni na kraju sveta, sami sa poludivljim Plemenima. Rat sa Saksoncima nas je naterao da se proširimo", odgovorio je on. "Trgovali smo sa Donjom Britanijom, sa Španijom i sa južim zemljama, morali smo da se cenjkamo za oružje i konje, gradili smo gradove - pa, evo, tvoj Kamelot, ser, to i dokazuje. Da i ne govorim o kretanju sveštenika, koji su sada otišli meñu Saksonce i učinili da oni više ne budu divlja, zabrañena plemena koja se klanjaju svojim varvarskim bogovima, nego su postali civilizovani ljudi sa gradovima i trgovinom, i imaju svoje civilizovane kraljeve koji su sklopili savez sa tobom. Šta je drugo bilo potrebno ovoj zemlji? Sada Saksonci imaju čak i manastire i učenjake koji pišu knjige, i još mnogo šta... da nije bilo ratova sa Saksoncima, gospodaru Arture, Uterovo staro kraljevstvo bilo bi zaboravljeno kao onaj Maksimus." Artura to kao da je zabavljalo. "Ti onda svakako misliš da je ovih dvadeset godina mira ugrozilo Kamelot, i da nam treba novi rat kako bi nas opet izveo u svet? Lako je videti da nisi ratik, momče. Ja nemam tako romantične poglede na rat!" Gvideon mu je uzvratio osmehom. "Zašto misliš da nisam ratnik, gospodaru? Borio sam se u tvojoj vojsci protiv Lucijusa koji je želeo da bude imperator, i imao sam dovoljno vremena da
steknem mišljenje o ratovima i njihovom značaju. Da nije ratova, bio bi zavoravljen kao i najsitniji vitez iz Velsa ili Irske - može li neko danas da nabroji kraljeve Tare?" "A ti misliš da će jednog dana tako biti i sa Kamelotom, dečko?" "Oh, ujače i kralju moj, želiš li mudrost druida ili laskanje dvorjana?" Artur se nasmejao. "Hajde da čujemo lukavi savet jednog Mordreda." "Dvorjanin bi rekao, gospodaru, da će Arturova vladavina biti večita i da će sećanje na njega uvek postojati u svetu. A druid bi rekao da svi ljudi nestaju, i da će jednog dana, ma koliko mudri i slavni, iščeznuti kao Atlantida, potopljena pod talasima. Samo Bogovi traju." "A šta bi rekao moj nećak i prijatelj?" "Tvoj nećak", naglasio je tu reč taman dovoljno da Gvenvir oseti kako je značila tvoj sin, "rekao bi, gospodaru i ujače moj, da mi svi živimo za danas, a ne za ono što bi istorija mislila o nama kroz hiljadu godina. I zato bi ti tvoj nećak savetovao da tvoje štale treba opet da izgledaju kao u stara vremena, kada su Arturovi konji i ratnici bili dobro poznati. Niko ne bi smeo da kaže kako je kralj ostario i kako, dok su mu vitezovi odsutni, ne čini ništa da održi konje i vojnike u dobroj formi." Artur ga je prijatejski potapšao po ramenu. "Neka bude tako, dragi momče. Verujem tvojoj proceni. Pošalji u Španiju, ili Afriku ako želiš, po konje koji će najbolje odgovarati ugledu Arturovih legija, i postaraj se za obuku." "Za to ću morati da potražim Saksonce", rekao je Gvideon, "a Saksonci vrlo malo znaju o našim tajnama borbe u sedlu - uvek si govorio da ne treba da saznaju. Je li tvoja volja da Saksonci, koji su nam sada saveznici, nauče naše ratničke veštine?" Artur je delovao uznemireno. "Bojim se da i to moram da prepustim tvojim rukama." "Pokušaću da učinim najbolje", rekao je Gvideon. "A sada, gospodaru, predugo smo sedeli zadubljeni u ovaj razgovor i umorili smo gospe - oprostite mi, madam", dodao je, naklonivši se Gvenviri uz onaj obezoružavajući osmeh. "Jesmo li za malo muzike? Gospa Ninijan bi, siguran sam, vrlo rado donela harfu da vam peva, gospodaru i kralju moj." "Uvek bih rado slušao muziku svoje roñake", ozbiljno je rekao Artur, "ukoliko to prija mojoj gospi." Gvenvir je klimnula glavom Ninijani, koja je donela harfu i sela kraj njih, pevajući; Gvenvir ju je slušala sa zadovoljstvom - Ninijan je divno svirala, i glas joj je bio umilan, mada ne tako čist ni snažan kao Morganin. Primetila je da Gvideon neprekidno posmatra Talesinovu kćer. Kako to da na ovom dvoru uvek mora da bude neka devojka Gospe od Jezera? To ju je brinulo, mada joj se Gvideon činio dobar hrišćanin koliko i svi ostali na dvoru, redovno je išao na nedeljnu misu, baš kao i Ninijan. Doduše, nije mogla da se seti kako je Ninijan postala njena dvorska dama, znala je jedino da ju je Gvideon doveo na dvor i zamolio kraljicu da joj pruži gostoprimstvo kao Arturovoj roñaci i Talesinovoj kćeri. Gvenvir se Talesina sećala samo po lepom, i rado je dočekala njegovu kćer, ali sada joj se činilo da je Ninijan na neki način, uopšte se ne ističući, zauzela mesto prve meñu gospama. Artur ju je uvek voleo i pozivao je da peva, a Gvenvir ih je ponekad gledala i pitala se da li je on smatra samo za roñaku. Ne, sigurno ne. Ako Ninijan ima ljubavnika na dvoru, to je najverovatnije Gvideon. Videla je kako je on gleda... ali srce ju je ipak bolelo; ova žena je lepa, lepa kao ona nekada, a sada je ona žena u godinama, kosa joj gubi boju, obrazi su joj bledi, telo joj je omlitavilo... Kada je Ninijan spustila harfu i povukla se, Gvenvir se namrštila što je Artur prati pogledom iz sale. "Izgledaš mi umorno, ženo moja, šta te muči?" upita je on pošto je Ninijan otišla. "Gvideon je rekao da smo stari..." "Draga ženo moja, ja sedim na prestolu Bitanije već trideset jednu godinu, i ti sa mnom. Zar misliš da bi iko u našem kraljevstvu mogao da nas smatra mladim? Većina naših podanika nije se ni rodila kada sam ja došao na presto. Mada, zaista, mila moja, ne znam kako uspevaš da izgledaš tako mladoliko." "Ma hajde, mužu moj, nisam tražila komplimente", nestrpljivo je odvratila. "Trebalo bi da si polaskana, moja Gven, što Gvideon ne troši reči na prazno laskanje
ostarelom kralju i što me ne teši lažima. Govori iskreno i cenim ga zbog toga. Voleo bih..." "Znam šta bi ti voleo", ljutito ga je prekinula. "Želeo bi da možeš javno da ga priznaš za sina, pa da presto nasledi on, a ne Galahad." Artur je pocrveneo. "Gvenvir, zar moramo uvek da budemo tako oštri jedno prema drugom kad govorimo o tome? Sveštenici ga ne bi priznali za kralja, i tu je tačka." "Ne mogu da zaboravim čiji je on sin..." "Ja ne mogu da zaboravim da je moj sin", nežno je rekao Artur. "Ne verujem Morgani, i ti si video kako je ona..." Njegovo lice se skamenilo i znala je da neće hteti da govori o tome. "Gvenvir, moj sin je usvojen i odrastao na dvoru kraljice Lotije, a njeni sinovi su temeljac i oslonac čitavog mog krljevstva. Šta bih radio da nije Gareta i Gavena? A sada izgleda da će Gvideon biti kao i oni, najmiliji i najbolji prijatelj i vitez. Neću da mislim ništa loše o Gvideonu zato što je ostao sa mnom kada su me svi drugi vitezovi napustii i pošli u potragu." Gvenvir nije želela svañu. Brzo ga je uhvatila za ruku. "Veruj mi, gospodaru moj, volim te više od svega na svetu." "Verujem ti, ljubavi", odgovorio je. "Saksonci imaju izreku - blagosloven je onaj ko ima dobrog prijatelja, dobru ženu i dobar mač. A ja imam sve to, moja Gvenvir." "Oh, Saksonci", nasmejala se ona. "Koliko godina si se borio protiv njih, a sada pominješ njihove mudre izreke..." "Pa, čemu bi korisitli ratovi - što reče Gvideon - kada ne bismo učili i od neprijatelja? Još davno je neko - mislim Gaven - rekao nešto o Saksoncima i učenim ljudima u njihovim manastirima. Rekao je da je to kao žena koja je silovana, a zatim, kada napadači odu, rodi dobrog sina - je li bolje doživeti samo zlo, ili, kada je zlo počinjeno i ne može se popraviti, izvući iz njega i nešto dobro?" Gvenvir se namršrtila. "Mislim da samo muškarac može tako da se šali!" "Ne, nisam hteo da otvaram stare rane, mila moja", pobunio se on, "ali meni i Morgani zlo je naneseno pre mnogo godina." Primetila je da je bar ovaj put izgovorio sestrino ime bez onog grča na licu. "Zar bi bilo bolje da nikakvo dobro nije proisteklo iz greha koji sam počinio sa Morganom - jer ti tvrdiš da je to bio greh - ili bi trebalo da mi je drago što mi je, pošto je greh već počinjen i ne može se izbrisati, Bog podario sina zauzvrat? Morgana i ja nismo se rastali kao prijatelji, i ne znam gde je ona i šta joj se desilo, niti verujem da ću je ikada više videti na ovom svetu. Ali njen sin mi je oslonac prestola. Zar da mu ne verujem zbog majke koja ga je rodila?" Gvenvir bi najradije rekla: Ne verujem mu zato što je učio u Avalonu, ali nije htela da se raspravlja, pa je oćutala. Tek kad su stigli do njenih vrata, Artur ju je uhvatio za ruku. "Želiš li da ti se pridružim noćas, gospo?" Oborila je pogled. "Ne - ne, umorna sam." Pokušala je da ne primeti olakšanje u njegovim očima. Upitala se da li Ninijan ili neka druga deli njegovu postelju u poslednje vreme; neće se poniziti da ispituje njegovog komornika. Ako već nisam ja, zašto bih se brinula ko je? Godina je proticala i došla je mračna zima, pa za njom proleće. Jednog dana Gvenvir se naljutila. "Volela bih da se ta potraga završi i da se vitezovi vrate, sa Gralom ili bez njega!" "Pssst, mila, zakleli su se", rekao je Artur, ali to popodne je putem za Kamelot zaista prošao jedan vitez, i kad se približio, prepoznali su Gavena. "Jesi li to ti, roñače?" Artur ga je zagrlio i poljubio u oba obraza. "Nisam se nadao da ću te videti pre isteka godine dana - zar se nisi zakleo da ćeš toliko tragati za Gralom?" "Jesam", odgovorio je Gaven, "i nisam pogazio zavet, gospodaru; tvoj sveštenik ne mora da me gleda kao krivokletnika. Jer Gral sam poslednji put video upravo u ovom dvorcu, Arture, i sasvim je verovatno da ću ga ponovo videti baš u ovom kraju sveta. Jahao sam gore i dole, tamo i ovamo, i nisam čuo ni reči o njemu, i jednog dana mi je sinulo da bih mogao da ga tražim i tamo gde je već jednom bio, u Kamelotu, i u prisustvu mog kralja, makar morao da ga tražim svake nedelje, na misi i nigde drugde."
Artur se nasmešio i zagrlio ga, i Gvenvir je primetila da su mu oči vlažne. "Hodi, roñače", jednostavno je rekao. "Dobro došao kući." Nekoliko dana kasnije i Garet se vratio kući. "Imao sam viziju, i mislim da je došla od Boga", rekao je dok su sedeli za večerom u velikoj sali. "Sanjao sam da vidim Gral pred sobom, otkriven i divan, a onda mi se iz svetlosti oko Grala obratio glas i rekao: 'Garete, viteže Arturov, ovo je sve što ćeš od Grala videti u ovom životu. Zašto dalje da tražiš vizije i senke, kada si potreban svom kralju u Kamelotu? Bogu možeš služiti kada dospeš u raj, ali dok živiš tu na zemlji, vrati se u Kamelot i služi svog kralja.' A kada sam se probudio, setio sam se da je čak i Hrist rekao da treba dati Cezaru ono što je Cezarovo, pa sam smesta pošao kući, i uz put sam se sreo sa Lanseletom, i rekao sam mu da učini isto." "Znači, misliš da si zaista našao Gral?" upitao je Gvideon. Garet se nasmejao. "Možda je Gral samo san. A kada sam ga sanjao, naredio mi je da vršim dužnost prema svom gospodaru i kralju." "Prema tome, uskoro možemo očekivati da nam se pridruži i Lanselet?" "Nadam se da će mu srce naložiti da doñe", rekao je Gaven, "jer nam je zaista potreban. Ali uskoro dolazi Uskrs, i tada se možemo nadati da će se svi vratiti." Kasnije je Garet zamolio Gvideona da donese svoju harfu i da im peva. "Nisam slušao čak ni onu grubu muziku kakva se čuje na saksonskim dvorovima, a ti koji si ostao ovde kod kuće svakako si imao vremena da usavršiš svoje pesme, Gvideone." Gvenvir se ne bi začudila da je Gvideon ustupio mesto Ninijan, ali ipak je ustao i doneo harfu koju je Gvenvir poznala. "Nije li to Morganina harfa?" "Jeste. Ostavila ju je u Kamelotu kada je otišla odavde, i ako je želi nazad, neka pošalje po nju ili neka doñe da je uzme. A do tog dana svakako pripada meni i ne verujem da bi mi zamerila zbog toga jer nije mi ostavila ništa drugo." "Osim tvog života", rekao je Artur tonom blagog prebacivanja, a Gvideon mu je uzvrtio pogledom tako punim gorčine da se Gvenvir ozbiljno uznemirila. Glas mu je bio strašno grub, ali nije se mogao čuti ni na metar od njih. "Treba li da joj budem zahvalan zbog toga, gospodaru i kralju moj?" Pre nego što je Artur stigao da odgovori, položio je prste na strune i počeo da svira. Pesma koju je zapevao zaprepastila je Gvenvir. Pevao je baladu o Kralju Ribara, koji obitava u zamku usred ogromne pustare; kako je kralj stario i njegove moći čilele, tako je i zemlja slabila i nije davala ploda, sve dok neki mladić nije došao i milostivo zadao udarac od koga se zemlja natopila krvlju starog kralja. Tada se zemja opet podmladila sa novim kraljem, u cvetu mladosti. "Tako kažeš?" nelagodno se promeškoljio Artur. "Zemlja kojom vlada stari kralj je jalova zemlja?" "Nije tako, gospodaru. Šta bismo radili bez mudrosti tvojih mnogih godina? No, u davna vremena u Plemenima je bilo upravo tako, tamo traje samo Boginja, a kralj vlada dok to njoj odgovara. A kada Kralj Jelen ostari, dolazi novi iz krda da ga obori... ali ovo je hrišćanski dvor, i mi ne gajimo takve paganske običaje, kralju moj. Mislim da je ova balada o Kralju Ribara sam simbol trave koja, kako kaže i Sveto Pismo, liči na ljudsko telo, traje samo jedno leto, a kralj pustare je simbol sveta koji svake godine umire sa travom i oživljava u proleće, kao u svim verama... čak i Hrist umire svake godine na krstu i vraća se na Uskrs, uvek nov..." Vratio se harfi i tiho zapevao: Svi dani čoveka su kao list koji je pao i kao trava koja vene. I ti ćeš biti zaboravljen, kao cvet u travi, kao vino proliveno po zemlji. A ipak, kada se vrati proleće, zemlja pupi i pupoljci znače život koji se ponovo vraća... "Je li to Sveto Pismo, Gvideone?" upitala je Gvenvir. "Možda neki psalm?" Gvideon je odmahnuo glavom. "To je drevna himna druida, a ima ih i koji govore da je starija
čak i od njih, da je možda stigla iz onih zemalja koje sada leže pod morem. Ali svaka vera ima slične pesme. Možda su zaista sve vere Jedna..." "Jesi li ti hrišćanin, momče?" tiho je upitao Artur. Gvideon u prvi mah nije odgovorio. "Odgajen sam kao druid", konačno je rekao, "i neću da prekršim zavete koje sam položio. Nisam ja Kevin, kralju moj. Ali ti ne znaš kakve sam sve zavete dao." Tiho je ustao i udaljio se iz sale. Artur je zurio za njim i nije mu prebacio čak ni zbog nedostatka učtivosti, ali Gaven se namrštio. "Hoćeš li ga pustiti da ode tek tako, gospodaru?" "Oh, neka ga, neka ga", rekao je Artur. "Svi smo ovde roñaci, i ne želim da se prema meni svi uvek ponašaju kao da sedim na prestolu! On dobro zna da mi je sin, baš kao i svi vi ovde! Treba li uvek da bude dvorjanin?" Ali i Garet se mrštio. "Svim srcem želim da se Galahad vrati. Neka bi mu Bog podario viziju kao meni, jer ovde ti je potrebniji od mene, Arture, i ako ne doñe brzo, poći ću sam da ga tražim." Ostalo je još samo nekoliko dana do Duhova kada je Lanselet konačno stigao kući. Primetili su kolonu kako dolazi - muškarce, žene, tovarne konje - i Garet je sa kapije pozvao sve da ih pozdrave, ali Gvenvir je, stojeći kraj Artura, obratila vrlo malo pžnje na kraljicu Morgozu, osim da se upita zašto je kraljica Lotije uopšte došla. Lanselet je kleknuo pred Artura sa svojim žalosnim vestima, i Gvenvir je osetila isti bol kao što ga je on nosio u očima... uvek, uvek je bilo ovako, ono što bi bilo iver u njegovom srcu bilo je kao udarac biča po njenom. Artur se sagnuo, podigao Lanseleta na noge i zagrlio ga, a i njemu su oči bile pune suza. "Izgubio sam sina, koliko i ti, dragi prijatelju. Svima će nam bolno nedostajati." Gvenvir više nije mogla da izdrži i prišla je da pred svima pruži ruku Lanseletu i progovori drhtavim glasom: "Čeznula sam da nam se vratiš, Lanselete, ali žao mi je što si morao da doñeš sa tako tužnim vestima." Artur se tiho obratio vojnicima. "Odnesite ga u kapelu gde je proglašen za viteza. Neka počiva tamo, a sutra će biti sahranjen kako priliči mom sinu i nasledniku." Kada se okrenuo, malo se zateturao, i Gvideon mu je priskočio da ga pridrži. Gvenvir više nije često plakala, ali osećala je da će se rasplakati od Lanseletovog lica, tako ojañenog i izmoždenog. Šta li mu se dešavalo za tih godinu dana dok je tražio Gral? Duga bolest, dug post, umor, rane? Nikada ga nije videla tako jadnog, čak ni kada je došao da joj ispriča kako se oženio Elenom. Pogledala je Artura oslonjenog o Gvideona i uzdahnula. Lanselet ju je stegao za ruku. "Sad mi je čak i drago što je Artur upoznao svog sina i što ga voli. To će mu umanjiti tugu." Gvenviur je odmahnula glavom, ne želeći da razmišlja o značaju ovog dogañaja za Gvideona i Artura. Morganin sin! Morganin sin kao Arturov naslednik - ne, sada se to više ne može sprečiti! Garet je prišao i naklonio se pred njom. "Madam, moja majka je ovde..." i Gvenvir se setila da ne sme da ostane meñu muškarcima, da joj je mesto meñu gospama, da ne sme da izgovori reč utehe ni Arturu ni Lanseletu. "Drago mi je što si došla, kraljice Morgoza", hladno je rekla. Treba li i to da ispovedim kao greh, upitala se. Upravo sam slagala jednu kraljicu. Da li bi bilo pobožnije da sam rekla: 'Dočekujem te kao što mi dužnost nalaže, ali nije mi drago što si došla, više bih volela da si ostala u Lotiji ili i u paklu što se mene tiče!' Primetila je da je Ninijan ostala uz Artura, tako da je Artur bio izmeñu nje i Gvideona, i namrštila se. "Gospo Ninijan", hladno je rekla, "mislim da žene sada treba da se povuku. Nañi gostinsku sobu za kraljicu Lotije i postaraj se da sve bude spremno za nju." Gvideon kao da se naljutio, ali nije imao šta da kaže, i dok je sa svojim gospama napuštala dvorište, Gvenvir je pomislila da ima i nekih prednosti kad si kraljica. Čitavog tog dana vitezovi Okruglog Stola pojavljivali su se na Arturovom dvoru, i Gvenvir je bila obuzeta pripremama za sutrašnju gozbu, posle sahrane. Na Duhove će se sastati svi Arturovi vitezovi koji su se vratili iz pohoda. Prepoznala je mnoga lica, ali znala je da se neki neće nikada
vratiti: Persival, Bors i Lamorak - malo nežnije je pogledala Morgozu, jer znala je da ova iskreno žali za Lamorakom. Gvenvir je smatrala da je postarija kraljica napravila od sebe budalu sa tim mladićem, ali tuga je tuga, i kada je na misi pred Galahadovu sahranu sveštenik govorio o svima koji su pali tokom pohoda, primetila je da Morgoza krije suze pod velom, a kasnije joj je lice bilo crveno i oči nadule. Lanselet je prethodnu noć bdeo u kapeli, kraj sinovljevog tela, pa nisu mogli da nasamo razgovaraju. Sada, posle mise, pozvala ga je da sedi za večerom kraj nje i Artura, i kada mu je napunila pehar, ponadala se da će se on napiti i time ublažiti tugu. Žalostilo ju je njegovo izborano lice, toliko uništeno bolom, a još više njegovi uvojci, sada potpuno sedi. A ona, koja ga toliko voli, čak ne može ni da ga zagrli ni da zaplače sa njim pred svima. Godinama joj je nanosilo bol to što ne može da se ponaša prema njemu onako kako želi, nego mora da se ponaša kao obična roñaka. A sada joj je to bilo strašnije nego ikada, ali on je nije čak ni pogledao. Artur je, stojeći, podigao pehar na one vitezove koji se nikada neće vratiti iz potrage. "Ovde, pred svima vama, kunem se da njihove žene i deca, sve dok sam živ i dok Kamelot stoji, neće osetiti nedostatak bilo čega", rekao je. "Delim vašu tugu. Naslednik mog prestola poginuo je u potrazi za Gralom." Okrenuo se i pružio ruku Gvideonu, koji mu je polako prišao. Izgledao je mlañi nego što jeste, obučen u jednostavnu belu tuniku i sa tankom, zlatnom trakom u crnoj kosi. Artur je nastavio. "Kralj ne može, kao drugi ljudi, da se prepusti dugom oplakivanju, prijatelji. Upravo sam vas zamolio da sa monom oplakujete izgubljenog nećaka i usvojeng sina, koji sada više nikada neće vladati uz mene. Ali iako je žalost sasvim sveža, molim vas da prihvatite Gvideona - ser Mordreda - sina moje jedine sestre, Morgane od Avalona, kao mog naslednika. Gvideon je mlad, ali postao mi je mudar savetnik." Podigao je pehar i otpio. "Pijem u tvoje zdravlje, sine, i za tvoju vladavinu kada se moja okonča." Gvideon je kleknuo pred Artura. "Neka bi dugo, dugo vladao, oče." Gvenviri se činilo da se on to bori sa suzama, i još ga je više zavolela. Vitezovi su ispili zdravicu, a potom su, predvoñeni Garetom, počeli da kliču. Samo je Gvenvir ćutala. Znala je da do ovog mora doći, ali nije očekivala da se desi na samoj Galahadovoj sahrani! Šapatom se obratila Lanseletu. "Volela bih da je malo sačekao! Volela bih da je razgovarao sa svojim savetnicima!" "Zar nisi znala kakva mu je namera?" upitao je Lanselet. Pružio je ruku i blago je stegao za prste, mazeći je. Sopstveni prsti činili su joj se mršavi i koščati, ne više onako mladi i meki kao nekada; bilo ju je sramota i najradije bi povukla ruku, ali on je nije puštao. "Artur nije smeo da ti priredi ovako nešto bez upozorenja", rekao je, mazeći je i dalje. "Sam Bog zna da nemam prava da se žalim, jer nisam mu podarila sina, pa mu je ostao samo Morganin..." "Svejedno, trebalo je da te upozori", rekao je Lanselet. Ovo je bilo prvi put da je on ikada, makar i na trenutak, kritikovao Artura zbog nečega. Polako je prineo njenu ruku usnama, a onda je pustio kad im se približio Artur sa Gvideonom. Sluge su unosile tanjire pune vrelog mesa, voća i svežeg hleba, i na svakih nekoliko koraka duž stola postavljali slatkiše. Gvenvir je pustila da joj sluga stavi u tanjir i meso i voće, ali jedva da je išta pojela. Osmehnula se kad je primetila da je sto tako postavljen da ona deli posužavnik sa Lanseletom, kao i toliko puta na gozbama za Duhove; Ninijan, koja je sedela pored Artura, delila je jelo sa njim. Jednom ju je oslovio sa 'kćeri', što je Gvenviri malo razvejalo sumnje - možda ju je već prihvatio kao sinovljevu buduću ženu. Začudo, Lanselet kao da joj je čitao misli. "Hoće li sledeća svečanost na dvoru biti venačnje? Rekao bih da je srodstvo suviše blisko..." "Da li bi u Avalonu to bilo važno?" upitala je Gvenvir grublje nego što je nameravala; stari bol je još bio tu. Lanselet je slegnuo ramenima. "Ne znam - u Avalonu sam kao dečak slušao o nekoj zemlji, daleko na jugu, gde su se pripadnici kraljevske porodice uvek ženili roñenim sestrama kako se kraljevska krv ne bi mešala sa običnom, i ta dinastija je trajala hiljadama godina." "Pagani", rekla je Gvenvir. "Oni ne znaju za Boga i ne znaju da je to greh..."
No, izgledalo je da Gvideon nimalo ne pati zbog greha svojih roditelja; zašto bi on, Talesinov unuk - ne, praunuk - oklevao da se oženi Talesinovom ćerkom? Bog će kazniti Kamelot zbog tog greha, iznenada je pomislila. Zbog Arturovog greha, i mojeg... i Lanseletovog... Čula je iza leña kako Artur razgovara sa Gvideonom. "Jednom si rekao da Galahad ne izgleda kao neko ko će dočekati krunisanje." "A svakako se sećaš, oče i gospodaru moj", tiho je rekao Gvideon, "da sam ti se zakleo da neću imati udela u njegovoj smrti, nego da će on umreti časno za krst koji poštuje, i tako je i bilo." "Šta si još predvideo, sine?" "Ne pitaj me, gospodaru Arture. Bogovi su milostivi kada kažu da niko ne sme da zna kako će završiti. Čak i kad bih znao - a ne tvrdim da znam - ne bih ti rekao." Možda nas je Bog dovoljno kaznio za naše grehe, pomislila je Gvenvir, uzdrhtavši, kada nam je poslao ovog Mordreda... ali kada je pogledala mladića, pokolebala se. Kako sme tako da misli o mladiću koji je Arturu zaista kao sin? Nije on kriv zbog načina na koji je začet! Obratila se Lanseletu. "Artur nije smeo to da učini dok se Galahad još nije ni ohladio u grobu!" "Nije tako, gospo moja. Artur dobro poznaje dužnosti jednog kralja. Zar misliš da Galahadu, tamo kuda je otišao, išta znači ko će sedeti na prestolu koji on nikada nije želeo? Bolje bi bilo da sam sina dao u sveštenike, Gvenvir." Gledala je Lanseleta, zamišljenog, hiljadama milja daleko od nje, povučenog u sebe, gde nikada neće moći da ga sledi, i pokušala je da ga dosegne najbolje što je umela. "Znači, nisi uspeo da nañeš Gral?" Primetila je da se polako vraća iz daljine. "Došao sam - bliže nego što ijedan gršnik može da stigne i ostane živ. Ali preživeo sam, kako bih rekao Arturovim vitezovima da je Gral zauvek otišao sa ovog sveta." Opet je zaćutao, a onda je nastavio iz velike daljine. "Pošao bih za njim i van sveta, ali nisam imao mogućnost izbora." Znači, nisi želeo da se vratiš na dvor, mene radi, pomislila je Gvenvir. Bilo joj je sasvim jasno da Lanselet liči na Artura više nego što je ikada pomislila, i da za njih dvojicu nikada nije bila ništa drugo do razonoda izmeñu ratova i pohoda; da muškarci vode stvarni život u svetu u kome ljubav ne znači ništa. Posvetio je čitav život ratovanju uz Artura, a sada, kada nije bilo ratova, predao se velikoj Misteriji. Gral se postavio izmeñu njih, kao nekada Artur, i kao Lanseletova čast. Sada se Lanselet okrenuo Bogu, i svakako smatra da ga je ona navela na težak greh. Bol je bio nepodnošljiv. Čitavog života je imala samo to i nije mogla da se uzdrži; uhvatila ga je za ruku. "Čeznula sam za tobom", šapnula je i zaprepastila se od čežnje u sopstvenom glasu. Misliće da nisam ništa bolja od Morgoze, da mu se naturam... On joj je uzvratio stisak ruke. "I ti si meni nedostajala, Gven", tiho je rekao, i kao da može da joj čita iz srca, dodao: "Sa Gralom ili bez njega, voljena, ništa me ne bi vratilo na ovaj dvor da nisam mislio na tebe. Najradije bih ostao tamo, proveo bih ostatak života u molitvama da ponovo vidim Misteriju koja je ostala skrivena od mog pogleda. Ali ja sam samo čovek, voljena..." Shvatila je šta je hteo da kaže i čvršće ga stegla za ruku. "Da pošaljem moje gospe nekuda?" On je malo klevao, i Gvenvir je osetila stari užas... kako se usudila da bude tako otvorena, da tako odbaci žensku čednost?... Ovaj trenutak joj je uvek bio strašan kao smrt. A onda ju je on još čvršće stegao za prste. "Da, ljubavi", rekao je. Dok ga je čekala, sama u tami, gorko se pitala da li je njegovo 'da' isto kao Arturovo, ponuda koja se povremeno čini iz sažaljenja ili u želji da joj ne povredi ponos. Sada kada više nije bilo nikakve nade da će roditi Arturu dete, makar u poznim godinama, on bi prestao da dolazi kod nje, ali bio je suviše dobar i nije želeo da njenim gospama pruži povoda da joj se smeju iza leña. Ipak, srce ju je bolelo svaki put kad bi videla olakšanje na Arturovom licu kada bi odbila njegov
predlog; ponekad bi ga pozvala unutra, pa bi samo pričali ili ležali zagrljeni, i Gvenviri je prijalo da je on mazi i teši, ali nije tražila ništa više. Sada se pitala da li Artur smatra da joj njegovi zagrljaji ne bi prijali, pa ih je zato retko nudio, ili je zaista više nije želeo. Pitala se i da li ju je ikada želeo, ili joj je uvek dolazio zato što mu je žena koju je primio, pa mu je dužnost da joj napravi decu. Svi muškarci su hvalili moju lepotu i želeli su me, svi osim muža koga sam dobila. A sada možda čak i Lanselet dolazi kod nje zato što je suviše ljubazan da bi je odbio. Postala je grozničava, i učinilo joj se da joj je, uprkos lakoj spavaćici, čitavo telo obliveno znojem. Ustala je i umila se hladnom vodom iz posude kraj postelje, sa gañenjem dodirujući mlitave grudi. Oh, stara sam, zgadiće mu se što ga ovo ružno, staro telo još želi kao da sam mlada i lepa... A onda je iza leña čula njegove korake; kad ju je zagrlio, zaboravila je sve strahove. No, pošto je otišao, ostala je budna. Nije trebalo da rizikujem. U stara vremena bilo je drugačije; sada je ovo hrišćanski dvor i biskupove oči su uvek upravljene u mene. Ali nemam ništa drugo... i odjednom joj je sinulo: a nema ni Lanselet... Sin mu je mrtav, i žena, a stara bliskost sa Arturom je nestala. Kad bih bila kao Morgana, kojoj ne treba ljubav muškarca da bi se osećala živa i stvarna... No, Gvenvir je ipak osećala da, mada njoj ovo nije bilo potrebno, Lanseletu jeste; bez nje bi bio potpuno sam. Došao je na dvor zato što mu je bila potrebna, barem koliko i on njoj. I tako, mada je to bio greh, činilo joj se da je mnogo grešnije ostaviti Lanseleta bez utehe. Čak i ako oboje budemo prokleti zbog toga, mislila je, nikada ga neću odbiti. Bog je Bog ljubavi, mislila je; kako bi mogao da je osudi zbog jedinog u životu što je imala od ljubavi? A ako ipak to učini, pomislila je, užasnuta sopstvenim svetogrñem, on nije Bog koga je oduvek poštovala, i baš je briga šta on misli! 15. Tog leta ponovo je izbio rat; severnjaci su napali zapadne obale, i Arturova legija pošla je u bitku, ovog puta zajedno sa Saksoncima sa juga, koje je predvodio Ceardig. Kraljica Morgoza ostala je u Kamelotu; nije bilo bezbedno da se sama uputi u Lotiju, a nisu mogli da odvoje nikoga da je prati. Vratili su se krajem leta. Morgoza je bila u ženskoj sali sa Gvevir i njenim gospama kada su čuli trube sa bedema. "To se Artur vraća!" Gvenvir je smesta ustala. Sve žene su spustile preslice i okupile se oko nje. "Kako znaš?" Gvenvir se nasmejala. "Glasnik mi je doneo vest još sinoć", rekla je. "Zar mislite da sam u ovim godinama počela da se bavim čarobnjaštvom?" Pogledala je uzbuñene devojke - Morgozi se činilo da su sve Gvenvirine gospe devojčice, od četrnast ili petnaest godina, koje jedva čekaju izgovor da napuste predenje; Gvenvir ih je dobroćudno pogledala. "Da odemo i pogledamo ih sa bedema?" Kikoćući se i brbljajući, devojke su otrčale u grupicama po dve i tri, ostavljajući preslice po podu. Gvenvir je, smešeći se, pozvala služavku da uredi odaju, a onda je sa Morgozom, polako, pošla na bedem odakle se otvarao pogled na široki prilazni put. "Gledaj, eno kralja..." "A kraj njega je ser Mordred..." "A eno gospodara Lanseleta - oh, gledajte, ima zavoj oko glave, a ruka mu je u marami!" "Da vidim", rekla je Gvenvir i odgurnula zabezeknute devojke. Morgoza je prepoznala Gvideona, jahao je uz samog Artura; izgleda da nije bio ranjen, i uzdahnula je od olakšanja. Meñu vojnicima je videla i Kormaka - pošao je u rat sa ostalom vojskom, i izgleda da je i on ostao nepovreñen. Gareta je bilo lako uočiti - bio je najviši u čitavoj družini, a plava kosa blistala mu je kao oreol. I Gaven je bio tu, uvek tik iza Artura, uspravan u sedlu, ali kada su se približili,
videla je da na licu ima ogromnu modricu, i da su mu usta otekla kao da mu je izbijen koji zub. "Gedajte kako je lep ser Mordred", reka je jedna devojka. "Čula sam kraljicu da kaže kako izgleda isto kao Lanselet kad je bio mlad." Zakikotala se i munula drugaricu. Sve su se okupile i počele da šapuću, i Morgoza ih je posmatrala sa uzdahom. Tako su mlade, tako lepe, sa mekom kosom upletenom na razne načine, smeñom, riñom ili zlatnom, sa obrazima mekim kao latice i glatkim kao u dece, tako su vitke, tako belih i mekih ruku - iznenada je osetila nalet ljubomore; nekada je bila lepša od svih njih. A one se sada gurkaju i šapuću o ovom ili onom vitezu. "Gledajte, svi saksonski vitezovi nose bradu - zašto žele da izgledaju dlakavi kao psi?" "Moja majka kaže", rekla je jedna devojka - kćer jednog saksonskog plemića, imala je neko varvarsko ime koje Morgoza nije mogla ni da izgovori, Alfreš ili nešto slično - "da je poljubiti muškarca bez brade isto kao da poljubiš drugu devojku ili mlañeg brata!" "Ser Mordred je obrijan, a on uopšte ne liči na devojku", rekla je druga i okrenula se Ninijan, koja je ćutke stajala u grupi. "Zar ne, gospo Ninijan?" Ninijan se tiho nasmejala. "Meni svi bradati muškarci izgledaju stari - kada sam bila mala, samo su moj otac i najstariji druidi nosili brade." "Sada čak i biskup Patricije nosi bradu", rekla je jedna devojka. "Čula sam ga da kaže kako su u paganska vremena ljudi nagrñivali lice brijanjem i da muškarac treba da nosi bradu koju mu je Bog podario. Možda i Saksonci misle tako." "To je samo nova moda", rekla je Morgoza. "Moda se menja - kada sam ja bila mlada, i hrišćani i pagani brijali su bradu, a sada se moda promenila - mislim da to nema nikakve veze sa verom. Ne sumnjam da će i Gvideon jednog dana nositi bradu - hoćeš li ga onda manje ceniti, Ninijan?" Mlada žena se nasmejala. "Neću, roñako. On je isti, bilo da je bradat ili obrijan. Oh, gledajte, eno kralja Ceardiga sa svojima - hoće li svi biti gosti u Kamelotu? Madam, da odem i kažem slugama?" "Molim te, mila", rekla je Gvenvir, i Ninijan je pošla ka sali. Devojke su se gurkale da dobiju bolji pogled, a Gvenvir ih je strogo pogledala. "Hajde, hajde - svi se vraćamo da predemo. Nije lepo tako piljiti u mladiće. Zar nijedna od vas nema pametnijeg posla nego da tako brblja o muškarcima? Hajde, razlaz, videćete ih večeras u velikoj sali. Biće gozba, i sve vas čeka mnogo posla." Izgledale su nadureno, ali su se poslušno vratile unutra, i Gvenvir je uzdahnula i odmahnula glavom dok je sa Morgozom išla za njima. "Pobogu, je li ikada postojala gomila tako neposlušnih devojaka? A moram da ih nekako sve sačuvam nevine i pristojne - čini mi se da provode vreme u brbljanju i kikotanju umesto da lepo predu. Stidim se što mi je dvor pun praznoglavih i nepristojnih malih glupača!" "Oh, mila", dokono je rekla Morgoza, "sigurno si i ti nekada imala petnaest godina. Zacelo nisi bila uzorna devojka - zar nikada nisi krišom posmatrala nekog mladića i pitala se kako bi izgledalo da te poljubi, bilo da je bradat ili obrijan?" "Ne znam šta si ti radila kad ti je bilo petnaest godina", planula je Gvenvir, "ali ja sam bila u manastiru! Čini mi se da je to jedino dobro mesto za ove nepristojne devojke!" Morgoza se nasmejala. "Kada sam imala četrnaest godina, gladno sam piljila u sve što nosi pantalone. Sećam se kako sam sedela Gorloasu u krilu - on je bio oženjen Igrenom pre nego što je ona zapala Uteru za oko - i Igrena je to dobro znala, jer čim se udala za Utera, smesta se postarala da me uda za Lota, što je značilo da me šalje što je dalje mogla, a da se ne preñe okean! Hajde, Gvenvir, čak i iza tih manastirskih zidova, zar možeš da se zakuneš da nikada nisi virila u nekog lepog mladića koji je došao da kroti konje tvog oca, ili u purpurni ogrtač kakvog mladog viteza?" Gvenvir se zagledala u svoje sandale. "To mi se čini tako davno..." A onda se pribrala. "Lovci su sinoć doneli jelena - narediću da ga spreme za večeru, a možda valja zaklati i svinju, ako treba da ugostimo sve te Saksonce. Neophodno je spremiti svežu slamu u sobama gde će spavati, jer svakako neće biti dovljno kreveta za sve!"
"Pošalji devojke da obave i to", rekla je Morgoza. "Moraju naučiti da se staraju o gostima zašto su ti inače poverene? Dužnost kraljice jeste da dočeka svog gospodara kada se vraća iz rata." "U pravu si." Gvenvir je poslala paža da prenese nareñenja, pa su zajedno pošle ka velikoj kapiji Kamelota. Eto, kao da smo čitavog života prijateljice, pomislila je Morgoza. Tako ih je malo ostalo koji su zajedno bili mladi. Isto osećanje obuzelo ju je i uveče, dok je sedela u velikoj sali punoj ukrasa i blistavoj od svečane odeće na gospama i vitezovima. Gotovo kao u velikim danima Kamelota. Ipak, toliko starih vitezova izginulo je u ratu ili u potrazi za Gralom i nikada se neće vratiti. Morgoza se retko prisećala da je stara i to ju je redovno plašilo. Polovinu sedišta oko Okruglog Stola sada su zauzimali maljavi Saksonci sa ogromnm bradama i grubim ogrtačima, ili mladići naizgled jedva dorasli do oružja. Čak i njena beba, Garet, sada je jedan od starijih vitezova Okruglog Stola, i novajlije su ga strašno poštovale, zvali su ga ser i molili za savet, ili bi se uzdržavali od rasprave ako se ne slažu. Što se tiče Gvideona - većina ga je zvala ser Mordred - on je izgledao kao pravi voña novajlija, mlañarije i Saksonaca koje je Artur odabrao za vitezove. Gvenvirine gospe i sluge dobro su obavili posao; bilo je puno pečenog i kuvanog mesa, i ogromnih masnih pita sa mesom, poslužavnici puni ranih jabuka i grožña, vrelog hleba i variva od sočiva. Za glavnim stolom, kada je gozba završena i kad su se Saksonci prepustii piću i svojoj omiljenoj igri pitalica, Artur je pozvao Ninijan da im peva. Bili su tu i Gvenvir i Lanselet, on sa zavojima na ruci i oko glave - bile su to rane od severnjačke sekire. Nije mogao da koristi ruku, i Gvenvir mu je sekla meso. Niko ne obraća pažnju na to, primetila je Morgoza. Garet i Gaven sedeli su niže za stolom, a Gvideon blizu njih, i delio je poslužavnik sa Ninijan. Morgoza je pošla da ih pozdravi. Gvideon se okupao i očešljao, ali jedna noga mu je bila u zavojima, i držao ju je na stolici. "Jesi li ranjen, sine?" "Sasvim je dobro", oodgovorio je. "Majko, sada sam suviše veliki da bih ti trčao u krilo čim posečem prst!" "Meni ne izgleda tako bezazleno", rekla je, gledajući zavoj okrvavljen po ivicama, "ali ostaviću te na miru, kad tako hoćeš. Je li to nova tunika?" Kroj je, izgleda, bio saksonsaki, sa tako dugačkim rukavima da su dopirali do pola šake. Gvideonova je bila plava i izvezena purpurom. "To je dar od Ceardiga. Rekao mi je da je naročito dobra za hrišćanski dvor, jer prikriva zmije Avalona." Iskrivio je usta. "Možda bi trebalo da poklonim jednu takvu gospodaru Arturu za novu godinu!" "Ne verujem da bi iko primetio", rekao je Gaven. "Sada više niko ni ne misli na Avalon, a Arturove ruke su toliko izbledele da se gotovo ništa ne primećuje." Morgoza je pogledala Gavenovo izubijano lice. Zaista je izgubio nekoliko zuba, a i ruke su mu bile ranjave. "I ti si ranjen, sine?" "Ne od neprijatelja", gunñao je Gaven. "Ovo sam dobio od naših saksonskih prijatelja - od jednog Ceardigovog vojnika. Prokleti bili svi odreda, nepristojna kopilad! Mislim da su mi se više sviñali dok smo bili neprijatelji!" "Znači, borio si se sa njim?" "Da, i učinio bih to ponovo, ako se usudi da zucne nešto o mom kralju", besno je rekao Gaven. "Nije mi trebala Garetova pomoć, kao da sam dečko koji ne ume da se bije bez bratove podrške..." "Bio je dvostruko veći od tebe", rekao je Garet, spustivši kašiku, "i oborio te je na zemlju, i pomislio sam da će ti slomiti rebra ili kičmu - još nisam siguran da li je i uspeo. Je li trebalo da sedim po strani dok taj prljavi rmpalija tuče mog brata i blati mog roñaka? Sad će dva puta i tri puta razmisliti pre nego što opet otvori prljava usta da kaže onako nešto." "Svejedno", tiho je rekao Gvideon, "ne možeš ućutkati čitavu saksonsku vojsku, Garete,
pogotovo ne kada, zapravo, govore istinu. Postoji ime, nimalo lepo, za čoveka, čak i ako je kralj, koji sedi i ćuti dok neko drugi vrši muževljeve dužnosti u krevetu njegove žene..." "Kako se usuñuješ!" Garet je počeo da ustaje; pružio je ruku i ščepao Gvideona za tuniku. Gvideon je podigao ruke da se oslobodi. "Smiri se, usvojeni brate!" Izgledao je kao dete u poreñenju sa ogromnim Garetom. "Hoćeš li postupiti sa mnom kao sa tim Saksoncem zato što sam ovde, meñu roñacima, rekao istinu, ili treba da lažem kao svi dvorjani, koji gledaju kraljicu sa ljubavnikom i ne kažu ništa?" Garet je polako popustio stisak i spustio Gvideona nazad u sedište. "Ako se Artur ne žali na ponašanje svoje gospe, zašto bih se ja mučio?" "Prokleta žena!" mrmljao je Gaven. "Voleo bih da je Artur otera dok još ima vremena! Nisam ljubitelj hrišćanskog dvora, i to još ispunjenog Saksoncima. Kada sam bio prvi Arturov vitez, nijedan Saksonac u ovoj zemlji nije bio veći vernik od nekog praseta u svinjcu!" Gvideon je zaustio da negoduje, i Gaven se okomio na njega. "Poznajem ih bolje od tebe. Borio sam se sa njima dok si ti još piškio u pelene! Hoćemo li sada živeti na Arturovom dvoru onako kako njima odgovara?" "Ne poznaješ Saksonce ni upola tako dobro kao ja", rekao je Gvideon. "Ne možeš upoznati čoveka dok vas deli držalja sekire. Ja sam živeo na njihovim dvorovima i pio sam sa njima i udvarao se njihovim ženama, i usuñujem se da kažem da ih dobro poznajem, za razliku od tebe. A činjenica je da oni smatraju Artura i njegov dvor pokvarenim i paganskim." "Ko mi kaže!" frknuo je Gaven. "Svejedno", nastavio je Gvideon, "nije smešno što ti ljudi mogu nekažnjeno da zovu Artura pokvarenim..." "Nekažnjeno, kažeš?" gunñao je Garet. "Mislim da smo Gaven i ja kaznili barem ponekog!" "Hoćete li nastaviti da se bijete po saksonskim dvorovima? Bolje je ukloniti razlog takvog mišljenja", rekao je Gvidoen. "Zar Artur ne može da dovede svoju ženu u red?" "Potrebna je mnogo veća hrabrost od moje da se Arturu u lice kaže ružna reč o Gvenvir." "Ali to se mora uraditi", rekao je Gvideon. "Ako Artur treba da bude Vrhovni kralj tim ljudima, ne smeju mu se podsmevati. Ako ga zovu rogonjom, hoće li se zakleti da ga slede u ratu i miru? On mora sprečiti propadanje ugleda dvora - neka pošalje ženu u manastir, ili neka otera Lanseleta..." Gaven se bojažljivo osvrnuo. "Pobogu, spusti glas", rekao je. "Takve stvari se ovde ne smeju ni šapnuti!" "Bolje da mi šapućemo nego da se pronosi šapatom po čitavoj zemlji", rekao je Gvideon. "Za ime Božje, eno ih kako sede kraj njega, i on im se oboma smeši! Je li Kamelot postao farsa, je li Okrugli Sto javna kuća?" "A sad začepi ta prljava usta ili ću ti ih ja zapušiti!" zarežao je Gaven, čvrsto stegnuvši Gvideona za rame. "Da lažem, Gavene, mogao bi da pokušaš da me ućutkaš, ali zar se pesnicama može zaustaviti istina? Ili i dalje misliš da su Gvenvir i Lanselet nedužni? Ti, Garete, koji si mu čitavog života ljubimac, za tebe bih poverovao da nećeš da pomisliš ništa loše o svom prijatelju..." Garet se iskezio. "Istina je da bih voleo da ta žena ode na dno mora ili iza zidova najbezbednijeg manastira u Kornvolu. Ali dok se Artur ne oglasi, i ja ću ćutati. A oni su dovoljno odrasli da budu diskretni. Svi znaju da joj je on oduvek ljubimac i zaštitnik..." "Kad bih samo imao neki razlog, Artur bi me saslušao", rekao je Gvideon. "Proklet bio, siguran sam da Artur zna sve što treba znati. Ali on treba da odluči hoće li ih pustiti ili će se uplesti... a on neće da čuje ni reč protiv njih." Gaven je progutao knedlu. "Lanselet mi je roñak i prijatelj. Proklet bio, zar mislš da nisam pokušao?" "I šta je Artur rekao?" "Rekao je da je kraljica iznad moje kritike i da je sve što ona odluči dobro. Bio je učtiv, ali videlo se da zna o čemu govorim i da me upozorava da se ne uplićem u to." "A ako bi privukli njegovu pažnju na način koji se ne može zanemariti", tiho je rekao
Gvideon, razmišljajući, a onda je podigao ruku i klimnu glavom. Ninijan, koja je sedela Arturu kraj nogu, još prebirajući po strunama harfe, tiho je zatražila dozvolu od Artura, a onda je ustala i prišla im. "Gospo moja", rekao je Gvideon, "je li istina da ona", gotovo neprimetno je pokazao glavom ka Gvnevir, "često šalje svoje gospe da noć provedu daleko od nje?" "Nije to radila dok je legija bila van Kamelota", tiho je rekla Ninijan. "Sada barem znamo da je gospa verna", cinično je rekao Gvideon, "i da ne nudi svoje usluge na sve strane." "Niko je nikada nije optužio za kurvanje", ljutito je rekao Garet, "a u njihovim godinama oboje su stariji od tebe, Gavene - ono što rade nikome ne može da naudi, rekao bih." "Ne, ozbiljno govorim", jednako besno je rekao Gvideon. "Ako Artur treba da ostane Vrhovni kralj..." "Hteo si da kažeš", ljutito je odvratio Garet, "ako ti treba da budeš Vrhovni kralj posle njega..." "A šta bi ti hteo, brate? Da kada Artur umre predam zemlju Saksoncima?" Primakli su glave jedan drugom i govorili besnim šapatom. Morgoza je znala da su zaboravili i njeno prisustvo i njeno postojanje na svetu. "Pa, mislio sam da ti voliš Saksonce", rekao je Garet pakosno. "Zar ne bi voleo da ih vidiš na vlasti?" "Ne, slušaj me", besneo je Gvideon, ali Garet ga je opet ščepao i prekinuo ga. "Čitav dvor će te čuti ako ne spustiš glas - gledaj, Artur te gleda, video je Ninijan da dolazi ovamo! Možda Artur nije jedini koji treba da pazi na svoju gospu..." "Umukni!" prasnuo je Gvideon, otimajući se od Gareta. I Artur je primetio gužvu. "Šta, moji odani roñaci iz Lotije se svañaju meñu sobom?" doviknuo je. "Hoću mir u mojoj sali, roñaci! Hodi, Gavene, evo kralj Ceardig pita hoćeš li sa njim da igraš pitalica!" Gaven je ustao. "Evo ti jedna pitalica", tiho je rekao Gvideon. "Kada se čovek ne stara o svom vlasništvu, šta treba da rade oni kojih se to takoñe tiče?" Gaven se udaljio, pretvarajući se da nije čuo, a Ninijan se sagnula do Gvideona. "Ostavi to zasad", tiho je rekla. "Suviše je očiju i ušiju. Posejao si seme. Sad razgovaraj sa još nekim vitezovima. Zar misliš da si ti jedini video - ono?" ovlaš je pokazala laktom. Morgoza je pošla pogledom za njim i ugledala Gvenvir sagnutu uz Lanseleta nad tablom za igru koju su držali u krlu; lica su im se gotovo dodirivala. "Mislim da mnogi smatraju kako se to tiče časti Arturovog Kamelota", mrmljala je Ninijan. "Samo treba da nañeš one koji su manje pristrasni od tvoje braće iz Lotije, Gvideone." Ali Gvideon je ljutito gledao Gareta. "Lanselet", mrmljao je, "uvek Lanselet!" A Morgoza je pogledala Gvideona i svog najmlañeg sina i setila se deteta kako brblja sa crveno-plavom vitezom-igračkom koju je nazvao Lanselet. Potom se setila Gvideona dok je bio mali, kako je pratio u stopu Gareta, kao kučence. Garet je njegov Lanselet, pomislila je. Šta će se izroditi iz ovoga? No, njen nemir se pretvorio u zlobu. Svakako je vreme da i Lanselet odgovara za ono što je učinio. Ninijan je stajala na bedemu Kamelota, zagledana u maglu oko brega. Čula je korake iza sebe, ali se nije okrenula. "Gvideone?" "Ko bi drugi bio?" Zagrlio ju je s leña, a ona se okrenula da ga poljubi. "Da li te i Artur tako ljubi?" upitao je, ne puštajući je. Oslobodila se njegovih ruku i pogledala ga u oči. "Jesi li ljubomoran na kralja? Zar mi nisi sam rekao da steknem njegovo poverenje?" "Artur iovako ima suviše toga što pripada meni..." "Artur je hrišćanin - i samo toliko ću ti reći", odgovorila je Ninijan, "a ti si moja ljubav. Ali ja sam Ninijan od Avalona, i nijednom čoveku na svetu ne polažem račune o tome šta činim sa onim što je moje - da, moje, a ne tvoje. Ja nisam Rimljanka, pa da mi neki muškarac odreñuje šta da
radim sa onim što mi je Boginja podarila. A ako ti se to ne dopada, Gvideone, vratiću se u Avalon." Gvideon se nasmešio onim ciničnim osmehom koji joj se nikada nije dopadao. "Ako budeš mogla. Možda ćeš utvrditi da to više nije tako lako." A onda mu je sa lica nestao ciničan izraz i uhvatio ju je za ruku. "Nije me briga šta Artur radi za vreme koje mu je ostalo. Kao i Galahad, neka se nauživa, jer nije mu ostao još mnogo." Zagledao se u more magle koja je okruživala Kamelot. "Kada se razvedri, možda ćemo moći da odavde vidimo Avalon i Ostrvo zmaja." Uzdahnuo je. "Jesi li znala da Saksonci polako naseljavaju taj kraj, i da se na Ostrvu zmaja love jeleni, mada je Artur to zabranio?" Ninijan je prebledela od besa. "To se mora prekinuti. Ostrvo je sveto, a jeleni..." "Jeleni su vlasništvo malog naroda. Ali Edvin Saksonac ih ubija. Rekao je Arturu da su gañali njegove ljude otrovnim strelama, pa je dao dozvolu svojima da ih ubiju čim ih vide. I tako sada love jelene - a Artur će poći u rat protiv Edvina, ako bude morao. Voleo bih da Edvin ima neki bolji razlog - čast zahteva da se borim i štitim one koji veruju u Avalon." "I Artur će ratovati njih radi?" začudila se Ninijan. "Mislila sam da je pogazio zakletvu Avalonu." "Avalonu da, ali ne i bezopasnom narodu sa ostrva." Gvideon je zaćutao, i Ninijan je znala da se priseća dana na Ostrvu zmaja. Prevukao je prstima preko tetoviranih zmija na doručjima, a onda je spustio preko njih rukave saksonske tunike. "Pitam se da li bih još mogao da savladam Kralja Jelena golim rukama i nožem od kremena." "Svakako, ako bi morao", rekla je Ninijan. "Pitanje je bi li Artur to mogao. Jer ako ne bi..." Ostavila je pitanje nedovršeno, a Gvideon je odgovorio zagledan u gustu maglu. "Mislim da se neće razvedriti. Ovde uvek ima magle, toliko je gusta da u poslednje vreme glasnici saksonskih kraljeva ponekad ne mogu da nañu put... Ninijan! Hoće li Kamelot nestati u magli?" Zaustila je da odgovori šalom ili utehom, a onda se predomislila. "Ne znam", rekla je. "Ostrvo zmaja je obesvećeno, mali narod umire, jeleni su plen saksonskih lovaca. Severnjaci napadaju obale. Hoće li jednog dana osvojiti Kamelot kao što su Goti srušili Rim?" "Da sam znao na vreme", rekao je Gvideon sa prigušenim besom, udarajući pesnicom o pesnicu, "da su Saksonci javili Arturu, mogao je da pošalje mene - ili nekog drugog - da zaštiti sveto ostrvo na kome je postao Kralj Jelen i sklopio Sveti brak sa zemljom! Boginjine svetinje sada su zbačene, a pošto on nije umro da ih zaštiti, nema više prava da bude kralj." Ninijan je čula i ono što nije rekao: ni ja. "Nisi znao da postoji opasnost", rekla je. "I za to je kriv Artur. Saksonci nisu ni pomislili da traže dozvolu od njega - zar to ne govori koliko malo drže do Vrhovnog kralja? A zašto ga ne cene? Reći ću ti, Ninijan - ne cene kralja koji je rogonja, koji ne može da vlada svojom ženom..." "Ti, koji si odrastao u Avalonu", ljutito je odvratila, "hoćeš li suditi Arturu po saksonskim merilima, koja su još gora od rimljanskih? Hoćeš li pustiti da kraljevstvo napreduje ili propada zbog nečije zamisli kako čovek treba da drži svoju ženu u zatvoru? Ti treba da budeš kralj, Gvideone, zato što nosiš kraljevsku krv Avalona i zato što si dete Boginje..." "Pih!" Gvideon je glasno opsovao. "Ninijan, zar nikada nisi pomislila - možda će Avalon pasti baš kao i Rim, iz istog razloga - zbog izopačenosti u samom srcu zemlje? Po zakonima Avalona, Gvenvir je postupala sasvim ispravno - gospa može da izabere sebi para, i Artura bi trebalo da zbaci baš Lanselet! Lanselet je sin same Vrhovne sveštenice - zašto ne bi bio on kralj umesto Artura? Ali da li naš kralj treba da bude izabran po tome što ga neka žena želi u svojoj postelji?" Opet je pljunuo. "Ne, Ninijan, ti dani su okončani - i Rimljani i Saksonci znaju kakav treba da bude svet. Svet više nije velika materica koja raña muškarce - sada kretanje vojske odreñuje poredak stvari. Ko bi sada prihvatio mene za kralja samo zato što sam sin ove ili one žene? Sada kraljev sin nasleñuje zemlju, i treba li da odbijemo nešto dobro zato što su se Rimljani toga prvi setili? Sada imamo bolje brodove - otkrićemo zemlje dalje od onih što su potonule u more. Hoće li nas tamo pratiti Boginja, koja je vezana za ovaj komadić zemlje i ove useve? Pogledaj Severnjake koji napadaju naše obale - hoće li njih zaustaviti kletve Majke? U Avalonu je ostalo
svega nekoliko sveštenica - ni Saksonci ni severnjaci ih neće dirati, jer Avalon više nije deo sveta u kome oni žive. Ženama koje žive u ovom svetu potrebna je zaštita muškaraca. Današnji svet, Ninijan, nije svet Boginje, nego bogova, možda i jednog Boga. Ne moram pokušavati da srušim Artura. Srušiće ga vreme i promene." Ninian je osetila da joj se leña ježe od Vida. "A šta će biti sa tobom, Kraljem Jelenom od Avalona? Šta će biti sa Majkom koja te je poslala u svoje ime?" "Zar misliš da hoću da nestanem u magli sa Avalonom i Kamelotom? Nameravam da budem Vrhovni kralj posle Artura - a da bih to postigao, moram da održim slavu Arturovog dvora. Zato Lanselet mora da nestane, što znači da Artur mora biti primoran da ga protera, a verovatno i Gvenvir zajedno sa njim. Jesi li uz mene, Ninijan, ili nisi?" Lice joj je bilo samrtnički bledo. Stezala je pesnice, žaleći što nema moć kao Morgana, moć Boginje, da se podigne kao most izmeñu zemlje i neba i da ga sprži munjom gneva Boginje. Polumesec na čelu pekao ju je od gneva. "Treba li da ti pomognem da izdaš ženu koja je iskoristila pravo što ga je Boginja dala svim ženama, da bira muškarca svojom voljom?" Gvideon se podmešljivo nasmejao. "Gvenvir je izgubila to pravo kada je kleknula pred ropskog Boga." "Svejedno, neću da je izdam." "Znači, nećeš mi javiti kada sledeći put bude otpravila svoje žene preko noći?" "Neću", rekla je Ninijan. "Tako mi Boginje, neću. Arturova izdaja Avalona nije ništa u poreñenju sa tvojom!" Okrenula mu je leña i krenula da se udalji, ali on ju je uhvato i zadržao. "Učinićeš kako ti naredim!" Počela je da se otima i na kraju nekako uspela. "Nareñuješ mi? Ni za hiljadu godina!" Ostala je bez daha od besa. "Čuvaj se, ti koji si podigao ruku na Gospu od Avalona! Artur će saznati kakvu je zmiju gajio u nedrima!" Obuzet besom, Gvideon ju je je zgrabio za ruku i povukao je ka sebi, a onda je svom snagom udario po slepoočnici, i ona je pala na zemlju bez glasa. Bio je toliko besan da nije ni pokušao da je pridrži. "Dobro su te Saksonci nazvali", rekao je tih, surov glas iz magle. "Zao savet, Mordred ubica!" Okrenuo se obuzet grčevitim strahom i zagledao se u Ninijanino skljokano telo kraj svojih nogu. "Ubica? Ne! Samo sam bio besan na nju - ne bih je povredio..." Počeo je da se osvrće, ali nije uspeo da razabere ništa u sve gušćoj magli, mada je poznao glas. "Morgana! Gospo - majko moja!" Kleknuo je, grla stegnutog u panici, i podigao Ninijan. Tražio je otkucaje srca, ali ona je ležala ne dišući, beživotna. "Morgana! Gde si? Gde si? Pokaži se, prokleta bila!" Ali tu je bila samo Ninijan, beživotna i nepokretna kraj njegovih nogu. Zagrlio ju je i počeo da preklinje. "Ninijan! Ninijan, ljubavi, reci nešto..." "Ona više neće govoriti", rekao je bestelesni glas, ali dok se Gvideon osvrtao po magli, pojavila se ženska prilika. "Oh, šta si to učinio, sine?" "Jesi li to bila ti? Jesi li bila ti?" upitao je Gvideon na ivici histerije. "Jesi li me ti nazvala ubicom?" Morgoza je ustuknula, obuzeta strahom. "Ne, ne, tek sam stigla - šta si to učinio?" Gvideon joj se bacio u naručje, i zagrlila ga je i gladila po kosi kao da mu je dvanaest godina. "Ninijan me je naljutila - pretila mi je - Bogovi su mi svedoci, majko, nisam hteo da joj naudim, ali zapretila je da će otići kod Artura i reći mu da kujem zaveru protiv njegovog milog Lanseleta", govorio je sve brže i brže. "Udario sam je, kunem se da sam hteo samo da je zastrašim, ali pala je..." Morgoza je pustila Gvidoena i kleknula kraj Ninijan. "Nezgodno si je udario, sine - mrtva je. Tu se više ništa ne može. Moramo da obavestimo Arturovu poslugu."
Gvideon je prebledeo. "Majko! Šta će Artur reći?" Morgoza je osetila da joj se srce otkravljuje. Sada je bio u njenim rukama, baš kao onda kada je bio bespomoćno detence koje bi Lot rado ubio; bila je vlasnik njegovog života, i on je to znao. Ponovo ga je zagrlila. "Nije važno, mili moj, ne smeš da patiš, to je isto kao da si nekog ubio u boju", rekla je, pobedonosno gledajući Ninijanino bežnivotno telo. "Mogla je da padne u magli - dalek je put do podnožja brega", rekla je, gledajući preko bedema Kamelota, odakle je strma padina nestajala u magli. "Hajde, uhvati je za noge. Što je učinjeno, učinjeno je, i sada njoj više ništa nije važno." U njoj je proključala stara mržnja protiv Artura; Gvideon će ga srušiti, i to uz njenu pomoć - a kada to bude gotovo, ona će biti uz njega, žena koja ga je dovela na presto! Ninijan više nije bila izmeñu njih; samo ona će mu davati podršku i pomoć. Krhko telo Gospe od Avalona bez zvuka je nestalo u magli. Artur će je kasnije potražiti i kada se ne pojavi, poslaće potragu; ali Gvideon je zurio u maglu kao hipnotisan i na trenutak mu se učinilo da nazire crnu barku Avalona negde na vodi izmeñu Kamelota i Ostrva zmaja. Kao da je video Ninijan, obučenu u crno kao Smrt, kako ga poziva iz barke... a onda je sve nestalo. "Hodi, sine", rekla je Morgoza. "Proveo si ovo jutro u mojim odajama, a od sada ćeš stalno biti sa Arturom u glavnoj sali. Zapamti, danas nisi video Ninijan - kada doñeš kod Artura, pitaj za nju, izgledaj pomalo ljubomorno, kao da se bojiš da ćeš je zateći u njegovoj postelji." Palo joj je kao melem na srce kad ju je stegao za ruku. "Hoću", tiho je rekao. "Hoću, majko. Ti si najbolja majka, najbolja žena na svetu!" Opet ga je zagrlila i poljubila ga, uživajući u svojoj moći, a onda ga je pustila da ode. 16. Gvenvir je ležala potpuno budna u tami, očekujući Lanseletove korake, ali ipak je razmišljala o Morgozi koja se smešila - gotovo kezila - dok joj je mrmljala: "Ah, zavidim ti, mila moja! Kormak je dobar momak i vrlo srčan - ali nije ni prineti ljupkosti i lepoti tvog ljubavnika." Gvenvir je pognula glavu i oćutala. Kako da se ljuti na Morgozu, kada obe rade isto? Ali bilo je suviše opasno. Biskup je, sad u nedelju, na misi govorio o svetoj zapovesti protiv preljube, rekavši da je vernost žene temelj hrišćanskog načina života, pošto tek venčanjem i vernošću žena može da iskupi Evin greh. Gvenvir se setila priče o ženi uhvaćenoj u preljubi, koju su doveli pred Hrista: Neka onaj ko nikada nije počinio greh baci na nju prvi kamen. Niko nije bio bezgrešan i prvi kamen nije bačen - ali ovde, na njenom dvoru, ima ih tako mnogo bezgrešnih, počev od Artura, koji bi mogli da bace prvi kamen. Isus je potom rekao ženi: Idi i ne greši više. I tako mora i ona... Nije želela njegovo telo. Morgoza, koja se oblizivala nad požudnim mladićem koga je uzela za ljubavnika, nikada ne bi poverovala koliko njima dvoma to malo znači. Zaista retko ju je uzimao na način koji je značio greh i beščašće - samo prvih godina, kada su imali Arturov pristanak, kako bi pokušali i videli može li Gvenvir da rodi sina za kraljevstvo. Bilo je i drugih načina da se doživi zadovoljstvo, i nekako joj se činilo da je to manji greh, manje narušavanje Arturovih bračnih prava na njeno telo. Pa čak i tako, nije želja bila presudna, želela je samo da bude sa njim... to se čak više tiče duše nego tela, pomislila je. Zašto bi Bog ljubavi to prokleo? Mogao bi da prokune greh koji su počinili, ali ona ga je stalo okajavala, a kako da prokune ovo, što je najiskrenija ljubav koju srce može da oseti? Nisam uskratila Arturu ništa što je od mene želeo. On mora da ima kraljicu, ženu koja će voditi zamak; što se ostalog tiče, želeo je da mu rodim sina, a što nisam, to nije do mene nego do Boga. Začula je tihe korake u tami. "Lanselete?" "Ne baš." Nejasna svetlost male svetiljke ju je zbunila; na trenutak kao da je videla voljeno lice, iznenada podmlañeno - a onda se setila ko je to. "Kako se usuñuješ? Moje gospe nisu toliko daleko da ih ne mogu dozvati vriskom, a niko neće verovati da sam te pozvala ovamo!"
"Mirno lezi", rekao je on. "Pod grlom ti je nož, gospo moja." Trgla se i povukla, grčevito stežući pokrivač. "Oh, nemoj se zanositi, madam, nisam došao da te silujem. Tvoje čari su suviše bajate za mene, gospo, i suviše istrošene." "Dosta je bilo", javio se promukli glas iz tame iza Gvideona. "Ne zavitlavaj je, čoveče! Ovo je prljav posao, njuškanje po spavaćim sobama, i voleo bih da se nisam upleo u to! Tišina, i svi se sakrijte po sobi!" Kada joj se pogled privikao na nejasno svetlo, prepoznala je Gavenovo lice, a iza njega je bio još neko poznat. "Garete! Šta ćeš ti ovde?" žalosno je upitala. "Mislila sam da si ti najbolji Lanseletov prijatelj." "I jesam", mračno je rekao on. "Došao sam da se postaram da ne dobije ništa gore od onog što je zaslužio. Ovaj", prezrivo je pokazao Gvideona, "ovaj bi mu najradije prerezao grkljan - i ostavio bi ga ovde, da ti budeš optužena za ubistvo!" "Tišina", rekao je Gvideon, i svetlo se ugasilo. Gvenvir je osećala na grlu dodir noža. "Ako izgovoriš i najtiši glas da ga upozoriš, madam, preklaću te i rizikovaću da objasnim gospodaru Arturu zašto sam to učinio." Vrh noža ju je toliko pritisnuo da se Gvenvir, grčeći se od bola, upitala da li joj je prolivena krv. Čula je tihe zvuke - šuškanje odeće, zveckanje oružja; koliko je ljudi došlo u zasedu? Ćutke je ležala, očajno kršeći prste. Kad bi mogla da upozori Lanseleta... ali ležala je kao životinjica u klopci, potpuno bespomoćna. Minuti su sporo prolazii, a ona je ležala izmeñu jastuka i noža. Posle beskrajno dugog vremena, začula je tih zvuk, zviždanje nalik na ptičji zov. Gvideon je osetio da je postala napeta. "Je li to Lanseletov znak?" Ponovo joj je zabio vrh noža u grlo, i Gvenvir se preznojila od užasa. "Da", šapnula je. Osetila je kako slama pod njom šuška dok se Gvideon udaljavao. "U sobi je dvanaest ljudi. Samo pokušaj da ga upozoriš, i nećeš živeti ni tri sekunde." Čula je zvuke u prednjoj odaji: Lanselet je skinuo ogrtač, pa mač - oh, Bože, zar će ga uhvatiti nagog i nenaoružanog? Opet se ukočila, osećajući unapred nož kako joj se zariva u telo, ali mora nekako da ga upozori, mora da vikne - otvorila je usta, ali Gvideon joj je - je li to Vid, kako je samo znao? - grubo pokrio lice šakom, prigušivši uzvik. Uvijala se pod njim, gušila se, a onda je osetila na postelji Lanseletovu težinu. "Gven?" šapnuo je. "Šta je bilo? Zar nisi čula zvižduk, vojena?" Uspela je da se izvuče ispod grube ruke. "Beži!" vrisnula je. "Ovo je zamka..." "Pakla mu!" Osetila je kako je odskočio unazad, kao mačka. Gvideonova svetiljka je ponovo planula; svetlo se širilo od ruke do ruke, sve dok soba nije bila potpuno osvetljena, i u njoj Gaven, Garet, Kaj i još desetak drugih ljudi. Gvenvir se zgrčila pod pokrivačem, a Lanselet se uspravio, potpuno nag i bez oružja. "Mordrede", prezrivo je rekao. "Ovaj trik ti sasvim pristaje!" "U ime kralja, Lanselete", zvanično je rekao Gaven, "optužujem te za izdaju. Daj mi svoj mač." "Mani sad to", rekao je Gvideon, "idi i uzmi ga." "Garete! Za ime Božje, zašto si se upetljao u ovo?" Garetu su oči blistale kao da su pune suze. "Nikada nisam verovao u to, Lanselete. Više bih voleo da sam poginuo u boju nego da sam dočekao ovaj dan." Lanselet je pognuo glavu, i Gvenvir je videla kako očima panično šara po sobi. "Oh, Bože", promrmljao je, "Pelinor me je tako gledao kada su došli sa bakljama da me uhvate u Eleninoj postelji - zar moram svakoga, svakoga da izdam?" Poželela je da ga dodirne, da krikne od sažaljenja i bola, da ga zagrli i zaštiti. Ali nije je ni pogledao. "Tvoj mač", tiho je rekao Gaven. "Obuci se, Lanselete. Nećemo te voditi nagog i obeščašćenog pred Artura. Dovljno ljudi je prisustvovalo tvojoj sramoti." "Ne daj mu mač", pobunio se neki bezlični glas u tami, ali Gaven je prezrivo mahnuo rukom da ga ućutka. Lanselet im je polako okrenuo leña i ušao u malu prednju odaju gde je ostavio
odeću, oklop i oružje. Čula ga je kako se oblači. Garet je stajao sa rukom na maču kada je Lanselet ponovo ušao, odeven, ali goloruk, držeći šake tako da se jasno vide. "Drago mi je, tebe radi, što ćeš mirno poći sa nama", rekao je Gvideon. "Majko", okrenuo se ka senkama, i Gvenvir se zaprepastila kad je ugledala kraljicu Morgozu, "postaraj se za kraljicu. Ti ćeš je čuvati dok Artur ne odluči šta će sa njom." Morgoza je prišla krevetu. Gvenvir nikada ranije nije primetila koliko je Morgoza krupna i koliko okrutno deluje. "Hodi, gospo, obuci se", rekla je sada. "Pomoći ću ti da urediš kosu - sigurno ne bi želela da se pred kraljem pojaviš naga i bestidna. Budi zahvalna što se ovde našla i jedna žena. Ovi ovde", prezrivo ih je pogledala, "hteli su da sačekaju da vas uhvate kad on već bude bio u tebi." Gvenvir se stresla od tih reči; polako, drhtavim prstima, počela je da oblači haljinu. "Moram li da se oblačim pred svim tim ljudima?" Gvideon nije čekao da Morgoza odgovori. "Ne pokušavaj da nas omekšaš, bestidnice! Obuci se brzo, madam, ili će te moja majka umotati u to kao u džak!" Zove je majkom. Nikakvo čudo što je Gvideon okrutan i bezobziran kada ga je odgajila kraljica Lotije! No, Gvenvir je toliko često primećivala da je Morgoza lenja, vesela, pohlepna žena - šta li ju je navelo na ovo? Sela je i počela da vezuje cipele. Lanselet se tiho oglasio. "Znači, želite moj mač?" "Znaš već", rekao je Gaven. "E pa onda..." krećući se gotovo brže nego što oko može da prati, Lanselet je skočio na Gavena i oteo mu mač. "Doñi i uzmi ga, proklet bio!" Zamahnuo je Gavenovim mačem na Gvidoena, koji je pao na krevet, urličući, sa zjapećom ranom na boku; kada je istupio Kaj, sa mačem u ruci, Lanselet je zgrabio jastuk i njime gurao Kaja unazad sve dok nije naleteo na ostale zaverenike, koji su popadali. Potom je skočio na krevet. "Budi potpuno mirna", tiho je rekao Gvenviri, "i spremi se!" Dahnula je, ali se brzo povukla što je dalje mogla u ugao. Ponovo su krenuli na njega; jednog je proburazio, drugog oborio i nad njegovim telom se sukobio sa trećim. Ogromna Garetova prilika polako se skljokala na pod. Lanselet se već borio sa nekim drugim, ali Gvideon je kriknuo: "Garete!" i bacio se preko tela svog usvojenog brata. U trenutku zatišja, dok je Gvideon klečao i jecao nad Garetovim telom, Gvenvir je osetila kako je Lanselet hvata za ruku, vuče, kako ubija nekog na vratima - nije stigla da vidi koga - i već se našla na nogama, u hodniku, a Lanselet ju je gurao pred sobom u paničnoj žurbi. Neko ih je napao iz tame, Lanselet je ubio i njega, i onda su potrčali. "Prema štalama", dahnuo je on, "da uzmemo konje i bežimo, što pre." "Čekaj!" uhvatila ga je za ruku. "Ako se prepustimo Arturovoj milosti - ili ako ti odeš, a ja ostanem i iziñem pred Artura..." "Garet bi možda pazio da sve bude pravedno. Ali kad Gvideon vodi sve, zar misliš da bismo stigli do kralja živi? Dobro sam mu dao ime - Mordred!" Ugurao ju je u štalu i brzo osedlao svog konja. "Nemamo vremena da tražimo tvog. Jahaćeš iza mene, i dobro se drži - moraću da pregazim stražare na kapiji." Gvenvir je shvatila da je pred njom novi Lanselet - ne ljubavnik, nego grubi ratnik. Koliko li je ljudi ubio noćas? Nije imala vremena za strah dok ju je dizao na konja i uzjahivao pred nju. "Čvrsto se drži", rekao je. "Neću imati vremena da pazim na tebe." Okrenuo se i grubo, gladno je poljubio. "Ovo je moja krivica, trebalo je da znam da to pakleno kopile uhodi - pa, šta god da se desi, barem je sve gotovo. Nema više laži i skrivanja. Sad si moja zauvek..." I tu je prekinuo. Osetila je da on drhti, ali samo se naglo okrenuo i zgrabio uzde. "Idemo!" Morgoza je užasnuto gledala Gvideona kako jeca, nagnut nad svojim najmlañim sinom. Setila se uzgred izgovorenih reči, pre više godina - Gvideon je odbio da učestvuje na turniru kao protivnik Garetu. Video sam te kako ležiš na samrti, rekao je tada, ...i znao sam da je moje delo što ležiš bez iskre života... neću da iskušavam sudbinu.
Lanselet je ovo učinio, Lanselet koga je Garet oduvek voleo najviše na svetu. Jedan od zaverenika joj je prišao. "Pobeći će..." "Zar misliš da mi je stalo do toga?" Gvideon se trgao, i Morgoza je shvatila da i on krvari, da se njegova i Garetova krv mešaju na podu. Dohvatila je laneni čaršav sa kreveta, iscepala ga i obmotala oko Gvideonove rane. "Niko u čitavoj Britaniji neće ih sada sakriti", ozbiljno je rekao Gaven. "Lanselet je prognanik. Uhvaćen je u izdaji svog kralja, i njegov život više ne postoji. Bože! Kako bih voleo da se ovo nije desilo!" Prišao je da pogleda Gvideonovu ranu i slegnuo ramenima. "Samo razrez u mesu vidi, krvarenje već prestaje, zarašće, ali neko vreme nećeš moći udobno da sediš. Garet..." Glas mu se slomio; onako ogroman, grub i prosed, počeo je da plače kao dete. "Garet je bio gore sreće, i Lanselet će mi to platiti životom, makar i ja stradao od njegove ruke. Oh, Bože, Garete, mali moj, brate moj..." Sagnuo se i zagrlio krupno telo. "Je li bilo vredno ovoga, Gvideone", rekao je promuklo, kroz jecaje, "je li bilo vredno Garetovog života?" "Hajde, dečko moj", rekla je Morgoza, iako se i njoj stezalo grlo - Garet, njena beba, njeno poslednje dete; odavno ga je izgubila zbog Artura, ali se i dalje sećala plavokosog dečačića kako steže u ruci drvenog viteza. I jednog dana ćemo zajedno u viteške pohode, ser Lanselete... Uvek Lanselet. Ali sada je Lanselet preterao, i svuda u zemlji će svi biti protiv njega. A i dalje je imala Gvideona, svog ljubimca, koji će jednog dana postati kralj, a ona će biti uz njega. "Hajde, hajde, momče, sada više ne možemo pomoći Garetu. Daj da te previjem, a onda idemo kod Artura da mu kažemo šta se desilo, kako bi mogao da pošalje vojsku u potragu za izdajicama..." Gvideon je stresao njenu ruku. "Skloni se od mene, prokleta bila", rekao je užasnim glasom. "Garet je bio najbolji od nas, i ne bih ga dao ni za deset krlajeva! Ti i tvoja pakost protiv Artura, stalno si me gurala, kao da me je briga sa kim spava kraljica - kao da je Gvenvir gora od tebe, koja si od moje desete godina stalno imala ovog ili onog u postelji..." "Oh, sine moj", užasnuto je šapnula. "Kako možeš tako da govoriš? Garet mi je bio sin..." "Kao da si ikada marila za Gareta, ili za bilo kog od nas, kad si morala da misliš na svoje zadovoljstvo i svoje ambicije? Gurala si me na presto, ne mene radi nego da bi stekla moć!" Opet je odgurnuo njene pružene ruke. "Vrati se u Lotiju, ili idi u pakao ako ñavo bude hteo da te primi, i ako te ikada opet vidim, kunem se da ću zaboraviti sve osim da si ti ubila jedinog brata koga sam voleo, jedinog roñaka..." I dok je Gaven žurno gurao majku iz sobe, čula je Gvideona kao opet plače. "Oh, Garete, Garete, trebalo je da ja umrem prvi..." "Kormače", kratko je rekao Gaven, "vodi kraljicu Lotije u njene odaje." Njegove snažne ruke su je pridržavale, i kada su se udaljili i kad se više nije čulo to strašno jecanje, Morgoza je opet počela slobodno da diše. Kako je mogao tako da se okomi na nju? Pa uvek je sve činila njega radi! Moraće da dostojno ožali Gareta, svakako, ali Garet je pripadao Arturu, i Gvideon će to sigurno shvatiti, ranije ili kasnije. Pogledala je Kormaka. "Ne mogu toliko brzo da idem - uspori malo." "Svakako, gospo moja." Bila je veoma svesna dodira njegove ruke. Oslonila se malo više na njega. Hvalila se pred Gvenvir svojim mladim ljubavnikom, ali zapravo ga još nije dovela u postelju - držala ga je na odstojanju, da ga izaziva. Oslonila mu se licem na rame. "Bio si odan svojoj kraljici, Kormače." "Odan sam kraljevskoj kući, kao što su moji oduvek bili", rekao je mladić na svom narečju, i Morgoza se nasmešila. "Evo mojih odaja - pomozi mi da uñem, hoćeš li? Jedva mogu da hodam..." Pridržao ju je i pomogao joj da legne. "Želi li gospa da pozovem njenu poslugu?" "Ne", šapnula je i uhvatila ga za ruke, svesna koliko je zavodljiva oblivena suzama. "Bio si mi odan, Kormače, i sada tu odanost treba nagraditi... hodi ovamo..." Pružila je ruke, napola zatvorivši oči, a onda ih otvorila, zapanjena, kada se on nespretno povukao. "Ja... mislim da ste veoma uznemireni, madam", promrmljao je. "Za koga me to smatrate?
Gospo, pa ja vas poštujem kao što bih poštovao svoju staramajku! Zar da iskoristim staru ženu koja je van sebe od bola? Dozvolite da pozovem vašu služavku, pa da vam napravi čaj, i da zaboravimo ovo što ste rekli izbezumljeni od bola, madam." Morgoza je svaku reč osećala kao udarac u stomak, kao udarac u srce - staramajka... stara žena... izbezumljena od bola... Čitav svet kao da je poludeo - Gvideon je poludeo od nezahvalnosti, ovaj čovek koji ju je toliko dugo željno gledao okomio se na nju... poželela je da vrisne, da pozove sluge i naredi da ga išibaju do krvi, dok zidovi ne počnu da odzvanjaju od njegovog preklinjanja za milost. Ali baš kad je zaustila da to i učini, osetila je kako se na nju spušta ogromna težina čitavog života. "Da", tupo je rekla. "Ne znam šta mi je bilo da to kažem - pozovi poslugu, Kormače, i reci da mi donesu vina. Ujutro krećemo za Lotiju." Kada je otišao, ostala je da sedi u krevetu, bez snage i da pomeri ruke. Ja sam stara žena. I izgubila sam sina, Gareta, i izgubila sam Gvideona, i nikada neću biti kraljica u Kamelotu. Predugo sam živela. 17. Držeći se Lanseletu za leña, haljine zadignute iznad kolena i landarajući golim nogama, Gvenvir je žmurila dok su jahali kroz noć. Nije imala pojma kuda idu. Lanselet se pretvorio u stranca, ratnika grubog lica, u čoveka kakvog nije poznavala. Nekada bih bila užasnuta, pomislila je, što sam pod otvorenim nebom, noću... ali sada je bila uzbuñena. Duboko u sebi osećala je i bol, žalila je nežnog Gareta koji je Arturu bio kao sin i koji je zasluživao više od života nego da bude tako ubijen - pitala se da li Lanselet uopšte zna koga je ubio! A žalila je i zbog završetka svojih godina sa Arturom i zbog svega što su tako dugo delili. Ali posle ovoga večeras više nema povratka. Morala je da se nagne kako bi čula Lanseleta. "Uskoro ćemo morati negde da se zaustavimo, konj mora da se odmori - a ako budemo jahali danju, poznaće i mene i tebe." Klimnula je glavom; zbog jurnjave nije imala daha da progovori. Posle nekog vremena naišli su na šumarak, i tu je Lanselet zaustavio konja i nežno je spustio na zemlju. Poveo je životinju da je napoji, a onda raširio ogrtač na zemlju kako bi Gvenvir sela. Zagledao se u mač koji mu je visio o boku. "I dalje imam Gavenov mač. Kada sam bio dečak, slušao sam priče o borilačkoj groznici, ali nisam znao da mi je to u krvi..." Duboko je uzdahnuo. "Vidim krv na maču. Koga sam ubio, Gven?" Nije mogla da podnese njegovu tugu i grižu savesti. "Bilo ih je više..." "Znam da sam zakačio Gvideona - Mordreda, proklet bio. Znam da sam ga ranio, tada sam još vladao sobom. Pretpostavljam", glas mu je naglo ogrubeo, "da nisam imao sreće da ga ubijem?" Nemo je odmahnula glavom. "Pa koga, onda?" Nije odgovorila; on se nagnuo i tako je grubo uhvatio za ramena da se na trenutak uplašila, kao da joj nikada nije bio ljubavnik. "Reci mi, Gven! Za ime Božje - jesam li ubio svog roñaka Gavena?" Na ovo je mogla da odgovori bez oklevanja, zadovoljna što je pomenuo baš Gavena. "Ne. Nisi Gavena, kunem se." "Mogao je biti bilo ko", rekao je on, zagledan u mač, i naglo se stresao. "Kunem ti se, Gven, nisam znao čak ni otkuda mi se mač stvorio u ruci. Udario sam Gvideona kao da je pas, a potom se ne sećam ničega dok se nismo našli na konju..." Kleknuo je pred njom, drhteći. "Opet sam poludeo, čini mi se, kao što sam jednom već bio lud..." Drhtao je. Pružila je ruke i čvrsto ga zagrlila u nastupu divlje nežnosti. "Ne, ne", šanula je, "oh, ne, ljubavi moja - ja sam ti sve ovo donela, sramotu i izgnanstvo..." "Nemoj tako govoriti", uzvratio je šapatom, "kad sam te ja uvalio u sve to i odveo te od svega što ti je ikada bilo važno..." Na to ga je još čvršće zagrlila. "Volela bih da si to ranije učinio!" "Ah, još nije prekasno - sad sam ponovo mlad, kad si ti uz mene, a ti - ti nikada nisi bila lepša, ljubavi moja najdraža..." Gurnuo ju je da legne na ogrtač, iznenada se smejući. "E, sada nema ko
da nam zasmeta, nema ko da nas prekine, sad si moja... ah, Gven, Gven..." Kad ju je zagrlio, setila se sunca kako izlazi i one sobe u Meleagrantovom zamku. Sada je bilo isto tako; privila se uz njega kao da ne postoji ništa drugo na svetu, ništa sem njih dvoje, zauvek. Odspavali su malo, sklupčani pod ogrtačem, i probudili se još zagrljeni, a sunčevi zraci su ih tražili kroz zeleno granje. On se nasmešio i dodirnuo joj lice. "Znaš - nikada pre se nisam probudio u tvom naručju bez straha. I sada sam srećan, uprkos svemu..." Nasmejao se, neobičnim smehom sa divljim prizvukom. Imao je lišće u sedoj kosi i bradi, a tunika mu je bila zgužvana; Gvenvir je podigla ruke i osetila da i ona u kosi, sada raspuštenoj, ima travu i lišće. Nije mogla da se očešlja, pa ju je razdvojila u pramenove i uplela, i kraj povezala krpicom otkinutom sa ivice iscepane suknje. "Baš smo prave skitnice!" morala je da se nasmeje. "Ko bi u nama poznao Vrhovnu kraljicu i odvažnog Lanseleta?" "Smeta ti to?" "Ne, ljubavi. Ni najmanje." On je otresao lišće i travu iz kose i brade. "Moram da ustanem i nañem konja", rekao je, "a možda negde u blizini postoji kakva farma na kojoj bi nam dali hleba - nemam uz sebe ni novčića, niti išta vredno, osim mača - i ovog", dodirnuo je zlatnu iglu na tunici. "Za sada smo prosjaci, ali ako uspemo da stignemo do Pelinorovog zamka, tamo i dalje imam kuću, živeo sam tu sa Elenom, tamo su sluge - i zlato, kojim možemo platiti prelaz preko mora. Hoćeš li poći sa mnom u Donju Britaniju, Gvenvir?" "Kuda god bilo", šapnula je, i tog trenutka je bila potpuno iskrena - u Donju Britaniju, ili u Rim, ili u zemlju iza kraja sveta, samo da zauvek ostane sa njim. Ponovo ga je povukla na ogrtač i sve zaboravila u njegovom naručju. No, kada ju je nekoliko sati kasnije opet podigao na konja i kada su nastavili put, sada sporije, zaćutala je, uznemirena. Da, svakako bi mogli da preñu preko mora. Pa ipak, kada se noćašnji dogañaji raščuju sa kraja na kraj sveta, Artur će biti osramoćen, pa će zbog sopstvene časti morati da ih traži, kuda god pobegli. A i Lanselet će ranije ili kasnije saznati da je ubio najboljeg prijatelja na svetu, posle samog Artura. Učinio je to obuzet ludilom, ali znala je koliko će ga obuzeti tuga i griža savesti; posle nekog vremena, kad god je bude pogledao, neće pomisliti da je voli, nego da je zbog nje ubio prijatelja i izdao Artura. Ako bude morao da zbog nje zarati sa Arturom, omrznuće je... Ne. I dalje bi je voleo, ali nikada ne bi zaboravio čijom krvlju ju je platio. Nikada u njemu neće nadvladati ni ljubav ni mržnja, nego će ih gajiti oboje u rastrzanom srcu, i jednog dana će mu i um postati tako rastrzan i opet će poludeti. Privila se uz njegovo toplo telo, oslonila mu glavu na rame i zaplakala. Shvatila je, prvi put, da je snažnija od njega, i to joj je ranilo srce kao smrtonosni mač. Kada su sledeći put zastali, oči su joj bile suve, ali znala je da se plač preselio duboko u njeno srce i da nikada neće prestati da žali. "Neću preko mora sa tobom, Lanselete, niti želim da unesem razdor meñu stare vitezove Okruglog Stola. Kad bi bilo po Mordredovom, svi bi se meñudobno poklali", rekla je, "a doći će dan kada će Arturu biti potrebni svi prijatelji. Ne želim da budem kao ona gospa iz davnine - je li se zvala Jelena, ona lepotica iz sage koju si mi pričao? - zbog koje su se svi vitezovi i kraljevi tog vremena borili oko Troje." "Ali šta ćeš onda?" Pokušala je da ne primeti kako u njegovom glasu, čak i kroz zaprepašćenje i tugu, probija i prizvuk olakšanja. "Povešćeš me na ostrvo Glastonberi", rekla je. "Tamo je manastir u kome sam odrasla. Idem tamo, i reći ću im samo da su zli jezici doveli da se ti i Artur posvañate zbog mene. Kad proñe malo vremena, poslaću Arturu poruku kako bi znao gde sam, i da nisam sa tobom. I onda će moći časno da se pomiri sa tobom." "Ne!" pobunio se on. "Ne mogu da te ostavim..." Ali Gvenvir je znala, sa bolom u srcu, da će ga lako ubediti. Možda se, uprkos svemu, nadala da će se on boriti za nju, da će je odneti u Donju Britaniju snagom svoje volje i strasti. Ali to ne bi ličilo na Lanseleta. On je takav kakav je, i takav je bio i kada ga je zavolela, i takav je i sada, i voleće ga takvog do kraja života. On je
konačno prestao da se bavi njome, nego je upravio konja putem ka Glastonberiju. Dugačka senka crkve ležala je preko vode kada su konačno ušli u barku koja će ih odvesti na jezero, a zvona su zvonila Angelus. Gvenvir je pognula glavu i počela da šapuće molitvu. Device Marijo, sveta Majko Božja, smiluj se na mene grešnicu... Na trenutak joj se učinilo da stoji na jakoj svetlosti, kao onog dana kada se Gral pojavio u sali. Lanselet je sedeo na pramcu, oborene glave. Nije je ni dodirnuo od trenutka kad mu je rekla šta je odlučila, i to joj je bilo drago; jedan jedini njegov dodir mogao bi da uništi svu njenu rešenost. Na Jezeru je ležala magla, i na trenutak joj se učinilo da nazire senku, nalik na ovu njihovu barku, brod umotan u crno, sa tamnom prilikom na pramcu - ali ne. To je bila samo senka, samo senka... Dno je zastrugalo po obali. Lanselet joj je pomogao da iziñe. "Gvenvir - da li si sigurna?" "Jesam", rekla je, pokušavajući da zvuči sigurnije nego što se osećala. "Onda ću te otpratiti do ulaza u manastir", rekao je on, i njoj je sinulo kako mu je za ovo potrebno više hrabrosti nego za svo ubijanje koje je počinio zbog nje. Stara opatica prepoznala je Vrhovnu kraljicu i zapanjila se što se ova vratila, ali Gvenvir joj je ispričala pripremljenu priču - kako su zli jezici doveli do toga da se Lanselet i Artur posvañaju zbog nje, i da je odlučila da se skloni ovde kako bi im dala priliku da izglade nesporazum. Starica ju je pogladila po obrazu kao da je još ona mala Gvenvir koja je ovde učila kao dete. "Ostani koliko god želiš, kćeri moja. Zauvek, ako hoćeš. U ovoj Božjoj kući nikoga ne odbijamo. Ali ovde nećeš biti kraljica", upozorila ju je, "nego samo jedna od sestara." Gvenvir je uzdahnula od ogromnog olakšanja. Sve do ovog časa nije znala koliko je veliki teret biti kraljica. "Moram da se oprostim od svog viteza, da mu poželim sve najbolje i da mu naredim da se što pre pomiri sa mojim mužem." Opatica je ozbiljno klimnula glavom. "U ovakva vremena, našem dobrom kralju Arturu potreban je svaki vitez, pogotovo valjani ser Lanselet." Gvenvir je izišla u predsoblje manastira. Lanselet je bio tamo, nemirno šetkajući. Uhvatio ju je za ruke. "Ne mogu da podnesem da se ovde oprostimo, Gvenvir - oh, gospo moja, ljubavi moja, zar mora da bude ovako?" "Mora", rekla je nemilosrdno, ali znala je da prvi put postupa ne misleći na sebe. "Tvoje srce je uvek uz Artura, mili moj. Često mislim da naš jedini greh nije to što smo se voleli nego to što sam se ja postavila izmeñu tebe i Artura." Da smo nas troje uvek ostali kao one Beltanske noći sa amajlijom koju mi je dala Morgana, pomislila je, to bi bio manji greh. Nije greh što smo legli zajedno, nego što je potom došlo do suparnišva i što se ljubav smanjila. "Šaljem te Arturu od sveg srca, najdraži. Reci mu da ga i dalje volim." Njegovo lice gotovo se preobrazilo. "Sada to znam", rekao je. "A znam i da sam ga oduvek voleo, a uvek sam smatrao da je nepravedno prema tebi što ga volim..." Rado bi je poljubio, ali to nije priličilo na ovakvom mestu. Umesto toga, pognuo je glavu nad njom. "Dok si u Božjoj kući, moli se za mene, gospo." Moja ljubav prema tebi je molitva, pomislila je Gvenvir. Ljubav je jedina molitva koju znam. Pomislila je da ga nikada nije volela toliko kao tog časa, kad je čula kako se manastirska vrata zatvaraju, čvrsto i konačno, i kada je osetila da se zidovi sklapaju oko nje. Kako bezbedno, kako zaštićeno se osećala unutar tih zidova, u ono davno vreme. Sada je znala da će ostati meñu njima do kraja života. Dok sam imala slobodu, pomislila je, nisam je želela i plašila sam je se. A sada, kada sam naučila da je volim i da čeznem za njom, odričem je se u ime ljubavi. Nejasno je osećala da je to ispravan postupak - dostojan dar i žrtva sa kojima se može izići pred Boga. Ali dok je hodala kroz manastir, gledala je zidove i osećala kako se zatvaraju oko nje, kao klopka. Zbog moje ljubavi. I zbog ljubavi Božje, pomislila je, i osetila je seme utehe kako polako klija u njoj. Lanselet će otići u crkvu u kojoj je umro Galahad, i tu će se moliti. Možda će se setiti dana kada su se magle oko Avalona otvorile i kada su ona, on i Morgana stajali zajedno, zalutali, do kolena u Jezeru. Pomislila je i na Morganu, obuzeta talasom ljubavi i nežnosti. Marijo, sveta
majko Božja, budi i sa njom, i dovedi je k sebi jednog dana... Zidovi, zidovi, poludeće od njih, sklapaju se oko nje... Ne. Zbog svoje ljubavi, zbog ljubavi Božje, naučiće da ih ponovo voli. Sklopivši ruke na molitvu, Gvenvir je pošla kroz dvorište do konaka za sestre, i ušla je unutra, zauvek. Govori Morgana... Mislila sam da sam izgubila Vid; dok je Vivijen bila još mlaña nego ja sada, objavila je to i odabrala drugu da bude Gospa umesto nje. Ali nije bilo nikoga da zauzme mesto Gospe posle mene i nikoga ko bi se obratio Boginji. Uvidela sam to, bespomoćna, kada je Ninijan umrla, a ja nisam mogla da pružim ruku. Ja sam pustila to čudovište u svet i ja sam učestvovala u pokretu koji je trebalo da ga pošalje da zbaci Kralja Jelena. I gledala sam izdaleka kada je, na Ostrvu zmaja, oltar bio srušen i jeleni lovljeni u šumi, bez ljubavi, bez izazova, bez obraćanja onoj koja daje sve jelene; samo strele izdaleka i oštra koplja, a i njen narod je bio lovljen kao i njeni jeleni. Plime sveta su se menjale. Ponekad sam videla i Kamelot, kako lebdi u magli, i ratove kako opet besne zemljom, uzduž i popreko, Severnjake koji su postali novi neprijatelji, kako pljačkaju i spaljuju... novi svet i novi Bogovi. Boginja je zaista otišla, čak i iz Avalona, a ja, obična smrtnica, ostala sam sama... Pa ipak, jedne noći, neki san, neka vizija, neki delić Vida, poveli su me, u satu mladog meseca, ka ogledalu. Isprva sam videla samo ratove kako besne po zemlji. Nikada nisam saznala šta se desilo izmeñu Artura i Gvideona, mada je, pošto je Lanselet pobegao sa Gvenvir, meñu vitezovima zavladalo suparništvo, čak i izmeñu Lanseleta i Gavena. Kasnije, kada je Gaven ležao na samrti, imao je toliko široko srce da je preklinjao Artura, poslednjim dahom, da se pomiri sa Lanseletom i povnovo ga pozove u Kamelot. Ali bilo je prekasno; čak ni Lanselet ne bi više mogao da ovlada Arturovom legijom, jer premnogo njih sada je sledilo Gvideona, koji je predvodio protiv Artura polovinu Arturove vojske i većinu Saksonaca, pa čak i neke severjačke prebege. I u tom satu pred svitanje ogledalo se izbistrilo, i pod nezemaljskim svetlom ugledala sam, najzad, svog sina sa mačem u ruci, kako polako kruži, u tami, tražeći... Tražeći, kao Artur u svoje vreme, da izazove Kralja Jelena. Zaboravila sam koliko je Gvideon malog rasta, kao i Lanselet. Vilinska Strela, tako su Saksonci nazvali Lanseleta: mali, crn i smrtonosan. Artur ga je nadvisivao za čitavu glavu. Ah, u danima Boginje, čovek je išao protiv Kralja Jelena da bi dokazao da je kralj! Artur je bio zadovoljan da dočeka očevu smrt, ali sada se nešto novo dešavalo u zemlji - otac i sin postali su neprijatelji, i sinovi su se borili protiv oca da osvoje krunu... činilo mi se da vidim zemlju crvenu od krvi, i sinove koji neće da mirno dočekaju dan svog krunisanja. A sada, u potpunoj tami, izgledalo mi je da vidim i Artura, visokog, plavokosog i samog, odsečenog od svoje vojske... sa isukanim Ekskaliburom u ruci. Kroz te šunjajuće prilike videla sam Artura kako nemirno spava u šatoru, i Lanseleta kako ga čuva u snu; a znala sam da i Gvideon negde spava, meñu svojom vojskom. No, neki deo njih nemirno je lutao obalama Jezera, tragajući po tami, isukanih mačeva, jedan protiv drugog. "Arture! Arture, odazovi se izazovu, ili me se toliko plašiš?" "Niko živ ne može reći da sam ikada pobegao od izazova." Artur se okrenuo kada je Gvideon izišao iz šume. "Tako", rekao je, "to si ti, Mordrede. Nikako nisam uspevao da poverujem da si se okrenuo protiv mene, sve dok te sad nisam svojim očima video. Mislio sam da oni koji mi to govore žele da mi podriju hrabrost, pričajući mi najgore moguće priče. Šta sam učinio? Zašto si mi postao neprijatelj? Zašto, sine moj?" "Zar zaista misliš da sam ti ikada bio nešto drugo, oče moj?" Izgovorio je tu reč sa ogromnom gorčinom. "Zašto sam uopšte začet i roñen, nego za ovaj trenutak - da te izazovem zbog cilja koji više ne spada u ovaj svet? Čak više ni ne znam zašto te izazivam - jedino znam da u životu nemam više ništa sem ove mržnje."
"Znam da me je Morgana mrzela", tiho je rekao Artur, "ali nisam znao da me je toliko mrzela. Zar moraš da se pokoravaš njenoj volji čak i u ovome, Gvideone?" "Zar misliš da je ovo njena volja, budalo?" frknuo je Gvideon. "Ako bi išta moglo da me natera da te poštedim, onda bi to učinilo saznanje da Morgana želi ovo, da ona želi da te zbacim, jer ne znam koga više mrzim - tebe ili nju..." A onda sam stupila u njihov san ili viziju ili šta god da je bilo, i našla sam se na obali jezera, izmeñu njih dvojice, obučena kao sveštenica. "Mora li ovo da bude? Pozivam vas obojicu, u ime Boginje, da prekinete svañu. Grešna sam pred tobom, Arture, i pred tobom, Gvideone, ali treba da mrzite mene, a ne jedan drugog, i molim vas u ime Boginje..." "Šta je meni Boginja?" Artur je još čvršće stegao balčak Ekskalibura. "Oduvek sam je video u tvom licu, ali ti si se udaljila od mene, i kada me je Boginja odbacila, potražio sam drugog Boga..." A Gvideon me je prezrivo pogledao. "Nije mi bila potrebna Boginja, nego žena koja me je rodila, a ti si me predala u ruke onoj koja se ne boji ni Boginje ni bilo kog drugog Boga." "Nisam imala izbora!" pokušala sam da kriknem. "Nisam ja odlučila..." Ali oni su se okomili mačevima jedan na drugog, jurnuvši kroz mene kao da sam sačijena od vazduha, i mačevi kao da su se sudarili u mom telu... a onda sam se opet našla u Avalonu, užasnuto zagledana u ogledalo gde se nije videlo ništa, ništa sem sve šire krvave mrlje u svetoj vodi Kladenca. Usta su mi bila suva, a srce mi je tuklo ko da će mi probiti grudi, a ukus uništenja i smrti bio mi je gorak na usnama. Nisam uspela, nisam uspela. Izneverila sam Boginju, ako uopšte postoji Boginja osim mene same; izneverila sam Avalon, i Artura, izneverila sam i brata, i sina, i ljubavnika... i sve što sam želela sada je propalo. Nebo je bilo bledo i rumeno tamo gde će uskoro izići sunce; a iza magli Avalona, hladnih na nebu, znala sam da će se tog dana sresti Artur i Gvideon, poslednji put. Dok sam išla ka obali da prizovem barku, učinilo mi se da je mali, tamni narod svuda oko mene i da hodam meñu njima kao sveštenica, što sam nekada bila. Stajala sam u barci sama, ali znala sam da sa mnom stoje i druge, u odeždi i sa krunom, Morgana Devica, koja je poslala Artura za jelenima i da izazove Kralja Jelena, i Morgana Majka koja je bila tako rastrzana kada se Gvideon rodio, i Kraljica Severnog Velsa, koja je prizvala pomračenje kako bi poslala Akolona protiv Artura, i Crna Kraljica Vila... ili je to Smrt što je stajala kraj mene? Dok se barka približavala obali, čula sam uzvik meñu Arturovom vojskom. "Gledajte - gledajte, tamo, barka sa četiri kraljice u svitanju, vilinska barka Avalona..." Ležao je tamo, kose pune krvi, moj Gvideon, moj ljubavnik, moj sin... a kraj njegovih nogu ležao je mrtav Gvideon, moj sin, dete koje nikada nisam upoznala. Sagnula sam se i svojim velom mu pokrila lice. I znala sam da je to kraj jednog razdoblja. U stara vremena bi mladi jelen zbacio Kralja Jelena, i postao bi Kralj Jelen umesto njega; ali jeleni su pobijeni, i Kralj Jelen je ubio mladog jelena i posle njega neće biti više nikog... A Kralj Jelen mora da umre. Kleknula sam kraj njega. "Mač, Arture. Ekskalibur. Uzmi ga u ruku. Uzmi ga, i baci ga daleko, u vode Jezera." Posvećeni sudovi Obreda su zauvek nestali sa ovog sveta, i poslednji od njih, mač Ekskalibur, mora da poñe za njima. Ali on ga je čvršće stegnuo i pobunio se, šapatom. "Ne - moram ga sačuvati za one koji dolaze - da im pomogne, Arturov mač..." I pogledao je Lanseleta u oči. "Uzmi ga, Galahade - zar ne čuješ trube iz Kamelota, kako pozivaju Arturovu legiju? Uzmi ga vitezova radi..." "Ne", tiho sam mu rekla. "To vreme je prošlo. Niko posle tebe ne sme ni pomisliti da nosi Arturov mač." Nežno sam odvojila njegove prste od balčaka. "Uzmi ga, Lanselete, i baci ga što dalje u vode Jezera. Neka ga magle Avalona zauvek progutaju." Lanselet je ćutke otišao da izvrši moje nareñenje. Nisam zanala da li me je video, niti za koga me je držao. Ja sam privila Artura na grudi. Život mu je brzo isticao; znala sam to, ali više nisam
imala suza. "Morgana", šapnuo je on. Oči su mu bile izbezumljene i pune bola. "Morgana, je li onda sve bilo uzalud, sve što smo uradili i sve što smo pokušavali da uradimo? Zašto nismo uspeli?" To sam se i ja pitala i nisam nalazila odgovor; ali sada je odgovor odnekud došao. "Nije istina da nisi uspeo, brate moj, ljubavi moja, dete moje. Držao si ovu zemlju u miru mnoge godine, kako je Saksonci ne bi uništili. Zadržao si tamu za čitavo pokolenje, sve dok Saksonci nisu postali civilizovani ljudi, sa učenjacima, muzikom i verom u Boga, ljudi koji će se boriti da sačuvaju nešto od lepote iz vremena koje prolazi. Da je ova zemlja postala plen Saksonaca čim je Uter umro, sve što je lepo i dobro zauvek bi nestalo iz Britanije. I stoga nije istina da nisi uspeo, ljubavi moja. Niko od nas ne zna kako će biti izvršena njena volja - znamo samo da će biti izvršena." Ni ja nisam znala, čak ni tada, da li je to što sam rekla istina ili govorim samo da bih ga utešila, iz ljubavi, kao da je još ono malo dete koje mi je Igrena dala u ruke još dok sam i sama bila dete; Morgana, rekla mi je, čuvaj svog malog brata, i tako sam uvek činila, tako ću uvek činiti, i sada i posle života... ili je to sama Boginja stavila Artura u moje ruke? Pritisnuo je sada već slabe prste preko duboke rane na grudima. "Da sam barem imao... kanije koje si mi načinila, Morgana - ne bih ležao ovako dok me život polako napušta... Morgana, sanjao sam - i u tom snu sam te zvao, ali nisam mogao da te dohvatim..." Čvrsto sam ga zagrlila. Pod prvim zracima izlazećeg sunca videla sam kako Lanselet podiže Ekskalibur i baca ga što je snažnije mogao. Poleteo je kroz vazduh, prevrćući se, a sunce je blistalo na njemu kao na krilu bele ptice; a onda je pao, obrćući se, i više ga nisam videla; oči su mu se zamaglile od suza i sve jačeg svetla. Onda sam čula Lanseleta: "Video sam ruku kako se diže iz Jezera - ruku koja je uzela mač i mahnula njime tri puta, a onda ga je povukla pod vodu..." Ja nisam videla ništa, samo svetlucanje ribe koja je na trenutak izišla na površinu; ali ne sumnjam da je on video ono što je rekao da je video. "Morgana", šapnuo je Artur, "jesi li to zaista ti? Ne mogu da te vidim, Morgana, tako je mračno - da li sunce zalazi? Morgana, povedi me u Avalon, tamo ćeš moći da mi isceliš ovu ranu - vodi me kući, Morgana..." Glava mu je bila teška na mojim grudima, teška kao dete u mojim dečijim rukama, teška kao Kralj Jelen koji mi je došao kao pobednik. Morgana, nestrpljivo je doviknula moja majka, pazi na bebu... i čitavog života sam ga nosila sa sobom. Zagrlila sam ga i velom mu obrisala suze, a on je uspeo da me uhvati za ruku. "Ali to si stvarno ti", mrmljao je, "to si ti, Morgana... vratila si mi se... i tako si mlada i lepa... uvek ću Boginju videti sa tvojim licem... Morgana, nećeš me ponovo ostaviti, je li?" "Nikad te više neću ostaviti, brate moj, dete moje, ljubavi moja", šaputala sam mu i poljubila sam ga u oči. I tako je umro, baš kad su se magle podigle i sunce sinulo preko obala Avalona. EPILOG U proleće naredne godine, Morgana je sanjala neobičan san. Sanjala je da se nalazi u drevnoj hrišćanskoj kapeli u Avalonu, koju je u davna vremena sagradio onaj Josif iz Arimateje što je došao ovamo iz Svete Zemlje. I tamo, pred oltarom gde je umro Galahad, stajao je Lanselet u svešteničkoj odeći, i lice mu je bilo ozbiljno i blistavo. Sanjala je kako je pošla, što nikada nije učinila ni u jednoj hrišćanskoj crkvi, do oltara kako bi primila njihov hleb i vino, i Lanselet se sagnuo i prineo pehar njenim usnama da bi pila. A onda joj se učinilo da je i on kleknuo, i da joj govori: "Uzmi ovaj pehar, ti koja si služila Boginji. Jer svi Bogovi su jedan Bog, i svi smo mi Jedno, mi koji služimo Jednog." I kada je uzela u ruke pehar i prinela ga njegovim usnama, kao sveštenica svešteniku, on je opet bio mlad i lep kao pre mnogo godina. I videla je u svojim rukama Gral. A onda je on kriknuo, kao što je učinio kad je Galahad klečao pred njim: "Ah, svetlost, svetlost..." Pao je napred i ostao da nepokretno leži na kamenu; i Morgana se probudila u svom
izdvojenom obitavalištu na Avalonu sa tim krikom koji joj je još odzvanjao u ušima; i bila je sama. Bilo je vrlo rano, i magla je bila gusta nad Avalonom. Tiho je ustala i obukla tamne haljine sveštenice, ali je stavila i veo preko lica kako bi sakrila tetovirani polumesec. Tiho je izišla u tišinu praskozorja i pošla nizbrdo, pokraj Svetog Kladenca. U potpunoj tišini osećala je iza sebe bešumne korake, tihe kao senke. Nikada nije bila sama; mali, tamni narod uvek je pazio na nju, mada ih je retko zaista viñala - ona im je bila majka i sveštenica i nikada je neće napustiti. Ali kada se približila senci drevne hrišćanske kapele, koraci su polako nestali; neće je pratiti tamo. Morgana je zastala na vratima. U kapeli je tinjalo svetlo, svetlo koje oni uvek ostavljaju u svojim svetilištima. San je bio toliko stvaran da je Morgana na trenutak bila u iskušenju da uñe unutra... jedva je mogla da veruje da unutra neće zateći Lanseleta, oborenog magijskim sjajem Grala... ali ne. Tu nije imala nikakvog posla i neće da smeta njihovom Bogu; a ako je Gral zaista tamo, ionako je otišao van njenog domašaja. No, san ju je i dalje pratio. Je li bio poslat kao upozorenje? Lanselet je mlañi od nje... nije znala kako teče vreme u spoljašnjm svetu. Avalon je sada zašao tako duboko u maglu da je sasvim moguće da - kao u vilinskoj zemlji dok je bila mlada - dok ovde proñe jedan dan, napolju protekne tri ili pet ili sedam godina. A ono što joj je dato da učini svakako treba da učini sada, dok još može da se kreće izmeñu svetova. Kleknula je pred Sveti Trn, šapćući tihu molitvu Boginji i moleći dopuštenje od drveta; potom je odsekla reznicu za presañivanje. To joj nije bilo prvi put: poslednjih godina, kad god bi neko došao u Avalon i nameravao da se vrati u spoljašnji svet, bilo da je lutajući druid ili sveštenikhodočasnik - tako malo ih je bilo u stanju da dospe do drevne kapele na Avalonu - slala je po njima reznicu Svetog Trna, kako bi mogao dalje da raste u spoljašnjem svetu. Ali ovo će morati da učini svojim rukama. Nikada, sem za Arturovo krunisanje, nije stupila nogom na drugo ostrvo... osim, možda, onog dana kad se magla otvorila i kada je Gvenvir nekako upala ili zalutala kroz nju. Ali sada je odlučno prizvala barku, i kada je isplovila na Jezero, poslala ju je u maglu, i kada su ponovo izišli na sunce, videla je dugačku senku crkve kako leži preko Jezera, i čula je tihu zvonjavu. Primetila je da se posada trza od tog zvuka i znala je da ni oni neće moći da je prate. Pa, neka bude tako; nije ni najmanje želela da se sveštenici sa ovog ostrva uplašeno i užasnuto zagledaju u barku iz Avalona. Neprimećeni, doplovili su do obale i Morgana se iskrcala, a onda je gledala kako crna barka ponovo nestaje u magli. Potom, sa kotaricom preko ruke - kao neka stara piljarka ili torbarka, kakve dolaze ovamo na hodočašće, pomislila je - ćutke je pošla stazom uzbrdo. Ovi svetovi su se razdvojili pre samo stotinu godina ili i manje, u Avalonu svakako manje; ali ovaj svet je već drugačiji. Drveće se razlikovalo, i staze, i zaustavila se, zapanjena, u podnožju brežuljka - ovakav svakako ne postoji u Avalonu? Nekako je zamlišljala da će zemlja biti ista, da će se razlikovati samo zgrade, jer to je ipak isto ostrvo, samo razdvojeno nekom magijskom promenom... ali sada je ustanovila da se ipak veoma razlikuju. A onda je ugledala kako niz brdo, ka maloj crkvi, vijuga povorka kaluñera, i primetila je da nose telo na odru. Znači, zaista sam videla, iako sam mislila da je to samo san. Zastala je, i kada su kaluñeri spustili telo da se odmore pre nego što ga unesu u crkvu, prišla je i podigla pokrov sa mrtvog lica. Lanseletovo lice bilo je upalo i izborano, mnogo starije nego kada su se rastali... nije želela da razmišlja koliko je stariji. Ali i to je videla samo na trenutak; a potom je na njegovom licu videla samo blag i divan izraz mira. Ležao je nasmešen i bio je toliko dalek od nje da je znala na čemu je počivao njegov samrtnički pogled. "Znači, najzad si našao svoj Gral", šapnula je. "Jesi li ga poznavala u svetu, sestro?" upitao je jedan od kaluñera što su nosili odar. Shvatila je da u svojoj tamnoj haljini izgleda kao da je jedna od njih. "Bio mi je... roñak."
Roñak, ljubavnik, prijatelj... ali to je bilo tako davno. A na kraju smo bili sveštenik i sveštenica. "To sam i mislio", rekao je kaluñer, "jer zvali su ga Lanselet na Arturovom dvoru, u davna vremena, ali mi smo ga ovde zvali Galahad. Bio je sa nama mnogo godina, a postao je svešetnik pre nekoliko dana." Dokle si stigao u potrazi za Bogom koji ti se neće podsmevati, roñače! Kaluñeri su ga ponovo podigli na ramena. "Moli se za njegovu dušu, sestro", rekao je onaj isti, i Morgana je pognula glavu. Nije mogla da oseti žalost; sada više ne, jer videla je na njegovom licu odraz one daleke svetlosti. Ali neće poći za njim u crkvu. Ovde je veo tanak. Ovde je klečao Galahad, i video je svetlost Grala u drugoj kapeli, kapeli na Avalonu, i posegnuo je za njim, posegnuo je izmeñu svetova, i tako je umro... I ovamo je Lanselet došao na kraju, za svojim sinom. Morgana je polako pošla stazom, napola spremna da odustane od onog što je nameravala da učini. Zašto bi to sad bilo važno? Ali kada je zastala, neodlučna, stari baštovan, koji je klečao kraj leje cveća blizu staze, podigao je glavu. "Ne poznajem te, sestro", rekao je, "ti nisi od onih koje ovde žive. Jesi li hodočasnik?" Ne onako kako je on mislio; ali ipak je bila, na neki način. "Tražim mesto gde mi je sahranjena roñaka - bila je Gospa od Jezera..." "Oh, da, to je bilo pre mnogo, mnogo godina, za vladavine našeg dobrog kralja Artura", rekao je baštovan. "Grob je tamo, gde hodočasnici mogu da ga vide. A odatle staza vodi do ženskog manastira, i ako si gladna, sestro, tamo ćeš dobiti nešto za jelo." Je li dotle došlo da izgledam kao prosjakinja? Ali čovek nije mislio ništa loše, pa mu se zahvalila i pošla u pravcu koji joj je pokazao. Artur je sagradio Vivijeni stvarno veličanstvenu grobnicu. Ali ono što je u njoj ležalo nije Vivijen, to su samo kosti koje se polako pretvaraju u zemlju od koje su i načinjene... jer sve na svetu predaje svoje telo i dušu na ponovno čuvanje Boginji... Zašto bi joj to bilo važno? Vivijen nije tu. Ali kada je stala pred grobicu, pognute glave, plakala je. Posle nekog vremena prišla joj je jedna žena u tamnoj odeći, nalik na njenu, sa belim velom preko lica. "Zašto plačeš, sestro? Ona koja tu leži sada počiva u miru i u Božjim je rukama, nju ne treba oplakivati. Ali možda ti je bila rod?" Morgana je klimnula glavom, još oblivena suzama. "Uvek se molimo za nju", rekla je monahinja, "jer, mada ne znam kako se zvala, kažu da je bila prijatelj i dobročinitelj našeg dobrog kralja Artura, u danima koji su odavno prošli." Pognula je glavu i promrmljala nekakvu molitvu, a za to vreme su odjeknula zvona i Morgana se trgla. Znači, umesto harfi Avalona, Vivijen ima samo ovu galamu i zapevanje psalama? Nikad ne bih pomislila da ću stajati kraj neke hrišćanske monahinje i moliti se zajedno sa njom. A onda se setila šta joj je Lanselt rekao u snu. Uzmi ovaj pehar, ti koja si služila Boginji. Jer svi bogovi su Jedan... "Hodi sa mnom u manastir, sestro", rekla je monahinja, smešeći se, i položila joj ruku na mišicu. "Sigurno si gladna i umorna." Morgana je pošla sa njom ka ulazu u manastir, ali nije htela da uñe. "Nisam gladna", rekla je, "samo bih pila vode..." "Naravno." Žena u tamnom dala je znak i prišla im je mlada devojka sa posudom punom vode i napunila čanak. Kad je Morgana prinela vodu usnama, devojka je progovorila. "Mi pijemo samo vodu iz Izvora Pehara - to je sveto mesto, znate." Kao da joj je u ušima odjeknuo Vivijenin glas: 'Sveštenice piju samo vodu sa Svetog Kladenca.' Monahinja i devojka odevena u crno okrenule su se i pognule glave pred ženom koja je utom izišla iz manastira, i monahinja je objasnila: "Ovo je naša predstojnica."
Kao da sam je negde videla, pomislila je Morgana. Nije stigla ni da dovrši misao, a žena joj se obratila: "Morgana, zar me ne poznaješ? Mislili smo da si odavno umrla..." Morgana joj se zbunjeno nasmešila. "Žao mi je... ne mogu da se..." "Naravno da me se ne sečaš", rela je opatica, "ali ja sam te viñala povremeno u Kamelotu; bila sam tako mlada. Zovem se Lionors. Bila sam udata za Gareta, i kada su mi deca odrasla, došla sam ovamo - da ovde dočekam kraj. Jesi li došla na Lanseletovu sahranu?" Nasmešila se. "Trebalo je da kažem sahranu oca Galahada, ali teško je setiti se, a on je sada u raju i više mu nije važno." Opet se nasmešila. "Sada ne znam ni ko je kralj, niti da li Kamelot još stoji - u zemlji je opet rat, nije više kao nekada, u Arturovo vreme. To izgleda tako davno", odsutno je dodala. "Došla sam da posetim Vivijenin grob. Ona je ovde sahranjena - sećaš li se?" "Videla sam grobnicu", rekla je predstojnica, "ali to se desilo pre nego što sam ja došla u Kamelot." "Želim da te zamolim za uslugu", rekla je Morgana i dodirnula svoju kotaricu. "Ovde imam Sveti Trn koji raste u bregovima Avalona. Pričaju da je usvojeni otac Hristov zabio svoj štap u zemlju i da se tu primio. Volela bih da zasadim jednu reznicu na njenom grobu." "Kako god želiš", rekla je Lionors. "Ne vidim zašto bi se iko protivio tome. Čini mi se prikladno da raste ovde, u svetu, a ne skriven u Avalonu." Pogledala je Morganu, uznemirena. "Avalon! Jesi li došla ovamo iz te paganske zemlje?" Nekada bih se naljutila na nju, pomislila je Morgana. "Nije paganska, ma šta sveštenici govorili, Lionors", rekla je blago. "Razmisli - bi li usvojeni otac Hristov zabio štap na mestu koje mu se činilo zlo? Zar Sveti Duh nije svuda?" Žena je pognula glavu. "U pravu si. Poslaću iskušenice da ti pomognu oko sadnje." Morgana bi više volela da ostane sama, ali znala je da je ponuda učinjena iz ljubaznosti. Iskušenice su joj se činile kao deca, bile su to devojke od devetnaest i dvadeset godina, toliko mlade da se upitala - zaboravljajući da je i njoj bilo osamnaest kada je postala sveštenica - kako mogu dovoljno poznavati duhovne stvari da vode ovakav život. Mislila je da su monahinje u hrišćanskim manastirima žalosne i plačljive, uvek svesne onoga što sveštenici govore, kako su žene grešne od roñenja, ali devojke su bile nedužne i vesele kao čvorci, i vedro su pričale Morgani o novoj kapeli i rekle su joj da sedne i odmori kolena dok one kopaju rupu za reznicu. "I to je vaša roñaka što je ovde sahranjena?" upitala je jedna devojka. "Možete li da pročitate šta piše? Mislila sam da nikada neću naučiti da čitam, jer moja majka je rekla da je to neprilično, ali kada sam došla ovamo rekli su mi da moram znati da čitam psalme, i sada umem da čitam čak i latinski! Gledajte", ponosno je rekla i počela da čita. "Kralj Artur sagradi ovu grobnicu svojoj roñaci i dobročiniteljki, Gospi od Jezera, mučki ubijenoj na njegovom dvoru u Kamelotu... ne mogu da pročitam datum, ali to je bilo veoma davno." "Mora da je bila veoma sveta", rekla je druga devojka, "jer Artur je, kažu, bio najveći hrišćanin od svih kraljeva. On nikada ne bi doneo neku ženu da je ovde sahrani osim ako je bila svetica!" Morgana se nasmešila; podsećale su je na devojke iz Kuće Devojaka. "Ne bih je nazvala sveticom, mada sam je volela. U svoje vreme su je mnogi zvali zlom čarobnicom." "Kralj Artur nikada ne bi dozvolio da zlu čarobnicu sahrane ovde, meñu svetim ljudima", rekla je devojka. "A što se tiče čarobništva - pa, ima glupih sveštenika i glupih muškaraca koji su uvek spremni da viču o čarolijama ako je neka žena samo malo pametnija od njih! Hoćete li ostati kod nas u manstiru, majko?" upitala je, i Morgana je, na trenutak iznenañena, shvatila da joj se devojke obraćaju sa jednakim poštovanjem kao da žive u Kući Devojaka, kao da im je ona nadreñena. "Dala sam zavet na drugom mestu, kćeri." "Je li i vaš manastir lep kao ovaj? Majka Lionors je dobra žena", rekla je devojka, "i mi smo ovde veoma srećne - meñu sestrama smo jednom imale i ženu koja je nekada bila kraljica. I znam da ćemo otići u raj, sve mi", dodala je smešeći se, "ali ako ste dali zavet na drugom mestu, sigurna sam da je i tamo lepo. Samo sam mislila da biste možda voleli da ostanete ovde, da se
molite za dušu vaše roñake koja je ovde sahranjena." Ustala je i otresla haljinu. "Sada možete da posadite reznicu, majko... ili želite da je ja stavim u zemlju?" "Neka, ja ću", rekla je Morgana i kleknula da pritisne meku zemlju oko biljčice. "Ako želite, majko, rado ću dolaziti ovamo svake nedelje da se molim za dušu vaše roñake", rekla je devojka kad je Morgana ustala. Ko zna zašto, Morgana je osetila da joj se oči pune suzama. "Moltva je uvek dobrodošla. Hvala ti, kćeri." "A vi, u vašem manstiru, gde god da je, moraćete da se molite za nas", jednostavno je rekla devojka i uhvatila Morganu za ruku. "Čekajte, majko, da vam otresem zemlju sa haljine. Sada morate da doñete i vidite našu kapelu." Morgana je u prvi mah pomislila da odbije. Kada je poslednji put napustila Arturov dvor, zaklela se da više neće ući ni u jednu hrišćansku crkvu; ali ova devojka toliko je ličila ne njene mlade sveštenice da nije htela da okalja ime pod kojim devojka poštuje svog Boga. Pustila je da je uvedu u crkvu. U onom drugom svetu, pomislila je, crkva u kojoj se mole drevni hrišćani mora da se nalazi na istom ovom mestu; deo svetosti Avalona sigurno prolazi izmeñu svetova, kroz maglu... Nije kleknula niti se prekrstila, ali je pognula glavu pred visokim oltarom; devojka ju je blago povukla za rukav. "Hodite", rekla je. "Visoki oltar pripada Bogu i ovde se uvek pomalo plašim... ali niste videli našu kapelu - kapelu za sestre... hodite, majko." Morgana je pošla za devojkom u malu pobočnu kapelu. Ovde je bilo mnogo cveća, čitava naručja jabukovih pupoljaka, pred kipom žene pod velom i sa oreolom oko glave; u rukama je nosila dete. Morgana je drhtavo uzdahnula i pognula glavu pred Boginjom. "Ovo je Majka Božja, begzrešna Devica Marija", rekla je devojka. "Bog je tako veliki i strašan da se pred njegovim oltarom uvek plašim, ali ovde u Marijinoj kapeli, mi koje smo njene device možemo da joj priñemo kao da je naša majka. I gledajte, ovde imamo male kipove naših svetica, Marije koja je volela Isusa i brisala mu noge svojom kosom, i Marte koja im je kuvala i grdila svoju sestru što neće da kuva sa njom - volim da zamišljam Isusa kao pravog čoveka koji je pomagao majci, kao kada je pretvorio vodu u vino na svadbi, kako ona ne bi bila nesrećna što nema dovoljno vina za sve. A ovo je vrlo stari kip koji smo dobili od našeg biskupa, doneo ga je iz svoje zemlje... to je jedna njihova svetica, zove se Brigit..." Morgana je pogledala kip Brigit i osetila je moć koja se izlivala iz nje u ogromnim talasima što su prožimali kapelu. Pognula je glavu. Brigit nije hrišćanska svetica, pomislila je, ma šta Patricije mislio. To je Boginja kakvu poštuju u Irskoj. Ja to znam, i iako oni mislili drugačije, ove žene poznaju moć Besmrtnog. Makar je i prognali, ona će preovladati. Boginja nikada neće napustiti čovečanstvo. Pognute glave, prošaputala je prvu iskrenu molitvu koju je ikada izgovorila u nekoj hrišćanskoj crkvi. "A pogledajte ovo", rekla je iskušenica dok ju je vodila ka vratima, na svetlost dana, "i mi ovde imamo Sveti Trn, ne onaj koji ste posadili na grob svoje roñake." A ja sam mislila da treba da se bavim time, pomislila je Morgana. Naravno, sveta biljka je sama došla iz Avalona, onako kako su i svetinje izišle, u svet gde su potrebne ljudima. Ostaće skriven u Avalonu, ali će postojati i na ovom svetu. "Da, imate Sveti Trn, i ubuduće će, sve dok je sveta i veka, svaka kraljica dobijati Sveti Trn na Božić, kao simbol ko je kraljica i na nebu i u Avalonu." "Ne znam o čemu govorite, majko, ali hvala vam na blagoslovu", rekla je mlada iskušenica. "Predstojnica vas očekuje u gostinskoj kući - doručkovaće sa vama. Ali možda biste voleli da ostanete još malo u Gospinoj kapeli i da se pomolite? Ponekad, kada ostanete sami sa Svetom Majkom, ona može da vam razjasni stvari." Morgana je klimnula glavom, nesposobna da govori. "U redu", rekla je devojka. "Kada budete spremni, idite pravo u gostinsku kuću." Pokazala joj je pravac, i Morgana se vratila u kapelu i
pognula glavu, a na kraju se predala i kleknula. "Majko", šapnula je, "oprosti mi. Mislila sam da moram da uradim ono što sada vidim da možeš i sama. Boginja je u nama, da, ali sada znam da si i u svetu, sada i zauvek, baš kao što si i u Avalonu i u srcima svih muškaraca i žena. Budi sada i u meni, i vodi me, i reci mi kada bude trebalo da vršim tvoju volju..." Dugo je klečala, ćutke, pognute glave, ali onda je podigla glavu, kao da ju je neko pozvao, i kao što ga je videla na oltaru drevnog hrišćanskog bratstva u Avalonu, kao što ga je videla dok ga je nosila u Arturovoj sali, videla je sada svetlost na oltaru, i u Gospinim rukama - i senku, samo senku pehara... On je u Avalonu, ali je i ovde. On je svuda. A oni kojima treba znak na ovom svetu uvek će ga videti. Osetila je sladak miris koji nije poticao od cveća; na trenutak joj se učinilo da joj se obraća Igrenin glas... ali nije mogla da razabere reči... i da joj Igrenine ruke dodiruju čelo. Kada je ustala, zaslepljena suzama, odjednom ju je zapljusnulo, kao ogromna svetlost. Ne, nije istina da nismo uspeli. Ono što sam rekla da utešim Artura na samrti, istina je. Obavljala sam posao Majke u Avalonu sve dok oni koji dolaze posle nas nisu mogli da je iznesu u ovaj svet. Nije istina da nisam uspela. Učinila sam ono što mi je dala da učinim. Nisam bila ona, nego sam obuzeta ponosom pomislila da je trebalo da činim i više. Pred kapelom zemlja je bila osunčana, i u vazduhu se osećao sveži miris proleća. Kada se jabukovo drveće pomerilo pod povetarcem, videla je pupoljke koji će ove godine doneti plod. Okrenula se ka gostinsoj kući. Da li da ode tamo i doručkuje sa monahinjama, možda da razgovara sa njima o starim danima u Kamelotu? Morgana se nežno nasmešila. Ne. Bila je puna iste nežnosti prema njima kao i prema propupelom jabukovom drveću, ali to vreme je prošlo. Okrenula je leña manastiru i pošla nizbrdo ka Jezeru, starom stazom kraj obale. Tu se nalazilo mesto na kome je veo izmeñu svetova tanak. Neće više morati da priziva barku - treba samo da zakorači kroz maglu, i biće u Avalonu. Njen posao je okončan.
