Andrew Lane - Ognjena oluja.pdf

OGNJENA OLUJA ENDRU LEJN Preveo: Vladan Stojanović

Posvećeno uspomeni na mog oca, Džeka Lejna, koji se upokojio dok sam pisao ovu knjigu. Tata, počivaj u miru.

UVOD Sitni Kinez stiskao je iglu pouzdanim i veštim prstima. Umočio je njen vrh u bocu mastila na stolu ispred sebe. Pored mastila počivala je ogromna podlaktica mornara koji je sedeo na stolici s druge strane stola. Ličila je na šunku na mesarskom panju. „Sigurni ste da želite sidro?“ pitao je Kinez. Zvao se Kaj Lung. Starost mu je nemilosrdno izbrazdala lice. Niz leđa mu se spuštala kosa boje pepela svezana u pletenicu. „Već sam ti rek’o“, smrknuto će mornar, „da želim sidro! ’Oću ga zato što živim i radim na brodu, je l’ jasno?“ „Mogao bih da vam istetoviram ribu“, tiho će Kaj Lung. Sidra su laka i dosadna. Činilo mu se da je proveo pola života tetovirajući plava sidra na mišićavim mornarskim podlakticama. Ponekad s imenima dragana ispod njih, u kitnjastom svitku. Problem je bio u tome što je drugu polovinu života proveo preobražavajući istetovirana imena bivših dragana u druge stvari - bodljikavu žicu, cveće, šta god je moglo da ih sakrije. „Mogao bih da vam naslikam lepu ribu, možda i zlatnu ribicu s krljuštima u duginim bojama. Kako vam se dopada ta ideja? Tetovaža ribe donosi sreću mornarima, zar ne?“ „‘Oću sidro“, tvrdoglavo će mornar. „Kako god vam drago. U redu. Biće sidro.“ Uzdahnuo je. „Imate li neko naročito sidro na umu, ili ćete se odlučiti za obično?“ Mušterija se namrgodila. „A koliko vrsta sidra postoji?“ „U tom slučaju, obično sidro.“ Kaj Lung spremao se za prvi potez iglom. Mastilo s igle prodreće kroz mornarovu kožu i kapnuće na potkožno tkivo. Koža na spoljnoj strani ruke će se menjati, bledeti i tamneti u godinama koje nailaze, ali će mastilo zauvek ostati ispod nje. S dovoljno sitnih uboda i različitih nijansi mastila može da naslika bilo šta: ribu, zmaja, srce... ili plavo sidro. Još jedno plavo sidro. Vrata su se naglo otvorila. Tresnula su u zid takvom snagom da je kvaka načinila neznatno udubljenje na goloj cigli. Na vratima se pojavio toliko visok i širok čovek da je krupnim telom i obrijanom lobanjom ispunjavao gotovo sav prostor na njima. Nosio je grubu i prljavu odeću. Izgledalo je da je dugo putovao u njoj, ne skidajući je ni danju ni noću.

„Ti“, zarežao je američkim naglaskom na mornara, „napolje!" Pokazao je pakem preko ramena, za slučaj da ga mornar nije razumeo. „Hej! Ja imam zakazano!“ Mornar je ustao. Zakoračio je ka vratima, stisnutih pesnica, spreman za borbu. Ćelavi Amerikanac krenuo mu je u susret. Vrh mornarove glave jedva je dopirao do njegove brade. Ljudeskara je, ne skidajući pogled s mornarovih očiju, posegnuo levom rukom za metalnom kvakom s prednje strane vrata. Stegao ju je. Za trenutak se ništa nije događalo. Kaj Lung je tužna srca posmatrao kako se kvaka savija i deformiše pod strahovitim pritiskom. Posle nekoliko sekundi, više je ličila na zgužvani list papira nego na metalnu galanteriju. „Shvatam", reče mornar. „Ima još salona za tetovažu u gradu.“ Ćelavko je stao u stranu, da bi mornar prošao pored njega. On je iskoristio ponuđenu priliku. Pružio je korak, ne osvrćući se za sobom, kad se našao na ulici. „Oterali ste mi mušteriju“, reče Kaj Lung. Nije se plašio pridošlice. Toliko je toga video u svom dugom životu, da se više ničeg nije plašio. Sprijateljio se sa smrću. „Nadam se da ste mi doveli drugu mušteriju, da je zameni." Ljudeskara je uzmakao za korak, da bi napravio mesta za novog posetioca Lungove majstorske radionice - manjeg i bolje obučenog od svog poklisara. Držao je štap. Uneo je talas hladnoće u radionicu. Kaju Lungu bilo je potrebno izvesno vreme da shvati kakav osećaj nepoznati izaziva u njemu. To je bio strah. Izazivao je strah u starčevom srcu. „Hoćete li tetovažu?“, upitao je. Upinjao se da spreči podrhtavanje glasa. „Želirri tetovažu na čelu“, reče nova mušterija. I on je govorio američkim naglaskom. „Hoću da mi istetovirate ime, žensko ime.“ Govorio je smireno i precizno. Lice mu je bilo u senci zbog svetlosti koja mu je dopirala iza leđa. Glava štapa blistala je na slaboj svetlosti Lungove uljane lampe. Majstor je za trenutak pomislio da pred očima ima krupni, grubo obrađeni komad čistog zlata. Zapanjeno je udahnuo kad je shvatio da je na vrhu neznančevog štapa ljudska lobanja. „Hoćete da istetoviram ime dragane na vašem čelu?“‚ pitao ga je Kaj Lung. „Većina ljudi želi ime dragane na ruci, ponekad na grudima - blizu srca.“ „Devojka nije moja dragana “, odvratio je nepoznati, jednako smirenim i preciznim glasom. Starac je ipak zadrhtao. „I da, želim da mi istetovirate njeno ime na čelu, blizu mozga, da ga ne zaboravim. Nastojte da budete tačni i precizni. Ne praštam greške.“ „Ja sam najbolji majstor tetovaže u gradu!“, ponosno će Kaj Lung. „Tako mi je rečeno. Zbog toga sam i došao u vašu radionicu.“ Starac je uzdahnuo. „Kako se devojka zove?“ „Napisao sam njeno ime. Čitate li engleski?“

„Veoma dobro.“ Čovek mu je pružio parčence papira desnom rukom. Kaj Lung ga je oprezno prihvatio. Pazio je da ne dodirne neznančevu kožu. Pogledao je ime na papiriću. Lako ga je pročitao, pošto je bilo ispisano čitkim rukopisom. „Virdžinija Krou. Imam li pravo?“ „U potpunosti.“ „Kakvu boju želite?“ Očekivao je da će čovek reći „plavu , ali se prevario. „Crvenu“, reče neobična mušterija. „Hoću da ga ispišete crvenom, bojom krvi.“

PRVO POGLAVLJE „Prestani!“, povikao je Rufus Stoun. „Ubijaš me!“ Šerlok je podigao gudalo s violinskih žica. „Previše si melodramatičan.“ „Nisam melodramatičan; još nekoliko sekundi tvog muziciranja pa bi mi srce pošlo uz grlo. Udavilo bi me, da bi se spaslo nove ture tog đavolskog mjaukanja“, negodovao je učitelj. Šerlokovo samopouzdanje smežuralo se kao jesenji list. „Mislio sam da nije tako strašno”, negodovao je. „U tome je problem“, rekao je Stoun. „Nisi svestan problema. Ako ne znaš u čemu je problem, nećeš moći da ga rešiš.“ Udaljio se od učenika. Trljao je potiljak u hodu. Trudio se da pronađe način da mu objasni gde greši. Nosio je široku prugastu košulju zavrnutih rukava i sako od pristojnog odela, s pantalonama od grubog platna i čizmama od pohabane kože. Okrenuo se i upitno osmotrio učenika. Šerloku se srce steglo kad je shvatio da u učiteljevom pogledu ima i razočaranja. Okrenuo je glavu da ne bi gledao taj izraz na licu čoveka kog je smatrao prijateljem i nekom vrstom starijeg brata. Pogledom je lutao po prostoriji. Bili su na tavanu stare kuće u Farnamu. Stoun je iznajmio sobu na poslednjem spratu. Dopadao se gazdarici, zbog čega mu je dozvoljavala da na velikom tavanu vežba sviranje violine i podučava jedinog učenika kog je dosad našao. Prostor je bio veliki i prašnjav. Sunčevi zraci prodirali su kroz pukotine u krovu, obrazujući dijagonalne vazdušaste grede. Dobijao se utisak da pridržavaju krov naporedo s drvenim rođakama. Akustika tavana je, prema Stounovoj proceni, bila jedva nešto bolja nego u ambaru, ali znatno bolja od one u sobi. Kutije i kovčezi bili su pored niskih zidova. Na jednoj strani nalazio se otvor kojim se merdevinama išlo na najviši sprat. Penjanje i silaženje merdevinama, s violinom i gudalom u jednoj ruci, bilo je rizičan poduhvat. Šerlok je voleo da vežba na praznom i prostranom tavanu. Jednog dana, mislio je, imaću svoje mesto za život, na koje ću se povlačiti iz sveta i na kom me niko neće uznemiravati. Niko neće moći da uđe u njega. Golubovi su lepršali oko zgrade, sprečavajući prolaz sunčevim zracima. Hladnoća je prodirala na tavan s ulice. Ledeni vazduh nalazio je put kroz prostor

između crepova. Uzdahnuo je. Violina mu je otežala u rukama. Držao ju je trapavo, kao da se prvi put susreće s instrumentom. Na stalku za note bio je Mocartov komad violinski deo čuvene arije Pesma Kraljice noći, iz opere Čarobna frula. Šerlok je u crnim notama zarobljenim na paralelnim linijama prepoznavao kod, lak za dešifrovanje - jednostavnu zamensku šifru. Crno zadebljanje na toj liniji uvek znači notu koja ovako zvuči - ako ispred sebe nema mali znak koji je blago povisi, ili malo uglasto slovo „b“ koje je blago snizi. Povisilica i snizilica ukazuju na to da je ton povišen ili snižen za pola. Sve je tako jednostavno i lako za razumevanje, pa nije mogao da shvati zašto ne može da preobrazi note u nešto što bi Rufus Stoun mogao mirno i zadovoljno da sluša. Šerlok je znao da ne napreduje brzinom koja bi zadovoljila učitelja. To mu je smetalo. Želeo je da podigne instrument i iz prvog pokušaja proizvede divne zvuke, ali nije mogao. Život, jednostavno, nije bio takav. A trebalo bi da bude, buntovnički je razmišljao. Klavir u porodičnom domu izazivao je u njemu ista osećanja. Satima je sedeo za tim instrumentom i pokušavao da shvati zašto ga iz prve ne svira kako treba. Klavir je bio beskrajno logična sprava. Kad god pritisneš neku dirku, začuje se izvestan ton. Isti ključ uvek vodi ka istoj noti. Sve što je potrebno za sviranje jeste da zapamtite koji ključ vodi do koje note. Problem je u tome što nikako nije uspevao da svira kao njegova sestra - tečno i divno, kao žuboreći potok. Četiri žice! Violina je imala samo četiri žice! Koliko muziciranje na njoj može biti teško? „Problem je u tome“, iznebuha će Stoun, „što sviraš note, a ne melodiju.“ „To nema smisla“, branio se Šerlok. „Ima savršenog smisla.“ Učitelj je uzdahnuo. „Drveće nije isto što i šuma. Šuma se sastoji od sveg drveća, šipražja, životinja, ptica, pa čak i vazduha u njoj. Ako to odstraniš, ostaće ti gomila drva - bez osećanja, bez atmosfere. “ „Šta je izvor osećanja u muzici?“, žalobno će Šerlok. „Ona nisu sadržana u notama.“ „Ali note su na papiru!“, negodovao je Šerlok. „Moraš da im dodaš nešto svoje. Dodaj osećanja.“ „Ali kako?“ Stoun je zatresao glavom. „To su malecne pauze koje utiskuješ u izvođenje oklevanja, suptilna naglašavanja, blaga ubrzavanja i usporavanja. U njima se kriju osećanja.“ Šerlok je pokazao ka notama na stalku. „Ali to ovde ne piše! Da je kompozitor želeo da ubrza ili uspori izvođenje, njegove ideje očitovale bi se u notama.“ „Učinio je to“, istakao je Stoun, „ali na italijanskom. Note su samo polazište.

Moraš da pronađeš svoj način muziciranja.“ Uzdahnuo je. „Problem je u tome što se ti prema sviranju odnosiš kao prema vežbi iz matematike ili gramatike. Želiš da sagledaš sve dokaze i misliš da je tvoj posao da ih objediniš. Muzika ne trpi takav pristup. Ona traži interpretaciju. Traži da ugradiš jedan deo sebe u nju.“ Ućutao je zato što nije znao kako da nastavi. Tragao je za odgovarajućim rečima. „Svako izvođenje jeste tvoj duet s kompozitorom. Dao ti je osnovu, ali ti treba da dodaš poslednjih deset odsto. U tome je razlika između čitanja i glumljenja neke priče.“ Nastavio je suočen s neutešnim izrazom na Šerlokovom licu: „Da li si video i čuo kako Čarls Dikens čita svoje priče pred publikom? Veruj mi da to iskustvo vredi svakog penija. Proizvodi različite glasove za svaki lik, baca se po bini, ubrzava na uzbudljivim deonicama i čita kao da se prvi put susreće s tekstom, kao ljudi u publici. Tako bi trebalo da sviraš - kao da to prvi put radiš.“ Nastavio je posle kraće pauze. „ Ali na dobar način, naravno. Problem je u tome što sviraš muziku kao da je nikad nisi čuo i kao da se trudiš da usput pronikneš u nju.“ Šerlok je pomislio da učitelj umnogome ima pravo. „Da li da dignem ruke od sviranja?“, pitao je. „Nikad se ne predaj“, žustro će Stoun. „ Nikada. Ni u čemu .“ Prošao je rukom kroz dugu kosu. „Možda te vodim pogrešnim putem. Krenimo napornijom stazom. Znamo da prilaziš muzici kao da je reč o matematičkom problemu. Potražimo muzičara koji je utkao matematiku u svoja dela.“ „Postoji li takav stvaralac?“, sumnjičavo će Šerlok. Stoun nije žurio s odgovorom. „Razmislimo. Dobro je poznato da je Johan Sebastijan Bah umetao matematičke trikove i šifre u svoje melodije. U Muzičkoj ponudi ima delova koji su sopstveni odraz u ogledalu. Prva i poslednja nota su iste; druga nota i druga nota otpozadi su iste; i tako dalje, sve do sredine muzičkog komada.“ „Auh.“ Šerlok je bio zapanjen drskošću kompozitorove ideje. „Komad i pored toga zvuči kao muzika?“ „O, da. Bah je strastveni kompozitor. Nikad nije koristio matematičke trikove nauštrb muzike. Samo je obogaćivao zvuk matematikom.“ Stoun se osmehnuo. Konačno je zaokupio učenikovu pažnju. „Ni u kom slučaju ne smatram se stručnjakom za Bahovu muziku, ali sam čuo da je napisao još jedan komad koji se vrti oko matematičkog izraza, u kom jedan broj vodi ka drugom, sledeći jasno pravilo. Ima italijansko ime. Pokušajmo ponovo s Mocar-tom. Ovog puta hoću da prizoveš osećanja dok ga sviraš. Seti ih se, dopusti im da vode tvoje prste po instrumentu.“ Šerlok je još jednom podigao violinu na rame. Namestio ju je između vrata i brade. Prstima leve ruke pronašao je žice na kraju vrata. Koža na prstima

otvrdnula mu je pod Stounovim nemilosrdnim patronatom. Podigao je gudalo iznad žica. „Počni!“, rekao je Stoun. Šerlok je posmatrao note. Ovog puta nije pokušavao da ih razume. Pustio je da mu pogled klizne kroz njih. Rešio je da ih posmatra kao celinu, umesto kao niz pojedinačnih podataka. Gledaće šumu, a ne drveće. Znao je šta predstavljaju. Duboko je udahnuo i zasvirao. Vreme je munjevito prolazilo. Prsti su mu se pomerali s jedne žice na drugu. Pritiskali su ih, da bi dobio odgovarajuće tonove, neznatno pre nego što je njegov mozak mogao da pošalje signal za pokret. Telo je na tajanstven način znalo šta da radi. Omogućavalo je umu da zalebdi iznad muzike i potraži njeno značenje. Pokušao je da misli o komadu kao o pesmi. Violina je postala glas. Oklevao je na nekim notama, dok se na neke žestoko obrušavao kao da želi da istakne njihovu važnost. Nije ni shvatio da je stigao do kraja stranice. „Bravo!“, povikao je Stoun. „Nije savršeno, ali je nesumnjivo bolje. Ubedio si me da osećaš muziku, umesto da je samo sviraš.“ Pogledao je na uske sunčeve zrake koji su prodirali u tavanski prostor. „Zaustavićemo se ovde, na visokoj noti. Nastavi da vežbaš muzičke lestvice, ali i pojedinačne note. Sviraj produženu notu na različite načine - s tugom, srećom, gnevom. Dopusti da se osećanja prespu u muziku, da bi shvatio kako menjaju note.“ „Nisam... nisam previše dobar u osećanjima“, snebivljivo će Šerlok. „Ja jesam“, tiho će Stoun. „Što će reći da mogu da ti pomognem.“ Stisnuo je učenika za rame i žurno povukao ruku. „Idi. Pronađi onu Amerikanku i provedi malo vremena s njom.“ „Misliš na Virdžiniju?“ Srce mu je grozničavo zakucalo pri pomisli na nju. Nije znao da li zbog sreće ili užasa. „Ali...“ „Bez ’ali’. Požuri do nje, bez oklevanja.“ „U redu“, reče Šerlok. „Videćemo se sutra u isto vreme?“ „Sutra u isto vreme.“ Stavio je violinu u koferčić. Stuštio se niz merdevine do odmorišta i jurnuo stepenicama do prizemlja. Stounova crnokosa i zelenooka gazdarica, vršnjakinja samog Stouna, izašla je iz kuhinje da bi mu nešto rekla. Projurio je pored nje, ne uspevši da je čuje. Za nekoliko sekundi našao se napolju, na hladnom vazduhu. Farnam je bio živahan kao i uvek. Kaldrmisane i blatnjave ulice bile su pune užurbanih, zaposlenih ljudi. Šerlok je zastao za trenutak da bi sagledao celokupnu scenu: odeću, držanje, raznovrsne zavežljaje, kutije i torbe koje su ljudi nosili. Pokušao je da u svemu tome nazre nekakav smisao. Čovek sa crvenim osipom na čelu stiskao je list papira kao da mu život od njega zavisi.

Šerlok je znao da se lekarska ordinacija nalazi na nekoliko minuta hoda iza njega, a apoteka nešto ispred. Čovek je, gotovo sigurno, išao da kupi lek posle lekarskog pregleda. Šerlok se usmerio na dobro odevenog čoveka s druge strane ulice. Bio je neobrijan i podbulih očiju, s iskrzanim i blatnjavim cipelama. Da li je skitnica s odelom, darom crkvene parohije? Zainteresovao se za ženu desno od sebe, koja je rukom sklanjala kosu s očiju. Zapazio je da su joj šake starije od ostatka tela. Bele su i izborane, kao da provode mnogo vremena u vodi. Očigledno je da se radi o pralji. Da li je Rufus Stoun mislio na ovo kad mu je rekao da vidi drveće umesto šume? Nije posmatrao ljude kao ljude, već je istovremeno sagledavao njihovu prošlost i moguću budućnost. Zavrtelo mu se u glavi od obilja podataka koji su odasvud pristizali. Taj trenutak je prošao. Monumentalna freska raspala se u gomilu pojedinačnih likova koji su hitali u svim pravcima. „Kako si?“, pitao ga je neko. „Mislio sam da ćeš se onesvestiti.“ Šerlok se okrenuo i ugledao Metjua Arnata - Metija - pored sebe. Bio je manji i godinu ili dve mlađi od Šerloka, koji ga za trenutak nije video kao dečaka niti kao svog prijatelja, već kao skup podataka i pokazatelja. Posle jedne sekunde ponovo je postao Meti - pouzdani, čvrsti Meti. „Vidim da se Albert ne oseća najbolje“, rekao je Šerlok. Mislio je na konja u Metijevom vlasništvu, koji je vukao čamac na kom je živeo, kad god bi Meti odlučio da promeni mesto boravka. „Otkud ti to?“, pitao ga je Meti. „Imaš slamu na rukavu.“ Šerlok je pokazao. „To znači da si ga hranio rukom. Obično ga puštaš da pase tamo gde se ukotviš. Ne bi ga tako hranio da nisi zabrinut za njegov apetit.“ Meti je podigao obrvu. „Nema potrebe da lupaš u doboš kad god svom atu ukažem malo pažnje. Albert je za mene nešto najbliže porodici.“ Postiđeno je slegnuo ramenima. „Volim da ga ponekad počastim nečim.“ „Uh.“ Šerlok je zapamtio čitavu situaciju, za kasnije proučavanje. „Otkud si znao da ću biti ovde?“, pitao je prijatelja. „Čuo sam tvoje muziciranje“, lakonski je odvratio Meti. „Čitav grad ga čuje. Mislim da je Albert zbog njega izgubio apetit.“ „Duhovito, nema šta“, napomenuo je Šerlok. „Hoćeš li da nabavim nešto za ručak? Na pijaci ima dosta odbačene hrane.“ Šerlok se dvoumio da li da provede neko vreme s Metijem ili da požuri do Virdžinije. „Ne mogu“, rekao je kad se nečeg setio. „Stric je rekao da moram da se vratim kući do ručka. Namerava da mi poveri katalogiziranje i indeksiranje zbirke starih propovedi koju je nedavno kupio na aukciji.“

„Blago tebi“, reče Meti. „Samo uživaj.“ Osmehnuo se. „Možda bih ja mogao da prošetam do Virdžinije.“ „Možda bih ja mogao da te obesim naglavačke s mosta, tako da ti glava bude pod vodom do visine nosa“, odvratio je Šerlok. Meti ga je začuđeno odmerio. „Samo sam se šalio“, rekao je. „Ja nisam.“ Šerlok je primetio kako Metijev pogled klizi niz drum, ka pijaci. „Samo napred“, rekao je. „Navali na gnjilo povrće i bačenu hranu. Možda ćemo se videti. Danas ili sutra.“ Meti je odskakutao sa zahvalnim osmehom. Vešto je promicao kroz gomilu. Ubrzo je nestao s vidika. Šerlok je krenuo u pravcu stričeve i strinine kuće. Okrenuo bi se i molećivo pogledao kočijaša kad god bi neka kočija prošla drumom koji je vodio iz Farnama. Većina bi izbegla njegov pogled. Nije to shvatao lično - dovoljno dugo bavio se stopiranjem da je znao da će mu jedna u dvadeset zaprega stati. Jedan od kočijaša udostojio ga je pogleda. Pitao ga je: „Kud si krenuo, sinko?“ „Do imanja Holmsovih.“ „Ne iznajmljuju nadničare.“ „Znam. Ja... idem da se vidim s nekim." „Penji se. Prolazim pored njihovih vrata.“ Šerlok se prebacio s violinom preko ograde zaprežnih kola i polegao po gomili sena. Pitao se zašto je izbegavao da kaže da tamo živi. Možda je strahovao da će se ljudi drugačije ponašati prema njemu kad saznaju da je član porodice lokalnih zemljoposednika. Glupo je što vas posedovanje nasleđene roditeljske kuće s imanjem razlikuje od običnog sveta. Kad poraste, nastojaće da ne vrednuje ljude po društvenom položaju. Iskočio je sa zaprege posle dvadeset minuta klackanja po drumu, veselo preko ramena zahvalivši kočijašu. Pogledao je na sat. Još pola sata delilo ga je od ručka. Imaće dovoljno vremena da se umije i promeni košulju. Ručak je, kao i obično, bio tihi događaj. Šerlokov stric - Šerinford Holms - jeo je i čitao knjigu. Pokušavao je da bradom ne dokači jelo ili tekst. Strina Ana držala je beskrajni monolog o planovima za uređenje vrta, o tome koliko joj je drago što obe grane porodice Holms ponovo razgovaraju, o raznim tračevima iz miljea lokalnih zemljoposednika i o nadi da će vreme ove godine biti bolje nego prošle. Jednom ili dva puta pitala je Šerloka šta radi i kako se oseća. Kad je pokušao da joj odgovori, shvatio je da je ona nastavljala da priča, ne obazirući se na njegove reči. Sve u svemu, ponašala se kao obično. Nije mogao da ne primeti odsustvo gospođe Eglantin - mračne, dominantne kućepaziteljke u domu Holmsovih. Sluškinje su servirale hranu s tihim dostojanstvom, ali osoba obučena u crno, koja je obično stajala poluskrivena

kraj prozora, nije bila na svom mestu. Neko vreme pitao se gde je. Zatim je, ne bez izvesnog zadovoljstva, pomislio da ga je baš briga. Šerlok je završio obrok brže od strine i strica. Zamolio je za dozvolu da se udalji. „Samo izvoli“, rekao je stric, ne dižući pogled s knjige. „Gomila starih propovedi čeka te na mom stolu u biblioteci. Bilo bi mi veoma drago, mladi čoveče, ako bi ih razvrstao prema autorima, a zatim i po datumima. Nameravam“, rekao je, podižući pogled ispod žbunastih obrva ka Šerloku, „da obradim rast i razvoj šizmi unutar hrišćanske crkve, s posebnim osvrtom na nedavno osnivanje Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana u Americi. Ove propovedi mnogo će mi pomoći u tom poslu.“ „Hvala“, rekao je Šerlok i ustao od stola. Biblioteka strica Šerinforda mirisala je na stare, suve knjige, buđ, kožne poveze i duvan za lulu. Sa svih strana Šerloka je obavila gotovo opipljiva tišina kad su se vrata biblioteke zatvorila za njim. Stričev sto nije se video od gomile papira različite veličine i debljine. Neki su bili otkucani, a neki ispunjeni različitim rukopisima. Najveći broj bio je vezan pantljikama i trakama. Šerlok je, ne bez svakog zazora, seo u stričevu škripavu stolicu. Lađe su mu potonule kad je opazio da su gomile papira više od njega i da od njih ne vidi ostatak biblioteke. To je značilo da ga čeka dug i zamoran posao. Počeo je da radi. Zadatak je, na prvi pogled, izgledao jednostavno. Uzeće rukopis s najbliže gomile, pronaći će ime autora i spustiće propoved na odgovarajuću gomilu na podu. Praksa je uvek bila složenija od teorije. Neke propovedi nisu imale ime autora, neke nisu imale datum, a neke ni jedno ni drugo. Šerlok je brzo shvatio da mora da donosi odluke zasnovane na posrednim podacima. Rukopis je bio jedan od njih. Neke propovedi pisala je ista osoba, što se moglo zaključiti po neravnomernom, paučinastom rukopisu. Šerlok ih je zadovoljno odlagao na istu gomilu. Druge su pominjale određena mesta - obično crkve - što je značilo da pripadaju istom geografskom području, što će reći, istoj osobi ili grupi ljudi. Posle izvesnog vremena shvatio je da jedan broj otkucanih propovedi ima ista slova - izbledelo n, delimično uzdignuto a što je značilo da su otkucane na istoj pisaćoj mašini. I njih je slagao na istu gomilu. Nije ih pažljivo čitao - to bi bilo gubljenje vremena koje nije imao napretek. Sticao je uvid u deliće sadržaja dok ih je pregledao da bi pronašao ime autora ili datum: isečke iz života na selu, nezadovoljene žudnje za ljubavlju božjom i precizne analize u suštini nespoznatljivih pojava. Činilo rnu se da sve bolje razume karakter osoba koje su pisale propovedi. Neki su bili ozbiljni i tvrdokorni ljudi, u strahu od večnih paklenih vatri, dok su drugi širom otvorenih očiju upijali lepotu božjeg dela. Treći su se usmeravali na sitnice i beznačajne teme, u potpunosti promašivši temu. Nekoliko puta naišao je na propovedi koje

je žena napisala suprugu. Radio je punih sat ili dva. Za to vreme niko ga nije uznemiravao. Posle izvesnog vremena odlučio je da se odmori i protegne bolna leđa. Ustao je sa stolice. Začudio se što gomile papira na stolu nisu izgledale ništa manje, uprkos četrnaest ili petnaest gomila na podu. Šerlok je šetao pored police sa stričevim knjigama. Opušteno je čitao naslove. Neko vreme nije ni znao šta traži. Palo mu je na pamet da vidi da li stric ima neku knjigu o Bahu ili muzici uopšte. Možda će u njoj naići na podatke o načinu na koji su kompozitori koristili matematiku u svojim delima. Šerinford Holms možda je provodio vreme pišući propovedi i druge religijske traktate za sveštenstvo i biskupe po čitavoj zemlji, ali njegova biblioteka nije sadržala samo dela o hrišćanstvu. U njoj je bilo knjiga o gotovo svemu pod kapom nebeskom. Šerlok se podsetio da je Johan Sebastijan Bah bio veoma cenjeni kompozitor religiozne muzike. Napisao je mnogo dela za crkvene orgulje. Šerlok je bio prilično siguran da je video njegovo ime na velikom broju crkvenih himni u Školi za dečake Dipden , kao i u lokalnoj crkvi. Od religioznog pisca moglo bi se očekivati da ima knjige o Bahu u svojoj biblioteci. Šerlok je zalazio sve dublje među senovite police s knjigama. Tražio je bilo šta što ima veze s muzikom. Sa svog mesta, na kom nije mogao biti viđen, čuo je otvaranje vrata i pretpostavio da je to njegov stric. Krenuo je ka svetlosti, da bi mu pokazao koliko je odmakao s poslom. Stigao je na kraj prolaza između dveju polica, na vreme da vidi kako crna krinolina nestaje iza ormana s knjigama na drugom kraju prostorije. Gospođa Eglantin? Šta ona radi u biblioteci? Činilo se da zna kuda ide. Zbunjeni Šerlok polako joj se primicao. Trudio se da bude što tiši. Nije znao zašto, ali imao je osećaj da kućepaziteljka radi nešto nedolično i tajno. Jedno je bilo sigurno: nije došla ovamo da bi brisala prašinu s polica. Takav posao nije odgovarao njenom položaju u domaćinstvu. Time su se bavile služavke. Šerlok je izvirio iza police s knjigama. Najveći deo glave i čitavo telo bili su mu skriveni. To jeste bila gospođa Eglantin. Klečala je usred polica. Raširila je haljinu s krinolinom oko sebe. Izvukla je gomilu knjiga s police i pustila da padnu na tepih. Šerloku nimalo nije prijalo što vidi tako nemarno ophođenje prema knjigama. Neke su ležale otvorene na podu, savijenih stranica i izgužvanih poveza. Gospođa Eglantin još više se sagla, da bi osmotrila prazan prostor na polici. Nije našla ono za čim je tragala. Razočarano je huknula i brzo vratila knjige na policu. Nije pazila da li ih vraća po redu ili okrenute na pravu stranu. Pogledala je ulevo, na suprotnu stranu od Šerloka. Uspeo je da se skloni pre nego što se okrenula prema njemu. Znao je da mašta, ali mu se činilo da ona

vrelim pogledom diže prašinu i progoreva rupe u tepihu. Brojao je do dvadeset i provirio u pravcu buke. Kućepaziteljka se ustremila na novi red knjiga kad je shvatila da nije primećena. Ovog puta na red su došle one s više police. Ponovo je pažljivo osmotrila raščišćeni prostor. Vratila je knjige navrat-nanos, s razočaranim izrazom lica. „Kako se usuđujete da ulazite u moju biblioteku?“, zaorio se povik. „Odmah da ste izašli napolje!“ Preneraženi Šerlok podigao je glavu. Šerinford Holms stajao je na kraju dugog niza polica za knjige. Sigurno je ušao tiho, kad ga ni Šerlok ni gospođa Eglantin dotad nisu čuli ni videli. Kućepaziteljka se polako uspravila. „Ti si budala“, rekla je polako i razgovetno. „Više nemaš vlast u ovoj kući - ne više. Ja u njoj zapovedam.“

DRUGO POGLAVLJE Šerloku je zastao dah u grlu. Kako se samo usuđuje da tako govori s njegovim stricem? Taj osećaj zamenila je iznenadna munja spoznaje: drski ispad stajaće je nameštenja. Za jedan sat otići će iz kuće. Nikom neće nedostajati. Šerinford Holms nemoćno je stiskao pesnice. Na njegovom licu nije bilo pravedničkog gneva gospodara kuće koji je zatekao sluškinju kako pretura po njegovim stvarima. Šerlok je čekao da stric eksplodira od gneva, da na licu mesta otpusti gospođu Eglantin i da je otera iz kuće, bez preporuka. On je samo tužno odmahivao glavom, lupkajući pesnicama o butinu. „Nemaš pravo!“, povikao je. „Imam svako pravo“, odvratila je gospođa Eglantin. „Imam svako pravo u ovoj kući. Mogu da činim u njoj što god mi je volja, zato što ti i tvoja nepodnošljiva supruga dobro znate šta će vas snaći ako me naljutite.“ „T-ti si zlobna, zla žena“, zamuckivao je Šerinford Holms. Oborio je glavu, kao da ne može da izdrži kućepaziteljkin pogled. Šerlok nije mogao da veruje svojim očima kad je video da njegov stric roni krupne suze. Gospođa Eglantin koračala je duž polica polako i odlučno. Zaustavila se pred Šerlokovim stricem. Bila je sitnija od njega, ali se on toliko pognuo, a ona držala tako oholo, da se činilo da se nadnosi nad njim. „Patetična budalo!“, brecnula se na poslodavca. Obuhvatila mu je bradu prstima. Zgroženi Šerlok posmatrao je iz senke udubljenja na stričevim obrazima. „Sediš ovde iz dana u dan i pišeš besmislice koje patetične i zaluđene budale poput tebe ponavljaju kao papagaji po čitavoj zemlji, i misliš - ti zbilja misliš - da radiš nešto vredno hvale. Tvoj posao nema nikakvog smisla. Uništiću te samo da bih ti pokazala da svetu nije nimalo stalo do onoga što radiš. Znaš da to mogu. S onim što znam, mogu da upropastim ovu porodicu.“ „Pa zašto oklevaš?“, pitao je Šerinford. Govorio je prigušenim glasom zbog njenih prstiju na licu. Gospođa Eglantin otvorila je usta, ali nije pustila ni glasa. „Oklevaš zato što ne možeš“, nastavio je Šerinford Holms. „Ako otkriješ ono što znaš, moja porodica biće uništena, ali ćeš ti izgubiti pristup ovoj kući. U kakvom bi se položaju tada našla? Pretražuješ je duže od godinu dana. Pregledala si je od podruma do tavana, uzduž i popreko. Ne znam šta tražiš, ali mi je jasno koliki

značaj pridaješ tome. Takođe, znam da nećeš učiniti ništa što bi moglo ugroziti tvoju potragu.“ „Mislim da znaš za čim tragam“, prezrivo je procedila kad ga je pustila. „I mislim da je to ovde, u biblioteci. Zbog toga sediš ovde, dan za danom, kao stara koka koja bdi nad jajima koja se nikad neće izleći. Svuda sam tražila i zna da to mora biti ovde, u ovoj sobi.“ „Izlazi napolje“, rekao je Šerinford, „ili ću te zaista isterati, i nek me bog poštedi posledica takvog čina. Oteraću te da bih jednom zasvagda okončao ovu noćnu moru i da bih te sprečio da pronađeš blago za kojim tragaš.“ Gospođa Eglantin prošla je kraj njega i krenula ka vratima. Kad je stigla do kraja prolaza između polica, okrenula se prema poslodavcu. Oči su joj gorele kao usijano ugljevlje, na inače ledenom licu. „Ne možeš me se otarasiti bez posledica“, prosiktala je. „I ja te se ne mogu rešiti bez posledica. Pitanje je ko ih se od nas dvoje više plaši.“ Krenula je prema vratima, ali se predomislila i ponovo okrenula prema njemu. „Zahtevam da se rešiš patetičnog bratanca“, dodala je. „Reši se tog derišta. Oteraj ga iz kuće.“ „Da li ga se plašiš?“, pitao je Šerinford. „Da li se brineš da će otkriti tvoj istinski položaj u kući i nešto preduzeti?“ „Šta mi može? On je običan deran. Još gore od toga, on je običan Holms.“ Posle toga okrenula se i otišla. Šerlok je čuo kako se vrata biblioteke otvaraju i zatvaraju. „Ona te se plaši“, tiho će Šerinford. Šerlok nije odmah shvatio da mu se stric obraća. Nekako je znao da je tu. „Ne shvatam“, rekao je kad je istupio iz senke na svetlost. „Ne vidim kako bi shvatio.“ Stric je zavrteo glavom, kao da je naglo otežala. „Zaboravi sve što si ovde video i čuo. Ne razmišljaj o tome. Pretvaraj se da nema problema u kući i da je sve mirno i spokojno u očima božjim. To i ja radim. Pretvaraj se da zmija koja je satana nikad nije ugmizala u naš dom.“ „Ali striče...“ Šerinford se namrštio i podigao ruku. „Ne“, rekao je krajnje odlučno. „Nema rasprave. Više nikada nećemo razgovarati o tome.“ Uzdahnuo je. „Hteo sam da te pitam koliko si odmakao s razvrstavanjem propovedi. Previše sam umoran da bih se time bavio. Odmoriću se neko vreme, u miru svog sanctum sanctorum.“ Pogledao je prevrnute knjige na podu i one nemarno naslagane na policama. „Kasnije ću malo raspremiti biblioteku. U normalnim prilikama zamolio bih kućepaziteljku da se pobrine za to, ali u ovakvim okolnostima...“ Šerlok je tiho izašao iz biblioteke. Dok je zatvarao vrata za sobom, čuo je kako stric mrmlja nešto sebi u bradu. Gospođa Eglantin bila je u hodniku. Iz senke je posmatrao kako razgovara sa služavkom.

„Reci Kukovoj da ću joj se uskoro pridružiti. Jelovnici za ovu nedelju sasvim su neodgovarajući. Moraju se promeniti. Reci joj da neću biti zadovoljna dok u potpunosti ne budu revidirani.“ Služavka se žurno udaljila. Gospođa Eglantin nepomično je stajala u hodniku, izgubljena u mislima. Šerlok je grozničavo razmišljao. Kućepaziteljka je pretraživala kuću, tragajući za nečim. Kako bi bilo da joj pretraži sobu dok je zaokupljena potragom? Možda će naći nešto što će mu pomoći da shvati za čim ona traga. Ne bi imala razloga da i dalje boravi u kući ako bi pronašao skriveni predmet pre nje. Možda ga neće naći, ali bi mogao doznati kakvu moć gospođa Eglantin ima nad stricem i strinom. Odužio bi im se za gostoprimstvo na dostojan način ako bi ih oslobodio te grozne žene. Gospođa Eglantin zaputila se ka zadnjem delu kuće, verovatno da bi se sukobila s Kukovom. Šerlok je voleo kuvaricu. Ponudila bi mu parče hleba sa džemom ili ječmeni kolač s kremom kad god bi prošao kroz kuhinju. Samo se ona usuđivala da se suprotstavi kućepaziteljki. Šerlok je znao da je stric u biblioteci, da strina svakog popodneva šije u salonu i da mu niko neće smetati. Služavke su u ovo doba čistile kamin u glavnoj spavaćoj sobi. Na spratu s odajama za služinčad i Šerlokovom sobom neće biti nikoga. Popeo se na sprat, ne videvši nikoga. Njegova spavaća soba bila je prva posle odmorišta. Pored nje nalazila se prazna soba u kojoj bi spavao batler, da je porodica mogla da priušti njegove usluge. Iza ugla su bile sobe gospođe Eglantin i prostorije namenjene sluškinjama i momcima koji su radili u štali i vrtu, kao i pomoćno stepenište. Njima se služinčad neprimetno kretala kroz kuću. Samo su Šerlok i gospođa Eglantin smeli da koriste glavno stepenište. Zašao je za ugao. U hodniku nije bilo nikoga. Vrata kućepaziteljkine sobe bila su zatvorena, ali ne i zaključana. Zaključavanje bi bilo težak prekršaj nepisanog zakona koji je regulisao odnose između poslođavca i radnika. Stric i strina morali su u svako doba imati neometani pristup sobama služinčadi. To pravo protezalo se i na Šerloka, kao člana vlastelinske porodice. Srce mu je ipak divlje lupalo u grudima kad je vlažnim dlanom pritisnuo kvaku. Polako ju je okrenuo i otvorio vrata. Ušao je u sobu. Pažljivo je zatvorio vrata za sobom. Prostorija je mirisala na lavandu i talk, kao i na neki teži, cvetni miris koji je podsećao na trule orhideje. Pohabani tepih pokrivao je gole podne daske. Krevet je bio uredno namešten. Sva odeća bila je u uskom ormanu ili u kredencu s fiokama. U sobi nije bilo nikakvih ukrasa, izuzev četke za kosu na prozorskoj dasci, bakroreznog pejzaža i Biblije na polici. Prostorija je bila do te mere bezlična, da mu je bilo teško da poveruje kako neko svakodnevno živi i spava u njoj. Poznajući rezervisanost i neljudsku

nepomičnost gospođe Eglantin, Šerlok ju je zamišljao kako kasno noću, na kraju radnog dana, ulazi u sobu i nepomično stoji do praskozorja i početka novog radnog dana. U samoći i tišini gasila je lažnu ljudskost, da bi je ujutro prizvala radi novog izlaska u svet. Odbacio je zlokobnu pomisao. Nema posla s natprirodnim stvorenjem. Gospođa Eglantin pripada ljudskom rodu, ništa manje od njega - samo što je mnogo odvratniji primerak svoje vrste. Šerlok se leđima oslonio na vrata. Gospođa Eglantin verovatno je ovako stajala u njegovoj sobi, pre nego što ju je pretražila. Ta pomisao ga je razbesnela. Ako je pretražila kuću, kao što je tvrdila, sigurno je njuškala i po njegovoj sobi. Prokleta da je! Šta je tražila i šta ju je činilo neranjivom? Brzo je zapamtio položaj svega što je video - četke za kosu, Biblije, čak i blagi ugao pod kojim je visio bakrorez i razdaljinu između prekrivača i jastuka na krevetu. Gospođa Eglantin imala je dobro oko za detalje i Šerlok je znao da bi primetila da je nešto dirano. Pobrinuće se da posle pretrage sve vrati na svoje mesto. Počeo je od kredenca s fiokama. Brzo je prebirao po odeći. Borio se s grižom savesti. Tešio se mišlju da je i ona činila to isto u njegovoj sobi. Opipao je daske ispod kredenca i njegovo podnožje kad u fiokama nije ništa našao, za slučaj da je nešto gurnula ispod. Ništa nije našao. Okrenuo je leđa kredencu. Nova ideja nagnala ga je da mu se vrati. Izvukao je svaku fioku napolje. Ispipao je donji deo za slučaj da je ostavila papire ili koverte. Ispitao je šupljine oko njih. U njima nije našao ništa izuzev prašine, paukovih mreža i stare čipkane maramice. Pretražio je kredenac s fiokama. Još jednom ga je pogledao, da bi se uverio da je sve na svom mestu. Krenuo je prema ormanu. Ukočio se u pola koraka zbog buke koja je doprla iz hodnika. Srce mu je potmulo lupalo. Da li je upravo čuo škripu podnih dasaka? Da li neko stoji napolju i osluškuje? Da li je gospođa Eglantin završila sastanak s Kukovom i zbog nečeg odlučila da se vrati u sobu? Ponovo je čuo grebanje. Nije mogao da odredi iz kog pravca dopire. Osvrtao se oko sebe, u potrazi za skrovištem. Da li da se zavuče pod krevet? U orman? Načinio je snebivljivi polukorak. Strahovao je da će pod škripnuti pod njegovom težinom i da će se odati. Pokrenuo se tek kad je po treći put čuo buku. Laknulo mu je kad ju je prepoznao. Sluškinje su lopatom strugale pepeo iz odžaka u prizemlju. Opustio se i raširio prste stegnute u pesnicu. Pažnja mu se usmerila ka kaminu. Prišao mu je. Prošao je rukama preko hladnog ugljevlja, za slučaj da je nešto tamo skriveno. Iskrivio je vrat da bi pregledao odžak. Ništa nije video. Vratio se pretraživanju prostorije. Pogledao je ispod kreveta. Tamo nije bilo

ničeg izuzev praznog kofera. Orman je bio pun haljina. Dva šešira baškarila su se na polici. Sva odeća bila je crna. Šerlok nije znao da li je reč o uniformi kućepaziteljki ili je gospođa Eglantin čitavog života nosila crninu. Bila je „gospođa“, što znači da je udata ili udovica. Zamišljao ju je pred crkvenim oltarom u crnoj venčanici. Stresao se od jeze i odbacio grotesknu misao. Stao je nasred tepiha. Proverio je sva očigledna mesta za skrivanje. Soba je bila dovoljno mala i uredna da je mogao da vidi svako potencijalno skrovište. Nije zapazio ništa neobično, ništa što se ne bi očekivalo u kućepaziteljkinoj sobi. Gde bi sakrio nešto u svojoj sobi? Zakoračio je s tepiha. Podigao ga je. Ispod njega nije bilo ničeg izuzev dasaka. Nije očekivao da će ičeg drugog i biti. Gospođa Eglantin je pametna, ne bi ništa sakrila ispod jedinog tepiha u sobi. To bi bilo suviše očigledno i jednostavno rešenje. A opet, morao je da proveri i to mesto. Pogled na podne daske nagnao ga je da ih isproba nogom. Tragao je za labavim spojevima. Možda je podigla neku da bi nešto sakrila. Ako je to učinila, pričvrstila ih je tako da se to nije videlo. Neće moći da ih digne bez gvozdene poluge, što bi ostavilo tragove. Slika na zidu neprestano mu je privlačila pažnju. Nastojao je da ne misli na nju, zato što je verovao da blagom iskrivljenošću remeti mir njegovog uma naklonjenog redu. Nežno ju je odvojio od zida kad mu je palo na pamet da bi nešto moglo biti skriveno ispod nje. Okrenuo ju je da bi pregledao njenu poleđinu. Tamo je bila samo cena ispisana običnom olovkom. S uzdahom je vratio bakrorez nazad, pod istim uglom. Ponovo se osvrnuo po sobi, s rukama na bokovima. Ako u njoj postoji tajna, dobro je skrivena. Ako je uopšte u njoj. Nadahnut iznenadnom idejom, prišao je uskom prozoru. S njega se pružao lep pogled na vrt iza kuće. Nije nikog video, pa nije mogao biti viđen. Prozor je bio malčice odškrinut. Gurnuo ga je i provirio napolje. Nešto je visilo na kanapu, vezanom za ekser, zakucan ispod prozorskog okvira. Paketić se klatio nekih pola metra ispod prozora. Bio je dovoljno mali da bude nevidljiv iz vrta, izuzev ako neko nije znao gde i šta da traži. Šerlok ga je podigao i spustio na prozorski okvir. Kanap je bio potopljen u katran da bi postao otporan na vlagu. Paketić je zamotan u krpu natopljenu uljem. Ostavila je crvenkasti trag na prozorskoj dasci. Šerlok je procenio da je krpa posuta prahom izmrvljene cigle, da bi se teže videla spolja. Neko se svojski potrudio da nešto sakrije. Odvezao je kanap i posle kraćeg oklevanja otvorio paketić. Drhtao je od iščekivanja.

Našao je presavijene papire. Pre nego što ih je pažljivo otvorio, obrisao je prste maramicom. Potrudio se da zapamti koji su papiri bili spolja, a koji unutra. Nije želeo da gospođa Eglantin sazna da je pronašao njene skrivene papire i preturao po njima. Neovlašćeni ulaz u njenu sobu bio je dovoljno veliki prekršaj. Pred njim su bila dva velika lista papira. Na jednom su bili planovi kuće Holmsovih - sa svim sobama na svim spratovima. Veliki broj soba precrtan je crvenim mastilom. Na većini su bile beleške i strelice koje su ukazivale na pojedina mesta sa znakovima pitanja. Pored jednog izrazito debelog zida između trpezarije i sobe za prijem bila je napomena sledeće sadržine: „Istražiti ga u potrazi za tajnim pregradama. Može mu se pristupiti s obe strane.“ Drugi papir bio je nešto manji od prvog. Na njemu je bio niz reči i rečenica ispisanih istim rukopisom kao i beleške na arhitektonskom planu. Bile su u pravougaonicima, povezanim linijama i strelicama. Sve to tvorilo je nekakvu mrežu. Činilo se da je gospođa Eglantin - ako se o njoj radilo - uzalud pokušavala da poveže niz različitih elemenata i otkrije obrasce. Šerlok je pročitao neke zabeleške i otkrio imena poznatih i nepoznatih članova porodice, pored imena mesta za koja je možda nekad čuo i naizgled nasumice odabranih reči koje su gospođi Eglantin nešto značile. U središtu papira su, kao pauk u centru mreže, bile reči zlatni tanjiri, dvaput zaokružene odlučnom rukom. Zlatni tanjiri? Da li za njima traga? Šerlok je, oklevajući, ponovo presavio papire. Koristio je iste pregibe. Želeo je da ih duže proučava, ali bi to bilo preterano rizično. Nije mogao da ih prepiše - sadržali su previše informacija i taj poduhvat predugo bi trajao. Znao je više nego ranije, ali nije bio siguran da li ga to čini išta mudrijim. Zamotao je papire u krpu natopljenu uljem, svezao je kanapom i pažljivo spustio kroz prozor, pošto se uverio da u vrtu nema nikoga. Konačno je zatvorio prozor. Nije zaboravio da ga ostavi odškrinutim. Poslednji put obazreo se po sobi, da bi video da nije nešto propustio i da bi proverio da nije ostavio nekakve tragove. Odgovor na oba pitanja bio je negativan. Neko vreme osluškivao je na vratima da bi proverio da li je prolaz slobodan. Izašao je iz kućepaziteljkine sobe i šmugnuo niz hodnik. Za trenutak je razmišljao o povratku u svoju sobu. Odustao je od tog nauma. U njoj nije mogao da uradi ništa, izuzev da se odmori i razmisli. Imao je pametnija posla. Krenuo je u prizemlje. Teška hrastova vrata koja vode na prilazni put i vrt muklo su se zatvorila kad je ušao u hodnik. Neko je izašao iz kuće. Šerlok je kroz uski prozor video priliku obučenu u crno koja je žurno koračala ka kočiji. To je bila gospođa Eglantin. Obukla je kaput, što je značilo da verovatno ide u grad. Sigurno je završila

razgovor s Kukovom. Šerlok je zadrhtao kad je shvatio da se za dlaku izvukao. Otkrila bi ga da je držala kaput u sobi, umesto u kuhinji. Kočija je zakloparala po prilaznom putu. Prošla je kroz kapiju imanja i krenula drumom. Šerlok je pošao u kuhinju. „Gospodaru Šerloče!“, pozdravila ga je Kukova kad je ušao. Krupna žena veselog, rumenog lica od vrele peći, i lica i ruku umazanih brašnom, danas je izgledala bledo. Koža oko očiju nabrala joj se kao da s mukom suzbija suze. „Upravo sam stavila hleb u rernu. Vratite se za neko vreme pa ćete dobiti toplu krišku hleba s puterom!“ „Hvala vam“, rekao je, „ali ja sam tražio gospođu Eglantin.“ Učinilo mu se da je kuvaričino lice za pet sekundi ostarilo pet godina. „Otišla je u grad, dabogda se ne vratila! Kvalitet povrća koje pripremam navodno ne odgovara njenim standardima.“ Šmrcnula je. „Boli me što se ponaša kao da je ona gospodarica doma, a ne gospođa ’Olms, i kao da je ovo neko drumsko svratište, a ne gospodarska kuća.“ „Sasvim sam siguran da joj je teško ugoditi“, oprezno će Šerlok. Od Ejmijusa Kroua naučio je da uopštene tvrdnje obično razvezuju jezik blagoglagoljivim ljudima. Kukova je bila jedna od najblagoglagoljivijih osoba koje je poznavao. „Sasvim ste u pravu. Nikad nisam upoznala osobu skloniju traženju tuđih grešaka, s jezikom oštrim kao brijač. Sarađivala sam sa stotinama kućepaziteljki. Ona je ubedljivo najuštogljenija i najneprijatnija od svih.“ „Zašto su je stric i strina zaposlili?“, pitao je Šerlok. „Pret-postavljam da je raspolagala sjajnim preporukama s prethodnih radnih mesta.“ „Ako jeste, nikad nisam čula za njih.“ „Viđam je svuda po kući“, reče Šerlok. „Rekao bih da ne radi ništa izuzev što posmatra i osluškuje zbivanja.“ „Svuda je ima“, potvrdila je Kukova. „Čuči po budžacima kao vrana koja vreba sočnog crva.“ Boja joj se lagano vraćala u obraze. Ponovo je šmrcnula. „Čim je došla, izvrnula je kuhinju naopako. Izbacila je sav nameštaj u vrt i izribala zidove i pločice. Mora joj se priznati da je sve to sama uradila. Rekla je da je videla kuće s miševima i pacovima i da je ’tela da otera i poslednjeg iz ove. Kako je samo drska i jezičava! Kao da bih pustila miša u svoju kuhinju!“ „Ona je neobična žena“, složio se Šerlok. „Ispekla sam malo kolača“, poverila mu se Kukova. „Hoćete li neki, da izdržite do čaja?“ „Voleo bih“, rekao je s osmehom. „Kad bolje razmislim, rado bih preskočio čaj i pojeo vaše kolače.“ „Drago mi je što cenite moje kulinarsko umeće“, zadovoljno će Kukova. Izgledala je nešto veselije. Šerlok je proždrao tri kolača. Nije bio siguran koliko je napredovao, ali je

saznao da se gospođa Eglantin pomoću ucene uvukla u kuću, u kojoj za nečim traga. Da li traga za zlatnim tanjirima, pomenutim u njenim zabeleškama? To je bilo moguće, ali ne preterano verovatno. Zašto bi stric i strina posedovali zlatne tanjire? Šta bi s njima radili? Za godinu dana života u njihovom domu video je samo porcelanske tanjire za svakodnevnu upotrebu i one kvalitetnije koji su iznošeni nedeljom i pred goste. Ni na jednom od njih nije bilo zlata niti pozlate. Pomisao da će ostatak dana provesti u kući bila je nepodnošljiva. Pritiskala ga je kao teški, tesni kaput. Morao je da izađe napolje. Nekoliko sekundi pomišljao je da poseti Ejmijusa Kroua i Virdžiniju. Nije pošao na tu stranu zato što je osećao da nije preduzeo sve što je mogao u pogledu gospođe Eglantin. Pronaći će je i uhodiće je iz prikrajka, ako je u Farnamu, u kom, navodno, traga za svežijim povrćem od onog koje kupuje Kukova. Možda je povrće samo dobar izgovor za odlazak u grad. Izašao je na prednja vrata i krenuo ka štalama, u kojima je držao svog konja. Mislio je o njemu kao o svom konju, iako ga je ukrao od zlog barona Mopertija kad je prvi put stigao na imanje Holmsovih. Baron, na svu sreću, nije došao da zatraži konja natrag. Životinja je bila savršeno zadovoljna što je s nekim ko brine o njoj i ko je redovno jaše. Šerlok ju je u šali nazvao Filadelfija. Konju to nije smetalo. Osedlao je Filadelfiju, onako kako ga je naučio konjušar porodice Holmsovih. Izjahao je s imanja i krenuo ka Farnamu. U poslednjih nekoliko meseci, posle povratka iz Rusije, izveštio se u sedlu. Konj je mirno kaskao pored visokih stabala šume Alis Holt. Šerlok je razmišljao o putovanju u daleku Rusiju i o misterioznoj Paradolskoj alijansi međunarodnoj bandi koja je imala udela u kolosalnim planovima barona Mopertija. Nestali su sa scene od propasti njihovih planova da diskredituju Šerlokovog brata Majkrofta i ubiju zapovednika ruske tajne službe. Znao je da su opasni zaverenici i dalje tu negde. S vremena na vreme pitao bi Majkrofta da li je čuo išta o njima. Brat je tvrdio da nije nimalo upućeniji u njihove planove od Šerloka. Bio je siguran da negde u svetu kuju nove zločine. Šerlok je ubrzo stigao do oboda grada. Slamom pokrivene seoske kućice ustupile su mesto zgradama od cigala. Nije želeo da ujaše u centar grada, da ga gospođa Eglantin ne bi opazila. Ostavio je konja u ranije korišćenoj štali na periferiji. Platio je konjušaru da se pobrine za Filadelfiju i nastavio put pešice. Ako je gospođa Eglantin govorila istinu o povrću, biće na pijaci. Požurio je na tu stranu. Kretao se u senci dvospratne zgrade oivičene kolonadom. Pijaca je bila puna tezgi na kojima se prodavala svakovrsna hrana, od voća do svežeg pasulja i od usoljenog mesa do školjki. Nigde nije bilo gospođe Eglantin. Ugledao je Metija pored tezge s povrćem. Čekao je da se nešto zakotrlja u njegovom pravcu.

Meti mu je mahnuo kad ga je ugledao. Šerloku nije promaklo kako njegov prijatelj gladno posmatra tezge. Prišao mu je posle kratkog oklevanja. „Vrebaš ručak?“, pitao ga je Šerlok. „Davno sam prestao da delim jela u obroke“, priznao je Meti. „Jedem kad i šta stignem.“ „Vrlo mudro od tebe. Da li si video gospođu Eglantin?“ „Kućepaziteljku?“ Slegnuo je ramenima. „Klonim je se. Od nje se ne nadam nikakvom dobru.“ „Jasno mi je da je ne mirišeš, ali da li si je video?“ Meti je pokazao ka tezgi na kojoj se prodavala sveža pastrmka, naslagana na staklu. „Pre nekoliko minuta bila je tamo. Zamerila im je da im je riba premalena.“ „Da li si video kuda je otišla?“ Slegnuo je ramenima. „Nije me zanimalo gde ide, dokle god se udaljavala od mene. Zašto? Šta se dešava?“ Šerlok je razmišljao da li da mu kaže za sukob između kućepaziteljke i strica. Odlučio je da ga prećuti. To je privatna, porodična stvar - bar za sada. „Moram da znam gde je“, rekao je. „Mislim da nešto smera.“ „Lako ćeš je naći“, reče Meti. „Oblači se kao da je svaki dan nedelja i kao da svake nedelje ide na nečiju sahranu...“ Prolazili su pored brojnih prodavaca, mušterija i prolaznika. Šerlok je hvatao odlomke razgovora iz svih pravaca: „... reko sam da ću otići ako se vrate bez toga...“ „... dao si mi reč da je posao zaključen, Bile...“ „... ako te još jedared vidim s tim momkom, curo, tako ću te opaučiti da će ti se glava vrteti nedelju dana...“ Jedan glas naročito mu je privukao pažnju zbog američkog naglaska. Prepoznao je taj naglasak zbog razgovora s Ejmijusom Krouom i vremena provedenog u Njujorku. Okrenuo je glavu. Ponadao se da će videti Kroua. Ugledao je mlađeg čoveka oštrih, uglastih crta. Svezao je kosu u uski konjski rep. Šerloku se učinilo da čovek nema desno uvo. Video je samo veliki, tamni ožiljak. Nosio je prašnjavo i izgužvano odelo. Razgovarao je s muškarcem kratke plave kose i lica pokrivenog gadnim ožiljcima, uspomenama na male boginje. „Odraće nas žive i napraviće šešire od naših koža“, zborio je onaj bez uva. „Moramo da pronađemo Kroua i njegovu kći. Oni su nam poslednja šansa!“ „Pa, znamo šta će nam se dogoditi ako ih ne nađemo. Sećaš li se Abnera?“ „Jašta.“ Crnokosi se stresao zbog neprijatne pomisli. „Posle onog što mu je gazda učinio, samo zuri u zid, kao da mu ništa nije ostalo u glavi, izuzev onog što mu pomaže da diše i jede...“ Mimoišli su se s dečacima. I ono malo što je Šerlok čuo bilo je dovoljno da se

silno zabrine. Odlučio je da što pre poseti gospodina Kroua. Morao je da zna da su mu neki ljudi za petama. Stigao je na kraj pijace, obuzet zlokobnim mislima. „Čekaj me ovde“, rekao je Meti. Potrčao je ka dvospratnoj zgadi s kolonadama, na ivici pijace. Nestao je u njenim senkama. Šerlok je hteo da se okrene i potraži u gužvi ženu obučenu u crno, kad se Meti pojavio na krovu zgrade. Mahao mu je u trku. Šerlok mu je odmahnuo, zapanjen brzinom kojom se Meti kretao po krovu. Žgoljavi dečak s barže je oštrim okom osmatrao šarenu gomilu. Ubrzo je pokazao na nešto. Gospođa Eglantin? Šerlok je usnama oblikovao pitanje. Računao je da će Meti pročitati njegove reči s usana. Pita s mesom!, odvratio je Meti. Šerlok nije znao da li njegov prijatelj proizvodi zvuk, ali je znao šta govori po micanju usta. Meti se iscerio. Samo se šalim! oblikovao je reči. Eno je! Šerlok je podignutim palčevima pozdravio njegovo otkriće. Metijeva glava nestala je iza ograde. Šerlok je zaronio među trgovce i mušterije. Kretao se u pravcu koji mu je Meti pokazao. Posmatrao je glave ljudi ispred sebe. Tražio je prepoznatljivu frizuru gospođe Eglantin. Za nekoliko sekundi video je sve moguće frizure i boje kose: crnu, crvenu, plavu, sivu, sedu. Video je ćelave, kratko ošišane, kovrdžave, one s repićima i gologlave, s kapicama, šalovima i maramama, šeširićima i polucilindrima... sve izuzev žene sa crnom kosom začešljanom unazad, koja kao da je naslikana na lobanji. Konačno ju je uočio u gužvi. Stajala je na ivici pijace, okrenuta leđima. Razgovarala je s niskim čovekom duge kose namazane uljem, s razdeljkom po sredini. Imao je bubuljičavu kožu i sjajni kaput, prljav i mastan na ramenima, laktovima i manžetnama. Nije bio odgovarajući sagovornik za kućepaziteljku iz pristojnog vlastelinskog doma. Šerlok im se približio. Nije gledao u njih, da ne bi osetili da ih neko uhodi. Kad im se dovoljno približio, čuo je kako muškarac govori: „Vreme prolazi, draga moja, a ti ništa nisi našla. Da li si sigurna da su u kući?“ „Nigde drugde ne mogu biti“, reče gospođa Eglantin svojim hladnim, odlučnim glasom. „Ne moraš da me podsećaš koliko dugo radim na tom mestu.“ „Mogu li išta da učinim da ubrzam posao?“, zanimao se muškarac. „Mogao bi da se otarasiš onog derišta, Šerloka!“, planula je. „Neprestano se šunja okolo. Previše je pametan za sopstveno dobro.“ „Hoćeš li da nestane privremeno ili zauvek?“ „Tako zauvek“, prosiktala je, „da hoću da ga iseckaš i razbacaš po tako širokom prostranstvu da ga nikad ne sakupe.“

TREĆE POGLAVLJE Šerlok je zinuo od čuda. Znao je da ga gospođa Eglantin ne podnosi i da se njena netrpeljivost graniči s mržnjom, ali nije mogao da veruje da je spremna da nekom naredi da ga ubije. Šta li joj je učinio, izuzev što je dovodio u pitanje njen položaj i osporavao autoritet u kući? Čovek s namazanom kosom je progovorio. Šerlok se upinjao da ga čuje. „Razmisliću o tome“, rekao je. „Učiniću to, ali je problem što očekujem lep prihod zbog saznanja koje imam o uglednoj porodici Holmsovih. Mnogo znam, ali se uzdržavam od upotrebe tog znanja. Koristim taj uticaj, ne da bih svake nedelje iznudio pristojnu sumu zarad čuvanja njihove tajne, već da bi ti radila kod njih kao kućepaziteljka.“ Zacerekao se. „Budimo razboriti, ko bi zaposlio vešticu kisela lica poput tebe, da nije morao? Gubim novac na ovom poslu, dok ti fino zarađuješ.“ Gospođa Eglantin htela je da progovori. Muškarac ju je ućutkao podignutom rukom. „Znam šta ćeš reći - da ćeš naći blago u kući i da ćeš ga podeliti sa mnom, što će nas učiniti bogatim. Problem je u tome što je to blago hipotetično, što će reći da ga nisam video i da nisam siguran da postoji. S druge strane, novac koji bi porodica Holmsovih mogla da mi daje za čuvanje njihove tajne stvaran je i dostupan. Predstavlja sigurnu paru ili, u mom slučaju, pivo u stomaku. Posle svega, ne mogu da se ne zapitam da li je bolje da se zadovoljim manjom sumom u džepu ili hipotetičnim bogatstvom u kući Holmsovih.“ Gospođa Eglantin se narogušila. „Dogovorili smo se, gospodine Harknese. Niko vam neće verovati ako prekršite dogovor.“ „Ja sam ucenjivač“, pribrano je odvratio masnokosi. „Ljudi od mene mogu očekivati samo jedno - da ću otkriti njihove tajne ako odbiju da mi plate.“ Uzdahnuo je. „Godinama smo uzorno sarađivali, draga moja. Prenosila si mi porodične tajne koje si saznavala na poslu, što mi je omogućavalo da zaradim koju paru, ali sve je pošlo po zlu otkad si načula priču o tobožnjem bogatstvu Holmsovih. Šta nas sprečava da se vratimo uobičajenom poslu?“ „Kao prvo“, ledeno će gospođa Eglantin, „ja nisam tvoja dragana i nikad to neću biti. Kao drugo, sitne ucene zbog beznačajnih krađa i još beznačajnijih romansi jedva su pokrivale tvoje gubitke u kladionici. Ja sam ti poslednja prilika

da nešto postigneš u životu.“ Harknes je uzdahnuo. „Imaš zbilja oštar i ubedljiv jezik, Beti. Dobro - još mesec dana igraću tvoju igru. Ali samo još mesec dana, da li mi se razumela? Posle toga okomiću se na porodicu Holmsovih. Iznudiću im i poslednji peni.“ „Za tebe sam gospođa Eglantin. Da se nisi usudio da me oslovljavaš imenom.“ Blago se nagnula, da bi ga uhvatila za ruku. „Blizu sam, Džoše - znam da jesam. Potrebno mi je još malo vremena.“ Nastavila je posle kraće pauze. „Hoću da mi skloniš tog nezgodnog klinca s puta. Možeš li da obaviš taj posao?“ „Neko od mojih momaka pozabaviće se tim poslom“, obećao je. „Imaš li vremena za jelo?“ Odmahnula je glavom. „Prokleta porodica očekuje večeru. Kunem se, Džoše, da mi ponekad pada na pamet da ih potrujem i da gledam kako se koprcaju u agoniji na trpezarijskom tepihu. Rado bih to učinila, ali još ne mogu. Moram da požurim.“ „Čućemo se.“ Nasmejao se. „Javi mi ako nađeš te zlatne tanjire o kojima govoriš.“ „Hoću.“ Okrenula se i pošla, kad se nečeg setila. „Uh, zamalo da zaboravim. Vidi šta sam našla u sobi jedne sluškinje.“ Izvadila je pismo iz nabora krinoline. „Napisao ga je momak koji tvrdi da je voli.“ „Takve tričarije me ne zanimaju“, reče Harknes. „Zanimale bi te kad bi znao da ih je napisao najstariji sin gradonačelnika Farnama.“ Harknes je sa zanimanjem nakrenuo glavu. „Kažeš da se gradonačelnikov sin viđa s nekom radodajnom sluškinjom iz kuće Holmsovih? Ta informacija će vredeti. Gradonačelnik veoma vodi računa o svom ugledu. Svima priča kako će se njegov sin oženiti plemkinjom. Učiniće sve da ova afera ne dođe do javnosti." Na-mrštio se. „Da li je momčić napisao pismo? Da li ga je potpisao?“ „S izjavama ljubavi i poljupcima.“ Harknes se iscerio. „Ljudi nikad neće naučiti, zar ne? Ja nikad ništa ne zapisujem, za svaki slučaj.“ Uzeo je pismo od gospođe Eglantin. „Hvala ti na ovom pismu. Hoćeš li da te odmah isplatim ili da dodam sumu na tvoj račun?“ „Isplatićeš me kasnije. Pazi da ne zaboraviš.“ „Neću zaboraviti. Pamćenje me nikad ne vara.“ Rastali su se. Gospođa Eglantin krenula je u jednom, a Džoš Harknes u drugom pravcu. Šerloku se pri kraju razgovora učinilo da će muškarac pokušati da je poljubi u obraz. Možda je to hteo, ali ništa nije učinio. Šerlok se dvoumio. Da li da prati gospođu Eglantin ili Džoša Harknesa? Možda bi bilo najbolje da pronađe Metija i provede ostatak dana u Farnamu s njim. Nije mogao da sedi skrštenih ruku. Upravo je čuo da mu je život u opasnosti. I ne samo on već i budućnost njegove porodice. Moraće da sazna šta

se događa i da se suprotstavi tome. Ako bude mogao, naravno. Posle nekoliko sekundi odlučio je da krene za masnokosim muškarcem. Gospođa Eglantin vraćala se na imanje. Znao ie gde će biti i šta će tamo raditi. Harknes je bio nepoznanica u ovoj jednačini. Šerlok je hteo da što više dozna o njemu. Iz njegovog pravca stići će mnogo neposrednih pretnji. Harknes je posedovao inkriminišući materijal o jednoj od sluškinja s imanja Holmsovih. Šerlok se pitao o kojoj je devojci reč. Nije znao imena sluškinja. Retko je razgovarao s njima. Izgledale su prijatno i radile umešno. U čemu je problem ako je jedna od njih pronašla sreću s pripadnikom višeg društvenog staleža? Nije mu bilo jasno zašto bi bilo ko od dvoje mladih bio kažnjen zbog toga, da i ne govorimo o dečakovom ocu. Po ko zna koji put palo mu je na pamet da je britanski sistem podele društva na radničku, srednju i višu klasu ne samo besmislen i prevaziđen već i štetan po čitavu zemlju. Pošao je kroz gomilu za prijateljem gospođe Eglantin. Osvrtao se da proveri da se kućepaziteljka nije zbog nečeg vratila na pijacu. Nastojao je da se ne približava Harknesu, za slučaj da ovaj pogleda preko ramena. Verovatno nije znao kako Šerlok izgleda, ali je odavao utisak čoveka koji je stalno na oprezu. Dok su se kretali kroz gužvu, Šerlok nije mogao da ne zapazi kako su se neki građani - obično oni bolje odeveni - sklanjali Harknesu s puta i okretali glavu od njega, izbegavajući da ga pogledaju. Mnogo ljudi ga je poznavalo, i to ne po dobru. Šerlok se setio nekih starijih dečaka u školi Dipden koji su maltretirali mlađe. Šetali su školskim hodnicima na isti način. Klinci su im se sklanjali s puta, kao sitne ribe pred krupnima. Okrenuo se kad je osetio nečije prisustvo. Nije znao koga će ugledati. Možda se gospođa Eglantin vratila na pijacu. Ali ne - to je bio Meti. S osmehom je grickao glavicu karfiola. „Šta ima?“, rekao je s punim ustima. „Sledimo nekog.“ „Koga? Gospođu Eglantin?“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Ne. Nekog tipa s kim se sastala. Mislim da se zove Harknes. Džoš Harknes.“ Meti se namah ukočio. Zabrinuto je pogledao druga. „Sledimo Džoša Harknesa? Niskog tipa koji kao da pere kosu uljem za lampe?“ „Odgovara opisu.“ Meti je zavrteo glavom. „Najbolje je ne petljati se s njim. Svašta sam čuo o njemu. Radnici na kanalu šapatom izgovaraju njegovo ime. Uzima procenat od većine lopova koji operišu u gradu. Svake nedelje ustupaju mu pet odsto zarade. Ako mu ne plate, uzima pet odsto njihovih tela, nožem. Seče prste na rukama i nogama, uši, noseve... sve dok ne stigne do pet odsto telesne težine. Nikad ne

odstupa od tog pravila.“ Zadrhtao je. „Porazgovarao sam s njim, neposredno po dolasku u Farnam. Stegao me je za rame na pijaci. Tiho mi je rekao: ’Primetio sam da tu i tamo mazneš nešto hrane, momčiću. To je u redu - niko ne može reći da Džoš Harknes otima hranu klincima iz usta. Reći ću ti ovo kao prijatelj: ako ikad uznapreduješ i počneš da uzimaš novac umesto voća i pita, meni pripada procenat. Raspitaj se. Ako ne dobijem ono što mi sleduje’ - zasekao je vazduh prstima - ’pa, na ovaj ili onaj način, dobijem svoj deo, ako shvataš šta hoću da kažem.’ On nije dobar čovek, Šerloče. Na zamišljenoj skali zla zauzima mesto negde pri vrhu.“ Šerlok je zamišljeno klimnuo glavom. Probijali su se kroz gomilu. „Razumem. Stekao sam utisak da nema skrupula, ali zna nešto o mojoj porodici. Poseduje neku informaciju kojom preti stricu i strini.“ „Čuo sam da se bavi ucenama. Sakuplja sitne tajne i nagoni ljude da mu svake nedelje plaćaju za ćutanje, u skladu s prihodima.“ Meti je odmahnuo glavom. „Nekoliko penija ovamo, nekoliko šilinga onamo i neka funta svake nedelje. Mlati taj lepe pare, bez grbačenja." „Unovčava tuđu nesreću“, smrknuto će Šerlok. Ta misao ga je razljutila. „Živi kao parazit na bližnjima. Neko mora da preduzme nešto. Zašto to ne bismo bili mi?“ „Ljudi koje ucenjuje previše strahuju da će njihove tajne izaći na videlo da bi se obratili policiji. Osim toga, verovatno ucenjuje pola policajaca u Farnamu. Neće ni prstom mrdnuti protiv njega.“ „U tom slučaju, moraćemo da uzmemo pravdu u svoje ruke“, reče Šerlok. Iznenadio je samog sebe ovim rečima. Meti je hteo da kaže nešto, ali je Džoš Harknes skrenuo za ugao i napustio pijacu, s ukradenim pismom u rukama. Šerlok je pokazao Metiju da ćuti. Probijali su se kroz gomilu ka uglu. Šerlok se priljubio uza zid od cigala. Pažljivo je provirio iza ćoška. Očekivao je da će se naći licem u lice s ucenjivačem, ali on je hitao duž puste ulice. Sačekao je da stigne do drugog kraja ulice. Da su pošli za njim dok je bio na sredini ulice, sigurno bi ih video da se okrenuo, zato što na njoj nije bilo ni žive duše. Harknes je skrenuo levo. Šerlok je povukao Metija čim je ucenjivač nestao s vidika. Potrčali su za njim. Za nekoliko sekundi stigli su do kraja ulice. Tu su sve ponovili. Meti je čekao iza Šerloka, koji je provirio iza ugla. Šerlok je na osnovu Harknesovog bezbrižnog koraka prosudio da je zločinac veoma samouveren. Oštri miris zagolicao mu je nozdrve. Podsećao je na mešavinu hemikalija za čišćenje i nečeg odvratnijeg, vonja otpadnih voda. Oči su mu zasuzile. Nepoznati zadah ih je dražio. Harknes je stigao na kraj ulice, ali nije skrenuo, već je zastao pred vratima.

Otključao ih je. Sumnjičavo je pogledao desno, pa levo. Još je stiskao ukradeno pismo u ruci. Šerlok se povukao da ne bi bio viđen. Pokušao je da uguši kijanje koje je pretilo da svakog časa eksplodira iz njegovog nosa. Harknesa nije bilo kad se usudio da proviri iza ugla. „Šta je iza tih vrata?“, pitao je Metija. Meti je provirio iza ugla. Omirisao je vazduh. „Štavionica kože“, rekao je. „Dovoze kravlje kože sa seoskih imanja i iz klanica. Štave ih.“ „’Štave‘ ih?“, pitao je Šerlok. Čuo je za proces štavljenja kože, ali nije znao mnogo o njemu. „Dobro si čuo.“ Meti ga je prezrivo pogledao. „Retko napuštaš imanje. Štavljenje je proces obrade kože kome se pribegava da bi postala tvrđa, dugotrajnija i otporna na truljenje.“ „I kako izgleda taj proces?“ „Prvo oštrim noževima sastružu najveći deo mesa s kože. Zatim je peru hemikalijama.“ Šerlok je omirisao vazduh. Osetio je izvesnu količinu amonijaka u nosu i grlu. „Namirisao sam hemikalije.“ Meti se namrštio. „Taj vonj oseća se u čitavom gradu. Hemikalije kojima štave kožu dobijaju se od groznih sirovina.“ Šerlok se namrštio. „Kako to misliš?“ „Pa, kako da ti objasnim - neki tip mi je rekao da se hemikalija zove urea.“ Šerlok je razmišljao. Urea. Izraz je zvučao bezazleno. Kao... uh. Da. Zvučao je kao „urin“. Smrknuto je pogledao Metija. „Hoćeš da kažeš da štave kožu urinom?“ Meti je klimnuo. „Da, njim i drugim stvarima, o kojima je bolje da ništa ne znaš. Poslušaj moj savet: zatvori nos kad prolaziš pored tog mesta.“ Odmahnuo je glavom. „Čuo sam priču o jednom tipu koji je tamo radio. Pokušao je da dugim štapom promeša kože u velikom rezervoaru, ali je izgubio ravnotežu i upao u njega.“ Šerlok je razrogačio oči. „Upao je u to?“ „Upravo tako.“ „I šta se desilo?“ „Udavio se.“ „Udavio se u...“ „Da.“ Stresao se. „Kad umrem, hoću da se mirno rastavim s dušom, u snu. Ne bih želeo da se utopim u bazenu...“ „Moramo da uđemo unutra“, odlučno će Šerlok. „ Šta ?“ „Rekao sam da moramo da uđemo.“ „Da li si poludeo ?“

„Džoš Harknes je ušao.“ „Da. Znam. U tome i jeste stvar. To mesto ne samo što smrdi gore od poljskog klozeta iz kog si me prošle godine spasao na američkoj železničkoj stanici - koji je, kad smo već kod toga, smrdeo kao da je neko otegao papke u njemu - već je tamo i najopasniji čovek u krugu od nekoliko stotina kilometara. Šerloče, ponekad se zapitam da li imaš sve daske u glavi.“ Šerlok je uzdahnuo. „Znaš, voleo bih da to nije neophodno, ali on poseduje neke podatke o mojoj porodici. Ucenjuje mog strica i strinu, valjane ljude koji ni mrava ne bi zgazili. Brinu se o meni, hrane me i oblače duže od godinu dana. Njihov sam dužnik.“ Pogledao je niz ulicu, s mračnim izrazom. „Upravo sam shvatio da ne volim ucenjivače.“ „U redu.“ Meti se osvrnuo oko sebe. „Prolaženje kroz ta vrata bilo bi gubljenje vremena. Harknes ih je verovatno zaključao za sobom. Čak i ako nije, ne znamo šta nas čeka iza njih. Mogli bismo se naći u prostoriji punoj ljudi. Video sam razbijeni prozor iza ugla. Mogli bismo da uđemo tim putem.“ „Otkud znaš za razbijeni prozor iza ugla?“ Meti ga je uvređeno pogledao. „Znam gde su svi razbijeni prozori u gradu za slučaj da mi zatrebaju. Ne bi verovao šta ljudi ostavljaju na kuhinjskim stolovima. Odlučio sam da ovaj ne koristim, čim sam saznao šta je unutra i ko je vlasnik štavionice.“ Šerlok se namrštio. „Pitam se zašto ga Harknes ne popravi.“ Meti je slegnuo ramenima. „Možda zato što zna da niko pri zdravoj pameti ne bi smeo da provali u njegovu štavionicu. A možda da bi propustio nešto svežeg vazduha na to mesto. Bog sveti zna da mu je on neophodan.“ Šerlok je klimnuo glavom i pošao iza ugla. Prošli su pored vrata kroz koja je Harknes ušao u zgradu. Nije skretao pogled ka njima, za slučaj da su odškrinuta i da zlikovac gleda na ulicu u potrazi za progoniocima. Samouverenost koju je pokazao pri napuštanju pijace svedočila je da ne strahuje od uhoda, ali Šerlok nije hteo da rizikuje. Čovek je možda opasniji nego što izgleda. Naježio se dok je prolazio pored vrata. Očekivao je da će se svakog časa otvoriti. Ispustio je blagi uzdah kad ih je ostavio za sobom i stigao do ćoška. Meti ga je pratio u stopu. Zajedno su skrenuli u pusto, kaldrmisano sokače. Zid štavionice omeđivao je sokače s jedne strane. Šerlok je video prozor o kom je Meti govorio. Bio je na dva i po metra od tla. Paukova mreža prekrivala je stakla. Donje okno s desne strane je nedostajalo. Šerlok je mislio da će mu pozliti od smrada koji je dopirao kroz prozor. Stegnuo je stomačne mišiće i nekoliko puta udahnuo. Neće dopustiti telu da ga izda u ovakvom trenutku. Ima mnogo posla. Pogledao je na prozor. Bio je previsok da bi se popeo do njega. Malter bi mu se iskrunio pod nogama ako bi pokušao takvo nešto. Moraće da smisli neki

drugi način. „Popni se na moja ramena“, rekao je Metiju. Otvorićeš prozor i ući. Zatim ćeš me podići.“ „Neće moći“, odlučno će Meti. „Poslušaj stručnjaka za uvlačenje u zgrade. Mogu da se popenjem do prozora bez problema, ali nemam snage da te podignem do njega.“ Namrštio se. „To ćemo morati da obavimo obrnutim redosledom. Ja ću se sagnuti. Ti ćeš mi se popeti na leđa. Otvorićeš prozor, pa ćeš ti mene izvući do njega.“ Šerlok je osmatrao visoki prozor i Metijevu sitnu priliku. Klimnuo je, oklevajući. „Imaš pravo“, rekao je, „ali ne želim da te povredim.“ Meti je slegnuo ramenima. „Svašta se dešava“, mirno je progovorio. „ Ali modrice i ogrebotine zarastaju. Iskreno, biću srećan kao Lari ako tvoja čizma na mom licu bude najgore što će mi se danas desiti.“ „Ko je Lari?“, pitao je Šerlok. Meti ga je zbunjeno posmatrao. „Tako se kaže“, rekao je. „Ljudi to stalno govore.“ „Prvi put čujem taj izraz.“ „Rekao sam ti da bi trebalo više da izlaziš. Retko se družiš s običnim svetom.“ Osmehnuo se. „Požuri - gubimo dragoceno vreme.“ Nagnuo se i naslonio ruke na butine. „Penji se. Nisi mnogo porastao otkad smo se upoznali, ali si nabacio mišiće, a oni su teški.“ Šerlok se oslonio desnim kolenom o Metijeva leđa. Podigao je levu nogu i stao na svog prijatelja. Ovaj je zastenjao, ali nije popuštao. Šerlok je brzo pružio ruku kroz rupu na prozoru i napipao bravu. Okrenuo ju je i gurnuo prozor unazad. Skočio je na prozorski okvir. Meti se migoljio ispod njegovih nogu. Šerlok se oslonio stomakom o prozorski okvir i uvukao unutra. Drvo ga je greblo po koži. Uhvatio se za dovratak pre nego što je pao. Opkoračio ga je i pogledao unutra. Video je malu prostoriju punu kutija. Opazio je drveni oluk, sličan dečjim klizaljkama, oslonjen na zid. Pod je bio metar i po od prozora - očigledno viši od tla. To mu je olakšalo posao. Spustio se na podne daske, okrenuo i nagnuo kroz prozor. Meti ga je čekao. Pružio mu je ruku kad ga je video. Šerlok ga je dohvatio i podigao. Bio je iznenađujuće težak. Šerlokovi mišići su negodovali. Uspeo je da ga prebaci kroz prozor, a da se ne ozledi. Prošli su između kutija i stigli do zatvorenih vrata. Šerlok ih je oprezno odškrinuo. Kroz prorez je video veliku odaju u središtu zgrade, opasanu uskom platformom. Nekoliko vrata izlazilo je na nju. Otvor na desnoj strani verovatno je vodio do ulaznih vrata, ali je većina bila na nivou tla. Četiri ogromne bačve dominirale su središtem prostorije. Svaka je bila puna tečnosti. U dvema je bila

bezbojna i grudvasta, kao sapun, s mehurićima koji su lagano izbijali na površini. U drugim dvema bila je bistrija, sličnija vodi. Iz bačvi se dizao tako snažan smrad da se Šerlok mogao zakleti da vazduh iznad njih treperi. „Posle ovog neću jesti nedelju dana“, šapatom se požalio Meti. „Diši kroz nos“, predložio je Šerlok. „Dišem. Najradije bih disao kroz uši .“ Nisu videli Džoša Harknesa, ali su dvojica ljudi radila u štavionici. Išli su od bačve do bačve i mešali njihovu sadržinu motkama dužine njihovih tela. Zadah bi se pogoršao kad god bi promešali tečnost u nekoj od njih. „Znam ove tipove“, rekao je Meti. „Muvaju se po gradu i naplaćuju danak za Harknesa. S njima se ne valja kačiti.“ Šerlok je motrio zatvorena vrata. Harknes je iza nekih od njih. Čekao je da sazna iza kojih. U tom trenutku, otvorila su se vrata na drugom kraju prostorije. Pojavio se Harknes, bez pisma u rukama. „Mešajte, momci“, povikao je ljudima pokraj bačvi. „Poslednja tura nije valjala. Ne plaćam vas da sedite skrštenih ruku.“ „Nema to veze s našim mešanjem ili nemešanjem, gazda“, odvratio je jedan od njih. „Stvar je u kvalitetu koža. Kupujete kože krava starijih od moje babe. Loše su i naborane. Ako hoćete bolje kože, moraćete da nabavljate kvalitetniji materijal." „Umukni!“, povikao je Harknes. „Ako misliš da možeš bolje, otvori svoju štavionicu! Dotad ćeš raditi s onim što ti ja dam!“ Radnici su slegnuli ramenima i izmenjali poglede. Nastavili su da mešaju tečnost u bačvama. Harknes ih je ošinuo gnevnim pogledom pre nego što se žurno zaputio platformom do stepenica koje su vodile do središta prostorije. Prišao je bačvi i pogledao unutra. Morao je da se podigne na prste. Izgleda da mu zadah nije smetao. „Ovde nema dovoljno koža“, povikao je. „Ubacite još koju.“ Dvojica ljudi zamakli su iza bačve, u deo prostorije nedostupan Šerlokovom oku. Gazda je krenuo za njima. Veći deo prostorije ostao je prazan. Šerlok je odlučio da iskoristi priliku. Hitro i tiho potrčao je po platformi, ka vratima na kojima se Harknes malopre pojavio. Meti ga je sledio u stopu. Stigao je do njih. Brzo ih je otvorio i šmugnuo unutra. Zatvorio ih je za sobom pre nego što je trojka stigla da se pojavi iza bačvi. Jedan deo njegovog uma, zadužen za osećanja, brinuo se kako će izaći, ali je preostali, logični deo poručivao da ima lepe šanse da će ljudi ponovo otići ako su to jednom učinili. Sačekaće novu priliku. Sad je najvažnije da pretraži sobu i otkrije njene tajne. Osvrnuo se oko sebe. Na jednom zidu bile su dugačke motke, kao čaklje, s

kukama na kraju. Verovatno su služile za izvlačenje koža iz bačvi. Na drugim zidovima bile su police. Na svakoj se nalazilo nekoliko kartonskih kutija obeleženih slovima: A, R, C i tako dalje. Šerlok je prišao prvoj kutiji. Skinuo ju je s police i podigao poklopac. Kutija je bila puna papira: isečaka iz novina, pisama, zvaničnih dokumenata i dagerotipija. Pregledao je nekoliko njih metodom slučajnog izbora. Novinski isečci bili su neobična mešavina izveštaja o kriminalnim delima - provalama, obračunima hladnim oružjem i tako dalje - i vesti društvene prirode obaveštenja o rođenjima, brakovima i smrtnim slučajevima. Slično se moglo reći i za zvanična dokumenta. Tu je bilo sudskih izveštaja i izjava svedoka pomešanih s krštenicama i umrlicama. Nekoliko isprava bilo je istrgnuto iz crkvenih knjiga. Među pismima je bilo rukom pisanih izjava ljubavi i mržnje, otkucanih poslovnih ponuda i nekoliko poziva na dvoboje. Neke fotografije bile su jednostavni, bezazleni portreti, obično s imenom osobe na poleđini, dok su neke bile takve sadržine da ih je Šerlok posramljeno odložio. Kutije su sadržale iscrpne preseke ljudskih života. Razmišljao je. Podaci u kutijama - s izuzetkom nekih fotografija - bili su većinom savršeno bezazlene prirode. Predstavljali su nešto mnogo ozbiljnije tek u širem, društvenom kontekstu. Pismo služavki na imanju Holmsovih napisano rukom njenog momka - koje je verovatno sad bilo u nekoj od kutija - bilo je nevina izjava ljubavi, dokle god ne znate da ga je napisao gradonačelnikov sin, čovek znatno višeg društvenog položaja od služavke. Isto se moglo reći i za sve druge podatke. Rođenje po sebi nije problematično - ali može biti ako je majka neudata. To bi dovelo do velikog skandala. Venčanje je, takođe, bezazlen događaj - izuzev ako mladoženja nije u braku sa suprugom koja je još živa. Takva isprava predstavljala bi dokaz bigamije. Čak i smrt - pogotovo smrt - može biti sumnjiva, ako postoje rođaci koji će naslediti pokojnikov imetak. To bi moglo ukazivati na ubistvo. Šerlok se smrknuto osvrtao oko sebe. Sadržaj ovih kutija je brzo posle obznanjivanja mogao da uništi brojne živote. Uništava ih i ovako skriven, samo mnogo sporije. Džoš Harknes iznudiće i poslednju paru od svojih žrtava. Pustiće ih s udice tek kad se nađu na ulici, bez igde ičega. Upravio je pogled na kutiju s oznakom H. Negde u njoj nalazi se tajna koju je gospođa Eglantin otkrila o porodici Holmsovih. Mogao bi da je otvori i da sazna isto što i kućepaziteljka - tajnu tako moćnu da je naterala strica i strinu da drže tu guju blizu svog srca, umesto da je raskrinkaju i oteraju. Možda bi bilo najbolje da je uništi, zajedno s ostalima, i izbavi stotine žitelja Farnama i okoline iz bede. Da li se tu može govoriti o izboru? Jedino pitanje bilo je kako to učiniti.

ČETVRTO POGLAVLJE Šerlok je znao da pisma, fotografije i sva ostala dokumenta mora uništiti priručnim sredstvima. Kutija je bilo previše da bi ih izneo iz štavionice uz Metijevu pomoć. Brzo bi ih opazili ako bi pokušali da to učine. Moraće da ih unište na licu mesta. Ali kako? Požar bi obavio posao. Plamen bi proždro Harknesovu riznicu ucenjivačkog materijala, ali bi uništio i čitavu zgradu i one koje se naslanjaju na nju. Verovatno bi neko stradao. Šerlok nije želeo da nosi takav teret na duši. Za trenutak je stajao kao paralizovan. Mozak mu je grozničavo radio. Sređivao je i analizirao sve što je video otkad su ušli u štavionicu. Setio se: bačve! Istrešće sadržaj kutija u bačve! Ako alkalna tečnost ne pojede slova ili ako ih sasvim ne rastvori, papir će se ovlažiti i nepovratno oštetiti. Bilo bi nečeg poetičnog u takvom kraju Harknesovog ucenjivačkog carstva. „Dobro“, rekao je, „idemo.“ „Hvala bogu“, odvratio je Meti. „Uplašio sam se da ću se upiškiti od ovog smrada.“ „Nisam to mislio“, objasnio mu je Šerlok. „Vreme je da uništimo ove gadosti.“ Meti ga je zbunjeno pogledao. „Ne možemo dopustiti Harknesu“, odlučno će Šerlok, „da nastavi da lagano uništava ljudske živote.“ „Uništiće naše živote mnogo brže ako mu se zamerimo.“ Meti je u očajanju zavrteo glavom. „Taj čovek je zver! Opasniji je od pobesnelog jazavca sateranog u ćošak!“ Šerlok je tvrdoglavo odmahnuo glavom. „Baš me briga. Ne mogu da odem odavde dokle god znam da je svaki četvrti žitelj ovog grada žrtva najbestidnije ucene. Ljudi imaju pravo na privatnost.“ „Čak i ako tajne koje kriju mogu da ih oteraju iza rešetaka?“, oštro će Meti. „Čak i u tom slučaju“, reče Šerlok. „Ako je zločin počinjen, postoji zakonom utvrđena procedura. Zločin se prijavljuje. Policija ga istražuje. Sakupljaju se dokazi. Počinioci se hapse ako se prikupi dovoljan broj dokaza. Džoš Harknes ne kažnjava kriminake zato što se smatra nezvaničnim pripadnikom policijskih snaga, već cedi ljude nečiste savesti da bi stekao nezakonitu korist.“

Meti se namrštio. „To su ipak dokazi“, rekao je. „Mislim da imaš preterano lepo mišljenje o policiji. Već sam ti rekao da ovdašnji policajci iznuđuju novac ili se bave sitnim krađama. Kriminalac u uniformi ipak je kriminalac.“ Šerlok se setio optužbe za ubistvo podignute protiv njegovog brata Majkrofta. Policija nije preterano revnosno prikupljala dokaze. I pored toga, princip za koji se zalagao izgledao mu je razumno. „Vidi“, rekao je, „priznajem da sistem nije idealan. I ne znam kako bi idealan sistem izgledao. Možda je neophodno povećati plate policajcima. Možda bi kandidati za policijsku službu trebalo da budu testirani i provereni pre stupanja na dužnost. Možda im je neophodna kvalitetnija obuka ili savetnici koji bi im pomagali pri istraživanju težih zločina. Ne znam. Samo znam da ljudi poput Džoša Harknesa nisu odgovor. On ne čini ništa da bi zaustavio zločine. U stvari, s njegove tačke gledišta - što više zločina to bolje.“ „Neću te ubediti da odustaneš od tog nauma, zar ne?“ „Nećeš.“ „Učinićeš to i bez moje pomoći?“ „Tako je.“ „U tom slučaju, bolje je da ti pomognem da ostaneš živ. Život bi mi bio mnogo dosadniji bez tebe.“ „Hvala ti“, reče Šerlok. „Nisam rekao da je to dobro ili loše“, odvratio je Meti. „Eto.“ Uzdahnuo je. „Dobro - kakav je plan?“ „Odnećemo sve kutije do bačvi i istrešćemo sva dokumenta u njih.“ Meti je slegnuo ramenima. „Znao sam da će plan sadržati približavanje tim bačvama. Jasno ti je da nam radnici neće dozvoliti da im se približimo, da i ne govorimo o tome da ćemo morati da im prilazimo najmanje dva puta?“ „Moraćemo da im skrenemo pažnju.“ „Kako?“ „Još radim na tom delu plana. To mora biti nešto što će ih odvući na drugi kraj zgrade.“ „Požar?“, predložio je Meti. „To bi bilo previše opasno.“ „Kako bi bilo da im se pokažem i da pojure za mnom?“ „I da me ostaviš da sam teglim dvadeset šest kutija?“ „Uh.“ Meti se ozario. „Kako bi bilo da sačekamo da se smrkne, da se vratimo, provalimo i natenane uništimo ucenjivački materijal, neometani ni od koga?“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Ovo mesto je tako važno za Harknesa da ga sigurno čuva noću. Uspeli smo da se uvučemo u štavionicu zato što smo to učinili po danu, dok ona radi. Noću će biti tiho. Stražar bi nas odmah primetio, što znači da ta mogućnost otpada. Moramo se odmah dati na posao.

Pretpostavljam da bismo mogli da odvalimo neke podne daske. Ova soba izdignuta je iznad tla. Kako bi bilo da sakrijemo kutije ispod njih? Harknes neće znati gde su i šta se s njima dogodilo.“ Namrštio se. Razmišljao je o očiglednom problemu. „Ne, ništa od toga. Ne bismo mogli da ih podignemo, a da ne ostavimo tragove. Harknes bi odmah shvatio šta smo učinili.“ „Pa, ja se predajem", reče Meti. „Predlažem da dignemo ruke od čitavog poduhvata.“ „Ne slažem se s tim. Rešenje sigurno postoji.“ Ispraznio je um. Nadao se da će se različiti, uskovitlani delovi slagalice okupiti i obrazovati smisleni obrazac u njegovoj glavi. Polako su se smirivali. „Dobro, evo šta nam je činiti. Odšunjaćeš se sa suprotne strane bačvi i probušićeš rupu u jednoj od njih.“ „Čime, moliću lepo?“ „Imaš li nož?“ Meti ga je smesta izvadio iz džepa. Imao je preklopno sečivo. „Imam ovaj.“ „Napravi rupu u daskama ili ga provuci između dve daske, da bi ih razdvojio. Šta god da radiš, učini to tako da ne budeš viđen.“ „Dobro. Šta će se desiti, pod uslovom da me ne vide?“ „Tečnost će poteći iz bačve. Radnici će, kad to opaze, prileći na posao, da bi zapušili rupu i pokupili prosutu tečnost s poda.“ „Neko vreme biće zauzeti. Da li ćemo tada izneti kutije iz prostorije, da bismo ih bacili u najbližu bačvu?“ „Tako je. Samo što moramo da pronađemo brži način za to. Sećaš li se da smo videli drveni oluk naslonjen na zid, kad smo se spustili kroz prozor?“ „Sećam se“, sumnjičavo će Meti. „Pomoću njega su verovatno ubacivali kravlje kože u bačve. Ne verujem da su ih dizali na ramena i ubacivali jednu po jednu - to bi bio težak i prljav posao. Mislim da su ih spuštali niz taj oluk. Dok se budu bavili procurelom tečnošću, postaviću oluk iznad najbliže bačve. Gurnućemo kutije niz njega.“ „Dakle, to je plan“, reče Meti. „Nisam siguran da je dobar, ali ne mogu smisliti bolji.“ „Važi - idemo.“ Šerlok je odškrinuo vrata. Grozni miris štavionice pojačao se istog časa. Štipao je za nos i terao suze na oči. Šerlok nije video nikoga, iako je čuo glasove iza bačvi. Šta god da je Džoš Harknes radio sa svojim ljudima, dugo je trajalo. Okrenuo se ka Metiju. „U redu je - polazi!“, prosiktao je. Meti je prošao kraj njega i izašao iz prostorije. Tiho se kretao duž drvene platforme, do stepenica koje su vodile do središnjeg dela, pored drvenog oluka. Kretao se od bačve do bačve, skrivajući se iza njih, dok nije nestao s vidika. Sledećih nekoliko minuta behu veoma napeti. Šerlok je čekao, bez daha. Nije znao da li Meti buši rupu u najbližoj bačvi. Možda očajnički pokušava da napravi

otvor u drvetu pretvrdom za njegovu oštricu? Možda je uhvaćen? Nešto se kretalo pored bačve. Jedan radnik obilazio je sa čakljom. Zastao je da bi jednom rukom zavio cigaretu. Šerlok je motrio mesto na kom je poslednji put video Metija. Pretpostavljao je da je njegov drug na sigurnom, zato što se po radnikovom ponašanju nije moglo zaključiti da je uljez otkriven. Hteo je da odvrati pogled, kad je video glavu koja se pomolila iza bačve. To je bio Meti. Sa svog mesta nije mogao da vidi čoveka s motkom. Ovaj će ga videti ako napravi nekoliko koraka napred. Šerlok je očajnički mahao da bi privukao Metijevu pažnju. Njegov prijatelj nije ga video. Spremao se da potrči ka stepenicama. Pogledao je u Šerlokovom pravcu baš kad se Šerlok spremao da napravi buku da bi mu privukao pažnju. Pokazao mu je da ostane na svom mestu. Meti je odmahnuo glavom. Šerlok je klimnuo ka mestu na kom je stajao Harknesov čovek. Prstima je imitirao hodanje. Meti je klimnuo. Šerlok je pogledao u pravcu radnika, koji je zapalio cigaretu i krenuo napred. Prebacio je čaklju preko ramena kao pušku. Još nekoliko koraka pa će, ako pogleda ulevo, videti Metija. Nije znao šta da radi. Otkriće se ako mu privuče pažnju, a nije mogao da dopusti da Meti bude otkriven. Povik se razlegao iza bačvi. Glas je verovatno pripadao radniku koji se svađao s Džošom Harknesom. „Tečnost curi!“, dreknuo je. „Znaš šta se radi u tom slučaju! Marki, donesi platno da pokupite prosutu tečnost. Nikolsone, ja i ti zapušićemo tu rupu konopljom i zakucaćemo dasku preko nje!“ Čovek s motkom otrčao je da pomogne kolegama. Šerlok je dao znak Metiju, koji je pojurio ka stepenicama. Šerlok mu je potrčao u susret. „Izbacuj kutije napolje“, rekao je. „Idem po oluk.“ Meti je zamakao u skladište. Šerlok je stigao do drvenog oluka oslonjenog uz ogradu. Bio je teži nego što je mislio. Morao je da upotrebi svu snagu da bi ga odneo do skladišta i prebacio preko ivice najbliže bačve. Meti je izneo četiri kutije dok je Šerlok završio pripreme. Vratio se u skladište po još. Šerlok je gurnuo jednu po jednu kutiju niz oluk. Ugao nije bio dovoljno strm da kutije same skliznu u bačvu, ali je shvatio da može gurnuti prvu kutiju drugom i trećom. Za manje od minuta poređao je sve četiri kutije na oluk. Gurnuo je poslednju da bi se pokrenule. Prva kutija stigla je iznad bačve. Šerlok je uzmakao za korak i jurnuo napred. Udario je poslednju kutiju, kao saigrača u ragbiju na igralištu Dipdena. Kutija se pomerila napred. Pokret se preneo sve do prve, koja je bućnula u bačvu. Bilo je rano za radovanje. Meti je neumorno iznosio kutije. Šerlok ih je ređao po oluku i gurao napred. Kutija za kutijom završavala je u bačvi. Gledao je kako plove po otrovnoj, gustoj mešavini. Potonule bi kad bi se papir dovoljno

natopio. Nadao se da će podaci sačuvani na njima zauvek nestati. S druge strane bačvi dopirali su glasovi i udarci čekića. Šerlok je radio ujednačenim ritmom. Podigao bi kutiju. Stavio bi je na oluk. Gurnuo bi je što je jače mogao i podigao sledeću. Mišići su ga boleli od napora. U neko doba shvatio je da je Meti pored njega i da mu pomaže da gura kutije. „Ove su poslednje“, rekao je. Izgledao je iscrpljeno. Prašina mu se nahvatala po kosi i licu. „Šta se to...“, neko je povikao. Šerlok je spustio pogled na središte prostorije. Džoš Harknes je s besom i nevericom zurio u dečake. „Brzo“, rekao je Šerlok. „Ubacimo poslednje kutije u bačvu!“ „Najlakšu sam sačuvao za kraj“, reče Meti. „Mogao bih je baciti i odavde.“ Imao je pravo. Šerlok je podigao kutiju s oznakom Y. Bacio ju je ka bačvi. „Ti!“, dreknuo je Harknes. „Prestani s tim!“ Kutija je udarila o ivicu. Šerlok je za trenutak pomislio da će se prevrnuti i pasti na pod, ali je inercija, na svu sreću, učinila da padne u bačvu. „Hvatajte ih!“, povikao je Harknes. Dva radnika potrčala su ka njima. Zastali su kad su videli dečake, ali ih je gnevni Harknes poterao napred. Isturili su čaklje ispred sebe, kao da su koplja. Šerlok je uhvatio Metija za rame. Povukao ga je duž platforme, ka odaji kroz koju su ušli u zgradu. Čuo je udarce nogu po drvenim stepenicama. Meti je prvi stigao do vrata. Okrenuo se da kaže nešto Šerloku. Nije stigao. Šerlok ga je gurnuo unazad i polegao po tlu. Motka je, trenutak kasnije, presekla vazduh iznad njihovih glava. Oštra kuka zarila se u dovratak. „Izlazi kroz prozor!“, povikao je Šerlok. „Požuri!“ Meti se unatraške uvukao u sobu, na sve četiri. Šerlok se okrenuo da se suoči s napadačem, koji je potezao motku da bi je iščupao iz dovratka. Njegov kolega bio je tri metra iza njega. Približavao se, užagrena pogleđa. Harknes je dograbio merdevine. Popeo se uz bačvu u kojoj su završile kutije. Očigledno je da se nadao da će spasti nešto od ucenjivačkog materijala. Šerlok se pomolio da zločinac upadne u nju, pre nego što je krenuo za Metijem u skladište. Zatvorio je vrata za sobom. Znao je da će tako dobiti samo nekoliko sekundi. Meti je već stigao do prozora. Okrenuo se, ugledao Šerloka i napravio lopovske merdevine. Upleo je prste i okrenuo dlanove nagore. „Penji se“, rekao je. „Povući ćeš me za sobom.“ Vrata iza Šerloka zadrhtala su kad je nešto tresnulo o njih. Šerlok je prišao prozoru u tri koraka. Sagnuo se i uhvatio Metija za noge. Podigao ga je do prozora. „Beži!“, rekao je. „Krenuću za tobom.“

Meti htede da se usprotivi, ali je već bio dopola na ulici. Prevalio se napred, umesto pozadi. Vrata su se širom otvorila. Jedan radnik pojavio se na njima, drugi je bio tik iza njega. „Strvino balava!“, povikao je prvi. Zakoračio je s podignutom motkom. Šerlok je zgrabio drugu motku s gomile na zidu. Stao je raširenih nogu, s motkom dijagonalno postavljenom ispred sebe, spreman za borbu. Događaji su se, i pored sve logike ovog sveta, prečesto završavali fizičkim sukobom. Primicao mu se muškarac prosečne visine, s povećim trbuhom. Šerlok je na osnovu deformisanih ušiju i spljoštenog nosa zaključio da ima posla s bivšim bokserom, koji se verovatno borio u nezakonitim borbama, umesto po pravilima markiza od Kvinsberija. Osmehnuo se, s motkom u dijagonalnom položaju. „Ja ću biti Mali Džon“, rekao je, „a ti možeš da budeš Robin Hud.“ „Ovo nije dečja igra“, reče Šerlok. „Sasvim si u pravu“, reče debeljko. Iznenada je zamahnuo motkom. Pokušao je da smrska Šerlokovo koleno donjim krajem. Šerlok je blokirao napad svojom motkom. Od udarca se protresao od ruke do zuba. Čovek je pozdravio Šerlokov neočekivani manevar klimanjem glave. Zamahnuo je donjim krajem motke. To je bila finta. Naglo je promenio pravac. Spustio je vrh ka Šerlokovoj glavi. Šerlok je podigao motku obema rukama, da bi sprečio udarac u glavu koji bi mu verovatno smrskao lobanju. Čovek nije udario u njegovu motku, već je u poslednjem trenutku još jednom promenio pravac napada, ustremivši se na Šerlokovo međunožje. Dečak se izvio u stranu, ali ga je motka pogodila u desni kuk. Pao je na koleno, na vreme da vidi kako kuka proleće sa strane, na dva i po centimetra iznad njegove glave. Očajničkom snagom podigao se na noge. Zanemario je bolne grčeve koji su se iz pravca kuka spuštali ka kolenu. Protivnik je izgubio ravnotežu. Šerlok je zakačio zadnji deo njegove cipele krajem kuke. Cimnuo je ka sebi. Napadač se srušio na leđa, psujući. Drveni pod zatresao se od udarca. Drugi čovek prekoračio je preko palog kolege. Bio je oprezniji. Mahao je motkom s jedne na drugu stranu, da Šerlok ne bi znao odakle će stići prvi udarac. Posle dve finte zamahnuo je motkom nazad i napao, kao da drži koplje umesto čaklje. Šerlok se trgnuo unazad. Znao je da oštra kuka može biti smrtonosna koliko i vrh koplja. Čovek je ponovo zabacio motku. Nije napao Šerloka, već je polako okrenuo glavu. Obratio se kolegi. „Ustaj, budalo! Idi napolje - uhvati onog drugog klinca, ako je još tamo. Ne daj ovom da zbriše kroz prozor, ako već nije.“ Čovek je protresao glavom dok se dizao na noge. Na licu mu se ogledala

mešavina zlovolje i srdžbe. „Hoću ovog, Marki. Zbilja hoću ovog. Da li si video šta mi je uradio?“ „Video sam kad si pao na tu debelu guzicu“, zarežao je Marki. „Izlazi napolje. Ovo nije vreme za paradiranje povređenim mišićima i sujetom. Gazda će hteti da porazgovara s ovim. Znam te ko zlu paru. Prerezaćeš mu grlo, zato što te je napravio budalom. Gazda će se obrušiti na obojicu ako se to desi.“ Bivši bokser - verovatno Nikolson, ako je suditi po imenima koja su se pominjala - povukao se i krenuo ka ulaznim vratima. Bacio je poslednji, preteći pogled ka Šerloku, pre nego sto je otišao. „Ne bih se peo na taj prozor da sam na tvom mestu“, s osmehom će Marki. „ Ako te se Nikolson dočepa, bićeš mrtav pre nego što se prizemljiš, iako sam mu rekao da te ne dira. Ne voli da se bruka. Ne voli, pa to ti je.“ „Pa, šta mi ostaje?“, pitao je Šerlok, pogleda uperenog u Markove oči. Vrebao je nagoveštaj napada motkom. „Spusti motku i pođi sa mnom. Gazda želi da popriča s tobom. To je sve. Čovek je raspoložen za priču.“ Šerlok je zavrteo glavom. „S obzirom na ono što sam učinio, imam veće šanse s onim napolju, nego s Džošom Harknesom. U sokačetu ću bar brzo umreti.“ Marki je slegnuo ramenima. „Shvatam šta želiš da kažeš, zbilja shvatam. U velikoj si nedoumici, zar ne? Izaći kroz prozor i umreti brzo. Poći sa mnom i ostati živ nešto duže, ali umreti sporijom i bolnijom smrću.“ Utišao je glas, da bi nagnao dečaka da se opusti. „Znaš, klinac, da sam na tvom mestu, ja bih...“ Bez upozorenja je zamahnuo motkom. Pokušao je da zabaci kuku pored Šerlokovog ramena da bi je zario u meso i cimnuo dečaka napred. Šerlok je opazio blago proširenje zenica, vesnik pokreta. Ejmijus Krou naučio ga je kako da na osnovu sitnih znakova i pokreta predvidi nečija dela. Zvao je to govorom tela. Zamahnuo je motkom ulevo. Presreo je Markijevo oružje koje se munjevito ustremilo na njega. Skrenuo ga je u stranu. „Znači, to hoćeš?“, reče Marki. Ponovo je uzmakao. „Hoćeš da pružiš otpor? Zaboravljaš da će, kad gazda dođe, biti dvojica protiv jednog i da nećeš imati šanse.“ „Uvek ima šanse“, reče Šerlok, sa svom hrabrošću koju je mogao da prikupi. „Imaš dva puta za bekstvo“, podsetio ga je Marki. „Oba su zatvorena. Nećeš pobeći, osim ako nekim čudom ne možeš da prolaziš kroz zidove ili pod.“ „Uspeću ako...“, u poslednjem trenutku uzdržao se da ne pomene Metijevo ime - „ako je moj prijatelj pobegao pre nego što je Nikolson stigao do prozora. Otići će u policiju. Biće ovde za nekoliko minuta.“ Marki je prezrivo zavrteo glavom. „Lokalni panduri ne smeju da krenu na gazdu. Previše zna o njima.“

„Ali kako će to dokazati“, glasno je razmišljao Šerlok, „kad je sav ucenjivački materijal upravo uništen?" Marki se namrštio. Razmišljao je. „Kad policija sazna da su sva pisma i dokumenti kojima im je Harknes pretio nestali u bačvi za štavljenje, shvatiće da više ne može da ih ucenjuje. Šta će onda učiniti?“ Šerlok je nastavio kad je video da se Marki koleba. „Prvo će hteti da dođu ovamo i provere da li je to istina, zatim će vratiti Harknesu milo za drago zbog svega što im je učinio. Kad izgubi svoju moć, neće se razlikovati od bilo kog seljaka ili pivara u Farnamu - samo što će ga mrzeti. Imaće sreće ako do ćelije stigne u jednom komadu.“ Šerlok je po Markijevim obešenim ramenima znao da je pogodio metu. „Kako će te plaćati?“, pitao ga je. „Sav ucenjivački materijal je nestao. Jedna bačva za štavljenje je upropašćena, a druga curi. Ostao je bez glavnog izvora prihoda. Drugi mu visi o koncu. Potražio bih drugi posao da sam na tvom mestu.“ Nakratko je zastao. „Izuzev ako nije i tebe ucenjivao. Ako je to tačno, dokazi protiv tebe nestali su s ostalima u bačvi. Sve čime Džoš Harknes sada raspolaže jesu tračevi, ali s njima neće daleko stići. Niko neće verovati pričama nepotkrepljenim dokazima.“ „Ti si bistar momak", priznao je Marki. Zamišljeno je klimnuo glavom. „Imaš pravo - Harknes je gotov. Neki od ucenjenih zemljoposednika uskoro će uzeti zakon u svoje ruke, ako ga se policija ne dočepa. Brzo će završiti kao đubrivo na nekom od okolnih polja.“ Opustio se i oborio motku. „Ako mi se išta desi, ako budem uhvaćen - reći ćeš koju lepu reč za mene? Kaži pandurima da sam te pustio.“ Odlučno je klimnuo. „Vreme je za otpočinjanje nove karijere“, rekao je. Okrenuo se i nestao. Šerlok nije mogao da veruje svojim očima. Mislio je da će morati da se bori da bi se dočepao slobode. Govorio je da bi skrenuo pažnju Markiju, došao do daha i smislio plan za napad. Priča ga je, po svemu sudeći, izbavila iz nevolje. Pogledao je ka prozoru. To je bila privlačna mogućnost, ali drugi čovek Nikolson - verovatno vreba u sokačetu. Posle onog što se desilo u skladištu, neće moći da ga pridobije pričom. Oklevajući, pošao je ka vratima. Osvrtao se, u strahu od Džoša Harknesa. Od ucenjivača nije bilo ni traga ni glasa. Samo je gomila vlažnog, raspadnutog papira i kartonskih kutija u smeđoj bari ukazivala na to da je bio tu. Smrad je bio jači nego pre - verovatno zato što je Harknes mešao tečnost u bačvi dok je pokušavao da spase ucenjivački materijal. Jedan pogled na papire bio je dovoljan Šerloku da proceni da su neupotrebljivi. Hemikalje su pojele sve napisane, otkucane i odštampane reči. Krenuo je po drvenoj platformi ka ulaznim vratima. Nadao se da je Harknes otišao.

Uzalud se nadao. Ucenjivač je istupio iza bačve. Kosa mu je neposlušno štrčala. Činilo se da će mu oči svakog časa iskočiti iz duplji. Držao je dva noža. Svetlost se odbijala o đavolski oštra sečiva. „Ovo su noževi za dranje“, rekao je opuštenim tonom, iako nije izgledao nimalo opušteno. „Koriste se za skidanje kože s kravljih trupala. Veoma su oštri. Ma, krajnje su oštri. Uskoro ćeš saznati koliko.“ „Nećeš imati nikakve koristi od mog ubistva“, pribrano će Šerlok, uprkos ustreptalom srcu. „Možda neću imati nikakve koristi“, složio se Harknes, „ali ću večeras mnogo slađe spavati. Upropastio si me. Oteo si mi hleb iz usta i ostavio me bez krova nad glavom.“ „Spasao sam veliki broj ljudi od propasti i očajanja“, napomenuo je Šerlok. „Obavio sam dobar posao.“ „Niko to nije tražio od tebe.“ Harknes je promenio položaj. „Pre pola sata bio sam zadovoljan i imućan čovek. Sad sam upropašćen. Moram da počnem iz početka.“ „Počećeš ako ti okolina to dozvoli.“ Šerlok se mirnim korakom spustio niz nekoliko stepenica do središnjeg dela prostorije. Bio je previše izložen na platformi. „Kad saznaju da više nemaš moć nad njima, neki od njih će te potražiti. Bekstvo ti je u takvim okolnostima najbolje rešenje." „Imaš pravo“, potvrdio je Harknes, klimnuvši glavom. „Pobeći ću, ali ću poneti svu kožu koju oderem s tebe. Uštaviću je kad nađem mesto na kom ću se skrasiti. Napraviću prsluk da bi ljudi znali šta će se desiti onima koji se suprotstave Džošu Harknesu.“ Pre nego što je Šerlok stigao išta da kaže, zločinac je zabacio desnu ruku preko ramena i hitnuo nož na dečakovu glavu. Nož se lenjo obrtao u vazduhu. Šerlok je čučnuo. Oštrica se zarila u najbližu bačvu. Harknes je prebacivao preostali nož iz ruke u ruku. „Ne možeš večito da bežiš, sinko. Voleo bih da probaš, tako će mi biti slađe.“ Šerlok se okrenuo i pokušao da iščupa nož iz bačve. Nije uspeo, bio je preduboko zariven. Intuicija ga je nagnala da iskrivi glavu u stranu, baš kad mu je drugi nož prozujao pored lica. Udario je u gvozdeni obruč, odskočio i pao na pod. Šerlok se sagnuo da ga dohvati, ali se Harknes bacio na njega, raširenih ruku. Dečak je preobrazio čučanj u odskok s kotrljanjem napred, da bi se izmakao van zlikovčevog domašaja. Ucenjivač je podigao nož s poda i iščupao drugi iz bačve. Bio je izuzetno snažan. Okrenuo se prema Šerloku. „Što se više opireš“, zarežao je, „bićeš lepši prsluk.“ „Samo ti sanjaj“, odvratio je Šerlok. „Zatvorska uniforma biće ti jedino novo

odelo koje ćeš dobiti.“ Pružio je ruku ka merdevinama kojima se Harknes popeo do ruba bačve. Uhvatio ih je za gornji kraj i okrenuo, dok drugi kraj nije upravio na Harknesa. Ovaj se još više izbečio. Ponovo je zabacio desnu ruku. Spremao se da baci nož. Šerlok je pojurio na njega. Udario ga je u grudi donjom prečagom merdevina i gurnuo pozadi. Iznenađeni Harknes zateturao se unatrag, raširenih ruku. Pre nego što je povratio ravnotežu, desnom petom zapeo je o mokre papire i kartonske kutije izvađene iz bačve. Okliznuo se i pao. Udario je glavom o drveni pod i zakolutao očima. Šerlok je bacio merdevine u stranu pre nego što je zločinac stigao da se povrati. Skočio mu je na grudi i pritisnuo ruke kolenima o pod. Izvadio je noževe iz njegovih obamrlih ruku. Podigao ih je i uperio vrhove u ucenjivačevo lice. Ovaj se užasnuo. Šerlok je zario noževe s obe strane Harknesovog vrata pre nego što je ovaj stigao da se oslobodi. Zabili su se duboko u drvo, kroz materijal sakoa. Kad je ustao, Šerlok se obratio čoveku pribijenom uz pod. „Po-licija će te ovde naći“, rekao je. „Nek ti ovo bude nauk da zečevi ponekad umeju da uzvrate.“ Okrenuo se i istrčao na ulicu.

PETO POGLAVLJE Šerlok je izašao na ulicu iz policijske stanice, u kojoj je ispričao kraću verziju događaja. Udisao je svež vazduh punim plućima. Osećao se kao da je pokriven blatom skočio u bistru reku. Konačno je očistio pluća od groznih mirisa štavionice. Znao je da gradski vazduh nije naročito svež, ali nije mogao biti svežiji u poređenju sa smradom štavionice. Sumnjao je da je kužni vonj prožeo njegovu odeću. Hteo je da se što pre presvuče. Pronašao je Metija ispod prozora štavionice. Ovome je vidno laknulo kad je spazio Šerloka. „Nisam znao šta ti se dogodilo“, rekao je. „Mislio sam da ti je Harknes došao glave.“ Namrštio se. „Šta je bilo s njim? Nisi ga valjda... ubio?“ Šerlok je umorno odmahnuo glavom. „Malo smo popričali“, rekao je. „Ostavio sam ga u štavionici i rekao policiji gde će ga naći.“ Meti je slegnuo ramenima. „Njegovo hvatanje neće ništa promeniti. Kad neko upeca najveću ribu u ribnjaku, sledeća preuzme njeno mesto. Tako to ide.“ „Znam, ali ne mogu ništa učiniti da bih to promenio. Ne još. Sklonio sam Harknesa s puta i uništio ucenjivački materijal. Veliki broj ljudi danuće dušom.“ Namrštio se, gledajući kako Meti opušteno čeka u uličici. „Šta je bilo s tipom kog su poslali ovamo - Nikolsonom?“ „Misliš na onog s pivsldm stomakom? Izašao je i stao ispod prozora. Nije delovao naročito zadovoljno. Zapravo, izgledao je kao neko ko se sprema da nekom otkine glavu.“ „Gde si ti bio?“ Meti je pokazao gomilu sanduka na drugoj strani sokačeta. „Sakrio sam se tamo kad sam čuo da dolazi. Nije se trudio da bude tih. Nikad nisam čuo takve psovke.“ „Pa, šta se desilo?“ „Nekoliko minuta stajao je tamo. Pojavio se njegov prijatelj.“ „Marki“, rekao je Šerlok. „Da, taj. Uhvatio je kolegu za ruku. Nešto mu je rekao. Ubrzo su se udaljili.“ Šerlok je zadovoljno klimnuo glavom. „Uspeo sam da ubedim Markija da će grad posle uništenja ucenjivačkog materijala postati veoma nezdravo mesto za

njih. Mislim da su odlučili da potraže zelenije pašnjake.“ „Gde ćemo sad?“ „Hajdemo kući“, reče Šerlok. „Nemam kuću, ako ne računam čamac.“ „Mislio sam na imanje Holmsovih.“ Meti je snažno zavrteo glavom. „Ne dopada mi se tamošnja kućepaziteljka“, rekao je, „a ni ja njoj. Radije bih ostao ovde, ako ti to ne smeta.“ „Mislim da će u narednih sat-dva uticaj gospođe Eglantin na dom Holmsovih naglo opasti. Siguran sam da ćeš odsad pa nadalje biti dobrodošao u toj kući.“ Kritički je osmotrio prijatelja. „Ako se malo upristojiš, naravno.“ Šerlok je na Filadelfiji kasao poznatim drumovima ka imanju Holmsovih. Meti je sedeo iza njega. „Misliš li da ću dobiti nešto za jelo kad stignemo?“, pitao je Meti preko Šerlokovog ramena. „Pobrinuću se za to“, odvratio je Šerlok. Bilo mu je potrebno pola sata da stigne do gospodarske kuće. Osetio je kako se Meti koči iza njega kad su prošli kroz glavnu kapiju i krenuli prilaznim putem do kuće. Projahali su pored ulaznih vrata i pošli ka staji. Predali su konja konjušarima. „Hajdemo“, rekao je Šerlok. „Jedva čekam da stavim tačku na ovu priču.“ Ušao je u kuću s Metijem. Senovito predvorje izgledalo je prazno. Znao je da utisak vara. „Gospođo Eglantin!“, povikao je. Jedna senka odvojila se od ostalih i stupila na svetlost. Učinilo mu se da je temperatura u hodniku opala za deset stepeni. „Mladi gospodaru Holmse“, progovorila je senka ledenim tonom. „Pošto ste tako odlučni u nameri da koristite ovu kuću kao hotel, da dolazite i odlazite kad god vam se svidi, možda bi trebalo da plaćate za privilegiju boravka u njoj.“ „Siguran sam da bi ponašanje i rad osoblja u hotelu bili na mnogo višem nivou nego ovde“, odvratio je. Izraz na licu gospođe Eglantin nije se promenio. Šerlok je osetio da je atmosfera u predvorju postala za nijansu hladnija. „Samo ti trabunjaj, dete“, prosiktala je. „Uživaj dok možeš - brojiš poslednje dane u ovoj kući.“ „Razočaraćete se ako očekujete da će vaš prijatelj Džoš Harknes preduzeti nešto protiv mene. Pomenuti gospodin je u pritvoru iz kog skoro neće izaći.“ „Lažeš“, procedila je kroz stisnute zube. Šerloku nije promaklo da je prešla u defanzivu. „Nikad ne lažem“, nastavio je. „To prepuštam ljudima poput vas.“ Zastao je pre povlačenja sledećeg poteza. „Zamolio bih vas da obavestite strica i strinu da

želim da popričam s njima u trpezariji.“ „Ti ih obavesti“, procedila je glasom kojim je mogla seći staklo. „Vi ovde služite, a ne ja. Prosledite moj zahtev, i to odmah. Molim vas da budete ljubazni i naredite Kukovoj da pripremi sendviče i bokal limunade. Moj prijatelj je gladan i žedan.“ Kućepaziteljka ga je ispitivački posmatrala, kao da ga ponovo ocenjuje i da joj se ono što zapaža ne dopada. Okrenula se i nestala u senkama predvorja. „Hajdemo“, rekao je Metiju. „Spremimo se za ono što predstoji.“ Poveo je prijatelja ka trpezariji. Palo mu je na pamet da je mogao da se sukobi s njom i u salonu za prijem gostiju. Odlučio se za zvaničnije, manje udobno okruženje. Na stolu u središtu trpezarije bila su dva svećnjaka i činija voća. Meti se poslužio kruškom, dok je Šerlok seo na stolicu okrenutu prozoru, tako da mu svetlost bije u leđa. Drugar je zaobišao sto i stao pored njega s kruškom u ruci. Šerlok je pokušao da uspori disanje. Znao je šta hoće da postigne u sledećih nekoliko minuta. Nije gubio iz vida da ima posla s ljudima, a ne sa šahovskim figurama, a ljudi ponekad čine ono što se od njih najmanje očekuje. Šta ako je gospođa Eglantin imala više uticaja na strica i strinu od onog koji je ostvarivala posedovanjem inkriminišućeg materijala? Možda će je oni braniti, uprkos svemu što se dešavalo u kući. Možda će se sve troje udružiti protiv njega. Vrata su se otvorila. Šerinford Holms i strina Ana ušli su u trpezariju. „Nije uobičajeno da gost i štićenik poziva gospodara kuće na razgovor“, blago ga je prekoreo. „Izvinjavam se ako vam je gospođa Eglantin rekla da vas pozivam“, tiho će Šerlok, „hteo sam da porazgovaram s vama o veoma ozbiljnoj temi.“ „Da li to ima neke veze s današnjim događajima u biblioteci?“, pitao je Šerinford Holms. „Podsećam te da sam rekao da više nikad nećemo razgovarati o tome.“ „Zamolio sam vas za razgovor zbog izvesnog Džoša Harknesa i uticaja koji on ima na ovu porodicu“, rekao je Šerlok. Hteo je da zatraži od strica i strine da sednu, ali je shvatio da bi to bilo neučtivo. Ovo je njihova kuća i njihova trpezarija. Nije želeo da iko pomisli da je arogantan. Gospođa Eglantin ušla je u trpezariju pre nego što je Šerinford stigao da odgovori. Za njom su išle dve sluškinje. Jedna je nosila tanjir sa sendvičima, a druga poslužavnik s bokalom i četiri čaše. Spustile su hranu i piće na sto. „Molim vas“, Šerlok se obratio kućepaziteljki kad su sluškinje izašle, „da ostanete ovde. Ono što ću reći tiče se vas koliko i strica i strine.“ Otvorila je usta kao da želi da nešto kaže, ali se predomislila. Izgledala je nervozno, nesigurno, uplašeno. „Nisi me upoznao s tvojim prijateljem“, reče Šerinford. Izvukao je stolicu da

bi je ponudio supruzi. Sela je. On je seo pored nje. „Ovo je Meti Arnat“, reče Šerlok. „Živi u Farnamu.“ „Pogani ciganin“, prezrivo će gospođa Eglantin. „Već sam ti rekao“, oglasio se Meti iza Šerloka, „da nisam kalajisani Egipćanin.“ Šerinford Holms udario je po stolu. „Čak i da jesi“, rekao je, „Egipćani su pripadnici drevne i plemenite rase koja se često pominje u Bibliji. Kršten si imenom jednog od Isusovih učenika i pisca jednog Jevanđelja. Kao takav, dobrodošao si u mom domu, Metju.“ „Hvala vam“, reče Meti. „Da li si gladan?“, pitala je Šerlokova strina. „Kako bi bilo da se poslužiš sendvičima i limunadom?“ „To je divna ideja“, reče dečak. Posegnuo je preko Šerlokovog ramena i uzeo dva sendviča. „Pa“, nastavio je Šerinford Holms, „šta je toliko važno da zahteva porodični skup i kakve to veze ima sa čovekom kog si pomenuo - čije ime ne mogu da izgovorim za ovim stolom?“ Šerlok je duboko udahnuo pre nego što je progovorio. „Džoš Harknes je ucenjivač“, rekao je. „Prikuplja o ljudima podatke koji bi mogli biti nezgodni ako bi se pojavili u javnosti - i preti da će ih obznaniti ako mu redovno ne isplaćuju novac.“ „Da li tvrdiš“, progovorio je Šerinford, s blagom notom upozorenja, „da je taj kriminalac nekako otkrio neku tajnu o ovoj porodici? Podsećam te da sam ja uvaženi biblijski stručnjak, a moja supruga stub zajednice. Ne vidim šta bi u našim životima moglo privući zločinca tog kalibra.“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Više nije važno šta on jeste ili nije otkrio. Bitno je da su svi njegovi podaci - svi kompromitujući dokumenti i pisma - uništeni.“ Gospođa Eglantin stavila je ruku na usta, da bi suzbila uzdah. „Da li si siguran u to što tvrdiš?“, pitao je Šerinford Holms. Nagnuo se napred. „’A jezik niko od ljudi ne može pripitomiti, jer je nemirno zlo, puno jeda smrtonosnoga.’ Jakov, treće poglavlje, osmi stih.“ „U potpunosti je siguran“, progovorio je Meti, punim ustima. „Zajedno smo to učinili.“ „Video si to?“, pitao je Šerinford. „Video si to svojim očima?“ „Jesam. Sadržaj svih kutija odnedavno je nečitljiv.“ Šerinford Holms zavalio se u stolicu i prošao desnom rukom po čelu. Levom je potapšao suprugu po ruci. „Naša noćna mora je u tom slučaju... okončana.“ Duboko je uzdahnuo. U sobi je zavladala jednominutna tišina. Nešto se promenilo, uprkos odsustvu zvukova i pokreta. Soba je delovala toplije i svetlije nego pre, kao da je

oblak prestao da zaklanja sunce. „Učinili ste veliku uslugu ovoj i velikom broju drugih porodica“, reče Šerinford Holms. „U tebi vidim istu karakternu crtu, snažno vidljivu kod tvog brata i oca - mog rođenog brata. Tvoj sam dužnik.“ Okrenuo se prema gospođi Eglantin. „Više nisam tvoj rob, zla ženo. Nikad nećeš naći ono što si tražila u ovoj kući. Pakuj se. Ako se ne izgubiš iz ove kuće za jedan sat, skupiću tvoje stvari na gomilu, koju ću lično potpaliti. Zatim ću te išibati. Ne želim da vidim tvoje lice niti čujem tvoj glas dokle god sam živ. Više nisi dobrodošla u ovom domu.“ „Još znam ono što znam!“, reče gospođa Eglantin. „Nećeš me se tako lako otresti.“ „Niko ti neće verovati“, reče strina Ana. Ustala je. Sićušna gospodarica kuće nadvila se iznad visoke kućepaziteljke. „Engleska je puna bivših kućepaziteljki kivnih na nekadašnje poslodavce. Niko ne veruje njihovim pričama, i to s dobrim razlogom. Ljudi lepo kažu da ogovaranje i laganje idu podruku.“ Šerinford je klimnuo. „Jer glas će biti prekor grešnika, i nek prekor nagna jezik prenosioca glasina da prekine sa svojim sagrešenjem“, tiho je recitovao gospodar kuće. „Odlazi, zla ženo, odlazi, dok još možeš.“ Gospođa Eglantin posmatrala je sve četvoro - Šerloka, Metija, strica Šerinforda i strinu Anu. Usta su joj se nekoliko puta otvorila i zatvorila, kao da želi nešto da kaže, ali ne zna šta. Okrenula se i šmugnula iz sobe kao senka, oterana svetlošću koja je prodrla kroz raskriljenu zavesu. „Da li ćemo je se tako lako otarasiti?“, pitao je Šerinford. Uhvatio je suprugu za ruku. „Pazite na nju“, oglasio se Šerlok. „Možda će pokušati da odnese nešto iz kuće. Ne bi me iznenadilo da pokuša da se uvuče u nju kad negde odete. Žarko želi nešto što je u ovoj kući. Neće se toga lako odreći. Potraga će joj posle ovoga biti znatno otežana. Izmakli smo joj tlo ispod nogu.“ „Ne mogu da verujem“, rekla je strina Ana. „Toliko je dugo predstavljala zlo prisustvo da mi je teško da zamislim život bez nje.“ „Znate li šta je tražila?“, zanimao se Meti. Šerinford je odmahnuo glavom. „Nikad nije rekla. Dugo nisam znao da za nečim traga. Pre tri godine prijavila se za posao kućepaziteljke. Imala je besprekorne preporuke. Rado sam joj poverio upravljanje domaćinstvom. Ubrzo se pokazalo da ima neprijatno držanje i da je osoblje ne voli. Zamolio sam je da ode, ali mi je rekla da zna... neke činjenice o ovoj porodici o kojima ne želim da govorim. Naterala nas je da je držimo u službi i da joj dajemo novac, koji je prosleđivala gnusnom Džošu Harknesu.“ Uzdahnuo je. „Jednog dana uhvatio sam je kako pretura po našoj spavaćoj sobi. Kad sam je pitao šta radi, poručila mi je da gledam svoja posla. Rekao sam joj da je u mom domu i da je moj posao da znam šta u njemu radi. Prezrivo se osmehnula i rekla da je ovo sad njena

kuća.“ „Shvatili smo da temeljno pretražuje prostoriju po prostoriju“, tiho će strina Ana, kad joj je postalo jasno da njen suprug neće nastaviti priču. „Nismo našli ono za čim je tragala. U ovoj kući nema mnogo dragocenosti.“ „Ima planove kuće“, napomenuo je Šerlok. „Čuva ih u svojoj sobi. Vise sa spoljašnje strane, ispod prozora. Trebalo bi da ih uzmete pre nego što ih neko nađe.“ Šerinford je s osmehom zavrteo glavom. Šerlok nikad ranije nije video osmeh na stričevom licu. „Mislim da je kucnuo čas da otvorim bocu madere koju čuvam za posebne prilike“, rekao je. „Ovo je nešto najbliže posebnoj prilici u mom životu. Znam da ste još deca, ali će mi dobri bog i vaše porodice oprostiti ako vam ponudim čašu pića. Malu, naravno.“ Zagledao se u suprugu i upitno podigao obrvu. Klimnula je glavom. Ustao je i otvorio orman u potrazi za bocom i čašama. „Dugujemo ti objašnjenje“, rekao je kad se vratio i seo za trpezarijski sto. „Gospođa Eglantin ti je, najblaže rečeno, činila život neugodnim. Najmanje što možemo uraditi jeste da ti kažemo šta je znala o ovoj kući.“ Šerlok je odmahnuo glavom. „To nije potrebno“, rekao je. „Sve porodice zaslužuju da imaju svoje tajne.“ „Ova tajna tiče se tebe“, reče Šerinford. „Dovoljno dugo čuvali smo je od tebe.“ Stegao je suprugu za ruku. Ohrabrujuće ga je potapšala. Šerloku se učinilo da lagano gubi tlo pod nogama. Tajna ima veze s njim? Stric je oklevao da progovori. Pogledao je Metija, mršteći se. „Možda bi...“, nastavio je, „ova priča mogla da pričeka. Bilo bi bolje da o tome popričamo nasamo.“ Šerlok je pogledao Metija. „Ma o čemu da se radi“, odlučno je rekao, „ne želim da to više bude tajna. Meti je moj prijatelj. Hoću da zna sve o meni.“ Šerinford je još oklevao. „Poštujem tvoju volju, ali ne gubi iz vida da ćemo razotkriti porodičnu tajnu. Da li je pametno da još neko dozna za nju? Možda bi trebalo da se posavetujemo s tvojim bratom pre nego što je otkrijemo drugima.“ „Tajna je već procurila.“ Šerlokov pogled lutao je između strica i strine. „Majkroft mi je više puta rekao kako ništa ne čisti temeljitije od sunca. Isprva sam ga doslovno shvatao. Mislio sam da želi da kaže da se u sobama s navučenim zavesama brže kupi prašina i pletu paukove mreže. Govorio mi je u prenesenom smislu. Pokušavao je da mi kaže da skrivanje istine samo pogoršava situaciju. Saznavanje istine i njeno obznanjivanje obično je najprodorniji pravac delovanja.“ Šerinford je uzdahnuo. „Vrlo dobro“, rekao je i natočio maderu u čaše. „Priča se tiče tvog oca. Počinje davno, dok smo bili deca. Siger - tvoj otac - bio je

neobično dete. Ponekad bi bio veseo i pun energije, sposoban da se popne na svako drvo i da se prebaci preko svake ograde. Tada bi gutao hranu pohlepnim zalogajima i govorio toliko brzo da ljudi nisu mogli da ga razumeju. Ponekad bi samo ležao u krevetu ili se nečujno i rezignirano vukao po kući. Otac je govorio da će ga to proći. Majka nije bila tako sigurna. Zvala je doktore da ga pregledaju. Oni koji bi došli dok je bio razigran, rekli bi da je plahovit po prirodi. Oni koji bi ga videli u pospanom, ravnodušnom raspoloženju, rekli bi da je osetljiv i nežan melanholičan. Kad bi melanholija ili manija postale preteške za oca i majku, vodili su ga u bolnicu za umobolne, gde bi se postarali za njega.“ „Moj otac bio je i ... jeste... lud?“, prošaputao je Šerlok. „Nikad ne bih upotrebio tu reč“, strogo če Šerinford. „Bio je... i danas je... moj rođeni brat. Bilo je dana kad se ne bi reklo da mu išta fali.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Ponekad bi se toliko uzbudio da je bio opasan, ili bi se toliko rastužio da je govorio o samoubistvu. Rekao sam da bi se ’postarali za njega u bolnici za umobolne, umesto da su ga tamo zbrinjavali’, zašto što sam ga jednom posetio u njoj. Nikad neću zaboraviti užase koje sam tamo video. Siguran sam da je to ostavilo traga na njemu.“ Ućutao se, pogleda uprtog u sto. Šerlok je slutio da stric u svom umu gleda ono što je tamo nekad davno video. „Jedan lekar koji ga je obišao kod kuće, između dva boravka u bolnici za umobolne, bio je vrlo dobro načitan. Čuo je za Francuza koji je opisao bolest koju je nazvao filie à double forme, ili ’ludilo u dva oblika’. Taj lekar oprobao je nekoliko tretmana - rastvor crne čemerike za smanjenje povraćanja, esenciju zubača i sok kukute. Pomagali su, ali ne dovoljno. Samo je morfijum otklanjao simptome.“ Morfijum! Reč je pogodila Šerloka kao udarac ledenog bodeža u srce. Iskusio je tu drogu. Ljudi barona Mopertija opili su ga laudanumom, rastvorom morfijuma u alkoholu. Paradolska alijansa koristila je istu drogu na Majkroftu. Da li je čitava porodična istorija povezana s tom groznom supstancom? „Šta je, u stvari, morfijum?“, pitao je Meti. „To je supstanca koja se dobija iz opijuma, osušenog soka maka. To je zla hemikalija. Dovoljno je to reći. Mora se priznati da je stabilizovala Sigerova ekstremna raspoloženja.“ Šerinford se nasmejao bez trunke veselosti. „Dobila je ime po grčkom bogu snova - Morfeju.“ Šerlok je zavrteo glavom. „Nisam siguran da sam dosad sve razumeo. Moj otac bio je bolestan. Od te droge bilo mu je bolje. U čemu je problem?“ „Problem je u tome“ odgovorio je Šerinford, „što naše društvo nije trpeljivo prema onima koji imaju... probleme s umom. Siger je, zahvaljujući morfijumu, izrastao u visokog i snažnog mladića. Niko izvan porodice nije znao da on ima zdravstvenih problema. Dobro se oženio i stupio u vojsku. Izbacili bi ga iz službe kad bi se saznalo da ima probleme u glavi. Prijatelji i susedi listom bi ga

izbegavali. Sramota bi pala na čitavu porodicu. Mene to ne bi mnogo pogodilo, ali bi moj brat i tvoja majka sve izgubili. To nije sve - stigma bi se protegla na njega, na nju, tebe i tvog brata. Postali biste sinovi ludaka. Svi bi mislili da ćete i vi poludeti.“ „Kako je gospođa Eglantin saznala za to?“, prošaputao je Šerlok. „Radila je kao sestra u bolnici za umobolne“, rekla je strina Ana. „Taj posao obavljala je u mladosti. Sigurno je slučajno videla Sigera u vojničkoj uniformi. Shvatila je moguće razmere skandala koji bi izbio kad bi se saznalo da je bio u bolnici za umobolne i da je zavistan od lekova. Počela je da nas ucenjuje." Šerlok se namrštio. „Taj deo ne razumem“, rekao je. „Zašto je vas ucenjivala? Zašto nije ucenjivala mog oca, majku ili Majkrofta?“ „Možda jeste“, jednostavno će Šerinford. „Nikad nismo pitali.“ Šerloku je nešto palo na pamet. Ćutke je mozgao. Pretresao je ideju sa svih strana, za slučaj da je nešto prevideo. Želeo je da se uveri da je o svemu dobro razmislio, pre nego što kaže nešto zbog čega bi se kasnije stideo. „Na osnovu onog što ste mi rekli“, konačno je progovorio, „jasno mi je da se porodična tajna zbog koje ste brinuli tiče mog oca i njegove porodične grane. Na osnovu toga zaključujem da posle obelodanjivanja tajne porodična sramota ne bi pala na vas. Pala bi na nas - a pogotovo na njega.“ Šerlokova strina Ana osmehnula se i nagnula preko stola da bi ga potapšala po ruci. „Blagosloven da si, Šerloče“, rekla je. „Ne bismo mogli da dozvolimo da se to desi Sigeru. On je član porodice. Šerinford i on odrasli su zajedno. Ne bismo mogli da podnesemo da se njegov rođeni brat suoči s takvom sramotom. Dobro pamtim koliko se ponosio kad je stupio u vojsku. Bilo bi strašno kad bi morao da je napusti.“ „Toliko ste trpeli zbog prisustva gospođe Eglantin u kući.“ „Dobri bog ponekad nas stavlja na velika iskušenja“, reče Šerinford. „Isprobava nas. U tim trenucima ne smemo se pokolebati.“ „ A šta smo mogli?“, pitala je strina Ana, praktičnijim tonom. „Da li je trebalo da kažemo tom gnusnom gospodinu Harknesu da mu nećemo platiti i da zatim gledamo kako naš najbliži rod trpi javno poniženje? To ne bi bilo u redu.“ Šerlok je naizmenično posmatrao strica i strinu. Gledao ih je drugačijim očima. Više nisu bili relikti prohujale prošlosti, već živi ljudi s osećanjima, brigama i interesovanjima. Pokušao je da zamisli Šerinforda i njegovog oca kako se igraju kao dečaci, i strinu kao mlađu ženu, u najboljoj odeći, na venčanju Sigera Holmsa i svoje majke. Uspelo mu je da stvori tu sliku. „Hvala vam“, rekao je. „Hvala vam u ime majke i oca, koji vam zbog različitih razloga ne mogu lično zahvaliti.“ „To je najmanje što smo mogli učiniti“, reče Šerinford. „Ni u kom slučaju“, odvratio je Šerlok. „Skromnošću činite ovaj gest još

nesebičnijim i plemenitijim.“ „Sad morarn da potražim drugu kućepaziteljku“, reče strina Ana. „Ovo mesto ne može bez upravitelja. Sluškinje su tako nestalne da neko mora neprestano da im viri preko ramena. Ko zna šta bi se desilo ako bi duže vreme ostale bez nadzora.“ „Moram da sredim biblioteku“, reče stric Šerinford. „To će potrajati." Ustali su. Strina se osmehnula Šerloku. Stric mu je mahnuo na izlasku. „Fini ljudi“, reče Meti. „Reč fini ni izbliza ih ne opisuje“, odvratio je Šerlok. „Pa, šta ćemo sad?“ Šerlok nije žurio s odgovorom. „Mislio sam da skoknem do kućice Ejmijusa Kroua, da bih ga upoznao s najnovijim događajima. Obavestićemo ga i o onim Amerikancima koji su ga danas tražili na pijaci. Pomenuli su njegovo ime.“ Meti je slegnuo ramenima. „Posavetovaće nas šta da radimo ako se Džoš Harknes još bude muvao okolo s ambicijom da tvojom kožom nadoknadi deo izgubljenog kapitala. Bilo bi lepo videti Virdžiniju.“ Šerlok ga je ošinuo oštrim pogledom, ali se Meti pravio nevešt. „Ne moraš da pođeš sa mnom“, nastavio je Šerlok ravnim tonom. „Albert je možda gladan.“ „On je konj“, rekao je Meti. „Ostavio sam ga u okruženju bogatom hranom. Tamo mu je lepo kao što bi meni bilo u prodavnici pita. Ješće dok ne napuni trbuh. Potom će zaspati.“ „Misliš li da se konji dosađuju?“, pitao ga je Šerlok. „Kako i ne bi, kad po vasceli dan stoje na poljima?“ Meti je podigao obrve. „Nikad nisam razmišljao o tome. Mislim da im to ne smeta. Možda provode vreme duboko razmišljajući o svetu i stvarima u njemu, ili ne mogu da misle ni o čemu, izuzev onom što im je ispred nosa.“ Smrknuto je pogledao Šerloka. „Previše razmišljaš, čoveče. Da li ti je neko to rekao?“ Jahali su pod kasnim popodnevnim sunčevim zracima. Šerlok je pozajmio još jednog konja iz štala. Odmicali su preko polja ka kući Ejmijusa Kroua i njegove kćeri. Šerlokove misli kretale su se između dve krajnosti - nervoze pri pomisli na novi susret s Virdžinijom, i zbunjujućih osećanja prema svom ocu. Do sada ga je, zahvaljujući glasnom smehu i ljubavi prema otvorenim prostranstvima, smatrao otelotvorenjem sila prirode. Ono što je danas saznao o njemu ubedilo ga je da je znatno složeniji karakter. Nije mogao da ne pomisli da li je folie à double forme, od koje je patio njegov otac, nasledna bolest, kao mladeži, ili se dobija ili ne dobija kao grip. Nadomak kućice primetio je da Virdžinijin konj nije u polju. „Sandija nije tu“, glasno je razmišljao. „To znači da ni Virdžinija nije kod kuće.“ „Hoćeš li da je potražiš?“, bocnuo ga je Meti.

Šerlok ga je gnevno osmotrio. „Hajdemo unutra“, rekao je kiselim tonom. „Prošlo je pola sata otkad si poslednji put jeo - verovatno si ponovo ogladneo.“ „Verovatno jesam“, složio se Meti. Sjahali su i svezali konje za ogradu ispred kućice. Nešto je mučilo Šerloka dok su joj se približavali. Nije odmah shvatio šta je to. Uznemirio se zato što nije video uobičajene predmete ispred kuće - sekire, blatnjave čizme i slično. Neobično je i što su vrata bila zatvorena. Pokucao je, s neprijatnom slutnjom da nešto nije u redu. Setio se razgovora koji je čuo na pijaci. Pretpostavio je da Amerikanci traže Krouovu pomoć. Da li se prevario? Niko nije odgovorio na kucanje. Ponovo je pokucao. Ni ovog puta niko mu nije odgovorio. Pogledao je Metija koji je stajao pored njega. Drugar mu je uzvratio pogled. Izgledao je zabrinuto. Otvorio je vrata. U kući nije bilo ničega. Ne samo što Ejmijus i Virdžinija Krou nisu bili u njoj. Nije bilo nikakvog traga njihovog prisustva.

ŠESTO POGLAVLJE Preneraženi Šerlok širom je otvorio vrata i ušao u sobu. Veličina, raspored, nameštaj - sve je delovalo poznato, ali i mnogo drugačije. Prostorija je izgledala mnogo veća, zbog odsustva uobičajenog nereda. Pogled na goli zid ispunio ga je nespokojstvom. Uvek je bio pokriven crtežima i mapama. Rupe od eksera govorile su mu da je u pravoj kućici i da nije ušao u kuću sličnog oblika i veličine malo dalje niz drum. „Sigurno su se spremili i otputovali u žurbi“, reče Meti, koji je ušao za njim. „Možda su ostavili poruku.“ Šerlok je pokazao na prizemlje. „Potraži je ovde dole - ja ću gore.“ „Ovde nema ničega“, reče Meti. „Da su ostavili poruku, bila bi na vidnom mestu.“ „Možda su je sakrili da ne bi pala u ruke prvom ko bi naišao.“ Meti ga je prekorno pogledao. „Hvataš se za slamku“, rekao je. „Podnesi to muški - spakovali su se i otišli. Uradio sam to mnogo puta. Neko ti je za petama, možda zbog kirije, pa oko ponoći uhvatiš maglu. Odeš negde drugde gde te niko ne poznaje.“ Namrštio se. „Iako nikad ne bih pomislio da je gospodin Krou od te fele. Taj od koga beži sigurno je veoma moćan i opasan tip.“ „Zaboravljaš ona dva Amerikanca na pijaci“, podsetio ga je Šerlok. „Rekli su da žele da na nešto upozore gospodina Kroua.“ „Možda je pobegao od njih.“ „Ne bi to učinio“, negodovao je Šerlok. „Ne bi otišao da nam se ne javi.“ Meti je slegnuo ramenima. „Možda si mislio da ste veći prijatelji nego što ste uistinu bili. Iskustvo me uči da se prijateljstva odbacuju u teškim vremenima i kad izvori novca presuše.“ Šerlok ga je iznenađeno posmatrao. „Da li zbilja veruješ u to što si rekao?“ Meti je skrenuo pogled. „Živimo u gadnom svetu, Šerloče. Tebi je uvek bilo lako. Čekaj dok ne spoznaš hladnoću, glad i siromaštvo. Tada ću te pitati koliko držiš do prijateljstva.“ „Ti si moj prijatelj.“ Šerlok je osećao da mu poznati svet klizi iz ruku. „Nikad to neću zaboraviti. Ozbiljno ti govorim - ne lažem te!“ „Znam da si ozbiljan, ali stomak ti je pun i imaš para u džepu. Videćemo šta ćeš govoriti kad ostaneš bez jednog i drugog.“ Odmahnuo je glavom. „Dobro,

potražiću poruku. Niko neće biti srećniji od mene ako je nađem.“ Meti je počeo da proverava fioke i pomera dušeke, dok se Šerlok uspinjao uskim drvenim stepenicama. Zamalo što nije udario glavom o nisku tavanicu. Bilo mu je neprijatno, i zbog nestanka prijatelja i zbog Metijevih reči. Da li je prijateljstvo zbilja tako lako kvarljiva roba? Da li je Meti mislio da će ga Šerlok izbaciti iz voza na prvoj krivini? Da li će to učiniti? Stresao se i odagnao neprijatne misli iz glave. Imao je preča posla. Sprat je bio pust kao i prizemlje. Postelja Ejmijusa Kroua bila je uredno nameštena, a orman prazan. U kupatilu nije bilo ni četkice za zube ili kosu. Zastao je pred vratima Virdžinijine sobe. Nervozno se premeštao s noge na nogu. Nikad nije video njenu spavaću sobu. Nešto mu je govorilo da ne bi trebalo da ulazi u nju, iako nije bila tu, da je njena soba tabu. Ne, ovo je glupo, govorio je sebi. To je obična soba. Prekoračio je njen prag. Krevet je, kao i u očevoj sobi, bio uredno namešten, a orman prazan. Na ormariću ili prozorskoj dasci nije bilo njenih stvari. Učinilo mu se da je osetio trag njenog parfema u vazduhu. Nije ni znao da ga ona koristi niti je uopšte mislio da ga upotrebljava. Pomogao mu je da je zamisli pored sebe kad je zatvorio oči. Spremao se da krene, kad mu je pažnju privukla boja na njenom jastuku. Nagnuo se ka krevetu. Na jastuku je bila jedna vlas njene bakarne kose. Nešto ga je uhvatilo i snažno steglo za srce. Najedanput je ostao bez daha. „Da li si išta našao?“, povikao je Meti iz prizemlja. „Ništa“, odgovorio je Šerlok. Stisak na njegovom srcu je popustio. Samom sebi zvučao je piskavo. „A ti?“ „Ni ja nisam ništa našao. U kuhinji ili u ostavi nema hrane. Svi sudovi su oprani. To znači da su poneli hranu sa sobom. Iskustvo mi kaže da se u tom slučaju neće vraćati.“ Šerlok se spustio niz stepenice. Morao je da se sagne, da ne bi udario glavu. U prizemlju je upravio pogled u tačkice od eksera na zidu. Nije znao da je toliko stvari bilo na njemu. „Ništa nisam našao“, reče Meti. „Odselili su se. Nek im je srećan put.“ Šerlok je žustro odmahnuo glavom. „Ejmijus Krou ne bi otišao bez pozdrava. Ostavio bi poruku čak i u slučaju neplaniranog odlaska. A Virdžinija...“ Ućutao je. Nije hteo da završi rečenicu. Još nije znao kakva osećanja ona gaji prema njemu, iako je sve više postajao svestan svojih. „Pa“, nevoljno je nastavio, „ona bi mi nešto rekla. Stoga predlažem da nastavimo potragu.“ Meti je izrekao Šerlokovu najveću brigu, pre nego što je stigao da se pokrene. „Ma sigurno su ona dvojica s pijace. Došli su ovamo i odveli gospodina Kroua i

Virdžiniju. Možda je gospodin Krou načuo da su krenuli ovamo, pa je zbrisao sa ćerkom. Ali zašto bi iko gonio gospodina Kroua?“ Šerlok je pokušao da se seti svega što je učitelj govorio o svom životu u Americi. Omaklo mu se da je lovio kriminake u begu posle Građanskog rata. „Mislim da je stekao mnogo neprijatelja u domovini. Zbog toga je i došao ovamo s Virdžinijom. Možda ga je stiglo nešto iz prošlosti.“ „Od kakve je strahote pobegao tako krupni i snažni čovek, umesto da se suoči s njom? Ne mogu da zamislim da beži od ičega manjeg od razbesnelog slona.“ Šerlok ga je zapitao: „ A kad si ti video slona?“ Meti se namrštio. „Video sam slike, zar ne?“ „Ne, nešto očigledno nije kako treba.“ Ljutito se udario pesnicom po butini. „Moram da shvatim šta je to.“ „A šta ako je to što tražiš napolju?“, pređložio je Meti. „Pregledaćemo okolinu“, složio se Šerlok. „Ograničićemo se na zidove kućice i metar oko nje, da ne bismo istraživali čitavu oblast.“ Izašli su iz kuće. Šerlok je automatski pošao na desnu, a Meti na levu stranu. Posmatrao je zidove od cigala i krov od slame. Pogledom je šarao gore-dole. Prošao je pored prozora i loze koja se pela uza zid, ali nije zapazio ništa neobično. Zapitao se da li je nešto gurnuto u slamu na krovu, spolja ili iznutra. Odbacio je tu ideju. Ako je Ejmijus Krou ostavio poruku, biće na dostupnijem mestu, negde gde će je Šerlok potražiti. Na pola puta oko zgrade zamalo se spotakao o nešto na tlu. Za trenutak je pomislio da je to zmija. Žurno je uzmakao od nepoznatog, nepokretnog predmeta. Bio je previše prašnjav i smeđ da bi bio zmija. Šerlok se sagnuo da bi ga podrobnije osmotrio. To je bila platnena cev, s obručima koji su je štitili od savijanja. Pružala se od rupe na zidu kućice do travnatog brežuljčića, u kom je nestajala. Da li je Ejmijus Krou sprovodio neki eksperiment? Ništa drugo nije mu palo na pamet. Ma o čemu da je reč, neće mu pomoći da sazna gde su iščezli žitelji kućice. Sreo se s Metijem na drugom kraju kućice. „Da li si našao nešto neobično?“, pitao je. „Nisam našao ništa osim crknutog zeca. Tačnije, njegovog trupla. Nedostaje mu glava.“ „Gde si ga našao? Da li je ležao na tlu?“ Meti je odmahnuo glavom. „Bio je ispod gomile cepanica, kao da ga je neko namerno ostavio tamo. Ne znam zašto bi neko to učinio.“ Šerlok je grozničavo razmišljao. „Kažeš da si našao crknutog zeca bez glave?“, konačno je prozborio. „Moram da priznam da je to veoma zagonetna poruka, ako je uopšte reč o poruci.“ Uzdahnuo je. „Nastavimo obilazak.

Srešćemo se kod ulaznih vrata.“ „ Ali ti si već pregledao taj deo“, požalio se Meti, „a ja sam već pregledao onaj koji ćeš ti pregledati!“ „Dva para očiju bolja su od jednog. Možda sam propustio nešto što ćeš ti opaziti i obrnuto. Hajde - još samo nekoliko minuta posla.“ Razdvojili su se i započeli potragu iz početka. Šerlok nije pronašao ništa što je Meti propustio. Zastao je pored crknutog zeca. Ležao je na travi pored gomile trupaca, koje je Ejmijus Krou verovatno iscepao za potpalu. Taj prizor nije mu ništa govorio. To je bio samo mrtvi zec. U okolini je bilo mnogo dugouhih glodara. Meti ga je čekao na ulaznim vratima. Upitno je podigao obrvu. Šerlok je odmahnuo glavom. Meti je slegnuo ramenima, što je značilo da nije našao ništa što je njegov drugar propustio. „Video sam nekakvu cev“, rekao je, „ali to je sve.“ Neutešni Šerlok ušao je u kuću. Osvrnuo se po praznoj prostoriji, s rukama na kukovima. „Nikako da se otresem osećaja da sam nešto propustio“, rekao je ozlojeđenim glasom. „Ako si ti nešto propustio, nema šanse da ja to primetim“, reče Meti. „Ne potcenjuj sebe. Imaš dobro oko za detalje“, reče Šerlok. Ponovo se zagledao u zid s rupicama od eksera. Pokušao je da ne posmatra detalje pojedinačne rupice - već čitav zid. „Meti, mislim da je poruka pred nama.“ Meti je gledao njega, pa zid. „Nešto si uočio.“ „Jesam. Imaš li penkalo?“ „Da li ti ličim na nekog ko ide okolo s penkalom u džepu?“ Šerlok je uzdahnuo. „Imaš li olovku?“ „Ista priča.“ „A nož?“ „To već imam.“ Meti je zavukao ruku u džep i izvadio nož kojim je probušio bačvu u štavionici. „Uzmi ga. Nemoj da ga slomiš.“ „Neću.“ Šerlok je prišao zidu. Zurio je u njega. Pokušavao je da se seti onog što je na njemu nekad stajalo. „Ovde je bila velika mapa, zar ne?“ Pokazao je na komad zida vrhom oštrice. „Pretpostavljam.“ „Dobro.“ Zagrebao je malter nožem, da bi povukao linije. Spojio je četiri rupice koje su po veličini, obliku i položaju odgovarale mapi. „Evo je. Ovde desno bila su dva papira.“ Odlučnim pokretima omeđio je još dva komada zida između rupica. Nacrtao je tri pravougaonika na zidu. „I ovde je bilo nečeg, nekih slika.“ „Bile su pod uglom“, podsetio ga je Meti. Šerlok je izabrao četiri rupice koje su se slagale sa slikom koja mu je ostala u pamćenju. Meti je odmahnuo glavom. „Dva i po centimetara ulevo“, rekao je. „Ne, ne tu - malo niže... Da, to je to.“ Šerlok je polako povezivao rupice, dok nije ispunio zid. Neki papiri bili su pričvršćeni jednim, umesto sa četiri eksera. U tim slučajevima crtao je slovo X

preko čitave površine papira. Odmakao se da bi osmotrio svojih ruku delo. Zid je bio pokriven nizom izgrebanih linija i slovima X različite veličine. „Nešto si preskočio“, reče Meti. „Nisam“, odvratio je Šerlok. „Varaš se. Ovo su nove rupice.“ „Da li si siguran?“ „I te kako sam siguran. Dobro ih pogledaj.“ Meti je, žmirkajući, prišao zidu. „Ne odatle. Odmakni se. Pokušaj da gledaš pored zida i zanemariš rupice koje sam označio.“ Meti je sumnjičavo odmahnuo glavom, ali ga je poslušao. Ra-zrogačio je oči od iznenađenja. „To je strelica!“, povikao je. „Upravo tako“, reče Šerlok. Sledio je Metijev pogled. Na zidu je bila strelica, iscrtana rupicama koje nisu imale veze s mapama i papirima pričvršćenim na zidu - novim rupicama. Pokazivala je ka prozoru. Sledili su strelicu do prozora s kog se pružao pogled na zeleni pašnjak. „Da li su otišli tim putem?“, glasno je razmišljao Meti. „Ako jesu, ne vidim kako će nam to pomoći.“ „To je samo putokaz“, reče Šerlok, „ka prozoru koji gleda na koral u kom je Virdžinija držala Sandiju. Gospodin Krou poručuje nam da pogledamo koral. Tamo je poruka.“ Meti je slegnuo ramenima. „Ne shvatam čemu toliki trud, kad je mogao da ostavi poruku na zidu.“ „Sam si rekao da je bilo ko mogao da je nađe, da je tako postupio“, podsetio ga je Šerlok. „Ostavio je putokaz ka poruci.“ Ponudio mu je nož. „Uzmi ga, hvala ti.“ Meti je ponovo slegnuo ramenima. „Zadrži ga“, rekao je. „Izgleda da će više trebati tebi nego meni.“ Izašli su iz kućice. Šerlok je krenuo ka ograđenom zemljištu. Preskočili su preko ograde. „Odakle ćemo početi?“, pitao je Meti. Osvrtao se po travnatom prostoru. „Ne vidim ništa što bi mi privuklo pažnju.“ „I nećeš. Gospodin Krou ju je sakrio, tako da je neko slučajno ne nađe.“ Razmišljao je. „Kad bih imao dovoljno dugačak kanap, napravili bismo mrežu kvadrata. Pretraživali bismo jedan po jedan, da bismo bili sigurni da smo ispitali čitav koral. Bez toga rizikujemo da nešto preskočimo.“ „Znaš šta“ progovorio je Meti, „hajde da stanemo na suprotne strane i krenemo napred. Gledaćemo u tlo dok se ne sretnemo. Koraknućemo u stranu, okrenućemo se i ponovo krenuti ka ogradi. Okrenućemo se kad stignemo do nje, koraknućemo u stranu i početi iz početka. Tako ćemo ispitati čitavu poljanu, a

da ne preskočimo nijedan pedalj.“ „To zvuči kao plan“, složio se Šerlok. „Bacimo se na njegovo izvršenje.“ Sledećih pola sata polako su špartali poljem. Pažljivo su ispitivali tlo u hodu. Proveravali su svaki busen, svaku zečju rupu i gomilicu izmeta zaostalu iza Virdžinijinog konja. Šerloka su posle nekoliko minuta zabolela leđa, zbog kretanja u neprirodnom položaju. Odmicao je sitnim koracima, pognut u struku. Palo mu je na pamet da bi udaljenom posmatraču Meti i on izgledali kao kokoške koje kljucaju po kukuruzištu. „Našao sam nešto!“, uskliknuo je Meti. „Šta je to?“ Meti je podigao nešto s tla. To je bio predmet od sivog metala. „To je viljuška“, rekao je Šerlok. „Znam da je viljuška. Da li je značajna?“ Šerlok je slegnuo ramenima. „Ostavi je tamo gde si je našao. Možda ćemo kopati na tom mestu ako ne nađemo ništa drugo.“ Pet minuta kasnije, došao je red na Šerloka da nešto otkrije. „Meti, požuri ovamo!“ Meti je nabio viljušku u tlo i potrčao ka mestu na kom je Šerlok čučao. „Šta je to?“ Šerlok je pokazao korenjem oivičenu rupu koja je pod oštrim uglom ponirala u tlo. „Mislim da je ovo zečja rupa.“ „Čestitam. Samo da znaš da sam dosad naišao na pet takvih.“ „Ali u ovoj ima nečega.“ Šerlok je zavukao ruku u rupu da bi dohvatio predmet koji je video u senci. Napipao je nešto krzneno i lepljivo. Uhvatio ga je i izvukao na svetlost dana. To je bila zečja glava, s okrvavljenim vratom. „Zečja glava u zečjoj rupi“, suvo će Meti. „Ko bi rekao? Da li hoćeš da mi kažeš da je lisica odnela gospodina Kroua i Virdžiniju?“ „Vidiš“, odvratio je Šerlok, „ali ne razumeš. Dobro pogledaj vrat.“ Meti je posle izvesnog vremena klimnuo s razumevanjem. „Prerezan je oštrim sečivom. Nije odgrižen ili otkinut." Glasno je razmišljao. „Ovo je sigurno glava koja odgovara telu pronađenom iza kućice. Lisica je mogla da je ukrade s kuhinjskog stola i da je... ostavi ovde.“ „Ne bih rekao. Životinja bi pojela neki deo glave, čak i da ga je ukrala. Pronašli bismo tragove zuba. Izgleda da je neko odsekao glavu i gurnuo je u rupu.“ Meti je usmerio pažnju na zečju glavu. „Prilično je sveža“, priznao je. „Verovatno je odsečena pre manje od dvadeset četiri časa.“ „To je poruka“, zamišljeno će Šerlok, „ali kakva?“ Za trenutak je ućutao. „Ne“, nastavio je, „pravo pitanje glasi: ima li još poruka izuzev ove?“

Meti se s uzdahom osvrnuo oko sebe. „Hoćeš da kažeš da moramo da završimo pretraživanje polja?“ „Tako je. Nešto smo našli, ali to ne znači da na njemu nema još nečeg.“ „Strahovao sam da ćeš to reći.“ Nastavili su potragu. Ostavili su krvavu glavu tamo gde su je našli. Češljali su travu, tragajući za neobičnostima. Posle četrdeset pet minuta stigli su do druge ograde. „Ništa?“, pitao je Meti kad su krenuli ka kućici. „Ništa“, rekao je Šerlok. „Nismo našli ništa osim zečje glave.“ Meti je pogledao ka mestu na kom su je ostavili. „Ne vidim o kakvoj se poruci radi, izuzev ako je gospodin Krou nije napisao na papiriću koji je gurnuo u zečja usta. To bi bilo bolesno.“ „Nije reč o glavi“, rekao je Šerlok. „Ne mislim da je ona u pitanju. Veća je verovatnoća da je reč o mestu na kom smo je našli ili o njenom postojanju. Mislim da gospodin Krou nije imao vremena da učini išta složeno, poput pisanja poruke. Imao je dovoljno vremena da izbode rupice na zidu da bi nas uputio na ovu stranu, i da gurne zečju glavu u rupu.“ „Imao je vremena da uhvati i ubije zeca“, podsetio ga je Meti. „Mislim da je zec već bio tu, da ga je već uhvatio i da ga je spremao za obed otfikario mu je glavu, izvadio utrobu i odrao. Mislim da se desilo nešto što ga je nateralo da ode. Kad se spakovao, imao je samo nekoliko trenutaka da ostavi poruku.“ Meti je ozlojeđeno uzdahnuo. „Baš lepo, ali o kakvoj se poruci zaista radi? Izgleda da je imao previše poverenja u nas.“ „Zečja glava u rupi“, glasno je razmišljao Šerlok, da bi pokrenuo moždane vijuge. Nadao se nenadanom otkrovenju do kog će doći ako nastavi da ponavlja očigledno. „Leglo“, promrmljao je Meti kad su ušli u kuću. „Šta si rekao?“ „To je leglo, a ne rupa. Zečevi imaju legla, lisice jame, a jazavci jazbine. Obično si ti onaj s bogatijim rečnikom. Savetujem ti da poradiš na njemu.“ „Zečja glava u leglu“, ponovio je Šerlok. Misao je počela da se oblikuje u njegovoj glavi.„ Glava u leglu. Meti, ti si genije!“ „Jesam li?“, iznenađeno će dečak. „Pa, tehnički i nisi, ali imaš čudesnu sposobnost da podstičeš genijalnost u drugim ljudima. Poruka je tako očigledna!" „Da li je?“ „Sećaš li se kad su te oteli ljudi Djuka Baltazara i kad su te odveli u Njujork, a mi krenuli za tobom?“ Meti je zbunjeno klimnuo glavom.

„Sećaš li se kad sam te našao u onoj zgradi? Pokušao si da mi pošalješ poruku da te vode na voz za Pensilvaniju.“ Meti se osmehnuo. „Lepo sam se snašao, zar ne?“ „Preneo si mi poruku, pokazavši mi olovku, prozorsku dasku i vetrokaz na obližnjoj zgradi. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da sve to povežem.“ „Da, sećam se toga. Zašto to sad pominješ?“ Šerlok je razočarano uzdahnuo. „Zar ne vidiš? Ejmijus Krou uradio je isto to. Glava u leglu. On i Virdžinija idu za Edinburg! 1 Meti se namrštio. „Da nisi malo preterao“, sumnjičavo se oglasio, „kad tvrdiš da je turio zečju glavu u leglo da bi nam poručio da ide za Edinburg? Previše podudarnosti za moj ukus.“ „Mislim da je bilo obrnuto“, reče Šerlok. Čisti i hladni plamen trijumfa sagorevao je umor i bol u njegovom telu. Uspeo je! Razbio je šifru! Znao je da je u pravu! „Ne želim da kažem da je pribegao najspretnijem i najpreciznijem metodu saobraćanja, ali gospodin Krou morao je da radi s onim što mu je bilo pri ruci. Iskoristio je rupice na zidu da bi nas uputio ovamo. Imao je zečji leš. Znao je za legla u koralu. Iskoristio je sve to da bi nam dao putokaz. Zatim je poveo Virdžiniju u Edinburg, zato što je to jedino odredište na koje nas je mogao na brzinu uputiti!“ „Ali zašto nam je poručio da ide u Edinburg?“, pitao je Meti. „Sigurno je želeo da pođemo za njim. Nema drugog razloga. Poručio bi nam ’zbogom’ da nije hteo da ode bez pozdrava. Takvu poruku mogao bi da pronađe bilo ko. Očigledno je veoma važno da niko ne zna da je otišao u Edinburg. Mislim da je u opasnosti i da želi da mu pomognemo.“ „Sledićemo ga, zar ne?“, veselo će Meti. „Pa“, oprezno će Šerlok, „postoje i druge mogućnosti. Možda bi trebalo da se obratimo mom bratu.“ „Koliko bi to trajalo? I šta će on učiniti? Poznajem tvog brata i sumnjam da će se ukrcati u prvi voz za Škotsku. Poslaće gomilu telegrama. Daće nalog poverljivim ljudima da tragaju za gospodinom Krouom, ali niko od njih neće znati kako on ili Virdžinija izgledaju.“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Nikad nismo bili u Edinburgu“, rekao je. „Ne znamo ništa o tom gradu. Kako da im pomognemo, ako smo i sami izgubljeni?“ „Bio sam tamo“, raspoloženo će Meti. „Tata je odveo mamu i mene u Edinburg baržom. Nedeljama smo putovali. Ostali smo nešto duže od mesec dana. On je tražio posao.“ „Ipak - nas dvojica, sami u Škotskoj?“ „Bio si u Americi i Rusiji.“ „U Americi sam bio s gospodinom Krouom." „Dok nisi pobegao s Virdžinijom.“ „To se desilo slučajno“, negodovao je Šerlok. „Voz je pošao sa stanice pre

nego što smo se iskrcali. Majkroft mi je pravio društvo u Rusiji.“ „Pre nego što je uhapšen.“ „Dobro znaš da to nije bio deo našeg plana. I Rufus Stoun bio je s nama. On nam je pomogao u ključnom trenutku.“ Munja spoznaje sevnula mu je u glavi. „Kako bi bilo da ga zamolimo da krene s nama?“ „Da li bi krenuo?“, sumnjičavo će Meti. „Mislim da se nije najbolje slagao s gospodinom Krouom.“ „To je istina“, priznade Šerlok. „Ponašali su se kao pas i mačka zaključani u istoj sobi, ali...“ Nastavio je posle kraćeg razmišljanja. „Prilično sam siguran da ga moj brat plaća da se muva Farnamom i da pazi da ne upadnem u nevolje. Majkroft je uveren da će me Paradolska alijansa napasti pre ili kasnije. Rufus će morati da krene s nama ako mu kažem da idemo u Edinburg, zar ne? Neće imati izbora ako mu je dužnost da pazi da ne upadnem u nevolju.“ „Šta ako te spreči da se ukrcaš u voz?“ Šerlok se osmehnuo. „Poznaješ Rufusa Stouna. Znaš kakav je. Šta će učiniti ako se nađe u situaciji da bira između avanture u Škotskoj i ostanka ovde?“ „Dobro rečeno“, priznade Meti. „Šta ćemo mu reći?“ „Nećemo mu reći ništa dok ne prikupimo više podataka. Idemo na železničku stanicu u Farnamu. Ako su gospodin Krou i Virdžinija krenuli u Škotsku, nisu pošli konjima ni kočijom. Na drumu bi bili previše ranjivi. Ne, otputovali su vozom.“ Meti se namrštio. Pažljivo je razmišljao o onom što je upravo čuo. Šerlok ga je posmatrao. Osećao je neobičnu bliskost s tim dečakom. Postao je nerazdvojni deo njegovog života, iako su se razlikovali na tako mnogo načina. Bio je instinktivan umesto logičan, osečajan umesto hladan i impulsivan umesto promišljen. Imao je bistar um i bio fanatično odan Šerloku. Smatrao ga je najboljim prijateljem. Posle onog što je čuo od njega, pitao se da li će uvek tako biti. „Da je gospodin Krou kupio dve karte za Edinburg na železničkoj stanici u Farnamu, ostavio bi jasan trag za sobom. Ako su mu Amerikanci za petama, na stanici bi lako saznali kuda je otišao, a gospodin Krou nije neoprezan čovek.“ „Nije“, složio se Šerlok. „Pa, šta ćemo?“ Meti je slegnuo ramenima. „Ne znam.“ „Verovatno je kupio dve karte do neke usputne stanice - recimo, Gilforda. Sići će ranije - verovatno u Eš Vorfu. Tamo će kupiti dve karte do Edinburga. Ako ih neko sledi, otići će pravo za Gilford iz Farnama. Tamo će izgubiti trag, zato što ga se na stanici niko neće sećati.“ „Pametno“, s odobravanjem će Meti. „U stvari“, nastavio je Šerlok, „da sam na njegovom mestu, kupio bih dve karte za Gilford, sišao bih u Eš Vorfu i kupio dve karte za London, gde bih kupio

dve karte za Edinburg. Tako bih još više zameo trag.“ „Siguran si da će tako učiniti?" Šerlok je klimnuo glavom. „On je lovac. Zna kako plen ostavlja tragove. Paziće da to ne učini.“ „Pa, šta ćemo sad?“ „Sad idemo u Farnam.“ Jahali su od kuće Ejmijusa Kroua do Farnama. Šerloka je grizla savest. Nije mu se sviđalo to što ostavlja kuću praznu i bez čuvara. Ko zna šta bi joj se moglo dogoditi dok se Ejmijus Krou i Virdžinija ne vrate? Bio je siguran da će se vratiti. Lično će se postarati za to. Blagajnik na železničkoj stanici u Farnamu - visoki postariji čovek sa sedim zaliscima - potvrdio je da je krupni čovek u belom odelu i šeširu, praćen devojkom odevenom kao dečak, juče kupio dve karte. Šerloku je godilo kad je saznao da su kupili karte do Gilforda. Pokazalo se da je pravilno razmišljao. „Pogledaj“, reče Meti i pokaza na poljanu preko puta. Konj na dugom povocu pasao je na malom, trouglastom polju pored štale. „To je Sandija“, reče Meti. „Da li si siguran?“, pitao je Šerlok. „Veoma sam siguran.“ „Znamo da je konj zbrinut. Virdžinija je verovatno platila nekom na stanici da ga pazi. Ako je imala vremena za takvo nešto, nisu oteti. Sigurno su doznali da ih neko prati. Poznajem gospodina Kroua. Ne sumnjam da je uspeo da bude korak ispred progonilaca.“ Šerlok se posle ovog uvida osećao mnogo bolje. „Idemo li za Eš Vorf?“ Šerlok je razmišljao. Znao je da bi novi dokazi u ovom trenutku samo potvrdili ono što već znaju. Verovao je u tačnost svojih predviđanja. „Nećemo. Idemo po Rufusa Stouna. Predstavićemo mu planove. Potom ćemo razgovarati sa stricem i strinom.“ Setio se prethodnih događaja. „Mislim da su dovoljno dobro raspoloženi da me neće sprečavati da odem na nekoliko dana, pogotovo ako znaju da ću putovati s Rufusom Stounom.“ Uhvatio je Metija za ruku. „Šta je bilo?“ Šerlok je oklevao. Nije znao kako ni da li da postavi pitanje. „Veruješ li u ono što si nedavno rekao, o prijateljstvima koja se prekidaju kad se situacija pogorša i izvori novca presuše?“ Meti je skrenuo pogled. Procedio je kroz stisnute usne. „Mnogo puta mislio sam da imam prijatelje. Više ih nemam. Napustili su me kad im je to odgovaralo. To je gorka životna lekcija.“ „Neću te napustiti“, rekao je Šerlok. „Ni Ejmijus Krou ni Virdžinija neće to učiniti.“

Meti je, oklevajući, klimnuo glavom. „Ubedio si me da nisu hteli da odu. To je dobar početak. Požurimo. Nemamo mnogo vremena.“ Pronašli su Stouna, tamo gde je Šerlok i mislio da će biti. Vežbao je na tavanu, iznad svojih odaja. Čuli su prigušeni zvuk njegovog muziciranja s ulice. Izvodio je nekakav vratolomni ples. Muzika je bivala sve glasnija kako su se peli uz stepenice. Uskovitlani, živahni tonovi ispunjavali su široki tavanski prostor. Njegovim središtem gospodarila je vitka prilika Rufusa Stouna. Ničim nije pokazivao da je svestan njihovog prisustva. Zatvorenih očiju izvlačio je sve energičnije tonove iz instrumenta, sve dok nije prestao da svira, posle naizgled nemogućeg krešenda. Vazduh oko njega treperio je čitav delić sekunde, kao žele, kad je muzika utihnula. „To je đavolska melodija“, s odobravanjem će Meti. „Vrlo Ijubazno s tvoje strane“, reče Stoun kad se s osmehom okrenuo prema pridošlicama. „Iako moram da kažem da bi još bolje zvučala u ponoć usred šume, u svetlosti logorske vatre. Problem je u tome što s godinama sve više volim boravak u toplom, suvom domu.“ Posmatrao je dečake. „Nešto se desilo, zar ne? Upoznajte me s novostima.“ Šerlok je iznosio činjenice, dok ih je Meti obogaćivao slikovitiin opisima. Upoznali su Rufusa Stouna s najnovijim dešavanjima. Kako je priča odmicala, bivao je sve neraspoloženiji. Ućutao se kad mu je Šerlok predočio planove. „Čvrsto ste rešili da otputujete u Edinburg?“, konačno je prozborio. „Jesmo“, odgovorio je Šerlok. „I ništa što bih mogao da kažem ne može da promeni vaše mišljenje?“ „Ne može“, odvratio je Meti. Uzdahnuo je. „U tom slučaju, uopšte nije loše što me torba spakovana za put uvek čeka pored vrata. Neće mi biti prvi put da iznenada napustim kuću.“ „Ovog puta svi ćemo se vratiti“, tiho će Šerlok. „Na povratku ćemo biti brojniji za dvoje.“

SEDMO POGLAVLJE Trojka je sutradan krenula za Edinburg. Iznenađujuće lako nagovorili su Rufusa Stouna da pođe s njima kao odrasli pratilac. Meti se posle toga pobrinuo za Alberta, dok je Šerlok odjahao na imanje Holmsovih, da bi razgovarao sa stricem i strinom. Bili su, kao što je očekivao, još ošamućeni i smeteni zbog novostečene slobode posle odlaska gospođe Eglantin. Predstavio im je putovanje kao svršeni čin. Dozvolili su mu da krene na put, što ga nije iznenadilo. Naposletku, već su se saglasili da ga puste u Ameriku i Rusiju. Edinburg je, u poređenju s tim, bio preko puta, tačnije, nešto severnije. Stric Šerinford zamalo je ugrozio čitav plan kad je zatražio da se upozna s Rufusom Stounom. „Ne mogu“, obznanio je, „dopustiti da moj nećak otputuje na drugi kraj zemlje u pratnji čoveka koga nisam upoznao i o kome ništa ne znam.“ Šerlok se trudio da prikrije zabrinutost. Setio se ciganskog stila oblačenja Rufusa Stouna, njegove naušnice i zlatnog zuba. Ako stric Šerinford ikada vidi Rufusa Stouna, verovatno će mu zabraniti svako druženje sa Šerlokom u Farnamu, da i ne govorimo o putovanju u Škotsku. Šerlok je odnedavno silno poštovao strica i strinu - to poštovanje graničilo se s porodičnom ljubavlju - ali je znao da nisu ljudi savremenih shvatanja. U očajanju se uhvatio za slamku. „ Ako će vam to pomoći, Majkroft već nekoliko godina poznaje gospodina Stouna. Unajmio ga je da mi drži časove violine.“ „Tako znači“, reče Šerinford. Klimao je glavom. „U tom slučaju, odustajem od zahteva za upoznavanje. Tvoj brat je predostrožan čovek. Verujem njegovom sudu o ljudima.“ Pogledao je suprugu. „Sećam se da je Majkroft posle prvog susreta s gospođom Eglantin rekao da nešto s njom nije u redu. Možda bi nam pomogao da sam mu rekao šta nam radi.“ „Šta je bilo - bilo je“, reče Ana. Lupkala ga je po ruci. „Dobri bog ne navaljuje na naša pleća veći teret od onog koji možemo da ponesemo. Svako savladano iskušenje čini nas još jačim.“ Šerlok je večerao sa stricem i strinom. Hrana je bila ispod uobičajenih standarda. To je bila posledica udarnih talasa koji su zapljusnuli domaćinstvo posle nestanka gospođe Eglantin. Taj događaj morao se snažno odraziti na kuhinjsko osoblje. Za stolom je bilo vrlo malo razgovora. Stric Šerinford i strina

Ana još su bili pod utiskom sudbonosnog događaja. Izostala je i nepresušna struja stavova, ogovaranja i komentara, tako karakterističnih za strinu. Šerlok se izvinio odmah posle večere i krenuo na spavanje. Hteo je da se posle teškog dana okrepi i povrati snagu, neophodnu za predstojeća iskušenja. Šerlok, Meti i Rufus Stoun sreli su se sledećeg jutra na železničkoj stanici u Farnamu. Poneli su torbe sa stvarima i potrepštinama za put. „Ovo je“, smrknuto će Rufus Stoun, „čudesno loša ideja. Moj prvobitni polet istopio se kao sneg na prolećnom suncu. Edinburg je veliki i mnogoljudni grad. Ono što nameravate liči na traženje jedinstvenog mrava u mravinjaku. Zadatak neće biti lak.“ „Ništa što vredi napora nije lako“, napomenuo je Šerlok. „Touché", osmehnuo se Stoun. Rufus Stoun platio je karte za putovanje od Farnama do Londona. Nameravali su da u prestonici kupe karte do Edinburga, zato što bi bilo sramotno i potencijalno opasno ostaviti trag za sobom, kad već Ejmijus Krou to nije učinio. Šerlok je ponudio novac koji mu je brat poslao, ali Stoun nije hteo da čuje. „Tvoj brat plaća me da te podučavam sviranju violine“, podsetio ga je. „Na ovaj ili onaj način kupićemo karte njegovim novcem. Nije važno ko će ga od nas dvojice potrošiti.“ Voz je polazio za jedan sat, pa je Rufus predložio da pre polaska popiju čaj i pojedu sendviče sa slaninom. Dečaci su radosno prihvatili predlog. Najbliža čajdžinica bila je preko puta. Dok su obedovali, Šerlok je posmatrao stanicu kroz izlog i primetio dvojicu ljudi ispred nje. Jedan je imao crnu kosu vezanu u konjski rep, a drugi lice naruženo ožiljcima od malih boginja. „Da li sumnjaš da ova dvojica traže Ejmijusa Kroua?“, pitao ga je Rufus kad je video u koga gleda. Meti je klimnuo. Gledali su kako ta dvojica prilaze blagajni i propituju blagajnika. Ovaj je odmahnuo glavom. Jedan od njih gurnuo mu je nešto novca preko šaltera i nešto rekao. Blagajnik im je predao dve karte. „Kupili su karte“, reče Rufus. „To znači da će verovatno biti u istom vozu kao mi. Ili znaju za Edinburg, ili će nastaviti potragu u Gilfordu. Šta god da je u pitanju, neophodno je da se držimo dalje od njih.“ Pojeli su sendviče i popili čaj, i zaputili se ka stanici. Voz se nekoliko minuta kasnije zaustavio na peronu. Crna, gvozdena neman ispustila je paru. Šištala je kao biblijski demon. Seli su u kupe. Šerlok se trudio da uoči Amerikance. Nije ih video. Nije ni znao da li su se ukrcali u voz. Šerlok se navikao na putovanje vozom. Neko vreme uživao je u pejzažima pokraj kojih su prolazili. Kad su mu dosadili, čekao je da stignu do sledeće veće stanice. Slučaj je hteo da to bude Gilford. Izašao je iz voza da bi kupio novine od

prodavca na peronu. Odlučio se za londonsko izdanje Tajmsa, koje je verovatno isporučio neki raniji voz. Njihova lokomotiva ispustila je oblake bele pare preko perona, kad je okrenuo leđa kolporteru. Krenuo je ka drvenom zidu od putničkih vagona, kad je iznenadni nalet vetra razgrnuo paru. Primetio je Amerikanca na peronu, onog višeg, sa crnom kosom protkanom sedim vlasima i ružnim ožiljkom na mestu desnog uva. Približavao se iz pravca blagajne. Njegov pratilac - onaj s ožiljcima od malih boginja na obrazima i čelu - stajao je na vratima vagona. Držao ih je otvorena, da voz ne bi pošao dok se njegov prijatelj ne ukrca. Crnokosi Amerikanac odmahnuo je glavom kad je stigao nadomak kompozicije. Šerlok je sumnjao da se raspitivao o kretanju Ejmijusa Kroua. Šta god da je radio, izgledao je razočarano. Šerlok je grabio ka svom vagonu. Pitao se da li Amerikanci išta znaju o Metiju, njemu i Rufusu Stounu. Rufus nije provodio mnogo vremena s gospodinom Krouom, ali su Šerlok i Meti često bili u njegovom društvu. Većina žitelja Farnama je najmanje jednom videla Šerloka i gospodina Kroua zajedno. Palančani rado tračare. Džoš Harknes lepo je živeo na račun te ružne navike. Amerikanci su za nekoliko novčića ili kriglu piva mogli doznati da se Ejmijus Krou nije družio samo sa svojom kćeri. Ako imaju opise Šerloka i Metija, mogli bi da ih prepoznaju u vozu. Moraće da budu oprezni. Šerlok je stigao do vagona baš kad je kondukter dunuo u pištaljku, upozoravajući putnike na skori polazak voza. Seo je na svoje mesto. Meti je spavao. Rufus Stoun trudio se da zapamti muzički komad. Prsti na levoj ruci automatski su ispisivali note u vazduhu. Šerlok je zario glavu u novine. Nije hteo da smeta saputnicima. Novine su bile pune unutrašnje politike i izveštaja o međunarodnim prilikama. Ovlašno je čitao članke, zato što je njegov brat Majkroft često s omalovažavanjem govorio o novinarima, zbog površnog znanja o pravim razlozima događaja koje su opisivali. Jednom mu je rekao da je čitanje novinskih članaka o politici ravno čitanju prikaza knjige iz pera osobe koja je nije pročitala, već o njoj piše na osnovu onog što je čula od nekoliko ljudi koje je slučajno srela na ulici. Šerlok je tragao za izveštajima o prisustvu britanske vojske u Indiji, ali ih nije našao. Već neko vreme nije dobijao vesti od oca. Znao je da on ima mnogo posla, ali se brinuo. Nije mogao da se ne brine. Naslovne stranice bile su pune ličnih oglasa. Hteo je da ih preskoči, kad mu je nešto neobično privuklo pažnju. Odlučio je da ih pročita. Bili su kratki. Obično su imali desetak ili dvadesetak reči. Pisali su ih čitaoci, koji su plaćali za njihovo objavljivanje. Šerlok je shvatio da mu otvaraju prozorčiće u svet koji inače nikad ne bi upoznao. „Nestao pas. U Čelsiju. Odaziva se na ime Avdenago. Velikodušna

nagrada onom ko ga donese, život ili mrtvog.“ Šerlok je mogao da shvati da neko voli kućnog ljubimca toliko da je spreman da plati onom ko mu ga vrati, ali nije shvatao kakva osoba može da nazove psa po beznačajnom biblijskom liku i da isplati nagradu čak i za mrtvog ljubimca. To nije imalo smisla. A šta čovek da pomisli o sledećem oglasu? „Hitno potreban sluga. Dobre preporuke neophodne. Mora da zna da svira okarinu.“ Kvalitetna i pouzdana posluga svima je potrebna, ali zašto bi neko tražio slugu koji zna da svira, pogotovo tako neobičan instrument? Svaki oglas bio je isečak iz života i Šerlok je poželeo da zna više o njihovoj pozadini. Neki su bili šifre - naizgled nasumični nizovi slova i brojeva. Pokušao je da upotrebi veštine naučene od Ejmijusa Kroua i svog brata da bi odgonetnuo njihove tajne. S nekima je imao uspeha. Većinom su bili dogovori o tajnim sastancima, verovatno zaljubljenih parova koji se iz ko zna kakvih razloga nisu mogli sastajati u javnosti. Bilo je i onih neobičnijeg sadržaja. Jedan mu je sledio krv u žilama. Dešifrovao je sledeći tekst: „Džozefe Lamnere, sutra ćeš umreti. Sredi svoje poslove. Spremi se da upoznaš Stvoritelja.“ Šerlok je odlučio da prekine čitanje oglasa pre nego što ga previše zaokupe. Nastavio je da čita članke. Naišao je na dve strane sa sitnim vestima iz čitave zemlje. Zainteresovao se za jednu od njih, zato što je bila o gradu u koji su se zaputili. EDINBURG. Ugledni poslovni čovek ser Benedikt Ventam pronađen je mrtav prošle noći u svojoj kući na obodu grada. Policija je, zbog izvitoperenog izraza pokojnikovog lica i neobične boje jezika, nagovestila mogućnost trovanja. Rekli su da su blizu hapšenja. Ser Benedikt je agresivnim poslovnim tehnikama stekao priličan broj neprijatelja. Već neko vreme strahovao je za svoj život. Jeo je isključivo hranu koju je pripremala njegova odana kuvarica, koja je provela gotovo dve decenije u njegovoj službi. Šerlok je bio nezadovoljan skromnom količinom podataka. Tešio se mišlju da će više saznati u Edinburgu. Nije mislio da ubistvo ima bilo kakve veze s nestankom Ejmijusa Kroua. Bilo bi preterano očekivati da je članak na koji je slučajno naišao u novinama direktno povezan s razlogom zbog kog se našao u vozu, ali je žarko želeo da se što bolje upozna s gradom u koji je putovao. Hteo je da zna kakav je Edinburg i šta se u njemu dešava. Tokom čestih šetnji kroz šume oko Farnama, Ejmijus Krou neumorno mu je ponavljao da će lakše kontrolisati sredinu koju dobro poznaje. Većina ljudi ogladnela bi ili ožednela dva sata pošto bi se izgubili u šumi. Ne bi znali kako da izađu iz nje. Šerlok je, zahvaljujući učitelju, znao koje su biljke jestive a koje nisu, kako da prati životinjske tragove do vode i da odredi na kojoj je strani sever.

Razmišljanje o opstanku u nepoznatoj sredini oživelo je sećanje na Njujork i prošlogodišnju posetu tom gradu. Zapanjio se kad je video koliko se novina nudi na tamošnjim raskrsnicama. Pitao se koliko različitih novina postoji u Londonu i da li sve štampaju iste priče. To verovatno nije slučaj. Svaka ima svoj stil i svoje predrasude. Ako zbilja želi da sazna više o predistoriji ubistva i zločinu u Edinburgu, bila bi dobra ideja da kupi što više različitih novina, iseče članke koji ga zanimaju i potraži razlike u izveštajima i podatke koje su neki novinari pomenuli, a neki nisu. Voz je odmakao od Gilforda, pa Šerlok nije mogao da izađe na peron i kupi druge novine. Odlučio je da to učini na stanici Vaterlo, odmah po dolasku u London. Pročitao je novine, pažljivo iscepao izveštaj o ubistvu u Edinburgu i savio ga nekoliko puta pre nego što ga je stavio u džep. Upoređivanje brojnih izveštaja sigurno će biti zanimljiva vežba. Meti se skupio na udobnom sedištu. Čvrsto je spavao, glave oslonjene o prozor. Rufus Stoun zatvorio je oči. Ako je suditi po trzanju šalca, vežbao je izvođenje napamet naučenog violinskog komada. Šerlok je ponovo pogledao kroz prozor. Seoski predeli mogli su da mu pruže malo toga. Otvorio je torbu i izvadio knjigu. Bila je o pozorišnoj šminki i uputstvima za postizanje različitih scenskih efekata. Zaronio je u praktično štivo. Učio je kako da napravi i nanese pozorišnu šminku tako da je niko ne primeti dok vam se ne unese u lice. Knjiga je sadržala lekcije o promeni telesnog stava, korisnoj tehnici koja vas je mogla načiniti višim ili nižim. Zaboravio je na voz i putovanje dok vagoni nisu zakloparali preko naročito bučne deonice. Podigao je pogled i video kako Rufus Stoun zuri u njega. „Da li razmišljaš o pozorišnoj karijeri?“, pitao ga je Stoun, pokazujući knjigu. „Savetujem ti da to ne činiš, baš kao što bih ti savetovao da ne stavljaš ruku u pseću čeljust da bi povukao životinju za jezik. Zarada je loša, radno vreme dugo i nepovoljno, a društvo ne ceni zabavljače. Znam o čemu govorim - proveo sam mnogo vremena u mračnim pozorištima, svirajući za malobrojnu, nezahvalnu publiku.“ „Ne znam šta ću raditi kad odrastem“, iskreno će Šerlok, „ali mi se dopada ideja da mogu da menjam izgled tako da niko ne zna ko sam.“ „Ako ćemo pošteno“, priznade Stoun, „ponekad bih i ja voleo da mogu neprimećeno da šmugnem pored nervoznog stanodavca ili bivše devojke.“ „Da li znaš da koristiš pozorišnu šminku?“, radoznalo će Šerlok. „Nešto sam naučio dok sam radio po pozorištima, tačnije, dok sam sedeo po garderobama mladih i lepih glumica. Radio sam i za tvog brata. Gluma i špijuniranje zapanjujuće su slična zanimanja u nekim domenima.“ Osmehnuo

se, s malo ili nimalo veselja. „Naravno, umiranje na sceni pred nezahvalnom publikom nije ni izbliza tako bolno kao umiranje u sokačetu stranog grada s nožem među rebrima.“ „Možeš li me naučiti?“, pitao je Šerlok. Stoun je slegnuo ramenima. „Pokušaću. Potreban ti je određeni nivo sirovog umetničkog dara i mnogo vežbe. Zapravo, proces je sličan ovladavanju violinom. Reci mi ono što znaš, pa ću videti šta mogu da pridodam.“ Šerlok je proveo ostatak putovanja slušajući Stounove savete o pozorišnoj šminki. Učitelj je oživljavao suvoparne podatke iz knjige smešnim anegdotama o lažnim brkovima koji klize s lica glumaca ili topljenju šminke zbog znoja, posle čega su glumci ličili na bizarne prugaste životinje. Šerlok je, smejući se, usvajao nova znanja. Putovanje je prošlo u trenu. Navikao se na dolazak na stanicu Vaterlo. Dobro je poznavao gvozdene lukove obložene staklenim pločama ispod kojih su se tiskale legije putnika u svakovrsnoj odeći, od crnih kaputa do jarkocrvenih i žutih sakoa. Rufus Stoun pružio je korak po stanici. „Moramo da stignemo do Kings krosa“, dobacio je dečacima preko ramena. „To mesto je na drugom kraju Londona. Odande polaze vozovi za severni deo zemlje.“ Šerlok je pogledao iza sebe. Pitao se da li će videti dvojicu Amerikanaca. Ako su bili u vozu, držali su se pozadi, podalje od radoznalih pogleda. Možda su ostali u Gilfordu da bi nešto doznali o krupnom Amerikancu u društvu devojke, koji se tamo pojavio pre dva dana. Kočija ih je čekala ispred stanice. Ometala je saobraćaj i pravila gužvu. Kočijaš je neprestano odmahivao glavom, odbijajući brojne putnike koji su želeli da se koriste njegovim uslugama. Šerlok je pretpostavio da čeka neku važnu ličnost. Spremao se da prođe pored nje, kad joj je Rufus Stoun prišao i otvorio vrata. Kočijaš ga nije oterao pokretima ruke ili vikom, već je skočio sa svog mesta i prihvatio torbu. Zatim je pogledao Šerloka i Metija. Očekivao je i njihov prtljag. Šerlok je naučio od svog brata Majkrofta da se nikad ne ukrcava u prvu kočiju koja naiđe, da bi izbegao nevolje. Stounovo ponašanje ga je zbunilo. Violinista je bio tako samouveren da je Šerlok ostavio torbu na pločniku i ušao za njim u kočiju. Meti se poveo za njegovim primerom. Sve mu je postalo jasno kad je seo preko puta ogromnog Majkrofta. „O, Šerloče“, reče Majkroft. „Dobro došao. Raskomoti se. Mladi gospodine Arnate - pokušajte da se stisnete kraj mene. Verujem da ćete pronaći dovoljno mesta, ako vam ne smeta da sedite pritisnuti uza zid. Pazite na moj cilindar.“ „Poslao si telegram Majkroftu“, Šerlok se prekorno obratio Rufusu Stounu. Čuo je kako kočijaš baca njihove torbe na zadnji deo kočije. Stoun je odvratio bezizražajnim tonom. „Morao sam“ rekao je. „Radim za

tvog brata. Ko zna šta bi me snašlo ako bi saznao da sam ti dozvolio da otputuješ u Edinburg, ne obavestivši ga o tome.“ „S pravom ste strahovali od moje reakcije“, oglasio se Majkroft. „Ponosan sam zbog svoje obaveštenosti. Osećao bih se krajnje poniženo kad bih saznao da je moj rođeni brat neopaženo prošao kroz prestonicu.“ „Ipak idem u Edinburg“, odvratio je Šerlok ravnim tonom. Majkroft je klimnuo glavom. „Naravno da ideš.“ Kucnuo je štapom po krovu kočije. „Kings kros!“, povikao je. „Šta?“ Kočija se trgla i zakotrljala ulicom. „Misliš li da se ne zanimam za nestanak Ejmijusa Kroua?“ Majkroft je odmahnuo glavom. „Smatram ga prijateljem i čovekom izuzetnih sposobnosti, prema kome gajim veliko profesionalno poštovanje. Takav čovek ne nestaje bez dobrog razloga. Hoću da saznam zašto je to učinio. Prisustvo dvojice Amerikanaca jeste nova i uznemirujuća činjenica. Još ne znamo da li su prijatelji ili neprijatelji. Zbunjen sam, što mi se nimalo ne dopada.“ „Šta je s tobom?“, pitao ga je Šerlok. „Hoćeš li poći s nama?“ „Bojim se da sam zauvek raskrstio s putovanjima“, odvratio je Majkroft. „Ruska ekspedicija ubedila me je da mi je bolje da sedim u Londonu, u kom se udobno osećam, i traganje za dokazima i odgovorima prepustim drugima. Obaviću svoj deo posla. Doznaću sve što mogu o onoj dvojici Amerikanaca dok ti budeš tragao za gospodinom Krouom i njegovom kćeri.“ Šerlok se oneraspoložio. Nije bio iznenađen bratovljevom odlukom, iako bi se bolje osećao da je odlučio da putuje s njima. „O“, nastavio je Majkroft, „zamalo da zaboravim. Čestitam vam na otkriću mesta na koje se gospodin Krou uputio. Nemam zamerke na vašu logiku, ali zameram gospodinu Krouu na upotrebi zečje glave. Mogao je da se posluži nekim bezazlenijim predmetom, da i ne govorimo o opasnosti da ga neki mesožder iščeprka iz rupe i netragom odnese.“ Osvrnuo se po unutrašnjosti kočije. „Mislite li“, glasno je mozgao, menjajući temu, „da bi trebalo da uredim unutrašnjost kočije tako da izgleda kao moja kancelarija ili po uzoru na enterijer kluba Diogen? Tako bih mogao da putujem u savršenoj udobnosti, bez problema izazvanih promenama lokacije.“ „Ko bi vam u tom slučaju donosio jutarnju šolju čaja ili poslepodnevnu čašicu šerija?“, s osmehom će Rufus Stoun. „To se da srediti“, reče Majkroft. „Kočija može da se zaustavi u unapred određeno vreme ispred izvesnih mesta. Kelneri mogu da me posluže kroz prozor. Mogu da me snabdevaju obrocima koje bih jeo u pokretu. Pomislite na uštedu u vremenu!“ „ Ako bi počeo da jedeš i piješ u kočiji“, napomenuo je Šerlok, „ubrzo bi se

toliko ugojio da ne bi mogao da izađeš iz nje. To bi obesmislilo potrebu za posedovanjem sopstvene kočije. Preobrazio bi se u puža u ljušturi.“ Majkroft je klimnuo glavom. „To je tačno.“ „Zašto ste ovde, ako ne želite da nas sprečite da otputujemo u Edinburg?“, oglasio se Meti. „Odlično pitanje, mladiću. Pogađa posred srede. Ovde sam da bih video mlađeg brata, naravno. Odavno nisam imao to zadovoljstvo. Tu sam da bih vas svu trojicu upozorio na krajnji oprez na severu. Pretpostavljam da ono što je nagnalo Ejmijusa Kroua da beži glavom bez obzira mora biti izuzetno opasno. Oduvek sam ga smatrao čovekom koji ne zna za strah. Saznanje da se nečega plaši ravno je otkriću da Mesec nije loptast kao Zemlja, već da je u potpunosti šupalj sa zadnje strane.“ Uzdahnuo je. „Takođe, poznato mi je da je Edinburg neobično mračan i nasilan grad. Škoti su keltska rasa, što znači da su skloni čestim promenama raspoloženja, u rasponu od duboke tuge do iznenadne provale besa. Znajte da Škotska ne nalikuje na Farnam ili London. Nećete prelaziti preko vode - izuzev reke Tajn, naravno, i ljudi s kojima se budete sretali govoriće engleski, tačnije, neku vrstu engleskog - ali bi trebalo da se u Škotskoj ponašate kao u stranoj zemlji.“ Predao je Šerloku koverat. „Bio sam slobodan da se pobrinem za vaš put. Ovo su vaše karte i adresa hotela u kome ćete odsesti. Obaveštavajte me o svemu što budete otkrili. Žao mi je što moram da kažem da nemam svoje agente u Edinburgu, inače bih ih zamolio da potraže Ejmijusa Kroua i njegovu kćer i da čuvaju vas trojicu.“ „Hvala ti“, reče Šerlok kad je uzeo koverat. „Majkrofte...“ „Da, Šerloče.“ Nastavio je, posle kraće pauze. „Mislim da bi trebalo da znaš da gospođa Eglantin više ne radi za strica Šerinforda i strinu Anu.“ Majkroft je dugo posmatrao brata. „Zbilja?“, konačno je promrmljao. „Pretpostavljam da imaš izvesnog udela u onom što se desilo toj neprijatnoj ženi?“ „Imao je i te kakvog udela“, ponosno će Meti. „Baš kao i ja!“ „Ispričaćeš mi tu priču kad se vratiš.“ Majkroft nije skidao pogled s brata. Posmatrao ga je na neobičan način, kao da gleda nekog ko mu je istovremeno veoma poznat i potpuni stranac. „Imaš moj dar da vidiš seme i da ga zamisliš kao cvet“, nastavio je, „ali imaš i ono što meni nedostaje - ljubav prema cveću i mržnju prema korovu. Divim ti se, Šerloče. Iskreno ti se divim.“ Šerlok je skrenuo pogled. Nešto ga je stezalo u grlu. Gledao je kroz prozor na zgrade koje su promicale mimo kočije, dok nije ovladao osećanjima. „Pisaću majci“, nastavio je Majkroft. „Predložiću joj da pozove strinu i strica u višednevnu posetu. Vreme je da se porodične razmirice zaborave. Želim da postanu prošlost, dok se otac ne vrati iz lndije.“

„Majka je... dobro?“, oklevajući je upitao Šerlok. Majkroft je gotovo neprimetno stisnuo usne. „Ima dobrih i loših dana, ali je na dobrom putu.“ „A Ema?“ „Naša sestra je... pa, ona je ono što jeste“, zagonetno će Majkroft. „Zadovolji se time.“ Kočija se iznenada zanela u stranu, u pravcu pločnika. Naglo se zaustavila. Šerlok je čuo kako vozač silazi s klupe. Trenutak kasnije, vrata su se otvorila. „Kings kros“, obznanio je Majkroft. „Verujem da će voz za Edinburg krenuti za jedan sat, ako sam dobro zapamtio red vožnje.“ „Hvala vam što ste nas dočekali“, reče Stoun. „Kao i za vozne karte i hotelske troškove.“ „Vodite računa o mom bratu“, odvratio je Majkroft. Zurio je u Metija. Podigao je obrvu. „Vodite računa i o njemu, ako vam to pođe za rukom. Momak je neobično zanimljiv. Mom bratu očigledno je veoma stalo do njega.“ „Ti si čudan tip“, veselo će Meti, „hvala na vožnji.“ Majkroft je usmerio pogled ka Šerloku i ispružio ruku. „Pošalji mi telegram kad god ti se ukaže prilika“, rekao je. „Najlakše ćeš me naći u klubu Diogen. Obaveštavaj me o napredovanju istrage i vodi računa o sebi. Dobro se čuvaj. Imam grozan predosećaj, mislim da ne najavljuje giht, od kog toliko strahujem.“ Šerlok, Meti i Rufus Stoun iskrcali su se iz kočije. Kočijaš je zatvorio vrata za njima. Popeo se na svoje sedište. Šerlok je čuo udarac Majkroftovog štapa po krovu i njegov prigušeni glas: „Admiralitet, dobri čoveče!“ Kočija je krenula uz trzaj. „Odsad smo prepušteni sami sebi“, reče Meti.

OSMO POGLAVLJE Železnička stanica Kings kros ličila je na Vaterlo: veliki prostor pun ljudi na peronima i golubova na gvozdenoj konstrukciji, koja je pridržavala stakleni krov - samo što je bila manja od nje, puna dima i u potpunosti prožeta sumporastim vonjem sagorelog uglja. Tanki sloj crne prašine prekiivao je zidove i gvozdeni skelet građevine. Šerlok se radoznalo obazirao oko sebe. Razmišljao je da li je uputno pitati nekog da li je pre dan ili dva video krupnog muškarca u belom odelu i šeširu u društvu devojke. Znao je da od putnika neće saznati ništa korisno. Male su šanse da su se zatekli na stanici kad i Ejmijus i Virdžinija Krou. Možda će imati više sreće na blagajnama ili među železničarima. Posmatrao je obaveštenja o polascima i dolascima vozova. Palo mu je na pamet da može da okuša sreću s prosjacima i džeparošima koji su neopaženo promicali kroz gomilu, kao duhovi. Njihov rad mogao se pratiti po sporadičnim povicima: „Rekao sam ti -nemam novčić. Ne bih ti ga dao i da ga imam!“, ili: „Moj novčanik! Gde mi je novčanik?“ Prosjaci i džeparoši uvek su tu - danju i noću. Stanica je njihov dom i radno mesto. Šerlok je hteo da priđe najbližem prosjaku i da mu ponudi novčić u zamenu za podatke. Predomislio se kad se setio šta mu je Ejmijus Krou davno rekao o potvrđivanju onoga što mu je poznato. Bio je siguran da su Krou i Virdžinija krenuli za Edinburg i da su otputovali s King krosa. Ako bi našao prosjaka koji bi mu potvrdio da je krupan čovek u belom odelu i šeširu bio tu, s devojkom, samo bi potvrdio ono što već zna. S druge strane, ako bi prosjak rekao: ne, nisam video takvog čoveka u pratnji devojke, to ne bi značilo da oni nisu bili ovde. Od prosjaka se ne može očekivati da se seća svakoga ko je bio na stanici. „Pametan čovek“, govorio mu je Krou, „ne pokušava da potvrdi ono što mu je poznato - već traži mogućnost da to porekne. Nema vajde od otkrivanja dokaza za tvoje teorije, ali je otkrivanje dokaza koji ih opovrgavaju - od neprocenjive vrednosti. Ne pokušavaj da dokažeš da si u pravu, već obrnuto. Trudi se da dokažeš da si pogrešio.“ Problem s opovrgavanjem teorije da su Ejmijus Krou i Virdžinija otputovali s Kings krosa bio je u tome što bi morao da dokaže da su otišli s neke druge londonske stanice. Za proveru Padingtona, Justona, Liverpula i drugih velikih

stanica bio bi mu potreban čitav dan. Nisu imali vremena za takav poduhvat. „Izgledaš zamišljeno“, reče Rufus Stoun, pošto ga je blago potapšao po ramenu. „Razmišljam o jednom problemu“, odvratio je Šerlok. „Pitao sam se da li bi vredelo raspitati se o gospodinu Krouu. Mislim da bi to u ovom času bilo samo gubljenje vremena.“ Stoun je klimnuo glavom. „Čak i da je ovde kupio kartu, nije morao da je kupi do Edinburga. Možda je zametao trag kao što je radio u Farnamu.“ Osvrnuo se oko sebe. „Ima dosta vremena do polaska voza. Stomak mi se buni. Predlažem da nešto prezalogajimo pre ukrcavanja - na moj račun.“ Stoun nije gubio vreme. Pronašao je prodavca pečenog kestenja na kraju gomile. Kupio je tri vrećice. Šerlok i on morali su da ih hlade duvanjem pre nego što su počeli da jedu. Meti je, po svoj prilici, imao gušu sličnu dimnjaku. Proždirao je vrelo kestenje, ne skidajući osmeh s lica. Kad su se najeli, Stoun je poveo dečake ka peronima. Pokazao je karte železničaru. Ukrcali su se u voz, koji se ni po čemu nije razlikovao od onog koji ih je dovezao iz Farnama do stanice Vaterlo. „Čeka nas dugo putovanje“, reče Stoun kad se raskomotio u malom kupeu. „Preporučujem vam da se smestite što udobnije i da se naspavate ako možete. Dve stvari u životu ne valja propuštati - san i hranu. Nikad ne znate kad će vam se ukazati sledeća prilika za odmor i jelo.“ Obratio se Šerloku. „Mogli smo da nastavimo lekcije da sam se setio da ponesem violinu.“ „U tom slučaju“, promrmljao je Meti, dovoljno glasno da ga čuju, „putovao bih drugim vozom.“ Rufus ga je gnevno odmerio. „Pretpostavljam da se tvoj muzički ukus iscrpljuje frulicom i zvečkom.“ „Ne potcenjuj frulicu.“ Meti je odmahnuo glavom. „Može da proizvede mnogo lepih melodija. Ako se upari sa zvečkom, eto muzike za igru. Igra je suština muzike.“ Oklevajući je osmotrio Stouna. „Je l’ tako?“ Ovaj je samo ćutke odmahnuo glavom, s lažnom tugom. „Zapravo“, oglasio se Šerlok, „želeo sam da porazgovaram o pozorištu - o šminki i prerušavanju, o takvim stvarima.“ Stoun je klimnuo. „Rado ću ti izaći u susret. To su radosne uspomene. I ja sam hodao pozorišnim daskama. Nosio sam koplje u masovnim scenama i svirao u orkestru, dok su glumci demonstrirali svoje umeće na sceni.“ Upitno je podigao obrvu. „Izgleda da mnogo voliš glumačku veštinu. Otkud to interesovanje?“ Šerlok je slegnuo ramenima. Nije želeo da govori o svojim nadama i sklonostima. „Pretpostavljam da ga smatram zanimljivim“, rekao je. Stoun je nastavio da ga posmatra, pa je Šerlok progovorio da bi prekinuo tišinu: „Ako baš hoćeš da znaš, zanimam se za nju zbog onog što se desilo u Moskvi, u

kafeu. Sedeo sam sa sedam ili osam ljudi od kojih se tri dana nisam odvajao, a nisam prepoznao nijednog od njih.“ Obrazi su mu goreli od mešavine gneva i stida. Sve dosad nije shvatao koliko ga je taj događaj opterećivao. „Do-tad sam mislio da sam dobar posmatrač" nastavio je. „Ejmijus Krou uvek je govorio da imam izražen dar zapažanja, da primećujem i najsitnije detalje. Ipak su me obmanuli. Mene su obmanuli!“ „Bili su bolji od tebe“, mirno će Stoun. „Nemaš razloga za stid. Nisam najbolji violinista na svetu niti ću to ikad biti. Dobar sam i postajem sve bolji.“ „Želeo bih da budem najbolji“, tiho će Šerlok. „Želeo bih da budem najbolji violinista, najbolji čitač životinjskih tragova i najveći stručnjak za prerušavanje. Čemu trud, ako ne mogu da budem najbolji u nekoj oblasti?“ „Gorko ćeš se razočarati ako ustraješ u tim stavovima, prijatelju“, Stoun je zabrinuto zavrteo glavom. „Doživećeš gorko razočaranje.“ U kupeu je neko vreme vladala napeta tišina. Rufus Stoun narušio ju je pričama o svojim pozorišnim iskustvima i glumcima koji su se do te mere poistovećivali s ulogama, da su potiskivali i gušili sopstvenu ličnost. „Stvar je u tome“, rekao je Stoun, „da ako ti ne veruješ da si starac, žena ili skitnica, ne možeš da očekuješ da će ti iko poverovati. Izgledati u skladu s ulogom površno je dostignuće. Da bi se prerušio, moraš da se uživiš u ulogu.“ „ Ali kako se to postiže?“, zanimao se Šerlok. „ Ako se pretvaraš da si tužan, seti se onog što te je rasplakalo. Ako glumiš sreću, seti se onog što te je nasmejalo. Ako želiš da se predstaviš kao prosjak, moraš da budeš gladan, prljav i umoran.“ Lukavo se osmehnuo. „Ako se pretvaraš da si zaljubljen, seti se onog do koga ti je stalo. Tako će tvoje lice i telo na prirodan način preuzimati odgovarajuće oblike, pa nećeš morati da preteruješ u glumi. I uvek računaj na ljudsku nepažnju.“ Šerlok se namrštio. „Kako to misliš?“ „Mislim da ljudi obično vide ono što očekuju da vide i ne posmatraju pažljivo sve ljude na ulici.“ Zažmurio je i prešao rukom kroz kosu. „Kako da ti to najbolje objasnim? Seti se pozorišnih kulisa. Ako želiš da publika poveruje da se radnja komada odvija u Kini, nećeš provesti nedelje oslikavajući kineske palate ili sela tako realistično da ljudi veruju da gledaju kroz veliki prozor na stvarni pejzaž. Nacrtaćeš samo nekoliko grubih detalja, kao zakrivljeni krov ili bambus, i prepustićeš gledaocima da obave ostalo. Njihovi umovi veoma brzo određuju šta vide, na osnovu nekoliko stvari koje su im privukle pažnju. Posežu za slikom iz sećanja, koju zatim projektuju. Ako želiš da izgledaš kao prosjak, ne moraš pažljivo da radiš na svakom detalju prosjačke odeće, kose i lica. To će te izdvojiti. Usredsredi se na nekoliko ključnih stvari pre nego što se utopiš u okolinu. Shvataš li šta želim da ti kažem?“

„Mislim da sam te razumeo.“ Stoun mu je ponudio još primera. Posle nekog vremena su se ućutali. Šerlok se zagledao kroz prozor kupea. Gradovi su dolazili i prolazili. Polja su sevala u prolazu. Pejzaž se lagano menjao. Uredna polja s juga Engleske ustupala su pred oskudnijim, neprijatnijim prizorima. Čak su i krave izgledale drugačije neuglednije i smeđe, s krivim rogovima, umesto crnih i kratkodlakih. Jednom ili dva puta prešli su mostom preko velikih reka. Šerlok se setio drvenog mosta preko kog su Virdžinija, Meti i on prešli u Americi, bežeći od Djuka Baltazara. Virdžinija. Srce bi mu zadrhtalo kad god bi pomislio na nju. Nije mogao da porekne da prema njoj gaji osećanja snažnija od onih koje je gajio prema bilo kom drugom, ali mu to nije pomagalo da ih razume. Nije znao šta su niti šta znače. Plašila su ga svojom snagom. Nije navikao da iko bude deo njegovog života. Uvek je bio usamljenik, u školi i kod kuće. Mrzeo je zavisnost od drugih. Pomisao na nju nagonila ga je da se baš tako oseća. Nije mogao da zamisli život bez nje. Voz se zaustavio u Njukaslu, radi utovara uglja i vode. Trojka je uvrebala priliku da protegne noge na peronu. Kupili su još hrane u papirnatim vrećicama. Odlučili su se za vrele jabuke u testu. Para se dizala s njih, kao iz lokomotive. Šerlok je krenuo prema kupeu, iako je znao da voz neće krenuti još nekoliko minuta. Nije hteo da šetka po peronu. Nikad nije voleo vežbanje radi vežbanja. Sručio se u meko sedište i zagledao u zid. Putovanja vozom bolno su dosadna. Putovanja morem duže traju, ali se na njima mnogo toga dešava. Brodovi raspolažu bibliotekama, sobama za igru, restoranima i zabavnim ritualima. U vozovima nije bilo ničeg sličnog. Osetio je da ga neko posmatra dok je zurio u zid, brojeći minute do polaska iz Njukasla. Ništa natprirodno nije ga navelo na taj zaključak. Nije osetio peckanje na vratu niti su mu žmarci pohrlili uz kičmu. Desilo se nešto jednostavnije, prozaičnije. Opazio je upornu ružičastocrvenu mrlju na ivici vidnog polja. Lice. Dva plava oka netremice su ga posmatrala. Nije hteo da naglim pokretom glave da posmatraču do znanja da je opažen. Pokušao je da vidi što više toga. Sanduci na kolicima delimično su skrivali radoznalčevo telo. Kad je prikupio sve podatke koje je mogao iz tog položaja, Šerlok je odlučio da dobro osmotri radoznaka. Bez upozorenja, naglo je pogledao udesno, pravo u oči čoveka koji mu se učinio poznat. Srce mu je preskočilo jedan otkucaj. Suočio se sa slikom i prilikom gospodina Kajta, čoveka koji mu je predstavljen kao glumac-upravitelj pozorišne trupe u Vajtčapelu, da bi se kasnije ispostavilo da je agent Paradolske alijanse i važan deo ambiciozne zavere za ubistvo ruskog princa, Majkroftovog prijatelja. Zapamtio ga je kao

velikog, medvedolikog čoveka s grudima veličine i oblika bureta, crvenom grivom koja se spuštala ispod okovratnika i gustom riđom bradom koja je krila njegov vrat i padala preko prsa kao vodopad rđe. Kad ga je poslednji put video, očajnički se borio s Rufusom Stounom, u kočiji na moskovskim ulicama. Pobegao je. Okrvavljeni Rufus gnevno je urlao za njim, obećavajući osvetu. Šerlok je zapamtio da je koža oko očiju i na obrazima gospodina Kajta prekrivena stotinama sićušnih ogrebotina. Podsećale su na ozlede posle brijanja, ali su bile na mestima na kojima nema dlaka. Bio mu je dovoljno blizu da uprkos zamrljanom prozoru vidi sitne posekotine. Nije bilo sumnje - to jeste bio gospodin Kajt. Dugo je gledao Šerloka u oči. Nije se osmehnuo, klimnuo glavom niti na bilo koji način pokazao da zna da je viđen. Lagano se povukao unazad, u senku strukture na središtu platforme - nekog skladišta. Šerlokovo srce divlje je lupalo. Teško je disao, kao da mu dah zapinje u grlu. Mora da upozori Rufusa Stouna i da obavesti Majkrofta! Nije znao da li prisustvo gospodina Kajta podrazumeva umešanost Paradolske alijanse u nestanak Ejmijusa Kroua, da li ga slede zato što ga krive za propast dugo pripremanog plana ili se sve desilo slučajno. To što je gospodin Kajt bio tu i što ga je posmatrao, što je posmatrao njih, značilo je da se situacija promenila, da više nije ona od pre nekoliko minuta. Zvižduk parne lokomotive prenuo je Šerloka iz razmišljanja. Voz će krenuti svakog časa. Šerlok je počeo da ustaje, svestan činjenice da se Rufus Stoun i Meti još nisu vratili. Vrata kupea otvorila su se u tom času. Meti je ušao s pitom od mesa u rukama. „Šta je bilo?“, pitao je. „Izgledaš kao da si video utvaru.“ „Nisi daleko od istine. Gde je Rufus?“ Meti se namrštio. „Mislio sam da je več u kupeu. Bio je minut ispred mene.“ Bacio je pitu u vazduh. „Video sam gomilu pitica na tezgi ispred stanice. Prodavac se zagledao u neku curu u prolazu. To mi je dalo vremena da maznem jednu.“ „ Ali...“, poče Šerlok, ali je brzo ućutao. Nije imao vremena za priču. Progurao se pored Metija i izašao u hodnik koji se pružao čitavom dužinom vagona. Vrata na njegovim krajevima vodila su na peron. Pritrčao je najbližim i pogledao kroz prozor. Putnici su žurili da se ukrcaju u voz, ali Rufusa Stouna nije bilo među njima. Ponovo se oglasio otegnuti zvižduk lokomotive. Na peronu sad nije bilo nikog izuzev železničara, koji se osvrtao levo i desno. Svakog časa podići će zastavicu. Šerlok je pogledao na obe strane. Rufusa Stouna nigde nije bilo. Hteo je da skoči na peron i potraži prijatelja, ali je znao da će voz krenuti svakog časa. Šta

ako je Rufus ušao u drugi vagon i ako žuri ka njihovom kupeu? Ako se to desilo, a Šerlok siđe, izgubiće se i verovatno ostati na stanici na kojoj ga vreba Paradolska alijansa. Šta će ako se tajna organizacija dočepala Rufusa Stouna? Između Stouna i gospodina Kajta bilo je mnogo neizmirenih računa. Voz se oštro trznuo. Lokomotiva se otisnula s perona. Povukla je vagone za sobom. Stanica se brzo izgubila iz vida. Izlazili su iz grada i zalazili u seoske predele. Šerlok se vratio do kupea. Stajao je ispred njega. Osvrtao se levo i desno. Nadao se, uprkos svemu, da će se Rufus Stoun pojaviti i da će mu prići osobenim, opuštenim korakom. Posle pet minuta morao je da prizna da se to neće dogoditi. Ostao je na stanici u Njukaslu, verovatno kao zatočenik Paradolske alijanse. „Šta je bilo?“, pitao ga je Meti, kad je ušao u kupe. Imao je gomilu mrvica u krilu. „Gde je gospodin Stoun?“ „Mislim da je ostao na stanici“, kiselo će Šerlok. „Otkud to? Da li je sreo neku curu? To bi ličilo na njega. Taj nema mira kad su suknje u pitanju.“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Ne, mislim da je sreo Paradolsku alijansu.“ Meti ga je pogledao s nevericom. „Misliš na ljude za koje je radio francuski baron?“ „One koji su optužili Majkrofta za ubistvo i pokušali da ubiju njegovog prijatelja u Moskvi.“ „Šta su tražili na stanici?“ „Sigurno su nas sledili“, odvratio je Šerlok. Zvučao je nesigurno i nemoćno. „Ne možemo znati njihove namere. Prinuđeni smo da pretpostavljamo, što je gore od odsustva podataka, zato što može da nas navede na pogrešan put.“ „Pa, šta ćemo sad?“ Šerlok je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Nastavićemo put za Edinburg. Ako kondukter naiđe, reći ćemo mu da je naš prijatelj ostao u Njukaslu i da se brinemo da mu se nešto nije desilo. Možda će dobiti poruku koju ćemo mu poslati s jedne od usputnih stanica. U Edinburgu ćemo otići u hotel koji nam je Majkroft rezervisao. Ako Rufus umakne Paradolskoj alijansi ili drugim otmičarima, ili ako postoji bezazleniji razlog za njegovo odsustvovanje, znaće gde da nas potraži.“ Zavalio se u sedište, prekrstio ruke i položio bradu na prsa. Meti je neko vreme samo zurio u njega. Zatim se okrenuo i zagledao kroz prozor. Šerlok se, uprkos prisustvu prijatelja, nikad nije osećao tako usamljeno. „Mogli bismo da se vratimo kući“, reče Meti, slabašnim glasom. Šerlok je već odbacio tu pomisao. „Mogli bismo“, odvratio je, „ali to ne bi

pomoglo gospodinu Krouu, Virdžiniji ili Rufusu. Osim toga, Paradolska alijansa zna gde živimo. Najbolje nam je da se sakrijemo u Edinburgu dok ne sredimo ovu papazjaniju. Nestaćemo u velikom gradu.“ „Kao gospodin Krou i Virdžinija“, napomenuo je Meti. „I oni su pobegli da bi se sakrili.“ „Znam.“ Šerlok nije gledao u Metija. „Znam. Ali bih voleo da znam zašto su to učinili. Šta bi moglo da ga toliko uplaši da pobegne, umesto da pruži otpor?“ Voz je u jednom trenutku prešao iz Engleske u Škotsku. Šerlok nije primetio nikakav znak, ako je takav i postojao. Stanice su promicale brže no ranije. Imale su drugačija imena od onih u Engleskoj. Pejzaži su bili neuređeniji, divlji. Voz je prolazio pored mračnih brda umesto talasastih polja. Čak je i nebo izgledalo tamnije. Kondukter se pojavio. Šerlok mu je servirao priču o prijatelju koji nije stigao da se ukrca u voz. Čovek se namrštio i rekao da će porazgovarati s upravnikom na sledećoj stanici, da bi video ima li kakve poruke i da bi je poslao u Njukasl. Šerlok nije očekivao nikakve rezultate od ove zakasnele reakcije. Vreme je sporo prolazilo. Kondukter se u neko doba vratio da im kaže da nema vesti o Rufusu Stounu. Šerlok se oneraspoložio. Pogledao je kroz prozor. Primetio je da prolaze pored većeg broja kuća. Nisu bile od cigala već od velikih blokova sivog kamena. To im je davalo ozbiljniji, stameniji izgled. Sunce ih je obasjavalo narandžastim svetlom. Voz je počeo da usporava. Stao je pored perona koji se pružao kilometrima. Pored njega je bio znak s natpisom Edinburg. „Stigli smo“, oglasio se Meti. Izašli su iz voza, s torbama u rukama. Poneli su i Rufusovu. Šerlok je poveo Metija u stranu i zastao. Hteo je da osmotri ostale putnike. Nadao se da će neke prepoznati - gospodina Kajta ili Rufusa Stouna. Stanica se ispunila ljudima u različitoj odeći, od cilindara i kaputa do čupavih sakoa od tvida i zakrpijenih pantalona. Šerlok je morao da suzbije uzdah kad je video muškarce u suknjama. Meti je primetio prijateljevu reakciju. „Da“, rekao je, „izvini - trebalo je da ti to pomenem. I ja sam se začudio kad sam pre nekoliko godina došao ovamo.“ „Muškarci u suknjama? Možda si mislio da ih neću primetiti.“ „Nisu u suknjama“, odlučno će Meti. „Nose kiltove.“ „Kiltove.“ Šerlok je ponovio nepoznatu reč. „To je tradicionalna odeća škotskih klanova.“ Šmrcnuo je. „Klan je, koliko ja znam, otmeno ime za porodicu. Klanovi su bili u večitom međusobnom ratu dok se nisu ujedinili u mržnji prema Englezima. Lakše su se borili u kiltovima. Tako se priča. Bilo kako bilo, različito su obojeni, u zavisnosti od porodice kojoj pripadaju.“ „Verovatno“, glasno je razmišljao Šerlok, „da bi znali da je čovek s kojim se

bore iz drugog klana, a ne dalji rođak po babinoj liniji.“ „Verovatno“, odvratio je Meti. Šerlok je zapamtio novi podatak. Različiti klanovi nose različite kiltove. To je vredelo dublje istraživati. Kad vidite čoveka u Londonu, ne možete zaključiti kako se zove ako ga ne pitate, ali ako vidite nekog u Edinburgu, odmah znate da se zove Makdonald. To znanje može biti i te kako korisno. „Šta bi još trebalo da znam?“, pitao je. „Torbica koja visi na kiltu zove se sporan. Koristi se za nošenje novca i sličnih stvari. Takođe, Škot odeven u kilt najverovatnije ima nožić u čarapi. Zovu ga dirk.“ „Shvatio sam. Hvala ti.“ Šerlok je osmatrao i osluškivao. Meštani su govorili s osetnim naglaskom. Imao je teškoća s njim. Navikao je na lokalne naglaske. Ljudi u Farnamu govorili su drugačije od žitelja Londona. Amerikanci koje je sretao govorili su drugačije od bilo koga u Engleskoj. Nije očekivao da će se posle poduže vožnje vozom naći u okruženju u kome se govori naglaskom koji je gotovo nemoguće razumeti. Slušao je minut ili više. Meti je poslušno stajao pored njega, a on je proučavao razgovore meštana, sve dok nije pohvatao osnove. Kad se uvo navikne, naglasak se povlačio, ostavljajući reči za sobom. „Dobro je“, rekao je kad je poslednji putnik otišao s perona. „Mislim da sam se aklimatizovao. Hajdemo u hotel.“ Izašli su i zaustavili drugu kočiju. Kočijaš kao da se predomišljao da li da poveze dva dečaka. Klimnuo je glavom kad mu je Šerlok pokazao šaku novčića. Njihov uzrast nije bio važan, dokle god su imali novac. Šerlok je pregledao sadržinu koverta dobijenog od Majkrofta. Saopštio je ime hotela kočijašu. Vozili su se dvadeset minuta. Prolazili su pored visokih zdanja od sivog kamena s terasama i velikih gospodarskih zgrada i rezidencija, smeštenih iza metalnih ograda i raskošnih vrtova. Šerlok je opazio da, izbliza gledano, sivi kamen sadrži primese drugih boja - narandžaste, žute, plave, zelene - i da je prožet tamnijim prelivima. Prošli su ivicom parka i skrenuli levo pa desno, na širu saobraćajnicu oivičenu radnjama i hotelima. Mogla je da se poredi sa svim što je video u Londonu, Njujorku i Moskvi. Edinburg je bio stari i ponositi grad. Kočija je naglo skrenula udesno i stala. Šerlok i Meti su izašli. Kočijaš je bacio njihov prtljag s klupice na pločnik. Očigledno je smatrao da ne mora da silazi zbog dece. Šerlok se odupro porivu da baci novac na pločnik. Pružio mu je novac tako da je morao oštro da se nagne da bi ga dohvatio. Stali su ispred visoke zgrade s mnogo terasa i natpisom Hotel Frejzer. Kočija se okrenula ispred hotela i zaputila ka glavnoj saobraćajnici. Šerlok je zapazio da se put spušta pred njima, ali ga to sad nije zanimalo. Svu pažnju zaokupio mu

je čudesni zamak koji je ugledao kad se kočija pomerila. Bio je ogroman i zlokoban. Podignut je na brdu, delimično skrivenom maglom. Zbog nje je ličio na ogroman olujni oblak. „Šta ćemo sad?“, pitao ga je Meti. Šerloku je teško padalo odsustvo Rufusa Stouna. Bez njega se osećao ranjivo i nesigurno. Dva dečaka sama u Edinburgu. Šta bi mogli da urade? „Ne znam“, rekao je.

DEVETO POGLAVLJE Šerlok i Meti ostavili su stvari u sobi, sišli niz hotelsko stepenište i izašli na ulicu. Sunce se spustilo ispod horizonta. Gasna svetlost i baklje na kamenim zgradama razgonile su tminu. Mnoštvo ljudi bilo je na ulicama. Išli su od jedne do druge taverne u potrazi za dobrim provodom. Dečaci su se oprezno kretali kroz metež dok nisu našli relativno civilizovano mesto. Seli su u ugao i naručili pite s mesom. Spirali su masne zalogaje razvodnjenim pivom. Konobar im je poslužio alkohol bez suvišnih pitanja. Prezrivo ih je pogledao kad je Šerlok zatražio bokal vode. Neko bi na svakih nekoliko minuta pokušao da sedne pored njih i zapodene razgovor. Ponekad bi to bila žena s preteranom količinom šminke i neopranom odećom, ali su im najčešće prilazili neobrijani muškarci u prljavim odelima i sivim košuljama i čakširama. Meti bi im uvek govorio isto: „Tata samo što nije stigao. Neće mu se dopasti ako vas zatekne ovde.“ Nametljivci bi brzo otišli, posle nemuštog izvinjenja ili prigušene psovke. Šerlok je posle prvog takvog događaja upitno pogledao Metija. „Ima svakakvih ljudi“, promrmljao je deran s barže. „Ma u kom gradu da se nađeš, pokušavaju da se sprijatelje s usamljenim detetom. Naučio sam da ih valja izbegavati.“ Šerlok nije postavljao pitanja. Bilo mu je jasno da Meti nije raspoložen za objašnjavanje. Još jednom mu je bilo drago što je u društvu svog snalažljivog prijatelja. Raspravljali su o tome šta da rade povodom nestanka Rufusa Stouna. Nadali su se da će naići na njega ili njegovu poruku u hotelu. Teško im je palo kad u njemu nisu zatekli ni jedno ni drugo. „Kako bi bilo da se obratimo policiji“ predložio je Meti. „Reći ćemo im da je nestao.“ „Problem je u tome što ne znamo šta se dogodilo, pa nam policija neće biti od velike koristi. Nismo videli da je otet. Reći će da mu je pobegao voz i da će se sutra pojaviti. Mogli bismo proći još gore. Policija će se sigurno zabrinuti zbog dva usamljena dečaka u Edinburgu. Dodeliće nam staratelja ili će nas strpati u neku ustanovu za zbrinjavanje dok se Rufus ne pojavi. To nam nije potrebno.“ Meti je klimnuo glavom. „Shvatam. Šta ćemo s tvojim bratom? Kako bi bilo da mu pošaljemo telegram?“

„Ako to učinimo, za jedan sat dobićemo telegram s naređenjem da se vratimo u London dok se nešto ne sazna o Rufusu. Neću moći da se oglušim o bratovljevo naređenje. Kad god sam to radio, nije izlazilo na dobro. Moramo da ostanemo ovde. Najbolje je da nikom ne kažemo šta se desilo.“ „Šta misliš, šta se dogodilo s Rufusom?“, tiho će Meti, pogleda uprtog u Šerloka. Šerlok je uzdahnuo. Izbegavao je da misli o tome. „Nisam siguran. Možda su ga Amerikanci oteli da bi ga ispitali. Verovatno će ga pustiti, pošto ne zna više od onog što oni znaju.“ Ili će ga ubiti, pomislio je. Prećutao je strašnu misao. Meti je bio snalažljiviji nego što će Šerlok ikad biti, ali je bio mlađi od njega. Valjalo bi ga zaštititi u nekim situacijama. „Zna da smo pošli za Edinburg“, podsetio ga je Meti. „Znaju i oni ako su putovali istim vozom. Sumnjam da to više nije tajna.“ Zastao je za trenutak. „Ne znam šta smeraju s njim ako je pao u ruke Paradolskoj alijansi.“ Razgovor je donekle smirio Šerlokov razgoropađeni stomak. Punili su stomake u toplom svratištu i raspravljali o onom što je moglo da se desi Rufusu. „Ne želim da te bacam u brigu“, prošaputao je Meti posle nekog vremena, „ali da li si video onog tipa?“ Klimnuo je ka suprotnom zidu. „Sedi sam u separeu.“ Šerlok je pogledao na tu stranu. Trudio se da njegovo zanimanje ne bude previše očigledno. Zabrinuo se da Meti nije ugledao gospodina Kajta. Odahnuo je kad je video nepoznatog mršavka samog u separeu. Prvi utisak je izbledeo. Ubrzo je počeo da se oseća neprijatno. Čovek ničim nije pokazivao da se zanima za njih, ali je nešto na njemu bilo neobično. Imao je problema da shvati šta mu smeta. Nepoznati je bio bolno mršav, kao da je nedeljama gladovao. Koža mu je bila snežnobela, gotovo providna, a oči tako duboko usađene da se nisu videle. Kosti na vilicama i jagodicama toliko su zatezale kožu da se činilo da će svakog časa pući. Spodoba je nosila nesvakidašnju odeću. Reklo bi se da je čovek obukao najbolje odelo za nedeljni odlazak u crkvu, da nije bilo veoma prašnjavo i prekriveno zelenkastim mrljama. Tupo je zurio ispred sebe. Niko nije pokušavao da sedne pored njega. Konobar mu nije prilazio da primi porudžbinu ili da ga izbaci, iako ovaj nije imao nikakvo piće. U tavernu je ulazilo sve više ljudi, pa se bledoliki mršavko ubrzo izgubio iz vida. Šerlok i Meti pojeli su pite. Gomila se razmakla kad su ustali. Šerlok je pogledao u pravcu separea. Neobični čovek je otišao. „Da li si ikad čuo za kradljivce leševa?“, pitao ga je Meti kad su napustili tavernu. Bio je nervozan. „Nisam“, reče Šerlok. „To su bila dva tipa - Berk i Her. Obojica su se zvala Vilijam. Pre nekoliko godina izašli su na zao glas u ovim krajevima. Čuo sam za njih dok je tata radio

ovde. Onaj tip podsetio me je na njih. Edinburg je mesto u kome doktori uče zanat, na Edinburškom medicinskom koledžu. Škola se u to doba susretala s velikim problemom: nisu mogli da nađu dovoljno leševa za seciranje. Moraju to da rade da bi videli gde su važniji organi i kuda teče krv.“ „Mislio sam da medicinske škole mogu da koriste leševe pogubljenih kriminalaca“, reče Šerlok. „Tako je u teoriji“, odvratio je Meti. „U praksi ima znatno manje leševa od radoznalih studenata. Manjak leševa je posledica osetnog smanjenja zločina za koje je propisana smrtna kazna. Pre šezdeset godina, preko dve stotine zločina kažnjavano je vešanjem. Sad ih ima samo pet. To znači da koledž dobija samo dva leša godišnje. Berk i Her uočili su tu priliku i iskoristili je.“ „Mogu da zamislim šta su radili“, tiho če Šerlok. Stresao se od iznenadnog napada jeze. „Iskopavali su leševe da bi ih prodavali medicinarima, zar ne?“ „Ne baš“, reče Meti, „iako su se i time bavili. To je krađa leševa. Praksa je bila tako raširena da su rođaci i prijatelji pokojnika stražarili na grobu da bi sprečili skrnavljenje. Neki ljudi - bogataši - podizali su kaveze oko večnih počivališta svojih rođaka, da ih neko ne bi uznemirio. Neupućeni su, pre nego što se proširio glas o bezbožnoj otimačini, nalazili oskrnavljene grobove. Pomišljali su da su pokojnici oživeli i da su ispuzali iz raka.“ Dečaci su se probijali kroz uličnu gužvu. Vraćali su se u hotel. „Kradljivci leševa morali su da promene način rada kad je javnost saznala za njih. Bili su prilično domišljati. Koristili su drvene lopate, zato što prave manje buke od metalnih. Kopali su pod uglom, da srknavljenje grobova ne bude očigledno. Podigli bi poklopac mrtvačkog sanduka i izvlačili pokojnika konopcem.“ „Rekao si da Berk i Her nisu bili kradljivci leševa. Šta su bili?“ „Za početak valja znati da su bili Irci“, odvratio je Meti, „i da su se doselili u Edinburg da bi našli posao na kopanju kanala. Berk je odseo u svratištu kojim je upravijala Herova supruga. „Postali su drugari u piću. Jedne večeri zapili su se i zapodenuli raspravu o lakoj zaradi. Pao je predlog da ukradu leš nekog preminulog suseda, bez porodice, i da ga prodaju Koledžu, koji će ga upotrebiti kao nastavno sredstvo na časovima anatomije. Nedugo potom, umro je stari penzioner koji je Heru dugovao nešto para. Napunili su njegov kovčeg korom drveća i odneli telo doktoru Noksu. Dobili su dobre pare.“ „Zbilja preduzimljivo“, suvo će Šerlok. „Problem je bio u tome što su ljudi retko umirali, za njihove apetite. Odlučili su da im malo pomognu u tome. Mlinar je prvi stradao od njihove ruke. Napili su ga viskijem i udavili. Druga žrtva bila je žena, Abigejl Simpson. Posle nje...“ Slegnuo je ramenima. „Pa, posao je krenuo. Doktor Noks plaćao im je pozamašnu sumu za svaki isporučeni leš i nije postavljao pitanja. Dobijali su deset funti za telo u savršenom stanju i osam za ono s falinkama. Najčešće su se

odlučivali za žene i decu, zato što su ih lakše savlađivali i davili.“ Šerloku se smučilo od gnusne priče. Najviše mu je smetala rutina s kojom su Berk i Her obavljali posao. Njihova ubistva nisu bila zločini iz strasti ili posledica „trenutne neuračunljivosti“ - već niz perverznih poslovnih odluka, koje su podrazumevale ubistva. „Koliko su ljudi tako ubili?“, tiho je upitao kad su zašli za ugao i krenuli ka ulazu u hotel. „Priča se da su za godinu dana“, reče Meti, „ubili sedamnaestoro ljudi.“ „I da li je iko posumnjao na njih? Doktori kojima su prodavali tela morali su da primete da nemaju posla s pogubljenim kriminalcima. Vešanje ostavlja prepoznatljive tragove na vratu. Ti leševi nisu ih imali.“ „Misliš na doktora Noksa? Taj je sigurno znao šta rade, iako se Berk kasnije kleo da nije. Nije hteo da prekine lanac snabdevanja leševima. Pročuo se kao najbolji profesor anatomije. Studenti su se tiskali na njegovim predavanjima. Plaćali su za tu privilegiju. Nije hteo da seče granu na kojoj je sedeo.“ Meti je zafrktao. „Priča se da su Berk i Her ubili nekog Dafta Džejmija, dobro poznatog tipa. Neko od studenata prepoznao ga je kad je doktor Noks doneo njegovo telo u amfiteatar. Doktor je rekao da je to neko drugi. Odmah zatim isekao mu je lice, da bi ga načinio neprepoznatljivim.“ „Kako se ta priča okončala?“, pitao je Šerlok kad je otvorio vrata hotela. „Pretpostavljam da su otkriveni. Kako bi ti inače znao sve ovo?“ „Berk i Her ubili su ženu u svratištu, neku Mardžori Doherti. Sakrili su je ispod kreveta, do isporuke. Neki stanari postali su sumnjičavi. Pregledali su Berkovu sobu kad je izašao, i pronašli nesrećnicu. Pozvali su pandure. Berk i Her izneli su leš iz kuće pre dolaska policije. Odneli su ga do doktora Noksa. Policija ga je tamo i našla. Her je postao zaštićeni svedok. Svedočio je protiv Berka u zamenu za imunitet od krivičnog gonjenja. Berk je obešen. Njegovo telo javno je secirano na Medicinskom koledžu. U skladu sa zakonom, naravno.“ „Šta se desilo sa Herom?“ „Nestao je bez traga.“ „Znači da bi mogao da bude u gradu?“ Meti je klimnuo glavom kad je otvorio vrata sobe. „Mogao bi biti, iako se najverovatnije vratio u Irsku.“ Ni sledećeg jutra nije bilo vesti o Rufusu Stounu. Neutešni Šerlok i Meti doručkovali su ovsenu kašu, koju je poslužila ćutljiva konobarica. Kaša je bila toliko gusta da se mogla seći na komade. Bila je iznenađujuće ukusna i izdašna, iako je ličila na pomije. „Kakav je plan?“ pitao je Meti. „Pronaći ću knjižaru ili biblioteku", odvratio je Šerlok. „Potrebna mi je mapa

grada. Hoću da saznam što više o njemu. Osećam se izgubljeno. Ne mogu da se snađem u Edinburgu. Zašto ne bi izašao i obišao mesta na kojima si nekad boravio? Pokušaj da pronađeš nekoga ko te se seća i ko je raspoložen da nam pomogne. U ovakvoj situaciji svaka pomoć je dobrodošla.“ Nastavio je, posle kraćeg razmišljanja. „Sastaćemo se u podne, pred kapijom parka koji je malo iznad hotela.“ „Nemam sat“, podsetio ga je Meti. „Pitaj nekog.“ Pojeli su kašu, oprostili se i izašli. Šerlok je pronašao biblioteku na glavnoj saobraćajnici. Suvi miris papira smirujuće je delovao na njega. Podsećao ga je na biblioteku strica Šerinforda. Pored knjiga se uvek osećao kao kod kuće. Pronašao je odeljak s delima o Škotskoj. Odabrao je nekoliko naslova i seo za sto. Za jedan sat stekao je prilično znanje o geografiji i istoriji Edinburga i njegovom mestu u škotskoj istoriji. Grad je podignut na sedam brežuljaka, zbog čega je sve u njemu bilo uzbrdo ili nizbrdo. Šerlok je zatvorio knjigu i zažmurio kad su mu sitna crna slova zaigrala pred očima. Deo problema bio je u tome što podatke koji su mu bili potrebni obično nije mogao da nađe u knjigama ozbiljnog sadržaja. Kuda meštani idu kad su u bekstvu? Kako izbegavaju da budu pronađeni ako ih neko traži? Ko je na čelu lokalnih lopovskih družina i da li su takvi ljudi spremniji da pomognu progonjenima ili progoniocima? Meti je imao veće šanse od njega da od svojih poznanika dobije odgovore na ova pitanja. Takvi podaci nepovratno se gube ako ih neko ne zapiše. Šerlok je zbog toga odlučio da beleži sve što njih dvojica doznaju u Edinburgu. Ako sačuva te podatke na karticama, moći će da se posluži njima kad mu sledeći put budu potrebne. Stresao se zbog iznenadne, uznemirujuće misli. Sistem koji je upravo zamislio nije se mnogo razlikovao od arhive s podacima o sumnjivim i nezakonitim delima žitelja Farnama koju je sakupio Džoš Harknes. Najveća razlika biće u tome što ih Šerlok neće koristiti za sticanje zarade. Pogledao je na sat koji mu je visio s lanca na sakou. Bilo je pola dvanaest, vreme da krene na sastanak s Metijem. Vratio je knjige na police. Primetio je mape Edinburga na šalteru biblioteke. Koštale su šest penija. Kupio je jednu. Raširio ju je na stolu na kome je do malopre čitao knjige o Škotskoj. Hitro je upijao podatke o obliku grada i pravcu prostiranja glavnih saobraćajnica. Pronašao je glavnu železničku prugu koja je spajala grad s Londonom. Pratio je maršrutu kočije od nje do hotela. Kočijaš je išao duž Prinses strita - glavne gradske saobraćajnice. Šerlok je brzo pronašao hotel i mesto na kome se trenutno nalazio. Sklopio je mapu. Stavio ju je u džep i izašao u park. Sad će moći da se snađe u

gradu. Sunce je sijalo kroz oblake. Dijagonalni zraci obasjavali su plavo i sivo nebo. Sticao se utisak da svetlosna konstrukcija pridržava nebesa. Šerlok je šetao Prinses stritom. Ugledao bi zamak kad god bi pogledao u sporedne ulice. Više nije ličio na čvrsti sivi oblak obešen iznad grada, ali je nešto u njemu prkosilo geometriji i perspektivi. Činilo se nemogućim da zamak bude tamo gore, dok je grad ovde dole. Nešto je zašuškalo u senkama kad je prošao pored jedne uličice. Zaustavio se i pogledao u stranu. Nije prišao uličici - to bi bilo glupo - ali je želeo da zna ko ga prati, ako je to posredi. Za trenutak je video samo duboke senke, nalik na tečnu tamu, do koje sunce nikad ne dopire. Oči su se navikle na kontrast. Razaznao je nešto što je plovilo u vazduhu, kao bledi balon. Prilično se namučio pre nego što je shvatio da gleda lice spodobe obučene u crno. Nevoljno je koraknuo unazad. Lice je bilo belo kao u utvare, s očima usađenim tako duboko da su podsećale na crne rupe. Jagodice su oštro štrčale, a usne - ako ih je prilika uopšte imala - bile su podignute iznad zuba. Šerloku se činilo da se nepoznati ceri, kao da se naslađuje nekom samo njemu poznatom šalom. Pomišljao je da pred sobom ima istrulelo lice, nešto slično skeletu. Da li se suočava s lešom istrgnutim iz tla i ostavljenim u uličici da zuri u njega? Da li gleda mrtvaca poduprtog kocem? I ko bi uputio tako gnusno i mračno upozorenje? Prilika je podigla ruku u visini lica i mahnula. Zatim se povukla dublje u tamu, van Šerlokovog vidokruga. Sleđeni i uzdrhtali dečak tek tada se setio čoveka iz taverne, onog koji je sedeo sam u separeu. Da li je to bio on? Ova prilika izgledala je još mršavije, još manje živo. Možda su ga oči prevarile zbog nedovoljnog osvetljenja. Šta se dešava? Setio se onog što je saznao od strica i strine. Da li gubi razum, kao njegov otac? Nekoliko sekundi pomišljao je da zađe dublje u uličicu, da potraži tajanstvenu priliku i otkrije istinu u pozadini mističnog prizora. Ugušio je taj poriv. Najverovatnije objašnjenje bilo je da se susreće sa zamkom i da je avetinjska prilika samo nesvakidašnji mamac. Da li je ovaj metod slučajno izabran ili je neko znao da on često ume da popusti pred radoznalošću? Uzdrmani Šerlok odmakao se od početka uličice. Požurio je niz ulicu, bez osvrtanja. Za nekoliko minuta stigao je do parka. Meti ga je već čekao na ulazu. „Kako si?“, pitao ga je. „Izgledaš kao neko ko je video avet.“ „Ne budi glup“, oštro će Šerlok. „Duhovi ne postoje.“ „Dobro, smiri se.“

„Da li si išta saznao?“, pitao je Šerlok. Meti je odmahnuo glavom. „Većina tipova i dece koju sam poznavao odselili su se ili pomrli. Pronašao sam nekoliko ljudi koji su me se sećali, ali oni nisu znali ništa o velikom Amerikancu koji je stigao u grad. Šta je s tobom?“ „Naučio sam da se snalazim po gradu.“ „Pa, i to je nešto“, prekorno će Meti. „To znanje dobro će nam doći ako planiramo da se preselimo ovde.“ „Ne potcenjuj upotrebnu vrednost znanja iz geografije.“ Meti je zurio u njega. „Pa kakav će biti naš sledeći potez?“, konačno je pitao. I Šerlok je razmišljao o tome. „Pretpostavljam da bismo mogli da obiđemo konduktere i blagajnike na železničkoj stanici, iako niko ne može da nam garantuje da su videli Kroua, pored stotina putnika koji tamo svakodnevno prolaze. Osim toga, verovatno je sišao pre Edinburga i ostatak puta prevalio iznajmljenim kočijama, ako je nastavio da bude oprezan kao u Farnamu.“ „Ako je uopšte ovde“, napomenuo je Meti. „Ne zaboravi da smo došli ovamo zbog glave mrtvog zeca. To i nije bogzna kakvo polazište. I dalje mislim da smo pošli u pogrešnom pravcu.“ „Uprkos Rufusovom nestanku?“, pitao je Šerlok. Meti je slegnuo ramenima. „Imaš pravo. Trag je bio dobar, ali šta ćemo sad, pošto nas je doveo ovamo? Hoćemo li čekati neki drugi?“ „Meti, već sam ti rekao, ali ću ponoviti - možda nisi genije, ali podstičeš genijalnost u svojoj okolini.“ „Kako to misliš?“ „Ejmijus Krou ostavio nam je trag koji je mogao da nas odvede u Edinburg ako ga pravilno protumačimo. Zašto je to učinio? Još nismo postavili to pitanje.“ „Zato što je hteo da krenemo za njim“, odvratio je Meti. „Upravo tako. Želeo je da krenemo za njim. Nije samo rekao: ’Zbogom, odo’ ja u Edinburg!’ Želeo je da znamo kuda je krenuo samo zbog jednog razloga: zato što je hteo da krenemo za njim. Hteo je da mu pomognemo. Stigli smo. Neće nas ostaviti u mraku. Ponudiće nam novi trag, koji će nas odvesti do njega.“ „Zašto to nije uradio na samom početku?" pitao je Meti. „Zato što je u tom trenutku znao samo jedno: da Virdžinija i on idu u Edinburg. Nameravao je da po prispeću u grad potraži utočište. To neće biti hotel već neka kućica za iznajmljivanje na obodu grada. Kad bude imao adresu, pronaći će način da nam je saopšti.“ „Ali on ne zna gde smo“, rekao je Meti. „Zbog toga će ostaviti poruku na mestu vidljivom sa svih strana grada.“ Setio se novina koje je pročitao u vozu i oglasa koji su ga očarali. U osnovi, radilo se o porukama saopštenim otvorenim tekstom ili šiframa. „Objaviće oglas u lokalnim novinama“, rekao je sa zavidnom sigurnošću. „Znaće da ću ga

tamo potražiti.“ „ Ali šta ako ga previdimo? Šta ako ga je juče objavio?“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Neće znati datum našeg dolaska. Oglas će se pojavljivati najmanje nedelju dana, ako išta znam o Ejmijusu Krouu.“ Meti je klimnuo glavom, kao da je ono što mu je Šerlok rekao imalo svakog smisla. „Hajde da kupimo lokalne novine. Kupićemo sve do poslednjih.“ „Koliko ih ima?“, pitao je Šerlok. Strahovao je od listanja deset ili dvadeset dnevnih novina. Možda je Ejmijus Krou stavio oglas u sve njih. „Ima ih tri“, reče Meti. „Moraćeš da ih pročitaš“, napomenuo je, „zato što ja ne znam da čitam. Nemam ni para, što znači da ćeš morati i da ih kupiš.“ Pronašli su kolportera ispred parka. Kupili su tri edinburška dnevna lista. Vratili su se u park i seli na klupu da bi ih Šerlok pročitao. Nije mogao da ne primeti da je priča o ubistvu - o kome je čitao u vozu - na naslovnim stranama sva tri izdanja. Prve novine, Edinburg herald. - bile su najozbiljnije po pristupu i sadržaju: Edinburška policija jutros je uhapsila osumnjičenog za ubistvo trovanjem ekscentričnog biznismena, ser Benedikta Ventama. Izvori bliski policiji navode da je osumnjičena gospođica Agi Makfarlan, kuvarica pokojnog ser Benedikta i - kako smo otkrili - rođena sestra Gana Makfarlana, ozloglašenog kriminalca i vođe bande Crni pljačkaši. Veruje se da mu je podmetnula otrov u hranu, iz samo njoj poznatih razloga. Crni pljačkaši? Ime bande glasno je odjekivalo Šerlokovim umom. Zvučalo je opasno, čak zlokobno. Hteo je da pređe na oglase, kad je ponovo pročitao ime bande, ovog puta u izveštaju ispod članka o trovanju ser Benedikta Ventama:

LOKALNA PILJARNICA NESTALA U POŽARU Radnja gospodina Makfersona i Kargila u Prinses stritu sasvim je izgorela prošle noći, u požaru apokaliptičnih razmera. Prolaznici su se gotovo tri sata borili s požarom vedrima vode, vađene iz obližnje reke, ali bez mnogo uspeha. Nije bilo ljudskih žrtava, pošto je požar izbio noću. Makferson i Kargil poslovali su na tom mestu duže od pedeset godina. Novinari su od nekoliko ljudi iz komšiluka saznali da su prodavci nedavno postali meta zloglasnih Crnih pljačkaša - lokalne bande koja pretnjama iznuđuje novac od poslovnih ljudi... Šerlok se prebacio na oglase. Oglasnik nije bio veliki kao onaj u Tajmsu.

Zauzimao je samo pola strane. Većinu oglasa objavljivala su domaćinstva koja su tražila sluškinju, kuvaricu ili batlera („preporuke obavezne“), a bilo je i onih o pronađenim predmetima („Pronađen ženski broš u King stritu - smaragdi na zlatnoj podlozi. Mogući vlasnici moraju da se jave s preciznim opisom predmeta pre preuzimanja“). Ništa nije ličilo na poruku Ejmijusa Kroua. Za svaki slučaj, Šerlok je pročitao i pisma čitalaca. Većinom se radilo o ukazivanju na greške u prethodnim izdanjima ili komentarima na nedostatak manira kod nižih klasa. Jedno pismo privuklo mu je pažnju. Pročitao ga je Metiju:

GOSPODO, Pišem vam zbog nedavne pojave muškaraca i žena na teritoriji grada koji se mogu opisati samo kao „mrtvaci koji hodaju“. Takvi događaji vređaju Boga i svedoče o opasno niskom moralu stanovnika ovog grada. Skrećem pažnju čitaocima na sledeće biblijske citate: Isaija 26.19: „Oživeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo telo ustati. Probudite se, i pevajte koji stanujete u prahu; jer je tvoja rosa na travi, i zemlja će izmetnuti mrtvace.“ Otkrovenje 20.13: „I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojima.“ Zamolio bih vas da razmislite o sledećem: zar ovo ne znači da je Armagedon blizu i da će Bog uskoro svima suditi? Pokajte se zbog svojih grehova, pre nego što bude prekasno! Vaš odani, Geo. Trib Esq. 2 Pismo je nateralo Šerloka da razmisli o dvema skeletnim prilikama koje je video - onoj u taverni prošle noći i onoj na ulici pre pola sata. Da li se pisma odnose na njih? Da li ljudi koji liče na leševe hodaju ulicama i šta to znači? Potisnuo je tu misao. Ma koliko zanimljiva bila, neće mu pomoći u najprečem poslu - pronalaženju Ejmijusa Kroua i Virdžinije ili Rufusa Stouna. U Edinburg staru oglasi su se uglavnom bavili najavom plesova (ili keli, 3 kako su ih ovde zvali), izgubljenim kućnim ljubimcima i prodajom konja. Jedan mu je privukao pažnju: „Nestao papagaj, zna da recituje čitavog Hamleta i Tenisonove odabrane pesme. Nalazaču nagrada.“ Papagaj koji može da recituje

čitavog Hamleta. Nije mogao da poveruje u to čudo. Tek je u Edinburg tribjunu pronašao ono za čim je tragao. Među uobičajenim oglasima bio je i jedan koji je odskakao na prvi pogled.

„Evo ga“, reče Šerlok i pokaza na oglas. „Ne znam da čitam“, strpljivo ga je podsetio Meti. Šerlok je pročitao oglas Metiju, koji se namrštio. „Malo preteruješ“, rekao je. „Oglas zvuči pomalo jezivo. Reklo bi se da upućuje na mesto na koje pristojan svet ne zalazi.“ „To nije pravi hotel“, reče Šerlok. „Otkud znaš?“ Pokazao je prve reči. „Hotel Sigerson. Moj otac zove se Siger -Siger Holms. To znači da sam ja Sigerov sin. Oglas je upućen meni.“ Meti ga je sumnjičavo osmotrio. „A šta ako Hotel Sigerson zaista postoji i ako je posredi podudarnost?" „To je moguće“ odvratio je Šerlok, „ali ovi oglasi plaćaju se po reči. Ovde ih ima mnogo više nego što je potrebno za oglašavanje hotela, ali dovoljno za skrivanje poruke.“ „To znači da su gospodin Krou i Virdžinija u Kirkodi Taunu“, namrštio se Meti. „To je prilično daleko. Mislio sam da će biti u Edinburgu.“ „Pominjanje Kirkodija je lažni trag. Nisu tamo.“ „Pa gde su?“ Šerlok je slegnuo ramcnima. „Ne znam. Moram da dešifrujem poruku.“ Usredsredio se na nju. Pokušao bi sa zamenskom šifrom da je imao posla s nasumičnim sledom slova ili brojeva. Ejmijus Krou pokazao mu je kako takve šifre deluju. Zamenske šifre zasnovane su na principu zamene jedne stvari drugom - svako slovo a zameni se brojem 1, na primer, a svako slovo b brojem 2 i tako dalje. Dešifrovanje je, u nedostatku poznavanja zamenske strategije, zavisilo od poznavanja relativne učestalosti pojavljivanja pojedinih slova u normalnom tekstu. Slovo e bilo je najčešće, a za njim t, a, i, o i n. Dešifrovanje se, shodno tome, odvijalo sledećim redom: najčešće slovo ili broj zamenjivali su se

sa e, a zatim i druga po redosledu učestalosti. Da bi se opisani postupak dešifrovanja us-pešno izveo, tekst je morao biti podugačak. Šerlok je na prvi pogled shvatio da nema posla sa zamenskom šifrom. Tekst je imao nekog smisla. Poruka je imala oblik reklame. Dobio bi potpuno nečitljiv i besmislen sled slova ako bi ih zamenio drugim slovima. Morao je da pronađe i upotrebi drugi pristup. Izvukao je olovku iz džepa i brzo ispisao početna slova svake reči na margini novina. Dobio je - hspimzoio... i shvatio da je na pogrešnom putu. Možda je reč o poslednjim slovima, pomislio je. Ispisao je drugi niz slova izeooarie... Ne, ni to nije rešenje. Možda bi trebalo da krene od kraja umesto od početka. Pokušao je obe opcije - prva i poslednja slova. Posle sveg truda dobio je vžpnpktuf i uuaidseee. Bio je na pogrešnom putu, izuzev ako Ejmijus Krou nije namerno unosio smutnju, pišući na stranom, Šerloku nepoznatom jeziku. Možda bi trebalo da se usredsredi na reči umesto na slova. Po-kušao je s prvom reči u svakoj rečenici: pronađite, pronaći ćete, dva, gospodin, pronađite, a zatim sa svakom drugom: idealno, nas, dana, i, nas. Nije dobio ništa osim nečeg što je izdaleka podsećalo na somnabulnu poeziju. Uzdahnuo je. Ugrizao se za usnu, svestan činjenice da Meti pažljivo gleda šta on radi. Ponestajalo mu je ideja. Možda je problem bio previše složen. Nešto ga je kopkalo. Pokušao je da se opusti, da prestane da razmišlja, da bi ideja sama od sebe isplivala na površinu. Probao je s prvim i drugim rečima u rečenici. Šta ako... pokuša s prvom reči iz prve rečenice, drugom iz druge i tako dalje? Naučio je oglas napamet, pa nije morao da piše po marginama novina. Pronađite nas u Kramond Taunu. „Razotkrio sam je!“, prošaputao je. „Šta?“ „Nalaze se u Kramondu“, rekao je. Meti ga je sumnjičavo posmatrao. „Mislio sam da je to ime vlasnika hotela.“ „Nema hotela“, ponovio je Šerlok. „To je šifra. Gospodin Krou morao je da udene ime mesta u tekst, ali se potrudio da izgleda kao nešto drugo, ime osobe. Potom je skrenuo pažnju s njega navođenjem imena mesta Kirkodi.“ „Dobro - i gde je taj Kramond?“ Šerlok je izvukao kupljenu mapu grada. Na poleđini je bio prikaz okoline. U gornjem desnom uglu nalazio se indeks povezan s mrežom slova i brojeva na marginama. Pronašao je Kramond u indeksu - ne bez izvesnog ponosa - a zatim proverio podatke na mreži. „Na obali je“, rekao je. „Samo nekoliko kilometara odavde. Naći ćemo nekog da nas odbaci kočijom.“ Savio je mapu i novine. Gurnuo ih je u džepove. Laknulo mu je. Uspeo je! Pronašao je Ejmijusa i

Virdžiniju Krou! Sledi teži deo posla - da dozna zašto su otišli i da ih ubedi da se vrate... Pažnju mu je privukao pokret iza Metijevih leđa. Pogledao je na tu stranu. Približavala su im se dvojica ljudi. Jedan je nosio nešto što je ličilo na prazan džak. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da prepozna Amerikanca unakaženog malim boginjama kog je video u Farnamu i na železničkoj stanici u Njukaslu. Ledeni žmarci pohrlili su mu niz kičmu. Srce mu je divljački zalupalo. Pogledao je Metija. Hteo je da mu kaže da beži, kad je primetio da on zvera preko njegovog ramena. Strah mu se ogledao u razrogačenim očima. Još ljudi prilazilo im je iza njegovih leđa. Među njima je verovatno bio i čovek bez uva, s kosom svezanom u konjski rep. Šerlok je hteo da gurne Metija ulevo i skoči udesno, kad je čovek iza Metija shvatio da su opaženi i pojurio napred. Prebacio je džak preko dečakove glave. Šerlok je hteo da ga skine, ali mu se svet zamračio pred očima kad mu se nešto teško spustilo na glavu. Neko ga je zgrabio i podigao sa zemlje.

DESETO POGLAVLJE Džak je nepodnošljivo zaudarao na duvan za lule. Šerlok se davio zbog vrućine, manjka vazduha i napadnog smrada. Nešto svetlosti prodiralo je kroz poderotine na tkanini. Bile su premale da bi išta video kroz njih. Nabrana jutana tkanina grebla ga je grubim vlaknima po čelu, ušima i potiljku. Gulila mu je kožu. Iz ove nevolje neće se izvući bez ogrebotine. Ako se izvuče. Brzo i vešto svezali su mu ruke i noge konopcem. Zategli su ga toliko da su mu prekinuli dotok krvi u šake i stopala. Obuhvatili su ga preko grudi i nogu. Nosili su ga preko parka kao džak ječma. Žurili su da niko ne bi primetio da se nešto neobično događa. Isto se dešavalo i Metiju. Pokušao je da se ritne levom nogom. Stegli su mu noge tako čvrsto da nije mogao da mrdne. Imao je osećaj da je sputan kožnim kaiševima. Ovako izgleda smrt u mišićavom zagrljaju onih južnoameričkih zmijurina - anakondi ili pitona. Otvorio je usta da bi pozvao pomoć. Pesnica ga je pogodila ispod uva. Bol mu je sevnuo kroz glavu, kao usijani šiljak. Hteo je da povrati. Znao je šta će mu se desiti ako se ispovraća u štrokavi džak. Potisnuo je poriv za povraćanjem. Upinjao se da smiri stomak. Komadići duvana uvukli su mu se u usta. Osećao je njihove fine konce na usnama i zubima. Gorki duvan lepio mu se za jezik. Nagonio ga je na povraćanje. Očajnički je gutao pljuvačku. Znao je da ljudi puše i da neki žvaću duvan. Kako mogu to da rade? Osećao je bockanje u prstima, koji su ostali bez krvi. Nabubreli su kao kobasice na tiganju. Nosači su popustili stisak. Šerlok se pitao šta se dešava. Zabacili su ga nazad, cimnuli napred i pustili na najvišoj tački zamaha. Poleteo je kroz vazduh. Nije znao gde je gore, a gde dole. Proći će čitava večnost dok ne bubne o... Travu? Pločnik? Površinu reke ili kanala? Očekivao je da će potonuti u hladnu vodu, ali se odbio o meku površinu i udario o nešto drveno, pravouglo. Da li se nalazi na zaprežnim kolima punim slame? Verovatno. Čuo je kako nešto pada na slamu pored njega. Sekund kasnije udario ga je neki tvrdi predmet. Izbacio mu je sav vazduh iz pluća! Meti.

„Kako si?“, progovorio je kroz jutani džak. Nešto ga je udarilo u rebra pre nego što je Meti odgovorio. Zapljusnuli su ga talasi strašnog bola. Zajaukao je. Snalažljivi Meti je ćutao. Ili nije mogao da govori. Možda je bio bez svesti. Ljudi koji su ih nosili nisu razmenili ni reč. Poruka je bila jasna: budi miran i tih, ne pružaj otpor. Svako kršenje tih pravila biće kažnjeno. Još su zajedno. To je bilo dobro. Pronaći će izlaz iz nevolje, dokle god je živ i pri zdravoj pameti. Pretpostavka da je bačen na zapregu potvrdila se kad se ona pokrenula. Ležao je tako da mu je glava bila u pravcu puta. Brzo je prikupio i sredio sva sećanja na poslednjih minut i po. Razgovarao je s Metijem u parku. Kapija prema Prinses stritu bila je levo od njih. Prebacili su mu džak preko glave, podigli su ga i poneli glavom napred udesno, dalje od kapije ka Prinses stritu. Bacili su ga na zapregu glavom napred. To je značilo da se zaprega gotovo sigurno udaljava od glavne gradske saobraćajnice i centra Edinburga. Trudio se da zapamti brojna skretanja. Nastojao je da sazna na koju su stranu krenuli i koliko je vremena prošlo od poslednjeg skretanja. Zaokupljenost tim poslom suzbijala je paniku. Tako zapamćeni podaci mogli bi biti korisni, ako bude u prilici da se vrati istim putem. Zaprega se zaustavila. Dograbili su ga i podigli. Neko ga je prebacio preko ramena i poneo. Čuo je korake, što znači da nisu išli po travi. Nosač je koračao po kamenu ili nabijenoj zemlji. Nekoliko puta se sapleo. To je moglo da znači da korača po slabo održavanoj kaldrmi s mnogo razlabavljenog kamenja. I taj podatak mogao je biti upotrebljiv. Šerlokovi prsti goreli su od nedostatka krvi. Glava mu se ispunila groznim slikama pocrnelog mesa koje otpada s kostiju. Očajnički je pokušavao da natera sebe da razmišlja o nečem drugom. Koraci su sad drugačije zvučali. Nosač je gazio po drvetu. Kroz proreze u tkanini dopirala je tamnija, mirnija svetlost. Ušli su u neku zgradu. Zvuk koraka po podnim daskama se promenio. Posto je šupalj. Nosač ga je podigao, tako da mu je glava bila na višem nivou od stopala. Čovek se peo uz stepenice. Na vrhu stepenica vratio ga je u prethodni položaj. Nosač je koračao preko podnih dasaka. Zvuk nije bio isti kao onaj u prizemlju. Ove daske škripale su snažnije, kao da teško podnose njihovu težinu. Čovek ga je iznenada zbacio s ramena. Šerlok je imao manje od sekunde da se pripremi za udarac. Kriknuo je kad je udario o pod levim ramenom. Ugrizao se za jezik od bola i okusio krv. Čuo je drugi udarac, pokraj sebe. Meti je doživljavao isto iskustvo. Nije kriknuo, ali je Šerlok čuo njegov jecaj. Nešto oštro i metalno zarilo mu se između dlanova. Zaseklo je nagore pre

nego što je stigao da reaguje. Konopci oko zglobova su popustili, baš kao i oni oko gležnjeva. Skinuo je džak sa glave. Trepnuo je nekoliko puta, zasenjen čeličnosivom svetlošću. Nalazio se u prostoriji veličine stričeve i strinine trpezarije. Tu su sve sličnosti prestajale. Umesto zavesa i tepiha gospodarske kuće, ova prostorija imala je gole podne daske i ispucale zidove. Zelena plesan cvetala je na oljuštenim ostacima tapeta. Rupe u zidovima otkrivale su daske. Neke podne daske su nedostajale. Svuda je bilo mišjeg izmeta, sličnog crnim kamenčićima. Malter s tavanice uglavnom je opao. Krovne grede virile su kao oguljena rebra. Kiša je curila kroz rupe na krovu, obrazujući barice na podnim daskama dotrajale i slabo održavane kuće. Novine su mu skliznule iz džepa i pale na istrulele podne daske, kad je pokušao da se osloni na kolena. Video je reč Kramond ispisanu na margini. Užasnuto je podigao pogled. Trojica ljudi bila su pored razbijenog prozora. Dvojica su stajala, dok je treći sedeo, držeći štap. Svetlost ih je tako obasjavala da su ličili na crteže od ugljena na belom papiru. Šerlok je žmirnuo, da bi im razaznao lica. Uzalud se trudio. Svetlost je bila prejaka. Meti se skupio blizu njega. Glavu i ramena prekrivao mu je džak, sličan onom koji je do malopre pokrivao Šerloka. Nije primećivao da se njegov prijatelj kreće. Srce mu je zadrhtalo kad je pomislio da je Meti mrtav. Laknulo mu je kad je video da plitko diše. Bio je živ, ali verovatno bez svesti. Nesvest je, s obzirom na ono što bi se u sobi moglo dogoditi, izgledala kao blagoslov. Pogledao je dalje od Metija. Uočio je stolicu pored trojice ljudi. Rufus Stoun bio je vezan za nju. Osmehnuo se kad je video Šerloka. Osmeh bi izgledao ohrabrujuće da nije bilo brojnih oteklina na čelu i obrazima i da mu prsti nisu bili krvavi, kao da ih je neko obrađivao kleštima. „Dopustite mi da objasnim kako će ovo izgledati“, čuo je tihi, gotovo ljubazni glas. Šerlok je pomislio da pripada čoveku u sredini. Govorio je poput Ejmijusa Kroua, što znači da je bio Amerikanac. „Nemam problema s povređivanjem dece. Povređivao sam ih i ranije i nameravam da to činim i ubuduće. Ne uživam u tome, ali ću vam naneti nemerljiv bol da bih se domogao onog što želim.“ „ A šta je to?“, pitao je Šerlok. „Znate da nemam novca.“ Čovek se nije nasmejao, ali je u njegovom odgovoru bilo blagog humora: „Vaš novac nije mi potreban. Imam toliko novca da ne znam šta ću s njim. Ne, želim informacije o vašem prijatelju Ejmijusu Krouu i njegovoj kćeri. Znam da ih imate.“ „Varate se. Ja ne znam ništa“, reče Šerlok. Pokušao je da zvuči što ubedljivije. Žmirkao je da bi u snažnoj svetlosti nazreo sagovornikove crte lica ili odeću. Zapazio je da štap u njegovim rukama ima neobično veliku glavu.

„U tom slučaju, umrećete u najvećim mukama. Situacija je veoma jednostavna. Iskusićete strašan bol. Izbeći ćete patnje i produžićete život ako mi smesta date tačan odgovor. Postaviću vam niz veoma jednostavnih pitanja. Očekujem jednako jednostavne odgovore. Ne pokušavajte da lažete ili da prikrijete istinu.“ Šerlokov pogled zaustavio se na novinama. Ovaj čovek ne sme ih videti. „Šta će biti ako ne budem znao odgovore?“, pitao je, dok je grozničavo razmišljao šta da radi. Skrenuo je pogled s novina da ne bi privukao pažnju na njih. „To je dobro pitanje, koje mi je neretko padalo na pamet. Ve-rovatno vam je jasno da sam često ispitivao ljude na ovaj način. Na svu sreću, imam rešenje. Pratili smo vas neko vreme. Znam da znate odgovore na nekoliko pitanja koja ću vam postaviti, a i ja znam odgovore na neka pitanja koja ću vam postaviti. Vi pak ne znate šta ja znam. Ne možete da rizikujete s lažima ako niste od onih koji uživaju u bolu. Najbolje vam je da mi kažete istinu bez zadrške. Imate male šanse da me nadmudrite, zato što ću kod nekih pitanja s apsolutnom sigurnošću znati da li me lažete - čak i ako mi kažete da ne znate. Da li ste razumeli pravila?“ Šerlok je razmislio za trenutak. Nepoznati je izložio situaciju na elegantan i razumljiv način. Ako pokuša da laže ili da se izgovara na neznanje, najverovatnije će biti otkriven. Nije znao koliko će mu pitanja čovek postaviti, niti na koliko njih već zna odgovor. Ako mu postavi deset pitanja od kojih zna odgovor na jedno, imaće šanse da očuva Ejmijusovo skrovište u tajnosti. Ako zna odgovore na pet od deset pitanja, šanse će mu biti mnogo manje. Sagledavao je problem sa svih strana, kako i dolikuje njegovom logičnom umu. Pokušavao je da prođe kroz njega, ali nije našao ni najmanju pukotinu. Čovek koji je postavljao pitanja bio je u nadmoćnom položaju. Mislio je na sve. „Da li ste razumeli pravila?“, ponovio je. Zvučao je staloženo i ljubazno kao i pre. „Poslednji put vas pitam.“ „Razumeo sam“, reče Šerlok. Premestio je stopalo, kao da traži udobniji položaj. Gurnuo je novine u baricu kišnice koja je kapala kroz rupe na krovu. Čovek je blago okrenuo glavu u pravcu Rufusa Stouna. Nešto u načinu na koji je svetlost obasjala njegovo lice zbunilo je Šerloka. „Ne moram da kažem“, nastavio je, „da neću tolerisati upadice sa strane. Da li sam bio dovoljno jasan?“ Stoun je klimnuo okrvavljenom i otečenom glavom. Šerlok je bio previše zaokupljen novinama da bi obraćao pažnju na prijatelja. Voda je lagano vlažila stranice. Strahovao je da ih neko ne izvadi iz barice. Rizikovao je i spustio pogled na njih. Mastilo se rastapalo, brišući slova ispisana na marginama. Za nekoliko minuta i štampani tekst postaće nečitljiv. Šerlok je odahnuo od olakšanja i upravio pažnju na lice tihog čoveka. Pokušao je da sazna da li je išta video. Nešto nije bilo u redu s neznančevom kožom. Uočio je neke oznake na njoj, ali nije mogao da ih vidi.

„Vreme je da počnemo.“ Podigao je ruku sa štapa. Šerlok se trgao kad je video zlatnu lobanju na glavi štapa. Blistala je na dnevnoj svetlosti, ali ju je izgubio iz vida kada su se dvojica ljudi uputila ka njemu. Preskočili su nepokretnog Metija i zgrabili Šerloka za ruke. Podigli su ga na noge. Podne daske zaškripale su pod njima. Blago su se ugnule pod njihovom težinom. Ona dvojica držala su konopce s omčama na kraju. Jedan od njih - onaj bez uva, s konjskim repom - nabacio je omču preko Šerlokove glave. Zategao ju je oko dečakovog vrata. Prebacio je drugi kraj užeta preko tavanske grede i zategao konopac. Rufus se zakoprcao na stolici kad je to video. Čovek najbliži njemu udario ga je spoljnom stranom dlana. Rufus je bolno zaječao. Nemoćno se opustio na stolici. Konopac se zategao oko Šerlokovog vrata. Gušio ga je. Šerlok se instinktivno podigao na nožne prste da bi smanjio pritisak na vrat. Drugi čovek - onaj s ožiljcima od malih boginja - spustio je omču na tlo. Zategao ju je oko Šerlokovih gležnjeva. „Predlažem vam“, progovorio je tihi čovek staloženim, razumnim tonom, kao sveštenik koji traži šolju čaja, „da se čvrsto uhvatite za konopac iznad glave. Za nekoliko sekundi život će vam zavisiti od čvrstoće stiska. Kao i od istinitosti odgovora na moja pitanja.“ Čovek koji je držao konopac stegnut oko Šerlokovog vrata naglo ga je povukao. Šerlok se uhvatio za konopac iznad glave da bi sačuvao život. Stezao je gruba vlakna. Dlanovi su mu se znojili. Znao je da će ostati da visi na vratu ako mu ruke popuste, i da će se u tom slučaju ugušiti. Nožni prsti visili su mu desetak centimetara iznad poda. Čovek je jače povukao. Šerlok se podigao. Još je visio na konopcu za koji se držao obema rukama. Zacrvenelo mu se pred očima. Teškom mukom raspoznavao je konture čoveka koji je držao konopac. Video je kako korača po odaji i kako ga vezuje za gredu. „Počnimo“, nastavio je tihi čovek sa štapom. Pročistio je grlo. „U kakvim ste odnosima s Ejmijusom Krouom?“ Ne znam... nikog... ko se... tako... zove!“, prostenjao je Šerlok, između dragocenih udisaja. „Znam da to nije istina“, staloženo će ispitivač. Podigao je ruku dva i po centimetra iznad štapa. Šerlok je spustio pogled. Video je da je čovek koji mu je namakao konopac oko gležnjeva čučnuo. Posegnuo je u senke i uzeo kamen veličine Šerlokove glave. Bio je vezan konopcem, na čijem je kraju bila udica. Čovek je držao kamen jednom rukom, dok je drugom pričvrstio udicu za konopac na Šerlokovim člancima. Pustio ga je. Kamen je svom težinom nalegao na konopac na Šerlokovim nogama.

Povukao ga je dole. Istegao mu je mišiće i tetive i zategao omču oko vrata. Šerlok se još čvršće uhvatio za konopac. Očajnički je pokušavao da spreči gušenje. „Ponoviću pitanje, pod pretpostavkom da ste rođeni glupi i da niste razumeli pravila“, reče ispitivač. „Sad znate kakva vam kazna sleduje za laž. Jasno vam je da znam odgovor na pitanje: u kakvim ste odnosima s Ejmijusom Krouom?“ „Učitelj!“, prostenjao je Šerlok. „Dobro je. Hvala vam.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Sledi drugo pitanje: gde je Ejmijus Krou?“ Šerlokovo vidno polje svelo se na drhtavi tunel. Krv mu je bubnjala u ušima. Pitanje je odjekivalo njegovim umom. Nije mogao da odgovori na njega - nikako nije mogao! Ali ako ne odgovori... Nije imao izbora. Nije mogao da oda Ejmijusa i Virdžiniju. „Ne... znam...“, gušio se. Staloženi ispitivač je uzdahnuo. „Još jedna laž. Ne biste došli čak ovamo da niste znali gde je vaš učitelj. Da li ste tvrdoglavi ili samo budalasti? Ponovo je podigao ruku na dva i po centimetra iznad štapa. Šerlok se očajnički trudio da se džilitne nogama i udari u glavu čoveka koji je čučao. Teški kamen vukao mu je noge nadole. Čovek je ponovo posegnuo u senke iz kojih je izvukao još jedan kamen, iste veličine kao prethodni. I on je bio privezan konopcem, s udicom na kraju. Konopac je već vukao Šerlokovu vilicu nagore. Prsti su mu se grčili. Nije znao koliko će odolevati i kad će ostati bez vazduha. Čovek kraj Šerlokovih nogu zakačio je udicu i pustio kamen. Teški kamen udario je u onaj koji je već visio ispod dečakovih nogu. Šerlok je imao utisak da je dvostruko teži nego kad se prvi put uhvatio za konopac. Mišići na ramenima i rukama drhtali su mu od napora. Srce mu je bubnjalo u grudima, a pogled se sužavao na krug veličine novčića, u središtu crvenkaste tame. Konopac oko gležnjeva duboko se zasecao u meso. Šerlok je strahovao da će mu zglobovi popustiti. Čovek koji je čučao kraj njegovih nogu promenio je položaj i Šerlok je čuo kako podne daske stenju pod njim. Čovek koji je ga je podigao koraknuo je udesno. Ponovo se čulo škripanje dasaka. Bubnjanje krvi u ušima ometalo je Šerloku sluh, ali je škripa dasaka najavljivala neprijatna iznenađenja u neposrednoj budućnosti. Bile su stare i trule. To mu je dalo ideju. Neće uspeti ako precizno ne izabere pravi trenutak. „Stičem utisak da niste u stanju da shvatite u kakvoj ste situaciji“, oglasio se staloženi ispitivač. Šerloku se činilo da njegov glas dopire iz sve veće daljine. „Siguran sam da trpite nesnosan bol. Mislim da ćete izdržati još najviše dva pitanja. Divim se vašoj odlučnosti. Iskren sam kad to govorim. Da li vaši prijatelji zaslužuju tolike žrtve? Da li bi, u sličnoj situaciji, umrli za vas?“

Šerlok je morao da cedi reči kroz stegnuto grlo. „Nije... važno... šta... bi... oni... učinili“, Borio se za vazduh. „Važno... je... šta... ću... ja... učiniti.“ „Opa, imamo posla s principijelnom osobom. To je retka i bezvredna osobina.“ Ispitivač je uzdahnuo. „Ponovo ću vas pitati. Predlažem vam da mi ovog puta date upotrebljivu informaciju. Gde je Ejmijus Krou?“ „Ne... znam!“, prostenjao je Šerlok. Staloženi ispitivač ponovo je podigao ruku. Šerlokova glava je zbog težine kamenja na nogama i omče koja ga je stezala oko grla bila tako nagnuta da nije mogao da pogleđa dole, ali je čuo grebanje kamena o drvo kad je čovek koji je čučao pored njegovih nogu dohvatio još jedan kamen iz senke. Koliko ih ima? Usledila je pauza u kojoj je zlikovac pričvrstio kamen za konopac. Ispustio ga je. Nagli trzaj proizveo je takav bol kakav bi osetio da ga Ejmijus Krou potegne za noge. Šerlok je mislio da će mu ruke iskočiti iz ramena, dok je držao konopac iznad glave u očajničkom pokušaju da spreči da se čitavom težinom ne osloni na omču. Uprkos tome, konopac oko vrata urezivao mu se duboko u grlo. Jedva je disao. Problem je bio u tome što je morao da pogorša svoj ionako grozni položaj ako je hteo da pobegne. Poslednjim snagama stisnuo je desnu ruku oko zategnutog konopca nad glavom i napeo mišiće do krajnjih granica. Pustio je levu ruku. Čitavom težinom uvećanom za tri kamena oslanjao se na vrat i desnu ruku. Zamahnuo je levom rukom nadole, pre nego što su prsti skliznuli s konopca, ostavljajući vratu da ponese svu težinu, i zario ruku u pantalone. Stisnuo je dršku Metijevog noža, kojim je njegov prijatelj probušio bačve u štavionici Džoša Harknesa i kojim je Šerlok povezao rupice na zidu Ejmijusove kućice da bi dobio strelicu. Nije mogao da vidi, ali je osećao da mu ljudi prilaze s obe strane, da bi ga sprečili u onome što je nameravao. Zamahnuo je nožem nagore. Zasekao je vazduh lučnom putanjom. Sečivo je preseklo zategnuti konopac iznad njegove glave. Omča je popustila. Padao je, dok mu je vazduh ispunjavao pluća, hladan i čist kao izvorska voda. Kamenje je udarilo o podne daske, a Šerlokove noge u kamenje, delić sekunde kasnije. Težina kamenja i njegovog tela, zajedno s težinom dvojice ljudi u neposrednoj blizini, bila je preveliko iskušenje za trulo drvo. Rascepilo se i slomilo. Načinilo je rupu kroz koju su propali u prostoriju ispod. Šerlok je izvio telo u padu. Podigao je kolena da bi pao na dvojicu ljudi. Podne daske zagreble su ga u prolazu. Zlikovci su udarili o pod. Tresak je nalikovao na eksploziju. Daske su popustile pod njima. Pale su na vlažnu zemlju. Pacovi i bubašvabe razbežali su se na sve strane, iznenađeni odsustvom tame. Šerlok je očajnički nastojao da strgne omču s vrata. Olabavio ju je dovoljno da je podigne preko glave. Bacio ju je u stranu. Naizmenično je gledao ljude i rupu iznad svoje glave. Zlikovci su muklo

ječali. Niko nije pokušao da pogleda dole kroz rupu. Šerlok je skinuo konopac sa članaka. Meso mu se nadulo tamo gde ga je stezao. Pretpostavio je da njegov vrat izgleda isto tako, ali nije brinuo zbog toga. Bio je slobodan! Ustao je i odmah pao. Noge nisu mogle da izdrže njegovu težinu. Znao je da ne može ostati tu gde je. Pokušao je ponovo. I ponovo. Ubeđivao je sebe da uspeh zavisi od volje. Telo če se povinovati njegovim naređenjima, a ne obrnuto. Noge su u četvrtom pokušaju izdržale. Duboko je udahnuo pre nego što se zateturao prema stepenicama na drugom kraju sobe. Nije mu palo na pamet da istrči iz kuće. Meti i Rufus Stoun još su tamo gore, vezani i bespomoćni. Mora da ih izbavi, iako to podrazumeva stavljanje života na kocku. Penjanje uz stepenice bilo je verovatno nešto najteže što je Šerlok ikad učinio. Mišići su vrištali od napora. Dva puta zamalo je izgubio svest. Popeo se i ušao u sobu u kojoj je bio mučen, s nožem ispred sebe, spreman za borbu. Staloženi ispitivač je nestao. Iščezao je. Šerloku nije bilo jasno kako je izašao. Prozor je bio zatvoren. Jedini put napolje vodio je preko stepenica uz koje se upravo popeo. Čovek je ipak nestao. Ostali su samo Rufus Stoun i Meti. Meti je još ležao zgrčen sa džakom preko glave. Šerlok je pogledao Rufusa. Okrvavljeni violinista se osmehivao. Klimnuo je glavom prema Metiju. „Prvo se pobrini za njega, momče", rekao je, kao da govori s ustima punim oraha. To je verovatno bila posledica teških batina. „Osećam se kao da sam nekoliko rundi boksovao s vašarskim šampionom bez rukavica. Veruj mi da sam to radio. Izdržaću. Momak se nije mrdnuo otkad je bačen na tlo. Verovatno mu je potrebna tvoja pomoć.“ S divljenjem je posmatrao učenika. „Ovo je bila čudesna predstava. Ako doživim stotu - što mi, uzgred budi rečeno, nikad nije bila namera - ne verujem da ću ikad videti takvu improvizaciju.“ Šerlok je kleknuo pored Metija. Oprezno je skinuo jutani džak s njegove glave. Strahovao je od onog što će videti. Meti je zapanjeno zurio u njega plavosivim očima. „Ništa ti ne fali“, reče Šerlok. „Nikad mi ništa ne fali“, odvratio je Meti. „Mislio sam... nisi se micao, pa...“ Meti se osmehnuo. „Naučio sam da je u ovakvim situacijama najbolje raditi isto što i jež - skupiti se u loptu i čekati da se sve smiri. Kad to omane, ponašam se kao jazavac - napadam sve odreda, grizem i grebem koliko god mogu.“ Šerlok je pomogao Metiju da ustane. Zajedno su oslobodili Rufusa Stouna. Šerlok se brinuo zbog velike količine krvi na Rufusovim rukama, licu i košulji. Violinista je samo odmahnuo rukom. „Lošije sam prolazio kad sam padao s krovova", rekao je, „iako neko vreme neću izvoditi picikato tonove na violini. Šta

je bilo s ona dva nitkova? Da li će se vratiti?“ Šerlok se oprezno primakao ivici rupe u podu, svestan da daske mogu svakog časa popustiti. Pogledao je u sobu ispod njih. Zlikovci su još ležali na podu, tačnije, u rupi koju su načinili svojim telima. Stenjali su, ali se činilo da se neće micati u skorije vreme. „Vidim ih“, odvratio je. „Mislim da ne moramo da strahujemo od njih. Ne još.“ „Dobro je. Šerloče, bezgranično ti se divim.“ „Šta ti se đesilo?“, zanimao se Šerlok. „Izgubili smo te u Njukaslu.“ Rufus se namrštio. „Pratili su nas od Farnama“ rekao je. „Čuo sam da su Ejmijusovu kućicu zatekli praznu i da su ostavili nekog da motri na nju, u slučaju da se ovaj vrati. Ostavili su onog tipa s konjskim repom i odgriženim uvom.“ Šerlok se namrštio. „Nisam ga video kad smo pretresli Krouovu kuću.“ „Krio se u blizini. Probušio je rupu u zidu kuće i provukao cev za prisluškivanje kroz nju, sve do svog skrovišta. Čuo je sve što ste rekli.“ „Cev za prisluškivanje?“, zbunjeno će Meti. „Istu napravu koriste kapetani da bi razgovarali s mašinistima. To je rebrasta cev od navoštenog platna. Ako govorite na jednom kraju, neko s uvom na drugom može jasno da čuje vaše reči, na razdaljini većoj od stotinu metara.“ „Ko bi rekao?“, promrmljao je Meti. Šerlok je žestoko osuđivao sebe. Video je takvu cev pored kućice Ejmijusa Kroua, ali mu nije privukla pažnju. Tu i tada zakleo se da više nikad neće zanemariti nešto što se ne uklapa u okolinu ili izgleda neobično. „Prisluškivao vas je u kući“, nastavio je Rufus. „Prikrao vam se i čuo kad ste pomenuli Edinburg u koralu.“ Zavrteo je glavom. „Obavestio je zemljake. Pratili su nas do Kings krosa, a zatim i u vozu za Edinburg. Odlučili su da kidnapuju jednog od nas u Njukaslu, da bi saznali gde se Ejmijus Krou krije u Edinburgu ako ste imali pravo kad ste rekli da je tamo.“ Spustio je tužan pogled na okrvavljene šake. „Saznali su da ne znam ništa izuzev činjenice da je negde u gradu. Ućutkali su me i poveli sa sobom da bi me upotrebili protiv vas, ako im se ukaže prilika. Bili smo u istom vozu, ali je vođa - onaj koji te je ispitivao rezervisao poveći kupe, da ih niko ne bi uznemiravao. Čekali su da se peron isprazni, pre nego što su se iskrcali. Pronašli su bazu po dolasku u Edinburg. Dali su vam vremena da stupite u kontakt s gospodinom Krouom - ili da se on javi vama. Jutros su odlučili da vas otmu i saznaju da li znate više od mene. Očigledno je da ne znate.“ „U stvari“, rekao je Šerlok, „znamo.“ Pogledao je novine na podu, preobražene u gomilu vlažnog papira. „Ne znamo zašto gone gospodina Kroua.“ Pogledao je Rufusove ruke. „Da li... da li ćeš moći da sviraš violinu?“ „Strahuješ za unapred plaćene lekcije? Neću ti vratiti pare, momče.“ Rufus je ispružio ruku i oprezno stisnuo i opružio prste. Mrštio se od bola, ali nije

prestajao da ih pomera. „Mišići i tetive su netaknuti. Posekotine i modrice će s vremenom zarasti. Neko vreme neću svirati Paganinija, ali ću uskoro izvoditi sav ostali repertoar.“ Šerlok se osvrnuo po odaji. „Šta se desilo s ispitivačem? S tipom sa štapom na čijem je vrhu zlatna lobanja?“ Rufus se namrštio. „Zar nije prošao pored tebe? Mislio sam da je sišao niz stepenice.“ „Nisam ga video.“ Setio se čovekovih šaka, osvetljenih sunčevim zracima s prozora. Dodao je: „Šta nije u redu s njegovom kožom?“ „Primetio si to?“ Rufus je nastavio pošto je Šerlok klimnuo glavom: „Prekriven je tetovažama. Ima ih po licu, vratu, šakama, rukama - svuda.“ „Kakve su to tetovaže?“, zanimao se Šerlok. „Imena“, reče Stoun. „Imena ljudi. Neka su izvedena crnim mastilom, ali ima i crvenih. Ono na čelu ispisano je crvenim mastilom, krupnijim slovima od ostalih.“ Podigao je glavu da bi pogledao Šerloka u oči. „Na čelu je istetovirao ime Virdžinije Krou.“

JEDANAESTO POGLAVLJE Šerloku se srce sledilo na pomen Virdžinijinog imena, ali nije stigao da pita Rufusa zašto je ono istetovirano na čelu staloženog ispitivača. Muzičar je podigao obrvu, kao da je upravo shvatio značenje nečeg što je malopre čuo. „Znaš gde je Ejmijus Krou?“ „Ostavio nam je poruku u novinama“, oglasio se Meti. „Šifrovana je, ali smo je protumačili.“ Šerlok je pogledao Metija. Začuđeno je podigao obrvu zbog onog mi. Njegov drug pravio se nevešt. „Svaka čast, momci.“ Rufus se osvrnuo po prostoriji. „Trebalo bi da se izgubimo odavde pre nego što se naš prijatelj vrati.“ Zajedno su se spustili stepenicama. Zaobišli su dva zlikovca u prizemlju. Još su stenjali od bola. Rufus je zastao da ih osmotri. Nešto u njegovim očima govorilo je da razmišlja da im vrati milo za drago. Okrenuo im je leđa i pružio korak. „Mogli bismo da ih ispitamo“, rekao je nesigurnim tonom, kao da još nije odlučio, „ali mi izgledaju kao tvrd orah.“ „Ne znam“, reče Meti, koji je sledio njegov pogled. „Rekao bih da su prilično načeti.“ Rufus je prvi stupio na svetlost dana. Sunce skriveno zastorom sivkastih oblaka prosipalo je turobnu svetlost po okolini. Šerlok se oprezno osvrnuo oko sebe. Pretpostavljao je da su bili u kući. Shvatio je da je pogrešio, kad je osmotrio zdanje u kom su boravili i ona pokraj njega. Zgrade u nizu bile su šest spratova visoke i duge kao pola ulice. Razdvajali su ih uski sokaci, slični stazama između vertikalnih litica. U prizemlju su bila vrata. Pružala su se u neprekidnom nizu, s kraja na kraj zgrada. Gornji spratovi imali su prozore. Na više od polovine nedostajala su stakla. Zgrade su izgledale prazno i dotrajalo. Više su ličile na mravinjak nego na ljudska staništa. „Šta je ovo?“, zbunjeno će Šerlok. Nije očekivao da će dobiti odgovor od Metija. „To su zgrade sa stanovima za iznajmljivanje', rekao je. „Dobro sam ih zapamtio. Ima ih svuda po gradu. Nude jeftin smeštaj za sirotinju. Za skromnu kiriju dobiješ dva odeljenjca. Zbijen si sa sebi sličnima kao u golubarniku. Svi stančići su isti. Ista ulazna vrata, malter, prozori. Stanari se trude da ih oplemene i prilagode sebi zavesama, saksijama i

sličnim stvarima. To ti je kao da komadom trake ukrašavaš bure piva u gomili sličnih. Tako samo naglašavaju bedu.“ Šmrcnuo je. „Te zgrade zaudaraju na trulo đubre i kuvani kupus.“ „Izgleda napušteno“, primetio je Rufus. „To je čini savršenom privremenom bazom za naše transatlantske otmičare. Pitam se kako su saznali za ovo mesto.“ „Poslednji put kad sam bio ovde“, nastavio je Meti, „čuo sam glasinu da lokalne vlasti nastoje da isele ljude iz njih. Navodno su hteli da ih sruše i prodaju zemlju za izgradnju fabrika ili bogataških rezidencija. Pričalo se da vlasti planiraju da poseju glasinu da je u njima izbila neka zarazna boleština kao sušica ili kuga i da će prebaciti sve ljude iz njih u ubožnice. 4 Zatim će srušiti zgradurine i graditi nešto novo na praznom placu. Tako će zaraditi mnogo para.“ Nastavio je šapatom. „Čuo sam da kad ponestane mesta u ubožnicama, zazidaju ulaz i izlaz iz sokačeta i puste stanare da pomru od gladi, ali ne verujem u to.“ „Problem je u tome“, zamišljeno će Rufus, „što ne znamo gde smo, ne možemo da odemo odavde i nema nikog koga bismo zamolili za pomoć.“ Šerlok se osvrnuo oko sebe. Imao je mapu grada u džepu, ali im ona ovde neće pomoći. „Mislim da smo doneseni iz kočija s onog mesta“, rekao je, pokazujući na sokak između dveju zgradurina. „Nismo skretali. Prav put vodi samo do tog mesta.“ „Zaprega je otišla“, kiselo će Meti. „Oterao ju je tip koji je postavljao pitanja.“ Rufus je odmahnuo glavom. „Taj ima svoju kočiju. Tako je mene dovezao ovamo. U njoj se vozio sam. Kočijaš je sedeo u kočiji.“ „Ako su dvojica kidnapera u zgradi za iznajmljivanje“, glasno je razmišljao Šerlok, „zaprega bi trebalo da je tu.“ Izmenjali su poglede i požurili u uličicu na koju je Šerlok pokazao. Sokak je izlazio na zemljani drum koji se gubio u daljini. Na drugoj strani puta bila je zapuštena poljana na kojoj je paslo nekoliko mršavih raga prazna pogleda. Šerlok nije mogao da ne poredi žalosni prizor pred svojim očima s kućom Ejmijusa Kroua u Farnamu: ljupkom, rustičnom kućicom pored polja na kome je Virdžinijin paženi i maženi konj zadovoljno grickao travicu umesto korova. Ovo je bio negativ poznatog i dragog mesta: redovi identičnih blokova nalik na zatvorske, pored jalove poljane na kojoj su konji, koji bi mogli biti Sandijini zaboravljeni rođaci, lagano skapavali. Šerlok je opazio nagoveštaj pokreta u dovratku. Zaškiljio je da bi jasnije video o čemu se radi. Da li je zavesa zalepršala na vetru? Možda je video goluba ili galeba? Nešto belo kretalo se u tami dovratka. Šerlok je ovog puta brzo zaključio da posmatra lobanju. Duboko upale oči, bezdlaka glava, oštre jagodice i zlokobni osmeh. Našao se oči u oči s još jednim mrtvacem!

Čudnovata prilika nestala je u senci pre nego što je Šerlok stigao da skrene pažnju Metiju ili Rufusu Stounu. Mahnito je pogledom istraživao nepregledni niz vrata. Da li zaista gubi razum? Većina je bila prazna, ali - eno, tamo! Još jedna lelujava bela prilika stajala je u polumraku. Posmatrala ga je. Vratila se u tamu čim je shvatila da je viđena. Imaju li ova bića veze s Amerikancima koji su ih kidnapovali, ili su halucinacije, tvorevine njegovog ozbiljno načetog uma? Pogledao je Metija. I on je zverao u vrata zgrade za izdavanje. Okrenuo se prema Šerloku. „Da li si ih video?“ zapitao ga je očajni Šerlok. Meti je klimnuo glavom. „To su mrtvaci koji hodaju, zar ne? Slede nas. Prizivaju nas sebi.“ „Ne verujem da mrtvaci hodaju.“ „Zašto da ne?“ „Da li si video zaklane zečeve na mesarskim panjevima i mrtve ribe po ribarnicama?“ „Jesam. Pa?“ „Ne pomeraju se. Nikada. Kad si mrtav, iskra života te napusti. Zgasne. Ostaje samo meso, a ono brzo propada. Mrtve životinje ne vraćaju se u život, baš kao ni mrtvi ljudi.“ Meti nije izgledao ubeđeno. „Nemam vremena za raspravu“, rekao je. „Požurite!“, povikao je Rufus. „Moramo da odemo odavde pre nego što se zlikovci vrate!“ Pronašli su zapregu pored puta i konja vezanog za oboreno stablo. Životinja je izgledala znatno bolje od sabraće na poljani. „Evo prevoza“, reče Rufus. „Kad bismo samo znali u kom pravcu da pođemo.“ „Zapamtio sam put“, rekao je Šerlok. „Slediću zapamćene podatke o skretanjima i vremenu između njih. Vratićemo se do hotela.“ „Moraćemo da ti prebacimo džak preko glave“, promrmljao je Meti. S osmehom je pogledao Šerloka. „Tako ćeš se vraćati pod istim uslovima pod kojima si došao. U protivnom bi mogao pogrešiti.“ Šerlok i Meti popeli su se u zadnji deo zaprege, dok je Rufus seo napred. Oprezno je cimnuo dizgine. Konj je poleteo kao da je neko opalio iz puške. Izgleda da mu blizina kuća za izdavanje nije prijala. Šerlok je gledao preko Rufusovog ramena. Držao se za drvenu ogradu zaprege i pokušavao da se seti onog što je zapamtio usput. Pošao je od pretpostavke da zaprega putuje manje-više istom brzinom. Nastojao je da se seti skretanja i vremena koje je prošlo između njih. Išao je obrnutim redom od poslednjeg ka prvom, s tim što je kretanje udesno na putu od centra do zgrada

za iznajmljivanje bilo skretanje ulevo u povratku. Vrat ga je boleo, kao i gležnjevi izranavljeni grubim, čvrsto stegnutim konopcem. Kad god bi udahnuo, stezalo bi ga u grlu, kao da mu je dušnik nagnječen. Osećaj bespomoćnosti koji ga je preplavio dok je visio u potkrovlju sobe za izdavanje, bio je gori od svake fizičke povrede. I ranije je bio blizu smrti, ali je uvek osećao da može nešto učiniti, da može pružiti otpor. Pre nego što se setio noža u svom džepu - Metijevog noža - bio je u potpunoj milosti staloženog ispitivača. Nemilosrdni Amerikanac zamalo ga je umorio bolnom i laganom smrću. Da nije zadržao Metijev nož, da mu njegov prijatelj nije rekao da mu ga ne vraća, ne bi našao izlaz iz te situacije. Dosad bi bio pokojnik. Opstanak ponekad zavisi od trivijalnosti. Ta misao ispunila ga je nespokojstvom. Pogledao je Rufusa, koji je, takođe, svašta istrpeo. Zapitao se da li se i on tako oseća. Posle pola sata i dva pogrešna skretanja stigli su do parka pored Prinses strita. „Stigli smo“, reče Rufus. „Kuda ćemo sad?“ Šerlok se obratio Metiju. „Hoćeš li ti da mu kažeš? Malopre si rekao da smo zajedno odgonetnuli šifru.“ „Jok.“ Meti se nasmejao. „Samo napred.“ „Kriju se u Kramondu. Pogledao sam mapu i znam put do tamo. Stići ćemo za jedan sat.“ „Predlažem da prvo nešto prezalogajimo“, reče Stoun, „i da se sredimo. Ne znam za vas, ali ja umirem od gladi.“ Kad se sredio i najeo, Meti je pronašao šal, kojim je Šerlok pokrio tragove na vratu. Rufus je poterao zapregu van grada. Pratio je Šerlokova uputstva. Posle izvesnog vremena zašli su u seoske predele. Šerlok je prvih pola sata bio svestan tamnog obličja Edinburškog zamka, koji se uzdizao na masivnoj steni. Nisko, sivo nebo odgovaralo je dečakovom raspoloženju. Ono što je počelo kao avantura radi pronalaženja prijatelja, poprimilo je mnogo zlokobnije razmere. Sad je bio siguran da neki Ijudi žele da naude Ejmijusu Krouu. Pitanje je bilo zašto to čine. Šta god bio razlog, Šerlok je zaključio da ih je nehotično doveo do njega. Ostalo mu je samo jedno: da stigne do Kroua pre nego što njegovi neprijatelji shvate gde je. Šerlok se stalno osvrtao za sobom. Tragao je za zapregama, kočijama ili konjanicima koji ih prate na opreznom odstojanju. Ništa nije primetio, ali je osećao da mora da bude maksimalno oprezan. Dva puta zamolio je Rufusa da skrene s puta i da na dva-desetak minuta sakrije zapregu iza ambara. Motrili su iz zaklona sva vozila i prolaznike na drumu. Nikog nije prepoznao niti je iko izgledao zbunjeno zato što su ljudi koje su

pratili iznenada nestali. U jednom trenutku, dok su čekali u zaklonu, Šerlok se poverio Rufusu. „Mislio sam da te je otela Paradolska alijansa.“ „Otkud ti takva pomisao? Nismo ih videli ni čuli od boravka u Moskvi - ako izuzmemo pokušaj da te proglase ludim i zatvore u bolnici za umobolne." Dečakovim licem prošla je mračna senka izazvana neugodnim sećanjem. „Mislim da sam video gospodina Kajta na železničkoj stanici u Njukaslu. Stajao je iza gomile prtljaga. Gledao je pravo u mene.“ Zastao je kad ga je nešto steglo u grudima. „Pomislio sam da je Paradolska alijansa odlučila da mi se osveti zbog osujećenih planova. Mislim da još žele da izravnaju račune s nama dvojicom.“ „To je sasvim moguće“, reče Rufus. Slegnuo je ramenima. „Nisam video gospodina Kajta na stanici. Da jesam, zgrabio bih ga za onu gustu crvenu bradurinu. Nabio bih mu počupane dlake duboko u pogano grlo. Poslušaj moj savet, Šerloče: ne veruj crvenokosim muškarcima ili ženama. Crvenokosi su rođeni da prave nevolje.“ „Virdžinija je crvenokosa“, podsetio ga je Šerlok. Rufus ga je zabrinuto odmerio: „Znači da si u velikoj nevolji, prijatelju moj.“ Šerlok je hitro promenio temu. „Šta ovi ljudi žele od gospodina Kroua?“ „Isto što Paradolska alijansa želi od nas - osvetu.“ „ Ali šta im je on skrivio?“ „Ejmijus Krou je retka i neobična zverka“, odvratio je Rufus. „S jedne strane je civilizovan, slobodouman i prijatan čovek. S druge...“ Nastavio je posle kraće pauze. „Recimo da nam se u prošlosti gospodina Kroua ne bi sve dopalo, kad bismo je do tančina poznavali.“ „Rekao je da je bio špijun Unije u redovima Konfederacije tokom Građanskog rata“, negodovao je Šerlok. „I da je posle toga bio odgovoran za hvatanje zločinaca iz redova Konfederacije koji su pljačkali i palili gradove tokom rata.“ „Tako je“, složio se Rufus, „to nam je rekao. Nije nam rekao šta je sve radio da bi ih pohvatao, niti koliko je njih priveo pravdi, a koliko je pobio u revolveraškim okršajima. Ne zaboravi da govoriš o lovcu na glave, koji je hvatao ljude da bi se domogao novčane nagrade.“ Uzdahnuo je. „Samo što u ovom slučaju neko lovi njega, ali ne zbog para. Neko je kivan na njega i želi da naplati stare dugove.“ „Ne voliš ga, zar ne?“ Rufus se osmehnuo. „Ah, to ti, dakle, nije promaklo? Ne, on nije čovek s kojim bih pio i pušio za istim stolom u taverni. Mislim da ne bismo imali mnogo zajedničkih tema za razgovor, ali bismo imali oko čega da se raspravljamo. Izuzetno držim do svetosti ljudskog života. Mislim da gospodin Krou može da bez većih problema oduzme nečiji život zbog trivijalnih razloga. Najteže mi pada što ne voli muziku.“

Šerlok je neko vreme ćutke vario Rufusove reči. Nije mogao da pronađe grešku u njegovoj logici ili opisu Ejmijusa Kroua, ali nije mogao da saobrazi oštre reči s toplim osmehom viđenim na licu gospodina Kroua niti s načinom na koji ga je uzeo pod svoje i brinuo o njemu. Da li su svi ljudi takvi - slojeviti i teški za razumevanje? Ako je tako, kakav je onda Rufus Stoun? Ili Majkroft? Ili on sam. Potisnuo je neprijatnu misao. Radije će verovati da su ljudi onakvi kakvi se prikazuju u javnosti. „Šta misliš, koliko je Amerikanaca sad u Engleskoj i lovi gospodina Kroua?“, konačno je prozborio. „Nemoguće je reći“, razmišljao je Rufus. „Bila su trojica u potkrovlju kuće za izdavanje. Dodaj kočijaša vođine kočije - pod pretpostavkom da je član bande, a ne meštanin - i ostaju nam dvojica za koje smo sigurni. Problem je što može biti i drugih za koje ne znamo.“ „Dvojica su me nosila“, reče Šerlok. „Baš kao i mene“, oglasio se Meti. „To znači da ih je najmanje četvorica. Problem je u tome što vođa, ako je dobro nafatiran, može iznajmiti koliko god hoće kriminalaca, bilo koje nacionalnosti. U svakom gradu na Britanskim ostrvima ima tušta i tma ljudi koji bi preklali i rođenu babu za jedno veče pijančenja i kockanja.“ Uzdahnuo je. „Drugim rečima, baraba ima napretek, a dobrih ljudi koji im se suprotstavljaju premalo.“ „To je u redu“, reče Šerlok. „Jedan valjan čovek vredi koliko deset nikogovića.“ Meti je zafrktao. Rufus je sumnjičavo posmatrao svog učenika. „Bilo bi divno da je zbilja tako.“ „Kad porastem“, promrmljao je Šerlok, „promeniću stvari nabolje.“ „Znaš“, reče Rufus, s neobičnim osmehom, „mislim da bi mogao. Mogao bi to učiniti u saradnji s bratom, ali na bitno drugačiji način.“ „Ne želim da radim u državnoj službi kao Majkroft.“ „Zašto?“, zanimao se Meti. „Ne volim da primam naređenja“, kiselo će Šerlok. „Ni od koga. Znam da ponekad moram, ali ne volim.“ Vratili su se na drum, na kom nije bilo nikoga. Izgleda da su se neopaženo iskrali iz grada. Kretali su se kroz predeo pun neobrađenih polja i krupnog stenja. Teren je bio tako brdovit da vožnja po ravnom drumu nikad nije trajala duže od nekoliko minuta. Često su zaobilazili velike gomile stena. Kramond je bio na obali. Mesto se sastojalo od nekoliko granitnih kuća s trščanim krovovima. Zelena mahovina izbijala je između kamenih blokova.

Ličila je na morske alge koje je oluja izbacila na obalu, na kojoj su nekako opstale. Vazduh je mirisao na so, a galebovi su kričali kao napuštene bebe. Zaprega je zaobišla brdo. Pred Šerlokovim očima ukazalo se more. Sunce je obasjavalo vrhove talasa. Blistali su po omamljujućem obrascu. Vatrena koplja igrala su na zelenoj pozadini. Talasi su se nadomak obale razbijali u paralelne linije bele pene, koja je iskrsavala niotkuda, da bi odmah zatim netragom nestajala. „Pa, stigli smo u Kramond“, reče Rufus, kad su počeli da silaze u selo. „Kuda ćemo sad?“ „Mogli bismo da pitamo da li je neko video krupnog Amerikanca u belom odelu i šeširu iste boje“, umešao se Meti. „Mislim da je odbacio upadljivu odeću“, napomenuo je Šerlok. „Bili smo s njim po tavernama i drugim mestima i zapazili da, kad hoće, može da postavlja pitanja naglaskom osobe odrasle pored Londona. Ne, taj čovek je vešt lovac. Zna kako da se uklopi u okolinu. Nećemo ga pronaći ako sam to ne bude želeo. Siguran sam da govori savršenim škotskim naglaskom, kao da je rođen u Edinburgu.“ „Ponoviću pitanje“, reče Rufus. „Znate li kuda ćemo?“ Šerlok je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Znamo da želi da ga pronađemo, zato što nam je ostavio šifrovane poruke. Sigurno je ostavio trag koji samo mi možemo da pratimo. Neće odsesti u središtu sela, zato što bi tu bio previše upadljiv. Ne može sakriti svoju visinu, kao naglasak ili odeću. Ne zaboravite da je Virdžinija s njim. Unajmiće neko mesto i sakriti kćer.“ Grozničavo je razmišljao. „Neće se odlučiti za kuću na glavnom seoskom drumu, da ga neko ne bi opazio u prolazu. Odabraće visoko mesto, da bi izdaleka video ko mu se približava i da bi imao prednost višeg položaja. Ko god da ga nađe, moraće da mu se približava polako, uzbrdo. Ejmijus će moći da ga gađa kamenjem i čime god bilo.“ Namrštio se. „Verovatno će unajmiti kuću na vrhu brda, da bi u slučaju napada mogli da pobegnu u bilo kom pravcu. To bi opet značilo da napad može da stigne s bilo koje strane, a on može da osmatra samo jednu - ili dve, ako mu Virdžinija pomaže u tome. Verovatnije je da će se odlučiti za mesto blizu vrha brda, ali u klancu ili jaruzi, tako da će oni koji mu se približavaju morati da mu prilaze s prednje strane.“ „To smanjuje broj mogućih mesta za skrivanje“, reče Rufus. „Raspitaćemo se za kuće koje odgovaraju tom opisu.“ „Postoji još bolji način“, reče Meti. „Koji?“ „Deca mog uzrasta.“ Naglasio je misao lupnuvši se po grudima. „U svakom gradu i selu ima dece mojih godina. Svuda idu i sve vide. Pronaći ćemo ih. Daćemo novčić nekom od njih. Znaće da nam kaže gde je gospodin Krou.“

„Imam još bolju ideju“, dođao je Šerlok. „Naš prijatelj ih verovatno plaća. Gospodin Krou dobar je s balavim dripcima koji svuda idu i sve znaju. Siguran sam da im je dao koji novčić da motre na strance i da nas upravo sad posmatraju.“ Krenuli su ka središtu sela, ohrabreni novom strategijom. Meti bi skliznuo sa zaprege kad god bi ugledali zapušteno dete ili nekoliko njih. Pokušao bi da zapodene razgovor s njima. Svaki put vratio bi se odmahujući glavom, što je značilo da nisu hteli da govore. Šerlok je primetio da se neki klinac odvaja od grupe čim bi zaprega nastavila put. Svi su išli u manje-više istom pravcu. „Da li da krenemo za nekim od njih?“, pitao je Rufus posle nekog vremena. Zaustavili su se na zemljanom drumu nedaleko od centra sela. „Ne“, uglas će Šerlok i Meti. „Verovatno javljaju nekom starijem dečaku, koji predstavlja čvorište za razmenu podataka“, objasnio je Šerlok. „Poslaće trkača do gospodina Kroua“, dodao je Meti. „ Ako se približimo starijem klincu, on će pobeći, pa ćemo se naći na početku.“ „Bolje nam je da čekamo ovde, s obzirom na brojnost i razgranatost špijunskog aparata u službi gospodina Kroua“, rekao je Serlok. „Poslaće nekog da nas ispita kad dobije poruku.“ Nedugo potom prišao im je prljavi, neugledni dečak. Bio je bos i gotovo crn od štroke. „Dobar dan!“, reče Rufus. „Imam neka pitanja za vas“, reče dečak s teškim škotskim naglaskom. „Samo izvoli.“ „Kako se zove konj onog komada?“ „Komada?“, zbunjeno će Šerlok. „Devojke“, objasnio je Meti. „Vidržinije.“ „Tako znači.“ Šerlok je podigao glas. „Zove se Sandija.“ „Jes’. A kako se zove tvoj konj?“ Šerlok se osmehnuo. To je bila privatna šala koju je delio s Virdžinjom. „Dugo nije imao ime, ali sam ga nazvao Filadelfija.“ „Jes’“, potvrdio je klinac. „I koje je tvoje srednje ime?“ „Skot“, reče Šerlok. „Ja sam Šerlok Skot Holms.“ „Požurimo. Odvešću vas tamo gde želite da idete“, dodao je dečak kad je Rufus zategao uzde. „Najbolje je da napustite zapregu. Idemo uzbrdo.“ Poveo ih je uzbrdo. Skakutao je sa stene na stenu i s busena na busen. Šerlok, Meti i Rufus trudili su se da ne zaostanu za njim. Uspon je bio naporan. Šerlokovo namučeno telo teško je izlazilo na kraj s njim. Posle nekoliko minuta bučno je dahtao. Bolele su ga grudi i izranavljeni gležnjevi. Bol je lagano gmizao uz listove. Šerlok je nastavio da se penje uprkos svemu. Nije imao izbora. Ni

Rufusu nije bilo lako. Staza ih je dovela do nekoliko kućica na brdskoj padini. Šerlok se neprestano osvrtao za sobom. Osmatrao je pejzaž. More je s ove visine podsećalo na vetrom nabrani čaršav. Nije bilo zeleno već sivo. Šerlok je video tamnije predele, gde je, kako je sumnjao, pesak s plaže naglo ponirao u dubinu. Seljani su izgradili kameni kej na mestu gde se kopno venčavalo s vodom. Video je mnogo privezanih čamaca. Katarke su se podizale i propadale, u skladu s kretanjem talasa. Sve u svemu, to je bio neobično spokojan prizor. Šerlok se opustio, uprkos bolu u nogama i grudima. I Meti je osećao isto što i on. Prošli su pored kamene crkvice i groblja - najvišeg mesta u selu. Posle toga silazili su kroz visoku travu i trsku. Pratilo ih je kričanje galebova. Šerlok se osvrnuo u pravcu mora. Popeli su se tako visoko da je s visine gledao galebove. Posle dvadeset minuta teškog penjanja stigli su do novog brda. Zašli su u uski klanac, u kom je tlo blago poniralo. Kamene litice uzdizale su se levo i desno od njih. Dečak im je dobacio preko ramena: „Sledi težak uspon. Spremite se.“ Imao je pravo. Staza se narednih stotinak metara blago uzdizala. Kamene litice bivale su sve bliže. Stigli su do mesta na kom se tlo oštro uzdizalo. Nije bilo okomito kao litice s leve i desne strane, ali je bilo prilično strmo. Nisu imali druge do da se popnu na sve četiri uz kratki uspon. Kad su stigli do vrha, Šerlok se osvrnuo za sobom. Iznenadio se kad je video koliko su se popeli. Daleko ispred sebe video je tamnu liniju horizonta u kom se sivo nebo spajalo sa sivim okeanom. Klanac se još više sužavao i zavijao udesno, tako da je njegov kraj - ako je uopšte postojao - bio skriven od pogleda. Nastavili su dalje, iscrpljeni usponom. Šerlok se posle nekoliko minuta ponovo osvrnuo za sobom. Video je ivicu uspona koji su savladali na sve četiri, ali iza toga nije bilo ničeg izuzev neba. Tlo se odatle spuštalo previše okomito. Savladali su krivinu i konačno ugledali usamljenu kućicu od sivog granita, uobičajenog za ove predele, ugnežđenu na brdskoj padini. S ove daljine činilo se da je olujama bičevano stanište izraslo iz okolnog kamena. Kućica se nalazila u udubljenju u obliku slova V, na mestu na kom se klanac naglo završavao. Tlo ispred nje bilo je puno kamenja različite veličine, koje je godinama padalo s litica. S obe strane uzdizale su se litice, do početka novog brda. Tu se skrivao Ejmijus Krou. Šerlok je s odobravanjem posmatrao lokaciju. Moglo joj se prići samo uzbrdo i s prednje strane. Levo i desno od nje uzdizao se strmi kameni zid. Svako ko bi pokušao da ga savlada rizikovao bi život. Dečak se zaustavio na mestu koje se dobro videlo s prozora kućice. Stajao je ispred Šerloka, Rufusa i Metija, sve dok se jedan prozor nije otvorio i zatvorio. To je bio signal da nastave dalje. U Šerlokovoj glavi sevnula je slika Ejmijusa

Kroua kako sedi na prozoru, s velikom puškom u ruci. Ako bi neko prišao kolibi bez zaustavljanja ili nastavio put pre dogovorenog signala, iskusni zapadnjak nesumnjivo bi zapucao po njemu. Dečak se okrenuo i rekao: „Veliki čovek kaže da možete da uđete u kuću.“ „Hvala ti“, reče Šerlok. Posegnuo je u džep i izvadio pola šilinga. „Ovo je za tvoj trud“, rekao je kad mu je pružio novčić. Dečak je čežnjivo pogledao paricu. „Veliki čovek dobro nas plaća , rekao je, ne mičući ruke. „Rekao je da onaj ko prima novac od dva gospodara ne zaslužuje poverenje nijednog.“ Šerlok je klimnuo glavom i povukao ruku. „To je dobar savet“, rekao je. Dečak je, zviždućući, pošao niz stazu. „Šta ćemo sad?“, pitao je Meti. „Sad ćemo saznati o čemu se ovde radi“, reče Šerlok kad je krenuo uzbrdo ka kućici.

DVANAESTO POGLAVLJE Poslednjih nekoliko metara bili su najteži koje je Šerlok ikad prešao. Nije znao na kakav će prijem naići u kamenoj kućici - da li će Ejmijus Krou biti zadovoljan što ga vidi. Nije znao da li će Virdžinija biti u njoj ili se skriva na nekom drugom mestu, niti da li će se njih dvoje ikad vratiti u Farnam ili je ovo samo privremeno utočište pre napuštanja zemlje. Nije imao dovoljno podataka da bi izveo kvalitetan zaključak. To ga je činilo nervoznim. Stigao je do vrata. Srce mu je tuklo u grudima. Pokucao je. „Uđi“, čuo je poznati glas. Šerlok je otvorio vrata i ušao u kućicu. Oči su mu se posle nekoliko sekundi privikle na mrak, u kom je prepoznao još jednu odbrambenu meru. Primetio je Ejmijusa Kroua na drugoj strani prostorije. Nosio je tamno odelo i držao pištolj. „Vrlo dobro“, rekao je Krou. „Rešio si zagonetke. Mislio sam da hoćeš.“ „Nisu bile teške“, rekao je Šerlok. Slegnuo je ramenima. „Nisu bile teške za tebe.“ Krou je osmotrio Šerlokove pratioce. „Mladi gospodine Arnate, dobro došao u moj privremeni dom. Tu je i gospodin Stoun. Raskomotite se, molim vas. Ja ću ostati pored prozora, ako vam to ne smeta. Nije da očekujem nove goste, ali čovek nikad ne zna kada će naići. Mogu li vam ponuditi piće - možda malo vode?“ „Piće bi mi dobro došlo posle ove šetnje po čistom vazduhu“, reče Rufus Stoun. „Imate li pivo? Ili jabukovaču? Krigla jabukovače baš bi mi pasovala.“ Krou se osmehnuo. „Potrudiću se da pronađem nešto.“ Podigao je glas. „Virdžinija, izađi. Imamo goste.“ Vrata iza njega su se otvorila. Virdžinija je kliznula u sobu. Kosa joj je blistala kao tečna vatra, u relativnoj tami prostorije. Oborila je pogled. Držala se neobično smerno. Podigla je glavu i pogledala Šerloka. Potrčala mu je u susret. Zagrlila ga je i poljubila. Maštao je o njenom poljupcu, ali je stvarnost daleko prevazilazila i najsmelije snove. Raspametio se od težine njenog tela u svom naručju, od topline njenih usana na svojim i od mirisa njene kose. Nije znao šta da radi. Telo mu je uzvraćalo poljubac, bez pomoći uma. Najedanput je prekinula kontakt. Nije ga odgurnula, već je uzmakla od njega. Protumačio bi to kao odbijanje, da njene šake nisu ostale na njegovim rukama.

Posmatrala ga je očima boje ljubičice koje kao da nisu imale dna. Bila je na ivici suza. „Potražio si nas“, prošaputala je. „Morao sam“, rekao je jednostavno. Reči su stigle niotkuda, neplanirano. „Ne mogu da živim bez tebe.“ Ejmijus Krou je zabrundao, iako nije želeo da prekida njihov susret: „Biće vremena za priču. Bojim se da će se gospodin Stoun onesvestiti ako ne ubaci neko piće u sebe. Džini, budi dobra pa donesi osveženje za naše goste.“ Virdžinija je stegla Šerloka za ruke pre nego što ga je pustila. Povukla se, održavajući kontakt očima. Mogao se udaviti u njima. Slala mu je poruku, koju nije mogao da protumači. Možda ni ona nije mogla. Možda je postojanje poruke bilo važnije od njenog sadržaja. Oborila je pogled. Šerlok se osetio kao marioneta pokidanih struna. Okrenuo se da pogleda ostale. Svet se promenio. Sve je izgledalo isto, ali je bilo drugačije. Nije mogao to da objasni. Ejmijus Krou posmatrao ga je s neobičnim izrazom lica. Šeretski je podigao obrvu. „Rukovanje će mi biti dovoljno, ako se slažeš.“ Šerlok se osmehnuo. „Drago mi je što je s tobom sve u redu“, rekao je. „Drago mi je što je s vama sve u redu. Zabrinuli smo se kad smo videli da je vaša kućica prazna.“ Krou je klimnuo glavom. „Nisam imao izbora. Doznao sam da se neko raspituje o meni i mojoj kćeri. Moj običaj je da u takvim prilikama potražim radoznalca, da bih ga propitao za razloge njegovog interesovanja. Odstupio sam od njega i odlučio da pobegnem kad sam doznao opis radoznalaca.“ „Da li su ti ljudi toliko opasni?“, pitao je Stoun. „Moram da kažem da se mladi Šerlok sjajno pobrinuo za dvojicu - crnokosog tipa koji ima deficit u domenu sluha i njegovog prijatelja koji ima lice kao proklijali krompir.“ „Suočio se s Nedom Filonom i Tomom Pejnom.“ Krou se setio da drži pištolj. Spustio ga je na sto pored sebe. „Oni su sitne ribe. Čovek za koga rade tera mi strah u kosti.“ „Mislim da smo ga sreli“, reče Šerlok. „Nisam video njegovo lice, ali sam ga čuo. Govori veoma tiho.“ „Ja sam ga video“, reče Stoun, „iako bih voleo da nisam. Prekriven je tetovažama. Istetovirao je imena po čitavom telu.“ Pogledao je Virdžiniju, ali ga je Krou pokretom glave upozorio da ćuti. Samo su Rufus i Šerlok opazili gotovo neprimetan znak. „To je Brajs Skobel“, s mukom prozbori Krou. „Znači da je ovde.“ Uzdahnuo je. „Nadao sam se da će poslati svoje ljude da me nađu. Izgleda da sam bio preterano optimističan. Toliko me želi da je potegao ovamo iz Amerike. Pretpostavljam da ste ga videli u Farnamu?“

„Bojim se da nas je sledio ovamo“, priznade Šerlok. „Do Edin-burga.“ Šerlok je čak i u prigušenom svetlu prostorije primetio kako je Krou naglo prebledeo. Bilo mu je jasno da se učitelj bori sa snažnim osećanjem. Spustio je ruku na pištolj na stolu. Pogled mu je odlutao do prozora, s kog je motrio prilazni put. „Očekivao sam“, pažljivo je birao reči, kao čovek koji prelazi preko reke skačući s kamena na kamen, „da ćeš pažljivije sakriti svoje tragove. Da li zna za ovu kućicu?“ „Ne zna.“ „To je sad samo pitanje vremena." Krou je gnevno odmahnuo glavom. „Šerloče, kako si, za ime sveta, mogao da im dopustiš da te prate?“ „Čuo je kako Meti i ja govorimo o Edinburgu, pre nego što smo krenuli na put“, nervozno će dečak. „Postavio je neku prislušnu cev u kućicu.“ „Tako znači“, klimnuo je Krou. „Pametno.“ „Kidnapovao je Rufusa u vozu“, dodao je Meti, „a zatim i Šerloka i mene. Pobegli smo im.“ „Pobegli ste?“, Krouovo lice se iskrivilo. „Sumnjam u to. Dopustio vam je da pobegnete.“ Meti je gnevno reagovao. „Šerlok je slomio noge onoj dvojici - Filonu i Pejnu.“ Krou je slegnuo ramenima. „Skobel bi rado platio tu cenu da bi mogao da vas prati do mog skloništa.“ „Mučio me je da bi mi izmamio informacije“, napomenuo je Šerlok. „Bilo bi mu lakše da nastavi da me muči dok ne progovorim, nego da trampi dvojicu svojih ljudi za informaciju.“ Krou nije izgledao ništa manje ljutito. Sklonio je ruku s pištolja. „Možda“, složio se. „Hoćeš da kažeš da te niko nije pratio na putu ovamo?“ „Siguran sam u to“, ubeđeno će Šerlok. „Šta je tako strašno u vezi s tim Skobelom?“, pitao je Meti. „Izuzev što voli da povređuje ljude. I u ovoj zemlji ima tipova koji to vole. Ne mogu da zamislim da je taj Skobel mnogo gori od njih.“ Šerlok je klimnuo glavom. Metijeve reči podsetile su ga na Džoša Harknesa, ucenjivača za kog je radila gospođa Eglantin. Harknes je bio gadan tip. Da li Brajs Skobel može da bude mnogo gori od njega? „Mogao bih da vam predstavim brojne primere“, odvratio je Krou, „ali mislim da će jedan biti dovoljan.“ Činilo se da ne gleda u Šerloka, niti bilo koga drugog, već u nešto što samo on vidi. „Skobel je bio pukovnik u vojsci Konfederacije. Ni tada nije bio zdrav ispod skalpa. Mislim da ne postoji reč koja bi opisala ono što je bio, ono što jeste. Reč zao bleda je i nedovoljna. On ne poznaje grižu savesti, kajanje ili stid, poput ostalih pripadnika ljudske vrste. Ne zna ni za gnev ili radost. Brodi kroz život potpuno ravnodušan prema svemu,

izuzev prema svom opstanku. Ubeđen je da je najvažniji na svetu i da sve postoji da bi učinilo njegov život lakšim i boljim.“ Glasno je uzdahnuo. „Prvi put čuo sam za njega kad je poslat da uguši pobunu urođeničkih plemena. Crvenokošci su iskoristili haos nastao zbog Građanskog rata. Napadali su porodice doseljenika, sve koje su mogli izolovati i pobiti. Skobel je bio pod komandom generala Džona Čivingtona. Poslati su na čelu odreda milicije da zaustave Indijance iz plemena Arapaho i Šajene, koji su predvodili ove napade.“ Virdžinija je ušla u sobu s poslužavnikom s pet čaša i tanjirom ovsenih kolača. Svi su bili toliko zaokupljeni pričom njenog oca, da nisu ni videli kad je izašla. Dala je pivo ocu i Rufusu Stounu, a zatim vodu Šerloku i Metiju. Svi su se poslužili ovsenim kolačima. „Pobuna je izbila pre pet-šest godina“, nastavio je Krou. Čivington je bio pastor, ali se njegova ljubav prema bližnjima nije protezala na Indijance. Strasno ih je mrzeo, kao što većina ljudi mrzi škorpije i besne pse. Skobel, njegov zamenik, nije ih mrzeo, ali ih je smatrao nižim oblikom života za koji nema mesta na ovom svetu. Milicija pod komandom Čivingtona i Skobela nije napadala samo pripadnike plemena Arapaho i Šajene već i Sijukse, Komanče i Kajove. Krou je gucnuo pivo. Niko nije narušio napetu tišinu u sobi. „Indijanci su u svim sukobima izvlačili deblji kraj“, nastavio je, „pa su odlučili da zatraže mir. Ugovoren je susret s vlastima. Indijanci su napustili sastanak s uverenjem da su sklopili sporazum o miru, iako ništa nije potpisano. Četiri dana kasnije, poglavica Crni Kazan ulogorio se sa svojim ljudima pored Fort Lajona. Nikog nisu dirali. Sledili su bizone duž reke Arkanzas. Živeli su od tih životinja. Od njih su dobijali hranu, odeću, ulje i sve što im je potrebno.“ Krou je načas ućutao i zagledao se kroz prozor. Ruka mu je pošla ka pištolju. Video je nešto bezazleno - možda pticu ili životinju na otvorenom - zato što je povukao ruku i nastavio priču. „Prijavili su se vojnim vlastima u tvrđavi, kao što je trebalo, i utaborili u Send Kriku, šezdesetak kilometara severno. Podigli su logor u udolini, okruženoj niskim brdima. Čivington i Skobel stigli su u Fort Lajon nedugo posle toga i rekli zapovedniku tvrđave da će napasti pleme Crnog Kazana. Zapovednik im je rekao da se poglavica već predao, ali ga je Skobel ubedio da je ovo idealna prilika da se svet očisti od Indijanaca. Snažno je uticao na osobe u svojoj okolini. Čivington je sutradan poveo svoje Ijude, većinom pijane, kako sam čuo, i opkolio indijanski logor. Po Skobelovom savetu, uzeo je četiri komada artiljerijskog oružja iz utvrđenja.“ Virdžinija je skliznula u sedište pored Šerloka. Njena ruka nekako je završiia na njegovoj. Ohrabrujuće ju je obuhvatio i stegao. Uzvratila je stisak. „Crni Kazan istakao je belu zastavu mira iznad svog šatora kad je video

miliciju oko logora. Skobel je izdao naređenje za napad, bez upozorenja ili savetovanja sa Čivingtonom.“ Krou je zastao. Tišina u sobi bila je teška i gotovo opipljiva. „Vatrena oluja smrti i uništenja obrušila se s neba“, prošaputao je. „Muškarci, žene, deca - svi su pali od artiljerijske ili puščane vatre. Nisu imali ni najmanje šanse da se odbrane. Kad su topovi ostali bez granata, a puške bez metaka, Skobel je poveo svoje ljude u logor i pobio sve Indijance do poslednjeg. Dokrajčili su ih kundacima i noževima. Zatrli su čitavo pleme.“ „Neko je morao nešto da preduzme", preneraženo će Šerlok. „Hoću reći, Čivington i Skobel prekršili su mirovni sporazum." Krou se gorko nasmejao. „Koji mirovni sporazum? Nikakvi dokumenti nisu potpisani.“ Kad je Šerlok zaustio da još nešto kaže, Krou je podigao ruku da bi ga ućutkao. „Čivington je godinu ili dve kasnije izveden pred vojni sud. Primorali su ga da napusti vojsku. Skobel je dezertirao. Odonda je u bekstvu.“ „ Ali... deca?“, prošaputala je Virdžinija. „Zašto? To nema smisla.“ „Kad su ga na vojnom sudu pitali zašto su ubijana deca, Čivington je odgovorio: „Zato što se od gnjida izležu vaši.“ Neobično je što su to bile reči Brajsa Skobela. Siguran sam da je Skobel imao znatno veći uticaj na pretpostavljenog oficira, nego što se mislilo u to vreme.“ „Pretpostavljam“, reče Rufus Stoun, „da ste dobili zadatak da privedete Skobela pravdi.“ „Naređeno mi je da ga uhapsim i privedem, ili da podelim pravdu na licu mesta“, nastavio je Krou ravnim tonom. „Predsednik Endru Džonson lično mi je poverio taj zadatak.“ Odmahnuo je glavom. „Tri puta zamalo ga nisam uhvatio, na različitim mestima širom Sjedinjenih Država. Izgubio sam nekoliko valjanih ljudi u tim pokušajima.“ „Šta se desilo?“, otelo se Metiju. Krou je zurio u dečaka. „Daću vam primer iz kog ćete shvatiti kakav je Skobel. Pre tri godine u Sinsinatiju, našao sam ga u sobi u pansionu. Opkolili smo ga i upali unutra. Otišao je, ali je žena, vlasnica pansiona, sedela na krevetu, sa štapinom dinamita i šibicom u rukama. Kresnula je šibicu i zapalila štapin kad nas je videla.“ Ućutao je i zavrteo glavom. „Jedva smo uspeli da izađemo iz sobe. Poginula je u eksploziji, naravno. Saznali smo da je Skobel kidnapovao njenu kćer i da je rekao da će je ubiti ako se ne složi da postavi smrtonosnu zamku za nas. Poverovala mu je.“ „Šta je bilo s njenom ćerkom?“, pitao je Meti. „Pustio ju je. Nije mu bila od koristi. Ostala je bez majke, ali Skobel nije mario za to.“ Šerlok je zurio u Ejmijusa Kroua. Krupni Amerikanac nešto im nije rekao. „Zašto je promenio taktiku?“, pitao je Šerlok. „Isprva si ti jurio njega, a sad on

juri tebe. Šta se dogodilo?“ Krou je upravio pogled na učenika. „Malo toga ti izmiče, sinko? Imaš pravo. Nešto se dogodilo. Rekao sam da sam izgubio nešto ljudi u vatrenim okršajima i zamkama. I Skobel je izgubio nekoliko. Izgubio je...“ Ućutao je i pogledao Virdžiniju. „Ovo ti nikad nisam rekao, Džini. Verovatno ćeš imati lošije mišljenje o meni kad ovo čuješ, ali nemam drugog izbora. Reći ću ti istinu, tako mi bog pomogao.“ Duboko je udahnuo. Oklevao je da otvori dušu. Šerlok je zadržao dah, nestrpljiv da čuje ostatak priče. „Brajs Skobel imao je ženu i dete. Znajte da ih nije voleo. Taj čovek nije bio sposoban za ljubav. A opet, s njima dvoma najviše se primakao ljudskom osećanju. Nisam siguran kakvom. Verovatno se radilo o posesivnosti. Opkolili smo Skobela i njegove telohranitelje na farmi u Finiksu. Zapucali su kad su nas videli. Uzvratili smo vatru. Izgubio sam dvojicu ljudi u žestokoj pucnjavi. Skobel je izgubio ženu i sina. Nismo znali da su tamo. Pobegao je, kao i uvek, ali se zakleo da će me naterati da platim za ono što sam mu učinio.“ Namrštio se. „Posle mesec dana, dobio sam poruku od njega. Rekao mi je da će mi ubiti ženu i dete pred mojim očima. Detaljno mi je opisao šta će im učiniti. Takvo nešto... ne može pasti na pamet nijednoj normalnoj, bogobojažljivoj osobi. Znao sam da će ostvariti svoj naum. Napustio sam svoju dužnost, uz odobrenje predsednika Džonsona, i došao ovamo.“ „On je krenuo za tobom", reče Šerlok, u tišini koja je nastala posle Krouove ispovesti. „Kao što sam rekao, kad taj nešto reši, nikada ne odustaje.“ „Trebalo je da zatražite pomoć“, napomenuo je Rufus Stoun. „Siguran sam da bi Majkroft Holms okružio vašu kuću stražarima. Ako to ne bi bilo moguće, regrutovali bismo meštane." „Koliko dugo?“, pitao ga je Krou. „Čak i da nam gospodin Holms obezbedi dvadesetčetvoročasovnu zaštitu, ona ne bi zauvek ostala oko nas. U jednom trenutku bila bi opozvana, a ljudstvo raspoređeno na važnije zadatke.“ Odmahnuo je glavom. „Brajs Skobel je strpljiv čovek. Strpljiv i veoma, veoma promućuran. Čekao bi da se svi opuste i omekšaju. Tada bi udario.“ „I ranije si imao posla s opasnim ljudima“, podsetio ga je Šerlok. Nije mogao da shvati zašto Ejmijus Krou nije ostao da prihvati borbu s progoniocem. Oduvek ga je smatrao čovekom koji se suočava s teškoćama, umesto da beži od njih. Duboko u sebi osećao je izvesno razočaranje. „Bio sam u tunelima ispod stanice Vaterlo kad si sredio onog tipa koji je hteo da me ubije. Zamalo što mu nisi slomio vrat. Nisi bio nimalo uplašen. Šta Brajsa Skobela čini toliko drugačijim?" „I ranije sam sretao opasne ljude“, saglasio se Krou. „Ogledao sam se s

najtvrdokornijim ljudima svog vremena, ali je Brajs Skobel sasvim druga zverka.“ Uzdahnuo je. „Teško je opisati, ali postoji nešto... neljudsko u njemu. Većina ljudi strahuje da ne bude povređena ili obogaljena, što vam daje prednost u sukobu s njima. To nije slučaj s Brajsom. Njega je baš briga. Ne tvrdim da ne oseća bol, zato što to nije tačno, ali ga jednostavno strese sa sebe. Ne zanima ga. Ne pamti ga. Ako normalnog čoveka dobro izudarate po licu, on će se povući da ne bi dobio još koji udarac. Skobel će znati da ste ga udarili, ali neće ništa naučiti iz pretrpljenog bola. Neće pokušati da ga izbegne. Oborite ga, a on ponovo ustane, i ponovo, i ponovo. Navaljivaće na vas kao mehanička naprava.“ Odmahnuo je glavom. „Znam da ovo što pričam nema mnogo smisla, ali sukob s Brajsom Skobelom jeste sučeljavanje s mračnom i nedokučivom silom prirode. Nezaustavljiv je. To bi bio dovoljan problem da je glup, ali on je jedan od najpametnijih ljudi koje znam. Misli nekoliko poteza unapred, kao da igra šah. Ima dara da okuplja slične nitkove oko sebe.“ „Šta je s imenima koje tetovira po koži“, prvi put se oglasila Virdžinija. „Zašto to radi? Šta ona znače?“ „To je njegova opsesija“, odgovorio joj je otac. „Čuo sam da je pre stupanja u vojsku Konfederacije imao samo tri istetovirana imena na ruci. Neko ga je pitao šta predstavljaju. Rekao je da su to imena ljudi koje je pobio.“ Zastao je i tužno zavrteo glavom. „Imao je samo osamnaest godina kad ih je neizbrisivo utisnuo na kožu, zajedno s datumima. Objasnio je da je hteo da bude siguran da ih nikad neće zaboraviti.“ Slegnuo je ramenima. „U ratu retko znate imena onih koje ste ubili. Stoga je ostavljao praznine. Trudio se da sazna ko su i odakle su, na osnovu imena njihovih jedinica. Posle Građanskog rata potrošio je mnogo novca da bi doznao imena vojnika Unije stradalih na izvesnim mestima u izvesno vreme. Pokušao je da sazna imena Indijanaca koje je pobio. Istetovirao je ime Crnog Kazana na vratu. Opsednut je tim ritualom.“ „Šta je s imenima ispisanim crvenim slovima?“, pitao je Rufus Stoun. Kao da i sam ne znam, pomislio je. Krou ga je smrknuto pogledao. Šerlok je pretpostavio da ga je opomenuo da ne pominje Virdžinijino ime. „To su imena ljudi koje će ubiti“, rekao je tihim glasom. „Crvenom bojom ispisuje planove za budućnost. Tako odabranim ljudima poručuje da su im dani odbrojani. Kad ih ubije, istetovira njihova imena crnom bojom.“ Ponovo je gvirnuo kroz prozor. „Čuo sam da je istetovirao moje ime crvenim mastilom na podlaktici, da bi mu svakog dana bilo pred očima.“ Rufus Stoun se namrštio. „To je neobično ponašanje za navodno inteligentnog čoveka“, glasno je razmišljao. „Zašto bi nastojao da se učini uočljivijim i prepoznatljivijim, ako beži od vas i od vlade Sjedinjenih Država? Da sam na njegovom mestu, ofarbao bih kosu u plavo i nastojao da se negde sklonim. Ne bih prekrivao telo upadljivim tetovažama.“

„To je opsesija“, objasnio je Krou. „Ne može da prestane. Neverovatno je šta rukavice i nešto pozorišne šminke za lice i vrat mogu da postignu.“ „Pa, kakav je plan?“, pitao je Meti. „Šta ćemo da radimo?“ „Nećemo ništa raditi“, odgovorio je Krou. „Džini i ja napustićemo zemlju. Otići ćemo na neko drugo mesto. Promenićemo imena i lični opis koliko god to bude moguće. Vi ćete se vratiti u Farnam i pokušati da zaboravite na nas.“ Ove reči padale su po Šerloku kao teški udarci. Pogled mu je skliznuo ka Virdžiniji. „Nećemo to učiniti“, tiho je rekao. Rufus Stoun se namrštio. „Ne razumem. Zašto ste ostavili tragove koji su nas doveli do Edinburga, ako niste hteli našu pomoć?“ Krou je zatvorio oči. „Zato što sam hteo da se oprostimo na pristojan način“, rekao je. „I zato što sam želeo da vam objasnim od čega bežim. Hteo sam da shvatite s kakvom silom vojujem. Skobel će nastaviti da navaljuje dok ne uspe. Prepametan je. Neće mi pružiti priliku da preokrenem situaciju i krenem za njim. Prikriće tragove. Sakriće se dok ne prestanem da ga tražim ili će me namamiti u klopku.“ Zavladala je tišina. Svi su pokušavali da izađu na kraj s onim što im je Krou saopštio. „Vidim dva problema u vezi s tim planom“, konačno će Šerlok. Krou je podigao obrvu. „Šta vidiš?“ „Prvi je“, nastavio je Šerlok, nimalo zbunjen Krouovim stavom, „činjenica da će taj čovek, Brajs Skobel, nastaviti da traga za tobom. Ako je pametan i uporan kao što tvrdiš, pronaći će te gde god da odeš, ma koliko ta potraga trajala.“ „Imaš pravo“, složio se Rufus Stoun. „Šta je drugi problem?“, pitao je Meti. „Drugi problem je što ovom pristupaš kao svakom lovu.“ Šerlok je zastao za trenutak. Pokušavao je da sabere i sredi misli. „Objasnio si mi da se prema ljudima ponašaš kao da su životinje. Kad ih loviš, pokušavaš da predvidiš njihove poteze na osnovu njihovih navika i tragaš za znacima njihovog prisustva - onima koje neizbežno ostavljaju za sobom, kao što životinje ostavljaju tragove.“ „Uvek sam verovao da su ljudi samo različite vrste životinja“, složio se Krou. „Mnogo puta imao sam koristi od tog saznanja. Šta želiš da kažeš?“ „Hoću da kažem da Brajs Skobel nije životinja. Preokrenuo je situaciju. Ponaša se prema tebi kao prema životinji. On prati tebe, što te užasava. Tvoj uobičajeni način rešavanja problema ne pomaže ti u sukobu s njim. Uloge su izmenjene.“ „Hoćeš da kažeš da je pametniji od mene?“, brecnuo se Krou. Oči su mu sevale ispod gustih sedih obrva. „Tako je“, priznade Šerlok. „Ako je igra izmenjena, promenimo igru. Ako je

Skobel bolji lovac od tebe, učinimo sve što možemo da ovo prestane da bude lov. Ako je bolji igrač, nek ovo prestane da bude igra. Ne dopusti mu da bira način borbe. Promeni pravila.“ „To je lakše reći nego učiniti, mladiću“, zabrundao je Krou. Izraz na njegovom licu govorio je da je učenik uspeo da ga iznenadi. „Ako te traži“, reče Šerlok, „nemoj da se kriješ. Ne radi ono što očekuje od tebe. Ostani na otvorenom. Pitaće se zbog čega tako postupaš. Pretpostaviće da je u pitanju zamka. Povući će se.“ „A zatim?“, pitao ga je Krou. „Zatim će pogrešiti, što će ti pružiti priliku da preokreneš situaciju.“ Krou je polako klimnuo glavom. „Kad je igra lov i kad gubiš u njoj, promeni pravila.“ „Kad je čovek s kojim se sukobljavaš pametniji i nemilosrdniji od tebe“, naglasio je Šerlok, „zaigraj igru u kojoj pobeda neće zavisiti od pameti i nemilosrdnosti.“ Krou se osmehnuo i otvorio usta da nešto kaže, kad je nešto udarilo o krov kuće. Pogledao je gore, s rukom na pištolju. Ponovo je pogledao kroz prozor. Šerlok je pratio njegov pogled. Uska i strma brdska padina ispred kuće bila je pusta, ali se nešto promenilo. Pojavio se neki miris. Nešto je... gorelo. „To je dim!“, viknuo je. „Namirisao sam dim.“ Ejmijus Krou našao se na prozoru u dva-tri koraka. „Tamo nema ničeg.“ Šerlok je pogledao ka vratima koja su vodila u unutrašnjost kuće. Da li uobražava ili ispred njih vidi retku izmaglicu? „To je Skobel“, rekao je. „Zapalio je kuću!“ „Ali kako“, planuo je Rufus, „kad joj se niko nije približio? I kako nas je, za ime sveta, pronašao?“ „Ne moraju da joj priđu“, odvratio je Šerlok. „Bacili su nešto zapaljivo na trščani krov s litice iznad nas! Krov će začas izgoreti!“

TRINAESTO POGLAVLJE „Požurimo!“, povikao je Meti. „Moramo da izađemo!“ Šerlok je hteo da uhvati Virdžiniju za ruku, da se pobrine da što pre stigne do vrata. Krou ga je uhvatio za rame. „Skobel će biti tamo, sinko!“, povikao je. „Imaće puške. Poskidaće nas kao zečeve čim izađemo!" Šerlok se setio obezglavljenog zeca u kući Emijusa Kroua u Farnamu. Nije hteo da skonča na taj način. „Nemamo izbora“, reče Rufus Stoun. „Izgorećemo živi ako ostanemo u kući.“ Čuli su kako vatra zahvata slamu na krovu. Pucketala je, kao da neko džinovskom rukom lomi suve grane. Dim je prodirao kroz otvorena vrata. Teško su disali i malo toga videli. „Mislim da ne želi da izginemo u požaru“, reče Šerlok. Krou ga je zbunjeno pogledao. „Želi da ti se osveti. Vatra ga neće zadovoljiti - pogotovo ako na osnovu ostataka neće znati da li si bio ovde.“ „Pa šta hoće?“, pitao ga je Rufus Stoun kašljući. „Hoće da nas istera napolje i nagna u beg. Postavio je naoružane ljude nizbrdo od kuće. Uletećemo pravo u zasedu.“ „ Ali to nam je jedini put za bekstvo!“, povika Meti. Krou je odmahnuo glavom. „Ne baš. Postoji staza koja vodi do vrha litice. Teško je videti je, ali ja znam gde je.“ Stoun je pokrio usta. Zakašljao se. „Problem je kako da stignemo do nje. Skobelovi ljudi neće nam dozvoliti da se toliko udaljimo od kuće.“ „Imam ideju.“ Šerlok je otrčao do ulaznih vrata. Krou i Rufus bili su na korak iza njega. Meti i Virdžinija išli su za njima. Naglo ih je otvorio. Nalet svežeg vazduha izbacio je dosta dima iz kuće. Pogled na njega uzbuniće zlikovce na litici. Šerlok je znao da ih vrebaju odozgo. Tlo ispred kuće bilo je zasuto brojnim stenjem različite veličine i oblika. Sedam metara od njih tlo je oštro poniralo, neka tri metra u dubinu. Taj deo staze morali su da savladaju na sve četiri. Negde posle tog uspona vrebaju Skobelovi ljudi. „Pomozite mi!“, povikao je. Dao se na posao. Hteo je da pomeri veliku stenu

iz ležišta. Rufus i Krou shvatili su šta radi i navalili na poveće stene. Meti i Virdžinija pridružili su se Šerloku. Pokušavali su da pokrenu stenu na koju se okomio. Šerlok se oslonio leđima o stenu i upro svom snagom. Grlo i gležnjevi boleli su ga na mestima ozleđenim konopcem. Zanemario je bol i nastavio da gura. Kamen se pomerio. Malčice se podigao iz ležišta i zadrhtao. „Imamo ga!“, povikao je. Nešto mu je prozviždalo pored uva. Zarilo se u tlo pored njega. Iznenađeno je pustio kamen. Ovaj se bučno vratio u ležište. Šerlok je iznenađeno osmotrio predmet. Za trenutak je pomislio da je to štap, s percima na kraju. Iščupao ga je iz zemlje. Prednji deo bio je oštar. Podsećao je na vrh strele. Podigao je pogled. Ljudi na vrhu litice u obliku slova V, na čijem je dnu bila kućica, držali su krstolike predmete. Ciljali su na Šerloka, kao da imaju puške. Prepoznao je samostrele. Do danas ih je viđao samo po knjigama. Ličili su na male lukove, položene na stranu. Pravili su se od metala, a ne od drveta. Ispaljivali su manje strele. Bile su veoma brze i dovoljno moćne da probiju metalni oklop. „Sklanjaj se odatle!“, povikao je Meti. Počeo je da ga vuče ka kućici. „Ne pokušavaju da nas pogode - već da nas zaplaše i nateraju u beg!“, povikao je Šerlok. Otrgao se od Metija i navalio na kamen svom težinom. „Ne zaboravi da ne žele da nas ubiju!“ Kamen se ponovo pomerio i nagnuo napred. Ljuljao se, gotov da svakog časa sune nizbrdo. Šerlok je to i hteo. Još strelica iz samostrela palo je na tlo oko njih. Pravio se da ih ne vidi. Ponovo je gurnuo stenčugu, svom težinom i snagom. Zakotrljala se po travi i dalje nizbrdo. Ubrzavala je, poskakujući po neravnom tlu. Ejmijus Krou pokrenuo je svoj kamen. Ovaj se, budući veći, kotrljao bez poskakivanja. Povlačio je brazdu u prolazu. I on se kretao sve brže i brže. Pokrenuo se i kamen Rufusa Stouna. Nije krenuo niz padinu kao prva dva, već je skliznuo u stranu, ka kamenim zidinama kanjona u obliku slova V. Šerlok je za trenutak pomislio da će se tamo zaustaviti. Kamenčina je udarila u zid i odskočila od njega. Zakačila je dva manja kamena. Izbacila ih je iz ležišta i povukla za sobom. Kamenje je nestalo preko ivice padine. Posle nekoliko sekundi čuli su uzvike i krike odozdo. Šerlok je zamišljao kako kamenje udara u ljude Brajsa Skobela i kako ih obara kao kugla čunjeve. Kiselo se osmehnuo, misleći na zdrobljene udove. „Još!“, povikao je i obgrlio najbliži kamen. Podigao ga je lakše nego prvi. Zavitlao ga je kao u nadmetanju bacanja kamena s ramena. Kamen je udario o tlo i odskočio na putu nizbrdo. Uskoro se izgubio iz vida. Meti i Virdžinija gurali

su manje kamenje, dok su Ejmijus Krou i Rufus zakotrljali još dve velike stene. Dve strelice zarile su se u tlo oko njih. Strelci su shvatali da ne uspevaju da postignu cilj. Šerlok se zabrinuo da će početi da gađaju u meso. Prestao je da strahuje od projektila kad su nastavili da padaju po tlu. Bilo je očigledno da je zlikovcima na liticama naređeno da ne smeju da ih povrede. Odozdo su dopirali sve jači uzvici i krici. Šerlok nije znao koliko je ljudi Skobel rasporedio u zasedi ispod kuće, ali je zaključio da su dosad većinom izbačeni iz koloseka ili zauzeti. Očekivali su šačicu obezglavljenih begunaca koje će lako savladati. Umesto njih, dočekali su lavinu kamenja. „Hajdemo!“, povikao je. Pojurio je niz padinu za stenjem. Krou, Virdžinija, Meti i Rufus krenuli su za njim. Učinilo mu se da je padina strmija nego pri penjanju. Gubio je kontrolu nad sobom. Zamalo što se nije okliznuo na vlažnoj travi. Pokušao je da uspori, ali ga je Ejmijus Krou pogurao s leđa. Ubrzo je ugledao ostatke zasede. Petorica zlikovaca čekali su ih u podnožju padine. Četvorica su krvarila. Šerlok nije mogao da proceni koliko su teško povređeni, ali su dvojica od četvorice bili pritisnuti kamenjem koje su Krou i Stoun gurnuli nizbrdo. Peti je pokušavao da pomogne saučesnicima. Pobacali su samostrele po travi. Šerlok je protrčao kroz zasedu pre nego što su zlikovci shvatili šta se dešava. Osvrnuo se za sobom. Krou i Rufus su usporili. Sačekali su da Meti i Virdžinija prođu pored njih, pre nego što su ubrzali korak. Štitili su im odstupnicu. Jedan od Skobelovih ljudi posegnuo je za samostrelom. Krou je šutnuo oružje. Odletelo je van zlikovčevog domašaja. Projurili su pored ostatka zasede. Strelice su još udarale u tlo ili su se odbijale o okolne stene. Ispaljivali su ih Skobelovi ljudi s litice. Bili su predaleko. Šerlok je znao, zbilja je znao da ne predstavljaju stvarnu pretnju. Trčao je nošen oduševljenjem. On je spasao Ejmijusa Kroua! „Džini! Šerloče! Ovamo!“ Šerlok se osvrnuo za sobom. Ejmijus Krou stajao je pedeset metara iza njega, u podnožju jedva vidljivog stepeništa koje se pelo uz liticu. Šerlok je protrčao pored njega, baš kao i Virdžinija. Rufus Stoun i Meti već su se peli. Stepenište je bilo skrivena staza koju je Krou pomenuo u kućici! Zaustavio se s Virdžinijom, da bi se vratili do stepeništa. Trojica Skobelovih ljudi pojavili su se u tom trenutku na padini iznad Kroua. Krv na odeći i licima svedočila je da se radi o ostatku zasede. Bili su spremni da ubiju, uprkos Skobelovim naređenjima. Hteli su da se osvete za napad stenama. Krou je shvatio da Šerlok gleda mimo njega. Okrenuo se u pravcu zlikovaca, a zatim prema Šerloku i Virdžiniji. U očima mu se ogledala mešavina gneva i

užasa. Obavio je isti proračun kao Šerlok. Trojka je trčala nizbrdo. Ako Šerlok i Virdžinija potrče ka Krouu, trčaće uzbrdo. Ni u kom slučaju neće stići do staze pre Skobelovih ljudi. Koliko god da se divio svom učitelju i prijatelju, Šerlok nije mislio da će on sam samcijat savladati trojicu gnevnih zlikovaca. Da i ne govorimo da su bili naoružani. „Idi!“, povikao je. „Pobrini se za Rufusa i Metija! Ja ću se po-brinuti za Virdžiniju!“ „Ne mogu!“, povikao je Krou. Prebledeo je kao krpa. „Moraš!“, povikao je Šerlok. Okrenuo se ka Virdžiniji, koja je naizmenično gledala Šerloka i oca. „Veruj mi kad ti kažem da moramo da nastavimo put.“ Pogledala je očajnog oca, koji joj je klimnuo glavom, posle nekoliko sekundi, dugih kao sati. Okrenula se i potrčala ka Šerloku. Krou je počeo da se penje skrivenom stazom. Odmicao je iznenađujuće brzo za čoveka njegove veličine. Virdžinija je uhvatila Šerloka za ruku i potrčala s njim. Leteli su niz padinu, dalje od progonilaca. Šerlok se osvrnuo u trku. Ejmijus Krou izgubio se iz vida, zajedno s Rufusom i Metijem. Stena ih je skrivala od pogleda. Progonioci su videli da se Krou penje. Dvojica su krenula za njim, dok je treći nastavio da trči nizbrdo. Trčali su po ravnom delu staze. Šerlok je levo od sebe ugledao crkvicu pored koje su prošli kad su se peli. Uskoro će stići do naseobine. Da li će izmaći progoniocima, ili ih Skobelovi ljudi čekaju u njoj? Virdžinija ga je povukla u pravcu crkvice. „Možda bismo mogli da se sakrijemo“, prostenjala je. Šćućurili su se iza nadgrobnog spomenika pokrivenog mahovinom, nagnutog pod opasnim uglom. Jedva da je bilo mesta za njih. Šerlok je morao da se pomeri bliže Virdžiniji, da ne bi bili viđeni. Osećao je njen topli i uzbuđeni dah na vratu. Začuli su topot čizama po kamenju. Zvuk se brzo izgubio. „Šta ćemo sad?“, pitao je Šerlok, posle nekoliko minuta tišine. „Mislim da bi trebalo da se nađemo s mojim ocem, Rufusom i Metijem. Samo ne znam kako.“ Šerlok je klimnuo. „Slažem se.“ Okrenuo je glavu. Njene oči bile su na centimetar-dva od njegovih. Hteo je da je poljubi. Umesto toga, rekao je: „Požurimo.“ Žutilovka i vres otežavali su im napredovanje. Mladice su se kačile za Šerlokove cipele dok su se probijali preko vresišta. Virdžinijine cipele bile su mnogo praktičnije od njegovih. S mukom je održavao korak s njom. Neprestano su osmatrali okolinu. Motrili su zgrade iza sebe i niski zid kome su se polako primicali. Nikog nisu videli. Čitav kraj bio je neobično pust. Šerlok

je strahovao da će se neko iznenada pojaviti, pokazati na njih i kriknuti. Neometano su napredovali. Bacali su ljubičaste senke preko ljubičastog vresa, zahvaljujući zracima zalazećeg sunca. Vazduh je bio hladan. Mirisao je na cveće. Nekoliko pčela zujalo je okolo, iako je bilo kasno doba godine. Letele su od cveta do cveta, u potrazi za polenom. „O čemu razmišljaš?“ Okrenuo je glavu. Virdžinija ga je upitno posmatrala. Primetila je da je zamišljen. „Razmišljao sam o pčelama“, objasnio je. „O pčelama?" S nevericom je odmahnula glavom. „Razdvojeni smo od prijatelja, bežimo od bande ubica, a ti misliš o pčelama? Ne razumem.“ Slegnuo je ramenima. „Razumem pčele“, rekao je. „Jednostavne su. Rade ono što rade zbog lako shvatljivih razloga. Podsećaju na male satne mehanizme. Sve što čine ima smisla.“ „A ne razumeš ljude?“ Hodao je ćutke. „Zašto se sve ovo događa?“, iznenada je progovorio. „Zato što je Brajs Skobel zaključio da ne voli američke Indijance i rešio da ih iskoreni, umesto da se odseli tamo gde ih nema? Zato što je tvoj otac poslat da ga uhvati i postao opsednut izvršenjem tog zadatka, bez obzira na broj izgubljenih ljudi? Zato što je Skobel postao toliko opsednut željom da se osveti tvom ocu, da se zaputio preko okeana u Englesku, umesto da mirno sedi na nekom drugom mestu? Ništa od toga nije mi jasno! Ništa od pomenutog ne bi se dogodilo kad bi ljudi postupali vođeni logikom!“ „Moj otac tvrdi da je Skobel lud“, tiho će Virdžinija, „da je čovek bez morala i obzira, spreman da učini sve da bi ostvario svoje ciljeve.“ „ Ako zanemarimo ludilo", tiho će Šerlok, misleći na svog oca, „to je jedino što razumem u ovom zamešateljstvu. On je jedini koji se ponaša logično.“ „Logičan je samo ako si jedina osoba koja se tako ponaša“, napomenula je. „Ako bi se svi na svetu ponašali u skladu s tom logikom, civilizacija bi se raspala. Izbio bi haotični rat svih protiv svih, koji bi preživeli samo najjači.“ Neko vreme koračali su u tišini. Šerlok je osećao njen pogled na sebi, ali nije imao šta da joj kaže. Ukopali su se u mestu zbog iznenadnog pokreta i buke. Uplašila ih je ptica koja je prhnula u vazduh iz zaklona. Stigli su nadomak kamenog zida koji su opazili izdaleka. Šerlok se ponovo osvrnuo za sobom. Očekivao je da će videti pust predeo, kao i svaki put do tada. Ugledao je ljude oko crkvice. S te daljine nije mogao da kaže da li su to meštani ili Skobelovi ljudi. Nije hteo da rizikuje. Virdžinija ga je uhvatila za ruku pre nego što je stigao išta da uradi. Povukla ga je prema zidu. Sezao im je do pojasa.

Preskočila ga je i nestala s vidika. Vinuo se za njom i doskočio pored nje. Oslonio se na kolena i provirio preko zida. Pogledao je niz padinu. Ljudi su još stajali oko crkvice. „Hajdemo“, navaljivala je Virdžinija. „Moramo da požurimo i da što pre pronađemo mog tatu.“ „Slažem se“, rekao je, „ali budi pažljiva. Pazi da te neko ne vidi.“ Šunjali su se duž zida. Hodali su pognuto da bi se zaštitili od neželjenih pogleda. Osmatrao je predeo ispred sebe. Posle neravnog zemljišta počinjala je šuma. „Požuri“, rekao je. „Moramo da pronađemo sklonište pre mraka.“ Bežali su od opasnih zlikovaca, ali je hod ka šumi bio miran, čak dosadan poduhvat. Za Šerloka, iscrpljenog kojekakvim dogodovštinama, i koračanje nogu pred nogu bilo je izuzetan napor. Saplitao se o kamenje i posrtao. Virdžinija se čudila njegovoj nespretnosti. Vrebao je pokrete koji bi mogli ukazati na to da su primećeni. Nije opazio ništa osim ptica na nebu i ponekog zeca. Ugledao je i veličanstvenog jelena na uzvišenju. Njegovi raskošni rogovi izdaleka su podsećali na manja stabla, lišena lisnatog omotača. Nezainteresovano ih je posmatrao, blago nakrivljene glave. Spustio je glavu kad se uverio da Šerlok i Virdžinija ne predstavljaju pretnju, i počeo da brsti vres. Nebo iznad njih premetnulo se iz plave u indigo, i iz indiga u crnu boju. Zvezde su zatreperile. Prvo jedna, pa druga. Za nekoliko minuta nisu se mogle izbrojati. Šerlok se setio jelena koji ih je osmotrio i mirno nastavio da brsti rastinje. Ta slika probudila mu je apetit. Nije bio gladan - umirao je od gladi. Nije jeo ništa od doručka, izuzev nekoliko ovsenih kolača u pribežištu Ejmijusa Kroua. Virdžinija je grizla usnu. I ona je izgledala gladno. Šta da radi? Da li da pokuša da uhvati zeca kad sledeći put pojuri iz zaklona? Nije verovao u uspeh tog poduhvata. Da baci za njim Metijev nož koji mu je još bio u džepu? Nije znao mnogo o bacanju noževa, iako je gledao cirkusante kako ih bacaju na vašarima. Pretpostavljao je da noževi moraju biti dobro uravnoteženi, da bi se ravnomerno okretali i zarili sečivom u cilj. Metijev nož imao je mnogo težu dršku od oštrice. Verovatno je neupotrebljiv za tu svrhu. Setio se prve lekcije u hempširskoj šumi oko imanja Holmsovih. Ejmijus Krou naučio ga je koje pečurke sme da jede, a koje su otrovne. Večeraće ako ih nabere. Osvrnuo se oko sebe. Nema velike šanse da ih pronađe na vresištu. Potražiće ih na palim stablima ili među istrulelim lišćem u šumi. Podigao je pogled da vidi koliko su daleko od šume. Procenio je da ih od prvih stabala deli osam stotina metara. „Vidi“, reče Virdžinija. „Tamo bismo mogli da prespavamo.“

Šerlok je pogledao u pravcu koji je pokazivala. Isprva nije video ništa, a onda je spazio kamenu kućicu u senci drveća. Za trenutak je pomislio da neko živi u njoj. Predomislio se kad je video koliko je mala, da nema prozora ni vrata na ulazu. To je bila pastirska koliba, sklonište od oluje. „Imaš dobro oko“, rekao je. „Možemo li se dokopati neke hrane?“ reče Virdžinija. „Umirem od gladi posle ovolikog pešačenja.“ Procenio je da je može ostaviti samu dok bude tražio pečurke. Sumnjičavo ga je odmerila kad joj je predstavio svoj plan. „Pečurke, kažeš? Hoćeš li da me otruješ?“ „Veruj mi kad ti kažem da znam da ih razlikujem. Tvoj otac je dobar učitelj.“ Podigla je obrvu. „Možda je on dobar učitelj, ali da li si siguran da poznaje tu oblast?“ „Postoji samo jedan način da to saznamo.“ „Kako bi bilo da ja skupim drva i založim vatru dok ti skupljaš pečurke? Tako ćemo uštedeti vreme.“ „Da li si sigurna da je to pametno? Zlikovci su nam za petama.“ Zurila je u njega, podignutih obrva. „Znam da brinem o sebi.“ Proverili su kamenu kolibicu, punu opalog lišća. Izgledala je bezbedno. Pronašli su i mali žeravnik, nekoliko olupanih posuda i metalnih tanjira. „Da li ćeš dugo odsustvovati?“, pitala je. Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Hoćeš da večeraš, zar ne? Osmehnula se. „Nijedan muškarac nije mi dosad nabavljao večeru, izuzev oca. Moram da priznam da mi se to dopada.“ Nije mogao da je ne pita. „Da li ti je iko ikada platio večeru? Izuzev gospodina Kroua, naravno?“ Odmahnula je glavom. „Jok.“ „Da li ti je spremao večeru?“ „Jok.“ Osmehnuo se. „Vratiću se što brže budem mogao.“ Drveće ga je brzo progutalo. Stabla širine njegovog tela izbijala su iz zamršenog spleta korenja i sezala ka nebesima. Grane su obrazovale čipkasti svod. Slaba mesečina obasjavala ga je dok je hodao među njima. Činilo mu se da grančice pohlepno posežu za njegovim licem. Neprestano je razmicao niti mahovine ili paukove mreže koje su ga milovale po obrazima i čelu. Sova je negde huknula. Ponekad bi presreo zvuk krupnijeg stvora - jazavca, lasice, možda i jelena - koji se probijao kroz šipražje. Grančica je pukla negde u daljini, kao da je neko stao na nju. Lišće je preteći šuškalo. Da li je to vetar ili ga neko uhodi? Ukočio se u mestu. Strahovao je da su im Skobelovi ljudi ušli u trag. Smirio

se kad je shvatio da još čuje sove i životinje. Stanovnici šume bili bi oprezniji da su Skobelovi ljudi bili u blizini. U grudima mu je zatitrala iskra panike, izazvana sećanjem na muke pretrpljene u Edinburgu i lica mrtvaca u mračnim gradskim ulazima. Da li ga mrtvaci uhode po šumi? Da li se jate oko ulaza u pastirsku kolibu da bi napali Virdžiniju? Puls mu se ubrzao. Hteo je da pojuri nazad da bi je spasao. Zastao je i duboko udahnuo. Ovo je glupo. Odlučnom mišlju ugasio je podmukli plamičak panike u grudima. Mrtvaci ne hodaju. Duhovi ne postoje. Nisu logični. To su praznoverice. Prošle godine naučio je dosta toga od Ejmijusa Kroua. Nova znanja kalemila su se na skepticizam koji je oduvek bio sastavni deo Šerlokovog karaktera. Sigurno je postojao razlog za takve događaje. Morao je da postoji. Mrtve stvari su mrtve - ne nastavljaju da se kreću. Smrt je odsustvo života. Šta god da je video u zgradi za iznajmljivanje, šta god da su Meti i on videli u Edinburgu, to nisu bili mrtvaci. Nastavio je da hoda. Nije čuo ništa izuzev povetarca i životinja. Njegova mašta izvlačila je pogrešne zaključke na osnovu zanemarljive količine dokaza. Nagađanje u odsustvu ispravne informacije jalova je rabota. Ubuduće će donositi zaključke zasnovane na čvrstim dokazima. Izbio je na malu čistinu. Na mesečini koja se obilato prosipala s nebesa video je pečurke koje su izbijale kroz bogati šumski humus. Prišao im je i kleknuo kraj njih. Bile su jarkonarandžaste. Ivice su im bile talasaste kao kod zelene salate. Prepoznao je jestive Iisičarke. Nabrao ih je i nagurao u džepove sakoa. Nekoliko metara dalje naišao je na smrčak. Nije mogao da pogreši zbog unutrašnje strukture nalik na saće i smeđe boje. Na drugoj strani čistine, nekoliko metara među drvećem, pronašao je palo stablo na kom je rasla gomila prepoznatljivih belih niti lavlje grive. Krenuo je prema pastirskoj kolibici kad je napunio ruke i džepove pečurkama. Imao je dovoljno hrane da izdrže do jutra. Skuvaće ih u šerpici, ako nađe vodu. Zapitao se ima li u okolini nekih biljčica kojima bi mogao da začini čorbicu. Prišao je kolibi, u nameri da zadivi Virdžiniju kulinarskom veštinom. „Vratio sam se!“, tiho je prozborio, da je ne bi probudio ako je zaspala. „S večerom!“ Ušao je u kolibicu, u kojoj je Virdžinija zapalila vatru. Plamenovi su mu omogućili da vidi kako spava, sklupčana na tlu. Našla je rogoz ili trsku. Podmetnula ih je pod glavu, kao jastuk. Nagomilala ih je i za Šerloka, na metar od svoje glave. Dvoumio se da li da spremi večeru ili da je probudi. Odlučio je da je pusti da spava, zbog dugog hodanja i još većih napora koji su pred njima.

Spustio je pečurke na pod i seo pored nje. Svež vazduh i duga šetnja po šumi suzbili su i njegov apetit. Neće umreti od gladi ako propuste jedan obrok. Skuvaće pečurke po izlasku sunca. Posmatrao je njeno lice, tako opušteno u snu. Blago se smešila. Nikad nije izgledala tako spokojno. Obično je imala oprezan izraz, pogotovo kad je njega posmatrala. Imao je osećaj da prvi put vidi istinsku Virdžiniju. Očajnički je želeo da je bolje upozna. Pružio je ruku i sklonio čuperak kose s njenih očiju. Blago se promeškoljila i uzdahnula, ali se nije probudila. Dugo ju je posmatrao, opčinjen njenom lepotom. Bilo mu je teško da je gleda za videla, zato što bi uvek primetila da je posmatra i uzvratila pogled ili bi ga pitala zašto je posmatra. Sad je mogao da uživa u njoj neometano i neograničeno dugo. U neko doba ispružio se kraj nje i spustio glavu na improvizovani jastuk, njenih ruku delo. Polako je tonuo u san. Bio je srećan, uprkos opasnosti koja je odasvud pretila. Pronašao je mesto kome pripada. Zaspao je polako i neosetno. Naglo se probudio. Sunčevi zraci prodirali su kroz vrata. Okrenuo se tokom noći, pošto je gledao na suprotnu stranu, a ne u Virdžiniju. Srce mu se sledilo kad se okrenuo prema njoj. Od Virdžinije nije bilo ni traga. Tri bele skeletne prilike stajale su u središtu prostorije. Zurile su u njega razrogačenim, duboko usađenim očima. Držale su zakrivljene oštrice, slične srpovima kojima su seljaci žnjeli žito. U očajanju je krenuo ka vratima, ali su ga tanke ruke zgrabile otpozadi. Prsti tanki kao grančice i tvrdi kao kosti stegli su ga za rukave sakoa. Bolno su se urezivali u meso.

ČETRNAESTO POGLAVLJE Šerlok se divljački opirao napadačima. Pokušavao je da se otme i pobegne. Stisak tankih, snažnih prstiju nije popuštao. Jedan živi mrtvac pritisnuo mu je nož uz grlo. Imao je zarđalu oštricu, kao da je godinama boravio u zemlji. Poruka je bila jasna. Šerlok je prestao da se opire. Odlučno su ga okrenuli na leđa. Stresao se kad je video da nose iscepanu i plesnivu odeću, kao da su proveli neko vreme pod zemljom, sahranjeni. Sagli su se da bi ga dohvatili za noge. Podigli su ga u vazduh. Bili su snažni, uprkos krhkom izgledu. Izneli su ga iz skloništa kao džak kukuruza. Ćutke su koračali. U jednom trenutku shvatio je da čuje njihovo disanje. Jedan je šištao kao astmatičar, dok su drugi zvučali kao obični ljudi koji nose nešto teško. Mrtvi ljudi ne dišu, govorio je Šerlok sebi. Nisu mirisali na mrtvace. Poznavao je lepljivi, grozni miris trulog mesa. Često je nailazio na životinjske lešine po šumama. Ova stvorenja trebalo bi da smrde do neba; umesto toga, zaudarala su na znoj. Znači da nisu mrtvaci, već samo ljudi koji izgledaju kao da su mrtvi. Ali zašto tako izgledaju? I šta su učinili s Virdžinijom? Spustio je pogled na šake kojima su ga stiskali za ramena. Ostavljali su bele tragove na sakou. Da li je to šminka? Na šakama? Odahnuo je od olakšanja. Nije mislio da su mrtvi, ali mu je laknulo kad je pronašao dokaze u prilog svom zaključku. To je imalo smisla: ako želite da ljudi poveruju da ste mrtvi, morate da izgledate kao mrtvac. Bele šake i lica ukazivali su na odsustvo cirkulacije. Dosad ih je viđao samo iz daljine. Maske su s tog odstojanja izgledale uverljivo. Nosili su ga nizbrdo, dalje od Kramonda. Povremeno bi ugledao njihova izdužena lica. Izbliza je video dlake koje su provirivale kroz belu šminku na obrazima i vratovima i tanak papir prilepljen za kožu, koji joj je davao izgled suvog, oljuštenog mesa. Zapazio je kako se zbog veštog senčenja činilo da im kosti vire kroz kožu. Na jednoj skeletnoj prilici uočio je crteže na obrazima koji su izdaleka podsećali na iscerena lica lobanje. Sve je bila laž. Pozorišna predstava. „Recite mi kuda idemo!“, povikao je. „Leš“ koji ga je držao za desnu ruku spustio je pogled. Iscerio se. Zubi su mu bili zelenkasti, kao da su prekriveni mahovinom. I to je bila šminka. „Ideš s nama“, procedio je glasom koji kao da je

dolazio iz blata. „Upoznaćeš poglavara Klana mrtvih.“ „Ti nisi mrtav“, reče Šerlok. „Samo se pretvaraš.“ „Leš“ je nastavio da se ceri. „Da li si siguran u to?“, pitao je. „Da li si spreman da se opkladiš u život?“ Šerlok nije imao odgovor na to pitanje. Čitav sat nosili su ga po neravnom terenu. Stalno se osvrtao oko sebe u potrazi za Virdžinijom. Ako su je nosili, bila je ispred njega, pa je nije mogao videti. Nadao se da je uspela da pobegne. Prebacili su ga preko konja. Vezali su mu noge i ruke konopcem provučenim ispod konjskog trbuha, a kaiš su mu vezali za sedlo, da ne bi pao pod konja. Jedan od „leševa“ popeo se na konja. Poterali su ih galopom. Šerloku je bilo muka od treskanja o konjsku zadnjicu i neprijatnog konjskog vonja. Strahovao je da će skliznuti ispod konja, koji bi mu izlomio udove teškim kopitama. Priljubio se uz životinju rukama i nogama. Glava mu se drmala gore-dole, pa nije mogao da osmotri okolinu. Bio je svestan konja ispred i iza sebe. Da li je Virdžinija na nekom od njih? Toliko se mučio, da se ponadao da nije. Konjska kopita pravila su drugačiju buku. Više nisu jahali po zemlji, već po kamenu. Čuo je eho, kao da su okruženi stotinama grla. Konji su usporili i stali u velikom kamenom dvorištu. Šerlok se trznuo napred. Zadnji deo sedla udario ga je u slabine. Ostao je bez daha. Ščepale su ga snažne ruke. Nož je presekao konopce koji su ga vezivali za konja. Ponovo su ga nosili, okrenutog licem prema zemlji. Bio je previše slab i obuzet mučninom da bi podigao glavu. Video je samo kaldrmu i ivice kamenog zida. Video je i treperave senke. Čitav prostor osvetljen je bakljama. Gde je? Sećao se granitnog Edinburškog zamka iznad grada. Da li su jahali dovoljno dugo da bi se vratili u Edinburg? Da li ima još zamkova u okolini? Poneli su ga niz hodnik do velike prostorije. Čuo je lajanje i režanje. Na drugom kraju odaje bio je ograđeni prostor. Ljudi su sa zanimanjem gledali u njega. Novac je prelazio iz ruke u ruku. Šerlok je kroz rupe u ogradi video dva velika psa. Žestoko su se borili. Trgali su jedan drugom uši zubima i grebli oči i kožu kandžama. Treperava svetlost baklji otkrivala je krvave mrlje na podu arene. Neke su bile sveže, a neke sasušene. Zaključio je da se psi i ko zna koja stvorenja često bore u njoj. Šerlok je iznesen iz te odaje i unesen u drugu. Ovde nije bilo ograđenog prostora. Ljudi i žene skupljali su se oko kruga iscrtanog kredom na kamenom podu. U središtu kruga, dva muškarca, gola do pasa, oprezno su obilazila jedan oko drugog. Grudi su im blistale, kao da su namazane uljem. Jedan od njih imao je otiske prstiju na torzu. Drugi je hitro istupio. Čučnuo je i obuhvatio protivnika

oko struka. Podigao ga je i bacio na tlo. Gomila je podivljala. Urlali su i klicali. Šerloka su ubrzo izneli i iz te prostorije. Sledeća je imala stazu oko ivica i pravougaonu jamu u sredini, sličnu bazenu, izuzev što u njoj nije bilo vode i što je sa svih strana bila opasana ogradom od drvenih ploča visokih do pasa. Šerlok je nanjušio oštar, životinjski miris. Na osnovu potmulog režanja shvatio je da neka životinja obitava u toj jami. Očigledno je čula ljude koji su nosili Šerloka, zato što se bacila na drvenu ogradu, koja je zadrhtala. Šta je u jami? Ljudi su žurno prolazili pored jame, kao da su se plašili beštije u njoj. Uneli su Šerloka u veliku odaju i baciii ga na pod. Neko vreme ležao je gledajući u tavanicu. Činilo mu se da su mu ruke i noge deset centimetra duže nego što jesu. Imao je modrice po čitavom telu. U takvom stanju nije mogao da naškodi nikome. Drvene grede delile su tavanicu u kvadrate ispunjene belim malterom. Izgledala je staro i impresivno. Paučina se gomilala u uglovima. Visila je kao siva tapiserija na zidovima zamka. Šerlok je zažmurio i osluškivao. Čuo je pucketanje vatre - trupci su pucali na jari - i žagor u pozadini. Šapat, kikotanje i šušketanje stopala upućivali su na prisustvo velike grupe radoznalaca. Namirisao je znoj, hranu i oštri miris zveri u jami iz prostorije iza njih. Šerlok se uspravio u sedeći položaj i osvrnuo oko sebe. Bio je u kamenoj dvorani. Razbuktale baklje visile su na zidovima. Bacale su crvenkastu, treperavu svetlost. Tapiserije su visile između baklji. Ličile su na izanđale, moljcima izjedene tepihe. Između tapiserija i baklji behu punjene glave životinja, na drvenim postoljima u obliku štitova, uglavnom jeleni s raskošnim rogovima. Bilo je i vukova razjapljenih čeljusti i iskeženih zuba. Šerlok se mogao zakleti da je ugledao nešto slično medvedu. Bilo mu je drago što na zidu nije bilo ljudskih glava. Pred njim je bio podijum, a na njemu stolica, izdeljana od masivnog stabla. Na njoj je sedeo muškarac visine Ejmijusa Kroua. Podsećao je na kralja na tronu, opkoljenog dvoranima. Dok je Amerikanac bio simfonija u belom, zahvaljujući belom odelu i šeširu, ovaj čovek bio je koncert u crnom. Imao je raskošnu kosu, divlje obrve i zapuštenu bradu boje noći. Sako i kilt takođe su mu bili crni, s retkim crvenim ili belim prugama. Bio je u kasnim pedesetim ili ranim šezdesetim godinama, kao Krou. Činilo se da bez po muke može da izmlati nekoliko momaka upola mlađih od sebe. I po tome je bio sličan Ejmijusu Krouu. Nekoliko ljudi stajalo je iza njega. Ličili su na boksere ili rvače onako mišićavi, spljoštenih noseva i debelih, deformisanih ušiju. Nosili su sakoe i kiltove istog dezena, crne s prugama. Meti mu je rekao da je to tartan klana, ako je dobro zapamtio? Da li to znači da svi pripadaju istom klanu?

Čovek u stolici posmatrao je Šerloka uzdignutih obrva. „Pa“, rekao je s tako napadnim škotskim naglaskom da ga je Šerlok mogao seći nožem, „evo drugog derana za kojim Jenkiji tragaju.“ Podigao je ruku i dao znak čoveku iza sebe. „Dovedi njegove prijatelje ovamo. Priredićemo kratki porodični susretpre neizbežnog i tragičnog rastanka.“ Čovek je klimnuo glavom i izašao kroz visoka, lučna vrata. Šerlok je iskoristio priliku da osmotri okolinu, dok su čekali njegov povratak. Šarena gomila tiskala se s obe strane podijuma. Zurila je u Šerloka ili u čoveka na stolici. Sastojala se od muškaraca, žena i nešto dece. Svi su izgledali kao osobe koje se samostalno probijaju kroz život. Imali su tvrde, oprezne poglede i ten koji je svedočio da provode mnogo vremena na suncu i kiši. Nisu nosili tartan. Njihova odeća bila je iznošena i zakrpljena. Poneko je imao upareni sako i pantalone. Šerlok je zaključio da je to plod slučajnosti ili da su stvari zajedno ukradene. U gužvi oko podijuma primetio je nekoliko bledolikih, skeletnih spodoba. Niko ih nije izbegavao. Spokojno su razgovarale sa susedima. Nisu se ponašale i kretale kao leševi. Nije znao zašto ti ljudi tako izgledaju, ali nije sumnjao da postoji razlog za to. Gomila se zatalasala i okrenula ka zasvođenim vratima. Krou, Virdžinija, Rufus Stoun i Meti izgurani su kroz njih. Začuđeno su se osvrtali oko sebe. Krou je ugledao Šerloka u središtu prostorije i krenuo ka njemu. „Sinko“, klimnuo je glavom kad je Šerlok ustao. „Shvatio sam da su te se dočepali kad sam ugledao Džini.“ „Žao mi je što je nisam zaštitio“, reče Šerlok. Krou je odmahnuo ogromnom glavom. „Nisi mogao“, rekao je. „Ovi tipovi su dobro organizovani. Pohvatali su nas na vrhu litice i doveli ovamo.“ Šerlok se namrštio. „Pretpostavljam da nisu u službi Brajsa Skobela. Liče na meštane, Škote.“ Krou je klimnuo glavom. „Izgleda da smo pali u šake lokalnoj bandi, stacioniranoj u blizini Edinburga, iako ne znam ko su i šta žele.“ Čovek koji je poslat da ih dovede krenuo je ka Krouu. „Umukni“, zarežao je i pružio ruku kao da želi da uhvati Amerikanca za uvo. Krou ga je hladnokrvno uhvatio za ruku. Savio mu je iza leđa. Škot je vrisnuo i pao na kolena. „Ne volim kad me maltretiraju“, tiho je prozborio. „Bog mi je svedok da sam ga dovoljno dugo trpeo. Bio bih ti zahvalan kad bi me pustio na miru.“ Čovek na podu borio se da se uspravi. Dvojica grubijana iza bradonje na stolici krenula su na Kroua. Vođa je podigao ruku. „Ostavite ga za sada. Ima duha. Oduvek sam se divio takvim ljudima.“ Klimnuo je Krouu. „Povucite se, gospodine Krou. Mogao bih da napujdam sve moje momke na vas. Pretpostavljam da bi to bio zanimljiv prizor. Imali ste priliku da vidite da volimo da posmatramo dobru borbu i da se kladimo na

borce. Problem je u tome što biste gadno povredili nekolicinu mojih momaka. Potrebni su mi za druge poslove.“ Krou je podigao glavu ka bradonji na podijumu. „Imate prednost nada mnom, gospodine. Znate moje ime, iako još nismo imali priliku da se upoznamo.“ Bradonja je ustao. Bio je viši nego što je Šerlok pretpostavljao. Imao je grudi širine pivske bačve. „Zovem se Gan Makfarlan iz klana Makfarlana. Predložio bih vam posao.“ Šerloku je ime Makfarlan zvučalo poznato. Nedavno ga je čuo. Ali gde? Krou se osmehnuo. Na njegovom licu nije bilo nimalo veselosti. „Ne ličite mi na poslovnog čoveka“, odvratio je. „Rekao bih da imam posla sa siledžijom i kriminalcem.“ Makfarlan mu je uzvratio osmeh. „To su teške reči iz usta čoveka u vašem položaju. Postoje kojekakvi poslovi i kojekakvi poslovni ljudi, prijatelju. Ne nose svi frakove i cilindre.“ „Pa o kakvom je poslu reč?“ „Imam široko razgranate investicije.“ Bradonja se osvrnuo po svom dvoru. Dvorani su se pritvorno osmehivali. „Recimo da se bavim osiguranjem.“ „Verujem“, kiselo će Krou, „da govorite o osiguranju u kom lokalne dućandžije plaćaju određenu sumu svake nedelje da bi izbegle... neugodne incidente.“ „U pravu ste“, priznade Makfarlan. „Iznenadili biste se kad biste znali koliko brzo ih snađu nesreće kad otkažu ovo osiguranje. Živimo u opasnom svetu. Požari izbijaju na sve strane. Dućandžije iz čista mira dobijaju batine od bandita i siledžija. Štitim ih od takvih opasnosti. Smatram da se bavim društvenokorisnom delatnošću.“ Krou se obratio Šerloku. „Bavi se iznudama“, rekao je. „Dućandžije koje najčešće jedva sastavljaju kraj s krajem plaćaju ovom čoveku da im ne pošalje nasilnike da ih prebiju, unište im robu i zapale lokal. To je gnusna rabota.“ Makfarlan je slegnuo ramenima. „To je prirodni poredak“, rekao je. „Svaka životinja se nečeg plaši, nečeg što može da je ubije i pojede. Edinburg nije nimalo drugačiji. Meštani izbegavaju plaćanje poreza kad god mogu. Dućandžije im prodaju razvodnjeno pivo i hleb s piljevinom umesto brašna. Uzimam svoj deo kolača od dućandžija. To je lanac života, prijatelju.“ Osmehnuo se. „Zovu nas Crnim pljačkašima“, ponosno je obznanio. „Poznaju nas i plaše nas se odavde do Glazgova!“ Šerlok je pročitao ovo ime u crnoj hronici edinburških novina. Crni pljačkaši bili su zloglasna banda. „Pa, čega se vi plašite?“, smelo je upitao. „Ko uzima deo vašeg kolača?“ Makfarlan je okrenuo bradatu glavu u Šerlokovom pravcu. „Ja sam na vrhu

lanca ishrane u ovim krajevima, momče“, mrko je zabrundao. „Nikog se ja ne plašim.“ Pogledao je Kroua. „I tek da znate - ne petljam se s prostitucijom, ucenjivanjem, kidnapovanjem i sličnim gadostima. Ne radim ništa što škodi deranima. To prepuštam nižim oblicima kriminala. Nikad ne odstupam od svojih standarda.“ Slegnuo je ramenima. „Omakne mi se neko džeparenje ili provala. Neko od momaka na dokovima ponekad ispusti neki sanduk, pa neka roba biva pokupljena i odneta. Ne organizujem zločine niti ih izvršavam, ali uzimam procenat od džeparoša i lopova. Zauzvrat im dozvoljavam da rade na mojoj teritoriji.“ „Kriminalac istančanog morala“, podsmehnuo mu se Krou. „Dirljivo, nema šta.“ „Kriminalac sa istančanim smislom za praktično“, ispravio ga je Makfarlan. „Policija pridaje više pažnje kidnapovanjima, ucenama i ubistvima nego krađama i iznudama. Nastojim da ne privlačim štetnu pažnju.“ „To znači da postoji neko na višem položaju u lancu ishrane“, napomenuo je Šerlok. Makfarlan se namrštio. „I medvedi izbegavaju osinja gnezda“ brecnuo se. Zanimljivo, pomisli Šerlok. Osetljiv je kad se dotaknem ove teme. Osvrnuo se po Makfarlanovim dvoranima, siledžijama, džeparošima i lopovima. Tu su bili i „leševi“, sa skeletnim glavama. „Ali čemu pretvaranje da zapovedate mrtvacima?“, nastavio je. „Hoću reći, sve ovo je veoma dobra i ubedljiva maskarada. Izmiče mi njena svrha.“ „Ja vladam strahom, momče“, odvratio je bradonja. „Ljudi plaćaju za zaštitu, zbog straha od onog što bi moglo da im se dogodi ako to ne učine. Shvatio sam da me se više plaše ako misle da zapovedam silama koje su im neshvatljive. Ponekad neko pokuša da pruži otpor mojim ljudima. Probaju da ih nateraju na uzmak ili da ih potkupe. Ko će pokušati da podmiti leš? Živeće u samrtnom strahu od mene dokle god misle da kontrolišem mrtve. Nastaviće da plaćaju.“ Nasmejao se. „Neki su prestali da nas zovu Crnim pljačkašima - sad nas zovu Crnim volšebnicima. Priča se da čarolijama oživljavamo mrtve!“ „ Ali to su samo ljudi obučeni i maskirani u leševe“, napomenuo je Šerlok. „Zar ljudi ne shvataju sa čim imaju posla?“ „Ljudi veruju u ono u šta žele da veruju. Edinburg je turoban grad. Ovdašnji živalj želi da veruje da mrtvi hodaju. Nije mi bilo teško da ih ubedim posle Berka i Hera, zazidanih sokaka i tolikih priča o duhovima povezanih sa zamkom.“ „Ni pored najbolje volje“, reče Krou, „ne vidim vezu između nas i vaših nesvakidašnjih poslovnih poduhvata. Nismo lopovi niti džeparoši, a nismo ni dućandžije. Zašto smo ovde?“ „Ah“, reče Makfarlan. „To je zanimljivo pitanje. Do mene je dopro glas da neki novi ljudi tragaju za krupnim čovekom sede kose i neobičnog naglaska, koji

putuje s devojkom crvene kose u muškoj odeći. U stvari, čuo sam da je devojka verovatno prerušena u dečaka i da se može prepoznati po neobičnoj boji očiju." Pokazao je na Kroua i Virdžiniju. „I eto vas - velikog muškarca sede kose s neobičnim naglaskom i devojke s očima boje procvetalog vresa. Kad sam čuo da ste viđeni oko Kramonda, odlučio sam da vas upoznam. Hteo sam da vidim šta vas čini tako dragocenim.“ „Dragocenim?“ reče Krou. Delovao je smrknuto. Izgleda da je, baš kao i Šerlok, naslutio kuda vodi zagonetni razgovor. „O, zar nisam to pomenuo? Načuo sam glasine o nagradi raspisanoj za čoveka i devojku koji odgovaraju tom opisu. Pet stotina funti biće isplaćeno onome ko ih uhvati i isporuči žive. To je znatna suma u ovom delu sveta. Čuo sam i da onaj ko ih isporuči mrtve neće dobiti ni cvonjka. U stvari, do mene je dopro glas da se onima koji bi ih slučajno ubili crno piše.“ S osmehom je pogledao Kroua. „Ne znam ko ste vi ili kome ste se zamerili, ali je nekom očigledno veoma stalo da vas se dočepa. To sad i nije važno, ali da li biste bili raspoloženi da mi objasnite zašto vas toliko žele?“ Krou je ukrstio pogled s Makfarlanom. „Svako se nečeg boji“, zabrundao je. Makfarlan je klimnuo s razumevanjem. „To su smele reči“, rekao je. „Međutim, vi ste ovde. Ne izgledate mi strašno. Ponuđač nagrade obavešten je o vašem hvatanju. Uskoro će se pojaviti. Videćemo šta će zatim biti.“ „Šta će biti s dečacima?“, pitao je Krou. Trznuo je glavom u pravcu Šerloka i Metija. „Rekli ste da nikad ne biste naudili deranima. Slučajno su se upetljali u ovo. Bio bih vam zahvalan ako biste ih oslobodili. Za njih nije raspisana nagrada. Dajem vam džentlmensku reč da ću vam praviti manje neprilika ako ih pustite.“ Makfarlan je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Istina je da nisam čovek koji podržava nasilje nad deranima“, rekao je. „Ne želim da idem!“, odlučno će Šerlok. Krou je odmah reagovao. „Idi kad ti kažem, sinko“, prosiktao je. „Ne znaš šta je Brajs Skobel u stanju da učini.“ Krou je podigao ruku. „Dosta priče. Bolje je da nas dvoje umesto četvoro dočekamo Skobela. Biće mi lakše ako budem znao da ste ti i mladi Metju na sigurnom.“ Obratio se Makfarlanu. „Pa? Da li smo se pogodili?“ Makfarlan nije žurio s odgovorom. „S jedne strane, imate pravo - nikakva nagrada ne nudi se za ova dva momčića. S druge strane, snalažljivi su. Mišljenja sam da ćete, bez obzira na vašu priču, biti skloniji saradnji ako ih zadržim. Ne, nismo se pogodili. U ovom trenutku držim sve karte u rukama. Nema razloga da odbacim bilo koju od njih.“ Ime Makfarlan uporno je kopkalo Šerloka. Pokušavao je da oslobodi prostor za njega u svom umu. Da li je nedavno čuo za njega? Ne, negde ga je video. „To je slučaj ubistva!“, otelo mu se kad je željeni podatak konačno isplivao na

površinu njegovog uma. „Reč je o ubistvu ser Benedikta Ventama.“ Pokušao je da se seti novina - onih koje je pročitao u vozu iz Farnama u London i onih koje je pročitao u parku u Prinses stritu. „Neka žena je uhapšena - zvala se Makfarlan. U novinama je pisalo da je povezana sa Crnim pljačkašima.“ Tišina je pala po sobi. Poglavar klana eksplodirao je od gneva. „Moja sirota sestra“, zagrmeo je, „nije zaslužila da joj se takvo nešto dogodi! Ne bi ni mrava zgazila!“ „U rodu je s vođom bande“, odvratio je Krou. „Pretpostavljam da ju je policija strpala u zatvor čim je došla do podatka da je u srodstvu s vođom zloglasne bande.“ Makfarlan je ustao sa stolice. Sišao je s podijuma i stao ispred Amerikanca. Premeravali su se iz neposredne blizine. Bili su iste visine, impresivne građe i bujne kose. Jedina razlika bila je u tome što je kosa Gana Makfarlana bila crna, a ne seda. „Moja sestra nije kriva ni za kakav zločin“, tiho je prozborio. Njegove reči su u napetoj tišini padale na pod kao kamenje u mirno jezerce. „Oduvek je mrzela moj posao. Ona je bogobojažljivo ženče. Nikad ne bi odstupila od svojih uverenja.“ „Svašta se dešava“, reče Krou, jednako tihim glasom. „Možda ju je ser Benedikt Ventam napao. Možda se branila.“ „Pisala mi je.“ Makfarlan nije treptao. Gledao je Kroua ravno u oči, kao da ga izaziva da navede još neki razlog zbog kog bi njegova sestra mogla biti kriva. „Zaklela mi se na Bibliju da nema nikakve veze s njegovom smrću i da ga je oplakala kao oca. Verujem joj.“ „U tom slučaju“, glasno će Šerlok, „ja imam poslovni predlog za vas.“

PETNAESTO POGLAVLJE Makfarlan je dugo zurio u Kroua, kao da nije čuo šta je Šerlok rekao. Okrenuo se prema njemu. „Samo napred, momče. Obori me s nogu.“ „Pustićete nas ako sperem ljagu s imena vaše sestre i dokažem njenu nevinost. Nećete nas predati Brajsu Skobelu.“ Žamor neverice digao se iz mnogih grla. I Krou se okrenuo ka Šerloku. Mrštio se, za razliku od pribranog, gotovo spokojnog Makfarlana, kao da se pita šta je njegov štićenik naumio. Ni Šerlok to nije znao. „Da nešto raščistimo“, polako će Makfarlan. „Šta ćeš učiniti? Da li ćeš istražiti ubistvo? Da li ćeš potražiti ono što je policija možda previdela? Da li ozbiljno misliš da ćeš prikupiti dovoljno dokaza da ubediš policiju da je mlada Agi nevina?“ Šerlok je slegnuo ramenima. „Šta imate da izgubite? Ako ne uspem da dokažem njenu nevinost, predaćete nas Brajsu Skobelu i pokupićete krvavi novac. Ako uspem i ona bude puštena, povratićete sestru. Pobedićete u svakom slučaju.“ Markfarlan se osmehnuo, kao da ga Šerlokova samouverenost zabavlja. „Premlad si za pandura, momče.“ Šerlok se setio kako je njegov brat Majkroft pre nekoliko meseci optužen za ubistvo. Policija nije uložila preterani trud u istraživanje zločina. Osumnjičeni im je serviran kao na tanjiru, s obiljem dokaza koji su govorili protiv njega. Šerlok je pronašao pravog ubicu. „Policajci vide ono što žele da vide“, gorko će dečak. „Tačnije, vide ono što im je najlakše da vide. Ja se neću povesti za očiglednim. Videću ono što oni ne mogu.“ Makfarlan ga je ćutke posmatrao. Na licu je imao neobičnu mešavinu prezrenja i slabašne nade. Nešto u Šerlokovom glasu delovalo je na njega. „Verujem da možeš“, konačno je progovorio, „ali će mi biti potrebno više od toga pre nego što ti dopustim da se time pozabaviš. Možda mutiš vodu da bi lakše pobegao.“ „Neću bežati dokle god držite moje prijatelje u zatočeništvu“, napomenuo je Šerlok. Očajnički se osvrtao oko sebe. Tragao je za nečim - bilo čim! - što bi

ubedilo Makfarlana da je u stanju da uradi ono što je obećao. „Rekli ste da imate ljude na dokovima?“, pitao je. Makfarlan je klimnuo glavom. „Šta ako vam kažem koji ljudi rade na dokovima, a koji ne rade? Da li će vas to ubediti da sam sposoban za ovaj zadatak?“ „Samo na osnovu posmatranja? Bez pitanja?“ Makfarlan je odmahnuo glavom. „Nije mi jasno kako ćeš to učiniti.“ „Postrojte dvadesetoricu vaših ljudi“, rekao je Šerlok. „Ne morate mi reći koliko njih radi na dokovima. Sam ću to doznati.“ „Dodatno ću ti otežati zadatak“, reče Makfarlan. „Nećeš moći da im zagledaš šake, za slučaj da se nadaš da ćeš opaziti ozlede od užadi ili slične tragove.“ Šerlok je slegnuo ramenima. „Pristajem na taj uslov, ako ćete zbog toga biti srećniji.“ Makfarlan se odmakao od Ejmijusa Kroua, kao da je zaboravio da je krupni Amerikanac tu. Pokazao je na nekoliko ljudi u gomili. „Ti, ti i ti - poređajte se tamo, pored zida. Dagi, ti takođe. I ti, Ferguse... Stavite ruke na leđa, svi do jednog.“ Dok je Makfarlan birao dvadesetoricu, Rufus Stoun pitao je Šerloka: „Da li si siguran da znaš šta radiš? Da li možeš da izađeš na kraj s tim?“ „Mislim da mogu“, odvratio je Šerlok. „Ne vidim drugu mogućnost. Moramo da pronađemo neku polugu uticaja da bi nas Makfarlan pustio. Ako imaš bolju ideju...“ Rufus je slegnuo ramenima. „Ništa mi ne pada na pamet.“ „U redu je“, obznanio je Makfarlan. „Da vidimo taj trik.“ Dvadesetorica ljudi postrojili su se duž zida. Svi su držali ruke na leđima. Raspon godišta kretao se od Šerlokovog vršnjaka do čoveka od preko šezdeset godina. Svi su imali prljavštinu na vratu i iza ušiju, kao i grube tetovaže na podlakticama. Neki su imali dugu kosu do ramena i repiće, a neki gotovo gole skalpove. Šerlok je otišao do kraja stroja. Nije išao duž reda, pregledajući njihova lica i odeću, što je Makfarlan verovatno očekivao. Umesto toga, čučnuo je i najpažljivije pregledao cipele prvog čoveka u redu. Čuo je smeh iz gomile propalica i lopova. Zanemario je taj zvuk. Prošao je duž reda na sve četiri. Proveravao je cipele, čizme i posuvraćene nogavice postrojenih propalica. Uspravio se kad je stigao do kraja reda. Svi u stroju krivili su vratove. Neki su ga posmatrali s pažnjom i sumnjom, dok su neki govorili i pokazivali na njega. „Dobro“, rekao je. Vratio se na početak reda i pokazao na pe-toricu od dvadesetorice. „Ti, ti, ti, ti i... da, ti. Istupite iz stroja.“ Pogledao je Makfarlana, koji ga je zaneseno posmatrao. „Ova petorica stalno rade na dokovima. Ostala petnaestorica ne rade.“ „Imaš pravo. Apsolutno si u pravu.“ Pokazao je ljudima da se vrate u gomilu.

„Kako si znao?“ „Rade blizu slane vode“, reče Šerlok, „i to ih je odalo. Voda s dokova redovno ih zapljuskuje. To sam znao odranije. Kad se morska voda uvuče u kožu cipela i osuši, ostavlja bele tragove za sobom, zbog soli nataložene u obući. Takođe, kad se kapi vode natalože na posuvraćenim nogavicama, one ispare i ostave kristale soli za sobom. Ova petorica imala su bele tragove na koži cipela ili kristale soli na nogavicama ili i jedno i drugo.“ „Impresioniran sam“, priznao je Makfarlan. „Imaš kefalo, što se ne bi moglo reći za pandure koji istražuju ubistvo za koje je optužena moja sestra. U redu pristajem na tvoju ponudu. Moram da ti kažem da nemaš mnogo vremena. Sad je...“, pogledao je na sat, „devet sati. U dva časa po podne sastaću se sa čovekom zainteresovanim za tvoje američke prijatelje. Imaš pet sati za istragu, ni jedan manje ili više.“ Šerlok je pogledao Ejmijusa Kroua, prebledelu Virdžiniju i Metija. Meti mu se osmehnuo i podigao palčeve. „Toliko vremena mora biti dovoljno", rekao je sumornim tonom. Nadao se da će opravdati smelu tvrdnju. Makfarlan je pokazao na jednog od svojih ljudi. „Danlou, ti poznaješ okolinu. Hoću da kočija bude ispred ulaza. Ti i Braf krenućete s klincem. Prvo ga odvedite do velike kuće. Sprečite ga ako pokuša da pobegne. Šta god da se desi, dovedite ga ovamo u dva sata. Da li smo se razumeli?“ Složno su klimnuli. „Batler u kući ser Benedikta Ventama je... moj klijent“, rekao je Makfarlan Šerloku. „Reci mu da radiš za mene, pa će ti dozvoliti da razgledaš kuću, iako ne znam šta ćeš naći.“ „Ne znam ni ja“, promrmljao je Šerlok. Krenuo je za Brafom, Makfarlanovim pouzdanikom. Okrenuo se da bi se s osmehom obratio Virdžiniji. „Vratiću se po tebe“, rekao je. „Znam da hoćeš“, odgovorila je. Braf je bio mršavi muškarac tridesetih godina, s mnogo pega na ćelavoj glavi. Stisnuo je usne, kao da je namirisao nešto neprijatno. Proveo je Šerloka kroz odaje kroz koje je bio prenesen. Šta god da je bilo u jami obilazilo je oko ograde dok su prolazili. Dvojica ljudi u sledećoj prostoriji još su se tukla. Stajali su jedan naspram drugog i polako izmenjivali udarce. Samo su im se ruke micale. Izgledali su iscrpljeno. Lica su im bila naduta i pokrivena krvlju. Borba pasa je okončana. Gomila se razilazila. Novac je još prelazio iz ruke u ruku. Izašli su na nejako, razvodnjeno sunce koje se jedva probijalo kroz kišne oblake. Šerlok se okrenuo da bi osmotrio zgradu iz koje su izašli. Očekivao je da će videti staru gospodarsku kuću, možda i zamak posle kamenih zidova, tapiserija, životinjskih glava i baklji. Zapanjio se kad je video ogromno i bezlično

drveno skladište, pored velikog broja sličnih. Čitav kraj izgledao je pusto. Verovatno je bio nedaleko od dokova, na kojima su ovi ljudi radili. Zgrada je, spolja gledano, ličila na ambar za čuvanje žita, a ne na bazu kriminalne bande. To je bila još jedna mera opreza. Sve može ličiti na bilo šta drugo ako se dovoljno potrudite. Danlou je čekao napolju. Bio je stariji, niži i širi od Brafa. Činilo se da je uglavnom sačinjen od mišića, a manje od sala. Razbojnici su poveli Šerloka ka crnoj kočiji. Pola sata kasnije zaustavili su se ispred zgrade od sivog kamena, s dugim krovom od crnih škriljčanih ploča. Svi prozori bili su zatvoreni. Iznad vrata pisalo je Edinburška i lotijanska policija. „Ovde drže šefovu sestru“, reče Danlou. Glas mu je nalikovao na pesmu mlinskog kamenja. Blizina policijske stanice očigledno mu nije prijala. „Dopusti mi da uđem i vidim da li će ti dozvoliti da porazgovaraš s njom.“ „Da li je to moguće?“, pitao je Šerlok. „Hoću reći, nisam njen rođak. Čak i ako budeš rekao da jesam, znaće da nisam Škot čiin otvorim usta.“ „U ovim krajevima cveta posao koji omogućuje građanima s viškom novca da posećuju kriminalce u ćelijama", smrknuto će Danlou. „Pripadnici srednjeg staleža vole da gledaju sirotinju u apsu - posle toga mirnije spavaju. Daću šiling naredniku. Reći ću mu da si sin engleskog lorda na proputovanju. Rado će ti obezbediti deset minuta nasamo s njom, bez pitanja.“ Zafrktao je kad je video Šerlokov preneraženi izraz. „Misliš da su policajci bolji od kriminalaca? Razlika je samo jedna: mi nemamo, a oni imaju uniforme.“ Ušao je u policijsku stanicu i izašao pet minuta kasnije. „Pozornik za šalterom odvešće te do ćelije“, rekao je. „Izađi za petnaest minuta, u protivnom će tražiti još jedan šiling.“ Šerlok je sumnjičavo zakoračio u policijsku stanicu. Neprijatno je mirisala. Uniformisani pozornik čekao ga je na ulazu. Imao je duge zaliske i bujne brkove. „Ovuda“, osorno mu se obratio, ne gledajući ga u oči. „Imaš petnaest minuta za gledanje i razgovor. Bez zafrkancije, razumeš?" „Bez zafrkancije“, složio se Šerlok, iako nije znao na šta se obavezao. Ćelije su bile na kraju kamenog stepeništa izlizanog bezbrojnim prolascima policajaca i pritvorenika. Šerlok se setio posete Majkroftu u policijskoj stanici u Londonu. Nadao se da će i ova poseta imati jednako uspešan ishod. Pozornik je zastao ispred jednih vrata i otključao ih velikim ključem s alke na pojasu. Otvorio ih je i dao znak Šerloku da uđe. “Imaš petnaest minuta“, upozorio ga je. „Uglavnom plače, pa ne mislim da će pokušati nešto glupo. A opet, s takvima se nikad ne zna. Ako te napadne, lupi po vratima. Čekaću ispred njih.“ Šerlok je ušao u ćeliju. Vrata su se zatvorila za njim. Čuo je okretanje ključa u

bravi. Ostao je sam s potencijalnim ubicom. Ležala je na metalnom krevetu, lancima i šarkama pričvršćenom za zid. Podigla je pogled ka njemu. Imala je oko četrdeset pet godina, slamnatu kosu i plave oči. Nešto na njenom licu podsećalo je Šerloka na njenog brata, iako je bila sitnija i krhkija od njega. Imala je izgužvanu odeću, kao da je spavala u njoj, i prljavo lice išarano suzama. „Sveštenik mi nije potreban“, rekla je slabim ali odlučnim glasom. „Još nisam spremna da se pomirim s Bogom.“ „Nisam sveštenik“, reče Šerlok. „Šalje me vaš brat.“ „Gan?“ Naglo se uspravila. Panika joj je sevnula u očima. „Ne sme da se meša. Ne sme.“ Pogledala je na vrata, kao da strahuje da pozornik prisluškuje razgovor. „Ako policija pomisli da on ima bilo kakve veze s ovim, juriće ga do kraja sveta. Neće se smiriti dok ga ne uhvate!“ „Ne brinite“, uveravao ju je. „Nije umešan u ovo. Pitao sam ga mogu li da dođem da vas vidim. Hoću da saznam šta se dogodilo.“ „Šta se dogodilo?“ Skrenula je pogled, očiju punih suza. „Ser Benedikt je mrtav, a policija misli da sam ja to učinila, gospodine. Eto šta se dogodilo.“ „A da li ste to učinili?“ Preneraženo ga je pogledala. „Ne bih mogla da ubijem ser Benedikta! Dvadeset godina radila sam za njega. Bio mi je kao otac!“ Šerlok je klimnuo glavom. „U redu, ali zašto policija misli da ste ga ubili?“ Zarila je lice u šake. „Zato što sam njegova kuvarica. Bolje reći, zato što sam bila njegova kuvarica. Spremala sam sve što je jeo. Otrovan je, ili bar tako kažu. I ako je otrovan, to mora biti mojih ruku delo. To ima smisla, zar ne?“ „ Ali i drugi ljudi bili su u prilici da dodirnu njegovu hranu, da je ponesu ili da joj priđu, zar ne?“ Odmahnula je glavom. „Ser Benedikt je bio veoma... nepoverljiv. Bio je ubeđen da njegovi poslovni protivnici žele da ga unište. Postavio je stražu oko kuće, da niko ne bi mogao da joj priđe ili da je zapali. Nikuda nije išao bez pratioca. Sva vrata i prozori bili su zatvoreni. Samo sam ja kuvala i servirala njegovu hranu.“ Blago je uzdahnula. „Ta kuća ponekad je podsećala na zatvor. Ipak, bila sam srećna u njoj. Dugo sam radila za njega. Znao je da mu nikad ne bih naudila. Osim toga, u testamentu je naznačio da ću naslediti pet stotina funti ako umre prirodnom smrću. Ista suma sledovala je batleru, sluškinjama, baštovanu i svim stražarima u njegovoj službi.“ Šmrcnula je. „Znao je da nas niko ne može platiti da mu naudimo, ili da ga pustimo u kuću.“ Još jednom je šmrcnula. „Iako novac nije razlog zbog kog to ne bih učinila.“ „Znači da ste mu pripremali hranu - sami - i da ste mu je donosili? Sami?“ „Tako je“, potvrdila je. „Sama sam nabavljala sve sastojke. Kupovala sam sve trave, povrće i mleko na pijaci. Birala sam meso na mesarskim tezgama. Pekla

sam mu i hleb.“ „To znači da bi, u slučaju da su meso ili povrće bili otrovani, stradali svi koji su ih tog dana kupili - a niko nije.“ „Upravo tako, gospodine. Zbog toga sam danas ovde. Čekam da budem obešena.“ Šerlok je pogledao na sat. Vreme je neumitno isticalo. Za nekoliko sati, Brajs Skobel sastaće se s Ganom Makfarlanom. „Da li su pijace i mesare jedina mesta na kojima ste nabavljali sastojke?“ „Jesu.“ Blago je oklevala. „Izuzev ponekog zeca. Baštovan ih hvata u zamke. Donosi ih sveže. Ja ih čistim i derem. Ser Benedikt je voleo zečetinu u sosu od pavlake i senfa. Naručivao ju je nekoliko puta nedeljno.“ Šmrcnula je. Ponovo je bila na ivici suza. „Ona ga je, po njihovim izveštajima, i ubila. Nahranili su psa ostacima njegove večere. Životinja je uginula.“ „Zanimljivo. Poslednje što je jeo bila je zečetina u sosu od pavlake i senfa?“ Klimnula je glavom. „Vi ste je pripremili?“ „Tako je. Kupila sam pavlaku na pijaci, zajedno sa semenkama senfa. Baštovan je nabavio zeca. Bio je još topao kad ga je doneo. Na osnovu toga znala sam da ga je upravo ubio.“ Šerlok je pokušavao da smisli još neko pitanje. Nijedno mu nije padalo na pamet. Pogledao je ženu koja je sedela na tvrdoj metalnoj klupi. Bila je uplakana, tužna, ali ne i bez svake nade. Zavisila je od njegove sposobnosti da dokaže njenu nevinost, baš kao i Ejmijus i Virdžinija Krou, Meti Arnat i Rufus Stoun. Nije smeo da ih izneveri, ali nije video kako Agi Makfarlan može biti bilo šta nego kriva. Ako su njene reči istinite, Šerlok nije znao kako je jelo moglo biti otrovano. A opet, da je Agi Makfarlan kriva, zar mu ne bi ispričala neku priču u kojoj bi zločinac mogao biti i neko drugi? Po svoj prilici, biće osuđena i obešena zbog svog poštenja. „Moram da obiđem kuću“, rekao je neubedljivim tonom, „da osmotrim scenu... zločina. Obavestiću vas ako išta saznam.“ Ostavio ju je u ćeiiji, s novoprobuđenom nadom. Rekao je Danlouu i Brafu da želi da poseti gospodarsku kuću ser Benedikta Ventama. Podigli su obrve, ali su bez reči krenuli za njim. Putovanje je potrajalo dvadeset minuta. Šerlok je najmanje pet puta pogledao na sat. Brojao je minute i sekunde. Skrenuli su s druma na dugi zavojiti prilazni put do zlokobnog, ogromnog zdanja. Kočija se nije zaustavila ispred ulaza, već je obišla oko kuće i stala iza nje. „Ovo je ulaz za poslugu", reče Danlou. Izašli su iz kočije. Danlou je išao prvi, a Braf na začelju kratke kolone. Išli su

ka vratima u zadnjem delu kuće. Otvorila su se kad su stigli do njih. Posmatrao ih je mršavi, visoki čovek s tankim brkovima, u crnom sakou i prugastim pantalonama. Levi obraz bio mu je blago naduven. Šerlok je pomislio da su ga prekinuli usred obroka. „Šta, za ime božje, vi radite ovde?“, prosiktao je. „Poslao sam prokleti novac vašem poslodavcu. Gubite se odavde!“ „Makfarlan želi da ovaj klinac vidi mesto na kome je ser Benedikt ispustio dušu.“ „Ova kuća nije turistička atrakcija. Ne organizujemo obilaske.“ „Da li je policija ovde?“ Batler je odmahnuo glavom. „Rekli su da imaju sve što im je potrebno.“ „U tom slučaju, nema nikakvih razloga da nam ne pokažeš sobu u kojoj je tvoj gazda umro i kuhinju u kojoj su obroci pripremani. Ili bi možda hteo da objasniš mom gazdi da si odbio da sarađuješ?" Batler je, oklevajući, pogledao Šerloka. „Može. Ali samo klinac i samo na nekoliko minuta. Ništa više od toga.“ Danlou je pogledao Šerloka. „To će biti dovoljno“, rekao je dečak. Batler ga je uveo u kuću. Prošli su kroz odaje za poslugu, koje su vapile za krečenjem. Prošetali su po iznošenom tepihu do glavnog dela kuće, u kome je sve bilo besprekorno, a tepisi tako debeli i meki da se Šerloku činilo da hoda po oblacima. Ušli su u glavnu dvoranu. Veliki sat glasno je otkucavao, odbrojavajući sekunde. Batler je skrenuo u trpezariju. Šerlok je video da nešto žvaće. „Ser Benedikt je ovde umro“, reče batler. Klimnuo je ka stolici na čelu stola. „Ovde je sedeo.“ Miris duvana dospeo je do Šerlokovih nozdrva kad je batler progovorio. To je objašnjavalo naduti obraz - žvakao je duvan. „Ko mu je doneo hranu?“, pitao je Šerlok. Imao je kuvaričin iskaz, ali je želeo da proveri istinitost njenih tvrdnji. „Agi Makfarlan.“ Batlerove usne su se skupile. „Bila je veoma bliska sa ser Benediktom. Previše bliska, ako me pitate. Tog dana ušla je u trpezariju s poslužavnikom kao da je sve u redu, iako je znala da je hrana otrovana.“ „Sigurni ste da je ona otrovala hranu?“, pitao je Šerlok. Batler se namrštio. „Ko bi drugi to mogao učiniti?“, pitao je. Pitanje je bilo na mestu. Šerlok je i te kako razmišljao o njemu. „Šta je bilo s poslužavnikom?“, pitao je. „Da li je poslužavnik mogao biti otrovan?“ Batler je oklevao s odgovorom. Šerlok je primetio da premešta duvan za žvakanje s jedne strane usta na drugu. „Kuvarica je imala strogo naređenje da opere poslužavnik pre nego što posluži jelo“, konačno je rekao. „Svi su to znali. Premazivanje tanjira otrovom stoga ne bi imalo svrhe.“ Zastao je da bi

razmislio. „Rečeno mi je da je policija nahranila psa - ne hranom s poslužavnika, već iz šerpe u kojoj je spremana. Pas je crk’o. To sigurno znači da je hrana otrovana, a ne poslužavnik.“ „Tako je“, polako će Šerlok, „ali to znači da je hrana otrovana pre nego što je pripremljena. Zašto bi neko otrovao hranu, da bi je zatim pripremio? Postojala je opasnost da toplota u rerni uništi otrov. Optuženoj je bilo mnogo lakše da stavi otrov u hranu pre nego što je iznese na sto.“ Osetio je treptaj uzbuđenja u grudima. Ovo je prvi dokaz da bi Agi Makfarlan mogla biti nevina. Nije bio dovoljan da je opravda pred policijom, ali je bio dovoljan da Šerlok shvati da je na pravom tragu. Sat u predvorju iznenada se oglasio. Točkići u preciznom mehanizmu su se pomerili. Šerlok je pogledao u njegovom pravcu. Vreme je nepovratno isticalo; morao je da bude na dobrom putu. „Moram u kuhinju“, rekao je. „Sledite me.“ Pogledao je na sat dok su se vraćali ka odajama za poslugu. Pola jedanaest pre podne. Ostala su još dva i po sata do Skobelovog dolaska. Mora da uračuna i pola sata puta do Makfarlanovog skladišta. Ponestajalo mu je vremena. Kuhinja je bila gotovo ista kao ona na imanju Holmsovih - veliki sto u središtu, zamrljan dugogodišnjom upotrebom, veliki šporet s mnogo rerni, kredenac pun tanjira i sudova. Tu je bila i polica s koje su visili fazani i zečevi, velika četvrtasta sudopera... sve što je potrebno velikom domaćinstvu. Nije bilo prljavih tanjira niti zamašćenih šerpi. Agi ih je oprala odmah posle spremanja jela ili nije odmah uhapšena. Ovde ništa neće saznati. „Moram da vidim gde je uhvaćen zec koji je otrovan.“ „To“, zlovoljno će batler, „nije moja stručna oblast. Unutrašnjost kuće je moj domen, a ne njena okolina. Pozvaću baštovana.“ Prišao je vratima koja vode napolje, u vrt. Otvorio ih je i ispljunuo duvan. Smeđa, gusta pljuvačka pala je pored vrata. Batler je povikao: „Hendrikse! Dođi ovamo!“ Obratio se Šerloku. „Hendriks će vam odgovoriti na sva pitanja. Moram da tražim novo nameštenje, ako mi dozvolite.“ Otišao je, ostavivši Šerloka samog. Šerlok je stajao na vratima kuhinje, posmatrajući dobro održavani vrt, svestan groznog zadaha duvana koji se dizao s mesta na koje je batler pljunuo. Neprijatni miris pokrenuo mu je blagu mučninu u stomaku. Šerlok nije shvatao svrhu pušenja ili žvakanja duvana. To su odvratne navike. Neće to raditi kad odraste. Kroz rupu u ogradi ugledao je priliku na kraju staze. Baštovan je bio čovek četrdesetih godina, s kratkom prosedom kosom i bradom, u tamnozelenom sakou i kožnim pantalonama. „Da li me je neko zvao?“ Govorio je s teškim

škotskim naglaskom, toliko različitim od batlerovog. „Da li ste vi gospodin Hendriks?“ „Slobodno me zovite Hendriks.“ Pogledao je Šerlokovu odeću. „Gospodine“, dodao je. „Šta mogu da učinim za vas?“ Šerlok je razmišljao da li da pokuša da objasni ko je i šta ovde radi. Odlučio je da mu kaže šta želi i zaobiđe duga objašnjenja. „Zec kog ste uhvatili - poslednji kog je Agi Makfarlan pripremila za ser Benedikta. Hteo bih da vidim gde ste ga uhvatili.“ Hendriks je posmatrao dečaka. „Razumem“, rekao je. „U tom slučaju, moraćete da pođete sa mnom.“ Šerlok je pogledao na sat. Istraga se otegla preko svake mere! Vreme je isticalo. Životi njegovih prijatelja visili su o koncu!

ŠESNAESTO POGLAVLJE Hendriks je odmicao stazom. Prošli su kroz otvor u živoj ogradi. Iza nje je bio šumovit predeo. Ograđeno imanje bilo je veoma veliko. Baštovan je napredovao lakim koracima. Nije se osvrtao da proveri da li ga dečak prati. Šerlok je ponovo pogledao na sat. Još malo pa će jedanaest, a on šeta po šumici. Neće uspeti! Baštovan se zaustavio pored travnatog brežuljka. Zemlja je s druge strane uzvišenja oštro ponirala do prirodnog udubljenja, okruglastog oblika, na kom nije bilo drveća. Šerlok je uočio tamne rupe na obodima brežuljka. Pretpostavio je da su to zečja legla. Setio se zečje glave u leglu u Farnamu. Ona ih je poslala na ovaj put. Činilo mu se da je od njenog pronalaženja prošlo mnogo vremena, a ne nekoliko dana. „Ovde sam postavio zamke“, reče Hendriks. Nije gledao u Šerloka, već nekud u daljinu. „Koristio sam okruglu klopku, privezanu za svinutu mladicu. Zec gurne glavu u klopku i pokrene mehanizam. Mladica se ispravi i zategne klopku. Obilazim ih nekoliko puta dnevno.“ Šerlok je pogledao mesto na kome je bila klopka, iako nije znao šta traži. Nešto mu je govorilo da priđe brežuljku sa zečjim leglima. Nagnuo se da proveri najbliže. Nije video zečeve, ali je primetio neke biljke na ulazu u rupu. U prvi mah pomislio je da su to ostaci obroka koji su zečevi dovukli u leglo. Odbacio je to objašnjenje. Nikad nije video da zečevi sele hranu s jednog mesta na drugo. Uvek bi je jeli tamo gde bi je našli. Sagnuo se i dohvatio jednu stabljiku. Imala je cveće na kraju, slično purpurnim zvončićima. Drugi kraj bio je presečen. Neko ih je stavio na ulaz u leglo. Ko bi to učinio? „Da li ih prepoznajete?" pitao je, držeći stabljiku, tako da je Hendriks vidi. „Zubač“, reče baštovan. Namrštio se kad je video biljčicu. „Pazite šta radite s njom, gospodine. Zovu je mrtvačko zvono. Umrećete ako makar i gricnete list. Neki pričaju da i disanje kraj nje može da ubije, ali se s tim ne bih složio. Godinama šetam ovim šumama i nikada nisam imao problema.“ Namrštio se. „Nisam video mnogo zubača. Ta biljka retka je u ovim krajevima.“ „Zašto bi zečevi jeli otrovne biljke?" zanimao se Šerlok. „Životinje ih izbegavaju.“ Vrteo je stabljiku u ruci. „Da budem određeniji, zašto bi neko stavio otrovne biljke tamo gde će ih zečevi sigurno naći?“

„Priča se“, odgovorio je Hendriks, „da su zečevi imuni na nju.“ Činilo se da duboko razmišlja. „Ne znam da li je to istina, ali ako jeste...“ „Ako jeste istina“, Šerlok je brže mislio nego što je govorio, „otrov iz zubača mogao bi se nataložiti u zečjem mesu. To bi otrovalo svakog ko bi jeo zečetinu!“ Podigao je glavu da bi presreo Hendriksov pogled. Baštovan ga je posmatrao sa sve smrknutijim izrazom lica. Šerloku je palo na pamet da je Hendriks počinio grozno ubistvo ako je podmetnuo otrovnu biljku u zečja legla, u nadi da će je zečevi pojesti i da će se otrov nataložiti u njihovom mesu. U tom slučaju, nastojaće da spreči Šerloka da nekom ispriča istinu. Napregao je mišiće. Bio je spreman da se da u beg ako ga Hendriks napadne. To baš i nema smisla. Zašto bi mi baštovan pomagao u rešavanju zločina, ako je ubio gospodara? - razmišljao je Šerlok. „Neko je namerno ovde ostavio zubač da bi ga zečevi pojeli?“, glasno se pitao baštovan. „Da li to znači da je zečje meso bilo otrovno?“ Šerlok je klimnuo glavom. „Koliko je potrebno da se otrov nagomila?“ „Nedelju dana“, reče Hendriks. „Možda i dve. Ali... ko bi radio nešto takvo? Ko bi učinio nešto tako varvarsko?“ Šerlok nije odgovorio. Skrenuo je pogled ka tlu. Bilo je tvrdo - pretvrdo da bi na njemu ostao otisak cipele ili čizme. Znao je kako je zločin počinjen, ali je taj podatak beskoristan dok ne sazna ko ga je počinio. Hteo je da pogleda koliko je sati. Uzdržao se. Neće misliti nimalo brže ako sazna koliko mu je vremena ostalo. Lutao je pogledom oko zečjih legala. Tragao je za nečim, bilo čim korisnim. Primetio je nešto neobično na tlu. Bilo je smeđe i suvo. Ličilo je na dugog, rastegnutog crva. Šerlok je zurio u to, pitajući se zašto bi mrtvi crv bio toliko rastegnut. Shvatio je u šta gleda. To nije bio crv, već duvan pomešan s pljuvačkom. Pogledao je Hendriksa. Baštovan je sledio Šerlokov pogled. Zagledao se u mrlju duvana. „Žvaćete li duvan?“, promrmljao je Šerlok. „Nikad to nisam radio“, odvratio je. „Nisam ga žvakao niti sam ga pušio. Ali znam ko jeste.“ Šerlok se setio batlera, s ustima punim duvana, kao i njegove izjave da vrt i šuma nisu njegov domen. Ako je to istina, šta je tražio tako daleko od kuće? „Morate da odete u policiju“, reče Šerlok. „Recite im šta ste pronašli.“ „Šta ste vi pronašli“, ispravio ga je baštovan. „Trebalo je da vidim sve to, ali nisam.“ Šerlok je odmahnuo glavom. „Policija ne bi htela da me sasluša - ja sam dete i nisam odavde. Veća je verovatnoća da će poslušati vas. Morate im sve reći, ako želite da Agi Makfarlan bude oslobođena neosnovane optužbe.“

„Jašta ću. Otići ću u policiju iz ovih stopa.“ Osmehnuo se. „Agi mi je uvek bila draga. Učiniću sve što mogu za nju. Ali šta će biti s vama?“ Šerlok je pogledao na sat. Jedan i deset. Imao je manje od sata da se vrati i ubedi Makfarlana da može da skine ljagu s Aginog imena. „Moram da potrčim“, rekao je, „da bih što pre stigao na jedno mesto.“ Trčao je sve do kuće, gde su ga čekali Danlou i Braf. Povikao je kad je stigao nadomak kočije: „Brzo! Moramo da se vratimo u skladište!“ Pogledao je gospodarsku kuću dok se peo u kočiju, koja je već polazila. Učinilo mu se da ga batler posmatra s prozora u prizemlju. Nije mogao biti siguran u to, pošto se kočija u taj mah prejako trznula. Šerlok nije mogao da ne pomisli na gospođu Eglantin. Da li su svi zaposleni u domaćinstvima potencijalne ubice? Držao je sat u ruci, dok se kočija kotrljala po ulicama, putevima i sokacima Edinburga. Srce mu je tuklo u grudima. Osećao je pritisak u ušima i slepoočnicama. Hteo je da iskoči iz kočije i potrči, ali to ne bi bilo logično. Od tog ne bi bilo koristi. Kočija je već odmicala najvećom mogućom brzinom. Mrzeo je čekanje. Nije voleo da zavisi od drugih. Hteo je nešto da radi. Po hiljaditi put pogledao je kroz prozor. Zidovi, prozori, ulični znaci i svetiljke promicali su kraj njih. Stapali su se u amorfnu masu. Šerlok je bio siguran da je Edinburg divno mesto, ali ga je u ovom trenutku mrzeo. Shvatio je da se približavaju odredištu kad je počeo da viđa skladišta umesto kuća. Skočio je iz kočije kad se zaustavila, i potrčao ka zdanju koje je služilo kao štab Makfarlanove bande. „Klinac“ povikao je Danlou, „čekaj nas!“ Šerlok je punom brzinom proleteo kroz ulazna vrata. Stražar na ulazu pokušao je da ga zaustavi. Šerlok je uspeo da izmakne njegovim grabljivim rukama. Protrčao je kroz odaje za borbe pasa i pesničenje, ostavljajući zvučni trag uzvika i klicanja za sobom. „Uspeo sam!“, povikao je kad je uleteo u prostoriju u kojoj je stolovao Makfarlan. Opazio je Ejmijusa Kroua, koji je zaštitnički zagrlio Virdžiniju. Video je i Rufusa Stouna i Metija. Zapanjeno su ga posmatrali kad se zaustavio pred Makfarlanovim podijumom. „Uspeo sam!“, ponovio je. „Znam ko je ubio ser Benedikta Ventama. Vaša sestra nije ubica! Ubio ga je batler. Ne znam zašto, ali znam da je on.“ „To su sjajne vesti“, reče Makfarlan. Zvučao je neraspoloženo. „Tvoj sam dužnik, momče, baš kao što smo se dogovorili. Problem je u torne što nisam u situaciji da ti se odužim, niti si ti u situaciji da prihvatiš moju zahvalnost.“ Šerlok htede da ga pita šta to znači, da ga podseti da su imali dogovor, kad je shvatio da većina očiju u odaji nije uperena u njega ili Makfarlana, već mimo njega, ka vratima. Okrenuo se. Znao je šta će videti.

Desetorica ljudi stajali su pored zida dvorane, nevidljivi za svakog ko bi u nju ušao. Devetorica su uperili lukove na Makfarlana, njegove ljude i Šerloka. Deseti čovek mirno je stajao ispred ostalih. Bio je nizak i kratko ošišan. Nosio je savršeno skrojenu odeću. Među nogama je držao crni drveni štap sa zlatnom lobanjom na vrhu. Šerlok je u deliću sekunde sagledao čitav prizor. Pogled mu se zaustavio na čovekovom licu i rukama. Na njima nije bilo ni kvadratnog centimetra kože bez istetoviranog imena. Sa svog mesta pročitao je „Alfred Vajtinig“, „kaplar Bil Kotingam“, „Vini Tomas“ i „Pol Falouz.“ Sva imena bila su ispisana crnim mastilom. Ime „Virdžinija Krou“ ispisao je na čelu krupnim, crvenim slovima. „Brajs Skobel!“, mirno će Šerlok. „Ponovo smo se sreli“, reče Skobel neobično staloženim, gotovo ljubaznim glasom. „Oprostite. Znam da je sastanak bio zakazan za nešto kasnije, ali nisam mogao da čekam. Gospodin Krou i njegova divna kći stalno su mi na umu, i odnedavno na koži.“ Usmerio je pogled na Šerloka. Oči su mu bile tako crne, da se zenice nisu razlikovale od dužica. „Juče ste mi priredili dosta nevolja. Obogaljili ste dvojicu mojih ljudi.“ Šerlok je posmatrao Skobelove ljude. Nije video nikog u gipsu ili zavojima. „Nećete ih videti“, nastavio je Skobel, s blagim smeškom na licu. „Prekratio sam im muke kad su se povredili. Tako postupam i s konjima.“ „Ako je tako, zašto ovi ljudi još rade za vas?“, pitao ga je Šerlok. „Ne bih rizikovao da sam na njihovom mestu.“ Govorio je, prelazeći pogledom uzduž i popreko Skobelovog tela. Tražio je nešto - bilo šta - što bi mu dalo prednost ako se zametne boj, ili nešto što bi mu omogućilo da utiče na protivnika svojim rečima. Uzalud se trudio. Nije uočio nikakav trag Skobelove ličnosti. Imao je utisak da gleda oživelu krojačku lutku. „Zbog straha od onog što će im se dogoditi ako me napuste, naravno“, odvratio je Skobel, „i zbog nagrade koja više nego nadoknađuje rizik. Ako sam nešto naučio o ljudima, to je da niko nikad ne veruje da će umreti. Svi oko vas umiru, ali svako u dubini duše veruje da je nepobediv.“ Zlatna lobanja na vrhu štapa privukla je Šerlokovu pažnju. Činilo mu se da tamne rupe očiju zure u njega i da vidi neki prorez na njenom vrhu. Skobel je podigao štap. Uperio ga je Šerloku u lice. Prsti su mu se lagano pomerili. Pritisnuo je levo oko lobanje. Na kraju štapa iskočila je tanka oštrica. Vrh se zaustavio na centimetar i po od Šerlokovog desnog oka. Znoj mu je izbio po čelu. „Gotovo je“, reče Skobel, jednako staloženim i ljubaznim glasom. „Bojim se da više nema vremena za učtivosti i isprazne priče. Žurim. Pre nekoliko godina obećao sam nešto sebi. Kažu da je osveta jelo koje je najbolje kad se posluži

hladno. Čekao sam toliko dugo da se moja večera zamrzla na tanjiru.“ Pogledao je Kroua. „Duguješ mi. Duguješ mi zbog smrti moje žene i deteta.“ „Pusti dečake, Skobele!“, povikao je Ejmijus Krou s postolja. „Nisu ti učinili nikakvo zlo. Mene tražiš.“ „Naprotiv“, odvratio je Skobel, „koštali su me nekoliko najboljih ljudi. Kasnije ću im se osvetiti. Prvo ću se pobrinuti za tvoju divnu kći. Dajem ti reč da neće biti tako lepa kad budem završio s njom. Potom ću se pozabaviti tobom.“ Gan Makfarlan odlučno je istupio. „Ovo je moja teritorija“, za-grmeo je, „a vi moji gosti. Ja ovde izdajem naređenja.“ Skobel je polako spustio štap. Gurnuo je zlatnu lobanju nadole. Oštrica se vratila u ležište. Šerlok je čuo da je nešto kliknulo. Metalni zvuk nagoveštavao je da je oštrica spremna da iskoči po potrebi, zahvaljujući mehanizmu s oprugom. Još je motrio prorez na vrhu lobanje. Čemu li služi? Skobel je pribrano posmatrao Makfarlana. „Ja držim sve karte u rukama“, podsetio ga je. „Još mi nisi učinio nikakvo zlo. Ako želiš da vidiš sledeći dan, moraćeš da se potrudiš da tako i ostane.“ Makfarlan je zaurlao: „Nećeš izdavati naređenja u mojoj...“ Skobel je podigao slobodnu ruku pre nego što je Makfarlan završio rečenicu. Jedan od ljudi iza njegovih leđa malo je podigao samostrel i povukao obarač. Strelica je poletela posle metalnog zvuka okidanja. Pogodila je Danloua posred grudi. On je užasnuto iskolačio oči pre nego što je pao na kolena. Pogledao je Makfarlana. Pokušao je da nešto kaže, ali se samo postrance sručio na kameni pod. „Ja izdajem naređenja kad god mi se i gde god mi se prohte“, reče Skobel. Zvučao je spokojno, kao da kupuje novine. Šerlok se osvrnuo oko sebe. Trudio se da vidi što više toga. Tražio je nešto čime bi mogao promeniti situaciju. Skobelovi ljudi imali su prednost. Nije video izlaz. Za nekoliko minuta izgubiće Virdžiniju i Ejmijusa Kroua. Nedugo potom i sam će umreti, zajedno s Metijem i Rufusom Stounom. Mora nešto učiniti. Pogledao je Gana Makfarlana. Krupni Škot zurio je u njega. Pogledao je na vrata koja vode do odaje s ograđenom jamom, pa na Šerloka. Potom je klimnuo glavom. Šta je pokušavao da kaže? Šerlok se setio jame u središtu susedne odaje i stvorenja zatočenog u njoj. Šta je Makfarlan očekivao od njega? Nije znao o kakvom se stvorenju radi, ali je po borbama pasa, boks-meču u drugim prostorijama i brojnim životinjskim glavama na zidovima, zaključio da domaćin voli da gleda borbe ljudi i životinja. U jami je prebivalo nešto veliko i strašno. Makfarlan je verovatno pujdao pse na to, a možda i ljude. Nije se kladio na to da li će stvorenje pobediti, nego koliko će

njima biti potrebno da umru. Šerlok je dobio ideju. Morao je prvi da stigne do susedne prostorije, da bi je sproveo u delo. „Vreme je“, reče Skobel. „Imena na mom čelu i podlaktici predugo su crvena. Kucnuo je čas da se pokriju crnim mastilom.“ Stupio je napred. Šerlok je upravio pogled na zlatnu lobanju na njegovom štapu, s oštricom na kraju. Aktivirala se pritiskom na oko. Ali lobanja ima dva oka... Šerlok je posegnuo za njom i zario prst u desno oko lobanje. Oštrica je iskočila iz proreza na lobanji, kroz Skobelovu šaku. Vrisnuo je. Prodorna buka paralizovala je sve u sobi, izuzev Šerloka. Jurnuo je pored Skobela, ka vratima koja su vodila u prostoriju s beštijom zarobljenom u jami. Skobelovi ljudi povratili su se od iznenađenja i upravili samostrele na njega. Prošao je kroz vrata kad su ispalili strelice. Čuo je kako zuje za njim, kao i vrisku kad su se zarile u meso. Skobelovi ljudi greškom su pogađali jedni druge. U odaji koju je napustio zavladao je haos. Iz nje su se razlegali sve glasniji krici i povici. Čuo je kako ljudi trče za njim, ali je više strahovao od onog što je pred njim, u jami nalik na bazen oivičenoj drvenim pločama koje su mu sezale do pasa. Zver u jami je urliknula. Šerlok je čuo udarce močnih šapa i grebanje kandži stvorenja koje je jurišalo ka njegovoj strani jame. Zgrabio je i cimnuo najbližu ploču. Bila je labavo zašrafljena za pod. Neko vreme odupirala se njegovim nasrtajima. Očaj mu je dao snagu da je otrgne iz ležišta. Nije smeo da omane. Ploča je bila pet metara duga, tri metra široka i tako teška da ju je jedva okrenuo i bacio u jamu, tako da je vrh ostao kraj njegovih nogu, u procepu u kom je ploča bila pričvršćena. Napravio je rampu da bi ono što je unutra izašlo napolje. Samo je to moglo da im pomogne. Masivno stvorenje uz urlik je pohrlilo uz rampu. Nadvilo se nad njim. Raširilo je prednje šape i ispružilo kandže koje su ličile na pregršt noževa. To je bio medved, mrki medved. Imao je tri metra od repa do njuške. Oči su mu plamtele od gneva i ludila. Sam bog zna gde ga je Makfarlan pronašao. Verovatno ga je dobio kao mladunče. Po svoj prilici, godinama je držan u zatočeništvu, mučen, maltretiran i nagonjen na borbu. Sad se oslobodio. Zamahnuo je masivnom šapom na Šerloka. Dečak se bacio na tlo i zakotrljao ispod njega, baš kad su preostali Skobelovi ljudi nahrupili na vrata. Medved je zaboravio na Šerloka. Setio se pretrpljenih muka kad je video ljude sa samostrelima u rukama. Napao ih je. Šerlok se otkotrljao preko ivice jame i upao u nju. U padu je čuo krike

Skobelovih ljudi i užasavajuće urlike zveri. Udarac o dno jame isterao mu je sav vazduh iz pluća. Zvezde su mu zaigrale pred očima. Brzo se povratio, zakotrljao i oprezno ustao. Osvrnuo se oko sebe. Jama je bila pet metara duboka i puna kostiju. Neke su bile stare, ali je bilo dosta svežih i krvavih. Šerlok se mogao zakleti da je video i ljudske. Pažljivo se popeo uz rampu. Medved je ušao u glavnu odaju. Pet ili šest Skobelovih ljudi ležalo je na tlu, u takvom stanju da je bilo teško odrediti njihov broj. Šerlok se oprezno približio vratima. Najveći deo Makfarlanovih ljudi je pobegao. Poglavar klana još je stajao na podijumu pored trona. Rufus Stoun, Meti, Ejmijus Krou i Virdžinija bili su oko njega. Užasnuto su posmatrali događanja u središtu sobe. Ostatak Skobelovih ljudi padao je pod medveđim kandžama. Pokušavali su da ga zaustave strelicama iz samostrela. Mnogo njih štrčalo je iz medveđeg krzna, ali im to nije pomoglo. Medved ih je nemilosrdno poobarao. Nadvio se iznad Brajsa Skobela. Bio je gotovo dva puta viši od Amerikanca. Na Skobelovom licu nije bilo ni trunke straha. Na njemu nije bilo ni bola, uprkos krvi koja mu je tekla iz desne ruke, probodene sečivom iz štapa. „Miči mi se s puta“, s blagom ljutnjom obratio se čudovišnom stvoru. „Imam posla.“ Medved je zamahnuo smrtonosnom šapom. Oštrim kandžama dokačio je Skobela po grudima i podigao ga kao krpenog lutka. Skobel je poleteo preko odaje i tresnuo o zid. Telo mu je skliznulo na pod pred Šerlokovim očima, slomljeno i zgrčeno. Na licu je imao karakteristični pribrani i nezainteresovani izraz. Zauvek će ostati na njemu. Medved je namirisao ljude na podijumu. Spustio se na sve četiri i krenuo prema njima. Pustio je krik iz grudi koji je ispunio prostoriju. Šerlok je stao iza njega. Morao je da ga zaustavi, ali nije znao kako. Ugledao je odbačeni samostrel kraj svojih nogu. Sagnuo se i podigao oružje. Pet ili šest strelica virilo je iz medveđeg tela. Možda će pogoditi ranjivo mesto. Imaju li medvedi ranjiva mesta? Gan Makfarlan je istupio, ali ga je Ejmijus Krou uhvatio za rame. Škot je mrko pogledao Amerikanca. Krou je prošao pored njega. Sišao je s podijuma i krenuo pravo na medveda. Meti i Rufus Stoun stajali su kao ukopani. Zver je režeći trupkala ka Krouu. Šerlok je video da je Virdžinija pokrila usta rukama i razrogačila oči. Otac će joj poginuti pred očima. Šerlok je podigao samostrel. Ciljao je medvedov potiljak. Pokušaće da mu pokida kičmenu moždinu. Morao je nešto da učini, iako nije imao velike šanse, pogotovo zbog drhtavih ruku. Medved se uspravio na zadnje noge. Nadvio se iznad Kroua. Raširio je

prednje noge. Podigao je gubicu i ispustio zaglušujući urlik. Ejmijus Krou tad je izveo nešto najčudesnije što je Šerlok ikada video. Raširio je ruke i zabacio glavu. I on je urliknuo. Ispunio je dvoranu svojim glasom. Sa širokim grudima i mišićavim rukama i ramenima bio je veći od života. Ličio je na medveda, ali belog umesto mrkog - polarnog umesto grizlija. Medved je spustio glavu. Zbunjeno se zagledao u Kroua. Njuškao je vazduh. „Jeo sam veće medvede od tebe za doručak“, odlučno mu je poručio Krou. „Vrati se odakle si došao, prijatelju. Poživi još jedan dan.“ Medved se, na opšte zaprepašćenje, spustio na sve četiri. Glava mu je posle toga bila na istom nivou s Krouovom. Dugo ga je njušio pre nego što se okrenuo i isteturao iz odaje, ka svojoj jami. Prošao je pored Šerloka, oborene glave. „Ljudi bi plaćali debele pare da vide ovu predstavu“, reče Makfarlan. „Mogu li da vam ponudim posao, gospodine Krou? Dve borbe nedeljno, plata po dogovoru?“ Krou je pogledao Šerloka. Video je samostrel u dečakovim rukama. „Pre nekoliko godina odustao sam od rvanja s medvedima. Učiteljski posao više mi se dopada. Izazovniji je.“

SEDAMNAESTO POGLAVLJE Sutradan su se vratili kući iz Škotske. Šerlok je prespavao veći deo puta. Bio je iscrpljen duhovno i fizički. Niko nije bio raspoložen za priču. U retkim trenucima, kad bi mu se um prenuo iz dubokog sna, zatekao bi saputnike kako spavaju, čitaju novine ili samo neraspoloženo zure kroz prozor. Meti je sišao s voza u Njukaslu. Vratio se neposredno pre polaska, s kesom punom vrućih kiflica. To je bio najvažniji događaj na putu kući. U Farnamu su se oprostili na peronu, dok su se putnici iskrcavali, a nosači istovarivali kovčege i kutije iz voza. „Mislite li da se zadržavate?“, obratio se Rufus Krouu. Usudio se da postavi pitanje koje Šerlok nije smeo. „Više nema razloga da igde putujemo“, odvratio je Krou. Zaštitnički je zagrlio Virdžiniju. Izgledala je bledo. „Više ne moramo da bežimo. Ništa nas ne vezuje za daleku domovinu.“ Pogledao je Virdžiniju, pa Šerloka. „Zapravo, imamo pregršt razloga za ostanak u Engleskoj. Viđaćete nas i ubuduće, ako je kućica još na svom mestu i bez stanara.“ „Mislim da govorim u ime svih nas“, reče Stoun, „kad kažem da mi je drago što to čujem. Život bi nam bio mnogo dosadniji bez vas, iako bi bio i mnogo bezbedniji.“ Krou je pružio desnu ruku Stounu. „Pomogli ste nam kad je to bilo najpotrebnije. Držim da nema tačnijeg opisa prijateljstva. Hvala vam.“ Iznenađeni Stoun prihvatio je Krouovu ruku. Trgnuo se kad ga je krupni Amerikanac stegao za ozleđene prste. „Voleo bih da kažem da mi je bilo veliko zadovoljstvo, gospodine Krou, ali nije. Ne oklevajte da me pozovete ako vam zatreba ikakva pomoć, iako se najiskrenije nadam da će me takva čast mimoići.“ Osmehnuo se da bi pokazao da ne misli ozbiljno. „Više ste nego dobrodošli uprkos svemu.“ Krou je potom prodrmao Metijevu ruku. „Sinko, pametan si i namazan svim mastima. S tvojom snalažljivošću i Šerlokovim intelektom činite nepobediv tandem. Hvala ti.“ „Pretpostavljam da je trenutak da kažem ’nema na čemu“, reče Meti. Nevoljno se prebacivao s noge na nogu. Nije navikao da ga hvale niti da bude u središtu pažnje.

Krou se okrenuo Šerloku. Dugo ga je posmatrao pre nego što je zatresao glavom. „Šerloče, uspevaš da me iznenadiš kad god pomislim da sam te do kraja odgonetnuo. Više nisam siguran ko je od nas dvojice učitelj, a ko učenik. Nameće mi se utisak da smo u poslednje vreme najčešće ravnopravni partneri. To mi ni najmanje ne smeta. Nisam prestar za učenje.“ Ućutao je i progutao knedlu. „Virdžinija i ja sad bismo bili mrtvi ili u beznadežnom begu da nije bilo tebe. Dugujem ti više nego što mogu rečima iskazati.“ Šerlok je skrenuo pogled ka metežu na železničkoj stanici. „Ne volim promene“, konačno je promrmljao. „Želim da sve oko mene bude poznato i da znam gde to mogu naći. To važi za ljude, koliko i za stvari.“ „Pa, sinko, znaš gde smo. Nadam se da ćeš biti čest gost u našoj kućici.“ Krou je spustio ruku s Virdžinijinih ramena. Spremao se da krene put seoske kućice. Virdžinija je prišla Šerloku. „Hvala ti“, rekla je, pre nego što ga je poljubila u usta. Okrenula se. Preneraženi Šerlok nije uspeo da učini ništa do da pocrveni. Virdžinija je pošla ka izlazu iz stanice, podruku s ocem. Lokomotiva je zazviždala. Najavljivala je polazak voza. Reči Rufusa Stouna prekinule su novonastalu tišinu: „Mislim da će mi dobro doći gutljaj ruma i limunske obloge. Ili gutljaj soka od limuna i obloge s rumom. Poslužiće i jedno i drugo. Rum u farnamskim tavernama ionako ima ukus limuna.“ Obratio se Šerloku. „Malo ćemo odložiti časove violine, zar ne? Tvoji prsti će neko vreme biti mnogo veštiji od mojih. Dobro ti je poznato da ne volim da se brukam.“ Rufus je pogledao Metija. Odsečno mu je salutirao. „Do sledećeg viđenja, gospodine Arnate.“ Stoun je razmetljivo pružio korak. Šerlok je gledao za njim. Znao je da bi trebalo da oseća nešto na rastancima, ali su mu usne još bridele posle Virdžinijinog poljupca. „Videćemo se sutra?“, reče Meti. „Pretpostavljam“, odvratio je Šerlok. „U ovom trenutku mogu da mislim samo o dugom i okrepljujućem snu.“ Meti je posmatrao sanduke, istovarene iz voza. „Cenim da su puni dobrih stvari. Pratiću ih, za slučaj da neki padne i razbije se.“ Šerlok se osmehnuo. Njegov drug je nepopravljiv. Opstaće u svim okolnostima. Šerlok se ne bi iznenadio ako Metju Arnat jednog dana postane uspešni poslovni čovek velikog kalibra. I tada će krasti pite s pijačnih tezgi, da bi očuvao gipkost prstiju. „Ljudi misle da postoji jasno vidljiva linija razdvajanja između zakonitog i nezakonitog“, tiho je prozborio. „Ako sam išta naučio od selidbe u Farnam, to je da ona ne postoji. Ima mnogo sivog između bele i crne, na suprotnim krajevima skale. Moramo biti pažljivi.“

„Mislim da će sve biti u redu dokle god budem bliži belom nego crnom kraju“, reče Meti. Iscerio se pre nego što se okrenuo i odjurio svojim putem. Šerlok je ostao na peronu, kao da je očekivao da će se nešto dogoditi. Nije znao šta čeka, ali je imao osećaj da oluja nije prošla, već da uživa u kratkom zatišju. Krenuo je kad mu niko nije prišao i kad se ništa nije desilo. Osećao se istrošeno. Povezao se seljačkom zapregom do doma Holmsovih. Iskočio je pred kapijom i popeo vijugavim prilaznim putem do ulaznih vrata. Nosio je torbu sa sobom. Vrata nisu bila zaključana. Otvorio ih je. Sunce je obasjavalo predvorje. Nekad mračno i preteće mesto sad je bilo puno topline i svetlosti. Kuća je izgledala sasvim drugačije. Da li se konačno navikao na nju, ili je povoljni utisak posledica odlaska gospođe Eglantin? Da li je odnela sve senke i tamu sa sobom? Neko je izašao iz trpezarije kad je stupio u predvorje. „Vi ste sigurno gospodar Šerlok.“ Šerlokov umorni pogled zaustavio se na sredovečnoj ženi slamnate kose, vezane u punđu na potiljku i učvršćene mrežicom. Imala je ljubazno lice i smeđe, živahne oči. Nosila je crninu, ali je u toj odeći bilo nečeg što je nagoveštavalo zabavu i igru umesto sahrana i bdenja. „Da“, rekao je. „Bio sam odsutan nekoliko dana.“ „Tako mi je gospodar rekao. Pomenuo je da ćete se uskoro vratiti.„ Osmehnula se. „Zovem se gospođa Malhil. Ja sam nova kućepaziteljka. Juče sam stupila na dužnost.“ „Dobro došli na imanje Holmsovih.„ „Hvala vam. Jedva čekam da se posvetim poslu. Sigurna sam da imate prljavog veša. Ako želite da se negde raskomotite, doneću vam poslužavnik sa čajem i neke biskvite. Gospodar i gospodarica su izašli. Vratiće se za ručak.“ „Čaj i biskviti“, rekao je, „to divno zvuči.“ Predao je torbu novoj kućepaziteljki i otišao u biblioteku. Na tom mestu se u stričevom odsustvu najlepše osećao. Salon je služio za prijem gostiju, a trpezarija za jelo. Nije hteo da ide u spavaću sobu. Seo je u stričevu kožnu fotelju. Uživao je u mirisu štampanih i rukopisnih knjiga. Na stolu je video gomilu propovedi, pisama i sličnog materijala. Stric ga je zamolio da ih sredi pre nego što su se Džoš Harknes, Gan Makfarlan i Brajs Skobel pojavili u njegovom životu. Činilo mu se da je to bilo baš odavno. Pred njim je bila već pregledana propoved, napad nekog parohijskog sveštenika iz Midlandsa na brojne jeresi i šizme u crkvi. Pažnju mu je privukao izraz „Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana“ na sredini stranice. Tad mu je sinulo. Zlatni tanjiri. Gospođa Eglantin tragala je za zlatnim tanjirima zato što je

čula kako stric Šerinford govori o njima. Odonda je bila opsednuta idejom da negde u kući postoji skrovište sa zlatnim tanjirima - neko blago - ali ih nikad nije našla. Blago je postojalo, ali ne od vrste koju je ona očekivala. Setio se onog što je pročitao o Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - ili mormonima, kako su ih još zvali - u stričevoj biblioteci. Pokret je pre četrdeset godina začet u Americi. Vodio ga je Džozef Smit Mlađi. Tvrdio je da poseduje sveti tekst Knjigu mormona, nastavak Biblije. Kad su ga pitali kako je došao do te svete knjige, rekao je da mu je, kad je imao sedamnaest godina, anđeo Moroni saopštio da je zbirka drevnih tekstova, ugraviranih na zlatne tablice 5 rukom drevnih proroka, zakopana ispod brda pored Njujorka. U Ameriku ih je donelo jevrejsko pleme koje je Bog doveo iz Jerusalima u Ameriku, šest stotina godina pre Isusovog rođenja. Zlatne tablice. Smeh mu se začeo u grudima. Gospođa Eglantin sigurno je čula razgovor Šerinforda Holmsa sa strinom Anom o zlatnim tablicama Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Da li je pomenuo i reč blago? Da li joj je rekao nešto kao: „Ovo pismo je pravo blago, draga moja, zato što mi daje svako pravo da tvrdim da mormonske zlatne tablice nikad nisu postojale." I da li je gospođa Eglanitn čula reči blago i zlatne tablice, i izvela potpuno pogrešan zaključak? Nikad neće znati ako je ne pita. Iz sveg srca nadao se da je više nikad neće sresti. Blago za kojim je tako prilježno tragala bilo je obmana, iluzija od početka do kraja. Nasmejao se. Reći će stricu šta je pronašao, čim se vrati. Znao je da se on neće mnogo uzbuditi kad čuje da bogatstvo ne postoji. Šerinford Holms nije držao do zemaljskih blaga. Usred smeha namirisao je nešto slatko, neodređeno poznati miris lekarija. Odnekud mu je bio poznat, ali nije mogao da se seti odakle. Za trenutak je pomislio da se gospođa Malhil vratila s poslužavnikom kolača, kao što je obećala. U sobi nije bilo nikog osim njega. Pokušao je da ustane, ali mu se vid zamaglio. Hteo je da se uhvati za sto, ali ga je promašio. Udario je glavom u upijač na stolu. Nije osetio udarac. Nije osećao niša izuzev veličanstvene opuštenosti. Topla magla obuhvatila ga je sa svih strana. Zaspao je. Um mu se ispunio neodređenim slikama, sličnih šarenom kolažu. Crna kočija. Konopci. Tkanina slatkog mirisa na ustima. Nebo. Crvenobrado lice izbuljenih očiju. Prepoznao ga je, ali nije mogao da ga imenuje... Sve je bilo drugačije kad je ustao. Probudio se ispod gomile debele grube užadi u tesnoj odaji. Zidovi, pod i tavanica sobice bili su od neotesanih dasaka. U glavi mu je bubnjalo, stomak mu

se glasno bunio, a tlo micalo ispod nogu. Kad je pokušao da se oslobodi užadi i ustane, shvatio je da je problem u sobi, a ne u njegovom osećaju ravnoteže. Doista se pomerala. Otvorio je vrata i izašao, oslanjajući se o dovratak. Našao se na brodskoj palubi. Iza ograde je bilo nemirno sivo more, protkano belom penom. Kopno nije bilo na vidiku. Mornar se pojavio iza ugla. Zaustavio se u mestu kad je video Šerloka. Duboko je uzdahnuo pre nego što se okrenuo. „Dovedite gospodina Larčmonta!“, povikao je. „Imamo slepog putnika!“ Okrenuo se prema Šerloku. Prekorno je zavrteo glavom. „Izabrao si pogrešan brod za ovakvu zabavu, dečko.“ „Zašto?“, pitao je Šerlok. „Kuda idemo?“ „Ovo nije turistički obilazak Mediterana“, reče mornar. Osmehnuo se, otkrivajući retke zube zamrljane duvanom. „Ovo je Glorija Skot. Plovimo za Kinu!“

ISTORIJSKE BELEŠKE Verovatno pretpostavljate da je prikupljanje materijala za knjigu čija se radnja dešava na deliću kopna na kom obitavam bio lakši zadatak od istraživanja Amerike ili Rusije. I ja sam tako mislio pre nego što sam se prihvatio posla. Stvarnost me je demantovala. Prvi put palo mi je na pamet da smestim radnju romana u Edinburg, posle višednevnog boravka u tom gradu. Držao sam predavanje na Edinburškom festivalu. Posetio sam nekoliko škola, u kojima sam govorio o Šerloku Holmsu, o sebi i o razlozima za pisanje ovih knjiga. Odseo sam u hotelčiću u centru grada, nedaleko od Prinses strita. Kad god bih izašao iz hotela i pogledao udesno, ugledao bih masivnu stenu s Edinburškim zamkom na vrhu. Ličio je na očvrsli sivi oblak, večito nadvijen nad gradom. Prizor je bio tako impresivan da sam morao da zamislim Šerloka Holmsa kako se penje uz tu stenu, kako rizikuje život da bi nekog spasao. Verovatno Virdžiniju. Došlo mi je da odmah odem u najbližu knjižaru i kupim sve knjige o istoriji Edinburga na koje naiđem. Nisam to učinio. Imao sam veliki prtljag. U to vreme pisao sam Crni led, treću knjigu iz serijala o mladom Šerloku Holmsu. Pohranio sam sve edinburške slike i utiske u kutijicu. Sačuvao sam je u svom umu, za kasnije. Mnogo kasnije. Ispostavilo se da nisam morao dugo da čekam. Počeo sam da pišem Ognjenu oluju u Dorsetu, najdaljoj tački od Edinburga na Britanskom ostrvu. Tražio sam nadahnjujuće štivo. Nisam našao ništa izuzev knjige Majkla Fraja Edinburg istorija grada (u izdanju Makmilana 2009. godine, koji je objavio i knjige o mladom Šerloku, što znači da sam verovatno mogao da je dobijem besplatno, umesto da kupim primerak). Knjiga mi je pružila potpun uvid u razvoj grada i ljude koji su u njemu živeli. Priča o kradljivcima leševa Berku i Heru koju Meti pripoveda Šerloku u taverni u Prinses stritu u potpunosti je tačna. Edinburg je bio čuven po medicinskoj školi, u kojoj je vladala hronična nestašica tela za seciranje. Berk i Her pronašli su savršeno rešenje za taj problem. Obezbeđivali su sveže leševe, ubijajući ljude. Berk je obešen i seciran na istom mestu gde i najveći broj njegovih žrtava. Her je nestao bez traga i glasa. Druga priča koju je Meti ispričao Šerloku - kad su izašli iz zgrade za

izdavanje u kojoj ih je ispitivao Brajs Skobel - nije istinita, iako je veliki broj ljudi ubeđen da jeste. Poslednji put kad sam bio ovde, čuo sam glasinu da lokalne vlasti nastoje da isele ljude iz njih. Navodno su hteli da ih sruše i prodaju zemlju za izgradnju fabrika ili bogataških rezidencija. Pričalo se da vlasti planiraju da poseju glasinu da je u njima izbila neka zarazna boleština kao sušica ili kuga i da će prebaciti sve ljude iz njih u ubožnice. Zatim će srušiti zgradurine i graditi nešto novo na praznom placu. Tako će zaraditi mnogo para. Čuo sam da kad ponestane mesta u ubožnicama, zazidaju ulaz i izlaz iz sokačeta i puste stanare da pomru od gladi, ali ne verujem u to. Uličica iz priče zove se Meri kings klouz (klouz je lokalni izraz za sokače između dveju zgrada sa stanovima za izdavanje). Tokom godina zagrađivana je dok nije postala podzemni tunel. Danas se to mesto može posetiti, a na njemu se mogu čuti priče o ljudima koji su u njemu živi zazidani i ostavljeni da umru od gladi, kao i o duhovima koji se noću pojavljuju u sobičcima, ali je istina mnogo prozaičnija. Bolesnici od kuge često su se zatvarali u svoje odaje da ne bi prenosili bolest. Obznanjivali su svoj status belim zastavicama na prozorima. Prijatelji i susedi donosili su im hranu i potrepštine dok ne bi ozdravili (što je bio ređi ishod) ili umrli (mnogo češći slučaj). Postojala su i mesta izvan grada na koja su žrtve zaraze mogle otići da bi bile daleko od ostalog življa. Zanimljivo je (a možda i nije) to što je Artur Konan Dojl rođen u Edinburgu 1859. godine i što je u istom gradu od 1876. do 1881. godine studirao medicinu. Jedan od njegovih učitelja bio je i Džozef Bel. Smatra se da je Dojl zasnovao lik Šerloka Holmsa na Belu (koji je, samo posmatrajući pacijenta, mogao da kaže od koje bolesti boluje i da odredi njegovo zanimanje). Hteo sam da mu poklonim mesto u ovoj knjizi, ali nisam pronašao dovoljno ubedljivih razloga za takvo nešto. Pogrešio bih ako ne bih pomenuo roman o Šerloku Holmsu iz pera američkog pisca Kejleba Kara pod naslovom Italijanski sekretar: Nove avanture Šerloka Holmsa (Litl, Braun, 2005). Radnja se dešava uglavnom u okolini Edinburga. Kar je divan pisac. Njegova verzija Šerloka Holmsa verovatno je nešto najbliže Dojlovim delima od njegove smrti 1931. godine. Priča koju Ejmijus Krou pripoveda o pukovniku Džonu Čivingtonu i groznom napadu američke konjice na indijansko pleme poglavice Crnog Kazana tragična je istina. Odrastao sam gledajući kaubojske filmove u kojima su Indijanci (ili Crvenokošci, kako su ih tada nazivali) bili loši, a plemeniti beli vojnici dobri

momci. Ovi filmovi odreda su lažni. Još mi je krivo što je Holivud brojnim generacijama usadio pogrešne predstave. Nema podataka o tome da je Čivington imao zamenika po imenu Brajs Skobel, ali nigde ne piše da ga nije imao. Bizarnu činjenicu da su zečevi imuni na otrove iz stabljike i lišća zubača otkrio sam u Vordsvortovom vodiču za otrove i protivotrove koji je napisala Kerol Terkington (u izdanju Vordsvorta 1997). Pose dubljeg istraživanja shvatio sam da su mišljenja stručnjaka o ovom pitanju podeljena. Možda su imuni, a možda i nisu. Bilo kako bilo, Šerlok Holms veruje da jesu. Borbe s medvedima su stotinama godina bile popularan „sport“ u Engleskoj, sve dok 1835. nisu stavljene van zakona. Obično bi vezali medveda za kolac i napujdali pse na njega. Medved bi pobio pse ili oni njega. Ljudi i medvedi retko su se borili, iako je i toga bilo. Rusi su, zbog nekog razloga (verovatno obilja medveda) poznatiji po borbama medveda i ljudi. Nameravao sam da u Crnom ledu sukobim Ejmijusa Kroua s medvedom. Odustao sam od tog nauma zato što nisam imao gde da udenem takvu borbu. Uspeo sam da to učinim u ovom romanu, možda i zbog toga što Krou nije imao mnogo posla u Crnom ledu. U Ognjenoj oluji suočio sam ga s ogromnim iskušenjima. Priča da Mormonska crkva veruje da je reč Božja predata njihovom proroku Džozefu Smitu Mlađem 1823. godine na zlatnim tablicama takođe je istinita (hoću da kažem da priča koju sam predstavio manje-više odgovora učenju Mormonske crkve, ali to ne znači da tvrdim da je zbilja istinita. Nije moje da sudim o tome). Šerlok se konačno obračunao sa zlom gospođom Eglantin. Izgnao ju je iz doma Holmsovih. Dovoljno je odrastao da sopstvenim naporima spase svog brata i zamene za oca (Ejmijusa Kroua i Rufusa Stouna) iz nevolja, umesto da očekuje da oni spasu njega. Šta budućnost nudi Šerloku? Prema Arturu Konanu Dojlu, piscu prvobitnih četrdeset šest kratkih priča i četiri romana o odraslom Šerloku Holmsu, njegov junak je majstor borilačkih veština. Gde je, pitam se, mogao da ih nauči? U Kini ili Japanu. Saznaćemo gde ih je naučio ako iskoristimo povoljne vetrove.

ZAHVALNICE Duboko zahvaljujem: divnim ljudima iz Škotskog udruženja za unapređenje knjige za decu (koji su mi na nenametljiv način dali ideju da smestim radnju knjige u Edinburg); momcima iz Zone knjiga za dečake iz Irske (koji su verovatno zaslužili da se radnja neke knjige odvija u njihovoj sredini); Helen Palmer za pominjanje Meri kings klouza; Poli Nolan za mudra i diskretna urednička pregnuća; Nejtanu, Džesiki i Naomi Gej zato što su bili toliko zainteresovani, i Džesiki Din koja se zdušno postarala da što više ljudi čuje za serijal romana o mladom Šerloku Holmsu.

1 Neprevodiva igra reči: engl.head in a burrow podseća na Edinburg. (Prim. prev.) 2 Esq. je skraćenica za advokata ili konzula (pripadnika diplomatskog kora). (Prim. prev.) 3 ceilidhean - irsko i škotsko prelo s pevanjem i igranjem. (Prim. prev.) 4 Workhouse (engl.) - uboški sirotinjski dom. U Velikoj Britaniji bogataši i zemljoposednici vodili su računa o siromašnima sve do donošenja Zakona o siromašnima 1834. godine. Posle toga osnivaju se ubožnice, „industrijsko" rešenje nevolja siromaštva. U njih se šalju siromašni građani, siročići i napuštena deca, neudate majke, bolesni i umobolni. To su bile ogromne institucije, sposobne da pruže sve neophodno. Siromašni su bili obavezni da rade. Vlada je nastojala da boravak u tim ustanovama učini što neprijatnijim i da u narodu raširi strah od njih. Evo kako je to postizano: porodice su razdvajane, a članovi porodice kažnjavani su ako bi kontaktirali međusobno; obrazovanje dece nije obuhvatalo čitanje i pisanje, bez čega se nije mogao naći dobar posao; siromašni su morali da nose uniforme; po ulazu u ustanovu skidali su ih do gola i ribali; hrana je bila bezukusna i jednolična; i mladi i stari morali su da rade teške, neprijatne poslove; deca su „iznajmljivana“ (prodavana) da rade u fabrikama i poljima. (Prim. prev.) 5 Reč plate na engleskom može značiti tanjir i tablica. (Prim. prev.)