Албершо Тененши
ИТАЛИЈА У ПЕТНЛЕСТОМ ВЕКУ ПРИВРЕДА И ДРУШТВО Превела с италијанскоГ
ДраГана Радојевић
CLlO
САДРЖ АЈ
Увод
....................................................................................................................5
С В Е Т ГРА Д О ВА 1. Монументални и сценски контекст 2. Хијерархија грађевина
........................................................................ 14
3. Демографија и уређење Полуострва 4. Д рж авне управе
................................................ 10 ............................................ 21
...................................................................................27
5. Градови и села
......................................................................................37
ЕКО Н О М СКЕ А КТИ ВН О СТИ 1. Трговачки амбијент
........................................................................... 4 6
2. Духовна и техничка подлога
........................................................... 56
3. М реж а трговачких п у т е в а ................................................................. 63 4. Млетачки систем 5. Банке и новац
................................................................................. 6 9
....................................................................................... 7 6
6. Пољопривредна и мануфактурна производња
......................... 8 2
ДРУШ ТВО 1. Свакодневни живот
.............................................................................8 7
2. О сећањ а и верски проблеми 3. Секуларизована етика 4. Аристократизација
Библиографија
......................................................... 9 6
..................................................................... 103
.............................................................................112
............................................................................................. 123
Момчило Спремић Привреда и друштво y Италији y 15. веку
. . 129
«rs-t-r—
УВОД
1608 ', 0
Много више од синтезе, ова књига je панорамски и, y извесном смислу, перспективни приказ одређене историјске теме. T o ће бити јасније ако подсетимо да су ова три поглавља чинила завршни део једног ширег излагања (L ’Italie de la Renaissance: un monde en mutation 1 3 7 8 —1 4 94, П ариз 1990). У вези c тим треба додати да ово није дослован превод тог текста, већ шегова прерада, суштински верна, a истовремено и прилично слободна. A k o имамо y виду хронолошки оквир књиге y којој ce првобитно појавио, рад који овде представљамо веома мало узима y обзир период пре 1400. године (али, ипак, уз неопходна упућиваша на 14. и 13, као уосталом и на 16. век). У време када je започето писање ове књиге већ су вођене многе расправе о 1378, као и о 1494. години. Наиме, ови датуми више одговарају француском погледу на тај период, који сам no себи није нелегитиман, али ни основанији од осталих. Kao полазне тачке, датуми су увек спорни будући да истраживања и промишљања, која непрестано следе једна за другим, одражавају историографске интересе за које ce стога испоставља да ce увек мењају. Управо зато што ce поље истраживања обнавља, историјска — као уосталом и многа друга сазнања — никада не представљају коначно знање и утолико су мање каталогизована. Она су живо и отворено наслеђе које ce прерађује не само из нараштаја y нараштај већ делимично и од истраживаша до истраживања. Тенденција ка периодизацији no вековима y проучавању италијанске историје y великој мери je књижевно-уметничка. Она ce може сматрати мање-више легитимном кад ce односи на друге области цивилизације и живота y заједници 5
Апенинског полуострва. T a тенденција испољена je и овде, иако ce не изучавају књижевни феномени. М ада увиђамо да je њена вредност релативна, сматрали смо да ипак нема боље од ње. 1 о не значи да овде желимо да прикажемо 15. век y Италији с економско-социјалног становишта као потпуно независан и јасно одређен. Многи људски феномени, својствени чак и некој сасвим ограниченој територији, прелазе границе једног века, a то ce без сумње догодило и y Италији y том периоду. Осим тога, y вредновању истих тих италијанских књижевних или уметничких дела мерила 15. века користе ce врло слободно, a y многим случајевима показују ce и прилично непримереним. Иако расправа о темама поменутим y овој књизи није искључиво плод одређеног избора, чини нам ce да поприма посебан смисао. Нзен циљ je да скрене пажњу на извесне аспекте који су били донекле занемарени, или стављени y други план, или сматрани сасвим посебним, a који су, напротив, реалност првог плана. У изразито ограниченом обиму, као што je овде случај, те реалности, наравно, нису могле бити приказане на одговарајући начин. С друге стране, да je то и урађено, можда чак и y два тома, могло би ce учинити, мада погрешно, да je издељеност тих тема готово оправдана. М ада je ово дело постигло свој циљ само y ограниченој мери, њиме намеравамо да сугеришемо или бар делимично покажемо да ce књижевно-уметничке или културне појаве y традиционалном смислу не могу разумети — као што ce заправо нису тако ни десиле — изван осталих делатности које су чиниле њихов шири контекст. T o , међутим, не треба схватити као позадину, или допунску димензију, или можда чак као духовну подлогу, које су уоквириле и омогућиле њихов процват. Друштвено ткање и потка привредних делатности представљали су много више. Колективни живот y 15. веку био je много повезанији него данас: појаве које ми сматрамо разноврсним и различитим биле су међусобно много више повезане и тако чиниле целовитији и чврсто повезан скуп. Хуманизам и ренесанса су називи и појмови који ce обично везују за назив и појам италијанског 15. века. Појаве које ce доводе y везу с овим појмовима често су сматране то6
лико карактеристичним да су узимане као најбоља конотација, ако не и као специфична физиономија тог периода. Овде je, ипак, пре реч о искривљеној него о парцијалној перспективи, која ce сада већ обнавља и која мора бити превазиђена да би ce дошло до целовитије и уједно реалистичније перспективе. Нема сумње да су и истраживања из области историје економије и друштва врло често — мада ипак ређе од оних из области уметности, филозофије или књижевности — доприносила таквом искривљавању. Иако можда није његов једини корен, један од узрока тог искривљавања несумњиво јесте издељеност академског образовања. Оно добрим делом подстиче стварање затвореног и извитопереног круга: нови истраживачи морају да закључе да тешко могу да нађу своје место y таквом поретку осим ако ce не определе за једну дисциплину, да би затим покушали да добију катедру за н>у. T aj уско стручни менталитет налази ce y основи великог дела историографске продукције, која je стога неизбежно условљена и формирана y складу с ограничешима која намеће каријера. Погубне последице такве штетне спирале тешко je набројати. У сваком случају, из н>е проистичу тежње ка специјалистичкој перспективи (која ce чак граничи и с оданошћу завереничком кругу) и, пре свега, кочница прожимању и интеграцији знања, a самим тим и његовој динамичности. Ш то су више ограничени хоризонти истраживања, a затим и резултати до којих ce тако долази, то су одговарајуће дисциплине јаловије. Пошто, најзад, будући стручњаци за те дисциплине образују на универзитетима наставнике средњих школа, већ y тим школама поимања ученика постају сиромашнија и предодређена за исцепкана сазнања. Животна снага колективне енергије, коју би увек требало неговати, све ce више губи из вида. Kao што je и сваки други период, наравно, за то по~ годан, тако je и италијански 15. век, чак y знатнијој мери, плодан терен за исправљање поменутих деформација. T o je период који неизоставно мора бити посматран као целовит и y широј перспективи, која неће бити ограничена само на Апенинско noлуострво. T o су, уосталом, y скорије време схватили и неки страни научници, који су обрадили поједина питања и чије су анализе оно што je најбоље чиме y овом часу располажемо. 7
Наиме, y том периоду на Полуострву ce, y великој мери, свакако већој него y претходним или потоњим периодима, уживало y самосталном доношењу политичких и економских одлука, као и y могућности избора друштвених, уметничких, филозофских и књижевних опредељења. Колико год да су ове могућности биле коришћене и какав год да je био њихов цил>, ретко je y историји Италије пре уједињења — ако je уопште и било када — остварена таква повезаност и кохерентност чинилаца. Упркос томе што су неки од тих чинилаца потицали из вишевековних традиција, a други допирали до вео~ ма далеке будућности, чињеница je да су y том историјском тренутку сазрели или изникли y некој врсти ретке и готово jeдинствене равнотеже. Нећемо рећи да je хармонија увек најважнији циљ. У 15. веку, међутим, наравно дијалектички посматрано, y споју здравих и надасве виталних супротности, њој ce није тежило само y уметничким делима или y филозофској мисли већ и y читавом поретку, почев од привреде и друштва, до политике. М ожда ту није реч само о идеалу, о некој врсти илузије — као што су то, y извесном смислу, показали мучни догађаји из 16. века. Не треба због тога овај цил> сматрати мање вредним y мери y којој je доживљаван и y којој му ce тежило, и зато што нам он изгледа најпримеренијом — и свакако најсугестивнијом — конотацијом оног укупног стицаја могућности и енергије који je реализован управо на Полуострву t o k o m 15. века. О д панорамског приказа обично ce не захтева да продуби поједине проблеме. T o je још очигледније кад je реч о свету тако наглашених различитости као што je италијански y 15. веку. З а то, поред ограниченог броја страница којима располажемо, постоји још један, и то јачи разлог. Ако узмемо y обзир како разноликост амбијената те епохе, тако и непримереност интересовања актуелних студија, 15. век ce појављује као неповезан и неуравнотежен историографски пејзаж. Крећемо ce од области набијених истраживањима до оних готово потпуно занемарених, a не може ce рећи да та несразмера заиста одговара значају различитих реалности 15. века y Италији. Наш избор je, дакле, био да не узимамо y обзир првенствено ову или ону монографију, колико год да je значајна, нити згуснутост истраживања о овом или оном амбијенту или
појави. Наш рад не претендује да буде историографски, да процењује резултате овог или оног истраживања. Профил paда који би био наметнут y том случају био би превише условљен и лишен линеарности. С друге стране, неоспорно je да су истраживања извршена y последњих педесет година била недовољно целовита. Ш тавише, та истраживања одражавала су како посебне политичко-културне интересе, тако и тренутну, недовољно научну, моду трагања за славом и успехом. Ово није место за расправу о тако контроверзној теми. Желели смо да je бар поменемо, како бисмо боље објаснили избор начина излагања који смо усвојили и да не бисмо крили да су истраживања о 15. веку y Италији била условљена околностима које свакако нису биле мирољубиве. Више него легитимне критике, као и полемике до које су оне довеле, овде су углавном остављене no страни, имајући y виду укупни карактер овде зацртаног профила.
CBET ГРАДОВА
1. Монуменшални u сценски коншексш У Европи y 15. веку, село, укључујући и шумске и планинске области, било je и даље, y многим погледима, преовлађујућа реалност. Градови су били све само не оазе y пустињи, али ни села —y најширем смислу речи —y самој Италији нису заузимала читаву територију земље. Ту je такође живео и радио највећи део становништва, a њихови различити производи (нарочито сировине и пољопривредни плодови, али и занатски и текстилни производи) били су знатно већи, и no количини и no вредности, од оних који су потицали из урбаних центара. У том смислу и с тог становишта, значај градова био je несумњиво мањи, a том феномену било je суђено дуго трајање. У Енглеској, на пример, тако густо посутој изузетно значајним градовима од 19. века надаље, све до почетка 18. века назив великог града с правом je носила само престоница Лондон (остала већа места имала су једва коју хиљаду становника). Наравно, бројност градског становништва одсликавала je демографску густину сваке земље, a она je била много мања него данас. Поред тога, данашња Швајцарска, иако има знатно мање становника него Италија y 15. веку, a и брдовитији терен, ипак има пет-шест градова много насељенијих од шест највећих градова на Полуострву y 15. веку. У највећем делу Европе град je био случајна околност, a не уобичајена основа, још мање гравитациона мрежа, y размерама које су ce наравно разликовале од Ибе~ ријског полуострва до Москве или Балкана. Ha читавом континенту насељених места с више од 100.000 душа, или чак са 50.000, било je веома мало. Ипак, 10
две области су ce истицале својом урбаном густином, схваћеном двоструко, y смислу бројности и демографског значаја насељених центара. To су биле Холандија и централна и северна Италија, између којих ce, с овог гледишта, налазила осовина Рајна—Дунав. Ова врста градских архипелага одувек je имала заједничке елементе. До њиховог препорода дошло je y приближно истом периоду —y 11. и 12. веку —и y сличним приликама међународне размене, промета новца и производње, и то нарочито текстилне. Може ce рећи да je средином 14. века више градова y тим областима достигло врхунац свог развоја. Страшна епидемија куге 1348. године није прекинула тај развој, али га je знатно успоравала деценијама, a понегде и дуже. Што ce тиче централне и северне Италије може ce приметити да ce —упркос демографским губицима и његовим социјално-економским последицама — веома велики узлет градова y 13. и 14. веку није прекидао t o k o m 15. века. Треба нагласити да ce управо тада потврдио другачији архитектонски стил, углавном инспирисан грчко-римским стилом класичног периода, бар no неким особеностима. Штавише, тада су ce на~ метнули виђење и употреба градског простора новог типа, и то новог не само на уметничком и перспективном плану већ и на плану монументалности и логистике. Управо y Италији, почев од 15. века, афирмисала ce архитектонско-урбанистичка концепција која je затим прогресивно обележила развој изградње градова модерног доба. С пуним правом помиње ce, y вези с тим, пример Фераре, свакако најрепрезентативнији, који je разрађен и реализован t o k o m две или три деценије на прелазу из 15. y 16. век. Није, наравно, била реч о систематској појави, како због већ постојећих, често импозантних, уређених градских средина, тако и због веома значајних споменика изграђених још y претходном периоду. С друге стране, велики број градова, који су већ били одредили, започели или изградили шири појас зидина да би заокружили и заштитили свој раст y 13. и 14. веку, после куге 1348. године нашао ce y ситуацији да располаже превеликом површином (на којој ce, y неким случајевима, градило тек t o k o m п о т о њ и х векова). Убедљив и сасвим посебан пример представља део Рима, изграђен y касном средњем веку на сасвим малом делу широког простора окруU
женог зидинама из доба Царства. Kao што ce и могло очекивати, напослетку, ширење новог архитектонског језика и нове урбанистичке концепције веома je ретко доводило до уништавања постојећег и до обнове већ изграђених зграда. Јака и веома отпорна средњовековна основа je, уопште узевши, преживела, али на њој je извршен различит број интервенција, којих je мало-помало бивало све више (изузев примера Урбина и Фераре). Урбанистичка обнова y 15. веку, обележена без сумње сугестивном ренесансношћу, на свој начин само je продужила и развила страст за престижом y грађевинарству, која je још од 12. века била веома јасно изражена, посебно y централној и ceверној Италији. Наиме, још одавно je био развијен истински градски патриотизам, саздан наравно од политичко-економских чинилаца, али чврсто заснован и на архитектонским и монументалним остварењима. Тако су настали градски митови, који ce срећу y различитим облицима културе, од књижевних и пропагандистичких до многих других уметничких дела, као што су фреске, минијатуре, новчићи итд. Te митове, као и мноштво њима одговарајућих представа, подржавале су својим тежњама и амбицијама породице и братства, као и истакнуте личности из политичког живота, економије или цркве. У вези с тим, до~ вољно je поменути меценатство Енеје Силвија Пиколоминија (касније папе Пија II) y његовом родном месту Корсињану, које je управо због тога прекрштено y Пијенцу. Ништа мање важне нису биле ни интервенције извршене на предлог породица Медичи y Фиренци, Гонзага y Мантови, Монтефелтро y Урбину, Сфорца y Милану, итд. A ko су, с једне стране, откривени ствараоци y сфери мита и урбанистичке стварности, писци и уметници били су превасходно тумачи заједнице или њених посебних средина које би ce појавиле као појединачни наручиоци. Посебно су ce међу њима истицали архитекти, на првом месту најбројнија група оних из Тоскане, који су били веома блиски хуманистичкој култури (од Филипа Брунелескија до Леона Батисте Албертија, Сангала и Барнарда Роселина, од Микелоца до Аверулина, Фанчелија и Франческа.Ђорђа Мартинија). Иако су углавном стварали y крајевима из којих су потицали, радили су, поред тога, и y Урбину, Риму, Мантови, Милану, Ри12
160840 минију, Ферари итд. Треба, такође, поменути и Доната Брамантеа, Бјађа Росетија, Ђованија Антонија Амадеа и Маура Кодучија, који су постигли успех y другим крајевима Полуострва. Нови лик који су попримали италијански градови био je резултат високе техничке културе и подстицајног колективног сензибилитета, својственог грађанским и племићким круговима, као и владарима или свештенству. Првенствено y том домену ученост и вештина нису остајале y одвојеним сферама, већ су их припадници разних удружења и слојева грађанства подстицали и поспешивали. Ha овом плану, породице су^без сумње, највише подстицале радове и промене, доприносећи новом изгледу градова 15. века, и то почев од мање-више анонимних имена до породица које су ce већ биле наметнуле или су ce управо наметале својим активностима на нивоу града, a можда и државе. Њихова жел>а и цил> били су да оставе видљив траг пред очима својих тадашњих и будућих суграђана. Град je за~ иста био највиша етичко-социјална реалност, за коју су породице биле веома везане, било да њоме већ управљају аристократске династије, било да je остала мање-више верна муниципалном и републиканском уређењу. Управо je град био оквир y којем су ce различите снаге и врсте групација кретале и бориле не би ли ce истакле. Град je чинио једину кохерентну и изузетно живу сцену на којој ce сваки глумац трудио да остави траг, сигуран да ће наићи на снажно одобравање и да ће имати одговарајући одјек. С тог гледишта треба нагласити изузетан значај који су добиле колективне манифестације које су ce одигравале између архитектонских здања и јавних простора постављених између њих, као на некој захтевној и престижној сцени. Управо су световне прославе и верски обреди, игре и позоришне представе, као и све манифестације колективног типа, постале изузетно значајне, како на друштвеном тако и на индивидуалном плану. У том контексту, посебне карактеристике појединца, породице, a потом и градске четврти, међусобно су ce допуњавале на истинском пол>у различитих снага које заправо представл>ају читаву заједницу.То je био случај и са Венецијом, јединим центром који je био устрр^§^нрлитички веома доследан начин и који je имао надиндмп^јј|^^№сећај за државу.
Тако су y већини италијанских области y сфери представљања — тј. сценског распростирања заједништва уз учествовање разних њених чланова, појединаца и нарочито група —градски центри налазили своје преостало јединство и свако свој сопствени понос због учествовања, ако никако другачије, a оно бар као незаобилазни посматрач. Политичке страсти ни~ су стварно биле угашене, већ - ако занемаримо понеки редак изузетак — y великој мери стишане, превазиђене успостављањем довољно јаке и способне власти, која je могла да сачува бар коегзистенцију, ако не баш истински мир. Стога су наглашаване мере чија je сврха била осигуравање престижа и угледа града, од премештања делатности које загађују околину из централних делова града према периферији до веће бриге за монументалне грађевине и резиденцијалне четврти. Приликом свечаног уласка важних личности или поводом великих свечаности организоване су представе и улепшаване већ постојеће зграде спектакуларним привременим и монтажним објектима и скулптурама, најчешће од дрвета. С друге стране, главни тргови, који су већ y претходном периоду били предмет пажње, попримали су све правилнији облик да би достојанствено одмеравали градски простор, док су највеће артерије постајале све шире и више праволинијске. Најзначајније зграде просторно су постављане y перспективу, колико je то било могуће, док je смањиван празан простор између кућа како би оне чиниле непрекидан низ и деловале наизглед привлачно.
2 . Хијерархија грађевина Ово je била само једна димензија многолике градске стварности италијанског 15. века, коју je тек недавно историографија с правом покушала да разјасни и да joj прида одговарајућу важност. И грађевине —њихов развој, изглед и положај —уистину представљају, нарочито кад их посматрамо y целини, једно од најречитијих сведочанстава друштва и поуздану основу за његово ишчитавање и разумевање. Међу различитим облицима уметничког стваралаштва архитектура je свакако —поред позоришне уметности —једна од најбогатијих згуснутим колективним значен>има. A нема сумње ни да je на ЦрАувстрву t o k o m 15 века y 14
знатној мери обновљено све учесталије намерно коришћење грађевина ради постизања личног и јавног престижа. Ово није место за одговарајућу процену да ли je хи~ јерархија различитих типова грађевина била израженија y периоду комуна или принципата. Извесно je, ипак, да joj ce y 15. веку тежило и да je реализована очигледно смишљено до те мере да ce може тврдити да je била један од начина за конкретизацију процеса аристократизације, који ce тада одвијао и на другим плановима. Наиме, ако je контекст који je стварала градска заједница и даље представљао референтну позадину, као што смо већ истакли, постојала je тежња да ce на њој све боље и више истиче присуство појединачних актера. To ce ни~ je дешавало толико на штету или уз омаловажавање грађанског духа, јер je он био трансформисан и захтевао je такав до~ принос и ова доказивања уместо оних која су била популарна y претходном периоду. Није чудно што су, y том контексту и y таквој клими, управо владајуће породице y највећем броју случајева могле да мање или више уочљиво повећају свој утицај на заједницу. Другим речима, политичка власт испољавала ce —на~ равно y различитој мери и на разне начине од града до града —и no правилу преносила y великој мери на архитектонски и урбанистички план. Ова појава била je најизраженија y градовима y којима су живели племићи и владари, тј. углавном y престоницама држава, поред оних y којима je централна власт желела да пројектује своју слику и остави знак сопствене надмоћи. У Милану и многим другим градовима y Ломбардији породица Висконти оставила je већ y 14. веку видљиве трагове своје владавине: довољно je навести замак y Павији. После смрти њиховог последњег војводе Филипа Марије, становници Милана покушали су да остваре сан о обнови претходног комуналног уређења. Па ипак, врло je кратко трајао период њихове Амброзијанске републике (1447—1450), која je морала да капитулира пред трупама кондотијера Франческа Сфорце. Међутим, он je одмах предузео одговарајуће мере како би своје нове поданике ставио y потчињен положај управо одлучном интервенцијом на урбанистичку основу миланске метрополе. З а своје пребивалиште изабрао je — као што je пре њега 15
урадила и породица Висконти —земљиште на периферији, на прелазу између густо настањеног дела града и околног предграђа. Многи господари y Италији и другим земљама већ су ce определили за слично решење, a средином 15. века, y свом трактату De re aedificatoria , Леон Батиста Алберти саветовао je владару управо овакво место пребивалишта. Сигурно je једна таква колосална и величанствена грађевина као што je замак породице Сфорца, изграђена унутар миланских зидина, готово савршено одговарала потребама новог војводе и његових наследника. Захваљујући својој масивности и огромним димензијама, замак ce показао погодан и као градска тврђава и као раскошан дом. Међутим, та истовремено грађевинска, војна и грађанска творевина проузроковала je мноштво последица. Силе које су ce од краја 15. века отимале за власт y престоници Ломбардије —a уједно и на целом Полуострву — сматрале су да je управо поседовање тог замка ослонац и право полазиште за њихове подухвате. Чак и касније, када je град пао y руке Шпанаца, ова грађевина je и даље била најважнија за урбанистички развој Милана. Нзена масивност одредила je смер раста града, који ce ширио зракасто y свим правцима, осим —управо из стратешких разлога — према величанственој грађевини породице Сфорца. У равници око Поа још две племићке династије са чврстом влашћу дале су пример сличног насел>аван>а, иако с потпуно другачијим исходом. Не много пре почетка 15. века Ђанфранческо, маркиз из Мантове, дао je да ce изгради повећи замак Светог Ђорђа као градска тврђава и(сопствено боравиште између града и воде која га великим делом окружује. Требало je сачекати 1444. годину како би његов син Лудовико предузео обимније радове за обнову престонице, користећи савете и стручност Луке Фанчелија и Леона Батисте Албертија. Нова резиденција породице Гонзага, њихова Domus Nova , ипак je грађена тек почев од 1480. године, тако да су готово цео један век господари управљали Мантовом из свог утврђеног боравишта. Подухват породице Есте y Ферари био j e на известан начин оригиналнији, мада су и они крајем 14. века уредили резиденцију y једном замку који j e остао на периферији града t o k o m готово читавог 15. века. Међутим, 1492. године војвода 16
Ерколе I започео je y то доба највећи урбанистички подухват на Полуострву. Он je одлучио да утростручи површину Ф ераре. Тако ce његов замак тада нашао готово y центру града, између средњовековног језгра и новог простора насталог проширењем зидина. Ово проширење добило je назив Херкулски додатак и имало je неуобичајене одлике које су проистекле из готово потпуне слободе коју je имао Бјађо Росети да y њему изгради праволинијске артерије, понегде прекидане одговарајућим тр~ говима. Критеријум овог архитекте био je повезивање дела града y којем ce налазила војводска резиденција с новим градским четвртима на северу, широким и правим улицама, прошараним грађевинама с пространим унутрашњим двориштима. Најзначајнија грађевина припала je једном члану породице Есте, Сигисмонду, и названа je Палатом дијаманата, због јединствене декоративне облоге фасаде y облику малих троугластих шиљака. Специфичност новог дела града биле су једноставниje планиране улице, добро распоређене и слично начињене, с једноспратним кућама намењеним занатлијама и грађанима скромнијих могућности. Te куће, изграђене од постојаног ма~ теријала, биле су толико издржљиве да су опстале све до наших дана. Росети je исту пажњу поклањао угледу свог владара. Најважнија међу новим артеријама била je управо она која je повезивала врт замка с једним од летњиковаца породице Есте постављеним на рубу Херкулског додатка. To je омогућавало војводи да продефилује између својих поданика сваки пут кад би туда пролазио. Ништа мање значајан није био ни подухват нових господара Урбина, породице Монтефелтро, и нарочито Федерика (умро 148,4. године) који je владао готово четрдесет година. Кондотијер, као и Франческо Сфорца, био je титулар ограничене сињорије подређене власти Папске државе. Подухват који je предузео половином 15. века био je јединствен no потпуно другачијој структури коју je наменио својој резиденцији: не више замак, a још мање градска тврђава (иако je би~ ло помоћних зграда које су могле да ce користе y војне сврхе), већ палата. Нзен импозантан склоп успешно ce уклопио y рељеф и привлачан положај. Палата je представљала гравитациони центар праве градске четврти која je, поред катедрале, 17
обухватала и узорне коњушнице, војни полигон y њиховој близини и вешто уређене подземне просторије. Ова урбанистичка целина, употпуњена оближњом саобраћајницом дуж које су ce налазиле куће за чиновнике и дворане, била je једно од најбољих и најуспелијих остварења италијанског кватрочента. Тако су породице Сфорца, Гонзага, Есте и Монтефелтро y том периоду прослављале своје престонице, остављајући y њима трагове који ће трајно обележити њихов изглед. У институционалном погледу сасвим je другачији био положај папа, који ce нису смењивали no династичком принципу. Го~ тово парадоксално, и њихово деловање показало je ипак везу између вршења политичке власти и монументалне изградње ради престижа оних који су ту власт држали. Штавише, y из~ весном смислу, нарочито од средине 15. века, иницијативе ових изабраних владара и различитих породица заснивале су ce на тежњи за улепшавањем Рима и поновним стварањем градске физиономије, што je већ дуго било запостављено. Не мање од осталих италијанских владара, чак и више од њих, nane су схватили колико je битно преуредити Вечни град да би прославили не само себе већ и своју верску улогу која им je била поверена и слику Рима y западном хришћанству. Taj правац, свесно прихваћен y 15. веку и касније доследно настављен, био je једна од основних и сталних смерница деловања папа y 16. и 17. веку. С друге стране, пример Рима истицао je хијерархијски значај урбанистичких радова још више него сви досад поменути примери. Наиме, папска круна je била једна од две највише амбиције највећих или најуспешнијих италијанских породица, док je друга била владавина y свом граду. Да би ce стигло до папског трона, требало je прво добити титулу кардинала, a породице Сфорца, Гонзага и Есте већ су прећутно осигурале не~ ку врсту права да међу својим члановима имају no једног кардинала. Исто тако, када би представник неке невладарске лозе дошао на престо светог Петра, његов први задатак био je да произведе неког свог рођака (најчешће нећака) y кардинала и да му обезбеди територију на којој ће владати. Папе који су на један или други начин своју престоницу одликовали разним ур~ банистичким остварењима били и: Томазо Парентучели (Никола V, 1447—1455), Енеа Силвио Пиколомини (Пије II, 18
1458—1464), Пјетро Барбо (Павле II, 1464—1471) Франческо дела Ровере (Сикст IV, 1471—1484), Ђован Батиста Чибо (Инокентије VIII, 1484—1492) и Родриго Борџија (Александар VI, 1492-1503). Ипак, не треба мислити да je тежња ка монументалном сјају y оквиру престоница била мање изражена y невладарским или још невладарским породицама. Управо y двема највећим републикама —Фиренци и Венецији —t o k o m 15. ве~ ка ојачао je, наиме, иако на веома различите начине, тип noсредних и непосредних сињорија. Ова појава била je знатно мање видљива y Ђенови, како због нестабилне политичке ситуације која je потресала овај велики лигурски град y том neриоду тако и због других чинилаца: од дотадашње веома чврсте укорењености најугледнијих породица y посебним деловима града, до изузетно компактне урбане основе чије су збијање условљавали обронци околних брда (који су заиста гурали зграде једну на другу и према мору). Тако најзначајније лозе скоро да нису могле да нађу простор који би био довољан да ce на њему изграде њихове палате. Па ипак, међу кућама најважнијих ђеновских породица y 15. веку могу ce из~ двојити оне Бранкалеонеа Грила (око 1450) и Анђела ди Марија (почетак 15. века), поред велике резиденције породице Ђустинијани, изграђене између 1414. и 1443. на локалитету Пјацалунга, као и мермерне палате Франческа Спиноле, изграђене пре 1460. године. У Венецији пак велика архитектонска остварења низала су ce дуж Великог канала и y другим деловима града. Познато je да Филип ди Комин, када je крајем 15. века ту стигао као амбасадор Карла VIII, није могао да сакрије ди~ вљење пред тим величанственим низом палата. Међу новијим палатама истицале су ce оие које су изградиле породице Контарини (C a ’d ’Oro), Фоскари (међу којима je Франческо био дужд од 1423. до 1457. године) и Грити, док су палате породица Лоредан (која je такође касније и добила дуждевско зва~ ње) и Корнер биле y изградњи. Ту су ce налазиле чак и куће оних који нису били племићи, као што je Ђовани Дарио, али који су силно желели да ce овековече y тој својеврсној галерији на води (1487). Ове нове грађевине нису више имале традиционалну структуру велике венецијанске куће, која je дотад 19
задовољавала захтеве за простором y приземљу који je служио као трговачко складиште. Њихове љупке и величанствене фасаде нису више имале отворе за примање свакојаке робе: све je било усмерено ка архитектонској строгости и елеганцији. У Венецији je, поред тога, постојао сукоб између амбиција породица на положају од давнина или оних које су богатство стекле y скорије време и строгог републиканског духа, супротног истицању првенства и утицаја појединих породица. Слична напетост била je још израженија y Фиренци, где je, изгледа, Козимо Старији деи Медичи, иако уистину од 1434. до 1464. године господар, одлучио да ce радије обрати умеренијем Микелопу, a не Брунелескију за изградњу своје нове резиденције y Виа Ларга. Козимо je можда тиме желео само да сачува форму, али не сме ce заборавити да je његово урбанистичко меценатство било све друго само не скромно будући да je дао управо Филипу Брунелескију да поново изгради y новом и узвишеном ренесансном стилу Цркву y парохији Светог Лоренца. У сваком случају, тежња ка величанствености и престижу обузела je y 15. веку многе фирентинске породице, од породице Пити до породица Ручелаи и Строци. Међутим, треба поменути, поред оних породица које су изградиле величанствене палате, и све друге породице које нису оклевале да издашно троше своју имовину на црквене грађевине или предивне капеле, које су на тај начин прославиле њихово име пред читавим грађанством. Одличан пример тог утркивања и те врсте померања с нивоа политичког надметања на ниво приказивања и стварања спољашње слике о себи јесте понашање владара Риминија Сигисмонда Малатесте. Обузет жељом за опстанком и славом, дошао je на идеју да цркву y свом граду, посвећену светом Фрањи, претвори y маузолеј. Taj подухват, поверен Леону Батисти Албертију, y великој мери je преобразио ту грађевину. Нзена готска форма споља je прикривена двама портицима no узору на античке и фасадом y величан" ственом римском стилу, док су изнутра оштри готски лукови замењени полукружним аркадама. У атмосфери готово паганске ведрине уздигли су ce y бочној капели саркофази Сигисмонда и његове жене Изоте. Међутим, Малатестина смрт 1466. године онемогућила je крунисање храма величанственом куполом коју je архитекта замислио. 20
3. Демографија u уређење Полуосшрва Последице црне куге ив 1348. године и других епидемија које су затим уследиле y Европи и Италији имале су великог утицаја на демографске промене y целом западном свету. Оне су знатно утицале и на најактивније градове, где су спутавале многе индивидуалне и заједничке иницијативе и активности. Процес опоравка, који je трајао управо од средине 14. до средине 15, века, одвијао ce веома споро. У време епидемија многи становници градова склањали су ce на село, где су ce те последице нешто мање осећале и, no тадашњим проценама, биле ипак блаже. Заправо, највећи градови били су више захваћени овом епидемијом, али касније су веома брзо поново примили своје становнике, a чак су привукли и доста сеоске радне снаге како би попунили демографску празнину. Показало ce да je организација јавног живота y италијанским градовима y целини била сасвим на висини ове страшне невоље, иако ce понекад чинило да je пред сломом. Деловање владара и њихове управе одолело je, y суштини, свим налетима епидемија. Црква и предузете економско-санитарне мере спречиле су, и на индивидуалном и на породичном плану, да ce куга претвори y погром и ограничиле je на непогоду подношљивих размера с којом Ce треба суочити и одупрети joj ce. Требало je да прође готово читав век да би Полуострво поново имало приближно исти број становника као пре црне куге. Од куге je умрло око три милиона људи, што je чинило више од једне четвртине тадашње популације, која je y најдраматичнијем тренутку сведена на број од око осам милиона људи. Већ тада je густина насељености била веома неуједначена. Око 1500. године, на пример, читава Сардинија ни~ je имала више становника од Венеције или Милана, тј. мање од 150.000; али овде je реч о пропорцији која je постојала t o k o m веома дугог периода. И села су била погођена епидемијама врло неуједначено, a велики број читавих села био je напуштен. Израчунато je да je y Базиликати и Калабрији између последње четвртине 13. и почетка 16. века број насељених ме~ ста смањен са 150 на 97, односно са 393 на 245. Најтеже последице тог смањења броја становника највише су ce испољавале управо y ванградским срединама. 21
Тако je напуљски краљ одлучио да ce y пространим крајевима Кампаније, Абруција и Апулије узгајају овце зато што су ти крајеви постали веома ретко насељени. Владар je био суочен с губитком знатног дела прихода услед смањења броја становника и покушао je то да надокнади убирањем ренте од из~ давања пашњака. Ова запажања не смеју да сакрију чињеницу да je, упркос свему, y свакој области Полуострва, чак и после куге, и даље постојао известан број веома важних насеља, бар y околностима те епохе. Тако je управо y Калабрији крајем 15. века постојало бар десетак места чији je број становника вариpao између 2.000 и 7.000, што y то време нипошто није био занемарљив број, a нарочито не онај од 7.000. Чак ни y неким значајним местима y иностранству број становника није био већи. Активна лука, која je чак имала и своју морнарицу, као на пример јадранска лука Дубровник, није имала више становника. Разлика није била толико y демографској величини колико y другим чиниоцима, као што су: краткорочне економске активности широког делокруга (чије су последице би~ ле разлике y приходима), веома различита трговачка способност и способност капитализације, као и недостатак или присуство слободног одлучивања и преузимања иницијатива. Наиме, све луке Калабрије заједно остваривале су приход ко~ ји ce није могао ни поредити с приходом самог Дубровника. Оно што je одликовало Полуострво, нарочито његове централне и северне области, био je, с једне стране, сразмерно велик број веома насељених центара (за то доба, наравно), a с друге стране, њихова социјално-економска структура, која je представљала темеље њиховог богзтства, a често и моћи и угледа. Демографске димензије биле су, дакле, само један од елемената целокупне слике. Уживајући извесну аутономију, упркос томе што je била потчињена Венецији, Верона je надмашивала славну и слављену престоницу хришћанства и црквене државе, и то не само no броју становника. Крајем 15. века Рим je имао само око 25.000 становника, од којих je изузетно мали број био активно укључен y производњу и трговину: високи прелати Папске курије и неке племићке noродице били су највећи потрошачи луксузних производа, док je већи део пучанства и дал>е био сасвим сиромашан. Верона 22
не само да je имала око 35.000 становника већ je била и центар многобројних активности и тачка y којој су ce укрштали речни и друмски путеви, који су затим водили далеко изван граница млетачке државе. Стога није чудно што je веронска лука на реци Адиђе била много активнија и рентабилнија од римске луке на Тибру и што je овај млетачки град био изразито снажан економски центар и заједница чије je друштвено устројство било уравнотеженије и изразито просперитетно. Ипак, Рим je несумњиво имао неупоредиво већи црквени и политички значај. Ha мање-више сличан начин може ce говорити о два најнасељенија града на северу, Милану и Венецији, y односу на Напуљ, највећи град на југу земље. Крајем 15. века сва три града имала су много више од 100.000 становника и тако су ce нашла међу највећим западним градовима (будући да je тада само Париз y том погледу могао да ce пореди с њима). Иако су то биле престонице и премда, с уско политичког становишта, делатност арагонских владара није била ништа мање значајна y оквирима Полуострва од деловања војвода из noродице Сфорца, производња и трговина y Милану имале су неупоредиво већу важност од производње и трговине y Напуљу. Упркос томе, чињеница je да су неки градови на југу m o tah да ce пореде с другим градовима по многим својим особеностима, a не само no густини насељености. Месина je, на пример, са својих 25.000 становника била веома важан трговачки центар и једно од најактивнијих медитеранских саобраћајних чворишта, Досад смо поменули само један део овог истинског крал>евства градова no којем ce Италија y 15. веку разликовала од остатка континента. Ако ce засад задржимо на демографским димензијама, одмах иза Милана, Венеције и Напул>а налазила су ce бар још четири велика града: Ђенова и Фиренца са око 60.000, и Болоња и Палермо са око 55.000 становника. Поред већ поменуте Вероне, било je још градова са незнатно мањим бројем становника: Бреша je имала између 45.000 и 50.000, Кремона између 35.000 и 40.000, a Падова око 25.000 становника. Грађански слој био je још бројнији због постојања многих градова који су имали око 20.000 или више становника: од Виченце и Мантове, преко Парме и
u Павије, до Сијене и Ауке. Најзад, посебно y централним и северним областима Апенинског полуострва, могла су ce наћи бројна места која би ce y било којој другој европској земљи сматрала значајним са својих око 10.000, a каткад и око 15.000 становника. Највећи број најнасел>енијих италијанских градова, иако су y 15. веку изгубили политичку независност, имали су иза себе јаку традицију аутономности и сачували су, додуше y различитој мери, своје управне структуре или правосудне органе. A k o бисмо пожелели да проучимо и једне и друге y 15. веку, нашли бисмо ce пред готово збуњујућим и разноврсним мноштвом због потпуно различитих политичких уређења и статута држава које су тада створене и бројних привилегија које je имао сваки град, некад вековима, a некад no неколико деценија. Мора ce, пре свега, указати на неколико општих запажања. Како y градовима тако и на селу, тј. на читавој територији, као уосталом и y другим европским земљама, наспрам моћи световних власти и њихових повластица постојала су огромна права која je имало свештенство. Нису y питању били само поглавари веома бројних полуострвских дијецеза, бискупи и надбискупи, већ приличан број моћних опата, поглавара регуларних редова, каноника катедралних каптола, пароха итд. Све ове особе —na чак и оне које су имале ниже свештеничке чинове или су биле обични службеници y црквеним установама —имале су право на свој сопствени суд. Црква je, поред тога, имала изузетно велики утицај, како због својих огромних земљишних поседа и мноштва добара и ренти чији je била носилац и корисник тако и зато што je папа био непосредни, a y неким случајевима посредни, земаљски владар огромног дела територије. Укратко, y извесном погледу, ако узмемо y обзир све чиниоце и сваки елемент правног, политичког и економског система, као и културног и духовног, Црква ce могла сматрати првом силом Полуострва. A ko ce затим проучи етнички састав, мора c e закључити да j e присуство странаца било веома ограничено (будући да су c e обе Венеције, тридентска и јулијанска, нашле готово потпуно изван политичких граница и да тада заправо нису сматране саставним делом италијанске заједнице). Hajхибриднија j e била савојска држава, чија j e позиција била дво24
смислена, али која je била сасвим неважна y погледу материјалних и других облика заједничког живота. Заступљеност неиталијанског становништва била je донекле израженија y Haпуљском краљевству и на Сицилији, a пре свега на Сардинији, где присуство Каталонаца и Арагонаца није било занемарљиво. Ипак, велики италијански градови, a нарочито највеће луке, иако су били веома активно укључени y мрежу међународног саобраћаја, нису имали — с делимичним изузетком Венеције —колоније странаца. Премда je незахвално упуштати ce y квантитативно процењивање, врло je вероватно да су чврсто језгро странаца чинили робови, бар y неким приморским местима. С друге стране, готово свуда су постојале јеврејске заједнице различите величине, мада су Јевреји понекад живели ван градова, y сасвим малим групама. Нзихова највећа насеља налазила су ce y Риму и Венецији. Јевреји су имали специјалан статус који су им одобриле власти појединих држава, нарочито за обављање оних кредитних послова које црквене инстанце нису допуштале хришћанима. Kao и y другим европским земљама, на Јевреје ce гледало с великим подозрењем, мада je на Полуострву њихово присуство било прилично толерисано, a контакти с њима свакодневни и ретко или y сасвим благој мери конфликтни. Kao што je добро познато, Италију je y 15. веку одликовало постојање националног јединства само y веома уском кругу средњих и виших културних слојева (као и y доста ширем црквеном кругу који je, међутим, било тешко прецизно дефинисати). Религиозност je, наиме, била заједничка за читав западни свет и нарочито je одликовала Италијане, пре свега због већ поменутих области које су биле под управном влашћу Цркве. Међутим, не може ce рећи ни да je национал" ни идентитет постојао на нивоу Цркве, пошто су неке државе, иако на различите начине, ипак на својој територији одржавале сопствени суверенитет независно од свештенства. Политичко, војно и економско надметање међу различитим територијама на Полуострву водило ce непрестано, a y 15. још више него y претходном или следећем веку. Наиме, y том пе~ риоду Италијани су могли да ce супротставе једни другима y увек новим дипломатским или ратним комбинацијама, утолико 25
пре што су ce друге земље — бар до 1494 —веома ретко мешале y шихове сукобе. Мада су ce, кад je то њима одговарало, разни властодршци — нарочито y Фиренци и Венецији — позивали на интерес Италије да би боље потврдили или одбранили сопствени, национално јединство и даље je било само привид или чак није ни постојало y области економије и политичке власти. Овом аспекту, no коме ce Италија доста разликовала од већине других области и држава на Западу онога времена, одговарао je — допуњујући га — други, не мање значајан аспект: чврста веза —додуше другачије врсте —између неких држава, с једне, и територија које су потпуно ван Италије, с друге стране. Овај веома значајан феномен забележен je y бар четири од седам највећих италијанских центара: y Венецији, Напуљском краљевству, y Савојском војводству, као и y Ђеновској републици. Било би потпуно анахронистично када би c e на Италију y 15. веку применило унитаристичко становиште које c e проширило y 19. и 20. веку. Уосталом, многе европске државе нису још биле ни близу тога да c e учврсте унутар граница K o j e су касније постале њихове. Политичка расцепканост y Ита~ лији била j e ипак појачана блиским односима са страним зе~ мљама. To c e не односи само на ширење и освајање економског утицаја, већ и на династичке и територијалне, a y извесној ме~ ри и друштвене тежње. Водећи довољно рачуна о различитим облицима ове стварне неуравнотежености, може ce проценити колико j e Италија y 15. веку била насељена територија са прилично ограниченим унутрашњим везама, свакако не таквим да би c e могла посматрати као јединствен организам. Млетачка република не само да je вековима била усмерена ка Леванту већ ce тамо учврстила и сигурно развијала на великим и важним поседима од Истре, преко Далмације, све до Грчке и Егејског мора, na чак и до далеког Кипра. Само y првој деценији 15. века Серенисима je створила постојану територијалну противтежу y Италији, тако да je По~ морска држава сада била прилично изједначена с Терафермом. T o k o m читавог 15. века, a и касније, Венеција je свакако била ангажованија на Аеванту, чак и више него на Полуострву. Што ce тиче Републике Ђенове, ту je ова кључна појава 26
била много мање видљива. Лигурска насеља на Аеванту била су много мања од млетачких и удаљенија од Доминанте. Једина ђеновска територија која ce још увек успешно опирала би~ ла je Корзика, али ce она no различитим критеријумима могла сматрати делом италијанске области. Већ je поменуто Савојско војводство, на известан начин између Француске и Италије. Не би било сасвим прихватљиво сматрати га државом Полуострва, упркос неоспорним тежњама према неким територијама y Пијемонту које му нису припадале. Породица Савоја имала je, једном речју, италијански оријентисану политику, али још увек није истински тежила ка Полуострву, будући да су њени апетити сигурно били усмерени како према територијама с оне стране Алпа, тако и према онима с ове стране. Пример Напуљског краљевства и великих острва, сицилијанског и сардинијског, такође je био посебан. T o k o m пр~ ве половине 15. века тамо ce дефинитивно утврдила арагонска власт (која je на Сицилији и Сардинији била успостављена још крајем 13. и y првој половини 14. века). Иберијско присуство имало je велик и веома разгранат утицај на многим пољима. Наследник Алфонса V Великодушног (умро 1458. године) био je, без сумње, већи Италијан од свог оца, између осталог и зато што није, као његов отац, седео на арагонском престолу. Али, и Напуљско краљевство je веома снажно утицало на то да Полуострво не буде сматрано довољно јединственом и хомогеном целином. Уосталом, управо на крају 15. века биће завршен веома дуг историјски процес и његова судбина биће одређена, пре свега политички и војно, коначним падом под шпанску власт.
4. Државне управе Оно што je управо речено још једном потврђује да су италијанску стварност y 15. веку и даље највише обележавали градови, a нарочито престонице. Па ипак, комунално устројство неких влада измењено je под утицајем освајаша одређених територија, нарочито y републикама Фиренци и Венецији (које су ce од тада, уместо као комуне, дефинисале као сињорије). Веза између државних и градских власти ипак je и да~ 21
ље била нераскидива и y Ђенови и Милану, тако да би требало градске управе проучити заједно са државним (каква год да je разлика која ce увек може уочити међу њима). З а разлику од других области Полуострва, на Сицилији и Сардинији сачувана je институција скупштине, y којој су били заступљени најзначајнији друштвени слојеви и заједнице. С друге стране, на Сардинији je Carta de Logu , проглашена 1395, a потврђена 1421. године, одредила судска правила и сеоске обичаје: међутим, примењивана je само на лица која су боравила изван највећих острвских градова. Сардинијска скупштина била je недовољно активна y овом периоду, будући да je заседала само 1421, 1482. и 1497. године. Врховну власт имао je генерални гувернатор, који je 1421. године добио титулу поткраља (арагонског суверена), a који je управљао и апелационим судом. У сваком граду или заједници на Сардинији локална власт била je ограничена повластицама краљевских повереника. Штавише, 1455. године Алфонсо V Велико душни одредио je да краљевски повереници могу бити само АраГонзи или њихови потомци. Ситуација на Сицилији била je сасвим другачија. Скупштина je тамо, наиме, заседала готово редовно, a представници свештенства и градова заједно нису чинили ни половину представника велепоседника y њој. Дужност ове скупштине било je усвајање општег буџета пре него што би он био расподељен за различите надлежности острва. Сицилијанско племство није изгубило свој значај, мада су његови редови појачани y 14. и 15. веку сталним увођењем Арагонаца и упркос све изразитијем утицају краљевске бирократије. Моћ краљевских повереника била je знатно већа y на~ пуљској области, као и y Апулији, Абруцу, Калабрији и Ба~ зиликати. У самом Напуљу Алфонсо V увео je неколико ви~ соких судских институција, као н$ пример Gran Corte délia Vicaria (висока дворска викарија за грађанско и кривично право) и Camera della Sommaria (врховни финансијски орган y Краљевини y чију су надлежност спадале економија, финансије и администрација). Захваљујући томе, краљевски суд није био једини чије су ce компетенције протезале и на државне функције. Уосталом, и поред тога што их нису реализовали, арагонски владари су ипак себи поставили два цил>а: да по~ 28
могну развој тада скромне јужњачке буржоазије и да y престоници доведу до зближавања напуљског племства с поседницима из различитих провинција. Почетком 16. века Николо Макијавели je, не без ироније, приметио да су свештеници уживали y држави о чијој одбрани нису морали да брину, нити о томе како ce влада поданицима те државе. Премда je то сасвим основано рећи, папе су ипак имали добре разлоге да ce не понашају другачије. Пре свега, не може ce негирати да су управо папе умели да организују задуго најбољи централни орган власти на континенту — Куриј^. Сачињена највећим делом од припадника клера, надгледала je и надзирала све аспекте црквеног живота (a нарочито управљање црквеним бенефицијама y целој Европи). Папска власт je, уз то, имала три сфере деловања: духовну, административну и територијалну. Прве две тицале су ce свих западних хришћанских земаља и y 15. веку још су y великој мери преовладавале над трећом, која ce односила само на животе лаика из појединих области на Полуострву. С друге стране, познато je да je папство прошло кроз озбиљну и дугу кризу велике шизме (1378—1418). После дугог одсуства из Италије, t o k o m авињонског периода и наредне фазе пропадања, чим су ce вратили на Полуострво, папе нису могли да y задовољавајућој мери преузму y своје руке судбину својих поданика. Понтифексима je требало неколико деценија да би, око 1450. године, повратили одговарајућу контролу чак и над својом престоницом. Црквена држава je, осим Лација, обухватала no праву и Умбрију, Марке, Ромању и један део Емилије. Све до прве половине 15. века папе нису организовали праву централну управу свих ових области (ако изузмемо духовну сферу). Пошто су ce поново учврстили y Италији, били су свесни тог свог задатка и посветили су му ce, мада су резултате постизали врло споро. Заправо, њихов углед и њихова моћ, чак и финансијска, веома мало су зависили од прихода из ових области (што није последњи разлог за релативно немарно понашање папа). Било je ту још доста тога што je било лоше наслеђе из авињонског периода и четрдесетогодишњег трајања велике шизме. T o k o m те фазе, дуге више од једног века, посебно y 29
богатим градовима Емилије-Ромање, али и y Перуђи и другде, створене су практично независне сињорије. Оне нису мо~ гле бити поново доведене под директну папску власт t o k o m 15. века, као што ce десило y већ поменутом случају Монтефелтра и Урбина. Ако, дакле, Макијавели није грешио, било je много објективних препрека поновном успостављању Црквене државе. Мада изван Курије и Рима y 15. веку готово да није постојала папска управа достојна тог назива, ниједна италијанска или страна сила (осим Венеције) није разматрала могућност да заузме папске територије. Када je реч о државном апарату, стање je било једнако, y многим чиниоцима, y више од половине области Полуострва, насупрот ситуацији y Тоскани и на северу. Такође, због њихове заједничке градске матрице и због њихових урбаних тежњи, између републиканских и осталих режима y овом делу Полуострва није било суштинских разлика y административној и финансијској области. Сињори и владари који су ce устоличили y Милану, Ферари и Мантови —као и они који су краће били на положајима y Болоњи, Риминију итд. —углавном су заснивали добар део свог управног апарата на већ постојећим органима управе комуна. Они су, наиме, чинили све што je било могуће како би њихову власт подржале локалне снаге, a нарочито утицајније noродице y њиховим престоницама и градовима y провинцији. Они су, разуме ce, себи подигли дворове, који су ce, међутим, неуједначено развијали (милански двор породице Висконти, a затим породице Сфорца био je далеко развијенији од двора породице Гонзага, док ce двор породице Есте на известан начин налазио негде између њих). Најзначајнији ресор државне управе био je, наравно, фискални, који ce y већини случајева заснивао на посредним уместо на непосредним порезима. Такође, због несавршености и ограничења система доприноса, за које je било карактеристично постојање различитих изузетака и привилегија, јавни буџети су били прилично скромни, a пре свега нису били до~ вољни да задовоље одређене политичко-територијалне потребе. Наиме, премда италијанске државе, осим Венеције, нису морале пре 1494. године да ce бране од напада странаца, нису престајале да ратују међу собом. Ова појава je крајем 14. и почетком 15. века довела до тога да су неке од њих (Верону, 30
Падову, Пизу) заузели њихови најмоћнији суседи. Између 1429. и 1433. године Луки je претила опасност да je задеси слична судбина, али Фирентинци нису постигли свој циљ. Ратови y самој Италији нису коштали мање од других, утолико пре што сада већ већина грађана није више служила војску. Другим речима, правих оружаних трупа било je врло мало и коришћене су, пре свега, за обављање полицијских задатака или за заштиту угледних личности. Владе су, стога, биле принуђене да ce обраћају превасходно кондотијерима, тј. сакупљачима добровољне војске углавном племићког порекла, војницима од заната. Они су тражили да буду изузетно добро плаћени за оно што раде, као и за регрутовање војника. Толики трошкови за плаћеничке трупе увек су представљали велики терет за државне буџете и изазивали су сталне напетости између потреба централне власти и локалних заједница позваних да те потребе подмирују. Стање y ратним морнарицама било je доста другачије будући да су само неке од њих —на првом месту ђеновска ратна морнарица —биле поверене првенствено приватним бродовласницима. У Венецији je, међутим, ратну морнарицу — која je била много моћнија и боље организована од других —непосредно организовала држава и њене јединице састављане су државним указом, a затим повераване команди племића. У овом периоду, наиме, Серенисима je била једина италијанска сила која je изградила сталну флоту и која je имала средства и структуре да то учине, захваљујући пре свега Арсеналу (који je дуго био најзначајнији на Медитерану). Свака централна власт на северу Папске државе noкушавала je, као што je већ поменуто, да извуче корист из већ постојећих органа, тако да je t o k o m читавог 15. века бирократски апарат и даље био веома сложен и релативно мали, нарочито изван највећих градова. Многе државе без сумње су noседовале мање-више устројен и развијен систем повереника, и то задужених не само за фискална већ и за правна, војна, административна и здравствена питања. Уопштено говорећи, нису то били одговарајући службеници с прецизно одређеним надлежностима. Често je исти орган вршио више функција, и то не само због малобројности особља. Уосталом, осим Алфонса V Великодушног, ниједан други суверени владар није поку31
шао тако одлучно да уведе новине y овој области, већ су ce задовољавали тиме да додају нове службе већ постојећим или да повере нове надлежности већ формираним службама. Било je, наравно, и оних које су изгубиле раније надлежности или су y овом периоду чак и укинуте. С друге стране, неки органи управо y 15. веку показали су ce пресудним за развој јавног и приватног живота. Недостаци које смо управо навели проистекли су такође из два комплементарна и повезана чиниоца: с једне стране, из значаја локалних традиција и, с друге, из прилично слабог и неповезаног развоја већине централних власти. Прави државни карактер још je био прилично далеко (осим y Венецији), као и основе —каква je приврженост једној династији — које су га y другим европским земљама чиниле све више могућим. Ретка су била места где je конституисана власт имала чврсто успостављен и неспоран легитимитет. Такав случај je несумњиво био са војводом из породице Савоја (која je, додуше, као династија, била изложена бројним превирањима), с млетачком сињоријом и углавном и са ферарским војводом, као и с понтифексима. Међутим, ни на млетачкој Тераферми није ce могло рећи да je врховна власт републике на лагунама била примљена с дубоком и раширеном приврженошћу. Ta лојалност и таква неспорна приврженост још мање су ce могле наћи y градовима и на територијама припојеним Фиренци, y Лигурији и —додуше из других разлога —y Црквеној држави. Нису ce могли, такође, очекивати ни АраГонзи на територијама y јужној Италији под њиховом влашћу — од којих су неке биле тек недавно припојене —или породица Сфорца, K o ja je на прилично буран начин наследила Висконтијеве y Миланском војводству. У тренутку освајања или припајања ниједна нова власт — a републиканске још мање од кнежевских — није ce трудила да и новостеченим поданицима да права која су уживали становници престонице (или бар један део њих). Штавише, чинила je све што je било y њеној моћи како би ускратила или евентуално одузела освојеним заједницама привилегије и повластице које су њима 6 h a ç најдраже и највише одговарале њиховим интересима. Лако je навести пример становника Савоне који су, не без разлога, сматрали да их ки32
ње Ђеновљани, или пример становника Пизе према којима ce Фирентинци нису ништа боље понашали, затим становника Падове које су тлачили Млечани итд. Упркос мерама којима су централне власти покушавале да осигурају своју моћ и мо~ жда да успоставе неку врсту заједништва, и даље су ce криле још жива озлојеђеност и дубока нетрпељивост, често веома дуготрајне. Или ce више слушао локални владар или привремени господар него удаљени владар, a локални моћник пре него страни краљ. Чак ни Млечани, премда ce чинило да су највепггији y наметању своје власти (или y поновном успостављању онога што су сами претходно изгубили, као y Далмацији), нису уопште намеравали да на исти начин прошире своје законе на све потчињене народе. Напредовали су мало-помало, мада су no правилу постављали своје државне чиновнике на чело noкрајинских управа. Када би ce једна заједница предала или определила за њихову сињорију признајући joj врховну власт, они би започињали преговоре како би одредили будући статус тих поданика. Делегација из освојеног града одлазила би y Венецију на расправу о признавању најчешће већ постојећих права и повластица. Taj дијалог увек je био условљен јер су све одлуке до којих би дошло попримале облик уступака дужда и Сената. У случају одбијања ових захтева, једина могућност била им je да ce врате y Венецију како би покушали да добију нешто више. По правилу, покоравање Млетачкој републици било je резултат преговора између најугледнијих мештана и млетачких власти, које су дефинисале такозвана „поглавља“ (capitoli). Нзихов текст постајао je нека врста основног правног акта који je, заједно са статутима и обичајним правом одређених територија, y највећем броју случајева Венеција званично потврђивала. Овим актом било би санкционисано спајање већ постојећег уређења с новим, a такође гарантоване привилегије различитим друштвеним групама. Привидни континуитет између две фазе био je, међутим, само полазна тачка за спори процес уставног и правног прилагођавања, који je постепено мењао локалне обичаје и институције усклађујући их с млетачким начелима управљања и исправљајући их y складу с променама датих околности. Патрицијска република увек je више волела да делује y сарад33
њи с локалним олигархијама, које су најчешће и даље имале своје економске и социјалне повластице и, штавише, често je њихова позиција била још више ојачана. Венеција je веома успешно повезивала битно различите елементе y јединствен систем, спајајући највећу флексибилност са сталном бригом за опште уоквиравање које joj je дозвољавало да управља својом државом надгледајући врло пажљиво њен развој. У тој сфери, насупрот правилу о признавању посебности, y чему ни тосканска престоница није била изузетак, треба скренути пажњу на једну одредбу опште природе коју су Фирентинци донели на фискалном плану. H y њиховој др~ жави, као и y многим другим државама на Полуострву, све до гтрвих деценија 15. века непосредни порези одређивани су на основу процене прихода од некретнина сваког гтојединца, коју су вршили чиновници централне власти (уз делимичан изузетак Сицилије, чија je скупштина расправљала управо о обавезама које ће сваки пут различите друштвене групе преузети на себе). Превелика финансијска оптерећења, проузрокована потоњим сукобом са породицом Висконти - овог пута реч je о Филипу Марији, између 1423. и 1427. године — навела су Фирентинце да поново дођу на идеју о опорезивању заснованом на пријављивању свих прихода, укључујући и приход од капитала. Овај фискални систем, назван катастром, већ je више пута био испробаван y Фиренци t o k o m 14. века, али није био трајно уведен. Године 1425. поново je предложен грађанским већима и, после многих расправа, прихваћен je 1427. године. Од тада je примењиван t o k o m читавог 15. века, a тек га je мно~ го касније прихватила и Млетачка република. Фирентински катастар, иако није представљао праву фискалну револуцију, ипак je био покушај централне администрације да уведе извесну правичност y одређивању доприноса. Захваљујући томе, од тада ce y градовима од сваког пореског обвезника захтевало да плати 0,5% прихода од пријављених добара, a y селима 0,25%. З а сваког члана породице одбијало ce 200 флорина, као и дугови, закупи и друге обавезе. Капитал за опорезивање израчунаван je на основу критеријума да имовина просечно до~ носи приход од 7%. Тако ce, на пример, сматрало да имовина од 10.000 флорина доноси приход од 700 флорина. Нарав34
но, коефицијент намета примењиван je на нето суму која je остајала после одбитака. Биле су потребне три године да би ce овај механизам доприноса успоставио и да би почео да функционише, премда je фирентинска територија била сразмерно мала. Он je довео до утврђивања свих добара поданика, која су била разврстана y шест категорија. Сви поДаци из пријава прихода сваког појединца увек су били наведени y регистрима које je водила десеточлана комисија. Захваљујући институцији катастра, пореске обавезе постале су систематичније, али и веће. Док je y 14. веку сваки Фирентинац морао да плаћа y просеку три флорина, сад су морали да издвоје десетак флорина. Нови систем представљен je као начин да ce растерете ман>е имућне класе. Међутим, најбогатији су одмах предузели веома ефикасне противмере како би га заобишли и бар делимично избегли. Тако je порески приход другог катастра из 1431. године био мањи за 25% од првог, док je трећи, две године касније, за~ бележио пад од 54%. Упркос томе, држава je појачала свој ре~ пресивни апарат, тако да су добра оног ко не би платио y утврђеном року могла бити конфискована. v. Пд£>ед овог фирентинског изума, треба поменути и млетачки, овог пута на војном плану. Kao што je већ речено, 15. век je био период усавршавања поморске организације Серенисиме, мада Млетачка република није могла тачно да процени јачање турске поморске моћи. Ипак, за~ хваљујући сталном повећавању и организовању свог Арсенала и своје флоте, Млечани су успевали практично све до краја 15. века да ce сами бране од османлијске опасности на мору. У њиховом државном бродоградилишту планирана je и рационално изведена градња галија названих „лаким“ , тј. борбених јединица, као и „трговачких“ (које су, y случају потребе, постајале део војне флоте). Захваљујући технички веома смелој организацији, десетине лаких галија могле су да ce активирају за само неколико недеља (будући да су делимично прерађиване) и да ce за веома кратко време отисну y далеке воде источног и централног Медитерана како би их извиђале или ce y њима бориле. A k o б и c e о в о д е с и л о y с л у ч а ј у с у к о б а или о з б и љ н е оп асн ости од гусара, чак и y м ирн им врем ен и м а, м оре су no
35
правилу надгледале бар две ескадре Млетачке републике: Јадранска, под командом капетана залива, и Левантска, под командом провидура флоте. Готово сви команданти ратнихјединица били су припадници аристократије, веома искусни y пловидби, a њима су доста помагали одговарајући официрски и подофицирски кор, као и цивилна посада. У 15. веку за ову флоту још нису принудно регрутовани обични осуђеници. Посаде и веслачи, као и они који су носили оружје, били су слободни људи, већином Млечани (било млетачког порекла, било из Поморске државе, тј. Далматинци или Грци). Ова ратна морнарица, која je стално била активна, обављала je многе битне функције чак и y миру. С једне стране, представљала je видљиву, ефикасну и покретну подршку властима Републике и њеним чиновницима на територијама удаљеним скоро 3.000 километара од главног града. Она je, наиме, снабдевала управе и гарнизоне на периферији, a поред тога штитила je и трговачке бродове, нарочито од напада гусара. Ове интервенције биле су целисходне и по~ требне пошто су не само сва наређења већ и све поморске залихе стизале из Венеције, тј. из града на крајњем северу поморског простора који je требало штитити и територија K o je je требало бранити. Потпуно други призор пружала je, такође моћна и ди~ намична, Ђеновска република, која je почивала на различитом административном и управном систему. Дуго су ђеновски ре~ жим одликовали процват богатства грађана и несташица средстава на располагању централне власти. У 15. веку ситуација ce није поправила пошто су Ђеновом управљали y више наврата и y доста дугим периодима страни владари (најпре француски краљ, a затим милански војвода). Ђеновљани су на јединствен начин бар делимично поправили неповољне околности изазване политичком нестабилношћу и слабошћу градске власти. Почетком 15. века основали су, наиме, снажну полујавну институцију под називом Банка светог Ђорђа, која je вршила функције депозитне банке и кредитног завода. Укратко, њен успех и њена моћ постали су толики да ce она могла сматрати неком врстом државе y држави. Наиме, док су y круговима власти владали неслога и сукоби између појединих струја, Банка светог Ђорђа преузела je економско управљање многим 36
предузећима, a добрим делом je надзирала чак и пореске приходе. Тако je постала стуб и гарант Ђенове. To je значило да су y престоници Аигурије економске снаге активирале једну своју аутономну институцију бар делимично као подршку и гаранцију сопственој заједници. Међутим, y Фиренци, и нарочито y Венецији, владе су држале све конце јавних финансија y својим рукама, na чак и социјално-економске интересе одређених заједница, y ширем смислу, a посебно средњих и виших слојева друштва. Нзихови институционални органи личили су, y овом погледу, на разне управне одборе, јавне и приватне y исто време, будући да су y њима елите биле доминантне или чак једине заступљене. Ова појава била je много мање наглашена y режимима чији су челници те~ жили да владају искључиво, a понекад готово апсолутистички. To je био један од начина на који су покушали да отклоне недостатак сопствене харизме, a понекад и легитимитета, осим оног стеченог освајањима. Други пут који су следили, као што je већ речено, био je покушаЈ да око свог двора и на званичне положаје привуку елите самог града и територија, t o k o m ма~ ње-више отворене аристократизације власти.
5. Градови u села Разлике између јужног, с једне, и централног и северног дела Италије, с друге стране, биле су најизраженије управо y односима између градова и села. Наиме, y областима y којима су ce градови истицали no значају и богатству, и села су била развијенија и углавном напреднија. Један од основних чинилаца тих разлика био je потпуно другачији карактер владајућих елита y свакој области. Нећемо рећи да су супротности постојале само између феудалног и комуналног уређења јер ни на северу Полуострва породице феудалаца нису биле нестале нити су изгубиле много од своје моћи. Па ипак, тамо где су ce градска власт и аутономија, од 11. и 12. века надаље, одлучно наметнуле, последице тога виделе су ce и ван градова, како y економској тако и y социјалној сфери. Процес којим je скоро завршено формирање слојева за~ натлија, буржуја и трговаца довео je до резултата прилично раз37
личитих од области до области. Само ако ствари поједноставимо и посматрамо их на приближан начин, можемо рећи да ce феудални режим старог кова добрим делом урушио северно од линије, отприлике између Сијене и Риминија. Најважнији изузеци били су Пијемонт, неке области y Апенинима и источни Венето (уопште y планинским областима дуже je опстајао снажан феудални систем). Посебно je важна појава да су све већи део сеоских поседа куповали становници градова (који су опет често noтицали са села). Наравно, не сме ce заборавити да су свештеници —како они y градовима, тако и они y селима —још били највећи земљопоседници (као што je, уосталом, често било и y другим земљама ван Апенинског полуострва). Њихова богата имања настала су захваљујући мноштву поклона верника и оставштина које су најразличитији слојеви световњака чинили свештенству и манастирима. С друге стране, као што je управо поменуто, и y северним областима била су разасута феудална имања, често и са замковима. Међутим, феудални и црквени поседи били су тамо изједначени с градским и поседима различитих, тада већ аутономних, територијалних заједница. У 15. веку, и то нарочито y неким областима, a пре свега y онима ближим већим центрима, повећао ce број сеоских поседа који су припадали различитим слојевима градског становништва. У претходном периоду овај процес je на неки начин био заустављен већим ангажовањем грађана y мануфактурној производњи или трговини, али и због дивљања плаћеничких војски y многим сеоским областима. T o k o m 14. века, и то не само y централним и северним већ и y јужним деловима земл>е, недовол»на безбедност y областима ван града била je још израженија него касније y 15. веку. С друге стране, после 1400. утврдиле су ce регионалне државе веће него пре и enoсобније да бројним грађанима понуде мноштво могућности за улагања y земљиште, као и убирање ренти од њих. To je било пре свега на територијама које су тада постале фирентинске или млетачке, после заузимања области Пизе и Пјомбина, као и пространог венетско-ломбардијског залеђа. Готово je непотребно нагласити да je ова тежња грађана да имају своја имања и да користе производе са њих за
свакодневне потребе потицала још од раније. Kao што je noменуто, многострука зависност између градова и села већ je дуго постојала y централним и северним деловима Полуострва. Становницима градова поглед je увек био уперен преко зидина које су их штитиле, a људи са села били су позивани да их снабдевају и бране, као и да стално попуњавају њихове редове. Поред тога, већи градови морали су да ce побрину за одржавање веза које би им осигурале кретање преко околних територија, a нарочито оних мање и средње величине. Тако je укупан скуп световних елемената и актуелних потреба подстакао и унапредио везу између градова и села. Уз то, многи градови, посебно средњи и мањи, живели су од мешовите привреде, и не само да су њихови грађани радили на селу, бар t o k o m сезоне, него су чак унутар сопствених зидина прихватали и сеоске елементе или оне који су ce допунски бавили пољопривредом. Да бисмо илустровали такву међусобну размену, можемо поменути пример Фиренце који je много 6ол>е документован од осталих, бар y књижевном стваралаштву. У својој Хроници Ђовани Вилани године 1340. јасно je описао како су y оквиру тосканске престонице постојала два града, један поред другог: један окружен зидинама и други, према његовом мишљењу ништа мање чврст, на оближњим обронцима и y долинама. Фирентинцима —и не само њима —допадала ce замисао, коју нису пропуштали да остваре, поседовања имања и куће изван града до које могу отићи и тамо ce мало за~ држати t o k o m само једног дана. Грађанска уздржаност, повезана с републиканским устројством, могла их je навести на то да сеоску кућу подигну подаље од магистралних путева (уосталом, корисна предострожност за склањање од плаћеничких војски). Па ипак, Вилани je нагласио да су већ y ње~ гово време то често биле повеће грађевине, баш како су из~ гледале оне које су послужиле за смештај дружине младих приповедача Декамерона. И други изузетно важни градови, од Болоње до Бреше и од Вероне до Ђенове, да поменемо само неке, имали су сличан положај, који je био веома повољан за грађане, јер су могли да ce насељавају на обронцима брда y непосредној близини градских зидина. To наравно није важило за 39
Милано, док je парадоксално сличан био случај Венеције. Млечани су y свом заливу располагали правим, најчешће ceoским кућама на бројним оближњим острвима, која су такође населили. Ако их je већ y 14. веку њихова наклоност према селу довела, између осталог, до запоседања бројних имања y Тревиђану, y првим деценијама 15. века —наравно не само из љубави према лепим пејзажима —они су имали скоро десет пута више поседа изван града. Око 1500. године један од њихових патриција, Ђироламо Приули, израчунао je да je вредност ванградских поседа његових суграђана премашивала два милиона златних дуката. Сматрао je да je та инвестиција толико претерана да може да поремети равнотежу и самог млетачког система, управо зато што je капитал стечен од пловидбе и поморског саобраћаја прекомерно од~ влачен на другу страну. Приулијеви изливи горчине супротстављали су ce надмоћној струји, што показује непрестано постојање мноштва извора захваљујући којима сазнајемо да су Млеци покушавали да поврате територије које им je једна страна коалиција отела почетком 16. века. У другим градовима Полуострва осуда појаве да становници градова поседују имања на селу практично није имала одјека. Од Луке до Мантове, од Фераре до Ђенове, патрицији и трговци утркивали су ce y потрази за ку~ ћама ван града, које су са задовољством називали „вилама“. Земља коју су директно поседовали сељаци знатно je смањена y овом периоду, a тако je ишчезла моћ, али и повластице сеоских заједница. Међутим, не због тога, већ зато што су грађани управљали својим поседима с више средстава и опрезно, пољопривредне ренте — иако су већ биле сразмерно ни~ ске —додатно су смањене. Тако je y неким крајевима замена житних култура крмним биљем повећала плодност земљишта, док су ce y другим областима развиле нове важне гране про~ изводње (на пример, производња пиринча y Миланском војводству). У јужној Италији услови y којима су живели сељаци били су много тежи и зато што земљиште већином није било y њиховом власништву, a потребе феудалаца биле су све веће. Међутим, чак и y централним и северним крајевима, где сељак често није поседовао земљу, он je ипак постао наполичар. Та~ 40
да je морао стално да полаже рачуне о свом управљању имањем власнику или његовом представнику и да прибегава разним триковима и лукавствима y односу са њима. Што ce тиче површина које су грађани поседовали, y 15. веку оне су још биле сразмерно мале. Не треба заборавити ни да су многе области тада биле мочварне и захваћене маларијом, док су друге — од Лација до Апулије и области y Апенинима —биле превасходно сточарске. Поред тога, готово je сигурно да су превелик утицај за разумевање овог процеса имали документи, до којих je било најлакше доћи и који су највише коришћени, који сведоче о досељавању грађана на село. Ова појава ипак je несумњиво одликовала развој колективног живота, пре свега y областима y центру и на северу,* a вековима je афирмисала и тежње ка развоју. Прилично je јасно да су за становнике урбаних центара битни разлози за куповину земљишта били психолошки и друштвени колико и економски (мада уопште није лако одвојити ове разлоге једне од других). Село je несумњиво било прворазредни извор за исхрану људске заједнице која je tokom годишњег циклуса стварала залихе пољопривредних производа и воћа прерађујући их на одговарајући начин ради конзервисања. To није имало само практичан значај. Наиме, унапред су, бар делимично, одлучивали да ће гајити и производити оно што могу конзервисати. Отуда проистиче тежња ка бољем животном стандарду, као и његово достизање, што ce преносило на породични, a истовремено и друштвени стил живота. Није им било довољно да ту храну само одвајају за сопствену употребу, већ су je конзервисали да би je понудили другима y различитим приликама и разметали ce њом y правом тренутку. Другим речима, производило ce оно што ће послужити да ce задовоље сопствени прохтеви, жеље за ужи~ вањем и потребе за разметањем, тј. захтеви урбаног окружења, понешто различити од сеоских, иако су били усмерени на ванградски амбијент. Поред тога, нема никакве сумње да je село привлачило грађане и због свог лепог и повољног положаја. Међутим, тамо нису могли да пренесу и лако успоставе инфраструктуру и комфор урбаних центара, нарочито да обезбеде хигијенске услове. У обезбеђивању хигијенских услова већ 41
од 13. и 14. века многи градови остварили су знатан напредак и постигли неоспорне резултате. Ипак, због оновремене претрпаности градова — a било je већ покушаја да ce то поправи —куће грађана углавном нису имале неопходан слободан простор, поглед и чист ваздух. Ha селу je било знатно лакше направити двориште бар од једног дела расположивог земљишта. Најзад, док су y неким градовима, као што су Фиренца и Венеција, разне обавезе и препреке спречавале чак и богате да граде раскошне резиденције које би упадале y очи, y околини je тога било знатно мање. Тако су многе по~ родице и даље y градовима живеле y старим кућама, a изван зидина града градиле су виле које би обезбеђивале неопходне услове за живот y њима и задовољавале друштвене потребе својих власника. Сасвим je вероватно —али y неким случајевима то je врло тешко утврдити — да je поседовање имања и пољских добара код трговаца и буржуја, који су још од давнина припадали урбаној заједници и њеној грађанској клими, стварало осећање да су постали власници једне, додуше ограничене, сињорије и малог поседа. Наравно, овим ce не жели рећи да je то могло да подстакне y њима феудални дух. Уосталом, грађани власници кућа ван града y многим случајевима били су патрицији којима није било потребно да имају кућу и посед на селу да би ce осећали племићима. Не може ce, ипак, искључити да су атмосфера и контекст y којима су ce ти грађани нашли, a које су добрим делом и сами стварали, утицали на то да ce усмеравају на начин живота и животну перспективу аристократије новог типа, која je потицала из дотад непознате количине и неуобичајеног стицаја друштвено~еко~ номских елемената. Томе je могло допринети и само поимање виле које je тада настало. Желели су да она буде сасвим посебна грађевина, одвојена од кућа сељака и наполичара, смештена и окренута тако да онемогућава њихове погледе. Уз то, пошто су престале потребе за одбраном, вила je полако почела да губи облике због којих je деловала као утврђење и није више грађена на местима с непроходним прилазом. Напротив, зах~ тевало ce да веома брижљиво и са поузданим сагледавањем буде љупко и елегантно смештена y пејзаж, како ради ужи42
вања y њој тако и да би постала предмет дивљења. Kao природна последица тога управо су y изградњи вила —као и цр~ квених грађевина — архитекти тежили да дају све од себе. Наиме, сматрали су je грађевином y којој би њихово знање и вештина могли да дођу до изражаја y највећој и најоригиналнијој мери. И заиста, најугледнији градитељи били су слободни да стварају виле које би биле најпримереније уживању y положају и задовољавању различитих потреба власника поседа. Ha тај начин постепено су ce приближавале, a затим и сусреле амбиције наручилаца и стваралачке способности архитеката. Међу најважнијим карактеристичним архитектонским елементима нашли су ce портик, колонада, велика сала, na велико монументално степениште, уз незаобилазан празан пропланак и вртове y облику геометријских фигура. Околни простор био je y функцији архитектонских облика грађевине и њених перспективних и осних координата. Поред тога, брижљиво су бирали егзотичне биљке и настојали да их прилагоде новом поднебљу, пре свега да би ce убирали њихови ретки плодови и да би ce уживало y њиховом изгледу. Чак и при изградњи скромнијих вила тежило ce истанчаном и префињеном односу с пространствима поља, токовима вода, низовима дрвећа, на највеће задовољство власника и његових гостију. Између осталих, и околина Ђенове била je прилично погодна да задовољи основне потребе удобног и пријатног боравишта на селу. Ђеновски случај спада управо y оне y којима ce архитектура на најјаснији начин развила y предграђима с вилама и палатама новог стила пре него y самом граду. Само y делу града названом Карињано, који je тада још био y предграђу, око 1460. године било je педесетак вила и господских резиденција. У Луки je Паоло Гвиниђи, господар града, изградио вилу y непосредној близини зидина. Био je то засебан грађевински објекат, започет 1416. године, развијан no дужини, с бројним аркадама које су га отварале y приземљу и непрекидним блиставим низом прозора на пр~ вом спрату. Ha захтев мантованског маркиза Лудовика Гонзаге, 1415. године Лука Фанчели je y Ревереу изградио неку врсту замка, y облику резиденцијалне палате, који je за~ 43
вршен 1458. године. Ове примере убрзо ће следити породице y многим другим градовима. Вила je, наиме, постала доминантна још од друге noловине 15. века. Поменућемо још три примера из приближно истог периода. Први je пример Лоренца Величанственог. Он je 1480. године дао да му ce изгради импозантна резиденција y ренесансном стилу, y пријатном и смирујућем пејзажу Пођа y Кајану, усред врло лепог врта. Неколико година ка~ сније, 1487. године, започети су радови на напуљској вили Пођореале, где je калабријски војвода, потомак владара арагонског порекла, волео да долази да ce забавља. Реч je о дводелној грађевини с правоугаоним двориштима окруженим колонадама, постављеној y центру правилне основе вртова и пространих оближњих шума. Одатле су ce могли посматрати Напуљ и његов залив, захваљујући перспективи која ce отварала преко парка окићеног воденим огледалима, фонтанама, стакленим баштама и коњушницама. Наш последњи пример односи ce на резиденцију Белведере, коју je Инокентије VIII дао да ce изгради на брежуљку северно од Ватиканске палате. По свом положају и no својој архитектури представљала je не само модел модерне инвентивности већ и истинску полазну тачку за читаво мноштво остварења која су обележила следећи век. Вероватно je требало дуже да ce задржимо на опису живота на селу, пољопривредних делатности и односа који су y тим оквирима постојали између власника и сељака. Међутим, закључићемо да чак и данас, како би разјаснили ове аспекте, и најозбиљнији историчари често прибегавају сведочанствима сачуваним y књижевним и уметничким делима. Наиме, неоспорно je да je читав сеоски свет давно заборављен зато што je велики део сведочанстава о њему изгубљен, a и зато што још недостају истраживања о ономе што je од тих сведочанстава сачувано. Ha пример, скоро све сеоске грађевине из 15. века y Италији уништене су и готово да не~ ма никаквог трага њиховог постојања осим њихових представа на фрескама, сликама, минијатурама или гравурама из тог периода. У сваком случају, селом су y великој мери доминирали или феудалци и свештеници или градска буржоазија и патрицији. Градови су, и y односу на своје простране и
плодне области и околину, нарочито y централној и северној Италији, кудикамо преовлађивали и наметали свој ритам, као и своје потребе. Међутим, y јужној Италији, живот на селу —пастирски живот представљао je свет за себе —био je још готово искључиво y функцији феудалног слоја или црквених поседа. Живот сељака ce тамо одвијао донекле изван димензија времена: промене су захватале скоро искључиво владарски слој.
45
EKOHOMCKE АКТИВНОСТИ
1. Трговачки амбијенш У свету попут данашњег, y коме je образовање тако широко распрострањено и структурно организовано, није баш лако замислити да y веку високе културе и префињеног духовног сензибилитета, као што je 15. век, нису постојале установе y којима би ce могао изучити занат или y којима би ce људи m o t a h специјализовати за ову или ону струку. Неоспорна je чињеница да je почев од 13. века y Европи основан известан број универзитета и да их je на Полуострву y 15. веку било бар пет~ -шест. Међутим, уопште није било средњих школа, осим неколико изузетака који ce могу набројати на прсте једне руке, док су основне школе биле тек y зачетку и, пре свега, нису биле обавезне. Интелектуално образовање, дакле, било je бар привидно резервисано само за елите и ни на који начин није сматрано друштвеном потребом коју треба задовољити. У односу на културно наслеђе тог доба, малобројни постојећи универзитети могли су свакако бити сматрани центрима с највећом концентрацијом врхунских доктрина и че~ сто су ce њихови професори истицали својом виспреношћу и оштроумљем. Ту су изучаване дисциплине које су сматране есенцијалним и неприкосновеним: теологија, филозофија, ка~ нонско и грађанско право и медицина. Ова структура није сасвим одговарала стварним потребама за ученошћу и знањем које су већ тада биле изражене код активнијих и динамичнијих слојева y Италији y 15. веку. Тако на овим универзитетима ниje било лако стећи и продубити сазнања из књижевности, a још мање из историје. Могућност да ce ту добије уметничко образовање y данашњем смислу речи била je потпуно искључена, a
образовање из било које области економије било je чак незамисливо. Једном речју, универзитети су били намењени образовању теолога, с једне, и правника или лекара, с друге стране. И заиста, ко je на њима докторирао одлазио je на највише црквене функције, правне и здравствене. Још увек веома ограничен развој јавне управе није, чини ce, захтевао теоријску спрему за бирократске послове к о јима су ce често бавили они који су завршили приправнички стаж код правника или стекли вануниверзитетско образовање. Трговачки амбијент je, међутим био врло разгранат и веома добро организован, са великим бројем људи стручних за различите бранше трговине. Између 13. и 14. века чак ce дошло до многих значајних рачуноводствених, географских и финансијских сазнања везаних за трговину, као и до открића многих техничких специјалности (хидрауличких, архитектонских, поморских, занатских итд.). У то време, дакле, налазимо јасну поделу између оно~ га што ce сматрало предметом науке —a уједно je тежило да то буде —и онога што ce желело потиснути y сферу споредног, ефемерног или једноставно корисног, за шта je процењено да има сумњиву моралну вредност. Овакво разилажење je t o k o m 15. века y извесној мери умањено, али je и даље преовладавало. Сматрало ce да ce науком може називати само оно што ce односи на ствари које ce могу представити као вечне и непролазне: верске догме, морални, политички и правни принципи, као и теорије које ce односе на законе или својства света природе, виђене као вечне структуре. Мислило ce да ове различите области одсликавају непроменљиве реалности и да je стога њихова спознаја нешто апсолутно непролазно. Премда ce о Божјој објави t o k o m времена и историје могло сведочити на супротне начине, y крајњем изводу одбацивана je прогресивна концепција бића и сазнања о њему, искључујући схватање да нагомилавање емпиријских чињеница може да допринесе образовању и напретку. Стога ce мислило да je оно најбитније y сфери етике и права већ речено и утврђено. Сматрало ce да су и саме основе сазнања о природи стицане вековима и да ce никада неће променити. Наравно, није ce мислило да ce све појаве из свакодневног живота могу објаснити вечним истинама, али на пр~ 47
вом месту управо због тога све оно што ce тицало производних или трговачких активности није сматрано достојним проучавања или теоријског разматрања. З а стицање стручности y тим областима морали су бити довољни само искуство и обука. А>уди, дакле, нису постајали градитељи бродова или архитекти, хирурзи или трговци школовањем на универзитетима, већ y одређеним срединама y којима су специфичне технике и знања преношени, пре свега, усменим путем, a стицани и noтврђивани искуством. Очигледно je да ce нико није трудио да разради нове и функционалније методе, већ ce и даље све радило на традиционалан начин. У сваком случају, све што je било емпиријско протеривано je из области науке. Kao што je поменуто, већ тада економском и пословном свету нису због тога недостајала техничка, a y неким областима и теоријска знања. Наиме, буржоазија и занатлије су још много раније задобили, бар y неким областима, велики политички и друштвени значај, поред трговачког и финансијског, захваљујући својој еснафској организацији, као и познавашу производње. С једне стране, 15. век je искористио богато наслеђе проналазака, a с друге стране, он их je развијао, y неким областима и веома усавршио. Утврдивши да за стварање правог породичног или личног богатства и за сопствену афирмацију y заједничком животу уопште није неопходно универзитетско образовање, већина младих припадника средњих и виших градских слојева, ако ce није определила за црквену каријеру, вредно ce предавала разним економским активностима. Тако велики број потомака буржујских и племићких породица није оклевао да крене на дуга, a често и опасна путовања да би стекао корисно искуство пословања са другим народима, не одбијајући ни напорне послове који сами no себи нису доносили признати престиж. Основна, почетна знања нове генерације привредника стицана су y кругу породице или познаника, a свакако y сопственом граду. Нема сумње да je већина занатлија обучавана y радионицама већ признатих мајстора прекаљених y свом занату. Нзихова покретљивост била je мање или више велика y зависности од струке, ситуације на тржишту и noлитичких промена y градској заједници, али je y основи остајала донекле ограничена. Они који су ce бавили трговином, 48
посебно међународном, понашали су ce сасвим другачије. Они су, нарочито y младости, радо прихватали да оду y иностранство или градове доста удаљене од Полуострва како би стекли потребно искуство. Ипак, y већини случајева остајали су y одговарајућим градским круговима, тако да су ce од Ца~ риграда до Брижа или Лондона и даље кретали углавном међу својим сународницима. У Лиону, као и y Женеви, Ceвиљи или Барселони итд., створене су заједнице —Фирентинаца, Лукежана, Млечана, Ђеновљана итд. — које je водио званични представник, a то je био конзул. Међутим, различити „фактори“ (представници трговачких предузећа) или чланови трговачких кућа непрестано су ce кретали, можда пре свега y оквиру одређене области, од једног до другог тржишта и од једне до друге муштерије. Без икакве сумње, хијерархијски статус различитих дисциплина и активности, још прилично широко прихваћен, поткресао je крила јачању идеолошке свести привредних слојева друштва и њихових чланова. Сваки занат, уз евентуални изузетак оружарског, дефинисан je као „механички“, тј. претежно неинтелектуалан. Стога ce налазио на нижем нивоу не само y погледу знања већ и друштвеног угледа. Један од најбољих примера за то je третман радника из области здравства. Лекари су сматрани ученим и високо су цењени због своје дијагностичке науке, коју су научили пре свега из текстова оних који су сматрани ауторитетима. Хирурзи, напротив, првенствено зато што су оперисали рукама и користили разне инструменте, смештени су y знатно нижу категорију. У таквим условима било je заиста тешко да они који ce баве тр~ говином стекну јасну свест о својој улози, a постојале су и објективне духовне препреке да ce усмере ка теоријским анализама, како својих активности и закона тако и свог професионалног достојанства. Није чудно, дакле, што су y 15. веку били веома активни теоретичари уметности и архитектуре као Аеон Батиста Алберти или Пјеро дела Франческа, или политике као Макијавели, и проналазачи са свесном креативношћу као Аеонардо, док ce економским питањима y ширем смислу бавио само Лука Пачоли. Трговци су неоспорно били актери и носиоци независне свести о својој делатности, али она je и даље 49
највећим делом била имплицитна и као прекривена, a када би постала експлицитна, чинило ce као да je стечена од делимичних признања која су им додељивали теолози и филозофи. Стога je разумљиво што су њихов идеолошки или социолошки профил скицирали пре свега они који нису били трговци, као Леон Батиста Алберти, или они који су то били само делимично, као Дубровчанин Бенко Котруљевић. Ипак, не може ce порећи да je пословни човек y Италији y 15. веку већ стекао свест о корисности свог посла која je превазилазила лични или породични круг, као и свест о основном легитимитету свог деловања y оквиру целог друштва и нарочито целе градске заједнице. Ma какве да су биле rioзиције Цркве и њеног учења, трговцу практично више није би~ ло непријатно да обавља неку од својих економских делатности. Упркос томе, као што je већ поменуто, чини ce да je био много задовољнији својим успехом него што ce трудио да истакне етичке претпоставке свог деловања или да докаже неоспорну функционалност свог начина обављања послова. Његовом културном и професионалном наслеђу сад je већ придаван велики значај, али оно je и даље било тако устројено да не захтева и скоро да избегава опредељивања и сукобе интелектуалне природе, захваљујући којима би могло да постане још значајније. Може ce рећи да су пословни људи, нарочито y централном и северном делу Полуострва, постали одлучујући чинилац развоја заједничког живота. Међутим, било je исто тако јасно —као што ће ce, уосталом, дешавати и y наредним вековима —да они нису уживали експлицитно етичко и идеолошко признање сразмерно својој тежини и значају ни од стране свештенства, ни од правника, нити од оних интелектуалаца који су добрим делом ипак потицали из њиховог друштвеног сталежа. Терет дуготрајног непризнавања културне природе њиховог рада трпели су не само занатлије већ и трговци и поред повременог заузимања повољног става према њима. Стога смо приморани да узмемо y обзир духовне и техничке тековине које су обележиле њихове економско-друштвене успехе независно не само од положаја црквеног света већ и од хуманиста. Начин буђења свести и културног напретка пословних људи био je уједно умеренији и мање надмен од стила са~ 50
времених представника црквених, световних или политичко-филозофских кругова. Ове две последње групе врло су издашно користиле одговарајућа реторичка наслеђа из теологије и антике. Настојећи да буде позитивнија, трговачка култура ce истовремено показала конкретнијом, a да због T o ra није мање почивала на чврстој духовној подлози и интелектуалним креативним процесима. Штавише, док су схоластичари и хуманисти већином остајали везани за баштину која je потицала још из периода старијег од једног миленијума, пословни људи су ce истицали својом истинском савременошћу која je била плод независне и надмоћне иноваторске способности. Само je свет уметника био дорастао њиховим достигнућима и остварењима. Области y којима ce трговачка култура y највећој ме~ ри истицала —мада не и једине —биле су: рачуноводство, ме~ рење географских простора, економско планирање и финансијске технике. Пре свега, што ce тиче управљања предузећима, из~ међу 14. и првих деценија 15. века привредници, међу којима вероватно најпре Фирентинци, остварили су значајан организациони напредак. До тада су трговачка предузећа пословала на основу принципа неограничене одговорности сваког од својих чланова пред свим позитивним или негативним околностима y којима би ce нашла. Овај систем ce одржао y Европи делимично све до 17. века. Међутим, нова искуства, која су још од 14. века стицала нека важна предузећа на Полуострву, подстицала су разрађивање нових формула. Тада je начињен значајан корак ка увођењу мера заштите и инвестирања капитала. Велики предузимачи су схватили колико je корисно на самом почетку деловања одлучно организовати групе или ланце различитих трговачких и финансијских предузећа. У сваком од њих обезбедили су себи бар релативну већину улога и тако je матична кућа —или оперативни центар —остајала на челу читавог система. Када би ce, међутим, једно од тих предузећа нашло пред затварањем или стечајем, овај немили догађај не би обавезивао нити довео y питање одговорност других, a још мање читаво предузеће. Ha основу ове прорачунате стратегије издељености, предузеће je y својој целовитости делова51
ло као прилагодљивији организам, способан не само да sanira ni уложени капитал већ и да њиме много боље управља захваљујући сличној, истовремено разгранатој и динамичнијој структури. Ha тај начин, највећи трговци —срећом сачуване су главне и остале рачунске књиге неких од њих —успели су да усаврше и нагласе своју управљачку улогу. Тако je предузимач за све послове могао да стигне до правог руководиоца рационално контролисаних предузећа. Већа предузећа имала су централну дирекцију, која ce налазила тамо где je газда имао мање-више стално боравиште, како би пратио и усклађивао њихове разне делатности. To ce очигледно дешавало превасходно y приватном, али y неким случајевима и y јавном сектору. Наиме, према свом великом Арсеналу, сложеном комплексу састављеном од складног скупа различитих и сродних активности, млетачка сињорија ce понашала као газда и власник, држећи све конце y својим рукама помоћу изузетно малобројног особља одговорних лица и руководилаца. Разуме ce, већина италијанских привредника y 15. веку није припадала некој сличној категорији — a сваки други центар од извесног значаја представљао je њен прави расадник. Ha нижем нивоу, пословни људи и трговци су ce y суштини делили на две групе. Једни, они слабије покретни, били су углавном везани за своју радњу и место где ce производила роба коју су затим продавали. Други су ce често кретали, али из различитих разлога. Некима je било довољно да одлазе на сајмове y својој области или y центре где je њихова делатност била развијена, a понекад и y шире области ако су били путујући трговци. Међутим, постојао je још један тип путујућих трговаца: они који су углавном, заједно с другима, радили на тржиштима више или мање удаљеним од онога одакле су потицали. Нзихове трговачке мреже понекад су, чак и често, покривале велике просторе који су ce протезали преко Медитерана, Европе и извесних успутних станица на Атлантику или y Азији и Африци. Ови међународни трговци, који су припадали чак и средњим али не и великим предузећима, могли су да обављају своје послове како између блиских тржишта, као што су Ђенова и Марсељ или Анкона и Дубровник, тако и између 52
Фиренце и Лиона или Цариграда, или између Венеције и иберијског Леванта или Енглеске. Ова трговина на средњу и велику даљину захтевала je кретање многих особа, углавном младих који су учили занат, али често и зрелих и искусних трговаца жељних да надгледају овај или онај посао. Њихова путовања ce нису мерила само недељама или месецима већ су некада и годинама боравили y иностранству. Тешко je рећи да ли су њихова копнена путовања била чешћа и важнија од поморских или не (утолико пре што су та путовања неретко била мешовита): могуће je, међутим, да су на Полуострву, из посебног разлога, преовлађивала она друга. Наиме, транспорт робе копненим путем захтевао je много мању пратњу трговца, за разлику од превоза од једне до друге луке (који je често подразумевао многа задржавања и додатне измене маршруте). Kao и њихови претходници, a затим и велики број њихових наследника t o k o m времена, трговци су y 15. веку углавном одлучивали да ce не специјализују само за трговину једним производом нити малим бројем артикала. Наиме, најчешће су много мање обраћали пажњу на врсту робе него на профит који су могли да очекују од трговине. Сматрали су да je свака прилика за зараду добра и да je не треба пропустити, иако су многи трговци давали првенство одређеним врстама робе за коју су рачунали да ће на њој зарадити више или y краћем периоду, или да ће, тргујући њом, стећи сигурније ис~ куство. Наравно, свако ce бавио трговином свим оним за шта му je геоекономска ситуација y којој ce налазио пружала могућности да тргује, a нарочито ако му ce зарада чинила довол>~ ном или довољно брзом. Ова вишезначност y трговачким пословима може, поред тога, бар делимично да објасни зашто су привредници допуштали да их мање-више често или повремено привуче и куповина земљишних поседа и некретнина, као и откуп јавног дуга, осигурања итд. Једна од највећих препрека коју je требало савладати y овом периоду била je даљина, јер je стварала несигурност приликом доношења одлука y сфери трговине, нарочито међународне (чији je удео био изузетно велик). Италијански трговац 15. века je, као што je познато, да би савладао ове препреке, развио, y мери дотад готово непознатој, праксу која 53
свакако није била нова. Ојачао je и изузетно раширио мрежу својих кореспондената не би ли y највећем степену обезбедио себи могућност да прати развој мање или више удаљених тржишта и да непрестано контролише како ce одвијају иницијативе које je предузео. До данас je познат само један изузетно значајан пример овакве кореспонденције. Т o k o m нешто више од две деценије (1385—1410) предузеће Франческа Датинија из Прата, средње величине, али ипак не велико, које je пословало и на међународном нивоу, разменило je бар 120.000 трговачких гшсама, тј. y просеку 5.000 годишње. Може ce претпоставити да су овом привреднику информације биле изузетно важне, али готово je извесно да je и већина других пословних људи, иоле значајних, доприносила сличном протоку вести (као што нам то, уосталом, делимично потврђују и неки архиви). Економске везе на средњу и велику даљину, чије су конце они држали y својим рукама, и од~ говарајуће одлуке које су углавном успевали да донесу на време, убедљив су, иако посредан, доказ о постојању сличних преписки. Уосталом, познато je да je велетрговац често представљао себе као особу која доста времена проводи за писаћим столом. Није чудно ни то што je већина трговачких писама изгубљена, што ce десило и с многим поморским полисама осигурања тог доба. Kao и полисе осигурања, и писма су ce односила на трансакције које, пошто би биле закључене, нису захтевале чување трага о себи (за разлику од, на пример, noтврде о власништву). Није случајио велики број комерцијалних писама (као и полиса осигурања) пронађен y судским архивима, будући да су управо они представљали доказе или писмене потврде за неко суђење. Поред ових информација, први пут y 15. веку појавиле су ce y оптицају —мада y мањем броју —менице. Реч je о пракси која je омогућавала да ce y међународној трговини избегне физичко и не увек сигурно преношење златних или сре~ брних монета, a новац je y оно доба био управо такав. Ови naпирни налози били су неоспорно врло повољни за дознаке и поравнања или ликвидације неплаћених рачуна. Био je то још један инструмент који je привредним активностима омогућавао бољу ефикасност и већу поузданост. To показује да трговац није примењивао или чешће користио само постојеће методе, 54
већ je измишљао друге, изузетно функционалне и модерне (што доказује њихова употреба до данашњег дана). Бар од 14. века пословни људи су ce служили још једним значајним стручним средством: такозваним трговачким практиком (pratica di mercatura). Реч je о некој врсти водича или приручника с упутствима, који су уређивале високопро фесионалне и обавештене особе, добро упознате с различитим географским просторима, од светских до осталих, знатно ужих, али не мање корисних и погодних за трговање. У овим приручницима, са подацима који су потицали из живог, непосредног и посредног искуства, биле су на једном месту сакупљене информације разних врста, корисне за ширење пословања y најразличитијим областима. Ретко би трговац, нашавши ce на страном тржишту, слао писма само својим партнерима или дирекцији свог предузећа. Он би ce трудио и да y извесном броју рубрика прикупи вести које би могле noслужити како онима који су долазили y ту област после њега, тако и њему самом и другима који нису имали начина да ту дођу, али су ипак непосредно били заинтересовани да ту тр~ гују. Гако су y тим приручницима сажето приказани односи између различитих мерних јединица, посебно означени курсеви валута, цене, као и раздаљине и друго: једном речју, права знања и богатство сазнања, утолико вреднијих пре проналаска и ширења штампе. Иако je y 15. веку превасходно посреди тек почетак процеса који ће ce касније све брже одвијати, треба истаћи те~ жњу трговачких кругова да ређе користе званичну регистрацију разних привредних подухвата, тј. услуге нотара. Нема сумње да су само бележници могли да дају правну вредност документима, да их региструју и издају њихове оверене копије. С једне стране, пословни људи су им ce и даље обраћали, нарочито за пуномоћ, за процедуре које би изискивале учешће ових или неких других правних посредника, као и за многе до~ кументе који су морали да буду начињени пред различитим судовима. С друге стране, број приватних списа комерцијалне природе ипак je постајао све већи. Ова појава несумњиво ce потврдила захваљујући оп~ штем прихватању основне вредности тадашњег привредног света —поверења. Наравно, не може ce рећи да оно y многим 55
случајевима није било незаслужено или без основа: na ипак (можда предузимајући неопходне мере предострожности или охрабрени повољним околностима) најчешће су ce уздали y добре намере својих партнера, „фактора“ или друге стране. Тако ce, на пример, без сведока приступало закључивању рачуна, a само y случају оспоравања обраћали су ce другим тр~ говцима које би обе стране без додатних процедура именовале за арбитре. Нема сумње да ce поверење трговца често заснивало на припадности партнера истој лози или градској заједници. Па ипак, имали су пуно поверења y посреднике (који нису били државни службеници) —нарочито из области поморског осигурања —као и y капетане бродова и њихове пи~ cape. Без такве подршке многе привредне активности — које су често избегавале контролу, чак и због несавршених система или техничких недостатака тог доба —не би бивале тако честе и интензивне.
2 . Духовна u техничка подлога У 15. веку y трговачким круговима y Италији могу ce ипак препознати очигледни знаци појављивања још неких битних одлика привредних делатности и свакодневног понашања. Ha првом месту реч je о јасном и доследном буђењу свести о вредности која je сама no себи представљала непрекидан подстицај за прихватање посла и улагање труда y гомилање богатства, као и y најконструктивније људске делатности — a то je време. Пословни људи су без икакве сумње вековима и миленијумима корисно употребљавали време. Међутим, y новијој историографији, не без разлога, управо време трговца супротстављено je времену Цркве —a, ако хоћете, и времену феудалног и пољоприведног света — a то ce односи управо на 14. и 15. век. A k o , међутим, ближе погледамо свакодневну праксу y 14. и 15. веку, нарочито y Италији, та супротстављеност je заправо много мање наглашена (него што je то могло да изгледа) на плану стварног мерења сати, na чак и на плану највећег дела активности. Ha Полуострву (али, наравно, не само на њему) црквена, манастирска и парохијална звона су, без престанка и на изузетно ефикасан и сасвим препознатљив начин, a y 56
складу с ритмом и потребама цркве, одређивала ритам већине појава y животу верника, како на селу тако и y граду. Јавни часовници и даље су били ретки, иако je постојала тежња да ce њихово, иако споро појављивање и функционисање, засновано на световном критеријуму мерења времена, сматра значајним. Реч je, уосталом, о веома скупим справама и нимало лаком техничком одржавању. Кућни и лични сатови почели су више да ce користе тек пред крај 15. века, али je још задуго њихова употреба била изузетак и ограничена на елите. Јавне сатове y сваком случају треба посматрати y кон~ тексту буђења свести о вредности земаљског времена, која je била превасходно својствена трговачкој визији света. Наиме, треба нагласити да су y 14. и 15. веку свештеници још увек инсистирали на безвредности свакодневног протицања ж иво та, који je сматран пролазним и краткотрајним. To je била већ хиљадугодишња перспектива коју je, наравно, подржавало и одржавало y животу деловање разних слојева свештенства, али која je била и дубоко укорењена y свести људи као тешко одстрањив талог. Међутим, трговци и они који су постали тумачи њиховог начина живота нису оклевали да изразе и потврде своју увереност y незаменљивост и изузетну драгоценост сваког тренутка. Ha основу такве основне претпоставке привредници су, наравно још пре него што су постали тога потпуно свесни, на њој изградили своју личну и породичну судбину и разрадили сопствени канон о организованом понашању. Наравно, бар y другој половини 14. века, y Италији не би било тешко пронаћи веома јасна опредељења y овом смислу. Навешћемо једно од њих које ce налази y регистрима управног већа државне установе коју je основао млетачки Сенат. Наиме, под датумом 11. август 1377. налазимо овај јасан израз: vita et salus nostra est quod... non perdamus tempus nostrum“ (наш живот и благостање јесу y томе да не губимо своје време). У следећем веку, y млетачким трговачким круговима сретаће ce још специфичније и речитије формуле, као она која je „мртав новац“ дефинисала као новац који ce не би оплодио и не би донео добит. Млетачки трговци —али не са~ мо они —видели су, наиме, y немилосрдном протоку времена непријатеља зараде, али и најбољег савезника за вешто и уносно вредновање капитала. 57
Онај k o je y извесном смислу постао идеолог и свакако свестан тумач ове визије био je Леон Батиста Алберти, члан једне од најзначајнијих фирентинских породица, која je y то доба била веома ангажована y међународној трговини. У свом скоро младалачком делу Породичне књиге (I libri délia famiglia), написаном око 1434. године, разјаснио je концепт времена, обарајући његову традиционалну интерпретацију засновану на теолошко-црквеној инспирацији. Хуманиста Алберти изложио je тај концепт, управо преко јунака који je y његовом делу симболизовао пословног човека и главу породице, на тако одлучан начин да није оставио простора сумњи y своју духовно готово револуционарну намеру. Наиме, његов јунак тврди да саму суштину човека не чине само ду~ ша и тело, већ и време, које je, no његовом мишљењу, исто тако неотуђив, саставни део личности као и остала два еле~ мента. Сличне тврдње подразумевале су да свакако треба занемарити загробни живот, вечност и судбину појединца после смрти, како би ce истинско биће свело на његово зе~ маљско трајање. Аутор Породичних књига није ce бринуо да о времену треба још да полаже рачуна y другом животу. Оно je за њега представљало нашу примарну реалност, јер je чинило праву скалу на којој je требало измерити вредност и активност свакога. Захваљујући њему, свако je могао да буде потенцијални извор активности и стваралаштва: реч je, дакле, о томе да ce види којим интензитетом и y каквом je континуитету умео да га добро искористи, уложи и претвори y капитал. Да бисмо одмах дали пример за то, рећи ћемо да je Алберти описао типичан дан трговца, са свим детаљима још од претходног дана, y којем ce суочавао с различитим проблемима који су ce појављивали no добро испланираном распореду сати. Другим речима, свакодневне активности пословног човека биле су свесно распоређене y односу на расположиво време и сматране етички сасвим самодовољним захваљујући њиховим конкретним садржајима и циљевима којима ce тежило из потпуно земаљских разлога. Трговац je попримао јасно оцртан изглед онога ко израчунава утрошак времена и свесно намерава да из њега извуче велику корист, y перспективи која je свакога чи~ нила творцем себе самог и ковачем своје среће. Што je утро58
шак времена био потпунији, то je он више реализовао себе самог, уз подстицај да даје све од себе. Ова динамична визија, коју смо овде укратко описали, подударала ce свакако с визијом привредника, будући да друштво y 15. веку није видљиво пружало Албертију (осим неколико изузетних писаца или уметника) ниједан други тип човека који би je потпуно оваплотио. Наиме, стварно понашање италијанских привредника и трговаца y 15. веку само ју je додатно разјаснило и доказало из неколико веома значајних углова. Ha пример, сматрали су да je неопростиво издавати рачуне без тачних датума операција на које су ce односили (као што ce, вероватно, често већ и радило). Нзима je, наиме, било најбитније да на први поглед уоче однос између M e cena који су прошли и добити коју су извукли. Тако je неки млетачки трговац тог доба —који, наравно, није био изузетак — писао свом кореспонденту, не без ироније, да y њиховим пословима година не сме трајати осамнаест месеци. Природно, пошто су зараде биле y блиској вези с тим, настојали су да на најефикаснији и најуноснији начин искористе однос између кретања робе и/или бродова и времена које je оно захтевало. Исто ce дешавало и са сумама које су ce с времена на време враћале после сваке трансакције. Требало je искористити најповољнији и најприкладнији тренутак за закључивање новог посла и избећи да добит остане неоплођена, чак и само на тренутак. Тако je један од критеријума италијанске трговачке праксе y 15. веку било избегавање ситуације y којој капитал „спава“, како то речито исказује ова слика. Мноштво израза овог типа описује и расветљава непрестану тежњу за зарадом. Каже ce, на пример, да je ревност мајка богатства, док je неплодно и погрешно чекање неког посла дефинисано као „животињско“, управо зато што противречи економској исплативости и рационалности. Тако неумољиви проток времена делује трговцу као нешто што прети да ће прогутати зараду ако ce предуго чека позитиван резултат улагања. Аналогно томе, што je неки кредит више застаревао, то ce више мислило да ce његова стварна вредност смањује, a и што су послови дуже били y застоју, заиста ce могло увидети да су изложени све већој погибељи. 59
Ниједна целовита студија нам не открива колика je била добит италијанских привредника y 15. веку, a она je за~ иста била изузетно променљива, не много редовна и све друго само не сигурна, што je и очигледно. Ha основу преписки које су нам остале може ce уочити да je исход њихових активности био прилично неизвестан, између осталог и зато што није било лако повезати послове y времену. Даљина je представљала стални извор могућих невоља, ако ни због чега другог a оно због претњи гусара и пирата на мору и опасности од сукоба на копну, што ce на различите начине неминовно одражавало на трговину. З а трговца фортуна није била само симболична или етичка појава: представљала je алегорију читавог низа опасних и непредвидивих догађаја и неочекиваних случајева. Управо t o k o m 14. века y трговачким круговима појавила ce модерна формула предупређивања и надокнађивања поморских ризика, који не само да су били чести и распрострањени већ су нарочито претили транспорту скупе робе, који ce углавном обављао морем, бар y међународној трговини. Први пут je y 15. веку осигурање ушло y свакодневну праксу, да би ce затим постепено увео и најстарији тип уговора о осигурању, a пре свега да би ce прешло на ново одмеравање прорачунате рационалности после неизбежних неизвесности почетних процена и нагађања. Упркос томе, трговци су y том периоду и даље били далеко од систематичног осигурања и, премда су ce осигуравали, y великом броју случајева тражили су од осигуравача да покрију само део вредности —робу, новац, бродове — који су заиста били изложени ризицима пловидбе. Треба додати и да ce учесталост коришћења осигурања разликовала од тржишта до тржишта, a вероватно и од једне трговачке заједнице до друге. Баш y 15. веку, као што je управо поменуто, поморско осигурање заиста je прихваћено као заједничко схватање, a затим ce и y трговачкој пракси показало као њен нови ослонац. Наиме, на целокупном, медитеранском и италијанском плану, постало je јасно да ће оно представљати ефикасан механизам за смањење ризика и да ce више неће ослањати само на поверење или наду y заштиту Бога, Девице Марије и светаца. Иако je оно с одређеног становишта било појава y једној области, 60
ипак je истовремено утицало на свакодневно понашање, етичко-правне обичаје и функционисање административно--правних механизама, као и на привредно-трговачку област. Трговачка интуиција y зачетку и y основи поморског осигурања односила ce на размену. Посебан посао који je установљен састојао ce y преузимању ризика y замену за премију (израчунату y процентима на осигурану вредност). Реч je о врсти уговора који није био баш сасвим непознат, али je истовремено био нов no својој линеарној и савременој примени почев од друге половине 14. века. Премије су стога варирале y односу на величину гарантоване суме и ризика (који je процењиван заједничким споразумом, с времена на време, y зависности од путева које je требало прећи и од околности које би их ce евентуално тицале, као на пример стање брода итд.). Прави предмет осигурања увек je процењиван не само на основу његових стварних вредности већ и на основу вредности исказане y новцу. Без обзира на то да ли ce полиса односила на једно или друго добро, обавеза осигуравајућег завода никад није била да га потпуно надокнади, већ само да исплати тачну суму коју je осигураник тражио од њега да му гарантује и за коју ce он сложио да je прихвати и надокнади. Кад je штета била делимична, требало je, као што je очигледно, пропорционално израчунати обештећење. Треба истаћи да y 15. веку поморско осигурање није уговарано y свим областима Полуострва y свом најмодернијем облику, који je већ био јасно дефинисан y другима —на пример, y Тоскани. Нарочито кад би обавеза била закључивана пред нотаром, он би оклевао да прихвати сумњиве формуле y погледу канонске доктрине. Наиме, Црква није допуштала да ce спекулише о будућности. Време je сматрано добром које нам Бог даје тренутак no тренутак и отуда није било дозвољено извлачити превентивну и прорачунату добит из његовог протицања. Сада je осигурање представљало управо опкладу условљену неизвесношћу будућности. Средином 15. века уговори о осигурању које су састављали ђеновски нотари садржавали су исказе који су им давали изглед уговора о привременој продаји, са клаузулом о неважењу y случају непотврђених несрећа. Другим речима, тај члан je значио да власник осигураних добара та добра продаје осигуравачу, који би на61
докнадио уговорену суму ако би та добра била изгубљена. Међутим, y Тоскани je поморско осигурање већ било приватна делатност, призната као законита и никад оспоравана. Непосредно и прецизно одређивани су премија и услови надокнаде трошкова. Појава поморског осигурања y својој сложености показује да je већ y 15. веку y Италији —као уосталом и y LLInaнији — достигнут виши ниво економског пословања и остварена додатна рационалност y трговини. Осигурање je неоспорно било спекулативна активност, мада je и даље подразумевало сразмерно мали капитал. Оно je представљало n o себан тип улагања: наравно, изложено и губицима, оно није подразумевало никакав почетни трошак, нити стварно излагање ризику сопствених добара или људи. Наиме, реч je о спекулацији о страху уговорне стране, a висина стопе — na отуда и премије —била je кључ за то. Стопе су слободно одређиване, али y складу с прорачуном ризика, израђиваног с времена на време на сваком тржишту на основу одговарајућих стварних односа. Постојање нивоа и скала стопа, који су били прилично постојани, органски ce прожимали и на сваком тржишту одговарали различитим поморским везама, још од 15. века noказује да су трговачки кругови умели да пронађу и усаврше оригиналну, ефикасну и већ тако рано модерну размеру. Није само спонтана и заједничка процена цене ризика —премије ко~ ју je требало уплатити да би ce добило покриће —на уравнотежен начин задовољавала суштински узајамне интересе осигураника и осигуравача. Уз то, стопе су одређиване према потребама тржишта no квотама које су y целини утврђивали не само локални споразуми већ и нека врста општег сагледавања и доследне процене ризика за веома широку област која ce простирала бар од Сирије и Јадрана до северне Африке, источног Медитерана и Атлантика. Другим речима, свуда око Полуострва и на многим другим путевима, веома широко распрострањеним, стопе су утврђиване no економској логици и тако су чиниле неку врсту система или поља вредности, чији су унутрашњи односи били веома добро повезани и тачно одмерени. Ова логика je стварала сталне претпоставке и променљиву подлогу нове димензије 62
сигурности, која није познавала унутрашње сукобе и чије су могуће зараде осигуравача подразумевале надокнаду управо за њихов труд да надокнаде претрпљену штету и губитке. Треба на крају приметити да je таква мрежа целовитих и функционалних прорачуна —заснована на процени многих елемената, од предвидивих опасности до даљине коју треба прећи, од cra nta брода до његове опреме, до поморске заштите коју je M o rao да ужива —без икаквих знања из актуарске математике и статистике, остварена y пракси, и с информативном основом која je и даље неизбежно била несавршена. Па ипак, функционисање тог механизма осигурања било je задовољавајуће t o k o m читаве епохе коју називамо модерном.
3 . Мрежа трговачких путева У 15. веку Италија je y целини још увек предњачила y оквиру западног система размена, који ce простирао до Блиског и Средњег истока и до северне Африке (a само y веома малој мери имао je утицаја на Северном мору и, нарочито, на Балтику и y Средњој и Источној Европи). Реч je о веома пространој области отприлике троугаоног облика —с угловима између Лондона и Фландрије, око Гибралтара и између Сирије и Египта. Ta област je била дијагонално ограничена линијом која je пролазила преко континента кроз германска и балканска подручја. Што ce тиче различитих области y Италији, оне јужне имале су свакако централни географски положај и преко њих су пролазили најважнији међународни путеви. Међутим, тамо je само неколико центара обављало значајне активности, a то су били Месина, Палермо и Напуљ, који уопште нису могли да ce надмећу с правим привредним покретачима који су ce налазили првенствено y Ђенови, Венецији, Фиренци и Милану. To ce огледало и y значају различитих трговачких флота: наспрам, не тако значајне, сицилијанске налазила ce надмоћна лнгурска, с једне, и млетачка, с друге стране. Ситуација би ce донекле променила кад би ce уместо већих користили средњи и мањи бродови, намењени готово искључиво за приобалну пловидбу или за краћа или мање опасна путовања. Са гледишта трговачких мрежа делује као сасвим прихватл>ива основна разлика између мрежа великих поморских тр63
говачких центара и оних y градовима y унутрашњости. Наиме, бар ce y општим цртама може рећи да су ce они први наметали првенствено као стожери међународне размене, a други као епицентри индустријске производње. Треба ипак прецизирати да су неке највеће луке —нарочито Ђенова и Венеција —неговале и различите занатске активности, док су и Фиренца и Милано подстицали трговину широких размера. Почетну разлику треба, дакле, допунити перспективом која je комплементарна с општијим карактером. Пре него y себи и за себе, привреду на Полуострву треба стога посматрати кроз њене односе са страним земљама, које смо управо поменули. Установљава ce, дакле, појава која има примаран значај. Ha трговачком плану —бар на оном y вези с трговином на средњу и велику даљину —Италија ce уопште није кретала око осе националног тржишта, које je било слабо развијено и веома асиметрично. Апулија je много више трговала преко мора с балканском обалом него с Тосканом или Ломбардијом. Слично томе, Сардинија je била много боље повезана с Арагонијом и Каталонијом него са Ђеновом или Лациом. A k o посматрамо највеће центре привредне гравитације, ова појава још више упада y очи. Полуострво стога изгледа као тачка из које ce зракасто шире моћне и постојане центрифугалне силе, које успевају да делују чак и y изузетно удаљеним страним областима. Разуме ce да није реч о новини. Таква ситуација са~ мо je наставак процеса који je трајао бар од 11. и 12. века. Meђутим, y 15. веку y осталим земљама на Западу свој облик и релативну постојаност стекле су значајне територијалне државе, y којима су ce оформила национална тржишта. Наглашена привредна динамичност y централној и северној Италији преносила ce, међутим, и на сталне политичке размирице и деловала je супротно од покушаја централизације или груписања. Унутрашњи ратови су могли, упркос свему, да представљају феномен интеграције, ако не и спајања: али велики значај спољне трговине снажно je држао најдинамичније државе y контексту који није био италијански. Међу најмоћнијим привредним покретачима посебну улогу имао je свакако Милано, који je иначе још негде од средине 15. века без битнијег успеха водио експанзионистичку 64
политику. Освајање Ђенове - које ce y различитим периодима одигравало за време Филипа Марије Висконтија, a затим, још дуже, за време владавине породице Сфорца —могло je да буде вешт потез, будући да миланска држава није имала излаз на море. Ако су пак унутрашње ђеновске политичке слабости дозвољавале бар делимично постизање овог циља, за ломбардијски организам, иако je био снажан, лигурска престоница била je превелик залогај, и није чудно што Милано није успео да га прогута. Држава породице Висконти, a затим породице Сфорца, била je прилично неприпремљена да управља развијеном поморском привредом попут оне чији je центар, подстрекивач и финансијски покретач била Ђенова. Међутим, она je и даље напредовала — како под породицом Висконти пре 1447. тако и после 1450. под породицом Сфорца — као стожер густе мреже копнених веза и веома значајне мануфактурне и занатске производње. У 15. веку милански извоз и даље je био плодоносно усмерен ка Женеви и Лиону, као и према Бургундији, Фландрији и јужној Немачкој. Међутим, Тоскана и Венето, a још мање остатак Полуострва, нису имали развијену трговину с овим земљама. Унутрашња противречност између привредне разгранатости и територијалне експанзије била je можда још видљивија y фирентинској него y ломбардијској држави. Фиренца je била потпуно свесна да ће, како би проширила своје територије, мо~ рати да савлада препреке још веће од оних на које су Висконтијеви наишли y равници око Поа или y Лигурији. Основна те~ жња њене политике била je стога да подстиче сарадњу између различитих држава Полуострва и да на сваки начин избегне трошкове за њихове могуће сукобе. Фиренца je била престоница области која je обухватала отприлике само половину Тоскане, али y њој ce налазио велики број предузећа која су моћно деловала не само изван њених граница већ и много даље од Италије. Kao и y Ђенови и Венецији —великим републикама, њеним супарницима —критеријум њених трговачких подухвата била je посредничка улога y најширим могућим размерама из~ међу Истока и Запада. Kao за становнике Милана, тако je и за Фирентинце почетком 15. века велика отежавајућа околност била недостатак сопствене морнарице; стога су морали да користе услуге 65
нарочито ђеновских и млетачких флота. И због тога су дуго настојали да завладају Пизом. Међутим, кад су y томе успели 1406. године, тај град практично више није био искористива лука због таложења тла на обали које je неповратно удаљило град од мора. Фирентински нишани усмерени су тада према Аиворну, који су заиста успели да заузму 1421. године. У то доба Аиворно није постојао као град, a и његова лука je била прилично слабо опремљена, али нема сумње да je свакако могао да послужи као излаз на Медитеран. Фиренца je тада веровала да ће моћи да развије праву поморску политику, која ће бити драгоцена допуна њеној занатској и индустријској производњи. I Joür од првих деценија 15. века фирентинска Сињориja je донела мере, које су очигледно биле протекционистичке, како би спречила странце који би пожелели да користе њене нове луке. Цил> je био да наведе своје трговце да максимално, ако не и искључиво, користе бродове који су пловили под њеном заставом. Резултати ове политике били су веома скромни. Наиме, није било лако на брзину створити трговачку морнарицу, утолико пре што, када je освојила Пизу, Фиренца није наследила знатан број бродова (само десетак, што je веома мало наспрам ђеновских, млетачких и каталонских супарника). Taко je декрет из 1423. године, који je забрашивао осигурање робе на бродовима који нису пловили под фирентинском заставом, постигао све друго осим успеха. Ha крају je укинут 1464. године. Међутим, намере и ентузијазам Сињорије кретали су ce и y другом смеру: ка стварању сопствених државних галија према примеру Венеције. Мада je и овај подухват постигао веома скроман циљ, био je ипак врло значајан. Године 1422. отворена je, с поласком из Аиворна, прва поморска веза с великим лукама на западном Медитерану. Две године касније и друге галије тог типа испловиле су из истог пристаништа ка фламанским и енглеским лукама, трагом галија Серенисиме. Ове пловне линије ипак нису постале редовне и зато што je фирентинска власт —упркос успостављању магистратуре Шест поморских конзула 1421. године — имала врло мало особља стручно оспособљеног и озбиљно наклоњеног поморству. Тако путовања према Леванту нису била нарочито уносна, иако су још од 1422. године тосканске 66
галије стигле и до Александрије. Па ипак, фирентински трговци су већ отворили знатна складишта робе на Истоку, првенствено y Цариграду, на Родосу, Хиосу, y Атини и Египту. Године 1416. тражили су од византијског цара Манојла Палеолога да им одобри исте привилегије које су раније уживали трговци из Пизе. Упркос томе, први фирентински бродови стигли су y Цариград тек 1436. године, a тражене привилегиje одобрио je тек 1439. године Јован VIII. После пада Цариграда, Сињорија je без оклевања искориегила прву прилику да, y своју корист, започне преговоре с турским султаном. Фирентинска трговина ce развила, али морнарица Сињорије никако није успевала да je следи. Пре него због ових бескрупулозних подухвата, Фиренца je и даље заузимала прворазредно место y медитеранској трговини због више него знатног износа бродарина које je наплаћивала. Није био редак случај да роба њених трговаца заузима читаве бродове. Нзихов удео y укупној трговини Медитерана и дал»е je био доста велик. Тосканска престоница имала je, уосталом, прилично добар положај y мрежи полуострвских трговачких путева, као и мрежи међународне размене. Осим тога, њени привредници y својим разним трговачким подухватима могли су да заобиђу свој родни град, јер су на путу ка Атлантику или Леванту, као и према берберској или шпанској обали, могли да прођу кроз Венецију или Ђенову. Велика фирентинска предузећа (мало je било оних Ko ja су припадала потчињеним градовима, као што су Арецо, Пистоја и Прато) имала су филијале y лукама на Медитерану и на Северном мору: ако би било неопходно, полазећи из њих, могли су користити једну трговачку маршруту уместо друге. Када je, на пример, било згодно избећи Ђенову (мада ce то ретко дешавало), било je довољно упутити робу ка Савони. У многим случајевима уопште није било неповољно послати je из Фиренце за Ег Морт (Лангедок), или за Каталонију преко Венеције, луке која je, осим тога, била погодна и за одредишта на Северном мору. Дешавало ce тако да ce, за пловидбу до пристаништа y Прованси, прати маршрута Фиренца—Таламоне, или чак Римини—Таламоне. Везе с Балканом најпре су ишле преко Анконе н Дубровника. Функционална еластичност 67
веза које су користили Фирентинци произлазила je из релативне близине многих тиренских и јадранских лука, као и из чи~ њенице да су имали чврсту позицију y најважнијим тачкама ме~ ђународне трговине. Добро организована мрежа копненог и речног саобраћаја олакшавала je њихове послове. Трговачки путеви који су ce зракасто ширили из њиховог града редовно су прелазили преко Апенина. Пут ка Болоњи (преко прелаза Фута, Монтепјано и Пракја) био je без сумње главни, али не и једини. Роба која je ишла преко прелаза Монђиневро y Авињон или Лион могла je бити послата преко Луке, Mace и прелаза Чи~ за, како би стигла y Пјаћенцу или Торино, као и преко Кремоне, Милана и Верчелија, да би затим стигла y Торино. Kaда je Монђиневро био блокиран, правац je мењан преко Семпиона кроз долину Роне све до Женеве, да би ce затим наставило ка Савоји и Француској. Пошиљка за јужну долину Роне могла je да следи мешовиту маршруту преко Ђенове, као и ону копнено-речну преко Болоње, Милана и Бриге. Ни~ je било искључено да je роба упућена за Валенсију ишла преко прелаза Чиза и Монђиневро пре него што би кренула noследњом морском деоницом пута. Када су Фирентинци освојили Пизу, попречна oca која je спајала тај град с Венецијом преко Фиренце, Болоње и Фераре постајала je још живл>а. Очигледно je због тога и значај прелаза Чиза порастао. Извесне пошиљке, које није требало да прођу кроз Фиренцу, кретале би директно из Пизе ка северу или обрнуто. С друге стране, Фирентинци су скоро увек могли да рачунају на — добро опремљено, али лоше смештено —пристаниште y Мотронеу, мало северније од Вијаређа, које je било под влашћу Луке и веома добро повезано копненим путевима. Следећа маршрута, на пример, може ce навести као алтернативна за Каталонију, иако можда није баш била уобичајена: Венеција—Фано—Урбино—Чита ди Кастело— Перуђа—Орвието—Таламоне—Барселона. Hrpa копнених, поморских и речних путева била je, дакле, сложена, али je нудила разноврсне могућности. Ђенова je била основни стожер система међународне трговине. Управо je њен положај одредио судбину њене луке, бар почев од касног средњег века. Захваљујући значају и бли68
зини пространог залеђа, лигурска престоница —као уосталом и Венеција —могла je да има функционалну улогу, како морског пристаништа тако и центра производне и прерађивачке индустрије. Штавише, ни војни и дипломатски пораз који су Ђеновљани претрпели y рату око Кјође (1378—1381) — који их je чак довео и до тога да непосредно угрозе свог супарника Венецију —није задао озбиљан ударац њиховом присуству на Медитерану. И дал>е су имали чврсте позиције y Цариграду и Анадолији, као и y Егејском мору, где су имали важне базе, нарочито на Хиосу. Иако су бранили своје позиције на Истоку, t o k o m 15. века Ђеновљани су приступили некој врсти преусмеравања ка Западу, где су такође већ дуго били успешно присутни, истичући све више своју заступл>еност на средоземном делу Иберијског полуострва. Наравно, не треба заборавити да су још од друге половине 13. века управо они први успоставили редовне поморске везе с лукама на Северном мору, захваљујући ескадри трговачких галија. Вероватно су поново они, боље од својих супарника, предосетили улогу коју ће касније имати Кастиља почев од своје андалузијске базе. Тако je Ђенова заузела значајније место од Венеције и Фиренце y Севиљи, великом трговачком граду y успону. Ђеновска морнарица и, посебно, финансије на тај начин полако су постајале један од стубова шпанске моћи (пошто je уједињено краљевство Шпаније створено још 1479. године захваљујући спајању краљевских династија Кастиље и Арагоније). Ово je још један пример оних центрифугалних сила које су ce шириле с Полуострва и окренутости италијанске економије иностранству.
4. Млешачки систем T o k o m 13. и 14. века колонијална царства, Ђенова и Венеција, y непосредном међусобном надметању пре свега на Леванту, сукобила су ce y жестоким и исцрпљујућим ратовима не би ли себи обезбедила превласт y области између Црног мо~ pa и Египта. To нимало није чудно будући да су управо y том периоду источна тржишта била кључ привредног напретка ова два велика центра. Исход овог дуела дуго je био неизвестан. У 14. веку Ђеновљани су нашли драгоценог савезника y Анжуј-
69
цима устоличенима y Напуљском краљевству, чија je једна грана, поврх тога, тада успела да заузме и угарски трон. Сада ce управо Угарска борила за власт над далматинском обалом и острвима које je Серенисима још одавно заузела. Године 1358. њен краљ Луј I Анжујски, уз подршку Ђеновљана, успео je да са њих протера Млечане (који ће их поново освојити, мада не потпуно, тек y првим деценијама 15. века). Поред тога што je t o k o m прилично дугог периода остала без Далмације, млетачка Сињорија je y 14. веку морала да ce супротстави жестокој noбуни на великом острву Криту. Kao што je већ поменуто, супарничке ђеновске ескадре успеле су чак да опколе Кјођу, недалеко од трговачког центра Риалта. Требало j e да прође неколико деценија да би Млечани преокренули ситуацију y своју корист. Том приликом они су ипак веома успешно доказали своје организационе и политичко-стратегијске способности. Не само да су повратили велики део Далмације већ су освојили и пространу Тераферму y равници око Поа и успоставили власт над територијом која j e од капија Трста стизала до срца Ломбардије и околине Полезинеа. Критеријум на који смо указали y случају Милана, Фи~ ренце и Ђенове примењује c e ипак и на млетачку силу, чији су успеси много мањи y полуострвским него y светским размерама. Њене победе на копну и територијално ширење y Италији y ограниченој мери су допринели шеном економском развоју, који j e још увек био везан првенствено за веома onaсне пловидбе морем. Укратко, t o k o m 15. века Серенисима j e постала прва италијанска сила, али њена моћ и њено ширење и даље су проистицали из поморских подухвата и господарења над поморским правцима. T okom читавог 15. века млетачко друштво узнемиравала je опсежна расправа о гштању на које ни данас није лако дати одлучан одговор: да ли je било бол>е да ce ослањају на скорашње успехе на Полуострву како би их искористили и развили, или да остану верни традиционалној окренутости поморству како би сачували превласт стечену no тако високој цени? Мада још увек није стигла до врхунца свог успона и своје застрашујуће моћи, отоманска сила je већ почела да представља све већу опасност на Леванту баш кад ce учинило да није тешко наметнути ce y Италији. Млечани нису на~ 70
правили прави избор, првенствено зато што je заиста било немогуће определити ce и неизоставно су морали бити при~ сутни на оба поља. Сањали су, наравно, о томе да стекну све већу власт над територијама које су освојили; скоро су попустили пред заводљивом жељом да још више прошире своја освајања како би постали водећа држава на Полуострву. Међутим, никада нису наслутили да реално постоји могућност да заузму више од трећине његове територије. Једном речју, уздржавали су ce од улагања свих својих снага и енергије y том смеру пре свега зато што им ce наметао суштински задатак да сачувају, одбране, a ако je могуће и ојачају своје позиције на мору. Ова дилема je, наравно, довела до супротних тежњи и различитих оријентација међу млетачким патрицијима. Серенисима je заиста вековима готово превасходно била усмерена ка мору. Залеђе je вредновано на првом месту rio функцији трговачких путева који су га пресецали, a посебно према алпском луку и немачкој или угарској области, да би обезбедили пут за извоз производа пристиглих са Леванта, као и да би, y супротном смеру, од њега добили знатну економску надокнаду. Према увреженој млетачкој тежњи да ce иде стопама прародитеља, аристократија ce y великој мери увек лично ангажовала на мору, како y ратовима (у којима ће вековима наставити да учествује) тако и y трговини. Међутим, чак и после освајања Тераферме, no правилу су ce уздржавали да ce ставе на чело својих копнених трупа. Дакле, колико год да су италијански поседи били изазов и заводљива перспектива, ипак су приобална подручја, бар до краја 15. века, и даље деловала као чврста основа. Све до краја 15. века економска судбина Венеције била je скоро потпуно зависна од успеха медитеранске и атлантске трговине, док су стално обнављање наде y војничку славу и територијално ширење суштински остали y другом плану. Поред тога, почев од последњих година 14. века, млетачка држава ce неоспорно свесрдно залагала да изврши реорганизацију и допринесе што већем успеху система noморског транспорта, који je највећим делом већ био испробан. Реч je о сложеном механизму мера и средстава који je обухватао заједно политичко деловање, трговачка опредеље71
ња и административне или финансијске одлуке. Влада je надзирала његово функционисање и успела je да га учини суштински ефикаснијим још од краја 15. века. Овај резултат свакако не би био остварен без наглашеног заједничког деловања различитих снага градске заједнице и државе. Наиме, велики млетачки успеси y пловидби и трговини омогућени су ангажовањем целокупне друштвене енергије и подршком и учешћем целог друштва. Једна од тајни овог вишевековног успеха била je њихова способност да с времена на време процене улагање својих средстава и да га ускладе с преовлађујућим заједничким интересом. Мада смо, пре свега, желели да прикажемо трговачку мрежу коју je подржавала и унапређивала држава, требало je прво утврдити да je y Венецији y великој мери постигнуто то да су поморски подухвати и јавне или војне одлуке, приватна улагања и веома велики допринос ширих слојева постали неодвојиви. Влада je и даље себи постављала два комплементарна цил>а: настојати да кретање трговаца зависи што je више могуће од млетачке луке и, захваљујући томе, обезбедити највише приходе јавним благајнама. Наравно, овај критеријум ce није односио само на поморске територије под њиховом влашћу већ и на копнене, да би од трговачког центра Риалта био створен епицентар који би користио читав систем с њим повезан. С овог гледишта није било безначајно да je контрола освојеног залеђа око Поа са својим крајњим тачкама пласмана робе и са својим новим тржиштима подржавала економски успех читавог механизма. Положај млетачке луке — иако je почетком 15. века после освајања на Полуострву постао донекле ближи средишту трговачких путева — није био повољан. Смештена y дну Јадрана, на многим поморским маршрутама — нарочито на онима између Запада и Леванта — била je то лука коју je було корисно и пожељно избећи. Чињеница да je Венеција успела да обезбеди да кроз њене лагуне прође знатан део њене трговине представљала je готово ремек-дело. Да би то постигла, свакако није било довољно наметнути већини млетачких трговаца да ce ту зауставл>ају tokom својих путовања. Требало je донети разне прописе —техничке или војне, административне или финансијске — који су ce односили на 12
бродове подвргнуте таквој обавези. Међутим, држава je зато смислила да она сама —бар y великој мери —постане предузетник и бродовласник, да подреди својим потребама и држи под својом командом праву флоту, y замену за подршку и noмоћ коју je пружала. Ta флота — коју je y ствари сачињавало неколико посебних конвоја —створена je од нарочите врсте галија. Реч je о јединицама које ce нису много разликовале од каталоН" ских, ђеновских и фирентинских, које смо већ поменули. Meђутим, само су Млечани успели да организују своја државна путовања на довољно сталан, редован, капиларан и уланчан начин. Томе су несумњиво допринеле и изванредна стабилност политичке управе и производна способност славног Арсенала, где су те јединице изграђене y 15. веку. Држава их je стављала на лицитацију no групама, из путовања y путовање, дајући их на коришћење ономе ко понуди највише, под прецизним условима утврђеним пре њиховог поласка. Тако су др~ жавне власти претходно одређивале њихову маршруту, план њиховог кретања, бродарину, као и бродску опрему. Ta пловила, натпросечне тонаже, прилично велике за то доба (250 тона), настала су трансформисањем и прилагођавањем за трговачку употребу традиционалног медитеранског бојног брода — лаке галије или лађе с три реда весала. Њихове војне особености задржане су и код ове верзије назване управо da mercato (трговачке). Наиме, свака јединица не само да je била добро наоружана и да je имала војнике y посади већ су њени бројни веслачи (пловила je на једра и/или на весла, no потреби) могли лако да ce преобрате y борце. Ha Медитерану, no коме су често харали гусари, то je умногоме допринело избегавању ризика и обезбеђивању редовности маршруте, утолико пре што су те галије биле намењене првенствено за превоз производа велике вредности (злата и сребра, зачина и тканина, наравно уз разне друге артикле и путнике с плаћеном картом). Поверење које су уживали ови бродови није било засновано само на њиховој безбедности, већ je учесталост њихове пловидбе представљала праву и истинску тачку ослонца за одређивање листе размене и цена y најважнијим лукама, како медитеранским тако и y оним на атлантској обали Европе. 73
Функционисање ових конвоја каткад су ометали најразличитији чиниоци, који ce често не могу прецизно одредити, као што су: војни сукоби, дипломатске компликације, ре~ пресалије, a можда и невреме. Па ипак, сталним залагањем државе и трговаца, који су на различите начине учествовали y њиховом промету, та путовања t o k o m читавог 15. века најчешће су ce успешно одвијала. Једна од највећих брига млетачких власти било je планирање покрета ескадри које ће бити најкорисније за луку y лагунама, a y периодима који ће по~ годовати трговачкој добити и приходима од царина. Једном речју, широку мрежу бројних маршрута требало je планирати ритмично, попут сатног механизма. Команданти сваке групе галија уживали су неопходну слободу и аутономију y доношењу одлука, али влада je пратила, контролисала, a понекад и одређивала y коју ће следећу луку упловити. Овај разрађени поморски систем представл>ао je једну од најбољих, конкретних и веома далекосежних пројекција планирања времена, својственог трговцима y 15. веку. Најзначајније су биле оне линије које су највише доприносиле задовољавању потреба млетачке трговине, тј. оне које су повезивале престоницу са земљама на Истоку (Сиријом, Египтом, Анадолијом) и с онима на Западу (с Иберијским полуострвом, Фландријом и Енглеском). Треба приметити да су ce на Атлантику галије заустављале само y Лисабону пре него што би стигле до лука на Ламаншу, редовно заобилазећи кантабријске и француске луке (наиме, локалне морнарице биле су превелика конкуренција за млетачке бродове). Осим тога, пад Цариграда под турску власт приморао их je да ce, почев од 1453. године, одрекну путовања Цр~ ним морем. Ове линије су коришћене (мада не баш тако редовно, и то нарочито она атлантска) и t o k o m 14. века. У 15. веку, међутим, механизам трговачких галија постао je много богатији и сложенији y медитеранским водама. Почев од 1402, na све до 1494. године, захваљујући влади функционисала je линија која je повезивала Венецију и Ег Морт. Такав je бар био назив пута, који ипак није био ограничен само на ту и друге оближње француске луке: наиме, конвоји не само да су ce заустављали на Сицилији и y другим тиренским лу74
кама већ су често стизали и до каталонских и арагонских лу~ ка, na чак и до Балеара. Ta линија постала je редовна тек од 1412. године и омогућила je укључење североисточних вода Медитерана y зону којом су y трговачком смислу патролирали млетачки бродови. Можда je још значајније било отварање линије назване Barbaria, која je на свој начин употпунила улогу Ег Морта дуж јужних обала Медитерана. Поред тога, галије из овог новог конвоја, коришћене почев од 1436. године, нису ce заустављале само y лукама y Тунису, Алжиру и Мароку. Пре свега, пошто би пристале на Сицилији (као што су чиниле све ескадре које су ишле на Запад), веома често би кренуле ка Триполију y Либији. Поред тога, често су стизале и до пристаништа y јужној Шпанији, укључујући и она y маварском краљевству Гранаде. Комплементарност ове и тиренско-француске линије наглашава чињеница да су галије с ове линије стизале чак до јужне Француске y временима y којима ескадра из Ег Морта није испловљавала (нарочито између 1484. и 1486. године). Увођење 1440. године последње линије, назване Trafego, јасно показује да je Венеција намеравала да појача своју превласт на мору и нарочито да повеже хришћанске луке с муслиманским. Нзен делокруг био je централни Медитеран, a основни циљ успостављање редовне везе између Туниса и Либије, с једне, a Египта и Сирије, с друге стране. Међутим, не~ ћемо рећи да je овај пут увек постизао тај циљ, будући да je често повезивао само либијско-туниске воде с млетачким ба~ зама на Јонском мору. Упркос томе, он je представљао очигледан знак воље Серенисиме да до краја нагласи своје организовано присуство y медитеранској трговини. Петнаести век je био велика епоха млетачких Шрговачких галија, али њиховом систему било je суђено да веома брзо опадне y првим деценијама наредног века. Само су линије на Аеванту, за Сирију и Египат, и дал>е, мање-више редовно, функционисале све до битке код Лепанта (1571). Много пута je поновљено да су, нарочито y 15. веку, ове државне линије представљале вене и артерије огромног привредног ор~ ганизма, чије je срце била лука Серенисиме. Ипак, значајна je чињеница да ниједна од њих није свраћала ни y једну итали75
јанску луку на Јадрану, a ретко су ce заустављале и y лукама на Тиренском мору. Још више од Фиренце и Ђенове, велики центар на лагунама y 15. веку остао je привредни стожер простора који je само делимично био италијански. To je несумњиво један од мотива због којих je Венеција y том периоду сматрана престоницом светске, a не полуострвске економије.
5 . Банке u новац Иако je задовољење приватних финансијских потреба и кредита, y најширем смислу, y Италији y 15. веку било осигурано на сасвим примерен начин, не треба замишљати да су тада тамо постојале банке или неке друге институције сличне данашњим. Ha кредитне захтеве одговарала су на различитим нивоима приватна лица, a за неке врсте позајмица пре свега Јевреји (који су често имали искључиво право на њих). С друге стране, не само трговци већ и многи обични грађани толико су ce навикли на промет металног новца да су могли да препознају разне монете других држава и процене њихову вредност. Међутим, нису недостајали ни специјалисти, мењачи, који су имали велико искуство y тој области и одговарајућа средства за проверу и анализу. Осим тога, њихова функција није била ограничена само на мењачке послове: они су обављали и неке делатности које бисмо данас назвали банкарским. Стога разлика између мењача и банкара није била јасна. Уопште узевши, ни једни ни други нису поседовали зграду намењену за такве активности, већ су имали дрвене тезге {banco) или даске, које су биле постављене на отвореном и y најбољем случају прекривене неком тканином. Смештали су ce y сам центар најпосећенијих тржница. У Венецији су ce, на пример, могли срести на Риалту, y Милану под портиком палате Бролето, y Фиренци на С\арој тржници итд. Мењачи, али пре свега трговци, оспособљавани no noтреби, могли су још и да „поставе тезгу“, тј. да започну посебну банкарску делатност. Тако су набављали књиге y Ko je су бележили примљене депозите, не само пред странком већ пред свим људима. Могли су, такође, да преносе депоно76
ване суме с рачуна једног клијента на рачун другог без материјалног преношења новца. Упркос постојању ових ретких специјализованих посленика, личност банкара обично ce није одвајала од личности трговца одређеног нивоа. Многи трговци обављали су банкарске трансакције не обраћајући ce другим лицима, будући да су ce сматрали надлежним за овакве операције, јер су оне биле искључиво приватне. Kao што ce дешавало и осигуравачу, ни онај ko ce шире бавио банкарским пословима ниje ce одрицао личног и непосредног контакта с пословном и трговачком делатношћу. Такве опште тврдње не одговарају увек ситуацијама на појединим тржиштима. T o k o m последњих деценија 14. века, на пример, млетачким банкарима са Риалта било je за~ брањено да врше трансакције које су ce тицале гвоздених, бакарних и калајисаних предмета, затим меда и платнене poбе, као и да учествују на лицитацијама сребрних предмета. Међутим, та забрана je укинута почетком 15. века. И даље je, ипак, постојала контрола оних који су обављали функцију банкара и често су од њих тражене знатне суме као гаранција солвентности. Зато ce може тврдити да je било врло мало оних који су обављали спеЦифичну делатност банкара и да су ce тиме бавили само y ограниченом временском периоду, и то превасходно y највећим центрима. Истовремено, међутим, треба приметити да власници неког предузећа или фирме, који су постали изузетно значајни, практично нису могли да послују без организовања банкарских услуга. Ако ce то дешавало због непостојања правих банака које не би биле приватне, то такође објашњава чињеницу да су оним постојећим управљали најактивнији и најбогатији пословни људи: поверење je природно указивано њима. Међутим, као и y већини других привредних грана, управљање банкама остајало je, пре свега, y породици. A ko проучимо случај тржнице Риалта, можемо да приметимо да су ce овој делатности суштински посветили Ан~ дреа (1444—1493) и Антонио (1461—1541) Капело. Заправо, први je ипак имао правно образовање и y младости je трговао на фламанском и енглеском тржишту. Године 1480. с браћом 77
Липомано основао je приватну банку, која je убрзо постала једна од најугледнијих y Венецији. Он je и због тога раније уплатио високу аконтацију држави, a гаранција за то били су извесни фискални приходи: ово његово дело обезбедило му je титулу члана Сената Серенисиме. И Антонио Капело je noчео тргујући на лондонском тржишту с братом Силваном: 1507. године отворио je, с њим и Луком Вендрамином, депозитну банку на Риалту. Постоје и неки подаци о италијанским банкарским предузећима y 15. веку. Око 1450. године y Ђенови их je би~ ло 25, a 1422. било je 72 члана фирентинског еснафа мењача. Чини ce ипак да je y овом периоду центар европске кредитне делатности био управо Риалто. Готово сви највећи трговци са Запада имали су ту свог представника, баш као и разни владари. Ипак, није чудно што су ce кредитне и фи~ нансијске делатности на Полуострву концентрисале y престоницама као што су Ђенова, Венеција, Милано, Фиренца, Рим и Напуљ, које су биле y сталном и непосредном додиру с одговарајућим европским тржиштима, као што су Авињон, Лион и Париз y Француској, Барселона и Валенсија y Арагону, Бриж y Фландрији и Лондон y Енглеској. Од једног до другог центра новац ипак више није кружио y великим количинама, будући да су преноси и пошиљке обављани помоћу писаних налога за исплату. Kao што c e још дешава и y неким данашњим државама, y 15. веку банкарски депозити нису доносили никакву камату улагачима (изузев y неким посебним случајевима). Банкарима j e , међутим, било дозвољено да користе добијене фондове за сопствене привредне послове. Наравно, трговци и сви други клијенти могли су y било ком тренутку, само једним налогом, чак и усменим, да добију суму коју су им били поверили. Слабост банака y 15. веку произлазила j e из њихове неопрезности да олако одобравају кредите, ii i t o их j e често приморавало на стечај. Ако c e ограничимо само на тр~ жиште Риалта, можемо c e сетити пропасти банке Андрее Приулија 1423, браће Соранцо 1454. и породице Гверуци 1473. године. Највећу одговорност за ову релативну крхкост, да ce тако изразимо, италијанског банкарског система имала je ипак 78
државна власт. Наиме, владе често нису имале добро организовану службу државне благајне, a ипак су ce без оклевања обраћале приватним банкарима када им je био потребан новац. Чињеница je да државна сфера —нарочито y неким случајевима као што су они y Фиренци и Ђенови —није била довољно одвојена од породичне или личне имовине, пошто je економска власт била y рукама глава породица који су, такође, били и вође странака или представници режима или владе. Типичан пример за то представља породица Медичи и њихова власт од Козима Старијег до његовог сина Пјера, a нарочито до његовог унука Лоренца Величанственог. Међутим, веома je речита чак и ситуација y Републици Венецији, посебно кад je, крајем 15. века, морала да ce суо~ чи са сукобима изазваним инвазијом Карла VIII на Полуострво, a недуго затим и с исцрпљујућим ратом који су joj наметнуле Османлије. Влада je тада приморала банке Риалта да уплаћују велике аконтације и одобравају кредите снабдевачима војске. Није чудно што ce млетачки банкарски систем прилично слабо одупрео сличним искушењима. Прва je 1495. године пала под стечај породица Балби, a затим Алвизе Никета 1497. и Марко Цустињан 1498. године. Међутим, година највеће кризе била je 1499, када су, осим породица Гримани, Рицо, Соранцо и Маркони, под стечај пале и велике банке породица Гарцони и Липомано. Ha лагунама су слични банкроти били повезани с управљачком природом политичке мо~ ћи. Наиме, y банкама Риалта били су представљени интереси владајуће аристократске класе: стога, мада су биле приватне, на њих су деловале кризе јавних финансија. T o k o m 15. века кредитна ситуација на Полуострву 6и~ ла je видно обележена посебним типом финансијске иницијативе, названим monte. Када су влади била потребна већа финансијска средства, она je стварала управо monte, тј. расписивала би зајам за суму једнаку траженој, заложивши као гаранцију одређен јавни приход (обично неки порез). Приватници су давали зајам потписујући и купујући известан број деоница или обвезница које су доносиле годишњу камату, имале признату вредност и биле углавном преносиве. У Риму je, на пример, такве позајмице продавала y блоковима Апостолска благајна банци или групи банкара који су ce оба79
везивали да препродају ове обвезнице приватницима. Наравно, већи или мањи прилив купаца утицао je на курс продатих деоница или оних y продаји (тако да je један monte могао бити више тражен од другог). Овде треба подсетити на постојање државне залагаонице (Monte di pietà), која je била посебан тип институције својствен италијанском 15. веку, сасвим јасно повезан с давањем позајмица за залог и другим зеленашким делатностима којима ce бавило доста чланова јеврејских заједница. Државне залагаонице појавиле су ce најпре y централној Италији, где je активност јеврејских зајмодаваца постала изузетно велика. Иако je Црква забрањивала верницима да ce баве пословима који су сматрани зеленашким, световне власти ипак нису на~ меравале да их потпуно забране, већ су одлучиле да их повере нехришћанској јеврејској мањини, чији су ce чланови понудили да обављају те функције. Тако ce приступало закључивању „кондота“, y којима су утврђене дозвољене стопе и друге нор~ ме за заштиту оних који су тражили позајмице. Јевреји који су ce тиме бавили и постајали носиоци „кондота“ добијали су за узврат право на држављанство, као и различите религиозне и политичке привилегије. Ове „кондоте“ су, поред тога, на крају постале важан инструмент y рукама владара и сињорија на финансијском плану. Нарочито y првој половини 15. века, због прогона jeврејских банкара из Немачке, a y извесној мери и из Француске, знатно je повећано присуство јеврејских зајмодаваца y Италији (у којој je до тада тачка из које je све полазило и ши~ рило ce на све стране био Рим). Уз то, они ce нису ограничили само на позајмице за залог. Нзихове тезге, привидно намењене сиромашнима, служиле су — каткад y великој мери — и имућним хришћанима, који су на тај начин избегавали порезе на приходе и црквене осуде. Другим речима, прихватали су и улоге (a за њих ce, на пример y Фиренци, плаћао порез од 10% и 12%), али су могли да остану анонимни. Ако ce y Фи~ ренци монопол Јевреја на кредите са одобреним интересом подударио с политичким успехом породице Медичи, и многи други владари — од Франческа Сфорце до породица Есте и Гонзага, да наведемо само неке —одржавали су добре односе са јеврејским зајмодавцима. Нзихов огроман успех, наравно 80
ојачан знатном солидарношћу која их je спајала и јачала њихову активност, изазвао je веома јаке реакције, како хришћана ко~ ји су имали капитал тако и Цркве (или бар неких њених представника, првенствено строго побожног реда фратара мале браће). Тако je антијеврејска кампања, која je изражавана пре свега y проповедима чак и тако угледних личности као што je био Бернардино из Сијене, постајала све јача. Без сумње, овим свештеницима, који су имали монопол над теолошким знањем и над јавном речи, није било тешко да користе аргументе који % су деловали убедљиво и да их, више или мање коректно, изокрену тако да могу да послуже њиховој тези. Најзад, појавила ce идеја о државним залагаоницама које би обезбеђивале помоћ y виду краткорочних позајмица и за залог. Прво су отворене y Умбрији и Маркама, али су ce убрзо рашириле —каткад тешко постижући економски успех —на остатак централне Италије и области око Поа. Оне су, заправо, деловале готово искључиво y градским срединама —за разлику од густе мреже јеврејских банака које су биле веома раширене и no селима. Наиме, ове залагаонице сматрале су да je ризичније одобрити дугорочан зајам становницима из околине градова зато што je пољопривредна производња била неизвесна, што je стварало тешкоће приликом враћања позајмица. Поред тога, за кредите које су оне давале y градовима залог je морао имати троструку вредност од одобреног зајма. Пд ипак, оне су често биле y пасиви, али су успевале да поравнају своје билансе, било јавним интервенцијама било приватним прилозима, a још више тестаментарним завештањима. Због тог ефикасног деловања свештенства и притисака различите врсте које je оно вршило, државне залагаонице постале су чинилац друштвеног условљавања којим су управљале интересне групе. Пошто je било подељено на бројне државе, Полуострво je имало више ковница новца — неопходних, y одсуству папирног новца, за производњу монета којима су обављане разне врсте трансакција или уплата. З а плаћање je углавном коришћен новац који je свако имао, осим ако није био писаним или неписаним правилима одређен тачан тип новца који je морао бити уплаћен. Реч je, пре свега, о ко~ ваном новцу од сребра или мешовите легуре: тако су y Милану били y оптицају terzioli, чија je само једна трећина била сре81
брна. Добро je познато да су поједине државе, као Фиренца и Венеција, емитовале златан новац — прва фјорине, a друга дукате —који je y 15. веку задржао готово неизмењену тежину и легуру. Златан новац кован je и y Луки, a 1467. и y Милану. Пошто су дукати били веома тражени ван млетачке др~ жаве, Серенисима ce брижљиво старала о залихама потребног метала, који je већином потицао из Африке. Што ce тиче ђе~ новске владе, почев од 1447. године она je захтевала да ce к о ристи само златан новац за плаћање меница и за поравнавање операција извршених y иностранству. Најважније ковнице новца на Полуострву биле су y Венецији и Ђенови, али треба такође поменути бар и оне y Фиренци, Милану, Риму и Напуљу. Неки владари и градске власти тражили су право да кују новац; наиме, та делатност сматрана je знаком независности и прерогативом суверене моћи. У Венецији je ковница новца била реорганизована крајем 15. века, када су уведене рационалније методе ковања. З а извоз новца који je ту произведен било je потребно овлашћење, a онима који су га производили било je забрањено напуштање територије државе. Од 12. века новац je y Ђенови кован y близини катедрале; од првих година 15. века ковница je премештена y зграду Банке светог Ђорђа. У лигурској престоници избор радника за ковницу и надгледање њиховог рада поверени су посебној Канцеларији за новац (Officium monete). Kao и y Венецији, и y Ђенови су приватници могли да кују новац од драгоцених метала које су сами поседовали, a њихов увоз био je ослобођен било каквог пореза од 1403. го~ дине (под условом да ce пријави количина метала приликом уласка y земљу).
6 . Пољопривредна u мануфактурна производња Разлика између јужне Италије и области y централним и северним крајевима била je несумњиво мања када je реч о пољопривредној производњи и рибарству него о другим привредним гранама. Уосталом, пољопривредни производи више су ce извозили с југа земље него из северних кра82
јева, и то бродовима који су иначе најчешће припадали морнарицама са севера или из иностранства. Најважнији производи из јужних области били су пшеница, вино, ул>е, воће, јужно воће и шафран, као и памук и свила. Док je y северним крајевима гајена углавном мека пшеница, намешена првенствено за производњу хлеба, тврда пшеница с југа користила ce y производњи тестенине (на пример, за макароне и лазање). По количини, пшеница je заузимала релативно споредно место y односу на просо и раж. Ове две житарице, када не би било довољно пшенице, коришћене су, заједно с јечмом, као значајна допуна за прављење хлеба. Чак je и зоб, намењена првенствено за исхрану коња, била увелико коришћена као храна за сељаке. Пре доласка америчког ку~ куруза, y Италији ce y 15. веку доста раширила хељда (док je y овом периоду почела производња пиринча y Ломбардији, што je већ поменуто). Посебно je било значајно ширење вештачки створених пашњака уместо винограда и житних поља y северним областима. Обиље сточне хране омогућило je пораст узгоја говеда, који je раније био оскудан, a тиме и производњу млека, сира и путера. Истовремено, узгајање маслина знатно je напредовало y Лигурији и Тоскани, доприносећи и порасту производње сапуна, који je коришћен за обраду увезене вуне. Поред маслиновог уља, користило ce и орахово и сусамово уље. Шафран, чија je друга домовина била y Абруцу и Апулији, узгајан je и y Ломбардији и Пијемонту. Онај из Абруца, који je био најквалитетнији, био je посебно тражен на тржишту Ри~ алта, одакле je извожен y Немачку, уз веома високе зараде. Штавише, немачки трговци нису оклевали да ce доселе y са~ му област y којој ce производио: тако су ce y 15. веку y Л ’Аквили налазила представништва компанија Велзерових, Баумгартнерових и Тухерових. Области под виноградима већ су биле простране, не само y брдовитим крајевима већ и y неким равничарским пределима (на пример, y околини Милана и Новаре). Породица Сфорца je набављала вино из крајева y којима ће ce ка~ сније узгајати пиринач, као што су Казалпустерленго и Пицигетоне. Посебно y брдским крајевима био je веома раширен орах, a још и више кестен. У алпским и апенинским 83
областима нарочито je брашно од кестена доста коришћено y исхрани, пре свега y периодима оскудице. Плантаже поморанџи биле су бројне на Сицилији, одакле су плодови и зво жени y северну Италију. Међутим, велико острво je производило мало шећера, тако да je на Полуострво морао да ce увози из иностранства. У 15. веку потражња за конопљом бивала je све већа, како због многобројних могућности њене употребе, тако и зато што су сељаци сразмерно лако могли да je плету код ку~ ће. Нзена значајна потрошња y великим лукама y Ђенови и Венецији увећала je производњу y околини ових градова. Када су Османлије затвориле Дарданеле, потребе Арсенала млетачког центра —који je дотад снабдеван конопљом са Цр~ ног мора —проузроковале су ширења њеног узгајања y области око Падове. У Ломбардији je било веома распрострањено узгајање лана који су углавном ткали сами сељаци за своје кућне потребе. Значајно je било и узгајање дуда, који je већ дуго био узгајан y јужној Италији и који je био повезан с узгајањем свилених буба. У 15. веку већина држава на Полуострву трудила ce да подстиче његово ширење због све веће потражње свиле. Фирентински свиларски еснаф, за који je породица Медичи била веома заинтересована, 1440. године добио je од Сињориje право да захтева да ce на сваком сеоском имању одређене површине засади педесет дудова. Милански војвода Галеацо Марија Сфорца je 1470. године наредио да сваки власник има пет дудова на сваких сто хвата имања. У Венету ce дуд гајио првенствено y областима Виченце и Вероне, где су ce сељаци редовно бавили узгајањем свилених буба. Италијанске радионице за израду оружја, обраду коже, керамике итд. одавно су биле веома познате, a Полуострво je y 15. веку наследило велику занатску традицију. У европским размерама то je, наравно y прединдустријском добу, представљало једну од најнапреднијих и најпродуктивнијих области. Што ce тиче бродоградилишта, најважнија су несумњиво била концентрисана y млетачком заливу. Поред приватних бродоградилишта, расутих no тој области, y самој престоници налазио ce Арсенал, који je за то доба био џиновски, као прави индустријски комплекс. Заузимао je простране градске 84
површине, скоро као град y граду, од кога га je делила непрекидна ограда. Ту су обављани сви послови y вези с изградњом и опремањем бродова (нарочито различитих типова галија), од израде весала или једара до ливења артиљеријског оружја. Да би задовољила своје поребе, Серенисима je штитила и брижл>иво надзирала неке шуме y недавно освојеној Тераферми и редовно je увозила одговарајуће дрво из иностранства. Тржиште вуне било je само no себи веома сложено: квалитет сировина доста ce разликовао на Западу, због чега су постојале и велике међусобне разлике производа који су ce од њих добијали. Ако посматрамо случај Ђенове, закључићемо да je енглеска вуна — која je била најцењенија —само пролазила кроз њену луку, пошто je локална текстилна индустрија углавном користила шпанску вуну из Валенсије и Тортозе. Потпуно je другачија била ситуација y Тоскани, где je конкуренција радионица из Пизе веома подстицала Фирентинце да освоје Пизу. Одмах после пада овог града, 1406. године, његови вунари били су изложени прилично не~ повољним административним мерама (тј. онима које су регулисале производњу y околини града), тако да су фи~ рентински предузимачи могли да ce ослободе супарника. С друге стране, било je области, као што je област Виченце, где je вунарска индустрија била знатно развијена. Године 1430. млетачки дужд Франческо Фоскари дао je том граду привилегију да производи луксузне тканине —називане високим — док je оближша заједница Скио имала право да тка само оне ниске (или уже, ширине од око 60 центиметара). Специјализованост ткача из Виченце подразумевала je прецизну ра~ злику између tinctores artis grosse (тканине веће вредности) и tinctores artis minute. Текстилне радионице захтевале су висок степен opraнизације да би ce могле суочити са конкуренцијом иностраних производа. Наиме, није било довољно набавити сировине најбољег квалитета на истим местима где ce и узгајају. Да би ce сма~ њили трошкови, требало je пазити на цену ул>а које je било noтребно за производњу сапуна, куповати на велико гвоздени алат за чешљање вуне, набављати стипсу итд. Затим je требало предузети и посебне мере комерцијалне природе. Ради суочавања с могућим падом цена производа, постојали су покушаји да 85
ce утврди максималаи број тканина које je сваки произвођач требало да произведе годишње, или да ce смисли начин да ce службеници исплаћују металним новцем мање вредности. По~ себна пажња била je посвећена процесу бојења тканине, као најважнијој фази y коначној обради тканине. Уопште узевши, настојало ce да ce привуку најквалификованије текстилне занатлије, као и да ce пажљиво потврди аутентичност производа стављањем на њега амблема града noрекла. Чак ни све ово није увек било довољно за освајање нових тржишта или за опстајање на оним већ освојеним, будући да су ту могли да ce појаве непредвидиви чиниоци. Тако je y првој половини 15. века милански војвода Филипо Марија Висконти, ангажован y дугим сукобима с другим државама који су ce увек обнављали, забранио увоз страних тканина на своје те~ риторије. T a мера имала je цил> да угрози продају фирентинских тканина; a његов наследник, Франческо Сфорца, иако пријател» породице Медичи, донео je сличне прописе. Kao што je већ поменуто, y овом периоду y највећем успону била je производња свилене робе. Тако су y Ђенови око 1400. године постојале само 22 предионице свиле, док су y наредном веку оне запошљавале више од 2.300 радника. Испр- ' ва je сирова свила стизала с Истока; касније ce увозила с Иберијског полуострва, пошто узгајање дуда није било успешно y Лигурији. Уз ефикасну подршку дотичних држава, t o k o m 15. века производња свилене робе брзо ce развила y миланској области и y Венету. Био je то један од разлога који су навели фирентинску Сињорију да заштити и побољша своје активности y овом сектору. С једне стране, покушала je да од Лукежана и Сијењана измами тајне њихових занатлија, a с друге стране, забранила je свим члановима свиларског еснафа y свом граду да одлазе y друге градове и тамо производе брокат за који су били специјалисти. Упркос томе, фирентински свилари нису успели да ce супротставе надмоћној конкуренцији свилара из Милана, Венециje и Ђенове, иако je активност тосканске престонице y овом сектору била веома значајна и t o k o m следећа два века.
ДРУШТВО
У овом поглављу несумњиво би с пуним правом могле бити обухваћене теме обрађене y претходним поглављима. Наиме, оно што je досад поменуто врло често спада, на мање или више непосредан начин, y сферу друштвеног, чије су границе прилично неодређене и готово свеобухватне. Па ипак, мора ce признати да историјска терминологија нуди врло мало задовољавајућих синонима и отуда je подједнако тешко одрећи ce сличних речи, као и заменити их другим. Ипак, приметићемо да су претходна гледиигга —урбаног света и економије —отворила одређенија и донекле специфична поља анализе. Међутим, ово поглавље не може a да не обухвати разноврсне аспекте које није лако повезати другачије него под ознаком друппвеног. Другим речима, не желимо овде поделу грађе да прикажемо тако као да она нужно произлази из неке теорије друштва, Напротив, намеравамо, пре свега, да искористимо еластичност појма и његових многоструких значења како бисмо приказали још неке димензије Италије y 15. веку као допуну и додатак оним већ описаним. To ћемо урадити и поред тога што смо свесни да нећемо бити исцрпни и да ћемо занемарити веома значајне области, као пгго су институционална организација и правно устројство. Главне теме које ће овде бити обрађене биће колективна понашања и њихове импликације, да би ce тако указало на кулисе и позадину социјално-културне сцене, о чијим je актерима већ било речи.
1. Свакодневни ж ивот Претходним запажањима треба додати још нека y вези с овим одељком, y коме ће, y истој мери као и y целом noглављу, бити примењен одговарајући критеријум. 87
Ha општем и методолошки прелиминарном плану, представа о свакодневном животу одговара модерном начину истраживања и објашњавања који je тек недавно ушао y пол>е историје и готово да je без одговарајуће теоријске елаборације. Kao што ce, кад ce говори о друштву, подразумевају његове вишестране, вишезначне и такође супротстављене дефиниције, тако ce о свакодневном животу прича спонтано, али и врло површно. Расправа о њему, или бар његово представљање, постали су део духовних обичаја. Међутим, најтеже би било оправдати независност ове сфере нечим другим осим наводном сличношћу понашања уобичајених y друштвима других времена са овим данашњим. Тренутно изгледа неоспорно да ce свакодневни живот заснива на облицима који су својствени западном свету и њиховим представама раширеним кроз ма~ совне медије. Историјска анализа je практично све до данас мењала и мало-помало обогаћивала пол>а свог проучавања ширим ис~ траживањем свега људског. Међутим, она je увек претпостављала да ce та поља нижу и да су међусобно повезана различитим врстама конкретних веза, које je истраживањем требало открити и поново успоставити. Сазнања о свакодневном животу, међутим, бар до сада, скоро да су само била описна и углавном су ce сводила на поређења a не на тумачења понашања међусобно различитих народа. Тако смо ce нашли превасходно на етнолошком терену. Начин евоцирања свакодневног живота прошлих векова треба да буде такав да га y најмањој могућој мери преносимо y наше доба. Данас, бар y такозваним развијеним и западним земљама, он изражава структуру целине друштва изразито другачије него раније. Наиме, свакодневни живот je сад већ све више условљен и прожет техничким средствима и технолошким процесима који су постали преовлађујући, a на неким пољима и надмоћни, чак и y већој мери од свести која ce о њима обично има. Другим речима, y прединдустријском добу уопште, a још више y 15. веку, постојале су сагласност и равнотежа између расположивих средстава сваке врсте, њихових разних употреба и индивидуалних и колективних морално-друштвених вредности које су управљале њиховом употребом. Реч je о свету без отуђења, са степеном индивидуализма широко интегри-
саног y структуре друштва, које су га y великој мери доводиле y равнотежу. Стварност и вредности заједнице биле су толико моћне, што je готово непознато или сасвим избледело y друштвима која ce данас сматрају најнапреднијим. Једном речју, и свакодневни живот без сумње има своју историју, коју je, међутим, утолико теже реконструисати уколико ce већ y превеликој мери налазимо y стадијуму за ко~ ји бисмо могли рећи да je радикално другачији. Због тога су ce морале истаћи тешкоће, двосмислености и слабости произвол>не и некритичке употребе овог појма. Свакодневни живот je одраз визије света, технолошких структура одређеног типа, као и специфичног културног и друштвеног устројства. Промене које су ce десиле y овој области tokom 20. века бар y не~ ким земљама могу нас навести да свакодневни живот y 15. веку посматрамо као живот на некој другој планети или бар y друштвима која су веома удаљена од данашњег. Разлика између 15. века и данашњице знатно je већа на плану свакодневног живота него y области привреде, политичког уређења, na чак и самих војних прилика. У принципу, пре свега императиви који би ce могли дефинисати као религиозни, a уистину добрим делом и као црквени, заиста су уређивали свакодневни живот y Италији y 15. веку. Између њих и њихове практичне примене постојале су, без сумње, празнине и неуједначености, али они су и даље ну~ дили скуп прихваћених норми којима ce y великој мери све прилагођавало, будући да другог избора заправо није ни било. Реч je, разуме ce, о наследству које ce одавно гомилало: неке центрифугалне тежње испољавале су ce само y врло уским круговима, иако друштвено значајним и способним да врше све веће притиске. Црквени закони прописивали су одмор недељом иако су неки људи то тешко могли да поштују (на пример, посаде t o k o m пловидби). У празничне дане, који су били много бројнији од недеља, било je забрашено обављање „механичких“ делатности, тј. рад y ширем смислу. Грађански закони само су потврђивали ту обавезу. Претњу загробним казнама за не~ послушне пратили су телесне казне и мучења које су одређивале власти, a да не помињемо опасност од губитка угледа y друштву. A k o бискупи и пароси каткад нису показивали 89
довољно усрдности y томе, они који нису заборављали да опомену вернике били су фрањевачки и доминикански проповедници, бар y тренуцима када им je била уступљена проповедаоница. Није чудно што су ова правила повремено и кршена, нарочито y градским срединама y којима су ce појавиле неке преступничке или бар донекле морално лабаве тежње и где je постојало много више погодних прилика за то него на селу. Осим тога, и околности су биле много теже него данас, a оне нам могу деловати као веома оптерећујуће. Практична немогућност да ce победи мрак, чак и y срцу урбаних центара, утицала je на то да радни дан траје док има дневне светлости. У зависности од годишњег доба активности су биле ограничаване или спречаване и no петнаест сати зими и девет сати лети. Такво радно време je могло бити донекле мењано y градовима, али не и y селима. Звона која су позивала на молитву Ave Maria чула су ce око један сат после заласка сунца како би најавила да ce дневне активности приводе крају. Суботом je рад могао да престане — као што ce дешавало y Фиренци — већ од раног поподнева да би људи могли да присуствују вечерњој служби: али зарада им je због тога смањивана за једну трећину. Често ce после подневног оброка, када су обично породице биле на окупу, t o k o m noподнева јело још једанпут. Између црквено-верских захтева и практичних или професионалних потреба y многим случајевима долазило je до компромиса. Када су, на пример, два нерадна дана била један за другим, радње су могле да буду затворене само један дан. У многим случајевима сликарске радионице имале су привилегију да раде и t o k o m празника, али четвртина њихових зарада морала je онда бити одвојена y добротворне сврхе. Постојала je, такође, разлика између најсвечанијих религиозних празника и обичних светковина. У време ових других могло ce допустити отварање неких радњи на неколико сати, али није било дозвољено излагати робу. Апотеке, које су званично биле затворене y време празника, ипак су задовољавале хитне потребе за лековима. Осим тога, постојала су и довитљивија решења. Опет y Фиренци, међу продавцима живине, y време празника, жре90
бом су бирана два која су отварала своје радње, али су морала да уплате и додатни порез. Ипак, често je било много теже постићи договор. Наиме, како на задовољавајући начин регулисати радно време крчми и подрума? Једни су сматрали да треба да буду затворени за време црквених служби, док су ее други томе противили. Видело ce, међутим, да неки трговци или занатлије успевају да добију привилегије или посебна овлашћења. Премда je свештенство понекад, y мањој или већој мери, попуштало пред многобројним захтевима свакодневног живота, црквени празници су све дуже трајали. To ce догађало првенствено зато што између веровања и грађанског понашања није било несклада, a друштво ce y потпуности укључивало y прославе, које и данас постоје као првенствено црквене, доживљавајући их као своје. У време великих светковина као што су Божић, Ускрс и Духови није ce радило три или четири дана. Међутим, тај прекид рада био je сасвим другачији од данашњег, будући да je друштво било jeдинствено што ce тиче одмора, као и рада. С друге стране, као што je поменуто, број верских светковина које падају y радне дане био je изузетно велик, мада ce знатно разликовао y разним областима. Ha крају 15. века било их je око сто y Фиренци и Сијени, a око деведесет y Виченци. Тако je на Полуострву колективни живот овако протицао четвртину го~ дине, поред недеља. Треба напоменути и да су y већини урбаних центара верским светковинама додаване и оне празничне или грађанске. To ce дешавало y Венецији приликом поставл>ања на положај сваког новог дужда, y Риму приликом сваког избора папе, y Фиренци приликом обнове Сињорије итд. Нису били неважни ни веома чести, мање или више тријумфални уласци значајних личности из иностранства или државних достојанственика који су стизали y разне покрајине из престонице. Поводом њихових долазака y највеће градове, a нарочито y престонице, приређивани су дочеци који су јасно показивали односе између сила, као и њихове циљеве y том тренутку, представљени многоликим и прорачунатим церемонијалним и кореографским наступашем. Мада ce, с једне стране, потврђивала етичка вредност рада, заједнички живот био je само делимично заснован на 91
критеријуму радног учинка, или je он обично схватан прилично широко и безбрижно. Како, затим, одмор није значио одвајање од посла, тако ни празници нису превасходно били време личног уживања или бекства од свакодневних обавеза, осим за веома уске кругове људи. О томе ce размишљало само y најповлашћенијим круговима, и то само тренутно: зато није постојао одмор y данашњем смислу речи. Разне врсте ритуала нису биле део слободног времена појединаца, већ облици учествовања y друштвеном, породичном, али пре свега групном или градском животу. Другим речима, празник je уједињавао, много више него рад, различите типове братстава и удружења и њиме су ce она бавила бар једнако као радом, ако не и више. Kao што je, дакле, смисао празника имао карактер ко~ ји су западна друштва великим делом изгубила или заменила манифестацијама сасвим различите природе, или их можда чувају као преостали или сасвим маргиналан облик, и рад je имао различит смисао. Уопште узевши, рад није био, као што je то данас, пут који треба прећи да би ce направила каријера, да би ce остварила истинска друштвена промоција. Чак ни зарада — осим y трговачком свету — није била примаран циљ, нити je богатство било најважније. Друштвена хијерархија одређивана je не толико мерилима богатства колико, пре свега, мерилима припадности овом или оном сталежу или обављања ове или оне функције y колективу. Приходи и зараде били су очигледно различити, али скоро нико није размишљао о томе да ce уздигне из своје средине, да ce помери са свога нивоа. Готово сви су сматрали да je сасвим природно да читав живот ос~ тану y сталежу y којем су ce и родили. У овом контексту, празници нису толико били прилика за разоноду, a још мање опуштање, колико укључивање y динамичнију климу заједнице, y очекивану и жељену ангажованост y учешћу и исказивању унутар сопствене заједнице, при чему je свако задржавао место које му je одређено. Ова запажања нису противречна ономе што je претходно истакнуто y вези с трговачким активностима и са значајном појавом наглашеног схватања времена y трговачким круговима. У 15. веку друштво je представљало слојевит и сложен свет, испуњен различитим тензијама, од којих су са92
мо неке биле увод y начине посматрања и понашања који ће полако надвладавати^да би ce нарочито наметнули y савремено доба. Осим тога, што ce тиче идеје коју свако има о модерности, он истражује њене претходнике или предзнаке, с тежњом не само да их уздигне већ и да их сразмерно размотри y мери већој од целокупног окружења y којем су ce nojaвили. Реч je о прилично наивној тежњи која није погодна за целовите или бар уравнотежене процене. Италијанска цивилизација y 15. веку могла би збиља представљати бољу и кориснију полазну тачку када ce не бисмо превише препуштали искушењу да je прилагођавамо нашој или да нагласимо неке аспекте који на изглед више личе на оне који су данас пожељни или препоручљиви. Била би примернија, a y сваком случају аутентичнија, кад би ce створила таква слика која би више одговарала ономе што je она y својој целовитости и била: модел и идеал хармоније. У функцији онога што смо морали да нагласимо, не би било сасвим исправно задржати ce на претежно спољашњем навођењу многобројних разноврсних обреда, церемонија и обичаја који су од једне до друге регије обележили свакодневни живот на Полуострву y том периоду. Пре свега зато што бисмо прво морали да реконструишемо специфично порекло и значење сваке од ових манифестација, као и њихове евентуалне заједничке корене. Међутим, управо зато што друштво још увек није било изложено оним чиниоцима дискутабилног изједначавања који су касније деловали, постојао je још увек читав спектар оригиналних форми за прославу овог или оног празника. У вези с тим можемо да наведемо пример божићног дрвета, које би само no себи требало да буде предмет много де~ таљније и исцрпније анализе. Зна ce да би y Милану породица Сфорца за Бадње вече наложила да ce дрво донесе y велики камин y њиховом замку, y присуству целог двора. Неки чланови војводске породице ушли би y салу носећи велики пањ, који би затим ставили на већ упаљену ватру. После овог ритуалног чина уследили 6и банкет, игре и плесови. У Ђенови призор je био другачији пошто ce церемонија одвијала на отвореном. Велико дебло, које je обично стизало из неког оближњег манастира, спаљивано je испред саме зграде градске куће. 93
Овакав републикански карактер наравно није био једина разлика y односу на миланско владарско окружење. Ако бисмо отишли y неко земљорадничко сеоце, као што je био Бинаско y околини Милана, видели бисмо сељаке који ce боре за своје право да поводом Божића посеку дрво које би сами одабрали, не водећи рачуна о протестима власника: велика клада уношена je затим y њихову цркву и тамо je свечано спаљивана. Иако су постојале карактеристичне особености разних средина и различитих области, било je и сличности. Празник Светог Валентина, или празник заљубљених, славио ce 14. фебруара од северних области na све до Абруца и Апулије. Це~ лим Полуострвом je тада владала карневалска атмосфера, a карневал je представљао прави тренутак експлозије колективног живота и његових емоција. У 15. веку било je већ уобичајено ношење маски, бар од Мантове до Венеције, од Милана до Фиренце и Рима. З а њихову израду били су задужени чак и веома познати уметници, као Гвидо Мацони, творац маски које je 1499. године Изабела д’Ес.те послала Чезару Борџији. Ове маске су обично покривале целу главу, имале су косу, браду и обрве, a често су подсећале на црте лица неких добро познатих личности. Ништа мање уобичајена није била ни употреба карневалских кола и машкара, које су својим творцима пружале прилику да пусте машти на вољу, и то на наизглед јединствене на~ чине. Па ипак, њихове креације увек су изражавале вол>у за дијалогом са заједницом, за изражавање или поновно испољавање распрострањених очекивања, интереса и осећања, a можда су задовољавале и моралистичке намере. У Модени су ce чланови Ораторијума Болнице смрти прерушавали y костуре, a пратили су их кон>и натоварени костима и лобањама. Актуелна збивања често су подстицала машту. У Риму, непосредно после веома забрињавајућег искрцавања Турака y Отранту (1480), нико ce није устручавао да дозволи дефиле поворке лажних турских заробљеника. Ни класична баштина није била без инспирације. Године 1470, опет y Риму, представљен je Октавијанов тријумф над Клеопатром, који je још дуго потом био помињан. У Фиренци, као и Венецији, различити еснафи приказивали су своја кола, a нису им недостајале ни митолошке или историјске композиције са живим ликовима. Ипак, тадашњи карневал не 94
треба замишљати као хаотичан скуп разних занимљивости, већ га треба посматрати као једну од најзначајнијих димензија друштвеног живота. Битке јајима (или поворке), које су ce кат~ кад одигравале између чета прекривених оклопима и наоружаних штаповима, римска битка са трскама, лов на бика, трка ста~ раца или Јевреја могу без сумње деловати питорескно. Да je реч о симболичним ритуалима добро показује трка Јевреја будући да су иза одређених дванаест тркача дефиловали представници различитих римских власти, a испред њих гувернер с наоружаном групом од сто Јевреја. У Венецији je такође било неколико манифестација бар исто толико ри~ туалних и пуних значења. Такозвани лет анђела био je лет једног младића који 6и, пошто би ce помоћу ужета попео на звоник цркве Свети Марко, одатле силазио низ друго уже све до ногу дужда којем би понудио букет цвећа. Још један сличан акробатски силазак био je онај y Болоњи с врха куле Азинели, наравно пред мноштвом људи. Овај свет празника остао je све до данас, осим понеког изузетка, недовољно реконструисан изнутра и контекстуализован. Наравно, Полуострво није било једина европска зе~ мља која je обиловала сличним манифестацијама. Међутим, уместо њиховом брижљивом и темел>ном проучавању, пажња je y почетку посвећивана њиховом фолклорном опису, a затим и откривању интелектуалних значења y њима, али нису постајала предмет софистицираних и модерних тумачења. Светковине које je лакше разумети јесу ипак оне изузетно свечане y којима je сваки центар мањег или већег значаја славио свог свеца заштитника. Спој муниципалног духа и религиозне побожности био je y овим случајевима толико јак колико и транспарентан. Није чудно ни што су ce y престоницама оне одигравале на најпомпезнији начин, као облици самовеличања (и иначе свуда присутне карактеристике y сличним приликама, мада y различитој мери). Тако je, ако говоримо о престоници једне области, y Болоњи слављење празника Светог Пе~ тронија трајало више од две недеље, уз обиље обреда, трка, ловова, турнира. Не изненађује ни што je, y тако високосоцијализованом окружењу као што je било италијанско y 15. веку, мноштво људи с времена на време пристизало y градове где су ce одржавале сличне светковине. 95
Упркос веома великом значају који им je придаван y Фиренци или Риму, можда ce y Венецији више него другде може уочити како су ce власти прорачунато уплитале y светковине и тада већ непрестано усмеравале њихово одвијање. Положај града био je наравно веома погодан за спектакуларне приредбе, док су ту несумњиво цветале световне традиције и владао изразити патриотизам коме ce ниједан члан заједнице није противио. Упркос томе, чињеница je да из случаја млетачког центра произлази да je y сасвим малој мери било дозвољено или могуће разлучити оно спонтано и народско од онога што су водили и усмеравали владаоци и њихови саветници. Добро je позкато да je још пре 14. века, и утолико пре y 15. веку, патрицијски слој јасно спознао медијска дејства различитих облика културе, од историје до иконографије, од саме архитектуре до јавних церемонија, na чак и до забаве наизглед мање набијене значењем. Жалосно je да су историјска истраживања тек y најскорије време —и то често y савременом кључу с јасним идеолошким печатом — почела да обраћају пажњу на ову осмозу колективног учешћа и деловања власти y 15. веку y Италији. Наиме, ако владе на Полуострву нису могле да ce похвале вишевековним легитимитетом, њихови руководиоци могли су, сасвим лако и понекад y великој мери, да користе читаво везивно ткиво сачињено од навика и обичаја, верности или привржености, тј. од наслеђа које je учвршћивало друштвене заједнице и олакшавало њихово повезивање.
2. Осећања u верски проблеми Подвојености и не увек усаглашена значења која ce могу распознати y свакодневном понашању и празничним прославама долазе до изражаја можда највише што ce тиче религиозности. Наиме, веома су наглашени критички ставови који су ту и тамо заузети y односу на начин живота и обављање службе својствене неким свештеницима, a с пуним правом je назначена и појава изразито лаичких ставова, како на интелектуалном тако и на практичном плану, Међутим, ти аспекти не могу бити на прави начин схваћени ни y целици процењени осим y односу на још увек једнодушну и, y сваком случају, велику и дубоку приврженост становника Полуострва својој ве~ 96
ри. Ова напомена je утолико неопходнија ако ce посматра y перспективи италијанске ситуације. Наиме, немогуће je не узети y обзир, макар само y општим цртама, развој или распоред y 16. веку целине тенденција које су y 15. веку изгледале као доминантне. У вези с тим треба нагласити разлику између Полуострва и готово свих области y централној, западној и северној Европи. У њима ce, y различитој мери, појавио темељан и широко прихваћен одговор на захтеве произашле из покрета који ce дефинисао као протестантски. Не могу a да не буду запажени незнатно италијанско учешће y томе и велика оданост која je од једне до друге државе y то време изражавана према Римској цркви. Испоставило ce да су неки политичко-војни чиниоци, поред оних социјалних, несумњиво одлучујући за остварење тог фе~ номена очувања, a затим својеврсног јачања традиције католичке вере. Па ипак, ти чиниоци нам не пружају одговарајуће објашњење, које свакако добрим делом треба потражити y уобличавању веровања y претходним вековима, na стога y значајној мери и y 15. веку. Није потребно сада поново скицирати целокупну слику италијанске религиозности y 15. веку, која, обухватајући мноштво ствари, постаје, y ствари, мање потпуна. Ипак, није неумесно нагласити да она, и поред својих специфичних обележја, не само да je и даље неоспорно представљала саставни део вишевековног наслеђа већ je обухватала и извесну дозу конзервативности већу од спремности за истинску обнову. Могло би ce чак тврдити да je била потпуно противна правој реорганизацији и још више преврату широких размера попут оног који ce одиграо управо y следећем веку од немачког простора до Енглеске и од Француске до скандинавских земаља. И y тим областима, tokom 15. века, могли су ce без сумње запазити најразличитији облици изразито традиционалне народске побожности. Међутим, оно што je могло изгледати слично тамо je неоспорно имало и друга значења и било je праћено снажним подстицањем спорова или нетрпељивости, који су ce снажно и упадљиво испољавали посебно између друге половине 14. и прве половине 15. века. У вези с тим би~ ло би довољно сетити ce покрета виклифита и лоларда, с једне, и хусита и таборита, с друге стране. Наравно, није била 97
занемарљива ни чињеница да je папска власт —упркос својим лутанзима y 14. веку — била много јаче везана за италијанско Полуострво него за било коју другу област y западном хри~ шћанству. Од првих година 15. века она je чак била све више повезана са судбином Италије, и сматрана je, штавише и ме~ ђу елитом, њеним поносом и предношћу много више него теретом или страним телом. С друге стране, понашање папе, курије или прелата врло je слабо деловало или утицало на колективни верски живот, ако ce изузме сасвим јединствена побуна доминиканца Ђиролама Савонароле y Фиренци — која je уз то и на овом плану наилазила на велике отпоре. Широка бујица веровања и даље je текла сопственим токовима, потпомогнута великим бројем верских удружења и група сваке врсте, величине и значаја. Готово да није било манифестације живота на Полуострву (осим ретких интелектуалних опредељења или изразито noлитичких ставова који су ипак били y мањини) која није имала религиозну позадину или наличје. Ово наличје постало je, на неки начин, саставни део обављања већине активности и било je, наравно, праћено приљежним и активним деловањем свештенства и још више монаштва (с великим редовима доминиканаца и фрањеваца на челу). Побожно милосрђе испољавало ce, како кроз уобичајене церемоније наслеђене из традиције тако и кроз многе друге колективне облике, и то не искључиво италијанске, y којима je испољавање осећајности било слободније. Наиме, побожност ce све више јавно исказивала и само ју je понеки ретки хуманиста одбацивао или je њено испољавање протеривао y сферу сујеверја. Штавише, могло би ce додати да су најискренији — ако не и најаутентичнији — народски облици изражавања били управо они побожни. Наравно, оно што je занимало масе није било догматско наслеђе, a још мање теолошка опширна разматрања која je оно и раније, a и тада, још увек подстицало: осим ако управо последице ових разматрања не би дотакле најосетљивије тачке око којих ce концентрисала побожност. У таквој атмосфери и клими није чудно што су била веома популарна црквена приказања, литургијске драме и та~ козване мистерије, несумњиво зато luto световних и лаичких 98
позоришта уопште није било, a y 15. веку била су још увек ма~ лобројна. Управо због приличне дубине и ширине религиозности колективног наслеђа, разумљиво je да ce жеља за театралношћу концентрисала и остварила на овом религиозном пољу. Јавна извођења сцена из живота Исуса Христа —a нарочито његово спаситељско страдање —Богородице и нарочито дубокопоштованих светаца, привлачила су ову публику која je прихватала хришћанство на још увек врло наиван и спонтан на~ чин. Реч je о правим сценографијама, чак сложеним и разрађеним, које су предочавале и евоцирале велике догађаје из Јеванђеља, a каткад и из СтароГ завета. To су могле би~ ти и процесије засноване више на покретима глумаца него на глуми. Тако су 1414. године y Парми професори и студенти организовали поворку Tpu краља на коњима, a године 1427. y Торину реконструисана je легенда о светом Ђорђу. Проповедници су подстицали и наравно радо подржавали најпотресније манифестације које су често организоване y црквама. Каткад су приказиване само појединачне, али снажне и дирљиве сцене попут оне која je 1459. године изведена y Перуђи после проповеди Роберта да Лечеа. Док je он на Велики петак евоцирао страдање Христово, испод проповедаонице изронио je скоро наг човек с крстом на леђима, с круном од трња на глави и избичеваних удова: пред њега je изашла уплакана жена, сва y црном. Једном речју, и y Италији je колективно милосрђе исказивано на патетичан начин, тј. пратило je моду оних форми које су покретањем чула тежиле да очувају или оснаже веру чак и спектакуларним представама. Прилично je тешко разлучити ослобођене дубоке пориве од веровања испољаваних на овај начин, од прорачунатих и ве~ штачких подстицаја којима су неки припадници клера могли да ce окористе и да буду на њиховом извору. Било je ипак неизбежно, a такође и природно, да најузвишенија и најснажнија побожност не буде увек преовлађујући или основни чинилац свих иницијатива те врсте. Тешко je, на пример, проценити религиозни значај три представе које je приредио Ђован Марија Сфорца 1471. године y три фирентинске цркве, које су приказивале Благовести, Вазнесење и Духове. Прилично je јасно да су забава и разонода морале да ce уклопе y позоришне подухвате који су ипак спадали y сфе99
ру побожности. Световно коришћење религиозног репертоара није изгледало недолично, што ce видело, на пример, 1494. године y Торину приликом уласка француског краља Шарла VIII. Да би прославили његов долазак, поставили су једну за другом сцене на којима су били представљени закон природе, закон Божје милости, као и патријарси. У неким случајевима, мада само изузетно, ишло ce и дал>е, скоро до пародије. Тако су 1458. године становници једне миланске четврти на јединствен начин прославили управо одржану скупштину кардинала, на којој je за папу изабран Пије II. Ha простору испред катедрале неколико глумаца обучених y кардиналска одела, бискупи и фратри свечано су дефиловали, пили, a затим су, узвикујући „Habemus pontificem“ , крунисали једног y оделу дворске луде. Предмет њихове поруге није било свето већ свештенство: то je разлика која ce y Италији још одавно no навици пажљиво правила, показујући неспорно поштовање према првом, a често цинизам према другом. Другим речима, ако y неким случајевима и облицима изражавања —довољно je сетити ce новела, нарочито Бокачових —злоупотребе положаја свештеника нису биле поштеђене, то je увек било засновано на привржености вери и поштовању традиционалног хришћанског наслеђа. Ругање свештеницима на Полуострву ни~ je уосталом уопште било агресивно, већ шаљиво и најчешће не без призвука попустљивости. Да ли je то била последица вековне повезаности италијанског друштва са Црквом, која потиче бар из 13. века, a ка~ рактерише je чињеница да су од тада пре свега доминантни слојеви ипак прихватили идеал Цркве, наспрам јеретичких струја које су je критиковале и захтевале њену мање или више радикалну реформу? Чињеница je да на Полуострву —ни y 15. ве~ ку —нису постојале политичке моћи одлучно усмерене ка ограничавању привилегија свештеника и њихових повластица. Чак ни велика шизма на Западу, окончана y Констанци између 1414. и 1418. године, није реално угрозила верност Италијана папи и Цркви. Слично томе, када су ce папство и врховне црквене инстанце поново усталили y Риму, елите (осим усамљеног случаја савојског војводе) нису стале на страну прелата, који су ce окупили на Сабору y Базелу (1431—1449) с намером да ограниче врховну власт највиших понтифекса. 100
Једном речју, не само да je y Италији y 15. веку очигледно недостајао покрет за темељну обнову односа између верника и вере већ je недостајала и расправа о црквеној организацији y ширем смислу и посебно о њеном поглавару. Штавише, веровало ce да би реформе y сфери религије могао да спроведе папа. Италијанска црква није намеравала да ce обнавл>а на уштрб папства, a оно je tokom целог 15. века било несигурно и неодлучно y том погледу и није предузимало никакве упечатљиве и ефектне мере. Неки високи свештеници на Полуострву појединачно су ce показали као присталице реформи, али њихове иницијативе нису имале пуно успеха. To добро показује чак и поменути пример Ђиролама Савонароле, који je y Фиренци —али не превасходно из религиозних разлога —y кратком периоду имао много следбеника. Веома значајни y посебној атмосфери која je владала y 15. веку y сфери религиозних осећања били су и ставови високих интелектуалаца активних y редовима хуманистичког покрета, који je тада био y пуном јеку. Међу следбеницима овог покрета нашао ce и понеко — на пример Леон Батиста Алберти — посебно строг према обичајима свештеника и њихових вођа. Многи хуманисти испољавали су —мада само узгредно и y најблажим облицима —извесну посебну наклоност према елитистичкој религији, која je била много више усредсређена на морално понашање него на верске дужности и церемоније. Реч je о тежњи —очигледно мањинској —усмереној ка унутрашњем веровању, пре филозофског него теолошког карактера, које je заправо било резервисано за нарочито образоване и учене л>уде. У овом контексту суштински мирне коегзистенције следбеника класичне антике и припадника свештенства, ставови Лоренца Вале (умро 1457), y његовом важном трактату О задовољству (De voluptate), били су сугестивни и значајни. У трећем делу ове књиге хуманиста je представио управо радост оних који су изабрани да оду y рај. Пошто je на претходним страницама покушао да помири неусклађене етичке теорије стоичке или епикурејске инспирације, аутор je применио своје закључке на надземаљска уживања душе. Вала je тада изнео став који je морао бити врло широко распрострашен, мада прилично притајен, и који je понеки његов савременик изричи101
то делио c њим. Он je изнео мишљење да душа не може 6ити једини део човека који ce награђује на оном свету: то треба да буде и тело. Из тога je загим закључио да je живот блажених сав прожет задовољствима која пружају свих пет чула, премда им je дао изразито небеску постојаност, објашњавајући je филозофским терминима. У суштини, била je то теза K o ja није одступала од црквене доктрине, која je, упркос томе, увек била врло уздржана y одређивању чулних радости блажених. У вези с тим не може ce заборавити да je t o k o m читавог 15. века било чак и теолога који су описивали постојање уживања y рају заснованих на чулима; један од њих чак ће посветити свој мали трактат папи Јулију II. У овој сфери симбиозе између прилично земаљских потреба и традиционалних хришћанских вредности дошло je до многих приближавања и на филозофском плану. У том погледу није могуће не навести садржај различитих списа неоплатонске инспирације Марсилија Фичина (умро 1499). Наравно, као што ce с Валином готово чулном визијом нису слагали сви верници и теолози на Полуострву, тако су и Фичинове теорије одражавале, пре свега, атмосферу једног посебног амбијента, који je сачињавао круг фирентинских интелектуалаца y доба породице Медичи. Па ипак, треба приметити да je Марсилију Фичину изгледало сасвим могуће, na чак и лако, да помири хришћанску теологију са филозофијом грчких неоплатоничара. Он, уосталом, није био једини који je сматрао да ce сукоб између паганских филозофа антике и хришћанских веровања може лако превазићи. Зато je смислио план да допринесе постизању тог циља и намеравао je да y филозофској, али и етичкој сфери, покаже колико лаичко размишљање може да буде блиско новом виђењу хришћанских догми. Фичино ce, пошто ce заредио 1473. године, посветио задатку да изгради нови систем из којег би проистекла чврста веза између разума и вере, као и подршка коју једно другом узајамно пружају. У његовом делу О хришћанској религији (De christiana religione) из 1474. године најважнија веровања хришћанске религије пренета су y скуп рационалних истина (или су бар представљена као таква). Целокупна његова филозофија, касније посебно разрађена y делу Платонска Шео102
логија ( Theologia platonica), кулминирала je y доктрини o духовној љубави, y којој je његова широко интелектуализована религија достигла свој врхунац. И то доприноси схватању чи~ њенице да je 15. век y Италији трпео многе утицаје што ce тиче веровања. Међутим, y различитим срединама и на различитим нивоима није постојао заједнички центар гравитације, a још су мање y тој сфери достигнуте чврсго гшвезане и доследне тачке упоришта. Ha Полуострву су веровања нудила делимично слојевит, делимично издељен пејзаж, чије je унутарње тешкоће можда требало приписати значајним социјално-економским дисконтинуитетима.
3. Секуларизована етика Ha овој разноликој и сложеној основи показало ce да хришћанске традиције опстају, na и да ce развијају, али да ни~ су биле способне ваљано да ce обнове, док je доста упечатљивијих интуиција и визија остајало превасходно на маргини. Постојали су покушаји да ce идеје о моралу, које су биле y основи лаичког живота y урбаним срединама, усмере другим путевима и да их превале. Наиме, y 15. веку суочавала су ce, a да ce при том нису сукобљавала, a још мање сударала, y тад већ врло широким размерама, бар два велика културна наслеђа: једно повезано са религиозним веровањима, a друго са кла~ сичном антиком. Верске прилике, с једне стране, и етичко-со цијалне, с друге, бојиле су на разнолик начин различита опредељења y заједници y којој ce није тежило сукобима, већ коегзистенцији или осмози. Па ипак, прилично јасно ce показало да су аристократски и градски буржоаски кругови, без одрицања прадедовског религиозног наслеђа, осетљивији на независнији систем вредности, који je уједно био и мање подређен оном који je проповедало и предлагало свештенство. У ствари, ситуација y којој су ce налазили култура и колективни менталитет y ширем смислу била je још сложенија пошто ce дијалог — који je већ сам no себи био вишестран и разноврстан — није водио само између поново откривене naганске културе и свештеника или верника. Примера ради, y пуном je процвату било окретање магији и блискост с астрологијом и њеном применом. Заправо, ни y једној од ових 103
области није било много оригиналног, будући да je првенствено била реч о хиљадугодишњим традицијама које су ce природно неговале или уживале обновљену наклоност. И овог пута проблем који je најтеже решити био би процењивање специфичне тежине сваког става и мерење y укупним размерама. Међутим, много je лакше приказати различите везе из~ међу једне и друге димензије, као и оно што je било посебно код сваке од њих. Kao што je већ поменуто, оно што довољно јасно из~ бија на површину јесте нека врста разилажења између етике коју je предлагала —a делимично и, мање или више непосредно, наметала —Црква и етика највиших градских слојева. Још почетком, као уосталом и tokom целог 15. века, да би сачували културну надмоћ, као и да би заштитили и одбранили сопствени начин живота уздижући га, свештеници су и даље тврдили да je он не само пожељан већ и да je изразито супериоран y односу на лаички начин живота. Како ce то претходно већ догодило и како ће ce опет догодити касније, они су добро знали да ce верници врло често повинују етичким императивима различитим од оних који ce прокламују са проповедаоница. С друге стране, свештеницима je било јасно да многи лаици могу свакодневно уочавати колико они одступају од принципа које сами величају и заговарају. Упркос томе, како ce не би одрекли своје функције и угледа који je из ње произлазио, свештеници су и даље неометано играли улогу јавних цензора. Већ je наговештено да су лаици недовољно одлучно реаговали на истрајну надменост свештеника, као и да су облици антиклерикализма били тек y зачетку и да су ce испољавали само маргинално. Наиме, реч je о узгредним и готово никада жестоким опредељењима. У сличној мери био je млак и наговештај будућег одвајања од снажне подршке хришћанским принципима, прилично широко усвојеним, али доживљаваним —нарочито y неким срединама —на блед и првенствено конформистички начин. И заиста, после тада већ давног позива Фрање Асишког, y 15. веку y Италији je било врло мало оних, na чак и међу најпреданијим верницима, који су сматрали да je заиста могућ повратак чистоти првобитног хришћанства. Можда и зато што je осећање за историју на Полуострву било 104
израженије од оног које ce могло срести y другим европским земљама с оне стране Алпа. Отворенија и прилично значајна расправа водила ce, дакле, y сфери морала —о легитимитету не баш хришћанских врлина и превасходно земаљских вредности. Ни y овој сфери није ce ушло y рат против онога што je заговарало свештенство, већ ce нагонски прибегло тактици која je потпуно одговарала издељеној структури друштва. Другим речима, лаички кругови рашчланили су читав систем односа сагласних са црквеним односима, који им углавном нису били супротстављени. Наиме, ни свештеници ни фратри нису замишљали да обични верници живе no правилима no којима живе свештеници. Изгледало je, стога, готово нормално да ce лаици позивају на вредности засноване на другим правилима или критеријумима. Да би затим та операција била безболнија, позивали су ce, мање или више аутентично и непосредно, на класично наслеђе, no правилу дубокопоштовано; као на нешто што je добро приказивало и разјашњавало оно што je било легитимно људско. Један од најпрогресивнијих подухвата остварен je кроз захтев за право на тражење индивидуалне части и славе. Реч je несумњиво о овоземаљским признашима, али она су представљана као паралелна и логички непротивречна y односу на оноземал>ски живот који су заговарали хришћанско учење и теолошка доктрина. Слава je y Италији y 15. веку схватана и величана пре свега no угледу на начин на који су je величали класични писци, којима су ce сада y великој мери вратили ху~ манисти. Али она je већ била јасно прирутна y средњовековном свету, нарочито y витешким круговима или код оних који су их опевали, као и y урбаним срединама, колевци снажног грађанског поноса. Уосталом, и y 15. веку величана je слава владара и војсковођа, заједно са славом њихових држава и републикан{:ких сињорија. Међутим, додавало ce да су je достојни и писци који су je на известан начин проносили, пре свега (Због лепе књижевне форме својих дела. Ипак, ту није био крај, и зато што најугледнији чланови урбаних средина нису хтели да буду спречени y тежњи ка слави. Више од славе њима je била важна част, што je означавало јавно признање појединачних заслуга и друштвене ис105
такнутости породице. И она je била видљив и скоро опипљив ореол, на известан начин конкретнији од славе војних заповедника и владара. Наиме, част je била много мање повезана са славним или епизодним подухватима, a више je представљала сталну цену која ce плаћала и својство које појединац или породица нису смели да изгубе ни y једној ситуацији y којој би било сведока. Много више од слике, она je била право друштвено лице, тако добро оцртано да je деловало не као да je споља утиснуто, већ као да je изнутра зрачило, y јединственој целини на чијим су ce крајевима стапали унутрашњи и спољашњи лик. Част наравно није красила само грађанске породице или њихове чланове. Она je захватала и читаве заједнице, као на пример млетачку, где je увек сматрана пожељном особином коју je требало сачувати. Па ипак, док су слави тежили углавном писци, за себе и за теме које су обрађивали пре свега на латинском, може ce приметити да je част имала са~ свим незнатну књижевну вредност јер je заправо веома мало зависила од нечијег пера. Чини ce да она уопште и није била превасходно грађанска вредност. Уосталом, заговарано je да ce на уштрб части не сме остваривати зарада, нити чувати већ стечено богатство. Ипак, док ce слава добрим делом стицала на културном, част ce стицала и одржавала на друштвеном плану, и то нарочито y градској средини. Упркос томе, чињеница je да je породица Строци, градећи своју величанствену палату, намеравала да ce прослави не само y оквиру фирентинског грађанства већ и y најширим полуострвским оквирима. Најзад, ако je постојала тежња да ce слава пренесе што je више могуће на будуће нараштаје, част je била непосредније добро које ce може користити из дана y дан без помпе и тријумфа, али које ce поуздано враћало са сигурним учинком. Према многим формулацијама изнесеним y 15. веку, трагање за чашћу било je повезано с трагањем за зарадом. Не може ce порећи да je стицање било какве материјалне користи доводило до порасти моћи и угледа неке породице и сваког њеног члана. С друге стране, као што je већ наслућено, и са~ ма зарада схватана je не само y економском већ и y много ширем и свеобухватнијем смислу речи. Ha тај начин она je поста106
јала готово допуна и пратиља, синоним и наличје части. To ce може потврдити понашањем грађана y 15. веку. Сматрало ce да би онај ко за то има средстава могао стећи више користи и части ако истовремено улаже своја богатства y престижна до~ бра него што би му тај трошак нанео штету или умањио капитал. Тако су грађене породичне капеле или цркве и одвајана средства за не баш безначајне луксузне трошкове и издатке за репрезентацију. Разлог за те трошкове y 15. веку још увек није била љубав према уметности као аутономној вредности, већ управо трагање за чашћу. A част je опет, са своје стране, за особу и породицу којима je припала, представљала чинилац користи y ширем смислу. Из свега овога ce види колико je материјално укључивање y живот заједнице представљало угледно и темељно добро, будући да je она била схваћена као активно поље друштвеног угледа и примарни извор части. Не би било претерано рећи да je, иако ce свако осећао припадником и Цркве и града, y пракси ова друга припадност сасвим јасно надвладавала прву. Наравно, није само за становнике великог центра на лагунама важило да ce понашају пре као Млечани него као хришћани. Овај израз имао je за њих специфичан значај јер je контекст њихових односа с Турцима, непријатељима no вери, био посебан; али, бар no аналогији, та реченица односила ce и на становнике Фиренце, Ђенове, Милана итд. Ипак, импликације не престају овде. Пре свега, из тога ce без оклевања могло закљу^ити да je активан живот, за лаике, био важнији од контемпј\ативног (и поред раширеног непоштовања оних који су ce бавили „механичким“ активностима). Живот монаха и фратара, који je проглашен савршеним, y ствари није сматран таквим. Наспрам њиховог прецењивања чедности, све су више хваљени брак, очинство и васпитање деце (за шта су првенствено били одговорни родитељи). Наспрам кодификованог система хришћанских врлина, сада ce већ јасно назирао систем лаичких врлина. У вези с тим ваља, наравно, подсетити и да je процес којим ce стигло до тих ставова био дуготрајан и да ce није појавио тек почетком 15. века. Па ипак, y колективном сензибилитету и култури 15. века тај процес je довео до 107
потпуног сазревања, до експлипитне самосвести, као и до идеолошког разјашњења. Овај циљ постигнут je наравно све ширим успостављањем контаката и непосредним упознавањем текстова класичне антике, без традиционалног филтера хришћанске филозофије и веронауке. Ово наслеђе несумњиво je за лаике на Полуострву било снажна духовна подлога и значајан интелектуални ослонац. Па ипак, они су чинили управо оно што су y исто доба радили и архитекти, који су преузимали појединачне елементе израза грчко-римских грађевина (стубове, фронтоне, лукове итд.), али уопште нису намеравали да пресликавају античке грађевине, које су одговарале потпуно другачијем друштву. Лаици из градова, били они хуманисти или не, обновили су ослонац људских вредности, али су то чинили тако да он функционише према њиховим потребама, према конкретним политичко-економским односима заједница њиховог времена и према тежњама које су их покретале и водиле. Тако су ce нашли y ситуацији да морају да величају богатство зато што су већ генерацијама слушали како ce, бар на речима, хвали сиромаштво; приписивали су позитивне вредности грађанском животу пошто je дотле толико била слављена надмоћ испосничког или бар манастирског живота. Врлина je за њих била не само и не толико способност личног истицања, већ плодног и конструктивног укључивања y градску или породичну заједницу, као и способност да допринесу напретку свога града y сваком смислу. Реч je, најзад, о врлини којој, да би опстала и корисно деловала, није била потребна помоћ ни уплитање Божје милости: људска енергија сматрана je довољном за афирмацију и успех. Бар y градским срединама y централним и северним крајевима Италије, али свакако и ширењем no осталим деловима Полуострва, на тај начин, пре него y осталим европским земл>ама, успостављена je прилично хармонична сагласност из~ међу економских, друштвених и политичких прилика, с једне, и духовних и културних достигнућа, с друге стране. Ова друга свесно су артикулисана и уклопљена y функцију првих, док су прва попримала сјај и перспективу других. Реч je о равнотежи —која наравно није била лишена неусклађености -- између неке врсте свесно достигнуте савремености и хришћанства 108
које je још увек тежило да своје религиозне вредности јасно постави изнад овоземаљских интереса, ако не чак и против њих. Два стуба на којима je почивало самопоуздање градских лаичких кругова била су разум и гтрирода. Ови појмови, који су већ дуго споро обнављани, y Италији y 15. веку и даље су били тек приближно и несигурно скицирани. Они су, без сумње, наговештавали потоња велика Декартова, Хобсова и Спинозина дела, али још увек су били веома удаљени од њих. Другим речима, они су тада представљали много више интуицију, перспективу и визију него јасно зацртане и профилисане појмовне принципе или системе. И због тога су ce разум и природа дисконтинуирано појављивали y необавезно централним становиштима или y појединачним гранама. Тако ce, на пример, Леон Батиста Алберти y својим Породичним књигама уопште није устручавао да y више наврата изједначи природу с Богом, управо зато што му ce лаички чинило да je, y односу на удаљено божанство, благотворно присуство природе опипљивије и препознатљивије. Албертијева становишта нису уопште била пантеистичка и не би ce рекло да су наговештавала ставове које je век и no ка~ сније заступао Ђордано Бруно. О природи ce говорило као о надређеној и тек незнатно трансцендентној моћи која je била водиља, али није кажњавала, и која je давала не захтевајући полагање рачуна, што je, међутим, чинило божанство из Старог и Новог завета. Вера, која ce огледала y човековим могућностима и његовој изврсности или достојанству, произлазила je, на овом духовном хоризонту и с овим сензибилитетом, много мање из милости хришћанског Бога него из обиља дарова који су приписивани управо природи. Она je била та која je гарантовала, без трага исконског греха, велике могућности својствене васпитању појединца, noгодне да му затим обезбеде потпун и успешан развој, како y браку тако и y активном животу. У мање или више обоготвореној природи распознавао ce извор који je озаконио тежњу ка овоземаљским циљевима, уз стављање на страну, ако не и изричито искључивање, оних оноземаљских. Она je била готово врховна материнска стварност, као и извор свих могућности и енергија. 109
Од ове основне стварности, y коју ce оптимистички веровало и на којој je, како ce сматрало, било могуће утемељити ce, разликовао ce разум, виђен y суштини као привилегован инструмент сазнања, a уједно и као критеријум просуђивања. Kao што y 15. веку y Италији природа ипак уопште није изгубила своје y извесном смислу божанске одлике, тако су разуму били својствени неки етички аспекти или они који ce тичу понашања. Штавише, пре него племенито средство за откривање истине, он je y овом контексту био претежно представљен као способност усмеравања сопственог деловања и управљања њиме, као скуп потреба које треба уочити и задовољити да би ce нека активност успешно обавила или спровела до краја. Затим, док ce природа јединствено уздизала над појединцима које je требало да надахне, разум ce —управо зато што управља појединачним остварењима —само делимично појављивао као надмоћна величина и био je превасходно означен према одређеним функцијама. У 15. веку разум je, дакле, био паралелан с природом, али био je многостранији, будући да je с времена на време постајао норма свакодневице, парадигма акције, контролни ин~ струмент, логика својствена посебној области. Разум je био схваћен као нека врста компаса који je служио трговцу и војнику y обављању њихових послова, владару и поданику y њиховим међусобним односима. Он je, наравно, још увек могао да уреди начине понашања, као надмоћни елемент који разјашњава и усмерава, захваљујући којем ce може изабрати најбољи правац деловања или најбоља опција. Kao такав био je светлост која je обасјавала — y рачуноводству je разјашњавао, y вештини ратовања je предлагао потезе које je требало повући. Једном речју, разум je био појава с два лика: готово суверени критеријум, с једне, и крајње исходиште нагомиланог искуства, с друге стране. Несумњиво најпознатије, a можда и најзначајније од његових отеловљења споро je сазревало tokom 14. и 15. века y Италији, да би ce затим разлило и одјекнуло и y европским размерама. Реч je о оном скупу правила понашања која баш нико није наметао и која ће ce показати различитим или мо~ жда чак и супротним од правила тада актуелног морала, бу~ дући да je тај скуп био плод узајамног искуства оних који су 110
владали и оних којима ce владало и пошто су —било изричито или прећутно —сматрани неопходним саставним деловима логике односа између владара и грађанина. Нарочито почев од друге половине 14. века, да би ce затим још више укоренила t o k o m 15. века, појав.ила ce свест о правима државне власти y односу према поданицима и према ономе што они нису могли да не прихвате од оних који су ту власт спроводили. У 15. веку y питању je већ било нешто више од наговештаја нечега што ће y наредном веку бити дефинисано као државни разлог. У градским срединама на Полуострву нарочито je постало сасвим јасно да су владарски кругови имали своје потребе, које су заправо биле веома уочл>иве —мада још увек прилично прећутно —a било je немогуће не признати им аутономију. Тако je y очима Италијана из овог периода „политички разлог“ имао сопствени делокруг и допуштао je да ce употребе многа средства да би ce сачувао владајући режим или власт. Јасно je било уверење да je прибегавање тим средствима било неизбежно и да je произлазило из механизма чије ce функционисање није могло оспоравати. У извесном смислу правила ce, наравно, разлика између републиканске и династичке власти, али y примењивању тог „разлога“ није било битних разлика између Фиренце или Венеције, с једне, и Милана или Напуља, с друге стране. Kao да су престонице прихватиле заједничку логику, јединствену y признавању готово објективних императива, који су ce на известан начин наметали свакој власти која би желела да опстане. Врло je вероватно да je ова врста логике настале y политичкој сфери представљала бар делимично израз неког другог, не мање чврстог разлога: оног који je и раније, a и тада још, управљао заштитом интереса породица. To je било утолико вероватније y земљи y којој je борба за надмоћ y већини случајева вођена кроз сукобе између породица које су имале моћ или су joj тежиле. Ово би нас довело до тврдње да je схватање приоритета потреба породица допринело буђењу свести о потребама заједнице оличене y њеним вођама (који су сматрани душом колективног организма). Међутим, ако би логику признатих потреба породица требало наметнути сваком члану породице, само je y изузетним случајевима неко од њих 111
одмах бивао напуштен. Ha државном плану, међутим, ситуација je била супротна, или joj ce бар приступало много ригорозније: број оних који су могли бити овако жртвовани био je много већи и надасве подложнији дискреционом праву —ако не и самовољи —онога ко влада. Поред тога, разумљиво je да су оваква представа, као и духовни став који je био y њеној основи, могли да ce појаве и наметну управо на Полуострву због широко распрострањеног недостатка сакралности и харизматичног династичког ореола оних који су управљали различитим државама. С друге стране, ипак, мора ce признати и y овој сфери да прибегавање грубим средствима надахнутим логиком чу~ вања власти за себе није било мање y Венецији или Риму — где je поштовање власти било најизраженије —него y другим срединама y којима je култ државе или њеног вође био мање изражен. У сваком случају, управо je y име тог „разлога“ , на основу политичких искустава из 15. века (као и првих година 16. века), Николо Макијавели развио своја размишљања која су сасвим зрео плод вишевековног колективног сензибилитета и праксе.
4. Аристократизација Пошто смо укратко изложили позадину свакодневних испољавања веровања или вредности и подсетили на најзначајније духовне ослонце, сада вал>а да укажемо на неке координате друштвеног понашања да бисмо допунили оно што je о томе већ имплицитно или експлицитно речено. У више наврата поменута je хијерархијска структура друштва, y којој готово да није било супротстављања величању појединца, његових снага и могућности. Наиме, y Италији je 15. век био фаза успостављања равнотеже и активног залагања за хармонију. Ове појаве су оствариване, мада су на колективном плану постојале paзличите врсте снажних разилажења и удаљавања, међу којима ce јављала тежња за повезивањем, за успостављањем сложних односа или за налажењем путева за нагодбу. Свим европским земљама y том периоду било je својствено да су све веће политичке заједнице, укључујући и ре~ публиканске, биле далеко од остваривања услова за друштве112
ну афирмацију својих чланова. Међутим, ако на ширем друштвеном плану није постојала намера да ce постигне сличан цил> —будући да ce он налазио с друге стране духовних и друштвених хоризоната — на личном плану ствари су биле много другачије. Другим речима, уопште ce није могло мислити на уздизање овог или оног слоја, на јачање ове или оне групе, будући да je раслојеност ових ентитета схваћена као нешто природно или бар имплицитно легитимно, нешто што не треба мењати. Ипак, посебно y неким градским срединама, не само да ce чинило све да би ce афирмисали појединци већ су узношени идеални чиниоци захваљујући којима би тај резултат могао бити постигнут. У општим цртама може ce рећи да je друштво централне и северне Италије било мање строго од оних y другим земљама на континенту —с делимичним изузетком других изразито урбанизованих регија, као што je Холандија или неке немачке области — a разлике између група које су га чиниле биле су мање наглашене. Узрок томе била je не само густина мешовитих градских амбијената него и типови њихове културе: већ давнашња муниципална, као и новије хуманистичка и дворска. Готово y свим бројним центрима на Полуострву 6и~ ло je много средина y којима су ce племићи мешали с грађанством, патрицији с прелатима и туђинци с робовима. Много лакше него y другим европским регијама, известан број оних који су потицали из мање имућних класа долазио je до црквених функција средњег или вишег нивоа. Треба додати и да je војнички позив бар повремено представљао пут до значајне друштвене промоције. Владарски дворови, чије ce устројство управо одвијало и који су постајали све значајнији, на изглед су представл>али затвореније средине. Међутим, ситуација y Италији y 15. веку битно ce разликовала од оне из потоњег периода. Двор y 15. веку примао je на најразличитија места банкаре (хришћане или Јевреје), функционере из грађанског слоја, занатлије, слуге различитог порекла, као и уметнике, интелектуалце итд. Уобичајено боравиште владара и њихове свите била je палата; али дуго су ce задржавали на селу или y мањим центрима. Поред тога, брижљиво су неговали своје односе с поданицима, ретко кад показујући охолост или изолованост. Ови ÎÎ3
прилично блиски контакти остваривани су y процесијама, грађанским свечаностима, поворкама и јавним пријемима, као и честим кретањем кроз град. Свакако да ту није био y питању само егзибиционизам. Дворови су несумњиво функционисали на веома различите начине, пре свега зато што су ce разликовали no својој природи, пореклу и протагонистима, као и no окружењу y којем су деловали. Наиме, како ставити y исту раван Козима Старијег Медичија и његовог савременика, савојског војводу или неког млетачког дужда и папу? У сваком од ових случајева важили су различити обичаји и правила понашања, a самим тим су ce успоставл>али односи најразличитије врсте. Могли бисмо пасти y искушење да поменемо двор породице Есте о којем смо врло добро обавештени. Почетком 15. века маркиз Николо III учинио je нешто што и није било баш нарочито изузетно и неуобичајено. Пошто није имао довољно новца (или бар пошто je проценио да ће моћи да одложи то плаћаше), свом кројачу je понудио као награду коша; када je кројач умро, поново je узео коња да би га продао, мада je преузео трошкове његовог погреба. Несумњиво je између њега и владара постојао сасвим непосредан и присан однос који je омогућавао ефикасно и не претерано церемонијално понашање. Маркизов син Лионело y суштини није ништа другачије поступио 1435. године приликом свог венчаша. Да би што пре дошао до веће количине новца, смањио je плате свим својим дворанима t o k o m два, a свим ферарским функционерима t o k o m једног месеца. Тачно je да ce још дуго, чак и на страним дворовима, прибегавало сличним поступцима, који су владара чинили неком врстом оца породице. Ипак, y Ферари су 1469. године чак и сви професори универзитета били погођени таквом мером. Поред тога, на двору породице Гонзага, y новембру 1487. године, слуге пет месеци нису добијале никакву плату и биле су озбиљно забринуте за зиму. Уметници y служби владара доживљавали су сличне перипетије, што сведочи случај Луке Фанчелија, такође са мантованског двора, y другој половини 15. века. Неоспорно je да су и верност или симпатије подразумевале такву приврженост дворана, који нису увек потицали из градова y којима ce налазио двор. 114
Наиме, начин на који су различити врховни владари остваривали своју власт y италијанским државама био je природно савим различит од оног који ce могао приметити y већини других земаља на континенту. Папе ce несумњиво, пошто би ce окончали договори који су претходили њиховом избору, нису осећали посебно обавезним да испуне обећања која су претходно дали и тежили су да апсолутно отелотворе своју су~ верену функцију. Међутим, Италијани не само да су знали да je њихово наименовање било плод интрига унутар конклаве, више него надахнуће Светога духа, већ су, такође, знали и да ће понтифекси пожурити да награде чланове својих породица, a на првом месту своје рођаке. Ове и друге људске слабости допринеле су томе да ће no римском двору, ништа мање него no дворовима других владара, трговци и банкари, али и способни молиоци, моћи да ce крећу и тиме стекну значајну предност y односу на остале. Сличан je, бар y извесном смислу, био и двор млетачких дуждева. Пошто су били веома осетљиви на сваку њихову самовољну злоупотребу положаја, чак и ако je само церемонијална и спољашња, млетачка властела покушавала je да превентивно обузда њихово деловање, приморавши их да ce свечано обавежу пре него што ступе на ту високу функцију. Пошто им то није било довољно, било je предвиђено да ce после њихове смрти обави поступак ревизије и контроле њиховог рада, који je могао довести до ретроактивних мера и законских санкција. С друге стране, то je заправо олакшавало обављање функције дужда као врховног лаичког свештеника целе заједнице, отелотворења суверенитета и надиндивидуалности државе. Велики број владара и господара, као и више или мање колективних сињорија y републикама, давао je без сумње посебан тон јавном и друштвеном животу на Полуострву и његовој шароликој политичкој физиономији. Очигледно y оквиру исте династије разлике од једног до другог владара могле су бити веома упадљиве и такве да дају сасвим различит печат не само читавом двору већ и животу градске, na чак и државне заједнице. Примери би били бројни, почев од разлике која je y извесном погледу постојала између оснивача арагонске власти y Напуљском краљевству Алфонса V Великодушног и његовог наследника и ванбрачног сина Ферантеа. 115
Први je заиста пре свега био краљ Арагоније, док други није заузимао тај престо, већ само онај напуљски, a био je и много ближи италијанском друштву и много више везан за њега од свог оца. Разлике између типова владавина које су произлазиле из промене личности биле су донекле увећане изборношћу појединих владарских места, као што су места папе и два дужда, млетачког и ђеновског. Међутим, та појава јасно ce испол»ила и y оквиру породице страначких вођа који још увек нису дошли на високе владарске положаје, као што je била noродица Медичи. Нарочито y другој половини 15. века овим манифестацијама политичко-друштвеног живота придодате су још неке: нарочито ширење малих, мање или више суверених, сињорија. Било би можда претерано представити Полуострво y овом периоду као „фабрику“ принципата или њихове владаре тако као да су изникли из неког мање или више „пролетерског“ расадника. Ипак je t o k o m 15. века било приметно, како њихово учестало појављивање тако и њихово нестајање. Најочигледнији je свакако био случај Франческа Сфорце, који je од војног заповедника постао милански војвода и зачетник династије (која ce, међутим, одржала мање од једног века). Чак и потоње војводе Урбина, породица Монтефелтро, још око 1430. године нису биле ништа друго до феудалци на другоразредном поседу. Веома сличне ствари могле би ce рећи о породици Малатеста, владарима Риминија, о породици Бентивољо, господарима Болоње и тако даље. Нису недостајале ни старе феудалне породице које су сачувале полунезависне, мада ипак ограничене, надлежности, нити лозе без племићког порекла које су, упркос томе, успеле да заснују ма~ ње или више трајне градске сињорије. Kao нека врста друге стране медаље, нарочито почев од првих деценија 15. века, раширили су ce плаћеници (bravi), углавном сељаци без земље, занатлије с привременим запослењем или праве скитнице, ако не и разбојници. Они су ce ставл>али y службу и под заштиту неког аристократе, мање или више славног порекла, и служили су му као телохранитељи, надзорници или чак плаћене убице, y зависности од околности и тренутних потреба. Ta врста „заната“ нашироко ce разгранала, будући да су ce слични „људи из обезбеђења“ y 15. ве116
ку сретали чак и y пратњи јеврејских банкара. Нзима су m o tah бити потребни да би ce заштитиАи од зАонамерника, a и да би с већом сигурношћу и брже повратиАи кредите, чије je утеривање 6 и а о тешко. У сваком случају, ова појава je већ била раширена од Венета до ЕмиАије и од Папске државе до Напуљског краљевства (a 6 и а о joj je, уосталом, суђено да ce развије и y потоњим вековима). У многим случајевима y питању су 6 и а и бивши припадници наоружаних трупа и а и појединци који би Аако у ш А И y њихове редове чим би неки кондотијер почео да сакупља војнике.
Друштвена покретљивост обухватала je како ову групицу реАативно маргинаАних људи, тако чак и елиту. Наиме, пре свега на Полуострву, као и y многим другим европским земљама —од Кастиље до Енглеске и Бургундије —племићке сталеже захватио je прави процес обнове, који je био много мање спонтан, a више намерно изазван и принудан. Аристократије су ce очигледно трансформисале много више него су~ жена група сињора или владара, чија je промена, међутим, могла врло успешно да допринесе шиховом међусобном мешању. Већ je указано на територије под арагонском влашћу, на првом месту на Сардинију и Сицилију, где je иберијска окупација „пресадила“ многе лозе шпанског порекла. Нешто слично догодило ce y Напуљском краљевству, где су ce управо шпански племићи прикључили породицама које су претходно наследиле Анжујце. Уосталом, нису обавезно y питању биле аристократе, већ и припадници грађанства, који су y тим областима обављали разне функције. Релативно нестабилна политичка ситуација могла je довести до искорењивања господских лоза (попут породице Карарези из Падове), али и читавих грађанских група. У вези с тим значајно je оно што ce догодило y Пизи, после предаје града Фирентинцима, на почетку 15. века. Доста породица noсловних људи и трговаца из тог града развило je још одавно ва~ жне трговачке односе са Сицилијом. Тако су ce, после 1406. године, да би избегле јарам мрске Фиренце, y великом броју окренуле том острву, које je тако постало њихова нова отаџбина. Затим, како су деценије протицале a њихова богатства ce гомилала, оне су постепено напуштале трговачке активности и успешно ce укључивале y редове локалног племства. Могло би 117
ce додати да су, парадоксално, политички прогони које je најпре спроводила породица Албици, a затим Медичи, натерали угледне фирентинске породице —као што су Алберти, Строци, Паци итд. —да нађу другу отаџбину y Венецији, Ферари, Напул>у или Риму. У Италији je y 15. веку статус племства ипак био веома променљив и нестабилан због мноштва начина на које ce могао стећи, ако ce већ није поседовао. Племићке титуле додељивали су с времена на време папе или цареви, као и други владари, na чак и републиканске власти. Тако су владари награђивали — и себи обезбеђивали — верне министре, дворане или кондотијере. Они који су их добијали нису могли да ce не поносе тиме што су ce уздигли на ниво највишег друштвеног сталежа. Мање или више непосредне предности биле су очигледне и бројне. Поред угледа, уопште узевши, предност je била што су могли да ce појављују на истакнутим местима t o k o m церемонија, да имају лак приступ двору, да уживају не само права првенства већ и прецизне привилегије, пореске олакшице, ренте и новчане накнаде. Велики број Млечана —другим речима стотине породица —нашао je начин да стекне статус племства још од 14. века, када су, после привременог затварања Великог већа (1297), породице које су y њему биле заступљене почеле да ce представљају као патрицијске или племићке. Није било истинског противљења томе пошто je било неоспорно да су сви чланови тог збора већ имали суверенске титуле млетачке државе. Ha свој начин ништа мање занимљива, a и још јединственија, била je појава до које je дошло y Лигурији и неким областима y Пијемонту, али посебно y Ђенови. Наиме, племићке лозе су тамо изникле из удруживаша раштрканих чланова осиромашених аристократских породица y нове групе (или „домове“, како су називани). Ha тај начин они су засновали нове лозе прикладног назива, чији je ранг био признат. По природи ствари, ти „домови“ су представљали средишта, како економских тако и војних снага, будући да су неки од њих могли да сакупе стотине л>уди (укључујући своје потчињене y граду или ван њега). Ваља истаћи да су, из сличних разлога, али с другачијим циљевима, y лигурској престоници заснивани „домови“ чак и од особа трговачког порекла. 118
Ова различита стремљења ка племићком статусу представљају такође знаке ширег процеса аристократизације. У 15. веку овај термин треба да укаже на идеолошку и друштвену осеку многих врло имућних грађана, пошто je већ завршен период y којем су ce —нарочито y градовима y централном и северном делу Полуострва —успешно борили за врховну политичку власт y одговарајућим градским срединама. Чини ce већ, из онога што je овде поменуто, да су y разним градовима припадници трговачког сталежа до аристократског ранга стизали на веома различите начине и y различитом обиму. Међутим, прилично je било раширено одсуство или врло слабо испољавање -- мада y променљивом степену и y променљивој мери —поноса због припадања овом сталежу, тј. због свести о надмоћи која не би била само економска, политичка, na ни културна, већ изразито друштвена. Другим речима, и дал>е ce мислило — мада ипак y различитој мери од једне до друге области —да су стандард и начин живота племића на највишем нивоу и да je стога пожељно припадати овом сталежу и да томе треба да теже и ка томе стреме првенствено они који за то имају средстава. Појава аристократизације е converso била je видљива и no отпору према приступању нових чланова, што ce, бар y не~ ким областима, већ испољавало међу локалним племством. Јасни знаци y овом смислу долазили су нарочито из млетачког друштва, где су били оштро критиковани они који су покушавали да уђу y аристократски сталеж женидбом неком младом племкињом. С друге стране, само изузетни случајеви —упркос понављаним сукобима и опасностима којима су били изложени —оправдавали су пред очима Млетака укључивање неке породице у, ионако већ широку, групу оних који су седели y Великом већу. Само je веома мали број нових породица примљен крајем 14. века, y време рата за Кјођу, због великих заслуга које су стекли бранећи од Ђеновљана Венецију, која je била на измаку снага. Потом, na практично све до половине 17. века, Серенисима није дозвољавала овакав приступ новим члановима. Међутим, и y градским већима центара, који нису били др~ жавне престонице, уочавала ce тежња ка ограничавању, ометању или спречавању приступа онима који нису били племићи. Од сицилијанске до млетачке аристократије постојао je, дакле, читав низ различитих ситуација, којима je заједничко 119
било то што су привлачиле многе и јачале њихову тежњу да постану њен део. Тако сложна као што je била на великим острвима на југу или готово потпуно компактна као y Венецији, аристократија je представљала сталеж чија je надмоћ била призната и чија превласт углавном није изазивала друштвену напетост, већ пре свега прихватање или попустљивост. Не може ce затим занемарити случај Фиренце, која ce на известан начин више од других удаљавала од неке овако постигнуте коегзистенције. Ту и тамо je на Полуострву, почевши од Ђенове, било чак и средина које су још увек раздиране унутрашњим сукобима или наслеђеним неслагањима. Међутим, те напетости су биле сасвим променљивог интензитета. У Павији су ce, на пример, 1453. године, баш усред витешких игара, стотине људи сукобиле узвикујући једни другима „Смрт гвелфима!“ и „Смрт гибелинима!“ Али не сме ce заборавити да су y питању можда биле страсти одређених градских четврти унутар заједнице које су само повремено избијале и уопште нису угрожавале вишу солидарност која je постојала међу становницима једног града y односу према другима. Случај Фиренце, међутим, показао je и видове много оштрије борбе и огорченог супарништва, како друштвеног та~ ко и економског и политичког. Било би довољно поменути ду~ боко, необично непријатељство између породица Паци и Meдичи које je ове прве навело да — већ y другој половини 15. века —уз подршку осталих фирентинских породица и оних са стране, уђу y праву заверу с крвавим исходом за обе стране. Није увек лако разликовати сложене чиниоце y основи сличних сукоба, чије je порекло могло бити давно, али препознатљиво, или су ce једноставно могли појавити y атмосфери јетке свадљивости и олаке тежње ка крвавој освети. Стога ce чини да разлози који су нагнали доста чланова фирентинске породице Фиридолфи да оду чак до Напуља да би убили Нанија дел Нера нису били првенствено политички. Он je припадао породици која je наводно увредила Фиридолфијеве, који су из Напуља одмах радосно објавили да су спрали љагу, искрено захваљујући Богу на томе. Иако je фирентински контекст ипак могао да ce раз~ ликује од оног млетачког или сицилијанског, и ту ce без те~ шкоћа може уочити особен процес аристократизације. Ha пр120
ви поглед, тип друштва својствен тосканској престоници није уопште био погодан за такав процес. У оквиру њега није било правих препрека као y привидно републиканској Венецији, или je реч била пре о низу репрезентативних сталежа него о јасној неједнакости између права грађана. Било je ту, додуше, и припадника виших и нижих еснафа, као и породица чији су незванични положај или старина били признати. Тако je, кад je требало именовати амбасадора, избор био унапред одређен припадношћу породицама одређеног ранга. Али je y таквим случајевима можда било важније бити представљен пред страним силама на достојан начин него наглашавати разлику која je постојала између породица унутар града. Па ипак, tokom 15. века и y Фиренци je већ наговештена јасна тежња ка достизању племићког статуса или недвосмислено аристократског нивоа. Симболична je и сама naрабола коју су својим понашањем и ставовима сукцесивно описивали чланови породице Медичи, не само пре и после 1434. године —када су дошли на чело режима —већ од генерације Козима Старијег до оне Лоренца Величанственог. Довољно je сетити ce њихове брачне стратегије, a још више оне коју су следили на плану црквене каријере, крунисане наименовањем за кардинала премладог сина Лоренца Величанственог, Ђованија, будућег Лава X. Пре краја 15. века на обалама реке Арно није ce наравно још увек афирмисало племство, коме je било суђено да ce споро формира и структурише од половине 16. века na надаље. Наиме, ту je и даље била веома јака републиканска традиција. Па ипак, како она није спречила афирмацију Сињориje породице Медичи —појаве изузетно значајне саме no себи —постављала je све слабије препреке јачању неке врсте патрицијата која je произашла из спајања, одобреног од новог режима, између једне аристократске породице и многих других грађанског порекла, a чији je успон био скорашњег датума. Једном речју, и y фирентинској, као и y многим другим срединама, владарске промене, које су ce одиграле на Полуострву, пратило je стварање елита сачињених од најбољих, приближавајући структуру старих муниципалних и републиканских друштава онима већ нескривено владарског или монархистичког типа.
т
И култура фирентинског хуманизма развијала ce y овом смеру, прелазећи t o k o m 15. века прилично дефинисане етапе пута, који je, полазећи од Колуча Салутатија, стизао до Марсилија Фичина. Укратко, може ce рећи да ce трговачки сталеж y оквиру градске заједнице, овим већ одлучним прихватањем стила живота који je сматран узвишеним, све више удаљавао од средњовековних обичаја и постепено стварао аристократски слој. Протест против породице Медичи и онај као l ii t o je Савонаролин на крају века несумњиво je настављен и y првим деценијама 16. века. Међутим, нова и широка група оптимата, која ce афирмисала t o k o m 15. века, на крају ће, хтела не хтела, доћи до принципата захваљујући и друштвеним снагама својственим њеном устројству. И y Фиренци су, можда делимично несвесно, генерације из 15. века поставиле чврсте предуслове за успех аристократски обележеног друштва — оног које ће бити својствено Италији y 16. веку.
\22
