Alber Kami o Delu Franca Kafke

Alber Kami o delu Franca Kafke (Mit o Sizifu)

Poslenji esej u Kamijevoj knjizi “Mit o Sizifu”, koji ujeno prestavlja i neku vrstu zaključka ovog oglea o apsuru, nosi naziv “Naa i apsur u elu Franca Kafke”.

Namerno kažem esej; iako su teme kojima se Kami ove bavi filozofske, način na koji im prilazi je nešto sloboniji, bez težnje ka logičkoj neoborivosti, bez apoiktičnih tvrnji i čvrstih zaključaka. U pitanju je, kako sam Kami kaže, ogle.

Nada, apsurd i egzistencijalizam

Na "Mit o Sizifu" se često glea kao na esejističku samosvest romana Stranac, ali to ne iscrpljuje značaj ovog oglea, koji je ipak elo za sebe. Apsur, osustvo smisla kao istina o čovekovom položaju, praden lucinom svešdu koja u tome vii temelj sloboe, tema je “Mita o Sizifu”. Svaka transcenencija, sveka metafizika je neprijatelj sloboe. Ne postoji “viši smisao” koji prevazilazi ovaj svet. Zbog toga de čovekova želja za jeinstvom uha, koji razumeva, i sveta, koji duti, biti stalno razočaravana. r azočaravana. Apsurno stanje je stanje rezignacije i prihvatanja besmisla. Rezignacija isključuje isključuje nau. U kakvoj vezi ona mogu biti naa i apsurd?

Kami analizira prisustvo apsurnosti u književnosti i filozofiji, bavi se književnim likovima kao što su Don Žuan, legenarni junak, i Kirilov iz romana “Zli usi” Dostojevskog. Tri autora su izvojena – Kafka, Kjerkegor i Šestov – Kami ih naziva egzistencijalnim romansijerima i filozofima. U njihovim delima, kao i u celokupnoj egzistencijalističkoj egzistencijalističkoj misli, u čvrstoj sprezi sa apsurom, pronalazi nau. Rai se o tome a apsurno elo može a ovee o jene vrste neverstva – ono što bi trebalo a bue tragična igra, počinje a aje smisao životu pisca, pa ela koja su u potpunosti okrenuta apsuru završavaj z avršavaju u bezmernom kriku nade.

Apsur i naa u Kafkinim elima “Proces” i “Zamak”

Kami ističe a vedina tumača efiniše Kafkino elo kao očajnički krik, jer čoveku nije ostavljeno nikakvo pribežište. Pisac “Mita o Sizifu” se ne slaže sa tim stanovištem, ističudi prisustvo nae. U Kafkinim elima, naa se uvoi preko poniznosti. “Kafka uskraduje svom Bogu moralnu veličinu, očiglenost, obrotu,  jeinstvo, ali samo zato a bi se lakše bacio u njegovo naručje.”

Kafkino elo je simbolično, može a se tumači na bar va načina, potrebno je a se iznova iščitava. Kafka  je postavio jean naspram rugog svet svakonevnog života i svet natprirone uznemirenosti, otkrivši pri tom njihove tajne onose. Igra se kontrastima, trageiju izražava svakonevnim, a apsur logičnim. Sve to postiže pomodu izuzetne prironosti u pripoveanju, obeležene potpunim osustvom čuđenja.

U “Procesu” Kami nalazi sve osnovne principe apsurnog ela: 1. neizrečena pobuna 2. lucini i nemi očaj 3. začuđujuda sloboa ponašanja koju likovi ispoljavaju sve o konačne smrti.

Način na koji Kami rezimira saržaj “Procesa” opušta nam a povežemo Jozefa K. sa Mersoom, junakom “Stranca”:

U “Procesu”, Jozef K.... je optužen. Ali ne zna zbog čega. Nesumnjivo, njemu je stalo o obrane, ali ne zna zašto. Avokati smatraju a je njigov slučaj težak. U međuvremenu, on ne zaboravlja a voli, a jee ili a pročita svoje novine. Potom biva osuđen. Ali, suska sala je veoma mračna. On ne shvata mnogo. On samo pretpostavlja a je osuđen, ali na šta, to jedva i da se pita. On u to ponekad sumnja, ali nastavlja a živi. Mnogo vremena posle, va učtiva i lepo obučena gospoina olaze a ga pronađu i pozivaju ga a ih prati. Sa najvedom mogudom ljubaznošdu, oni ga ovoe u neko očajno pregrađe, stavljaju mu glavu na kamen i zakolju ga. Pre nego što je umro, osuđenik je rekao samo : “kao psa”.

Ipak, Kamijev Merso je pravi junak apsura, ok Kafkini junaci to nisu. Oni su “sablasti bola” koje osedaju nostalgiju, “naahnuti automati” koji nam aju istinsku sliku onoga što bismo bili kaa bismo se orekli svojih zaovoljstava (u paskalovskom smislu reči) i kaa bismo se potpuno preali poniženjima božanstava.

“Proces” i “Zamak” se opunjuju. “Proces” postavlja problem, opisuje, ali ne zaključuje. “Zamak” u izvesnoj meri razrešava stvari, ali ne uklanja problem - samo pomaže a ga prihvatimo. U “Zamku” svako poglavlje je “jean novi poraz. I novi početak. A to nije po logici, ved po oslenosti uha. Širina te upornosti čini tragiku ela.” Kafka je umeo a prestavi, sa tolikom širinom, taj svakonevni prelaz o nae o očajanja i o očajničke murosti o obrovoljne zaslepljenosti čoveka. Kroz sve to pomalja se nada, pronalazimo tajnu Kafkine je dinstvene melanholije – u pitanju je ona stara nostalgija za izgubljenim rajevima.

Apsurd i univerzalnost Kafkinog dela

Iako je osobenost umetnosti a povezuje opšte sa pojeinačnim, veličinu apsurnog pisca treba poštovati prema rastojanju koje on ume a uvee između ova va sveta. Kafka ume a pronađe mesto gde se oni sastaju, i to u svojoj najvedoj nesrazmeri, to “geometrijsko mesto čoveka i nečovečnog”.

Kafkino delo postavlja apsurdni problem u njegovoj celokupnosti. Sa druge strane, ono je univerzalno, a

“jeno istinski apsurno elo nije univerzalno”, istič e Alber Kami. Univerzalno je jer je podstaknuto religioznom inspiracijom. U njemu je prestavljeno potresno lice čoveka koji uzmiče pre čovečanstvom, crpedi iz svojih protivrečnosti razloge vere, razloge za nau u plonim beznađima, i nazivajudi životom svoje zastrašujude sticanje znanja o smrti. Na kraju žestokog procesa koji Kafka pokrede protiv čitavog sveta, “njegova neverovatna presua oslobađa krivice, na kraju, ovaj rugobni i potresni svet, u kome i same krtice riju s naom”.

...

Poglavlje “Naa i apsur u elu Franca Kafke“ nije objavljeno u prvom izanju “Mita o Sizifu“ 1942. goine, jer je izavač obio a objavi poglavlje o Kafki, češkom Jevrejinu. Zbog toga je Kami opunio rukopis tekstom “Kirilov“, koji govori o Dostojevskom i samoubistvu. Drugo izdanje, kao i sva potonja, sarži oba teksta.

Kamijevo tumačenje otkriva Kafkino elo na jean taa sasvim nov, ali i anas interesantan način, koji poziva na alje razmišljanje. Mnoga pitanja su samo otvorena i valjalo bi porobnije ogovoriti na njih. Razumljivo je zbog čega to Kami nije uraio ovom prilikom – Mit o Sizifu je, ipak, knjiga o apsurdu, a ne o Kafki.

O romanima Franca Kafke de biti još reči u zasebnim tekstovima na interpretacije.com.

(Update: "Proces")

Valentina Đorđevid