Briga mu zatreperi u grudima. U ţurbi nije u Amandinoj spavaonici sve provjerio onako pomno kako je trebao. Ranije te veĉeri bio je otkopĉao sat s lanca, s namjerom da ga stavi na noćni ormarić kraj postelje kako bi mogao pratiti vrijeme. Sat mu se nalazio na dlanu u ĉasu kada je Amanda skoĉila na nj, zajahavši ga odostraga i gurnuvši ga na postelju. Nije se sjećao što se poslije toga desilo sa satom. Što ako ga pronaĊe njezin muţ? Što ako ga dotakne bosom nogom, zatrpana pod hrpom zapetljanih plahti? Gospodin George Appleton razgrnut će posteljinu i iz nje iskopati okrugli, srebrni sat te odmjeriti u ruci njegovu teţinu. Upalit će elektriĉno svjetlo. George Appleton će okretati sat na sve strane, prouĉiti rimske brojke koje oznaĉavaju sate i vidjeti Ravellove incijale filigranski urezane na poleĊini. »Okrenite«, doviknu Ravell koĉijašu. Ispod vrata domaćiĉine sobe još se uvijek vidjelo svjetlo kada je bez daha ovlaš pokucao na njih.
»Morate se vratiti i donijeti mi moj dţepni sat«, rekao joj je. Domaćica odmah sve shvati. Opet ugura noge u ĉizme i potraţi muf, šešir i vune ni kaput. Ako vrata otvori netko drugi, a ne gospoĊa Appleton, valjalo je objasniti da je doktor Ravell ranije te veĉeri bio u lijeĉniĉkom posjetu kod gospoĊe Appleton, a sada mu smjesta treba dţepni sat kako bi mogao mjeriti vrijeme izmeĊu trudova druge pacijentice. Domaćica je izgledala pospano. Neki je glas u Ravellu dovikivao upute Amandi: Rašĉisti sobu, pretraţi sag. Strgni plahte s kreveta i istresi ih. Nemoj muţu dati povoda za sumnju, ĉak i ako ti se pijan strovali u krevet!
Domaćica se smjestila kraj njega u koĉiju kada su opet promijenili smjer i vratili se kroz nekoliko blokova do Amandina doma. Koĉijaš je zaustavio dvosjed iza ugla, a Ravell je ĉekao u kolima, dok je domaćica sama krenula prema ulaznim vratima. Proklinjao je svaku minutu koju ga je stajao ovaj previd.
Domaćica se gotovo odmah pojavila sa srebrnim satom u ruci, kao da je Amanda stajala iza vrata oĉekujući da se Ravell vrati po njega. Zahvalno je ponovo stavio sat u dţep. »Nazovite doktora Markhama«, reĉe domaćici kada je koĉija stala da je iskrca. »Recite mu da stiţem.« Vrata mu je otvorio Peter. Izgledao umorno s papuĉama od ovĉjega krzna na nogama i u prugastome kućnom ogrtaĉu zavezanom pojasom i ĉvrsto zategnutom. »Napokon ste stigli«, iskrivljeno se osmjehnuo. »Trudovi su još u poĉetnoj fazi. Doktor Markham mi je rekao da malo odrijemam, ali mi to nije baš polazilo za rukom.« Kuća je bila tiha. Već prije nekoliko sati sluţinĉad je bila izašla i većinom se nije ni vratila s doĉeka Nove Godine. Na jednom od gornjih odmorišta Peter i Ravell poĊoše svaki svojim putem, pri ĉemu se Peter povuĉe u jednu od spavaonica u dnu hodnika. Prije no što će ući u zamraĉenu sobu u kojoj je leţala Erika, Ravell se zadrţa u kupaonici i presvuĉe se u ĉistu košulju koju je bio donio u torbi. Toga je is tog jutra bio odrezao nokte, a sada ih još izriba ĉetkicom, posluţivši se pritom tinkturom od zelenoga sapuna. Potom još uroni ruke u posudu s alkoholom kako bi ih dezinficirao. Doktor Markham, mršav dvadesetšestogodišnjak djeĉaĉkoga izgleda, otvori vrata 71
