A. A. Mikulin - Aktivan dug zivot (Moj nacin borbe protiv starenja).pdf

http://www.stripzona.com/

A. A. MIKULIN AKTIVAN DUG ŢIVOT (MOJ SISTEM BORBE PROTIV STARENJA) POPULARNA PRIĈA O KORISNIM FIZIOLOŠKIM PREDSTAVAMA I ĈINJENICAMA, KOJE SVAKI ĈOVEK MORA DA ZNA OD NAJRANIJE MLADOSTI I PAMTI TOKOM CELOG ŢIVOTA BEOGRAD 1978.

Prevod: MILAN ĈOLIĆ Urednik: BRANISLAV MARKOVIĆ Struĉni recenzent: VLADIMIR PARANOSIĆ Korektura: NATAŠA KOSTIĆ Naslovna strana: MIROSLAV MARKOVIĆ Tiraţ: 3000

Izdavaĉ: »Partizan« — Novinska izdavaĉko-propagandna ustanova Saveza za fiziĉku kulturu Jugoslavije Štampa: »Dimitrije Davidović« — Smederevo

INŢENJERIJA ZDRAVLJA — Priĉa o akademiku A. A. Mikulinu i njegovoj knjizi —

I u velikim amfiteatrima ponekad moţe doći do neobiĉnih i nesvakidašnjih dogaĊaja. Tako se jednom desilo da je predavanje profesora prekinuo tresak table koja se otkaĉila sa jedne kuke. Upravo pre toga je na toj istoj tabli profesor nacrtao nekakav grafikon. Dva studenta su pojurila da tablu postave na njeno mesto. Zaĉuo se ţagor — momci su se preznojili, ali tablu nisu nikako mogli ni da pomere. Profesor je jedno vreme ironiĉno posmatrao mladiće, a onda je nestrpljivo bacio pogled na sat i rekao: — Prijatelji, okanite se za jedan tren table. Moramo na drugi naĉin da organizujemo rad. Vi — obratio se jednom studentu — pridrţavajte tablu da se ne otkaĉi sa druge kuke i ne prebije vam noge, a vi — rekao je drugome — stanite po strani i pazite da se alka zakaĉi taĉno na kuku. A ja... I stari profesor je sa lakoćom digao tablu. Zapanjen takvim obrtom stvari, student se oĉigledno prisetio letnje prakse na radnoj akciji i poĉeo da komanduje: — O-ruk! Sada malo nagore ... još malĉice... Gotovo! Profesor je obrisao ruke maramicom, mirno se vratio na katedru i rekao: — Zahvaljujem vam se što ste mi pomogli, omladinci. Ali, pre nego što nastavimo naš razgovor, dozvoliću sebi da vam nešto kaţem. Obojica imate ukupno najviše ĉetrdesetak godina, ne više, a ja — preko osamdeset. Iz toga treba izvući zakljuĉak: preporuĉujem vam da se bavite fiskulturom. A sada — vratimo se reaktivnim motorima, koji se koriste u sovjetskoj avijaciji... Predavaĉ je bio akademik Aleksandar Aleksandroviĉ Mikulin. Fantastiĉno zdravlje i snaga! Ali — danas je u to teško ĉak i poverovati — pre više od trideset godina, medicina je jedva uspela da ga povrati u ţivot. Ne samo da nije smeo da diţe nikakav teret — bilo mu je kategoriĉno zabranjeno da se uopšte kreće. Ţivot, proraĉunat po minutama, ţivot, u kome jednostavno ranije nije uopšte imao vremena za sebe — najednom je bio zaustavljen. »Do svoje pedesete godine, kao i većina ljudi, nisam pridavao neku posebnu paţnju ni znaĉaj fiskulturi, piše A. A. Mikulin. — Ali, kada sam se teško razboleo i našao u bolnici, dobio sam ţelju i našao vremena da poĉnem da razmišljam o komplikovanom ustrojstvu ljudskog organizma. Prouĉivši veliki broj knjiga o tome, razradio sam svoj sistem, koji sam ispravio i dopunio kritikom i eksperimentalnom proverom mojih prijatelja. Taj sistem mi je omogućio da savladam oboljenja, da prestanem da starim i da saĉuvam radnu sposobnost tokom dugog niza godina, ukljuĉujući i sadašnje doba«. Potrebno je osvrnuti se u prošlost, da bi shvatili ne samo zašto je, već najvaţnije kako je taj ĉovek poĉeo da se bori za svoje zdravlje, za svoj um, inaĉe bi suviše banalan bio odgovor: jednostavno što je hteo, kao i svi ljudi, da ţivi što je moguće duţe. Kako je to i normalno kod konstruktora, on je sebi postavio »tehniĉki zadatak«, formulišući ga od samog poĉetka maksimalno kratko i jasno. Evo ga: 1) Shvatiti na koji naĉin radi ljudski organizam; 2) Pomoći sebi i drugima; 3) Dug ţivot mora biti i aktivan. Po poslednjim statistiĉkim podacima, granicu od devedeset godina je u SSSR prešlo preko 300.000 ljudi. A onih, koji su prešli sedamdeset godina — ima na milione. To je rezultat rasta blagostanja sovjetskih ljudi, posledica uspeha medicine. Pomoći tako ogromnoj 1

armiji ljudi svojim bogatim iskustvom, pronaći u sebi snage i mogućnosti kako i na koji naĉin što duţe davati društvu svoja znanja, rad, iskustvo — vaţan je zadatak. ... Obratimo se poĉetku XX stoleća. Ogroman kabinet, zidovi prekriveni knjigama. Zeleni otoman, a kraj otomana ĉuĉe dva ĉoveka: deĉak Saša Mikulin i stariji ĉovek ogromnog ĉela, raskošne sede brade, koji popravlja nekakvu mehaniĉku igraĉku: — Mašine treba voleti, — neţno i pouĉno govori on svom mladom roĊaku. Nalazimo se u kabinetu Nikolaja Ţukovskog, oca ruske avijacije. Kasnije će taj kabinet postati Aleksandru Mikulinu za dugi niz godina jedini dom, a zeleni otoman — postelja. On će provesti sa Ţukovskim poslednje, najteţe godine njegovog ţivota, do maksimuma ispunjenog nauĉnom delatnošću, organizatorskim radom za dobrobit mlade Sovjetske drţave. Toga se ne prisećamo zbog toga da bismo ozarili slavom Mikulina zbog njegovog slavnog roĊaka. Jer, nije najvaţniji veliki roĊak, već ono što je preuzeo od njega za organizovanje sopstvenog ţivota, ono što je mladić prihvatio od njega kao njegov prijatelj i pomoćnik. U moskovskom Višem tehniĉkom uĉilištu N. E. Ţukovski drţi svoja ĉuvena predavanja o vazduhoplovstvu. Do kasno u noć gori prekrivena novinama stona lampa u njegovom kabinetu. Ali, kada je poĉela da gubi snagu ruka nauĉnika, njegov roĊak je taj koji priljeţno prepisuje njegova predavanja i ĉlanke. I kada se nauĉnik razboleo, predavanja se ne prekidaju. Na katedru se penje mladi student, za sada samo kao rektor. U auditoriji — ni jedan ironiĉan osmejak. Svi znaju: Aleksandar Mikulin na to ima moralno pravo, jer je i sam ĉlan vazduhoplovnog kruţoka koji je pri uĉilištu organizovan na inicijativu Ţukovskog, a u sastavu kojeg se, izmeĊu ostalih, nalaze takvi divni mladići kao što su A. Tupoljev, A. Arhangelski, K. Ušakov, V. Vetĉinkin, B. Steĉkin. Godine 1918. Ţukovski je uputio komandi Crvene Armije referat, u kojem je dokazivao neophodnost stvaranja vazduhoplovnog raĉunsko-istraţivaĉkog biroa: »Istina, raĉuno-istraţivaĉki biro će predstavljati za Upravu Vazdušne flotile izvestan rashod, — piše on, — ali izdrţavanje raĉunskog biroa tokom godine dana stajaće isto koliko staju i tri slupana ratna aeroplana. A u stvari, na Moskovskom aerodromu je za poslednjih pet nedelja bilo slupano. .. osam aparata«. Ideja Ţukovskog je bila odmah prihvaćena, i saradnici su mogli da se angaţuju. Oni su već postojali — uĉenici i jednomišljenici Ţukovskog. To su istovremeno i prvi inţenjeriaeromehaniĉari A. Arhangelski. A. Tupoljev, B. Steĉkin, V. Petljakov i A. Mikulin. Prvo zajedniĉko delo novog kolektiva bio je gliser. Gliser i avijacija? Ali, ne treba se ĉuditi. Jer, to je bila osnova hidroaviona sutrašnjice. Godine 1919. formira se KOMPAS — Komisija za konstruisanje aerosaonica. I ponovo se meĊu zaĉetnicima te ideje nalazi mladi inţenjer A. Mikulin. Nekoliko konstrukcija aerosanki koristila je i Crvena Armija u borbi protiv belogardejaca, a posle dvadesetih-tridesetih godina, aerosanke su uspešno koristile polarnim ekspedicijama. — Kada su po našem nebu letele još uvek spore »police«, Nikolaj Jegoroviĉ mi je govorio: »Avijacija će se razvijati na raĉun motora« — seća se danas akademik A. A. Mikulin. — Sigurno upravo tu i treba traţiti izvornik stvari, kojoj sluţim i dan današnji. Danas je glupo postavljati pitanje ko je konstruktor avioona »TU« ili »ANT« ĉak i detetu. Svi znaju — to su avioni koje je konstruisao Tupoljev. Ĉuveni »šturmovik«, »leteći tenk« izašao je iz konstruktorskog biroa Iljušina — to takoĊe znaju svi. Porodica fantastiĉno brzih MIG-ova — to su Mikojan i Gureviĉ... A ko je konstruktor motora za te avione, sigurnih, jakih, koji su otišli ispred inţenjerske misli svog doba na nekoliko godina i koji su omogućili da se ostvari smela parola: »Leteti više, dalje od svih, brţe od svih!« 2

Takvo pitanje se moţe postaviti ne samo uĉeniku. Imena konstruktora »plamenih srdaca« mnogo su manje poznata.

Akademik A. A. Mikulin ... Legendarni let Valerija Ĉkalova preko Severnog pola u Ameriku na avionu konstrukcije Tupoljeva »ANT-25«. Ponavljanje tog leta od strane M. Gromova na avionu istog tipa. Dodajmo: sa motorima najsigurnijim i najjaĉim u to doba. Njihov konstruktor je A. A. Mikulin. On je tvorac prvih avionskih motora originalne domaće konstrukcije, kako klipnih, tako i turboreaktivnih, koji se široko koriste u vazdušnoj flotili. Motori A. A. Mikulina su i pre rata i u poratnom periodu (razume se, više ne klipni, već — reaktivni) radili na mnogim tipovima MIG-ova. Prvi je još 1937. godine na visini od 6000 metara razvio snagu od 1200 konjskih snaga. Za vreme rata je konstruktorski biro, na ĉijem se ĉelu nalazio A. A. Mikulin konstruisao jak motor AM-38 za »šturmovike« IL-2 kojih su se bojali fašisti. 3

Za dve decenije konstruktorskog rada stvoren je veliki broj motora, koji su se serijski proizvodili. To je bio posao izuzetno naporan. Njega je otadţbina visoko ocenila. Aleksandar Aleksandroviĉ Mikulin je — Heroj Socijalistiĉkog Rada. On je laureat ĉetiri Drţavne nagrade, nosilac mnogobrojnih odlikovanja. Konstruktor najsavremenijih avionskih motora, koji su doneli slavu sovjetskoj avijaciji, decenijama je radio ne znajući za odmor. U mladosti se bavio jahanjem i osvojio više nagrada kao dţokej. Posle je postao sumanuti motociklista i takoĊe uĉestvovao na trkama. Ali, rad ga je naterao da zaboravi na sve svoje mladalaĉke zanose. Mikulin je odliĉno znao koliki je radni vek svakog motora i u instrukcijama je taĉno navodio kako motor treba odrţavati, kada treba obavljati generalnu, a kada tekuću opravku, a kada ga opet treba otpisati. I, u avijaciji postoji pravilo da se svi moraju pridrţavati, i to striktno, tih instrukcija. A svoj jedini i nezamenljivi »motor« — srce, A. A. Mikulin je u potpunosti i sasvim zapustio. Da ga »otpiše«? Sa time se nikako nije slagao. Primeri dugog ţivota najbolje dokazuju da su rezerve organizma znatno veće — mi jednostavno ne obraćamo dovoljno paţnje na sebe, organizam radi do maksimuma i pre vremena ispada iz stroja. Analitiĉki um nauĉnika, inţenjera-konstruktora je i ovde, u potpuno novoj problematici, izdvojio najvaţnije beoĉuge u traganju i prouĉavanju toga kako i na koji naĉin utiĉu na ţivot ĉoveka biopotencijali, znojenje, rad mišićnog aparata za vreme kretanja, fiziĉke veţbe. Mikulin je poĉeo da prouĉava potpuno novu za njega literaturu. Neki od prijatelja su mu savetovali da ne gubi vreme uzalud, već da poĉne da se bavi specijalnim veţbama po instrukcijama lekara. I ništa više. On je to priljeţno i radio. Ali, istovremeno je ţeleo da i sam shvati zašto se i kako treba baviti fiskulturom, kako treba hodati i trĉati, kako bi iz kretanja izvukao maksimum koristi po organizam. On je hteo da proanalizira osnovne uzroke starenja i radio je oprezno, smišljeno. Ovoga puta eksperimentalna baza nisu bili poligon ili laboratorija, već on sam. Postupno je poĉela da se formira hipoteza o jednom od osnovnih uzroka starenja — taloţenju produkata razmene materija — »šljake« kako je naziva Mikulin — u meĊućelijskim prostorima. Znaĉi, upravo tu, na tom nivou, treba da otpoĉne, pomoć ĉoveka sopstvenom organizmu. I, ta pomoć se sastoji u stalnom kretanju, pravilnom disanju, racionalnoj ishrani. Moţe se postaviti pitanje: da A. A. Mikulin nije preuzeo na sebe preteţak zadatak, prihvativši se razrade sopstvenog sistema borbe protiv starenja, nudeći svoje objašnjenje za niz fizioloških procesa, koji se odigravaju u organizmu? U naše doba se front prouĉavanja ljudskog organizma u velikoj meri proširio. Hemiĉar i fiziĉar prouĉavaju ţivotnu delatnost na molekularnom niivou. Zajedno rade lekar, fiziolog, matematiĉar, inţenjer-elektriĉar, akustiĉar, kibernetiĉar, pa ĉak i struĉnjak za atomsku energiju. Takav usaglašeni rad pomaţe nam da se brţe uspinjemo po stepenicama najsloţenijeg dela prirode — ĉoveka, pomaţe nam da pronalazimo nove naĉine borbe sa oboljenjima, koja su do nedavno izgledala neizleĉiva, pomaţe ĉoveku da do poznih godina oĉuva sveţinu uma, bodrost duha, fiziĉku snagu. I to je davalo pravo akademiku A. A. Mikulinu da se ukljuĉi u istraţivanja sa pozicija svojih širokih znanja, koja raĊaju neoĉekivane i nemoguće, za onog ko nije inţenjer, analogije, zakljuĉke, da razmišlja o ljudskom organizmu, razotkriva tajne harmoniĉnog uzajamnog delovanja njegovih elemenata i uzroĉnike neusaglašenost njegovog rada; da traţi puteve povećanja koeficijenta korisnog dejstva, dugoveĉnosti i sigurnosti, predlaţe svoje fiziĉke veţbe, pravila ponašanja i ishrane; da pronalazi pribore i mehanizme. Pravilnost svojih razmišljanja, zakljuĉaka i preporuka on potvrĊuje liĉnom praksom, sopstvenim zdravljem i aktivnim radom u osamdeset trećoj godini. 4

Ali, kakvo je mišljenje fiziologa i biologa, kada su se upoznali sa rukopisom, u kome je izlagan sistem borbe za stvaralaĉku dugoveĉnost koji predlaţe inţenjer — struĉnjak za avionske motore? Dajmo im reĉ. Akademik, sekretar Odeljenja fiziologije AN SSSR, J.M. Kreps: »Posle obimnog redaktorskog rada koji sam obavio zajedno sa autorom što se tiĉe fizioloških predstava i ĉinjenica, smatram da je rukopis u celosti veoma interesantan i koristan za objavljivanje u biblioteci nauĉno-popularne literature« . Doktor medicinskih nauka, profesor V. N. Gurjev: »Monografija je jako interesantna. Sa svim osnovnim postavkama moţemo se sloţiti. Knjiga je jako korisna...« »Nisam našao u njoj nikakve greške — govori rukovodilac laboratorije fiziološke kibernetike Lenjigradskog drţavnog univerziteta profesor P. I. Guljaljev. Akademik A. L. Kursanov: »Moram priznati da kao biolog nalazim da su neke vaše formulacije presmele, ali to ne smeta da se u vašem radu vidi ono najvaţnije — njegova originalnost, koja se sastoji u tome, da vi teţite da shvatite organizaciju ljudskog organizma, ocenjujući ga pogledom inţenjerakonstruktora i mehaniĉara. Pri tome vam polazi za rukom da vidite mnoge poznate nam pojave u novoj svetlosti, što ili ubeĊuje u to da ste vi u pravu, ili tera ĉoveka da traţi nove pristupe za njihovo proveravanje, a to znaĉi da stvara stvaralaĉku misao«. Akademik A. A. Imšenecki: »U potpunosti se slaţem sa tim da fiziĉke veţbe koje preporuĉuje A. A. Mikulin mogu biti korisne za ljude umnog rada«. I, na kraju, mišljenje Nauĉnog medicinskog saveta Ministarstva zdravstva SSSR, upućeno u redakciono-izdavaĉki savet AN SSSR: »Nauĉni medicinski savet Ministarstva zdravstva SSSR nema ništa protiv objavljivanja knjige akademika A. A. Mikulina »Moj sistem borbe protiv starenja« (»Aktivni dug ţivot«). Zamenik predsednika Nauĉnog medicinskog saveta Ministarstva zdravstva SSSR, profesor G. K. Ušakov«. Niz autoritativnih mišljenja mogli bi smo da nastavimo. Ali i ona koja smo naveli, dovoljna su da se sa interesovanjem okrenemo prema stranicama ove knjige, ĉiji je cilj da nas ubedi: potrebno je nauĉiti da se borimo za sebe, svoje zdravlje, kako bismo sto duţe bili korisni društvu. S. Ĉumakov

5

Poglavlje 1 KAKO SE RAĐALA OVA KNJIGA

Svaki ĉovek ţeli da ţivi, bude zdrav i radi što je moguće duţe, ne osećajući pri tome breme svojih godina. Ali, kako se to kaţe, starost se prikrada neprimetno, i tu je nemoguće bilo šta uraditi. Koliko je samo fatalizma i pokornosti sudbini u tom ustaljenom mišljenju! Ĉovek se najĉešće, u borbi protiv starosti, povlaĉi u pasivnu odbranu. Sistem borbe je uglavnom istovetan: diţu se »odbrambena utvrĊenja« od lekova — ali su pobede nad staraĉkim oboljenjima ĉiste iluzije. Ĉovek svake godine ima sve više i više zabrana: ne sme da trĉi, ne sme da koraĉa brzo, ne sme da diţe nikakve terete, ne sme da radi — ali sve te zabrane ne udaljavaju, već suprotno — pribliţavaju starost. Organizam postaje sve nemoćniji. Nekako neprimetno nastupa doba, kada stari poznanici, susreću se na ulici, umesto uobiĉajenog »Kako ste?« postavljaju pitanje: »Kako se osećate?« — »Škripim pomalo« — glasi odgovor, i glavna tema razgovora postaje ne rad, već zdravlje. Šta da se radi — u pitanju su godine. Ali, moţda nisu godine krive za sve, već mi sami, i starost nam se moţda uopšte ne prikrada, već je mi sami uvlaĉimo u svoj dom, iako se ona otima i tvrdi: »Rano je još da te uzmem u svoje šake!« Pre tridesetak godina osećao sam se mnogo lošije i starije nego danas. Do svoje pedesete godine se, kao i većina ljudi, nisam baš previše brinuo za svoje zdravlje, nisam pridavao neki poseban znaĉaj fiskulturi. Ali, kada sam se razboleo — i to teško, i kada sam se našao u bolnici, konaĉno sam imao dovoljno vremena i ţelje da shvatim — kao inţenjer, elektroniĉar, mehaniĉar i konstruktor — uzroke starenja ljudskog organizma, mogao sam da razradim aktivni sistem borbe protiv starenja. To sam ţeleo da uradim da ne bih »škriputao« što duţe i kao penzioner posmatrao sa strane kako kljuĉa ţivot, već da bih što duţe aktivno uĉestvovao u njemu i radio. Pre više od tri stotine godina nastala je gerontologija, nauka ĉiji je zadatak — rešavanje problema dugog ţivota i borba protiv starenja. Hiljade lekara, biologa, fiziologa i drugih nauĉnika radi danas na rešavanju tih problema. U SSSR i drugim zemljama osnovani su nauĉno-istraţivaĉki instituti gerontologije. Nauĉnici raznih profila razmenjuju svoja mišljenja na kongresima gerontologa. Jer, postoji oko dvesta hipoteza o uzroĉnicima nastupanja starosti, o bolestima starenja. U literaturi ima dosta podataka o ljudima, koji su dugo ţiveli. Tako su na primer Kentingern i Peter Zortaj ţiveli po 185 godina. Prirodna dugoveĉnost nije retkost ni u SSSR, gde danas ţivi preko 30.000 radnika i penzionera starih preko 100 godina i oko 300.000 ljudi starijih od 90 godina. Liĉno sam prouĉavao ţvot jednog Abhaza, druga Kiuta, kome je danas preko 153 godine. On je svakodnevno radio u vrtu i jahao konja bez iĉije pomoći. Moţemo samo da pretpostavljamo kakav je on bio dţigit, kada je imao 100 godina. Sve to govori da ljudi i njihove ćelije mogu da ţive jako dugo. Treba samo stvoriti takve uslove spoljne sredine za ćelije, u kojima nove ćelije ne bi gubile punovredne osobine svojih roditelja. Temi ţive ćelije posvećeno je mnoštvo bioloških, biohemijskih i fizioloških radova. Ali, u njima se moţe snaći samo struĉnjak. Istovremeno sam ubeĊen da bi svaki ĉovek morao da se u što je moguće mlaĊem uzrastu upozna sa najosnovnijim podacima o fiziološkim, konstruktivnim osobenostima svog organizma, koje utiĉu na zdravlje, bodar duh i dug radni ţivot. Dokle god smo zdravi, ili se bar tako osećamo, mi bezobzirno eksploatišemo sami sebe, svoje organe, svoje mogućnosti, ne misleći pri tome na posledice. A prema mašinama se odnosimo mnogo briţljivi je. 6

Kupili ste na primer motocikl. Ali, vi nećete sesti na njega pre no što prouĉite sva uputstva i njegove delove, pravila voţnje. Nećete moći dugo da ga koristite, ako poĉnete bezobzirno da ga eksploatišete. Svojim organima takoĊe nećete moći racionalno da se koristite sve donde, dok ne saznate kako su oni ustrojeni, kakve su njihove mogućnosti i kako im treba popomagati da bi ste saĉuvali stvaralaĉku dugoveĉnost. Zato i dotiĉem u ovoj knjizi najvaţnije, osnovne osobenosti ljudske fiziologije. A u njih svrstavam sledeće: uticaj biopotencijala na ţivot ĉoveka, uticaj krvotoka, disanja, znojenja, fiskulture, kretanja na mišićni aparat. U poslednje vreme u štampi se sve ĉešće pojavljuju napisi o tome šta treba raditi da bi ĉovek što duţe ostao zdrav. Interesantni su na primer ĉlanci sovjetskog hirurga, akademika medicinskih nauka N. M. Amosova. Na ruski jezik prevedena je brošura G. Gilmora »Trĉanje radi ţivota«. Mnogi ljudi pokušavaju da primenjuju gimnastiku joga. Ali, mogi ljudi, na ţalost, podcenjuju odluĉujuću ulogu fiskulture u našem suvremenom ţivotu i ne koriste je dovoljno. Ĉini mi se da do toga dolazi zbog toga, što ni u jednom objavljenom radu ne postoji, nije dato objašnjenje zašto je potrebno da se ĉovek bavi fiskulturom, zašto je potrebno hodati i trĉati, a uz sve to nisu date ni instrukcije kako treba hodati i trĉati. Sa skoro stoprocentnom sigurnošću moţe se reći da najveći broj ljudi naroĉito onih starijih od 35 godina ne trĉi i ne bavi se gimnastikom koja je neophodna za zdravlje samo zato, što im niko na vreme nije objasnio zašto su našem organizmu potrebni odreĊeni pokreti, što im niko nije dokazao da mirovanje vodi ka lenjosti, opuštenosti i slabosti, da nepokretnost samo ubrzava nastupanje starosti. Postoji mnoštvo recepata i preporuka. Tako na primer, jedan poznati lekar smatra da osnovni metod za dugi ţivot predstavljaju terpentinske kupke. Ali, kada sam ih isprobao, ispostavilo se da su mi one kontraindikovane. Iz toga sledi zakljuĉak: ne postoje dva ista ĉoveka na svetu, što opet znaĉi da nije svako sredstvo podjednako korisno za sve ljude. Zato i ne pišem o koristi ili šteti od medicinskih preparata. Neka se time bave lekari. A ona sredstva i metodi ponašanja, koje sam razradio i proverio tokom tri decenije — moţe da koristi svaki ĉovek, pošto se ta sredstva i metodi odnose samo na osnovna ţivotna svojstva i osnovne fiziološke prirode ĉoveka. PredviĊam potpuno normalno u ovakvim sluĉajevima pitanje o tome, ko je jednom inţenjeru dao pravo da daje savete, da se meša u fiziologiju i predlaţe svoj sistem. Potrudiću se da odgovorim na to pitanje. A za to je potrebno izvršiti mali izlet u istoriju. Prouĉavanjem konstrukcije ljudskog organizma bavili su se ne samo lekari, već takoĊe i veliki mislioci, nauĉnici prvih stoleća naše ere. O tome govore radovi Platona, Aristotela, Hipokrata (o ljudskoj prirodi), Gelena, Eudema i mnogih drugih aleksandrijskih nauĉnika iz škole Gerofila. Posebno je veliki udeo u prouĉavanju organa ĉoveka i ţivotinja najvećeg genija epohe Preporoda, slikara, vajara, arhitekte, inţenjera i anatoma Leonarda da Vinĉija, koji je za sobom ostavio kapitalno delo »Anatomija, beleške i crteţi«. U tom delu dat je opis svih kostiju, unutrašnjih organa, nervnog sistema i sistema krvnih sudova, ligamenata itd. U to doba je takav univerzalni i teţak rad mogao da obavi samo izuzetan, raznovrstan mislilac i nauĉnik. Evo kako Leonardo da Vinĉi objašnjava zašto ljudi stare: »Starci, koji ţive potpuno zdravi, umiru od nedostatka hrane; to se dešava zbog toga, što kod njih dolazi do neprestanog suţavanja venae mesantericae i zahvaljujući zadebljanju zidova tih vena, pa sve do kapilarnih vena koje se prve u potpunosti zaĉepljuju. Iz toga sledi da se starci boje hladnoće više od mladih ljudi i da oni koji su stari imaju koţu boje drveta ili sasušenog kestena, jer im se koţa uopšte ne hrani. Sa tom opnom kod vena kod ljudi se 7

dešava isto što i sa pomorandţom, ĉija kora deblja, a sredina se smanjuje sa tim kako one stare«. Iako je od Leonarda prošlo više od 450 godina, njegov lakonski sud moţemo i danas da smatramo kao veoma taĉan dokaz jednog od uzroĉnika prevremenog starenja ljudi koji nisu shvatili svoj organizam i koji nisu primenjivali najelementarnije fiziološke mere za odrţavanje zdravlja svojih arterija i vena. Tome pitanju, uzgred budi reĉeno, ja posvećujem posebnu paţnju u knjizi, jer ma koliko se ljudi meĊusobno razlikovali po svom uzrastu, zdravstvenom stanju, fiziĉkom razvoju — funkcije vena i arterija kod svih su istovetne, zakoni razmene materija kod svih ljudi su istovetni i zajedniĉki. Pored Leonardovih radova, zaustavio bih se i na traktatu Andreja Vezalija »O strukturi ljudskog tela«, objavljenom 1543. godine. Njegove misli su aktuelne i danas, kada se nauka i tehnika nalaze na savremenoj etapi razvoja. »Za prouĉavanje nauka i umetnosti ima mnogo prepreka. — pisao je on. — U svakom sluĉaju dosta veliku štetu nanosi prekomerno usitnjavanje onih uĉenja koja sastavljaju svaku od tih nauka. I još veću prepreku predstavlja uska podela pojedinih oblasti izmeĊu raznih specijalista. (Oni) se toliko posvećuju samo jednoj njenoj oblasti, da ostale, koje su sa njom na najuţi naĉin povezane, ostaju po strani. Zato oni nisu u stanju da stvore nešto odista izuzetno...« Ta odista pravilna misao odnosi se na raniju nastavu medicinskih nauka, koja nije uzimala u obzir uticaj elektronike i elektromagnetnih polja na normalan razvoj ljudskih ćelija i aktivnu dugoletnost. I tom pitanju u knjizi posvećujem posebnu paţnju. Jer, uticaj elektromagnetnih polja je istovetan na sve ljude — ona deluje na sve podjednako i pri tome ne vrši nikakvu selekciju. Poslednjih nekoliko godina karakteriše kompleksno prouĉavanje ljudskog organizma od strane nauĉnika najrazliĉitijih specijalnosti. MeĊu njima će te susresti ne samo lekara i fiziologa, već i struĉnjake iz oblasti opšte biologije, genetike, biohemije, biofizike ... Medicini pomaţu najnovija dostignuća savremenog napretka: laser, izotopi, kibernetika ... Taj spisak bi mogao da se nastavi. Danas lekara-traumatologa moţemo da susretnemo u laboratoriji otpora materijala politehniĉkog instituta. Bez dobrog poznavanja karakteristika ĉvrstine kosti, njenog otpora na saţimanje i savijanje, nemoguće je zamisliti efikasno leĉenje preloma. Izvanredni hirurg Nikolaj Mihajloviĉ Amosov, ĉije sam radove već spominjao, pored medicinskog, završio je vanredno i industrijski fakultet. Savremenom lekaru potrebna su inţenjerska znanja, kako bi on imao mogućnosti da baci što je moguće šire pogled na funkcije i konstrukciie ljudskog organizma, kako bi mogao što autoritativnije da uĉestvuje u uvoĊenju dostignuća nauĉno-tehniĉkog progresa u medicinsku praksu. Po profesiji sam inţenjer-konstruktor. To mi je u mnogome pomoglo da za vreme obdukcija i prepariranja, koja sam obavljao pod rukovodstvom struĉnjaka, shvatim kako je priroda konstruisala »mehanizam« ĉoveka. Pored toga, morao sam da prouĉim filozofiju i izvršim mnoštvo eksperimenata, da bih shvatio neke fiziološke procese i ĉinjenice, da bih obavio ĉitavu seriju eksperimenata, otkrio zakone po kojima dolazi do konstrukcije muskulature. Upravo na osnovu tih svojih fizioloških eksperimenata, posle dugotrajne provere svakog elementa mog sistema na samome sebi i mojim prijateljima odabrao sam potrebne veţbe i sada ih preporuĉujem ljudima — bez obzira na njihov uzrast. Sada se fiskulturi i sportu poklanja posebna paţnja. Mnogi istaknuti nauĉnici, lekari, sportisti pišu radove o zdravom ponašanju i korisnim veţbama. Njihove savete prihvatam i trudim se da ih se pridrţavam. Ali, materijal koji se nalazi u ovoj knjizi, ne ponavlja podatke koji se nalaze u knjigama objavljenim na tu temu. Rekao bih da ih ovaj materijal samo dopunjuje. 8

Ţelim da podvuĉem da ova moja knjiga nije nikakav udţbenik. Terma mog rada je — analiza nekih osnovnih uzroĉnika starenja, koje sam proverio, a isto tako i teoretska i praktiĉna analiza uloge biopotencijala, disanja, znojenja, poreĊenja uslova ţivota prvobitnog i savremenog ĉoveka i ocena uloge fiskulture u ţivotu savremenog ĉoveka. Pored toga, ja predlaţem i neke pribore, koje sam konstruisao za borbu protiv starenja. U knjizi objašnjavam šta mi je pomoglo da savladam oboljenja, prestanem da starim i saĉuvam relativnu mladost, radnu sposobnost tokom dugog niza godina. I ţelim da što veći broj ljudi koristi ove moje podatke. Priroda sebi nije postavila za zadatak da ţivotinje i ĉoveka obezbedi dugim ţivotom, što potvrĊuju mnogobrojne ĉinjenice. Na primer — nestabilnost zuba, koja dovodi predstavnike ţivotinjskog carstva do prevremene smrti od gladi. Slabljenje vida i sluha opet dovodi do pogibije od nezaštićenosti. Na kraju, prevremena smrt nastupa i od gomilanja otrova i »šljake« u meĊućelijskim prostorima i od poremećaja delatnosti nervnog sistema. Prema svemu, priroda je teţila da na Zemlji ubrza smenu pokoljenja za što brţe obavljanje procesa samousavršavanja (evolucije). Novo lišće na granama neće zazeleneti, dok staro ne oduva vetar. Ali, ĉovek se ne podĉinjava slepo prirodi. On se bori, i putevi te borbe su razliĉiti. Umesto zuba, on je dobio proteze. Za slabi vid — izmislio je naoĉare. Protiv raznih oboljenja — tu su opet dostignuća medicine. Starenju organizma — on je suprotstavio fiskulturu i sport. Ĉitalac moţe da pomisli da se tim kratkim reĉima iscrpljuju prvi podaci o borbi ĉoveka za dug ţivot. Ali, na ţalost, to nije taĉno! Ispostavilo se da postoji još jedan neprijatelj — podao i nevidljiv. On se zove — lenjost i slaba volja. Na hiljade ljudi je prevremeno umrlo od nagomilavanja »šljake« u organizmu i od poremećaja nervne delatnosti samo zato, što su bili lenji da se svakog jutra bave gimnastikom. Da bi se saĉuvalo zdravlje, srećan dug i radan ţivot nije dovoljno kupiti što veći broj knjiga o koristima koje donosi fiskultura, nije dovoljno okaĉiti na zidove postere sa opisima jutarnje gimnastike. Najvaţnije je pronaći u sebi snagu volje i postepeno je vaspitavati, kako bismo pobedili lenjost. Samo u tom sluĉaju uspeh moţe biti obezbeĊen. Višekratno ponovljeni eksperimenti pokazali su da svim metodama i naĉinima mog sistema za povišenje radne sposobnosti mogu da se koriste kako muškarci, tako i ţene, kako deca, tako i ljudi u godinama. Ali, za svakog ĉoveka je odluĉujući uslov za primenu mog metoda — obavezno pridrţavanje krajnje postupnosti i opreznosti pri savlaĊivanju novih veţbi, na koje organizam ranije nije bio naviknut. Ţive ćelije ne mogu za samo nekoliko dana da promene svoju strukturu i naĉin ţivota. Za to je potrebno vreme. Ĉovek u godinama, koji se ranije nikada nije bavio fiskulturom, mora da se prilagoĊava ovim veţbama najmanje mesec dana. Dan za danom svakoj veţbi treba postupno dodavati po jedan-dva pokreta (na primer kod dizanja tegova). Prilikom trĉanja, svakog dana treba dodavati po 5—10 koraĉaji itd., sve do odreĊene granice, individualne za svakog ĉoveka. Naglo opterećivanje izuzetno je opasno po organizam. Suprotno — postupnost u savlaĊivanju veţbi dovodi do jaĉanja celog organizma, ĉini ĉoveka zdravijim i izdrţljivijim, vodi ga ka dugom i aktivnom ţivotu. Smatram za potrebno da kaţem i nekoliko reĉi o mom odnosu prema medicini i biologiji. Teško je naći reĉi, dovoljno jarke, da bih izrazio oduševljenje delatnosti naše partije i Sovjetske drţave, usrnerene na usavršavanje medicinske pomoći stanovništvu i organizaciju odmora ljudi. Medicina i lekari rade mnogo. Ali, ĉini mi se da u nekim sluĉajevima lekari, koristeći aktivno lekove, podcenjuju ulogu takvog faktora kao što je samostalnost ţivih ćelija, kada je za njihovo ozdravljenje, razvoj i reorganizaciju ĉovek kadar da sam stvori 9

odgovarajuće uslove. Tu postoji široko polje za izuzetno interesantne eksperimente i istraţivanja.

Slika 1. Kod kuće. Autor ima 62 godine

Slika 2. Autor ima 82 godine 10

Ako npr. ĉovek, koji se nikada nije bavio veslanjem, poĉne aktivno da se bavi tim sportom, njemu će se kroz jedan sat dlanovi prekriti krvavim plikovima, pošto se ćelije još nisu prilagodile novim uslovima spoljne sredine — stalnom trenju dlanova o drvo vesla. Ali, ako se veslanju priĊe razumno i postupno, kako i treba postupati na poĉetku bavljenja svakim sportom, onda će se posle nekoliko dana na dlanovima pojaviti ţuljevi. Razgledao sam pod mikroskopom strukturu ranijih i novoformiranih ćelija kod ljudi koji su poĉeli da se bave veslanjem. Te ćelije nemaju meĊusobno apsolutno niĉeg zajedniĉkog! Ko je tu, ili šta je to komandovalo tom rekonstrukcijom, ko je pravio proraĉun preureĊenja, ko je obavio proraĉun stabilnosti, ko je kontrolisao da preĊašnje ćelije istovremeno zapoĉnu i završe rad na svojoj reorganizaciji, zašto ta reorganizacija nije zahvatila celu koţu, površinu dlana, već se završila samo i iskljuĉivo na bazi prstiju na dlanu? Na veliku ţalost, na sva ta pitanja koja izgledaju tako jednostavna, savremena biologija za sada ne moţe da pruţi prihvatljiv odgovor. Stolećima je formirano mišljenje da ljudski mozak — najsloţenije delo prirode — predstavlja apotezu delatnosti te iste prirode, i da je on, taj isti mozak, u stanju da rukovodi bilo kakvom rekonstrukcijom delatnosti ćelija, pa izmeĊu ostalog i onakve, o kojoj smo upravo govorili. Dozvoljavam sebi da se usprotivim: a da li je ćelija sposobna za samostalnu logiĉku delatnost? Jer, teško da bih pomoću lekova uspeo da na svojim dlanovima stvorim tako brzo ţuljeve na potrebnim mestima. A pod uticajem delovanja spoljne sredine, ţuljevi su se pojavili, i to veoma brzo. Eto zašto mi se ĉini da je potrebno traţiti takve uslove spoljne sredine, pri kojima bi se ćelije same ĉistile od »šljake« — glavnog uzroĉnika starenja, pri kojima bi se same leĉile od bolesti pomoću leukocita, fagova itd., koje su same pronašle, pri kojima bi menjale svoju strukturu i formu u potrebnom pravcu i, na kraju, pri kojima bi same sticale osobine, koje su neophodne za to da ĉovek dugo i aktivno ţivi. Eto, to sam sebi postavio za zadatak tokom ovih tridesetak godina koliko se bavim ovim problemom. Ako mi je pre trideset godina bilo teško da dokaţem da odluĉujući znaĉaj za ţivot imaju elektriĉna praţnjenja, joni, elektromagnetska polja koja uzajamno deluju u molekulima, ćelijama i nervnom sistemu, sada su tu tezu prihvatili biolozi i oni je prouĉavaju. Tako je na primer nedavno objavljena knjiga G. A. Sergejeva »Bioritam i biosfera«. U njoj, izmeĊu ostalog stoji: »Godine 1969. smo otkrili tzv. biolaserski efekat mozga. Zahvaljujući tom efektu, u okolnom prostranstvu moţe da dolazi do zraĉenja elektriĉnog talasa koje se registruje pomoću visokoosetljivih detektora .. .« U toj knjizi se govori i o sledećim interesantnim posmatranjima: »... Iznenadna vlaţnost je jednaka po svom efektu radioaktivnom delovanju, koje izaziva teške poremećaje funkcije stvaranja krvi. Nagla kolebanja pritiska. . . dovode do takvih oboljenja као što su hipertonija. . . recidivi srĉano-vaskularnih oboljenja. Promene napetosti elektromagnetnog polja utiĉu na bioelektriĉnu aktivnost mozga. U nizu zemalja se (preko radia) daju prognoze biometeorološke situacije«. Analogna pitanja sam prouĉavao pre više od dvadeset i pet godina i tom prilikom sam došao do zakljuĉka: ljudske ćelije je potrebno ĉuvati od negativnih delovanja spoljne sredine. Kao prvu meru predloţio sam uzemljenje ćelija, odnosno povezivanje njihovog spoljnjeg elektriĉnog potencijala sa Zemljinim potencijalom. Ali, o tome će detaljnije biti reĉi u sledećem poglavlju.

11

Poglavlje 2 O ULOZI VENSKIH ZALISAKA Hrana i »ĉišćenje« ćelija

Oĉigledno je da postoji mnoštvo biohemijskih i biofiziĉkih uzroĉnika koji dovode do starenja ĉoveka. Ĉini mi se da na prvo mesto treba staviti zagaĊenje ćelija i meĊućelijskog prostora otpacima razmene materija, produktima oksidacije, koji se neprekidno odvijaju u ljudskom organizmu. Pozivam vas da se setite školskih godina, ĉasova biologije, na kojima ste se upoznali sa jednoćelijskim organizmima. Prineli ste oko mikroskopu i ugledali kako ţivi ameba. Evo produkata razmene materija, koji kroz membranu prodiru u taj najjednostavniji organizam. Ameba se postupno povećava do odreĊene granice zasićenja. Posle toga se ameba, pod delovanjem mehaniĉkih sila u membrani skuplja, i na taj se naĉin kroz mikroskopske pore — vakuole, oslobaĊa otpadaka prethodnog ciklusa razmene materija i oksidacije. Tako je priroda organizovala hranjenje ţivih ćelija i njihovo ĉišćenje od »šljake«. Kako vidimo, sa zadatkom hranjenja ţivih ćelija priroda je uspela da izaĊe na kraj odista fantastiĉno, iskoristivši elektriĉne molekularne snage i Kulonove elektriĉne snage, zakone elektroosmoze itd. Na temu dešifrovanja mehanizama hranjenja ćelije napisano je mnoštvo radova. Stvorene su teorije prenosa, aktivnog prenosa, pinocetoze. Ali — mi nećemo da se bavimo teorijom. Recimo samo to, da bi sa ishranom ćelija stvari stajale mnogo bolje, kada bi konaĉno bili razraĊeni meseĉni jelovnici za ljude raznog uzrasta i raznih profesija. Ali, ljudski organizam se sastoji od fantastiĉno velikog broja ćelija »Šljaka« i druge hemijske materije, izbaĉene kroz spoljne membrane, skupljaju se u meĊućelijskom prostoru, a odatle se usisavaju u limfne i krvne sudove, gde se stvara veonozna, iskorišćena krv. Ona se kreće prema srcu, za dalju transformaciju u bubrezima, jetri, plućima itd. Kako je samo jednostavan i efikasan proces hranjenja ćelije, i kako je komplikovan, vijugav i dug put »šljake« sve do momenta, kada organizmu konaĉno polazi za rukom da je se otarasi! Lako je zamisliti koliko se na tom putu nalazi »ritova« u kojima »šljaka« moţe da se taloţi, kao mulj na reĉnom dnu! (Uzgred budi reĉeno, godine 1973. je u zborniku radova Ĉikaškog univerziteta objavljen jedan rad, u kome je kao osnovni uzrok starenja ljudi navoĊeno postupno taloţenje otpadaka u meĊućelijskim prostorima, pa izmeĊu ostalog i u mozgu. Taj izveštaj je potvrdio hipotezu o štetnosti »šljake«, koju sam otkrio 30 godina ranije). Kretanje te iskorišćene materije izmeĊu miiliona i miliona ćelja, po krivudavim pukotinama meĊućelijskog prostora je nemoguće zamisliti bez uĉešća nekakvih jakih sila koje deluju spolja na rastvorenu »šljaku«. Koje su to mehaniĉke sile, koje omogućuju kretanje šljake po meĊućelijskim prostorima? Takvih sila ima, prema svemu, tri. Prva je — snaga vibracije ćelija. Ona je jako mala. Druga je — snaga skupljanja ćelije, koja nastaje prilikom kontrakcije muskulature. Treća sila su — inercioni napori, koji nastaju u gravitacionom zemljlinom polju, prilikom potresa organizma ĉovek za vreme hodanja, trĉanja, skokova itd. Oĉigledno je da su druga i treća sila najznaĉajnije kako po svojoj veliĉini, tako i po svom znaĉenju. ...Mlionima godina ĉoveĉanstvo nije pripremalo ni doruĉke, ni ruĉkove, ni veĉere. Razume se, nisu postojale ni menze, ni restorani. U traganju za hranom za sebe i svoje potomstvo, prvobitni ĉovek je morao da trĉi po ceo dan. Da trĉi i bori se. I to da trĉi onako, kako danas trĉe zeĉevi, vukovi. Ali evo, ĉoveĉanstvo je pronašlo koplje, luk, noţ, toĉak, 12

automobil, lift, otoman, obuću sa gumenim Ċonom. Ja, razume se, uprošćavam istoriju razvoja materijalne kulure, ali ĉinjenica ostaje ĉinjenica: savremeni ĉovek, naroĉito gradski ţitelj, u potpunosti se odvojio od elektriĉnog potencijala Zemlje, tokom razvoja civilizacije je izgubio sve svoje prirodne instikte i našao se pred neophodnošću da se samostalno bori za oĉuvanje, leĉenje i produţavanje ţivota. Tokom miliona godina, u procesu evolucije je priroda konstruisala i tempom, dalekim od tempa nauĉno-tehniĉkog progresa, usavršavala naše unutrašnje organe: srce, bubrege, ţeludac, creva, muskulaturu, mozak. Ali, ona ipak nešto prema svemu nije uspela da dovede u potpunosti do kraja. Svi ti organi su se formirali u uslovima visoke fiziĉke aktivnosti — trĉanja, mišićnih kontrakcija, neprekidnih (osim za vreme odmora i spavanja) potresa organizma tokom mnogih ĉasova svesne aktivnosti. Ne našavši drugo, efikasnije konstruktivno rešenje, priroda je upravo te, inercione, gravitacione snage potresa i snage kontrakcije mišića iskoristila za ĉišćenje ćelija i meĊućelijskog prostora od štetnih, rekao bih ĉak smrtonosnih po organizam »šljaka«, koje su postupno remetile proces oksidacije, razmene materijala u ćelijama, a samim tim i zdravlje ĉoveka. Uzgred budi reĉeno, razvoj nauke i tehnike doveo je do situacije, u kojoj nestaje mogućnost bilo kakvih potresa — vibracija, naglo je smanjena potreba za kontrakcijom i uopšte upotrebom muskulature i pojaĉanih biopotencijala. Pri tome mislim na kosmiĉke letove, kada se ĉovek nalazi u besteţinskom stanju. Dugotrajni boravak u uslovima besteţinskog stanja moţe da dovede do teških posledica, i zato kosmonauti na veštaĉki naĉin stimulišu biopotencijal za kontrakciju muskulature specijalno konstruisanim u tu svrhu priborima i mehanizmima. Zašto je priroda stvorila zaliske u venama »Anatomija ĉoveka«, prvi udţbenik studenta medicine, veoma detaljno govori o strukturi ljudskog tela, ali zato ne daje objašnjenja o funkcionalnoj zavisnosti svih delova našeg organizma. Ĉini mi se da bi bio ništa manje koristan — ako ne i korisniji — udţbenik »Konstrukcija ĉoveka«, kao što je za studente tehnike neophodan udţbenik »Konstrukcija motora«. Ali, na ţalost, knjigu »Konstrukcija ĉoveka« nemoguće je kupiti, jer je još niko nije napisao. Savremena filozofija, iako je otišla jako daleko, ipak još uvek nije uspela da dešifruje mnoge funkcionalne zavisnosti i mehanizme delatnosti ĉak i najosnovnijih ĉovekovih organa. Do sada još, na primer, nije objašnjen mehanizam kontrakcije muskulature. Eto zašto bih pre svega hteo da porazmislim malo o nekim, skrivenim za naše oĉi, delovima konstrukcije našeg organizma, zašto bih hteo da pokušam da shvatim mehanizam njihovog uzajamnog delovanja i predloţim naĉine kako da im se pomogne u njihovom izuzetno sloţenom i vaţnom radu. No, pod pritiskom sila kontrakcije srĉanog mišića i zidova arterije, sveţa arterijska krv se kreće kroz ćelo ljudsko telo, kroz mreţu arterija i kapilara, koji prehranjuju ćelije i odnose iz njih produkte razmene materija. Tokom procesa kretanja po kapilarima, ta ista krv oduzima meĊućelijskoj limfi otpatke reakcija oksidacije i »šljaku«, ĉime se arterijska krv pretvara u venoznu. Potrebno je obratiti posebnu paţnju na to, da prilikom kretanja po mikroskopskim kanalima kapilara sa preĉnikom manjim od 0,005 cm, venozna krv gubi skoro u potpunosti svoj pritisak (slika 3). Na njeno kretanje deluje podpritisak u plućnim alveolama. Kakvim je konstruktivnim rešenjem priroda obezbedila kretanje venozne krvi ka srcu i njeno dizanje od prstiju nogu do bedara i od prstiju ruku do ramena? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo paţljivo da razgledamo popreĉni presek vena bilo kog našeg ekstremiteta (slika 4). 13

Slika 3. Odnos prolaznih preseka u arteriji, u kapilarima i veni Ispostavlja se da je unutrašnja površina vena od prstiju ruku do ramena, i od prstiju nogu do bedara, na razmacima od oko ĉetiri santimetara, snabdevena prirodnim ventilima, nalik na srĉane zaliske. Oni omogućuju da se krv kreće samo nagore, prema srcu, i zatvaraju se kada krv poteĉe u suprotnom pravcu (slika 5).

Slika 4. Zalisci u veni

Slika 5. Zalisci u venama mišića

Svaki zalisak predstavlja za protok teĉnosti suvišan, nepotreban otpor. Zašto se u tom sluĉaju na venama nogu nalazi 22 otpor-ventila, a 17 na venama ruku, ako posle kapilara takoreći kompletan pritisak u velikim venama sasvim nestaje? Pri svakoj kontrakciji muskulature, popreĉni presek vena se povećava, muskulatura steţe vene i krv izmeĊu dva zaliska kreće prema srcu (slika 6). Eto, takvo je rešenje smislila priroda. Ona je pretvorila mišiće u svojevrsne pumpe. Pored toga, ona je predvidela širenje po našem organizmu, pri svakoj kontrakciji mišića, impulsa slabih biopotencijala, koji izazivaju slabu kontrakciju mišića i koji daju dodatne impulse za kretanje venozne krvi ka srcu. Ali, takva slaba kontrakcija je za potpuno ĉišćenje od »šljake« ipak nedovoljna. To najbolje mogu da pokaţu dva primera. Svako instinktivno ţeli da se posle sna protegne. Ali, ĉovek moţe da se protegne samo ako jako napne mišiće, tojest ako pri tome iz meĊućelijskog prostora i iz vena izbaci na taj 14

naĉin veliku koliĉinu zagaĊene preko noći krvi. To isto rade i maĉke, psi i druge ţivotinje. Posle sna, one se obavezno proteţu. Znaĉi, za vreme sna, kada venama pomaţe uglavnom samo srĉani mišić, ĉišćenje krvi od »šljake je nepotpuno.

Slika 6. Pumpanje venozne krvi ka srcu mišićnim kontrakcijama (sa leve strane — mišić u stanju kontrakcije, sa desne strane — opruţen mišić) Ako je ĉovek prinuĊen da leţi, ne ustajući pri tome nekoliko dana, a tim pre nekoliko nedelja iz postelje, on moţe da se kreće samo uz tuĊu pomoć. Obiĉno se misli da je malaksalost — posledica oboljenja. Ali, posle provere u Institutu za prouĉavanje klimatskih leĉilišta, ispostavilo se da ĉak i potpuno zdrav sportista, odleţavši u postelji nedelju dana bez kretanja, ne moţe da hoda. Malaksalost je — rezultat poremećaja normalne razmene materije zbog skupljanja »šljake« u meĊućelijskom prostoru. Lako je moguće da ste obratili paţnju na to, da sam govorio samo o venama ekstremiteta, a da uopšte nisam pomenuo glavne krvne sudove, koji prolaze kroz telo prema srcu. Zašto je priroda snabdela tim zaliscima vene svakog ĉetvoronošca i dvonošca samo od ekstremiteta do karlice i do ramena? Kako se venozna krv kreće odatle prema srcu? Setimo se izgleda ĉetvoronošca. Njihovo telo je horizontalno, a to znaĉi da se krv kontrakcijom muskulature mora da diţe samo do karlice i ramena, dok će dalje sama, slobodnim tokom da se kreće prema srcu. I ĉinjenica, da ĉovek, kao i ĉetvoronošci nema zaliske po telu — još jedan je dokaz toga, da su preci ĉoveka, pre nekoliko miliona godina, kada su se formirali naši organi, išli po zemlji ĉetvoronoške. Nepostojanje zalisaka na razdaljini od skoro pola metara (u zavisnosti od visine), pokazuje da naĉin ţivota na dve noge priroda uopšte nije predvidela. Ĉoveka je odista formirao rad. Hipoteza autora o ulozi zalisaka Maloĉas smo govorili o tome, da je za uklanjanje »šljake« iz meĊućelijskih prostora potrebna pomoć spolja. Sada ţelim da izloţim svoju hipotezu o još jednom efikasnom naĉinu korišćenja zalisaka za borbu protiv »šljake«. Poĉeću od analogije, koja je daleko od fiziologije. Ako treba otvoriti flašu, kada nema vadiĉepa, zapušaĉ se moţe izbiti iz grlića ako se dnom flaše udari o meku zemlju ili o dlan. To se objašnjava time, da je koliĉina kretanja, jednaka proizvodu mase teĉnosti pomnoţene sa njenom brzinom, usmerenom prvobitno prema ruci, naišavši na otpor dlana, promenila svoj smer i krenula prema zapušaĉu, izbacujući ga sa ranije saopštenom energijom teĉnosti, umanjenom za gubitak izazvan trenjem (slika 7). 15

Slika 7. Shema pribora za demonstriranje energiĉnog kretanja venozne krvi nagore posle udarca cevi (3) po dnu suda (2) ispunjenog teĉnošću (1) Do iste pojave će doći i sa venoznom krvlju, ako dovoljno jako udarimo petom o zemlju. Celokupnoj masi krvi, koja se nalazi u venama izmeĊu zalisaka, daje se pri tome brzina, koja je usmerena prema zemlji. Ali, posle udarca petom o zemlju, ta krv, oslanjajući se o donje zaliske (već znamo da u suprotnom pravcu upravo ti zalisci ne propuštaju krv) kreće sada energiĉno prema srcu. U kojim trenucima ţivota ljudsko telo i njegove vene trpe potrese i ubrzanja, koja su usmerena prema zemlji, duţ gravitacionog polja? Takva ubrzanja nastaju za vreme trĉanja i brzog hodanja. Na slici 8 prikazana je shema kretanja nogu ĉoveka i centra teţe njegovog tela za vreme trĉanja. Kada je noga izbaĉena napred i na nju preneta celokupna teţina tela, kuk ĉoveка, a to znaĉi i njegov centar teţe, opisaće krivulju ĉiju je radijus jednak duţini noge. Kod sledećeg koraka desiće se to isto. Rezultat je taj, da centar teţe ĉoveka, prilikom trĉanja i brzog hodanja opisuje cikloidu. Pri tome su ubrzanja usmerena prema zemlji i taĉki P. Ta ubrzanja za vreme brzog hodanja i izazivaju udarci potpetice o zemlju, a to znaĉi i udarce venozne krvi po zaliscima. Sa svakim udarcem zagaĊena »šljakom« krv kreće kroz vene prema srcu, sliĉno onome kao kada zapušaĉ izbacujemo iz grlića udarcem dna flaše o dlan ili zemlju. Shema mehanizma kretanja ĉoveka omogućuje da se naĉini još jedno interesantno posmatranje. Kao što je poznato iz mehanike, za pravolinijsko kretanje tela sa stalnom brzinom nije potrebno nikakvo trošenje energije. Ali, za vreme pravolinijskog kretanja ĉovek se zamara. Na šta se troši ta energija? Kako smo već rekli, centar teţe ĉoveka se ne kreće pravolinijski, već po cikloidi, i zato se centar teţe pri svakom koraku diţe i spusta otprilike osam santimetara, pri duţini nogu od jednog metra. Ako uzmemo da je ĉovek teţak osamdeset kilograma, onda će obavljeni rad dizanja teţišta tela pri svakom koraku za osam santimetra iznositi: 80 х 0,08 = 6,4 kilogrammetra (ne raĉunajući pri tome na trenje i gubitak energije). Ako ĉovek za jedan sat preĊe 5 kilometara, naĉinivši pri tome 6250 koraĉaja, onda on troši 6250 х 6,4, tojest on obavlja potpuno nepotreban rad od 40.000 kilogramometara, što iznosi 0,15 jedne konjske snage! Ako uzmemo u obzir gubitak energije za trenje pri spuštanju na svakom koraku i ĉinjenicu da koeficijent korisnog dejstva mehanizma nogu iznosi oko 0,5, 16

onda nije teško izraĉunati da će opšta potrošena snaga iznositi oko 0,3 konjske snage. To je upravo ono, što i izaziva zamor.

Slika 8. Shema kretanja centra teţe po cikliĉnoj krivulji (A) ĉoveka prilikom hodanja i trĉanja (r — duţina noge, P — sile koje deluju) Analizirajući mehanizam koraĉanja sa taĉke gledišta inţenjerije, ĉovek dolazi do zakljuĉka da je priroda, kako za ĉetvoronošce, tako i za dvonošce razradila ipak dosta nesavršenu shemu višebeoĉugnog ureĊaja za kretanje. Ta shema zahteva prekomerno trošenje energije, koje je, uz sve to praćeno i izdvajanjem »šljake«, koju treba podići na visinu od jednog i po metra do srca. Zato je veoma korisno potraţiti pomoć vernog pomagaĉa — udracima petom ili celim stopalom o zemlju za vreme brzog hodanja. Ali, za to je potrebno da ne koraĉamo onako, kako smo to navikli od najranijeg detinjstva. Racionalnom hodanju i trĉanju treba se uĉiti od turista i maratonaca, kod kojih centar teţe tela »poskakuje« jako malo, zbog ĉega dolazi do veoma malih utrošaka energije za kretanje. Pogledajmo shemu takvog trĉanja (slika 9). Centar teţe tela se kreće takoreći pravolinijski.

Slika 9. Šest postupnih pokreta tela pri pravilnom trĉanju bez podizanja teţišta. Faze oslonca — 1, 2, 3, 4, faze »leta« — 5, 6 Interesantan je proraĉun sumarnih pramena energije, do kojih dolazi u vezi sa razmenom materija u ljudskom organizmu, a koji je obavio E. Bol. Pošto se pretvaranje kiseonika u vodu odigrava uz uĉešće atoma vodonika i elektrona, opštu veliĉinu protoka elektrona u našem telu moţemo da izrazimo u amperima. Polazeći od toga da u stanju mirovanja naš organizam troši 264 kubna santimetra kiseonika u minutu, i da su za stvarnje vode svakom atomu kiseonika potrebna po dva atoma vodonika i po dva elektrona, Bol je izraĉunao: svakog minuta, u svim ćelijama našeg tela, kiseoniku se pridruţuje 2,86.1022 elektrona. Ta »struja« je napona 76 ampera. Izvucimo zakljuĉak iz ovog našeg razmatranja. Ĉišćenje ćelija od »šljake« priroda ostvaruje na tri naĉina: 1) putem neprekidne, ali veoma slabe vibracije ćelija biopotencijalima nervnih impulsa; 2) izbacivanjem »šljake« iz ćelije i meĊućelijskog prostora posredstvom 17

snage kontrakcije mišića i 3) na »raĉun« energiĉnog kretanja »šljake« iz ćelija i meĊućelijskog prostora inercionim silama za vreme »truckanja« ljudskog tela (trĉanje, veţbe sa preskakanjem konopca itd.). Ako se ne koriste drugi i treći naĉin, telo se lagano zagaĊuje »šljakom«, prevremeno poĉinje da stari i konaĉno umire. Vibrogimnastika Kompleks jutarnje gimnastike se ne naziva na ruskom jeziku tek onako »zarjadka« (punjenje). Odista, to je »punjenje« bodrošću, sveţinom, aktivnošću za ceo dan koji se nalazi pred ĉovekom. Ĉak i ljudi istrenirani, fiziĉki jaki, koji se bave teškim umnim radom, posle nekoliko ĉasova rada poĉinju da osećaju teţinu u glavi. Mozak se jednostavno zamara. Predlaţem jednostavnu veţbu, koju mogu da obavljaju ĉak i ljudi, kojima su iz raznoraznih razloga zabranili trĉanje i brzo hodanje. Ako se ĉovek digne na prste, tako da mu se pete odvoje od poda za samo jedan santimetar (slika 10) i naglo spusti petu na pod, onda se oseća udarac, potres. Pri tome će se desiti isto što se dešava i prilikom trĉanja i brzog hodanja: zahvaljujući zaliscima u venama, krv će dobiti dopunski, impuls za kretanje nagore, prema srcu. Te veţbe autor je nazvao »vibrogimnastika«.

Slika 10. Shema ĉoveĉijeg stopala prilikom udarca petom o pod. Verozna krv juri ka srcu Te veţbe treba raditi dosta sporo — ne ĉešće od jednog udarca u pod u sekundi. Posle trideset »potresa« potrebno je naĉiniti pauzu od 5—10 sekundi. Niukom sluĉaju se ĉak i ne trudite da diţete pete više od jednog santimetra iznad poda. Veţba zbog toga neće postati efikasnija, već će samo izazvati nepotreban zamor stopala. Suviše uĉestali potresi takoĊe nisu korisni. U prostorima izmeĊu venskih zalizaka neće se skupiti dovoljna koliĉina krvi i talas te krvi neće uspeti da zahvati sledeći »sprat« vene. Sećate li se, na poĉetku poglavlja sam navodio primer sa flašom, napunjenom teĉnošću? Ako je flaša napunjena samo do polovine, ĉep se ne moţe izbiti iz grlića udarcem dna flaše o dlan. Hidrodinamiĉki udarac će biti preslab. Pri svakoj veţbi je potrebno obavljati najviše do šezdeset »potresa«. Obavljajte ih energiĉno, ali ne tako resko, da pri tome osetite bol u glavi. Potresi moraju biti isti onakvi, 18

kakve je priroda predvidela prilikom trĉanja. I upravo zato vibrogimnastika ne predstavlja nikakvu opasnost ni za kiĉmu, ni za diskuse meĊu pršljenovima. Moje iskustvo sa vibrogimnastikom, kojom se bavim već decenijama, to najbolje potvrĊuje. Preporuĉujem da se veţba ponovi 3—5 puta tokom dana, i to u trajanju od jednog minuta. Smatram da je vibrogimnastika posebno korisna za ljude koji su prinuĊeni da dugo sede ili stoje. Teţina u glavi, koja nastaje od priliva krvi, do koga dolazi zbog dugotrajnog i napetog umnog rada — prolazi posle vibrogimnastike. To se objašnjava time, što inercione sile energiĉno pokreću venoznu krv od glave prema srcu. Zamor prolazi posle jednog minuta veţbanja za vreme penjanja na planinu. Preporuĉujem da se te veţbe obavljaju svakih 150—200 preĊenih metara uspona. Posebno efikasno zamor nestaje posle takvih veţbi za vreme dugotrajnih pešaĉenja. Vibrogimnastika se, po mome mišljenju, moţe potpuno smelo uvrstiti u medicinsku gimnastiku. Ranije sam već objasnio zašto se i kako kod vibrogimnastike iz organizma izdvaja »šljaka«. Ako se ove veţbe stalno primenjuju, onda venozni zalisci prestaju da bivaju »rukavci«, »ritovi« u kojima se taloţe »otpaci«. Potresi organizma, koji stlmulišu energiĉnije pulsiranje krvi u venama, onemogućuju skupljanje »šljake« i stvaranje trombova kraj venoznih zalizaka. Prema tome, vibracija organizma predstavlja efikasnu pomoć u predohrani i leĉenju ĉitavog niza oboljenja unutrašnjih organa, to je sigurno sredstvo za onemogućavanje tromboflebitisa, pa ĉak i infarkta (mikrotromboflebitisa vena srĉanog mišića). To potvrĊuju sve pristalice vibrogimnastike. Kao primer navodim pismo akademika V. A. Ambarcumjana, koji se uspešno bavi vibrogimnastikom (pismo navodim sa dozvolom autora). »Dragi Aleksandre Aleksandroviĉu! IzmeĊu 1966. i 1969. godine sam u nekoliko mahova bolovao od tromboflebitisa. Godine 1969. sam posle leĉenja u bolnici poĉeo da primenjujem metod vibrogimnastike koji ste mi vi preporuĉili, kada akutna faza oboljenja još nije bila sasvim prošla. Posle dva — tri meseca nestali su svi tragovi oboljenja. I, više od dve godine nije bilo nikakvih znakova recidiva. Ĉini mi se da Vaš naĉin odista pomaţe da se uklone pojave tromboflebitisa...« U periodiĉnoj štampi se ĉesto mogu pronaći ĉlanci, koji potvrĊuju koriist vibracija. Tako se 1974. godine u ĉasopisu »Tehnika moloĊoţi« pojavio ĉlanak »Jahanjem protiv paralize« : »Godine 1952. na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, srebrnu medalju u jahanju osvojila je australijska sportistkinja D. Hartel. Kakvo je bilo ĉuĊenje publike, kada je saznala da je ova sportistkinja u mladosti bolovala od deĉje paralize! Uspeh Hartelove je nagnao lekare na pomisao da pokušaju leĉenje posledica paralize jahanjem. I, eksperimenti, obavljeni u ŠR Nemaĉkoj, Engleskoj, Švedskoj i Holandiji vec govore o pozitivnim rezultatima sportsko-terapeutske medicine. Tako je u jednu kliniku SR Nemaĉke bio primljen dvanaestogodišnji pacijent sa ozbiljnim poremećajem koordinacije pokreta. Deĉak nije mogao sam da naĉini vise od pet-šest koraĉaja, gubio je ravnoteţu od najmanjeg dodira, govor mu je bio nerazumljiv, lice mu se stalno grĉilo u tikovima. Ĉak ni lekari i struĉnjaci za medicinsku gimnastiku nisu verovali da će uspeti da savladaju oboljenje. Ali, već posle trideset i pet ĉasova pacijent je mogao potpuno samostalno da obavlja jednostavne gimnastiĉke veţbe i silazi sa konja. Posle pedesetog ĉasa, on je smelo jahao galopom... Struĉnjaci su mišljenja da jahanje istina ne moţe u potpunosti da izleĉi posledice paralize, ali da zato u velikoj meri pozitivno deluje na pacijente, jaĉajući njihovo opšte-fiziĉko stanje«. 19

Završavajući priĉu o vibrogimnastici i njenom delovanju na ljudski organizam, ţeleo bih da dam nekoliko saveta: kao prvo, kada se bavite vibrogimnastikom, steţite jaĉe vilice, a kao drugo, trudite se da ne veţbate na sred sobe. Biće najbolje da veţbate u prostoru ispod ragastova vrata, kako nebiste izazvali prekore suseda u stanu ispod vas. Kako treba trĉati Ni u jednoj od popularnih brošura, koje reklamiriju i propagiraju trĉanje, nije reĉeno kako treba hodati i trĉati. Sada se nadam da svaki ĉitalac moţe da shvati da lagano, »elegantno« trĉanje — kako se uglavnom i kreću ljudi u godinama — mora da izaziva osećanje zamora, pošto se »šljaka« loše izdvaja iz organizma. A ako ĉovek za vreme šetnje, barem na kratkim delovima puta koraĉa energiĉno, brzo, krupnim koracima, trudeći se pri tome da se noga spušta na zemlju što »oštrije«, sa osloncem na petu i spuštajući pri tome nogu celim stopalom na zemlju, kako bi se jakim kontrakcijama mišića, a takoĊe i udarcima izazvalo punovredno ĉišćenje organizma od »šljake«, onda posle takve šetnje ĉovek ne moţe da oseća zamor, već suprotno — bodrost i priliv novih snaga. Isto je tako potrebno »otšro« spuštati nogu na zemlju ili pod, prvenstveno potpeticu za vreme trĉanja, trĉkaranja u mestu i pri bilo kakvim veţbama sa skokovima. Trĉanje na vrhovima prstiju nije korisno, pošto vibracije slabe napetosti stopala koja se uz to i zamaraju, a samim tim se pogoršava i ĉišćenje organizma od »šljake«. Za sticanje maksimalne bodrosti i zdravlja poţeljno je da se svaki dan trĉi 15-20 minuta po 2-3 kilometra, trudeći se pri tome da se noga spušta na potpeticu što »oštrije«. Na trĉanje se treba privikavati veoma oprezno i postupno. Prvog dana treba napraviti desetak brzih koraĉaja, a posle toga, savivši ruke u laktovima, 5-10 koraĉaja trkom. Pri tome treba disati mirno. Na dva koraka — udisanje kroz nos, posle toga izdisanje na dva koraka, — kroz usta. Kada doĊe do »sekundarnog disanja«, udisaj i izdisaj treba da budu duţi — na ĉetiri koraka. Sa prilagoĊavanjem organizma na trĉanje, delove staze koji se prelaze hodom treba smanjivati, i tako se ĉovek lagano privikava da trkom prelazi po dva-tri kilometra dnevno. Stariji ljudi moraju da obavljaju tu veţbu, naizmeniĉno smenjujući trk i brzi hod svakih mintu i po. Pri tom je veoma vaţno podvući još i to, da je takvo trĉanje korisno i za unutrašnje organe. Srce, ţeludac, jetra, creva, bubrezi i drugi organi su se tokom miliona godina formirali u uslovima visoke pokretljivosti ĉoveka, u uslovima svakodnevnih vibracija za vreme trĉanja, brzog hodanja, skokova, borbe itd. Zato je sada kada vodimo naš »sedeći« naĉin ţivota, svim tim organima potrebna pomoć za ĉišćenje od »šljake«. Tim organima je takoĊe potrebno da se »potresaju«. Ni jetru, ni bubrege, a tim pre srce je nemoguće »isprati« na neki drugi naĉin. Zato sam mišljenja da je pomoću trĉanja na ĉistom vazduhu po mome sistemu, ili kaskanjem ili hodanjem u mestu u stanu moguće stimulisati procese samopreĉišćavanja naših unutrašnjih organa. Ali, ponavljam još jednom, potrebno je privikavati svoj organizam na trĉanje oprezno i postupno, jer se inaĉe na drugi naĉin organizmu moţe naneti ozbiljna šteta. Smatram da su veţbe, koje predlaţem, potrebne ne samo ljudima u godinama. Ako hoćemo da vaspitamo izdrţljivu omladinu i vojnike, onda jedan beoĉug njihove fiziĉke obuke mora da postane i svakodnevno trĉanje — najmanje tridesetak minuta — sa osloncem noge na stopalo i petu. Takve veţbe su potrebne našoj omladini — uĉenicima, studentima, i, ubeĊen sam u to, jednostavno su neophodne svim inţenjerima i nauĉnicima koji vode »sedeći« naĉin ţivota, u ĉijem se onemoćalom telu ţivot suviše ĉesto prekida, na ţalost, upravo onda, kada mozak stiĉe maksimalnu informisanost i iskustvo.

20

Poglavlje 3 O ULOZI BIOPOTENCIJALA Biopotencijali i razmena materija

Ma kako da teška bila rana na nekom ekstremitetu, svakog hirurga interesuje pre svega da li je ĉitav nerv. Lekar se trudi da pre svega, ako je to ikako moguće, spase upravo njega. Ako mu je to pošlo za rukom, ekstremitet se istina lagano, ali zato sigurno vraća u normalno stanje, a ako je nerv prekinut — on jednostavno visi kao kamdţija. Na prvi pogled — arterije i vene su potpuno ĉitave. Kost je takoĊe ĉitava. Zašto onda ekstremitet — bila to ruka ili noga — ne bi, kada rana zaraste, ostao upotrebljiv još godinama? Ali — u tom sluĉaju dolazi do lagane atrofije mišića. Stvar je u tome, što se, zbog poremećaja biopotencijala, prekida razmena materije u tkivu. Evo i drugog primera. Mladić sa slabim nerazvijenim mišićima, poĉinje sistematski da veţba sa tegovima. Posle izvesnog vremena njegova snaga jaĉa, i mišići postaju i teţi i veći po obimu. Savremena fiziologija to objašnjava na sledeći naĉin. Da bi se saĉuvala normalna struktura i radna sposobnost mišića ili bilo kog drugog organa, on mora da bude aktivan. A da bi to bio, on mora da dobije nervne impulse od centralnog nervnog sistema. U prvom primeru nervni impulsi nisu mogli da dospeju do onih mišica kojima su bili upućeni, jer je put bio preseĉen. U drugom sluĉaju je nervna mišićna aktivnost izazivana pojaĉanim nervnim impulsima. Upravo je to i povećalo razmenu materije u mišićima i povećavalo obim samih mišića. Ĉovek je postajao jaĉi. Na taj naĉin, a to su dokazali fiziolozi, sa gledišta uticaja nervnih impulsa na zdrav ţivot ĉoveka, stalno kretanje fiskultura su od odluĉujućeg znaĉaja, jer oni zahtevaju stalnu napetost mišica, što se moţe postići samo pojaĉanim nervnim impulsima. Iz toga postaje jasno neraskidiva veza izmeĊu elektrorazmene i razmene materija u ćelijama. Deca se intenzivno i neprekidno kreću. U tome se ispoljava njihova nesvesna teţnja da pojaĉaju razmenu materija biopotencijala. Pokretno dete je mnogo jaĉe, zdravije, izdrţljivije od mirnog tunjavog deteta. I zato nareĊenje: »Prestani već jednom da se vrpoljiš, posedi mirno barem jedan minut!« — treba izdavati što reĊe. Јеr to je direktno mešanje u proces rasta deĉijih ćelija. Izometrijske veţbe Svakog dana izjutra se trin minuta bavim specijalnom gimnastikom u krevetu. Dva ili tri puta dnevno jе ponavljam, sedeći u fotelji kraj pisaćeg stola. Po mome mišljenju, takvom vrstom gimnastike korisno je baviti se ĉak i za vreme bolesti, kada je lekar naredio da bolesnik ne sme da ustaje. Prvo je potrebno opustiti mišiće, a posle toga ih postupno, maksimalno jakim voljnim impulsima po desetak puta napinjati, ne pokrećući se pri tome uopšte. Prvo treba napinjati mišiće prstiju nogu, posle toga mišiće listova, pa onda mišiće stomaka, grudi, vrata, ruku. Pri tim veţbama mišići se moraju širiti i »igrati« onako, kako se to obiĉno moţe videti kod »mister univerzuma«. Takva voljna, ili izometrijska gimnastika komplesno deluje na organizam: sa jedne strane ona podstiĉe biopotencijale u ćelijama, što sa svoje strane povećava razmenu materija, a sa druge strane — pomaţe mišićima i venama da se oslobaĊaju od šljake.

21

Ne treba zaboravljati da je za vreme ove vrste veţbi potrebno obratiti posebnu paţnju na ravnomemo i duboko disanje. Na svakih pet kontrakcija muskulature treba naĉiniti po jedan udisaj, a na svakih pet opuštanja — po jedan izdisaj. Gimnastika disanja Disanje igra veliku ulogu u voljnoj gimnastici. Delim mišljenje mnogih lekara, fiziologa i struĉnjaka za medicinsku fiskulturu, koji se veoma oprezno odnose prema gimnastici joga. Ali, u potpunosti odbacivati iskustvo drevne fiskulture je isto tako pogrešno. To se odnosi i na moj sistem pojedinih elemenata gimnastike disanja. Potrebno je jasno shvatiti zašto su ovi elementi korisni i šta se dešava u organizmu prilikom dubokog udisanja i izdisanja vazduha. Uzgred budi reĉeno, škola disanja nije karakteristiĉna samo za školu joga. Bez pravilnog postavljenog disanja, nezamislivi su sport i fiskultura uopšte. Kada se probudite i slatko protegnete, treba leći na leĊa i maksimalno opustiti sve mišiće. Posle toga treba naĉiniti maksimalno dubok udisaj, posle ĉega treba, skraćivanjem muskulature stomaka odmaći dijafragmu, koja odvaja šupljinu ţeluca i creva što više prema ţelucu (slika 11). Pri tome će stomaĉni mišići izvršiti pritisak na abdominalnu šupljinu. Pritisak će se proširiti na sve unutrašnje organe: jetru, bubreg, slezinu, pankreas itd. Ta svojevrsna presa će izbacivati na taj naĉin iz ćelija i meĊućelijskog prostora unutrašnjih organa »šljaku« koja se tamo nakupila preko noći. Pri-

Slika 11. Dijafragma u dignutom (1) i spuštenom stanju (II) 1 — dijafragma, 2 — srce, 3 — stomaĉni mišići Pritisak dijafragmom na abdominalnu šupljinu mora biti propraćen naduvanjem stomaka: što više, to bolje. Da bi se u potpunosti savladala veština voljnog kretanja dijafragme gore-dole, potrebno je višekratno ponoviti ovu veţbu, (izgovarajući istovremeno bilo šta na glas i ne prekidati pri tome disanje (naduvavanje ţeluca nema nikakve veze sa disanjem). Uspeo sam da savladam ovu veţbu za nekoliko dana. Ali, vratimo se praksi gimnastike disanja. Leţeći na leĊima, prvo je potrebno duboko udahnuti vazduh, a posle toga naporom dijafragme »naduti« ţeludac. Posle toga treba zaustaviti disanje 3—5 sekundi, da bi »šljaka« mogla, pod pritiskom, da napusti mesta na kojima se nataloţila preko noći. Posle zadrške vazduh treba ispuštati iz pluća u deset izdisaja, i to kroz ĉvrsto stegnute usne tako, da se ceo stomak intenzivno deset puta zanjiše. U toj 22

masaţi (potresu) unutrašnjih organa se i krije sva korist od gimnastike disanja. Uzgred budi reĉeno, do takve masaţe dolazi i kad se smejemo. Odatle je jasno zašto se smeh od vajkada smatra za zdrav i koristan. Fiziološki smisao gimnastike disanja, a drugim recima masaţe organa abdominalne šupljine pomoću dijafragme sastoji se u tome, što se za vreme te veţbe poboljšava ispunjavanje srca krvlju, a što srce dobija više krvi, tim će je više i izbacivati za vreme kontrakcije u aortu. Ponavljam te veţbe ne samo izjutra, već i svako veĉe, pred spavanje. Da se ĉovek ne bi premarao, dovoljno je svako jutro i veće naĉiniti po 10 dubokih udisaja i pulsirajućih izdisaja. Ja liĉno osećam i sledeću korist od redovne gimnastike disanja. Ranije sam imao ĉeste srĉane napade, ubrzani puls. Kada sam proanalizirao mehaniku gimnastike disanja i njene posledice, došao sam do zakljuĉka da kontrakcija mišića stomaĉnog pojasa moţe da mi pomogne da likvidiram srĉane napade. Tok rasuĊivanja bio je sledeći: našem srcu je priroda podarila odreĊeni prostor — srĉanu šupljinu — ograniĉenu plućima i dajafragmom. Prilikom kontrakcije srĉanog mišića krv pod velikim pritiskom odlazi u aortu. Ali, šireći se prilikom opuštanja, srĉani mišić ne moţe uopšte da izvrši nikakav pritisak na zidove srĉane šupljine. Ako je obim šupljine mali, onda će srce primiti, odnosno usisati malu koliĉinu krvi. Ako je obim šupljine veliki, onda će i »porcija« krvi biti mnogo veća. Prilikom konstruisanja dijafragme, priroda joj je, na ţalost, podarila preveliku osetljivost. Za vreme emocijonalnih uzbuĊenja, prilikom straha, uzbuĊenosti, diskusija i sa starenjem ĉoveka, dijafragma se diţe i srĉana šupljina se samim tim smanjuje. U moţdanoj masi priroda je stvorila aparat, koju reguliše minutni volumen krvi, koji je neophodan za ţivot ćelija i za rad koji on obavlja. To regulisanje se moţe ostvarivati samo promenom ritma i snage srĉanih impulsa. Ako je krvi malo — rad srca je potrebno ubrzati, pojaĉati, a ako je krvi mnogo — onda ga treba usporiti. Zato se sa svakim dizanjem dijafragme i odgovarajućim smanjivanjem srĉane šupljine puls ubrzava. Kod nervoznih ljudi to izaziva strah. Od straha se dijafragma diţe još više, obim srĉane šupljine se još više smanjuje, puls se ubrzava. Nastupa stanje, koje bolesnici nazivaju srĉanim napadom. A on se veoma ĉesto završava ozbiljnim posledicama. I ja sam se, eto zamislio: moţe li ĉovek, bez pomoći lekara brzo da zaustavi, onemogući srĉani napad? Liĉno sam mišljenja da moţe. Za to je potpuno dovoljno odmah posle poĉetka ubrzavanja pulsa, a pre sledećeg širenja srca, pruţiti tom istom srcu što je moguće veći volumen srĉane šupljine. Mehanizam delovanja gimnastike disanja govori: potrebno je naĉiniti duboki udisaj, »ispupĉiti« stomak i iz sve snage ga zadrţati u tom poloţaju 2—3 sekunde. Posle toga treba ponoviti istu veţbu dva do tri puta. Retko je kada posebno ponoviti veţbu i ĉetvrti put, pošto su i tri takve veţbe potpuno dovoljne da bi se obezebedio takav protok krvi, kome će srce ponovo poĉeti da radi normalnim ritmom. Taj najjednostavniji metod mi je tokom punih trideset godina pomagao da se oslobodim srĉanih napada, zbog kojih sam ranije morao da pozivam »Hitnu pomoć« i leĉim se po bolnicama. Zahvaljujući redovnim veţbama gimnastike disanja dva puta dnevno, veţbama širenja dijafragme, obezbeĊuje se elastiĉnost dijafragme, povećava se volumen srĉane šupljine, smanjuje se opasnost od srĉanih napada. Jednom sam imao prilike da gledam dokumentarni film o tome kako je ţena, sa obolelim mitralnim zaliskom i teškom srĉanom manom uspela da se oslobodi ovog oboljenja. U prvo vreme se trudila da se što je moguće manje kreće i uglavnom nije ustajala iz postelje. Ali, nekome je pošlo za rukom da je nagovori da se upiše u grupu medicinske gimnastike za starije ljude na stadionu »V. I. Lenjin« u Luţnikama. Posle izvesnog vremena su medicinska fiskultura, gimnastika disanja i trĉanje uspeli da je izleĉe, što je potvrĊivano poreĊenjem dva 23

rentgenska snimka — pre i posle oboljenja, pre i posle poĉetka bavljenja fiskulturom pod nadzorom lekara. Sama priroda se nije borila protiv oboljenja, sve dok spoljni faktori — fiskultura i sport — voljom ĉoveka nisu zatraţili od srca da radi pod velikim opterećenjem. Tog istog ĉasa je u ćelijama otpoĉeo proces prilagoĊavanja. Za bilo koji proces reorganizacije potrebno je vreme, postupnost. Zato svesno reorganizovanje bilo kog svog organa pomoću unutrašnjih rezervi organizma ĉovek mora da ostvaruje izuzetno oprezno i postupno, kako ne bi izazvao katastrofu. To se odnosi i na takve, na prvi pogled mirne veţbe, za koje navodno nije potreban nikakav poseban napor, kao što su izometriĉke veţbe i gimnastika disanja, a takoĊe i jutarnja gimnastika. Prema mojim posmatranjima, veţbe postaju tim korisnije i efikasnije, ako su praćene i jaĉim biopotencijalima. One izazivaju jaĉanje nervnih impulsa, ako se obavljaju pomoću specijalnih pribora. Zato jutarnju gimnastiku obavljam sa tegovima. Njihova teţina se odabira individualno. A sa pozicija jaĉanja delovanja biopotencijala, nisu ništa manje korisne ni veţbe sa ekspanderima. Ali, u svakom sluĉaju, treninge treba ograniĉiti na razumno opterećenje, i ni u kom sluĉaju pri tome ĉovek ne srne da dovede samog sebe do toga da se zadiše. Izometriĉne (voljne) veţbe lica Zašto su mišići lica, koji pokreću naše vilice, tako ĉvrsti? Jednostavno zbog toga, što ih ĉesto steţemo jakim voljnim impulsima, to jest treniramo ih za vreme jela i razgovora. U mladosti su mišići lica elastiĉni i napeti, pošto za vreme rasta i razvoja u njima cirkulišu jaki »nesvesni« biopotencijali. A što su jaĉi ti biopotencijali, sve jedno da li su oni izazvani svesno ili nesvesno, tim su ĉvršći i mišići. Sa godinama obrazi postaju mlitavi, mišići postaju sve opušteniji, oni osećaju sve veću i veću elektronsku »glad« i ne samo zbog toga što sa uzrastom postajemo manje emocionalni. Jednostavo — mi se ne brinemo za zdravlje tih mišića i ne treniramo ih sistematski, svakodnevno, jakim, voljnim nervnim impulsom i biopotencijalima, to jest voljnom izometriĉnom gimnastikom lica. Da lice ne bi postalo opušteno i mlohavo, ja 8—10 puta dnevno obavljam sledeću veţbu, koja mi oduzima najviše jedan do dva minuta. Iz sve snage, tako da mi zadrhti glava, privlaĉim obraze ĉas oĉima, ĉas opet ušima, a onda ivice usana ka zubima, tojest — radim sve moguće, da u mišićima lica izazovem što efikasniju razmenu materija. Veţbe su praćene jakim grimasama lica. Ali, šta da se radi? Zdravlja i sveţine lica radi, ĉovek ipak moţe nekoliko minuta i da pravi razne grimase. Potrebno je shvatiti da tamo, gde barem nekoliko puta dnevno ne stiţu nervni impulsi i biopotencijali, neizbeţno dolazi do opuštenosti i mlitavosti. Opušteno, mlohavo lice ĉoveka, kome upravo zbog toga moţemo dati mnogo više godina nego što ih on stvarno ima — to je posledica toga, što puštamo ţivot da »teĉe« — protiv ĉega se ja odluĉno borim. A da se vaši najbliţi ne bi uplašili grimasa, obavljajte ove veţbe lica za vreme jutarnjeg umivanja, kada ste sami sa ogledalom u kupatilu. Jer, njemu je sve jedno šta radite... Pored ovih veţbi, svakodnevno izjutra i uveĉe vršim i termomasaţu lica, kako bi ubrzao protok krvi kroz kapilara. Za to imam dve debele salvete, nešto veće od lica, a sašivene od dva sloja frotira. Jednu salvetu potapam u vrelu vodu takve temperature da to jedva mogu da izdrţim, i na pola minuta je stavljam na liсе. Posle toga jedan minut drţim na licu drugu salvetu koju sam prethodno namoĉio u ledenoj vodi (leti u nju stavljam ĉak i komad leda). Ovu vrstu termomasaţe ponavljam svakodnevno izjutra i uveĉe dva-tri puta. Za celu proceduru je potrebno najviše tri-pet minuta. Rezultat je odista odliĉan. 24

Završavajući ovaj odeljak, ţeleo bih da kaţem nekoliko reĉi i o ogromnoj ulozi biopotencijala lica. Svi znamo da se emocije po pravilu odmah odraţavaju na našem licu. To znaĉi, da kada osećamo radost ili tugu, kada smo razdraţeni ili imamo neke neprilike, kada smo dobro ili loše raspoloţeni — potpuno nesvesno, moţda nervi impulsa skraćuju ili opuštaju razne grupe mišića lica. Uspeo sam da zapazim da te funkcije u mozgu moţemo da preobratimo. Dovoljno je, kada vam je nešto neprijatno, da naĉinite izraz zadovoljstva na licu, i biopotencijali u moţdanim neuronima dovode do promene rasoploţenja. Ne govori se tek onako uvreĊenom detetu: »No, prestani već jedom da plaĉeš, osmehni se i sve će proći!« Eto zašto ne bi bilo loše kada bi se svaki ĉovek trudio da saĉuva mladalaĉki, prijatan izraz lica tokom celog svog ţivota. I za njega liĉno, i za okolinu je to od posebne vaţnosti. Elastiĉnost, pokretljivost, masaţa Veliki udeo u fiziološko vaspitanje savremenog radnika umnog rada uneo je V. E. Nagorni, koji je u MGU formirao nauĉno-istraţivaĉku laboratoriju za prouĉavanje reţima ţivota ljudi koji se bave umnim radom. Pre deset godina je u izdanju izdavaĉke kuće »Sovjetska Rusija« izašla iz štampe njegova knjiga »Misao i kretanje«, u kojoj se razmatraju pitanja elastiĉnosti, pokretljivosti tela, a takoĊe i masaţe. U razradi ĉitavog niza metoda uĉestvovao sam aktivno i ja. U toj knjizi Nagorni je pisao da u svojoj radnoj delatnosti i svakodnevnom ţivotu ĉovek obavlja pokrete sa amplitudom mnogo manjom od one, za koju su sposobni njegovi mišići, zglobovi i ligamenti. Rezultat toga je taj, da ligamenti postaju manje elastiĉni, muskulatura koja upravlja kretanjem zglobova gubi sposobnost za trakciju i kontrakciju. »Radni ugao« zglobova se smanjuje. Navikavši se na kretanja sa malom amplitudom, ĉovek gubi svoju elastiĉnost, i obavljanje ĉuĉnjeva, širokih pokreta kod njega izaziva bol, a ponekad ĉak dovodi i do ozleda. Sve se to još više pogoršava, time što se na zglobovima, koji nisu dovoljno opterećeni, taloţe štetne materije — soli. Kako onemogućiti takve i sliĉne pojave? Pomoću specijalnih veţbi. U reţimu radne delatnosti treba predvideti specijalne veţbe za zglobno-ligamentni aparat, koje treba sistematski obavljati tokom celog ţivota. U takve veţbe spadaju: rotacioni pokreti rukama, glavom, telom, mahanje rukama i nogama, naginjanja napred i na stranu, ĉuĉnjevi itd. Takve veţbe je potrebno obavljati sa najvećom mogućom amplitudom. Prilikom svake veţbe, trudite se da »razradite« maksimalan broj zglobova: ramenski, karliĉni, kolena, gleţnjeve, a takoĊe i komplikovani sistem kiĉme. Ako za vreme jednog veţbanja niste u stanju da obavite sve to, onda veţbe podelite u nekoliko dana. Svaku veţbu treba ponoviti 6-10 puta. Ako prilikom veţbi sa velikom amplitudom dolazi do bolnih manifestacija, ne treba se bojati. Ne sme se samo dopuštati da dolazi do jakih bolova, kako ne bi došlo do eventualnih ozleda. Veţbama treba pristupati »zagrejavši« prethodno telo i obavljati ih sa malom amplitudom, koju ćemo postupno povećavati. Da bi se u sportu uklonio zamor, ili povećala radna sposobnost, ĉesto se primenjuje masaţa. Ali, ĉovek se zamara ne samo posle bavljenja sportom, već i tokom procesa rada. Da li masaţa moţe tu da pomogne? Masaţa potiĉe iz najdrevnijeg doba. Istoriĉari su konstatovali da se ona primenjivala u skoro svim zemljama sveta. Koristili su je grĉki ratnici i rimski gladijatori, stari kineski lekari i narodi Afrike. Masaţa se široko primenjivala na jugu i severu SSSR. Klaudije Galen (131—201 g. pre n. e.), koji je leĉio gladijatore u Pergamu, navodio je devet vrsta masaţe, opisao je metodiku glaĊenja, trljanja i gnjeĉenja muskulature. On je detaljno razradio metodiku »jutarnje« i »veĉernje« masaţe. Rimljani su, sliĉno Grcima, uveli masaţu u sistem fiziĉkog vaspitanja vojnika. Oni su primenjivali masaţu pred istupanja u 25

arenama i posle toga, da bi uklonili osećanje zamora i fiziĉku napetost. Masaţa je bila praćena mazanjem tela mirišljavim uljima, kupkama i trljanjem peskom. Svojevrsna je masaţa naroda Juţne Afrike, Srednjeg Istoka, Tihookeanskih ostrva. Ĉuveni ruski putnik N. N. Mikluho-Maklaj ovako je opisao masaţu domorodaca Nove Gvineje, koju je liĉno isprobao: »... devojĉica mi je prišla i, uhvativši mi glavu obema rukama, poĉela da mi je periodiĉno steţe iz sve snage. Prepustio sam joj svoju glavu da sa njom radi šta hoće. Pritisak je prešao u trljanje koţe glave sa dva prsta, pri ĉemu je maserka stiskala mesto koje je trljala koliko je mogla. Kada joj se desna ruka zamorila, poĉela je to da radi levom, pri ĉemu sam zapazio da joj snaga prstiju leve ruke nije bila ništa manja od desne... Osećaj je bio prijatan: pri tome sam nekako prestao da osećam bol, pa ĉak nisam ni pomislio na kokosovo ulje i ohru, kojim su joj bile namazane ruke«. Masaţa se kod slovenskih naroda praktikovala iz davnina u formi šibanja sopstvenog tela granama za vreme ili posle kupanja u sauni, a za jaĉanje krvotoka. O toj formi masaţe, koja se kod starih Slovena nazivala »šibanje«, govori se u Nestorovom letopisu: »Kako se kupahu, biĉevahu... videh kupatila drvena i jako zagrejana, i skunuše se i goli su, i prelivahu se ceĊu i dograbe grane i poĉinju se šibati... i obliju se vodom ledenom i tako ţive«. Viševekovna istorija masaţe svedoĉi o njenom blagotvornom delovanju na zdravlje ljudi. Masaţa obuhvata ĉitav niz zahvata: glaĊenje, trljanje, gnjeĉenje, lupkanje i udaranje, pomoću kojih se na odgovarajući naĉin razraĊuje ćelo telo ili njegovi pojedini delovi. Masaţa, koja se obavlja u pravcu kretanja venozne krvi i limfe, pomaţe brţem odlasku krvi od organa koji rade, smanjivanju zastoja krvi, smanjivanju otoka. Zahvaljujući niasaţi, koja izaziva umereno širenje perifernih krvnih sudova, moţe se olakšati i rad srca. Pravilno obavljena masaţa blagotvorno deluje i na delatnost nervnog i drugih sistema organizma. U zavisnosti od zadataka, koji ţele da se postignu masaţom, ona se deli na: higijensku, rehabilitacionu, masaţu kod traumatskih ozleda, trenersku itd. Higijenska masaţa se primenjuje posle jutarnje gimnastike. Njen osnovni zadatak je da se opšti tonus organizma digne na još viši nivo. To je najĉešće samomasaţa, koja u sebi ukljuĉuje glaĊenje, gnjeĉenje, rastresanje i aktivno-pasivne pokrete. Blagotvorno deluje veĉernja masaţa, koja se obavlja neposredno pred odlazak na poĉinak. Ona se obavlja leţeći u postelji. Pri tome se obavljaju takvi zahvati kao što su glaĊenje, lako gnjeĉenje, slabo rastresanje mišića. Veĉernja masaţa slabi nervnu napetost koja se javlja preko dana, pomaţe opštem opuštanju celog organizma i pobljšava san. Dajemo nekoliko metodskih instrukcija za samomasaţu. Samomasaţu je dobro spajati sa jutarnjom ili veĉernjom gimnastikom. Najbolje je ako se ĉovek masira potpuno go. U pojedinim sluĉajevima, ako je vazduh u prostoriji na primer hladan, masaţa se moţe obavljati kroz pamuĉni ili ĉak vuneni donji veš. Kod masaţe je najvaţnije da telo zauzme takav poloţaj, pri kome će se mišići, koji se masiraju, nalaziti u opuštenom stanju. Po pravilu, kretanje ruke koja masira mora da se obavlja u pravcu limfnih puteva, prema najbliţim limfnim ĉvorovima. Ruke se masiraju prema laktovima i pazuhu, grudi — od grudne kosti prema pazuhu, leĊa — od kiĉme ka rukama, vrat — od glave nadole, prema kljuĉnjaĉama. Masaţa limfnih ĉvorova je zabranjena. Ona je dozvoljena samo u izuzetnim sluĉajevima, kada je ĉovek stoprocentno siguran da u limfnim ĉvorovima nema nikakvih mikroba, koji bi mogli da dospeju u krvotok. Masaţa je takoĊe zabranjena kada postoje bilo kakva zapaljenja, ĉirevi, koţna oboljenja, upaljene vene, tromboza i varikozna oboljenja. U svakom sluĉaju, pre nego što se poĉne sa masaţom, ĉovek treba da se obrati lekaru za savet. Izuzetno je prijatna masaţa lica i ĉela. Ona se obavlja po nervu trigeminusu. Lako trljanje lica, koje podseća na kretanje ruku prilikom umivanja, obavlja se u pravcu od centra 26

lica ka slepooĉnicama: prvo po donjim ivicama oĉnih jabuĉica, posle po liniji obrva i na kraju po površini ĉela. Pokreti ne smeju biti prejaki, oni moraju samo lako da pomeraju koţu, naroĉito onda, kada prsti stignu do slepooĉnica. Jak pritisak u toj zoni moţe da izazove osećanje nelagodnosti. Površina glave se masira u pravcu rasta kose istovremeno sa obe ruke. Prsti pri tome kao da se trude da štipaju ili smiĉu koţu sa lubanje. Posle toga na red dolazi mirno glaĊenje glave. U jutarnjim i veĉernjim ĉasovima sa uspehom se moţe koristiti metod lakog lupkanja prstima po površini lubanje. Ovakva masaţa glave traje ukupno oko pet minuta. Ona treba da ima prijatno i umirujuće delovanje. Intenzivnost i duţina trajanja masaţe ne srne ju uvek biti podjednaka. Pri jakom zamoru i nervnoj uzbuĊenosti, pokreti prilikom masiranja moraju biti mnogo lakši, a traganje duţe. Suprotno, kada je ĉovek bodar, na primer, posle jutarnje gimnastike, masaţa treba da se obavlja mnogo energiĉnije. Automasaţa nogu obiĉno poĉinje od postupnog razraĊivanja muskulature stopala, ahilove tetive, muskulature potkolenice i nadkolenice, muskulature bedara. Stopalo i ahilova tetiva najbolje se masiraju kada ĉovek sedi na krevetu: noga koja se masira savijena je u kolenu, druga je ispruţena i leţi slobodno na krevetu. Mišić potkolenice se masira sedeći, sa nogama savijenim pod pravim uglom. Pri tome, da bi se mišić što više opustio, stopalo se oslanja o »kobasicu« otomana, jastuk ili stopalo druge noge. Masaţa se takoĊe moţe obavljati i sedeći na stolici ili ivici otomana, spustivši pri tome jednu nogu na pod, a drugu, koja se masira, pridigavši u vis. Za vreme veĉernje masaţe taj mišić se moţe masirati leţeći na leĊima, podigavši u vis odgovarajuću nogu. Masaţa muskulature bedra se obavlja u raznim poloţajima, a u zavisnosti od toga koja se mišićna vlakna masiraju: 1) »pacijent« seda na otoman, jedna noga je opuštena, a druga, koja se masira, leţi duţ otomana; 2) »pacijent« sedi na ivici otomana samo na jednoj strani straţnjice, dok je noga koja se masira puštena malo po strani i oslanja se na vrhove prstiju; 3) »pacijent« sedi na stolici, noga koja se masira je polusavijena i oslanja se petom o neki predmet iznad nivoa stolice, pri ĉemu leĊa moraju da imaju stabilan oslonac. U svakom sluĉaju, masiraju se oni mišići, koji u datoj pozi nisu napeti, već su opušteni. Posle nogu, masiraju se mišići straţnjeg dela tela i oblast struka. Muskulatura straţnjice razraĊuje se metodom pritiskanja i energiĉnog rastresanja. Oblast struka se trlja istovremeno sa obe ruke — prstima ili spoljnom površinom šake, koja je stegnuta u pesnicu. Trljanje struka je poţeljno upotpunjavati sa gimnastiĉkim veţbama — savijanjem tela napred i kruţnim pokretima bedrenog pojasa. Muskulaturu grudi najbolje je masirati leţeći na leĊima, i pri tome treba primenjivati glaĊenje, rastresanje i trljanje. Automasaţa ruku moţe se obavljati u stojećem, sedećem ili leţećem poloţaju. Prvo se masiraju prsti, spoljna strana šake, ruĉni zglob. Osnovni metod je — trljanje. Kod automasaţe nadlaktice i ramenog pojasa, primenjuje se uglavnom glaĊenje, stezanje, gnjeĉenje, lupkanje. Kada se završi sa masaţom nadlaktice, prelazi se na masaţu lakta. Na ramenom pojasu odvojeno se masiraju biceps i triceps. Tu se najĉešće primenjuju glaĊenje i razmrdavanje. Kada se obavlja automasaţa glave i vrata, najbolje je leći na leĊa. A ako već masaţa mora da se obavlja sedeći na stolici, onda laktove treba osloniti o ivicu stola, da bi se spreĉilo premaranje muskulature ruku i prekomerni napor muskulature ramenog pojasa. Prvo se masira površina potiljka pa onda muskulatura površine vrata i ramena. Uglavnom se izvode glaĊenje i razmrdavanje muskulature srednjim i domalim prstima obe ruke u pravcu od potiljka ka ramenima. Ispupĉenja iza ušiju masiraju se kruţnim pokretima palĉeva.

27

Oblast kljuĉnjaĉe i ramena masira se naizmeniĉno: prvo leva, a onda desna strana. Tu treba biti izuzetno oprezan i treba izbegavati jako stiskanje mišića, pošto se u toj oblasti nalazi veliki broj bolnih taĉaka. Posebno se treba zaustaviti na masaţi prednjeg dela površine vrata, gde prolaze glavni magistralni krvni sudovi koji snabdevaju mozak: arterija karotis i vene jugulares superficales. Ta masaţa je posebno efikasna kod umnog premora, kada se zbog dugotrajnog boravka u skoro nepokretnom stanju, sa savijenim leĊima, povijenom glavom, pogoršava oticanje venozne krvi iz mozga. U ovom sluĉaju masaţa se sprovodi kada se glava malo zabaci i kada se mirno, lakim pokretima gladi odozgo nadole prednja boĉna strana vrata duţ venae jugulares superficales. Isto tako preporuĉujem da se povremeno (1-2 puta meseĉno) obavlja i masaţa limfnih ĉvorova koji se nalaze izmeĊu leve strane grudi i kljuĉnjaĉe. Za to je potrebno sa ĉvrsto stegnuta tri prsta desne ruke kruţnim pokretima pritiskivati muskulaturu i terati limfu od leve strane grudi ka kljuĉnjaĉi, pa ĉak i dalje, pritiskajući prstima ispod nje. Takva masaţa mi pomaţe da nestane rezak uporan bol u 1evom ramenu, do koga dolazi zbog zagaĊenja limfnih sudova. Svi nabrojani metodi masaţe dobro ĉine svakom ĉoveku i pomaţu da se ćelije oĉiste od soli i »šljake«, kako bi mogle što duţe da ţive.

28

Poglavlje 4 ULOGA KISEONIKA U BORBI PROTIV STARENJA

Mehanizam snabdevanja kiseonikom Hranljive materije — ugljovodonici, masnoće, a takoĊe i belanĉevine, oksidišu u organizmu pomoću kiseonika, tj. sagorevaju, oslobaĊajući pri tome energiju ipretvarajući se u ugljenu kiselinu, vodu i azotna jedinjenja. Ta energija se troši na razne ţivotne procese: kretanje, sintezu sloţenih hemijskih jedinjenja, sekreciju i ekskreciju, umnu energiju, a takoĊe se delimiĉno oslobaĊa i u obliku toplote za odrţavanje temperature tela. Poznato je da bez unošenja hrane u organizam ĉovek moţe da ţivi 40—50 dana (za raĉun zaliha svih materija u njegovom organizmu); bez unošenja vode — oko 5 dana; bez kiseonika ĉak ni najiskusniji gnjurac ne moţe da izdrţi više od 3—5 minuta. Te cifre najbolje govore o odluĉujućoj ulozi kiseonika u ţivotu ĉoveka. Kako obezbediti optimalno priticanje kiseonika u ljudski organizam? Kako postići zdravlje za raĉun kiseonika? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, razmotrimo dva primera. Primer broj jedan. Da bi ĉuo hriptanje u plućima, lekar moli pacijenta da diše što dublje. Ako lekar »osluškuje« pacijenta duţe, onda zbog smanjivanja u plućima i krvi sadrţaja CO2 moţe doći do vrtoglavice i nesvetice. O takvom pacijentu se obiĉno govori: «Izgubio je dah«. Primer broj dva. Zdrav, ali netreniran ĉovek, penjući se uz stepenice, diše ubrzano i duboko, ali pri tome ne oseća ni vrtoglavicu niti kod njega dolazi do nesvestice. Razlika izmeĊu ova dva primera sastoji se u tome, što je u prvom sluĉaju ĉovek stajao nepokretno i ubrzano disanje nije bilo izazvano potrebom organizma, dok su u drugom sluĉaju noge obavljale veliki i naporan rad. U prvom sluĉaju disanje je bilo prinudno, a u drugom je do njega dolazilo na zahtev samog organizma. U prvom sluĉaju je prekomerno prodiranje u krv i moţdanu materiju kiseonika dovelo do pojava vrtoglavice i nesvestice. U drugom sluĉaju je prirodno pojaĉavanje i ubrzavanje disanja bilo izazvano potrebom unošenja veće koliĉine kiseonika u muskulaturu nogu, koja je obavljala veliki rad i izdvajanja prekomerne koliĉine ugljene kiseline koja se stvarala. Ali, povećanje koliĉine kiseonika u noţnoj, muskulaturi nije poremetilo delatnost mozga. Znaĉi na nekakav zadivljujući konstruktivni naĉin pri neprinudnom disanju priroda je obezbedila automatsko (prilagoĊeno) razliĉito rasporeĊivanje kiseonika po svim organima, a u koliĉinama koje su neophodne tim istim organima u datom trenutku. MeĊu tim mehanizmima za prilagoĊavanje najvaţniju ulogu igra kao prvo preraspodela krvi u organizmu koji radi. IzmeĊu ostalog, u mišiću se otvaraju dotle zatvoreni kapilari, koji su »dremali« i njihov preĉnik se povećava. Lokalni protok krvi se, zahvaljujući tome pojaĉava. Kao drugo, nagomilavanje produkata razmene materija u tkivima organa koji radi vodi ka pojaĉanom zahtevu za kiseonikom; i mnogo većoj potrošnji kiseonika koji stiţe iz kapilara. Hipoteza autora o ulozi elektriĉnih potencijala u kretanju eritrocita U već poznate mehanizme snabdevanja mišića kiseonikom, hteo bih da dodam još jednu hipotezu — o tome kako se kiseonik transportu je po sloţenoj mreţi magistrala unutar organizama i kako stiţe na odreĊeno mesto u strogo odreĊenoj koliĉini. Zadatak prebacivanja na nekoliko mesta raznih koliĉina iste materije u narodnoj privredi se rešava na sledeći naĉin: roba se pakuje u kontejnere, šalje na uputnu ţelezniĉku stanicu, gde se istovaruje i 29

rasporeĊuje krajnjim korisnicima. U alveolama pluća priroda takoĊe pakuje kiseonik u mikrokontjnere, koji se nazivaju eritrociti. Eritrociti zasićeni kiseonikom negativno su naelektrisani. Ljudski organi su takoĊe obiĉno negativno naelektrisani. Na primer mišići, koji se dodiruju sa zemljom, naelektrisani su negativno, kao i zemaljska kugla. Postoji zakon: elektroni se kreću od većeg ka manjem potencijalu, sve dok ne nastupi ravnoteţa. Krv-reka prihvata eritrocite i raznosi ih po celom telu. Organi, kojima je potreban kiseonik, uzimaju iz tih eritrocita potrebnu koliĉinu kisenika. To se ostvaruje na sledeći naĉin. U mišićima koji rade, procesi oksidacije postaju sve jaĉi, a to znaĉi da se smanjuje koliĉina negativnog elektriciteta, što opet sa svoje strane znaĉi da se smanjuje i zaliha kiseonika. Od većeg potencijala ka manjem kreću elektriĉni naboji, noseći sa sobom, po principu jonoforeze, molekule kiseonika. Upravo te snage oĉigledno prinuĊuju jone kiseonika da prelaze iz eritrocita u mišiće, da bi tamo uĉestvovali u procesima oksidacije. Ako je ta hipoteza taĉna, u mišiću koji radi, a u odnosu na analogan mišić koji ne radi, mora da opada potencijal elektriĉnog naboja za veliĉinu koja je suprotno proporcionalna opterećenju. Takve eksperimente je obavio autor. Na mišiće (bicepse) ĉoveka koji je leţao na otomanu, bile su stavljene elektrode prvog izvoda elektrokardiografa. Posle regulisanja izolacije, pacijent je desnom rukom digao teret od 4 kilograma. Na dijagramu (slika 12) se vidi da je prilikom dizanja tereta mišić izgubio naboj u poreĊenju sa mišićem koji nije radio (kretanje linije gore — deo B—V). Kada je teţina tereta bila prepolovljena, onda se i potencijal naboja prepolovio. Kada je teret bio uklonjen, potencijal mišića desne i leve ruke ponovo je bio izjednaĉen. Eksperiment je bio obavljen pri jako smanjenim strujama, merenim u mišiću. Iz ovog eksperimenta moţe se izvući zakljuĉak, da je rad mišića praćen suprotno proporcionalnim opadanjem u njemu slobodnog negativnog elektriciteta.

Slika 12. Uporedni dijagram razliĉitosti potencijala elektriĉnih naboji u mišićima (bicepsima) ruku pacijenta, koji desnom rukom diţe teg. Padovi potencijala pri svakoj kontrakciji srĉanog mišića obeleţeni su špicevima I tako, što je veća razlika potencijala organa ljudskog organizma i naboja eritrocita, tim intenzivnije eritrociti snabevaju taj organ kiseonikom. U stanju mirovanja organizma, svi organi imaju potenciјal naboja nešto niţi od naboja eritrocita, pa izmeĊu ostaog i takvi organi kao što su na primer mozak, koji je po svom naboju pozitivan. To i obezbeĊuje neprekidnu razmenu elektriciteta, razmenu materije i ţivot ćelija. Šta pokreće eritrocite Kao dopunu već konstatovanim faktorima koje obezbeĊuju kretanje eritrocita po kapilarima, treba uzeti u obzir i sledeće okolnosti. U organima i mišićima ĉoveka krv iz arterija se rasporeĊuje po najfinijim kapilarima, sa preĉnikom u stanju mirovanja manjim od 0,005 santimetara. Eritrocit je preĉnika 0,008 santimetara, i oblika je dvostruko ugnutog diska, tj. on liĉi na Ċevrek bez rupe. 30

Na slici 13. se vidi da okrugli eritrocit debljine 0,008 cm moţe da prodre u otvor kapilarne cevii preĉnika 0,005 cm (bez debljine zidova kapilara) samo ako je zidovima krvnog suda stegnut u cilindar.

Slika 13. Shema kaplirnog suda (I—1) i eritrocita (I—2, 3). On moţe da prodre u kapilar samo ako se deformiše u cilinder. Iz arterije (I—4) dolaze eritrociti, noseći po šest (uslovno) negativnih naboja. Skraćeni mišić koji obavlja rad, sniţenog je potencijala, jer u njega prelaze naboji iz eritrocita. Izgubivši naboj, eritrociti se slabije odbijaju jedan od drugoga. Zbog toga ih se u kapilaru skuplja tim više, što je jaĉi od potencijala. Posle opuštanja u mišiću (III—5) potrošnja kiseonika i naboja se smanjuju, sile odbijanja postaju sve veće i grupisanje eritrocita je manje.IV — Prikaz brzine kretanja krvi u arteriji. Kraj zidova gde su brzine zlfcog trenja male — pritisak je po jednaĉini Bernulija veći nego u sredini protoka. Takva forma povećava spoljnju po vršinu dodira eritrocita sa zidom kapilara i povećava pritisak na taj zid. To nesumnjivo pomaţe prelasku kiseonika iz kapilara u limfu mišića. Kiseonik se istiskuje kao voda iz sunĊera. Takva forma, odnosno takav oblik pretvara eritrocit u cilinder u koji odozdo vrši jak pritisak arterijska krv ko ja pristiţe u kapilar. Hidrodinamiĉke sile nisu u stanju da obezbede kretanje teĉnosti u tako tankim sudovima zbog trenja. Tu ponovo pomaţe elektricitet. Kulonove sile prinuĊuju svaki eritrocit da se odbija od onog koji se kreće za njim. Ĉini mi se da te velike elektriĉne sile zajedno sa silama vibracije, koje okruţuju kapilare, obezbeĊuju kretanje krvi u kapilarima. Zato se eritrociti odbijaju od zidova i kreću se sredinom protoka, gde je brzina veća od proseĉne brzine krvi. 31

Mehanizam »sekundarnog disanja« Ako ĉovek najednom, bez »zagrevanja« poĉne da trĉi, uskoro će poĉeti da mu jako lupa srce, i on će poĉeti da gu bi dah. Ali, ako nastavi da trĉi i dalje, onda će posle izvesnog vremena pojave kiseoniĉke gladi (hipoksije) lagano po ĉeti da nestaju, doći će do ravnomernijeg disanja, puls ce poĉeti da se smiruje i tada nastaje tzv. »sekundarno disanje«. UtvrĊeno je da »sekundarno disanje« nastaje tim brţe, što je bolje istreniran ĉovek. Poznato je takoĊe da se proseĉan puls kod ĉoveka, koji se aktivno bavi sportom, tom prilikom smanjuje sa 20—80 na samo 50—60 udaraca u minuti. Te pojave se mogu objasniti samo ponašanjem eritrocita Shematski se taj proces odvija na sledeći naĉin. Kod ĉoveka, koji se ne bavi fiziĉkim radom i gimnastikom potrošnja kiseonika u sekundi se malo koleba i nju priroda odrţava na najniţem mogućem nivou. Pri tome koštana srţ i slezina (slikovito reĉeno — »fabrike« za proizvodnju eritrocita) izbacuju i odrţavaju u krvi cirkualciju minimalno potrebne koliĉine tih »mikrokontejnera« za obezbeĊivanje ljudskog organizma kiseonikom i za popunjavanje gubitaka uginulih eritrocita. Za to je potreban minimalan broj »radnih ruku« i materijala. Prirodi nije potrebna superprodukcija. I najednom ĉovek poĉinje da trĉi brzo, ili poĉinje da se penje uz stepenice. Potreba za kiseonikom se naglo povećava. U kabinet »generalnog direktora« — u centralni nervni sistem — stigao je signal iz mišićnog odeljenja: naglo povećati proizvodnju kontejnera za prenos kiseonika u jednoj sekundi! Ali, fabrici nije baš lako da se brzo prebaci na novu orijentaciju i novi tempo rada! I zato organizam u prvo vreme mora da eksploatiše postojeće rezerve »kontejnera«, sve dok »fabrika« ne otpoĉne veću proizvodnju eritrocita. Da bi se povećala doprema kiseonika u mišiće sa malim brojem eritrocita, priroda automatski povećava broj kontrakcija srca u minuti i pojaĉava pulsaciju, tj. ubrzava cirkulaciju krvi u protok eritrocita. Pojavaĉa se, ubrzava disanje kako bi postojeći broj eritrocita u krvi mogao biti opterećen u dovoljnoj meri kiseonikom. I, rezultat je taj, da ĉovek postaje zadihan i da srce poĉinje da mu ubrzano lupa — ako je to ĉovek, koji se ne bavi aktivno sportom. Posle 5—10 minuta »fabrika« poĉinje da proizvodi veći broj eritrocita, i onda, ĉak i pri normalnom, jedva malo ubrzanom pulsu i jedva malo uĉestalijem disanju, zahvaljujući većem broju eritrocita koji pristiţu da bi prihvatili kiseonik u plućnim alveolama, mišići poĉinju da dobijaju potrebnu koliĉinu kiseonika u sekundi. Tako dolazi do potpuno normalnog stanja organizma, nazvanog »sekundarno disanje«. Sada postaje jasno zašto kod ĉoveka, koji se bavi sportom, ne dolazi do naglog skoka pulsa kada on poĉinje da trĉi. Ako ĉovek svakodnevno trenira, onda »direktor fabrike« svoje radnike ne raspušta i odmah, na prvi zahtev, izbacuje sa konvejera potreban broj eritrocita u krv. To je razlog zašto kod ĉoveka, koji se aktivno bavi sportom, veoma brzo dolazi do pojave »sekundarnog disanja«. U vezi sa redovnim svakodnevnim treninzima i zahtevima za dodatnim eritrocitima, »direktor fabrike« za svaki sluĉaj drţi u krvi, u specijalnom »depou« — u slezini — veliku zalihu »mikrokontejnera«, zalihu koja moţe biti odmah, na prvi signal ubaĉena u krv. Tako i dolazi do, na prvi pogled, neshvatljive pojave da se prilikom trĉanja puls usporava sa 70—80 na 50—60 udaraca u minutu. Kao druga linija zaštite organizma od kiseoniĉkog gladovanja (hipoksije) kod istreniranog ĉoveka aktivno radi koštana srţ. To smanjuje opterećenost srĉanog mišića i pomaţe dugoveĉnosti.

32

Posledice nepravilnog disanja Jednom sam se nalazio u prezidijumu nekakvog skupa. Govornik je ĉitao referat. Petnaest minuta posle poĉetka ĉitanja na njegovom potiljku i vratu pojavile su se nabubrele vene, a još petnaestak minuta kasnije, na vratu su se pojavile i graške znoja. Zašto se to desilo? Jer, govornik je potpuno mirno ĉitao svoj referat, nije se nervirao, a u sali je bila prijatna hladovina. Zainteresovao sam se za to pitanje, i obratio se prijatelju lekaru, sa molbom da mi objasni u ĉemu je stvar. Ali, on tu pojavu nije mogao da objasni niĉim drugim, do poremećajem nervne delatnosti. Tada sam otišao u bolnicu i zamolio da se na pneumografu (slika 14) snimi dijagram mog disanja kada se nalazim u stanju mirovanja. Na slici 15. prikazan je taj, potpuno normalan dijagram. Za jedan sekund pluća se šire (uspon linije nagore), posle ĉega jedan sekund traje izdisanje kada nastupa pauza, koja traje 2 sekunde (horizontalni poloţaj linije). To znaĉi da proseĉni ciklus traje 4 sekunde, što iznosi — 15 udisaja u minuti. Ako se izmeri površina dijagrama koju je nacrtao pribor, i dobijena veliĉina pomnoţi odreĊenim koeficijentom moţe se saznati i obim jednog udisaja izraţen u kubnim santimetrima. U stanju mirovanja on iznosi 500 kubnih santimetra, odnosno minutni obim iznosi 7.500 kubnih santimetara.

Slika 14. Pneumograf, koji omogućuje da se na traci zabeleţi promena obima grudne šupljine prilikom udisanja. Grafiĉki prikaz obima vazduha kod tri pacijenta prilikom udisanja: prvi — obim je izuzetno veliki, drugi — normalan, treći — obim je nedovoljan Posle toga sam uzeo novine, poĉeo naglas da ĉitam nekakav ĉlanak. Karakter krivulje se naglo promenio. Udisaj je bio mnogo reskiji, a izdisaj — prvo rezak, da bi se posle toga otegao, postao jedan i po put duţi nego na prvom dijagramu. Pauze više uopšte nije bilo. Ciklus je trajao 8 sekundi (slika 16).

Slika 15. Grafiĉki prikaz vazduha koji koristi ĉovek u stanju mirovanja 33

Slika 16.

Slika 17. Za vreme ţuĉne diskusije celokupna faza udisaja povećava se ĉetiri puta Na istom priboru bio je snimljen i dijagram ĉoveka za vreme nervozne, ţuĉne diskusije (slika 17). Ovde je udisaj bio još reskiji, linija dijagrama se dizala skoro vertikalno, a onda je vazduh neracionalno brzo izdisan, posle ĉega je govornik sa minimalnim ostacima vazduha u plućima pokušao da izgovori što veći broj reĉi. Jedan udisaj trajao je 16 sekundi, tj., ĉetiri puta duţe od normale. Pauze posle izdisanja nije bilo. Odredimo zapremine udisanog vazduha u drugom i trećem sluĉaju. One iznose 275, odnosno 325 kubnih santimetara. Poredeći te brojke sa zapreminom normalnog disanja, zapaţamo da pri ĉitanju novina ĉovek udiše 25 procenata manje kiseonika od norme, tj. da je u oba sluĉaja dolazilo do akutne hipoksije — kisioniĉkog gladovanja! Eto zašto i govorniku i diskutantu pocrveni lice, eto zašto oni gube dah, zašto se ubrzavaju disanje i puls. Za vreme drţanja govora ili ĉitanja tekstova naglas, osnovnoj funkciji disanja — obezbeĊivanju organizma potrebnom koliĉinom kiseonika — pridruţuje se i druga funkcija: ispuštanje glasova za vreme izdisanja. Kod ĉoveka, koji nije naviknut na drţanje monologa, izmeĊu te dve funkcije dolazi do nesklada. Pri tome strada osnovna funkcija — snabdevanje organizma kiseonikom, pošto se ĉovek trudi da izgovori što je moguće veći broj reĉi prilikom izdisanja, a samim tim se usporava, odnosno odlaţe udisanje vazduha. Kod profesionalca — predavaĉa, pevaĉa koji imaju pravilno postavljen glas, do takvih konfliktnih situacija u procesu disanja ne dolazi. Zato svi ljudi, koji moraju da se bave govorništvom, obavezno moraju da proĊu i kroz obuku postavljanja glasa, a u ime zaštite sopstvenog zdravlja, pa ĉak i ţivota. Obavljeni eksperimenti objašnjavaju i sluĉajeve smrti glumaca za vreme izgovaranja strastvenih i angaţovanih monologa na sceni. Uzroĉnik takve smrti nije ni u kom sluĉaju nervna napetost ili srĉano oboljenje, već dugotrajna hipoksija — kiseoniĉno gladovanje — organizma, a takoĊe i prenapetost rada samog glumca, govornika, koja remeti razmenu materija, nervnu delatnost i krvotok u mozgu. 34

Postoje roditelji koji ne uĉe svoju decu kako treba lepo koraĉati, trĉati ili sedeti — i to uspravljeno, koji ne uĉe decu da se ne grbe, ne isteţu noge i ne leţe u stolici, a što je najvaţnije, na ţalost, ne uĉe ih da pravilno dišu. Sada se prilikom prouĉavanja mnogobrojnih oboljenja ispostavilo da pojedini ljudi udišu suviše mnogo kiseonika i da se zbog toga u njihovom organizmu ne stvara dovoljna koliĉina CO2, dok drugi, pak, ne dišu dovoljno intenzivno, i zbog njihovih »tupih« alveola dolazi do manifestacija hipoksije — kiseoniĉkog gladovanja — kao što su na primer bronhijalna astma ili hipertonija. Zdravo disanje za vreme trĉanja Postoje tri vrste disanja za vreme trĉanja: 1) Udisanje i izdisanje vazduha kroz nos sa ĉvrsto stegnutim usnama; 2) Udisanje vazduha kroz nos, izdisanje kroz usta; 3) Udisanje vazduha kroz usta i izdisanje kroz usta. Teoretski se svaki od ovih naĉina moţe opravdati ukratko na sledeći naĉin: 1) Disanje kroz nos ima to preimućstvo, što se vazduh zagreva i vlaţi, prolazeći preko sluzokoţe, što ĉuva gornje disajne puteve od prehlade i sušenja. Ali, otpor kretanja vazduha kroz nos je u svakom sluĉaju veći, nego kada ulazi kroz usta. 2) Ista preimućstva udisanja vazduha kroz nos kao i u sluĉaju broj jedan. Ali, izdisanje kroz usta obezbeĊuje brzo ĉišćenje pluća od štetnih gasova. 3) Brzo slobodno udisanje i izdisanje. Zaustavio sam se na drugom naĉinu disanja kao najzdravijem i najkorisnijem po organizam: udisanje kroz nos, izdisanje kroz usta. Kada poĉinjem da trĉim, dišem na sledeći naĉin: jedan udisaj na dva koraka i jedan izdisaj na dva koraka. Posle pojave »sekundarnog disanja« — ĉetiri koraka na jedan udisaj i ĉetiri na jedan izdisaj. Kod normalnog trĉanja obim pluća se ne koristi u potpunosti. Zato se u donjem reţnju pluća zbog povećanja relativne teţine, postupno skuplja ugljen dioksid. Da bi ga se oslobodio za vreme trĉanja, ĉovek instiktivno ţeli da naĉini što je moguće intenzivniji, dublji udisaj. Ja liĉno ostvarujem takvo »preĉišćavanje« pluća na svakih 50 koraĉaja. Trĉim i dišem na taj naĉin već više od trideset godina svakog jutra, trudeći se da ne propustim ni jedan jedini dan. Ako je vreme jako loše, onda trĉim, odnosno »kaskam« u hodniku stana — 5 koraka napred, 5 nazad. Obraćam paţnju na disanje za vreme drţanja predavanja i govora. Trudim se da što je moguće ĉešće udišem vazduh i da ga što miruje ispuštam iz sebe. Trudim se da ni u kom sluĉaju ne zadrţavam disanje i ne govorim posle izdisanja, a pre nego sto sam nanovo udahnuo vazduh. Kiseonik je osnova ţivota na Zemlji. Tu istinu znaju svi, ali je mali broj onih koji svakodnevno misle na to i ĉuvaju svoj oranizam od hipoksije - kiseoniĉkog gladovanja. Imajte na umu da će, ako prekinete pristup kiseonika u karburator automobilskog motora, kola istog ĉasa stati. Što ĉešće provetravajte sobe u stanovima i na radnom mestu. Evo ukratko zakljuĉaka: 1) Što je obimniji rad koji obavlja organ (recimo mišić) tim mu je potrebna veća koliĉina kiseonika u sekundi, i tim se više sniţava u njemu veliĉina negativnog elektriciteta.

35

2) Samo zahvaljujući »pakovanju u porcijama« kiseonika u eritrocitima, postiţe se mogućnost da se оn, kiseonik, individualno rasporeĊuje po organima ĉoveka kojima je i potreban. 3) Kiseonik je u krvi negativno naelektrisan. Broj eritrocita i koliĉina koju ti eritrociti »istovaruju« direktno su proporcionalni razlici potencijala elektriĉnog naboja elektrocita u odnosu na naboj organa-potrošaĉa. U istoj proporciji je i razlika sadrţaja broja eritrocita u kapilamma organa-potrošaĉa. 4) Elektriĉne sile Kulona teraju eritrocite da se kreću po kapilarima, a Bernulijeve sile opet teraju eritrocite da se kreću brţe od proseĉne brzine kretanja krvi u arterijama.

36

Poglavlje 5 ISHRANA I ZNOJENJE Kako regulisati sopstvenu teţinu

Prvobitni ĉovek je unosio u svoj organizam hranu u ne pravilnim vremenskim razmacima. Zato je Priroda, morala tako da konstruiše mehanizam korišćenja hrane, da ćelije ne upijaju u sebe odmah sve hranljive materije, već da se odreĊeni procenat tih hranljivih materija ostavlja na stranu »za crne dane«. Zalihe se moraju nalaziti što je moguće bliţe onim mestima, gde se hranljive materije unose u krv a što dalje od mišića koji ĉesto koriste te iste materije. Takvo mesto su creva, kraj kojih se u obliku grozdova skuplja, taloţi masnoća, najbolji magacin energije, i u oblasti oko stomaka, bedara, vrata, lica — tamo, gde najreĊe i najslabije dolazi do kontrakcije mišića. Sada, da bi smo što jasnije zamislili sliku procesa ishrane nacrtajmo dijagram (slika 18) na kome je vertikalnom crtom predstavljena teţina ĉoveka, a horizontalnom vreme doruĉka, ruĉka i veĉere. Idealan za ĉoveka koji se ne goji, takav dijagram njegove teţine tokom jednog dana trebalo bi da bude predstavljen taĉkastom linijom.

Slika 18. Shema pravilne ishrane

Slika 19. Shema nepravilne ishrane Pre nego što sedne da doruĉkuje, ĉovek već oseća glad. Njegova teţina je niţa od proseĉne, koja je obeleţena isprekidanom taĉkastom linijom. Posle doruĉka njegova teţina 37

poĉinje da opada i dolazi do proseĉne. Do ruĉka organizam mora da pretvori u energiju i onaj deo hranljivih materija, koje su se u obliku masnoća nataloţile posle doruĉka. Za vreme trošenja zaliha, ĉovek oseća glad. Iz dijagrama je jasno, da će se ako ĉovek sedne za sto a pri tome ne oseća glad, teţina tela, zalihe masnoće poĉeti svakodnevno povećavati, i da će ĉovek postupno poĉeti da se goji, što je opasno po zdravlje, radnu sposobnost i dugi ţivot (slika 19). Polazeći od toga, moţemo da formulišemo osnovna pravila ishrane i gladovanja. Prvo: ne sedati za sto, sve dok ĉovek ne oseća jaku glad. Po tom pitanju se ne slaţem sa onima, koji preporuĉuju redovno unošenje hrane u organizam po satnici, nezavisno od toga da li je ţeludac napunjen još nesvarenom hranom ili je pak prazan. Drugaĉije stoje stvari sa ljudima koji se bave teškim fiziĉkim radom. Oni moraju redovno da unose obroke u organizam, pošto uvek sedaju za sto sa osećanjem gladi i zdravog apetita. Sledeća pravlila se uopšte ne odnose na ljude koji se bave fiziĉkim radom. Drugo: ceo obrok u mislima treba podeliti na tri dela. Prvi — utoljavanje jake gladi, drugi — zasićivanje. Ja ustajem od stola upravo onda, kada bih sa nesmanjenim apetitom mogao da pojedem još onoliko, koliko sam do tog ĉasa upravo pojeo. Postoji i treći deo — »preţderavanje«, kada se posle zasićavanja jede ono što je preostalo na tanjiru, ili kada vas roĊaci mole da pojedete, još samo jedan komad. Tu fazu zdrav ĉovek mora u potpunosti da izbaci iz svog »jelovnika«. Pridrţavam se takvog metoda ishrane i jedem, na uţasavanje svih svojih roĊaka, porodice, prijatelja i lekara — posebno u sanatorijumima i odmaralištima — dva puta manje od ostalih ljudi. Ali, zato je moj organizam nauĉio da koristi, i on odista iskorišćava najveći deo onoga što sam uneo u svoj ţeludac — ja nemam nikakvih masnih »taloga« i odrţavam zdravu »rimsku« teţinu — visok sam 180 santimetara minus 100 — tojest 80 kilograma. Sa takvom ishranom bavim se napornim umnim radom, fiziĉki sam jak, bavim se fiskulturom, trudim se da svakodnevno trĉim po 3 kilometara, leti igram tenis i kada se odmaram na Krirnu, svaki drugi dan pešaĉim po 15 kilometara. Svake godine jednom, ili ĉak i dva puta sprovodim kuru gladovanja po sledećem sistemu. Uveĉe, dan pre poĉetka gladovanja, uzimam klizmu ĉiste vode sobne temperature. Sutradan izjutra tu proceduru ponavljam. Posle klizme obavljam normalnu jutarnju gimnastiku i šetam se 1-2 kilometra. U doba te šetnje već se javlja osećanje gladi. Ali, umesto da nešto pojedem, ispijam 1—2 ĉaše prokuvane vode. Voda ispunjava ţeludac, i osećanje gladi nestaje. Tokom celog dana treba nastaviti sa radom onako, kako je ĉovek radio i pre poĉetka gladovanja. Ĉim se pojavi osećanje gladi, ispijam po ĉašu prokuvane vode. Izlazeći iz kuće, nosim sa sobom termos ili ĉuturicu sa prokuvanom vodom. Voda ispira organizam i uklanja pozivne signale gladi. Tako treba raditi svih sedam dana kure gladovanja: uveĉe i izjutra svaki dan klizma, a umesto hrane — voda, i to 10—12 ĉaša dnevno. Strogo je zabranjeno uzimati bilo kakve lekove, piti ĉaj, jesti šećer itd. Jedna jedina šolja ĉaja svodi na nulu korist od celog gladovanja, pošto izaziva luĉenje ţeludaĉnog soka koji, ako se ĉovek pridrţava ovih pravila, prestaje da se luĉi trećeg dana kure gladovanja — dijete, i organizam tada poĉinje da »jede« sopstvene ćelije. Ali, koje ćelije pre svega? Obiĉno na to pitanje svi odgovaraju: masnoću. To nije taĉno! Organizam pre svega poĉinje da »ţdere« bolesne ćelije. I tako dolazi do izleĉenja od svih oboljenja. Ako se za vreme gladovanja pojavi malaksalost, onda što pre treba uzeti još jednu klizmu. Osmog dana treba otpoĉeti sa unošenjem hrane i to ovako: prvog dana sokovi, sveţ jogurt, mladi beli sir, ĉaj, kocka šećera. Drugog dana jelovnika treba dodati kuvano povrće, dvopek. Ali, sve to u minimalnim koliĉinama, i to u malim obrocima svaka 2-3 ĉasa. Trećeg 38

dana dopunjujem svoj jelovnik kuvanom piletinom, krompirom, pirinĉem. A posle toga ĉovek moţe potpuno normalno da nastavi da jede. Doziranje normalne ishrane Hteo bih da kaţem nekoliko reĉi i o tome koje prehrambene proizvode izbegavam ili upotrebljavam u minimalnim koliĉinama. Svaki prehrambeni artikal sa kvascem izaziva proces previranja u crevima i ţelucu. Zato se trudim da se pridrţavam propisa juţnih naroda, koji jedu samo lepinje peĉene bez kvasca. Izbegavam da unosim u organizam veće koliĉine bilo kakvih organskih masnoća koje mogu da izazovu pojave skleroze. Takve masnoće treba zamenjivati bilo kakvim biljnim fnasnoćama — suncokretovim, maslinovim, kukuruznim uljem. Umesto mleka smatram da treba jesti sve vrste baktericidnih proizvoda — jogurt, kiselo mleko, pavlaku, mladi beli sir. Kuvano meso i ribu treba jesti u umerenim koliĉinama, a uzimati što je moguće više povrća, raznih kaša. Ameriĉki biolozi preporuĉuju nekuvano voće i povrće usitnjeno na rendeu kao 1/5 dnevnog obroka. Mišljenja sam da dnevno treba unositi u organizam najmanje 7-8 ĉaša teĉnosti, kako bi se krv »razblaţila«. Bilo kakve mesne ĉorbe ili buljone sam odavno izbacio iz jelovnika, pošto ta i takva jela jetra moţe veoma teško da »svari«. Ne treba zaboravljati ni na vitamine i korist od njih — zato treba svakodnevno unositi u organizam askorbinsku kiselinu (vitamin C) po jedan gram dnevno — jesti pekmez od šipaka, piti ĉaj od šipaka itd. So i šećer upotrebljavam u umerenim koliĉinama, dobro je ako šećer moţe da se zameni medom barem u minimalnim koliĉinama. Šećer i so smatram za bele neprijatelje ĉoveka. Potrebno je obratiti posebnu paţnju na funkcije ţeluca i uveĉe, prvog dana kure gladovanja, aktivno mu pomagati, uzimajući povremeno po pola ĉaše teja za slabljenje. Na taj naĉin ĉovek moţe da izbegne veliki broj oboljenja, do kojih obiĉno dolazi nesmotrenošću samog ĉoveka. Na kraju bih hteo da spomenem i jedan interesantan eksperiment, koji sam obavio na samome sebi i kaţem ĉime se i kako on završio. Jednom sam poĉeo da razmišljam o tome zašto krava i svi ostali preţivari po celu noć preţivaju travu i seno izmeĊu zuba, a zašto opet grabljivice i mesoţderi — lav, tigar itd. meso ne ţvaću, već ga gutaju u ĉitavim komadima. Odgovor na moje pitanje bio je veoma jednostavan. Od hrane, koju je pojela ţivotinja, u krv moţe da ode samo onaj deo, koji je jonizovan ili disociran, tj. svaren. Za disocijaciju ugljovodonika (trava, seno) potrebno je prisustvo baza, koje se u minimalnim koliĉinama nalaze u pljuvaĉki. Zato krave i ostali biljoţderi moraju da preţivaju hranu. Ali, procenat njene koncentracije u ustima krave jako je mali, i zbog toga ugljovodonici moraju biti isitnjeni i izgnjeĉeni do kolidnog stanja. Eto zašto krava prvo brzo jede, akumulira hranu, a posle toga je lagano, dugo mesa sa pljuvaĉkom, guta u prvi ţeludac, i vraća nazad, da bi je ponovo sitnila sve donde, dok se ne završi proces diisocijacije, kada krava konaĉno guta hranu u drugi ţeludac. Belanĉevine (meso) se disociraju u prisustvu sone kiseline, koja se izdvaja u ţelucu grabljivca-mesoţdera. Ali, mi znamo da baze neutrališu kiselinu. I zato, ako bi tigar poĉeo da ţvaće meso, on bi ga natopio bazom iz pljuvaĉke, i kiselina u ţelucu bi se neutralizovala u dodiru sa tom bazom i — meso bi prošlo kroz creva nesvareno, što bi se završilo previranjem u crevima, stvaranjem gasova i trovanjem organizma. Kada sam sve to tako lepo smislio, zakljuĉio sam da sam došao do velikog otkrića. Istovremeno je, znaĉi zabranjeno jesti ugljovodonike i belanĉevine. Jedne ĉovek treba da guta, a druge opet dugo da ţvaće. Zato sendviĉe — hleb (ugljovodonici) sa šunkom (belanĉevine) 39

ĉovek uopšte ne bi smeo ni da jede. Usput sam zakljuĉio da je ljudski rod uništio prvi prvobitni divljak, koji je pojeo komad peĉene divljaĉi sa prvom lepinjom od maisa. Da bih skupio materijal po pitanju »razdvojene« ishrane, otišao sam u biblioteku i tamo pronašao debelu knjiţurinu »Institut rašĉlanjene ishrane« doktora Zamhua. U predgovoru knjige su izlagane otprilike iste ĉinjenice do kojih sam bio i sam došao. Dalje je u knjizi bilo mnoštvo fotografija ljudi u dubokoj starosti pre i posle leĉenja rašĉlanjenom ishranom, koji su posle završetka leĉenja poĉinjali da trĉe i igraju tenis. Lica su im svima bila mladolika. U predgovoru je takoĊe stajalo da na rašlanjeni naĉin ishrane treba prelaziti lagano i postupno. U protivnom će oni antitoksini, koje stvara naš organizam za borbu protiv previranja pomešane hrane u crevima, nastavljajući da se inerciono i dalje stvaraju, izazvati trovanje organizma i visoku temperaturu. Upoznavši se sa svim tim, postupno sam prešao na razdvojenu ishranu. Rezultata je bio odista zapanjujući! Postao sam, bodar, jak! Podmladio sam se, lice mi je postalo rumeno! Ali... u našim uslovima ţivota apsolutno je nemoguće pridrţavati se stoprocentno razdvojenog naĉina ishrane. I zato, kada sam prvi put narušio dijetu, moj organizam u kome su prestali da se stvaraju antitoksini, nije mogao da izaĊe na kraj sa trovanjem— temperatura se popela na 40°C, i ja nikada ne bih napisao ovu knjigu, da mi odmah nisu bili isprani ţeludac i creva. Posle toga više nikome ne preporuĉujem metod razdvojene ishrane. Iz ovoga treba izvući zakljuĉak da nije baš svaka teorija korisna po ĉoveka, da je potrebno prvo sve dobro proveriti na ţivotinjama. Mišljenja sam da se po pitanju ishrane treba pridrţavati poznatog pravila — jedi samo onda kada si gladan, i jedi što je moguće manje. Koliko ĉasova dnevno treba spavati Kada se ĉovek probudio, posle toga malo odleţao, on oseća slabu malaksalost i ĉini mu se da će mu se snaga povratiti i da će postati bodar ako još malo ostane da leškari. Ne verujte takvim laţnim osećanjima! Što duţe ĉovek leţi bez sna, tim više gubi snage. U literaturi ima dosta podataka o tome, koliko je ĉasova sna potrebno ĉoveku da bi obnovio svoje snage. Sa jedne strane se tvrdi da se za vreme sna ćelije pune elektricitetom i dobro preĉišćavaju sveţom arterijskom krvlju od mleĉne kiseline i drugih otpadaka razmene materija i oksidacije — i to je korisno! A sa druge strane, u ćelijama se za vreme leţanja postepeno skuplja »šljaka« — što je opet štetno. To je jedna od mnogobrojnih protivureĉnosti, saputnika celog našeg ţivota. O tom koliko treba spavati, mišljenja su podeljena. Jedni smatraju da treba spavati najmanje osam sati, drugi opet (pronalazaĉ Edison na primer) tvrdi da je sasvim dovoljno spavati i samo pet sati. Ja sam liĉno mišljenja da je ĉoveku potpuno dovoljno 6-7 sati sna. Ali, pri tome treba imati na umu da na svetu ne postoje dva prsta sa istim daktiloskopskim šarama. Ne postoje ni dva istovetna ĉoveka, što se tiĉe osobenosti organizma. I zato svako mora potpuno sam, eksperimentalnim putem da odredi koliko mu je minimalno potrebno sna, da bi obnovio svoje snage. Zašto je priroda organizovala znojenje U procesu evolucije, priroda je smislila još jedan konstruktivni kanal za izbacivanje »šljake« iz ljudskog organizma. Ona je snabdela naše telo milijardama znojnih ţlezĊa i mikroskopskim kanalima za izluĉivanje znoja i gasova. Na taj naĉin je priroda duplirala krvni 40

i limfni sistem, koji izdvajaju »šljaku«, stvorivši najkraći mogući put od mesta njihovog nastanka do mesta izluĉivanja — kroz znojne ţlezde u koţi. Pokušajte da liznete jezikom svoje rame posle gimnastike, i osetićete ljut ukus kiseline i soli, mnogo neprijatniji od ukusa ĉiste soli. Ĉak i više od toga, znoj je otrovan. Prema mnogobrojnim istraţivanjima, dovoljno je da ţivotinja proguta minimalnu koliĉinu ljudskog znoja, da bi uginula. Objavljen je takoĊe i rezultat eksperimenata, koji su obavljeni, kako bi se razjasnilo zašto se ĉovek loše oseća i zašto ĉak ljudi padaju i u nesvest prilikom velikih masovnih skupova u neprovetrenim prostorijama. Ispostavilo se da je uzrok tih pojava ne toliko smanjivanje procenta kiseonika ili povećanje CO2 u vazduhu, koliko povećanje sadrţaja otrovnih materija u gasovima koje izluĉuje ljudsko telo. Znojenje, pored funkcije izluĉivanja »šljake« ima i drugu funkciju. Ono uĉestvuje u toplotnoj regulaciji, odnosno odrţavanju normalne temperature tela. U sauni, pri temperaturi koja je viša od temperature naše koţe, da bi se izbegle opekotine, organizam izluĉuje velike koliĉine znoja, koji, isparavajući se sa površine koţe, hladi. Taj znoj sadrţi u sebi mnogo manje »šljake«, a to znaĉi da znojenje u sauni ni u kom sluĉaju po svojoj korisnosti ne moţe da zameni znojenje pri fiziĉkom radu ili veţbama. Treba reći i nekoliko reĉi o tome, zašto je priroda odredila da temperatura tela zdravog ĉoveka iznosi 36—37°C. Upravo u tome dijapazonu temperature za zagrevanje vode za 1°C, je potrebna minimalna koliĉina kilogram kalorija (slika 20). Zar to odista nije dokaz mudrosti prirode?

Slika 20. Pri 36—37°C za povišenje temperature odreĊenog obima vode potrebna je minimalna koliĉina toplote Znaĉi, iz zdrave i ţive ćelije, prema zamisli prirode, treba izdvajati »šljaku« ne samo po limfnim i krvnim sudovima, već i kroz znojne ţlezde. Uprovo se to tako i odigravalo tokom milion godina, kada je prvobitni ĉovek po ceo dan trĉao, traţeći hranu i kada se po ceo dan znojio. Ali, sada se ĉovek kreće mnogo manje, a samim tim se manje i znoji. Kompletna doza otrova, koja je izluĉena na površinu koţe zajedno sa znojem, ostaje u organizmu, trujući na taj naĉin ćelije. 41

Najkraći kanal za izbacivanje »šljake« je poĉeo našom krivicom da radi jako loše, ispod svojih pravih mogućnosti, i krvni i limfni sistemi, a to znaĉi i jetra, i bubrezi rade sa velikim preopterećenjem. Rezultat tog neprirodnog opterećenja je taj, da su ljudi sve ĉešće poĉeli da oboljevaju od raznih oboljenja jetre, bubrega i mokraćne bešiike. Razna oboljenja i zemljana boja lica zapaţaju se i kod ljudi, naroĉito kod dece, koji su se navikli da spavaju pokriveni ćebetom preko glave. Ti ljudi se truju otrovnim gasovima koji izlaze iz pluća i koje izluĉuje koţa. Znaĉi, potrebno je znojiti se svakog dana u pravom smislu te reĉi. Svakodnevno intenzivno trĉanje u trajanju od 20—30 minuta sa obilnim znojenjem, smatram za neobiĉno vaţnu proceduru za oĉuvanje zdravlja. Isto su tako korisne i bilo kakve druge veţbe, koje su praćene znojenjem: trĉanje u mestu, preskakanje konopca, skokovi itd. Odavno je poznato kakve koristi ĉoveku daje parno kupatilo — rusko, rimsko, finsko, tursko i bilo kakvo. Parno kupatilo nije teško napraviti ni u sopstvenom kupatilu. Za to je potpuno dovoljno kupiti »hula-hop« obruĉ i priĉvrstiti za njega plastiĉnu foliju tako, da ona oko tela stvara cilindriĉnu »zavesu« do nogu, gde se nalazi »hula-hop« obruĉ, a završava se oko vrata, gde je stegnuta lastišem. Na taj naĉin se glava nalazi van »parnog kupatila«; — jer nju uvek treba drţati u hladovini, dok se telo nalazi unutar zatvorenog prostora. Pri tome treba stajati na drvenom podmetaĉu, koji treba staviti na dno kade. Ako se sada ispod zavese pusti para kroz gumeno crevo, navuĉe na »nos« elektriĉnog ĉajnika, odrţavajući tako unutar ove »saune« ţeljenu temperaturu, onda na taj naĉin moţemo da se preznojavamo svaki dan barem pet minuta. Posle takvog parenja, dobro je istuširati se prohladnom, ali ne sasvim hladnom vodom. Ako se svaki dan ne oznojite, bilo pomoću fiziĉkih veţbi ili pomoću ovakvog parenja, otići ćete na posao noseći u svom telu isto onoliko otrovnih kiselina, »šljake« i otrova, koliko biste ih izdvojili iz organizma za vreme korisnog znojenja. A to opet tera vaše unutrašnje organe da rade pod velikim opterećenjem. Ĉovek, koji ne pridaje duţan znaĉaj fiskulturi i znojenju, moţe mnogo brţe da oboli, oslabi, prevremeno da izgubi svoje radne sposobnosti. No, izvucimo sada kratke zakljuĉke. 1) Samo fiziĉkim veţbama moţemo da postignemo povećanje broja eritrocita u krvi, sniţavanje broja pulsacija srca u minutu i brzi prelaz na »sekundarno disanje«. Za zdravlje je posebno vaţno da kapilari »rade« besprekorno i da ĉovek ume pravilno da diše. 2) Ĉovek treba da se nauĉi da diše tako, da za vreme ĉitanja i drţanja predavanja ili govora ne dovodi svoj organizam do stanja hipoksije — kiseniĉkog gladovanja. 3) U procesu unošenja hrane u organizam, treba strogo voditi raĉuna i ograniĉiti koliĉinu hrane koja se unosi. Povećanje teţine je štetno po zdravlje. 4) Jedan od glavnih kanala za ĉišćenje organizma od »šljake« i otrova je znojenje. Redovno, svakodnevno znojenje je neophodno za zdravlje i dug ţivot. Trĉanje na ĉistom vazduhu je najbolje sredstvo za znojenje. Veštaĉko »parenje« je korisna zamena procedure »fiskulturnog znojenja«.

42

Poglavlje 6 ATMOSFERSKI ELEKTRICITET I ŢIVOT ĈOVEKA Uloga jona

Da li je ţivot na zemlji moguć u nejonizovanoj spoljnoj sredini? Atomi, koji se meĊusobno razlikuju po tome što imaju po jedan ili dva elektrona više, ili kojima opet nedostaje poneki elektron, nazivaju se negativni ili pozitivni jorii. U vazduhu se neprekidno raĊaju joni pod delovanjem kosmiĉkih zraka, radioaktivnih materija u zemljinoj kori, vodi i vazduhu, ultraljubiĉastih sunaĉnih zraka, fotoelektriĉnog efekta Halvaksa— Stoljetova, od baloelektriĉnog efekta (stvaranje jona pri rasprašivanju vode), od zagrejanih površina metala, plamena itd. i, na kraju, od lišća biljaka. ... Na laboratorijskom stolu dopisnog ĉlana AN SSSR, profesora L. L. Vasiljeva nalaze se dva staklena sanduka. U svakom se nalazi po trideset belih miševa. Sanduci se ventiliraju na istovetan naĉin. Eksperiment traje već pun jedan dan. Nad sanduke su se nadneli eksperimentatori i nauĉnici. Ponašanje miševa u sanducima je razliĉito. U kontrolnom sanduku, gde cirkuliše sobni vazduh, miševi se osećaju odliĉno, a u drugom, u kome sobni vazduh prolazi kroz specijalni elektriĉni filter, koji zadrţava i neutrališe sve naelektrisane ĉestice vazduha (jone i aerosole), miševi se nalaze u predsmrtnom hropcu — oni gube dah, zanose se, padaju na leĊa i umiru od nedostatka kiseonika. Posle obdukcije, u njihovoj krvi uopšte nije bilo kiseonika. Ali, stanite! Kako je to moguće? Jer, u sanduk je ubacivana dovoljna koliĉina vazduha. Miševi su intenzivno disali. Zašto su onda umrli od hipoksije — kiseoniĉkog gladovanja? Zar je neutralizacija ništavnih po veliĉini i elektriĉnom naboju ĉestica mogla da onemogući razmenu gasova u plućima. Ma kako to izgledalo neverovatno i nemoguće, eksperiment je potvrdio upravo taj i takav zakljuĉak. Da, moţe! Da bi se proverila ova pojava, vršeni su mnogobrojni dopunski eksperimenti. I, svaki put su ţivotinje umirale u sanduku u ĉijem su vazduhu neutralisani svi elektriĉni naboji jona i aerosola. Znaĉi, ti eksperimenti nam omogućuju da izvuĉemo sledeći zakljuĉak: Ţivot na zemlji je moguć samo u jonizovanoj spoljnoj sredini. U drugoj grupi eksperimenata, proveravan je uticaj veštaĉke jonizacije kiseonika vazduha na ponašanje ţivotinja. Miševi su stavljani u hermetiĉke staklene sanduke, u kojima je bilo dovoljno vode i hrane. Proveravano je koliko dugo mogu da ţive miševi, koristeći samo kiseonik koji se nalazio u sanduku. Posle nekoliko ĉasova boravka u sanduku, odreĊeni procenat kiseonika u vazduhu, neophodan za normalan ţivot, bio je utrošen, posle ĉega su miševi padali u stanje asfiksije, sa slabim znacima ţivota. Ali, aerojonizacija preostale, ništavne koliĉine kiseonika u sanduku iz korena je promenila sliku ponašanja ţivotinja. Evo kako tu pojavu opisuje L. L. Vasiljev u svojoj knjizi »Teorija i praksa leĉenja jonizovanim vazduhom«. »Ţivotinje, koje su bile bliske smrti od gušenja, i koje su leţale potpuno nepokretno, usporeno i nepravilno dišući, odmah su se oporavljale, sedale, poĉinjale da njuše vazduh po sanduku, trĉkaraju, pri ĉemu im se ritam disanja ubrzavao. Iskljuĉivanje jonizatora ponovo je dovodilo miševe u asfiksije. Ponovo ukljuĉivanje aparata ih je nanovo dizalo na noge.« Mnogobrojni analogni eksperimenti koje su obavili japanski profesor Kimura i ruski nauĉnik Kijanicin, kao i mnogi drugi nauĉnici, potvrdili su ove rezultate. Na taj naĉin, odsustvovanje negativnih elektriĉnih naboja u vazduhu remeti proces razmene gasova. Povećanje elektriĉnog naboja kiseonika pojaĉava razmenu gasova. Ţivot u nejonizovanoj sredini praktiĉno je nemoguć. 43

Ako je ova tvrdnja taĉna, onda bi i ţivot u podvodnom svetu morao da zamre u nejonizovanoj vodi, tj. u dva puta destilisanoj vodi, redestilatu. Eksperimenti su pokazali taĉnost ovakve pretpostavke. Ĉak i ameba, izvaĊena iz akvarijuma i stavljena u redestilat, momentalno umire. Koliko dugo mogu da ţive ţivotinje u nejonizovanoj spoljnoj sredini? Neki nauĉnici su istupili sa pretpostavkom da taj rok zavisi od teţine njihove muskulature i zalihe jona u organima. Po toj hipotezi, ĉovek bi u nejonizovanom vazduhu mogao da ţivi nekoliko meseci, pošto je njegova teţina oko 600 puta veća od teţine miševa, koji su umirali posle 25 ĉasova ţivota u nejojnizovanoj sredini. Taĉnih podataka o tome u literaturi za sada još nema. Ali, zna se da odsustvovanje negativnih jona u vazduhu, ĉak i samo nekoliko ĉasova, negativno utiĉe na raspoloţenje i ponašanje ljudi. L. L. Vasiljev piše u knjizi koju smo već spominjali: »Aerojonizacija je davala nesumnjivi pozitivni efekat u svim sluĉajevima... Ljudi su prestajali da se ţale na glavobolju, na to da se loše osećaju itd...« Smatram da jonizacija vazduha lakim negativnim aerojonima mora obavezno da se obavlja u rudnicima, metrou, podmornicama, kosmiĉkim brodovima, avionima, po kancelarijama, pozorištima, fabrikama. Vazduh treba jonizovati Prisustvom optimalne koliĉine lakih, negativno naelektrisanih jona u vazduhu (od 500—5.000 u kubnom santimetru) objašnjavaju se lekovita svojstva mikroklime recimo u Abjaziji, gde se zapaţa izuzetno dug ţivot tamošnjeg stanovništva. Na temu o lekovitim svojstvima negativno naelektrisanih jona u vazduhu je i u Sovjetskom Savezu i u inostranstvu napisano preko 300 nauĉnih radova. U nizu bolnica i letovališta sada postoje posebni medicinski ureĊaji za aerojonizaciju vazduha. U sovjetskoj štampi je objavljivano u više mahova da oboleli od hipertonije i bronhijalne astme mogu uspešno da se leĉe pomoću »biotrona« — komore sa jonizovanim vazduhom (po metodu profesora M. B. Panĉenka, G. A. Jakovljeva i drugih). U svojoj knjizi, koju smo već dva puta citirali, proiesor L. L. Vasiljev piše: »Prouĉavanje aerojonizacije sa higijenske taĉke gledišta imalo je za posledicu pojavu ideje o postojanju optimalnog, najpovoljnijeg za ţivot, zdravlje i emocije jonskog reţima vazduha, koji treba veštaĉki stvarati i odrţavati u stambenim i radnim prostorijama, uporedo sa optimalnom temperaturom, vlaţnošću, dovoljnom ventilacijom itd... Poznato je da klimaureĊaji, koji se sada uvode, ne samo da ne obogaćuju vazduh, već mu, suprotno oduzimaju jone... Sa idejom o ukljuĉivanju veštaĉke aerojonizacije u sistem klima-ureĊaja industrijskih i školskih prostorija istupili su sovjetski higijeniĉari Raaben, Sedĉikov i Varišĉev još tridesetih godina...« Na taj naĉin, za veštaĉku i dopunsku jonizaciju vazduha, koji je prošao kroz klima ureĊaje, morao bi da primi oko 1.000 lakih, negativnih jona u kubnom santimetru. Takov vazduh će ĉuvati zdravlje i povećavati produktivnost rada. Ja liĉno u svom stanu jonizujem vazduh do 1.000 jona u kubnom santimetru vazduha. Na temu o lekovitim svojstvima aerojona, napisano je i odbranjeno mnogo disertacija. U mnogim bolnicama uspešno se koristi j ono terapija. Joni protiv bakterija Otkriće ranije nepoznatog svojstva negativno naelektrisanih aerojona — da uništavaju bakterije — pripada A. A. Mikulinu, G. P. Golovanovoj i A. G. Cejtlinu, koji su tu pojavu otkrili 1953. godine, kada je konstruisan prvi specijalni hidrijonizator IM—5. Uticaj jona na 44

bakterije proveravan je na sledeći naĉin. Lekar G. P. Golovanova bila je rukovodilac deĉijih jaslica, koje su bile smeštene u dve razliĉite zgrade. U jednoj zgradi je Golovanova postavila spomenuti hidrojonizator za jonizaciju vazduha. U periodu od godinu dana u toj zgradi su deca oboljevala mnogo manje nego u kontrolnoj zgradi, u kojoj jonizacija nije obavljena. Na molbu autora ove knjige i G. P. Golovanove, godine 1955. profesor Cejtlin je sa svojim nauĉnim saradnikom S. M. Grombahom izvršio detaljna nauĉno-medicinska prouĉavanja uticaja aerojona na bakterije. Rezultati tih istraţivanja bili su objavljeni 1959. godine u »Vesniku pedagoških nauka«, tomu broj 101. Na kongresu, posvećenom jonizaciji, odrţanom u Budimpešti, potvrĊene su ĉinjenice uništavanja bakterija jonizacijom vazduha. Doneta je odluka: postavljati jonizatore po bolnicama, operacionim salama itd. Otpoĉela je masovna proizvodnja jonizatora u MaĊarskoj, Švajcarskoj i drugim zemljama po patentu A. Mikulina. Autor je ubeĊen, da je široka primena aerojonizacije — jedan od puteva poboljšavanja zdravlja stanovništva. Kakvi su jonizatori potrebni U aerojonizatorima koje proizvodi NIL »Sojuzglavsantehprom«, se jonizacija, ili taĉnije elektronski vetar, stvara za raĉun koronarnog praţnjenja, koje efikasno nastaje pri naponu od nekoliko desetina hiljada volti na iglama — odnosno pri maksimalnoj opasnoj struji. Pored toga, ti aerojonizatori stavljaju pacijenta pod uticaj štetnog, neprirodnog polja, tj. sa negativnim polom u oblasti glave, dok je priroda postavila ĉoveka nogama na zemlju, koja je naelektrisana negativno, a glavom ga je okrenula prema pozitivnim nabojima atmosfere. Ti jonizatori pomaţu nastanku u vazduhu ozona i azot-dioksida — a to su štetni po ĉoveka gasovi.

Slika 21. Sobni aerohidrojonizator konstrukcije A. Mikulina, koji generira 1,5 miliona lakih negativnih jona u jednom cm3 Pored svega toga, joni koronarnog praţnjenja su kratkoga veka. Kako se navodi u literaturi, takvi joni mogu da traju samo 2-5 sekundi. I zato je praktiĉno nemoguće ostvariti 45

ravnomernu jonizaciju velikih prostorija, a ventilacione cevi ne mogu da dovedu u prostorije jonizovani vazduh. Tek posle mukotrpnog rada koji je trajao pune tri godine, autoru je pošlo za rukom da zajedno sa svojim saradnicima konstruiše novi tip jeftinog i jednostavnog hidrojonizatora koji generira pomoću tipskog elektromotora od 350 vati oko 3 miliona lakih negativnih jona u jednom kubnom santimetru vazduha, a na raĉun baloefekta (raspršavanja vode). Brojanje je obavljeno brojaĉem »Tartu« na razdaljini od 1 metra od izlaza jonizatora.

Slika 22. Jonizator A. Mikulina za velike prostorije

Slika 23. Detalji jonizatora 46

Slika 24. Promena sadrţaja lakih negativnih jona u 1 cm3 vazduha koji je prošao kroz klima ureĊaj u Konstruktorskom birou. (Po horizontali je obeleţeno vreme posmatranja) Modifikovani »Hidrojonizator Mikulina IM — 51« omogućuje da se vazduh u radnim i stambenim prostorijama zasiti negativnim jonima i to u koliĉini od 1000 do 5000 jona u kubnom santimetru vazduha. Sada se taj jonizator nalazi u fazi ispitivanja. Na crteţima 21, 23 i 24 dati su opšti izgled, detalji jonizatora i krivulja »ţivota« jona. Za individualno korišćenje u sobi, autor je konstruisao jonizator »IM-5«, ĉija je masovna proizvodnja već odobrena. Na slici 22 prikazan je jonizator, koji su konstruisali autor sa grupom saradnika za moskovski metro, gde su ispitivanja uspešno završena.

47

Poglavlje 7 ŢIVOT U ELEKTRIĈNOM POLJU Da li je ĉovek naelektrisan?

Prema najnovijim istraţivanjima, zemaljska kugla je negativno naelektrisana, tj. nabijena je prekomernom koliĉinom slobodnih elektriĉnih naboja od oko 0,6 miliona Kulona. To je odista veliki naboj. Odbijajući se jedan od drugoga Kulonovim silama, elektrojoni teţe da se skupe na površini zemljine kugle. Na velikoj razdaljini od zemlje, obuhvatajući je sa sviju strana, nalazi se jonosfera, koja je sastavljena od velike koliĉine pozitivnih elektrona. IzmeĊu zemlje i jonosfere postoji elektriĉno polje. Kada je nebo potpuno vedro, na razdaljini od jednog metara od površine zemje, razlika potencijala iznosi oko 125 volti. Zahvaljujući tome, moţemo smelo da tvrdima da su elektroni, koji teţe da pod dejstvom elektriĉnog polja krenu sa zemljine površine, prodirali u gola stabla i nervne završetke prvobitnog ĉoveka, koji se po zemlji kretao potpuno bos, koji nije nosio ni ĉizme niti cipele sa Ċonom od veštaĉke materije, izolatorom. To prodiranje jona je trajalo samo donde, dok se opšti slobodni negativni naboj ĉoveka nije izjednaĉavo sa potencijalom naboja na delu zemljine površine na kome je ĉovek stajao. Pod delovanjem elektriĉnog polja su naboji, koji su prodirali u ljudsko telo, teţili da se otrgnu na »slobodu«, gde su i »hvatani« rekombinirani, pozitivnim elektrojonima atmosfere, koja se neposredno dodirivala sa otvorenim koţnim pokrovima glave i ruku. Telo ĉoveka, njegove ţive ćelije i sve funkcionalne zavisnosti metabolizma priroda je milionima godina prilagoĊavala za zdrav ţivot ĉoveka u uslovima okozemaljskog elektriĉnog polja i akcionih potencijala, koji su bili izraţeni, izmeĊu ostalog, i u priticanju elektrona u stopala, i odlaţenju, rekombinaciji elektrona u pozitivno nabijene jone atmosfere. Sada moramo sami sebi da postavimo nekoliko pitanja. Da li bi mišići ĉoveka mogli da nose u sebi poţitivni elektriĉni naboj? Ne, ne bi mogli, pošto bi ih elektroni sa površine Zemlje odmah neutralisali. Da li bi mišići mogli da nemaju nikakav naboj? Ne, ne bi mogli, pošto bi im zemljini elektroni odmah dali »punjenje«. Pokušajmo da iz toga izvuĉemo prvi i najvaţniji zakljuĉak: mišiće ţivotinje i ĉoveka, koji su se dodirivali sa površinom zemlje, priroda je naĉinila tako, da oni moraju da budu negativno naelektrisani i to tako da ta naelektrisanost mora da odgovara veliĉini naboja površine Zemlje, na kojoj se ţivo biće nalazi u datom trenutku.

Slika 25. Aueralna elektriĉna polja oko riba 48

Veliĉina negativnog naboja ljudskog tela mora da se menja u zavisnosti od naboja elektriĉnog polja u datoj taĉki zemlje i u datom trenutku. Ĉak i kod riba su glava pozitivno, a mišići tela — negativno naelektrisani (slika 25). Uzroĉnika promene snage elektriĉnog polja ima mnogo. Jedan od najvaţnijih je — oblaĉnost, koja u sebi nosi veoma jake lokalne elektriĉne naboje. Oni u momentu stvaranja munje imaju snagu od nekoliko desetina miliona volti. U ţivom organizmu, na površini koţe, jaĉina elektriĉnog naboja ponekad dostiţe takvu veliĉinu, da se pojavljuju varnice pri dodiru metala ili prilikom skidanja veša od sintetiĉkog vlakna. Prema esperimentima koje je obavio autor, fiziĉki rad je praćen sniţavanjem naboja mišićnih ćelija, koje uĉestvuju u tom radu. Nanovno punjenje se vrši za raĉun pretvaranja energije hemijsko-oksidacionih reakcija sa velikim koeficijentom pozitivnog dejstva u elektriĉnu pozitivnu i negativnu energiju, tojest priroda je već rešila problem hemijskog elementa, nad kojim se muĉe nauĉnici i inţenjeri. To znaĉi da su ţivot ćelije i razmena materija u njoj praćeni neprekidnom elektrogenezom (razmenom). Što je mlaĊe i zdravije biće, tim je i intenzivnija razmena struja. Ako se poremeti permanentna elektrogeneza, ako se na primer preseĉe nerv, onda mišić, kao što je to poznato, lagano umire i atrofira, bez obzira na to što je krvotok u njemu oĉuvan. Najnovija posmatranja, koja su obavili saradnici Instituta društvene i komunalne higijene su pokazala, da pri promeni vremena kod bolesnog ĉoveka njegovo zdravstveno stanje zavisi od veliĉine lokalnog naboja zemljinog polja, a isto tako i od promene atmosferskog pritiska, koji u većini sluĉajeva prati promenu jaĉine polja. Ali, pošto u svakodnevnom ţivotu u stanu nemamo pribore za merenje jaĉine elektriĉnog naboja zemljinog polja, mi onda i ne objašnjavamo promenu raspoloţenja osnovnim uzroĉnikom — promenom jaĉine polja, već posledicama — padom atmosferskog pritiska. Joni vlaţne zemlje Flora reaguje na elektriĉne potencijale isto tako kao i fauna. Najnovija istraţivanja su pokazala da elektroni sa negativno naelektrisanim joriiima vlaţne zemlje prodiru u korenje rastinja i osmotskim silama i silama elektriĉnog polja se diţu sa hranljivim sokovima do lišća drveća, koje se ponekad nalazi na visini i od preko 50 metara nad zemljmom površinom, odakle i poleću u atmosferu. Objavljene su i fotografije elektronskih zraĉenja sa vrhova lišća. NavoĊeni su i podaci o promeni strukture ćelija biljaka za vreme nepogoda, tojest za vreme nagle promene napona elektriĉnog polja. Bila bi velika pogreška smatrati da u ţivim ćelijama ĉoveka za vreme nepogode i posle eksplozija na Suncu ne dolazi do sliĉnih promna, koje na kraju deluju i utiĉu na zdravlje, raspoloţenje pa ĉak i ţivot ĉoveka. Na ţalost, nauka jos nije u potpunosti dešifrovala te pojave, iako su savremena istraţivanja ne samo potvrdila uticaj elektriĉnog polja i kosmiĉkih zraka na ponašanje ţivih bića, već i pruţila mogućnost da se pronaĊu naĉini leĉenja teških oboljenja pomoću elektriĉnih polja. U Institutu fiziologije biljaka AN SSSR je doktor bioloških nauka E. Ţubricki izvršio niz eksperimenata da bi prouĉio delovanje elektriĉnog polja na biljke. Jaĉanje polja do izvesne mere ubrzava rast biljke. Smeštajne biljke u neprirodno polje kada se iznad biljke nalazi negativni pojas a u zemlji pozitivni — dovodi do prestanka rasta biljke. Zubriĉki je mišljenja da je intenzitet fotosinteze tim veći, što je veća razlika potencijala izmeĊu zemlje i atmosfere. U staklenicima se na taj naĉin prinosi mogu povećati za 20—30%. Pitanjima uticaja elektriciteta na biljke bavi se ĉitav niz nauĉnih institucija. Centralna genetiĉka laboratorija »I. V. Miĉurin«, saradnici Botaniĉke bašte MGC itd.

49

Elektricitet i uzemljenje ĉoveka Koje su to promene bile u ţivotu ĉoveka, koje su uslovile njegovo udaljavanje od prvobitnog naĉina ţivota? Ĉovek je navukao na noge ĉizme, sagradio kuće, pronašao linoleum koji je idealni izolator, pronašao gumene donove, zalio ulice garadova i puteve asfaltom — takoĊe izolatorom. Ĉovek se danas mnogo manje dodiruje sa elektriĉnim praţnjenjima zemlje. U tome leţi jedan od osnovnih uzroĉnika takvih »uobiĉajenih« oboljenja kao što su glavobolje, razdraţljivost, neuroze, srĉano-vaskularna oboljenja, brzi zamor, nesanica itd. Ranije su u Rusiji stari lekari preporuĉivali i prepisivali pacijentima da se šetaju po rosi bosi. U Engleskoj i danas postoji nekoliko udruţenja »bosonoţaca«. To leĉenje se ne moţe nazvati drugaĉije, do »uzemljavanje tela pacijenata«. Zašto i mi ne bismo isprobali metod »uzemljavanja«, da bismo se oslobodili od gore navedenih oboljenja? Prvi eksperimenti, koje sam obavio 1958. godine (objavljeni su 1958. godine u ĉasopisu »Sportski ţivot Rusije«, br. 6) pokazali su da ĉak i najobiĉniji elektriĉni pribori mogu da registruju pojavu u izolovanom od zemlje ĉoveku štetnih, pozitivnih elektriĉnih naboja, koji nastaju tokom procesa njegovog rada i svakodnevnog ţivota. Tako na primer, ako ĉovek, leţući u krevet, navuĉe ćebe na sebe, onda se on, po podacima eksperimenata koji je obavio M. A. Ostrjakov, puni štetnim neprirodnim statiĉnim pozitivnim nabojem napona od oko 600—700 volti. Prilikom koraĉao ja po linoleumu na podu, pozitivni naboji dostiţu napon od hiljadu volti. Pojedini ljudi se do te mere pune štetnim pozitivnim elektricitetom, da je sa njima ĉak opasno rukovati se, ako ste negativno naelektrisani, jer varnice mog da izazovu opekotine na rukama. U ĉasopisu »Znanie-sila« pre nekoliko godina je bio objavljen ĉlanak »Šta smeta vozaĉima« u kome je govoreno o eksperimentu, tokom koga se ispostavilo da se vozaĉi automobila, ograĊeni od elektrona i zemljinog elektriĉnog polja metalnim ploĉama kabine i gumenim toĉkovima, zamaraju dva puta brţe od ĉoveka koji se nalazio pod uticajem zemljinog polja. Smatram da elementi uzemljavanja moraju pozitivno da utiĉu na produktivnost rada. Za to je potrebno izvršiti uzemljavanje podova, postelja, stvoriti Ċonoveprovodnike za cipele itd. Eksperimenti su pokazali da je bilo kakav umni ili fiziĉki rad, koji obavlja ĉovek koji je izolovan od zemlje, praćen smanjivanjem njegovog prirodnog negativnog elektriĉnom naboja. Ali, ni jedan od opisanih promena elektriĉnog potencijala se ne moţe zapaziti niti izmeriti ĉak ni najpreciznijim priborima, ako se telo ĉoveka poveţe sa zemljom. Nedostatak elektriciteta se u tom sluĉaju odmah likvidira. Na bilo kom oscilografu se lako mogu zapaziti te struje i odlediti njihova veliĉina. Na slikama 26. 27 i 28 prikazana su aueralna polja, koja opkoljavaju ĉoveka.

Slika 26. Aueralno elektriĉno polje, koje nastaje na raĉun biopotencijala muskulature ruke u stanju kontrakcije. (Zabeleţeno u laboratoriji fiziološke kibernetike Lenjingradskog 50

drţavnog univerziteta. Slika ne predstavlja taĉan odraz polja, već predstavlja samo crteţ, koji je dobijen primenom metode modeliranja)

Slika 27. Potpuna mreţa elektriĉnog polja srca. Ciframa su obeleţeni potencijali u milivoltima u odnosu na zemlju u momentu maksimalnog razvoja vrha auerokardiograma. Ĉovek stoji na provodniku. Frontalni crteţ polja (Dijagram uzet u laboratoriji fiziološke kibernetike Lenjingradskog drţavnog univerziteta, pod rukovodstvom prof. P. I. Guljajeva)

Slika 28. Shema ureĊaja za aueralni sistem registrovanja elektriĉnih polja Najbolje sredstvo za uzemljavanje je bilo kakva ogoljena ili izolovana ţica, koja je jednim svojim krajem zaletovana za vodovodnu cev ili radijator centralnog grejanja, dok je drugim svojim ogoljenim krajem preko ploĉe od nerĊajućeg metala povezana sa telom ĉoveka (najbolje za stopala). Za vreme umnog rada korisno je drţati metalnu uzemljenu ţicu sa 51

metalnom kuglom ili ploĉicom u levoj ruci, a za vreme sna slobodni kraj uzemljene meke i tanke gole ţice moţe da leţi preko ĉaršava, obuhvatajući madrac. Sada se u inostranstvu već reklamira provodna guma, linoleum i drugi provodnici za podove stambenih i radnih prostorija. Posle objavljivanja ĉlanka o korisnosti uzemljavanja, pojavili su se sledbenici mog metoda. Svi oni podvlaĉe da su zapazili naglo povećanje radnih sposobnosti, a takoĊe i poboljšanje sna i opšteg zdravstvenog stanja.

52

Poglavlje 8 RASPORED RADNOG DANA

Budilnik mi zvoni u sedam sati izjutra. Budim se, skidam sa nogu uzemljenje i ukljuĉujem sobni jonizator. Proteţem se i, leţeći u postelji na leĊima, poĉinjem da se bavim gimnastikom disanja. Duboki udisaj, trudim se da dijafragmu usmerim nadole, zadrška 3 sekunde i izdisanje kroz stegnute usne u 8—10 »porcija«. To ponavljam desetak puta, svaku veţbu po 6 sekundi — ukupno jedan minut. Posle toga se bavim izometrijskim veţbama — jedan minut. Kada sam to obavio, i dalje leţeći na leĊima, poĉinjem da teram »bicikl«. Ruke stavljam pod kukove. Noge diţem u vis i njima pravim pokrete kao da vozim bicikl — po 20 okretaja svakom nogom. Posle toga se noge ispravljaju, pravim njima što šire krugove po 3 puta svakom riiogom i ponovo vozim »bicikl« — ponovo 20 puta. Tako ukupno tri puta. Svaki ciklus po 25 sekundi — ukupno dva minuta. Kada ustanem iz kreveta, poĉinjem da radim gimnastiku sa tegovima od dva kilograma. Prvo veţbe za ruke, posle ĉuĉnjevi, savijanja, okreti — ukupno 5 minuta. To su veţbe koje je razradio J. Šapošnjikov, stariji trener moskovskog bazena »Galeb« (slika 29). Kompleks gimnastiĉkih veţbi

Slika 29. Kompleks gimnastiĉkih veţbi sa tegovima 1. Poĉetni poloţaj — osnovni stav, tegovi u opuštenim rukama. Posle toga podići ispruţene ruke u vis sa istovremenim dizanjem tela na vrhove prstiju nogu — udisaj. Spuštajući ruke nadole, vratiti se u poĉetni poloţaj — izdisaj. Ponoviti veţbu 10—15 puta.

53

2. Poĉetni poloţaj, tegovi u ispruţenim rukama, ali su dlanovi okrenuti prema napred. Naizmeniĉna savijanja i pruţanja ruku u laktovima. Za vreme savijanja ruku tegovi dolaze do ramena, a laktovi ostaju nepokretni. Disanje proizvoljno. Ponoviti 15—20 puta. 3. Poĉetni poloţaj — ruke sa tegovima ispred tela. Raširiti ispruţene ruke maksimalno u stranu, tako da se lopatice spoje — udisaj, sastaviti ruke ispred sebe — izdisaj. Ponoviti 10—15 puta. 4. Poĉetni poloţaj — stojeći, telo nagnuto napred za 90°, ruke sa tegovima spuštene nadole, dlanovi okrenuti unutra. Podići ispruţene ruke u stranu — udisaj, spustiti ruke u poĉetni poloţaj — izdisaj. Ponoviti 10—12 puta. 5. Poĉetni poloţaj — sedeći na stolici, stopala nogu zakaĉena za nekakav oslonac na visini stolice, ruke sa tegovima iza glave. Lagano se naginjati unazad, okrećući telo ulevo — udisaj. Vratiti se u polazni poloţaj — izdisaj. Uraditi to isto, okrećući telo udesno. Ponoviti 6—8 puta. 6. Poĉetni poloţaj — leţeći na leĊima na podu ili klupi, ruke sa tegovima ispruţiti duţ tela, dlanovi okrenuti prema dole. Podignuti ispruţene ruke napred i spustiti ih nazad sve dok ne dotaknu pod — udisaj. Vratiti ruke lagano nazad — izdisaj. Ponovtii 10—15 puta. 7. Poĉetni stav — noge rastavljene šire od ramena, ruke sa tegovima iznad glave. Naĉinivši udisaj, saviti telo sa istovremenim zamahom rukama nadole i unazad izmeĊu nogu — izdisaj. Ispravljajući telo podignuti ruke — udisaj. Ponoviti 8—12 puta. 8. Poĉetni poloţaj — noge na širini ramena, ruke sa tegovima iznad glave. Okretati karlicu u jednom i drugom pravcu. Disanje — proizvoljno.

Slika 30. Veţbe na »mašini zdravlja« Posle gimnastike prelazim na veţbe na »mašini zdravlja« (pogledaj fotografiju i crteţ) i pravim tri ciklusa po 15 punih pokreta telom napred i nazad (crteţ 30). Posle svakog ciklusa — odmor sa dubokim disanjem (udisanje — kroz nos, izdisanje kroz usta). Svaki ciklus traje po 2 minuta, ukupno 6 minuta. Posle toga iskljuĉujem jonizator. 54

Oblaĉim trenerku i trĉim po ulicama i bulevaru 3 kilometra, smenjujući trĉanje na brzi korak svakih 5 minuta, ĉvrsto koraĉajući celim stopalom — uglavnom na petu. Posle poĉetka »sekundarnog disanja« — udisanje na ĉetiri koraka, izdisanje — na ĉetiri koraka. Za proĉišćavanje pluća svakih 25—30 koraĉaji pravim duboki udisaj. (Ako je napolju jako loše vreme, onda trĉkaram u mestu ili trĉim po hodiku napred-nazad — 10 minuta). Posle toga radim vibrogimnastiku (šezdeset »potresa« — dizanje na prste na jedan santimetar od poda i udaraca petama o pod izmeĊu vrata). Ako za vreme gimnastike nije došlo do znojenja, onda pristupam »parenju« u kupatilu — 5 minuta, posle ĉega se tuširam 1 minut, prvo toplom, a posle toga nešto hladnijom vodom. Ukupno 6 minuta. Ako nemam vremena da se istuširam, onda se obavezno istrljam po celom telu frotirskom grubom rukavicom. Voda — sobne temperature. Posle toga se brijem elektriĉnim aparatom za brijanje, umivam i oblaĉim — ukupno 10 minuta. Na taj naĉin, jutarnje vreme, koje mi je potrebno, za zdravu fiziološku pripremu organizma za radni dan mi oduzima: 1.10 veţbi gimnastike disanja u krevetu 2. Izometriĉne veţbe 3. Gimnastika za noge – »bicikl« 4. Gimnastika sa tegovima 5. »Mašina zdravlja« 6. Trĉanje na vazduhu 3 kilometara 7. Vibrogimnastika 8. »Parenje« 9. Tuširanje, brijanje, umivanje 10. Doruĉak 11. NepredviĊeno vreme UKUPNO

1 min. 1 min. 2 min. 5 min. 6 min. 20 min. 2 min. 5 min. 10 min. 10 min. 12 min. 1 sat i 15 min.

Doruĉkujem uglavnom ovsenu kašu. Za vreme doruĉka ponovo ukljuĉujem svoj jonizator. Kada radim kod kuće danju, ili kada sam u Institutu, bavim se uglavnom intelektualnim radom. Da bih odmorio moţdane ćelije, trudim se da svakih 1,5—2 ĉasa po 5 minuta napravim pauzu, i tada se bavim vibrogimnastikom — dva ciklusa po 30 »potresa«. To mi pomaţe da uklonim sve pojave zamora. Trudim se da svaki dan prepešaĉim bodrim korakom najmanje 2—3 kilometra. Da bih se odmorio, uveĉe ne radim, već ĉitam beletristiku — 1 sat. Pre nego što ću da legnem na poĉinak, 10—15 minuta se šetam ĉvrstim korakom oko kuće. Leţern u 23 ĉasa svaki dan. Da bih stekao enregiju za radnu aktivnost, smatram da je potpuno dovoljno utrošiti na to dnevno oko jedan i po ĉas, što predstavlja samo 8% od ukupnog vremena koje ĉovek dnevno provodi u bodrom stanju. Svaki ĉovek, u bilo kom uzrastu, koji se pridrţava tog reţima (što uopšte nije teško), moţe da se ponosi svojom snagom volje. Pokušajte to i vi. Ako ste bili lenji da se izjutra bavite gimnastikom, onda se setite ĉuvenih Betovenovih reĉi: »Ako ne veţbam jedan dan — to zapaţam samo ja. Ako ne veţbam dva dana — to zapaţaju moji prijatelji. Ako ne veţbam tri dana — to zapaţa publika«. Eto, tako se brzo popunjavaju »šljakom« i postaju mrtvi mišići. I zato ne propuštajte ni jedan dan, a da niste uradili jutarnju gimnastiku i — bićete uvek zdravi i ĉili. 55

Slika 31. Tenis — korisna fiziĉka veţba

Slika 32. »Konferencija za štampu« u dvorištu, posvećena mom sistemu 56

Poglavlje 9 KAKO BI KONSTRUKTOR MOTORA KONSTRUISAO MEHANIZAM MIŠIĆNE KONTRAKCIJE

Opšte opaske Da bismo mogli svesno i racionalno da obraćamo paţnju na. svoje zdravlje, svaki ĉovek bi trebalo da zna šta se dešava u njegovim mišićima, kada se oni po njegovoj ţelji ĉas skupljaju, obavljajući zamišljeni rad, ĉas se opet opuštaju. Na ţalost, današnji nivo znanja iz oblasti fiziologije, biofizike i biohemlije ne dopušta nam da stvorimo barem pribliţnu shemu, koja bi mogla da nam objasni ovu pojavu. Zato ĉitalac mora da ima razumevanja za autora ove knjige, koji je pokušao da stvori apstraktnu shemu mehanizma kontrakcije mišića, koja bi po svim punktovima tehniĉkog znanja odgovarala onim posmatranjima, do kojih su došli nauĉnici, prouĉavajući fiziologiju ţive muskulature. Zadatak tehniĉki formulišemo polazeći od pojave, koje fiziolozi posmatraju u muskulaturi. 1) Pri postupnoj kontrakciji mišića dolazi do laganog smanjivanja elektriciteta u njemu. To znaĉi da pri podjednakom teretu svakoj geometrijskoj duţini odgovara odreĊeni negativni elektriĉni naboj, (slika 12, taĉke B—C—D) 2) Kod dizanja tereta mišić obavlja rad, koji je jednak proizvodu teţine tega i visine na koju je on dignut. 3) Prilikom obavljanja rada, ruka se zamara. 4) Ruka se još više i brţe zamara, ako se dignuti teg drţi na istoj visini.

Slika 33. Shema elementarnog popreĉno-prugastog mišićnog vlakna i miofibrila

Slika 34. Shema odnosa debelih protofibrila u miofibrili 57

5) Pri kontrakciji duţine mišića, povećava se njegov popreĉni obim po zakonu x2у — VK, gde je х — širina mišića, у — duţina, V — obim opuštenog mišića i K — koeficijent (obim mišića se praktiĉno ne menja ni posle njegove kontrakcije — vidi sliku 39). 6) Kontraktirani (napet) mišić je veoma teško stisnuti u popreĉnom pravcu. Zbog neĉega se u mišiću javljaju snage otpora. Ako prestanemo da stiskamo mišić, te sile momentano nestaju i oblik mišića se ne menja. 7) Iz mišića koji radi, kao i iz mišića koji ne radi, izdvaja se toplota. 8) Nekoliko ĉasova (2—3) posle smrti ĉoveka, toplota nestaje i njegovi mišići lagano prelaze u stanje kontrakture (skoĉanjenost), pri kojoj mišići imaju ĉvrstinu porcelana, a sva teĉnost iz mišića odlazi u unutrašnje organe. 9) Posle izvesnog vremena stanje kontrakture nestaje, i mišići ponovo stiĉu mekoću. 10) Ako preseĉemo nerve (aksone), koji spajaju moţdanu masu sa mišićima, tojest ako onemogućimo pristup nervnih impulsa u njih, onda u mišićima ne dolazi do kontrakture. 11) Prilikom kupanja u hladnoj vodi ili pri jakoj napetosti ĉesto se moţe zapaziti grĉenje pojedinih mišića, tj. deimiĉna kontraktura tih mišića. 12) Prilikom grĉa mišić postaje ĉvrst, bolan. Samo dugotrajna masaţa moţe da likvidira posledice stezanja mišića od grĉa i od skupljanja soli i »šljake« u njoj. To još jednom potvrĊuje loše samostalno ĉišćenje ćelija od »šljake« bez mešanja sa strane. 13) Ako kod ramena preseĉemo nervni stub ruke, onda će ruka poĉeti da visi kao kamdţija. Ali, krvotok u njoj ostaje bez ikakvih izmena, a put biopotencijala je pekinut, zbog ĉega dolazi do atrofije ćelija, venozna krv odnosi atome i molekule tih ćelija, mišići se »suše«, od ruke ostaje kost i koţa. 14) Suprotna pojava, tojest povećanje obima mišića ĉak i za dva puta, moţe se zapaziti kod netreniranog ĉoveka posle intenzivnih veţbi sa tegovima, tj. posle sistematskog stimulisanja jakih biopotencijala. 15) Za vreme prouĉavanja strukture mišića pomoću elektronskog mikroskopa ispostavilo se da je za obezbeĊivanje ravnomerne kontrakcije mišića, a takoĊe i za ispoljavanje svih ĉetrnaest gore navedenih svojstava mišića, priroda morala ceo mišić da podeli na izduţena popreĉnoprugasta vlakna, preĉnika oko 0,05 santimetra. Ako uzmemo da preĉnik bicepsa na najdebljem mestu kod netreniranog ĉoveka iznosi oko 8 santimetara, moţemo da izraĉunamo pribliţni broj vlakana, koji u proseku u bicepsu iznosi oko 1000. Ali, ĉak ni pri takvom broju nije mogla da se organizuje njihova pravilna duţinska kontrakcija. Zato je priroda svako vlakno sastavila od još tanjih niti — miofibrila debljine 1—2 mikrona, kojih u prošeku ima oko 20.000 (slika 33). Najtanji miofibrili su podeljeni na još tanja, golim okom nevidljiva vlakna — protofibrile — debele i tanke (slika 34), koje su rasporeĊene u strogom geometrijskom heksagonalnom poretku (slika35). Protofibrile su dijametra oko 100 angstrema, tojest — jedan desetohiljaditi deo milimetra. Takvo mikroskopsko isitnjavanje niti daje nam za pravo da pretpostavljamo da je mehanizam mišićne kontrakcije priroda mogla da ostvari samo na molekularnom nivou. Koji oblik energije pretvara mišić u mehaniĉku energiju dizanja tega? Shema sila principa mehanizma mišićne kontrakcije mora u potpunosti da odgovara svim zahtevima i svojstvima, kojima je priroda nadarila mišiće ĉoveka. A ako shema ne objašnjava barem jedno od navedenih svojstava ţivog mišića, onda to znaĉi da celokupna ideja sheme ništa ne valja. Pre nego što pristupimo razradi zamišljene sheme, treba prvo shvatiti koji oblik energije pretvara mišić u mehaniĉku energiju. Mi posedujemo osam oblika produktivnih 58

energija: termodmamiiĉnu, aerodinamiĉnu, hiĊroĊinamiĉnu, sunĉanu, atomsku, nuklearnu, hemijsku, elektriĉnu.

Slika 35. Popreĉni presek mišića. Heksagonalni raspored protofibrila. Snimak naĉinjen elektronskim mikroskopom Da bi mišić obavljao rad, bilo koji oblik energije mora biti pretvoren u mehaniĉku, potencijalnu (saţeta opruga) ili kinetiĉku (metak koji leti) energiju. Termo dinamiĉna energija našim razmatranjima ne odgovara, pošto njeno pretvaranje u mehaniĉku obavezno zahteva promenu obima radnog tela, a obim opuštenog i napetog mišica je praktiĉno istovetan. Aerodinamiĉna i hidrodinamiĉna energija takoĊe ne odgovaraju, posto je za njihovo pretvaranje u mehaniĉku potrebna cirkulacija velikih obima gasova ili teĉnosti koii u mišićima ne postoje. Atomska i nuklearna energija, koje su praćene štetnim zraĉenj ima, takoĊe su iskljuĉene. Pretvaranje hemijske enerdije u mehaniĉku uglavnom je moguće samo pomoću termodinamike koju smo odbacili, ili kroz membrane, putem neposrednog pretvaranja hemijske energije u elektriĉnu energiju. Sunĉana energija se takoĊe neposredno pretvara u elektriĉnu. Ova rasuĊivanja nam omogućuju da doĊemo do prvog i najvaţnijeg zakljuĉka: za mehanizam mišićne kontrakcije priroda je mogla da odabere samo elektriĉnu energiju, koja se neposredno pretvara u mehaniĉku. Kakve sile mogu da deluju na molekularnom nivou protofibrila? Sile graviticionog polja, sile kovalentriih veza i sile elektromagnetnih polja. Gravitacione sile su ništavno male, njih moţemo da zanemarimo, i zato preostaju samo elektriĉne sile uzajamnog delovanja izmeĊu jona. Druge sile uzajamnog delovanja izmeĊu molekula na tom nivou ne mogu da postoje. Zato je »hipoteza klizanja«, sa kojom je istupio biolog Haksil, nerealna i pogrešna, pošto ona ne daje nauĉno objašnjenje navedenim svojstvima ţivog mišića. Drugi faktor, koji potvrĊuje pravilnost našeg izbora elektriĉne energije je tacka 1. našeg tehniĉkog zadatka, gde je navedeno da je dizanje tereta praćeno smanjenjem elektriĉnog naboja u mišiću i da svakoj njenoj geometrijskoj duţini odgovara odreĊeni elektriĉni naboj. To znaĉi da postoji neposredna veza izmeĊu elektriĉne energije i rada mišića. Postavimo sada pitanje: kako pretvoriti elektriĉnu energiju u mehaniĉki rad na molekularnom nivou? Elektrotehnika je u tu svrhu stvorila mnoštvo mašina i mehanizama najrazlicitijih vrsta. Ali, na mišiće, koji su sastavljeni od molekula, njihova konstrukcija se ne moţe primeniti. No, postoje ipak pribori, koji omogućavaju da se elektriĉna energija pretvara u rad pomoću naelektrisanih molekula. 59

Takav mehanizam je najobiĉniji školski elektroskop (slika 36). Vi dajete elektriĉni naboj komadićima papira ili folije, savijene napola, i krajevi papira se šire, pošto se istoimeni naboji E — E odbijaju. Rad elektriĉnih naboja je jednak (kada se oduzmu gubici) radu savlaĊivanja molekularne elastiĉnosti papira. Moţemo da zamislimo i mnogo sloţeniju shemu. U ĉetvorouglu (slika 37) molekuli su u obliku šarnira A i B naelektrisani istoimenim nabojima. Sile odbijanja izmeĊu njih stvaraju silu dizanja tega. Za dobijanje te sile, uveli smo u shemu dva nova naboja — A i B. Ali, takva shema sila protivureĉi taĉki 1. našeg tehniĉkog zadatka, gde eksperiment potvrĊuje da je dizanje tereta praćeno, suprotno, smanjenjem napona.

Slika 36. Shema elektroskopa: A) telo, B) izolator, C) kugla, D) osovina, E) papirići

Slika 37. Shema romboidalnog mnogougaonika sila: A i B — pozitivni naboji, C i D — negativni naboji Moţe se pronaći shema, koja bi odgovarala tom zadatku. Zbog toga ćemo u shemu višeugaonika uvesti još naboje C i D suprotnog znaka u odnosu na naboje A i B. Odabraćemo koliĉinu elektriĉnih naboja u taĉkama A, B, C i D tako, da se beoĉuzi našeg romba nalaze u stanju ravnoteţe (shema isprekidanom linijom). 60

Sada oduzmimo od molekula C i D po jednu jedinicu naboja. Tada će naboji C i D slabije da se odbijaju jedan od drugoga, i ravnoteţa u figuri će biti poremećena. Da bismo ponovo uveli ravnoteţu, u taĉke C i D treba uvesti silu, koja bi mogla da digne teg. Tada će u svim beoĉuzima molekula ponovo zavladati ravnoteţa. Prema zakonu oĉuvanja energije, rad utrošen na dizanje tereta na visinu, biće jednak energiji dve oduzete jedinice elektriĉnih naboja od C i D. Takva shema se moţe proraĉunati. Ona u potpunosti zadovoljava zahtev taĉke 1. tehniĉkog zadatka. Interesantno je da nam sile uzajamnog odbijanja naboja A i B onemogućuju da stegnemo u popreĉnom pravcu taj romb sila. Ali, ĉim prestanemo da steţemo romb, sile otpora nestaju, pošto su sve sile u rombu uravnoteţene. To svojstvo sheme odgovara zahtevu taĉke 2. Prihvatimo predloţenu jonsku elektromolekularnu shemu sila kao jednu od radnih varijanti za rešenje našeg zadatka u celosti. Sada preĊimo na razmatranje mehanizama mišićne kontrakcije koji smo projektovali. Na slici 38. prikazan je mišić (biceps) ljudske ruke. Da bismo uprostili zadatak zamenimo je prvobitno shemom u obliku geometrijske figure pokretnog mnogougaonika izduţenog romba. Na uglovima po horizontali skoncentrišimo pozitivne jone, a po vertikali — negativne. Istoimeni naboji se odvajaju, dok se raznoimeni privlaĉe. Naboji 1—1 i 7—7 na uglovima romba odabrani su tako, da su sve podjednake sile Kulona u mnogougaoniku uravnoteţene. Po proraĉunu do toga dolazi pri uslovu da pozitivni naboji sadrţe po jedan a negativni po 7 naboja i ako je ugao na vrhu romba 30° (odnos broja naboja je 1:7). Da bi podigli teg, potrebno je prema dijagramu (slika 12) smanjiti broj slobodnih negativnih naboja, tojest smanjiti odreĊeni broj elektrona, na primer sa 7—7 na 4—4. Tada će smanjeni negativni naboji 4—4 slabije da se odbijaju.

Slika 38. Uslovna zamena mišića ruke jonskim romboidom sila. To znaĉi da je za novu ravnoteţu sila u mnogougaoniku potrebno dati teţinu tega, koji se lagano diţe nad stolom. Da bi se teg digao još više, potrebno je još više smanjiti broj negativnih naboja itd. 61

Analogno postupno elektriĉno praţnjenje mišića moţemo posmatrati na dijagramu (pogledaj crteţ 12, deo B—V) pri laganom dizanju tega rukom. To znaĉi da je za drţanje jednog te istog tereta, pri raznom stepenu kontrakcije mišića potreban razliĉiti broj naboja u mišiću. Promena uglova u mnogougaoniku to i potvrĊuje. Na taj naĉin, taĉku jedan našeg tehniĉkog zadatka ova shema u potpunosti zadovoljava. Prema zakonu oĉuvanja energije rad za dizanje tega na odreĊenu visinu mora biti jednak energiji oduzetih iz mnogougaonika elektrona sa oduzimanjem gubitaka. Taĉka 2. je udovoljena. Što se više oduzima negativnih naboja, tim će više mnogougaonik liĉiti na kvadrat (crteţ 38, III). Kada broj negativnih i pozitivnih naboja bude jednak, tojest kada u svim uglovima ostane samo po jedan naboj, mnogougaonik će se pretvoriti u kvadrat i ravnoteţa svih elektriĉnih sila (proraĉun to potvrĊuje) nateraće jone, koji se nalaze na uglovima kvadrata, da se primaknu jedan drugome sve do dodira molekula sa takvom snagom, da će se mišići pretvoriti u tvrdo telo. Moţemo da posmatramo tu pojavu prilikom kontrakture, kada se krvotok zaustavlja, kada se procesi oksidacije u mišićima remete, kada se svi slobodni negativni naboji neutrališu i ostaje samo neutralna jonizovana sredina, u kojoj je broj pozitivnih i negativnih jona jednak (jonska simetrija). Taĉka broj 8. je zadovoljena.

Slika 39. Dijagram poreĊenja teoretske krivulje odnosa duţine i širine mišića sa krivuljom dobijenom za vreme eksperimenta Da bi smo sudili o ogromnoj veliĉini Kulonovih sila — uzajamnom privlaĉenju elektriĉnih naboja, dovoljno je reći da se dva istoimena naboja sa po jednim kulonom elektriĉne energije, udaljeni jedan od drugoga jedan kilometar, privlaĉe snagom od 0,9 tona. Sada treba razmotriti, gde iz mišića, posle smrti ĉoveka, nestaju oduzeti slobodni naboji i gde se oni neutrališu. U taĉki 10. je reĉeno da posle presecanja nerva ne dolazi do kontrakture. To znaĉi, da slobodni naboji iz mišića za vreme kontrakture mogu da odu po nervima koji provode elektriĉnu energiju u moţdanu masu koja sadrţi pozitivne elektriĉne naboje. Ako je nerv 62

preseĉen, naboji neće otići iz mišića i do kontrakture neće doci. Posle neutralizacije svih naboja i završavanja »skoĉanjenosti« leša, mišići se osmotskim silama ponovo opuštaju. Prilikom skraćivanja duţine mišića moţemo da zapazimo povećanje njegovog popreĉnog preseka po eksperimentalnoj krivulji koja je prikazana na dijagramu (slika 39). Tu je prikazana zakonomerna teoretska krivulja promene popreĉnog preseka »х« našeg romba pri skraćivanju njegove duţine po jednaĉini x2y = VK = const. Razlika krivulja nije veća od 2%. To govori u korist hipoteze mnogougaonika. Taĉka 5. je zadovoljena. U popreĉnom preseku napeti mišić je teško stisnut. Prsti nailaze na jak otpor. Odakle nastaju te zaĉuĊujuće sile u mišiću? Shema mnogougaonika to objašnjava. Da bismo stegli u popreĉnom preseku mišić, potrebno je pribliţiti izjednaĉene pozitivne jone 1—1 mnogougaonika (pogledaj sliku 38). MeĊutim, to je jako teško uraditi, pošto Kulonove sile — uzajamno odbijanje tih istoimenih naboja — ometaju njihovo zbliţavanje. Taĉka 6. je zadovoljena. To znaĉi da je romb sila prihvatljiv. Predloţena shema pokazuje da bi tako mogao da izgleda elementarni mišićni elektromotor na molekularnom nivou. Stvari se komplikuju Na slici 40, IV prikazana je fotografija T. Hajašija, snimljena elektronskim mikroskopom sa povećanjem 250.000 puta na kojoj se vide debele (tamnije) i tanke (svetlije) protofibrile. Pored fotografije se nalazi shema autora (slika 40, III). Za kontrakciju mišića potrebno je smanjiti broj naboja na vrhovima konusa. To se moţe postići, ako se jedan deo negativnih naboja udalji iz tankih protofibrila i ako se njima neutrališe deo pozitivnih naboja u debelim protofibrilama. Ali, izmeĊu debelih i tankih protofibrila se nalaze opne. Kako su one konstruisane, ako do te neutralizacije dolazi samo onda, kada ja »hoću« da skratim mišić?

Slika 40. Shema obimnih konusnih mnogougaonika sila molekula sa nabojem: I — lanac konusa, II — raspored kao u ogledalu pozitivno i negativno nabijenih protofibrila, III — popreĉni presek miofibrile, IV — to isto, snimljeno elektronskim mikroskopom 63

Kako je priroda trebalo da konstruiše mehanizam voljnog skraćivanja mišića U tehnici analogne funkcije obavlja radiolampa-pojaĉivaĉ (ili kristal poluprovodnika). U zavisnosti od veliĉine potencijala, koji dospeva u mreţu, elektriĉna provodljivost lampe se menja. Poznato je da neke ćelije i molekuli poseduju svojstva poluprovodnika. To znaĉi, da bi po našoj shemi opne protofibrila morale da imaju svojstva radio-lampi. Ako po njima propuštamo najslabije struje — »struje akcije«, onda opne postaju elektriĉni provodnici i kroz njih mogu da prolaze na primer negativni naboji za neutralizaciju pozitivnih naboja debelih protofibrila. Tako akcione struje mogu da regulišu veliĉinu uzajamne neutralizacije naboja, sile mišića i stepen njihove kontrakcije. Akcione struje Prema našoj shemi su opne protofibrila, kao i vlaknasta materija u nervima — aksonima, zasićene negativnim nabojima. Moţdana masa nosi u sebi koncentraciju pozitivnih naboja. Elektroni u nervima teţe da neutraliišu naboje. Da do toga ne bi dolazilo samoinicijativno, priroda je morala da stvori mehanizam, koji bi regulisao kretanje naboja od nerava ka mozgu. Prema svemu, takav ureĊaj je neuron, kojim se u mozgu završava svaki akson. Za neuron su spojeni dendriti, koji ga povezuju sa drugim nervnim ćelijama mozga. Ako ţelim da podignem teg, onda kroz odgovarajući dendrit stiţe slaba struja u poluprovodnik-neuron, koji je pomoću aksona povezan sa mišićem Neuron postaje elektroprovodnik. Duţ nerva i opni protofibrila kreću nervni impulsi — akcione struje. One regulišu struje u opnama i vrše neutralizaciju negativnih i pozitivnih naboja u protofibrilama. Mnogougaonici se skraćuju, i mišić obavlja ţeljeni rad. Da bi mnogougaonik u protofibrilama obnovio svoju formu, na mesto neutralizovanih naboja moraju da doĊu novi. Njih stvaraju ćelije tokom procesa oksidacionih reakcija. Ako akcionih struja nema, naboji u protofibrilama se neće neutralizovati, neće doći do reakcije obnavljana i neće biti razmene materija. To se moţe videti posle ozlede aksona. Mišić umire i atrofira. To znaĉi da ĉak i onda, kada spavamo, dendriti moraju da obezbeĊuju minimalne akcione struje, koje su neophodne za neprekidne hemijske reakcije i razmenu materija. Što se jaĉe i ĉešće stimulišu akcione struje, tim „se intenzivnije obavlja razmena elektriĉne energije u mišićima, tim zdraviji i jaĉi postaje ĉovek. Kako odrţavati elektriĉni napon u ljudskim organima na odreĊenom nivou Prema našoj shemi, molekuli mišića u organizmu ţivog ĉoveka se kroz membrane neprekidno jonizuju hemijsko-oksidacionim reakcijama i neutrališu se za obavljanje rada. I zbog toga, ĉim mi, da bi smo digli nekakav teret, udaljimo iz opni protofibrila deo negativnog napona, to će izazvati neutralizaciju glavnog naboja. Hemijske reakcije će teţiti da ih momentalno, što pre obnove. Ali, za to im je potrebno vreme. Eto zašto je za odrţavanje tereta na jednoj odreĊenoj visini i za odrţavanje potencijala napona mišića na zadatom nivou potrebno da se iz opni protofibrila stalno udaljuju negativni naboji tako brzo, kako novi naboji (stvoreni hemijskim reakcijama) ne bi mogli da ih obnavljaju. Što brţe budemo oduzimali napon akcionim strujama, tim će manji napon ostajati u opnama i mišiću i tim će veću snagu razvijati mišić, pošto oksidacione reakcije neće uspevati da obnavljaju napon. Jednostavan primer objašnjava taj proces. U kadu stalno teĉe voda kroz neprekidno otvorenu slavinu. Na taj naĉin hemijskooksidacioni proces neprekidno stvaraju u mišiću stalno nove naboje jona. Ali, mi moramo u kadi da odrţavamo razliĉiti nivo vode (razliĉiti potencijal slobodnog elektriĉnog napona u mišiću). Tada otvaramo odvod vode iz kade. Što je otvor veći, tim će niţi biti nivo vode u 64

kadi, što je teret teţi, tim u mišiću mora biti niţi potencijal napona i tim brţe i više elektrona (tj. energije) treba svakog sekunda da se udaljava iz mišića. Taĉke 3, 4 i 7 su zadovoljene (ta shema je detaljno prikazana na slici 41). Na taj naĉin energija udaljavanih (neutralizovanih) negativnih naboja mora biti proporcionalna (sa oduzimanjem gubitaka) mehaniĉkom radu, koji obavljaju veliki naponi u konusnim lancima protofibrila.

Slika 41. Energetski bilans. Hemijsko-oksidacione reakcije mogu da obezbede veliku zalihu elektriĉne energije u mišićima. Po analogiji: u sudu A zaliha vode se odrţava na visokom nivou. U mišiću koji ne radi, u jednoj sekundi se neutralise mali broj naboja — leva slavina ispušta malo vode, jer se u levom sudu (mišiću koji ne radi) odrţava visoki nivo (potencijal naboja u mišiću). Ako mišić poĉne da radi, tj. ako se desna slavina u potpunosti otvori, nivo vode će se u desnom sudu sniziti (smanjiće se potencijal u mišiću) A šta je to zamor? To je — gubitak energije i skupljanje šljake. To znaĉi da što se više u jednoj sekundi bude neutralizovalo u mišiću elektriĉnih naboja, tim će se više tokom jedne sekunde u mišiću sakupljati otpadaka produkata razmene materije, koji bi trebalo da se udaljavaju pri kretanju ruke kontrakcijom mišića. Ali, ako ruka drţi teret nepomiĉno, onda će »šljaka« da se udaljava veoma sporo. To opet znaĉi da će do zamora dolaziti mnogo brţe. Eto zašto se pri višekratnom dizanju i spuštanju tega ruka manje zamara. Iz istog razloga konj, kada pase travu na livadi, veoma ĉesto maše glavom. Jak zamor mišića ruke prilikom odrţavanja tega na jednoj visini protivureĉi zakonima mehanike, koji tvrde da je rad jednak proizvodu sile pomnoţenom sa preĊenim putem. Pri drţanju tega na jednoj visini, ruka ne prelazi nikakav put, i zato energija ne bi trebalo da se troši! Ali — mi taj gubitak energije osećamo. U ĉemu je stvar? Stvar je u tome, što zakoni mehanike i termodinamike na rad mišica ne mogu da se primene, ali zato zakoni elektrotehnike sva posmatranja u potpunosti objašnjavaju. Kao analogiju moţemo da razmotrimo shemu (slika 42). Tu su mišići zamenjeni oprugama 1, 2 i 3. Opruge su skupnjene do maksimuma elastiĉnosti metala. Kod mišića takva kontrakcija moţe da nastupi — do kompaktnosti ĉvrstog tela — samo kod kontrakture, tojest jonske simetrije, kada su jom ćelija raznoimenog znaka napona maksimalno pribliţeni jedan drugome Kulonovim silama. Da bismo rastegli opruge, u shemu treba ukljuĉiti kalem elektriĉnog solenoida, tim se više izvlaĉi iz njega jezgro i tim jaĉe ono rasteţe opruge. I u mišićima — što su intenzivnije nabijene protofibrile hemijsko-oksidacionim reakcijama, tim se jaĉe odbijaju negativni i pozitivni naboji jedan od drugoga i time se Više opušta i rasteţe mišić. Da bi rastegnute opruge obavile rad dizanja tega, treba oslabiti struju u solenoidu. I u mišiću akcionim strujama (biopotencijalima) u opnama protofibrila treba izazvati takav uzajamni odnos izmeĊu raznoimenih napona u protofibrilama, pri kome će se 65

smanjiti njihov opšti napon koji rasteţe mišiće, što će dovesti do njihove kontrakcije i dizanja tega.

Slika 42. Elektroopruţni model mehanizma kontrakcije mišića: I — mišić se rasteţe jakim nabojima u protofibrilama. Jaka elektriĉna struja u solenoidu rasteţe opruge gvozdenim jezgrom C. koje izlazi napolje II — akcione struje u opnama protofibrila izazivaju u njima neutralizaciju, tj. smanjivanje napona, zbog ĉega se mišić skraćuje i diţe teg. Pri smanjenju struje u solenoidu opruge se automatski skraćuju i diţu teg. III — struja u solenoidu i oksidacione reakcije u mišiću posle smrti nestaju, a opruge i mišići se automatski skupljaju, nastupa kontraktura Jasno je da je rad, koji obavlja ruka, jednak (sa oduzimanjem gubitaka) energiji broja naboja koje su izgubile protofibrile. Marksistiĉko-lenjinistiĉka dijalektika govori da se sve pojave na svetu javljaju kao jedinstvo suprotnosti. To oznaĉava »priznavanje (otkrivanje) protivureĉnih, uzajamno iskljuĉivih, suprotnih tendencija u svim pojavama i prirodnim procesima«. Pogledajmo, odgovara li tim koncepcijama konstruktivna shema koju predlaţemo. Opšta ideja sheme svodi se na sledeće: 1) Materija mišića (molekuli) ĉoveka jonizovana je elektriĉnim nabojima suprotnog znaka. 2) Molekuli raznoimenog znaka naboja celog ţivota ĉoveka se trude da se stegnu u ĉvrsto telo (kao opruge na slici 42). 3) Tokom celog ţivota hemijsko-oksidacione reakcije u odrĊenim grupama molekula mišića koncentrišu slobodne elektriĉne naboje istoimenog znaka. Ti naboji, odbijajući se jedan od drugoga, celog ţivota ĉoveka suprostavljaju se silama saţimanja materije, oni rasteţu mišiće i ĉine ih spremnim za obavljanje rada. Moţe li naša shema eksperimentalno da se proveri? Moţe — jer, što su jaĉe akcione struje u opnama protofibrila niţe treba da pada u njima potencijal slobodnih negativnih naboja, pošto oksidacione reakcije ne mogu momentalno da ih obnove. Za proveru te pojave stavimo elektrode na bicepse dve ruke. Ukljuĉimo u kolo elektromiograf i poĉnimo da diţemo teg jednom rukom. Snimak će pokazati da na ruci koja radi, potencijal negativnih naboja pada proporcionalno teţini tega. To znaĉi da eksperiment potvrĊuje realnost naše sheme. 66

Kao rezultat svedh toga, mi dolazimo do niza zakljuĉaka, U ljudskom organizmu, prema našoj shemi, mora da se odvija neprekidna borba suprotnosti. Celog ţivota se negativni naboji u opnama i aksonama trude da neutralieuju pozitivne naboje moţdane mase, ali im u tome smetaju neuroni. Celog ţivota oksidacione reakcije teţe da nanovo obnove elektricitet molekula mišića, ali akcione struje ih u tome ometaju i ne dozvoljava ponovno punjenje elektriĉnom energijom. Na taj naĉin, mišići celog ţivota teţe da vrše kontrakcije, ali im oksidacione reakcije u tome smetaju. Shema potvrĊuje da mišić obavlja dizanje tereta za raĉun jaĉanja akcionih struja u opnama, smanjivanja napona u opnama i fibrilama i daljnjeg automatskog stremljenja mišića da obavlja kontrakciju, tojest da se pribliţava stanju kontrakture. Shema pokazuje da mi koristimo uglavnom energiju hrane da bi mišići bili meki, opušteni, za to da se u celom organizmu obnavlja elektricitet u procesu razmene materija. Iz toga sledi da se rad po našoj shemi obavlja od strane mišića automatski, teţnjom materije da se skupi Kulonovim silama. Moţda upravo te teze mogu da objasne paradoks, koji se moţe videti na gradilištima, gde radnici i programer jedu u restoranima jednu te istu hranu, iako se posao koji oni obavljaju jako razlikuje po utrošku energije. To znaĉi da je hrana potrebna uglavnom za odrţavanje ţivota. Sva rasuĊivanja, koja smo naveli, odnose se na biopotencijale, koje izazivaju ove ili one kontrakcije mišića pod delovanjem voljnih nervnih impulsa. Ali, za odrţavanje ţivotno neophodnih oksidacionih reakcija razliĉite intenzivnosti u svim organima ĉoveka neophodan je aparat, koji bi regulisao neprestano kretanje proizvoljnih biopotencijala. Setimo se da bez biopotencijala u opnama protofibrila oksidacione reakcije prestaju da se obavljaju. Takav aparat, koji odreĊuje snagu biopotencijala je specijalna grupa dendrita i neurona u našem mozgu, koja reguliše tok svih procesa kemijskih reakcija u našem telu. Sa nastupanjem starosti meĊućelijski prostori i ćelije postupno se »zagaĊuju«, oksidacione reakcije i razmena materija se gase. Da bi se odrţala delatnost dendrita i oksidacionih reakcija, potrebno je celog ţivota boriti se protiv »šljake«. Zašto se u akcionim strujama ne odraţava stalni potncijal elektriĉne energije? Zašto grafiĉki prikaz biopotencijala podseća na izubljenu liniju? Potencijal ĉas pada, ĉas se opet povećava, i tako se to ponavlja desetak puta u sekundi. Zašto je priroda smislila upravo takvo doziranje, takve svojevrsne »kvantne skokove« akcionih struja, takvu isprekidanost oksidacionih procesa? Razmotrimo ovakav primer. Mašinista ekskavatora sedi leĊima okrenut kranu. Kako podići teret samo do odreĊene visine? Potrebno je prvom polugom dići teret na relativno nisku visinu, posle toga se okrenuti, pogledati teret i konstatovati na kojoj se on visini nalazi. Ako se ne nalazi na dovoljnoj visini, onda se treba ponovo okrenuti prema pultu upravljanja, prihvatiti se; poluga i ponovo dići teret za još malo. Kada se mašinista ne bi okretao, teret bi se brzo digao u vis i slomio bi ekskavator, pre nego što bi mašinista uspeo da se snaĊe. Isto tako, prema svemu, treba da deluju dendriti i neuroni. Dendrit daje neuronu impuls da ruka digne teg. Teg se diţe veoma malo. Prvi dendrit poništava nareĊenje i akciona struja nestaje. Drugi dendrit saopštava prvome kakvu su geometrijsku formu zauzeli mnogougaonici u mišiću. Da li je dovoljna visina na koju je dignut teg ili nije. Ako nije, onda prvi dendrit izdaje novo nareĊenje neuronu da nastavi sa dizanjem ruke. Mišić se još malo skuplja, i teg se diţe još više. Akciona struja ponovo nestaje, i tako to ide sve donde, dok teg ne stigne do zamišljene visine. Tako se i ostvaruje dizanje tega: impuls »da« — struja se troši, potencijal opada; impuls »ne« — potencijal se obnavlja oksidacionim reakcijama. »Da« — »ne«, »da« — »ne«. 67

Ako ste za vreme dizanja tega gledali u njega, onda su vaši »optiĉki« dendriti desetak puta u sekundi registrovali visinu na koju je stigao teg. Ako ga niste posmatrali, onda su desetine puta u sekundi, nezavisno od vas, visinu na koju je stigao teg kontrolisali dendriti koji »mere« promenu geometrijske forme mnogougaonika protofibrila. Shema pokazuje da u prirodi ĉoveka ne postoji pojam »koĉenje« (to jest usporavanje), već da postoje samo nareĊenja akcije i nareĊenja prestanka akcije da bi organi prokontrolisali »obratnu vezu«. Na taj naĉin celokupan ţivot ĉoveka predstavlja u stvari borbu podsvesnih biopotencijala sa akcionim strujama. Reakcije jonizuju molekule, a akcione struje neutrališu naboje u njima. Ako su nadjaĉale akcione struje, onda dolazi do kontrakcije mišića, (mišići se prazne). Ako nadjaĉaju struje hemijskih reakcija — mišići se pune elektriĉnom energijom, opuštaju se. Za regulisanje (obratnu vezu) ţivotnih procesa organizma ĉoveka, elektriĉna struja od dendrita ka neuronima mora da dolazi takoĊe kvantima (porcijama) što, sa svoje strane, mora da izazove isprekidanu promenu akcionih struja: »da« — »ne«, »da« — »ne«. Ishrana ćelija mišića i njihovo ĉišćenje od otpadaka razmene materije ostvaruje se po našoj shemi na slici 43, gde je prikazan presek po aksonu sa jednom debelom i dve tanke protofibrile.

Slika 43. Shema hranjenja jedne debele i dve tanke protofibrile sveţom limfom i udaljavanje produkata razmene materijala limfom u artirijsku krvi na onim delovima miofibrila (po presecima L—K, M—D) gde se nalaze samo debele ili tanke protofibrile ZAKLJUĈAK Prema ovoj ukratko izloţenoj shemi, mišićni aparat predstavlja svojevrsni molekularni biohemijski elektromotor veoma visokog koeficijenta korisnog dejstva. Autor ni u kom sluĉaju ne pretenduje na tvrdnju da se u ţivim mišićima proces voljne kontracije ostvaruje upravo onako, kako je to opisano u priloţenoj shemi. Ona je data sam zbog toga, da bi se elementarno objasnila, sa gledišta mehaniĉara i konstruktora, sva zadivljujuća, a ponekad ĉak i zapanjujuća svojstva koja se mogu posmatrati prilikom kontrakcije mišića. Shema je data još i zbog toga, da bi svaki ĉovek mogao da shvati 68

ogroman znaĉaj fiskulture u ţivotu, u oĉuvanju zdravlja i radne sposobnosti. Zato je elementarna shema koju smo dali sagraĊena na materijalu srednje škole. Ta shema je data još i zbog toga, da bi se dao impuls za kritiĉku reviziju sada prihvaćene potpuno netaĉne sa gledišta mehanike i elektrotehnike hipoteze G. Hakslija o klizanju (u momentu kontrakcije mišića) debelih protofibrila u odnosu na tanke, koje stvaraju nešto kao spoj zupĉanika. Svakome mehaniĉaru je jasno da nikakvog klizanja u mehanizmu sa zupĉanicima nema. Ĉak i više od toga, prilikom klizanja ne postoji taĉka oslonca gde bi molekuli mišića, koji diţu stotine kilograma, mogli da pronaĊu taĉku oslonca sila reakcije. Da bi se saznala potpuna istina, bilo bi korisno podvrgnuti shemu koju predlaţem analizi, nauĉnoj kritici i usavršavanju Na ţalost, princip elektriciteta pri nastanku ţivota na zemlji ne uzima se dovoljno u obzir. Po mome, mnogi procesi u ţivoj materiji još nisu dešifrovani i mnoge fotografije elektronske mikroskopije dovode nauĉnike u zabludu, pošto se pod elektronskim mikroskopima posmatra ne ţiva, već mrtva materija, u kojoj je zbog neutralizacije elektriĉnih naboja došlo do preraspodele molkula. Zato i materija pod mikroskopom gubi svoju »ţivu« formu i zakonitosti. Zapanjujuća jednostavnost, logiĉnost i istovremeno sa tim komplikovanost mehanizma mišićne kontrakcije — od nastanka eritrocita do mikroskopnosti protofibrila — celokupna ta konstruktivna i elektriĉna shema mehanizma mišićne kontrakcije koju je stvorila priroda odista moţe da zapanji i najsmelije pomisli ljudske fantazije. U ovoj knjizi opisane su sve fiziološke mere koje sam proverio i koje koristim. Ali, ne smatram da sam time svoj rad završio. Prikupljam nova znanja, postavljam nove opite, paţljivo prouĉavam iskustvo i dostignuća struĉnjaka sa kojima se savetujem o svakom novom koraku u usavršavanju i razvoju mog sistema. Sve korisno, što mi saopšte ĉitaoci, prouĉiću isto tako paţljivo i detaljno.

69

PRILOZI OPIS PRONALASKA UZ AUTORSKO SVEDOĈANSTVO br. 65930 A. A. Mikulin UreĊaj za veţbanje i razvoj mišića ljudskog tela Već su dobro poznati ureĊaji za veţbanje i razvoj mišića ljudskog tela, koji se sastoji od: nepokretnog rama, pokretnog sedišta oslonca za noge i pogonske ruĉke koja je spojena sa frikcionom koĉnicom sa opterećenjem. U uobiĉajenim ureĊajima ovakva koĉnica sa opterećenjem radi u oba pravca okretanja ruĉke, što suţava oblast korišćenja ureĊaja. Ovaj ureĊaj ima tu osnovnu osobenost, da obezbeĊuje mogućnosti rada koĉnice samo u jednom pravcu okretanja pokretaĉke koĉnice.

Slika 44. Shema »mašine zdravlja« A. Mikulina

Slika 45. Mehanizam opterećenja i slobodnog hoda »mašine zdravlja« Na slici 44 prikazan je opšti izgled ureĊaja; na slici 45 — mehanizam opterećenja i slobodnog hoda (dole sa desne strane nalazi se popreĉni presek bubnja 13 sa palcem 15). UreĊaj se sastoji od nepokretnog rama 1, koji je opremljen usmeravajućim ţljebovima 8 za pokretno sedište 2, oslonca za noge naĉinjenog u obliku dve osovine 3 i 4 i pokretaĉke 70

ruĉke 5, koja je spojena sa frikcionom koĉnicom sa opterećenjem. Ova poslednja je montirana na nepokretnoj osovini 6 rama i sastoji se od diska 7, koji se okreće oko osovine 6 i koji nosi pokretaĉku ruĉku 5. Sa obe strane diska 7 nalaze se frikcioni diskovi 9 i frikcioni diskovi 10, 11 koji na njih naleţu sa spoljne strane, od kojih je jedan priĉvršćen zavrtnjem 12 za ivicu bubnja 13, koji se okreće na tulcu 14 osovine 6. Na bubanj 13 namotana je opruga 14, koja zajedno sa bubnjem saĉinjava kvaĉilo naglavka, koje zaustavlja okretanje bubnja. Jedan kraj opruge 14 ĉvrsto je priĉvršćen za ram 1, dok je drugi navijen na bubanj 13, pri ĉemu opruga 14 moţe da uzajamno deluje sa površinom bubnja 13 prilikom njegovog okretanja u pravcu namotavanja opruge. Da bi kvaĉilo naglavka moglo da radi u oba pravca okretanja poluge 5, primenjen je palac 15, koji je okretno montiran na ramu 1 i koji zabravljuje bubanj 13. Prilikom zabravljivanja bubnja 13 palcem 15, otpor poluge 5 će biti ravnomeran za oba pravca njegovog okretanja. Da bi telo veţbaĉa moglo da se ispravlja punim rastom pri najniţem poloţaju njegovog grudnog koša, pokretaĉka ruĉka 5 je naĉinjena ispupĉenom u pravcu suprotnom veţbaĉu. Na kraju poluge 5, popreĉno je priĉvršćena traverza 16, u obliku osovine izvijene u stranu suprotnu veţbaĉu. Na traverzi se nalaze gumene ruĉke 17, koje se mogu slobodno pokretati po traverzi 16. Da bi se uspravljenom telu veţbaĉa dao oslonac tokom potrebnog vremena, na ureĊaju se nalazi oslonac 18 za leĊa, koji se moţe pomicati po visini i koji je uĉvršćen na ramu 1. Gornja osovina 3 sluţi za oslonac stopala sa strane njegovog uspona, a donja osovina 4 — za oslonac stopala sa strane pete. OPIS PRONALASKA UZ AUTORSKO SVEDOCANSTVO br. 115834 A. A. Mikulin Naĉin jonizacije atmosferskog vazduha Pronalazak se odnosi na naĉine jonizacije atmosferskog vazduha za dobivanje aerojonova kiseonika, koji se koriste prilikom aeroj ono terapije (na primer prilikom leĉenja katara disajnih puteva itd). Poznati naĉini jonizacije atmosferskog vazduha, zasnovani na principu da molekuli rasprašene u vazduhu teĉnosti stiĉu elektriĉne naboje, ne obezbeĊuju potrebnu unipolarnost i intenzivnost zasićivanja vazduha jonima. Naĉin koji se predlaţe odlikuje se time, što se rasprašivana na mehaniĉki naĉin ili pomoću nekog drugog ureĊaja teĉnost koja cirkuliše u zatvorenom krugu u procesu odvoĊenja jonizovanog vazduha zasićava ionima posredstvom višekratnog prinudnog vraćanja razdrobljenih kapi u osnovnu masu teĉnosti. To omogućuje da se povisi unipolarnost i intenzivnost zasićavanja vazduha jonima. Principijelna shema jednog od mogućih ureĊaja za ostvarivanje datog naĉina: Sud ispunjen teĉnošću (na primer destilovanom vodom), koja se usisava kroz nagnuto koleno cevi elisom, koju pokreće elektromotor, koji je montiran na poklopcu aerojonizatora. Leteći pod delovanjem centrifugalnih sila sa lopatica elise, koja istovremeno predstavila i ventilator koji uvlaĉi kroz otvore vazduh iz okolne sredine, teĉnost dospeva na lopatice elise, sa kojih se višekratno rasprašuie. U momentu rasprašivanja, molekuli teĉnosti dobijaju elektriĉni naboj. Vazduh koji zajedno sa teĉnošću kreće od lopatica elise nosi sa sobom srednje i lake aerohidrojone i izbacuje ih kroz izlazne otvore u atmosferu. Krupni aerohidrojoni se odvajaju od vazduha specijalizuju je, višekratno povećavajući na taj naĉin efekat jonizacije vazduha i sadrţaja aerojona u njemu. 71

72

SADRŢAJ Strana Inţenjerija zdravlja — — — — — — — — — — — — — — — — — — 1 Kako se raĊala ova knjiga — — — — — — — — — — — — — — — — 6 O ulozi venskih zalisaka — — — — — — — — — — — — — — — — 12 O ulozi biopotencijala — — — — — — — — — — — — — — — — — 21 Uloga kiseonika u borbi protiv starenja — — — — — — — — — — — —29 Ishrana i znojenje — — — — — — — — — — — — — — — — — — —37 Atmosferski elektricitet i ţivot ĉoveka — — — — — — — — — — — — 43 Ţivot u elektriĉnom polju — — — — — — — — — — — — — — — — 48 Raspored radnog dana — — — — — — — — — — — — — — — — — 53 Kako bi konstruktor motora konstruisao mehanizam mišićne kontrakcije — 57 Zakljuĉak — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 68 Prilozi — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 70

73