Neformalni brak Odmah ću se ograditi da se ne radi o braku koji je registrovan kod matičara već o zajedničkom življenju (naložništvu) bez registracije i venčanja koji se zbog nečega čak naziva „građanskim brakom” ali je tačnije „slobodna veza” ili „neformalni brak”. Zato ja taj izraz stavljam pod znake navoda i u daljem tekstu ću ovu pojavu radi jednostavnosti nazivati ovako. Ovaj izraz je postao veoma rasprostranjen. Današnji pomodni psiholozi preporučuju da se malo živi u takvom „braku”, filmske zvezde i druge javne ličnosti ne ustručavaju se da pričaju na stranicama časopisa o svojim slobodnim odnosima, bez papira. Šta ljude privlači da žive u takvoj „vezi”? Odgovor je vrlo jednostavan. Svi atributi pravog braka postoje ali odgovornosti nema nikakve. „Slobodna veza” se ponekad naziva probnim brakom, to jest, mladi ljudi hoće da provere svoja osećanja i malo prožive kao muž i žena „onako”, zatim da se registruju. Iako ponekad o registraciji uopšte nema ni govora. Muž i žena su ljudi koji su jedno drugome najbliži, čak su bliži nego što su to deca roditeljima. Postavlja se pitanje, može li neko biti probni otac ili majka? Odnosno, roditi dete a ako se nekom ne svidi, dati ga u dečiji dom? Retko ko se neće složiti da je to amoralno. Ako voliš, onda voliš 100 posto. Ne može se voleti napola, naročito muž ili žena. To nije ljubav, već nepoverenje, nesigurnost u ljubavi. Upravo ona i jeste u temelju „neformalnog braka” [slobodnih veza]. Poznat je primer da u ovakvoj vezi ljudi žive kao da su im vrata otvorena, tako da uvek mogu da pobegnu. Ali ako su u kući uvek otvorena vrata, živeti u njoj je hladno, neprijatno i opasno. Jednom mi je na ispovest došla devojka i rekla da živi s momkom „bez papira”. I počela je da govori o slobodnim i neformalnim odnosima. Ja sam joj rekao: „Pa vi niste ni sigurni da li ga volite”. Ona je razmislila i odgovorila: „Da, u pravu ste, ja ne znam da li ću do kraja moći s njim da proživim život”. Međutim, ako vi niste sigurni u svoja osećanja, prosto se družite, komunicirajte, ali ne nazivajte to brakom, ne zahtevajte sve i odmah. U takvom „braku” nema onog glavnog – nema prave ljubavi i međusobnog poverenja. Autor internet–sajta „Perežitь.ru“ pruža pomoć ljudima koji već nekoliko godina žive u „slobodnoj vezi” i piše o njima ovako: „Sa šesnaest – dvadeset godina oni su počeli da žive u takozvanom neformalnom braku i to traje tri – četiri, a češće pet godina. Zatim odjednom uviđaju da treba nešto menjati, da je ovo do sada put u nikuda. Počinje priprema za svadbu, ponekad čak kupuju i prstenje. I... tada se rastaju zauvek. Neki čak uspevaju da se venčaju, ali se brak praktično odmah raspada. I ovakvo finale je razumljivo. Mi potcenjujemo vaspitnu ulogu „neformalnog braka“, koji psiholozi (meni toliko omraženog „sjaja“) ne propagiraju tek tako. Takav oblik zajedničkog života uopšte nije priprema za brak, već potpuno drugačiji put. To je škola neodgovornih uživanja. Zato ljudi u „neformalnom braku“ i žive prilično mirno, jer ih demoni ne iskušavaju – zašto skretati ljude sa pogubnog puta? I kada nakon nekoliko godina takvog lažnog braka oni odluče da se venčaju, odjednom shvate koliko će naglo morati da menjaju svoj život i da se prihvate nekih obaveza. To dovodi do teških posledica. Škola neodgovornih uživanja ne može pripremiti za
upis na akademiju odgovornosti i ljubavi”. Ljubav nisu uzdasi na klupi, kako je rekao pesnik, već uzajamna odgovornost. A nje (naročito kod muškaraca) u „slobodnoj vezi” nema. U jednom (uzgred, potpuno svetovnom) časopisu sam pročitao: „Za ženu je „neformalni brak“ iluzija porodice, a za muškarce – iluzija slobode”. Žene, nalazeći se u ovakvom naložništvu najčešće hoće da ozakone odnose. I razumljivo zašto. Svaka žena je potencijalna majka i neće da joj dete raste bez oca i materijalne podrške. S druge strane, na alimentaciju, nasledstvo, stan teško je računati. Zanimljivo je da žena, po pravilu, naziva svog naložnika mužem, a muškarac svoju „neformalnu ženu” ljubavnicom, prijateljicom, drugaricom. I samo neki je nazivaju ženom. Muškarci shvataju da ništa ne gube. Dete će odgajati majka, jer je tražiti novac od „takvog muža” takođe veoma teška stvar. Ljudi hoće da imaju porodicu, domaće ognjište, da vole jedni druge, ali kult raspuštenosti, uživanja i neodgovornosti progutao je mnoge. Ljudi pokušavaju da nađu sreću u „slobodnoj vezi” i ne nalaze je. To je samo način da se pobegne od realnosti, da se čovek opusti i zaboravi da je prava sreća moguća samo kada supružnici u potpunosti veruju jedno drugome, vole se i odgovaraju jedno za drugog pred Bogom i ljudima. Pomenuću duhovnu stranu ovog pitanja. Ljudi koji žive u naložništvu, stavljaju sebe van normalnog crkvenog života i oni to osećaju. Na ispovesti vrlo retko ko nije svestan da je to veliki greh (po pravilu, svi se za to kaju). Postoji mišljenje: ako se licima koja se nalaze u „neformalnom braku” ne dopušta da se pričeste to će ih odbiti od Crkve i oni uopšte neće prići Bogu. Mislim da je to sušta besmislica. Zadatak sveštenika nije da privlači ljude u hram po svaku cenu, već da pokazuje put spasenja, ponekad usmeravajući i urazumljujući. Ja se, na primer, pridržavam strogog pravila da uskraćujem pričešće onima koji žive u „slobodnoj vezi” . I ne sećam se (mada je možda i bilo tako nešto) da su ljudi zatim napuštali Crkvu. Posle toga sam ih više puta video u hramu a neki su čak i sklapali zakoniti brak, ali o tome kasnije. Sve zavisi od toga kako čovek razgovara s ljudima. Obično učtivo govorim zašto je još uvek nedostojno takav se pričestiti. Najpre treba razjasniti svoje odnose i venčati se ili ne živeti zajedno (to ne znači da ljudi treba u potpunosti da prekinu sve odnose; oni samo ne smeju da žive u razvratu, jer se sve ne svodi na to. Oni će se možda predomisliti i venčati se). Ali do toga nema pristupa pričešću. To je isto kao kad dolazi da se pričesti čovek koji je pre dva dana upao u blud i kaže da će i sutra učiniti to isto. Zabrana pričešćivanja nije odlučenje od Crkve, anatema; to je epitimija. Jasno je da je čovek nemoćan, njemu nije lako da odmah promeni život, on može da dolazi u hram da se moli, i ispoveda, ali pristupati Čaši u stanju permanentnog greha se ne može, to je izrugivanje Tajne. Ne može se govoriti čoveku da je crno belo, a njegov greh norma. Ako mu Crkva ne kaže istinu, a ko će? Svest o tome da ga „slobodna veza” stavlja van evharistijske zajednice, van Čaše, može jako uticati na njegov život. Kod mene je jednom došla jedna žena. Htela je da se pričesti ali je rekla da mnogo godina živi u „neformalnom braku”. Saslušao sam njenu ispovest, porazgovarao sa njom, ali sam joj rekao da će sa pričešćem morati da sačeka. Ona je sve razumela, ubedila je svog muškarca da se venčaju i bila je zatim vrlo zahvalna. Takav slučaj, hvala Bogu nije jedini. Psihologu A.V.Kurpatovu je žena koja živi u „slobodnoj vezi“ napisala pismo: „Moj mladić mene nikada ne vodi na poslovne žurke, iako ja znam da tamo idu žene
njegovih poslovnih partnera. Mi smo u neformalnom braku više od godinu dana i dobro se slažemo“. Evo šta joj je psiholog na to odgovorio: „Uopšteno govoreći, pojam „neformalni brak“ je vrlo diskutabilan. Vi svog mladića smatrate mužem, a da li on vas smatra suprugom? Ako vas ne vodi na poslovne žurke, najverovatnije ne. Zapitajte se u stvari zbog čega je vaš brak još uvek neformalan. I pokušajte da date sebi odgovor na to pitanje. Isti psiholog svedoči: „Neko bi mogao reći da se sličan stres može izbeći postepeno, ukoliko prvo budu živeli malo u „građanskom braku“. Ali, tu nas očekuju podaci nemilosrdne statistike, koja sa svom svojom neumoljivošću ukazuje na sledeće: kod parova, koji su pre zaključenja braka imali period naložništva, rizik od razvoda je veći nego kod parova koji pre braka nisu živeli zajedno“. Poznati novinar Genadij Bačinski, koji je nedavno poginuo u saobraćajnoj nesreći, rekao je u jednom intervjuu: „Prošao sam dosta toga, ali mi je sada jedno očigledno: od normalne porodice nema ništa bolje. Kad nemaš porodicu, osećaš da si slobodan. Živite zajedno, a ti slobodan... Možeš uvek da odeš. Čovek koji je svestan da ne može da ode, ponaša se drukčije. Isto tako je sa roditeljima i decom: ti ne možeš da promeniš svoju mamu i svog tatu, ali si primoran da izgradiš s njima odnos. Tako se treba odnositi i prema svojoj ženi“. Namerno sam ovde izneo izjave svetovnih lica a ne pravoslavnih teologa, da bi bilo jasno da svaki pošten i iskren čovek pre ili kasnije shvati: da je „građanski brak“ lažna i besmislena zajednica. Predanje o Petru i Fevroniji U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi postoje čudesni svetitelji – blagoverni Petar i Fevronija Muromski. Njihove mošti počivaju u hramu drevnog grada Muroma. Pritiču im svi koji žele da dobiju pomoć u bračnom životu ili se pripremaju da stupe u brak. Žitije ovih svetitelja predstavlja primer blagočestivog hrišćanskog braka, koji počinje na zemlji a nastavlja se na nebu. Fevronija (u monaštvu Efrosinija) je bila iz obične pčelarske porodice. Budući obdarena od Boga isceliteljskim moćima, izlečila je kneza muromskog Petra (u monaštvu Davida), posle čega je on odlučio da se oženi njom. Kada je trebalo da preuzme vlast, boljari su ga stavili pred odluku, ili da se odvoji od nje, jer nije plemenitog roda i time vređa ostale žene plemića, ili da ne bude knez Muroma. I knez je odabrao podvig ljubavi. Napustivši zemaljsko bogatstvo i vlast, odabrao je porodičnu sreću i ljubav. Taj izbor nam govori o tome, da ništa u materijalnom svetu ne može da bude bitnije od porodice. Da li može državni velmoža, koji je dostigao najvišu vlast i sva zemaljska blaga da bude srećan ako ga žena i deca ne vole? Knez je ostao u siromaštvu, ali zato sa ženom koju voli. Međutim, Gospod videvši njegov podvig, ubrzo mu vraća vlast i kažnjava njegove neprijatelje. U Muromu počinju međusobna ubistva, u kojima mnogi lovci na vlast gube živote. Pred kraj života Petar i Fevronija su se zamonašili i dobili monaška imena David i Efrosinija. Predstavili su se u Gospodu istog dana. Predosetivši svoju končinu, Petar se misleno obratio Fevroniji: „Više ne mogu, odlazim Gospodu svojemu“. Sveta Fevronija mu na to odgovori: „Sačekaj me, moram da završim svoje rukodelje – a u tom trenutku je šila crkveni ubrus. I on opet reče: „Ne mogu više“. Tada svetiteljka ubode iglu u platno i ode ka Gospodu.
Ostavili su u amanet da ih sahrane u istoj grobnici, razdvojenom samo pregradom. Ali ih ljudi po svojoj nepromišljenosti, želeći da ih razlikuju, položiše u odvojene grobnice različitih crkava. Međutim, pošto ih je Gospod na čudesan način više puta sastavljao na istom mestu, njihova tela položiše u istu grobnicu. Tajne braka ne mogu ukinuti čak ni monaški zaveti. Jednostavno, ljudi se rastavljaju na određeno vreme i odnosi među supružnicima se prekidaju zbog novog podviga, da bi se oni posle iznova sjedinili u večnosti. Sveštenik Pavle Gumerov Manastir Klisina
