ić Pavlovski
Jasna Jojić Jojić Pavlovski Pavlov ski VLAŠKA MAGIJA 1 Prvo izdanje Izdavačka kuća PROMETEJ Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11 Za izdavača
Zoran Kolundžija, direktor Urednik:
M ilomir Kragovi Kragovićć Dizajn Diz ajn::
Nikola Cvetković Fotografija Fotograf ija autora: autora:
Dušan Miši M išićć Lektura Lek tura i korektura:
Prometej Štamp Štampa: a:
BMG - NM, Beograd Distr Di stribu ibuter ter::
„Futura Plus“, Beograd Tiraž:
20.000 ISBN 978-86-515-0357-6
JASNA JOJIĆ PAVL PAVLOV OVSK SKII
VLH'SLH MfKIIja IDEO ( I z m e n j e n o i d o p u n j e n o i z d a n j e k n j ig i g e „ Ču Č u da da v l a š k e m a g i je j e - o b i ča č a j i i v e r o v a n j e i z T i m o č k e K r a ji j i n e “) “)
PROME'f&J" Novi Sid
2009.'
U spomen mojim roditeljima Ljubici Ljubici Stojano S tojanović vić Jojić Jojić i Marku Ma rku Jojić Jojiću u s Ijuba Ijubavl vlju ju Jasn Ja sna a
REČIZDAVAČA Tokom civilizacije u kojoj bivstvujemo, u njenoj praistoriji i istoriji, nema tog kulturnog miljea ili naroda, koji nije verovao u magijuT niti naučno - teorijskog kruga koji se nije bavio istraživanjem mitologije, obreda i rituala. Pred nama je sada knjiga 0 vlaškoj magiji u kojoj Jasna Jojić Pavlovski zaključuje da se ni do danas ništa značajno nije promenilo. Većina nas je sujeverna 1zna da nisu baš sve karte u našim rukam a. Da nam sopstveni život ponekad izmiče kontroli. Zato se i za predgovor ove knjige mogu citirati navodi iz recenzije predgovora prvih pet izđanja knjige „Č uda vlaške magije" Jasne Jojić Pavlovski, objavljenih od 1999. do 2001. godine, koja temelj i ovog dela. U toj recenziji, poznati srpski etnolog Dragomir Antonić, napisao je ,,od istoka do zapađa, krajnjeg juga i severa, sačuvana su verovanja u natprirodne sile na koje čovek može uticati kako bi pomoću njih u stvarnosti izazvao određene željene promene, koje prirodnim sredstvima ne može ostvariti. Magija je, pre svega, tehnika uticanja na natprirodne sile i njihovog podređivanja čovekovim ciljevima.“ Antonić je i zaključio: „Knjiga Č uda vlaške magije, predstavlja zapis i dokaz o postojanju i delovanju magije kod Vlaha2 u Istočnoj Srbiji. Ali, knjiga je mnogo kompleksnija nego 1 U rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika koji izdaje Srpska akademija nauka i umetnosti pod odrednicom magija piše da je to: natprirodna, tajanstvena moć jer su magijski rituali ili obredi sakriveni u lagani omotač čarolije; veština vračanja i bajanja. 2 Etnolog Dragomir Antonić, piše da ime Vlah vuče korene od imena jednog keltskog plemena koje su Rimljani zvali Volca, a Germani Njalhos. Najčešća upotreba imena odnosi se na manje grupe stanovništva romanskog porekla, nomadskog karaktera, koje su živele na
7
što se čitaocu može učiniti po samom naslovu. Ona ne sadrži samo verovanja i priče o magiji kod Vlaha već zadire u mitološki i običajni život ove male zajednice. To je u potpunosti ispravan pristup, jer je potrebno objasniti sveobuhvatnost običajnog života jedne etničke grupe, da bi mogli da shvatimo i sa razumevanjem pratimo razvoj pojednih segm enata iz duhovne kulture. Autorka to uspešno radi i lepim novinarskim jezikom i stilom, vrlo vešto komponuje sopstvena istraživačka saznanja, sa njoj dostupnom literaturom, prevashodno etnološkom. Na taj način stiže do jedne skladne celine kojoj čitalac mora poverovati“. Knjiga koja je sada pred čitalačkom publikom, ima jednostavniji naslov „Vlaška magija“. Ne zato što rituali i obredi iz istočne Srbije, koje autor opisuje, više nisu čudesni, već zbog toga što se tokom prethodne decenije, zahvaljujući, između ostalog, i osnovnom izdanju ove knjige, za tradiciju malog naroda u Timočkoj krajini, zainteresovala i domaća i inostrana javnost. Vlaška magija „ušla je na velika vrata“ i na mnoštvo internet sajtova, o njoj je snimljeno niz televizijskih serijala koji se iznova repriziraju, a prva izdanja knjige „Č uda vlaške magije“ Jasne Jojić Pavlovski, su u bibliotekama ipreoporučena su literatura na mnogim fakultetima koje se bave etnološko-sociološkim i antropološkim istraživanjima. Naslov je sada jednostavniji jer svako upućeniji zna da je vlaška magija - čudo. Ali je ovo izdanje knjige, nešto sažetije a opet kompleksnije, jer je dopunjeno novim istraživanjima i saznanjima autorke. Na ,,novim“ stranicama, opisano je, do sada, nekoliko skrivanih rituala. Tako se u ovom izdanju još više potvrđuju reči etnologa Antonića, koji je u predgovoru osnovnom izdanju napisao: ,,0ni koji su se bavili ili se još uvek bave području Balkana od Grčke do Istre. Turcisu Vlasima nazivalisve hrišćansko stanovništvo okupiranih zemalja na Balkanu“. Petar Vlahović, u knjizi „Narodi i etničke zajednice sveta“ piše da Vlasi u severoistočnoj Srbiji, predstavljaju „Carani, zemljoradnici u Ključu, Negotinskoj i Timočkoj Krajini i Ungurjani, planinci, rudari u slivu Peka, po borskom basenu i oblastima u njegovom susedstvu. Sačuvali su specifičan govor koji se znatno razlikuje od rumunskog jezika“.
8
terenskimistraživanjem pojedinih tema iz oblasti magije, zna ju koliko je to težak i nezahvalan posao. Nije lako saznati imena osoba koja poseduju određene osobine i znanja nedostupna drugim, običnim ljudima. Zatim kad ih upoznate treba mnogo truda i strpljenja da ih privolite da uopšte razgovaraju o svojim sposobnostima i moćima koje poseduju. Za to je potrebno dosta iskustva, a bogami, i brabrosti. Razgovor sa vračem u kome vi pokušavate da otkrijete ponešto iz njegovog rada, krije u sebi mnoge opasnosti, kojima se izlaže onaj koji taj razgovor počinje“. Autor, međutim, uspeva da taj, na prvi pogled mali, ali u suštini ponekad nepremostiv problem, reši na zadovoljavajući način. ,,Iz knjige se vidi da njoj vračare i bajalice veruju. Zahvaljujući stečenom poverenju autor je u stanju da i čitaocima prenese svoja otkrića, do kojih oni sami ne bi mogli da dođu. Međutim tu nije kraj. Autor je radoznao i sledeći zlatno pravilo novinarstva da se čuje i druga strana, kreće u potragu i pronalazi lica koja su koristila usluge vračara.“, napisao je etnolog Antonić i zaključio: ,,Za one koji ne znaju mogu reći da je privoleti nekog da priča o sopstvenom iskustvu sa vračem i problemima zbog kojih je zatražio pomoć natprirodnog, mnogo teže nego stupiti u kontakt sa samim vračem. Jer, problemi onoga koji traži pomoć su krajnje intimne prirode i o njima nije lako ni sa sobom razgovarati, a kamo li drugima pričati. I tu je najveća vrednost ove knjige. To, što pored opšteg sagledavanje mitologi je, običaja i duhovne kulture Vlaba, imamo priče bajalica i onih koji njihovu pomoć traže, čine knjigu neuobičajenom za ovakvu vrstu literature. Knjiga je pisana s merom. Autor voli senzaci ju, ali nije dozvolio sebi da senzacionalno nadvlada objektivno, da radoznalo nadjača intimno. Izbegao je da uvredi ili povredi osećanja i vračara i osoba koji veruju da im je njihova pomoć potrebna. Zato - vredeće ova knjiga mnogima. Oni koji vole za bavu i razonodu pronaćiće je. Oni koji žele da saznaju više o Vlasima i njihovoj magiji - saznaće. A etnolozi i naučnici dobiće dragocen izvor podataka do kojih bi sami teško došli. U svakom slučaju, knjiga će se čitati, a lepše nagrade i većeg priznanja autoru od toga nema.“ 9
!
Ovim visprenim zapažanjima našeg uvaženog etnologa Antonića iz Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)teško je šta dodati. Možda još samo informaciju da je obilje naknadno prikupljenog materjala, moralo biti pođeljeno u dve knjige pa je čitaocima priređena „Vlaška magija 1“ koju sada imate u rukama i „Vlaška magija II“, knjiga koja će se uskoro naći u štampi. Zoran Kulundžija
10
REČ UREDNIKA
MAGIJA KOJA TRAJE Nema naroda na ovome svetu koji nije verovao u magiju. Od mita do stvarnosti. Sve ono što je natprirodno i tajanstveno, vekovima je provociralo čoveka. Juče i danas. Bez obzira na razvoj nauke i tehnologije, magija je uvek imala neobjašnjivo magijsko dejstvo na sva čovekova čula. Novi milenijum je vek robota, ali je jedinka sve usamljenija, uprkos činjenici da nas naprosto bombarduju svakovrsnim informacijama. Globalizacija potiskuje emocije i pojačava depresiju. Mnogo je više zagonetki od odgonetki. P ritisnuti čovek traž i spas u spiritualnom, jer mu je svakođnevica previše opora i pragmatična do ludila. Vlaška magija je čudo ili čudesna. Po trajanju, jedinstvenim ritualima, po verovanjima, vračarama i bajalicama. Timočka krajina jeste rodno mesto vlaške magije, ali se ona sjajno razaznaje diljem Srbije i preko granice. Odupire se internetu i globalizaciji, jača je od horoskopa i gleđanja u zvezde. Jasna Jojić Pavlovski uporni je istraživač raznorodnih odličja vlaške magije. Njena knjiga „Č uda vlaške magije“ koja je imala pet izdanja predstavlja autentični iskaz, objektivno svedočanstvo, ona je višestrana, nije senzacionalistička, ali je pre puna neverovatnih obrta, nudi onostrani svet, obilje činjenica, ispovesti, svakodnevnu dramatiku jednog originalnog kraja, kompleksni život i verovanje Vlaha u istočnoj Srbiji. I zato je bila bestseler.
11
Autoru č itaoci veruju.
U ovom dopunjenom izdanju, publicista Jasna Jojić Pavlovsk! objavljuje svoja nova otkrića u dve knjige. Taj magijski komplet je vise od tntrige, jer život je prepun senzacionalnih tajni koje samo treba otkriti. J Krenite u novu avanturu. Ne znam da li će vam biti bolje
“ = Z Nisu’ali’vlaška magiia"ima snažn**+ d o p i s S ' k0ja traje' Zb0g t0Sa' knjige 0ve Vrs,e stalno * * Milomir Kragović
12
1. MAGIJA PO MERI Č OVEKA I danas, u trećem milenijumu, iako nauka nudi odgovore na mnoge misterije, sve je više onih koji veruju da paralelno sa materijalnim postoji još jedan dublji,čak stvarniji svet u koji se može ući, ali samo vančulnim moćima. To drevno iskustvo čoveka koje se, očigledno, genetski prenosi vekovima unazad, u srpskom se jeziku najčešće naziva - magija. Termin je omasovljen, pa se odnosi na svaki pokušaj da ritualima, bajalicama, raznim metodama za buđenje sopstvenih moći, utičemo na spoljašnji svet, prirodu i druge ljude. Ipak kad se u Srbiji govori o magiji u užem smislu reči, etnolozi, (koji se aktivno bave masovnim verovanjem naroda u nadčulno), prave razliku između mnoštva vidovnjaka i iscelitelja koji svakodnevno niču na prostorima širom Srbije i onih koji se pročuju iz Timočke krajine. Jer kako pojedini tvrde, magija iz istočne Srbije nije moderna nadri - tvorevina. Ona je, (stoji u mnogim spisima Srpske akademije nauka i umetnosti, i u biblioteci Odseka za etnologiju Filosofskog fakulteta u Beogradu),pre svega prodor u duboku kolektivnu svest vlaškog bića. Manifestacija nasleđa starog više milenijuma kojom se uglavnom bave žene. Zato u gradovima i selima ovog kraj nema i nikada nije bilo registrovanih agencija za proricanje buđućnosti, niti luksuznih ordinacija za skidanje uroka. Vračare sa Timoka čine to u svojim kućama i na imanjima. Kažu, rituali su deo njihovog svakodnevnog života. Osećaju se pozvane da pomognu čoveku u nevolji, a, sposobnosti za to nisu svesno naučile već su ih iznenada dobile tako da svoje usluge nikada i ne naplaćuju. Svaka od njih pritom se drži sopstvene intuicije ali i tradicije duge 13
hiljađama godina -da tu, odmah pored nas, postoje neke više sile i bića kojima je čovek podređen. One su uverene da su od predaka naučene da ta bića mogu da prepoznaju, stupe s njima u kontakt, komuniciraju i da ih, kad to zatreba ljudima, zamole da se „malo umešaju u sudbinu“ i pomognu. Zato se timočkim vračarama valjda toliko i veruje, i mnoštvo ljudi, nezavisno od pola, starosti ili zanimanja, i danas traga za njima. Ranijih godina do njih je zaista bilo teško doći. Glasnice magije živele su po najzabitijim zaseocima tamošnjih razuđenih brdskih prostora, uglavnom u straćarama, same sa svojim mačkama. Nisu znale ni da pišu ni da čitajujedva da su razumele po neku reč srpskog. Ali su zato savršeno baratale raznim relikvi jama, tumačile su ,,govor“ životinja, dejstva bilja, žubor reke, fijuk vetra, udar groma ili svetlost munje.pa su mogle.tvrde korisnici njihovih usluga, skoro sve. Danas je slika nešto izmenjena. Većina njih, prilagodila se savremenom načinu života. Sa demonima iz prirode komuniciraju i iz udobne fotelje, pored televizora i računara. Jer, u međuvremenu jeugašena hajka na veštice koja je u Srbiji trajala sve do pada komunizma, a prevaziđen je i stid koji je pratio mišljenje da - b iti sujevaran znači biti zaostao. Vračare danas žive u prigradskim naseljima, a Bor, Negotin, Zaječar i ostala veća mesta u Istočnoj Srbiji, mogu se pohvaliti i vračarama u samom centru grada.
Alibi za vračanje Spolja dakle sve deluje uobičajeno za današnjicu, ali se duh tih žena itekako razlikuje od onoga na šta je moderan um navikao. One su odolele svim misaonim uticajima i veruju u vekovno, posebno znanje svog naroda. A, Vlasi su se zaista od pamtivike razlikovali od drugih nacija u čijoj su blizini živeli. Pa i danas, kada se njihovo obrazovanje, odevanje i stil života, uklapaju u savremenicu, oni duboko u svom biću nose entitet svojih predaka. To je potvrdila i Emilija Mason poznati etnolog iz Pariza, koja je obilazila timočki živalj ne bi li vlašku kulturu uporedila sa hetitskom. Nakon dugogodišnjih istraživanja zaključila je: „Vlasi 14
i danas govore o zmaju koji dolazi kroz čunak, vide ga recimo kako skače po televizoru! Zaista veruju u njega... Indijske Vede pišu o postojanju tri sveta a Vlahinja Georgina mi je mirnim glasom objasnila da postoje jedan viši, jedan srednji i jedan svet dole i da je to čula od svog oca, kojem je rekao njegov otac...“. I drugi etnolozi koji više od sto godina istražuju život stanovnika istočne Srbije, zapisujući svaku novu pojavu, slažu se da nema teksta sa ovom temom koji će zaobići religijsko-magijski kompleks. Šta više vlaška bajanja se tumače kao najrazvijeniji fenomen njihove kulture, pa se bez preterivanja, status njihovih rituala u sadašnjici upoređuje sa onim koji je egipatska magija imala u antičkom svetu. Zato su valjda, mnogi od tih istraživača pošli u potragu za odgovorom na pitanje, kako je od svih kovitlaca koji su se smenjivali na prostoru istočne Srbije, upravo vlaški nadživeo tekovine civilizacije, opstao uprkos hrišćanstvu, pa komunizmu, eri kompjutera, razvijenih egzaktnih nauka... i mnogih dogmi sa aspekta sociologije, psihologije i filosofije. Argumentovan odgovor dao je etnolog muzeja u Majdanpeku Paun Durlić u nizu eseja koje je objavio u stručnim časopisima i periodici ,,Razvitak“: „Razlog ovim pojavama treba tražiti u radu seljačkog uma. On postupa prema praktičnoj svrsi ikada je ne vidi, batali posao smatrajući ga zaludnim. Jeđino ga iskustva, ono koje preuzima od trađicije i njegovo lično, teraju da ne zaboravi svoje magijske rituale kao vrlo delotvorne". Trađicija se, objašnjava on, neprestano izlaže proveri i održava se tek ako je nanovo potvrdi lično iskustvo gotovo svakog pojedinca. Sa tog stanovišta treba posmatrati i veliko interesovanje drugih naroda prema vlaškoj magiji. I sa rezervom uzeti stav da tvrdoglavo čuvanje sopstvene baštine kod Vlaha proizilazi iz vekovnog života u sredini koja je drastično različita od njihove. Otuda gotovo da ne postoji praznik koji u domovima Vlaha nije propraćen nizom obreda. Datumi tih svetkovina obično se podudaraju sa hrišćanskim praznicima ali se drastično razlikuju običaji koji se izvode. Pre svega jer oni u sebi sadrže pagansku žestinu. U većini njih, baš kao i u magijskim saznanjima, glavnu 15
ulogu imajužene. One se staraju o dušama živih i mrtvih, vodilje su rituala i polaženici. Žene su stražari jedne od najstarijih kultura i uzdaju se u božanstvo Venere i Svete Deve Marije, Šumske Majke i Svete Petke, Vile i Svete Varvare... Mišljenja mnogih etnologa je i da se vlaški običaji za razliku od drugih, baziraju pre na prirodnim nego na natprirodnim pojavama. Č ovek je šablon i njegov život uslovljava kretanje, prostor, vreme i meru. Prilikom bajanja i spravljanja mađija, vlaške proročice za osnov imaju konac dugačak koliko je osoba kojoj se pravi eliksir visoka. Za bajanje se odbroji onoliko zrnakoliko ima godina, a u lekovitu vodicu ubaci se isti broj užaraka sa vatre koliko čovek ima želja. Sve je dakle podvrgnuto pojedincu, pa razumevanje postoji koliko za dobro toliko i za zlo u njemu. Vlaške vračare zato nikoga ne odbiju kad kod njih dođe po pomoć. Sem ukoliko je to ponedeljak, kada one, kažu, ,,ne rade“. Svim ostalim danima, praznicima, rano ujutru ili kasno noću, otvoriće vrata svog doma svakom nesrećniku. A da bi izvele najosnovnije rituale bajanja za otklanjanje nesreće, tražiće samo vodu iz kuće onoga koji je po pomoć došao, stručak bosiljka, konac uglavnom crvene boje, i po potrebi katanac sa ključem. Dok baju, razmišljaće samo dadonesu dobro onome za koga rade. 0 daljim posledicima, objašnjavaju, one ne odlučuju. Tu se pitaju oni jači i od njih - anđeli ili đavoli. Ugovor sa Bogom i đavolom
Zato u vlaškom predanju, ni đavo nije tako crn kao što ga pređstavlja hrišćanska religija. Č ovek se sa njim može dogovoriti i, kako je zapazio etnolog dr Rađoslav Radenković izučavajući svece i đavole u narodnim pripovetkama istočne Srbije, nema primera o isterivanju đavola iz opsednutih. Đ avo ili vrag, za Vlahe je neko ko, kao i Bog, sve zna, shvata i razume. Majstor je đomišljat da prevari ali isto tako velikodušno podnosi prevaru pametnijih od sebe. Odatle i poznate narodne izreke kao, „đavolje, odnosno mudro dete, ili vešt majstor - đavoli otac“... Njima se u suštini glorifikuje đavo koji sa ljudima, kažu predanja, čak ima i vrlo prisne odnose. Uznjegovu pomoć oni 16
postaju moćni i bogati, ostvaruju i ono što sama sudbina brani, pa ga ne retko prizivaju i žene koje se bave magijom. To međutim njih ne može svrstati pod odrednicu „crnomagijških". Niti znači da one nekome žele zlo. One su jednostavno otkrile način da se đavolovom snagom služe kao sopstvenom. Odnos čoveka, sveca i đavola u vlaškoj magiji danas, ostaci su paganske mitologije u kojoj dominira dualistički princip. Po njemu nema stvaranja bez sukoba suprotnosti. Razna verovanja vezuju se za svet omaja i bića koja se javljaju kao svadba, gru pa gostiju, oni koji ne mogu da pronađu put ali začas mogu da se pretvore u magarce, konje ili koze. Naročito ih ima noću kad lutaju oko groblja, oko izvora i bunara, dolaze kao sinji vetrovi, mogu da zaustave reku, da zakoče vodenički kamen, mogu sve protiv slabašnog čoveka - da mu oduzmu razum i glas, da ga vode kudgod hoće. U svesti naroda, kaže etnolog Radenković oni žive kao zlokobni duhovi. Ali nijedna priča koje se već vekovima pre pričavaju se ne završava umorstvom. Zato se i stiče utisak da su se ljudi, stavljajući svoje strpljenje na probu, samo poigrali sa sobom, jer te sile raspolažu moćima ali ih bar protiv čoveka, nikada ne koriste do kraja. 0 tome postoji i priča koju je u knjizi „Naš narodni život“ zabeležio Tihomir Đ orđevič. Ona kaže da je Bog posle stvaranja čoveka od zemlje poslao anđela u voćnjak da pronađe Adama i izvadi mu rebro kako bi od njega stvori ženu. Srete ga đavo i uze rebro da vidi kako je načinjeno. Anđeo se međutim strašno preplaši božje srdžbe, brzo iščupa đavolu rep i ođnese ga Bogu umesto rebra. Pospan, Bog ne proveri šta je dobio već reče „Neka bude!“. I tako od đavoljeg repa stvori ženu. Đ avo u tradiciji Vlaha ima i svoja svetilištva, crkve koje ljudi i danas nalaze, otkopavaju i koriste ih za svoje obrede. Is postavilo se da su mnoga od tihnekadašnjih temelja ili uzvišica u Istočnoj Srbiji, (na kojima su žene u određenim danimapalile sveće i sprovodile obrede), kasnije otkrivena kao velika arheološka nalazišta. Primeri za to su Crkvina kod Bora, Gamzigrad kod Zaječara, Šarkamen kod Negotina.. 17
Po vlaškoj tradiciji, kako konstatuje i dr Radenković, đavđ se ne javlja kao neprijatelj ljudi. On u prvo vreme iskušava čoveka. Stavlja ga u razne situacije, na izbor između vere i nevere, dobra i zla. I baš kao i Bog, čeka da vidi kako će se njegov klijent opredeliti. Hoće li ostati čist ili će podleći svojim strastima. Timočke vračare tvrde, da kada se na svim ovim teškim ispitima pokažu jake, nesalomivih moralnih principa, i đavo kao i Bog, postaju im saveznici u dobru. 0 ovim iskušenjimakod Vlaha postoje mnoga svedočanja koja su upamćena kod naroda ili zapisana u etnološkim zbornicima. Ljudi kojima se događaju te čudne stvari uglavnom u početku nisu sigurni sa kim kontaktiraju i šta im se zaista događa. Etnolog Paun Durlić takođe se bavi ovom dilemom u eseju „Magijska statistika i alibi“. ,,Da bi smo razumeli magijski svet Vlaha, delimično se moramo osloboditi i nekih terminoloških predrasuda. Tako bi nas na pogrešan put odvelo kruto držanje uobičajnog značenja ,,bela“ i ,,crna„magija, jer njihova odrednica ovde nije po meri hrišćanske etike (odakle inače ovi pojmovi dolaze) u smislu dobro i zlo. Pod njima se kod Vlahinja podrazumeva snaga. U zavisnosti od stepena udesa, odnosno poremećaja u pretpostavljenom poretku stvari, za povratak u normalni tok, sklapa se savez sa demonskim entitetima izabranim po njihovoj moći. Za neke bolesti đovoljne su samo reči izgovorene na pro pisan način. Ali za naknadu neke veće štete treba dići đavole iz bare da bi se izravnali računi sa počiniocima11. „Vračara koja petlja sa ovim demonima nije se smatrala nečastivom, zlom ili crnom, već moćnom i korisnom", konstatuje Durlić. Oni koji istražuju ili poimaju svrhu i primenu vlaških magijskih čuda, stoje i iza tvrdnje da se vračare na ovaj način oslo bađaju i grižnje savesti. Durlić to naziva originalnom složenicom „alibi za magiju". Ali svaka od vračara koja je govorila za ovu knjigu na svoj način tvrdi isto. One su u vlaškoj magiji isto što je i činovnik u državnoj službi. Zakoni su stigli sa višeg nivoa, a, bajalice, gatare, vidovnjaci,...imaju samo ovlašćenje da se na njih pozivaju. 18
„Do saznanja o ovom neobičnom alibiju koji vlaška ku ltura daje svom vraču došao sam analizom stotinak prikupljenih basmi. Sve one koje potiču od profesionalnih vračara ili dobro edukovanih laika, imaju finalnu formulu koja glasi:’Bajanje je od mene, a lek od Svete Marije, jer ona najviše zna’. Pa čak i onda kada se više iz figurativnih razloga vrač izjašnjava da leči, obavezno naglašava da to čini zajedno sa Svetom majkom Mari jom, dakle kao njen asistent. Tako je vlaški vrač već unapred zaštićen od društvene sumnje u sopstvenu moć. Na kraju rituala, vrač jasno stavlja do znanja čoveku da on ostaje izolovan". Iz ovih razloga instituciju vrača, tradicionalna kultura Vlaha nikada ne dovodi u pitanje. On se i đalje smatra korisnim i neophodnim članom zajednice.
Iskušavanje magova i njihovih moći Većina timočkih vračara, po sopstvenim ispovestima prve susrete sa onostranim doživljava u snu. Ali ima i onih kojima se magični svet otkriva na javi. One za razliku od prvih, potpuno svesno prate proces sopstvenog prodiranja u vančulna iskustva. I bar po površnim saznanjima mnogo brže ovladavaju moćima kojima se ti kontakti drže pod kontrolom. Da bi dobile odgovore na svoja pitanja, vračare svesne svojih doživaljaja, ne moraju da čekaju pun mesec, ni veliki sveti praznik ili trans. Mnogima od njih potrebna je samo sekunda koncentracije da iz sebe izruče odgovore na pitanja o nečijoj prošlosti ili budućnosti. I još tren pride da uspostave kontakte sa mrtvima. Samo pogled na potpunog stranca dovoljan im je da uvide šta je uzrok njegove duboke patnje i nedaća koje su ga snašle. Zato iz njihovih priča o raznim pacijentima koji su im dolazili često vrca humor i ironija. Mnogi dođu po pomoć ne otkrivajući svoje stvarne namere. Naručujući neko dobro sebi u suštini pre žele zlo drugima a to ne priznaju. Iskusne timočke vračare međutim, obično već u prvom kontaktu spoznaju dvoličnost. I uglavnom odbiju takve namernike. „Potpuno je jasno iskušenje da dobro jednoga ide sa nevoljom drugog čoveka. Ali ono što ljudi sa mukama ne znaju je, da 19
sudbina uvek ima odgovore na te dileme. I u takvim situacijama pomoć se može pružiti ali je vrlo bitna iskrenost. Ne samo jer se njome uspostavlja pravi kontakt između onoga ko želi i nas, koje možemo da znamo. Već i zbog toga što otvoreni razgovor o nečijim teškoćama i težnjama, brže đonosi odgovor i razjašnjava situaciju onome ko traži pomoć“, “ - pričala je poznata borska vračara Desanka Perić, koja je preminula posle prvog izdanja knjige „Č uda vlaške magije“.. U većini slučaja, slažu se i druge vračare sa Timoka, i to je dovoljno za rešenje problema. Ali kada i nakon upozorenja njihovi klijenti odbijaju da se otvore, vrata vračara na koja su zakucali, za njih su zauvek zatvorena. Odatle i činjenica da nasuprot armiji onih koji tvrde koliko su im vlaške vračare pomogle, stoji isti toliki broj koji tvrdi suprotno. Mnogigreškutraže uvidovnjaku pa idaljeobilazepragove raznih magova. Na svakom od njih međutim, sačeka ih isti negativan odgovor. Jer pri tom procesu munjevitog sjedinjenja čoveka - medija, sa Bogom, anđelima, đavolom, preminulim ili prizvanim duhovima, u Istočnoj Srbiji postoji razlika samo u interpretiranju. Suština kontakta je ista a timočke vračare (valjda samo da ne iznevere tradiciju ili da bi bile uverljivije pred onima koji još nisu osetili čar prodora u vanmaterijalni svet), posluže se zrnicima kukuruza, bacanjem karata, gledanjem u ikone ili ogledalo, osluškivanjem sata, duvanjem u travke... Zato će svaki medij, čim oseti da pred sobom ima sagovornika koji je već „okusio nešto od te vode“ priznati uz smešak da odgovore ipak zna i bez tih ,,velikih“ rituala. ,,Radnje“, kako Vlahinje nazivaju obrede, neophodne su tek kada se izgovaraju vekovima stare ba jalice - dok se energija reči uliva u razne vodice i meleme koji se daju za smirenje duše unesrećenog i snagu za uspešno rešavanje problema.
20
2. MITOLOGIJA NATPRIRODNIH BIĆA Mitologija Vlaha zanimljiva jekoliko i starogrčka a bogati ja je jer je mit stvaran i od životinja, bilja, prirodnih pojava pa i od ljudi. Ona je u stalnoj nadgradnji jer se i danas beleže pojave novih kreacija. Vlaška božanstva i demoni, bilo da su nastala iz prirode ili od živih Ijudi, stalno su prisutna u životu, i misli se kako utiču na sudbinu. Druga natp rirodna bića javljaju se samo povremeno, pred određene praznike i svetkovine, na mlad mesec, pomračenje ili na prelasku iz jednog u drugo godišnje doba. Njihov uticaj je periodičan. Kad se u kući rodi dete, kaže vlaško verovanje odmah stižu i Suđenice, tri demona koji u prve tri večeri po rođenju bebe određuju sudbinu za ceo njen život. Starija sestra Suđenica, po verovanju Vlaha, je prelja koja od srebrnkastih niti prede vlakna dugog ili kratkog života. Zato je narod i zamišlja kalco sedi sa preslicom u rukama i prebire konce života i smrti ljudi. Ali time je posao određivanja sudbine tek započeo. Pređu treba sakupiti u sukalo koje se kao čigra neprestano vrti. Zato srednja sestra pomaže da se pređa slaže lcako je zamišljeno i time tačno predodređuje kako će lco u životu proći. I tek kada se niti spuste, najmlađa sestra ih preseče makazama i odredi kada će ko, i kako umreti. Suđenice su milosrdne kad čovek u njih veruje, prizove ib i smatra da njihove odluke treba neprikosnoveno kao tok života, i prihvatati. Domaćinstva u Istočnoj Srbiji to i danas pokazuju držeći u prva tri dana novorođenčetovog života, upaljena svetla a na stolu kolače i vino. Danas se u vlaškim krajevima ponude za sve tri Suđenice daju u jednoj posudi. Pa kada ujutru zateknu 21
nagriznut kolačić (a svi se ukućani kunu da se nisu šegačili sa svojim najbližima) oni i ne znaju koja se poslužila. Ali imaju znak da su Ursitoare, kako Suđenice zovu na vlaškom, bile zadovoljne dok su određivale kob novorođenčeta. Sudile su po starešinstvu a zadnju je reč dala najmlađa koja je obično i najmilosrdnija u dodeli fatuma. Po zapisima etnologa dr Slobodana Zečevića njima su nekada ostavljane po tri pogače premazane medom, čaše vina, kocke šećera i jedan dukat. Svejedno jesu li se Suđeniceposlužile ili ne, obred se završavao tako što bi pogače, ukoliko je novorođenče muško, pojeli muškarci iz kuće, a ako je devojčica, odrasle žene. Zlato bi uvek ostajalo detetu i služilo bi po potrebi kao amajlija a kasnije u životu i kao beleg sa kojim radi vračara.
Suđenice planiraju život čoveka Sve tri Suđenice, tvrde Vlasi, izgledaju slično. Obučene su jednodelno, u duge bele haljine koje mogu da simboliziju i jedinstvo tela, duše i duha. Zli demoni takođe bez deobe, odeveni su u crne odore. A čovek, nasuprot timdobrim i zlim silama, kao nesavršenmorao bi nositi odeću iz delova. Zamalu decu preporučljivo je da to bude u znaku broja tri. Zato se za bebe, nejedinstvena ljudska bića, sprema oprema koja sadrži samo ka picu, benkicu i čarapice. Sa zaštićenom glavom, telom i nogama novorođenče se izvodi pred ono što nijedno ljudsko stvorenje ne može zaobići. Pred sud Ursiatora. Prisluškivanje odluke Suđenica dok određuju životni tok deteta strogo je zabranjeno. Baš kao što je to slučaj i kod rimskog sudbonosnog trojstva Parke ili helenskih mojri. Kazna za svesno, namerno, pronicanje u tajne htonskog sveta, uvek je smrt. Ali ako čovek slučajno, nehotično čuje šta je dosuđeno detetu, proći će bež posleđica. Jer mo'ć Suđenica je ogromna i ljudine mogu ni pod kojim uslovima da suspregnu njihove prvobitne odluke. Snagu njihovih predskazanja pokazuje i priča koja se često pominje u narodu. Ona govori o čoveku koji se zatekao u domu svojih prijatelja kada im se rodio sin. Čuo je i odluku Suđenica 22
da mladić na dan svoje svadbe padne u dvorišni bunar i umre. Nakon više od dve decenije, čovek je ponovo došao u kuću svo jih prijatelja i zakovao poklopac na bunaru. Mladić je međutim usred svog svadbenog veselja osetio iznenadnu bol, dogegao se do bunara i pao mrtav preko poklopca. Zato kod Vlaha i danas kada nekoga snađe neka nesreća ili neočekivana sreća kažu „Ašaja ursat“ - tako je suđeno. Razumevanje koje Vlasipokazuju za neminovno je čini se bezgranično.Ali pri boljem upoznavanju njihovih verovanja lako se uviđa da je razlog tome čvrst stav da stvari nikada nisu samo crne ili bele. Naprotiv baš kao što znajuda su čoveku i Bog i đavo domišljata iskušenja, Vlasi tvrd e da to čine i mnogi njima znani demoni.. Zato i Ursiatore, te fatalne sudije, četvrtog dana po rođenju čoveka postaju oličenje milosnica, Imaju i moć da novorođenče zaštite od Babica, zlih demona, i ne sustežu se da ihspreče da naškode majci i detetu. I tokom trudnoće i u prvih 40 dana po porođaju. Za razliku od Suđenica, Babice su, kako ih već zamišljaju Vlasi, odevene u crno. Crne duge raspletene kose, šunjaju se po mraku. Koriste ga da otmu nešto od bebinog ru blja kako bi preko njega preuzelu svu vitalnu životnu energiju novorođenčeta. Pri tom su vrlo lakome jer je snaga te energije revitalizujuća i kod svih demona na visokoj ceni.
Zaštita novorođenčeta od uroka
Valjda se zato recept za zaštitu deteta od Babica očuvao i do danas. I to pravilo se bez izuzetaka strogo poštuje. Tako i najškolovanije majke u Istočnoj Srbiji, (koje se inače glasno su protstavljaju sujeverju) bebin veš suše isključivo danju ili to čine uveče u zatvorenim lođama. Samo je razum modernog čoveka ovom verovanjunašao drugi izgovor. Po njemu serazne bubice kojih u vazduhu ima tokom čitave godine, noću sjate na svetlu belu boju. Ali zašto se bebin veš krije i tokom dugih zimskih noćikada insekti spavaju, pitanje je na koje ni najveći skeptici nemaju odgovor. 23
Oni nešto iskreniji i bez predrasuda pred dubokim iskustvom tradicionalne svesti, poštuju običaje i tvrde da se Babicama teško staje na put.Ukoliko se u pomoć nisu pozvale Suđenice, koje su mogle da ih spreče na startu, radnje ovih demona teško se poništavaju. Preventiva kod Vlaha su oduvek bili crveni končić koji se bebi vezivao oko ruke, svetlo i glas. U sobi porodilje i bebe, uvek je gorela sveća ili slaba sijalica a po potrebi dežurali su i drugi ukućani koji bi polušapatom davali na znanje da su prisebni i spremni na otpor zlu. Ali po beleškama dr Radenkovića, stari Istočne Srbije nisu prezali ni od drastičnijih metoda odbrane svojih potomaka. Zlo se zasigurno može oterati oštrim mirisima i predmetima, verovali su. Pasu se i danas zadržali običaji koji pripadnike drugih religija mogu šokirati. Jedan od najrasprostranjenijih načina zaštite je ograđivanje konopljom. Ova biljka(koja je i sama prešla p ut transformacije od sirove klice do prođuhovljenog proizvoda) opasana oko kreveta na kom’ boravi majka sa bebom, dovoljna je zaštita od Babica. Zle čini u tom slučaju rasteruje oporost konoplje. Sa druge stranevlaške vračare po selima borske opštine za efikasnu zaštitu smatraju nešto nežniju varijantu koja podrazumeva da se prvih šest nedelja oko dečije kolevke formira zaštitni magijski krug. Svake večeri uokolo se posipaju brašno i kapljice mleka i dok se ritual izvodi tri puta, izgovara se formula „Čime se dete hrani time se i brani“. Veliku moć u ovim prilikama kažu Vlahinje, imaje i razne amajlije. Novorođenčetu se štrika poseban povoj od crvenog, belog i crnog konca.Tom prilikom demonima koji boje sagledavaju na isti način kao i ljudi daje se na znanje da su prozreni. Crvenom bojom stvara se zaštitni štit, bela simbolizuje čistoću deteta i njegovu nevinost, a crna utvrđuje granicu između onog što je vračara probajala dok je štrikala ili svetila povoj, i mogućnosti da se nešto u njenim ritualima promeni. Rasprostranjena je i verzija sa vencem koji se pravi od crvenog konopca na kome je nanizan beli luk. Okačen u sobu gde borave, on tera Babice i pored bebe štiti i majku čija je čistoća 24
duha nakon veličanstvenog čina rađanja, takođe vrlo primamljiva demonima. Još uvek je na snazi i ritu al kupanja. Po verziji koju je zabeležio etnolog Vlahović veruje se da dete do 40 dana treba kupati po dva puta dnevno. U vodu u kojoj se izvodi ovaj običaj treba dodati po neku kap ,,molitvice“ vodice kojom je dete u crkvi kršteno, srebrnjak i travke selena i bosiljka. Vračare koje se i danas pozivaju da bar prvih sedam dana obilaze bebu po mogućstvu prisustvuju kupanju bebe. Nad vodom u koritu razmućuju živo jaje sa bajalicom koja se lcažu ne ,,čita“ samo radi lepote dečije kože već i zbog snage duha koju jaje kao simbol začetog života prenosi na ljude. Moći zloslutnih Babica
Kupanje koje treba da zaštiti od dejstva Babica kod vračara sa Timoka još uvek se, bez obzira na vremenske uslove obavlja na polju, u vodi koja je u koritu sakupljana prethodnih dana. Beba se kupa sa dodatkom po tri žuta cveta (obično nevena) iz devet različitih bašti ubranih, i uz dodatak listića selena, bosiljka i zđravca. Ali se vodi kao neophodan dodaje i neki metalni predmet. Metal je i inače uz crvenu boju, beli lulc i katran, vrlo jak zaštitnik od urokljivih i zlih sila. U to sem Vlaha veruju još mnogi narodi naše civilizacije. Zapisi o gvožđu koji tera zle sile postojali su i kod Rimljana. 0 tome je pisao čak i čuveniPlini je. Ačitave stranice o upotrebi metala u vražbinama ispisao je i Frejzer. On u svom delu o razotkrivanju magijskih tajni, „Zlatna grana“,pominje verovanja koja su u vezi sa bakrom i olovom, a Tejlor je u svom bogatom etnološkom radu pokušao da korenu ovog opštenarodnog ubeđenja doda i zrnce logike. On misli da su sve više sile koje neprestano deluju, aktivne još iz kamenog doba. Metal je za njih novina i zato ga se plaše. Tako nije slučajno ni što se zvona na crkvama izlivaju od metala čiji i izgled i zvuk rasteruju sve demone. Najdrastičnje mere u borbi protiv zla kod Vlaha su ipak bile metode skrivanja. Po tomnepisanom ali strogo poštovanom praviluni porodilja ni beba, 40 dana nisu napuštale kuću. Taj 25
broj kako je objasnila vračara Desanka Perić označava period kada je duša na putu. I ima ista svojstva bilo da se radi o umiranju ili rađanju. Otuda je i evidentno da se kod Vlaha danas, baš kao i kod mnogih antičkih mislilaca, umiranje i rađanje tumače kao proces a ne kao stanje. Ovaj se stav još uvek poštuje i mnogi su protivnici toga da dete treba izvoditi pre nego što napuni mesec i po dana. Zaboravljeni su međutim običaji simboličnog skrivanja koje je zapisao dr Radenković. Ono podrazumeva provlačenje deteta ispod drške kotla ili kroz krug napravljen od veriga. Time je stvarana lažna slika da je dete otišlo na drugi svet. Ovo zavitlavanjeđemona međutim može po kazivanju Vlaha da ima i kobneposleđice jer se među višim silama može odraziti i kao ritual sa stvarnom namenom. Zbog toga se čak i najveštije vlaške vračare suzdržavaju da ga izvode. Jeđini među svim nabrojanim obredima o zaštiti od demona Babica, koji se do danasnije očuvao u pozitivnom svetlu, (kako su ga tumačili stari) je ritual sa kravajčićima. U današnje vreme vračare preporučuju svakoj porodilji koja im se obrati za pomoć, da zaborave na jedan star i kako se smatralo vrlo lep običaj - primanje hlebčića koji se u nekim krajevima naziva i kravaj. Jer kroz njega je kažu one, moguće ,,da zlo učini čak i jedva priučena vračka“. Dovoljno je pre unošenja hlebčića u kuću novorođenčeta da se neka mrvica istruni i već se to kasnije odrazi na detetovom telu. Ukoliko se pri spravljanju hlebčića kravaja, doda malo kukuruznog brašna, dete će se ureći tako što će se, kad odraste, pridružiti nekoj lošoj grupi ljudi. A najgore, je kada se hlebčić ponese pa se vrati, jer to znači da se detetu za budućnost planira odvajanje od srećnog braka, poroda, ili bilo koje harmonije u životu. „Sve te tako bezazlene radnje ‘stare bakice’ iz komšiluka, mlada majka uopšte ne mora da primeti. Ali se vrlo brzo ispostavi da su grčevi kodbeba, neprestana noćna plakanja ili preterana aktivnost, posledica zlih čini, odnosno bacanja uroka kravajčićima - opominjala je Desanka Perić a onda bi, kao da se nečega zgražavala, dodavala:“Tom vrstom vračanja se služe i 26
obične žene. Na svu sreću što su im moći slabe. Jer se često dogodi da u kuću porodilje dođu sa osmehom i poklonima a uz pu t donesu i kravajčić pripremljen tako da se neka boleština, primera radi, deteta iz njihove porodice, prenese na tek rođenu bebu iz komšiluka. Ovako lukave radnje se inače teško prepoznaju. Č ak i najmoćnijim vračarama teško je da otkriju ko je učinio zlo, da bi ga vratile onome ko ga je odaslao".
Amajlija od pupčatte vrpce "~Od svih ovih običaja pre i nakon rođenja, zavisi kako kažu vlaške vračare, ceo dalji tok života. Ne samo mališana već posredno i čitave zajednice. Jer iako se to retko dešava, Ursiatore su nekada prinuđene da detetovu kob vežu za neke predznake ili okolnosti pod kojim je rođeno. Na taj način ono vlada mislima i osećanjima svoje okoline, bilo da ih nesvesno čita ili utiče da one budu drugačije. A, ako se takvom daru pridruži loš uticaj Babica onda dete postaje opasnost za celu zajednicu. I ona se obično otkrije prekasno pošto zli demoni učestvuju skriveno u tok sudbine. Njihova dela uopšte se ne prepoznaju u životu deteta, ne odražavaju se direktno na njegovo zdravlje ili život. U tim slučajevima novorođenče, po verovanju Vlaha, dobija posebno svojstva kojima se kad malo odraste služi bez sopstvene svesti i kontrole nad njima. 0 ovim pojavama piše i etnolog Petar Vlahović. „Trađicija u Istočnoj Srbiji kaže da je dete sve dok se nalazi u majčinoj utrobi, anđeo. Ljudski lik dobija tek po rođenju. Ali ako na svet izađe obavijeno košuljicom koja ga je hranila u stomaku, to je znak da je novorođenče sa sobom na ovaj svet ponelo i neka natprirodna svojstva. Dete koje se rodi u crvenoj košuljici donosi sreću sebi i okolini, ili ima urokljive oči iz kojih izbija njegova unutrašnja moć. U suprotnom dete je povuklo svojstva veštice i mogućnost da menja oblike i u druga zla bića“. Ali, nezavisno od boje posteljice, deca rođena sa njom, tvrde Vlasi, po pravilu su vidovita i nijedna im viša sila ne može nauditi. Posteljica ili placenta sama po sebi je čudo. Zato su majke ovog kraja, čak i u vreme dok su se porađale po kućama i u štali, 27
obavezno čuvale i sušile svaki delić placente koji bi pronašle, i kasnije je darivale detetu kao totem protiv nesreće. Slično se čak i danas postupa i sa pupčanom vrpcom. Pošto otpadanje vrpce koja ih je tokom trudnoće vezivala za porod, uglavnom kontrolišu majke nakon izlaska iz bolnice, vlaške vračare preporučuju da se ona sačuva. Nakon otpadanja sa dečjeg pupka vrpcu treba uvezati u čvor ili zajedno sa pramenom dečije kose, čuvati zalivenu voskom. Pupčana vrpcadobro štiti i ušivena u dečiju odeću ili ostavIjena u medaljon od koga se nikako ne valja odvajati. Č ak i kad odrastu pupčana vrpca čuva ljuđe od svih malera i nesreća, veruju Vlasi. Do te mere da im sudbina ne dozvoljava da naiđu na mesto gde su jake vračare prosule tuđe bolesti ilivrebaju zle sile. „Ovalco jaka vera u pupčanu vrpcu pravda se obrazloženjem da ona nosi umnogostručenu energiju. Na njoj su tri kapi krvi - jedna od majke, druga od oca i treća od samog novorođenčeta. Kada se one sasuše sa sobom ponesu svu moć ova tri života. Zato na vrpcu treba strogo paziti da se ne zagubi, jer će se tako zagubiti i čovekova dobra sreća. A tada će nesretan lutati ne znajući šta će sa svojim životom. Menjaće poslove, žene, loše će se slagati sa svojim najbližima i biće usamljen", objašnjavala je Desanka i zloslutno isticala: „Nemir ga neće napustiti čak ni na drugom svetu. Jer spokojstvo preminulog se, po našim običajima i na kraju overava time što se sahranjuje zajedno sa pupčanom vrpcom pomoću koje je ušao na ovaj svet“ Ova verovanja po kojima čak ni Suđenice ne mogu da utiču na sve okolnosti,niti da ih pređvide, vezuje se za stav o usudu. A on kaže da za rođenje postoje srećni i nesrećni dani i da sudbina čoveka zavisi i od toga. Najbolje prolaze oni rođeni u subotu i nedelju koji po prirodi imaju moć da upoznaju ili ovladaju nat prirodnim silama. Srećni i nesrećni dani
Momenat u životu čoveka, samo nešto malo manje bitniji od rođenja i prvih 40 dana života, kod Vlaha je krštenje deteta. I 28
za njega su vezana mnoga verovanja praćena zanimljivim obredima. Ambijent kojima su obavijeni mističan je, scenografija u kojoj se odvijaju prostire se od sobička u kući domaćina koje je dobilo prinovu, do celokupnog krajolika a glavnu ulogu ponovo imaju vračare. Krštenje se kod Vlaha izvodi nezavisno od hrišćanskog krštenja u crkvi na koji pripadnici ove nacije idu obavezno. Ali, nakon obreda kod sveštenika koji garantuje da detetova duša neće nakon smrti lutati sa nekrštenima, te da mu se ,,ime neće zatrti" jer je registrovano i pred ljudima i pred Bogom, izvodi se i tradicionalni paganski obred. U njemu obavezno učestvuje i kum koji detetu ođređuje ime i zadužen je da prati važan ritual prvog šišanja. Šuplji kolač koji on donosi stavlja se detetu na vrh glave. Kroz rupu oblog kolača provlači se po jedan pramen sa temena i čela deteta i iznad desnog pa potom i levog uha. Prilikom odsecanja pramenova javno se saopštava ime deteta koje su do tada znali samo kum i sveštenik. Po saznanjima Vlahovića ovaj kolač sa kosom, stavlja se na jabuku i simbolično nastavlja tradiciju prinošenja žrtve precima kojima se u kulturi vlaškog etnosa pridaje velika čast. Po rečima Desanke Perić, međutim, samo se kolač koristi kao zavet umrlima dok detetova kosa služi za drugideo rituala. Ona se lepi voskom od sveće. Zajedno sa crvenim končićem (ko jim su premerena visina deteta i raširene ručice), stavlja se u flašu sa vodom. Nakon bajanja grančicom od bosiljka i gašenja užarka uglja, ta vodica daje se majci da njome sledeća tri dana prska dete, sebe i prostoriju u kojoj beba boravi. Kada se vodica istroši, pramen se vadi i detetu zavetuje kao amajlija dok se flaša sa bosiljkom nosi na reku. I to treba da učini majka, jer je kraj ovog višednevnog rituala važan za razbijanje mogućnosti da detetova duhovna energija tokom života bude ,,vezana“ nečaislivim silama ili moćima neke druge vračare. Majka treba da opkorači potok u suprotnom smeru od njegovog toka. Kada tri puta izgovori formulu kojom odvezuje svoje dete, baca flašu sebi iza leđa da zajedno sa rekom poteče i ono što je bilo zatvoreno u staklu. 29
A
Ceo postupak ponekad je lek aponekad i preventiva za još jednu ružnu naviku. Postoje mnogi elementi da se poveruje Desanki Perić koja je ispričala da neki žitelji Timočke krajineodmalena vezuju decu: „Č esto mališani suprotnog pola iz komšiluka, začuđuju starije sugrađane svojim lepim odnosom.Do puberteta su najbolji drugovi. Potom postaju zaljubljeni Ijubavnici da bi se na kraju venčali a da njihovi roditelji ne mogu da objasne otkuda ta prisna veza. Tek kada taj brak nakon par godina počne da propada praćen ružnim scenama, pa čak i tragičnim ishodima, neko se đoseti da jeodnos veštački i da je suđbina, doduše sa zakašnjenjem, ipak došla po svoje". U najsrećnijim okolnostima brak se razveđe i svako odnekada nerazdvojnih, pođe svojim putem. A osoba koja je bacila čini, ostaje razočarana što njena zabava sa pramenovima dečijih kosica koje je davno ukrala, nije duže potrajala. U nekim selima pramen kose koristi se i za opšte svrhe. Kada se baci u polje - želi se da dete bude rodno. Ostavljen pod drvetom sa crvenim plodovima, svrha mu je da donese radost. Mnogi kosicu neopaženo prospu i u seoskom kolu, tokom nekesvetkovine. Time se detetu u budućnosti obezbeđuje veselje. A ukoliko se kosa ostavi u školi ili nekoj visokoj ustanovi, po priči vračara, dete će tu raditi kada odraste... Ali običaji kažu i da se kosa novorođenčeta ne treba tektako rasipatina sitna životna zadovoljstva. I da se bar jedan njen deo treba sačuvati za ozbiljnije stvari.
Talisman od pramena kose Kosa se prvi put šiša obavezno tokom neparnih godina života, u prvoj, trećoj ili petoj. Nakon toga se sa par đlačica izvrši neki od navedenih rituala a drugi deo se sačuva u vosku ili se uvalja oko dukata. Tako upakovana kosa, obično se ostavi na najvišu gredu kuće. Verovanje kaže da se time dete kada odraste zadržava u đomaćinstvu. Obezbeđuju mu se dugotrajnost i stabilnost kao što je i sama kuća. I u svakom slučaju dok ne odraste (muškarac ne stasa za vojsku a devojka za udaju) kosa zarobljena pod gredu obezbeđuje sreću i spokojstvo. 30
To je inače svrha kompletnog rituala krštenja. Vlasi veruju da su sreća i mir ono što život čini kvalitetnijim. I da ako u tom stanju i umru, imaju šanse da u drugom svetu manje pate. To međutim neuspeva uvek. Č esto se dogodi da roditeljima umre prvo dete ili da ga ubrzo snađe neka nesreća. Postoji i mogućnost da ritual iz bilo kog razloga ne bude izveden ili da je krsni kum (venčani sveđok roditelja) iz bilo kojih razloga sprečen da zaštiti svoje kumče na ovaj tradicionalan, pouzdan način. Tada, kažu običaji iz Timočke krajine, valja potražiti drugog kuma. Tu pored neminovne seoske vračare može pomoći i bilo koja druga žena čije je prvo detezđravo i živo. Ona po mogućstvu treba i da se zove Stana (da novoronđeče ostane) ili Živka (da bebica živi). Stana ili Živka, svejedno, zadužena je da bebu provuče sebi kroz košulju odozgo na gore da bi dete raslo a potom i da ga iznese na raskršće ili najbliži most. Dete ostavi na sred puta a ona iz prikrajka posmatra ko će ga prvi naći. Slučajni prolaznik postaje detetu novi kum. Po anketi koju je radio Etnografski savez nekadašnje SFR Jugoslavije, ni u jednom selu Timočke krajine ovo se kumstvo ne odbija. Prihvatiti takvu obavezu je ne samo dužnost (jer znači dar životu koji se kad tad dobrim i vrati) već i posebnu čast. Misli se dakako da samo oni vođeni sudbinom mogu slučajno da naiđu na dete na putu. Sem već opisanog rituala oko prvog šišanja deteta i darivanja gardarobom, ovaj novi kum dužan je da detetu na glavu stavi ikapicu koju je lični kupio. I on kao i već tradicionalni star kum, postajunakon toga na neki način članovi porođice.Bliži od najrođenijeg. Kum je najradije viđen gost, postavlja mu se najlepša trpeza u bilo koje doba da bane u kuću. Poziva se u pomoć kada je porodici najteže. Sedi u vrh stola pri svetkovinama i pomanama... A ujedno seizmeđu kuma, deteta i roditelja stvara neki sveti kontakt, pa je ,,kolenima“ unapred zabranjen bilo kakav udadbeno-ženidbeni odnos među članovima njihovih familija. Ako ih neko prekrši, što se bar po kazivanju Vlaha ipak dešava, „perverzne" 31
članove porodice sačeka strašno zlo a njihovipotomci generacijama unap red bivaju kažnjavani raznoraznim nesrećama.
Prizivanje demona Velike majke Sadržina svih rituala koje Vlasi prilikom rođenja i krštenja deteta ispoštuju po svaku cenu, neodoljivo podseća na bajke u kojima se zla i dobra vila bore oko kasnijeg života mališana. Ali teško je utvrditi da li je narod priče poput „Trnove ružice" smišljao na osnovu čvrstih stavova svoje religije ili je proces tekao obrnuto. Po kazivanju Vlahinja koje i danas vide potpuni smisao bajalica i rituala, njihova magija je ipak mnogo starija od bilo kojih pisanih reči. Preživela je ne samo uz legende koje ne zastarevaju vekovima, već i zahvaljujući iskustvu koje je mnoge generacije uverilo da su rituali koja prate vlaška verovanja, delotvorni. Moć vlaške magije po izjavama kazivača, velika je, zato što u njoj najmanji uticaj ima čovek. Sve se dešava po diktatu viših sila. Ursiatore, Babice, Aljilje i razni demoni, (doduše iz nepoznatih razloga) tretiraju ljude kao marionete. 0 njih kače nevidljive konce, povlače ih, mrse i upliću. Tek ponekad prizovu poneko ljudsko biće da kao poslušna publika prati deo te maštovite predstave. I onda možda i samo šale radi, retke povuku na binu. Daju im mogućnost da ,,vide“, ,,čuju“ i kasnije o tome pričaju. To obično budu žene. Zato ni u etnološkim radovima eksperata, ni u pričama naroda, nema svedočenja o tome da je neka vlaška vračara naučila magiju jer je to želela. I one koje su svoje tajne poverile u ovoj knjizi, tvrde da su sve svoje moći dobile iznenađa. Obično nakon „poziva" kroz san ili trans. Ukoliko je lekcije trebalo dobiti preko žene već upućene u vančulna znanja onda se adresa i ime te (do tada obavezno nepoznate osobe) opet dobijala iz sličnih stanja. ,,Pozvane“ Vlahinje su se, kažu, u prvi mah uvek odupirale jer čak i predanje tvrdi da je ova vrsta vidovitosti i mogućnosti uticaja na sudbinu, u suštini jedna velika patnja. Ali kako Ijudska, mora pokleknuti pred višom, nebeskom silom, tako su se i one prepuštale čudnim putanjam a magije. 32
Zato oni retki koji pristaju da bez rezervi govore o vlastitim iskustvima sa vlaškom magijom, svu veštinu komunikacije sa višim silama pripisuju ženama. Koliko je zaista dubok taj kult vračare (a ne vrača),može se videti i po statusu koji Vlasi određuju demonima u čije postojanje veruju. Među njima čini se, postoji čak i određenahi jerarhija. I u njoj (kako to već i priliči jednoj od retkih tradicija koja se zadržala na matrijahatu) vlada demon Muma Paduri Velika majka. Muma Paduri pominje se jedino kod Vlaha.U svom liku oličava izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo zajedno. Ovaj dualitet verovatno je preuzet iz same psihologije čoveka koji svoje emocije ali i dela, prilagođava situaciji. Međutim, Muma Paduri u svojim akcijama deluje i po principu polova. Obožava žene, štiti ih po svaku cenu a ne retko je spremna da napakosti muškarcu koji na bilo koji način kinji njen voljeni pol. Uz to Muma Paduri imaizvanredan kontakt sa vlaškim vračarama i putem njih (mada same vračare to nerado priznaju) režiramnogesituacijeu korist nežnijeg pola. Muma Paduri je i sama čisto oličenje ženstvenosti. Po onome što nam je o njenom liku, karakteru i ponašanju u svetu magije, govorila Desanka Perić, ovaj demon podseća na detalje iz legende o Lilit, Crnom Mesecu koju savremena astrologijapre svega veže za psihoanalizu. Upliv Lilit u ljudsku podsvest jetako snažan i dubok, da njenpoložaj astrolozi koriste za određivanje genijalnosti, natprosečnih talenata i bilo kog vida krajnosti u ljudskom mišljenju i đelovanju.Iste resore u vlaškoj magiji drži i Muma Paduri. A i priče koje postoje o njih dve slične su iako se vekovimaraspredaju upotpuno različitim kulturama. Lilit boravi u dubokim vodama, na dnu mora. Samo ponekad izroni na površinu ometajući put brodovima ili zaiskri na nebu zračeći iz vasione energiju kojojne može ođoleti nijedno biće na Zemlji. Lilit tada unosi velike preokrete i novine u sve oblasti ljudskog delovanja, promene u građanskom moralu, emocionalnim stanjima i u načinu razmišljanja.
33
Vila kojapomaže ženama Ona je, kaže legenda, prva Adamova žena, načinjena kao i on, od zemlje, ali je branivši prava svog pola (koji jedini ima snagu da nastavi potomstvo), posle žučnih borbi sa mužem, na pustila raj i odmetnula se u demone. Mit kaže i da u svakoj prilici staje na stranu žena i najviše joj smeta Eva. Ne zato što je u božjem i Adamovom srcu zauzela njeno mesto, već što je dozvolila sebi da postane oličenje podređene i ugnjetavane. Zbog toga je valjda odmetnica Lilit i rešila da pripadnice svog pola čini dovoljno jakim da dostojno izdrže sve muke koje ih očekuju dok su na Zemlji. Uvek deluje pristrasno i u njihovom interesu. A u tome joj pomaže još 1000 crvenih demona. Ime je Lilit dobila po hebrejskom Lilah (noć) i njene osobine su, kao simbol svega što se ne može podvući u šablondruštvenih normi,pripisane iznenadnom astronomskom otkriću Crnog Meseca, koji je 21. septembra 1618. godine registrovao Piccioli. Oko ovog zagonetnog nebeskog tela astronomi se još uvek spore jer zbunjuje činjenica da mu je, iakona manjoj udaljenosti od Zemlje nego Mesec, za kruženje oko nje potrebno 124dana, pa je obilazi tri puta sporije. To mistično i teško praćeno kretanje Crnog Meseca kojim se narušava mesečeva putanja oko Zemlje unelo je u spiritualnu maštu osnov za sukob dobra i zla. Sa jedne strane Mesec, simbol plodnosti, majčinske brižnosti, duboke suptilnosti i ranjivosti a sa druge „vampirska nimfa iz Talmuda", kći noćikoja prezire brak i sve vrste kompromisa i koja je Dalili podarila snagu i lukavost da savlada Samsona. Zbog te kontroverze koja se pojavljuje kod hrišćanske Lilit i evidentno mnogo starije vlaške Muma Paduru, ne može se odoleti iskušenju da se njih dve svrstaju u isti koš. A srpski najčuveniji etnolozi proteklih đecenija iskopali su još mnogo priča iz drugih mitologija i vera koje zasigurnopotvrđuju stav da su ženena ovoj planeti oduvek imale potrebu da verujuda „negde gore“ neki demon misli na njih i štiti ih od nedaća sa jačim polom. Tako u svojim radovima o mitskim bićima istočne Srbije, dr Slobođan Zečevićgovori o sličnosti Muma Paduri sa helenskom 34
boginjom šuma Artemidom, sestorom Apolonovom i ćerkom boga Zevsai Lete. I ona je bila boginja plodnosti i porođaja, zaštitnica nejakih i bolesnih. Ali je često znala da protiv ljudi upotrebi i svoje strele. Dijana, rimska boginja plodnosti a kasnije i lova, takođe se smatrala šumskom ,,vilom“ i zaštitnicom žena pa su joj one uvek dolazile u svetilišta sa upaljenim buktinjama. A u kasnijoj mitologiji Srba, Hera u Banatu ili kod Bugara pominje se Gorska majka ili Šuminka. Ona se vezivala za drvo hrast i smatralo se neoprostivim grehom seča šumau onim pojasevima gde se verovalo da ona boravi. U prigodna vremena znači, žene su se odvajkađa na bilo kom prostoru u Evropi okupljale da izvedu rituale iz kulta svo jih zaštitnica. Molitve da Velika majka, svoje moći usmeri ka dobrobiti ljudi, oštvarivale su striktnim ceremonijama pa čak i prinošenjem žrtve. Vlahinje su međutim sudeći po spisima, u ovome prednjačile. A ni danas, kada mitologija u skoro celoj civilizaciji ne prelazi status zanimljivog školskog gradiva, one ne odustajuod toga. Nekadašnje posebne pomane Muma Paduri još uvek se više puta godišnje zakazuju pored rečica u Timočkoj krajini. Na njoj se okupljaju isključivo žene kako bi joj prinele jelo, piće i u njenu čast palile sveće. Sa sobom obavezno povedu đevojčice i mlade devojke govoreći im ono što su one o Muma Paduri na istim mestima nekada davno čule od svojih baka. „Muma Paduri je kraljica noći. Ima dugu kosu i nokte. I velike grudi. Hoda naga naokolo i opseda uglavnom mlade loše momke. Ljuta je i opasna ali će tebe ako je prizoveš zaštiti uvelc. I kada budeš trudna i nakon togakada se porodiš čuvaće i tebe i tvoju bebu. Ona uvek pomaže ženama". Vlahinje u to zaista duboku veruju. Vrlo često se na dužim seoskim relacijama, dok sede u autobusima može čuti kako nešto nerazgovetno mrmljaju sebi ubradu.Samoonaj na sedištu donjih, između mnoštva reči, razazna da često pominju „Muma Paduri“. Ako ih neko prekine u tim dubokim posvećenjima, mogu biti čak i neljubazne. Ne kako kažu samo zato jer ju su prekinute usred molitve. Već i iz straha da je to loš znak. Da možda kontakt sa Muma Paduri nije ni bio uspostavljen. Ili da 35
će se ona ne daj Bože, naljutiti što ih je neko unjihovom čudnom dijalogu s višom silomprekinuo. Muma Paduri i inicijacija devojčica
Ovo konstantno prizivanje, može se slobodno reći, čak opsednutost, sa Muma Paduri, kod Vlahinja se javlja kada ih pritisne neki posebno veliki problem ili ako se u kući rodilo žensko dete. Devojčica se od prvog dana pređstavlja ovom demonu sa nadom da će se Muma Paduripoput dobre kume sa višeg nivoa, uvek brinuti o svojoj štićenici. I kasnije se ceo sistem ženstvenosti (koji je kod devojaka u Vlaškoj tradiciji još uvek na visokoj ceni), zasniva na prizivanju Muma Paduri. Ona pomaže da menstrualni ciklus dođe ranije, bude što kraći i bezbolniji. Zato žensko dete, kako je verovanje zapisao etnolog Petar Vlahović, svoju prvu menstruaciju mora da prijavi odrasloj ženskoj osobi. Čak i da se ne poseti vračara Muma Paduri može olakšati sveprobleme. Dovoljno je da devojčica otrči od kuće i tri puta, naizmenično pogleda u prljav veš i u Sunce. Kasnije se automatski Muma Paduri stara i da ženska obličja budu skladna i dovoljno sočna da privuku muškarca. Brine se da se održi trudnoća, da porođaj bude lak i da ženu, koja je nekada, skoro obavezno prelazila da živi u muževljevu porodicu, tamo sačeka dužno poštovanje od svekra i svekrve. Muma Paduri brine i o plodnosti. Kako je zapisala etnolog Živka Romelić, žena koja ne može da zatrudni, po vlaškoj tradiciji treba da pojede drugi cvet od jabuke ili bagrema, ili da 40 noći uzastopno otključava crkvena vrata. Ali se kroz verovanje ipak najviše provlači pouzdanje u dejstvo čaja od trave jarba Muma Paduri. Njega u svojim radovima pominje i dr Zečević. ,,Č ista“ žena (koja je pre toga izbegavala seksualne odnose) tre ba da, hodajući pored šumskog potoka nađe i sama ubere ovu travu. Dok je u potrazi za biljem, (koje kažu pomaže i kod nervnih bolesti) žena ne sme da izgovori nijednu reč. Tek kada nađe travu, uz određenu basmu ipomoć vračare, pravi se napitak. On joj uz prizivanje moći Muma Paduri vrlo brzo podari plodnost. 36
Pa i kada ne želi da rađa, žena se ponovo obraća svojoj zaštitnici. Dok izgovara trađicionalnu formulu, u posteljicu od zadnje trudnoće ona stavlja žar pa sve to ugasi pored groba ne poznate osobe. A etnolog Savetija Grbić zabeležila je i obred u kome se u posteljici ugasi samo onoliko užaraka koliko godina žena poželi da napravi pauzu između dva porođaja. Devojka koja jednom uspostavi dobar kontakt sa Muma Paduri teško da će ikada biti ostavljena na ceđilu, tvrde Vlahinje. I mada ovaj demon koji se javlja isključivo u vlaškoj tradici ji, ne mari za muškarce, svojoj štićenici će pomoći i ukoliko ova rodi muško dete. Tako mlade mame i danas, kada zbog uroka i loše psihičke energije, njihova beba ne može da spava ili neprestano plače, prizivaju Muma Paduri, moleći je za pomoć. Kažu da svi porođajni demoni, inače vrlo brojni, ustuknu na sam pomen imena Velike Majke. Ni od njih niko nema hrabrosti da im se suprotstavi. I, dok su u starim vremenima od Muma Paduri žene tražile samo pomoć za najvažnije aktivnosti svog pola, (prilikom izbora muža, porođaja i zdravlja u kući), danas se spisak želja itekako produžio. Muma Paduri priziva se uvek i naprosto je čudokako svimamože da odgovori i uđovolji. Od nje Vlahinje za svoje žensko dete zahtevaju i uspeh u školi, status u društvu, uspon u karijeri, lepotu, šarm, senzibilnost.
Kroz ogledalo do sveta duhova Zabeležen je i primer da je jedna majka prizivala Muma Paduri da njenoj ćerki izleči bubuljice. I kažu ovaj strašni demon koji samo ljutitim pogledom može da sprži sve unaokolo, da izazove epidemiji širokih razmera ili iz čiste pakosti uništi ceo vod vojnika.u jednom trenutku transformiše se u pokornu kozmetičarku i crvene, gnojave prišteve ukloni sa lica devojčurka u pubertetu. „Feministički" demon se odaziva, čak i kada žena reši da oslabi. Već nakon par sati debeljuca L.M. iz Rudne Glaveprestala je da plače jer joj jeverenik prebacio što sa24 godina imaveliku guzui široke bokove. Prijateljica koja je došla na kafu zaboravila 37
je časopis za žene na stolu. Listajući ga još uvek rezignirana L.M. slučajno je zapazila mali novinskioglasu kome se nudi pre parat za brzo mršavljenje. Naručila ga je i već nakon nekoliko nedelja istesala je svoje telo da bez kompleksa može prošetati manekenskom pistom. Tada joj sekroz san ponovo javila Muma Padurii reklaje da otputuje u Zaječar. Upoznala je lepog momka, odmah ga opčinila inakonnekoliko meseci sa njim završila predmatičarem. Iako žive u velikom grad, L.M. često navraća u svoje selo. Kaže i danas posle više godina, čini joj zadovoljstva daušeta u baštu seoske kafane gde njen bivši dragi danonoćno sedi, pati i pije. Oko mu više nije tako oštro da zapazigrame nagomilane na pogrešnom mestu. Primer L.M. očito govori da za skladan kontakt sa Muma Paduri nije potrebno ništa više sem vere da ona postoji. Dovoljno je, priča se, da devojka u vreme punog meseca izađe napolje noseći u pojasu malo ogledalo. Bez svedoka, okrenuta ka svetlu treba da se duboko zagleda u svoj lik sve do trenutka kada on počinje da nestaje pred njenim očima. Tako ona ulazi u svet duhova i prizivajući Muma Paduri izgovara ime određenog muškarca i želju vezanu za njega. U isto vreme pokušava da dočara njegov lik da bi se eventualno izbegla pogrešna identifikacija. Po iskustvu današnje mlađarije u Timočkoj krajini, ovaj metod mora da upali a potpuna garancija u uspeh je priviđenje - kada se nakon dubokog prodora u nesvesno, u ogledalu umesto lika devojke pojavi lik željenog muškarca. Preporučuje se i obred sa prstenom skinut sa rukepreminule osobe. Kažu da je kroz taj obruč dovoljno samo jednom pogledati odabranog muškarca pa da magična formula „pomozi Muma Paduri da bude samo moj“ vrlo efikasno zarobi srce onoga za kojim devojka pati. Ukoliko je po sredi neka ozbiljnija akcija koja mora imati dugovečni cilj (ili je muškarac već vezan sa drugom, meta je čežnji mnogih žena, ili ,,plen“ posesivne majke), valja preduziti komplikovanije obrede. Tada Vlahinje ne rizikuju. Kada imaju ozbiljniji problem bez obzira na sopstvene (verovatno autosugestivne moći) u pomoć 38
prizivaju i vračare. Ona se transformiše u nit koja vezuje Muma Paduri i devojku. Videvši da su svi uključeni u ,,aferu“ bez trunke predrasude prema čudesnim svetovima vančulnog, Muma Paduri prihvata se razrešenja vrlo komplikovanih Ijudskih odnosa. Da bi ublažila ljubavne jade zaluđene šiparice, mesecima vezuje iodvezuje, kudi i hvali, uspinje i obara. Ceo tok magije kulminira kroz njenu užu specijalnost - vraćanje sreće ostavljenoj ili unesrećenoj devojci. Sa obaveznom premisom, kako je već rečeno, nekom vrstom osvete suprotnom, muškom polu. Moć opsedanja muškaraca
Velika, Šumska majka, Muma Paduri živi kako joj i ime kaže u šumi. U dubokim tamnim zelenilima, gde su za stari svet inače boravili svi glorifikovani duhovi. Na svetlosne livade izlazi u svojoj dugoj haljini i raspletene kose da bi čula pozive vračare ili devojaka. Ali je njena moć transformacije, ne retko njenu božansku lepotu srozavala na izgled oronule babuskere. I u jednom i u drugom obliku ona bi uticala na tok suđ bine ljudskih bića. Katkad bi m uškarcima prilazila kao fatalna zavodnica podređujući ih preko svojih čari određenoj devojci. A katakad bi ih opsedala kao zla veštica i mučila ih sve dok oni ne bi popustili pred njenim namerama. Ali u zavisnosti od svoje misije po izjavama koje je sakupio i dr Zečević, Šumska majka delovala je i kroz likove psa, svinje, koze ili konja. Pa čak i iž oblika biljaka, otrgnutog plasta sena. ----- I dok etnolozi pojavu Šumske majke vezuju uglavnom za ponoć, po rečima današnjih timočkih vračara ona se može po javiti u bilo koje doba dana, posebno kada je neposredno ili intuitivno pozvana. Za razliku od starih verovanja da Muma Padure pevajući hoda samo po rubovima šuma (dok se drveće za njom spušta do zemlje), i da nikada ne zalazi u naselja jer joj smetaju graja i dim, Desanka Perić tvrdi da se ona rado kreće i po urbanim sredinama. Ponekad čak kao sena prati devojke u šetnji, tako blizu da im skoro diše za vrat. A nekada ih svo jim glasom priziva tokom sna ili im se uz iznenadno buđenje, 39
pojavljuje po uglovima spavaćih soba prenoseći važne poruke. Moć Mume Paduri ipak je najjača tokom letnje ravnodnevice i tada joj se valja obraćati sa molbom za ostvarenje dugo: večnih ciljeva (po verovanju Vlaha, Muma Paduri je i zaštitnica istine pa u njenu nađležnost spadaju i pravni sporovi). U tom joj periodu, kažu, pomažu i drugi duhovi. Oni, ukoliko se uporede sa osnovima antičke filosofije, nisu ništa drugo do ođuhovljeni elementipostojanja celokupnog životnog ciklusa a opet su jake stihijske snage nad kojima čovek nema kontrolu. To su demoni zemlje, vatre, vazduha i vode. Muma Paduri kontaktira sa svima njima, druže se ili se bore za prevlast, piruju zajedno kada podmetnu ili razreše kom plikovane ljuđske zavrzlame. Među svima njima njen nabliži saradnik ipak je Vodeni duh. Posebno tokom leta njih dvoje zajedno, igraju, pevaju a kada se opiju u vrelim letnjim noćima, među smrtnima čak biraju sebi ljubavnike i grupno orgijaju.
Zamke Vodenog duha Vodeni duh je po podacima koje je od kazivača prikupio dr Zečević, kepec. Visine do jednog metra. U potpunosti podseća na viziju Snežaninih patuljaka iz Diznijevog crtaća jer ga po opisu starih, krase naduveni obrazi, duga brada do pojasa i crveni okrugao nos. Da ipak nije izašao iz sveta Tuna vidi se samo po njegovim ušima i nogama koje su kao kod koza, i po rogu na vrhu čela. Vodenih duhova ima tačno sto. Predvođi ih Tartor. Vlasi ga nazivaju starcem ili - al batrn. Ostalih 99 su niegovi pomoćnici - al mik. Tartor nosi bič kojim kažnjava sebi potčinjene i hvata davljenike odvlačeći ih na dno. Ali uz sebe uvek ima i bubanj kojim saziva skupove i objavljuje novosti.P re svega njihovu godišnju slavu koju narod naziva i Đ avolji dan. Ljudi su ga se očigledno odvajkada bojali, pa kako je za Vlahe karakteristično da nikada ne izgovaraju ime onoga čega se plaše, naziv Tartor je do danas skoro zaboravljen. Sada ga radije zovu drak—đavjo. Imemeđutim nije promenilo verovanje. Još se prepričava daTartor u svim vodama ima podzemni 40
stakleni hram i da je svaki utopljenik njegova žrtva. U bunarim a i potocima, u najplićim baricama ili dubokim rekama, na dnu stoji ogromna providna građevina. Tartor i ne mora da izađe iz nje a da mu pred noge, kad god to zaželi padne po jedan čovek. Zadovoljan svojim plenom Tartor izvesno vreme pokazuje veliku blagonaklonost premaljudima iz tog kraja. Otud i uverenje kod Vlaha da je svaki utopljeni član zajednice u suštini žrtva za opšte dobro, za blagost prema smrtnima. Zečevićeve podatke i danas potvrđuju mnoge priče koje se u narodu mogu čuti. Na uzvišici iznad novoizgrađenog naselja Donji Milanovac na Dunavu, u neposrednoj blizini luksuznog botela „Lepenski vir“ postoji malo jezerce za koje se smatra da je ukleto.Iako mu je voda izuzetno topla do kasno u jesenna njemu skoro da nikada nema kupača. Starosedeoci jedine kuće j u blizini redovno upozoravaju turiste da ne ulaze u vodu. Onim tvrdoglavijima u stanju su da dugopričaju o svim prethodnim žrtvama koje su bez traga i glasa završile u staklenom staništu koje je Vodeni dub sagradio u jezerskom mulju. Bez pretenzijeda se stvari uopštavaju, ali se iz par lokalnihpriča može zaključiti da domaćin ove kuće nije grešio. Oni koji bi se u sebiizrugivali njegovom strahu i hrabro se bućnuli u jezero preživljavali su. Ali bi kasnije osetili čudne promene u toku svog životakoje se nemogu pripisati uobičajenim okolnostima. Na osnovu sličnih priča, žitelji Donjeg Milanovca i dalje veruju u Tartora. Mnogi čak ne odustaju od uverenja svojih dalekih predaka koji su nastanjivali ovaj prostor. A oni su mislili da Tartor boravi i u Dunavu. Kažu da Tartor svoju žrtvu, (ukoliko je i ne uzme odmah) pozove tri puta tokom noći, i ubrzo je za tri dana ponovo primami. Oni koji se pozivu ne odazovu izbegnu instrukcije gde i kada treba doći. A ima i drugih, doduše ret kih koji svoiimjnislima ili činovima uspeju da ga umilostive i ostanu živi. Takvi međutim tvrde vlaške vračare padaju pod njegovu vlast i još mu dugo služe. Njih često prati sreća koja se nekada prekida iznenadnom tragedijom ili velikom štetom u kući. 41
Ovo „dobro“ raspoloženje Vodenog duha.žitelji naselja kraj donjeg toka Dunava često koriste da ućare nešto od ovozemaljskih blagodeti. Samo za njega izvode se razni rituali. U okolini Tekije prelepog naselja iia'"š'ambj 'SETalT^ Duinav¥, staro ^ sedeoci se bave uglavnom ribolovom. Žive od njega i veruju da uspeh u njihovom poslu zavisiod raspoloženja Tartora. On i njegovi demoni, pričaju stari Tekijanci, pohode dno Dunava kod njihovog naselja. Tu su potopljene zidine starorimskog naselja Transdierna. Sedamdesetih godina 20. veka, kada se na rumunsko-srpskoj granici gradila hidroelektrana „Đ erdap 1“ ono je neoštećeno ostalo pod vodenimpokrivačem dubokim 45 metara. U zidinama antičkih kastela ušuškavaju se teški somovi, tostolobik i smuđevi. Alise svi onipovuku kada vodeni duh sa svojom svitom doplovi u podvođni grad. Ribe se masovno bliže površini i Tekijancimogu dobro zaraditi. Zato mnpgijnjeđu-fgi— ma pre odlaska u ribolov Vodenom dufiu~Haju pričest iz ustiju. Zauzvrat od njega kako tvrde, dobijaju bezbednost na često uz- _ burkanim rečnim td a sima. i rihu.. Ali hrTekijanci kao ni Donjomilanovčani, bez obzira na strah ne prezaju daVodenog duha prizovu i za „krupniji plen“. To uglavnom čine vračare koje zajedno sa njim sprovode moćne magijske radnje. Na reku odlaze noću, za to se vreme ne osvrću i ne govore. Tamo se skinu nage i raspletene kose uđu u vodu do pojasa. Veliki broj ovih vračara, a priča se da ih u svakom selu Timočke krajine ima bar po jedna, pri ovom obredu obavezno zaštite svoj polni organ kako u Vodenom duhu ne bi izazvale pomamu. Postoji međutim mali broj koji pred njega stupaju potpuno nage i opšte sanjim, kako se priča, na obostrano uživanje. Ko rizikuje taj i dobija, kaže narod.A vračare koje se upuste u ramantičnu vezu sa Tartorom, igraju na sve ili ništa. One koje ga zadovolje,postaju neprikosnoveni gospodari života i smrti.Preuzimaju vlast pomoću neograničenih duhovnih moći i vodeni duh čini sve što one požele. Ali ako ga razočaraju pri prvom kontaktu, gube sve đotadašnje moći, sustiže ih kazna za zla koja 42
su nanele tokom života i običnotragično završe, (kakve li ironi je) na obali reke. Tartor ih Ijut ne prima čak ni u svoje carstvo. Psobe koje ovako skončaju Vlasi ponekad ne žele na svojim groh]jima i tretiraju ih isto kao i samoubice. Kontakt sa Tartorom je kažu vrlo lako napraviti. Ukoliko mu se obeča žrtva pristaje da donese uspeh u bilo čemu što vračara od njega zatraži. Protivusluga je uglavnom mlada i lepa žena koju prvo opsedne pa onda uzme obličje muškarca iz njene okoline, i uživa potpuno u njoj. Stare žene kažu da su mnogi rastureni brakovi posledica delovanja Vodenog duha. Lek je moguće naći preko onih koji imaju sposobnost da putem vančulne komunikacije prizovu Muma Paduri koja ga umilostivi. A efikasnim se smatra i obloga od masti koja se nakupi oko srca svinje žrtvovane za Svetog Ignjata. Bajanje koje prati rituale sa Vodenim duhom razlikuje se od jednog do drugog terena. U selima borske opštine on se pomalja iz vode samo određenim magijskim formulama a tek se pri obrFđu niž vodu puštaju marame, hlebčići i sveće: Dr Zečgvićj,e međutim zabeležio da mnoge žene pre bajanja, u vodu bacaju metalne novčiće a potombaju sa đevet zrna žita, devet gromulja soli ileskovim prutem.
„Koliko kapi prsnulo - toliko đavola krenulo
“
Bajalica koja se izgovara na Timoku glasi :„Dolazim sa prutom od lešnika i dobrim konjem, dolazim sa torbicom dugom devet nokata, u njoj imam devet zrna ječma, devet zrna žita, devet končića od devet vrsta, i srebrni novčić. Koliko kapi vode prsnulo, toliko đavola krenulo, đavola i đavolija, tartora i tartorica. Krenite kod onog ko je ukrao i naterajte ga da prizna tamo gde najviše sveta ima... Idite preko devet međa. Dobro vas hranim, dobro da žurite i da me izvestite.. .„ Kao i kod ostalih bajalica žena ne sme pogrešiti u izgovaranju reči. U suprotnom piše dr Zečević, veruje se da bi je odnela oluja ili bi skrenula pameću. Vodeni duh kao i Muma Paduri može da menja oblik. Po zapisu dr Zečevića narod tvrdi da se on pojavljuje i kao dete koje plače. 43
U tom obliku zovu ga Drak. Slučajni prolaznik koji ga sretne, želi da mu pomogne, ide za njim sve do prve vode ali se tamo udavi. Ovo verovanje je toliko ustaljeno da su ga i srpski poznati pripovedači, poput Milovana Glišića često koristili u svojim delima. Na isti način često stradaju i ribari, pa žitelji istočne Srbije koji su okruženi velikim rekama Dunavom, Timokom i Pekom, nikada nisu uživali u njihovim blagođetima. Dolaze do obale, čakkoriste i čamce ali većina njih ne ulazi u vodu na kupanje. Mnogi nemaju ni želju da savladaju veštinu plivanja. Posebno su opreznileti pošto je u narodu ustaljeno uverenje da je Vodeni duh najaktivniji u julu. Strahovanja su išla do te granice da su se stari Vlasi plašili i ogledanja u potoku ili dužeg boravka na obali. Od ove opsesije bio je jači samo poriv da se na vodi izvrše obavezne ritualne radnje kojima se određenih dana u godini teralo zlo. I kada su po savetu vračare na izvorima morali razbijati tuđe kletve. Bez bednost od vode kod Vlaha osećaju samo oni koji su rođeni u subotu jer se veruje da je to dan kada Tartor odmara i ljudi ga baš i ne zanimaju. Seksualna opsesija gospodarom vatre
I dok je gospodarica zemlje Šumska majka, Muma Paduri a vode Tartor, vatrom vlada zmaj ili Smeu. Poluživotinja, pola čovek, koji leteći para vazduh i oko sebe baca varnice. Ova, najbliže rečeno magijska ptica, spava u planinama i šupijim bukvama. A legende o njoj pre podsećaju na bajke o začaranom princu koj je postao krastava aždaja nego, kako bi se to po opisu njegovog izgleda naslutilo, na scene iz filmova strave. Avanture Vlaha iz đaleke prošlosti i danas se nekim čudom ponekad repriziraju. Ali samo tamo gde elektrika još nije stigla. Jer po kazivanju starih, Smeu ne može leteti među ,,tim žicama". Postoji opasnost da o njih zakači svoja široka krila, a smeta mu i zujanje koje se oko njih prostire. Uz to Smeu se teško privikava na svu buku današnjeg života. Ne voli automobile, ni rock n’ rol, a opet, nije ni ljubitelj opere. Zato od silne zmajevske ljubavi i strasti, i danas venu devojke ali samo 44
one koje se rađaju i žive po zabitim vrletima Tim-očke krajine. Odatle se tamo i danas ponekad rode krilata deca, nestaju lepe seljančice ili kako je to zapisao etnolog Dragiša Petković, zma jevi umiru u svom ljudskom obličju izazivajući pravu senzaciju među seljacima. '»Zmaj je po zapisima etnologa Svetislava Prvanovića nastao od ribe ili zmije stare 40 godina koju do tada nije ugledalo nijedn.o ljudsko oka^Hzavisno.sti da lije postaood mužjaka ili ženke, zmaj i kao demon zadržava isti pol. U toku noću obilazi naselja i među ljudima traži partnera. Kada nađe ono što želi, momka ili devojku, ulazi u kuću i u momentu se transformiše u prele pu osobu suprotnog pola. Sa odabranim ljudskim bićem provodi strasnu ljubavnu noć. Pre odlaska ponovo postaje zmijata ptica i kroz odžak ili prozor nestane u mraku dok oko njega na sve strane lete iskrice. ^ Smeu obično obitava u obližnjim pećinama. U njih ulazi munjevito i retko koje ljuđsko oko može pratiti ove prizore kosmičke brzine. Oni koji su slučajno pred špiljama viđali Smeua kažu da dok ulazi ili se sprema da izađe, iz njegove pećine bljesne strašno svetlo. Zasenisve pred sobom a potom nestane kao da jeSunce naglo zašlo. Ali unutra, bar po starim pričama, ^ pećina je prostrana i luksuzna, sva obložena kožom. Tamo zmaj kada svuče svojukošulju živi kao čovek a često mu se pridruži i neka seoska devojka. Mlađi koji su sa Smeuom u ljubavnom činu odmah se poznaju, kaže Prvanović. Bledi su, iznureni i skoro da nikada ne opšte sa ljudskom osobom suprotnog pola. Svoju tajnu međutim ne odaju nikome. Što iz straha da budu kažnjeni ili izrugani a ponešto i zbog samih čari i lepota ljubavnih doživljaja. I danas se po zaseocima priča kako je neki mladi Vlahopštio sa Smeuom. zmaj bi uskakao kroz odžak, i u trenutku dok sespuštao u svoje tajno ljubavljo gnezdo uzimao bi oblik mlade vitke devojke. Duga plava kosa sijala je natprirodnim sjajem, bledo usko lice zračilo je nežnošću a zelene oči caklile su strašću. Mladić je bio lep i stasit. Svideo se mnogim devojkama u okolini. Ali iako je osećao da ta žena koja se niotkuda stvorine 45
može biti ljudsko biće, zaljubio se. Mislio je samo na nju i bio sretan isključivo u trenucima dok su bili zajedno. Veza je trajala godinama i kako je vreme prolazilo on se samo na nju i usredsredio. Svaki sekund bez Smeua predstavljao je za njega kobne beskrajne sate. Patio je a ista osećanja videlo se to gajilo je i to natprirodno biće. Jedne noći tek što se u sobi svoje žrtve transformisao u lepu vilu, Smeu je stavljen pred veliko iskušenje. Priznao je svom ljubavniku ko je, odakle dolazi i upoznao sa ga sa nekim tajnama iz tog potpuno drugačijeg a ljudima opet tako bliskog sveta. Nakon strasnih zagrljaja ponovo je morao da„obuče“ svoju iskričavu kožu i ode. Kada je ostao sam mladić je shvatio da se njegove želje, da se uz voljenu svako jutro budi i svake večeri zaspi, nikada ne mogu ispuniti.Njegovom bolu nije bilo leka pa ga je primetila i njegova majka. Posumnjala je da njen sin pati zbog natprirodne ljubavne avanture. Već je godinama od bake slušala o mogućnosti da se u svaku odaju gde borave ljudi krišom uvuče Smeu. Odlučila je da proveri i preduzme ono o čemu se pričalo da jedino može prekinuti slične muke. Sačekala je sledeću noć i čim je kroz ključaonicu u zagraljaju svog sina videla nagu devojku koja se tren pre toga izvukla iz zmajske odore, upala je u sobu i ukrala košulju. Zmajski olclop ubacila je u vatru i spalila ga. Dok je na ognjištu koža lagano tinjala devojka je još uvek u naručju svog voljenog izdahnula a potom i zauvek iščezla. Mladić svojoj majci nikada nije oprostio ovaj čin. Ubrzo je i sam umro odpatnje i jakih duševnih bolova. A nakon toga celo je selo stiglo veliko zlo. Prvo su kišepotopile tek izniklu pšenicu, potom im je grad obrao kukuruz. A lcada je došla zima, led je okovao sva stakla njihovih kuća i u selo pride doveo veliku bolest. Teška epidemija pokosila je pola žitelja. Među retkima koji su sve nedaće preživeli bila je mladićeva majka. Ostala je sama u kući. Molila se Bogu da je uzme ali joj želja još dugo nakon toga nije uslišena. U dugim večerima sedela je sama i tek se tokom njih prisetila da je prilikom odluke da spali zmajevu kožu zaboravila na drugi deo priče koju joj je ispričala njena baka. 46
Bila je to poruka da Smeu još živi i ostavlja potomke jer sem neprirodne ljubavi od ljudi ne traž i ništa. Č ak šta više štiti ceo kraj u kojem obitava,i od zemljotresa i od poplava i od jakog vetra. Božanstva vazduha, vode i zemlje njegovi su prijatelji i nikada njemu kao vatri ne bi naneli zlo. Zato se i danas u mnogim selima veruje u postojanje Smeua i smatra se da ponekog treba i žrtvovati u odnosu sa.zma jem, jer on kao regulator klimatskih uslova može da pomogne. Ne treba ga Ijutiti da ne nanese ogromnu štetu, posebno ako se oni koji opšte sa njim ne žale. Ali ima ima i drugih uverenja koja tvrde da je svaki kontakt sa zmajem štetan po celu zajednicu. Postoje materjalni dokazi da su tu drugu krajnost zastupali u selu Ošljan. Po saznanju profesora iz Zaječara Stevana Đ orđevića, u administrativnim knjigama je zapisano da je ovo selo na Timoku, zmajpohodio dva puta pre, i jedanput posle Drugog svetskog rata. Pred 1935. godinu sumnja da opšti sa čudovištem pala je na mlađu bolešljivu ženu koja se i inače bavila proricanjem. Seoski kmet Rista Rašić okupio je seljane i tokom noći jednu grupu poveo kroz glavni sokak, a jednu podelio prema zaseocima Staro selo i Belbradič. I dok je mrak obavijao celi kraj iz Ošljana se iznenada začula prava ratna graja, lupanje u šerpe i tarabe, zviždanje, povici... Pretresana su sva skrovita mesta ali od zmaja ni traga. Ni sledeće dve noći seljani nisu uhvatili svoj plen pa je zmaj eto preživeo. 0 tome da li je činio kakvu štetu nema zapisa. Tek iduće godine na tamošnjem šoru Građsko, napokon je viđen kako izleće iz sela i iščezava u nebeskim visinama. Tokom suše 1946. godine osumnjičena za opštenje sa zma jem bila je i ćerka seoskog vrača Krste. Inicijativu za proterivanje zmaja dao je državni činovnik komunističke Jugoslavije koja se tek rađala. Tridesetak mladića, predvođeni ovim opštinskim pisarem, grunuli su u kuću deda Krste zgrabili prestravljenu devojku, odvukli je do izvorai okupali. Tako sutvrdili, i oterali zmaja jer onaj ko sa njim opšti zaprljan je. A ako se prevarom okupa zmaj ga napušta. 47
Delotvoran lek protiv zmaja otkrila je i jedna omamljena devojka koja je iz odnosa sa zmajem čak rodila dete. Ona je uzela seno u kome su se našle i neke čudne travke, pa je noću prokuvala bilje zajedno sa zmajevom košuljom. Tako su uz jak prasak nestali i zmaj i sin kojeg je sa njim rodila. Zmajevi međutim, nekada pohode i stare Vlahe, za koje se ionako sumnja da kada onemoćaju stupaju u aktivne kontakte sa duhovima. Odnos uglavnom traje dugo i ne želi da ga se oslobođi nijedna strana. Zato se među Vlasima misli da i stari i mladi ponekad svesno održavaju prisne odnose sa zmajem. Posebno ako se zna da neki od njih koriste ovu priliku da zauzvrat dobiju natprirodne moći i uticaj na ovozemaljskom nivou. Zato i toliko su protnosti - neki Smeu smatraju dobrom silom i decu koja bi se rodila iz njegovog semena zovu neuništivim junacima. Naravno sva ova verovanja gledano sa današnjeg stanovišta po mišljenju etnologa, bili su jaki argumentiza ponašanja van društvenih normi. Petković kaže da je zmaj najeešće bio opravdanje za devojke lcoje su vanbračno zatrudnile. ILstara vremena one su često bačijale same sa ovcama po celo proleće, leto i u jesen. Mogućnost da društvo i utehu pronađu sa nekim čobaninom bila je velika. A kada bi se u selo vratila trudnanabezbolnije objašnjenje bilo bi da je se tamo dočepao zmaj. Beba koja je tako rođena predstavljala se kao čudovište koje bi odmah prohođalo i progovorilo. Ispođ miški novorođenče je po čaršijskim pričama, imalo krilca iubrzo bi odletelo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim zmajskim ocem. Šta se zaista dešavalo sa tom vanbračnom decom teško je bilo ustanoviti. Ali po Desanki Perić baš kao što ima zajednica koje su verovale u dobronamernost Smeua tako i većina Vlaha veruje u nadmoć dece rođene iz vanbračnih veza. Stida zbog takvog čina među Vlasima nije bilo niti ga danas ima. Jer svako naselje koje bi dobilo vanbračno dete radovalo bi mu se. Posebno i jer se slika nataliteta ove nacije vekovima ne menja. Mnogi u šali kažu da je šteta što se precizni popisi stanovništva nisu vodilii ranijih vekova. Tada bi se utvrdilo da je Vlaha u Timočkoj krajini pre 300 godina biloisto koliko i sad. 48
Retko koja vlaška porodica ima više od jednog deteta pa je svaka beba kod njih dobrodošla. Posebno ako postoji i malo šanse da je pri tom i obdarena da vodi kontakt sa višim silima, ovomnarodu i dalje tako neophodan.
Bestelesni koji žive s ’ Ijudima Da se teorije Vlaha o postanku sveta u svojoj suštini ne razlikuju od uverenja drugih naroda, upravo se vidi iz njihove mitologije. Natprirodna bića koja žive tu negde, u etru oko planete, mešaju se u ljudske živote i utiču na prirodu, samo su personifikovani osnovni elementi. Muma Paduri oličava zemlju, Smeu vatru, Tator vodu, a vazđuh je predstavljen u liku Č umirol. jčum irol ili Tetlće Kako ih nazivaju na srpskom, su demoni koji u obliku tri starije žene u crnini nasrću na čoveka čitavog života. Č ine to pre svegakroz razne bolesti. Otimajuči mu snagu jačaju'svoje moei. Udružene Č umirole, izazivaju velike epidemi,J_e Poput gripa, boginja, kolere. Vlasi danas tvrde da je i virus SIDEnjihovo zlodeloOne su moćne, jake, agresivne i kada pod svoju senku zgrabe neko naselje, čitav grad, pa čak i državu, teško je izvući se iz njihovih kandži. Dejstvo Č umirola slabi samo kada im se ljudi kolektivno usprotive. Svojom voljom, i ako je suditi po receptu Vlahalukavošću. Rat je pomalo nepravedan ali ako se veruje zdravom razumu, ipak uspešan. Č ovečanstvo još uvek postoji. Sve velike pošesti su suzbijene. Č ovek je smislio mnogo lekova, u svoju korist okrenuo je prirodu, biljke pa čak i životinje. A sve to uprkos činjenici da se Ijudi bolu i patnji koje na njihovu planetu uvoze Č umiroli, bore samo svo-jim duhom. U vlaškim običajima, moleći za milost. Jer oni u čast očigledno najgnusnijih demona koji se vrzmaju oko Zemlje, čuče u vazđuhu, zebu u vodi ili se peku u vatri, organizuju svečanosti. Rituale koji nose njihova imena i mole ih za milost. Pominju zloćena velikim skupovima poput pomana na groblju i svetkovina uz vatru u selu, i na raskršćima i tako ih odobrovolje. Za sve vreme (pretpostavlja se da se radi o višestotina godina) Vlasi ih zovu jeđnostavno Č umirol a Srbi u Istočnoj Srbiji, 49
(koji su takođe poverovali u njihovo postojanje i delovanje), jednostavno Tetke. Tačna imena ta tri demona nisu poznata. Neki etnolozi pominju Majku Duka kao prvu, najstarijui najmoćniju od njih. Ali se taj podatak ipak uzima sa rezervom, jer kako je već rečeno narod je od pamtivelca prezao da bilo kada izgovara imena onih koji čine zlo —hilo bi to isto kao i da se namerno priziva nevolja. Znači ukoliko se neko i seća imena tri Č umirole, to ipak nikada neće glasno izgovoriti. Priča se samo da je nelca žena odavno usred noći, susrela tri Tetke u crnini. Uspaničena, sakrila se pod most. A one su se, gleslučaja, baš na njemu zadržale i nešto tračale. Prestravljena Vlahinja morala je da ih prisluškuje i tako je otkrila veliku tajnu. Č ula je kako se Č umirole žale da je eto sudbina umanjila njihovu moć jer je i protiv najopakijih bolesti koje one mogu izazvati, ipak dala lek. To su biljke avramasja i krstanjasa. Trave koje inače prepoznaju samo najobdarenije vračare.
Demoni bolesti i tuge Demoni bolesti, Tetke, Č umiroli ili (kako im tepaju) Milosnice, pride su opasne jer mogu napasti i u snu. Dr Zečević je zapisao da je u selu Klokočevac kod Majdanpeka neka starica pokatkad u snu igrala sa tri žene u crnini. Prvi utisak bila je sreća, da bi je tokom igre Milosnice sve više mučile kriveći joj ruke i noge do neizdrživog bola. Nakon buđenja baka bi se obavezno teško razbolela i još dugo bi bila prikovana za krevet. Slične priče dolaze sa mnogo strana.Neke od njih su stare ali ima i onih svežih koje se kažu dešavaju zadnjih godina. U svima, relacija između Č umirola i ljudi isključivo jeste bolest. Tako su se ugroženi na razne načine dovijali da parališu njihove aktivnosti. Pojedinci su se borili svim poznatim magijama protiv uroka, tražili pomoć od iscelitelja, gatara a danas i ođ lekara. U mnogim kućama se i danas izvodi vatreni ritual. Kada ga Vlahinje opisuju pred savremenim slušaocem, koji je sazreo na filmu i videu, stvaraju se one stravične slike koje viđa u velikim horor ostvarenjima. Jer žene ove narodnosti koje bi dasvojoj deci 50
obezbede imunitet u potpunosti podsećaju na likove glavnih junakinja „Solomonov prsten" ili „Veštice iz Istvika". U ponoć raspletu kosu i nage uđu u sobugđe spavaju njihovi mališani ili ukućani koje bi da zaštite od bolesti. Laganim. gracioznim pokretima kao daplešu obeleže krug zrncima kukuruza ili pšenice. Potom po toj lsprekidanoj liniji razvuku tanke niti kučine. I još tri puta, (a svaki od njih podseća na vrhunsku pantomimu), gbiđuovai magijski krug. Kada se ritualna šetnja završi, žene čučnu pred početnu tačku i kresnu šibicu. Prvo potpale ugljen koje su posebno oba jale za ovu priliku a onda na njemu zapale nitikonca. Tada nemi film dobija u pola šapata i syoju zvučnu karticu. Jer se u nastavku obreda koristi i neizreciva moć reči. Tri puta se izgovara ,,A sta fok se fije pestekopi mjei“. Za to vreme kučina treba da dogori. Pepeo koji ostavi pažljivo se pokupi u smeru obrnutom od onog kojim se kreću kazaljke na satu. Potom se sipa u već pripremljenu flašu sa vodom pokupljenom na izvoru predkućom ili iz same kuće. I ceo proces okončava se tako što se te i sledeće dve večeri takođe nakon ponoći poprska soba ali i cela kuća. I ukoliko i svi drugi rituali koje vlaška magija pominje u borbi protiv Č umirola deluju moćno iokultno bez granica, šta reći za ovaj. Posebno kada gaje kako je to u stara vremena strogo pro pisivano, izvođila samo vračara sa „sartifikatom" iz vančulnih planova. Slučajnog sveđoka prođu žmarci, obuzme jeza, kosa mu se digne na glavi. Verovatno da je još teže bilo majci koja svoja čeda gleda uvatrenom obruču.A tek đeci ako bi se tokom rituala ne daj bože, probudila. Sve je međutim lakše razumeti ako se uzme u obzir da su u ranija vremena neizlečive epidemije bile sastavni deo života čoveka. A protiv njih nije bilo vakcina i pelceva. Vatrainače ima značajnu ulogu u svim vlaškim ritualima. Posebno u ovima lcoji su pravljeni za Tetke. Etnolog Srebrica Knežević zabeležila je jedan sa čak tri buktinje koje se pale na ulazu u selo, u centru naselja i na trećem pogodnom mestu, kako se već žitelji dogovore. Obred je nazvan „Slava Tetkama" i kvalifikuje se kao pokušaj kolektivne zaštite zđravlja. Pomana se po starom 51
običaju daje tri puta godišnje, u proleće, jesen i zimu, što očigledno odgovara periodima vlažne i promenljive klime kada se epidemije brže šire. Ali izbor dana mora da padne na utorak ili subotu, čime se očigledno određuje htonska priroda ovih božanstva.Ritualse po zapisu Srebrice Knežević negde održava i naknadno u slučaju potrebe. Ali mu se u svakom slučaju pridružuje celo selo. Slava Tetkama čisto je ženski ritual koji vodi najstarija žena u zajednici. Ona bi po najmlađoj devojci u svojoj kući obavestila ostale žene iz sela, da se pomana spremi za sutradan po popodne. Dva rituala godišnje su mrsna a jedan je sa posnom hranom. Žene bi sa pripremljenim đakonijama, krčazima vina i vode, odlazilo na reku. U nizu kojim bi pristizale, ispred sebe bi ostavljale ponude a kao vodilju svog prilogau zemlju su zabađale vretena. Tada bi uz upaljenu sveću počele da kade sve što su donele, čeznući da po svaku cenu umilostive demone. Ono što bi nakon rituala preteklo ostavlja se kraj reke. Hranu bi pojele životinje ali zabodena vretena još dugo daju prolaznicima na znanje da se u tom selu Tetke i dalje poštuju. Tokom rituala desi se mnogo zanimljivosti. Najupečatljivije je višeglasni žamor. Desetine žena brzo izgovara rečenice, svaka polušapatom za sebe. To su poznate basme ali ne postoji pravilo kojim će se redom izgovarati. DemonTma se kroz njih tepa, pominju se čak i kao tete. Potom slede pokušaji da se sa njima napravi i blizak, rođački odnos. Zato se žene i opuste. Dok baju, piju ne bi li potisnule svakođnevne misli i uspostavile što bolji kontakt sa gospodarima astrala. Najbolji eliksir pokazalo se, jeste rakija. Valjda je zato bar po izjavama istraživača, ovaj običaj počeo i da se menja u ranim pedesetim godinama. Jer jugoslovenski komunisti, svojstveno njihovim moralnim načelima, izđali su nalog kojim se brani izvođenje ovog rituala. U javnost su objavili svoj stav da je obred samo maska pod kojom se žene okupljaju da bi se napile. Gledano čitavih 50 godina kasnije međutim, čini se da je ova dogma pokušala da zaustavi prirodni duhovni sled. I da je crvenom sistemu obredna magija smetala isto onoliko (ako ne i više) od hrišćanstva i vere u Boga. 52
Šta god da je bio razlog ove zabrane tek, pod strahom od moguće odmazđe u mnogim naseljima Timočke krajine obred Tetkama do skora se izvodio tajno.Umesto (neparnog broja) žena iz celog sela, pomana se pravila bez mnogo buke. U njoj je učestvovalo samo pet do sedam domaćinstava. Č im je gvozdena zavesa pala stvari suse i u narodu vratile u normalu. Vekovna duhovnatradicija nadživela je pokušaje njenog nasilnog ukidanja. I po anketama mladi su čak i tada, u više od 50 odsto znali sve o ovom ritualu a danas se na njemu redovno okupljaju. U selu Radujevcu kod Negotina pomana Tetkama i sada se održava u samom centru sela. Stanovništvo se okupi oko vatre gde se u velikom sudu kuva određena obredna hrana kojoj se magijsko svojstvododaje basmom: „Kuvajte sočivo i beli luk da bolest više ne dođe“. Sve okupljene seljanke se posluže, do ponoći se ostataknamenjuje Tetkama a sutradan rano ujutru, hrana koja nakon kolektivnog obreda ostane, baca se u reku.
Zaštita od čini - Čumina košulja Prva klapa filma „Č umina košulja" pada režijom scene u kojoj se devet najstarijih žena zabitog sela okupi u malom so bičku sa teškim zadatkom. Da u toku samo jedne noći istkaju platno dovoljno veliko da se od njega sašije košulja kroz koju će se provući na stotine onih koji žive u selu i još ko zna koliki broj drugih koji se tek trebaju roditi. Naravno košulja je u stvari tek nešto veća od one koja odgovara prosečno građenom muškarcu. Ali svakako mora biti istkana od najkvalitetnije konoplje i dovoljno čvrsto da posluži i više od sto godina. To je posebno važno jer će energija koje starice budu unele rađeći na njoj i bajući pri tom, mnogo njihovih potomaka osloboditi uticaja demona bolesti. Po receptu vlaške magije oboleli se trebaju provući kroz nju radi zdravlja. A oni zdravi da bi stekli otpornost. Ovo je suština običaja Č umina košulja. Postoji međutim više varijantikako se on izvodi.Uglavnom se razlikuju u zavisnosti od lokaliteta sela. Običaji onih koji naseljavaju brda istočne Srbije su skromniji ali lascivniji. Oni koji žive naobalama reka 53
skloniji su senzacionalizmu i stvaranju spektakla. Takou selima u okoliniDonjeg Milanovca na padinama Dunava, obred Č umine košulje započinju noću. Kada svi odlaze na počinak i utihne gra ja izobližnjeg poznatoghotela „Lepenski vir“,iz laganog dremeža bude se samo tri bake. One su spontano odabrane da ceo krajolik štite svojom magijom. Njihova imena nisu poznata došljacima ali žene porodica koje na ovom prostoru dugo žive, znaju ko su one i lcada god zatreba obrate im se za pomoć. Ritual obično počinje u ponoć. Ali ako se tkanica za Čuminu košulju tka leti, kada je ovaj grad krcat turistima, bake sačekaju da graja koju velika reka Dunav prenosi krozDjerdapskelitice, utihne. Tako se desi da su prinuđene na mukotrpno brz posao, kako bi ispoštovali običaj i košulju izatkale pre rađanja sunca. U dogovorenu kućicu odlaze zato u pratnji jednog muškarac koji ih opslužuje. Do poja prvog petla treba da istkaju platno i sašiju od njega vreću - košulju namenjenu Tetakama. Tek tada impomažu i druge žene. One su već našle petla koji je prvi zapevao. Kada tri bake iznesu košulju petla ritualno polože u nju i zavežljaj odnesu u dvorište. Tada je pristup dozvoljen i grupi muškaraca koji u košulju tri puta pucaju. Ako petao u njoj preživi to je dobar znak. Ali ukoliko ga slučajno ubiju znači da okolini zaista preti bliska opasnost i dačumina košulja nije istkana tek preventive radi. Platno se u svakom slučaju iseče na dovoljno sitne komade da se podeli svim žiteljima uokolo koji za ritual znaju, pa i da deo kao zaštita ostane za njihove potomke. U okolini Majdanpeka, običaj se znatno razlikuje. Iako je ovo rudarsko mesto od Milanovca udaljeno jedva sedamdesetak kilometra, njegovi žitelji drugačijeg su mentaliteta pa su i njihovi običaji komplikovaniji. Možda i zato što su navikli da se brane od mnogih opasnosti koje vrebaju iz visokih, gusto pošumljenih brda koje ih okružuju sa svih strana. Njihovu pomanu Č umirol zapisao je etnolog Paun Durlić. Po starim navikama ona se davala tri puta godišnje. Košulju bi za jednu od njih, noću tkale devet golih žena. Č im bi svanulo košulja se bacala na glavnu raskrsnicu sela. Tako bi Tetke znale da ih se narod bojii moli za milost. 54
Po podacima iz sela oko Negotina Č uminu košulju ili na vlaškom, „čumi kimjaš" takođepredu devet starica ali svaka od njih mora zadovoljiti još neke zahteve. Nephodno je da je udovica i ,,čista“. Što znači da ne održava polne odnose i da višenema menstrualni ciklus. Ispovest koju je o ovom fenomenu još šezdesetih čuo dr Dragić, kaže da izbor u ovaj đekstet možda jeste bila čast ali i velika odgovornost. Sakupljene u jednoj prostoriji, žene su košulju morale da izatkaju i sašiju od prvog sumraka do ponoći. Mada je posao bio isti ove žene imale su četiri sata fore manje nego u drugim krajevima gde se tkalo do prvih petlova. Valjđa se zato i za svaki drugi posao koji se treba obaviti efikasnou Negotinu kaže „brzo kao Č umina...„ Od skora običaj je malo komformizovan, kao uostalom i svi drugi u vlaškoj magiji, prilagođen savremenom životu.Da li zato što su ljudi već postali prisniji sa demonima ili zbog toga što su imenergetske moći ojačale, ne zna se. Tek od polovine ovog veka bakeu Negotinskim selima više ne moraju biti potpuno nage. Č uminu košulju mogu da istkajui samo ogoljenih prsa. Ni pot puni muk više nije neophodan. Ukoliko i progovore po neku reč ili se nasmeju tokom tkanja, to bar po priči ovdašnjih žitelja ne može oslabiti snagu magije. Jer tanke niti kučine koja je sazrela oko Petrovdana, i de blje iz jesenje berbe, prožimaju se voljom ovih odabranih starica. Jakom voljom, pošto se njihova snaga više ne troši na rađanje ili čuvanje potomstva, na rad u kući i polju. Sve što im je duh podario a one više ne rasipaju, splelo se sa prirodnim ispranim nitima, i zrači dugo vremena. Tako je primarijus dr Miodrag Dragić u šelu Bukovči kod Negotina pronašao Č uminu košulju rađenu tridesetih godina 20. veka. Č uva se u kući Milivoja Balanecka a pripadala je baki Žojici, jednoj od devet tadašnjih tkalja. Košulja je skoro kvadratnog oblika, stranica od oko 60 santimetra, sa otvorom za glavu od 80 santimetra i 30 santimetra dugim rukavima. Dimenzija čudnih ali i te kako svesno odabranih. Kroz njih je svako čoveč je telo mogli proći lako. Baš kao što bi i muka nakon ovog rituala morala da prođe.Prljava je i stara ali su je Bukovčani po rečima 55
dr Dragića „čuvali kao oko u glavi“. Radmila Novaković iz donjomilanovačkog zaseoka Vojvodani znaOđgovorna pitanje zašto se Č umine kosulje tako pažljivo štite (U njenom selu Vojvodani to se čini u sanduku punom bosiljka čiji miris rasteruje demone, doduše i moljce). Nije bilo nikakve potrebe uvek tkati nove košulje jer se one ranije nisu pojedinačno koristile. U toku te jedne noći izrade, ukoliko se postupalo po pravilima obreda, energija koja je strujala kroz niti bila je toliko moćna da je od čini vanzemaljskih i ljudskih sila mogla da otera beskrajno mnogo zla. Snaga joj se uz to dodavana ako je čuva žena koja i inače ima ekstrasenzorne sposobnosti ili je odabrana da se bavi vidanjem ili vračanjem. Zato se bar po podacima prikupljenom za ovu knjigu, pred sm rt tkalje koja je čuva, Č umina košulja ne ostavlja bezuslovno u kući. Već se namenjuje po izboru stare vračare nekoj novoj mlađoj ženi sposobnoj da ulivenu snaguu tkanini i uveća. Od ovog kazivanja ne razlikuju se ni podaci dr Dragića. Jer je i „njegova" baka Živica kojoj je pripala skupocena Č umina košulja bila seoska ,,lekarka“. Poznata po bajanju nožem protiv bolesti stomaka i po spravljanju čaja od sasušene glave guštera koji se koristio kod difterije. Verovatno da je i ona pred smrt zavetovala ovako vrednu stvar nekome ko ima njene moći pa je otuda otišla u ruke dotičnog Balanecka. Šta je Č umina košulja zaista predstavljala za stare Vlahe naslućuje seupravo iz načina na koji obred predviđa njenu izradu. Mukotrpan rad, polaganje velike količine energije u veru da jedino ona pomaže u borbi protiv masovnih epidemija. Jer uzrok opakih bolesti koje se brzo šire, Timočani i đalje personifikuju sa srdžbom onostranih sila. Može se to videti i u eseju „Č umina košulja" koji je napisaodr Dragić. On govori o epidemiji kolere koja je Srbiju zahvatila 1836. godine. Sve je počelo strašnim seobama stanovništva u rusko-turskim ratovima. Rulja je sa svih strana hrlila u Srbiju i knez Miloš Obrenović dopustio je izbeglima da se smeste u Krajinu i Ključ. Ali kada je iz Vidina stigla vest o „kužnoj bolesti" Knez zatraži sprečavanje đaljeg doseljavanja i naredi da se uz samu granicu 56
podignu karantini. Strah koji je zavladao od epiđemije naterao je narod da se iz nizija povlači u planine. Knez Miloš Obrenović nije im zabranjivao seobu ali je da bi zaštitio sebe i svoju porodicu, pređuzeo i sve druge mere. A centralna je bio zahtev da mu, po starom običaju iz istočne Srbije, devet golih baba za jednu noć pored vatre tajno izatkaju košulju kroz koju se provukao najpre on a potom njegova porodica, svita i vojnici. Valjda se zato vera u moći Č umine košulje ni danas nije ugasila. Danas se ona po izučavanju dr Dragića uglavnom svela na prevencijuali se vera u obim njenog dejstva proširila. Ona se sađa tka ne samo kao mađijski artikal kod epidemija i boleštine već i kao preventiva od bilo kakvih životnib opasnosti. Kroz nju se provlači i novorođenče dabi se i tim metodom oslobodilo eventualnih navala Babica. I odrasli pred svaku sezonu koja bi mogla doneti neku boleštinu. Koriste je pojedinačno i prevarene žene i muškarci koje imaju problema sa potencijom, oni koji imaju maniju gonjenja, strahove ili nesanicu. Pomoću nje otklanjaju se opsesije ali se i navlači ljubavna magija. Traže je seljaci kojima često umire stoka, ratari ako im obole usevi.... Samo je ritual za njenu pojedinačnu upotrebu još uvek isti. Pacijent mora doći čist i okupan. Noć pre toga treba đase suzdrži od seksualnih odnosa, svađa i bilo kakve netrpeljivosti. Ujutru se košulja tri puta obrne oko golog tela a potom vračara dodaje ,,začine“ koji osiguravaju da željeni cilj neće biti omašen. Ali košulja nije neprikosnoveno pravo vračare. Ukoliko neko želi da je upotrebi sam, dužnost starateljice koja čuva vrednu tkanicu jeste da mu je pozajmi. I mada se to retko dešava zabeleženi su i slučajevi ,,samopomoći“ uz Č uminu košulju. Još jedan dokaz znači da je moć prevashodno u snazi koje je poprimio konac. A sve što prati obred samo su dodatni alarmi. Košulja se pozajmljuje najčešće kadamomak iz kuće odlazi u vojsku. Priča se da je mnoge regrute ona spasila kuršuma ne samo u balkanskim već i uoba svetska rata. Zato se i danas pre ispraćaja u vojsku, ošišani i okupani, mladići tri puta povuku kroz Č uminu košulju. Isti običaj masovno je korišćen i u vreme 57
kada je NATO započeo agresiju na Jugoslaviju. Iako su napadi bili izvođeni izuzetno preciznim tehnološkim naoružanjem i navođeni kompjuterima. Žrtve su dakleipak morale biti samo sudbinom odabrane. Ali očigleđno je da je vera u Č uminu košulju i magiju uopšte, u Timočkoj krajini toliko jaka da se eto i na kraju drugog milenijuma smatra da je ona jača i od zle kobi. Savremeni naučnici poput dr Dragića, kada ovo tumače kažu: „Magijski rituali predstavljaju ujedno i prvu labaratori ju ljudskog uma, prvu školu za borbu protiv bolesti i smrti. Iz nje su se razvijale druge, paralelno sa postignutim iskustvima ljudskog uma, preko raznih oblika i stupnjeva religije, do dostignuća savremene medicinske nauke. Ako je magija jedna od početnih faza socijalno-zdravstvenog razvoja čovekovog uma, faza koja bi pripađala „psihičkoj arheologiji", onda su sve dalje faze do savremenih dostignuća samo logična kontinuirana organska celina u zakonima čovekovog umnog razvitka, sve do poslednjih epohalnih dostignuća odvajanja čoveka iz zemljine i ulaska u mesečevu orbitu“. Vesele vile i Ijute aljilje
Vlvesu veoma vitke i visoke vile obučene u duge bele, ponekad zelene haljine. Okićene su cvetnim vencem, kreću se u grupi i svakoga ko ih vidi omađijaju igrom i pesmom. Žive uglavnom u pećinama pa kad zatreba, dovoljno je da im se pred ulaz u špilju đonese votiv i skidaju svaku bolest ili čini. Zato mnogi u Istočnoj Srbiji i danas ostavljaju svoj beleg pred ulazom u Rajkovu pećinu kod Majdanpeka.bacaju novčić u Zlotskoj pećini kraj Bora ili proveravaju priču koju su mnogi zapisali - daVlvekad su ljute vode međusobnu borbu na Crnom vrhu, planini kod Bora. Energija koja se izdvoji zapara vazduh. Blagi letnji povetarac prerasta u oluju, začas dotrče oblaci, sevaju munje i pucaju gromovi. Iteško onome ko se u tim trenucima nađe među razbesnelim lepoticama. To čine samo najhrabriji, muškarci omađijani njihovim šarmom i žene koje bi da preuzmu malo od njihove moći. U Timočkoj krajini mnogi tvrde kako su smogli snage da prebrode strah i pridruže se njihovoj bahatoj zabavi. Vlve ih 58
