BIOGRAFIJA
Ţak Prever je bio francuski pesnik iz 20. veka. Rođen je 1900. godine u Parizu, i za ţivota je dobio nadimak „pesnik Parzia“. Od 1925. do 1928. često je sarađivao sa nadrealistima, a uzrok prestanka saradnje je svađa sa Andre Bretonom. Od 1930. sa svojim mlađim bratom Pijerom stvara nekoliko filmova i u njima učestvuje učestvuje kao scenarista, glumac i asistent asistent reditelja, a kasnije piše scenarija za Renoara, Karnera, Gremijona, Kajata, Otar Laru i druge. Kasnije je pisao i za kabare i avangardne pozorištne grupe. Sarađivao je i sa kompozitorom Ţozefom Kozmom i pozorištnom grupom „Oktobar“ . Do svoje smrti objavio je 11 zbirki pesama VRSTA POEZIJE
Prover ukazuje na mogućnost čovekove sreće, koju stalno ugroţavaju malograđani, klekalci, militaristi i politčari. Sebe je opisivao kao anarhistu, odmetnika i sanjara. U svojoj lirici koja je pre svega humorna, humanistička humanistička i angaţovana, angaţovana, priča o ţivotu ţivotu u njegovim različitim aspektima. Bio je svojevrstan moralista i kritičar društva Parzika. Njegova prva zbirka pes ama „Reči“ iz 1945. dostigla je neverovatan uspeh, koji se poredio sa Viktorom Igoom. Njegove najpoznatije najpoznatije pesme su Barbara, Uvelo lišće, Deca se se vole, Staro vino, Ta ljubav, Bašta i druge. BARBARA BARBARA
Sjećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmijana pokisla, ozarena, ozarena, ocarana, ocarana, pod krupnim kapima kise sjeti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama smijala si se, i ja sam se smijao sjecas li se Barbara Nisam te poznavao, poznavao, nisi ni ti mene mene
sjećaš li se, sjećaš li se toga dana i ne zaboravi ga.
Jedan čovjek ispod neke kapije, zaklonjen viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši pokisla, ozarena, očarana i bacila si mu se u zagrljaj
Sjećaš li se Barbara, ne ljuti se što ti kaţem ti jer ti kaţem svakom koga volim pa čak iako ga ne poznajem. Sjećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad tu kišu tako blijedu i tako srećnu tu kišu nad morem, nad arsenalom nad brodom iz Cezana Oh, Barbara
velika je svinjarija taj Rat i šta je sa sobom sada
pod kišom od gvozdja, gvozdja, vatre, čelika, krvi A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
da li je umro, nestao il je jos ţiv Oh, Barbara
još uvijek kiša pada nad Brestom Brestom kao što je padala nekada
Ali nije to isto, jer sve je porušeno To su samo posmrtne kapi kiše, uţasne i očajne A nije ni onaj potop kiše, gvozdja, čelika, krvi vec prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta da istrunu negdje daleko, vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.
Tema ove pesme je konstrastna, ona u isto vreme prica o radosti i tugi, ljubavi i smrti. Ono što
je porušilo sve je upravo rat. Kao što vidimo u pesmi, narator nije ni upoznao upoznao Barbaru, ona moţe biti bilo koja devojka sa tim imenom, ali jedino što o njoj z na sada je da je voli. Pesma je saţmana u emocijama i odiše ţivim ali tuţnim ritmom, koji se moţe odlično uporedti sa kišom koja „padala je neprestana nad Brestom toga dana“. Ova antiratna pesma bavi se humanošću čoveka čoveka posle tako teškog perioda ţivota, u kojem, mada lično nije upoznao Barbaru i ne zna da li je ona ţiva ili mrtva i šta joj se desilo tog rata, ţeli da je podseti da se pre cele te tragedije tragedije ona, isto kao i on, smejala i ţivela ţivela u istom takvom danu danu kao što je u vreme u kojoj je pesma, mada je t aj grad i taj tren sada porušen posle rata. Kontrast između te stare kiše i kiše koje pada posle rata je što u prvom delu pesme kiša je činila da barbara bude „pokisla, ozarena, očarana od krupnim kapima kiše, gde se ona smejala“ a posle rata imamo „pod kišom od gvoţđa, vatre, čelika i krvi“ i „posmrtne kapi kiše, uţasne i očajne“. Rat je kroz kišu uspeo da pretvori ceo taj grad i trenutak sreće u nešto daleko i zaboravljeno, jer jedino što nam ostaje posle traume je da se sećamo lepih trenutaka, dok idemo s nadom u nejasnu budućnost. UVELO LIŠĆE UVELO LIŠCE
Ţelela bih da se uvek sećaš Srećnih dana naše ljubavi Tada je ţivot bio mnogo lepši I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaţe se po zemlji A ja te još nisam zaboravila Uvelo lišće slaţe se po zemlji K'o naša tuga i uspomene Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava A vidiš ja nisam zaboravila Pesmu koju si mi pevao
Ta je pesma bila slična nama I tebi koji si me voleo I meni koja sam te volela
Ţiveli smo zajedno Ti koji si me voleo I ja koja sam te volela
Ali ţivot razdvaja one One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma More brise tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika
Ova pesma napisana je iz ţenske tačke gledišta, i isto kao i u pesmi „Barbara“ naratorka se poziva na sećanje. Tema je rastanak para u kojem se naratorka i dalje seća i još uvek je emotivno vezana za svoju bivšu ljubav, mada se sam razlog njihovog rastanka ne pominje, osim poetskog gledišta naratorke da „Ţivot razvdaja one koji su se mnogo voleli“. Jesen i tema uvelog lišća su tu da nas bolje uvedu u stanje u kojem se ona nalazi, jer upravo iz naslova moţemo videti da je uvelo lišće li šće zapravo uvela ljubav koja je jednostavno prestala da postoji, mada su dani sreće pre nje postojali. Jedan od glavnih motiva motiva ove pesme su motivi prolazne ljubavi, patnje i sećanja. sećanja. Sećanje predstavlja predstavlja kao nešto od od krucijalne vaţnosti vaţnosti za čoveka, jer nas ono uvek moţe mnogo više naučiti o budućnosti nego što mi to moţemo da mislimo.
