vidosav stevanovic - periferijski zmajevi

Vidosav Stevanović PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ

SABRANA DELA tom IX

Urednik Dušan Živković

Vidosav Stevanović

U PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ

Kragujevac, 2008.

PERIFERIJSKI ZMAJEVI

PROKOP

Veselinu Saviću EŽIMO U BOLNICI. Ležimo na leđima, modre ruke su nam smirene na ćebadima. Kroz stakleni zid zurimo u Prokop, kao u jamu. Zjakamo duboko dole. Pod nama su – smrznuto blato, gungula divljeg naselja i ljuti dim bubnjara. Zima je zaledila izgradnju, oterala radnike, žitelji podzemlja su ostali u svojim udžerama, ćumezima i zemunicama. Sneg ih je spasao izgnanstva. Oko buldožera, dizalica i betonjerki, oko skela i čeličnih skeleta muva se i vrvi mravinjak žena, dece i besposličara. Vreva njihovih glasova ne dopire do nas, kao pesma gluvonemog. Veje sneg, briše košava, temperatura je sve niža, ali život u Prokopu ne jenjava, ne smiruje se. Kao da su pod zemljom topli hodnici, u kojima se sve obnavlja i udvostručuje. Radni dan nam je uprošćen, lišen tegobe i sadržine. Prazna ljuštura po kojoj klizi vreme, kao mlaz prigušenog svetla. Doručak, injekcije, lekarska vizita, čitanje novina. Ukoliko ne obilazimo rendgenske sale, ordinacije i laboratorije, ne dajemo krv iz vena, ne pljujemo u epruvete. Ručak, obavezno spavanje,

L

8

Vidosav Stevanović

lekovi. Slučajni nailazak kakvog dokonog dežurnog. Potom večera, gašenje svetla i razgovori u mraku. Spavanje – ko može. U tom krugu smrt je gotovo isključena, svedena na trenutak, ni dublji ni plići od drugih, blag i siv, kao pepeo na cigareti što tinja među skočanjenim prstima. Prodavac novina, koji sebe zove Tafilji Zehadin, dolazi svakog jutra. Čak i nedeljom – mada naši dani lagano gube imena i svrstavaju se u dugi niz sleđenih kockica. Nosi dva zimska kaputa, pletene rukavice i avijatičarsku kapu s naušnicama, bodar je i veseo kao štene, ljubičaste bubuljice mu iskaču od unutrašnje radosti, veštačka vilica mu škljoca kao razglavljena brava. Izgreban je po vratu i obrazima – napio se u bifeu i potukao s drugom ženom. Zadah njihove presne ljubavi veje iznad naših glava, kao pod raspršivačem. Pozdravljamo ga, pozdravlja nas. Kako si, Tafilji? Šta radiš, Zehadine? »Imal ođe bolesnig?« krešti rakijski i zasipa nas dnevnim listovima, nedeljnicima, ilustrovanim časopisima, enigmama i roto-romanima. Plaćamo odmah. Za svaki slučaj. I u novinama je – zima. Crna, olovna, štamparskom bojom poškropljena zima. Beograd je pod snegom, putevi su zavejani, vozovi zakašnjavaju, avioni ne lete. Tramvaji, trolejbusi i autobusi su zakrčili ulice, vodovodne cevi pucaju, štedi se hrana i električna energija. I sve drugo. A mrka so razjeda pločnike i đonove. Na sve strane – usovi i nesreće, kao da se vraća ledeno doba. Ljudožderstvo bubri u nama i bujaju otrovni cvetovi hladnoće. Beograd muči

Periferijski zmajevi

9

svoje zimske muke. Beograd cvokoće, kao prosjak što spava među kantama za smeće. Moji sobni drugovi su nestalni i promenljivi, kao mrazne šare na staklenom zidu. Taman im zapamtim pomodrela lica, taman naučim njihova štura imena, bivša zanimanja, mesta u kojima su živeli, rodbinu – već drugi ukočenjaci leže u njihovim krevetima. Nauznak, ruku skrštenih na ćebadima, ljubičastih usana, kao na ledu mrtvačnice. Zure u crnu jamu Prokopa, osluškuju njen bezglasan huk, dok bolničari donose njihove temperaturne liste – prazne, kao budućnost. A sutradan već primaju novine, kao starosedeoci. U stvari, starosedeoci smo jedino nas trojica. Svilar – probušenih pluća, nekadašnji borac, ženskaroš i razbijač. Maljavi kostur škripavih zglobova. Doktor profesor Nikolaj Nikolajevič, čija ogromna, ćelava glava na sve klima potvrdno i odobravajuće. Nemušti izbeglica, čije oči liju suze. I ja – nije važno ko sam ja. Ležim na pomoćnom ležaju iza vrata, noge mi štrče i leđa su mi nažuljena. Poslednji dobijam lekove, poslednji hranu. Lekari me otaljaju za manje od minuta. Možda sam lakši slučaj, možda sam neizlečiv? Mi smo – nesaničari. Ljudi bez sna. Danju dremuckamo i kunjamo, kao u železničkoj čekaonici, noću zurimo u visoku tavanicu, po kojoj šetaju senke i odsjaji spolja. Osluškujemo krkljanje tuđih pluća, razvrstavamo noćne zvuke – talasasto fijukanje košave, sirene kola za hitnu pomoć, meki šum snega, tiktakanje čika Nikolajevog budilnika. I pričamo.

10

Vidosav Stevanović

To jest, priča Svilar, najbudniji među nama. Blebeće do zore, mrmlja i bunca, kao hapsenik u samici. Njegov beli, oguljeni jezik kao da sam oblikuje reči, prevrće ih, ispituje i teško izbacuje kroz stisnute usne. Između ukočenih vilica. Nikolaj Nikolajevič klima glavom, njegovo bledo, prastaro lice razliva se u mesnate nabore, njegove vodenaste oči bez obrva suze i tope se u polumraku. Ja – ćutim. Što iz učtivosti, što zbog istine. Moje uspomene su ostale u bolničkoj garderobi, u zgužvanom rublju i odelu. I pritajile se, kao site vaši. Moj sobni drug Svilar priziva mrtve, svađa se, preklinje i preti – uz šištavu svirku iz pluća. On je živeo brzo i ludo, on je bio svuda, radio svašta. On ima bezbroj mrtvih – u mozgu, u srcu, u krvi, čak i u mokraći. Poklali su mu porodicu: oca, majku, braću i sestre. Tri brata, četiri sestre. I rodbinu iz desetak sela. Pobili su mu prijatelje i drugove, postreljali vršnjake i devojke. Umrle su mu dve žene – obe od tumora na materici. Njihovi prozukli glasovi dižu se iz njegovog glasa, izvijaju se, kao isparenja iz njegovog hladnog znoja. Stenju, dozivaju se i jauču u mračnoj praznini njegove svesti. Svilar im odgovara – šapatom, vikanjem, pevušenjem. Svilar pokušava da spreči njihovu podzemnu slogu – tamni, preglasni huk. »Pričkaj! Stani! Lunjamo kroz Bosnu, gladni smo i vašljivi. Ni kuče da zalaje, ni pijetao da kukurijekne. Sve popaljeno i satrto. Vise dreje na nama, tuče nas ko stigne, ganja ko oće. Najviše naša paščad, naše guje. Katkad jedemo nakvu proju, nakvu prolivnu


11

kašu. Pričkaj! Stani! Sve sam pogubio, sve zaboravio. Jesam li Svilar, najmlađi i najljepši, što je nevin otišo u borbu? Možda jesam, možda nijesam. Vidim onog ispred sebe, čujem onog iza sebe. Ništa me ne boli – daska, cepanica, kamen. Nikako da povatam ko je ranjen, ko pogino, ko nesto. Čim stanem – zaspim. Čim legnem – nema ustajanja. Nagnem se napred i korakam. Jedino tako. Groznica me trese i mislim: umesto Svilara oda puška, maje rukama i spotiče se. Drveće trčka naokolo i namiguje, a na golom kamenu sedi džukac – olinjala seljačka gluvara puna buva – i krsti se lijevom i desnom. Kiša pada, mokre su mi noge i bokovi, a mislim: sa prozora nas polijevaju vodom iz lavora, škrope bosiokom. I smešno mi, dok ne munu u rebra. Pričkaj! Stani! Probudim se na suncu, ležim pored nekog prevaljenog zida, smrde svježa zgarišta, toplo je ko u kupatilu. Zemlja se isparava. I Svilar s njom. Vidim samo bljesak sunca, njegov crveni kotur na nizbrdici. I onu rovašenu džukelu na zidu, kako žmirka i vrti repom. Oko mene – nakve crne gomilice, što se kobeljaju i premještaju. Žene! Mnogo žena – djevojčice, nevjeste, babe. Sve slične, ko da ih je ista utroba rađala. Crnih vezoglavki, kukastih noseva i crvenih, izgriženih usana. Čela im niska i namrštena. Njihove dronjave suknje leže na kamenu. Pričkaj! Stani! Čuče, gledaju me čađavim pogledima, nakvim žednim i suvim zenicama. Nakvo pogruženo, kiselkasto i jako ženstvo isparava se iz njihovog crnila i zapljuskuje me. Njihove ispucale ruke pružaju se prema meni. Da li je Svilar još uvek muško? Oće li me uzeti, oće li me progutati? Sunce

12

Vidosav Stevanović

me opija i ja spavam. Ležim na vrelom kamenu, vrtim repom i sanjam njihove crne spodobe kako mi se polako privlače. Pričkaj! Stani!« Svilarov glas se gubi u kašlju i hripanju. Čika Nikolaj klima mesnatom glavom, njegove vodenaste oči se šire i suze sve jače. On šmrca. Ili ja čujem nešto sasvim drugo? Šum snega koji se topi? Mlaz bolesne krvi u nečijem grlu? Mrazne šare na staklu su sve vidljivije, ali nekako mutne i uskolebane. Naši sobni drugovi se meškolje i prevrću na bokove. Niko više ne leži nauznak. Niko? Ne mogu da dignem glavu sa jastuka. Ne mogu ništa. Naša soba – četvrtasta, sa polukružnim ispupčenjima prema terasi – naglo postaje dugačka i uska, kao hodnik prema trpezariji i ordinaciji. Tesan, visoki hodnik, osvetljen ledenomodrim neonom, ali mračan. Pod je sveže opran, u njegovoj caklini odslikavaju se predmeti koji klize – razvijoreni beli mantili, kofe s vodom, bolnička kolica, duga povorka naših leševa. U dnu stoji garderoberka – ogromna je, mišićava i oblaporna, zabrađena maramom. Ljuspice jevtinog karmina otpadaju s njenih usana, kao čestice leda. Vonj njenog presnog ženstva zapahnjuje nas grudobolnom toplotom. U snažnim rukama drži moje znojavo rublje, moje zgužvano odelo – iz njih bije zapah dezinfekcionih sredstava, duvana i pustoši, velike buduće samoće. »Čika Nikolaj!« buncam, budeći se. »Koliko je sati?« Tišina i teskoba biju me u gole lopatice, kao promaja.


13

»Nikolaje Nikolajeviču!« grcam, okrećući se nauznak. »Kneže! Veliki kneže! Mili moj!« Krevet Nikolaja Nikolajeviča je prazan, go, skinute posteljine. Svetlucaju žice madraca, kao rešetka iza koje više nikoga nema. Čak ni bedne, lutajuće senke, što se istopila na iznenadnoj vrućini. Njegov budilnik, usamljen na krivoj ploči nahtkasne, počinje tiho da zvoni – sedam je sati. Vreme je za doručak. Vreme je za vreme. Tafilji Zehadin kreštavo razbija našu jutarnju tupost, kao prepun balon. Kija i ušmrkuje se u rukav. Ima samo jedan kaput, digao je naušnice na avijatičarskoj kapi. Ispod desnog oka širi mu se sveža masnica – žena mu je bila odbegla i vratila se taman kad je doteturao iz bifea. Njegova druga, ratoborna žena, čiju mesnatu ljubav nosi sa sobom kao medalju. Pozdravlja nas, pozdravljamo ga. Kako si, Zehadine? Šta činiš, Tafilji? »Imal ođe bolesnig?« viče bodro i već na sve strane šušte novine, koverti, razglednice, novčanice. Od danas uvodi plaćanje unapred. Da ne bi štetovao na poručenom. U novinama je – proleće. Led je krenuo, svuda teku vode snežnice. Beogradu prete poplave, kiše, vlaga. Beograd stresa sa sebe sneg crn od gara, dima i prljavštine – tvrdi, neprirodni sneg duge zime. Na mladom suncu sve trune i raspada se. I duvaju topli vetrovi, što nose bacile i nove zaraze. A mi ležimo nauznačke i doručkujemo. Čekamo sledeće lekove, sledeće injekcije. I zurimo u crnu rupu Prokopa.

14

Vidosav Stevanović

Gradilište je oživelo. Radnici su se vratili – umotani u bunde, s nezgrapnim rukavicama i čizmama do iznad kolena. Buldožeri prevrću mokru zemlju, koja se puši, ruše naherene udžere, otkopavaju zemunice. Žitelji divljeg naselja moraju da beže, da preseljavaju svoj mravinjak. Vreva njihovog izgnanstva provaljuje kroz naše otvorene prozore, kao sluđeno jato vrana – leprša po sobi i potresa mir naših kreveta. Povorka crnih žena, kukastih noseva, sa zavežljajima na leđima, korača uz padinu. Visoko izbacujući šiljata kolena – pravo prema nama.

IDEM DUNAV PLIVAM LEĐA

AKON MAJČINE SMRTI – suočih se sa sobom, kao sa nepoznatim. Nađoh se lice u lice sa plazmom što tetura i cmizdri. Bio sam na železničkoj stanici, bila je ponoć; krkljanac i dreka, gungula prtljaga i svetine, kreštanje zvučnika i vlažna para lokomotiva. Gastarbajterski voz se pušio u polumraku: tekla je rakija, kreštale harmonike, kapale suze, širio se teški vonj rastanka. Čađ je sipala po nama. Okrenuo sam se i pošao kući. Bio sam odlučio da se ubijem – jedino sam razmišljao kako i gde. Način me je mučio više nego mesto, polako sam otkrivao tesne granice svoje hrabrosti: plašio sam se prolivanja krvi i bola. Na stolu nađoh požutelu hartijicu, koja me ukoči, kao niska temperatura hladnjaka. U stvari, nisam je našao slučajno – ona je oduvek bila među mojim dokumentima, premetao sam je bezbroj puta, ali sam je tada prvi put pročitao bistre glave.

N

UPRAVA BOLNIČKOG CENTRA BR. datum 10 maj godina 45

16

Vidosav Stevanović

NARODNO OSLOBODILAČKOM ODBORU Umoljava se gornji naslov da porodici umrle-og druga-rice Stefana Lešperovića dostavite ovu posmrtnicu. Ako se porodica umrle-og druga-rice ne nalazi na to, mjestu, molimo Vas da nas izvijestite. Smrt fašizmu – Sloboda narodu! Polit. komesar Upravnik bolničkog centra br. bolničkog centra br. (potpis nečitak) (potpis nečitak) Telegram je bio otkucan na poleđini nekog akta, čije reči nisam razumeo – zvučale su mi mračno i preteći, kao vetar koji huji nad ravnicom. ERTESITENDO 1. Iparkamara SZEGED 2. Kir. Adohivatal 3. Ipartestulet 4. Orszagos Tarsadalombiztosito Intezet 5. Varmegyei korzeti forgalmi Adohivatal 6. Mertekhitelesito Hivital KECSKEMET Verleges! Posmrtnica »umrle-og druga-rice«, koliko znam, nije bila dostavljena, jer »porodica nije živjela na tom mjestu«. Majka je pratila jednog važnog druga, čija funkcija beše upola vojna, upola politička, ali sve viša i uočljivija: njegovo ime je skakalo sa prvih stranica novina, izletalo iz crne kutije radio-aparata, pre-


17

tilo sa plakata. Bila mu je sekretarica tada, kao i kasnije – nisam znao šta to tačno znači, zamišljao sam je kako mu kuva kafu, pegla košulje i čisti cipele. Ja sam živeo kod Sofije Radman, setne udovice, koju smo mi – njeni balavi štićenici – zvali Mama Sofija: u njenoj tuzi smo našli hleb i utočište, gde smo gajili rahitis i noćne suze. Nakon majčine smrti, nametnula su mi se sledeća pitanja: Ko je bio čovek čije ime i prezime nosim? Kakav je moj odnos prema njemu? Ko sam i šta sam ja koji ovo pitam? Odgovore sam mogao da potražim u sebi. Ali gde sam to ja – celovit, pouzdan i pravi? Gde počinjem, gde se završavam? Kako funkcionišem – ako uopšte funkcionišem? Kako da dvojim svoje od tuđeg, urođeno od naučenog, mimikrijsko od nagonskog? Sve moje osobine su proizvoljne, slučajne i promenljive, nemam nikakav stalni karakter, živim kao biljka koja hoda. Ne znam šta volim, šta mrzim – osećanja su mi mlaka i tipizirana, mogu biti bilo čija, kao što i jesu. Reakcije su mi uglavnom čulne i prilagođene prilikama, ali previše bolne za čistu životinju. Moje biće je u stvari međubiće, kovitlac svega i svačega, nešto u nastajanju i nestajanju, kao mehurovi od sapunice. Ako tamo nekog tražim, naći ću mutljag, zbrku i mamurluk. Dešavalo se da pitam svoju iznutricu: »Ko je tamo?« Dobijao sam uvek isti odgovor, krkljav, kao iz presečenog grkljana: »Niko!« Opit nisam smeo da ponavljam prečesto – da praznina ne bi pobesnela.

18

Vidosav Stevanović

Majka beše ćutljiva, do grla zakopčana osoba, naviknuta da – u senci velikih stvari i događaja – odgovore čuva za sebe ili za nekog drugog. Ako je išta znala – to nije pokazivala, čak ni u aluzijama: njen govor beše suva, svakodnevna činjeničnost bez ikakvih prenesenih značenja, izražavala se telegrafski, ali nimalo šifrirano. Knjige je čitala kao telefonske imenike, kao zbir imena i reči, slike je posmatrala kao pravougaone ili kvadratne predmete koji oživljavaju gole zidove – muzika je iritirala njenu večnu migrenu. Uostalom, sve do svoje bolesti retko je živela u zemlji – radila je u našim predstavništvima po svetu, nikada nisam saznao šta, jer nisam ni pitao. Jednom mesečno dobijao sam novčanu uputnicu i pismo sa nekoliko oštrih saveta: »Uči, dobro se vladaj, budi ispravan građanin naše zajednice, slušaj vaspitače, čuvaj novac, biraj društvo!« Godišnje odmore je provodila na moru, kao i ja: ona u zatvorenim letovalištima, ja – sa školom. Viđali smo se na stanici ili na aerodromu, kad sam je ispraćao, kad se vraćala: rukovali smo se, dodirivali hladnim obrazima, razmenjivali nekoliko reči, ponovo rukovali. Kad se penzionisala i živela sa mnom, retko smo se viđali, još ređe razgovarali – bili smo toliko ravnodušni jedno prema drugom da se nikad nismo posvađali. Jurio sam ženske, venčavao se i razvodio, nisam imao živaca za bilo šta drugo, kod kuće sam boravio jedino između dve veze. Majka je sedela sama u polupraznom, zapuštenom stanu, koji se loše grejao – umotana u penjoare i džempere, zgurena pred ugašenim televizorom, kao da je sle-


19

pa, kao da nešto osluškuje. Niko nije dolazio, susetke je nisu pozivale na kafu, retko kad je odlazila u samouslugu, nije išla kod frizera, zaboravila je krojačicu. Telefon – dobijen preko neke ranije majčine veze, jedini u zgradi – neprestano je zvonio: dali su nam broj rasturenog filmskog preduzeća, koje je za sobom ostavilo samo prevare, pronevere, neispunjena obećanja. Ljutiti glasovi su čitavog dana tražili isplate, poravnanja, nadoknade, pretili i vikali – majka je odgovarala strpljivo i smireno, kao da ona vodi stečaj. Tako je prošlo nekoliko godina: majka je ostarila, zborala se, razbolela i umrla na klinici Onkološkog instituta. Razgovarao sam sa nekima koji su bili u ratu, to jest oni su pričali, ja sam slušao. Njihove priče behu uopštene, apstraktne, nekako iskidane i ravne, kao da su ih čuli od drugih – događaji su isparili, ostale su jedino mrlje, tragovi po ivici svesti, odlomci koji se nisu dali povezati. Beše to jednolična, štura oblast prvog lica jednine, slična pustolini ili starom zgarištu – tragovi rata su bili negde duboko. Jedva da se nešto stvarno videlo, kao da se gusti mrak isparavao iz reči i prisećanja. Katkad smo zajednički natrčavali na notorne činjenice, koje mi ništa nisu značile – imao sam utisak da čitam stare novine sto se raspadaju pod prstima. Ili su oni rđavo pričali, ili ja nisam umeo da slušam – ili smo se razilazili tamo gde smo mislili da smo najbliži. Pokazalo se da pripovedanje ne pomaže, da učesnici događaja nisu važni za sam događaj – sve se zbivalo izvan njih, znači izvan mene.

20

Vidosav Stevanović

Sofije Radman nije bilo u Beogradu. Nije bilo ni njene kuće – tamo su gradili periferijski dom kulture. Koliko znam – a znam malo – svi njeni bivši štićenici su je zaboravili, zauzeti neredom sopstvenih života; otišla je u starački dom negde u unutrašnjosti. Pratim čitulje pasionirano, sve u nadi da ću nešto pronaći – njeno ime nisam nikada sreo. To jest, nekoliko puta sam našao Radman, ali ništa nije kazivalo da je upravo to Mama Sofija, čuvarica napuštene dece. Kad bi me uhvatila teskoba, kad nisam znao šta ću i kuda ću, govorio sam sebi: »Možda je naša spasiteljica živa? Možda se niko nije setio da plati kratki tekst u novinama? Možda je onaj starački dom – nije važno gde se nalazio – rasturen i njegovi stanari raseljeni po Užasu?« Doduše, imao sam nešto u rukama: jednu fotografiju, koju je majka držala na noćnom stočiću. Dva mlada vojnika – sa mašinkama preko grudi, u teškim nemačkim čizmama, zgužvanih uniformi, kao da su tek iskuvavane – stoje pored nekog bunara, čija je ograda porušena, vitao slomljen. Njihove senke, nejasne zbog kosog sunca, kao da se ukrštaju na izrovanoj zemlji – spliću se i nestaju na mutnom, izanđalom papiru. Ne osmehuju se, lica su im ozbiljna i zategnuta, tek izbrijana, oči krupne, kao da pokušavaju nešto da vide. Na fotografiji nema reke – jedino prazno nebo – ali kao da se na svim predmetima odražava prisustvo neke velike vode: to je nevidljiva senka, tamna od prigušenog sjaja, što se nemilice lije. Na poleđini su dve reči: Lešperović – Šomođi. Jedan od njih dvojice je, znači čovek či-


21

je ime i prezime nosim, kao što robijaš nosi broj. A drugi je – drugi. Uzgred, deda i baba – nosioci istog prezimena – bukvalno su nestali u banjičkom logoru; nema ih ni na spisku deportovanih, ni na spisku streljanih. Majka je to, govorila mi je, proverila preko onog važnog druga – čije su fotografije jednog dana nestale iz novina, kao i on sam iz mog vidokruga. Brkam ta dva vremena, mada postoje oznake prema kojima mogu da ih razlikujem. Majka i ja smo bili negde, krili se pod tuđim imenima, upijali prašinu tavana i vlagu podruma – mislim na ono prvo vreme, u kojem se sve zametnulo. U mom sećanju nema ničeg od tog dugog bekstva, sem nejasnog straha i nekih glupih sitnica, koje nemaju nikakve veze sa samom stvari – strah je ostao, preobrazivši se u teskobu i nervne drhtavice, a sitnice čile i zamagljuju se. Pamtim – reč je pregruba, bolje je reći: nazirem – jedno noćno bombardovanje saveznika, koje smo mi, izbeglice, posmatrali sa smederevskog puta: reflektore i vatromet artiljerije, požare koji su se rasplamsavali na desnoj obali Dunava. Mada nisam siguran da li sam to sanjao ili čuo od nekog drugog – možda čak i video na filmu. A štićenici Sofije Radman imali su slične uspomene, često podudarne do banalnosti – pričali smo ih u mraku spavaonice, drhteći, pribijeni jedan uz drugoga, tako da su mogle postati svačije, kao šuga koju smo prenosili dodirom. Nakon majčine smrti – dugo sam bio rastrojen. Ne zato što me pogodila sama smrt – bili smo tuđinci jedno drugom, voljni sustanari, a i navikao sam

22

Vidosav Stevanović

da tuđa pojavljivanja i nestajanja primam bez kuknjave, kao deo igre u kojoj učestvujem jedino kao objekat – nego onako, kao kad se živi pod stalnom temperaturom, na nogama i bez lekova. Pio sam i vucarao se, po svom starom običaju: tako sam znao gde sam i šta radim. Pokušavao sam i da se kockam, ali nije išlo – nisam osećao nikakvo uzbuđenje, bilo mi je svejedno da li gubim ili dobijam, kao da prisustvujem tuđoj partiji. A pijanci i kurve, kafanski mitomani i sitni prevaranti su me privlačili – bio je to čitav jedan mali svet, ispao iz tramvaja svakodnevice, histerično veseo, u neumornoj potrazi za identitetom: primali su me bez pitanja, kao sebi ravnog. Nismo se razumevali ni voleli, ali to nismo ni pokušavali – živeli smo prema svojim mogućnostima: grčevito, bedno i u alkoholnom zanosu. Laži, prevare i podlosti su se podrazumevali – to je bilo dovoljno. Ranije sam često menjao zanimanja: bio sam prodavac na sajmovima, telohranitelj jednog blesavog kantautora, turistički vodič, magacioner u nekakvom import-preduzeću, rasvetljivač i statista u pozorištu – sve na kratko, najviše nekoliko meseci. U stvari, dok me ne bi uhvatilo piće i landranje – onda nisam znao upravo ništa, niti mi je bilo važno. Jednom sam bio vozač u rentakaru: vozio sam poslovne ljude, boksere, filmske ekipe, artistkinje iz barova, novinare, čak i nekakve crnpuraste švercere, što su se preda mnom prepirali oko droge – neviđen šljam, koji se uvek nekud žurio, vikao, pretio i redovno pokušavao da ne plati. Nekolicinu sam pretukao, da isteram bes iz pesnica – dva-tri


23

puta sam dobio debele batine, koje su mi pomalo i prijale. Ali sam se sve vreme bavio mojim dečačkim hobijem: fotografisanjem. Soba mi je vazda bila uređena kao atelje – uvek sam mogao da je pretvorim u mračnu komoru. I tako sam, iznenadno i za sebe samoga, nakon majčine smrti postao lulajući foto-reporter: moje novine – neko pištoljsko izdanje što je svaki čas menjalo ime i redakciju – slale su me levodesno, ali sam najčešće sam birao gde ću ići i šta ću snimati. Posao mi je išao od ruke, jer mi nije bilo mnogo stalo do njega – stoga su mi gledali kroz prste. Dosta sam putovao po zemlji, mada ni u tome nisam uživao: kretao sam kad god bih osetio kako mi nervi podrhtavaju i da me noge same nose prema železničkoj stanici – vraćao sam se izmožden, prljav i smiren, ali sposoban da razgovaram i da radim. To tumaranje – obeleženo mnoštvom potrošenih filmova – bilo je dobro kao lek i kao preventiva protiv samoubistva, mada sam se u hotelskim sobama osećao kao u privremenim mrtvačkim sanducima: redovno sam nalazio neku ženu da mi pravi društvo i dodaje piće. Usput bih ispucao dvadesetak filmova, a razvijao sam ih odjedanput, kad zaključam vrata i spustim zavese na prozorima. Objekti i ljudi bili su mi savršeno nevažni – dobro sam ih zagledao tek kada bi ih razvijač izvlačio iz mraka i uobličavao. Tek onda sam mogao da im priznam postojanje, da te isečke sveta smestim natrag u svet, gde su, fiksirani na hartiji, bivali vidljivi i kako-tako neuništivi.

24

Vidosav Stevanović

Jednom sam radio film sa neke proslave – ne znam kako sam se tamo obreo. Bilo je to neveliko društvo muškaraca i žena na ivici starosti, što se još uvek kočopere: sedeli su za spojenim stolovima – oznojeni, pijani i debeljuškasti. Videlo se da farbaju kose, masiraju se, šminkaju i posećuju saune, da kriju bore umora i tuposti. Moj fotoaparat im je skinuo sve maske, kao islednik: ležali su u razvijaču plazmatični, goli i ružni pod svojim skupim odelima, unakaženi naporima da se nagumaju para. Mimolet mi se učinilo da iza njihovih krokodilskih obličja, kao iza izloga, vidim kržljava, neuhranjena tela štićenika Sofije Radman – surovo kljukana poslasticama i uspehom. Ali je opsena brzo nestala – na gotovim fotografijama bili su samo oni koje sam upisao na kutiji filma: Veselo društvo 10. maja 1975. Nakon majčine smrti – nasledio sam naš dvosoban stan; iznenadio sam se što me je uzela za sunosioca stanarskog prava. Nasledio sam njene haljine, ženske drangulije i štednu knjižicu sa nešto deviza, skunatorenih po predstavništvima – devize sam ostavio za odlazak u inostranstvo, možda u Pariz, ako budem rešio da se počistim odavde. Nasledio sam i jedan auto – stari folksvagen, koji je rđao na ulici i bio sav zasut garom, kao da upija smog i prljavštinu. Dva-tri meseca ga nisam vozio, čak sam ga zaobilazio, mada sam uvek nekako natrapavao na njega i trudio se da ga previdim. Ipak, ključevi su mi zveckali u džepu i žuljili me, kad bih prilegao obučen. Posle razvijanja onog filma sa proslave – izašao sam na ulicu, da rasteram maglu iz glave. Auto je


25

stajao tamo gde ga je majka parkirala pred odlazak u bolnicu, nizak i nekako starački raskrečen, kao da se tek pomokrio. Sevši za volan onako, da se odmorim – bio sam teško mamuran, utrnulih mišića – video sam jasno, kao da čitam, reči što su se uvek nalazile na poleđini pisama što ih je majka dobijala bar jednom nedeljno: L. Š. Perović, Desna obala Dunava 30, Starčević. Ta pisma su se vukla svuda po kući, zgužvana i otvorena, dok ih ne bih bacio u kantu za đubre. Majka nije pitala gde su, ja sam ćutao, kao i uvek – razgovarali smo valjda jedino o vremenu i o inkansantima. Kad je umrla, bio sam sa nekim bučnim društvom: obilazili smo kafane i tražili kavgu, dok nas nisu priveli u stanicu milicije. Vrativši se kući oko podneva, zatekao sam telegram sa klinike Onkološkog instituta: stereotipni tekst je iznosio golu činjenicu smrti. Nisam bio uzbuđen ni potresen, već nekako čudno rasterećen, istovremeno i slomljen – nešto sam zviždukao i hodao iz sobe u sobu, sve brže, kao spetljan u mreži sopstvenih koraka. Telefon je zvonio, dizao sam slušalicu i mehanički odgovarao: »Sve je u redu, stečajni postupak je u toku, bićete zadovoljeni, ako povučete moju dršku za stomak.« A povremeno bih čuo svoj krkljavi glas, kao iz presečenog grkljana, kako cvili: »Majka je jutros umrla, majka je umrla jutros rano, majka je umrla.« Trgao sam se – valjda sam bio zaspao na sedištu »folksvagena«. Magla u mojoj glavi beše se bolno zgrušala: iznutra mi je pritiskala lobanju. Okrenuo

26

Vidosav Stevanović

sam ključ u bravi, motor je zakrkljao, zagrcnuo se i proradio, mada je akumulator, očigledno, oslabio. Krenuo sam nekuda, verovatno nasumice. Vozeći polako kroz grad, izbio sam na put – onda sam pritisnuo gas do daske. Krntija se tresla i raspadala, ali je gurala napred, kao bangavo kljuse. Bilo je hladno i tmurno, oblaci su se vukli nisko nad ravnicom, opuštenih trbuha – leteći preko golih oranica, graktale su vrane, zanoseći se na vetru. Naglo se smrkavalo, kao na slabo razvijenom filmu. Upalio sam svetla i nastavio oštro: gume su pištale u krivinama i starudija se ljuljala, kao pokretni šporet. Sa Dunava je duvao bočni vetar, na sredini reke se guravi tegljač probijao kroz talase, vukući lanac teških šlepova. Automobili su se proredili, bio sam gotovo sam na uskom, izlokanom drumu – katkad bih prestigao koju zapregu, čiji se vozar zgrčio pod bundom i šubarom, kao da će putovati čitavu iduću zimu. Sela behu pusta, šaloni na prozorima spušteni, kao da je ledena noć – jedino se iz kafana čula buka i svirka tamburica, pokoji pijanac bi isteturao da mokri uz banderu i zijao u mene, otkopčanog šlica. Pratio me lavež naježenih pasa, što su se smucali šorovima i uletali u svetlost farova. Odnekud se čulo rzanje konja i topot kopita, kao da nevidljiva ergela galopira iza mene, stalno na istom odstojanju. Na majčinoj auto-karti put je bio ucrtan crvenim mastilom, sa strane je pisalo: Poslednja kuća u S. gledano s ovu stranu. Rukopis – nejednak, grub, mestimično nečitak. Skrenuo sam kod crkve sa visokim,


27

šiljatim kubetom i ponovo, između dva reda niskih kuća, izbio na obalu. Patuljasti tegljač – onaj ili neki drugi – mučno se vukao uzvodno, dok su se šlepovi tromo njihali na talasima, kao da su pretovareni. Na kraju šora, malo izdvojena, bila je kuća sa brojem 30: zdepasta, tamnog krova, sa zidom od crvene cigle – ulopana blatom do ispod samih prozora. Zaustavio sam auto i ugasio motor. Dok sam palio cigaretu, samoća mi je legla na ramena i pritisla me na sedište. Kad sam izašao, zapljusnuo me je vlažan vetar, što se osećao na trulu trsku i ustajalu vodurinu – gotovo me je odgurao do drvene kapije, okovane gvožđem. I tu sam stao, sa bolom u potiljku, pred zarđalim zvekirom, što se kezio razjapljenom veprovskom njuškom. Zalupao sam i viknuo. Ništa. Nervna drhtavica mi je tresla kolena i bilo mi je hladno. Ponovo sam zalupao, ponovo viknuo. Jedno krilo kapije se naglo otvorilo, škripeći na šarkama. Kao da se neko bio šćućurio iza i proveravao me kroz rupicu. Bio sam pred dripavim starčićem u kožuhu – desni rukav mu je bio prazan i pribadačom prikačen za rame. »Da li je Luka kod kuće?« Starčić me je gledao mirno – sjajnim, plavim očima bez obrva, dok mu se brada micala gore-dole, kao da žvaće. Nije me puštao unutra, nije zatvarao kapiju. »Sklanjaj se, gluvaro! Ne smetaj!« Podadula ruka s modrim noktima je uklonila starčića, kao lutku. Stajao sam pred Lukom Š. Perovićem: uspravio se u svoj veličini dvometraša i raz-

28

Vidosav Stevanović

drljen se sukobio s vetrom, što je ponovo nasrnuo s reke, zadišući na ritine i mrtvaje. Pogledao me razroko, kao da je očekivao nekog drugog – dahnuo je bučno, kao konj, i pogurio se. »Ti si mali! Upadaj unutra – da te vetar ne odnese!« U tesnom dvorištu, pod vinjagom očerupanog lišća, ležala je katranjiva burad sa izbijenim dancima. Na betonu behu tanki nanosi blata, vijugavi kao razbacana užad. »Plavilo nas. Najviši vodostaji za sto godina. Pisalo u novinama. Svi pobegli – ja ostao. Organizovao odbranu – tamo su džakovi peska. Ne vide se, već su ih odneli kad nisam bio tu. Uđi!« »Stani, Luka! Moram na stranu!« »Koju, bre, stranu?« »Pio sam pivo usput. Mnogo piva!« Živnuo je, sav se nekako napeo. Pogledao me je iskosa, kao da je stekao prednost. »Dodo, povedi gospodina u nužnik, pokaži mu gde je šta!« Oklevao sam, starčić me uhvatio za ruku i poveo: žuljio me je njegov hrapavi, veliki dlan, hladan kao đon. Zašli smo iza kuće, starčić me je pustio i stao, kao da nešto očekuje. Gotovo da sam viknuo. »Gde je, do đavola?« Starčić je mirno pokazao mokru travuljinu pored slepog zida – okolo se valjala svakojaka starež. Onda je smeh provalio iz mene, kao rigljanje – previjao sam se od kikota, što me sveg lomio i kidao. Činilo mi se da ću pasti, da ću se onesvestiti. Starčić


29

je stajao sa strane i mirno me gledao, kao stražar koga više ništa ne čudi. A onda je proškripao nekim ustajalim glasom. »Luka je prirodan čovek. Smatra da sve mora da se radi u prirodi. Leti ide go golcat i po ulici, ovde se navikli pa niko ne okreće glavu. I u prodavnicu ide takav – niko se ne smeje.« Tada sam prestao da se smejem – naslonio sam se na hrapavi zid. Starčić me je ponovo uhvatio za ruku i poveo natrag, kao da ću se sam sigurno izgubiti, dlan mu je bio hladan i hrapav, ali nežan. Ušli smo u kuću: unutra je šištala svetiljka na plin, spasavajući iz mraka sobu matorog momka, preplavljenu neredom, kao obala posle brodoloma. Nameštaj je bio glomazan i pohaban, poput vlasnika, potamneo i zapušten – svuda su se videle mrlje, ogrebotine i napukline, pocepana koža fotelja i kanabeta, federi koji štrče. Na zidovima su visile uveličane fotografije golih žena – mutne i beznadno opscene, kakve se mogu naći kod starih porno-fotografa u prašnjavim i ledenim ateljeima sa umoljčanim zavesama, gde svraćaju jevtine kurve i penzionisani policajci. Luka je stajao pored stola, razdrljen i crven, sa čašom u ruci. »Zabavica, mladiću! Blažim pustoš staračkih dana!« Pustoš njegovog lica nije se dala ničim ublažiti: razrovana koža, žuta kao žablji trbuh, kesice ispod očiju, nos što se rascvetao i nabubreo, čupava seda kosa. Ožiljak preko desne obrve – nekada tako uzbudljiv na novinskim fotografijama, ratnički dekorativan – raširio se i pomodreo, kao da se tkivo ras-

30

Vidosav Stevanović

pada iznutra. Ali je glas ostao isti kao u mom detinjstvu, kad je grmeo iz zvučnika duž ulice: surov i naprasit, bukvalno zapovednički – napukao od stišane siline, što ga je činilo zagušenim i krkljavim. »Primi moje iskreno saučešće. Ne stigoh da ti ga izjavim na sahrani.« »Nisam te tamo video, Luka!« »Niko mene ne vidi – već dvadeset godina. Svi su postali razroki i zaboravni, niko se ne javlja, niko me ne pominje – ja sam izbrisan čovek. A na groblju sam se pojavio, postojao malo i otišao. Bio sam među poslednjima, kao što sam nekada bio među prvima.« Odložio je čašu i tromo koračao oko stola, kao da je uznemiren, ali se suzdržava. To više nije bila sporost uzdržane snage – kojom je lako lomio protivnike, pre okršaja – nego mučno vlačenje kostobolnog starca, što se sve bezuspešnije bori sa sopstvenim telom: vazduh je bio prožet ustajalim zadahom reumina i seljačkih špecija. »Stigli su me alali, mladiću: robijanja, batine, marševi i rane. I napori da se prilagodim. Noću ne spavam – zijam u tavanicu i moje kosti upijaju vlagu s reke. Al ne mrdam odavde. Luka se ne predaje nikom, najmanje bolestima i samoći.« »Šta inače radiš – među ovim lepoticama?« »Pomalo obnavljam uspomene. Piskaram antiistoriju, rat iz kuvarsko-intendantskog i bolničarskog ugla. Oću da objasnim mehaniku gladi, metafiziku vašaka i gnoja. Možda će nekom zatrebati.« »Meni neće, Luka. Niti ikom koga ja poznajem.«


31

»Onda meni i Dodi, što drema u ćošku. Ja zimi čitam pored vatre, izdeklamujem stranicu pa je bacim, a Doda sluša i ne čuje – gluv je kao kamen. Al nimalo gluvlji od ostalih. Jedino je tvoja majka imala srca i duše da čuje druge – i da razume. Više niko.« Kapija je zaškripala i lupnula, kao da neko dolazi. Luka se trgao i trapavo, saplićući se, izjurio napolje. Ubrzo se vratio opuštenih ramena, mokre kose. Lice mu se zgužvalo – bila je to, odjednom, gola lobanja, prekrivena mlitavom kožom, što se tresla i znojila. Kao da je zaboravio na mene: koračao je oko stola, okružen svim onim golim ženama, nešto mrmljao i odmahivao rukama. Doda je ćutao u ćošku – činilo se da drema i da nas ne primećuje. »Imam da ti postavim neka pitanja, Luka. Zato sam došao.« Trgao se i zabuljio u mene krvavim beonjačama, kao da me tek sad prepoznaje kroz maglu glaukoma. »Koj si ti da meni postavljaš pitanja, balavče? Kad sam ja bio čovek – ti si još naseljavao ćaletova jaja!« Onda mu se pogled izbistrio: gledao me je izbliza – radoznalo, nimalo uplašeno, čak sa onim starim perovićevskim prezirom prema svima koji ne znaju prave odgovore. Odjednom se iskezio, preko lica mu je, oživljavajući ga, plinula grimasa čoveka koji ponovo raspolaže sudbinama. »Zašto živiš baš ovde?« »Slučajno, mali. Ovuda sam projahao na konju – žene i deca su stajali okolo i mahali i zasipali nas

32

Vidosav Stevanović

cvećem. Bilo je hladno, padao je vlažan sneg, al nama beše toplo. Žene su, mladiću, bile jedre i vesele, osmehivale su se željno i mirisale na svež hleb, na vruće perine. Zavičaj nisam nikada imao – cela moja prošlost pripadala je drugima. Osetio sam da će ovde biti moja poslednja kuća. I tako sam se vratio – kad više nisam bio tamo potreban.« »A starac – otkud on ovde?« »To je bilo kasnije. Dodu sam našao u jendeku iznad reke – bio je pijan i smrznut. Otkravio sam ga, nahranio i obukao. Sad živimo zajedno i pijuckamo rakiju, što je sami pravimo.« Nisam ga više slušao: ustao sam i pošao prema vratima, praćen sve jačim šištanjem plina. Prolazeći pored njega, osetio sam kako mi se smejulji u potiljak i brekće od zadovoljstva – prosto sam čuo divlje groktanje njegove veprovske duše, čije su se kljove ponovo zabile u lešinu. Udario sam ga iz poluokreta, bridom sake, pravo preko usta i nosa – skljokavši se, zakrkljao je od iznenađenja, ne od straha i bola. Na vratima sam se sudario s nekom umotanom ženskom prilikom – napolje sam poneo miris njenog jevtinog parfema i blesak zelenih, kurvinskih očiju. Padao je vlažan sneg, što se topio u blatu. Tegljač je brektao u bezvetrici, kao da se nije pomakao s mesta – šlepovi su se valjali na talasima, a vrane graktale nad ogolelim vrbama. Okrvavljenu ruku, sa ugrizom trulih zuba, zavio sam u maramicu i ušao u kola. Motor nije hteo da upali. Kresnuo sam nekoliko puta – uzalud. Izašao sam na sneg, čije su mi pa-


33

hulje, topeći se, pipale lobanju, kao hladna usta ribica pod vodom. Kapija je bila zatvorena, cela kuća mirna i mračna, kao da u njoj nikoga nema. Ali – dimnjak se pušio, kao da podadula ruka s modrim noktima dodaje drva na vatru. Doda je stajao pored blatnjavog zida, kao da stražari, ukočen – jedino mu je patrljak mrdao u praznom rukavu. Sada sam ovde gde sam – zgrčen u mračnoj komori. Ne znam šta da radim. Možda ću sesti na strašni gastarbajterski voz i, praćen svirkom harmonika i suzama, otići u Nemačku. Možda ću potražiti zemne ostatke Sofije Radman, blažene Mama Sofije, u čijoj smo udovičkoj tuzi svi našli hleb i utočište, uzvrativši joj ćutanjem. A možda ću se ubiti pred majčinom fotografijom – jedinom koju mi je ostavila nakon smrti.

BED TRIP

ORA. Stojim u podzemnom klozetu, gledaju me strašljive pederske oči. Naprežem se, mokrim nekoliko kapi. Amonijak i hlor štipaju mi nozdrve, pale sluzokožu. Pederska ruka sa dugim noktima pruža mi hiljadarku. Dodir je vlažan i gušterski. Izlazim, vukući se uz stepenice. Taksisti spavaju na zadnjim sedištima, razjapljenih usta. Sivo je i tmurno, čađ veje kao brašno. Crni dimovi naftarica kuljaju iz odžaka, vuku se iznad krovova, kao mačke prebijenih kičmi. Klopara đubretarski kamion. Polivači tegle debelo crevo šmrka, teturajući kroz mokri smog. Iza mene je – noć. Mnogo bunovnih noći: haustori, tavani, podrumi, predsoblja, klupe u parkovima, – gar železničke stanice, buka i štropot pristaništa, zelena rečna vlaga, užicarene cigarete i gulaši. Glad i male drpaže tu i tamo. Užeglo rublje, raspadnute cipele, odelo što je ostarilo i smežuralo se na telu, čirevi i svrab svuda. Koračam između bifea i konjskih restorana, između bunila i bezumlja. Ali koračam. Čujete li moj korak na tvrdom pločniku?

Z

36

Vidosav Stevanović

Kiosk čistača cipela je zatvoren, kao i montažna piljarnica i prodavnica viršli. Prozori i vrata – zapečaćeni mamurlukom i vonjem usnulih, što buncaju pred buđenje i znoje se pod jorganima. Ništa se ne događa, niko ne prolazi: trg se zgrčio pod čamotinjom. U krošnjama kestenova dživdžaju vrapci. Žamore, lepršaju i pevaju. »Tišina«, kažem. »Da vas nisam čuo. Čačkate mi po ganglijama.« Dživdžani prekidaju. Drhturim, cvokoćem prozeblo i osluškujem – sebe i grad. Jutarnje prazno zvonko ništa, kao usred ruševine, kao pred skok sa mosta. Svud naokolo se pale motori, razležu se male, benzinske eksplozije, kašlju auspusi, ali nevidljivo. »A sad polako«, kažem. »Jedan po jedan. Kao na audiciji.« I dživdžani počinju: jedan, pa drugi, pa nekolicina. Najzad svi – pevaju složno i gladno, sićušni borci protiv tišine, što ih čekaju meci iz vazdušnih pušaka i otvori slivnika. Dižem ruku i dirigujem sirotinjskim horom. Slepo me gleda bronzani spomenik. »Zbogom drugari«, kažem. »Vidimo se.« Kašljući, ulazim u bife: nizak, tesan, prisno vonjav. U ogledalu preko desnog zida komešaju se bubuljičave njuške, glibavi nokti, natekli kapci, žućkaste šljivovice. Svi ćute i blenu, svi puše. Za stolovima dremaju raščerupana noćna braća, kao punjene sove. Srkuću kafu, kolena im klecaju, prsti drhte – nervni slomovi, strah i smrt lepršaju iznad njihovih gla-


37

va, ali nevidljivo. Kao što znate, vidljivost je u laganom opadanju. »Jedan sendvič, jedno pivce«, kažem. Kelnerica je patuljak, dežmekasta i okrugla, sa velikom glavom: spava u dečjem krevecu, tucaju je gelipteri iz samačkih hotela, čilageri i pervertiti. I ja – kad mi cehovi previše narastu. Sedam za jedini prazan stočić pored vrata, žvaćem bajati hleb, posnu salamu, što se nedeljama suše u staklenoj vitrini šanka. Bife se izdužuje i skuplja, kao posude u prljavoj vodi: obuhvataju me lelujanje i njihanje, plovim kroz nešto žuto i crveno, od čega puca glava i staje dah. Patuljica me, osećam, podozrivo njuši, kao domaći pas – da li sam sklon kući ili lutanju? I ja njušim – parfem. Zapahnjuju me topli i tromi talasići, kao da ležim u kadi. Za mojim stolom sede dve žene: starija je crnoputa i krupna, raspuštene kose, mlađa – sveže ondulirana plavuša, ljubičastih zenica. Obilno su našminkane, masne i sjajne kože, nakinđurene grivnama, prstenjem, broševima, nose iste srcaste medaljone. Haljine su im bleskave, pripijene i duboko dekoltovane, krupne sise napudrane. Preko ramena imaju resaste šalove, što im blago padaju do krupnih bokova. Gledaju me – ni radoznalo, ni neprijateljski. Odjednom, osmehuju se. »Sovio si«, kaže hrapavo starija. »Mi sele.« »Nisam«, kažem. »Brza dremka uoči akcije.« »Viknule smo ti duplu kavu«, kaže mlađa mazno, gugutavo. »Lepo«, kažem. »Može i pivce.«

38

Vidosav Stevanović

Ćutimo. Patuljica nas zaobilazi – navikla je da se ne meša u tuđ posao. Drugi nose šnur, a njoj šta pretekne. Bife je pun vlažnih mantila, zgužvanih beretki i šešira, promuklog žagora, kašlja i kijanja. Svi mrmljaju, niko ne sluša – ovde se samoća udiše umesto vazduha. Šišti plinski rešo, kao astmatična protuva, škripe moje misli, okrećući se u skučenom krugu. Prolazi Vasilije Belobrk, mastan i neobrijan, natrontan kao usred zime, spor poput sudbine – nudi razglednice i kalendare od prošle godine, što ih niko ne gleda niti kupuje. Ako ga izbegnete, pojaviće vam se u snu i snažna pesnica će vam ščepati srce. »Ja sam Mila«, kaže starija. »Ona je Lula. Ne boj se.« »Ne bojim se«, kažem. »Slušam vas.« »Mi slavile«, mazi se mlađa. »Njen rođendan. Šta piješ? »Sendvič«, kažem. »I ladno pivce.« Zalivam se tromim alkoholom od hmelja i slada. U mozgu mi se pali svetlost, kao da je neko pritisnuo dugme na stepeništu: bolje vidim, jasnije čujem, razumem i ono što nije za razumevanje. Moje drugarice ljušte barena jaja sa tanjirića, sole ih i žvaću. Zubi su mi beli, kao veštački, usne crvene, obrazi sivi od novog pudera. Nokti – svetlozeleni. Smejuckaju se bodro, kao da su tek izašle. Pred nama je dan od sažetog mraka, vrele sperme i ljubičastih munja, što buše temenjaču. »Ajde s nama«, kaže Lula. »Nastavljamo.«


39

Ustajem, kao da dižem nekog sa nosila. Trudim se da ne kašljem, da hodam pravo, da odvojim vrata od prozora. Grudi mi škripe, kao zarđala harmonika. Patuljica njuška za nama, zvecka šoljicama i čašama – sutra ću biti bez jela i bez pića. U ogledalu preko levog zida – prate nas zakrvavljene oči onih što stoje za šljivovicama, s tašnama pod miškama. Koračam u blagom vrtlogu parfema. U taksiju, na zadnjem sedištu – mekota s obe strane. Predusretljiva bedra i mišice, drugarska stegna, nežne rese šalova, kao listići karanfila. I toplota kože, gusta kao bolest. Taksistin potiljak odlazi nekud napred, dok lagano potanjam. Vidim razlivenu, jesensku Savu, pokrivenu maglom, kao iscepanim vojničkim ćebetom, pesak napuštene plaže, isprovaljivane kabine. I olupan brod, zelen od mahovine, mrk od rđe, privezan za betonski dok, kako se tromo ljulja na vetru – pacovi i bubašvabe su ga napustili, posada se raspršila, mašine zamukle. U njegovoj utrobi su hodnici, kabine, tesne kao mrtvački sanduci, kreveti na sprat, vlažno rublje, što se oseća na ukvarenu ribu, na užeglu ikru. Sve je zaprašeno insekticidima, sve je dezinfikovano i prljavo. Reka Sava otiče, brod plovi u mestu. »Zadrži kusur«, kaže Mila hrapavo. »Slavimo do kraja.« »Promukla si«, kaže taksista. »Ona je pevačica«, kaže Lula. »Ima polipe u grlu. Neće da se operira.« »Imam rak«, kaže Mila. »Čašćavam, braco. Zašto da me seckaju ko salamu?«

40

Vidosav Stevanović

»Meri, Meri«, kažem, »okolo zavijaju zveri.« Siva periferijska ulica, sive stambene zgrade, kao betonski kokošinjci. Drveće na trotoarima je tek zasađeno, sitnog lišća, okovano metalnim korpama, travnjaci izgaženi i kaljavi. Svaki pokušaj zelenila je ugušen u zametku. Osećaju se lenjost i zaprška, višak penzionera i dece. Na prozorima – bunovne žene, podvezane maramama, vetre posteljno rublje, vitlaju praherima. Upaljen je valjda svaki radio u bloku: trešti narodna muzika, mešaju se stanice. Malo dalje stoji kamion sa ceradom – u njega utovaruju pohaban nameštaj, veliki frižider, ukrašene kavezove sa kanarincima, tanušnog starčića u kolicima, što klima glavom, kao da odobrava. Kad budete iznosili smeće, mi ćemo biti u mraku stepeništa. Ulazimo u samouslugu. Guramo se, guraju nas. Nosim žičanu korpu, moje drugarice trpaju kobasice, salame, sireve, flaše s pićem. I kikoću se naviklo, kao da nastavljaju neki noćašnji smeh. Biće ića, biće pića, svanut će nam svima srića. Kasirke okreću glave, domunđavaju se preko tastatura. Noseći pune kese, penjemo se uz mračne stepenice, gazimo po opušcima i otpacima. Žamor iz stanova prožima ustajali vazduh: zujanje usisivača za prašinu, kloparanje mašine za pranje rublja, cvrčanje vrelog zejtina, lupkanje tučka za meso. Lula prekopava crvenkastu tašnu, vadi svežanj ključeva. Na mesinganoj pločici: Cvirivili Zlatinka – Ljuboje Stevan. Kako li se nađoše, kako li se spariše? Unutra je tesno i zagušljivo, ima nekoliko nepotrebnih vrata i mnogo nameštaja. Nered, kao da stanari beže čim se


41

probude – posle umivanja i doručka s nogu. Toliko je pretrpano da nemaš gde da pogledaš, glava boli od andramolja i ukrasnih sitnica. »Okupaj se«, kaže Lula. »Kupatilo ti je iza leđa. Ima tople vode, bojler nikada ne isključujem. Sapun i peškiri su tamo. I papuče. Viči ako ti šta treba.« »Već vičem«, kažem. »Hoću vinjak.« Svuda – bačene čarape, pojasevi, gaćice, kombinezoni, kao da se neko ovde stalno svlači i oblači. Na zidu je kalendar menstrualnih ciklusa: plodni dani su obeleženi crnim krstićima. Irigator je nadohvat ruke, vibrator – na ružičastom poklopcu klozetske šolje. Pretoplo je od centralnog grejanja, od slutnji pobačaja i genitalnih napora. Punim kadu vrelom vodom – koliko mogu da izdržim. Ležim u vrelini, kao u kolevci, udišem paru, koža mi je rumena i gotovo bolna, pore se same otvaraju. Čujem svoj piskavi, zarđali glas – oponaša pesmu vrabaca, škripanje kočnica, tandrkanje motora, buku zagušenog trga. Moj glas se upinje i klonjava. Moj glas se oslobađa svih nataloženih zvukova i tone. Dovoljno ste gluvi da ga ne čujete. »Dečko, zaspao si«, kaže Lula. »Mogo si da se udaviš. Šta bismo s tobom mrtvim?« Gole i snažne ruke drže me ispod pazuha, izvlače iz vode, dok pokušavam da se vratim tamo odakle sam pošao. Stojim pored kade, oslanjam se na puno rame. Kolena mi klecaju. Kikoćući se mazno, iz grudi, Lula me trlja čupavim peškirom, okreće i draška. Izbliza – udišem miris raskuštrane kose i oksižena, posmatram modri ugriz na njenom vratu,

42

Vidosav Stevanović

tragove tupih i jakih zuba. Kroz vrata kupatila dopire oštri zapah pržene slanine. »Što si mršav, dečko«, kaže Lula. »Jedeš li šta?« »Njupam«, kažem. »Kad ima.« »Al zato piješ«, kaže Lula. »Obavezno«, kažem. »Kad ima.« Navlačim kućni ogrtač, pohaban i topao, što se oseća na razređivač i mašinsko ulje, na ustajalu vodu. Nazuvam razgažene papuče. Sedimo za kuhinjskim stolom bez čaršava i jedemo, mešamo zalogaje i smeh. Pred nama je flaša vinjaka, natežemo je redom i lagano. Raspojasanost se šunja oko nas, kao mačka. Moje drugarice su zajapurene i raščupane, oči im blistaju, beonjače sevaju. Skinule su haljine, na sebi imaju kratke, providne kombinezone. Milino meso je tamno, sa gromuljicama sala, preliva se preko čarapa i grudnjaka, Lulino – belo i glatko, prekriveno zlatastim maljicama, napeto iznutra, kao da podrhtava i diše. Odbacile su nakit, zadržale medaljone. Halapljive su i vesele, smeh im grgolji u grlima, kao voda koja otiče iz kade – natrunjena blatom, dlačicama, sapunicom i prosutom spermom. »Jel igraš?« kaže Mila. »Ne«, kažem. »Nisam učio.« »Naučićemo te«, kaže Mila. »Nas dve ćemo te naučiti svemu što treba. Opusti se i veruj nam.« »U redu«, kažem. »Razumem.« Prelazimo u spavaću sobu, ja nosim flašu. Roletne su spuštene, upaljena je ružičasta lampa pored kreveta. Postelja je u neredu, kao da su se spavači


43

ujedali i tukli. U vitrinama pored zidova – čupave lutkice, plišane mece, gipsane balerine, natrontane babuške, smešni svet od plastike, krpa i stakla, što se krevelji uljezu. Ovde živi žena koja se zatrpava drangulijama, ali gde je muškarac? Gde je dotični Ljuboje, čiji zadah udišem iz ogrtača? Na podu je gramofon, zvučnici – u ćoškovima. Mila stavlja ploču, bestidno se naginje i pokazuje nam široku stražnjicu, što je sapinju gaćice i pojas, butine što se otvaraju kao kapija. Uđite, koji ste napolju. Lula me obuhvata oko pasa, kao mladi rvač, naslanja mi glavu na grudi – zagrljaj je topao, vešt i poznat, jednostavan kao igrački korak. Okružuju nas zvuci škripavog fokstrota, kao dživdžanje vrabaca. Pomeram noge levo-desno, moje srce hvata ritam i tuče sve brže. Luline najlonske čarape trljaju me po butinama i stegnima, njen trbuh drhturi i pripija se uza me, kao razdražena mačka. Vazduh je suv i pucketa. Mila leži nauznak na krevetu, raširenih ruku i raskrečena – pevuši i zagrcava se. »Operisaću polipe«, kaže Mila. »Kolko ove godine.« »Čekaj da skinem čarape«, kaže Lula. »Smetaju nam.« »Jesi li zaključala vrata?« kaže Mila. »Da ne bane.« »Jesam«, kaže Lula. »Dvaput. Ključ je u bravi.« Ploča je završena, igla struže na prazno. Ležim na krevetu, petljam se s čaršavima. Oko mene je – mekota, znojavo i naparfimisano žensko meso, što

44

Vidosav Stevanović

tukne na nešto krepko i bodro, što treperi i pripija se. Vazduh je pun uzdaha i tamnih senki – udišem druge i kao da izdišem sebe. Ljubim mlitave usne, izbliza me gledaju pomućene oči sa ljubičastim zenicama, koje tamne i gusnu se, kao ulične svetiljke kad trnu u svitanje. Izgubio sam ogrtač, kombinezoni se cepaju pod mojim rukama, spadaju pojasevi i gaćice, pojavljuje se koža koju nije peklo letnje sunce. Druge usne, vrelije i čvršće, klize mi duž prepona, bolnoslatko me grickaju vešti zubi, što nepogrešivo nalaze čvoriće nerava. Čujem svoj glas kako krklja i bunca – odjednom dubok i pun, mada iskidan i treperav. »Oću da lajem«, kaže Mila. »Laj«, kažem. »Laj, kučko.« »Oboje ste moji«, kaže Mila. »Oboje«, mazno grca Lula. »Oboje.« »Ja nisam«, kažem. »I neću.« Posle teškog uspona dolazi lakoća pada, vedrina poraza. Ružičasta svetlost lampe gusne, sažima se i rasplinjava po našim trbusima, kao ugašena vatra. Klupko me steže i gnječi, mada više nisam unutra. U ruci držim periku – crnu, mrtvih dlaka: nehotice je milujem, ona mi uzvraća pucketanjem, kao suva raž. Milina ošišana glava, šarena od razmazane šminke – jedno oko je poraslo, drugo se smanjilo – skakuće među Lulinim butinama, što se šire i skupljaju. Oštri zadah vulve štipa mi nozdrve, grize sluzokožu. Sva druga mesta napolju preplavljena su golom patnjom, krevet je u vrtlogu što nas nosi nadole – muljav i snažan, kao pored izlokane obale.


45

Vidim strme stepenice, što se spuštaju u mrak i vlagu: zidovi su buđavi, tapeti odlepljeni, parket škripi i ugiba se, kreveti su uski kao nosila, lavabo provaljen, svetlost male sijalice žuta i tmula. Ko jednom siđe, teško da će izaći. Čaršavi su išarani skorelom sluzi, ćebad naprašena insekticidima i naftalinom – zidovi se ljuljaju, kao da će se raspasti. Ispod okruglih prozorčića grgolji i brboće vodurina, što nosi olupine šlepova, fekalije, nečistoću iz fabrika, sve što je odbačeno i nepotrebno poput mojih izgluvarenih dana. Sa palube, opervažene lampionima, trešti orkestar, napreže se pevaljka – ozvučenje zuji i krči, pristanište odgovara bukom i štropotom. Neko me trese, surovo drmusa i cima. »Koj si ti, bre?« kaže dubok glas. »Sutra donosim ličnjaka«, kažem. »Večeras.« Sve je nepoznato, kao i dosad: neki sivocrni svet bez obrisa. Iznad mene je ljudina u kožnoj vindjaci, maljava i brkata. Tegli me, diže i postavlja na noge, dok se dvoumim: da padnem natrag ili da se oslonim na njega. Lice mu je rovašeno krastama i usahlim bubuljicama, uši modre i klempave, zadiše na vinjak i vlagu, na ustajalo mašinsko ulje. Zenice mu se sužavaju, kao da nišani. »Kaki ličnjak, kake trice«, kaže. »Štaš ode?« »Dovele me«, kažem. »Nisam teo.« »Dovele te«, podsmeva se. »Ostavile te, bre. Obukuj se – da te ne gleam.« Go – tražim odeću, saplićem se i teturam. Sve je razbacano i pomešano, kao da se neko zezao. Uvlačim se u svoju izanđalu ljušturu, oslonjen na radija-

46

Vidosav Stevanović

tor, kao na stub grudobolne toplote. Šta radim ovde? Ko sam ja? Čovečina nateže iz flaše: četvrtast je, podbuo, opuštenog trbuha, kao da probavlja cigle. Ruke su mu grube, masne – nokti polomljeni i krivi, koža crvena i tek zamlađena. Ako se tukao, mora da je onaj drugi gore prošao. Nos mu je polomljen i spljeskan, kao da ga je pomilovala čelična šipka. Nema prednjih zuba i šušljeće. »U kujnu, bre«, kaže. »Sedajs, ne mrdajs.« Sedim za prepunim stolom – zamazani tanjiri, kore hleba, prosut senf. Moje drugarice su sigurno strašno žurile, zbrisale su ništa ne počistivši. Čovečina sedi preko puta mene, zavalivši se, kao u kafani – još da naruči pesmu i nož za tranžiranje. Pijucka vinjak, gleda me preteći, ali kao da vidi nekog drugog – većeg i opasnijeg, sa oguljenim pesnicama i lancem od bicikla u džepu. Cigareta mu dimi u uglu usana, on žmirka i naginje glavu. »Ovo je moa kuća«, kaže. »Pozitivno.« »Nisam znao«, kažem. »Sad znam.« »Ništa ti ne znaš«, kaže. »De su one dve kurvetine?« »Nemam pojma«, kažem. »Mogu li jedan vinjak?« »Još i to«, kaže. »Jok.« »Razumem«, kažem. »Mogu li da giljam?« »Jok«, kaže. »Ne moš. Ode ja komandujem. Pozitivno.« Znoj mu izbija po čelu i slepoočnicama, crveni i modri pečati šaraju mu obraze, kao da se brzo raz-


47

boljeva. Šta misli ovakva panjina iza metar debele čeone kosti? U prozoru je pepeljast dan, pridavljen oblacima i vlagom, sivkasta kišna prašina veje odozgo i lebdi. Odnekud škripi, šušljeće i krči nevidljiv tranzistor: kod Bezdana toliki i toliki vodostaj. »Da te biem?« kaže. »II da te ne biem?« »Ovo drugo«, kažem. »Molim lepo.« »Ćut, bre«, kaže. »Ja govorim. Mož da te makljam, mož da te ne makljam. Pozitivno. Zatekao sam te u mou kuću, ko položaru. Mlogo si karakušljiv, ne bi podno ni dve-tri zauške. Odapeo bi. Crkotina si. Ja ne biem – otkivam, ka brzi voz. Bio sam izazivač u poluteškoj. Nekad – pre Zlatinke.« »Kako se zovete?« kažem. »Pratim sport.« »Ćut, bre«, kaže. »Ti mož da pratiš mrtvake i parove po parkovima. Pozitivno.« »Točno«, kažem. »To i radim – kad radim.« Klipan pali cigaretu na cigaretu, žmirka – oči su mu krvave i pijane, kapci otežali. Zaplakaće ili zaspati? Krišom uzimam viljušku i trpam je u rukav, nož ne mogu da dohvatim. Flaša pred njim je prazna, a njegovo lice opušteno, pomalo naduveno, kao pod lokalnom anestezijom. »Doguraj mi rakiju s kredenca«, kaže. »Slušaj, bre: ja sam mašinac, rečna riba. Dve nedelje sam bio na vodi. Kišurina i vetar, u mašinskom ko u loncu, a napolju ko u ledari. Nema pića, nema ništa: išijas i rmbanje. Bio sam na Crno more, bre. A u krevet zatičem tebe, što si pobego grobaru s lopate. Jel si mi tuco ženu? Pozitivno?«

48

Vidosav Stevanović

»Nisam«, kažem. »Zdravlja mi.« »Držo si sveću?« kaže. »One su se lezbeisale«, kažem. »Čisti se«, kaže. »Sreća tvoja što sam nakokan i grogi.« Klecam prema vratima, kao da prelazim široku ulicu i zavijam za ćošak. Leđa mi bride od strepnje. Čujem kako šmrkuće i stenje, kako lupa čelom o sto. Praznina o dasku, i obratno. Zastajem u hodniku i okrećem se, mada drhtim. Vi ne biste imali petlju da činite besmislice. »Vidimo se, gospodine«, kažem. »Na Crnom moru.« Teško ustaje, razrogačen, kao da je dobio znak iz trenerskog ćoška. Gega prema meni: podbuo, četvrtast, opuštenih šapa. Moj strah je sličan njegovom, samo manji, osećam ga na dijafragmi, kao nesvarljivu kost. Lice mu je prljavo od znoja i suza, ali zategnuto, kao da bolje vidi, kao da mu se bistri u glavi. Hrapav dlan me udara sa strane – po obrazu i slepoočnici. Izbliza vidim, u magnovenju, izgorelu, tek zamlađenu kožu njegove ruke: pokušavam da je poljubim, da je ugrizem, ali promašujem. Dok padam, vrata se zatvaraju. Ležim u mraku stepeništa, na hladnom betonu. Ližem krv sa usana i zuba, kao slatki melem besvesti. Bol u vratu me pritiska nadole, kao teg na pokvarenoj vagi. Oslepljen, bauljam preko opušaka i smeća, batrgam se niz basamake – žamor i smrad iz stanova odmiču se nekud unazad, kao brod koji se odlepljuje od doka. Putovanje počinje tamo gde se i završava.


49

U čitavoj zgradi se otvaraju i zatvaraju vrata, škljocaju brave, okreću se ključevi, lupkara nameštaj, kao usred seobe, ali niko ne prolazi. Svi čuče u svojim samicama, dremaju, drže vatu u zagluvelim ušima, žmure. Vi to znate bolje nego ja. Uspravljam se pored spiska stanara, čitam: nigde Cvirivili Zlatinke, nigde Ljuboje Stevana. Nestali su, poput mene. Zbrka praznih imena preliva se u moju zbrku. Taj što stoji i bulji u slova jeste izmoždeni tuđinac bez osobina, maloumnik što ga niko ne čuva, a ja sam negde daleko i bez veze – raskrečen pred nerazumljivim pismenima, kao pred tekstom besprizivne osude. Moja je sreća što ništa ne shvatam. Ne otvaraj ova vrata Pašće! Otvaram ih i ona ne padaju: škripe i klate se, ali ostaju da vise na šarkama. Promaja me gura na ulicu, kao nežni izbacivač. Prelazim iz jedne pustoši u drugu: plastične kese sa smećem, što su zagušile ulaze, mačke svetlećih očiju, pokoji pas, taksiji koji ne staju. Telefonska govornica je prazna, slušalica visi o šnuru, prosto čujem bip-bip impulse, ali ja ne znam nijedan broj koji bi mi se odazvao, nijedan glas koji bi mi rekao nešto stvarno. Da vičem, vi se ne biste odazvali. Stojim dignute ruke, kao da stopiram vetar. Kraj trotoara se zaustavlja izlupan automobil, šaren od nalepnica, ulopan blatom, kao da je tumarao sporednim putevima i upadao u jendeke. Moje pleme mi još jednom pruža ruku koja ubija. Znate li išta slađe i jednostavnije od smrti u obliku magle? Ulazim na zadnja vrata, uvaljujem se u mekotu sedišta, kao da sam se vratio kući. Za volanom, nag-

50

Vidosav Stevanović

nut napred, sedi crvenokoži albino, izboranog i mladog lica, što su ga pržila pustinjska sunca i šibali samumi – pegav i rudast, dugačke bele kose dvadesetogodišnjeg starca, što mu u bičevima pada niz leđa, kao u bespolnih naroda, koji su zaboravili mamurluke i zlo. Pored njega je zgrčeni kosturčić u tankoj haljinici, majmunske njuškice, sićušnih ruku, poput skoturenog fetusa, čija glava pliva na ustajaloj površini belih voda. Pozdravljamo se ćutanjem, komuniciramo nežnim ticalima ganglija. Albino se okreće, dok auto ide sam, kao da ga vode sopstveni refleksi – gledaju me zečije oči sa ružičastim obrubima, izbledele od suza i radosti, kao zastava na svetioniku nadomak pučine. Oči goluba prevrtača, opijene praznim nebesima, vazdušnim strujama, ledom vasione, opsenjene padom, krvave od slutnji. Mutne i prijateljske oči, koje vide kroz mene, ali bez radoznalosti i savršeno čisto – sa lakim nagoveštajem bola što se priprema negde u zatvoru lobanje. »Ar ju going tu d hospital?« kaže. »Nou«, kažem. »Aj em going tu d senter.« Vozimo uzbrdo, pa nizbrdo: motor se zagrcava i kašlje, amortizeri tandrču. Da ste pogledali kroz prozore, ne biste nas videli. Na sivoj pozadini večeri pale se ulične sijalice, kao da nam obeležavaju pravac za sletanje, kao da nas vode dok rulamo prema pristanišnoj zgradi. Zapahnjuju me toplota iz grejača, mirisi joda i hemikalija, isparenja dugog lutanja – apsolutna nesanica drumova, motela, šumaraka i napuštenih plaža, borovih šuma i maslinjaka, čija čistota usisava moj na-


51

rod, kao prašinu, kao nematerijalna isparenja. Bez vreće za spavanje, možemo naći mir pod glečerom, vedrinu beskonačne zime, što se rascvetava u vizije i blaženi otrov, sto ispija mozak poput meningitisa. Sa nama se završava usamljenost – počinje velika samoća zajednice. Suviše ste daleko da bismo znali gde ste. Pokazujem rukom: desno, levo, pravo. Svi semafori imaju zelena svetla i sve vaše kuće su prazne. Na osvetljenom skveru – kao da je neko upalio reflektore iza oblaka, priključene na infracrvene agregate – ulazimo u gužvu automobila, mičemo se metar po metar, kao u krkljancu gmizavaca. Prestižu nas i opkoljavaju gomile razgalamljenih pešaka: nose crnobele zastave, zgužvane transparente, bacakaju se, mašu i poskakuju. Vreva je zoološka i topla, kao da izlazi iz utroba i punih creva, ali njen zov jenja i malaksava. Ništa nije važno onom koji čuje tišinu i fijuk propadanja. Jedini lek nije kretanje, gmizanje i derekanje, već eksplozija – fisija samog atomskog jezgra, koja sve razara. I to smesta. Kosturčić se pokreće, sićušna ruka miluje moju glavu, glasić nešto mrmlja, kao da pevuši. Kad se zagrlimo i kad klonemo jedni pored drugih, svi smo isti. Svi smo jedno. »Vi ar from San Francisko«, kaže. »Du ju vont fiks?« »Nou, aj dont lajk«, kažem. »Aj em finišt. Hev a gud tajm.« Izlazim iz kola, kao da iskoračujem iz zaklona. Stojim na vlažnom trotoaru i osvrćem se: nalazim se

52

Vidosav Stevanović

blizu sredine sopstvenog kruga. Albino i kosturčić obilaze svet, jureći za suncem ili bežeći od sunca – ja obilazim kafane, rupe i kloake, vrtim se oko centra, kao kolica na elektrificiranom autodromu, što im pravac menja svaki pokret dokone ruke na volanu. Albino i kosturčić, drevni par sestra-brat ili ženamuž, nose fiks u prtljagu – ja nosim umor, svrab na koži, glavobolju, iscepane cipele. Mokra noć pritiska pločnike. A vi ste slobodni od svega. Udišem smog i hladnoću. Moje noge se već kreću i moji koraci su sigurni, kao da sam se vratio kolotečini. Ulazim u poštu, prilazim post-restantu. Pored mermernog pulta pomera se dugačak i gust red: konfekcijska odela, zgužvane košulje, neobrijana i opuštena lica, kao kartonske maske. Provincijalci, samci, stanari tesnih i mračnih soba, crnci iskolačenih beonjača, tamni i nosati Arapi, modre kafanske protuve, patuljasti žućaci, posetioci javnih kupatila – stoje kao stoka pred pojilom, pokorno i šumno dišući. Atmosfera je plavičasta, prožeta neonom, kao u frižideru. Pridružujem im se, lagano se pomeram napred. »Imal nešto za mene?« kažem. »Ime i prezime?« kaže šalterka. »Nije važno«, kažem. »Imal nešto za mene?« »Ništa«, kaže šalterka. »Ko ni cele prošle nedelje.« »Šteta«, kažem. »Mogul da pripalim cigaretu na tvojoj?« »Ne zadržavaj«, kaže šalterka. »Zvaću redara.«


53

»Zovi«, kažem. »Zašto nema ništa za mene?« Ponovo sam napolju i koračam, koračam. I kad bih stao, moje odelo bi produžilo napred, klipsalo bi sve dok ne obiđe čitavu stazu. Moja creva se grče i opuštaju, probavljajući otrovni vazduh, resku kiselinu, jed i žuč. Neonske reklame – izvešane po zidovima starih kuća, poput dronjaka – pale se i gase, kao odsjaji u mrtvačkom oku, žmirkaju vašarski i skaredno, gutajući slova i značenja. Škripe kočnice autobusa, teturaju prvi večernji pijanci, što su ih istresli bifei, kao provaljene kasice. Iza prozora, iza nevidljivih rešetaka koje dele pristojne i barabe, gore topla svetla, kreću se žive senke, zapahnjuju mirisi prženog mesa, otvorenih rerni, prosutog alkohola – noć će biti, vidim, puna ždranja, lokanja, sperme i zla, kanalizacija će jedva spasti nabrekli grad od fekalija i nečisti. Ako budem imao sreće, spavaću za nekim stolom u ćošku, dok me ne otera kakvo lumpadžijsko društvo. Milicajci me neće hapsiti, jer sam senka. Jer me nema tamo kuda prolaze živi ljudi. I na sve strane napadaju plakati, što su ih izlepili džigljavi mršavci iz studentskih servisa: VI ZA BEOGRAD DANAS – BEOGRAD SUTRA ZA VAS! Na golom betonu pločnika sedi omalen, tršav Arap – poguren na drevni način, prekrštenih nogu, kao što se sedi na svim raskršćima sveta. Svuda gde nikada neću proći. Na kolenima drži trouglast žičani instrument, čist i sjajan. Lupka malim, krivim maljicama, prebira prstima – zvuci su sitni i čisti, kao da se krune metalni opiljci i zveckaju na dnu izriba-

54

Vidosav Stevanović

ne posude, ali pozivni i molbeni. I znače: Pomozite mi da nastavim. Okolo se tiska gomila radoznalaca i prolaznika, žamore, smeju se i dobacuju, ali je sviračeva prevrnuta kapa sasvim prazna i vapijuća, kao rupa usred pločnika. Prilazim i stavljam hiljadarku od jutros, što mi je blago grejala džep. Tamo gde sam zaradio jednu, naći ću još mnoge, ako se ne budem previše cifrao. Sviračevo rame treperi pod mojim dlanom kao da prenosi drhtaje nekog skrivenog plača. »Zbogom, ortak«, kažem. »Vidimo se.« Svejedno koje je doba. Nije važno koliko je sati. Prolazi Vasilije Belobrk, klonuo, kao da samog sebe nosi na ramenima. Šake su mu pune razglednica i kalendara, a korak sve kraći i nesigurniji. Uskoro će, kad niko ne bude gledao, početi da tetura. Pred pozorištem – vrte se svečane haljine, sveže frizure, belo ofarbana lica. Kad Vasilijevo srce otkaže, maskenbal će biti u punom jeku, mešaće se šminka, znoj i bunovne reči, dodirivaće se trbusi. Silazim u podzemni klozet, kao da se tamo dole priprema i bubri zora. »Meri, Meri«, kažem, »napolju zavijaju zveri.«

KOG SAM ĐAVOLA TRAŽIO NA KALIŠU

ROBUDIO ME TELEFON. Nered odmaklog dana mešao se sa neredom moje sobe. Podigao sam slušalicu. Jesam li to ja? Nisam. Jesam li kod kuće? Nisam kod kuće. Otišao sam u materinu. Zašto se zezam? Zato što se zezam. Prekinuo sam vezu i nisam spustio slušalicu. Jure me oni od kojih bežim, beže oni koje jurim. Ako to nije ševa, ne znam šta je. Moja četkica za zube bila je vlažna, peškir zgužvan, kada zasejana riđim dlačicama. Zapah jevtinog parfema upio se u čitavo rasulo. Parčići svesti škripali su mi u lobanji, kao krhotine. Riba od noćas? Podviknuću joj da više ne dolazi. Nikad više. Ali kako? Nisam joj znao ni ime, ni adresu, ni broj telefona, čak ni izgled. Nešto kao visoka pa tanka, mlitavih grudi pod otrcanom majicom, okrečena raznim farbama. A kukovi široki, kao tuđi. Pokupio sam je pred zoru, digao sam je, kao prazan novčanik, nekim dripcima što nisu znali ni gde su, ni ko su. Bio sam nafifiren, izvodio sam besne gliste, pokazivao zgužvane fotografije. Čije? Ničeg se ne sećam. Zaboravljam – što namerno, što slučajno. Svejedno mi je.

P

56

Vidosav Stevanović

Nisam se brijao. Nosim bradu – iz lenjosti, iz aljkavosti. Tek onako. Ne radi lepote. Imam njušku kakvu imam, šta tu neko dognavanje i glancanje. Ožiljak na obrazu ne mogu da uklonim, kao ni onaj iz pameti. Opekotine, u stvari. Nisam se ni kupao, bio sam ugodno premazan jučerašnjim znojem. Jedino sam slušao muziku sa tranzistora – dobru, bučnu muziku što para uši i seca dijafragmu. Zvonilo je na vratima, ali nisam otvarao. Dva meseca nisam platio kiriju, tri struju, izbegavao sam prijatelje, zaobilazio poznanike. Prešao sam Poštansku štedionicu – produžio sebi godišnji odmor. Do daljnjeg. Blistave i pohabane razglednice, rasturene svuda po sobi, čekale su, kao i svakog jutra, da im se obratim. Da legnem u kolotečine poznatih reči. Da se raspem. Pred crkvom Vasilija Blaženog mislila sam na tebe. I ništa. Daljina i blizina, pa to je isto. Od španskog vina ne boli glava al tišti srce i peku uspomene. Šta si mislio onim svojim Svejedno Ovo je bigben Veliki Sat. On otkucava naš poslednji čas. Sutra letimo natrag. U stvari danas. Pozdravljam te iz Pariza. Samo te pozdravljam. Mnogo sam povraćala. Lakše je umreti. Ovde je polarna noć nešto ljubičasto i razdražujuće. Al svetlije nego na Kališu gde smo sedeli. Pomozi sam sebi. Otvorio sam fioku i pokupio sve andramolje – sve to prstenje, burme, narukvice, brazletne, broševe, igle, medaljone. Kupovane po buvljim pijacama, ispod ruke, u zadimljenim kujnama susetki, po


57

preduzećima, poklanjane za venčanja, rođendane i mladence. Nisu mogle da stanu u kutiju, koju sam bio pripremio. Uzeo sam najlon kesu, strpao sve unutra i stavio je u unutrašnji džep. Žuljala me, ali ne previše. Takva prošlost – oveštala i udobna, kao lanjske cipele. Digao sam slušalicu i okrenuo broj. Siva svetlost cedila se ispod navučenih zavesa i slivala oko mojih nogu, klizila preko prljavog parketa. Bio sam uhvaćen, spetljan, potpuno ukroćen. »Alo«, rekao sam, »jesi li sama?« »Mili, gde si dosad? Imam nešto novo za tebe.« »Jeltete«, rekao sam, »baš za mene? I to novo.« »Moja drugarica i ja idemo na veliki put. Njenim kolima. U njenom aranžmanu.« »Zanimljivo«, rekao sam, »al ne volim kola. Tuđa, mislim. Kako bi bilo pešice?« »Budi ozbiljan, mili. Idemo u Indiju, preko Bliskog i Srednjeg istoka. Obilazimo znamenitosti. Pođi s nama.« »Nas troje, znači?« rekao sam. »Jel grupnjak posredi?« »Ako ti oćeš. Ako zapovediš.« »Ne zapovedam!« rekao sam. »I neću. Ne volim Indiju.« »Koga ti voliš, mili? Mene?« »Ne znam!« rekao sam. »Možda da, možda ne. Al volim Saharu i koješta.« »Mi odlazimo čim sredimo s pasošima. Pođi s nama!« »Neću!« rekao sam. »Hoću da ostanem ovde, da

58

Vidosav Stevanović

se kuvam u praznom gradu. Da bazam kako mi se sviđa. Da jedem mastan đuveč i pijem veštačka bela vina. Mrzi me da pomeram svoje kosti. Ne mrdam odavde!« Tek na ulici primetih da sam zaboravio sat i naočari za sunce. Ali nisam hteo da se vraćam sada, jer to ne mogu izbeći kasnije. Mnogo kasnije. Odvuljao sam se do Kališa, dok su mi zglobovi škripali i pucketali, kao da vežbam za starca. Tamo je vrvelo od penzionera, mamica sa decom, ljubavnika i provincijalaca. Tiskali su se i gurali, ali samozadovoljno. Svalio sam se na klupu i zablenuo u ravnicu, dvestoti put za poslednjih dve stotine dana. Bilo je oblačno i pepeljasto, zaparno i vlažno. Disao sam kao da gutam vlažne krpe za pranje suđa. Nekakva tamna i zelena svetlost prosijavala je vazduh i zapljuskivala mi oči. A u dnu vidika, iznad banatskih šuma, kotrljale su se guste senke i pušile se močvare, kao da zemlja isparava znoj i umor. Neko me je teškom rukom opaučio po leđima, samo što mi nije slomio kičmu. Zamalo sam progutao dogorelu cigaretu. Nada mnom se natkvesio neki glavonja – brkat, kosat, ušat, nosat. Sve na gomilu. Zaudarao je na konjske restorane, na podrume i potkrovlja, na prazne sobičke i mušku samoću. Ispod miške mu je bio crtaći blok, imao je pantalone načvakane uljanim bojama. Užagrio je bezbojnim očima i vrebao trenutak da me ščepa u zagrljaj. »Što si nežan«, rekao sam, »kao ribaća četka!« »Đe si, Aleksandre, pile od sokola? Kad si stiga iz Rovinja. Dođi da se bratski ižljubimo!«


59

»Miči mi se sa očiju!« rekao sam. »Nikad te nijesam gleda. Aleksandar nijesam, Rovinjez nijesam, nit ću ikad bit!« I otperjao sam. Kog sam đavola tražio na Kališu? Kao i obično, obišao sam sve kafane do centra. Redom. Svuda – pustinja. Dokoličari i dežurni pijanci, nagnuti nad čašama, studenti i službenici što su zbrisali s posla, prodavci iz obližnjih radnji. Muve, prašina i vreli zidovi. Nikoga nisam tražio, više sam bežao. Okružavala su me bleda, znojava lica, izgužvane košulje, budalasto šarenilo izloga. Automobili su već bili zauzeli pločnike, zakrčili ulice, zagadili vazduh izduvnim gasovima, kao plehane smrdibube. Vrelina i smrad su usporili pokrete prolaznicima, kao razlivena voda – njihova stopala su mrtvo šljapkala po razgrejanom asfaltu. Odasvud se čulo potmulo brundanje grada, odjekivala je huka saobraćaja i raštimovana buka njegove utrobe, koja se napreže i pati. I ja sam lutao kroz beton, kamen, gvožđe i staklo, sto su grčevito držali ovaj mravinjak. Učinilo mi se: spavao sam, budim se. Preda mnom – Knez-Mihailova, uski kanal kojim teku žamor, pihtijasta telesa i prevrnute beonjače, letnje košulje i prašnjava jara. Nisam hodao – bio sam nošen strujom, kao nagrizena jabuka bez peteljke. Iza staklenog zida »Zagreba«, kao u pretrpanom akvarijumu, laptale su sparušene usne i žvakale vilice, a ugašene oči su buljile u masne ploče stolova. Lepršali su dlanovi uličnih prodavaca i preplitali se njihovi prozukli glasovi. Kuće su se udaljavale i smanjivale –

60

Vidosav Stevanović

njihova pročelja su se preobražavala u krti karton kulisa. Preda mnom se otvarala perspektiva džina, spetljanog u mreži patuljaka i patuljica. Ali ravnodušnog, otupelog od ponavljanja i tričavosti, usporenog krvotoka i hrapave kože. Lift nije radio, kao i obično. Ni svetlo na stepeništu koje se, kao mračan tunel bez izlaza, dizalo uvis. U čitavoj kući su stanovali slepci, kretali se pipajući – njihove ruke su načinile mrku prugu na zidu, u visini ograde. Po kujnama su cvrčale zaprške, šištali lonci. Zadah me je udarao u lice, dok sam se saplitao preko visokih basamaka i psovao vrelu tamu odmorišta bez svetlarnika i prozora. Na trećem spratu je treštao radio i čula se nečija piskava vika – ženski glas je bio na ivici gušenja i suzan. Vrata mi je otvorio žgoljavko sa glaukomom na desnom oku. Opet ja? Stotinu puta ja? Bio je više umoran nego ljut, suze su mu se skorele na mršavim obrazima. Momčilović nije kod kuće – ne zna se ni kad odlazi, ni kad dolazi. On je neuhvatljiv i nepredvidljiv, svojeglav i promenljiv kao nebo, slep za druge. Što mu se ne skinem s one stvari? Virnuo sam u sobu preko hodnika: na niskom otomanu baškarila se ofarbana ženska u šorcu i majici, preplanulih ruku i butina. Gledala je prema nama, ali kao da nas nije videla – više je osluškivala. Pod žutom sijalicom njeno lice se presijavalo, kao kriška premazana maslacem. Neuplakano. Grbio sam se na uglu i odlučivao na koju ću stranu. Gde ću popiti prvo piće? U mojoj kafani ili u pr-


61

vom bifeu? Neko je viknuo moje ime, neko me je zagrlio i cmoknuo u obraz – izbliza sam osetio mlitavost činovnika. Bio je to Stanko Španac: podbuo, mlohave kože, dremljivih očiju, ali s belom košuljom i mašnom. Cerio se i gnječio me, kao kurvu u haustoru, jedva sam se nekako odmakao. »Di si, burazeru? Što činiš?« »Ništa«, rekao sam, »uglavnom džabalebarim.« »Je li? Ja rmbam u spoljnoj trgovini. Šljakam sa inozemstvom.« »Je li?« rekao sam. »Bravos!« »Mažnjavam lovu. Lova do krova. Na Zapadu su pravi marsovci. Imam stan, imam kola. Oženio sam Dragicu iz kraja. Znaš je? Riđu Dragicu?« »Ne znam!« rekao sam. »Ne sećam se!« »Ona tebe zna. Pominje te. Kaže – vodio si je na žurke i malo joj se nabacivao. Imamo dvoje dece. Sinovi!« »Čestitam!« rekao sam. »Bravos! Ali – žurim. Moram do jednog tipa. Mućkamo nešto.« »Ćao, burazeru. Javi se.« »Javiću se«, rekao sam, »pod obavezno. Zdravo živo!« Kupio sam novine, zaseo pred mojom kafanom naručio ledeno pivo. Tresnuo sam ga pravo na žeđ smesta mi je bilo bolje. Na velikom, starom satu iznad časovničarske radnje bilo je odavno prošlo podne i ovdašnji taksisti su zajednički ručavali, kao kakva muška porodica. Njihova kola su stajala u redu, otvorenih prozora i desnih vrata – neka mršavica, ni mlada ni stara,

62

Vidosav Stevanović

u kratkoj cicanoj haljini, sa zelenom plastičnom kofom, sunđerom je prala šoferšajbne i dovikivala se sa prodavačicom iz poslastičarnice. Malo dalje su radnici, goli do pojasa, razbijali pločnik: njihova mršava, pogurena leđa sijala su od znoja. Između vrelih zidova, potamnelih od godina i čađi, ispod kvrgavih lipa i bleskavih prozora višespratnica, preko metalnih stolova i pletenih stolica – kovitlala se prašina, rasterivana bukom i žuborom prolaznika. Naručio sam još jedno ledeno pivo. A moj kelner je ušao unutra i nije se vraćao – video sam kako stoji iza visokog šanka, puši i prepire se s nekim nevidljivim. Sve svakodnevno. Nema razlike između danas i sutra. A najbolje je juče – već mi je za leđima. Tako sam razmišljao. Onda sam prestao da razmišljam. Čituckao sam natenane. Ubistvo u Siminoj ulici: dva klinca ukokali pedera, nekog arhitektu. Na Adi Ciganliji mnogo kupača, malo prostora. Još jedan bioskop sa erkondišnom. Broj vanbračne dece ove godine dostigao deset odsto, prošle nedelje nađeno petoro udavljenih novorođenčadi – jedno u šolji staničnog klozeta. Ništa izložbe, ništa koncerti. Letnja mort-sezona. Najzad sam prevrnuo pravu stranu – moj oglas je bio tu. Kratak, običan, ali se, između tih tupih redova, isticala njegova bolna oštrina. Njegov crni smisao, razgovetan kao smrt, zamršen kao ludilo. Skalupio sam novine i stavio ih u džep, pored najlon kese.


63

Oko Mošinog spomenika motali su se, kao i svakog dana, novinari, korektori, spikeri, tehničari, pevači i pevaljke. Tromi, pritisnuti jarom, s tamnim naočarima za sunce, verovatno polupijani i žedni, znojavih dlanova, na silu srdačni i bučni – ovaj okrugli trg, vrelih kamenih pločica, bio je roštilj na kome su se pekli i pržili. Njihovo zatvorsko dvorište i šetalište. Neko iznenadno jato vrana beše se spustilo u sparušene krošnje, kovitlalo se i kreštalo – beličasti izmet kapao je posvuda. Ali sve glave behu spuštene, niko nije ni pogledao u nisko nebo. Taksista u prvim kolima bio je mator, mršav, kokošijeg vrata, debelih cvikera. Sav naboran, kao da nije obavijen sopstvenom kožom, već širokim odelom. Na obrazima, ispod očiju, čak i na golim laktovima – svuda su mu visile kesice. Jedva sam ga nagovorio da vozi. Tek je ručao, odmara lečka, vari njupu. Ako je napred, nije njegov red. Slagao sam da žurim na avion. Da imam rezervisano mesto u Dubrovniku. Znao li sam ranije da žurim? Jesam, ali sam zaboravio čuku. Di mi je prtljag. Na aerodromu. Mogu li vožnju bez taksimetra? Mogu i bez taksija, samo da se gura. Unutra sam naleteo na upozorenje: Hvala što ne pušite! Nisam pušio, ali su mi usta bila puna gorke pljuvačke, sluzi i gladi. Na Savskom mostu – saobraćajka. Neki spaček je naleteo na banderu, odbio se na kolovoz. Pravo pod kamion. Ima li preživelih? Niko ništa nije znao. Trubeći, provukli smo se pored karambola. Milicajci, sa belim dorukavljima i košuljama flekavim od znoja,

64

Vidosav Stevanović

nešto su premeravali, gomila radoznalaca je blenula sa strane i blebetala. Izbečene oči, opuštene vilice, napregnuta i dremljiva lica. Na sivom asfaltu blistala je lokvica svetlocrvene krvi, prošarana benzinom i krhotinama stakla. Sve je treperilo i podrhtavalo od jare, ali su oblaci bili još gušći i niži, kao da muljava reka i grad isparavaju smesu sagorele nafte, masne pare i otrovnog dima. Ušće se iskrivilo i razlilo, kao da visi – dve reke su postale jednodimenzionalne, prosti crteži na zemljopisnoj karti. »Izvini«, rekao sam, »možem li nešto da te pitam?« »Pituvaj!« »Tucaš li nešto«, rekao sam, »na ovu vrućinu?« »I na vrukjina i na ladnokja. Kad god okješ. Delje čiča pa sve otkiva!« »Dobro se držiš!« rekao sam. »Šta ješ?! »Ne pušim si, ne pijem si. Legam rano, đipam rano. Al koljem ženske. Taksiženske.« »Ene!« rekao sam. »Šta mu to pa dođe?« »Dođe mu na kurva. Svaka šljakatorka ima svoj taksi. Čiča ima dva komata. Vikaju se Lola i Nuna – tako se same vikaju. Samo na jedno se plašim!« »Na čega?« rekao sam. »Na milicija?« »Na trudnokja, sinovac. Ne trošim kontracepcija.« Platio sam desetakom. Nisam sačekao kusur. Žurilo mi se, mada uzalud. Aerodromska zgrada je isticala svoje oštre uglove i bleštala aluminijumskim sjajem, kao hrpa izglačanih kocki i paralelopipeda, zaboravljenih usred


65

ravnice. Prošao sam kroz automatska vrata – progutala su me ravnodušno, mehaničkim pokretom, kao kukca. U čekaonici su, između hrpa stvari i velikih stakala, skakala bleda deca, muvale se napudrane žene, opuštenih stražnjica. Užurbani muškarci, škembavi i razbarušeni, teglili su kofere, torbe, suncobrane, svađali se pred šalterima. Pored šanka nije bilo slobodnog mesta, kafe i švepsovi prenošeni su preko glava i dodavani pozadincima. Popeo sam se na terasu. Svaki korak mi je bio poznat i težak, kao da nosim tegove na zglobovima. Srećom – nikog poznatog. Naslonio sam se na ogradu i zapalio cigaretu iz posebnog pakla, tamnoplavog sa zlatnim rubovima. Takva sam dobijao dva-tri puta nedeljno – iz bescarinske zone. Dve stotine istovetnih dana me je delilo od poslednjeg, svaki je bio jedan korak dalje u izvesnost i bedu, silazak naniže. Strmoglavljivanje, kao u dugom snu. Još uvek nisam znao gde je kraj. Gde je dno. Padao sam, ali bestežinski – kroz gluvu prazninu, kao padobranac kome se nije otvorio padobran. Dole su se protezale betonske piste, bleštali srebrnasti trupovi aviona, kao metalne muštikle. Gdegde su se videle mrke površine spržene trave, plavi i beli traktori, natovareni prtljagom, snovali su između mehaničara u zamazanim kombinezonima, aerodromski autobus je zaokretao, pišteći gumama i naginjući se. Antena radara okretala se u bezvetrici, kao otkinuto krilo. Majušna, riđokosa stjuardesa, sa nakrivljenom kapicom, vodila je raštrkanu grupu putni-

66

Vidosav Stevanović

ka prema repu aviona, što ih je progutao, kao neka krupna, naopaka riba – jednog po jednog i natenane. Pokretne stepenice su bile odvučene, vrata zatvorena. Avion se pokrenuo, kao troma gvozdenbuba – skrenuo je na pistu, mahnuvši repom. Zaurlao je, zaleteo se, tromo se odlepio od zemlje, s kljunom uvis. Video sam bela lica, zgrčena pod pritiskom, ružičasta upozorenja, privezane pojaseve, koje gužvaju znojavi dlanovi. Mada mi je gnječila bubne opne, buku gotovo da nisam čuo – sve sam pola zamišljao, pola osećao, kao da gledam film o sebi. Život u negativu. Avion je zaronio u oblake, kao u zapenjenu, retku vodu. Vratio sam se autobusom. Putnici isti kao oni što su malopre odleteli, samo preplanuli, oljušteni. Svi u šorcevima, šarenim majicama, s papučama na bosim nogama – kože razjedene solju, ogrubele od vetra i mediteranskog sunca. Povratnici s letovanja, živahni, pomalo raspojasani i bučni, ali, na domaku grada, sve tiši i pogruženiji, kao đaci pred kraj ekskurzije. Kroz nekoliko sati upašće u zamke od kojih su pobegli -perutaće se, svađati i tući decu. Jeo sam u prčvarnici na Cvetnom, gde loču taksisti, cvećarke i glumci. Dugačak podrum, pregrađen kosim šankom, vlažne tavanice, s klozetom pored kujne i klimavim stolovima – mračan usred podneva, zasut nekom zelenkastom svetlošću, kao zračenjem memle. Zaudaralo je na bajati đuveč, na krpe za brisanje posuđa, na ustajalo pivo iz buradi. Sako sam okačio na čiviluk. Bilo je poluprazno, kao posle podne na periferiji. Dva stola dalje – man-


67

gupi su zezali nekog pijanog starkelju, deseteračkog pesnika što sovi po ulazima, tavanima i podrumima, vucara se po birtijama i prosi šljivovicu. Pored mene – dva čupava klinca i dve namazane klinke, sa ogromnim modrim kolutovima ispod očiju, farmerkama i bedževima, Pušili su i blenuli, ćuteći, kao da se lagano uspavljuju. Mršave ruke su im ležale na pokapanom čaršavu, uši su im se skrozrile. Bili su dripavi, prljavi i odsutni, ali nekako nezavisni. Onda su tiho ustali i krenuli, vukući se, kao žive senke. Pozvao sam kelnera i sačekao da napiše račun. Posegao sam rukom u džep sakoa, gde držim novčanik. Prazan. U drugom džepu – najlon kesa i novine. Ostali su bili prazni. Ispipao sam ih još jednom. Isto. Kelner, okrugloglav i krivonog, tupo me je gledao izbliza. »Nema love!« rekao sam. »Drpili mi novčanik!« »Dešava se. Ovdena je tri komata i dvaes pet banci. Đuveč i dva leba, pola kile belog sa sodom.« »Mogu li da ti ostanem dužan?« rekao sam. »Doneću ti do mraka. Pet komada!« »Ne može. Smenjujem se. Predajem pazar.« Izvadio sam prvu stvar iz najlon kese i pružio mu je. Nisam ni pogledao koja je. Bilo mi je svejedno. »Važi li ovo u rem?« rekao sam. »Važi. Radim sutra pre podne.« »A prekosutra?« rekao sam. »Kad radiš prekosutra?« »Isto.«

68

Vidosav Stevanović

»Dolazim!« rekao sam. »Da me povučeš za stojka!« Sako sam obukao tek na ulici. Prva svetla su privlačila i gusnula sivi suton. U novčaniku su mi bila sva građanska dokumenta: lična karta, prijava boravka, bukvica, vozačka dozvola, zdravstvena knjižica, rešenje o godišnjem odmoru. Adresar i telefonski imenik. I bednih desetak hiljada – poslednji ostatak poslednje plate. Bio sam čovek bez identiteta, zaboravan i zaboravljen. Tamo gde sam nekad počivao ja, ograničen sopstvenim svojstvima i obeležjima – nije više bilo nikog. Kao da je moje ranije biće iskočilo iz tela: ono je nastavilo da se kreće, da čini sve što smo činili zajedno. Ali jednostavnije i bez razmišljanja, kao da se oslobodilo kaveza. Poštanska štedionica više nije postojala za mene – ni ja za nju. Razvod zbog neslaganja naravi i uzajamne netrpeljivosti. Bio je kraj ranom ustajanju, kafenisanju, sportskoj prognozi, ukrštenim rečima, sastancima radne zajednice, vikendima i grupnim letovanjima. Zar da rmbam još trideset godina – da bih u šezdesetoj postao stariji referent? Između mnogih, izabrao sam najprijatniji i najkraći način propadanja: ispijanje na dušak čitavog grada i svih njegovih otrova. Odvukao sam se na Zeleni venac. Krkljanac autobusa, putnika i prolaznika, strašna večernja gungula, razdražena mrakom. Prodavci srećaka i andramolja, vagadžije i prosjaci gurali su se u podzemnom prolazu, kao nesvarena hrana u lenjim crevima. Udisao sam izduvne gasove, mirise voća i po-


69

vrća sa pijace, gde su se seljaci smeštali pod tezgama i dovikivali pred spavanje. Nebo nad rekama bilo je crno, kao tuš. Prošao sam kroz usko dvorište, gazeći po ispucalom betonu. Svud kante prepune đubreta, furda i koješta. Prozori su bili otvoreni i staračke ruke su polivale cveće u saksijama, lijandere i limunove u šafoljima. Dve opajdare su torokale kod dvorišne česme – ućutale su i pratile me raširenim očima, zaraslim u mlitavo salo. Kao i uvek, triput sam zakucao na vratima u dnu – taj zvuk kao da je uznemirio gusti sobni mrak. Čulo se lepršanje krila, kreštanje, komešanje i vlačenje nogu u papučama. Ponovo sam zakucao triput. U odškrinutim vratima pojavili su se naočari, uvezani kanapom, modar nos, vunena kapa i upali obrazi. Očigledno nije stavio veštačku vilicu. Bio je u masnom kaputu preko spavaćice, zgrbljen i nekako uvučen u sebe, kao da se smanjuje. Odgurnuo sam vrata i zakoračio u smrad. Kavezi na zidovima i svuda: kanarinci, papagaji, štiglici, golubovi, senice i gugutke. A mršave, lenje mačke na krevetu i stolicama. Kako se ne požderu između sebe? »Mogao bi neki put i da provetriš!« rekao sam. »Kom se ne sviđa – nek ide. Nisam te zvao.« »Razumem«, rekao sam, »upao sam. Kako živiš?« »Živim. Ne žalim se. Što si došo?« »Da te obiđem. Ponudi me da sednem!« Bacio sam jednu olinjalu mačku sa stolice i seo. Gledali smo se preko iscepane, prljave mušeme, a ona žgadija se polako smirivala.

70

Vidosav Stevanović

»Imaš li piće?« rekao sam. »Bilo koje?« »Nemam. Bife je preko puta. Pij tamo!« »Razumem!« rekao sam. »Ne pitaš kako je majka?« »Znam da je dobro. Već dvaes četiri godine je dobro. Otkad ste me najurili.« Izvadio sam najlon kesu i sve iz nje prosuo na mušemu. Zurio je u nakit, ali kao da ništa ne vidi. Nije čak ni žvakuljnuo – prosto se ukočio. »Vredi sto soma!« rekao sam. »U gotovom!« »Ne treba mi. Ja sam siroma starac.« »Vredi pet puta po sto soma«, rekao sam, »ali danas vredi samo sto. U gotovom!« »Ništa mi ne treba. Bolestan sam. Umreću uskoro.« Ustao sam i zgrabio ga za ramena. Obesio mi se u rukama, kao krpa. Zasmrdeo je na iznenađenje, na strah. »Ispričaću!« rekao sam. »Sve ću da ispričam. Kako si potpisao. I kako su ljude poapsili radi tebe!« »Pusti me. Prvo me pusti. Daću pare.« Uklonio sam ruke sa njegovog trošnog kostura i obrisao ih o pantalone. Skupio se, zgrbio, kao i obično – nikad ga nisam video uspravnog. Čeprkao je po fiokama, po šifonjeru, čak i u peći. Prčkao je i čangrljao, kao miš. Sva ona žgadija se beše ponovo razgalamila. Pružio mi je šaku zgužvanog novca – iskrzanog, izlepljenog, kao da ga je skupljao na mostu. »Devedeset komada. Nemam više. Poslednja ušteđevina.«


71

»Tvoja stvar!« rekao sam. »Šta da kažem majci?« »Ništa. Da sam dobro. I da ću da umrem!« Zgrabio sam lovu i zabrzao napolje, sav zagluveo. Nisam se ni osvrnuo. One dve opajdare su me ukočeno gledale, raskrečene, podbočene, s kantama u rukama. Kao da nisu mrdnule od malopre. Tek na ulici sam se prebrojao: osamdeset i dva soma. Znao sam da me vara, ali sam namerno naseo. Moja prevara je bila mnogo dublja. Išao sam nasumice, tek da hodam i da se provetrim. Cigaretu sam bacio posle dva-tri dima – kao da sam pušio trulo lišće. Na otvorenom platou iznad ušća, nejasna prema severnom nebu, komešala se neka tamna gomila. Svirali su dvojica: kuljavi harmonikaš sa zabačenim šeširićem i kosturasti ćemanist, čija se lobanja, gola i duguljasta, kezila u drhtavom polumraku. A u kolu su igrali pristanišni radnici, sluškinje, nosači, zidari, stanične trotoarke, kondukteri, pijačari – trupkali su ravnomerno, kao da su navijeni i ostavljeni, ćuteći su izvodili korake i okrete. Bat njihovih nogu bio je težak i beznadan, kulučarski, sličan odronjavanju kamenja, ali složan i ujednačen, pomalo mehanički, pomalo kao u zanosu. Kretali su se levo-desno, muklo, po nekoj nevidljivoj, drevnoj koreografiji, što im je prožimala pokrete, disanja, lupanje srca – besvesno su se prepuštali, kao životinje, nečem višem od sebe. Harmonika je kreštala, ćemane je strugalo, svirka je bila prazna i šuplja. Ali je jednolični ritam kola popravljao sve pogreške, sva odstupanja od melodije.

72

Vidosav Stevanović

Niko nije napuštao krug, niko nije ulazio sa strane. Uleteo sam iznebuha – moja leva ruka bila je u ženskoj, moja desna u muškoj ruci. Drhteći, osećao sam njihovu hrapavost i odbojnost. Kolo se najednom pokolebalo – ja sam smetao njima, oni su smetali meni, kao po nekom dogovoru bez reči. Sudarao sam se i batrgao, noge su mi se splele i otromile. Harmonika je preskakala čitave taktove, kao da se zagrejava, ćemanistova lobanja je prestala da se klima i kezi – zurila je u mene dubokim rupama ispod čela. Ali, mada sam bio nezvanac, običan uljez, okruživalo me je ćutanje, složni muk pometenih igrača, njihova trpna snaga. Nisu me primili, nisu me ni odbacivali – čekali su, trupkajući u mestu. Otrgao sam se i otišao. Kog sam đavola ponovo tražio na Kališu? Zaseo sam pred mojom kafanom i naručio pola litra sa sifonom. Pravio sam špricere i pušio – palio sam cigaretu na cigaretu. Minuti su nestajali, kao dim. Kafana se punila večernjim gostima: svežim, izbrijanim, užagrelih očiju, kao da su krenuli u lov. Preko puta – autobusi su ravnomerno praznili svoje pretovarene utrobe. Njišući kukovima, prolazile su preplanule, lako obučene ženske i nešto od njihovog tamnog sjaja taložilo se u mom vinu, pretakalo se u moje vene. Radnici su još uvek razbijali pločnik, ali gotovo da ih nisam čuo. Video sam ih – crne, pogurene lutke što vise o nevidljivim koncima. Trknuo sam do vece. Iznad pisoara pisalo je na zidu: vojnik bajrić Još dvesta dana pa ondak zdravo živo.


73

Morao sam, kao i obično, da se pridignem na prste. Zašto su pisoari pravljeni za kratkonoge i niske? Dao sam svoj prilog tonama mokraće i fekalija, što teku ispod moga grada, što se obnavljaju svakog trenutka. Njegov razdraženi život komeša se gore i brekće kroz kanalizaciju, dvostruko lud i silan. Smrad njegove podzemne snage dražio mi je nozdrve, gušio me i bodrio, kao gusti amonijak. Na vecinim vratima naleteo sam na jednog mrtvaca iz starog kraja. Na mrtvog, a živog. Čuo sam da je landrao po svetu, da su ga hapsili i proterivali, da se propederisao. Da je negde poginuo, da se ubio. Imao je kicoško, karirano odelo sa špicastim reverima, svetlu košulju, šarenu maramu oko vrata. Kovrdžasta kosa mu je ženski padala na ramena, manekenski visoka i uska. Bio je bled, beo, ali rumenih jagodica i jarko crvenih usana. Namignuo mi je u prolazu, zapahnuo me slatkasitm mirisom kolonjske vode. Zalupio je vecina vrata. Osluškivao sam. Ništa se nije čulo, kao da je iščezao. Kao da stoji s druge strane, napregnuto osluškujući. A napolju je zagrmelo i zažuborilo – kiša je provalila oblake. Smestio sam se pored staklenog zida i gledao poplavljenu ulicu. Žućkasta voda je sve progutala i raščistila. Mileli su retki automobili, prituljenih farova, svetlucale su oznake taksija, ulazi behu prepuni pokislih. Pored izloga radnje s gramofonskim pločama promicao je onaj glavonja sa blokom ispod miške – išao je lagano i mirno, kao da šeta. Kiša se slivala s njegove ulepljene kosurine, košulja i farme-

74

Vidosav Stevanović

rice bili su mu promočeni, zalepljeni uz telo. Kretao se nekako u raskorak i zamakao prema Mošinom spomeniku. Pljusak je polako jenjavao i smirivao se, još je žuborilo u olucima i kapalo sa drveća. Ulicom su se uzmuvali kišobrani, najlonske pelerine i šuškavci. Naručio sam još vina, još sode. Današnji đuveč bio je slan i mastan – trčkarao mi je kroz creva. Ušla je visoka, tanka cura, u muškoj košulji i muškim cipelama, bleda i mršavih ruku. Između stolova je ostavljala mokar trag i nudila neke crkvene knjižice. Svi su je nestrpljivo odbijali, kao muvu. A ona je išla dalje – mirna i uporna, trepćući pospano. Pozvao sam je da sedne. Bilo mi je svejedno, ali sam je pozvao. Hoće li nešto da popije? Ona ništa ne pije. Može li sokić? Možda kisela voda. Imala je plave, izbledele oči, kao da je mnogo plakala. Ali vedre i rasejane. »Deset godina te gledam po kafanama!« rekao sam. »Nikad ništa ne prodaš.« »Prodam. Onom kome je potrebno.« »A nikom nije potrebno«, rekao sam, »sem kukavicama. Ja kupujem jednu. Bilo koju. Sama izaberi.« »Hvala. Mi ne primamo milostinju. Mi poklanjamo.« »Nemoj da me štediš!« rekao sam. »Imam lovu. Lova do krova.« »Zašto ste sami?« »Zato što sam sam!« rekao sam. »I – otkud znaš?«


75

»Ne biste razgovarali sa mnom. I vidi vam se.« »Piše mi na čelu?« rekao sam. »Piše svuda. Mi razumemo ta slova. Čitamo ih.« »Mi?« rekao sam. »Koji ste, do đavola, vi? Psiholozi?« »Ljudi i žene. Oni koji su patili, prozreli laž i upoznali istinu. Braća i sestre. Oni koji praštaju.« »Subotari?« rekao sam. »Jehovini svedoci? Ili neka treća sekta?« »Nismo sekta – zajednica. Nije važno kako se zovemo. Svet pati od ravnodušnosti i mržnje. Mi smo protiv ravnodušnosti, protiv mržnje. Neka svako pomogne drugom. Neka svako pomogne sebi. Gde vam je porodica?« Zaskočila me je. Morao sam da pripalim cigaretu, da razmislim. Zaista, gde mi je porodica? Sestra, majka, otac – gde su oni, osim u mom očajanju? »Ne znam«, rekao sam, »ne znam gde je!« »Vama nedostaje ljubav!« »Imam sve!« rekao sam. »Ništa mi ne nedostaje. Imam baš sve. I više nego sto mi treba.« »Ljubav i vera. Vaša duša je sama, kao slepa životinja. Ne verujete, ne volite. Ne vidite dela ljubavi.« Zakašljao sam se. Mnogo pušim, mnogo pijem, trujem se samoćom i crnim mislima. Vucaram se, brljam i živim naopako. Radim sve što mi padne na pamet. Šta ću inače? »Kako ću drukčije?« rekao sam. »Ništa nije samo za sebe. Ovaj sto, onaj kesten napolju, celo nebo nad nama – sve je to zajedno. I vi

76

Vidosav Stevanović

ste deo toga. Sve vam pripada, vi pripadate svemu. Ali ne znate i ne vidite. Otvorite oči, progledajte. Ljubav je sve oko vas!« »Dobro«, rekao sam, »neka je tako. Pođi sa mnom. Moram s nekim da budem večeras.« »Poći ću. Činite sa mnom što vam je volja.« Skočio sam i jurnuo napolje. Do đavola, hiljadu puta do đavola! Kelner me je sustigao tek na ulici – tutnuo sam mu desetaka i nastavio, gotovo trčeći. Neon je bleštao na mokrim pločnicima, kao da se odozgo, preobrazivši se u tečnost, sručio mlečni put. Lift nije radio, kao i obično. Uleteo sam u tamu stepeništa, kao u pećinu. Biće šta bude. Saplitao sam se preko visokih basamaka i pipao zid – moja ruka se, sigurno, kretala mrkim slepačkim tragom. Mrak je bio prožet ustajalim zaprškama i dremljivim, noćnim žamorom iz stanova: porodice slepaca su se spremale za spavanje. Pažljivo sam brojao odmorišta i spratove. Prvi, drugi, treći. Ali mi je vino smetalo da pamtim, brkalo mi računicu. Kolenom sam udario u nešto tvrdo. Pipao sam: bio je to neki orman bez vrata, pun naslaganih novina, uvezanih u pakete debelim kanapom. Odozgo su ležala polomljena dečja kolica – gladio sam pocepano platno sedišta, kao da milujem nežne, glatke oblike. Mrak je uzvraćao odjecima mojih rođenih jecaja, pijanim šmrktanjem, bednim cviljenjem. Izvadio sam novine iz džepa i ugurao ih među pakete. Onda sam pustio orman i zakoračio, trljajući koleno. Pokucao sam na vrata. Tri puta.


77

Otvorila je jedna plavo ofarbana ženska. Šminka joj se istopila i razlila niz uvele obraze, obrve su joj bile izvučene nakrivo. Ruž za usne joj jc pokrivao pola brade. Umesto šorca, na sebi je imala dugačku spavaćicu sa čipkama, nazirale su se krupne bradavice na dojkama, crna dlaka ribe i pazuha, tamni sjaj preplanule kože. Momčilović nije kod kuće. Da li je dolazio danas? Koliko joj je poznato – nije. Kad će doći? To ne zna. Momčilović dolazi kad mu se prohte. Možda pred zoru, kad ga izbace iz svih kafana? Možda sutra uveče, švorc i ubljuvan? Jednom ga nije bilo nedelju dana. Jednom ga uopšte nije bilo. Mesecima, a izašao je tek da kupi cigarete. Momčilović je nepredvidljiv, kao vreme – slep za druge. Govorila je brzo i ravno, dignute brade. Činilo se da ne vidi, pa nozdrvama njuši mrak i moje prisustvo. »Prenesite Momčiloviću«, rekao sam, »da sam ga prezreo. I njega i njegov sumanuti život. Zašto se pravi lud, zašto izigrava slepca? Prošle nedelje je nađeno petoro udavljene novorođenčadi – jedno u šolji staničnog klozeta. Da li mu to nešto govori? Broj vanbračne dece se popeo na deset odsto. Zašto da i nas dvojica povećavamo njihovu patnju? Neka mi odgovori, kad dođe sebi od samoljublja. Neka sutra kupi današnje novine i neka pročita stranu dvadeset tri, oglas u dnu – videće šta je stvarnost. Dokle ja da ispaštam njegove greške, njegov razarački bes? A od puta u Evropu nema ništa. Baš ništa. Ostajem ovde – da se kuvam u praznom gradu. Da jedem ma-

78

Vidosav Stevanović

stan đuveč i pijem veštačka bela vina. Ne mrdam. Prenesite sve to Momčiloviću!« Kad sam završio, zatvorila mi je vrata pred nosom. Bez pozdrava. Bio sam u potpunom mraku, kao i pre pet minuta. Stojeći uz šankove, popio sam još dva-tri špricera. Bifei su se zatvarali, kafane praznile. Svetleće reklame su treptale, gaseći se, retki taksisti su dremuckali u kolima, uz muziku sa radija. Ophrvavala me je večernja nedoumica. Kuda? Na koju stranu? Moji noćni drugari su bili na moru, na planinama, po banjama. Ako nisu pozaglavljivali u bolnice i ćorke. Moje ribe su bile u tuđim rukama – pijane i razgolićene, zgrčene u mišićnom naporu orgazma, kao zečice u rupama ispod zemlje. Nekad privremeno moje, sad su bile privremeno tuđe. Moju celovitu ličnost odneo je nepoznat lopov i rasejao je, zajedno s dokumentima, po kantama za đubre, otpadima i kanalizaciji. Nehajno i ravnodušno, ljut zbog novčanika bez para. A tu blizu je zjapila moja prazna soba, kao ćelija golih zidova, ali bezdana. Odvuljao sam se do »Lotike«. Podrum bara bio je zadimljen i tesan, okrugli stubovi su teško pridržavali nisku tavanicu. Gotovo prazno. Pospani orkestar na podijumu – u meksikanskoj nošnji. Pet-šest pijanih provincijalaca na službenom putu, napregnutih u mehaničkom veselju, kao u otrcanoj, stotinu puta ponovljenoj predstavi. Nekoliko golišavih kurava – namazanih, ispalih sisa, utegnutih stražnjica. Budalasti osmeh zavođenja ukočio im se na mišićima lica.


79

Jedan smešni par stranaca – čiča u šiljokuranskim farmerkama, babac golih, pegavih leđa, suvih kao pergament – kretao se u traljavom ritmu tanga. Svi su se mučili da ostanu gde su, da izdrže do jutra. Dosada se cedila čak i sa zidnih slikarija, gde su se muškarci i žene krivili u lažnom haremskom raspoloženju. Dve kurve su sedele na visokim stolicama pored šanka. Jedna debela, podbula, sa masnim jastučićima sala ispod brade i oko golog pasa, druga malena, vitka, dečački kratke kose. Sedele su naviklo, dodirujući se laktovima i bedrima, kao da nehajno pokazuju svoje zajedništvo. Prišao sam i ponudio ih pićem. Dižući po jedan prst, naručile su viski i pijuckale ga, zureći prazno, sasvim zaboravivši na mene. Možda su me shvatile kao gvalju duvanskog dima, koja govori i maše patrljcima ruku. »Moje dame«, rekao sam, »šta mogu da učinim za vas?« Debela, poklopljena visokim i gustim runom perike, ćutke je gnječila jastučaste prste i jevtino prstenje na njima, oblizujući se crvenim jezikom. A malena je okrenula prema meni oštro, neženstveno lice, šiljate brade, mangupski radoznalo. Imala je dugačak ožiljak na obrazu. »Plaćam još jedno piće!« rekao sam. »Tvoja drugarica neće da se družimo?« »Ne čuje te, lafe. Ona je gluvonema.« I munula je šiljastim laktom, nehajno, ali nežno. Debela je sporo pokrenula telesinu i otkrila mi okruglo lice bez obrva, isflekano karminom i senkama

80

Vidosav Stevanović

oko očiju. Razvukla je jastučaste usne, zategla kožu, kao da razvlači testo. Osmeh joj je bio gola, ružna grimasa, nešto tuđe i jedva naučeno, ali se ispod njega, kao ispod maske, pojavilo drugo lice – mlado, jedro i podatno, koje se naprezalo da nestane. Da se sakrije u salo i šminku. »Još po jedno piće za dame!« rekao sam. »Kako se zovete, drage sestre? Kako vas zovu?« »Ona je Nina. Ja sam Lola, lafe. Umetničko ime – Aleksandra! Plešem istočnjačke plesove.« »Vi ste nove?« rekao sam. »Ovde vas nisam viđao?« »Prošlomesečne. Šljakale smo malo na Istoku.« »U Indiji?« rekao sam. »Ne tamo. Kairo, Bejrut, Kuvajt. Tamo ima naših. Jugovića. Ima nafte i dolara.« Dok je govorila, ožiljak na obrazu joj se istezao i skupljao. Koštunjavu ruku mi je stavila na koleno i stisla, ali neženstveno. Više drugarski. Polako smo pili i gledali onaj smešni par, što se paralitičarski drmusao u ritmu sambe. Provincijalci, svi gojazni i trbati, razvezali su mašne i sakoe prebacili preko naslona stolice – animirke su im već sedele u krilima, štipkale ih i drpale, vešto odbijajući njihove nasrtljive dlanove. »Mrzim Indiju!« rekao sam. »Više mi se dopada Sahara. Sunce, pesak i lešine.« »Imaš li lovu, lafe?« »Imam!« rekao sam. »I lovu i gajbu. Sve što treba za provod. Slobodan sam. Sutra ne šljakam. Al nisam za ništa!«


81

»Bolestan si? Napustila te zena?« »Ništa od toga!« rekao sam. »Niko me nije napustio. Zdrav sam. Al me uhvatilo nešto iznutra. Neka drhtavica i jeza. Samo što se ne raspem, kao da sam od peska. Mesto me ne drži!« Preda mnom je žućkasto svetlucao još jedan viski. Dupli – ovog puta. Možda sam ga naručio ja, možda Saša? Pijanstvo se dizalo kroz moje živce i vene, kao rastvorena živa. Umesto vedrine, potapala me je tegoba, prošarana strepnjom, mutnom krivicom i crvenkastim senkama. Kao da mi je neko odrao kožu i napunio je olovom – visila je u dimu, tresući se, poput procepljene mešine. Muzika se, razjarena teskobom, preobražavala u nadolazeći tutanj, u orljavu sličnu letnjoj oluji. Hujala je iznad i okolo – kovitlajući kriva lica, gaseći svetiljke, preturajući stolove. Urlanje turbomlaznog motora sručilo se na moju uobrazilju i rascepilo je: istovremeno je posmatrala podrumsku stvarnost i sopstvene slike. Jedan deo mene ostao je pored šanka, poguren kao pijanac, naslonjen na dve slučajne drugarice – drugi je, teturajući i posrćući, našao stepenice, prošao kroz dugi hodnik i udahnuo reski vazduh. Metalni obruč, načičkan bodljama, stezao mi je lobanju, ali mi je dopuštao da hodam i dišem. Tamna pročelja kuća povijala su se levo i desno, sejući čađ i neke otrovne čestice pretnje – bledi neon ih je preobražavao u krti karton kulisa. Ulice su se iskrivile i uvrnule, kao u rastvoru jake kiseline. Moj grad više nije bio moj. Nije bio čak ni grad – neko mračno, ludo čudovište, neka škripava, glomazna naka-

82

Vidosav Stevanović

za. Nešto do bola tričavo i otrcano, a teško, kao kamena planina, pod kojom leži moje otežalo, oznojeno pa ohlađeno telo. Bio sam stranac i uhoda – smrt me je opkoljavala, kao gomila zadriglih gonilaca. I svi su, u nekoj višoj ravnopravnosti poniženja, imali iste grobarske uniforme sa oznakom Poštanske štedionice i smradom mastila. Vikali su i drmusali me, a zvonjava crkvenih zvona orila se iznad njihovih kratko podšišanih glava, kao u prazničko jutro. »Urniso si se, majkoviću. Načisto si se urniso!« Nečije grube ruke su me vukle i tresle. Otvorio sam oči, bolno, kao da cepam kožu lica. Nada mnom je bio onaj glavonja – brkat, kosat, ušat, nosat. Zažmurio sam i ponovo pogledao: opet on. Kezio se saučesnički i pobedno, a žuti zubi su mu škljocali od veselja. »De si, Aleksandre, kućo stara? Gleda jutros jednog ništačoeka – isti ti! Zamalo ga razvuko šakom po labrnji.« »Nisam bio ja!« rekao sam. »Bio je neki drugi! Kad si stiga iz Rovinja?« »Miči priču, rođo i kumašine. Iđemo neđe šjest i popričat, ka ljudi!« I povukao me sa sobom, kao prazan kofer. Više sam puzao nego koračao. Skadarlija nam je otvorila svoju oveštalu nizbrdicu, pohabanu i lažljivo okrpljenu, zapljuskivanu veštačkim veseljem, pozorišnim trikovima i otužnim zadahom hmelja iz pivare. Ali praznu, opranu kišom, sjajkaste kaldrme. On je krivao pored mene, blebećući – desna strana tela mu je bila oduzeta, batrgao se i vukao nogu. Blok mu je


83

klimatao pod miškom u nekom skakutavom taktu. Kosurina mu beše masna, sva u bičevima i neubedljivo riđa, kao da je rđavo ofarbana. A on sam, mada krupan i smrdljiv, beše nestvaran, kao čovek od gline, plastike i hartije. Na uglu kod Bajlonija, mračnom i pustom, prikupio sam se i potrčao. Uzbrdo, mada sam disao kao kroz filter. Za sobom sam ostavio prljavštinu i tišinu predjutarnje pijace, mokre tezge, hrpe natrulog voća i povrća, zatvorene i prazne cvećare, bukanje pijanaca iz »Limovca« i »Zmajka« – mamurni, prelomni trenutak praskozorja. I njegovo molbeno hripanje. Bežao sam napregnuto, svom snagom, ali sporo, kao u razvučenom snu, koji se prekida i nastavlja unatrag. Okrenuo sam se – klipsao je pored pivare, mahao rukama i nešto promuklo vikao. Nešto preteći i ponizno. Onda sam zažmurio i potrčao lakše, slobodnije. ZIMSKI PERIOD VODOVODSKE CEVI ZATVARANJE VRATA SAVEST STANARA KUĆNI SAVET Bio sam, najzad, na svom stepeništu. Usrknuo sam njegov užegli dah, prost kao grip – prožet našim spetljanim životima. Ovde se zatvarao kolebljivi, ali neprobojni krug, ovde su malaksavale pobune, završavala se bekstva. Pod žutim svetlom prljavih sijalica, vukao sam se pored zidova – više

84

Vidosav Stevanović

nisam imao gde da svratim. Neizbežni Pišot, neizbežni Belajčić. A lift i ja između njih, da im remetimo mir. Na mojim vratima – izgužvana cedulja. Prevrnuti kafanski račun. Dok sam se naprezao da shvatim, slova su zaigrala i rasplinula se, postala nečitka. Unutra – ponovo sam se, kao čovek koji namerno zaboravlja, iznenadio slučajnosti i nepotrebnosti nameštaja, kršu i lomu rođene jazbine. Kao da je bomba eksplodirala i sve raznela, pomešala, splela. Kako se može živeti u ovom rasulu? Nešto jalovo i tupo plinulo je iz mojih creva, zagrgoljilo mi u grlu. Povraćao sam po svemu tome – po ravnodušnim stvarima i sopstvenoj nemoći. Rigljao sam i zacenjivao se, kao toksikoman koji je preterao. Izbacivao sam iz sebe poniženja, bedu, nedostatak slobode, pokornost svakodnevici, strah – komade i sluz nesvarenog jela, kiselinu i alkohol, kao bolesnik čije se telo prazni od svega. Oslobađao sam se tereta, obaveza i dužnosti, tuđeg prtljaga, samosažaljenja i tupog bola u potiljku, prošlosti i budućnosti, udišući retki vazduh i neki prigušen sjaj sa parketa, koji me je žuljio, hladio mi rebra. Kao da sam malčice spavao – otvorenih očiju. Ispravio sam cedulju i pročitao je. Knjavao sam kao mrtvac, nije mogla da me probudi. Žurila je na šljaku, otišla je. Zaboravila je narukvice – drag poklon. Nikad nisam kod kuće. Doći će sutra po njih. Buba. Do đavola, zar je već sutra? Progutao sam dan, kao komad bajatog hleba, ali ga nisam probavio – pekao mi je iznutricu. Ponovljen dvesta prvi put. I


85

ko je Buba? Nešto kao visoka, pa tanka. Okrečena raznim farbama. A kukovi široki, kao robna kuća – bez robe. Nevidljiva, vrtela se oko mene, ne videći me. Može da dođe, može da ne dođe. Bilo mi je svejedno. Dvostruko slepi – nismo se ni mogli sresti. Ni slučajno. Ustao sam sa poda protegao utrnulo telo. Glas je već šaputao u meni, šuštao u praznom sanduku mojih grudi – moje rastrojstvo je bilo membrana preko koje se ovaploćivao. Izvlačio sam ga iz sebe, kao zlatna zrnca iz bezvredne šljake. Podigao sam slušalicu i okrenuo broj: devetosam-jedan. Ravan, bezličan ženski glas odgovarao je onom iznutra, skladno se prožimao s njim. »Draga«, rekao sam, »ja sam usamljen. Očajno usamljen, kao prazna krčma. Sedim kod kuće.« S druge strane – ćutanje. Čulo se krčanje, škripanje isprepletanih kablova. Mrmljanje golog prostora, koji muče jutarnje sunce i vlažni vetar sa reka, škripavi tramvaji i slepe mase ranoranilaca. Gusta zapara i praznina leta. Glas u meni je utihnuo, slegao se negde duboko, kao prašina u kanalizaciji – nejasno sam osećao njegove treptaje na dijafragmi, njegove poremećene impulse. »Draga«, rekao sam, »radiš li celu noć?« »Radim. Već celu noć« »Da li ti je dosadno?« rekao sam. »Da li ti se spava?« »Da. Pomalo. Pomalo mi se spava, pomalo mi je dosadno.«

86

Vidosav Stevanović

»Imaš li koga?« rekao sam. »Momka? Oca i majku? Starijeg brata? Ako smem da pitam?« »Ja sam došljakinja. Samica. Stanujem s drugaricom iz pošte. Imam nju.« »Draga«, rekao sam, »ja takođe nemam nikog. Sahranio sam sestru. Na Novom groblju, parcela četrdeset osam. Ćerku moje majke. Voleo sam je. Čuvam njen poslednji kardiogram!« »Žao mi je. Primite moje saučešće.« »Nema veze!« rekao sam. »Morala je da umre. Ne kao ti i ja – već prinudno. Ne razumem zašto, ali je tako. Drugi su se umešali, drugi su zamrsili stvar. Razni Momčilovići. Da nije umrla – ja bih je ubio. Voleo sam je. Hteo sam da joj pomognem. Bilo je to na porođaju – pre šest meseci. Zimus. Uska karlica. Bila je vitka kao dečak.« »Strašno, čoveče. Baš mi je žao!« »Nije važno!« rekao sam. »Možda sam sve izmislio. I nju i kardiogram. I Momčilovića. Iz dosade. Jutro je i pio sam mnogo dana. Moram nečim da se zabavljam. Kako izgledaš? Opiši mi.« »Obično. Sasvim obično.« »Nije istina!« rekao sam. »Ti si neobična. Izuzetna si. Nazirem te kroz slušalicu.« »Mala sam i plava. I pegava. Imam retku kosu. Ne primećuju me na ulici. Za mojom cimerkom se svi okreću. I vi biste. Zato se i druži sa mnom – da se istakne.« »Draga«, rekao sam, »nije važno. Meni se dopadaš. Ja te volim!« »Šalite se?«


87

»Jeste«, rekao sam, »šalim se. Ali te zaista volim. Zbogom, sorela!« »Zbogom, dragi!« Legao sam na leđa i stavio ruke pod glavu. U okviru prozora promicalo je nešto svetlo i pahuljasto. Ne znam šta. Glas je nestao, kao da ga je rasterala glavobolna svetlost. Bio sam prazan – telo iz koga je izletela duša. Video sam srebrnaste mlaznjake, širokih krila – rulaju pistama, ispuštaju buku i dim. I kljunove zabadaju u prazno, žedno nebo.

PERIFERIJSKI ZMAJEVI

Hotel »Slavija«

Trg Dimitrija Tucovića, Beograd

LJUČ OD SOBE sam predao portiru – nekom škiljavom mangupu sa urednom perikom. »Da li me je neko tražio?« »Niko!« »Nisu dolazili neki momci u vindjakama? To jest, u bludžinsu i tim stvarima?« »Ovde se muvaju razni momci.« »Ako neko dođe – neka ostavi poruku. Vraćam se noćas. Verovatno kasno.« »U redu. Do viđenja!« »Aufiderzen!« Gledao me bledo i ravnodušno, kao da me ne vidi. Poput sve njegove braće na svetu, i ovaj je bio cinik, pesimista i skeptik. Nos mu je bio šiljat od prezira. Nema portira koji ne misli sve najgore o gostima i koji pri tom nije u pravu. Čim te vidi, čim te onjuši – zna ko si i šta si i kakvu buvu puštaš. Krv mu, kao i osmeh, radi na lovu: ne moraš da mu je delkaš, njegov rendgenski pogled vidi koliko imaš u džepu, koliko na knjižici, a koliko negde tamo. Toliko ljubim portire da bih ih sve glatko postreljao – jedino ne znam ko bi ih zamenjivao. Kriminalci ra-

K

90

Vidosav Stevanović

de svoj posao, a političari su već zauzeti na poboljšanju sveta. Napolju – ni dan ni noć. Nešto sivo i zagušljivo, da umreš od lepote ili da trkneš do prvog mosta. Ono vreme kad se ženske tek šminkaju za izlazak, a u bifeima počnu da crkavaju muve, građani žure na tivi, a baraberija još nije izmilela. Nešto kao pauza između desete i jedanaeste runde, kad guma sama ispada iz usta i peškiri sekundanata ubacuju u pluća gnjecavo testo, umesto vazduha. Bio sam opalio popodnevnu sovku – trenutak mi je došao kao šljaga posle buđenja. Trola dva keca beše poluprazna, kondukter sav iskecan, kao da su ga na bućkalo hvatali – dlanovi su mu od sitniša dobili neku tamnu, metalnu boju, što se presijavala prema mutnom svetlu. Osećalo se na znoj, prašinu i umor, na podu se skupljao šljam, stolice behu izgrebane i naškrabane nekim imenima i nadimcima koje nisam prepoznavao. Nekada – kada je trola nosila reklame Plavi 9 i Kraš 505, a struja nestajala bar jednom u toku vožnje – uredno sam se švercovao: više zbog sporta, nego zbog love, koliko da ne izgubim reflekse. Kupio sam kartu, zadenuo je u mali džep sakoa i smestio se na sedištu. Čilageri i bapci – što su držali cegere među nogama, žvakoljili i klimatali se – i ne pogledaše me. Sva lica mi behu poznata, ali ne pojedinačno, nego u masi – kao da pamtim njihov grupni snimak, nagrižen smogom i prljavštinom, iz kakvog fotografskog izloga na periferiji. Tresli smo se i drmusali preko stare kaldrme, što


91

su je uglačali teški točkovi, promicali su, kao na filmskom platnu, kućerci i prizemljuše iza niskih ograda, ovde-onde prošarani novogradnjama. Sećao sam se: putovanje treba da traje tačno sedamnaest minuta – u svaki su legle moje godine, što su se polako, kao sa usporenog kalema, odmotavale unatrag, izanđale od upotrebe i premotavanja, često gole ili u dronjcima. Ulice su slagale svoja nepromenjena imena, kao da neko otvara uvek isti pasijans – između njih su se ubacivali, kao po navici, igralište, škola, pijaca, redovi malih radnji, čiji se izlozi nisu promenili, kafanice sa stolovima na trotoaru. Sa zadnje platforme razlegala se kreštava pesma, kao da se svađa sa škripom kočnica i drndanjem motora: pevao je mali, mršavi mandov, neviđeno čupav, sa iskrpljenom harmonikom u rukama. Kad je završio, ustao je i viknuo: »Putnicima i trolejbuskom osoblju želimo srećan put!« Neki su se smejali, neki tupo buljili kroz prozore. Ustao sam, prišao muzikantu i zalepio crvendaća na harmoniku – neko se zakikotao, neko je zapljeskao, a malac me je pogledao svetlim, crnim očima i mangupski namignuo. Namignuo sam i ja njemu i prišao vratima. Misli mi behu prigodne. To jest, pomalo sam drhturio i ruke su mi lutale po džepovima. Trola je stala na okretaljki, kočnice su cvilele, kao gladna štenad. Sišao sam: palila su se ulična svetla, iz bašta se širio zapah sveže polivenog cveća. Klupe u parku se nisu videle, ali sam znao da tamo sede penzioneri, vunovlačare i ćalaprdaju – kraj njih su štapovi i boce piva iz montažne bakalnice,

92

Vidosav Stevanović

što se zatvara u osam. Šahovi su spakovani u olupane kutije, umašćeni špilovi stavljeni u zadnje džepove: njihovi bakutaneri već sipaju vrelu supu i ljutito pogledaju na vrata. Desno je, kao i uvek, bila telefonska govornica sa razbijenim staklima – neko je, razume se, drpio slušalicu sa sve šnurom, a neko je odneo vrata, da ne kloparaju uzalud. Drugi javni telefon je u kafanici iza ugla, a i taj nikad ne šljaka, drndaju ga kuvarice i lokalni švaleri. Kad ubaciš novac u oljuštenu kasicu, nešto škljocne, zastruže i zakrklja, signal pisne, kao da probija prostor, čuje se jeka kablova, halabuka centrale i napor priključaka – onda se sve prekine i u slušalici je tišina. Ako hoćeš ponovo, moraš da zajmiš lovu od ljutitog pijanog kelnera dustabanlije, ljubičastog lica i crvene kose, koji brka porudžbine i reži na goste. Nisam napravio ni pet koraka, a već sam upao u sentiš raspoloženje, kao dete u baru – šljapkao sam po nečem suznom i starinskom, sto je mirisalo na loše vino, jevtine cigarete i zagušljive sobe nekadašnjih žureva, na kojima smo izučavali tužnu veštinu redaljki i grupnog mamurluka. Okretao sam se blesavo, činilo mi se da drugari zvižde duž ulice naš stari zov »Ti si možda najlepša na svetu«: tamo nije bilo ničega, osim ljuškavih krugova uličnih svetiljki i gustih senki. Moje suzne žlezde radile su u potaji, prosto sam osećao kako su mi rezervoari prepuni i spremni da procure. Još samo da moja cenjena majka vikne iz mraka: »Malecki, gde si dosad? Znaš li koliko je sati, crni sine? Vuci se kući, da ti ja ne izlazim napolje!« Pa da legnem na


93

asfalt, valjam se, vrištim i kidam odelo, kao nekada, pre nego što me unesu unutra i strpaju gladnog u vrelu sigurnost jorgana. Opsovao sam i produžio. Momci su sedeli na ogradi ispred trafostanice. U polumraku sam video njihove tamne obrise, pogurene, zgrčenih nogu, obeležene žarom od cigarete – ćutali su i pljuckali kroz zube. Ograda je, verovatno, bila zelena, ponovo ofarbana i ovog proleća – škrabotine prebrisane, polomljene daščice zamenjene. Znao sam joj dužinu i širinu, merio sam je sopstvenom stražnjicom, znao sam koliko ima daščica, koliko stubova – uvek kad sam profuravao Zid, mislio sam na nju i na one što su mi pravili društvo, na mangaše sto su je prvi otkrili i zavoleli i na one koji su nas nasledili. Često sam je sanjao: sedim na njoj, mlatikarim sa drugarima, đerim ribe sa trola dva keca, pušim i pljuckam, a vreme prolazi škripeći, kao razdrkana vespa. Sanjao sam uvek isto, kao da uzimam lek. Kad čovek trči i sopće, dok mu pluća pucaju – uvek misli kako će leći i raspaliti sovku do daske. A ja sam trčao bar za trojicu ili četvoricu, jurio, lomatao se, kršio vrat, dubio na trepavicama, dilejisao, hvatao zjala pa im kidao krilca – od brzanjca sam probio zvučni zid pa ništa nisam čuo a ni video. Slutio sam: došlo je vreme da legnem ili da padnem. Ili da izvedem nešto treće i još gluplje. Zapalio sam pljugu, da zaposlim usta. Prišao sam im – sedeli su tamo, tamni i pogureni. Ćutali su, kao da me ne vide. Znao sam da ocenjuju da li sam

94

Vidosav Stevanović

njihov ili tuđ, smrdim li ili mirišem, jesam li krelac ili dupeglavac, zakopčavam li se na leđima. Mi nismo primali nikoga, nema razloga da ovi budu bolji. Gutao sam pljuvačku, a jezik mi je šuškao u suvim ustima. »Barveče, momci!« »Poštovanje!« »Sačekujete trolu?« »Obavezno!« »Natrči li šta?« »Ako se napregnemo!« »Znači, ništa?« »To si ti reko!« Zavezao sam, nisam znao šta dalje. Kao da sam govorio ogradi, a ona mi uzvraćala odjekom. Ćutali su i palili nove pljuge, svi na jednoj šibici. Možda naše reči prijateljstva kod njih znače izazivanje, čačkanje mečke, objavu rata? Mi smo bili golobradi, zalizanih kosa, opremljeni urednim tarzankama – ovi su bradati, čupavi, kao da su ucmekali bricu. Mi smo bili brbljivi, navijena tandrkala, trtljaroši – oni su promukli i gotovo nemi, ćute i kad govore, sve podrazumevaju i ništa ne objašnjavaju. Banda ćutača i mrguda što, pored žvake, žvaće sopstvene uštavljene jezike. Bila su to mlada lica, meni nepoznata – sva ista, opuštena i mrzovoljna, kao da jedu kukutu, žuč i sirćetnu kiselinu. Isprsio sam se, strpao ruke u džepove, dim od pljuge mi je išao pravo u oči – gotovo sam obnevideo, a slabo polusvetlo se zamutilo. »Šta ima novo?«


95

»Trebal ti šta?« »Razne gluposti. Nekada sam i ja džonjao na toj ogradi, bušio mrak, sačekivao trole i te stvari. Neki od vas sedi baš na mom mestu.« »Oćeš kiriju?« »Ne. Sedeo sam tu nekoliko godina, dok mi se guzica nije ukočila. Dok se novi momci nisu pojavili. Onda sam zbrisao. Ubio sam šturu preko grane. I te stvari.« »Zanimljivo!« »Ne znam nikog od vas!« »Ni mi tebe!« »Ljubazni ste ko kurble!« »Boli te uvo!« »Mi smo cenili starije frajere. Slušali smo šta kažu. Nismo im pljuckali na cipele, ko vi meni.« »Giljaj dalje! Zaklanjaš nam horizont!« »Ako neću? Ako ostanem?« »Čuvaj zdravlje, ovde ima nervoznih!« Okrenuo sam se i otfurao. Šta sam, do đavola, očekivao? Razgovarali smo kao gluvaći, samo što nismo prešli na ručni rad. Njih nisam znao, ali sam poznavao navike ovog ćoška: tu leti perje, seju se zubi, miluju pesnice, a organi uvek zakašnjavaju. Nađe se fleka na asfaltu ili dronjak na ogradi, nikoga nema, prolaznici nisu ništa videli ni čuli. Momci malo odsede kod kuća, trknjavaju do bakalnice i pijace, legaju rano, piju samo hladno mleko – koliko da se matori ponadaju. Onda se – istog dana, istog sata, a bez dogovora – okupe na ćošku, kao da imaju ugrađene tokivokije za sporazumevanje: ćute i puše, ke-

96

Vidosav Stevanović

njuckaju i čekaju da padne plafon. Nije zdravo dirati periferijske zmajeve. Polako sam giljao niz ulicu, što je dobila novi asfalt, kao bakut nove zube. Pedesetak kuća, isto toliko dvorišta, jedna pekara, jedna automehaničarska radionica, zelene tarabe, gde-gde gvozdena ograda, svuda uredne baštice sa cvećem napred i povrćem pozadi. Većinom jednospratnice u poznatom građevinskom stilu mrtvačkog sanduka, dograđivane i popravljanje posle svadbi i porođaja, naknadno uvođena voda, struja i sanitarni uređaji: niske sobe, zagušene novim nameštajem, špajzovi puni zimnice, u podrumima krompir, luk i pasulj, na tavanima starudija koju skupljaju i čuvaju starci, svuda polumrak i spuštene zavese, koje sazivaju čitava plemena ugojenih bubašvaba, pregrejane kujne, što privlače porodicu, kao lepak muve, mirisi zaprške i veša, koji se suši iznad šporeta. Neka neudata tetka, koja svima krpi čarape i džabe izigrava miličnika, neki rođak iz unutrašnjosti, koji knjava na otomanu iza vrata i čeka posao, komšinice, što su se okupile na kafu i torokanje, neki gluvi deda, što je utekao grobaru sa lopate, a vazdan čati novine i rešava ukrštene reči. Katkad neka lepotica, procvetala u mraku i teskobi, koja mrzi svakoga i sprema se da zbriše prvom prilikom. Na krovovima televizijske antene, okrenute Avali – da se ne zavisi od komšija kad naiđe sportski prenos. Dva reda potkresanih lipa i kestenova, čije žuto lišće označava jesen i muči čistače ulica. Tu i tamo opasan pas, koji ujeda, a svuda lenje mačke, što se linjaju po nameštaju i grebu iznenadne goste.


97

Svi se znaju, ali mnogi ne govore međusobno – dok se pomiriš s jednim, posvađaš se s drugima: razloga ima koliko voliš, a glavni je dosada. Svuda su gorela svetla, nikog nije bilo napolju: video sam ih kako sede oko stolova i marljivo pune creva, ulazeći u noć punu uzdaha, sode bikarbone, teškog varenja i znoja. Negde tamo napred i mene bi mogla čekati stolica, tanjir, čista salveta, podgrejana supa i čačkalice u dršci slanika. Ali, bolje je bilo da hodam i da ne zastajkujem previše. Na jedinoj raskrsnici igrali smo fuzbal na male goliće – driblovanje na stoparcu, pimplovanje, krljanje, psovke i štosevi. Nije bila važna pobeda, nego zezanje i umor, prilika da se slatko isposvađamo i pomirimo. Plesalo se bukvalno do sto jedan i natrag, od jutra do mraka – čak i pod sijalicom, ako je klinci nisu prethodno razlupali kamenicom. Lopte su bile zajedničke, nosio bi ih onaj čija je kuća najbliža i ko prvi ustaje, dežurni smo bili svi i uvek. Sami smo sudili, sami raspetljavali sporne situacije, tuče su uvek dolazile na vreme – da razbiju jednoličnost dana. Oni što su nas izneveravali, odlazeći da treniraju po klubovima, brzo su se vraćali – nisu mogli da se naviknu na trenerke, kopačke i kupanje posle utakmice: dočekivali smo ih novim štosevima od kojih su im oči ispadale, da vide razliku između ćoška i civilizacije. Svaki došljak je pio ševu do iznemoglosti, dok mu pena ne bi trgla na usta, dok ne bi pao u snefest – to je bio prvi stepen za primanje u društvo. Drugi je bio nešto lakši: morao je da nabaci ribu svima ili bar jednom od nas. Nismo mnogo cepidlačili,

98

Vidosav Stevanović

prihvatili smo šta natrči, čak i kamenjarke, bilo je važno da se ne trsi previše i da nam ne daruje kakvog afričkog trišu – protiv domaćeg nismo imali ništa protiv, dolazio je kao velika matura. A treći: tabaža u nekoj zajedničkoj akciji prema Krstu ili Duškecu. Lopte su upadale u bašte, lomile cveće i bile razlog velikim svađama. Golovi su pljuštali, kiše su padale, snegovi se topili, prolazile su naše godine, kao kamioni krcati starim nameštajem. Odavde smo leti polazili na Adu – bosi i polugoli, sa minimalkama koliko dlan, što su nam isticale maslakane. Ovde smo se okupljali uveče – crni, žedni, slepi od sunca, prljavi od mlake savske vode, izmoždenih udova. Rasli su nam bicepsi i tricepsi, bildovali smo i šljakali gimnastiku da bismo bili širi i četvrtastiji, a cure su već počinjale da vole mršave, da ljube avetinje i suvarke. U jebežljivom vremenu sve više smo patili od nejebice, mada to nismo priznavali – kupili smo otpatke, škart robu, garagabore i džovanke, boraniju što ispada iz velikog lonca, nimfose i trotoarke bez zuba, kosa upropašćenih onduliranjem, dildike iz srednjih škola, trbuhozborke iz bifea, šaramare oko tombola i pijaca, medicinke na stažu u državnim bolnicama, strndžovke bez gaća, sav kalankusur što je na glavu ispao iz voza i slivao se oko Cezara. A našeg poslednjeg zajedničkog leta pravili smo tresiguz žurke, kad nekom od nas papas end mamas odu na selo ili na more, kad zbavimo nešto pićanca i nešto dokonih riba kojima niko nije hteo da plati put, radnica iz konfekcije, kucaljki i mandov-


99

ki iz komšiluka, što su nosile jevtine plisirane suknje i raspadnute žipone. Još čujem izreku koja je tada kružila među nama: »Najo lova, najo sova, najo čuka!« Izigravao sam banderu na čošku i cimao dimove, kao dete cuclu. Glava mi se pretvorila u džuboks: slušao sam besni ritma igranki na Guberevcu i Mašincu, drhtavo gore-dole roka, zezalicu tvista, afrički jauk bubnjeva, što grči dijafragmu, cepački pisak truba i groktanje trombona, kao da krdo nosoroga juri pravo na nas, pištanje gitara, krkljanje pohabanih zvučnika, zavijanje i vrisku kakve nove pevačke zvezde, što će je uskoro progutati prašina, topot raždžilitanih nogu na sveže polivenom betonu. Čuo sam sve te otrcane melodijice, što smo ih zviždukali nedelju-dve, pa zaboravljali, jednostavne i lake za pamćenje, pomešane kao u mikseru, čuo sam prepirke na ulazu, gde smo se uvek švercovali i ulazili na silu, žagor u pauzama, dobacivanja ukočena od muškosti, sleđena od straha – reski zvuk samara, dahtanje gomile, zvižduk milicijskih pištaljki, tupe udarce pendreka. Video sam kako se, uvek čoporativno, tiskamo pored bifea, kako odvajamo tuđe ribe i kako se posle tabamo sa svakim ko se usprotivi – masnice i ožiljke od boksera, lanaca sa bicikli i šrafcigera nosili smo kao medalje, a dve-tri noći u fijoci behu događaji koji se prepričavaju. Možda su sve te ćoškare i polovnjače bile samo izgovor, a tabaža ono glavno zbog čega smo dizali tegove, gimnastičili, bildovali u tesnim sobama i kupovali najmanje majice.

100

Vidosav Stevanović

Važno je bilo biti zajedno, osećati druge oko sebe, ne izdvajati se ni u čemu – samoća je bila, znali smo to, otrovnija od mišomora, crnja od noći. Zapalio sam novu pljugu, dimio sam se kao stari odžak na pekari preko puta, što nikada nije popravljen. Granje lipa i kestenova sastavilo se preko ulice, obrazujući mračni tunel: otuda je neko dolazio i pijano mumlao. Brzo sam se povukao u senku, sakrio se, kao da prebacujem jorgan preko glave. Poznao sam ga pre nego što je isplivao na svetlo: bio je to moj stari. Moj ćalac – prvi pijanac ulice i kraja, ratni maliganović, što su ga zezala deca i zapišavali džukci. Ćorkirali su ga svi režimi jer je po kafanama izvikivao svoju tip-top teoriju: »Od glave riba smrdi!« Znale su ga sve buvare i svi pozornici, tog flastera iz bifea i gazda tremensa, što je uspešno napipavao šahtove i jendeke. Propio je tišlersku radnjicu pored Kikevca, alat i majstorsko pismo, majčinu ljubav i moje detinjstvo. Sada se klimatao kući i mlatikario sam sa sobom. Gledao sam ga iz kapije, u koju sam zbrisao: bio je još manji, suvlji i prljavjiji, nego u vreme mog brisanja preko grane. I još nesigurniji na nogama, što ih je zabacivao kao štake. Ćelava glavica ga je vukla napred, telašce u masnom odelu trudilo se da ne zaostane, a kvrgave ruke su veslale i kako-tako održavale ravnotežu. Čas bi poleteo napred i jedva se prikupio, a čas zastao, zametnuo se i bavrljao u mestu – usput je ispuštao nekakav zvuk, nešto između grgotanja, šištanja i jauka. Ne zaspi li odmah, čim se


101

prevali preko praga, lomiće nameštaj – ako je išta ostalo čitavo u našem ćereu. Vikaće i draće se, pokušavaće da peva i da se ubija. A keva će mu, ako joj prekipi, drmnuti koju šljagu i poslati ga među bele miševe. Odmicao je sporije nego sto sam zapamtio, više je zastajkivao i tapkao u mestu. Neposredno ispred mene krenuo je unazad, zamlatarao rukama i ljosnuo na beton. Ništa se nije čulo, složio se tiho, kao zavežljaj dronjaka. Stenjao je i psovao, podižući se, ali bez žara i bez pravog besa – više je pokušavao da ostane budan. Ostao sam u kapiji i njupao rođene usne, kao žvaku. Stisnuo sam se pored table Na izdavanje, moje rame se naviklo smestilo u okruglu rupu na stubu. Na istom mestu džonjao sam svake noći, izigravao luster i čekao Zoricu: da se vrati sa ševe iz grada i da cvilim bar za pola sata. Naravno – uzalud. Šutirala me kao krpenjaču, gnječila kao stonogu, ali sam dolazio i čekao i molio boga da je frajer ne doveze vespom ili kolima. Nekad je nije uopšte bilo, nekad je dofurala tahijem – sanjiva i podnapita, izgužvane suknje, zadišući na žderačinu poslovnih ručkova i bankarsku spermu. Slinio sam i upinjao se da je tučem. Nije se čak ni ljutila, gledala me je dremljivo, zevala i čekala da svršim. I što me je više zezala, gore sam je proganjao i upornije sačekivao – ova kapija je bila moja stražarnica, u kojoj su me tukle košave i žegle vrućine. Učinilo mi se da starac plače, što mu je bila redovna tačka posle šljivovice. I meni je nešto gorko i

102

Vidosav Stevanović

slano teklo preko usana, pluća mi se nadula, kao pod infekcijom, a trbuh se skupio. Ali nisam prišao. Stajao sam tamo i susprezao dah. Bilo mi je kao da gledam neki stari film: rolne su bile pohabane i zakrpljene, pa su se slike jedva nazirale, kao u našem bioskopu iza parkića, sa drvenim klupama i žutom flekom na platnu, gde smo grickali semenke i drali se koliko hoćemo. Jedino sam se naprezao, mišići su me boleli od napora da ne koraknem. Čuo sam ga kako mrmlja: »Od glave riba smrdi, al i riba ne valja!« A onda se nekako pridigao i odbavrljao niz ulicu: senka nekadašnjeg lokadžije i bukača. Još dve tarabe i dve kapije, pa uzan prolaz iza kuće, između šupe i kenjarnika. Betonske stepenice, njih devet na broju. Mala terasa, sa muškatlama i georginama u saksijama. Pa staklena vrata sa ubranim, uštirkanim zavesicama. Dalje nisam smeo da mislim. Pošao sam napred. Žmurio sam i hodao napamet, kao slepac. Nigde se nisam sapleo, niti sam u nešto udario. Stao sam i digao ruku: prozor je bio tu, tu gde smo ga napipavali svi mi, ugroženi i puni ikre. Dolazio sam ovamo kad bi na mene došao red, kad bi se obrnuo tucački krug, a dovlačio sam se i tajno, posle kojeg brzometnijeg drugara – da ispovraćam sva poniženja, što sam ih nakupio okolo. Odzviždao sam naš stari zov sa ćoška: »Ti si možda najlepša na svetu!« Malo sam pričekao, dok mi se pljuvačka kupila u ustima, kao da sam popio sirće. Kvaka je škljocnula i prozor se otvorio – glas je bio promukao i drugarski, kao nekada. Kao nekada, kad je govorio: »Čekni malo, da stavim mušemu na


103

krevet!« I: »Da ti skuham kavicu, pa briši. Dolazi mi jedan fiksani!« Čuo sam ga kad god bi mi bilo ledeno kraj kakve Beroline, kad ne bih imao da platim šlafgust: njegova hrapavost me grejala i bodrila. »Ko je to?« »Ja sam, Šemso!« »Koj si ti? Presednik opštine?« »Jedan bivši. Tvoj drugar!« »Ma nemoj reći. Da nisi moj pokojni ćaća?« »Otvori. Videćeš iznenađenje u plavom!« »Ne otvaram nikom dok se ne prestavi!« »Već sam se prestavio!« »Jesi ti, Obrade?« »Ja sam Obren. Ako više voliš!« »Ne deri se. Čuće gazdarica!« »Pusti me unutra. Stigao sam sa dalekog puta!« »Stigao si s Marsa, čoveče!« »Molim te. Oćeš li da kleknem?« »Ne lupaj. Kod mene se ne kleči. Kod mene je sloboda!« »Pusti me. Ubiću se!« »Ubij se, kad si lud!« »Trokirao sam. Dođe mi da odem u božju mater!« »Izvini. Imam gosta. Važnog prijatelja!« »Izbaci ga napolje!« »Lakše je s tobom. Već si napolju!« »Ostani da pričamo. Nekoliko minuta!« »Nemaš nikog drugog, čoveče?« »Imam. Al nemamo šta da razgovaramo. Sve smo rekli!«

104

Vidosav Stevanović

»Zezaš se?« »Zezam se. I zezaju me. Više ovo drugo!« »A ti se ne daj. Udari im kontru!« »Još uvek me se ne sećaš?« »Što ja moram svih vas da se sećam?« »Bila si dobra. Sad si zla!« »Na isto mu izađe. Ovako je meni malo lakše!« »Taj tvoj se uopšte ne čuje. Mora da ima tvrd san?« »Ima i tvrde pesnice. Sreća da je zemljosan. Sreća za tebe, a i za mene!« »Nema sreće za nas. Ni ovde ni tamo!« »Gura se nekako, čoveče. Dobro je dok ne biju!« »Viđaš li momke sa Brda? Mislim, one stare?« »Oni stari više nisu momci. A novi ne dolaze ovamo. Idu nekoliko kuća dalje, kod pekarevih ćerki. Sad su one razvile barjak. Al češće idu u grad – kod mlađih i lepših!« »Za mene, ti si jedina i najbolja. Super Šemsa!« »Hvala na komplimentu. Retko kad čujem nešto lepo. A ružnog mi je do guše!« »Nagni se malo ovamo. Pruži mi ruku!« Dokopao sam se te krupne ruke, što je mirisala na prost sapun, teptih i prašak za pranje veša, ščepao sam je kao pojas za spasavanje. Znojio sam se i dahtao, kao za prvih dolazaka pod ovaj prozor, dok su me ostali čekali na ogradi – da pokažem šljivcigere na vratu, da istrtljam kako je bilo. Zubi su mi caktali po prstenju i narukvicama sa buvlje pijace, srce mi je dumbaralo, kao čekić kojim neko mlati nasumce. Jedva sam hvatao vazduh. A druga ruka se spu-


105

stila na moju kosu – ulepljenu i začešljanu preko sve šireg aerodroma za muve. »Ne sekiraj se, mili. Sve će biti dobro!« Ispravio sam se i potrčao, kao da se utrkujem sa sopstvenom, dvostrukošpicastom senkom, koju nikada neću prestići. Hotel »Berolina«

Aleksanderplatz, Ost Berlin

Sedmica. Kafić kraj portirnice gotovo prazan: portiri, šanker i ja. Malopre je profurala ruska turistička grupa – u redovima po četiri, a vodič napred. Napolju je švapski vlažno i hladno, kao u fabrici angine. Moje tri Poloneze šljakaju u sobama, obrađuju donji postroj jedne naše kulturne delegacije. Za sat-dva brišemo preko Zida: vraćamo se sutra oko podne, kad predam robu i dobijem nove naredbe. Pišem ti za šankom, uz kriglu piva. Pismo ti možda neću poslati. Koju adresu da stavim, kome da ga uputim? Ali pišem. Ispričaću ti šta mi se desilo, pa ti vidi tamo, kao što sam ja video ovde. Bio sam u Bankoku, mom rodnom Beligradu. Više poslovno nego privatno: čekao sam jednu pošiljku sa Istoka. Bio sam veza između jednog Turkosa i jednog Grekosa. Operaciju je naručio i plaćao neko nevidljiv, ali paričan. I te stvari. Odseo sam u hotelu. Niko me nije prepoznao, niko nije okretao glavu na mene, čak su me i portiri previđali, kao prazno mesto u prostoru. Sitnu ribu drpišu kad bace mreže – dotle plivaj i mućkaj šta voliš i kako voliš. Policija

106

Vidosav Stevanović

ima svoj red vožnje, kao i železnica, ali ga ne štampa i ne deli besplatno. Čamio sam u sobi, njupao u krevetu, sovio i čituckao štampu. Postao sam toliko obavešten da sam tačno znao šta ću sutra pročitati. Čekanje se oteglo, kao gladna godina. Uhvatilo me beše nešto cmizdravo i gadno, beskonačno sam obrtao film u glavi i pretraživao uspomene, kao da me neko plaća za to. Što ih je bilo više, meni je bilo sve gore. Da sam negde u novinama pročitao kako moj razred proslavlja maturu – skočio bih kroz prozor. Srećom, nisam imao razred, niti bi iko od mojih drugara bilo šta proslavljao. Svaki čas sam telefonom zivkao recepciju i pitao koješta: »Pardon, moliću lepo, koliko je sati? Kakvo je vreme napolju? Gde mogu da nabavim karte za operu?« I te stvari. Sigurno su mislili da sam dildika i da ću uskoro trčati go po hodnicima. Udario sam u stare antibiotike: lutanje i piće. Cirisao sam od jutra, a često i pre jutra. Počeo sam viskijem, završio šljivovicom. Da je trebalo, cevčio bih i kolonjsku vodu: samo da opija i da se nekako izgura do sutra. Što sam više pio, bilo mi je teže – stalno sam tražio sabesednike. Odem u Skadarlišku i sednem za bilo čiji astal, trtljam dok ne rasteram društvo, kenjuckam doživljaje iz detinjstva: kako je onda bilo lepo i kako smo bili veliki mangupi. Onda samo promenim kafanu i ponovo postanem ubacoka – izigravam udava i šmrkove sa suzavcem. Mogli su da me upotrebljavaju umesto fajronta. Vratim se u hotel i gnjavim portire. Dok je trajala lova, naruči-


107

vao sam pelanovićke i visibabe, što zevaju po foajeu i čekaju padobrance. Posle sam prepadao sobarice. Cvećarki sa ćoška sam obećao brak, samo da mi pravi društvo. I te stvari. Jednom sam čak otišao u stari kraj i tamo nešto landrao, smucao se i cmizdrio, puštao vodu na sve strane. Između mnogih gluposti u životu, ova mi ne beše ni prva ni poslednja. Tačka. Stiže moj muhamedanac i uvali mi stvar. Sutradan nađem mog pravoslavca, pa, ja uvalim njemu. Poslić nije bio težak – po tome sam zaključio da je opasan. Telefoniram gde treba i javim: »Sve je O. K.« Odgovore: »Dobro. Briši natrag i ne okreći se!« Tačno ono što mi je najviše odgovaralo, rodina mi beše pomalo počela da izlazi na nos. Pokupim šta sam imao, dognam se koliko sam mogao, maznem tahi, pa na aerodrom. Mislio sam: biće mi bolje, ratosiljaću se bedne melanholije čim predam prtljag. Ali, ništa od toga. Bude mi strašno, kao da me neko operiše bez narkoze. Kao da mi neko vadi krajnike prstima i kuhinjskim nožem. I od očajanja se nacugam za srećna puta, iščašćavam neke dripce, a posle se zamalo potabamo. Jedino me odanost poslu spreči da ne načinim rusvaj. Upravo tada, kao naručen, natrča strašni Domaćinski: veliki, debeo, sjajan od smeha, blago pripit i promukao. Pravi tata na godišnjem odmoru, jedino mu fale koferi u buljuk dece. »Ponovo se smucaš ovuda, Mali?« »Ja sam odavde, ćale. Ovde sam rođen i odrastao. Nisam ostavio koze na planini – da me pričekaju dok obavim neke posliće u gradu.«

108

Vidosav Stevanović

»Što se mene tiče, varaš se. Ja sam ostavio ovce. Ovde sam slučajno.« »Nisi ti ovde slučajno, već namerno. Šta te muči?« »Opet mućkaš?« »Još gore. Juče sam obio Stopansku banku, a malopre sam ucmekao trojicu. Ko zna šta ću još uraditi za ovih petnaestak minuta do aviona?« »Dobićeš šljagu, ako ovako nastaviš. Slušaj me malo. Bilo bi ti pametno da digneš ruke od svega. I da prestaneš da se praviš mangup i sveznalica. Ništa ti, Mali, ne znaš. Gluplji si od onog mog ovna u Kuršumliji.« »U stvari, mene štiti neznanje?« »Tačno to. I beznačajnost.« »Dopusti mi da se izgubim u svojoj beznačajnosti.« »Idi u božju mater, kad si dileja. A kad se vratiš, kad porazmisliš – znaš mi adresu i broj telefona.« »Hvala, ćale! Nisam rođen za dvostrukog tipa. I ovakav jedva guram. Isporuči moje pozdrave momcima iz ekipe!« »I oni pozdravljaju tebe. Čekaće te, kažu!« »O. K. I neka spreme pićance i meze. I nešto žensko kao podlogu!« Zvučnik prekide razgovor ugodni, raziđosmo se kao što smo se i sastali. Prođem pasošku i carinsku kontrolu kao tica – pijan čovek jedino ako sam ne polomi vrat, inače može komotno da padne pod auto i da kući donese bar točak. Jedna uspijena stjuardesa nas odvede do basa, a bas do karamele. Na sve stra-


109

ne gastarbajteri mokrih obraza, sa pilićima i rakijom i koferima – rodbina ih grli i cmače sve do bescarinske zone. Okreću se i mašu svojima, nadžedženim na ogradi restorana, a oni se otud deru i krmauču, samo što ne popadaju. Kaljektivnaja razvaljotka na balkanski način, nema šta: prvo osećaji, pa posle drpaža, svađe, noževi, sudovi, mi i oni. I te stvari. Pokažem svoj bagaž i požurim stepenicama, a kolena mi klecaju – izgleda da sam ubio koju čašu više. Unutra nas dočekuje stjuardesa i pozdravlja, kao strašno joj milo što nas vidi. I tek tu se isprepadam. Kad sam je ugledao, bude mi kao da se vraćam nekud unazad. Kao da trčim nizbrdo – pravo na igranjac i vatačinu. To si, razume se, bila ti. Nisi previše ličila na sebe – svi smo se odavno izobličili i unakazili, kao da se spremamo za cirkus – ali nije mogla biti neka druga. A i da je bila, ništa se ne menja: bomba me pogodila pravo u grudi, zarila se i, šišteći, čekala da eksplodira. Stvar vredi koliko si spreman da je platiš, ni manje ni više. Meni si to bila ti, nikako tamo neka fličkica bez veze, što švercuje sitnež i tuca se sa oženjenim pilotima, a u slobodnom vremenu ide na kurseve stranih jezika. Stajala je pored ulaza, uredna kao da je izašla iz kuće lepote, dočekivala i pozdravljala svu onu raju. »Dobar dan. Guten tag.« I te stvari. Bila si to ti: iste oči, isti svedeni obrazi, ista zategnuta kosa sa koštanom šnalom pozadi. Tanak vrat, krhka ramena, što se lome i uvijaju. Ono dole nisam video, ali sam znao kako izgleda: vretenast

110

Vidosav Stevanović

struk, jedre noge, glatka koža, što se rumeni pod dlanom, devojačke grudi, prvo dupe Jata, koje govori sve jezike. Da ne pričam dalje: ti znaš da znam i da nisam zaboravio. Zastao sam, odjednom vezanog jezika, a ta cura je rekla: »Požurite, molim vas. Slobodna sedišta su napred.« Požurio sam i smestio se napred, pored samog prolaza. Imao je da padne veliki razgovor između nas, veliko secanje, nešto kao na filmu: padanje u zagrljaj, suze i poljupci. A onda držanje za ruke i odlazak u pitominu seoskog pejzaža. Maltene to. Valjda sam bio otupeo od pića i od sopstvene zbrke. Zamalo da zaboravim: još u čekaonici mi neki bakut iz prošlog veka uvali jednog tršavog klinju sa ovolikim očima. Videla valjda da sam u čitavoj onoj gunguli najblesaviji. Kao, ide dijete kod roditelja u Dojčland, neka budem dobar, kao što sam lijep, da ga isporučim na tamo njihovom jerodromu. Biće zauvar, pamtiće mi to dok je živa. Pristanem, kao i svaka budala: »Važi, kevo, preuzimam ga. Ne si beri brigu!« I pomislim kako sam dobro prošao, sve ono moje cviljenje i zavijanje moglo je da se završi i nekim lakšim usvajanjem. A malalajca ću da ekspedujem kao paketišku i gotovo, valjda su mu roditelji živi i u dobrom zdravlju. Ako imam sreće, platiće još i koje piće. I tako, smestim poslušnog muškića pored sebe i pripremim se za obračun. Jedva dočekam da uzletimo i da se ugase sva ona glupa upozorenja: »Ne pušite. Vežite se sigurnosnim pojasom!« I te stvari. Prvo dođu sokovi, čajevi i kafe. Ne služi ona, već neke druge dve stjuardese, okrečenih lica, a na-


111

mrštene, kao da služe cigansku svadbu. Samo što se ne ispovraćaju na putnike, bole ih, valjda, jajnici od stalnog gore-dole. Tek u trećem cugu naiđe moja uspomena: nosi pivčugu, da se ova talavornica na vreme navikne na švapsku dušu. Fale još samo kobasice i krompir, pa da udarimo u vikanje i kukasti križ. Kad je bila pored mene, zamolim je nekim piskavim glasom, kao da govorim na dugme: »Molim vas, dođite posle do mene!« Ona samo klimnu glavom i ode njišući se, onim svojim smrtonosnim hodom. Malo kasnije, dok sam se iskašljavao i pročišćavao grlo, zaista dođe i stade, zapahnuvši me teškim mirisom nekog bapskog parfema, a mene zabole trbuh, kao da me neko opalio aperkatom. Kao da su me bacili na pod, sa koga ne mogu da ustanem, uzalud se naprežem, zevam i hvatam vazduh. Bila si ista kao nekada, ali drukčija. Slična sebi, kao senka na zidu telu ispred lampe. Starija i umorna, koža pomalo opuštena i bleda, borice pored očiju, modri podočnjaci, usne nabubrele, ali beskrvne, kao da ih grizu surovi zubi mesoždera, ramena podgojena. Mlada izdaleka i u sećanju, pomatora izbliza, riba kojoj očigledno ne prijaju aktuelni tucači. Susret sa prošlošću je gora stvar nego da ideš na groblje – u sopstvenoj pratnji. Kako li sam ja tebi izgledao, sa svojim trbuhom i rascvetanom nosinom, grub i zadrigao, crven kao Saksonac, obučen u švapski šareniš, mokar od znoja? Kako si preživela taj susret sa klovnom što je iskočio odnekud i počeo da se krevelji?

112

Vidosav Stevanović

»Nešto ste hteli, gospodine?« »Ništa, zlato. Samo da te pozdravim!« »Hvala. Pozdravili ste me!« »Znaš li ko sam?« »Ne. Nikad vas nisam videla!« »Viđala si me češće nego tvog pilota tamo napred!« »Odskora sam na ovoj liniji. Možda!« »Sećaš li se Brda?« »Aha. Tamo sam živela. Kod bake i deke!« »Recimo, baka je radila u trafici? A deka je sedeo pred kapijom i štapom gađao mačke? Štap mu je donosio neki olinjali džukac: zajedno su pili pivo?« »Nešto slično. Ali ne tako!« »Sećaš li se okretaljke na ćošku, trafostanice i zelene ograde?« »Aha. Tuda sam svakog dana išla u školu. Upravo pored okretaljke!« »Tamo su uvek sedeli neki momci, dočekivali i ispraćali trole?« »Znam da su dobacivali. Bili su bezobrazni, ali izdaleka. Nisu prilazili!« »Još uvek sede neki momci. Mnogo se razlikuju od onih nekada!« »Ne znam. Godinama ne idem tamo. Baka i deka su mrtvi.« »Jedan od onih starih momaka nekada te je sačekivao pred kućom. Svake noći. Često do zore!« »Starci su bili strogi. Nisam smela da dolazim posle jedanaest!« »Vodila si ljubav s njim. To jest, sa mnom!«


113

»Izvinite, imam posla u kabini!« I otišla je – onim svojim lenjim, lelujavim hodom, što sve obećava, a ništa stvarno ne pruža. Tom telu niko nije bio potreban, bilo je dovoljno sebi: prelepo, glatko i sebično, dozvoljavalo je svašta, ništa nije uzvraćalo. Slomio sam se u znojavom naporu da ga probudim, ostalo je strano i mrtvo. Grlo mi se steglo – na celom ovom ludačkom putu očigledno sam bio zadužen za plakanje i krive spojeve. Kao da putuje neko drugi, a umor se svaljuje na mene. Još samo da se pogledam u ogledalu i da tamo, umesto sebe, vidim onog Turkosa ili onog Grekosa, kako se cepari i kaže: »Bite šen, majn her, vaša roba ništa ne valja. Čista čistacka prašina. U stvari, gips u prahu!« Pa načisto da pošizim. Navrnuo sam papirnatu čašu s pivom – bila je, razume se, prazna, kao moj džep. Kod mene se bar piće i lova ne zadržavaju, a izgleda ni ženske. Em me sve ostavljaju, em me se još i ne sećaju – predstavljam im, valjda, rupu u prostoru, nekakvu bezbojnu fleku, ako takva postoji. Zgužvao sam čašu i bacio je. Onda mi se pod nosem pojavila druga, puna. Klinja mi je pružio svoju i gledao me onim svojim lepim očima, kao da sve razume. Ako ne razume sada – razumeće kroz koju godinu. To je bar zakon prirode. Onako ošamućen, raspalio sam prvi razgovor koga sam se prisetio. »Prvi put letiš?« »Jok. Četvrti!« »Ono ti je, valjda, baba?«

114

Vidosav Stevanović

»Jok. Komšinica Razija. Ona čuva tuđu djecu!« »Ako mi još jednom kažeš jok, baciću te kroz prozor!« »Uh. Prvo sarani one što si ih prije bacio!« »Dobro. Povlačim reč!« »Nešto si mi mlogo brz na povlačenju!« »Mani. Kakvi su ti roditelji?« »Svakojaki. Ima i gorih!« »Ti si, brate, neki mutan tip. Govori jasnije!« »Ćale je dobar i veliki. Ovoliko debeo. Samo mlogo loče, pa nije uvjek pri svijesti. Mlogo se ženjavao, pa ima neku djecu gdje pođeš. Kao, gradio je hidrocentrale po zemlji, pre no što je zdimio. Pa gdje god vidiš branu i turbinu – ja tu negdje imam brata ili sestru!« »A keva ti je sigurno mlada i lepa i voli da se doteruje?« »Jeste. I voli pare više nego ne znam šta!« »Sigurno preti ćalcu da će ga napustiti? A katkad ga i napušta?« »Svaki čas. Otkud ti to znaš?« »Ja sam hipnotizer. Čitam ti iz očiju. Samo se dobro zagledam – evo ovako. I sve znam!« »Kaki si ti hipnotizer, kad te ona mačka vrti oko prsta?« »Ono mi je drugarica iz detinjstva!« »Moje drugarice slušaju šta ja kažem. Inače, bijem!« »Slušaj, da se dogovorimo. Nećemo više o tome!« »Važi. Ne diraj ti mene, pa neću ni ja tebe!«


115

Ćutali smo i leteli iznad oblaka. Na krilu ispod prozorčeta hvatao se led, kao i u meni. One dve namazanice su ponovo prolazile, delile su neki bedni fruštuk. Odbio sam: neka jede neko drugi, a ja ću da žderem sebe. Tebe nije bilo. Uzalud sam zirkao prema kabini, kao da će otud izaći sve profućkane godine i poređati se u prolazu. Nisam imao hrabrosti da ustanem i vidim gde si – a i dremalo mi se. Valjda sam malo sovio, jer me je zelena ograda žuljila pod stražnjicom: čupavci su prilazili i udarali me, sporo kao na treningu. Nije bolelo, jedino je bilo gadno i ponižavajuće. Domaćinski je, sa osmehom od uva do uva, prilazio da me zaštiti. Pobegao sam u kapiju: tamo je stajao moj stari – njegove koščate ruke su se sklopile oko mene, da su mi rebra zakrckala. Kad sam se probudio, već smo bili nisko: leteli smo iznad mračnih šuma Germanije, što ih je kvasila sluzava kiša, iznad uredno isparcelisane ravnice, uređene poput zidnih novina, oštro presečene betonskim autobanom. Promicala su majušna sela – složena ludački precizno. Pod nama se pojavio grad, taman i zastrt dimom, kao posle bombardovanja – presecala su ga Špre und Dame i gole čistine oko Zida, a okruživala ga sva ona blesava jezera i kanali, mutne vodurine, močvare i ritine, po kojima nedeljom plovi Vajseflote. I te stvari. Zatresli smo se, motori su zahučali, kao da su nas najzad stigli, posle hiljadama godina duge vazdušne trke. Tvoj glas – kome je zvučnik oduzeo i ono malo topline iz starog kraja – objavio je da slećemo na Še-

116

Vidosav Stevanović

nefeld. Bolje je bilo da smo tresnuli na pistu, da smo se razmrskali, ali pilot, izgleda, nije bio tog mišljenja, kao ni sva ona užagrela raja, što će je samleti mašina, kloake i živinska čežnja. Ustao sam. Klinja je već bio spreman, sa onom svojom malenom torbicom, u kojoj valjda nije imao više od jedne majice i patika. I sa onim svojim pametnim, prijateljskim očima, što su me obarale s nogu. Gastarbajteri su navalili na izlaz, nisu mogli da sačekaju šljaku – došlo mi je da nekom od njih uvalim kofer, neka vežba unapred. Lica im behu bleda, krečna, istaknutih kostiju, pogurili su se i zapinjali, kao da vuku neki nevidljiv teret. Tamo si, kraj samih vrata, stajala ti: sva plava i sveže našminkana, sa ukočenim osmehom kao da te boli zub. Zastao sam za trenutak, ali su me već gurali otpozadi. Osetio sam kako se znojim na sve pore i kako mi strah grči lice. Tmurni, germanski dan nas je učinio sivima i gušterastima, pa smo jedva prepoznavali i ono što je ličilo na sebe. »Do viđenja, gospodine. Aufiderzen!« »Do viđenja, zlato. Leteću ja još ovim avionom, pa makar zajedno pali!« Klinja se pribio uz mene. Tako smo prešli tridesetak koraka do carinarnice. Posle nekoliko sati, u praznoj čekaonici, dok smo pijuckali petu ili šestu bljutavu kolu, video sam kako mu podrhtava donja usna. Potapšao sam ga po tršavoj glavi. »Dobro, drugar. Samo se ti isplači. Ne obraćaj pažnju na mene.«


117

I okrenuo sam se da ne smetam. Kiša je sluzila, sva ona pustinja oko aerodroma beše tmurna i maglena – tupo su žmirkala poziciona svetla na pistama, a odnekud je tutnjalo, kao da tenkovi čeličnim gusenicama razbijaju kaldrmu. Pogledao sam ga, tek kada je progovorio. »Znao sam da oni neće doći. Još tamo sam znao!« »Kako se ti, u stvari, zoveš?« »Ahmet!« »Dobro, Ahmete: Jesmo li mi drugari ili nismo?« »Drugari smo!« »Onda pođimo nas dvojica drugara, pa kud puklo da puklo. A ostali nek se slikaju!« Brada mu više nije drhtala, ali mu oči behu krupne i nesrećne. Uzeo sam njegovu torbicu i moj kofer. Na izlazu me uhvatio za ruku i čvrsto je stisnuo. Krenuli smo prema Zidu.

NOĆAS JE NOĆ

»Koji je dan, Anastasijeviću?« »Beležio sam na zidu. Danas je taj dan.« »Misliš, noćas je ta noć?« »Na isto nam izađe.« »Zašto ne dolaze?« »Ne brini, nisu nas zaboravili.« »Da bar imamo sat.« »Oni imaju. Sve će biti na vreme.« »Utešio si me, ko nožem.« »Izvini. Bilo je namerno.« »Gembeš, kod tebe je isto?« »Isto. Možda gore.« »Zato što si teži i krupniji?« »Zato što sam mlađi. Nisam se navikao.« »Hladno mi je. I vrućina. Istovremeno.« »Smrzavaš se? Trnu ti noge i ruke? Oko vrata te steže usijani kolut? A niz kičmu ti curi znoj, mada si suv ko ugarak?« »Upravo tako. Znači, znaš?« »Znam. Sve mi je jasno. Ćuti!« »Lakše mi je kad govorim.«

120

Vidosav Stevanović

»Onda govori.« »Ne znam šta da kažem. Sve mi se zbrkalo. Osećam ko da nemam telo, ko da sam od slame. A osećam i da sam bezmerno težak. I da me sve boli.« »Drži se. Još malo.« »Za šta? Mračno je i hladno.« »Uhvati se za glavu, sa obe ruke.« »Da si mi bliže – udavio bih te. Upravo tim rukama.« »Smiri se. Sve će biti kako će biti.« »Ali neće biti nas. Neće biti mene.« »To je sigurno. Misli o nečem drugom.« »O čemu, pobogu?« »Danas je najtopliji dan ove godine. Ljudi se kupaju u mlakom moru, gole žene leže na pesku. Njihove kože su mokre i preplanule. Usta su im vrela i slana. Među bedrima im se kovrdžaju oštre dlake, što se opuštaju pod dlanom. Njihove materice podrhtavaju, očekujući gustu spermu.« »Ne vredi. Ja sve o istom. Ko i ti.« »Nas dvojica se uvek svađamo, Anastasijeviću?« »Uvek. Takvi smo ortaci.« »Ko nas samo uortači?« »Mamurluk. Sedeli smo za istim šankom i lečili se pivom. Trzali smo na istu kelnericu, a ona na obojicu. I na još četvoricu-petoricu pored nas. Istovremeno smo ostali bez love i odlučili da zbrišemo. Ti si sprečavao mene, a ja tebe.« »Počeli smo svađom. I zamalo smo se potukli.« »Bilo bi krvi – da smo imali tri čiste.«


121

»Mrzeli smo se ko psi. Samo što nismo režali i kevtali. A udružili smo znanje, pamet i sudbine.« »Zar se sad volimo?« »Zajedno smo. Ti tamo, a ja ovde. Samo nas hodnik deli. Isto nas čeka. Svađamo se koliko možemo. I to je nešto.« »To je ništa. Prekraćujemo vreme.« »Jesi li primetio šta i ja?« »Nisam. Otupeo sam, da ne cmizdrim. Nije lepo da se ponašam ko baba na groblju. A ni korisno. Udrvenio sam se, da ne bih počeo da trčim okolo i da lupam glavom o zidove. Šta?« »Sekundi su užasno dugački. A fijuču ko meci.« »Kod mene je drukčije. Ko da mi zakucavaju eksere kroz kosti. Ali natenane.« »Vidiš, nešto je drugo među nama.« »Možda neslaganje naravi?« »Mi smo jedno. Venčani smo na duže vreme. Recimo, na koju stotinu godina. A možda i duže. Nema muža i žene koji će biti tako verni jedno drugom. Nema drugara koji će se toliko družiti. Nema braće koja će se tako slagati. Ujedinilo nas je nešto što je trebalo da nas razjedini.« »Da smo bliže, mogli bismo da vodimo ljubav.« »Već je vodimo. Zar ne osećaš?« »Ne. Drhte mi kolena. Svaki čas mokrim, mada nemam šta. Usta su mi puna pljuvačke, a suva. Ko da žvaćem gumarabiku. Ne čujem kako mi srce kuca – možda je stalo. A u glavi mi neko viče: »Vnimanije, vnimanije! Ni dinarot vo kasata!« »Stani. Ko da dolaze.«

122

Vidosav Stevanović

»Priviđa ti se, ko i uvek. Srećom.« »Da promenimo imena. Neka nas zovu: Dva Srećnika.« »Ne. Dva sveca. Ili, bolje: Dve Jutarnje Vešalice!« »Gde smo to pogrešili, Gembeš?« »Jesmo li pogrešili?« »Izgleda. Čini mi se. Imam jak utisak. Da nismo ovde, ne bismo imali priliku da razmišljamo gde smo omanuli.« »Stvar je bila dobro smišljena. Nigde nije propuštala vodu. Vaserdiht.« »Nije vodu, ali je propustila lovce. I nas dvojicu – kroz mašinu za mlevenje mesa.« »Da je sve bilo po mome – uspeli bismo.« »Jeste. Jedino što nije bilo po tvome, a ni po mome. A ni po ičijem. Nije bilo kako je trebalo da bude. Bilo je kako je bilo.« »Što više lupam glavu, sve manje razumem. Nešto se umešalo.« »Nije nešto, nego čovek. U stvari, čovečuljak. Šibadžija koji nije imao prečeg posla. Budala koja je čitavog života sanjala da izvede podvig godine. Da joj ime izađe u novinama. Preko leta, kad je sve prazno i ništa se ne događa. Savestan građanin. Penzioner sa cegerom. A u cegeru šargarepa, lorber i celer – za dijetalni ručak.« »Da je bar bio binjedžija: tučaroš ili vaćaroš.« »Trebalo je da naručimo pust grad, ulicu bez stanovnika, otvorena vrata. I ključeve na sve strane. I da istaknemo tablu sa natpisom: Dokoličarima prolaz zabranjen.«


123

»Sve je, inače, išlo kako treba.« »Jedino što nije uspelo. Ostalo je u redu.« »Alibi nam je bio savršen. Naročito moj. Bio sam tu, a nisam bio tu. Ponosan sam na svoju nevidljivost.« »Možeš biti i ubuduće. Naročito na nevidljivost.« »Pisma su uredno stizala. Iz Nederlanda, iz Švicarske, iz Esterajha. ’Drage moje, dobro mi je, kao mladom kučetu, provodim se bogovski, mislim na vas, naročito kad nešto dobro tucam. Sijam lovu, šljaštim od elegancije, džanišem strendžere. Čas me faćka levi, čas desni isfur. Vraćam se uskoro, kad prdne mrtav. Ovo pismo ne pokazujte nikom, iscepajte ga i bacite.‛ Onda sam svako stavio u pogrešnu kovertu i svakoj poslao tuđe. I one su, razume se, radile sasvim suprotno – nosile su pisma gde treba. Da se osvete, da uhvate vezu, da užicare nešto. Žene su jednoćelijski organizmi.« »A izdao te upravo jednoćelijski organizam s kojim si spavao.« »Neko mora. Onda bolje neko bližnji.« »A onda si ti mene?« »Nedostajao si mi. Nisam više mogao bez tebe. Makar i u istom hodniku – ali zajedno.« »Anastasijeviću, čuješ li me?« »Pomalo.« »Da razgovaramo još?« »Može. Svejedno je.« »Kad si došao ovamo?« »Odavno. Ko klinac. Kad sam pobegao od kuće. Od očeve slave.«

124

Vidosav Stevanović

»Šta ti je bio otac?« »Izrazito slavan čovek. Ali na svoj džulovski način. Drmao je – dok ga nije drmnulo. Umesto odlikovanja, običan metak. Ubilo ga iz mraka zbog ratnih zasluga. Onaj što je pucao bio je pomalo nevidljiv. Tako je moj otac nestao u zabludi.« »Šteta. Mogao je da nam pravi društvo.« »Švercovao sam se vozom, a ovde je bilo proleće. Dočekali su me gungula i dreka, hladnoća i besparica. Bilo je, čini mi se, više beskućnika nego ostalih. A ostale nisam znao. Svi su nešto mućkali, svi su varali. Još uvek se pitam ko je, zapravo, prevaren. Odmah sam morao da se snalazim. A ti?« »I ja odavno. To, sigurno, ima negde zapisano. Nisam došao, nego sam dotrčao. Jurio sam neku uličnu lepoticu, sto mi je koske polomila i odmaglila. Nisam je našao. Nisam čak znao ni kako se zaista zove, a postepeno sam zaboravio i kako izgleda. Ali sam je tražio. Sve dovde.« »Napiši joj pismo. Iznesi svoje boli.« »Već sam ga napisao – sa suzama, kajanjem i tim stvarima. S vapajima iz mraka. Sa svim što ide u žensku glavu. I poslao ga. Na post restant.« »Onda je sve u redu. Niko ga neće pročitati.« »Ispričaj mi nešto, Gembeš.« »Šta? Jedva znam kako se zovem. Kome se ti, u stvari, obraćaš?« »Tipu od preko puta. Mom ortaku. Dasi u tvom odelu.« »Dobro. Šta da ti ispričam, što već nisam?«


125

»Bilo šta. Čega god se sećaš.« »Sećam se nekih parčića. Nekih batina, nekih podruma, neke promašene mućke.« »I ja isto. Bolje ćuti.« »Ali slušaj. Sedeo sam jednom u kafani s drugarima, pili smo drugi dan. Bilo je lumpovanja, bilo je tuče. Bili smo utanjili s lovom i s videlom – oćoravili i poblesavili. Nismo znali šta ćemo sa sobom, režali smo i stezali pesnice. Tada naiđe neki tip: visok, mršav, ispijen, sav beo. Zasede kod nas i zapeva. Nikada nisam čuo lepšu pesmu ni blaži glas. Odjednom se smirismo i naručismo nove ture, a svetlost se pojača. Upitasmo: ’Odakle ideš, pobratime?‛ ’Iz ćorke. Dvanaest godina i sve izdržano. Do poslednjeg sata i minuta.‛ ’Slučaj?‛ ’Krvni delikt sa predumišljajem. Neki bednik – muž moje ljubavnice. Modni krojač iz sporedne ulice.‛ ’Gde si se uputio?‛ ’Idem kod moje kraljice, kod moje zavodnice – da je vidim i da se prostrem pred njom. Ako me pozna i ako me primi. Dvanaest godina me nije videla, ni pisala ni dolazila.‛ I reče njeno ime, zanimanje i adresu. ’Ali, drugari, jedna stvar me muči.‛ ’Kaži, rođeni, pomoći ćemo, ako možemo.‛ ’Hladno je, duva vetar, nemam mantila, a nemam ni para da ga kupim. Kako ću ovakav pred moju kraljicu?‛ Ja ustadoh, skidoh svoj novi crni mantil sa čiviluka. I dadoh mu ga. I on ode: sav beo i blistav. Tada rekoh drugarima: ’Ne smejte se, gelipteri. Pogledajte za poslednji sto – onaj između šanka i sporednog izlaza. Onu krezubu spodobu, što slini u čašu i tuca se za šljivovicu, što je svi zezamo i bacamo joj stotku, ko kučetu štap. Znate li ko je ona?

126

Vidosav Stevanović

To je kraljica našeg drugara od malopre.‛ Iako nosorozi, oni se zabezeknuše. A ja se još uvek, kad god se setim toga, nešto pitam.« »Da li je i on sreo ono morsko čudovište?« »Ne. Šta je uradio s mojim mantilom?« »Anastasijeviću, sve mi je gore.« »I meni. Ćuti.« »Vrućina mi je, sav gorim. Ko da mi vatra liže grudi iznutra. A obliva me leden znoj.« »Grizi prste dok ne zabole.« »Već sam. Žvaćem ih ko gumu.« »Ujedaj se. Radi bilo šta sa sobom: koračaj, sedi ili stoj. Plači, ako možeš.« »Ne mogu. Da li će nas tamo boleti?« »Hoće. Dobro je dok boli.« »Da se dogovorimo?« »Već smo se dogovorili.« »Kako ćemo se ponašati?« »Svakako. Draćemo se, kukaćemo i molićemo. Psovaćemo i njih i sebe. Do poslednjeg trenutka očekivaćemo pomilovanje. Lagaćemo. A možda ćemo vikati istinu.« »Razumem. Ja ću okrivljavati tebe, a ti mene. Dok nas ne zadave.« »Stani. Hoćemo li zajedno?« »Zajedno. Ali svaki za sebe.« A onda su ih čuli kako dolaze.

CARSKI REZ

KRENULA SAM BROJ što mi se satima vrteo pred očima. »Izvolite, hitna pomoć!« »Molim vas da dođete. Zlo mi je.« »Šta osećate?« »Ništa ne osećam. Ne smem da izađem iz stana. Jedva sam se dovukla do telefona, jedva držim slušalicu. Smrkava se, a ne smem da upalim svetlo.« »Smirite se, gospođo. Objasnite lepo šta vam je!« »Ne mogu da objasnim. Sve mi se skupilo. Svega mi je dosta. Kao da me neko gleda iz uglova.« »Gde se nalazite?« »Kod kuće, druže. Došla sam s posla, kupila sam sebi cveće na uglu, bila sam u samoposluzi, razgovarala sam s nekim čovekom na stepenicama. Ušla sam i zaključala se. Tada me spopalo.« »Kada je to bilo?« »Ne sećam se tačno. Pre dve nedelje.« »Boli li vas šta?« »Ne znam. Boli me celo telo, ali nekako tupo i daleko. Kao da boli nekog drugog, a taj prenosi na mene. Molim vas da dođete. Brzo.«

O

128

Vidosav Stevanović

»Doći ćemo, gospođo. Zapisaćemo vas i krenuti čim stignete na red.« »Hoću odmah. Ne mogu da čekam.« »Ljudi, gospodo, stvarno umiru. Na sve strane. Mi treba svuda da stignemo. Javite se kasnije.« Zalupio mi je telefon. Nisam znala šta da radim, koga da zovem. Okruživali su me gluvi zidovi, iza kojih nikoga nisam poznavala. I da vičem, niko se ne bi odazvao. Susedi su odavno prestali da mi se javljaju. Drhtale su mi noge i ruke, a sumrak se taložio po nameštaju, kao pepeo. Zakuvala sam kafu i sela za sto. Šoljica mi je zveckala po zubima, nisam mogla da gutam. Upalila sam cigaretu i odmah je ugasila, dim me gušio, zapahnjivao me toplotom smetlišta, strunulog đubreta, svetlarnika u staroj zgradi. Ako vrisnem, rođeni vrisak će mi probiti bubne opne i svaliti me na pod. Ako ćutim, počeću da trčim oko stola. Ponovo sam okrenula onaj broj, njegova razgovetnost me bukvalno razbešnjavala. »Izvolite, hitna pomoć!« »Javljam vam se u ime one gospođe što je zvala pre desetak minuta.« »Koje gospođe, drugarice? Recite ime i prezime.« »To više nije mnogo važno.« »Da li smo je zapisali?« »Ne. Niste hteli da primite poziv. Rekli ste joj da treba da čeka na red.«


129

»Pa onda? Šta se dogodilo?« »Ništa. Gospođa je upravo umrla.« »Budite jasniji, drugarice. Nemamo vremena, a to nisu stvari za šalu. Ko je umro?« »Niko. Jedna usamljena starica.« I onda sam ja zalupila telefon. Zamislila sam ga kako stoji tamo negde i zeva kao riba. Drhtanje beše prestalo, stajala sam pored stočića i smejala se. Presamićivala sam se i čula, kao iz susedne sobe, svoj krti, šuplji kikot. A onda mi se trbuh zgrčio i podigao do zuba. Odvukla sam se do kupatila, udarajući u nameštaj i vrata, nisam više mogla da ih izbegnem. Nagnula sam se nad kadu, nad odavno potopljeni veš, naprezala sam se koliko da ne padnem na glavu. Ništa nije izlazilo, čak ni zelena tečnost žuči. Bio je treći ili četvrti ili peti dan kako ništa nisam okusila, osim kafe i cigareta. Osim pregršti kikirikija u nekoj kafani, gde nisam čekala muškarca, već dokaz da mi više neće dolaziti na noge. Da ću ja telefonirati, slati poruke, pisati dugačka pisma, vrteti se pred zatvorenim vratima, popravljati šminku na mračnim stepeništima. Uzalud sam se previjala nad kadom. Upalila sam svetlo, žmureći pričekala da se saberem i pogledala se u ogledalu. Posmatrala su me dva razrogačena oka, prazna kao klikeri, što su se vukli po svačijim džepovima i rukama. Bore se nisu videle, niti sparušena koža, ali sam ih osećala pod šminkom. Stalno sam ih osećala, jer i to već beše navika, neka polusvest, kao o davno izvađenom zubu, o ne-

130

Vidosav Stevanović

kom starom ožiljku. A lice je bilo pravilno, ovalno i pusto, kao maska što se izanđala od upotrebe, nedostajale su mu tamne naočari, dva-tri osvežavajuća pića i mrak. Ugasila sam svetlo i vratila se u dnevnu sobu, čiji nered više nisam morala da gledam jer se sasvim smračilo. Zavese prema ulici behu navučene već nekoliko nedelja. Otvorila sam bife, izvadila flašu, napipala čašu i nasula piće. Uradila sam to glatko, pokreti kao da behu tuđi, micanje neke senke na sivom zidu. Popila sam jednu naiskap i nasula drugu. Konjak mi je pekao grkljan i creva, ali i to kao da nije bilo mnogo stvarno, događalo se zaista, ali negde na drugom mestu i nekom drugom. Ja sam bila u mraku, izdvojena, lebdeća, nepokretna kao paralitik, oduzetog jezika. Ostatak mene se smestio u fotelju, s flašom nadohvat ruke, i zapalio cigaretu. Posmatrala sam vrata, koja nisam videla. Njihova prosta mehanika bila mi je sada nedokučiva. Bilo je neverovatno da su se nekada otvarala i zatvarala, propuštajući goste. Sve same muškarce napete i napregnute onim što su imali najbolje. Videla sam ih kako zvone, uzdrhtali i čvrsti, blago oznojeni od straha i strepnje, puštajući mužjačke vonjeve. Nosili su cveće, knjige, poklon-sitnice, glasovi im behu napukli, stišani voljom, dok su prekoračivali prag, kao da prelaze neku odsudnu granicu, i obazirali su se u mom uskom predsoblju. Mišići i ramena su im smesta bili obuhvaćeni kavezom, još su pomalo prezali što će morati da se ponašaju kako


131

im se kaže. Videla sam sebe kako ih dočekujem, sveža, okupana, oklopljena šminkom i tesnim haljinama, dok mi je smeh grgoljio u grudima. Uživanje tog trenutka bilo je neponovljivo i trebalo ga je iscrpsti do kraja. I videla sam sebe kako ih ispraćam, omlitavele od umora, pepeljaste od prve zore i već uplašene od pustoši jutarnjih ulica, ružne kao sasušeno crevo – i sama umorna, s podočnjacima i sasušenim znojem na koži. Čekalo me je kupanje i san bez snova, buđenje i uključivanje telefona. Zvonce je odsviralo din-dan-don. I ponovo, tri puta. Ispravila sam se u fotelji i ugasila cigaretu. Zvonce je ponavljalo svoj otrcani znak, što sam ga sama instalirala, kao kakav bojni zov. Koračala sam, parket je škripao, nameštaj me udarao odasvud, svetlo u predsoblju me zablesnulo. Petljajući, otključala sam bravu. Tog trenutka se ugasilo svetlo na stepeništu. Preda mnom je bila mračna, plećata senka, zakoračila je, odgurnula me blago, ali čvrsto, i zatvorila vrata. Bio je to krupan muškarac u vindjaci, kratke kose i belih, otkrivenih zuba. Učinilo mi se da je mlad, snažan i grub, mada se naginjao poverljivo i nimalo preteći. Kao da je na zadatku i kao da je ovde već bio. Zapahnuo me miris jevtinog, berberskog briljantina. »Sami ste, Breda?« »Sama sam, kao što vidite. Ko ste vi?« »Unekoliko – jedan vaš poznanik.«

132

Vidosav Stevanović

»Nikad vas nisam videla. Nijednog takvog ne mogu da se setim.« »Nije ni važno. Ja sam vidao vas. I više od toga. I – sećam vas se odlično.« Zaobišao me je i ušao u sobu, blesnula je svetlost. Stajao je pored samih vrata, obazirao se i posmatrao okolo, a ramena su mu se trzala. Sav onaj nered, krš i lom kao da se uznemirio i uzdrhtao, lako treperenje haosa prožimalo je vazduh. Već nedeljama nije spremano, nije brisana prašina, svuda su se vukli opušci, veš, izgužvane novine, papuče, ploče bez omota. Slike behu nakrivljene, paučina je prekrila uglove i lustere, odasvud je lagano, kao da mili, izbijala prljavština. Televizor se pokvario, čas se videla slika bez tona, čas se čuo ton bez slike, a gramofon je, stružući polomljenom iglom, odavno stao. U kuhinji je, izgleda, nešto curilo, voda je kapala sporo i jednolično, ali nisam htela ni da pogledam šta je. »Sedite, Breda. Osećajte se kao kod svoje kuće.« I nasmejao se, ali samo grimasom, lice mu je ostalo ozbiljno i napregnuto. Izbliza nije bio tako mlad kao što se činilo na prvi pogled. Imao je gorke useke oko čeljusti, pomalo rošavu i uvelu kožu, bio je kratko podšišan, sa kosom slepljenom i prljavosedom od kolonjskih voda. Jedno uvo beše mu veće od drugog i kao da je osluškivalo. Bio je malo pogrbljen, mršav i mišićav, ali mu se salo sedećeg čoveka već prelivalo preko kaiša. »Koliko vidim, pijete sami. Niko vam ne pravi društvo.«


133

»Šta se to vas, do đavola, tiče?« »Vikanje ničemu ne vodi, Breda. Moramo razgovarati. Smirite se.« I zaista sam se smirila, kao da sam uzela tablete. Otupela sam naglo i omlitavila, rastrojstvo se povuklo, ruke i noge su me ponovo slušale. Jedino me je peklo ispod dijafragme, kao da je tamo neko ugasio cigaretu, a rana nikako da zaraste. Osetila sam laku prisnost sa njim, neko susedsko poverenje, kao da razgovaramo na stepeništu, vraćajući se s posla. A istovremeno sam uzdrhtala od strepnje i od slutnje da je naš odnos neprirodan, usiljen i gotovo neprijateljski. Nije bilo mržnje i straha samo zato što nije bilo ničeg. »Ko ste vi, čoveče?« »Recimo – vaš obožavalac. Nekoliko puta smo se upoznali u prolazu. I razgovarali smo, čini mi se, na brzaka. Na nekom stepeništu i pred jednom portirnicom.« »Došli ste da mi udvarate?« »Zaboga, ne. Mada ima pomalo i toga. Uza sve drugo, kod vas mora biti pomalo i toga. Gledao sam na moru kako vas prate mladići, četvorica-petorica odjednom. Niste sa svakim spavali – jer to možda nije bilo izvodljivo – ali ste sa svakim ponaosob imali nešto posebno. Inicijator ste bili vi, oni su se tu samo našli, pristali da budu vučeni na koncu.« »Da li su vas često izbacivali iz kuće?« »Često. U stvari, kad god bi im palo na pamet.«

134

Vidosav Stevanović

Iznenada – nekako previše naglo za mene – nasmejali smo se. Posle nekoliko nedelja, moj prvi smeh koji nije bio gola grimasa, navika mišića da se grče. I neko unutrašnje okrepljenje, kao da sam udahnula kiseonik. Usiljenost je iščezla, kao kad se prepozna drug iz detinjstva, neko iz iste ulice, što se bio izgubio u svetu i pojavio se kad ga niko nije očekivao. Nije bilo prošlosti, nije bilo uspomena, spone behu nove, ali se veza obnavljala, još samo da se pojave podudarne slike, fraze i pokreti. Ponudila sam ga da sedne. I seli smo. Ponudila sam ga konjakom. I pili smo zajedno. Prvu čašu je popio brzo i odmah sipao drugu. Ruke su mu postale sigurnije, lice se zateglo i očistilo, rumen je ozarila jagodice. Sav je nekako odahnuo i opustio se, kao da se pribrao posle nekoliko sati blagog rasula. Kao da je dugo sedeo u bifeu na uglu, mučno cedeći bljutave kafe, sa otvorenim novinama, koje nije mogao da dočita, poput izmučenog čiraša što u džepu, pored flašice vinjaka, nosi tvrdu koricu hleba i krišom je glođe. »Nikud ne izlazim, osim kad moram. Dugo nisam bila kod frizera, a mrzim papilotne.« »Meni ne smeta. Mada vas pamtimo drukčiju.« »Imam nevolje sa sobom i sa drugima. Najviše sa sobom. Zapustila sam se. Idem po kući onako kako se zateknem. Hoćete li da promenim haljinu?« »Ne. Nemojte. Bolje je ovako. Mislim – prirodnije. I više liči na stvarno.«


135

»Otpustila sam bedinerku. Ili, tačnije, ona je mene otpustila. Niko mi više ne dolazi. Niko ne telefonira, kao da su svi izgubili moj broj. Ne pospremam, ne čistim. Nikad nisam umela da radim u kući.« »Rekao sam – meni ne smeta. Nisam navikao na urednost. Podseća me na hotelske sobe i na brak pred razvodom.« Primetila sam da nosi burmu na desnoj ruci. I da mu je košulja pravilno izgužvana, kao da je dugo, presavijena, stajala u ormanu. I da su mu očni kapci naduveni i upaljeni, kao da nekud beži i malo spava kod kuće. Mada opušten i naizgled smiren, ipak je sedeo nekako na kraj stolice, a podozrivost proganjanog muškarca mutila mu je pogled. I bilo mi je jasno da me čeka duža ispovest. »Sigurno vas zanima ko sam ja, u stvari? I – šta radim?« Ne zanima me. Sedite gde ste.« »Ja znam sve o vama. Gotovo sve. Vi ne znate ništa o meni. Mogu da vam ispričam.« »Nije važno, čoveče. Ništa nisam pitala.« »Reći ću, koliko radi razgovora. Bio sam reli vozač i probni vozač, promenio sam dve-tri fabrike. I više bih – da ih je bilo. Bio sam karatista, dogurao sam do blizu reprezentacije. Onda su se pokazale posledice nesportskog života. Ženio sam se – pogrešno. I razvodio se – takođe pogrešno. Sad radim tu i tamo. Još malo pa kao slobodan umetnik.« »Hvala na obaveštenjima. Ništa nisam saznala.« »Ništa nisam ni rekao. Sve to nema veze sa mnom.«

136

Vidosav Stevanović

Pušili smo i osmehivali se jedno na drugo. Vrtelo mi se u glavi, ali je glavobolja uminula. Možda su delovale sve one pilule što sam ih preko dana popila i progutala. A uzimala sam ih s reda, pravo iz ormana, čak ne pogledavši zašta su i protiv čega, važno je bilo nešto raditi, imati nešto u sebi. Nisam mislila da li pomažu ili odmažu, niti sam znala šta mi preče, kljukala sam se medikamentima, kao sto sam povremeno, kad bih morala, uzimala hranu, posna jela iz samousluga, suva kao folije u koje su bila zavijena, ukusna poput blata. Glad je u meni odumrla kad i sve drugo. Kad i ostalo. Telefon je zazvonio, bučno, kao da ga nisam prebacila na zujalicu. Moj posetilac se trgao i skočio, mada očigledno nije bio previše iznenađen. Lice mu se nabralo, leđa pogrbila, a desno rame se ustrzalo. Primetila sam da su mu ruke podadule, kao da boluje od jetre. »Izvinite, ovo je za mene.« Bezvoljno je zaobišao sto i podigao slušalicu. Glas više nije bio onaj kojim je razgovarao sa mnom, već neki drugi, ravan, služben i hrapav. Glas krivca i potčinjenog. Ali, uglavnom je govorio onaj s druge strane. Po treptanju natečenih kapaka, po trzanju obrva videla sam nije ništa prijatno, da se nešto traži, možda čak i zahteva. Nije trajalo dugo, koliko desetak dimova. Spustio je slušalicu i zastao, kao da razmišlja. Ono uvo mu se načuljilo i spustilo. Onda se polako vratio na svoje mesto i seo, teško odahnuvši.


137

»Poslovni razgovor. Bio sam slobodan da ostavim vaš broj. Ne ljutite se?« »Ne ljutim se. Sigurno mnogo radite?« »Tako izgleda. U stvari, foliram. Trčkaram kao muva bez glave – da bih zaradio platu.« »Ako hoćete kafu – skuvajte je sami. Za oboje, mislim. Sigurno znate gde je kujna i sve ostalo.« »Čini se da ne znam. Snaći ću se, Breda.« Ustao je. I, kao dvoumeći se, otišao u kujnu. Imao je nešto čudno u hodu, kao da lako ćopa ili kao da je previše oprezan. Bio je to hod po neravnom i nesigurnom tlu, koračanje sa natečenim zglobovima i podbijenim tabanima, koje se čini na silu i samo do prve prilike kad se može stati. A, istovremeno, bilo je i nekog uživanja u tome, zadovoljstva zbog ćopanja, žuljeva, bolova. Kao da će, ako se povećavaju, prestati, uminuti sasvim. Sedela sam, obradovana što mi se mozak izbistrio, što mogu da mislim. Haos se beše povukao, ali mi je još uvek stajao iza leđa i opasno se naginjao. Čula sam mog posetioca kako u kujni lupka šoljicama i kašikama, kako pušta vodu i kašlje suzdržano, a hripavo. Zažmurila sam, nisam se više sećala kako izgleda, na vratima se, za koji časak, mogao pojaviti bilo ko, bilo koji muškarac što se ikada krio između ovih zidova. Parket je zaškripao, otvorila sam oči. Stajao je preda mnom, osmehujući se saučesnički, sa poslužavnikom u rukama. Spustio ga je na sto i seo. »Koliko znam, volite gorču kafu, Breda.«

138

Vidosav Stevanović

»Volim bilo kakvu. Samo da je neko drugi skuva i da mi je donese.« »Nudim vam se za kafekuvara. I za bilo šta drugo.« »Noću ne mogu da zaspim. A ujutru ne mogu da se probudim. Ustajem kao iz groba. Da nije kafe – pala bih na pod i ostala tako, ležeći. Tek oko podne znam ko sam i gde sam.« »Mnogo pušite?« »Što više mogu. Čini mi se katkad: budim se samo da bih zapalila cigaretu. I ne gasim dok mi ne dogori do prstiju. Ponekad zamišljam kako u kući nemam ni cigareta ni šibica. Ili jedno ili drugo, recimo. I sledim se od straha. Posle toga pušim još više, gutam dim kao što davljenik guta vodu.« »Ja ne mogu bez pića. Jeste li primetili?« »Možda. Otkad to traje?« »Otkad sam polomio noge u nesreći. I otkad su me otpuštali s posla. Mislim, zbog raznih propusta. Ne pijem mnogo, ne padam i ne teturam, nikada nisam bukvalno pijan, ali ne mogu bez vinjaka. Spolja je sve u redu, ali iznutra ništa ne valja. Izračunao sam – po jedno pićence na svaki sat. Inače, drhtim i mislim kako da se ne bacim pod prvi auto.« »Onda pijte, dragi moj. Zbog čega biste, pobogu, bili trezni!« »Da li ste imali mnogo muškaraca, Breda?« »Verovatno. Ali ne onoliko koliko sam mogla i želela. Znači – ipak malo. Premalo.« »Da li su vam nešto značili? Mislim, svi zajedno i svaki ponaosob?«


139

»Mnogo. Više nego jelo i piće. Više nego cigarete. Više nego sve drugo. Ali ne zajedno, nego pojedinačno. Svaki za sebe. Onako kako su se uobličavali u mojim očima, kako su se iskazivali. Nikad dvojica istih. Uvek različiti – istovremeno složeni i jednostavni.« »Kako ste ih birali? Oni vas ili vi njih?« »Ne sećam se. Nije važno. Važno je da smo bili zajedno. I da više nismo. Tako su mi prolazili dani.« »Ja nisam imao uspeha kod žena. Ni kad sam bio mlad i, recimo, zgodan. Što sam se više trudio, to je bilo gore. Uvek su me ostavljale i odlazile s nekim drugim. Često s gorim od mene. To nikada nisam razumeo. Ne razumem ni danas.« »Ne obraćajte pažnju. Sve mu izlazi na isto.« Nasula sam još po jedno piće. Bilo je dobro tako sedeti, kao da se na ulicama ništa ne događa i kao da sivi pepeo pada po nama. Iza mojih zatvorenih prozora grad se smirio i utišao, nikakva buka, nikakav šum nisu dopirali do nas. Blago smo se ljuljali na federima pocepanih fotelja. Pušeći svoj »ibar«, moj sagovornik je ćutao. Kad bi cigareta dogorela do čika, stavljao je u drvenu muštiklu, halapljivo je ispijao poslednje, gorke dimove između požutelih prstiju. A piće je istresao naglo, zažmurivši, jabučica bi mu zastala, pa grčevito zaigrala. Potom bi gadljivo skupio usta i othuknuo, kao da je progutao riblji zejtin. Na izboranom čelu skupljala mu se vlaga znoja, jer se neprovetreni vazduh, danima zarobljen, grušao u guste talase što su nas pritiskivali.

140

Vidosav Stevanović

»Ne otvaram prozore, znate. Ovako mi je lakše.« »Ne smeta. Nisam ljubitelj čistog vazduha.« »I da jeste – ne bi pomoglo. Plašim se ulice, smeta mi jaka svetlost. Hoću da ništa ne čujem, da ništa ne dopire ovamo.« »Razumem. Ja nemam gde da se zatvorim. Bivše žene su mi odnele stanove. Ponovo sam podstanar.« »Krče vam creva, dragi moj. Sigurno ste gladni?« »Iskreno rečeno – mrtav gladan. Već danima. Pojedem negde nešto s nogu, pa idem dalje. Danas, čini mi se, ništa. Par viršli na kiosku. Ali to je, izgleda bilo juče.« »Spremiću vam nešto. Ako se to nešto nađe u kući.« Ustala sam. Slabost u kolenima nije me, ipak, sprečavala da hodam, ali polako, kao da se pod pokreće levo-desno. Otišla sam u kujnu, svetlo je gorelo od malopre. Usput sam se začudila što mi nisu presekli struju, jer je u mom sandučetu stajalo nekoliko opomena. Nisam ih podizala, čak sam prestala i da ih čitam. Otvorila sam frižider, bio je gotovo prazan, modrikasto sleđen, izriban do pustoši. Ipak sam našla dva jajeta, komadić slanine. Ko zna otkad leže u frizu, pored zaboravljene flaše piva. Oprala sam tiganj, nacedila nešto zejtina što se zatekao na polici, upalila sporu ringlu. Učinilo mi se da ga čujem kako zvižduće neodređeno, bez melodije, prosto čini nekakav zvuk ustima, kao ljudi koji su navikli da sebi prave društvo, da sede po čekaonicama i parkovi-


141

ma. Raskrčila sam sto, nešto bacila u sudoperu, nešto pored prepune kofe za đubre. Izvadila sam čist čaršav, skoruban od ležanja, i prostrla ga. Zacvrčala je slanina, prelivena jajima. »Večera je gotova. Dođite i jedite.« Došepesao je pre nego što sam završila, posadio se na ivicu stolice. Jeo je halapljivo, tanjir je ogradio rukama, kao da mu neko stoji iza leđa, ramena je isturio protiv tog otimača. Tek tada sam videla da mu je kosa proređena na temenu, da mu je vrat mršav i kao da se drži na jednoj žili. Stajala sam, naslonjena na orman, i posmatrala ga, dok se trzao, savijao i uspravljao, kao da jede čitavim telom. »Nema hleba. Više ga ne kupujem. Možete uzeti flašu piva.« »Vi ne jedete uveče?« »Ni ujutro, ni uveče. Gotovo nikad. Kad moram, kad osetim da ću pasti u nesvest. Tad nešto pregrizem – bilo šta.« »Vitki ste otkad vas pamtim. I lepi, kao i uvek.« »Hvala. Ne morale biti ljubazni, ne morate mi zahvaljivati na taj način. Oslobodila sam se žene u sebi, odbacila sam sve, pa i taštinu. Sad sam kao gola. Kao neko ko nikada nije imao ništa na sebi.« »Nisam tako mislio. Hteo sam da kažem nešto drugo.« »Oko mene ne morate da se trudite. Nije moralo ni nekada, uzimala sam sve što mi je bilo nadohvat ruke. Ili je to uzimalo mene. Ali laži nisu bile potrebne.«

142

Vidosav Stevanović

Telefon je ponovo zazvonio. Trgao se, skočio i pojurio u dnevnu sobu, ne pogledavši me. Očigledno se bojao da ja ne podignem slušalicu. Sklonila sam sve sa stola, raspremila kao nekada i tek onda pošla za njim. Stajao je pored telefona, okrenut leđima, poguren, ramena su mu se tresla, kao u krivca. Ćutao je, povremeno klimao glavom i nešto mrmljao – govorio je onaj drugi. Kad je spustio slušalicu i okrenuo se, lice mu je bilo mokro od znoja i uzdrhtalo. Nešto je petljao oko džepova i pokušavao da mi se osmehne. »Sedite, dragi moj. Dovršite svoje pivo.« Svalio se u fotelju i zdrobio cigaretu, paleći je uznemireno. Izbegavao je da me pogleda u oči. »Razni ljudi su dolazili kod vas, Breda?« »Svakojaki. Bukvalno s koca i konopca.« »Niste baš birali društvo?« »Ni onda ni sada. Nikada nisam imala predrasuda, niti me se išta ticalo. Bila sam iskrena i otvorena, previše otvorena. Brutalno iskrena.« »Da li je bilo Arapa?« »Bilo je i Arapa. Između ostalih.« »Mislim na one što se muvaju ovuda kao na vašaru. Što trguju svačim i prenose koješta. Sa po nekoliko pasoša, a bez ijednog državljanstva.« »Valjda je bilo i takvih. Ko bi sve zapamtio?« »Možete li mi reći nešto konkretnije o njima?« »Ne mogu. Hoću, a ne mogu. Ništa nisam videla ni čula. Ta družina me je zanimala sama po sebi i samo ovde.«


143

»Vi ne znate u kakvom sam sosu. Kad biste znali – izbacili biste me kao kufer.« »Pokušavam da vas ne izbacim. Pokušavam da vas razumem. I to možda ne samo iz čiste dosade.« »Bože, šta će biti sa mnom?« Gotovo je zaplakao. Kapci su mu drhtali, lice se grčilo. Ali, videlo se da odavno nema suza, a ni mnogo šta drugo, da je zgrčen i hipnotisan iznutra. Sedeo je tamo, tresući se, i zurio nekud pored mene, ponovo je nešto petljao oko džepova i pokušavao da se pribere, da se osmehne. Miris njegovog briljantina iz jevtine berbernice preobrazio se u miris nekoga koji beži, misleći da juri. Zapahnuo me zadah konjskih restorana, bifea, soba za izdavanje i javnih kupatila. Prišla sam i poljubila ga, usne su mu bile tvrde i uplašeno hladne, kao da je mnogo više navikao na ujede i udarce. »Slušaj me dobro. Nije važno ko si, ni šta radiš. Nije važno ko ti je gazda ni šta zahteva. Pogledaj me u oči. Tako. Ako hoćeš, možeš da spavaš sa mnom.« Da ne bi zaplakao, uzela sam ga za ruku i povela. A kad je zaspao u mom krevetu, zgrčivši se pored zida, ustala sam i redom pootvarala prozore.

EMPIRIJSKO ISTRAŽIVANJE ALTRUIZMA

IVELI SMO u najboljem od svih svetova, a u okrilju srednje klase. Živeli smo lepo i udobno, prema osveštanom redu i rasporedu. Dobro smo zarađivali, pametno trošili, ravnomerno napredovali. I bilo bi tako zauvek, da mog Kokana ne staviše na raspolaganje. I ranije je bio nikakav, ali posle toga se načisto izgubio. Umesto da juri odgovorne, sedeo je kod kuće. Umesto da tiho radi na rehabilitaciji, povukao se u sebe i ogagavio. Umesto da telefonira kome treba i da drži stražu u važnim predsobljima, vuljao se u papučama i mom šlafroku, buljio u zid i nešto mrmljao, a povremeno se klanjao i osmehivao. Kao da se pripremao za infarkt ili lakši šlog. Cigaretu nije ispuštao iz usta, pepeo je tresao na perzijaner. Toliko je postao rasejan da je mojoj maman govorio ti i zvao je imenom. Katkad smo ga zaticali pred vratima: petlja nešto oko brave, gunđa i traži cipele, koje smo predostrožno sklonili. U takvom jednom trenutku ostavio je otvorena vrata. I desila se tragedija. King je otišao. King je nestao. Kinga više nigde nismo mogli naći.

Ž

146

Vidosav Stevanović

Nije ga bilo ni u stanu, ni na stepeništu, ni u dvorištu. Kućepazitelj ga zlobno nije video. Pozornik se pravio da ne razume u čemu je stvar, prolaznici su okretali glave. Kingovo iščeznuće beše potpuno, bez objašnjenja i bez oproštajnog pisma. Njegovo mesto beše prazno, jedino je na zidu tužno visio njegov basnoslovni pedigre. I sama pomisao na život bez njega bacila me u histeriju: posle toga su došle migrene. Pala sam u postelju i jasno stavila na znanje gradu i svetu koliko su surovi. I svima drugima. Kokan se malo pribrao i pokušao da interveniše, ali je, po običaju, sve zabrljao. Umesto doktora Mileusnića, pozvao je dežurnog iz zdravstvene stanice. Došao je neki prostak sa srbijanskim akcentom i brkovima, jedan koji se kroz fakultet sigurno probio kao žrtva fašističkog terora i seljački sin. Taj je, svojim geačkim jezikom bez finesa, ustvrdio kako mi nije ništa i kako bi mi dobro došla jedna drevna narodska terapija. Jedino me moja poznata društvena samokontrola sprečila da mu ne sručim vazu na glavu. A i vaza je bila kineska, skupa i teško nabavljena: bacati druge predmete znak je nevaspitanja i nedostatka klasne svesti. Kokan je sve platio produženim noćnim bdenjima i japanskom masažom. Čitala sam mu lekcije da se sve pušilo. Uostalom, njegove gegule su upravo iz te tamo nekakve Šumadije, gde stalno padaju kiše i gde je blato do kolena, a stoka živi u kući i jede za stolom. Gde se svi iseknjuju u rukav, a žene su toliko ponižene i obespravljene da same kuvaju i rađaju decu.


147

S mojom porodicom, razume se, stvar stoji drukčije: preci kako se pristoji i kako dolikuje. Možete ih videti na mojim zidovima, gde se doduše, zbog izvesne potamnelosti slika, slabo razlikuju: povorku mudrih, vaspitanih i uhranjenih lica. Upućeni znaju: jedan diplomata špijunskog smera, jedan kraljevski ministar, tri cenjena veletrgovca, jedan popularni arhiepiskop, dva počasna konzula. I tako dalje. Moj deda se triput rukovao sa predsednikom vlade i okumio đeneralštapca, moj tata je, kao dete, vođen u dvor, da se igra s prestolonaslednikom. Jedna moja baba s majčine strane bila je spisateljica, objavljivala je božićne priče u podlistku »Politike«, a njen unuk je, zbog ravnih tabana, kompozitor. Neke moje tetke behu ljubavi velikih ljudi, a dve su se udale u inostranstvu. Nigde ništa plebejsko i pučko, osim posluge. Čajevi moje mame behu društveni događaj, ja sam ih nastavila čim je iole popustila depresija: petkom kod mene možete videti sve Popmitićeve, Hadžiantonoviće, Anastasijeviće, Cincar-Jankoviće, Karamarkoviće, Baraksadiće, Suvajdžiće i Švorcane, kako nose svoja slavna prezimena kao ordenje. To jest, sve one koji su ostali i prilagodili se. Kritične noći sam jedva zaspala, pošto sam uzela pilule za smirenje i pošto je došao naš dragi doktor Mileusnić. Izmerio mi je puls i preporučio mir, a mojoj okolini je naredio da me čuvaju kao malo vode na dlanu. Jedini on zna nervnu osetljivost moje porodice: mene je pratio i negovao još od špilhozni. Niko iz našeg kruga ne zaboravlja da čestita Božić i

148

Vidosav Stevanović

rođendan tom otmenom neženji, ljubimcu lepšeg pola, koji skuplja umetničke slike i posećuje koncerte. Naše zdravlje je za njega svetinja, kojoj je posvetio čitav svoj život. A ujutro smo, po mom izričitom nalogu, stupili u akciju. Dali smo oglase u novine i preko radio-stanica, alarmirali smo sve prijatelje i poznanike, pokrenuli veze na raznim instancama. Čaršija je brujala od naših apela. Pokušali smo i preko policije, ali tamo su sedeli upravo Srbijanci i podsmevali se. Učinili smo sve što je u našoj moći: ostavili smo otvorena vrata, naredili kućepazitelju da ne zaključava kapiju, sluškinju poslali u raznostrana izviđanja od Bajlonijeve do Kalemegdana, dva puta povisili nagradu poštenom nalazaču. Poverljivima smo razdelili poslednje fotografije nestalog, sa odelom i bez njega. Mada je King jedinstven i neponovljiv, trebalo je isključiti svaku mogućnost greške ili zabune. A onda smo seli i čekali. Često sam imala napade migrene i slomove živaca, dragi doktor Mileusnić je dolazio svakog dana, a Kokan je dežurao pored telefona, da bar malo okaje svoje grehe prema meni i mojima. Vreme se oteglo, kao oni strašni redovi za namirnice posle rata. Ništa se nije desilo, King kao da je u zemlju propao. Ni java, ni abera. Telefon je ćutao, veze nisu funkcionisale, nikakve utehe nije bilo. Trudila sam se da ne mislim i da ne drhtim od užasa: sam na ulici, izložen prostoti sredine, bacilima i opasnostima modernog sveta, okružen kalom, King je mogao beskrajno patiti. Neko ga je mogao ubiti, prodati ka-


149

kvom dripcu ili skorojeviću, poniziti i zloupotrebiti. Mogao se frustrirati, upasti u psihozu. Mogao se, prepušten sebi i bez mog pouzdanog vođstva, odati uličnim porocima i niskim vezama, mogao je završiti u kafileriji ili, što je još gore, u brlogu kakvog Srbijanca. Svašta mu se moglo desiti, ali ništa dobro. Niko ga neće razumeti i voleti kao ja, niko neće poštovati njegove navike i njegovu osetljivost. Život bez mene bio bi mu strašan, kao i smrt. Da sam imala nerava, bacila bih se na religiju i spiritizam, pokušala bih da mu pomognem načinima koji nisu materijalistički. Prošlo je mesec dana. Prošla su tri meseca. Prošlo je pola godine. Vreme je bilo nemilosrdno, kao pred vratima šok-sobe. Ništa se nije desilo, osim nekoliko poziva telefonom: promukli, barapski glasovi opisivali su razne periferijske slučajeve, koji nisu mogli imati nikakve veze s mojim ljubimcem. Kad bi prešli na pitanje novca, prekidala sam vezu. Profesionalni prodavci su nudili zamenu, kao da emotivni život jedne žene trpi surogate. Njihove ponude odbacila sam s indignacijom, meni su potrebne ili prave stvari ili ništa. Rođaci i prijatelji su nudili, radi mog oporavka i pribiranja, kuće na moru i planinama, komforne letnjikovce sa telefonima i klavirima, što su ih izgradili naši viđeni arhitekti. Moj mladi rođak, diplomata nove škole, galantno je stavio na raspolaganje svoje ostrvo u civilizovanom kraju. Posetnicom smo se svima zahvalili, nismo mogli da napuštamo grad dok traje potraga. Gotovo

150

Vidosav Stevanović

potpuno smo zanemarili društvene obaveze i vrteli se po pustim, praznim sobama. Danonoćno sam patila, plakala i slabila, a Kokan se, zahvaljujući svojoj pejzanskoj prirodi, debljao. Garderoba mi je postala preširoka, njemu – preuska, a obe staromodne i odavno neobnavljane. Bilo je tužno zaviriti u naše plakare, nekada slične izložbenim paviljonima po metropolama sveta. Bio je dvanaesti čas da se nešto preduzme. Svog tradicionalnog dana zakazala sam jedan savetodavni čaj. Uobičajeni tekst poziva sadržavao je i vešt rečenički obrt, koji je isticao kritičnost situacije: razumeće ko treba da razume. Došli su svi koji prijateljski misle i koji me nisu zaboravili. Izdajice i disidenti su se pravdali jednim festivalom ultramodernog pozorišta, koji beše u toku. Okupili smo se kao u stara, dobra vremena: učtivi, sveži, korektni i blago nasmešeni, duhoviti i prigodno obučeni. Posle duže diskusije, koja je iscrpla sve mogućnosti – sekundanti, posle prekinute šahovske partije, analiziraju čak i čudovišna rešenja, da bi našli ono pravo i pobedničko – odlučismo, bez ijednog glasa protiv, da treba da idem kod psihijatra. Doktor Mileusnić skromno i nesebično podrža našu odluku, a Kokan se, razume se, složi. Odmah se znalo, na osnovu iskustava našeg kruga, kod koga ću. Bio je to sredovečni, šarmantno prosedi as, pisac psihoanalitičkih studija, član kluba poznatih, referent na međunarodnim simpozijumima, učesnik televizijskih kontakt-programa, miljenik ženskog sveta i svih institucija koje dodeljuju


151

sredstva za naučne projekte. Bio je to naš čovek, poznanik mnogih prisutnih, a pomalo i rođak: njegova prva žena bila je sestričina moje ujne. Kad sam čula ime, pao mi je kamen sa srca, mada se Kokan mrštio u ćošku i nešto gunđao. Zauzeta svojom patnjom, premalo sam se bavila njim, pa je podivljao. Možda se čak i prepustio svojim nastranostima. Seansa je odmah, telefonom, zakazana za sutra, u vreme koje mi odgovara. Lako sam doručkovala i dobro se našminkala. Odbila sam Kokanovu ponudu da me odveze, moj mladi rođak čekao je pred kućom, sa upaljenim motorom novog »volvoa«. Klinika beše mala i ljupka, okružena zelenilom i šumom, videlo se da u nju nema pristupa svaka protuva. Ušla sam i bila primljena bez čekanja, mada je hodnik bio prepun onih što nemaju prednost i što život provode u redovima. Doktor profesor me je sačekao na vratima, rukovao se i ponudio me da sednem, ponašao se kao džentlmen prema dami, nikako kao terapeut prema pacijentu. Čim sam videla otmenu jednostavnost njegove sobe i njegove savršene manire, čim sam čula njegov izgovor – jasan, kultivisan, malkice nazalan i prekrasno naški razvučen, sa umekšanim konsonantima – znala sam da sam u dobrim rukama. Prepustila sam mu se bez ijedne zadnje misli. Odmah smo počeli s terapijom. Posle nekoliko nedelja, u toku kojih moja duša beše olakšana, zapodenuo je odsudan razgovor. »Mislim da je stvar sada mnogo jasnija nego što je bila!« rekao je. »Biću otvoren. Vi ste pametna, sen-

152

Vidosav Stevanović

zibilna i ambiciozna osoba. Rasli ste u krajnje civilizovanoj sredini, okruženi ljubavlju, udobnošću i poštovanjem. Imali ste umetničkih sklonosti, ali ih, zbog objektivnih okolnosti, niste razvili. Postali ste nešto isto tako plemenito kao što je umetnik, ali mnogo pristojnije, zdravije i čišće: konzument kulture. Zbog objektivnih okolnosti, udali ste se za čoveka iz druge društvene sredine: prostog, sirovog, neobrazovanog, opterećenog društvenim poreklom, koji reč revolucija shvata bukvalno. Sve što ste učinili za njega bilo je uzalud, on nikada nije primio grad, kao ni grad njega. Karijeru ste pravili vi umesto njega. Vi preko njega. On je bio glumac koji izgovara vaš tekst, povinuje se vašoj režiji. Ali vaše vaspitanje nije urodilo plodom, on je ostao kakav jeste: bez strasti i bez ambicija. Kad ste vi prigrlili jednu rasnu životinju, on se osetio povređen, a možda i ugrožen. Izgubio je položaj, koji ste stekli za njega, i tako vas kaznio. Pomirio se sa svojom pozicijom čoveka na raspolaganju. On ostvaruje arhetipsku sliku: njegovi preci su uvek bili na raspolaganju, njima je raspolagao ko je hteo i kako je hteo. Bunili su se kratko i stihijski, koliko da nađu novog gazdu. Verovatno je iz čiste zavisti pustio Kinga, a možda ga je i oterao. Nije mogao da podnese suparništvo u kome je on, bez sumnje, slabija strana. Vi ste sada u položaju da nemate preko koga da ostvarujete svoju zdravu potrebu za progresom i uspehom. Vaša duhovna snaga se okreće protiv vas, razara vam snove i lepotu. Razvod ne dolazi u obzir: time biste priznali poraz i sačuvali uzrok traume. Morate naći


153

objekat koji će biti dostojan vaše energije. Recimo, drugog Kinga?« »Doktore«, rekla sam, »posle njega ne dolazi u obzir ni jedna druga životinja. On je bio iznad svih. A ja sam, kao što znate, privržena doživotno. Imate li neki drugi savet?« »Onda vam ništa drugo ne ostaje«, rekao je, »nego da usvojite neko dete. Toga ima koliko hoćete i kakvu hoćete.« »Doktore«, rekla sam, »deca su uvek gladna, prljava, kakana i rasplakana. Budna su kad se vama spava, i obratno. U sebi kriju nepoznate sklonosti, rđavo primaju dresuru. Mogu da kažu nešto nepristojno i da rasteraju društvo. Pitajte boga šta sve mogu da pomisle i da učine. Recimo, da idu na radne akcije i da se druže sa seljacima. Ili da postanu marksisti.« »Poštovana gospođo«, rekao je, »znam šta govorim. Tačno je to što vi kažete. Ali, deca mogu biti prilagodljiva, poslušna i pametna. Dobro usvajaju običaje, lako uče strane jezike. Često spontano biraju perspektivne drugove. U njima možete probuditi ambiciju najvišeg reda. Nekada ostvaruju ono što mi nismo uspeli. Budući vladari sveta ovog trenutka su deca. I, kad su dobro izabrana i kad se njima pametno rukuje, nisu ni tako skupa.« Njegova reč je bila poslednja. Na rastanku sam ga diskretno poljubila u obraz. Na njegovom urednom stolu je, dovoljno vidljiv i nimalo grubo istaknut, ostao koverat moje zahvalnosti. Izašla sam preporođena: u hodniku su još uvek čekali oni što se pasivno prepuštaju događajima.

154

Vidosav Stevanović

Kod kuće sam projekat iznela u formi saopštenja. Sami zaključci i uputstva za dalje delovanje. Kokan me je zabezeknuto gledao i klimao glavurdom, ali ništa nije rekao, što se od njega i očekivalo. Šta on tu ima da komentariše, kad je vezana vreća? Čovek bez ikakvih vrlina mora biti bar poslušan, inače je upravo za konopac u kakvom zadnjem dvorištu ili za trafikanta u Trsteniku. Zapalio je cigaretu i smestio se ispred televizora, kao što je radio svake bogovetne večeri: imam utisak da su ga najviše privlačile reklame i kratke stanke, jer se jedino tada budio i unezvereno se osvrtao. Pušio je užasno i jeo za trojicu, ali od očekivanog infarkta ili šloga ništa, čak se nekako glacnuo. Strašno je s ljudima koji ne znaju red i pristojnost. Pokrenula sam rođake i prijatelje, a oni su pokrenuli svoje. Veze su se probudile iz zimskog sna, prodrmusale se, okrepile i bacile na posao. Svaki pojedinac bio je beočug u lancu koji spaja zamisao i ostvarenje, svaki je radio ono što mu je namenjeno prema sposobnostima, ugledu i bliskosti s centrom. Telefoni su zvrjali, ispijani su čajevi i kafe, nošeni pokloni, ćućorilo se u sobama za primanje, predsobljima i foajeima, pljuštala su obećanja i pretnje, pripremane su kontra-usluge u raznim vidovima, sklapani su usputni poslovi, padali su osmesi, poljupci i rukovanja – živahnost, izazvana mojom idejom, nastavljala se i razvijala sama od sebe. Svi su bili provodnici, energiju im je ulivala zajednička ljubav prema dobro obavljenom poslu. Na uslugu se, znalo se, odgovara zahvalnošću i nagradom, današnji izvršioci


155

sutra će biti molioci, posrednici će postati organizatori, a statisti će igrati glavne role. Sve je odlično funkcionisalo, sa malim smetnjama zbog Kokanovog pokliznuća, ali su i tu smesta izvršene korekcije. Pokret odavde je, po zakonu pojačanog dejstva grupe, tamo negde izazivao drhtanja i potrese, uzbune i lokalne kataklizme–reakcije su bile tačno predviđene i neminovne, kao uslovni refleksi. Zakazanog dana i sata bila sam u tom Domu, ne sećam se više kako se zvao, Ne znam ni gde je bio: moj mladi rođak me je odvezao i vratio svojim »volvoom«. Zakasnila sam petnaestak minuta, na vreme dolaze jedino bespomoćni i potčinjeni. I, razume se, upravnica je bila Srbijanka: ogromna, muškobanjasta, sa zadahom na kujnu i potčinjenost nekom tamo brkatom mužu, što gunđa po kući i pljuje na izglačan parket. Osmehivala se, kao da je progutala rotkvu. Zauzela sam svoj najledeniji stav, kakav inače treba imati prema posluzi sa sela i prema siromašnim rođacima, koji ruže genealoško stablo, kao trule voćke. »Obavešteni ste da ću doći!« rekla sam. »Čime možete da me ponudite?« »Hoćete li kaficu, drugarice?« rekla je. »Ili sokić. Alkoholna pića ne držimo!« »Hvala!« rekla sam. »Bolje da pređemo na stvar!« »Da obiđemo naše štićenike?« rekla je. »Neću nikakav obilazak!« rekla sam. »Kazaću vam šta mi je potrebno, a vi se upravljajte prema tome!«

156

Vidosav Stevanović

»Hoćete li muškarčića ili devojčicu?« rekla je. »Nikako muškarca!« rekla sam. »Neposlušni su, psuju, dube na glavi i ne vole kupanje. U pubertetu odlaze u boksere ili fudbalere. Želim devojčicu: plavu, slatku, lepo vaspitanu i ćutljivu. Koja, po mogućnosti, ume da servira čaj, da peva, igra balet i recituje!« »Bojim se, drugarice, da vas nećemo sasvim zadovoljiti!« rekla je. »Takvo savršenstvo nemamo. Ali imamo jednu slatku devojčicu bez oba roditelja, koju vam preporučujemo. Doduše, crnka je i pričljiva!« »U redu!« rekla sam. »Neću praviti pitanje. Uzeću tu koju pominjete. Tražim jedino da je zdrava i da nema kriminalnih sklonosti. Recimo, da nije uličarka ili trovačica!« »Daću vam njeno ime i ostale podatke!« rekla je. »I odvešću vas da je vidite!« »Hvala!« rekla sam. »Verujem u vaš izbor, jer ste mi preporučeni od pouzdanih osoba i sa najviših mesta. Ime i podatke pošaljite zajedno s njom. Moju adresu, nadam se, znate. Do viđenja!« I otišla sam. Nikakve intimnosti, nikakvo ulaženje u tančine, ništa što ne priliči mom položaju. Moj mladi pratilac je čekao pored kola i čestitao mi, znalo se da posao mora biti obavljen kako treba. Odvezao me u cvećaru. Rođakama, koje su se najviše trudile poslala sam ruže i pisamce zahvalnosti, a ostalim samo posetnicu sa dve-tri reči. Potom sam kupila sebi novi miris, što su ga odskora širile moje posetiteljke petkom.


157

I prošetala sam Knez-Mihailovom, da se nadišem čistog vazduha, kao nekada s tatom, pre one njegove ratne greške. Kod kuće sam se presvukla, istuširala, poprskala dezodoransima i otišla u kujnu. Samo što se nisam onesvestila kad sam videla pravu skarednu scenu: moj Kokan i nova kućna pomoćnica piju kafu, kao da su zajedno ovce čuvali, a za stolom sedi nešto musavo i crnpurasto, sa urokljivim očima, i guma hleb premazan mašću. Nešto su brbljali, ućutali su čim su me ugledali. I pokočili se. Njihova prostačka idila, prožeta mirisima zaprške, raspala se na jednu moju reč. »Šta se ovde događa?« rekla sam. »Neki pampur-bal, valjda?« »Džakamo!« rekla je kućna pomoćnica i time se smesta našla pred otkazom. »Upoznajemo se!« rekao je Kokan i osmehnuo se nekako blesavo, kao da je na pijaci. »Ti, devojko, pazi da ti ručak ne zagori!« rekla sam. »U ovoj kući se, dok sam ja pri sebi, ručava tačno u dva sata. Tebe, Kokane, u kabinetu čeka nedovršena knjiga. A ti, mala, pođi za mnom!« Odvela sam je u dnevnu sobu, sela na fotelju, a nju posadila na stolicu, da je bolje vidim. Bila je ispod mojih očekivanja, ali iznad mojih potajnih strepnji. Imala je sedam-osam godina, bila je mršava i žgoljava, koščatih kolena i krute kose. I prilično zapuštena. Gledala me je ispod oka i nepoverljivo, kao da motri šta ću joj uraditi. Sedela je nepravilno, iskrivljene kičme i mlatarajući no-

158

Vidosav Stevanović

gama, a rukama je čupkala porub neke užasne haljinice. »Ne ritaj se!« rekla sam. »Nisi na livadi!« »Dobro!« rekla je. »Biću mirna, tetka!« »Zovi me gospođo!« rekla sam. »Nikakva ujna, tetka ili strina. Ili tamo neka jetrva. Kako se ti zoveš?« »Vuka!« rekla je. »Vukosava Govedarević!« »Kakvo ti je to pa ime?« rekla sam. »Obično!« rekla je. »Po mojoj naji!« »Smisliću ti neko drugo!« rekla sam. »Neko gradsko ime. I nauči se da mi ne protivrečiš. Odgovaraj sa: Da, gospođo. Ili: Ne, gospođo. I sa što manje suvišnih reči!« »Da, gospođo!« rekla je. »Slušaću vas. Obećala sam teti upravnici!« »Zaboravi sve što si tamo naučila!« rekla sam. »Počinjemo ispočetka. U ovoj kući se živi po mome, jer je moja. Gospodin Ignjatović – onaj što je s vama tamo pio kafu i brbljao – previše je popustljiv prema nižima od sebe. Možda zato što je bolestan. Prevaspitaću te, kao što sam prevaspitala njega. Naučiću vas dobrom vladanju. Ti treba da budeš srećna i zadovoljna: ovde ćeš imati sve najbolje. Jesi li zahvalna?« »Da, gospođo!« rekla je. »Vi ste moja dobrotvorka!« »Dobro!« rekla sam. »Možeš da ideš. Javi se devojci: neka te nahrani, okupa i odvede na spavanje!« I tako sam, ne znajući šta činim, stupila na put patnji i muka.


159

Kao i sve žrtve, ništa nisam videla dok nije bilo kasno. U moju dobro uređenu kuću – gde se sve znalo u minut, gde je sve besprekorno funkcionisalo, kao u kakvom udžbeniku za domaćinstvo, gde je vladala božanska hijerarhija – uselio se, zajedno sa tom malom vešticom, nered i opšti neposluh. Uzrok je zadugo ostao skriven, videle su se samo posledice – moja pronicljivost nije mogla da probije koprenu obmane. Znaci rasula pojavili su se istog dana, a kasnije su se širili kao epidemija: svi su bili zahvaćeni, osim mene, zaštićene strogim racionalizmom i samodisciplinom. Ali, moram priznati, volja mi je bila paralisana, kao da je truju neke podzemne špecije i divljačke magije – nisam na vreme preduzela mere da raščistim taj haos i da svaku stvar postavim na odgovarajuće joj mesto. Događaji su, sami po sebi, bili neznatni, ali su nosili opasni duh pobune, insubordinacije i rušenja. Kućna pomoćnica, dobijena preko veze i sa dobrim preporukama, odjednom je počela, kad mene nije bilo, da sprema neka prostačka jela, koja sam izričito zabranila – paganski masna, teška i smradna. Zadah kupusa i pasulja, cicvara i škembića uvukao se u stolnjake i zavese, u krevetske čaršave i knjige. Ni pretnja otkazom nije pomogla. Danas je, kao što i sami znate, najteže naći pouzdanu, vernu i poslušnu poslugu, sve se to osililo i smatra da ima neka svoja ludačka prava. Duh srbijanstva je potpuno preovladao u javnom životu i u međuljudskim odnosima. Kuda to, za ime boga, ide ovaj grad?

160

Vidosav Stevanović

Kokan je, mada tiši nego ikada, počeo da ispoljava neke svoje odavno suzbijene mane: srkao je supu, kao pružni radnik, češao se i čačkao nos kad god bi se zamislio, hrkao je u snu, razbacivao novine, brijao se jedino pod pretnjom električne stolice. Moje opomene je ignorisao, pravio se da ih prihvata, ali bez oduševljenja – ništa drugo nije naučio u službi, osim oportunizma. Kad mene nije bilo – ponovo sam bila rasuta u širokom spektru društvenih događaja – zavlačio se u kuhinju, ali, na žalost, ne zbog higijenskoseksualnih potreba, već da brblja i pomaže pri kuvanju, da ljušti krompir, secka luk ili da raspravlja o receptima. Nisam znala da sam se udala za rođenog kuvara, koji bi i skiptar odbio zarad varjače. Izgleda da je, krišom, gledao sportske prenose na televiziji, buncao je o penalima, ofsajdima i golovima iz kontre, a meni je jednom doviknuo: »Sudija, ovo je, bre, bio đon!« Na sve strane su se vukli listići sportske prognoze – ne znam ko mu ih je popunjavao, ko uplaćivao, ali sam sigurna da je gubio. Izgleda i da se pomalo snalazio: prilikom redovnih racija nalazila sam mu poprilične svote rasturene po džepovima i smesta ih konfiskovala. Čak je i telefon poludeo, stalno su bahati glasovi tražili Sekretarijat ili Ljubljansku banku – neki tip mi je, kikoćući se, zakazivao sudare kod sata na Slaviji i bavio se anatomskim detaljima. Jednom sam u predsoblju zatekla čistače ulica: razgovarali su sa Kokanom, koji im je delio inostrane cigarete i davao bakšiš. Dolazio je i neki bednik sa iskrzanim okovratnikom i uvrnutom mašnom, predstavljao se kao


161

socijalni radnik i poturao mi pod nos desetine raznih formulara – izbacila sam ga zajedno s njima. Kao da se i nameštaj tajanstveno premeštao: komodu sam zaticala na mestu sekretera, kristalno ogledalo okrenuto zidu, a porodična škrinja je lutala iz sobe u sobu. U vazduhu se prosto video otisak nečijeg prisustva, nekakva mutna senka nadvijala se nad mene. A na maminom i staramajkinom perzijaneru pojavila se masna fleka, koja se ničim nije dala skinuti. Moja usvojenica je, naoko, bila sasvim ispravna: poslušna, tiha i vredna. Upijala je sve kao spužva. Čak je i mene zavarala svojom sposobnošću asimilacije. Naučila je pravilan izgovor, učtivo ponašanje, kulturno kretanje, stekla je pozitivne navike za stolom. Od divljačkog derleta preobrazila se u šećerlemu: sva ljupkost, osmeh i cvrkut. Uskoro je, odmenjujući me, servirala čaj petkom, dok su moje gošće coktale od zavisti: em usvojenica, em pomoćnica. Tako reći besplatna sekretarica, sobarica, gardedama i bedinerka, istovremeno polurođaka, duboko potčinjena i zavisna, obavezna da bude zahvalna i da stalno iskazuje ljubav – drugarica koja ne sme da ode, životinjica koja mora da se umiljava, nakit koji možete nositi kako vam je volja. Njihova zavist bila je ravna jedino njihovom dobrom vaspitanju: sve su mi čestitale, a malu potapšale po obrazu. Mi se osobito ne volimo, ali smo osuđene jedne na druge, krug se zatvorio pre dvadesetak go dina, prinove više nisu bile moguće. Svaka od nas je prošla težak ispit da bi ušla, a nijedna nije htela napolje.

162

Vidosav Stevanović

Ponovo su počele da stižu pozivnice za izložbe, karte za koncerte i pozorišta, da zvrje telefoni i da se umnožavaju pozivi na slave i posela. Društveni život je raširio preda mnom svoju bogatu lepezu, kaleidoskop se okretao prema mojim željama, obnavljala sam staro i osvajala novo. Okretala sam se usred vrtloga – okruživali su me privrednici, političari, intelektualci, teve zvezde i progonjeni kurjaci, svi koje prate reflektori, štampa i radoznalost pučanstva. Pazila sam da ne podlegnem jednoličnosti, stoga sam pažljivo mešala pristojno i bizarno, konvencionalno i pomalo nastrano, kao što izuzetan mikser sprema koktele za profinjeni ukus. Recimo, na Festivalu proširenih medija – jednom od desetine sličnih, ali najskupljem – prisustvovala sam ekskluzivnom soareu sa jednim nemačkim prorokom fenomenološkog smera i konkretnog opredeljenja (taj je spavao u kadi, a poklopac klozetske šolje nosio pod miškom), sa jednim francuskim semiotičarem rumunskog porekla, sa jednom Crnkinjom stokilašicom, što je svoje pleme pretvorila u pozorišnu trupu (dvadesetak njenih muževa bili su menadžeri, binski radnici, tekstopisci i telohranitelji), i sa jednim našim homoseksualcem, koji je pravio karijeru u prosvećenom svetu. Ludo smo se zabavljali, a posle smo sišli u Klub lepih književnosti, na »krušku mirabo«. Moja usvojenica je doista bila dobra. Slušala me je i napredovala, nije više sedela u kujni, očito je izbegavala Kokana, naučila je reveranse i stotinak francuskih reči. Sedela je pravo, hodala kao mane-


163

kenčica, ponašala se kao anđelak. Čak je, za nagradu, prisustvovala mom oblačenju, koje za nju može biti škola mudrosti i uspeha. Činilo se da je prirodno plemenita i da nosi nasledne hromozome moje porodice, svu onu uspravnost i sklonost estetici, koje nas izdvajaju. Ali su joj oči ostale čudne: krupne, urokljive, uvek okrenute nekud u stranu, srbijanski podmukle, prezirne i bundžijske. Šta ona, do đavola, ima da krije od mene, kad sam joj ja dobrotvorka i pigmalionka, više nego svi roditelji zajedno, kad sam je izvukla iz blata i pružila joj priliku da na samom izvoru upozna kulturu, otmenost i svetlost? Da nije mene, sada bi u nekoj divljini čuvala ovce i čekala da je pojedu zveri, a do prve radnje bi pešačila dva dana i dve noći. Mada sam postavila važna pitanja, nisam na njih odgovorila. I nisam te čudne oči dovela u vezu sa kućnim rasulom. Zbog njenog dobrog vladanja odlučila sam da je povedem na jednu značajnu modnu reviju – upravo tih dana trebalo je da bude prikazana kolekcija, koja sažima sve naše nacionalne stilove u jednoj evropskoj ravni. Modni kreator i njegov novi ljubavnik nisu izlazili iz mašine masmedija: govorili su na radiju, osmehivali se na televiziji, slikali se po ženskim listovima i časopisima u krajnje prisnim i elegantnim pozama. Tolika njihova sloga nagoveštavala je nešto veliko, možda epohalno. Trebalo je da dođu svi koji nešto znače, ili pokušavaju da nešto znače, a svaki model će, znalo se, biti otkupljen po kriterijumima kroja, vrste i značenje.

164

Vidosav Stevanović

Biće to revija lepote, uspeha, novca i osmeha, samit zdravlja, dobrih živaca i brzih refleksa. Prisustvovanje je obavezno. Uredila sam je, obukla, izdala joj poslednja uputstva o vladanju. A ona se ponašala, verujte, kao kakva iskusna dama: nekoliko meseci života sa mnom potpuno je preporodilo. Odvezao nas je moj mladi rođak, diplomata nove škole – danas kulturni ataše, sutra treći sekretar u kakvom važnom kraju Afrike. Zauzele smo svoja mesta, uz diskretne naklone levo i desno. Kao i uvek, više sam bila pozdravljana, no što sam pozdravljala. I sve je krenulo kao vatromet: muzika, svetska lica, glatke reči, haljine, divno izmršavela tela manekenki, opšta preplanulost, televizijske kamere, fotoreporteri, novinski asovi, probrani kor diplomatik, ekstra parfemi, lutajući snopovi reflektora, bešumni kelneri. Savršen scenario, modeli ludi od invencije, idealno raspoređen i doziran aplauz, uzbudljivi ritam izuzetnosti. Moja usvojenica je sedela kako treba i usredsređeno – u stvari, iskolačivši one svoje veštičije oči – pratila program, što se kaskadasto približavao vrhuncu, bliskom skupnom orgazmu. A onda je, uoči samog klimaksa, mikrofon slatke voditeljke, naizgled hitnut njenom rukom, poleteo i lupio našeg malog, majmunastog dirigenta, što se ženio toliko puta i ostao neumoljivo šarmantan. Prosedi voditelj, otac brojnih kvizova, potrčao je napred i ljosnuo koliko je dug, tako da smo mu, ispod spale perike, videli ćelu. Ceo prvi red se podigao i sve počasne goste sru-


165

čio na gomilu. Čaše sa viskijem i sokovima su se poprevrtale na haljine, dekoltee i frizure. Televizijske kamere su se okrenule prema publici, a kamermani su se očajno i bezuspešno borili sa pobesnelim mašinama, Moj mladi rođak je odgurnuo dopisnicu anglosaksonskih listova, s kojom je konverzirao, zavukao se među sedišta i na kolenima jurio veštačku vilicu, što mu je izmicala poput kornjače. Iznad pozornice su lepršale čipkane gaćice sa menstrualnom mrljom. Čuvena trač novinarka je legla na leđa i mlatarala nogama. Moja lepeza je odletela pravo u razjapljena usta neke prastare inostrane dame, što su je dogurali na kolicima. Neko je resko zviždao u prste, kao na ćošku. Neko je kreštavo pevao. Tragički glumac se boksovao sa komičarem. Apstraktni slikar je izvadio kobasicu iz džepa i zaglabao je. Osećala sam poriv da se popnem na pistu i da se svlačim. Krasne manekenke su se uhvatile za ruke i zaigrale jednu trogloditsku igru iz mlađeg kamenog doba, koju Kokan, svojim geačkim jezikom, naziva »kokonješte« – sa strašću i zanosom, kriveći se, interpretirali su je članovi našeg elitnog džez orkestra. Ozonski dah ludnice plinuo je preko svih. A onda su se reflektori pogasili i neko je prodorno viknuo: »Počelo je. Udri kog stigneš!« Ne znam kako sam stigla kući, ni u kakvom stanju. Bila sam malaksala i rasejana, ali nekako olakšana, kao da sam se ispovedila. Moj mladi rođak je nestao. Svi su nestali. Udisala sam suvi užas svakodnevice i neku opasnu napetost, što je pretila da provali iz ljudi i stva-

166

Vidosav Stevanović

ri. Kao da se ponovo vraćaju oni strašni dani kada su u grad ulazili Srbijanci: naoružani, divlji i odlučni. I kad je trebalo spasavati glavu tati i ostalima. Tek kada mi je malo minula migrena, primetila sam da moje usvojenice nigde nema. Uzalud sam zvala i tražila, pritiskala zvonce: kuća je bila prazna. Kućna pomoćnica je imala onaj užasni slobodan dan, koji nisam mogla da joj oduzmem. Kokan se neodgovorno nekuda izgubio, pune pepeljare su govorile da je iskoristio moje odsustvo. Digla sam slušalicu i spustila je: telefon nije radio. Nameštaj beše ispreturan i ispremeštan, kao da je vršen pretres – porodična škrinja je zjapila prazna. Prekrstila sam se pred ikonom, što je moja porodica baštini odvajkada, a jedan kućni prijatelj, znalac umetnosti i pisac nekoliko eseja, tvrdi da na tržištu vredi čak koliko dve apstraktne slike. Stvari su bile bez senki – nekako krnje i manjkave, kao da su potajno osakaćene. Hodala sam po sobama, koje nisam prepoznavala, plašeći se sve više. Porodični portreti su me prekorno posmatrali sa zidova, klateći se. Buka ulice je postala potmula i duboka, kao ponornica, Onda je zazvonio telefon. »Halo, ovde King!« rekao je prijatan, samo njegov glas. »Mili, ti si?« rekla sam. »Gde si?« »Tu sam!« rekao je. »Nije važno gde. Imao sam neprilika, prošao sam velika iskušenja. Sad je sve u redu!« »Da li jedeš uredno i prema listi?« rekla sam, »Kupaš li se, ideš li kod frizera? Slušaš li muziku?«


167

»Pomalo od svega!« rekao je. »Imam mali nedostatak sredstava, Ali nije važno. Šta se tamo događa?« »Ništa!« rekla sam. »Sve kao i obično. Jedino nam ti užasno nedostaješ!« »Ne verujem!« rekao je. »Priča se da se svi tamo krajnje morbidno ponašate. Mislim, provincijski i sentimentalno!« »Ko priča?« rekla sam. »Ko se usuđuje?« »Čaršija!« rekao je. »Čuju se razni glasovi kod Ive, Šace i Mileta. Javljam se samo da izrazim svoje mišljenje. Sve je to primitivno i miriše na folklor. Gde je tvoj poznati stil? A sad – do viđenja!« »Mili, molim te!« rekla sam. »Stani da ti objasnim!« »Nema šta da mi objašnjavaš!« rekao je. »Čućemo se ponovo kad sve bude u redu. Ćao!« Došlo mi je da jaučem od očajanja. Ali čemu, kad sam bila sama? Niko me ne bi čuo. A o saučešću i da ne govorim. Onda sam čula neki šum iza leđa i okrenula se. Kraj vrata je stajala moja usvojenica: znojava, prljava i sva pocepana. Sva čupava i sa prstom u nosu. Bosa i razbijenih kolena. Prvi put me je gledala pravo u oči, prvi put sam joj videla zenice: proširene, okrugle, kako se okreću. »Gospode, kako izgledaš!« rekla sam. »Gde si bila?« »Sigrala se s kućepaziteljevog sina!« rekla je. »I s neku drugu decu!« »Kako to govoriš?« rekla sam. »Zar ti nisam zabranila da se vucaš po ulici s ološem?«

168

Vidosav Stevanović

»Zabranila si!« rekla je. »Nemaš preča posla. Al men se tako oće!« »Jesi li poludela?« rekla sam. »Nisam!« rekla je. »Ti si pošandrcala!« »Podigla sam te iz blata!« rekla sam. »Uvela sam te u građansku kuću, kultivisala te. Na jednu moju reč izletećeš napolje. Izgubićeš sve privilegije, sav komfor. Kako to razgovaraš sa mnom?« »Tako mi se oće!« rekla je. »Nisam ništa tražila od tebe. Slikaj se sa celim tvojim sranjem!« »Mala zmijo!« rekla sam. »Zadaviću te!« Savlađujući klonulost i oduzetost udova, pojurila sam da je slatko išamaram. Da joj pokažem gde je mesto uljezima i padobrancima. A onda se praher, zaboravljen na fotelji – moraću da očitam bukvicu kućnoj pomoćnici – podigao i raspalio me po glavi. Podigla sam malaksale ruke, da se branim, a praher je navalio: lupao me je sa svih strana, čas rešetkom, čas drškom. Voštio me kao prašnjavi tepih. Vrisnula sam, tražeći pomoć – mala beštija se kikotala i optrčavala oko mene, tapšući rukama. Fotelja me je udarila otpozadi, preturila sam se i ostala ležeći. Sve se događalo brzo, kao da se vreme kondenzovalo i rasprslo. I da sam htela, ne bih stigla da se branim. Kristalno ogledalo se podiglo i postavilo tačno iznad mene. Kad je poletelo na mene, videla sam haos i svoje ukočeno lice. A onda više ništa nisam videla. Probudila sam se pod blagom rukom doktora Mileusnića. Okolo su stajale moje rođake i prijateljice, brižnih lica, ali osmehujući se, kao što je red.


169

Uplašila sam se: znala sam taj osmeh broj devedeset devet, što smo ga lepile na lica samo u odsudnim trenucima, kad bi omanule terapije. Dolazio je na red posle konzilijuma, a pre sveštenika. Mama ga je izvodila maestralno, tetke za ižicu slabije. Ja sam poslednjih godina, kad su zaređala razna umiranja, naglo napredovala – bila sam korak do savršenstva. Posle njega je sledovao unison plač bez suza, više pesma bez reči nego kukanje i zapevanje, melodiozan i muzički razvijen, razuđene forme, koji je pokazivao bogatstvo suspregnutih osećanja našeg kruga i artificijelnost naših shvatanja. Prostaci bi mogli pomisliti da vežbamo neku plemenitu kompoziciju za hor, parfeme i maramice. Da bih predupredila sve to, hitro sam se uspravila u krevetu i oštro prekinula dalju predstavu. »Ovo nije moja soba!« rekla sam. »Gde sam to ja?« »U Dubrovniku, dušo!« rekle su. »U tvom dvadesetogodišnjem pansionu. Ravno iznad Straduna!« »Kako sam se ovde obrela?« rekla sam. »Zlato naše, ona se ničeg ne seća!« rekle su. »Molimo vas, doktore, objasnite joj!« »Svi smo ovde na letovanju!« rekao je doktor Mileusnić. »Kao i svake godine. Malo se kupamo, mnogo se družimo!« »Idemo na predstave i koncerte!« rekle su one. »Priređujemo čajanke, koktele i večerinke. Svi smo tu, izostali su samo mrtvi i oni sa lekarskim uverenjima!« »Kao i uvek, vi ste došli sa nama!« rekao je doktor. »I sve je bilo u redu do prekjuče kad ste dobili sunčanicu na Lapadu!«

170

Vidosav Stevanović

»Ne sećam se!« rekla sam. »Ničeg se ne sećam!« »Bili smo na nudi plaži!« rekao je. »Konverzirali smo sa svetskim naturistima i upijali sunčevu esencijalnost. Potpun komfor, divno more, otmene jahte na vidiku. Onda se desio incident. Na plažu su banuli neki manuelci sa obližnjeg gradilišta – mršavi, koščati, sa gaćama do kolena. Niko od njih nije znao da pliva. Drečali su po plićaku, preganjali se, jurcali i dobacivali. Vaša svest to nije mogla da izdrži. Srušili ste se bez reči!« »Bilo je rano proleće kad sam pala u nesvest!« rekla sam. »Tek je održana prva sezonska modna revija!« »Tipična odbrambena amnezija!« rekao je. »Šok je, uostalom, bio težak!« »O čemu pričate?« rekla sam. »Ništa vas ne razumem!« »Obavestite je, doktore!« rekle su. »Vreme je da sve sazna. I da uspostavi realan odnos prema stvarnosti!« I doktor je – pošto smo naručili kafe, čajeve i konjake – svojim kultivisanim baritonom ispričao čitavu priču, čija bejah tragična protagonistkinja. Kao i svi dobri, školovani pripovedači našeg kruga – vaspitani na pravim uzorima svetske književnosti i na modernoj klasici – znalački se služio dokumentarnim materijalom, citatima, tehnikom montaže, interdisciplinarnim paralelizmima, složenom unutrašnjom motivacijom, psihoanalizom i hermeneutikom, što nije umanjivalo njegovu originalnost. Štaviše, sve tuđe i preuzeto samo je još više


171

isticalo. Rečenica mu beše duga i briljantna, kao da je prevedena, metafore profinjene, knjiške i mnogospratne, dikcija pouzdana i raznovrsna, kao da je preuzeo od mog pokojnog tate. Fantastična projekcija pomagala mu je da zaobiđe lokalno i realističko, da se domogne univerzalnog. Banalnost svakodnevice nije se videla iza njegovog esejističkog pristupa – dominirali su duh i erudicija, logika čistog uma i cerebralna tumačenja. A sama priča je – mada bejah njena žiža i njen spiritus movens – bila previše naška, da bi bila istinita i da bi se mogla bukvalno odnositi na mene. Kad je završio, osovila sam se na noge i osetila da sam zdrava, ljuta i spremna za akciju. »Lično ću proveriti sve to, mada ne sumnjam u vašu interpretaciju, doktore!« rekla sam. »Previše ste dobro vaspitani i previše naši da bi vam zaključci o drugoj strani bili stoposto tačni. Vi, kao ni ja, ne razumete njihov balkanski mrak i njihovu bedu. Odveć su nisko da bismo se mi saginjali, odveć beznačajni i van svetskih tokova da bismo se pasionirano bavili njima. Za jedan sat polazim na put. Ko će sa mnom?« Zgranutost beše opšta, kao i podrška mojim rečima. Makar koliko se spolja razlikovali, mi smo savršeno isti, iscizelirani i uravnoteženi. Psihologije nam se, i pored sveg obilja, podudaraju kao dela iste umetničke škole. Mi postupamo različito jedino u sporednom, nevažnom i bizarnom – objedinjuje nas genetska osnova vrste koja se razvijala skladno i dostigla najviši stupanj. Naš princip jeste individuali-

172

Vidosav Stevanović

zam, ali na kolektivnoj bazi: mi sve radimo različito i sa istim ciljem. Posle prvog iznenađenja, odlučeno je da sa mnom na put u nepoznato pođu moj mladi rođak diplomata i svevideći cvikeri doktora Mileusnića. Seli smo u »volvo« mog rođaka i krenuli, ispraćeni dobrim željama i nepomućenom verom. Naša ekipa nije smela i nije mogla biti poražena. Za svaki slučaj, poneli smo ukusnu hranu i vodu koja provereno nije izvorska. A neko reče da nam nedostaju oružje i safari odela. Otmene zidine Raguze, okružene konzervativnim vlaškim elementom, ubrzo su ostale za nama. Mediteranska svetlost je čilela, silazili smo u opako podzemlje sveta: mašina je brujala, kilometri su promicali. Već posle dva sata obreli smo se u predelima koji behu i biće izvor svih naših muka, nedoumica i stradanja. Putopisci su ih podrobno opisali, nema potrebe da ponavljam njihove gorke reči. Jednostavno: užas. Put beše krivudav, kao da ga je zacrtala neka zalutala i suluda životinja, asfalt mestimično oštećen bujicama i nebrigom. Sva moguća zaprežna vozila kretala su se njime: krave su lenjo mahale repovima, a konji bu balegali gde stignu, kao u praistoriji. Na sve strane suvišna i nesimetrično raspoređena brda, prljava sela sa šarenim kućicama, crkve bez istorijske vrednosti i bez fresaka, divlji šumarci, neoplemenjena flora i fauna. Znojavi seljaci, svi odreda grbavi, sa nekim arhaičnim spravama u rukama


173

(mislim da su se zvale motike) okopavali su neke pernate biljke i drekenjali se otegnuto: oj-oj-oj, joooj. Deca su, čuvajući rutavu živinu, sisala palčeve, a njihova je hrapava koža čeznula za toplom vodom bojlera i mirisima šampona. Prolazile su neke pijane gungule, vrišteći u paganskom zanosu – doktor Mileusnić reče da su to svadbe. Plinulo zelenilo polja i šuma bilo je zaista nezdravo za oči: uglavnom smo žmurili. Tu i tamo bi, bez ikakvog plana, ćudljivo iskrsnuo kakav orijentalni gradić, sav od udžerica, radnji sa muvama i dokoličara pred krčmama – zasipan otrovnim dimom fabrika i isparenjima rakije, opsednut fekalijama, a kroz sredinu redovno protiče neregulisana rečica, zagađena otpacima. Retki soliteri behu ružne izložbe cveća i opranog veša, na periferijama su zadisala divlja naselja, preplavljena starcima i decom. Činilo se da svi sede na bučnim pijacama i svađaju se, vreva njihovog cenkanja razlegala se kilometrima. Mesni ludaci su igrali na ulicama i niko ih nije hapsio, organi vlasti behu nevidljivi. Prolaznici su, izgleda, smatrali za svoju dužnost da padnu pod naše točkove. Osećalo se da svi gledaju ispod oka i da niko ne zna gramatiku. Bilo je neestetično i stvarno, kao u knjigama novih pripovedača pejzanskog porekla i mutnih strasti – što opsedaju naše ugledne izdavače, buču o svom barabarogenijskom pozvanju i užasno piju u nezaštićenom Klubu lepih književnosti. Imena tog sela setila sam se tek posle dubljeg psihoanalitičkog zahteva. Nigde nije bilo table ni

174

Vidosav Stevanović

oznake, kao u pustinji – sve nekakve krive staze i stazice bez smisla. Stoka se nije sklanjala s puta dok nam ne bi promukla sirena. Prašina, bare, zapuštenost, mlitava i neljubazna lica, krivi plotovi, suva korita presahlih potoka, drvene ćuprije. Pred prodavnicom je grupa adrapovaca pila pivo i pljuckala oko sebe – posmatrali su nas podmuklo, kao da spremaju hajdučiju. Bilo je kao da se vozimo nekim rđavim vremeplovom – ne u prošlost, nego negde ukrivo, izvan istorije. Najzad smo stali pred tom ruševnom kućom mutnih prozora – okolo su riškale dugouhe svinje i kokodakale kokoši. Nigde, razume se, nije bilo engleskog klozeta. Zaudaralo je na đubre, voćke i zemlju. Na nekoj drevnoj terasi (mislim da se zvala doksat) sedeo je Kokan: neobrijan, zapušten, ogrnut masnim kožuhom, pod klopavim slamnim šeširom. Ličio je na utvaru ili na odbeglog robijaša. Bio je iznenađen, ali neučtiv – nije ustao da nas dočeka. Cerio se prostački, pušio i kažiprstom čačkao nos. Otvorila sam prozor, a moj mladi rođak nije isključio motor. »Da li je istina to što čujem, Kokane?« rekla sam. »Odgovaraj sa da ili ne!« »Ja se ne zovem Kokan, već Kosta!« rekao je. »Baš me briga šta si čula i šta je istina. Nosi se!« »Poživotinjio si, izgleda!« rekla sam. »Ideš li četvoronoške?« »Idem!« rekao je. »Ali sad sam se pridigao da tebi pokažem šipak!«


175

»Odgovaraj na pitanja!« rekla sam. »Kako si mogao da me obrukaš? Kako si mogao da odbegneš s jednom malom zmijom, koju sam gajila u nedrima, i sa mojom kućnom pomoćnicom? I to na selo? I da me izložiš podsmehu, kao kakvu malograđanku što dvaput godišnje ide kod frizera?« »Bili smo vas gotovo zatrli!« rekao je. »Ali vi ste se ponovo razmnožili. Sve ste osvojili, sve ćete proždrati. Smučilo mi se da gledam vaša puždrava lica. Da mi je dedina puška ispravna, pucao bih u vas!« Tog trenutka je zaista grunuo pucanj sa obližnjeg oraha. »Rođače!« rekla sam. »On je poludeo. Oni su poludeli. Vozite pre nego što nas pokolju!« Okrenuli smo se i pojurili. Božanski gas novog »volvoa« izvukao nas je iz te prašine, koja je potencijalno blato. Moj mladi rođak i doktor Mileusnić su ćutali, dok smo odmicali prema civilizaciji. A sva ona srbijanska pustinja ostade u mraku i večnoj noći.

JUTARNJI DISK DŽOKEJ (MAGOČ)

Dobro jutro! Prošla noć je bila kao i svaka druga – duboka i mračna, kao Rimski bunar, crna i svetlucava, kao tuljan koji je pobegao iz bazena. Ukratko – noćna noć. Ali ništa zato: svi smo preživeli tuđa ubistva, svi mrdamo i govorimo posle tuđih saobraćajnih udesa. Zemlja je mirovala, reke su tekle, vetar je duvao malo sa istoka, malo sa zapada – uglavnom naizmenično i mestimično oštro. Temperatura i vlažnost vazduha uobičajene, to jest negde na sredini između juče i sutra. Govori vam voditelj jutarnjeg programa. Preda mnom je mikrofon, na ušima imam slušalice – govorim i koordiniram. Ja sam, tako reći, sublimni duh radiofonije: glas koji zvoni u vašim domovima, kao u betonskim školjkama. Sedim pred staklenim zidom iza koga je tehnika, kao pilot okrenut svom osoblju. Pokretom ruke, bojom glasa, micanjem obrva – ja sve pokrećem, ubrzavam, zaustavljam, okrećem levo-desno, zapovedam tragički ton, tražim lepršavu veselost, nasmejavam i rasplakujem. Moja raspoloženja (iako nisu sasvim moja) prenose se na potčinjene i šire preko radio talasa, kao epidemija:

178

Vidosav Stevanović

vi me, mada nesvesni, osećate u sebi – vaši jezici, mada tromi, skakuću u ritmu moga. Brzo izgovorite za mnom: magoč Magoč MAGOČ. U svetu se pucalo i ratovalo, kao i uvek, izvršena su dva državna udara, sklopljena tri mirovna saveza, velike sile najavljuju smanjenje zaliha taktičkog oružja. Kapitalistički svet je zahvaćen krizom novca, morala i energije. Sa raznih opservatorija primećena je nova kometa koja se strmoglav približava zemlji. Nad centar grada nadvio se taman i gust oblak, ali neće biti ni kiše ni grada – mi to znamo, jer smo najobavešteniji, najbrži, najpopularniji, sve naj-naj. Prema proračunu Ujedinjenih nacija: što smo bogatiji, napredniji, civilizovaniji – to se više umire od gladi. Velika trka vojnika i đaka biće održana danas; pobednicima – počasti, ostalima – naše čestitke zbog sportskog duha. Slušajte naše stereo-programe na kratkim, srednjim i dugačkim talasima! Za vaše zadovoljstvo staraju se naši voditelji, spikeri, muzičari, snimatelji, reporteri, naše ljudstvo i naše mašine! Mi smo na dvadeset trećem spratu najviše zgrade u gradu, u crnom, mermernom tornju što napregnuto leti uvis – donžon-kuli koja stražari nad trinaest brda i brežuljaka. Pod nama su dve masne reke, čađ vozova i brodova tegljača, fabričkih dimnjaka, kafilerije i deponije, isparenja kanalizacije – dižu se gore,


179

kao dimovi sa paganskog svetilišta. Nevidljivi, mi sve vidimo: kupolu Skupštine, zelenkastu kao mahovina, prednapregnute blokove Generalštaba, koji se simetrično sukobljavaju preko nizbrdice Nemanjine, simbolički napor mostova, koji se izvijaju prema Novom, zbrci geometrijskih oblika, gradilišta, peska i jalovog pejzaža, gvožđuriju odašiljača na Televiziji, tamnu gustinu Košutnjaka, kornjačina leđa Sajmišta, koja pužu prema Adi, napuštene zidine Svetosavskog hrama, kao da ih je zdrobila bomba. Vidimo mravinjak uličica i ćorsokaka, istočnjačku tišmu pijaca, kaldrma i udžera, koje tlači novi beton, baštice periferije, zasejane cvećem i paradajzom, haotičnu živost Prokopa, smrtno ugroženu buldožderima, skelama i asfaltom autoputa, zvezdanu zemlju gradske noći, istačkane šljokicama neona, posmatračku tribinu Zvezdare, koja se zatura unazad – bdijemo nad tim kanceroznim vrenjem, kao pomalo zaljubljeni, pomalo ravnodušni dijagnostičari verni prostim činjenicama. Očiglednost, opipljivost, trodimenzionalnost pružaju nam svoju snagu – sisamo je, varimo i preobražavamo u plitku tekućinu informacija, kao dvonožni aparati za destilaciju stvarnosti. Život čitavog grada – gungule, ubistva, buka, smog, ćeretanje dece, škripa trolejbusa, izvesnost rošavih zidova, kafanska svirka, blesak svetlećih reklama i parfem pozorišta – skupljen je u mojim slušalicama, kao otkucaji srca u stetoskopu. Moj sluh je bunar u kome se taloži njegova prošlost. Moj sluh je pokretna arhiva, dobronamerna policijska kartoteka, podložna bezumlju podataka – upijam njegov

180

Vidosav Stevanović

raštimani štropot, kao membrana koja pamti i klasifikuje, kao seizmograf što ispisuje beskrajnu traku potresa. Moji saradnici – živahna masa polupijanih, drskih mangupa sa magnetofonima preko ramena – neprestano obilaze ustanove, gradilišta, bolnice, fabrike, radionice i trgove, upadaju u potkrovlja, prekopavaju podrume, zaustavljaju prolaznike, love drhtaje i trepete ulice, pulsiranje dnevnog ritma, grčeve pristaništa i železničke stanice, urlike turbomlaznih aviona. Javljaju se promuklim, ljutitim glasovima: biram, sređujem, prepravljam, uobličujem – šaljem jezgrovite vesti, kratke i ubojite kao metak, u bezoblični etar, u pasivno mnoštvo radio-prijemnika, koji će ih rasejati kao jalovi polenov prah. Odlučujem sam, ali samo na izgled: sheme odlučuju umesto mene. Ne razmišljam ko ih je napravio – one u mom mozgu leže prirodno i bez nasilja, kao ključevi u bravama, nosim ih ležerno, kao savršenu uniformu, povinujem im se kao sopstvenim nagonima. One rade i delaju, ja im pozajmljujem svoj bodri glas, svež kao u šesnaestogodišnjaka, oplemenjen dikcijom, ozračen pravilnošću, čija vedrina potiče od naročitog rasporeda glasnih žica, nikako od moje volje – on izvire iz mene, kao bistra voda iz mulja i šljunka, šiklja kroz vazduh, raspršuje se i svetluca, kao kapi prolećne kiše. Umesto sumnjive stvarnosti, vi pijete moj jasni glas, udišete konačnost njegovih prostih formula. Štedite kod Jugoslovenske investicione banke. Svaka štedna knjižica je loz u velikoj lutriji čiji su glavni zgodi-


181

ci: montažna vikendica, čamac sa motorom Johnson, televizor u boji, tranzistoriziran, sa istovremenim pojavljivanjem zvuka i slike, porodični automobil »Zastava 101« petora vrata, komfor i sigurnost na drumu, potom mašina za pranje rublja, frižideri »Obodin«, i bezbroj drugih. Ako danas uplatite – sutra se možete nadati najboljem. Katolička crkva je razmotrila problem isterivanja đavola. Zaključeno je da se, sem u akutnim slučajevima, svi takvi bolesnici prepuštaju lekarima opšte prakse, koji će biti obavešteni o odlukama vrhovnog koncila i delovaće u skladu s njima. Mesna zajednica Čukarica najavljuje nedelju iznošenja smeća, čišćenja grada. Učestvovaće svi građani koji u sebi osete pozvanje: omladinci, penzioneri, veterani i sindikalne podružnice. Zajedničkom akcijom će biti uklonjeni svi otpadi, smetlišta, zgarišta, svi izvori fekalija i đubreta. Vreme je da živimo aseptično i da ne poboljevamo spontano, već organizovano. Na desetak linija počinje funkcionisanje minibusa, miniekspresa. Cena dvostruka, udobnost deset puta veća! Vozite se umesto da hodate: trim staze, bazeni, sale za košarku, stoni tenis i mali fudbal čekaju vas u sportskom centru »Olimp« – cene umerene, prednost imaju grupne posete. Još tri bioskopa uvode klima-uređaje, celuloidna umetnost će tada biti ukusnija od ćulbastija. Savršen čovek ste samo sa pastom za zube »zirodent«. Parizer, kobasice i konjska safalada stajaće od danas pedeset dva dinara. Porast cena ovog meseca bitno će uticati na povećanje životnog standarda, kažu u Saveznoj upravi za cene.

182

Vidosav Stevanović

Skromno rečeno, naši programi su sveobuhvatni, kao kakva nova svemirska religija. Nedostaju sinonimi za njihov kvalitet, oni prelaze granice moći izražavanja i moći svakodnevnog jezika – taj kvalitet treba izraziti matematički, plus beskonačnim ili nekim novim znakom. Jednom reči, naši programi su neponovljivi, jedinstveni i kompleksni, obuhvataju svu složenost modernog sveta, svu zamršenu prirodu prenaseljenog grada. Zemaljski svet je deo kosmičkog programa, priključeni šou, intermeco između dve važne emisije – čovečanstvo statira u nekom ogromnom mjuziklu koji niko ne gleda i ne sluša. Režiser komanduje, mi se povinujemo. Zar je važno ko je režiser i gde se nalazi, zar je relevantno kakav je i čiji je? Naša deviza glasi: Od svačeg ponešto, za svakog pomalo. Uspostavili smo prirodnu demokratiju slušanja, prvu i pravu posle rajskog vrta – nama su svi slušaoci jednaki i dragi, jer ih ne vidimo pojedinačno i opštimo preko jednog jedinog čula: čula uva. Zlikovci, prokaženi, bolesnici, robijaši, anđeli, životinje iz prašuma i zooloških vrtova, mornari i legionari, četinari i minerali, bozadžije, antirasisti i judaisti, Panamci, lovci na ajkule – svi mogu da nas slušaju. Ako, to jest, imaju radio, ako čuju i razumeju. Ako se drže određene talasne dužine – mi zadržavamo pravo da menjamo prema našim potrebama, da izmišljamo novu i da se vraćamo na staru. Mada – ne libimo se da to otvoreno kažemo – klubovi slušalaca, moćna organizacija naših sledbenika, imaju neke prednosti: mogu da predlažu izvesne ko-


183

rekcije u okviru već odlučenog, da napreduju (od običnog do specijalnog slušaoca), da odluke saznaju iz našeg informativnog biltena umesto na ulici, da upola cene dobijaju propusnice za festivale masovnih medija. Naglašavamo uzgred da su to samo prednosti, a ne privilegije, jer se mogu izgubiti svakog trenutka: čim slušalac okrene pogrešno dugme i čuje drugu radio-stanicu. Naši programi ispunjavaju svaki kutak ovoga grada: pužu kroz vodovodne cevi, upadaju kroz odžake, vire iz šahtova, zvone iz mastionica i telefonskih slušalica – izjednačavaju starca i novorođenče, direktora i kafekuvaricu. Mi smo svuda i na svakom mestu – na javi, u snu, u porodilištu kao i u krematorijumu, pored ljubavničke postelje, u retorti, sred doktorske disertacije, na stadionu, ispod stomatološke stolice, u karburatoru. Mada isključeni iz biološkog niza, naši programi se razmnožavaju partenogenezom, ne potrebuju akušersku veštinu, ne traže hleba i vode. Kratkotrajni, oni ne umiru – vrte se u sopstvenom svemiru, kao ohlađeni meteoriti, parčići apsolutno trajnog planetarnog sistema, koji se ne hladi jer ne greje. Programe stvaraju urednici, spoljni saradnici, voditelji, tehničko osoblje, daktilografkinje i sekretarice. I Kolegijum, pomalo mistično, skriveno i važno telo, koje nam se pokazuje jedino u vidu naredbi, akata, propisa, cirkulara, sugestija, kome se odgovara na isti način – pismeno i u kanonizovanoj formi: bez ličnog tona i sa što manje prideva, uz pomoć uskog kruga privilegovanih imenica i sintag-

184

Vidosav Stevanović

mi. Iznimno – na proslavama i za vreme kriznih situacija – viđam svog šefa, odgovornog za naš sektor: izbrijanog, napudrovanog gospodina, obučenog po poslednjoj modi, srednjoevropskih manira, koji uvek sedi u čelu stola i pijucka čaj bez šećera. Pričaju da se sprema za neki viši položaj, da drži snažne veze, da posećuje kurseve stranih jezika, da je oženjen sestrom nekog neimenovanog glavešine. Ako ne lažu, to je sigurno istina. Spreman sam da poverujem u te fabule, ukoliko ih lansira on lično. Inače – ne. Kolegijum je možda pored nas (recimo, spratdva više), možda u podrumu, možda u drugoj zgradi. Nikog ništa ne pitam, niko ništa ne pita mene. Kad bih sebi dopustio sumnju, kad ne bih verovao u savršenu strukturu radio-stanice, možda bih rekao šapatom: Da li Kolegijum postoji, šta radi, kako funkcioniše? Ali ja vodim jutarnji program, izgaram na poslu, nemam vremena da se bakćem oko zaludnica i da cepkam dlaku na četvoro – preda mnom je etar, prazna i bezgranična sfera, koju neprestano treba puniti svojim glasom, frekvencijama, elektromagnetskim talasima, muzikom, vestima, bilo čim sto odjekuje. Ako imam novu ideju, ako hoću nešto da menjam (recimo da skratim blok narodne muzike), ja ne oklevam, pišem elaborat višim telima, obrazlažem okvire u kojima ću se kretati, ali ne čekam odgovor, jer nikada i ne stiže – delam sam, ispunjen duhom radiofonskih shema, njihovom nepogrešivom ograničenošću, dubokom snagom njihove jednostavnosti i prostote. Odgovor, ipak ponekad stig-


185

ne – kad prođu meseci, kad su programi već završeni i zaboravljeni. Zahvaljujem se, bez ironije, smatram da odgovor, ma kakav bio, potvrđuje moj način, da je neka vrsta pohvale, makar bio i pokuda mada nikada nisam narušio dogmu, ja njenu izvesnost uvek imam pred očima, kao vernik Bogorodičinu ikonu. Naši godišnji planovi su, u stvari, komentari već obavljenih poslova, malo prenebregavanje vremena, hronološka okretaljka – prošlo se uzima kao sadašnje, sadašnje se, istim procesom, preobražava u buduće. Već emitovano se tretira u trenutku nastanka i tako zauvek zadržava u detinjstvu, otvorenih mogućnosti izloženo slobodi tumačenja. Tako je isključeno sve nepredviđeno, sumnjivo, krivoverno, sve labavo, nepouzdano i jeretičko, tako su unapred otklonjene greške – pred sobom imamo kristalnu tačnost arhivskog jezika čije su formule zasnovane na egzaktnim činjenicama prošlosti. Programi su se rasuli u vetru i vašem pamćenju, kao pepeo iz krematorijuma, ali izveštaji, suvoparne i divne poeme, potvrđuju da postojimo i da radimo: postojimo dvostruko i radimo večno. Slušateljka sa Karaburme pita: Hoće li biti najezde komaraca? Odgovaramo: neće biti najezde komaraca, kao ni bilo koje druge najezde. Štab za odbranu razrađuje nove insekticide, naučnici definišu prirodu i navike ove opake životinjske vrste, avioni za zaprašivanje brundaju na svim pistama. Zatvorite prozore, spustite zavese, kupite zaštitne mreže, upotrebljavajte antisprejove. I, što je naj-

186

Vidosav Stevanović

važnije, izbegavajte bare, mutljage, močvare, mrtvaje, vodu koja ne teče. Slušalac sa Banovog brda pita: Kako stoji sa epidemijama zaraznih bolesti? Odgovaramo: Odlično, bolje nego ikad. Sanitarne službe, preventive, karantini – deluju nepogrešivo, bolesti se imobilišu još na granicama, šverc virusa je sprečen. Broj obolelih je, ipak, u blagom porastu, što objašnjavamo rasplamsavanjem bolesti pred krah. Broj mrtvih – u blagom porastu, prema našim grafikonima. Izbegavajte obolele, zaražene, sumnjive, ne rukujte se, ne ljubite se u usta, nosite rukavice, ne primajte stare novčanice, poslove svršavajte telefonom, jedite samo fabrikovanu hranu sa oznakom Sterilizirano. Mlada Čukaričanka, koja želi da ostane anonimna, pita: Zašto ima sve više silovanja, nasilja, pljački, oružanih napada? Odgovaramo: Zbog urbanizacije, zbog fluktuacije stanovništva, zbog neadaptivnosti došljaka. Nesigurnost stvara napetost, a napetost se prazni kroz agresiju. Svako može da kupi oružje, da uzme pravdu u ruke. Ali, zabrinutosti mesta nema, organi gonjenja delaju, živimo u humanom društvu, koje lako odbacuje bolesna tkiva. Slušalac sa Baba-Julinog brda, penzioner, pita: Ima li boga? Odgovaramo: Boga nema. Ja vršim njegove dužnosti, to jest neke od njih se vrše preko mene: prognoze, obećanja, planovi, smernice. Razlika je u učestanosti naših glasova – on govori katkad, prorocima, ja govorim svakog jutra, svima. Obojica smo svuda i na svakom mestu, u stvari nigde. Ja sam svetac nove religije – masovnih medija, prvoborac umnoženih opštila, graditelj nove galaksije. Amin.


187

Udovica iz Palilule pita: Hoće li pojevtiniti pogrebi? Odgovaramo: Neće. Ali će postati ceremoniozniji, komplikovaniji, raznovrsniji, sličniji velikim predstavama. Pita: Šta će biti s mrtvima, s obzirom na prenaseljenost? Odgovaramo: Isto što i sa živima. Novi urbanistički planovi rešiće sve probleme – vertikalno, strogo uspravno, ekonomično. Groblja moraju da polete uvis, kao oblakoderi, da se reše svoje paganske vezanosti za zemlju i svih njenih prevaziđenih kultova. Htonično mora da postane stratosfersko. Naši programi se ne prekidaju. Nikada, kao služba u svetogorskim manastirima, kao olimpijska vatra. Oni traju, menjajući se u okvirima tradicije, razlistavajući se i obogaćujući, ali suspregnuto i kontrolisano. Mi ne priznajemo improvizaciju, slučajnost, divljanje invencije, umetničku anarhiju, prolivenu maštovitost, mi namerno ignorišemo subjektivno, netipično, privatno. Za sve postoji zakon i obrazac, kao u sonetu, kao u kodeksu mandarinskog ponašanja – nema rečeničnog obrta koji ne može biti predviđen, makar retrogradno. Saradnici moraju da se prilagođavaju, da uče visoku veštinu oponašanja, da u tančine poznaju i prihvataju zamisao koreografa – inače će njihov glas ostati daleko od mikrofona, uspavan u tišini, kao larva koja nikada neće postati leptir. Naša prijemna komisija – zli jezici kažu da se njen sastav nikada ne menja, već samo redosled članova – radi uistinu nepogrešivo: ko hoće – hoće, ko neće – ne mora. Testovi, koje ona upotrebljava, mada izvanredni, efikasni kao gusto,

188

Vidosav Stevanović

metalno sito, usavršavaju se u praksi, pojednostavljuju – krajnji ideal je supertest, nešto fantastično i kompjuterski čudesno, neka nova teorija nerelativiteta, izvučena iz primenjene psihologije, a glasi: Da ili Ne? Međutim, to nije sve, nije kraj procesa – cilj će biti postignut kad bude moguć samo jedan odgovor, kad se spoljašnje bude izjednačilo sa unutrašnjim, kad čitav svet bude, dobrovoljno, samo predmet u našem predsoblju: stolica ili daktilosto. Skup radiofonskih zakona čini harmoniju. Ko to ne uviđa – taj ne može biti dobar slušalac ni naš povlašćeni pretplatnik, njegov radio mora biti zapečaćen crvenim voskom. Naši programi se ne prekidaju – oni se menjaju u hodu. Prema kalendaru, prema raspoloženjima, prema zahtevima našeg Biroa za ispitivanje javnog mnenja, ali najviše sami sobom, nekom svojom imanentnom logikom, koja još nije dospela na logaritamske tablice. Možda su oni samostalni, potpuno nezavisni, a mi svi – uslužni aparati, predmeti za upotrebu i održavanje? Tri puta sam, u stanju neobjašnjivog rastrojstva, sanjao čudovišan san: radiostanicu punu mašina, bez ljudi, koja radi kako hoće, emitujući nekakav apsolutni esperanto. A moj glas je bio glas nepogrešivog robota – savršen, čist, koji ne strepi od prehlada, duvana i nervnih kriza, koji se ne zamara i ne gubi unutrašnji pritisak. Biro za ispitivanje javnog mnenja – ovo je samo sažeta verzija njegovog kilometarskog imena, nadimak koji olakšava pamćenje – zasipa nas hrpama šapirografisanih grafikona i predloga: smanjite ovo,


189

povećajte ono, ubrzajte ritam, proširite deonice harmonike, proredite vokalne nastupe koloraturnog soprana. Kritika je permanentna, pohvale su isključene, mogućnost odbijanja – nezamisliva. Voditelj koji se suprotstavlja, koji tera svoje – nije voditelj, nego anarhista, kamičak među zupčanicima besprekorne mašine, nešto kontradiktorno u sebi, apsurdno, kao pevač koji ćuti. Ali, ko onda zna da je pevač? Dve samostalne sfere, ćutanje i govor, nigde se ne dodiruju, čak ni u divljoj pretpostavci. Uostalom, u Birou nikada nisam bio, znam ga po čuvenju i grafikonima, video sam jedino njegova vrata od zamućenog stakla sa crnim slovima: Besposlenim ulaz zabranjen. Možda se iza tih vrata ništa ne nalazi, sem dugačkih, praznih sala sa konferencijskim stolovima, praznim stolicama i praznim ramovima na zidovima? Možda su to samo pretrpana skladišta, do tavanica ispunjena grafikonima iz nekog drugog vremena, odbačenim statistikama, brojevima i računskim radnjama koje više nisu u upotrebi? Možda su to lažna vrata, crtež na cigli i betonu? Ne znam, ali verujem – a vera je osećanje, nikako ubeđenje i uverenje. Što je glavno, novac pritiče uredno i bez zastoja, naša blagajna funkcioniše besprekorno i bez incidenata: prvog u mesecu svaki od nas je bogatiji za još jedan plavi koverat i za još jedan dokaz da je radio dobro. Uzgred, ima lica koja viđam tada i nikada više – ozarena platom, ona nestaju do sledećeg prvog, kao da se povlače u nevidljiva skrovišta. A na koverti uvek piše koliko si zaradio, koliko ti je oduze-

190

Vidosav Stevanović

to, koliko dobijaš – katkad je prva cifra fantastična, a treća sasvim skromna, ali niko ne protestuje: moglo je biti ništa ili manje od ništa. Sa strane stoji sanduče u koje možeš da ubacuješ predloge o povećanju startnih osnova, varijabilnom delu, zaostalom radu, primedbe na satnicu i normu, sugestije o racionalizaciji – ono je u neposrednoj vezi sa blagajnom, jer se sve odražava na mesečna primanja. Doduše ćudljivo, na izgled iracionalno, ali se odražava: sad dobijaš više, sad manje. Mi smo zadovoljni: neka dobronamerna volja mora da stoji iza svega toga, neki metodičan i sređen um, koji tačno zna svačiju efektivu, porast ili pad produktivnosti, kvalifikacije i zalaganje – čak i sitnice privatnog života. Izgubljen pas koker. Odaziva se na ime Viljem Batler Tejlor. Treba mu se obraćati na engleskom ili francuskom – inače ujeda. Ne laje, ne jede crni hleb. Nalazaču sledi dobra nagrada i ostalo. Šifra »Esoes« Parapsihologija, jogi-veštine, tajanstvene mogućnosti tela i duha, zodijački znaci, moć predviđanja i psihoza, uspeh na poslu i preuzimanje vlasti, određivanje pola novorođenčeta, kalendar seksualnih dana, gledanje u karte i kafene šolje, eshatološke slutnje, Nostradamusova proročanstva i staroegipatska sanjarica – sve to za samo sto novih dinara, obratite se na Višinski, poštanski fah jedan devet sedam šest. Knjiga se plaća pouzećem. Osamdesetogodišnja starica, senilna, nestala pre nedelju dana. Uobražava da putuje u Pariz i da je godina dvadeset druga, deseti septembar. Na sebi je imala: crnu maramu, porhetsku reklu, pantofle. Verovatno i zimski


191

kaput sa nercom – ukraden. Prijaviti Domu staraca, Voždovac, ili Beli Mesarošu, Zvečanska ulica broj trideset pet. Amatersko Mini-pozorište obnavlja svoju eksperimentalnu scenu. U subotu će biti izvedena dokumentarno-estetska drama: »Zašto je Magbet ubio Makdafa, ili obratno?« u režiji gosta iz Italije, stalno nastanjenog u Norveškoj. Sve uloge će igrati žene, glumci će biti u parteru, gledaoci – na pozornici. U slučaju kiše, predstava će biti izvedena na ulici. Ja nisam sam. To jest, meni ne pripada čitav dan, nego samo jedan njegov deo – najvažniji. Mene smenjuje podnevni voditelj, njega – večernji, večernjeg – noćni. Mislim, smenjuju me u smislu radnog vremena, ne u smislu otkaza. Mi smo četiri stuba ove ustanove, četiri njena lica, četiri jahača radiofonije, delovi iste nedeljive celine, kao kriške u pomorandži, ali takmaci i konkurenti, suprotstavljeni kolegijalno i fahovski. Naši programi se takmiče i nadgornjavaju, kao i naši glasovi. Svaki od nas četvorice ima tri složena neprijatelja, koji mu podmeću nogu, svaki radi protiv ostale trojice: mi obrazujemo četiri ratničke trojke, čije se aktivnosti prepliću i potiru. Sačinjavamo savršen krug, u kome trčimo mrtvu trku, smenjujući se u vođstvu, svejednako daleko od cilja i blizu pobede, kao štafeta četiri puta beskonačno – starter je onaj koji završava tačku, a trkač onaj koji počinje. Poraženi je onaj koji zaćuti, koga proguta bezoblična anonimnost – siva voda tišine. Ko je poslednji, ko prvi – to niko ne zna, a nije ni važno:

192

Vidosav Stevanović

jednom dnevno svaki od nas je na čelu i na začelju, i u sredini. Kad ne bih imao voditeljsko ime, zveketavo kao praporac – moje pravo ime odavno je izbledelo i pojavljuje se samo u glasačkim spiskovima – pomislio bih da sam oni, da sam se funkcionalno razmnožio. Možda se ona trojica galamdžija, bukača i drekavaca menjaju, kao potrošni delovi mašine? Ne znam ništa o njima, ne zanimaju me – nemam vremena čak ni za sebe, a kamoli za druge. Dok oni tandrču u stereo-tehnici, ja spavam, spremam nove emisije, pišem tekstove, preslušavam nove snimke, pripremam iznenađenja, organizujem nagradne igre i kontakt-trenutke, širim duh medija, kao kakav moderni apostol. Dok ja radim, oni spavaju, vežbaju svoje nastupe, poboljšavaju kondiciju, traže stimulativna sredstva, podilaze tehničarima. Katkad se zajedno fotografišemo za novine, revije, žurnale: u kabinama, sa slušalicama na ušima, podvrnutih rukava, sjajnih osmeha i zuba. To jest, objavljuju nas zajedno. Ali, naša lica, otisnuta na lošoj hartiji, tako su slična, naša ravnodušnost duboka – pitaj boga ko je ko i na koga se, u stvari, odnose legende: Ekskluzivni rafinman džet-set establišmenta! Brđanin sa maskom Mocarta i klasičnog roka! Arhetipsko razotkrivanje šamanskog elementa! Folklorne devijacije pod presijom aktualnog! Neka slušaoci, u dokonosti svojoj, traže osobenosti po kojima će nas razlikovati, neka proverava-


193

ju supstancijalnost istovetnosti – mi smo, što je glavno, uvek tu, dobrovoljno. Jer, imenica radio nije napravljena od glagola raditi, nego od prideva rado koji se primenjuje na jedan poseban duševni i karakterni kvalitet. Drugarica Bisera Velimirović, akademski vajar iz Ženeve, u okviru festivala »Duh proširenih medija, međunarodni radnički pokret i konceptualizam« – izlagaće samu sebe u Domu kulture »Pane Đukić«. U njenom projektu učestvovaće: jedna štuka, jedan pas i dvojica kritičara. Ulaz besplatan za studente i radničku omladinu. Stigao je izveštaj saveznog kapitena o stanju naše fudbalske reprezentacije. Ligamenti levog beka – znatno rehabilitovani. Meniskos centarhalfa više ne uznemirava duhove, ali se preporučuje dvodnevna pošteda od treninga. Nervna labilnost desnog beka ima svoj koren u traumatskoj inhibiranosti iz detinjstva i može biti razrešena jedino emotivnom toplinom sredine. Svi su orni za borbu, u našem timu vlada vedro raspoloženje. Udruženje samaca i unutrašnjih stranaca raspisuje književni konkurs za večnu i opštečovečansku temu: »Tata, mama, sestra i ja ili domaći jadi«. Radovi treba da budu potpisani, napisani i čitko prepisani. Pravo učešća imaju svi slušaoci – sa izuzetkom onih koji na to nemaju pravo. Količina smoga u našem glavnom gradu – opasno raste. Zagađenost životne sredine je sve veća, perspektive su crne i tmurne. Apelujemo na pušače da smanje duvan, da odbace upaljače na benzin i pređu na parafinske žigice »Drava«, koje se mogu dobiti na svim kioscima.

194

Vidosav Stevanović

Noćas neće imati električne energije samo oni delovi grada koji će biti u mraku. Upozoravamo na blagovremenu kupovinu sveća i kontraceptivnih sredstava. Priča se da kadšto imamo smetnje, kratke stanke, intermeca, predahe. Takve glasine kolaju svuda po gradu – a širi ih, razume se, uzrok zla svakojega: čaršija. Javljaju ih uznemireni reporteri, slušam ih po restoranima oko radija, gde ručavam okružen ličnom svitom, urednik ih škrto cedi kroz nove diplomatske zube, daktilografkinje se došaptavaju preko pudera i karmina, redaktori nam se naprasno razboljevaju, a šofer izjavljuje kako je već mnogima video leđa. Gotovo opšta uzbuna, kad se ne bi događalo na samoj ivici čujnosti, gde se svaki glas pretvara u tanku, pravu liniju, biva više znak i nagoveštaj nego zvuk. Zakoni akustike gube važnost, buka tone u ćutanje, kao ponornica. Potresi u središtu zemlje ne mogu biti neznatniji nego uzbune u našoj metalnobetonskoj palati, revolucije antipoda ne mogu biti beznačajnije nego naši interni lomovi. Šta znači to nekoliko šumova, krckanja, kao na ogrebanim pločama, nerazumljivosti, kao na oštećenim trakama? Ništa, još manje nego ništa. Naši silni megaherci grme u etru, orljaju nad gradovima i selima, kao ukroćena oluja. Ko u tom zvučnom uraganu može čuti šapat? Upućujemo kratko izvinjenje slušaocima: Takva i takva stvar, dragi naši, oprostite zbog trenutnog prekida, u pitanju su smetnje na vezama. I time je stvar završena za čitav svet – sem za nas.


195

Razume se, greške su moguće. U dva oka rečeno, greške su neizbežne. Radiofonija još uvek nije savršena, mada se, od svih ljudskih i životinjskih delatnosti, najbliže prikučila idealu – na dva-tri koraka. Mada nedostatna u odnosu na taj vrhunski cilj, delimično manjkava, ona je apsolutno savršena u odnosu na sve drugo, najsuperiornija i najhumanija. Tu nema sumnje, nema kolebanja. Naša tehnika je, per definicionem, nepogrešiva – znači, omašku je napravio neki čovek, saradnik, tehničar ili voditelj, neko nepažljiv ili zlonameran, koji je iskočio iz programa, prenebregao scenario. U tom čestaru osoblja leži zec, to jest prestupnik. Slučaj preuzima specijalna disciplinska komisija, naimenovana od strane Kolegijuma, a sačinjavaju je provereni radio-asovi, iskušani na svakom poslu, kadri stići i uteći, koji su do tada čamili u bezvetrici – posle svega oni se ponovo povlače u tamu, do sledeće uzbune: proučavaju kulinarstvo, igraju tenis, gaje svoje teške bolesti, od kojih se ne umire, rešavaju ukrštene reči i diktiraju memoare. Komisija se, radi efikasnosti, deli na potkomisije, podforume i razna druga podtela – bira se izvršni sekretarijat, koji usklađuje akcije i daje izjave, a sekretarijat se cepa na eklatantne i umerene, koji sede u raznim klubovima: jedni piju viski, a drugi konjak. Posle prvog sastanka sve ide kao po loju – zapisnici se ujednačavaju i stapaju u konačni zaključak, koji se prezentira zainteresovanima. Skeptici i pesimisti, kakvih ima svuda, pa i među nama – mada sve manje – iznose ovakve pretpostavke: Možda se komisija sama naimenovala? Mo-

196

Vidosav Stevanović

žda je samozvana, uzurpatorska i lažna – sastavljena u dokolici, kao društvo za preferans? Možda njeni članovi izbegavaju sopstvenu odgovornost, kriju vinovnika, traže dežurnog krivca, fingiraju rad, da bi bezbedno sačekali penziju? I tako dalje – pretpostavke prekoračuju opaku granicu anarhije. Ali, Kolegijum mistično ćuti, nikog ne opoziva, nikog ne smenjuje i ne demantuje – sve je, znači, u okviru zakona, sve je legalno, dok se ne dokaže suprotno. A ko zlo radi – radio sebi o glavi. Nekoliko dana, nedelja, meseci, dok se slučaj ne okonča – svi strepimo. Manje spavamo, manje jedemo, dosledno ćutimo, više radimo, nigde se ne ističemo. Među nama se šire epidemije infarkta i svetaštva – svaki se žali na povišeni pritisak i tvrdi kako se polako, iz čista mira, preobražava u anđela. Mada je svaki od nas, javno i pred samim sobom, odan i veran, ispravan dvesta posto, ipak nismo sigurni – postoji podsvest, tamno polje iza uma, iracionalno i necivilizovano u čoveku, postoji otvorena mogućnost omaške, rasejanost i nebudnost. I, na kraju, ko zna duboku, teološku suštinu greške, njenu nadličnu progresivnost, da bi bio ubeđen kako nije kriv? Ko zna gde je skretanje, kad ne zna put i cilj? Stoga su svi sumnjivi, naročito oni koji viču da nisu. Zašto se unapred pravdaju, zašto prejudiciraju odluku, isključujući sebe? Zašto se mešaju u rad komisije? Ćutanje je, po meni, najbolji dokaz nevinosti, mada ni s njim ne treba preterivati, jer, dosledno sprovođeno, može značiti opstrukciju, odbijanje, suprotstavljanje, može biti glasnije od buke. Treba naći suptil-


197

nu sredinu između ćutanja i govorenja, onu osetljivu i nestabilnu tačku ravnoteže koju napipava instinkt igrača na trapezu. Sva vitalnost mora biti usredsređena u tom pravcu – da se ne bi pogrešio pokret i da telo ne bi poletelo van zaštitne mreže. Ja sam snažan i usredsređen, uvek nalazim spasonosnu tačku, mada se ona ćudljivo pomera, šeta levodesno: zato me čujete svakog jutra kako optimistički kličem, kako pevam pean muzičke radosti. Da je sve u redu – dokazuje sama komisija. To jest, ona ništa ne dokazuje, jer to niko i ne traži – neće valjda tužioci biti optuženi po tačkama optužnice – ali njeno delovanje otklanja unapred sve eventualne primedbe, sve sholastičke sumnje. Kuloarskim i kafanskim moralistima, eksponentima famozne čaršije, jevtinim sumnjalicama, zagovornicima nerazgovetnih prava, labilnim ličnostima – zapušena su usta: ekskomunicirani su iz hipotetične porote. Naša disciplinska komisija uvek reši slučaj, uvek nađe krivca: kakvog pijanog tehničara, neproverenog spoljnjeg saradnika, kakvog voditelja niskih estradnih kvaliteta – jednom čak i pomenutog šofera, koji je mnogima video leđa. Bespristrasnost je, iskreno rečeno, izvanredna, u čitavom postupku nema ničeg ličnog, privatnog i nameštenog – krivac je uvek kriv, ni za jednog se nije kasnije pokazalo da je nevin. Pravda jeste slepa boginja, ali, u našem slučaju, ona dobro čuje i još bolje šamara. Mi dobijamo izvrsno obrađen materijal, u kome se iscrpno pokazuje kako je došlo do propusta, svestrano se analiziraju uzroci i posledice: vreme, način, vrsta greške,

198

Vidosav Stevanović

jataci i saučesnici, odgovorni i nebudni. Mi sami određujemo kaznu, izričemo je i sprovodimo u delo. Doduše, unapred nam je sugerisano, ali u blagom tonu uputstva i samo okvirno – sami razrađujemo detalje, dodajemo ukrase i objašnjenja, kao što neki pesnici pišu pesme na zadate teme i u kanonskoj formi. Naš izveštaj odlazi komisiji – ne dešava se da nam se vrati na ponovnu obradu, bar se ja ne sećam takvog incidenta. A i kako bi – komisija je već raspuštena, asovi su na morima i po banjama, gde pribiraju snage za nove terapijske zahvate. Ipak, Kolegijum ne interveniše – sve je, znači, u najboljem redu, uskolebani svet se vraća u kolotečinu, infarktaši se pridižu. Ponovo nas slušate na svim talasima. Kazne su raznovrsne, ali, po pravilu, blage. Ražalovanje, smanjenje plate, premeštanje na drugo radno mesto, prekvalifikacija, opomena pred isključenje, vremenska epitimija u nekoj manjoj ustanovi. Kako kad i kako kome. Otkazi su retki, gotov izuzetni – dešavaju se nepopravljivima, recidivistima, onima koji ne priznaju i ne kaju se. Takve prepuštamo njihovoj sopstvenoj propasti, ostalima pomažemo da prevaziđu slabosti, oslobode se poroka. Oni koji cepaju dlaku na četvoro kažu da za takvu blagost postoje dva razloga. Prvi: kažnjeni je uvek pod budnim okom kolega i saradnika, sprečen da upadne u pobunu, uhvaćen u mrežu novih dužnosti, nema vremena da razmišlja, čak i kad bi hteo – nijedan službenik nije izgubljen, dokle god je službenik, prevratnik je bezopasan sve dok je član organizacije, dok se upravlja prema pravilima, makar zaobilaze-


199

ći ih. Drugi: otpušteni, izložen radijaciji spoljašnjeg prostora, makar bezvredan, može postati ono što nije, može zapretiti razaranjem osnovne strukture, kao lutajući meteorit, kao kamikaza koji poznaje objekat na koji se obrušava – slušaoci, skloni figurativnom razmišljanju, mogu ga proglasiti za simbol, žrtveno jagnje i koješta anahronično. No sve su to prazne priče, stvarnost je sasvim drukčija. Kažnjeni se očas posla primire, bundžije brže nego iko podvijaju repove – oko podneva svi sedimo u klubu, brbljamo, ogovaramo se, složno, kao kakva srećna porodica kojoj se vraćaju sinovi razmetni. A praštanje je očinski čin i pomaže protiv rasula, nereda, sumnje i bolne samostalnosti: urednik nam, za praznike, deli premije i nagrade, neštedimice, kao slatkiše dobroj deci. Gledajući njegovo strogo, glumačko lice, čije grimase već pripadaju višoj sferi, nedohvatnoj odavde, mislimo: Svaki od nas, trudom i radom, koncentrisanom privrženošću, može postati kao on – visoko podložan nevidljivima, logaritamski srećan, pribran, uspokojenih čula, radljivo nepokretan. Ali, mada suspregnuto razdragan (osećanja ne treba ni kriti ni previše pokazivati) homogenošću naše zajednice, na drugim licima vidim svoje pitanje: Ko će ga zameniti – ova ništarija pored mene, što šušljeće i guta slova, ovaj dunster koji se povija na vetru, ili ja, koji ne grešim u dikciji, a ni inače? Hoće li urednikov miljenik biti novi prvi, ili će, po nadličnom zakonu antipatije, biti poslednji, onaj koji obavlja tehničke poslove, trči po burek i trpi viceve na svoj račun? Izbor može pasti na bilo

200

Vidosav Stevanović

koga od nas, na svakog ponaosob, osim na odsutnog – u tome je muka i strepnja, ali i večna nada, kao na kakvoj čudesnoj prozivci. Sposobnosti su nam iste, određene tuđom voljom, ali potčinjenost različita – neki se klanjaju bolje, neki gore, već prema građi kičme. Šta će prevagnuti – dobro tempiran kompliment ili večera sa izabranim gostima, privlačna sestra ili prijatan dezodorans? I niko ne zna šta je pametnije: raditi za sebe ili protiv drugih, ili prosto biti miran, nečujan a vidljiv – kretati se napred zahvaljujući nekretanju, penjati se pomoću padanja, juriti u mestu, isticati se neisticanjem? Kriterijumi su nam nepoznati, naše oskudno znanje spasava nas od beznađa i apatije – složno dižemo caše u čast urednika. Nečija zdravica mora biti primećena, izdvojena i nagrađena, a nečija, sledstveno tome, proskribovana. A srećnik će, ma ko bio, već umeti da se osvrne retrospektivno: da pohvali što je za pohvalu, da kazni što je za kažnjavanje, da nastavi programe. Proskribovanom ćemo, razume se, oštro pokazati da smo prozreli njegovu igru i raskrinkali ga. Živeli! Umesto muzike, slušajte prvu pesmu masovnih medija, koju su uradili naši kompjuteri: Pozorište našeg gneva Britanci nezadovoljni vladom Kako prevazići vakum Kokice u mozaiku organizovanog snabdevanja Kosti pećinskih medveda na Biokovu Princip održavanja zamaha Mađari ne dolaze uzalud


201

Prirodne toplote nema uvek dovoljno Zarazu prenose zeleni majmuni iz Južne Afrike Ruka je vraćena Mini L. D. 1.830. Zidovi glume zgradu Dokument o neobičnom utočištu Razgovori sa Ivom Andrićem (preko medijuma): šta pokojnik misli o Karavađu, a šta o stvarnosnoj prozi Od struke – do bruke Dolazi i Puzović Zabranjena upotreba muda Sebastijan ili zavođenje razumom Flaster Pitaju me novinari: Da li se prvorazredan voditelj rađa ili stvara? Mada znam da je sve čegrtanje s publicitetom prosta mehanika – novinari rade da ispune rubrike, ja da ne budem zaboravljen preko noći – odgovaram: I jedno i drugo, dragi moji, nema dobrog voditelja bez oboga, i bez nečeg trećeg što ne možemo tačno definisati, što nije potrebno ni vašim čitaocima ni mojim slušaocima. Prirodne sposobnosti su neophodan preduslov, a vreme i prilike – još neophodniji uslov. Radiofonija računa sa svakim – ko je pametan da shvati njene zakone i primeni ih u praksi. Monoteistička u suštini, ona rado apsorbuje neofite i prozelite, kad se dokažu, a ne trpi jeretike i politeiste, ma koliko se upinjali. Sadašnjost i budućnost su polja njenog dejstva, a mrtvačka prošlost nešto prevaziđeno, neegzistentno, kao posteljica koja se baca čim plod ugleda svetlost dana.

202

Vidosav Stevanović

Dakle, bio sam običan momak iz obične porodice – sin ovog divnog prideva. Karakteristično je, gledano iz ove perspektive, da se ničim nisam isticao, mada danas tvrdim suprotno – to nije laž, niti šminkanje činjenica, kako tvrde oni što cepaju dlaku na četvoro, nego puko udovoljavanje duhu medija. Slušaoce ne zanima istina, kojom šuplje zveče njihovi životi, već zvučnost, patetika, bizarnost, tajanstveni splet okolnosti, elementi lutrije i predestinacije odjednom. Zanima ih stvarnost propuštena kroz mikrofone, linotipe i roto-mašine – mi činimo ono što se očekuje, govorimo ono što će naći otvorene uši, kao višestruki zvučnici, kao misionari u divljini. Nismo cinici i manipulanti, kako ispada, nego obični poslušnici, izmećari javnosti, sporedno osoblje golemoga i zamršenoga hrama: dođite, vidite i okrepite se! Iskreno rečeno, nisam imao nikakvih talenata. A i šta je to talenat – životinja ili biljka? Bio sam banalan ekstrovertit, ali bez preterivanja. Školu sam otaljavao sa trojčicama i četvorkama gde-gde. Nikakvi ekcesi, nikakva originalnost, dobar san, miran krvotok, korektno malograđansko vaspitanje – jeo sam levom rukom, nisam pljuvao na pod, propušio sam kad su mi dozvolili, džeparac sam trošio na bioskope i utakmice, kao i drugi. Sve kao i drugi: čak su mi i cure bile zajedničke s drugima – one što idu iz ruke u ruku, kao štafete, što upotrebljavaju kontraceptivna sredstva iz tašnice i u četrdesetim godinama rode vanbračno dete kome se ne zna otac. Uzgred, očevi smo pomalo svi mi – očevi na razlomke. Naše


203

društvance beše uvek isto, bez novih članova, bez odstranjivanja starih, određeno poznanstvima očeva i majki, strukturom razreda, imovnim stanjem, odećom – pubertet i mladost smo otaljali čoporativno, ali bez žrtava. Dosađivali smo se, ali skupno. Posećivao sam žureve i sam ih priređivao, išao na igranke, slušao ploče koje behu u modi, imao svoj hobi – standardan i skroman: skupljanje starih lampi, koje više nikada neće svetleti. Bar dok su moje. Ličio sam na druge, koliko i oni na mene – bili smo serijski proizvedeni i serijski upotrebljavani, kao usisivači za prašinu istog tipa. Na maturskoj fotografiji prepoznajemo se jedino po kravatama i frizurama, aparat je naša lica slio u neraskidiv niz: ja mogu biti svaki, svaki može biti ja. U radio-stanicu su me doveli drugari – da posetimo nekog iz naše klape monofoničara. Kasnije smo svi kupili bolje gramofone i postali stereofoničari. Ko se prvi ovde zaposlio? Ne sećam se, a nije ni važno: svi smo ovde, mada nas ima i na drugim mestima – dobro smo raspoređeni, ali bez plana, spontano, kao mravi u mravinjaku. Odmah sam znao šta mi je činiti: ostati, raditi, napredovati. Prvi stepenik je bio najteži, kao tek prohodalom. Lokao sam sa desetinom faktora, mitio ih, nameštao im ribe – danas drugi nameštaju meni. Zbog mešanja pića jetra mi se beše nadula kao balon, zaglavio bih bolnicu – da nisam postao spoljni saradnik. Audiciju sam prošao kao od šale, jer je došla naknadno – već sam šljakao, kad su raspisali konkurs za moje mesto, već sam bio ono sto je trebalo da budem. Telefoni su me unapred

204

Vidosav Stevanović

promovisali, veze inaugurisale. Zaspao sam kao usamljenik – u organizacijskom smislu – pojedinac, student na tatinoj grbači, polužicar, a probudio sam se kao službenik: samosvestan i krepak, sa trenerskim magnetofonom o ramenu i crnim naočarima za sunce, sa radnom knjižicom i rubrikom na platnom spisku. Prvu platu sam, razume se, potrošio sa zaslužnima – i procente od kasnijih plata: usvojio sam konkretan oblik osećanja zahvalnosti, kao i uzrečice pretpostavljenih. I prepreke su, ako ih je bilo, navalile da padaju same od sebe. Dobio sam svog patrona i nadzornika, kao što sleduje. Ali smo vrlo brzo promenili uloge, moje razumevanje posla bilo je munjevito i oštro – mislim, mada nisam siguran, da u dežurnom kraj telefona, koji mi dotura vesti i povezuje me s centralom, prepoznajem tog bivšeg vođu, instruktora i učitelja, koji se nije razvijao u skladu s rastom čitave ustanove. U nas nema neostvarenih mogućnosti, nema nepriznatih genija – svako je kovač svoje radne sreće, svako stiže dokle može. Tvrdi li neko suprotno, sumnja u nesumnjivo, a to je dovoljno za odstranjivanje, za ekskomunikaciju. Ko je promašio – taj je napolju. Ko je zadovoljan – taj je unutra. Ponekad mi se u obližnjim restoranima, dok, okružen svitom, ručavam između emisija, javi neki nepoznati nametljivac. Dokoličari, koji me svuda prate, kažu: bivši kolega. Što je kontradikcija: ako je bivši – nije kolega, ako je kolega – nije bivši. I ja se takvima ne javljam iz principa. Zar je malo samozvanaca, mitomana, paranoika, provokatora? Zar se mogu pamtiti lica koja ništa ne


205

znače? Svoje pozdravljanje ograničavam na neophodno, a i tada ga je previše. Penjući se, otkrivao sam, kao planinar, da je vrh isto toliko daleko kao i na početku, možda i dalje, da je manje metara, ali manje i snage, da je broj nadređenih konstantno neograničen, a moje sposobnosti da im iskažem poštovanje – skromne i ograničene fizikom. Za novu godinu šaljem stotine čestitki na stotine adresa. Ali, šta ako nisam poslao onu najvažniju – na pravu adresu? Ako mi je spisak nepotpun, ako neka stigne sa zakašnjenjem i nikog ne nađe, ili nađe pogrešnog? Šta, ako nisam pogodio formulaciju, ako sam pogrešio titulu, ako sam zaboravio neki epitet? Opasnosti me vrebaju odasvud, često u rođenom mozgu, rođenoj utrobi – ne mogu još da mislim o kafanskim klupoderima i njihovim izmišljenim biografijama. Neću da rešavam probleme izvan svojih kompetencija. Posle sam, kao što rekoh, napredovao ravnomerno, kao elektromagnetski talas – sa sprata na sprat. Prošao sam sve stupnjeve radiofonije: odeljenje kartoteke, fonetiku, arhivu, daktilobiro, prescentar, akustičku laboratoriju, službu uzajamne pomoći, korespondenciju, zdravstvenu i psihološku koordinaciju, dvadeset i tri simpozijuma, protivavionsku i antinuklearnu zaštitu, kurseve stenografije, stranih jezika i karatea, poentilistiku, i tako dalje. Ako sam nešto zaboravio – piše u mom radnom kartonu. Kretao sam se čas brže, čas sporije, čas puževski, čas skokovito – negde sam bivao nekoliko dana, čak nekoliko sati, drugde sam čamio mesecima i godinama, misleći kadšto da sam zaboravljen, da je neki vr-

206

Vidosav Stevanović

hovni kompjuter izgubio moju karticu. Sumnjalici bi se učinilo da radi čudne, neprimerene poslove – jednom sam dve nedelje lepio marke na koverte, dok mi se jezik nije uštavio, kao držač u autobusu: izgleda da sam bio zanemeo i prešao na psihofizičko izražavanje. Drugi put sam upisivao ko i kada dolazi na posao, ali izveštaje nisam nikom poslao, treći – pratio sam učestanost reklama za tehničku robu široke potrošnje, sa posebnim osvrtima na frižidere. Pet meseci sam sedeo pred nekim zatvorenim roloormanom bez brave, a iza mene je postarija žena s naočarima, ćutljiva, možda gluva, velikim makazama isecala novine na tanke rezance i bacala ih u korpu za otpatke – telefon nije zvonio, niko nije dolazio, zavese na prozorima behu spuštene i prašnjave, moljci su mi se uplitali u kosu. Jednom sam radio, ne sećam se šta, u sobi koju danas ne bih mogao da pronađem – stepenice i hodnici bili su tako zapleteni, kao da ih neko prekonoć pregrađuje. Možda sam svakog dana sedeo u drugoj prostoriji, praznoj kao i prethodna, možda me je neko odvodio i vraćao, kao slepca? Ali, najviše vremena sam proveo u holu, zagušljivom od duvanskog dima i parfema – nas trideset-četrdeset slobodnjaka bazalo je povazdan u krug, intrigiralo, psovalo i udvaralo se mimoprolazećim sekretaricama, što su prenosile hrpe akata: saletali smo čistačicu i zezali vatrogasca. Poneko je uvek hrkao na divanu od skaja, a ostali su čekali da se probudi, da mu preotmu mesto – meni je to uspevalo češće nego drugima, jer sam imao dobre reflekse i prefinjeno osećanje trenutka.


207

Bio sam nagrađivan i pohvaljivan – čuvam diplome i akta, uramljene za zlu ne trebalo – ali isto kao i drugi: na godišnjoj svečanosti u klubu, gde smo aplaudirali vredno i učtivo, i trzali mufte pića. Bilten ustanove mi je nekoliko puta pomenuo ime – u spisku službenika koji se ističu. Neka viša logika, kojoj ne mogu da otkrijem mehaniku, naimenovala me je za jutarnjeg voditelja. Urednik mi je to saopštio u hodniku, pred vratima vecea, sutradan sam već sedeo na ovoj stolici bez naslona, okružen saradnicima koje nisam birao, jer ih nisam ni poznavao izbliza – ako se menjaju, ja to ne primećujem, koncentrisan sam na izgovor i na prelive u glasu. Uzgred, nisam siguran koliko su oni tu da mi pomažu, a koliko da paze na mene: pazim i ja njih, pa smo kvit – dvostrukost uloga čini nas, paradoksalno, slobodnim od svega. Međutim, siguran sam da to nije kraj moje pokretljivosti, mog rotacionog napredovanja – iznebuha, ali smireno, između dva vinjaka, na stepeništu, usmeno ili pismeno, usred partije preferansa (ako budem pažljivo birao partnere), na sastanku ili telefonom, biće mi saopšteno kuda dalje: dole ili gore. Biće to predlog, ali će imati težinu i snagu naredbe – šta bilo, neću smeti, a neću ni hteti, da odbijem, neće me zahvatiti truli greh insubordinacije. Privremeni niži položaj nije strašan, korak unazad može biti i korak pred skok – nepopravljiva je jedino stranica u dosijeu na kojoj piše: Podneo ostavku iz zdravstvenih i porodičnih razloga. Ali, šta pričam. Možda me čeka uspon, uzlet od koga srce trne i vrti se u glavi – do

208

Vidosav Stevanović

jedne određene tačke, koju nikad niko nije prešao. Kolegijum, u to sam siguran, nema ništa protiv mene osobno, kao ni protiv bilo koga drugog iz naše službe – ako taj nije protiv Kolegijuma i, samim tim, protiv sebe. Kolegijum je nepristrasan i objektivan, dovoljno dalek da bude bezličan, dovoljno neminovan da bude nevidljiv za obične oči: skriveno sunce, koje ne prži i ne greje, ali vrši životodavnu selekciju. Ali, šta ako ne daje ni svetlost? Šta, ako je samo ledeni odraz nečeg još skrivenijeg i hladnijeg, bez uzroka i samodovoljnog, kao besprekorni mehanizam, kao radiofonska deuseksmakina? Poslednja vest: Orkan duva Beogradom. Duva sa četiri strane, a ovde mu je vrtlog, kovitlac u kojem sve stremi uvis. Krovovi lete, drveće se krši, tornjevi padaju, kablovi se kidaju – na ulicama je pometnja ljudi i automobila. Naši telefoni uznemireno zvone, mada ih niko ne diže, jer dežurni užinaju. Meteorolozi su nespokojni ali mi nismo: požar ćemo ugasiti poplavom, poplavu oterati požarom. Vrućina i hladnoća se potiru, ako se njima pametno rukuje. Naš toranj, mada uzdrhtao, ipak stoji i odoleva. Naši klima-uređaji rade besprekorno, okruženi smo blagošću i pitominom raja. Izveštaj, koji pripremam za kraj, glasiće: Sve je u najboljem redu. Preda mnom je mikrofon. Na ušima imam slušalice. Sedim pred staklenim zidom, iza koga je tehnika, kao pilot u kabini nadzvučnog aviona. Održavam vezu sa zemljom i upravljam ovim brišućim letom. Ali, mučna pitanja zuje oko mene, kao otrov-


209

ni stršljenovi. Šta, ako su naši aparati neispravni? Ako je moj glas šapat, ako me niko ne čuje? Ako su slušaoci promenili prijemnike i talasne dužine? I odgovaram: Ništa zato. Ja govorim, mi emitujemo, programi traju, duh radiofonije nije narušen. I uzvikujem, ponavljali vi sa mnom ili ćutali: Magoč Magoč magoč ??MAGOČ M Magoč magoč

CARSKI REZ

CARSKI REZ (NASTAVAK)

knjizi Periferijski zmajevi (Nolit, 1978, Beograd) nalazi se priča Carski rez u kojoj je opisan moj susret sa Bredom, bivšom ženom mog bivšeg pretpostavljenog Plamenca, revolucionera-praktičara koji sada u svom domu na obali mora provodi penzionerske dane, gajeći ptice pevačice. Pisac je zabeležio dosta činjenica našeg jedinog i poslednjeg susreta (kao da nas je pratio), snimio delove razgovora, a neke izostavio, stenografisao fizičke radnje, ali je dosta važnih stvari prećutao, zavio ih u lepe rečenice ili zaobišao. Nešto je rekao napola, nešto izostavio, a nešto izmislio. Priča stoga deluje neuverljivo i mračno, tipično crnotalasovski, i ja čestitam svim svesnim članovima žirija koji su ovu sumnjivu knjigu i njenog još sumnjivijeg pisca unapred izbacili iz konkurencije za nagrade koje naše društvo dodeljuje za književno stvaralaštvo. Nemam šta da kažem, osim: drugovi, čestitam na budnosti! Da bi se izvadio, a i da bi na našoj nesreći zaradio novac, dotični pisac je zatim sastavio dramu Noćas je noć (premijera u oktobru 1981. godine, Jugo-

U

214

Vidosav Stevanović

slovensko dramsko pozorište, Beograd) u kojoj je sve još više zapetljao, uveo nepostojeće ličnosti, pomešao nas sa kriminalcima i društvenim talogom, a mene zlonamerno pretvorio u policajca-amatera i doušnika po slobodnom izboru. Predstavu nisam gledao ali pouzdano znam da je slaba, tendenciozna i protivna osnovnim smernicama našeg društva. Trebalo bi ispitati ko je dozvolio, u ime čega i sa kakvim motivima? Glumci nisu mogli da udahnu život papirnatim likovima i dotična predstava je propala, tiho skinuta sa repertoara ove naše ugledne pozorišne kuće. Pisac se, koliko je meni poznato, okanio pisanja i sada je negde birokrata, što je pravedan razvoj događaja. Pisci su probuđeni glas naroda i u svoje redove ne smeju primati svaku pismenu barabu, već samo proverene, odgovorne i sto posto ispravne drugove. Moj bivši šef Plamenac je nekada favorizovao isključivo darovite kolege iz naše uže struke. Ta ispravna tendencija se danas prilično izgubila i pisci postaju svi oni koji umeju da napišu knjigu, što je pogrešno. Pitam se koje poražene snage stoje iza takve pojave? Carski rez se završava scenom u kojoj Breda mene trpa u krevet i, dok ja spavam, širom otvara prozore. Moja priča, mnogo istinitija, tu počinje i ja ću samo ponoviti ono što sam izneo u svom izveštaju broj 13 978*kroz 70. Tačni administrativni jezik, koji ne dopušta grešku, zameniću nesigurnim, pripovedačkim.

Carski rez

215

Kao i svi predstavnici jedne važne, u svoje vreme dominirajuće službe, navikao sam da ustajem rano i da budem budan pre budnih. Tako je bilo i tog inkriminisanog jutra. Probudio sam se u nepoznatom krevetu i odmah bio na oprezu, spreman da skočim i suprotstavim se svakom sumnjivom licu ili pojavi. Ja inače, kao što znate, živim sam (poslednja žena me je napustila još pre nekoliko godina) i spavam na tvrdom ležaju askete i borca. Sudeći po svemu, tog jutra nisam bio kod svoje kuće i nisam znao gde sam, a sinoć popijeni vinjak (ja razlikujem oštra pića prema vrstama jutarnjeg mamurluka) ometao me je u pravilnom donošenju zaključaka. Hitno je trebalo da nešto popijem. Nalazio sam se u sobi sa visokim plafonom, pretrpanoj nameštajem kao da je spremište, tamnoj od duvanskog dima, pocepanih tapeta i davno nečišćenoj. Po svemu je ležala prst debela prašina i muve su zujale. Skupi luster od kovanog gvožđa visio je nada mnom i sve sijalice su, mada uveliko beše dan, bile upaljene. Jutarnje sunce je nadiralo kroz širom otvoren prozor i nasrtalo na moje upaljene oči, a buka i smrad saobraćaja dopirali su sa ulice. Rekoh sebi: »Gde si ti to, druže Pižon? U kakav si to građanski dom zalutao i zašto? Šta te je ovamo dovelo? Pre nego što sam stigao da odgovorim na svoja pitanja, prepoznao sam taj masivni krevet rustičnog stila, sa politiranim pločama i ukrasima na stubovima, pravljen za imućne dokoličare da na njemu sprovode razvrat.

216

Vidosav Stevanović

Nekada sam učestvovao u njegovoj konfiskaciji od jednog izdajnika i prenošenju ovamo. Nadgledao sam zatvorenike koji su radili, pazio da ga ne polome ili ne ogrebu, da mu ne učine neku sabotažu, jer su to bili klasno nesvesni elementi. Lično sam ga uneo u ovu sobu (tada sveže okrečenu i sa novim tapetama), svojom rukom izbrisao uličnu prašinu sa njega, izravnao dušeke, prekrio ga takođe konfiskovanim čaršavima, pripremio ga za korisnike. Sve to sam uradio dobrovoljno, iz ljubavi i poštovanju prema njima. Bio je to bračni krevet mog bivšeg šefa Plamenca, a pored mene je, otvorivši izgrižene usne, spavala njegova bivša žena Breda, koja je i dalje (prema ne znam kakvom dogovoru) nosila njegovo prezime. Prepoznavši ih (krevet i Bredu), prisetio sam se raznih pojedinosti od sinoć, ali mi je vinjak (ili nedostatak vinjaka) smetao da ta sećanja povežem. Uglavnom sam se kajao. Dvadeset pet godina želeo sam Bredu, sanjao je, maštao o njoj, muvao se u njenoj blizini, bio srećan da joj čujem glas, osetim miris. Bio sam zaljubljen u nju, ali na daljinu: rastavljala nas je senka moga šefa. A sada, kada sam ležao pored nje, očigledno posle ljubavne noći, osećao sam se neprijatno i grešno, kao da sam ušao na tuđe područje. Drug Plamenac odavno (otkako sam penzionisan) ne saobraća sa mnom, odbija svaki kontakt, okreće glavu i ne javlja mi se, ali mu se ja i dalje divim i strahopoštujem ga, a time i sve što mu je pripadalo ili mu pripada. Njegova sveznajuća senka i

Carski rez

217

danas me prati, podmeće mi nogu i uništava me. Na kraju ću ja ispasti kriv za sve što je on uradio. Breda je spavala. Ležao sam na leđima, nepomično (da je ne probudim) i pokušavao da jasno mislim, proklinjao vinjak i želeo ga. Prisećao sam se od samog početka: Brak Plamenčev i Bredin sklopljen je pri kraju rata (verovatno po nečijoj specijalnoj dozvoli), dok su borbe još trajale, a ja bio povučen iz okršaja i stavljen na raspolaganje njemu, to jest novooformljenoj službi. Visoki, zgodni ratni komandant i čovek sa perspektivom oženio se skojevkom sa plavim kikicama i nebesnomodrim očima. Obezbeđivao sam venčanje, smestio ih u ovom stanu i posmatrao ih izbliza. Ne znam kako su živeli kao supružnici. Plamenčev privatni život za mene je bio i ostao tajna: on se uvek okruživao ćutanjem i mojim divljenjem. Viđao sam ih na svečanostima, dok su prolazili pored mene, stisnutog u ćošku, sa napregnutom rukom na službenom revolveru: vedri, veseli i srećni, pod ruku sa drugovima i drugaricama iz najviše sfere. Viđao sam ih na tribinama, po ložama obnovljenih pozorišta, iza ograda zatvorenih letovališta. Breda se prolepšala, postala raskošna žena koju sam sanjao kad god nisam bio na dužnosti. Zamišljao sam je u krevetu pored sebe, usnulu i golu ispod pokrivača. Tri-četiri godine kasnije ona je sama napustila mog šefa koga su želele sve klasno svesne žene u oslobođenoj zemlji. Lično sam izneo torbu sa Plamenčevim stvarima. Breda mi je pružila kroz poluodškri-

218

Vidosav Stevanović

nuta vrata, a lice joj je bilo mlado, svetlo i odlučno, kao da je ozdravila. Za mene je i dalje bila nedostižna i to me je privlačilo, kao plamen sveće leptira. Da me je pogledala, da mi se obratila bilo kako osim službeno, pala bi u mojim očima i poželeo bih da je uprljam i ponizim. Ovako, bila je žena iz zatvorene Plamenčeve sfere vlasti i moći koja mi se, zgrčenom na dnu, činila tajanstvena kao nebo naseljeno bogovima. Plamenac se opet oženio, posle kratkog perioda pijančenja, kockanja i kurvanja. (Ja sam mu, kao crkvenjak svešteniku, privodio fukse iz ono nekoliko barova što smo ih držali za strance i za specijalne potrebe). Mada revolucioner i predstavnik novog morala, bio je sklon stvaranju mirnog kutka u koji svetska revolucija nije imala pristupa. Njegova druga žena bila je toliko bleštavo lepa, doterana i namirisana da je nisam zapamtio. Dok sam stajao na straži ili čekao u predsoblju, ona bi prolazila pored mene u oblaku inozemnih parfema i sjaja, zapahnula me i nestala poput fatamorgane. Divio sam joj se mlako i neodređeno kao nekom gazdinom vazdušastom predmetu. Zar to ne bi bio oblik neposlušnosti ako ne bih iskazao obožavanje svemu što pripada Plamencu? Ljubav potčinjenih, pogotovo ako je na ideološkoj osnovi, isključiva je i beskrajna kao ljubav vernika prema svecima, a na njenom dnu talože se mržnja i želja za osvetom. Pored kreveta sam opazio polupraznu flašu, prethodne noći ili zore (i dalje se ničeg nisam sećao)

Carski rez

219

tu zaboravljenu. Podigao sam je, povukao dva-tri dobra gutljaja vinjaka i odahnuo: mogao sam brže da mislim. Sa zidova su me nadmeno posmatrali tamni portreti trgovaca, galanterista i dvorskih savetnika koje je Plamenac skupljao, kao da traži zagubljene pretke ili kao da, pošto je bio čovek bez porekla, unatrag stvara svoju porodicu. Pozlaćeni okviri potamneli su od dima i prljavštine. Breda se promeškoljila u snu i ruku prisno prebacila preko mene. Koga li lepotana grli? Sanja li nekog moćnog i sigurnog? Kako će se osećati kad se probudi i vidi mene, bivšeg i doživotnog potčinjenog, samotnika čije se lice ne pamti? Mene ni fotografski aparati ne mogu da uhvate: na snimcima sam oblik i odelom zarobljena senka, tamna mrlja koja kvari papir. Mene i moje bivše žene brkaju s matičarima koji su nas venčavali, sa sudijama koji su nas razvodili. Posle razvoda od Plamenca, Breda se nekud izgubila. Nekud je nestala. Nisam mogao da je nađem, nisam uspevao da nešto saznam o njoj. Bio sam zauzet: išli smo iz akcije u akciju i nemilosrdno lomili kičmu klasnom neprijatelju. I slomili smo je. Rasteretivši se dnevnih obaveza (napredovao sam u službi i stekao trojicu potčinjenih koji su radili umesto mene), otkrio sam je slučajno, prilikom rutinske provere ideološkog nivoa u radnim organizacijama. Radila je na nekom izmišljenom mestu referenta za kulturno-prosvetni i zabavni život, pravila zidne novine i organizovala recitale za pra-

220

Vidosav Stevanović

znike. Razgovarali smo službeno i nije me prepoznala. Triput mi je pogrešno izgovorila prezime. Bila mi je bliža i nedostižnija nego ranije, više svoja i nerazumljivija. Šta mi je vredela vlast što sam je stekao kad nisam smeo da je primenim na nju, kad ni na šta nisam mogao da je prisilim? Drugi su nad vama sve dok vi niste nad njima, i obratno. Počeo sam da je pratim kao i mnoge pre i posle nje, da izigravam prolaznika i krijem se po haustorima. Tehnika ovog posla, zanimljivijeg od lova i ribolova, poznata je svim bivšim i sadašnjim pripadnicima naše službe. Šta sam saznao o Bredi, lepotici zbog koje sam još više mrzeo svoje prolazne opajdare? Živela je sama i družila se sa svetom za koji sam mislio da će nestati sa lica zemlje i koji se, evo, do dana današnjeg žilavo ne da. Razbarušeni i bradati umetnici sa beretkama, šeširima i pelerinama, žene u inozemnom džinsu, protuve koje noću piju a danju spavaju, neradnici koji žive na grbači radnog naroda. Zabavljači, blebetala i piskarala, novinari, muzikanti i glumci. Izlazili su i provodili se, a ja sam se smrzavao na ulici, kisnuo ili me je peklo sunce. Dok smo mi gradili zemlju i ginuli, oni su se zezali, pili i sprovodili razvrat. Što je najgore, nisu me primećivali, mada sam im često i neoprezno (možda namerno) prolazio ispred nosa. Taj svet iz trule prošlosti misli da je sebi dovoljan i prezire svakoga ko mu nije sličan, naročito policiju koja ga predano štiti od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja.

Carski rez

221

Šta sam još otkrio prateći Bredu? Kasno noću, često pred zoru, sa šeširom natučenim na oči, šunjajući se poput diverzanta, obazirući se bojažljivo i protivno pravilima službe, dolazio joj je sam Plamenac. Pod okriljem mraka i zaštitom mojih odanih očiju, padao je iz više sfere u nižu (kao sunce koje zalazi) i ujutro se ponovo uzdizao, bled, ispijen i staklastih očiju kao da su ga mučili i tukli. Nekoliko puta ga Breda (video sam to sa dna stepeništa) nije pustila i moj moćni šef je uzalud zvonio, čekao pred zatvorenim vratima kao da je svoj sopstveni potčinjeni. Onda sam se uplašio svojih postupaka, onoga što nedovoljno i protivpravilno znam, svojih pomalo raspuštenih misli (malne sam posumnjao da Plamenac i nešto drugo krije). Obustavio sam postupak praćenja. Nalog da pratim Plamenca mogao mi je dati samo Plamenac. Kazniti me zato što nedozvoljeno pratim Plamenca mogao je takođe jedino Plamenac. Kako se usuđujem da znam nešto loše o svom šefu koji je, zakoračivši jednom na stepenice vlasti, neumorno koračao prema gore? Ako Plamenac vara zakonitu ženu sa bivšom, znači da tako i treba. Ko je meni kriv što imam da prevarim isključivo sebe? Ostalima, čak ni svojim potčinjenima, ne značim ništa i ne bi ni primetili da sam im neveran. Na mom službenom nebu Plamenac je ostao zvezda vodilja. Ponovo sam potegao vinjak i udobnije se smestio pored Bredinog mekog, toplog tela. Piće me je brzo opustilo i zamalo sam se osetio kao kod svoje kuće. Zaista sam mislio lakše i slobodnije. Plamenac

222

Vidosav Stevanović

je daleko, na obali mora, gaji ptice pevačice. Ja sam ovde, imam u rukama ženu koju sam dvadeset pet godina želeo (doduše ostarelu i propalu, ali tu istu), zadatak sam malne izvršio, imaću šta da napišem u svom izveštaju, šta da dodam svojim dosjeima. Koju godinu kasnije Breda se ponovo našla u središtu moje službene pažnje, ali indirektno. Jedan naš bivši drug (koga ću obeležiti inicijalima J. J.) nekada ispravan i hrabar čovek, naglo je skrenuo sa pravog puta i obreo se na pogrešnoj strani. Nevidljivi i snažni zaštitni faktori naše službe odmah su stupili u dejstvo: smenjen je i prošao je uobičajen postupak. Kad je izašao iz zatvora, izmenjen i poguren (možda se pokajao i savest mu nije dala mira) dobio sam zadatak da ga pratim i da izokola ali tačno ispitam njegove delatnosti, način života, krug poznanika, prepisku, kretanje i verovatne namere. Izabran sam zato što sam poznavao čoveka i njegove slabosti, jedno vreme bio njegov potčinjeni, dva-tri puta se na sastancima sukobio sa shvatanjima mu, tuđim našem razvitku. Slučaj sam preuzeo sa zadovoljstvom (nekada je on držao moj život u rukama), čak sa izvesnim zanosom: ganjati čoveka je sport nad sportovima, ako se ne izlažeš opasnosti. Šta sam otkrio? Neposredno po njegovom izlasku iz vaspitno-popravne ustanove, Breda Plamenac mu je postala ljubavnica. Prema podacima kojima raspolažem, ona ga je srela na ulici, prepoznala, izljubila i ponudila mu se. I on je, kao bivši čovek, ponudu prihvatio.

Carski rez

223

Ista ona vrata pred kojima je često uzalud čekao moj šef (čije je slavno ratničko prezime Breda nosila i posle razvoda) otvarala su se pred tim bivšim. Čitavu noć je, dok sam koračao pločnikom preko puta ili dremao u haustoru, gorelo svetlo u spavaćoj sobi i dve ogromne, krive senke su klizile preko zidova kao da tamo hodaju u krug i ne mogu da stanu. Ujutro ga je, podbula i nenašminkana, sa već vidljivim borama oko očiju, pratila do ugla i ljubila u oba obraza, pomalo kao brata ili bliskog rođaka. A ja sam, motreći ih kroz zamazano staklo bifea, osećao jeretičku želju da budem na njegovom mestu. I suzbijao sam je oštrim pićima. Da li je pravedno da drugi žive, propadaju ili se uzdižu, a ja skupljam činjenice za izveštaje, popunjavam dosjee? Zar nije lepše, mada opasnije i neizvesnije, da bude obratno: ja pravim gluposti, oni mene prate i tasterišu? Učinio sam nešto neuobičajeno i možda neispravno. Umesto pismeno, izveštaj sam podneo usmeno i to Plamencu, u raskoši njegove svetle kancelarije. Saslušao me je mirno i ne trepnuvši. Njegove sive oči gledale su, kao i uvek, kroz mene. Sumnjam da me je ikada zaista upamtio ili prepoznao, služio se mnome kao aparatom za brijanje. Nisam mogao da se otmem utisku da mu je sve poznato, da unapred zna šta ću reći, da ćuti jer nema šta da kaže. Otpustio me je ravnodušno, kao da ga pogled na mene zamara. Kad sam već bio na vratima, rekao je: »Ti, druže Pižon, sigurno voliš pecanje?« Ni danas ne znam šta je time hteo da kaže.

224

Vidosav Stevanović

Uskoro sam nazadovao u službi i, paradoksalno, dobio povišicu plate. Ponovo sam se najavio Plamencu (hteo sam da izrazim svoju spremnost za nove i teže zadatke) i nisam bio primljen. Šef je putovao, sastančio, sedeo na važnim kongresima, pojavljivao se u filmskim žurnalima odmah iza glavnih, davao odmerene izjave za štampu. Zašto on štiti svoju bivšu ženu, koja je očigledno skrenula s kursa i samo je pitanje trenutka kada će objektivno početi da služi neprijatelju i poraženim snagama? Zna li Breda nešto što ga kompromituje pa ga ucenjuje? Ili je on, ma koliko se pravio čeličan, u stvari sentimentalni, ostavljeni muž, žrtva koja ne može bez svoje mučiteljke? Tada sam postavljao pitanja, ali mnoge odgovore nisam nikada saznao. Viša sfera (u kojoj se donose odluke i presuđuju sudbine) za mene je ostala zatvorena i nedostupna i mogao sam jedino da nagađam. Gurao sam nos svuda, cunjao, njuškao okolo, premetao i iznova razmatrao činjenice, ali krug se uvek zatvarao tačno preda mnom. I vremena su se nekako bila promenila. Ideje svetske revolucije i klasne borbe više nisu bile na svačijim usnama. Druge su reči ušle u modu, konstrukcije koje sam teško učio i još teže izgovarao, strani izrazi koje nisam shvatao. Ali to je sasvim druga tema. Bredu i njenog ljubavnika nisam, razume se, zanemarivao. Čim se nešto krije od mene, tu nekog đavola ima. Nauštrb drugih obaveza i dužnosti (postao sam partijski neaktivan, zanemario ideološko-

Carski rez

225

politički rad sa sobom, prestao da razvijam srdačne drugarske odnose sa okolinom), pratio sam ih dannoć. Moja senka (valjda sam privremeno prestao da budem živ čovek) često je presecala njihove senke. Da su se okretali, da su bili oprezni, opazili bi me iza sebe. Ali nisu jer su bili zaslepljeni ljubavlju (nemam drugu reč za to stalno držanje pod ruku, grljenje i maženje na javnim mestima). Kao da su hteli da se pokažu čitavom svetu, da nešto demonstriraju, da objave nekakvo saopštenje. Citiram jednu Bredinu izjavu, uhvaćenu u prolazu: »Uspravi se, mili. Budi čovek. Pokaži im da te nisu slomili!« Međutim, ja sam se okretao i obazirao. Prati li mene neko, nadzire li me službeno ili privatno? Imali smo sve više slobodnih i vrednih kadrova, naša služba se proširivala i umnožavala, trebalo je celu mašinu nekako zaposliti, makar da radi u prazno i vežbe radi. Nikoga nije bilo iza mene, bio sam previše vešt za početnike, opasan za stare borce. Ipak, nekoliko puta mi se učinilo (da li samo učinilo?) da nas sve troje (Bredu, njenog pogurenog ljubavnika i mene) prati niko drugi do Plamenac, udaljen i slabo vidljiv, sa šeširom natučenim na oči, i nestaje čim pogledamo u tom pravcu. Da li je to bio on ili neka utvara? Da je zaista i bio, ja bih ga prevideo iz lojalnosti, straha i ljubavi, zaklonio bih njegovu slabost, učinio sve da ne padne mrlja na službu. Mi smo prolazni, služba je večna. Odjednom je između Brede i našeg bivšeg čoveka, sada otpadnika, nešto puklo. Nisu se više držali

226

Vidosav Stevanović

za ruke niti se grlili i mazili. Hodali su otuđeno i ravnodušno kao muž i žena koji su dugo u braku. On se pojavljivao sam po kafanama: mnogo je pio, svađao se s kelnerima, imao nevolja sa prekoračenim cehovima. Zapažao sam kako Breda ispod mantila nosi kući flaše s pićem, ne izlazi po nekoliko dana. Svetlo u spavaćoj sobi gori po čitavu noć i njena senka tumara po zidovima kao da nešto traži. Kućni savet triput ih je prijavljivao zbog pravljenja nereda, lupanja posuđa, radija otkačenog do daske. Jednom su se dok sam tiho klizio pored izloga, potukli na ulici i J. J. je izvukao deblji kraj: Breda je vrištala, grebla noktima, udarala prepunom tašnom i nogama. Lično sam ih razdvajao i zakačili su me nekoliko puta. Opet me, mislim, nisu prepoznali nit su shvatili da tu nisam slučajno. Odlazeći sva raščupana, i zajapurena, meni lepša nego ikada, Breda mu je dobacila prezrivo: »I ti si isti kao oni, obična svinja. Svi ste iste svinje!« Nišaneći njega, pljunula je mene, i opet postala daleka, nedostupna. Šta sam mogao da radim nego da onog dripca, koji mi je ostao u rukama kao vlažna krpa, privedem u centralu i predam dežurnom, koji se, izgleda, iz dosade malo pozabavio njim. Nekoliko dana kasnije saopštili su mi da J. J. prestaje da bude zanimljiv s naše tačke gledišta i da ga prestanem pratiti. Dodeljeni su mi novi slučajevi i ja sam, da bih i pred sobom popravio utisak, sa žarom legao na posao, nastavio da dajem svoj doprinos borbi protiv neprijatelja.

Carski rez

227

Zastao sam, sećanja su se prekinula. Bredina meka, pomalo naborana ruka (lak na noktima odavno nije bio obnavljan i pretvorio se u ljuspice koje su otpadale) kretala se po mojim grudima, iskusno i naviklo. Oči sa namazanim, tamnomodrim kapcima bile su zatvorene: spavala je i dalje čvrsto ili se kretala nekuda duboko, meni opet nedostižna. Prejako sunce je nadiralo kroz prozor, zaslepljivalo me. Oprezno sam ustao, zatvorio prozor, navukao zavese, ugasio svetlo i vratio se pod njenu ruku. Prijatan, skrivajući polumrak raširio se preko nas, ponovo zagrljenih, i sve se nekako vratilo na svoje mesto. Portreti lažnih Plamenčevih predaka posmatrali su nas mirnije, manje besno, kao da će nam možda oprostiti. Iza stakala i zavesa grad je hučao potmulo, poput udaljene ponornice. Breda je spavala, meškoljila se u snu i vrelim trbuhom pripijala se uz moje bedro. Pomažući se vinjakom, koji je nepovratno nestajao iz flaše, mislio sam dalje, sećao se. Posle incidenta na ulici skupio sam hrabrost (da li sam se bojao nje, sebe ili Plamenca?) i zazvonio na Bredinim vratima. Ne sećam se šta sam hteo niti šta sam očekivao: verovatno ništa. Nije mi odmah otvorila. Taman sam, razočaran, hteo da pođem na dužnost (moje obaveze su u ono vreme bile uvek neodložne) kad sam začuo bose korake u predsoblju, nekako žurne i obradovane. Koga je to očekivala malopre ostavljena žena, ljubavnica jednog izdajnika, zalutala osoba koju vi-

228

Vidosav Stevanović

še ništa nije moglo da vrati na pravi put? Mene lično sigurno ne. Pre nego što su se vrata otvorila da mi pokažu lepo, izmučeno lice, umorno od brige i strepnji, narušeno godinama, okrenuo sam se i pobegao kao manijak, sjurio se niz stepenice, pored radoznalih očiju što su gledale odasvud, dotrčao do izlaza i tamo se malne sudario sa elegantnim muškarcem u grombi-kaputu. Za mnom je jurio, obrušavajući se niz basamake, promukao Bredin glas: »Vrati se! Vrati se, molim te! Izvinjavam se! Izvinjavam!« Tek na ulici, jureći prema centrali gde su me čekali poslovi, zamislio sam se nad onim što se desilo. Ko je, do đavola, bio visoki muškarac koji se naglo trgnuo i uklonio preda mnom? Odakle mi je poznat? Zar to nije rođeni brat mog šefa Plamenca ili njegov dvojnik? Kao što je svima poznato, pripadnici naše službe, očeličeni permanentnom borbom protiv spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, kadri su stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Srce im je kameno, oči suve. Međutim, ja sam te noći (dobro sam je zapamtio), skoturen na svom ležaju, plakao sve do jutra, stideći se slabosti i krijući se od ogledala. Čak sam, izgleda, bestidno jecao: povremeno mi se činilo da nisam sam, da još nekolicina Pižona slini po ćoškovima kao da su sve bitke za progres dobijene i oružje odloženo. Ja sam nekolike žene molio da se vrate, ali mene nijedna. Zaboravljale su me odmah i naprečac, mrštile se ako bi me prepoznale na ulici, okretale glave.

Carski rez

229

Zašto je J. J. kao krivac u prednosti nada mnom, sto posto ispravnim? Ima li on nešto što ja nemam ili obratno? Znao sam kako se gubi ljubav žena. Ali kako se ona dobija i zadržava zauvek? Ima li tu neke posebne veštine ili sve zavisi od sreće? Nekako u to vreme Plamenac je opet unapređen. Mehanika naše službe i njena složena struktura nosile su ga pravo uvis: još korak-dva i biće na vrhu, potpuno bezličan i nedostižan, legenda koja sama dopunjava svoj sadržaj. Nisam ga više ni viđao ni obezbeđivao, čuvali su ga srećniji i uspešniji od mene. Slušajući njegove oštre, ispravne govore, pitao sam se da li sam ga ikada zaista poznavao ili sam ga sanjao. Breda, koja mi je bila prišla tako blizu, malne nadomak ruke, postala je opet daleka, posredna, obavijena njegovom sferom, svetom senkom njegove pojave iznad gradonosnih oblaka. Prestao sam čak da je amaterski pratim, izgubio sam je iz vida. Šta se mene, doslovno odanog liniji, tiču njihovi krivi životi, koji uzleću i padaju preteći da me unište, koji ne podležu krivici i trulom grehu insubordinacije? Njihove greške se ocenjuju drukčije nego moje: lakše su, manje vidljive, i ne ostavljaju tragove u biografijama i karakteristikama, pišu se na marginama i potom zaboravljaju, naknadni čitaoci i tumači njima se ne koriste. Zar nije bolje da se povučem, izbrišem spužvom iz mozga sve što znam, pročistim ganglije i nervne centre od nepotrebnih informacija i utešim se kur-

230

Vidosav Stevanović

vama iz barova (koje smo počeli da uvodimo i za građanstvo, za obične konzumente plaćene ljubavi) i oštrim pićima? Osvanjivao sam po barovima, na posao dolazio neispavan i mamuran, dremao i tresao se sve do prvog vinjaka koji sam, biću iskren, ispijao već oko podne. Oštra pića su mi pomagala da preživim i zaboravim, ali su mi smetala da živim i radim. Zaboravljao sam naloge, pratio pogrešne ljude, uzimao u postupak nešto već obavljeno, privodio ispravne i svetskoj revoluciji savršeno lojalne drugove. Temeljno sam, dakle, zabrljao stvar sa sobom. U nervnim centrima naše službe sve je registrovano. Pored spoljašne, koja služi održavanju društva, postoji i unutrašnja kontrola, koja održava održavače, zamenjuje pohabane delove i donosi neophodne, vremenu prilagođene inovacije. Zaključci povodom raštimovanog druga Pižona, beznačajnog u hijerarhiji i lako nadoknadivog, brzo su sprovedeni u delo. Penzionisan sam posle kraćeg razgovora sa nadležnim drugom iz kadrovske. Priređen mi je skroman ispraćaj, održana dva-tri govorčića (u njima sam ispao zaslužan revolucioner i požrtvovani borac protiv svetske reakcije). Nekoliko dana kasnije na kuću mi je stiglo rešenje o penzionisanju, uredno ispečatirano, sa nekim nerazumljivim potpisom koji je, mada anoniman, stavio tačku na moju službenu karijeru i bacio me u slepu masu potencijalnih prestupnika. Sve je sprovedeno brzo, korektno i glatko. Danas me je bilo, sutra sam prestao da postojim.

Carski rez

231

Razume se, javno sam se svemu pokorio bez reči (i da sam se ritao, to mi ne bi pomoglo). Privatno sam tada već bivšim kolegama govorio kako se potpuno slažem, ali negde u dubinama podsvesti (što pokazuje da sam bio zreo za uklanjanje) postavljao sam razna sumnjiva, tako reći antisistemska pitanja. Nije li neko odozgo uobličio odluku koja je već sazrevala, formulisao je i pogurao? Da li je to onaj poznato-nepoznati čovek koji se od mene sakrio na Bredinom stepeništu? Zašto sam penzionisan ja, a ne neko drugi? Većina mojih kolega loče, brblja i na sastancima se neprekidno samokritikuje, sve bez posledica. Ispio sam poslednji gutljaj vinjaka i praznu flašu ostavio pored kreveta. Oči sa portreta posmatrale su me sumnjičavo i podsmešljivo, kao uljeza koji se plaši. Oni nešto očekuju od mene. Ali šta? Osvetu, zabavu ili samoponiženje? Kao da odgovara na moja pitanja, Bredina ruka se obavila oko mene, a njena vrela, glatka butina prebacila mi se preko nogu. Trbuh i meke dojke žarili su mi čitavu stranu, izazivali me i pozivali na nešto. Spavala je, disala duboko i ravnomerno, naborana koža oko očiju joj se zarumenela kao da joj se vratilo zdravlje, ali je ispuštala miris ženske želje koja se oseća svakom porom, svakom nakostrešenom dlačicom. Neki željen muškarac (možda sam Plamenac) prolazio je kroz njen san, kolao njenom krvlju i podjarivao joj na trenutak uspavani pol. A ona je, poput seksualne mesečarke, hvatala prazninu, nudila se

232

Vidosav Stevanović

meni kao najbližem predmetu, kao nečemu što pomaže pri masturbaciji. Ta ravnodušna greška me je uzbuđivala. Digao mi se naglo i oštro kako već godinama (valjda od penzionisanja) nije i povukao me napred kao vodič bez razuma. Svukao sam ćebe i otkrio Bredu, ostarelu princezu koja se više nikada probuditi neće. Bila je bez spavaćice, bez gaćica i brushaltera, samo u crnom kombinezonu koji je izazovno otkrivao mesnata, okrugla bedra, drhtavi trbuh i kočepernu ćubu dlaka. Pružio sam ruku i pomilovao je. Bila je vlažna, otvorena i rascvetana kao da poziva. Mene ili nekog drugog, svejedno. Butine su joj se bestidno rastvorile kao klešta koja će me uništiti. I ja sam legao među njih, ubacio se unutra i našao se u nečem vrelom, uskom i prilagodljivom, što me obuhvatalo. Zatvorenih očiju, na obe strane raširenih ruku, odgovarala je na svaki moj udarac. Disanje joj je bilo dublje i brže, koža mekša, bradavice na dojkama su se ukrutile i postale slične crnpurastim, osetljivim prstima. Podavala mi se sa zakašnjenjem od dvadeset pet godina i to spavajući. Šta sam mogao da radim pošto su me penzionisali? Da sedim u parku na klupi? Ili da se upišem u šah-klub? Dobro sam znao jedan jedini zanat koji mi je uskraćen. Odlučio sam da nastavim na svoju ruku. Možda ću jednog dana opet postati potreban službi, možda će se neko setiti moje privrženosti? Dotle je trebalo sačekati, preživeti prazne dane, ne izgubiti zanos i kondiciju, sačuvati profesionalne osobine.

Carski rez

233

Smanjio sam oštra pića na psihološki minimum (po jedno svaka dva sata) i nastavio tamo gde sam bio prekinut zlim sticajem negativnih okolnosti. Bio sam sebi naredbodavac, rukovodilac, izvršilac i ocenjivač, praktično cela služba u jednoj osobi, i stvari su išle kao podmazane. Pratio sam sumnjive po metodi slučajnog uzorka, skupljao informacije, donosio zaključke i uredno stvarao dosjee koji su mi, posle skromnih početaka, naglo porasli, zakrčili mi sobu i pretili da me uskoro izbace napolje – primer dela koje se stvaraocu otelo iz ruku. U to vreme (godinu ne navodim pošto vam je poznata) došlo je do iznenadnog loma u višim sferama. Veze su se pokidale, strukture se pomešale, centar se srušio i periferija je postala aktivna. Glavni nosioci službe su izgubili položaje, bili raskrinkani i penzionisani poput mene, mnogi niži službenici krenuli su njihovim stopama i našli se tako reći na ulici, pod mojim budnim i osokoljenim okom. Odbio sam da se družim sa onima koji su mi se nudili i uzeo ih za predmet stručnog ispitivanja i eventualnog povratka. Moje greške, ako ih je bilo, mnogo su manje od njihovih jer su privatne ili radne prirode, bez ubistvene ideološke primese, i ne nanose štetu osnovicama pokreta, njegovoj udaljenoj teološkoj suštini. Ja sam možda grešnik, ali nisam protivnik niti poražena snaga. Briljantni Plamenac je, mada blizu samog vrha, nestao sa scene kao glumac koji se oduzeo pa ne može ni da hoda ni da govori. Razveden drugi put (ona namirisana lepotica ga je ostavila i preudala se za

234

Vidosav Stevanović

druga koji se vrtoglavo peo), on se dobrovoljno povukao iz javnosti, otišao u svoju vilu na obali mora i odao se gajenju ptica pevačica. Nisam znao da moj bivši šef ima tu čudnu ljubav prema pticama, a nisam ni slutio. Možda je ta nežna strana njegove prirode i skrivala stvarne uzroke skretanja, sumnjivu mekotu koja je kad-tad morala da izbije? Kako čovek poput njega sme da ima osobinu koja nije propisana pravilima, koja, recimo, nije nezakonita (jer se dopušta više nego što je praktično) ali koja nije strogo funkcionalna? A deo te njegove tajne prirode bila je Breda, njen život s njim i posle njega, protiv koga ništa nije preduzeto. Odjednom mi je, definitivno bez aure viših sfera, postala dostupna, svedena u moju ravan. Razotkrivajući nju ili njega (prilikom ove pomisli osetio sam slatku jezu niz kičmu) ili oboje, ja se mogu rehabilitovati ili bar pokrenuti proces rehabilitacije. Počeo sam ponovo da je pratim i shvatio da je volim: pogađalo me je sve što je činila. A činila je svašta kao puštena s lanca ili kao osuđenik na smrt koji žuri da se nauživa. Njeni ljubavnici su se sve brže menjali i bili su razni, uglavnom birani iz klasa i slojeva protiv kojih smo se nekada zajedno borili. Bradate i boemski nastrojene spodobe koje se ponašaju kao u kapitalizmu, neodgovorno i društveno nekorisno. Međutim, otkrio sam i nešto više, značajnije: nisam sam na teškom poslu traženja povratne argumentacije. Bredu (što će reći Plamenca) pratili su još trojica mojih bivših kolega, penzionisanih usled onih

Carski rez

235

nenadanih tektonskih poremećaja. Kakve su bile njihove namere? Mogli su imati iste misli kao ja, jer mi, odškolovani u istoj školi, mislimo isto. Proizvodi smo istog kalupa, upotrebljivi i zamenljivi. Razlike bi mogle dovesti do trenja i zastoja u radu čitave mašine, a sve zajedno do haosa i anarhije kao u liberalnoj demokratiji. Otkrio sam ih pre nego što su oni mene, i to nimalo slučajno. Dok ja spavam ili pijem ili sam slep od ljubavi, moj instinkt lovca je budan i na večnoj straži. Čuva me i upozorava, sprečava da zakoračim u ambis kao anđeo koji mi sedi na ramenu i opominje jedva čujnim glasom. Zazvonila su sva unutrašnja zvona na uzbunu, zapljusnuo me vetar opasnosti i ja sam ih opazio, svu trojicu opreznih, kako se, prateći jedan drugoga, a svi zajedno Bredu (to jest Plamenca), kreću suprotnom stranom ulice, izigravajući prolaznike. Ako su zaista slučajni, otkud sva trojica na mom putu? Isti smo: oni ne mogu hteti ni želeti nešto drugo. A dobro znam šta ja hoću i šta želim. Pustio sam ih da idu napred i krenuo za njima, okrećući se povremeno i rutinski. Opasno je i ono što čoveku stoji iza leđa i što ne vidi, možda opasnije od onoga što vidi. Međutim, nisam morao dugo da brinem, nestajali su jedan po jedan. Konkurišući jedan drugome, otimajući se za isto, izbacili su se iz igre. Čuo sam da su se povukli u svoja sela, vratili se poljoprivredi i sitnosopstveništvu koje su odavno, kao i ja, prezrivo napustili, bacivši se u vrtlog revolucionarnih promena.

236

Vidosav Stevanović

Ako izuzmemo prolazne ljubavnike, Breda (još uvek nesvesna mog postojanja) i ja (napet od upotrebe oštrih pića) ostali smo tako reći nasamo, jer je Plamenac bio daleko i bukvalno nevidljiv. Nas dvoje povezanih prošlošću, mužem-šefom, ideološkim razlikama i oboje bez budućnosti, jer smo zavisili od drugih i čekali kraj. Svake godine, na dan svog penzionisanja, pojavljivao sam se u prostorijama službe (portiri me, zbog nečeg, nisu zaboravili i puštali su me bez provere) i odgovarajućem šefu, svake godine drugom, postavljao isto pitanje: »Da li sam potreban, drugovi?« I dobijao isti odgovor: »Hvala, drug. Kad ustreba, znamo gde ćemo te naći!« Zanemarivši sve druge slučajeve, pratio sam Bredu i posredno se, preko lutajućih kolega, informisao o Plamencu koji je sedeo na obali mora i bavio se pticama pevačicama. Nisam mogao da saznam (niti me je previše zanimalo) da li se bavio i nečim drugim, cinkarenjem ratnih drugova ili memoarskim izdajama naše stvarnosti. Postavio sam čeku pred Bredinom kućom (u bifeu su me smatrali stalnim gostom i čuvali mi sto pored prozora) i čekao da natrči. Vreme je prolazilo neprimetno kao uhoda, ulica koju sam posmatrao kroz prozor preobražavala se (posekli su stare kestenove, suzili trotoare, zakrčili ih automobilima), osoblje bifea se povremeno smenjivalo, jednom su čak postavili nove stolove i stolice. Uvek me iznenađujući, navraćala je i Breda (sve neurednija, bez frizure i šminke) da kupi svoje noćno piće.

Carski rez

237

Sve sijalice u njenom stanu bile su upaljene do jutra, kao da se tamo neko, usamljen i rastrojenih nerava, boji mraka, i videla se njena senka kako tumara po zidovima kao da nešto uzalud traži. Nekoliko puta mi se učinilo da se njenoj pridružuje visoka, zapovednička senka mog bivšeg šefa (možda je tajno doputovao s mora i moli je da mu se vrati) ali niko takav nije izlazio iz kuće. Pripisao sam taj utisak uticaju oštrih pića ili svojoj usmerenoj mašti. Vreme je i dalje prolazilo, zamagljeno otrovnim isparenjima bifea, i ja sam u ogledalu viđao sve starijeg Pižona: gleda me izbečeno, krvavim očima, i pita šta čekam. Jednom sam ipak (možda zbog puste, sumorne ulice) poslušao samog sebe: platio sam ceh, prešao prekoputa, popeo se uz zapuštene stepenice koje više niko nije čistio (stari predsednik kućnog saveta je umro, a novog stanari nikako nisu uspevali da izaberu) i zazvonio. Valjda očekujući nekog drugog, Breda mi je otvorila, iako je bilo kasno: ušao sam i odglumio nešto čega sam se prvo setio. Nije me prepoznala, nikako nije mogla da shvati ko sam (otvorena flaša vinjaka je već stajala na stolu), kao što je opisano u napred pomenutoj priči Carski rez, ali mi je dolivala piće i kucala se sa mnom: bojala se da ostane sama. Neću da ponavljam ono što je već rečeno, mada pogrešno i sa tendencijama tuđim konstruktivnoj umetnosti. Sutradan, ležeći na uspavanoj Bredi i potpomognut vinjakom, nisam se zaista ničeg sećao, ni svojih pitanja ni njenih odgovora: Plamenčevi gresi, ako ih

238

Vidosav Stevanović

je bilo, ostali su daleki kao i ranije, a vrata službe nisu se čak ni odškrinula (iako bi ovaj izveštaj, mada pripovedački napisan, i možda netačan, trebalo da pokaže moju privrženost tajnim principima, ako ništa drugo, jer malo je sto posto ispravnih i odanih, a sumnjivih je sve više, množe se i šire, infiltriraju svuda, bacaju seme sumnje u svetsku revoluciju čak i u glave poput naših, i stoga predlažem... DOSIJE PLAMENAC-BREDA-PIŽON (izbor priloga) Pismo skojevke Brede (prezime nepoznato) ratnom heroju drugu Plamencu, 25. oktobra 1944. godine Druže Plamenac, Obraćamo ti se usred razrušene, osiromašene ali netom oslobođene zemlje čiji narodi i narodnosti još ratuju, liju krv za bolje sutra i društvenu pravdu. Znamo da si mnogo zauzet likvidiranjem ostataka okupatorskih bandi i njihovih domaćih slugu četnika, nedićevaca, ljotićevaca i ustaša, ali te, u okviru vaspitno-političkog rada koji nikada ne treba zanemariti, molimo da dođeš do našeg ogranka, koji je dao svoj prilog uličnim borbama i oslobođenju Beograda, i održiš nam predavanje na temu »Neminovna propast svetskog imperijalizma i moralni lik komuniste u toj borbi« sa razumljivim osvrtom na jugoslovenske i srpske prilike. Pobedićemo neprijatelja spolja, nećemo se obazirati na žrtve, ali ga moramo pobediti i unutra, u sebi. Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Carski rez

239

Pismo druga Plamenca njegovoj partijskoj organizaciji 1. maja 1945. godine Drugovi i drugarice, Rat još traje, fašistički zavojevač i njegove zverske horde se još krvavo bore sa saveznicima i pobunjenim narodima Evrope, čovečanstvo se još napreže da pobedi sile mraka i kontrarevolucije. Međutim, naša pobedonosna armija, predvođena Kapejotom, nastupa lomeći otpor protivnika. Sloboda je na pragu, pobeda je izvesna. Vreme je da mislimo i na budućnost zemlje. Zbog svega toga, u uslovima ratnog komunizma, molim vas da odobrite moje sklapanje braka sa vama dobro poznatom drugaricom Bredom, nedavno primljenom u redove naše Partije. O njenom poreklu dužan sam izvestiti sledeće: mada iz sitnoburžoaske porodice (koja se, doduše, nije kompromitovala saradnjom sa okupatorima) drugarica Breda se još u detinjstvu oslobodila predrasuda svoje klase, prišla našem pokretu, postala skojevka, sada partijka, mnogo puta dokazala svoju odanost i privrženost (prilažem svedočanstva tri proverena druga), a sa svojim zaostalim roditeljima prekinula svaku vezu. Njena ubeđenja su stopostotno marksističko-lenjinistička primerena ubeđenjima supruge Jednog revolucionera. Do poslednjeg daha odana je našim idealima i spremna da zbog njih žrtvuje život. Izvodi iz tajnog dnevnika Brede Plamenac 1946. i 1947. godine (tačni datumi izostavljeni kao nepotrebni)

240

Vidosav Stevanović

Plamenac je odsutan već tri nedelje. Kao pravi vojnik revolucije, on je uvek na terenu, koordinira borbu protiv zaostalih kvislinških bandi. Istovremeno drži mitinge po selima i gradovima. Željna sam ga, imam ljubavne snove i podočnjake ujutro... Mama i tata su mi napisali jedno pismo i poslali ga poštom, krajnje neoprezno. Pozdravljaju me, žele mi dobro zdravlje, kažu da su mi oprostili. Predlažu da se vidimo negde, makar na neutralnom terenu. Imam li pravo da tako nešto priredim svom velikom mužu? Imam utisak da se Plamenčevi potčinjeni muvaju oko mene i da me nečije oči stalno prate. Da li su to moje trule, buržoasko-liberalne predrasude ili je istina?... Situacija u zemlji se popravlja, naš stan je sve puniji, za svaki prijem dobijam novu haljinu. Dve drugarice mi zdušno pomažu u održavanju domaćinstva, donose hranu i piće i sve što nam treba iz diplomatskih magacina. Jedan auto sa šoferom uvek mi je na raspolaganju. Plamenac kaže da se mi moramo posebno starati o našoj avangardi. Da li je Plamenac tako čestit, pošten i revoluciji odan čovek kao što se meni predstavlja? Ili je surov, maskiran karijerista koji gazi preko leševa?... Izvodi iz tajnog dnevnika druga Plamenca 1949. godine (tačni datumi izostavljeni) B. se čudno ponaša, počinjem da je ne shvatam. Tražila je da oslobodim muža njene školske drugarice, taman likvidiranog. Obrazloženje: dobar čovek, zaveden, može se iskoristiti u novom društvu kao stručnjak. Moram da pojačam ideološko-politički rad s njom...

Carski rez

241

B. se i dalje čudno ponaša. Sedam dana ne spava sa mnom, ne ugađa mi seksualno. Retko i zvanično razgovara, uvek u prisustvu posluge. Na prijemima ignoriše moje drugove. Jednom visokom rukovodiocu rekla je da je prostak i da ga klasna svest neće učiniti pametnijim. Čini mi se da pije u mom odsustvu... B. tvrdi da me više ne voli. Štaviše, mrzi me. Ne kaže zašto jer ja to, kao i svaki monstrum ne bih razumeo: umesto srca imam partijsku knjižicu, umesto mozga – fraze iz novina i sa sastanaka. Nije me pustila u krevet kada sam se vratio sa kongresa, tražila je da platim. Platio sam. Novac je zadovoljno sakrila pod jastuk. Zna li ona koliko revoluciji odanih žena čeka na mene?... Jasno je da B. nema drugog muškarca. Moji ljudi su to nepobitno utvrdili. Šta je posredi? Često izlazi, uglavnom šeta, zagleda malu decu. Trebalo je, dok je bilo vremena, da se borim protiv njenih abortusa, ali ona neće da joj porođaji i trudnoća unište lepotu i liniju. Sada je kasno. Možda bismo mogli usvojiti neko ratno siroče iz proverene porodice... Kontrolišem njenu poštu. Ništa ne nalazim. Jedino sumnjivo: odlazi na grobove oca i majke (što ranije nije radila, čak ni na sahrani nije bila), nosi cveće, plače. Mom čoveku, skrivenom u blizini, učinilo se kako se jednom prekrstila, u šta ne verujem. Ateističko i materijalističko vaspitanje koje sam primenio nije valjda toliko slabo, a ona sama prezire crkvu, zagrobni život, religioznu utehu i slične trice... Pismo nepoznatog čoveka (možda J. J.) sa Golog otoka 1949. (ne zna se kako je prokrijumčareno)

242

Vidosav Stevanović

Breda, Visoko si se uzdigla (možda slučajno, možda namerno) pa me se sigurno i ne sećaš. Odozgo se teško vide ljudi, gore je prazno i nehumano. Ja sam nekada bio mladić koji ti se udvarao, koji je radio sve šta si i ti radila. Odbila si me još u SKOJ-u jer takve prevaziđene sentimentalnosti nisu odgovarale vremenu borbe za bolje sutra i patnjama potlačenih naroda. Međutim, kad te je Plamenac pozvao u krevet, odmah si potrčala: revolucionarni zakoni izgleda ne važe za neke revolucionare. Ja sam stegao srce i čitavog sebe predano dao našoj stvari, bio sam đubretar i čistač revolucije, trudio sam se da te zaboravim. Ali tvoj veliki muž izgleda nije zaboravio mene. Znaš li ti koliko je on ljudi smenio, uhapsio i likvidirao da pokaže kako je čvrst, ispravan i na liniji, da se popne još jednu stepenicu više? Uništavao je bolje, pametnije i sposobnije od sebe, okruživao se budalama i podlacima, koristoljupcima spremnim na sve. Sve sam shvatio kad je došao red na mene, ali je bilo kasno. Zloupotrebio me je i bacio na đubre. Osuđen sam bez dokaza, isprebijan, poguren kao starac, čistim nužnike i radim u kamenolomu, pokušavam da preživim. Pitam se kad ću postati doušnik, izdajnik sebi sličnih. Izražavam ti svoj prezir. Ako živiš sa monstrumom, onda si i ti monstrum... Izjava jednog uglednika upućena Plamenčevom pretpostavljenom 1949. godine (čuva se u arhivi) Na večeri povodom proslave Dana Republike drug Plamenac, malo pripit, ispričao mi je sledeće. Revolucija je dugačak, težak i često prljav posao. Pored javnog i či-

Carski rez

243

stog, ona ima i svoje skriveno lice. Cilj je jasan i on opravdava sva sredstva. U određenim periodima potrebno je unutrašnje čišćenje pokreta koje treba da ukloni slabe, nepouzdane, sentimentalne i intelektualne čepe. Pojedinačna stradanja, pravedna ili nepravedna, ne znače ništa: bitna je borbenost i kretanje napred. Oni koji su nastradali nisu mogli da ne nastradaju. Vlast, ma čija bila, ima svoju neumoljivu logiku koja previđa sitnice i moralne obzire. Sve što čini jedna vlast mora biti ispravno, dok naredna vlast ne dokaže suprotno... Bredino pismo Plamencu 1950. godine (fotokopirano pre nego što je stiglo u njegove ruke) Plamenac, Ti si skot. Neću da živim s tobom. Tražim razvod odmah i danas. Ako ga dobrovoljno ne daš ispričaću što znam o tebi. A onda – ode tvoja karijera, otpadoše tvoje privilegije. Uzgred, iseli se iz stana koji će ostati meni. Ti ćeš se lako snaći. Dok mi ne nađeš posao, šalji mi mesečno izdržavanje. I gledaj da mi se ne pojavljuješ pred očima. Izveštaj o Bredinom kretanju jednog dana 1954. godine P. O. 1 je izašla iz svoje kuće u 9 i 30. Kretala se levom stranom Prvomajske ulice, skrenula u Bulevar revolucije, došla u Maršala Tita. Klimnula je glavom P. O. u određenom žargonu znači »praćena osoba« (prim. red.) 1

244

Vidosav Stevanović

prodavcu pečenih kukuruza preko puta Savezne skupštine. Razgledala je izloge. U 10 i 15 P. O. je stigla u Knez-Mihailovu i nastavila njome. Nije žurila, nije se osvrtala. Izdaleka se javila nekom starijem čoveku, očigledno bivšem buržuju, koji je skinuo šešir u znak pozdrava i nazadno se naklonio. Na Kalemegdanu, gde je kasnije stigla, zadržala se 22 minuta. Gledala je preko Save i Dunava i nešto očigledno razmišljala. Možda je i čekala nekoga ko nije došao. U kafani Plavi Jadran (nekada Grčka kraljica, na šta skrećem pažnju) popila je slađu kafu i pojela ratluk koji se daje uz kafu. Kelner tvrdi da ni sa kim nije razgovarala, što je posebno sumnjivo. Pred Domom štampe prišao joj je (tačno u 12 časova 00) poguren muškarac i ona se kao iznenadila. Da bi sakrila svoje namere poljubila ga je u oba obraza, što je na javnom mestu nedozvoljeno. Iz taktičkih razloga krišom sam sprečio intervenciju dežurnog milicionara. Dotičnom muškarcu P. O. dala je izgleda telefon jer je on nešto zapisivao u plavo-beli notes kakav se može kupiti u našim bolje snabdevenim knjižarama. Rastali su se u 12 i 34. Muškarac je otišao u nepoznatom pravcu jer nisam imao zadatak da ga pratim. P. O. se istim putem vratila u svoj stan, primetno uzbuđena i rasejana. Ušla je unutra tačno u 13 časova i 1 minut po srednjoevropskom vremenu. Dalje njene postupke, ma kakvi bili, nisam bio u stanju da pratim jer sam ostao na ulici i zauzeo skrivenu osmatračku poziciju. Do mraka nije bilo nikakvih incidenata osim što je u 6 i 30 upalila svetlo, pre nego što se smrklo. Razlog za to svakako postoji. Očekujem dalja uputstva.

Carski rez

245

Izjava predsednika kućnog saveta Bredine zgrade data 1955. godine Drugarica Breda i njen novi ljubavnik, čije ime neću da pominjem, živeli su nevenčano naočigled stanara koji su uglavnom organizovani i pokazuju visoku spremnost na saradnju. Starijima se nisu javljali na stepenicama, mladima su davali rđav primer seksualne zabludelosti, nesvojstvene našem društvu. Noću su na radiju puštali muziku za igru i time uznemiravali okolinu. Dva-tri puta su pevali nešto nerazumljivo ali svakako nimalo konstruktivno. Moje usmene i pismene opomene su ignorisali, odbijali su da dođu na zbor stanara i da se izlože drugarskoj kritici. Jednom su se potukli i porazbijali posuđe, a posle toga su i dalje pokazivali nesamokritičnost. Visoko poštujući druga Plamenca i njegove zasluge, odlučio sam se na ovu intervenciju. Ukoliko zvanični organi ništa ne preduzmu da uklone to ruglo, stanari naše zgrade će sami krenuti u akciju. Beleška nepoznatog autora (možda samog J. J.) napisana 1958. godine Breda se boji starosti, strepi da će izgubiti lepotu. Taj strah povećava njenu čulnost i njenu sve luđu sklonost da traži romantičnog, idealnog ljubavnika. Pošto je svaki razočara, ona odbacuje svakog pošto ga iscedi. Nesrećna je, usamljena (i pored mnoštva ljudi i žena s kojima se viđa uzgredno), gorka i pesimistična. O našem društvu misli rđavo, kaže da je izbliza videla genitalije vlasti, da je ostala bez iluzija: žali za svojom proćerdanom mladošću.

246

Vidosav Stevanović

Druga P. mrzi iskonski, mržnjom uvređene ženke, ali ne može bez njega. Pije sama, iza zatvorenih vrata, sluša muziku, igra i plače. Nekoliko puta je ostajala bez posla ali novca uglavnom ima, ne znam iz kojih izvora. Međutim, još uvek se stara o svom izgledu i oblačenju, ujutro se tušira hladnom vodom, trlja se kremama, ide na masaže, posećuje kozmetičarke i frizerke, sate gubi kod krojačice... Bredino pismo upućeno nepoznatom ljubavniku 1961. godine, verovatno nikad nije poslato, nađeno u njenoj fijoci Mili, Čekam te. Zašto ne dolaziš? Osluškujem svaki korak na stepeništu, strepim od svakog uzdizanja i spuštanja lifta. Molim te da dođeš. Obećavam ti da ću se promeniti, da te neću mučiti ljubomorom i sumnjama: biću vesela, nasmejana i tebi predana. Daću ti sve što imam. Ako ne dođeš, mrzeću te. Proklinjaću te svakog trenutka. Praviću ti scene, prečiću tvoju ženidbu. Svetiću ti se dok god dišem... Izjava jednog večnog studenta iz 1964. godine Tražeći stan, javio sam se na oglas u Večernjim novostima. Tako sam upoznao Bredu. Soba mi se dopala, mada nije bila uredna: svetla, jeftina i u samom centru. Gazdarica je pomatora i čudna osoba koja očigledno računa s mlađima. Nije pravila pitanje oko plaćanja, upotrebe kupatila, kuhinje i telefona, čak mi je ponudila pisaći sto u jednoj omanjoj, praznoj sobi. Taj sto je, kao i sav nameš-

Carski rez

247

taj, skup i predratni. Ja kući dolazim kasno, često pred zoru, jer živim život svoj. Breda je uvek bila budna i dočekivala me je u raskopčanoj kućnoj haljini, bez ičeg ispod. Jedne noći smo popili nešto vinjaka i našli se u njenom krevetu, pravom jebodromu. To nije žena, već vulkan. Užarena strast i histerija, ljubavne reči i skaredno ponašanje, stidljivost koja brzo prerasta u bestidnost. Nema mesta u njenom stanu na kom je nisam tucao. Odselio sam se kad više nisam mogao da izdržim, zbrisao sam dok je ona spavala. Nisam primetio ništa sumnjivo osim što mi je jednom pretila nekim tipom na položaju. Taj će me srediti, ako ne budem poslušan. Ne znam kako se taj dasa zove, javiću ako saznam. Moj naslednik, takođe student, prošao je isto kao i ja... Odlomci iz Pižonovih dosjea koji su naknadno nađeni u njegovom stanu Pravilo prvo: svi su načelno sumnjivi. Pravilo drugo: uzmite bilo koga, taj je u stvari krivac. Pravilo treće: krivcu se lako nađe nešto konkretno, samo ako se traži. Pravilo četvrto pokazuje ispravnost pravila jedan... Drug P. je neprikosnoven. Da se na funkciji druga P. nađe drug X. on bi takođe bio neprikosnoven. Time ne izražavam sumnju u druga P. ni u druga X: da nisu neprikosnoveni, ne bi bili na tim funkcijama... Drugarica B. P. – mada više nije u zvaničnom odnosu – ne bi smela da bude sumnjiva zbog veze sa drugom P. Jer ako je ona sumnjiva onda je i drug P..... što je nemoguće. Čistota druga P. brani drugaricu B. P. od svega, a i mene takođe...

248

Vidosav Stevanović

Moje kolege misle što i ja. Ako ne misle što i ja, onda misle pogrešno: svi treba da ponavljamo misli druga P. ili druga koji je za to nadležan. Nadležan je samo onaj koji ima poverenje više sfere. Ponavljajući njegove reči, mi stičemo poverenje iste sfere. Sumnjajući, mi gubimo sve... Borac nema ništa osim cilja kojem stremi, koji je unapred zadat i jasan. Neki borci imaju više nego drugi zbog potreba borbe. Oni koji imaju najviše znači da se najviše i bore. Imati na taj način znači nemati, jer sve naše pripada narodu... Spoljašnji neprijatelj je opasan, mračan i zao, ali se vidi i o njemu se sve zna. Unutrašnji neprijatelj je opasniji, mračniji, destruktivniji, jer se krije, pretvara i kamuflira, jer razara iznutra, jer često ni sam ne zna da je neprijatelj. Sa spoljašnjim se može sklopiti privremeni pakt. Unutrašnjeg treba uništiti. Seksualne perverzije su početak anarhije. Erotomani su kontrarevolucionari. Narodu u najgorem slučaju treba dozvoliti tek ovlašnu upotrebu skarednih reči ali ne na javnim mestima. Zbog čega? Zbog toga što su javna mesta poligoni ideoloških iskaza... Ko je u službi, taj je u pravu. Ko nije u službi, taj nije u pravu. Da je u pravu, bio bi u službi. Penzioneri takođe nisu u službi jer potencijalno imaju krivo. Svaki odlazak znači neku grešku, veću ili manju, slučajnu ili namernu. Povratak je stoga nemoguć, jer grešni ne smeju biti u službi. Mene penzionišu. Znači, negde sam pogrešio. Ja sam ne znam gde sam pogrešio. Krivica je, dakle, isključivo do mene. Ako pitam, iskazaću, još i sumnju. Onda ću imati

Carski rez

249

još jednu grešku, težu nego prethodnu jer je u povratku... Koncentrisati se, raditi, ponovo zaslužiti poverenje, ponašati se korčaginovski... Plamenčeva beleška, jedna od retkih koja se mogla naći u njegovoj vili na moru Ptice se dele na pevačice i nepevačice. Nepevačice me ne zanimaju, kao što me nisu zanimale ni u službi. Pevačice su, međutim, najlepši, najlirskiji deo sveta. Poetski duh prirode progovara kroz njih, kao i njena neverovatna raznovrsnost: ima ih na stotine i hiljade vrsta. Jednoličnost ljudskog roda (koji se deli na hulje i slabiće) ne odnosi se na njih, koje se rasipnički preobražavaju. Njihovi glasovi su čisti, bezazleni, radosni i opojni, vedri kao jutro, bistri kao detinja suza, potpuno nezlobivi i kao da nisu od ovoga sveta, kao da su zrake nekog drugog, lepšeg sunca. Čujem ih u snu, čujem ih na javi, okružen sam njima neprekidno i, pošto mi niko ne dolazi osim žene koja čisti i kuva mi, usamljene udovice-meštanke, razgovaram s njima, pričam im ono što ljudima nikada nisam: Bredin i moj život, incidente u službi, napredovanja i pad. Opisujem svoje žrtve koje mi ne daju da spavam. Smem li ja tako da odajem tajne, službene tajne? Zar moje ćutanje nije bilo traženo prilikom penzionisanja: ćutanje ili neka brza, neumitna bolest? Međutim, ptice pevačice ništa neće razumeti, ljudsko zlo će ih mimoići, čuće samo muziku reči i pretvoriće je u glasove pune cvrkuta, mirisa mora, plamenog sunca i usijanog kamenjara, u zaneseni pean radosti koji se razleže pod belim nebom sredozemnim...

250

Vidosav Stevanović

Odlomci iz Bredinog dnevnika, vođenog poslednjih godina života i mestimično redigovanog Sumrak je najgori trenutak. Dan umire, noć preti, nesanica se približava. Čini mi se kao da i ja umirem: krv ne struji, udovi se koče, svest je prazna ali ugrožena haosom. Strah, strah, svuda strah. U tom prelomnom trenutku pijem svoje prvo piće, kajući se... Živela sam sa monstrumom? Da li sam i ja monstrum? On nije shvatio šta je, nije video svoje zlo, nije razumeo šta radi drugima, mada je inteligentan. Ja sam razumela. Da li ću se otkupiti negujući njegove žrtve, vidajući im unutrašnje rane?... Ko su ti muškarci koji neprekidno prolaze kroz moj život? Ne pamtim njihova imena, zaboravljam lica. U svakom tražim dušu, a nalazim zver koja grebe iz straha i očajanja. Uplašeni su i kriju se, beže bez obzira. I sve ređe doživljavam orgazam... Ono što ja znam o P. i njemu sličnim, drugi možda ne znaju. Otimačine, lažne prijave, hapšenja bez povoda, mučenja, preotimanje žena, ucene. Sve to treba reći svetu pre nego što nestanem. Ali, ako kažem, nestaću odmah... Ubeđena sam da imam rak. Osećam kako život i snaga polako čile iz mene. Neću da idem lekaru, neću da se lečim, hoću svoju sopstvenu smrt. Moju ličnu i neponovljivu. Kad bi bar neki ludak hteo da me ubije, da uradi to umesto mene... Zapisnik broj 13979/70 koji je napravljen nekoliko sati posle Bredine nagle smrti (u prisustvu dva svedoka iz kuće)

Carski rez

251

Susedi B. P. primetili su otvorena vrata stana, zavirili i otkrili leš. B. P. je ležala u svom krevetu, na leđima, polugola i ugušena. Vaginalna pretraga pokazala je da je pre smrti imala snošaj. U krevetu se takođe video trag nekog muškog tela. Na podu je stajala prazna flaša vinjaka. Nigde nije bilo tragova borbe. Telefonska slušalica je ostala položena pored aparata. Tragovi prstiju svud unaokolo pripadaju dvojici muškaraca. Prisutni lekar je izjavio da će svoju konstataciju napraviti naknadno. Svedoci (stanari zgrade) kažu da se u stanu B. P. skupljao svakojaki svet da su dolazili čak i Crnci i Arapi, da prethodne noći nisu primetili ništa neobično. Zapazili su da je svetlo ugašeno, mada ga B. P. nikada, ni danju ni noću, nije gasila, jer je živela iza spuštenih zavesa i zatvorenih prozora... Deo zapisnika broj 13980/70 sa saslušanja izvesnog penzionera, koji je bio poznat pod nadimkom Pižon Kada je ispitanik bio upitan da kaže šta zna o poslednjem danu i smrti B. P., odbio je da išta kaže vadeći se na pijanstvo i poremećeno pamćenje. Kad je bio ozbiljnije upitan, odgovorio je sledeće: »Drugaricu B. P. ostavio sam u snu, a prethodno sam s njom imao odnos. Nije pokazivala nikakve znake bolesti ili zdravstvene krize. Naprotiv, spavala je zdravo i relaksirano. Verovatno sam zaboravio da spustim telefonsku slušalicu pošto sam se javljao (uzalud) drugu P. na moru i nisam ga dobio. Takođe, verovatno sam, žureći u bife, zaboravio vrata. Na stepenicama nije bilo nikoga, a na ulici je bilo puno sveta. Sedeći pored prozora u bifeu, za svojim stolom, primetio sam kako iz kuće preko puta izlazi visok, povijen čovek

252

Vidosav Stevanović

u mantilu i šeširu, koji kragnom zaklanja lice. Po svemu sudeći, bio je to moj bivši šef, drug P. Niko me ne može ubediti da pored njega živog i slobodnog ja mogu biti »krivac«.

POPODNE SA ZEMLJAKOM

Proleće i sunce. Stazama tašmajdanskog parka vrve šetači, kao na razglednici. Mamice guraju nakićena kolica, starci se preganjaju sa unucima ili igraju šah na klupama. Curice – koje su prošle zime izgubile nevinost – pokazuju svežu kožu nogu i ruku, blistaju mršavim ramenima. Zviždeći prigušeno, mali voz ide ukrug. Vitlaju vrteške, sudaraju se automobilčići na autodromu. Sve je isto kao i prošle godine. I ja sedim na istom mestu, pred »Poslednjom šansom«: utrnulih udova, zgrčene utrobe koju su spalili alkohol i nikotin. Glava mi puca od nesanice, svetlosti i nesnosnog kovitlaca boja, pa žmirkam, čeznem za snom i ništa ne vidim jasno i kako treba. Crkva Svetog Marka leluja kao na izgužvanoj slici, »Madera« ružno štrči i upire kao prst u oko, tramvaji brencaju kao da mi prolaze kroz potiljak. Trenutak je za prvo ili poslednje piće. Naspram mene, za istim stolom, ugodno zavaljen i razbaškaren, sa cigaretom među požutelim prstima, sedi čovek s kojim me je neko nekada upoznao – ne znam kada i gde. Tamnoput je kao da dolazi s mora ili sa skijanja, prosed kao intelektua-

254

Vidosav Stevanović

lac, žilav kao sportista, krupnih ruku i svetlucavih očiju – desnim žmirka kao da nišani preko naperene mušice na pušci. Odelo mu je svetlo i moderno, kupljeno u inostranstvu, košulja ispeglana i čista, mašna vezana u dvostruki čvor i diskretna, a pridržava je blistava igla s kamenom. A moj konfekcijski sako je izgužvan i zaudara od vlačenja kojekuda: krijem prljave nokte i cigaretu držim u pesnici. Samozaljubljen je, siguran i sklon sebi. On se, kako kaže jedan veliki pisac (ja mislim pomoću tuđih rečenica i uvek citiram), dobro oseća u svojoj koži. Njegov promukli, zapovednički glas, smiren u svojoj snazi, nije napadan – takav glas, praćen odmerenom gestikulacijom snažnih ruku, podrazumeva tuđu pažnju. On meša dijalekte, brka padeže, politički jezik preseca slengom, sve začinjava psovkama, uzvicima i poštapalicama, ali mu ja, protivno svom običaju, u sebi ne ispravljam gramatiku, primam ga kao nešto stvarno, snažno i nepromenljivo, nešto starije i teže od pravopisa i stila. Znajući ko je bio (možda još uvek ima tajnu moć), osećam strah pred njim, hladan znoj duž kičme, ježenje dlačica, pritisak na bešiku. Pišao bih, ali ne smem da ustanem, ne usuđujem se da ga prekinem. Zamišljam pacijenta pred operacionom salom dok u hodniku čeka da operator popuši cigaretu: taj zna koliko jedan dim dugo traje i kako vreme ipak leti. Glas moga suseda je skalpel koji mi lagano, bez anestezije, otvara lobanju i seče mozak. On govori, ja slušam i ćutim. Pet minuta ili sat ili mnogo duže povezani smo njegovom pričom.

Carski rez

255

Moja rakija stoji nepopijena, a njegov konjak, čini se, povremeno se obnavlja. – Znači, zemljak, ti si neki vajni pisac. Pišeš knjige. I neko ih, izgleda, ipak objavljuje. U redu. A da li ih neko čita? Znaš li takvu budalu? Pokaži mi ga ako slučajno naiđe, voljan sam da mu platim piće. Svim tvojim sabranim čitaocima plaćam piće, siguran sam da se neću previše istrošiti. Kao što vidiš i čuješ, ja ne cenim pisce. Čemu oni zapravo služe? Ko je od njih video korist? Knjige me uspavljuju pa ih ponekad koristim umesto pilula. I ne držim ih u kući da mi ne skupljaju prašinu. A pisci su mahom pederi, kukumavke, disidenti i prodane duše. Ali tebi ću da pređem preko toga zato što sija sunce, zato što su se devojčice opet razgolitile, zato što nemam danas s kim da pijuckam. A i zato što smo, na žalost, zemljaci, vreže istog tla. Naš kraj je čuven, rađa prave ljude: čvrste, otvrdle od muke, hrabre po tradiciji, otporne na život i koještarije, kadre stići i uteći, radnike koji glavu ne dižu s posla, lukavce i prefakute. Rađa, mali moj, hajduke, binjedžije, zaverenike, revolucionare, tučaroše, jebače snažne kao zemlja. Takvi smo u narodnim pesmama i u predanjima, takvi smo pred drugima. Otkud ti da se izmetneš između tolikih? Koja li je kukavica podmetnula tvoje jaje? Ćuti, znam: imaš slabe nerve jer pamtiš nesrećno detinjstvo, plašiš se muških muškaraca poput mene, nemaš pojma o politici, sport te ne zanima zbog karakušljivosti, pozajmljuješ lovu okolo umesto da je

256

Vidosav Stevanović

zaradiš, niko te ne poštuje jer se ne poštuješ. I što je najgore: drkaš umesto da sobaljuješ ženske. Nešto bolje nisi ni zaslužio, a gore te ionako čeka. Zašto mrzim pisce? Ne mrzim, mali moj, nego prezirem. Ispričaću ti nešto iz sopstvene biografije, iz vremena kad sam bio neko, kad su glave letele a da ne pomerim ni mali prst. Jesu li zaista letele? Naravno, pljuštale su kao jesenje lišće kad vetar dune. Pretpostavljaš gde sam nekada radio, toliko pameti čak i ti imaš. A radio sam svojski, trudio se, borio i ginuo, izlagao se gde je trebalo i bukvalno nosio glavu u torbi. Mladost, višak energije, nekoliko ideala, moć nad ljudskim sudbinama i nejasna svest o istorijskoj neminovnosti. Neprijatelji raznih boja behu odasvud i mi smo ih tukli neštedimice, da oni ne tuku nas. I ginulo se na obe strane. Znali smo: ili mi ili oni. Ostalo se nametalo samo od sebe. Vlast tek osvojena i rovita, privreda razorena, opšta nemaština, nemilosrdno okruženje, nedostatak sredstava, elementarne nesreće, diletantizam, ideološki pritisci – i gola mladalačka volja nasuprot svemu tome. Opstajali smo jer smo znali cilj, jer smo bili žilavi, jer smo samo tako mogli. Da smo popustili, odavno nas ne bi bilo i ti bi sada ispijao svoju rakiju u jednom drukčijem, mrtvom, sasvim zatvorenom svetu – onakvom kakav je sada u tvojoj glavi. No da pređemo na stvar, uz konjak koji osvežava. Grupica maminih i tatinih sinova (njih desetdvadeset, a možda i koji više) iz dokonosti odlučila da na presto vrati svog sublesastog kralja što se – znali smo to preko naših ljudi tamo – opijao po mon-

Carski rez

257

denskim centrima, tukao sa ženom, onom štrkljastom i špicastom Grkinjom, i već malne prosjačio, a kapitalističke se novine koristile njime za skandalozne hronike. Em je na samom početku rata klisnuo iz zemlje, em je tada činio sve da se u nju ne vrati: ponašao se upravo onako kako je nama odgovaralo. Uhvatili smo mu (i ja sam učestvovao u tome) i obesili glavnokomandujućeg, onu matoru i nervoznu pijanicu, a sledbenike sabili u mišje rupe, razorili klasu na koju se takvi obično oslanjaju. Kako su ti momci mislili da izvedu svoj ludački podvig? Smišljenim terorizmom, sabotažama, destrukcijom našeg morala, ekonomskim pritiskom, upadom tuđinskih vojski, građanskim ratom? Ne, ničim od toga. Oni su taj svoj cilj hteli (mada su maštali i o svemu pomenutom) da postignu proglasima, projektima budućeg prosvećenog apsolutizma, diskusijama oko tipa demokratije (švedski ili engleski model) i tajnim kružocima po praznim stanovima – svojih tata, mama i rođaka. Osnovali su tajnu organizaciju zvučnog imena, doneli su prekrasno pisan i načisto umobolan statut, izglasali lozinke, šifre i način rada. Članstvo su ograničili na uzan krug svojih: promašene studente, besposlene ljubavnike, kafanske i slavske oratore, rezerviste i one koji nisu znali šta će sa sobom usred osirotele zemlje, napregnute od entuzijazma. Simpatizere nisu primali ni tražili. Dalje od toga (utvrdilo se kasnije) nisu išli, izbegavali su sve konkretno i fizički opasno. Rođeni teoretičari i diskutanti, navodna intelektualna i druš-

258

Vidosav Stevanović

tvena elita, gadili su se svake akcije. Govorili su i govorili u najužem krugu, sakupljeni oko okruglog stola kao kakvi zaboravljeni spiritisti koji prizivaju duhove iz daleke prošlosti i ljute se što se niko ne odaziva, a uzgred kukaju nad istorijskim prokletstvom svoga naroda. Oružja (osim dva-tri trofejna pištolja) nisu imali, o konspiraciji nisu ništa znali niti su pokušavali da nauče. Njihovo je bilo da trtljaju a ostalo je trebalo da obavi neko drugi. Amateri, mali moj, doživotna trabunjala i škrabala. Kad smo mi bili ilegalci, borci protiv njihovih očeva, nismo se šalili. Bili smo članovi, verni do smrti, dobro organizovane podzemne vojske, koja nije praštala izdaju pa čak ni sumnju, ustremljene na jedan jedini cilj, svesne svih dnevnih sredstava pomoću kojih treba naterati budućnost da igra uz našu kakofoničnu svirku. A oni su, prezirući prljavštinu borbe, hteli da budu simboli. Neko nam je ubrzo dojavio: ko, gde, šta, kako i zašto. Neka svaka buduća policija računa s našim tasterskim mentalitetom i neće pogrešiti. Prijava, dostava, podmetanje – to su naše mentalne oznake, izrazitije od svih drugih osobina. Naše, tako reći, biološke karakteristike. Znam to dobro, devet desetina mojih službenih uspeha počivalo je na tom znanju. Moji naslednici su počeli od toga i to upravo u mom slučaju. Moj tadašnji pretpostavljeni (čovek očiju žutih kao u kurjaka, već u mladosti legenda, što će reći strah i trepet) pozvao me je k sebi, rekao šta je trebalo i odredio zadatak. Nisam postavljao pitanja, ni-

Carski rez

259

sam protivurečio: poslušnost je kod nas imala gotovo religioznu boju, a ja sam polovinu svoje hrabrosti crpio iz čistote i snage naredbe. Da sam ikada posumnjao, posrnuo bih pod težinom svoje odano-izvršne savesti i prijavio se. Ali nisam niti ću dok me pamet služi. Sumnju i nevericu ostavljam vama, promašenim piscima, kao veneričnu bolest staničnoj kurvi. Sazvao sam svoje odeljenje i odredio grupu za akciju: proverene i čvrste momke, sposobne da stave glave u zverske čeljusti i da kroz vatru vremena prođu neoprljeni. Mnogi uspesi su već bili za nama, a mnogi su nas tek čekali. Objasnio sam im cilj, strategiju i taktiku, metode kojima ćemo se služiti, pojedinosti koje nisu za svačije uši, pa ni za tvoje danas. I onda smo, snabdeveni svim što je trebalo, krenuli na posao, obučeni kao prestonički šalabajzeri koji žive između štrafte, žureva i barova, ravnodušnih ali iznutra napetih lica, stiskajući revolvere ispod pazuha. Svake noći sam podnosio usmeni izveštaj pretpostavljenom koji je u to vreme još uvek cenio reč i pogled, dešifrovao grašku znoja na čelu, tumačio podrhtavanje prstiju i lagano dizanje glasa. Tek nešto kasnije uhvatilo ga je ono ludilo arhiviranja, katalogiziranja i prenatrpavanja dosijea koje nam je svima polomilo kičme, mislim one službene. Mesec-dva smo, nevidljivi, nečujni kao senke, krećući se poput mačaka ili izigravajući slučajne prolaznike, prodavce lozova, piljare, ljubavnike (za tu tačku smo teško nalazili glumce), pratili one ble-

260

Vidosav Stevanović

dunjave bednike koji su se, savršeno neoprezni, sastajali u jednom jedinom stanu, negde na starom Dorćolu. Razume se da znam, mali moj, koji je to stan, danas živim u njemu sa familijom, a za komšiju imam jednog imućnog opozicionarnog pisca koji, izgleda, za tebe nije nikada čuo. Po naređenju pretpostavljenog nismo stupali u akciju. Čekali smo da naši miševi, već toliko saterani u mišolovku, pokažu karte, otkriju namere, veze, inspiratore i finansijere, kanale za dostavu oružja i materijala, šifre, jatake i organizacione centre u inostranstvu. Jer, pretpostavljeni je imao jednu dalekosežnu i sveobuhvatnu misao. Sve neprijateljsko dolazi odnekud spolja i odmah stupa u savez sa neprijateljskim iznutra. Misao je, znači, vazda napolju, a medijum, potpuno bezvoljan i poslušan, iznutra, pod našom šapom – treba naći tu vezu, identifikovati je i prekinuti. Ono što ostane samo je tehnička strana problema, samo izvršno-kazneni deo. I pored sveg truda i požrtvovanja (svaki od nas je bio spreman da pogine na mig pretpostavljenog), ništa konkretno nismo otkrili. Oni buržoaski momci su se svake večeri, osim kad su imali preča posla, podigavši kragne na skupim i već pomalo otrcanim predratnim mantilima i osvrćući se kao plašljive ženske što su zakasnile kući, sastajali u onom prostranom, tada polupraznom stanu, diskutovali uz čaj i poneku domaću rakiju, mlatarali rukama, pušili, citirali klasike, ispisivali nekakve programe i cepali ih. Valjda nisu mogli da se pogode oko sastava buduće vlade, a niže stvari ih nisu zanimale.

Carski rez

261

Svakog časa su izbijale svađe, burne rasprave, zaklinjanja, a odmah potom pomirenja i smrtne izjave odanosti i ljubavi. Cepali su se na frakcije, potfrakcije i grupe, i ponovo se spajali. Dokaz kome narodu pripadaju, i za čija se prava sedeći bore, bila je ta atavistička prevrtljivost koja je nas, grube idealiste praktičnoga kova, naterala da pribežište potražimo u bezličnom internacionalizmu svoga pokreta. Razilazili su se u zoru ili čak posle svitanja, često posle jutarnjih fabričkih sirena, bledi i podignutih kragni kao u američkim gangsterskim filmovima: neki pešice, a neki taksijima kojima su, razume se, šofirali moji momci. Zavideli smo im i mrzeli ih: oni su spavali do podne, poneki i do mraka, kao prava tajna grupa, a mi smo angažovani i na dnevnim poslovima, padali na nos od nesna i napora, šunjanja ulicama, dreždanja u promajnim haustorima i jesenje košave. Srećom, naše su drugarice, i same borci, razumele naša neprekidna odsustvovanja od kuća: to su nam prebacivale tek prilikom kasnijih razvoda. Zabrinuo sam se – zbog uspeha akcije i zbog sebe. Pretpostavljeni nije opraštao neuspehe: kažnjavao je, smenjivao, slao na niže zadatke. A ko jednom pođe nizbrdo, taj polako klizi do ponora. Ovi građanski momci su (mislio sam u sebi) verovatno izuzetno vešti ili se odlično prikrivaju iza bezazlenosti ili su nešto nanjušili pa izigravaju nevinašca. Ili primenjuju neki nov, nama nepoznat stil: zbunjuju nas očiglednim, kamufliraju se iza grube otvorenosti. Neprijatelj je, upozoravali su nas na kursevima, uvek budan. On nikada ne drema i ne miruje, čeka i

262

Vidosav Stevanović

koristi naše slabosti, naš umor, dekoncentraciju, sentimentalizam. Neprijatelj je moćan, naročito kad je slab, i dela najviše kad je prividno mirno, kad ga kobajagi nema. Nešto se mora preduzimati protiv njega u svakom trenutku, dejstvovati usred tišine i opčinjavajućih privida. I dejstvovao sam. Jedva nekako, posle napornih vežbi, iščitavanja dosadnih knjiga i učenja napamet kilometarskih fraza, ubacili smo jednog našeg (prefakutu koji je trebalo da ode u glumce) u njihove redove. Pratili smo ih rutinski i čekali. Naš čovek je, i sam zbunjen, donosio zbunjujuće izveštaje: ništa ne preduzimaju, trtljaju do zore, nadmeću se u govorništvu, besomučno citiraju na stranim jezicima, fraziraju do besvesti. Raspravljaju koliko anđela može da stane na vrh igle. Prosto-naprosto seruckaju. Nemaju oružja ili ga bar on nije video. Ni sa kim nisu povezani. Nemaju para niti umeju da ih nađu. Povukli smo našeg prefakutu (sposobni su uvek opasniji od nesposobnih), stavili ga pod prismotru (možda se dao indoktrinirati ili potplatiti) i ubacili jednog prevejanog lisca sa očima kao na zejtinu koji bi, zbog vernosti meni lično, rođenu majku izdao: nekada sam ga spasao od streljačkog voda i dao mu šansu. Taj je desetak dana ćutao, a onda se oglasio istom pričom. Ništa, grupa brbljivih budala, zablesavelih od knjiga. Po njegovoj oceni: bezopasni u smislu akcije ali izrazito idejno štetni. To što pričaju dopada se jednom soju ljudi i mladima, lepo je i zavodljivo, toliko besmisleno da može postati prevratničko i razorno, pogubno po naš rani pragmati-

Carski rez

263

zam koji lomi koske prošlosti i surovo menja lice stvarnosti. Ima li išta gluplje od onog »ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe«? Ima li ičeg besmislenijeg? Nema. Ali je gotovo polovina čovečanstva vekovima ginula i krvila se oko te bedastoće. I opet će oko neke slične. Odlučio je naš pretpostavljeni ili neki njegov daleki pretpostavljeni. Stvar smo presekli kao nožem. Rasporedili smo se po starom Dorćolu, blokirali nekoliko ulica, opkolili tu starinsku kuću, zauzeli položaje na stepeništu i tavanu. Na moj znak upali smo usred debate i pohvatali ih kao zečeve, tako reći na legalu. Još pamtim ta zapanjena lica koja su nas gledala kao vanzemaljce. Niko se nije branio, niko nije davao otpor. Prepustili su nam se kao napastvovane devojčice. Dvojica-trojica su čak i protestovali. Stan je, kobajagi, nepovrediv. To pitanje nepovredivosti rešili smo šamarima i sproveli ih u zatvor. Ako smatraju da nismo u pravu, neka se žale gradskom vodovodu. Neka pozovu u pomoć bolećivu zapadnu štampu. I u zatvoru smo još jednom ponovili istu argumentaciju. Po naredbi pretpostavljenog, sami smo ih ispitivali – radi celovitosti utiska. Imali smo prakse, želje i energije, poznavali smo metode i pristupe, snalazili se u raznim zamršenostima (do tada, doduše), ali smo naišli na bezvredan materijal. Rezultate možeš pretpostaviti, golo sranje do sranja. I sam slabić do slabića. Da bi ispitivač nešto postigao, ispitanik mo-

264

Vidosav Stevanović

ra da pruži umeren otpor. Ne treba da popusti ni prerano ni prekasno. Inače ispitivač pipa po mraku i nema gde da udari. Međutim, ti su dobro vaspitani i učtivi momci, prekinuti usred akademske diskusije, nastavili svoje raspre i dispute pred nama, koristeći se nama kao slušaocima. Ceptali su od straha i pričali, pričali, čak i ne čekajući pitanje, odgovarajući na nešto što nama nikada ne bi palo na pamet. Priznali su sve što je trebalo da priznaju, pa i mnogo preko toga. Prokazali su statute, pečate, znake i šifre organizacije, otkrili njeno tajno ime, podastrli nam projekte budućeg uređenja, sastav vlade i svih upravnih tela, listu eventualnih istomišljenika, već pripremljene intervjue, proglase i govore. Razgolitili su se skroz-naskroz kao dobrovoljne striptizete sa čudnim namerama. Predali su nam se u ruke kao da smo im staratelji, prijatelji koji ne znaju šta bi bez njih ili potencijalni preobraćenici. Nije bilo potrebno da izigravamo grubijane, da šaketamo, čak ni da vičemo: utrkivali su se ko će više da kaže. Optuživali su se međusobno kao zavađene ženske iz istog bridž kluba. Svaki od njih je bar jednom (prema tuđim priznanjima) ispao inspirator i vođa, tvorac čitave zamisli i mogući egzekutor. Bila je to, po njihovom, organizacija bez redova i potčinjenih: sve sam komandni kadar i pretpostavljeni. Jedino što su se naizmenično smenjivali u vođstvu. Došli smo u gadnu situaciju. Zatrpalo nas je obilje fantastičnog materijala, šarenog kao u ludakovoj glavi, zgodnog za kakvu perverznu knjigu ali sa-

Carski rez

265

svim nepodesnog za istragu, donošenje zaključaka, stvaranje optužnice i sud. Nema namere, zločina, prestupa ili veleizdaje koju oni nisu priznali – od uporne masturbacije do nameravanog trovanja sve školske dece. I neprekidno su dodavali još, izmišljali kao da su na skupu pisaca za decu i nedorasle, a mi učtivi slušaoci koji tapšu mekim dlanovima i puštaju blage mirise zadovoljstva. S intelektualcima je muka i kad hoće i kad neće da sarađuju. Kad neće, teraju te na grubost i oštre postupke, pa onda dokoni svet diže graju i pominje slobodu hiljadu puta u minuti. Kad hoće, preteraju u svojoj neuravnoteženoj revnosti, natrućaju pet puta više nego što se od njih traži, posvađaju se oko prvenstva i zasluga i naprave pačariz od subordinacije. Ta bratija baš nema osećanja mere. Čini se, mali moj, da sam požurio pred rudu. Tako reći sam promašio temu. Nisu bitni oni niti taj konkretan slučaj. Tih prelomnih godina događalo se svašta neobično, na glavu okrenuto i suludo: vreme je bilo rastresito i nabijeno mogućnostima. Takođe nije bitno šta se kasnije s njima događalo: sve to ima svoju uzročno-posledičnu logiku. Bitan je, međutim, jedan poseban slučaj: moj i lirskog pesnika, jednog iz te grupe seratora. Čim smo počeli da ih pratimo, ja sam, po svom starom običaju, izdvojio jednog od njih, nanišanio ga i fiksirao. Ovaj može biti glavni ili je među glavnima, zaključio sam. Na osnovu čega? Ne nameće se, pokušava da se drži po strani, ali se sve nekako okreće oko njega. Nikada nije sam, dolazi u društvu,

266

Vidosav Stevanović

odlazi isto tako, i to uvek taksijem. Drži uvodna i zaključna izlaganja, najčešće uspeva da nametne svoje mišljenje, ne učestvuje u oštrim prepirkama i zaobilazi škakljive teme. Čitav ga čitalačko-deklamatorski kružok uvažava zbog nečeg. Prema taksistima (mojim momcima) nije ni učtiv ni neučtiv: prosto ih ne primećuje, gleda kroz njih kao kroz vazduh (to će ga kasnije koštati nekoliko ilegalnih šljaga). Rasejan je i zamišljen kao da nikada nije sasvim ovde. I stalno vrti jedan pramen kose oko prsta. Kako je izgledao? Bezvezno, eto tako. Punačak i mek plavušan sa lanenom kosicom (jedino mu je onaj pramen, što ga je vrteo, bio tamniji), sveloružičaste kože kao u odojčeta i okrugle vrckaste stražnjice. Pažljivo gajen i odrastao na beloj kafi i milihbrotu. Kratkovid zbog ćorenja u knjige ali zbog nečeg nije nosio naočare. I besprekorno čist kao da ga je mama tek izvadila iz kade: obavezna bela košulja uštirkane kragne i, umesto mašne, svilena snobovska marama. Sledeći podaci: ne puši zbog pluća, ne pije zbog osetljivog zdravlja, zimogrožljiv, boji se promaje. S proleća ima polensku kijavicu pa tada ne izlazi iz kuće – bledocrvenkast nos mu odudara od svetlog tena. Studirao po inostranstvu na račun tate veletrgovca, oslobođen vojske, rat proveo u svom radnom kabinetu, nije bio javno organizovan, ima razgranatu prepisku sa sebi sličnima po svetu – neprekidno odašilje i prima pisma. Po ženskom pitanju – truba: dva puta veren sa istom devojkom i oba puta malne pobegao sa venčanja. I tako dalje.

Carski rez

267

Kad smo ono upali u njihov konspirativni stan (ti amateri nisu čak ni stražu postavili), namerno sam naleteo pravo na njega, ustoličenog u fotelji nasred kružoka. Bio sam ljut kao ris, besan zbog dreždanja i neuspeha, pa sam nasrnuo direktno i sumanuto, bez ikakve predostrožnosti. Da je povukao revolver, izbušio bi me očas posla. Ali ništa. Podigao je punačke ručice da se brani. Zviznuo sam ga smesta, dva-tri dana mi je ruka posle mirisala na kolonjsku vodu. On je odjednom, kao da nema kostiju, pao na leđa, zabatrgao nogama (opazio sam da nosi čiste bele čarape), nekako se okrenuo na trbuh, poput nespretne bube, i četvoronoške pobegao iza fotelje. Jedva sam ga otud izvukao. Uzaludno sam pokušavao da ga postavim na noge i, na kraju, više ga odneo nego odvukao do službenih kola koja su čekala na ulici (jedan kobajagi kamiončić za dostavu bakaluka). I, zamisli, tek tada sam u njegovom džepu napipao revolver: bio je napunjen i otkočen. Nije ni pokušao da ga upotrebi, nosio ga je valjda iz mode, izigravao naoružanog zaverenika. Potresao sam se i pobesneo. Mogao me je ubiti i nije to učinio. Malne sam mu dugovao jedan život i to svoj. Izdevetao sam ga da se sve pušilo još pre nego što smo stigli do naše ustanove gde nas je, mirno odbijajući dimove i zureći ukočenim žutim očima, već čekao pretpostavljeni. Lično sam ga ispitivao, onako modrog i šarenog od flastera. I činio sam to objektivno, prema svim profesionalnim pravilima. Prošli su me i nezadovoljstvo

268

Vidosav Stevanović

i bes i mržnja na taj građanski snobizam, čak sam mu bio pomalo i naklonjen – kao momak devojci koju je uspešno napastvovao. Među nama, pružio sam mu šansu da prizna i stekne olakšavajuće okolnosti. Prvo nije mogao da govori od straha, samo se tresao (kao razgrejane piktije) i znojio, a ruka mu je, mada nagnječena, neprekidno hvatala i puštala onaj tamniji pramen kose: niti je mogao bez njega, niti se usuđivao da ga javno, pred mojim očima, čupka i uvrće. Nisam podizao glas, nisam vikao ni pretio, bio sam anđeoski strpljiv: vreme radi za ispitivača, a protiv ispitanika. Sedeo sam, gledao ga u oči (svetloplave i nekako vodenaste, kao da se tope) i kuckao prstom u sto sa širokom pločom, malo ugnutom na sredini, ižvrljanom beleškama mojih prethodnika – tolika priznanja su pala na nju a, evo, grčeći se u samom uglu, pod jarkom svetlošću reflektora, pripremalo se još jedno od ko zna kakvog, možda kapitalnog značaja za našu službu i mene lično. Čekao sam kao što babica čeka prve porođajne bolove koji ne dolaze ni pre ni posle već tačno na vreme. »N-n-ne-će-ćete me tući?« najzad je prognjavetao kroz izubijane, natekle usne. »Neću, lepi moj. Ali pričaj!« rekao sam prijateljski i dao znak zapisničarki, tom strpljivom nečujnom biću iz prikrajka, koja radi sve što ja kažem i verovatno me kontroliše. Teško je progovorio, nekim tankim, piskavim glasom kao da nema sve glasne žice. A onda se raspričao, malne rasćeretao. Natrućao je neverovatne

Carski rez

269

gluposti, priče bez glave i repa, fantastične istorije, odgovore na nepostavljena pitanja (kao i njegovi »partijski« drugovi), besmislice, odlomke nečega što se ni sa čim nije dalo dovesti u vezu, teorijice zbrdazdola, neke koještarije iz sentimentalnog knjiškog raja svoje udobne sobe, sve to nafilovao moralnim propovedima i zaključio predviđanjem budućnosti. Zapisničarka sutradan nije mogla sve ni da dešifruje, a meni je glava pucala od zvučnih, praznih reči koje nikako da se slože i ljudski urede. Prvi put u životu imao sam nesanicu. Pretpostavljenom sam rekao da će slučaj biti dug i težak, zbog složenosti međunarodne i unutrašnje situacije. Sebi ništa nisam rekao: bio sam zbunjen. Pokušao sam ponovo. Ništa. I ponovo. Opet ništa, to jest koješta. Izurlao sam se na njega, gađao ga mastionicom i upaljačem, pa sam se smirio. Shvatio sam da upadam u grešku: što više navaljujem, manje ću dobiti. Bio je rođena, preispoljna kukavica, naježene kože, ustrašen od svakog fizičkog dodira, detinje osetljiv, nešto kao »odran jarac u jelovom granju«. Prava ženska priroda, spolja bespomoćna i popustljiva, sva bez odbrane, ali negde duboko, ispod praga svesti i razuma, tvrdokorna i otporna, nadmoćno bespomoćna. Ako nasrnem, udariću ni u šta i batrgaću se u praznini. Ako se povučem, biće isto. Spasavale su ga slabosti i mane. Morao sam naći tačku oslonca negde drugde. Pretnje su, znači, otpadale. Pokušao sam sa nekakvim usiljenim poluprijateljstvom, jednom neraz-

270

Vidosav Stevanović

vijenom emocijom koja postoji između ispitanika i ispitivača kao mogućnost veze, mada sam se teško snalazio na tom terenu. Iskrenih prijatelja nisam imao ni među svojim momcima, iako su nas združili rat, ranjavanja, glad, bolesti i borba za opstanak: nepisana pravila službe su nas razdvajala. Nastojao sam da se osmehujem, da budem srdačan, otvoren, prisan, da mu izložim situaciju kao drugar drugaru. Recimo, kako bih se ja ponašao da sam na njegovom mestu, kako bih čuvao sebe. Ništa. Reči – koje su glatko tekle sa njegovih već oporavljenih usana – opet nisu kazivale ništa, to jest kazivale su previše. A iz onih vodenastih očiju, kad bih uspeo da mu uhvatim pogled, šikljao je kao mutna voda samo goli, fizički strah životinjice saterane u stupicu. Moj pretpostavljeni je, posle čekanja od mesecdva, bivao sve nezadovoljniji. Pušio je, ćutao, tiho lupkao cipelom i pažljivo me fiksirao onim okruglim zenicama u žutim očima. Posmatrao me je kao potencijalnog ispitanika. On nije priznavao ničije neuspehe, osim svojih: svi naši promašaji samo su doprinosili njegovoj ispravnosti. Naše greške su ga činile sve bezgrešnijim jer ih je sam otkrivao, raskrinkavao i kažnjavao. Budući bez mana, morao ih je tražiti u drugima. Bio je, sa svoga gledišta, u pravu. Moji izveštaji nisu ličili ni na šta konstruktivno. Priznanje do priznanja, krivica do krivice, ali ništa konkretno. Nijedno ime, adresa, datum, nikakav spisak saradnika i jataka, nigde prvi uzao razvijene međunarodne mreže. U stvari, nigde ništa osim brbljanja. Moji izvešta-

Carski rez

271

ji su ličili na anamnezu zatvorskog psihijatra kojoj je neko pomešao stranice i pasuse, pobrkao redove. Već sam video sebe raspoređenog na neki ogavan kancelarijski posao u zabačenom hodniku: muve se dave u mastionici, a ja držim spajalice u zubima i sređujem nepotrebna akta. Ako mi se ne desi nešto još gore. A sve to dok momci iz mog odreda jure neprijatelja, bore se, ginu, provode se i žive punim muškim životom kao kauboji novoga društva. Međutim, mali moj, ukazala mi se jedna mogućnost, a ja sam uvek umeo da se snađem, iskoristim priliku i provučem se kroz iglene uši. Zato sam danas živ i zdrav i pijem dobar francuski konjak umesto metilalkohol. Preturajući po hartijama svoga ispitanika (najviše mrzim taj deo posla), znojeći se od neizvesnosti (šta ako pretpostavljeni sutra zaključi slučaj i mene oceni kratkim, smrtonosnim minusom), najzad sam našao jednu tanku nit, jednu slutnju koja me je, ako budem pronicljiv i uporan, mogla odvesti do cilja. Zamolio sam svoju tadašnju drugaricu da me ne čeka do daljnjega i proveo čitavu noć u kancelariji, mozgajući i pušeći: pepeljara puna opušaka pokazala je sutra zapisničarki moju angažovanost na odbrani zemlje. Među hartijama onog dokoličara, izdržavanog sina i beleškara (imao ih je više nego što je zdravom čoveku potrebno) našao sam i jednu svesku – običnu, đačku, sa linijama, čitavu ispunjenu stihovima, ispisanim nekim gnjidičastim rukopisom. On je, zamisli, usred ratnog haosa i zatim posleratne izgrad-

272

Vidosav Stevanović

nje i obnove, kao da nema prečih poslova, pisao pesmice. Kakve? Nerazumljive, bez glave i repa, doslovno modernističke: sve mala slova, nigde tačke i zapete, reči pomešane kao da ih je smućkao u šeširu, a naslovi manje-više na francuskom. Nemaš za šta da se uhvatiš. Nešto anahronično i nazadno, pogodno za građanski svet koji se pod našim nogama koprcao na umoru, ali još uvek sposoban da nasrne, nanese zlo ili ubije. Zašto pesnici toliko cene te svoje bezvredne, ništavne pesmice koje ne menjaju svet i koje, uostalom, niko i ne čita? Da li ih pišu zbog sebe ili zbog drugih, iz dokolice ili nekog potkožnog svraba koji škodi svakom društvu? I kako to (još uvek ne razumem) da ti slabići, te pijane i zamlaćene čepe, inače spremni na svaku glupost, odjednom, kad su te črčkarije u pitanju, postaju nešto sasvim drugo: uporni, nepopustljivi, čvrsti poput rođenih boraca? Kao da to nisu oni, kao da iz njihove slabosti rastu bolji ljudi, s kojima ne znaš kako da izađeš na kraj? Sačekao sam pogodan trenutak – kad mu je glava klonula od umora, a jezik, urnisan brbljanjem, odebljao kao u pijanca – i uputio dobro naciljan udarac. Tresnuo sam ga njegovim pesmama kao pesnicom, ali uz osmeh. Prebledeo je pa pocrveneo (kao dečko koga uhvatiš u onanisanju), ispravio se, nekako skoncentrisao, gotovo ustao sa stolice. Punašne ruke su mu se doslovce skupile u pesnice. I sâm sam osetio kako se prema meni iz tog mlohavog Čovečića – koji ni otkočen revolver nije umeo ili nije smeo da upotre-

Carski rez

273

bi – prvi put posle hapšenja diže nekakav neodređen ali čvrst otpor i samo traži povod da se rasplamsa. U očima mu se i dalje video strah – ja sam stručnjak da ga prepoznam – ali nekako drukčiji, da kažem kvalitetniji, manje podložan meni: jedno poluosećanje koje se, ispušteno iz ruku, moglo preobraziti u svašta, u insubordinaciju i negaciju. Shvatio sam: to treba skršiti, inače je zlo. Počeo sam izdaleka, više da dobijem na vremenu nego sa jasnom namerom. »Otkad pišeš pesmice?« »Ne sećam se. Otkad znam za sebe pišem pesme. Pišem ih otkad sam naučio da pišem!« odgovorio je uznemireno, bodro. »Jesi li objavljivao pod okupacijom?« »Nisam. Ja sam patriota. Volim svoju zemlju i svoj narod. Mrzim okupatore koliko i vi. I ne cenim ničije i nikakvo nasilje.« »O tome ćemo kasnije, mladiću!« rekao sam stričevski, mada smo istih godina. »Nešto drugo me zanima. Bacio sam pogled u ovu tvoju sveščicu, ništa nisam razumeo. Pomozi mi kao neupućenom. Šta znače tvoje pesmice?« »Pesme ništa određeno ne znače, bar moje!« počeo je samouvereno kao učitelj đaku, za šta sam mu odmah udario recku. »Ne znače jednu stvar odjednom, već mnogo njih, često suprotnih. Često su samo zvuk, dobar složaj konsonanata i vokala, ili slika koju možeš čitati ovako ili onako! već prema onome šta imaš u sebi. Paradoksalno, upravo zato se ne mogu zloupotrebiti.«

274

Vidosav Stevanović

»Imaju li neku političku funkciju?« »Ne razumem. Objasnite mi pitanje?« »Recimo, da li su tvoje pesmice za eksploataciju čoveka po čoveku ili protiv svih ugnjetača na svetu?« »Ne. Pesme ne mogu biti za ili protiv. One nisu stav ili zaključak, već stanje, nešto nadracionalno i podsvesno. Moje pesme nemaju nikakvu političku, ideološku, nacionalnu, dnevnu funkciju. Imaju čisto estetsku. Dovoljne su sebi. One su svet za sebe. Ne treba ih tumačiti već primiti ili odbaciti.« »Recimo, nigde ne pominješ svog kraljića. Osim ako ga nisi sakrio između redova, mada ni mi nismo naivni. Ovde si zbog određenog zločina protiv naroda i države. Zašto ne hvališ svog jebenog kralja?« Ućutao je, skupio se na stolici, ruke stisnuo među kolenima i pogledao u pod, a niz zajapureno lice potekao mu je znoj. Strah se vratio. Čovek – s kojim se kako-tako dalo razgovarati – nestao je: preda mnom se opet nalazio, kao i svih tih uzaludnih dana, slabić, jedna kukavica prosrana od slabosti. Ništa razumljivo i konkretno više nisam mogao izvući iz njega. Povukao se u sebe kao kornjača i zatvorio. Zapisnik od tog dana je presečen i nedovršen. Zapisničarka je razgovor o pesmama, smatrajući ga nevažnim, preskočila: ona je bila ozbiljna, odana, samopožrtvovana žena. Uostalom, posle razvoda od prve žene – seljanke iz našeg kraja, ali nesposobne da se razvija u skladu sa napretkom društva – oženio sam se njom: malo iz predostrožnosti, malo iz ljubavi. Kasnije smo se, posle izvesnih događaja, razišli.

Carski rez

275

Da nastavim gde sam stao. Ponovo sam pobesneo, ali nisam dao da se to primeti. Uputio sam oštar udarac u pleksus. »Dobro, mladiću! Kad odbacuješ stare teme, daćemo ti nove. Tako reći aktuelne. Pisaćeš pesme o mom šefu – razgovetne, dobre i progresivne sa udarnim akcentom na humanizam. Po mogućstvu sa rimom i slikovima i zaobilazeći modernističke kerefeke. I to po jednu dnevno, radi održanja pjesničke kondicije. Ukoliko ih ne budeš uredno isporučivao, beri kožu na šiljak. A što se šefovih osobina tiče, to je prosto: on nema mana. Zdravo i vidimo se ujutro!« I otpustio sam ga, zapanjenog toliko da je jedva hodao. Čak je zaboravio da vrcka već omršalom stražnjicom (od pipanja i uvijanja onog pramena kose odavno se odvikao). Okrenuo sam se zapisničarki kao čovek koji je rešio kvadraturu kruga: gledala me je s divljenjem, zajapurenih obraza. Ponesen uspehom i zato vidovit, primetio sam da ona, ispod vrećaste uniforme, ima krupno i ženstveno telo zdrave seljanke, pogodno za rad i za krevetske okršaje. U tom magnovenju su planule naše međusobne simpatije koje smo, oslobođeni stega konvencionalnog morala, realizovali iste večeri u njenoj sobici, dok se gvozdeni krevet tresao pod nama kao klasni neprijatelj. »Gotov je!« rekao sam joj posle ljubavnog akta. »Danas sam mu zadao smrtni udarac. Ostaje nam samo da sačekamo rezultate koji slede!« Ja sam iskusan čovek i znam znanje. Prošao sam sito i rešeto, pekao se na raznim vatrama i pekao

276

Vidosav Stevanović

druge, gledao sam kako ljudi propadaju i kako se dižu (i učestvovao u oba ta slična procesa), pomagao prilikom pravljenja mašine za mlevenje mesa i sam prolazio kroz nju, otvarao i zatvarao vrata, držao ključeve i bivao zaključan, došaptavao istoriji da krene pravim putem, i tako dalje. Svašta sam radio, svašta su mi radili. Poznajem čoveka, a naročito ovog našeg, poslušno-slobodarskog, koji mnogo galami a malo čini. I, što je najvažnije, umem da iskoristim njegove slabosti, posebno one prema vlasti, policiji i nasilju. Ali nisam ni slutio da će me onaj kilavko, onaj lelemud tako iznenaditi. Nisam to ni u snu sanjao. Probudivši se sutra na toplom i odanom ramenu moje zapisničarke (i dole je, veruj mi, bila isto tako topla, gipka i kako treba, razrađena tokom revolucije), vedro sam i optimistički, kako dolikuje novom čoveku, ušao u novi dan i orno prionuo na posao. Gde ste sad, sluge svetskog imperijalizma, da vas nataknem na jednu stvar? Moj ispitanik je došao (doveli su ga kao i uvek), pomodreo pod očima i neispavan, zgužvan kao silovana devojčica. Doneo mi je prvu pesmu o pretpostavljenom, uredno napisanu u četvorostihu, sa rimama, slikovima i svim što u to spada. Ali meni nerazumljivu koliko i kinesko pismo. Da objasnim. Reči su bile poznate i jasne, rime sam stigao da zapamtim iz ono malo škole što sam završio pre uključenja u pokret (posle nije bilo vremena ni prilike, a ni potrebe, ako ćemo pravo), prepoznavao sam ovo ili ono (ni sada ne znam tačno

Carski rez

277

šta), ali mi nisu bile jasne veze, spojevi, i kako se to kaže, značenja. Sve nepoznato u poznatom, neke zamršene šifre u svakodnevnom. Pitaj boga šta je tu pohvala, šta pokuda, šta klasna borba a šta zezanje? Otkud vama, pesnicima, sposobnost da zamrsite proste stvari i da nas, čitaoce po službenoj dužnosti, stavite na muke? Ako se pravimo liberalni i propustimo ono što ne shvatamo, možete nam poturiti svakojaka kukavičja jaja. Ako, pak, zabranimo, ispadne da smo zabranili ono o čemu ništa ne znamo. Komplikacije u oba slučaja imamo samo mi, a vama teku radni staž i slava pred pokolenjima. Koliko je samo naših smenjeno zbog pogrešnog tumačenja onog što je napisano. Pročitao sam tu njegovu jebenu pesmu jednom, pročitao sam je dva puta. Nisam ni trepnuo. Mogao sam tako do sto jedan i natrag. Ni on ni zapisničarka nisu primetili moju zabunu. »Kakav ti je ovo rukopis, mladiću?« rekao sam i pogledao ga strogo, kao moj pokojni učitelj koji se beše opredelio na krivu stranu. »Prave svračije noge. Tako reći žvrljopis. Umesto da vežbaš lepo pisanje, sigurno si napadao tatine sluškinje, kćeri radnog naroda. Kako te nije sramota?« »Kakve to veze ima?« začudio se. »Ima i te kakve. Ja, na primer, nisam imao prilike da se školujem, morao sam da se borim protiv tebe i tvojih, ali imam potpis kao ministar. Radio sam i radim na njemu.« »Ne umem da pišem po narudžbini!« procvileo je. »Nemam inspiraciju.«

278

Vidosav Stevanović

»Drugom ti to!« zagrmeo sam da ostavim utisak (više na zapisničarku nego na njega). »Reakcijo! Oću još jednu pesmicu do sutra. Čitkiju, bolju i progresivniju. I sa više revolucionarnih epiteta.« Zaključao sam pesmu i fijoku i poslao ga natrag u sobu (bio sam mu dao samicu da se ne dogovara s drugima). Tako smo nas dvojica ušli u košmar kome je, ništa ne primećujući, prisustvovala moja tadašnja zapisničarka, kasnija supruga i sada bivša, čije sam divljenje svake večeri dobijao u konkretnom obliku. Bili smo dvojica učesnika jedne igre koja se igrala sa nama. Njega je pritiskao strah koji je otvoreno pokazivao, a mene nerazumevanje koje nisam smeo da pokažem. Potajno smo se merkali i čekali šta će onaj drugi učiniti. Svakog jutra mi je uredno, dok sam doručkovao za svojim radnim stolom (za njim sam takođe ručavao i večeravao), unosio po jednu pesmu, neispavan i presamićen. Svaka je, sa mog stanovišta, bila ista kao i prva, to jest konfuzna i nejasna i, što je najgore, bez naslova: ni za to nisam mogao da se uhvatim. Nalakćen na sto i važan (sve bolje sam izigravao književnog znalca i stručnjaka), ja sam polako čitao pesmu, stavljao primedbe na rukopis, na slikove i rime, na kratkoću ili dužinu. Mrštio sam se ili osmehivao (već prema unapred donetoj odluci šta ću glumiti toga dana), pesmu zaključavao u fijoku kao kobajagi važan dokazni materijal, ispitivao ga rutinski, proveravao zapisnik i potpisivao ga onim ministarskim potpisom koji mi je zaista sve bolje polazio za rukom.

Carski rez

279

Pretpostavljenom sam jednom nedeljno, dok me fiksirao onim ledenim očima, podnosio izveštaj kako je istražni postupak, kome sam priključio prevaspitavanje, u toku i kako se odvija bez većih smetnji. Zapisničarku sam ljubio tvrdim usnama (šta ako svojom ženskom intuicijom otkrije da nešto nije u redu?) a nesanicu skrivao u piću i drugim brzim akcijama protiv neprijatelja svih boja. Progonila su me samo dva pitanja. Šta će biti ako onaj vajni pesnik i reformator društva, onaj građanski usranko otkrije kako ništa ne shvatam? Šta će se desiti ako pretpostavljeni u mom ponašanju (njegovi su zaključci mahom bili nepogrešivi) primeti kako, u stvari, fingiram akciju, kako rđavo glumim borbu? Nisam smeo ni da pomislim na posledice, jer su me one svakako morale zadesiti. Svevideće oko božje zamenjeno je mnogim svevidećim očima, a ja sam grešan, kriv i devijantan u odnosu na kurs i pravu liniju naše borbe. Sve to nije dugo trajalo (trebalo je žuriti jer se pripremao proces protiv njihove smešne organizacije) ali se meni činilo beskrajno kao osuđeniku koji čeka streljanje. Da sam kukavica poput tebe, mali moj, negde bih napravio grešku, pogrešan potez, paničarski napad ili uzmak. Ali nisam napravio: ja sam čeličan kao i mnogi moji drugovi. Držao sam sebe na uzdi kao uplašenog konja, a sve njih, (pesnika, zapisničarku, pretpostavljenog i ostale) pod strogom kontrolom. Predviđao sam šta žele i pružao im upravo to. Nekakav rasplet je morao da dođe, a snažni

280

Vidosav Stevanović

pobeđuju jer prvi zapaze novu situaciju i prilagode joj se. I sve se zaista razrešilo u toku jednog jedinog dana. Stvari stoje, gomilaju se, naizgled miruju, a onda se sve odjednom postavi drukčije: oprezan i brz tada dobija, spor i sa predrasudama gubi. Odavno sam odlučio da uvek budem među dobitnicima, makar gubitnici bili svi drugi. Napustivši toplo i odano rame moje tadašnje, buduće i sadašnje bivše (na posao smo, konspiracije radi, išli odvojeno), ušao sam u kancelariju kao i svakog jutra, seo, otključao sto specijalnim ključevima, izvadio akta celog slučaja, upalio reflektor (bila je to podrumska prostorija bez prozora, za naročite svrhe), pojeo četvrt bureka s mesom, a moja zapisničarka, koja je na posao stigla minut-dva pre mene, nadnela se nad mašinu, gluva i slepa za sve što nije službeno. Uneli su nam prvu kafu. Zazvonio je telefon: odozgo su javljali da je pretpostavljeni danas odsutan i da poslove preuzima njegov zamenik, jedan nevidljivi i nepostojeći tip iz administracije. Zapalio sam cigaretu i odmah, ne pročitavši Borbu, naredio da odvedu onog kilonstera i dus-tabanliju. Ušao je odmah, kao da je stigao ranije i čekao pred vratima. Primetio sam: nešto se desilo. Neka promena je lebdela u vazduhu i smetala mi zujanjem kao muva. Drhturio je i znojio se po običaju (otkud samo toliko vlage u tim njegovim žlezdama straha?), preplitao meke, više ne tako punačke prste, ali mu je korak bio sigurniji, leđa uspravnija. I gledao je pravo. Ni-

Carski rez

281

je se čak ni stropoštao na stolicu kao ranijih dana: seo je polako, nekako dostojanstveno. Tek onda je počeo da se trese kao piktija. Očigledno, doneo je neku konačnu odluku i tek sada, naknadno, uplašio se sopstvene odlučnosti. »Šta ima novo, pjesniče?« upitao sam ljubazno (pa nas dvojica smo postali neka vrsta potajnih blizanaca). »Služi li te inspiracija?« »Neću više da pišem one ogavne pesme! Molim vas da me streljate!« Nisam verovao svojim ušima, a pomalo ne verujem ni danas. Šta je onu krpu učinilo čovekom? Ni danas nemam odgovor na to pitanje. Međutim, mada iznenađen, smesta sam uspostavio kontrolu nad situacijom. »Nemaš ništa drugo da kažeš?« »Nemam! Streljajte me što pre! Molim vas!« »U redu! Streljaćemo te! Sami ćemo odrediti kada!« I poslao sam ga u ćeliju da se prži na vatri svoje pesničke mašte. Zapisničarki sam, prvi put sasvim neslužbeno, dao sat pauze. Morao sam da se priberem, da vidim šta ću dalje. Prazne glave, otvorio sam novine, počeo da čitam i samo što nisam pao sa stolice. Bilo je to drugo iznenađenje tog bremenitog dana. Među imenima smenjenih, onih koji su se pogrešno opredelili, stajalo je crno na belom (pročitao sam nekoliko puta da se uverim) ime mog pretpostavljenog sa ledenim očima, danas već zaboravljeno, prašinom prekriveno. Nije previd, nije igra slova, nije štamparska

282

Vidosav Stevanović

greška: bilo je to njegovo strašno, odjednom nepostojeće ime. Iste večeri sam svojoj tadašnjoj drugarici najavio razvod, ostavio joj stan i nameštaj i zaprosio ruku svoje buduće. Zaspao sam na njenom ramenu kao na jastuku u detinjstvu (i ja sam, mada izgleda neverovatno, bio dete). Taj san je trajao nekoliko burnih godina izgradnje i obnove, u toku kojih sam zaista postao neko, a mnogi drugi niko. Šta se dogodilo sa pesnikom, pitaš? Ako digneš nos iz rakije, videćeš desno od nas jednog postarijeg, debeljuškastog, dobro obučenog gospodina, koji ispija francuske konjake poput mene i gleda oko sebe vodenastim očima. Povremeno digne ruku kao da bi hteo da pipne jedan pramen svoje kose ali ne može: ćelav je. To je taj pesnik u akademskom izdanju. Ti bolje od mene znaš koliko je poznat, slavan, bogat i sažaljevan. Stanujemo u istoj zgradi, sedimo u istoj kafani, pijemo isto piće, sinovi nam idu u istu školu u Švajcarskoj. Jedino se nas dvojica kobajagi ne poznajemo. Sve vreme se nešto pitam. Kome će naši promućurni zemljaci podići spomenik? Meni ili tebi kad umreš i postaneš neko? Ili obojici, za svaki slučaj?

PRILOG ZA BIOGRAFIJU

ve rđave stvari događale su mi se ponedeljkom. Rečeno mi je: »Ostavku podnosiš iz zdravstvenih razloga. I smesta pišeš molbu za penziju. Skice za oba dokumenta nalaze se pred tobom. Potpiši!« Potpisujući, izgubio sam pravo da postavljam pitanja.

S

Došao sam kući, legao u krevet i pokrio se preko glave. Razmišljao sam. Gde sam to, do đavola, napravio grešku? Pred kim? Kada i kako? Ako sam je napravio, zašto? Ko me je otkucao? Ko je pripremio moje smenjivanje? I, posle mnogo godina prakse, ništa mi nije bilo jasno. Niko nije dolazio, telefon nije zvonio. Zvonce na vratima je ćutalo. Sanduče za poštu je bilo prazno. Kućna pomoćnica se nije pojavljivala. Stari drugovi kao da su u zemlju propali (verovatno su svi bili na putu ili na bolovanju). Dve moje zvanične ljubavnice (obe nezvanično zaposlene u službi), takođe su isparile. Verovatno se tako oseća čovek koji odjednom ogluvi i oslepi.

284

Vidosav Stevanović

Znao sam da je sve gotovo. Bio sam politički i društveno mrtav. Šta mi je vredelo da zamišljam kako sam živ? Radio i televizor nisam ni palio: tamo su me verovatno svi osuđivali i ograđivali se od mene. Zar je trebalo da slušam ritualne fraze koje sam i ja često upućivao drugima? Čekao sam nedelju dana, pušio, hranio se onim što se zateklo u frižideru i gutao gorku pljuvačku. Pretpostavljeni me nisu ljutili: oni čine ono što moraju, više ili manje. Ali me je misao na potčinjene dovodila do besa, do belog usijanja. Zar da se nada mnom iživljavaju oni koje sam stvorio ni iz čega, kojima sam dao ime, prezime i mesto u društvu, koje sam od blata načinio ljudima? Onda sam doneo odluku. Ustao sam, svukao pidžamu i obukao svečano tamno odelo, ono za važne sastanke i prijeme. Izbrijao sam se, namirisao, počešljao. I ostavio sam cedulju na vratima: NALAZIM SE KOD J. DOLAZIM UVEČE. Neka čita onaj ko bude za to zadužen. Izašao sam na ulicu i zapanjio se. Beše prohladno i svetlo, ali se ništa nije promenilo od prošlog ponedeljka. Čak sve beše nekako običnije nego obično. Jedino sam ja teže koračao i bio slabiji: nijednom prolazniku više nisam mogao ništa učiniti, čak ni u mislima. Zaustavio sam taksi i procenio taksistu. Plećat, riđ, mangup slomljenog nosa, a žmirka i gleda ispod oka. Verovatno bivši kriminalac, koji još uvek muć-

Carski rez

285

ka ispod žita, oženjen i polupijan. Verovatno i morzeovac – da bi ga ostavili na miru. I ljut što gubi vreme čekajući da se ja pojavim. »Jesi li neograničeno slobodan?« »Samo delimično. Dokle platite.« »Rezervisan si za ceo dan. Uključi taksimetar!« I krenuli smo. Gužva u saobraćaju ne beše prevelika – u Beogradu će se još godinu-dve moći voziti, a mene je u svakom slučaju čekao pešački period. Moj doskorašnji šofer sigurno sad vozi nekog drugog, namrgođenog, i sa njim uzgred ćaska o vremenu. Ali koga? I to pitanje me je mučilo više od mnogih važnijih. Stigli smo gde sam naumio. Potrudio sam se, dajući podatke nekoliko puta, da taksista upamti ulicu, broj i ostalo. Izigravao sam sumnjivo i zavereničko ponašanje – upravo onako kako mali prestupnici zamišljaju velike. Nekada sam izgrađivao pravila motrenja na sumnjive, a sada sam gledao da uletim u njihovu zamku. Moj žuća se upecao smesta. Sve više se pravio da me ne primećuje. Žmirkao je i ispod oka motrio ima li negde u blizini koja telefonska govornica. I bila je jedna odmah na uglu, prazna i gotovo uvek ispravna. Jedva je čekao da izađem pa da se stušti prema njoj. »Sačekaj me ovde. Idem kod jednog starog ratnog druga na dogovor. Bivši ratnici uvek imaju o čemu da pričaju. Mi smo, mladiću, doživotni konspirativci: u jednoj ruci pero, u drugoj revolver.« Popeo sam se liftom na treći sprat i zazvonio na pogrešnim vratima: znao sam od ranije ko tamo sta-

286

Vidosav Stevanović

nuje i čime se bavi. Jedni moji potčinjeni uvek su kontrolisali druge, čak i privatno: njihovo slobodno vreme moralo je pripadati meni i službi. Ljudi bez nadzora se brzo kvare, mnogo brže nego pod nadzorom. Otvorio mi je brkati deda u crnogorskoj nošnji, jedan od onih što čitavog dana vire kroz špijunku i drže beskrajne govore u mesnoj zajednici, a povremeno amaterski ispituju poreklo tuđe imovine. Bio je to otac ili tast jednog mog bivšeg službenika. »Dobar dan, čoče!« »Dobra ti sreća, junače!« »Je li kod kuće drug Jovanović?« »Može bit doma, a može i ne bit. Slabo ću ti ja to znat.« »Znači, izašao je?« »Il je izašo il nije, ako ćemo pravo. Jovanović ne prebiva ovdje, već tamo prekoputa, eno mu imena i prezimena na pločici, piše sve lijepo ćirilicom, ako umiješ čitat.« »Izvini, pogrešio sam. Znado da je četvrti sprat, ama ne znado koji je stan. Oprosti, molim te, što sam te uznemirio!« »Ništa, junače, imam ja vremena. Dala mi država penziju pa se odmaram. Ovi moji otidoše kud koji, a ja čuvam dom i čituckam novine, nemam s kim ni popričat ka čovjek. Nego, ti si mi nešto poznat. Jal sam te gleda u novine, jal sam te viđa na televiziju?« »Učinilo ti se, stari. Izvini još jednom.« Okrenuo sam se i zazvonio – na pravim vratima. Onda sam ponovo zazvonio, kao da sam nestrpljiv. Otvorila mi je, kao i uvek, Šarika: uredna, utegnuta

Carski rez

287

i našminkana. Četrdeset osme, kad sam je ovde doveo, bila je najzgodnija kućna pomoćnica na tajnom spisku naše službe. I često sam žalio što je takvo pojebljivo telo upalo u seljačke ruke. »Kako si, zlato? Sve si lepša.« »Iju, gospon Petroviću, vi ste baš ljubazni!« »Da sam nešto mlađi i slobodniji, izveo bih te na muziku i provod. I na nešto tvrdo posle toga«. »Iju, vi to samo pričate.« »Gde ti je gazda? Imam s njim jedan zakazan sastančić.« »Gospon Jovanović je u svom kabinetu. On stalno nešto čita i piše.« »Odlično, zlato. Reci gazdarici da sam stigao, a prvo ću kod gazde.« I pljesnuo sam je, kao i obično, po napetoj stražnjici što je zadrhtala pod mojom šakom i, vrteći se, otplivala prema spavaćoj sobi. Zapahnuo me miris ženskog mesa. Da suzbijem želju, odmah sam zamislio zamračenu spavaću sobu, širok krevet i na njemu, pod znojavim čaršavima, mlohavu žensku telesinu koja se tromo pokreće, cvili i stenje. Slika Šarikine gazdarice za trenutak mi je sve ogadila. Otvorio sam vrata kabineta. On je bio u fotelji pored stola: dremuckao je, s novinama na dohvat ruke. Pepeljara pred njim bila je prepuna, a flaša poluprazna, debele zavese navučene, stona lampa upaljena. Zaudaralo je na starost nameštaja i zidova, i na slatkast sprej za osveženje vazduha. Trofeji iz lova nadnosili su se nad njegovu ćelavu, čvorugavu glavu bivšeg nadničara i pružnog

288

Vidosav Stevanović

radnika: dva jelena i jedan medved, loše preparirani i nagriženi moljcima. Svuda naokolo behu ormani sa starim knjigama, zastakljeni još za života bivšeg vlasnika i verovatno više nikad otvarani, osim prilikom velikog spremanja. Slike zbog nečeg nije trpeo, pa su mu sve vrednije (pokupljene iz muzeja i bogatijih privatnih zbirki) visile u predsoblju. Slabosti mojih potčinjenih činile su me njihovim pretpostavljenim. Nakašljao sam se i podviknuo. »Spavaš, bando! Umesto da prorađuješ Lenjina!« Trgao se, poskočio i seo u fotelju. Zverao je oko sebe uplašeno, kao nekada za vreme noćnog napada. Opazio me je i zažmureo od neverice, kao da vidi vampira. A onda se pogurio, počeo da pipa oko sebe i da priteže kućni mantil. Malo je reći da sam ga iznenadio: bio je poražen. Tresući se, nasuo je sebi čašu (mene, razume se, nije ponudio) i sručio je u grlo, a jabučica mu je igrala gore-dole. »Šta ti radiš ovde?« »Došao sam da posetim ratnog druga, prijatelja, kuma i prvog saradnika, Zeleni. Ima li u tome nečeg čudnog?« »Ja više za tebe nisam Zeleni. I ne obraćaj mi se tako!« »Šta si ti sad za mene, Jovanoviću? Molim te, objasni mi – da znam kako da se upravljam!« »Ja sam sad vršilac tvoje dužnosti. I više nismo prijatelji, kumovi i slične stvari. Niti možemo biti. Ti si na jednoj – ja na drugoj strani. Ja nemam nika-

Carski rez

289

kve veze sa tvojim desnim skretanjima ni sa tobom.« »Mogu li nešto da kažem, druže šefe?« »Možeš. Ako ono što ćeš reći nije previše neprijateljsko.« »U ratu smo delili leba i sleba. Ja sam te pronašao, forsirao i napravio od tebe to što jesi. Ja sam te stvarao – na parče. Vukao sam te na leđima kao ranjenika. Da nije mene, sada bi tavorio negde kao upravnik zemzadruge pred stečajem. To ti je, valjda, jasno?« »Sve je to prošlost. Sad je drukčija situacija. Za takve kao što si ti nema mesta u našim redovima. I – šta tražiš u mojoj kući?« »Došao sam, recimo, kod tvoje žene, a moje kume.« »Nemaš ti šta da tražiš kod moje žene. Ona je bolesna – ti znaš otkada. I ne prima posete.« »Došao sam na čašicu razgovora. Da joj ispričam jednu zanimljivu priču iz prelomnih godina. O tebi, njoj i njenom bratu, o jednoj lažnoj dostavi, ćorkiranju i jednom glupom samoubistvu.« »To je takođe prošlost. I ti si učestvovao u tome, Petroviću!« »Jesam. Kao izvršilac. Ali ti si bio inicijator i naručilac. Učinio sam ti uslugu da bih te, recimo, imao u rukama. Dobro znaš naše, to jest moje pravilo: petog keca treba uvek imati u rukavu. Ovo je moj peti kec.« »Ja sam platio celu tu svinjariju. Njen brat je onda bio isto što i ti sad – potencijalni neprijatelj. Uklonili smo ga da ne napravi štetu.«

290

Vidosav Stevanović

»I da ne ispriča kako se nisi dobro držao pred policijom. I ostalo.« »Ti znaš i ostalo. Ona osamnaest godina ne izlazi iz sobe, leži, jede i plače. Odbija da govori sa mnom. O spavanju i da ne pričam. Decu okreće protiv mene – zezaju me u zdrav mozak. Pljačkaju me i zezaju. Rasteruje mi prijatelje i ne da mi rastavu. Ja sam, Petroviću, platio ceh. Svi pili a ja platio.« »Koliko vidim, platila je ona. A ti si pijan još odonda. Slobodno sad popij još jednu.« »Ko je, bre, ona? Da je nisam izvukao iz blata, sad bi negde čuvala ovce i kljukala guske. Ovako je gospođa. Može da leži osamnaest godina, da izigrava paćenicu i da ima Šariku koja je hrani, presvlači i nudi nošom.« »I kod koje se ti uvlačiš svake noći. To jest, kad ti se digne.« »Šta ti, u stvari, oćeš od mene? Nisi valjda došao samo da mi sve to ispričaš?« »Ništa. Nekoliko sitnica. Da kažeš gazdama šta sam radio ja, šta ti, šta ostali, i po čijem naređenju. Da intervenišeš za mene gde treba. Da mi izradiš najbolju penziju i da mi odškrineš vrata za rehabilitaciju. Da me nekako zadržiš u igri i da namestiš igru onima koji su je namestili meni. Svega toliko.« »To ne mogu. Ja sam sitna riba. U odnosu na njih kao i u odnosu na tebe do prošle nedelje. Privremeno im vršim posao. Posle će me odbaciti kao i tebe.« »Imaš tačno onoliko moći, koliko ja do prošle nedelje. Prema tome – znam šta možeš!«

Carski rez

291

»Ako, recimo, neću? Želim, recimo, da ti pokažem svoju moć.« »Ima da oćeš. Inače ću razbiti tvojoj ženi i poslednju iluziju. Da nisam ja uhapsio i likvidirao njenog brata, već ti. I tvojoj deci ću reći isto.« »To ne pali. Oni već sve znaju.« »Napisaću pismo gazdi. O tebi i meni i svemu ostalom.« »Računao sam s tim. Gazdu sam već, preuzimajući dužnost, upozorio na tu mogućnost. Da ćeš pokušati da mi se osvetiš zbog mog principijelnog stava. I on misli isto.« »Dobro si se obezbedio. Na sve si mislio. Čestitam!« »Ja sam tvoj najbolji đak, Petroviću. Svemu tome si me ti naučio. Oćeš li sad jedan viski bez leda – pre nego što odeš?« On je sedeo, a ja sam stajao. To je nekako došlo samo po sebi, van moje volje. Naizgled, to su dva bliska položaja – mislim sedeći i stojeći – a kolika razdaljina među njima, kao između sunca i meseca. Onaj koji sedi ima sve konce u svojim rukama. Onaj koji stoji može da se pokloni ili da ode. Stavio sam ruku na kvaku, kao da ću poći, a onda sam se okrenuo. Upravo je ispijao još jednu čašu: polako, natenane i zadovoljno. »Slušaj, Zeleni. Ja imam u rukavu šestog keca, onog koji dobija partiju. Ne misliš valjda kako sam odjednom postao naivan?« »Još si tu? Još nisi otišao? Otkad si smenjen – izgubio si dobre manire.«

292

Vidosav Stevanović

»Ovde sam jedan sat. Pedeset i šest minuta, da budem tačniji. Zatvoren u tvom kabinetu. Šta ti i ja, recimo, šurujemo iza zatvorenih vrata? Kakvu zaveru spremamo? I protiv koga?« »Ti si poludeo!« »Jedan sat smo zatvoreni u tvom kabinetu. Jedan bivši i opasni, i jedan sadašnji i bezopasni do daljnjega. Napolju čeka jedan taksista sa tajnog spiska i sa uključenim taksimetrom. Malopre je trknuo do telefona, a sad bajagi ravnodušno čita sportsku stranu u novinama. Deda od prekoputa je već doneo stolicu do špijunke. Najzad se setio ko sam. Imaće šta da ispriča sinu ili zetu kad se vrati s posla. U mom dnevniku – koji vodim nekoliko dana ali sam ga antidatirao na poslednjih šest meseci – ti si obeležen sa Z. i J., a ta šifra nije preteška. Pod današnjim datumom stoji beleška: KONAČAN DOGOVOR UOČI AKCIJE, a Šarika je izašla od tvoje žene i sad nešto prčka po kujni. Ništa ne čuje, ali svašta pretpostavlja. Recimo, triput je podigla slušalicu i okrenula isti broj, navodno zauzet. To znači: Čovek je stigao, Čovek je unutra, Čovek još nije otišao. Neko samo treba da sastavi sve te delove, da ih poređa ovako ili onako – i dobiće jasnu sliku. Razume se, jasnu za njega, a već sasvim nejasnu za nas dvojicu. Pošto je meni svejedno, ostaješ samo ti. Da li si me shvatio ili da ponovim izlaganje?« »Sedi, čoveče! Zašto stojiš sve vreme? Upravo sam ti nasuo čašu. Da porazgovaramo?« Nasmejao sam se što sam ubedljivije mogao. Potom sam zatvorio vrata za sobom.

Carski rez

293

Dugo sam se okretao po svom praznom stanu. Gola sudbina matorog čoveka, penzionera i usamljenika virila je iz svih uglova. Mesecima, a možda i godinama niko me neće posetiti. A jednom će neko provaliti vrata i zateći me mrtvog, raspadnutog i sasvim bezopasnog. Ostajalo mi je da sedim i da čekam. Pretpostavljao sam šta će se desiti sa mnom (mogućnosti su zaista bile razne), ali ništa stvarno nisam znao. Ako dođu po mene, biće to iznenada. Ako ne dođu, biće bez glasa i obaveštenja. Presvukao sam se, okupao i namirisao. S godinama, kupanja i mirisi su mi sve potrebniji: odasvud osećam zadah, neku trulež koja se širi. Obukao sam kućnu haljinu, navukao stare i razgažene sandale. Seo sam za sto, upalio lampu i nastavio tamo gde sam stao prošle nedelje uveče. Pisao sam svoju biografiju za zbornik naše službe. »Kako i zašto sam se baš uoči rata obreo u zatvoru? Neko me provalio. Kasnije sam saznao ko je, ali je već bilo kasno da spominjem ime. Stari računi se ne mogu naplatiti: dobiješ sitniš i sluzavi miris gađenja. Da ne pominjem logiku novog života. Bio je to J. Iznosim to sada pošto je, u svakom slučaju, kasno. Ilegala me je bila potpuno obezličila. Nisam ličio ni na šta, nisam podsećao ni na koga. Menjao sam imena, izgled, odela, veze, prenoćišta. Menjao sam se i sam. Drugovi su se čudili mom brzom kretanju, preobražajima i nedostatku straha.

294

Vidosav Stevanović

Uhvatili su me na ulici. Dvojica agenata su mi prosto prišli dok sam blenuo u neki izlog i čudio se svom izmenjenom liku, koji nisam prepoznavao. Ščepali su me. Odveli su me kuda je trebalo, ispitivali, mlatili i ponovo ispitivali. Ćutao sam. Kad sam govorio, davao sam pogrešne podatke. Batine su bile sitnice. Počeli su da me muče. Neprestani bol me polako vraćao sebi: saznavao sam ko sam, šta sam, koliko mogu, gde su mi granice. Mogao sam više od njih, ali manje nego što sam mislio. Oni su pojačali napore. Tukli su me po tabanima. Onda su počeli da ih prže i sagorevaju. Kad bih se onesvestio – ne od bola nego od smrada sprženog mesa – polivali su me vodom. I ponovo pržili i sagorevali. Uništili su mi tabane. Kasnije sam – kad sam se nekako oporavio – hodao bukvalno na živom, golom mesu. Stopala su mi se izobličila, prsti iskrivili. Nikada više nisam mogao da obujem cipele. Hodao sam u sandalama i leti i zimi. Zašto smo se borili i trpeli sve te muke? Hteli smo da srušimo stari svet i da stvorimo novi. U kojem neće biti batina, nasilja, zatvora, agenta, policija i sumnje svih u svakoga. Hteli smo da carstvo nužnosti zamenimo carstvom slobode.« Ugasio sam lampu i sedeo u mraku. Više nisam imao šta da pišem.

USPOMENE IZ RAKOVICE

ima je gadno doba: osetljivi misle na smrt. Magla je grozna pojava: astmatičari i mladi neurotičari pomišljaju na samoubistvo. A zima i magla zajedno ništa ne valjaju, čini se da nikada neće proći i svi priželjkuju kraj. Ako ste se ikada, negde tamo uoči »lipanjskih gibanja« vozili tramvajem Slavija–Rakovica, zvanim »trojka«, boreći se za vazduh više nego za mesto, onda znate, bar delimično, kako se osećao moj dragi, moj lepi i tužni mladić zbog koga sam sve napustila i bila ranjena metkom iz revolvera. Jer, moj dragi je bio slab na plućima, osetljiv poput devojčice, nerava tananih kao u lirskog pesnika, što je i bio ili pokušavao da bude. Bio je podložan zimi i magli: crnpurast, vitak, povijenog profila kao u plašljive ptice, zamagljenih očiju, kože glatke kao što je bila i moja, tela jakog u ljubavi i slabog pri svakom drugom naporu. Zagrcavam se kad govorim o njemu, gubim dah i gušim se kao što se i on ponekad gušio. To nije bila ljubav, jedno mlako osećanje ili žarka strast, već nešto više od toga, bolnije i opasnije: nož zariven u

Z

296

Vidosav Stevanović

moj trbuh koji surova ruka okreće u rani. Tako ranjena, tako mučena, umirala sam i oživljavala mnogo puta. Ne sećam se boje tog tramvaja, te zagrobne »trojke« što mi ponekad prolazi kroz potiljak, zaokreće u ganglijama i stropoštava se prema čelu u obliku metalne migrene. Zaboravila sam sve što se dalo zaboraviti. Pamtim nešto pohabano i škripavo kako sporo promiče pored Sajmišta, Košutnjaka i Topčidera i približava se kapiji fabrike traktora, gde staje da prospe svoj istruckani tovar. Pamtim šipke za držanje izlizane hiljadama ruku: njihove hladne površine kao da su, kad ih stisnete, zračile usamljenost mnogih i led njihovih iznutrica, mamurluke ranog ustajanja, neisplaćene kredite i strah od besposlice. Kondukteri su vazda bili neki zaboravljeni matorci što kijaju i kašlju u pletene rukavice bez prstiju – gotovo sam sigurna da su bili takvi. Ili vidim jednog umesto svih, prisećam se onog koji mi se mimoletno uselio u pamćenje da otud izađe kad god ga ne zovem. »Trojka« se tresla, tandrkala i škripala rasklimatanom gvožđurijom, izbacivala varnice ispod točkova i trola je često spadala. Matorci su izlazili gunđajući i neprestano je nameštali, a putnici psovali kao po navici: redovno smo kasnili, mada nikuda i nigde nismo žurili, svejedno da li odlazeći u grad ili vraćajući se. Ja sam tada spadala u onu životinjsku vrstu svaštojeda i svaštorada koje u novinama nazivaju »nezaposleni«, »višak radne snage«, i na koje u stva-

Carski rez

297

ri niko ne misli. Mi smo suvišni ljudi koji sede na biroima rada kao u rezervatima i čekaju preokret ili revoluciju. Mi živimo ni od čega i ni za šta (tek da dočekamo sutrašnji dan), radimo šta nam se ponudi ili šta otmemo od drugih, sebi sličnih, snalazimo se, prekrajamo stara odela, rođake posećujemo negde oko ručka i, nepozvani, zurimo u njihove pune tanjire, na sve strane i na sve načine tražimo »vezu«, a štedimo na onome čega nemamo. Mi smo pesimističan svet koji veruje u sreću, slučaj ili preokret sudbine, u pogodniji raspored zvezda ili u prevrat. A moj dragi – o kome danas mislim ili pričam kao da nikada nije imao ime – nije ništa radio. Ili bolje reći, pisao je pesme, mračne i depresivne, sapete konzervativnim i strogim formama, u kojima su se svečane reči gušile kao u njegovim obolelim plućima. Ja sam bila njegov prvi (možda i poslednji) čitalac, bolje reći slušalac, mahom oduševljen. Potom je pokušavao da ih negde objavi, mahom uzalud: odbijali su ga pod svakojakim izgovorima, a ja sam suzama propraćala njegove neuspehe. »Trojka« me je svakog jutra – našminkanu i uređenu prema prilikama (trošila sam staru šminku, prekrajala iznošene haljine) – nosila u grad gde sam nalazila privremene i prolazne poslove po trafikama, sumnjivim »gege« preduzećima, pištoljskim redakcijama iza tesnih stepenica i prašnjavih vrata, svuda gde se bilo šta nudilo, makar prazno obećanje nekog mangupa u tesnom talijanskom odelu. Čitavog dana sam radila ili tražila posao, često između toga dvoga nije bilo razlike – mi smo svet ko-

298

Vidosav Stevanović

ji živi uzaludno ili od uzaludnosti. Popodne me je moj dragi – pošto se ispavao, pročitao nešto, napisao red-dva, prolunjao po kafanama u centru, oko »Politike« i Radija, tražeći svoje ambiciozno pijane i anonimne kolege – kašljucajući od zime ili magle, pušeći »dravu«, čekao kod železničke stanice, na onom rugobnom trgu preko koga se, nizbrdicama Balkanske i Nemanjine, sliva nečistoća Beograda, gde vrvi od ološa, putnika i milicionera, provincijalaca i jevtinih prostitutki, nabusitih taksista, preprodavaca svega i svačega i dežurnih pedera koji love osmeh u gužvi, ljubavnika ili batine u javnom klozetu. Ljubili smo se vrelim usnama i »trojkom« se zajedno vraćali u Rakovicu, a zeleni Košutnjak je ostajao za nama kao gola, izvrnuta pluća koja udišu smog i ljuti dim velegrada. U samoposluzi kod fabrike traktora kupovali smo ono za šta smo imali novca, retko kad nešto više od pola kilograma hleba, pet-šest puta ni toliko. Novac je isticao iz naših džepova kao da su probušeni, a nije priticao: činilo nam se da nam otiče krv, kap po kap i neumoljivo. Nismo znali za izlaske, provode, bioskope i pozorišta, ništa sebi nismo smeli priuštiti osim disanja i napora da se očuva telo, ta mesnata posuda naše ljubavi. Gladovali smo ljubavnički i obroke zamenjivali odlaskom u krevet, grozničavim snošajima, strasnim seksualnim grčevima sirotinje. To nam je zamenjivalo sve: posao, ljude, društvo, politiku i sport. To nas je spasavalo. Jebavali smo se kao dvoje slepaca na pustom ostrvu koji

Carski rez

299

su, izgubivši sve, pronašli svoje uzbuđene, pervertovane genitalije. Stanovali smo (neprijavljeni, razume se) u vlažnom, niskom, sumračnom podrumu nove trospratnice na brdu preko puta fabrike traktora, u takozvanom Ribančevom sokačetu. Jedan prozor je gledao na prašnjavu ili kaljavu ulicu, vazda preplavljenu škembavom decom i psima (lajali su i ujedali se međusobno), drugog prozora nije bilo, beton nam je ledio tabane, neomalterisani zidovi su propuštali promaju, vozovi su nam (pruga beše udaljena tridesetak metara) prolazili kroz san i zasipali nas garom, a svaki je radio u susedstvu bio uključen i emitovao narodne pesme. U predsoblju smo (naš gazda je tamo ispod stepenica držao ugalj) često nailazili na kakvog sivog, ratobornog pacova: stoji i netremice nas gleda surovim očicama kao da čeka kad ćemo islabili, zateturati se i pasti, postati njegova podzemna hrana. Moj dragi je noću skakao i buncao, razrogačenih očiju koje nisu ništa videle. Mršavom rukom je pokazivao u ćoškove. Otud je trebalo, razumevala sam, da navru te gadne, neumoljive životinjice i da nas raznesu. Smrt dolazi razmnožena u ta zla obličja, vlači se na trbuhu i napada sumanuto, snagom podzemlja. Čime da se branimo? I zašto? Bolje je ne probuditi se nikada, u snu napipati grob, skončati bez jauka. Duboka ljubav vodi pravo u tamu, satire i razara, ludački bukti i za sobom ne ostavlja ništa osim pepela. Može li život da ponudi nešto više od toga, nešto strasnije i vrednije? Suze sažaljenja i sreće su

300

Vidosav Stevanović

tekle niz njegovo preplanulo lice i on se, ne primećujući me, nudio mraku kao ljubavnici. Smirivala sam ga milovanjem (tako sam nekada tetošila i gajila sina), smeštala natrag u krevet i povijala svojim telom u kome je odnekud opet damarala žudnja. Sat-dva bi buncao, grčio se, pokušavao da pobegne, a onda bi zaspao, smešten među mojim bedrima kao u mesnatoj kolevci, uljuljkan mojim disanjem: bio je lak, nežan i privlačan, vreo kao da mu nešto sagoreva u grudima, i hladnih nogu. Ujutro se ničeg nije sećao. Budio se izlomljen i depresivan, a ja sam njegovu slabost shvatala kao deo ljubavi prema meni, kao grčeve opijenih nerava što hrle, čak sam sve to podsticala. Ako ojača, ako se okrepi, neće me više voleti, zaboraviće me. Ako previše oslabi, možda će umreti, ali će ostati moj i to zauvek. Sat nam nije bio potreban, budila nas je »trojka«, tandrčući i škripeći na okretaljki iza našeg boravišta, zvoneći. Pet sati ujutro. Ranoranioci plivaju kroz maglu kao mrtve ribe s trbusima nagore, dovikujući se prozuklim glasovima, a psi laju u polumraku i odnekud krešti usamljeni petao. Magla potapa svet kao prljava vodurina i čini ga nestvarnim, udaljenosablasnim. Drugi žive, dišu i kreću se, nas dvoje umiremo kao gubavci: svako svirepo jutro odnosi nam deo snage, ispija tkiva, steže srca metalnim prstima. Mi smo davljenici koji još, mada sve sporije, mlataraju rukama i tonu prema dnu. »Kad načisto propadnemo«, govorio je tiho moj dragi, držeći me za ruku, »nećemo ničije sažaljenje,

Carski rez

301

ničiju milost. Čemu to mrcvarenje? Nas dvoje smo bolji od drugih!« »Jesmo, dragi!« povlađivala sam mu. »Učinićemo nešto veliko. Leći ćemo jednog ovakvog jutra na tramvajske šine i sačekati da preko nas pređe prva ,trojka', da nas raznesu točkovi!« »Kako ti kažeš!« slagala sam se, možda sam tako i mislila. »Ja sam kukavica. Bojim se bolova i krvi, bojim se onog trenutka pre nego što nestanem. Sam neću smeti, uplašiću se i ustati. Pobeći ću. Moraš biti sa mnom. Moraš biti uz mene!« »Biću s tobom!« govorila sam i milovala njegovu vlažnu ruku. »Biću uz tebe, dragi. Nikada te neću napustiti, pa ni u poslednjem času. Ja sam tvoja. I ti si moj!« »Sad sam miran i verujem ti. Ja te volim!« »I ja tebe, dragi!« uzvraćala sam, jer je tako zaista i bilo. »Volim te. Bez tebe – ja sam ništa!« Ljubavnici pričaju između poljubaca i zagrljaja, obećavaju i zaklinju se jer im je svaki trenutak svečan, ispunjen smislom. Njihove reči su, međutim, kao magla koju rasteruje vetar, razgoni sunce: kad svane, kad se razdani, na zemlji nema nikakvih tragova noći. Ljubavnici moraju da se obmanjuju jer su u srcu obmane, moraju da se zavaravaju jer će ih sve izneveriti, a naročito ono u šta su tako sigurni, jer su okruženi samoćom, ravnodušnošću i smrću. Oni koji prežive, koji o svemu mogu naknadno da pričaju (poput mene), izgledaju iznutra kao što spolja izgledaju oni što su preživeli požar: zbrčkane, iskrpljene

302

Vidosav Stevanović

kože, iskidanih tetiva, iscurelih očiju. Utvare koje svedoče o postojanju gorkoga plamena. Spavali smo i ljubili se na škripavom kauču, kupljenom na buvljoj pijaci, novcem što sam ga ukrala prilikom bekstva. Pokrivali smo se jorganima i kaputima kad je bilo previše hladno, kad je duvala košava – a te zime, čini mi se, nikada nije stala, neprekidno se obrušavala preko tramvajskih i železničkih tračnica koje su, mameći nas, tekle naporedo. Od gazde smo pozajmili pokvarenu naftaricu i popravili je, ali je nismo palili jer nismo imali nafte. Da smo imali para, trebalo je preći, sa dve kante u rukama, na susedno brdo, do usamljene benzinske pumpe i natrag, a moj dragi to nije mogao po magli, snegu i košavi. Kuvali smo (kad imadosmo šta) na pocrnelom rešou koji smo takođe pozajmili u susedstvu: gazda je katkad zaboravljao da nam isključi struju. Lavabo smo, začudo, imali pored vrata – nov, sjajan i nikad zaleđen, jedini ispravan predmet u našoj rupi. Jednom se rešo zapalio – zarđale žice dovele su do kratkog spoja, varničenja i plamena. Izgoreli bismo možda bukvalno, kao što smo goreli iznutra, da nije kapalo s tavanice i vlaga, kojom beše natopljen podrum, ne prihvati vatru: gore je, baš iznad naših glava, bio klozet koji se, kroz zarđale cevi što su prolazile duž zadnjeg zida, malne izručivao na nas. Smrad neću da pominjem jer ga je hladnoća delimično sprečavala. Srećom, naše su gazde – trinaestočlana doseljenička, trbata i niskoguza porodica što je pečalbarski sagradila kuću i gotovo čitavu je izda-

Carski rez

303

vala, zadržavši za sebe dve najmanje sobe – te potrebe, po navadi iz zavičaja, obavljali u korovu sa slepe strane. Živeli smo loše i voleli se. Ali – pošto se to valjda nekako potiralo – ništa od svega toga nije stizalo u pesme mog dragog, u te starinski postrojene sonete i balade što su se gušile od zvučnih reči kao on sam od duvanskog dima. Pesme su se ponašale drukčije od nas, kao da nas preziru. Mi smo padali, srozavali se, a one su se dizale, lebdele i uznosile se. Senka riđeg, razjarenog čoveka blistave ćele i u pukovničkoj uniformi – mog bivšeg muža – takođe je lebdela nad nama, pratila nas, katkad legala s nama u krevet kao besan pas i činila zimu hladnijom, maglu gušćom. Koliko god sam ja htela da ga zaboravim ili bar prenebregnem, zaturim negde kao iznošeni kišobran, toliko moj dragi nije mogao. Opsednut ljubomorom ili strahom, stalno se vraćao na tog mrtvaca (takvim sam ga zamišljala, radi olakšanja), kao da njegovu gojaznu sliku nosi u potiljku, kao da me voli pomoću njega. Bez njega, nisam mu bila cela, prisutna i privlačna, nisam ga dovoljno uzbuđivala. S njim između nas, želeo me je i uzimao svakog časa, nekoliko puta dnevno (i uvek spremnu) kao da se nagutao afrodizijaka, kao da me otima iz njegovih riđih kandži. Žene delaju u ljubavi, usred sadašnjosti, zaboravivši sve što je prošlo, a muškarci – bar oni složeniji, bolji i osetljiviji, bar oni pravi – pričaju ili slušaju tuđe priče, opijaju se skarednostima, poluokrenuti unatrag, prema prošlosti kao prema razbijenom

304

Vidosav Stevanović

ogledalu koje nikako da se sastavi, nikako da pokaže istinu. Mi hitamo, sveže od zaborava, a oni zastajkuju kao da imaju tegove na nogama, hramlju i osvrću se: umorni, ranjavi i zgađeni, bunovni poput zalečenih tifusara, nemoćni da nas ostave, još nemoćniji da nas prihvate, jer žive od laži koja ih uništava. Oni se hrane našim sećanjima kojih, u stvari, nema jer su izlomljena, unakažena i lažna, jer su prilagođena njihovoj slabosti – ti uzdrhtali slušaoci koje volimo zbog rana koje im zadajemo, zbog krvi koju nam sisaju. Moj dragi je – pritisnut senkom riđeg čoveka koji hoda našim tragom kao ubica, sledi nas poput povređene i polupijane zveri – tražio da pričam (o bivšem mužu i svemu što je prošlo) i ja sam pričala, prilagođavajući se izrazima njegovog mršavog lica što se menjalo, preobražavalo i (istina je) ponekad sasvim gubilo obrise. Kašljao je, gušio se i slušao netremice dok su se naša tela, gola pod jorganima i kaputima, zagrevala i hladila, čas sljubljena u iznuđenom i nervoznom grču, čas odvojena i pateći zbog toga kao dve polovine istoga. »Kad si ga upoznala?« pitao je glasom koji podrhtava kao da očekuje šamar. »Bila sam gimnazijalka«, odgovarala sam pažljivo jer sam se bojala zamke. »Moj pol se tek bio probudio, osećala sam ga neprestano kao životinjicu skoturenu ispod trbuha koja može svakog časa da podivlja, da nasrne. Ali ćutao je, kao pred skok. Blago sam ga gladila rukom, milovala ga smirujuće, a on mi je odgovarao tihim režanjem: što od milja, što

Carski rez

305

preteći. Nas dvoje, moj pol i ja, poluneprijatelji koji se trpe uoči obračuna. Ženi nekako samo dođe vreme, pomeri se nevidljiva kazaljka, otkuca unutrašnji gong: ding-don. Trenutak je došao. I pod rukom je uvek neki muškarac da obavi posao, da mehaničkim pokretima obeleži duševno. Tako je mene pred školom sačekao visok, snažan poručnik, vatrenoriđe kose, razmetljiv i bahat, a uniforma na njemu je pucala. O njemu sada pričamo.« »Jesi li bila nevina?« »Fizički da. Inače me jedan takav primitivac i glupan ne bi uzeo za ženu. Njemu je to bedno parče opnice bilo potrebnije nego meni. Ali sam – mada mi to niko nije objašnjavao, moja majka je bila zatvorena i sebična žena, obuzeta sedenjem pred ogledalom – znala mnogo više nego on. Nosila sam to znanje negde u genima i podsvesti, nasledila ga od svih žena pre mene. Stari narodi su ljubav predstavljali kao boginju sa više različitih lica: dobru i ludu, mahnitu i blagu, lepu i rugobnu, osvetoljubivu i lekovitu. Kao proročicu, vidarku, majku i harpiju zlatnoga osmeha i zmijskog srca. I kao sve to zajedno. Ja sam sva ta lica videla u sebi, slutila da su skrivena negde iza svesti: počivaju u miru, čekaju ruku majstora koja će ih izvesti na svetlost. A šta je on mogao, taj moj muž, jednostavan, odan vojnim pravilima, službi i egzerciru, zaslepljen mišićnom snagom? Ništa, osim da defloriše i da oplodi. Drugi muškarci su morali da me učine ženom, da me vaspitaju i razviju, izranjave i opamete. Evo me danas, otvorena sam kao sveža rana, podložna sva-

306

Vidosav Stevanović

kom dodiru i svakom zagađenju. Ušavši u moj život, on je nestao iz mog srca.« »Kad si počela da ga varaš?« »Odmah i nikad. Čim nam je sin prohodao, čim sam ga odbila od sise, čim sam tako izvršila svoje obaveze, našla sam prvog ljubavnika, to jest uzela sam onog koji mi se našao pod rukom. Nisam mu zapamtila ni lice ni ime, već nešto drugo: imao je mladeže po čitavom telu kao razvratna žena. Nikada ga nisam prevarila, u stvari, jer prema njemu nisam imala nikakvu unutrašnju obavezu: trpela sam ga, dopuštala mu da me izdržava, nosila njegovo prezime, stanovala u njegovim stanovima (on je napredovao i mi smo se ponovo selili). Nije me osvojio, nije me čak ni dotakao, možda nije ni znao kako. Spuštao se na mene uveče (uvek uveče) kao na kupljenu postelju, naprezao se kao da sprintuje, praznio, okretao na drugu stranu i hrkao. Ostajala sam budna, razočarana i razdražena, sama sa svojim razjarenim polom.« »Masturbirala si?« »Jesam, kad sam morala. Rukom, čaršavom, ivicom kreveta, drškom četke za kosu, grlićem flaše, svačim. Bila sam zdrava, gladna i žedna ljubavi i seksa. Moje telo je bilo otvoreno i radoznalo, morala sam da prođem sve stepene i sva iskustva. Svaki novi muškarac – ma koliko bio glup, ništavan i bezbojan – donosio je nešto drugo, različito, otvarao novu mogućnost, činio da se osećam kao na putu, usred traženja. Radila sam to često i bez kajanja, mada samoobmanjujući se: ponekad sam, valjda zbog

Carski rez

307

slabosti, zamišljala kako sam zaljubljena, kako čeznem i patim. Posle sam uviđala da nije tako, da sam se prevarila. Ljubav nije na jednom mestu i nije mrtva: ona je živa, nalazi se svuda, ona je zbir svega, mnoštvo koje nosi jedno ime, hrpa doživljaja koji se nadovezuju, strast koja se širi kao krugovi na vodi. Prolazni muškarci samo raspiruju žeđ. Bila sam kao vosak u koji su oni, slepi i često nevidljivi, utiskivali svoje oblike, udruživali se u nečem većem i sveobuhvatnijem.« »Zar te nikada nije uhvatio?« »Nije na delu. Valjda nije ni smeo ni hteo. Bojao se da vidi istinu, tešio se lažima. Što sam ga manje želela, što sam ga više odbacivala, to se više vezivao za mene: s mukom sam zadovoljavala njegovu mehaničku strast. Odbačeni tako pokušavaju da poreknu svoju odbačenost, neumorno se vraćaju na mesto poraza i ponavljaju ono što ih ponovo baca natrag, među nevidljive. Postao je ambiciozan, uspešan, načitan, manijak vojnih pravila. Proricali su mu izvanrednu karijeru. Pokušavao je, kao i svi odbačeni, da me tuče i da mi se udvara, da me osvaja pretnjama, nasiljem ili poklonima. Čak je nalazio i ljubavnice, trudio se da ja saznam za njih, bežao. Međutim, kud god išao, vraćao se meni, a ja sam odlazila drugima, ne hajući za njega, ne bojeći ga se. Nismo se mogli sresti jer se nismo ni tražili. On je, umesto mene, tražio svoju jadnu sliku žene-prijateljice, majke i sluškinje, haremske robinje, a ja muškarca koji će mi prekriti nebo i sve doživljaje skupiti u jedan, dubok do smrti. On je nalazio prazninu i

308

Vidosav Stevanović

besneo, a ja genitalna zadovoljstva koja su me privremeno smirivala. Spolja smo bili dobar, uspešan bračni par: mladi pukovnik i njegova lepa žena.« »Šta si pomislila kad si upoznala mene?« »Dragi, ništa nisam pomislila. Nije bilo vremena, nije bilo potrebe da mislim. Osetila sam – više utrobom nego mozgom i zato zaista – da sam tvoja, da ti pripadam kao što ti pripada ruka ili noga, da ću učiniti sve što tražiš. Čim sam ugledala tvoje lepo, tužno lice, znala sam da ću ti se dati. Ne da ću spavati s tobom – a spavala sam čim si to zatražio, odmah na onim stepenicama – već da ću ostaviti sve, napustiti muža i sina, poći s tobom. Umreti, ako treba, od gladi i ljubavi. I, evo, umirem pored tebe.« »Nećeš ti umreti, lepotice. Ja ću te ubiti. Da te više niko ne dotakne, da više nikog ne pogledaš sa željom.« Ostalo nije trebalo prepričavati jer smo to znali oboje. Ostalo smo preživeli zajedno i delili ga kao zalogaje hrane, kad smo je imali, kao vlažnu hladnoću podruma, kao škripavi krevet: to nas je povezalo kao dvoje ukletih begunaca koji, ljubeći se grčevito, čekaju poteru. Dva meseca posle poznanstva mog dragog i mene – pošto smo legali u svaki krevet blizu kojeg smo se našli, pošto smo se ljubili po stepenicama, parkovima i automobilima (u stvari, u staroj pukovnikovoj »olimpiji«), iza kuća, na pustim poljanama, u haustorima – moj muž se iznenada vratio kući sa lažnog službenog puta. Neki dokoličar, neki zavi-

Carski rez

309

dljivac, neki ispravan kolega dojavio mu je, izgleda, da ga upravo varam sa jednim studentom. Pukovnik nam je namestio zamku – više da zadovolji druge nego sebe – u koju se i sam uhvatio. Sačekao je da se smrkne, došunjao se uz stepenice kao lopov (sve vreme mu se činilo da radi nešto nedozvoljeno), otključao vrata našeg stana, banuo unutra i zatekao nas spetljane na kauču u dnevnoj sobi, mog dragog i mene. Ležali smo ispražnjeni, jedno u drugom, čekajući ponovo talas iznutra, a moj bivši muž nam je bio poslednja briga: imali smo utisak da je otputovao zauvek i da smo slobodni. Nisam čula ključ u bravi, nisam čula ništa osim šumorenja svoje krvi i kucanja srca mog dragog. Osetila sam promaju po golom telu. Okrenula sam glavu i videla pukovnika pored vrata: stajao je tamo kao da ne zna šta će, poguren, ostareo, ćelav, lica mokrog od znoja, beznadnih očiju. Ruke su mu visile kao odsečene i bez kostiju. Uverio se u ono u šta je godinama hteo da se uveri i nije mu bilo stalo do toga, jer ga je uništavalo. Trenutak-dva smo se gledali kao da se prepoznajemo: onda je moj bivši muž zažmurio i okrenuo glavu, zagledao se u zid. Moj dragi je ležao mirno, preplavljen umorom, možda u polusnu, dok mu je srce udaralo sporo, isprekidano, kao da će stati. Ni ja se nisam micala, prosto sam čekala šta će se desiti: elektricitet se skupljao u sobi i morao se nekako isprazniti. Muzika s radija pokazivala nam je kako vreme ipak odmiče, taktovi su se krunili i padali među nas kao zvučno uobličene sekunde. Ispod prozora (stanovali smo u

310

Vidosav Stevanović

prizemlju) neko je viknuo, kreštavo i pijano, i kao da je hotimice razbio mrtvilo. Ne sećam se dobro šta se posle dogodilo, moj dragi takođe: nataloženi elektricitet kao da je eksplodirao. Valjda sam ga odgurnula sa sebe, zbacila ga i skočila, pokušala da ga zaštitim telom. Pukovnik je izvadio službeni revolver iz džepa, nanišanio u nas dvoje. Odjednom, mog dragog nije bilo iza mene – projurio je kroz staklena vrata i skočio sa terase. Videla sam kako se revolver trza, osetila sam udarac u butinu, nešto teško i nimalo bolno, i srušila sam se pred pukovnikove noge. Ležala sam na podu i ništa nisam mislila, ništa osećala. Pukovnikove kaljave čizme su nestale, vrata su se zatvorila spolja. Onda su se ponovo otvorila: neko me je, kao izdaleka, pitao kako sam, nečije ruke su me dotakle. Rekla sam da sam dobro, ništa mi ne fali, odmah ću ustati. Potom sam se valjda onesvestila, jer se zaista više ničeg ne sećam. Gde je moj dragi? Gde je moja ljubav? Dva-tri dana kasnije, posle večere i vizite, otvorila su se vrata bolničke sobe u kojoj sam ležala između nekoliko operisanih, krkljavih i zlih baba što su se domunđavale preko mene: zamrzle su me čim su me doneli i nisu hele ni da me pogledaju. Ušao je moj dragi, zagrcnut i bled, kose bele od snega. Upao je preko bolničkog zida pa zatim preko terase, zaobišao čuvare, prevario jednog dežurnog bolničara – najsmelija akcija u njegovom pesničkom životu. Tog trenutka sam, čini mi se, ozdravila. Pobegli smo putem kojim je upao, preko terase pa dalje, praćeni to-

Carski rez

311

rokanjem i psovkama onih umirućih baba. Gušeći se i posrćući, moj dragi me je malne nosio. Nisam pitala kuda, ništa nisam pitala: prepustila sam mu se kao da je stariji od mene, mudriji i jači, kao da zna sve ono što je meni nejasno. »Pukovnik pijanči!« zahripao je, vukući me. »Luta po kafanama oko grada i razbija šankove. Pratio sam ga izdaleka!« Krijući se, uvukli smo se u pukovnikov i moj (već bivši) stan: bio je otključan, vrata otvorena, promaja je napravila nered u dnevnoj sobi. Uzeli smo sav novac iz fijoka i novčanika (srećom, ponešto sam krila od muža), potrpali u kofere šta se moglo i našlo, i žurno, koliko mi je dozvoljavala noga, ponovo pozleđena, izašli na drum. U mraku iza benzinske pumpe, drhteći od zime i straha da nas neko ne prepozna i ne spreči, zaustavili smo jedan usamljeni kamion. Do Beograda smo se vozili nekoliko sati, okruženi gustom maglom, kao da gamižemo po tamnom dnu mora, kašljući oboje, a šofer se zagrevao rakijom iz flaše i nudio nas drugarski, psujući ceo svet. Zahvalni, ispričali smo mu celu našu priču. Stan smo, na šoferovu preporuku, našli stotinak metara od mesta gde smo se iskrcali: podrum u neomalterisanoj trospratnici. Okrugloglavi gazda sa beretkom kao prilepljenom za lobanju, ništa nije pitao, ni ko smo ni šta smeramo. Jedino je tražio kiriju tri meseca unapred, mi smo je dali i smestili se kako smo umeli i mogli. Više nego krov nad glavom naš podrum je bio sklonište, izbeglička jazbina u kojoj nas niko nije smeo naći.

312

Vidosav Stevanović

To je bilo početkom decembra. Krajem februara te duge, oštre zime bili smo bez novca, bez mogućnosti da ga zaradimo i pod pretnjom otkaza. Pesme mog dragog niko nije hteo da štampa, ja sam sve ređe nalazila privremene poslove. Prestali smo da kupujemo lozove od lutrije: više nismo verovali u sreću. Nismo verovali ni u šta osim u svoju ljubav. »Trojka« nas je sve ređe prevozila do grada i natrag, sve sigurnije smo se smeštali u podrumu kao u kovčegu. Držali smo se svoje žudnje i jedno drugog kao davljenici: potonućemo zajedno, zagrljeni, niko neće sam isplivati. Pukovnik je, posle onog upadanja i pucanja, stavio revolver u džep i otišao u kafanu. Bio je rasejan, tup i nekako odsutan, udaljen, kao da se to događa nekom drugom: istovremeno ga je sve bolelo. Pijančio je nekoliko dana, razbijao šankove, urlao i tukao se, krvario iz obe nozdrve i sa povređenih usana. Uhvatili su ga u pocepanoj uniformi, izbezumljenog, i posle kratkog postupka, penzionisali, stavili tačku na jednu karijeru. Vojska je pravedna, stroga prema neposlušnima i slabima. Vratio se u prazan stan kao civil, sa zavojima na rukama. Ušao je, seo na prvu stolicu i satima ostao tako, bez misli. Radio je još uvek svirao, staklena vrata prema terasi bila su razbijena, vetar je nanosio sneg i vreme nije oticalo, zaustavilo se oko njegovog sleđenog srca. Onda je, ne znajući šta radi, ustao i prišao telefonu. Javio je svojim roditeljima da izvesno vreme zadrže našeg sina koji se tamo nalazio još

Carski rez

313

od leta, kao da smo slutili raskid: on će, čim obavi neke poslove, doći po njega. Potom je ugasio radio, ćebetom pokrio rupu na vratima i zaspao onako kako se zatekao, u tesnom civilnom odelu. Sanjao je kriv, izlokan drum – sličan jednom iz njegovog detinjstva – i nas dvoje mog dragog i mene, kako zamičemo za krivinu pogurenih leđa, prteći teške kofere. Sneg i magla skrivali su mu lik mog dragog, sličan mrlji koja se rasplinjava i pri tom dobija oblike koje želimo, kojima nas oči varaju. Pohitao je da nas stigne, ali je posrtao, klizao se i nije odmicao, kao svaki čovek u snu. Probudivši se, znao je šta mu valja činiti: odluke su se same donele i trebalo ih je izvršiti. Ispod ruke je kupio nov revolver, jer su mu službeni bili oduzeli. Budzašto je rasprodao nameštaj – a tek smo, na ime njegovog unapređenja, bili kupili nov i počeli da ga otplaćujemo. Odnekud je uobrazio da ćemo se među kupcima pojaviti i nas dvoje, moj dragi i ja: ne cenkajući se i ne tvrdičeći, svima je zavirivao u oči kao da su prerušeni, pokušavao da nas otkrije ispod tuđih obrazina. Nekoliko mojih starih haljina – sa venčanja, sa dočeka novih godina, sa letovanja – stavio je u svoje kofere i zaboravio ih: kasnije se, našavši ih, pitao čije su. Radio je, ni sam ne znajući zašto, poklonio susedu podoficiru, onom što me je našao ranjenu i pozvao hitnu pomoć: taj se s njim na rastanku poljubio u oba obraza kao s bratom. Žurilo mu se, mesto ga nije držalo, pa je odjednom usred noći, ne zaključavši vrata, seo u auto –

314

Vidosav Stevanović

polovnu, crnu »olimpiju« – napustio grad, uzevši petnaestak dana ranije, krili i cvokotali na vetru. »Kreći, čoveče« rekao je sebi. »Srećan ti put! I ne vraćaj se pre nego što obaviš posao, pre nego što nađeš krivce svoje propasti! Putuj i traži!« Počelo je njegovo četvoromesečno lutanje. Imao je jedan cilj pred sobom: pronaći naš trag. I tražio ga je, tumarajući drumovima, prolazeći kroz gradove, raspitujući se. Sve je radio bez plana, manje-više slučajno, slušajući unutrašnje porive koji su se svakog časa menjali i skretali ga s puta, bacali ga levo-desno. Obišao je sva mesta gde smo nekada živeli kao da nas (njega i mene) tamo još uvek ima, kao da se nismo davno odselili, zaobilazeći jedino garnizone i bivše kolege koji ga, prilikom slučajnih susreta, nisu prepoznavali: umesto samouverenog oficira, ponosa njihove struke, prolazio je ugojeni pijanac u izgužvanom odelu, sa metalnosedim pramenovima kose na crvenkastoj lobanji. Pojavljivao se u motelima duž drumova i dremljivim recepcionerima pokazivao moju fotografiju iz vremena kad smo se upoznali, kao da godine nisu prošle: smatrali su ga ludim, što je pomalo i bio, i podsmevali mu se iza leđa. Navikao se, prvi put u životu (bio je inače društven i druželjubiv), da pije sam, izvaljen na zadnjem sedištu zapuštene »olimpije« što je verno vukla izlokanim, zimskim putevima. Spavao je gde se zatekao, sat-dva, savladan umorom i pićem, i budio se sa snažnim utiskom-morom da smo upravo prošli, tek zamakli za prvu krivinu: palio je motor i jurio za senkama koje su odmicale, skrivale se i nestajale. Bio je

Carski rez

315

neprestano gladan i jeo je svuda gde je mogao, čak i za vreme vožnje – odela su mu postala uska pa ih nije zakopčavao, a kaput je samo prebacivao preko ramena. Šta je mislio, šta očekivao? Nije znao ni sam, prepuštao se nekom mutnom porivu koji je šikljao iz povređene utrobe, iz čitavog bolnog bića. Tući, poniziti, ubiti, osvetiti se nekome? Kome? Ljubavniku ili ženi (nikada me u sebi nije nazvao bivšom), njemu samom ili samo njoj? Ili celom svetu koji sve te muke i poniženja ravnodušno posmatra? Možda vremenu koje neće da se vrati unatrag, da počne od samog početka, ali drukčije nego što je bilo, ljudskije? Uostalom, sve su to samo reči, slične drugim rečima i nedelotvorne, a njemu je bila potrebna odluka, prelom, možda katastrofa koja sve čisti i preporađa. Još uvek podložan vojnim pravilima, jurio je obrise nekakve akcije o kojoj ništa pouzdano nije znao. Ali je znao da nas mora naći, mog dragog i mene – pod zemljom ili na nebu, pred zatvorom ili u mrtvačnici. Morao je to raščistiti s nama, pre nego sa sobom: njegova sudbina nije zavisila od njega već od nas i počivala je u našim rukama. Morao je razgovarati s nekim, preduzeti nešto, krenuti u jednom pravcu – bilo kakvom, možda pogubnom, verovatno smrtonosnom, ali jednom. Morao se sresti s nama, ma koliko to koštalo. Sve do tog zamišljenog susreta – bio je siguran da će do njega doći, jer nešto drugo nije smeo ni da zamisli – njegov život je spao ni na šta, stao, ukočio se, i pored sveg jurcanja po

316

Vidosav Stevanović

drumovima, pretvorio u leš, a nastaviće se posle, kad se to razreši, kad mrtvac ustane i prohoda poput novorođenoga. Svako razrešenje je dobro i sve mogućnosti (svađa, prijateljstvo, tuča, osveta, ubistvo, povratak, bekstvo) još su pred njim, otvorene kao žive rane, neizvesne i bolne, zagnojene od čekanja – polako ih je, jednu po jednu, premetao po bunovnoj glavi, odbacivao ih i ponovo nizao kao brojanice sa mnogo zrna, vozeći dalje, jedući i pijući da zagluši prazninu u sebi, da zatrpa i ublaži tupi bol kao u pokvarenom zubu. Kretao se, žurio nekuda, nije važno kuda, hitao i nije dao da ga osvoji mrtvilo, da ga zaustavi. Nije brojao dane niti se brinuo o vremenu: sati prolaze i svaki ga, ma šta radio, ma kuda išao, približava cilju, mada povećava patnju. Povremeno je čak osećao izvesno olakšanje, prekid svesti, kratkotrajni talas ništavila koji ga je rasterećivao, malne činio vedrim. Ljudi putuju da pobegnu od sebe: on je putovao da bi, našavši nas, našao sebe, da bi uvideo ko je i šta može. Zaustavljao se na pumpama da napuni rezervoar benzinom i razgovarao sa nabusitim momcima u plavim kombinezonima. Da li su videli lepu ženu i jednog mladića s njom? I pokazivao im je moju fotografiju iz gimnazijskih dana kao da sam, u njegovom rastrojenom polusećanju, ostala ista: lik nasmejane, drske devojčice-žene sa kikicama, koja zna šta je čeka i unapred se podsmeva, koja ga je trpeljivo prihvatila i dala mu se u jednom iznajmljenom stanu. Nije ni slušao šta mu odgovaraju, to mu nije bilo va-

Carski rez

317

žno. Bitne stvari, otkrio je lutajući, ne možemo saznati od drugih, već ih moramo iskopati iz sebe, pronaći u skrivenim prostorijama duše, ponovo otkriti kao da su nam nepoznate. Mi smo merilo svih stvari, drugi nisu čak ni putokazi – prazno, očajno, bezvučno ništa što se kovitla kao sneg preko smrznutog polja, vodeći nas u propast. Odjednom, zaustavio je auto na parkiralištu pored druma i zapalio cigaretu. Bilo mu je zlo. Bilo mu je dobro usred tog zla. Pa on poznaje tog ženinog ljubavnika, tog mladića bez lica. Predstavljen mu je kao nečiji prijatelj na jednoj svadbi: mršav, crn, bojažljiv i bezobrazan. Čuvao ga je do sada negde u podsvesti, u nekom zabačenom podrumu mozga, kao nepotrebnu, suvišnu stvar: naglo je, slučajno nabasavši na nju u mraku, opomenut bolom, razumeo ko je i šta mu znači. Otvorio je kofer, izvadio sve naše zajedničke fotografije što ih je uvek iznova razgledao, okružen šturošću i samoćom hotelskih soba, tražeći šifru, znak, predskazanje onoga što se dogodilo i nalazeći uvek isto: crno-beli svet bez značenja, ukočene oblike obrazina i maski, senke zaustavljene na papiru. Ovog puta je, međutim, odmah našao ono što je ranije uzalud tražio: fotografiju sa one svadbe koju je sam snimio, svojim foto-aparatom, i sam je razvio u mračnoj komori, imao je nekoliko puta u rukama, ne spoznavši njen ogoljeni sadržaj koji bode u oči i sve razotkriva. Ta fotografija je prikazivala mene za prepunim stolom usred velikog dvorišta, okruženu pripitim

318

Vidosav Stevanović

svadbarima iskrivljenih lica: sedim sa cigaretom u bezvoljnoj ruci i razrogačeno, uplašeno-otkrivalački zurim u crnpurastog, ispijenog mladića preko puta koji se napregnuto osmehuje kao uhvaćen na delu – gutam pogledom svog budućeg dragog, ukočenog između dve čaše. Koso poslepodnevno sunce (bio je septembar) obasjava naša ozarena i prepadnuta lica, izdvojena između svih ostalih, na koje, ne znam zbog čega pada senka mladoženjine ili mladine kuće i čini ih nejasnim, skrivenim usred nadiruće svetlosti. Okular foto-aparata bio je, eto, njegovo oko koje ništa nije primetilo, ništa zapamtilo. Brujala su mu u glavi glupa pitanja. Čija li ono beše svadba? Ko se ženio, ko udavao? Nije znao da odgovori, kao da se sve to desilo davno, u nekoj njegovoj ličnoj preistoriji, a ne pre tri-četiri meseca, malne juče. »Majku mu!« glasno je rekao sebi. »Ja sam sve video, ja sam sve znao. Zašto onda nisam izvadio revolver i pucao u njih, pre nego što su mi naneli bol, uništili život?« Na onoj svadbi, polupijan, razgovarao s tim mladićem, takođe polupijanim – obojica nisu igrali ni pevali sa ostalima, sedeli su za stolom (ja sam ustajala što sam češće mogla i pokušavala da razbijem tu iznenadnu opčinjenost) i praznili čaše, kucali se, pomalo bratimili, kao što nepoznati ljudi čine pri piću. Svaki je pričao o sebi, ne slušajući drugoga: piće, sunce i nešto treće (možda potmulo sporazumevanje o sličnoj strasti prema meni) pritiskali su im ramena, mlitavili ih, pa su se pomalo i naslanjali jedan na

Carski rez

319

drugoga. Možda su se čak i zagrlili i poljubili na rastanku. Osetio je, naknadno, kako mu na obrazu gori pečat izdajničkog poljupca i pokušao da ga istrlja ogrubelim, od zime hrapavim dlanom. Kad mu to nije uspelo, na brzinu se obrijao (nije već nekoliko dana), onako u kolima, uzevši toplu vodu iz hladnjaka, gledajući se u retrovizoru i namerno se posekavši na onom usvrabelom mestu. Dva puta je, znači, imao svog smrtnog neprijatelja u rukama (na svadbi i u svom stanu): oba puta ga je mirno pustio da ode i završi posao. Treći put, kleo se pred svojim licem u retrovizoru, neće ponoviti tu grešku, učiniće nešto odmah – pucaće ili će ga zadaviti rukama kao štene. Sedeći u kolima na parkiralištu, dok je motor radio naprazno i grejao ga, sećao se dalje. Mladić sa svadbe predstavio mu se kao pesnik koji će jednog dana biti slavan, koji će obeležiti epohu. Ako ne uspe u tome, ako ga spreče društvo i politika, ubiće se programski, prema jednom unapred smišljenom scenariju – poetske nedostatke i mane sveta ublažiće uništenjem sopstvenog života koji će tako, nestajući, postati i sam pesma, jedan lirski čin. I tako dalje. Ispričao mu je kako pesnici iz provincije hrle u Beograd da tamo uspeju ili propadnu: nasrću na redakcije kao mravi, druže se isključivo između sebe (niti oni hoće druge, niti drugi hoće njih), i svi se dobro poznaju, obeleženi zajedničkim porokom, kao i homoseksualci. Dovoljno je, dakle, naći jednoga od njih, bilo koga, osvojiti ga nekako (pićem, poverenjem, laska-

320

Vidosav Stevanović

njem), pa pronaći i svakog drugog, čak i ženinog ljubavnika, ludog mladića koji svetu preti svojom smrću. Trebalo je odmah, mislio je, čim su ga najurili iz vojske, da pođe tim putem. Već bi se nalazio na cilju: osvećen, miran, ponovo u svom crno-belom svetu naredbi i poslušnosti, jer na robiji takođe ima nešto od vojničke strogosti, reda i discipline. »Šta sam, do đavola, tražio tumarajući ovako?« rekao je sebi u retrovizoru. »Sebe ili njih? Verovatno ovo prvo. Da li sam se našao? Jesam, ali ne do kraja. Treba što pre završiti posao!« Bio je navikao da razgovara sa sobom: tako je blažio patnju, imao uvek spremnog sabesednika. Odlučivši se, odjednom je obojicu video kao jednog čvrstog čoveka od akcije i više ništa nije zaustio prema retrovizoru. Ubacio je u brzinu, krenuo, izašao na drum: »olimpija« je krkljala, škripala i vukla, staro kljuse koje se više ne čudi gazdinim ćudima. Na nekom prelazu preko pruge, usred ledene ravnice (vetar je mestimično ogoleo smrznutu zemlju, načinio je šarenom poput iscepane ponjave), sa jatom kreštavih vrana iznad glave – ta jata su se, izgleda, smenjivala, prateći ga – doživeo je iznenadno uzbuđenje i začudio se svojoj slabosti, malne pesničkoj, dostojnoj prezira. Rampa je bila spuštena, prugom je nailazio dugačak teretnjak, natovaren tenkovima i topovima što su svoje cevi prkosno i ponosno dizali uvis, ne primećujući ga, možda ga i prezirući. Do skora je komandovao tom uređenom pretnjom što nosi tuđu smrt, upravljao tim cevima kao da su deo njegovog tela, jednom naredbom pokretao

Carski rez

321

čitav puk, verovatno otpremljen prethodnim vozom, možda upravo njegov bivši – tako se razmimoišao sa jednim komandantom koji je postao lovac. Sada je sve to posmatrao malne ravnodušno, utrnule duše, kao seljak koji je pošao na njivu. Izašao je iz kola, zaobišao rampu i stao pored samog voza. Buljio je u sjajne šine, osećajući lak pritisak s leđa, kao cev revolvera uperenu među plećke. Da li da legne i okonča čitavu komediju, da se ne ponižava više? Ma koliko se naprezao, ma koliko saznavao, ipak ništa zaista i do kraja ne razume. Shvata samo pojedinosti. Nikako ne sagledava celinu niti stvarne odnose među delovima. Zašto ne može bez te žene (bez mene koja pričam)? Šta ga se tiče onaj karakušljivi poet što neće doživeti tridesetu? Zar on nema sina o kome bi morao da se stara, jednog nesrećnog dečaka bez majke, usamljenog kod babe i dede? I, ne znajući zašto, zaboravio je te misli, kao da se udaljio od samog sebe. Tupo je gledao kako točkovi teretnjaka gaze njegovu izduženu senku – zimsko sunce je probilo oblake na zapadu i obasjavalo ga hladnoćom. Svega toga se setio kasnije, ulazeći u Beograd, i odmah zaboravio, jer mu se cilj ponovo pojavio pred očima. Obilazio je kafane u centru, raspitivao se kod kelnera i gostiju. Negde je pronašao pesnike (grupu pijanih, bezobraznih mladića što su vikali i recitovali) i naplaćao im se jela i pića, trpeći njihov prezir. Jedan od njih, nešto trezniji od ostalih, setio se mog dragog – te provincijske budale, tog mediokriteta, kako se izrazio – i poslao ga u Rakovicu, pravo u Ri-

322

Vidosav Stevanović

bančevo sokače. Pukovnik je, osećajući se kao uoči buđenja, parkirao »olimpiju« pored železničke stanice i obreo se na trgu koji su pritiskali putnici, zima i neka lepljiva beogradska magla, nemoguća na drugim mestima. Pored montažne barake popio je rakiju snogu i osetio kako mu ruke više ne drhte. I pored sve hladnoće, a bio je bez rukavica, znojile su se. Raspitivao se kod linijskog milicionera (i dalje je verovao uniformi više nego bilo čemu drugom) i seo u prepunu »trojku« – bilo je pola tri i zaposleni su, završivši kuluk, žurili kući, gurali se i gunđali. Matori kondukter mu je potvrdio da je na pravom putu: tramvaj ide u Rakovicu, stiže za trideset dva minuta. Topčider i Košutnjak, sirotinjski ogolelog drveća, pokriveni tankim snegom, ostali su za njim. Kroz smrznuti prostor s leve strane video je Beli dvor na Dedinju, sjajan usred sivila, mali, sličan maketi, gotovo nestvaran. Tramvaj se tresao, usporavao u krivinama, sav onaj trudbenički svet puštao je užegle mirise umora. Na poslednjoj stanici (blizu našeg podruma) sačekala ga je košava, ištipala pakosnim prstima i ostavila pored montažne barake, sa rukom na hladno-toplom metalu revolvera. Popio je još jednu rakiju, stresao se i uspravio, nimalo neodlučan, prosvetljen. Bio je pred samim ciljem i činilo mu se da je juče krenuo na put, da je putovao kratko i pravo kao metak. Zaustavio je nekog glavatog tipa okruglih očiju (kao da se začudio još prilikom rođenja) i upitao ga za adresu. Da pomogne, opisao je nas dvoje (mog dragog i mene), malo nesigurno jer nas je zamišljao

Carski rez

323

drukčijima nego što smo bili, lepšima i višima, tako izuzetnima da nas svako mora primetiti. Tip se iznenadio, skinuo lepinjastu beretku. »Mož da bidet moi stanari, neki dvoe. Ženjeti li su, neženjeti, ne prašam, drug. Men se toj ič ne tiče. Nek si svaki bere svoju brigu. Ideš pravo, ona golema kuća na bregot. Pa u prizemlje, u podrumče, vrata na desnu ruku. Tuj su, ne izlegavaju po toj kijamet. So srekja, drug!« U glasu mu se osećao prezir. I požurio se, natakavši beretku: nije cenio čoveka koji posećuje takve stanare, ma koliko mu, po nečem neodređenom u ponašanju, ličio na penzionisanog oficira. Na stepenicama, pukovnik je zastao i pokušao da se sabere. Disao je teško, kao astmatičar. Zamorila su ga lutanja, gluva patnja, njegovih četrdeset šest godina i gadni februar. Srce mu je tuklo negde pod grlom i nije htelo da se vrati na mesto. Iz polumraka su svetlucale pohlepne očice pacova: njihova skotska požuda, usredsređena i neumitna, pokrenula ga je s mesta, učvrstila mu kolena, ispravila mesecima pogrbljena leđa. Pomislivši mimolet kako je nekada bio dobar strelac, pohvaljivan i nagrađivan na armijskim takmičenjima, i kako drugi put neće promašiti (možda je prvi put to uradio namerno, da pruži još jednu priliku sebi i nama), izvadio je revolver, otkočio ga, ubacio metak u cev i zakoračio. Škripava vrata su se, učinilo mu se, sama otvorila pred njim, kao da su ga odavno čekala. Vreme, suđeno mom dragom i meni, polako je isticalo kao pesak iz peščanika. U poslednje dve-tri

324

Vidosav Stevanović

nedelje sve nam je pošlo naopako, sve je radilo protiv nas. Sitnice, složene nečijom surovom rukom, sigurno su nas gurale prema kraju, zatrpavale i pritiskale. Naš gazda (onaj glavonja okruglih očiju), znajući da nemamo novaca, najavio nam je još jednu tromesečnu kiriju unapred ili otkaz. Ako se nađemo na ulici, nismo znali kuda bismo, osim pod točkove »trojke«. Nisam uspevala da nađem nikakav privremeni posao, jer se čitava vojska nezaposlenih vrzmala po gradu, nudila, preprodavala i otimala za svaku mrvicu. Neki savezni pametnjakovići poveli su borbu protiv »gege« preduzeća, a ova su zavrnula slavine, obustavila isplate: kod nas reforme, uverila sam se na svojoj koži, plaćaju siromašni i gladni. Pesme mog dragog (sve tužnije, zamršenije i morbidnije) i dalje niko nije hteo da štampa, čak ni kad sam ja, skrativši suknju i našminkavši se bednim ostacima nekadašnjeg izobilja, krenula po redakcijama, osmehujući se. Neki sivi cvikeraši obećavali su da će ih štampati naleto: tada, kao, izlaze izbori poezije mladih pesnika, prilozi onih koji dolaze. I neiskusno su mi zavirivali pod suknju, stidljivo crveneći. Imali su šta i da vide: moje jadne omršale butine, pomodrele od zime, mlohavu kožu bez sjaja i onu ružnu, nimalo izazovnu rupicu od pukovnikovog metka, a sve ovlaš proprano ledenom vodom iz lavaboa. Kao da je samo to čekao, moj depresivni dragi nije više ni pisao. Povazdan je ležao u krevetu, pokriven jorganima i kaputima, sa kožnim rukavica-

Carski rez

325

ma na rukama i micao usnama. Ugasio se i grozničavi sjaj njegovih očiju. A noću je sanjao pacove, buncao, gušio se. »Dogovorili smo se, draga!« stalno je ponavljao isto. »Dali smo reč jedno drugom. Kad ne budemo više mogli, ubićemo se. Nestaćemo zajedno!« »Zajedno, dragi!« tešila sam ga kao dete. »Sve ćemo uraditi zajedno! Smiri se! Spavaj!« »Društvo nas neće, ljudi nas neće!« nastavljao je. »Egoizam i ludilo vladaju svetom, ne ljubav i ne dobrota. Duh zamire, glupost raste, materijalizam osvaja. Koliko je gladnih na kugli zemaljskoj, koliko porobljenih, koliko nesrećnih? Jedinka je izmanipulirana politikom, nasiljem, masovnim medijima, ličnost je uništena. Ispevao sam pesme o propasti svega, o kataklizmi koja sledi, a niko neće da ih štampa jer opominju, jer bude njihovu lošu savest. Razumeće me kad nestanem, pisaće o meni posthumno. Pišam ja na tu posmrtnu slavu, pišam se na sve!« »U redu, dragi!« govorila sam. »Biće kako ti kažeš. Poljubi me! Spavaj!« »Imam samo tebe, tvoje telo, tvoju ljubav. Ništa drugo. Hajde da postanemo simbol, večni ljubavnici, oni koje niko ne može odvojiti. Pomozi mi da dostojno nestanem, pridruži mi se u ništavilu, učini da se izrazimo bar jednim visokim činom. Kad god »trojka« prođe, pomislim: ova je mogla biti naša, ova nas je mogla osloboditi muka, tričarija i banalnosti. Uspavljujem se misleći na tebe i na samoubistvo. Tako ćemo umaći svima, pobeći pukovniku. Ljubav, lepota, smrt – to su tri lica istog, tri večne suprotno-

326

Vidosav Stevanović

sti koje idu zajedno. Ne smeš me ostaviti samog u tom poslednjem času. Obećala si da ćeš me i onda držati za ruku. Daj mi hrabrosti da umrem.« I glas mu se davio u bolesnim plućima, gušio u oslabelim bronhijama, nestajao. Ispričavši sve to, moj dragi bi zaspao, zgrčivši se uz mene. Našla sam se u sopstvenoj zamci. Nisam znala kako da izbegnem iznuđen, u rasejanosti prihvaćen dogovor. Kad smo pobegli, kad smo se sakrili u podrumu, bila sam opijena, nisam ni slušala šta govori. Pristajala sam na sve, povlađivala mu. Meni reči ništa nisu značile, ma koliko bile zvučne i svečane. Ali je on verovao rečima, živeo za njih, opijao se njima kao vinom. I znala sam, bila sam sigurna: ne smem ga slagati, ne smem poreći obećanje, jer bi prestao da me voli. Ali, da bismo se voleli – što je meni bilo jedino važno na svetu – morali smo živeti, makar pateći se i gladujući, makar otimajući od drugih. Smrt (slučajna ili dobrovoljna) nije bila deo moje ljubavi prema njemu, upravo zato što zbog nje nije postojala: živim dok volim. Pogotovo ne smrt obeshrabrenih pod točkovima prepune »trojke« (naročito sam se toga grozila), na šinama koje obavijaju zima i beogradska magla, smrt praćena pevanjem krkljavog petla, da bi, posle izlaska komisije, naša zdruzgana tela bila odneta u smrad mrtvačnice, među natrule otpatke, zauvek bespomoćne i proklete. Ne traži od mene nemoguće, moj dragi! Sve, samo to ne. Nikako i nikada. Pristajem da budem prljava krpa koja briše nužnike, svesna hrana pacovima koja vrišti i otima se. Ali ne pristajem na smrt

Carski rez

327

usred rakovičkog beznađa! Ćuteći i pobunjena, obraćala sam se njegovom usnulom licu na kome su kosti štrčale ispod istanjene kože. I batrgala sam se kao davljenik koji se bori. Kad sam poslednji put, našavši po džepovima i tašni nešto sitnine za tramvajsku kartu, izašla u grad, na trgu pred železničkom stanicom srela sam školskog druga, sada kapetana rečne plovidbe, tamnog i crvenog od vetra, zadriglog od zdravlja. Život mi je – nasuprot onoj gluvoj smrti – nudio rešenje: gadno, ponižavajuće, ali krepko, kao komad konjskog mesa izgladnelom tifusaru. Taj kapetan je petnaestak godina pokušavao da spava sa mnom, nudio mi se prilikom svakog susreta, molio me, čak i ucenjivao. Odbijala sam ga bez pravog razloga – ta legala u krevet sa tolikim kojima ni lica nisam zapamtila. Možda zato što je ličio na pukovnika: crvenokos, proćelav, utegnut uniformom? Ili zbog nečeg što ni sama ne znam, što samo neće upravo toga? Ovoga puta sam se ja ponudila njemu. »Oćeš li ti, daso, najzad da me pojebeš?«, rekla sam i nekako mi je laknulo. On je, kao svaka muška krpa, prihvatio: ništa nije pitao, ništa ga nije zanimalo osim tucanja. Obradovao se, poskočio i lupio petom o petu, samo što nije zanjištao. Zdravi muškarci su, u stvari, bolesni od gluposti, sebičluka i jalove potencije. Bolesni muškarci su zdraviji: znaju svoju nemoć, daju se bez ostatka, potčinjavaju se onom što je veće i obuhvatnije – našoj žudnji, jedinoj koja nikad ne laže. Ili mi (muškarci i žene zajedno) podležemo istim zabluda-

328

Vidosav Stevanović

ma, propadamo od istog nesporazuma, zamenjujući lično i opšte, sve drhteći nad sobom. I ja sam drhtala (prvi put zaista prostitutka) ulazeći u hotel sa onim riđanom što se cerekao i trljao ruke kao da ga tamo čeka obilato jelo. Ne od stida već zbog nečeg drugog: bila sam gladna, uskrčalih creva, prozebla, gripozna (počinjala sam da kašljem kao moj dragi), a veš mi je bio prljav i pocepan. Kapetan me je znao kao gospođu, urednu i namirisanu. Kad otpadnu svi obziri, ostaje stid zbog prljavog i pocepanog odela. Hoće li mi dati dovoljno novca? Neće valjda pomisliti da mu se podajem iz dopadanja? Kurva pred sobom, kako ću to postati pred drugima? Hotelska soba, inače štura i nikakva, bila mi je divna: topla, sa kupatilom i ogledalom (doduše napuklim) – da se prolazni ljubavnici vide u svoj ružnoći. Radijatori su divljački grejali, vrelina me svu obuhvatila i san, mesecima prekidan hladnoćom i genitalnim grčevima, nasrnuo je na mene s leđa i zamalo me oborio s nogu. Neka oprosti moj dragi, koji počiva u ledenom podrumu sa rukama unapred skrštenim na grudima, ali meni se ovde ostajalo. Mamio me san bez buđenja. Beda je nešto hladno, izgladnelo i prljavo – pocepane čarape, cipele koje žuljaju, užegle košulje, danima neoprani zubi, svrabljiva koža, oštri vaginalni smrad. I bedu je upravo zato teško podnositi. Svukla sam se u kupatilu i oprala svuda, osim tamo gde ću biti probodena. Za onog kapetana u sobi, rečnog grubijana, dovoljno je dobra svaka rupa.

Carski rez

329

Izašla sam, ogledalo me iznenada uhvatilo i pokazalo mi tačnu sliku: mršava žena s podočnjacima, tupih očiju kao u starica što preturaju po kantama za smeće, sredovečna i mlohava, kojoj teška stražnjica visi poput prazne torbe. Šta može da očekuje takva žena? Prezir, gađenje, impotenciju umesto munjevitih orgazama, meke kurčeve umesto strasti. I jednu sveobuhvatnu tupost, sivu poput pepela, pustinjski beščulnu, koja osvaja sve žilice i vene, gasi svetlost u mozgu, navlači mrak preko vida. Takva žena treba da nestane pre nego što poružnja, unakazi se i sasvim propadne. Moj kapetan je već bio naručio piće i nalivao se, obliven znojem. I pričao je neprekidno kao da smo zbog toga uzeli sobu. Hteo je da me tuca još kad sam bila devojčica, ali mu nisam dala. Hoće li mu se dići posle toliko godina čekanja? Muškarac pregori kad se najmanje nada, baš kad ne treba. Neće da skine uniformu, mašnu, kapu, sat i cipele: tu naviku je stekao prilikom retkih izlazaka na kopno i brzometnih ševa sa kurvama iz pristaništa. A na vodi drka, dok se brod ljulja i voda žubori. Šteta što je ovaj jebeni hotel nepokretan. Ako mislim da ostanem gola, upropastiću ga načisto, neće moći čak ni prstom. Treba da obučem samo kombinezon, pojas i čarape: tako je pred njim svakog jutra hodala njegova majka, najprivlačnija žena koju je sreo, prava op kurva kao i sve žene. Bio je ljubomoran na oca, takođe oficira rečnog brodarstva, i mnogo je očekivao od njegove smrti, ali uzalud. Taman kad je on došao na red, majka se preudala za podstanara, studenta, jed-

330

Vidosav Stevanović

nog užasnog civila. Povremeno ih obilazi, a pre toga, da ne bi napravio sranje, mora da se napije kao ovo danas i da nešto opali radi rasterećenja. U džepu ima revolver, uvek spreman: neka majka i njen student samo nastave da se drpaju pred njim. Otkrije li da mu ga ona puši, sručiće šaržer u oboje i slatko ih odrobijati. Prišla sam mu. Neka se ovo što pre završi kao vađenje bolesnog zuba. Zamolio me je da pričekam: nije još psihički spreman, treba mu dosta pića da se opusti. Takođe, ako pretera, opet neće biti ni za šta. Hodao je po sobi, onako uparađen kao da je na kapetanskom mostu, i pio je, ja sam ležala na krevetu i borila se sa snom. Zamišljala sam svog dragog kako leži pod jorganom i kaputima, drhti, previja se, kašlje: ispijaju ga bolest, strah i smrt, sluša kako prolazi »trojka« čiji ga točkovi mogu osloboditi svega. Onaj kreten (ne sećam se da sam ga ikada videla u našoj školi, mora da je to izmislio) odjednom se rasplakao – hodao je sve brže, sve nervoznije, a suze su mu kapale s brade, punačke kao u žene i sa rupicom u sredini. Jesam li svesna, dok tako izazivački ležim, koliko ličim na njegovu strasnu, perverznu majku koja se i danas tako daje onom civilu, umesto onom kome treba, jedincu koji je voli, koji je mrzi voleći? Kad mene više jednom ne bude (poslušam li onaj kostur koji me čeka), moj sin (i pukovnikov) porašće, postati muškarac, ljubavnik, igrač, vojnik. Biće lep, snažan i riđokos i žene će padati pred njim kao što su muškarci preda mnom. Nosiće čvrstu glavu na širokim ramenima, osmehivaće se poput mene,

Carski rez

331

željno i podrugljivo, hodaće za svojim strastima slobodno i vedro kao paganin. Takav će biti moj sin, muškarac kakvog sam sanjala i tražila, nosila negde u krvi, slutila nevidljivim ticalima duše. Ali jedna pukotina, tanka i nikom vidljiva, postojaće na njegovom biću. Zaboravivši svoju majku (mene koja ovo sanjam), izmišljaće je kao što to rade pravi siročići. U stvarnim ženama tražiće ženu koja ne postoji – svi mi ganjamo utvare i senke koje su nam ostavili preci, nesvesni zla koje nam čine. Ako bude mudar, ako ga bude dovoljno bolelo, shvatiće da prave, istinske žene ne postoje, kao ni muškarci. I svoje će meso, u sreći trenutka, udružiti s drugim mesom: izbrisaće svoju muškost u toj različitosti koja je istovetnost, potreti sve nerazumljivo, preobraziti se u nešto više. Takva će biti moja kći, rođena iz rebra mog budućeg sina – bespolno plodna i najzad sebe svesna. Čula sam vrisak svog orgazma i probudila se. Gde sam ja to, pobogu? Smrkavalo se, magla se kovitlala iza prozora, hotelska soba je bila prazna. Kapetan (moj lažni školski drug) – verovatno ga ranije nikada nisam videla, prosto sam izmislila izgovor za kurvanje – bio je otišao, ostavivši ispijenu flašu rakije i punu pepeljaru opušaka. A novac koji mi je bio potreban više nego hleb? Pretražila sam sobu, sve sam preturila, svuda zavirila i ništa nisam našla, osim pet-šest ukosnica: zaboravila ih je neka meni slična što se ovde previjala pod omlitavelim pijancem. Onaj kreten od kapetana nije mi ostavio ni dinara, prešao me je. Očigledno je zbrisao čim sam

332

Vidosav Stevanović

zaspala, srećan što ne mora da se dokazuje. Čula sam svoj smeh, isprekidan i zagrcnut, lažan kao glumački, i pretrnula. Ludim li ja to pred svojim napuklim udvojenim likom? Iz ogledala me je razrogačeno gledala sredovečna žena u iscepanom kombinezonu: kurva koja nije uspela da postane prava kurva, nejebana i bez dinara, begunica od muža i sina, neverna svom dragom, ostavljena u neplaćenoj sobi, zaboravljena od svih muškaraca na svetu, pokvarena matorka koja, služeći se uspaljenim polom kao mamcem, vodi jednog mladića u smrt, gura ga prema samoubistvu. Šta li radi moj dragi? Smem li mu izaći na oči koje su se možda već ugasile, uzalud me očekujući? Kakva li me kazna čeka kad njega više ne bude (u to sam već bila sigurna)? Prišla sam prozoru: Beograd se jedva nazirao kroz maglu i smog, bled i nejasan kao loša fotografija koju je neko manijački uveličao. Da sam tada skočila, kao što mi je šaputao podsmešljivi unutrašnji glas, pala bih nekom prolazniku na glavu i ubila, ubivši sebe. Svetina bi se okupila, saobraćaj bi za trenutak zastao. Niko ne bi znao ko sam, jer sam bila bez dokumenata (zaboravila sam ih, možda namerno, u pukovnikovom stanu, a u hotel me je uveo moj riđi kapetan-begunac) – jedna lešina što izdiše na pločniku i pokazuje svoj iscepani veš. Najlakši izlaz, znači, nije dolazio u obzir. Morala sam živeti, nabaviti novac, nahraniti svog dragog, jebati se s njim, skrivati se od bivšeg muža, otići dalje, patiti i preobražavati se. Ako nas ovde niko neće, ako ovde nikom nismo potrebni, primiće nas ino-

Carski rez

333

stranstvo, surove zemlje koje nisu preplavljene našim užasom. Ne znam kako sam prošla pored portirnice (samouvereno sama ili pridruživši se jednoj grupi razgalamljenih Arapa) ali me niko nije zaustavio. Možda me nisu videli jer sam bila ružna i nikakva. Možda je onaj impotentni kreten, gonjen grižom svesti zbog toga, sve platio. Obrela sam se na zagušenom trgu, živahna (jer sam se ipak ispavala) i malne vesela, kao da sam pobegla iz mrtvačkog sanduka. Žurila sam svom dragom, svom lepom i tužnom mladiću, da ga zagrejem, preobrazim i spasim, da mu dokažem kako treba živeti radi samog života, ako već ne zbog ljubavi, te boginje koja ubija. Vijorile su se zastave i transparenti, na trotoarima su se tiskali đaci, studenti i službenici, ukrućeni milicioneri su održavali red, a vojnici im pomagali. Svi su imali crvene uši i pomodrele noseve. Osmehujući se cinično i praveći pokorne šale, Beograd je, trupkajući na mrazu, dočekivao još jednog afričkog državnika, mahao mu, klicao i podgurkivao se. »Trojka« beše prazna kao da više nikog ne vozi za Rakovicu osim mene i matorog konduktera sa rukavicama bez prstiju. Bodro je kloparala na spojnicama i krivinama, zanosila se i žurila. Dok smo prolazili ispod mračnog Košutnjaka – zgrčivši se na hladnom sedištu, zamišljala sam smrznuto drveće bez lišća, nemu vojsku koja ne zna kuda da krene – Beli dvor je svetleo na brdu iznad nas, blistao stotinama svetiljki, kao čardak na oblacima, i udaljavao se poput šarene utvare. Na poslednjoj stanici, pored

334

Vidosav Stevanović

montažne barake, takođe nije bilo nikoga: pijanci su se razišli i košava je, udarajući tupo i umorno, nosila stare novine po izlokanoj ulici, šibala zgrbljene krovove, potresala prozorska stakla u ramovima. Možda više niko ne putuje. Možda su svi stanovnici Rakovice pošli putem koji priželjkuje moj dragi i prazna »trojka« besmisleno tumara po šinama. Praćena pohlepnim očima pacova koji su se skupili ispod stepeništa kao da čekaju, otvorila sam vrata i ušla. Bilo je hladno, vlažno i mračno. Pipajući (sve mi se odjednom učinilo nepoznato i strano kao da sam zalutala), podigla sam kraj jorgana i zavukla se pored mog dragog. Bio je miran, ukočen i vreo, izmožden (znala sam to) napadima vatruštine i straha. Pripijena, grejala sam se na toploti njegove bolesti, razgonila zimu što mi se uvukla u vene i kosti, sledila ruke i kosu. Da li će na meni osetiti miris drugog muškarca, ljigavi trag tuđe žudnje? Ako bude tako, hoće li imati snage i želje da me zadavi kao što bi pukovnik bar pokušao? Volela sam ga i ta ljubav beše nož koji mi besomučno svrdla utrobu. Tada sam, odjednom, osetila potrebu da mu se osvetim za svoje ropstvo i svoje patnje. Bila sam kriva, bio je i on: oboje smo bili krivci jedno pred drugim i podmukla osveta mogla je još više da nas približi. Ako moj dragi želi da umre, ako hoće da razori ono malo što smo stvorili, pružiću mu razloga za to, pomoći mu da nestane u kovitlacu zabluda i laži. »Dragi, slušaj me dobro!« rekla sam (glas mi je bio promukao i tuđ). »Govorim istinu. Bila sam sa

Carski rez

335

jednim muškarcem u hotelu. Čitavog dana!« »Jesi li donela novac?« upitao je mirno i udaljeno kao da prati neku svoju misao (nigde besa, gneva ili prekora). »Ili nešto za jelo?« »Nisam!« rekla sam (zamalo nisam viknula). »Nisam, dragi. Nijedno od toga dvoga. Išla sam u hotel radi jebačine. Pojebala sam se. Ništa mu nisam naplatila!« »Dobro!« rekao je on. »Dobro. Ko je on? Kako se zove?« »Ne tiče te se!« vrisnula sam. »To je moja stvar. Ja sam bila jebana, ne ti. Ja raspolažem bar tom činjenicom. Jesi li ti muškarac? Zašto me ne tučeš?« »Slušaj me!« rekao je mirno kao da čita pesmu (možda čak ravnodušno). »Jutros bih te ubio za tako nešto, pa bih ubio sebe. Bio sam lud, draga. Bio sam pomerio pameću zato što sam radio pogrešnu stvar, zato što sam sve radio pogrešno. Danas sam iznenada, dok tebe nije bilo, valjda od gladi i hladnoće, doživeo prosvetljenje kao isposnici u svetogorskim kelijama. Video sam stvari kakve jesu. Teške su za mene, možda i za tebe, ali moramo da ih znamo. Vidim ih jasnije nego što ću umeti da ti kažem, jer sam čitavog svog svesnog života služio rečima umesto da one služe meni i sada ne umem da ih upotrebim.« »Možda nisam govorila istinu!« rekla sam, pripijajući se uz njega, mirnog i vrelog. »Možda sam lagala, dragi!« »Slušaj me!« rekao je i stavio mi ruku na bedro, prijateljski (možda uvredljivo). »O tome ćemo posle. Evo šta sam danas shvatio kao ispisano plamte-

336

Vidosav Stevanović

ćim slovima na nebu. Umetnost nije plemenita boginja kojoj treba služili, verujući u čistotu njene prirode, već idol koji slepilom opčinjava svoje idolopoklonike. Umetnici su promašena, nedostojna bića koja traže ono što im nedostaje, bogalji koji se služe pomagalima. Poezija nije prirodna veština kao što je trčanje ili kopanje zemlje ili jebanje. Ona je, draga moja, veštačka zamena za pravi život, za presnu, grubu, bezobličnu ili stvaralačku materiju. Ona je brbljivi strah od smrti. Zato pesnicima ne da da žive i traži smrt, služi smrti. To je istina, sve ostalo je laž, izgovor, pretvaranje pred sobom i pred drugima. Radeći pogrešno, odričući se neposrednog, prezirući stvarno, ja sam mislio kako ne treba. Tražio sam jedinstvo lepote, ljubavi i smrti, umesto da tražim jedinstvo života. Pisao sam pesme, voleo sam te i hteo da umrem. A trebalo je prosto živeti, upijati svaki trenutak, naslađivati se onim što imam. Smrt će ionako doći ali, što rekao jedan stari mudrac, neće imati koga da zatekne. Dok smo živi – smrti nema!« »Da li me još voliš?« kriknula sam i ščepala njegovu mirnu ruku. »Jedino je to važno.« »Pogrešno pitaš!« rekao je i njegova ruka je počivala u mojoj kao stvar. »Hoću da idem napred otvorenih očiju, svestan svega, srećan zbog bola saznanja. Neću nijednu pogrešnu misao. Ako ne postoji poezija, osim kao laž, još manje postoji prava ljubav. Jedino su stvarna naša tela, jedino je stvarno ono što mogu da nam pruže. Zašto da lažima krijemo to malo čulne radosti do koje još možemo doći?«

Carski rez

337

»Nisam bila u hotelu!« zaplakala sam na njegovom ramenu (nije me prihvatao niti odbacivao). »Nije bilo nikakvog muškarca. Htela sam zbog nečeg da ti se osvetim. Bože, šta sam učinila?« »Ništa nisi učinila!« rekao je onim nepodnošljivim glasom kome kao da više nisu pretili magla, dim i gušenje. »Ne želim da te osuđujem ni da ti se svetim. Ti si lepa žena, telo ti je puteno i privlačno, koža sjajna i glatka. Svaki muškarac bi te poželeo. Mogu da te jebem u svakom trenutku, na svakom mestu i koliko hoćeš, jer sam živ. Ali neću, pošto želim dalje da živim. Odbacio sam smrt i sve njene pomoćnice. Neću da mi se sada privuče kroz tebe, da me usisa kroz tvoje telo. Lezi pored mene i ćuti. Razmišljaj o svemu što stoji pred tobom kao i preda mnom.« Ne znam kako je i zašto prošla ta noć. Pamtim jedino zgrušan, zaleđen komad čvrstog mraka koji mi je legao na srce i okamenio ga, učinio da bude tvrdo, drevno i nemušto. Svanjivalo se neverovatno brzo kao da neko tmulo sunce nadire ispod zemlje. Maglen zimski dan prodirao je sa ulice kroz naš jedini prozor i lebdeo nad nama kao providan pokrivač. Sati su leteli, a mi smo ležali nepomično, još se držeći za ruke, ali mlako, kao na rastanku. Lice mog bivšeg dragog sijalo je kao svetačko. Vrata su se otvorila. Sa užagrelim očicama pacova iza sebe, na njima je stajao pukovnik: ogroman, debeo, izgužvan, znojavog lica, a riđi pramenovi kose behu mu zalepljeni za lobanju. U ruci je držao revolver.

338

Vidosav Stevanović

»Pucaj, dragi!« rekla sam. »Pucaj, pukovniče moj mili! Ako ga ubiješ, nadoknadiću ti svu ljubav koju sam ti uskratila! Ja te volim!« Sporo podigavši ruku kao na strelištu, pukovnik je opalio.

PRAZNICI, PUSTI PODZEMNI HODNICI

isam imala muškarca otkad je Adam (s nekim ortakom čiji nadimak nisam upamtila) otišao u Francusku da zaradi novac za život, za decu koju ćemo možda imati, i za stan da se više ne potucamo. Radila sam u Beobanci i menjala podstanarske sobice oko Slavije, sve misleći da će se nešto i u meni promeniti, da će žilavi demon, koji se naselio ispod mog trbuha, prestati da traži i zavija. Najzad sam se, vukući pohabani kofer, uselila kod Judite Sabo, riđokose jebulje sa zelenim očima, koja je živela sa postarijim mužem (u njegovom starinskom stanu) i povremeno van kuće obavljala bezimene poslove. Sprijateljile smo se, jer je sa oblapornom i nasmejanom Juditom svako morao biti prijatelj ili neprijatelj; ona je od drugih otvoreno tražila da se izjašnjavaju za nju ili protiv nje. »Mrzim one što se pretvaraju i prave se fini«, govorila je. »Volim da jedem, da spavam, pijem i da se tucam. I sve to radim kad god mogu i koliko god mogu. Dvaput se, dušo, ne živi!« Prema rasporedu kućnih snaga koji sam zatekla (i koji se kasnije nije izmenio), Juditin muž je bio njen

N

340

Vidosav Stevanović

neprijatelj. Nije upražnjavao njene poroke, osim spavanja: budio se jedino da ode na posao (radio je kao činovnik u »Eksport-importu« i bio pred penzijom) ili da gleda televiziju. Mršav i povijen, u dugačkoj kućnoj haljini, sa obaveznom mrežicom na proćelavoj lobanji, tumarao je po kući kao duh gadljivog maminog sina, sklanjao Juditine gaćice, brushaltere i binde (rasejane bukvalno svuda), brisao prašinu sa knjiga, koje niko nije čitao, i gunđao učtivim glasom. »Gospođice Eva, vidite li šta se ovde zbiva? Nered i nečistoća, haos i prljavština. Ja sam iz stare beogradske porodice i cenim red. Došljaci su od ovoga grada napravili svinjac. Ja ovo više ne mogu podneti. Ubiću se ili pobeći od kuće!« »Dušo, poljubi me ovde!« kikotala se Judita i pljeskala dlanom ispod punog trbuha. »A posle idi kod svoje fine mamice i otvarajte pasijans, kukajte nad svojim lepim gradom!« Gospodin Hadži-Popović (Judita je zadržala svoje devojačko prezime i gurala ga ispred muževljevog) imao je mamu, neku mumificiranu gospođu iz Gospodar-Jevremove, koja je, okružena porodičnim fotografijama i mačkama, večito očekivala sina i priželjkivala da joj se konačno vrati. Odlazio joj je svakog vikenda ili praznika i zaista su (ako se Judita nije šalila i sa mnom) otvarali pasijans. Međutim, ma koliko pretio, uvek se vraćao ženi i strpljivo podnosio njene uvrede: privlačilo ga je, izgleda, sve ono što ga je i vređalo. »Gospođice Eva, ja sam bednik i slabić!« žalio mi se u hodniku, dok je Judita pevala u kupatilu. »Ne

Carski rez

341

mogu bez nje koliko ni s njom. Kad je vidim kako svlači gaćice, ja poludim. Ona je neodoljiva. Mislite li i vi tako?« »Dušo, trpim ga jer mi ne smeta!« šaputala mi je mazno Judita uz kafu ili uz piće. »Pored njega mogu da radim šta hoću. Da mi je muž neki dasa, kičmu bi mi polomio. A i dosta mi je ulice, besparice i muškaraca koji sve uzimaju i ništa ne daju!« Pre polaska, plačući i vijući se pred njegovim nogama kao zmija, izvukla sam od Adama obećanje da će u Francuskoj misliti na mene svake noći, da neće spavati sa drugim ženama (kao što ja ovde neću s drugim muškarcima) i da će često pisati. Ukoliko ne uradi tako, ubiću ga. Ili ću ubiti sebe. Ili nekog trećeg koji mi se nađe pod rukom. Nas dvoje smo se, stisnuti na tvrdim podstanarskim krevetima, zavetovali da ćemo zauvek biti jedno, da se nikada nećemo odvojiti. Žiletom smo napravili rane iznad šaka, sastavili ih i pomešali krv kao filmski ljubavnici. Neka nas razdvoji samo smrt koja će nas ponovo spojiti. Moj demon ispod trbuha se smirio, pripitomio i vrteo je repom pred Adamom kao kučence, uspaljene noćne more su me napustile. Bila sam njegova, jedino njegova i prvi put u životu to mi nije teško padalo. Mesecima su mi stizala pisma iz Pariza, Liona i Marseja, nalazila me na novim adresama kao beli golubovi. Bila su slična Adamu i njegovom načinu govora, bolje reći ćutanja: telegrafski kratka i nedorečena. Snašao sam se, radim na crno. Ovde ima naših

342

Vidosav Stevanović

ljudi i udružujemo se. Francuzi su naivni za nas. Okrenuću još dva-tri poslića i doći. Uzećemo se čim stignem. Tvoj sam kao i uvek. Volim te do groba. Primi pozdrave od mog ortaka. Čitala sam ih naglas, zgrčena u krevetu, sve dok ih ne bih naučila napamet: sedeći na tvrdoj stolici u Beobanci, mahinalno kucajući na pisaćoj mašini, izgovarala sam ih u sebi kao formule koje spasavaju od samoće i bede. Šaputala sam, tumarajući sama ulicama: »Moj Adame, nama dvoma više niko ništa ne može osim nas samih! Izdrži! Ne daj se! Piši kad god možeš!« Možda sam bila i malo luda, potresena svim što sam iznenada stekla (i što nikad nisam smela izgubiti), opijena strašću koju mi je, ne znam zbog čega, prišaptavao moj demon sa jednim otvorenim okom, uvek spreman da skoči. Možda? Jer ko može biti zdrav i čiste savesti u prljavom svetu? Strepeći od nesreće, kao da sam je upravo izazvala. Sudbina nam udeljuje ono što nećemo i vodi nas kuda ne treba. Adamova pisma su se proredila i skratila, kao da ih šalje pokvareni telegraf. Javiću se. Budi strpljiva. Treba još nešto... Voli me... Moj ortak, ti, posao... Nemam adrese... Zašto?... Bila su to buncanja iz daljine. Otkad sam se preselila kod Judite Sabo, pisma više nisu stizala i ja sam opet tumarala ulicama: »Piši, Adame. Dođi! Proklet da si!« Obišla sam sve svoje ranije adrese, raspitivala se na pošti: ništa. Slala sam telegrame u našu ambasadu tamo i niko mi nije odgovorio. Pokušavala sam da se setim imena onog Adamovog ortaka. Uzalud.

Carski rez

343

Ako me je ostavio zbog neke druge, ubiću ga. Ako me je zaboravio (jer sam prazna, mala, ružna i ništavna), ubiću sebe. Skoturena u Juditinoj sobici pored kupatila (bivšoj devojačkoj), grizla sam nokte, tresla se i čekala. Hadži-Popović mi je katkad donosio čaj u krevet i zagledao moj donji veš, okačen na radijatoru. Njegova žena je promuklo pevušila, spremajući kolače što će ih sama pojesti i nudila me pićem iz tajnih rezervi. Nadražen bolom i nedoumicom, moj demon je počeo da divlja i neprekidno sam ga osećala među nogama kao dve povezane elektrode. Drhtaji su me protresali kroz trbuh do srca, prenosili se krvlju i boleli na vrhovima živaca. »Gospođice Eva, ja vas razumem!« govorio je gospodin Hadži-Popović. »Shvaćam vas. Ja takođe imam jednu veliku strast i plaćam zbog nje. A verujte mi, do pedesete sam bio miran, ništa me nije moglo potresti. Mama mi je ispunjavala život kao i ja njoj. To je duboko osećanje, ta sličnost bliskih, shvaćate me. Onda sam sreo onu aždaju, ono mesnato čudovište čijoj vreloj koži ne mogu da odolim. Neka samo pucne prstom, neka samo rastvori penjoar i pokaže mi crn veš na belim bedrima i butinama (ona to čini namerno), i ja sam spreman da padnem na kolena.« »Dušo, ti si glupa ili zaostala!« kikotala se Judita iz kupatila (tamo je provodila po sat-dva, kupajući se, mažući i mirišući se). »Jedan muškarac kao i svaki drugi muškarac. Da je mene ostavio i otišao, makar samo do Zemuna, nabijala bih mu rogove

344

Vidosav Stevanović

svakog sata. Treba se provoditi, dušo. Ona naša stvar se ne troši, a mi starimo, sutra nas niko neće hteti.« Bližila se nova godina, došli su dani praznika, ružni za usamljene i siromašne: bila sam bez Adama, plata mi je jedva stizala do dvadesetog, a Juditi sam dugovala dve kirije-struje-vode-đubre (njen muž to, kao ni mnogo šta drugo, nije znao, inače bi me izbacio). Crna rupa dokolice i samoubilačkih misli spremala se da me usisa i samelje, kao presa na đubretarskim kamionima koji su već, šklopoćući prazno, kružili po gradu: pijani đubretari su zvonili na vratima, delili uprljane čestitke i kamčili novac, a za njima su se vukli mršavi studenti, krijući modre ruke u pocepanim džepovima. Duž glavne ulice vešali su šarene lampione i kačili transparente kao da će se nešto zaista desiti, zajapurene žene su se tiskale po ispražnjenim prodavnicama. Pred kafanama su klonulo drndali ciganski orkestri. Svi su se unapred naprezali i svima je već bilo dosadno: grčevito su se drogirali sopstvenim veseljem i opijali veštačkim smehom. U Beobanci su nam priredili malu zakusku s pićem i pustili nas ranije: pripita, obraza užarenih od poljubaca, išla sam polako kroz uzavreli grad i pevušila: »Adame, iznenadi me! Dočekaj me u sobi! Sakrij se iza vrata i uplaši me! Budi makar ispod kreveta, bar u plakaru. Molim te, Adame!« Požurila sam. Lift nije radio (kućepazitelj je slavio od prekjuče) i ja sam ustrčala uz stepenice, željno banula u stan.

Carski rez

345

Adama, razume se, nigde nije bilo, veselio se ili plakao negde daleko: odgovorila sam mu na daljinu, smehom i suzama istovremeno. Nešto od toga biće ono što mu treba. Judita je izjurila iz kupatila, samo u kratkom kombinezonu, kože rumene od vrele vode i mirisna. Obuhvatila me punim rukama, pomilovala i izljubila, a usne su joj se upijale u moj vrat. Kikotala se i stiskala me kao ljubavnika kojeg je dugo čekala. Dah joj se osećao na viski i mentol-bombone. »Dušo, ne plači, ne izigravaj budalu. Moj slatki muž je otišao svojoj slatkoj mamici da otvaraju pasijans. Nas dve slobodne i provodićemo se. Napravićemo orgiju da se sve puši. Kako ti je gladak vrat, kako su ti samo slatka usta! Zagrli me kako hoćeš, uradi mi šta želiš. Slušaj, stavi ruku dole, još dole. Kako mi je samo vlažna, jadnica!« »Judita, ja to ne mogu!« rekla sam, izvlačeći se iz toplog zagrljaja. »Zar me ne voliš, dušo? Zar ti se ni malo ne sviđam? Pogledaj samo kako sam obla, bela i meka, kako mirišem. Pokazala bih ti šta sve umem kao što su i meni jednom pokazali. Dve različite stvari su bolje nego jedna ista. Jesam li u pravu, dušo? »Judita, ja te volim!« rekla sam uzmičući. »Sviđaš mi se, zaista mi se sviđaš. Kad bih mogla, to bih uradila s tobom jer si privlačna i dobra, jer me čuvaš i ne naplaćuješ mi kiriju kao druge gazdarice. U stvari, više si mi drugarica nego gazdarica. Razumem te jer sam žena. Mesecima sam uspaljena kao kučka, kao tetrebova ženka uoči parenja. Riba mi

346

Vidosav Stevanović

treperi i gori kao da je pod temperaturom. Čini mi se, ponekad, leći ću pod prvog koga sretnem, na ulici ili za šalterom. Ali ne mogu. Ja pripadam Adamu, hoću da mu pripadam. Zavetovala sam se. Kad me on razreši, okrenuću se drugom.« »Dušo, ne plači. Sve je u redu. Mislila sam tebi da učinim. Ništa ne mari ako nećeš. Doveče ćemo ionako imati orgiju. Pripremila sam klopu, pripremila piće. Pozvala sam jednog mog školskog druga, a on će pozvati svog druga. Proveselićemo se, dočekaćemo novu godinu.« »Judita!« rekla sam. »Ne želim da ti kvarim provod. Ali drug tvoga druga neće dobiti ništa od mene. Bolje da se to zna unapred.« »Dušo, ne moraš ti njemu da daš. Bar kod mene je sloboda. Idi se sad okupaj. Posle se obuci i prošetaj. Ja ću sve da spremim. Kad dođeš, sve će biti spremno za doček. Sad me poljubi i briši!« Poljubila sam tople usne što su se osećale na viski i mentol-bombone. Zagrlila sam je i rukom pomilovala čvrstu, isturenu stražnjicu, a njene butine su me za trenutak šaljivo obuhvatile. Požurila sam u kupatilo, napunila kadu vodom, svukla se i legla. Vrelina me je ljubazno obuhvatila i zanjihala kao na ljuljašci. Da nisam bila napeta i razdražena (od pića i prepunih ulica, od tuđeg veselja koje me zaobilazi), zaspala bih i možda se udavila. Ovako sam stavila uzdrhtalu ruku dole i trljanjem pokušavala da smirim svog demona, da ublažim njegovu pomamu koja mi je maglila mozak. Trljala sam sve brže i tepala, pazeći da ne čuje Judi-

Carski rez

347

ta: »Oh, Adame. Tako, tako. Brže, dragi. Gurni ga dublje. Uželela sam te se. Pojebi me. Oh, jače. Tako, tako!« Svršila sam kao da mi je vatromet eksplodirao u glavi: sve je bleštalo i treštalo i orila se kakofonična muzika. A kad sam podigla ruku (koja mi je ko zna koji put uspešno zamenila Adama) opazila sam na srednjem prstu krv, svežu crvenu i nemenstrualnu, kao da je demon najzad otvorio ranu negde u meni: ostaje mi da umirujući, osluškujem cvokot njegovih zuba koji me nagrizaju kroz trbušnu duplju. Ili da ga preduhitrim podavši se bilo kome, recimo onom drugu školskog druga koji je za mene predviđen? Seks je spas od pomisli na smrt i dečja skrivalica; veliki ljudski strah nadražuje genitalije i čini ih uvek spremnim. Zajedničko ime za sve to: demon koji nas ubija. Odlučila sam da ne izlazim, da ne idem u šetnju. Šta ima da se vidi napolju? Nema čak ni snega: neka nezdrava toplota veje iz belog neba sa lažnim suncem na horizontu, svi smo znojavi i razdrljeni, a bacili, bakterije i virusi vrebaju nas kao neoprezne žrtve. A pred našom (Juditinom) zgradom je kržljava baštica, koju guše okolne kućerine, smog i otpaci sa prozora, a održavaju je penzioneri na umoru. Uskom betonskom stazicom (kojom neizostavno moram proći) čitavog dana šeta Baba Čezo, domaći zloduh i veštica: oduzeta je i lekari su joj preporučili kretanje. Uzgred pazi ko dolazi i ko odlazi i mrmlja sebi u bradu: njene oči su kao prljave i opake

348

Vidosav Stevanović

muške ruke, svlače odeću s mene i zloupotrebljavaju me. Ne mogu, nikako ne mogu još jednom danas da zavirim u te bezdane oči koje mrze sve što se kreće i živi, koje proklinju. Rekla sam u sebi: »Moj Adame, gde nam život prođe? U kakvoj bedi? U kakvom sramu?« Da zavaram crne misli (jer su posle ovih mogle naići još crnje) pohitala sam da pomognem Juditi prilikom spremanja, da slušam njen kikot i smejem se bezobrazlucima. Gadni i smešni život šiklja iz nje kao iz prljavog izvora mesnate radosti koja neće da zna ni kad ni kako će umreti. »Dušo, neću da te lažem!« rekla mi je Judita dok smo se oblačile posle spremanja, ispomažući se. »Moj školski drug je ustvari moj ljubavnik. Jedna promašena zamlata, lumper, galamdžija i slabić. Ali ima ovoliki, nikad nisam videla toliku mušku stvar. I služi ga, dušo, nikad ne omane. Odavno smo se dogovorili: tucamo se kad god se sretnemo, bez ljubavi i ljubomore, bez svih tih trica. Izlazimo jedno drugom u susret kad god možemo, jer oboje nemamo duše i smešljivi smo. Ako ti se slučajno večeras dopadne, pojebi ga. Biće mi drago da vam učinim uslugu!« »Judita, uzmi ih obojicu, ako su ti potrebni. Poklanjam ti sve muške osim Adama!« »I hoću, dušo, nemoj misliti da neću!« kikotala se Judita, vrteći se pred ogledalom i zadižući usku ljubičastu haljinu. »Zar ti misliš da je ovoj mojoj samo jedan dovoljan?« Oko osam sati (na televiziji su upravo najavljivali novogodišnji program) zazvonilo je na vratima

Carski rez

349

i Judita je, vrišteći od smeha, odjurila da otvori; čulo se muško gunđanje i zvučni poljupci u obraze. Grub muški glas je pričao neku šalu i gromko se smejao. Čas potom Judita se pojavila u dnevnoj sobi (gde je stajao namešten sto pretrpan jelom i pićem) vodeći dvojicu muškaraca pod ruku, svečano, kao dama iz diplomatskog kora. »Ovo je moja prijateljica Eva!« viknula je vukući ih prema stolu. »A vas dvojica kuronja se sami predstavljajte, pa da pređemo na stvar!« »Ja sam Juda, Juditin školski drug i tako to!« rekao je viši, onaj čiji sam glas malopre čula. »Mogu odmah da ti se prikažem. Ili da to ostavimo za kasnije?« »Ne diraj šlic!« smejala se Judita. »I onako ti je uvek otkopčan!« »Ja sam Ljubez!« rekao je niži tankim, nekako prozuklim glasom, kao da je prehlađen. »Dobro nam došli!« rekla sam dok mi se nelagodnost pela uz grlo kao nesvarena hrana. »Izvolite za sto i poslužite se. Prethodno recite šta ćete piti? Piće je na stočiću desno: vi birate, a ja služim!« »Ja ću viski s ledom!« riknuo je Juda. »Od njega mi se diže čak i kosa na glavi!« »Ja ću isto, ali bez brzog dizanja!« rekla je Judita. »Ja ću običnu domaću šljivovicu, ako je imate!« rekao je tiho Ljubez. »Pridružiću vam se!« rekla sam i nagla se nad stočić s pićem. Bila sam iznenađena. Bila sam zbunjena i morala sam da se priberem. Juditin muškarac je bio običan razgalamljen klipan u šarenom, kelnersko-

350

Vidosav Stevanović

muzikantskom odelu, velikih nogu i dugačkih, majmunskih ruku, lažno srdačan i nasrtljiv; cereći se neprestano, pokazivao je bele, konjske zube kao da pozira za reklamu. Takve upoznaš za pet minuta i posle se pitaš zašto si se uopšte upoznavao: sve što imaju (a nemaju ništa) pokažu odmah. A »moj« muškarac je bio drugačiji, suprotnost Juditinom: srednjeg rasta, neugledan i konfekcijski, kao da ga prodaju uz kancelarijski nameštaj, tih i sav skoturen u sebi. Novo tamno odelo na njemu je izgledalo oveštalo, kao pozajmljeno od starijeg brata; nosio ga je nenaviklo i bojažljivo, a ruke je, ne znajući šta će s njima, držao u džepovima. Koža na licu bila mu je tamna i glatka, a oči neobično sjajne i ukočenih zenica, prodorne i ravnodušne; gledale su kao da sve razumeju i uznemiravale. Gde sam srela ovog čoveka? Zašto izgleda drugačije nego što je u stvari, zašto se lažno ponaša i predstavlja? Otkud znam ovo tamno lice i hladne oči: s posla, iz kafane, sa ulice ili sa fotografije? Zbog čega povezujem njega, nepoznatog, sa Adamovom udaljenom i sve bleđom prilikom? Ali ga nisam ništa upitala, nisam pokušala nešto više da doznam; činilo mi se da ništa ne bi rekao, jer ljudi ne odgovaraju na pitanja i njihove reči se uvek odnose na nešto drugo. Nesigurnom rukom sam nalila piće u čaše i okrenula se da ih poslužim. »Judita, tvoja prijateljica, posmatrano iz ovog ugla, ima dobro dupe!« cerio se Juda i kolutao zakrvavljenim očima. »Skidam joj kapu. A voleo bih i nešto drugo da skinem!«

Carski rez

351

»Skidaj ti ruku s moje sise, klipane!« bledo se osmehivala Judita. »Eva je zaljubljena. Njen dragi nije ovde. Ona se ne meša s takvim kao što si ti.« »Šta meni pa fali, ljubavi?« »Fali ti jedna daska u glavi i povremeno nešto tvrdo u krevetu. Ostalo ti takođe nedostaje.« »Oho-ho. Znači li to da ja noćas neću jednu stvar dobiti na tanjiru?« »Dobićeš šamarčinu sigurno, dragi!« rekla je Judita tobože ljutito i poljubila ga u obraz (nekako devojački, kao da se podmladila). »Dobićeš šljagu i još nešto pride!« »Pređimo na stvar, dragi gosti!« rekla sam. »Ja privremeno preuzimam ulogu domaćice. Izvolite za sto i poslužite se. Hrane ima dovoljno, pića takođe. Ako ponestanu, neko će trknuti do dragstora.« Ljudima koji se prvi put sreću mora biti nelagodno, ma kako se ponašali, ma koliko to krili; zadovoljni su kad se nađe nešto što ih povezuje. Svi smo se nasmejali (čula sam svoj kruti smeh kako zvoni prazno) i posedali za sto: Ljubez sa moje desne strane, Juda sa leve strane. Juditino blistavo, kremom i šminkom zaklonjeno lice sijalo je preko puta, napregnuto od iščekivanja; njoj je svaki trenutak donosio nešto dragoceno i ona mu se nevino predavala kao da je prvi. Kad sam se već našla u jednoj ulozi koja me oslobađala nelagodnosti (naviknuti pokreti i postupci su lek protiv straha), nastavila sam da izigravam domaćicu: uzimala sam njihove tanjire i servirala im hranu, dodavala salatu, premeštala escajg, dolivala

352

Vidosav Stevanović

čaše. Judita i Juda su jeli halapljivo, sve što bih stavila pred njih trpali su u sebe brzo, gotovo bez žvakanja, prazneći čaše. Ljubez je, nagnut nad tanjir i ćutljiv, žvakao polako kao da to čini tek reda radi i da nama (meni) učini. Ja sam (čitavog dana gladna) odjednom pregladnela, osetila se sitom i zgađenom pred tom nepotrebnom hranom koju ćemo proždrati kao svinje, svariti i izbaciti, kojom se tovimo jer ne znamo šta bismo radili, jer smo izgubljeni i bez cilja. Prešla sam na vino (Ljubez je uradio isto, ali neprimetno) i ja sam kiselogorkom tečnošću pokušavala da ugasim jedan iznenadan bol u trbuhu, tamo gde je moj demon ponovo počeo da se kreće, grizući i grebući kao besan. »Ljubez, burazeru!« razderao se Juda masnih usta, mašući nožem i viljuškom. »Zatvori malo usta, čoveče. Niko od tebe ne može da dođe do reči. Pričaš i pričaš. Na koga si samo tako brbljiv?« »Šta da kažem?« okrenuo se Ljubez prema meni, istovremeno molećivo i ravnodušno. »Ništa!« rekla sam i stavila ruku na njegovu, malu i mršavu na belom čaršavu. »Što se mene tiče, ne moraš ništa reći. Ne treba da me zabavljaš ni da mi se udvaraš. Ponašaj se kako ti je najlakše.« »Pazi, pazi!« galamio je Juda. »Oni su već prešli na ti. Opalac. Mora biti da su ispod stola izmešali noge. Ajmo, Judita, u drugu sobu, da im ne smetamo!« »Kakva druga soba, dušo?« pripila se Judita uz njega, a dekolte na ljubičastoj haljini joj je skliznuo u stranu, otkrivajući pola jedre, porumenele sise. »Ta-

Carski rez

353

kve stvari se najbolje rade pred drugima i s drugima. Imaš s kim da pričaš, ima ko da pomogne kad ustreba!« »Živeo grupni seks!« drao se Juda koga je piće već očigledno uhvatilo: mašna mu se iskrivila, košulja raskopčala, a na sakou je imao dve-tri masne mrlje. »Socijalizam kao humanistički sistem mora da se razvija u tom pravcu. Mislim: gde svako tuca svakoga, naročito lud zbunjenoga. Oho-ho, ovo je za tri godine ćorke. Da li da prijavim samoga sebe i tako se nekako opravdam pred drugima?« »Dušo, posećivaću te u zatvoru!« zagugutala je Judita izveštačeno, a desna ruka joj je nestala ispod stola, prema Judinom šlicu. »Davaću ti ribu kroz rešetku. Na kašičicu, da se mnogo ne potreseš. I tucaću se sa stražarima kako bih ti omogućila bekstvo u drugi zatvor.« »Hvala ti, draga, kao da si mi oca ubila. Bolje da ja tebe prijavim. Kad mi se digne ja mogu i kroz zatvorski prozor u Požarevcu i to odavde. Oho-hoho!« Sedeli smo pred zamazanim tanjirima, za stolom punim ogrizina i otpadaka, oglodane kosti mešale su se s nagriženim pa ostavljenim komadima Juditine torte (kupljene u poslastičarnici na uglu), prosuto crno vino se, napravivši krvavu mrlju na čaršavu, isparavalo na toploti pregrejanih radijatora, zaudarajući gorko, neki crn, lepljiv znoj udarao nam je na sve pore, pepeljare su bile do vrha krcate pepelom i pikavcima, a nijedna od nas dve nije ustajala da ih odnese i prospe u klozetsku šolju. Televizor iza mo-

354

Vidosav Stevanović

jih leđa je neumorno drndao usiljeno-veseli novogodišnji program, smenjivali su se voditelji i pevači, balerine mlatarale nogama kao muve pod staklenim zvonom, neki matori, otrcani komičari zasmejavali su sami sebe. Vreme je oticalo sporo kao u čekaonici železničke stanice, kovitlalo se po sobi kao duvanski dim: pili smo, kucali se i opet pili. Šapnula sam u sebi, pošto me je Ljubez netremice gledao: »Adame, gde si sada? Šta radiš? Ako si živ, zašto ne daješ neki znak od sebe? Zašto mi ne pomogneš?« I pokušala sam da zaglušim taj glas čašom vina, ali piće nikada ne prija onima koji piju: raste glavobolja, povećava se praznina u grudima, samoća hara po mozgu, demon ispod trbuha divlja i sasvim preuzima vlast. »S kim to razgovaraš!« rekao je Ljubez i pripalio mi cigaretu blistavim, hromiranim upaljačem. »Ni sa kim!« rekla sam. »Verovatno sam pevušila!« »Učinilo mi se da si mi nešto rekla!« »Nisam, zaboga! Nisam!« »U redu. Ne pravimo pitanje oko toga. Predlažem ti da igramo, ako si raspoložena.« Pristala sam da bismo prekinuli razgovor. Jesam govorila u sebi. Ali kako je on to mogao čuti i znati? Ne izlaze mi, valjda reči na licu kao na semaforu? Ili je on jedan od onih vašarskih hipnotizera koji čitaju misli pripitim budalama? Ljubez je ustao, isključio televizor i (snalazeći se kao kod svoje kuće) stavio ploču na stari, pokvareni Juditin gramofon, koji je, škripeći i tandrčeći, prora-

Carski rez

355

dio: »Bitlsi« su pevali Hej, Džud kao da žale za nečim što je prošlo i nikada se neće vratiti. I ja sam žalila za njima: kada smo se Adam i ja upoznali na nekoj večeri, domaćin je, pošto se napio, do jutra neprekidno vrteo istu pesmu na gramofonu, vraćao je dok nismo gotovo izludeli, pokupili se i otišli da bismo se (nas dvoje usamljenih) poljubili odmah u liftu. Ujutro, probudivši se pored njega u hotelskoj sobi, rekla sam mu na uvo (možda je spavao, možda se samo pravio da spava): »Adame, kad god želiš da me ponovo imaš, odsviraj mi ili odpevuši onu glupu pesmu koja nam je noćas probila uši i sastavila nas! Ne podnosim je ali volim!« Teške, strasne mesece naše ljubavi obeležili smo tim napevom. Kada sam ga pratila za Francusku, proveli smo noć lutajući po kafanama i parkovima (hotelske sobe su bile teške za našu teskobu) i pevušeći Hej, Džud, a prozori kuća posmatrali su nas slepo, kao mrtvaci koji ne saučestvuju sa nama. Svanulo je nekako brzo i ružno (ta kratka noć bila je neobično i bolno tamna u mom sećanju) i mi smo se rastali pred prepunom Šansom usred pustog Tašmajdanskog parka, pored šina napuštenog malog voza koji ide ukrug; pijanci su urlali iza naših leđa kao čopor koji je pobesneo, pred nama se kovitlala februarska magla kroz koju su slabačko čkiljile ulične sijalice. Adam je otišao, pogurivši se kao da nosi teret na leđima, da se negde, krišom od policije, nađe sa ortakom čiji nadimak nisam upamtila (možda mi ga nije ni rekao). Ostala sam u parku, prekrivenom gustom maglom, izložena samoći i svemu što me če-

356

Vidosav Stevanović

ka, pevušeći tu pesmu koju sad čujem sa Juditinog gramofona kao da slušam glas ispod zemlje, memljiv od tuge i magleno hladan. Da li je Ljubez to učinio slučajno ili namerno? Bilo kako bilo, više nisam imala izbora i povinovala sam se naredbama svog demona kao što medijum sluša svog groznog, zlu sklonog hipnotizera. »Poslušna si, Eva!« rekao je Ljubez i još više me privukao sebi. »Zato dobro igraš i laka si kao magla!« »Ti odlično vodiš. Ja te samo pratim!« »Deco, pratite se međusobno. Ja vas blagosiljam!« dreknuo je Juda izbliza i zapahnuo nas isparenjima alkohola, duvana i znoja. »Jebite se i množite i naselite zemlju svojim porodom. Amin!« »Dušo, nas dvoje smo sterilni!« rekla je Judita klateći se pijano i vrteći stražnjicom, utegnutom u ovlaženu i pomalo zadignutu haljinu (njeno prirodno stanje bila je golotinja). »Nas dvoje smo namerno sterilni. Tako smo se nekada zavetovali. Ako imamo dece, dušo, kad ćemo se onda baviti ovim stvarima između nogu. Ja imama spiralu, a ti uopšte retko svršavaš. Hajde, pokaži im šta umeš, ako još išta možeš!« »Ja da ne mogu?« vikao je Juda obuhvatajući je i dovodeći do nas. »Ja da ne mogu? Šta pričaš, draga? Ja ću, kao što vam je svima poznato i kao što je poznato celom svetu, umreti u sto šestoj godini. Ubiće me jedan momak, koji se nije ni rodio, kad me zatekne na svojoj devojci. Iz ljubomore. Drži se ti, draga, za ovaj moj pa se ne boj!«

Carski rez

357

Ljubez je ponovo vratio iglu na početak ploče kao domaćin one noći (ni njemu nisam upamtila nadimak, možda zato što su Adamovi ortaci krili imena): zagrlio me je, stisnuo uza sebe nežno i mi smo igrali, okretali se lagano kao ljubavnici. Sve vreme sam mislila (možda je tako zaista i bilo) da je mali, nizak i neugledan, slabačkih ruku: sad sam, okrećući se oko njega kao planeta, opazila da je viši od mene za pola glave, sigurnih pokreta, snažnih ruku i butina koje su me pritiskale čvrstim mišićima. Za razliku od Jude, mirisao je muški i privlačno kao da je upravo izašao iz kupatila. Dah mu se osećao na vino i mentol-bombone i nadraživao je mog napregnutog, na skok spremnog demona koji je na svaki pripev »Bitlsa« odgovarao podrhtavanjem i zverskim režanjem. »Da im pokažemo šta mi umemo, draga!« zaplitao je jezikom Juda i češao se o nas pri svakom okretu, držeći u ruci punu čašu iz koje su njih dvoje, igrajući, pili naizmenično. »Nadam se da ti dobro stoji. Smesti ga kako treba i guraj!« Videla sam ih u velikom starinskom ogledalu na zidu kao dve prilike iz snova koje neprekidno sanjam. Juditina haljina se podigla iznad kukova i njena okrugla stražnjica (još preplanula od letošnjeg sunčanja, sa belim pojasom malog kostima) svetlucala je od znoja, meki trbuh se tresao i podrhtavao kao da raspaljeno čeka smirenje: šminka joj se pokvarila i razlila, lice sa prevrnutim očima se izobličilo i pocrvenelo. Slobodnom rukom je raskopčala Ju-

358

Vidosav Stevanović

din šlic, izvadila nešto crveno, mesnato i žilavo što se mrdalo i skakutalo i smestila ga među svoje vlažne butine što su se, usred igre, otvarale i zatvarale kao halapljiva usta. Najzad ga je zaskočila oko pojasa i rukama mu se obesila oko nabreklog vrata. Dahćući i stenjući, Juda je trapao golemim stopalima, okretao se sporo i teško, ali nije ispuštao čašu: ispivši gutljaj-dva, pojio je zanetu, pobesnelu Juditu kao da joj daje okrepljenje. »Dušo, probaj i ti ovako!« obratila mi se Judita i pogledala razrogačeno kroz koprenu (tek sada sam primetila da su joj oči čakaraste: jedno zeleno i vedro, drugo crno i mračno). »Mi smo žene. Ista nam je sudbina i radimo iste stvari!« »Sve je u redu!« rekao je Ljubez promuklo i čvrstom rukom me odvojio od sebe (pantalone su mu se među nogama popunile i nabrekle). »Eva i ja idemo malo da prošetamo. Nećemo da smetamo, ljudi! Laka vam crna noć i srećna vam nova godina!« Začas smo se našli u predsoblju i na brzinu oblačili kapute. Praćeni njihovim grohotnim smehom, istrčali smo kroz vrata, bežeći, ali kao da nešto jurimo, nešto što nam izmiče. Iz okolnih stanova dopirala je bučna muzika i zaglušivala Hef, Džud. Naslonjeni na vrata pokvarenog lifta, Ljubez i ja smo se prvi put poljubili. Bio je to vreo poljubac kao prilikom ponovnog susreta dvoje davno rastavljenih: zagrcnuti, gubeći dah, jedva smo se odvojili jer su nečiji preteći koraci dolazili sa sprata iznad, približavali se i nekako nas ugrožavali.

Carski rez

359

Iz potkrovlja (gde je živelo nekoliko muškaraca i žena u nerazjašnjenim odnosima, tukli se i lomili posude) sustigao nas je prodoran ženski vrisak koji se orio nad stepeništem kao da ga umnožavaju zvučnici. »Moje dete! Moje jadno, nesrećno dete!« Uhvativši se za ruke, požurili smo u tamu stepeništa kao u pećinu koja će nas zaštititi od svega. U baštici je vladao polumrak, presecan mlazevima sa osvetljenih prozora okolo, i sve (kržljavo drveće, cveće u saksijama, polomljena drvena ograda) beše šareno i nestvarno. Uskom betonskom stazicom, kojom smo neizostavno morali proći, hodala je Baba Čezo, natrontana i zabuljena debelom maramom, vukući oduzetu nogu i lupkajući štapom. Ranije je vešticu izigravala danju. Šta sada, pred samu novogodišnju ponoć, radi ovde? Možda je pobrkala vreme? Ili se, čineći stalno isto, pretvorila u hodačicu koja neće imati odmora i smirenja? Ljubez me je obuhvatio rukom i proveo pored nje, gotovo proneo jer su mi kolena malaksala i klecala sam (možda od popijenog vina, možda od iščekivanja onog što će doći). »Lopovi, lopovi!« kreštala je Baba Čezo za nama. »Zar vas nije sramota? Kradete od ljudi koji umiru! Lopovi, lopovi!« Njeno kreštanje nas je pratilo kroz hodnik prema ulici, gde stanari i prolaznici obavljaju preke potrebe, kroz zadah neprovetrenih kujni, ustajalih ostava, ugljene prašine, mokrih pelena, starog nameštaja, zagoretina i olinjalih mačaka. Našavši se

360

Vidosav Stevanović

napolju, odahnuli smo, kao da smo izašli iz zatvora. Pogledali smo se, nasmejali i poljubili. »Kad sam rekao da šetamo, mislio sam da zaista šetamo!« rekao je veselo Ljubez i zagrlio me (činilo mi se poznato i prisno kao da to radimo odvajkada). »Nije previše hladno i dobro smo obučeni. Znači da šetamo i da pričamo!« »Kako ti kažeš. Da šetamo i da pričamo. Postao si mi blizak i slušaću te!« Uzela sam ga pod ruku i krenuli smo u najdužu šetnju koju sam ikada odšetala. Sumanuta novogodišnja noć otvorila nam je svoju dedamrazovsku kutiju i pokazivala drangulije. Bilo je kasno (negde blizu ponoći koju je očekivao čitav prežderan grad) i prohladno ali nekako neodređeno, kao da se još tačno ne zna šta će biti – magla ili led. Pramičasta koprena, koja se lelujala i lebdela kao na blagom vetru, zaklanjala nam je pročelja kuća, ovde se zgušnjavala, stvarajući beličaste gvalje, tamo se razređivala i nestajala, otvarajući pogled na mračne haustore. Poznati grad je tako postao nepoznat: istraživali smo ga svojim koracima kao pustinju koja nam može prirediti iznenađenja. Ulice i parkinzi bili su prazni i napušteni, tek ponegde se gurio neki automobil pod vlažnom ceradom, kao sakriveno i zaboravljeno siroče. Svi su nekuda otišli, odvezli prepune trbuhe, gastritise i štucavice na planine i more, odleteli avionima prema jugu ili prema severu, ostavivši grad, kao nepotrebnu gomilu ruševina, onima koji ništa nemaju, kriminalcima i ljubavnicima.

Carski rez

361

Prošao je odrpani svirač na gitari, ne videvši nas kao da ne postojimo (možda slep, možda pijan): igrajući neku medveđu igru, proteturala su trojica pijanih sa još pijanijom ženom u sredini. Grupica mladića u kožnim vindjakama i sa lancima i bokserima u rukama projurila je pored nas, dahćući. Oduzeti prodavac lozova, umotan slinavim šalom, gurio se i lomatao drugim pločnikom. To je bilo sve. I narandžasti kamion za đubre provezao se polako i, učinilo nam se, prazan: u šoferskoj kabini nismo opazili nikoga. Gotovo da sam, pre nego što zaplačem, zamolila: »Ljubez, mili, pričaj mi nešto. Govori bilo šta!« »Hoćeš li da ti nešto pričam?« rekao je Ljubez i blago mi prebacio ruku preko ramena. »Ponudio sam ti šetnju umesto sobu i krevet. Mogu da ti ponudim priču umesto pića.« Ćutala sam, činilo mi se da znam šta ću reći: moje reči su, malo izmenjene, nekako pre izlazile iz njegovih usta. Koračali smo dalje. I tek tada sam primetila da je Ljubez visok i vitak, širokih ramena i uskih kukova, kao kakav lepotan sa filma, da ima čvrst muški korak i raskuštranu kosu koja mu pada po ramenima. Glas mu se preobrazio u dubok i promukao, stišano snažan i sličan odjeku koji se odbija od zidova i vraća pravo meni. Kao da mi je neko, dok sam buljila u pretrpane i osvetljene izloge, zamenio pratioca ili kao da je zamenio mene. Srevši se slučajno (da li samo slučajno?) bili smo neki drugi. Prošaputala sam u sebi: »Moj Adame, nas više

362

Vidosav Stevanović

nema. Nestali smo u crnoj rupi Evrope. Jedna lažna Eva hoda noćnim gradom sa lažnim ljubavnikom. Šta da radim? Šta?« »Ništa ne treba da radiš!« rekao je Ljubez i prigrlio me, malu u njegovom velikom naručju. »Hodaj i slušaj. Sada je tačno ponoć. Srećna ti nova godina, Eva. Sve najbolje u budućnosti!« »Tebi takođe, Ljubez!« rekla sam pridigavši se na prste i ljubeći ga. »Srećna ti nova, mili. Sve najbolje u budućnosti.« Grad se namah preobrazio. Odasvud se, skrivena ali sve snažnija, dizala zacenjena vika, galama iz bezbroj grla, jedan zajednički krik samozaborava i veštačke radosti koji je rasterivao maglu, razgonio mraz. Odjekivalo je iz zaboravljenih kuća, prodiralo kroz prozore, zavese i spuštene roletne, probijalo ohlađene zidove koji trule i opiru se vremenu, dopiralo odnekud ispod zemlje (možda iz same kanalizacije), orilo se preko krovova, dimnjaka i televizijskih antena, padalo na vlažne pločnike, ne zamirući. Hiljade metaka paralo je nebo nad nama, praštali su revolveri i puške, pucale petarde, uzletale udaljene rakete kao samoubilačke ptice. Onda se, odjednom kao što je i počelo, sve stišalo, umuklo, prestalo: mrtva tišina se spustila na mrtvi grad napadan mrazom, poplavljen sve gušćom maglom. Ništa se nije čulo osim naših prigušenih koraka na pločniku koji se vlažio. Nakazne senke su teturale kroz maglu, osvetljavane mutnim farovima posleponoćnih taksija, plašene zvonjavom tramvaja što je, varničeći trolom, promicao kao da pliva.

Carski rez

363

Ljubez je počeo svoju priču kao da nastavlja odavno započetu i nakratko prekinutu. »Moj nadimak znaš, nosim ga odavno, valjda od rođenja. Pravo ime ti neću reći jer sam ga gotovo zaboravio. Uostalom, isto je kao i sva druga imena i ne znači baš ništa. Ja sam, Eva, bivši student, bivši sportista, bivši mangaš, bivši muzičar na igrankama i uopšte bivši. Odavno već bavim se svim i svačim, bolje da ne pitaš čim. Ako i pitaš, neću ti reći: ja nikad ništa ne pričam, ćutanje je moja priroda. Mora da si me potresla kad ovoliko brbljam. Povremeno moram da isparim dok me slepci ne zaborave, da se pritajim negde u prikrajku, da promenim masku i sačekam bolja vremena. Sada sam upravo u takvoj fazi: ti pred sobom vidiš jednoga koji je nešto drugo, a sutra će biti nešto treće. Kad sam onaj pravi, kad ne lažem, živim s majkom koja pije i sve zaboravlja, noću bunca nerazumljivo i grozno. Moj strašni otac ju je odmah posle rata doveo iz Francuske, pokupio negde u Parizu ili Marseju, napravio je dete (mene), a onda zbrisao: ona ne zna gotovo ni reči srpski, sedi pred televizorom povazdan, prazni flaše, ne zna ni ko je ni gde se nalazi. Mene povremeno brka sa nekim davnim ljubavnikom, u stvari s drugom iz detinjstva koji se, zamisli, zove Juda, kao ona budala večeras. Negujem je jer je bespomoćna, jer mi je majka i jer je mrzim: ona je kriva za pola zla koje nosim u sebi. Kad ona umre, postaću neko drugi, izbrisaću svu prošlost, bagatelisaću uspomene, prekinuću sve stare veze: umreću i ja

364

Vidosav Stevanović

ovakav kakav sam i rodiću se nov, drukčiji. Ako ne uspem u tome, propiću se ili ubiti ili ću učiniti neku gadost da svi pljunu. Toliko što se tiče majke. Moj otac je crnja priča. On je nekadašnji borac (mada sumnjam u taj deo njegove biografije), posleratna važna ličnost, potom ugledni privrednik, sada nečiji predstavnik negde, uvek jednom nogom u ćorki. Lažljivac je i opsenar, pijanac i ženskaroš, potpuno bezobziran i amoralan kao gmaz. Obilazi drugove iz rata koji ga ne poznaju ili su zauzeti, priča kako smrtno mrzi predsoblja i da će jednom ubiti nečiju sekretaricu. U poslednje vreme sve mu ide naopako, čak je pogubio medalje i nekakve isečke iz novina u kojima je bio hvaljen i cenjen. On je kriv za drugu polovinu zla u meni, za to što ne znam tačno ko sam, a i zato što me nije materijalno obezbedio: krao je uvek i samo za sebe. Slučajno sam, prateći ga povremeno, otkrio čime se bavi: šalje naše radnike u inostranstvo i uzima proviziju i boji se da ga neko, prevaren i očajan, ne ubije. Kad bih znao kako da izbegnem kaznu, to bih učinio ja, svojeručno. Jednom sam odlučio da pođem njegovim kanalom u Francusku, da vidim šta se tamo zbiva. Sa mnom je pošao mladić čije ime neću da ti kažem, izgovaraš ga u sebi mnogo puta na dan. Bili smo tamo, bavili se svim i svačim, svašta se dešavalo. Sada sam ovde. To je sve, Eva!« Između nas se taložila tišina, narušavana jedino damaranjem krvi u žilama, ponekim udaljenim krikom, kakvim prigušenim pucnjem. Ko li to puca, ko li gine? Hodali smo, koračali kao da ne možemo da

Carski rez

365

stanemo, umorni i bolnih zglobova (Ljubez me je gotovo nosio). Sudeći po ulicama, po boginjavim pročeljima kuća (smog i gar iz dimnjaka, isparenja od nafte i uglja zasipaju ih neprekidno, oduzimajući im lica), po uvek istom golom drveću što je, mada u bezvetrici, lagano mahalo granjem, vrteli smo se u krug, oko Juditine i Hadži-Popovićeve stare kuće koja nas je čekala. Zašlo se nismo vratili tamo, na topli krevet moje sobice, zašto nismo otišli u neki hotel (u blizini ih je bilo nekoliko i bili su nam na raspolaganju). Nisam pitala jer više nisam imala volje, prepuštala sam se njemu kao sudbini: muškarci raspolažu nama kad im se same predamo. Nekoliko puta smo izbijali na Tašmajdan: čas je bio ispred, čas iza nas, leden, golih klupa, polomljenog šiblja, ravnodušan i zloupotrebljen kao i onog jutra kada sam poslednji put videla i poljubila Adama pre nego što je otišao da se nađe sa bezimenim ortakom. Zašto ga tada nisam pitala ko je taj, kako se zove, šta hoće? Napustili smo ulicu, skrenuli na tašmajdansku stazu i seli na prvu klupu kao na santu leda. Naslonila sam se na Ljubeza, na njegova zaštitnička prsa: bilo je toplo i udobno, kao u kupatilu ozračenom radijatorima danas posle podne kad sam videla svoju krv. Niko nije prolazio. Tašmajdan je podrhtavao od mamurluka i teškog sna, opružen na leđima i zapušenog nosa, kao pijanac koga trezne u stanici za hitnu pomoć. Skoturila sam se u Ljubezovom zagrljaju kao u kolevci: milovao me po kosi, po leđima i bedrima,

366

Vidosav Stevanović

njihao me kao devojčicu koja će sad otkriti muškarca, kao da me priprema na gubitak nevinosti. Prožimala me toplota koja se širila iz njegovih grudi. Prožimala nam se i odeća, hladna i već pomalo vlažna od vodenog praha što je lebdeo iznad šiblja i sipio na goli asfalt staza. Granice između naših tela su nestajale, dah nam se mešao, krvotoci se spajali u jedan. Moj demon se uspravio (lice mu je bilo ljudsko, ali zversko, crveno i raspojasano), napregao pred skok: umesto prema meni, njegovoj žrtvi, okrenuo se prema Ljubezu i nakostrešio. »Ne boj se, Eva! Budi mirna!« govorio je iznad mene Ljubezov duboki, potresni glas (sličan stišanoj trubi koja svira uspavanku). »Desiće se ono što mora da se desi. Kad se probudiš, bićeš moja. Jer Adamova u stvari nikad nisi ni bila!« Islabelih zglobova, klizila sam niza stranu, kao niz strminu nagnutog akušerskog stola. Sanjiva bez narkoze, budna bez svesti, otvarala sam se kao pred ginekologom sa krvavim rukavicama, širila noge, nudila svoju bolnu matericu, izlagala ranjenu utrobu novim ranama. Preobrazivši se u demona sa životinjskim licem i rogovima (možda su i ranije njih dvoje bili isto), Ljubez je prodirao u mene kao sudbina, kao bol koji se ne može izbeći. Istovremeno, Adam je nestao negde u Francuskoj, preobrazio se u nemi stub ledene soli koji razjedaju atlantska kiša i alpski vetar, koji uzalud slepo gleda prema zamračenom istoku. Probudila sam se na klupi unutra, iza autodro-

Carski rez

367

ma u luna-parku. Siva svetlost cedila se preko šiblja i drveća kao lužina koja ništa ne može da opere. Možda me je Ljubez nosio dokle je mogao, pa ostavio, uklonio se od neželjenih očiju? A možda me je samo sklonio s klupe blizu ulice, gde su me mogli opaziti prvi prolaznici? Veš mi je bio pocepan, odeća divljački iskidana: suknja, čarape, gaćice i kombinezon su visili u dronjcima. Crna, hladna krv (kao da otiče iz ustajalog leša) vlažila mi je modre, surovo ištipane butine, i prokapljivala između dasaka na klupi: na kaljavom šljunku stvorila se ružna mrlja. Pružila sam ruku i pokušala da se bar malo ubrišem: gledala sam tu usirenu krv na svom dlanu kao tuđu i smradnu, kao trag smrti jednog demona koji je, pošto je uništio šta je mogao, napustio moju utrobu. Činilo mi se (možda je tako i bilo) da me iz prikrajka, skrivene u napuštenom autodromu, posmatraju neke zlurade oči, radosne što vide moj kraj. Zovnula sam tiho (nekim šušljetavim, prozuklim glasom koji je pripadao Babi Čezo): »Ljubez, gde si? Dođi! Ne moraš da se kriješ! Desilo se što se moralo desiti!« Niko se nije odazvao. Podigla sam se s naporom, nekako uredila odeću, sklopila izgužvani kaput preko svega i zateturala niz stazu kao da na leđima nosim klupu. Nalazila sam se na mestu sa kog je Adam krenuo onog jutra da se vidi sa ortakom. »Čuvaj se, Eva!« govorio je njegov čvrsti muški glas, a dah mu je mirisao na vino i mentol-bombone. »Ne daj se. Sačuvaj sebe za mene. Ja odlazim ali ću

368

Vidosav Stevanović

se vratiti. Onda ćemo kupiti stan, venčati se, imati decu, kao i svi drugi ljudi. Mi nismo gori od drugih. Zašto bi nam se desilo nešto gore?« Dok sam se, strepeći da ne padnem, vukla niz stazu, pijanci su se tukli pred Šansom iza mojih leđa, makljali su se kao i onog jutra. Sve se ponavlja, jedino što je nama gore i teže. Čula sam njihove urlike, pretnje i zapomaganja, prosiktane psovke, tupi zvuk udaraca pesnicama po mekoti tela, zvižduk milicionerskih pištaljki i fijuk pendreka koji udaraju po tvrdim lobanjama. Kad se raziđu i razbegnu kud koji, kad uhvaćene sprovedu u stanicu i bace u pretrpane ćelije (praznici rade za bolnice, kanalizacije i zatvore), neko će metlom pobrisati njihove zube sa betona, krpom sprati usirenu krv, na stolove staviti čiste čaršave i sve poprskati otužnim sprejom. U baštici pred Juditinom kućom (nekada je bila Hadži-Popovićeva ali su to svi zaboravili) sačekala me je, kao i uvek, Baba Čezo sa štapom u ruci. Nije šetala, nije mrmljala, samo je stajala tamo, nasred betonske stazice, i gledala me sivim, krmeljivim očima, nekako ravnodušno. Prikupivši kaput oko sebe, tresući se od hladnoće, cvokoćući zubima, provukla sam se pored nje, zapahnuta ustajalim zadahom starosti, sparušenog tela, neopranih prnja. Ušla sam u kuću, vukući noge, pridržavajući se za zidove, kao žena koja se sama vraća sa teškog abortusa. Na stepeništu se skoturila iznenadna tišina posle provoda: pred svim vratima stajale su kese sa smećem, srča, otpaci hrane, flaše za mleko koje će raznosači zameniti čim svane. Nova godina je prošla,

Carski rez

369

sve je prošlo. Za šalterom Beobanke čekala me je tvrda stolica. Da sam umela, da sam htela, mogla sam na njoj provesti godine, penzionisati se i postati Baba Čezo. »Jeste li to vi, gospođice?« iznenadio me učtivi Hadži-Popovićev glas kad sam otvorila vrata i ušla (dopirao je iz kujne, zajedno sa zveckanjem sudova). »Ja malo pospremam da ne sedim dokon. Samo uđite. Srećna vam nova godina i sve najbolje. Želim da vam se momak vrati iz Francuske. Ako imate vremena, sačekajte me da popijemo jedno piće radosti!« Nisam htela da se pogledam u ogledalu, kao što sam radila uvek kad sam ulazila. Koga ću videti tamo? Sebe ili svoju senku? Ženu koja je provela burnu ljubavnu noć ili samrtnicu? Adamovu bivšu ljubavnicu ili neku drugu, rastrojenu i poluraspadnutu? Podupirući se stvarima, ušla sam u svoju sobicu (kupatilo mi je bilo daleko, kao preko sveta) i srušila se na krevet; bio je tvrd, vreo i uzan, rogobatan kao sprava za mučenje. Izuvši cipele, navukla sam čupavu ćebad do brade i ostala tako: ležala sam na leđima, kao na nosilima koja odmiču niz stepenište, prema otvorenim vratima bolničkog automobila. Gospodin Hadži-Popović se porebarke uvukao u moju sobicu, sa čašama u rukama. Bio je bled, ispijen, bez mrežice za kosu, ogrnut kućnom haljinom koja mu je otkrivala olinjale, sparušene grudi ostarelog muškarca koji se preobražava u jalovu ženu. »Da popijemo i nas dvoje nešto, gospođice Eva!« prošaptao mi je na uvo, kao da ga neko prisluškuje

370

Vidosav Stevanović

iza vrata. »Imam poverenja u vas pa ću vam nešto ispričati. Moja mama se naljutila na mene, strašno se naljutila. Ona je, znate, ljubomorna na Juditu, ne može da shvati zašto ja, dete iz dobre beogradske porodice, živim s njom. Stavila me je pred svršen čin: ili ona ili ona žena. I ja sam izabrao moju ženu, znate da ne mogu bez njenog tela i bez njenog veša. Napustio sam mamu dva dana pre isteka praznika i došao. I ovde zatičem rusvaj, prljavu i zagađenu kuću. Međutim, tek u spavaćoj sobi čeka me iznenađenje. Na goloj Juditi leži neki dlakavi, mišićavi klipan, veliki kao kuća. Spavaju, ali kao da ne mogu da se odvoje. Znate, ja verujem da je on nju naterao na silu, primorao je nožem ili revolverom. Moja Judita, ma kakva bila, ne bi valjda dobrovoljno pristala s takvim kriminalcem? Vi me ne čujete, gospođice. Spavate li?« Popivši obe čaše, gospodin Hadži-Popović je nestao: malo kasnije se začulo zveckanje sudova u kujni. Za sat-dva ustaće Judita, dići će se Juda: dok gospodin Hadži-Popović plače i moli da ga ne izbace iz sopstvenog stana, oni će piti, smejati se i galamiti. Ležala sam na leđima i posmatrala kako se na prozoru pojavljuje maglovit dan, preplavljen smogom i dosadom: siva svetlost se gusnula i kapala kao rastvor sone kiseline koja će me razoriti, razjesti mi meso i ostaviti uzaludan kostur. Videla sam plamteća slova pisma koje mi je, valjda pre nego što je pobegao, ostavio Ljubez: sricala sam ih u sebi kao da čitam presudu. Voljena Eva, obećao sam, mislio sam, ali se ne mogu vratiti. Prvo su mi svi poslovi išli od ruke, posle nijedan.

Carski rez

371

Naši su zlikovci čak i u Francuskoj. Namestili su me. Optužen sam da sam ubio jednu babu u Lionu radi novca. Nisam uspeo da dokažem nevinost. Osudili su me na smrt i sutra ujutro će ta kazna biti izvršena. Možda jedem poslednju večeru, možda pijem poslednje piće. U tvoje zdravlje, draga Eva. Želim ti mnogo sreće i uspeha u novoj godini. Tvoj Adam. Krv je oticala iz mene. Čula sam kako kaplje na pod, u baricu koja se tamo stvarala. Uzaludno je bilo šta preduzimati, uzaludno je zvati bilo koga. U svetu više nikoga nema. I nema ničega osim rane u mojoj razdrtoj utrobi koju je demon napustio zajedno sa životom. Gore pod krovom sve slabije je, kao da se zamorila, zapomagala ona žena. Možda sam je jedino ja čula? »Moje dete! Moje jadno, nesrećno dete! Ljudi, vratite mi moje dete!«

CRNI TALAS

edamdesetih godina bio sam usamljen, očajan i polupijan. Ni danas nisam mnogo bolje, ali sam onda bio na ivici ponora. Društvo me odbacilo, prijatelji su me napustili, posao mi nije išao od ruke. Propadao sam iznutra, propadao spolja. Čak mi je i seksualna sposobnost, kojom sam se nekako držao na površini, opala do granice tuđeg podsmeha i drkao sam umesto da jebem. Tavorio sam na brisanom prostoru sumnji u sebe, straha od drugih, nesanice i manijakalnih misli. Izgubivši osećaj za humor i paradoks, kojim sam se nekad tešio i uspavljivao, ponovo sam (kao šezdeset osme) sanjao revoluciju, fatalne bolesti duha i kataklizmu koja će uništiti grad. Smrt se uselila u moju glavu, ugnezdila se, raširila i polako mi razarala ganglije. Ona je tada bila moja jedina verna i pouzdana drugarica: ostale su me, osećajući da klizim nizbrdo, hitro napustile. Spasavao sam se alkoholom, tumaranjem po gradu, zavlačenjem u prljave jazbine, kljastim životom bez ikakvog smisla. Konačno sam usvojio poe-

S

374

Vidosav Stevanović

tiku ružnog, koja je bila simbolička slika mog stanja, i okrenuo se katastrofičnim vizijama. Pisao sam kao što sam i živeo: zamršeno, nerazumljivo i beznadno. Nesrećan što ništa zaista ne mogu, beskrajno sam šetao, koračao dokle god su me noge nosile: tvrdi pločnici su primali i prenosili dalje sinkope mog nemira. I (ne znam ni sam kako i zašto) najviše po Novom groblju, na kojem Beograđani toliko vole da se nalaze, razgovaraju i sahranjuju. Iscifrani mir porodičnih grobnica, uredni spomenici sa pozlaćenim slovima, nespretno-žalbeni natpisi, gomile uvelog cveća bez mirisa i krive voštane sveće, humke sveže iskopane zemlje koja se isparava, pripiti i pomodreli grobari naslonjeni na lopate – sve to me je nekako vraćalo sebi i tešilo. Odavde posmatrana, smrt nije bila strašna, već pomalo smešna i ukroćena, provincijski farsična, i odnosila se na druge. Šetao sam alejama i, dok je vetar šuškao u opalom lišću kestenova, čitao jednolična imena, prezimena i zanimanja, godine rođenja i smrti, razgledao fotografije odavno pokojnih, pamtio natpise, izreke i stihove, procenjivao vrednost venaca, i sve to bez ijedne misli. Svet groblja je nestvaran i nema značenja za usamljene šetače: grobovi su na izgled prazni kao i naličje spomenika. A potom sam, manje očajan nego inače, i nekako cinično veseo, odlazio da se napijem. I napijao sam se programski, jer nisam imao preča posla: do utrnuća svesti i rasula svih čula. U svoju garsonjeru

Carski rez

375

vraćao sam se pred zoru, teturajući i često pevušeći: povraćao sam ili pokušavao da zaspim, da pobegnem iz svoje odrane kože. Polubudan, gadio sam se i užasavao dana koji dolazi, čkiljavog jesenjeg sunca, dugih sati bez sadržaja, trenutaka koji nikako da prođu. Trebalo je ustati, umiti se i obrijati, nešto pojesti, obući se i naći novac za piće, razgovarati s ljudima, i to je bilo gotovo nepodnošljivo. Oko podne sam izlazio, kretao u još jednu šetnju i primećivao kako me noge same nose prema Novom groblju, uvek prema njemu. Kud god krenuo, ma šta nameravao, tamo sam stizao. Prvo sam isključivo šetao. Potom sam (ni sam ne znam kada i zašto) počeo da prisustvujem sahranama, da se sve više odajem tom staračkom poroku, koji je u stvari čačkanje otvorene rane, zabava i uživanje. Čim bih video crnu gomilu pred kapelom (a bilo ih je osam, koliko ih valjda i danas ima) priključivao sam se, podešavao onaj lažni izraz tuge na licu, kojim ožalošćeni iskazuju svoju radost, skrštao ruke na trbuhu. Nekoliko puta sam čak i saučešće izjavio, ne misleći ništa određeno, prebirajući po glavi u koju ću kafanu posle svega. Te kišne jeseni ispratio sam desetine pokojnika do rake i ozbiljno (osmehujući se) posmatrao kako grobari lopatama bacaju vlažnu zemlju na sanduke, kako rodbina plače pre obilne staroslovenske večere. Ponekad sam i sam plakao, tek da nešto radim. Valjda sam unapred sažaljevao sebe, jedinstvenoga. Sunđer pijanstva brisao mi je potom svako sećanje.

376

Vidosav Stevanović

Jednu sahranu sam ipak zapamtio i mogao bih o njoj da pišem sa svim pojedinostima. Srećom, više ne pišem: očvrsnuo sam, prevazišao nesanicu i piće, i ugasio se kao grobljanska sveća kad svi odu. Bio je mutan dan i kišobran me je slabo štitio od sitne kiše koja je probila zoru. Pločnici, šareni izlozi, automobili koji mile, ugašeni semafori, čađave kuće, cvećare kod grobljanske kapije, nekoliko prosjaka – sve je bilo vlažno i ljigavo, izazivalo je mučninu. Iza malaksale jeseni pripremala se napadačka zima čiji će sneg samoću učiniti još crnjom. Pred trećom kapelom primetio sam gungulu kišobrana, mokrih mantila i kaputa, zbrku uplakanih lica. Umešao sam se naviklo i čak se progurao u prve redove, među dežurne starce i starice. Okružena ožalošćenom porodicom (crnina sve ljude čini sličnim i pretvara ih u skup bez lica) preda mnom su ležala tri skupa sanduka sa mesinganim drškama i zastakljenim prozorčićima nad glavama pokojnika, koje se ipak, bar sa mesta na kojem sam ja stajao, nisu videle. Na svakom sanduku, obrubljena crnim florom i poduprta buketima cveća, stajala je po jedna uveličana fotografija. Bile su to dve slične žene i postariji, proćelav muškarac tupog izraza i kosmatih obrva, crnih kao da su izvučene tušem. Kosa kiša je (sanduci su stajali pred uskom kapelom) kvasila fotografije i one su, namreškavši se, pretile da se rasplinu kao i slova ispod njih: Olgica i Jevdokija Pališaški, Gvozden Mičeta, Prvoborac. »Koga to sahranjuju?« polušapatom sam se

Carski rez

377

obratio starcu sa jarećom bradicom i gukom na obrazu, koga sam zapamtio sa ranijih sahrana. »Majku i ćerku i ćerkinog muža, komšija!« nagnuo se starac (bio je visok i poguren) i prošušljetao mi pravo u uvo. »Muž je bio ljubomoran na ćerku i ljut na majku koja joj je davala podršku. Obe ih je pobio iz pištolja. Eto do čega dovodi današnja raspuštenost, komšija!« »I onda se sigurno sam ubio?« rekao sam tek da nešto kažem. »To je zvanična verzija, komšija!« zablebetao je starac i zagrcnuo se. »Ja, međutim, imam veze u policiji i znam nešto više. Na muževljevom vratu nađeni su modri tragovi i ugrizi. Neko ga je udavio i izujedao. Policija u stvari traga za ubicom. Danas vladaju neznanje i korupcija, komšija!« »Šta to znači?« upitao sam. »Znači da ćemo propasti, komšija!« zakikotao se starac i malne legao na mene. »Uoči poslednjeg rata isto se nije znalo ni ko pije ni ko plaća. Svi smo složno rasturali zemlju. I propali smo za nekoliko dana, komšija!« Odmakao sam se od njega i rukavom kaputa izbrisao uvo. I dok mi je mamurluk kljucao u potiljku, zabuljio sam se u srednju fotografiju. Praznina moje glave primala je svaki utisak koji joj se nametao, probavljala ga i odbacivala. Lice mlade žene bilo je ovalno i svedenih obraza, nekako zatvoreno u sebe, neizrazito i obično. Više je skrivalo nego pokazivalo. Video sam hiljade takvih lica i zaboravio ih. Prosto nije imalo šta da se pamti.

378

Vidosav Stevanović

Ali su oči bile neobične: krupne, veoma sjajne i prazne, kao da su videle nešto porazno i ugasile se, ostavivši samo blesak beonjača oko okruglih, hipnotičkih zenica. Posmatrale su me netremice kao da su me izdvojile iz gomile. Te crno-bele oči sa fotografije (bio sam siguran jer me je zabolelo čitavo telo) želele su me i pozivale, gledale me toplo i ljubavnički. Osetio sam treperavo i bolno uzbuđenje ispod trbuha, izazov u preponama. Digao mi se kao nekada kad sam izgubio nevinost. Starci i starice u prvom redu zbog nečeg su se uznemirili i uskomešali. Nekakav zao i brz šapat prostrujao je među njima. Široka i mokra leđa onog starca sa jarećom bradicom i gukom na obrazu zaklonila su mi sanduke i fotografije, odvojila me od onih urokljivih očiju. Bio sam odgurnut natrag, zbunjen i potresen i ništa nisam shvatao. Nisu li to prvi simptomi delirijuma tremensa koji će me ščepati i uništiti? Moje čulo mirisa, inače slabo, pojačalo se naglo, valjda izazvano noćašnjim pićem, mamurlukom i gađenjem. Osetio sam kako me zapahnjuje nešto neodređeno, ni miris ni smrad, nešto upravo između, ali jako i opojno kao isparenja koja se dižu sa kuvane rakije. Zabatrgao sam rukama i nogama: probijao sam se žurno kroz ćutljivu, crnu gomilu. I dok je neki dosadan govornik rasplitao jednolične fraze o porodičnoj tragediji, isteturao sam na čistinu i zabrzao prema kapiji. Jeza mi je štipala leđa kao da me one oči prate netremice. Tek pred kafa-

Carski rez

379

nom sam primetio kako vučem sklopljen kišobran. Bio sam promočen, prehlađen i naglo kijavičav. Nekakva igličasta hladnoća lebdela je odasvud i bockav vodeni prah me je gušio. Kafana se zvala Žagubica i bila je prljava rupa na uglu, mračna usred sivog dana. Ušao sam, umešao se među pijance i naručio kuvanu rakiju. Opekavši usta, ispio sam je nadušak, ali me drhtavica nije napustila. Naručio sam drugu i treću. Pio sam čitave te kišne noći koju mi je jesen puna slutnji stavila na put. Sve je bilo kao pre i sve je bilo drukčije. Vreme je odmicalo sporo i brzo, nekako skokovito, kao da se prazni kroz samrtničke trzaje, i nisam ga mogao pratiti. Svest mi se sve češće prekidala i vraćala. Kad god sam znao ko sam i gde sam, primećivao sam kako se razboljevam, podležem groznici i uzalud vrelo čelo podmećem pod kišne kapi. I pio sam dalje. Nisam prepoznavao ulice kojima sam hodao, mada sam njima prošao hiljadama puta. Bile su to neke druge ulice, iskrivljene snom koji se pretvarao u moru. I njima nisam hodao ja već neko drugi: tuđinac koji je pogrešio grad, zemlju i vreme, koji uzalud traži izlaz iz lavirinta. Kiša je sipila i pružala mi kakvu-takvu utehu. Uporna i sveobuhvatna, ona je nekako povezivala moj poljuljani svet, prošivala ga ledenim iglicama. Dva-tri puta mi se učinilo da me prate one oči sa fotografije: hladnoća me je tukla po leđima kao neki jednosmeran vetar. Okretao sam se iznenada. Nikoga nije bilo iza mene. Ljigavi kanali ulica svetlucali

380

Vidosav Stevanović

su pustinjski. Sumorna pročelja kuća bila su morbidno zagonetna. Očigledno, pratio me je bestijarijum moje podsvesti. I ništa više. Pred vratima garsonjere doživeo sam iznenađenje. Stresao sam se ali nisam stigao, ni hteo, da se začudim. Između dosade i propasti ja uvek (pa i danas) biram propast. Na otiraču za noge ležao je skoturen čovek u kaljavom kaputu kao da je uz put padao. U ruci je držao sklopljen mokar kišobran. Okrenuo sam ga na leđa i zagledao mu se u lice. Bio sam to ja, bolestan i pijan, polubudan. Razni delovi mog bića hodali su u različitim pravcima i negde su morali da se susretnu. Otvorio sam vrata, podigao tog nesrećnika bez doma i uneo ga unutra. Bio je neverovatno lak, kao senka boja je dobila čvrste oblike. Razodenuo sam ga, položio na krevet i, plačući, bdio nad njim. Razgovarali smo malne bratski. Tako smo zaspali i obojica se našli u istom snu. Sedeo sam na ivici kreveta i držao njegovu ruku u svojoj. Prsti su nam se preplitali kao ljubavnicima. Nastavio sam da plačem, da grcam i jaučem. Sve unutrašnje ograde i zabrane su nestale, i ja sam mu se predao. On me je tešio, mazio i ljubio vrelim usnama kao da na moju kožu stavlja usijane žigove ljubavi. Slutio sam kako, spasavajući me, čili i nestaje. I pokušavao sam da ga zadržim rukama, grozničavim telom i preklinjanjem, no uzalud. On je umirao i shvatao sam da ću i ja jednom tako – bestelesan i nevidljiv.

Carski rez

381

Kad je ishlapio, probudio sam se i obazreo oko sebe. Jesam li u gornjem ili donjem svetu? Bio sam sam u svojoj zapuštenoj garsonjeri, među polomljenim nameštajem. Na podu je ležao moj kaput, blatnjav kao da sam uz put padao, i pored njega sklopljen kišobran. Iza prozorskih stakala sipila je kiša i krovovi su se grbili. Dan je bio mokar, siv i poluprovidan, i jesen mi ga je dobacila kao ogrizinu. Drhtureći, ustao sam i otvorio frižider. Bio je, kao i uvek poslednjih meseci, prazan. Ničeg za jelo, ničeg za piće. A moj trbuh se grčio, živci treperili i pretili da će se pobuniti. Očajno stanje, u kojem se svaki od nas pojedinačno nalazi, stvaraju upravo sitnice: pokvarena slavina ili mlako pivo iz flaše pošto su čaše odavno neoprane. Sitnice ubijaju dušu i muče duh. Sitnice su građa našeg pakla. Drhtao sam pred frižiderom, spreman da zaurlam. Onda je zazvonio telefon, presekao me i zbunio. Otkud telefon? Isključili su mi ga nedavno jer nisam plaćao račune, presekli struju, zapečatili radio. Niti sam telefonirao niti su mi telefonirali. Ko me to zove? I kako? Oznojenom rukom sam digao slušalicu. U prvom trenutku nisam čuo ništa osim krčanja i škljocanja kao da se veza uspostavlja izdaleka. »Halo!« rekao sam. »Na telefonu S.« Kao svež vazduh zapahnuo me topao, jebozovan ženski glas. Ošamutio me i osvestio istovremeno. Pijance trezne kiseonikom, nimalo slučajno. »Dobro jutro!« rekla je. »Kako ste?«

382

Vidosav Stevanović

»Više je podne. Ili mnogo kasnije. Ko ste vi?« »Izvinite što vas uznemiravam odmah posle buđenja. Videla sam da ste upravo ustali.« »Kako to: videli ste?« »Moja zgrada je nasuprot vašoj. Moj prozor je nešto iznad vašeg. Kad sam dokona, gledam pravo u vašu sobu. Činim to već nekoliko dana, posmatram vas kao u izlogu.« »Šta sad radim?« »Stojite pored telefona i obazirete se kao da vam neko stoji iza leđa. Ne, nema nikoga. Jeste li se uverili?« »Šta imam na sebi, susedo?« »Prljave gaćice koje niste menjali nekoliko dana. I kariranu izgužvanu košulju koja zaudara na znoj. Niste se okupali jer vam tuš ne radi.« »Otkud sve to znate, do đavola?« »Znam jer znam. Noćas ste kući došli pijani. Neko vas je svukao i položio u krevet. Vi možda ne znate ko je to bio, a ja vam neću reći, osim u četiri oka.« »Jeste li vi vračara? Ili voajerka?« »I jedno i drugo, susede. Možda i nešto treće. Gledam i predviđam.« »Tucate li se? Jebete li se?« »Kad god mogu, susede. Kad god nađem muškarca koji mi se dopada kao vi. Šta sada smerate?« »Ne znam. Pije mi se, a nemam pića. Gladan sam, a pred praznim frižiderom.« »Dođite kod mene. Imam pića i pun frižider hrane. Daću vam nešto da popijete, spremiću vam ručak.«

Carski rez

383

»Imam jedan problem draga susedo. Moraću da ga izdrkam. To radim svakog jutra posle pijanke.« »Nećete drkati. Ja ću vam dati pičke!« Brzo mi je izdiktirala adresu. Bila je to obližnja ulica, paralelna s mojom. Potom je spustila slušalicu, a ja sam svoju držao u ruci i znojio se. Telefon je ćutao kao mali mehanički leš i nije davao nikakav znak. Bio je ponovo isključen. Podigao sam ga i tresnuo o pod, komadi plastike su se razleteli oko mojih nogu. Otvorio sam prozor i zabuljio se u kuće nagomilane okolo. Betonska dvorišta, igralište za decu, blatnjavi travnjaci, parkirani automobili – sve prazno i mokro. Padala je sitna kiša od juče, uporna kao zubobolja. Mrenasta stakla prozora uzvraćala su mi mutnim sjajem i ništa nisu otkrivala. Neke hipnotičke oči su me posmatrale, ali nisam znao odakle. »Gde si?« viknuo sam. »Pokaži se!« Moj povik se izgubio u kiši. Niko se nije odazvao. Bilo je vlažno i sivo podne koje se lako moglo pretvoriti u sumrak. Zapljusnula su me hladna pitanja, slična kiši. Ko je ona koja me je pozvala? Mlada i lepa žena? Klimakterična uspaljenica koja faćka? Neka grbava ili hroma nesrećnica? Ili čudakinja koja se poigrava s propalicama? Možda je upravo pobegla iz ludnice? Glavobolja mi je raspinjala lobanju, a nisam imao piva pri ruci. Neizlečeni mamurluk vodi pravo u mrak delirijuma tremensa. Morao sam nešto preduzeti, krenuti nekuda, uraditi bilo šta, jer je prozor bio otvoren, kiša je neumorno sipila, mamilo me je da

384

Vidosav Stevanović

skočim sa petog sprata i razmrskam se dole na betonu. A to nisam ni smeo ni mogao. Nije me se više ticalo ko je ona. Otići ću tamo i jesti, jer sam gladan, i piti, jer sam žedan kao bolesnik, i jebaću umesto da drkam, verovatno ću se i okupati, ispavati se u nekom toplom krevetu, slušati onaj glas, doći sebi i nekako preživeti ovaj sluzavi dan koji mi ne da da sedim u kući ni da odem do groblja. Ispričaću sve što me muči i sutra ću videti ko je ko i šta je šta, ako noć koja nadolazi (već skrivena u slabačkom podnevu) ne bude zla i smrtonosna, toliko gusta da se kroz nju ne može proći. Obukao sam se nesvesno kao što sam se prošle noći svukao. Izašao sam, ne zaključavši vrata. Šta je ko imao da ukrade meni koji ništa nisam imao? I ko će doći u posetu meni kojeg više nema? Oni koji žive u zatvorenom plaše se otvorenog. Tmurna ulica na koju sam izašao (nekada tako kratka i uska) produžila se i otegla unedogled. Bife u koji sam ušao da se sklonim zvao se Mala Madera – danas ga zaobilazim (kao i Novo groblje). Tamo sam bio čest, dosadan i neželjen gost: ostajao sam dužan i smetao gostima. Kelneri me tamo nisu rado viđali. Neuobičajeno, bife je bio malne prazan. Stalni pijanci su nekud isparili (možda je bila subota ili nedelja) i njihova mesta su čekala kao stolice ispred zubarske ordinacije. Okrugli stolovi bez stolnjaka bili su izribani i čisti, pepeljare prazne, vaze pune sparušenog cveća (kao da ga je neko krao sa grobova). Osećao se zadah prosutog pića i duvanskog dima,

Carski rez

385

ali nekako udaljen i providan: nije štipao za oči niti napadao pluća. Za šankom je, naslanjajući se na oba lakta kao da ga bole noge, stajao krupan, proćelav muškarac kosmatih obrva kao da su iscrtane tušem, čije mi se lice učinilo poznato, čak nekako blisko, kao da sam ga koliko juče sreo. Razgovarao je u pola glasa sa zboranom kelnericom sa crvenkastom perikom na glavi, koju nikada ranije tamo nisam video. Bila je stara (možda odavno za penziju) i uzalud je šminkom krila godine. Kad sam ušao, oni prekidoše razgovor. Prišao sam šanku i naručio kuvanu rakiju, a noge su mi podrhtavale i ruke nisu htele da slušaju. »Imaš li ti, dečko, lovu da platiš? Znam te ko zlu paru: naručiš i pobegneš!« rekla je kelnerica šaputavim glasom koji se jedva čuo. »Bar jedan zid ove rupe podignut je mojom lovom!« rekao sam. »Oću jednu kuvanu rakiju!« »Plati pa da te poslužim!« zašaputala je kelnerica i preko lica su joj se razlili talasići sitnih bora. »Posluži ga, Jevdokija!« rekao je muškarac šaputavo (kao da oponaša kelnericu) i pogledao me iskosa, nekakvim ukočenim očima kao sa fotografije. »Šta vi pijete, gospodine?« rekao sam brzo. »Oću i ja da častim.« »Ja plaćam danas«, rekao je muškarac. »Imam veliki razlog za to. I zovi me druže, gospodu smo odavno počistili sa lica zemlje.« Rakiju koja se pušila ispio sam nadušak, opekavši se, jer mi se žurilo. Alkoholna vrelina raširila mi se

386

Vidosav Stevanović

telom i glavobolja se malo povukla. Video sam jasnije, čuo bolje, a noge i ruke su mi se smirile. Shvatio sam u magnovenju: kelnerica je bila u pravu, u džepu nisam imao ni dinara i ne bih imao čime da platim da mi se poznato-nepoznati muškarac nije našao pri ruci u pravom trenutku. Sreća me je jedino pratila još kao pijanca. Kelnerica je, nervozno tresući crvenkastom perikom, prala čaše i nije obraćala pažnju na mene. Ruke su joj bile kandžaste i iskrivljene, oblikom staračke, ali koža na njima beše rumenkasta i sveža, kao podmlađena u zapenušanoj vodi. Muškarac je, naglo izgubivši zanimanje za mene, buljio kroz čašu, a ruke su mu bile tamne i dlakave, i nekako neobično ukočene. Na polici iza šanka, među prašnjavim čašama s pićem, nalazio se radio »Simfonija«. Iz njega se čula tiha, meni nepoznata muzika: dve flaute su se meko tražile, preplitale i rastavljale, da se ponovo negde sretnu i beznadno prožmu u privremenom ljubavnom grču. Ništa drugo se nije čulo: buka saobraćaja sa ulice se udaljila i nestala, mada su se kroz prozore videli automobili kako promiču, bešumno, kao da lete iznad asfalta. Naručio sam još jednu rakiju (kad već moj novi poznanik hoće da plaća) i kelnerica je stavila pred mene ljutito, šičući kroz nos, a perika joj se tresla kao da će pasti. Muškarac se poluokrenuo i prvi put me pogledao pravo u oči: prazno i neodređeno. Učinilo mi se: gleda kroz mene i u stvari ne vidi ništa. Ja sam providna senka koja mu zbog nečeg smeta.

Carski rez

387

»Da ti ne bude mnogo rakije, dečko?« prošaputao je, ne mičući modrim usnama: na donjoj mu je, zalepljen, visio, ugašen pikavac. »Bolje jedna manje nego jedna više, to je moje pravilo za podnevno piće!« »Ja imam svoja pravila!« rekao sam što sam mogao učtivije, jer je iz njegovog džepa trebalo, mislio sam, da izađe lova za još koju rakiju. »I znam koliko mogu da podnesem!« »Tamo te čeka ženska. Moraš da se pokažeš kao muškarac, a ti se ovde napijaš!« »Otkud vi znate ko mene čeka?« »Ja sam, recimo, bivši policajac. Jevdokija me, eto, zna još iz onog vremena. Sad sam niko i ništa, penzioner, možda i nešto manje od toga. Ali sam još uvek logičar i psiholog i vidim da si se smrtno uplašio ženske što ti je zakazala podnevnu jebačinu. Ti si njima zakazivao kad si mogao, a ova te je iznenadila i sama te pozvala. Napijaš se da imaš izgovor ako omaneš. Kad sam ja bio mlad, nisam tako radio.« »Kako si ti radio?« upitao sam pakosno i svađalački, jer mi više nije bilo do njegovog pića. »Jezikom? ili prstom?« »Radio sam prvoklasno!« odgovorio mi je mirnim, gotovo nečujnim šapatom. »Jebao sam koju sam stigao. Nisam bio drkadžija kao neki. Ona može da posvedoči, ako se još uvek seća. Je li tako, Jevdokija?« Mladalački osmeh je načas izgladio sve bore na kelneričinom licu. Oči su joj zasvetlucale, a kvrgave ruke sa rumenkastom kožom zastale su nad čašama.

388

Vidosav Stevanović

»Tako je, Gvozdene!« zašaputala je pokorno, kao da mu se daje. »Pamtim, sve pamtim. Bio si dobar, više nego dobar. Otud sva naša nesreća, i moja i Olgicina. I sad si dobar, samo kad ti se digne, Gvozdene. Muškarcima kao što si ti starost ne smeta. Naprotiv...« »Nosite se oboje u materinu!« viknuo sam, ali mi se glas sam snižavao do šapata. »Nosite se u tri materine! Mislite li da sam lud? Mislite li da mi je piće mozak popilo? Ne pristajem na vaše zapetljancije! Ništa mi ne možete! Evo vam ga na!« Pokazavši im šipak, unatrag sam izašao iz bifea, a oni su ostali pored šanka, zaneti jedno drugim, kao da me nisu ni primetili. Kiša mi je hladila lice i verno me pratila do drugog ugla: polusvesno sam ušao u ulicu koju mi je rekao onaj glas na telefonu. Jevdokiju i Gvozdena sam zaboravio, sklonio ih u neki tamni podrum mozga. Piće briše uspomene i stvarnost, uništava misao i čini da sve izgleda drugačije, strašnije i nasrtljivo novo. Koračao sam slobodan i čist od svega, uspravan i snažan, samouveren kao životinja. Negde gore me čeka toplo žensko telo i vrela vagina u koju treba da se zagnjurim i da izađem preporođen. Čeka me zaborav koji će prožderati sate jednog šupljeg, kišnog dana, sažvakati nas sve i ispljunuti usred nadolazeće noći. Pronašao sam broj koji sam tražio (nekako se sam stvorio preda mnom), ušao kroz vrata i krenuo stepenicama. Lift nije radio, kao ni moj noćas, a signalne lampice su bile upaljene. Srce mi je tuklo u podgrlcu, skakutalo u šupljini grudi i uzalud pokušavalo da iskoči.

Carski rez

389

Odjednom sam, po nekom unutrašnjem znaku, sličnom bolu od milja, znao da sam stigao. Na odškrinutim vratima stajala je mesingana pločica na kojoj je pisalo: Pališaški-Mičeta, a sa strane bilo naškrabano rukom: znam da si ovde uđi. Otuda se širio onaj ni miris ni smrad, jak kao da ga je neko raspršio, i podsetio me na kuvane rakije koje sam mogao popiti, a nisam. Bio sam tamo kuda sam se uputio i morao sam ući. Čovek poput mene ne može da bira ni događaje ni sudbinu. Meni se sve dešava kao da je unapred proračunato i predviđeno negde daleko. Nekakva tuđa volja sve određuje. Ostaje mi jedino da to primam i podnosim dokle god mogu, ni čas duže. Smrt me čeka dole kod lifta, iza ovih vrata ili bilo gde drugde, strpljiva i pouzdana. Nema potrebe da je tražim, da njuškam za njom po groblju, da je prizivam. Ona zna mesto, trenutak i način, a ja ne znam ništa. Otvorio sam vrata i zastao na pragu, kolebajući se. Iz ugla se čuo radio: dve flaute su se umorno tražile, splitale i obrušavale, da se potom razdvoje i ponovo krenu uvis, prema novom susretu koji je unapred narušen. Našavši se, opet su se cepale i rušile, padajući svaka za sebe. Zakoračivši jednom nogom unutra, nisam mogao dalje. Bio sam nepokretan kao da me je iznebuha pogodila paraliza, izazvana pićem, samoćom, i šizofrenim slikama kojima sam se poigravao. Odjednom, sve sam video i sve znao: mokri kaput mi je otežao na leđima, a kišobran u ruci.

390

Vidosav Stevanović

Bila je to tesna garsonjera, slična mojoj, možda sasvim ista i poluprazna. Krevet u plitkoj niši, okrugao sto na sredini sobe i tri stolice oko njega, u čajnoj kuhinjici levo stari frižider poluotvorenih vrata, isključen telefon na komodi pored zida i na stranu odložena slušalica, kao da je razgovor naglo prekinut. Čovek poput mene svuda nalazi isto: sebe i svoja priviđenja, materijalizovana do oštrine užasa. Čovek poput mene ne može razlikovati istinu od laži. Flaute su se utišale i nestale, kao da je neko isključio struju. Svuda se rasprostrla teška i gusta tišina, koju sam ranije doživljavao samo u srcu noći, uz mnogo pomešanog alkohola, ili pišući, između dve tačne rečenice koje se isključuju, a nastavljaju se, ili doživljavajući električni udar iznenadnog orgazma. Za stolom u sredini sobe sedela je visoka žena ovalnog lica, nekako zatvorenog u sebe i sasvim neizrazitog. Video sam hiljade takvih lica i zaboravio ih, poništio u sebi i odbacio: bila su kao odblesci koji promiču na površini mutne vode. Ali su njene oči bile uperene u mene kao reflektori koji ubijaju leptira što nasrće iz mraka i traži svoju smrt misleći da traži život: sjajne oči, ukočene i prazne, kao da su opazile nešto porazno i ugasile se, ostavivši blesak beonjača oko hipnotičkih zenica. Bile su to oči sa fotografije na kovčegu, obrubljene crnim florom, koje sam video juče na Novom groblju. I namignule su mi kao i juče: podatno, skaredno i pohlepno. Digao mi se kao nekada kada sam izgubio nevinost.

Carski rez

391

Kraj te mlade žene je sedeo umoran, ispijen čovek u kaljavom kaputu kao da je usput padao, neobrijan i bledozelen, i sa sklopljenim, još mokrim kišobranom. Drhtavom rukom je visoko dizao čašu i nazdravljao mi. Bio je to isti onaj nevoljnik što sam ga noćas našao skoturenog na otiraču za noge, zaspalog pred otključanim vratima. »Uđi, S., mili!« rekla je žena toplim, promuklim glasom. »Ja neću s njim. Hoću da se jebem s tobom! Izabrala sam te između milion drugih!«

POVODOM MOKROG SNEGA

esanica mi je šezdeset noći pravila društvo. A onda se obratih mesecu što je usamljenički visio iznad krovova. »Čuj, drugar!« rekoh. »Šta da radim? Ili šta da ne radim?« »Imaš četrdeset godina«, reče mesec. »Ako dosad nisi stekao prijatelje, nikad nećeš.« »Zajebi prijatelje!« rekoh. »Jedni su zauzeti, drugi nisu tu, treći ne razumeju. Tebe pitam.« »Ti me se uopšte ne tičeš!« reče mesec. »Odjebi, stari moj!« I sakriše ga oblaci, bremeniti snegom. Mahnuh mu rukom i krenuh u grad kao izbeglica. Košava me ponese niz ulicu kao smeće bez težine. A kafane mi otvoriše vrata da se privremeno sklonim od nesanice. Prvog dana pih vino, drugog – vinjak, trećeg – meku rakiju. Četvrtog i petog i ostalih dana pih sve zajedno: ono što su mi drugi ponudili, što sam iskukao, ižicao ili oteo. Pomešah sva pića i sva raspoloženja i povraćah ih kuda god sam išao – zelene kao jed, crne kao ludilo.

N

394

Vidosav Stevanović

Jednom isteturah iz nekog pivskog podruma bez prozora i svetla u kome je svirala bučna muzika i pijanci složno urlali. Digoh glavu i obazreh se, ponovo videh svet iz kojeg sam bio pobegao. Polako je padao vlažan sneg što se topio na pločnicima i upijao ulično osvetljenje, usisavao zvuke. Tišina je zvonila kao daleko zvono čistog zvuka koji ne dopire dovde. »Ljudi, zdravo!« rekoh. »Neću više da umrem!« Jedan taksi sa upaljenim svetlima zaustavi se pored mene i vrata se otvoriše. Ne misleći ništa, ubacih se unutra. Podbulo lice se upitno okrete prema meni, a krupna ruka zastade na prekidaču taksimetra. »Vozi drugar!« rekoh. »Posle ću ti reći kuda i gde.« Taksista zagunđa i krete. Stari »mercedes« zaškripa i zatandrka, motor astmatično dođe do daha i ujednači. Ćutali smo, pušili i, na znak moje ruke, vozili pravo. Vozili smo levo-desno. Vozili smo ukrug. Vozili smo kroz uspavani grad koji mimogred oživljava: ružan, prljav i bez stanovnika, ujedan košavom, zaboravljen na obalama nadošlih reka. Padajući niotkuda, sneg se kovitlao u svetlu naših farova, topio se na vetrobranu, upijao noćne zvuke. Taksista je ćutao i pušio. Odjednom, on zaustavi auto, isključi taksimetar i okrete se prema meni, a neobrijano mu lice, sivo od čekanja i nespavanja, postade sumnjičavo, zlo. Svetlost ulične sijalice pljusnu po nama i kao da nas razgoliti. »U pravu si!« rekoh. »Nemam love. Nemam ni kinte!«

Carski rez

395

»I?« reče on. »Šta sada?« Bio je krupan čovek, pregojen od piva i loše hrane po prčvarnicama, ali mu glas beše tanak i piskav, kao da ga je pozajmio od plačljive žene. »Ništa, drugar!« rekoh. »Možemo opet ponovo. Možemo zajedno. A možemo i svaki na svoju stranu.« On se zamisli, prosto se zabulji u sneg. Onda iz kasete ispred sebe izvadi pendrek. Lice mu beše mokro od znoja, a ruke nesigurne i drhtave. »Znaš li šta je ovo?« reče. »Znam«, rekoh. »To je simbol slobode. Ti verovatno znaš i kako se to upotrebljava.« »Zezaš li ti mene?« reče. »Kakvi tebe!?« rekoh. »Zezam sebe. Šta drugo radim ovih dana nego što zajebavam sebe?« Buljio je u mene prazno i beznadno, kao da je u auto greškom primio ludaka. A onda pljunu, odloži pendrek na zadnje sedište i zapali cigaretu. Grubo, mlohavo lice mu se trzalo. »Koj si ti, do đavola?« reče. »Ja sam bolestan čovek«, rekoh. »Zao. Nesimpatičan. Boli me jetra. Neka je, neka me još jače boli. I tako dalje.« »Šta sad mlatikariš?« reče. »Citiram jednog mog drugara«, rekoh. »Njega su osudili na smrt. Izveli su ga na streljanje i pomilovali. Tek onda je osetio radost života. Izdržao je tešku robiju, ali bez roptanja. Napisao je knjigu o tome. Tek posle svega je postao čovek. Razumeo je: čovek je biće bez dna, bezdan pun poroka i zla, a u njemu je sve suprotno i suprostavljeno.«

396

Vidosav Stevanović

»Neki dileja«, reče. »I njega bi trebalo smestiti u ludnicu. Oćeš li da tebe džabe odvezem na Guberevac?« »Pada mokar sneg. Grad će sutra biti vlažan, siv i čist, a ljude neće imati ko da probudi.« Motor je ravnomerno radio. Grejači su ubacivali vreo vazduh i toplota beše sve zagušljivija. Obojica smo se znojili, a san je bio daleko od nas, u nekom drugom i lepšem gradu. »Šta sada da radim?« reče. »Sagubio sam sve noćne mušterije. Jedino si mi ti pretekao. Šta sade s tebe da radim?« »Vozi pravo na Ušće!« rekoh. »Pa kud puklo da puklo.« »Opala!« reče. »Da ti nisi neki peško? Oni vole da se džabe voze taksijem.« Ali, kao da je samo čekao naređenje, on ubaci u brzinu i krete. Svetlost one sijalice spade sa nas kao staro odelo. Prekri nas polumrak praznih ulica, pustoga grada koji mrzovoljno čeka svanuće. Pratila su nas rovašena lica kuća, natmurena kao da vozimo mrtvački sanduk. Semafori na svim raskršćima behu ugašeni. Zvoneći prigušeno i varničeći trolom, prođe tramvaj, a na mestu kočničara ne opazih nikog, niti primetih putnike. Taksista je pušio, zagrcavao se dimom i kašljao. Mene nije nudio, toliko bliski još nismo bili. Poslužih se samo gorkom cigaretom što je zaudarala na samoću, duboko udahnuh dim. Misli mi se zamagliše i zalebdeše.

Carski rez

397

Mesec kao da blesnu iza oblaka. Pokaza mi svoje podrugljivo lice koje ništa ne pamti, neosetljivo kao kamen, i nestade. Pomislih: Pripovedačeva smrt je gadna i sramna. On umire kad ga niko ne čuje, kad mu poslednji slušalac okrene leđa. Umesto u pakao pripovedač odlazi u ledeni svemir reči. Noćas je taksista, taj slučajni čovek, moj spas. Ali ko će biti sutra? Ko prekosutra? Jednom, kad ne budem imao za koga da se uhvatim, crni talas će me odneti i ostaviti u kanalizaciji kao lipsalog pacova!« Na svetlo naših farova ispliva ogolelo drveće, kao gomila utopljenika koji su pobegli iz vode. Košava se vratila i mlitavo je udarala iz tame. Mutni klokot savske vode kretao se pored nas, derao između betonskih obala. »Imaš li neko piće?« rekoh. »Da presečemo noć i celo sranje.« »Više ne držim piće u kolima«, reče. »Pijan sam se slupo. Posle sam bio na lečenje, krpili me ko čarapu. Sad pijem samo kiselu vodu.« Pored mene je, kao da ga je neko u međuvremenu zamenio, sedeo drugi čovek: ljubazan, spreman na svaki razgovor i druženje. Čovek sličan meni i svakom onom ko je izašao iz alkoholne noći, otvoren i bez zaštite. Parkirali smo nasred šetališta, između pet-šest automobila u kojima su se, iza zamagljenih stakala, parovi ljubakali i tucali. Taksista pogasi svetla i motor. Sedeli smo u mraku, ćutali i osluškivali vodu kako protiče.

398

Vidosav Stevanović

»Slobodno puši moje pljuge«, reče on. »Imam i dovoljno u kaseti.« »Šta kažu tvoji što te nikad nema kod kuće?« rekoh. »Ništa«, reče. »Nema i. Ja živim sam. Nemam ni kučeta ni mačeta. Taki mi je poso, a taki sam i ja.« Slabi nagoveštaji svetla, neki plamičasti problesci, probijali su se mučno iznad Kalemegdana, ocrtavajući prema nebu kule i zidine, čemernu priliku Pobednika. Iz pristaništa prekoputa čuh prozeble sirene kako se dozivaju i svađaju, kresanje i paljenje motora, nečiju goropadnu i nad vodom stišanu viku. I shvatih da se približava dan. »Imao sam ženu«, rekoh. »Ovde na Ušću smo se upoznali, tu smo ponekad dolazili da šetamo. Bila je mlada, vedra i dobra. A ja sam sve suprotno od toga. Mračan sam, iskompleksiran i vidim sve najgore. Mislim da sam je mučio. Bio sam kao onaj moj drugar što su ga izvodili na streljanje. Mislim da se namučila pored mene. Zbog svega toga poželeo sam njenu smrt. Umrla je pre dva meseca. I na samrti je mislila na mene, brinula se kako će mi biti bez nje. Malo je reći da sam nesrećan. Ja sam očajan i spreman na sve. Ali nemam snage da se ubijem. Kad bi se našao neko da me ratosilja bede. Zašto me ti ne ubiješ i učiniš dobro delo. Posle me baci u Savu. Niko neće znati, niko se neće čak ni raspitivati. Ubij me, drugar!« Gorka sluz mi se bila skupila u grlu. Pljunuh kroz prozor – na mokar sneg, košavu i grad koji me drži u svojim kandžama – i okretoh se svom drugaru.

Carski rez

399

Zgrčen na svom sedištu, čelom na volanu, taksista je plakao. »Drugar, takva je bila i moja žena!« reče. »I volela je mene, svinju. I ubila se zbog mene. I ja sam se onda pijan slupo i više nisam okusio piće. I često joj idem na grob i nosim joj cveće i molim je da mi oprosti, ako me čuje. I ti si moj brat, moj brat rođeni!« Svanu prljavosiva zora, slična mom gradu i njegovoj duši. Kad pospani kelneri otvoriše kafane na šetalištu, nas dvojica uđosmo, sedosmo za sto u ćošku, i naručismo prvo piće. A zatim popismo još mnoga, pomešasmo rakiju, pivo i vino, plačući i grleći se. Tog dana (ili nekog drugog) obreh se u svom stanu. Nesanica me je čekala na uzglavlju, vernija od svake žene. I videh mesec kako me radoznalo posmatra kroz prozor. »Čuj!« rekoh. »Neću da umrem. Odlučio sam da živim.« »Baš lepo« reče on. »Ali zašto?«

KUĆA PUTUJUĆA

aredba je bila usmena ali je zvučala kao da je pismena. Pod jedan: preuzeti kamion FAP BG–70–31, nosivosti 5 tona, registrovan na ime S. S., prevoznika iz Beograda. Pod dva: preuzeti izvesne, veoma važne materijale (mahom metalne i eksplozivne) u kući za povremenu upotrebu, takođe registrovanoj na S. S., natovariti ih kao da su sanduci sa lomljivim stvarima. Pod tri: krenuti oko 16 časova posle podne, bez obzira na vremenske uslove ili druge stvari, takozvanom Ibarskom magistralom, preko Lazarevca, Kraljeva i Raške, prema glavnom gradu bratske nam pokrajine. Dozvoljeno zadržavanje u kafani TOČAK na 135. kilometru i upotreba jednog pečenja kao i dva do tri oštrija pića. Pod četiri: stići bez velike žurbe i pouzdanom vožnjom, ali na vreme u glavni grad bratske nam pokrajine, obratiti se na određenu adresu, istovariti sanduke s materijalima, i smesta krenuti natrag, bez spavanja.

N

402

Vidosav Stevanović

Pod pet: odmah po dolasku predati kamion tamo gde je i uzet, otići kući, presvući se u obično odelo i doći na posao, kao da je sve normalno. Stvar, razume se, odmah zaboraviti. Ja nisam S. S. niti ga poznajem (ako takav postoji). Zadatke izvršavam onako kako su mi zadati, ne ulazeći u njihovu suštinu. Navukao sam jedan isflekani kombinezon, razbarušio kosu, preuzeo šta je trebalo i odmah krenuo. Gledao sam da što bolje glumim svoju ulogu (ako je to bila uloga). Uzgred, ni sam ne znam zašto, poneo sam i novu kožnu vindjaku, poslednji poklon od bivše žene. Kad sam izlazio iz Beograda, počela je kiša. Prvo slaba pa posle sve jača. Već kod Lazarevca pljuštala je kao sumanuta: vozio sam sporo i oprezno, najbrže što sam mogao. Stari FAP se mučio, stenjao i probijao napred, ko da zna kakav teret nosi. Bio sam umoran: posle razvoda slabo spavam i mahom izvan kuće. A zna se kako se gine na drumu – umoran vozač sanja otvorenih očiju, sve misleći kako vozi, i probudi se u bolnici. Ako se uopšte probudi. Stoga sam u kabini potražio neku razbibrigu i pronašao mali tranzistorski radio »Sirena«: odmah sam ga upalio (srećom, bio je ispravan) i pokušao da nađem muziku. Kroz krkljanje i radiozbrku odjednom se probio glas spikera, povremeno prekidan šumovima: »Demonstracije su stišane... Na ulicama P... je mirno. Naš dopisnik... smatra da će sutra posao imati jedino stakloresci... Studenti su u svojim domovima..« Nekako sam pronašao narodnu muziku (tako bi

Carski rez

403

valjda uradio i S. S.) i zagledao se u dva kratka mlaza žutog svetla što su bušili kišu preda mnom. Put mi je bio poznat: prošao sam ga nekoliko puta po sličnim zadacima. Odmah ispod nevidljivog Kraljeva ušao sam u Ibarsku klisuru, takođe nevidljivu. Pored mene su promicale drumske krčme, sa brojnim transporterima, hladnjačama, kamionima i putničkim automobilima na uskim betonskim parkiralištima, ali nisam nigde svratio. Mada isceđen, željan društva i galame, vozio sam dalje kao ukleta duša koja slepo sledi ono što joj je rečeno. Najzad, iz mraka i kiše izronila je svetleća firma TOČA. K je bilo ugašeno već nekoliko godina i niko se nije sećao da ga popravi. Jedva sam parkirao između dva stisnuta, mokra transportera, a mali radio sam ostavio upaljen neka krči, galami i plaši eventualne lopove. Kafana je bila prepuna. Ali mi je pijani kelner odmah pronašao sto u ćošku, kao da ga je čuvao za mene. Doneo mi je jagnjeće pečenje i dva vinjaka, kriveći se i namigujući. I tresnuo mi je račun pod nos kao da ga je napisao još pre mog dolaska. Bio sam srećan kad više nisam morao da gledam njegovo crveno, propaličko lice. »Ništa mi više ne treba«, rekao sam. »Ti si svoje obavio.« Za susednim stolom šoferi su se zabavljali na račun neke mršave, žgoljave devojke s ulepljenom kosom. Plaćali su joj vinjake i grohotom se smejali, a ona je, činilo mi se, plakala. Odjednom, dok sam bio nagnut nad pečenjem, obrela se pored mog stola. Sa

404

Vidosav Stevanović

izduženog lica gledale su me plave, ogromne oči, pune suza i straha. »Oćete da me povezete?« rekla je. »Oni me muče već dva sata.« Ja ne volim slabe i nemoćne, mrzim sažaljenje, a o milosrđu mislim sve najgore. Svet je surov i strašan. Čemu onda pretvaranja i laži? »Skloni mi se od stola!« rekao sam. »Vrati se svom društvu!« Nestala je isto tako kao što se pojavila. Opet je sedela među onim razgalamljenim pijancima i, koliko sam video, mirno trpela njihov kikot. Možda sam imao priviđenje, izazvano umorom i onim glupim vinjacima? Nastavio sam put. Kiša nije oslabila. Naprotiv, kao da je bila još jača: iz kabine sam video samo »mačje oči« pored puta i belu liniju po sredini. Prateći krčanje i noćno buncanje male »Sirene«, počeo sam da pevam, mada nemam sluha ni koliko gluvi. Slušao sam svoj raštimovani glas kao da pripada drugom, nekom strancu koji se probija kroz neprijateljsku zemlju i sebi razbija strah. »Pevaj!« rekao sam. »Kad nisi na vreme naučio da plačeš, pevaj!« Kad sam ispevao sve što sam znao, zaćutao sam. Mučilo me je glupo pitanje. Šta li radi ona nesrećnica? Plače li još među pijanim šoferima? »Goni se, mala!« rekao sam. »Ne smetaj mi na poverljivom zadatku!« Praćen ujednačenim brundanjem motora, radio je neumorno brbljao. Stanice su se mešale i smenjiva-

Carski rez

405

le kao da neka nevidljiva ruka okreće dugme. Spikeri su smetali violinama, a harmonike su svakog časa nadjačavale klavir. Ali, usamljenom izvršiocu je dobro i ono što drugima smeta. Posle razvoda, koji je nastao iz jedne ljubavi pune muka i poniženja, izgubio sam se među raznim ženama kao da sam zalutao u mračnoj šumi. Uzimao sam svaku koju je to htela – ili su one uzimale mene. Proždirali smo se do besvesti i gađenja, a ujutro smo okretali prazna lica da se ne vidimo. U svim tim telima maskirao sam telo svoje žene: pomalo ocvalo, blago gojazno, opsednuto čulnošću i željom koja se ne može zadovoljiti. I zasitio sam se. Već dve nedelje nisam spavao sa ženama: isključivo sam pio i pokušavao da preživim, povremeno žaleći što nisam peder. Činilo mi se da sam ih se oslobodio, da mi više nikada neće pasti na um – ta tela koja me proždiru, ta lica koja me ispunjavaju sramotom i samoubilačkim mislima. Kiša je padala kao da nikada neće stati. A zvučnik male »Sirene« naglo se pročistio. Umesto radiozbrke, slušao sam nešto drugo: zvonjavu crkvenih zvona, visoku i skladnu, kao sa neke crkvice na brežuljku, okupane sunčevim zracima. Ta zvonjava se raširila po kabini kao ozon, a zatim se polako stišala, prosto isparila, ne ostavivši za sobom ništa. Nisam više čuo ni motor ni sopstveno disanje. A zatim su se ugasila svetla kao da je došlo do nestanka struje. Kad sam ponovo pročuo i progledao, kamion je stajao. Menjač je bio izbačen iz brzine i motor je radio na leru, a svetla su trepnula nekoliko puta i upa-

406

Vidosav Stevanović

lila se. Kiša je pljuštala kao i ranije, ali nekako posebno dosadno i opako. Šta se desilo? Zašto sam stao? Ko mi je ugasio svetla? Desna vrata su se škripom otvorila. U kabinu se uvuklo neko pokislo i zgrčeno biće: s mukom sam prepoznao onu devojku iz kafane, onu istu što sam je prepustio šoferima i potrudio se da je zaboravim. Kratka suknja bila joj je zalepljena za mršave butine, a šminka joj se slivala niz lice. Da nije bila tako malešna i jadna, tako prozebla, pomislio bih da je gola i možda bih je i poželeo. »Šta radiš ovde?« čuo sam sebe kako pitam. »Bilo ih je petorica!« rekla je nekim dečjim, nimalo ženstvenim glasom. »Bili su mlogo gladni. Nisam više mogla da izdržim. Pa sam pošla peške.« »Ko mi je zaustavio auto?« »Vi ste sami stali, valjda kad ste me spazili. Fala vi. Ja sam ušla.« »Ja sam na zadatku!« rekao sam. »Na posebnom zadatku, mala. Moram dalje, da stignem na jedno važno mesto!« »I ja ću dalje«, rekla je. »Samo vi vozite.« »Dokle ideš?« čuo sam ponovo sebe kako pitam. »Blizu? Ili daleko?« »Tu negde. Ne znate vi još to mesto. Nije ni blizu ni daleko, već nekako srednje. Al je pored puta. Kad naiđemo, ja ću odma da vi kažem.« »Nemam pravo nikog da primam u kabinu«, zagunđao sam tek reda radi. »Takvo je naređenje.« Ali nisam ni slušao šta mi odgovara: krenuo sam. Ko može znati da li sam ja sam u ovoj noći, na

Carski rez

407

nekom jebenom drumu? I koga se to uostalom tiče? FAP je nastavio da se probija kroz kišu, stenjući kao starac koji će uskoro umreti. A mala »Sirena« je emitovala neku tihu, prijatnu muziku, ne znam kakvu i na kojim instrumentima. Devojka je nepomično sedela. Slabački mirisi njenog neženstvenog isparavanja dražili su mu nozdrve, bojažljivo se mešajući sa smradom sagorele nafte i vazduhom iz grejača. Stakla su se znojila iznutra pa sam ih svakog časa brisao krpom ili dlanom, a ona mi je stidljivo pomagala. Pri slaboj svetlosti učinilo mi se da su joj nokti krvavi kao da je grebala nečiju kožu. I učinilo mi se još kao da ne odmičemo, kao da kamion uvek iznova prelazi uvek istu deonicu puta. Nekako čudno, kao na simulator-traci. »Šta ti tražiš po drumskim krčmama?« rekao sam ljutito i stisnuo volan. »Ništa ne tražim. Prevarili me i odveli. Ja poverovala pa se poslen pokajala. Jedva sam utekla. Fala vi što ste me spasli.« »Taj posao nije za tebe!« naljutio sam se. »Pogledaj se kolicka si. Sigurno još nemaš ni šesnaest?« »To vi se čini. Imam ja mlogo više. A to što ste pomislili – nije tačno. Ja se ne bavim s taj poso. Ja radim nešto drugo.« Po drhtaju glasa primetio sam da joj je hladno. Sva mokra, zgrčila se pored mene i tresla se, ali je ja nisam mogao zagrejati. Bio sam hladan, udaljen, ravnodušan, a i morao sam da vozim. Skinuo sam zato kožnu vindjaku i ogrnuo je. Sitna ramena su

408

Vidosav Stevanović

se zgrčila pod mojom rukom i kao da su mi se predala. »Nemo da se ljutite!« rekla je smelije. »De idete?« »Ne idem nigde!« Provalilo je iz mene. »Ne radim ništa. Pravim se da nešto radim, foliram da nekuda idem. I svi mi to činimo – i oni gore i mi dole. Pretvaramo se. Pričamo, pričamo i pričamo. Gubimo ono što smo imali, a ništa novo ne stičemo. Polako propadamo. Polako nestajemo. Sutra nas nigde neće biti. A sve to zato što smo kukavice, što ne umemo da ispravimo kičmu. Sve mi se zgadilo. Kad pomislim na sve to, bljuje mi se. Dođe mi da se napijem i da se nikada više ne istreznim.« Tek kad sam završio, shvatao sam da tako mislim. Mora da se to dugo kupilo u meni, taložilo se, vrilo i odjednom prevalilo kao gnoj iz zapuštene rane. Da me sad čuju moji pretpostavljeni! A možda i oni isto misle i na isti način ćute? Glas iz male »Sirene« se probio kroz muziku. Neka udaljena i meni nepoznata stanica emitovala je posleponoćne vesti. »...neredi se nastavljaju... pobesnela rulja koja ispred sebe vodi decu i taoce... Odgovorne ličnosti i forumi smatraju... sve u redu... Naš dopisnik... javlja da nema razloga za zabrinjavanje... svesne snage kontrolišu situaciju... bezbednosne prilike su zasad dobre...« Zatim se glas izgubio, a s njim i muzika: »Sirena« je ćutala kao da su se baterije istrošile. »Stigli smo!« rekla je devojka. »Ode je moje selo. Ja tu silazim«.

Carski rez

409

Prikočio sam i stao. Kiša je pljuštala, gotovo ništa se nije videlo, niko nije prolazio – saobraćaj kao da beše potpuno stao. Sedeli smo i ćutali, a njena mala, ledena ruka bila je u mojoj, hladila me i grejala istovremeno. Šta bi na mom mestu uradio nepoznati S. S. koga sam (verovatno nevešto) zamenjivao? Sagao sam se i poljubio hladna, pijavičasta usta što mi nisu odgovorila: zubi su joj cvokotali i ramena se tresla pod mojom vindjakom. I osetio sam kako mi neke gorke, neisplakane suze stoje u grlu i prete da me uguše. »Kako da vi zafalim?« rekla je. »Nikako!« čuo sam sebe kako gotovo cvilim. »Idi. Ponesi moju vindjaku da se ne smrzneš.« »Kako da vi zafalim?« Ponovila je monotono. »Sutra pre podne vraćam se ovim putem. Izađi i čekaj me. Onda ćeš mi zahvaliti. Laku noć!« Prozeblo se uvijajući vindjakom, izašla je iz kabine, skliznula kao senka. U žutom svetlu mojih farova nikoga nije bilo, osim kiše i pustog druma. Pred zoru sam stigao u glavni grad bratske nam pokrajine. Tačku četiri mog zadatka obavio sam gotovo bez ikakvih teškoća i prema instrukcijama. Ono što sam video na ulicama neću ni ispričati niti napisati u izveštaju: niko to od mene i ne traži. Kiša je takođe stala pred zoru, osvanuo je sunčan dan. Kad sam izašao iz grada, polja su se isparavala i retki pramenovi magle su nestajali. U gla-

410

Vidosav Stevanović

vi mi se mutilo, spavalo mi se, ali sam stiskao volan i brzo vozio: pre povratka u centralu morao sam da obavim i jedan privatan posao. Mala »Sirena« je ćutala: baterije su joj se sasvim ispraznile, a ja nisam imao gde da kupim nove. U gradu iza mojih leđa, kao i u mestima usput, sve radnje su bile zatvorene, kao i svi prozori na kućama. Nikog nije bilo na ulicama, čak ni dece od koje se inače nije moglo proći. Svuda je bio neki čudan mir, neko zatišje između dve oluje. Ponovo sam bio sam na pustom, opranom drumu, boreći se sa snom i bolovima u leđima. Negde na pola puta (tačno sam upamtio mesto gde sam noćas ostavio devojku i neprekidno sam ga sebi ponavljao) sreo sam tenkovsku kolonu, sivomaslinastu i bučnu. Kupole su bile zatvorene, cevi uperene nekuda iza mojih leđa i činilo se da u mašinama nikoga nema. Gusenice su mirno lomile asfalt na drumu. Kolona je progrmela pored mene kao u snu i nestala. Nešto kasnije zaglušila me snažna grmljavina. U niskom brišućem letu projurila je eskadrila mlaznih lovaca, ostavljajući dimne repove za sobom. Leteli su u savršenom poretku kao na paradi, ali prenisko. Kad su nestali, motor mog FAPA gotovo da se nije čuo. Ako se ne oduprem slabosti, zaspaću i možda se više nikada neću probuditi. Najzad sam, naprežući zapekle oči, pronašao mesto koje sam tražio: kamen koji obeležava kilometre sa brojem tim i tim (ako ga nisam sanjao). Zaustavio sam kamion, ugasio motor, izašao iz kabine

Carski rez

411

– da protegnem noge i ogledam se oko sebe. Sunce je bleštalo i smetalo mi da jasno vidim. Sa moje leve strane (sinoć, znači, sa desne) nalazilo se omanje selo na brežuljku. Retko drveće pelo se duž izlokanog puta, do crkvice i pravoslavnog groblja. Iz dva-tri dimnjaka dizali su se slabi, pramičasti dimovi i odnekud je beznadežno lajao usamljen pas. Kraj druma je ležala neka blatom ulopana krava: mlatila je oko sebe repom i povremeno trzala nogama, kao da će lipsati. Moje saputnice od prošle noći nigde nije bilo. Nije se držala dogovora da mi vindjaku, koju sam joj pozajmio, iznese na drum. Možda je zaboravila? Možda joj se nešto desilo? Možda nije razumela? A možda je rešila da me prevari, da me pokrade? Drumovima se, inače, prateći umorne i pijane šofere, smuca svakojaki ološ, talog krčmi, prenoćišta i zadimljenih tombola, jedan svet sitnog kriminala koji se ne isplati juriti. Glumeći nepoznatog, naleteo sam na nešto meni takođe nepoznato i nije trebalo da se čudim. Trebalo je da ostanem u svojoj ulozi, da dalje budem S. S. Nisam se naljutio, nisam pobesneo kao što mi se često događa. Bio sam nekako rasejan, sanjivo-ravnodušan, neobično trpeljiv i sav setan: neke neisplakane suze, što su se skupljale čitavog mog života, taložile su mi se u grlu. Poželeo sam da sednem pored druma i plačem kao napušteno dete, sve očekujući hladnu, prijateljsku ruku one poludevojčice-polužene. Sabrao sam se i odlučio da je potražim. U selu ću je lako naći, uzeti vindjaku, možda je izgrditi što se

412

Vidosav Stevanović

ne drži dogovora i vratiti se. Govoreći tako sebi, znao sam ipak da očekujem i nešto više, nešto neodređeno, sasvim u skladu sa prošlom noći. I pošao sam kaljavim putem koji sunce još nije stiglo da isuši. U takvom selu još nikada nisam bio. Prve kuće na koje sam naišao bile su, izgleda, napuštene. Uzalud sam vikao sa kapija i bacao kamenčiće u zatvorene prozore – niko se nije pojavio. Zagušljiva tišina ležala je preko svega, a lavež onog psa, sve tiši, kao da se udaljavao. I videlo se da niko ne posluje po tim praznim dvorištima: bila su zapuštena, obrasla travom i korovom, prljava, a pod tremovima su ležala polomljena volovska kola i zarđale poljoprivredne alatke. Jedna ulazna vrata su čak bila izvaljena i visila su na šarkama: iza njih je zjapila pustoš. Iz jedne kućice levo, međutim, dizao se dim, a stakla na prozorima su se caklila kao da su tek oprana. Sveže okrečeni zidovi blistali su na suncu, iznad vrata je visio venac sparušenog ivanjskog cveća, a dvorište je bilo pometeno i uredno. Otvorio sam drvenu kapiju, što je zaškripala kao da me pozdravlja, i prošao šljunkovitom stazicom, između leja sa cvećem. Osećajući neku neobičnu drhtavicu (možda sam se razboljevao), zakucao sam na potamnela vrata. Tog trenutka tišina se poremetila. Stojeći s podignutom rukom, čuo sam jasne, brencave zvuke crkvenog zvona iz one crkvice na brežuljku, kao da se tamo završava nedeljna služba i praznički obučeni seljaci se razilaze kućama. Ali porta (koju sam dobro video sa praga) bila je pusta, preplavljena ižđikalom travom i očigledno davno neposećivana. Ko

Carski rez

413

li to vuče konopac zvona što me je prošle noći zaustavilo na drumu? »Koga vi ode tražite?« Na otvorenim vratima (njenu pojavu kao da sam prevideo) stajala je malena, srednovečna žena, sva spečena, usahlih grudi i u crnini. Usred izboranog, ispaćenog lica imala je krupne, plave oči, neobično slične onima koje sam čitavu noć gledao pred sobom. »Dobar dan!« čuo sam svoj stišani, odnekud preplašeni glas. »Dobar dan ti želim!« »Pomoz Bog, druže!« rekla je i laki grč straha joj je zaigrao oko šiljatog nosa i pijavičastih usana. »Tražim tvoju kćer. Noćas sam je dovezao odnekud odozgo. Ostavio sam je dole na drumu. Padala je kiša pa sam joj dao svoju vindjaku da ne pokisne sasvim. Ako ona nije tu, daj mi moju vindjaku pa da idem. Još danas moram biti u Beogradu.« Dok sam govorio, žena se savijala u strahu, grčila i malom rukom hvatala za srce, kao da je moje reči bole. »Šta ti je?« rekao sam. »Druže, nemo da se šališ sa sirotinju. Ja nemam ćer. Moja ćer se ubila prošle godine, tačno na sinoćnje veče. Saranjena je tamo na groblju.« »Vodi me!« ponovo sam čuo sebe. »Pokaži mi njen grob!« I ne pogledavši me, žena je pošla, a ja sam jedva koračao za njom. Spavalo mi se kao nikada u životu, s mukom sam držao otvorene oči, Zemlja se isparavala kao polumrtva krava, a mirisi trave i drveća opijali su me.

414

Vidosav Stevanović

»Danas joj je, znači, godišnjica«, jednolično je mrmljala žena, kao da govori nekom nevidljivom. »Al joj niko neće doći, mojoj sirotici. Svi su se odselili. Neki su prodali imanja i kuće, neki nisu, al su svi otišli. Celu onu drugu polovinu sela naselili su došljaci i rade šta im se radi. Al ja neću didem. Ko će grob mojoj ćeri dodržava?« »Kako se to desilo?« upitao sam da ne zaspim. »Bilo i je petorica. Na prevaru su je uvukli u kamion. Silovali su je i nikog nije bilo da joj pomogne. To su oni čija imena ne smemo ni da spomenemo. Ona to nije mogla da preživi. A ja sam, eto, preživela.« Groblje je bilo zapušteno kao i čitavo selo: prevaljeni spomenici, svuda trava i korov, zarđala i pokidana kandila, otpala pozlata sa slova. Samo je jedna uska, ugažena stazica vodila do skromnog spomenika u prikrajku, pred kojim smo nas dvoje zastali. »To je moja ćer!« rekla je žena. Sa fotografije na spomeniku gledalo me je sitno, nelepo lice moje noćašnje saputnice. A na betonskoj ploči ležala je moja mokra vindjaka, isparavajući se na jarosnom suncu. Negde duboko u meni, tamo gde sam mislio da ničega nema, pojavila se utvara staroga FAPA BG–70–31. Urlajući motorom, letela je zajedno sa mnom u nadošli, mutni Ibar što se valjao prema severu.

MRAČNO JE I HLADNO, KĆERI MOJA

edele su ko zna koliko vremena koje ne protiče i zato se ne meri. Ćutale su. Gledale bi se da nije bilo tako mračno. Zato što im je bilo hladno, ništa drugo nisu osećale, ništa osim praznine. Kći je očekivala da majka prvo progovori, a majka je to prepuštala kćeri.

S

»Kako danas izgleda naša kuća, majko?« »To više nije naša kuća. Ona to više nije, ako je ikada i bila. Obnovljena je prema modernom urbanističkom planu, izmenjena i naružena, rđavo našminkana kao seljančica koja izigrava građanku. Drvene stepenice su skinute i stavljene su gvozdene. Drvene roletne su takođe nestale, zamenila ih je plastika. Umesto drvenog poda, sada je tamo parket koji ne škripi i nema duše. U prizemlju nema više berberina i obućara, ne osećaju se pomešani mirisi sapunice i lepka, mušterije ne dolaze da popuše koju i popričaju. Kroz stakleni izlog vidi se prodavnica auto-delova: karburatori, branici, akumulatori, gume i koješta. Prodavci u plavim mantilima pljuckaju kroz zube, dugokosi su i ne dobacuju ženama. Bo-

416

Vidosav Stevanović

lje da nisam tamo išla, bolje da sam ostala pored tebe, kćeri moja.« »Kakav je naš stari kraj? Prepoznaje li se?« »Našeg starog kraja više nema. Srušene su sve kuće osim naše. Nestao je parkić sa klupicama i penzionerima, iščezao kiosk sa novinama i montažna baraka sa bakalinom. Nakićene ograde su nestale, baštice su zbrisane buldožerima. Napravljen je go prostor od kojeg bije hladnoća, a na njemu ružan hotel sa desetak spratova, aluminijumski bleštav i leden, sličan šibici: u njemu spavaju, prolazeći, oni koji ne ostavljaju tragove, turisti, trgovački putnici, učesnici simpozijuma i ljubavnici na sat. Iza hotela je dignuta niska, sandučasta samousluga, uvek prepuna, a kao da je prazna: onima koji kupuju svejedno je šta kupuju, jer su im lica kao industrijska pakovanja, uredna, čista i mrtva. Tamo više nema našeg starog kraja u kojem smo svakog znali i svako je znao nas.« »A stanari naše kuće? Ko su sada stanari?« »U spisku stanara, koji stoji levo od ulaza, nisam našla nikog poznatog. Naših nekadašnjih suseda nema kao da ih nikada nije ni bilo. Raselili su se ili pomrli, odneo ih vetar, prekrila prašina, možda progutala kanalizacija. Pitam se da li imaju svoje grobove ili, skriveni u urnama, stoje u kolumbarijumu. Nikakav trag nije ostao za njima, nikakav spomen na njih. Tamo sada žive došljaci: inženjeri, doktori, činovnici, fudbaleri, ljudi koji liče jedni na druge i ne pokušavaju da se razlikuju. Svi su mladi ili srednjih godina (ili se upinju da budu takvi), neodređeno

Carski rez

417

nasmejani, sjajnih zuba kao sa reklama, dobro obučeni i ravnodušni: nema čudaka, ekscentrika i luda, nema budala kojima se svi čude, nema lepotica za kojima se svi okreću. Kao da ih je pravio stručnjak bez mašte, neki pogrbljeni cvikeraš u zagušljivom kabinetu, a proizvela mašina.« »Znaju li nešto o nama? O majci i kćeri koje su svi znali?« »Upravo ništa. Nikad nisu čuli naša imena. Ne znaju naše doživljaje ni ogovaranja, niti dubinu naše veze. Kad sam ih pitala (na onom gvozdenom stepeništu), nisu čak ni razumeli šta pitam. Smejali su se kao što se svemu smeju: cinično, prazno i bez radosti, vilicama i zubima, grčem sveže obrijane kože. Ovo je starinska kuća, kažu, nalazi se pod zaštitom države i Zavoda, čuvaju je valjda da se vidi kako ne treba praviti kuće. Ali bivši stanari, iako fosili, nisu ni pod čijom zaštitom, čak ni ako su vampiri. Ljudi su valjda naučili, posle svih grešaka iz prošlosti, da prave bolje ljude. Imala sam utisak da me ne vide dobro, da me slabo čuju, da sam za njih neka vrsta utvare. I uopšte, zbivale su se neke čudne stvari koje se nekada nisu zbivale, mada je sve bilo moguće. Zvonila sam na vratima (sad su metalna, sa metalnim pločicama) i zvono se nije čulo. Kucala sam i opet ništa: niko mi nije otvarao, a iznutra su se čuli glasovi, muzika sa stereo uređaja, zujanje usisivača. Deca (sva krupna, zdrava i glupa) sudarala su se sa mnom na stepeništu. Nigde nijednog starca, nijedne starice, kao da su svi izumrli ili se podmladili. Ako ih imaju, dobro ih kriju. Lift nije dolazio na moj po-

418

Vidosav Stevanović

ziv, mada sam ludački pritiskala dugme. Pitala sam se: da li sam to ja? Da li je to naša stara kuća? Koje je vreme? Koji dan, koji mesec, koja godina?« »Zaista, znaš li nešto o tome? Nešto više od mene?« »Ne znam ništa. Niti želim da znam. Znanje je potrebno onima koji imaju nadu, koji očekuju. Mene se više takve stvari ne tiču. Oslobodila sam se kucanja sata, kolanja krvi, ponoći i jutra, oslobodila sam se vremena kao što se robijaš, umrevši, ratosilja dalje kazne. Čista sam, nova, isprana, drukčija, kao da sam zbacila staru kožu. Ja sam zmija koja je proždrala svoje telo i obnovila se...« »Kad si prvi put zaista videla našeg Egu, kćeri moja? Pamtiš li taj trenutak kao što ga ja pamtim?« »Da, majko. Pamtim i uvek ću pamtiti, čak i kad sve drugo zaboravim kao što sigurno hoću. Sećam se svega kao da je juče bilo, kao da je bilo prekjuče. Ne treba da me podsećaš, to stoji u meni kao svetleća slika: pali se, gasi i opet pali, i neumitno blešti. Bila je noć poput drugih, ali drugačija i napeta iznutra, vetar je zveckao prozorima, čuli su se koraci zakasnelih prolaznika, sijalica pored mog kreveta je gorela kao i uvek. Valjda nije moglo biti drugačije. Spavala sam i sanjala fotografiju svog oca, jer nisam imala šta drugo da sanjam. Druga deca (moje drugarice i drugovi koji su me izbegavali) imali su očeve (a s njima dede i babe), ti si meni dala njegovu fotografiju da je ispitujem i tražim nešto što neću naći, jer ne postoji. Nikad nisam sanjala živog čoveka, već njegovu oži-

Carski rez

419

velu fotografiju: tiho otvara vrata, gazi preko dasaka koje ne škripe, kreće se lako kao da lebdi, prilazi mi, seda na krevet i, zaklonivši leđima sijalicu, gleda me netremice, nevidljivim očima i tamnim licem senke, ćuti kao da se sprema da nešto kaže, a ja premirem, pokušavam da se ne probudim i ne oteram ga, upinjem se da ga vidim iza svojih spuštenih kapaka. To je sve što sam ja imala od svog oca.« »Imala si dosta. Ja nisam imala ni toliko, ali neću da ti pričam. Pričaj ti dalje!« »Onda se pojavio Ega, tada još uvek samo tvoj. One noći, dok sam sanjala, probudila sam se iznenada, možda zato što sam htela da vidim i nešto na javi. Naježila sam se od straha i radosti. Pored mene na krevetu, zaklonivši leđima sijalicu, sedeo je muškarac, visok, tanak, toplih ruku, sav mirisan. Milovao me je: malo kao devojčicu, malo kao ženu. Tada sam prvi put i doživotno upoznala muškarca. Znala sam odnekud da to nije moj otac, jer je bio stvaran i lep, mada sa licem u senci, i dopadala sam mu se više nego tebi ikada: nešto opojno i snažno je strujalo od njega ka meni, pomešano sa mirisima duvana i pića, obuhvatilo me i ponelo kao zagrljaj. Ti dobro znaš šta je to i kako od toga nema spasa. Poljubila sam njegovu snažnu, maljavu ruku kao što vernice ljube sveštenika i preko njega nešto više i bolje: tako sam otkrila skrušenost, poniznost i patnju. On se nasmejao i rekao: Spavaj mala. Spavaj i rasti. Još nije vreme da dolazim tebi. Ali ću doći jednog dana. Budi sigurna da ću doći. Ja sam poslušala, zažmurila i osetila neku toplotu, pomešanu s nemirom, kako mi

420

Vidosav Stevanović

klizi duž prepona kao da neka prljava, odbačena krv pokušava da izađe iz mene: Ega (jer to je bio on) ustao je, otvorio vrata i otišao u tvoj krevet koji se, potom, dugo ljuljao i škripao pod vama dvoma.« »Ne ljuti se. Mi smo žene. Mi razgovaramo.« »Razgovaramo, razume se. Pričamo i pričamo i ćutimo i opet pričamo. Šta drugo da radimo ovde gde je mračno i hladno i gde smo prepuštene jedna drugoj, više nego tamo? Pričamo o Egi. O kome drugom da pričamo? On je spojio nas dve kao ništa pre toga i kao ništa posle toga. On je naša jedina stvarna veza. On je spojio naše krvi, sljubio naše vene, istim okovima okovao naše duše, učinio nas tako sličnim i pojačao naše razlike. Dve smo, a imamo jednu senku. Dve smo, a imamo jedno jedino mesto. Prošlost je za nama, sadašnjosti nema, okrećemo se unatrag i uzalud zajedno gledamo tamo gde je samo neproziran mrak. Ja sam ravnodušna, čak te više i ne mrzim. Zaista sam ravnodušna i hladna kao ovaj prostor u kome smo.« »Zašto si me namrzla? Zbog noćnih muškaraca?« »Ne, majko. Da, majko. Možda? Ne znam. Ne sećam se zbog čega sam te namrzla (možda tek onako, jer kćerka, voleći, mora da mrzi majku, da proklinje onu koja je već prošla njenim putem i utrla ga), ali se tvojih noćnih muškaraca sećam, i to svih, čini mi se. Bila sam devojčica, pa devojčurak, pa devojka, i pamtila sam i učila od tebe: pokrete, oblačenje, šminkanje, način govora, osmehe. Proučavala sam te, sa divljenjem i zavišću, kao što glumac-početnik

Carski rez

421

proučava svog idola na sceni, spreman da ga obaspe cvećem i svestan da bi ga, u tajnosti svog jadnog srca, mogao ubiti, ukloniti kao smetnju svojoj glumi. Oponašala sam te, jer žena mora da oponaša ženu (mi sve radimo na izgled isto), i saznavala ono što sam unapred znala, što je bilo skriveno negde u meni i naprezalo se da izbije.« »Zar nisi spavala? Koliko se sećam, ti si prespavala čitavo detinjstvo. Jednog dana sam opazila da si devojka.« »Spavala sam ujutro i uveče, i danju ponekad, ali ne noću, kad su oni dolazili. Nisam htela da sanjam očevu fotografiju i život senki, jer sam prisustvovala tvom punokrvnom, raskrečenom životu, uzbuđivala se i pamtila. Čim bi pao mrak i ulice se utišale, čim bi se ti svukla (nikad nisi bila previše obučena), pokrila me, poljubila i otišla u svoju sobu, dolazila bih sebi i osluškivala kao lopov. Tvoji noćni muškarci su dolazili pouzdano kao ponoć: kad grad zamre, kad se sve zatvori, oni su kretali našoj kući. Čula sam ih kako se oprezno penju škripavim stepenicama, kako teturaju, posrću (mahom pripiti ili ustrašeni), kako teško dišu, psuju i pridržavaju se za ogradu. Ti si ih takođe čula i očekivala, videla sam kako hodaš po sobi, u providnoj spavaćici ili crnom kombinezonu (prema tome šta je ko voleo), vrela i mirisna. Da, ja znam sve tvoje teške mirise, poklon-parfeme, isparenja tvoje uspaljene kože, nos mi je još uvek nadražen njima. Sada, začudo, ne mirišeš, kao da te nema: jedna bezmirisna rupa sedi tamo gde bi ti trebalo da sediš...«

422

Vidosav Stevanović

»Ja sam njima vladala. I oni su dolazili meni, ne ja njima. U tome je razlika.« »Naša spoljašnja vrata nikada nisu bila zaključana, a zvono nije radilo: tek skoro sam se setila da smo ga imali. Ulazili su na prstima, za trenutak zastajali pred sijalicom iznad mog kreveta (predsoblje je bilo moja soba i bila sam im na udaru, tako reći pod rukom), kolebali se i kretali napred. Stropoštavali su se, legali preko tebe, već raskrečene u škripavom krevetu. Tvoje noge su letele uvis, praćakale se kao bele, mesnate ptice, tvoj prigušeni glas se mešao sa njihovima: počinjalo je ono što me potresalo. Premirala sam, kao bojažljiva žrtva koja očekuje ubicu, zna da dolazi i priprema se, ne ume ili neće da se brani. Kad će se to meni desiti? I s kim? Da li ću spavati ili biti svesna? Tvoj glas se dizao i spuštao, zagrejavao se, moja svest je mrknjavala: nečista krv je oticala iz mene i telo se čistilo, pripremajući se, a sijalica uzalud gorela, jer se noć širila okolo i stezala svoj tamni obruč.« »Budi iskrena. Da li ih je bilo mnogo? Ili malo?« »Bilo ih je mnogo. Bilo ih je malo. Malo za moja potajna, mutna iščekivanja, mnogo za moj nemir. Eto, iskrena sam, mada kasno i mada to ničemu ne služi: nas dve smo završile svoje i ne možemo čak ni ponoviti igru. Neki su dolazili sami i ostajali kratko, često nepun sat: odlazili su takođe na prstima, ali otežali i nemarniji nego prilikom dolaska. Nekolicina je dovodila drugare, jednog, dvojicu, ili trojicu: valjda su se plašili samoće udvoje ili su se bojali tebe, strepeli od tvoje pomame. Nikada niste palili

Carski rez

423

svetlo (ti si oduvek volela polumrak koji skriva bore i sparušenu kožu) tako da, čak ni nagnuta iz kreveta i napregnuta, nisam videla lica, oči, kose i noseve, ništa osim tamnih obličja koja se kreću i stenju. Ali sam upamtila tela, jedino što na muškarcima ima da se pamti. Svetlost ulične sijalice padala je ukoso preko polovine kreveta i pokazivala samo deo spleta. Tako si ti, za mene, vodila ljubav sa muškarcima bez glave i pola nogu. Imali su jedino trbuh, jedan deo leđa, ukrućen i mlohav ud, bele stražnjice koje skakuću kao nasrtljive životinjice. I svi su radili dobro, moćno i razbijački.« »Ne svi. Ne uvek. Samo uklešteni između mojih nogu. Time sam se ponosila, tom veštinom svog trbuha. Bila sam bolja, mnogo bolja od drugih žena, možda čak i od tebe. Zato su me mrzele.« »Da li si ikada imala neku pravu drugaricu? Neku koja ti je nešto značila?« »Nikad. Družila sam se s mnogima, sa svima koje su volele muškarce i davale im se, ali prijateljicu, pravu drugaricu nisam imala. Lako sam im preotimala ljubavnike. Žene su glupe, podložne, plačljive i zle. Ljutim se što njihovo zlo nije pravo i duboko, neizlečivo crno, nego promenljivo i zašećereno kao bljutava limunada.« »A muškarci? Šta misliš o muškarcima?« »Isto, kćeri moja. Možda nešto bolje, možda nešto gore nego o ženama. Glupi su kao crna noć i nikada se neće naučiti pameti: prvi muškarac na svetu ostavio im je to nasleđe. Nepouzdani su, slabi i kukavice, naročito kad se razmeću snagom. To su mali,

424

Vidosav Stevanović

puzavi psići koji cvile i mašu repom, jedu sa dlana i katkad, ako ne paziš, hoće da ugrizu, da pokažu kako i oni nešto mogu. Ali su nedosledni i prevrtljivi: uplaše se svoje hrabrosti i mole za oproštaj. Takvi su oni uvek, takvi su uglavnom. Ali imaju jedan trenutak kad su pravi, kad se naliju krvlju i muškošću, kad uzlete i liče na orlove. To je onaj čas kada su nad nama, dignutog uda, ozareni i srećni kao deca, kad su pravi gospodari koji uživaju u našem uživanju i daju nam ono što možemo da pružimo. Tada se zmija u meni skoturavala i prepuštala im se, uvlačila žalac i zadržavala otrov: prepuštala sam im se kao slepim i hromim istraživačima koji idu samo jednim putem. Zato sam ih primala samo noću, okružena polumrakom, nepoznate i bez imena, tražila sam da ništa ne govore: gruba, tvrda, mišićava tela sa zadahom znoja, alkohola i duvana, napeta od žudnje, sposobna da vladaju do jutra, da vrše slatko nasilje nada mnom, da prosipaju zanos i strast kao buktinje koje burno i brzo sagorevaju. Tada sam ih zaista volela i privijala sebi, kao decu koju treba nahraniti mlekom iz prepunih dojki. Posle toga me više nisu zanimali, nisam ih gledala kad su odlazili, nisam ih prepoznavala, jer su se vraćali tamo odakle su i došli. Bili su ohlađeni, nikakvi, mrtvi, kao ugarci kojima ni plamen više ništa ne može. Kasnije nisam htela ni da pogledam njihove lešine kako razmetljivo hodaju svetom, viču, vode politiku, prave karijere, tuku se, piju, ratuju i tuguju zbog sopstvene praznine.« »Zašto si od mog oca uzela fotografiju? Da ga izdvojiš?«

Carski rez

425

»Nisam sigurna. Tu fotografiju je neko zaboravio, neki slučajan, drugima sličan posetilac. Neko potpuno bezimen. Ne znam zašto je nisam bacila, zašto sam je ostavljala na stranu kad god sam čistila kuću. Vukla se po fijokama, sa drangulijama prošlosti kojih nikako da se otarasim mada ništa ne znače. Mrzelo me je da je bacim. Kad si počela da tražiš oca (neko ti je na ulici rekao da svi moraju imati očeve, da su same majke nedovoljne), smislila sam da te zavaram nekom fotografijom. Slučajnom jer su i očevi mahom slučajni, jer je svejedno ko je kad već ne možeš sama da biraš, kao što ni ja nisam izabrala svoga i zaboravila sam onoga koji se tako predstavljao. Dala sam ti onu fotografiju. Rekla sam: Evo, kćeri moja, tvog oca, mog pokojnog muža. Ovako je izgledao pre nego što je umro. Nas dve nosimo njegovo prezime, jer nemam nameru da se preudajem: deseti brak je isti kao i prvi. Ovo je njegovo lice, slično tvom. Ovo su njegove oči, slične tvojim. I ti si, rastući, sve više ličila na onaj lik sa fotografije kao da se nadnosiš nad vodu i prilagođavaš odrazu, jedino što se muška tvrdoća preobražavala u tvoju mekotu: brada se zaoblila, obrazi popunili, oči raskrupnjale i dobile sjaj, a nos se smanjio i postao izazovno ljubak. Sanjajući svog lažnog oca, verovatno si sanjala sebe, i tako se sve pomešalo. Posmatrajući te, ponekad mi se činilo da prepoznajem, kao kroz maglu, nekog svog davnog ljubavnika kako mi prilazi, dvopolno privlačan, i očekuje da ga povedem prema nečem određenom, prema muškom ili ženskom, svejedno, ali prema jednom. Povela sam te

426

Vidosav Stevanović

prema ženstvu, koje je bolnije i bolje, jer nisam znala drugo prokletstvo osim svoga.« »Čini mi se da te više ne mrzim. Ili veoma malo.« »Ni ja. tebe. Da mogu, počela bih da te volim.« »Gde si upoznala našeg Egu, majko? Kada? I kako?« »Zamisli, toga se uopšte ne sećam ili se sećam koječeg drugog. Mnogi nam ljudi postanu važni tek naknadno, izrone iz mraka i pokažu se, zaklone nam čitav svet, ali nikako ne znamo kad smo ih prvi put videli: onda izmišljamo svoj prethodni život sa njima da se ne bismo oslonili na prazninu. Prošlost pristaje na sve zato što je moćna i neumitna, preuređujemo je i predodređeni smo, zarobljeni smo kao lutke na koncima koji se protežu daleko unazad. Tako je bilo s Egom i sa mnom: jedno ništa bez uspomena. Mora da sam nekoliko puta spavala s njim kad sam ga primetila, kad me je opčinio. Da, tako je bilo, kćeri moja. Bila je vetrovita noć, zveckala su prozorska stakla, sijalica pod prozorom se ljuljala, ti si spavala u svom krevetu (tek sad znam da nisi), Ega je ležao na meni, jedan od mnogih, i odjednom sam, kao da je sevnula munja, videla njegovo lice kako sija i blista: oznojeno, snažno lice izbrijanih, modrikastih obraza i brade, napeto od strasti. Ni pre ni posle toga nisam videla takvo lice; muško, zapovedničko i opasno, s pogledom koji šiba kao kandžija. Od tog trenutka za mene nije postojao niko drugi. Videla sam samo njega, žudela samo za njim: ostali muškarci su prestali da postoje, rasplinuli se u ništavilu odakle su i došli. Zaključala sam vrata i više ni-

Carski rez

427

kog nisam puštala unutra, jer sam čekala jednoga koji je, pored uda, imao i lice.« »Šta su radili ti drugi? Da li su nasrtali?« »Možda jesu, možda nisu. Ne znam niti mi je važno. Zaključala sam naša vrata zauvek; nijedan, osim Ege, više nije mogao ući. Moj prolazni krevet je postao svetilište u kome je sve okrenuto jednom. Ranije nisam žudela ni za kim određenim jer ga nije ni bilo, moja žudnja beše kao široka, dobra voda bez volje (kretala se, strujala, nosila sve pred sobom, ali nije birala); skakala sam u nju bilo gde, s bilo kim, gnjurala do dna, batrgala se u podzemnom svetu, izlazila otud sa muljem i blatom u kosi, sa trulim srcem koje je damaralo po navici, i sve se svodilo na isto, ponavljalo se kao što se ponavljaju obroci. Bolno, gorko, u nekoliko tmurnih trenutaka sažeto zadovoljstvo kože, i živaca i genitalija. I kraj, ništa više. Ali od trenutka kad sam upoznala (ili spoznala) Egu, kad sam ga videla unutrašnjim očima (kojima vide proroci i ludaci, iščašeni i vidoviti), to zadovoljstvo je bilo samo jedno i beskrajno, neverovatno raznovrsno. Prisustvo, hrapavi glas, grubi dodir, odsustvo, odlazak pred zoru, povratak u noći kad grad opusti i sve se zatvori, šuštanje košulje koja klizi s leđa, pucketanje dlačica ispod trbuha, pogled na mišićavu nogu, zapah zdravog znoja ispod pazuha – sve, sve je to spadalo u zadovoljstvo i bol, neumoljivo pomešane. Jer, bilo je duboko, dublje nego išta, ali nikad potpuno: uvek je nešto (možda najvažnije) ostajalo za kasnije, nije se završavalo, moglo se nastavili i nije moralo. Bolela je ta nepotpunost tamo

428

Vidosav Stevanović

gde je jedino trebalo da bude potpuno, ta nedovoljnost mene same da progutam i smoždim ono što mi je izmicalo: bol je tražila zadovoljstvo i lečila se njim, a zadovoljstvo je malaksavalo u bolu. Ega mi je pružao više i bolje nego svi drugi (bio je kao mnoštvo onih koji čekaju pred vratima), a ja sam (ili nešto u meni) htela još, toliko da ga ne bude, da nestane u meni kao novorođenče koje se vraća u utrobu.« »I tako je on došao da živi u našoj sobi? To jest u tvom krevetu?« »Da, Ega je došao da živi s nama. Nije se najavio, nije pitao, niti se izvinjavao. Jedne noći je doneo crnu kožnu torbu sa nekoliko nužnih stvarčica, a ujutro je pred mojim toaletnim ogledalom rasporedio svoj pribor za brijanje. Bio je najćutljiviji čovek koga smo ikada nas dve srele: mrk, zakopčan i opasno tih, kao zadremali panter koji u snu oštri kandže. Htela sam da mislim kako je došao zbog mene. Ali sam znala da nije zbog mene.« »Ja sam takođe mislila da je zbog mene, skoturene u malome krevetu, ispod upaljene sijalice. Ali sam nekako znala da nije ni zbog mene.« »Nije imao kud i našao je privremeno utočište, sklonište za nuždu, jedan udoban log. Tek je izašao iz zatvora (zbog prevare i pokušaja ubistva) i bio je bez posla, bez novca, bez prijatelja. To sam saznala kasnije, od drugih, sama nisam ništa shvatala. Nije smeo ni da se kocka ni da krene u nove poslove: tekla mu je uslovna kazna. Dobro su ga znali i policajci i doušnici i oni slični njemu, taj svet se prožima međusobno, prati, cinkari i oslobađa: posmatrali su

Carski rez

429

ga razroko i zlo jer je bio snažniji, veštiji, pametniji, zvezda jednog noćnog neba koje se okreće unatrag. Priteran uza zid, praćen i napadan (nosio je nož-skakavac ispod kaputa), spao je na mene i na ono malo novca što sam ga zarađivala naokolo: spavala sam s drugima za novac, a on je to znao i nije znao, nije ga se ticalo. Morao je da jede, da se oblači (bio je kicoš), da puši, da ima džeparac i slobodu kretanja jer bi inače otišao nekoj drugoj, nekoj kučki koja čeka u prikrajku: ostavio bi me, odbacio kao pikavac, zaboravio. Činilo se da ne pamti svoje ranije žene kao da ih nije ni bilo.« »Dva-tri puta su ga tražile neke žene. Zašto?« »Dolazile su i tražile da im se vrati jer ne mogu bez njega: cvilele su, molile i pretile. Jedna mi je kamenicama (bilo ih je u našem parkiću) polupala stakla na prozorima. Druga je pretila da će mi oteti dete kad se bude vraćalo iz škole, tebe već napupelu. Svašta su mi radile, kao jedinom krivcu: njega nisu dirale. Ega me je posle, kad bi se ismejao, ucenjivao tim ženama i to nekako svisoka. Ako mu ne dam toliko i toliko, ako ne učinim to i to, ako se ne smejem i ne igram, ako se mrgodim ili mu nešto prebacujem – otići će onima koje čekaju na ulici, koje ga zaista vole. U toj igri bila sam unapred poražena, pobeđena svojom neizlečivom slabošću: gubila sam je čak i pokornošću. Radila sam sve što je tražio, podavala mu se svuda i na sve načine, smejala se i igrala, brbljala i ćutala, činila sve kao senka tuđeg tela. On je mene ucenjivao za novac, a ja sam onda ucenjivala svoje bivše ljubavnike, one koji su mi, usred krevet-

430

Vidosav Stevanović

ske ležernosti, izbrbljali nešto tajno, mrsko ili sramotno o sebi: privrednike, politički sumnjive, oženjene, mućkaroše i slabiće. Takozvani ugledni ljudi ispod maske imaju nešto trulo i kriminalno, dripački prestup, bolesnu sklonost, nečiste namere, rupu usred bića. Zašto bi se, inače, toliko trudili da budu ugledni i važni, zaštićeni od sveta i nedodirljivi? Davali su mi novac, a ja sam ga davala Egi: on ga je rasipao na sebe. Mnogo kasnije sam shvatila da sam nasela, bila izigrana: te žene su, u stvari, bile njegove pajtašice, dolazile su po dogovoru i pomagale mu da me prevari. Jedna (koja ga je, izgleda, mrzela kao nas dve kasnije) čak mi je to i rekla, ispričala svašta o njemu, verovatno istinu. Nisam joj poverovala jer nisam mogla. Naša pamet radi onako kako joj naša krv došaptava, povinjava se glasu utrobe, naredbi materičnog mraka. Izbacila sam tu ženu, poslala je do đavola. Ega se kikotao (njega su ženske rasprave zasmejavale) i rekao: Nisi loša, draga. Možda ću nastaviti s tobom.« »Često ga nije bilo. Gde je odlazio? Šta je radio?« »Ne znam. Ja, u stvari, ne znam ništa pouzdano o njemu, osim izgleda, koji sve više zaboravljam. Kako je njegovo pravo ime i prezime (ko se ikada i igde zvao Ega)? Čime se ranije bavio, gdje je živeo? Koje su mu namere osim da preživi do boljih vremena? Nikada nije pokazao ličnu kartu ili bilo koji dokument, kao da je sve pogubio ili zaboravio: bio je to čovek koji se danas rodio i počinje iznova, prolaznik poput prvog sa ulice, neodređen i zakopčan, ali tvrd, surov i spreman da me napusti. Bojala sam ga se

Carski rez

431

(njega ili svoje nemoći) i ništa nisam pitala. Šta ću sa sobom ako ga izgubim? Da se ubijem ili da nekog ubijem? Odlazio je nekuda, to je tačno, nestajao dandva. Nikad nisam saznala kuda niti sam pokušala. Mislila sam da ću umreti. Onda se vraćao ko da se ništa nije desilo, prljav, neobrijan, izmožden i propao: danima se posle izležavao, kupao i besomučno jeo, lečio modrice i uboje. Ćutao je. I ja sam ćutala, negovala ga, lizala mu rane kao kuja samoj sebi. Šta da kažeš onome koji gospodari tvojim slabostima? Šta da dokažeš jačem?« »Kakva si ti bila u odnosu na mene? Slabija ili jača?« »Sve do kraja osećala sam se jačom. Onda sam otkrila koliko sam slabija.« »Šta se događalo s tobom, kćeri moja? Šta se tebi događalo?« »Na izgled ništa. Ali u stvari mnogo šta. Skoturena u svom krevetu, posmatrala sam vas kao dve besne životinje i rasla. Upijala sam vaš vonj i vaša dahtanja kao biljka koja će postati mesožderka. Da nije bilo tebe, postala bih drukčija. Ali bih opet bila nekom slična: mi smo nečije senke koje usamljeno teturaju dalje. Na koga si ti ličila ako ne na svoju majku o kojoj ništa ne znam? Dugi niz nepoznatih, divljih predaka odredio nas je zauvek: radimo isto što i oni i, misleći da smo drukčiji, u stvari smo oni. Kad bi vreme moglo da se okrene unatrag, negde tamo daleko, u teškoj tami, otkrila bih i tebe i sebe: živimo nečiji raniji život i predodređujemo živote ko-

432

Vidosav Stevanović

ji će doći. Mi smo karike dugačkog lanca koji nikud ne vodi: jednom ga treba prekinuti.« »Moja majka nije bila bolja od mene, kao ni njena od nje: mi smo robovale kao i ti. Pokušavajući da se oslobodimo, opet smo upadale u lance.« »Spavala sam jer nisam imala šta drugo da radim. Išla sam jedinim putem koji je stajao preda mnom. Nečista krv je povremeno oticala iz mene: ja sam, kao i ti, bila podložna mesecu i njegovim menama. Dok sam slušala kako stenjete u drugoj sobi (svake noći, upravo svake noći), potresao me je grozničav nemir utrobe koji se nije stišavao: treperila sam kao struna koja će pući i koju nemilosrdno zatežu. Nešto se dešavalo s mojim telom, nešto lagano i neumitno. Kad ste jednom nekud izašli (Ega te katkad izvodio i vukao po kafanama, nudio svojim pajtašima i prodavao pijancima), upalila sam sva svetla i svukla se pred ogledalom: umesto devojčice kakva sam doskora bila, tamo me je čekala i gledala razrogačenim uspaljenim očima jedna jedra žena bele kože, zaobljenih bokova, visokih dojki i tvrdih bradavica koje su stremile napred, sa crnim bokorom pola ispod mekog trbuha. Ta žena nije prepoznala mene niti sam ja prepoznala nju: pogledale smo se s mržnjom i tugom i razišle se, da se više nikad ne sretnemo. Jedna je umrla, druga nastavila da živi, s namerom da zauzme tvoje mesto u svetu.« »Bila si mi neprekidno pred očima, zato ništa nisam primetila. Sve se menja, a mi hoćemo da ostane isto.«

Carski rez

433

»Znam. Ali, ja sam se pripremala za ono što me čeka, ja sam žudela promenu. Bila sam žena i smetala mi je sopstvena nevinost, opterećivala me: onu nepotrebnu, zakržljalu opnu probio mi je neki spetljani bubuljičavko što sam ga pokupila na ulici, odvela ga u parkić preko puta i podala mu se kao da vadim kvaran zub. Znala sam (iz priče mojih drugarica) da će boleti, da će biti krvavo i neprijatno, i htela sam da zaboravim počinioca, izvršioca moje namere, jednog nevinog i nepotrebnog krivca, koji, sluđen mojim telom, nije ni shvatio šta je uradio. Onaj za koga sam se spremala (tada još uvek tvoj) trebalo je da me dobije čistu kao poklon, otvorenu kao ponor koji će ga progutati. Neka sigurna, tvrda ruka me je vodila i ja sam koračala lako i bez dvoumljenja kao da lebdim, hodala napred kao mesečarka koja ne može pogrešiti: tamo negde čekao me je mišićav, bezobziran muškarac Eginog lika i obličja.« »Kad ste vas dvoje, u stvari, počeli? Odmah ili kasnije?« »Što se mene tiče, nas dvoje smo, mada odvojeni tvojim prezrelim telom, radili to od početka od one vetrovite noći kad je Ega, slučajni posetilac, seo na moj krevet i pomilovao me. Tada se stvorila neraskidiva veza protiv koje nisam ništa mogla ni htela: sve ostalo je bio nastavak tog početka, jedna obična i neminovna posledica važnog događaja. Ja sam bila Egina, on je bio moj: budućnost se otvarala za nas i poklapala nas crnim krilom. Jedino što vas dvoje to niste još znali: pomamno je (svake noći, upravo svake noći) škripao krevet, Egina stražnjica

434

Vidosav Stevanović

se dizala i spuštala, tvoje bele noge su se praćakale u vazduhu kao da hodaju prema nečem nepoznatom. Mrzela sam te kao ti mene kasnije, jer su se naše strasti isključivale: dok tvoja traje, moja još ne može nastati. Kad moja nastane, tvoja će morati da umre, verovatno zajedno s tobom. Jedna od nas dve je morala brzo u grob.« »Znala sam svaki Egin pokret, sve sam videla. Ali nisam primetila kad je to počelo i nastalo između vas. Oslepela sam da biste vi progledali.« »Odjednom sam bila žena: vrela, napeta, u iščekivanju i odlučna. Namerno sam izgubila nevinost jer mi nije bila potrebna. Čekajući njega (koji je morao doći, kad-tad je morao doći), spavala sam sa mladićima koje sam sretala na ulici, u bioskopu, na igrankama il vraćajući se iz škole. I činila sam to svuda jer su sva mesta ista za mehaničke pokrete bez strasti i pravog uzbuđenja: na klupama u parkiću prekoputa (mogla si me videti s prozora), na travi, iza kuće, po mračnim haustorima ili naslanjajući se leđima uz stabla kestenova. Podavala sam im se neštedimice jer nisam ništa davala kao što ništa nisam ni dobijala, osim malo vrelog, uznemirenog semena koje mi je posle do jutra curilo niz butine. Bilo mi je u stvari svejedno: oni su me pripremali za pravi trenutak s tvojim (i mojim) ljubavnikom. I taj trenutak je došao neumitno, taman kad se mesec okrenuo od mene i nečista krv otekla. Bila je vetrovita noć kao i uvek, zveckala su stakla na prozorima, pust grad je ležao pod crnim nebom sa nagomilanim oblacima, kad je Ega došao odnekud, znojavog i napetog lica,

Carski rez

435

tvrdih usana, spreman na sve. Verovatno su ga odasvud izbacili, prezreli, ponizili i morao je da se iskupi pred sobom. Ti si spavala tvrdo, mada si lakog sna (uspavala te sudbina), ležala si u svom krevetu, pod kosom svetlošću ulične sijalice koja se njihala, kao mrtvac koga će ujutro grobari izneti: nas dvoje smo bili oni koji će im rado pomoći. Ega mi je prišao, ugasio večnu sijalicu iznad mog kreveta (odrasli nemaju pravo na dečje strahove niti na bilo šta drugo) i onda se to desilo u mraku, kao oluja ili provala oblaka, kao grmljavina bez bleska munje. Ne moram da ti opisujem pošto si sama doživela isto i sa istim čovekom. Mladići sa ulice, moji slučajni ljubavnici, dobro su me pripremili jer je to bio sav njihov posao: bila sam spremna za mog (i tvog) Egu kao što je zemlja oduvek spremna i otvorila sam se potpuno, predala se bez ostatka, poletela nizbrdicom prema usijanom izvoru što je šikljao na samom dnu, rigao vatru i rasprskavao se poput strašnog, nezaboravnog vatrometa. Ipak, nisam smela da vrištim i vičem kao ti koja si (gledala sam preko Eginih ramena) čvrsto spavala, raširenih ruku i otvorenih butina koje su čekale: na samom vrhuncu, kada mi više ništa nije bilo potrebno, poželela sam tvoju smrt da bih ja živela. Jer, on će uskoro ustati sa mene, oznojen, mlitav i pospan, možda i zaboravan, ostaviti me nezadovoljenu, jer nema potpunog zadovoljstva, i otići u tvoj krevet. Mogla sam da te ubijem. Ali nisam.« »Zašto nisi? Ja sam tada, i ne znajući, već bila spremna.«

436

Vidosav Stevanović

»Žalila sam te, majko, jer je i mene jednog dana čekalo isto. Bojala sam se tvojih zlih očiju koje su me mučile otkad znam za sebe. Gadila sam se tvoje krvi koja će uskoro, možda sutra, prestati sama da otiče. Nisam htela da pokvarim sve s Egom.« »Koliko je dugo trajala vaša veza na moje oči koje ništa nisu videle?« »Ne znam i neću da znam. Možda mesec, možda godinu. Strasti ne mogu ničim da se mere osim sopstvenom dubinom: one vladaju nama ili ne vladaju. Ako vladaju, mi, postojeći zaista, ne postojimo svesno, ne znamo ništa. Ako ne vladaju, mi mnogo znamo, pamtimo i sećamo se, ali uzalud. Čula su sve što pouzdano imamo i razum ne može da ih zameni. Ega i ja smo lovili svaki trenutak tvog odsustva (tada si često nekud odlazila), sastajali se po iznajmljenim sobama, krili se u mračnom prostoru ispod naših stepenica (ti si prolazila tačno iznad nas, vraćajući se iz grada), viđali se po parkovima dalje od kuće, zavlačili se gde god se to moglo. Svi su to znali, naši susedi, čitava ulica, čak i prolaznici, Egini kafanski prijatelji, moji bivši mladići, jedino ti nisi ništa primećivala: živela si među nama, disala, jela, plakala kao senka koja misli da je sama, koja leluja među predmetima. Ja sam, međutim, bila žrtva bez volje: Ega je odlučivao, a njegove odluke su bivale brze i neobjašnjive. Nije hteo da te ostavi, tražio je da se krijemo i lažemo: laž mi je padala lako (ona je deo naše prirode) a skrivanje teško. Imao je neku računicu s tobom i ja sam morala da čekam, da ga delim s tobom (i možda još s kojom) i da trpim. Spre-

Carski rez

437

mao se da beži iz grada, da luta i da se bavi onim čime se oduvek bavio: kockom, podvođenjem i prevarama. Mnogi su ga upoznali, pročitali, i on više nije imao prilika: živeo je od tvog novca, od naše strasti i povremenih naivnih žrtava što ih je pronalazio po kafanama. Ali mučitelja je mnogo i žrtava je sve manje.« »Zašto ste otišli onako iznenada? Šta se desilo?« »Ne znam. Mi nikada ne znamo stvarne uzroke događaja koji nam menjaju život: slutimo, pretpostavljamo, ispredamo pogrešne priče koje nikog ne zanimaju. Sve se priprema negde daleko, u ogromnoj utrobi nepoznatog, i sručuje se na nas iznenada, dok očekujemo nešto drugo: tek posle, kad je kasno, uviđamo da je moralo biti onako kako je bilo. Možda je policija bila na Eginom tragu zbog neke brljotine, možda su ga jurili prevareni ili opljačkani drugari, možda je bežao od neke treće žene i njene mržnje. Jednog dana (bila si nekud izašla), Ega se vratio iznenada, spakovao svoju crnu kožnu torbu, uhvatio me za ruku, ne pitajući hoću li s njim (to se podrazumevalo), i poveo. Ja ništa nisam ponela (nisam stigla ili nisam smela) osim fotografije mog (lažnog) oca. Seli smo na voz što je s juga prolazio posle ponoći i otputovali kao par veselih lopova. Niko nas nije pratio, ali je tvoja senka, izgleda, putovala s nama i posmatrala nas urokljivim očima.« »Gde ste posle živeli? Šta ste radili?« »Živeli smo svuda i nigde se nismo skrasili. Tvoja senka nam je, izgleda, donosila nesreću. Gde god smo stigli, Egin uspeh u poslu bio je uvek kratkotra-

438

Vidosav Stevanović

jan: brzo bi ga pročitali, upoznali i napali, izgustirali kao mađioničara koji zna svega nekoliko providnih trikova, koji hvata na galamu. Njegova muška lepota nije delovala na muškarce. Naprotiv, zavideli su mu i gledali da mu naškode. Koliko je nama bio velik i snažan, moćno zavodljiv, toliko je drugima bio mali: šarlatan koji vara na malo, mućkaroš bez plana, razbijač koji se boji tuče. Jer on je bio kukavica i bežao je. Kad bi ga uhvatili u prevari, morali smo dalje, često iznenada noću, ostavljajući stvari i noseći ponekad samo onu crnu kožnu torbu od koje se nije odvajao: nju je svojeručno napravio u zatvoru i divio se jedinom delu svojih ruku. Čim bi ponestalo novca (često, češće nego ikada ranije), Ega me je podvodio i ja sam se (spremna da mu ugodim u svemu) povinovala bez pogovora. Bio je to jedini posao koji sam umela zaista da radim, jer me ti ničemu drugom nisi naučila. Zar je važno s kim spavam, šta mi ko radi, ako će, posle svih, doći on, uzbuditi me snagom i uništiti zadovoljstvom? Ležeći pod tim nepoznatim muškarcima (kao pod težim ili lakšim pokrivačima), mogla sam da zamišljam njega.« »Da li ti je bilo lepo? Da li si uživala?« »Meni su svi muškarci bili isti: tvrda tela koje možeš da vodiš kuda hoćeš. Primala sam ih kao ti nekada i nisam pamtila lica. A Ega ih je dovodio poprilično, češće nego što je zaista trebalo: sedeo je pored nas, prisustvovao svemu, posmatrao kako to radimo, stavljao primedbe, a ponekad se i sam priključivao. Prikazivao im je, kao neupućenima, šta on ume sa mnom i ja s njim. Izvodili smo to kao

Carski rez

439

profesionalci na pozornici, a gledaoci su pljeskali i odobravali. Privlačnija sam mu, izgleda, bila posle drugih, vlažna i oznojena, omekšalih zglobova, uprljane kože i napunjena semenom što umire: stiskao me i gnječio kao da me ponovo osvaja i takmiči se sa svim prethodnicima. I ja sam njega više želela posle drugih koji bi me nadražili, davala sam mu se kao da je poslednji muškarac na svetu: očajna i teška, vrišteći od zla i bola i od želje da ga do kraja posedujem. Lutajući sve dalje, čekajući Egu i njegove prijatelje, mislila sam na tebe i gotovo te iznova zavolela.« »Ja sam te mrzela sve više. Ta mržnja me je održala. Ali njega nisam mogla da mrzim.« »Tako je to bilo nekada. Sada smo prazne: niti se mrzimo niti volimo. Mi smo ravnodušne.« »Šta si ti radila posle našeg odlaska, majko?« »Onog dana kad ste otišli vratila sam se kući, otvorila vrata, pogledala nameštaj (na izgled se ništa nije primetilo) i sve shvatila, sve videla, kao slepac koji progleda. Prožeo me je težak, nepodnošljiv osećaj samoće i klonula sam na tvoj krevet i upalila sijalicu iz tvog detinjstva: bila sam ponovo nevina i bolno uznemirena. Mi žene možemo da se često vraćamo na početak i da sve zaboravimo, ali samo dok naša čula nisu zauvek zalutala. Neki unutrašnji glas mi je ispričao čitavu priču o vama. Sve vreme sam to znala i nisam htela da znam, jer bi me to ubilo: ni muškarac ni žena ne donose zaključke protiv sebe, čak ni ubijajući se. Sedela sam u praznom stanu, ispod upaljene sijalice, drhtala sam kao oduzeta, udo-

440

Vidosav Stevanović

vi me nisu slušali, niti sam jela niti pila, nenavijeni budilnik je prestao da kuca, neko je zvonio na vratima kao iz daleke prošlosti i daske na podu su škripale kao da po njima hodaju nevidljivi. Vreme je kap po kap oticalo iz česme u kuhinji. Tako je prošlo nekoliko dana. Kad sam ustala i pogledala se u ogledalu, imala sam šta da vidim: izborana, sumanuta žena sa sedim pramenovima kose, omršala, opuštenih grudi, sasvim neprivlačna, kao da je izašla iz bolnice. I bilo mi je svejedno, mada sam dotad živela od svoje jedrine i privlačnosti, od svojih okruglih bedara i crnog, vrelog pola. Meni je, činilo se, došao kraj. Ali kraj mora doći i drugima: Egi i tebi, vama koji ste me izigrali i zaboravili. Osveta u meni je rešila da živim. Ofarbala sam kosu u crno (prvi put), tuširala se hladnom vodom, masirala kremama, jela na silu: moje telo, pogođeno ispod trbuha, spolja se brzo oporavljalo i ponovo postajalo privlačno. Ali je bilo načeto iznutra: nagrizala ga je trulež prazne žudnje. Međutim, ustala sam i hodala i ponovo spavala s muškarcima koji su, ne znam kako, osetili moja otvorena vrata.« »Kako si nas pronašla? Kako si znala gde smo, kad ni mi nismo znali kuda ćemo?« »Svet je zamršen ali mali. Na različitim mestima događa se isto i sve se neprekidno ponavlja. Teška neizlečiva priča ljubavi i mržnje priča se istovremeno svuda. Poznavala sam prirodu ljudi s kojima se Ega druži: kockara, prevaranata, podvodača, sitnih policajaca, impresarija i snabdevača barova i cirkusa. Svi oni idu istim putevima, mada na izgled luta-

Carski rez

441

ju, kruže iz grada u grad, vrte se ukrug, u stalnoj potrazi za novim poslom koji je uvek stari. I svi se poznaju između sebe, ne prepoznaju se u masi, prate jedni druge, odaju se i cinkare. Ponovo primajući muškarce, spavajući s njima kao i nekada, ispitivala sam ih. Najveći ćutljivci pričaju u krevetu, otvaraju se, odaju tajne: moj krevet se punio vestima. Slušajući ih pažljivo, napipala sam vas dvoje i pratila tragove, gotovo videla kako se krećete, ali sve dalje od mene. Rešila sam da to sprečim. I počela sam da vam šaljem pisma: lažljiva, puna praštanja, slatka i pritvorna. Žalila sam se u njima, kako živim sama, kako sam ostarela i promenila se, kako me više niko ne privlači. Tvrdila sam da sam vam davno oprostila, da vas želim kao svoju decu i to zajedno. Pozivala sam vas da se vratite: kod mene ćete imati smeštaj, hranu, udoban dom s majkom koja je na sve spremna. Možete imati i dece: ja ću ih čuvati i podizati. Molila sam vas kako sam umela i vi ste naseli. Javili ste mi da dolazite u nedelju pre podne: neka vas čekam sa spremljenim nedeljnim ručkom...« »Nisam ti verovala, jer sam žena i tvoja kćer. Ali Ega je hteo natrag. Čak i najpokvareniji muškarci su naivni. I vole majčinu negu iznad svega.« »Spremila sam stan da je sve blistalo, počistila stepenište, upalila sva svetla, postavila sto kao za svečanost. Obukla sam se i doterala kao glumica za premijeru: vežbala sam pred ogledalom i hiljadu puta ponovila svaki pokret, svaku reč. I vi ste došli kao što ste javili, popeli ste se škripavim stepeništem, ušli kroz odškrinuta vrata: dvoje ljubavnika koji se dr-

442

Vidosav Stevanović

že za ruke. Dočekala sam vas kao što majka dočekuje svoju odlutalu decu: ljubila sam vas (koliko je trebalo), plakala od radosti (ali ne previše), smejala se kad i vi. U tvojim očima je bila sumnja, ali Ega ništa nije primetio i odmah se osetio kao kod svoje kuće. Muškarci su plitki i ne osećaju blizinu smrti, veruju da će ih ona mimoići još danas. Zadovoljan što nema svađa i tuča, Ega se dohvatio pića koje nisam zaboravila. Gotovo je postao razgovoran i pitao me je i pitao, a ja sam ljubazno i škrto odgovarala. Kad si okrenula glavu, namignuo mi je i pokazao na krevet: bio je opet spreman da spava sa mnom. S mukom sam savladala žudnju što mi je ponovo prostrujala kroz telo kao električna struja. On neće više spavati sa ženom, to je bila moja odluka. Došao je trenutak koji sam odavno čekala, vrhunac predstave koju sam sama vodila. Ustala sam, uzela svoju čašu u ruku i rekla: Deco, jer oboje ste moja deca, hoću nešto važno da vam kažem. Puno mi je srce što smo opet utroje. Zaboravimo šta je bilo, okrenimo se budućnosti. Za vaš brak spremila sam jedan veliki, lep poklon. Evo vam ga. I prosula sam na Egu rastvor žive sode, spržila mu lice, isto ono koje me je nekada porazilo. Izvršila sam svoje i mogla sam da umrem.« »Onda sam sve shvatila. Dok je Ega vrištao i teturao po sobi, ustala sam, uzela nož sa stola (bio je to njegov skakavac) i udarila te pravo u srce. Lice ti je blistalo od sreće.« »Tako sam bila i zamislila celu stvar. Tako je moralo biti. Dala sam ti život da bi ti uzela moj.«

Carski rez

443

»Pala si osmehujući se. Gledajući unakaženog, koji je slepački naletao na zidove, obarao nameštaj i kidao odeću sa sebe, shvatila sam šta me čeka. Rešila sam da pobegnem od svega. I okrenula sam nož prema svom srcu koje se strasno predalo oštrici.« »Moram još nešto da ti kažem. Kad sam odlutala u naš kraj, videla sam kako pred našom kućom, onako unakaženom, sedi slepac sprženog lica i prosi. Pored njega stoji otvorena crna kožna torba u kojoj ničeg nema. Znaš li šta sam mu poklonila? Fotografiju tvog lažnog oca, kćeri moja.« Sedele su usred vremena koje ne protiče. Ćutale su jer više nisu imale šta da kažu i sve oko njih je ćutalo. Kao i uvek, kći je bila majka, i majka je bila kći. Bilo je mračno i hladno kao što će uvek biti.

SADRŽAJ

PERIFERIJSKI ZMAJEVI Prokop Idem Dunav plivam leđa Bed trip Kog sam đavola tražio na Kališu Periferijski zmajevi Noćas je noć Carski rez Empirijsko istraživanje altruizma Jutarnji disk džokej (Magoč)

7 15 35 55 89 119 127 145 177

CARSKI REZ Carski rez (nastavak) Popodne sa zemljakom Prilog za biografiju Uspomene iz Rakovice Praznici, pusti podzemni hodnici Crni talas Povodom mokrog snega Kuća putujuća Mračno je i hladno, kćeri moja

213 253 283 295 339 373 393 401 415

Vidosav Stevanović PERIFERIJSKI ZMAJEVI CARSKI REZ Izdavač Koraci doo, Kragujevac, Branka Radičevića 9 e-mail: [email protected] Za izdavača Zoran Jevtović Tehnički urednik Aleksandar Đoković Korektor Milorad Stojanović Štampa Grafostil, Kragujevac Tiraž 500 CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd Periferijski zmajevi ; Carski rez / Vidosav Stevanović. Kragujevac : Koraci, 2008 (Kragujevac : Grafostil). - 448 str. (Sabrana dela / [Vidosav Stevanović] ; tom 9) Tiraž 500. - Iz sadržaja: Prokop ; Idem Dunav plivam leđa ; Bed trip ; Kog sam đavola tražio na Kališu ; Periferijski zmajevi ; Noćas je noć ; Carski rez ; Empirijsko istraživanje altruizma ; Jutarnji disk džokej (Magač) ; Carski rez (nastavak) ; Popodne sa zemljakom ; Prilog za biografiju ; Uspomene iz Rakovice ; Praznici, pusti podzemni hodnici ; Crni talas ; Povodom mokrog snega ; Kuća putujuća ; Mračno je i hladno, kćeri moja ISBN 978-86-86685-26-1 COBISS.SR-ID 152144908

vidosav stevanovic - periferijski zmajevi

Recommend Documents