1.Pojam Up.Postupka uvod:Pojam uprave određuje se u funkcionalnom i organizacionom smislu.U funkcionalnom smislu uprava podrazumeva poslove državne uprave: sprovođenje Ustava i zakonskih propisa koji regulišu upravnu materiju, rešavanje u upravnim stvarima, vršenje upravnog nadzora i stručne poslove kao što je priprema zakona. Pojam uprave u organizacionom smislu tiče se organa koji vrše funkcije u okviru upravne delatnosti, to jest formiranja nomenklature državne uprave. Kod nas su to ministarstva, organi uprave u okviru ministarstva, administrativne i državne agencije, javna preduzeća, kao i nedržavne institucije sa javnim. Upr.postupak je postupak donošenja upravnih akata, to jest donošenja rešenja. Upravni postupak je zapravo skup proceduralnih pravila koja se primenjuju prilikom donošenja upravnih akata. Ova pravila proističu iz Zakona o upravnom postupku. ZUP je klasičan procesni zakon jer propisuje način sprovođenja i pravila postupanja prilikom primene materijalnih zakona kojima se uređuje oblast uprave. U upr.postupku se rešava o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke. 2. Organi UPRAVE To su, pre svega, državni organi ali i preduzeća i druge organizacije koje u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke.Prema odredbama ZUP-a proizlazi da se organom uprave smatra organ koji vodi postupak, odnosno rešava u upravnim stvarima kao i preduzeće i druga organizacija kojima je zakonom povereno vršenje javnih ovlašćenja. 3. lica na koja se primenjuje ZUP Iz odredbe člana 1. ZUP-a proizlazi da su to fizička lica, pravna lica ili druge stranke kada se rešava o njihovim pravima, obavezama ili pravnim interesima u upravnim stvarima. 4. Upravna stvar je pojedinačna životna situacija sa neposredno angažovanim javnim interesom, koju je na osnovu zakona neophodno autoritativno i konkretno pravno urediti. Postoje 4 područja upravnog rada kojima se bliže opredeljuje suština ove kategorije: a.)rešavanje o pravima, obavezama i pravnim interesima stranke u upravnom postupku, koje se manifestuje u donošenju konstitutivnih i deklarativnih upravnih akata; b.)izdavanje uverenja i drugih dokumentarnih isprava (potvrda, certifikata i si. ), kao dokaznih sredstava pomoću kojih stranka u svakodnevnom životu ostvaruje razna prava i reguliše svoje zakonom utvrđene obaveze; c.)vršenje nadzora uz upotrebu upravnih ovlašćenja, koji obuhvata nadzor na zakonitošću upravnih akata, inspekcijski nadzor, službeni nadzori itd.; d.)sprovođenje administrativnog izvrešnja koje se po ovom zakonu odredbama posebnog zakona odnosi na ispunjenje nenovčanih obaveza, a izuzetno i novčanih obaveza iz primanja na osnovu radnog odnosa po pristanku izvršenika 5. Upravni postupak se sprovodi od strane organa uprave i drugih državnih organa i preduzeća i drugih organizacija kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica, kao i kad obavljaju i druge poslove utvrđene ZUP-om. 6..Odstupanje od opšt. up. postupka - zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju se neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka. Ona ipak moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ZUP-om. Posebni upravni postupci regulisani su posebnim materijalnim zakonima i ne postoje posebni procesni zakoni koji ih regulišu. ZUP se ovde upotrebljava
kao dopunski zakon. Posebni su recimo upravno patentni postupak i upravno-racunski postupak u okviru koga je znacajna revizija(nje nema u ZUP-u) 7. Osnovna načela upravnog postupka su: Načelo zakonitosti, zaštite prava građana i zaštite javnog interesa, pružanja pomoći stranci, istine, saslušanja stranke, ocene dokaza, efikasnosti, ekonomičnosti postupka, samostalnosti u rešavanju, dvostepenosti u rešavanju (pravo na žalbu), pravnosnažnosti rešenja, upotrebe jezika i pisma u postupku. Zakonitost: Čak i u upravnim stvarima u kojima je nadležni organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama kojima je zakonom povereno vršenje javnih ovlašćenja i istovremeno u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato. ZPG: obaveza ovlašćenog službenog lica da upozori stranku u postupku, da u nastaloj situaciji, ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa. U slučaju nalaganja određene obaveze strankama da se prema njima primene mere koje su za njih povoljnije ukoliko se i takvim povoljnijim ob. može ostvariti cilj zakona, ZJI !!! Pomoć stranci: obavezuje organ koji vodi postupak da se stara da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju. Istina: dato ovlašćenje službenom licu koje vodi postupak da može narediti izvođenje svakog dokaza ukoliko nađe da je to neophodno radi utvrđivanja pravog činjeničnog stanja. Načelo saslušanje stranke se ogleda u obavezi organa koji vodi postupak da pruži stranci mogućnost da se izjasni o svim činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja. Ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza odlučuje o tome koje će činjenice uzeti kao dokazane. Na ovo se nadovezuje načelo samostalnosti u rešavanju. Dvostepenost:Samo zakonom se može propisati da u pojedinim upravnim stvarima žalba nije dopuštena i to ako je na dragi način obezbeđena zaštita stranke, odnosno zaštita zakonitosti. Ekonomičnost: postupak se mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku s tim da takvo postupanje ne sme da utiče na pribavljanje svih dokaza potrebnih za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja. 8.NADLEŽNOST: Svaki organ uprave dužan da u toku vođenja upravnog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju nadležnost. Ako pre pokretanja postupka ustanovi da nije nadležan, onda neće ni pokretati postupak, a ako ustanovi svoju nenadležnost tokom vođenja postupka ustupiće predmet nadležnom organu. Postoje dve vrste nadležnosti: stvarna i mesna nadležnost. Stvarna n. se određuje na osnovu konkretne materije, to jest materijalnih propisa koji regulisu konkretne upravne poslove ili regulisu konkretne nadleznosti organa. U okviru stvarne postoje 3posebna modaliteta: delegacija n., supstitucija n., funkcionalna n. Za ostvarenja ovih modaliteta potrebno je da postoje izričiti zakonski osnovi. Delegacija – mogucnost prenosenja ovlascenja na nize organe. Supstitucija – viši organ preuzme od nižeg(ministarstvo-lokal). Funkcionalna – odredjivanje tačne jedinice ili dela organa zaduzenog za resavanje. Mesna nad. se određuje: u up. st. koje se odnose na nepokretnost- prema mestu u kome se ona nalazi; u up. st.koje se odnose na poslove iz nadležnosti državnog organa, delatnost preduzeća, preduzetnika ili drugog pravnog lica - prema sedištu; u up.st. koje se odnose na delatnost dela preduzeća kada ono obavlja delatnost van sedišta tog preduzeća - prema mestu obavljanja; u ostalim up.st - prema prebivalištu stanke. Ako se mesna nad. ne može odrediti po pobrojanim osnovama, određuje se prema mestu u kome je nastao povod za vođenje postupka. Sukob n.:pozitivan i negativan(niko ne prihvata nadležnost). Sukob Rep.org-sudovi rešava Ustavni, kao i repub-opšt., reprep rešava Vlada. Izuzeće je važan aspekt nadležnosti i ono može biti obavezno i fakultativno. Obavezno ako je služ.lice koje vodi postupak učesnik procesa, ili krvni srodnik po pravoj liniji, ili je usvojio, usvojenik stranke, ili učestvovalo u prvom stepenu u donošenju rešenja. Fakultativno ako se proceni da je neophodno zbog nepristrasnosti i objektivnosti (preterani animozitet, preterani afinitet).
9.Učesnici u up.postupku – Glavni učesnici u postupku su organ koji ga vodi i donosi rešenje i Stranka. Eventualni učesnici u sporu su zastupnik i privremeni zastupnik, zajednički predstavnik više stranaka, punomoćnik stranke, stručni pomagač stranke, veštaci, tumači,svedoci.. Stranka je lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak (aktivna stranka), ili protiv koga se vodi postupak (pasivna stranka) ili lice koje radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku. Državni organ, organizacija, naselje, grupa lica, i dr. koji nemaju svojsvo pravnog lica, mogu biti stranke ako mogu biti nosioci prava i obaveza ili pravnih interesa o kojima se rešava o postupku. Stranka u postupku mora imati stranačku sposobnost koja se ogleda u mogućnosti da bude nosilac prava i obaveza o kojima se odlučuje u upravnom postupku(pravna sposobnost). Mora imati procesnu sposobnost koja odgovara poslovnoj sposobnosi. Stiče se punoletstvom a sastoji se u mogućnosti vršenja procesnih radnji u up.post. tako da ona proizvode pravna dejstva. Stranka mora imati i stranačku legitimaciju, to jest mora postojati konkretna povezanost između lica i predmeta upravnog postupka. Zastupnici: Za pravna lica određuju se zakonom ili opštim aktom organa ili firme. Za fizička zakonom(roditelj-staratelj) ili aktom organa zasnovanim na zakonu. Privremeni zastupnik: Za procesno nesposobne stranke koje nemaju zakonskog, za lica čije je boravište nepoznato a nemaju punomoćnika. Zajednički zastupnik ili punomoćnik za više stranaka. PUNOMOĆNIK:Može ga odrediti stranka ili njen zakonski zastupnik. Punomoćnikovi postupci se smatraju postupcima stranke i punomoćnik u potpunosti menja stranku osim kada mora da da izjavu. Kada punomoćnik izvrši radnju ili da izjavu stranka je može opozvati. Punomoć se može dati pismeno ili usmeno na zapisnik. Punomoćnik mora imati položen pravosudni ispit. Za obim punomoćja merodavna je sadržina punomoćja. 10.Opštenje organa i stranaka Podnescima se smatraju zahtevi, obrasci koji se koriste za automatsku obradu podataka, predlošci, prijave, molbe, žalbe, prigovori i druga saopštenja kojima se stranke (fizička lica, preduzetnici, pravna lica i organizacije) obraćaju organima. Podnesak se predaje organu nadležnom za prijem podneska, a može se predati svakog radnog dana u toku radnog vremena. Podnesak mora biti razumljiv da bi se po njemu uopšte moglo postupati. Mora da sadrži naročito: označenje organa kome se upućuje, predmet na koji se odnosi, zahtev, odnosno predlog, označenje zastupnika, punomoćnika ili predstavnika ako ga ima, kao i ime i prezime i prebivalište, ili naziv i sedište podnosioca. Podnosilac je dužan da svojeručno potpiše podnesak. Organ koji vodi postupak ovlašćen je da poziva lice čije je prisustvo u postupku potrebno. Pozivanje se vrši pismenim pozivom, ako posebnim propisima nije predviđen drugi način. Kad to dopušta priroda stvari, može se ostaviti na volju pozvanom licu da umesto ličnog dolaska preda do određenog dana potrebnu pismenu izjavu. Pozvano lice je dužno da se odazove pozivu. Sankcije za neodazivanje pozivu su privođenje i novčana kazna. Prilikom izricanja neke od navedenih sankcija, ovlašćeno službeno lice donosi poseban zaključak protiv kog je dopuštena posebna žalba. O usmenoj raspravi ili drugoj važnijoj radnji u postupku, kao i o važnijim usmenim izjavama stranaka ili trećih lica u postupku, sastavlja se zapisnik. O manje važnim radnjama i izjavama dovoljna je i zabeleška u spisu. Izjave stranaka, svedoka, veštaka i drugih lica koja su od značaja za rešavanje u upravnoj stvari, upisuju se u zapisnik što tačnije. Pre zaključenja zapisnik će se pročitati licima u postupku i svi imaju pravo da ga pregledaju i stave primedbe .Na kraju zapisnika navodi se da li je bilo primedbi. Zapisnik potpisuju lica koja su učestvovala u radnji. Zapisnik ima snagu javne isprave jer predstavlja dokaz o toku i sadržini radnje postupka i datih izjava. Stranke imaju pravo da razgledaju spise predmeta i da ih o svom trošku prepišu, odnosno fotokopiraju. Zahtev za razgledanje spisa može se staviti pismeno i usmeno. Stranke imaju pravo da se obaveštavaju o toku postupka. Ne mogu se razgledati i prepisivati, odnosno fotokopirati: zapisnik o većanju i glasanju, spisi koji se vode kao poverljivi i slično..
11. Dostavljanje je stavljanje do znanja stranci ili drugom učesniku u sporu, raznih poziva, rešenja, zaključaka, spisa koja se zajednički nazivaju pismena. Dostavljanje je fundamentalno važan deo upravnog postupka, jer od njega zavise rokovi i samo izvršavanje rešenja. Postoji više modaliteta: Posredno, obavezno lično, posebne situacije. Dostavljanje se vrši poštom, odnosno telefaksom ili ga vrši organ preko službenog lica. Lice kome treba pismeno da se dostavi može biti pozvano radi prijema u sedištu organa samo izuzetno. Dostavljanje se može vršiti samo radnim danom i to danju. Može se vršiti iz naročito važnih razloga i u nedelju ili na dan državnog praznika, a i noću - ako je to neodložno potrebno. Dostavljanje se vrši, po pravilu, u stanu, u poslovnoj prostoriji ili na radnom mestu na kome je zaposleno lice kome dostavljanje treba izvršiti. Može se izvršiti i van navedenih prostorija, ako lice pristane da primi. Obavezno lično dostavljanje: Redovan način dostavljanja pismena. Kad se lice kome dostavljanje treba lično izvršiti ne zatekne u stanu ili radnom mestu, dostavljač će mu kod članova porodice ili zaposlenih ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni dan i čas bude u svom stanu, odnosno na radnom mestu radi dostavljanja. Posredno dostavljanje-supsidijaran, dopunski način dostavljanja kada se lice ne zatekne u stanu ili na poslu. Na poslu: dostavljanje se može izvršiti licu koje je na istom mestu zaposleno, ako ono pristane da primi pismeno. U stanu: dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od odraslih članova njegovog domaćinstva. Ovakva vrsta dostavljanja je isključena ako lice-posrednik pri dostavljanju u istom postupku učestvuje sa suprotnim interesom. Ako se prebivalište, odnosno boravište lica kome dostavljanje treba izvršiti ne može utvrditi, organ koji je izdao pismeno postaviće tom licu privremenog zastupnika i njemu će predati pismeno. Posebni načini: Dostavljanje zakonskom zastupniku i punomoćniku, punomoćniku za primanje pismena, državnim organima, preduzećima i drugim pravnim licima, javnim saopštenjem. U slučaju odbijanja prijema: dostavljač će pribit uz vrata i zapisati razlog odbijanja i vreme dostavljanja. Dostavljanje u slučaju promene stana: lice je dužno da prijavi promenu a ako to ne učini pismeno će biti pribijeno na oglasnoj tabli organa koji vodi postupak. Dostavnica predstavlja potvrdu o izvršenom dostavljanju koju potpisuju i primalac i dostavljači. Primalac će na dostavnici sam slovima naznačiti dan prijema. Ako primalac odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač će to zabeležiti na dostavnici i ispisati slovima dan predaje pismena i smatra se da je time dostavljanje uredno izvršeno. 12.Rok je određen razmak u vremenu u kojem treba da se izvrši neka radnja ili vreme koje treba da protekne da bi se mogla preduzeti. To je protok vremena usled koga nastaje ili prestaje neko pravno dejstvo. Rokovi se dele na zakonske(propisani) i službene(određuje ih lice). Bitna je i podela na subjektivne(''od trenutka saznanja''-subjektivni, psihički momenat) i objektivne(objektivne okolnosti). Produživi(službeni i tačno određeni zakonski, i to samo u slučaju opravdanosti podnošenjem pravovremene molbe) i neproduživi. Po preciznosti apsolutni i relativni. U odnosu na posledice koje nastupaju propuštanjem roka razlikuju se prekluzivni, dilatorni i instrukcioni rokovi. Protekom prekluzivnog roka stranka gubi pravo na preduzimanje određene procesne radnje, a isto to važi i za upravni organ. Kod dilatornog roka ukoliko nije preduzeta odgovarajuća radnja u postupku, pravo na njeno obavljanje se ne gubi, jer ovlašćeno službeno lice može odrediti za njeno izvršenje novi rok. Instrukcioni rok služi kao okvirni rok u kome ovlašćeno lice bi trebalo da izvrši određenu procesnu radnju, što znači da isto radnju u pitanju može izvršiti i po proteku instrukcionog roka. Rokovi se računaju na dane, mesece i godine, a mogu se računati i na časove. Kad je rok određen po danima, dan u koji je dostavljanje ili saopštenje izvršeno ne uračunava se, već se za početak roka uzima prvi naredni dan. Rok koji je određen po mesecima, odnosno po godinama završava se istekom onog dana, meseca, odnosno godine, koji po svom broju odgovara danu kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno. Početak i tok rokova ne sprečavaju neradni dani, nedelje i dani državnih praznika. Ako poslednji dan roka pada u nedelju ili na dan državnog praznika rok ističe istekom prvog narednog radnog dana. Kad je podnesak upućen poštom preporučeno ili telegrafski, odnosno telefaksom, dan predaje pošti odnosno dan prijema telefaksa smatra se kao dan predaje organu kome je upućeno.
13. Povraćaj u pređašnje stanje (restitutio in integrum) je institut kojim se omogućava stranci koja je iz opravdanih razloga propustila izvršenje neke radnje u roku, pa je usled toga izgubila određeno pravo, da se po njenom predlogu izvrši povraćaj u pređašnje stanje. Radi se, znači, o vanrednom pravnom sredstvu da se propuštanje izvršenja određene procesne radnje preduzme pod zakonskim uslovima i posle proteka propisanog prekluzivnog roka. Povraćaj u pređašnje stanje se nikada ne vrši po službenoj dužnosti, već samo na predlog stranke koja je propustila da u roku preda podnesak. Organ koji vodi postupak će joj dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje iz opravdanih razloga, iz neznanja ili očiglednom omaškom predala nenadležnom organu. Povraćaj u pređašnje stanje (restitutio in integrum) je institut kojim se omogućava stranci koja je iz opravdanih razloga propustila izvršenje neke radnje u roku, pa je usled toga izgubila određeno pravo, da se po njenom predlogu izvrši povraćaj u pređašnje stanje. Radi se, znači, o vanrednom pravnom sredstvu da se propuštanje izvršenja određene procesne radnje preduzme pod zakonskim uslovima i posle proteka propisanog prekluzivnog roka. Povraćaj u pređašnje stanje se nikada ne vrši po službenoj dužnosti, već samo na predlog stranke koja je propustila da u roku preda podnesak. Organ koji vodi postupak će joj dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje ako je učinjeno iz opravdanih razloga, iz neznanja ili očiglednom omaškom predala nenadležnom organu, kad je stranka očiglednom omaškom prekoračila rok, a podnesak ipak primi nadležni organ najdociiije tri dana od dana isteka roka. Povraćaj u pređašnje stanje može se dozvoliti na predlog stranke u prvostepenom i drugostepenom postupku, a ne i na rokove za primenu vanrednih pravnih sredstava predviđenih ZUP-om. U predlogu za povraćaj u pređašnje stanje stranka je dužna da iznese okolnosti zbog kojih je bila sprečena da u roku izvrši propuštenu radnju i da te okolnosti učini bar verovatnim. Predlog! za povrćaj u pređašnje stanje podnosi se u roku od 8 dana od dana kad je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje. Posle isteka 3 meseca od dana propuštanja ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje. 14.Održavanje reda: Radi ispunjenja načela efikasnosti i ekonomičnosti upravnog postupka neophodno je održavanje reda u radu organa. O održavanju reda dužno je da se stara službeno lice koje rukovodi određenom procesnom radnjom postupka. Decidirano je utvrđeno da lica koja prisustvuju nekoj radnji postupka ne smeju nositi oružje ili opasno oruđe, s tim da se ta zabrana ne odnosi na ovlašćena službena lica. Ovlašćeno je da opominje lica koja smetaju u radu organa. Ukoliko opomena ne uspe, službeno lice može lice koje ometa rad da udalji i na taj način otkloni mogućnost njegovog daljeg učešća u vršenju takve radnje. Ukoliko takvo lice ima punomoćnika procesna radnja u pitanju će se nastaviti uz njegovo pristustvo, a ukoliko ga nema radnja postupka će se odložiti na njegov trošak s tim što mu može biti postavljen i punomoćnik. Ko u radnji postupka teže naruši red ili učini krupniju nepristojnost, može se, pored udaljenja, kazniti novčanom kaznom za povredu procesne discipline. Novčanom kaznom može biti kažnjeno i lice koje svojim podneskom grubo povredi ugled organa ili službenog lica koje vodi postupak. Protiv zaključka o kazni može se izjaviti posebna žalba s tim da ista ne odlaže izvršenje kazne. 15. Troškovi upravnog postupka su relativno mali pa onda svaka strana snosi svoje troškove. Ni u slučaju odbijanja zahteva stranke ona ne snosi posledice u plaćanju troškova. Međutim, postoje i posebni troškovi organa i oni uvek padaju na teret onoga koji je ceo postupak prouzrokovao.Lice koje učestvuje u postupku a prouzrokuje svojom krivicom ili obešću troškove pojedinih radnji u postupku dužno je da samo snosi te troškove. Posebni izdaci su: putni troškovi sl.lica, veštačenje, tumačenje i sl. Kada je postupak pokrenut po službenoj dužnosti i ako se isti završi povoljno po stranku onda sve nastale posebne troškove snosi organ koji je postupak i pokrenuo. Zahtev za naknadu troškova mora biti stavljen blagovremeno kako bi organ mogao o njemu da odluči u rešenju. U slučaju propuštanja roka, stranka gubi pravo na naknadu. Službeno lice koje vodi postupak uvek dužno je da upozori stranku na njeno pravo da zahteva troškove. Troškove postupka u vezi sa izvršenjem snosi izvršenik, a u slučaju da se ti troškovi od njega ne mogu naplatiti, snosi ih stranka po čijem je predlogu izvršenje sprovedeno. U rešenju kojim se postupak završava, organ koji donosi rešenje je uvek dužan da odredi ko snosi troškove
postupka, koliki je njihov iznos i kome se i u kom roku moraju isplatiti. Organ koji vodi postupak može osloboditi stranku od plaćanja troškova u celini ili delimično, ako nađe da ih ne može podneti bez štete po svoje nužno izvržavanje, odnosno po nužno izvržavanje svoje porodice(siromaško pravo). 16.Upravni postupak pokreće nadležni organ, po službenoj dužnosti ili po zahtevu stranke. Nadležni organ će pokrenuti postupak po službenoj dužnosti kad to određuje zakon ili drugi propis i kad utvrdi ili sazna da postojei činjenično stanje zbog koga treba pokrenuti postupak zaštite javnog interesa. I pri pokretanju postupka po službenoj dužnosti organ je dužan da uzme u obzir i eventualne predstavke građana i organizacija i upozorenje nadležnog organa. Pre pokretanja postupka povodom zahteva stranke, organ je dužan da utvrdi da li podnosilac zahteva ima stranačku i procesnu sposobnost kao i stranačku legitimaciju, da li se radi o upravnoj stvari, da li je ta upravna stvar već pravosnažno rešena i da li je taj organ nadležan da postupa po podnetom zahtevu stranke. Ukoliko organ utvrdi da nije ispunjen jedan od navedenih uslova doneće zaključak o odbacivanju zahteva za pokretanje u.p. Spajanje stvari može se izvršiti na 2 načina: rešavanjem više upravnih stvari u jednom postupku ili pokretanjem upravnog postupka javnim saopštenjem. Da bi se moglo izvršiti spajanje stvari u jedan postupak neophodno je da se ispune tri bitna uslova: 1. da se prava ili obaveze stranaka zasnivaju na istom ili sličnom činjeničnom stanju 2.da se zasnivaju na istom pravnom osnovu 3. da organ koji vodi postupak mora da bude stvarno nadležan u pogledu svih predmeta. Spajanje stvari u 1 postupak: O spajanju više up.stv. u 1 postupak, organ će doneti poseban zaključak protiv kog se može izjaviti žalba. Načelo zaštite javnog interesa i načelo ekonomičnosti ugrađeni su u odrebu ZUP koja omogućuje da organ može javnim saopštenjem pokrenuti upravni postupak prema većem broju lica koja organu nisu poznata ili se ne mogu odrediti. Razlika između navedene 2 vrste spajanja je u tome što se J.S. pokreće 1 radnjom ali se dalje vodi više zasebnih postupaka u kojima svaka stranka istupa samostalno i dobija zasebno rešenje. Stranka može, do donošenja rešenja, proširiti ili potpuno promeniti zahtev bez obzira na pravni osnov novog z., ali samo pod uslovom da se takav zasniva na bitno istom činjeničnom stanju. Stranka može da odustane od podnetog zahteva u toku celog postupka i tokom drugostepenog , sve do donošenja konačnog rešenja. Međutim, organ može i u tom slučaju produžiti vođenje postupka zbog javnog interesa ili ako to zahteva protivna stranka. Kad je postupak pokrenut po službenoj dužnosti organ može takođe obustaviti postupak . Ako je postupak u toj istoj upravnoj stvari mogao biti pokrenut i po zahtevu stranke, postupak će se i u tom slučaju nastaviti ako stranka to zahteva. Odustanak od zahteva stranka može učiniti izjavom organu pisanim podneskom ili usmeno na zapisnik. Stranka može opozvati svoj odustanak od zahteva, sve dok organ koji vodi postupak ne donese zaključak o obustavljanju postupka i ne dostavi ga stranci. Poravnanje predstavlja sporazum zaključen između stranaka pred ovl.službenim licem koji vodi up. postupak. Ovo lice nastojaće u toku celog postupka da se stranke poravnaju, potpuno ili u pojedinim spornim pitanjima. Poravnanje nikada ne sme biti na štetu javnog interesa, morala ili interesa trećih lica. Upisuje se u zapisnik a zaključeno je kad ga stranke potpišu. Poravnanje ima snagu izvršnog rešenja. 17. Post.do donošenja reš.:Nakon pokretanja sledi ispitni postupak čiji je cilj da se utvrde sve odlučne činjenice. One se mogu utvrđivati u skraćenom ili u posebnom ispitnom postupku. Sl. lice koje vodi postupak može tokom celog postupka da upotpunjava činj. stanje i izvodi dokaze radi utvrđivanja činjenica. Organ može po skraćenom postupku rešiti upravnu stvar: 1.Ako je stranka u svom zahtevu navela činjenice ili podnela dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari, ili ako se to stanje može utvrditi na osnovu opštepoznatih činjenica. 2. Ako se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, 3. Kad se radi o preduzimanju u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati, a činjenice na kojima rešenje treba da bude doneto su učinjene verovatnim. Organ može po skraćenom postupku rešiti upravnu stvar: 1.Ako je stranka u svom zahtevu navela činjenice ili podnela dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari, ili ako se to stanje može utvrditi na osnovu
opštepoznatih činjenica. 2. Ako se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, 3. Kad se radi o preduzimanju u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati, a činjenice na kojima rešenje treba da bude doneto su učinjene verovatnim. Kada je to neophodno sl.lice određuje sprovođenje pos.ispit.postupka. Cilj je utvrđivanje odlučnih činjenica i okolnosti značajnih za razjašnjenje upravne stvari. Sl.lice određuje tok, način i radnje ispitnog postupka i da li će se raspravljanje i dokazivanje vršiti odvojeno o pojedinim spornim pitanjima ili zajedno za ceo predmet. Stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i brani svoja prava i zakonite interese. Ima pravo da iznosi sve činjenice koje mogu biti od uticaja za pravilno rešenje up.stv., da predlaže dokaze i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim nav. Sl.lice ne može doneti rešenje u postupku pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje. U toku pos.isp. postupka ukoliko naiđe na PRETH.pitanje bez čijeg se rešenja ne može resiti sama up. st. organ može pod uslovima iz ZUP-a sam raspraviti to pitanje ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši. O prekidu postupka donosi se zaključak, protiv koga je dopuštena posebna žalba. Rešenje prethodnog pitanja od strane org. ima pravno dejstvo samo u upravnoj stvari u kojoj je to pitanje rešeno. Službeno lice mora odrediti USMENU RASPRAVU: 1. kada u njima učestvuju dve stranke ili više sa suprotnim interesima, 2.kad treba da se izvrši uviđaj ili sasluša svedok odnosno veštak. Usm.rasp. se sprovodi ima za cilj da se u potpunosti pretrese i utvrdi predmet isp. post. Usm. rasprava je javna. Izuzetno, sl. lice može isključiti javnost i to za celu usmenu raspravu ili za njen deo pod sledećim uslovima:1. razlozi morala ili javne bezbednosti, opasnost ometanja usmene rasprave; ako se raspravlja o odnosima u nekoj porodici; državnu, vojnu, službenu, poslovnu, profesionalnu tajnu. Isključenje javnosti se ne odnosi na stranke, zastupnike, punomoćnike, predstavnike i stručne pomagače. Mora se ostaviti dovoljno vremena stranci da se za raspravu pripremi-po pravilu, osam dana od dostavljanja poziva. Ako neka od stranaka koja još nije saslušana nije došla na usmenu raspravu, a nije utvrđeno da joj je poziv uredno dostavljen, službeno lice koje vodi postupak odložiće raspravu. Ako stranka protiv koje je pokrenut postupak neopravdano izostane, mada je uredno pozvana, službeno lice koje vodi postupak može sprovesti usmenu raspravu i bez nje, a može na njen trošak i odložiti usmenu raspravu. 18. Odlučne činjenice na osnovu kojih se donosi rešenje su predmet dokazivanja i u up. pos. Kao dokaz, u upravnom postupku, se mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari: isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka i uviđaji. Da li neku činjenicu treba utvrđivati odlučuje sl. l. koje vodi postupak. sl. lice utvrđuje sta je sporno u činj. stanju ili šta treba dokazati. Ne treba dokazivati opšte poznate činjenice. Određena činj. se smatra dokazanom kada se službeno l. uveri u njeno postojanje na osnovu izvedenih dokaza. Ispravom u smislu ZUP-a se smatra ona koju je u. propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti, odnosno preduzeće u okviru zakonom poverenog javnog ovlašćenja. Njome se dokazuje ono što se u njoj određuje ili potvrđuje. Javna isprava mora da bude sačinjena u odgovarajućoj formi. I pored zakonske pretpostavke o istinitosti javne isprave dopušteno je dokazivanje njene neistinitosti. Ako je na ispravi nešto precrtano, ostrugano, izbrisano ili umetnuto, ili ako na ispravi postoje drugi spoljni nedostaci, sl. l. oceniće da li je time i u kojoj meri umanjena dokazna vrednost isprave ili je isprava potpuno izgubila dokaznu vrednost. Isprave služe kao dokaz. Ako se isprava nalazi kod trećeg l. a ono neće dobrovoljno da je pokaže, organ koji vodi post. doneće zaključak i naložiti da je pokaže. Treće l. može uskratiti pokazivanje isp. iz razloga iz kojih svedok može uskratiti svedoč. Organi su dužni da izdaju uverenja i druge isprave (certifikate, potvrde) o činjenicama o kojima vode služ. evid. Izdaju se stranci na usm. zahtev istog dana, a najdocnije u roku od 15 od dana podnošenja zahteva. Svedok može da bude svako fiz. lice koje je bilo sposobno da opazi određenu činjen. o kojoj treba da svedoči i koja je u stanju da to svoje opažanje i saopšti. Lice koje se kao svedok poziva dužno je da svedoči. Svedok može uskratiti svedoč: 1.ako bi odgovor na pojedina pitanja izložio teškoj sramoti, znatnoj imovinskoj šteti ili krivičnom gonjenju njega, srodnika po krvi, usvojenika, usvojitelja..2. odgovorom na pitanja povredio obavezu da čuva državnu, vojnu, poslovnu(ne sme se ispitivati), umetn., naučnu tajnu; 3.ono što je stranka poverila
svedoku kao svom punomoćniku ili verskom ispovedniku... Svedoci se saslušavaju pojedinačno, bez prisustva ostalih svedoka. Saslušani svedok se ne sme udaljiti bez dozvole sl.l., ne sme ništa prećutati posledice davanja lažnog iskaza - krivično da odgovara. Ako ne postoji neposredan dokaz za utvrđivanje činj. može se kao dokaz uzeti i usmeno data izjava stranke. Pre uzimanja izjave, sl.l. je dužno da upozori stranku na krivič. i mat. odgovornost za davanje lažne izjave. Veštak je lice koje poseduje str. znanje i posebno ovlašć. za davanje mišljenja o pitanjima struke. Kad je za utvrđiv. ili ocenu neke činjenice potrebno str. znanje izvešće se dokaz veštačenjem. Vešt. može uskratiti vešt. iz istih razloga iz kojih svedok može uskratiti svedoč. Izuzeće veštaka kao izuzeće služ. lica. Može mu se naložiti da položi zakletvu. Sl.l. i stranke mogu veštaku postavljati pitanja u vezi datog nalaza i mišljenja. Više vešt. –zajednički nalaz, a ako se ne slažu - odvojeno. Vešt. se može naložiti da položi zakletvu. Sl.l. i stranke mogu veštaku postavljati pitanja u vezi datog nalaza i mišljenja. Više veštaka – zajednički nalaz, a ako se ne slažu - odvojeno. Na tumače se primenjuju odredbe ZUP-a koje se odnose na veštake. Tumačenje je stručna pomoć u vezi s komuniciranjem. Uviđaj je procesna radnja koja se vrši kad je za utvrđivanje neke činjenice potrebno neposredno opažanje sl.l.Predmet uviđaja: stvari, prostorije ili zemljišta koja treba razlgedati. Vlasnik ili držalac predmeta uviđaja je dužan da dopusti da se uviđaj izvrši. Stranke imaju pravo da prisustvuju uviđaju. Uviđaj se može izvršiti i uz učešće vešt. Ako postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći docnije izvesti ili da će biti otežano, može se radi obezbeđenja izvesti i pre pokretanja postupka. Obezbeđenje dokaza vrši se po sl. duž. ili predlogu str. Za obezbeđenje dokaza pre pokretanja postupka nadležan je organ na čijem se području nalaze stvari koje treba razgledati. O obezbeđenju dokaza donosi se poseban zaključak. 19.Rešenje je upravni akt kojim se autoritativno odlučuje o pravima, obavezama ili pravnim interesima stranke neposrednom primenom propisa na pojedinačne vansporne situacije.Na osnovu provedenog dokaznog stanja utvrđuju se odlučne činjenice - na osnovu kojih organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari. Rešenje može doneti inokosan ili kolegijalan nadležni organ. Za punovažno rešavanje u upravnom postupku od strane kolegijalnog organa (skupština, vlada, komisija, odbora i dr.) neophodno je prisustvo više od polovine njegovih članova i u toj situaciji rešenje se donosi većinom glasova prisutnih članova, ako zakonom ili drugim propisima nije predviđena kvalifikovana većina. Ako službeno lice koje je vodilo postupak nije istovremeno ovlašćeno i da donese rešenje, dužno je da podnese nacrt rešenja organu koji je ovlašćen da donese rešenje. Rešenje se donosi pismeno. U posebnim slučajevima predviđenim ZUP-om, rešenje se može doneti i usmeno. Kad se radi o preduzimanju hitnih mera radi obezbeđenja javnog mira i bezbednosti ili radi otklanjanja neposredne opasnosti za život i zdravlje ljudi, organ može doneti rešenje i usmeno. Po zahtevu stranke, organ koji je doneo usmeno rešenje dužan je da ga izda stranci u pismenom obliku najdocnije u roku od 8 dana od dana podnošenja zahteva. Pismeno rešenje je strogo formalno i mora da sadrži: uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo (pouku) o pravnom sredstvu , naziv organa - donosioca rešenja; datum donošenja i njegov evidencioni broj;potpis, pečat.. Uvod rešenja sadrži: 1. Naziv organa koji donosi rešenje; 2. Propis o njegovoj nadležnosti; 3. Ime stranke i njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika; 4. Kratko označenje predmeta postupka. Dispozitiv predstavlja najvažniji deo rešenja jer se njime rešava o predmetu postupka. Mora biti kratak i određen, a može se podeliti na više tačaka. Dispozitivom se može rešiti i o troškovima postupka: iznos, ko je dužan da plati, kome i u kom roku. Ako se u dispozitivu ne rešava o troškovima, navešće se da će se o njima doneti poseban zaključak. Ako se nalaže izvršenje neke radnje, u dispozitivu će se odrediti i rok u kome se ta radnja mora izvršiti. Kad je propisano da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, to mora biti navedeno u dispozitivu. Obrazloženje predstavlja deo pisanog rešenja u kome se navode pravni osnov i razlozi za odluke sadržane u dispozitivu. U jednostavnim stvarima u kojima učestvuje samo jedna stranka, a njen zahtev se uvažava, kao i u jednostavnim upravnim stvarima u kojima učestvuje više stranaka, i nijedna ne prigovara zahtevu koji se uvažava, dopušteno je skraćeno obrazloženje. U ostalim up. st. obrazloženje sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri
oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stanaka, pravne propise koji upućuju na rešenje predstavljeno u dispozitivu. Uputstvom o prav. sredstvu stranka se obaveštava da li protiv rešenja može izjaviti žalbu ili pokrenuti upravni spor ili drugi postupak. Ako se žalba može izjaviti uputst. naznačava organ kome se žalba izjavljuje i rok za žalbu. Ako u pouci stoji da se može pokrenuti upravni spor onda mora pisati kom sudu se podnosi tužba kao i rok za podnošenje. 20. Delimično rešenje se donosi kada se odlučuje samo o pitanjima sazrelim za rešavanje, dok je predmet upravnog postupka više pitanja. Ako oceni da je to celishodno, organ može doneti delimično rešenje. Ovde se u potpunosti izražavaju načela ekonomičnosti i efikasnosti u upravnom postupku. Delimično rešenje se tretira kao samostalno rešenje i u pogledu pouke o pravnim sredstavima i u pogledu izvršenja. Dopunsko rešenje se donosi onda kada organ u prvom rešenju nije odlučio o svim pitanjima koja čine predmeta postupka. Takvo rešenje se donosi po službenoj dužnosti. U pogledu pravnih sredstava i izvršenja i dopunsko rešenje se tretira kao samostalno rešenje. Privremeno rešenje se donosi u slučaju kada je pre završetka upr. postupka potrebno privremeno urediti neka sporna pitanja ili odnose. Rešenjem o glavnoj stvari koje se donosi po okončanju postupka ukida se privremeno rešenje doneseno u toku postupka. I privremeno r. smatra se samostalnim. 21. ROK ZA IZDAVANJE: Ako pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok. U slučajevima kada je poseban ispitni postupak neophodan, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od 2 meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok. Ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka može smatrati da je njen zahtev odbijen(ćutanje uprave). Ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa zakonom o upravnim sporovima. 22.ISPRAVKE GREŠAKA Organ koji je doneo rešenje može u svako vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima. Ispravka greške proizvodi pravno dejstvo od dana od koga proizvodi pravno dejstvo rešenje koje se ispravlja. O ispravci se donosi poseban zaključak. Beleška o ispravci upisuje se u izvornik rešenja. Belešku potpisuje službeno lice, koje je potpisalo zaključak o ispravci. Protiv zaključka kojim se već doneseno rešenje ispravlja ili kojim se odbija predlog za ispravljanje dopuštena je posebna žalba. 23. Zaključkom se odlučuje o pitanjima procesnog karaktera. Zaključkom se odlučuje i o pitanjima koja se kao sporedna pojave u vezi sa sprovođenjem postupka, a kojima se ne odlučuje rešenjem. Zaključak donosi službeno lice koje vrši onu radnju postupka pri kojoj se pojavilo pitanje. Ako se zaključkom nalaže izvršenje neke radnje odrediće se i rok u kome se ta radnja mora izvršiti. Zaključak se saopštava zainteresovanim licima često usmeno pa se onda unosi u zapisnik. U pismenom obliku se izdaje na zahtev lica. Protiv zaključka se može izjaviti posebna žalba samo kad je to zakonom izričito predviđeno. Takav zaključak mora biti obrazložen i sadržavati uputstvo o žalbi. Najznačajniji zaključak je onaj o obustavi postupka. 24. ŽALBA: Protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu. Njome se ostvaruje načelo dvostepenosti u rešavanju. Samo zakonom se može propisati da u pojedinim upravnim stvarima žalba nije dopuštena s tim da tada mora biti obezbeđena zaštita prava stranke na neki drugi način. Pored stranke, pravo na žalbu imaju i javni tužilac i državni pravobranilac. Protiv rešenja Vlade
ne može se izjaviti žalba, što predstavlja redak slučaj isključenja dvostepenosti u up.postupku. U upravnom postupku zabranjeno je izricanje trostepenosti.. Treba razlikovati predaju od podnošenja žalbe, jer se žalba predaje prvost. a podnosi drugost. organu. Prilikom odlučivanja u drugom stepenu zabranjena je mogućnost odlučivanja u okviru organa koji je rešavao u prvom stepenu. Žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja. U roku za žalbu, rešenje se ne može izvršiti, osim ako je to zakonom predviđeno ili ako se radi o preduzimanju hitnih mera. U žalbi se mora navesti rešenje koje se pobija i označiti naziv organa koji ga je doneo, kao i broj i datum rešenja. Dovoljno je da žalilac u žalbi izloži u kom je pogledu nezadovoljan rešenjem, ali žalbu ne mora posebno obrazložiti. U žalbi se mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi ali je žalilac dužan da obrazloži zbog čega ih nije podneo u prvostepenom postupku. Žalba se neposredno predaje ili šalje poštom organu koji je doneo prvostepeno rešenje. Ako je žalba greškom predata drugostepenom u pogledu roka smatra se kao da je predata prvostepenom, a u tom slučaju drugost. je dužan da žalbu u pitanju odmah pošalje prvostepenom organu. Neposredna predaja žalbe se može izvršiti na dva načina: usmeno i pismeno. Prvost. organ kao prvo ispituje da li je podneta žalba dopuštena, da li je blagovremena i da li je izjavljena od neovlaščenog lica. Protiv zaključka kojim je žalba odbačena stranka ima pravo na posebnu žalbu. Ako prvost. organ nađe da je žalba osnovana, a nije potrebno sprovoditi nov pos. isp.postupak, može stvar rešiti drugačije i doneti novo rešenje. Kad organ koji je doneo prvost. rešenje nađe da je podneta žalba dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašć. lica dužan je bez odlaganja, najdocnije u roku od 15 dana od dana prijema dostaviti žalbu i sve spise koji se odnose na predmet drugostepenom. Ako je žalba nedopušt., neblagovr. ili izjav.od neovlašćenog lica, a prvost. org. je propustio da je zbog toga odbaci, odbaciće je drugosti. Drugostepeni postupa na 3 načina: 1.odbija ako je neosnovana, 2.poništi prvostepeno zbog bitne povrede zakonskih propisa i vrati nazad prvost. ili sam reši stvar, 3.izmeniti prvostepeno... U slučaju ćutanja administracije, drugostepeni organ će tražiti od prvostepenog organa da mu saopšti razloge zbog kojih nije doneo rešenje. Ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga ili krivice stranke, vratiće žalbu prvost. i odrediće mu rok za donošenje do 30 dana. Rešenje drugost. org. doneseno po žalbi zbog ćutanja administracije je konačno jer je na ovaj način drugost. organ rešavao i u prvom i u poslednjem stepenu. Rešenje po žalbi mora se doneti i dostaviti stranci najdocnije u roku od 60 dana od dana predaje žalbe. 25.Ponavljanje postupka predstavlja pravnu mogućnost da se na osnovu novih, pravno relevatnih procesnih okolnosti, obnovi rešavanje o istoj stvari, od strane donosioca rešenja: 1) ako se sazna za nove činjenice, ili se stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi mogli dovesti do drukčijeg rešenja 2) ako je rešenje doneseno na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka 3) rešenje zasniva na presudi donesenoj u krivičnom postupku ili u postupku za privredni prestup, a ta presuda je pravnosnažno ukinuta 4) u donošenju rešenja učestvovalo sl. lice koje je moralo biti izuzeto; 5) ako je rešenje donelo neovlašćeno služb. lice; Ponavljanje postupka mogu tražiti i stranka i javni tužilac pod istim uslovima. Ponavljanje postupka se može tražiti u strogo određenim rokovima, s tim da subjektivni rok iznosi mesec dana, objektivni 5 godina. Stranka je dužna da u zakonskom roku preda predlog za ponavljanje postupka i u njemu učini verovatnim okolnosti na kojima ga zasniva. Predlog za ponavljanje postupka, stranka predaje usmeno na zapisnik ili u pismenom obliku. Kad organ koji je nadležan za rešavanje o predlogu za ponavljanje postupka primi predlog, dužan je da ispita da li je predlog blagovremen, da li ga je podnelo ovlašćeno lice i da li je okolnost na kojoj se predlog zasniva učinjena verovatnom. Ako organ oceni da barem 1 uslov nije ispunjeni on će svojim zaključkom odbaciti predlog za ponavljanje postupka. Ako su ovi uslovi ispunjeni, doneti zaključak da se ponavljanje postupka dozvoli i odrediće u kome će se obimu postupak ponoviti. Ranije radnje u postupku na koje ne utiču razlozi ponavljanja postupak neće se ponavljati. Predlog za ponavljanje postupka, po pravilu, ne odlaže izvršenje rešenja. Zaključak kojim se dozvoljava ponavljanje postupka odlaže izvršenje rešenja protiv koga je ponavljanje dozvoljeno.
26. naročiti slučajevi poništavanja... Poništavanjem rešenja i oglaš. rešenja ništavim poništavaju se i pravne posledice koje je to rešenje proizvelo. Ukidanjem rešenja se ne poništavaju pravne posledice koje je rešenje već proizvelo ali se onemogućava dalje proizvođenje pravnih posledica. Organ koji sazna da je nekim rešenjem povređen zakon, a povreda može biti razlog za ponavaljanje ili poništavanje postupka, dužan je da o tome bez odlaganja obavesti nadležni organ odnosno javnog tužioca. Do menjanja i poništavanja rešenja u vezi sa upravnim sporom može da dođe za vreme trajanja upravnog spora. Organ protiv čijeg je rešenja blagovremeno pokrenut upravni spor može sve do njegovog završetka, ako uvažava ahteve tužbe, poništiti ili izmeniti svoje rešenje. To je vanredna samokontrola donosioca upravnog akta. Donosilac rešenja je dužan da o tome obavesti stranku i sud pred kojim je pokrenut upravni spor. Sud će zatražiti od stranke da se u roku od 15 dana izjasni da li je zadovoljna novim rešenjem ili ostaje pri tužbi i u kom obimu. U zavisnosti od toga sud će obustaviti ili nastaviti postupak. Zahtev za zaštitu zakonitosti predstavlja vanredno pravno sredstvo koje može podneti ovlašćeni javni tužilac. Protiv rešenja donesenog u up. stvari u kojoj nije dozvoljeno vođenje up. spora tužilac ima pravo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti ako smatra da je rešenjem povređen zakon. Može se podneti u roku od mesec dana od dana od kad je resenje dostavljeno tužiocu, a ako mu nije dostavljeno, u roku od 6 meseci od dana dostavljanja stranci. Konačno rešenje nadležni organ će poništiti po osnovu službenog nadzora: ako ga je doneo stvarno ili mesno nenadležan organ, ako je u istoj upravnoj stvari ranije doneseno pravnosnažno resenje; ako ga je doneo jedan organ bez saglasnosti drugog, a to je potrebno po zakonu; ako je resenje doneseno kao posledica prinude, iznude, ucene, pritiska. Kon.reš. može se ukinuti po osnovu sl.nadzora kada je njime očigledno povređen materijalni zakon. Za ukidanje je potreban i pristanak stranaka ukoliko učestvuje 2 ili više. Ako je pravnosn. rešenjem stranka stekla neko pravo, a organ koji je doneo to resenje smatra da je u tom rešenju nepravilno primenjen materijalni zakon, može resenje ukinuti ili izmeniti radi usklađivanja sa zakonom samo ako stranka pristane na to i ako se time ne vređa pravo trećeg lica. Vanredno ukidanje: Izvršno rešenje može se ukinuti ako je to potrebno radi otklanjanja teške i neposredne opasnosti za život i zdravlje ljudi, javnu bezbednost, javni mir, poredak ili moral ili radi otklanjanja poremećaja u privredi. Rešenje se može ukinuti i delimično, u obimu neophodnom da se opasnost otkloni. Može ga ukinuti i prvost. i drugost. organ. Ništavim se oglašava rešenje: 1) koje je u upravnom postupku doneseno u stvari iz sudske nadležnosti ili u stvari o kojoj se ne može rešavati u upravnom postupku; 2) koje bi svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko kriv. delo; 3) čije izvršenje nije moguće; 4) koje je doneo organ bez prethodnog neophodnog zahteva stranke. Rešenje se može u svako doba oglasiti ništavim po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke ili javnog tužioca. Rešenje se može oglasiti ništavim u celini ili delimično. 27. Izvršenjem upr.akta sprovodi se ostvarivanje novčanih ili nenovčanih obaveza izvršenika. Njime se utvrđuje određena obaveza, činjenje, propuštanje ili trpljenje radnje drugog. Admin. izvršenje sprovodi organ koji je stvar rešavao u prvom stepenu izuzev ako je zakonski drugačije propisano. Ako nije propisano koji je organ ovlašćen, rešenje izvršava organ na čijem se području nalazi prebivalište izvršenika. Organ nadležan za unutrašnje poslove dužan je da organu za sprovođenje izvršenja nakon zahteva pruži pomoć u sprovođenju izvršenja. Lice prema kome se sprovodi izvršenje je izvršenik, a stranka po čijem se predlogu izvršava rešenje je tražilac izvršenja. Postoji podela izvršenja na administrativno izvršenje koje se sprovodi po pravilima ZUP-a i kojim se izvršavaju nenovčane obaveze i sudskog izvršenja koje se sprovodi po pravilima Zakona o izvršnom postupku kada se izvršavaju novčane obaveze. Kao osnov za izvršenje služi rešenje a osim njega osnov za izvršenje mogu biti zaključak i poravnanje. Svi ovi akti se mogu izvršiti kada steknu uslov izvršnosti i poprime atribut izvršnog naslova, odnosno izvršne isprave. Prvostepeno rešenje postaje izvršno: istekom roka za žalbu; dostavljanjem stranci ako žalba nije dopuštena ili ako ne odlaže izvršenje; dostavljanjem stranci rešenja kojim se žalba odbacuje ili odbija. Drugostepeno rešenje kojim je izmenjeno prvostepeno rešenje postaje
izvršno kad se dostavi stranci. Ako je u rešenju određen rok za izvršenje radnje, rešenje postaje izvršno istekom tog roka. Ako nema roka onda je to standardni od 15 dana. Kad postoji mogućnost da se izvršenje sprovede na više načina i primenom raznih sredstava, izvršenje će se sprovesti na onaj način koji je po izvršenika najblaži. Nedeljom, tokom praznika i noću, radnje izvršenja mogu se sprovesti samo ako postoji opasnost od odlaganja i ako je organ izdao za to pismeni nalog. ZUP-om su predviđeni oblici kontrole postupka izvršenja po žalbi stranaka i po sl. dužnosti kao i mogućnost traženja protivizvršenja i naknade štete. Organ nadležan za sprovođenje admin. izvršenja donosi zaključak o dozvoli izvršenja kojim se još određuju način i sredstva izvršenja. Protiv ovog zaključka je dopuštena žalba nadl. drugost. organu. Takvom žalbom ne može se pobijati pravilnost rešenja več se samo mogu uputiti prigovori na način i sredstva izvršenja. Admin. izvršenje može se obustaviti po sl. dužnosti i sprovedene radnje poništiti ako se utvrdi da je obaveza u celini izvršena, da izvršenje nije bilo uopšte dopušteno, da je bilo sprovedeno prema licu koje nije u obavezi, ako tražilac izvršenja odustane od svog zahteva, odnosno ako je izvršna isprava poništena ili ukinuta. Admin.izvršenje će se odložiti ako se utvrdi da je dozvoljen poček, ili je umesto privremenog doneseno drugač.rešenje o glavnoj stvari. Nenovčane obaveze se mogu izvršiti preko drugih lica i prinudnim putem. Ako izvršenikovu obavezu može izvršiti i drugo lice, a izvršenik je ne izvrši, ta radnja će se izvršiti preko drugog lica, na trošak izvršenika. Ako izvršenik ne izvrši ili ne dopusti neku radnju a ne može umesto njega da je izvrši drugo lice, organ će prinuditi izvršenika na ispunjenje prinudnom merom, odnosno novčanom kaznom. 28. Izvrš. radi obezbeđenja Radi obezbeđenja izvršenja može se zaključkom dozvoliti izvršenje rešenja i pre nego što je ono postalo izvršno ako bi bez toga moglo biti osujećeno ili znatno otežano izvršenje posle izvrsnosti rešenja. Žalba protiv zaključka kojim je određeno izvršenje radi obezbeđenja ne odlaže sprovođenje izvršenja. Izvršenje radi obezbeđenja može se sprovesti administrativnim ili sudskim putem. Kad se izvršenje radi obezbeđenja sprovodi sudskim putem, sud postupa po odredbama zakona o izvršni postupku. Izvršenje se može osigurati i privremenim zaključkom o obezbeđenju. Mere obezbeđenja izvršenja ogledaju se u zabrani otuđenja nepokretne imvine; predaji pokretne stvari trećem licu na čuvanje, polaganje kaucije i si. U skladu sa prirodom tih mera zaključak se sprovodi administrativnim ili sudskim putem. Ako je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da pravno ne postoji obaveza stranke za čije je obezbeđenje bio donesen privremeni zaključak, predlagač u čiju je korist je privremeni zaključak donesen, dužan je da naknadi suprotnoj stranci štetu koja je prouzrokovana donesenim privremenim zaključkom. 29.Upravni Spor Upravni spor je spor o zakonitosti upravnog akta. U upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih, pravnih i drugih lica". Upravni spor je sudski vid kontrole uprave. Da bi se vodio upravni spor predmet spora mora biti upravni akt. Bitni elementi pojma upravnog akta su: a) donosilac upravnog akta, b) autoritativnost u donošenju upravnog akta, v) pravno dejstvo upravnog akta, g) konkretna situacija koja se rešava upravnim aktom i d) upravna stvar. Bez ispunjenja makar i jednog od navedenih elemenata neće se raditi o upravnom aktu. Sud ima ovlašćenje da ocenjuje zakonitost konkretno donetog upravnog akta, ali i da u pojedinim slučajevima sam reši upravnu stvar: spor pune rejuzdikcije. Kada sud poništi osporeni upravni akt nadležni organ je dužan da donese novi akt koji mora biti u potpunom skladu sa primedbama i pravnim shvatanjem suda. Ukoliko organ uprave donese novi up.akt protivno tome, onda je sud ovlašćen da takav akt poništi zbog čega će, po pravilu, i sam rešiti upravnu stvar donošenjem svoje presude koja u svemu zamenjuje osporeni upravni akt. Ocena suda se zasniva, po pravilu, na činjeničnom stanju utvrđenom od strane nadležnog organa uprave, ali kada se za to ipsune uslovi sud može i sam da utvrđuje činjenično stanje. Prilikom ocene zakonitosti upravnog akta sud nije ovlašćen da istovremeno ceni i njegovu celishodnost. Prilikom ocene zakonitosti
upravnih akata sud može doneti odluku kojom ocenjuje da je upravni akt donesen na osnovu zakona i zbog toga podnetu tužbu odbiti kao neosnovanu. Tada upravni akt postaje pravnosnažan. Upravni spor se ne može voditi u situacijama u kojima je obezbeđena sudska zaštita van up.spora (u parničnom i vanparničnom postupku); kada je isključena mogućnost vođenja upravnog spora posebnim zakonom i u stvarima u kojima odlučuju državni parlament i šef države neposredno na osnovu ustava. 30.Stranke u upr.sporu U upravnom sporu postoje tri vrste stranaka: tužilac, tuženi i zainteresovano lice. Pravo pokretanja upravnog spora ima fizičko ili pravno lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes. Čak i grupa lica koja nemaju svojstvo pravnog lica može pokrenuti upravni spor ako može biti nosilac prava i obaveza o kojima se rešavalo u upranvom postupku. Ako je upravnim aktom povređen zakon u korist fizičkog, pravnog lica ili druge stranke, upravni spor može pokrenuti nadležni javni tužilac. Upravni spor mogu pokrenuti javni pravobranilac i javni tužilac kad je upravnim aktom povređen zakon na štetu države. Pokretač upravnog spora, to jest onaj koji osporava zakonitost up.akta je tužilac u sporu. Tuženi je organ čiji se akt osporava, a zainteresovanoi lice je treće lice kome bi poništaj up.akta moglo doneti štetu. Ono se može uključiti u proces, iako izvorno nije njegov učesnik, a sud je u obavezi da mu po zahtevu dostavlja sve bitne dokumente koje prosleđuje ostalim strankama u procesu. 31.POKRETANJE UP.SPORA Upravni spor se može pokrenuti protiv upravnog akta koji je donesen u drugom stepenu. Upravni spor se može pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba. Ovakvim rešenjem je potvrđeno jedno od osnovnih načela - načelo dvostepenosti upravnog postupka. Upravni spor se može pokrenuti i kad nadležni organ o zahtevu, odnosno o žalbi stranke nije doneo odgovarajući akt: ćutanje administracije! Predmet upravnog spora u ovom slučaju nije upravni akt, jer on nije ni donet, već se upravni spor vodi zbog utvrđivanja nezakonitog postupka organa i potrebe da se upravni akt donese. 32. Pravni osnov za pokretnaje up.sp. Upravni akt može se pobijati u slučaju: Povreda materijalnih propisa: 1.u aktu nije primenjen ili nije pravilno primenjen zakon ili drugi propis Povreda formalnih propisa: 2.ako je akt doneo nenadležni organ; 3.ako u donošenju akta nije postupljeno po pravilima postupka: pogotovu ako činjenično stanje nije pravilno utvrđeno ili ako je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak. Nema nepravilne primene propisa ako je nadležni organ na osnovu i u granicama ovlašćenja rešavao po slobodnoj oceni . U tom slučaju upravni akt mora biti donet u skladu sa ciljem zbog koga je ovlašćenje dato, i u obrazloženju akta organ mora navesti propis koji ga ovlašćuje za odlučivanje po slobodnoj oceni. U upravnom sporu se može tražiti povraćaj oduzetih stvari, kao i naknada štete koja je tužiocu nanesena izvršenjem osporavanog akta. U takvom slučaju sud rešava u obliku spora pune jurizdikcije. Da bi sud mogao da rešava o takvom zahtevu neophodno je: 1.da je ovlašćeni tužilac pokrenuo upravni spor protiv upravnog akta čijim izvršenjem mu je pričinjena šteta ili oduzeta stvar i da je u tužbi postavio konkretan zahtev za naknadu ili povraćaj, da je u konkretnom slučaju došlo do štete ili do oduzimanja stvari.. 33. Tužba Upravni spor se uvek pokreće tužbom za to ovlašćene stranke. Tužba je podnesak kojim se u formalnopravnom smislu pokreće upravni spor i zbog toga ista u pogledu uslova mora da ispunjava uslove. U materijalno pravnom smislu pod tužbom se podrazumeva zahtev tužioca po kome sud treba da donese odgovarajuću odluku bilo u pogledu ocene zakonitosti upravnog akta, bilo u pogledu rešavanja suda u obliku pune jurizdikcije. I bez posebnog zahteva tužbe sud može resiti upravni spor u obliku pune jurisdikcije. Tužba, sama po sebi, ne odlaže izvršenje upravnog akta čiju zakonitost osporava, kao što je
to slučaj sa institucijom žalbe. Samo po posebnom zahtevu tužioca moguće je odložiti izvršenje upravnog akta, i to u slučaju da bi se izvršenjem rešenja tužiocu nanela nenadoknadiva šteta, a da se pri tom nenadoknadivo ne ugrožava interes tužene strane, te da nije ugrožen javni interes. 34. TUŽBA - ROKOVI Bitan aspekt tužbe su rokovi za njeno pokretanje. Tužba se može pokrenuti 30 dana od prijema rešenja. Ukoliko stranci nije dostavljeno rešenje drugi rok je 60 dana od trenutka kada je dostavljena drugoj strani u čiju korist je akt donet. Nakon ovih rokova, podnošenje tužbe biće neblagovremeno jer se radi o prekluzivnom roku. Tužba se može predati pismeno sudu ili pošti, ili izjaviti i usmeno na zapisnik sudu. Čin predavanja pošti ili sudu smatra se danom predaje tužbe. Postoje slučajevi kada je tužba predata nenadležnom organu, ali se i tada dan predaje smatra danom pokretanja tužbe. Ovo su slučajevi neznaja ili očiglednih omaški podnosioca. Stranka ne može trpeti posledice zbog neznanja ili pogrešnog uputstva o pravnom sredstvu koje bi eventualno dobila u upravnom aktu. Ako stranci istekne rok za tužbu zbog pogrešnog pravnog uputstva, ona dobija novi rok. U slučajevima ''ćutanja uprave'' tužba ne može biti neblagovremena. Ona može biti prevremena i to kada je podneta pre isteka ''roka milosti''. To je rok od 7 dana koji teče od trenutka kada nezadovoljna strana zatraži od upravnog organa da donese odluku koju je već trebalo da donese. 35.Kome se predaje tužba Tužba se predaje sudu neposredno ili mu se šalje poštom. Tužba se može izjaviti i na zapisnik kod nadležnog suda ili ma kog drugog suda. Dan predaje tužbe pošti preporučeno, odnosno dan izjavljivanja tužbe na zapisnik smatra se kao dan predaje sudu. Ako tužba nije predata sudu nego drugom organu, , a stigne nadležnom sudu posle isteka roka za podnošenje tužbe, smatraće se da je na vreme podnesena ako se njeno podnošenje tom organu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca. Vojna lica koja se nalaze u Vojsci predaju tužbu svojoj vojnoj jedinici. 36.SADRŽAJ TUŽBE Da bi tužba bila prihvaćena ona mora biti formalno ispravna i posedovati određene sadržaje. Ona mora sadržavati ime i prezime tužioca, zanimanje i mesto stanovanja. Ako je tužilac pravno lice, potrebno je navesti naziv i sedište. U tužbi mora biti naveden upravni akt protiv kojeg se tužba pokreće. Konstitutivan element tužbe je tužbeni zahtev, to jest kratko izlaganje u kom smislu i obimu se traži poništaj upravnog akta. Zato se uz tužbu mora podneti i primerak upravnog akta koji se osporava. Interesanrtno je da tužilac nema obavezu da označi tuženu stranu, osim kada se radi o ''ćutanju uprave''. Ukoliko se uz poništaj traži i naknada štete ili povraćaj stvari, uz tužbu se moraju priložiti dokazi o stvari ili šteti, kao i zahtev za povraćaj ili naknadu. U tom slučaju, tužilac osim osporavanja zakonitosti, zahteva i rešavanje o upravnom aktu. To je slučaj upravnog spora pune jurisdikcije. Upravni spor može u svakom trenutku do donošenja rešenja prekinuti tužilac, povlačenjem tužbe. U tom slučaju sud donosi rešenje o obustavi upravo-sudskog postupka. Ukoliko je uz tužbu realizovana i mogućnost odlaganja rešenja, sud donosi i odluku o obustavi odlaganja rešenja. Kada tužbu pokreće javni tužilac, spor se takođe može prekinuti ako tužilac naknadno dođe do uverenja da upravnim aktom nije prekršen zakon. 37.PRETHODNI POSTUPAK Nakon podnošenja tužbe postupak može biti redovan ili prethodni. Kada je u pitanuju prethodni postupak, radi se o ispitivanju formalnih uslova za vođenje postupka. U njemu se dakle ne odlučuje o tužbenom zahtevu kao suštini tužbe. U prethodnom postupku tužba može biti odbačena ukoliko nisu ispunjeni formalni zahtevi za vođenje postupka, iako se suština nije ni razmatrala. Prvi razlog zbog koga sud može u prethodnom postupku odbaciti tužbu je neurednost. Neurednost podrazumeva nepotpunost ili nerazumljivost. U slučaju neurednosti tužbe, predsednik veća će pozvati tužioca da otkloni nedostatke u određenom roku. Ako tužilac ne otkloni nedostatke tužba će biti odbačena.
U prethodnom postupku postoji nekoliko razloga za odbacivanje tužbe: 1.ako je tužba podneta neblagovremeno ili prevremeno, 2.ako akt koji se tužbom osporava nije upravni akt, 3.ako je očigledno da se osporenim aktom ne dira u pravo tužioca, 4.ako se protiv akta mogla izjaviti žalba, a nije izjavljena, 5.ako je u drugom upravnom sporu već rešavano o upravnom aktu, 6.ako upravni akt potpada pod negativnu enumeraciju. Naravno, u prethodnom postupku sud može obustaviti postupak ako tužilac odustane od zahteva ili ako organ čiji se akt osporava promeni ili stavi van snage osporeni akt. Važno je da sve vreme sud vodi računa o ništavosti upravnih akata. Ukoliko je spor pokrenut protiv akata koji su ništavi. sud ne donosi odluku o direktnom poništavanju već obaveštava nadležni organ koji onda preuzima obavezu da upravni akt oglasi ništavim. 38. Redovni postupak: u njemu se zapravo utvrđuje zakonitost osporenog upravnog akta. U njemu se razmatra tužbeni zahtev i donosi relevantna sudska odluka. Sud donosi odluku da prihvati ili odbije tužbeni zahtev. Sud se ne mora držati samo onih razloga za poništaj akta koji su navedeni u tužbenom zahtevu. On može poništiti upravni akt iz potpuno drugačijih razloga. Prva faza u redovnom postupku je dostavljanje tužbe na odgovor. Sud upućuje tužbu na uvid tuženoj strani i trećim zainteresovanim licima, ukoliko ih ima. Uz tužbu tuženi dobija i rok od 8 do 30 dana da da odgovor i priloži sve spise vezane za predmet. Druga faza je usmena rasprava, ali samo kada sud odluči da se ona održi. Pravilo je da se upravni sporovi rešavaju na nejavnim sednicama, bez prisustva stranaka i zainteresovanih lica. Ukoliko dođe do usmene rasprave, predsednik sudskog veća određuje dan rasprave i poziva stranke. Za vreme rasprave se vodi zapisnik ali se u njega upisuju samo bitni delovi rasprave i dispozitiv odluke. U slučaju izostanka čita se pismeni podnesak izostale stranke. Usmenu raspravu ne odlažu izostanci stranaka, niti se tim izostancima može uticati na presudu. Dakle, ne postoji kontumacija: donošenje odluke na štetu stranke koja je izostala. U upravnom sporu sud, po pravilu, ne utvrđuje činjenično stanje već utvrđuje zakonitost odluke na osnovu činjeničnog stanja. Sud takođe rešava na osnovu propisa koji su važili u vreme donošenja osporenog upravnog akta. Činjenično stanje može biti preispitivano ako sud utvrdi da postoji protivurečnost u spisima kao što je, na primer, izvođenje nepravilnog zaključka. Presuda suda naziva se rešenje. Ono se donosi većinom glasova sudskog veća, što se konstatuje u zapisniku koji moraju potpisati svi članovi veća. Dešava se da nakon usmene rasprave treba utvrditi neku važnu činjenicu. Tada nema nove rasprave, već sud 8 dana nakon utvrđivanja bitne činjenice donosi odluku(rešenje). Većanje i glasanje se, po pravilu, vrši bez prisustva stranaka. Ako je održana usmena rasprava, onda se i presuda saopštava javno, usmeno. Ukoliko postoje specifične otežavajuće okolnosti, nakon usmene rasprave se ostavlja rok od 8 dana u okviru kojeg će sud doneti odluku i o tome obavestiti stranke. Rešenje ima svoju naročitu formu koja mora biti ispoštovana. Najvažniji konstitutivni elementi presude su: dispozitiv rešenja, obrazloženje presude, kao i pouka o žalbi ukoliko je dozvoljena. U rešenju moraju biti navedeni naziv suda, imena i prezimena predsednika veća i svih sudija u veću, kao i zapisničara. Takođe, obavezni element presude su imena i prezimena ili nazivi stranaka i njihovih zastupnika, predmet spora, datum kada je presuda donesena i objavljena. Originalan primerak rešenja potpisuju predsednik veća i zapisničar, a overene prepise dobijaju stranke u sporu. 39.Žalba u upravnom sporu Mada upravno sudstvo ne poznaje kategoriju vanrednih pravnih sredstava, žalba u suštini, predstavlja baš to-po R.Markoviću. Uobičajeno je upravni spor jednostepen. Žalba se može pokrenuti u izričito navedenim slučajevima. Nezadovoljna stranka može da u slučajevima određenim Zakonom o upravnim sporovima, u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja, sudu čijom je presudom nezadovoljna, podnese žalbu. Žalba može biti odbačena kao neblagovremena, nedozvoljena ili zbog toga što je podneta od neovlašćenog lica. Protiv odluke o odbacivanju žalbe dozvoljena je posebna žalba.
40.PRAVNA SREDSTVA Zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke je de facto redovno pravno sredstvo. Ovaj zahtev se podnosi u postupku koji je sličan postupku za podnošenje tužbe. Rok za podnošenje je 30 dana od prijema rešenja. Zahtev može biti označen kao neblagovremen, nedozvoljen ili podnet od neovlašćenog lica. U zahtevu moraju biti navedeni odluka koja se osporava, razlozi i obim osporavanja. Ukoliko sud usvoji zahtev, time se pobija prethodna presuda. Pravno sredstvo predviđeno ZUS-om je i zahtev za zaštitu zakonitosti i podnosi se u istom postupku kao i prethodno objašnjeni zahtev, s tim što je rok za njegovo podnošenje 3 meseca od dobijanja presude. Ovim zahtevom se zapravo tvrdi da je presudom povređen zakon. Na kraju, zahtev za ponavljanje postupka je redovni pravni institut u svim vrstama sudskog procesa. On se može podneti u sledećim slučajevima: 1.ako stranka sazna nove činjenice ili stekne mogućnost da ih koristi i time bitno promeni okolnosti, tako da se može pretpostaviti da bi spor za nju bio mnogo povoljnije rešen, 2.ako je odluka suda posledica krivičnog dela sudije ili zaposlenog u sudu, kao i prevarne radnje protivničke strane ili sopstvenog zastupnika ili punomoćnika, a da ta radnja spada u krivična dela, 3.ako je odluka donesena na osnovu presude u nekoj krivičnoj ili građanskoj stvari, a ta presuda je kasnije ukinuta, 4.ako je isprava na osnovu koje je doneta odluka lažna ili lažno preinačena, ili ako je svedok, veštak ili stranka na osnovu čijeg iskaza je odluka doneta lagao, 5. ako zainteresovanom licu nije bilo omogućeno da učestvuje u sporu. 41.OBAVEZNOST PRESUDE Rešenja doneta u upravnom sporu su obavezujuća i kao takva se moraju izvršavati. Kada sud poništi akt protiv koga je bio vođen spor, stanje se vraća u pređašnje, to jest u ono pre donošenja oborenog upravnog akta. Ukoliko je presudom, nadležni organ obavezan da donese novi upravni akt, rok za njegovo donošenje je 30 dana. Pri donošenju novog akta, nadležni organ se mora rukovoditi pravnim shvatanjem i primedbama suda. Ukoliko nadležni organ nakon ukidajuće presude donese novi akt koji je protivan pravnom shvatanju i primedbama suda, tužilac može da podnese novu tužbu. Sud onda ukida i taj novi akt i uzima na sebe obavezu da donese upravni akt. To je slučaj spora pune jurisdikcije. Postoji i mogućnost da nakon odluke suda, nadležni organ uopšte ne postupi u predviđenom roku, najkasnije za 30 dana. To je slučaj ćutanja uprave, što automatski znači negativno rešenje. Tužilac ne može odmah od suda tražiti ukidanje, već mora uputiti opomenu i dati dodatni rok od 7 dana nadležnom organu da postupi u skladu sa sudskom odlukom. Ako ni u dodatnom roku nadležni organ ne postupi u skladu sa odlukom suda, nastupa posebno stanje koje se naziva ''ćutanje uprave u vezi sa izvršenjem sudske presude u upravnom sporu''. Tada tužilac od suda može tražiti donošenje novog upravnog akta. Postoje i slučajevi kada se nadležni organ mora suzdržati od donošenja upravnog akta. Primer je ukidanje poreskih obaveza nakon sudske odluke kojom se ukida upravni akt organa kojim se stranci nameće određena poreska obaveza.
